Vreme smrti - knjiga II: Suvoborska bitka (Vreme smrti, #2) 9788652115068 [PDF]

Zitiervorschau

DELA DOBRICE ĆOSIĆA VREME SMRTI 2

Dobrica Ćosić VREME SMRTI druga knjiga roman

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD 1984.

MMXVII

Suvoborsku bitku u ovoj knjizi posvećujem Antoniju Isakoviću, prijatelju, piscu bitaka „Velike dece" — sinova suvoborskih ratnika.

DRUGI DEO Suvoborska bitka

GLAVA PRVA

1 Poslanicima Kraljevine Srbije u Petrogradu Parizu Londonu Ako za najkraće vreme ne dobijemo municiju za poljske topove i haubicu neminovno nastupa katastrofa srpske vojske Srbiju neka gori slom nego hiljadu osam stotina trinaeste Pomagajte najhitnije Naša vojska ne može izdržati ni deset dana a da neprijatelj ne dođe do Kragujevca I onda je slom Molite i preklinjite da nam se municija najhitnije šalje Pašić Ne zaboravite napomenuti da je na Srbiju navalilo sedam austrijskih korpusa Ako nas snabde municijom i obućom odolećemo i protiv deset korpusa Pašić

2 General Mišić od Rudnika vidi: Podrinje, Mačva i Pocerina iskrenuli se i nagnuli ka Šumadiji n Pomoravlju; kao da je austrougarska armija preturila taj deo Srbije sa selima i varošima, uz artiljerijsku grmljavinu prosula je sa nebom, potocima, glibom, pa iz brda i dolina pomešanih sa oblačinom i opalim lišćem, jedinim drumom koji vodi ka središtu Srbije, među šljivicima i zabranima, strnjištima i nedobranim kukuruzima — otiče sve što je živo i voda, prolazi sve što može da beži i što može da se ponese i povuče. Od tog pretura, i drum se izlomio, zagubio u šumarcima, selima, pustim poljima, pa niz taj smoničavi, izgacani usek među vranim vrzinama i golim međašima, po zakonu zemljine teže i snazi straha ljudskoga i životinjskog — strovaljuje se i teče narod i stoka, kola i psi, živina i pokućstvo. Sve u istom pravcu. Protiv njega. Jer danas jedino on ide smerom suprotnim od opšteg; jedino on ide tamo odakle sve beži. Od Kragujevca, nikog nije stigao ni prestigao. Kao da ni vrane ne lete ka zapadu i bojištu. Otuda studen vetar brizne i zakosi kišu. Tamo se i vrhovi planina posnežili. A presreću ga unezverenost dece i stoke, prekor i mržnja u pogledima žena i staraca. Ne skriva se šapkom ni zavesicama na oknima Prestolonaslednikovog automobila; susretne i otrpi svačiji i svaki pogled. Sinoć su u Vrhovnu komandu stigle depeše: put za Loznicu, kojim je prekjuče automobilom prošao komandant Balkanske vojske i Kaznene ekspedicije na Srbiju, feldcajgmajster Oskar Poćorek, njegovi, Poćorekovi, oficiri iskitili su vešalima s popovima i starcima, a jarke pored plotova postreljanom decom i posečenim ženama... Vojvoda Putnik, pružajući mu te depeše, opet je izrekao svoju opomenu koju posle pada Šapca izgovara uz svaki nepovoljan izveštaj sa fronta: „Ne zaboravljajte, Mišiću, taj feldcajgmajster Poćorek napisao je u jednoj svojoj osvetničkoj naredbi da je srpski narod, smrdljiva, prljava ,zločinačka rasa'. Podsećajte na to srpske oficire. Stalno ih podsećajte ako niste namerni švapskom naredniku da budete konjušar." A na to je vojvoda Stepa ispričao kako su Švabe starca vodeničara

privezali za vodeničko vitlo, podigli ustav i pustili vodu da okreće vitlo, oni posedali uokolo i boli bajonetima vodeničara, sveteći mu se za nadvojvodu Ferdinanda i vojvotkinju Sofiju. Vozač trubi; otkako su pošli iz Kragujevca, on ne prestaje da trubi. Ađutant proturio glavu kroz prozor automobila i viče narodu da se skloni s puta i omogući prolaz generalu. To što mu čin pominje i što se vozi, pred njihovom mukom neprijatnije mu je od psovke koju čuje i što vidi kako ga mnogi i mrze: on je neko od onih što mora biti da su nešto krivi za ovoliku njihovu nesreću. Opominje ađutanta Spasića da ne viče na izmučene i kaljave ljude koji su za sobom ostavili sve, a ne znaju kuda će i dokle će; naređuje naredniku-vozaču da trubom ne plaši decu i stoku. Ali, put je sve gušći, nabijeniji bežanijom; sa zapada, artiljerija je sve razgovetnija, podne prošlo, u Mionicu ne može stići za videla. A mora stići da primi komandu od Bojovića i još večeras počne s radom. S kojom mišlju da se zagleda i nadnese nad Prvu armiju, odmah da osete i znaju svi, od komandanta divizije do poslednjeg komordžije i bolničara, da je on tu i šta smera? Da čini samo ono što je moguće i najbolje za njih. Koja je to sada početna komandantska ideja, prosta i jasna svakom vojniku Prve armije, neodgonetljiva feldcajgmajsteru Oskaru Poćoreku, a spasonosna za srpsku vojsku? Napad. Da, napad. To je njegova ideja-vodilja. Ali napad uspeva samo pod određenim uslovima. Napad vodi i u poraz. Uslovi, vreme, odnos snaga, to određuje značaj napada. Tome je i najglupljeg pitomca naučio u Vojnoj akademiji, to svaki poručnik mora da zna iz ratovodstva i strategije. Da je na komandnom mestu feldcajgmajstera Oskara Poćoreka, koje bi naredbe izdao za sutra? Napad. Da, Srbe goniti dalje, ne dati im vremena da se srede, goniti ih do uništenja. Ali on i feldcajgmajster Oskar Poćorek, uočio je to još u cerskoj bitki, nisu komandanti sličnih načela. Šta bi Oskar Poćorek, da je na njegovom mestu, večeras naredio Prvoj srpskoj armiji? To se mora pojmiti jasno. Jer, ma koliko da je samouveren čovek, ako je Poćorek oficir, ako bilo koju pouku iz ratne istorije priznaje, pre no što napiše zapovest za sutrašnji dan, mora se zamisliti: Šta li smera komandant Prve srpske armije? Zagledan u bežaniju, puši neprestano i tiho opominje vozača da žuri što igda može. Ali, kad automobil blatom zaspe žene i decu, sjuri goveda s kolima u jarak, on kaže vozaču da ne vozi feldcajgmajstera Oskara Poćoreka, nego srpskog oficira, rodom iz Struganika, pod Baćincem, više Mionice. Kad naiđe na preturena kola, zaustavi i naredi vozaču i ađutantu da pomognu nesrećnicima, a on otvori vrata i daje savete. Za tu dobrotu više ga prekorima isprate; manje ćutanjem, najmanje zahvalnošću. Ako ađutant Spasić

podvikne ženama i starcima zbog bezobrazluka i uvrede, on mu kaže: Ostavite ih, poručniče. Nesrećni ljudi moraju biti zli. A dok su zli, dotle mogu da trpe i da se bore. Čim mene psuje, narod još nije izgubio Nadu. U razmimoilaženju s kolima pod arnjevima, punim dece, ćurki i gusaka, automobil skliznu u jarak i tu osta posle uzaludnog truda vozačevog. Na pozive i molbe izbeglicama da automobil izvuku iz jarka, niko ne okreće glavu; ogrnuti ponjavama, vrećama, pod kišobranima, ljudi i žene suljaju se pognuti i nastavljaju svoje kaljavo koračanje u bestragiju. On izlazi iz automobila i ljubazno moli žene i dečake da poguraju automobil iz jarka. Prolaze pored njega s gnevnim pogledom. General Mišić poziva druge dolaznike. Ne čuju ga. On diže korbač na grupu staraca i varošana, ali bez ljutnje kaže: Braćo, pomozite, ja žurim na bojište. Jesi li ti kralj? — pita ga starac koji vodi kravu i unuka. Nisam kralj, ali sam srpski general, prijatelju. Vi generali i Pašić ste nas dovde i doveli — dobacuje varošanin pod ljubičastim suncobranom. Švabe su vas dovele dovde, a mi se trudimo da vas vratimo kućama, ćorava vam strana! Gde su vam topovi? Kožu ste nam ogulili za porez! U pljački ste gori od Švaba. Šta uradiste sa Srbijom, psi vam kosti oglodali? Opkoljavaju ga, staje voz kola s arnjevima. Generala Mišića ne vređaju njihove reči: Dobro je, ljuti su, mrze, još mogu da trpe. Pušta ih da olakšaju sebi muku. I sprema se da kaže: Ljudi se vide u patnji, narod na svadbi, a država u ratu, kad se jedan s kraja gomile prodra: Pa to je Živojin Mišić, budale! Kako vas nije sramota? Mišić iz Struganika. Gnevni zamukoše, zagledaše se u njega, pa u generala, počeše da se gurkaju s namerom da mu se što pre iščupaju iz pogleda, a oni najogorčeniji povikaše sa istom srdžbom: Što ne kažeš, brate, da si Živojin Mišić. Nisi sveti Nikola da te svi poznajemo. Tako je, nisi nam slava, čoveče, da te po brkovima znamo. Hajte, ljudi, da mu ovo čudo iznesemo na put. Ima li nam spasa, generale Mišiću, kaži nam? Hoćeš li ih zaustaviti, pobogu? Šta će biti s nama? Ima nam spasa, prijatelji i sestre. I zaustavićemo ih, nego šta! Ako svi radimo ono što ljudima pristoji i što nam je dužnost. Žurim se, srećan vam

put! — na licima im vidi: oni žele mnogo više da im kaže, a on za njih nema drugu reč ni više reči; čuje austrougarsku haubicu, paljbu pred napad, pa dodaje: — Podelite nesreću i nemojte joj se podavati, ljudi. Pomozite vojsci u trpnji i veri. Ja vam jamčim glavom: brzo ćete se vratiti kućama — pozdravlja ih vojnički i kroz obruč njihovog ćutanja probija se do automobila, koji jedva krenu iz kaljuge i požuri uzbrdo, trubeći. Na uzvisini sreće kolonu praznih municijskih kola i gomilice ranjenika koji mogu da hodaju; automobil opet zastaje jer se vojnici ne sklanjaju. Prvi put vidi vojnike svoje armije. Ne daju mu da prođe iako znaju da u ovom automobilu može biti samo Vrhovni komandant ili vojvoda Putnik. Ranjenici se svađaju sa civilima, ne haju za trubljenje i viku poručnika Spasića. On dublje navlači šapku na čelo: ne želi sada da ga prepoznaju. Ađutant izlazi iz automobila da sredi komoru što se skrhala kraj preturenih kola izbeglica. Paljba švapske haubice traje. Pa to je Glavica! Tu je polagao ispit za kapetana: borba bataljona u zaštitnici. Odlično položio. A šta će sada, sa armijom? Ne pred Putnikom, kao onda na kapetanskom ispitu. I ne pred prestolonaslednikom Aleksandrom. On ne ispunjava zakletvu datu kralju; mala je to obaveza pred ovolikim stradanjem. Pred ovima koji beže i kisnu, koji ne znaju kuda će, pred tim uplakanim devojčicama koje tuku krave, i tim bosim ranjenicima i vojnicima bez šinjela i cokula, pred onima što ga psuju putem od Kragujevca, pred njima se polaže jedan ispit danas. Zažele se Glavice, od divlje kruške da pogleda prostore svoje armije: hitro izlazi iz automobila, preskače žbunje i uspinje se do stare divlje kruške pod kojom je komisiji Generalštaba imenovao kote i položaje četa i vodova ne gledajući u vojne karte, jer je to njegov zavičaj. Tamo, po onim brdima, koze je čuvao, o raspustima lutao lugovima, kao komandant divizije u Valjevu vojne vežbe izvodio. Staje pod krušku, oslanja se na njeno deblo, diže šapku sa čela: pred njim planine i brežja izmešani sa oblačinom; dolinom se raskanurala Kolubara, belaska se Valjevo. Okupirano. Nije jednom, kao oficir, pod ovom kruškom zagledan u predeo pomislio: Za voćke i pogibije nema boljeg zemljišta. Da othrani, odbrani, sahrani. Planine se za divizije razmestile; ogranci se za pukove poređali; bregovi se za bataljone uzvisili; kose se za čete jure i povijaju; Kolubara se za zaštitnice skanurava i prethodnice je bez pontona prelaze ... To su prostori njegove armije. I Šeste armije feldcajgmajstera Oskara Poćoreka. Ovde on mora biti najpre zaustavljen, pa najuren preko Drine i Save. Čime i kada? Kako s prepolovljenom armijom i bez artiljerije? Ako ga umom i voljom ne nadvisi, čime će drugim? Sreća posluje oko para i žena, u sudbinu naroda ona ne

zaviruje. Bukovik i Kraljev sto prislanjaju se na Maljen, Maljen na Suvobor, ovaj na Rajac i Rudnik što se grbi i presreće gukoške uspone; Kolubara se razliva i plavi dolinu, potoci se spliću, bregovi se razmiču, pa opkoljavaju i gomilaju; urvinama nigde kraja; putevi se tanje, prekidaju; austrougarska vojska se gubi u šumama, potanja u glib, zavejava je sneg, smrzava se na Maljenu, Suvoboru, Rudniku ... Ali šta treba danas i noćas učiniti? Šta feldcajgmajster Oskar Poćorek ne predviđa da će srpskn komandant uraditi? Velika bitka počinje velikom mišlju. Tiho, sudarom komandantskih inteligencija, tako je govorio vojnim pitomcima na časovima strategije. A prećutao je da svaki dobar komandant ima dva protivnika: svog starešinu i neprijatelja. I on će morati protiv dvojice: vojvode Putnika i feldcajgmajstera Oskara Poćoreka. Putniku se ne potčiniti, Poćoreka odgonetnuti. A kako s komandantima divizija, načelnikom štaba armije? I to su protivnici koje mora svladati. Šta protiv hiljada očajnika i nesrećnika koji mu čine armiju a smišljaju kako što pre kućama da pobegnu? Pred njim i naniže, drum se pretovario i krklja od naroda i vojske, stoke i topova s praznim municijskim kolima, od bežanije iz mešane s vojskom koja se izmučena bojevima i povlačenjem otela svom ranjenom i zbunjenom komandantu Bojoviću, pa se rasipa putevima, selima, pljačka i uzmiče; topi se leđa okrenutih Švabi. Najpreče je: naći kraj i glavu ovom haosu i pretvoriti rasulo u povlačenje. Uvesti poredak u nesreću, dati oblik i pravac porazu. Da poraz i nesreća budu što snošljiviji. Razabrati se u vremenu, sunovraćenom i zapletenom. Naći se licem u lice s njim. Šta li je feldcajgmajster Oskar Poćorek spremio za sutra, kad stiše do Kolubare? Kuda će glavninu da usmeri? Ka Beogradu ili Kragujevcu? Ađutant mu raportira da je put raskrčen. Gledajući preda se, žurno se vraća u automobil i pripaljuje cigaretu. Idu, ali sve sporije. Drumom, vojska se meša sa ženama, stokom, seoskim kolima. Skreće pogled na šume: Rad za opstanak počinje zavođenjem reda u ovom neredu, pretvaranjem haosa u poredak, nesumnjivo. Odvojiti vojsku od izbeglica, žena i dece, razlučiti njihove patnje. Naterati vojnike u kolonu, odmah. Kiša ne prestaje. Ni švapska artiljerija. Stamnjuje se prostor. Na Medničkom visu slama se dan. Sve se zbija u sebe, u strepnju. Baćinac. Da li je još živa divlja trešnja koju je brao onog dana kada su mu se koze pogubile, a stric ga toliko istukao močugom da ga je, prebijenog, mati

morala u naručju da snese do bačije? Dole, pod Baćincem je Struganik, očeva kuća, braća i groblje. Četvrta je godina kako nije slušao njihove brige i jadanja. Najkasnije za tri dana Švabe će isprazniti struganičke torove, bačije, podrume. Zapaliće najveću, belu kuću, njegovu rodnu kuću sa odžaklijom koja miriše na bukov dim i stari pepeo. Izgoreće i one velike crne naćve u kojima se čuvalo brašno, a on je, i kad je poručnik postao, još verovao onom dečjem strahu: u tim naćvama, skriven u brašnu, boravi stari struganički đavo ...

3 Automobil staje sudaren sa zaustavljenom bujicom naroda, vojske, stoke; sve gleda kako oficir juri vojnika: Vojnik što ga goni oficir preskače jarak i na uzvišici šljivika staje uz prvu šljivu; oficir pada u muljevitu vodurinu što teče jarkom, vojnik se zaustavlja, vraća i savija da pridigne oficira, ovaj se hitro uspravlja, čupa revolver, naređuje muklo: Odloži oružje! Vojnik dugim suznim pogledom prelazi po bežaniji i vojsci, sreće očima komandirovu ponovljenu naredbu i revolver, skida pušku s ramena, koleba se da li da skine i torbu s municijom i ukradenim hlebom, sporo prilazi drugoj šljivi da uz nju prisloni pušku i torbu, još sporije se vraća uza svoje stablo, i, opuštenih kaljavih ruku, u raspuknutim opancima, poderanim seljačkim čakširama, pohabanom koporanu i s nagorelom šajkačom, sav potamneo i mokar, prislanja se uz šljivu, bez straha i prkosa zagledan u brda, odakle se valja tutanj švapske artiljerije. Oficir skida opasač i njime iz sve snage počinje da tuče vojnika po glavi i neobrijanom mršavom licu: slete mu šajkača, rukama se čvrsto privezuje za šljivu, prislanja potiljak uz deblo, uglavljuje glavu meću grane, dobro se pričvršćuje za udarce, ali ne žmuri; izmeću fijuka komandirovog opasača vidi ljude i stoku. Vojnikova četa stoji na drumu, sluša pljasak opasača; pristižu gomilice vojnika, staju, gledaju, ćute u blatu, uz njih i oko njih prikupljaju se žene i ovce, goveda i varošani s koferima; starci koriste zastanak da srede tovare u kolima i preprte torbe. Sva deca ispod arnjeva gledaju kako oficir tuče vojnika. Na kolima pristižu Đorđe Katić i Tola Dačić i staju: Đorđe gleda konjima leđa, Tola silazi s kola, probija se kroz gomilu: da onaj uz šljivu nije neki od njegovih sinova? Kad se uveri da čovek po čijem licu lipti krv nije nijedan od njegovih, staje uz vrzinu i zanemelim, prozeblim i kaljavim ljudima govori ogorčeno:

Gledaj, narode, svoju sramotu i upamti kako prolazi švapski špijun. Takvi kao onaj uz šljivu, granicu slomiše, vojsku pobunili, bez dušnici. Zato mi i bežimo ovako bezglavo u materinu, da nam Švabe kuće opljačkaju, popale i pobiju ono što je preostalo živo. Gledajte, ljudi, za svoj nauk i pouk deci. Tole, jesi li poludeo? — viknu Đorđe Katić. Kakav špijun, špijuni ti u nedrima! Mučenik. Bos. Seljak. Šta da izda kad je sve propalo. Nije vezan, a trpi. Gde ti je puška, slepče? Crna zemljo! O, jadni narode, vojsko bedna, crna Srbijo! Vojnici, šta gledate, sram vas bilo! Ubijte gada s epoletama! Vojniče, nesrećniče. beži. Ako si čovek, beži. Udri, Švabo, gore smo zaslužili. General Mišić sluša i smišlja šta da učini. Bije Švaba. Biju oficiri. Bije kiša. Sve bije, ljudi. Srpska vojsko, bog da te prosti — nastavlja Tola Dačić. — Ne lelečite više. To je bezumnik što je silovao decu, pa ga bedna majka prepoznala i tužila komandiru, video sam svojim očima kako je bilo. Samo batina može Srbina da uljudi, samo pod batinom mi nismo zverke. Šta da je moj sin? Ćuti, usruljo, jedi glib ti, starčino, i da je moj sin, kad je pljačkao srpske kuće, silovao žensku decu i špijunirao za Švabe. I tebe, vojniče, sram da bude što se buniš. Ja sam Tola Dačić iz Prerova, četiri moje puške pucale za kralja i otadžbinu. Četiri, čuješ li? Jedna se slomi na Ceru i tu osta. A tri još rade, ako je bog rekao. I otkud ti, i ko od svih vas koliko vas vidim više poštuje vojnika od mene? Šta ti je, blesavko? Zamukni! — Đorđe Katić ga munu bičem u rebra, pa od sramote šmugnu ka svojim kolima. General Mišić, čiji automobil niko ne primećuje, naređuje vozaču da krene napred. Automobil se sjuri niz put i naglo zaustavi ispred gomile, koja se povuče u jarak i nabi uz vrzine. Iz automobila izlazi ađutant, otvara vrata generalu: Živojin Mišić baca nedopušenu cigaretu i brzo korača preko jarka u šljivik. Opasač poslednji put fijuknu, pljesnu vojnika po ruci i, ispušten, pade između oficira i vojnika, koji pušta deblo šljive za koje se držao, iskrivljenog lica stoji nepomičan, pokoran, ruku opuštenih niz poderane čakšire. Zuri u crvene peševe generalskog šinjela i epolete, koje je hitrim, kosim pogledom već video oficir, pa se saginje da uzme opasač, još hitrije uspravlja, okreće i staje mirno pred generalom Mišićem, koji ga pažljivo zagleda: ovome nije bio nastavnik strategije, ovaj nije služio u njegovoj diviziji; ne poznaje ga. Poznaje ga: zastrašeni gospodičić, a batinaš. Zbog sablje, a ne radi slobode postao oficir. Za leđima čuje šapat:

Živojin Mišić, ljudi. On, Žuća, on. Crveno i epolete, vide li? Jeste, žuti brkovi. Čovek da sredi ovu nesreću. Dockan, brale. Kad čovek hoće, nikad nije. Tvrdim ti: ovaj Švabama kolac pobija. Hoćeš, čvor! General Mišić prilazi poručniku, dohvata epoletu i otkida je, poručnik se zanese, on dohvati i drugu i baci je u trnje. Poručnik muca: Nagovarao vojsku na bekstvo. Odbio da ide u zaštitnicu, gospodine generale. Nisam vas to pitao. Iz kog ste puka? Komandir čete Trećeg bataljona, Prvog puka Dunavske divizije prvog poziva. Da se javite komandantu puka za raspored u vod. Kad budete razumeli šta je vojnik, javite se komandantu puka da proceni može li vam poveriti četu. I, gospodičiću, zapamtite: Bog može da bude svirep i nepravedan. A komandir je dužan da bude dobar i pravedan. Gubite mi se s očiju! — okreće se vojniku i zagleda se u njegovo izubijano i raskrvavljeno lice: planinac, tvrd, zna za veliku muku i još može da trpi; on još uvek sme da se okrene ka Drini i jurne napred. Diže šaku ka obodu generalske šapke i vojnički pozdravlja vojnika. Kaže mu tiho, samo on da čuje: I ovaj dan je u tvojoj sudbini, vojniče. Umij se i ući u automobil. Požuri — kaže unezverenom vojniku, kome kaljave ruke bespomoćno vise niz čakšire. Vraća se na drum, stoji na uzvišici pred zgomilanom vojskom i izbeglicama: Pomoz' bog, junaci! Kroz kišu i grmljavinu austrougarskih topova gledaju ga nemo, ne otpozdravljaju mu odmah, ni svi. Motre strogo i zabrinuto. I oni mogu da se okrenu ka Drini i jurnu napred, zaključuje. Njih nije samo strah. Čemu da se nadaju, pitaju ga očima. Odgovara im: Postrojte se u kolone i krenite dalje. Ubrzo će noć. Treba konačište i večeru da tražite. Glib ćemo za večeru. Baru da pijemo. U trnju da spavamo. Svi se okreću i traže vojnika koji se preteći proderao. General Mišić ne želi da ga vidi, zna: taj sve sme. Taj neće pobeći s položaja. Sutra ćete s kazana da večerate. Po čuturicu rakije da primite. A spavanje vam od Švaba zavisi. Ako ne juri da te ubije, spavaćeš u suvoti — govori mirno ne dižući glas. Oficiri šapuću vojsci komande. Neko od izbeglica prodera se preteći: A šta će da bude sa Srbijom, Živojine Mišiću?

Vidiš li, narode, šta je general? General, a isti mi. Živojin Mišić, a liči na sve srpske vojnike! — čudi se glasno Tola Dačić. — Ako mu skineš šinjel i šapku, videćeš ga za svakim plugom i motikom. Čovek, isti mi. Pa ga ne slušaj ako možeš i smeš. Isti mi — seljak mučenik. I čik, majčini sinovi, da mu ne verujete — nastavlja da viče Tola Dačić. Vojnici koji krenuše da se postrojavaju, staju i zagledaju se u generala. Moramo da radimo i mislimo, braćo. Mnogo i svi da radimo. A najpre treba da zastanemo i, umesto stražnjice, okrenemo Švabi lice. Da mu se ljudski zagledamo u oči. Tad će on da se uplaši i nama okrene leđa. A vi ćete da se vratite kućama. Tako je, i drugo ne može, generale Mišiću — kaže Tola Dačić, odvaja se od krava i žena i kreće ka njemu: želi da se pozdravi s njim, da priča u Prerovu kako se lično zdravio sa generalom Mišićem, a i za sinove to može biti dobro i korisno. Đorđe Katić od stida što poznaje Tolu Dačića i što je s njim dovde stigao ošinu konje i jurnu jarkom. General Mišić pozdravlja vojnički i žuri ka automobilu; Tola Dačić kidiše za njim, ali mu se na putu isprečuju žene i starci s kojima se malopre svađao i guraju ga u jarak Šta čekaš! Ulazi, vojniče! — naređuje general Mišić izubijanom vojniku, po čijem licu lipti krv. — Kako se zoveš? Kud ću ovakav? Dragutin. Isprljaću sve, gospodine. Umij se brzo i penji se, Dragutine. Bićeš sa mnom da mi pomažeš. Kad stignemo u Štab, uputiću te u dužnost — ulazi u automobil, za njim i Dragutin. Motor brekće i kreće. Tola Dačić viče: Da se pozdravimo, generale Mišiću! Četiri vojnika dao sam državi, zaslužio sam da se pozdraviš sa mnom. General Mišić naređuje da stane mašina, otvara vrata i pruža ruku Toli Dačiću: Zaslužio si više, prijatelju. Nek su ti živi sinovi, zbogom! Hoćeš li zapamtiti moju nadničarsku ruku, moje žuljeve, generale Živojine? Ja sam Tola Dačić iz Prerova. Zapamtiću. Srećan ti put! Čekaj, generale, samo još jedno da te pitam. Koliko imaš godina, Živojine Mišiću? Pedeset i devet mi je, Dačiću — polazi, zatvara vrata. Dobro je. Znaš početak, a vidiš i kraj. Nek su ti lake godine, Živojine

Mišiću. Tola Dačić stavlja ruku na krov automobila, koji ga zasu glibom. Vozi što brže možeš! — kaže general Mišić i pripaljuje cigaretu. — Dragutine, odakle si? Selo mi je Bresnica, u Mačvi. Koga imaš kod kuće? Imao sam sina u desetoj i oca. Švabe ih ubiše letos, kad pređoše Drinu. Pa mi zapališe kuću i ostale zgrade. Imao sam još jednog brata, neoženjenog, on pogibe na Čevrntiji, kad prelazismo Savu. A sad možda imam, možda i nemam žensko dete od tri godine i ženu. Nek su ti žive, Dragutine. Ako bog hoće, može sve. Šta govore vojnici ovih dana? Na koga se ljute? Na sudbinu, gospodine generale. Neki i psuju. Neki ćute, boje se da još gore ne bude. Opstaćemo, Dragutine. To vi bolje znate. To treba i ti da znaš. Pušiš li? Otkad mi rekoše šta me u kući snašlo, ne mogu više ni cigaru. Čim stignemo u Štab, javi se lekaru da ti da neku mast za uboje. Može da ti se ozledi na hladnoći. Proći će i to, gospodine generale. Mogao čovek da me ubije, a on, opet, dobar. Jesi li bio kriv? Kad vojnik nije kriv oficiru? Da sam oficir, ko zna da ja ne bih bio i gori. Pošteno govoriš, Dragutine. Nadam se da tako i radiš. Bićeš mi posilni.

4 Automobil opet staje: vojnici otimaju guske od seljanke, ona zapomaže i psuje im državu i Pašića; vozač trubi; ađutant Spasić protura glavu kroz prozor i viče na vojnike; oni se gušaju sa ženama, žene ih gađaju glibom, guske gaču. Poručnik Spasić izlazi iz automobila i hvata za jaku snažnog, visokog vojnika u švapskom oficirskom šinjelu, koji u nagloj utišanosti pred ponovno brektanje motora viče odgurnuvši u jarak Spasića: Ako je Mišić. Neka je i bog. Tri dana nismo primili sledovanje, a ona vozi guske. Kad je stignu Švabe, daće im ispečenu gusku i onu svoju stvar. Daj mi granatu, pustiću joj gusku. I taj sme da jurne na Švabe, kaže u sebi general Mišić, zadovoljan rečima i snagom vojnikovom. Dragutine, evo ti dva dinara, daj ženi za gusku. I zovi Spasića. Dragutin se vraća s vojnikom koji drži gusku pod miškom. Ctaje mirno i pozdravlja automobil, proveravajući ko je u njemu. Bog ti pomogao, junače! Nisam verovao, gospodine generale, da si ti general Mišić. Opkladio sam se u gusku. A gladan sam, ješću drum. Iz kojeg si puka, vojniče? Vojnik mu se upiljio u oči: Šta će mu moje ime? Neće me unaprediti i nagraditi, nego rebnuti. Sibin je poginuo, neka ga traži ako mu treba. Ja sam Sibin Miletić, selo Šljivovo, okrug Palanka — zagleda se u generala: Nije ljut. A u kojoj trupi služiš? — uživa: Kakva ljudina! Bio sam tempirač u artiljerijskom divizionu Moravske divizije. Od Šapca, nišandžija na topu dok nam Švabe ne zarobiše bateriju. Kako, pobogu, vojniče, Švabe da vam zarobe topove? Al', prvo je ljuljnula haubica i pobila sve osim mene — zaćuta, motri mu oko brkova: Ne veruje mi. — Vi najbolje znate, u ratu se svašta dešava. Baš

sam tad bio sporad velike nužde. Na tvoju sreću — smeška se general Mišić. Pa su me prekomandovali u pešadiju, što mislim da nije pravo. — Dobro je, smeška se čiča. Šta da mu zatražim, il' da Majopy Rakiću udarim ekser? Uskoro ćemo dobiti nove topove i dosta municije, pa ćeš opet na svoje mesto. A dotle, Miletiću, radp puškom. I ona je vojnički alat. Zbogom, vojniče! Požuri u svoju četu. Zakolji gusku, lipsaće ti. Automobil odskoči i krenu trubeći. Vojnik staje u njegov trag, pobedno i kao na svoje. Gleda u šareni trag u blatu, pa u ono crno, zaljuljano što se zariva u pobeglice, vojsku i stoku. U prozorčetu se vidi generalova glava. Koraknu po tragu automobila, osvetno: vojnici ga gledaju još uvek zbunjeni, a on kaže tiho i gnevno: Ko u ovom krkljancu da pogodi šta je pravo i najbolje? Što ime slagah bambadava? Sve zbog jedne posrane guske koju mogu, kad mi se ćefne, da uhvatim. Ni o topu nisam rekao što bi mi koristilo. I gde baš sada da me general Mišić najaše. Tesakom ljutito odseče glavu gusci i baci je u vrzinu. Zbunjeni vojnici i civili gledaju ga nekoliko trenutaka, a Aleksa Dačić, držeći gusku za šiju da što manje curi krv, govori i za sebe i za njih: O, ljudi, ko će mi verovati da sam razgovarao lično sa generalom Žućom? I jasno čovek kaže: Dosta ste Švabi okretali dupe. Niste čuli? Čućete, čućete kad čiča podvikne. Ih, da mu sunce božje, i pokojnom Sibinu Miletiću! Njega mrtvog zapamti general. Kako zašto, budalo? Kad me predlože za Karađorđevu zvezdu, da zna da sam to ja. Kreće kolovozom ispred stada ovaca i fijakera punih gospođa, ne obazirući se na viku fijakeriste da se skloni s puta. Kad se čovek rodi kao sin Tole Dačića, pa jedared u veku vidi živog generala, i to ga vidi baš kad ne treba. Što nije došao na Mačkov kamen, otac ga žuti. Tu je trebalo da vidi kako kartečom sravnjujem švapski bataljon. Nego kad otimam gusku, ćer mu gospodsku! Pajo, Miloje, vi ste videli da sam razgovarao s generalom Živojinom Mišićem. Šta sam razgovarao, to je moja stvar. Kad vas major Rakić pita, vi samo kažite da me on pozvao iz automobila i da smo razgovarali dok se popuši cigara zavijena u novine. Ništa drugo ne znate. Jasna stvar, gusku ćemo drugarski. Fijaker trubi, viče fijakerist, viču gospođe da se skloni. A on udesio pa sve po tragu automobila gazi. Tako mu se hoće. Dok se ne smrkne, sve će

automobilskim, generalskim tragom. Za inat. Rat može da se svrši, sve je otišlo u majčinu, a on nije ni kaplar postao. Dvaput ga komandir baterije predlagao za kaplarski čin, za Mačkov kamen medalju. Ništa, pokvario major Rakić. Ako ga strefi u mraku, negde ovako, na putu — pukla puška, ko zna čija. Tri meseca ratuju, ogluveo od topa, a još nijednu zvezdicu nema. A ima ljudi koji već prišivaju za podnarednike. Nisu ni čuli kako nad glavom haubice gude. Kad im je bog ujak, a njemu Rakić zgazio čizmom za vrat. I još ga najurio u pešadiju. Dok ga upozna komandir, dok za njega čuje komandant bataljona, gotovo je sa Srbijom i ratom. Kad su polazili u rat, dok je gledao Prerovo, zarekao se i zakleo da će se u njega vratiti ili kao oficir ili bogataš s ćemerom dukata, bez zvezdica ili dukata neće kući. Posle rata da služi kod Đorđa Katića i Adama — ni mrtav. Ne deri se. Neću da skrenem! Ako me dotakneš fijakerom, kuršum ću ti u trbuh. Ne voziš granate, no gospođe. Obilazi ako ti se žuri. Možda je i dobro što su ga prekomandovali u pešadiju. Pešak, puška o ramenu, sada kad je pukla tikva i nastupila bezglavija, može kud mu volja. Dva-tri ovakva fijakera da oplevi. Ne vuku oni samo krpe, šećer i pirinač u onim koferima. Kolike su gospođe, mogu meću sisama torbu dukata da sakriju. U onolikim koferčinama nisu samo haljine i cipele. Ima zelene ruže i T R na kaskama, Šabac. Šabački gazdurina. Kad su mu gospođe onako debele, debela mu je i kasa. Ako mnogo ne izmakne, čim se smrkne, opipaće ih. Tesakom sanduk. Kad bi noćas kroz neku varoš prošli, pa na trgovinu, manufakturu, skuplja je kolonijal-roba, začini i kafa, samo dva džaka da napuni. Kome to sad treba? Kasu. Neku debelu kasu. Budakom nekoliko puta, ima da prsne kao dulek. Pa se izgubi do Prerova, noću dođe, pre zore ode, niko ga ne vidi, nikom ne kaže šta je doneo i gde je ostavio. Ako pogine, u majčinu nek ide sve! Miloje, je l' prolazimo kroz neku varoš noćas? Em propadamo, em nas dave po glibovima i trnjacima, ćer im oficirsku. Šta misliš, Pajo, kud li ode general Mišić? Taj u ovaj krkljanac nije došao da se provoza i uživa. Istinu kažeš. Taj će da nam podvikne i udari đem. Nikad nije kasno da izginemo svi. Sigurno nas je zalivao da nas čuva sad kad je tikva pukla. Njemu crveno na šinjelu, epolete blešte, suvo pod nogama, suvo nad glavom. A peške samo po sobi ide. Posilni i ađutant blenu mu u usta. Mora to da se brani. Zapamti što ti kažem. Taj će nas opet vratiti na Drinu. Kako čim? Pa je l' čuješ kako svi oficiri, otkad smo stupili u vojsku, isto govore: ima da se izgine za otadžbinu. Ti i ne treba da znaš šta je otadžbina. Ako pogineš, u ćaru su država i žena ti. Pa ko će državi da daje porez ako svi mi seljaci izginemo! A valjda će nam

nešto ostati i u čakširama. Slušaj, kad se smrkne, ne odvajaj se od mene. Ma i ja mislim na kofere. Šta će nam jorgan. Samo ono što može da stane u torbu i džepove. Ne brini, ne može da nam umakne. Smrkava se.

5 Na ulazu u Mionicu, automobil se zariva u zgomilanu vojsku i komoru. Vojnici i civili psuju se i otimaju o hleb i rakiju, koje prodaju meštani. Izbeglice zapomažu za prolaz, slamaju se plotovi: pešaci i stoka navaljuju preko avlija i bašta, kroz dreku i kletve domaćica. Vozač uzaludno trubi. Ađutant dovikuje oficirima na drumu da načine red i omoguće prolaz generalu Mišiću; oficiri se gledaju pa zaleću u zgomilane čete i bataljone, ali vojnici ne haju za komande i pretnje. General Mišić pažljivo posmatra izmučena lica vojnika. Pored očajništva, u njima samo jedan vojnikov strah vidi: strah od Švaba; nigde ne primećuje onaj drugi, vojnički strah: strah od komande i neizvršavanja dužnosti. Tim se strahom vojnik brani od navale osećanja smrti i bori protiv neprijatelja u svakoj prilici. Vojnik je ostao sam u porazu i paćenju. Sam sa smrću. Izgubio je poverenje u komandu, a to znači i u državu i otadžbinu; s tim poverenjem raspala se i ona srpska boračka svest kojom su ovi isti vojnici pobedili tursku i bugarsku armiju. Sada se u njihovim dušama urakljilo beznađe. Od podne prolazi kroz vojsku, a nigde i ni u čemu ne vidi ruku komande. Oficiri se vuku s ruljom i poznaju jedino po uniformama ili što su na konjima. Narod se ulio u vojsku i razorio je svojim strahom i svojim neredom. Kuknjavom žena, plačem dece, stokom. Dodao vojsci i svoje patnje. Pretovario jadom, lišio ubeđenja da brane narod i svoje. Vojniku je žrtvovanje izgubilo smisao. Treba hitno razdvojiti bežaniju od trupa. Sada je najpreče: odeliti patnju vojske od patnje civila. Razlučiti te patnje. Da se ne ulivaju jedna u drugu. Ali put je uzak, razlokan, jedan. Svagda svi i za sve Jedan put imamo. Takva nam je zemlja i sudbina. Ako feldcajgmajster Oskar Poćorek u toku noći preseče ovaj put, Prva armija će se sva rasuti. Ađutant Spasić se guša s vojnicima koji neće municijska kola da pomere sa kolovoza. ,Tako se ne postupa, poručniče. Ali on ne sme sada da se ispolji. Ništa ne sme da počne što ne bi mogao uspešno da okonča. Svaka njegova naredba treba da bude takva da može da se izvrši. Inače, Prva armija ostaće samo na vojnim kartama Vrhovne komande. U dreci i metežu ne vidi ađutanta Spasića. Vozač ne prestaje da trubi. Dragutin ne gleda šta se događa

pred automobilom; guri se, skriva se od vojničkih očiju: zazorno mu je što je u automobilu i sa generalom. Dragutine, pozovi poručnika. Gomila pijanih i izbezumljenih, poderanih i kaljavih vojnika jurnu na automobil da ga preturi, psujući državu i gospodu. Lep doček novom komandantu pred armijskim Štabom: prislanja lice uz prozorsko staklo da ga vide; ne vide ga ogorčeni vojnici. Snažnim pokretom otvara vrata i uspravlja se pred vojničkim besom. Oni naglo zamukoše, ukočiše se, pustiše automobil. Sad može da ih pozdravi: Pomoz' bog, Junaci! Neki preglasno odgovaraju na pozdrav. Primećuje da ga ne pozdravljaju svi. Ali svi silaze u jarak kojim teče kaljava vodurina. Iščekuju nešto. Ni reč im ne dati sada: vraća se u automobil. Oficiri načinili prolaz, stoje mirno u glibu. Izvinite, gospodine generale. Ali ovo je rasulo. Ovo je samo teško stanje, poručniče. Ovo može postati i rasulo ako se oficiri ponašaju kao da je rasulo. Nailaze na nov metež: vojnici oborili svinju u jarak, jedan je kolje, ostali je drže za noge; a na njih nasrću žene i deca, plaču i kunu. Više ne može da gleda istu nesreću. Primiti ovakvu armiju od smenjenog i častoljubivog komandanta, oficira kome taština nije manja od pameti a hrabrost veća od znanja, biće to mučan trenutak, kraj mučnog dana, početak još mučnije noći. A ovo je zavičaj; svako staro drvo ovde zna. I njemu je ovaj dan u sudbini. Dragutin i on jedno su sada. Na istom i za isto rođeni. Mileći, jedva se probijaju do mehane, pred kojom su za lipe privezani štapski konji. Posilni i ordonansi stoje pod strehom i blenu u automobil koji je stao kraj njih. General Mišić izlazi, pozdravlja vojnike, vidi: most na Ribnici zatisnut vojskom i komorom; tuku se vojnici i civili za prelaz, a bujice naroda, kola i vojske nadolaze i talasaju se na obali. Čuje psovke i proklinjanje žena. Tu je glava celom tom nesagledivom haosu koji se ovde zgušnjava i odavde još zamršeniji razliva drumom da svuda, do Šumadije i Pomoravlja, raznosi užas ratnog poraza i izbegličkog beznađa. Tamo, na ribničkom mostu, jedinom mostu u pravcu povlačenja njegove armije i neprijateljskog nadiranja u bokove Druge i Treće armije, mora odmah započeti rad za opstanak. Prva bitka uvek je protiv sebe. Ko je izgubi, izgubio je i poslednju.

Polazi ka vratima mehane, ali lagano, klecavo, sapetim korakom: ima li on onu moć koju Vrhovna komanda veruje da on ima? Ne stiže li dockan? Nije li već kraj i poslednje bitke? Zašto ga tako lukavo i mrko gledaju posilni i ordonansi? Dugo prolazi petnaestak koračaja do praga mehane. U mehanu, punu seljaka i građana, ne može da uđe. Haos u vojsci počinje haosom u štabu; vojska se izmešala sa izbeglicama, Komanda armije sa civilima. Najpre razlučiti brige vojske od briga civila. Da se ne mešaju i ne podstiču. To je najpreče sada. Stoji pred vratima, sluša napade civila. Zašto niste primili ultimatum kad nemate čime da ratujete? Gurnuli ste narod u propast, sad bežite pred njim. Kuda ćete? Valjevo ste napustili. Što ne zauzmete položaje i izginete časno? Kud ste naumili? Toliki ratni dugovi, a nemate granata za tri meseca rata. Zašto vam je vojska gola i bosa? Šta misli taj Pašić? Sramota! Gde su vam saveznici? Da im dušu englesku, francusku, rusku! Pobedili smo Tursku Carevinu i Bugarsku, pobedićemo i Franju Josifa. Ali ne trtljajte o brigama koje nisu vaše. To govori general Bojović. Ne vidi ga. Neće, valjda, pred ovim zborom primiti komandu nad armijom. Ovo i nije štab u koji on hoće da uđe. Spasiću, reci toj gomili u mehani da sam stigao — kaže ađutantu, zakopčava svu dugmad na šinjelu i staje u dovratak mehane. Ađutant Spasić gura civile: Sklonite se, general Mišić stigao! — obrecnu se. Ljudi se razmiču i okreću ka izlazu da ga vide. U posutonjenoj mehani jedva raspoznaje ljudska lica; nekima zna imena, ko su i šta su. Još ne izlaze, sporo izlaze. Nakašljava se u dovratku. Kafanom se šire muk i šapat: Žuća. Civili se razmiču, oficiri što sede za stolovima i piju vruću rakiju ustaju, staju mirno. On ćuti, nepomičan i nem, čeka da se mehana isprazni. Civili, njegovi Mioničani, pozdravljaju ga skidanjem šešira i šubara. Jedva im otpozdravlja. Gleda ih strogo, zbija u gomilu, uza zidove; oni, jedan po jedan, gledajući preda se, kao krivci, nemo i hitro počinju da promiču pored njega i gube se u rulji koja krklja drumom. Čeka da se i poslednji civil išunja napolje, još jednako nepomičan. U uglu mehane, ispod prozora, na minderluku leži general Bojović s nogom u zavojima. Najzad se sreću očima: oštar kres pogleda nabijenih mnogim neprijatnim sećanjima na međusobne sudare i povrede na službi u Generalštabu i ratu s Turcima. Još ga ne pozdravlja. Nek podnese svoju sramotu dokraja. Oseća kako mu raste nadmoćnost, pobednički prezir;

Bojović je dobio naređenje Vrhovne komande, smenjen je ne samo zato što je ranjen; neka se pridigne ako ne može da ustane. Zna se ko je u ovoj prilici stariji. Pravilo službe važi i za generala Bojovića. U muku zvrje prozorska okna od artiljerijske vatre i čuje se udaljena puščana paljba. Galama na drumu, škripa kola, dovikivanja izbeglica, povici na stoku i vojnike. Ulazite, Mišiću! — gnevno kaže general Bojović. On ćuti i gleda oficire redom: poznaje ih sve. Načelnik štaba Hadžić, karijerist i gospodski naduvenko. Baviće se administracijom i pisaće izveštaje Vrhovnoj komandi. To, svakako zna. Ima sposobnih. I apisovaca. Otkako su ga penzionisali 1913, onaj uz direk, major Savić, više ga nije pozdravljao na ulici. I onaj debeli Đurić je okretao glavu, pravio se da ga ne vidi. Potpukovnik Rašković prestao da mu dolazi u kuću. Profesor Zarija, šta će on ovde? Zavukao se u Štab, lojno srce. Bezazlena pričalica. Biće dobar u nesanici. Raduje se, smeška. Kapetan Lukić, kockar i ženskar, zviždao mu sa stepenica Oficirskog doma kad ga Putnik otpustio iz Generalštaba. Sem njega, ostali su uglavnom sposobni oficiri. Šta čekate, Mišiću? Ja sam ranjen, a i stariji sam od vas, Mišiću — još gnevnije kaže Bojović nalakćen na minderluk. On i dalje osmatra oficire i procenjuje im svojstva. Izrazom i pogledom kazuje im prekor: bez reda u štabu, nema reda u armiji, štapska gospodo. Prolazi izmeću stolova sa nedopijenom rakijom u čašama i čokanjima, prilazi generalu Bojoviću pozdravljajući ga najpre vojnički. Ovaj jedva prihvati pruženu ruku. Kako vam je rana? Trebalo je da to pitanje ostavite za kraj. Pa, tako sam i učinio. Pre njega, što moram da znam, video sam na drumu. I ovde, u Mionici, kad su mi vojnici pod vašom komandom hteli da preture automobil. A i ovde, u mehani... Ipak ste, kako vidim, stigli živi i zdravi — prekida ga general Bojović. Živ jesam, ali sam kaljav i veoma zabrinut. General Bojović se pridiže, sede iskošeno s ranjenom nogom ispruženom na minderluku, i poče da viče: Mesec dana ja kukam Putniku i vama da mi je armija premorena, da mi je pola komandnog sastava izginulo ili ranjeno! Uzalud zapomažem da mi se artiljerijska municija i odeća za vojnike pošalju. A vi ste mi, koliko puta ste mi vi lično rekli: „Morate izdržati s onim što imate." S čim, gospodine Mišiću? S kim sam mogao da branim Valjevo? Ljudi mi umorni i bolesni crkavaju u

jarcima. Ranjenike više nema ko da iznosi s položaja. Mrtve niko ne sahranjuje. Oni isti vojnici koji su pobedili na Kumanovu i Bregalnici, posle Mačkovog kamena i Jagodnje, sada su maroderi i begunci. Ako nisu mrtvi. General Mišić zna taj glas i sve te činjenice. Zanima ga jedino šta o tim činjenicama misle oficiri iz Štaba, pa seda za prvi sto i gleda ih netremice. 0 drugim činiocima ovde treba početi govoriti. Onima koji se teže vide. Onima kojima se ne dokazuje poraz, nego budi nada i jača volja za trpnju i opstanak. Zašto mu se ironično osmehuje načelnik Operativnog odeljenja? Neki su smrknuti i uvređeni. Apisovci kao da likuju. Oni opštom nesrećom potvrđuju ispravnost svojih prevratničkih ciljeva. Njima odmah stucati rogove. Misliće oni jedno i njegovo. Pripaljuje cigaretu. Prošle noći ceo puk mi se rasturio. A Putnik izdaje naređenje da streljam begunce. Mogu li da streljam puk? Izvolite pa vi izvršite Putnikovo naređenje! Naređenje o streljanju begunaca mislim da neće biti potrebno da se izvršava. A za ostalo, staraću se koliko mogu. Vas čeka automobil i predlažem vam da krenete odmah. Da se za videla izvučete na Glavicu. Hoću po propisu da vam predam dužnost — jedva kaže general Bojović podižući rukama ranjenu nogu. General Mišić želi što pre da okonča ovakvu primopredaju dužnosti, pa kaže: Ja dobro znam stanje armije, a promene nastale u toku današnjeg dana saopštiće mi načelnik štaba. Želim vam srećan put i brzo ozdravljenje! General Bojović ljutito razvlači duge i šiljate brkove, strelja ga pogledom; ustaje, pridržava se za minderluk; pritrčava mu ađutant, prihvata ga. On ga odgurnu laktom: Uzmite mi stvari. Želim vam uspeha u poduhvatu, gospodine Mišiću. Gasi cigaretu, ustaje i pruža mu ruku. General Bojović ga samo pozdravlja vojnički i okreće se oficirima; svi stoje u stavu mirno: Hvala vam na saradnji, gospodo. Vi ste časno vršili svoju dužnost prema kralju i otadžbini. Ja sam ubeđen da ćete tako raditi i pod novim komandantom armije. Dok oficiri prilaze generalu Bojoviću da se pozdrave, general Mišić izlazi na stepenište kafane. Na mostu preko nabujale Ribnice kao da se još beznadežnije zaglavila bežanija; komordžijska kola i krda stoke nikako da se razrede na mostu; zavrzla se bezglavija. Otuda, od Valjeva i Brežđa, uz dreku i

lelek, kuljaju još gušće gomile vojske i izbeglica izmešane sa stokom. A švapska artiljerija metodično i energično dejstvuje, prateći pešadijske trupe, njihovu ujednačenu i gustu vatru u donjoj Podgorini. Prvo red ovde, u Štabu, pa poredak na mostu. Od mosta da počne. To je početak pretvaranja haosa u poredak i poraza u povlačenje kojim će upravljati on, a ne samo feldcajgmajster Oskar Poćorek. Koja naredba da mu bude prva? Ne zapoved, nego reč, misao. Suton zgušnjava kišu i slutnje. Čuje odlazak automobila i okreće se oficirima. Posedajte, gospodo — kaže i seda za sto koji gospodari mehanom.

6 Major Savić, onaj što ga penzionisanog nije pozdravljao, prilazi njegovom stolu da pokupi poliće i čaše. Pušta ga da obavi taj kelnerski posao, ali ga ne gleda. Pukovniče Hadžiću, referišite poslednje izveštaje iz divizije. I vašu poslednju zapovest. Pukovnik Hadžić naređuje da se pripreme lampe i sastave stolovi kako bi se razastrle vojne karte. Lampe spremite da se mi dobro vidimo. Ja znam položaje armije i ne treba mi karta. Ako ih vi ne znate napamet, čitajte. Ali samo ono što se od jutros izmenilo. Promuklim, prozeblim glasom načelnik štaba pomalo zbunjeno imenuje položaje trupa Prve armije i pravce napada Poćorekove Šeste armije. General Mišić tiho i zaneto dobuje prstima po stolu i, dok Hadžić imenuje položaje divizija i pukova, vidi zemlju kao na dlanu: tamo se venac strmo spušta u dolinu grabljaka i livada kojima teče potok što u sušnim godinama presušuje, sada je nadošao, ali nije prepreka nastupajućem neprijatelju koji Moravsku diviziju goni veoma uporno i potpuno ostvaruje taktičku ideju progona pokolebanog protivnika; da, to je strmina s kamenim liticama i crnogoricom, odatle Švaba ne može topove da spusti, sa pregiba i u bukovoj šumi može se dati dug otpor pri odstupanju, bar dva dana, da se taj deo fronta smiri, onda povlačenje u bataljonima na bregove; hrastova šuma, livade, izvor odmah vodenicu da okreće, pa se zemljište s njivama i šljivicima uzdiže ka sunčevini i smiruje pred selima: kad bi bilo nešto artiljerijske municije da tu malo topovi porade, a dva puka da spavaju u selima i da jedu toplo sa kazana; ne valja za Dunavsku drugog poziva; valovi pašnjaka i gustiša silaze do utrine i crkve sa zapisom, pa njive oko Ribnice, sve do Kolubare, mesta za artiljeriju, tu će karteč da dejstvuje: povući celu Dunavsku na prevoje i vis Baćinca. Ali Baćinac braniti čuku po čuku. Ne dati ga ni po koju cenu. Učvrstiti se, pa odatle, sa Baćinca, u napad na Valjevo. Prvo pustiti Švabe na izgibe i u klanac: tu raditi bajonetom i bombom; ako ne mogu da se zadrže proplanci i pašnjaci oko Marićevog buka, onda Bavoljim potokom, ali noću, povući se do

bačija i jelaka: tu bi u zasedama mogao Deveti puk da se odmori i najede. Dunavska divizija drugog poziva da obrazuje čvrstu liniju u rasklopima šuma i prevoja po podnožju Suvobora: ako se ne može odmah u napad, onda feldcajgmajstera Oskara Poćoreka mamiti dublje u nepregaze, gde mu artiljerija ne može stići: sklapaju se strme kose, seku se potoci, ukrštaju i zamršuju kose, ni stopu dalje! Tu će samo zemljište, s nevremenom, da radi za nas. Suvobor i Maljen armijske su rezerve. Moje strateške rezerve. A šta se, pukovniče, dešava u armiji feldcajgmajstera Oskara Poćoreka? Molim vas, neka mi se donese lipov čaj. Neprijatelj i dalje dejstvuje energično, gospodine generale. Uvode li rezerve u bitke? Kakvo im je snabdevanje? Kako se osećaju u raskvašenoj srpskoj smonici? — pita i netremice gleda u oficire. Zašto se smeškaju na ova pitanja? Pa ne bi se reklo da im je lako. A da li uvode rezerve, to ne znamo. Ne bi se reklo, Hadžiću, ni da im je mnogo teško u napredovanju. Predaje li nam se neko od naše slovenske braće? U ovim danima, samo u bezizlazu. I to jedino Bosanci. Od Hrvata i ostalih, poneko od školovanih. I šta vi svi zajedno, gospodo, možete da mi saopštite o neprijatelju? Besni li po Valjevu? Ništa ne znamo o Valjevu. Danas je švapska haubica dejstvovala na položajima na kojima je juče nije bilo. Vrlo je teško nešto više saznati. Nemamo novih zarobljenika, jer se neprekidno povlačimo — kazuju oni do njega. Vi tako malo znate o neprijatelju da niste kadri pametne zapovesti da izdajete divizijama. Vojsku prekrio strah, a komandu mrak. Švaba goni, a vi bežite i gledate u mape dokle je stigao. Hadžiću, odmah divizijama naredbu: da se noćas iz svih pukova na položajima pošalju jake izvidnice ka neprijatelju i privedu zarobljenici. Sutra do podne da mi stignu iscrpni izveštaji o neprijatelju. Nas tuče materijal, artiljerija, brojčana nadmoć... A ne hrabriji vojnik i bolja komanda. To je opšte mišljenje, gospodine generale. Takvo opšte mišljenje jarcu na rog, pukovniče! Jer ta nadmoćnost o kojoj govorite uvek će biti na neprijateljevoj strani. Ta nadmoćnost je pretpostavka njegovog napadačkog i operacijskog plana. Da nije nje, Austrija ne bi ni napala Srbiju. Ako mi čekamo, ili računamo, da se s neprijateljem izjednačimo u broju i opremi, on će nas do Božića najuriti u Makedoniju.

Moramo biti načisto, gospodo oficiri, da se mi našem neprijatelju možemo uspešno suprotstaviti samo ako nam je dublja komandantska inteligencija i duža volja. Ako nam je viši moral trupa. Boljim radom komande i trupa, hoću reći. Ničim drugim — ućuta posmatrajući ih redom; ne vidi im dobro lica; neki se sklanjaju iza onih do sebe; ipak, opaža neke osmehe; neki se mršte, podgurkuju; broji one koji pokazuju da imaju veru, većina ih je, jeste. Nastavlja samouvereno tihim, čvrstim glasom: Neophodno je najpre da ovo bezglavo bežanje pretvorimo u strategijsko odstupanje. A odstupanje, to je napuštanje rđavih položaja da bi se zauzeli bolji i stekli uslovi za veliko nastupanje ka Drini. Naša je zemlja mala da bismo se povlačili kutuzovski, računajući s vremenom i prostranstvom. Ne zaboravljajte dok sarađujete sa mnom: naša je vojska seljačka. Ona brani dom i decu. Ona radi za opstanak i život. Za taj cilj, srpska vojska sve može i sve sme. Ali i njena komanda mora tačno da zna šta toj narodnoj vojsci ne sme da naredi. Mislim da do kraja rata nemam ništa važnije da vam kažem. A sada, na posao. Odmah da se začne poredak pred mostom na Ribnici. Želim Mionicom da prolazi vojska, a ne rulja. Najpre narod da pređe Ribnicu, pa kad pređu žene, deca i stoka, onda nek prelazi vojska. Saviću, pođite na most i zavedite red. Krupan, ugojen major sporo ustaje, pogledom traži podršku načelnika štaba, pa kaže: Dozvolite, gospodine generale. Pored mene, na ribničkom mostu potreban je i neko s višim činom. Ne, majore. Na mostu sada red ne mogu da zavedu epolete nego jak i uveren čovek. Staraću se, gospodine generale. Mišić ga posmatra kako teško izlazi; sluša viku na mostu i večernji napad na položaje Moravske divizije.

7 Sede uz prozor kroz koji se vidi most na Ribnici i šta se na njemu događa. Treba da se izvrši njegova prva operativna zapovest Prvoj armiji. Prva bitka. Ako je izgubi, ko zna šta sutra neće izgubiti. Suton se zgušnjava. Kraj mosta, major Savić sa isukanom sabljom uzaludno nasrće na kovitlac bežanije što se zaglavila na mostu, nad kojim se razležu duge i duboke eksplozije granata, a puščana paljba od Kolubare sliva se u tandrkanje kola, u lupu zastrašenog, uzmuvanog kretanja po glibnom drumu i kiši. Major Savić vitla sabljom i tuče vojnike koji kuljaju s mosta ne hajući za njegovu viku i udarce. Pogrešno, naopako, batinašu. Vojnik se u kasarni ošamari zbog neposlušnosti, a ratnik se ne tuče. Tog mučenika sad niko nema prava da ponizi. Haos postaje sve opasniji. Na drugoj obali Ribnice, odakle Švabe nastupaju, šire se gomile nadolazećeg naroda. Više ne čuje i ne vidi majora Savića. Okreće se ka oficirima, koji ćuteći stoje uza zid i oko stolova i posmatraju njegovu zagledanost u most. Dvojicu, trojicu pametnih poslati na most. Odabira takve i kaže im da ne postupaju kao Savić. Gospodine generale, dozvolite mi da vam se obratim. Javlja mi komandant Moravske divizije da se položaji na Kolubari moraju odmah napustiti. Švaba će ujutro izbiti na drum i preseći nam odstupnicu. To ne sme da se dogodi, Hadžiću. Moramo omogućiti prelazak vojske i komore preko Ribnice. Tu su dve baterije Moravske divizije. Neka narod sutra pređe most. Da ga ostavimo noćas s one strane Ribnice? Pa druge nema, gospodine generale. Ako nećemo da rizikujemo zarobljavanje baterija i cele komore Moravske divizije. To bi bilo katastrofalno. Ne smemo narod pustiti da ga sutra robe i satiru. A vi, kada dajete svoje zaključke, birajte malo sitnije i srpske reči.

Ali nešto moramo žrtvovati. Treba raditi tako da se ništa ne žrtvuje — okreće se ka prozoru, hvata se za rešetku, zagleda u most. Ako i ova trojica ne uspeju? Bitku za most i uvođenje poretka ne sme izgubiti. Poslaće i Hadžića, tog „elitnog oficira", kakvim ga smatraju u Vrhovnoj komandi. Gleda i čeka šta će ona trojica učiniti. Čuje njihove komande, koje se gube u blejanju stada ovaca na drugoj obali Ribnice. Tiho mu prilazi profesor Zarija, smeška se u uniformi kao ukradenoj. Lice i usta nabubrili mu od želje da progovori. U miru je znao ujutro, pred „Moskvom", da ispriča šta je ugledni Beograd prošle noći sanjao; poznaje li tako armiju, ili bar Štab? Sedite, profesore. Osim kijavice, drugo je u redu? Srećan sam što ste stigli, gospodine generale. A stigli ste u minut do dvanaest — kaže tiho, poverljivo. Rekao bih, profesore, da je nekome prošlo dvanaest još dok je armija bila na Jagodnji. To, sa vremenom, zavisi, od časovnika i računanja. Različiti ljudi, različiti im i časovnici. Svako ima svoje dvanaest. Ovde sam štapski pisar, a pretpostavljate koliko znam strategiju i taktiku. Ali, vidim, vidi se. Sad može da nas spase ono Njegoševo: „Neka bude što biti ne može." A ja smatram da su pesnici nazvali nemogućim ono što ljudi jedino treba da čine za svoj opstanak. A srpsko nemoguće, moj profesore, to je, mislim, raditi pametnije od neprijatelja i moći trpeti više od njega. Činiti ono što može da se čini. I svagda više od onoga koji je jači. Kad je opstanak u pitanju, za nas Srbe ne znam drugu strategiju i taktiku. — Okreće mu leđa i opet se zagleda u most srčući lipov čaj. Kretanje na mostu samo za trenutak zaustavljaju poslati oficiri, pa pešadija kulja bešnje, nezadrživije. Mislim da je sve ovo samo gubljenje nenadoknadivog vremena, gospodine generale — s nesvladanom srdžbom kaže mu za lećima načelnik štaba Hadžić. Neće tako biti, pukovniče. Tamo na mostu mi moramo da zaustavimo jedno vreme. Ono na časovniku feldcajgmajstera Oskara Poćoreka. Onu stihiju ni mitraljez ne može zaustaviti. Ali komandant mora. Treba da odlučite, gospodine generale, kad će i kud će se povući Štab armije. Dobro bi bilo na miru pripremiti plan.

U ovoj prilici, i protivno pravilima, Štab armije večeras se neće povući iz Mionice. Ostaćemo ovde do zore. Vojska treba da vidi i narod treba da zna da smo ovde. Na mostu revolverski pucnji. Buknu dreka. Preko reke počinju goveda da riču. Bitka na Kolubari diže glas i pretnju. Prolazeći pored mehane, vojnici izmešani sa ženama, neki sa decom u naručju, prete onima što su ih revolverima zaustavljali na mostu. On to prima kao pretnju sebi. Snaga te pretnje nije jedino u očaju tih vojnika. Iz svega što mu se sliva u vid i misao, što čuje i čega se seća, izbija pretnja bliske propasti. U tu Ribnicu u koju je od straha pao s brvna one olujne noći kad ga je učitelj kaznio da iz pećine donese krčag vode zato što nije mogao drenovakom da tuče ;druga kažnjenog za kraću oraha, u tu istu Ribnicu može on ove noći poslednji put pasti s mosta. Kuša sudbinu. Mora. I hoće to. Sada je dockan da promeni odluku. Ceo Štab bi to primio kao njegov neuspeh. Prva odluka pa poraz. Da pošalje Hadžića, sve iz Štaba da pošalje na most? A šta ako i oni ne uspeju? Nije trenutak da rizikuje autoritet svih. Samo što se nije smrklo. Tada će biti stvarno nemoguće da se bilo šta učini, pa će svu noć ka Rudniku teći očaj i haos poraza. Poći će sam. Sada i na mostu on mora potvrditi svoju volju i proveriti svoju moć. Tu njegova ruka treba da uhvati za gušu bezglavost i zastrašenost vojske i naroda. Tu panika treba da ustukne pred razumom i hrabrošću. Opet revolverski pucnji uz blejanje, rikanje, kanonade haubica; celim severom bukti pešadijska bitka Moravske divizije. Ustaje, odmiče se od prozora i naređuje da mu se spremi konj generala Bojovića. Odbija Hadžićevu ponudu da pođe s njim. Pred mehanska vrata privode mu neistimarenog, kaljavog vranca. Više nikad ovakvog konja da ne vidim! — uzjahuje s naporom koji skriva i tera konja ka sredini druma, u gomile vojnika koji žure gacajući po blatu. Stoji da ga vide, da mu omoguće prolaz. Čeka da izmučeni i obeznađeni vojnici sa šajkačama natučenim na uši shvate: pred njima je komandant Prve armije. Na mostu traje tuča izmeću civila i vojske. Nailaze oficiri, prepoznaju ga, staju mirno, pozdravljaju. Zastaju i vojnici, blenu, pozdravljaju. Bog vam pomogao, junaci! Zaustavite se na raskrsnici i postrojte se u onom šljiviku — ne podiže glas. Oni se kao čude, pa polaze neodlučno. Ali se pred njim, ka mostu, procepljuje navala i vidi izgacan drum. On polako polazi tim uskim i kratkim procepom praćen ađutantom sa strane i Dragutinom za konjem. Jedva se useca u taj levak prostora, gustog, pritisnutog nebom, sa živim obalama ljudskim što će se svakog trena survati na njega i zgnječiti ga: učvršćuje se u

sedlu, skraćuje zategnute dizgine. S mosta se otkida talas pridošlih i preliva mu prolaz i trenutak autoriteta; potera konja bržim korakom i odlučno se probi na most; tu se iskosi; nikad u takvoj opasnosti, nikad na takvoj visini nije stajao nad Ribnicom, koja kaljava huči pod njim; s druge obale rečice, crkveni zvonik zaboden u strovaljeno nebo primiče mu se nadohvat korbača; ima želju da tuče taj ponižavajući strah što ga ujedinjen sa sutonom nagrdio, u strašila pretvorio sva lica ljudi koji, iskošeno i s mržnjom, idu prema njemu, pridolaze terani eksplozijom granata, blejanjem ovaca i zapomaganjem žena po obali i na drumu. Naređujem da vojska stane! Stoj, narode! Ja sam komandant Prve armije! Rulja se naglo, kao pred neočekivanim ambisom zaustavi i uhvati se pogledom za njega. Zar žene i decu ostavljate za leđima? Sela ste Švabama ostavili, pa sada decu i stoku na putu da vam pokolju. Kakav vam to strah nagrdi dušu, vojnici? Mi nemamo kud da bežimo. Mala nam je zemlja da bežimo. Šta će biti s nama ako bežimo? Masa, koja ne čuje njegov običan glas i ne vidi ga u svom guranju da što pre, kao za konačan spas, pređe most, svom snagom jurnu u ljude što su zastali pred njim, ali im se ovi nemo i ogorčeno isprečiše. Zasuzi od nade: počinje da dela Prva armija. Od njih, tih prvih što su ga poznali, pa ne smeju i ne mogu dalje i žele da ga čuju, polazi talas zastajkivanja, zaćutalosti i preliva se preko mosta na drugu obalu Ribnice. Zanese ga naglo sažaljenje prema vojnicima, poniženim i neprijateljem i sobom. Vojnici, deco moja, okrenite se. Zar hoćeš baš svi da izginemo? — prekide ga i laknu mu, zagrlio bi tog brkatog podnarednika. Hoću da nas što manje izgine, podnaredniče. I da svi složno radimo za opstanak. Ginu oni koji beže i ne misle, ostaju živi oni koji se brane i misle. Još nije Švaba ni do Kolubare stigao, a vi ste jurnuli kao da u Mionicu ulazi. Skloni se s puta! Šta hoćeš od nas, Mišiću? Idi u Kragujevac! U Niš! U Solun idi! Pusti nas da se spasavamo kako znamo! Zabadava smo i do sada ginuli. To su, sigurno, civili: traži ih očima. Pod pritiskom rulje, most se puni, sabija, vojnik do vojnika: nebrijana, mrka lica, nagorele šajkače natučene na uši. Ako popuste ovi prvi, preturiće ga s konjem i izgaziti u glibu. Ali ne viče; samo je strog i odlučan:

Hoću da moja armija pređe Ribnicu posle poslednjeg izbeglice. Prva armija mora i u nesreći da ostane vojska. I da ne strada ovoliko i ovako, čujete li me, vojnici? Zaglušuju ga povici: Idemo kućama da branimo svoj prag! Državu nismo mogli! Neka je brani Pašić i Francuska! Hoćeš li kukuruz u topove? Bos sam! Mrtvom sam skinuo koporan, a on mi mali. Tri dana o rakiji živim, a čuturicu bajonetom punim! Sve su mi iz kuće pobili, za šta da ratujem, generale? Oficiri iz njegovog štaba viču na vojnike da zaćute i izvikuju mu ime i prezime, saopštavajući da je on komandant armije. Kazujte svoje muke, vojnici. Nemamo više za šta da ginemo, gospodine generale, niti imamo čime da se borimo. Hoću bar glavu da spasem. Pobogu, braćo, pa ja nisam došao ovamo da vas nateram da izginete. Došao sam da zajednički radimo za naš spas. Treba da se sredimo i grupišemo u čete, bataljone i pukove. Glavom vam jamčim, nećete više bežati. Uskoro će biti kraj vašim mukama. Stiže nam pomoć i granate. Je l' to istina, gospodine generale? — kriknu neko kome ne vidi lice. Istina je, junaci. Istina je, deco. Ne tražim od vas nikakvo čudo, nego ono što smo svi kadri da učinimo — polaze mu suze; steže mu se grlo: — Ne volim ja ovu zemlju više od vas, niti mi je glava skuplja od vaše. Poslušajte me pa ćete videti šta će sa Švabama biti za nedelju dana. A šta da radimo? Pustite me da pređem na drugu obalu i pođite za mnom — kaže i silazi s konja. Pruža Dragutinu dizgine i lagano, kako oni uzmiču, ide za njima što počinju da se okreću, guraju, prave mu prolaz i jedan po jedan ostaju mu za lećima, pa muvaju Dragutina da zastane s konjem kako bi oni, ljudi, njegovi vojnici, bili što bliže njemu, čoveku što ih ne grdi, ne preti, ne psuje, što ne liči ni na jednog komandanta: Čovek otkad se zna i vidi se odmah po svemu: došao usred naše sjebanije kad nam kola niz urvinu jure a on se isprečio pred rudu a može dupe ukraj a ne pod granate koje samo što ne pršte po ovom krkljancu gde se ne zna ni šta smo ni kuda ćemo pod provaljenim nebom te nam od kiše i zubi istruliše a sutra će nam mraz i sneg uši i prste da skrate pa ćemo da ostanemo zanavek u rovu i raci istoj možda će biti kako on kaže a ako i s njim ne bude bolje i tako kako reče onda se više ni u koga i ni u šta nemamo da uzdamo: baš da vidimo šta će i ovaj čovečuljak sa žutim brkovima što se u novom šinjelu i čizmama

do kolena s vrancem posilnima i svitom iskurčio pred nas kad nam se sve smrklo da ne svane nikad jer i nema za šta kad nam je sudbina pseća i do rata i u ratu. Ni oficirima iz armijskog Štaba, koji im se priključuju, ne dozvoljavaju da ga odvoje, pa se boče, laktaju, zbijaju, ne hajući za njihove šaptave zapovesti da ih propuste napred. On korača sasvim lagano, uzdržano, meko, kao da ranom gazi ka zapadu i švapskim divizijama koje mu slamaju zaštitne trupe u prednoćnim jurišima: Možda se sada i odavde, sa ribničkog mosta, Prva armija najzad okrenula ka Drini i Mačvi i započela napad protiv svog zla da ne sustane dok je Švaba u Srbiji? To mnogi mogu: vidi to, oseća, nekom u glasu, nekom po stasu, kaljavim rukama. Kad bi samo tri dana spavali u suvoti i jeli toplo sa kazana. Da se odmore dok granate i ćaci stignu. U duši i glavi im nered i tmuša. Neophodna je jedna pobeda. I poverenje u komandu. To. Topla večera i miran san. Ispred njega su komora, kolona izmešana s fijakerima, stokom. Prešao je na drugu obalu, na drumu je; pominjući njegovo ime, vojnici se gušaju sa ženama i civilima, koji nasrću da što pre pređu most. Komandiri, postrojte čete na levu stranu, ka ciganskim kućama. Neka se artiljerija i komora sklone na desnu stranu druma. Narode, pričekaj malo. Kud si navro? Vojska je s tobom. Vojska te štiti. Komandiri trkom silaze u njive i kupusišta na obali reke, izvikujući imena svojih četa. Vojnici ga gledaju, iščekuju nešto, silaze sporo, nevoljno. On stoji nasred druma opkoljen oficirima. U Mionici, po kućama, pripaljuju se lampe. Kiša ne prestaje. Ni artiljerija od Brežđa. Ni puščana paljba od Kolubare. Zadržati sve, smiriti tu izbezumljenost, uveriti ih za trenutak da ne treba bezglavo bežati, nego se u redu povlačiti. Na obali, pored golih topola, polako se obrazuje stroj vojnika. Začinje se poredak. Raste, krivuda u kukuruzištu, goji se u sumraku. Već je četa. Može li nešto hrane i rakije da se podeli vojsci? Pronađite kako znate, Saviću. Okupite intendante. A vi, Milosavljeviću, pomozite artiljeriji i komori da se srede. Pitajte ima li stoka hranu. Neka se uzme u Mionici kod koga se nađe. Od bežanije, most da pređe najpre stoka. Pa za njom svi što pešače. Onda kola. Valjevski fijakeri neka krenu poslednji. To čuju oni iz fijakera i gunđaju. Neće s njima da se objašnjava, gleda kako se na obali obrazuju prvi bataljoni Moravske divizije, kako se sakuplja puk, kako se sređuje divizija. Raste Prva armija. Palite vatre, komandiri. Nek se ogreju ljudi. Uskoro će i nešto hleba stići.

Pripaljuje cigaretu. Duž obale Ribnice, u pomrčini, lome se vrzine, slamaju baštenske ograde, čupa prošće, niču vatre s mukom, jedva. Red vatara gasi kiša; ka njima se sablasno povijaju topole i vrbe, iza kojih huči mrkla, nadošla reka. Mostom prolaze žene i stoka. To je hteo. Gospodine generale, smem li da zasviram u sviralu? — šapuće mu Dragutin. Imaš je i znaš da sviraš? — zaćuta: Da svirkom ne uvredi nesrećne? Ali mnogi će to doživeti kao inat. A inat je srpska moć. Dragutin dobro zna šta je sada potrebno vojniku. — Raspali, Dragutine, što igda možeš! Ovaj iz torbe izvlači sviralu i počinje neku ravničarsku pesmu, nesigurno, drhtavo. Žene iz jarka kletvama i psovkama nasrću na svirača. Samo ti sviraj, Dragutine. Ti si mi sada haubička baterija. Dragutin svira sve glasnije i sigurnije. Čuju ga i vojnici što se postrojavaju i u stroju povijaju ka vatrama na obali reke. Ljute se neki. Sviraj, viču drugi. Dobro je, šapuće i puši. Na most počinju da nailaze seljačka kola i goveda. To je hteo. Sklanja se na obalu, staje pored kamenog mosta. Kiša sipi. Komandiri i vodnici izvikuju komande svojim četama. Zagledan je u njih. Još nema dva cela bataljona. Rastu, ali sporo; s mukom silaze vojnici s druma, izmešani sa izbeglicama. Dao bi narednički čin vojniku koji bi se sada nasmejao glasno. Za šalu, dao bi medalju. Dragutin svira kolo. Neki komandir glasno psuje i preti. Ne preti sad, šapuće. Kad bi im ovako mokrim i prozeblim razdelili po porciju vrućeg pasulja. Ili da im se bar po čuturica rakije napuni. Silazi sa nasipa i gazi kupusištem, po dubokom blatu, lagano prolazi pored postrojenih vojnika, pogurenih, skočanjenih pred plamsajima vatara koje se muče na kiši. Ne vidi im lica, i to mu smeta. Valjda oni njega vide, pa ih pozdravlja i, sporo i tiho, jedva ga čuju, govori: Zemlja nam je mala. Nemamo kud da bežimo. Švabe nisu nagrnule u Srbiju da uklone nepravde i nevaljatne ljude, nego da u korenu zatru srpski narod. Zamislite, sinovi, šta se sada čini u selima i varošima koje su nam osvojili. Još je gore i crnje nego letos u Jadru i Mačvi. Zato što smo ih onako pomlatili na Ceru. Vojnici ćute; za lećima im huči nadošla Ribnica. Čuo bi im disanje i cvokot da ne galami reka i da drumom ne narasta kloparanje municijskih kola, škripa i tandrkanje topovskih kara. On malo diže glas: Ako hoćemo da živimo, moramo da ih zaustavimo i najurimo preko Drine. A to možemo. Glavom vam jamčim, deco i braćo, možemo.

Vojnici redom kašlju. Prozebli, bez šinjela i cokula. Mokri, deset dana i deset noći u glibu i rovu. Kad bi im se skuvao bakrač vruće rakije, pa dobro zašećerio. Zove komandante bataljona: Slušajte, ljudi. Vojska mora sad nešto toplo da pojede. Pošto nemamo vremena da im skuvamo pasulj, pošaljite intendante u Mionicu po kazane i rakiju. Džak šećera da uzmu od dućandžije. I neka se ovde, da oni gledaju, najhitnije što se može, skuva vruća rakija i razdeli ljudima. Vraća se na drum. Vidi: Dragutin svira iz inata; psuju ga starci i žene. I artiljerci. Neka budu ljuti i uvređeni, neka mrze koga hoće i sve na svetu, samo nek ne budu utučeni i očajni. Oko Kolubare prestaje puščana paljba. Artiljerija još dejstvuje iza Brežđa. Ako noćas ili sutra do podne Švabe preseku ovaj drum-odstupnicu Prvoj armiji, ko zna gde će i kada će ih zaustaviti. Idući jarkom, pored municijskih kola, vraća se u mehanu, praćen oficirima koji ćute. U mehani seda uz razbuktalu peć da se osuši i ogreje; prema škiljavoj lampi vidi osmehnuto lice profesora Zarije. Smestio se tako da može da se vidi i pozove. To je jedino nasmejano lice koje je sreo danas od Kragujevca do Mionice; i u poslednjih nekoliko dana, jedino. Sem male Anđe, uvek s mačetom u naručju. Pratiće joj orahe iz Struganika. Prinose mu lipov čaj. Zove profesora Zariju bliže i nudi ga čajem. Načelnik štaba mu saopštava da je neprijatelj s dva puka i tri haubičke baterije čvrsto stao na levu obalu Kolubare. Mislite li da je nameran u zoru da pređe Kolubaru? — pita da čuje još nešto posle takvog izveštaja. Uveren sam da hoće. Ćuti. Ako se to dogodi, nastaće velike nesreće. Pašće komora, teška artiljerija, porobiće silan narod. Armija će se još više zamrsiti, zgomilati i rasuti pod Suvoborom. A tada će biti još teže da se nešto učini. Šta je s tim našim prokletim saveznicima, gospodine generale? Ako ne misle na Beograd i Kragujevac, valjda im je stalo do Soluna i Dardanela. U se i u svoje kljuse, profesore! — obrecnu se da svi zaćute. Čuje blizak pucanj puške. Osluškuje: drumom krklja komora i bežanija. Opet pucanj puške ka mostu. Načelnik štaba šalje svog ordonansa da izvidi ko to puca. General Mišić se odlučuje da odmah pođe na položaje ka Kolubari i učvrsti zaštitnice. Ni po koju cenu ne sme pustiti Švabe da mu sutra preseku drum Mionica—Gornja Toplica. Traži još jedan lipov čaj pa da pođe.

Oficir koji je izišao da izvidi pucnje vraća se s Dragutinom; kaže preglasno za ćutanje oko peći: Iz pomrčine na njega! — pokazuje na Dragutina čije izubijano lice zbunjuje štapske oficire. Baš na tebe, Dragutine? — pita ga general Mišić. Dvaput na mene. Dok sam svirao. Iz mraka. General Mišić se zagleda u žar što viri iz peći. Ta dva kuršuma iz pomrčine ispaljena su na njega, Živojina Mišića. Ćuti malo, pa kaže: Pa, kad zrelo razmislim, Dragutine, nikome sada i nije do svirke — ustaje. — Hajdemo da obićemo zaštitnicu Moravske divizije.

GLAVA DRUGA

1 Pomrčina se splela s bregovima, šljivicima, lugovima; za generalom Mišićem koji jaše u grupi razležu se brektanje konja i težak topot. Iako ne vidi, on dobro zna to što gaze i kuda prolaze. Njegovo je; sve je noćas njegovo. Oseća, vidi, čuje zemlju. Onu, od pamtiveka muku gaze konji njegovog štaba: znojava kopanja i roptava oranja, uvek iste slutnje, svagda isti, od svega strah ljudi namrštenih i ljutih pod šubarama i šajkačama, spečenih i pogurenih. Eno ih sada iza vrzine, u ukopu oko vatara, vojnici, sede i leže. Kisnu. Pomaže bog, junaci! Grejte se, grejte. Jeste li osušili čarape? Suve čarape čuvaju zdravlje. Što ne probudite te što spavaju u glibu? Mogli ste granja da nasečete, ili šašu da ste doneli. Znam da ste umorni i da. nekoliko noći niste spavali. Ali, braćo i deco, morate imati snage da ne legnete u glib i baru. Čim zaustavimo Švabe, dobićete odmor. Kaplare, evo ti paklić duvana, razdeli. Konj ga odnosi, ne da mu da im obećava. Putem koji ide, kad padnu kiše, ne prolaze kola i krupna stoka. Smoničina ugriza konja za noge, otkinuće mu kopita. Pomaže bog, junaci! Što, ljudi, malo jaču vatru ne naložite, pobogu! Švabe su stale na obali Kolubare, ne bojte se. Ako i pređu na desnu obalu, neće daleko od nje. Nego šta ćemo, moramo da ih zadržimo. Pa da ih opet najurimo iz Srbije. Kako čime? Pa svim onim što mi Srbi i ljudi jesmo. Pitam vas: može li Švaba duže od nas da ne spava? Da li može brže od nas da ide uz naša brda po glibu i snegu? Može li više da trpi glad i zimu? Da li je hrabrija vojska ona koja nevin i pošten narod ubija i pljačka mu domove za cara Franju Josifa od vojske koja brani svoju decu i roditelje, svoje žene i sestre? Ne pitam vas da meni odgovorite. Kad ja odem, vi sami sebi odgovorite — ko mora da izgubi rat. Obode konja, on se zanese, jedva se zadrža u sedlu, krenu ka vatrama i zabranima. Koliko je posna i mršava ova zemlja. Da nije pođubrena brigama i trpnjom, ne bi iz nje ni belo trnje klijalo. Sad će ovu prljušu da nađubre vojničke muke i krv. Preplašeno ga zaustavlja straža iz zabrana.

Ide Komanda armije, ne viči toliko! Pomaže bog, junaci! Šta mislite, ljudi, kako je tek Švabi u ovoj pomrčini, na kiši? Zamislite kako biste se u ovakvoj noći osećali da ste negde iza Beča, u nekom potoku, u nekoj šumetini, a ne znate ni jezik ni put. Jači smo mi, neuporedivo smo jači od njih. Samo treba to da ne zaboravljamo. Nikako ne smemo zaboravljati da je njih više strah nego nas. Ali moramo bolje da mislimo i bolje radimo. Nastojte kako znate da sutra do mraka zadržite ove položaje. Ne brinite, za desetak dana drugu ćemo mi pesmu da pevamo. Zbogom, braćo! Ježi ga njihovo ćutanje i retke, iste reči neverice i beznađa. Neophodna im je pobeda. Na Baćincu i Milovcu? Najviši visovi pred Suvoborom i Rajcem. Utvrditi se na njima, sačekati, pa ih pojuriti preko Kolubare. Sa Baćinca i Milovca početi povratak na Drinu? Jeste, profesore, taj lavež je u mom selu. Da, proći ćemo pored njega. Putem kojim ide neka je rujna smonica. Puca, ječi, ne da iz sebe. ... Njime, tim putem, mati ga rasporenog snela u Mionicu, pa u Valjevo. Pamti kao da se danas dogodilo, bezbroj puta mu mati isto, istim rečima, prepričavala: kako ga neki pobesneli sivi bikčić koji je napadao decu i ovce nabo na rog. Oteo se od strine sa pojila i jurnuo na njega koga je mati, noseći vedricu mleka, vodila za ruku, tek bio prohodao. Bik mu u trbuh zario rog, podigao uvis da ga ponese ili prebaci preko sebe, ali je mati vedricu mleka pljusnula biku na glavu, bik se uplašio, ispustio ga u baru mleka i odjurio ka toru. Mati mu ugledala creva i kako se krv razliva mlekom; toliko se uplašila da nije mogla ni da zakuka. Stigla strina, uzela ga u naručje i potrčala ka kući vičući: „Dajte mi iglu i konac!" Kad je ona počela da mu zašiva rasporeni trbuh, naišao deda, močugom zavitlao, da ga nose doktoru u Valjevo, iako je trinaesto dete, najsitnije, poslednje. Mati je, kažu, tek na te dedine reči zakukala i ponela ga u Valjevo. Najduže je pričala kako ga je sveg uvijenog u belo platno lagano, korak po korak, da mu konci ne zasecaju ranu, nosila kući; nekoliko puta ga spuštala na travu pored vrzina, skidala šamiju i molila se Bogorodici klečeći pored njega, bubice, uvijene u belo platno. Možda ga baš tada prozvala „Bubica" ... Ovim putem kojim jedva prolazi on, neće moći da prođu artiljerija i komora feldcajgmajstera Oskara Poćoreka. I taj put sad radi za opstanak Prve armije. Pomaže bog, junaci! Imate li drva? Ako. Razvaljujte bašte. Tamo, malo naviše, uvek je bilo stogova sena. Načupajte, nemojte da ležite po granju i tom mokrom travuljku. Jeste, podnaredniče. Ja sam Živojin Mišić i od večeras komandant Prve armije.

Od Valjeva i Kolubare dva puščana pucnja. Opet. Ni ove velike vrzine, kojih se kao dete mnogo plašio, nisu sada meće onog „mojeg" da zaustave stoku, raonik, kosu; i te vrzine su sada državne granice. I one brane i ratuju; hvataju Švabe, cepaju im šinjele, bodu oči i ruke. Tu je negde blizu, dole ispod one velike vatre, od davnina presušen bunar, svratiće, okreće konja. ... Taj bunar nad koji se samo oko podne, i to leti, i kad ih je nekoliko najsmelijih, poneko smeo da nadnese i zagleda u njegov mrak. Na suvom dnu bunara sedi turski đavo meću lobanjama Turaka koje su posekli hajduci, čeka noć pa da iskoči i krene potocima i raskrsnicama. „Šta sad radi?" pitaju iz sveg glasa tog najhrabrijeg što se nadneo nad bunar. „Čuči i drema", odgovara taj junak šapatom, da đavola ne probudi. „A koliki je?" deru se iza junakovih leđa, zverajući oko sebe, spremni da se zariju u stada ovaca, pod trbuhe koza i jaraca. „Pa nije manji od konja." — „A što baš od konja?" — „Striže ušima, a glava mu je kao panj. Jao, što mu svetle oči! Da vidite." Tada se razbeže svi. On se samo jedanput usudio da pogleda u dno bunara, povikao „Zaspao!" i zasuo ga grudvama. Onda su svi stali da bacaju kamenje na glavurdu zaspalog turskog đavola... Mitraljez iz doline, od Kolubare. Tišina. Redak lavež. Pukovniče, stanite malo. To što se crni u strani, jabučar je moje braće. Jabuke možda još stoje u gomilama. Neutrapljene. Da vidimo. Sjahuje i pruža dizgine Dragutinu; ne vide se, čuju se kroz frktanje konja. Polazi ka plotu, kliza se. Hvata se za ljigavo prošće, ide pored plota tražeći vratnice. Na svetu čovek ima samo jedan „moj jabučar"; jedno mesto gde može da padne na „moju zemlju". Prvo drvo na koje se uspeo, poličio sebi na pticu, najčudesniju životinjku pod nebom. Jabuka je prvo drvo sa kojeg je drugove i braću, stoku i strine pogledao i dugo gledao odozgo. Zemljište na kome je prohodao i bos gazio drukčije je kaljavo i hladno, drukčije se po njemu pada. Plot oko koga je rastao, plot što je bio prva prepreka koju je morao savladavati ka cilju, plot u kome svaki proštac ima lik čoveka, vlasnika, njegovu visinu i širinu, Taj plot kazuje sav život sela. Generalske čizme se mnogo klizaju po mokroj travi između plota i kolovoza, pa se hvata za mokre, hladne, lišajive prošce, i dugo ih stiska kao da su šake njegove braće, komšija, Struganičana. Njegovih vojnika. Staraca. Mrtvaca. Feldcajgmajster Oskar Poćorek noćas nema „moj put" kojim je sadio svoja bosa stopala; nema „moj jabučar" iz koga se i u ovoj pomrčini crvene gomile jabuka; nema „moj plot" prekriven srebrnastim i zelenkastim lišajevima. On, feldcajgmaster Oskar Poćorek, noćas ne miriše po kiši „moje" natrulo lišajivo

prošće na kome su se cepale dečije prtene košuljice i uspinjanjem i preskakanjem odnosile prve ljudske i muške pobede. Ide duž plota zdraveći se sa svakim prošcem, mokrim i lišajivim: proštac i plot, to su seljak i selo. Sazdani od zemlje i sunca, pobodeni u zemlju da čuvaju „moje", dok ne satrule u njoj. I onda kad istrule, bivaju dokaz međe pred sudom. Međa i odbrana. Snaga i lice pred selom i svetom. Hvala pred prolaznicima. Svaki seljak ima drukčiji plot: po plotu se razlikuje gazda od siromaha, mlad domaćin od staroga, udovička kuća od kuće pune muškaraca. Svaki plot ima svog psa; seća ih se po očima i glasu, kroz plot ih gledao i slušao. A zatim taj čvrsti zagrljaj prošća, to suro kolo oko belih kuća... Sve to nema on, pa prezire i mrzi feldcajgmajster Oskar Poćorek. Nailazi na otvorene vratnice: i to je ratno stanje. Polazi Jabučarom, pipa povijene, stare grane. Gole i mokre. Budimka ili kolačara? Ne, jablanka je druga, desno od vratnica. Sitna i rumena, do snega ne otpada, do trešanja traje. Belo, kiselkasto meso, miriše na neku divljinu. Podvlači se pod krošnju, dohvata stablo, trese: deblo, njegov vršnjak, ne oseća ga. Stresa grane: kao da pade neka? Neće da pali žigicu. Pomrčina, a sve vidi. Jedino se moje vidi u ovakvoj pomrčini. Polazi pored plota ka mestu gde se obično trape jabuke; udara nogama u gomilu. Saginje se i žudno miriše jabuke. Udiše ih. Želi tu da legne, kao nekada, ne samo dok je bio dete nego i kad je postao poručnik, kapetan, sve do majorskog čina, dolazeći uvek na odsustvo u dane berbe jabuka. Legao bi uveče na suvu zemlju i opalo lišće, meću gomile jabuka, mirisao ih i gledao kako se nebom zasejava Kumova Slama i selo smiruje u počinak. Čim je postao pukovnik, nije više dolazio na berbu jabuka; sada je general i ne može glavu da spusti na tu gomilu. Kleče na mokru, žitku zemlju, uzimajući budimke i kolačare. Gladno ih jede i ćuti. Oficiri se rashodali po jabučaru, krešu žigice, traže jabuke. Pucanj negde daleko, iz dubine noći. ... Tu, u jabučaru, on i stariji brat merili se na dedinoj močuzi koji će od njih dvojice morati da pođe u školu: jer, došla naredba da kuća Mišića jedno dete prati u školu, u Ribnicu. Drhteći, hvatali se za štap, gurali se, mrzeli pred uvek zabrinutim dedom: u školu će morati onaj ko uhvati kraj močuge. Deda ih strogo opominjao da lepo slažu šake, inače će presuditi na štetu onoga što zabušava: taj će morati u školu, u Ribnicu. Kad je močuga ostala gola za dve dečije sudlanice i bilo očigledno da će u školu morati stariji brat, ovaj zakukao. Deda procedio: „Šta trepćeš, Živojine? Hvataj močugu. Možeš prstom da uhvatiš, a to je dosta za tebe. Sitan si, nisi za stoku, a još manje za motiku i kosu. Od tebe kuća neće imati vajde, pa kad moramo u školu jedno dete da damo, onda ćeš ti, Živojine." Ojađen zbog te nepravde i u dedu do

smrti razočaran, jurnuo je niz jabučar kukajući naglas. Skrio se u burjan, pala noć, nije hteo kući: kriće se tako dok ne poraste, onda će u hajduke. Biće hajduk, ali živ neće u školu. S pripaljenim lučem u ruci, pronašla ga mati i uzela u naručje: „Jadna moja Bubice. Bolje i u školu da ideš no da te pojedu bezdušnici. Sve, sinko, nasrće na tebe: stoka, deca, kučići. Skloni se u tu školu dok mi malo ne porasteš." S njom, plakao je i on, tako i zaspao u njenom krilu. U burjanu, mati je presedela do zore. A ujutru, najstariji brat ga ščepao za ruku i, s torbom pasulja i brašna na ramenu, poveo ga preko brda pa kroz veliku šumu u Ribnicu, u školu... Oficiri ga zovu, našli su gomilu jabuka. Našao sam i ja. Napunite torbe. Dragutine, napuni bisage jabukama. Razgrće gomilu jabuka, mora da sedne na njih, trnu mu od studi mokra kolena. Jabuke škripe pod njim. Čuje: silaze, kotrljaju se. Kad bi ga deda video da sedi na jabukama, ne bi ga spasle generalske epolete. Neodoljivo želi da vidi rumenilo jabuka, pa kreše žigicu: blesnu rumen kolačara, buknu svetlost leta i jeseni, za tren, pa još mrklija pomrčina, šumeći, utrapi njega i jabuke. Kiša zvoni po njima. Poješće ih Švabe; što ostane od njih, istruliće. Jede ih i miriše ugriske. Dve godine nije bio u selu. Neće ni noćas kući da svraća. Kad završi posao, kad se struganička deca budu plašila samo turskog đavola iz presušenog bunara, a po brdima budu pucali jedino lovci i veseljaci, doći će u Struganik da provede noć u svojoj odžakliji; peći će krompir i krcati orahe pored ognjišta; večeraće vruće mleko nadrobljeno pepelnim hlebom iz crepulje. Grejaće se i slušati žene i struganičke starce. Onda će Lujzi pratiti jabuke i Anđi bakine orahe. Svojom će ih rukom birati i pakovati. Konji se stresaju na kiši; hlade se, a znojavi su. Oficiri i pratnja jedu jabuke, vrušti u mraku. Mora da ustane i krene dalje. Jabukama puni džepove šinjela. Opet jaše na čelu pratnje; čvrsto drži dizgine, napregnut je u sedlu: put je uzak, izlokan, konj se spotiče i upada u glib do kolena; želi da pođe pešice ovim putem. ... Njime ga je mati, s motikom i bisagama punim hleba za kopače, nosila na njivu ili vodila za ruku, uvek tužna, jadala se, tepala: „Eh, što si tako sitan i malecak, sine. Samo da doživim da mi ti, Bubice, porasteš, da ti ovan i jarac ništa ne mogu, a od bika i krupne stoke da možeš da se odbraniš. Da dočekam, Bubice, da te se plaše kučići i strine što me ujedaju za srce govoreći da si isprdak. Eno ti ga, trinaesti, isprdak, viču mi jetrve. Da te vidim s kosom i među kosačima, pa odmah da umrem, Bubice." ... Prolazi pored livade s redom visokih oraha: tu je kao potporučnik kosio

da ga mati vidi kako i on može da kosi. Kosači su vikali, fijukala mu kosa za petama, plikovi mu pucali na dlanovima; sunce je kao ptica vetreuška lepršalo u nebesima, njihalo se nad Baćincem, odskakalo od njegovog visa: verovao je da će mu se srce raspući od napora. A mati je stajala na kraju livade, pod orasima, zagledana u njega, smanjivala se iza otkosa, pa odjednom nestala. Kad je, koseći, stigao do oraha, nje nije bilo: uveče mu priznala: uplašila se da sa otkosom neće stići do nje, nije mogla da gleda kako ga braća i vršnjaci obilaze, pa pobegla kući... Nekoliko pucnjeva na poslednjim položajima zaštitnica Moravske divizije. Zaustavlja konja na raskrsnici. Na krstu puteva više sela. Topot naglo zamuče; frkću premoreni konji i, znojavi, stresaju se na kiši: Ovde, na raskrsnici, ostala je mati kad je, privezan za samar, preko Suvobora odveden u Kragujevac da uči gimnaziju, pa Vojnu akademiju. Ništa, ništa. Sve je u redu, pukovniče. Vidite li, nazirete li bar onaj vis? Ako ga ne vidite, znate li najvišu kotu ovog predela? Nije Straža nego Baćinac. Da, Kota 620. Setite se karte. Na Baćincu mora jedna divizija ozbiljno da zapne. Dunavska drugog poziva. Na Milovcu učvrstićemo Moravsku. Sa Baćinca i Milovca počinje naš rad za povratak na Drinu i Savu. Oko njega svi ćute. Ne veruju u armiju ili se ne slažu sa izborom položaja za ofanzivu? Konji stresaju kišu sa griva, topću, dašću. Dole u selu, dva psa kratko zalajaše. Nigde lampe. U dubokoj pomrčini huči potok. ... Pod ovim orasima, po povratku iz rata s Turcima, bio poručnik, jedne jesenje nedelje izišao s majkom na livadu da naberu orahe. Sedeli na ljutnjikavom opalom lišću, on krcao orahe, a ona ih ljuštila da on ne isprlja ruke, gledala ga netremice i svaki čas isto pitala: „I ti si, kažeš, Bubice, odistinski ratovao s Turcima? ... I baš si lepo, svojim očima video Turke? ... I zapovedao si vojskom, Bubice, a ljudi te slušali? E, kad bih ja to mogla da vidim. Da svojim očima vidim, Bubice, kako zapovedaš vojnicima, a oni te slušaju... I kažeš, sine, da četres vojnika mora tvoje zapovesti da sluša? ... Je l' se to ti svojoj majci malo više fališ, Bubice?" ... Samo da popušim jednu cigaretu, gospodo. Napred, napred ćemo. One mučne i sitne pobede nad Turcima, poručnički čin, taj rat 1876. i te nekakve pobede bile su radost majci. Sve potom bilo joj briga i strepnja. Kako bi napredovao u službi, tako je s majkom isti razgovor vodio, na njena ista pitanja odgovarao. „I sad je dvesta ljudi kojima ti zapovedaš, Bubice? ... Šta kažeš, sine, pet hiljada? Koliko ti je to pet hiljada vojnika? ... Da ne ispadne neka nesreća od toga, Živojine? Volim što si pameću postigao da te ljudi slušaju, i što ne moraš da dretviš ovu prokletu zemljetinu, i što ne svlačiš

bukve sa Baćinca, što si gospodin i država se o tebi brine. Ali me mnogo strah kad čovek, i neko moj, mnogo može nad ljudima. Iz toga ne biva sreća." Bio je te jeseni major, opet su kupili orahe; ona mu ljuštila, on krcao... Vetar drmnu grane, fijuknu u vrhovima. U pomrčini se naziru ogromne krošnje oraha. Udiše ljut miris orahovog lišća. Daleko, dve se puške gađaju. ... A kad je saznala da on komanduje brigadom, otad ga više nikada nije pitala o službi, činovima, napredovanju. Ćutala o tome. Kad bi braća i komšije o tome počeli, ona bi se odmah udaljila. Tako, s godinama i njegovim napredovanjem u službi, sve zabrinutije ga zagledala, nekako u same zenice dugo zavirivala, želela u njima nešto da vidi. A ispraćala ga još brižnija i tiša, uvek do ove raskrsnice. Poslednji put, pred smrt, nije mogla dalje od vratnica. Ali je ponovila one reči sa prvog njihovog rastanka, onda kad ga je brat popeo na belu kobilu, meću vreće hrane i bisaga punih suvog mesa, jer su svi muški i stariji u kući bili saglasni da on nije sposoban za seljačke poslove, pa neka ide u varoš i potraži hleb bez motike, tada ga, pred kolibom, mati zagrlila, pritisla na grudi, zaplakala: „Neka mi te Bog čuva, Bubice." To čuje u svakoj samoći i brizi. Jer isto to je izgovorila poslednji put, na rastanku, brinući se za njegovu sudbinu zato što „mnogo može nad ljudima". Pa je i na samrti, meću poslednjim rečima, kazala: „Jedino za Živojina brinem". — „A što za njega kad je najsrećniji meću tvojom decom?" — „Ako. Mnogo me strah za Živojina. On je nešto nadljudima."... Daleko, dve puške se još gađaju. Vetar huji i stresa teške orahove grane, škripeći. Potok što huči odozdo, iz sela, sav uvire u njega. Da je živa, šta bi noćas, generalu i komandantu armije, rekla njegova mati Anđelija? Nešto govore oficiri oko njega; kazuju, pitaju ga o nečemu. Ne razabira im reči. Ugasila mu se cigareta. Pripaljuje je ponovo. Njen žarić u pomrčini liči mu na nadu. Želi da je tako, pa kreće rukom i žiškom zaseca pomrčinu nad selom, zavičajem; čini još duže i lagane pokrete — od Rudnika, preko Suvobora do Maljena. Feldcajgmajster Oskar Poćorek u pomrčini ne vidi Rudnik, Suvobor i Maljen. On ne zna šta je Baćinac. To je na njegovoj mapi Kota 620 koja nadvisuje mioničku okolinu. Odlična odbrambena pozicija; polazni položaji za napad na Valjevo. Ne, gospodo. Baćinac je nešto sasvim drugo; nešto što nije obeleženo ni na jednoj generalštabnoj karti. Nešto što meću komandantima on jedini zna. Zaustavlja kretanje žiške nad zavičajem. Jeza ga zgrči pod mokrim, teškim šinjelom. Idemo. Ja ću opet napred, ovo je moj put. ... Tim je putem, jašući na beloj kobili, meću vrećama namirnica, otišao zasvagda iz Struganika i Baćinca u Kragujevac, „na škole". Mati je ostala na

raskrsnici, zagledana u njega što odlazi. Bez pokreta, uz vrzinu priljubljena. Iza nje se žuteli orasi, punili nebo, rodili za drugog; ne za njega koga braća isteruju iz kuće što je najmlađi i sitan. Kad se okrenuo da još jednom vidi majku, nje više nije bilo. Kao da je pojela velika vrzina. Na konačištu, u nekom selu na Suvoboru, s bratom je ležao u ambaru sa zamandaljenim vratima: „Nemoj da te đavo nosi da bežiš, udaviću te kao pile." Osuđen da propadne tamo negde u bestragiji, pobegao bi on sigurno da noć nije bila oblačna i pomrčina gusta kao ova. A mati mu svu noć šaputala: „Neka mi te Bog čuva, Bubice" ... Jeza ga prožima i suze mu peku oči. Dobro je što je pomrčina i kiša. Do ovog trena, u svome životu nije čuo značajnije reči od onih majčinih pri odlasku iz Struganika. Ni Lujzine reči ljubavi, ni prve dečije reči njemu upućene, ni pohvale tri kralja, ni vest o pobedi na Kumanovu i Bregalnici, ni Putnikovo saopštenje „Od danas, vi ste moj pomoćnik, Mišiću", ništa, ništa toliko ne znači kao „Neka mi te Bog čuva, Bubice"... Valjda iz vojnih sekcija znate da za naš pravac nema boljeg puta, gospodine Hadžiću. I artiljerija mora ovuda. Nijedan naš put nije takav da njime ne može proći srpska artiljerija. Izvinite, naši su putevi neprohodni samo za švapsku artiljeriju. Ne, ne ljutim se. Ali vam tvrdim: komora feldcajgmajstera Oskara Poćoreka mora da se zaglavi u ovom glibu. Dobro, u redu. Razgovaraćemo o tome kad stignemo i smestimo Štab. Konj upade u kaljugu, s mukom se čupa; jedva se zadrža u sedlu. Neko iz pratnje pade u baru. Konji se uplašiše: puca vrzina, čuju se dovikivanja. On ne zastaje; produžava lagano, ugodno mu je što se samo Dragutin nakašljava za njim i tiho, molbeno tepa konju, opominje ga da se čuva i nešto s njim rođački razgovara. Pravi čovek. Brat i stoci i biljci. Sve što je na zemlji, njegovo je; sve što dolazi od neba, pripada čoveku. Smogao je snage i na mostu da zasvira. Kako se setio? Kako se usudio? Sviralom, a ne sabljom okupljaju se ljudi. Dobra opomena Štabu armije. Svirkom i pesmom, a ne šamarima i psovkom, gospodo akademci. Jesi li, Dragutine, bio svirač u selu? Svirao si, kažeš, sebi i drugima kad nema boljeg. Lepo ti misliš, Dragutine. Tako je. Da bi se opstalo, može se sve. Kaži mi, Dragutine, mogu li vojnici još da trpe? Znam to. Ali su došli dani kad Srbin mora da trpi duže i više od svakog naroda u ovom ratu. Veruješ li u to. Dragutine? Dragutin nešto prozbori, ali konji zgaziše njegove reči. Ne sme ponovo da ga pita: nije li vojnicima postalo svejedno koje zlo i od koga trpe? Stiže ga

pratnja. Preteći huči potok iz pomrčine. Ne zaboravlja se takav huk potoka iz pomrčine. ... Tako je u noćima hučala Ribnica, pored škole u kojoj je učio i spavao. „Vidiš da nije za kopača. Moći će, valjda, pero da drži. Udri čim ne sluša", rekao najstariji brat učitelju Sretenu, o kome se meću decom u nekoliko sela šaputalo sa užasom. Tada kad ga je prvi put ugledao naljućenog, s velikim brkovima, pomokrio se u gaće. Učitelj mu rekao da pođe za njim, uveo ga u učionicu i pokazao rukom na korito puno vode u kome su ležali drenovi prutovi: „Vidiš li? To su firguzi. Moji pomoćnici, a tvoji savetnici. Ako ti moja reč ne bude dostatna, onda će ti drenovaci utuvljivati sve što ti je potrebno da postaneš čovek. Na ovoj tabli ispisano je koliko firguza sleduje za svako nevaljalstvo. Dok ne naučiš slova, ja ću morati svoj zakon da ti tumačim." Još je nešto učitelj Sreten govorio, ali ga on od straha nije čuo. Priveo ga mestu u učionici koje će biti njegovo; i za učenje i za spavanje. Ne zna kad je učitelj izišao; ali je za lećima čuo šapat, okrenuo se i video vršnjake. Slušao ih a gledao u korito bistre vode u kojoj su bili potopljeni drenovi prutovi. Zar se pod njima postaje gospodin, onaj što ne kopa i ne ore, ne žanje i ne kosi? A sve ima, i obučen je kao njegov brat Lazar što živi u Kragujevcu? Nad tim se zamislio i ostao sedeći na svom ležaju sve do učiteljevog odlaska, slušajući huk Ribnice, koja izvire u pećini. Zato što se bojao „firguza" nije pobegao iz škole, bio nepomičan na času, najtiši na odmoru, najsmerniji putem pri nedeljnim odlascima kući i povracima u školu. Sve je činio samo da mu se vitki i mokri drenovaci u rukama drugova ne svijaju po razgolićenom turu, pred svima. Tada učitelj Sreten stane ispod ikone svetog Save, izgovori ime „nevaljalca", broj firguza i ime onog što ga tuče; nevaljalac smulji gaće i legne preko tronošca, izvršilac kazne šiba po golom turu, razred uglas broji udarce. Da ne bude određen da tuče „nevaljalca" bojao se isto koliko i trenutka odvezivanja gaćnika i presavijanja preko tronošca pred učiteljem i drugovima. One noći, bili su polegli, san ih jedva hvatao jer ih je tužio seljak zbog krađe trešanja, učitelj Sreten ušao sa seljakom noseći pripaljen žižak: „Ustajte i prilazite svetlosti!" Ribnica je hučala i vetar duvao, ogluveo je. Plašljiviji su zakukali. Seljak je govorio. „Taj ... I taj. Jeste, i taj." — „Zar i ti, Živojine?" Vetar je uskočio u učionicu. „Skidajte gaće. Vas je šestoro nevaljalaca. Svaki svakom da udari po tri firguza." — „Dosta im je po jedan gospodine", rekao seljak i nestalo ga u huku vetra i Ribnice. Učitelj ih hvatao za uši i postrojavao ispred tronošca. Nastalo je međusobno šibanje i dreka. Kad je došao na njega red da tuče druge, on nije mogao da se sagne i iz korita uzme mokar firguz. Stajao je i čekao da ga raznesu huk i ršum iz pomrčine.

