Vreme smrti - knjiga IV: Izlazak (Vreme smrti, #4) [Paperback ed.] 9788652115082 [PDF]

Zitiervorschau

DELA DOBRICE ĆOSIĆA VREME SMRTI 4

Dobrica Ćosić VREME SMRTI četvrta knjiga roman

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD 1984.

MMXVII

Majci Milki

ČETVRTI DEO Izlazak

GLAVA PRVA

1 Zaroblјenička pisma srpskih vojnika iz austrougarskih logora 1915. Iz Gretiga u Prokuplјe: Draga majko, sad možeš da zaspiš. Ovde gde sam, potpuno sam obezbeđen od celog sveta. Čuva me zid tri metra visok, povrh njega dva reda bodlјikavih žica i jošte jaka stražarska posada. Ali hvala Bogu milostivom, mi možemo da gledamo u nebesa... Iz Boldogasonja na Cetinje: Dragi oče! Ovamo je bila velika bolest i mnogo je pomrlo našijeh Crnogoraca, a Srbijanaca ni broja se ne zna. U našem logoru od 12 hilјada već je umrlo više od 5 hilјada, a u drugijem lagerima od 16 hilјada umrlo je po 9 hilјada, pa po tome možete cijeniti kakva je bolest među nama bila. Ja sam bolovao 2 i po mjeseca od tifusa, ali da sam sretan ne bi ni prebolijo... Iz Braunaua u Bogatić: Zdravo, zdravo Ljubice, evo Ljubo da ti knjigu pratim iz tamnice stare carevine. Ljubo moja, lјubile te vile, ne ostavi moga starog babu, a još stariju majku, sačuvaj mi moju milu ćerku, dok se jadan iz ropstva vratim, a ti pazi da se jadna ne prevariš, jer se nećeš nanositi glave. Ljubice, baš u dvanajest sati svake noći da me čekaš sve dok se ne vratim, jer sam ti se veliko ogrešijo kad sam dovde doživio, bele kose do ramena, a i brade do blizu pojasa, crna oka a i gusta brka, baš su malo iznad uva stigli. A ti se ne igraj glavom, tajno za mene nema. Zdravo, svi ukućani.

Iz Mauthauzena u Zaječar: Draga Lalo, tvoje karte su retke kao bele vrane. Nas je ovamo Bog zaboravio, pa zaboraviste nas i vi tamo. Gde je taj međunarodni ugovor!? Gde je ta odluka Haške konferencije?! Gde je taj neprikosnoveni i svemoćni Bog!? Ugovori su pisani da bi Gospoda prekratila vreme i našla razonođena, a hartija je hartija i trpi sve! I reči su vetar, i carevi i ministri zbore za vetar! Sa budućnošću je svršeno, a naša deca rastu... Hoće li se neko naći da pomogne mojoj deci — neće! Hoće li nam neko pružiti koru hleba — neće! Hoće li se neko na ovome svetu žrtvovati za nekog — neće! Neće! Taj se nije rodio, niti će se ikada taj roditi! Živim, to je verovatno istina, pa ipak stvarno nisam živ, jer ovde se ne zna ko je živ a ko je mrtav. A ja podjednako prezirem i život i smrt, kao što prezirem svet, vasionu, Boga, toga milostivoga Boga naročito! Iz Nežidera u Veliku Drenovu: Majko, deco, ženo, vamilijo i komšije, ja ovamo živim kao miš u tikve. U zdravlјe. Zaroblјenička pisma vojnika Srba — mobilisanih u austrougarsku vojsku — koji su bili zaroblјeni ili se predali Rusima i Italijanima. Iz Rusije u Bačku: Kad sam vam poslednji put pisao sa puta, onda smo očli u Karpate, i na dan 28 februara ujutro sa zorom u pet sati smo pošli na šturmu na Rusa, a nisu znali ni oficiri kako stoje Rusi, a sneg je bio debo jako, i zatim su podviknuli ura, i nas oficiri nateraju napred, i ja kad sam vidijo šta je, ja se uvatim jednog jendeka koji je bijo jako dubok, jer sam se nado da će nas Rusi tući sa sviju strana kako je i bilo. Kad smo mi stali larmati, onda su Rusi okrenuli pucati i tući sa sviju strana, i na bregu svi izginuli i ranjeni, a mi svi koji smo bili u surducima, mi nismo znali kud nam treba ići, i najedared nas Rusi opkoliše i

povataše, i onda smo ušli u Rusiju... Iz Rusije u Banat: Primite iskreni pozdrav od vašeg sina Stevana, slatkog Radinog bace. Ja sam fala Bogu zdrav izišo do danas, a kiša kuršuma je na mene padala. Fala Bogu kad sam tako prošao i u veliku Rusiju stigo. Tako želim i vama da ste živi i zdravi, moje slatko i rođeno društvo. Čuvajte našu slatku kuću, i pazite na našu radnju, i u zdravlјe kukuruz obrali i žito posejali... Iz Rusije u Srem: I sad sejo, ako si rada da čuješ di sam u kako sam. Ja sam zaroblјen 24 septembra, u petak, u zoru... I sad, curo, ja ti pismo pišem, da se meni ti ne nadaš više... Ej, Galicijo, prokleto ti ime, O, u tebe će mlados da izgine, Ej, svaki soldat befel dočeko, A šrapnel je iz topa izleto, Levu ruku njemu je oceko. Iz Rusije u Srem: Pozdravlјam mater, Smilјu, Žarka — decu! decu! i Seju, i ko god pita za mene. I ženicu moju nesretnicu — da li me snivaš i, da li mi se nadaš, i da li mi se sada dobro vladaš! Kućo moja, i dečice moja, to je, ženo, sve božja volјa. Iz Rusije u Banat:

Sine moj, mili Kamenko, da li čuvaš našu sirotinju, kućicu našu, i stvari moje, i odelo, osobito opaklija i kabanica di se nalazi, i u kakvom je stanju, da nije već sve potrulo, i da li se stupac od kuće još drži, i kako je sa Ružicom, i da li je baka dobro čuva. I opet sine moj Kamenko, ti si već sad velički, a i muška si strana, ali šta će biti sa Ružicom, ženska strana, a i majke nema... Iz Rusije u Bačku: Draga moja ne moj da se srdiš što na mene, što ti šilјem ovu fotografiju sa ovom ženskom, a ne moj ni da mi zameraš, u tuđem sam svetu ženo, pa mora se, jer od nje koristi imam, daje mi novaca, pepe me, svo udovolјstvo kao i kod kuće, narani me kao goluba. Sve mi za ovo, što ti pišem, oprosti, jer ovo je mene prenuždilo u tuđem svetu, ali ako dođem živ kući, nikoga ja ne mogu voleti kao tebe, ovo će sve proći... Iz Italije u Ameriku: Dragi Rođače Mićo, živijo i zdravo bijo daj Bože sa svom braćom Srbima. Ja ti Rođače, na Soči prebegoh Talijanima. A ti moj Mićo moraš Bogu zahvaliti kad si trefijo tamo što nijesi u prokletoj Austriji da ne gledaš jade što kurva Austrija radi od nas Srba. U nas u Bosni i Hercegovini je objesila hilјade naše braće Srba, sve najbolјe lјude, srpske Popove, učitelјe, Doktore i sve naučenjake... Teško smo mi Srbi postradali, u zatvoru ih ima preko 20 hilјada lјudi, žena i djece i Djevojaka. Pa brate, nas Srbe vojnike doćera u frontu da branimo Austriju, da bijemo našu braću Srbijance, Ruse, Talijane, Francuze, koji se bore za pravdu, ali brate, kakva je kurva Austrija, nas, njezine podajnike, Srbe povješala, lјude, žene i Djecu, kuće nam popalila, i još oće da je branimo. Ali Srbi bježe čim dođu do fronte, i ja sam pobjego sa još dvojicom, ovdje u Porto Mauricio nas ima dosta Srba bjegunaca, a svi smo se prijavili u dragovolјce za Srbiju u rat protiv Austrije... Iz Kujeva u Taškent: Dragi Ilija! Ovde imade nas Sremaca dosta, ali većma je iz Bosne, Banata i Đačke, ima nas preko 800 koji smo se pisali u dobrovolјce za Srbiju. Da znaš,

Srbi svi odlaze u dobrovolјce da brane Srbiju, svi su dali molbu, idu i od vaše regimente, skoro će otići jedan transport od 400 lјudi, a čujem do sada se prijavilo 68 hilјada lјudi, ima ih i od drugih narodnosti … Ne odlaži Ilija! Iz Odese u Novgorod: Ovo je pozdrav od tvoje braće sviju, i Rado mi ti javlјamo da idemo svi u Srbiju da je branimo, Srbi, Hrvati i Sloveni, i ako si ozdravijo da dođeš oma da pođeš i ti... Jer Srbija je naš Otac i Majka, Brat i Sestrica, ko ima u sebi srpsku krv, kucnuo je čas. Zbogom. Do vidova. (Ova pisma i karte zaplenilo je cenzursko odelјenje „Gemeinsames Zentralnachweis-bureau“ u Beču.)