Neko ga presavio preko tronošca i prosuo mu ljuto na odrano meso; žiške su praskale iz ciglanog poda. Učitelj ga uzeo za oba uva i podigao sa tronošca. Bio siguran da mu uši počupao, zato ga dugo nije čuo, onda se naljutio: „Neću da bijem drugove. Neću!" Učitelj ga ponovo uhvatio za ostatak uva, izveo iz učionice u mrak, našao testije, tutnuo mu ih u ruke: „Na izvor, mali nevaljalče!" To noćno donošenje vode iz pećine najteža je kazna. Zagnjurio se u pomrčinu i huk. Jedva našao brvno, vetar ga poterao preko rečice. Učitelj vikao iz mraka: „Gde si, Živojine?" — „Pred pećinom", kriknuo je. „Ulazi!" Nije smeo. „Gde si, Živojine?" Pripio se uza stenu i ćutao preliven hukom crne vode koja je kuljala iz Đavoljeg vira u kojem su se kupali i parili. „Gde si, Živojine?" čuo je iz reke i čučnuo. Učitelj je prilazio lupajući granom mrak i oblutke. I pre no što je stigao da skoči u reku, učitelj ga napipao granom, ščepao za vrat i povukao u pećinu: „Da ne iziđeš bez punih testija!" To je razabrao u ciki preplašenih đavola i više nije čuo ni huk vode. S drškama razbijenih testija, učitelj ga izvukao iz pećine i odvukao do škole. Pretučeni su ječali u mraku. On je svu noć gledao u tavanicu prisećajući se svakog šuma u pećini, svakog kovitlaca mrkline i zaključio: nije video đavole, njih tamo nema. Đavole su izmislili učitelj Sreten i famuluz Raketa da zaplaše njih, đake. Ribnica hučala, počela kiša, vetar se smirivao, a on odjednom zaželeo da ponovo ode u pećinu. Da učini ono što niko u školi ne sme. Ustao je i viknuo: „Ko sme sa mnom u pećinu?" Ćutali su, spavali, ječali išibani nevaljalci. „Ko sme sa mnom u pećinu? Čik!" Niko se nije javljao. „Bio sam tamo. Nema đavola." To je pobeda. Prva pobeda u životu... Ne brinite, pukovniče. To je moj put. Vidim ga u pomrčini. Pripaljuje cigaretu i ostavlja je u ustima; razgoreva žišku, hodajući šara njome ispred sebe, po Suvoboru. Po putu odevenom u visoke vrzine ukopane za odbranu, uskom kao rov; vijuga, ne znaš kad ćeš koga sresti, još brže se skloniš od tuđeg oka; na ovom putu čovek je vazda sam i bezbedan ako ga zna, neizvesnost je neprestana ako se ne zna: neko vreba, sačekuje iza okuke, iz trnjaka, zabrana. Iz jaruga. Sa čuka i ćuvika. Tiho i sporo se ide ovim putem preko preglabica i ugliba; njime idu oni koji moraju; oni čiji jeste, koji ga znaju, koji smeju, kojima vrluda životom i za život. Ovaj put se odjednom udvoji; pravi pođe strminom, onaj negdašnji pođe naniže, podnogu, pa sklizne u potok, ili ga pojede voda, zadavi kupina, trn. Starim ili novim da se pođe, svejedno, sretne se s drugim; ponekad oštro, ukrst; ne ide svagda pravo i ka smeru; češće se povija ka suprotnom, tad idu zajedno, naporedo do prvog potoka, ili se neočekivano pred ćuprijicom rastanu; ponekad se pred vodenicom potočarom zagrle, uvru u isti gaz. Pa se potom taj, sada jedan put ustremi ka zmijarnim prisojima, kozjem brstu, podlokanim stenama. A svi ti

naši stari putevi liče jedan na drugi, u svim smerovima idu, nigde im kraja, nikad se ne zna gde se stiže. A mora u ovaj što se klupča u pomrčini. Kuda će to on noćas celu svoju rasutu armiju da svije? Ni sutra se ne sme zaustaviti.

2 Kiša je u zoru odjednom prestala: oblaci ispražnjeni kao municijska kola, u svanuće i jutro skrhali se na rubove bojišta i planina. Iz porušenog neba, toplo, mirisno, nečujno diše kraj jeseni: belasaju se izmaglice pustih polja i udolina, prosijavaju ogolele šume i šljivici. Meka svetlost zasula mokru i kaljavu vojsku i izbeglice izmešane na putu povlačenja i bežanije, između visova mrke tišine i doline kojom obeznanjeno luta Kolubara i teče bitka. Kretanje se na putu usporava i utišava: narod, vojska, stoka što se suljka između sunca i fronta, između tišine i Rudnika, Suvobora i Maljena, pešadijske i artiljerijske bitke, kao da postaju ravnodušni što svakog trena mogu biti zasuti granatama i šrapnelima; kao da ljudi i stoka, uprkos svemu što je rat i poraz, žele što duže da gledaju i osećaju tu svetlost i toplinu sunca, natruo zadah šuma i raskvašene zemlje, miris neba u čije su dubine topli vetrovi proleća, leta i jeseni naneli cvetanja i zrenja, lake i guste dahove njiva, livada i šljivika; žene i vojnici, starci i deca kao da hoće da zaustave ovo podne: ako stanu oni, staće i sunce nad vencem između Suvobora i Maljena. Staće, valjda, sve. I staju. Kute okrenuti suncu i tišini. Za leđima im bitka, pucnjava. Udišu svetlost, jesen, zemlju. Zbijeni među vrzinama, zgomilani u glibu i barama, svak je sam. Žene i deca gledaju u šljivik pored puta, pun konja i vojnika; gledaju vojnike koji pored rasedlanih, kaljavih konja, sedeći na sedlima, spavaju leđima oslonjeni na šljive; svi leđima oslonjeni na stare šljive. Uz neku i dva konjanika. U šljiviku su svi konjanici za šljive privezali konje; samo jedan vojnik spava u sedlu grleći šljivu. Kao da mu pogledima spaljuju san: naglo se budi Adam Katić. Dragan je tu, pred njim, uhvaćen suncem, kaljav i jadan. Rastuži se: najlepši konj u Moravskoj diviziji više ne liči na sebe. I griva mu je žutom smonicom ulepljena. Od cveta na čelu ostala samo prljava pega. Po trbuhu i sapima prst skorelog blata. A gleda ga ukočenim pogledom, prekorno; nepomičnih nozdrva, uvređeno. Slabine mu ulegle, gladan je, siromah. Ustaje iz sedla, miluje ga po čelu, prinosi mu punu zobnicu: Dragan se gadljivo stresa, mljacne. ne jede. Kako da jede ovako nagrđen, najlepši moravski konj

iskaškan kao vepar. Žurno uzima češagiju, četku, gužvu slame i počinje da ga timari i čisti. Najpre grivu: to je od eksplozije one poljske svinje koja je juče oko podne zaroktala preko zabrana, ljuljnula ispred njega, raznela trojicu, a Dragana i njega samo tresnula o drugu obalu, iskaljala i ogluvila. Smrdeli su eksploziv i krv. Po granju trupine, creva, komađe konjsko i ljudsko; niza skršen grab i patrljke gloga curila krv. Nigde nikog. eskadron odjurio, bitka cičala i hujala u glavi: na suncu sinu vrana, podšišana griva. Odmiče se da je bolje vidi, obradova joj se; Dragan ga prati pokretom glave i pogledom. Gužvom slame žustro a nežno čisti mu i timari široko čelo: rascvetava se beli cvet među krupnim očima. Još hitrije timari mu mršav, labuđi vrat; dugo ga četka da mu izvuče vrani sjaj, da se svaka dlaka po svom smeru i poretku na suncu vidi. Draganu počinju zadovoljno da drhture nozdrve, sreću se pogledima: u Draganovim čakarastim očima poigrava nekoliko malih sunaca. Adam ispušta četku, nežno mu uzima koščato lice u šake, zagleda se u njegove oči: oko sunaca plove bregovi i oblaci pod nebeskim ambisom. Opet će mu spasti život, kao noćas kad je iz zaštitnice jedino on preskočio jaz u kojem se pod mitraljezom nekoliko njegovih drugova razbilo o vrbove panjeve, podavilo u jazu, jedino je Dragan, kao kobac, preleteo jaz, zario se u baru, onda iz mesta krenuo u galop i sam se zaustavio u zaklonu iza vodenice. Sad je u nečijim veselim, neviđenim očima: sreo je nečiji svetao pogled, zagnjurio se u njega: s puta, s ruba jarka, između krave, starice i dečaka koji je drži za suknju, gleda ga devojka, mlada devojka, lepša od Natalije, da li je to istina? Ispusti Draganovu glavu, koraknu k njoj, ka njenoj zamišljenoj zagledanosti, stade: prvi put vidi takve oči, nikad nije video tako lepu devojku. Uzdrhta. Brzo se vrati Draganu, okrenu leđa devojci i nastavi žustro da timari konja. Ne verujući sebi, okreće se i ponovo gleda devojku. Ona strogo i zamišljeno, kao i malopre, posmatra njega i konja; ipak više Dragana nego njega. Jeste lepša od Natalije. Manja je, vitka. Dečak što se prislanja uz nju sigurno joj je brat. Baba vodi kravu. A otac i mati? Traži ih u gomili staraca i žena među kolima, ovcama, svinjama. Niko ne liči na nju. Zastide se što je toliko dugo i tako gleda, pa se vraća Draganu i nastavlja da mu timari ulegla, snažna prsa, kosa, duga pleća, jaka kolena, žilava, putaste kičice; okreće se čučeći: devojka ga gleda, mnogo je lepša od Natalije; timari mu zaobljen trbuh; on drhturi u talasima pod njegovim rukama; zadržava šaku u toplini buta, na prevoju između prednjih nogu: da li ga još gleda? Nije istina da neko može biti tako lep. Dve noći nije spavao, pa obnevideo. A sunce ga ošamutilo. Otkud danas sunce? Nastavlja da timari i četka Dragana, odlučan da je ne pogleda dok ne završi stranu njoj okrenutu.

Kad pređe na drugu stranu, stade, prisloni se šakama na Draganova leđa pa se dugo zagleda u nju i sad ozbiljno zamišljenu i zagledanu u konja, Suvobor i sunce nad njim: ona je najlepša devojka koju je video. Klonulo timari Dragana, hitro i kratko sreće joj stvarno neviđene oči. Miluje konja; tapše ga, miluje, gleda je zapanjeno. Izmaknu se da ga osmotri; kad bi mu kopita i kičice oprao, Dragan bi i njoj bio najlepši konj koga je videla. On to i jeste, čim ga gleda. Pogleda niz sebe: kaljav, pocepan, razvilapljene cokule; prelazi rukom preko lica: neobrijan je, jadan, zato ga i ne vidi. Uze torbicu i odjuri pod vajat da se obrije. Samo da ne krenu, da je ne izgubi. Stići će je. Da joj sazna ime i odakle je. Rat se do Božića mora završiti. Obrijan, malo očišćen i zakopčan, brzo se vraća u šljivik: ona još stoji, samo je sišla u jarak, drži se za krljetak slomljene šljive i posmatra njegovog konja. Prilazi joj: ona ga hitrim pogledom zaustavi i osmehnu se. Neviđeno. Jeste, jeste lepša od Natalije. Ne može da joj uzvrati osmehom, ukočila mu se vilica, drhturi. Promuca: Kako se zoveš? Kosanka. A kako zoveš konja? Dragan. Lep je. Gleda u Dragana; on čeka da njega, Adama, pita za ime. Zovu je, odlazi bez reči. Nije me ni pogledala. Zuri za njom, hvata se za golu granu šljive: ona tone u gomilu ljudi i stoke koja, kao ošinuta, naglo krenu i požuri putem, uza stranu. Istrča na put i stiže je zadihan: ona se prepadnuto okrenu i presrete ga stvarno neviđenim očima i onim osmehom, ali dužim, mnogo dužim, i drukčijim no u šljiviku. S toplim drhtajem pod pocepanim i kaljavim koporanom nastavi ćuteći da korača s njom. Dve noći nije spavao, jeste juče lakše kontuzovan; ako dobro ne čuje, dobro vidi. Ćuti i ona i gleda preda se. Odakle si i koga imaš? Šta se tebe, vojniče, tiče koga ona ima? Bolje ti je da se vratiš na svoje mesto! Pitam te kao sin, kud ste naumili? Možda mogu da vam pomognem. Ja mogu da vam pomognem — nelagodno mu je što mu glas podrhtava, pa ne završi tu naglu, spasonosnu pomisao da ih uputi u Prerovo, da ostanu tamo, u njegovoj kući, dok se rat ne završi i on vrati. Malo dužim korakom ide da joj vidi oči i u šta sada gleda: povila glavu, modra marama joj skrila oči. Ne sme je ispustiti i izgubiti u ovom metežu. Neka se rat završi kako mu volja. Za njega, rat ima s njom da se svrši.

Ozbiljno ti govorim, stara. Ja sam Adam Katić iz Prerova kod Palanke. Otac mi je veliki trgovac, a deda mi je Aćim Katić, možda si čula za njega. Jedinac sam. Tvojoj si majci jedinac. Ako si gazda, sebi si gazda. Idite pravo u Prerovo, pravo u moju kuću — stavlja joj ruku na rame, saginje se, šapuće joj u maramu: — Vidiš i sama, stara, ova nesreća ko zna kako će da se završi. Gde ćeš ovog malog i Kosanku? Polipsaće ti u glibu i snegu. Ja te ne lažem, ja nikad nisam slagao, kunem ti se u oči. Života mi! Ma beži od mene, vojničino! Švabe čekaj, nemoj za suknjom da juriš, psino. Zbunjen i uvređen, zastaje, okreće se da devojci vidi lice. Za utehu i nadu. Ona gleda preda se, guri se pod velikom boščom i čvrsto drži dečaka, koji se sulja krešući pogledima. Slušaj, tetka, ti si od muka izgubila pamet. Ja želim dobro tebi i tvojim ukućanima. Zašto ti meni treba da želiš dobro? Eto, hoće mi se da vam želim dobro. A tebi nije, valjda, svraka popila mozak da odbijaš spas. Upamti: Aćim Katić, Prerovo kod Palanke. Kaži da vas je poslao Adam. Sreli smo se na putu, i poslao sam vas. Ništa više. Evo ti moja slika za dokaz — vadi iz novčanika svoju fotografiju, on, vojnik, na Draganu — gura je starici u nedra. Ona baca fotografiju u blato. Jedva se svlada da ne gurne babu u glib. Pognute glave, devojka povuče dečaka napred i produži za ovcama i konjima. Postiđen, saginje se da uzme fotografiju, stoji, gleda za devojkom, omanjom, vitkom, mnogo, mnogo lepšom od Natalije. Da je više nikad ne vidi, da mu sad zauvek ode? E, ne može tako, dušo moja. Stiže je i dugo korača pored nje ćuteći; čeka da mu bilo šta kaže, još jednom da mu se osmehne, da ga bar pogleda. Svejedno mu što ga baba psuje idući za njim. Šta da čini? Dan je. Okreće se: sunce se kloni ka Maljenu i švapskoj artiljerijskoj bateriji, koja dejstvuje brzom paljbom. A mora da se vrati u eskadron: može pasti komanda za pokret, Dragan ostane sam u šljiviku, uzjaše ga neko od oficira. Jedva ga spasao od komandanta puka; pre neki dan ga tražili za komandanta divizije i odustali tek kad im je odlučno rekao da će Dragana odmah ubiti ako bilo ko pokuša da mu uzme druga iz Prerova, momaštva, sa sabora, noćnih jahanja s Natalijom pored Morave, po livadama i kukuruzima. Komandant divizije može mene da jaše, ali dok sam živ, neće mog konja Dragana. I svašta im još rekao, spreman na sve. Srete joj pogled i zaguši se šapatom:

U selu u kom zanoćite, čekaj me kod crkve. Ako nema crkve, čekaj me kod škole. Ako nema škole, čekaj me kod mehane. Nema li ni mehane, budi u kući kod raskrsnice nasred sela. Čekaj... Ako bude noć, pa selo nema raskrsnice... onda se smesti u kuću u blizini ćuprije... A ako nema ni ćuprije ... ako nema, nema... Šta da radim ako je selo planinsko i bez ćuprije? Onda budi u poslednjoj kući na izlazu iz sela, ovim drumom za Ljig, Kosanka — stavi joj ruku na rame, ali je trže; on, nije ona ni stigla da mu se izmakne, u to je siguran. — Ako ne zanoćite u prvom selu, moraćete u drugom, skoro će noć. Onda sve tako kako sam ti rekao. Budi tamo gde sam ti rekao, čekaj me, ja nikad nisam slagao. Ona mu kao klima glavom. Saginje se, primiče joj lice, koračaju naporedo, možda se i dodiruju, možda mu je ona nešto i šapnula, on se gubi među pegicama u bistrom svetlucanju njenih neviđenih očiju. Vraća se jarkom, ka svom eskadronu, koji je ostao u šljiviku, dole, daleko iza okuke, pokraj sela. Gazi po barama klonulih ruku, ne gleda u bežaniju koja začuđeno pogleda u vojnika što im jedini ide u susret jarkom, barama. Eskadron se postrojava u šljiviku. Vodnik voda ga spazio, viče, psuje mu i majku. Dotrča do razbesnelog potporučnika Tomića, koji maše korbačem i žvaće bombonu. Adam ga ne pozdravlja. Sikće mu u lice: Slušaj ti, gospodine potporučniče! Glavu ću da ti odrubim ako mi još jedared opsuješ majku. Čuješ li me? Ne diraj moju otadžbinu. Potporučnik Tomić žvaće bombonu i vitla korbačem oko njegove glave, ali ga ne udara i ne govori. Upamti: ja sam Katić, i za majku, glavu ću ti odrubiti i izgaziti te u glibu! Braćo, jeste li čuli šta sam mu rekao? Buniš se, je li? Buniš? Adam mu okreće leđa i polazi ka Draganu. Naoblačene mu oči. Pogleda ka Maljenu i Suvoboru: s njih, oblaci navaljuju na ostatak vedrine i bojište; sunce se sklanja iza austrougarske artiljerije, ka Drini. Miluje konja između očiju, smiruje se. Što me tako gledaš, Dragane? — prošapta. Hitro ga osedla i pođe u stroj: čim mu glasno nije rekla da ne dođe, znači, želi da dođe. Tako je to po njihovom, ženskom zakonu. Komande potporučnikove izvršava Dragan; on ga i ne čuje; oseća bol u rebrima od udara o pušku i obalu kad ih juče našla „poljska svinja" i raznela Lazića, Svetolika i Borču. Jašu u koloni kroz parlog i posečenu šumu. Opustio

dizgine, preko panjeva Dragan korača pouzdano kao svagda, nikad se nije spotakao: kad eskadron pređe u kas, on ga ponese meko, ravno, sigurno. Jure ka Kolubari i mitraljeskoj paljbi. Bilo gde da budu, čim smrkne, on će za njom. Nikad nije čuo za ime Kosanka. Neviđena, lepša od Natalije. Sad kad ljudi carstva i države stavljaju na kartu zbog nečeg, zašto da on ne klisne iz ovog krkljanca na tri dana i odvede je u Prerovo? Onda će pravo komandantu puka, on ga po Draganu zna, i raportirati mu istinu. Ako je čovek i Srbin, on će nešto disciplinsko da mu odreže, a ako je oficirski mandrak, onda nek ide i sloboda, i Srbija, i njegova glava na dno Morave! Sjahuju ispred gustih šumaraka na otegnutoj kosi, poslednjoj pred dolinom i Kolubarom, odakle nadiru Švabe. Kolebljivo i sporo ulaze u šumaricu i suton. Komandir im saopštava da su poslednja zaštitnica, da se odavde neće povući dok njihova divizija ne zauzme nove položaje. Adam izlazi iz šumice i osmatra polje kojim će, čim se smrkne, proći. Dobro je što se naoblačilo i što će opet kiša. Seda na grm, čeka mrak pa da pođe: vrani se cerovo i hrastovo lišće, goje se stabla, niz vrhove se sliva oblačno nebo i pada u šumu. Vreme mu je da krene. Mora nekom da se poveri. Da ne pogiboše najbolji drugari, pola eskadrona mrtvo, ne bi morao sada usronji i gladnici: Stanko, evo ti peksimit. Ako me komandir traži, laži kako znaš. Ja idem u selo da drpim nešto. Delimo. Kud ćeš, čuješ li? To pucaju na begunca. Komandir puca i psuje. Pucanj puške, galop se udaljava. Drugi pucanj. Ne čuje se galop. Ubi ga, majku mu oficirsku. Ne idi, Adame. Kad mora da se gine, bolje je srpski, od Švabe. Istrpi noćas, sutra ćemo se najesti. Čuješ li kako mitraljez štepuje od Kolubare? A ako nas ne pobiju, a mi do iduće noći gladni? Pa ni iduće noći ništa. Ćuti. Delimo što donesem. Komandir eskadrona Stošović iz mraka naređuje vođama odeljenja da prozovu svoje vojnike. Adam izvodi Dragana iz šume, čeka da se odazove na prozivku. Kako je mogao da joj kaže da ga čeka kod crkve? Šta će kod crkve u ovakvoj pomrčini? I kod škole. Kud će s kravom? Pisne li nešto baba, glibom će joj zapušiti usta. Čuje: voća odeljenja proziva Budimira Lazića. Poginuo — odgovara Adam. Svetolik Lepenac. I on poginuo. I Borko Krstić, sva trojica juče. A mene, eto, neće granata, gospodine potporučniče.

Na svoja mesta i da se ne maknete! Svako odgovara za dešnjaka — viče komandir. Adam ne čeka da se završi prozivka. Potapša Dragana po vratu, uzjaha ga i pođe hodom kroz parlog, slušajući za lećima prozivku u šumarici i mitraljez od Kolubare. Čim iziđe iz parloga, lako mamuznu konja i pojuri poljem ka visu i putu, odakle se razležu vika na stoku, škripa kola, lupa nekakva. Putem ne može da prođe, pa ide poljem, pored psovki, jauka, mučnog kretanja što se samo nazire. Pred njim lavež i retka, tupa svetla: to je prvo selo. Kod crkve i škole nije, sigurno; tamo je, na kraju, ako nije ni kod mehane ni kod ćuprije, ni u nekoj kući pored raskrsnice nasred sela. Kako da je vidi u ovoj tmuši? Mogla je da kaže gde će biti. Nije smela od one babetine. Mogla je makar malo jače da klimne glavom. Koračala, suljala se, biće da je i klimnula, a on nije video. Zbog kola, naroda, i stoke, mora jarkom. Psuju ga što jaše, što ih konjem rasteruje. Probija se kroz ovce i goveda. Kako da je nađe u ovom mraku? Braćo, ljudi, zar ova selendra nema ni crkvu ni školu, kako se zove ovo selo? Ni raskrsnicu ni ćupriju? Pa šta je ovo, ljudi, noćas? Nemoj, majko, da se ljutiš, ne vidim te. Sklanjajte se, čujete da ide konj. Ne psuj, nisam begunac, zgaziću te. Pitam vas, gde je mehana ovde? A ćuprija? A raskrsnica nasred sela? Kako je moguće da sve to nemate, da su baš sve kuće pored ovog puta? A gde je onda poslednja kuća? Ženo, daću ti banku za fenjer. I vi ste narod! I za vas mi ginemo. Ima li nekog živog u toj avliji? Odazovite se, Srbi ste! Kažite bar jeste li krajnja kuća? Koliko je daleko ta poslednja kuća? Kas, Dragane. Počinje kiša. Naći ću te, Kosanka, naći ću te do zore, makar da si u torbi komandanta divizije. Trebalo je da je doziva idući selom. Možda je i prešao. Sve je manje kola i naroda na putu. Zaustavlja konja: Kosanka! Kosanka! Žamor, škripa kola, šljapat goveda. Čovek kuka. Nariču žene. Napred, Dragane! Nazire se veliko drveće: biće da je to poslednja kuća. Laje pas. Psovke, vika. Sjahuje, prebacuje dizgine konju preko glave, ulazi u dvorište. U kući velika vatra na ognjištu; oko nje vojnici, peku prase. Nije tu. Ko si ti? — viče vojnik s praga. — Odgovori ko si? — ubacuje metak u cev. Ja sam ordonans Konjičkog eskadrona. Gubi se odavde! Čekaj, burazeru, Srbin sam. Gubi se kad ti kažem!

Štab ili begunci? Pljačkaši. Neko ječi iza kuće. Vojnici oko ognjišta piju i razgorevaju vatru. Mora natrag. Penje se na konja. Nije sigurno zanoćila u prvom selu. Mogla je za videla da prođe ovo selo. Zašto bi zanoćila u blizini fronta? Švabe će ujutru ući u selo. Kiša. Kas, Dragane! Mokra su mu leđa. Kovitlaju se vrzine, zabrani, oblaci. Škripa kola i očajnički dozivi označavaju put. Bole ga rebra, jedva diše. Sada hodom. Kosanka! Ej, Kosanka! ... Zaustavi konja, poleže mu po vratu, reče glasno: E, naći ću te do zore, dušo moja! Napred, Dragane! Velika vatra. Mamuznu konja da pređe u galop. Gori stog. Ljudi, gde ste? Plamen suče u oblačinu, na stog vatre nasrću šume pomrčine, vatra ih razgoni, zbija, zbija se i sama u gomilu. Nigde nikoga živog. Tera konja u svetlost. Doziva je, huči vatra. Polazi dalje hodom. Od naumljenog nikad nije odustao. Neće ni noćas. Laju psi. To je prva kuća. Doziva. Ni psa nema. Produžava. Nigde kuće, nigde svetla, muk. I put je prazan. Stoji: konj dašće premoreno. Neku granu muči vetar. Potera konja u kas. Nakratko. Zaglibljuje se. Konj se uplašio, zafrkta; čupa se svom snagom, jedva ostaje u sedlu. Tmoni, retki pucnji za lećima. Možda je skrenuo s glavnog puta. Vraća se natrag do jedine kuće. Sjahuje i vodi konja jarkom pored plota. Škripe vratnice: otvorene su. Hvata se za njih, trza ruku: uhvatio je kožu, mokra leđa životinje. Pali žigicu: mrtav pas na otvorenim vratnicama, obešen. Sur, mokar, visi, glava mu dodiruje zemlju. Ulazi u avliju, ne zna zašto. Ne može da prođe, ne može dalje. Staje, osluškuje: oko njega, iz mraka škripe vrata; lupkaju, škripe. Ispušta dizgine, skida pušku s leđa, polazi ka najglasnijoj škripi; staje u smradu ohlađene balege, goveđe, ovčije, konjske. Pali žigicu: na ulazu u štalu, slomljene drvene vile. Prožima ga jeza. Mora ka kratkoj, gustoj škripi i lupkanju. Opet pali žigicu: na vratima kuće visi mrtva mačka obešena za kvaku. Ona gurka vrata, koja se klate i škripe; kao da mauče mačka. Tresnu nogom u vrata: lupiše u mrak, prekorači prag i stade: bazdi na bivše boravište sirotinje, na pogan pored zidova njihovih kuća. Mrak huči, sjuruje se niz badžu, navaljuje. On nešto viknu, jeknu, iščupa se preko praga, uze pušku na gotovs, opali u kuću. Čeka jauk. Drhti, jedva drži pušku. Škripe i lupkaju vrata. Za lećima mu zatopta konj. Pritrča mu i munjevito ga uzjaha. Zateže dizgine, s puškom u ruci. Konj se ukopao. Ej, ljudi!

Viče da čuje sebe. Nateruje konja na put i galopom ga tera ka Kolubari i položajima svog eskadrona.

3 Poslaniku Kraljevine Srbije Spalajkoviću Petrograd Klekni pred Cara našeg spasitelja Kaži da je Srbija na umoru Pašić

4 U suton, general Mišić s pratnjom stiže pred gukošku mehanu gde se privremeno, u odstupanju, smestio Štab armije. Premoren, jedva se skide s konja, baci dizgine Dragutinu, zatetura se utrnulih nogu i, smračen, zastade da primi raport načelnika štaba. Malopre primili smo urgentno naređenje Vrhovne komande u šest tačaka. Ko ga je potpisao? Vojvoda Putnik, gospodine generale. Ta naredba mora u nečemu biti protiv mene i mojih namera, pomisli general Mišić. Neće je sada saslušati; jedino to može. Neće ni za kakve naredbe Vrhovne komande da zna dok ne domisli svoj plan. Dok ne izda naredbe divizijama za sutrašnji dan. Opet pogleda u nebo; steglo se, sišlo; kiša će ili sneg? Dole, oko Kolubare, mitraljezi i puške. U redu, pukovniče. Saslušaću vas kasni]e. Gde mi je određeno konačište? Kroz seosku mehanu uvode ga u dobro zagrejanu sobu; mehandžija ga dočekuje s neumesnom radošću što mu je u kući. Nudi ga vrućom rakijom. Lice mu se u veliki osmeh razliva dok mu napominje da će i večera ubrzo biti gotova. Ako imate, skuvajte mi lipov čaj i ništa više. Nemojte mi paliti lampu. Bacite još neko trupče u furunu i ostavite me samog. Skida šinjel, ostavlja torbicu u prozor. Zašto ga feldcajgmajster Oskar Poćorek danas nije žešće napadao i energično gonio? Dozvolio mu da prebaci komoru i artiljeriju preko Ribnice. Nije mu presekao glavni put povlačenja. Zamorio se, iscrpao? Ili posle nedopustivog povlačenja Druge armije na desnu obalu Kolubare sprema udar na krilu Prve armije, nameran da je zgužva i satre pod Suvoborom? Seda na stolicu pored furune u kojoj bukti vatra i miriše na cerovinu. Voli taj ljutkasti, zeleni miris čiste, osojne zemlje i soka cerovog debla. Mirišu i nove čerge na vunu i boju. Dobro mu je znan taj miris seljačkih gostinskih soba. Taj dah dobrote, praznika, prisnosti. Legao bi, opružio se i dremnuo

pred pisanje zapovesti divizijama za sutrašnji dan. Ali ne može kaljav i u čizmama da legne na čist krevet. Zametnu se na stolici, osloni glavu na zid, zažmuri. Sluša vatru, udiše cerovinu i miris čerge. Šta da učini sutra? Šta je uradio danas? Od zore na položajima, jahao, pešačio, obilazio štabove; nastojao da ga što više vojnika vidi; što više komandanata i komandira čuje. Nikoga nije prekorio za neuspehe i neizvršavanje zapovesti. Ako. Jedino komandanti koji ratuju za slavu i korist ne dele poraz sa svakim svojim vojnikom. Slušao ih dok ne bi ućutali; cenio im veru u sebe i trupe, prosuđivao dokle mogu da trpe. Komandire četa, šapatom, poverljivo, da ne čuju oficiri iz pratnje, jedno isto pitao: „Recite mi, molim vas, ali istinito: koga psuju vojnici?" Gledao im pažljivo u oči, promislio o svakom njihovom odgovoru: „Psuju državu, Pašića, saveznike. Sebe i sebi majku, gospodine generale." Ako ga je neki lisac i slagao, mnogi su isto odgovarali. „Kako to da niko ne psuje Švabe, neprijatelja što nam tolika zla čini?" pitao i, ne obazirući se na njihove šarene i opširnije odgovore, nespokojno zaključivao: Od straha i patnje zamrla im mržnja. Zna se: veliki strah ljudima pojede mržnju. Ali još imaju u sebi razlog da brane svoje dostojanstvo: ne pristaju da su krivci za poraz. Krivci su Pašić i saveznici, veruju. Na njih su ogorčeni što ovoliko pate i stradaju. Jeste i to, ali je očigledno, u rastrojstvu je celo vojnikovo biće. „Kažite vojnicima da im stiže artiljerijska municija. Naši topovi će da rade više nego letos. I biće nešto od odeće i obuće", svakom komandiru je to obećao. Malo im je to za veru; malo će biti i vojnicima. Nije najbolje i najpametnije u porazu kazivati obećanja. Komandant sme samo sebe, i to jedanput, da obeća. Ako ne stigne artiljerijska municija? Ako i ne stigne, mi moramo da se borimo. Moramo s onim što imamo. Toljagama, pesnicama, noktima. Jer hoćemo da postojimo. To treba reći svakom. Da iz toga nastaje volja i vera. Od sebe. I iz sebe. To je ono najdublje i najviše što se ima za opstanak. Komandanti bataljona i pukova, svi odreda, na isto mu se žalili: begunaca je sve više. Čitave čete beže s položaja. Odbijaju da izvrše naređenja. Dižu puške na oficire. Svi su to mnogo isticali. Kao da su se hvalili brojem begunaca i rđavim stanjem. Ništa ne valja taj duh okovan nesrećom. Oči raširene za zlo. Traže se izgovori za neizvršavanje naredbe viših štabova. Skida se sa sebe odgovornost. U velikoj nesreći postoje neka stanja kad ljudi još veće patnje i muke žele. Dokaz da je borilaštvo sasvim zamrlo u duši. „A kako da vojsku ne obuzme moralno rastrojstvo kad je opšte stanje nepovoljno? Kad sve što vojniku čini život nije kako treba. Pitam vas ja, gospodo, koja se vojska na svetu ne bi rasturila posle svega što je od Drine do Kolubare doživela? A mi se još nismo i nećemo se rasturiti. Dok ne

obezbedimo postojanje našem narodu. Jer, ja ne bih rekao da mi danas manje želimo da postojimo no što smo to želeli pre dva meseca, kad smo Švabe najurili preko Drine i Save." „Pa šta da činimo, gospodine generale?" „Uporno da nastojite da se što pre u svemu izmene životni uslovi vojnikovi." Oni najhrabriji ili najočajniji, odgovarali mu: „To od nas, na položajima, malo zavisi, gospodine generale. Stvar je do vlade i saveznika." Opet zloupotreba subordinacije. A on je svakom takvom očitao bukvicu: „Ostavite vi Pašića i saveznike da rade po svome. A vi radite kao prave starešine narodne vojske. Nastojte da što više vojnika noćiva u suvoti i što duže da spava. I ako sat vremena boravite na istom položaju, kuvajte hranu, pasulj, suve šljive, šta nađete. Neka ljudi jedu toplo i s kazana. Juriš vojske počinje redom na kazan i punim porcijama. Neka redovno krpe odela i obuću. Nek se redovno briju i trebe vaške. Ljudi moraju prvo da se bave sobom, pa onda otadžbinom. Ljudi treba sebi da liče na ljude, pa da im vredi život i treba sloboda. A za opšte rđavo stanje ja odgovaram. Izmeniću ga najkasnije za nekoliko dana." I to je dug rok. Usredsređeno je motrio: mnogi su pogledi mirno ostali na njemu; neki, nije ih bilo malo, padali su niz njegov šinjel, pod noge, praćeni drhtajem neverice. Takvima bi najobičnijim glasom rekao: „Ne sekirajte se toliko. I ja znam koliki nam neizmeran rad predstoji." I odlazio dalje, misleći potanko o oficirima koje je sretao i s kojima je razgovarao: sve aktivne je poznavao; iz Akademije gde im je predavao, iz službe u trupama kojima je komandovao, sa ispita za više činove. Svakome posebno namenjivao je zadatak i posao; prema karakteru i sposobnosti smišljao im uloge u predstojećem radu armije. Jer ni vojnik ne može sve. Armija i postoji zato da može najviše ako u njoj svak čini ono što najviše može i najbolje ume. A celog dana, jašući s položaja na položaj, zagledao se u nebo, svrdlao se u tu tmušnu neizvesnost: kad ne bi bar za dva dana prokapalo, da to malo artiljerije i komoru izvuče na visove, skloni se sa ugroženog puta; bar tri dana da ne kisnu vojnici, obuća da im se osuši, da im lepo gore vatre na položajima. Na najvišim visovima skinuo se s konja i udaljio pratnju, poduže je stajao i zabrinuto gledao ka Kolubari, Valjevu, Povlenu: Zašto je sinoć zastao, zašto danas ne nastupa feldcajgmajster Oskar Poćorek? Menja li pravac glavnih udara? Hoće li na Beograd ili će mu se preko Maljena zariti u leđa armije i učvrstiti na Suvoborskom vencu, pa ih saterati u potoke i kolubarske kaljuge? Jedino napadom možete osujetiti tu uništavajuću

neprijateljevu nameru. Napadom sa Baćinca i Milovca. Baćinac i Milovac, dva gospodareća visa na krilima armije. Tu se učvrstiti, pa dvadeset prvog novembra veliki napad. Dvadeset prvi novembar? Za tri dana. Da, najkasnije. Napad se ne može odlagati. Možda je samo u ovih nekoliko dana Prva armija još sposobna za napad. Kasnije, za koji dan, ona više neće moći da krene u napad; ostaće bez ljudi, bez vere, bez želje da napada. Moći će samo da uzmiče, raspada se, želi svoj kraj. Morao je svakom oficiru danas da kaže: Srpska vojska neće biti poražena na Kolubari, Suvoboru, Rudniku, nego onda, bilo gde, kada više ne bude imala snage za napad. Zašto još ćuti i ne saopštava štabovima odluku da se dvadeset prvog kreće u napad s Milovca i Baćinca? Zato što niko od komandanata divizija, ni u armijskom Štabu, i ne pomišlja na napad. Ljude su pokorili uslovi, stanje, činjenice poraza. Nijedna objektivna okolnost, nijedan događaj ne začinje, ne pravda i ne podstiče ideju napada. Jer poslednjih deset dana gubi se svaka bitka, odstupa se pred svakim neprijateljevim pokretom. Štabovima će se činiti neozbiljna, suluda njegova odluka o napadu. Razumeće se kao izraz Mišićevog karaktera, ambicija, taštine. Potreba da se nadmudruje s Putnikom, Stepom, Regentom. Odluku o napadu dvadeset prvog još nije saopštio i stoga što mu nikako ne polazi za rukom da odgonetne namere feldcajgmajstera Oskara Poćoreka posle zauzeća Valjeva i osvajanja Povlena i leve obale Kolubare. Da je on na Poćorekovom mestu, koliko je puta s glavom u šakama o tome mislio, Poćorekovim korpusima nezaustavljivo bi pregazio Kolubaru, zgazio Maljen, požurio Suvoborskim vencem, odsekao Prvu armiju i pred Rudnikom dotukao Treću i Drugu. I tad bi nastala bezmerna stradanja. Nijedan, apsolutno nijedan vojnički, komandantski razlog ne vidi što taj Poćorek dejstvuje tako sporo i neodlučno. Ili je u tom čoveku neka velika, nesaglediva, naročita ideja? Dragutin mu unosi šolju čaja i zvecka kašičicom da ga probudi. Otvara oči: nespretan, ružan mu je sa šoljom u ruci dok meša čaj. I kad je najbedniji i najpokorniji, seljak ne ume da bude sluga. Nije sposoban da služi; nema meke ruke za slugu, nema vitke i lake noge za služenje. Hoće li kiša, Dragutine? Biće snega, gospodine generale. Dva dana kad ne bi padalo, zemlja bi se cednula, moglo bi da se ore i baci neko zrno pšenice u zemlju. A za desetak dana, mislim, ako bi vreme bilo pogodno, hoće li biti dockan da se poseje žito? Ako ne bi ništa mokrilo i vreme bilo meko kao juče i danas do podne,

moglo bi i do Svetog Nikole da se seje. Ali, menja se. Srče čaj i sluša ga kako na prste broji dane do Svetog Nikole. Ovaj seljak još nije izgubio veru; misli na setvu, odlaže je, nada se da ćemo do snega osloboditi polja za setvu. Ti, Dragutine, misliš da mi možemo do Svetog Nikole da oslobodimo tvoju Mačvu? — iznenada i glasno mu se obrati. To vi od mene bolje znate, gospodine generale — saže se da stavi drva u furunu. Obojicu ih obli rumen žara; svetlost vatre razmače zidove, proširi i učini sobu višom. Može li do svanuća da se uzdrži kiša, Dragutine? Ne verujem. Malopre sam bio u štali da položim konjima. Radi balega. Kiša samo što nije linula. Na Suvoboru i visovima biće snega. Maneš rukom, jagodice na prstima ti se naježe od oblačine. Osmehnu se, radostan. Nikad nije čuo za takvo predviđanje kiše. Želi još da sluša Dragutina, ali ulazi načelnik štaba: Dozvolite da vam se obratim, gospodine generale... — čeka da Dragutin iziđe. Čujte pukovniče — počinje ne čekajući da Dragutin iziđe. — Želim da čujem vaše mišljenje. Nameran sam da dvadeset prvog u zoru, sa Baćinca i Milovca krenemo armiju u odlučan napad. — Pukovnik Hadžić kao da se osmehnu, ali ne radosno i saglasno; zausti da nešto kaže, no on ga prekide nastavljajući: — Za tri dana moramo da sredimo armiju, zgusnemo je, skratimo front, središte povijemo dublje, na obronke Suvobora... — ustaje, stavlja na prozor šolju sa čajem; gledaju se: plamsaji vatre iz furune po njima, njihovim licima; ne vidi šta Hadžić oseća dok govori: — Učvrstimo krila na Baćincu i Milovcu, a neprijatelja uvučemo u brdovit, ispresecan, teško prohodan prostor. Zavedemo ga u naše potplaninje, pa krenemo u velik i odsudan napad. Jeste li vi razmišljali o tome? Ali, gospodine generale, u ruci su mi depeše iz Dunavske drugog poziva. Vasić javlja da je neprijatelj u pokretu ka Struganiku i Baćincu. Taj udar ne želi da prizna; nastavlja čvrsto i nadmoćno: U redu! To smo još juče očekivali, pukovniče. Ja se čudim što se to još prekjuče nije dogodilo. Ne razumem zašto okleva taj Poćorek — zastaje u strepnji pred smrknutim Hadžićevim licem. — S kakvim snagama nastupa ka Baćincu? — dodaje tiše.

S jakim snagama, gospodine generale. To „s jakim snagama" ne znači ništa. Za uplašenog i slabog komandanta, i četa je jaka snaga. Odmah proverite šta su im to jake snage. Iz obe Dunavske divizije javljaju da se pukovi naglo osipaju. Mnogo begunaca. Baca se oružje. Samoosakaćivanje uzima sve više maha. Vasić javlja da je moral trupa njegove divizije na kritičnoj tački. Okreće leđa Hadžiću, ne želi da sluša opis morala na kritičnoj tački, i uzima šolju sa čajem. Srče. Dobro mu je znana rečitost Miloša Vasića, ona samouverena političarska rečitost tog pukovnika koji nikad ne zaboravlja da je bio ministar vojni, da je svojim sadašnjim starešinama, i njemu, Mišiću, bio nekada pretpostavljeni. A upravo on treba da radi na Baćincu, odbrani za armiju tu sudbonosnu poziciju levog krila. Baš zato što je moral trupa pokoleban, mi moramo radi vere vojske što pre pobedu da zadobijemo. Jednu ozbiljnu pobedu... A to možemo jedino napadom. Nema druge, pukovniče. Odmah večeras počnite razradu plana napada. Baćinac i Milovac da su vam polazni položaji — glasno srče čaj. Jeste, ofanziva počinje u Štabu armije; tu su, u nama prvi neprijateljevi položaji; najpre njih treba osvojiti. Harnati Štab samo o napadu da misli i samo za njega da radi. Čuje nešto zadocnelu Hadžićevu potvrdu: Razumem, gospodine generale. Rekao sam vam za ono urgentno narećenje Vrhovne komande. Molim vas, prvo se raspitajte kod divizija: s kakvim snagama neprijatelj nastupa ka Baćincu? A onda ćete mi referisati Putnikovu naredbu. Čim iziđe pukovnik Hadžić, uze jabuku iz torbe, priđe prozoru i zagleda se u veče. Čuje: ordonansi dolaze s položaja; drugi uzjahuju i odlaze u noć. Ako noćas padne Baćinac? Ako padne Baćinac, onda se u veliki napad ne može krenuti dvadeset prvoga. Prestaje da jede jabuku. To nikako ne sme dopustiti. Baćinac po svaku cenu odbraniti. Negde, ka Dunavskoj diviziji, dejstvuje haubica. Njegova nije. Nema granata. Ono malo što je ostalo, po nekoliko na top, naredio da se čuva za napad armije. Ulazi načelnik štaba Hadžić: Nisam uspeo da dobijem vezu s Vasićem, gospodine generale. Zovu ga neprekidno. Imamo novo naređenje Vrhovne komande. Okreće mu se celim licem: Stigla artiljerijska municija? Došli ćaci? — kaže izazovno, jetko, protiv sebe. Ne, gospodine generale. Naređuju da se u svim štabovima, od armije do

puka, odmah obrazuju preki sudovi za suđenje beguncima sa bojišta. Ko je to potpisao? Vojvoda Putnik. Priđe furuni, čučnu da je naloži; puna je, ne zna šta će; počinje da starka vatru. Za leđima mu se iskašljava i cupka Hadžić. On zuri u žar, govori u sebi: Tako, dakle, gospodo. Umesto municije i odeće — preke sudove! Po kratkom postupku. Ne! Dok sam ja komandant, neću imati preki sud u svojoj armiji. Sudi se lopovima i izdajnicima u pozadini. Mučenicima i očajnicima koje dva meseca tuče i goni jači i sit, njima se ne sudi. Niko na ovoj zemlji nema prava da sudi narodu za ono što ne može. Uspravlja se: Polovini naše armije presudili su austrijska gospoda Poćorek, Frank, Šnjarić, Sarkotić... Primio sam k znanju! Preki sud je poslednja komandantska naredba. A ja još nisam dotle stigao. Urgirajte, molim vas, za izveštaje o Baćincu. I naredite da svi pukovi noćas zarobe po nekoliko neprijateljskih vojnika. I do sedam sati dostave nam iscrpno o stanju i raspoloženju neprijatelja. Ostaje sam i prilazi prozoru: S prekim sudovima u štabovima ne ide se, vojvodo, u napad. Streljanjem po kratkom postupku ne budi se volja da se pobedi. Zar je i Putnik to prevideo? Kako je smeo da se odluči da sudi narodu? Ni za kakvu slobodu i ni za kakvu državu, narodu ne sme da sudi preki sud. Niko preko njegove volje i snage ne sme ni da ga oslobađa ni da ga spasava. Sve je jedino u njemu. Sve treba od njega da pođe. Trže se: Slično misli i Vukašin Katić. Ne, ne. Ja imam drugo gledište. Nije samo reč o slobodi, u pitanju je opstanak. Zar Putnik već mora da izda onu poslednju komandantsku naredbu?

5 U svanuće, kad su krenuli u Boljkovce, činilo mu se da će se kuće raspasti od vodurine, bregovi kao krtičnjaci krenuti ka dolini, putevi se izmešati s vrzinama i oteći u Kolubaru i Ljig; vode su oglodale i sljuštile šume, podlokale drveće, pa samo treba da dune vetar i sve povali. Jeza ga prožela kad je s konja durbinom pogledao prostore svoje armije: kolubarska dolina pretvorila se u baruštinu, a Suvobor i Maljen bele se pod snegom. Između baruština i snega, na kiši, lapavici i vejavici, rasplela se njegova armija; oseća je, vidi je celu: zabrinuta i naježena, gola i bosa, mokra i gladna; uhvaćena blatom u dolinama, snegom na visovima, zasuta vejavicom na Maljenu. Svaki se njen pokret usporio; zamro joj i strah. Dok jašu kroz glib i lapavicu, slušaju rasute, kratke pucnjeve; niko iz pratnje ne govori glasno. Ćuteći, stigoše tako do boljkovačke mehane. Malo mu laknu kad se smesti u sobu s prozorom pored stare, crne jabuke. Stutkan je i sam. Iako je toplo, ne skida šinjel zbog zimogrozice kojom se ispunio i obložio putem. Najpre traži telefonske izveštaje o zarobljenicima. Neđe da pita, čeka da mu saopšte izveštaj o Baćincu. Puši i sedi sam, u šinjelu, pored prozora. Uporno misli o napadu dvadeset prvog novembra. Hoće li ga Vrhovna komanda pomoći jednom divizijom? Ponovo je, u zoru, molio Putnika. Počinju da stižu izveštaji s položaja. Svi nepovoljniji no jučerašnji. Danas je feldcajgmajster Oskar Poćorek preteće i podmuklo aktivan: prilazi glavnim položajima, podvlači se pod visove, uvlači u potoke; primiče artiljeriju. Kako se dan uspinje ka podnevici, javljaju o sve dužim i gušćim švapskim kolonama: pipa, njuši, pritiska. Proba mu dubinu odbrane. Runi mu predstražne položaje, slama tanke linije. Lako. Sve što hoće da osvoji — osvoji; gde želi da stane — stane. A kao da još neće u veliku i odsudnu bitku. Muči neizvesnošđu. Najviše preti Maljenu, bez zastanka mu prilazi s kolonama. U slabinu armije. Tu je meka i tanka. Nema čime da ga zadrži u podnožju; jedino može na vrhu da ukopa Maljenski odred i čeka bitku do poslednjeg. Do poslednjeg? Davno, još kao komandir čete u srpsko-turskom ratu, zarekao se da nikad ne izda zapovest — „do poslednjeg". Takve zapovesti

izdaju komandanti koji ratuju radi rata i čina, a ne za život i slobodu. Ali, za Maljen se sada mora voditi bitka „do poslednjeg". Novi izveštaji ga primoravaju na zaključak: danas neprijatelj ozbiljno radi. Kao da mu je Poćorek prozreo namere; ustremljuje se na najosetljivije i odsudne položaje. Sporo, ali uporno. Žesti ga to. Kao da se feldcajgmajster Oskar Poćorek odmorio i prestrojio trupe za svoj veliki napad? Možda je nameran da sutra krene i preduhitri ga? To on, Mišić, sluti i pretpostavlja. Ali zar se u njegovom položaju i stanju neprijateljeva namera sme samo da pretpostavlja i sluti? Jači može sebi i nepredviđeno da dopusti; slabiji, srpski komandant, nikako. Šta je sa činjenicama? Prošlo je podne, a iz divizija još nema izveštaja šta su izjavili zarobljenici. Traži da mu komandanti divizija za pola časa dostave izveštaje o neprijatelju. Odbija ručak. Pojede dve, one svoje jabuke. Šeta po sobi, puši i gleda kroz prozor: lapavica; bele se stogovi sena i povije u plotovima. Načelnik štaba mu saopštava da je prošle noći i danas do tri časa Prva armija zarobila jednog jedinog neprijateljskog vojnika. Čeha. Njegov izveštaj je potpuno beznačajan. Suzdržava ljutnju. Neće ni da pita koliko se njegovih predalo njima. Zahteva da se divizijama ista zapovest ponovi i za iduću noć. Zove Vrhovnu komandu i traži vojvodu Putnika. Pukovnik Pavlović mu saopštava da je vojvoda zauzet. To ga ljuti. Uvek isto nadmoćan: od polaganja kapetanskog ispita, za tri čina uvek mu bio u komisiji, pa do današnjeg dana, kad komanduje armijom, Putnik svagda iznad njega. Recite mi šta da kažem vojvodi, gospodine generale? — dva puta pita Putnikov pomoćnik Živko Pavlović. Tražim da se Drinska divizija još noćas stavi pod moju komandu. I municiju! Urgirajte kod vlade ponovo. Ako za pet dana ne stignu granate, rat se završava. Jedna strana prestaće da puca. Ljutito, bez pozdrava, spušta slušalicu i seda pored furune da gleda u vatru. Starka je, sluša, ali ne čuje plamen: drumom, pored mehane, ne prestaju da prolaze volovska kola sa izbeglicama. Tom se očaju ne može odupreti. Tek kad krene armiju u napad, zaustaviće se i bežanija. Kako bez artiljerije? Napad dvadeset prvog je nezamisliv bez artiljerijske municije. Nezamisliv? Koješta! Napad je neminovan i neodloživ sa Milovca i Baćinca. I kamenicama, ako nema ničim drugim. Čuje galamu telefonista u susednoj sobi. Predaje se toj vici: Halo! Halo, Moravska drugog! Halo, Dunavska drugog! Halo, Dunavska prvog! Misli, vidi: dovikuju se ljudi preko planina. Žicom koja vrluda šumarcima

i zabranima, šljivicima i njivama, silazi u potoke, na grabu i leskama ih preskače, uspinje se na gole visove, prejahuje kose i ćuvike, zatrpava je sneg; kroz tišine i pucnjavu, pored ušiju uplašenih telefonista, teku te reči, sustižu se, čas u jednom, čas u drugom smeru, ukrste se, sudare, namenjenima stignu nekako spljoštene, odrane, patrljci od reči. Uzima slušalicu, čuje: Izgubismo Orlovac. Vatra na Milovac, gospodine generale. Milovac? Zar već Milovac? Švabe kreću i na Milovac. Neka puk sa Milovca napadne neprijatelja u nastupanju. Krenite ga odmah. Kako ćemo bez artiljerije, gospodine generale? Kako znate, pukovniče! Milovac se mora odbraniti. Mora, čujete li me? General Mišić sede pored furune i zagleda se u njena vratanca: Žar se u pepeo oblači. Svetlost je mrklija, lice mu gori. Negde u selu, iz mrkline, pesma pijanih. Komordžije ili seljaci? Očajnici, svakako. Loži peć bagremovim trupcima. Miriše ih. Ulazi načelnik štaba i sasvim tiho, kolebljivo mu saopštava da ga traži komandant Dunavske divizije drugog poziva, pukovnik Vasić. Zasluti zlo i uzbuđeno uze slušalicu: I šta se dogodilo na Baćincu? Dve čete Švaba razjurile mi puk. I to dve čete Hrvata. Topove uzeli, zarobili mi više od hiljadu vojnika, zajedno s oficirima. Opšte rastrojstvo, gospodine generale. Pitam, šta je bilo s Baćincem? Na Baćincu je neprijatelj. Na Baćincu? U pola pet je pao Baćinac. Na celom Baćincu neprijatelj? I na vrhu? Ostatak puka sjurio se u potoke i guša se s oficirima. Niko ne sluša komandu. Ubili oficira koji je pokušao da zaustavi rulju. Pitam, jesmo li i vrh Baćinca izgubili? Da. Celu Kotu 620. Nije to, Vasiću, za nas Kota 620. Nije. To je Baćinac. Naređujem da ga još

večeras zauzmete. Na juriš. Samo švapski leševi mogu da osvanu na Baćincu. Čime da ga povratim, gospodine generale? S vojskom, gospodine pukovniče. Sa srpskim vojnicima i oficirima. Sa onima kojima komandujete. To je nezamislivo. Shvatite, pukovi mi se rasturaju. Onda, pukovniče, pokupite svoje štabove i povedite ih u juriš za vrh Baćinca. Ni oficiri više neće da se bore. Rulje begunaca pucaju na svaku komandu. Moje divizije sutra neće biti. Moje divizije. Prekid na liniji. Okreće ručicu telefona, zove Dunavsku drugog poziva. Zujanje. Dovikuju se telefonisti. Zujanje. Krkljanje. Tišina: Ja sam, Mišić. Slušam vas, Vasiću. Sumnjam da će moja divizija i sutra postojati. To ste mi već rekli. Ja sam nemoćan. To sada nije važno. Sada jedino treba znati: ako se raspadne vaša divizija, onda je svršeno s Prvom armijom. Ako se izlomi i skrha Prva armija, onda, Vasiću, nastupa nesagledivo zlo za srpsku vojsku i narod. Noćas i idućih dana mi se za goli opstanak borimo. Ja sam nemoćan ovo stanje da izmenim, gospodine generale. Nije sada naše da osećamo koliko smo nemoćni, nego da verujemo u sebe i vojnike. I činimo što nam je dužnost. Da verujemo i radimo. Kao ljudi koji su odlučni da postoje. Mene u patriotizam ne treba da uveravate. Nemam vremena za to, Vasiću. Nije mi to ni dužnost prema komandantu divizije: sada zahtevam da izvršite moje naređenje. A o patriotizmu ćemo posle rata. Baćinac mora biti naš. Dvadeset prvog sa Baćinca i Milovca krećemo na Valjevo. Čujete li me? Dvadeset prvoga. I Maljenski odred je u strahovitoj krizi. Zavejan, bez hrane. Od podne beže. Mećava. Već su smetovi, prekidaju saobraćaj. Nigde sela da glavu noćas sklone. Javite im da iza Debelog brda postoje bačije. Nekoliko bačija. Neka do svanuća u kolibe smeste glavninu trupa. Niti mogu da im javim niti oni mogu da stignu do Debelog brda. Treba

celu noć da idu. Vejavica, smetovi, kažem vam. Kako znaš, obavesti ih da se noćas povuku na Mečju kosu. U njoj ima kamenih špilja. Tu mogu da nalože vatre. Ko u mećavi i pomrčini da nađe kamene špilje? Onda nek se spuste u selo Planinicu. Nek na Maljenu ostave samo predstraže. Kroz položaje Maljenskog odreda prolaze begunci koji beže ka Planinici i razaraju trupe. Zovu, odvode vojnike. To je ono strašno zlo. A nije manje zlo ni ovo, gospodine pukovniče, što nas dvojica ovoliko pričamo. Postupite kako sam naredio. Večeras Baćinac da bude naš! Ostaje sam i uzima jabuku iz torbe. Gladi je rukom. Njena rumen svetluca na svetlosti vatre iz furune. Ne može da je zagrize. Zagleda se u nju. Pao Baćinac, ponavlja u sebi. Vraća se do stola, seda i spušta ruku na telefonsku slušalicu: čeka izveštaj da je povraćen Baćinac. Dovikuju se telefonisti. Sjahuju ordonansi, uzjahuju drugi i jure ka položajima. Kad se telefonisti ne dovikuju, čuje vetar u granama jabuke pored prozora. U zasedi, s dlanom na Baćincu, više sela gde je koze čuvao, jednom ih izgubio jer se zamajao berući divlje trešnje, uveče ga stric isprebijao štapom po lećima i nogama; mati mu je previjala obloge od crnog luka. Nije mogao da zaspi od bola i majčinog šapata: „Ubiće te bezdušnici, Bubice." Ni ove noći ne može da zaspi čekajući tu močugu po glavi, taj rafal, tu granatu sa Baćinca, ili te crne, sjajne, grkoslatke trešnje divljake sa leve padine Baćinca gde se Švaba zadržao i učvrstio sa artiljerijskom baterijom i štabom u Struganiku, možda baš u njegovoj kući, najvećoj kući u selu.

6 U potoku, mraku i na lapavici, Aleksa Dačić sedi na žilama nekakvog drveta, sav prokisao, ozlojeđen i ponižen večerašnjim bežanjem sa vrha Baćinca. Oko njega zgomilani vojnici cvokoću i mumlaju, strah i glad. Komandir Luka Bog preti iz mraka: Da se niko nije makao! Ubiću svakog ko pokuša da beži! Ubiću na licu mesta! A puk je sjuren sa Baćinca više vikom i psovkom srpske majke na srpskom jeziku nego bojnom vatrom i bajonetom. Odozgo, s visa, čuju se pesma i vesela vika Švaba koji govore srpski; dole, u potoku, po stranama, srpski oficiri se deru, prete, pucaju na begunce. Jauci cepaju tminu. Je l' ti bilo nekad gore, Aleksa? Ćuti, Slavko. Ostao sam i bez drugog opanka, a čarape mi pocepane. Trpi. Dokle, pitam te? Putnika i Mišića pitaj. Kralja pitaj. Pašića pitaj. Mene pusti da ćutim. Nemate vi ni srca ni muda, usronje! Od koga pobegoste, da vam seju gologlavu! Ni Švabe nisu, čujete li? — viknu Luka Bog i kresnu žigicu da pripali cigaretu. Odozgo, sa Baćinca, mitraljez i pesma sa srpskim rečima koje se ne razabiraju. Oko Alekse cvokoću i šapuću: Što se toliko vesele, da ih Franja u dupe bosansko. Ako su osvojili Baćinac, nisu osvojili Beograd. Deru se kao da se rat završio. Možda i jeste. E nije, sine majčin. Do Bitolja ima trista Baćinaca. Za mene je poslednji. Po govoru nisu Bosanci. Nego šta su. Psovali nam majku srpsku i opančarsku, a to ne psuju Bosanci. Tako nas psuju samo Hrvati. Svejedno. Nije svejedno. Sve je to ista balega, čim govore naški. Al' nama je kraj. Sutra nas nema. Do nedelje, najdalje. Ima nas, sunce vam nataknem, ima! — ne izdrža Aleksa, izmeću vesele dreke sa visa i šapata oko sebe.

Nazad! Nazad, seju ti gologlavu! Ako si u vodi. Dok ne zapovedim, imaš da se mrzneš u vodi! — viče Luka Bog. Aleksa, daj zalogaj. Za pola taina, dam ti dinar. Otkud meni tain, Slavko. Znam da imaš. Propipao sam ti torbu. Ne branite vi moj presto da vas ja hranim. Moja torba nije državni magacin — kaže, a ima nenačet tain u torbi. Danas nisu primili sledovanje. Još od podne krče mu creva. Da jede sam, čuće ga. Ako ga razdeli, zašto je rizikovao glavu za taj mokri, ljigavi tain. Kroz kišu kuršuma, na laktovima i trbuhu vukao se preko kamenjara, vratio se do gloga gde je poginuo ordonans komandanta bataljona i uzeo mu iz torbe tain i čiste gaće. Kako da im razdeli? Ko zna kad će u ovom krkljancu primiti sledovanje. Čuje za lećima: dogovaraju se da pobegnu. Ko to hoće da šmugne? — pita glasno. Ti si, Aleksa, naumio noćas čin da stekneš? Možeš i nešto drugo. Čin sam još na Tekerišu stekao, moj puvanjko. Kod Pecke sam ga potvrdio. Pred Valjevom sam za podnarednika zaslužio. A ti dobro znaš da siromah čovek ne može na ovoj zemlji sitno da samelje. I samo zato nisi prišio čvarak? Baš mi ga. A ti mi nećeš noćas da klisneš, tvrdim ti! Dačiću, gde si? — viče iz mraka, iza žiške cigarete, Luka Bog. Ne odaziva mu se: ko zna šta mu je smislio taj ludak što je od Drine do Kolubare celu Treću četu satro, ostao s nekolicinom, i pre tri dana, kad je poginuo komandir Druge čete, postavljen za njenog komandira da i nju slisti. Možda će ga i ove noći poslati da hvata Švabe i dovodi u štab bataljona na preslišavanje o njihovom stanju. Pa nije, valjda, i taj Dačić pobegao, seju mu gologlavu?! Nisam pobegao, gospodine potporučniče. I neću. Al' nemoj slučajno ti pre mene da šmugneš u mrak. Ja ne promašim ni u pomrčini. Što se ne javiš, Dačiću? Na sranju sam, gospodine potporučniče, pa ne mogu da stanem mirno. Poješćeš ti to što si posrao, seju ti gologlavu! Uzmi trojicu iz svoje desetine i vodi ih na predstražu kod kamenoloma. Švabe su kod kamenoloma. Švabe su više kamenoloma, Dačiću. Oni su na gornjoj strani, a vi se

ukopajte na donjem kraju, i da se ne maknete dok vas ja ne smenim. Aleksa mumla psovke. Svake noći ta baksuzina smisli četi po neko usmrtije; kad god se glava gubi, njega se seti. Ali mora da ustane: Ti, gospodine komandiru, odredi trojicu. Ja nemam čin da biram ljude za pogibiju — govori i sulja se po snegu i blatu niz stranu, ka žišci cigarete Luke Boga, koji uzvikuje imena vojnika, da im na kraju podvikne: Marš za Dačićem! Iz inata prema sebi, Aleksa polazi potokom gacajući po vodi i šljapavici. Počinje krišom da jede vlažan, ljigav tain. Gore, na visu, Švabe još galame na srpskom i opale poneki svetleći metak. Ne kašljite i pazite kako gazite — opominje ih dok prolaze kamenjarom punim žbunova. S puškom na gotovs, on ide napred. Spotiče se o nešto meko. Pst! Stojte! Evo jednog što se razdužio kralju i otadžbini. Švaba ili naš? — pita Slavko. Aleksa opipava ubijenog. Gole posnežene grudi. I košulju mu skinuli — šapuće. — Kad ga brže opelješiše, sunce im lopovsko! I čakšire mu skinuli. Okvasi ruke u crevima i ledenoj kaši po njima. Briše ruke o travu, trlja ih snegom: Govna su govna, srpska ili švapska, svejedno. Evo ga još jedan — šapuće Dragiša. Pred nama leže kao snoplje, vidite li? — šapuće Slavko. Pretresite ih, al' da se bratski podeli sve što se nađe — kaže Aleksa. Ja više volim da umrem nego da skinem nešto s mrtvaca — šapuće Slavko. Onda umri. Al' prvo stražari, da nas odozgo Švaba ne iznenadi — kaže Aleksa i polazi kamenjarom da opipava mrtvace. Poskidana im odela i obuća. Nađe torbu s dve bombe, uze ih. Čuturicu s nešto rakije, ispi je. Šatorsko krilo izvuče ispod jednog sa neskinutim ali šrapnelom iscepanim koporanom. Živ — šapnu Buda. Pitaj ga ko je. Diše, nesrećnik. Jesi li Srbin? Ma šta ga sad pitaš da l' je Srbin? Šta me briga ako nije Srbin. Čoveče, ko si? Jeste Srbin. Naša puška. Šta da mu radimo? Pa ne misliš, valjda, da ga nosimo u previjalište.

Naša je duša. Aleksa. Kad nas smene, ti ćeš, Slavko, da odneseš tu dušu od sedamdeset kila do previjališta. I hoću. Dosta. Šta ste našli? Nemoj da vas pretresem — kaže Aleksa brišući ruke o travuljinu. Ja jedne vunene čarape. Ja čuturicu, al' nije rakija nego voda. Ja samo okrvavih ruke. Ja koporan, videću kad svane da l' je čitav. Za jelo ništa? — proverava Aleksa. Ništa. Nemoj da se odmah pretresemo. Kunu se. Iznad njih preleću svetleći kuršumi i gase se negde dole, u gustini tmine, kao svici. Polaze ka kamenolomu; njuše neprijateljevu blizinu, pa idu sve sporije, razvijeni u strelce. Obilaze i žbunove kupina i leševe. Stižu do kamenoloma. Aleksa ih raspoređuje. Trojica su. Gde je Buda? Ćute. Gde je Buda? — viknu. Ne deri se. Idi pa ga traži. Švabe sa gornjeg kraja kamenoloma opališe nekoliko pušaka ka njima: oni polegaše i uzeše zaklon iza kamenih odronaka. Ako neko pokuša da beži, izbušiću mu glavu! — preti Aleksa i ide do Slavka pa do Dragiše, deli im po komad svog taina. Neće u zaklon, ni da legne. Sede na kamen, ogrnu se šatorskim krilom, ogorčen na Budu, koji mu je, veruje, klisnuo još iz kupinjaka. Švabe sa gornjeg kraja kamenoloma oboriše dva kamena, koji kroz pomrčinu zatutnjaše ka njima. Svi poskakaše, ne znaju kuda će, ne vide gde da se sklone. Ali se odronjeni kamenovi zaustaviše ispred njih. Aleksa, ja nisam nameran da poginem od kamena. I ja bih, Slavko, više voleo da nas Švabe gađaju sirom i somunom. Al' da se niste pomakli odavde. Prilepite se kao gušteri uz kamen i gledajte levo i desno. Ja pazim pravo. Seda na kamen, pokriva se šatorskim krilom preko glave, želi da zaspi. Slavko i Dragiša imaju mekša srca, neće ni trenuti. Neka bulje u mrak. Švapska predstraža s vremena na vreme obori poneki kamen, koji s tutnjem pojuri k njima: on nastavlja da drema. Slavko i Dragiša ga drmnu

kad im se učini da kamen juri pravo na njih. Dobro je, može mirno da spava. Njih dvojica ni zbog kamenja ne smeju zažmuriti. Počinje vetar u kamenolomu. Duva mu vetar topoljacima, pored Morave, a on je u toplom stogu suve otave. Drmusa ga neko. Steže pušku, zbaci šatorsko krilo, skoči. Ja sam, Slavko. Što me budiš? Zora će, a sami smo. Gde je Dragiša? Pobegao je i Dragiša. Pa što si ga pustio da pobegne, mater mu vrljavu?! A što da mu branim? Za Pašića n vojvodu Putnika da ostavi decu siročiće, je l'? Zovem te da hvatamo maglu i nas dvojica dok ne svane. Vidiš li, budalo, neće nas smeniti ni do svanuća. Ako nas noćas Švabe ne pobiju kamenjem, ujutru će nas izbušiti bajonetima. Ja, Slavko, neću u begunce. Ne priznajem da me Švaba pobedio. Šta možeš kad je neko jači. Ti nisi kriv što su carevina i što imaju sve. Nisam kriv al' im se ne dam. Ako sam morao za hleb da nadničim Đorđu i Adamu Katiću, neću Švabi rob da budem. Sad treba glava da se spase, budalo. Sad treba nešto skuplje da se spase, puvanjko. Naš puk je rasturen. Čuo si sinoć koliko se oficira predalo. I komandant puka se predao. A šta si ti? Baš me briga. Neka se preda i Živojin Mišić. I vojvoda Putnik. I kralj Petar. Ja neću. Zar ne vidiš, svršena je stvar s našom državom i slobodom. Ako je. Ja ću protiv Švaba da ratujem i posle rata. Za kog stojka treba svi da izginemo, pitam te? Ja sam Srbin, bre; Dačić i Prerovac, i živ ne pristajem da me iko na svetu pobedi. Neću jaram. Hoću slobodu da mogu što mi prdne u pamet. I pusti me da dremam još malo. Švabe odozgo opet oboriše kamen. Velik, juri pravo na njih, skaču, beže iza stene, kamen se zaustavlja ispred njih. Njegov tutanj se nastavlja nečijim smehom, odozgo, sa ruba kamenoloma.

Čuješ ga? Neće ni da puca. Hoće kamenom da nas pobije kao zmije — šapuće Slavko. Tome ćemo mi napuniti gušu glibom. Platiće taj i noćašnje zajebavanje. Šta li misli taj Luka Bog, taj krvnik? — šapuće Aleksa i cupka. Sledile mu se mokre noge. I odelo mu je ledena kora. A reže vetar. Spava mu se. — Ja ću da dremnem još malo, a ti pazi desno — čučnu i pokri glavu šatorskim krilom. Opet zamišlja leto, stog tople otave, pored Morave. Slavko mu stavlja šaku na glavu i šapuće: Dajem ti dukat da me raniš u nogu. Puvanjko, ne smeš ni da pobegneš. Odmah. Pravi Napoleon. Hoćeš da ga pipneš? Aleksa ne skida šatorsko krilo s glave. Od disanja mu je toplije po licu. Kaže glasno: Serem ti se na dukat. Odronjen kamen tutnji i trešti kamenolomom; ne čuje Slavkov šapat. Možda stvarno ima dukat. Dukat. Dukat po dukat ... Bratski ti dajem. Znaš li ti šta danas vredi dukat? Zašto ti hoćeš da te ranim pa da te tako probušenog uhvate Švabe? Što ne pobegneš čitav kad nizašta nisi? Ne mogu da pogazim zakletvu. Kakvu zakletvu? Pa onu zakletvu kralju i otadžbini, što nas zakle pop, da do smrti služimo. E, to ti je jaka stvar. Pišam ti se na zakletvu i popov epitrahilj. Pazi levo. I dole. Treba smena da nam dođe. A šta tebi fali da me bratski raniš u list desne noge? Za dukat, bre, Aleksa. Taj dukat može glavu da ti spase. A što baš u desnu nogu da te ranim? Leve mi nešto više žao. E, sad još treba da ti biram nogu koju ti manje žališ. Pusti me malo da dremnem — zgrči se, sabi, prikupi oko sebe šatorsko krilo. Posle rata biće jevtina zemlja. Pusta, bez muških. Žene i deca neće moći da obrade polja. Za dukat, kupovaće se sto ari pored Morave. A Slavko mu šapuće odozgo, u glavu, u šatorsko krilo: Kad te molim, svanuće. Što je tebi više žao leve noge? Sve mi je levo na meni sažalnije. A tebi to ništa ne menja stvar.

Skida mu šatorsko krilo; Aleksa oseća kako se Slavku krupno tresu ruke. Sažali se. Inače, šamar bi mu opalio da mu tako ne drhte ruke. Gledaju se, a jedan drugom ne vide oči, ni grčeve, ni drhtaje. Čuju disanje jedan drugom. Sudaraju se njime. Slavku je izlomljeno disanje, primećuje Aleksa i sluša nekakav mnogo težak i gust vetar po kamenolomu. Zemlja će biti pusta, bez muških. Deset dukata, deset hektara. I više nikad Katićima u nadnicu. Hajdemo još levo. Tamo nam ništa ne mogu kad čuju tvoju pušku. Slavko, nemoj da drhtiš, udariću te — kaže i polazi za njim. Kad stigoše, uhvati ga za rame: — Zašto ljudski, zdrav i čitav ne pobegneš kad si već puvanjak? Beži u potok da te ne ubijem — gurnu ga iz sve snage. Slavko se zatetura i opet mu zašapta u lice: Pošteno sam ti rekao. Ne mogu da izneverim zakletvu. Tim koji gaze zakletve, posle i deca plaćaju. Ma ne drhti, izlomiću ti vilicu! Ako bog ne stigne njih, stigne im decu. A ja imam dva sinčića. Hoćeš dukat odmah ili posle? Što ti sam u sebe ne pucaš? Što mene krvaviš svojim slinama? — steže ga za rame i poče da ga drmusa. Grešno je da čovek sam sebe ubija. A nije grešno da platiš drugog da te ubija? Je li, pravedniče? Neću bez dva dukata — pusti ga i odmače se. Švabe opet gurnuše kamen sa ruba kamenoloma. Svetleći metak poreza nebo i utrnu. Nemam dva, dece mi. Sve što imam, dajem ti. To mi je ženin, devojački dukat. Kad sam pošao u rat, ona ga skide s vrata i uši mi ga u pojas. Šta ćeš više da ti dam, izelico? Ćute. Aleksi ključa tmina u nebu. Ili je zora ili će on da se rasprsne od muke i srdžbe na sve. Da znaš, neću ranjenog da te nosim do previjališta. Vuci se sam. Ja neću da napustim stražarsko mesto. Ljudi smo, majku mu, i red je da me sneseš do previjališta. Vetar im donese kašalj švapskih predstraža. Slavko, pišam ti se na dukat! Neću da te nosim. Dobro. Nemoj. Dede, uradi, svanuće. Podvlače se pod stenu.

Daj mi dukat. Slavko mu napipava šaku i drhtavo spušta dukat. Da nije lažan? Prebiću ti obe. Rekoh ti devojački. Šta misliš, Aleksa, da li je bolje u butinu? Al' da mi ne zakači kost. Mogu da ti presečem venu, pa da iskrvariš i crkneš. Dobro. Onda gađaj u list. Jao, pa ti ne vidiš. Mrak je. Podigni nogavicu. Slavko stenje i ječi: Nemoj, očiju ti, da mi zakačiš kost. Je l' mi vidiš list? Malo se beli. Gledaj dobro, milu ti majku prerovsku. Aleksa mu opipava cevanicu: Mršav si, puvanjko! Kako da ti ne zakačim kost? Nemam u šta kuršum da pustim. Moram da čekam da svane. A ako te Švabe zarobe u previjalištu? Ako ne stigneš do kragujevačke bolnice? Ti za to ne brini. Dede, uradi mi to, milu ti majku prerovsku! Mršav si, puvanjko. Mrak je. Slomiću ti nogu ko grančicu. Onda, molim te, malko da pričekamo. Slavko stenje, ječi, šapuće molitvu svojoj slavi, Svetom Đorđu. Švapska predstraža opet obara kamen. Njegov tutanj meša se s tutnjom vetra. Aleksa steže dukat u šaci, steže da mu se zarije u kost. Kad bi nekako imao trideset dukata, deset hektara, dvadeset dukata, pet hektara, volove, konja, krave. Više nikad ne bi preskočio plot Aćima Katića, niti bi Adam projurio na Draganu pored njega kopača, kosača. Za sto dukata treba da probuši sto srpskih nogu. Šta se dočekalo, sunce mu božje! Za dukat u Srbina. Pišam te, vojsko, pišam te, zemljo, pišam te, slobodo. Nit je Slavko čovek, nit sam ja čovek. Ne stenji! — prodera se i pljunu ga. Slavko zaćuta. A šta misli taj Luka Bog, da mu Bogorodicu. Što nam smenu ne šalje? Tvrdim ti, Aleksa, oni su pobegli. Ako su. Ja neću. Prvo ću tebi nogu da prebijem, pa ću da se zavučem u kamenje da mi ni haubica ništa ne može. I gađam Švabe u usta. Što su nam psovali majku srpsku. I pevali. I što bacaju kamenje na nas.

Pst! Čuješ li? I oni nešto razgovaraju. To je vetar. Mislim da sad vidiš list. Aleksa ustaje, odmiče se za korak; otkoči pušku. Još malo dalje, da me ne ogaravi barut, pa me strelja preki sud što sam se sam ranio. Pa ne tresi tom nogom! Svu ću da ti smrskam. Čekaj malo. Da mi se zakuneš. U šta kad si neoženjen? U sebe, puvanjko. Šta želiš? Ako umrem od rane, napiši, života ti, mom ocu i ženi, znaš im adresu. Da je Slavko poginuo u jurišu. Od granate. Aleksa ćuti uplašen što mu drhti puška. Zima mu je. Od susnežice i vetra severca. Zakuni se da ćeš tako napisati. Više zadigni nogavicu, drhte mi ruke, sunce ti slinavo. Prosuću ti creva. Pa nemoj ako ti drhte ruke. Čekaj. Jao, ne znam ceo Očenaš. Pišam ti se na Očenaš! Aleksa čuje Slavkov cvokot. Lakše će mu biti da ga rani kad se ne nada. Malo se primače, prinese grlić puške Slavkovoj nozi i opali. Slavko se sruši i razdera: Jao, majko! Švabe sa vrha kamenoloma osuše vatru ka njima. Pa ti mi slomi nogu, milu ti majku prerovsku! Gde tebe nađoh da mi smrsiš konce! Ne deri se! Probušiću ti i glavu. Ne mogu da maknem nogom, jao! Aleksa želi da mu pusti kuršum u glavu, u ta usta što sramno i gadno jauču. Ali ga samo opet pljunu i sede na kamen. Švabe pucaju. Aleksa skoči, saže se i nadnese nad Slavka, koji ječi. Dede, sad ti pljuni mene. Pljuni me da smo na istom, Slavko. Slavko ječi. Švabe obaraju kamen i galame. Ni to ne možeš. Onda se vuci ka potoku — ustade i zapali cigaretu. Vetar huči kamenolomom. Sneg je redak i suv, pelja mu lice.

Aleksa, ja ne mogu da se maknem. Zavi mi nogu, isteći će mi ovo malo krvi i gotov sam. Aleksa ugasi cigaretu i vrati je u kutiju. U3e svoj zavoj i ćutke, grubo, ne obazirući se na Slavkove jauke, zavi mu cevanicu, ne videvši ranu. Pa zametnu pušku i sagnu se: Penji mi se na leđa. Jaši me, kad ti kažem. Stenjući i plačući, Slavko nekako uzjaha Aleksu, koji ga ponese niz kamenjar. Švabe ih osetiše i stadoše da gađaju. Aleksa ne žuri, niti se krije. Neka ih izbuše obojicu. Sulja se niz tanak sneg koji se ledi, hvata se za žbunje kleke. Naglo stade: Pa ja sam napustio stražarsko mesto, sunce ti božje! Strese sa leđa Slavka, nađe u džepu zamotuljak s nekoliko dinara i pruži jedan Slavku: Na! Nek ti se nađe, puvanjko. I vuci se u potok i kukaj da si ranjen. Skide pušku s ramena i požuri uz kamenjar, ka kamenolomu i svitanju.

7 Predsedniku vlade Kraljevine Srbije Pašiću Niš Juče u Carskom Selu predao sam Caru telegram br 6927 u ime Prestolonaslednika i 7058 kao Vaše objašnjenje Oba telegrama sam dopunio i pojačao Prijem bio veoma topao i intiman Rekao sam Caru Austrija igra poslednju kartu i treba da je izgubi Car je rekao Izgubiće je Zatim je kazao da se divi našoj vojsci i čudi kako se ona mogla i do sada održati Žali na Rumuniju što se ona još nije rešila za akciju Bugarskoj ništa ne veruje Cela Rusija vidi vernost Srbije i sve će učiniti za nju Rusi silaze sa Karpata pa će Austrija morati da se povuče iz Srbije da brani Peštu Rekao sam Caru za zverstva koja čine okupatori i tražio da Rusija pripreti Maćarima Car se složio i rekao da je već o tome razgovarao sa velikim knjazom Nikolajem Nikolajevičem Pri rastanku poljubio sam Caru ruku Najdublje mu zahvalio i ponovo rekao da Srbija svu svoju nadu polaže u Boga i Njega Spalajković Petrograd Predsedniku vlade Kraljevine Srbije Hadžiću Niš Rumuni veruju da propast naše zemlje znači i rumunsku propast Rumuni ipak još ne mogu da se opredele i stupe u rat Ristić Bukurešt

8 U zoru zadrema general Mišić, spusti čelo na desnu nadlanicu i sto a levu ostavi na telefonu; sluša Baćinac, sjedinjen s njim žicama, udiše kroz njih trave sa njegovog golog vrha, gleda sa njega kolubarsku dolinu povijenu vencem planina i brežja, nagnutu ka Savi u mekim talasanjima zebnje i nade. U svanuće, zadocnelo i otegnuto zbog guste magle, zvono telefona sasu mu se u moždanu srž, sjuri niz kičmu, prepuni vene, uši i oči Baćincem: Halo, Štab Prve armije! Zove Dunavska drugog poziva, komandant Vasić. Ćuti, drži se rukom za sto, slušalica mu je pod bradom. Tek kad u sobi raspozna sve stvari i ugleda tmušno svanuće, crnu krošnju jabuke u rešetkama prozora, reče muklo i tiho: Ja sam. Govorite, Vasiću. Zašto ih niste do sada smakli iz tih šumarica punih divljih trešanja i oskoruša? Kako da vam uputim pojačanje? Ne mogu vam dati puk. Armiju postavljam za napad. A koja je neprijateljska trupa na Baćincu? Četrdeset druga divizija? To beše hrvatska? Da, da, naša braća. Dvadeset peti domobranski puk. Eh, naša braća Hrvati. Šta su se zalepili na toj planini kao da im je Baćinac u Zagorju. Onda vam je lakše kad se s braćom bijete. Nisu valjda odlučili da svi do jednog izginu za Franju Josifa na mom Baćincu? Svršite sami s Baćincem i bečkim domobranima. Požurite, iskoristite maglu. Sjurite ih u potoke, a onda se ne zaustavljajte do Struganika. Vasiću, shvatite, nemam danas ni bataljon za vas. Popunite se malo regrutima. Kako nemate puške? Zašto su regruti već bosi? Zašto su im već prazne torbe? Dobićete do podne pet stotina pušaka. Nemam više. Poslaću vam i neku granatu. Radite odlučno i javljajte mi se što češće. Ne ispušta slušalicu iz ruke; drži je na krilu: zar je već dospeo u stanje kad komandanti izdaju naredbe čije se izvršenje ne uslovljava mogućnostima nego komandantskom voljom? A šta ako se jednom takva naredba ne izvrši? Samo jednom ako se ne izvrši bez posledica po neizvršioca, onda se sve one koje slede lako ne izvršavaju. Ako sada Vasić ne izvrši njegovo naređenje? Spušta telefonsku slušalicu: ušao je i tromo ga pozdravlja načelnik štaba. Kakve izveštaje imamo o neprijatelju? — presreće ga.

Nikakve, gospodine generale. Nijednog zarobljenika nismo noćas zarobili. Vrhovna komanda prosledila nam Pašićevu depešu. To me sada ne zanima. Ali, dozvolite, gospodine generale, u toj depeši se govori baš o neprijatelju. Evo kako glasi: Italijanske novine pune austrijskih izveštaja o pobedi nad Srbijom. General Poćorek dobio najveće odlikovanje sa svojeručnim potpisom Franje Josifa. Srpska vojska u bekstvu. Beč iskićen zastavama u slavu pobede. Poćorek zove strane novinare da dođu u zapadnu Srbiju i budu svedoci njenog kraja. Pašić. Vrlo dobro! Odlično! — podskoči sa stolice, ustade, uze šapku sa stola, rashoda se po sobi. — Spaseni smo. Spaseni smo, Hadžiću. Pa te budale veruju da su nas pobedile! Da li se vi osećate pobeđenim? Srpska vojska, vojvoda Putnik, moj posilni Dragutin? Koga su to oni pobedili? Šta su to pobedili, šta im je to pobeda? Mi postojimo. I odlučni smo da ih već prekosutra poteramo preko Kolubare i Povlena. Čudim se ja zašto se feldcajgmajster Oskar Poćorek posle zauzeća Valjeva mota oko Kolubare i po Podgorini. Pa on, čovek, piše izveštaje o pobedi nad srpskom vojskom, priređuje bankete, prima odlikovanja, čestitke, šalje zahvalnice caru... Vrlo dobro. Sad treba raditi pametno i uporno. Tako, dakle... Beč slavi pobedu, Oskar Poćorek odlikovanje... — seda za sto i okreće telefonsku ručicu. Traži komandanta Dunavske divizije prvog poziva: Mišić govori. Dobro jutro, Anđelkoviću. Kakva vam je noć bila? Tiha, kažete. Onda su se ljudi malo odmorili i ispavali. Pa, danas da malo radimo po ovoj magli. Neka danas svaka četa vaše divizije učini nešto uspešno i korisno. Aktivnost na svim položajima, molim vas. Izvodite male, dobro sračunate napade. Dobijajte male bitke. Vodite samo uspešne bitke. Svaka četa, svaki bataljon, svaki puk danas da ima po neku pobedu. Bilo kakvu pobedu. Bilo kakvo poboljšanje položaja. Po nekog zarobljenika, svakako. Sa tim malim, sitnim pobedama mi ćemo prekosutra, ako bog da, da krenemo u veliki napad ... To isto, istim rečima, govori i drugoj dvojici komandanata divizija. Potom zove Vrhovnu komandu, kazuje vojvodi Putniku da je Baćinac povratio, sem levu padinu; očekuje izveštaj da je i odatle oteran neprijatelj. Podseća Putnika da mu je obećao diviziju kojom je nameran da pojača napad, moli ga da mu se što pre pošalje artiljerijska municija, nešto toplog odela i šatorskih krila, jer je sneg zavejao Maljen i Suvobor. A Putnik mu mrzovoljno, kroz kašalj, odgovara da će mu za tri dana stići

tri baterije Krupovih topova i nešto granata, a o pojačanju ćuti. Ne izjašnjava se ni o njegovoj nameri da krene u napad. Nije ubeđen. A neće ni da mu se suprotstavi. Stara lisica. Kombinuje s jasnim činjenicama. Računa s poznatim. Dragutin mu donosi dve šolje lipovog čaja. Kaži mi, Dragutine, koju brigu ovog jutra brinu tvoji drugovi vojnici? Za stoku brinemo, gospodine generale. Mnogo crkava. Polipsa nam stoka po ovim kaljuštinama i brdištima. Pričaju ordonansi, jarci i putevi puni su mrtvih goveda. Od topova i gliba, volovima popucala srca. Iduće godine u Srbiji, gospodine generale, neće biti steone krave. Sve se pojalovile po komorama. Ni teleta da mukne, ni mleka da svirne u vedrice. Gore godine od iduće neće biti otkad postoji svet. A ti nigde dobro ne vidiš, Dragutine? Dragutin ćuti i gleda vatru u vratancima furune.

GLAVA TREĆA

1 Pukovnik Hadžić viknu s vrata: Stigli ćaci! Generala Mišića prepade takav osmeh; pun je dovratak Hadžićevih osmeha i radosti. Ne voli tu radost čiji povod nema u stvarnosti značaj koji mu ljudi u beznađu daju. Ni inače nije za to da se preuveličava značaj dolaska đaka u armiju, što je poslednjih dana tako uočljivo u Štabu. Sve mu to mnogo liči na ono narodno: Davljenik se i za slamku hvata. Pripaljuje cigaretu, ćuti. Dve čete. Rasporedio sam ih u sve tri divizije — pukovniku Hadžiću osmeh smenio izraz male uvređenosti. — Niste saglasni s rasporedom, gospodine ćenerale? Saglasan sam. Samo naredite svim štabovima da se ćaci ni u kom slučaju ne zadrže u štabovima. Svi u čete. U vojnike. A vi obratite pažnju da se neki tatin sinčić ne umuva međ pisare. Njima bi mnogo značilo da sada čuju vašu reč, gospodine ćenerale. Valjda su im očevi i profesori rekli sve što treba o svojoj dužnosti da znaju. Ako hoćete, kažite im što smatrate da im treba reći. Neka prenoće i požure na položaje — seti se Vukašinovog sina Ivana. Red je da ga vidi, pozdravi makar. Vukašinu je u zavet ostavio svoje: — Recite ordonansu da mi dovede Ivana Katića. On je u Petoj đačkoj četi. Staje uz prozor i zagleda se u krošnju stare jabuke sa čijih se vranih grana cedi kiša. Na rastanku, Vukašin mu je u korenu osporio komandantska prava. Niko i ni za šta nema prava da žrtvuje budućnost naroda, svu decu. Um i znanje. Um i znanje školovanih, njemu je budućnost! Luksuzno gledište političara i evropskog doktora. Luksuzno i knjiško, moj prijatelju. Ali taj Vukašin Katić je jedini meću njima koji ovako misli bez ličnog računa, i to što misli, kazuje dokraja, svakom u oči. On je onaj redak čovek koji želi vlast, a sme svakom da kaže istinu. Političar, a od vlasti više voli istinu. Takvom vlast nije sudbina. Zato ga i izabrao za prijatelja. Narod ne traje, moj Vukašine, zahvaljujući umu i znanju školovanih. Ne. Da je tako, nas Srba ne bi ni bilo. Postojimo mi zahvaljujući

onom znanju što smo ga životnom mukom i trpnjom stekli. Onom umu koji se rodi pod šljivom i trnom i rasporedi po narodu, u svima, kao muški polen u voćnjacima i vinogradima. Po nekom višem zakonu stiče se um za opstanak i trajanje. A ne u školama, iz knjiga i ideja. Ni u gospodskim kućama ne nastaje taj spasilački um. Ni u mojoj ni u tvojoj kući, Vukašine. O svojim sinovima Aleksandru i Radovanu nekoliko dana nema vesti. A divizije u kojima ratuju imale su svakog dana teške okršaje. Biće što im je suđeno. On za njih nikada nije pitao njihove komandante. Javiće mu kao svakom ocu što se javlja. A ovaj Vukašinov mršavko i bledunjavko, onako kratkovid, zbilja nije za front i trupu. Nije. Šteta da propadne. Dobrovoljac je, srce mu je hrabro i pošteno. Kad je Hadžiću rekao da se nijedan đak ne zadrži u Štabu, kako, onda, da ga skloni? Čuje kucanje: On je. Okreće se vratima. Ulazi, Ivane — kaže i oseća nekakvu nelagodnost. Mutnu zebnju. Nešto meko u sebi. Toplo i uzdrhtalo. Ivan Katić, u mokrom i kaljavom šinjelu, staje mirno i pozdravlja vojnički; oseća one vatrice stida u obrazima. Svi su čuli da ga zove k sebi komandant armije: neki su se prezrivo smeškali, drugi su to propratili i uvredljivim dobacivanjima. Zastao je kolebajući se. Ne zna šta bi učinio da mu Bogdan nije odlučno rekao: „Što stojiš, Ivane? Moraš ići, komandant armije te zove." Kao da mu drhte kolena. Pred strogim licem generala Mišića. Od prvog susreta pamti tu strogost. Nikad nije razumeo kako čovek svagda može biti tako strog. Toplota sobe zamagli mu naočare: nije siguran da li mu je vojnički otpozdravio „čika general", kako su ga on i Milena zvali u svojim razgovorima: on sa simpatijama, a ona s netrpeljivošću, tvrdeći da „taj brkonja" svakog dana išamara po nekoliko vojnika. Stid mu ponovo buknu: kroz zamagljene naočare nazire Mišićevu ruku ispruženu za rukovanje. Ako se u ratu oslobodi stida, vredi ratovati. Rukuje se. Od komandantove ruke nešto mu teško prostruja venama: zadrhta. General Mišić oseti nagli trzaj Ivanove šake. Ona nelagodnost naraste: ne sakri je u glasu: Sedi, Ivane. Jesi li se video s tatom u Kragujevcu? Jesam. Ivan stoji. Komandant mu pruža svoju stolicu, uzima za sebe drugu. Da li je to stvarno onaj „čika general" sa žućkastim brkovima i belim konjem, očev prijatelj, čovek koji je dolaskom u njihovu kuću davao i njemu osobit značaj pred vršnjacima, razgarao mu radoznalost da prisluškuje o čemu s ocem uvek tiho, nekako zaverenički razgovara? I radovao se da mu odnese očevu

poruku, da bi mu zavirio u sobu punu ljutog duvanskog dima, s velikim vojnim mapama iscrtanim i izubadanim iglama, gde on, sigurno, danonoćno u tišini ratuje s Turcima, Bugarima, Švabama. On primećuje Ivanovu zbunjenost, pa vadi struganičke jabuke iz torbe, nudi ga: Ovo su, Ivane, jabuke iz mog voćnjaka. Vi od Kragujevca maršujete? Da, ali nisam umoran. Jesi li ručao? Jeli smo nešto. Nisam gladan — slaga i neodlučno zagrize jabuku; ne jede mu se jabuka pred komandantom armije. Drugu jabuku spusti u džep šinjela, za Bogdana. Kroz zamagljene naočari general Mišić mu je sada još nejasniji i nepoznatiji. On pred njim sve nesigurniji. Pita ga za mamu i Milenu. Ne zna šta da mu odgovori. Kako se može s komandantom armije, na položajima, dok se čuju tupe bitke iza brda, u koje mora još noćas stići, da ćaska kao sa ujakom? Želi da mu zahvali na ljubaznosti, rekao bi mu da sada nema nikakvog smisla taj trud da se uspostavi nešto iz negdašnjeg života i mira. Nešto što je njemu, možda, zasvagda ostalo pred kasarnskom kapijom u Kragujevcu, na obali Lepenice, pred svitanje, kad je na rastanku poljubio oca. Prestaje da jede jabuku, ali ne zna gde da baci polovinu. General Mišić to vidi: mek je na majku, žao mu ga je. Kako će sa ovakvim naočarima po vejavici i magli? Seti se svoje prve bitke. Svoga prvog ratničkog straha. Čime da ga malo osokoli? Ništa dobro nema da mu kaže. Ovoga zabrinutog i zbunjenog dečaka ne sme pustiti da ode bez reči ohrabrenja. Pušiš li, Ivane? Još ne, čika-generale... — ispusti nepojedenu jabuku. — O, molim vas, izvinite, gospodine generale. Zamislio sam se nešto. Još se nisam svikao na rat — ispuštenu jabuku gurnu nogom ka gomilici trupaca. Zašto mi se izvinjavaš? Baš mi je drago što si mi se tako mirnodopski obratio. Tvoj tata i ja smo istinski prijatelji. A prijateljstvo je rod. Rod koji čovek po duši izabira. Ono što voli, a što nema. Kažeš mi, nisi se svikao na rat. Ovo je meni Ivane, peti rat. I nisam se svikao, iako sam vojnik po zanimanju. Još uvek me hvata strah od prvih pucnjeva. Trgnem se. Čovek nema snage za sva zla. Ni hrabrost pred svim opasnostima. Čovek koga nije strah lišen je moći za vrlinu, rekao mi jedared tvoj tata. To je tačno. Kod takvog čoveka nema razloga da poštujemo hrabrost. On veruje da sam kukavica. Zato mi tako govori, misli Ivan. Mora da mu preseče takva, nadmoćna pravdanja kukavičluka:

Izvinite, gospodine generale, što se ne mogu složiti s vama. Komandantu sevnu senka osmeha pod brkovima nagorelim od duvana: Iz kojih razloga, Ivane? Zato što smatram da je prava hrabrost stvar ubeđenja. Izraz razuma. A ne osećanja i situacije. To je uglavnom tačno. Ali, mi se ne rađamo s tim ubeđenjima i razumom. Sve su naše vrline delo iskustva. Iskustvom se stiču razlozi za trajna ubeđenja. Pa i za hrabrost. A rat, Ivane, uvek počinje drukčije. Mi uglavnom imamo iskustva za kraj rata, za početak nemamo. Sećam se svoje prve bitke s Turcima, pred Zaječarom 1876. Leto ... Žito ... Naš streljački stroj gazio do bedara kroz pšenicu u zrenju. Nikad višu pšenicu u životu nisam video. Moj komandant, Rus, major Kirjejev, u crvenoj rubaški i visokim čizmama, i ja, potporučnik, idemo ispred stroja. Na kraju pšenice, iz vrzine, bele se turske čalme. Polegali, uperili puške. Čekaju nas ... Sunce pripeklo, znoj mi objeda oči, a neprilično mi da pred komandantom brišem lice. Zuka pčela u vedrom nebu, neki roj se otkinuo pa vitla oko matice ... — zastade nezadovoljan svojom pričom, tom opširnošću, takvim pojedinostima. Uistinu, bilo je sve to drukčije i strašno. Ivan gleda u furunu želeći da prekrati tu pouku punu samilosti; da ovaj neugodni susret nekako dovede u sklad sa svojim stvarnim osećanjima. Kaže: A šta vam je, gospodine generale, u tih pet ratova bilo najteže? — para s naočara iščezla, i on jasno ugleda surove oči generalove. Neznane mu oči. Kao da ga nikad do sada nije video. To ga podstiče, pa dodade: — Ono što ne biste želeli da dožive vaši sinovi Aleksandar i Radovan. Ono što ne biste ispričali, recimo, nama ćacima danas pred stupanje u bitke. General Mišić se zagleda u Ivana: Kao i otac mu, hoće čoveku da vidi svaku pegicu u zenici. Mnogo me pitaš, Ivane. Pa danas se od svakog mnogo traži, gospodine generale. Jeste, to je istina — poče da šeta po sobi. — Ne znam šta mi je bilo najteže. Ne znam to. Ispričaću ti nešto što najbolje pamtim iz svog prvog rata. Valjda zato što mi je bio prvi rat. Hiljadu osam stotina sedamdeset šeste ratovali smo s Turcima kod Deligrada. U strnjištu postrojen bataljon što se pobunio zbog nepečenog hleba. Nekoliko dana primala vojska gnjecavu mrku masu punu silja i zemlje. Pola brigade razbolelo se od dizenterije. Đeneral Horvatović, nakićen medaljama, praćen ruskim oficirom, tad je general Černjajev komandovao srpskom vojskom i Rusi svuda bili prvi, taj đeneral Horvatović

stade pred postrojen bataljon i komandova da svaki deseti istupi iz stroja dva koraka napred. „Napunite puške!" komandova ovima. „Nišanite u mene! Nišanite, kad naređujem!" Vojnicima se klate puške, nišane. „Ja sam kriv što jedete rđav i nepečen hleb. Pucajte u krivca!" Pa to je veličanstveno! — uzviknu Ivan i ustade. „Pucajte! Pucajte!" viče đeneral Horvatović i prsi medalje. „Bravo!" prodera se iz sve snage Rus u crvenim pantalonama i beloj rubaški. Vojnici zure u đenerala, puške im klonule ka zemlji. „Nećete da izvršite naređenje?" viče đeneral. Nesrećnici pognuli glave. Đeneral Horvatović naređuje da im se pokupe puške i zapoveda bataljonu da se postroji u karu. Onda taj najgori đeneral koji je ikada komandovao srpskom vojskom uze pištolj i stade redom da ubija one koji nisu smeli da Pucaju u njega. Neverovatno. Užasno — promuca Ivan zagledan u komandanta. I tako, Ivane, nekoliko vojnika pobi njihov komandant, pa naredi da ostale postrelja postrojeni bataljon. A onaj ruski oficir što je vikao „Bravo", u crvenim pantalonama i beloj rubaški, bežao je strništem... — zaćuta: ulazi pukovnik Hadžić s telegramom u ruci. — Šta se dogodilo, pukovniče? Govorite slobodno. Ovaj đak sin je Vukašina Katića. Mog prijatelja. Vrhovni komandant stiže večeras. To prvo. Ivan se povukao uza zid, u stavu polumirno, neće da sluša razgovor. Jedva čeka da iziđe i ne čuje komandantovo naravoučenije. I on bi, kao onaj Rus, bežao strnjištem. Bežao ili pucao u generala? Pucao. Zagleda se u komandanta. Dali bi mogao da puca u njega? Zašto mu je ispričao baš tu priču? Da opravda nešto svoje? Čuje uzvik komandanta armije: Zar opet Milovac? A šta je s Baćincem? Vasić se ne javlja. Komandant armije otkorača do prozora, okrenu se i stade: U kojoj ti beše četi, Ivane? Petoj, gospodine generale. U koju diviziju ide Peta đačka, pukovniče? Peta đačka je raspoređena u Dunavsku drugog poziva. Zbog stanja, šaljemo tamo celu četu. Ivan uzdrhta. Zbog stanja. Sad je već vreme da se pozdravi, zahvali i ode u lapavicu. Molim vas, dozovite Vasića. Hoću da ga čujem — čeka da iziđe pukovnik Hadžić. Sami su, ali on ne zna šta da kaže Ivanu. O događaju kod Deligrada ne može da završi. Ni da ispriča kako je kapetan Binički, na maršu kroz

Jankovu klisuru, ubijao vojnike iznurene srdoboljom, nemoćne da se pridignu pred kopitama njegovog konja. Ubio i svog ordonansa što nije imao srca da ubije vojnika koji se sklupčao oko svog izmeta. Ordonansa je Binički streljao, pravo u čelo, pa mu se kapa kotrljala travom. A zašto je baš takav događaj ispričao ovom dečaku? Zbog istine? Ili za neku pouku? Možda zbog nečeg drugog. Bio je to njegov prvi rat. A ovaj mu je peti. Ja bih pošao ako dozvoljavate, gospodine generale. Rat je najgori ljudski posao, Ivane. Uvek zlo ratuje. Ponekad taj strašni posao pokreće pravda. Neko ga radi da bi živeo. Mi Srbi radimo za život. Idi s voljom da živiš. S verom pošao, sine. Ivan stoji mirno i pozdravlja zbunjen rečima koje čuje. General mu pruža ruku i čvrsto, hladnom šakom, steže mu klonule prste. Izvuče ih hitro iz nekakvog tuča i pođe uzdrhtao od tog njemu sada tuđeg i neznanog čoveka. General Mišić kroz prozor gleda mokre grane stare jabuke, u sutonu. Tom kratkovidom i nežnom dečaku nije mogao ni da odloži ni da promeni put. Takav je zakon pravde. A zašto ga od toga tuga porezala? Tuga i još nešto. Napisaće Vukašinu pismo. O onom komandantskom pravu koje smatraju pravom samo oni koji ne znaju kako se, po koju se cenu ono koristi.

2 Bačke čete dodeljene Prvoj armiji stoje postrojene pred Štabom armije, u glibu, na kiši. Ljudeskara potpukovnik sa stepenica mehane govori mokrim i premorenim đacima-podnarednicima o njihovim dužnostima prema otadžbini i šta Komanda armije očekuje od njih na frontu. Danila Istoriju, koji stoji u stroju iza Bore Puba, prvi put otkako je uoči mobilizacije pobegao iz Srema u Srbiju sasvim mimoilaze patriotske reči, čijom podignutom, a ravnom intonacijom topću kaljavi i mokri konji privezani za bagremove pred mehanom. Gleda Danilo Istorija tu ogromnu mehančinu koja po veličini ne stoji ni u kakvoj razumnoj srazmeri sa selom, ni sa važnošću puta koji prolazi pored nje, najglibavijeg puta kojim je u svom životu prošao. Oblačina smotala visove oko sela što se u strahu i bedi rasulo po stranama i potocima, pod kišom i muklom topovskom grmljavinom sabilo u kaljavu rupčagu. Pred njim, jarkom, s brda teče nekakva rujna vodurina koju do sada nije video. I mnogo šta što je video na dvodnevnom maršu od Kragujevca do ovih Boljkovaca, u prolaženju kroz potoke i zbegove izbeglica i pusta sirotinjska sela, nije u svom dosadašnjem životu video. A nije očekivao ni slutio da će to u Srbiji videti, da je Srbija i to, da je ta slavna Šumadija, srpski Pijemont, toliko sirota, glibna i besputna; i da u pozadini srpske vojske ima toliko zabušanata i špekulanata, kukavičluka i očaja, toliko da on nigde ne srete onaj lepi šareni narod iz priča i pesama, herojski i dostojanstven u muci, svagda dobar i čestit. Pati zbog toga i stid ga što to zapaža; oseća se grešnim prema svom idealu i nepravednim prema narodu koji strada. Strada kako se ni u jednoj knjizi ne strada. Sa stepenica mehane potpukovnik govori o oskudici u artiljerijskoj municiji i obećanjima saveznika da će u najskorije vreme snabdeti srpsku vojsku granatama, a Danilo Istorija skreće pogled na put uklešten izmeću trulih iskošenih plotova. Na zavijutku belnu se marama, sve je bliže, svetlija, njihana gipkim koračanjem; on joj očima i nadom pođe u susret: sitno uzgibano koračanje pod dugom suknjom; prilazi žena. Sva u vranom, zabrađena belom maramom, nosi sapete nabrekle grudi i svetlosne oči. Okreće im se celim licem; ona ga ugleda: usporava i usitnjava korak tiskajući

pred sobom puna nedra; podiže pogled da zaprkosi. Srce mu se spliće pod šinjelom, zbunjuje pod kaišem ranca; čuje svoju krv, šumnu, zamućenu onom dugom žudnjom. Ona kao da stade da ga zagleda strogo, prekorno; ona zaista stade i osmehnu mu se. Radosno, kao da ga dobro zna, kao da ga je tražila i našla, kao da je baš k njemu pošla po kiši, blatu, sutonu. To ga sasvim zbuni i ugasi osmeh s kojim je čeka da se zagleda, vidi je svu. Bora Pub ga opominje zbog neozbiljnosti, strojem se razleže uzvik odobravanja potpukovniku i „Živeo!" Vrhovnom komandantu; komandiri opet oštro komanduju „Mirno". Danilo Istorija pokuša u očajanju da raširi ruke zbog nemoći pred ovom naredbom, pogleda je svom snagom i žudnjom; pre no što joj on okrenu leđa, njoj s usana slete ona niska osmeha, i neka bleda ozbiljnost. Zar je moguće ovde, sada, ovakva žena? Kad komandiri saopštiše da se na front polazi sutra u pola sedam, i da je zborno mesto pred Štabom armije, a za konačište i večeru nek se postaraju sami, Danilo Istorija se okrenu da je traži. Nema je. Jurnu putem do kraja sela; vrati se natrag, krenu sokakom uz breg, odjuri sumrakom do poslednje kuće; vraća se rešen da je traži u svakoj kući dok je ne nađe. Ne može na front, u rat, u smrt, sa onom snagom koja se jedino u ljubavi troši i ženi daje. Od Skoplja do Boljkovaca, kad god bi zastali, on je na ženu pomišljao; na zastanku, čim bi ugledao suknju i maramu, krenuo bi s nadom: za neku reč, pogled, osmeh makar; bilo šta da žensko učini i kaže. Tom žudnjom da još jednom zagrli ženu pre prve bitke otkrio se celoj četi, postao joj povod za poslednje i najbesmislenije šale, kod najbližih drugova izazvao sažaljenje zasnovano na sujeverju nasleđenom od starih ratnika: takvi što trče za ženama ginu od prvog kuršuma. On je u tu zebnju lako poverovao, ali mu strah nije ugasio žudnju. Naprotiv, razgoreva je i čini je tužnijom u bezizlazu i nemoći da se ispuni. Sećanje na devojku koja ga prošlog proleća ostavila i zavolela drugog boli sada drukčije, mnogo drukčije no ljubavno. Sjuri se ponovo ka dnu sela-kaljuge, srećući grupice drugova koji traže prenoćište i ne slute da on traži nju u beloj marami i s veselim očima, što se njiše i gura sumrak punim nedrima, rešen da je traži i na dnu svakog boljkovačkog bunara. Okrenu suprotnim sokakom, opet uz brdo, gacajući po lepljivom dubokom blatu, dok sumrak gasi bele zidove kuća, zgomilava stogove; zastajkuje pred svakim vratnicama, zagleda u avlije, vajate, torove. Tako stiže do drugog kraja sela i, očajan, požuri natrag ka mehani; htede da potrči, pa se ukopa: uz stog sena, držeći se za plot, ona mu se osmehuje, ali šire, dublje no prvi put: Kud si naumio, podnaredniče? Danilo Istorija drhti: lepotica, nije seljanka.