2 Milena Katić se prenu iz sanjive zamišlјenosti: podnevnom tišinom avgustovske sparine buknu graja i pođe niškom ulicom; radosni i bolni vrisci žena, škripa i lupa kapija, dozivi, kloparanje nanula i papuča po kaldrmi: Poštar! — kaže Milena i pogleda majku koja čita, u pletenoj naslonjači, u hladu kruške. Olga spusti knjigu na krilo i osta nema: ni Ivan ni Vukašin nisu odavno pisali. A Najdan joj je jutros tvrdio da će Srbija uskoro biti pregažena. Milena otrča na ulicu, za njom potrčaše žene ispod oraha u zajedničkom dvorištu. Mama! I od Bogdana, i od Ivana! A od tate? — razočarano odloži knjigu na zgorelu travu. Milena joj pruži Ivanovu kartu i zadubi se u čitanje Bogdanovog pisma iz Rama, sa fronta na Dunavu... Olga, drhteći, obema rukama drži kartu i čita: Nežider, 20. juli, 1915. Drage moje, mama i sestrice, primio paket, novac, dve karte. Meni je sada najvažnije da mi poverujete: nisam nesrećan. Nesreća je predratno osećanje i (tri reči precrtao cenzor) Pisali mi Bogdan i moj suvoborski spasilac Sava Marić. Ako uspem ovde da mu pronađem brata, imaću i Nadu. Jer zvezde su zaista visoko, ne čuje im se disanje (Da! sa strane dodao cenzor) Molim ujka Najdana da mi preko Ženev. Cr. kr. pošlјe Don Kihota na francuskom, ali oba dela. Želim vam (nastavak rečenice precrtao cenzor) vaš Ivan Opet ne odgovara ima li naočare. Opet ni reč o zdravlјu... Čuješ li, Milena? To znači da je dobro i da ima naočare, mama.

Kao da su mu slova nešto krupnija, no što su mu bila na pismima iz Skoplјa i sa fronta, dok je imao naočare. I drhtava, nesigurna. Milena, pogledaj mu rukopis. Milena pročita još nekoliko Bogdanovih rečenica, pa uze Ivanovu kartu: Rukopis mu je sasvim normalan. A to što kaže o nesreći nije tačno. Ja tek sada znam šta je i sreća — vrati majci Ivanovu kartu i uze ponovo da čita Bogdanovo pismo. Ozdravio sam, mila moja, ozdravio sam konačno! Opet kao ppe bolesti osećam miris bilјa, plodova, avgustovskih noći. Pre neki dan, kad sam u zoru pošao da obiđem mrtve straže na obali Dunava, odjednom me žestoko, kao eksplozija, zapahnu miris reke, vrbaka, mulјa, riblјe krlјušti — tresao sam se od kijanja! Dugo nisam verovao, pa mi suze linuše. Ozdravio sam, lјudi! Verovatno sam uzviknuo glasno i iz sve snage stao da udišem to svitanje, tu dunavsku izmaglicu, tu ogromnu reku, celo Podunavlјe. Saginjao sam se i mirisao korov, cvujao na usta kukuruzne rese, uvlačio sam glavu u tikvine vreže i vrzine. Neverovatno, je l' da? Sećaš li se koliko sam bio tužan što nisam osećao miris rascvetale dunje pred našim prozorom u Valјevu? One naše dunje u koju si ti sa postelјe satima gledala, tugujući za svojom opalom kosom. Posle bolesti krio sam od tebe patnju što nisam osećao miris očevog voska i maminog jorgovana. Bio sam u sebi bogalј iako su mi rane zarasle, kosa i brkovi opet porasli. Tada sam počeo da shvatam mog komandanta Gavrila Stankovića. Sada smem da ti kažem: on je voleo život više no što ga vole sve kukavice na svetu! Često se prisećam reči koje mi je izgovorio u svojim poslednjim noćima. Skuplјam ih i sređujem po smislu, da ih ne pogubim u ratu. Ja, Milena, sada shvatam da je taj moćni čovek od života najviše voleo ono što je lјudima najmanje potrebno. To je, mislim, lepota. I tako meni sada, kao nekad očev raskuvan vosak u velikom kazanu, opijajuće miriše Podunavlјe i leto na izmaku. Često mi dođe da skinem uniformu i zaplivam Dunavom. Neka me Nemci zaspu mitralјezima, kažem sebi. Ali, ja sam zalјublјen i — samo gledam reku! Kakva je to sreća (ovde sam, priznajem, nevernički progutao reč — Bože)! kakva je to sreća mirisati zrelo leto, biti zdrav kao do rata i voleti Milenu, Milenu...! Olga stoji i širi oči nad Ivanovom kartom: nesreća je predratno osećanje. A šta je ovo što je sa ratom nastalo, sine moj? Šta si mi to zabranjeno napisao? Zar je danas zabranjeno to da se kaže, zašto je Austro-Ugarsku

Carevinu strah od te reči? Iza nje, pod orahom, veselo i plačno žamore žene, glasno čitajući pisma od muževa, braće i sinova, sa fronta i iz ropstva. Milena joj radosno prilazi, želi da je zagrli, ali je preseče pogled koji je prvi put videla u bolnici jednog jutra posle noćnog dežurstva i dobro ga zapamtila. Zasvagda. Pa je pomilova po kosi, poćuta i reče: Mama, ozdravila sam. Srećna sam... Smem to da ti kažem, i ne sažalјevaj me više. Oh, kako mi se živi... — Zagrli je. — Živi mi se, mama. Osećam to kao da sam prežednela, kao onda u najvećoj vatri kad sam ti otela ono lonče vode... Olga se izvuče iz Mileninog zagrlјaja: A baš si sigurna da Ivanov rukopis nije malo krupniji no inače? Sigurna sam, mama. — Smrači se: — Zar ne mogu da te utešim? Olga se spusti u naslonjaču. Ni ti ne možeš da me utešiš. Ni ti. Milena se sneveseli. Ali čuje uzvike: Stiglo pismo? Čije? — Dušanka, njena drugarica iz Valјeva, žurno dolazi i maše suncobranom. Pre dva dana došla je da poseti Milenu, zadržali je u gostima, ona će sutra natrag u valјevsku bolnicu, na dužnost. Ne čeka da čuje od koga je stiglo pismo: Jaoj, pa to je neverovatno! Neverovatno, mame mi, istina je! — baca suncobran. — Znate li koga sam malopre srela u parku? Ne, ne! To se, Milena, ne pogađa. Tetka Olga, zamislite! Idem stazom pored Nišave, ova jeziva vrućina, neraspoložena sam. I najednom, kao da sanjam, čujem, neko me tiho zove. Glas sam mu odmah prepoznala, ali ne verujem. A ono — sa klupe ustaje i blago mi se osmehuje — doktor Radić! Časna reč, doktor Radić! Bled, bled, providi se, oči mu narasle i još više poplavele — zasuziše!... Stajala sam kao ukopana, a on mi obema rukama uze ruku... Ja, Milena, ne znam kako sam uspela da ostanem na nogama. Neverovatno, kakav san! Rekla sam da sam kod vas u gostima i on mi reče da će nas posetiti posle šest. Pa ove muve su neizdržlјive! Čula sam u varoši da ni najstariji lјudi ne pamte ovakvu vrućinu i da nebo mora da pukne... Baš se radujem da vidim doktora Radića — kaže Milena. A tek ja? Kako ću ja da dočekam šest sati? Čitaću ti Bogdanovo pismo. A ti, mama, postavi ručak, ogladnela sam kao pešak.

Olga bez reči pođe u svoju izbegličku sobu.