Pitam te, kuda si se uputio? — kaže tiše, gotovo šapatom. Pa tebe tražim! Tebe! — pođe ka plotu da je uhvati za ruke, a ona ustuknu i osloni se na stog sena; telo joj se zateže, dojke dobiše oštriji oblik, slete joj osmeh: Videla sam te kako prolaziš — šapuće ozbiljna. — Gledala sam te. Kao da te gone, bi mi žao. Koga imaš u kući? Svekra i svekrvu. Čovek mi je u Stepinoj armiji, kaplar. Kako se zoveš? A ti? Danilo. Student. Dobrovoljac sam. I sad si krenuo na položaj? Jeste. Krenuli smo. To što si videla pred vašom mehanom, to su đačke čete. Jao meni, zar ćete svi da izginete? A lepi ste i mnogo lepo gledate — sumrak joj posivio maramu i zagasio pogled i rumen usana. Selom lavež. Za planinom topovi. Ne reče mi kako ti je ime? — promuca Danilo posečen njenim sažaljenjem. A šta će ti moje ime za noćas? Sutra ni majčino nećeš znati — šapnu. Ti si čudesno lepa — pruži ruke preko plota, ona se uspravi i pripi uz stog, možda sa sevom osmeha. Istina sam ti lepa? Il' to kažeš što si đak? Što sam ti... Jaoj meni, što vas teraju svi da izginete? Jesi, časna reč. Mame mi moje! Čim sam te ugledao, videla si kako sam pokvario stroj. A šta si ono pomislio kad si mi se jedini okrenuo? Pomislio sam da te moram večeras naći. Makar u sve bunare silazio. Baš to, da ćeš i u bunarima da me tražiš? — podiže glas i malo se nagnu prema njemu. Ne vidi joj boju očiju. Sive ili smeđe? Da. I pomislio sam, da nisam pošao na front, ostao bih zasvagda u ovom najočajnijem selu na svetu. I šta si još mislio dok si jurio sokakom do krajnje kuće? Kaži, u celom selu

i do Ljiga, nema više ko da te slaže. Ni da se našali. I kad ideš putem, da znaš da te može odnekud neko pogledati. Pre neki dan pokupiše za vojsku i poslednje momčiće. Bače, nemoj mnogo, ali laži. Odlučio sam da idem od kuće do kuće i da te tražim. Da ne odem na front dok te ne nađem. I ako me ne nađeš? — uzdahnu glasnije od reči. Ne čujem te. Priđi malo bliže. Našao bih te. Tražio bih te u bunarima, u stogovima, u šupljem drvetu... Prevrnuo bih celo selo. I šta bi onda bilo? Onda bih te zagrlio! — zaguši se i zagazi u vodu koja teče jarkom pored plota. Pričaj još. Ako lažeš. Ako. Ne lažem te. Zakleo sam ti se. Čime hoćeš da te uverim? I, dobro, nađeš me, Danilo. Nađeš me. Pa? Ne, ne! Ne preskači plot! Očajan, Danilo skoči s plota ponovo u vodu. Od kršnjave povija nije čuo kako je dozivaju. Ona se povuče među stogove: Zove me svekrva. Ne, ti nećeš otići. Ti ne smeš otići. Ja ću ući u kuću. Srećan ti put, đače. Da služiš u štabu, da si tu negde bliže, ja bih svakog dana prošla da te vidim. Volim kako me gledaš. I da te slušam kako me lažeš. Čekaj. Molim te. Ja negde moram prenoćiti. Da zamolim tvog svekra za konačište? Ona hitro priđe plotu i išapta: Ako baš nemaš gde, dođi. Ali nemoj sam. Dovedi još nekog druga. Nestade je iza stogova. Danilu ruke s plota padoše niz šinjel; preko cokula teče mu voda. Ni Nevena, da, ni Nevena ga nije ovako uzbudila. Niko, nikad. Pa ja joj ni ime ne znam! Iza planine razredili se topovi, selom raste lavež, u mraku brbori voda. Ja sam zaljubljen! — reče glasno da čuje sebe. Potrča ka Štabu armije da nađe Boru Puba i još nekog, za konačište. Pronađe ih pod strehom preko puta mehane iskićene fenjerima i opkoljene privezanim konjima, i reče im: Drugovi, našao sam konačište! Vodim vas kod jednog divnog srpskog seljaka. Ne, ja ću ostati ovde — reče Bora Pub.

Zašto? Zar poslednju noć pre bitke da ne spavaš? Ko zna šta te sutra čeka. Sva četvorica navališe na njega sa prekorom i jedva ga skoliše da pođe s njima, za Danilom, koji ih povuče po mraku uz breg, ne birajući gde gazi. Bora Pub poslednji, smračen i primoran, tako i uđe u veliku kuću, jedinu osvetljenu u tom sokaku, i sasvim nevoljno i bez predstavljanja se pozdravi sa obradovanim domaćinom. Ne može da izbegne rukovanje sa seljakom koji ih prima s tolikom srdačnošću kao da je dva dana čekao da ih ugosti. Kaže im da su u kući Bogosava Nikolića i nudi ih da sednu oko ognjišta dok se gostinska soba bolje zagreje. Ona se pozdravi sa svima, sem s njim, Danilom. Nekako ga lako mimoiđe, zbuni i uplaši. Sedajući uz ognjište, Bora Pub mu šapnu: Pa to je ona s belom maramom! Opet ti, i dokle, čoveče? Koji ti je vrag, Danilo, da si pošašavio za suknjom? To je prosto odvratno. On porumene, sede na tronožac kraj ognjišta, i tek kad Tričko Makedonac i Saša Molekul zagalamiše s domaćinom, naže se ka Bori i šapnu mu na uvo: Zar nije lepotica? To je čudesna žena. Kad bi samo skinula seljačko. Pogledaj je. Najobičnija seljačka snaša. Puna su sela takvih sisulja i guzulja. Danilo uvređeno okreće glavu i zaneto gleda nju što se, poslujući po prostranoj odžakliji, kreće čas žustro, kao preplašeno, čas lagano, kao premoreno, menjajući prema hodu i izraz: na licu joj se neprestano smenjuju tuga i radost. On nikako ne može da joj susretne ceo, samo njemu upućen pogled dok osluškuje svekrvu da joj izgovori ime. Stamena! — pozva je svekar — ljudima su mokre noge. A sa mokrim nogama čovek ne može da se raspoloži i uživa. Donesi svima nove, vunene čarape. Onda korito s toplom vodom da operu noge. Bora Pub, kajući se što je pristao da dođe na konačište, sa osećanjima težim od nepoverenja i podozrenja prema nezasluženoj ljubaznosti, odavno uveren da je gostoprimstvo u najboljem slučaju najniža ljudska vrlina, pomno posmatra domaćina Bogosava: mršavog, visokog i brkatog starca s paćeničkim, žalostivim izrazom i pevajućim glasom punim preliva; sluša ga kako svečanim tonom i biranim rečima kazuje svoju radost što su mu uoči slave, Svetog Arhanđela, u kući srpski vojnici, drugovi i starešine njegovog jedinca Miloja, kaplara u Stepinoj armiji, daće bog da mu se iz rata kao narednik vrati. Bori je nepojmljiva tolika radost zbog takvih gostiju dok kroz sela kuljaju gomile izbeglica a s druge strane planine čuje se bitka; i po svemu, oko ovog istog ognjišta posle nekoliko dana posedaće mu Švabe. Neće

li i za njih narediti snaji da donese nove čarape i toplu vodu da operu noge? A domaćin se, punih usta, uzda u srpsku vojsku, u Putnika, i Stepu, u kralja Petra i Pašića, u njih, srpske đake. Stvarna ili ona sračunata, obavezna, rodoljubiva vera? Iskrena, čovečanska, ili podla, seljačka, zavisnička dobrota? Svi su oni, ti ljudi zemlje i šuma, ovako prepodobni i neograničeno sposobni da obmanu lakoverne i pismene. I ovaj Bogosav sigurno može konju da odrubi glavu. Gleda mu ručerde. Jesu li ikad nešto pomilovale? Stamena je unela korito, skinula sa ognjišta bakrače s vrelom vodom, drži ubrus preko ruke, uzima lončić da ih poliva. I njegovom ocu, sreskom načelniku u Požarevcu, misli Bora Pub, sigurno je neka ovakva snaša oprala noge toplom vodom, seljak sa usukanim brkovima ga mazno i zapevajući nutkao slatkom rakijom, pogačom, kajmakom, pečenim prasetom, pa mu, pošto je zaspao u zadovoljstvu i zahvalnosti, sekirom razbio glavu, najpre njemu, pa zatim i njegovom konju odrubio glavu. Istim rukama kojima mu je sipao rakiju i lomio pogaču. Kad je pandur dotrčao da njegovoj majci javi da su i „gospodin-načelniku i Lisi", kobili, seljaci na spavanju sekirama odrubili glavu, on je još ležao u krevetu, igrao se drvenim jarićima koje mu je taj isti pandur Misa napravio, mati se srušila pored šporeta i prosula mleko, a on se zavukao pod krevet, u ćošak, uza samu mišju rupu, i tu do noći ostao, dok se komšinice nisu setile da ga potraže i jedva ga tu našle. I od tada, kad bi ostao sam u sobi, on je bežao pod krevet, u ćošak, sve dok se mati ne vrati i uzme ga u naručje. Tako do gimnazije. Iako su odmah posle očeve sahrane na volovska kola natovarili stvari i pobegli u Beograd zasvagda, u sobicu i kuhinju u Knez-Mihailovoj, da budu što dalje od seljaka, da ih ne sretnu, on se, kad god bi nakratko ostao bez majke, zavlačio pod krevet, u ćoše. Dok su njegovi vršnjaci rasli uz pesme i priče o Junaštvu hajduka, vaspitavani da vole seljake i ponose se narodom, on je porastao uz priče o hajdučkim razbojništvima, vaspitan da mrzi seljake, „te prljave zlikovce", kako ih je uvek nazivala njegova mati, tvrdeći da „taj narod" ne zaslužuje ni prezir i da sa seljacima ima posla jedino na beogradskoj pijaci i kad mora. Bezbroj puta ga zavetovala da nikad ne zanoći kod seljaka, ni kod rođenog strica. Jer svi su oni isti, i na svako zlo spremni. Nije bilo dana i noći, sve do mobilizacije i polaska u rat, da mu mati, koja nije skidala crninu za mužem, i koja ni za vreme austrijskog bombardovanja Beograda ne napušta svoju sobicu, nije ispričala poneku seljačku gadost ili zločin, gotovo uvek s istim početkom: „Dok je pokojnik služio državu u Požarevcu, jedan prljavi zlikovac je ..." Svi su oprali noge i obukli nove čarape; Stamena ga zove da priđe koritu. Hvala vam! Ja sam pre dolaska u vašu kuću oprao noge i obukao čiste

čarape — slaga Bora Pub. Ako si, sinko. Spraćeš umor. Biće ti lakši san — umeša se domaćin. Ne treba. Hvala vam! Drugovi ga prekorno gledaju. Baš ga briga. Neće, valjda, noćas da im ispovedi kako mu, na rastanku, mati blago obgrlila vrat, lijući suze: „Pokojnik je služio državu i poginuo zbog nje. Ja znam da bi te on pratio sad da je braniš. Idi s božjom pomoći, iako si mi sve što imam. Ali čuvaj se, Boro, prljavih zlikovaca. Nemoj da zanoćiš u seljačkoj kući. Nemoj san da sklopiš pod njihovim krovom, ni hleb da uzmeš iz njihove ruke." Obećao joj. Morao. I to nije bilo teško, ma koliko da je besmisleno. Onda je ona sa dna fioke izvukla srebrni džepni sat koji dotad nije video: „Ovo je pokojnikov sat. Zlikovci nisu stigli da ga opljačkaju, i vidiš, kazaljka stala na dvanaest. Ne znam da li je ponoć ili podne. Ja ga nisam navijala. Evo ti ga, sine. Čuvaj ga, njime smeš samo glavu da otkupiš." Navila je sat, on zakucao, uplašio ga glasom, ruke su mu zadrhtale dok ga stavljao u džep. Dugo se mučio da se navikne na njegovo kucanje; zato ga nije redovno ni navijao; od polaska iz Skoplja, svakog dana ga navija tačno u dvanaest; kad je sam i noću, stavlja ga na uvo i sluša. Vreme i oca. Gde na ovoj' kaljavoj zemlji i kiši da provede poslednju noć pred frontom? Uzima ponuđenu rakiju i ispija čašu nadušak. Domaćin Bogosav ih uvodi u gostinsku sobu; on ide poslednji, zastaje u dovratku, razgleda sve oko sebe: plavi astal s plavim minderlucima, širok drven krevet, plavo obojen, pun ćilima i čergi; zidovi okićeni fotografijama vojnika, sigurno tog kaplara Miloja, venčićima suve trave i nekog žutog cveća, ispod ikone svetog Arhanđela gori kandilo. Možda je baš u takvoj sobi, plavoj sobi, sa ikonom, kandilom i naloženom furunom, večerao njegov otac i legao sit i zadovoljan, zahvalan, zadivljen seljačkom dobrotom i gostoprimstvom zaspao. Oko ponoći, sekirom mu razbili glavu. Onda su kobili Lisi odrubili glavu. Domaćin ga blagim glasom nudi da sedne, čeka da on zauzme mesto, pa da sedne u čelo plavog astala, ispod kandila. Bora Pub sede na kraj trpeze, prema Danilu Istoriji. Stamena i svekrva prinose kuvanu, vruću rakiju, sir i kajmak, pogaču. Tričko Makedonac pita domaćina hoće li izbeći pred Švabama koji nastupaju, a on odlučno: Kuća, njiva, voćnjak, to sam ja. Kud ću i šta ću bez sebe? Nemam šta bekstvom da spasem. Ako me porobe, moram poštovati njihov zakon. Ubiju li me zato što sam Srbin, to mi je onda sudbina. I neću da joj se izmaknem. Ratova će biti dok je seljaka i onih koji veruju u sudbinu, pomisli, zažele da kaže Bora Pub, ali shvati da to ne bi bilo samo neumesno.

A šta ti, stari, misliš: možemo li odoleti Švabama? — progovori Danilo Istorija, prateći pogledom Stamenu. Bora Pub ga opominjući kucnu vrhom cokule i poče da srče vruću rakiju, spreman da sluša domaćina i procenjuje mu iskrenost i pamet. Ja se uzdam. Pobedili smo ih letos na Ceru. Što da ne možemo i na Suvoboru? Čvrst smo mi narod, namučeni smo mi ljudi. Umemo da trpimo. Možemo mnogo kad smo složni i kad nemamo kud. A glava nam nije najskuplja. Zaćuta. Bori se dopadaju razlozi i činjenice seljakove vere; naročito mu je ubedljiva poslednja rečenica; počinje da večera, ali bez uživanja koje vidi na licima drugova, sem Danilovom. Taj manijak blene u snašu, jedva guta. Nema šta da brineš, stari. Pobedićemo mi sigurno — sa zakašnjenjem i veselo nastavlja Tričko Makedonac. — Bićemo mi velika država. Ujedinjena i moćna, stari. Najveća na Balkanu. Pobednici nad Austrijom i Nemačkom. I Bugarskom ako izda Slovenstvo. Kad vi kažete, daće bog, deco. Ali, po mojoj seljačkoj pameti, niko se od rata nije vajdio ni kad je pobedio. Misliš zato što mnogo ginemo? Da će biti skupa naša sloboda? Ima, sinko, ljudskih glava koje nisu skuplje od konjskih. Bora ispusti viljušku, presta da žvaće. Ima mnogo ljudskih glava na ovoj zlogubnoj zemlji koje vrede manje od vola ili lepe voćke. Tako ja smatram. Veliko je zlo zemljom zaošijalo. A zlo rađa zlo. Glog ne rađa jabuke. Danila Istoriju ne zanima šta pripoveda Stamenin svekar; muči se: kako s njom da se dogovori gde da je čeka posle večere? Ona poslužuje spuštenog pogleda, možda malo zarumenjenih obraza; iz senke, dvaput mu se hitro osmehnula i jarko ga pogledala. Kako da prekrati ovu večeru u kojoj toliko uživaju njegovi drugovi? A ako se večera završi i on ne uspe da se s njom dogovori? Gde li ona spava? Pije da malo skrije sebe. Sve što smisli, čini mu se nemogućim ovde i noćas. Pri kraju večere ustade da tobože naloži furunu i šapnu joj nekako da će je posle večere čekati u senjaku, ali mu ona ničim ne pokaza da na to pristaje. Stuži se, zabrinu; ni zalogaj više ne može; odbija i da pije. Motri: osmehuje se Dušanu Kazanovi ljubavnije no njemu, Dušanu, zavodniku, najlepšem đaku u Bačkom bataljonu. Čim su ušli u gostinsku sobu, taj tip što je u Skoplju odreda zavodio rodoljubive gospođe, koristeći ime oca, uglednog ministra, ne prestaje da je merka. Izlazi za njom iz sobe da, tobože, proveri kako im se

suše šinjeli u odžakliji. Danilu se od zavisti, uvrede, bola zanese trpeza i soba. Pokuša da ustane i pođe za njima, ali ga Bora Pub oštro kucnu cokulom u cevanicu i on, očajan, sede na klupu. Dušan Kazanova se ne vraća. Ona nešto unese i opet brzo iziđe iz sobe. Seljanka, a kurva. Neverovatno! Ko zna posle koliko sati vrati se Dušan; smeška mu se, likuje. Želi da ga išamara, pa nju da išamara pred svima i još noćas stigne tamo gde tuku topovi. Više ne čuje o čemu se razgovara; ne pije, ne jede. Ne želi, ne može da sakrije povređenost i patnju; bilo šta da se dogodi, ne bi ga učinilo tako nesrećnim kao njeno i Dušanovo bavljenje u mraku odžaklije. Zar i ova seljanka da ga izneveri, dotuče noćas, uoči ratovanja, pogibije? Neminovne pogibije. Čime je zaslužio toliki bol noćas, toliku nepravdu sudbine? Više je ne gleda. Kad pospe svi, on će se išunjati i poći pravo na front, preko planine, po svojoj volji, onako kako je i od kuće otišao, krišom od majke, braće i sestara, plašeći se da ne zaplače na rastanku. Sa ocem u fijakeru do Rume, pa posle pešice, noću do Save. I noćas će preko planine, da se izgubi tamo meću vojnicima, skinuće podnaredničke zvezdice, poginuće kao redov, onako kako je i došao da pogine za Srbiju. Bora Pub ga cokulom ispod stola često kucka i opominje da se ponaša „ozbiljno". Tričko Makedonac počinje da peva, Dušan Kazanova i Saša Molekul ga prate, a on se muči da ne jurne napolje i bez šinjela krene u pomrčinu i planinu. Bora Pub mu nešto jetko šapuće. Domaćin ga pita odakle je; neće da odgovara. To čini Bora naglašavajući da je studirao u Pešti. Mora odmah pobeći odavde: neizdržljiva mu je Dušanova pesma. Kad oni pospe, čekaj me tamo gde sam te čekala — šapnu mu ona, u potiljak; on se povi kao od udarca, iskrenu i zagleda se u nju odozdo: plave oči šire joj se u pretnji. Tričko Makedonac ustaje od stola, vadi maramicu i počinje sam da igra. Stamena ulazi s bokalom vina: osmehnu mu se, takav osmeh nikad nije video, i potvrdno klimnu glavom. Poče noć duža od dvadeset i jedne njegove godine. Bora Pub moli Dušana Kazanovu i Sašu Molekula da se što pre okonča uživanje u narodnom gostoprimstvu i da se na plavom astalu, pod svetlošću kandila, odigra poslednja pozadinska poker-partija: da se igra u sve što se nosi, računajući i državne stvari, pušku i municiju; da se u ovoj beznebnoj noći nasluti poredak u vaseljeni i u kom se smeru kreće Veliki krug. Dušan Kazanova i Saša Molekul pristaju, ali da se ne igra u municiju; Bori Pubu biva, odjednom, naročito uzbudljivo da se igra i u kuršume.

Tričko Makedonac kleči zametnute glave, vitlajući maramicom.

3 Generalu Mišiću dan je bez jutra: kroz njegov dremež neopaženo se išunjao iz tmušave i zloslutno tihe noći, koju je gotovo svu presedeo: ložio i starkao vatru pušeći. Jabuke koje je počeo da peče sagorele mu na furuni, zaboravljene. Čuje smeh i glasan govor; prvi put u Štabu armije ordonansi se veselo dovikuju: posilni bahato lupaju vratima, armijski telefonisti se šale sa divizijskim telefonistima. Otvara vrata, pita oficire koji su se razgalamili u hodniku: Šta se dogodilo? Pobedili smo na Baćincu, gospodine generale! Posle poraza — pobeda! I to na Baćincu! On se bez reči, sa istim strogim izrazom na licu, vraća u svoju sobu i staje uz prozor: zapliće pogled u krošnju stare jabuke; po Baćincu luta pašnjacima, zuri u bačije, gubi se u bukovim šumama i grabacima. Načelnik štaba, srdačan i nezvaničan, zove ga da s oficirima popije po čašu vruće: Da proslavimo prvu pobedu pod vašom komandom! Sada mu je milo što vidi osmeh na Hadžićevom licu, milo mu je i to što je rekao o prvoj pobedi, ali zbog nečega ne može da se obraduje kao Hadžić; ne sme da se obraduje. Polazi u mehanu gde radi načelnik štaba, oficiri ga radosno pozdravljaju, nadmeću se u hvaljenju pobede, nazdravljaju mu. Neka se što više raduju, misli, neka se i neopravdano raduju. Zdravo je to. Biće ih sutra malo stid da kunjaju zbog nekog poraza. Profesor Zarija mu prilazi sa čašom, ushićen: Živeli, gospodine generale! Ratna pobeda je jedino ljudsko delo koje zaslužuje da se slavi. U to sam ubeđen. Nije baš tako, ali danas nek bude tako, profesore — šapnu mu i ustade da se punom čašom kuca sa svima, govoreći im o sutrašnjem napadu cele armije. A oni kao da ne žele o tome da slušaju; sem dvojice-trojice, ostali samo o

pobedi na Baćincu žele da govore, da govore, a ne da slušaju, jer nisu uvereni da sutra treba krenuti u napad. To ga zabrinu. Počinje da ga obrazlaže rečima krupnijim od svoje vere. A to ne voli. Nije ispio ni pola čaše vruće rakije, a telefon zazvoni: Hadžić uze slušalicu i smrači se. Veselost naglo i lako zamre: svi su pogledi na Hadžiću, koji govori srdito: Ni govora o promeni položaja! Ni stopu nazad! Hoćeš li to komandantu da kažem? Šta se događa? — pita general Mišić. Žestoko je napadnuta Moravska i delovi Dunavske. Celo desno krilo armije. Recite im da mi ne menjamo sinoćne zapovesti — kaže i nastavlja da objašnjava sada uozbiljenim i stišanim oficirima svoju zamisao o sutrašnjem napadu. Telefon preseca brigu zbog nestašice artiljerijske municije. Hadžić stavlja šaku na slušalicu i muklo kaže: Gospodine generale, Moravskoj nije uspelo da odbije napad na Milovac. Puk nam je razbijen i nateran u bekstvo. Opet im ponovite da mi ne odustajemo od sinoćnih zapovesti — kaže i ustaje da pođe, nekako postiđen ovakvim krajem proslavljanja pobede na Baćincu. Smišlja pravu reč za ovaj trenutak, a pred vratima, sa doksata mehane, čuje zapomaganje: Ubijte me, al' ću da vidim Živojina Mišića! Nije on tvoj kmet! Kud si zapeo? — govori mu ađutant Spasić. Ako za narod radi, ima vremena za moj jad. General Mišić izlazi na doksat, pred starog seljaka s raskrvavljenim licem. Koje dobro, prijatelju? Jesi li ti Živojin Mišić, general, rodom iz Struganika? Ja sam komandant Prve armije. Šta želiš da mi kažeš? Da te pitam, koju slobodu branite i šta će nam sloboda? Mlaz krvi gubi se u bradi, raspolutio mu znojem i brigom izorano lice. Posilni, ordonansi i seizi naćulili uši da čuju šta će mu reći general. Zna, na seljakovoj su strani. Baca cigaretu, gnječi je čizmom, zamajava se njome. Ne zna šta ne treba da mu kaže. Iako ga ne gleda, vidi to zemljano lice: potocima, međama i vrzinama vijuga krvav mlaz fronta. Gledaj me u oči i kaži, generale, šta će nam sloboda?

Sreću se pogledima: taj sme i Poćoreka ovako da gleda. Kaže mu odlučno i glasno da čuju i seizi pored osedlanih konja pred mehanom: Treba nam sloboda radi života. Zbog te muke koja te naterala takvog kod mene. Za manju muku i malo lakšu nesreću... Da možeš da dođeš kod mene i kažeš kakvo te zlo snašlo, zemljače. A može li, Mišiću, stradanje da bude veće od mojeg? Može. To je ono stradanje na koje nećeš moći da mi se požališ. Gledaju se protivnički. Ćutanje presecaju njisak konja i tutanj brze artiljerijske paljbe ka Ljigu. Brata i dva konja dadoh za Staru Srbiju i Makedoniju — počinje seljak, preteći njiše glavom, zagledan u njega. — Ne žalim, s Turskom je. Švabe mi letos u Beogradu, čim izbi rat, ubiše starijeg sina. Mlađem granata odrubi noge na Mačkovom kamenu. Kažu, ostao u Valjevu, u bolnici. Samreće tu — seljak zastade, obema šakama poče da briše krv sa lica, ali se samo zamaza krvlju, pa prošapta: A noćas mi srpski, tvoji vojnici, opljačkali kuću i osramotili obe snaje... — pa još tiše, jedva ču: — Malopre me tvoj, srpski narednik, vidiš kako nagrdi. Zašto? — upita strogo. Što mu ne dadoh i poslednji stog sena. Ovce mi pokupi, svinje, brašno ... I sad ti tražiš pravdu? Želiš da uvedem preki sud? Hoćeš sada da streljamo svoje bezumnike i nesavesnike? Tu pravdu tražiš? Šta ti još hoćeš od mene, silo, državo, vojsko? Da trpiš svoje zlo. Ratni drugovi tvojih sinova su te opljačkali. A osramotili i opoganili sebe. Mene više od tebe. Ali ne smemo za to da ih ubijamo. Ne, zemljače! Seljak zajeca i sjuri se niz stepenice, na put, u glib i sneg. Prijatelju, čoveče! — povika za njim, ali se seljak ne okrenu; ode niz put, u magluštinu. Ovu si bitku izgubio, Živojine Mišiću, govori u sebi gledajući za njim. Nisi uverio tog nesrećnika da od njegove postoji i veća nesreća. Kako ćeš u isto da uveriš armiju? Odakle volja da se još više trpi? Na čemu, onda, da se gradi vera? Na strahu od Putnikovih prekih sudova i mojih zapovesti? Na pričama o oslobođenju i ujedinjenju? Selo i šljivici uranjaju u maglu što u valovima silazi iz šuma, sa Rajca. Gospodine generale, izgubismo Milovac — kaže mu tiho, gotovo iza leđa, pukovnik Hadžić.

Natuče šapku do obrva. Magle se vuku stranom, šljivicima, preko crnih šljiva i plotova; magla potapa bregove pred njim. Milovac je pao posle kraće borbe. Četvrti puk je u potpunom rastrojstvu, gospodine generale. Pukovnik Milić je očajan. Jedva je govorio. Ako je. Sutra u sedam cela armija kreće u napad. U napad, šta ste mislili?! Za jedan sat da bude gotova dispozicija svih trupa za ofanzivu. Čuli su ga i seizi i posilni. Ogrće šinjel i ljutito odlazi u svoju sobu. Sam je. Puši i zuri u telefon. Čuje artiljeriju. Nije njegova. S kim u napad? Odakle sada da krene? A šta će biti sutra, kad nas poteraju na Suvobor, zaveje sneg, prekosutra, kad budemo još slabiji, sve slabiji: žustro okreće ručicu telefona i zove komandanta Moravske divizije: Sutra, dvadeset prvog, Prva armija kreće u napad. Jeste li to zaboravili, pukovniče Mi liću? Ne objašnjavajte meni kako ste upropastili desno krilo Prve armije. A sada, kako god znate, pre mraka povratite Milovac. Samo to. Kakva noć! Po danu, po videlu, onako kako ste se razbežali, tako se sad pokupite, i vi sa celim svojim štabom, pa uz Milovac, pa niz njega, do Dragobiljske reke. Rekao sam vam sve, pukovniče. Čekam vaš izveštaj o izvršenju naređenja. Neodlučno, kao na ranu, spušta slušalicu. Neko unosi drva i loži mu peć. Ne okreće se. Da li to Poćorek smera da mu se i na desnom krilu zarije u leđa armije? A potom? Uplaši ga zvonjava telefona. Stiša se pa podiže slušalicu: Govori Miloš Vasić, gospodine generale. Svim položajima moje divizije prilaze duge neprijateljske kolone. Patrole ili kolone? Ko je po ovoj magli izbrojao tolike kolone, pukovniče? Biće da se vašim izvidnicama od pramenja magle priviđaju švapski bataljoni. Da, da. Hvala na obaveštenju. A kako je na Maljenu? Vejavica je na Maljenu. Odred nam zavejan, ne javlja se od jutros. Vejavica na Maljenu, kiša oko Ljiga, gusta magla nad celom armijom ... Jeste, ja dopunjavam vaš izveštaj. Bitke naizmenične, s krila na krilo, kratke i žestoke. Feldcajgmajster Oskar Poćorek očigledno ima jasnu ofanzivnu ideju. Da. On čini upravo ono što bih i ja učinio na njegovom mestu. Napad na oba krila. Odvojiti nas od Užičke vojske. Pa se s Maljena zariti pod srce Prve srpske armije. Jeste, to smera Oskar Poćorek. A ja sada treba da činim ono što feldcajgmajster Oskar Poćorek ne pretpostavlja da mogu učiniti. Da mogu i smem. Ne sekirajte se, pukovniče. Najbolja je ona odluka koja se ne menja. Za koji časak dobićete zapovest za sutrašnji napad. Spušta slušalicu i prilazi prozoru: zuri u maglu koja se upliće u vrane

krošnje jabuke i šljiva. Sad treba misliti. Misliti brže od Poćoreka a duže od Putnika. Počinje žestoka paljba austrougarske artiljerije sa severozapada, od Baćinca, na levom krilu; ne čuje bitku svoje pešadije za povratak Milovca, na desnom krilu armije.

4 Vrhovni komandant, regent Aleksandar smrknut prođe Štabom armije, zabrinuto sasluša izveštaje iz divizija koje mu podnese Hadžić, i ćutke krenu na položaje. Niti ga pozva da pođe s njim, niti mu se on, general Mišić, ponudi da ga prati. Ni o današnjem nameravanom napadu ni reč ne prozboriše. Dan se umotao u mračnu magluštinu i strepnju, najmučniju otkako je primio komandu nad Prvom armijom. Plan ofanzive armije bio je pogrešan. Ta mu namera nije bila usklađena sa mogućnostima, ni sa stanjem i položajem protivnika. Tom namerom je još više zamrsio i pogoršao svoje položaje, zastrašio komande divizija i pukova. Pred Putnikom otkrio samo ambiciju. Nerazboritost pred Štabom armije. Tvrdoglavost pred komandantima divizija. A pred Oskarom Poćorekom, nestrpljenje koje odlikuje slabe i zastrašene. Telefon dovikuje samo poraze i zapomaganja komandanata za pojačanjima i granatama. Za obućom i odelom. Za hlebom i duvanom. I kad drema i kad zuri u zid, kao da mu se po sobi razastrla cela armija, a na stolu otegli svi položaji, neprekidno i jasno vidi: od Ljiga, preko Baćinca i Maljena, kosama i visovima, potocima i dubodolinama, u magli, u vejavici, vijuga se i slama tanka, retka vrsta Prve armije; iza drveća, u plitkim rovovima, njegovi vojnici bez šinjela drhte na ledenoj kiši i snegu, s raspadnutim opancima u bljuzgavici i bari koja se mrzne, gladni, neispavani samrtno bledi i mršavi, ćute očaj, zveraju oko sebe, gledaju kojim će zaklonom da beže kad Švabe gušće pripucaju; komandiri pod bukvama, pored vatre kuvaju rakiju, strahujući da neće stići da je popiju pre no što zaspe šrapnel; štabovi pukova su u seoskim kućama, oni bar ne kisnu, prepiru se među sobom, psuju Pašića i saveznike, ogovaraju komandante divizija i prete njemu što nemilice satire trupe; komandanti divizija, ljuti i natušteni na sve, pored telefona iščekuju iste izveštaje iz pukova i njegova sve neizvodljivija naređenja, ozlojeđeni na njega što ni posle šest dana ne uviđa koliko je stanje trupa katastrofalno, i s načelnicima svojih štabova mumlaju da je Prva armija, sva izrešetana, razneta i kontuzovana, težak ranjenik: ako se odmah

ne izmakne ispod udarca, prekosutra to neće ni želeti ni moći da učini; ako u zoru ne počne izvlačenje na Rajac i Suvoborski venac, trupe će se pogubiti u šumama, rasuti po potocima, u urvinama će se skrhati ostatak zaćutalih, još sačuvanih topova. Iznurenu Prvu armiju poješće njene planine i zavejati prvi sneg. Koliko je to groblje ... Ako su mu se poslednja tri dana ugibala prejako izvijena krila armije, i na kraju levog krila, zavejan mećavom, osuđenički ćutao Maljenski odred, danas mu prepuče luk središnih položaja; javljaju: izgubljen je Mednik. Ispruži obe ruke na prazan sto, ukoči se: zgažena su mu i duboko ulegla prsa armije. Oba krila vise, još strmije istaknuta, držeći se za središte slabašnim, prepolovljenim bataljonima. Ponovo i iscrpno javljaju kako je satrven Mednik. Da ga ukore zbog jučerašnjih ofanzivnih naređenja. Da ga opomenu zbog sutrašnjih zapovesti. A on shvata, sasvim jasno vidi kako deluje neprijatelj. Najpre uništavajućom artiljerijskom vatrom. Tipično švapski, poćorekovski. Potom razoreni položaj pregazi pešadijom. Ratna doktrina bogate države, a slabe vojske. Municijom, materijalom, a ne pameću i ljudstvom rešava bitke. Zna dobro tu ratnu doktrinu, smišljenu za slabu i plaćeničku vojsku, vojsku bez duha i morala; predavao je u Akademiji. Žustro je napadao tu austrougarsku ratnu nauku. Pamte li to, sećaju li se danas tih njegovih reči njegovi negdašnji đaci, sada komandiri četa, komandanti bataljona? Šta danas oni misle o svom profesoru i komandantu kad baš takva vojska koju je kritikovao, sa ratnim načelima koje je prezirao, prebija i krši mu sve položaje na koje se ustremi? Naređuje da se kontranapadom povrati Mednik. Neizostavno da se preotme Mednik. Ali samo što spusti slušalicu, javljaju: Izgubljena je Orlovača. Veza se prekide i ne može da izda zapovest da se do sutona bespogovorno povrati Orlovača. Ađutant mu donosi pismo. Na kovertu prepoznaje Lujzin rukopis: prvo pismo od rastanka; hitro gurnu koverat u džep pantalona: ne sme da ga čita i porodičnim brigama muti veliku komandantsku brigu; neće da ga čita usred artiljerijske vatre: odbijaju li se njegovi napadi na Mednik ili se slama njegova druga odbrana? Dragutinov poziv na ručak odgurnu pogledom. Pogledom preseca svaku nepotrebnu, suvišnu reč oficira i ordonansa. S kontranapadom na Mednik nije se ni pokušalo: pod novim Poćorekovim udarima sve se uzgibalo i napelo do razloma levog krila armije. Ništa od onoga danas što želi da učini ne polazi mu za rukom. Neprijatelj ga

preduhitri i onemogući; sve što nije želeo danas da mu se dogodi, događa mu se. Toliko je nadmoćan feldcajgmajster Oskar Poćorek. Prozreo ga i shvatio. I bez izveštaja zarobljenika, slušajući bitke, prateći njihova pomeranja, snagu i vreme trajanja, jasno mu je: Oskar Poćorek pregrupisao Šestu armiju, usmerio je u odsudni napad, u pobedu nad Srbijom. Onu pobedu koju je već objavio i proslavio Beč. a on odlikovan najvišim ratnim odlikovanjem, sa svojeručnim potpisom cara Franje Josifa. Napad na Baćinac i Milovac sutra je neminovan.

5 Od podne, po neprestanoj kiši u planini, đačka četa se deli; sa sve muklijim pozdravima i grčevitim zagrljajima otkida se grupa po grupa, odlazeći nekuda u šume i potoke, ka pucnjavi sve bližoj, u pogledu svakoga: nekako zasvagda. U grlu se ispreči vreo grč, zaneme. zbune se na rastanku: jedan drugom vide neznane oči, drukčije od onih što su se gledale u kasarni i Skoplju. Ako poneko odlazeći, za pozdrav dovikne nadimak i kasarnsku šalu, to više ne liči na ono negdašnje. Pogure se pod rancima i pokorno požure dalje, za ordonansima. A celim putem svi se istom brigom zamajavaju, na sto načina pokušavaju da odgonetnu: šta se dogodilo Bori Pubu, Danilu Istoriji, Tričku Makedoncu, Dušanu Kazanovi i Saši Molekulu pa sa konačišta u Boljkovcima nisu stigli na zborno mesto i zaostali za četom? Kao da ta briga sve rastanke čini još neizvesnijima: već petorice nema. A oni žure planinom, znojavi i raskopčani, pobacali bi rance i puške, nizbrdo moraju da trče za ordonansom na konju, koji ih kažnjava što su zadocnili na zborno mesto, pa ih on mora, po ličnom naređenju Vrhovnog komandanta, da sprovede u štab Devetog puka pod Maljenom. Znate li vi, gospodo ćaci, milosnu vam majku, da se ja tri dana i tri noći ne skidam iz sedla? Konje mi menjaju i odmaraju, ali mene ne smenjuju i ne daju mi odmora. I sad opet svu noć, čak do Maljena! — rekao im dva puta od polaska iste reči i poterao konja da kasa, ne čekajući njihovo objašnjenje ni izvinjenje. Oni ćute i jure za njim tužni što su se bez pozdrava možda zauvek rastali od drugova; kad su ustali i shvatili da su zadocnili, toliko su se ražalostili da ih nije ni kosnula pretnja majora iz Štaba armije, koji je sa mehanskog doksata povikao na njih: Vi ste u ratu, a ne na ekskurziji! Vas ćemo na preki sud! Tada se kao iz bajke pojavio prestolonaslednik Aleksandar i strogo zatražio izjašnjenje što su zadocnili na zborno mesto. Oni su se u stroju i stavu mirno međusobno dugo gurkali, potrajalo je to duže no što priliči časnim srpskim podnarednicima, peče ih i to, pa je potom Dušan Kazanova

uzviknuo: Vaše visočanstvo! Mi nemamo ni reči izvinjenja. Možemo samo da vam izjavimo kako smo imali nesreću da zanoćimo kod domaćina koji slavi Svetog Arhanđela. I mi smo se, eto, raspevali, raspričali, pred zoru pospali. Domaćinu bilo žao da nas probudi, i eto! Spremni smo da izdržimo svaku kaznu. Prestolonaslednik ih posmatrao redom, ali odsutno; onda je poduže, kao da smišlja kaznu, gledao ka planini, frontu na kome je jektala bitka, pa tiho rekao: Neka idu na Maljen. Ličilo je to na kraljevsku milost i nagradu; Tričko Makedonac je uzviknuo „Živeo!". Prestolonaslednik se kao uplašen okrenuo i hitro vratio u mehanu, Štab armije. Odmah za njim ordonans je srdito strčao niz stepenice, uzjahao konja, mahnuo im rukom da ga slede. Napred, slavska kolono! — pokušao je da se našali Dušan Kazanova; poslednji put tog dana. Krenuli su za ordonansom, kratko selom, pa odmah uz brdo kroz glib, misleći svaki za sebe svoju prošlu noć, svi i zbog nečeg ličnog tužni. Bora Pub izgubio na kartama i očev sat; morao je i sat da položi jer su karo i crvena boja, na koje je igrao uporno i naliven strepnjom, gotovo u svakom deljenju gubili. I on je osećao: otkinuo se iz poretka i lanca Velikog kruga, pada u Haos i neizvesnost, neodbranjivo ugrožen. Dušana Kazanovu htela je svaka kombinacija, srce mu je u Velikoj osovini, zaključio je Bora, htela ga svaka karta i kad on nije hteo, pred svanuće uplašen tolikom kockarskom srećom. U pušku i municiju ipak nije hteo da igra, iako ga je Bora sa suzama i u očajničkom ogorčenju nazvao fukarom i pored toga što mu je nekoliko puta pozajmio dobijeni novac. Saša Molekul, koji je sujeverno nastojao da izgubi nešto para, na kraju je, ipak, ostao na svome; i on je odbio Boru da igraju par-nepar u municiju. Čim su ugasili lampu i sva trojica obuveni i nesvučeni polegali na široki plavi krevet, Makedonac je odavno hrkao na slamarici pored furune, Kazanova je tiho, da Molekul ne čuje, pokušao da vrati Pubu očev sat. Ovaj je to uvređeno odbio, toliko sebi bedan i ponižen da mu se nad tom patnjom san nije uspeo da sklopi: u toku prve ratničke noći pogazio je oba majčina zaveta. Šta on od sebe još neće moći da učini ako ga uskoro ne izbuše Švabe? Ne, nije stvar u tome što je ostao bez groša u džepu, šta će mu; duvana će se odreći, neka bar za nešto svoje lično prazni tu svoju bednu volju.

Danilo Istorija nije ni pokušao da spava kad ga pred svanuće, u senu u vajatu, ostavila Stamena: zaklinjala ga da je ne zaboravi i molila da posle rata, leti, jedared svrati u Boljkovce. A kad se on usprotivio tako skromnoj želji, šapćući joj iskreno da je zavoleo i da će doći ako ne pogine, ona mu hitro uzela glavu i zarila u nedra da zaćuti, rekla da ona zna šta su muški i kad je rat, a od njega samo želi da mu jedared, iz paprati u velikom zabranu svoga oca, pod suncem i njim gleda glavu u vrhu mlade bukve, u lišću. Nešto tako je išaputala, a on je zagrlio i zaplakao što zauvek sviće i počinje rat. Tek kad je obećala da će se opet vratiti čim vidi spavaju li svekar i svekrva, on je ispustio iz naručja i gledao kako se tmušnim svitanjem povija kao pramen tame, tiša od kiše i streha, odlazi sa zorom, zasvagda. Iza senjaka preskočio je plot, pripio se uz brestovo stablo, zagledan u njenu avliju, više se nije pojavila; tu je sačekao drugove. Nije mu palo na pamet da ih budi; na Dušanovu i Sašinu grdnju, on je ozbiljno rekao: Oprostite, drugovi, ali ja sam se zaljubio do ušiju. Na to, u užasu zbog zakašnjenja na zborno mesto, niko mu ništa nije rekao, niti se iko osmehnuo. Praćeni lavežom pasa, trčali su, za kaznu, kroz glib ka armijskom Štabu. Kao izdajice i najveći nesrećnici u đačkim četama. I sada takvi, ali sve tužniji, dašću uzbrdo, razlamaju se nizbrdo, šumom i goletima, po kiši i sumaglici, za ordonansom, koji se za četiri sata hoda samo jednom okrenuo da ih pogleda, ponovo ispsuje zbog zadocnjenja, i kad mu osveta navre, da natera konja u kas. A oni, zbog osećanja krivice, a i iz ponosa, neće da zamole za laganiji marš ili odmor. Slušaju bitku pod planinom, suljaju se i padaju, sprečavaju jedan drugoga da bace sve iz ranaca i polovinu municije. Bora Pub, koji od početka ide na čelu „slavske kolone", stade kao pred bajonetom: u vrzini, iz žbunja, ljudske oči. Raspoznaje ženu s jednim detetom u naručju i drugim koje rukom gura da čučne iza njenih leđa. Otkud toliki strah od nas? Viknu: Mi smo Srbi, što se kriješ? Žena se zgrči iza trna: oči joj porastoše. Svi staju, zovu je da ustane. Ona ih nemo gleda sve krupnijim i tupljim očima. Preskaču vrzinu: devojčica bosa i u ritama vrisnu i pokri lice majčinom mokrom i kaljavom suknjom; majka čvršće stegnu dete u naručju. Uglas, uzbuđeno kazuju joj da su srpski podnarednici, nude devojčicu šećerom, mole je da ustane. Žena se stresa i čuči; devojčica vrisne pa zanemi, ne izlazeći ispod majčine suknje. Kazanova hvata ženu za miške; pridiže je. Žena ih unezvereno i nemo gleda. Svi istovremeno ugledaše: žena drži u naručju mrtvo dete u krvavim pelenama.

Bora okrenu glavu. Dušan i Saša drhtavim glasom pitaju odakle je i kuda ide. Žena ih unezvereno i nemo gleda. Tričko uzima devojčicu u naručje: ona ciknu pa se naglo smiri. Miluje je. Ordonans ćutke pritera konja da vidi šta se događa iza vrzine, ali ne sjahuje. Dušan i Saša zgranuto slušaju ženu koja im reč po reč, iskidano i s dugim zastancima kazuje kako su joj Švabe ubile svekra i svekrvu i „muško u kolevci"; ona i „to žensko" stigli da se sakriju pod stog i, kad se smrklo, uzela „muško iz kolevke" i sa „ovim ženskim" izbegla u planinu. A kuda ćeš sada? Ne znam. Gde ti je muž? Žena rukom pokazuje crnu maramu na glavi. Da ti sahranimo muško — kaže Dušan. A ti spasavaj žensko i sebe — kaže Tričko. Ona ćuti i gleda u zemlju držeći čvrsto „muško iz kolevke". Svi, sem Bore, čupaju bajonete, prilaze divljoj krušci na proplanku, skidaju kape. Klekoše: najpre razgrnuše opalo kruškovo lišće, pa stadoše da kopaju raku. Bajonetima i rukama. Bez reči. Žena stoji uz vrzinu sa svojim naručjem i devojčicom: obe zure u njih što, klečeći, riju noževima pod divljom kruškom. Danilo je odlučan da se „muško iz kolevke" sahrani s vojničkim počastima: plotunom. Njih četvorica ne primećuju da s njima nije i Bora. On je preskočio vrzinu i duboko zašao u šumu, među gole, visoke bukve; oslonio se na najdeblju i gleda u drveće: Nije istina da nas, ljude, ono ne gleda, ne oseća, ne žali; nije istina da drveće ne misli. A dole, pod planinom, oblačinom i izmaglicama, idu bitke, radi rat.

6 Jake neprijateljske snage prilaze mi levom boku. Predstoji udar na najbolnije mesto. Molim hitno pojačanje, gospodine generale. Dobićete što mogu da vam doturim, Vasiću. Ništa više ne kaže komandantu levog krila armije. Veče potopi krošnju jabuke pred prozorom, šljivik u strani, plot, Dragutin mu upali lampu i odnese svoje duge ruke i trapave korake u žagor hodnika i žurno koračanje po mehani, u Štabu. Naređuje komandantu Dunavske divizije prvog poziva, pukovniku Milivoju Anđelkoviću Kajafi, da u toku noći što više pomogne Vasića na Baćincu. Oseća kako mu telo naliva noć i nešto struji njime, preobraća ga u to nešto što on nije danju. Šapka, šinjel, čizme, sve što je uniforma slazi s njega. On je sebi neko koga jasno i celog ne vidi i ne zna. Neki trenuci s nekim, bez reda, od detinjstva do poslednjeg rastanka sa ženom i kćerkicom; neke rečenice koje je nekome izgovorio, mnoge samo u sebi; on sam i ogromne planine pred njim; on pognut nad Srbijom — zatalasanom zemljom zanetom večnošću, uvređenom na ljude do ledene ravnodušnosti prema njihovoj sudbini. I sve mu je drukčije no danju; sav se onaj dnevni poredak značaja i vrednosti tiho poruši. Otkad zna za sebe, noć mu poništi častoljubive ambicije i ljudske uvrede, pogasi sitna osećanja, prekine kratke misli. Posle dnevnih briga nadođe nekakva snaga koju veliki strah hrani. Strah sa dna neba i kraja života. Onoga kraja koji se noću najdublje oseća i najbolje vidi. Strah od samog postojanja. Pred tim on ne klone. Otkad pamti, noću je bio jači, slobodniji, pametniji. I sada: izranja, svetluca nada. Neće odmah da joj se poda. Odlučuje da napiše izveštaj Vrhovnoj komandi, da tim najneprijatnijim poslom malo ukloni u stranu prepadnu ideju koju mu nanese noć: da se odmah povuče na Suvoborski venac i naglo prekine borbeni dodir s neprijateljem. Mora nekim, bilo kolikim vremenom, od te buknule zamisli da odvoji odluku. Ne sme je odmah slediti. Počinje izveštaj Vrhovnoj komandi. Ponovo zove Miloš Vasić: Baćinac je napadnut velikim snagama.

A šta ste vi učinili? Ne čuje ga. Prekid na liniji. Pogleda u sat: sedam i petnaest. Napadaju noću, po magli i pomrčini. To nije običaj jačih. Trebalo bi da on noću napada. Poćorek preuzima njegovu taktiku, da ga zbuni, ošamuti, primora na nerazumne odgovore. Ništa sada ne odlučiti. Najpre izveštaj Vrhovnoj komandi. Piše: Ja ću sa snagama koje imam braniti Maljen i Rudo sa Baćincem do posljetka; ali, misleći na važnost ovog pravca, u pogledu natkriljavanja i obuhvata, držim da bi trebalo amo poslati, ako ima, kakve armijske rezerve ... Prestaje da piše: niti je to pravi izveštaj niti jedan umoran, prepolovljen puk može doneti spas. Pritiska palčevima slepoočnice: povraća mu se od glavobolje i duvana.

7 Pred sumrak, još osmorica ostadoše u koloni; Ivan Katić i Bogdan Dragović istim zastrepeše: kuda će to oni? Tamo kuda oni odlaze mora biti najgore. Ivan se zabrinuo da ga ne rastave od Bogdana; dok je s njim, manje ga je strah, umor od dvodnevnog pešačenja može da podnosi. Patnju za Natalijom potisla Bogdanu tuga današnjih rastanaka i strah da se noću ne dogodi prva bitka. U pomrčini, kad ga ljudi ne gledaju, kad on ne vidi kako ga ljudi gledaju. Uzbrdo, nizbrdo, mokri i kaljavi, ćuteći, suljaju se i gure pod rancima sa sto pedeset metaka i dugom ruskom puškom. Oblačina poravnala visove, meću golim i mokrim drvećem slegla se nekakva osama i pustoš tišine, iako odjekuje sve bliže puškaranje. Pokušavaju da koračaju jedan pored drugoga; da su što bliže, da se dodiruju. Kad bi bio mrak, možda bi se uzeli za ruke. U suton stigoše do zemunice štaba bataljona, iskopane ispod ogromne šuplje bukve u podnožju visa. Ivan se od zamora strovali na truo panj, zagledan ka visu odakle pucaju puške. Neka odmah počne ta bitka, samo da se dalje ne ide. Da ne pokaže umor, Bogdan osta stojeći iza njegovih leđa; viri u zemunicu: oko vatre sede tri oficira i pažljivo slušaju raport ordonansa koji je doveo njih, poslednju osmoricu iz Pete đačke. Iz zemunice izlazi i staje pred njih, s ljubaznim osmehom i lakim vojničkim pozdravom, lep oficir: visok, uspravan, sa odnegovanim brkovima i crnom špicastom bradicom. Govori im tiho, blago: Dobro došli, mladići. Ja sam major Gavrilo Stanković, komandant Četvrtog bataljona Osmog puka. Radujem se što mi vi postajete ratni drugovi. Staraću se da vam ratne teškoće učinim što snošljivijim. Izvolite u zemunicu da proslavimo naš susret. Ivan zapanjeno šapnu Bogdanu: Ko je ovaj? Čuješ li ga?

Tipičan kulturni cinik — promrmlja Bogdan, ali ga Ivan ne ču od mitraljeza koji poče odozgo, sa visa. Ćutke i neodlučno ulaze u zemunicu, predstavljajući se dvojici kapetana, mrgodnih, neobrijanih, u izgužvanim uniformama. Major Stanković naređuje posilnom da skuva dve porcije šumadijskog čaja i nudi da posedaju, izvinjavajući se zbog teskobe. Nekako se zbiše i posedaše: Ivanu osta mesto do majora, ali se ne razdvoji od Bogdana. Laknu mu: ako ih ne rasporede u istu četu, zamoliće ovog neobičnog majora da ih ne razdvaja. Tu će mu želju ovaj lepi i otmeni čovek svakako ispuniti. Izvinite, gospodine majore, ako nije vojna tajna, gde se mi sada nalazimo? — pita Bogdan. Pod Baćincem, mladiću. Ili ispod Kote 620. Položaj kome komandant naše armije pridaje izuzetan značaj. Znači, došli smo mečki na rupu — prekide ga pravnik Cvijović. Sva sedmorica đaka pogledaše ga prekorno. Major Stanković s lakim osmehom nastavi: Došli ste kad ste najpotrebniji. Sutra očekujem ozbiljan švapski napad. Celog dana privlače trupe. Uskoro će noć, a oni ne prestaju sa pucnjavom. Od jutros tako. Molim vas, mladići, skinite šinjele i prosušite malo odeću. Rad sam da znam šta je ko od vas učio — okrenu se licem ka Ivanu. On skloni pogled u vatru: besmisleno mu je da sada i ovde kazuje šta je i gde je studirao, pa laktom munu Bogdana da se on prvi predstavi. Bogdan to učini najkraće, s pola glasa, ne skrivajući nevoljnost za razgovor; sluša mitraljez odozgo: Samo da noćas ne dođe do bitke. Neka ujutru, po danu, kad ljudi vide, počne to ginjenje. Iako mu mnogo godi sedenje i vatra posle sedam sati pešačenja preko planine i po kiši, Ivan jedva čeka da čuje raspored. Ali ne prestaje da se čudi majoru koji govori kao profesor: Kao i vi, možda i ja znam najvažnije o našoj otadžbini. Još noćas vi ćete se uveriti da su ta znanja mahom prividna i zabludna. Otadžbina se može razumeti samo u ratu i ozbiljno voleti jedino u porazu, verujte. Tad se s njenog lica skida obrazina vlasti i sva prljavština njenog ljudstva i ustanova. Ona se kao majka uzvisuje u porazu i patnji. Ka dobru i velikoj pravdi. Za nekoliko dana, vas će, mladići, ispuniti nova osećanja. Ni slutili niste šta nam je duša, verujte. Dobro je, dobro je. Došli ste u pravi čas — zaćuta osluškujući svoj bataljon na položaju. Zar poraz ne ponižava, gospodine majore? — pita Ivan, a Bogdan se mršti.

Ne, mladiću. U porazima, mnogo češće od poraženih, ponizi se pobednik. Ja nikad nisam bio ponosniji što sam Srbin nego u ovim danima naših poraza. Recite mi, ko danas, kad ratuje cela Evropa, može s pravom da kaže: Dobro i pravda su na našoj strani. Koja vojska sada sme u to da veruje? Nijedna sem naša. Apsolutno nijedna. Sve imaju prljave interese i po neko zlo u cilju. Čak i ruska. Jer teži da uveća carevinu, i ratuje za svoju veličinu. Izvinite, gospodine majore, ali se za tu pobedu mora što pre početi pobeđivati — kaže Siniša, student filosofije. Jeste. U ratu, potrebno je, razume se, pobeđivati neprijatelja. I to će se dogoditi. Ali za našu sudbinu beznačajno je ko će sutra da pobedi ovde, na Baćincu, ili tamo negde, kod Ljiga ili Beograda. Čiji će privremeno biti Suvobor i Maljen, Beograd i Kragujevac, nema nikakvog značaja za ishod. U to sam duboko uveren. Mi treba samo da istrajemo do onog velikog časa. Kad se po jednom višem zakonu sređuju ljudski poslovi i ciljevi. Dotle da postojimo, kao strana koja nosi slobodu i teži pravdi. A ona će se neminovno dogoditi. Neminovno, mladići. A vi, gospodine majore, mislite da i vojnici, seljaci, mogu danas verovati da je pravda s nama? Da ih baš ta vera drži? Izvinite, mladiću, ne čuh šta ste vi učili? Studirao sam na Sorboni. Filosofiju sam počeo. Samo jednu godinu. Vrlo dobro. Vi ćete se još noćas uveriti da naše vojnike jedino ta velika, ta sveta vera drži. Znate, ja sam iskustvom došao do ubeđenja da su vera, pravdoljublje, slobodoljublje ljudska svojstva koja se nasleđuju, a ne ubeđenja koja se stiču. Mi se rađamo kao ljudi pravde i slobode. Sa vrlinama ili bez vrlina. Čovek se rodi dobar ili zao. Ništa tu škole i vaspitanje ne pomažu, uverićete se. Koji su to učitelji, molim vas, vaspitali srpske seljake da ovako uporno ratuju za slobodu i pravdu, protiv jedne velike evropske carevine? Mi smo narod slobode i pravde. To nam je duša i misao. Jer, kako da se shvati što srpski vojnici, goli i bosi, bez zaštite artiljerije, danima polugladni, ginu za svaki ćuvik i njivu od Drine do Kolubare, i još ratuju? Zar mislite da ih preki sud i strah sprečavaju da se svi razbeže kućama? Pored zemunice polako proneše ranjenike. Baci se zgledaše. Ivana minu želja da osporava majorova shvatanja. Za to nema ni sigurnost pred njegovom neobičnošću; od reči i shvatanja izuzetniji je njegov izgled, glas, blagost izraza. Sluša njega i pucnjavu sa visa; trnu mu premorene noge; hlade mu se mokra leđa. ^oči toga strašnog i neizvesnog što počinje večeras, neka potraje ovaj privid, ova možda poslednja iluzija: blag, verom u duhovnost i svetu pravdu zanet komandant. Bogdan drži glavu u šakama i samo

povremeno pažljivo sluša tog neočekivanog majora, koji učiteljski poučno nastavlja da govori o nekoj višoj, metafizičkoj pravdi koja sređuje ovaj nepravedni svet i drži u nekakvoj ravnoteži dobro i zlo, smrt i život. Ni ostali đaci nisu kadri da pažljivo slušaju oficira kakvog do sada nisu čuli. Mnogo ih više obuzimaju mrgodni kapetani, koji od njihovog ulaska ni reč ne prozboriše. Radosno dočekuju vruću rakiju, u koju major Stanković neštedimice sipa šećer, pitajući ih imaju li večeru u rancima. Ivan i Bogdan gledaju u otvor zemunice: suton, promiče sneg. Puškaranje traje; mitraljez je umukao. Srču vruću rakiju, ćute. Ispiše po dve čaše. Ivanu se čini da će vatra svakog trena obuzeti sve oko njih; komandant bataljona major Stanković ustaje i tiho kaže: Vreme je, mladići, da pođete u svoje čete. Većina će primiti vodove. Karaliću, rasporedite ih i vodite u čete. A vi, molim vas, kad god pomislite da ja mogu nešto učiniti za vas, odmah dođite. Taj pati neku svoju nesreću — šapnu Bogdan i dodade glasnije: — Zavejaće nas noćas. Ivan bi se sada suprotstavio Bogdanovom mišljenju, poznatom mu još iz kasarne, da buržuji i ljudi koji služe nepravednom poretku mogu biti istinski dobri samo ako su nesrećni, ali jedan od one dvojice natmurenih i neobrijanih kapetana čita raspored po četama. Kad ču da je u istoj četi s Bogdanom, tim najhrabrijim i najvernijim čovekom koga je u životu upoznao, uzviknu radosno: Divno! Hvala, gospodine kapetane! Svi ga začuđeno pogledaše, samo Bogdan stoji zagledan u vis i pucnjavu. Poslednja osmorica iz Pete čete Bačkog bataljona izgrliše se tiho i pođoše za ordonansima, Baćincem, ka položajima. Ivan i Bogdan idu kroz prosečenu šumu i sumrak, stranom s visokim panjevima, izmeću kojih gori nekoliko slabih vatara. Uokolo vojnici. Niska oblačina vuče se visovima. Rastao sam se s Natalijom, Ivane — reče Bogdan. Kad si se rastao? Stadoše izmeću dva visoka i tamna panja. Iz Boljkovaca sam joj poslao pismo. Mučio sam se od Kragujevca. Nosio ga u džepu, kao go nož. Ali u Boljkovcima, dok si ti bio kod generala, ja odjednom, u nekoj vatri, ne znam šta mi bi, poslah pismo. Taj ordonans će zaboraviti da ga pošalje.

Ivan ugleda Bogdanu suze i okrenu glavu: Zar on to plače? Bogdan ne želi da skrije bol. I ničim ne može da odagna slutnju: u pomrčini će se to dogoditi. Želi da kaže Ivanu da će noćas poginuti. Noćas, u pomrčini, u prvoj bitki. Ordonans se okrenuo i viče im da krenu. Oni ćuteći požuriše ka prvoj velikoj vatri, oko koje sede i čuče vojnici. Ivan zastaje na nekoliko koračaja od njih, zapanjen njihovim izgledom. Pocepani, kaljavi, neobrijani; niko nema potpunu uniformu; liče na robove. Zar će on njima komandovati? Progorela im leđa i kape. Ko ima šinjel, nema vojničke čakšire; ko nosi koporan, ogrnut je šatorskim krilom. Samo nekolicina ima cokule. Seljačke torbe im na lećima prazne. Tupo zure u vatru. Dobro veče, drugovi — promuca Bogdan, takođe iznenađen bednim izgledom vojnika. Ta mu beda izaziva sažaljenje, približava ga njima. Ivan ne zna kako da ih pozdravi. Gleda ih ukopan. I oni veruju u tu majorovu svetu, višu pravdu? Uzvišeni su u patnji? Svuda laži. Od vatre ustaje, omanji, dežmekast potporučnik ogrnut šinjelom, jakim pokretom otkriva nekoliko medalja na grudima: To su ti đaci? — izazovno pita ordonansa. Jesu. Katić i Dragović, određeni za vodnike u vašoj, Drugoj četi. Milo mi je. Da se upoznamo, gospodo ćaci. Baš mi je milo da vas vidim kako ćete da pobedite Austriju. Hoćemo rat! Rat Austriji! Rat! Živela Velika Srbija! Jeste li zaboravili kako ste se drali po Beogradu posle aneksije Bosne i Hercegovine? Nismo zaboravili, gospodine potporučniče — kaže tvrdo Bogdan i prema vatri vidi prezrive osmehe vojnika. Vrlo dobro, gospodine podnaredniče. Imaćeš prilike još noćas da mi pokažeš kako to vi, studenti, pobeđujete Austriju. Da vas vidim, beli mamini! Aleksa Dačić, koji sedi pored vatre, glasno se nasmeja. Ivan i Bogdan se pogledaše sa istim osećanjem. Gore, u oblačini, počinje mitraljez. Zgušnjavaju se puške. A šta ste vi ovde, gospodine potporučniče? — pita Bogdan. Ja sam Luka Bog. Čin mi vidite i na grudima šta sam. Jedna zlatna Obilićeva za hrabrost na Kumanovu. Druga na Mačkovom kamenu. O ostalima ćete čuti u boljoj prilici. Za sada ovoliko: za kukavice i seronje, ja sam Poćorek gori od Poćoreka. Za junake sam majka. Za četu — Bog. Pa se

prema tome ravnajte. Ti, visoki i brkati, ti, bezobrazni, u Prvi vod. Da mi budeš bliže. A ti, ćoravi, u Drugi, da me ne vidiš kad ja tebe vidim. Ivan i Bogdan stoje: ne znaju šta da kažu; ne znaju kuda će.

8 Posle sahrane „muškog iz kolevke", jedva su se rastali od žene i devojčice: vriskala je i čupala se iz majčine ruke, a majka je jednom rukom držala nju a drugom na grobić nagrtala kruškovo lišće; njenu vrisku dugo su slušali idući za ordonansom, koji je odatle poterao konja kasom; trčali su tako za njim, ali bez ogorčenja, sve do seoceta s nekoliko kuća u sumraku. Zbunjeni, zastali su na raskrsnici i gledali kako srpski vojnici tuku kundacima starce i žene koji im brane da iznose iz kuća ćilime, novo rublje, slaninu, sve što ima neku vrednost. Deca su pljačkaše hvatala za noge i derala se iz sve snage; pljačkaši ih ritali i vikali na žene i starce: Za Švabu čuvate, a mi što ginemo za vaše guzice nek pocrkamo od gladi! Ko su ovi? Šta se ovo događa, gospodine naredniče? — upitao je Dušan Kazanova i, spreman na sve, izdvojio se iz grupe. Begunci. Naši begunci — progovorio je ordonans i skočio sa konja, prvi put od polaska. — Razvijte se u strelce, i za mnom! — naredio im, uzeo pušku na gotovs i pošao preko šljivika na pljačkaše. Zar ovako i ovo da mi bude ratno krštenje? — uzdahnuo je Danilo Istorija, ali mu na to niko nije uzvratio: mislili su slično, sem Bore Puba, kome je baš bitka s pljačkašima značila ono pravo ljudsko, „ratno krštenje". S napunjenim puškama i na propisnom odstojanju, baš kako su u Skoplju, na „Golgoti" vežbali, nastupili su odlučno i pogureno preko šljivika, vrzina i plotova na pljačkaše i begunce, koji su, kad su ih ugledali, bilo ih je dvadesetak u tri avlije, ne ostavljajući opljačkano, ratnički sviklo zauzeli zaklone, polegali uza zidove kuća i vajata i otvorili žestoku vatru na njih šestoricu što hitrije no na vežbama padoše u glib i bare. Čuli su prve kuršume nad glavom; sem Kazanove i Puba, ostali su laktove i kolena zarili dublje u glib. Pa zar da poginem od Srbina? Zar ovo da mi bude prva bitka? — šaputao je očajan Danilo Istorija i mučio se da smiri pušku koja se otimala, šarala nišanom po krovu kuće, iza koje su dvojica pucala, upravo na njega, i sve preciznije, jer glas kuršuma je bivao sve kraći, oštriji. Natrag! Natrag! — vikali su pljačkaši iza tora.

Ne otvarajte vatru! — naređivao je ordonans. — Jedan po jedan povlačite se jarkom ka raskrsnici. Učinili su to posramljeno i uplašeno, i mnogo brže i ozbiljnije no na vežbama u podoficirskoj školi u Skoplju; poslednji su se povukli Kazanova i Makedonac, i to pošto su opalili po dva metka da spasu čast „slavskoj koloni", čime se pohvališe tek kad su se sjurili u potok i zašli za breg, iza seoceta. U njemu su zbog nečega pojedinačno pucali begunci, iako je noć već sklopila planinu i oblačinu. Bora Pub više ne vidi kuda prolaze i jedini od njih petorice ne pati što su pobegli od pobesnelih pljačkaša. Ide za topotom ordonansovog konja, žestoko bole kukovi i krsta, noge mokre i utrnule. Iz inata neće da zamoli ordonansa, tog bandoglavoga glupaka, da zastane. Sneg mu pelja lice, Makedonac i Kazanova pokušavaju da se vesele snegu podsećajući se na sankanja i zime pored toplih peći, sluša teško koračanje konja i njegovo dahtanje, muči se s rancem i puškom, koji odvaljuje plećke i ramena. Voljom i mislima ne brani se od premora i muke pešačenja. Rat je, očigledno, sistematsko a besmisleno maltretiranje udova, mišića, tela. Mučenje sebe, pre svega. Kolektivni mazohizam. Hrabrost je isticanje u trpljenju fizičkih napora, u mučenju sebe. Želja za samouništenjem. Kakva posuvraćenost, kakav sumrak. Zaboraviti sve do poslednje, jutrošnje poker-partije ispod kandila i ikone Svetog Arhanđela; zabraniti sebi sva sećanja do susreta sa onom očajnicom i detetom ubijenim u kolevci. Razmišljati o nekakvoj budućnosti, za to nedostaju nada i glupost neophodne svakom spokojstvu. Rat, zaključio je oslonjen na bukvu dok su ostali sahranjivali dete, ima jedno vreme: sadašnje. I sve što čini, činiće iz njega i za njega. U ovom trenutku najvažnije je stići do nekoliko suvih stopa na koje bi se moglo sesti ili leći; zaspati i spavati do bitke; granatama biti probuđen. To mu je jedina želja. Pusti me, Danilo, ne mogu da izgovaram nikakve reči. A Danilo Istorija, koji ide za Borom, često se sudarajući s njegovim rancem, priča nešto ozbiljno i krupno ne bi li nekako smekšao tugu koja mu je dublja i šira od straha za život, od straha prvi put jasno i dokraja saznanog dok su ležali u glibu, pod kuršumima begunaca i pljačkaša. Sluti, uveren je da se ova pomrčina ne prostire samo do bitaka i pogibija zbog kojih je i on preplivao Savu posle pucnjeva Gavrila Principa, brata iz Bosne; ide se u nešto što se ne zna, protiv nečega za šta nijedna hrabrost neće biti dovoljna. Ona pregršt šarenog kruškovog lišća koju je spustio na žutnjikavo-modro lice malog mrtvaca, prvog mrtvaca kojeg je video u životu, ta pregršt lišća kojom

je pokrio lice malog mrtvaca jeste ono najhrabrije što je do sada učinio u životu. Hrabrije od preplivavanja Save i prelaska u Srbiju da se bori za oslobođenje i ujedinjenje. Bol s kojim je po mokroj travi kupio ono lepo, veselo lišće, da njime lagano prekrije lice malog mrtvaca, ulio mu se u grudi i vene, spekao grlo, nikad iz njega ne može oteći. Kad bi moglo da se ide naporedo po ovom nevidelu, ovim mrklim neputom, on bi uhvatio za ruku nekog od drugova, koji su mu sada sve, koje voli više no što je ikad voleo braću i sestre. Imati u šaci živu ruku druga, šta je veće, šta je značajnije na ovom svetu? Hvata se za Borin ranac i oseća njegove damare i toplinu; i Bora će osetiti njega. Stadoše: huči potok. Ordonans nekog doziva. Sva trojica sedaju na blatnjavu obalu puta. Drugovi, shvatate li da smo mi pobegli iz prve bitke? — progovara Kazanova. — I to od begunaca i pljačkaša. Ne smatraš, valjda, da je trebalo junački da izginemo u jurišu na marodere? — kaže Saša Molekul. Ipak da se zakunemo i damo časnu reč da ćemo o tome pričati samo posle rata. Jeste sramota. Sloga, drugari — kaže Tričko Makedonac. Ordonans ih zove iz huke potoka. Počeše da udaraju o vrljike, preskaču ih, lome, klizaju se nizbrdicom ka ugarku kojim neko maše u pomrčini. Uhvatiše se jedan drugom za rance suljajući se ka ugarku: osećaju smrad tora, čuju stresanje i frktanje neke stoke. Zagalamiše u osećanju spasa raspoznajući starca sa ugarkom u vratima kolibe. Ne čuše da im odgovori na pozdrav, ali čim ih uvede u kolibu sa zagašenim ognjištem, pored kojeg se ordonans već smestio spreman da se opruži, starac im zagašenim ugarcima pripali vatru. Obasjan prvim plamenom, skide sa police karlicu punu mleka nudeći ga najpre Bori Pubu. Hvala! Ja ću poslednji. Što mi ostane. Saša Molekul se poboja da karlicu ne dohvati ordonans, pa prvi zamoči lice u mleko sa uhvaćenim kajmakom. Njegovom belom nosu i čelu niko se ne smeje. Starac u ritama iziđe. Ordonans se pokri šinjelom preko glave i okrenu leđa vatri. Čak ni mleko neće s nama — šapnu Makedonac. Jedan glup narednik sposoban je da ti celu otadžbinu učini glupom — dodaje još tiše Molekul. Tu istu moć ima i učitelj — kaže Pub.

Slušaju zvonku klepetušu iz tora i srkanje mleka iz karlice; koliba zaudara na nešto grko i staro, svima njima neznano. Raste vatra. Čoveku treba mnogo malo pa da bude čak i srećan. Majke mi moje — šapuće Kazanova. Nije li ti to mnogo glupo za početak rata? — pita glasno Pub i ispija ostatak mleka iz karlice. Starac unese naručje drva i stade da loži vatru na neki svoj način, pažljivo i ozbiljno, kao da radi najznačajniji posao. Spavajte, deco. Ja ću da stražarim — progovori. Bora Pub mu usredsređeno gleda lice: sav obrastao u bradu, ispod ogromnih, brkatih obrva jedva mu se vide škiljave oči. Zagleda mu ruke, šake su mu kao neke alatke, mogu i konju sekirom da odrube glavu. Ne, ne. Živeće od poslednje, jutrošnje poker-partije; od nestanka srca i crvene boje u Velikom krugu; od gubitka očevog sata. Tričko Makedonac govori s naporom da mu reči dobiju najdublje značenje: Ko od nas preživi rat, dužan je da podigne spomenik onom jadničetu. I sve da nas potpiše. Važi. Ali ne znamo mu ime — kaže Saša Molekul. Ime nije potrebno. Neka se napiše: Švabe ga ubiše u kolevci, a sahraniše ga srpski đaci-podnarednici na putu za front. Novembar, hiljadu devet stotina četrnaesta. I naša imena — kaže uzbuđeno Dušan Kazanova. Dobra ideja. Čobani i seljaci zvaće to mesto Dečji grob ili Bački grob. Svejedno. Imaćemo spomenik — kaže tvrdo Saša Molekul. Dosta šaputanja! Iduće noći šapućite na Maljenu, u rovu, a sad me pustite da spavam — podviknu ordonans ne skidajući šinjel s glave. Dosta s tom naredničkom drekom! Ovo je Suvobor, a ne kasarna! — uzvrati Dušan Kazanova. Ordonans ćuti; zaćutaše i oni, sušeći se pored vatre. Starac unosi drugo naručje drva. U toru, iza kolibe, ovan ili jarac trese klepetušom. Ona im samo za tren zamreška beskraj noći i tugu.

9 Bogdan Dragović, vodnik Prvog voda Druge čete, sedi na panju i zaboravlja da puši, iako drži upaljenu cigaretu; sam je na Baćincu na Suvoboru, u Srbiji, na celoj zemlji sam je sada; otkad zna za sebe, prvi put je tako sam. Te dve vatre u mraku ispod njega, gore negde preko granice sveta i tih dvadesetak potamnelih, zanemelih očajnika kojima će on komandovati da izginu za nekakav Baćinac kome iz besmislenih razloga jedan general pridaje izuzetan značaj, taj Baćinac, ta posečena šuma, zar je to sada ona otadžbina za koju treba da se pogine? I to bezotporno ponižen, ismejan od jednog potporučnika. Spremao se da pogine na barikadama revolucije, u jurišu na dvor i ministarstva, da ga streljaju zbog atentata na kralja, obese kao voću revolucije; gledajući neprijatelju i dželatu u oči, prkosan kao Robespjer, nasmejan kao Dimitrije Lizogub, ostavljajući za sobom nezaborav, nadahnuće drugima. Spremao se da gine s drugovima, a ne sa ovakvim očajnicima pod komandom sabljaša i batinaša. Smrt za ideale, za to je on bio uvek spreman, zar nije to dokazao? Kad se uplašio policije i žandarma? Šta ga je ma kada uplašilo na demonstracijama i štrajkovima? Ali smrt u pomrčini, u posečenoj šumi, s ljudima kojima ne zna ni ime, smrt od onih koji ubijaju da bi bili ubijeni, neznana, neviđena smrt — zašto, za koga? Drhti sav. Gore, u oblacima, iznad glave, prašti bitka, i niza stranu, po mraku se suljaju ranjenici: jauču i psuju grube nosioce. Rat počinje sa Lukom Bogom i sa ranjenicima. Mrtvi se ne čuju, ispunili svoj dug prema Baćincu, ostaju da kisnu i trule s panjevima. Iznad njega huknu strahovit tresak iza vatre: crne rugobe osvetljene munjama poleteše uvis i nesta ih u tmini i tutnju potoka: shvata da leži pored panja. Kad je to pao? Od čega? Luka Bog viče: Garnjača! Gasite vatre! Ivan Katić sedi uz vatru i oseća po rancu i glavi kako ga zasipa zemlja? pesak? šrapnel? svejedno: već se dogodilo, živ je. Zašto ga ne boli? Rana boli kasnije, kažu, kad se ohladi. Čeka da počne taj bol i gleda u vojnike oko vatre, koji nemo zure u njega kao da se ništa nije dogodilo. Možda se ništa nije ni

dogodilo. Proverava naočare, tu su, dobro je. Dobro je: nije se pomakao pred granatom. Osmehuje se vojnicima, oni ga ne razumeju. Dohvata ugarak da podstakne vatru i dokaže da se ništa nije dogodilo. Zapisaće u svojim Istinama, Mileni ili tati. — Opasnost osvešćuje ili osvetljava, životu daje pravi značaj. Luka Bog viče: Gasite vatre, naređujem! Vodniče, ustanite — kaže mu podnarednik, jedini ovde obrijan, uredan čovek, i ozbiljno ga posmatra. Njega je uočio čim je seo pored vatre. Kako da ugasimo? — pita ga i ustaje, jedva, utrnule mu noge. Teško je po ovoj kiši naložiti, a ugasiti — ništa lakše. Miran glas, ozbiljnost, sigurnost pred rpanatama, a podnarednik. Šta ste vi po zanimanju, podnaredniče? — priđe mu i šapnu. Ja sam, gospodine vodniče, Sava Marić, seljak, rodom iz Pranjana kod Čačka. Po nuždi i nesreći, više od mesec dana bejah i vodnik Drugog voda. Sada, hvala bogu, dođoste vi, pa ću od sada samo sebe da vodim po ovom polomu. A zašto vi ne ostanete i dalje vodnik? Otkud sam ja za vodnika? Da vam budem pomoćnik, ako vam treba. To nije po zakonu. Niste vi zabadava učili školu, niti sam ja slučajno seljak. Vršite svoju dužnost, a ja sam tu. Kad treba da se zapne i nešto teže uradi. Prohukta druga granata, Ivanu se učini — niže od prve, zemlja ga ne zasu, ne uplaši se: u svetlosti njene eksplozije ugledao je Savu Marića. Sve potonu u mrak i grmljavinu. Nije video kad su i kako ugasili vatre. Četa, zbor! Trubač, sviraj: četa, zbor! — viče Luka Bog. Truba kvrči iz mraka, vojnici se muvaju, lupkaju porcije. Samo da ne izgubi Savu Marića, proverava naočare u džepu, druge su u rancu. Novi vodnici, studentići, komandujte vodovima da se razviju u strelce i krenu na položaj. Gore je prpa. Isterali nas iz rovova. Savo, gde ste? — moli Ivan. Evo me, gospodine vodniče. Ja ću noćas biti uz vas. Ne vidi ga a želi da zagrli tog čoveka, zbog tih reči i glasa kojim ih je izgovorio, posle Bogdana evo drugog čoveka, pravog, i to seljaka. Čuje u blizini jauke i stenjanje; nekoliko različitih jauka.

Ko to jauče, Savo? Ranjenici, gospodine vodniče. Kad rezerva juriša, uvek prvo susreće ranjenike. Ranjenike ili zarobljenike. Mi, odavno, samo ranjenike. To je strašno. Mislim, neprijatno. Jurišaš, a gledaš ranjenike, svoje drugove, kako se vraćaju — shvata da govori koješta, ali ne može da ćuti. To vam je sada tako. U drugoj borbi vi ćete im zavideti što se vraćaju s položaja. Od treska granate ne ču Savu. Ispred njega, gde su bile vatre, sad pada zemlja i zveči kamenje. Da su sedeli još nekoliko trenutaka, raznela bi ih granata. Iduća granata udariće u njih. Treba se pomeriti. Svakog trenutka. Kuda? Koraknu, stade, koraknu levo. Videće vojnici. Sava stoji. Kad je prava opasnost? U neprestanoj opasnosti kad se pomaći, ustati, poći? Nije moguće. Cvokoće, ne, to je od zime i umora. Mora verovati u Boga, sudbinu, slučaj, iz psiholoških razloga mora. Nekako se obmanuti. Iz te obmane nastaje hrabrost. Budalaština. Treba znati, biti ubeđen da smrt ne boli. Luka Bog komanduje da četa krene napred, na položaj. I bajonete na puške. Savo, zar baš mora bajonet? Mora. Bogdanu se uskovitlala pomrčina, gusta, prašti i razlama se, brdo se ustremilo, isprečilo: spotiče se o panjeve i žbunove, ne može da požuri, spleo mu se korak, pritisnuo ga ranac, povila ga puška. Bacio bi nešto. Ne zna šta. Sam je u toj dreci i tresku, sam je, to je smrt. Dragoviću, gde si? Dragoviću, ja vidim noću bolje nego danju! Baš me briga! — htede da se prodere, ali samo promuca. Luka Bog ga nije čuo. — Ne deri se! — pokuša da vikne; opet ga čuje, na leđima mu je, uzjahao mu ranac: Napred! Napred! Vidi se Austrija! Potok krvi ima da poteče. Prvo ubiti toga gada, najpre svoga gada, šapuće, ne može zbog strmine da požuri, noge mu se u kolenima rastavile, pa se batrga po mraku što se rasprskava, komadi vatre i gomila mrkline lete na njega: pada u glib, u trnje, kamenje, a nad njim zviždi i huči, šibaju mlazevi i žar zelenkaste svetlosti, rasprsnuće se od pucnjave, dreke odozgo, jauka oko sebe: nigde čoveka, očiju, ruku, niko ne vidi kako je umro. Nije trebalo Nataliji pismo. Jauknu. Neko ga doziva. Luka Bog. Zavlači se pod kamen, stavlja jedan na glavu, zatrpava se kamenjem. Grebe. U stenu bi.

Ivan Katić guši se od vrućine, trči što igda može uz kamenjar, samo naočari da mu ne padnu, samo Savu Marića da ne izgubi, da ne zaostane za njim. Oko njega promiču vojnici, nestaju, naleću, uzvikuju imena: puca iz zemlje i neba. Nalete na jauk, pa na psovku, spotače se o nešto meko, pade preko mekog i mokrog; trči ogluveo od praska, oslepeo od plamsanja, sudara se s nekima što trče, gone ga ili beže? puca, maše puškom, bajonetom, udara u nešto, drvo? čovek? ustuknu, skoči i zari bajonet u mrak. Neko ga ščepa za rame: Lezite, vodniče! Odbili smo ih. Vi ste, Savo? Ja sam. Lezite, zaboga. Leže na nešto tvrdo. Pucnjava naglo prestaje. I šta ćemo sada? Odbismo ih. Vi ste radili po propisu. Kad ih to odbismo? A šta sam radio po propisu? Pa izbacismo ih iz naših rovova, bajonetom. Bajonetom? Kako to? Ja ga nisam upotrebio. U stvari, možda i jesam — shvati da drhti i svom snagom steže pušku. Prvi put niste ni morali. Ne može se odmah. Mislim da jesam. A vi jeste? Jesam. Kad se ovako, u mraku, izmešamo i uhvatimo za guše, bajonetom se najbolje radi. Radi? Ja jednom zakačih opasač. Onda ga drmnuh, kao u dulek. Ništa nisam video. Znate, ja sam kratkovid. Šta li je bilo s Prvim vodom? Moj drug Bogdan. Tu su, levo, leže u rovovima. Da li je poginuo neko? Sigurno da jeste. Naša dvojica. I četvorica ranjenih. Koji? — pokušava da se priseti lica vojnika s kojima je sedeo oko vatre. Spoticao se o nešto meko. Možda su to baš ta dvojica. Pomirisa mokar levi dlan; krv! Zariva ruku u zemlju, u kamen udara, trlja o kamen: odraće prste. Zaista je sladak zadah krvi. Taj otužni miris je od eksploziva. Muti mu se u glavi od iznenadne tišine. Oko njega krupno dišu i dašću vojnici. Želi da im vidi lica. Želi da oni vide da je on tu; a da li su videli kako je trčao ispred

njih? Nije se sagnuo otkako su krenuli. Nijednom nije polegao pred ovolikom vatrom, siguran je. Oseća da mu je sada drukčija drhtavica. Od sreće? Srećan? Zar je srećan? Jeste srećan. Čim svane, zapisaće za Milenu: posle prve bitke, čovek je srećan. Ja sam prvi put srećan. Savo, stvarno se malo gine. Onolika pucnjava, a samo dvojica. A Bogdan? Šta je s Bogdanom? Skače iz plitkog rova i žuri levo, dozivajući Bogdana. Nema vodnika — kaže neko. Gde je? Otkad ga nema? Nestade ga pred kršem. Nije moguće? — potrča niz kamenjar dozivajući Bogdana. Kuda ćeš? Natrag! Nije ovo korzo, studentiću! U rov! — viče iz mraka Luka Bog. Ivan zaplaka i pođe desno, u pomrčinu, tišinu. Bogdan Dragović, zatrpan kamenjem, sa ustima na kamenu, udiše ljuto i krečno, čuje Ivanove dozive i dokraja shvata svoj užas: sakrio se, pobegao! Kukavica! Ogavna kukavica! Pomrčina, patnja za Natalijom, šta se dogodilo? Celu noć su ga batinali i gazili cokulama u štrajku valjevskih šegrta, nije odao drugove iz Beograda, hvatao žandarme za bajonet na Čukarici. Šta se to ovde dogodilo? Više nikom ne može pogledati u oči, nikom reći istinu; a Ivan, šta će njemu reći, majko moja, ubiću se. Razgrnu kamenje sa glave i vrata, pridiže se: oči mu se ispuniše svetlećim kuršumima i onim prascima, sa dna stomaka pođe naviše vreo grč, neizdrživ huk granate, obema rukama uhvati se za kamen i stade da povraća. Obeznanjeno ječi i povraća. Sevnu nada u spas: Možda sam kontuzovan? Sluša svoje povraćanje i muklo, gadno stenjanje. Sigurno sam kontuzovan. Studentiću, to si ti, beli mamin? Što ričeš? Čuje nad sobom Luku Boga i pada ničice na kamenje, na svoju izbljuvinu. Kontuzovan sam — šapnu kasnije i ugleda žišku iznad glave. Hoće to, prvi put, na početku rata. Odmah te ljuljne garnjača. Posred srca. Ozbiljno vam kažem, kontuzovan sam — šapuće. Sada mu nema spasa: mora se ubiti. Da ga Luka Bog, kasarnski, sabljaški gad, ovako ponižava. Ne! Znaš, studentiću, ti si, ipak, imao sreće. Lakše si kontuzovan. Ima ljudi koji se useru u prvoj prpi. Vido sam svojim očima. Pune čakšire, ne možeš da izdržiš pored takvog ranjenika. Slušaj, ti! — Bogdan skoči i uspravi se pred žiškom cigarete: — Ubiću te!

O, to mi već pomalo liči na čoveka. Ustukni, smrdiš na svoje govno. Ti si zver! Ti si gad, potporučniče! Zaklaću te zubima! Studentiću, ne deri se. Jer će te Švabe ošinuti mitraljezom da ćeš se stvarno usrati. Imaš nove pantalone, šteta je. Bogdan skoči da ga zadavi, ali Luka Bog odskoči u stranu i prosikta: Mirno! Mirno, podnaredniče! Bogdan se klati u mraku: okončati odmah sve, odmah, dok je mrak. Za ovu tvoju prvu kontuziju neće znati niko. Dajem ti časnu oficirsku reč. Niko. Ostaće naša vojna tajna. A sada poći sa mnom u rov, kod vojnika. Što ćutiš? Hoćeš cigaretu? Bogdan napipa cigaretu, ali je odmah baci. I pođe za Lukom Bogom odlučan da ovakav ne dočeka jutro. Ležeći u rovu, očajan u neizvesnosti šta se dogodilo s Bogdanom, Ivan čuje Luku Boga: Savo, gde je onaj tvoj ćoravi vodnik? Eto ga pred tobom, potporučniče. Gde si, studentiću? Jesi li čitav? A onog tvog pobratima dugonju i brkonju kontuzovala. Je li teško? — skoči Ivan. Ma nije. Ljuljnula dalje. Ošamutila ga i napunila dimom ekrazita. Odra se povraćajući. Sad je sve dobro. Zapalio cigaru. A čim ranjenik uzme cigaru, taj neće gore. Sigurni ste da mu ništa nije? Mogu li da odem do njega? Nije ovo korzo da se noćas šetate položajem. Kažem, imao sreću veću no što zaslužuje. Pst! Evo naše braće željne razgovora. Ivan čuje odozgo, sa visa, iz mokre, studne pomrčine: Ej, gedžovi! Što ste zanijekali, nabo vas vaš čiča Pera? Noćas ćemo vam počupati brke! Nabo tebe tvoj Franja Josif! Počupaću ti ja creva, zlikovče! — odgovori mu neko iz Ivanovog voda. Odakle si, gedžo? Iz Mačve sam Švabo. Crne Bare, ako hoćeš da znaš. Ivan se privuče Savi: Šta se ovo događa?

To su male bratske šale. Kad se sretnemo i ne pucamo, mi se malo ovako zadevamo. S kim? Pa tamo su Švabe! To su ti sad švapski Hrvati. Nedelju dana kako se akamo s njima po Podgorini i oko ovog Baćinca. Zar je to istina, Savo? — šapuće i seća se kako su u kasarni po svu noć govorili o ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca, o pobuni Slovena u Austro-Ugarskoj, nepomućeno verovali u bratstvo; Bogdan je u vozu savetovao da se zapeva „Lijepa naša domovino" čim se nađu na frontu pred braćom, da se sašije hrvatska zastava, uzvikuju poruke Česima, Bosancima, Dalmatincima. A braća se dovikuju u pomrčini, s položaja na položaj: Bio sam ti u Crnoj Bari. Kuća kod crkve. Dobru ženu imaš, gedžo! Ej, jašil sam ti je čitavu noć! Cuker rit ima ti žena! Šta mu je to rit, dete mu švapsko? Ej, Bosanac, Ilija, šta mu je to rit na švapskom? Rit, to ti je, Sretene, guzica. Pa ti, bre, Švabo, nemaš ljudsko ime ni za guzicu, a kamoli da nešto muško radiš! A što ti, Petroviću, žena ima onoliki pupak, pas ti mater?! Ja ću tebi, Franjiću, redom i po spisku, kad ti pređem Savu! Ej, džukelo srbijanska! Jahal sam ti sestru! Vratiću joj se opet, kad uhvatim tvog čiča-Peru! — dovikuje drugi. Neko od njegovih, Ivanovih, opali u toga, za sestru. Ne pucaj! Neka ih. Ljudi pričaju ono što znaju — opominje Sava. Ej, opančaru, što ti je ker ujeo ženu za rit? Nemaš ti, švapski dupolizu, čim da površiš Srpkinju! Ni da pišaš ne možeš ljudski! — odgovara neko, verovatno iz Bogdanovog voda. Desno od Ivana, neko od vojnika se podiže i zaroni u mrak. Sretene, kuda ćeš? — šapuće Sava. Opančari! Cigani! Čik ujutru da iziđeš pred rov pa da zajedno pišamo pred dve vojske. Ko kraće piša, neka ga gađaju obe vojske. Da te vidim, Švabo! Sava se smeje: E, lud si, Aleksa Dačiću! Švaba puca metak za metkom i nešto viče.

Savo, da izvršimo juriš. Ovo je strašno. Ovo je neizdržljivo — govori Ivan. Zašto juriš? Malo se šale vojske. Naši smo. Hvala bogu što se razumemo. Kad svane, pogledajte čakšire, slinonje švapske! Progorele vam od mokraće! Dva para vaših čakšira morao sam da bacim! U kratkoj tišini prasnu bomba na švapskom položaju, tamo odakle je dovikivao onaj o ženi, dobrom ritu i kako je svu noć... Jauci. Komešanje. Otud se kruni kamenje, neko trči. Ti si, Sretene? — pita Sava. Sreten pade u rov govoreći: Sredio sam mu rit, mater mu švapsku! Zašto si ubio čoveka? — pita Ivan zapanjen. Ja bih, vodniče, za ženu ubio i kralja Petra, a džaba ti jednog švapskog govnara. Pa mi smo braća, ljudi. Kakve su to glupe ljubomore noćas, u ovoj pogibiji! To je odvratno i sramno! — Ivan želi da ošamari toga Sretena. Kad bi ti, gospodine đače, znao kakva je moja žena, i da je tvoja, pitao bih te ja koliko bi bombi bacio. Mitraljez zaštekta. U Ivanovoj blizini neko jeknu. Pripuca i drugi mitraljez. Otvaraj vatru! — viče Luka Bog. Bogdan Dragović leži u blatnjavom rovu, grčevito stegao pušku, govori glasno: — I to je naš rat? — Puška mu odskoči, ogluve od praska; bridi mu rame od udara kundaka: ukočio se. Opalio je prvi metak. Gleda u niz vatrica, naviše odakle se razležu pucnji. Zar u braću, prvi put u njih, odmah s njima? Kakav će biti kraj kad je ovo početak? Ubacuje metak u cev, ali ne puca. Tresu mu se ruke. Nad glavom zvižde kuršumi i prašti kamen pred njim. Ranjen sam — viče njegov vojnik. Bogdan pali drugi metak nasumice. Vrzina plamenja se njiše, primiče, ciči truba otuda. Neko viče na nemačkom. Puca, puca. U trubu, u toga što na nemačkom preti. Povraća mu se opet. Što se ne povlačiš, boga ti studentskog?! Neko ga vuče za jaku šinjela, možda je Luka Bog, ali on ne sme, ne može da ustane. Pa puca u te što se deru i s tutnjem valjaju ka njemu, gonjeni piskom trube, strašnijim od plamsanja. Onaj ga jače drmnu, opsova nešto, povuče niza stranu. Skoči i potrča kamenjarom. Pade ranjen u koleno. Dreka

i psovka valjaju se odozgo, zgaziće ga: skače i juri naniže, u pomrčinu, u potok, u koji se zarivaju sve ređi svetleći kuršumi. Napipa panj, leže pored njega, sam. Neka se ovde sve okonča. Ništa drugo u svesti nema. Više njega, s neba, dreka se sliva u pesmu: Od Triglava do Vardara, Hrvatska će bit država... To ne može biti. Ne može. On je stvarno kontuzovan, pa halucinira. Ustaje i tetura se potokom, gazi kroz vodu, udara o trupce i kamenje. Halucinira. Odnekud ga neko doziva. Nekoliko puta, istina je. Valjda, Ivan. Priznaće mu. Neka zna da nisam ono što veruje. Neka zna ko sam. Dobro je što je poslao pismo. Sve se okončalo prvog ratnog dana. Gore ne prestaje ona pesma i retki pucnji, pobednički. Odaziva se Ivanu, jedva. Steglo mu se grlo. Kleče, udari glavom u kamen, ali dotače licem vodu i proguta nekoliko ledenih, gustih gutljaja. Puna su mu usta peska. Ispljuva ga. Briše se, doziva Ivana. Bogdane, gde si? Evo me. Ivan trči k njemu, ne vidi ga, čuje ga. Jesi li teško kontuzovan? Ne, nisam kontuzovan. Ivan ga grli u mraku. Bogdan se čupa iz zagrljaja i muca: Ivane, ja sam kukavica. Ne boj se. Luka Bog kaže da je granata pala daleko od tebe i da te dim od eksploziva malo otrovao, pa si od toga povraćao. — Ivan govori veselo, razdragano, pruža ruke da mu ih stavi na ramena. Otkud to zna Luka Bog? — promuca Bogdan. Došao je da mi kaže. Ja sam te tražio čim smo im preoteli rovove. Ne, Ivane. To nije istina što ti je rekao Luka Bog. Ja sam se toliko uplašio da nisam mogao da stignem do rovova . . . Toliko. Ne pričaj koješta. Tebi se još muti u glavi. Bogdan zaćuta mučeći se da pristane na svoju prvu podlost. Po čemu ćeš da pamtiš našu prvu bitku. Bogdane? Ne želim da pamtim. Želim da počnem da ratujem iz početka. Ali to nije

moguće. A meni su najgore bile one grozne reči o ženama u onom kratkom zatišju. Ona njihova potreba da se protivnik ponizi u korenu. Ona Sretenova ljubomora. Vojnika iz mog voda. Muška čast, muška osveta. Bogdane, možda ja haluciniram. Ne znam. A mi smo verovali da smo braća. Mi ratujemo da se ujedinimo. Čuješ li šta pevaju? Oj, hrvatski hrabri sine, Smjelo naprijed preko Drine Osvećena krv još nije Ferdinanda i Sofije. To su neke barabe. Svuda ih ima. Neki švapski tipovi, izdajice. To nije hrvatski narod. A da li je narod Sreten iz mog voda? Luka Bog viče iz potoka: Vodnici, prebrojte vodove! Glavom odgovarate ako vam noćas neko pobegne.

10 Komandant Dunavske divizije drugog poziva, pukovnik Miloš Vasić preko telefona, bez pozdrava i uvoda saopštava generalu Mišiću: Večeras između sedam i osam, neprijatelj je na juriš osvojio Baćinac. I? Naredio sam kontrajuriš. Nije imao ko da ga izvrši. Rasturio mi se Osmi puk. Užas je ovamo. General Mišić okrenu lice u senku, zguri se. Srušen mu je plan napada. Opet pretučen na Baćincu. Opet. Stric ga močugom, braća trnjem, pa onaj strašni jarac što ga bacio u kupine. Sada Oskar Poćorek sa hrvatskim domobranima. Braćom s kojom treba da se ujedinimo. Preko rova i bajoneta. Podiže glas: Šta još imate da mi kažete? Daljim forsiranjem odbrane ovih položaja, divizija će mi se za dva dana potpuno rasturiti. To je mišljenje i svih komandanata pukova. Zar vi i vaši komandanti nemate nijedno drugo mišljenje o budućnosti trupa kojima komandujete? To je pravo stanje stvari. A dužnost mi je da vam kažem istinu. Dužnost vam je, pukovniče, i u muci da imate veru. Vi, i kad je niko nema. Izvinite, gospodine generale, ali mene ne treba poučavati vrlinama. Ja vam odlučno kažem: mi smo pred katastrofom. Ona je počela. Ali i u katastrofama, Vasiću, ljudi hoće da postoje i žive. Vi i ja imamo pravo da komandujemo tolikim ljudstvom i zahtevamo da se zlopati i gine samo zato da narod ne doživi to što vi nazivate katastrofom. Samo zato. Čujete li me, pukovniče? Gospodine generale, ja ne mogu neograničeno da podnosim patriotske lekcije zasnovane na pravu subordinacije. Ne mogu ni ja svoje pukovnike neograničeno da ubeđujem da nisu narednici. Šta još želite da mi saopštite?

Ako nešto nameravate da pokušamo, dajte nam nove i sveže trupe. I artiljerijsku municiju. Municiju, aman, generale! Razumem, pukovniče. Ali sve što je u Srbiji moglo da se regrutuje i pošalje na bojište primili ste juče i prekjuče. Ali smo primili nenaoružane regrute. Bez pušaka. Šta ću s njima? Oni su još više rastrojili trupe. Poslaću vam nešto pušaka. Ostalim se snabdejte na položaju. A jesu li stigli đaci? Stigli su. Veoma tragično. Veoma. To im je sudbina i dužnost. I, molim vas, da se nijedan đak ne vidi u Štabu. Čekajte, Baćinac, šta ćemo? Moramo se odmah povući na glavnu braničku liniju. To je, molim vas, moje najdublje ubeđenje. Ako se vi povučete, šta će biti sa Suvoborskim vencem, Vasiću? Razlomiće nam se cela odbrana. Naša odbrana biće sutra razlomljena bez obzira na naše pokušaje. Stanje je takvo. Mi smo pred slomom. Vi ste u to čvrsto ubeđeni? Ja nisam manje nesrećan od vas i vojvode Putnika. Javiću vam se za pola časa. Ne mogu toliko da čekam. Moram da se povučem. Svakog časa mogu mi zarobiti Štab. Nisam siguran da me neko sada brani. Kažem vam, javiću vam se za pola časa. Spušta slušalicu; želi da zgazi tu znanu i mrsku samouverenost kojoj je više koren ministarska stolica u kojoj je nekad sedeo taj pukovnik nego čista i na sve spremna komandantska hrabrost. Ali mu je ne sme slomiti. Nikako. Baš sada mu treba ovakav protivnik. Baš sada. Bukti vatra u furuni ili tutnji švapska artiljerija? Svejedno. Nema druge. Mora se izmaći ispod zamahnutog malja. Zgusnuti i poviti. U planinu, sneg, mraz. Neprohode. Ali, sve to čeka i vojsku Oskara Poćoreka. Iako je mnogo jači i spremniji. On je nameran tu da me pobedi, a ja baš tu moram da se spasem. Sad se na istome dve sudbine lome. Onaj koji spasava svoj opstanak sme više i može duže da trpi od onoga koji se bori za pobedu. To je jedini nauk istorije u koji ove noći može da veruje. Mora da veruje. Jedino njegovo preimućstvo. Sve nepogode, planine i sneg, glad i zima, moraju sad biti na mojoj strani. Ne pokoriti se Poćorekovoj volji i

planu. Kad me sutra ne bude na današnjim i noćašnjim položajima, neka Oskar Poćorek odgoneta šta sam naumio. Nek se bar sa strahom uspinje uz visove Suvobora i Rudnika, zaglavljuje u glib i smetove. Neka traži Prvu srpsku armiju. Juče i danas gađao je granatama kao u mrtvu metu. Okreće ručicu telefona i zove Vrhovnu komandu. Ne može bez Putnikove saglasnosti da povuče armiju na Suvoborski venac. Ako se Putnik ne saglasi s povlačenjem Prve armije? Ako mu se suprotstavi tvrdnjama da će povlačenjem ugroziti bokove Užičke vojske i Treće armije, izložiti Drugu armiju širokom udaru, potkopati odbranu Beograda... Zna sve te razloge, te ubedljive, svakom naredniku očigledne činjenice, ali on mora da spase Prvu armiju, to je bitnije od svih nepovoljnih posledica. Čeka Putnika da dođe na telefon, smišlja obrazloženje. Spusti na krilo telefonsku slušalicu: pa on nema nijedan razlog, nijednu činjenicu koju Putnik ne zna! Putnik će njemu reći ono što je on malopre rekao Milošu Vasiću. I Putnik će biti u pravu kao što je on bio u pravu. Ako Putnik nije u pravu, nije ni on u pravu pred Milošem Vasićem. A ako je u pravu Miloš Vasić?... Neko svira napolju, u pomrčini. Ko to sada svira? Zar ima nekog ko noćas u Srbiji može da svira? Gde je čuo, skoro je čuo tu pesmu i tu sviralu? Na ribničkom mostu! Dragutin? To Dragutin njemu svira iz štalskih vajata. Kad je unosio drva i ložio vatru, čuo da je pao Baćinac. Glas mu zadrhta: Govori Mišić. Dobro veče, gospodine vojvodo. Putnik kašlje, jedva ga čuje: Koje dobro imate da mi kažete? Nijedno dobro ovog dana nisam čuo sa svojih položaja. Govorite, govorite. Izgubio sam Mednik. Orlovaču. Baćinac. Neprijatelj i noćas radi. Grupiše tri korpusa. Naročito na levom krilu moje armije. Pa ste odlučili? Putniku se glas naglo oslobodi kašlja, izvi se čist, metalan, iz srži žice. To ga pokoleba, zamisli se. Ćuti. Dragutin svira u pomrčini. Zveknu iz daljine: Pitam, Mišiću, šta ste odlučili? Odlučio sam da povijem centar i levo krilo na Suvoborsku gredu. Da se postavim na liniji Suvobor—Rajac—Prostruga. Zgusnem, odmorim trupe bar jednu noć. Samo jednu noć da mi spava armija. Putnik se opet zakašlja. Čeka da mu se glas i reč razmrse od bregova, potoka, šuma. Onda se otkidaš od Maljena, reći će.

Govorite, Mišiću. Maljen mi je gola rana, gospodine vojvodo. Neophodno je da me ojačate jednom divizijom. Front mi je dugačak i nepokriven snegom. Konac prebačen preko tri planine. Da, Maljen — ućuta. Stešnjen kašalj tutnji daljinom. — Javiću vam se za petnaest minuta. Gospodine vojvodo, meni je poslednji trenutak da pošaljem naređenje divizijama ... Dozivaju se telefonisti. Spušta slušalicu u viljušku telefona. Za lećima kija načelnik štaba. Gospodine generale, neprijatelj mnogo koristi maglu za prepade i iznenađenja. A iznenađenje je pogibeljno za vojsku pokolebanog morala. Svakoj vojsci je neprijatno iznenađenje. Nema razloga da nama bude teže no drugima. Javljaju da su danas trupe strahovito uznemirene i preplašene. A broj begunaca od podne je naglo porastao. Mislim da je nužno ustrojiti preke sudove. Večeras je Vrhovna komanda pitala šta nam rade preki sudovi. Dok sam ja komandant srpske armije, i dok ta vojska brani svoj prag i svoja ognjišta, neće biti prekih sudova u mojim pukovima. Zvaću vas za dvadeset minuta. Pukovnik Hadžić tiho, koračajući unazad, izvuče se iz sobe. Dragutin svira kolo u pomrčini. Noćas komandanta hrabri posilni. Prožima ga jeza. Kad bi se svirala čula u pukovima, kad bi Dragutini svirali kola u četama, on sada ne bi pisao naredbu o povlačenju na Suvobor. I sve dotle dok se u četama ne čuju svirale i pesme, ne zaigra kolo, ne počnu vojničke „masne" šale, dok vojnici umesto Pašića ne stanu da psuju Franju Josifa i Švabe, nema ni govora o ofanzivi. Sad ne treba braniti zemljište i položaje, sad treba raditi za dušu vojnikovu. Duh mu krepiti i uspravljati. To je jedina spasonosna strateška ideja. Sutra bi drukčije predavao strategiju i đacima tumačio ratne pobede i poraze. Sutra? Telefon zvoni. Vasić ili Putnik? Neće odmah da se javi. Jednu noć odmoriti vojsku. Neka se za jedan ručak u kazanima skuva nešto toplo. Jedan dan neka niko ne pogine. Malo tišine dati vojnicima. Podiže slušalicu, čuje kašalj i vetar. Da, ja sam, gospodine vojvodo. Uradite što ste zamislili. I, kako znate, sačuvajte Maljen. Poslaću vam Drinsku diviziju kao pojačanje. Do viđenja, Mišiću. I granate! I granate, ko boga vas molim! Moja armija ima samo pet

brdskih topova, znate li? Krklja telefon, a s kraja sveta dovikuju se telefonisti. Dugo ne skida slušalicu sa uha. Vasić je u pravu, Putnik je u pravu, on je u pravu. A ako Oskar Poćorek zna da mi nismo u pravu? Ako veruje da smo pogrešili? To noćas neće saznati. Napisa naređenja divizijama da u ranu zoru napuste položaje i povuku se na Suvoborski venac. Ali čim potpisa naređenje i s kratkim objašnjenjima dade ga načelniku štaba na dalju razradu i odašiljanje, obuze ga oštra strepnja: zauzimanjem Suvoborskog venca, on ne samo što nije skratio svoj front, nego mu se armija pregrupisava u tri međusobno odvojene, sasvim tanušno povezane grupe, bez uslova za sadejstvo među sobom, bez mogućnosti upotrebe poljske artiljerije ako stignu granate. A Maljen je sasvim ogoljen za prvi udar. Ne čuje Dragutinovu sviralu. Ustaje, prilazi prozoru, hvata se za drvene rešetke i gleda kroz staklo u žarić cigarete u pomrčini. Glavobolja ga steže, bol u stomaku ga peče, više ne može bistro da misli. Odmiče se od prozora i lagano, umorno, korača sobom. Do zore neće misliti o povlačenju. Loži vatru i udiše miris sveže bukovine. Više od cveća i trave voli miris mezgre i soka iz zdravog debla; svako drvo ima svoj miris; u svako godišnje doba ima drukčiji miris. Miris snage koja ništa ne ruši i nijedno zlo ne čini. Snaga iz koje nastaje list, cvet i plod. Čudo i savršenstvo. Iz dubine zemlje, nevidljivim cevčicama, izazvano suncem, uspinje se u visine, postaje rašćenje. Iz nevidljivog. Sve je iz nevidljivog. Ali tvorac u kamenu vidi cvet, u blatu plod, u đubretu list. Tvorac. Ne, noćas više neće pozivati komandante. Ne smeju ga osećati na vratu. Starka vatru, gleda u žar i plamen. Ne smiruje se. Seti se profesora Zarije. Neka brblja šta mu volja, ali on je jedini čovek u ovom štabu koji uvek ima nasmejano lice i prijatnu reč na usnama. Otvara vrata i naređuje ordonansu da pozove profesora Zariju. Brzo dolazi, bez osmeha, zategnuta izraza. I njemu se ugasila vera, pomisli i reče: O čemu to noćas razmišljate, profesore? — dočekuje ga stojeći. — Sedite i uzmite jabuke. O najvećoj nepravdi u novoj istoriji, gospodine generale. O nepravdi saveznika prema Srbiji. Pa to je nečuveno! Kod Valjeva mi smo Francuzima ginuli za Pariz, na Kolubari branili smo Englezima Dardanele, na Milovcu iskrvarismo za rusku Ukrajinu ... A na Baćincu izgibosmo od braće Hrvata za njihovu slobodu... Nečuveno, gospodine generale. Pa ova kurva Rumunija što ćuti. Nek padne Beograd, samo nek zaprašti Bukureštom! A Grci...