3 Rubom kolovoza glavne niške ulice pogureno se klatara Mihajlo Radić kao da ne zna kuda će i šta će. I ne zna, iako ide u Ministarstvo vojske. Jutros su mu prijem kod načelnika odložili za pola dva, a on se u strahu od susreta sa Olgom Katić sklonio u park na najzabitije mesto, ali se ni tu nije spasao. Kao da ga je sa psom tražila, na klupi u žbunu, našla ga, baš ona, njegova bolničarka, Dušanka! I Valјevo se opet utvarno zavrtelo u njemu; grudi su ga zabolele od sećanja. Strahovao je od odlaska u Niš, odlučio se tek na stanici, pa i tada ostao ukopan nekoliko sekundi pre no što je potrčao da se popne u voz koji je krenuo. Do šest ima još pet sati, a kada dođe šest, šta će onda? Kako je smeo tako, na Dušankin poziv, da obeća posetu? Iako je podne, pločnici su prepuni civila i vojnika, srpskih i savezničkih oficira, oficira i zaroblјenika austrougarske vojske, starih selјaka i selјanki sa torbama i korpama, pripadnika sanitetskih misija iz nekoliko evropskih zemalјa, diplomata, ranjenika, Cigana, prodavaca sladoleda, novina i voća, žena u crnini i žena sa šarenim suncobranima i elegantnim halјinama i šeširima — a njemu je sve to samo znojavo i zajapureno komešanje svetine, suludo mulјanje ratne pozadine na nesnosnoj vrućini, pod rojevima muva i osica. Oko njega plјušte reči: Ljudi, je l' stigo led? Večeras će da stignu dva vagona. Laže, gospodo, idem od šefa stanice. Led stiže u dva sata. Pala Varšava, odosmo u bestragiju! Ne žmuri više, Nemci nastupaju na svim frontovima. To je laž! Žalosno, Srbin a defetista! Bugarske komite pale i ubijaju oko Štipa. Apis noćas stigao automobilom i zavukao se negde. Knez Trubeckoj i baron Skviti, jedan za drugim, uđoše kod Pašića. I Bop, i Bopa sam video. Austrija i Nemačka gomilaju trupe na Savi i Dunavu, kažem ti iz prve ruke. Kuva se, kuva, gospodo, kuva se Srbiji crna kaša u oba kazana. Odložena istraga liferantima opanaka. Ma pusti državnu kožu, svoju čuvaj. Znate li vi, kompatrioti moji, danas je u moj dućan ušlo preko dvadeset gospođa i gospođica koje su mi se obratile na nemačkom. Srpkinje uče nemački, jasno ti je koji vetar duva. Kad će led da stigne, samo me to zanima. Ljudi a kud ćemo od ovolikih muva?

Izgrišće nam noseve i oči. Led!... A on to jedva čuje od treskanja pred sobom i za sobom: obogalјeni vojnici, odrpanci bez nogu i ruku, sa iscepanim šajkačama pred sobom, sede po pločnicima i svojim vojničkim tesacima treskaju o kaldrmu. Postiđen što u njihovim šajkačama vidi paradajz, papriku, krušku, u nekoj i komad hleba, a retko u kojoj i po neki groš, on spusti banku jednom bez obe ruke, ali tek kad stiže pred ulaz u Ministarstvo vojske. Dežurni mu pokaza rukom kancelariju načelnika sanitetske službe. Pred vratima zastade: zašto je u molbi za premeštaj iz valјevske bolnice naveo zdravstvene razloge, kad to danas nisu nikakvi razlozi? Ako bi zdravlјe bilo ozbilјan činilac za vršenje dužnosti danas, onda bi bar polovina srpske vojske morala biti proglašena nesposobnom za ratnu službu. A čim drugim da opravda svoju želјu da se po isteku bolovanja ne vrati u Valјevo? Sećanja, traume, jedan neočekivan lični poraz, koga se to tiče danas? Jasno i odlučno: želim na front, da, u trupu. Izvolite, kolega Radiću, čekam vas! U otvorenim vratima lјubazno mu se smeška, pa se odjednom uozbilјi — Paun Aleksić: pred njim nije onaj nesimpatični čovekolјubac i ambiciozni reformator, pred njim je iscrplјen i izmučeni tifusar, zgranuti jadnik koji moli za premeštaj iz Valјeva, bilo gde, na bilo kakvu lekarsku dužnost. Ja želim kod načelnika. Pukovnik je u Francuskoj, na službenom putu. Ja ga zamenjujem. Ne razumem. Onda ponovo pročitajte potpis na aktu kojim se pozivate u Ministarstvo. Mihajlo Radić, sasvim smušeno, izvadi iz džepa akt i glasno pročita: „Za načelnika major dr Paun Aleksić“ — ne diže pogled. Kako je to moguće? Zaista, kako je to moguće? — šapuće, gleda oko sebe. Nije pročitao potpis, a tako je krupan i čitak rukopis. Moguće je. Na ovome svetu moguće je gotovo sve, uvaženi kolega. Pa vi ste okružni fizikus u Požarevcu? Bio sam. Ali, primiče se zima, i ja se selim ka jugu. Ka jugu? — zakorači u kancelariju. — Sad razumem, onda nama nema spasa. A ko ste to vi kojima nema spasa? To su oni u rovovima i mi u Valјevu. Taman posla da su takvi kao vi u rovovima i u Valјevu.

Verujem. Verujete da Srbija skače na kolac i bajonet, juri pod granate, leti u carstvo nebesko... Za vas je, gospodine Radiću, Srbija ono što gine za slobodu i jedva čeka da se žrtvuje. Je l' tako? Mihajlo Radić ga zapanjeno gleda, kao da ga nikad nije video i nije sasvim siguran da se nalazi u Ministarstvu vojske. Zašto ćutite, kapetane? Ja sam rekonvalescent. Možda je ovo neka zabuna. Nije. Sve je na svome mestu. Ne verujem. Onda me čujte. Ta Srbija o kojoj se gusla i brblјa po novinama, ta što se razmeće žrtvama, junaštvom, ta je poginula! Nјe nema, gospodine Radiću. Nema je! Žrtvovala se. Mrtva je. A živa je Srbija koja beži od jačeg, koja ima pameti da se skloni od zla i nesreće, koja podvalјuje i carevima, i vaškama, i svakojakim lopovima. Kojoj ni pod čijom petom nije loše. Da, da. Ta Srbija kojoj nikakvo zlo ništa ne može, to je, gospodine Radiću, moja otadžbina. A jednog dana, biće i vaša, čašću vam jamčim. Mihajlo Radić se ćutke pomače ka sredini kancelarije, da bude makar malo dalјe od njega. Paun Aleksić zatvori vrata i sede za svoj kancelarijski sto. Kolebajući se izmeću želјe da mu još malo trlјa nos i sažalјenja, zazvoni dežurnom i naredi da se donese kafa i konjak. Zamoli Radića da sedne i ponudi ga grčkim cigaretama. Posle bolesti još nisam propušio. Nije moguće? Vi koji ste žvakali i usrkivali duvan? Zaista ne razumem. Mihajlo Radić uze cigaretu, a Paun Aleksić mu pripali, naglo odobrovolјen Radićevim poricanjem odluke da ne puši. Ta slamanja „jakih“, ta gaženja „zaveta“ i „zakletvi“, oduvek su mu pričinjavala naročita zadovolјstva. Ćute. Paun Aleksić se prelomi za velikodušnost: U ovom glupom i govnavom ratu, ne može se, kolega, bez lјutog duvana, brzih žena i teških laži. Bez velelepnih, čudovišnih laži. Jedino za takve laži rulјa nemilice lije krv. Jasno, važno je ko laže. — Zastade, osmatra ga: treba li prema njemu gospodski? Nastavlјa: — Što su titula i vlast veći, mora biti i veća laž. A što je laž veća, veća je i izgibija. Jedan naš diplomata dade mi jutros nemačke

novine sa Kajzerovim govorom na godišnjicu rata. — Uzima novine. — Vi ne znate nemački? Ne zanimaju me nemačke novine. Ali čujte, molim vas, šta kaže car Vilјem Drugi: „Nastupila su u Evropi nečuvena krvava vremena, ali pred Bogom i istorijom, moja je savest čista. Ja nisam hteo rat i nije žudnja za osvajanjem uvukla Nemačku u rat. Mi vodimo odbrambeni rat, štiteći svoj nacionalni opstanak...“ Mihajlo Radić rasejano ga posmatra, ne razume mu nameru; cigareta mu je grka, a ne može da je ugasi. U Valјevo, natrag u valјevsku bolnicu. Tamo gde je nekom potreban. A sad, kolega Radiću, sledi jedan zaista carski obrt: „Idite u crkve i pomolite se Bogu! Za slavu Velike Nemačke.“ Pa to stvarno može samo car da odvali. Majku mu, kako vlast daje pravo na sve reči, na svaku laž i glupost. To me čudo oduvek uzbuđivalo. — Vidi bledilo na Radićevom licu: — Vama je zlo? Kakvo vam je srce? Želim da znate, što se tiče moje namere, to jest želјe... — prilazi stolu i grubo gasi nedopušenu cigaretu. Razumem vas. Znate, crno nam se piše. U najskorije vreme, kaže mi čovek iz vlade, očekuje se odlučan napad. Bugarska je pred mobilizacijom. Mi ne možemo da ratujemo ni nedelјu dana na tri fronta. Šta je sa vašom porodicom? Ono što nije za vojsku, u Kruševcu je. U svojoj kući — pribrano reče Radić i prvi put ga pogleda pravo u oči, primetivši da se znatno ugojio. Vojnik unese kafe i konjak. A šta je sa vašom porodicom? — upita Radić uzimajući kafu. Ovih dana preselio sam ženu i decu iz Požarevca u Bitolј. Odatle je Grčka blizu, kad zagusti, mogu i pešice do Soluna. — Zaćuta. Ova zamlata može posle svašta pričati po Nišu. I nastavi da govori o pravoj biološkoj eksploziji muva i svih letećih insekata ovoga leta i o svakodnevnim žalbama diplomata i inostranih novinara na najezde leteće gamadi, koja život u Nišu čini nepodnošlјivim u ovim avgustovskim vrućinama. Gospodine majore, molim vas da moju molbu za premeštaj bacite u korpu. Zašto? Ne razumem vas. Zato što sam čvrsto odlučio da se vratim u Valјevo na dužnost. Paun Aleksić, zbunjen ovim obrtom, ustaje i nudi ga cigaretom koju Radić

odlučno odbi; vrati se za sto, poćuta zagledan kroz prozor: ovaj nastavlјa svoju valјevsku igru. Reče jakim glasom: Vrlo mi je žao, kolega Radiću, što nisam u moći da ispunim ovu vašu usmenu želјu. Zašto? Nisam, na žalost. Jer sam već potpisao akt o postavlјenju novog upravnika Druge valјevske bolnice. Vi ste na raspolaganju. Do prvog ćete dobiti nov raspored. Imate li neku želјu? Nemam — reče glasno Mihajlo Radić i ustade da pođe. Bilo bi mi vrlo prijatno da danas zajedno ručamo u „Evropi“. Malo da pričamo o Valјevu. Hvala. Već sam pozvan na ručak. Kod gospođe Katić? Video sam je prekjuče i zapanjio se. Ta gospođa visoko vodu nosi i bogovski izgleda. A muž joj je u Francuskoj. Ne govorite ogavnosti, gospodine majore! Paun Aleksić se zasmeja: Ogavnosti?! Ja vam tvrdim da su žene najbolјe krajem avgusta i početkom marta. Ne mrštite se, zaboga. Rat je, dragi kolega, jedno muško skapavanje izmeću Venerinih brežulјaka i Drine i Save. A sa ženske tačke gledišta... Evo vam moja vizitkarta sa niškom adresom. Čekam vas večeras na partiju pokera. Bez pozdrava, zajapuren kao išamaran, Mihajlo Radić izađe i pođe sparnom prazninom ulice, kojom odjekuju doboš i udarci bajoneta o kamen vojnika-prosjaka. Poguren, požuri pored okuplјene gomile kojoj dobošar objavlјuje da led za građanstvo stiže sutra u sedam časova, pa ko želi da kupi led, neka u to doba bude na železničkoj stanici.

4 Olga se zgrčila na svom izbegličkom koferu u uglu sobe, oslonjena uza zid. U susednoj sobi zidni sat odzvoni četvrt do šest. Ti stvarno dolaziš? Krv mi jedva protiče žilama. Kako da ti to sakrijem, a ti večeras da ne odeš tužniji no što si izlazio iz „magacina pokojnika“? Šta da ti ne kažem? Nјena će ruka biti u njegovoj! Smršaloj, bledoj... Osetiće toplinu njegovih zglobova i jagodica, sveg će ga osetiti: Bože, kad bih smela neki tren da budem s onim njegovim prstima... Možda je on ipak čuo ono njeno poslednje ćutanje nad njim u besvesti, dok mu je jedini put držala ruku. Bila nagnuta nad njim pred taj odlazak. Ostavila ga bolesnog, na samrti, jedinog valјevskog bolesnika koga je napustila kad mu je najteže. Koliko je puta u ovoj postelјi jeknula glasno sećajući se tog odlaska. Milenu je budio njen jauk. Obmanjivala je druge, uveravajući sebe da ni laž nije ono što je ona nekad verovala da jeste. Verovala? Veruje i sada! Puši li još uvek onako požudno cigaretu za cigaretom? Otkad za nju postoji, taj Mihajlo Radić je svetlucanje cigarete u pomrčini voza dok putuje u Valјevo. Žiška u tami. Ako su se smirili oni nesmirlјivi, vitki prsti, što u bolesnima traže bol? Ako su prezdravlјenjem, spasom od smrti, iščezli razlozi za onu njegovu tugu? Možda se posle bolesti uspravio, pa sada liči na stvarne lјude? O, kad bi dao Bog! Pa zar ti zaista želiš, baš moraš da dođeš... Dobro je što će doći. Moći će bar da mu kaže da je to njihovo, to njeno, nastalo u onoj bolničkoj muci... jedno drugom čuli strah od onolike smrti, razumeli samoću u onoj bezmernoj patnji, prijatelјstvo — a ne lјubav, pri jatelјstvo koje je u njoj rodilo nadu da je Ivan živ... Samilost je to bila, i moja i tvoja. Samilost cele duše, nešto sveto. Iznad svih njenih želјa. I izvan svega što je doživela. Ono što je više nemoguće. Zašto, zašto nemoguće? Nemoćno obgrli kolena. Kako je mogla onako da ode od njega ne sačekavši da dođe svesti i zašto mu je u onom paketu napisala samo nekoliko beznačajnih reči? Ne, običnih. Jedinih koje je mogla da sroči posle desetak pocepanih pisama... Znam dobro

kako si ih shvatio. A to mi je najteže. To tvoje neznanje da nisam pobegla od patnje. Ja se bola više ne bojim. Bogorodice, kako u to da ga uverim? Pobegla sam od stida što sam u onolikoj patnji oko sebe, pored Milene i Ivana, mogla i nešto samo svoje da osećam. Sve! Tog stida sam se uplašila. Za njega nemam snagu. Nemam, shvati to nekako zasvagda. Sat odzvanja nešto. To nije vreme. A sluti li on koliko se mučila da mu se ne vrati, koliko je puta polazila iz ove sobe ostavlјajući zaspalu Milenu, pisala joj pisma da objasni to neobjašnjivo, pakovala najneophodnije, izlazila na ulicu, pa bežala nazad u ovu izbegličku jazbinu... Kad je išla u Beograd da vidi srušenu i oplјačkanu kuću, tada je bila pošla u Valјevo, njemu, pa se opet iščupala i produžila u Beograd, tamo gde je nekad verovala da je najsrećnija. To putovanje njemu i ono njeno bdenje u srušenoj kući, u praznoj dečjoj sobi, tada joj se u duši sve premerilo, on neće saznati... Pa znaš li ti koliko si u meni, i da mi viši i teži ne možeš biti? Zar nešto drugo želiš, zar me možeš više imati? Kad bi ti znao kakva je to opasnost što ćeš doći, i kako u ovom ćutanju mogu da sagore i ona moja noćna dežurstva u „magacinu pokojnika“. Ako baš moraš da dođeš, onda ćuti. Zabole je stid. Ti i ne pomišlјaš kako želiš da uzmeš sve što imam. Tako i treba. Ali ja ne mogu sebi da dam sebe. Ostaću onda i bez sebe. Ne verujem u lјubav-žrtvu. Idi u Valјevo. Tamo je bilo sve što je moglo biti. Sumrak je: U sumraku bi, kao onda u vozu, i kao pod strehom „magacina pokojnika“, svetlucala njegova cigareta... Eh, i ti si od onih razumnih. I ti si. I hvala ti na toj podršci protiv tebe. Nije to jedina. Ja sada ne verujem da je tvoja dobrota tolika da može oprostiti svaki odlazak. Onda, u Valјevu, na rastanku, sve sam ti verovala. Zato sam i mogla da odem. Zato što sam ti sve verovala. Sažali se da zasvagda poverujem da mi jesi dolazio. Zaplaka.