Nemojmo noćas o tome. Imate li neku knjigu, profesore? Ne žestite se. Dajte nešto što će da nadživi i naše saveznike i naše neprijatelje. I nas što se patimo noćas po ovoj tmuši, bosi, bez šinjela. Na parčetu smrznutog taina. Nešto večno, ako imate. Imam „Gorski vijenac", gospodine generale. Zar i u knjizi o našem stradanju? Hoćete li „Rat i mir"? Imate li nešto o pravom narodu? O narodu?... Pa imam pesme Viktora Igoa na francuskom, imam „Fausta" Geteovog ... Nemojte pesme. Mimoiđoh ih životom. Dajte mi nekog od saveznika, ipak. Ja volim debele, dosadne knjige i sa slogom od četrdeset dva cicera. Smeškate se ovoj mojoj maloj stručnosti? Seda na tronožac pored furune, džara vatru. Zaboravili ste da sam nezakonito penzionisan posle pobede nad Turskom i Bugarskom. Bio sam nepodesan za radikale i Apisa, pa me oteraše iz vojske... I, eto, da bih nekako iškolovao decu, podignem zajam iz banke, na menicu koju mi potpisa Vukašin Katić ... I sa ortacima osnujem štampariju. Tako sam malo šegrtovao u štampariji i naučio tipove slova, šta je to slog i prelom. Šta ćete, profesore. Čovek nikad ne zna šta sve ne mora da može i zna. Donesite mi onda „Rat i mir". Profesor Zarija se žurno vraća i, pružajući mu dve, u kožu povezane knjige, šapatom pita: Šta je s Crnogorcima, gospodine generale? Rade najbolje što mogu. Eh, kad bi Crnogoraca bilo dve armije u punoj formaciji... Mi bismo, moj profesore, Božić proveli u Beču... Lep povez. Posle rata, ako budem živ, naučiću knjigovezački zanat. Pa ću sebi i prijateljima da povezujem knjige. Imam o povezu knjiga neke svoje male ideje ... Profesore, jeste li nekada davali časove slabim đacima? Kako da nisam, gospodine generale. Da nije bilo tih slabih đaka, ja ne bih završio ni Veliku školu ni Berlinski univerzitet. Mala država, malo blagodejanje. E, ja sam slab đak iz lepe književnosti. U to ne sumnjajte, pa mi sada čitajte nešto što vi volite. A ovaj ponoćni čas, dok mi se armija ne povuče na Suvoborski venac, platiću vam kad feldcajgmajstera Oskara Poćoreka najurimo preko Drine i Save — pruža mu knjigu.

Profesor pokušava da se osmehne. Ali sada neće da mu proverava veru. S tom pisarskom verom se i inače ne dobijaju bitke za opstanak. S njihovom verom može se uglavnom oko slobode poslovati. Pa, teško mi je reći, gospodine generale, šta mi se u „Ratu i miru" ne dopada. Neće, valjda, tako biti, profesore. Malo, bogami, sasvim malo mudrog i dobrog mogu i stignu ljudi da kažu. Da urade, još manje. Mislite isto i o velikim ličnostima? O vojskovođama? Napoleonu, na primer? Baš o Napoleonu, koga kao vojskovođu sigurno najviše cenim. I taj genijalni Napoleon, biće da je stvarno svojom glavom dobio samo jednu bitku. Za ostale pobede nisu manje zaslužni njegovi protivnici. Tako uvek i biva kad se ratuje za pobedu i slavu. I inače, koliko ja pojmih istoriju, često je za pobedu poraženi zaslužniji od pobednika. Po istoriji ratovodstva, zaključio sam, najviše poštovanja zaslužuju oni što nisu ratovali za ratnu pobedu. Nego? Izvinite, gospodine generale? Za opstanak, profesore. Oni koji su branili opstanak svoga naroda. A u takvim ratovima malo vrede znanja iz vojnih nauka. Ti ratovi imaju svoju strategiju i taktiku. Svagda drugu. Te veštine i ta znanja niko nije naučio. Ne možeš ni sinove tome da poučiš. Zato mi ne čitajte o bojištu, ratu, štabovima. Čitajte mi nešto o miru. Iz mira. Ni o Kutuzovu nećete? Ono kada je na Borodinu... Ne, Kutuzov veruje da se rat dobija strpljenjem i vremenom. A to nije tačno. U ovom našem ratu, strpljenje se jedino mora pokazivati prema Vrhovnoj komandi. I, možda, prema saveznicima. A vreme, setite se života, pa i poštene istorije, vreme je uvek protiv malih i slabih. To je od svih pametnih Srba najbolje shvatio Vukašin Katić. Mislite da vreme radi protiv nas? Srbije? Nego šta. Čitajte mi o starom Bolkonskom. Kako je sina ispraćao u rat?

11 Oko podne „slavska kolona" đaka u sleđenim šinjelima i čakširama stade mirno izmeću užarene furune i velikog gostinskog stola s vojnom mapom i telefonom, za kojim sede komandant puka i načelnik štaba, ne obraćajući pažnju na njihov ulazak i prisustvo. Komandant puka, sa komadom crepa na vilici, viče u telefon: Komandant divizije, Vasić, naredio da se Rior i Maljen brane dok postojimo! Ja nemam granate ni za slikanje. Znam. Čekajte ih na bajonet. Nego šta! Vidim da se sve ledi. Neka se ledi! — tresnu slušalicu u viljušku i, tek kad maramicom bolje uvi topli crep i prisloni ga uz vilicu, poče da ih zagleda redom, s izrazom nelagodnosti i ljutnje. Oni se učvršćuju u stavu mirno osećajući kako im se topi sleđeni okovratnik i niz vrat počinje da curi otopljena kiša. I? Šta ću s vama, gospodo ćaci? Pitam vas, šta ću s vama? Rasporedite nas u trupu. Došli smo da se borimo — kaže Danilo, kome najteže pada ovakav doček u štabu puka. Ali, šta ćete mi vi? Što nam Vrhovna komanda nije poslala granate, nego vas? Što nam vlada nije poslala šinjele, cokule, šatorska krila, nego đake? — komandant ustaje, širi ruke i zaboravljeno ispušta topli crep sa vilice. Taj pad crepa ga razbesni: — Dodaj mi! — zagleda se u Boru Puba, smoždiće ga. Bora Pub se koleba da se sagne, cepti; neko ga od drugova munu i on se sporo saže za lek protiv zubobolje komandantu puka, govoreći: Zašto smo mi ovde, to zna vojvoda Putnik, gospodine potpukovniče. Danilo Istorija ga lupi pesnicom u butinu da ćuti i pokaja se: to je na svakoj smotri činio na „Golgoti", u Skoplju. Ne govori dok nisi pitan! Pune su niške i kragujevačke kafane zabušanata! Ministarski i poslanički sinovi u kancelarijama. Kafedžije su postale telefonisti! Trgovci blagajnici u komandama! To je Pašićev režim! To je Pašićeva država. Seljaci i deca treba da ginu — komandant rasrđeno

otkorača ka prozoru i zagleda se napolje. Oni vide kako mu drhte pleća. Saša Molekul nešto šapnu Danilu Istoriji. Komandant puka se okrenu, razrogači: Ko to opet govori nepitan? Zar vas tome u Skoplju naučio Dušan Glišić? Ima nas i ministarskih sinova koji nismo zabušanti, gospodine potpukovniče. Nego dobrovoljci! — koraknu napred Dušan Kazanova. Ako vas ima, što onda niste ubedili svoje tatice da front snabde granatama i vojnim potrebama? Što nisu? Kako vama, balavcima, da zamenim izginule oficire? Kako? — gleda ih redom, pa u načelnika štaba, koji puši i olovkom šara po mapi. — Izvolite napolje, pod strehe, dok vam ne saopštim raspored! Oni ga bezvoljno pozdravljaju i izlaze na vetar, koji nosi sneg i ledi raskvašenu zemlju i sve što je mokro. Idemo pod vajat. U inat nemojmo pod strehe — kaže Dušan Kazanova. Slede ga. Bora Pub kaže: Nikad, ni da rat traje sto godina, neću razumeti zašto su predstavnici otadžbine i ostalih takozvanih nacionalnih svetinja uglavnom svirepi i glupi. U ime čega se ovaj potpukovnički buzdovan ponaša prema nama kao da smo kriminalci? Zato što čoveka boli zub. Budi samo za trenutak u njegovoj koži: bitke gubiš, granata nemaš, sve se ledi, a boli te zub! I kako da budeš nežan i fin? — kaže Tričko Makedonac. Bora Pub se oslanja na koš i, po navici, kao za cigarete, zavlači ruku u džep sa špilom karata. Prstima mu struji nekakva milina i drhtavica. Ne, neće ih baciti kao što je odlučio noćas, u kolibi, slušajući kako se tresu klepetuše u beskraju, i pomrčini. U igri, u kartama, u znakovima, brojevima i bojama nema potčinjenih; sve se događa po zakonu Velikog kruga; istom za sve, i promenljivom, pravednom, nepojmljivom; jedino u igri čovek može steći jednakost na ovome svetu. Kad bi dinar imao u džepu, on bi odmah, s Dušanom i Sašom, podelio za jedan kan-gen. Ali ga stid sada da uzajmi pare! A čuje se i bitka, široka, gusta. Nju slušaju i ostali i gledaju kako komordžije nemilosrdno, prošcima, tuku volove čija su se kola zaglavila u jarku. A ja ne razumem kako mogu seljaci ovako da tuku volove od kojih žive i koje, možda, ne vole manje od žena. Da ne kažem dece — kaže Danilo Istorija. To nam je nacionalno svojstvo. Mi smo svirepi prema svemu što volimo —

kaže Dušan Kazanova. Mi nismo svirepi. Mi smo samo nesrećni — kaže Tričko Makedonac. Prestanite s umnim naporima. Ko preživi taj Rior i Maljen, neka misli — kaže Saša Molekul. Baci, ovamo! — doziva ih sa praga načelnik štaba puka. Prilaze mu; samo Tričko Makedonac staje mirno. Odmah idete na položaj. Tamo će vas rasporediti po četama. Vodi vas podnarednik Lukić. Nadam se da znate svoju dužnost — podiže ruku ka šapci za pozdrav, ali samo pokuša, ne pozdravi ih. Njima malo laknu: biće zajedno bar još nekoliko sati. Sneg sve gušće veje. Podnarednik Lukić na konju, nekako blesasto i neprekidno nasmešen, povede ih na put i, čim iziđoše iz sela i krenuše ka šumama, skide se s konja i stade opširno da im priča kako u bitki svaki stoti kuršum pogađa i kako pažljivo i ozbiljno treba da se ponašaju prema vojnicima, starim ratnicima. Njegovog konja prvi uzjaha Tričko Makedonac, ali osta na začelju. Negde gore u šumi ka kojoj idu, trešti bitka pušaka; nekakva suva pucnjava koja više zbunjuje nego što plaši. Vetar duva sve jače, sneg je gušći; beli se u rakljama drveća, po žbunovima i grudvama. Kad uđoše u šumu, Dušan Kazanova, koji sada ide na čelu „slavske kolone", stade na prvom proplanku; okrenu im se: Ljudi, meni je lepo. Časna reč! Kakva divna šuma! Pa ovaj snežić sa severcem, kao iz Turgenjevljevih priča. A ta pucnjava... Kao da neka velika moba bere po šumi suve grane. Života mi, baš je lepo! Na to se smešljivi podnarednik Lukić uozbilji i mimoiđe ga ćuteći; ostali ga pogledaše s tugom i strepnjom, kojima on odole i zadrža izraz ushićenja, dok ga i Tričko Makedonac, na konju, sa začelja ne zobiđe. Dušan Kazanova se saže, nakupi pune šake snega, zgrudva ga i tom grudvom pogodi u leđa Trička Makedonca. Ali se ovaj ne okrenu. Dušan Kazanova se uozbilji i krenu za drugovima, na začelju. Bitka naglo prestaje: kao da su berači suvih grana stigli na kraj šume. Mladom bukovom šumom prošaranom jelacima gusto huji vetar i sipa suv sneg. Pute i ne žure. Kako se uspinju šumom, snežna belina postaje sve dublja, čistija; razastire im se da oni po njoj ostave svoje stope, nakratko. Nemi, gledaju jedan drugom tragove, paze da ih ne zgaze, svako da ima svoj; znaju, misle: ni do sutona ih neće biti. Bora Pub zamoli podnarednika Lukića da se malo odmore; ovaj odmah prista radostan što dobija priliku za razgovor o saveznicima, koji ne pomažu

Srbiju koliko zaslužuje, koliko je pravedno. Bora zagazi u šumu da nađe panj i pre prve noći u rovu napiše majci pismo. Za njim potrča i Dušan Kazanova, stiže ga iza mladih jela, pruži mu sat dobijen na kartama u Boljkovcima i promuca: Molim te, Boro, uzmi ga. Budi drug. To ne mogu. Nije u pitanju nikakva čast. Ne, ne. Ja sam u Nišu tati vratio sat, časna reč. Ne mogu da slušam to prolaženje vremena. Noćas u kolibi nisam ni trenuo od njegovog kucanja. Bora gleda u očev sat na Dušanovom dlanu, od vetra mu ne čuje kucanje, misli na majčin zavet; „Pokojnikovim satom možeš samo život da otkupiš." Ti si, valjda, video, dva meseca igramo karte, da ja ne igram da dobijem pare. I znaš, jedino karta može da mi vrati ono što mi je ona odnela. Ama, čoveče, batali sada ta gatanja. Mi smo pod Maljenom. Možda još večeras stupamo u bitku. Čuješ li tu tišinu velike šume? Čujem vetar. Zato i ne mogu da primim sat. Ako ga ne uzmeš, ja ću ga sad odmah, pred tobom, zavitlati u šumu. Bora uze sat i, ne pogledavši ga, pokunjeno pođe dublje u šumu, sede na oborenu bukvu, izvadi iz džepa sveščicu i olovku, stade brzo da piše: Mama, Poslednje misli upućujem Tebi sa Maljena, pred stupanje u bitke. Ako poginem, znam, kuršum mi je bio suđen čim su mi odsekli pupak i odvojili od Tebe. Živeo sam ubeđen da sam bezmerno voljen od Najnežnije Majke. U ovom času verujem, poginuću i za Najnesrećniji narod. Jeste svirep i prljav, ali jeste i Najnesrećniji. (Precrta ovu rečenicu.) Mene silno uzbuđuje to novo osećanje koje me je obuzelo na putu za front. Ja i sada igram u Beskonačno. U Porazu boriću se kao u Pobedi. Žrtvovati se, zbilja, Mama, šta čovek više može? (Pažljivo precrta i ovu rečenicu.) Ako Te mnogo skoli Tuga, otvaraj Pasijans. Ja sam Pub Karo. Kad je vedra Noć, traži me u Malim Vlašićima. (Srdito i do poslednjeg slova precrta i ovu rečenicu.) Donosilac ovog pisma doneće Ti i Pokojnikov sat.

Grlim Te do svog Poslednjeg otkucaja, Bora. Više njega, u jeli, pijuknu ptica. Želi da je vidi. Huji šuma.

12 Predsedniku vlade Kraljevine Srbije Pašiću Niš Pošto je užasno stanje kod trupa koje ne daju više nikakav otpor smatramo situaciju za vrlo kritičnu Aleksandar položaji Prve armije Poslaniku Kraljevine Srbije Spalajkoviću Petrograd Ponovo umoliti rusku vladu da pošalje 50—60 hiljada vojnika Dunavom dok se još može ploviti i dok nije zauvek dockan Pašić Vojnom izaslaniku Vrhovne komande srpske vojske Bojoviću London Kupuj municiju gde je ima i koliko god možeš više žuri Pašić Predsedniku vlade Kraljevine Srbije Pašiću Niš Engleskom ministarstvu se ne žuri Po nekoliko dana čekam na prijem kod ministra A po nekoliko nedelja moram da čekam na odgovor Uopšte sa Englezima je vrlo teško raditi Svima je glavno da dignu novac a kako će nama biti to ih se baš ništa ne tiče Bojović London Poslaniku Kraljevine Srbije Boškoviću London Nastoj kako znaš da nas Engleska najživlje pomogne kod Francuza da izvrše svoje obaveze u municiji Ne tražimo zabadava granate da njima bijemo neprijatelje saveznika Municija je plaćena ranijim zajmom Ako se municija

Srbiji ne pošalje odmah ona neće moći da izdrži ni dve nedelje Gospodin Grej i lord Kičener dobro znaju koliko Austriji i Nemačkoj treba dana da stignu do Soluna i Bosfora Pašić Poslaniku Kraljevine Srbije Balugdžiću Atina Zakukaj kod Venizelosa da nam Grčka pozajmi 20 000 granata koje ćemo vratiti 1915 Kaži Grcima ako Bugari uđu u Makedoniju i pređu Vardar nama otmu Bitolj neka se i Grci oproste sa Solunom Bugari neće samo Bitolj i Ohrid Njima to treba da bi posle mogli da otmu i Solun i Kavalu Neka naši prijatelji Grci znaju sa nesrećom Srbije započinje propast Grčke Pašić Poslaniku Kraljevine Srbije Ristiću Bukurešt Rumunima da se čvrsto kaže poslednji je čas da stupe u rat Ako propadne Srbija Rumuniji dolaze crni dani Ako Srbiji Bugari sada otmu Makedoniju onda će Rumunija izgubiti Dobrudžu A Bugari neće stati u Dobrudži Zato je u njihovom interesu da više ne vrdaju nego neka bar odmah dozvole prevoz municije iz Rusije Jer tom municijom srpska vojska i Rumuniju brani Pašić

13 U suton, uz vejavicu, Švabe drugi put u toku dana, najpre šrapnelom pa jurišem, poteraše sa položaja i četu Luke Boga koja u bataljonu majora Gavrila Stankovića, posle Baćinca, u svim bitkama poslednja odstupa. Luka Bog trči šumom da presretne i zaustavi svoje vojnike, maše revolverom, puci uvis, preti, moli, viče: Gde ste, vodnici, seju vam gologlavu? Đaci, ne dajte kukavicama u potok! Austrija je na brdu, milosnu vam majku! Trčeći za vojnicima, Ivan Katić se ukopao u sneg: kovitla mu se magla: Moja sestra je dobrovoljna bolničarka, vole narednički! Ne psuj! Oko njega zvižde kuršumi; u maglu uranjaju i padaju njegovi vojnici. Zove ih po imenu, za tri dana svakom je ime zapamtio, niko se ne zaustavlja. Sam je meću bukvama, po kojima pršte kuršumi. Okreće se i puca nasumice, uvis, u maglu, odakle pucaju oni koji su se za trenutak zaplaveli na snegu, derući se žestoko. Vodniče, što stojite? Za nama! Odozdo, iz magle, viče mu Sava Marić; gore, na kosi, proređuje se pucnjava: Komandir naređuje da se vratimo na položaj — kaže u nemoći. Neka se komandir vrati, a vi za mnom, gospodine vodniče! Kakav sam vam ja gospodin vodnik? Ostavite se komedije! Kad mi se tako obraćate, kao da me šamarate — jetko govori Ivan, teturajući se meću bukvama, gazeći sneg više kolena. Taj mu je Sava Marić za četiri noći i tri ratna dana učinio više dobra nego svi ljudi otkako pamti; ali počinje da ga srdi to njegovo, u svakoj prilici naglašeno poštovanje čina. A zašto vam, zaboga, smeta da vas neko poštuje? Nisam tebi vodnik. Nisam ovde nikom gospodin. Mrzim tu prisilnu hijerarhiju — pokaja se što je pred seljakom izgovorio reč „hijerarhija". — Kaži mi „Ivane", ili, ako nećeš tako familijarno, onda samo „Katiću". — Stiže ga i pođe s njim naporedo ka potoku i sve mrklijoj magli.

A meni je zadovoljstvo, gospodine vodniče, da poštujem čoveka. Veliko zadovoljstvo. Ja ne znam šta je lepše od poštovanja čoveka. Ivan stade da ga zagleda, da promisli o tome što je čuo; stade i Sava Marić. Gde je to pročitao, od koga je to naučio? Zagleda mu se u mršavo široko lice sa ukopanim krupnim očima neodređene boje. Brkovi i ruke čine ga seljakom. Po čelu i rečima koje izgovara, čovek je knjige. Šta je on? Na položaju puca samo nekoliko švapskih pušaka i jedna srpska iz šume. Možda se Luka Bog bori sam. Ko bi se drugi tako inadžijski i zaludno borio. Ali, Savo, mora da postoje uslovi da se ljudi poštuju. A zatim, treba zaslužiti poštovanje. Sede u sneg. Do njega sede i Sava Marić. Smatram, treba obe strane da to pravo zasluže, gospodine vodniče. Onaj koji poštuje ne manje od onoga koji se poštuje. Kako to mislite? Pa mislim seljačkom glavom. Poštovanje se mnogo mučno stiče. Tako mislim. Ono se ne nasleđuje. Kao imanje. Ne može ni da se kupi. Kao čin i zadovoljstvo. Nikakvom silom ne može da se postigne i utera u čoveka. Ne možeš ni da ga izmoliš. Najgore je s poštovanjem, moj gospodine vodniče, što se ono najteže sačuva. Otmu ti ga ljudi, pojede ti ga vreme. Malo je ljudi koji poštovanje odnesu u grob. Od koga ste to naučili? Šta ste vi, Savo, pročitali? Pročitao sam Vukove Pesmarice. I „Hajduk-Stanka". A o poštovanju sam naučio od svog dede Avrama. Pokazivao mi ljude kad sokakom prolaze pored naše kuće. „Vidiš, sinko, onoga... Njemu uvek poljubi ruku. Put postoji da on prođe, a mi — da ga vidimo. A kad sretneš onoga, gledaj u zemlju. Ako imaš granu, poništi mu trag. Jadan li je put kojim on prolazi i teško nama što ga srećemo." A kakvi su bili ti kojima treba poljubiti ruku? Pošteni, bogati, hrabri? Pametni, gospodine vodniče. Ako je neko ljudski pametan, on ne može da bude ni kukavica ni pokvarenjak. A takav nije ni siromašan. Ivan ćuti, misli; da dobro razume Savu, smeta mu ta jedna puška desno, koja se pripucava s nekoliko Švaba. Ne znam, Savo, da li je to baš cela istina. A šta mari, gospodine, vodniče, ako nije cela istina? Bogdan Dragović kleči uz bukvu i nasumice puca u maglu, odakle, nasumice, pucaju u njega. Sasvim je svestan i toga svog nerazumnog

postupka. Zato mu je sve mučnije. Iako za tri dana nije ustuknuo ni korak od stroja svog voda, nije se ni pomakao od tuče šrapnela, Luka Bog ga gledao i smeškao mu se, nikako mu ne polazi za rukom da potisne i ublaži sramotu i mučninu one prve bitke, u pomrčini na Baćincu. U svakom pogledu Luke Boga raspozna onu njihovu „vojnu tajnu". Kloni se i Ivana, izbegava susrete sa đacima-podnarednicima iz drugih četa. Samo je prvog dana pokušavao pred sobom da se pravda: on nije pošao u rat da ratuje protiv braće; on ne može da puca u Slovene. U četi i vodu ponaša se kao požarni i posilni, a ne kao vodnik i „gospodin đak", kako mu se uporno obraća onaj prepredeni i drski Aleksa Dačić. Po svu noć loži vatre, vuče drva iz šume, vojnike što spavaju pokriva svojim šinjelom; sve što je imao rublja, čarapa i hrane razdelio vojnicima. Jutros je i ostatak cigareta razdelio vodu. Stid ga da progovori kao socijalista. Kad vojnici grde vladu i psuju Pašića i saveznike, on ćuti. U tišinama pretresa sebe od početka, od očeve smrti, celim pamćenjem traži po životu svoje grehe, mane, nedostojnosti. Možda on nema karaktera, volje, moći za cilj koji je sam sebi postavio. Nikad se neće vinuti do podviga i ideala. Ako pogine, možda će o njemu ostati bar iluzije da je nešto bio i mogao. Neka bar bude žrtva rata. Odozgo, iz magle, više ne pucaju u njega, maglu. A on opali još tri metka. Čak nema razloga ni da beži. Silazi sam, kroz tmušu, tišinu. niza stranu, u još dublju tmušu, u žamor poražene vojske, u jauke ranjenika koji viču da ih nose u previjalište. Ne silazi do galame vojnika; oslanja se uz bukvu i pobada pušku u sneg. Prilazi mu Luka Bog sa čuturicom rakije i nudi ga da spere dim baruta. Odbija. Luka Bog nateže čuturicu, danas ceo dan pije. Seda između Bogdanovih nogu i puške: Središe nas i danas. Ovo mi je trideset šesti poraz od Drine. Studentiću, znaš li ti šta je za jednog srpskog oficira trideset i šest izgubljenih bitaka? Eh, seju vam gologlavu, kukavičku! Ne mogu više ovako. Sutra mi, majčini sinovi, nećete pobeći pred plavim šinjelima i Franjinom krunom. Bogdan polazi da ga ne sluša, a on ga zaustavlja: Studentiću, sedi malo u štabu čete. Za šta ti ono beše učio? Studiram prava. Advokat da budeš? Ne. Nego sudija. Pa sedi, kad ti naređujem. To nije nečasno zanimanje. Ljudi su strašne lopuže i opasnici. Svi odreda. Moraš ih tući mnogo više nego volove. Nikad nećeš da pogrešiš ako više udariš. Ti si budala što ne piješ rakiju. Nema žena, još da nema rakije, ko bi ovo izdržao?

Možda ste u pravu. Ali ja hoću da nešto neću. Kakav si rogljast i glasan, imaš te brčine i očurde, ličiš na pravu čovečinu. Ličiš. U redu stvar. A znaš li ti, studentiću, gde se nalazi Eden? Ne znam, potporučniče. A reka Fisan što teče oko cele zemlje Evilske? Ne znam. A znaš li gde je reka Geon što teče oko zemlje Huske? Nemam pojma. Nikad nisam čuo za te reke i takve zemlje. U redu stvar, studentiću. Niko na ovoj zemlji ne zna ono što treba da se zna. Ućuta ga bitka koja se razgoreva u tmini, negde desno. Granate odjekuju potocima. Gomila vojnika prilazi i viče: A kada ćemo mi sledovanje da primimo, komandire? Za dva dana pola taina! Gladan sam, ja ne mogu da izađem iz ove urvine. Što nam bar po cigaru ne date? Dokle ćemo ovako, Bože naš? Dok bežite. Nećemo gladni da ginemo! Neka vam moj posilni otvori moj magacin. Uzmite sve sem rakije. Sredoje, daj im sve što se jede! Bogdan ustaje i silazi naniže, po sumraku i ledenoj magli. Bukve se jedva naziru. Sluša gunđanje i psovke gladnih vojnika. Krepi ga ta pobuna. Ti si, Brko? Šta je, Cvijoviću? Poginuli Ciga i Drakče. Ranjen Nenad. Naši svuda strašno ginu. Strašno — šapuće Cvijović i nestaje u tmini. Drakče i Ciga — šapuće. Ciga mu nešto šaljivo rekao na rastanku, s Drakčetom se nije ni pozdravio. To je bio kraj njihovog dvomesečnog drugovanja. Mrznu se mrtvi, zavejaće ih sneg. Doći će zveri, ptice, mravi. Kad im čobanče ritne lobanju — to će biti mir i pobeda. Guta vrelu pljuvačku. Studenti tehnike, jedan u Minhenu, drugi u Cirihu; u kasarni se do zore prepirali o železnim konstrukcijama s velikim rasponom. Ivane! — viknu. Sedeo s Lukom Bogom i slušao njegova buncanja, a nije pitao za Ivana. Njegov vod je primio žešću vatru. Evo me, Bogdane!

Probija se kroz žamor nezadovoljnih i gladnih vojnika, ponovo ga zove, seda pored njega; jedva im se naziru lica. Poginuli Ciga i Drakče. Ranjen Nenad. Naši strašno ginu. Ivan ćuti sećajući se dve današnje smrti pored sebe: onaj što mu je šrapnel razneo trbuh, rukama je grčevito grebao i kopao sneg, lice mu se unakazilo, njega je smrt užasno bolela dok se pod njim širio rumen sneg; onaj regrut koga je morao da opominje što ne puca, ležao je nepomično i gledao niz pušku, smrt ga nije zabolela, umro je lepo: bledilo mu hitro, kao senka, prešlo preko mladog lica i uozbiljilo ga, ostarilo ga odjednom. Ivane, sećaš li se Don Kihota? — pita Bogdan. Don Kihot, Don Kihot — muca Ivan za sebe. Luka Bog viče: Četa, zbor! Ni noćas nema spavanja — šapnu Ivan, proveri naočare u džepu i pođe ka gomilicama vojnika. A tako bi se oprućio u sneg da spava i više nikad ne ustane. Otkako su stigli na front, nijedne noći nije spavao duže od dva-tri sata. I to uglavnom sedeći. Ponavlja komandirove komande nameran da legne u sneg i zaspi čim se malo odmaknu od Švaba i izvuku iz potoka. Ali nikako da iziđu iz potoka. Mraz steže noge, čupa uši, guli nečim tupim, prebija kolena; pomrčina se ledi i zgušnjava. Korak kolone razlama celac; šumom odjekuje praskavo i cijukavo koračanje nekuda. Dokle? Tetura se. Za njim Sava Marić. Neprestano mu nešto kazuje, zapitkuje ga, gura. On ga ne razume i nema snage da mu odgovara, ali je siguran: dok postoji Sava Marić, dotle će i ratovati. Sava — Sveti Sava. Taj praznik nije voleo zbog deklamacija pred ozbiljnim tatama i srećnim mamama. Pre nekoliko vekova je to bilo? Proslave, uzbuđenja, nekakve đačke sujete i radosti. Tada, pre nekoliko vekova, na svetosavskoj proslavi, dugo su ga gledale one malo razroke i žarke oči. Ta Ivanka Ilić. Spava li ona? U životu, želim ti san, napisaće Mileni. Na kom li je svetu sada ta Ivanka? Ta Ivanka Ilić, iz treće klupe do zida, što je u razredu najgore znala matematiku, nije volela da se šali. Zašto je zahtevala da joj izradi sedam zadataka iz aritmetike za sutrašnji čas na koji neće doći? Zašto mu zakazala sastanak na koji nije došla? Uzbrdo, nizbrdo. Koleno nađe panj, ruke deblo. Sava mu tutnu kocku šećera. Slast nije slast. Boli nesan. Neizdržljivo boli nesan. Poginuti i zaspati. Zaspati zasvagda. Za sve knjige i ljude. Kakvo blaženstvo. Čemu istine? Blago Cigi i Drakčetu. Pada u sneg. Meko, toplo. Slaće od maminog kreveta. Ako ću da se smrznem. Savo, pusti me da se smrznem. Na svetu, tata, ne postoji veća muka od nesna. Kakva glad, Bogdane. Revolucija za san, to je istina. Rat za san. To je ljudski rat.

Spavati, ceo jedan vek spavati. Pusti me, Savo, ja želim da se smrznem. Da spavam. Od mraza pucaju bukve. To nije istina, Savo. Spavaju bukve. Blago njima. Uzbrdo, nizbrdo. Čovek ima neznanih delova. Čovek je jedno kad spava. Kakva je to tišina? Kolika je ta sloboda? To je taj mir. Sava ga gura na nešto čvrsto i kaže mu da spava. Spas, to je spas. Četa je stigla na nov položaj, naložila vatre, polegala oko njih. Bogdanu Dragoviću se ne spava i zbog strahovite hladnoće. Mraz razbija bukve, muklinom šume razležu se prasci. On bere suve grane po tmuši, dugo se muči valjajući po snegu panj, zadovoljan što se muči, što ne može nekome nešto dobro da učini noćas. Loži vatru i pokriva vojnike; dvojicu regruta u šumadijskim momačkim odelima, koji su se zagrlili da im bude toplije, pokriva svojim šinjelom. Stari vojnici leže mirno, pored vatre, na granama; poneko se promeškolji zbog vašiju i počeše u snu. Regruti i novi vojnici trzaju se u snu, izgovaraju ženska imena, ječe, jurišaju i beže. Kad bi on zaspao i sanjao, sigurno bi sanjao Luku Boga i kako povraća. Neće ni zaspati dok se ne iskupi. Šta li noćas sanja njegova mati, koja ga sanja svake noći kad nije kod kuće, pa kad se vrati, redom mu priča svoje snove, šta je on njoj u snovima bio i činio. Šta li je s njom i sestrom u tom okupiranom Valjevu? Kome sad tkaju ćilime i krpare? Gospođe su pobegle iz Valjeva. Njih dve nemaju kuda da beže; ne mogu razboje na lećima da nose, a Švabama nisu potrebni njihovi ćilimi i krpare. Ropstvo im donosi glad i tišinu u sobi. Smiriće se razboji, biće mrka i duga tišina u „radnji Vase voskara". Spava li Natalija? Nikad nije video kako spava. Jednom mu slučajno rekla da spava potrbuške, bez jastuka, svijene ruke su joj jastuk. Koliko puta je zamišljao kako leži opružena na postelji, u košulji, vidi joj samo jedno belo koleno. I kako blago, meko, nežno diše. U Skoplju, na noćnoj straži, kad nema vetra, slušao je kako Natalija diše. Slušao. Video. Više nikad. Nikad. Ustaje od vatre i ulazi u šumu, zariva se u ledenu tmušu, traži suve grane. Pod korakom puca ledena kora celca i ugušuje mu cvokot.

14 Granatama po kosama i visovima, koje je poseo Osmi puk, švapski topovi objavljuju svanuće. Pored vatara čete Luke Boga, koja je danas bataljonska rezerva, poskakaše regruti; prepadnuto zure u stare ratnike, umorne za strah, zagledaju se u visove iznad retkih bukava sa kojih leden vetar raznosi maglu i topovima otkriva položaje, na kojima još jednako ćute srpske puške. Jače od topova, Bogdana Dragovića uznemiri, ražalosti čednost regrutskog, dečačkog straha: disciplinom i taštinom nesputani pokreti i sloboda plašnje. To je strah žrtve, a ne borca. Strah nemoći i nevinosti. A topovi bacaju granate na gole kose; jekti planina, tone u grmljavini; vetar nanosi pa raznosi maglu meću golim bukvama. Seoski momčići s praznim šarenim torbicama, ima ih i bez pušaka, nisu samo uplašeni: Bogdan vidi tugu u njihovim, sada istim očima, i prvi put otkako je na frontu, strah mu nije najjače osećanje. Naslućuje nešto drugo: neznano osećanje u ratniku, i ustaje da teši regrute. Pokušava da ih teši, a u sebi sluti: Danas će se nešto strašno dogoditi. Ovo mu je četvrto ili peto jutro na frontu, prvi put ovako rano i toliko topova puca, prvi put on u bukvama, snegu, ljudima vidi nešto drugo, neznano. Ordonans majora Stankovića zove njega i Ivana Katića da ih vodi u štab bataljona. Uznemireni tim pozivom, idu retkom bukovom šumom, jedva dišu: od mraza i eksplozija granata zgusnuo se vazduh. Kute. Oko njih lete kosovi i zimovke; sa kosa, pred granatama, beže u potoke. Poleću, trče snegom, pijuču. Ivan zausti da kaže: Pa oni će nam pobiti i ptice. ali ne izreče. Juče i prošle noći, njih dvojica nisu ni reč prozborili. Kao da im je kuršum prostrelio onu potrebu da sve što dožive i pomisle jedan drugom kažu i ispovede. To jučerašnje i noćašnje ćutanje sada obojici liči na izneveru, na zamiranje prijateljske ljubavi; Bogdan za to okrivljuje sebe, svoje samoljublje ranjeno na Baćincu; a Ivanu je žao što mu u ovim danima Sava Marić biva nekako neophodniji i značajniji od Bogdana Dragovića, pa kaže da bilo čime prekine ovo ćutanje:

Noćas mi iz ranca ukrali komad slanine i šećer što mi je pretekao iz maminog paketa. Uzeli mi čarape i rublje. Sveske i naočare nisu. Dobro je. Sad smo bezmalo ravnopravni. Jedva čekam da pocepam odelo i cokule, pa da u svemu ličim na njih. Po tome, ja već ličim. Košulju i šal dao sam jednom ranjeniku, duvan sam razdelio. Sad ga kupujem od onog tvog Prerovca Alekse. Imaš li vaške? Imam, ali mi ne smetaju. Meni užasno smetaju. Ne mogu da ih ubijam. Gadim se. Neću ubiti vašku pa nek mi i mozak pojede. Ipak ćeš morati ubijati i vaške. Pa, možda, i neću. Stižu pred ovčarsku kolibu u kojoj pored vatre posilni brije majora Gavrila Stankovića. Izvinite, mladići. I izvolite unutra. Za koji trenutak biću spreman za početak ratnog dana. Kakav mraz, a? Oni ga vojnički pozdravljaju i ulaze u kolibu, čudeći se ovom brijanju na mrazu i pod kanonadom švapskih topova. Sedite na cepanice. Jeste li uspeli noćas malo da dremnete? Danas ćemo imati naporan dan, čujete li? Naš puk brani Babinu glavu. Babina glava! — u ironičnom čuđenju ote se Ivanu. Da. Izuzetno značajan položaj. Komandant puka poslao mi lično naređenje komandanta divizije. Ali najpre da popijemo neki gutljaj našeg šumadijskog čaja — osmehuje se. To osmehivanje s nasapunjanim licem Ivana podseti na klovna; u ovim uslovima ne postoji nijedan razlog za osmehivanje; što duže posmatra, ta majorova običnost i sigurnost sve više mu liče na pozu i igru za dobar utisak. Zapitao bi ga: muči li ga nespavanje? Vi ste rezervni oficir, gospodine majore? — pita Bogdan kome komandantovo ponašanje izaziva poštovanje. Ne. Ja sam aktivni oficir. Vojnu akademiju sam završio. Zašto se čudite? Vi bejaste pravnik? Jeste, studiram prava. Ja sam Dragović. Znate, Dragoviću, kad sam se životno opredeljivao, i ja sam verovao da moja generacija ima misiju. Veličanstvenu misiju. Oslobođenje i ujedinjenje

srpskog plemena. Čežnja pet srpskih stoleća. Obrisa se ubrusom i četkom očešlja svoju lepu crnu bradicu; Ivan pomisli: Ako preživim rat, nosiću ovakvu bradicu. A Bogdan se upita: Da li bi ovaj čovek mogao da naredi vojsci da puca u štrajkače, demonstrante, socijaliste? Možda on može postati srpski Kropotkin? Ulaze Cvijović, Siniša, Mitić, đaci-podnarednici. Ivan i Bogdan skaču, grle se, gledaju se. Naglo se gasi radost susreta: za četiri dana ostareli su. Iz njihove osmorke, trojice već nema. Je l' teško ranjen Nenad? — šapatom pita Bogdan, tek da nešto pita. Kažu, slomljena mu ruka. Major Stanković se rukuje sa svima i naređuje posilnom da ugreje i dobro zasladi dve porcije rakije. Mladići, kako su vas primile čete? Najpre sa sumnjom i podozrenjem: „Šta će oni, gospodičići, nama da komanduju?" A jutros mi već trojica vele: „Hvala vam, deco, što ste došli" — kaže Cvijović. Major Stanković puni lulu, nekakvu nakićenu, zlatom opervaženu lulu, pripaljuje je; Ivan i Bogdan se ne sećaju da je onog sutona na Baćincu, kad su ga prvi put videli, pušio na lulu. Siniša šapuće Bogdanu: Tolstojev kapetan Tušin, sećaš li se, pušio je na neku bednu, višnjevu lulicu. To je nešto. A vidi ovoga skorojevića! Bogdan šapatom uzvrati Siniši: I sa višnjevom lulicom može se biti podlac i gad. I Ivanu se ovakva lula čini nepriličnom za mesto i vreme; pristoji ona nekom nemačkom baronu, pored kamina, ispod lovačkih trofeja, a ne komandantu Četvrtog bataljona Osmog srpskog puka, ispod nekakve Babine glave. Major Stanković, pućkajući na svoju ukrašenu lulu, reče: I ja osećam to što osećaju moji vojnici. Moram da vam kažem krupnu reč. Ali to je tako, vi niste obični ratnici. Vi imate misiju. Vas hiljadu đaka i studenata ... Hiljadu i trista stiglo je na front, gospodine majore — ispravlja ga Cvijović. Dobro, hiljadu i trista. Nećete vi ništa efektivno promeniti u odnosu snaga. Nama Srbima je sudbina da ratujemo samo protiv jačeg. Ali vi ćete našoj izmučenoj vojsci podstaći veru u pravdu. U pravdu otadžbine. A otadžbina bez pravde ne zaslužuje veliku žrtvu. Bez pravde otadžbine, njena

sloboda nema značaja za ljude Znate, mladići, ja duboko verujem da naš narod, od slobode, mnogo više ceni pravdu. Sloboda je često prljava, lažljiva, varljiva. Može svak da je zloupotrebi. I mere su joj proizvoljne i lako se menjaju. Pravda je čista, istinita i dosledna. Ona je svima jednako data, ili je nema ni za koga. Ne slažete se? Samo, pravda je i svirepa, gospodine majore — upada Cvijović. Jeste, svirepa je. Mnogo zahteva. Ali je hrabrost za pravdu, u ime pravde, najlepše ljudsko delo. Hoću reći, najčasnije. Tako osećam. U ulaz kolibe stade jedan od onih smrknutih kapetana i kad ugleda đake oko vatre i komandanta Stankovića, još više se smrači. Je li u redu, Paligoriću? Jeste, gospodine majore. Postavio sam ga na najbolje mesto. Osmatrač mora da bude na onoj staroj, velikoj bukvi. Izložen vatri. Ako. Sedite, sad će vruća. Vodnici, da vas obradujem: noćas je za nas stigao iz armije jedan Danglisov top i prilično granata. Videćete kako će razveseliti vojnike. Dotrčava ordonans: Gospodine majore, Švabe krenule u napad sa tri streljačka stroja. Cvijović namignu Bogdanu. Major Stanković, bez znaka uzbuđenja ili uznemirenja, posmatra zadihanog ordonansa. Đaci-podnarednici, netremice gledaju u komandanta, koji ne menja glas svog samouverenja: Trči gore i kaži da se ne odstupa ni po koju cenu. Sad će naš top da radi. Zaprži rakiju, Milovane. Ugrejala se. Paligoriću, vi na top. Ja ću u stroj. Je li postavljen relej do bukve? Postavljen. Samo osmatrača nisam odredio. Đaci-podnarednici gledaju kako im posilni nespretno sipa rakiju u porcije. Kome je ovo poslednja prijatnost, poslednja dobrota majora Gavrila Stankovića? pita se Ivan i redom posmatra svoje drugove. Sava Marić mu tvrdio da ujutru pozna vojnika koji će toga dana poginuti. Ko bi od vas, mladići, želeo da bude danas osmatrač za našu bateriju? Treba mi neko koga kuršumi i šrapneli neće sjuriti sa bukve, i ko ima dobre oči. Ko dobro shvata i procenjuje daljine. Ja sam, na žalost, slep — šapnu Ivan, ali ga oni ne čuše od granate koja u blizini eksplodira. Đaci-podnarednici ćute pogleda spuštenih na porcije, srčući vrelu rakiju. Bogdan gleda pravo u oči majoru Stankoviću: srce mu se razlupalo; biće sve

rešeno. Iskupljen ili mrtav. Treba mi neko priseban i postojan. Osmatrač mora imati jake nerve. Volju — nastavlja major Stanković, susreće Bogdanov pogled i produžava da govori o osobinama osmatrača. Svi osećaju: čim završi, neko od njih moraće da se javi i popne na tu staru bukvu koju će tući mitraljezom i šrapnelom; neko od njih petorice mora ispuniti tu naredbu započetu dobrotom i izgovorenu u ime pravde. Bogdan oseća u sebi ono uzbuđenje s kojim je do Baćinca pred ljudima sve smeo, a oni ga zato voleli više no druge na Univerzitetu, u kasarni, svud gde je živeo. Osmehnu se. Nasmeja se glasno. Drugovi ga zapanjeno gledaju; major Stanković istresa lulu, posmatra Bogdana. Ja ću biti osmatrač — kaže mirno, ne prestajući da se smeška. Vi ste odlučni, Dragoviću? Jesam, gospodine majore. Hajdemo. Vrlo dobro. Mladići, pođite u vodove. Večeras, kad se Švabe umore, dođite mi na šumadijski čaj i razgovor. Idemo, Dragoviću. Izlazeći iz kolibe, Ivan stiže da stegne Bogdanu ruku, više s ljubavlju nego s divljenjem. Ne brini — reče mu tvrdo i pođe za majorom Stankovićem kroz retku bukovu šumu po kojoj udaraju granate. Ispred njih gejziri zemlje i snega. Požuri da stigne majora Stankovića, ide s njim naporedo, ukorak, ka eksplozijama granata. Od bliske eksplozije pocrne celac, a vrela cika komađa granate preseče mu dah i korak; major Stanković mu spusti ruku na rame: I ja volim podvig kojim se čika sudbina. Koji se čini bez mržnje i dugog fizičkog napora. Čisto i otmeno. Pa je čovek licem pred njom. Da, da — Bogdan oseća naglu želju da ovom čoveku kao ocu ispovedi onu pomrčinu na Baćincu, ali na kosi i čistini ugleda staru suvogranu, vetrom i gromovima rubljenu bukvu. Ćuteći, požuriše k njoj.

15 Ivan Katić stoji pored Luke Boga pred postrojenom četom, iza koje se dime nepogašene vatre. Kažeš, kolega ti se dobrovoljno javio da se popne na bukvu? Za osmatrača? — drugi put pita Luka Bog. Da. I šta vas to čudi? Bogdan Dragović je, možda, najhrabriji čovek u Đačkom bataljonu. Ti veruješ da on sme pred švapskim položajima da stoji na bukvi? Rekao sam vam. Uostalom, idite pa proverite. Ivan se odmiče nekoliko koračaja ulevo da ne vodi ovakav razgovor. Želi da bude s vojnicima u ovom času, da se ničim ne razlikuje od njih što su natukli na uši šajkače, uvukli vratove u okovratnike, cupkaju na snegu, cvokoću, slušaju bitku. Zabrinuti i smrznuti. Šta se čeka, potporučniče? — pita Ivan nestrpljivo. Već drugog dana na frontu uverio se da su vojniku najteži ti trenuci pred bitku, ta groznica iščekivanja u kojoj ne traje nijedna misao, nijedno sećanje, ta neizvesnost u kojoj predeo i prostor izmene lik, a vreme se uskomeša, promiče u svim pravcima, poništava se kao prošlost, ne postoji ni kao sadašnjost. Čekam tain. Ne mogu gladni da ratuju! — obrecnu se Luka Bog i baci opušak cigarete pred stroj. Trojica se baciše na taj opušak; guraju se i otimaju o njega. Jedan ga ščepa sa snegom i steže; kad se ona druga dvojica pokunjeno vratiše u stroj, vojnik otvori šaku i razočara se: smrvio je pikavac. Ali ga ne baci, nego se i on vrati u stroj, pa uze na dlanu da odvaja trunke duvana od snega. Luka Bog gleda i ćuti; pali novu cigaretu. Ivan ga posmatra: Kako je moguće da u jednom bataljonu postoje major Stanković i Luka Bog? Luka Bog baca i drugi opušak, ali ka čelu čete. Sad jurnu nekolicina da se otima o opušak i Ivan ne vidi ko ga je uzeo; nemi i smračeni, vraćaju se u stroj. Luka Bog ispija iz čuturice ostatak rakije; pritrčava posilni i dodaje mu punu.

Ordonans iz štaba bataljona trči šumom vičući: Na položaje! Šta čekate?! Tain čekamo, ne deri se. Dan je dug, poubijaćemo se — odgovara Luka Bog. Komandant našeg bataljona naređuje da odmah zatvorite proboj na položaju Prve čete! Levo od smreka! Luka Bog baci tek pripaljenu cigaretu, ali sada ka začelju. Jedan skoči i zgazi opušak; izgazi ga, rastrlja u snegu, pa ćutke stade na svoje mesto i glasno pljunu. Tain ćete primiti kad zatvorimo taj proboj. Bolje je tako. Ovde bi primili po pola. Tamo, kod smreka, ostaće nekom po ceo. I po dve glavice crnog luka. Eno ga naš top! Čujete li ga? Naš top! Vojnici se okreću ka šumi: ne veruju da to puca srpski top; nekoliko dana ga nisu čuli. Naš „danglis"! Sad više nema bežanja. Studentiću, evo ti za oba voda po četiri cigarete. Al' da im daš kad zatvorimo proboj! A vi, čujte šta kažem: kad komandujem „Juriš", hoću da vičete „Upa" tako da Švabe pomisle da smo puk. Jeste li razumeli? U strelce, za mnom! Potok krvi ima da teče! Vojnici se krste i polaze. Ivan učini pokret da se prekrsti, ali zaustavi ruku: čemu sada još i ta laž? Sava Marić se krsti sporo, velikim zamahom ruke, dvaput. Blago njemu, on ima i boga, pomisli Ivan i proveri da li su mu rezervne naočare u džepu. Pođe strojem da razdeli cigarete. Sava Marić ga zaustavlja i šapuće mu na uvo: Sve što ljudi čine, a nije nečasno i nikom ne smeta, treba činiti. Ne valja se mnogo izdvajati ni u poštenju. Mislite što se nisam prekrstio? Šta vas košta da malo verujete? Niko ne zna odakle čoveku dolazi spas. Ivan pokunjeno požuri za Lukom Bogom, koji se ne povija pod kišom kuršuma, vičući: Juriš! Juriš, Srbi! Hoću da se bode! Zubima da se kolje! Potok krvi da teče! On se povija i trza. I zaostaje, kao da želi da se prekrsti. Stidno je i nečasno da se sad moli, pa opet požuri uz kosu. Bolničari snose ranjenike vukući ih po snegu. Primiču se čistini koju tuku granate. Neće uspeti da pretrči njihove crne rupčage i vatrene klobuke. Gusta vrelina nalila mu grlo.

Luka Bog maše rukom da požure. To isto on viče vojnicima, pokušavajući da se seti juriša po pravilima koja je učio i vežbao u Skoplju. Viče im, šapuće neke naredbe. Muči se da potrči, ali ga sneg hvata za kolena, steže mu noge; pada u crnu rupčagu, oslepljen. Raznet mu je mozak, rasprsle mu se bubne opne, proverava naočare, vidi nadohvat ruke: krvava truplina, bez glave, prosuta creva. Zažmuri. To će i on biti. U idućoj sekundi, u idućem trenu. Ukopava se u zemlju i kamen. Bože, ima te! Puna su mu usta zemlje i snega. Rasprskava se glava. Kroz ciku i ršum odnekuda, iz daljine, jedva čuje: Luka Bog komanduje „Juriš". Mora. Bauljajući, pridiže se; gleda oko sebe da vidi šta je ostalo od čete i gde je: pred njim, na snegu leže vojnici i pucaju, a sa kose silazi plavi talas Švaba. Truba. Dve trube. Drukčije. Vreo huk, grklina i ugarci bacaju ga u meku, toplu belinu. Doziva ga Luka Bog, psuje mu sestru, skače, traži ga meću ljudima koji padaju, bacaju puške, trče uz belu strminu. Plavi talas šinjela dimi se i prilazi mašući bajonetima. Sada se pada i puca, seti se. Kleče i poče da puca. Pored njega vojnik Staniša, najlepši čovek u četi, jeknu i ispusti pušku, zari glavu u sneg. Živi pucaju, dižu se, viču „Upa". Neko doziva majku. Opet majku. Na peronu stoji ona, mama, ne maše, ne može ni ruku da podigne za njim. A zašto oni plavi ne padaju, oni idu pognuti, njih nije strah. Nije ih strah. Zašto ih nije strah? Mržnja ga podiže, mržnja ga nali, zato što njih nije strah, uspravi se n potrča ispred voda, ka plavim šinjelima, ne saginjući se, ne pucajući. Samo je mržnja, nije strah, jer njih nije strah. Plava masa se razređuje, zastaje, komeša se, pada pod granatom; naglo se podiže i jurnu da beži uz brdo. Jedan ostade, visok, uspravan, puca u stojećem stavu. Zastade začuđen, uplašen. Kukavico! — prodera se. Visoki, uspravni Švaba u dugačkom plavom šinjelu ne ustuče; puca, nišani. Ivan kleče i nanišani u grudi, opali. Visoki ispusti pušku i sporo pade na leđa. Ubio ga! Potrča da vidi, stiže do najhrabrijeg: krvava pena curi mu iz usta, sive krupne oči s dugim trepavicama gledaju ga bez mržnje, bez straha, ravnodušno. Zar je to smrt? Nadmoćno ga gleda dok mu ramena vijuga preko punih izvajanih usana uvire pod okovratnik šinjela. Krv nadživi misao. Nadnosi se nad njega, možda je živ, spušta mu dlan na čelo; topao dodir ga prepade, jeknu i zari ruku u sneg, netremice zagledan u krupne sive oči s devojačkim trepavicama: Mladić je! Ubio ga! U6no zato što je najhrabriji meću svojima. Zašto nije bežao? Iz mržnje? Tone u mir sivog pogleda, a oseća i svoju smrt. Pored njega protrčavaju vojnici, čuje svoje prezime, ali ne može da se makne iz svetlosti sivih zenica, uranja u njihov beskraj; u plavkastim zenicama vidi nekog s naočarima, unakaženo mu prestravljeno lice: neko ko je postojao. Vodniče, ima li taj šta u torbi? — dovikuje mu neko. — Da podelimo!

Okreće se. Pred njim leže njegovi vojnici i pucaju. Jedan mu se nekako odvratno smeška. Taj mu je o torbi govorio. Diž' se! Napred u švapski rov! — čuje Luku Boga, ali ga ne vidi. Ustaje i polazi uz strmu belinu, nem, ne pucajući, bez straha; možda i bez mržnje. Bogdan Dragović u krošnji stare bukve, kao gušter pripijen uz deblo, gleda na durbin kontrajuriš srpskog bataljona: u sočivu i krugu, prizor bitke, da nije strahovite pucnjave, bio bi zabavan za posmatranje: smena i mešavina smešnih i paničnih pokreta, kao na platnu kinematografa. Ali to mu je sada tako zbog toga što su i njegovom zaslugom Paligorićeve tobdžije ućutkale dva švapska topa i raznele jedno mitraljesko gnezdo. Tada je major Stanković stajao pod bukvom i posle svake granate „danglisa" uzvikivao: A sad? Gde smo sad? Vrlo dobro, mladiću. Danas ćemo zajedno ručati. Imam pečenu ovnujsku glavu. Onda je otrčao da učestvuje u odbijanju ovog trorednog švapskog napada, koji još traje. Gledao ga durbinom da vidi kako se hrabrost čini u bitki; video ga pod šrapnelom i razornim granatama, samo ponekad malo pogurenog; iz streljačkog stroja, čak je i onu nakinđurenu lulu punio, nije je zapalio, izgubio se meću vojnicima, iza smreka. Poverovao je, pomislio za tren: Ratna hrabrost nastaje iz grozne mržnje ili iz najvećeg ponosa. Major Gavrilo Stanković pokazuje samo ponos koji mora biti u nekom srodstvu sa onom njegovom svetom pravdom. Taj se u Petrogradu sigurno okadio verom revolucionara čim toliko govori o pravdi i voli studente. Da mu je taj dobri čovek bio komandir na Baćincu umesto Luke Boga, on nikada ne bi povraćao u onoj pomrčini. Dok u durbin uleću snežni goli visovi i mrke šume u stranama, zaustavlja okular na celepu konja bez jahača, koji nepomično, kao smrznuti stoje na snegu. Pomisli, zaustavi pomisao: Podvig ima značaj i lepotu samo kad se meću ljudima čini. Hrabrost za koju se ne zna i koja se ne vidi, kakva je to hrabrost? A zar je podvig to što on sada sa bukve, još neuhvaćen u sočivu u krugu švapskog durbina, gleda kako se sudaraju streljački strojevi na snegu i kako se ljudi neskladnim, njemu nepoznatim pokretima smiruju na kosoj belini? Ne, nije ovo pravo iskupljenje. Nije ovo onaj pravi podvig dostojan poštovanja i divljenja. Cvokoće od hladnoće, miriše koru debla. Povesma modrog dima njišu se nad snežnom kosom koja se šareni mrtvima. Dve vojske, na dva jezika, deru se i kreću jedna na drugu. Gde li je Ivan? Traži ga durbinom. Od dima i šrapnela ne raspoznaje vojnike. Ne vidi ni majora Stankovića. Počinje žestoka paljba švapskih topova. Kao da su ona dva topa koja su ućutala pod udarcima Paligorićevog „danglisa" samo kontuzovana?

Odakle sad toliki topovi? — viče kapetan Paligorić iz telefonske slušalice. Ne znam. Kako ne znaš? Nađi ih! Traži ih po šumi. Dugo gleda mali lug u kome su pucala ona dva topa koja su ućutkali. Dim. Jedan, drugi. Nad njim huče granate i padaju iza njegovih leđa. Uzmi prvu poziciju! Vrati gde smo prvi put tukli! — govori u slušalicu. Odatle nas opet dva tuku. Tri granate prebacuju lug. Ljuti se, švapske granate iznad samih grana preleću, razneće ga kao vrapca; naša tek peta kao da pogodi metu. Udri još jednu na isto mesto! — viknu s osećanjem neke gorke slasti. Grane nad njim zapucaše, zasuše ga sitne grančice i kora; pripi se uz deblo. Uhvaćen je. Rafal štepuje po krošnji bukve. Počinje ono pravo. Iz slušalice čuje Paligorića: Sad ćemo tući švapske rovove! Pazi da ne podbacimo! Usmerava durbin ka kosi gde tutnji, prašti, ključa bitka, u kojoj ne razaznaje protivničke strane, ni mrtve ne razlikuje od živih, jer ih skrivaju dim i šrapnelske granate. Nešto niže, ka šumi, vidi bolničare kako vuku ranjenike. Našao me mitraljez! Rafali kose grane oko mene! — viče u slušalicu. Neka kose! Kose i druge! — odgovara mu Paligorić. Ima pravo, ima pravo. Njima je gore. Čelom sljušti staru koru i spazi mrtvog ili smrznutog potkornjaka. Uza samo mu je oko, razliva mu se po zenici njegova sjajna, ukočena rilica. Kukavički, bedno je zavideti insektu. Uzima durbin da vidi položaj: major Stanković sa ordonansom ide k njemu i nešto mu dovikuje mašući rukama. Ne čuje ga od pucnjave, a radost oseća. Radost, drukčiju od svih do sada. Oko njega pršti kora i krše se grane. Neka ga granata raznese, neće se pomaći. Ne brinite! — viče što igda može majoru Stankoviću, uzbuđen što ga vidi, siguran da pred njim i sa njim sme sve što čovek može. Paligorić pita gde padaju zrna. Peljnu ga po kuku, pripi se još jače, stanji, smanji. Ranjen? Ne oseća da mu niz nogu teče krv. Pade mu kapa. Potkornjak ustremljuje rilu u samu zenicu. Nema kud. Ne sme da zažmuri. Peljnu mu list noge. Gotov je. Ako skoči, iseći će ga u letu. Dragoviću, pazi vis! Vis!

Čuje majora Stankovića; iskosi se da ga vidi: od eksplozije čovek poleće uvis, raspolućuje se, pada u dva dela, u crno, jedan deo odskoči u belo, i tu se zarumene i smiri. Gavrilo! — prodera se, ispusti durbin i pade s njim u sneg; ne može da diše; tup bol u rebrima. Ranjen ili slomio rebra? Gavrilo ubijen! Skoči i potrča ka rupčazi, ali se pred njom ukopa: iz golih, sljuštenih rebara lipti krv. Nigde ruke, ni noge. Jeknu, zaplaka i prekri dlanovima lice. Dragoviću, Dragoviću! — neko ga doziva ječeći. Podiže glavu i na nekoliko koračaja od sebe ugleda na snegu majora Gavrila sa iscepanim krvavim čakširama i otvorenim ustima. Shvati da je ordonansa raznela granata i prodra se: Sanitet! Nosila! Vreo huk ga baci u rupčagu. Padajući, on spazi kako sporo, razvilapljenog trupa, pada njegova stara bukva i krši se niz belinu.

GLAVA ČETVRTA

1 Prva armija se povukla na Suvoborski venac, ali generalu Mišiću ta promena ničim ne pokazuje da se išta bitno izmenilo u stanju i mogućnostima njegovih trupa. Ostala je i dalje mnogo razvučena, raspeta, izlomljena na tri dela; levo krilo na Maljenu drhti, čeka jači udar pa da se otkine. Tad se zlu neće videti kraj. A od jutros, iz svih divizija javljaju: neprijatelj grupiše tri korpusa za udar na Prvu srpsku armiju. General Mišić sedi za stolom i ne prestaje da zuri u izveštaje: taj feldcajgmajster Oskar Poćorek duboko ga prezire kad tako uporno forsira strategijski ofanzivni pravac preko besputnih planina, najtežeg zemljišta za artiljeriju i velike kolone, umesto da osvoji Beograd i ravničarskim predelima s putevima i prugom krene velikomoravskom dolinom i zarije se u središte Srbije. Oskar Poćorek zna, dakle, da je Prva armija najslabija u celokupnom frontu srpske vojske, da je izmorena i prebijena, treba je samo dotući. Zato, uprkos planinama i bespuću, snegu i mrazu, uporno navaljuje baš na nju, da je konačno skrši i preko nje se prebaci u zapadnomoravsku dolinu. Time bi se neminovno srušila cela srpska odbrana. To bi, odista, bila pobeda dostojna odlikovanja koje je već primio i zbog koje ga već nekoliko dana slavi Beč. Tako pobednički i nastupa Oskar Poćorek: pravcem za Solun i Dardanele, najprečim putem. Sve komandantske odluke izviru iz njegove volje, gospodari vremenom, uslovima, smerom kretanja. Ničim ne pokazuje da vodi računa o zamislima srpske Komande. Taj i ne haje šta misli i smera njegov neposredni protivnik, on, Živojin Mišić. Pred njim se njiše ogromna, teška figura načelnika štaba Hadžića, koji ga poklapa očurdama i ćuti s listom hartije u ruci. Primili smo još jedan izveštaj o švapskoj koncentraciji protiv naše armije. Imaju tri korpusa, dakle, šest divizija s kompletnom artiljerijom, gospodine generale. Ćuti, gleda ga odozgo; ne izdrža: zove telefonom vojvodu Putnika: Primoran sam da vam saopštim: stanje Prve armije je vrlo kritično. A neprijatelj koncentriše nove trupe.

Putnik ga prekide: Stanje Prve armije je mnogo gore no što vi, po svojoj optimističkoj navici, vidite. Mnogo gore. Sutra će biti još gore ako susedne armije budu ovako pasivne. Ako Vrhovna komanda ništa ne preduzme. Narediću Trećoj i Užičkoj da što pre odlučno napadnu. Neko je odgovoran što je Prva armija dovedena u sadašnji položaj. Nije umesno, Mišiću, Da i sada ispoljavate uobičajenu zlobu i potcenjujete ostale komandante. Kakvog smisla ima sada sumnjati u savest n patnje svojih ratnih drugova? Meriti ko više strada. Mene će sutra napasti šest svežih i kompletnih divizija. Šest na moje tri! Tri prepolovljene! Bez topova, granata, bez zavoja i hleba. Čujem. Znam. I preduzeću sve što se može. Šta više hoćete? General Mišić tresnu slušalicu: dokle će tog matorog kašljivka imati na vratu? Od kapetanskog ispita do penzionisanja, uvek mu odozgo, dokle? Pred njim se opet klati čovečina, Putnikov „elitni oficir", njegov štićenik, kancelarijski majstor: Gospodine generale, Maljen napadnut jakim snagama. U ogorčenoj borbi, Jelak je već izgubljen. Jelak? Pa to je divna mlada šuma s nekoliko jakih izvora — ustaje, stavlja šapku na glavu, zakopčava se, nedopušenu cigaretu baca u furunu: — Molim vas, pukovniče, pozovite sve načelnike i šefove odseka armijskog Štaba. Čekajte. Neka dođu svi oficiri iznad poručničkog čina. Preduhitriti Poćoreka? Napasti ga pre no što razvije korpuse? Presresti ih u razvijanju? Pukovnik Hadžić se vraća s gomilom oficira, koji mu pune sobu. Smestite se nekako, gospodo. Pozvao sam vas da vas zamolim za mišljenje šta treba da radimo. Ne o stanju, nego kako da izmenimo stanje. Jer više ne smemo nijednu pogrešnu odluku da donesemo. Došao je takav čas. Svakom odlukom odlučujemo sudbinu. Posmatra ih redom, zbijene u kafedžijinoj sobici za goste, zabrinute, neke ravnodušne. Njih u trupe, na položaj, čim bude prilika. Neka tamo zasluže oficirsku platu i čin. Jedan od takvih progovori: Ja sam, gospodine generale, ubeđen da bez novog i odmornog ljudstva, kojim bismo popunili prepolovljeie pukove, mi ne možemo ništa nabolje da izmenimo.

A ako nema novog i odmornog ljudstva? Ako više ne možemo nikog da mobilišemo? Onda ćemo svi izginuti. Izvinite na iskrenosti. Imate li, potpukovniče Đokiću, drugi predlog? Nemam, gospodine generale. A kako bi bilo da vi predate dužnost majoru Milosavljeviću pa da se stavite na raspolaganje štabu Dunavske divizije, Milošu Vasiću? Spreman sam, gospodine generale. Onda uzmite svoje stvari i krenite čim završimo razgovor. Molim ostale za mišljenje. Dozvolite, gospodine generale, nedostatak artiljerije i granata, to nas je dovelo do ovog očajnog stanja. Treba vladi postaviti ultimatum! Saveznicima treba postaviti ultimatum! Ni dan više ovako ne možemo, gospodine generale. I Vrhovnoj komandi treba postaviti ultimatum! Samo ogorčenje pokazuju. Svi isto uzvikuju i prete. Štabu, Komandi. Najnepotrebnije osećanje. Viši su od njega, ne vidi svima lice. Podiže glas: Osim ultimatuma, imate li drugi predlog, gospodo? Ćute. Gledaju ga drsko, zgledaju se. I oni su mu protivnici, oseća. Neka se bar duvan razdeli vojsci. Deset dana na položaju ni duvan nisu primili. Da, duvan — šapuće general Mišić. — I još? Šta još? Šatorska krila i obuću. Obuću, molim vas. Kakav duvan! Šta još, gospodo? — šapuće. Sanitetski materijal smo potrošili. Zavoja više nemamo. Kad bi samo granate stigle, municiju da popunimo, gospodine generale, ja se ne bih bojao ni šest Poćorekovih korpusa. Intendantski zahtevi neka dođu na kraju. Želim da čujem vaše strateške i taktičke predloge. Zar mi vama treba o tome da govorimo, gospodine generale? Treba, Milosavljeviću. Ćute, neki se nešto sašaptavaju. Nemojte mi zameriti, gospodine generale, ali ja smatram da je moralno i

pravedno da poslanici i ministri dođu na položaje i ratuju s narodom. Naš vojnik će se dalje boriti samo ako vidi da ga niko od gospode i vlasti neće nadživeti. Poslali smo na front poslednju odbranu, regrute, đake, imamo još Skupštinu i vladu. Imate li, Panto, još nešto da predložite? Imam. Zahtevam, to jest molim, da odmah budem upućen u trupu. Na moje mesto postavite nekog ranjenog ili bolesnog oficira. Spremite se i krenite u Četvrti, prekobrojni puk Moravske divizije. Na dužnost zamenika komandanta puka. Hvala vam, gospodine generale. I ja molim, gospodine generale, da idem na položaj. I molio bih da mi se da komanda bataljonom. Neću u štab. Posmatra majora, lepog, izbrijanog, sa iščešljanim brkovima, koga je kao komandant divizije dva puta kažnjavao zbog kafanskih tuča i skandala sa ženom predsednika opštine. Ali mu je bez primedbe položio majorski ispit. Bitka u presretu. Osmehuje mu se zahvalno, kaže: Dobićete bataljon, Đulakoviću. Ko još od vas želi da ide na položaj, u trupe? Ja sam spreman, gospodine generale. I ja. Molim vas, ako treba, pošaljite i mene. Ići ćete, Saviću. Hvala vam. Pripremite se za puk. A sada vi, ostali, nastavite svoje poslove. Hvala vam na savetima. Ostanite vi, Hadžiću i Milosavljeviću. Dok oficiri, polako i ćutke, prazne mu sobu, on misli: Sam moram sve pogrešne odluke da donesem. Sam. S potčinjenima ne deliti poraze. Samo uspehe deliti s njima. Pored prozora stoje pukovnik Hadžić i njegov pomoćnik major Milosavljević, čekaju da progovori. Šta ćemo mi da radimo s Poćorekova tri korpusa? — pita. Po svaku cenu da sačuvamo položaje koje smo danas zauzeli — kaže Hadžić. Na Suvoborskoj gredi moramo voditi odsudnu bitku. A onda, kako ste već zamislili, u ofanzivu — kaže major Milosavljević. Pa mi od Drine po svaku cenu čuvamo položaje, koje noću zauzimamo, a pred podne ili u sumrak se povlačimo, i tako neprekidno bijemo odsudne bitke, gubeći ih sve. I sad smo na Rudniku i Suvoboru. Treba nam nova

strateška zamisao. Nova taktika. Drukčiji rad. Oni ćute. Razumem vas. Idite na svoje poslove. Molim da mi se donese lipov čaj. Ali puno lonče. Sam je i nekako prevaren. Sam sebe prevario. Napoleon je imao pravo. Dobrom komandantu nisu potrebna vojna savetovanja i savetnici. Treba mu samo što više činjenica o svojim trupama i tačna obaveštenja o neprijatelju. Ne, ne čekati udar Poćorekov. Spas je u preotimanju inicijative. Ne dati mu da se grupiše. Poći mu u susret. Srušiti mu plan. Zbuniti feldcajgmajstera Oskara Poćoreka. Pije lipov čaj i odlučuje da obrazuje Suvoborsku udarnu grupu od dve Dunavske divizije. Milošu Vasiću dati komandu. Njemu što uvek ima svoje mišljenje. Počinje da piše naredbu: Rešio sam da neprijatelja napadnem pre nego što to on učini ... I, molim vas, nemojte se predavati raspoloženju i situaciji. Vojnici sada moraju verovati da komandant može i sme da učini ono što on od njih zahteva. Delajte umom, umom najviše, smišljajte ideje dejstvovanja, računajte sa što više nepoznatih neprijateljevih kombinacija. Imajte spremna rešenja za najveći broj slučajeva u toku bitke. Ja imam puno poverenje u vas ... Misli, pije lipov čaj, drema pored furune. Peče jabuke, gore mu. Za trenutak oseti miris, u njemu je davnina i nepovratnost, zaboravi ga. Opruži se na krevet, zaspa odmah. San mu raznese kukurikanje kafedžijinog petla. Kakav lep glas! Niko mu se ne odaziva. Muklina. Ostaće Srbija i bez petlova. Danas napadam! Trupe su već krenule. Zbaci čerge, obu čizme; stresa se od studi što zaudara na duvan i čizme. Loži furunu. Ako danas dobije jednu veliku bitku, ponovo će se roditi Prva armija. Nikako da svane. Ne može da svane od magluštine. Ne vidi ni krošnju jabuke pored prozora. Kakva je to garava magla? Obuzima ga strah od ovakvog jutra, od tolike nevidnine što je pritisla zemlju, obmotala mu armiju i bojišta u gustu, studnu nepomičnost. Sedam je sati, a mrklina je. Prepade ga telefon. Miloš Vasić, komandant sinoć obrazovane Suvoborske udarne grupe, muklo, kao iz nekog dubokog bunara, govori preko telefona: Nezapamćena magla, gospodine generale. Takav prizor prirode još nisam doživeo. Kulja iz zemlje, iz drveća, s neba se stropoštava. Na nekoliko koraka ne vidi se čovek. Vidim, Vasiću. Ali mene ti meteorološki izveštaji ne zanimaju. Nezamisliv je bilo kakav pokret trupa sa položaja na kojima su se noćas

zatekle. Rasturiće se trupe. Izgubiće se u magli. A da li Švabe imaju duple oči? Šta će biti ako se u magli Poćoreku ne pogube trupe? Ne znam, gospodine generale. Ali rizik pokreta ja ne primam. Možda se baš tim rizikom spasava Prva armija, Vasiću. Ako mi i naredite, ja ne mogu da izvršim naređenje. Ne možete ili nećete? Ne vidim, gospodine generale. Ne vidim. Odložite napad. Odložite do ... Javite mi se čim se malo razredi magla. Ostavlja telefon i otvara prozor. Magla kulja u sobu; ispuni je, zatisnu, zanjiha. Ne vidi ni sto s telefonom, ni krevet i furunu. Tetura se ka prozoru; magla bazdi na trule panjeve.

2 Vidi kao na dlanu: od Maljena do Rudnika, Suvoborskim vencem i Rajcem, u plitkom, iskidanom rovu, unezverena i zamukla, mrzne se i cvokoće u maglama i vejavicama njegova armija. Danas ga mora cela videti, čuti, osetiti; mora biti u svakom štabu, na svakom položaju, sa svakim svojim vojnikom. Sa istom patnjom u istoj brizi. Najpre u Štabu armije: Ne verujem, Hadžiću, da je samo tako kao što javljaju iz divizija. I neću u to da verujem dok sam komandant. Pa ovaj narod hoće da postoji, pobogu, ljudi. Po svome i na svome da postoji. Vekovima je to svedočio, majore Milosavljeviću. Zašto bi u ovoj nesreći pristao da ga nestane? Zbog neizmernog stradanja? Nepodnošljivog stradanja? Znate šta, gospodo oficiri. Stradamo mi otkako postojimo. Jer smo odlučni da postojimo kao Srbi i ljudi. Ne samo radi slobode, vere i države, profesore. Nego i iz našeg inata. Jesmo mi tvrde glave i iskošeni ljudi. I za velika zla smo sposobni, potpukovniče. Ja vam glavom jamčim: i mnogo veća stradanja od ovih današnjih mi možemo da istrpimo. Nema tog mudraca koji zna šta sve čovek može i hoće da učini za svoj opstanak. Videćete. Idemo na položaje. Dragutine, nabavi mi šaku oraha. I meke, molim te. Kroz maglu, studenu mokrinu što razjeda pokosnicu, susnežnim, gustim glibom jaše napred, ćuti satima, sve do štaba Moravske divizije: Nemojte mi, Miliću, prvo o povlačenju i odmah o nemanju topova i granata. Recite, komandante, gde vam je zanoćila divizija? Zašto noćas više bataljona nije spavalo u suvoti? Neispavanu vojsku pobediće danas ispavana vojska. To znam. Kuvate li vojsci suve šljive. Neću tako. Ako Srbija nema konzerve, šljiva ima. Zahtevam da se vojsci svako jutro s kazana dele porcije vrele čorbe od suvih šljiva. I neću više da vidim neobrijanog oficira! Kroz muklu, gustu pucnjavu pušaka, zviždanje kuršuma, preko visova jaše, neće pešice i u zaklon, neka ga vide ti koji u gomilama beže od Švaba: Kapetane Periću, zašto napuštate položaj? Kakva to rulja beži potocima? Ko vam je naredio da povučete bataljon? Nekoliko rafala, dve šrapnelske

granate, i vi — pete u tur! Kako tako upropastiste vojsku da beži čim vidi Švabu? Odlikovani ste za hrabrost, vi? Kada? Više vam, kapetane, ne vredi ta medalja. Osramotiste je danas na Dreniku. Znam, ali vi upamtite: devojka i vojnik jedanput zasvagda gube čast. Jedino oni ne mogu da okaju sramotu. Odmah prikupite bataljon, i za jedan čas odgovorite mi danas na prvo pitanje sa vašeg nepoloženog majorskog ispita. Ide pored širokih eksplozija granata u dubodolinama, pored plitkih rovova i panjeva, iza kojih ćute vojnici i neće da mu sretnu pogled: Pomaže bog, junaci! Zašto, ljudi, te opanke malo ne prikrpite? I te koporane i gunjeve, što ste ih pogoreli? A je l' vam mnogo smetaju vaši? Pravo kažete, zima je i njima. A šta, deco i braćo, mislite, da li je po ovom nevremenu, tmuši, po ovoj našoj nedođiji, teže nama ili Švabama? Nemoj, vojniče, da si tako prebrz na jeziku. Zamisli da se ovaj potok ne zove Dragobiljskn potok nego, recimo, Tandelški tesnac. Pa pojma nemaš šta je iza brda. Ni gde ćeš da zanoćiš, ni gde da osvaneš. A mrzi te sve što vidiš, od drveta do psa. Sve je tuđe i protiv tebe. Oficir ti je za lećima s revolverom. Moraš napred. I ti ne znaš zašto ubijaš ljude, ni zbog čega tebe moraju da ubiju. Ne dobija se rat, kaplare, samo topom i granatom. Rat se gubi u duši. Tu se prvo i dobija. Kaži, vojniče, što si zaustio. Imaš pravo, sinko, moramo da budemo spremni i na gore. Znate li vi od koga zavisi kad ćemo se vratiti u Valjevo i Šabac? Tako je, brko. Zavisi od toga koliko je nas u Prvoj armiji ozbiljno zaželelo i odlučilo da se vrati na Drinu. Ako to ljudski i čvrsto zaželimo, eto nas za desetak dana na našim granicama. Pa zar nije bolje, bogamu, da mi njih gađamo u leđa? Ako se ovako nastavi, da oni nas stalno gađaju u leđa, do Morave nas neće biti nijednog. Jaše kroz šiprage, stresa sneg sa kleka, pred njim, u gustim jelacima, vri bitka; sustiže tromu i kratku kolonu: Naredniče, kaži mi kao ocu: koga psuju vojnici? Bogati, nikog? Više ne psuju ni Pašića, ni državu, ni saveznike? A mene? Ako ne možeš da kažeš istinu, ćuti. Nemoj tako, nije dobro kad vojnici ćute. Razljuti ih na nekog. Neka su stalno ogorčeni i naljućeni. Pa bolje na Švabu no na nas. Ali, ako neće na Poćoreka, onda ih pujdaj na mene. Da li se baš onaj veliki strah slegao u tvojim vojnicima, naredniče? Kako to da ih nije ni strah? Zašto, onda, lako beže? Nije im svejedno dokle će, nije. Kad bi ti sad komandovao svom vodu „S bajonetom, napred", da li bi vojnici pošli da se biju bajonetima? E, to nije dobro. A šta misliš: da li se Švaba boji nas? Vidiš, na tome treba da radimo. Da ga bude više strah, neprestano da ga bude strah. Plašite ih stalno, čime znate i možete, plašite ih. Poručniče, molim vas, priđite bliže. Jesu li se vojnici uželeli žena? Vi ste akademac, znam vas dobro,

i kažite istinu, nisam ja vladika. E, to mi se ne dopada. Kad ljudi ne žele žene, ne žele ni slobodu. Zadatak vam je, poručniče, da ih podjednako podsećate na dužnost prema otadžbini i na žene, koje ih od polovine leta do snega čekaju nedirnute. Žena i otadžbina ne odvajaju se u ljubavi nego u vremenu. Zna se kad se šta radi i kako. Granate ih s pratnjom sjuriše u potok, u pukovsko previjalište: Pomaže bog, junaci! Jeste li svi previjeni? Kako ste dozvolili da nema zavoja? Kako, zaboga, doktore, da vaše previjalište nema zavoja? Nemamo bolnice, krevete, čistu ćebad, znamo zašto nemamo. Ali zavoj, zavoj za ranu se mora imati. Čujte, gospodine doktore, ako jedna država ne može svojim braniocima da obezbedi zavoj za rane, sloboda u toj državi nema nikakvog značaja. Još noćas ćete ga dobiti. Da. Dovoljnu količinu. Dovoljnu količinu. Vetar mu zasipa oči snegom, jedva se drži u sedlu, ne oseća prste u čizmama, muči ga stomak, ali mora ka toj žestokoj pucnjavi iza bukove šume, kršem do zemunice štaba bataljona i nekoliko zarobljenih Švaba: Molim vas, poručniče, pitajte gospodu Austrijance šta su jeli poslednjih dana? Dobro je. Ima li bolesnih? Pa od zime, kiše, mraza? Nismo im na Goveđem brdu ostavili kasarne i hotele. Pitajte ga, brate, da li mnogo kašlju vojnici? Laže Švaba. Da li se taj predao ili nije imao kud? Vidite li, svoj trojici su iscepane cokule. To je dobro. To je dobro. Ni šinjeli im nisu za paradu. Pogledajte im torbe. A to ste već učinili. I šta ste našli? Dabome, komad bajatog taina. Još na jedno pitanje da vam odgovori taj gospodin feldvebel. Čeh ili Nemac? Neka nam taj hrabri Mađar kaže kako oni vuku svoje topove po ovom glibu i snegu? Naravno, zastali su. Vrlo dobro. Tek će da zastaju. I tu da ostanu. Od Maljena tutanj artiljerije, žestoka i kratka paljba; guri se u sedlu, pri povratku u Štab, sreće komoru što se zaglibila u potoku: Ne tuci tako krvnički stoku, vojniče! Stani. Pozovi drugove, pa pogurajte kola. Vidiš, zaglibila se. Učetvorite zaprege. Kako možete da gledate da volu tako lipti krv na nozdrve? A šta ćemo kad crkne? Nema više volova u Srbiji. I to je pokupljeno. Čime ćemo da pooremo na proleće? Nemojte tako, ljudi, čuvajte stoku. U suton, po mećavi, stiže u Štab, jedva se dotetura do svoje sobe i tople furune, pozva profesora da ne ćuti dok stigne izveštaj sa Maljena. Ama, profesore. Ostavite vi vojnim pitomcima Napoleona, Kutuzova, Klauzevica ... Više od svega, mojoj armiji treba malo smeha i šale. To da čujem, i ja bih vam rekao, mogu u dan da se opkladim s vama, kad ćemo se vratiti na Savu i Drinu. Kad bi se ovi nesrećni vojnici nasmejali nečemu,

našalili malo... Sve bi ostalo odmah drukčije bilo. Šale i smeha, to što je najpotrebnije napaćenom i izmučenom čoveku, toga nema u vojnom provijantu. Kad bi to peko mogao da stvori, moj profesore... Predložiću vas za Karađorđevu zvezdu ako ovaj natmureni Štab armije nečim malo zasmejete. Govorim vam ozbiljno. Šta je najteže komandantu? Valjda, najteže je bolje smisliti od svog protivnika. Da, dublje i dalje misliti. Jeste, siguran sam u to. Ne, nije hrabrost u ratu uvek najvažnija. Većina ljudi ima hrabrosti koliko je neophodno i za život i za umiranje. A bogme, biće da ljudi imaju više hrabrosti no što je pametno n korisno. Raditi glavom, profesore. To je ono što odlučuje u ratu, znate i sami. Dozlaboga je mučno misliti. A treba misliti, moći misliti u svakoj prilici. Kome to polazi za rukom? Šta je s Maljenom, potpukovniče? Zbog mećave, od podne nemamo veze s Maljenskim odredom? Zahtevam da me svaka dva sata izveštavate o Maljenu. Zovite Vrhovnu komandu n pitajte šta je s vojvodinim obećanjem da će i susedne armije krenuti u napad. A onda im recite da nam je žestoko napadnuto desno krilo armije p da smo neke važne položaje morali napustiti. Ako se ovim napadima ne maskira predstojeći sutrašnji napad na levo krilo i Maljen, onda Vrhovnoj komandi ne treba mnogo pameti da shvati Poćorekovu nameru. Razlomiće nam front na pravcu za Gornji Milanovac. Onda je svršeno s Kragujevcem. Dragutine, ja više nemam jabuka! Ako su sitne. Volim sitne jabuke. „Draga Lujza, zdrava mi budi! Ne mogadoh do sada da ti pišem, a po svemu, ni od sada još zadugo neću moći. Nisam još nazebao i utopljavam se. San mi je tanak i redak, ali me to ovde ne muči. Kad bi mi sada moja mala nemirnica Anđa sedela na krilu, sutra bih bio čio i krepak. Preko Maljena, Baćinca i Ljiga, video bih sve ..." Zastade: nema reči za ženu. Sve reči koje je imao, izgovorio je danas vojnicima, prosuo po položajima Moravske divizije. Pročita napisano i zastide se. Zgužva papir i baci ga u furunu. Uze čist list i nadnese se nad belinu: od Ljiga do Maljena vijuga iskidan, napušten rov.

3 Otkako je počeo da ratuje, Adam Katić nikad nije osećao takav strah kao sada dok čeka da njegov, Konjički eskadron stupi u bitku na padini Dićke glavice. Bacio bi se Draganu u sedlo i pobegao u tišinu, u njen zaklon, kada bi bilo s kojeg kraja planine tišinu čuo. Sumrak je, a pešadijski puk počinje treći kontra-juriš od podne da zbaci Švabe sa Dićke glavice. Magluština potopila bregove i potoke, ni vrhovi drveća se ne vide; ni konj i vojnik na nekoliko koračaja. Vetar valja maglu, nosi sneg i zadah eksploziva. Oko njih, konjanika, po cerovoj šumi granate padaju nasumice, kao da ih vetar stresa sa cerova; od hujanja grana ne čuje im se let. U stubovima eksplozija Adamu se raspukne tmuša, blesne mu golo drvo, pa se stine u crnilo i gadno zaudara. Pribija se uz konja držeći ga za oglav: nikad Dragan nije tako strigao ušima i tako se stresao i podskakivao na eksplozije granata uokolo. Miluje konja izmeću očiju, briše mu sneg sa vrata, tepa u jezi. Pored stroja eskadrona postrojenog za napad, bolničari pronose ranjenike; bitka se naglo sjuruje za njima. Karteč zapršti u cerju, po šumi njisak konja, razležu se jauci. Vetar je sve jači. Zatamnjuje se tmuša. Adam pita drugove oko sebe: Šta čeka komanda? Što ne bežimo? Niko mu ne odgovara: pripili se uz debla, a konji im tonu u maglu. Dragan ga prati glavom i ne prestaje da ga njuška i liže. U krošnjama drveća pršte vatre, za tren sagore magle i skrše hujanje grana. Truba zavija. Ne razume: juriš ili odstupanje? Granata tresnu iza Dragana. Jedva razabra komande za nastupanje. Zagrli Draganovu glavu, ljubeći mu potamneo i hladan cvet meću očima. Viču mu nešto. Napipa uzengiju, još teže uzjaha: Dragan se stresa pod njim, tom drhtavicom sveg ga ošamuti. Da ga okrene i da se sjure u potok, u bestragiju? Iznad njega krš i vatra, grane padaju po njemu, muka mu je: pašće iz sedla. Ali Dragan kasa, kasa šumom, uz kosu, kroz maglu, u krkljanac bitke, u gomile koje beže niza stranu. Oko glave kuršumi pršte po drveću kao grad, vatrene grane trnu u tmuši. Sjaši! Bajonet na pušku! Napred!

Ne sjahuje: ne sme da se rastane od Dragana, koji krupno drhti. Grčevito steže dizgine: galopom sleteti u potok! U nebu, dugo plamsa vrh lisnatog cera. U Prerovo kao begunac! Nikad, Dragane! Mamuznu ga, potera nadesno, u zaklon brežuljka, čini mu se. Skoči iz sedla, dizginima priveza Dragana za cerić, poče da ga miluje po čelu: Izginućemo noćas! — kaže glasno i više gnevno no očajno. Nikad ga u eskadronu nisu čuli da glasno čezne za selom, kao svi vojnici. Sedne ispred Dragana, hrani ga s dlana, zagnjuri mu se u velike šarene oči i ćuti. A vidi Nataliju i sebe kako jašu po mesečini, livadama i mladim kukuruzima pored Morave, seća se onih noćnih trkanja prerovskim sokacima pored kuće Vinkine, Draginjine, Miljine... Sada je tama u Draganovim očima. Ali mu čuje disanje, duboko, toplo, glasnije od šrapnelske cike nad glavom; u tom disanju čuje sve glasove Prerova: i dedin kašalj i očeva dozivanja, Natalijin smeh i krckanje povija kad se prikrada nekoj, i cigansku svirku po saborima i svađe s Aleksom Dačićem. Poljubi konja zagušen strahom i srdžbom, potrča u tmušu šume, uz brdo, u krš bitke. Stiže do nekih koji, stojeći uz stabla, pucaju u maglu kojom se ka njima brzo valja pucnjava mitraljeza i bombi. Kroz maglu i šiblje nazire vatrice švapskog oružja. Prilazi mu Uroš Babović: Odavde se glava ne iznosi. Da se sklonimo, Adame. Ako se ne iznosi. Neću konju da lomim noge po urvinama. Neće nas ni sahraniti, budalo. Baš me briga. Spremite bombe! Niko da se ne makne bez komande! — viče komandir. Priprema bombu, a misli: kako će naći Dragana u ovoj tmuši? Drhti uz deblo, neće da legne na mokar sneg. Švabe naglo prekidaju vatru. Prestaju da pucaju i Srbi. Šumom se čuju jauci ranjenika i dozivanje nosilaca. Odozgo, od Švaba, kao u talasima, oseća, nadolaze teške magle natopljene smradom baruta i eksploziva. Ne pucaj bez komande! Od debla do debla širi se preteći šapat. Adam se okreće, zagleda u vrhove cerova, pokušavajući po njima da zapamti i odredi breščić uz čiju je stranu ostavio Dragana. Čim baci bombu, otrčaće k njemu. Šuma huji. Vetar i Švabe nastupaju. Opasnost ima glas vetra; svih vetrova koje je čuo, iz svih pomrčina u kojima je bio. Ispod njega, neko zaplaka, tanko, ženski. Poseče ga taj nesrećnički plač, to cviljenje nepoznatog ranjenika. Želi da sazna ko je iz voda sada pored njega.

Ja sam Katić. Ko si ti? Što ćutiš? — šapuće, niko mu ne odgovara. Hujanje ledenog vetra i šumor cerja narastaju do nevidljivih zvezda. Dragan će pobeći od ovoga strašnog huka vetra i švapskih mekih koraka kroz sneg i šiblje. Plotun s boka i odozdo, od Dragana, prelomi tmušu i huku vetra u šumi. Prvi do njega jauknu: Katiću, ode mi noga! — Ne ostavljaj me, ko brata te molim! Kuršumi Mu švićkaju oko glave, svuda prašte bombe, a on ne hvata zaklon: da se sjuri ka tom pojasu vatre, ka Draganu? Povlači se! Levo! Za mnom! Ne može da se pomakne: Dragan je desno i dole. Stoji uz deblo, drhti, steže bombu i pušku, ne zna kuda će. Katiću, spasi me! Ne ostavljaj me! Prepoznaje kaplara Jakova, ali ne sme da mu se javi: ako spasava njega, ostavlja Dragana. Vatrice iz pušaka sve više ih opkoljavaju, odozdo, od Dragana. Potrča nekoliko koraka naniže, eksplozija bombe ga obori; ne zna koliko dugo leži, ispljuvavajući sneg, lišće, smrad eksploziva. Baulja unazad, ka jauku kaplara Jakova. Napipava ga, saginje se: Jaši me! A kud ću ja bez Dragana? — zavapi. Stenjući, kaplar Jakov ga obgrli, obesi mu se o vrat, objaha ga zdravom nogom; Adam ga dohvati za ranjenu i pođe za svojim vodom, levo. A kud ću ja bez Dragana? — muca u bunilu i nosi ranjenog kaplara kroz šiblje; ne žuri; ne želi da ode daleko od Dragana. Čim tamo, prema njemu, prestane da puca, vratiće se. Siđe u potok, u zaklon od kuršuma. Sluša. Pucnjava se odmiče; huk vetra narasta. Jakove, moram ovde da te spustim. Ne psuj. Moram. Idem po Dragana. Zar ćeš zbog konja da ostaviš druga? Znaš da nisam izdajica, boga ti jarkog! Al' ne mogu da ostavim Dragana. Vuci se potokom, nizbrdica je. Stići ću te. Dum-dum mi razneo kuk. Svršio sam svoje. Ponesi me još malo. Pa vredim više od tvog konja, milu ti majku! Jao, čoveče! Ne psuj, ne ostavljam te. Vratiću se s Draganom. Jurnu natrag šumom, ka sve ređoj pucnjavi koja se spušta ka potoku. Trči, kliza se, pada. Gleda u krošnje i vrhove drveća: ne zna gde je. Ne sme dalje. Dragan je iz livada dolazio na njegov zvižduk: stavlja svijen prst u usta,

zviždi. Pravcem kojim se povukao njegov eskadron, jauci i dozivi ranjenika. Vetar sve jače huji šumom. Zvižduk mu se iščupa iz grla. Ponavlja otegnuto, jako, nekoliko puta. Osluškuje: ako ga je čuo, sad treba da zanjišti. Čuje samo dozivanje Švaba i njihovu trubu, u potoku. Okupljaju se, bitka je završena, zaključi. Ubili ili zarobili Dragana? Zaplaka. Ide šumom, napred — natrag, levo — desno; zviždi iz sve snage. Nigde breščića. Zviždi. Vetar huči u lisnatim krošnjama cerova. ... Otac ga budio s fenjerom u ruci, budio i osmehivao se: „Sine, oždrebila se Lisa. Muško. Diži se da ga vidiš. Ima veliki cvet, na majku. A noge mu velike i vrat dug. Biće trkač." Na čistoj slami uz jasle ležalo je mokro, sluzavo ždrebence zatvorenih očiju; mati mu lizala, kupala, najpre glavu. Sluge su pile i veselile se; otac držao fenjer da mu ga što bolje osvetli; gledao u njega, Adama, ushićenog, nadnetog nad ždrebetom. „Zvaćemo ga Dragan", prošaptao i prstima mu pomilovao mokar, sluzav cvetić među još neotvorenim očima. „Nek mu je srećno ime", rekao je Đorđe, a kobila ga brnjicom udarila po ruci, braneći ždrebe od njegovih milovanja. Do svanuća nije mogao da se odvoji od ždrebeta; patio što se muči da ustane i podoji: video mu prve mutne poglede i osmehivao mu se, uveren da je Dragan, prvo na svetu, pre majke, Lise, ugledao njega, Adama. Od tada mu je štala postala najčešće boravište; Dragan najmiliji drug i najradosnija igra. Dvaput dnevno menjao mu prostirku, pojio ga mlekom, hranio lišćem mlade deteline n šećerom, timario, češljao grivu, gledao kako raste, rastao s njim. Kad je Dragan porastao da se uzjaše, tad se i on zamomčio. Tada je započela i njihova međusobna borba, koja je trajala od cvetanja šljiva do berbe vinograda, a o kojoj je u svim pojedinostima pričalo celo Prerovo: Dragan mu se nije dao da ga uzjaše. Ugrizao ga, čiftao se, bacao sa sebe; više puta u vrzinu, jedanput i na plot, rebra mu odrao. Adam mu nijedan udarac nije uzvratio udarcem; ni opsovao nije, on koji se za najmanju uvredu i iz obesti sa svakim, i mnogo jačim od sebe, tukao. A pred mladim pastuvom je plakao, milovao ga, tepao mu od ranog jutra na livadi, borio se da ga uzjaše. Selo se zabavljalo, uveče zbrajalo koliko je puta toga dana bio zbačen ili udaren čiftama „Đorđev nesmajnik"; vršnjaci likovali zbog njegovih poraza, devojke mu se sažaljivo osmehivale, starci-konjanici važno ga poučavali, ne želeći da uspe; jedino su ga neke mlade udovice svesrdno hrabrile. Đorđe je bio očajan; nije znao kako da ga odvoji od pastuva; bio nameran da otruje Dragana. Ali ga deda Aćim bodrio da istraje: „Hoću da te

vidim kako povrh plotova galopiraš Prerovom." A dogodilo se to pri jednom zalasku sunca, na obali Morave, neočekivano, kad se u sebi zaricao: „Ako ga do nedelje ne uzjašem, ubiću ga iz puške. U cvet ću da mu opalim." Tada je Dragan zanjištao, podskočio u mestu, najpre prednjim pa zadnjim nogama, onda se ukipio drhteći, utrnuo od nekakvog straha. Držeći se obema rukama za grivu, Adam ga oprezno uzjahao i ostao nepomičan. Bojeći se pastuvske podlosti, hitro je skočio s njega. Dragan ga pogledao i ostao ukipljen. Adam mu još jednom i poslednji put zapretio da će ga još noćas ubiti i gurnuti u Moravu, uhvatio mu se za hrbat i koren vrata i bacio na gola leđa. Dragan je ostao nepomičan, drhteći u nekoj jezi. Spustio mu dlan na vrat, lako, nežno ga pljusnuo. Dragan je poleteo prvo kasom, pa onda galopom, uz Moravu, preko suvih livada i obranih kukuruza; kao da je potrčao za suncem, koje je prezrelo i krupno padalo za planinu. Adam mu polegao po snažnim plećima, držeći mu se za grivu, plakao od sreće. Prvi put tako plakao, iako je verovao da će ga zbaciti u Moravu ili poljski bunar. A Dragan se zaustavio kad je sav kipteo u znoju i peni. Bili su u drugom ataru; sunca više nije bilo. Njegov nestanak bio mu je toliko značajan da je pomislio: „Možda više neće ni izgrejati." Noć se izvlačila iz topoljaka, silazila sa starih vrba i šuljala se vrzinama ka Prerovu. Skočio je s Dragana i seo ispred njega na suvu travu, zagledan u konja, začuđen, kao da sanja. Sanja: jesenje veče miriše na pokošenu otavu. Prve zvezde na Draganov znoj. Tek kad se sasvim smrklo, ustao je da se uveri da ne sanja: probao da ga uzjaše. A Dragan se nije protivio; još mokar i topao, disao je preglasno. Uzjahao ga i hodom poterao ka pojati, cepteći od straha da ga ne zbaci i kazni za onaj san galopom uz Moravu, za suncem. Svu noć ga uzjahivao i sjahivao, milovao, hranio, ljubio u cvet, a kad je svanulo, kad se berači rasuli po vinogradima, on je pojurio na Draganu poljem, jurio tamo gde bi ugledao nekog Prerovca i Prerovku, da ga svi vide, a oni blenuli u čuđenju; galopirao je selom, sokacima pored svih kuća u kojima je imao ponekog da zadivi ili da čika. Kad se zaustavio pred svojom kapijom, otac je prekrio dlanovima lice da ga ne gleda; dozivao je dedu, nije se pojavio na doksatu. Pojurio ka mehani i stao pred vratima, na samom pragu. Deda Aćim je sklonio novine, skinuo naočare i povikao: „Dočekao sam! Živeo mi, sine! Krsto, ko ti danas uđe u mehanu, neka pije koliko hoće. Ja častim. Sjaši, Adame." Od tada je Prerovo strepelo kad on u ponoć galopira njegovim sokacima i snom. O saborima i bogomoljama vodila se igra i opklada s momcima: „Ko mi ga uzjaše, neka ga tera kući", čikao je Adam i uživao kako Dragan zbacuje sve; ne da nikom sem njemu da ga jaše. I niko na zemlji kojom teče Morava nije bio ponosniji od njega. Sve do one mesečine, kad je Natalija u mladom

kukuruzu pokušala da uzjaše Dragana, a on je zbacio sa sebe, pa ona u padu slomila ruku. Iščupao kolac, jurnuo da ga udari, zamahnuo: Dragan se stresao, smanjio, kao da je zacvileo. Bacio je kolac i samo ga grozno opsovao. A posle, dok je ona bolovala i kad je otišla u Beograd na škole, pa mu jedno jedino pismo napisala, ali onako, komšijski, on je od tuge i besa, u želji da se satre s Draganom, noću ga naterivao da preskače poljske bunare. Najpre pred vršnjacima, koji su ležali uokolo i čekali da se slomi. A potom je sam nastavljao da čika sudbinu. Tako do rata... Ide od debla do debla, napipava ih, ne vidi ih u tmini; šuma huči, valja se ledena vetruština i magla. Guši se, sve teže zviždi. Ne prestaje da zviždi. I ne sme daleko. Uzbrdo — nizbrdo, od debla do debla, ruke su mu vlažne od lišaja. Nigde onog breščića; niotkud njiska. Osim vetra, čuje još ječanje dvojice ostavljenih ranjenika. Ne sme da im priđe. Treba kaplara Jakova da iznese. Kuda da ga nosi? Posle neće znati ni da se vrati u prostor gde je ostavio Dragana. Kako sutra živom Srbinu da pogleda u oči što je noćas ranjenog druga ostavio u potoku? Jakove! — prodera se gnevno. Iz potoka puče puška. Od vetra ne razabira kojoj vojsci pripada. Opet doziva Jakova, sad glasnije. Adame — prepade ga s leđa Jakov. Pa što ćutiš, boga ti jarkog?! Nisam ti odmah poznao glas. Jedva te čujem. Istekla mi krv. Gde si? Sad je dockan. Traži svog konja. Ja neću osvanuti. Ma kako nećeš! — napipa ga i saže se: — Uhvati me za vrat. Drži se čvrsto. Nisi čuo njisak konja? — Kaplar Jakov ne odgovara. Ponese ga kroz šumu, tminu, huk. Nosi ga stranom, smerom kojim je išla bitka. Pade nekoliko puta. Jakov stenje, dašće mu u vrat, ali sve tiše. I sve labavije ga drži; mora da mu drži obe noge. Jakov se sasvim opusti i ne jauknu kad on pokuša da mu stezanjem ranjene noge zaustavi pad. Ruka mu je mokra i lepljiva. A kaplar Jakov nazire se na snegu, ne stenje više. Utrnuo od bola ili izgubio svest? Natovari ga kao vreću. Da ga što pre donese do eskadrona i vrati se natrag. Muči se da zapamti smer; počinje da broji korake i procenjuje koliko je koraka prešao noseći Jakova. Boli ga dušnik od napora, jedva diše; mora malo da se odmori. Kresnu žigicu da pripali cigaretu i ugleda kaplarove otvorene oči i iskežena usta. Mrtav! Drmnu ga, prisloni glavu na grudi: ne diše. Zavlači mu ruke u nedra: hladi se.

Pa on je mrtav! — kaže glasno i vraća cigaretu u džep. Drhti. Uza sama kolena nešto mu zašapta kaplar Jakov. Nogom zgazi žbun. Šapat mu se razleže nad samim temenom, po šajkači. Mahnu rukom, udari u granu, ščepa je. Kaplar Jakov ne prestaje da mrmori: svija granu, hvata je obema rukama, davi disanje kaplara Jakova. Uspe se na oboreno deblo: zastenja i zaječa kaplar Jakov. Skoči i potrča šumom, natrag, ka Draganu. Seti se da treba korake da broji. Pretrčao je petnaestak. Zviznu, nekako. Huči šuma. I nastavlja šumom, kroz tminu, šumor i hujanje, glasno brojeći svoje korake. Stane, zviždukom doziva Dragana, sluša, nastavlja glasno da broji korake meću cerovim deblima, napred — natrag. Opet zviždi.

4 Sa mraza i vejavice, čim je pao mrak, povukao se puk iz plitkih rovova u potoke i zavetrinu da uz vatre sačeka jutro. Na položaju i predstraži ostala je četa u kojoj su vodnici Danilo Istorija i Bora Pub. Komandir im dozvolio da nalože jednu vatru, ispod rovova, u jelaku; mogu samo na smenu, po desetinama, da se greju. Vatru naložiše u rupi jele koju je oluja iščupala s korenom. Bora Pub odbija tu komandirovu samilost, ne izlazi iz rova: gnezdi se na gomilici paprati, grči uza zid rova; dve noći nije spavao, drema mu se; sluša fijukanje vetra više glave, po rubu rova, i kako negde blizu, na mrazu i snegu, ječi neka suva napukla grana, kao živa. I inače, noć mu godi: ne gleda ratničku bedu. Danilo Istorija, da ne bulji u mrak, da ne samuje, sedi s vojnicima pored vatre, na jelovom granju. Vetar nosi sneg, vitla dim, uvija i povija plamenje, rasteruje vojnike sa svog smera, zasipa ih snegom. Vojnici uzmiču i beže od dima, guraju se i svađaju za mesto gde vetar ne tera dim. Danilo Istorija neće da uzmakne: šmrče, briše maramicom suze. Neki vojnici mu se podsmevaju. Otkud im snaga i za to? Posmatra ih: izvrnute šajkače natukli na uši; neki konopčićima povezali oko sebe prepolovljena šatorska krila; mnogima se raspali opanci, pa su samo u čarapama, preko kojih su na stopala natukli torbe ili šajkače i povezali ih kanapom. Te su kape pokupljene s mrtvih, pomisli Danilo: neke su ukradene u drugoj četi, čuo je danas i to. Žvaću smrznute ostatke taina i neprestano zure u njegov šinjel i cokule. Neugodno mu je; veoma mu je neugodna ta neravnopravnost koju ne može da izmeni. Đak! Podnaredniče, hoćeš suve šljive? — vojnik iza leđa pruža mu porciju suvih šljiva. Začudi se, obradova, uzima dve: Hvala ti, druže — kaže uzbuđeno. Pet za marjaš. Uzmi koliko hoćeš. Danilo ga zagleda razočarano: od natučene šajkače ne vidi mu oči. Sneg mu je na šajkači, po brkovima, na ramenima, ali ga prepoznaje: tome je

danas, pred postrojenim bataljonom, komandant zakačio na pocepan gunj Medalju za hrabrost zato što je, odsečen od čete i opkoljen, sam zarobio sedam neprijateljskih vojnika s mitraljezom i tri sanduka municije; i za još nekoliko podviga. Uzima još dve šljive i daje prodavcu, junaku, marjaš. Paune, daj čoveku koliko ti je platio — kaže kaplar Zdravko, koji mu je inače dosadio ljubaznošću, brigom, tešenjem: „Ne bije svako ne boj se." Ne treba. Hvala! Treba, treba, gospodine vodniče. Kad se trguje, ima pošteno da se trguje — kaže kaplar Zdravko. Uzmi, vodniče, za koliko si platio — ljuti se junak prodavac. Neću tvoje šljive! Gubi se! — odgurnu ga. Mogu li ja, vodniče, da uzmem tvoju šljivu? — pita vojnik sa šajkačama natučenim na stopala; gola peta virka mu kroz pocepanu čarapu. Uzmi pet! — kaže Danilo. Oni počinju žestoku svađu oko jedne suve šljive. Danilo Istorija ustaje i kroz mećavu i mrak odlazi u rov, traži Boru Puba, seda uz njega: Zar su junaci tako gramzivi i jadni, Boro? Šapući to svoje krupno otkriće, čuće te. Zar se s tako niskim osećanjima ljudi bore za uzvišene i svete ciljeve oslobođenja i ujedinjenja Srpstva? — kaže podignutim glasom, drhteći. Zašto su junaci gramzivi i bedni, i što se ljudi, kako ti kažeš, s niskim osećanjima bore za uzvišene ciljeve, da to saznaš, moj Danilo, nisi morao da dočekaš ovu noć. A tebi je, zaista, normalno što su ljudi i naši vojnici takvi? Normalno. Ljudi su, naprosto, gramzivi i jadni. Ja se jedino čudim što se oni uopšte bore za te naše svete ciljeve. Zašto su junaci i zašto ginu, to je, burazeru, pravo pitanje. Zašto ne pobiju komandire i bandoglave vodnike, pa svi pođu kućama. Evo ih opet. Čuješ li tu viku? Slušaj malo, slušaj to što viču iz potoka: Braćo, za koga se smrzavate? Bežite kući, ej, seljaci! Ginete bosi i gladni za Pašića i oficirske trtonje! Mećava kida dozive i pretnje, raznosi ih dubodolinom i pomrčinom, u kojoj huče šume. Jesu li to naši vojnici, Boro?