5 Vrata se naglo otvoriše, Olga ne mogade da ustane. Pa zašto mi, mama, ne veruješ da je Ivanov rukopis isti kao i raniji? Povija se Milena, ona se još više zgrči i pritisnu lice na kolena, tresući se i od Milenine ruke na svom ramenu. Hoćeš li da uporedimo kartu sa pismima iz Skoplјa? Olga ne može ni reč da izusti. Mama, skoro će sedam. Doktor Radić očigledno neće doći. Olga ispusti kolena i osta da zuri u pod. Milena se saže i zagrli je: Seti se Valјeva. „Magacina pokojnika“. Nadeždine smrti i mog razbolevanja... Pomor smo preživele. Zašto se podaješ svakom strahu? Valјevo treba zaboraviti. Sve! A ja ne želim da zaboravim Valјevo. Tamo su mi umrli Vladimir i Nadežda. Ja ne želim da zaboravim one okupacijske noći sa Sergejevim... Neću da zaboravim Gavrila Stankovića. Nijednu tešku ranu, nijedno noćno dežurstvo. Nijednu ranjeničku psovku ne želim da zaboravim. Ja želim sve, sve da pamtim. Meni se sada mnogo živi, mama — oseti majčin trzaj i pusti je iz naručja, uspravi se: ne može da joj kaže koliko želi da igra. Kako joj je malopre odjednom buknula ta želјa, oseća je u nogama, u celom telu. Upita tiho: — Je l' to ružno, mama? Olga odgovori kasnije: Nije ružno. To je dokaz da si prezdravila. I da zaboravlјaš Valјevo. A šta misliš: zašto Ivan u logoru baš Don Kihota želi da čita? Zato što je bajka. I ja sada volim sve što je nestvarno. Vidiš li, samo pesme čitam. Mama, ja bih se obukla i pošla da prošetam. Koju halјinu da obučem? — pođe ka ormaru. Olga poćuta: Onu belu sa teget tufnama.

Nјu sam oblačila kada sam išla u šetnje s Vladimirom. Nikad je više neću obući. Onda obuci onu od čiste svile sa vezenim dekolteom. Imaš pravo. Ta mi je lepo stajala. Eh, što mi kosa nije samo dva prsta duža... — Kad obuče halјinu i stavi šešir, naglo stužena stade pred majku koja je još uvek sedela na koferu zgrčena: — Nije li moja šetnja jedno neverstvo prema Bogdanu? Ne odriči se, Milena, nijedne radosti. A zašto Dušanka ne ide s tobom? Dušanka će do ponoći čekati doktora Radića. I u njega se zalјubila — polјubi majku i požuri na prvu igranku od početka rata. Olga ustade sa kofera i leže na krevet. Dušanka se zalјubila u njega! A on! Dobro je što se smrklo. Neće doći. Uđe Dušanka: Ne razumem zašto nije došao. A tako se obradovao kad sam mu rekla da sam kod vas u gostima — sede na krevet pored Olginih nogu, spusti ruku blizu njene, želi da je dodirne. Olga oseća njenu želјu za prisnošću, ali skloni ruku, ćuti. Odjednom reče prilično glasno i čvrstim glasom: A ti si, Dušanka, stvarno zalјublјena u njega? Obožavam ga, tetka Olga. Mogla bih da umrem za njega. Možeš da umreš za njega? Neka zaželi, nek pomisli samo. Uostalom, kada se on razboleo, kao što znate, bio je kraj pomora, onda su se svi preživeli prepali za život. Nas je više uplašilo njegovo razbolevanje nego bolest svih osam hilјada bolesnika u Valјevu. Bolničarke se razbežale, bolničari zavili glave i simuliraju, jedino smo doktor Sergejev, mis Inglis i ja ostali verni doktoru Radiću. Od svanuća do mraka radili u bolnici, a noću dežurali pored njega... Pred zoru, san me obori, padala sam pored njegovog kreveta. A kad su mu izbile pege, nikad neću zaboraviti to jutro. A gde li sam ja bila tog jutra? — pomisli Olga zavideći na tom jutru ovoj naivnoj devojci što veruje da može i umreti za lјubav. Dušanka naglo zaćuta. Ne završi priču o tom jutru u Valјevu. Olgu je strah da još nešto čuje o doktoru Radiću. Oseća Dušankinu želјu da joj kaže reč utehe. A za toliku laž ona nema snagu. Suton se lepi po zidovima, postelјi, izbegličkim koferima i kutijama. Suton stamnjuje Dušanku. Pretvara je u neznanku. Nešto kao nada sagoreva u vazduhu. Nešto se, možda zasvagda,

stamnjuje i u njoj. Sat zvoni glasnije, a ona oseća da je opet, kao pre Valјeva, vreme stalo. Zašto je onda obećao? — uzviknu Dušanka. Olga se pridiže sa postelјe da pobegne od nje, ču Dušankinu drhtavicu, pa klonu na jastuk, u nemoći i stidu. Zavese na prozorima se zanjihaše, u dvorištu stari orah jeknu od udara vetra. Olga uze Dušankinu ruku, htede da je ispusti, čvrsto je stegnu: Rat je. Sada je, Dušanka, i lјubav stradanje. I strah donosi. Ponižava nas. Ako! Ako! — uzviknu Dušanka i istrže ruku. Pa zašaputa: — Ja bih posle prve noći provedene u bolnici pobegla iz Valјeva, da nisam bila zalјublјena u nekog. Kad je lep mladić ranjen, nema lepšeg osećanja od samilosti prema njemu. Kakve su im tada oči... Kad biste vi znali, kako je to uzbudlјivo... Kad smrt duva u lice, a ti njemu možeš nešto dobro da učiniš... Samo ti. Olgu zbuni ta nepoznata žena sa snažnim, povijenim leđima. Od njenog prisustva u sobi ponestaje vazduha. Gospođo Katić, sprema se oluja! Unesite vaše stvari dok se još vidi! — iz predsoblјa dovikuje susetka. Olga se ukoči. Dušanka priđe prozoru da pogleda nebo. Pa on više ne može doći!

6 Nikola Pašić ne voli oluje: ruše red i sklad u prirodi, krše najviše i ruže najlepše. Izlazeći iz kuće, ovoj se oluji obradova: putem do Predsedništva vlade neće ga i sada sačekivati gomila građana da mu u pogledu pročitaju današnje telegrame iz Petrograda, Pariza i Londona i njegov odgovor na poslednju savezničku notu. Đurđina mu dodirnu nadlanicu na štapu: Nikola, pričekaj dok protutnji nevreme. Bog, Đurđina, nikad jedno ne čini — reče i pođe. Ona ga ćutke isprati na ulicu do fijakera na kome kočijaš i žandarm podižu krov da ga zaštite od vetra i kiše koja prokapinje. Gomila lјudi i žena, koja se beše primakla strehama okolnih kuća, kao poneta vetrom zanese se ka njemu; on učtivo pozdravi skidanjem šešira i lagano se pope u fijaker. Oni opkoliše fijaker hvatajući konje, krila, točkove: Gospodine predsedniče, muž mi poginuo na Gučevu, dva deteta mi ostavio, opština mi ni dinar pomoći nije dala, a vi najbolјe znate kakvo vreme dolazi. Idi, kćeri, u opštinu i opet ih zamoli. Bila sam sto puta i ništa! Opet idi i reci da si bila i kod mene. Gospodine Pašiću, kažite mi kao bratu — taj se primiče i šapuće: — Pred ovim što dolazi, da li svoje da šalјem u Bitolј ili u Solun? Sklanjaj ih gde možeš. Nikola, nešto u poverenju! — taj mu se partijski prijatelј uvukao na sedište i šapuće mu u bradu: — U koju banku da prebacim pare? U englesku. Gospodine predsedniče, uzmite moju molbu, sve sam u njoj napisala. Muž mi je nevin na robiji, a vi znate šta nas čeka. Ne sekiraj se, sestro. Blago njima na robiji.

Zašto sam ja, gospodine Pašiću, iscepan kartečom na Bregalnici kad vi Bugarima ustupate Makedoniju? I ja sam tvog mišlјenja, prijatelјu. Gospodine predsedniče, ima li neke nade? — dovikuje neko koga ne vidi. Ćuti i gleda ih prazno. Pun mu je fijaker lјudskih glava, užagrenih pogleda, otvorenih usta; nad glavom mu plјusak zabubnja po zategnutoj koži krova, vetar ponese molbe i pitanja, konji krenuše, osta sam, ali podiže šešir lako klimnuvši glavom, svejedno što oni to ne vide: prema Bogu i narodu treba svagda biti isti; Bog sve može, a narod vidi i ono što ne vidi. Zaštićen plјuskom povuče se ka sredini sedišta da mu ne kisnu kolena, zadovolјan što baš današnji odlazak u Predsedništvo vlade neće, kao njegovi prolasci niškim ulicama poslednjih dana, biti propraćen punim pločnicima naroda, koji ga, inače, ni slavlјenjem nije činio srećnim, ali ni mržnjom i psovkama nesrećnim; bivao je nespokojan jedino zbog lјudske ravnodušnosti smatrajući je pravim dokazom da njegova vlast nema nikakvog značaja za njih nad kojima vlada, ni za njega koji vlada. Kočijaš šiba konje, vetar basa u krov fijakera koji odskače po kaldrmi, žandarm na sedištu pored kočijaša grči se na kiši i trza se na munje i gromove, a Pašić pomisli kako će i ova njegova jurnjava kroz Niš biti politički događaj čim stane kiša pa štapom kucnu kočijaša da vozi lagano. Pred ulazom u Predsedništvo vlade konji naglo stadoše, žandarm se povija da mu pomogne da siđe, a on bi još sedeo, sam i zaštićen kišom, uveren da engleski poslanik po ovakvom vremenu ne može stići. Kako opet da odloži te večerašnje posete? Da vreme još malo poradi za njega. Jer vreme i nesreća najbolјe pokazuju put kojim valјa ići. Pod krov fijakera uvuče se mokro lice ispod šešira, sa lјutitim pitanjem: Gospodine predsedniče, kada će se održati tajna sednica Narodne skupštine? Nikola Pašić se zamisli, sporo odgovori: Kad je bude predsednik Skupštine zakazao. Novinaru se lako pokloni i ne žureći, kroz plјusak, uđe u Predsedništvo, u nadi da će od lјudi biti zaštićen sve dok lije dažd i dok gromovi ovako treskaju po Nišu. Kroz predsoblјe svog kabineta, pored dva sekretara i Jovana Jovanovića Pižona, koji ga čekaju sa telegramima i izveštajima, prođe kao da nikoga nema, i odmah zatvori vrata i prozore iako je nepodnošlјiva sparina. Priđe stolu i osta sa šeširom na glavi, zadovolјan što je sam: kad bi bog bar dva dana podržao ovo nevreme. Da plјušti grad i biju gromovi, pa da mu

saveznički poslanici ne mogu doći u posete koje im je juče odložio za večeras: zahtevaju hitan odgovor srpske vlade na svoju notu od 4. avgusta. Odlaže on odgovor petnaest dana, odložio bi ga petnaest godina, na tu je notu srpska vojska odgovorila na Kumanovu i Bregalnici. Ali mali narod nijedan rat ne dobija zasvagda... Ne dobija ga ni čovek koji služi takvom narodu. Inače, sa visine na kojoj se našao, pad je smrtonosan. A čovek nema savetodavca za svoju sudbinu. Sam je u mraku. Istomišlјenički saveti ne vrede sada. Navrću na laku odluku. U ovom času, jedino ga protivnik može korisno posavetovati. Jedna pametna budala koja veruje da joj istina ne šteti. Neko kao Vukašin Katić... Zašto mu taj nije odgovorio na poslednje pismo? Grom pogasi sijalice. Dobro je što sada Niš sluša samo gromove i gleda u munje. Gospodine predsedniče, depeša iz Pariza je vrlo hitna — kaže mu sekretar za leđima. Onda je ostavi za sutra. Moram vas podsetiti da gospodin Vesnić dvaput urgira za vaš odgovor. A vi ste juče odložili za danas. Baš zato što je tako hitno, neka je za sutra — ne okreće mu lice, obema rukama osloni se na sto. Za bliskog saradnika ovaj je mnogo vredan i ambiciozan. Takav treba da bude goroseča i kosač, a ne njegov sekretar. Unaprediti ga i gurnuti što dalјe. Ja, gospodine predsedniče, nisam u stanju da napišem odgovor na izveštaj iz Amerike, dok ga vi ne pročitate i ne date mi uputstva — mrzovolјno progovara i drugi sekretar. Ovaj je lenj, ali je nešto pametniji no što treba. Ništa opasnije od pametnog sluge. Kad nemaš preča posla, potrudi se da dokučiš šta taj skriva iza onih kitnjastih i nacifranih rečenica. Nastavite svoj posao, zvaću vas kad mi budete potrebni. Gospodine predsedniče, kćerka one važne ličnosti nudi vam očeve memoare. Znate o kome je reč. A koliko traži? Tri hilјade. Mnogo je. Al' neka donese da vidim. Ja sam siguran da će ona to dati za dve hilјade. Žuri joj se za Solun. Vidi s njom. I gledaj ovih dana da ispitaš za memoare Stojana Novakovića — mahnu rukom da ga ostave samog. Taj Stojan je znao i lјude i vlast. A

danas se na vlasti može opstati samo ako se o lјudima zna ono što oni kriju. Demokratija je donela novine i pravo na laž. Svakog značajnijeg čoveka sad moraš da tražiš u njegovoj fioci. Od mrtvih se i poneka istina sazna. Poslužitelј unese lampe. Gospodine predsedniče, i danas iz Bukurešta i Atine potvrđuju skorašnji napad na Srbiju — upada strogim i ravnim glasom Jovan Jovanović, njegov pomoćnik za inostrane poslove. Taj mu jeste desna ruka za diplomate, ali mnogo nešto piskara i veruje papirima. A o savezničkoj noti ćuti kao zaliven. Ne šapuće li mu nešto opozicija? Osmotri ga pa promumla: Da sam na mestu onih u Beču i Berlinu, i ja bih požurio Da svršim sa Srbijom — okrenu mu leđa, skrsti ruke na grudima i zagleda se u sebe. Otac mu je bio selјak, a on stigao do carskih trpeza i razgovarao sa carem Rusije. Bio Bakunjinov drug i anarhista, pa je Srbija, pod njegovim vođstvom, postala najjača država od doba Nemanjića. U Švajcarskoj saznao šta je demokratija, lično od Bakunjina šta je revolucija. Nisu ga hteli za profesora geodezije, a morali su da ga izaberu za voću najveće političke stranke. Na vlast se uspeo najstrmijim putem: robijao, provukao se kroz sramote, izdaje, klevete. Povijao se i svijao. I temenao pred prestolom Obrenovića. Plјuvali ga kao izdajnika, pa ga prorokom nazvali. Bežao je iz zemlјe kao provalnik dućandžijskih kasa, vratio se kao spasilac Srbije. Najeo se emigrantskog hleba i bugarske soli. Ništa mu nije poklonjeno, ništa. Ni Đurđinu, ženu, nije sreo na Terazijama i Kalemegdanu, nego je morao čak u Trstu da je pronađe i još teže dovede u Beograd. Do dna je pogrebao patnju političkog poraženika. I odoleo lјudskoj osveti što je smrt jedva izbegao, nudeći glave svojih drugova, odričući se uverenja. A drukčije nije mogao. Ni pred Bogom nije grešan, a kamoli pred lјudima. Jer u zemlјi i vremenu u kojima lјudska glava nije skuplјa od ovčije, ne može se uvek uspravno i časno. Nema izdaje i nema nepoštenja tu gde lјudski život nema stvarnu cenu. Gde je kazna.