To su begunci. Iz nekog drugog puka, valjda. Otkako se smrklo, prolaze potocima i beže preko planine, ka Moravi. Čuj onoga kako kuka. Bežite kući! Braćo, propala je Srbija! To je jezivo, Boro. To je samo stvarnost, Danilo. Bez uzvišenih laži. Ja neću da se smrznem na Maljenu. Hoću da poginem u boju, kao čovek, u jurišu. Sutra će ti se ispuniti želja. Pripij se uz mene. I podigni okovratnik šinjela, ako to nisi učinio. Sneg će ti napuniti nedra. Što si se ućutao? Važi li naša zakletva, Boro? Važi. Iako nisam junak. Ja te neću ostaviti ranjenog. Baš mi je nešto mnogo stalo da mi Švaba ne zarobi očev sat. Ne brini. Nemojmo o tome. To je jedina tema kojom mogu da rasteram san. A neizdržljivo mi se spava. Ako zaspimo, smrznućemo se. Kažu, to je laka i slatka smrt. Ne verujem u takvu smrt. Danilo, pričaj nešto. Makar i o ženama. Možda je, odista, propala Srbija, Boro. Mi smo stigli na Maljen da se žrtvujemo. Ko se na to odlučio, treba da mu je svejedno šta će potom biti. Ja hoću da moj cilj bude ostvaren. Poginuti za pobedu ili poraz, nije naša dilema. Čak je, bogami, uzbudljivije poginuti u porazu. Niko te neće pominjati ako pogineš za pobedu. Slušaj kako ječi ta suva grana. Šta to dovikuje begunac? Slušaj drvo. Tog mučenika. Tu granu. Ništa me nije tako iznenadilo ovde, na frontu, kao jaukanje i kukanje ranjenika. To je jezivo. Kažu, te šrapnelske rane strahovito bole. Pogotovu na mrazu. Znam da bole. Ali, čoveče, vojnici, muškarci, Srbi kukaju! Nigde nisam pročitao da se u ratu toliko kuka. Ne sećam se da u „Ratu i miru" vojnici kukaju. Ti ozbiljno veruješ da je smrtno ranjenog Bolkonskog uzbudilo beskrajno plavetnilo i beli oblaci po njemu?

Još verujem. Stvarno je nepodnošljiva ta suva grana. A šta misliš, na šta je pomislio naš Dušan Kazanova kad ga je šrapnel ljuljnuo u grudi? Nije stigao da pomisli ni na šta. Kaže Tričko da je ostao na mestu mrtav. Ne verujem da je smrt bez bola i misli. Da se umire bez svesti o njoj. Onda se, sigurno, ugleda onaj Veliki krug. Najlakše je poginuti u prvoj bitki. Kao naš Kazanova. U Bačkom bataljonu on je bio najveći hazarder u pokeru. Dogovorili smo se da posle vatrenog krštenja odigramo veliku partiju. Pričaj mi kakva je bila ona seljanka u Boljkovcima. Bila je divna. Ona je bila veličanstvena. Da, bila je poslednja. Ne zbog toga. Ne, časna reč. Pričaj sve po redu. Neizdržljivo mi se spava. Zavejaće nas uskoro. Čim ne govorim, muvaj me pesnicom. Celim lećima osloni se na moja leđa. Tako. Ljubav, bilo kakva i bilo čija, u suštini je stvar topline, dodira. Stvar topline, da ne kažem temperature. Pričaj, Danilo. Pričaj ti kad ti se toliko spava. Da stavimo moj ranac preko glave. Veje mi za vrat. Ako dobro sediš na paprati, stavi ga. E, sad je dobro. Kako reče naš pokojni Kazanova, čoveku treba mnogo malo pa da bude čak i srećan. Ja nisam uspeo da se zaljubim. Na sreću moje majke. Posle rata s Turcima i Bugarima ostade u Beogradu divizija udovica. Bilo ih je za svašta i za sve muške. Od te naše osvete Kosova i oslobođenja južne Srbije, ovajdismo se mi što ne porastosmo za regrutaciju. Ali stigosmo da ženama dižemo noge. Šteta što je srpska pobeda kratko trajala. Što je Gavrilo Princip naumio da uđe u istoriju. Nemoj tako pogano. Ako pored otadžbine postoji još nešto, nešto što zaslužuje da se radi toga ratuje, to je žena. U redu, samo, neka taj cilj ipak bude u množini. Popeću se na drvo da slomim tu granu. Šta ti je sve činila ta tvoja veličanstvena seljanka? Ona dva-tri sata na senu, u vajatu, između prvih i trećih petlova, i mrtav ću se sećati. Ne verujem ti. Ali pričaj. Pričaj zaspaću. Vodniče Lukoviću. Pomrznućemo se. Da naložimo još jednu vatru?

Naložite dve. Pet. Ako samo možete, potpalite ceo Maljen. Boro, koliko je sati? Stao mi sat. Posle pogibije Dušana Kazanove ne navijam sat. Ne mogu više da slušam kako mi po srcu cupka vreme. Pričaj mi nešto o Mađaricama, Danilo. Nemam šta o Mađaricama. Kad sam prošle jeseni pošao u Peštu, zaljubio sam se u jednu koleginicu. Novosađansku. Nevenu. A nijednom nisi bio u nekom peštanskom kupleraju? Kad bi ti, Boro, znao koliko sam patio. To će mi ostati žao. Poginuću, a nisam bio ni u jednom poštenom kupleraju. Moram da se popnem na bukvu i slomim tu granu. Udri me pesnicom da ne zaspim. Udri me, budi drug. Od ponoći, ja tebi ne dam da zaspiš. Ustani, trči malo. Hajde. Ne bih sada ni pred granatom ustao. Tako me lepo zavejao i ušuškao sneg. Nigde mi ne duva. Udri, udri jače. Šta je bilo s tom Nevenom? Eh, šta je bilo. Zaljubio sam se u vozu za Peštu, kad smo pošli na studije. Tek tada, iako smo zajedno učili gimnaziju. Romeo, Verter, koješta! Voleli smo se jedne jeseni i cele zime. A kad su procvetale kruške, ona me izneverila. A što baš kad su procvetale kruške? Tada sam je prvi put video da šeta s njim. Zapamtio sam zasvagda kako su prolazili pored rascvetale kruške. I potom? Malo glasnije pričaj. Ne čujem te od vetra. Potom, kad smo se vratili kućama na ferije, svakog sutona sam se uvlačio u pčelinjak njenog oca. Tu se skrivao. Ležao pod košnicama da je vidim kako prolazi izmeću šimšira, od bunara do kuće. Kako staje na kapiju i razgovara s njim. Tako svake večeri, ceo jul. Dok Gavrilo Princip ne ubi Ferdinanda. Molim te, pričaj opširno o letu i medu. I glasnije, neka čuju i vojnici. Ja obožavam med. To je najdivnija hrana u našoj galaksiji. Udri me po vratu, Danilo. U sutonu i julu, mora da divno miriše med. Vosak gusto i opojno miriše. Košnice mirišu čudesno. Pčela je najčudesniji stvor. U stvari, pčela je jedini mirišljav stvor u našoj galaksiji. Koliko je taj Nevenin otac imao košnica? Verovatno, oko trideset.

Pa to mora da bruji veče. Bruji leto. Bruji. Kao veliki gradovi. Najsavršeniji gradovi na svetu. U celoj galaksiji. Savršen poredak pravde i dužnosti. Pčele su svirepe. Da. Gledao sam jedan linč nekakve bube koja im se uvukla u košnicu. Ratuju, znači. I pčele ubijaju. Ubijaju, ali pravedno. Nemaju seksualni nagon. Zato su savršene i čiste. I toliko vredne. Udri me jače ili pričaj glasnije. Pored voska i meda, nisi pomenuo i poseban miris cvetnog polena. To je slatkasto i opojno. Moram da slomim tu granu, Boro, ne spavaj. Da malo pocupkamo zajedno. Da nas produva. Ni granata me ne može podići. Naglo si se pomakao, opet mi duva i struji sneg. Udri me po vratu. Od ponoći ću ja tebe. Tako, tako. Voliš li dud, Boro? Ne. Ali znam kako izgleda. Moj deda, mamin otac, ima u Kamenici, na imanju, drvored ogromnih dudova. Sunce se zaglavi u njima. Nećeš verovati, vetar zaluta u njihove krošnje, pa zašumori kao Fruška, čuješ li me? Uživao sam da slušam kako vetar stresa dudinje. Njihovo meko, gusto padanje. Kapanje. Možeš li to da zamisliš? Da. Truo zvuk. Onda naiđu jata belih gusaka. U onoj priči u bukvaru. I jedu dudinje. Kad im zapadnu, uspravljaju vratove, mašu krilima. Da. Glupa živina. A moj deda Nikola zasuzi i kaže: „Sinko, samo još jednu želju imam. Da među svojim dudovima vidim Srbijance, oslobodioce, na belim konjima." U oproštajnom pismu napisah mu: „Deda, idem u Srbiju da ti se vratim na belom konju." Nikad nisam video belog konja. Postoje. Video sam ih. U bajkama.

Ako ja ne stignem na belom konju, hoćeš li da odeš mojima, u Novi Sad? Važi. Volim da putujem. Ispričaj im da sam bio junak, to je najvažnije. Slaži ako ne bude istina. Biće im lakše. Šta me briga za istinu. Ti si mi drug. Moja mati daće ti jednog drvenog konjića. Za tvog sina. Nema u Bačkoj lepšeg drvenog konjića. To je jedan divan šarac. Deda mi ga poklonio s nekim srpskim rečima. Danilo, ej, pa tebi se mnogo spava. Što me ne probudiš, bogati?! Jesi li čuo šta sam ti rekao? Jesam. I ja obožavam konje. To je u našoj galaksiji jedina životinja koju ne bih mogao da ubijem. Udri me jače, Boro. Jače, jače. Udri ti mene. I pričaj glasno. O konjima, guskama, pčelama, pričaj. Huči Maljen, Boro. Huči galaksija, Danilo. Veliki krug se zavitlao. Ne žali me. Nemoj ni ti mene.

5 General Mišić, iz Štaba armije u Boljkovcima, govori u slušalicu: Izgubili smo Maljen, vojvodo. Neprijatelj je stao na Suvoborsku gredu. Vojvoda Putnik iz Vrhovne komande u Kragujevcu: Šta ste vi preduzeli? General Mišić: Ništa nisam mogao da preduzmem, Maljen je zauzet juče oko šesnaest časova, a ja sam to saznao tek danas oko podne. Vojvoda Putnik: I gde smo sada, u ovom času? General Mišić: Više od osam stotina poginulo i nestalo. Blizu četiri stotine prošlo kroz previjalište. Dvanaesti puk drugog poziva spao na šesto trideset ljudi. Dva bataljona trećeg poziva nemaju ni sto pedeset pušaka. Neke čete više ne postoje. Nijedan vojnik ni oficir nije ostao za ime četi. Vojvoda Putnik: Za položaje vas pitam, Mišiću. General Mišić: Levo krilo mi je skoro sasvim slomljeno. Pukla praznina na zapadnom vencu Suvobora. Otkinut sam od Užičke vojske. Vojvoda Putnik: Ja sam očekivao pad Maljena. Dobro je što se to nije dogodilo pre nedelju dana. General Mišić: Nezadrživ je prodor Švaba u zaleđe armije. Za dva dana mogu se sjuriti do Čačka. Vojvoda Putnik: Može konjički eskadron na terenskom jahanju. I to u septembru mesecu.

General Mišić: Ja Vrhovnoj komandi predočavam posledice. I molim vas da s najvećom pažnjom razmotrite kritično stanje Prve armije. Teže je no ikad. Vojvoda Putnik: Imate li nešto da mi kažete čega neće biti u vašem redovnom izveštaju? General Mišić: Događaji su brži od naših redovnih izveštaja, gospodine vojvodo. Svakog sata menja se položaj Prve armije. I naglo pogoršava. Vojvoda Putnik: Slušam vas. General Mišić:: I centralni položaji mi pucaju i ulubljuju se. Austrijanci su zauzeli strane i visove, sve najbolje položaje za napad na Suvobor. Ovladali svim planinskim prilazima. Stekli su uslove za velike pokrete i manevre. Više ne postoji mogućnost za naš napad. Vojvoda Putnik: Ja u taj napad nisam verovao ni kad ste mi ga vi dva dana samouvereno najavljivali. General Mišić: A ja sam verovao, vojvodo. Morao sam da verujem. Vojvoda Putnik: Verujte do činjenica, Mišiću. General Mišić: Morao sam da verujem i kad su činjenice protiv vere. Moram i sada da verujem preko činjenica. Vojvoda Putnik: Na tako dugačkom frontu kakav je vaš, u toku prošle noći i danas moralo se dogoditi nešto i za nas dobro. Rat svagda donosi i neku svoju zlu pravdu. Neku svoju opaku ravnotežu. Da li me čujete? General Mišić: Prvi i Šesti puk danas su u borbi upotrebili bajonet i bombu. Sasvim uspešno. Buknula mržnja. Smogli snage da pogledaju Austrijancima u oči. To je jedino dobro u mojoj armiji danas. Vojvoda Putnik:

Jeste li pohvalili pukove što su se tako srčano borili? General Mišić: Poslao sam pohvalu i predložiću ih za odlikovanje. Vojvoda Putnik: Slušam vas, Mišiću. General Mišić: Otkako sam primio komandu nad armijom, danas je prvi dan da mi je broj predajnika Austrijancu manji od broja poginulih. Vojvoda Putnik: Znači da se shvata šta nam jedino preostaje. General Mišić: Nisam ubeđen da ćemo sutra odbraniti večerašnje položaje. Zato sam danas svim divizijama odredio pravce mogućnog povlačenja. Vojvoda Putnik: Odmah povucite takvu zapovest. Vi morate održati položaje na kojima ste večeras. General Mišić: To nije mogućno, vojvodo. Iz svih divizija javljaju da pod zaštitom magle, celog dana i noćas, ne prestaju neprijateljeva grupisanja za sutrašnji napad. Tri korpusa. Vojvoda Putnik: Svejedno. Ostanite gde ste. General Mišić: Ali ja nemam ni bataljon armijske rezerve da pošaljem ka Maljenu i pokušam da usporim obuhvatanje armije s južnih ogranaka Suvobora. Danonoćne borbe, ispresecano zemljište, sneg i mraz sasvim su iznurili armiju. Planina je pojela. A ja se uzdao u nju. Vojvoda Putnik: Planina jede i Poćorekovu armiju. I njegove trupe iznuruje lomno zemljište i mećava. General Mišić: Ali Poćorek ima moć da pobedi, a ja nemam snage da se odbranim tu gde stojim. Vojvoda Putnik: Zar treba noćas vas da ubeđujem šta bi povlačenje Prve armije značilo za celokupnu srpsku odbranu? Nastala bi katastrofa. Vama to nije jasno,

Mišiću? General Mišić: A pitam ja vas, gospodine vojvodo, šta će s Beogradom i svekolikim srpskim frontom biti kad vas iduće noći obavestim da mi dve divizije više ne postoje? Da Prve armije... Vojvoda Putnik: Čekajte, nisam sve rekao. Odmah ću narediti svim armijama da sutra žestoko napadnu i olakšaju vam pritisak. Ali vi morate po svaku cenu odbraniti položaje koje danas držite. Ponavljam: u vašim je rukama sudbina srpskog fronta. Ostanite gde ste. General Mišić: A artiljerija i granate? Da li me čujete, vojvodo? Vojvoda Putnik: Pašić mi javlja da je laća s pedeset hiljada granata danas stigla u Solun. Još noćas krenuće železnicom za Kragujevac. Ako Bugari ne prekinu prugu. Obavestite štabove i trupe. Neka svaki vojnik čuje: stižu granate. I ostanite gde ste. General Mišić: Do granica mogućnosti. Učiniću.

6 General Mišić iz Štaba Prve armije: Da, čujem vas dobro. Veje li sneg kod vas? Pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa, komandant Dunavske divizije prvog poziva, sa položaja: Tmuša. Švabe su još sinoć iskazale odluku da mi danas probiju front. Svu noć su se gomilali pred našim položajima. Nije prestajao pokret komore i baterija. U svanuće, još se nije ni razdanilo, navališe žestokom paljbom pešadije i artiljerije. Precizno. Zauzeli su Slavkovicu. General Mišić: Sve što su vam zauzeli, morate oteti. Sve što vam zauzmu, odmah vraćajte. Zato je bolje, Anđelkoviću, da se ne biju dva boja za isti položaj. Komandant Dunavske prvog poziva: Naredio sam napad za povratak Slavkovice. Ali bez uspeha. Navaljuju još jače. General Mišić: Još jače navalite i vi. Danas se ne sme odstupiti. Gledajte ka Kolubari samo leđima okrenuti Suvoboru. Ako je tmuša. Drinska? Ja sam, čujem vas. Pukovnik Krsta Smiljanić, komandant Drinske divizije, sa položaja: Neprijatelj nastupa na celom frontu moje divizije. Od sela Ba, preko Građenika, od Kadine Luke ka Rajcu. Malopre krenu novi napad između Brančića i Dragobiljske reke ka Glavici i Majdanu. Švabe su posele Spasojevinu. Moje trupe teško odolevaju. Neophodna mi je pomoć, gospodine generale. Najhitnija pomoć. General Mišić: Zahtevam najveću upornost u odbrani. Pribrano i uporno, Smiljaniću. Da se radi bajonetom i bombom kao juče. Da se Švabi zagleda u oči. Artiljerija Moravske divizije radiće za vas do poslednje granate. Veću pomoć ne mogu

da vam pružim. Nemam. Ne smećite s uma: danas ne smemo ni potok ni ćuvik da izgubimo. Halo, Moravska! Zovite mi komandanta divizije. Govori Mišić. Šta o vama moram da znam, Miliću? Pukovnik Ljuba Milić, komandant Moravske divizije drugog poziva: Prst nam je na obaraču, gospodine generale. Čekamo. Spremili se za opšti napad, ali kao da im je još rano. Gusta je magla. Prava nevidnina. General Mišić: Nije im nevidnina, nego su prvo jurnuli na slabijeg. Čujete li kako grmi na Dunavsku? Njoj nije lako. Odmah je pomozite svim svojim topovima. Tucite Boblije. Svom snagom branite gukoške položaje. Komandant Moravske: Malo granata imam, gospodine generale. Ako danas „danglisi" rade, sutra će morati da ćute. General Mišić: Neka rade danas. Javite mi uspeh vaših tobdžija. Komandant Drinske divizije prvog poziva, Krsta Smiljanić: Moram da vičem, gospodine generale. U sobi mi pada malter od topovske paljbe. Pala je Slavkovačka kosa. Razvila se žestoka bitka za Građenik. General Mišić: Za Građenik? Kad pre? Komandant Drinske: Građenik. Trpim silne gubitke. Artiljerija nas je pokosila. Očajnički se borimo. Od mojih trupa više se ne može ... General Mišić: Građenik se mora odbraniti. Njegov pad imaće nesagledivo nepovoljne posledice po središne položaje armije. Dunavska prvog poziva dospela bi u veoma težak položaj. Čujete li me, Smiljaniću? Komandant Drinske: Možemo izginuti svi, ali ne možemo zaustaviti nadiranje neprijatelja. General Mišić: Ne smete izginuti svi, i morate zaustaviti nadiranje neprijatelja. Komandant Drinske: S kim? Kako? Od moje divizije do noći neće ostati ni puk. Znate li to, gospodine, generale? General Mišić:

Znam. I vi znate da se Građenik i Kota 801 moraju sačuvati. Drugu naredbu nemam. Komandant Drinske: Pomozite mi bar jednim bataljonom. Čujete li me? Za jedan bataljon molim. General Mišić: Ni četu nemam da vam pošaljem. Komandant Drinske: Prebacite mi od nekog. Za danas. General Mišić: Od slabijeg da uzmem, slabom da dam? Halo, Smiljaniću! Halo, Drinska! Poručniče, nađite mi Drinsku. Komandant Drinske: Pala je Kota 801. Zauzeli su Građenik. Razbirate li, generale? General Mišić: Šta će biti sa gukoškim položajima? Komandant Drinske: Tamo se daju očajnički otpori. Neće dugo. General Mišić: Zar danas ne mogadoste više? Što tako malo uradiste danas, pitam vas, pukovniče? Komandant Drinske: Saopštavam vam: Četvrti prekobrojni puk pokošen mi je artiljerijom. Zdrobljen. General Mišić:: Mora da se povrati Građenik i Kota 801. Komandant Drinske: S kim? Aman, čime? General Mišić: Svi štabovi u vatrenu liniju. I vaš. Čujete li me? Na posao, pukovniče. Narediću Dunavskoj da vas pomogne. Dajte mi komandanta Dunavske prvog poziva. Govori Mišić. Halo, vidite li, Kajafa, šta se dogodilo? Komandant Dunavske prvog poziva: Gadno. Sa Građenika napadnuta mi je Šiljkova kosa. General Mišić:

Zar i Šiljkova kosa? Komandant Dunavske prvog poziva: Raspršili mi Deveti pešadijski puk. Rasuo se ka Malom Suvoboru. Ne znam ni gde mi je sada štab puka. General Mišić: Prikupite trupe i, kako god znate, povratite Građenik i Osam stotina jedan. Do mraka. Da, do mraka. Da ne gubimo vreme i ne trošimo reči. Vojvoda Putnik: Primio sam vaš izveštaj. Tako, Mišiću, ne može da ostane. S obzirom na prilike u obe armije i u Užičkoj vojsci, neophodno je da povratite svoje jučerašnje položaje. Sve koje ste danas izgubili. General Mišić: Ja izvršavam vaša naređenja. Ispunjavam svoju jučerašnju izjavu. Ali nisam ni bog ni sotona da činim nemoguće. Trupe se bore poslednjom snagom. I štabove sam naterao u vatru. Vojvoda Putnik: Srbija se oduvek i svagda morala boriti i poslednjom snagom. To nam je sudbina. General Mišić: Ja ne volim da se objašnjavam s istorijom. Pogotovu danas, na Suvoboru. Vojvoda Putnik: Ali se morate objasniti s Vrhovnom komandom. General Mišić: Da, to je moja sudbina. Vojvoda Putnik: Onda me saslušajte. Gubitak naših jučerašnjih položaja mora prouzrokovati povlačenje Treće armije. A time se potkopava Druga armija, pa nam se slama centralni front. Ceo sistem odbrane. Tada pada Beograd. General Mišić: Izlaz je samo u napadu Druge i Treće armije. Njihova pasivnost dovela je Prvu armiju do očajnog stanja. Vojvoda Putnik: Čini se sve što se može, rekao sam vam juče. A vi nastojte svim silama da povratite i održite položaje. Zbogom! General Mišić: Nisam vam sve rekao. Vojvoda Putnik: Nije potrebno. Razumeli smo se. Komandant Drinske divizije:

Ako postoji pakao, na Glavici je pakao. Tuku nas sa svih strana. I s leđa. General Mišić: Šta radi artiljerija Moravske? Komandant Drinske: Radi dobro. Sve što može. Kosi, mlati, ali švapska komanda ne žali ljude. Neprekidno, u talasima navaljuju. Treći prekobrojni puk sačekuje ih bombama i bajonetima. Ordonans mi kaže, krvav potok teče. Puk mi je prepolovljen. Ne može dugo. Napada ga deset svežih bataljona. General Mišić: Mogu samo da vas molim: istrajte, ljudi. Istrajte do noći. Komandant Dunavske divizije prvog poziva: Izveštavam vas da sam povratio Kotu 801. Potpuno sam razbio ceo švapski puk. General Mišić: A gde to bi, Kajafa? Slistio sam ih na Bezimenom brdu. Zapamtiće to bezimeno srpsko brdo. General Mišić: Da, Bezimeno brdo, klekom je obraslo. Klekom, čečvarom ... Pasjim drenom. A vrh je ćelav... Alal vam vera! Tako se radi! I šta se u ovom času događa? Komandant Dunavske prvog poziva: Produžio sam nastupanje ka Dobrom polju. General Mišić: I možeš li ih rasterati? Utrinama... Hvataj krajeve grabovih šuma. Komandant Dunavske prvog poziva: Malopre, đavoljom rukom podiže se magla i otkri mi kolone u nastupanju. Sa Dobrog polja zasuše me Švabe poganom vatrom. I prikovaše Drugi puk. Krenuo sam u pomoć Deveti puk sa Šiljkove kose. Do sada nisam uspeo. General Mišić: Ne čujem vas dobro, Kajafa. Pucaju granate oko linije. Komandant Dunavske prvog poziva: Uspeću noćas, gospodine generale.

General Mišić: Tako je, Kajafa! Noću treba raditi, pas ih švapski. Naša je noć na našoj zemlji. Mi svoje i u pomrčini i u magli vidimo. Komandant Dunavske prvog poziva: Noćas ću povratiti Građenik i Dobro polje. General Mišić: Jeste li vojnički ubeđeni u to? Komandantski? Komandant Dunavske prvog poziva: Staraću se. Staraću se. A ko zna šta bog može. General Mišić: Šta vam rade popovi, Kajafa? Popovi, popovi. Halo! Neka i popovi rade svoj posao. Dozovite mi Dunavsku drugog poziva. Molim komandanta divizije. Govori Mišić. Šta vi radite, Vasiću? Zašto se ne javljate? Komandant Dunavske drugog poziva: Branim Babinu glavu, gospodine generale. General Mišić: Stara, grab, bukve. Retke ... Ima dosta graba, kako se sećam. I šta ste uradili? Komandant Dunavske drugog poziva: Izvršili smo vaše naređenje. Ali jedva. Javljaju mi da se Švabe grupišu za novi napad. Ako se ponove današnji napadi, ja nisam u stanju... General Mišić: Građenik i Dobro polje smo izgubili. Sad je vaš položaj veoma ozbiljan. Komandant Dunavske drugog poziva: Čujem po kretanju vatre da mi gori desni bok. Od magle i snega ne vidi se ništa. General Mišić: Građenik i Dobro polje moramo povratiti do noći. I vašim zalaganjem. Drugi pešadijski puk vraćam vam preko Rajca. Krenite odmah Osmi puk. Komandant Dunavske drugog poziva: Prebacivanje pukova s položaja na položaj, preko ovih urvina i kosa, po ovolikom snegu i mrazu, to je rasipanje snaga, gospodine generale.

General Mišić: Ne čujem vas dobro. Komandant Dunavske drugog poziva: Seci uši, krpi dupe, kaže narod. General Mišić: Baš tako, pukovniče. Upravo tako ja danas komandujem armijom. Od slabog uzimam da pomognem još slabijeg. Od najslabijeg prebacim na jačeg koji je pred slomom. Sa položaja koji samo što nije napadnut, pomažem onaj što se ruši. Taj što se ruši, naređujem da se bezuslovno brani. Posle neuspelog napada, naređujem da se ponovi napad. Tamo gde se beži, naređujem kontranapad. Tako ja komandujem, ćorava vam strana! Jeste li me sad razumeli, Vasiću? Komandant Dunavske drugog poziva: Javljaju da je počeo novi napad na Babinu glavu. General Mišić: Ako je. Sada postupite kako sam naredio: seci uši! Komandant Drinske prvog poziva: Javljam Štabu armije: održasmo gukoške položaje. Krajnjim, poslednjim naporima. Treći prekobrojni puk, bajonetom i bombom, po mraku, odbi trostruko brojnijeg neprijatelja. Bataljoni spali na čete. Izgiboše komandiri i ćaci. Mnogo ranjenika. Svi teški. Iskrvavismo kose i visove. General Mišić: Prenesite vojnicima moju duboku zahvalnost za odličan rad i nezaboravna dela što ih danas učiniše za opstanak našeg naroda. Slava i hvala svima. Komandant Drinske prvog poziva: Šta ću s teškim ranjenicima na snegu i mrazu? Počinje vetar, generale. General Mišić: Ne znam, Smiljaniću. Govori Prva armija. Mišić. Molim vojvodu Putnika. Želim da me s dužnom pažnjom saslušate. Da li me dobro čujete? Vojvoda Putnik: Imali ste težak dan? General Mišić: Najteži je njegov kraj, vojvodo. Padom Građenika i Kote 801, središni

položaji armije mnogo su ulegli. Slamaju se na okomcima Suvobora i jako se povili ka Suvoborskoj gredi. Levo krilo armije duboko je zasečeno, samo što se nije otkinulo. Danas je nagrđeno i desno, zaostalo krilo armije. Gukoški položaji održani su uz takve žrtve da je bolje... Vojvoda Putnik: To se moralo i očekivati. Tačno cilja Poćorek. Napada glavni komunikacijski pravac armije preko Boljkovaca i Gornjeg Milanovca. Nastavite. General Mišić: Prvi put posle prelaska Kolubare, neprijatelj napada frontalno. Ne vodi računa o terenu, vremenskim nepogodama i prirodnim preprekama. Gura napred ne obazirući se na gubitke. Vojvoda Putnik: Šta briga Poćoreka što mu ginu Česi, Hrvati, Bosanci. Šta ga briga za Mađare. Šta ga se tiču žrtve. On se ustremio na Dardanele. General Mišić: Stupio je u odsudnu bitku. Počeo je i s noćnim napadima. Po vejavici i tmuši. Vojvoda Putnik: Mnogo mu se žuri, i dan mu je kratak. Ta žurba ne pokazuje snagu. A da mu dobro ide, ne bi on promenio taktiku. General Mišić: Nisam u to ubeđen, vojvodo. Neprijatelj je premoćniji od nas u svakom pogledu. Naše dalje zadržavanje na postojećim položajima opasno je. I nemoguće. Vojvoda Putnik: Juče sam vam rekao šta mislim o toj vašoj strategiji. General Mišić: Pamtim, ali vam ponavljam: vaš stav ne sadrži inicijativu, vojvodo. On je bez ikakvog borbenog rizika. On je pasivan. Ne pokreće volju. Ubija dušu vojsci. Vojvoda Putnik: Taj stav je izraz svekolikih potreba naše odbrane. On vodi računa o celini srpskog fronta, a ne o jednom njegovom delu. Srbiju neće odbraniti Prva armija, nego cela njena vojska.

General Mišić: Tako se u vojnim akademijama uči. A u ratu, rat može da dobije i jedan pešak. Vojvoda Putnik: Otkad vas znam, od kapetanskog ispita, uvek ste svoje smatrali najvažnijim. Tako i danas o svom frontu mislite. General Mišić: Ali na moje položaje Poćorek je usmerio svoje najveće snage. Ako uspe tu da provali, čeka ga najveća pobeda. Poćorek nije Napoleon. Međutim ... Vojvoda Putnik: Poćorek je švapska budala. Uskoro će to i srpska baba znati. Nastavite što ste započeli. General Mišić: Predočavam Vrhovnoj komandi da se armija zamrsila po ršumu kosa, potoka, visova. Izgubila se po planinama. Nema više ni linije ni strateškog poretka. Pravci kretanja se ukrštaju, pa to stvara osećanje nereda i panike. To vojska vidi i misli da je Komanda izgubila glavu. Haos i beznađe se pojavljuju i u štabovima i u trupama. Vojvoda Putnik: To samo znači da treba smišljeno manevrisati, Mišiću. Nastavite, kažite sve. General Mišić: Dalja borba na postojećim položajima i za Suvoborsku gredu vodi krajnjem iznuravanju armije. Potpuna iscrpljenost trupa nastupiće već u toku sutrašnjeg dana ako neprijatelj napada kao danas. Armija ostaje bez snage ne samo da izvojuje pobedu u napadu, ona za taj napad i pobedu nema sada ni daha ni koraka, nego tvrdim vam, Prva armija više nema moći ni da se brani. Vojvoda Putnik: Pitam vas, Živojine Mišiću: da ste noćas u Vrhovnoj komandi i da sa vašeg mesta Bojović govori to što vi govorite, šta biste učinili? General Mišić: Uvažio bih Bojovićevo mišljenje. Vojvoda Putnik: A onda bi vas telefonom pozvali Stepa, Šturm i Božanović, nazvali bi vas

vetropirom i podneli ostavke na komande armijama. General Mišić: U tom slučaju, ja bih im prihvatio ostavke. Vojvoda Putnik: Na koje položaje želite da povučete armiju? General Mišić: Predlažem da u zoru napustimo planinski lanac Suvobor—Rajac— Prostruga i povučemo se na položaje ispred Gornjeg Milanovca. Vojvoda Putnik: Ponovo vam kao čovek i vojnik, srpski kažem ... Mislite, zaboga, o celini fronta i odbrane, o sudbini Treće i Druge armije mislite. Vašim povlačenjem, njihovi bokovi bili bi strahovito ugroženi. Potpuno ogoljeni. Bili bi obesmišljeni svi dosadašnji napori i tolike žrtve. A šta bi tek bilo sa Užičkom vojskom? Na njenim lećima Poćorek bi se za dva dana dovezao do Čačka. Beograd bismo sutradan morali da napustimo. Kakva vam je to vratolomna strategija, gde vam je strateška logika, aman, Mišiću?! General Mišić: Po mojoj strateškoj logici, vojvodo, događaji se nikako ne bi razvijali po vašem predviđanju. Zašto bi susedne armije morale da se povlače? Zašto bismo Beograd napuštali? Vojvoda Putnik: Nego šta bi bilo, Mišiću? General Mišić: Dobili bismo čvrst, siguran front Prve armije, sposoban da odoli svakom napadu i u povoljnom trenutku krene napred. A neprijatelj bi se razvukao i rasturio po planinama. Nema puteva da privuče artiljeriju. Sneg i mraz poješće mu napadačku snagu. Bilo bi to upadanje u našu zamku i za njega pogubno razvlačenje snaga. Smalaksala bi mu svaka udarna moć. Nastupila bi moralna kriza. Vojvoda Putnik: Nastavite, nastavite dalje. General Mišić: A to bi, jasna stvar, samo koristilo ostalim delovima fronta. Ostale armije bi se učvrstile i dobile mogućnost za napad u neprijateljev izdužen i slab bok. Taj napad Poćorek ne može da izdrži. Njegov slom je onda neminovan.

Vojvoda Putnik: Sve što predlažete je nerealna, poručnička avantura. Opasna optimistička kombinacija, moj Mišiću. Za takvu stratešku kombinaciju treba da poradi sam Gospod Bog, sa strane da ga pripomognu sve boginje vaše sreće i njihova braća — slučajevi. General Mišić: Ne razumem vas ništa. Vojvoda Putnik: Da, baš tako. Jedino kockari i očajnici smeju i moraju da imaju nadu bez stvarnog razloga i računaju na saveznike — sreću i slučaj. Ja nisam ni kockar ni očajnik da računam i radim na sreću i slučaj. General Mišić: A zar ja vama, vojvodo, ličim na očajnika i kockara? Vojvoda Putnik: Stari ste vojnik, Mišiću, i manite se taštine u nevreme. Ona priliči poručnicima na korzu. Slušajte, nisam završio. Molim vas, priberite se i mislite razborito, kako to vi dobro umete. Mi moramo računati s vremenom. Treba raditi na neprijateljevom iscrpljivanju i odlaganju odsudnih sudara, Švabama gori pod nogama. Rusi guraju sa Karpata. Svršeno je sa ofanzivom Ćesarove Balkanske vojske. Sada vreme radi za nas. Iskoristimo ga pametno. General Mišić: Vreme nikad ne radi za slabe i male. Oni moraju da rade i za sebe i za vreme. Vojvoda Putnik: Ispavajte se dobro, Mišiću. Laku noć!

7 Sa položaja koje su sinoć bez borbe napustili, svu noć se čulo roktanje svinja, meketanje koza, mukanje goveda. Mnogi iz čete Luke Boga veruju da se stoka, bežeći pred Švabama, izgubila po planini, pa predlažu da se pođe za njom i najzad, posle desetak dana tavorenja na tainu i suvim šljivama, pojede komad pečenog mesa, skuva ovca. Ali, Luka Bog, koji se s posilnim smestio u napuštenoj brvnari, ne dozvoljava da se napusti novi položaj; naređuje da se kopaju rovovi po Previji, ne dozvoljava ni da se oko vatara spava. Ujutru se očekuje veliki švapski napad vencem Suvobora i Četvrti bataljon se ukopava da ga spremno dočeka. Luka Bog se s nekim naročito bolnim ogorčenjem sinoć zaricao i pretio Ivanu Katiću i Bogdanu Dragoviću da se sutra ni živ ni mrtav neće povući sa Previje. Pada sneg, tmuša je, čuje se škriput ašova: kopaju se rovovi, spava sedeći; vodnici Bogdan Dragović i Ivan Katić bude pospale, požuruju one što kopaju i razgovaraju o teško ranjenom majoru Gavrilu Stankoviću: ako izginu ljudi kakav je Gavrilo Stanković, šta će onda Srbiji značiti pobeda? Ivan tvrdi da je naš poraz neminovan; Bogdan ćuti sličan zaključak. Pred zoru, sa švapske strane, opet se čuje roktanje svinja i kukurikanje. Sava Marić veselo, glasno uzviknu: Braćo, pobedismo na Suvoboru! Vojnici ćute; Ivan mu priđe: Šta se dogodilo, Savo? Švabe su gladne, gospodine vodniče! Otkud vi to znate? Pa čujete li svinju i petla? Slušajte onoga jarca kako švapski mekeće. Da. I za šta je to dokaz? To je dokaz da ne rokću svinje i ne kukuriče petao, niti mekeće jarac. Niti su noćas roktale svinje i mukala goveda. To su gladne Švabe, moj gospodine vodniče! Zaglavila im se komora u snegu, torbe se ispraznile, pa rokću i mekeću po pomrčini da namame stoku. Traže da zakolju nešto. Slušajte,

slušajte! Je l' vam to svinja rokće, je l' vam to jarac mekeće? Ima boga, ima. Ne pamtim da je pre Svetog Nikole pao ovoliki sneg. Otkud baš u ovim danima da ljuljne sneg do pojasa? Ivan ćuti; to roktanje i meketanje nije baš jasno, ali on ne zna kako rokću svinje i mekeću jarci. Vojnici, izmučeni nesnom, glađu i kopanjem rovova, ne pridaju nikakav značaj opažanju i zaključku Save Marića. Do svanuća iskopaše svoje rupe i šćućuriše se u njima da dremaju. Ivan Katić se smesti pored Save u rov, pokri šatorskim krilom i zaspa slušajući kako pada sneg. U svanuće, Švabe se u gustom, zgomilanom streljačkom stroju, ne pucajući, zaplaveše Previjom, očigledno uvereni da su se Srbi noćas dalje povukli. Oni su, prosto, poranili i krenuli bez pravog borbenog poretka da osvoje još jednu kosu i potvrde svoje nezadrživo osvajanje Suvobora. Sava Marić ih prvi spazi: idu meko, lagano, posneženi, govoreći meću sobom. Vodniče, Švabe! — drmnu Ivana. Ivan zbaci sa glave šatorsko krilo, pokuša da se ispravi: Gde su? Eno ih! Petorica! Budi vojnike! Da ih pustimo na cev. Kroz zamagljena stakla Ivan mutno vidi plavkaste utvare kako se zanose i primiču kašljući. Izvuče se iz rova. Puzeći, vuče se po snegu od vojnika do vojnika, budi ih, preti: Švabe! Vidiš li Švabe? Nišani i ne pucaj dok ne komandujem. Prenesi komandu dalje. Vrati se u rov Save Marića i stade da nišani u utvare. U plave utvare, ne u ljude. Švabe zastaju, kao da osluškuju vetar. Ili se nešto dogovaraju, ali ne zauzimaju borbeni stav. Okreću se, zapitkuju. Kao da sačekuju nekoga. Ivan drhti od svesti: pobiće ih kao na strelištu; on sada može ubiti kog zaželi, koga izabere da ubije. Pod njegovom komandom biće ubijeno najmanje dvadeset ljudi. Ni u Istinama ocu ne sme zapisati kako je u jedno svanuće pod njegovom komandom, na nekakvoj suvoborskoj Previji, na svečanoj belini snega, ubijeno tridesetak Švaba. Ljudi, ljudi. Strašno. Ali može. Uzbuđuje ga ta moć. I još nešto sa uzbuđenjem oseća. Grozno. Gleda Savu Marića: priljubio obraz uz kundak, mir mu se zgusnuo na levoj strani lica. To je ubeđenje, a ne mržnja, pomisli Ivan i oseti se sigurnijim, moćnijim za komandu koju za koji tren mora da izgovori. Mora i može. Za Švabama što još uvek stoje zgomilani, prodera se oficir: Napred! Napred! I vetra vas strah!

Ivan toliko razume nemački, ne vidi ga, a želi da ga vidi, pa u njega da nišani. Švabe, u istom nesrećnom stroju, polaze napred. Ali opet lagano, neodlučno. Ne pucaj bez komande! — kaže tiho Ivan, pripija se uz kundak, vrhom puške traži oficira, toga što se ne plaši vetra, ni gole beline Previje. Sneg mu se lepi za stakla naočara, ne vidi ga, a baš u njega, hrabrog, želi da nišani; stroj Švaba u tihom nastupanju vidi u komadima, plavim i belim, sve mu manje liče na ljude. Treba sačekati onoga hrabrog, onog što se ni vetra ne boji. Ne pucaj bez komande! — ponavlja samouverenije. Bogdan Dragović je zgranut, zbunjen što može bez ikakve opasnosti ubiti kad hoće nekoga od onih što lagano idu kosinom Previje, gazeći sneg do raskrižja, uplašen što će ubiti čoveka koji se ne brani, koji ga ne ugrožava; nišan puške mu se pomiče, šeta od Švabe do Švabe; ne zna u koga da nišani, koga da ubije. Ne vidi im lica ni čin: kako među njima da raspozna zlikovca, nekoga od onih koji ubijaju srpske starce i seosku decu, vešaju seljanke, siluju žene; kako da raspozna pljačkaša, osvajačku dušu, švapskog gada? Onog što je ranio majora Gavrila Stankovića, pravdoljupca koji ga je iskupio. U onoj crnoj rupčazi, kada je zaplakao od nepojmljivog bola za Gavrilom Stankovićem, počeo je za njega drukčiji rat; rat je dobio smisao širi i neminovniji od svih ideja, dublji od svih znanih razloga. Nišan mu se zaustavio i drhti na ogromnom, debelom Švabi zabrađenom crnim seljačkim šalom. Opljačkanim šalom. Njega će, toga debelog, pljačkaš je, sigurno je neki gad, čim je ovoliki i debeo, i sme da se zabradi opljačkanim sirotinjskim šalom. Plotun Ivanovog voda skrši se čistinom i proredi zgomilani streljački stroj Švaba. Nepogođeni stoje zbunjeni, ne shvatajući odakle ih tuče plotun; samo manji broj popada u sneg, za mrtvima i ranjenima. Debeli Švaba, zabrađen crnim seljačkim šalom, okreće se da beži, ali Bogdan opali pre no što on uspe da okrene leđa, i sruši ga tako iskošenog. I drugi kuršum opali u crnu gomilu na snegu. Drugi plotun po Ivanovoj komandi obori one što su, zaglavljeni u snegu, pokušali da nišane i pucaju stojeći; nepogođeni okrenuše leđa, pokušavaju da beže dubokim snegom, batrgaju se po njemu kao da su vezani. Bogdan pogodi jednog na kraju i ispusti pušku: da je noć, pobegao bi, zario se u sneg da ne gleda kako se na snegu crne njegove žrtve. Cvokoće. Luka Bog dotrčava zadihan, bez šinjela, viče: Juriš! Juriš, seju im švapsku! Zubima kolji! Potok krvi neka teče!

Četa se diže. Ne žureći mnogo, teško gacajući po dubokom snegu, polazeći za Švabama da poubijaju ostale. Vidite li da su bušni? Mekši su od nas, jesam li vam rekao? — ide za streljačkim strojem Luka Bog i vitla revolverom: — Kad bi danas svaka srpska četa umlatila ovoliko Švaba, Poćorek bi za tri dana pobegao iz Valjeva! Napred do pregiba i čuke! Plen se kupi posle bitke, majku vam lopovsku! Dačiću, ne preturaj mrtve, trči za živima, seju ti gologlavu! Aleksa Dačić ne haje za viku Luke Boga. Trči od ubijenog do ubijenog i pretresa im torbe. Prazne. Ništa za jelo. Tek kod četvrtog nađe paketić dvopeka, kesu duvana i kafu. Na pregibu Previje staju vojnici i, stojeći, pucaju u komoru. Ne ubijaj konje! Samo ljude gađaj! Ljude! — viče Luka Bog. Meću mrtvim Švabama, crnim humkama na belini Previje, sreću se Ivan i Bogdan. Zagledaju se jedan u drugog: Jesi li ubio? Ćute. Plaše se da kažu šta su učinili. Bogdan mu pruža prepolovljenu cigaretu; Ivan je uzima, pripaljuje na Bogdanovom polovčetu i prvi put, žudno, do dna sebe uvlači dim. Puše, ćute i gledaju kako njihovi vojnici žurno pretresaju pobijene Švabe i skidaju im šinjele n cokule. Tiho je, sneg gušće i koso veje.

8 Tišinom Previje razleže se dug rafal, koji uplaši četu zatečenu na kupljenju plena i svlačenju i izuvanju mrtvaca: u potrazi za hlebom, duvanom, konzervama, zanete ratnike bez cokula, šinjela i šatorskih krila zbuni mitraljez. Kao sitni lopovi, pristaju na prvi zaklon: šćućureni pored mrtvaca, ukopavaju se iza njih, iskreću ih porebarke za zaklon. Ranjeni viču, traže pomoć. Ivan i Bogdan ukopavaju se u sneg, ocećajući se krivcima za ovo iznenađenje, ovu osvetu za laku pobedu. Ne znaju kuda će; čekaju komandu Luke Boga, koji se ne javlja. Ispod njih, iz snega, likuje Sava Marić, koji nikad nije hteo da zaviri u torbu i džep poginulog: Za pamet, blesane! Otmi živom, al' ne diraj mrtvom. Da vas vidim, šta ćete sad? Mitraljez sa čuke prestaje da tuče samo dok se menja redenik. Bije u glavu čim neko pokuša da se pridigne. Dragoviću, kreni svoj vod na tog zlikovca! — viče Luka Bog. Bogdan gleda u čuku obraslu klekom i nekim kržljavim drvećem: preko trista metara kosa belina, nigde zaklona. Iznad povijenih brkova Ivan mu vidi bledilo i strah u očima. Hoćeš li zajedno da se podignemo? — kaže tek da nešto kaže. Šta ti pada na namet! Kad ja krenem u juriš ti beži s vodom u rovove! — obrecnu se Bogdan i natuče šajkaču do obrva; uz veliku opasnost oseća i neku omamu čistog, belog prostora, uzbuđenje pred mogućnošću i neizvesnošću podviga: — Prvi vod u strelce, pravac čuka! Za mnom — viče i pokušava da trči po snegu, ali upada u smet do pojasa, čupa se, batrga, i valjda ga baš zato ne pogađaju kuršumi, iako mu oko glave gusto sikću. Neće da legne: zna da ga gledaju Luka Bog, Ivan i cela četa. Okreće se n vidi da se od njegovih vojnika niko nije podigao. Zove, preti. Oni leže i pucaju, ali ne na čuku. Neko mu viče: Lezi, vodniče! Pade u sneg i spazi: sa pregiba Previje, kud je malopre pobegao ostatak onog potučenog švapskog stroja, nailazi dugačak i gust stroj Švaba koji

pucaju stojeći. Plotun! Plotun! — komanduje odnekud Luka Bog. Bogdan ustade i povika: Juriš! Švabe polegaše ne prestajući s vatrom. Čuka nije Beč, đače! Ne čeka te kruna na čuki! — dobacuje mu Aleksa Dačić. Bogdan se okrenu: svi leže. Najpre kleknu, pa se opruži i poče da puca ne nišaneći: zašto ne voli toga buntovnog i drskog čoveka? A trebalo bi da baš njega voli. Na Baćincu, kad im se onako predstavljao Luka Bog, on se jedini nasmejao. Objavio svoju nepokornost i nadmoć. Hrabar, možda najhrabriji u vodu. Ali trguje na položaju, prodaje duvan, hleb, rakiju; čim je zatišje, on krene da nudi i cenjka se kao na pijaci. „A tebe, Dačiću, nije strah da ti Švabe zaplene kapital? Kako možeš svojim gladnim drugovima u rovu da uzimaš pare za hleb koji si zaplenio ili ukrao?" rekao mu je juče ogorčeno. S kakvim prezrenjem mu se osmehnuo! „Kad carevi otimaju i pljačkaju države, što ja, jedan prerovski nadničar, u rovu da ne zaradim neki dinar. Ja ne otimam, gospodine đače." — „Ali, šta će ti pare kad možeš u prvom idućem minutu poginuti?" — „Ako me koknu, pošto nemam šinjel, nek bar imaju plen u parama. Što da Švabe misle da su svi Srbi besparići i golaći?" Ukopava se u sneg. Aleksa Dačić mu kroz pucnjavu opet nešto neprijatno dobacuje. Mora zadobiti njegovo poštovanje i ljubav. Do Baćinca se nijednom uspehu nije radovao kao poštovanju protivnika i onih što ga nisu voleli. Zar mu to više ništa ne znači? Nišani, puca. Ivan je opet pored Save Marića, koji mu je pritrčao kad su se Švabe zaplavele na belom, oštrom rubu Previje. Puca u Švabe, ali dok puni pušku, neprestano motri na Savu Marića kako, pribrana izraza, pažljivih, tačnih pokreta, dugo nišani i puca bez žurbe; štedi municiju, ozbiljno radi svoj rat. Ivan pokušava da ga sledi, svestan da mu to ne polazi za rukom, ali više ne oseća strah koji zamuti mozak, spetlja ruke i noge, zaguši srcem.

9 General Mišić: Kako ste proveli noć, Kajafa? Komandant Dunavske prvog poziva: U naizmeničnim pešadijskim napadima. Svu noć, generale. Je li bar neki bataljon prespavao u suvoti? Komandant Dunavske prvog poziva: Sem ako su se koliba i tor našli u vatrenoj liniji. Tešim se, ni Švabe noćas nisu spavale. Sabajle nasrću. General Mišić: Ali nek se svakako skuva vojsci nešto toplo za doručak. I ne smećite s uma moju jutrošnju zapovest: verujte dublje od svog neprijatelja! Molim Drinsku! Komandant Drinske prvog poziva: Javljam da sam odustao od nameravanog napada. U svanuće, Treći puk u neredu napustio Zabran. Neprijatelj je u šest časova odsudno napao ceo front Drinske divizije. Da, sve položaje. Izvinite, promukao sam. Nazebao sam. General Mišić: Pazite na veze i saradnju s Moravskom n Timočkom. I pijte vruć lipov čaj. Dobro ga zasladite prženim šećerom. I ne zaboravljajte: u veri u sebe sva nam je rezerva i za danas. Dajte mi Dunavsku drugog poziva: Komandant Dunavske drugog poziva: Krenuli su još u zoru. Žestoko. Namere su im određene. Nisu nam potrebni zarobljenici, nemamo šta da odgonetamo. Babinu glavu nećemo dugo držati. To je za sada sve. General Mišić: Napadnuti su nam svi položaji još u svanuće. Cela armija. Čujete li kako krklja i huči Suvobor? Poćorek je odlučan da nas sjuri sa Suvoborske grede. A Babinu glavu, kako znate, ne dajte do mraka, Vasiću. Zapovedam vam: verujte u vojnike! Više verujte, kažem. Halo, Moravska! Komandant Moravske divizije:

Švabe nastupaju u gustim pešačkim talasima. Artiljerija im radi tačno i strahovito. Naši kontranapadi ne uspevaju. Moram da odustanem od svih jučerašnjih i noćašnjih zapovesti. General Mišić: Morate izdržati. Morate. Pojmite tu reč celu, dokraja. Morate. Komandant Moravske divizije: Ne razumem naređenje. General Mišić: Ja više od vas mrzim takvo naređenje. Ali morate. I verujte. Zapovedam vam: verujte u sebe i Boga. Od vas zavisi sudbina levog krila Treće armije. Čujete li? Ta nesrećnica i bednica, Timočka, okrenula leđa. Komandant Dunavske prvog poziva: Odbačen sam ka Malom Suvoboru i Šiljkovoj kosi. General Mišić: Stanite! Više nijednu bukvu pred Šiljkovom kosom ne smete izgubiti. Ni žbun! Komandant Dunavske prvog poziva: Navalili sa tri kolone. Nadiru u masama. Ništa im se ne može. General Mišić: Smrtni su. Buše ih kuršumi. Može im se, Kajafa. Komandant Dunavske prvog poziva: Sa Građenika i Crnog vrha ubitačna je artiljerija. General Mišić: Sačekajte ih što bliže i radite bajonetima i bombama. Neće dugo navaljivati. Šaljem vam vod Danglisovih brdskih topova. Pomoći će vam odmah Dunavska drugog. Zovem Vasića. Šta je kod vas? Komandant Dunavske drugog poziva: Još nekako odolevam udaru pa levo krilo. Jedva, i neću dugo. General Mišić: Morate napadima odmah pomoći Dunavsku prvog. Kajafi je teško. Rekao sam: pomozite ga! Komandant Drinske prvog poziva:

Slišćen mi je Šesti puk. Ništa ne mogu s njim. On nema više od šest stotina pušaka. Šest stotina, kažem. Upropasti nas artiljerija sa Lisine. Tuku unakrsno. I Treći puk teško nastradao. Naredio sam povlačenje na položaje Golubac—Klaća. Klaća, kažem. General Mišić: Zar ništa drugo niste mogli da učinite? Komandant Drinske prvog poziva: Apsolutno ništa. Komandant Dunavske prvog poziva: Opet mi oteše Kotu 801. Trupe na Rajcu su slabe da mi budu bočno zakrilje i garantuju povlačenje u visini Prostruge. Ne mogu da primim udar sa Pajca. Saopštavam odlučno: ne mogu! General Mišić: Nego šta ćete? Čujete li me? Ruši se Suvobor. Kajafa: Neka udar s Rajca primi Moravska. General Mišić: Moravska je svučena na Lisine i Retke Bukve. Ona nikako ne može da stigne na Prostrugu. Vi i Vasić lično ste mi odgovorni za odbranu Suvobora i Rajca. Vas dvojica! Nemam druge. Rekao sam sve! Vasić: Napadnuti su i Podovi. Probijaju se između Babine glave i Ravne gore. Jedna kolona se spušta niz reku Dičinu, ka Koštunićima. Užasno je stanje Moje divizije. General Mišić: Zar već u Koštunićima? A šta vi radite, zaboga Vasiću? Vasić: Naredio sam Osmom i Osamnaestom puku da zatvore npo6oj* na Ravnoj gori. Napao sam ih i na Dičini. General Mišić: I šta je bilo? Halo, Vasiću, šta je bilo? Šta kažeš, Kajafa? Kajafa: Ne održah Šiljkovu kosu. Nisam mogao, generale. Zdrobljeno mi desno

krilo. General Mišić: Iz usta svojih komandanata neću da čujem reči zdrobljeno, satrveno, užasno, očajno, katastrofalno, Kajafa. Halo! Ne uništava se tako jedan narod i vojska. Ne da se čovek. Ni bogu. Čuješ li me, Kajafa? Kajafa: Ako je vojska neravnopravna, ako je čovek nemoćan da se odbrani? General Mišić: Uvek smo ravnopravni u borbi za opstanak. Čovek je moćan da se odbrani, čuješ li me, Kajafa? Moćan. Kajafa: Trešti oko mene. Ne znam više šta sam. General Mišić: Zaustavite prodor. Obuhvataju nas i stežu. Ostao nam je samo jedan put za povlačenje. Rekao sam, lično ste mi odgovorni. Vi! Drugog nemam, čujete li me, Kajafa? Kajafa: Učiniću sve što mogu. Više od toga ne smem, generale. General Mišić: Učinite sve što mislite da ne možete, pukovniče. Čujem, Vasiću. Vasić: Izgubili smo Babinu glavu. General Mišić: Bolje je da smo izgubili tvoju glavu! Vasić: Ne čujem vas. General Mišić: Onda smo izgubili Suvobor. Vasić: Još stojim na Molitvama. General Mišnć: Kako još? Zašto još? Na Molitvama ćete biti dok ne naredim drugo.

Zgrupite se na Molitvama. Vasić: Prevoji, pa ove provalije i kose sasvim mi raskomadali diviziju. Ni dva bataljona nisu zajedno. General Mišić: To vam tako izgleda zato što gledate u mapu. Život se ne brani gledanjem u mapu, Vasiću. Ni otadžbina ni sloboda nisu na mapi. Još za ćeneralštabni ispit morali ste znati svoju zemlju kao što se zna svoj dom i svoja žena. Vasić: Hvala na lekciji iz geografije, generale. A moja divizija nije zalutala na Suvoboru, nju su iskidali planina i neprijatelj. Ceo korpus bije mene. General Mišić: Čujte me. Ako se naš položaj odmah ne poboljša i neprijatelj ostane na suvoborskoj vododelnici, mi smo obuhvaćeni i za vrat uhvaćeni. Izmeću nas i Užičke vojske zjapi. Tu će Švabe proći u marševskim kolonama, razumete li? Vi danas morate odbraniti Suvobor, Vasiću. Vasić: Pitam vas: kako? S kim? Da li me čujete: s kim? General Mišić: I svojom glavom, pukovniče! Vasić: Mojom glavom neće se odbraniti Suvobor, generale! General Mišić: I tvojom glavom ima da se odbrani Suvobor, Miloše Vasiću! Ostalo ću da izgovorim kad prekinem telefonsku vezu. Kajafa: Vi znate da se svojih izjava ne odričem, niti se svojih odluka plašim, gospodine generale. General Mišić: Nisam dužan da sve čujem, pukovniče. Kajafa: A ja sam dužan da vam sve saopštim: ako danas i odbranim Rajac, sutra ga moram napustiti. Toliko. General Mišić:

Kad smo danas ovako zaratili i sa sobom i svojima, onda me čujte. I panduri i putari za otadžbinu vrše dužnost. Za ispunjenje dužnosti prima se plata. Čujete li me? Kajafa: Ja po časti, a ne po plati, ispunjavam vojničku zakletvu, generale. General Mišić: Vojnička zakletva nije data da se ispuni u kasarni i u miru, pukovniče. Mi vojnici smo se zakleli za jedan jedini dan. Za jedan čas. Za trenutak jedan koji nas čeka. Samo je ženi uvek potrebna vernost. Otadžbina to jedanput, ali dokraja zatraži. Došao je takav čas. Čujete li me, Kajafa? Kajafa: Zar za odbranu Suvobora komandant armije nema drukčiju zapovest? Kad vi mene na zakletvu pozivate, čime ću ja svoje vojnike? General Mišić: Ja nemam armijsku rezervu da vam dam za Rajac. Koristim svoje poslednje komandantsko pravo: pozivam vas na zakletvu. To pravo iskoristite i vi. I javite čim nešto dobro uradite. Načelnik štaba Hadžić: Iz Vrhovne komande dve depeše. U napadima koje su jutros i do podne vršili Obrenovački odred i Druga armija pretrpeli smo velike gubitke. Bez ikakvih uspeha. A Treća armija nije izdržala današnji udar. Levo krilo se naglo povuklo i rastrojilo. Traže hitnu pomoć od nas. General Mišić: Javite da im mogu poslati ordonanse i svog posilnog, Dragutina Rekalića. Šta je bilo s napadima Užičke vojske? Hoće li nas pomoći da nam ne opkole levo krilo? Hadžić: Ništa ne javljaju, gospodine generale. Mislim da se u njihov napad kod Zajčice ne smemo uzdati. General Mišić: A mogu li nešto Crnogorci da pokušaju? Hadžić: Vrhovna komanda prosledila nam depešu ćenerala Jankovića sa Cetinja. Kaže: Neprijatelj je juče ceo dan napadao na položaj Vihra—Vranovina— Varda. Napad je odbijen. Za četiri dana Švabe su imale oko šest stotina

mrtvih i ranjenih. Crnogorci nemaju snage za ofanzivu. General Mišić: Do noći, ja više nemam nijednu naredbu. Već sam pretio komandantima divizija i pozivao ih na ispunjenje zakletve. Komandanti divizija će zapretiti i pozvati na zakletvu komandante pukova. Komandanti pukova će zapretiti komandantima bataljona. A komandanti bataljona neće smeti da prete komandirima četa. I tu je kraj moje komandantske moći. Ostaju još preki sudovi. Hadžić: Ni komandanti pukova ne smeju da prete. U nekim pukovima danas je došlo do gušanja i pucnjave izmeću oficira i vojnika. Javljaju iz Milanovca i Čačka da rulje begunaca silaze s planine. I predajnika je mnogo. Jedan ceo bataljon i šest oficira. General Mišić: Nema predajnika i begunaca u Prvoj armiji, načelniče. To su nesrećnici i očajnici, a ne begunci i predajnici. Ne zamerite mi, ne vičem na vas. Tražite odmah od štabova divizija da se ispitaju današnji zarobljenici: jesu li umorni i gladni? Oskudevaju li u municiji? I imaju li rezerve iza vatrenog stroja? Ljuba Milić: Položaj Moravske postao je neodrživ, gospodine generale. Rune se poslednje odbrane. General Mišić: A zar mislite da je položaj Prve armije kojom, kao što znate, ja komandujem, održiv i bolji? Mislite li da je položaj svekolike srpske vojske bolji od položaja vaše divizije, pukovniče? Ljuba Milić: Ja sam odgovoran za Moravsku diviziju drugog poziva, a ne za armiju i celu srpsku vojsku, gospodine generale. Govorim i radim u okviru svojih nadležnosti i dužnosti. I moći, verujte. General Mišić: Za diviziju vi odgovarate dok je ona u kasarni ili na paradi. A kad se radi za opstanak naroda, odgovorni ste vi, Ljubo Miliću, za sve što se zbilo od pada Kosova do gubljenja Milovca i Gukoša. I za sve što će biti od Gukoša do Segedina i Zagreba. Sve do velike tišine. Da li me čujete? Ne, ne zato što ste pukovnik. Nego zato što ste čovek Srbin. Jeste, tako je. A kad se smrkne, kad vas više Švabe ne vide na nišanskim spravama, vi povucite svoje trupe na

liniju Ploče—Sastavci—Česte Bukve. Ljuba Milić: Kako topove? Kojim putem do Čestih Bukava? Ne vidim put na mapi. Tamo je neprohod. General Mišić: Kakva mapa! Zemlja nam je takva, za korak i ruku. Svuda čovek može da prođe i sve da dohvati. Nema neprohoda. Čujete li me? Gde nije prošao čovek, prošla je stoka, gde nije ona — prolazi zverka. Sad moramo po njenom tragu. Branimo sve što je naše. Svaku biljku, svaku zverku. Svoj trag branimo. Miloš Vasić: Propali su svi moji napori. Divizija mi se raspada. Ostaci jednog puka u neredu se sjurili na Parloge i Ravni Gaj. General Mišić: Pa? Očekujete sažaljenje? Šta je s daljim naporima? Miloš Vasić: Očekujem komandantsko razumevanje, gospodine generale. A ulažu se poslednji napori. Umirući grebe zemlju. To jest, sneg. General Mišić: Nek ne grebe sneg, nego svom krvniku lice. Učinite bar to. Grebite ga! Vasić: Naredio sam povlačenje i ono je u toku. Drugo nisam mogao. General Mišić: Otkud vam ta pamet, pukovniče, da nepogrešivo spasavate svoju stražnjicu. Još niste zaboravili da ste nekad bili ministar. Pa prepišavate Komandu armije. Otac te, pas te tvoj jahao i drmao! A sad, Hadžiću, koje mi vi zlo niste rekli? Zašto plačete? Hadžić: Dogodila nam se najveća nesreća, gospodine generale. Pre deset minuta javlja nam Živko Pavlović iz Vrhovne komande da su prispele granate neupotrebljive za naše topove. General Mišić: Zašto neupotrebljive? Pa zna se kalibar naših topova, pobogu, čoveče! Hadžić: Da, zna se. Ali su granate prispele iz Francuske za dva i po milimetra veće

od kalibra naših topova. I neupotrebljive. Neviđena sabotaža! Sramota! Otpisali nas saveznici. Žrtvovana je Srbija. Uđite u moju sobu, gospodine generale, da vidite kako ridaju oficiri. Junaci plaču. I telefonisti plaču. General Mišić: Hadžiću, pođite sa mnom u vaše odeljenje. Pomaže bog, junaci! Na mestu voljno! Gledajte me pravo u oči. Deco, ništa nam ne mogu. Niko.

10 Celog dana nijedan ranjenik nije snesen sa Previje; dva-tri pokušaja mitraljez nepogrešivo je kaznio sa čuke. Vojnici su se molili Bogu za maglu, vejavicu, mrak. Magla se slegla po dubodolinama, visovi su ostali vidljivi. Previja bila bela, išarana mrtvima i još nepoginulima, po kojima nije prestajao da štepuje mitraljez sa čuke. Tek u mraku, četa pokupila ranjene i povukla se u rovove na gornjem rubu Previje; mitraljez sa čuke je još dvojicu ranio, pa su Bogdan i Ivan sišli u brvnaru da raportiraju Luki Bogu: danas su izgubili petnaest ljudi. Ali smo ih pobedili, studentići! Pobedili! Malopre dođe ordonans i donese mi pohvalu komandanta Osmog puka. Predložiće nas za odlikovanje. Pred celim pukom čitaće se pohvala našoj četi. U diviziji. I general Mišić saznaće za našu pobedu — Luka Bog je veseo; prvi put je pijan zbog pobede. Ali gde ćemo zanoćiti? — pita nabusito Ivan, ne shvatajući pobedu i taj njen vajni značaj; ljut je i uvređen zbog komandirove veselosti. Tu gde smo danas bili. Tu na Previji je Austrija, gospodo studentići. Ranjenici neka se odnesu u pukovsko previjalište. A mi ćemo sutra na Previji da previjamo još jedan švapski bataljon. Doživeli ste čast da nam komandant puka poveri zaštitu Previje do sutra uveče. Od odbrane Previje zavisi sudbina divizije. Od sudbine naše divizije zavisi sudbina Prve armije i Užičke vojske. Od Previje zavisi odbrana Šumadije, Pomoravlja, Srbije! Na Previji ti je, Katiću, i otadžbina i Austrija! Zubima ima da se kolje. Potok krvi ima da teče. Do sutra uveče pod mitraljezom sa čuke? — uzviknu ogorčeno Ivan. Nego šta. Bi l' ti malo pod bakinu suknju, mamin sinčić? U rovove! Dragoviću, stigao džak taina i pola vreće crnog luka. Pošalji vojnike i razdeli večeru. Izlaze iz brvnare ćuteći, penju se uz Previju. Bogdan s tugom misli o majoru Gavrilu Stankoviću; Ivan se teši: postoji u ovom ratu i Sava Marić. Mitraljez sa čuke s dugim zastancima ispaljuje kratke rafale. Kad on ne puca, tišina je na Suvoboru. Tišina i pretnja. Pa gde si ti, gospodine vodniče? Je l' ste vi rešili da svi ovde izginemo i

pocrkamo na mrazu? — Aleksa Dačić dočekuje pred rovom Bogdana. Nismo mi ništa rešili. Mi samo izvršavamo naređenje, Dačiću! — odgovara mu nesigurno Bogdan ne videći mu lice. Iz rova iskoči nekolicina: Što se ne povlačimo? Bataljon se povukao, nigde ni puške ni glasa. Sami smo u pustinji. Šta će biti kad svane? Uplaši ga njihova vika. Zar da se protiv njega bune vojnici? Šta da čini? Ljudi, stigao hleb — kaže glasno kao oni. Dačiću, idi u brvnaru i donesi džak taina ukrašće, sinu mu. — Ne, stoj. Neka ide Lazić. Čekajte da vam objasnim: Imamo naređenje iz puka da branimo Previju. Zaštitnica smo puku, diviziji. Previja je mnogo značajan položaj. Neka onaj krvnik Luka Bog štiti diviziju, vi, podnarednici, štitite diviziju. Kad svane, mitraljez će nam izbušiti glave. Čuješ li ga? Pomrznućemo se noćas u snegu. I ja ću s vama. Boli mene stojko za tebe i vas. Šta kažeš, Dačiću? To što si čuo, đače! U rov! Gubi se u rov, Dačiću! U rov, kad naređujem. Barabo! — zaguši se Bogdan. Gunđajući i uz psovke, vojnici se lagano vraćaju u svoje rupe, u sneg; postiđen svojom vikom, očajan zbog toga, Bogdan sede na sneg i pripali cigaretu. Da mu je neko pre dva dana rekao da će se ovako derati na svoje vojnike i nazivati ih barabama, on bi mu šamar opalio. Otkud mu takav bes prema tim nesrećnicima, njihovoj maloj ljudskoj pobuni? Ako ne pogine za mesec dana, šta će ostati od njegovih shvatanja i ideja? Mitraljez svetlećim mecima šiba sa čuke. Aleksa Dačić vuče se po snegu od vojnika do vojnika i govori: Ljudi, braćo. Hajdemo svi pred brvnaru da podviknemo onom krvniku. Đaci su zadribalde i blesavci. Ne vredi njih moliti. Hartija im u glavi, a ne mozak. Nečim tupim udareni po čelendri, oni vole da izginemo svi. Nego da Luku Boga uhvatimo za gušu. Ma ko će njega da uhvati za gušu! Krvnik. Da bežimo odavde u majčinu, šta ćemo drugo?

Neću da bežimo. Mora da se ratuje. Za šta još? S kim još? Za tri dana neće biti naše čete! Ne viči, budalo, čuće te vodnik. Švaba neće dugo. Smrzlo mu se dupe na Suvoboru. Prazne im torbe, video si. Zaglavila im se komora. Nama se komora još od Valjeva zaglavljuje! Njima neće, ne brini. Carevina ih snabdeva. A što su noćas roktali kao svinje i meketali kao jarci? Sretene, hajdemo nas dvojica da podviknemo našem Bogu. A kako bi bilo da našeg Boga noćas pojede pomrčina? I ja sam za to. Da se zakunemo, pa nek ide svima glava. Bolje jedna njegova, nema ni kučeta ni mačeta. No naših trijes kuća da se zatre. Imaš pravo, Vlajko. Obraćemo bostan ako osvanemo ovde. Neka on obere bostan. Al' samo prvo da se zakunemo, da se izdajica ne nađe. Aleksa sluša, koleba se, ne pristaje: Braćo, ja to ne mogu. Jeste krvnik, al' je srpski oficir. Boli me dunja za srpskog oficira. Naše će kuće ostati puste i deca siročići. Nemojte, ljudi, da se i međusobno istrebljujemo. Jeste gad, ali je Srbin. Da mu podviknemo i zapretimo, sunce mu božje! Sve me strah da ćeš njega da zaplašiš, budalo blesava! Čekajte, ljudi. Može još nešto. Vodnik Katić je dobričina i svilenko. Pritisnimo ga da pođe komandiru. Otac mu je Vukašin Katić, ne sme mu ništa Luka Bog. Bogdan Dragović primećuje komešanje vojnika. Oni su u pravu. Samo na njihovoj strani može da pogine. Uvek s njima. Silazi u brvnaru da ubedi Luku Boga u neophodnost povlačenja čete sa Previje. Ili bar da četa siđe u potok i naloži vatre. Luka Bog, ogrnut šinjelom, sedeći pored vatre, poteže čuturicu i šali se s posilnim, koji mu kuva poparu za večeru; veselo dočekuje Bogdana: Dobro si mi došao, studentiću. Sedi, baš sam željan malo razgovora. Dede, povuci! Ne pijem, hvala. A ti još ne piješ? Za nedelju dana ćeš da propiješ, glavom ti jamčim. Ne verujem. Ja sam došao da vam izložim neke činjenice — prekide ga.

Slušaj, dobro si izveo ono posmatranje s bukve. Ja se ne bih popeo na onu bukvu. Kažem ti, ne bih. Časna oficirska reč. Velikodušni ste, gospodine potporučniče. To vrlo cenim u vama — vidi: smeška se. Da se prvo malo zbliži s njim, da mu ne počne odmah o povlačenju sa Previje. Mitraljez sa čuke opominje ga kratkim rafalima. Odakle ste vi, gospodine potporučniče? Verovatno iz majčine. To je prijatno mesto. Jeste, ako ti majka nije kurva. Vi ste trupni oficir, potporučniče: Ja sam se, moj studentiću, i rodio kao oficir. Čim me mati odbila od sise, pripasao sam sablju. Nešto docnije obukao sam uniformu — ne osmehuje se, žmirka na Bogdana i potvrdno klima glavom. Volite sablju ili slobodu? — osmehuje se, pokušava da se našali, a zebu mu leđa i noge. Luka Bog se namrgodi: Kakva sloboda! Otkud oficir voli slobodu? Ko voli slobodu, on ne ide u kasarnu i trupu da đebra i da ga đebraju. Posilni meša poparu u porciji i starka vatru, ozbiljan kao da radi najznačajniji posao na svetu. U brvnaru bez vrata tiska se pomrčina i magla. Tišinu, po nekoj svojoj volji, preseca mitraljez sa čuke. Bogdan se muči da smisli najjače razloge za povlačenje i ponaša se kao da s naročitom pažnjom sluša odjednom buknuli zanos Luke Boga: Ja volim da pobeđujem, studentiću. U kasarni, u kadru, povijam sve ispod sebe. Pametne, bogate, lepe, pokvarene ... Sve! Svi koji su mi pod komandom pobeđeni su kad god mi se hoće. A u ratu pobeđujem generale, careve, države! Znaš li ti šta je to: ja sam do sada već pobedio Tursku i Bugarsku. Ja, ja. Šta su Putnik i Stepa uradili za pobedu više od mene? Dok se ratuje i gine, u zaslugama smo ravnopravni. A zamisli šta je tek pobediti Austriju i nemačku carevinu. Kad dođe taj dan da na Terazijama zaigra srpsko kolo po švapskim zastavama. Čujete li mitraljez sa čuke, potporučniče? Znate li vi, kad svane, on će nam dokusuriti četu? Ma kakav mitraljez! Studentiću, razumeš li ti to, jesi li o tome negde nešto čitao, šta je bilo onom prvom Adamu da zagrize Evinu jabuku, seju joj kurvinu. Šta mu bi da za jednu crvljivu jabuku proćerda Bogovo poverenje?

Kako bi sad ljudi uživali u Edenu... Ni Švaba, ni gladi, ni vaški, ni snega... Večno proleće i jesen... I sad treba neko da nas žali što se mučimo i ratujemo. Ej, bre, shvataš li ti: mi smo večni raj proćerdali zbog jedne pišljive jabuke. Koja bi vaška i mušica uradila to na ovoj zemlji sem čoveka? Bogdan počinje pažljivije da sluša: Luka Bog govori pripito, ali sa zanosom i ubeđenjem: Čovek je pravedno osuđen na večno zlopaćenje, ne zaslužuje ni sažaljenje. Ivan Katić staje u otvor brvnare i kaže ne skrivajući ogorčenje: Vi se ovde grejete, a gore se vojnici mrznu! Bune se, razbežaće se svi! Te što se bune odmah poveži i dovedi kod mene! Šta čekaš, poveži ih i dovedi! — kaže strogo Luka Bog. Povežite ih vi, ja neću! Šta si rekao, studentiću? Buniš se, studentiću? — Luka Bog zbaci ogrnut šinjel i ustade preteći. Postiđen što ga je Ivan zatekao u nezvaničnom razgovoru s komandirom, uplašen da ovaj ne ošamari Ivana, Bogdan skoči preko vatre ka Ivanu, stade zaštitno ispred njega, podiže glas: Ivan je u pravu! Vi, potporučniče, ne znate šta vojnici govore! Mislim da je besmisleno žrtvovanje ostatka naše čete. Marš napolje! Marš! Seju vam studentsku! Uvređeni i poniženi, njih dvojica iziđoše u mraznu tmušu i pođoše ka vrhu Previje, sporo gazeći dubok sneg; kad mitraljez na čuki zamuče i pomrčina se zgusnu u tišini, Bogdan reče muklo, drhtavim glasom: Stani malo, Ivane. Hoću nešto da ti kažem. Ti znaš, ja sam verovao da nešto znam o tome šta je rat i šta su ljudi. I delio sam ih uglavnom na nesrećne i zle. Šta sam i kako sam mislio, znaš. Sad mi se izmešali nesrećni i zli. Ništa više o ljudima ne znam. Posle večerašnjeg razgovora. Ne znam ni šta je Luka Bog. Ne znam više ni ko sam ja ni šta ću sutra biti. A ja počinjem da shvatam i ljude i rat. Biću mudrac ako ratujem godinu dana — kaže Ivan jetko. Ne vide jedan drugom lice, ali obojica to žele; slute: videli bi jedan drugom ono neznano, ono pravo lice. Bez reči pođoše ka svojim vodovima; udaljavajući se u pomrčini, jedan drugom slušaju odjeke koraka po snegu što se ledi. Pre no što pronađe svoju rupu, Bogdanu više glave prošvikaše kuršumi: mitraljez sa čuke uvredi ga, ponizi kao da mu je raspalio šamar i pljunuo u

lice. To i nije oružje. To je nekakva svemoć nad ljudima. Samovolja koja kažnjava i ponižava, to je Austrija. Da među Srbima na Previji postoji odista hrabar i ponosan čovek, on bi u toku noći morao da uništi to čudovište na čuki. Zguri se u tesnom rovu, čučnu, uvuče glavu u okovratnik šinjela, ali ne zažmuri; gleda kovitlac mraka i sluša kako kašlju i gunđaju vojnici oko njega. U Kragujevcu, u praznom vagonu, kad je zaplakao za Natalijom, bio je ubeđen da je njen nedolazak najteža nesreća koja ga mogla snaći u ovim danima; na Baćincu, kad se uplašio smrti i zatrpao kamenjem, doživeo je svoju ništavnost do gole kože; nije znao koliko boli poniženje dok mu Luka Bog nije rekao „Odmakni se, smrdiš na govno"; u rupčazi od granate koja je raznela ordonansa i ranila majora Gavrila Stankovića dokraja je shvatio nepravdu i osvetu rata; jutros se nije ni začudio koliko je lako ubiti čoveka, i da se neko neznan može ubiti samo zato što se na mrazu zabradio crnim seljačkim šalom; večeras je pokazao da prema vojnicima može biti surov kao Luka Bog; a zatim ga taj kasarnski i sabljaški praznoglavac, kome ne treba sloboda nego povijanje vratova i pobeđivanje ljudi, zbunio kao niko svojim traženjem smisla Adamovom grehu. Pa Ivan Katić, koji noćas postupa kako bi pre Baćinca postupao on, Bogdan Dragović... A šta ga tek očekuje sutra? Gleda u obalu rova. Čeka mitraljez sa čuke. Ima li kraja ova noć? Cvokoće, ne samo od zime. Vodniče? Gde ste, vodniče? Ko si ti? Šta želiš? — jedva uspravi ukočene, smrznute noge. Ja sam, posilni, Milovan. Neko ubio komandira! Bogdan skoči iz rupe: Šta govoriš? Ko ga ubio? Dok sam ja išao u šumu po drva, puče puška u kolibi. Mislim, on puca, onako, od veselja. Donesem drva i imam šta da vidim: prostro se pored vatre, kuršum mu razbio čelo. A nigde nikog. Bogdan drhti, ne veruje, ne shvata. Kome si to rekao? Samo tebi. Pođi da vidiš. Bogdan ošamućeno požuri niz Previju, praćen kratkim rafalima sa čuke. U kolibi, pored zagašene vatre, ugleda opruženog Luku Boga s razmrskanim čelom i razvilapljenim krvavim ustima, kao da viče: Marš napolje! Iz džepa šinjela viri mu nekakva knjižica; ne vidi mu čuturu s rakijom. Saže se i izvuče mu iz džepa Stari zavet, raskidan, zgužvan: kisnuo. Zaspao u svom Edenu. Na obali neke od onih reka za koje on nije znao da mu kaže gde se nalaze. Stavi knjižicu u džep. Aleksa Dačić ga ubio. Samo je on i za ovo sposoban, pomisli i

još se više uplaši. Kako to da nisi nikog video kad si čuo pucanj? — promuca. Nisam, dece mi, gospodine vodniče. Klonuo od straha i jeze, oslanja se na dovratak kolibe. Šta nastaje? Šta sad treba činiti? Javiti štabu bataljona. Gde je štab bataljona, Milovane? Ne znam, gospodine vodniče. To je on znao. A ordonans se još nije vratio. Bogdan iziđe iz kolibe i požuri ka položaju da kaže Ivanu šta se dogodilo. Zločin je to, zločin, iako je Luka Bog, ponavlja u sebi. Nalazi Ivana, zadihano mu kazuje šta se dogodilo p završava: Sad nas dvojica odgovaramo za četu. I za ubistvo Luke Boga. Ti si vodnik Prvog voda i, u slučaju pogibije komandira, nasleđuješ komandirstvo ako u četi nema starijeg po činu. A u našoj četi ga nema — kaže Ivan s mirnoćom koja zaprepašćuje Bogdana. Batali te hijerarhijske burgije. Komandir je ubijen. Čovek je ubijen. Iako je Luka Bog. To je naša vojska, naš narod. Mi ne možemo preko toga događaja tako nadmoćno i cinično. Hoćeš li da obrazujemo vojni tribunal? I u ovoj ledenoj pustinji da sudimo ubicama Luke Boga? U zoru da izvršimo streljanje ubica, u svanuće poslednji juriš na mitraljez na čuki? I to bi, valjda, bio logičan kraj jedne čete na Suvoboru? — Ivan zastade shvativši da je nerazumno nastaviti tim tonom koji ga opaspo udaljava od Bogdana, pa dodade brižnim glasom: — Ja pristajem na sve što ti predložiš. Ne znam gde je štab bataljona. Dok se ne vrati ordonans, ne možemo da izvestimo. Ne znam ni šta da kažemo četi. Naravno, formalno, jer su to oni saznali pre nas. Možda treba sumnjive da saslušamo? — Bogdan zaćuta: mitraljez sa čuke svetlećim kuršumima zasipa Previju dugim lutajućim rafalom; sme li Aleksu Dačića da oglasi ubicom? Ako ga nepravedno okrivi? Da se posavetujemo sa Savom Marićem. U njegovu pamet ja sada najviše verujem. Savo, dođi ovamo. Sava Marić ni u pomrčini ne zaboravlja na pravila službe i pozdravlja ih po propisu. Bogdan mu ispriča događaj, napominjući da sumnja na Aleksu Dačića. Mitraljez sa čuke s dva kratka rafala preseca dokaze. Baš kad je pukla ta puška dole, ka kolibi, ja sam je lepo razabrao, Aleksa Dačić i Spasoje Božić pogađali su se sa Sretenom za čuturicu rakije. Onda su

licitirali cigare. Siguran sam da nisu oni — govori mirno Sava Marić. Bogdan sumnja u ovo svedočenje; što Sava upornije dokazuje da Aleksa Dačić nema nikakve veze sa ubistvom komandira, biva mu očiglednije: Sava je nameran da odbrani svakog iz čete. Možda je i on saučesnik. Po njegovoj seljačkoj pameti, sme se ubiti i Luka Bog. Ako je po dogovoru cele čete, šta onda? Mogao je i posilni to da učini. Što ćutiš, Ivane? Ako Sava Marić i ne misli sad pravedno, on svakako misli korisno. Ali, ako se i nas dvojica saglasimo s njim, to jest s njima, onda i mi postajemo saučesnici. Jeste bio gad, Bogdane. Svirep i bezdušan. Bio, Ivane. Ali je za otadžbinu i slobodu bio gad i bezdušan. Nije iz računa bio takav. Bio je nesrećan čovek, to sam večeras saznao. Ja ne mogu nesrećnog da osudim. Trebalo ga je videti kako juče pred gladnom četom baca svoje opuške. Bogdan je iznenaćen Ivanovim stavom. Nezgodno mu je da se s njim raspravlja pred Savom Marićem, koji ćuti. Sad moramo zajedno da odlučimo — kaže odlučno. Odluči šta hoćeš. Ja na sve pristajem. Na rve — Ivan seda u sneg i dodaje: — Kad nijedno znanje, nijedno načelo ovde i noćas ne vredi ništa. Nekakav moral važi i noćas, na Previji. Nečega se moramo spasti, Ivane. Ne znam čega. Zbilja, ne znam. Kad se cela Evropa ponaša kriminalno, kako ćemo mi noćas, u snegu i ledu, u jednoj jadnoj, iskasapljenoj srpskoj četi... Prosto nije razumno. Besmisleno je. Ako bih, Ivane, slučajno preživeo ovaj rat, ja bih se morao prijaviti prvom građanskom sudu za saučesništvo u ubistvu sa predumišljajem. Ti još misliš da će ti za budući mir nešto ostati od savesti? A ti si socijalista, revolucionar ... Ti si ... uostalom, rekao sam ti. Na sve pristajem. Predlažeš da prećutimo ubistvo, da se ponašamo kao da je Luka Bog poginuo u borbi? Da i on bude žrtva na Previji? To želiš? Zašto da ne? Svi smo mi žrtve. Svi ćemo to biti. Noćas ili sutra, nije bitno. Je li tako, Savo? Ako ja imam pravo nešto da kažem, sad ništa ne odlučujte. Sačekajte jutro. Kad svane dan, sve će bolje da se vidi. A možda će to nekako i samo da se reši. Ja vam, vodniče Dragoviću, pošto ste vi sada komandir, predlažem da

se povučemo sa Previje. U jelovu šumu. Nećemo se do svanuća povući! — kaže Bogdan s naglom srdžbom na Savu, na tu praktičnu, lukavu trezvenost kojoj se Ivan od Baćinca priklonio, čak i oduševio njome. — Bez narećenja nećemo se povući sa Previje — polazi, vraća se: — Ti si, Ivane, čuo da smo zaštitnica puka i divizije. Kakav značaj ima Previja, čuo si. Da, sve je moguće. I da se rat odluči na Previji. Mitraljez sa čuke kratkim rafalima buši tmušu; Bogdan očajan zakorača snegom ka njemu i svom vodu. Uništiti ga bombama. Spasti sto, dvesta, trista ljudi. Sada, dok ne svane. Sa Aleksom i Spasojem. On s njima? Možda će se tim mitraljezom na čuki sve odlučiti. Stoji: Možda će neka pravda biti zadovoljena? Ili iskupljenje za nepravdu. Onemogućiće sebe da učini nepravdu. Spasti četu. To bi mu major Gavrilo Stanković sigurno odobrio. Polazi ka vodu, zove Aleksu Dačića i Spasoja Božića. Smrznućemo se, vodniče. I onog poslednjeg regruta iz jučerašnje popune, malopre, dok je cupkao pored rova, nađe mitraljez. Prebio mu ruku. Po koliko bombi imate? Pođite za mnom. Kuda ćemo, vodniče? Da uništimo onog zlikovca sa čuke — izgovorio je reči Luke Boga; on je za taj mitraljez govorio „zlikovac sa čuke". Jesi li ti kršten, vodniče? Kako po ovom nevidelu da gađamo mitraljez? Kako da mu se privučemo kad puca led i čuju se koraci čak na drugoj kosi? — buni se glasno Aleksa Dačić. Za mnom, rekao sam! — Bogdan oseća neku slast da pokori i Aleksu Dačića; kao da će napadom na mitraljez biti izravnani svi njihovi računi od Baćinca do sada. — Ne gunđajte! Aleksa, desno, ti, Spasoje, levo! — uzbuđen i uskomešan mnogim i različitim osećanjima, ne oseća strah. Ledena kora snega pršti pod njihovim koracima, a noga često upadne u sneg do raskrižja čakšira; ne usporava, iako ga Spasoje i Aleksa opominju. Žuri da se to dogodi. I nekako je zadovoljan sobom. Nailazi na kleku, sve je strmije: počinje uspinjanje uz čuku. A mitraljez ćuti. Otkako je odlučio da pođe na njega, on ćuti u tmušavoj pomrčini. Staje i čeka da se javi i otkrije svoje boravište. Mitraljez ćuti, Previja ćuti, Suvobor ćuti. Od hladnog vazduha pucketaju mu nozdrve. Spasoje i Aleksa šmrču, nešto šapuću. Hoće li skoro zora? — pita ih šapatom. Skoro će. Onda moramo da požurimo. Idemo li dobrim pravcem?

Idemo. Ali on nije daleko. Kako nije? Nije. Počinje strmina, nema pedeset koraka do njega. Sad treba da se puzi, gospodine đače. Izaziva ga Aleksa. Ni sada ga nije strah. Ili taj lopov seljački i strah može da ne pokaže. Mora da pita: Treba li odmah da se puzi? Zavisi gde ti je srce. Onda nećemo da puzimo. Polazi ne trudeći se da bude tih. Sve češće se spotiče o žbunje kleke, upada u sneg, čeka rafal. A mitraljez ćuti. Idu, on ćuti. I njih dvojica se spotiču o kleku, padaju, šmrču, mitraljez ćuti. Bogdanu je sve glasnije srce; sve ga jače čuje. Taj izdajnik. Stade, čučnu. Previjom, Suvoborom tutnji njegovo srce. Nije od straha. Od nečeg značajnijeg i strašnijeg. Sudbonosnijeg. Ali neće to da domisli. To je, valjda, onaj trenutak koji je major Gavrilo Stanković nazvao „licem pred njom", smrću. Ima želju da sedne, legne među kleke i produži ovu tišinu, nevidninu, ćutanje mitraljeza nad glavom, da promisli i domisli sebe, svoj život, dugi, dugi život. Svoje daleko. Daleko i ništavno. Ništavno prema toj ogromnosti prostora koja struji telom, glavom, rukama, sjedinjenoj sa čekanjem nečeg nepojmljivog u beskraju koji ne plaši. Ali jasno vidi sebe, vidi se. Vatra je u pomrčini. Tutanj je u tišini. Šta se čeka, vodniče? — šapuće Spasoje. Da ga čujem. Ne znam gde je. Kad ga čuješ, onda si pobedio Austriju. Onda hajdemo, Aleksa! Da te vidim, Aleksa! — odšrafljuje dve bombe i počinje da puzi izmeću kleka: ledena kora snega puca, krši se, kao da bataljon maršuje, a mitraljez još ćuti. Još ćuti. Vrućina mu je, sav je znojav. Puže, dašće, on ćuti. Muči. Ponižava. Muči. Neizdržljivo. Udara glavom o stenu, pomrčina se ispunjava svicima i bolom. Aleksa, gde smo? — jeknu. Iz stene, iznad same glave, mitraljez bljunu vatru i prasak, od koga on podskoči i ugleda: ogroman, crn, raskrečen u nebu, u žbunu svoje vatre, na koju on baci istovremeno obe bombe i pade u meko i vrelo gađenje, u ništa. Aleksa Dačić baci drugu bombu i viknu: Šta čekaš, Spasoje?

Mitraljez je zamukao. Švabe jauču. Spasoje ne baca bombu. Udri, Spasoje! Samo Švabe jauču i neko na drugoj strani beži čukom ka potoku. Kreše bombu o kundak i baca je na jauke. Čuje samo jedan krkljav, sve tiši jauk. Vodniče, gde si? Spasoje! Bače, sredismo ih! — podiže se s puškom na gotovs, priđe steni, poče da se uspinje. Kašlje od dima i smrada eksploziva. Opali kuršum u to stenjanje, u tu tminu, uskomešanu gomilu. Napipa mitraljez, cev mu opeče dlan, ali ga on trže iz sve snage i svuče niza stenu, na sneg. Moj si, dete ti švapsko! — uzviknu. — Bače, Spasoje, gde ste? Bog vas klepao! Evo ga! — uspinje se uza stenu, razbija kolena, gazi po mrtvima i sanducima municije. Osluškuje: niz čuku beži jedan. Opali metak za njim. Doziva vodnika i Spasoja, radostan. Čučnu, kresnu žigicu: četvorica ubijenih, gomila ranaca, ćebadi, sanduka. Ne zna šta će pre da podigne, uzme, pretrese. Nađe dva džepna sata, oba rade; pokupi sve iz unutrašnjih džepova koporana, kad svane, pregledaće; prevrće po rancima, nigde hleba; dve konzerve i nešto peksimita. Crkavaju kao mi, kaže zadovoljno i glasno da ga čuju Dragović i Spasoje, ali ih više ne zove dok ne pokupi što vredi. Natovari se ćebadima i rancima i suljnu se niz poleđenu stenu, ka svojima. Doziva ih. Nisu valjda mrtvi, seknu se n upali žigicu: Spasoje leži s raznetom glavom, u krvi: Rafal ga isekao, sunce mu božje! — kaže glasno. Pali drugu žigicu: vodnik se skotrljao do kleke, leži porebarke; ne vidi krv. Prilazi mu, prislanja glavu na leđa: čuje mu disanje. Jesam li ti rekao da puziš, sunce ti đačko, bandoglavo! Šta sad da radim, gospodine vodniče? Trebaš nam ti, trebaju nam ćebad, treba nam mitraljez. Treba nam sve, sunce mu božje! Spušta rance i ćebad, uzima ga na leđa i, trčeći, snosi do čistine i blage kosine Previje. Ostavlja ga i vraća se, uzima mitraljez, rance i ćebad i svlači ih niz čuku do onesvešćenog Bogdana Dragovića. Nosi ga ka rovovima, dozivajući za pomoć. Vojnici mu ne prilaze, iako im viče da nosi ranjenog vodnika. Spušta ga kraj prvog rova i zove Ivana Katića. Ali ga ne sačeka: za mitraljez se dobija medalja. Pa potrča ka čuki i plenu. Ivan Katić stiže polako i, kad razabra da je Bogdan Dragović ranjen, zaplaka i kleče pored njega. Vojnici najzad shvatiše sve i poneše Bogdana niz Previju, u kolibu Luke Boga. Kad Ivan skupi snagu da siđe do kolibe, ukopa se pred ulazom: pored vatre koju razgorevaju vojnici, s jedne strane Luka Bog s krvavim licem,

opružen na lećima, s druge strane vatre leži Bogdan Dragović zatvorenih očiju, smanjena, iskopnela lica, sa ogromnim crnim brkovima. Vojnik mu hitro i ćuteći raskopčava krvav koporan. Da ne vidi tu ranu, Ivan se okreće ka šumi i pomrčini. Za šta on još ima da ratuje?

11 General Mišić: Odmah razradite moju poverljivu zapovest od dvadeset šestog. Niste saglasni, Hadžiću? Hadžić: Mislite na naređenje o povlačenju armije na položaje ispred Gornjeg Milanovca? General Mišić: Da. Lipe—Takovska Glavica—Šarani. Niste ubeđeni? Recite. Sad mi treba sve reći. U ovom času ne bi trebalo da nas razlikuju činovi, nego pogledi i razlozi. Što više da se razlikujemo u ubeđenjima dok odlučujemo. Da smo posle složni na delu i u komandi. Hadžić. Opasnost je velika i mora se brzo dejstvovati. General Mišić: Ali sporo naređivati. Naredba je poslednja u komandovanju. Niste mi sve rekli? Hadžić: Naredba od dvadeset šestog imaće velike posledice za susedne armije. Za takvo naše povlačenje moramo prvo dobiti saglasnost Vrhovne komande, gospodine generale. General Mišić: A ako se Vrhovna komanda ne saglasi? Šta biste vi učinili? Hadžić: Mislim da nije moguće sada postupiti drukčije nego kako Vrhovna komanda odluči. General Mišić: I kad u to nismo ubeđeni? Kad su one druge činjenice što se odmah ne

vide na našoj strani? Hadžić: Gospodine generale, te činjenice zna i Vrhovna komanda. A sa brega se dalje vidi, stara je mudrost. General Mišić: Ali pod uslovom da oni na vrhu brega nisu slepi, da imaju bolje oči od onih što su na strani ili u podnožju. A ja u mnogim prilikama sumnjam u vidovitost onih što gledaju s vrha brega. Ako su im oblaci bliži, ljudi su im manji. Vi nemate druge činjenice protiv povlačenja? Hadžić: Razmislite kakav će biti naš položaj ako se Vrhovna komanda ne saglasi. General Mišić: To je moja briga. A vi požurite s razradom rasporeda divizija. Do devet časova moramo isposlati naredbu. Zovem Drinsku, komandanta divizije. Govori Mišić. Šta imate da mi saopštite, Smiljaniću? Smiljanić: Divizija se povukla sa Dićke glavice na liniju Golubac—Klaće. General Mišić: O tome mi odmah pošaljite pismeni izveštaj. A sada mi, molim vas, recite ono o čemu se ne izveštava Štab armije. Smiljanić: Ne razumem vas, gospodine generale. Moji su izveštaji, nadam se, iscrpni i Štab armije zna stanje Drinske divizije. General Mišić: Vaši su izveštaji takvi kakve treba slati višoj komandi. A ja bih želeo da mi kažete ono što biste noćas ispričali svom prijatelju ili školskom drugu kada bi vam naišao u Štab. Smiljanić: Za ispovest i poverenje, naše stanje ne može biti crnje. U Štabu je kao posle pogreba, mukla tišina. A uokolo nekakav zloslutni žamor i muvanje po mraku. Promiče sneg. Suv i ljut. Slušate li? General Mišić: Razumem vas. Uzmutila se vojnikova duša. Smrklo im se. Boje se dana što

će da osvane. Misle kratko i jedno. Smiljanić: Kako i ne bi, gospodine generale, kad su se bataljoni po broju sveli na čete. Gine se, ne može da se izbroji. O popodnevnim gubicima da i ne govorimo. Puna previjališta. Izginuli i bolničari, pa ranjenike više nema ko da iznese sa položaja. General Mišić: Zato i moramo pre zore celu armiju da izmaknemo od udara i vatre. Krenite diviziju preko Lalinaca i Boljkovaca ka Nakučanima, na položaj Tripovac, pa se razvijte desno n naslonite na Gornji Ljig, ka selu Mutalju. Čujete li me, Smiljaniću? Čim zauzmete nove položaje, neka vojska obilato jede, spava i odmara se. To je od sutra najvažnije. A štabovi neka rade i spremaju se za napad. Čim se vojska odmori, prikupi, pritegne, čim nam stignu granate i pešačka municija, odmah ćemo napred. Ka Kolubari i Valjevu. Zbogom! Halo! Zaboravih važno: u Kragujevcu se prepravljaju granate. One od dva n po milimetra. Zovem Moravsku, komandanta lično. Govori Mišić. Imate li nešto da mi predložite, ili zahtevate, Miliću? Milić: Zahtevam da mi se za sutra vrati Drugi puk i onaj bataljon iz Trećeg što ga pridodaste Dunavskim divizijama. Sa snagama koje imam, sutra ću teško opstati. General Mišić: O čemu u ovom času najviše brinete, Miliću?. Milić: Za oficire i municiju. Izginuše oficiri. Nije bilo rata u kome toliko oficira pogibe. Sad mi učitelji komanduju bataljonima, ćaci i seljaci — četama. Đacima već moram čete da dajem. A tek oni ginu kao pčele u požaru. General Mišić: Jeste li zadovoljni tom decom što ne stigoše ni škole da završe? Milić: Dobro rade, ali, rekoh, mnogo ginu. Mnogo. A što se artiljerije tiče, sutra će svi moji topovi da ćute. General Mišić: Možda neće. U kragujevačkoj topolivnici prepravljaju granate iz

Francuske. Milić: Ostalo mi je još nekoliko granata koje su vojnici sakrili od komandira. Protiv uroka i za seme. General Mišić: O topovima sve znam. Kažite mi još nešto o ljudima. Milić: Glad nas muči. Provijant ne stiže, počele su grozne pljačke i maroderstvo. General Mišić: Ako komanda ne može da dobije svaku bitku, ona mora svagda da nahrani vojsku. Vojničke pljačke su nesreća koje treba da se stide samo komande. Čujete li me, Ljubo? Jeste li ubeđeni da je došao čas da se postupi po zapovesti koju sam vam poslao prekjuče? Ili cenite da treba i sutra ostati na položajima koje večeras držimo? Milić: Vi jedini znate treba li i sutra ginuti kao danas. General Mišić: A šta biste vi odlučili da komandujete armijom? Milić: Ako i sutra navaljuju kao danas, moja divizija neće odoleti. General Mišić: Onda postupite po naredbi koja vam je poslata. U četiri ujutro krenite delnicom izmeću Lalinačke i Slavkovačke reke, pa znate već kuda dalje. Najpreče je: nahraniti i odmoriti vojsku i stoku. Suvoborsku bitku dobiće onaj ko ima duži san. Ko ima jedan sat više sna, znajte. A sutra uveče pošaljite mi iscrpan izveštaj o duhovnom stanju trupa. Što više o duši, o volji vojnikovoj. Do viđenja, pukovniče! Dajte mi komandanta Dunavske prvog. Govori Mišić. Dobro veče! Po čemu sve moramo da pamtimo današnji dan, Kajafa? Kajafa: Ko je preživeo ovaj dan, neće želeti da ga zapamti. Neće moći. Ja, svakako, neću. General Mišić: Baš ćemo ga zato i pričati unucima, ako bog da. Slušam vas, kazujte da

podelimo muku. Kajafa: Sramota me da to pokušam. General Mišić: Sad nas ništa ne deli. Sad smo jedno, Kajafa. Što šapućete? Da niste ranjeni? Kajafa: Ne smem glasno. Eto, stid me. General Mišić: Zašto, zaboga? Pa vi ste časno i junački izvršili svoju dužnost. Kajafa: Ne znam kako se junački komanduje divizijom. Ali časno nisam. Živ sam. General Mišić: Šta je sa divizijom ovoga trenutka? Kajafa: Ja više nemam diviziju, generale. Sedam bednih i izmučenih bataljona na Rajcu, to je sve što u ovom času znam gde je. Ostali bataljoni se rasturili po gudurama i zaglibili u magli. Kao testo. Ne znam kako ću ih pokupiti. General Mišić: A šta se događa na Rajcu? Kajafa: Dok se nije smrklo, tukli su nas uzduž i u glavu šrapnelom i razornom granatom sa Kote 801. Kobne Osam stotina jedan. Iskasapiše mi diviziju. Za poslednja tri dana kroz divizijsko previjalište prošlo je gotovo dve hiljade vojnika. A mrtvih, a zarobljenih, a odbeglih... General Mišić: Ovlašćujem vas da sami donesete odluku za sutrašnji dan. Samo mi saopštite šta nameravate s divizijom. Kajafa: Ne znam šta ću po ovoj magli. Starešina je ostalo tako malo da više nisam siguran u izvršenje nijedne svoje zapovesti. Trupe mi se naglo rasturaju. Dva dana gladuju. Jede onaj ko otme. General Mišić:

Tako dalje ne može. Čujete li me, Kajafa? Ni dan više tako ne može. Ako za našu slobodu nemamo municije, ni artiljerije za naše ujedinjenje, onda vojska za goli opstanak mora da ima hleb. Makar hleb. Izvršite moju zapovest od dvadeset šestog. Ostavite zaštitnicu na Grašcu i na putu za Ozren, u visini Banjana. Trupe u selo, pa kazani da rade. Telad da se kuvaju, svinje da se peku, svež hleb da ljudi jedu, rakiju dajte, duvan ćete dobiti. Nek ispare odeću i od vaški se očiste. Kajafa: Nisam dobro čuo. Naređujete li povlačenje? Šta da čistimo? General Mišić: Naređujem odmor i oporavak trupa za nastupanje. Za koji dan treba ponovo prejahati Suvoborski venac. Očistite ljude od vaški. One vojniku ispiju i san i ponos. Vašljivim ljudima nije ni do slobode ni do otadžbine. Zvaću vas sutra uveče iz Gornjeg Milanovca. Zovite mi Dunavsku drugog. Govori Mišić. Dajte mi komandanta. Pozovite ga, čekam. Šta vi noćas radite, Vasiću: Vasić: Smirujem pobunu u štabu, generale. Moji oficiri govore da su nas Štab armije i Vrhovna komanda ostavili na Suvoboru. Da gladni polipšemo na mrazu. Oni koje slučajno ne nađe granata ili kuršum. Oficiri imaju mogućnost za vitešku smrt. Pre nekoliko minuta, moj ordonans, potporučnik, pucao sebi u oko. Samoubistvo na čistom snegu. Ovde mećava ne prestaje. General Mišić: A šta vam, onda, vojnici misle kad oficiri vrše samoubistva? Vasić: To što je još živo, od umora, bolesti i gladi nije sposobno da misli. Čeka da ga nešto, bilo šta, oslobodi ovih muka. General Mišić: A šta ste vi, lično, smislili? Šta ste za sutra naumili, Vasiću? Vasić: Ovde ne možemo i ne smemo ni zanoćiti. To vam kategorički saopštavam. Ako noćas još i možemo iz ovog pakla da se izvučemo, sutra ni za to nećemo imati snage. General Mišić: Ne čujem vas, Vasiću.

Vasić: Neće moći ni spas da se želi. Za još neki sat ovakvog života, niko neće da se pomuči. General Mišić: Hoće, hoće, Vasiću. I zbog jedne pahulje snega. I zbog jednog jauka više, hoće čovek da traje. Ni smrt nije kraj nadi, Vasiću. Vasić: Smrklo se u ljudima. Ugasila se nada, ponos. Zamrla i mržnja. General Mišić: Nas dvojica smo zato komandanti što se veruje da nam je volja duža od svakog poraza. I što nam je duh viši od svake pobede. Čujete li me, Vasiću? Vasić: Šta vi noćas zahtevate od mene? To mi recite. General Mišić: Kažite mi nešto što nije opšta i ratna činjenica. Nešto što ne vide svi. Ono što se samo sluti kad se oko nas ništa ne vidi. Vasić: Strah me, moj komandante. Strava veje ovde. Strava je u svakoj reči. I šinjel u kome sam. I taj kašalj iz odžaklije, možda ga čujete? General Mišić: Onda odmah silazite niz Suvobor ka Teočinu i Brezni. Hadžić će vam saopštiti raspored cele armije.

12 Generalu Mišiću neizdržljivo zaudara rakija iz ciglanog poda, zidova, tavanice; kao da je od prevrele i ukiseljene džibre sagrađena ova vrnčanska kafana u koju se danas oko podne smestio Štab armije, jer se u Boljkovcima, od pucnjave što im se primakla sa Rajca, nije više moglo da razgovara u Štabu. Izlazi iz sobe, pod vajat: promiče sneg. Naređuje Dragutinu da mu naloži vatru, da je gleda i sredi se u sebi: kad god mu je u životu mučno i bezizgledno, više od ljudi i reči zaželi vatru; borenje uz vatru dok mu ona besedi i mre. Peče kukuruz, ćuti. Veje sneg. Šarene, ošamućene pahulje. Planinom — na Ravnoj gori i Mujovom grobu — odjekuju granate. Vetar u zamahu nanese suv, slepljen prasak pušaka i mitraljeza: okončavaju se dnevne komandantske zapovesti. Ne njegove i njegovih komandanata. To Poćorekovi gaze po Suvoboru, grabe poslednje visove za sutra. Sve gledajući u mape; oni osvajaju mape, crne strelice po mapama, zaokružuju prostore za napad. Sada feldcajgmajster Oskar Poćorek na velikoj mapi, koja visi u štabu, gde li se to greje na srpskoj bukovini? drškom korbača zaokružuje Rajac i Suvobor. On korbačem povlači pravac sutrašnjeg napada. Nepotrebno. On će sutra ratovati samo protiv planine, snega, gliba, strmina i potoka; on će sutra u tišinu napredovati. Muk će pući Suvoborom, Ravnom gorom, Rajcem. Neće čuti nijednu pušku Prve srpske armije. Od Kačara do reke Dičine, neće videti nijednog srpskog vojnika. Tiho i pusto. Bukve i zavejani panjevi. Zaleđeni potoci. Po kosama, tragovi i prtine srpskih kolona. Sutra u podne, umesto izveštaja o pobedama, Oskar Poćorek će čitati depeše: Nema Srba na Suvoborskom vencu. To bi i Napoleona zbunilo i uplašilo, a kamoli jednog švapskog Poćoreka. Napoleona svakako, ali Oskara Poćoreka? Čime njega uplašiti i zbuniti? Ne treba ovako misliti. Vojskovođa uvek ratuje najpre protiv sebe. Prvo mora pobediti onoga koji postupa onako kako misli da njegov protivnik misli i smera. Stresa se od jeze, od gustog, lepog plamenja; zagleda se u mrak iz šarenog, krupnog snega: pod strehama mehane stoje ordonansi i niži štapski oficiri,

pocupkuju, šapuću, gledaju u njega što peče kukuruz, čekaju da on nešto kaže i učini. Dragutin prinosi cepanice, spušta ih nežno i tiho. Dragutine, kaži mi šta misle, čemu se nadaju vojnici, tvoji drugovi, posilni i seizi, ovi oko Štaba? — šapuće mu. Šta vojniku vredi da misli, gospodine generale. Rade što moraju i mogu. A da li mogu još, Dragutine? Hoće li i dalje da rade to što moraju? Mora se. I dokle se to može? Dragutin slama obrve, podiže ramena, uvlači se u taj grč, zuri u žar; odšunja se u mrak, do niske šapata: Šta te pitao? — pita ga profesor Zarija. Mokra mu drva, dimi mu vatra. Vidiš kako se namrštio. Znate li vi, gospodo, da svaki seljak, iako nije ni čuo za Tolstojevog Platona Karatajeva, iako ni azbuku ne zna, pred svakim varošaninom koji nije poreznik, policijski pisar ili trgovac, izigrava mudraca. Ali mi nismo grofovi Bezuhovi. Znamo se skroz, Dragutine. To je, gospodine profesore i poručniče, vaša nadležnost. Kako je moguće pogrešiti kalibar municije? Kad se zna kalibar naših topova. Od njih smo ih kupili. Topovi nisu opanci. Francuzi nisu nepismeni. Dva i po milimetra, zaboga! Jude iskariotske. Platili smo ih zlatom i krvlju, a oni nam prevarom ubiše i nadu. Eh, ta Evropa! Gospodo i braćo, svirepije greške od ova saveznička, to jest francuska dva i po milimetra nije bilo u novom veku. Ni sramnije prijateljske prevare, profesore. Dva i po milimetra. Da, ta Evropa! Pa dobro, ljudi, zašto general ne traži da nam stignu na položaje i te kvarne granate. Neka bar vojska vidi naše granate, iako su kvarne. Nabijaće ih naši artiljerci u topove, šta je za njih dva i po milimetra. Nek pucaju cevi. Samo neka i naše puca. Ama, oglodaćemo ta dva i po milimetra, šta je to za nas, ljudi. ... Posle tri dana boja za Suvobor, izgubio je i Suvobor i gukoške položaje. Uzdao se u planine, rđave puteve, neprolaze. U kišu, sneg i maglu. Uzdao se u zemljište i nebo. Da skrše, prebiju, razlome Poćorekovu armiju. Da lipsava po vrletima i urvinama. Zatim da je sjuri u glibnicu Kolubare. Ali su Švabe toliko premoćne da su svladali zemljište i nepogode, osvojili kosu po kosu, breg po breg; korak po korak, peli se uz Maljen, Suvobor, Rajac. Poćorek je metodično i uporno ratovao. Nigde nije ispoljio svu snagu. Ono što bi naumio, to je i postizao. Zadobijeno je dobro čuvao. Udarci mu bili promišljeni. Sada, sa Suvobora, zariće mu se u leđa i raskomadati armiju. •To

bi i jedan feldvebel učinio, a nekmoli feldcajgmajster i komandant Balkanske vojske Austro-Ugarske Carevine. Možda je u ovolikim sitnim pobedama istrošio snagu za odsudnu pobedu? Možda nema rezerve? Možda... A da li je nastupio čas kad je i „možda" činjenica za jednu odluku? Preostala, poslednja mogućnost spasa. Možda. Zar je to sve na čemu može da zasniva misao i delanje? ... Tola Dačić, koji ne htede da se vrati sa Đorđem Katićem u Prerovo, nego poče da se mota oko štabova i previjališta Prve armije, u štapskom vajatu šapatom sačekuje Dragutina: Što nam se onako pomeo komandant? Šta se tebe, starče, tiču komandantske brige? Kako da me se ne tiču? Od njegove brige meni tri sina zavise. Šta te ono onako ispod brkova pita? Pita da li bih se ja noćas predao Švabi. Nisi mu valjda, rekao? Rekao sam: teško tom švapskom Živojinu Mišiću. A što? Ne znam. I tako njemu treba da se kaže. Mnogo se nadneo nad vatru. Izgoreće mu brkovi. Ne valja kad se dugo gleda u vatru. Greje se čovek. Šta je lepše od grejanja pod vajatom, a veje sneg. Ti koji bulje u žar i ćute uz vatru, ako bogu nisu veliki dužnici, onda drugome zlo smišljaju. A što se ti, starče, muvaš oko Štaba? Hoću da vidim kako u ovoj nesreći radi Štab armije i njegov komandant. Imam tri sina u Prvoj armiji, ispisnici su ti, i imam pravo da uđem u Štab i vidim šta se tu radi. To pravo ti nemaš pa da su ti trijes tri sina u Prvoj armiji. Nije ti kmet Živojii Mišić. Ja znam bolje od tebe šta mi je on. Samo ne znam da li taj čovek ima i sreće. Šta misliš, blizu si mu, to se vidi, je l' on taličan čovek? Pitam te, hoće li ga sreća? Otkud ja to znam. I šta te briga za njegovu sreću! Briga me, sinko. Ako on nije čovek koga i sreća voli, onda nam je nebo prekršćeno. Ovoliku nesreću može da pokori neko ko ima više sreće no snage

i pameti. ... Od toga što je učinila, Prva armija više nije mogla, misli general Mišić i starka vatru. Nije imala moći nijedan mali uspeh da održi i sutra ga učini većim. Sve što je danas krvavo zadobijeno, sutra se još skuplje gubilo. Uspeh na jednom položaju gubio je značaj zbog neuspeha na drugom položaju. Ono što se dva dana po svaku cenu čuvalo, trećeg je dana lako ispuštano zbog sloma uokolo. Padom glavnih položaja, rušili su se sporedni. Drobila se armija na mrtve, begunce i predajnike, raspinjala i krvoliptala vojištem mnogo većim od njene snage. I vreme se raspadalo, runilo i oticalo s kišama, razvejavalo u mećavama. Noć je potkopavala dan, dan se slamao u padu zore. Vreme se pomešalo kao vode. Zalutalo kao potoci, i sve se sjurivalo u slapove protiv njega. Otkako je primio komandu, ništa, ni u vremenu, ni u prostoru, ni u kretanjima i zamislima, nije bilo jedno i trajnije. Vreme i događaji su razarali ideje, drobili odluke, nasilno prekidali zapovesti preko poljskog telefona i naređenja u dnevniku Štaba armije. A on? Šta je on uradio? Svi su mu se napadi, na kraju, završili porazima. Napadao je jačega. Branio više no što je mogao da odbrani. Da li je kriv što su mu žrtve tolike, što mu se armija toliko iznurila? Gde je pogrešio? Kada? Zguri se pod šinjelom, podstače vatru. Zagleda se u nju. Dobro veče, generale — kaže tiho Tola Dačić s torbom na leđima i plavo obojenim letvama privezanim za nju. U njih zbunjeno gleda general Mišić: to je onaj starac koga je sreo na drumu kad je Dragutina uzeo za posilnog; onaj starac što je uzviknuo: „Ljudi, pa on liči na sve srpske vojnike." Mogu li malo da se ogrejem na tvojoj vatri, đenerale? — šapuće. Sedi, prijatelju. A za šta ti služe te plave letve? Za krstače sinovima. Ako, ne daj bože, ne mogadnu da se sklone od poslednjeg. A gde su ti sinovi? Sva trojica u tvojoj armiji, daće bog. Četvrti beše u Stepinoj i osta na Ceru. Bez belega da je i on gazio zemlju. Zapitao bih te, ako se ne ljutiš, šta si to toliko naumio kad u vatru celo veče gledaš? S nelagodnošću se prenu i podiže šapku sa čela: uhvaćen je i viđen u strahu. Nagnu se ka starčevom šapatu: Nemoj da zameriš, ali sam ti punopravan. Više nisam imao šta da ti dam. Verujem ti. Skloni prvo te plave letve sa leđa. Baci to u vatru. Baci. Ne sluti.

A što ti smeta slutnja? Vera ima i donji i gornji kraj. A šta je tebi donji kraj vere? Donji kraj ti je u duši. To ti nikad ne pređe u reč. Ako ti se oči kvare, skloniću torbu. General Mišić čuje: iz mraka Dragutin svira na svirali; nešto kao kolo veze u pomrčini. Uzdrhta. Sedi da razgovaramo, prijatelju. Kaži mi, đenerale, dokle će ovako? Ti misliš, ne može se dugo? Ne odgovara odmah, gleda u vatru: Čovek može mnogo, a narod sve. Tako ja razabiram našu nesreću. Uzdaš li se u Boga? Nije ti ni Bog za veliku muku i nesreću. Kao da ti se i on pomete, pa ne ume da odredi početak i kraj. To ti kažeš ozbiljno ili onako? Kod mene ti se to ne razlikuje. A ti si, izgleda, nameran da ne popustiš Švabama? Nameran sam da Švabe isteramo iz Srbije, ako bog da. Što pre, za neki dan, prijatelju. A gde su, đenerale, tvoja deca? Dva su mi sina na bojištu. Starija ćerka je bolničarka. Jedna mala, s majkom u Kragujevcu. Je l' su ti sinovi oficiri ili su obični? Vojnici su. Na položaju. Kao tvoji sinovi. Hvala ti. Sad ti verujem i za svoje sinove. I za ono što si Švabama naumio. Tola Dačić odveza sa torbe plave letve i baci ih u vatru. Poćuta dok ih ne obuze plamen, pa se okrenu generalu Mišiću i zapita ga: Ako mi nešto, ne daj bože, ustreba, smem li da te potražim? Potraži me. Kao da hoćeš sada malo sam da brineš? Moram. Neka da bog da te nadžive sinovi. Hvala ti na ovoj lepoj vatri. Hvala i tebi. I srećan ti put!

Gleda za starcem. Dragutin svira kolo. Plamen juriša uvis; ustuče pred tminom; naleće, huči. Plamsaji, pa ništa. Drvo, pa žar, pa pepeo, pa ništa. Šara toljagom po pepelu. Trag po pepelu. Trag, pa ništa. Plamen, pa ništa. Žar, pa pepeo. Huči, muči se, ništi se vatra. Pobediti ili se spasti. Svi potporučnici znaju, veruju da znaju, on ih tome učio, kako se dobijaju bitke i kako se pobeđuje u ratu. On zna kako su u istoriji zadobijene sve velike pobede u ratu. Kako se vode bitke za pobedu. To zna i Oskar Poćorek. To znaju i moji i njegovi potporučnici. Ali kako se vode bitke za spas i opstanak? Kako se dobija ona jedna bitka što je spas, ona jedna za život? Ta bitka koja nije pobeda, nije zapisana u istoriji. Nema je ni u jednoj nauci. Ta bitka u kojoj pobeda nema cenu i slavu. Plamen, pa mrak. Pepeo, pa ništa. Odmah reći Putniku šta je odlučio i učinio. Ni tren odlaganja. Neka ga smeni. Neka ga izvede pred svoj preki sud. I Putnik će jednom biti pokoren. Možda i on na Suvoboru. Ustaje i žuri ka telefonu.

13 General Mišić: Saopštavam vam da sam tri dana branio Suvobor do potpunog iznurenja i trupa i komandi Teške žrtve davali smo za Maljen i Suvobor, a ja sam se nadao da će mi oni biti oslonci za ofanzivu. Vojvoda Putnik: Vrhovnoj komandi je to dobro poznato. Prva armija je radila po planu Vrhovne komande, Živojine Mišiću. Mišić: Nisam to ni osporio, vojvodo. Ali je vaš strateški plan iscrpen i okončan. Za njegov uspeh nedostajala je živa snaga i rad ostalih armija. Ne samo artiljerija i granate. Tvrdim vam. Prva armija je radila do krajnjih granica svojih moći. Veće požrtvovanje, veće patnje i napori ne mogu se tražiti ni za jedan ovozemaljski cilj. Putnik: I sada zahtevate da Prvu armiju pustimo na kadrovsko odsustvo? Pošto razdelimo činove i odlikovanja. Kažite mi ishod današnjih bojeva, Mišiću. Mišić: Izgubili smo na desnom krilu Majdan i Glavicu, na centru nismo povratili Kotu osam stotina jedan. Neprijatelj nastavlja prodor. Na levom krilu oteli su nam Babinu glavu i Šiljkovu kosu. Neprijatelj je čvrsto stao na Suvoborsku gredu. Ostaje mu samo da se preko Prostruge sjuri ka Boljkovcima, i sa Prvom armijom je svršeno. Da li me slušate? Putnik: Nije li vas skolila ona malodušnost kojom se odlikuju veliki optimisti? Optimisti kakav ste vi. Mišić: Ja sam i sada optimista, vojvodo. Verujem, i znam u šta i zašto verujem. Biće da ste vi, u Vrhovnoj komandi, optimisti na papiru i početku, a malodušnici na zemlji i pri kraju.

Putnik: O tome vi raspredajte u vašim memoarima, a noćas, sada, kažite, Mišiću, zašto ste me zvali. Čekaju me neodloživi poslovi. Mišić: Želim da vam obrazložim zašto sam izdao naredbu za povlačenje armije na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca. Putnik: Kad ste izdali tu naredbu? Mišić: Pre pola časa naredio sam da se armija sutra ujutru, u zoru, povuče na nove položaje. Putnik: Jeste li vi poludeli? Ko vas je ovlastio da se kockate sa sudbinom srpske vojske i Srbije? Mišić: Da učinim što sam učinio, ovlastila me moja savest, vojvodo. Moja odgovornost za Srbiju i njenu vojsku. Moja ubeđenja. Putnik: A šta je s mojim ubeđenjem i mojom odgovornošću? Šta je sa odgovornošću i savešću ostalih komandanata armija? Oni ne trpe manje od vas. Protiv njih ne ratuju bečke gospođice s lepezama, nego divizije hrabrih i upornih zlikovaca. Šta će biti sa Drugom i Trećom armijom posle vaše katastrofalne odluke? Mišić: Ništa im gore neće biti nego što im je danas bilo. A za koji dan biće im mnogo lakše no što im je danas. Putnik: A Beograd? Šta ću s Beogradom? Beograd moramo odmah da napustimo. Znate li vi, optimisto, šta za jedan narod i državu znači gubitak prestonice? Mišić: Ja ne nosim nikakvu odgovornost što Srbija ima prestonicu tamo gde treba da postoji samo granična karaula. Putnik: Ne ponavljajte ono što ste od mene čuli!

Mišić: Ja sam kod vas polagao sve oficirske ispite, vi ste mi načelnik i starešina. I moram ponekad nešto vaše da izgovorim. Putnik: Vi ste tvrdoglava seljačina! Uobražena zadribalda! Mišić: Svi ste vi štapski trtovi i govnari! Svi u Vrhovnoj komandi! Živko Pavlović, pomoćnik vojvode Radomira Putnika: Halo! Ovde Živko Pavlović. Molim vas, generale, ne psujte. To nema nikakvog smisla. Nismo komordžije. Osim vas, još neko ima svoju čast, gospodine Mišiću. Mišić: Šta vi, Živko, hoćete? Ko vas je zvao? Neću da govorim s pomoćnicima. Živko Pavlović: Vojvoda mi naredio da vas saslušam. Izdiktirajte mi dispoziciju armije. Mišić: To će vam saopštiti moj načelnik, pukovnik Hadžić. Živko Pavlović: Ja vršim svoju dužnost i nisam vaš ordonans. Mišić: I Hadžić će da izvrši svoju dužnost. Hadžiću, evo vam Živka Pavlovića, odgovarajte mu na pitanja. Hadžić: Hadžić ovde. Hoćete li da vam izdiktiram novu dispoziciju Prve armije? Halo! Ne prekidaj. Gospodine generale, vas zove vojvoda Putnik. Putnik: Evo vam Vrhovnog komandanta, Mišiću. Kažite Njegovom visočanstvu Aleksandru to što ste naumili. Mišić: Nemam o čemu s prinčevima da razgovaram. S jednim ruskim kadetom neću da govorim o komandovanju armijom. On se bori za svoju krunu, a ja branim srpski narod. Putnik:

Recite to lično prestolonasledniku Karađorđeviću. Vi smeli i ponosni, obrenovićevski ađutante! Mišić: Ja ne služim kraljeve, niti političarima držim skute. I ne tresu mi se gaće pred Apisom. Čujete li me, vojvodo? Vrhovni komandant, prestolonaslednik Aleksandar: Čuo sam vas dobro, generale. I neću zaboraviti nijednu reč. Da, ja sam, Vrhovni komandant. I vaš budući kralj. Mišić: Bićete kralj samo ako ja spasem Prvu armiju. Prestolonaslednik Aleksandar: Ne možete vi ništa svojim inatom da spasete. Imate da vršite dužnost i pokoravate se mojoj komandi. Mišić: Samo u granicama svoje savesti. Prestolonaslednik: U granicama svoje zakletve, Mišiću. Mišić: Svog komandantskog ubeđenja, Visočanstvo! Prestolonaslednik: Ali vi ste meni potčinjeni. Ja sam vas postavio za komandanta Prve armije. Niste je, nasledili. Suvobor nije vaša očevina. Mišić: Ni Srbija nije vaša očevina. Ako ste krunu oteli od brata, niste nasledili narod! Prestolonaslednik: Nasledio sam brigu za njegovu slobodu. Od dede i oca! Nasledio sam narod. Ja sam njegovu sudbinu primio na svoja pleća. Mišić: Narod je vas natovario na svoju grbaču. Šta će narod na prinčevskim plećima? Prestolonaslednik: Čujte, ja sve pamtim. Sve. Čujte, generale, ništa ne zaboravljam.

Mišić: Baš me briga! Čujete li, Prestolonasledniče? Prestolonaslednik: Čujem i naređujem vam da izvršite naređenje Vrhovne komande. Ni korak nazad. Mišić: Samo carevi takve naredbe izdaju. A ja takve zapovesti niti primam, niti izdajem. Prestolonaslednik: U srpskoj vojsci više ne sme da se izda komanda — nazad. Inače je svršeno sa Srbijom. Jeste li me razumeli? Mišić: Sa Srbijom je svršeno samo onda ako njeni komandanti izgube pamet, a njeni vojnici ostanu bez vere. Prestolonaslednik: Ja sam vam rekao svoju poslednju reč. Mišić: Onda više neću biti komandant Prve armije. I neću da izvršim vaše naređenje. To je moja poslednja reč. Šta ste rekli? Šta ste rekli, Prestolonasledniče? Putnik: Govori Putnik. Halo! Halo, Mišiću! Kakav vas je to stršljen peljnuo na Suvoboru pa vam toliko otekla glava? Pa buncate, buncate, Mišiću. Samo ste vi sposobni i pozvani da spasavate srpsku vojsku, je l' te, samo vi? A mi ostali? Češemo se ispod pupka? Mišić: Ili prihvatite moje odluke, ili odmah primite moju ostavku. Ostavku. Čujete li me? Halo! Ne prekidajte. Da li me čujete, vojvodo? Putnik: Slušajte, Mišiću. Za uvrede i psovke nas dvojica noćas ne možemo da pozovemo jedan drugog na dvoboj. Neka telefonisti i pisari pričaju da se po znanju srpskog jezika Putnik i Mišić ne razlikuju od svojih komordžija. Mene i vas noćas ništa ne sme da uvredi i naljuti. Taština i slična osećanja pripadaju miru.

Mišić: I ratu pripadaju sva osećanja. Putnik: Ostavimo taj luksuz za pobedu. Dajte još jednom da razmotrimo vašu nameru. Onako razborito kako bismo razmatrali stratešku ideju Fridriha Velikog. Inače ćemo obojica timariti konje švapskom naredniku. Slušate li me, Mišiću? Mišić: Slušam vas. Govorite. Putnik: Ako Prva armija prestane da brani vododelnicu izmeću Kolubare i Zapadne Morave, neminovne su sledeće posledice: Treća, Druga armija i Obrenovački odred moraju da se povlače jer ne mogu da odbrane svoje dugačke i tanke bokove. Ako Užičku vojsku potisnu ka Čačku, što je neminovno, ponavljam: mora se napustiti Beograd. Padom Beograda ugrožava se front u celom Podunavlju i obuhvata veliko-moravska dolina i sa istočne strane, koju svakog časa mogu da napadnu i Bugari! Jeste, i Bugari. A zatim, Mišiću, ako vas Poćorek jače pritisne i sa padina Suvobora i Rudnika potera ka Kragujevcu? Može li se držati Kragujevac sa Švabama u Čačku? I šta se od Srbije uopšte može braniti kad nam se armije zgomilaju oko Kragujevca? Mislimo logički, zaboga! Mišić: Sve su te vaše strateške kombinacije logične i tačne. Ko bi na ispitu drukčije odgovarao, ne bi postao generalštabni oficir. Putnik: Pa u čemu je onda stvar? Mišić: To je strategija za štabove i mape. I istorije. A mi sada i ovde, na Suvoboru, moramo drugo. Ono što se jedanput čini. Ne ponavlja i ne uči. Čujete li me? Putnik: Nastavite. Mišić: Prva armija ne može da bira strateške ideje. Ona je apsolutno primorana da napusti suvoborsku vododelnicu. Ona noćas mora da izbegne sutrašnji

udar, jer taj udar ne može nikako izdržati. Shvatite, poverujte, ja sam na položajima i bolje od vas i cele Vrhovne komande znam stanje trupa i opšte prilike. Putnik: A Poćorek? Šta predviđate da će on učiniti? Mišić: Ja sam ubeđen da me Poćorek neće moći oterati sa novih položaja. Ni on ne može mnogo. Suvobor će ga prelomiti. Putnik: Ali se i uz duboko ubeđenje i najbolje poznavanje svojih trupa i svoga stanja gube bitke i rat. Mišić: Bitke dobija onaj ko ima svoju i nadmoćnu ideju, ko vlada vremenom i prostorom. Ko neprekidno iskazuje inicijativu. Tako sam vam odgovarao i na ispitima. Tvrdim vam: Poćorek sutra neće znati šta hoću i šta mogu. Ako je bilo šta zapamtio iz istorije ratova, pomutiće ga neizvesnost. Slušate li me? Putnik: Nastavite, nastavite. Mišić: Bar dan i noć naš vojnik da ne vidi Švabu, da ga ne čuje, da zaspi u miru i tišini. Da se najede, okrepi, ogreje ... Da može da potrči uz brdo. Putnik: Još činjenica, Mišiću, još! Mišić: Jamčim vam glavom: sada pobeđuje onaj ko je manje gladan, ko može duže da spava, ko brže može da istrči na ćuvik i duže da maršuje, duže da ostane na snegu. Putnik: Slušam vas. Imate li još činjenica? Mišić: Ko više veruje u svoga komandanta i veruje da ga on čuva i brine za njega. U ovim bojevima odoleće i nadvladaće vojnik koji nije očajnik. Onaj koji može da zapeva i da se našali! Ko zaželi ženu. Mi smo dužni da to omogućimo našoj vojsci. Čujete li me, vojvodo.

Putnik: Slušam vas pažljivo, nastavite. Mišić: Još ovo imam da vam kažem: pobediće onaj ko ima jače položaje za napad. Onaj što manje brani i što je gušći. Ko je spreman odsudno da napadne. Što pre da napadne. A to će biti Prva armija. Putnik: I to su vam sve činjenice na kojima" ste zasnovali svoju sudbonosnu odluku? Mišić: Nisam ja samo na činjenicama zasnovao svoju odluku. Putnik: Nego, generale? Mišić: Nego i na onom nevidljivom, vojvodo. Onom što je vera i rizik. Putnik: A sada mi odgovorite: šta ćemo ako vas Poćorek, kao na Suvoboru i Gukošima, opet primora na odstupanje? Da li ste me čuli? Mišić: Ako me i pa to primora, u šta čvrsto ne verujem ... ako me pod nekim nepredviđenim okolnostima primora na povlačenje, on me ne može primorati da bežim ka Kragujevcu, nego ću se ja braniti tako dugo dok se ostale armije u redu ne povuku na novu odbrambenu liniju. Putnik: To je taj rizik posle koga sledi predaja. Veliki je to rizik, moj Mišiću. Na njega imaju pravo one vojskovođe koje u ratu stavljaju lični cilj iznad cilja naroda i države. Koji komanduju tuđom vojskom i na tuđoj zemlji. Mišić: Jedino rizikom komandant može da potvrdi pamet i moć. Putnik: Mačku o rep tu mudrost! Takve ratovodstvene pouke ostavili su nam štapski pisari. Mišić: Nisam u to ubeđen. Da bismo se spasli, moramo učiniti ono što je moranje

ove noći. Čujete li me? Putnik: Vi previđate bitan momenat. Kako će ovoliko i ovako naglo povlačenje Prve armije delovati na sasvim pokoleban p rastrojen moral cele srpske vojske? Ne pomišljate da nam se za dvadeset četiri časa mogu da raspu sve tri armije. I kako će vašu ovakvu odluku primiti komandanti ostalih armija. Mišiću, još nije dockan, odmah povucite naređenje o povlačenju. Mišić: To ne mogu da učinim. Ne mogu, niti hoću. Rekao sam što sam mogao sada da kažem. Putnik: Rekao sam vam i ja što mi je dužnost da vam kažem. Mišić: Onda primite moju ostavku na komandu Prvom armijom. Putnik: Zar vam je ostavka argument za povlačenje? Mišić: Ostavka mi je poslednje čime pred trupama i Vrhovnom komandom mogu da potvrdim svoju komandantsku odgovornost. Nemam drugo. Putnik: Ucenjujete, nemilosrdno ucenjujete noćas, Živojine Mišiću. Podnosite ostavku jer ste sigurni da ne smem da je usvojim. Mišić: Vi me dobro poznajete i znate da ja nisam čovek koji ucenjuje. A najmanje oficir koji ucenjuje otadžbinu. Ostavkom moram da povučem zakletvu. Čujete li me? Putnik: Zahtevam da mi najhitnije pismeno obrazložite odluku o povlačenju Prve armije sa suvoborske vododelnice. Čekam. Mišić: Izvršavam vaše naređenje. Pročitaću vam pismeno obrazloženje svoje odluke o povlačenju Prve armije na položaje Nakučani—Takovo— Semedrež. Putnik. Zar sa Suvoborske grede čak na Semedrež? Pa to je kod Čačka!

Mišić: Čak na Semedrež zato što stati bliže nema nikakvog taktičkog smisla i koristi. Jedino ovakvim dubokim povlačenjem može se postići željeni cilj, vojvodo! Putnik: Povući se do prilaza Čačku i Moravi, vi smatrate taktičkim smislom? Originalnom idejom? Mišić: Da, vojvodo. Samo ako imamo ideje koje neprijatelj ne može predvideti, mi ne gubimo rat. Jer smo neravnopravni u svemu znanom i ostalom. Čujete li me? Putnik: Slušam. Da. Čekajte, ponovite položaje Moravske. Dalje, dalje. Je li to sve? Mišić: To je i pismeno. Ako se ovo moje mišljenje ne usvoji, ja sa sebe skidam odgovornost za posledice. Jeste li me čuli, vojvodo? Jeste li me čuli, pitam? Halo! Halo! Ko je prekinuo vezu? Dajte mi vezu. Zovem načelnika Vrhovne komande. Halo, Vrhovna komanda! Zašto se ne javlja? Halo! Zašto se ne javlja? Zovem vojvodu Putnika. Kako se ne javlja? Zašto? Neće da se javi? Pas ga njegov, neće da se javi. Da ga pas kašljivi! Matoro oklevalo. Živko Pavlović, pomoćnik vojvode Putnika: Molim komandanta Prve armije. Mišić: Šta još hoćete od mene? Živko Pavlović: Da vam saopštim da je vojvoda Putnik odobrio povlačenje Prve armije na položaje severozapadno od Gornjeg Milanovca. Ali se vaša linija na levom krilu menja. Slaba vam je veza i saradnja sa Užičkom vojskom. Za koji čas saopštiću vam ispravku Vrhovne komande. Mišić: U zdravlje, Vrhovna komando!

14 Švabe su noću tiho prišle i ušančile se na stotinak koraka od rovova čete Bore Puba i Danila Istorije; ušančili se na drugom kraju proplanka, na rubu šume, kao i oni. U mračnoj, maglom zgusnutoj noći, Bora je osetio nešto lopovsko i besmisleno u tom šunjanju i prikradanju vojske i kradljivačkom kopanju rova, pa nije dozvolio svom vodu ni metak da opali. Danilo Istorija je predlagao juriš, svađao se s Borom, ali ni komandir čete nije smatrao razumnim njegov predlog: ako se izvuče iz rova, rasturiće se četa, zaštitnica puka, možda i divizije, u velikom povlačenju koje će početi u zoru. Kakvom povlačenju? Dokle da se povlačimo? — bunio se Danilo da nešto slakša sebi. Ne znam. Ne pitajte mene. U zoru se cela naša armija povlači sa planine — odgovorio mu je potporučnik Zakić srčući vreo čaj u mraku, iza rova. To je pametna strategija. General Mišić je profesor za ta velika lomatanja gomila u ratu — rekao je Bora Pub nešto tiše i uskočio u rov da bira najveću vatricu, drema i sluša mrmljanja vojnika o mrazu ove noći, ljućem od bogojavljenskog. Čim nekako svanu da se kroz ledenu magluštinu na nekoliko koračaja ipak može razlikovati čovek od bukovog stabla, iz magle i šume izroni potporučnik Zakić zasut injem, i šapatom pozva Boru i Danila. Komandant puka naredio da mu najkasnije do podne privedemo bar dva Austrijanca. Po mogućstvu, sa činom. Ako na taj zadatak pošaljemo vojnike, neće se ni vratiti — gleda čas u jednog, čas u drugog. Boru zabavlja kako se reči raspadaju u toplom dahu, kako ih mraz ispija, ništi. Ne pada mu na pamet da se po ovom mrazu i magli goni sa Švabama po šumi i hvata ljude kao zverke. Danilo misli: Prilika je za podvig ili glupu avanturu? Ljudi ginu, i Saša Molekul je juče teško ranjen, a oni su najčešće nekakva pukovska rezerva, motaju se po planini iza velikih bitaka, goni ih artiljerija, povlače se posle nekoliko mitraljeskih rafala, nikako da stupe u pravu, veliku bitku, u juriše i kontra-juriše. Ako se to ni danas ne dogodi, pred to povlačenje sa planine, sutra će biti kukavica.

Prilika je za orden, gospodo podnarednici. Prilika je da se ne smrznem, gospodine potporučniče. Ja ću uzeti tri vojnika i krenuti u lov — kaže odlučno Danilo. Bora mu primećuje bledilo na licu: nije od mraza. Kaže gledajući u Danila: Ja bih u lov na kulturne Germane poslao stare lovce: kaplara Zdravka, Pauna, onog Damnjana što ni sam sebe ne čuje kad hoda. Ne, ja ću povesti Pauna i još dvojicu. Onda pođite odmah. Krenite levo, uz potok. Samo, birajte nekog sa činom. I nemojte ga zlostavljati. Budite gospoda, molim vas — potporučnik Zakić zaroni u šumu i maglu. Kakva elegantna naredba! I sad neka neko kaže da smo mi seljačka vojska — kaže jetko Bora, uplašen za Danila, koji bez reči, ali sa dugim, opominjućim pogledom krenu u maglu za svojim dahom, zasipan injem, kršeći korakom poleđen sneg i tišinu. Bora se lagano, da što tiše lomi ledenu koru, vrati u rov, na svoje mesto, sećajući se da mu je pre neke noći Danilo za sina poklonio svog drvenog konjića, šarca. Besmisleno! Mraz primora obe vojske da iziđu iz rovova; učiniše to u isto vreme. Srbi ne primećuju da šmrkanje, kašljanje, škripa snega pod nogama što cupkaju nisu samo njihovi. Švabe prve shvataju razliku izmeću njihovog teškog cupkanja u cokulama i srpskog lakog poigravanja, uglavnom u opancima; još lakše razabiraju srpsko kašljanje i šmrkanje, dublje je i glasnije od njihovog: preplašeno otvaraju vatru. Srbi se zapanjiše, i oni preplašeni popadaše u rovove, odgovarajući brzom paljbom. Bora Pub se trudi da poveruje: Ovo je, možda, ta odsudna, ta velika bitka koja muči Danila. Ali je bez onog pravog ratnog razloga, bez mržnje. Sudarali su se strah i ljutnja. Motivi psihološki, karakterni. Navika i inercija. Biraju se ljudi, a ne vojnici. Počinje da puca u maglu. Neka tako počne: ubijati maglu i inje. Malo podiže cev da kuršum pogodi šumu; neka od njegovog kuršuma pada inje. Okreće se ka šumi: švapski kuršumi prašte po šiblju, sipi inje. To je čak i lepo. Zuka i švićkanje više glave. Čelo mu je iznad površine snega; grbi se i puca: ovaj kuršum šiša kroz vrhove bukava. Belih u magli. Pucnjava naglo prestaje. Bora ne zna ko je prvi prekinuo paljbu. Možda u isto vreme. Ona prava velika bitka očigledno se nije dogodila. Nema zbog čega ni da se dogodi. Zuri u maglu, virka iznad snežnog ruba rova; oštro smrdi barut: pucketaju nozdrve. Od mraza bole uši, nos, prsti; bole kao da su uklešteni; mraz ih steže, grebe pokosnicu cevanica, počeće da pucaju kosti.

Polazi rovom da vidi šta je učinila tolika pucnjava. Vojnici su mu smešni sa poinjenim obrvama i brkovima; ne liče mu na vojnike. Ako ovakvog vojnika sada pogodi kuršum, biće ubijen promrzao, bedan i nemoćan čovek, a ne Srbin i neprijatelj Austro-Ugarske i Nemačke. Šapatom ih opominje da ne kašlju. Oni stavljaju šajkače na usta i, čučeći u rovu, frču kašalj. U tišini, sipi inje sa drveća. Čini mu se da čuje strujanje magle, njeno kretanje i kovitlanje. Sa sredine rova, još tiše, kao da zaustavlja disanje, vraća se natrag, na svoje mesto. Otuda, iz magle, počinju da šmrču Švabe; prigušuju kašalj; neko ih pretećim siktanjem opominje. Kako li izgleda, ko li je taj moj kolega na drugom kraju proplanka? A više se boji od mene. Podliji je. I više me mrzi no ja njega. Ambiciozan je. Ratuje da se istakne, glupak, za čin i orden, bednik. Kad bismo mi bili časni ljudi, vitezovi, pravi junaci i ratnici iz starih dobrih vremena, a ne nacionalisti ove nove, mašinske i aeroplanske ere, mi bismo se sada lepo sporazumeli da se ne puca u kašalj, i šmrkanje. Nije časno koristiti prirodne nepogode i uz pomoć mraza ubijati protivnike svoje države i svog monarha. Ubijati prozeble, bolesne ljude, kašljače i šmrkače. Mučenje za tišinu ne traje dugo: mraz primorava na glasan cvokot i cupkanje; širi se sloboda pokreta, otvaraju se torbe, glasno se žvaće ostatak smrznutog taina i nepojedena glavica smrznutog luka; Bora sluša kako žvakanje biva sve glasnije. Otuda, iz magle, čuje se laka lupa manjerki: doručkuju i oni, samo nešto kašikom. Ljudi bogate carevine. Osvajači. Ali sad se uspostavlja jednakost, solidarnost. Dobro je, Srbi žvaću normalno. Šmrču normalno. Kašlju ipak prigušeno, prema snazi svoje države i armije. Uz doručak, Švabe vode i tih razgovor. Pravo jačih i privilegija pobednika. Šteta što sada ovde nije Danilo da sluša kako doručkuju dve neprijateljske vojske, i sazna šta su one sada. I pojmi da one to, ipak, čipe s poverenjem u ljudskost. Ljudskost širu od mržnje i dublju od straha. Iznad zastava, grbova, uniformi. Uzbuđuje ga to otkriće. Nada. Budalaština, tradicionalni blesavluk. Ako je. Izlazi iz rova i hoda pored rova svoga voda; izmeću dve vojske koje doručkuju na planini, u snegu; izmeću promrzlih, neispavanih, gladnih ljudi koji jedu ono što su im države u ratu odredile. To bi bio junački podvig: da podele doručak, zajedno da doručkuju na belom proplanku, da se pozdrave kao ljudi i vrate u rovove, na svoj posao. Slobodno korača po celcu, prošaranom ponekom čaurom, puca ledena kora snega. Čuju ga Švabe, sigurno. Neka slušaju i shvate da im nešto veruje. Njegovi vojnici gledaju ga zapanjeno. Prestaju da žvaću. Smiruju pokrete. Unezvereni su; ne šmrču, ne kašlju. Neće da stane, neće da siđe u rov. Korača po celcu, izmeću dva straha. Nije ga strah za sebe. Nije, ljudi, majke mi moje, jedine na svetu. Strah me je

samo da neki zlikovac, idiot, ne ubije nadu, poverenje, ovu ljudsku solidarnost u muci, na ciči zimi. Onda će, ljudi moji, rat biti izgubljen za obe vojske, za sve. Zasvagda, braćo glupa, idiotska! Gde li je sada Danilo? Sa onim nestrpljenjem žuri se jedino u smrt. Šmrče. Nakašljava se. Korača normalno. Magla kulja proplankom, od Švaba. Vojnici ga gledaju prestrašeno, došaptavaju se. Jesi li pijan ili lud, vodniče? — šapuće neko iz rova. On se smeška na taj šapat, ne vidi ga u magli. Znam tu igru za dobitak, za marjaš. Ovo je nešto drugo, seljaci. Rovom se širi šmrkanje i kašalj. I otuda, iz švapskog rova, čuje se nemir i žamor. Neko od Srba naglo prelomi kašalj, zaneme u strepnji; toga ne vidi od magle. Do toga, svojom mišlju prepadnutog, odmah se drugi sledi, strepnja prelete rovom i utiša, ukoči, sledi sve. Bora staje, sluša: utišalo se i tamo kod Švaba. Čuje teško disanje na mrazu i kako magla struji grmljem i klekom; i kako pada inje šušteći šumom. Bora ne izdrža tu tišinu: pokošeno pade na sneg ispred rova: proplankom struji magla i tutnji mu srce. Nepomičan čeka mitraljez, bombu, pucanj. To iščekivanje cvili u ušima. Pogled mu se ustremio ka Švabama, u maglu, ne može ga iščupati iz nje. Nema pojma koliko to traje. Okreće se ka svojim vojnicima: sa uperenim puškama, nepomični, zure u maglu. Pucanj se prolomi tišinom, Suvoborom. Bora smalaksa, obnevide; otuda mu odgovara puška: kuršum oštro fijuknu. Ko je pucao? Zašto si pucao? Ne pucaj! — povika ležeći na celcu, pred rovom. Vojnici ćute, zure u maglu, stežu kundake, pripijeni uz obalu rova i snega. Tišina se opet razastire maglom, izmeću dve vojske. Bora ustaje, kolena mu klecaju. Ne može da korača. Stoji. Sada uplašeno kuša ljudsku solidarnost, na mrazu: ako ga ubiju, ubiće ga čovek, a ne Švaba. Taj neće pucati u ime Austro-Ugarske i Franje Josifa; taj će pucati u svoje ime, radi sebe. Pucaće zlikovac u čoveku, u naivka i budalu u čoveku. Ako sada pogine, biće to činjenica za sve pesimiste; njegova smrt postaće dokaz da je rat stariji i večniji od ljudi. Njegovi vojnici mašu mu rukama da siđe u rov, da legne; šapuću mu, prete. Neće. Ne bojte se — kaže im običnim glasom. Glupost! Nešto sasvim drugo treba njima reći. Ali ga oni neće razumeti. — Neću! — kaže glasom i izrazom inata. Inat bi morali da shvate i odobre. Jedna mu noga malo dublje upada u sneg, ali još stoji, zanet kušnjom, neizvesnošću, igrom u sve. Bez straha. Neka me ubiju, ali hoću da se uverim da su svinje i zlikovci; pogledom odgovara svojim vojnicima i oseća kako se klati u magli, kako ga zanosi, kao pramen. Klati se

njegov cvokot, mraz ništi njegovo disanje. Vide li me? U magli sam im pramen magle. Ako moji vojnici zbog nečega opet prvi otvore vatru, ako oni ne izdrže, opet ljudima nema spasa. Ubijaćemo se dok postojimo. Nema mu spasa ako dune vetar. Podnaredniče, ne budali više! Izbušiće te kao torbu! Te reči ga oboriše na sneg i skotrljaše u rov. Švabe otvaraju vatru, najpre mitraljezom, pa puškama: prolama se magluštinom, nevidninom. Srbi nemaju mitraljez, odgovaraju im samo puškama, ali brzom paljbom. Bora Pub se pribira i počinje da puca u pucnjavu, ka njima što nisu izdržali u solidarnosti, u njih što im je strah veći od ljudskosti i razuma. S tugom pogleda po svom rovu: vojnici koje vidi imaju strog ili običan izraz lica i slobodne, poslovne pokrete; glasno šmrču, kašlju iz sve snage. Pucaju sve sporije. Zbog umora, razuma, lukavstva? I Švabe razređuju pucnjavu. Srbi ih slede. Možda se uviđa besmisao? Puca samo po nekoliko pušaka iz oba rova. Pucaju samo po dve. Bora pođe rovom da vidi te svoje vojnike koji sada pucaju; da ih pita zašto pucaju. To su, svakako, preispoljne kukavice. Puca samo još po jedna puška sa obe neprijateljske strane. Glasom se jasno razlikuju: švapska je dvoglasna. Kao da se i pucnjem iskazuje složenica u nazivu moćne carevine. Dok stiže do kraja rova, umuče i poslednja puška. Rov se opet naglo utišava; cupka se sitno, kašlje se u kapu, šmrče se uzdržano. Protinjući se uskim rovom, Bora se navrh prstiju, što može tiše, vrati na svoje mesto da zuri u maglu, tišinu, neizvesnost. Mraz mu steže prste i zglobove u nogama i rukama, testeriše stopala, uši, nos. Šta li je s Danilom? Puši mu se neizdržljivo. Posle one poker-partije u Boljkovcima, zarekao se da do kraja rata neće zapaliti cigaretu. Mora da zapali. Čemu sada časna reč, zavet, zakletva? Sada se ubija. Ili spava. Ovaj regrut pored njega pušio noćas cigaretu za cigaretom, kao da mu je puna torba; odlučio čovek da što pre popuši sve što je doneo na front. Ej, druže. Daj mi jednu cigaru na zajam — drmusa vojnika što sa obešenom glavom spava uglavljen u rovu, a puška mu leži na ivici rova, na snegu, kao ispuštena. Regrut se zaklati, pa se preturi od njegovog drmusanja, i otkri mlaz sleđene krvi niz lice i rupu od kuršuma na čelu. Bora se seknu: Ljudi, pa ovaj je ubijen!

Izgleda da jeste — šapnu drugi vojnik cupkajući uz cvokot. Pa kad je ubijen? — pita glasno. Nema značaja, vodniče. Bar mu više nije zima. Tamo, u magli, Švaba takođe nešto vrlo glasno reče. Iznesite ga — kaže opet glasno. A gde ću ga? Mi ćemo ionako za koji sat odavde da bežimo. Rov mu dođe kao raka. Neka ga u njemu. Bora se pripi uz obalu rova i snega; zagledan u maglu, steže kundak. Otuda, Švaba nešto strogo ali prigušeno kaže. Vojnik s kojim je razgovarao gurnu ga i pruži mu cigaretu. Bora uzima cigaretu, pripaljuje je i izlazi iz rova. Puši i korača pored bukava i jela; glasno izazovno puca poleđeni sneg. Vojnici mu se okreću i čude. Neki se i smeškaju. Razume ih. Ako zapuca, sada se neće baciti u rov. Cigareta mu nije prijatna, ali neće da je baci. Zastaje da oslušne: tamo, u magli, neki Švaba, verovatno oficir kao on, lagano korača po celcu. Da li mu je neko poginuo? Odvratno. Zašto želim da je i tamo neko poginuo? Šta Srbija, moja otadžbina, ima od toga što je u onoj pucnjavi iz najnižih, najglupljih pobuda ubijen i neki čovek u austrougarskoj uniformi? Nastavlja da korača. Iz rova izlaze vojnici prema meri svoje hrabrosti, ravnodušnosti, zimogrožljivosti; hrabriji i neobazriviji šetkaju po ivici rova. Niko ne govori; šmrču i kašlju. Bora se oslanja na bukvu da oslušne njih, otuda, iz magle: razleglo se praskavo, teško koračanje i cupkanje. Bez reči, kao i ovde, kod Srba; samo šmrču i kašlju, kao i Srbi. Opet da vidimo dokle smo ljudi. To jest, koliko nam je zima. Šta li je s Danilom? Trebalo je da se dogovorimo da zakletva ne važi u slučajevima izviđanja i lovljenja zarobljenika. Taj nas sve povukao za nos. Ko je u kasarni, u Skoplju, pretpostavljao da Danilo Protić nije nikakva Istorija, nego jedan sentimentalni zaljubljenik s najlepšim drvenim konjićem u Bačkoj. Strasnik koji pati što ga ostavila devojka i sanja da ispuni dedin zavet: na belom konju da se vrati meću dudove i guske. Šta ste se ražćipali? U rov! — iz magle i šume viče komandir čete, potporučnik Zakić. Prepadnuti, vojnici se smiruju, stoje, gledaju u svoju šumu i maglu. I tamo kod Švaba smiruje se koračanje i kašljanje. Čuje se samo šmrkanje. U rov! Šta čekate?

Molim vas, smrznuće se ljudi — kaže Bora, ali ga tišina potera ka rovu, u koji već silaze njegovi vojnici. Otuda, duboko iz šume i magle, čuje se truba. Bajonete na puške! — komanduje potporučnik Zakić. Švapski mitraljez zasu praskom maglu i šumu; pridružuju mu se puške. Ne pucaj dok ga ne vidiš! — dovikuje iz magle potporučnik Zakić. Bora zuri u maglu: Neće, valjda, ti očajnici da izvrše juriš? Kako bajonetom na promrzlog čoveka? Pogleda ubijenog regruta: ukočio se, zgrčen leš. Bar ne zaudara. Švabe prekidaju vatru: pucali da se malo zagreju, ili su prestali da pucaju zato što im je zima? Tišina je opet. U magli šušti inje. Šmrču i kašlju vojnici. Sve glasnije. I oni tamo, u magli, šmrču i kašlju. Ko će sada prvi iz rova? Ko više veruje u čoveka, koga je manje strah, ko je veća budala? Otuda, iz magle — cupkanje cokula i škrgut snega. Glasno kašljanje. Zgusnuti, hitri koraci kao da se jure, kao da igraju kolo. Hrabriji su od nas. Veruju da smo ljudi. Ili nas preziru i smatraju kukavicama? Mnogo pitanja za jedan odgovor; mnogo gledišta za jedan jedini ishod. Samo da neko od nas Srba sada ne opali. Da se ne pokažemo kao podlaci i svinje. Ne pucajte dok ne komandujem! — kaže glasno da ga čuju i oni na kraju rova. Čule su ga i Švabe: naglo se utišaše. Tišina, za lećima, u magli, pijuče kos. Pijukanje kosa zateže tišinu: sipi inje sa drveća, disanja se gužvaju rovom. Kos sve kraće i tiše pijuče. Umuče. U6h ga tišina. Srbin opali. Ne izdrža, eh. Pucanj se razleže celom planinom, zemljom, galaksijom, do smrti. Svinjo! Budalo! Zašto pucaš?! — povika ogorčeno Bora. Švabe se sjuriše u rov. Izgubili su veru u našu pamet. Sad su ubeđeni da smo kukavice i podlaci. Glupo je računati sa inteligencijom i dobrotom, rat je večan. Izlazi iz rova. Sitno, u mestu cupka. Tišina se ledi. Koči se. Magla ga zatrpava, guši, uvlači se pod šinjel, zavlači pod košulju, pod kožu, probija se u kosti, struji venama: gusto, mokro, ledeno sivilo. Negde u blizini pijuknu kos. Sluša ga, čeka, želi. Čime se hrani? Kljuca čaure i kuršume. Nema ga. Zadavio se kuršumom, maglom, tišinom. Levo, visoko, fićnu kuršum, za njim — pucanj. Sad bedni Švaba nije izdržao. Neće u rov dok ne zapuca mitraljez. Tišina je opet, ista. Otuda, iz magle, narasta šmrkanje, kašljanje, koračanje. I Srbi počinju da izlaze iz rova, šmrču, duvaju u prste, cupkaju. Ako mraz stegne još jače, i magle budu još gušće, nastupiće primirje. Mir će nastati kada nastane ledeno doba. Možda.

Nekakva smagljena tuga satera ga u rov; sede, zgrči se na svojoj gomilici paprati, pored ukočenog mrtvaca. Lice mu je modrikasto, sleđeno. Da li mu se u venama sledila krv? Crven led. Možda se već sledilo i srce. Sleđena kruška sa crvenim ledom. U rov uskače Danilo Istorija: uplaši ga, ne može da mu se obraduje. Kako možeš da sediš pored leša? Sledio se. Danilo okrenu leđa ubijenom vojniku, čučnu i pripali cigaretu. Šta si uradio? — šapnu Bora. Grozno. Uhvatili smo dvojicu dok su vršili nuždu. Maćari. Jedan sede u svoj izmet, kad Paun iza bukve zamahnu bajonetom. Toliko je smrdeo dok smo ga sprovodili da nisam mogao da idem za njim. A ja sam se odjednom osetio toliko bednim i postiđenim da nisam mogao da progovorim mađarski. Bojao sam se reči tih očajnika. I seronja. Medalju si zaradio, svakako. Danilo ćuti i puši. Bora mu ćutke uze cigaretu iz usta, povuče dva dima pa mu je vrati u usta. Otuda se čuje truba. Srbi skaču u rov. Bora ne čuje da to čine i Švabe. Šta će sada biti? — šapnu Danilo. Ništa naročito. Možda juriš. Igra se nastavlja — kaže Bora gotovo ravnodušno.

15 Predsedniku vlade Kraljevine Srbije Pašiću Niš Sazonov ponovo pritiska Jedino ako odmah damo Bugarskoj Makedoniju po ugovoru iz 1912 Rusija će nam garantovati ne samo bugarsku neutralnost nego i njeno hitno stupanje u rat Ruska vlada zahteva da joj Srbija da uslovno ovlašćenje da Bugarskoj obeća Makedoniju Cnalajković Petrograd Poslaniku Kraljevine Srbije Spalajkoviću Petrograd Da se lično Sazonovu kaže moja poruka Srpskom teritorijom neka se ne nagrađuje Bugarska taj dokazani izdajnik Slovenstva Neka naša majka Rusija ne slama Srbiju u času kad se ona s dušom bori Ne može se nikada opravdati nagrada izdajstva u trenutku kada Srbija izdiše u borbi za vernost Rusiji i Slovenstvu Pašić Predsedniku vlade Kraljevine Srbije Pašiću Niš Juče mi reče Sazonov da iz vojnih razloga Rusiji nemoguće poslati nama jedan korpus pošto vodi rat na tri fronta Sada je rešavajući momenat izmeću nje i Nemačke Prema Rumuniji oseća najveće gnušanje Preklinje Vas da ne date vojsci da klone duhom. Kraj naših muka je blizu Glavna i odsudna pobeda je sigurna Cnalajković Petrograd Vojnom izaslaniku Vrhovne komande srpske vojske Bojoviću London Kupi eksploziv u Americi Moli i kumi i plati koliko potraže Pašić Niš

Predsedniku vlade Kraljevine Srbije Pašiću Niš Iz Amerike se ne može dobiti ni najmanja količina eksploziva Zabranjen izvoz Bojović London Poslaniku Kraljevine Srbije Spalajkoviću Petrograd Opet klekni pred cara našeg spasitelja I opet kaži da je Srbija na umoru Pašić Niš Predsedniku vlade Kraljevine Srbije Pašiću Niš Veliki knjaz Nikolaj Nikolajevič u cvojstvu Vrhovnog komandanta ruske vojske energično zahteva da Srbija pojača otpor Austriji i da odmah preda Makedoniju Bugarskoj pošto je zaštita Srbije i dovela do rata i ove krize Spalajković Petrograd Poslaniku Kraljevine Srbije Spalajkoviću Petrograd Ako ruski Generalštab računa na zajednički rat Srbije i Bugarske protiv Austrije onda Rusima treba pošteno reći da taj zajednički rat ni u kom slučaju nije moguć Takvo savezništvo i po cenu našeg ustupanja Makedonije završilo bi se našim međusobnim istrebljenjem pred neprijateljevim očima Bugarsku mogu da upotrebe samo protiv Turske Zato neka joj za tu malu uslugu daju deo Trakije i nešto do Vardara od naše teritorije Dakle srazmerno njenoj ulozi i značaju Pašić

GLAVA PETA

1 U ranu zoru poče veliko povlačenje Prve armije. Front dugačak preko trideset kilometara žurno se raskida i sabira u neuredne kolone koje lako teku okomcima i kosama Ravne gore, Rajca i Suvobora, ka njihovim podnožjima, muklom poju petlova. Zbiva se to u tmuši, tiho i potišteno: u duši vojnika stvrdla se patnja mnogobrojnih i neprestanih poraza; pritisla neizvesnost: dokle će se uzmicati? A potom? Ali dole, ispod planine, tople su kuće, hleb, suve čarape i starci s duvanom, žene spremne da kažu neku ljudsku reč i željne da učine ono što jedino one na ovom svetu mogu. Šesta austrougarska armija ne opali nijedan kuršum na Prvu srpsku armiju, koja na Suvoborskom vencu ostavi samo nekoliko četa; manje za svoju zaštitu, više kao dokaz da još postoji. U odstupajućim kolonama Prve armije jedino su komordžije u komorskim vozovima glasne; ljuće no obično, viču i tuku volove i konje. I, samo se jedna pesma, jedna svirala čuje u Srbiji ove zore dvadeset devetog novembra hiljadu devet stotina četrnaeste: svirala Tole Dačića. Vojnici ne veruju svojim ušima. Puk koji spava maršujući, mimoilazi se s kolonom previjališta Moravske divizije i Tolom Dačićem u njoj i sneva sviralu na saborima i bogomoljama. A Tola Dačić ide za kolima teških ranjenika i bez prestanka svira. Komordžije se izdiru na njega i prete mu stupcima; lakše ranjenici ga psuju; teški ranjenici mole da svira. Doktor Kustudić što jaše čas ispred, čas na začelju duge kolone volovskih kola punih ranjenika, viče iz sveg glasa: Sviraj, sviraj, starče! Sa sviralom dobijenom od jednog komordžije za komad slanine i čarape motao se Tola Dačić po previjalištu Moravske divizije. Sačekivao ranjenike, raspitivao za svoje sinove, saznao da su živa dvojica. Miloje i Blagoje. O Aleksi ni reč nije čuo. Tu, u previjalištu, posluživao doktore i ranjene oficire, nabavljao im bolju hranu i rakiju, pomagao bolničarima u sečenju drva i grejanju vode i, naročito, u sahranjivanju umrlih ranjenika, obeležavajući im grobove krstačama i imenima na njima. Služio je svojoj obuzetosti: da čovek,

odlazeći sa zemlje, ostavi za sobom beleg i trag o svom postojanju. Otkako je stigao u previjalište, nijedna sahrana vojnika nije bila bez njega; a bilo ih je i po desetak na dan. Produbljivao je i popravljao rake, svađajući se oko toga sa iznurenim bolničarima, pravio krstače, zapisivao imena, mesto rođenja i puk u kome je pokojnik ratovao, palio sveće, prelivao grobove vinom, kitio krstače bosiljkom. A tim pogrebnim priborom snabdevao se prošnjom i krađom po selu. Uveče se opijao i plakao za živima. Kad nije imao posla oko sahrana, on bi ranjenicima svirao u sviralu; svirao i lagao. Lagao o pobedama Stepine i Šturmove armije; izmišljao crnogorske pobede, srpsko zauzimanje Zemuna i dolazak deset ruskih lađa u Smederevo; kleo se u trn sina da tri ruske divizije kozaka-konjanika maršuju od Negotina ka Beogradu; tvrdio da mu je lično general Živojin Mišić rekao da je „tušta i tma" engleskih i francuskih lađa stiglo u Solun i da su donele vojsku, topove i provijant za Srbiju. Ako mu izmučeni ranjenici ne veruju, on prepričava Nostradamusovo proročanstvo o smrti bradatog i šarenog cara, Franje Josifa, i pomoru vojske pod crno-žutom zastavom; ranjenicima bez sna sedao je uz uzglavlje i tiho mrmorio o vreloj kiši, ledu, vatri, otrovnim mušicama koje će zasuti zemlju po predskazanjima nepogrešivog kaluđera Griše iz prerovskog manastira. Strasno, zaneto je lagao i zaneto i strasno verovao u svoju reč; bio srećan ako mu neko od vojnika i ranjenika bar nešto poveruje; ljutio se, vređao i žestoko grdio ako mu se ništa ne veruje. A oficirima i doktorima, kao vojnu tajnu, u poverenju je prepričavao svoja dva razgovora sa generalom Živojinom Mišićem, šta mu je Žuća šapnuo i šta je on Žući u brk skresao. Tako do ove zore. Sulja se po poledici niz Rajac, spotiče o džombe kroz tmušno svanuće; uz tešku škripu i tandrkanje volovskog voza, duva u sviralu šta mu padne na pamet; meša pesme, njih sa orom, ne završavajući nijedno; u glavi mu se odjednom sve splelo i pomelo: odlama se p u ambis sulja Srbija. Ko gospodari planinama, gospodari i Srbijom. Na Moravama, u ravnici, ona se ne brani. To će lično skresati generalu Živojinu Mišiću i pitati ga šta je naumio. Čim se razdani i kolona s ranjenicima zaustavi pred Gornjim Milanovcem, on tutnu sviralu u praznu torbu i iskrade se niz put ka varoši, da traži Štab armije, generala Živojina Mišića.

2 Jašući sporo po džombastom zamrzlom putu, general Mišić sa Štabom u svanuće stiže na kosu više Gornjeg Milanovca. Zateže dizgine, još više uspori, zažele da zastane za trenutak: osim hrastove šume u listanju, nijedan ga prizor ne uzbuđuje tako kao selo, naselje u zimskim jutarnjim ili predvečernjim časovima gledano sa brega: rasuto niču gusti modri dimovi i uspravljaju se ka nebu, pa se u prostoru i studi rasture u modrikastu izmaglicu nad krovovima, šljivicima, voćnjacima. Preko dimova, on zamišlja ljude što lože ognjišta, nagađa njihovu moć i narav, i šta se u kući zbiva. Minuše ga te pomisli kao jato vrana što se pred njim podiže sa puta i balege, i on ne zaustavi konja; magluština pritisla varošicu, zna: krcatu izbeglicama, komorom, ranjenicima. Pozdravlja vojnički svakoga kog sretne na putu ili ugleda u avliji; osim vojnika, niko mu ne otpozdravlja. Sježi se od zanemele prestravljenosti u svim pogledima koje sreta idući sokakom ka najvećoj zgradi, u centru varošice. Za njima, putem i u avlijama punim izbegličkih kola, žena i dece u vratima i prozorima, uskovitla se nemir. Zaustavlja se pred velikom dvospratnicom Sreskog načelstva: odbija Dragutinovu pomoć dok sjahuje i žurno se sklanja od izbegličkih i meštanskih pogleda u hladan, pust hodnik, ostavljajući pred ulazom oficire i dželep konja, koje već opkoljavaju civili da saznaju šta se to zbiva: gore, na planinama, tišina, a general Mišić sa svitom dolazi u Milanovac? Straža se isprečuje pred ugledne građane koji nasrću da uđu u Štab, kod generala. Ađutant Spasić ga uvede u dobro zagrejanu sobu na drugom spratu, s prozorima koji gledaju na Rudnik i Vujan; zapovedi načelniku štaba da mu do sutra ujutru nijedan izveštaj ne podnese i nikog k njemu ne pusti; jedino vojvodi Putniku mora da se odazove na telefon. Vojnici mu u kancelariju uneše gvozden vojnički krevet, gomilu bukovih drva, Dragutin kotaricu jabuka. On izu čizme, prošeta se po velikoj sobi, pojede jabuku i leže na krevet; zagleda se u tavanicu: šta sve može, šta sve sada sme feldcajgmajster Oskar Poćorek kada se Prva armija sa kolubarske vododelnice spustila u podnožje planina? Ako ratuje samo snagom, on će, najverovatnije, postupiti

kako vojvoda Putnik predviđa. Ali, ako taj Poćorek pored sedam korpusa ima i devet strateških ideja, on može da ne izabere pravac dejstvovanja kojeg se njegovi protivnici najviše plaše. U istoriji se malo velikih bitaka rešilo zahvaljujući samo logičnim odlukama komandanata. Odavno se uverio da u ratu narednici i vojnici najlogičnije misle. A pobeđivao je onaj komandant koji je osećao i video i ono s čime ne računa protivnik koji samo logično misli i uvek logično postupa. Misleći o komandantu koji ne ratuje onako kako bi on na njegovom mestu ratovao protiv srpske vojske, ali koji ga slama i pobeđuje, muči se da jasno sagleda tog svog protivnika. Voleo bi da zna: gde je rođen, kakva mu je majka, voli li ga žena, ima li decu? Ako ima decu, ako ga voli žena, kako onda sme da ubija srpske žene i decu? Čovek koji ima blagu i nežnu majku, koji je rastao pored dobre babe i pravednog dede ne može ni u ratu ni u tuđoj zemlji da ubija nevine i pokorene. Da li je baš tako? Seća se austrijskog generala koga je video na vojnoj vežbi u Lincu, kad je kao kapetan i delegat srpskog Generalštaba prisustvovao bojnom gađanju oficirske škole. Nije, valjda, feldcajgmajster Oskar Poćorek sličan tom generalu što je govorio iz grla, štrecao se na svaku tuđu reč, a sebi kao da je do smrti bio zabranio osmeh. Izglancan, blistav, iskićen ordenjem, s bakenbardima i bradicom kao u Franje Josifa. Ađutant mu svakog časa dodavao bele maramice, u toku jednog prepodneva na terenu, dvaput promenio bele rukavice. Ne, ne. Takav čovek ne može biti komandant Balkanske vojske Austro-Ugarske Carevine. A zašto da ne može? Ko uopšte zna šta sve nije i kakav ne može biti čovek koji gospodari armijama, koji u ratu ima pravo da izda svaku naredbu? Vukašin Katić je i njemu, pred ženom i detetom, na rastanku, osporavao neograničeno komandantsko pravo u ime otadžbine i slobode. Šta li je sa onim nesrećnim Ivanom? Pitati sutra diviziju. Pitati i za sinove Radovana i Aleksandra. Neku reč napisati Lujzi. Šta? Jedino bi s majkom mogao danas. Jedino s njom. Da sednu kraj ognjišta, da joj se zagleda u vlažne plave oči: Šta da učinim? Sav utrnu, zažmuri. Šta bi on učinio na Poćorekovom mestu danas, sutra? Gonio bi bez premišljanja Prvu srpsku armiju; gonio bi je svom žestinom ka Čačku i zapadnom Pomoravlju. I srpski front bi se raspao za nekoliko dana. Upravo onako kako je vojvoda Putnik predviđao suprotstavljajući se povlačenju sa Suvoborskog venca. Ču svoj uzdah, uplaši se da ga neko nije čuo, nakašlja se, ustade sa kreveta, pripali cigaretu i poče da korača po praznoj, velikoj sobi. Čuje

galamu i uzvike žena pred Štabom, ali ne želi to da gleda. Ako vojvoda Putnik i on sada vide samo povoljne strateške mogućnosti neprijatelja, zašto to ne bi video i jedan feldcajgmajster Oskar Poćorek? Kako on, Živojin Mišić, sme danas da računa s tim da je general koji dva meseca dobija sve bitke u Srbiji — nesposoban komandant? Kako on, Živojin Mišić, može u ovakvim ratnim prilikama da ne uvaži mišljenje vojvode Putnika, komandanta koji u tri rata nije nijednom tako pogrešio da mu protivnik tu grešku uoči i iskoristi? Tom Putniku koji nikad ne veruje da postoji samo jedan put ka cilju. Koji i o najkraćem zaključku ume najduže da misli i najzamršenijem stanju najbrže nađe smer. Tom čoveku koji radi tako da svagda ima napretek vremena. Kako je onda smeo, kad je najslabiji, da se Putniku i Poćoreku u isto vreme i sam suprotstavi? Samo jedared, možda, samo jedared, vojnik sme i protiv starešine i protiv neprijatelja da bije tu bitku koja se zasvagda gubi ili jedan jedini put dobija. Da li baš na Suvoboru nije mogao da izbegne to iskušenje? Boli ga glava, damaraju mu slepoočnice. Baca cigaretu, gazi je kao guju. Prilazi prozoru: u magli su Rudnik i Vujan; iz daljine, sa položaja Treće armije, retka, suva pucnjava topova; na zapadu, na položajima njegove armije, otegla se tišina. Dokle? Drumom ka Čačku natisle izbeglice. Prislanja čelo na hladno prozorsko staklo. O napretku, slobodi, pravdi za narod, možda odlučuju državnici; zemlje i gradove mogu da odbrane ili osvoje vojskovođe. O sudbini naroda, o postojanju njegovom, ne odlučuju ni jedni ni drugi. Ne. Druga moć to odlučuje. Nešto što je negde ispod svih vidljivih činjenica. Iznad svake merljive snage. Jače od svakog (materijala. Moćnije od logike i brojeva. Večnije od volje da se pobedi. Dublje od mržnje. Nešto s čim čovek i narod opstaju i traju i kad svetom ovlada vreme smrti. S tim, jedino s tim, može se odoleti Poćoreku, može se on najuriti preko Drine. Kad je to nekako pokušao da objasni vojvodi Putniku, Putnik je čvrsto verovao da greši; kad nešto od toga svojim potčinjenima govori, jedino mu ulizice i lakomisleni daju za pravo. Gospodine generale, javlja nam Vrhovna komanda da u kragujevačkom Vojnom zavodu dobro napreduje prerađivanje granata za kalibar naših topova. Čaura se obrezuje dva milimetra i ponovo montira. I najkasnije prekosutra počeće da nam stižu granate. Najkasnije prekosutra. Nekoliko hiljada, gospodine generale. Najzad. Hvala bogu. Hvala vam, Hadžiću. Šta još imate izvanredno da mi saopštite?

Bugarske komite razorile most na Vardaru i prekinule železničku prugu kod Đevđelije. To su redovni i normalni događaji. U redu, pukovniče. Čekajte! — Hadžić je kraj vrata: ozareno radošću, njegovo mesnato, često podbulo lice s tamnim podočnjacima, ima neobično mek, dobroćudan, njemu nepoznat izraz. Možda nepravedno sudi o tom čoveku. Nešto ste želeli, gospodine generale? Jeste li saglasni da pozovemo komandante divizija na savetovanje? Mislim da je to neophodno, gospodine generale. Ako tako mislite, onda neka prekosutra uveče svi komandanti divizija budu ovde.

3 Čim eskadron siđe u Takovo i dobi naređenje da se odmori, okrpi i otrebi od vašiju, Adam Katić dade dinar svom drugu Urošu Baboviću da mu hrani i poji kljusinu, kako zove konja koga je primio posle Draganovog nestanka i svog prebegavanja kroz švapske položaje, uze polovinu taina i nekoliko kuvanih jaja, jer mu se gadi svaka druga hrana iz prljavih, sirotinjskih kuća, zavuče se u štalicu, leže u jasle izmeću krava, pokri se guberom i senom, pa spava, drema, pati. On je, možda, jedini vojnik Prve armije koji je nesrećan i ogorčen što se armija povukla sa Suvobora i Rajca u podnožje planina. Ako im ništa nismo mogli kad smo im bili odozgo i gađali ih u teme, sad smo načisto propali kad smo im pod petama; sad će nas, za nekoliko dana, kao zečeve razjuriti niz Moravu. Srbiju će slistiti pre Božića. Dragan će ostati u ropstvu, oteraće ga u Švapsku. I jahaće ga neki buljavi švapski trtov. Neće ga jahati, neće. Neće mu se on dati da ga uzjaše. Oraće s njim, vući drva i đubre. Vući će se tako po nekoj švapskoj selendri dok ima zuba, pa će ga podgojiti i odvesti na klanicu. Ti govnari jedu i konjsko meso. Poješće ga u kobasicama. Najbolje bi mu bilo da pogine. U jednom jurišu konjičkog puka da pogine. Ali to je ono strašno a zgovnano, u Srbiji više neće moći da pogine. Mi bežimo od pešadije, od nekoliko granata, konjica nema potrebe ni da juriša. Nema. U Srbiji, Dragan više ne može ni da pogine. Jedino ako ga, kad svrše sa Srbijom, prebace na ruski front. Tamo, protiv Rusa, može ljudski da pogine. U jurišu, od tih kozaka. Da bar pogine od pravog čoveka koji zna šta je konj i ume sve s njim. Samo da Švabama ne ore, da im ne vuče drva i đubre. Neće. Čim su ga zarobili i pogledali, morali su ga sprovesti u štab divizije. Njega sada jaše švapski komandant divizije, general, sigurno. Ako može da ga uzjaše. Moj stojko će da ga uzjaše. U kasarni, dok je služio kadar, i za četiri meseca rata, nijedan srpski oficir, a probalo je bar tridesetak, nije mu ni sto koraka ostao u sedlu. Nisu pomogle ni veštine ni batine. Ne da, tako je sazdan, da ga iko osim on, Adam, jaše. Krave teško, žalostivo uzdahuju i češu rogove o jasle. Iz tmine svetlucaju velike kravlje oči. Grko i ljuto bazdi balega.

Ko zna, možda je Dragan već ubijen. Pokušao Švaba da ga uzjaše, pao nekoliko puta, smejali mu se vojnici, nije govnar izdržao i skresao mu pištoljem nekoliko metaka u glavu. Trebalo je da ga još traži. Morao je da ide ka Valjevu, Mionici, Ljigu, tamo su štabovi divizija. Nije Dragan zadržan na frontu i Suvoboru. Ako zbog nepokornosti nije ubijen još u onoj cerovoj šumi. Možda je Dragan pobegao pred prvim plotunom, kad su Švabe po onoj tmuši zašle za leđa eskadronu? Odgalopirao u potok? Ili uz brdo. Da je tako, morao sam ga dosad negde sresti, boga mu jarkog! Dva dana i tri noći šunjao se oko švapske komore i njihovih štabova, presvučen u odelo koje je skinuo sa mrtvog Švabe. Jurili ga kao besnog psa po ogromnom praznom toru, gde se bio zavukao, motreći na put kojim je prolazila švapska vojska. Glavu je turio đavolu u torbu, šta je mogao više? Da nije onog Stanka Ličanina uhvatio na velikoj nuždi i tako se odmah ljudski sporazumeli da sa Stjepanom, Hrvatom, podnarednikom, zajedno prebegnu na srpsku stranu, uhvatili bi ga i umlatili kao srpskog špijuna. I da Stjepan nije nešto švapski prozborio kad su naleteli na onu gomilu Švaba u potoku, koja je kao goveda mlatila zarobljene srpske komordžije, da se nije Stjepan tad snašao, otišla bi mi koža na šiljak. Ne bi dočekao onu sramnu pohvalu pred eskadronom, „za hrabrost i snalažljivost", pišam se na takvu hrabrost, što je „kao zarobljenik uspeo da prebegne i još dva brata Slovena dovede sa sobom". Sramna, govnava pohvala. U ratu ništa lakše no slagati i podvaliti. Niti je on bio švapski zarobljenik, niti ima ikakvih zasluga što su ta „dva brata Slovena", kako reče komandant eskadrona, prebegla na srpsku stranu. Ljudi bili gladni, sve im se smrklo, nije im se više akalo po snegu i planini za Franju Josifa i bečke trtonje, pa jedva dočekali da se predaju jednom srpskom upišanku koji traži izgubljenog konja. Bem ti slobodu, bem ti otadžbinu, bem ti ovakav rat! Pokriva se guberom preko glave. Tone u tamu, grči se u studenom cvokotu. Adame, traži te stric — budi ga Upoui Babović. Kakav stric! Nemam ja strica, u majčinu sa stricem! Adame, sine! Ja sam, Tola. Što si se zavukao u jasle, pobogu? Jeste Tola. Ne otkriva se, neće da se digne iz jasala, postiđen što je od Prerovca, i to Tole Dačića, zatečen u stanju kome se mogu smejati u Prerovu, kome se može i Natalija smejati; Đorđe će se uplašiti, a Aćim će se naljutiti kad čuje na šta je spao, pa još sad da mu kazuje o Draganu i sluša Toline lagarije i prenemaganja, neće. Diži se da te vidim, Adame!

Zbaci sa sebe guber, uspravi se u jaslama: Zašto plačeš? Kad bih mogao, ja bih sinko, zapevao. Uroš Babović iziđe iz štale. Znaš da ne volim to drljenje — seda i pripaljuje cigaretu. Samo mu je danas i Tola Dačić falio. Evo ti papir i paklić duvana. Zavi od njega, čuvaj cigare. Adam nevoljno uzima duvan i gura ga u džep šinjela. Šta se ti smucaš po vojsci? Čuo sam, Aleksa i Blaža bili ti živi do pre dva dana. A od tada nije ni bilo veće pucnjave. Mi bežimo, kao što vidiš. Vi ne bežite, sine. General Mišić ne beži. Za koji dan, vi ćete opet uz Suvobor, pa do Drine. Meni lično general Mišić jamčio, Švaba neće u Srbiji Božić dočekati. Nemoj da me sad još i sa generalom Mišićem nagazuješ. Pričaj šta se radi po Prerovu? S Đorđem sam bio do Valjeva. Tražili te po bolnici. I moje. Kad se Švabe primakoše Valjevu, mi krenusmo ka Ljigu. Odatle, Đorđe ode kući, a ja ne htedoh. Šta ću u pustom Prerovu? Ovde su mi sinovi, ovde mi je sve. Ćute. Šta radi Natalija? — mora da pita. Čita ženama vojnička pisma. I povazdan piše vama na front. Ćute. Niste je videli kad ste pošli? Kako da nismo! Pozdravila te. Sve te žene pozdravile. Ne laži me, ne mogu to da slušam. Dragana sam izgubio — ustade, uzdrhta, plače mu se. Šta ćeš, Adame. Vreme je takvo. Sad se gube krune i carevine. Sad ljudi ostaju bez imanja i časti. Bez groba i belega. Sačuvaj se nekako — spusti mu ruku na rame. Adam se izmače. Ne brini ti za moju glavu. A ti bi mogao da mi učiniš jedno dobro. Da odmah pođeš u Prerovo i kažeš mom ocu da mi, gde zna, kupi dobrog konja. Da nađe najboljeg konja u okrugu i odmah dotera. Ne mogu da ratujem sa kljusinom. Neđu ni u ratu da jašem svašta. Učini mi to — zagleda mu se u

suzne oči. Možda mu je on stvarno otac, kako se šaputalo po Prerovu? Ne plače se zbog komšije i gazdinog sina. Kaje se što ga je molio. Što je molio jednog prerovskog lažova, sitnog poljskog lopova, kradljivca tikava i pasulja, koji se leti smuca oko vodenica, a zimi oko kazanica. Učiniću ti sve. Najpre moram da vidim Aleksu i Blažu. Oni su negde u trupi, oko sela Leušića i Brajića. Idi i traži ih. A ako stigneš do Prerova, kaži mom ocu šta sam ti rekao. I pozdravi sve koji su mene pozdravili. Pruži mu ruku za pozdrav. Tola Dačić ponovo zasuzi. Adam uđe u jasle i opet se guberom pokri preko glave.

4 S neba se pruža k njemu ruka bela ruka od neba do zemlje nežna mamina ruka Milenini prsti Ivankina opekotina na nadlanici zašto si sine opet zaspao s naočarima razbićeš naočare iseći ćeš oči Ivane najlepša ruka na svetu provučena kroz oblak mamini prsti miluju mu čelo pred san poljubio bi ih ne može da podigne glavu ne može teška mu je glava ne može mama mama ruka provučena kroz tavanicu skida mu naočare ispusti ih jauknu ugasi se on zakuka naočare stoje pred njim slobodne u vazduhu skače da ih dohvati naočare odleću do oblaka sleću skače lepršaju okvirima goni ih po školskom dvorištu nepoznatoj pustinji noge mu na obali Save uranjaju u pesak do kolena u sneg do pojasa naočare gore stakla su mala sunca oslepe skače maše rukama da ih dohvati čyje im let ne vidi ih čuje odnekuda: Rasanite se, gospodine vodniče. Rasanite se. Ništa strašnije od sna. Ivan Katić razabra: budi ga Sava Marić i, pre no što otvori oči, maši se za unutrašnji džep: tu su naočare! Obliva ga hladan znoj: to su one rezervne koje mu je otac dao u Kragujevcu, na rastanku. Poslednje naočare. Ispod nekakvog Bezimenog visa, noću, u povlačenju, dok je preskakao potok, grana mu odnela naočare i nije mogao da ih nađe. To je bilo najužasnije od dolaska na front. Kukali ste u snu. Šta ste to sanjali, gospodine vodniče? Otvori oči, pridiže se, stavi naočare: oko ognjišta s velikom vatrom spavaju vojnici. Sanjao sam nešto najužasnije. Odletele mi naočare — promuca. — Koliko je sati, Savo? Skoro je ponoć. Pa ja sam spavao petnaest sati! Kakvo je naređenje stiglo? Da se odmaramo, krpimo, trebimo od vašiju. Ostavio sam vam nešto za večeru. Cvokoćete, priđite vatri. Evo vam večera, a ja ću da legnem na vaše mesto. Hvala vam, Savo. Lezite. Ja do svanuća neću zaspati — opipava naočare,

briše oznojeno čelo. Uzima limeni tanjir s komadom pečenog mesa, glavicom luka i kriškom crnog hleba, seda na tronožac uz vatru, počinje da jede. Sava Marić leže na njegov ležaj, na seno koje je on doneo. Iako se ne seća kad je poslednji put jeo meso, jedva žvaće: u snu mu mamina ruka skinula naočare. Šta znači taj san? Iz neba — mamina ruka. Milenini prsti. Otkud Ivankina opekotina? Da, mamina ruka mu skinula naočare i spustila ih. Prestaje da jede: pipka držače naočara, okvir. Kad bi ih nekim kanapom vezao za uši? Ne, žicom. Gde da nađe žicu? Sava će, sigurno, znati kako se naočare najbolje mogu privezati za uši, za glavu, da ih ništa ne može skinuti. U snu su letele kao leptiri, kao ptice lepršale, sagorele na suncu. Prstima obe ruke drži okvire naočara i zuri u vatru: celo telo, svi mišići, sve kosti jedno misle, jedno osećaju, jedno slute.

5 Tola Dačić zakorači preko praga i, meću desetoricom usnulih vojnika oko ognjišta, ugleda Aleksu: stade i tako osta u otvorenim vratima. I ovde je najkrupniji. Ali je mnogo smršao, nesrećnik. Zasuzi. A ko li mu je onaj sa onakvim, dabogsačuva cvikerima, što nešto piše u knjigu, na kolenima? Spazi mu čin i pozdravlja ga tiho, da ne probudi vojnike: Pomaže bog, podnaredniče. Dobar dan. Bog ti pomogao, stari. Ja sam Tola Dačić iz Prerova. Aleksin otac — kaže malo glasnije i zagleda se u sina. Pa i nije mnogo smršao kakvi su ovi drugi nesrećnici. Ti si Aleksin otac? Ti si, stari, zaista iz Prerova? Jesam, bogme, i nije me sramota što jesam. Ti poznaješ Katiće? Aćima? To mi je deda. Ja sam Ivan Katić. Ti si Vukašinov sin? I Aleksi starešina? Da, ja sam sin Vukašina Katića. A vodnik sam Aleksin. Tola ga zagleda. Nikada na čoveku nije video takve naočare: kroz stakla mu ni oči ne vidi. Ćoravko, a Aleksi vodnik! Ono, ovakvo, usukano, pogureno, bezbrko, vetar može da ga oduva, i ono sada komanduje ljudima, ljudinama. Aleksi. E, bože, baksuze okoreli, opaki inadžijo, koga uzjašeš ne menjaš ga dok ne crkne. Zar baš morade i u ratu da Katići nama, Dačićima, budu odozgo? Ulazi u kuću, skida torbu, govori: Bog je, Katiću, svemoćan, ali je rat, rekao bih, moćniji. Kako tako lepo udesi da u ovoj alaudži baš ti, Aćimov unuk, budeš mom Aleksi starešina, pa da se sada obojici obradujem. Vas, Katiće, i nas, Dačiće, iste njive hrane i komšije smo u životu i na groblju. Baš mi je milo, mnogo mi je milo, dete, što si Aleksi starešina. Evo ti tronožac. Sedi, stari. Šta radi moj deda? Ja ću na zemlju. Sedi ti gde si sedeo. To su neki zakoni, zasvagda. Neću, neću. Volim ja na zemlji da sedim. A tvoj deda Aćim je zdrav. Brine mnogo za Adama. Za unuke brine — zaćuta i zagleda se u Aleksu: Svi leže porebarke,

samo se on razbacao, do sokaka mu se čuje san. Smršao, smršao, veselnik. Samo mu brk odebljao, čekinjasta brada mu se zgusnula, kao otava. Na koga ima ovako čekinjastu bradu, hleb ga ne ubio?! Švapske cokule nosi, sačuvaće noge. Ko u ratu ima zdrave noge, ima i život. Nije dobro, s mrtvaca skinuo cokuletine. Što pre to da baci. I šinjel mu švapski. Fala bogu što mu je kapa naša, i koporan mu srpski, i čakšire su naše. Ne vidi mu medalju, ni zvezdicu. Četiri meseca aka se za državu, a još ni kaplar nije postao. Kad je nema u miru, otkud bi u ratu pravde bilo. Nek mi je živ. Bolje živ svinjar nego mrtav kapetan. Probudi sina, stari. Biće mu milije da ga ti probudiš no ja. Neka ga, neka još malo spava — ne skida pogled sa sina: Prerovo je već puno miraždžika, svaka treća kuća biće bez muškog naslednika Ni po jednom zlom zakonu, ni po jednoj prerovskoj nepravdi, posle rata Aleksa neće biti Đorđev sluga i nadničar. Šta to strašno sanjaš, sinko? Sigurno ga jure, zlikovci. Opkoljavaju ga, zlotvori. Žile mu po čelu nabrekle. Znoj mu izbija. Kako ječi, nesrećnik. Kad mu je u snu ovako, kako li mu je tek na javi? Ustade, preskoči dvojicu, spusti sinu ruku na grudi, šapnu: Sine, Aleksa. Probudi se, sinko. Ivan Katić sa sveskom žurno ustaje: Kad se vas dvojica narazgovarate, ja ću doći da mi malo pričaš o dedi — promuca i iziđe. Tola poče pažljivo da drmucka Aleksu uhvativši ga za koporan. Aleksa zaškilji i okrenu se porebarke. Aleksa, tri nedelje te tražim, sinko. Doneo sam ti preobuku, čarape, nešto za u gušu. I baš ovde me nađe — mumla Aleksa ne otvarajući oči. Bog tako rekao. Rekao general Mišić. On je naš bog. I jeste čovek, nema mu ravna. Uskoro će i Srbiji biti dobro, reče mi pred silazak sa Suvobora. General Mišić tebi reče? — žmuri Aleksa, ne okreće se. Nego šta! Meni reče, Aleksa. Tri puta smo nas dvojica razgovarali. I to ljudski. Kao da smo komšije ili braća od ujaka. Čuće te neko od vojnika, pa će mi se posle, do kraja rata, smejati ljudi. Ustani ti, da se nas dvojica malo porazgovaramo i da nešto glocneš i cugneš.

Aleksa leži, ćuti, žmuri. Tola huknu rastužen: Od kolevke, opaka mu narav kad se budi. Ovoliki polom na zemlji, izgibe pola Srbije, a njemu se narav ne promeni. Ustaje i seda na tronožac na kome je sedeo Ivan Katić. Aleksa se proteže, protrlja oči, pridiže se na laktove. Je l' živo u kući ono što ne ode u rat? Živi i zdravi svi. Samo se za vas mnogo sekiramo. Da se pozdravimo, sinko, boga ti zlonaravnog! Baksuzino jedna! — drhti mu glas, pruža mu ruku. Aleksa polako ustaje, natmureno se zdravi i seda pored oca, pružajući dlanove ka vatri. Tola mu dade dva paklića duvana i stade da vadi iz torbe rublje, čarape, slaninu, pogaču. Najpre mi ti, Aleksa, kaži kad si poslednji put video braću? Ili nešto čuo o njima? Blaža bio živ do Molitava, na Malom Suvoboru. Posle je, pričali mi, njegov bataljon mnogo stradao na nekim Anatemama. O Miloju, od Pecke, ništa nisam čuo. A ti mi sad pričaj ko je sve poginuo iz Prerova. Aleksa počinje da lomi pogaču. Tola mu pruža čuturu s rakijom, krijući suze.

6 Ogrnut šinjelom, general Mišić stoji uz prozor i, uzbuđen, gleda drum kojim prolaze volovska kola vukući granate. Zvrje stakla na prozorima, trešti soba od teških tovara, fenjeri pred Štabom razastrli svetlost po drumu: u nju, krckajući, lagano ulaze volovska kola praćena komordžijama sa šajkačama natučenim na uši; kad naiđu pored Štaba armije, komordžije se grlato proderu na volove, opsuju im oca, ili im nešto protepaju kao sinovima, zamahnu prutom, ali ne udaraju mršave rogonje što jedva koračaju. General Mišić želi da otvori prozor i dovikne komordžijama i volovima: od njihovog tovara, srpskim drumovima nije vučen skuplji tovar; želi da im kaže: u njihovom veku, ni od jednog berićeta neće im osovine i glavnjačo glasnije škripati no što škripe danas i večeras drumom od Kragujevca do Suvobora; rekao bi im: Ljudi, znoj vaših volova i vaš komordžijski umor neće nikad biti blagorodnije nagrađeni nego noćas, pod Suvoborom. Da ne očekuje komandante divizija, zaustavio bi ih, ponudio rakijom, zaželeo srećan put do topova, zamolio bi ih i za pesmu, da narod i vojska čuju: stižu granate! Dragutin strogim šapatom naređuje vojnicima gde i kako da postave stolove i stolice koje unose. To poslovanje, uz potpuno suvišne pokrete, mnogo reči, nepotreban napor, podseća ga na pripremanje svečanosti ili sahrana u kućama s mnogo čeljadi. Neće da im smeta pogledom. Tobože se trude da što tiše rade, a čine to glasnije no što je potrebno ne bi li ih najzad pogledao. Okreće im se i kaže: Hvala vam, vojnici. Njih četvorica kao preplašeno staju mirno, pozdravljaju odsečnim zamasima ruku, namrgođeni. S njima, vojnicima, oduvek mu je bilo najslađe i najlakše da podeli radost: Stižu granate, čujete li? Čujemo. Čujemo, gospodine generale. Zemlja se trese. Sad je sve u božjoj i vašoj ruci. Sva četvorica izgovoriše po rečenicu: Dragutin stoji nem, malo izmaknut ka furuni, opušteniji.

Verujete li da je čas da se krene ka Valjevu i Šapcu? Kako da ne verujemo. Svi to mislimo, gospodine generale. Vojska čeka vašu zapovest. Ne damo se, generale. Opet sva četvorica odgovaraju, a Dragutin se zbog nečega mršti. Nadajte se. Uskoro krećemo uz planinu — pozdravlja ih i posmatra kako sporo izlaze. Ne zatvaraju vrata: ulazi pukovnik Hadžić. Svi su komandanti tu, gospodine generale. Ali predsednik opštine moli hitan prijem. Da vidim šta mi predlaže predsednik opštine, a onda uđite s komandantima i načelnicima odeljenja. Prilazi stolu da što zvaničnije dočeka predsednika, koji se sa šeširom u ruci ušunja kroz odškrinuta vrata: Gospodine generale, smatram, red je da mi saopštite kada počinje evakuacija Milanovca? Nikad, gospodine predsedniče. Kako to mislite, gospodine generale? Jasno mislim, gospodine predsedniče. Narod me skolio, lupa na prozor i vrata, pita šta ćemo i kuda ćemo. Opštinski pečat i pare od juče ujutru nosim u džepu. Pare odmah dajte načelniku armijske intendanture da se vojsci kupi duvan. A s pečatom činite što vam je Pašić naredio. To je sve što imam da vam kažem — okreće mu leđa i polazi ka prozoru da gleda komoru; s nadmoćnošću i malim sažaljenjem seća se Vukašina Katića koji život i pamet traći na borenje protiv ovih kojima je otadžbina pečat i kasa. Otvara prozor: kad uđu komandanti divizija da mu soba bude puna škripe i treska volovskih kola pretovarenih granatama. Ulaze komandanti divizija i načelnici armijskih odeljenja, staju, pozdravljaju ga: otpozdravlja im ćutke. Sobom se razleže tandrkanje i škripa kola punih granata. Neka malo poslušaju, neka upiju to otegnuto krckanje i teško tandrkanje što podseća na letnju grmljavinu. Čujete li? pita ih očima. Vidi im umor i strogost na licu; Vasić je najumorniji, Kajafa ima najstroži izraz, smrknut. Bez reči se rukova s komandantima. Čeka da posedaju svi, pomalo razočaran, a i zbunjen što se niko od njih glasno ne raduje tom tutnju sa druma; kao da se svakog dana za srpske topove vuku granate. A kod vas je, na položajima, tišina? — pita tiho, a izazovno, zatvarajući prozor.

Puca se pomalo na zaštitnice. Tek da se zna da smo u ratu — kaže Miloš Vasić; ostali komandanti mu slično i kratko saopštavaju. A kod nas, kako čujete, nije tišina — gleda ih redom, čeka da progovore o granatama, strepeći za ono radi čega ih je i skupio. — Ordonansi mi tvrde da su danas videli oro i čuli pesmu u trupama — nastavlja. Miloš Vasić mu se tanušno i jetko osmehuje. Zagleda se u njega da mu odgonetne osećanje. Meću komandantima divizija niko tako smelo ne misli kao Vasić; niko mu se odlučnije ne suprotstavlja. Osmeh mu još ne silazi s krajeva usana, ispod crnih, gustih brkova. Na drumu, veselo, kao pijano, dovikuju se komordžije; od pretovarenih kola zvrje prozorska okna. — Najpre želim da vam kažem: večeras mi ne odlučujemo o pobedi, nego o opstanku. Ratnu pobedu, ponekad, može da odluči i jedan komandant. O opstanku naroda moramo da odlučujemo svi. — Kajafi se kao u čuđenju dižu obrve. — Ja sam vam juče poslao izveštaj komandanta Treće armije generala Šturma o stanju kod neprijatelja. Izjavama tih prebeglih neprijateljskih vojnika nema razloga da se ne veruje. Neprijatelj je sasvim iznuren, gubici su mu ogromni. Snabdevanje trupa očajno, artiljerija im se u glibu i snegu zaglavila. Moralno stanje im na najnižem stupnju. Došao čas da ih možemo i granama tući — zastaje: prejak i prebrz zaključak. Vasiću se opet useca onaj smešak, samo još jetkiji. — Trenutak je, gospodo, da neprijatelja isteramo iz zemlje — zastade: kao da mu drhte ruke? Sklanja ih pod sto. — Granate stižu, trupe su se odmorile i orne su za borbu. Ali, od davnina se zna: svaka se bitka mora najpre dobiti u svom srcu, u svojoj glavi. A u vojsci, najpre u štabu — ućuta. Možda je trebalo pustiti njih da kažu sve? U sebi ni senku kolebanja ne oseća. Ne. Noćas nam stiže i dopuna u ljudstvu, gospodine generale — kaže Hadžić. Stiže nam šest hiljada obveznika iz južne Srbije. Nešto žandarma i graničnih trupa. Poslednju rezervu šalje nam vlada. Popunićemo pukove koji su najviše postradali. Očekujem od vas, i molim vas, da mi saopštite sve činjenice koje ne idu u prilog mom uverenju. Ja, gospodine generale, neću da iznosim činjenice koje bi bile protiv ofanzive. Jer sam za ofanzivu, ne iz vojničkog ubeđenja, nego zbog ljudskog moranja — kaže Milivoje Anđelković Kajafa, komandant Dunavske divizije prvog poziva. Bio bih rad da čujem i te vojničke činjenice koje su protiv ofanzive. Kada ih već znate, Kajafa — izaziva general Mišić obradovan Kajafinim stavom. Po nekim veoma očiglednim činjenicama, gospodine generale, trebalo je da letos prihvatimo ultimatum Austrije. Pa nismo. Jer smo morali po svome,

ljudskom i srpskom moranju i zakonu. I sad nam valja raditi po svome. I što žurnije. Inače, propast nam je blizu, neizbežna je. Mislite li da možemo prekosutra krenuti u napad? Najbolje bi bilo, gospodine generale, kad bismo mogli da navalimo još sutra, sabajle. Vreme se zaletelo. Stari časovnici ga ne mere. Sa Suvobora i Rajca survava se na nas. General Mišić oseća nešto kao strah pred odlučnošću strasnijom od njegove, pred ubeđenjem koje ne želi ni da obrazlaže taj smeli čovek kome je, otkad ga poznaje, ponos iznad svakog računa. To je sve što imam da vam kažem — dodade Kajafa, prekrsti ruke preko grudi, malo se zametnu na stolici, izdvoji se nekako, zagledan u prozor. Soba je puna škripe i tandrkanja volovskih kola sa druma. I ja sam mišljenja da se mora što pre krenuti u odsudni napad. Neprijatelj nije iskoristio naše povlačenje sa Suvoborskog venca. On sada dejstvuje bez prave strateške ideje. Sada mu možemo preoteti inicijativu — kazuje polako, reč po reč, gledajući preda se, Ljuba Milić, komandant Moravske divizije drugog poziva. A koliko, po vašem mišljenju, treba vremena armiji da se pripremi za napad? — želi tom ćudljivom čoveku da sretne pogled. Ja smatram da se u ovakvim sudnjim časovima ne sme raditi brže no što se može. Moramo učiniti sve što je potrebno za uspeh. Raditi brzo, nikad nije bilo najteže — odgovori Ljuba Milić posle dužeg premišljanja, kratko pogleda u generala, pa opet preda se. General Mišić očekuje da Kajafa nešto odgovori Ljubi Miliću. Kajafa zaneto gleda u prozor, bez treptaja na licu, stisnutih usana, i dalje zametnut na stolici. A šta vi, Krsto, mislite? Drinska divizija je teško stradala. Tvrdim, gospodine generale, da je vojska prebrodila moralnu krizu. Treba samo proći kroz trupu, čuti i videti vojnike danas. Vojska je ponovo spremna na najveće požrtvovanje i podvige. Generalu Mišiću godi ovakav odgovor i stav; bitka se dobija sa oficirima kojima je ovakva vera najjači razlog za napad. A može li vaša divizija za dva dana da se spremi za napad? Što se vremena tiče, ja smatram, treba izmiriti Kajafu i Ljubu. Dakle, gospodo, pehar stiže i do mene — kaže muklo, s jetkim osmehom Miloš Vasić, komandant Dunavske divizije drugog poziva. Pređe širokim

pogledom po svima za stolom. — Ja ću ga ispiti do dna — podiže glas kao da drži zdravicu, osmeh mu utrnu, čelo se zbora: — Ja, na žalost, ne vidim razloga za vaše ofanzivno oduševljenje, iako mi do pobede nije manje stalo no vama. Nadam se da to nije sporno — krupnim, široko otvorenim očima zagleda se u generala Mišića, koji mora da kaže: Naravna stvar, to nije sporno. A ja sam duboko uveren da mi nemamo ni snage ni opštih strateških uslova da krenemo u veliku ofanzivu. Da, gospodo. Mi nismo pesnici nego ratnici. I želje nam ne smeju biti iznad mogućnosti. Nije sporan naš cilj, a to je proterivanje Austrijanaca iz Srbije. Sporno je samo kada i kako. To smo, Vasiću, naučili još u podoficirskim školama — upada general Mišić; nepodnošljiva mu je Vasićeva retorska samouverenost. Znam da su to sasvim banalne istine, gospodine generale. Ali, šta možemo: te banalne istine banalne su stoga što najduže i najčešće važe. Danas je treći dan, gospodo, kako smo, pred strahovitim neprijateljevim pritiskom, jedva izvukli armiju iz potpunog rasula. Ako se ova trećina redovnog sastava može smatrati armijom. U stvari, tačno govoreći, mi smo jednostavno pobegli sa Suvobora, Rajca i Ravne gore. I šta se, molim vas, za ova tri dana, sem dobijanja granata i nekoliko hiljada ljudi, tako novo i značajno dogodilo u korist naše udarne moći? S čim da krenemo u napad, odakle nam snaga? — zaćuta, vrhovima prstiju lupi po ivici stola i pređe pogledom po svima. General Mišić očekuje od Kajafe da se suprotstavi Vasiću; Kajafa zaneto zuri u prozor malo iskrenute glave kao da hoće bolje da čuje dovikivanje komordžija s druma i škripu kola punih granata; Krsta Smiljanić lomi prste, puckaju mu zglobovi; Ljuba Milić grebucka sto gledajući u kolena; Hadžić se nakašljava, mršti, vrti na stolici; ostali načelnici armijskih odeljenja gledaju u generala Mišića sa željom da ućutka Vasića, kome okrupnjava glas: Danas smo i Beograd napustili. Na svim frontovima neprijatelj ima uspeha. Vojvoda Putnik ponovo zahteva vojne sudove i izvanredne mere za sprečavanje rasula trupa. S kojim to, molim vas, opštim činjenicama računamo kad želimo da krenemo u ofanzivu? Ja sam vam izložio najvažnije opšte razloge. Reći ću vam i druge. Ali, ja u vašem veštom besedništvu ne vidim šta vi smatrate našim rešenjem i izlazom? Odmah ću vam reći svoj predlog, gospodine generale. Neprijatelja treba, što bolje pripremljen, sačekati na jakim, utvrđenim položajima. Prihvatiti veliku bitku, razbiti mu udarnu moć, pa onda preći u ofanzivu do njegovog

uništenja — Miloš Vasić zaćuta, izrazom lica i držanjem dajući na znanje da nije sve rekao. Svi, sem Kajafe, upravili pogled u generala Mišića; on pripaljuje cigaretu da se sasvim smiri, da glasom ne otkrije osećanja. U vašem mišljenju, Vasiću, nije tačna procena opšteg stanja. Previđate najbitnije: iscrpljenost i tešku krizu Poćorekove armije. Ali on tu krizu mora u najkraće vreme, za dva-tri dana, da prebrodi. U ovom času njegova moć je u padu, a naša u porastu. Ako Taj' momenat ne iskoristimo, izgubljen je za nas zasvagda. Vaše uverenje da naš napad može imati više izgleda na uspeh kada odbijemo još jedan snažan neprijateljski udar, dakle, udar okrepljenog i ojačanog neprijatelja, to je strateška ideja s kojom se pada na majorskom ispitu. Tražite li vi od mene, vama potčinjenoga, formalnu saglasnost sa donetom odlukom ili mišljenje koje treba da se uvažava pri donošenju odluke? Ako vas potpuna istina zanima, ja vam odgovaram: želim da vidim da li vi, sposobni i pametni ljudi, imate moć i razloge da me izvedete iz zablude. Naša odluka biće sudbonosna odluka. A takva se odluka ne donosi samo na osnovu jednog prava i ubeđenja. Nego, gospodine generale? Takve odluke imaju dublju osnovu no što je naše razumevanje razloga i činjenica postojećeg stanja. Za odluke u ovakvim trenucima moramo da uvažimo i neke razloge nasleđene od predaka. I neke koje će nam pridodati i razumeti potomci. Miloš Vasić mu se osmehnu: Priznajem, nije mi bliska takva strategija. Ni vi ni ostala gospoda niste moje činjenice oborili. Žao mi je, niste — širi ruke, odrečno vrti glavom. — Ali smo u jednom saglasni: sudbina naše ofanzive biće sudbina srpskog rata. A ako ne uspemo? Ako ne uspemo, borićemo se i dalje, kao što smo se i do sada borili — upada Hadžić. To je ono zlo, Hadžiću, što posle neuspelog napada mi ne bismo imali snage ni da se branimo kako smo se od Kolubare do Suvoborske grede branili. Ko sme danas taj rizik da primi? Vi, gospodine generale? Ja, svakako! — kaže očekujući da se ostali komandanti suprotstave Vasiću. Slušaj, Miloše. Ja ti tvrdim: Poćorek je osvojio Suvobor, Prostrugu, Rajac, ali je on bitku izgubio — kaže Krsta Smiljanić.

Vojska u pokretu i napadu, zna se oduvek, jača je od protivnika iste snage — kaže Ljuba Milić. Ako mi sada, za dva-tri dana, ne krenemo u napad, Poćorek će iz beogradskog i rudničkog pravca krenuti na Kragujevac. Onda se ceo srpski front raspada — kaže Hadžić. Jačem se ne sme ostaviti sloboda da bira pravac i vreme udara. Ako mu mi to sada omogućimo, ja sa očajanjem izjavljujem: Za desetak dana Srbija gubi rat — kaže uzbuđeno major Tisa Milosavljević. Njegove poslednje reči kosnuše generala Mišića: nije dobro kad srpski komandanti glasno govore da se rat može izgubiti. Ustaje, polazi ka prozoru, pušta ih da se prepiru. U svetlost fenjera pred Štabom armije ulaze dvoja volovska kola puna granata; komordžije se drže za stupce, s prutovima pod miškom. Ljuba Milić govori nešto o vremenu; iskreće glavu da ga čuje: O svemu ljudskom, vreme odluči. Raditi protiv vremena nije razumno. Sve što nije s vremenom usaglašeno, neminovno propada. Slušajte, ljudi. Sad je na Švabe navalilo sve što je srpska zemlja. Loši putevi, prvo. Planine, vode i sneg. Siromaštvo, naše srpsko siromaštvo, naša opaka beda, gospodo. Prazni ambari, prazni torovi. Mržnja žena i staraca. Svuda ih užasna mržnja sačekuje i opkoljava. Po magli, ne vide ni gde su — zaneo se major Tisa Milosavljević; tog oficira najviše voli u Štabu. Iako govori kao profesor Zarija. Ja vam, gospodo, tvrdim: sve su vaše činjenice pola želja, a pola rizik — kaže Vasić. General Mišić se hitro vraća do stola, spreman da mu svaku reč čuje; on ih izgovori koliko ubeđeno toliko i nadmoćno nad svojim protivnicima: Dva meseca naša armija nije dobila nijednu veću bitku. I mi je ne smemo povesti u ofanzivu ako nismo sasvim ubeđeni u pobedu. Bio bi to veoma lakouman rizik. Duh vojske u ovom trenutku ne može podneti veliki neuspeh. A sada, Vasiću, dopustite meni da o tom duhu naše vojske kažem nešto. Sve što znam o čoveku upućuje me na zaključak: u zdravom čoveku ništa se tako lako i brzo ne obnavlja kao nada. Kao vera, gospodo. I kad je najočajniji, čovek vapi za nadom. A srpski vojnici su duševno, i u glavi i po volji svojoj, zdravo ljudstvo. Veoma zdravo. Ja osećam, znam: živi se ovom narodu, hoće da traje on, moj Miloše Vasiću. Porazi se, ipak, ne zaboravljaju lako, gospodine generale. Patnje se dugo pamte. Tome služe i pesme, gusle, knjige. Kosovo za nas Srbe nije najvažnije

kao istorijski događaj. Kosovo je naše biće, naša kob, naš izraz — kao za sebe, i prvi put uzbuđeno, šapuće Miloš Vasić. Ne, ne, pukovniče. Čovek jedva čeka da zaboravi patnju i poraz. To je u ljudskoj prirodi, to je ono biološko zdravlje s kojim opstaje narod pod svim okolnostima, u svakoj istoriji. Narod ne pamti stradanje zato što voli da pamti bol i poraz, nego radi osvete. Iz želje da stekne mržnju koja mu daje snagu za pobedu. Vasiću, čovek mora da mrzi da bi opstao. Narod pamti patnju da bi imao snage da mrzi — zaćuta kajući se za izgovorene reči; čine mu se sasvim neprilične za trenutak. — Oprostite mi, gospodo, na ovom prekoračenju kompetencije. Želim da vam kažem, po mom uverenju, najdublji razlog za našu što skoriju i odsudnu ofanzivu — pripaljuje cigaretu, čeka da pored Štaba prođe voz komore s granatama, da kazuje u tišini: — Mi smo seljačka vojska. Takva vojska je branilačka vojska. Ona ne ratuje za pobedu i slavu, nego za svoju kuću i decu. Njivu i tor. Za svoje ime i svoj grob. Ona može sve da učini jedino ako brani svoj opstanak, ako zna i vidi za šta gine. Moral naše vojske nije pokoleban zato što je Švaba pobeđivao u bitkama, nego što smo mi morali da napuštamo ono rašta je narod i pošao u rat. Vojnici su gubili razlog svog borenja i žrtvovanja. Mi im sada moramo povratiti taj razlog. Pozvati ih da jurnu i povrate svoje. Svoj dom i mir svojoj deci. Za dan-dva moramo krenuti u odsudni napad ili više ne možemo postojati kao vojska — zaustavi pogled na Milošu Vasiću: umesto plitkog i jetkog smeška, sada mu se usekao dubok i bolan osmeh; tuga mu se stinula na licu i rukama. To nije izraz poraženog čoveka, oseća. Ali, večeras on nema više ni reči ni vremena za zablude Miloša Vasića. Završava: — Hvala vam, gospodo, na podršci. Vama, pukovniče Vasiću, najviše hvala. A sada da večeramo. A uz večeru, molim, samo šale da se pripovedaju. Milosavljeviću, naredite da se prinese večera. Gospodine generale, smem li da pitam kakvo vino ima Štab armije? — progovori najzad Kajafa i prekrštene ruke spusti na sto. Biće župsko. Je li tako, Milosavljeviću? A jeste li vi, Kajafa, želeli nešto drugo da kažete? Ne, gospodine generale. Ja sam rekao sve što sam želeo da kažem. I sada me jedino vino zanima. U nedostatku onih čarobnih ženskih stvarčica. Onih najčudesnijih životinjki na svetu. General Mišić se nasmeja i pomisli: da li mu je ovo prvi smeh otkako je primio komandu nad Prvom armijom?

7 Draga moja mama, Prošao je jedan vek od našeg rastanka na niškoj stanici. Ne vek vremena. Vek života, sto mojih života. Događaja, ljudi i smrti. Jer ratnik nema vreme. Rat ubija i vreme. Postoji opasnost i telesni napor, nepojmljiv čoveku koji nije ratovao. Nespavanje. Zima. Glad. Strah od smrti nije uvek najteži. Na rastanku bila si istinska majka Jugovića. Koješta! Bila si ti! Bila si... Ne mogu sada ni da se divim, ni da osećam zahvalnost prema onome ko me rodio. Mi smo od juče jutru, negde južno ispod Suvobora. Ne znam dokle. Ne znam zašto je i drugi dan ovde tišina. Ordonansi polaze za Milanovac, a tamo, valjda, postoji pošta. Mama, na ovom svetu sada želim samo postelju. Svoju. Tvoju čistu postelju. Ti, mama, i ne slutiš koliko je naš narod nesrećan i prljav. Zašto je sve i toliko nesrećan, mnogo mi je mutno u glavi da bih to dokraja razabrao. A za prljavštinu seljaci imaju neke svoje organe, čula, dar! Želim, mama, da se zagnjurim u svoj krevet i zaspim. Da spavam bar nekoliko godina. A ti ponekad da mi posediš uz uzglavlje, ali da mi više ne skidaš naočare, kako si činila kad se začitam i zaspim s njima. Preklinjem te: dok sam živ, nikad više da mi ne skidaš naočare dok spavam. San u svojoj postelji, s naočarima koje bi mi ti stavljala ako bih ih skinuo, to bi bila moja ratna pobeda. Moja sloboda. Moj mir. Setim se ponekad naših prepirki oko ljudskih vrlina. U ratu sam se uverio da si ti apsolutno u pravu. Dobrota je najveća i najređa ljudska vrednost. Sreo sam dva-tri čoveka koji imaju moć za dobrotu. Tim se darom možda može malo spasti svet. O tome sam ti nešto više pisao u svojim Istinama za tebe. Da te tešim i uveravam kako nemaš razloga da brineš za mene, nisam sposoban za takvo „junačko" i nacionalno licemerje. Brini, mama! Za mene mnogo brini! Ja to silno želim. Jer ne znam šta bi mi drugo bila tvoja ljubav.