7 Da bude što dalјe od ulice u kojoj stanuje Olga Katić, odmah posle neprijatnog ručka u kafani čijom su sparinom smrdeli luk i rakija i komešali se lјudi i muve, Mihajlo Radić je pošao uz Nišavu, daleko u polјe, pa se naglo okrenuo natrag, u varoš, da stigne u šest, na uglu te ulice odustao i zadihano se peo na Kovanluk, breg više varoši, da prođe šest časova, i tako uspeo šest i četvrt da dočeka toliko daleko od Olginog stana da mu je najmanje pola časa hoda ostajalo da se muči: da opet žuri ka njoj I ponovo da izmeni odluku. Kao da je opet u bunilu kojim je počeo njegov tifus. Pa je stajao zaprepašćen i od tolike želјe da Vidi Olgu, i od otpora da to učini. Ne može da joj oprosti što je otišla iz Valјeva dok je on ležao bez svesti. Nije to ono obično, i njemu znano, razočaranje u ženu, svejedno, kako to priznanje boli, na takvo razočaranje on nema pravo. Produži da korača. Taj njen odlazak iz Valјeva pokidao je one drhtave niti kojima se održavao u valјevskom pomoru boreći se za život bolesnika — poštovanjem lјudi. A njega je izneverila žena čijoj je patnji verovao. Želi da ne zaboravi ono jutro svog osvešćenja iz tifusnog bunila, kada su stvari u sobi buknule nekom bleštavom svetlošću, a on se zagledao u vrata čekajući da se ona pojavi. Onda mu je Dušanka veselo, da, zaista radosno rekla da su Olga i Milena pre tri dana otputovale u Niš. Zažmurio je da nijedno lјudsko lice ne gleda. Danima je ćutao. Nije otvarao oči, ni Sergejeva ni Dušanku, koji su ga lečili, nije mogao da pogleda. Smetala mu je pažnja i dobrota. Ceprejev mu je postao nepodnošlјiv, a prema Dušankinoj nežnosti osećao je odvratnost. Ozdravlјenje mu je donosilo snagu da pati. Od jutarnjeg piska lokomotive — dolazi možda? — dobijao je temperaturu... Neko teško dahće i lupka za njim: okrenu se — vojnik sa štakama, bez noge, nemo blene u njega. Požuri da mu odmakne. Ne uspeva; čuje mu stenjanje i treskanje štaka. Kada mu je stigao nekakav paket od Olge, naredio je da se razdeli bolesnicima ne pogledavši ga; toga dana temperatura mu se opet popela. Čim je mogao da stane na noge, zamolio je Sergejeva da ga otprati na stanicu i popne u voz, onaj isti kojim je s njom doputovao u Valјevo. Bilo je to bekstvo,

možda i sramnije od bekstva na koja je pomišlјao, prvi put vraćajući se s groblјa sa protom Božidarom, i drugi put posle one pobune golih bolesnika. Onaj beznogi mu dahće za vrat i stenje; kao da ga goni; naglo mu se okrenu: vojnik ga gleda strogo. Da se oslobodi njegove pratnje, Mihajlo Radić pruži korak ka tvrđavi. Vetar koji se sa visine i zapada strmoglavi na Niš da mu pogasi prva svetla i hara po svome, zatiče ga meću zidinama niške tvrđave: po ovoj oluji i plјusku ne može da poseti Olgu. Ne žureći se, skloni se pod drvo. Na nekoliko koračaja dalјe pod drvo stade i odrpanac na štakama; zvera i kao da preti glavom. Munje cepaju suton i pripalјuju zidine tvrđave, po Nišu gromovi padaju kao granate na Mačkovom kamenu oko pukovskog previjališta, dok je ranjenicima vršio amputacije. U tolikoj neizvesnosti bio je najspokojniji. A šta je sada, posle Valјeva i posle današnjeg susreta sa Paunom Aleksićem? Pribija se uz deblo, kiša mu već promočila uniformu, mokra mu je i koža, neće da se skloni pod zidine gde su se zavukli lјudi, olujom zatečeni oko tvrđave: strah ga da se sada dodiruje s njima. Vetar krši drveće, brbori voda Pored zidina. Sutra će posetiti i majora Pauna Aleksića i gospođu Olgu Katić. Nјih dvoje, iako su na suprotnim polovima, jedan su, ovaj svet u kojem je besmislena muka savesti. Jeste li vi doktor Radić? — trže ga neko unjkavim glasom. Munja mu osvetli onog odrpanca sa štakama i vrećom na glavi. E, milo mi |je što ste vi, nisam bio siguran. Da vas pitam, oficir ste. Šta želiš, vojniče? Bio sam vojnik dok mi ,ti pod Mačkovim kamenom ne odseče nogu. Otfikari mi je ti do mošnica! Tako je sigurno moralo da bude. Misliš, učinio si mi dobro delo? Štaka lupi — koraknu k njemu. Verovatno nisam. Otkad sam te video, nešto me vuče za tobom... Da te uhvatim za ruku. Šta misliš: može li još nešto na meni da se otfikari? Ko si? — odskoči od dodira njegove mišice. Ja sam desna.

Šta si desna? Ispod Mačkovog kamena ona šesnaesta, a prva desna. Sećaš li se, doktore? Uneše me u previjalište, ja žmurim da te ne vidim, a ti podiže šatorsko krilo i reče: ovo je danas šesnaesta, a prva desna. Jasno te čujem kad god zaćutim. I stalno te tako slušam iz mojeg ćutanja... Mihajlo Radić se naježi od njegovog unjkanja. Sećao se: jednoga dana u divizijskoj bolnici, pored desetak ruku, amputirao je petnaest nogu, a sve leve. A ta desna, bio je i bez uva, sa raznetim nosom i nekoliko rana po telu od karteča. Gangrena je buktala u desnoj, mora je seći, a morfijum je bio potrošen za leve i ruke, ostala je samo četvrtina injekcije. Rekao mu je istinu i pozvao ga da sam odluči. Desna je odmah rekla: „Ako ja odlučujem, onda me pustite da umrem.“ Prešao je kod ruke sa raznetim laktom i amputirao je visoko, ali ne utrošivši onu četvrtinu injekcije. Uveče je dao desnoj nozi i amputirao je ne pitajući vlasnika: taj nije ni jauknuo. Od njegovog ćutanja njemu su drhtale ruke, bezrazložno se izdrao na sestru I bolničara. Ali se, postiđen jaucima oko sebe, vratio vojniku koji ćuti, vlažnom gazom obrisao mu suva, ispucala usta, uzeo mu zdravu ruku i pitao ga: „Kako se zoveš, vojniče?“ „Bio sam Stevan, gospodine doktore. A za vas sam desna.“ Za vreme lečenja i odstupanja pred austrougarskom navalom, Stevan Desna, tako ga zvao, i ne samo u sebi, nikad nije jauknuo. Odgovarao je kad mora i samo po reč. Kad su ga prekomandovali u Valјevo, rastao se sa Stevanom Desnom i zaboravio ga. Munja obasja Stevanovo nagrđeno lice: bez uva je i umesto nosa — dve zjapeće rupice. Od grmlјavine i brbora vode, ne čuje šta mu kaže; pita ga: Posle bolnice, otišao si kući? Trebalo je, nisam. A pogrešio sam. Pogrešio si. Morao si svojoj kući da se vratiš. Mislio sam, što kažeš. Ali kad bi me žena ugledala, zakukala bi kao da sam umro. Pobegla bi u rodbinu na Goliju. Kako da prenoći sa bogalјem? Mihajlo Radić se seti Olge: i ona je pobegla od njega. Voda mu curi niz krsta, prokisla mu i šapka. Čim sam te ugledao na onom ćošku, nešto me povuče ka tebi. Jurio bih te do Drine, samo da te dodirnem i pitam... Otkud ti, Stevane, u Nišu? Bio si na komisiji? — muca Radić i uzmiče pred njegovim nerazumlјivim unjkanjem i lupkanjem štake. Sada su obojica na plјusku i gradu, osvetlјavani munjama. Nisam na komisiji. Ovde u Nišu niko me ne poznaje, a ima i mnogo

bogalјa, pa sam s njima. Muvam se oko bolnica, nađe se tu hrane i za nas i za kučiće... Pa ja bih mogao malo da te pomognem. Meni treba samo pravda, gospodine doktore. Samo pravda treba nama, bogalјima, i onima u crnini. A šta misliš, može li je biti kad se svrši rat? Biće sloboda, Stevane. Sloboda treba pozadini, gospodine doktore. Ovim ratnim zabušantima i lopovima. Toj gospodi... Trgovcima i škartovima. Onima što bajagi nisu sposobni za vojsku, al' su sposobni da napastvuju naše žene i sestre... Dok su nama tamo razbijali glave i testerisali noge... A i našim ženama su sad dobri ti škartovi, pa im šire noge, bem ih |u oči njihove!... Bem ih... Hoće li posle rata biti pravde da Mi svojski kaznimo sve zabušante i škartove? To te pitam. Ne verujem, Desna... Ne verujem, Stevane... A zašto ja postadoh čulјko? Zašto ti meni otfikari nogu? Kako da serem na jednoj nozi?! Štaka tresnu u mraku. Grmlјavina, plјušti kiša.

8 Iako su sami u kabinetu, Jovan Jovanović poverlјivo šapnu Nikoli Pašiću da je stigao engleski poslanik. Pašić ga dugo gleda, sumnjajući da je taj džentlmen mogao doći po ovakvoj nepogodi koja se valјa Nišom; Jovan Jovanović dodaje da je De Grau stigao tačno minut pre zakazane audijencije, pitajući treba li on da bude prevodilac pošto Englez slabo zna francuski. Pašić odrečno mahnu glavom, nameran da sa Englezom vodi razgovor baš na francuskom. Pokislog i strogog diplomatu pozdravi klimanjem glave, blagom pognutošću, i laganim pokretom ruke pokaza mu kanabe, pa, sačekavši da sedne, spusti se na fotelјu. Rekao bih, vrlo ste zabrinuti, gospodine poslaniče? Ser Čarls de Grau, uzdahnuvši, reče: Gospodine predsedniče, ne možemo biti spokojni. Imam obaveštenja da se na Savi i Dunavu ubrzava nemačka i austrougarska koncentracija trupa. Narednih dana Srbija mora očekivati najgore. Znam. Nemcima se žuri na Bosfor. Da, drugi cilј ne postoji. A moj ministar, gospodin Grej, naložio mi je da vam izrazim njegovo razočaranje prijemom predloga vlade Nјegovog veličanstva i odugovlačenjem odgovora srpske vlade. Nikola Pašić ćuti nepomično, sa rukama skrštenim preko grudi i gleda kroz njega. Pored svih nastojanja da se uživim u vaš položaj, ne razumem vaše kolebanje. U pitanju je sasvim jednostavna računica. Za kompenzacije Bugarskoj u Makedoniji, Srbiji se daje Bosna, Hercegovina, Srem, Bačka, Slavonija i deo Dalmacije sa lukama Split i Dubrovnik... Šta vaša vlada može više očekivati od saveznika danas kada ste na rubu ponora? Kad već računicu pominjete, moram reći da saveznici Srbiji nude srpske zemlјe. O Bosni, Hercegovini, Sremu, Bačkoj, Slavoniji i delu Dalmacije, mi se nemamo šta pogađati. Pa nas je, gospodine poslaniče, i napala Austro-

Ugarska da bi sprečila takvo ujedinjenje Srpstva. Ali mi, gospodine predsedniče, razgovaramo o austrougarskoj državnoj teritoriji, a ne o teritoriji Kralјevine Srbije. Vaša istorijska prava su drugo pitanje. Od groma u blizini ser Čarls de Grau strese glavu kao da je zasut ognjenom prašinom; poćuta pa nastavi: Moramo se, gospodine predsedniče, vratiti neumolјivim činjenicama. Od srpskog odgovora na našu notu zavisi da li će se na Balkanu stvari srediti ili nastati konačan razdor. Ako se Balkan ujedini prema našim predlozima, prodor Nemačke i Austrije na Istok ne može uspeti. Napad koji se sprema na Srbiju biće bescilјan. Ako Srbija ne popusti i na Balkanu ostane razdor, naši zajednički neprijatelјi će lako stići na Dardanele. A Bugarska će od Berlina i Beča odmah dobiti Makedoniju. Pri takvim činjenicama, mogu li da postoje vaše dileme? A zašto, gospodine poslaniče, za to jedinstvo Balkana Rusija ne bi dala Besarabiju Rumuniji, koja je i inače Rumunima naselјena, a vi, saveznici, dali Bugarima nešto na istoku, na račun Turske koja vam je neprijatelј? Koja vas je na Galipolјu krvavo tukla. Ja sam uveren da se čini ono što je danas jedino moguće činiti. A ja vam tvrdim da će Bugarska sa Austro-Ugarskom i Nemačkom napasti Srbiju, ako je saveznici vojnom silom u tome ne spreče. To se, gospodine predsedniče, ne može dogoditi. Nikako. Mi odlično znamo bugarske namere. I zato što ih znamo, insistiramo da Srbija postupi konstruktivno i pomogne što hitniji prelaz Bugarske na stranu saveznika i Srbije. Teško mi je, zaista mi je teško da poverujem da engleska vlada vodi balkansku politiku na takvoj zabludi. Šta vas to obmanjuje, gospodine De Grau? Ser Čarls de Grau se trže od Pašićeve poslednje, neuobičajeno osećajne, gotovo vapijuće rečenice, nabra mu se čelo, malo se zamisli, pa reče ispovednim glasom: Gospodine predsedniče... Britanija je jedno ostrvce na našoj planeti. A postali smo najmoćnija imperija na toj ogromnoj planeti. Opšte je mišlјenje da se naša imperija zasniva na našem gospodarenju morima. Veruje se da mi lađama vladamo tolikim svetom. Koješta. Biće da je naša moć u nečem drugom. Nikola Pašić mu ozbilјnim i zamišlјenim pogledom poseče ironični

osmeh: A kako Engleska sada gleda na naše ujedinjenje sa Hrvatima i Slovencima? Vlada Nјegovog veličanstva nije u načelu protiv vašeg ujedinjenja. Ali, pri tome, ne sme se zaboraviti pravedno zadovolјenje italijanskih zahteva na Istočnoj jadranskoj obali. Mi ne možemo pristati da se cepa Hrvatska. Moram vam priznati da ne razumem vaše toliko uporno insistiranje na ujedinjenju sa Hrvatima posle Supilovog predloga o separatnoj Hrvatskoj gospodinu Greju. Vašu toliku brigu za hrvatsku stvar u današnjim uslovima, zaista ne razumem, gospodine predsedniče. Srbiji je dužnost da brine za svoju poroblјenu braću. Mi smo, gospodine poslaniče, jedan narod. Rat nas primorava na realizam u svemu. Romantika je divna stvar, međutim... Ja o romantici nemam dobro mišlјenje, gospodine poslaniče. A zar vi Englezi, Škoti, Velšani i Irci živite u jednoj državi iz romantičnih razloga? To svakako ne. Ali mi danas moramo misliti samo o pobedi. Da se dobije ovaj strahoviti rat, očigledno je, gospodine predsedniče, mora se mnogo žrtvovati. Da se rat dobije, moraju se žrtve meću saveznicima pravedno rasporediti. Što se srpskog naroda tiče, verujem da vi to dobro znate, on je spreman da se hrabro bori samo ako zna da se bori za slobodu i pravdu. Takav smo mi narod. Ser Čarls de Grau zamoli za dozvolu da pripali cigaretu pa nastavi: Što se Banata tiče, na žalost, Rumuni su vrlo uporni i nisu spremni da granicu pomeraju na istok dalјe od linije sela Grocke, na vašoj strani. O ustupanju Banata Rumuniji zapadno od reke Oršave vi možete razgovarati sa drugim predsednikom srpske vlade. Ja vas molim, gospodine predsedniče, da zamislite položaj Srbije kad na njenoj strani budu ratovale Rumunija i Bugarska. Nema Srbija tu sreću da susedi ratuju na njenoj strani. Sreća se plaća, gospodine predsedniče. Možda vi, Englezi, možete i sreću da kupite. Mi nemamo čime. Zato i ginemo.

Ali Srbija sada može da promeni sudbinu. Može da izvrši izbor između sjajne budućnosti i propasti. Ja vam, gospodine predsedniče, iskreno zavidim na ulozi koju vam je poverila istorija. Odluka se mora doneti. Ostaje nam vrlo malo vremena da sprečimo najgore. Ne brinite. Imamo mnogo vremena za pametne i poštene odluke. Ser Čarls de Grau ustade, pogleda u prozor kojim blesnu munja pa reče ozbilјno i razvučeno, slovo po slovo, na srpskom: Ja sam optimista, gospodine Pašiću. Nikola Pašić, sedeći, promumla na engleskom: Ja više nisam, gospodine poslaniče. Vrlo mi je žao, vrlo... I kada možemo očekivati vaš odgovor? Bilo bi mnogo važno ako biste mogli da mi što pre odgovorite kada će Srbija dobiti odobreni zajam. Mi više nemamo čime da ratujemo. Teškoće sa zajmom su neobično velike. Ali ja ću učiniti sve što mogu... Kakvo nevreme! Rukovaše se. Nikola Pašić se vrati nasred sobe da pognut i opuštenih ruku prebira u glavi sve što mu je rekao. Nije li sa lavom previše zategao? Kad ga je već kao zeca pritisnuo šapom, onda mora da bude lisica. A ona, kad je u klјusi, odgrize svoju uhvaćenu šapu. Ako to učini, hoće li se i tada spasti? Jovan Jovanović mu za leđima kaže da je došao knez Trubeckoj, koga je dopratio poslanik Crne Gore, Savo Vuletić. Sa Rusom će mu biti mnogo teže nego sa Englezom. Ako se pred Englezom može i da povija i da uspravlјa, pred Rusijom mora da klekne. Maćeha je prema Srbiji, ali joj je jedini rod na ovome svetu gde guja guju jede. Ali šta će mu noćas Savo Vuletić, ta kašika među tučkovima, što uvek od nekog važnog dolazi i još važnijem žuri? Noćas