Grlim te, Ivan Sestro draga! Pobegli smo pred Švabama i sad se odmaramo u tišini. Ali ubijamo i dalje: vaši, živinu i stoku. Išao sam oko podne u štab bataljona nekakvim „vodničkim poslom" i uz put sam ti, u sebi, govorio ovo pismo. Prepisujem ga sedeći uz ognjište, u seoskoj kući. Milena, znaš li ti šta je to seljačka beda? Znaš li ti šta je žena seljanka? Najpre pojmi to, pa onda maturiraj i idi na studije. Verovao sam da je tuga za voljenim bićem najteža patnja. Sada znam da je noćna hladnoća u rovu teža od svih duševnih patnji. Vepovao sam da su muka mišljenja, tajna, duhovni problem najteži čoveku. Sada znam da čoveku ništa nije teže od nespavanja. Bepovao sam da je istina najznačajnija za život, a sada sam siguran da je hleb — najpreče u životu. Kao što čuješ, trebalo je da stupim u rat pa da za dve nedelje ratovanja shvatim suštinske stvari ljudske. Ljudi koji ne ratuju nikad ne mogu saznati te suštinske istine o čoveku i životu. Ako preživim ovaj ledeni pakao, nikome ko nije ratovao neću ništa ozbiljno verovati. Ni filosofu, ni piscu, ni naučniku. Moj drug Bogdan me uveravao da rata neće biti kad u svetu pobedi socijalizam. Ako se to dogodi, ljudi će se raspasti u lažima i prividima. Ako čovečanstvo ne ratuje, na zemlji će se proizvoditi samo hrana i pokućstvo. Nestaće velike mudrosti i velike umetnosti. Nemoj slučajno da posumnjaš da sam ovo negde pročitao. Uostalom, ako se vratim iz rata, doneću ti svoje Istine, pa ćeš videti šta sam sve „pročitao". Svesno sam želeo da ti pismo ne počnem najznačajnijim događajem u mom ratu. Teško je ranjen i ne znam da li je živ Bogdan Dragović. Priča se da je zarobljeno trista ranjenika iz naše divizije. A Bogdan se nalazio u tom previjalištu, u nekom suvoborskom selu. Ta noć u kojoj je Bogdan ranjen, prizor u pastirskoj kolibi, kad su pored vatre ležali on i komandir naše čete, koga je ubio neko od vojnika zato što nije hteo da odstupa dok mu se ne naredi, ta noć skršila je sve u meni. Te noći postao sam podlac, ubica, dezerter! Stigao nov komandir čete, moram da prekinem pismo. Sestro moja, moraš mi oprostiti što sam onako žestoko bio protiv tvoje ljubavi prema Vladimiru Tadiću. I to je bila moja mirnodopska naivnost. Nerazumevanje onog

suštinskog u čoveku. Onog najređeg za čoveka. Ako postoji nešto što se može smatrati ljudskom srećom, onda je to pre svega ljubav. Mi smo srećni onoliko koliko volimo i koliko nas vole. Ja ti kao ratnik, ratnički savetujem: voli, Milena! Voli, ne plaši se šta će sutra biti. Tvoj brat Ivan Tata! Danas sam dugo razgovarao s jednim seljakom iz tvog Prerova. O tebi i dedi Aćimu pričao mi je opširno i vrlo zanimljivo. Taj Tola Dačić, sin mu je u mom vodu, vrlo je npepreden i opasan seljak. Ima mnogo više reči no što mu treba za život. Nisam do sada sreo takvu ličnost iz naroda. Neka ide do đavola! Veoma me je uzbudio i uznemirio pričama o dedi Aćimu. Više mi nije uverljivo tvoje objašnjenje vašeg razlaza. To je nešto mnogo tragičnije i mutnije no što si mi ti u Kragujevcu, na rastanku, ispričao. Čim dobijem prvo odsustvo, ili posle svejedno kakvog okončanja ovog užasnog ubijanja, idem npavo u Prepovo. Smatram da si pogrešio što si me poslao na Sorbonu, a nisi me nikad poveo u Prerovo. Muči me jedna moja neiskrenost prema tebi. Ostao sam ti dužan jednu istinu. Ja se od sedmog razreda gimnazije stidim što mi je otac ličnost u stranci i čovek politike. Jer mi je politika strast niže vrste od strasti za sticanjem bogatstva. Kao zanimanje, nečasnije mi je od trgovačkog. To sam želeo da ti kažem kad smo u Kragujevcu, posle večere u onoj krčmi, izišli na ulicu. Ali mi bilo žao da te uvredim. Prolazeći kroz naša planinska sela, gde smo često morali da zanoćimo, sećao sam se političkih razgovora u našoj kući izmeću tebe i tvojih prijatelja. Za vas je politika stvar oslobođenja i ujedinjenja Srpstva i Južnih Slovena, progresa, morala, demokratije... A nikad vas nisam čuo da govorite o bedi i siromaštvu našeg naroda. A znaš li ti, tata, koliko je grozno bedan naš narod? Taj se narod može ili prezreti ili se mora pošteno boriti za njegovo izbavljenje. Postoji samo jedno političko pitanje srpsko: siromaštvo! Beda naroda! U pravu je moj drug Bogdan Dragović. Sećaš li ga se, tata? Teško je ranjen u jednom noćnom prepadu na neprijateljsko mitraljesko gnezdo. Tog čoveka je mučila vrlina hrabrosti, kao što je mene do stupanja u bitke mučila moć istine. Čuo sam da je zarobljen. Ta me pomisao ispunjava očajem. A povlačimo se, neprekidno se povlačimo. U ovoj groznoj muci — ratu, meni više nije najgore što se ubija i gine. Ljudi

su mahom gadovi. Ubija se i iz nužde, a to se smatra i podvigom. Ali u ratu ne postoje ratne strane. U ratu se ratuje i protiv svojih i svoga naroda. Štabovi su grozni, kao i svaka vlast na zemlji. I utoliko grozniji što su im veća prava u gospodarenju ljudskim životima. Oficirska glupost, pokvarenjaštvo, svirepost u postupanju s vojnicima. Imali smo jednog divnog komandanta, i on bi teško ranjen. A vojnici, junaci sa Cera i Mačkovog kamena, ljudi sposobni za najveće vrline i podvige, pljačkaju šta stignu. Satiru seljaku imovinu kao da je švapska. Kundak i bajonet potežu za komad hleba, čuturicu rakije, ponjavu. Boli me i onespokojava to varvarstvo u ime otadžbine i slobode. Ta raspuštenost svih nagona, taj pobesneli sebičluk, to ratničko očajništvo! Zbunjen sam, tata. Zar smo mi odista takav narod? Ili je čovek takav uopšte? A zbunjen sam i svojom zbunjenošću. Gde sam to ja odrastao? Na kakvim sam istinama vaspitavan da budem patriota i čovečan? Oprosti, tata. U stvari, sada ti više ništa ne zameram. Zbogom, Ivan

8 Kad Toli Dačiću rekoše da mu je sin Miloje živ i zdrav, na položaju, u zaštitnici, i da do njega ne može stići, on izvadi sviralu iz torbe i razglasi radost. Pa krenu po selima u kojima se odmara vojska, od kuće do kuće, od kačare do štale, od vajata do mehane, da je bodri, zasmeje, razveseli: Sinovi, deco, Švabama je otpevao poslednji petao. Otud, od Krajine, crne se putevi, natisla ruska vojska. Zemlji teško od konja, krupna neka stoka, bog je ne ubio, poješće nam i vrzine. Trun sena neće nam ostati za oranje, alavi ruski konji, a o Rusima da se ne priča. Presušuju bačve, al' nek im je sa srećom. Kako otkud znam? Kad već pitaš, onda čuj: reče mi komandant puka. Pred celim bataljonom, trista ljudi čulo, čovek srpski kaže: general Mišić javlja depešom, stigli Rusi do Ćuprije. Kako oni košavno idu, za dva i po dana eto ih u Milanovcu. Kako, sinko, smeš da ne veruješ u ruskog cara? On radi Srbije objavi rat nemačkom Viljemu, bratu od ujaka, a ti sada ovde, ispod Suvobora, jedan srpski kaplarica, ruskom caru ne veruješ. I jesmo mi Srbi pasulj od ljudi. Ćuti tu, ne preči se veri, i zapamti: Ja sam Tola Dačić iz Prerova, na grob mi se opogani ako Božić sa svojom čeljadi ne dočekaš. Ljudi, vojsko. Šta ste se natuštili kao da su vam voćnjake posekli? Čovek s crnom dušom, pola čoveka. Od veselog beži i đavo i čuma. Zapevajte, zaigrajte, šalite se, bar mi Srbi u šalama ne oskudevamo. Vadi sviralu iz torbe, svira im kolo. Negde ga psuju i jure; pod nekim vajatom hvataju se u kolo i đuskaju. Čine to manje od veselja, više iz dosade i inata. Kad se zamore, viču na njega, i on ide dalje, sokacima i avlijama, kupi ih na reči: Čujte me, deco i braćo. Tri su mi sina u armiji generala Mišića, jednog sam imao u Stepinoj armiji. On mi, Živko, osta na Ceru. I zborim vam kao otac: Na ovoj zemlji ako sreće nemaš, ne vredi ti ni ribu da loviš, ni u svatove da ideš, a kamoli protiv dva švapska cara rat da vodiš. Na zemlji, ljudi moji, žive srećni i nesrećni. To je tako, a zašto je tako, niko ne zna. Postoje ljudi kojima nikne i kad seme na kamen bace. Kojima se stoka blizni. Kojima se u kući rode dva muška pa jedno žensko. Kojima grad ne ubija vinograd. Kojima bolest ne stupa u kuću, a sve uokolo pomori. Koji gaze trnje, a ne ubodu se.

Koji idu zmijarnikom, a ne zgaze guju. Takav vam je čovek vaš komandant, Živojin Mišić. Taj general što liči na sve nas seljake. Tome je Mišiću, ljudi, sreća pretovarila život. Da nije srećan, ne bi od seljačeta do generala dogurao. Da nije srećan, ne bi Turke i Bugare pobedio. Da ga sreća neće, ne bi mu kralj poverio komandu nad Prvom srpskom armijom. Na grob mi se svi opoganite ako ne budete svi srećni pod njegovom rukom. Sad kad krenete, do Drine se nećete zaustaviti. Preokrenulo se, sinovi, preokrenulo se odjednom. Sad svi potoci teku na naša vitla! Vuče se sokacima besedeći o Rusima i sreći, više o sreći no o Rusima; jer u sreću više veruje, i tu veru ne mora mnogo da dokazuje. Kad ne priča, on svira, pije kad ga ponude. Prolazeći pored senjaka, spazi vojnika što je nasrnuo na ženu, koja se vilama brani i kune. Tola Dačić priđe plotu, prebaci glavu preko povije, zamumla: Ne opiri mu se, snajo, ne sanjala muško, dabogda. Daj mu malo, trag ti ženski. Nikad ti to neće ponestati za kućevne potrebe. Vojnik je, decu ti i kuću brani, može sutra pred tvojim pragom poginuti. Šta si suknula, besnuljo! Nije ti Žiča pod suknjom. Srbin je i prvi poziv, zar ne pomišljaš, ženska pameti, da sada negde tvoj čovek vojnik neku snašu juri po senjaku?! Žena zamahnu vilama i tresnu o plot. Tola jedva stiže da se izmakne: E, daće bog da te Švaba uzjaše, smrduljo jedna! Podnarednik mu stavlja ruku na rame: Zapoveđeno mi da te privedem komandantu puka. Zašto da me privodiš? Ja ću sam. Baš se radujem da vidim i čujem komandanta ovakve jarosne vojske. Podnarednik ga uvodi u bogatu kuću, u kojoj, za prepunom trpezom, spazi još s vrata, sedi nekoliko oficira u veselom raspoloženju. Pomaže vam bog, starešine! Ne otpozdravljaju mu svi oficiri; od čela trpeze, ne vidi mu čin, ustaje krupan, brkat oficir. Ti li si taj, starče, što širiš po trupi glasine da su Rusi stigli do Ćuprije? Ja sam. I jesu stigli. Ako nisu baš danas u Ćupriji, sutra naveče biće neizostavno. Oficiri se smeškaju i motre. Znaš li ti čiča, da je vojvoda Putnik razaslao naredbu da se pred vojni sud privedu svi koji šire lažne vesti i zbunjuju vojsku?

Svaka čast vojvodi Putniku, al' ta mu naredba nije kako treba. Sad je vreme, gospodine, kad ne valja samo ona laž koja Švabe veliča i njihove pobede razastire po narodu i plaši vojsku. Našoj vojsci nije potrebna nikakva laž, burgijašu stari. Mi nećemo da se obmanjujemo. Moramo mi, komandante, i da se obmanjujemo ako ne možemo drukčije. Oficiri se smejulje i to ga bodri. A znaš li ti, matori, kako je vojniku kad sazna da je obmanut? Znam. Treba mu tada opet baciti svica u nedra. Napaćen čovek, moj gospodine oficiru. više voli da ga dobrim prevariš no da ga u muci sa zlom istinom ostaviš. Komandant puka mu priđe bliže: Ti si, stari, neki opasan prevejanko. Kaži mi šta ćemo da činimo ako sutra vojska ne veruje ni ako joj se istina kazuje? Kad vojska ne veruje istini, onda batinu upotrebi. Imaš vlast i moć, pa kazni, udri što ne veruje. Nikog dugo ne boli kad je bijen za istinu. On će tada verovati da su starešine pravedne. A od uživanja te pravde, nema, moj gospodine, većeg zadovoljstva za čoveka. Alal vera, stari! Ti si najveći burgijaš koga sretoh u ratu. Skini tu torbu i sedi da nešto mezneš i okvasiš gušu.

9 General Mišić obema rukama drži slušalicu telefona i gleda čas u sat na stolu pored napisane „Dispozicije komandanta Prve armije za napad na neprijatelja ispred fronta armije", čas ponovo pročitava Dispoziciju: „... Rešio sam se da celom armijom sutra 3. decembra u 3 časa izjutra preduzmem napad na neprijatelja. U tom cilju naređujem ..." Zamišlja, po rasporedu divizija vidi zemljište i položaje cele svoje armije: šume i polja, sela i utrine, kose i potoke, bregove i urvine, rečice i puteve; po visovima je sneg, u nizinama suvomrazica stegla tanak sneg po polju i glib izlomljenih puteva. Magla, tiho je: po selima, dime se odžaci i vatre koje loži vojska po vajatima i kačarama, pa se nad samim krovovima i šljivicima dim rasipa u magli i zaplavljuje zaranke; vojska se odmorila, ispavala, najela; prikrpila obuću i čakšire, malo očistila od vašiju; vojska se, po tvrđenju ordonansa, već uležala, pa tumara po avlijama, mota se oko žena; prvopozivci se rvu po senjacima, regruti se igraju klisa i oraha sa seoskim dečacima; oficiri u toplim sobama piju, igraju karte, svađaju se oko stranaka i Apisa, grde Pašića, napadaju saveznike; pored svih topova gomile granata; a po izveštajima iz svih divizija, Švabe u dugim i gustim kolonama, potocima i šumama lagano, bez pucnjave, silaze sa planine, hvataju zaklon od oka i durbina srpskih predstraža i zaštitnica, šunjaju se po jarugama; najduže su im kolone na desnom krilu armije: spremaju udar ka Milanovcu. Sutra, očigledno. Na Suvoboru ne ostavljaju rezerve; krenuli su sve što imaju. Strašno ga potcenjuje i prezire feldcajgmajster Oskar Poćorek. Živi u uverenju da je satro Prvu srpsku armiju. I sad žuri da potvrdi pobedu za koju je već odlikovan i proslavljen u Beču. Pogreška za pogreškom, zabluda na zabludu. Sad te dobro vidim, Oskare Poćoreku. Nikad se, feldcajgmajstere, ne vrši prikupljanje svoje vojske u blizini neprijatelja koji se već prikupio spreman da započne napad, pa makar ti bio i mnogo jači od njega. Zaboravio si iskustvo svojih predaka iz 1809. i 1870. Ne znaš, ili ne haješ za iskustva Napoleonove pobede nad tvojim precima kod Abensberga, Sibensburga, Regensburga? Sutra i ja krećem u napad Sutra.

Dopisuje: „S punom nadom i verom u Boga, napred, junaci!" Sat kuca sve jače, odjekuje soba; kazaljka minutara juri, zaletela se: sada je tri i dvadeset, a već su zaranci posivili prozor. Zvaće vojvodu Putnika tačno u tri i trideset. Šta nije predvideo? Zagleda se u položaje: glavni udar na Prostrugu. Prostruga je pravac strateške koncentracije. Ka Lipovači. Tu će pasti odluka. Tu razlomiti Poćorekovu armiju, slomiti joj kičmu na Suvoborskom vencu. Pa je rasutu goniti ka Kolubari, do uništenja. Do uništenja? Sme li se za svoj spas i toliki cilj utemeljiti? Juri minutara, zvoca, odjekuje soba: tri i dvadeset osam. Hvata ručicu telefona, okreće je odlučno: Molim Vrhovnu komandu. Govori Mišić. Želim Vrhovnoj komandi da saopštim svoju odluku. Sutra u tri časa izjutra, sa celom armijom preduzimam napad na neprijatelja. Živko Pavlović, pomoćnik načelnika Vrhovne komande: Sutra? Šta kažete? Spremni ste za ofanzivu? Pa to je izvanredno! Recite to vojvodi Putniku. Čekajte, molim vas, da ga pozovem. Vojvoda Putnik: Stoji li uistinu vaše rešenje za sutrašnji napad, Mišiću? Čvrsto sam rešen, gospodine vojvodo. Alal vera, Živojine Mišiću! Tako se radi u ovakvim trenucima. Alal vera! I ja spremam naređenje svim armijama za napad. Nema nam druge. Ako sada nije čas, onda je Srbiji vreme isteklo. Saopštite mi udarne pravce divizija. Slušam vas. Vrlo dobro, vrlo dobro. Tako je. A pravac glavnog udara, Mišiću? Prostruga— Lipovača, tako je. Sutra je vaš dan. Možda onaj dan kojim vojskovođa pred istorijom i pred Bogom opravda svaki rat. Kad se zasluži ne samo priznanje otadžbine nego i oproštaj majki i siročadi izginulih vojnika. Da li me čujete, Mišiću? Onda što pre naredite ostalim armijama da sutra u tri krenu svom snagom. Odmah će to biti učinjeno. O početku napada dogovorite se telefonski. Znate li da Švabe sutra svečano ulaze u Beograd, koji smo danas napustili? Ja se nadam da ćemo im pokvariti paradu i veselje. Samo, molim vas, ne zaboravljajte na veze i sadejstvo sa susednim vam armijama. General Mišić spušta slušalicu. Ne čuje sat. Drhtavom rukom upisuje u svoju Dispoziciju: „Obe ostale armije i delovi Užičke vojske u isto vreme

preduzeće napad." Dragutin mu unosi drva. Čuj, Dragutine. Ako ne bi bilo mrazeva, da li bi za nekoliko dana bilo dockan da se pšenica poseje? Pa, u zlim godinama, i kad su domaćini rđavi, događa se da se žito seje i na Tucindan. Donesi mi jabuke. Oseća da mu drhti glas. Takav ne može sa Šturmom i Stepom da se dogovori o vremenu početka napada. Zove Hadžića i moli ga da to on učini. Prilazi prozoru da se smiri gledajući Rudnik i Vujan: oni se tušte u sutonu; kao da se ugibaju, grče, propinju. Gospodine generale, Treća armija ne može da krene u napad pre jedanaest časova. Ni govora! Koja budala u podne polazi sa armijom u ofanzivu? Recite im da mi ne možemo da čekamo. Opet se zagleda u planine, u tamu i tišinu što se preteći razastiru prostorom. Gospodine generale, ni Druga armija ne može da krene pre jedanaest časova. Ja polazim kad sam naumio. Saopštite im. Plaši ga Hadžićevo nadvikivanje s načelnicima štabova armija oko vremena; želi tišinu, da sluša to prokleto vreme koje preti da smrsi volju i plan. Hadžić mu kaže da general Šturm, komandant Treće armije, ne može u napad pre devet časova. Uzima slušalicu: Pa, zaboga, Šturm, šta ćemo da uradimo ako krenemo tek u devet sati? Zamisli vojnike koji čekaju do devet sati da započnu bitku za proboj fronta. General Pavle Jurišić-Šturm: A zamisli ti, Mišiću, komandanta armije koji u sedam sati uveče izdaje naređenje komandantima divizija da u tri ujutru krenu trupe u ofanzivu? Pitam te ja, kad će komandant puka da dobije zapovest, i koliko mu treba vremena da razradi svoju dispoziciju i obavesti štabove bataljona? A šta ćemo, Šturm, da radimo ako je Poćorek naumio da moju armiju napadne sutra rano, recimo, u šest časova? Po svemu, on je to naumio. Čuješ li me, Šturm? Ko prvi napadne, taj će ovu bitku dobiti. Ja ne proričem ishod sutrašnje bitke. Govorim ti jasno: ja neću trupama izdati naređenje koje ne može da se izvrši. Do tri sata ne mogu ni ordonansi da stignu do štabova pukova.

A kad najbrže možeš da kreneš armiju? U devet. I to bez potpunih priprema. S najvećim rizikom. Dockan, Šturm. Dockan, pobogu! A i tada s punom svešću da sam izdao zapovest u čije izvršenje ne verujem. Čuješ li me jasno, Mišiću? I za jednu i za drugu vojsku postoji samo jedan rizik. Da sutra sabajle ne krene u napad. Ako to ne učinimo mi, više nećemo imati vremena ni za jedan rizik. Sve će nam potom biti dockan. To poručujem tebi i Stepi. Javite mi šta ste odlučili. Krsta Smiljanić: Gospodine generale, moja divizija nije u stanju da krene u napad u tri ujutru. Teren je ispresecan, vrletan, pogubiće mi se trupe u mraku. General Mišić: Kad svane, krenuće i Švabe u napad. Čujete li me, Krsto? Ja vam odlučno saopštavam: pre sedam ne mogu u napad. Postupite po mom naređenju, pukovniče. Ljuba Milić: Izjavljujem da nisam u mogućnosti da izvršim vaše naređenje. Dok ne svane, ja po ovoj magli ne mogu da prikupim trupe za juriš. Kad svane, gospodine pukovniče, i Austrijanci će biti spremni da nas opauče kako zaslužujemo. Postupite po mom naređenju. Miloš Vasić: Dozvolite mi da vas molim. Čujete li me, gospodine generale? Ja vas preklinjem: još malo razmislite o naređenju koje ste nam uputili. O sudbini Srbije noćas se odlučuje. Neka vaša večerašnja zapovest ostane u dnevniku Štaba Prve armije. Kao svedočanstvo vašeg izuzetnog duha, vaše smelosti, rešenosti. General Mišić: Kome vi to držite besedu? Po najdubljoj savesti vršim svoju dužnost. Zalažem glavu za svoje ubeđenje. Naređujem vam, pukovniče, da svoju savest i svoju glavu založite za izvršenje naređenja koje ste primili večeras. Čujte me, molim vas. Ako ste već toliko uporni u svojoj kobnoj odluci, ja

vas molim za odgovor: kako na našim položajima zamišljate rad artiljerije po mraku? Tri sata, to je mrkli mrak. Magla će biti kao testo. U svojoj, za Švabe kobnoj odluci, imao sam u vidu i mrak i maglu. I vrletan teren i razbacanost trupa. Postupite po naređenju, pukovniče. Halo, Dunavska prvog poziva! Govori Mišić. Kajafa, čujete li me? Smatrate li vi da je tri ujutru prerano za početak napada. Kajafa: Ja sam za tri. Da sunce ogreje pobednika. Ali je po mraku teško prikupiti trupe. I dan će osvanuti u magli. Magla, noć, vrletan teren. Rad artiljerije biće otežan. Sve te nepodobnosti mnogo su teže Švabama nego nama. Mnogo ste samouvereni, Kajafa. Nemam utisak da imate u vidu sve činjenice. Ko želi da mu se ne smrkne u podne, mora u zoru da počne dan. Čujete li me, gospodine generale? Zateći ih na legalu i razjuriti po pomrčini i potocima. Svi su psihološki momenti na našoj strani. Razumeo sam vas, Kajafa. Nastavite s radom. Javiću vam se ponovo. Uzima jabuku iz korpe pored stola; zagrize je, ne odgrize zalogaj: Kajafi je želja za napadom jača od brige kako pripremiti i izvesti napad. I to je opasnost: preteći vreme. Ne usaglasiti se s njim. Zagrizenu jabuku stavlja na peć da se peče. Još nekoliko jabuka stavlja da se peku. Seda uz peć, zagleda se u plamenje i žar: Stepa za jedanaest časova. Šturm za devet. Trojica komandanata divizija za sedam. Vasić protiv celog sutrašnjeg dana. Jedino su on i Kajafa za tri ujutru. On i Kajafa. Možda u ovom trenutku i Oskar Poćorek bira taj svoj čas napada. I on sutra ima svoj trenutak, jedini. Svakako računa: Srbi su seljaci, rano ustaju, treba ih zateći nespremne, napasti ih u šest časova. U šest časova? Od nas niko nije za šest časova. A postoji, možda, samo jedno vreme, jedan čas kad se radi za spas i opstanak. Čuje sat sa stola: krši se kucanje. Koji li mu je to čas sudbina odredila? Kada to treba krenuti da bi se ostalo? Bukti plamenje, plamsa žar: gori vreme.

10 Za dugim praznim stolom sedi sam u sobi Danilo Istorija i prema sveći muči se da završi pismo dedi koje piše dva dana; nikako da okonča opis juriša, u kome do sada nije bio. A dedi se zavetovao da će mu pisati posle svake bitke i slati pisma njegovom prijatelju u Beograd, koja će on nekako preko Zemuna, Ženeve i Pešte doturiti u Novi Sad. Pored zahteva da iscrpno opiše bitku, a bitke su obojica zamišljali samo kao juriše, i „šta si sve pomislio i rekao dok traje juriš", deda ga molio da potanko piše o svojim komandantima, i posebno o srbijanskim seljacima. Od te tri teme koje dedu naročito zanimaju, on bi mogao da mu napiše, a da ga ne razočara i ne slaže, jedino o Stameninom svekru, onom neobičnom seljaku iz Boljkovaca što ih je onako srdačno pogostio i svojom pameću zbunio, ali ga malo stid da prvo pismo s fronta počne opisom onog slavskog gošćenja i seljakovog beseđenja uz punu trpezu u toploj sobi. A kako, pri tome, može da ne pomene i onu čudesnu Stamenu? (Svratiće jednog leta u Boljkovce, prvog leta u miru, da joj ispuni želju i svoje obećanje. Mora doživeti to njeno u mladoj paprati, pod tek razlistalom bukvom i suncem u njenom vrhu. Tim da mu počnu sloboda i mir. Bez obzira u koje se godišnje doba završi rat. Bez obzira, za njega će mir i sloboda nastupiti krajem proleća, početkom leta, u tom zabranu njenog oca.) Ako bi dedi u pismu samo pomenuo žensko ime, starac bi ga, sigurno, glasno prekoreo. Da je pismo počeo kazivanjem o oficirima i komandantima, teško bi razočarao dedu, koji od srpske pobede nad Turskom i Bugarskom, javno i glasno, da čuju Maćari i sva vlast, tvrdi da su „srpski oficiri evropska elita". Ali on do sada nije sreo nijednog oficira koji bi bilo u čemu odgovarao dedinoj predstavi o srpskim oficirima i vojsci. Da o oficirima slaže, to ne može, nikako. Zato je i morao da počne pismo velikom izmišljenom bitkom na Suvoboru: Jurišem pešadijskog puka kroz retku hrastovu šumu koju tuče nekoliko haubičnih baterija, pa preko posneženih pašnjaka. Ali nikako da lepo opiše taj izmišljeni prizor; naročito su mu neubedljiva sopstvena preživljavanja dok ga „od eksplozije granate zasipa zemlja i kamenje". A zapetljao se u toj priči, počeo preopširno, znajući da će to pismo čuti pola

Novog Sada; deda će ga čitati po kafanama i na Božić, otac svojim prijateljima, pa mama svojim sestrama, prijateljicama, susetkama, a braća i sestre svome društvu ... Kad bi pisao o povlačenju, o rasulu i panici, pljačkašima i beguncima, napisao bi deset pisama. Kako može, otkud sme o srpskom porazu da piše kući, dedi, u Novi Sad? Oni bi patili i bili nesrećniji od njega danas. Kad bi im pisao istinu o sebi na frontu, o svojim stvarnim doživljajima: kako je zarobio Maćare dok su vršili nuždu, kako ih je potom saslušavao i šta su sve jedni drugima rekli, bilo bi to sasvim gadno i nimalo junački. Da im piše kako je prvi put ubio neprijatelja, Švabu što je u potoku, izigravajući ovna sa stadom, klepetušom mamio gladne srpske vojnike, koje su ionako hvatali i ubijali, to nikako ne bi ličilo na „srpski podvig" i junaštvo koje se od njega, dobrovoljca Danila Protića, očekuje. A i inače ga muči taj njegov stvarni početak rata. Nikad ne može zaboraviti kako su, u sutonu i mećavi, koja nije opisana ni u ruskim romanima, skriveni iza debelih bukava i sa šatorskim krilom preko glave, dvojica Švaba tresla klepetušom dok im se on s Paunom i Zdravkom privlačio s leđa. Iako je bio strogo naredio Paunu i Zdravku da se ta „dva ovna" moraju živa dovesti u četu, i to s klepetušama o vratu, on zbog nečega, i to na desetak koračaja od Švaba, nije izdržao: opalio je kuršum u leđa onom što je cupkao od zime i jako mlatio klepetušom. Vetar je fijukao u golim bukvama i nosio pramenove snega, a Švaba je tresao klepetušom mameći gladne Srbe kao ovan ovce. Poniženje je odlučilo. Prenu se: ulaze Bora Pub i Mirko zvani Carić; zbunjen, ne zna šta će s pismom: uhvaćen je u laži. Zar i ti, Danilo? — pita s vrata i smeška se Carić, student Konzervatorijuma u Pragu, zbog svoje lepote i gizdavosti nazvan u Bačkom bataljonu Carić po retkoj i lepoj ptici cariću. Šta zar i ja? Pišeš dnevnik? U mom bataljonu juče i danas, svi ćaci što ostadoše živi, navalili da pišu dnevnik. Nema čovek s kim da porazgovara. Nisam toliko sujetan. Ja pišem pismo — ljutito presavija nedovršeno pismo i stavlja ga u džep. Carić ga grli i pljeska po ramenima: Živ si! Živ! Jesi li još ljut na mene zbog onoga u Skoplju? — šapuće. Nisam. Davno je to bilo. Molim te: oprosti mi i zaboravi. Ja ću svoj greh životom platiti. Ne pričaj svašta. Ratnici smo — čupa mu se iz naručja.

Svi smo se za tebe strašno brinuli. Znaš li, Danilo? A zašto ste se, Cariću, baš za mene toliko brinuli? Plašili smo se tvoje šašavosti. Tvog junaštva. Takvi ne prežive prve bitke. Neko bitke, a neko sranje na Suvoboru — kaže kroz glasan smeh Bora Pub, sedajući na minderluk. A neko ni sat ne navija od metafizičkog zorta — promrmlja Danilo, bojeći se da Bora po svome ne prepriča kako je Danilo zarobio one Mađare za potrebe komandanta puka. Zašto si ti, Cariću, tako žut? Mnogo si smršao. Da nisi bolestan? Nisam. Ne znam. Jesam bolestan — muca zbunjeno, skida šinjel i seda na klupu: — Naši strašno ginu, znate li? U mom bataljonu poginuli su Aca Beli, Karadža i Spira. Ranjeni su Esperanto i Stamet. Gliša Lenjir teško se razboleo od zapaljenja pluća. Ginemo, druže. Ginemo kao vrapci. Je li Esperanto teško ranjen? — pita Danilo posle podužeg ćutanja, oneraspoložen Carićevim dolaskom. Kažu da ga je šrapnel strašno nagrdio. A imao je znanja više nego pola Bačkog bataljona. Tužno. On je, sigurno, genijalan čovek — kaže Danilo. Batalite brigu o genijalnima. Našoj otadžbini nisu potrebne glavonje. Njoj trebaju junaci za rat i lopovi za mir. Carić nam došao u goste i red je, Danilo, da ga večeras počastimo. Sutra rano cela armija kreće u ofanzivu. Može nam to biti i poslednja večera. Otkud znaš? — trže se Danilo i zagleda se u Boru koji prstima obe ruke nervozno dobuje po stolu. To cela vojska zna. Stigla naredba iz divizije. A to mi reče i naš novi komandir, Bosanac, uča, socijalista! Pozdravlja se kao Bogdan Dragović: slomi ti prste i otkine ruku iz ramena. Hteo sam da se proderem dok smo se pozdravljali. Moj komandant bataljona je „rezervni". Oni su majke za nas, đake. Aktivni nas gone kao đavo Cigane, što reče pokojni Karadžić — kaže Carić. Dakle, Danilo, odmah da se počne s pripremama za večeru. Neka ona tvoja lopuža kaplar Paun nađe neko meso. Carić doneo flašu vina. Ja imam slaninu i sir. Pa posle nas trojica malo da zaigramo kartice. Od Boljkovaca nisam im čuo glas. Pozaboravljao sam štihove, prsti mi se skočanjili. Ko zna koji brojevi i boje sada rade u Velikom krugu. Galaksija se, sigurno, iskrenula. A možda, gospodo podnarednici, Srbija sutra baca poslednju kartu.

Zašto noćas da igramo karte? Došao sam da pričam s vama. Velika me muka snašla. U mojoj četi mogu da razgovaram samo o hlebu i Švabama. Važi. Najpre ćemo se ispričati. A u pokeru, da se ćuti. Ja sam, ljudi, ubeđen da bogovi igraju poker u zvezde. Zamisli boga koji u jednoj partiji izgubi celo jedno sazvežđe! Kumovu Slamu, na primer. Poker je kocka očajnika — kaže jetko Danilo, ljut što pismo nije završio, što ga. najverovatnije, noćas neće završiti ni sutra poslati ako armija ujutru krene u ofanzivu i vrati se na Suvobor. Polazi da nađe kaplara Pauna kome ni na Suvoboru torba nije bila prazna. Na vratima se sudara s kurirom iz štaba čete: Podnarednici Luković i Protić iz ovih stopa da krenu za mnom kod komandira čete: Danilo i Bora se zgledaju i polaze! Grejući leđa uz furunu, komandir ih dočekuje s nekakvim sažaljivim osmehom ispod jakih plavih brkova; na njihove vojničke pozdrave, kaže im tiho: Izvolite, sjedite, drugovi. Nas dvojica se nismo upoznali — pruža ruku Danilu: — Ja sam Stojan Jevtić. U građanstvu — učitelj. Iz Bosne sam, i dobrovoljac. Srećan sam što sam čuo da si i ti dobrovoljac isprijeka. Danilo izgovara svoje ime i prezime, oprezno pruža ruku, spreman na stezanje i drmusanje; ali se to ne dogodi. Bora je izmislio njegovo „socijalističko" pozdravljanje. Čovek koji ovako tiho i polako govori i ima ovako tužno lice, ne lomi prste i nikom ne „čupa ruku iz ramena". Šta si studirao, Protiću. Prava, u Pešti. A ja sam želio istoriju da studiram na Sorboni. Želio. Šta ćeš. Našem pokoljenju suđeno je drugo. Danilo seda pored Bore na plavi minderluk, uz plavi sto s tri šarena tanjira, vrućom projom i loncem, u kome mirno gore dve voštane sveće. Sutra rano polazimo u ofanzivu, drugovi — nastavlja komandir tiho i polako, osmehujući se, ali ne samo tužno. — Večeras ćemo dobiti razrađeno naređenje iz štaba bataljona. Četu moramo pripremiti kao za svaki napad. Ali prvo ćemo zajedno da večeramo, pa ćemo potom o sutrašnjem danu. Bora Pub kucnu cokulom Danila i šapnu: A Carić? — pa nastavi glasno: — Hvala vam, gospodine potporučniče. Nama je došao drug iz Bačkog bataljona. Mi smo ga zadržali na večeri i nije

red sada da ga ostavimo. Pa pozovi ga da odmah dođe ovamo. Ima večere i za njega. Kad više ljudi jede zajedno, veselije se jede. Danilo misli na nezavršeno pismo, nije mu do večere; a najmanje mu je do pokera sa Carićem i Borom, koji od povlačenja s planine kuka za trećim partnerom, jer vojnici-seljaci ne znaju poker. Bora i dalje pokušava da izvrda večeru, ali je komandir uporan i šalje posilnog da dovede Carića. Bora Pub je očajan zbog ugrožene partije pokera. Kako se to namesti da baš večeras, i to uoči ofanzive, mora da trpi učiteljsku ljubaznost i bosansku dobrotu! Još ako stane da gnjavi sa svojim socijalističkim idejama, udesiće ga! Evo ga, već je raspalio po srbijanskim strankama i političarima. Vi ste socijalista, gospodine potporučniče? — Bora se odluči da ga reže. Ja jesam. A ti? Ja nisam. Niti bih ikada mogao biti pristalica bilo kakvog fanatizma. Političkog, pogotovu. — Komandir mu se sažaljivo smeška i to ga rasrdi, pa još žešće nastavi: — Fanatike bih mogao da poštujem samo dok su na okeanu. Kao moreplovce i lovce na kitove. I nikakve druge. Sve što je u nekakvoj vezi s jakom verom smatram najvećom opasnošću za svet. A ti smatraš da je ovaj naš svijet tako uređen da ljudi mogu biti srećni? Da mogu biti ljudi? Smeška mu se sa manje sažaljenja, ali tužnije. Ta lažna tuga, taj tihi glas, sve je to njihova demagoška maska da pridobiju ovce, zaključuje u sebi Bora Pub i odgovara mu: Ja smatram da je ovaj svet manje-više odvratno uređen. Nije on takav zato što ga carevi, kraljevi i vlastodršci takvim čine. Svet je odvratan prosto zato što su ljudi u ogromnoj većini najobičniji glupaci. I sve su nesreće odatle. Iz gluposti. A rat, Lukoviću? Pre svega, rat. Vi socijalisti tvrdite da je rat stvar nekakvog imperijalizma, kapitalizma. Koješta! Rat je delo gluposti. One najdublje ljudske gluposti. Komandirovo lice je još tužnije. Razjaruje ga ta komandirova učiteljska tuga: lukava je. Skočiće i zviznuće je. Šta bi mu tada bilo na licu? Očaj ili bes? Nešto si zaustio, Lukoviću. Nastavi — kaže molećivo komandir. Bora Pub okrenu lice k vratima i poznat po toj svojoj veštini, štrcnu pljuvačku do vrata. Zar vi, jedan intelektualac, hrabar čovek, dobrovoljac, možete još uvek

smatrati ozbiljnim ljudima te vaše socijalističke prvake, tog vašeg Dragišu Lapčevića i toga druga Kaclerovića, koji danas, molim vas, danas, u Srpskoj skupštini glasaju protiv ratnih budžeta i galame protiv buržoaske vlade Nikole Pašića? Pa nismo insekti, molim vas. Vi ste pristalica političara, nekakvih ideologa koji su protiv toga da se srpska vojska naoruža, obuče, nabavi sanitetski materijal? Vi ste protiv Pašićeve ratne politike kao da srpska vojska ne brani Kragujevac i Čačak, nego osvaja Beč, Peštu i Veneciju. Švabe ubiše i satreše pola Srbije, a vi socijalisti branite nekakva svoja teorijska načela i vičete — rat je imperijalistički! Pa on to i jeste, dragi Lukoviću! Iz kojih su drugih razloga Njemci i Austrijanci krenuli na Rusiju i ka Istoku? Šta je aneksija Bosne i Hercegovine? Otkad čovječanstvo pamti, zna se: ratovi se vode radi pljačke i osvajanja. Čak i oni koji su se vodili za slobodu, ni oni nisu narodu donijeli slobodu — izgovori komandir tiho i lagano, kao da ga bole reči. Ulazi Carić, pozdravlja; Danilo ga predstavlja, nadajući se da će se okončati ta besmislena prepirka i stišati Borin bes. Nikad ga do sada nije čuo da ozbiljno govori o politici. Dok večera ne stigne, on bi mogao da se izvuče odavde i nekako završi pismo? Prekine sa opisivanjem drugog juriša i napiše: Moram da prekinem pismo. Palo je naređenje da krenemo na položaj. U drugom pismu ispričaću vam kako se završila moja prva bitka. Pošto se sutra kreće u ofanzivu, pa se mora jurišati, više mu neće biti teško da tačno i uverljivo opiše svoja osećanja. Ustaje da iziđe, ali ga domaćica presreće noseći večeru. Komandir ga zaustavlja. Carić se nešto živo zanima za Mladu Bosnu; sa uzdasima i uzbudljivom tugom komandir pripoveda o svojim drugovima Mitrinoviću i Gaćinoviću i njihovoj zajedničkoj revolucionarnoj delatnosti. Počinju da večeraju gustu pileću čorbu; svi piju. I Carić koji u Skoplju, seća se Danilo, nije pio ni one poslednje noći, bio jedini trezan u „Slobodi", takav mu i preoteo onu kurvu Faniku. Nije ga bacio u Vardar jer je bio zapanjen što mu taj „fini muzikant", u celom bataljonu poznat kao verni verenik, sentimentalni zaljubljenik, preotima najjevtiniju skopsku kurvu! Do Boljkovaca ga to tištalo. Bora koristi svaki povod da se suprotstavi komandiru, na čiju stranu, zbog nečega, staje Carić; to ga čini još netrpeljivijim prema komandirovim idejama i mišljenju. Nervira ga i Carićevo preklapanje: Aneksijom Bosne i Hercegovine, znate li, germanski i katolički Beč je obznanio svoju čvrstu nameru da uništi srpski narod. S rasnom i verskom mržnjom krenulo se na Srbiju. To se mora znati — kaže preglasno Carić. Tako je, druže. I katoličkom i Franjinom imperijalizmu cilj je — uništenje

Srba. Žalosno za dvadeseti vijek. Užasno je teško i bolno biti Srbin! — uzvikuje Carić, koga je, očigledno, i rakija uzbudila. Pomalo je i žalosno biti Srbin, gospodo! — upade Bora Pub, sasvim nagnut nad tanjirom čorbe. Danilo se čudi: toga ćutljivog Carića i „finog muzikanta" nikad dosad nije čuo da ovako govori. Mogao se zakleti da u svom životu nije ni probao rakiju. A sada ispija čaše, jednu za drugom. Mora da ga sluša. Jeste li zaboravili da Srbiji nisu objavili rat car ili vlada, kakav je diplomatski red i međunarodn zakon? Srbiji je objavio rat Berthold, jedan ministar. Jeste, druže! Ti veliki evropski razbojnici toliko mrze nas Srbe da nas ne smatraju dostojnim ni da nam, sa svojim razbojničkim licemjerjem, saopšte: Srbi, bićete uništeni. I to kaznenom ekspedicijom. Od vremena vjerskih ratova, u Evropi se nisu koristile kaznene ekspedicije — komandir, nasuprot Cariću, govori i dalje tiho i polako, sa izrazom lica pred plač. A znate li vi, braćo, da austrijski poslanik baron Golc nije ni saslušao Pašićev odgovor na Bertholdov ultimatum. Zar to ne znate? — čudi se zajapureni Carić. Kako nije saslušao?! Batali tu istoriju koju pričaju pisari i panduri. Mi smo u rovovima. Dokazano, Boro, nije saslušao. Kad je Pašić doneo odgovor srpske vlade, taj gospodin baron što je u lovačkom odelu, posle našeg neprihvatanja ultimatuma, fijakerom pobegao u Zemun ... taj gospodin Golc držao je na stolu pred sobom potpun tekst odgovora koji je Beč zahtevao od Srbije. Kad je Pašić počeo da čita odgovor srpske vlade, Golc je gledao u bečki tekst i vukao olovkom po njemu. I na trećoj rečenici, na prvu reč koja nije bila istovetna s bečkim zahtevom, s bečkom stilizacijom, taj je gospodin poslanik prekinuo Pašića i rekao mu: „Dosta, gospodine predsedniče. Ovlašćen sam od carske i kraljevske vlade da izjavim: Srbija nije udovoljila našem zahtevu. Vi hoćete rat!" — „Srbija ne želi rat, ali Srbija ima svoju čast", rekao mu je Pašić. Golc je već bio ustao — Carić se diže, izmače se od stola i poče da imitira Golca — i sastavljenih peta, lako, elegantno se klanjajući, aristokratskim gestom objavio rat Srbiji! — Carić se zagrcnu, sede i ispi čašu do dna. A ti si, Cariću, celo vreme bio iza vrata? Ili si čučao pod pisaćim stolom Golca? — kaže podsmešljivo Bora u tišini zategnutoj prejakim uzbuđenjem Carićevim.

Ja to znam pouzdano. Moj stric je blizak prijatelj sa Pašićem. On mu je u poverenju ispričao. A stric je meni, uoči polaska u Komandu, plačući to prepričao. Komandir govori tiho, tronuto, kao za sebe: Mi, mladobosanci, pucali smo u glavu toj svirepoj i podloj Evropi. Zaboravljam na sve patnje kad pomislim da sam drug onih koji ubiše Franca Ferdinanda. Budućeg evropskog cara. Lovca na srne i jelene, koji je naumio da zatre Srbe, osvoji Balkan i Dardanele, pa krene na Rusiju. Večera se završi u tihim saglašavanjima. Rastužen, kao posle ljubavnog monologa, komandir i ne pokuša da ih zadržava. Reče im da idu na spavanje, a on će ih probuditi kad bude morao. Napolju, u mraku, Danilo odlučno reče: Drugovi, ja sada nisam u stanju da igram karte. Šta kažeš, štreberu?! Ni ja, Boro, neću da igram karte. Ne drmusaj me. Neću. Pijan sam i očajan sam. Došao sam večeras da vam se ispovedim. Bili ste mi najbliži. A sutra ću poginuti. Odlučio sam. Moram poginuti. Ma ne trtljaj, Cariću. Ne podnosim pijanu iskrenost i pijane samoubice. Boro, zašto si tako glupo svirep? Shvati, čoveče. Ja sam užasno nesrećan — Carić zaplaka i tronu Danila: Šta ti se dogodilo? — stavlja mu ruku na rame, želi da mu vidi lice. Znaš li ti, Danilo, šta je epilog onog mog suparničkog uspeha kod Fanike? Kad smo se nas dvojica, posle izlaska iz „Slobode", na obali Vardara hteli da potučemo zbog Fanike. U stvari, ti si pokušao da me baciš u Vardar zato što je Fanika rekla da ja pođem s njom i uzela me podruku. Da, jesi bio funjara. Ja cele večeri sedeo s njom, kuvao je, sve uredio, dogovorili se da pođemo u njen stan, a ti, verni vereniče, posle ponoći sedaš do nje i navaljuješ kao telac. U prvi mah me to silno zabavljalo. Ne znam šta mi je bilo. Poslednja noć u Skoplju, ujutru polazimo na front. Ceo bataljon jurnuo na žene. Ne znam šta mi je bilo. A smrtno sam zaljubljen u svoju verenicu. Obožavam je. Čedna, nevina, lepotica. Nisi izdao Srbiju, boga ti muzikantskog! — obrecnu se Danilo. Ma pišaj se na vernost verenici! Večeras sigurno dobijaš na pokeru! —

Bora ga hvata podruku. Fanika me one poslednje noći napuni sifilisom. Pun sam gnoja. Odlučio sam da poginem, drugovi. Zbog sifilisa? Zbog sifilisa se žrtvuješ za otadžbinu? Bravo, patrioto! Ih, što bi to bilo divno da zbog sifilisa još zaradiš Karađorđevu zvezdu — Bora pokuša da se zacereka. Boro, udariću te! Rekao sam ti sto puta: u ovakvim momentima ne podnosim tvoj cinizam! — odgurnu ga Danilo. A zar ti misliš da ga ja podnosim? Šta će mi ovakav život i sloboda — Carić muca i plače u mraku: — Poginuću u prvom jurišu. Stražar viče s puta da stanu. Pita ih za lozinku. Od njih trojice nijedan ne može da se seti lozinke za noć uoči ofanzive.

11 Granate! Stižu granate, Adame, diži se! Više glave viče mu Upoš Babović. Adam otkri lice, pridiže se na laktove, ali osta ležeći u jaslama, pod guberom i senom. Sutra cela naša armija kreće u napad, živa mi deca! Naređena priprema za trodnevni marš, čoveče! Uroš Babović izjuri napolje, a Adam se izvuče iz jasala, iziđe pod vajat i ražalosti se nad svojim jadnim izgledom. U kakav napad da ide ovakav, na kakvom konju da ratuje? U švapskom šinjelu i na onoj kljusini, ni mrtav! Novi švapski šinjel, koji je skinuo sa ubijenog Švabe, da bi u njemu i sa švapskom kapom mogao da lunja iza fronta i traži Dragana, uz doplatu odmah zameni za srpski, pocepan i progoreo šinjel; opra sa čakšira krv kaplara Jakova i krenu po eskadronu i Takovu da zameni svoju kljusinu. Da kupi nešto što na pravog konja liči, nešto što će moći da ga, i galopom kad ustreba, odnese do Valjeva. Nešto što će moći da stigne divizijski štab, koji sigurno prvi beži, a poslednji nastupa. Ako se osvoji Suvobor. A ima da se osvoji, mora se, svi tako hoće; vidi i čuje: odjednom svima tako buknulo u glavi, pa se razgalamili i najcrnji pokunjenici, naspavali se i najumorniji, najele se i najveće gladnice. Pod vajatima po desetorica opkolila žensko; navalili na suknju kao ovnovi na so. Ali ko će danas preko oficirskih sabalja i epoleta da pipne žensko koleno? Kad bi ove žene i babe u Takovu imale po dvanaest nogu, ne bi svakom prvopozivcu ni po jedna noga dopala. Na glavnom seoskom putu vojnici se zgomilali oko komore: uzvikuju pretnje, grle se, bacaju kape, ljube volove, zaviruju u kola. Razabra: u kolima su granate. Prilazi da se uveri: vojnici uzimaju granate u naručje, ljube ih kao jagnjad. Miluju ih kao malu prasad. Ne izdrža: pređe dlanom preko granate; zadrža prste na svetložutoj ivici sastrugane čaure: kao da joj oseća damare, guste, tučane. Ponese ih u žilama i pođe od avlije do avlije, od vajata do vajata; zagleda konje, bira, nudi zamenu i banku pride. Nudi dve. Ne daju, baksuzi. Za jednog alata ponudi naredniku dukat. Ne poverova mu odmah. Pruži mu dukat. Narednik se uozbiljio, uzima ga i kaže mu da hoće najpre da vidi za šta menja. Otrča po svoju kljusinu, dojaha na njoj. Narednik se smeje:

Jesi budala, Katiću. Ali, ja te nisam pravio. Samo da mi konja lepo istimariš i podšišaš mu rep. Hitro i veselo timari kljusinu ustupljenu naredniku i uzjahuje alata. Lenj je, odmah zaključi, ali ipak liči na konja. Daje mu zob i pali cigaretu, slušajući ga kako jede. Ne dopada mu se kako jede: halapljivo, kao nadničar iz planinskog sela. Neka ga bar do Valjeva posluži. Prolaze vojnici i reže psi u sumraku. Negde neko svira na ćemanima i seća ga na Prerovo, na sabore i bogomolje: kako je s Draganom preskakao ciganska kola i šatre razvaljivao. Izlazi iz vajata i polazi u selo. Večeraće kao čovek. Ulazi u avlije, vraća se, bira čistu kuću i čistu domaćicu. Vojska pritisla, navalila na ognjišta i žene, jede, pije, masno i glupo se šali; psi se zbunili pa ne laju. Tri zaseoka prođe i nijednu kuću ne nađe bez gomile vojnika, ni domaćicu spremnu da mu nešto od živine ispeče. Tako mu se odjednom prijela pileća džigerica, pečena na žaru. Nijedna domaćica, ni za kakve pare neće po mraku da mu hvata živinu. Obeznađen i ljut, spazi daleko niz kosu jednu lampu. Eskadron je na okupu, tamo, ako štab nije, niko drugi ne može biti. Žuri preko šljivika i njiva, zemlja se smrzla, lako se hoda, prikrada; godi mu pomrčina. Ove suvomrazne noći dobre su za odlaske plašljivim ženama na koje motre i svekar i svekrva; kod onih koje su vezale i slaninom nahranile pse, pa bez glasa i daha čekaju iza torova i štala, nestrpljive da što pre zadignu suknju; potom što pre da je spuste i šmugnu ka kući i postelji. Stiže do lampe i pokaja se: vidi po zgradama i psu — sirotinja. Ali nema kud. Zalupa, doziva domaćina. Otvori mu postarija žena: ta će se sažaliti na vojnika; po marami sudeći, uredna je. Strina, primaš li goste? Sa praga osvetljene sobe, ona ga dugo i strogo gleda i ćuti; iza njenih leđa spazi dečaka i devojčicu u krevetu; pridigli se, virkaju. Makar da se malo ogrejem, strina. Ući, sinko — progovori ona mekim, ljubaznim glasom. Ovo su ti unučići? — kaže ulazeći. Jesu. A jesi li ti ženjen? Nisam. A gde su ti sin i snaja? Sin mi je u Stepinoj armiji, a snaju, pravo da ti kažem, kad navali vojska s planine, ispratih ocu u Trbušane. Lepa je, nek je on sačuva.

Adam skide šinjel i sede pored ognjišta, posmatrajući stvari i pokućstvo. Čista je, moći će ovde i sir da večera ako neće kokošku da mu uhvati. Gladan sam, strina. Platiću koliko zatražiš. Sutra u zoru navaljujemo na Suvobor. Do Drine, nećemo se zaustaviti. Pa, šta bi, sinko, voleo da večeraš? Smem da kažem? Smeš. Prvo pileću džigericu, sa žara, dok se ne ispeče pile. Nešto mi se prijelo, kao predglavu. Ona mu se osmehuje blago, umiljato: Sve ću da ti spremim. Sedi i grej se. Evo ti rakija — pruži mu ibrik i hitro iziđe. On rakiju ne pije, ali će večeras i rakiju piti. Pita decu za imena i šta im otac piše. Ona ćute. Nekako mu je mnogo lepo pored razgorele vatre, u čistoj sobi. Kao da je na zimskoj slavi, kod siromašnog kuma, srećnog što mu je u kući Aćimov unuk. To i kaza domaćici kad se ona vrati noseći zaklanog pevca. Ona se nasmeja: spazi joj lepe zube. Usta su joj kao da je pila širu. Kad je bila mlada, morala je biti munja nad munjama. Ruke su joj punačke, ali čiste, baš onakve, ženske, kakve voli. I suknja joj je čista, sve je na njoj čisto. Šteta što nije malo mlađa. Makar neku godinu. Duvari bi noćas zaigrali oro. Ona popari pevca vrelom vodom i stade da ga pipa, pažljivo sluša i još pažljivije posmatra. Adam pijucka nekakvu mnogo prijatnu, kao zaslađenu rakiju, priča joj o Prerovu i motri, uživajući u hitrini njenih ruku, žustrini pokreta i blagosti mlečnog, nezboranog lica. Nije video stariju ženu s tako mladim licem, lepim zubima, povinjenim usnama. U planinskim krajevima devojke se mlade udaju, pomisli kad se ona saže da mu džigericu baci na žar. Čim joj završi priču, ona ga za drugo pita. Kad pojede najslađu džigericu u veku, seti se: prva žena, Perka, ona koja ga je naučila muškom poslu, nije bila mlađa od ove Radinke. Ali je ova Radinka po lepoti kraljica Draga prema Perki. Od Mačve nije pomirisao ženska nedra. Od one kovačeve snaje, pored kovačkog meha, na brzinu. Nije od tada, sem one trke za onom neviđenom Kosankom u zbegu, iza Mionice. Dva dana su u selu, muška želja mu se nije javila. Radinka stavila pevca u šporet, sedi na tronošcu, starka vatru i, nije pijan i ćorav, mnogo umiljato ga gleda odozdo. Poče opširno da joj priča o Draganu; prepusti se tuzi. Ona ga sluša pažljivo i sve ga umilnije gleda. Draginja, udovica na početku rata s Turcima, priseća se, nije mlađa od ove Radinke,

niti su joj zubi ovako beli, kao u devojke. A usta su joj kao Natalijina. Pogleda krevet: kad će da pospe unučići? Ona ga pita ima li devojku. Zbuni ga. Zašto ga to pita? Oseća: buknuli mu obrazi. Kaže joj istinu: nema devojku. Ne može sad da joj priča kako voli Nataliju i kako ona ne gleda njega, seljaka. Radinka ga prekoreva što nema devojku; prekoreva ga nekako mnogo uzbudljivo. Pa on je nije pitao gde joj je muž. To je pita šapatom, da ne čuju unučići, koji se muče da ne zaspe. Odgovara mu glasno i sa uzdahom da je ona rano ostala udovica. Čoveka joj u planini, na seči drva, ubila bukva. Postavlja mu večeru na sofri, vadi iz šporeta ispečenog pevca i, zarumenjena od vatre, osmehuje mu se tako užagreno da mu zalogaj hleba zastade u grlu. Ne može biti da su ovo njeni unučići. Kakvi njeni unučići. Slagala me, videla vojnika, a vojnici, zna se kakvi su, kidišu i na naćve, a da propuste ovakvu čvrstu i žustru snašu s punim nedrima i jedrim nogama. Dobra je mnogo, boga joj jarkog! Jede jedva, sporo, nije više gladan. Ona mu lomi pevca, birka mu komade, ćutke ga nudi. Samo Vinka ume tako zanemelo da nutka i da ga užagri kazujući mu očima žudnju i koliko čeka. Presta da jede, odgurnu nepojedenog pevca. Ona ćuti, ali se zagleda u žar u šporetu: plamsaji joj zarumeniše i podmladiše lice. Buknuše joj obrazi i usne. Svetluca joj crna kosa iznad čela. Ovo su, sigurno, njena deca, u ovom kraju devojke se ne udaju mlade. Muž joj je u ratu, slagala je za unuke i snaju. Kakva sam ja ćorava budala u ovom ratu postao! Poštena žena, verna, kako drukčije nego lažima da se odbrani od ovolike i zažudnele vojske. Gleda decu u krevetu. Muškarčić, sinčić, još se meškolji. Što su ti mali muškarčići gadovi, kad treba, nikad da zaspe. Do zore mogu tako da virkaju i šuškaju. Kao da su ih očevi najmili da čuvaju majke. Vadi kutiju s cigaretama, ona mu mašicama pruža žar: preko žara gledaju se u same zenice. Njoj zadrhta ruka; njemu ispade cigareta iz usta. Ona ispusti žar i seknu se od njegovih ruku ispruženih ka nedrima. A sad idi, vojniče — šapnu. Ona ustade, puhnu u lampu, decu preli tama, nju svetlost vatre iz šporeta. Stoji nepomičan: dečačić u krevetu još se meškolji. Stoji u uskomešanoj nedoumici, gledajući je odozgo, kako najviše voli da gleda ženu. Kako je u košu, na kukuruzu, gledao Vinku u košulji samo, poslednje noći pred odlazak u rat. ... Ona je zbog nečega tako htela: u košu, na kukuruzu, pod gomilom kukuruznih klipova. Tada se koš, pun mesečine i senki, svetlucavih i pogaravljenih klipova, zaneo pod njima ka Moravi: nedra su joj mirisala na

suvu kukuruznu svilu i septembarsku šašu. Nikad dotad nije to osetio. A ona ga, plačući, vukla u tu njivu, leto, kukuruz. Do kraja rata, do kraja rata: šumelo je polje i škripala mesečina pod njima, zamro lavež sela: padali su u rat: gomila kukuruza uz huku se survala na njih i zatrpala ih vrele i znojave. „Šta ću ako se ne vratiš?" ponavljala je iz dubine grla, iz samog dušnika. Tih reči se uplašio, prepale ga te njene reči, a ne zvona za mobilizaciju, uvredio ga i ponizio taj strah, i njen i njegov: odjednom mu postala mrska; kukuruzni klipovi bili su neizdržljivo studni. Skočio je sa nje, presula se gomila kukuruza i zatrpala joj razgolićen trbuh i gole butine. Ona je razgrnula kukuruz s lica, samo joj se glava videla; plakala je mesečinu i zvala ga. Zvala ga. Zaželeo je da joj glavu zaroni u kukuruz, ali se svladao. Hitro se obukao i skočio iz koša ... On se lagano saginje k njoj i žaru, drhteći, sve bliže njenom zastrašenom licu, spremnom da krikne pred njegovim šakama koje, s raširenim prstima, mimoilaze njena usta, zastaju na dojkama: ona se suljnu sa tronošca na zemljani pod, ali joj on zari ruke u nedra i povali je u tamu. Padajući na nju, u svetlosti žara spazi joj plamen osmeha: A ti me, napasniče, hoćeš? Hoću. Baš mnogo? Mnogo. Lakše. Još ni brkove nemaš, a takav si silnik. Poći za mnom u sobu. Ona mu se izvuče i šmugnu u sobu; on se četvoronoške, bauljajući, provuče kroz odškrinuta vrata. Ona nešto prostre na pod, zatvori vrata od kuhinje i zapevuši pred njim, u tami: E, pa doći, slobodniče, oslobodiću moj.

12 General Mišić sam je u sobi, gotovo sasvim utulio lampu: godi mu svetlost vatre iz furune i koračanje po njenim žarnim plamsajima. Jabuke na furuni sagorele su dok se prepirao i kolebao oko vremena početka napada: nije mogao, nije smeo da istraje u svojoj prvobitnoj odluci da armiju krene u napad u tri časa po ponoći. Da promeni odluku i pristane da se sa ofanzivom počne u sedam časova, sklonilo ga Kajafino prejako oduševljenje za napad u tri časa i Šturmovo i Stepino nepristajanje da se pođe pre sedam časova. Laknulo mu od tog poravnanja u vremenu; s tolikom nedoumicom prema vremenu bio je nemoćan da zbere volju za druge brige. Secka jabuku nožićem, prilazi prozoru da posluša odlaske i dolaske kurira, kas konja drumom, prolazak komore ka frontu; vraća se ka furuni, zagleda u plamenje, gubi se u pitanju: da li je preduzeo sve što je mogao da volju protivnika sutra do podne pokoleba, do noći zbuni, prekosutra potčini svojoj? Ne čuje ulaske načelnika armijskih odeljenja sve dok ne progovore; odgovara im najkraće. Pred noć prepade ga, razlomi zvonjava telefona: Govori Putnik. Jeste li, Mišiću, još uvek ubeđeni da su vam glavne operacijske ideje baš prave, pobedničke ideje? I mere preduzete za njihovo izvršenje, najbolje i najviše što se moglo učiniti? Da li me čujete, Mišiću? Smatram da jesu. Ubeđen sam da jesu. Imate li u sebi jači razlog da nešto izmenite? Najviše me brine vreme početka napada. I mene. Dockan je sedam časova, gospodine vojvodo. A ja se plašim da je rano sedam časova. Da li će se za nekoliko sati, po ovakvom vremenu, na našem terenu, tolikom prostoru, cela srpska vojska moći da pripremi i krene u ofanzivu? Moramo. Nema druge. To „moramo" treba da možemo.

Ubeđen sam da noćas i to možemo. Ja osećam: Poćorek sutra ne kreće u ofanzivu. Prekosutra, možda. Više ne brinite o času početka napada. Slušam vas, vojvodo. Razumne su samo one operacijske ideje i odluke koje se potčinjenim komandantima čine običnim, a celoj vojsci lako izvodljivim. Sutrašnju bitku može da odluči jedna uporna četa, jedan vod u zaletu. Dođe u ratu takav trenutak kad za armiju jedan vojnik može sve da odluči. Da li me čujete, Mišiću? Verujem, vojvodo. Ja se ne bih plašio za ishod našeg poduhvata kad bi svaki vojnik znao da sutra on, pojedinac, može za Srbiju da izgubi ili dobije rat. Laku noć, Mišiću! General Mišić ostavlja slušalicu na uhu: iz daljina, dovikuju se telefonisti, kao da ih neko davi. Pred Štabom armije pršti kaldrma od konjskih kopita: ordonansi i kuriri stižu iz štabova i odlaze na položaje. Koju to zapovest još nije izdao armiji? Da spava! Da, da spava. Iz tog sna svanuće Prvoj armiji. Okreće ručicu telefona: Halo, Drinska! Govori Mišić. Zar vi, Krsto, još niste završili poslove? Za deset minuta da ste svi polegali. Naredite komandantima pukova da odmah spavaju. Laku noć. Drinska! Ja ću vas probuditi. Halo, Moravska divizija! Zašto vi, Ljubo, ne spavate? Spava se uoči svadbe, a nekmoli uoči velike bitke. Lezite odmah u što duže otpočinite. Laku noć, Moravska! Dajte mi Dunavsku prvog poziva. Kajafa, spava li vam divizija? Baš mi je žao što sam vas probudio. Tako je. I ja malo verujem u poslove koji se do ponoći rade. Noćobdije su glumci i pesnici. Da, i političari i kockari, imate pravo. Ratari, stočari, zanatlije i mi, vojnici, svi koji naporno rade i ozbiljno žive, rano ležu i rano ustaju. Dobar san, Kajafa! I celoj Dunavskoj! Molim komandanta Dunavske divizije drugog poziva. Zar još niste u postelji, Vasiću? Ne verujem da ću noćas zaspati, gospodine generale. A kako smete noćas da ne zaspite, zaboga, Vasiću? Preda mnom je depeša koja će vam za nekoliko minuta biti redovnim putem dostavljena. Pročitajte mi je odmah. Duboko i svestrano sam razmislio o našem sutrašnjem napadu. I sada sam ubeđen, kao i na savetovanju u Štabu armije, da je najbolje sačekati neprijatelja na jakim položajima, razbiti ga, pa preći u napad. To je najsigurniji put ka uspehu i spasu Srbije.

Govorite dalje, slušam vas, Vasiću. Ja sam vam sve bitne razloge juče saopštio. Znam bitne. Recite mi one koji vam se ne čine bitnim a sad vam zuje u glavi i pište u duši. Ne mogu ni noćas da poverujem da najveći rizik može biti i najveća mudrost. Kažite mi, Vasiću, ono najgore što noćas mislite o meni. Vi ste častan čovek, slušam vas. Reći ću vam i to, gospodine generale. Vi, na žalost, ne vidite da čovekova veličina nije u veličini njegove zablude. To je vaša i naša kob. Možda. Hvala vam, Vasiću. Ali šta se tu može? Svet je tako sazdan da su ljudi s najvećim zabludama često i ljudi s najvećim pravima. Na sreću Prve armije i našeg naroda, i moje zablude i moja prava mogu potrajati samo još nekoliko dana. A sada, molim vas, naredite štabovima pukova da spavaju, odmah ugasite lampu i lezite. Zažmurite, slušajte noć, spavajte. Ja ću vas na vreme probuditi. Laku noć, Vasiću! Ne spušta slušalicu: sluša zujanje i huk daljine; te strahovite, ogromne neizvesnosti; iz nje će nastati spas ili saznanje zablude, kraj komandantskih prava. Da treba spavati. Spavati, ne snevati. Spavaj, Prva armijo! Spusti slušalicu i iziđe u hodnik da proveri spavaju li Hadžić i ostali oficiri. Dremljivi stražari i ordonansi staju mirno; šište lampe, senke titraju po zidovima. Njima ne može da naredi: spavajte, vojnici. Svet je tako sazdan da svi ljudi ne mogu spavati. Sježen od hladnoće, vrati se u svoju sobu, uze sat sa stola i ugasi lampu: Kad već znaš, Vukašine, šta nije moje pravo, znaš li onda šta jedinog mene čeka ako Prva armija bude poražena? Sramota. Jeste, večna sramota. Ona je kazna za komandanta poražene vojske. Vojnicima sleduju stradanje i patnja. A oni mogu da žive i prežive. Sramotu komandanta poražene vojske, čovek najteže živi i preživi. Svi je pamte. Kad bi ti, Vukašine Katiću, znao koliki je moj strah noćas. Ja sam noćas najveća kukavica u Prvoj armiji. Nikog ne muči takav strah. Nijednog Poćorekovog vojnika nije toliko strah kao mene, prijatelju. Najtiše što može, lagano, da ni sam sebe ne čuje, prilazi krevetu: najtiše što ume. pokri se ćebetom i šinjelom: ne smiruje mu se jeza. Steže sat u šaci da priguši njegov glas. Kada bi sada umesto sata imao u šaci pramen Lujzine kose, i umesto kucanja sata slušao njeno disanje, zaspao bi odmah. Ne može od jeze: uzgibali se Rudnik i Suvobor; talasaju se kose, poniru i izranjaju

visovi, mrse se potoci i spliću putevi. Cvokoće zemlja.

GLAVA ŠESTA

1 Aleksa Dačić se na čelu bombaškog odeljenja, po praskozornom mraku, privlači potokom austrijskom mitraljeskom gnezdu na ćuviku obraslom klekom. Zna taj krševit ćuvik iz bitke koju je vodila njegova četa u zaštitnici puka; dobro zna i potok po kojem se, znojav, pod torbom punom bombi sada šunja i uspinje: njime je bežao sa Ivanom Katićem kada je Katić izgubio naočare, pa se vraćali da ih traže, jedva glave izvukli. Čuje kašalj odozgo, sa ćuvika; staje: Pst! Blizu smo! — šapuće, rukom zadržava druga koji teško gazi i neprestano šmrče. — Sedite. Ostaje da stoji napregnuto slušajući kašalj u mraku, odozgo. Budni su. Osetiće nas kad krenemo preko krša i rafalom razvući po nama. Nije morao da ide ovoj mečki na rupu. Nije morao, ali nije odoleo kad je komandant bataljona, kapetan Novaković, probudio četu, postrojio je u mraku i, pušeći, upitao: „Ima li nekog meću vama koga ću danas da zakitim Obilićevom zlatnom medaljom za hrabrost? Bio mrak, nikom nije video oči. „Zar među pedeset Srba nema junaka? Pa s kim ću ja danas da probijem švapske položaje, mater vam vašu?!" Ta ga psovka ožegla kao šamarčina, ppoderao se: „Ja sve smem, gospodine kapetane!" Nekoliko trenutaka iz mraka je režao pas kao na go nož. „I ti si jedini?" viknuo je komandant. „Nije. I ja mogu što može Aleksa", javio se Miloš Pantić; taj se zrikavi Jagodinac, zbog nečega, od Baćinca nagoni s njim. „Ima li još dobrovoljaca? S kim, vi kilavci, mislite da ja danas probijam front?" komandant išao pored stroja i siktao na vojnike. „Vas dvojica za mnom." Odveo ih pred dve čete, nešto vikao, pretio, javila se još nekolicina; onda

ih poveo u Štab i, prema lampi, pušeći, dugo ih posmatrao. Stajali su uza zid. Najzad je progovorio, mirno: „Za proboj puka u švapske položaje, mora da se uništi jedno utvrđeno mitraljesko gnezdo i drži taj ćuvik dok puk ne zauzme nove položaje. Vođa bombaškog odeljenja biće Aleksa." Neko mu za leđima tiho zvižduće oro; taj od polaska zvižduće: pune su mu gaće. Ko to zviždi? Ne idemo na bogomolju! Ja zviždim. Što da ne zviždim? Do podne će se znati gde ćemo Božić dočekati — odgovori mu Miloš Pantić. Gore, u tišini, Švaba promuklo kašlje; pored njih klokoće sleđen potok. Mora se napred. Da koračate kao lasice, kao veverice! — šapuće im Aleksa i polazi lagano; potok mu se uliva u srce i brbori venama. „Kad srpski topovi ispale prve granate, zaspite ih bombama", rekao komandant. Ali, šta da radi ako ih oni osete, pa pripucaju pre vatre srpskih topova? Staje. Naređuje da sednu. Seda na sneg. Oseća: udiše gustu maglu. Miloš opet zvižduće oro. Neko šapuće kako je sinoć „oborio u jasle jednu dobru guzulju". Smetaju mu ta šaputanja i to zviždukanje. Naređuje da zamuknu. Miloš nastavlja da zvižduće. Ako nas Švabe osete, ja ću bombu na tebe, da znaš! Ne čuje šta mu Miloš uzvraća. Puši mu se, a ne sme da pripali. U mraku napipava grančicu, lomi je i glođe. Nije stigao ni da kaže Ivanu Katiću kakvo naređenje treba sada, u svanuće, da izvrši. A baš sinoć razgovarali kako on obično ne razgovara sa starešinama: „Vodniče, kaži istinu. Prerovci smo i komšije, iako mi nisi preskočio plot." „Preskočiću ti, Aleksa. Čim dobijem odsustvo, idem kod dede, u Prerovo." „A ti misliš da tom sutrašnjom navalom nešto možemo Švabama?" Nisam o tome s njim razgovarao ni na Previji ni na Glavici, šta mi bi sinoć? A bilo mu milo zbog nečega, osmehnuo se: „Mislim da možemo. A ti ne veruješ, Aleksa?" „I ja mislim da možemo. Moramo." „Hoćeš nešto da mi obećaš? Ako poginem, kaži mom dedi Aćimu da sam o prvom odsustvu hteo da dođem u Prerovo." Taj mršavi ćoravko ima meku dušu, kao da nije Katić. Morao da se sažali: „I šta još da kažem tvom dedi?"

„To da sam čvrsto odlučio da dođem kod njega. Ostalo pričaj što ti volja. Ali ne laži kao tvoj otac." Jeste taj moj otac blesav za pola Srbije. Đak ga odmah skrozirao. „A ako ja poginem, ti odeš u Prerovo, šta ćeš ti, gospodine đače, ispričati mojim komšijama i svom bratu Adamu? Ako me taj konjanik nadživi." Šta mi je bilo da ga to pitam? Misliće da sam se uplašio. Ko zna šta će pomisliti. A rekao je bez uvijanja: „Svima ću reći da si bio najhrabriji u vodu. U četi." „Dobro. Lepo je što ćeš to da pričaš. Ali kaži da nisam bio izelica i rđav drug." Zar sam na Suvoboru jednom gladnom dao komad hleba? Nikad ranjeniku nisam rekao da nemam duvana. Onog puvanjka Slavka, onu kukavicu, na Baćincu, nosio sam nakrkače od kameneloma do potoka i dao mu dva dinara za onaj pišljivi dukat. Jedva sam glavu izvukao posle. „Šalim se, Katiću. Šalim se. Vratiću se ja u Prerovo. Ja ne ginem. Jok." Koji mi je žuti đavo da sad mislim na to? Miloše, šta si se ućutao? Čik da mi odzviždiš „Kolo vodi Dunda". Miloš prestade da zviždi. Više njih kašlju dvojica Švaba. Ispod nogu, u mraku, vrelo brbori potok pod ledom i utiče mu u srce.

2 Danilo Istorija i Bora Pub, po tmini i gustoj magli, razvijaju svoje vodove u strelce i čekaju komandu za juriš; ležu na tanak poleđen sneg i zagledaju se u nekoliko slabih vatara u magli: gore, oni, Austrijanci. Na onoj drugoj, sleva, pripaliću cigaretu, pomisli Bora Pub, ustade i pođe desno, ka Danilu. Dva sata ima do pucnjave; mučno je nem gledati u te vatre što plivaju u magli. Danilu se čini da su te vatre oči koje gledaju kako je postavio vod, pa sad nišane u njega. Ustaje i polazi levo, ka Bori. Više od sata ima do juriša; ne može bez Bore, bez druga, da čeka „onaj čas". Idući jedan ka drugom, uz put opet opominju vojnike da ne kašlju, ne govore, ne puše. Sreću se: Tražim te — šapnu Bora. I ja tebe — kaže Danilo; dohvati mu ruku, ali je odmah ispusti, uplašen tom željom za prisnošću i dodirom. Šta mi je kog vraga? Pa ovo mi nije prva bitka. Ali, ovo će biti juriš. Taj juriš koji za dva dana nije mogao ubedljivo i uzbudljivo da opiše u pismu svojima. Kad smo pošli, navio sam očev sat — šapuće mu Bora i vuče ga za rukav da sedne pored njega. Danilo seda, priljubljuju im se ramena, dodiruju kolena. Obojica misle: On drhti. Oslanjaju se čvršće da smire jedan drugog. Dugo ćute i gledaju u prigašene vatre što tonu, izranjaju i plivaju maglom, ka nebu. I koliko je sati? — pita Danilo. Ne vidim. Ali još nema šest. Ne čuju se ni petlovi. Pojeli smo ih. A šta je sa psima? Pred svanuće pospe psi. O čemu li sad misle oni oko vatara? — vadi sat iz džepa i prinosi uhu da ga sluša: sada neće da se lišava ničijeg prisustva, nijednog sećanja, nijedne tuge.

Neka mu otac glasno odbrojava ove sekunde do prvih topova i truba za juriš. Misle o svojim kućama. Toplim sobama. Postelji — uzima sneg i gnječi ga u šaci: braća i sestre spavaju, kao da nije rat. Nevena spava. Sve devojke spavaju, iako je rat. Mama je, možda, ustala. I deda, ako je na salašu. Početi pismo: Vi ste spavali onim najslađim snom dok sam ja ležao na snegu, pod Suvoborom... Koja li je u čoveku bila prva potreba, prvi razlog da počne da meri vreme? Čovek je počeo da meri vreme iz sasvim praktičnih razloga. Račun nekakav. Korist je u pitanju. Ne, ne. Taj izumitelj časovnika nije trgovac, ni zanatlija, ni vojskovođa. Taj prvi čovek koji je zaželeo da meri vreme i sluša ga kako prolazi, mora da je bio veliki očajnik. Očajniji od Propovednika iz Starog zaveta. Neko ko je opsednuto mislio o smrti. Ne verujem — oseća Borinu šaku na kolenu: uzdrhta. Njemu će se nešto desiti. Još sinoć, kad su saznali za ofanzivu, počeo čudno da se ponaša. Podsmeva se novom komandantu, izvređao Carića, hteo da se tuče što nisu hteli da igraju poker. Ništa veliko i trajno nije počelo iz sitnog računa. Tvrdim ti, Danilo — jače se oslanja na njega: Danilo ne drhti od zime. Želi da mu vidi lice, oči. Triput mu noćas rekao: „Nešto će se veliko dogoditi. Za istoriju, videćeš." A možda je ljubavnik izmislio časovnik? Neko ko je čekao ženu ili išao k njoj. A Boro? Ne verujem. Ljubavnici nisu obuzeti vremenom. Oni misle očima. Ćute i gledaju neprijateljske vatre, koje se razbuktavaju u magli. Danilo u sebi piše ono započeto pismo: Odmah posle ponoći zauzeli smo položaje i čekali svanuće pa da jurišamo. U džepu mog druga koji je ležao do mene, sat je otkucavao... Šta sat otkucava? Vreme? To je banalno. I nije istina. Sat ne kazuje ništa. Njegovo vreme nije ljudsko vreme. Postoji samo moje vreme. A šta je sada moje vreme? Čekajući trubu za juriš, slušao sam časovnik. Neubedljivo. Posumnjaće da lažem. Kako se iz tuđeg džepa može čuti časovnik? Jedino strah ima uši za časovnik u tuđem džepu. Umesto petljanja sa časovnikom, napisaću: Čekao sam trubu za juriš i gledao u vatre na neprijateljskim položajima. To liči na noć uoči borodinske bitke. Tata, koji zna napamet „Rat i mir", nasmejaće se glasno, deda će se nakašljati na te rečenice. Ali, to je istina. Čuvaj se danas, Danilo. Trže se tako da mu Borina ruka pade s ramena:

Zašto da se čuvam? Tako. Danas se treba čuvati. Baš se danas neću čuvati. Danas će se ratovati za istoriju, tvrdim ti. A šta ćemo sa onim tvojim drvenim konjićem? S mojim drvenim šarcem? — ne promuca odmah — Neka bude onako kako smo se dogovorili one ledene noći na Maljenu. Ako poginem, ideš u Novi Sad; ispričaćeš mojima kako sam poginuo u jurišu. Neizostavno u jurišu. I da uzmeš mog drvenog šarca kojeg mi je deda poklonio za Vidovdan, kad sam završio prvi razred osnovne škole. I čuvaćeš ga za svog sina. Pub, važi li? — trudio se da unese veselost u poslednje rečenice; stavlja mu ruku na koleno. Važi, Danilo. Neka bude tako za sada. Ali, posle rata da nikom ne pričamo o tom tvom drvenom konjiću. Bora mu primače lice i zagleda se u njega: kao da se smeška. Otkako se čulo da se kreće u ofanzivu, on nekako čudno gleda. I smeška se bezrazložno. Kao u snu. Čime da ga ohrabri? Šta on njemu da ponudi za uspomenu? Ćute i zure u vatre. Austrijanci gase vatre. Kao da ih ubijaju. Čuju pištaljku odozgo, iz magle. Kao po komandi, obojica ustaju i istovremeno kažu: Čuvaj se danas. Ti se čuvaj. Pogureni žure na svoja mesta, pred vodove.

3 Ne volim što nam četa osta u pukovskoj rezervi — zabrinuto kaže Sava Marić Ivanu Katiću pružajući mu skrcan orah. A zašto to nije dobro? Zato što rezerva bije i svoju i komandantovu bitku. Pod vajatom su, među kacama punim prevrelih šljiva; oko njih, u prozirnoj tmini, vojnici se prepiru: kada je najbolje vreme za pečenje rakije. A šta je to, Savo, komandantova bitka? To je najskuplja bitka, moj gospodine vodniče. Ona se vodi za oficirske činove i njihova odlikovanja. Ivan Katić ne shvata to sasvim jasno, ali od brige što u bitke ide bez rezervnih naočara nema želju da o tome duže razgovara sa Savom Marićem, neuobičajeno razgovornim ove zore. Navalio da ga zapitkuje i kakvi su ljudi Francuzi i po čemu se sve razlikuju od Srba. A on mu ništa značajno nije umeo da kaže. Takvom radoznalošću samo mu izazivao plahu, vrelu tugu za Parizom; tim sada nestvarnim, snevanim skladom slobode i lepote. Tom uzbudljivom opsenom: na ovom svetu sve se može. Tako mu se činilo. Svim mladićima tako se čini u tom gradu. I moj otac je imao tu veru. Nikad više neće s knjigom pod miškom lunjati Latinskim kvartom, slušati orgulje u Notr-Dam, prolaziti Tiljerijama, opijati se onom rumenom penom ženskih osmeha na pločnicima Sen Mišela. Ne, ne. Ne kajem se. Morao sam doći. Na putu kojim prolazi kolona pešaka idući na položaje, oficiri se deru i psuju vojnike što im se ne sklone da prođu s konjima; čuje udarce i jauke. To oficir sabljom, pljoštimice tuče nesrećnog, trapavog pešaka, zaključuje Ivan, ogorčen. Ovo je treća tuča koju vidi posle Previje. Ne može sad da ćuti: Čujete li te batine, Savo? Čujem. Taj što bije ima pravo da bije. A onaj što ga biju mora da trpi. I da bude pametan pa da krvopijama ne bude pred očima. A šta je onda, Savo, vama sloboda? Za šta vi ginete? Možda će već posle dva sata poginuti ovaj nesrećnik koga sabljom mlati taj oficirski tikvan! Taj

zlikovac! Sloboda? Sloboda — krca orah. — Ko to sme da kaže? Pa sloboda je kad me nije strah da volim i poštujem ono što po svojoj pameti i duši volim i poštujem. I da ne volim i ne poštujem ono što neću — pruža mu skrcan orah. O slobodi tako misle i vojnici, seljaci? — uzima orah, ali ga ne jede. Svako ima neku svoju slobodu, gospodine Katiću. Ja znam svoju. Izvinite, a koja je to baš vaša sloboda? Recimo, ja hoću svome da budem i sluga. A neću tuđincu ni gazda ni gospodar da sam. I kad me guli Srbin poreznik, kad me bije srpski oficir, ja ih psujem i gledam da im podvalim. Sklanjam im se s očiju. Recimo, kad je vlast nevaljatna kao naša, ako ne možeš da je promeniš, onda joj podvaljuj. A može i da se menja. Mi smo, što vi bolje znate, nekoliko kraljeva i knjaževa promenili a da nije prošao ni ceo ljudski vek. I šta je još, Savo, ta vaša sloboda? Hoću, gospodine moj, da zapevam što mi se peva i da zakukam kad mi se kuka. Hoću sve što mi je volja da hoću. Za to ratujem. Ivan Katić zaneme. Deset godina sluša u kući od oca i njegovih prijatelja, profesora i doktora, o nacionalnim ciljevima Srbije; o ratnim ciljevima viču političari, oficiri, novinari, studenti, radikali i socijalisti, a niko kao ovaj seljak ne reče: ratujem da mogu da volim ono što volim i poštujem. Da. Za taj Savin ratni cilj ima smisla poginuti. Volite li ovaj miris prevrelih šljiva, gospodine Katiću? Volim, volim. Obožavam te mirise plodova u vrenju i truljenju. Te zadahe seoskih kuća, ambara, kačara — slaga mucavim rečima. Sava Marić se ne slaže s vojnicima koji tvrde da rakiju ne treba peći pre mraza. Ivan Katić počinje da sluša njihovu prepirku, koju vode tako ozbiljno kao da raspravljaju o suštini materije. Sluša ih i udiše miris prevrelih šljiva, prvi put u životu.

4 U pratnji nekolicine oficira, jašući lagano po smrznutom putu, u svitanje što se muči u gustoj magli, general Mišić izjaha na kosu više Milanovca, idući ka položajima Moravske divizije. Na vrhu kose zastaje da pogleda prostor svoje armije: magla potopila sve, ne valja za topove. Tišina: ni pevca ni psa. Gleda u sat: šest časova. Ako i feldcajgmajster Oskar Poćorek danas započinje svoju ofanzivu, onda je i on odlučio da krene u sedam. Sudariće se dve armije u nastupanju; pobediće ona s prisebnijim komandirima i smelijim vojnicima. Tada bi se ispunila ponoćna Putnikova opomena: bitku može odlučiti četa, vod jedan, neustrašiv vojnik. Oko njega ćute oficiri. Želi da ih pita: o čemu ćute? Ali tom pogreškom ne sme početi dan koji sviće. Smrznuta zemlja pršti pod kopitama i odjekuje mu do Morave i Suvobora; idu uzbrdo, tonu u maglu, kojoj se raspada drveće i gubi put. Čete su već zaposele položaje, misli, vidi ih: pešaci zanemelo zure u maglu, s bajonetima na puškama; dodavači granata stoje uz sanduke, iza nišandžija na topovima, koji nervozno čačkaju nišanske sprave; komandiri baterija nameštaju slušalice, proveravaju veze s relejima; oficiri svaki čas pogledaju u sat. Šta on, komandant armije, nije smislio, predvideo, preduzeo? Ne zna. A šta sluti? Neće to ni sebi da odgovori. Noćas ništa nije sanjao, iako je za koji tren i uspeo da zaustavi Rudnik, Rajac i Suvobor što su se svu noć komešali, presretali, sudarali. Zbacali divizije sa sebe, a on ih ponovo razmeštao po svojoj Dispoziciji za napad. Ali je na levu nogu ustao, na levu, za đavola! Gleda u sat: šest i trideset. Mora biti na zemlji, na svojim nogama, kad počnu topovi. Potera kasom uz kosu, u maglu. Nepodnošljiv mu je tutanj i prasak nekoliko konja u kasu. Nailazi na zabran i zaustavlja konja. Zabranu se ne vidi kraj, ali su hrastovi kraj puta visoki i snažni. Tu, meću njima, u tišini, čekati početak. Sjahuje: Sačekajte me tu — kaže i ulazi u zabran. Pod njegovim koracima puca tanak poleđen sneg, odjekuje zabran kao pust hram. Produžava dalje da ga ne vide oficiri, da nijedno ljudsko lice ne gleda u ovom času. Bira biljku,

hrast, za ovaj trenutak; traži snažan hrast, čista debla, bez suve grane. Nađe takav i osloni se rukom na njegovu hladnu, mrku čvrstoću. Hrast diše. Uzdržava uzdahe u vrhu što se muti u magli. Kleče, skide šapku i spusti je na suv busen, prekrsti se i prisloni čelo na hrastovo deblo: Tvorče, ja učinih što mi bi u znanju i moći. To je malo za opstanak, znam. To čudo, ako postojiš, učini ti. Prošapta i osta čelom uz deblo hrasta, slušajući mu srce: zabran odjekuje od njegovih damara.

5 Bora Pub leži na snegu, zuri u maglu i sluša sat: da nije izumljen časovnik, možda ni rata ne bi bilo. Sve što je značajno u toj zloj istoriji započelo je iz straha pred vremenom, od vremena. Taj pogani čovečuljak postao je i pljačkaš, i razbojnik, i filosof, i ratove je ustanovio na zemlju, sve u groznom zortu od vremena. I šta ta vajna srpska ofanziva znači u beskonačju vremena i Galaksiji? Izbušićemo se kuršumima sa Švabama, drati se, galamiti i istruliti. A Veliki krug se vitla i juri. Galaksija bačena u beskraj. I sad, ovde, u trenu svetlosti što će da nastane, mi ćemo da započnemo jedno naše klanje i sranje. Ja tu, nekakav vodnik. Naređujem seljacima da jure Švabe i ginu. Možda na nekom zupčiću Velikog kruga, zupčiću sitnijem od čiode, sedi moj otac bez glave. Glava mu ostala na zemlji, sa sekirom. U otadžbini. Strese se. Pritisnu čelo na sneg. Zgovnaću se danas. Trebalo je da Istoriji nešto ostavim za pamćenje. Bar jednu kartu. Puba erca. Boro, bedniče! Seronjo! Danilo Istorija leži ispred vojnika i brani se od jedne slutnje; brani se mržnjom prema neprijatelju. Priseća se svih razloga za mržnju. Ali ga ti razlozi sada ne čine jačim. Seća se i onog bečkog prezira Srba o kome su sinoć govorili novi komandir, Bosanac, i Mirko Carić. Za čast i ponos može se poći na dvoboj. A u rat, ovakav srpski rat? S nadom jedino. S velikom nadom se može čekati ovo decembarsko svanuće, jedna topovska kanonada. Pisak trube za juriš. Sa onom dedinom nadom: „Samo da dočekam da meću dudovima vidim Srbijance na belim konjima." I ta je nada nedovoljna sada. Početi pismo: Dok sam čekao pisak trube za juriš, setio sam se dedine najveće želje. Iz magle izranja komandir Jevtić, osmehuje mu se, maše mu rukom da priđe. Skače, drhti ne samo od zime, opet uhvaćen u jednom nedoličnom momentu. Još deset minuta — kaže mu tiho komandir, žudno pušeći. Danilo popravlja opasač, namešta torbu. Negde dole, ka selu, iz magle zalaja pas. Krupno, snažno laje pas. Preti, brani? Ili samo opominje? Sluša ga uzbuđeno. Na nešto mnogo značajno opominje pas. I komandir ga zabrinuto sluša. I vojnici slušaju psa. Neki skinuli kape i krste se. Neki se strogo

zagledali u njega, Danila. Kao da se klati od njihovih pogleda. Da ne sviće, da se smrkava, i on bi se prekrstio. Komandir mu se osmehnu: govori nešto, pokazujući rukom ka nebu. Ne razume ga. Laje pas. Danas će biti topao, divan dan. Vidjećeš! — kaže komandir preglasno za ovaj tren. Htede da iskaže sumnju u takav dan, ali se zaljulja od huka nad sobom; povi se od topovskih pucnjeva čije granate eksplodiraše na austrijskim položajima, u magli, naviše. Svitanjem se razleže valovita jeka. Naši! Topovi, braćo! Udri, ne štedi granate! Bože, ima te! Ruka ti se pozlatila, tobdžijo! Dočekasmo da im srpski top nanu naninu! Jao, tobdžijo, ne žali granate! Neka mi se duplira porez posle rata! I ja pristajem! Pola imanja dajem za kanate granata! Uzvikuju vojnici i bacaju kape. To je ono. Ono pravo, ono srpsko. Za ovaj čas sam preplivao Savu. Ovim njihovim rečima početi pismo, govori u sebi Danilo, plače mu se, želi da izgrli svoj vod. Topovi ne prestaju. Komandir Jevtić govori: Kad čujete trubu, da jurnete kao u žito! Čujete li me, seljaci? Neka bije! Neka prašti! Mi ćemo kao kroz jabučar kad duva vjetar! Čujete li me, braćo? Čujemo! Hoćemo! Ko zaostane, neka požuri da stigne! Ko ide na čelu, neka nikog ne sačekuje do vrha Suvobora! A što se ne bismo na Drini sačekali, gospodine potporučniče? Blizu je Suvobor! — dovikuje mu Bora Pub razbešnjen komandirovim „žitom", „jabučarom", „vetrom", tim učiteljskim junaštvom, tim besmislenim rečima pred smrt, zbog kojih ga stid pred vojnicima, iza čijih leđa stoje nosioci ranjenika, oslonjeni na nosila. Truba zasvira juriš. Komandir podiže ruku i viknu: Naprijed, braćo! Jurnu uz kosu ispred čete, mašući revolverom. Bora Pub požuri uz golu kosu, zaričući se da pod kuršumima neće leći dok komandir to ne učini. Od granata ne čuje puške i mitraljeze. Danilo Istorija krupno korača ispred voda, ne prestaje da govori, da se ubeđuje, podstiče: To je ono pravo. Najzad ono pravo. Oko njega počinju da sikću kuršumi. Komandir viče:

Juriš! Upa! Truba rasrđeno pišti. Vojnici se deru: Upa! Viče i on i trči ka šumi što izranja iz magle. Lezi, Danilo! — čuje iz daljine. Okreće se: Bora mu dovikuje. Pada na sneg i otvara vatru na neprijateljski rov, udaljen stotinak koraka. Granate pucaju iza austrijskog rova. Očajan je zbog tih prebačaja. Komandir ponovo naređuje juriš. Danilo ustaje i komanduje: Prva desetina, napred! Druga, brzu paljbu! Potrča na puščane cevi koje se dime. Neće stati do rova. Neće. Stojeći puca u Austrijanca koji pokušava da pobegne iz rova. Obara ga. Nišani u šlem iza grebena. Bora Pub se spotače o nekakav busen, pade na stenu, jeknu: razbio koleno ili je ranjen? Sustižu ga vojnici. Pomisliće da sam se uplašio, otac ih seljački! Mora na rov. Pravo na cev. Mora. Ustaje i trči, pretrčava svoje vojnike; nekoliko pušaka puca u njega; spašće se ako skoči u njihov rov i otme im puške; pade na sneg ispred pušaka koje dime na njega, trzajući se; ne zna zašto je legao, trebalo mu je samo nekoliko skokova do njih; puca, prestaje: iz magle izranja nebo, šuma raste u nebu, golo vršje šume gori u plavetnilu. Poginuo sam. Nad njim se raspuklo nebo, jezivo plavo, svetlo. Švabe trče kroz maglu, jure naviše, ka plavom i svetlom. Gone ih njegovi vojnici i uskaču u rov. Danilo Istorija iz švapskog rova gaća Švabe što beže u šumu, u maglu, koja ih presreće silazeći sa grebena planine. Tu maglu i Švabe tuku srpski topovi. Naprijed! Brza paljba! Produžavamo gonjenje! — viče komandir Jevtić.

6 Aleksa Dačić s bombašima nije uspeo neopažen da se privuče mitraljeskom gnezdu, iako su dvojica Švaba neprestano kašljala. Čim su na austrijske položaje pale prve srpske granate, mitraljez je zaštektao po kleki kojom su se, „kao lasice", privlačili bombaši; Aleksa je naredio „Za mnom! Opkoljavaj!" i u skokovima prišao utvrđenom mitraljeskom gnezdu uspevši da dobije opkladu u tri paklića duvana s Milošem Pantićem: prvi je bacio bombu iza kamenog zida. „Zviždalo, gde si?" povikao je. Miloš Pantić je zdesna dobacio: „Moje su dve!" Razlegle su se još dve bombe i mitraljez je zamukao. „Moja je prva", čikao je Aleksa. Odozgo, iza kamenog zida, čulo se jaukanje: „Predajemo se, braćo!" Neko je bacio još jednu bombu, Aleksa je komandovao „U strelce", opkolili su kameniti ćuvik i povikali uglas: „Izlazi na čistinu!" Umesto vojnika, bombaši su ugledali samo četiri šake što su virile i klatile se iznad naslaganog kamenja. „Glavu ovamo! Glavu! Cele da vas vidimo! Dižite se, upišanci švapski!" vikali su bombaši. Neko je opalio metak gađajući u šaku. Na pucanj, dve šake su potonule iza kamenja, a jedan gologlav Švaba uspravio se s rukama zarinutim u maglu: „Ja sam Srbin. Braćo, Srbin sam." „Prekrsti se!" naredio mu Aleksa. Prekrstio se sa tri prsta. „Jeste pravoslavni. Ako laže, svog boga je više slagao nego nas", rekao je Aleksa i uskočio u utvrđeno mitraljesko gnezdo; za njim su svi bombaši

preskočili zid od kamena i zastali: bombe su raznele trojicu; dvojicu ranjenih spazili su kako se meću klekama vuku da pobegnu. Pripucali su i smirili ih. A Miloš Pantić je rekao: „Znate li, ljudi, da su nam ubili Novicu i Stanoja?" Bombaši na to nisu ništa rekli jer su u tom trenutku, kroz sve ređu maglu, ugledali preko kose gomile Švaba koji su bežali u jelak. Bombaši su polegali u zaklon mitraljeskog gnezda; u zaklon je legao i Švaba-Srbin. Aleksa ga ščepao za okovratnik: „Znaš da radiš s mitraljezom?" „Nišandžija sam, brate." „Ako si nišandžija, onda udri one tvoje što beže u jelak!" Švaba-Srbin je namestio mitraljez, okrenuo ga ka Austrijancima, seo na postolje: „A ti mi dodaj redenike!" naredio je Aleksi Dačiću i otvorio vatru na gomile Švaba koji su od srpskih granata bežali u jelak. Nišani! — opominje ga sad Aleksa, dodajući mu redenik. — Jeste Srbin! Vidite li? Slaže ih kao snoplje — viče Aleksa oduševljen nišandžijinom preciznošću. — Kako ti je ime? — pita ga. Milan. Šta ćeš, bre, Milane, u Švabama? Rođen sam kod Osijeka. Udri one na konju! To su oficiri! Ti su tebi nanu naninu. Alal ti vera, Milane! Neka si i Franja, baš me briga. Biješ kao Srbin. Bombaši plotunski tuku one što ih ne obori mitraljez. Srpski streljački strojevi žure kosama, uz planinu, zaobilazeći jelak. Magla silazi sa vrhova Suvobora i gusne se u potocima. Gde li je sad ona baksuzina komandanta bataljona da vidi šta radim? govori u sebi Aleksa Dačić i otvara sanduk pun municije. Kakva medalja za hrabrost, majčina mu. Za ovo što sam do sada uradio, sleduje mi podnarednički čin i Karađorđeva zvezda! Sunce im božje, oficirsko, izeličko! Trtovi i lopovi!

7 Kao da se uplašila srpskih topova, magla se smakla s Rudnika i Suvobora, zgusnula u veliko, gusto povesmo nad Moravom, povijajući se za njenim vrludavim tokom; zemljom nastao mek, blag, svetao dan, s dubokim i širokim nebesima nad planinom i velikom bitkom. Nenadan jesenji dan, odnekud zaostao iz svog sleda, ustukao pred naglom zimom što je pre običaja i zakona banula u zemlju koja ratuje, prekratila joj jesen, oterala je snegom i severcem, pa jutros jedan njen u beskraju zagubljen dan, kao divlja guska na zasejanu njivu, sleteo na Srbiju. General Mišić s pratnjom hita u Milanovac, u Štab, da čuje prve izveštaje komandanata. Za lećima, po planinama, razležu se sve žešća jeka i grmljavina bitke, a pred njim, v kotlinama zgusnule se tišina i svetlost. Nije slučajno, ubeđen je, što je za početak ofanzive osvanuo baš ovakav dan: nepredviđen, neočekivan, kao i napad Prve armije. I svečan kao veliki praznik, kao spasenje. U svemu što sreće, drveću, zemlji, kućama, vidi nešto svečano. Sada je siguran u ishod napada. Smešeći se, jaše kroz Milanovac: ljudi ga pozdravljaju zabrinuto, i zaneto slušaju bitku. Smešeći se, prolazi Štabom i ostavlja za sobom žagor začuđenih oficira: prvi put ga vide nasmešenog. Ulazi u svoju sobu; zagledan u peć, Dragutin ga ne čuje. Kakav dan! Vidiš li, Dragutine? — pozdravi ga vojnički, s dubljim osmehom. — Danas se bez brige može nešto posejati, a? Može, gospodine generale, ali da i sutra bude kao danas. I još dva-tri dana da su ovakva — kaže ozbiljno Dragutin i izlazi u hodnik. Tako je. Još dva-tri dana da su ovakva — govori za njim i seda za sto da je bliže telefonu, zagledan kroz prozor u dan. Soba je prepuna bitke. Dobro radi Prva armija, čuje joj zamahe i damare. Pukovnik Hadžić uzvikuje s vrata: Odlično je počelo! Odlično, gospodine generale! Imam izveštaje iz svih divizija. Jedino Moravska nešto mnogo petlja pred Vranovicom. Kako da ne počne dobro kad je ovakav dan, čoveče!

Čita izveštaje komandanata divizija, vidi: celim frontom, Prva armija se uspinje ka Rajcu i Suvoboru; malo sporo, ali se uspinje, ostavljajući za sobom zarobljenike i plen. Moja volja gospodari frontom kaže u sebi ne slušajući Hadžićevo radovanje. Poćorek joj se suprotstavlja, još nije zbunjen. Treba mu tući glavninu i umrtviti volju: Pričekajte, Hadžiću, da napišem zapovest divizijama za sutrašnji dan. Zar nije rano, gospodine generale? Tek je jedanaest sati. Nije rano. Jer se nama ne svršava današnji dan.

8 Samo još sa one kose da ih potjeramo, pa je dosta za danas. Tako je naređeno našem bataljonu — govori u zaklonu komandir Jevtić Bori Pubu i Danilu Istoriji, smeškajući se. I dosta je, gospodine potporučniče. Šest puta smo danas jurišali, uza šest kosa smo se uspinjali — kaže Bora Pub, gladan, žedan i umoran. Nije dosta, gospodine potporučniče. Razbili smo ih i treba ih goniti do ponoći — kaže Danilo Istorija. Ne oseća ni umor ni glad; kad oseti žeđ, jede sneg. Stoje zaklonjeni iza streljačkog stroja čete, koja bez žestine odgovara na neprijateljsku vatru; srpski topovi oredili, kao da su se zamorili ili potrošili municiju; neprijateljska artiljerija još od podne ne dejstvuje na ovom delu fronta. Spremite se za juriš. Moramo — kaže komandir Jevtić tiho, s uzdahom. — Ti, Protiću, povedi vod ivicom šume i zaći im s boka. A Luković će brzom paljbom da ih drži pod vatrom. Danilo je zadovoljan zadatkom; uzbuđuje ga napad sa zaobilaskom i zarobljavanjem, koji nije uspeo Trećoj četi. Bora se mršti na Danilov izraz lica i pripaljuje cigaretu. Čuvaj se! — kaže mu Danilo; polazeći u svoj vod, pljesnu ga po ramenu. Boru žacnu Danilova briga: kao da ga prekoreva? Doviknuo bi mu: Austro-Ugarsku će pobediti Rusija. Ti, junače, treba da pobediš samo strah. Danilo puže po snegu kroz gustu i preciznu puščanu vatru sa vrha kose. Drugi vod, za mnom! Puzi se do trnja! — komanduje preglasno, nagluv od pucnjave. U jurišu se ništa ne misli, zaključuje deseti put danas, kajući se što nije završio pismo. Osećanja su, evo, sasvim obična. Ima trenutaka kad su nečasna i gadna. Strah je sve. Lažu pesnici, lažu svi pisci ... Vuče se po snegu mokrih kolena i laktova. Iza leđa jauknu mu vojnik; okreće se: Voja ispustio pušku i grči se na snegu. Najbolji vojnik u vodu. Onaj što mu je nekoliko puta smerno rekao:

,,Ti si nam, vodniče, roditelj." — „Pa mlađi sam od tebe pet godina." — „Ako si mlađi, starešina si nam." Vraća se k njemu, puzeći. Kuršum mu opeče cevanicu desne noge. Ne može da pogleda, zapinje ka Voji: Gde te pogodilo? U život, moj roditelju. Eh, doboga — grči se na snegu i krvavi ga. Nosioci ranjenika! Gde ste? — viče Danilo. Niko se ne pomalja zbog žestoke vatre. — Pa gde si ranjen, Vojo? U život, u trbuh. Svršeno je. Ja samirem, roditelju. Hoćeš li da napišeš pismo mojoj deci? Bogoljub zna moju adresu. Napisaću. Ti ćeš napisati. Ne umire se od rane u trbuhu. Priđi, Jovanoviću! — taj ga gleda mrsko kao Švaba i ne miče se. Pršte kuršumi po snegu. Danilo kleče, uze za noge Voju i poče da ga vuče niza stranu, u zaklon. Ne muči se, vodniče. Samo napiši pismo. I oprosti mi što nisam bio kako treba. Nemam šta da ti oprostim. Ti si najbolji u vodu. Brzo ćeš da ozdraviš i da nam se vratiš — muca. Hvala ti, roditelju. Voja poče da bledi, zažmuri. Danilo ga, opuštenog, brže vuče po snegu; kuršumi ih prebacuju; doziva nosioce ranjenika; psuje ih kako nikad u životu nikog nije psovao. Voji glava sasvim klonula, vuče se za telom, kao prekinuta. Spušta mu noge i uzima glavu: Preko lica mu pređe nekoliko talasića drhtavice. Raskopča mu koporan, stavi dlan na grudi, na srce: mlak mir. Trže ruku, osta klečeći nekoliko trenutaka, pa jurnu naviše, ka vodu, koji ga čeka u zaklonu ne pucajući. Staje, ukopan. Pa ja sam kriv za Vojinu smrt. Mogao sam niže, zaklonom da povedem vod. Šta mi je bilo? Drhti i gleda vojnike redom; oni mu sreću pogled strogo, možda i s mržnjom. Jeste li svi tu? — pita ih. Ranjen jedan od regruta. Odneli su ga. Pucnjava odozgo, sa vrha, kao da malaksava. Skoro će sumrak. Mora da požuri. Polazimo. Za mnom! Požuri kroz retko žbunje, stranom visa, pod retkim i visokim kuršumima, misleći samo na one talasiće drhtavice po Vojinom bledom licu. Za njim zapraštaše puške. Na tridesetak koračaja ispred njega, u strani, gomila gologlavih Švaba, podigli ruke uvis i deru se:

Živjela naša majka Srbija! Živjela naša braća Srbijanci! Braćo, eno Švabe bježe u potok. Udrite ili ćemo mi da mlatimo. Njegovi vojnici ga pretrčaše, opkoljavajući gomilu predajnika; vojničke im kape i plavi fesovi leže ispred njih, pobacani po snegu. A oni viču kao da su pobedili: Mi smo Bosanci! Srbi smo. S vama smo, braćo. Što ne bijete one Švabe, pobjegoše vam. Smijemo li da ih mi pomlatimo? Ne mičite se! — dovikuje im Danilo. — Prva desetina neka ovima pokupi puške a druga neka tuče one što beže! — staje uz mokro drvo i gaća Švabe koji beže niz golu mladu šumu. Niko ne pada pod paljbom njegove desetine. — U strelce! Za mnom! — komandova i potrča niz šumu, pucajući. Padaju prvi pogođeni. Švabe počinju da zaostaju, uzimaju zaklon iza drveća, ali ne pucaju. Stižu do njih, zarobljavaju ih, uzimaju puške i sateruju u gomilu. Danilo spazi kako stranom, preko potoka, u skokovima od drveta do drveta, beži oficir. Jurnu k njemu, dovikujući mu na nemačkom da se preda. Gaća ga. Oficir pada i valja se stranom dugo, pa se smiruje uz deblo. Mrtav, veruje Danilo, želi da mu vidi čin; teško dašćući, lagano se uspinje k njemu, držeći napunjenu pušku. Kliza se, pada u sneg, zadovoljan, uzbuđen ovakvim ishodom bitke. Trgoše ga pucnji; zbunjeno gleda oko sebe: ugleda oficira iza debla kako revolverom nišani u njega; baci se na sneg. Kuršum mu svirnu pored uva. Ti li si, zlikovče! — nanišani i opali mu u glavu. Oficir mu uzvrati još jednim metkom, što Danila iznenadi i strahovito uplaši. Ponovo mu nišani u glavu: oficir baca revolver n ustaje držeći levu ruku iznad lakta. A ti se do poslednjeg metka boriš, razbojniče? — kaže Danilo na nemačkom, hitro ustajući. Ja sam carski oficir, prljavi Vlahu! A, ti li si moj brat što gineš za Beč? Bedniče! Ja sam hrvatski domobran! A ja sam, gospodine lajtnante, srpski dobrovoljac iz Bačke! Iz Novog Sada, ako te zanima moje mesto rođenja. Gde sam te ranio? Ja sam oberlajtnant, gospodine podnaredniče. I vas se ne tiče gdje sam ranjen. Danilo je zbunjen mržnjom oficirovom. Steže pušku, podiže je do visine oberlajtnantovog trbuha; krv mu probila rukav i curi niz ruku. Spušta pušku:

Mi smo braća. Daj da te previjem. Zahtjevam da me odmah sprovedeš komandantu puka! A zašto komandantu puka? To je moj rang, vodniče. Tvoj rang, slugo bečka, važi samo za tvoju carevinu. A na srpskom Suvoboru ti si moj, podnarednikov zarobljenik. Marš napred! Držeći ranjenu ruku, niz koju curi krv, oberlajtnant polazi napred, kroz šumu. Danilo Istorija ide za njim uvređen i očajan. Gore, na visu, prestaje pucnjava. Čuje se nekakva gruba, mukla pesma koju nikada nije čuo. Retke granate treskaju po planini, nasumice, kao da plaše noć što navaljuje iz potoka, šipraga, panjeva. Vojnici druge desetine teraju svoje zarobljenike, pretresajući im uz put rance, ogorčeni što u njima nema ni duvana ni hleba. Pa ove su Švabe načisto propale, gospodine vodniče! — dovikuje mu kaplar Marko. Ne odgovara mu; gleda u ranjenu ruku oberlajtnanta i sluša pesmu. Prva velika grupa predajnika posedala na sneg i oduševljeno, kao pijana, peva: Srbijanci i Bosanci, potecite žurno, Jer nas ista sudba čeka u ovo vrijeme burno... Kad ugledaše oberlajtnanta, prekidoše pesmu, povikaše: Evo ga! Dolija i ti krvniče! Kad smo išli uz Suvobor, taj je ubijao revolverom u potiljak kad nismo htjeli da jurišamo na svoju braću, vas! Bosanci polaze na njega. Danilo im se isprečuje: To nije vaše pravo! Sedite! Nego ko ima pravo da sudi našim krvopijama? Danilo ćuti; oberlajtnant prezrivo okreće leđa Bosancima. Nailazi komandir Jevtić, u pratnji posilnog: Bravo, Protiću! Pa ti si bataljon zarobio! Četu, verovatno. Ovi se predali — pokazuje rukom na gologlave predajnike. Pa to su moji zemljaci! Zdravo da ste, braćo Bosanci. Ja sam iz Prijedora. Učitelj Jevtić.

Prešao sam Drinu čim smo ubili Ferdinanda. Blago tebi, učitelju, kad si mogao da pobjegneš. \i mi ne mogasmo do sada. Izgibosmo za Franju. Fala bogu, svršilo se. Sad smo zajedno sa braćom. Tako je. I ostaćemo zajedno. A kakvo je stanje u švapskoj vojsci? Šta da vam rečem, gospodine oficiru. E, gladni smo. E, peti put od Šapca vrše popune. E, oni stari oficiri izgiboše, sad nas novi i balavi ćeraju s pištoljima u potiljak. E, komora nam se zaglavila. E, smrzli smo se na ovoj planini, kao ona ženska stvar na bogojavljenskom mrazu. Gore nam biti ne može. Ako nastavite ovako da jurite, ako, braćo, sad navalite na Švabu, šćeraćete ga u Drinu. Je l' sam kazao istinu, braćo? Istina. Istina. Da primite i nas u našu vojsku. Da ih mi ćeramo s vama. To nam je ionako uz put, prema kućama. Komandir Jevtić se smeška, slaže se, deli im cigarete. Danilo se opet seti vojnika Voje. Smrkava se. Bitka se stišala, iskidala; samo se još sa zapada, ka Ravnoj gori, čuje vatra poslednjeg juriša. Sa visa trči Bora Pub i doziva Danila.

9 Četa Ivana Katića i Save Marića stupila je u borbu juče, u sumrak, i posle dva neuspela juriša i nekoliko mrtvih, nije uspela da protera Austrijance sa dobro utvrđenih položaja. Ustukli su pogruženo, po mraku; vojnici nisu pristajali na poraz poslednje nade: „Kuda ćemo natrag? General Mišić naredio napred! Hoćemo uz planinu, pa neka svi izginemo." „Sutra, sabajle, navaljujemo uz planinu", smirivao ih Sava Marić, a Ivan Katić se osećao kao posle prve bitke i prvog poraza na Baćincu. Bili su mu kao priviđenje, kao stari san, oni jučerašnji trenuci kad je iz magle izronila planina i snežnom belinom zablistala u plavim nebesima, a Sava Marić mu doviknuo: „Pogledajte nebo, vodniče! Eno ga sunce! Vi, školovani, ne verujte u boga, ali mi kažite: otkud baš danas da nastane ovakav dan? Mesec dana nije izvirivalo sunce." Ivan je opčinjeno gledao oko sebe: u svetlost i plavetnilo, u beskraj i mir izronili Ovčar i Kablar, Suvobor i Maljen, belih snežnih vrhova. Rat, bitka se vodila u magli, u njihovim podnožjima, na nekom dnu zemlje. Zasuzio je od svetlosti i plavetnila i skinuo naočare: rat će se okončati u magli, u potocima. Bitka se ne može voditi pod ovim plavim nebesima. Ne mogu se ubijati ljudi u ovolikoj svetlosti. Svetli u Svetlom: treća teza njegove zamišljene disertacije. A jedno malo psihološko, ratno-iskustveno poglavlje bi moglo biti: Svetli u Svetlosti. Da, Svetli u Svetlosti. Obrisao je oči i klonuo pogledom u suvu travu, zagubio se u trnu. Granate su huktale nad njim i tukle šume. Sava Marić mu mrmorio za lećima, nastavljajući razgovor započet one zore kad su s planine sišli u selo: „Rat nam mukom nagrdio zemlju. Lošim putevima, gospodine Katiću. Našim putevima niz strmine i glađu uzbrdo. Ja vam kažem, bedom i strahom nagrđen nam narod. Znate li vi koliko lepog naroda ima u ovim planinama?" Nije mu verovao, kao ni u prvom razgovoru, i ćutao je: putem su prolazila kola vukući ranjenike sa položaja.

Četa je zanoćila na seoskom groblju; vojnici su odnekud doneli slamu i razastrli je po kamenim pločama i oborenim spomenicima; spavali, cupkali, brinuli; pa se uzdali jedino u generala Živojina Mišića. Ivan ih slušao i čudio se običnosti njihovih osećanja i potrebi za verom u komandanta. Niko nije pomenuo otadžbinu, Srbiju, ratne ciljeve; oni su govorili o ratu kao velikom zlu iz koga ih može izbaviti sposoban komandant i njihovo trpljenje i žrtvovanje. Kako je noćas seo na iščupanu krstaču i oslonio se na nadgrobni spomenik, tako sedi i sada, u svitanje, utrnulih udova, u bunilu umora, nesna, zebnji. Pogleda pa opet zažmuri. Rasvanjuje se dan, opet u magli, ali ređoj, lakšoj no juče u ovim trenucima. Vide se zabrani na kosi preko potoka: u njima su neprijateljski položaji. Čim svane, moraju ih osvojiti. Po svaku cenu, naređeno je iz štaba puka. Ti su položaji zadržali celu diviziju u nastupanju. Čekaju topove. „Najpre da ih artiljerija potkopa, pa ćemo mi na bajonet", rekao noćas komandir, i to veselim glasom, sa onom tupom lakoćom i ravnodušnošću prema žrtvama koju sreće kod svih komandira i komandanata, a koju nije pokazivao jedino major Gavrilo Stanković. Pa ja svu noć nisam pomislio na Bogdana! Zar je to moguće? U meni su se ugasila sva ljudska osećanja. I Milenu sam zaboravio! Neverovatno! Da nije ovog Save Marića da me podseća na nešto ljudsko, bio bih ili čista kukavica ili surov kao Luka Bog. Hoće li skoro, vodniče? — pita ga vojnik virkajući iza nadgrobnog spomenika. Pogleda u sat: deset minuta do sedam. Skoro će. Neka počne. Zima mi. I ja drhtim, vidiš. Granate zahuktaše iznad njih i padoše u zabrane: potokom se odvalja tutanj. Skriveni po groblju, vojnici se vesele, krste i mole za tobdžije. Neprijatelj odgovara vatrom iz dva topa: granate preleću groblje i padaju po šljivicima i njivama. Topovska kanonada razlomiće jutro, čini se Ivanu, ali se samo opruži po uleglom grobu. Komandir čete uspinje se na najveći nadgrobni spomenik; posilni mu zagrlio noge i pridržava ga; komandir durbinom osmatra zabran govoreći: Prebacuju, slepci. Opet prebaciše. Majku im ćoravu! E, ta vam je dobra. I ova. Ova podbaci. Ala su se uzmuvali, jahao im Franja mater! Svanu. Nastavlja se bitka artiljerijskih baterija. Štab bataljona još ne

naređuje juriš. Ivan Katić počinje da čita natpise na nadgrobnim spomenicima: Ovde venu umorna tela Krste i Mioljke. Radenko Pljakić čuveni kosač. Živodarka Ruke zlatne i neumornice. Milorad Belić za svakog i za stoku imao lepu reč. Zamišlja ih. Svi mu liče jedan na drugog. Zagleda se u suvo busenje i trnje oko uleglih raka. Niko od njih na ovom groblju nije nosio naočare. Svi su oni jasno videli sve što su gledali. Švapska granata huknu nisko i eksplodira na putu, pored groblja. Komandir skoči sa spomenika-osmatračnice. Ivan Katić se ne pomače: kad bi se ta bitka, ofanziva, kad bi se ceo taj rat dogodio ovde, na ovom starom seoskom groblju, sve bi dobilo jedan viši smisao. Ovde ga ne bi mučio onaj nagonski strah, ne bi se bojao ni za naočare, hvatao bi se za nadgrobne kamenove i krstače. Topovi se gađaju. Pešadija još ćuti. Prilazi mu Sava Marić i seda na spomenik: Znate li vi, vodniče, kako se zovu te trave koje gledate? Ne znam, Savo. To uz vašu nogu je čitac. Do nje je divizma. Ono je crnuša. Eno ga čelac, onaj suvi cvet. A oko onog dečjeg groba je majčina dušica. I rusija. Mirišljave trave. Granata huknu i eksplodira u potoku, u zgusnutoj, beloj magli. Posle rata, ako bog da, mi živi i zdravi, a vi mi pred berbu šljiva dođete u goste. Videćete vi, moj gospodine Katiću, kako nam je zemlja lepa. Ivan popravlja naočare, zagleda se u njega: Teši li me to pred smrt? Misli da sam se uplašio. Na osnovu čega on veruje da sam kukavica? A možda se baš on ovim pričama brani? Vas je strah, Savo. Još prošle noći sam to primetio. I to me malo iznenađuje. Jeste, vodniče. Strah me. Baš me onako celog strah — bez kolebanja, odmah odgovori Sava. Ivan mu se osmehnu pomalo zahvalno, pomalo nadmoćno. Zaćutaše. Obojica gledaju vojnike: trubač čisti trubu „da se sjakti". Jedan seo na grob i

ušiva dugme na čakširama. Nekolicina zaneto sređuje i stavlja u torbe nekakve stvarčice prosute po nadgrobnim pločama. Ordonans stiže na konju i stade na kraju groblja; komandir mu žurno prilazi i klima glavom. Zove vodnike. A kako bi bilo da vi, Savo, jednim kanapom meni privežete naočare? Da ne mogu nikako da ih izgubim. Može, gospodine Katiću. Ali sada nije potrebno. Dok ne krenemo kroz čečvare i šumarice. Naređeno nam da krenemo — sačekuje ih komandir, popravljajući opasač. — Do onog velikog drveta cela četa nastupa trkom. Od velikog drveta, Katić polazi na Švabe da radi bajonetom i bombama. A ti, Mariću, da mu vatrom štitiš nastup. Jasno? Sve je jasno — kaže Sava Marić. Na svoja mesta! Vraćaju se. Granate ih preleću iz oba pravca; levo i desno počinju da prašte puške. Ivan zastaje: Savo, za svaki slučaj, sada mi privežite naočare. Sava ćutke izvadi kanap iz džepa i nekako mu umota okvire, obavi glavu, priveza, natuče mu šajkaču preko kanapa. Trubač zasvira juriš, ali tiho, neodlučno. Ivan Katić stade na čelo svoga voda, izgovori komande i potrča njivama i strnjištima ka velikom drvetu. Švabe ih ne tuku. Teško dašćući, stižu do vrzine i velikog drveta. Preko njih, gađaju se topovi. Komandir naređuje da oba voda produže nastupanje. Ivanu malo laknu što će i Savin vod ići napred. Čuje njegovu viku, okreće se: ugleda ga iza svog voda. Sava Marić šamara vojnika! Ne veruje naočarima, polazi k njemu, čuje i psovke, pljušte šamari: Marš napred. Lažeš, kukavico! Napred. Ivan Katić zastade: Zar i on tuče vojnike? I to sada! Švabe otvaraju plotunsku vatru i obaraju celu četu na čistinu, na plitak sneg. Komandir naređuje juriš, truba svira „juriš". Ivan Katić, kao da ga je išamarao Sava Marić, potrča pred svoj vod, pa nem jurnu ka šumi. Na pedesetak koračaja od svojih rovova. Švabe ih zaustavljaju žestokom vatrom. Ivan Katić se okreće, traži išamaranog vojnika. Ako on sada pogine, ja ću Savi Mariću pljunuti u lice pred četom. Poziva prvu desetinu i stade da puzi ka šumi, ka eksplozijama granata. Gluv i obamro, utrnulih osećanja, baci bombu u švapski rov i osta da leži iza nekakvog žbunića. Vojnici čine što

moraju, bez njegove komande. Austrijanci iskaču iz rova i, krijući se iza drveća, beže iz zabrana; raznose ih granate. Ivan pođe za njima sa svojim vojnicima, ali ih ne gaća. Po goloj kosi i zabranu vidi svoje mrtve i ranjene vojnike. Ne oseća ni bol ni gnev. Tako obamro, nastavlja da goni Austrijance ka Ravnoj gori; vojnici su jarosni, glasni, samouvereni. Uživaju u napredovanju. Ivan prezire sebe što ne ume da se raduje kao oni koje svi šamaraju; čuva svoje naočare i oseća: ni Savu Marića više ne poštuje. Strah ga je zastanaka i susreta s njim. A nebo je tako čisto i plavo da ga čovek može rukom zamutiti. Svetlost se sliva na grmljavinu i ršum bitke. Ubija se i u svetlosti.

10 Adamu Katiću, kao i svim konjanicima, dojadilo čekanje u rezervi, lomatanje za pešadijom celog jučerašnjeg dana, stajanje i cupkanje u velikom zabranu gde se oko podne od švapske artiljerije prikrio konjički eskadron Moravske divizije, čekajući juriš uz Rajac. Zamorila se i zagasila ona jučerašnja radost s kojom su se međusobno izljubili pred polazak eskadrona iz Takova, i s kojom su sve do su mraka slušali buku bitke otegnute s kraja nakraj zemlje, do poslednje nebeske valoge. Konjanici su glasno brojali granate koje su preletale iznad njih, i neprestano uzvikivali: „Rodilo i nama! Dve naše na jednu švapsku! Tri naše na jednu švapsku!" Ali se danas pešadija, najpre uz gustu, pa sve ređu vatru, lagano uspinje uz Rajac, zastaje po visovima i, po njihovom konjaničkom mišljenju, mnogo se dugo mota po potocima. A sada kao da je sasvim stala, iako dva bataljona iz rezerve odoše na položaj u šume, po kojima se razvukla bitka, zamorena, nekako bezvoljna i bezopasna. Kao da su se vojske premorile od ratovanja; kao da jedva čekaju noć pa da okončaju taj iznurujući i gadni posao. Tako se čini konjanicima što stoje ispred konja, oslonjeni na debla, zabrinuti, pokunjeni zbog onolike jučerašnje nade. Napregnuto osluškuju zapad: tamo, na Velikom Suvoboru, od jutra do sada, istom žestinom grmi i uspinje se bitka. Samo neka tako u noć uđu, mole se u sebi i nepobožni konjanici, i motre na svaki korak i pokret vodnika vodova koji se s korbačem šetkaju pored svojih vodova, očigledno nervozni i ljuti zbog nečega. Šta se čeka, gospodine potporučniče? — ne izdrža Adam Katić kad u svom šetkanju stiže do njega komandir, potporučnik Tomić, koji uvek pred bitku jede bombone. A tebi se baš žuri, Katiću? — pita ga sa zajedljivim osmehom, valjajući bombonu preko jezika. On inače ne krije koliko mu je milo što je Adam ostao bez Dragana, najboljeg konja u puku; njegov oficirski ponos nije mogao da podnese da jedan običan vojnik ima boljeg konja od njega. Žuri mi se, gospodine potporučniče — izaziva ga Adam.

Žuri li se i vama, ostalima? Žuri nam se. Mnogo nam se žuri, gospodine potporučniče — viče uglas nekolicina. Potporučniku se smače s lica zajedljiv osmeh; smesti bombonu u kraj usta: Do noći, naš eskadron mora izbiti na Rajac. Toliko samo, da znate — reče izazovno, gledajući u Adama, pa produži s rukama na lećima. Adam Katić se po stoti put zariče: kad se svrši rat i bude u civilu na javnom mestu usred pune kafane, u Nišu, gde je taj bombondžija Tomić sa službom, opaliće mu dva kaplarska šamara, kapa će mu sleteti s glave. I odmah mu za ta dva šamara isplatiti dve banke. Na! Ovo te častim. Kupi bombone, reći će mu. Da se priča o tome i kad pukovnik postane. Za ovo zlostavljanje mora se osvetiti tom potporučničiću što neprestano liže i žvaće bombone. Nastavi da popravlja pohabano sedlo i zateže iskrzan kolan: sedlo na Draganu bilo kao vosak žuto i izvezeno po rubovima, a kolan mu je bio lepši od kapetanskog opasača. I ako naće Dragana, sedlo neće naći. Do đavola sa sedlom i kolanom! Samo Dragana do Valjeva da stigne. Na dvadesetak koračaja od njega, na samoj ivici zabrana, tresnu granata kao zalutala i više začudi no što ga uplaši. Neka nas bar rastera odavde, kaže u sebi očekujući komandu, jer ordonans ukasa u zabran i odjaha ka komandiru eskadrona. Granate padaju oko zabrana, sve oko njega, opkoljavaju bataljon. Jaši! — komanduju vodnici vodova. Adamu laknu i hitro uzjaha. Pre uzjahivanja nije pomilovao konja, kako je to uvek činio s Draganom; to ga sećanje i rastuži. Komandiri komanduju pozdrav komandiru eskadrona: kapetan Stošović jaše polako ispred postrojenog eskadrona i, kao uvek, pijano se klati u sedlu govoreći tiho, a odsečno: Ova naša trapava pešadija ne može sama da probije front. Ne da Švaba Rajac. Ne da se, al' će se dati, kaže narod. Je l' tako, konjanici? Kad iziđemo iz zabrana, dobro zagledajte onu belu ćelu povrh šuma. Tu je švapska haubica. Treba tamo za videla da stignemo. Ko još večeras zarobi top, kitim ga Karađorđevom zvezdom. Za dvojicu zarobljenih Švaba dobija se zvezdica. Čuješ li me, Katiću? Staraću se, gospodine kapetane! Opet imaš dobrog konja, oca ti mangupskog! Naći ću ja svog konja, gospodine kapetane!

Adam pokušava da mu se osmehne, da li se i osmehnuo, ne zna, ali oseća da mu se žilama razliva i gnev i tuga. Široko razvijen, eskadron iskasa iz zabrana, kroz tri eksplozije granata razvi se utrinom ka šumi, u kojoj se otegla bitka. Adam shvata da se ide ka njenom levom kraju; tamo će da se izvrši proboj. Kuršumi mu zvižduću iznad glave, nije ga strah. Nimalo ga nije strah. Gleda u čelo eskadrona, u kapetana Stošovića što se opušteno, pijano klati u sedlu, svakog trenutka očekuje njegov pad; to ga obuzima i zabavlja. Na smejaće mu se glasno kad ljosne. Hoće sigurno, pa makar mu posle deset dana prao sapunom konju kopita. Ulaze u mladu bukovu šumu i iz kasa prelaze u marševski korak. Kuršumi su gušći, ali su još negde visoko. Nailaze na ubijene; iako se gadi mrtvih, sada ih broji i zaključuje da je više Švaba. Razbacani, ispražnjeni ranci, švapski šlemovi, prazne konzerve. Krv po snegu. Smrznuta lokva krvi. Svučeni i bosi mrtvaci iskeženi ili bez lica. Hteo bi da mu konj ne gazi krv, ali ne uspeva i od toga mu se gadi. Celim telom oseća grozu. Švapski plotun zaustavlja eskadron iza plitkog rova iz koga, šćućureni, bez žurbe i srdžbe pucaju pešaci. Zaštekta švapski mitraljez. Komandir Tomić kasa pored voda, naređuje da se iščupaju sablje, viče: Da ih pregazimo! Seci levo, seci desno! Truba svira „Juriš", preleću ih srpske granate i eksplodiraju na švapskim položajima. Svi se oko njega krste. Neće to; ne zato što ne veruje: stid ga da se moli pred ljudima. Samo se jednom prekrstio, i to noću, kad su ih opkolili kod Krupnja; tada je poverovao da može izgubiti glavu. Iščupa sablju iz kanije, i, da je proba, odseče vrh bukovog mladara. Mnogo mu je mučno to mlaćenje ljudi sabljom po vratu i glavi, kad ga od udaraca zaboli rame i utrne mu ruka. Na to ga posle danima podseća ne samo bol u ramenu nego i ono kršenje kostiju, ona škripa što prostruji sabljom i nataloži se u venama desne ruke, u kojoj mu posle dugo bruji, kao da je šuplja. Treba mu nekoliko noći dobrog sna da bi iz ruke iščileo onaj glas ljudskih kostiju, ona škripa što prostruji sabljom i nataloži škrguti što ostaju iza sablje i pod konjem. Šta čekaš, Katiću? — viče odnekud potporučnik Tomić. Ne vidi toga bombondžiju; eskadron sa isukanim sabljama juri kroz šumu preko srpskog rova. Mamuznu konja, udari ga sabljom pljoštimice po sapima, ulete u prasak šume, izlete na proplanak: nekoliko palih konja batrga se i njišti; čuje konjaničko „Upa"; prodera se iz sve snage i sa isukanom sabljom jurnu ka šumi iz koje pucaju Švabe; dojaha do prvih bukava; sam konj goni trećega: njega će pljoštimice, samo da ga obori; Švaba se naglo okrenu i sevnu bajonetom da mu ubode konja: konj odskoči; nekako se zadrža u sedlu, ruka

mu utrnula od muklog švapskog jauka: ne zna da li ga je pljoštimice udario, jer Acko se ne zaustavlja, kao ker goni trojicu što beže bez pušaka; pretrča ih i ne zamahnu; čuje odnekuda: Seci! Ne zaboravljaj! Konji šumom gone Švabe; vika, jauci, retki pucnjevi. Ne zna čiji su. Dozivaju ga drugovi. Nema glasa da im se odazove. Odnekud, zdesna, čuje kapetana Stošovića: Napred! Samo napred! Polazi k njemu, sustiže stroj; nije u svom vodu, ali neće sada da traži svoje. Oko njega veselo govore da je front probijen i da se pucnjevi čuju na samom vrhu Rajca. Osluškuje: gore, na kosi uz koju se uspinju, razređuje se paljba pušaka, mitraljeza, bombi. Komandir viče da se drži odstojanje. U suton, on u znoju, konj u peni, uleću u čestar, naleću na plotun poslednjeg švapskog stroja. Pade mu kapa. Konj se prope i zanjiska kao ranjen, ali se ne zaustavi. Mlati sabljom, juri Švabe, žbunje, tamu. Naleće na panj. Pada preko konja: tup bol u grudima, u tami svici. Kao da ga psuje potporučnik Tomić; kao da mu se ceri žvaćući bombone. Dolazi k sebi: zima mu je, cvokoće; ljut bol u obrazima: pipa rukom rasekotinu na licu, razmazuje krv. Bajonetom ga zakačili? Ne seća se kada i kako. Ali njega je u grudima strašno zabolelo, u grudi je pogođen. Diše tanko, plitko. Kao da ga malo bole rebra. Opipava se: suv mu je koporan. Udahnu duboko, svom snagom. Samo je u glavu ranjen, obradova se. Pipa ranu. Pa to i nije rana! Sluša: konj duboko uzdiše u tami, za lećima. Odozgo, dva-tri pucnja, vika, pesma. Ustaje. Ništa mu nije. Pao s konja, preko onog panja, lupio glavom o deblo, izgubio svest. Potporučnik Tomić sigurno veruje da sam poginuo. Kupiću mu torbu bombona kad uđemo u Valjevo. Prilazi konju, tapše ga, miluje, propipava: Zašto si ono vrištao? — pita ga glasno i radosno. Oko njega neko se nakašljava. Šuškanje i škripa snega. Maši se za sablju, nema mu je u kaniji. Hitro skida pušku sa ramena: meću drvećem miču se ljudi i nešto mrmore. Ko ste vi? — viknu preplašeno. Ti jurnuše da beže. Možda su to oni naši pešaci koje smo u prvom jurišu prešli. Opali pušku, ali visoko, da ih samo uplaši. Uzjaha konja i potera ga za ljudima koji beže; tresu mu se ruke. Kad bi pripucali, kad bi bar povikali, ne bi ga bilo strah, ubeđuje sebe i jaše čestarom, koji se pred njim krši kao da krdo goveda tera. Izbija na proplanak: prema snegu, vedrom nebu, zvezdama, vidi: proplankom beže gomile ljudi. Opali u njih, mamuznu konja i potera ga na neme begunce. Stiže ih, projaha pored njih i stade sa uperenom puškom;

viknu: Ko ste vi? Čuje nekoliko uplašenih švapskih glasova i reči. Pa to ste vi, Švabe, caricu vam gologlavu! Ko zna srpski? — Ćute, mrmore nešto. — Ko zna srpski, pitam? Pogaziću vas! — Oni se zbijaju u gomilu, ima ih dvadesetak. Ne vidi im oružje. — Ruke uvis! — puca im iznad glava, u cvokotu zastrašen gomilom ljudi koji ga ne razumeju, koje ne razume. Oni kao da dižu ruke. Ponavlja komandu. — Diži ruke! Šta sada da čini? Nikad ga u ratu nije bilo toliko strah. Nikad. Ima želju da im to kaže, da im se nečim osveti za taj strah. Iz sve snage doziva drugove iz voda; redom izvikuje imena, odjekuje potok. Odgovara mu pucanj revolvera iz šume, iz potoka. A sa kose, kao sa neba, čuje trubu, svira „Zbor". Na zapadu, daleko, štekću mitraljezi. Šta da čini sa ovom gomilom? Lezi! Lezi! — ponovo puca iznad njihovih glava. Švabe se zgomilaše; crne se na snegu. Pokušava da ih izbroji. Obilazi ih, ne skidajući se s konja. Tera konja oko polegalih Švaba, koji počinju da kašlju. Taj kašalj ga smiruje: zima im je na snegu, prozebli su, i oni su ljudi. Sve manje ga je strah; počinje da se nakašljava. Ali ne prestaje da jaše oko njih. Tišinom i pomrčinom šuma steže proplanak, opkoljava ga. Nema kud. Kao za spas, pogleda u nebo: zvezde su mu bliske, ne može oči da skine sa njih, prisnih, kao da svetle iz prerovskih kuća. Miluje Acka po vratu, tepa mu šapatom da ne čuju Švabe. Želi nešto da kaže i njima što leže, da im objasni zašto moraju da leže, nek idu u majčinu, ljudi su nekakvi. Ratnici su i oni, jarkoga im boga! Ali šta je on kriv što oni ne razumeju srpski, što je ovaj svet, i čovek, tako glupo sklopljen pa svi ljudi ne mogu rečima da se objasne. Šta ja sad mogu da promenim? Otkud sam ja kriv što oni moraju da leže na snegu, svu noć? Dok ne svane. Pa i ja moram svu noć, ovako na konju, sve ukrug, kao da dolap na Moravi okrećem. Lakše je njima što leže no meni na konju, svu noć. Ako su ljudi moraju to da uvide.

11 Dajte mi Dunavsku drugog poziva. Govori Mišić. Dobro veče, Vasiću, i čestitam vam! Ja čestitam vama, gospodine generale. Vi ste potvrdili Kaluzevica, da i najveći rizik može biti najveća mudrost. Biće bliže istini, Vasiću, da ja ništa nisam rizikovao pred Poćorekom. A da nije nikakva mudrost vera u komandante i vojnike Prve armije, potvrdili ste vi i vaša divizija. Mi još nismo pobedili Austrijance, ali ćemo sutra do noći zasigurno stati na Suvoborski venac. Mislite li i vi tako? Ako postoji ljudsko čudo, onda se ono danas po podne zbilo u trupama moje divizije. Ona ista vojska koja je pre nekoliko dana odbijala poslušnost, bežala, pucala u svoje starešine, danas se opila oduševljenjem i pomamno juri neprijatelja. Prizor je veličanstven. Sa ovakvim trupama ide se pravo na Drinu, gospodine generale. U pravu ste, Vasiću. Samo najpre, i to još sutra, zauzmite Suvobor i Mujov grob. Nastojte da mi se javite do podne. Halo, Dunavska prvog poziva! Jeste li to vi, Kajafa? Vičite, ne čujem vas. Recite mi prvo šta večeras mislite o našem neprijatelju? Juče je bio zbunjen i prgav. Danas je nekako trom. Obuzima ga očajanje. Zarobljenici se ponašaju kao da su spaseni. Jeste li primili moju zapovest? I šta ste namerili sutra da radite? Nameran sam, gospodine generale, da do podne izvršim vašu zapovest, a po podne da radim za slavu svoje divizije. Ali, dok ste još trezni, znači, pre slave, požurite ka Prostrugi i Suvoborskoj gredi. Čujete li me, Kajafa? Molim komandanta Drinske divizije. Govori Mišić. Od podne čekam da mi se javite, Smiljaniću. Od podne, moja divizija nije koraknula napred. A leva kolona morala da ustukne do Ručića. Neprijatelj se sredio i složno se odupire, gospodine generale.

Neprijatelj je u hropcu i opire se snagom samrtnika. A ta snaga nije bezopasna. Sad Drinska bije bitku za celu Prvu armiju. Čujete li me, Smiljaniću? Ako sutra vi dobijete bitku za glavnu armijsku komunikaciju i podićete Prostrugi, Prva armija biće u položaju da odluči sudbinu srpske ofanzive. Ne čujem vas. Halo, ne čujem vas. Spusti slušalicu i žurno piše Vrhovnoj komandi: „Jutros rano otpočela je snažna ofanziva celom Prvom armijom sa uspehom. Plena ima dosta, zarobljenika dosta. Strah u neprijatelja! Otpočelo je već izbijanje na glavnu vododelnicu. Molim za potrebno naređenje ostalim armijama." Zamisli se: Zašto od juče ćuti vojvoda Putnik? Još sumnja u uspeh, staro sumnjalo. Ili ćuti zbog svojih starih osećanja. Nema se kud. Nas dvojicu venčala je sudbina. Ađutant Spasić zove na večeru: i sada je smrknut taj mladić; on jedini u Štabu ničim ne pokazuje radost; isti mu je izraz i raspoloženje kao kad su se povlačili sa Suvobora. Da niste primili neke loše vesti od kuće, Spasiću? Ne, gospodine generale. Ako dozvoljavate, ja bih želeo da idem u trupu. U ovakvim danima vaše nezadovoljstvo mi je vrlo potrebno u Štabu.

12 Na Dubovima sinoć je ranjen u ruku Danilo Istorija. Od početka ofanzive, bila mu je to najžešća bitka; tek u trećem jurišu, u sumrak, kad je vod Bore Puba ućutkao mitraljez, mogli su da uskoče u rovove i preživele poteraju u šiprag. Ti se nisu predavali ni kad bi im bajonet sevnuo pred grudima. A njega je ožeglo po levoj ruci više lakta na samom početku poslednjeg juriša. Neka užarena močuga tresnula ga po nadlaktici, posrnuo je od kratkog mraka, šaka je ispustila pušku: ruka je visila, paljena vrelinom krvi. To je ono. Nije se uplašio, nije bio nesrećan. Možda se zbog nečega čak i obradovao takvoj rani. Vojnici su ga pretrčali vičući „Ura". Ponovo je tom rukom uzeo pušku, ali je ona klonula. Nije hteo da izostane: njegovi vojnici su već bacali bombe u švapski rov. Potrčao je ka rovu, sustigao svoje vojnike, komandovao, više nije mogao da puca. Tek sad se smrklo i kad je ućutala i poslednja puška u četi, on se odvojio od pobedničke srdžbe svojih vojnika i potražio Boru Puba. „Pub, ranjen sam!" uzviknuo je prilazeći mu. Bora Pub je sedeo na ivici rova i pušio istovremeno dve cigarete. „I ja sam ranjen." „Ali ja sam stvarno ranjen. Mame mi." „Sedi do mene. Bilo je ovo najgroznije klanje. Imam četvoricu poginulih i petoricu ranjenih. Ti landšturmski pukovi sastavljeni su od izabranih zlikovaca. A očajan duvan puše Pušim njihove dve da bi mi ličile na jednu našu." „Časna reč, ranjen sam u ruku. Pogledaj kako lipti krv", iskrenuo se, sagnuo i prineo mu licu klonulu, krvavu ruku. Bora mu pipnuo ulepljenu, mokru šaku: „Pa ti si idiot. Kad si ranjen?" skočio je. „Je li ti previjena ruka?" „Nije." „Pa ti si, zaista, najveći idiot! Još se hvališ time. Gde si ranjen? Bolničar! Gde je Milenko? Neka dotrči Milenko sa zavojima. A ti, glupače, hoćeš zbilja meni da natovariš na leđa i onog svog drvenog šarca?"

„Dosta, ne diži paniku. Ranjen sam, pa šta? Zato sam i preplivao Savu i došao na bojište." „Ti si, valjda, preplivao Savu da se vratiš kući sa oslobodiocima tog tvog dede. Sa Srbijancima na belim ragama, a ne da crkneš i istruliš u suvoborskom potoku. Neverovatna stvar! Imao sam pravo što sam oduvek prezirao junake i zavodnike. Samoljupce i hvalisavce!" Danilo Istorija je zaćutao, ne toliko postiđen Borinim rečima koliko zanet uzbudljivom željom: biti lakše, recimo — u butinu ranjen u još jednom jurišu, pa napisati pismo u Bačku: Ja sam odlično. Za mene ne brinite. Do sada sam dva puta ranjavan. Oba puta u jurišima... Bolničar Milenko ga previo, stigao je komandir Jevtić, zagrlio ga kao stariji brat, šapćući mu nešto. Dugo su njih trojica noćas sedeli na ivici rova, grejali se uz vatru, gledali vatre rasute po planini, procenjivali današnje napredovanje; na kraju su se komandir i Bora prepirali oko socijalizma i Engleske, a on je ćutao; svladavao ga bol, sažaljenje prema sebi, naknadan strah: miška leve ruke nije daleko od srca; bolela je rana, prožimala ga groznica. Bora ga zatrpao šatorskim krilima i svu noć presedeo uz njega; ložeći vatru, govorio mu: „Čim svane, da ideš u divizijsko previjalište." Nije mu se suprotstavljao, a u sebi je čvrsto odlučio da vod ne napušta dok se ne osvoji Suvobor. Dremao je, spavao tankim snom, u košmaru uzbudljivih želja, zamišljajući kako kao oslobodilac ulazi u Novi Sad, komandir je čete, jaše belog konja, za dedu, ima ogromne brkove, mršav, izmučen. Devojke ga kite cvećem, drugovi izvikuju njegovo ime, a na kraju toga srećnog, šarenog naroda, stoji uplakana Nevena. Zaustavlja konja: ona rida. Naočigled celog Novog Sada, ona ga uplakana grli i šapuće mu: „Oprosti mi, ako možeš. Oprosti mi, ne znam šta mi je bilo. Celog rata ja sam samo tebe volela i čekala." Da li joj odmah reći: „I ja tebe. Nemam šta da ti oprostim." Ili: „Doći ću sutra da posetim tvoje, pa ćemo razgovarati o svemu." A jutros, pre pokreta i napada na neprijateljske položaje noćas zauzete, iako ga rana tupo i jako bolela, nije hteo u previjalište. Nijednog trenutka se nije kolebao, iako ga komandir Jevtić rođački nagovarao, a Bora Pub mu besno svašta skresao, vređao ga i psovao, čak je pred polazak u svoj vod, s onom svojom poznatom mangupskom veštinom, prezrivo štrcnuo pljuvačku na njega i brzo se, poguren, izgubio u šumi. Više se nisu ni videli. Četa je krenula napred, ka vrhu Velikog Suvobora, bataljon se razvio, puk se povijao šumama, gazio po potocima, uspinjao se uz kose i okomke, goneći Švabe pred sobom vatrom i jurišem. Zarobljenike su, kao stada, gurali iza sebe, na njih pedesetoricu ostavljali po dva vojnika, tako sve do zaranaka: sa vrha Velikog Suvobora dočekali ih sa nekoliko mitraljeza, ukopani, potpomognuti vatrom

dve svoje baterije. Bataljon stoji na rubu retke bukove šume, u plitkim rovovima napuštenim pre nekoliko dana, u kojima ima i smrznutih leševa srpskih vojnika što ih još nije sasvim zavejao sneg. Švabe tuku bataljon vatrom u teme. Ne daju glavi da se pomoli. Danilo nije u rovu, ne može da leži, boli ga ruka. Čuči uz debelu bukvu, zagledan u snežnu belinu koju treba pretrčati pod vatrom, do desetak starih jela na vrhu, kao obešenih za nisko, tmurno nebo. Najveća i najlepša je na vrhu: tamnim, oštrim trouglom usekla se u nebo; samo su joj se donje grane povile pod snegom. Stići do nje, leći pod nju, mirisati joj smolasto deblo. Igrati se šišarkama. Ne može levom; zagleda se u otekle, pomodrele prste. Pa ponovo u jelu, lepoticu, obešenu za oblak. Za zvezdu. Za mesec. Ležati na njenom opalom lišću i slušati vetar. Celu noć sam provesti pod jelom. Bora Pub se naljutio, noćas ću sam biti pod jelom. Svu noć ću slušati vetar u jeli. Ono njeno čežnjivo disanje u tami. Kao prve noći na Maljenu s Kazanovom, Molekulom, Tričkom... Pola nas je već mrtvo. A do Drine? Ujutru, rano, napisaću kratko pismo kući. Gleda svoje vojnike: nišane, ne žure, rade ozbiljno. Ćute svi. Šuma prašti i hukte dubodoline od granata. Bitka se od podneva uspela visoko, vodi se u samim oblacima. Ponovo se zagleda u svoju jelu. Ima ih jedanaest a nijedna nije tako savršenog oblika i visoka kao njegova. Protiću! — doziva ga komandir iza leđa, stojeći u zaklonu bukve. — Bataljon će poći u juriš. Naša četa ide pravo na jele. Divno! Šta je divno? Pa divno je što ćemo prvi stići do jela. Komandir ga gleda mršteći se. Ne šalim se. Pogledajte onu lepoticu u sredini! Zamislite... Stvarno bi bilo veličanstveno kad bi se rat završio jurišem do onih jela. Zauzećem jela. Izvinite, došlo mi nešto. Ti, Protiću, predaj vod kaplaru Paunu, a ti ostani ovde dok mi završimo posao. Ni govora, gospodine potporučniče. Ja vodim svoj vod. Komandir Jevtić sklanja lice iza bukve. Misli da sam neozbiljan. Bora Pub misli da sam samoljubac i hvalisavac. Šta im je, kog đavola, danas? Jak vetar odnekud. Fijuču gole grane. Negde u blizini škripi suva grana kao one noći na Maljenu kad se ispovedao Bori, dok ih je sneg zavejavao, a iz potoka

begunci dozivali vojnike da beže kućama. Jele na vrhu kao da su se zanjihale. Truba svira juriš. Komandir čete istrča pred stroj, okrenu se i viknu: Naprijed, braćo! Danilo Istorija skoči, jeknu od bola, potrča šumom, pa valogom kroz sitnu kleku i kuršume; ošamućen od bola, noseći pušku u levoj ruci, krenu po sve dubljem snegu, čistinom, uz vis, ka jelama u nebu. Ne okreće se. Čuje iza leđa „Upa"; ne može da viče: ličilo bi to na jaukanje. Ali ga zato neće stići. Prvi će stići do jela. Nema ni sto koraka. Njiše se vrh njegove jele. Zašto je pao? Kao da je pao džak na njega? Bukovo deblo na krsta, preko kukova. Ničeg oko njega. Bitka je negde daleko. Pokušava da ustane, svaljuje ga u sneg neka ogromna, hučna, vrela težina. Jela se iskrenula, čupa se, survava na njega. Da to nije ono? Ono pravo? Poslednje? Ne, nije zato preplivao Savu. Pridiže se; vuče se na laktovima ka jeli koja mu se povija, naginje, sve bliže. Mora stići do nje. Ledena mesečina, venac žiški. To oni pucaju. Gde mi je puška? Jao, gde mi je puška? Zaboravio u šumi. Zariva glavu u sneg, u žuto, u crveno. Plače. Zar ja? Traži maramicu u džepu, izvlači je, vetar mu je otima iz ruku i odnosi. Pod njim potanja zemlja, on za njom, sneg se topi u mrak: padajući, jela bukti, suncokreti, maslačci. Doziva Boru Puba. Ne čuje se. Nigde nikog u tišini. Sa duda golubovi poleću, jato vrana na golom dudu, poleće, jedna leprša na grani, njiše se nad samim njegovim licem; uzlete ka nebu; strmoglavljuje se na njega, za zemljom, žiška, utrnu.

13 Dečurlija se rastrčala milanovačkim sokacima vičući zagcrnuto: Zarobljenici! Idu zarobljenici! Gde su? — pita ih Tola Dačić. Dolaze suvoborskim putem! Švabe? Švabe, babe, žabe! Ne veruje, gleda: žene i starci, civili i vojnici iz Komande armije jurnuli na suvoborski put, pune jarke, kite tarabe i plotove. A unezvereni i nemi. Da se posle ne kaje što sve od početka nije video, ljudima za priču, on što se, otkako je počela ofanziva, od svanuća do u mrklu noć mota oko Švaba armije sačekujući ordonanse sa fronta, željan da sretne i čuje generala Mišića suknu uz suvoborski put, ugleda plavu gomilu Švaba i s dečurlijom nekoliko puta uzviknu: Živela srpska vojska! Požuri im u susret, rasrđen, pomamljen željom za osvetom sina Živka, nad tim zlotvorima, palikućama, pljačkašima što opustošiše i u crno zaviše Srbiju, pogasiše ognjišta, neizbrojive siročiće ostaviše. Poleđenim kolovozom žuri im u susret, steže močugu. Zaprepašćen dužinom kolone zarobljenika, poguren pod torbom nekih stvarčica koje mu dade Aleksa da ponese kući, podiže močugu. Sa izmahnutom močugom čeka da mu priđu, traži oficira meću njima, da mu razbije švapsku glavurdu. Na nekoliko koračaja ispred njega, čelo zarobljeničke kolone uspori, gledajući ga preplašeno. Mnogo jadno i preplašeno. Zar su to oni, ti zlotvori, zlikovci i palikuće što mu ubiše Živka, opustošiše i u crno zaviše Srbiju? Pa to je ljudski jad i čemer! Spusti močugu, ali su mu se noge udrvenile, ne može da im se skloni s puta. Ljudi, narode, je l' ovo istina? Šta je ovo, braćo i sestre? — šapuće. Čelo kolone mili k njemu: neobrijani, dronjavi, bez šinjela, zna se gde su im, pokisli, sa smešnim kapama, da se plaše vrapci u konopljama, i s

budibogsnama rancima, to ti je nekakva carska vojska. Mnogi su bez cokula, ako, ako; ali to nije baš moralo da im se skine na ovoj zimi, misliće svašta o nama Srbima, bog ih ubio! Nisu svi plavi, laže narod. A, bogme, jesu dobro smršali, ništa manje od naših, ispio ih mraz i planina, nisu naučili na muku. Kolona zarobljenika skrenu, zaobiđe ga i požuri, a on se upilji u one što nailaze, da vidi: stide li se? Stide li se za ono što su po Mačvi, Podrinju i Pocerini počinili? Jok! Vidi se, bez obraza su, a iz carevine dolaze. Stidi se onaj dečko, gleda u put, mučenik, mlađi od mog Miloja. A ovi se razbojnici iskrlještili da me zapamte. E, zapamtite me, moji su vas sinovi zarobili. Ali šta ćemo da radimo s ovolikim tuđim narodom, ko će da nahrani ovoliko gladnih usta? Kad nam ove godine bi slab berićet, a i to što rodi, ne imade ko da obere. Šta si se zablenuo, starče? Skloni se s puta! — viče mu sprovodnik zarobljenika. Pobeže u jarak, osloni se na tarabu. Dečurlija, vojnici i lakši ranjenici uzvikuju: Živela srpska vojska! Starci se ohrabrili pa počinju da psuju i prete Švabama. Žene u crnim šamijama plaču i kunu. Koliko ih ima, vojniče? — pita Tola sprovodnika. Biće, čiča, biće ih još! — odgovara mu sprovodnik i zastaje da primi paklić duvana što mu ga glasno nudi civil, vidi se da je gospodin i zabušant. Pune su varoši ovakvih trtonja, jao, Srbijo! Sva će ti poštena deca izginuti, a kad nastupi mir, samo će lopovi zemljom da gaze. Dovikuje sprovodniku: Čuj, sinko, ljudski postupajte s njima. Neka znaju Švabe da smo mi Srbi ljudi s dušom dubljom od bunara. Da smo nezlopamtila, to im kažite. Idi, čiča, na Maljen, pa ti uhvati Švabu. I vodi ga kući za položajnika. Ako imaš snaju, možeš mu i nju u krilo! Beslovesniče! Učim te da si čovek, a ti si poganština. Glavu dajem ako si ti jednog zarobio! Mogao bi ti, starčino, malo da zaklopiš svoje vratnice! Pala mi krv na oči, ne staj mi na put! Sprovodnik požuri vičući na Švabe da se kroz srpsku varoš ne vuku kao metiljave ovce. Tola kaže ljudima oko sebe: Kad bi ove Švabe znale kakvih sve poganaca i budala ima meću nama Srbima, niko živ nam se ne bi predao. Sva je sreća što Švabe misle da smo

bolji no što jesmo. Žena iz bašte na čiju se tarabu oslonio, baca na zarobljenike suvu hrizantemu. Oni se uskomešaše, zaobilazeći izmrzli tamni cvet što je pao na kolovoz. Šta ti bi, Jovanka? — pita onaj gospodin dembel koji je sprovodniku dao paklić duvana. Kako šta mi bi? Pa nek su nam dobro došli. Kamo lepe sreće da samo ovako dolaze u Milanovac, pa da ih pečenim prasićima, pitom i vrućom rakijom dočekujemo. Dobro zboriš, ćerko — kaže joj Tola. — Svi bi se oni predali, nije to rđav narod, da nije samo oficira, u gospodsko ih seme! Pucaju vojniku u potiljak čim zastane ili malo vrdne. Ljudi, zna li neko srpski meću vama? Vadi iz torbe flašu rakije, pruža im. Gledaju ga tupo, gladno, prestravljeno; niko se ne usuđuje da uzme flašu. Prolaze tromo, spoticavo, ima ih i samo u čarapama. Narod u jarcima i avlijama se stišao; ućutali se i deca i lakši ranjenici što su najglasnije iskazivali ogorčenje. Uzmite, ljudi, rakiju — nastavlja da nudi Tola. — Zagrejte se malo. Nikom rat nije brat. Jedan se izdvoji i uze flašu: Bog neka ti plati, strikane! Pa ti znaš srpski? Pa ja vam, ljudi, kažem da meću njima ima dosta i našeg naroda. Kako da nema, strikane! A ima li, sinovče, još pametnih meću vama, osim vas što vidimo? E, kad bi se smelo. Ima meću nama pametnijih od generala i grofova, moj strikane. Al' ti za vratom s punim pištoljem stoji satnik i grupenfirer. Šta vam ja rekoh? — viknu Tola civilima oko sebe i pođe za zarobljenikom koji govori srpski. — A dobro, vojniče, ako znaš, kaži mi: šta će tom, vašem caru Franji, uz Beč i toliku carevinu, još i ova naša jadna Srbijica, sirotinjska i mučenička? Odbi, starče! Zabranjen je razgovor sa zarobljenicima! — sprovodnik kundakom polazi na Tolu. Samo da znaš, sinko: tri su mi sina u Mišićevoj armiji, a četvrti što je bio u Stepinoj pogibe na Ceru — kaže uvređeno i silazi u jarak. Žene iz susednih kuća donose po komad hleba i, bez reči, ozbiljno, kao i stideći se, daju zarobljenicima.

Tako, snaje! Tako, Srpkinje! Zadužimo ih dobrotom i pravdom. Ako boga ima, onda će se i našima, tamo u Švapskoj, nečim dobrim uzvratiti. Rat je nesreća za sve. Niko ne zna kome je najveća. Kolona zarobljenika se tanji; jedva koračaju, spotiču se bolesnici i lakši ranjenici ogrnuti šatorskim krilima, komadima ćebeta. Pa se ponovo gore, na kosi i zavijutku, zatamnjuje put u sumraku. Dečurlija zamukla, cvokoću od zime, razilaze se sokacima, starci, zabrinuti, žure ka kafanama; žene, zanemele u tuzi, povlače se u avlije i kuće; vojnici iz Komande armije i lakši ranjenici ozbiljni polaze niz put, na konačišta, gde se lože šporeti i furune. Tola ostaje sam u jarku; hoće za priču da vidi dokle će da prolaze zarobljenici, umorno, tromo, sad već u gomilicama. Pa po dvojica-trojica. Sprovodnici viču da požure, prete im. Negde daleko iza Suvobora i Rudnika tutnji artiljerija. Tišina i mrak pružili se drumom, izmeću zapaljenih lampi. E, sad mogu ja da potražim konačište. A u zoru, vreme mi je da krenem u Prerovo. Cele zime imaću šta da pričam. Muški mi iz zlobe i zavisti neće verovati. Ali će me žene slušati sve dok im se muževi i sinovi ne vrate. I Đorđu sve o Adamu, kako je bilo u onim jaslama. Šašav otišao u rat, iz rata će se još luđi vratiti. Ako se vrati. A tek Aćimu šta ima da ispriča! O unuku Ivanu, veselniku, sa onolikim staklom na očima. I o Vukašinu u Valjevu, svaku reč sam zapamtio. Pa kad se skupe ljudi u vodenici, kazanici, mehani, a ja: Sretoh ti ja, ljudi, generala Živojina Mišića. Lepo smo se narazgovarali i pili rakiju, ovako kao mi ... Preprti torbu i krenu niz drum ka Štabu armije: možda će baš ove poslednje noći da ga sretne i vidi.

14 General Mišić drži ručicu telefona, pognut nad njim; odlaže da je okrene i pozove vojvodu Putnika. Seća se njihove svađe oko povlačenja sa Suvobora; čuje mu svaku reč prignječenu žicom, razjedenu daljinom; iskašljanu, zatrpanu kašljem. Tih dana ga naročito mučila sipnja, pa je ona njegova autoritativna nadmoć, koja se na svaki otpor preliva u prezir, bila naročito opaka, zla. Seća se i prestolonaslednikove pretnje, one vike kojom se više zahtevalo potčinjavanje prinčevskoj volji nego što se iskazivalo ubeđenje vrhovnog komandanta. A on mu je u očaju uzvratio uvredom koju nikad nije izrekao potčinjenom; koja nije mogla ni da se zapiše u dnevnik Prve armije, a zasigurno, ni u dnevnik Vrhovne komande. Tu će reč posle rata, u poverenju i kad su pijani, prepričavati telefonisti i kititi je po svome. O toj svađi s Vrhovnom komandom on do sada nikad nije tako dugo i ovako mislio. Zar se ovim likovanjem začinje osećanje njegove pobede? Pušta ručicu telefona i pripaljuje cigaretu. Zvaće kad popuši. Samoća je sudbina i prokletstvo svakog ko raspolaže moćima koje nisu u pravima ljudske većine. Samo pred nekom ženom, majkom ili sopstvenom ženom, smeo bi sada da razgrne generalski mundir. Mogao bi da ispolji prezir prema protivniku. Svim protivnicima. Da malo gori u osveti. Zar je pobeda samo takva radost? Nije, valjda, samo to, nije. Pobeda je i sloboda za prezir i osvetu? Za prava van svih zakona, za ispoljavanje želja van svih prava i običaja? Pobeda je sloboda za našu niskost? Jeste. Ali on je takvu neće. Ne sme se sada prepustiti osećanju pobede. Da mu je mati živa, ili da je Lujza tu, možda bi mogao, ćutanjem pod njihovim pogledom, s nekoliko rečenica koje nikada nije izgovorio, da proživi ove trenutke. Kada bi ga sada s malo nežnosti, samo rukom dodirivala žena, slegao bi se odmah taj vreli nemir u njemu. I on bi mirnim, čvrstim glasom saopštio vojvodi Putniku: Prva armija je pobedila u suvoborskoj bitki. Zvaće kad drugu cigaretu popuši dopola. U ova tri dana ofanzive, nijedan događaj ipak nema značaj onog jutra prvog dana kad je žurio u Milanovac da čuje izveštaje komandanata divizija o početku bitke za Suvobor. Ništa nije slično onom blagom jesenjem suncu što je smaklo maglu sa fronta, sabilo je u korito Morave, otkrilo srpskim

topovima švapske položaje. Svečanošću oblilo gole šume i pusta polja. Nadom ispunilo put i vrzine pripalilo. Kad mu je sve ličilo na veliki praznik, na jednu nedelju iz mladosti. U onom dubokom plavom nebu iznad mrkih planina, u onom bezmerju tišine u njemu, dok je grmela i jektala bitka, a konj mu odjednom zastao pored velikog bresta na ulazu u Milanovac, video je i osetio nešto što mu je sasvim ukinulo granicu života i smrti. Za tren, poverovao je u besmrtnost. Gasi nedopušenu cigaretu i iskašljava se, pa odlučno okreće ručicu telefona, traži Vrhovnu komandu, vojvodu Putnika: Govori Mišić. Halo, govori Mišić. Da, slušam vas, Mišiću. Moje trupe su izbile na planinsku gredu Prostruga—Rajac—Suvobor. Bitka na Suvoboru je odlučena, gospodine vojvodo. Čujete li me? Slušam vas, slušam vas, Mišiću. Razbijen je neprijateljski strateški raspored. Prva armija postavila se u centralni položaj prema krilima Poćorekovih podvojenih grupacija. Ovaj se prodor mora pretvoriti u slom austrougarske vojske u Srbiji. Čujete li me, vojvodo? Govorite dalje. Kažite sve, Mišiću. Nameran sam da odlučno gonim neprijatelja i prodrem u dolinu Kolubare. To bi bilo veoma opasno. Takav rizik prelazi vaše snage i kompetencije. Ne razumem vas, gospodine vojvodo. Užička vojska naišla je na žestok otpor. A pred Trećom armijom neprijatelj ima i uspeha. Druga armija nije se ni pomakla s polaznih položaja. Onda im naredite da po svaku cenu krenu napred. Inače, moj proboj može ostati u domenu taktičkog značaja. To sam već učinio. Vi zastanite na Suvoborskoj gredi, prikupite i odmorite trupe. Zar produbljenje prodora moje armije ka Kolubari i ugrožavanje bokova neprijateljskih trupa ne bi silno pomoglo Trećoj armiji i Užičkoj vojsci? Poćorek bi morao da odstupa na celom frontu. Ali bi vaš neuspeh u prodoru ka Kolubari ugrozio i obezvredio ovu pobedu na Suvoboru. Vi vrlo dobro znate da dubina prodora ne mora biti samo izraz snage napadača nego i taktička klopka branioca. I s našom ofanzivom bi bilo: pojeo vuk magarca. Da li me čujete, Mišiću?

Vojsci se ne ostaje u planini. I Poćorekovoj vojsci se nije ostajalo u planini, pa je silazak sa Suvobora platio gubitkom Suvobora. Ostalo će zbog svoje žurbe platiti ovih dana. Kad po mojoj strategiji prorade sve srpske armije. Postupite kako sam vam rekao: zastanite na Suvoborskoj gredi. General Mišić zabrinuto i zbunjeno spušta slušalicu: vojvoda Putnik se nije obradovao. Njegov nenadmašni oprez koji teško podnose potčinjeni, ali koji posle svršenih događaja svi slave? Ili je vojvodska taština jača od dužnosti da se bude pravedan u priznanjima? Možda se i on setio svađe oko povlačenja Prve armije sa Suvoborske grede? Svejedno, danas mu se ne sme suprotstavljati. Traži lipov čaj, jabuke, odlaže ručak. Piše zapovest divizijama za sutrašnji dan u duhu Putnikove naredbe, ali nagoveštava skoro nastavljanje napada; pohvaljuje uspehe, složnost i uzajamnost komandanata. Popuši dve cigarete dok se odluči da napiše poslednju rečenicu: „O vremenu pokreta glavnina, saobrazno prilikama, rad bih čuti i vaše mišljenje." Od ručka diže ga poziv Kajafe: Pre no što sam primio vašu zapovest da zastanem, ja sam svojoj diviziji izdao naređenje da nastavi gonjenje. Da goni dok Švabi ne pukne srce. Čujete li me, gospodine generale? Slušam vas, Kajafa. Prodirem pravcem Rajac—Dobro Polje—Cugulj ka Baćincu. Zašto ste tako postupili, Kajafa? Zato što je neprijatelj rastrojen i beži u neredu. Neprijatelj je pobeđen, gospodine generale. Ja to jasno vidim i osećam. Treba najpre učvrstiti ovu postignutu pobedu. Osigurati bokove, sačekati ostale armije. Mi smo samo deo srpskog fronta. Jesmo deo, ali smo dužni da ovu pobedu pretvorimo u pobedu cele srpske vojske. A to ćemo postići samo ako proširujemo postignutu pobedu. Svaka nepromišljenost i nestrpljenje sada mogu biti kobni. U porazu, čovek mora biti hrabar i postojan. U uspehu, čovek treba da bude lukav i razuman, Kajafa. Izvinite što govorim van kompetencija. Ali ja smatram da je nezgodno i opasno računati s mudrošću u ratu. Ta se mudrost možda može na kraju rata da iskaže. Na kraju dela, gospodine generale. U ratu se jedino u hrabrosti ne može pogrešiti.

Za opstanak, ljudima retko kad nedostaje hrabrost, Kajafa. Po zauzeću Suvoborske grede, Poćoreku nije nedostajala hrabrost. Nego komandantska pamet. Mnogo je šta njemu falilo za pobedu. Vojska mu ima sva svojstva koja vode u poraz. General Mišić odmiče slušalicu od uva da ne sluša Kajafine razloge za gonjenje. Pa on se Kajafi suprotstavlja Putnikovim činjenicama. Prinosi slušalicu uvu, čuje ga: Tvrdim, ne postoji nijedan ozbiljan razlog da se naša pobeda ne iskoristi i prodre ka Valjevu. Čujete li me, gospodine generale? Ponovo spusti telefonsku slušalicu u krilo. Sad je Kajafa smeliji od njega. Sad on postupa po svom ubeđenju, suprotstavljajući mu se kao on Putniku pre nekoliko dana. Danas on za to nema smelosti. Danas Kajafa sme ono što on više ne sme. Kao što je on pre nekoliko dana smeo ono što Putnik nije smeo. Uzdrhta, zasuzi. Neka ptica što je doletela od Rudnika lupi o prozor i pijuknu od bola, strmoglavljujući se niza zid. Drhtavica mu se preliva u vrelinu; čelo mu se orosi. Viče u slušalicu. Halo, Kajafa! Odobravam tvoju zapovest. Goni ih! Zuji i pišti daljina. Spusti slušalicu, ne sačeka Kajafinu reč. Ulazi Hadžić, govoreći sa vrata, veselo, u basu: Danas smo zarobili šest oficira, dve hiljade vojnika, četiri mitraljeza, tri topa, dve brdske haubice. Danas je Prva armija konačno povratila veru u sebe. Ona više ne može biti pobeđena. Molim vas, Hadžiću, neka profesor Zarija to zapiše u armijski dnevnik — kaže uzbuđeno. I nastavi do ponoći da se muči: zastati, učvrstiti osvojeno ili goniti Poćoreka dalje, do njegovog konačnog poraza? U ponoć napisa naredbu da sve divizije nastave progon neprijatelja i pozva profesora Zariju da mu nesanicu ispuni veštim prepričavanjem knjiga koje nije čitao, koje nikad neće ni zaželeti da pročita.

15 Posle pogibije Danila Istorije, Bora Pub jedva se vuče od tuge; više ga u bitkama ni strah ne muči. Ćuti i izbegava komandira Jevtića; naročito mu smeta njegovo načelno „socijalističko" žaljenje „čoveka", koje obrazlaže isticanjem Danilovih vrlina — hrabrosti i dostojanstva. Po zauzeću Velikog Suvobora, ujutru su se već posvađali oko mesta sahrane. Bora je želeo da se Danilo sahrani gde je poginuo, „baš tu gde je u samrtnom hropcu rukama i glavom rio sneg, kao zverka", a potporučnik Jevtić, po svojoj „učiteljskoj romantici", naredio da se sahrani meću jelama, na samom vrhu brega. Komandirovo nadgrobno veličanje Danila Protića Istorije, s počasnim plotunom voda pred zatrpavanje smrznutog leša, toliko je ražestilo i nalilo očajanjem Boru Puba da mu je on s dušnikom stegnutim od bola prišao i prosiktao u plačno lice: „Što se vrlina tiče, moj drug Danilo Istorija nije bio čovek vrlina. Da, tvrdim vam, potporučniče. U kasarni je bio poltron pred oficirima, u idejama nacionalni frazer. Zato smo ga i prozvali Istorija." Učitelj Jevtić razrogačio oči, ne shvatajući. „Da, gospodine potporučniče. U suštini, Danilo Istorija više je voleo žene no otadžbinu. A što se njegovog junaštva tiče, tu je bio budala. Kao što je i glavom potvrdio." Ostavio je zabezeknutog komandira, tog dana izgovorio je samo nekoliko komandi u borbi, izdržao do noći, a u pomrčini, u napuštenom švapskom rovu, pokrio se šatorskim krilom i zaplakao iz prepunih grudi. Dotad nije ni slutio koliko je voleo Danila Istoriju. Kako napreduju i stupaju u područje bitaka srpske defanzive, u zavejanim rovovima i po kosama sve češće nailazi na leševe nesahranjenih srpskih vojnika. Bora Pub ih ne mimoilazi, ne okreće glavu, ne žuri pored smrznutih leševa, najčešće bez odela i obuće, ostavljenih u gaćama i košuljama, a često i bez košulja. Kad nisu pod vatrom, on ide od leša do leša, zagleda ih, želi da prepozna nekog svog, iz Bačkog bataljona, govoreći u sebi i glasno: Zašto će vas pojesti zverke, crvi, mravi? Zašto? Za otadžbinu, slobodu, mir? Prljav,

gadan besmisao! Ponekada sedne pored smrznutog leša, zapali cigaretu. Da vojnici ne bi brbljali svašta i tumačili ga svojim „glupim, seljačkim glavama", on je rekao nekolicini: „Brat mi je poginuo negde na Suvoboru. Tražim ga da ga sahranim." Jutros je puk krenuo uz Maljen, a od svitanja bije ih ledena kiša; severac da istera oči. Mokra odeća i obuća se sledila, u hodu pucaju čakšire i, kao da su limena, zveče šatorska krila kojima su se ogrnuli. Sledili se brkovi i mokra kosa ispod šajkača; mlazevi kiše mrznu se na licu; po poleđenom snegu padaju vojnici. U koloni se smenjuju psovke i smeh; ljudi su nemoćni i poniženi tom nemoći na poledici. Jedva čekaju da sustignu Švabe, da se zastane, ukopa u tu poledicu. To i Bora Pub želi idući na čelu kolone, za komandirom koji jaše i nudi mu konja da se malo odmori. Nikad u životu nisam uzjahao konja, niti imam nameru da ga uzjašem — odbija ga odlučno. — I uopšte, gnusno mi je svako korišćenje domaćih životinja za nacionalne ciljeve. Za kralja i otadžbinu. Zagleda jelake i proplanke, muči se da ih raspozna, nagađa položaj Prvog bataljona u koji su bili raspoređeni Kazanova, Molekul i Makedonac. Eh, kad bi sad naišao na Kazanovu i Molekula, da ih makar malo pokrije zemljom. Njih su, sigurno, ostavili gole; imali su novu odeću, dobre cokule, podnarednički šinjel. A najgadnije čovekovo poniženje u Galaksiji je ležati ubijen i to na snegu i kiši. Ispred njih, iz jelove šume, zapraštaše puške, zaštekta mitraljez. Četa staje. Sjahujući, komandir Jevtić pade u vrzinu. Smeje se kao da se prevrnuo na klizanju. Što ti je čovek jadna i smešna životinja. Četa, lezi! — prodra se komandir Jevtić ustajući. Vojnici se posuljaše ka rubu šume; Bora Pub neće ovako sleđen da legne na sleđen sneg. Osta gde ga je zatekla pucnjava i pripali cigaretu. Kuršumi su retki, negde visoko. Iza reda jela, uz šumski put, ugleda veliki proplanak; kao da mu je poznat iz povlačenja? Bitka se razbuktava šumama, ka vrhu Maljena. Ordonans iz štaba bataljona donosi pismeno naređenje komandiru Jevtiću. On ga pročita i zamisli se. Ne smišlja li ovaj veliki vojskovođa neko zaobilaženje potocima, neko suljanje i lomljenje vratova? pita se Bora i čeka da Jevtić progovori. Razvijte se za borbu. Ti, Lukoviću, posjedni jelak uz proplanak. Samo to? — reče jetko Bora i pozva vod da pođe za njim. Nailaze na stari, plitak rov pun snega i gnezde se u njemu; Bora Pub vidi

rasute leševe po proplanku. Izlazi iz rova i lagano, pušeći, ide od ubijenog do ubijenog; većina je i ovde samo u gaćama i košuljama; jedino su odrpanci u seljačkim gunjevima i čakširama, sa ispražnjenim šarenim torbicama, leševi kakvi treba da jesu. Sleđena krv. Sleđeni brkovi natopljeni krvlju. Zaleđene šrapnelske rane. Neke mrtvace zavejao sneg. Gola, modra guzica viri iz snega. Gadan muški znak. Rasuta pisma. Iscepane fotografije. Kanap. Prljave krpe. Prazne torbe pobacane, meću leševima. Bedna, lopovska Austrijo! I ti pljačkaš mrtvace. Izvrćeš leševe za krpu, komad taina, cigaretu. Posrana Evropo! I vi se oblačite u smrdljive i krvave krpe pobijenih srpskih seljaka. Strvoderi! Staje nasred proplanka. Dvaput štrcnu pljuvačku. Na ceo svet. Čuje: dozivaju ga njegovi vojnici. Okreće im se. Bitka trešti jelacima. Ne čuje šta mu govore; mašu mu rukama da beži k njima. Okreće se ka pucnjavi: iz jelaka pojavljuje se streljački lanac Austrijanaca pucajući na njega. On se baci na sneg pored krupnog mrtvaca u košulji; zaklon su mu samo njegove razdrljene grudi i krvava glava. Kuršumi ljutito pršte oko njega, gase se u snegu, buše smrznut leš. Pokušava da se ukopa, grebe led, razbija ga laktovima i kolenima: oko njega osinjak kuršuma. Biti mrtav: ukočiti se. Samo diše lica pritisnuta na ledenu koru snega; teme glave mu prislonjeno uz grudi smrznutog leša. Oseća sebe kao breg u ravnici pustinje. Njegov vod otvorio žestoku vatru. Da li će ih zaustaviti? Kuršumi mu više ne padaju oko glave; zukću nad njim. Lagano podiže glavu, poče da virka preko leša: Austrijanci polegali po ivici jelaka i pucaju. Ko li će prvi da izvrši juriš? Da je živ Danilo Istorija, on se ne bi premišljao. Broji austrijske puške. Pedesetak ih je, bez mitraljeza. Šta li čeka Jevtić, zna li gde sam? Glupe li smrti, majko moja. Leš uz leš. Valjda neće imati vremena da me skinu dogola. Ako to Švabe ne učine, šinjel i cokule skinuće mi moji. Srbi. Leš se trza, drma. Gađaju, spazili me. Zariva glavu u poleđeni sneg, pokušava da se zarije u njega. Sam se sahraniti. Mrzi sebe. Prezire sebe. Danilo je poginuo kao budala, „junački". A ja ću biti izbušen kao nekrofilni idiot. Kakav će tek meni glup govor, nadgrobni, to jest nadlešni, bezlešni, održati uča! Ali će se preznojavati dok mi bude ređao vrline. Paljba se utišava i prestaje. Opet podiže glavu, tešku, gadnu, proviruje iznad grudi leša. Ne stiže ni da ugleda Švabe, a puška puče, švićnu kuršum; osvetno lupi čelom o ledenu koru snega. Puca nekoliko pušaka; njegov vod odgovara plotunom. Više ne sme virnuti. Ima tako, glumeći leš, da čeka svoj kuršum. Ili da ustane i bude izbušen. Koju smrt da izabere? Šta je manje glupo? Na svetu, otkad je slova naučio, najviše mrzi glupost i glupake. Učiniti ono što je manje glupo. Čekati svoj kuršum. Kao leš čekati. Ne biti junak. Biti žrtva. Misliti na Galaksiju. Kako se vrti Veliki krug. Ne oseća ga. Od zorta ne mogu da verujem ni u tu svoju kosmogoniju. Sitan,

bedan izum. Paljba opet prestaje oko proplanka, ali se širi šumama. Još nije podne. Neko mora izvršiti juriš. Cvokoće. Od zime. Leži na ledu. Sav se trese. Videće Švabe da još nije leš i raspaliti plotunom. Napreže se da se ukoči, da zaustavi cvokot. Trne, obamire mu telo. Posle Danilove pogibije nije navio sat. Noćas je stao. Kad bi bar slušao sat. Pruža ruku ka džepu, leži baš na njemu. Kopa prstima sneg da zavuče ruku u džep, napipa sat. Pripucaše: nije čuo prve kuršume. Videli da sam mrdnuo? Ali će naviti sat i slušati ga. Neka ga tako ubiju. Leš koji sluša očev sat. Njegov vod otvori vatru, sad Švabe ne gađaju, navija sat i drži ga u šaci, uz lice, uz uvo. Kao da je oživelo srce u lešu. Smiruje mu se cvokot. Čuje trubu za juriš čete. Poznaje trubača. Čuje „Ura", pucnjavu; podiže glavu: Švabe odgovaraju plotunom, ne povlače se. Okreće se ka svom vodu: beže natrag, ginu. Ako moji još jedanput krenu, dići ću se i jurnuti k njima. Jeste glupo, ali je manje bedno no udisati smrad smrznutog leša i čekati smrt glumeći leš. Vraća sat u džep. Zbira i zbija volju da učini jedino što može u ovoj Galaksiji: da učini poslednju budalaštinu. Jurnuti ka svom vodu preko leševa, sleđenim proplankom.

16 Svi izveštaji iz divizija kazuju o pobedi: Kajafa zauzeo Baćinac i stoji više Mionice, nestrpljiv, ljutit što ga zaustavlja u gonjenju neprijatelja; Vasić osvojio Maljen; Smiljanić stao na Milovac i sa Gukoša prodire dolinom Ljiga; Milić izbio na Mednik, Vis i sišao na drum Gukoši—Gornja Toplica. Prva armija je, dakle, pred Kolubarom i Valjevom. Trupe zanete pobeđivanjem ne mogu da se zaustave u progonu rastrojenog neprijatelja. A Vrhovna komanda javlja da je Užička vojska probila front i da nadire ka Užicu i Kosjeriću; Treća armija uporno potiskuje Švabe ka Donjem Ljigu i Kolubari; Druga armija započinje bitku za Konaticu. U Štabu pobednička veselost i galama; pred njegovim vratima glasno se i skaredno šale ađutanti i ordonansi. Iz milanovačkih kafana i sokaka čuje se pesma; drumom prolaze sve duže kolone iznurenih zarobljenika. Dragutin, kad mu unosi čaj, jabuke i drva, namerno se nakašljava, želeći nešto važno da kaže. Sem ađutanta Spasića, te senke i te zaćutalosti, jedino je on, komandant armije, sumoran i zabrinut; nema volje to ni da skrije. Nekoliko puta rekla mu mati: „Teško tebi, sinko. Ne umeš ničemu da se raduješ. Strah te nečeg, Živojine?" Grč na njenom sitnom, zboranom licu; u stešnjenim plavim očima svetlucaju suze. Strah me, šapnu. Ako je posle dolaska u Mionicu i iskušenja na ribničkom mostu osećao veću brigu, naročito posle poraza na Suvoboru i one noći uoči napada, nijednom, veruje, nije u sebi osećao takvu malodušnost, klonulost, strepnju kao sada. Obuzela ga nekakva grozničava zloslutnost, nekakav strah od pobede. Zbila se ona, ta pobeda, i zbiva se mnogo lakše i brže no što je on očekivao u najdužim naletima nade i samouverenja. A sve te čovekove pobede, oseća i sluti, prema svojoj veličini i značaju, prema žrtvama i muci uloženima u njih, imaju u sebi i jedan svoj zakon pravde: osvetu nad pobednikom. Svoju naknadnu cenu. Cenu za bol i patnju poraženog. Kaznu nad pobednikom za njegovu radost. Kojom to ucenom Prva armija treba da plati tolike uspehe u bitki, iako ona nije vođena za ratnu pobedu i ratnu slavu, nego za opstanak srpskog naroda? Čime on mora da bude kažnjen za pobedu nad feldcajgmajsterom Oskarom Poćorekom, koga je

Beč proslavio za pobedu nad Srbijom? Utrnuo, sedi za stolom nepomičan; pokrene se kad pripaljuje i gasi cigaretu koju puši držeći je prilepljenu za donju usnu. Šake mu zaboravljeno leže na stolu; zuri u tmurno, nisko nebo prislonjeno uz prozor. Dok je Poćorek ispoljavao samo pobedničku volju i mislio logikom jačega, on je i mogao da mu predvidi namere. Ali sada Oskar Poćorek ne misli samo kako misli komandant u defanzivi, komandant čiji je front probijen i čija demoralisana vojska, odstupajući, ubija žene, decu, starce po selima; volja Oskara Poćoreka sada se samo osvetom hrani. Jer on je pobednik čija se pobeda za tri dana neočekivano pretvorila u poraz; on je komandant koga mora da muči taština, sramota, očaj. Sada mu se ne mogu predvideti namere. Jutrošnji izveštaji iz divizija o izjavama zarobljenika sasvim su suprotni: Dalmatinac, narednik, tvrdi da su do nogu potučeni i da beže tako da ih ne možemo stići do Save; a Austrijanac, aktivni kapetan i komandant bataljona, izjavljuje da su njihovi neuspesi rezultat trenutne iscrpljenosti i proređenosti trupa; ali, ovih dana pristižu sveže trupe i armijske rezerve, pa sutraprekosutra stupaju u kontranapad. U izjavi toga Dalmatinca mnogo više ima ljubavi za Srbe i želje za njihovom pobedom no dokaza o austrijskom porazu; u izjavi Austrijanca, kapetana, vidi se mržnja, pretnja, želja za osvetom. Ne sme se ni jednom ni drugom verovati. Šta je sada najmanji rizik? Nije se plašio rizika da napusti Suvoborski venac i donese odluku da krene u ofanzivu kad je poraz Srbije bio blizak i neminovan za sve koji su iz vidljivog stanja izvodili zaključke. Zašto se sada plaši rizika kad najveći broj činjenica i opšte stanje nameću zaključak da je pobeda Srbije neminovna i skora? Ali on nije ni one odluke s velikim rizikom donosio samo na osnovu vidljivih činjenica i opšteg stanja, Kuda da krene armiju? Na zapad, da spreči Poćorekovo povlačenje ka Drini, ili da ga odbaci ka Šapcu, ka severoistoku i severu? Ako s celom armijom siđe u kolubarsku dolinu a Poćorek krene u kontraofanzivu? Teškim korakom ulazi Hadžić i s mnogo reči saopštava izveštaje iz divizija, koji i dalje samo o pobedi svedoče. Odlučuje da ga ukori zbog štapskog optimizma, ali mu ovaj čita naređenje Vrhovne komande po kome Prva armija ceo svoj front treba da okrene ka zapadu. Iako se tom naredbom rešava njegova najteža briga, armija se sabija, skraćuje front, dobija rezervu, on ne oseća olakšanje, ni da je neizvesnost manja. Što Hadžić ubedljivije tumači tu odluku Vrhovne komande, ona mu se čini sve nerazumnijom. Da bi opet ostao sam, naređuje Hadžiću da odmah počne s pripremama za premeštaj Štaba armije u Boljkovce.

Posle rata, svi će profesori biti pametniji komandanti i veći stratezi od njega. Svi će pitomci Vojne akademije na ispitima tačno odgovarati šta je komandant Prve srpske armije morao da učini sedmoga decembra hiljadu devet stotina četrnaeste. Od početka ofanzive, on napisa najkraću zapovest komandantima divizija; i drukčiju od svih dotadašnjih: obrati se svakom komandantu posebice. Jer, od juče ne zvone njihovi telefoni: preko Suvobora otišli za divizijama. Zahteva da mu se odgovori po prijemu naredbe. Ni to nije činio odavno. Ustaje od stola, celo ga telo boli od ukočenosti, i lagano, kostoboljno, prilazi prozoru da pogleda Rudnik i Vujan u sutonu.

17 Kako se Moravska divizija primiče Kolubari, silazeći niz gukoške strane, bitke su sve kraće i ređe, kolone zarobljenika sve duže, plen sve bogatiji, raznovrsniji, nepoznatiji srpskim vojnicima. U Konjičkom eskadronu Adam Katić je, možda, jedini tužan, sve nespokojniji: trne mu nada da će se meću zarobljenicima i plenom naći konjica ili švapski štab divizije gde bi, po njegovom uverenju, Dragan jedino mogao biti. Umesto takvog plena i takvih zarobljenika, njegov eskadron redovno zarobljava gomile kaljavih i bednih pešaka, svakojaku komoru s nekakvim ogromnim mršavim kljusinama koje ne mogu da se iščupaju iz blata, pa u jarcima stoje nepomične ili kao goveda leže u poleđenim barama. Konji koje su zarobili a nisu iz komore takvi su da mu samo izazivaju prezir prema Austro-Ugarskoj Carevini. Adam Katić nikako ne može da se raduje i uživa u ponosu što je za zarobljavanje neprijateljskog voda na Rajcu, za „osvedočeno junaštvo", predložen da se odlikuje Obilićevom zlatnom medaljom i unapredi u kaplarski čin, kako je to komandant Stošović saopštio pred postrojenim eskadronom. Nema u sebi želje ni da se, pomalo likujući, osmehne onom bombondžiji, potporučniku Tomiću, koji posle Rajca izbegava susrete s njim. Odlikovanju i unapređenju ne raduje se Adam ne samo zbog tuge za Draganom nego i zato što ne oseća da je na Rajcu učinio nešto što zaslužuje Obilićevu zlatnu medalju za hrabrost; smatra da je bar u desetak borbi takvo odlikovanje s mnogo više razloga zaslužio, a to niko od oficira nije ni primetio. Kad razmišlja šta će od tog „osvedočenog junaštva" ispričati dedi i ocu, možda Nataliji i Višnji, ako ne bude lagao, on ih može samo nasmejati: kako je svu noć na proplanku i snegu, kao da okreće moravski dolap, jahao oko one gomile usronja, zarobljenika, uplašeniji od njih. Tom medaljom jedino može malo Aleksi Dačiću da utiša galamu i pobode mu nos u zemlju. Ako se sretnu živi. Ali, ako ga bude pitao za šta je odlikovan, neće mu sakriti. Mrzi ga da laže. Ne vidi ni zašto bi o tom svom ratovanju bilo šta lagao kada se on sa svojom dvadeset i jednom godinom zasvagda uverio: jedino žena zaslužuje da se laže. Izgoni iz sebe sva prerovska sećanja i, kad nije u borbi, on se neprestano

mota oko zarobljenika, meću njima traži Bosance i Hrvate, nudi ih duvanom, hlebom, rakijom da ih oslobodi straha i odobrovolji za odgovor na pitanje: Da li je negde neko od vas video ovih dana jednog mnogo lepog konja? Vranca. Baš lijepog tražiš? Lepog, kažem. Tako lepog da mora da se gleda i zapamti. Ih, brate moj. Koliko je lijepih konja u carskoj vojsci. Gde si ti to video tolike lepe konje? Kako su ti to lepi? Pa bješe ih koliko ti duša hoće dok ne pljusnuše vode i dok ne krenusmo uz ove vaše planinčine. Od tada, ni čovjek ne liči na čovjeka, ni konj na konja. A jesi li ti video nekog srpskog konja a da je lep? Vranac s belim cvetom na čelu i putastim kičicama. Alaha mi ne vidjeh. Mi smo vam samo rogatu marvu vatali. Stane da im pripoveda kako izgleda Dragan; zarobljenici ga pažljivo slušaju; jedino ga oni s pažnjom slušaju dok govori o svom izgubljenom konju. Tako dok ne naiđe komandir, pa smrknuto zaćuti. I opet, kad god može, prilazi svakoj novoj koloni zarobljenika, nutka ih duvanom i rakijom, pita: Ljudi, izmeću Rajca i Suvobora vide li neko jednog mnogo lepog vranca? Putastog, s velikim belim cvetom na čelu. Zarobljenici se zgledaju, okreću glavu, ne razumeju ga; jedino neki Hrvati i Česi jedva čekaju da kažu šta znaju. I više. Kad baš sasvim neslano lažu, on pljune i pođe dalje. I nestrpljivo čeka komandu za pokret, ka Kolubari i Valjevu. Najviše se nada ulasku u Valjevo: tu su štabovi divizija, pukovnici, generali, tu bi među njima mogao biti i Dragan.

18 Čim iziđoše iz Gukoša, generala Mišića sa operativnim delom Štaba armije i konjičkim vodom kao pratnjom sustiže ordonans s depešama Vrhovne komande. Pred prevrnutim švapskim municijskim kolima s pobijenim konjima i gomilicama rasute pešadijske municije po blatu, general se, ne sjahujući, zaustavi da pročita depeše. Kraljevskim rečima, izdašnim pohvalama, vrhovni komandant, prestolonaslednik Aleksandar unapređuje ga u čin vojvode. Ne skida pogled sa depeše od udara oštre, vrele malaksalosti. Ne čini mu se da je samo od radosti; nešto mu je drugo, neznano u duši, i mutno, kršno u glavi. Strah te nečeg, Živojine? S početka svoga puta čuje majku. Podiže pogled: Baćinac izmiče u daljinu i tone među planinama ka Drini. Izvolite, gospodine vojvodo! Osmehnut i uzbuđen, ordonans mu pruži vojvodsku palicu, a žagor oduševljenja ispuni put među visokim vrzinama; neko od oficira poče da puca iz revolvera. To veselje i ti pucnji raspršuju mu maglu sa zavičaja, sabiraju ga ponovo u uobičajenu strogost. Kaže oštro: Dragutine, uzmi to i turi u ranac! — okreće se oficirima: — Gospodo, nije dobro kad Vrhovna komanda žuri sa odlikovanjima. Potera konja brzim korakom niz razlokan put, zakrčen austrijskim porazom; to je onaj put kojim je kroz bežaniju i srpski poraz jedva prošao automobilom da u Mionici primi komandu nad Prvom armijom. Sad, sa gukoških strana, vidi: Opet se iskrenula Srbija, ali sada ka severu i zapadu, nagnula se ka Savi i Drini, prosipajući s Rudnika, Suvobora i Maljena Balkansku vojsku AustroUgarske Carevine, koja sumanuto beži pred sve ređim a gnevnim i osvetnim kuršumima Prve armije; za vojskama se razastire studna, izubijana tišina pod niskim, tamnim nebom iz koga samo što nije sunuo sneg da sahrani poubijane ljude i stoku, zaravna rovove i rupčage od granata, zatrpa puteve kojima je prošao rat. Sve sporije ide putem zakrčenim prevrnutim automobilima, polomljenim

kolima i fijakerima, topovima i karama, poljskim pekarnicama, sanitetskim kolima punim ostavljenih ranjenika, mrtvih ili na samrti. Jaše lagano zaobilazeći leševe vojnika i konja, pobacane puške i pionirski alat, razbacane sanduke vojnih arhiva. Gleda to i mučno mu je u duši. Toliko mu je mučno da prvi put otkako prolazi ovim drumom ne želi da zastane i od divlje kruške, pod kojom je polagao kapetanski ispit, pogleda Baćinac i svoje rodno selo Struganik. Baćinac mu se, sav u ubojima, razdrta vrha, vrani nekim umorom. Po Podgorini i kolubarskoj dolini, od karteča i razornih granata razbežala se sela; poubijane kuće se izvrnule i belasaju po sagorelim šljivicima i zabranima. Kolubara se grči u blatu polja, iskidana kao smuk kosom prestravljenog kosača. Od bitaka je i vetar postradao; vrzine i međaši miruju kao skamenjeni. Nigde ptice. Po nebu i polju željno traži vranu. Ako što pre ne padne sneg, ljudi neće smeti da idu putevima; dok šume i voćnjaci ne ozelene i list obuče Srbiju, ova tišina što ostade iza onolikog poloma i danju i noću će ih podjednako plašiti. Nailazi na trećepozivce, seljanke i starce koji po putu sabiraju ratni plen: gomilaju puške i sanduke s municijom i sanitetskim materijalom, preturaju po izvrnutim komorskim kolima. Čine to sasvim lagano, ćuteći. Ne osvrću se na njega i njegovu pratnju. U selu, s polomljenim vratnicama i pogorelim plotovima, s vratima kuća što zjape mrklinom, nigde pas da zalaje, niotkud govedo da mukne, ni petao da vikne u toj ponornoj tišini kroz koju se muči i krčka u glibu put, pretovaren neredom i rugobama ratnog poraza. Ništa na svetu nema takvu snagu za nered i besmisao kao vojska u strahu i osveti; ništa zemlju tako ne nagrdi kao bežanje vojske. Osim tišine pred njim, šta mu je još pobeda? Po jarcima, uz vrzine, leže i sede, kaljavi i dronjavi, austrougarski zarobljenici; puške, da se vide, pobacali preda se, na put. Kako on s pratnjom nailazi, tako oni ustaju pognutih glava i opuštenih ruku; ranjenici samo pridignu glavu pa klonu u vrzinu, u sasušen burjan i ostrik. Za leđima mu, na frontu Treće armije, počinje široka bitka topova; njihova grmljavina presipa se u tišinu zamuklog bojišta njegove armije. Zastali su Šturm i Stepa. Stepa naročito, opasno su zastali. Nisu mogli napred. A on prekjuče nije smeo. Nedostajala mu smelost za rizik velike pobede. I Kajafu onemogućavao da dovrši podvig. Gospodine vojvodo, u ovom šljiviku ste vi mene spasli velikih batina — govori mu tiho, u poverenju Dragutin, a konja priterao uz njegovog da im se noge češu.

On dugo ćuti, mršti se, i još nešto oseća što ni sebi ne voli da prizna: prvi put mu se neko obraća kao vojvodi. I to Dragutin. Možda je dobro što je baš Dragutin. Tako je, Dragutine. Uz onu šljivu, više one rupčage od granate, stajao si kad sam te ugledao iz automobila. U prvoj crkvi koju vidim, moram da upalim sveću mom komandiru. Onome potporučniku što te onako zlikovački tukao opasačem? Njemu, nesrećniku. Poginuo na Rajcu, rekoše mi, pre tri dana. Od granate. Nisu imali šta da sahrane. A bio mnogo lep mladić, bog da mu dušu prosti. Vojvoda Mišić se lednu: možda je i on malo kriv za njegovu smrt. Ni sam bog ne zna za koliko je smrti on krivac. Krivac i saučesnik. I u moje ime, Dragutine, upali jednu sveću tvom komandiru — kaže tronuto i zamisli se: koje su mu sve naredbe bile pogrešne otkako je primio komandu nad Prvom armijom? Po kojoj su mu zapovesti ginuli vojnici bez nužde i smisla? Obnevide: nekoliko skršenih fijakera, preturen automobil i troja kola puna mrtvih ranjenika, Austrijanaca. Stao bi, seo u vrzinu i prisetio se svih bitaka koje nije morao da vodi. Svi pred njim zastaju: sredovečna seljanka, s puškom preko ramena, stoji pred gomilom unezverenih Austrijanaca bednog izgleda, bez oružja. Evo vam ovi posrani zlikovci, pa radite s njima šta vam je volja — govori žena Hadžiću. A kako ti zarobi toliko Švaba? — pita je Hadžić. Nisam ja njih zarobila, gospodine oficiru. Izvukli se jutros iz neke jaruge, pa mi banuše u avliju i puškama me primoraše da ih sprovedem u Mionicu. U srpski štab. Nešto naški natuca onaj mali, žgoljavi. I šta sam, gospodine, mogla? Čovek mi u Četrnaestom puku, ako je živ. Deca mi pred Švabama prhnuše ka Suvoboru, još ne znam da li su živa. Njihov oficir, dva dana uoči povratka naše vojske, ubi mi svekra pištoljem što mu zaklao mršavu ovcu. I eto, ja moradoh da ih sprovodim u Mionicu. Kad videše vas, oni pobacaše puške, a sad, bajagi, ja sam ih zarobila. I jesi ih ti, sestro, zarobila! — kaže veselo Hadžić. A šta će meni da ih zarobljavam, bog ih nagrdio! Nek se samo tornjaju iz Srbije što pre, da ih više ne gledamo. Evo vam ova prokleta puščetina, a ja odoh kući.

Žena spusti pušku u jarak, preskoči vrzinu i uputi se njivama ka selu. Švabe stoje u glibu i zveraju u oficire. Neka ih đavo nosi! Nek se tornjaju kud znaju. Produžimo, Hadžiću — kaže jetko vojvoda Mišić; mamuznu konja da što pre prođe pored Švaba koji se zgomilavaju u jarku. U Mionici zastaju pred mehanom u kojoj je od generala Bojovića primio komandu nad Prvom armijom. Nekoliko postarijih meštana iziđe iz mehane; poskidaše šešire i šubare i povikaše uzbuđeno: Slava i hvala srpskoj vojsci! Živeo nam, Živojine Mišiću! Otpozdravlja im vojnički i ćutke, sećajući se onih svojih sapetih, klecavih koraka od Prestolonaslednikovog automobila do praga mehane prepune civila koji su zbog povlačenja grdili generala Bojovića. Nećemo sada tu. Idemo u drugu mehanu. U opštinu ćemo — kaže i polazi ka ribničkom mostu, na kome je dobio prvu bitku za Prvu armiju: bitku protiv haosa; kad je razlučio strah izbeglica od straha vojnika; kad je začeo nekakav poredak u velikoj nesreći. Nikad se strmijim putem nije uspinjao nego ovom ravnicom od mehane do mosta; sa celim putem od Rudnika do Mionice na leđima. Iz avlija izlaze žene, deca, starci, pozdravljaju ga, nešto mu dovikuju; ne čuje ih od one grmljavine topova kod Brežđa, blejanja ovaca i mukanja goveda preko Ribnice, vike i psovke pred zakrčenim mostom, sa obale Ribnice, pre dvadeset i četiri dana. Telom mu struji jeza od sećanja na prolaženje onim usekom u sabijenoj gomili vojnika i izbeglica, onim levkom u sutonu što se lagano otvarao i širio pred njim, da bi sa Spasićem i Dragutinom prešao praznim mostom nad hučnom Ribnicom i naredio postrojavanje vojske na obali, na kiši, u sutonu, u blatu kupusišta. Šta bi se sada dogodilo kad bi Dragutin zasvirao u sviralu? Kameni most tutnji od bata konjskih kopita: pod šinjelom mu krupnija drhtavica. Da Dragutin zasvira? Pogleda ga: zamišljen je, lice mu tužno. Seća li se svoje svirke na koju su očajni vojnici pucali iz mraka? Dragutine, jesi li se mnogo uplašio onih kuršuma iz mraka kad si ovde svirao u sviralu? Nisam, gospodine vojvodo. Nisam mogao da se uplašim. Bio mi takav dan. A ipak si mogao da sviraš. Ne znam, bogami, šta mi je bilo. Sad me pred vama malko i sramota zbog one svirke u onolikoj nesreći. Ne znam šta mi bi. Vojvoda Mišić ponavlja u sebi: „Ne znam šta mi bi." To je, možda, ono

pravo. Ni ja ne znam šta mi bi. Da pođem protiv onolike bezglavije, onolikog očaja pred mostom. Na obali mutnjikave Ribnice, u kupusištu, gde se od rulje koja je bežala stvarao i postrojavao bataljon, iz haosa nicao poredak, leži desetak poubijanih rasutih po glibu i kupusnom lišću: seljanke, dečaci, gologlavi starci. Šubare im okačene na vrbama. Ubice se poigrale mrtvacima ili htele da zastraše prolaznike? Zaustavlja konja. Svi staju. Kao da su ih zatekli da kradu kupus u dvorskoj bašti Franje Josifa — kaže gnevno jedan od oficira. Polazi da se ne nastavi razgovor za njegovim lećima. Iz avlija istrčavaju na put žene u crnini, dečurlija, starci, koji uzvikuju: Živela srpska vojska! Živeli naši oslobodioci! — i čim ga prepoznaju: — Živeo naš general Živojin Mišić! Želi da im se makar osmehne. Ali na kućama, ispod streha, vise crni barjaci. Kao da nema kuće bez crnog barjaka. Pozdravlja ih vojnički, jedva se drži u sedlu od dugog jahanja i nagle klonulosti. U zapovesti armiji za sutrašnji dan reći: Gonite ih bez stanka do Drine i Save. Gonite ih do poslednjeg daha. Kaznite surovo austrijsku Kaznenu ekspediciju. Kaznite ih što su došli da nas kazne zato što smo odlučni da postojimo. Meštani istrčavaju na put; muškarci nose ibrike s rakijom, žene hleb, jabuke i suve šljive u keceljama. Kad ga prepoznaju, izvikuju njegovo ime. Kaznite ih, ali pravedno. Pobeda bez pravde u sebi, nije pobeda. Ko samo mrzi, ne može biti pravedan. A može li se, i kako, u ovim danima biti pravedan? Prolazi pored avlije u kojoj je pred kućom desetak žena opkolilo neobojen sanduk s mrtvacem; žene promuklo nariču; deca stoje pripijena uza zid kuće; jedan jedini muškarac nadneo se nad glavu mrtvaca držeći sveću. Kako biti pravedan posle ovolike smrti? Jedva dočeka da sjaše pred mioničkom opštinom. Starci, plačući, ljube oficire i konje, zagrcnuto i isprekidano izvikuju njegovo ime; pozdravljaju se, dugo mu zadržavaju ruku; dotrčavaju deca da mu dodirnu krajeve generalskog šinjela. Red je da im nešto kaže, a ne zna tu pravu reč. Sve što pomisli, nije ono pravo, pa žurno uđe u opštinu. Zaustavlja ga smrad ljudskog izmeta po ciglanom hodniku. I to umedoste, kaže glasno. Spolja ljudi dovikuju da iziđe iz opštine dok se ne počisti od švapske balege. Nisu se nadali da će tako brzo neko od naše vojske ući u opštinu; predsednik

izbegao pred ulazak Švaba, dobošara ubili istog dana što nije hteo ili mogao glasno da izviče okupatorsko naređenje švapskog komandanta. Uđe u prvu kancelariju i odmah sede na klupu na kojoj su, nekad u miru, sedeli molioci i krivci. Na kancelarijskom stolu, za kojim je, verovatno, sedeo predsednik opštine, nekoliko praznih konzervi, iscepane novine, neispijena flaša. Ađutant Spasić mu hitro prinosi stolicu; on odmahnu rukom: I ovde su sedeli ljudi — kaže ponižen i zagledan u modre gaće, pocepane bele čarape na slami u ćošku, pored slomljenog rama slike kralja Petra. Dragutin to žurno kupi i iznosi napolje. Pogleda u sat: tri po podne. Mogao bi za videla da stigne u Struganik, kući. Da vidi šta je ostalo i ko je živ od njegove velike familije. Najpre će na majčin grob. Da je živa, ona se ne bi danas obradovala sinu vojvodi. Ne bi. Oči bi joj se nalile suzama, usta zgrčila u ćutanje. Koliko se zadržavamo ovde, gospodine generale? Izvinite, vojvodo. Nisam još odlučio, Hadžiću. Da se malo odmorim. Molim vas, naredite što pre da posahranjuju one leševe kod mosta. Ostaje sam i pripaljuje cigaretu. Pred opštinom raste žagor i veselje naroda. Izvikuju njegovo ime. Traže da ga vide. Na njega sleće zvonjava sa mioničke crkve. Zna dobro taj svetli, raspevani glas zvona sa mioničke crkve koji je slušao sa Baćinca, nedeljom i praznikom. Oslanja se uza zid i žmuri: neće večeras u Valjevo. Odavde će pravo na majčin grob. Da u sutonu malo poćuti uz njen nadgrobni kamen, uzan, poguren, kao ona živa. Spustiće dlanove na njenu humku, utonulu u travi.

19 Ivan Katić bez naočara stoji pored Alekse Dačića u sredini streljačkog stroja svog voda, u ukopu poljskog puta i zuri u izmaglinu golog polja, kojim vrluda izdužen pramen tame na tamnom horizontu vida. Gde su sada, Aleksa? Na puškomet od nas. Sad prelaze neke vrzine. A koliko ih je? Naroda, rekao bih, ima stotinak. A Švaba, ne znam, da im mater božju! Valjda isto stotinu. Ivan se prislanja uz obalu puta i kroz tanku vrzinu još napregnutije se zagleda u nemiran pramen tame što se sliva i razliva u sivilu neba, u tami drveća, vrzina, kose. Kao da sanja. Polje i jeste i nije polje. Strah nije pravi strah; bol na čelu nije istinski bol. Kao što ni ovaj dan nije kao svi dosadašnji, zapamćeni. Jer ovaj dan nije ni svitao; noć je za sobom odnela zoru i svitanje, a ostavila punu mehanu pobijenih Austrijanaca i Srba, leševe konja iza mehane, po jarcima ubijene devojke, žene, dečake. U stvari, njemu se i noć skršila pre gubljenja naočara, u prepadu na štab nekakve austrijske alpinske brigade, komoru i bolnicu: u onom groznom gušanju i udaranju kundacima i bajonetima po mraku, u jurnjavi za švapskim oficirima što su bežali meću ranjenike, pa se u mraku udaralo na svaki jauk i glas. Taj mukli i vreli kovitlac nečim ga tresnuo po glavi, stakla su eksplodirala kao bombe, pa je sve utrnulo i umuklo. Kad je osetio mokro po licu i ugledao upaljene fenjere, bio je u naručju Alekse Dačića, koji je nekog psovao i spuštao ga u školsku skamiju. Spazio je školsku tablu, osvetljenu fenjerom, i učitelja pored nje, u uniformi austrijskog oficira. Kakav san! Razred je strahovito galamio, kao pred raspust. „Podigni glavu da te previjemo", budio ga Aleksa Dačić. „Dede, vodniče. Tresnuo te neko kundakom." „A naočare?" jeknuo je i skočio pre no što je proverio rukama. „Gde su mi naočare?" uspravio se meću skamijama. Aleksa je, držeći fenjer, blenuo u

njega i psovao nešto; galama u učionici naglo se utišala. Austrijski oficir s naočarima stajao je prislonjen uz tablu. „Gde su mi naočare?" uhvatio je Aleksu za prsa. Njega nije čuo, neko od vojnika je huknuo: „Uh, bog te božji! Vodnik izgubio naočare!" Obema šakama prešao preko lica da proveri; dugo je držao šake na očima. A nije mogao da zaplače u tolikoj nesreći. Kad je pomerio šake s lica, uza zid pored školske table stajali su austrijski oficiri; nije im jasno video lica, ali je najviši meću njima imao naočare. Zagledao se u toga srećnog čoveka, a neki vojnik je prišao tom srećnom čoveku i vrlo pažljivim, nežnim pokretom, kao njemu mama u postelji i onom snu, skinuo mu naočare i pružio ih njemu: „Vodniče, vidi je l' ti valjaju ove švapske?" Zar čoveku da uzme naočare? „Ne valjaju", rekao bez premišljanja, čudeći se ravnodušnosti austrijskog oficira kome je vojnik skinuo naočare. Seo je u skamiju i zagledao se u školsku tablu osvetljenu fenjerom. Izmeću ostalog, setio se i Ivanke Ilić, ali bez tuge, kao da sanja; prisećao se onih domaćih zadataka iz matematike koje joj je izradio u svesci po koju nije došla. Vojnici su šaputali stražareći oko zarobljenih oficira. Aleksa je snuždeno, kao najveća neznalica u razredu, sedeo u poslednjoj skamiji. Možda je sve ovo san? Lupio je šakom po skamiji i toj gospodi oficirima što stoje pored školske table zaželeo da naredi: „Uzmite kredu i sunđer i pišite: x2+y2— x=4 x+y=1..." A šta se sada događa, Aleksa? Narod se komeša, spazio nas. Hoće da beži. Švabe ih sačekuju bajonetima, jarko im sunce! Ne može niko da pobegne. Čuješ li vrisak? To čujem. I nemačke komande. Ovaj dan je već bio nastupio kad ga Aleksa izveo iz učionice i ostavio ga uz neko drvo da posmatra gomilice mraka rasute oko škole. Vratio se s krčagom: „Vodniče, dajem ti reč da ću do Drine da ti zarobim naočare. Ne vratio se u Prerovo ako ti ne zarobim naočare. A sad se umij. Sav si krvav. Jesu li te to kundakom tresnuli po čelu?"

„Nemam pojma." Umio se, zaboleo ga uboj na čelu. Onda je pogledao po školskom dvorištu: one gomilice mraka bile su pobijeni Austrijanci. Čuo galamu i pošao ka njoj da potraži Savu Marića: dan se, ipak, zašareneo po jarcima. Prišao jarku i uverio se: nekoliko ubijenih žena i devojaka; jedan dečak uz vratnice. „Kad su to učinili?" pitao se glasno, a valjda mu je starica oslonjena na plot odgovorila: „Noćas, pred vaš dolazak." „A zašto?" „Sila i zlo pod jednom su kapom, sinko." Zaželeo je da jasno vidi lice toj ženi i pošao ka njoj, a ona zbog nečega požurila niz put. Tada se on oslonio na plot: iz gomile vojnika obe ratujuće strane, vikao je Sava Marić: „Ne dozvoljavam da se Švabama skidaju cokule i šinjeli! Samo ćebad i šatorska krila možete da im uzmete!" „A mi, vodniče, da idemo bosi do Drine?" „Bosi, nego šta! Bos ideš po svojoj zemlji i za svoju slobodu!" „Oni nam pobiše narod, pogledaj jarak. Sve opljačkaše. U ovolikom selu ne možeš kilo brašna da nađeš!" „Slušaj, Stevane. Hoću da se neko od ovih Švaba posrami pred nama! Posrami što sebe ne poštuje. I pokaje za svoja zlodela. Mi smo ozbiljni ljudi, brajko moj!" „Mi smo slepi ljudi, Savo Mariću!" uzviknuo je iz jarka, pošao natrag, ka školi, dozvao Aleksu Dačića: „Hoćeš li ti, Aleksa, biti uz mene dok mi otac ne pošalje naočare?" „Kako da neću, vodniče. Mi smo Prerovci, bre! Mi smo komšije." Od tih reči je zanemeo: pobeđena je Austro-Ugarska, nastaje mir. Navirale su mu krupne reči i veliki zaključci o ljudima. Mogao je samo svojoj svesci da ih kaže, ali je dotrčao komandirov posilni i poveo ih u kuću: „Vidiš li ti da komanduješ vodom, Katiću?" „Vidim." „Onda odmah izići s vodom na kraj sela. Iz susednog sela bataljon Švaba krenuo na nas. Hoće da odrobe štab." Ivan Katić zuri u gomilice koje nariču, kukaju, deru se: „Forverc! Forverc!"

A šta se sada događa, Aleksa? Dečurlija se uzmuvala, hoće da beže. Čujete li kako se deru? A koliko su daleko, Aleksa? Nema više od dvesta koraka. Niko da ne puca bez moje komande! — viče Ivan Katić i pita tiho: — Je li tako, Aleksa? Kako da pucamo u svoj narod? Vidiš li dečurliju? Da su samo žene i oni stari bogalji. Žene nariču, zapomažu, s ruba njegovog vida: Šta ono rade, Aleksa? Švabe hvataju žene za ramena i guraju preda se. Vide li se Švabama glave, da ih gađamo u glave? Kako da mu pogodiš glavu, jarko mu sunce, kad se on sagao i krije se iza žene? Biju li ono decu? Biju. Svaki uhvatio po jedno pa ga gura kao ovnića pred sobom. A deca nas opazila. I žene. Zato se i deru. A što Švabe pucaju? Dva oficira idu za njima i pucaju iz revolvera. Eno, Švabe uzimaju decu u naručje. Jao, Katiću, šta je ovo danas? Šta čekate, sinovi? Pucajte! Ko to viče, Aleksa? Starac neki. Nesrećnik. Ala ga koka kundakom! Pa gađaj toga Švabu! Nišani u njega. Kako da gađam kad ću tim kuršumom i dve žene da nanižem? Šta da radimo, vodniče? Da bežimo, vodniče? Kako da pucamo u narod? — dovikuju mu vojnici. Kuknjava se primiče, vriska, nemačke psovke. Sačekaćemo ih i jurnuti s bajonetima! — Ivan Katić odgovara vojnicima. Polje se smrklo od kuknjave, pritisnuto nebom. Šta čekaš, srpska vojsko? Udri, neka nas svih nema! To je onaj isti starac, Aleksa? Isti. A jedna žena se smeje. Poludela, verovatno. Ona u sredini, u beloj

marami. Deca stavljaju šake na oči. A Švabe se kriju iza njih. Da bežimo, Ivane? Sinovi, Srbi, pucajte! Aleksa, ja ću s prvom desetinom da im zađem s boka. A ti ne otvaraj vatru dok im ja ne pripucam s leđa. Dockan, vodniče. Nije dockan. Prva desetina, za mnom! Ja ću. Ti ne vidiš. Vidim. Vidim, Aleksa. Ivan Katić potrča ukopom puta, praćen nekolicinom vojnika. Aleksa Dačić očajan psuje, ne zna šta da čini. Nišani u oficira koji je malo zaostao iza svog streljačkog stroja i gomilice naroda. Narod odjednom zamuče. Dve vojske nišane jedna na drugu preko glava žena, dece, staraca; nišane, ali ne otvaraju vatru. Aleksa Dačić odluči i povika: Ej, Švabe! Vratite se odakle ste pošli! Dajem vam poštenu reč, nećemo da pucamo! Oni stadoše. Ćute. I narod ćuti, stojeći na pedesetak koračaja ispred sprskih pušaka. Aleksa Dačić gleda gde je Ivan Katić. Ne vidi ga. Zagleda se u one pred sobom: iza glava žena i staraca miču se bajoneti uperenih švapskih pušaka. Ako opale, moramo i mi. Pobićemo narod. Opet povika: Čujte me, Švabe! Ako vi nećete da se vratite tamo odakle ste pošli, mi ćemo da se vratimo! Zakunite mi se u vašega cara da nećete pucati dok ne uđemo u selo! Švabe ćute. I narod ćuti. Prelete ih svraka, uznemiri se, polete uvis: Ivanova desetina na velikom odstojanju trči na Švabe, s leđa. Aleksa Dačić drži na nišanu oficira. Ivanova desetina povika: Ura! Švabe se uzmuvaše, narod zakuka, jurnu ka Aleksinoj desetini, poleže po njivi, Aleksa opali u oficira; u metežu, ne vidi da ga je pogodio. Komandova juriš. Poljem nasta jurnjava i ubijanje. Stiže s vodom i Sava Marić; dojuri v eskadron srpskih konjanika da goni Švabe po golom polju, zarobljava, ubija. Do sutona bi oslobođeno i selo odakle su Švabe poterale narod ispred sebe. Tišina sa sumrakom pade na opustošeno selo i premorenu vojsku. Aleksa

Dačić uplašeno povika: Gde je vodnik? Gde je Ivan Katić, jarko vam sunce?! — potrča od kuće do kuće, od vojnika do vojnika: — Kad ste ga poslednji put videli? Gde si ga video? Vojnici podižu ramena, ćute, ne znaju kad je nestao Ivan Katić. Niko nije video da je poginuo. Nekolicina tvrdi da su ga videli kad je za trojicom Švaba utrčao u veliki zabran. Potom ga nisu videli. Aleksa Dačić s nekolicinom vojnika stiže do tog velikog zabrana. Mrak je. Doziva ga. Tišina. Vojnici viču: Ivane! Vodniče! Uzimaju se za ruke i gaze lagano, pretražuju nogama, spotiču se o žbunje, dozivaju, ćute. Nekoliko puta u svim pravcima prelaze zabran. Staju na kraju. Tišina. Aleksa Dačić se odvaja, lagano se zariva u zabran, u tišinu i tamu. Glasno plače.

20 U svitanje Aleksa Dačić se ponovo vratio u zabran da traži Ivana. I u gustišu, ispod žbuna, pronašao Ivanov ranac. Nije mu se obradovao. Sedeći na panju, dugo ga držao na krilu odgonetajući zašto je skriven. Očigledno, nije bačen. Otvorio ga: sa gaćama i košuljom, sapunom, nekoliko suvih šljiva, bila je i sveščica u koju je, sećao se Aleksa, Ivan često nešto pisao i zurio. Uze da čita od treće stranice ne razabirajući svaku reč: „Idemo planinom ka bojištu i ćuteći slušamo vrevu i tutanj bitke. A tutanj je i u meni, bojište je i u meni. Tu u duši, u stablu volje, odlučiće se gotovo sve do čega mi je stalo. Ovo je provera našeg duha: „Neka bude što biti ne može". Utrobom osećam da to nije samo zavet našeg patriotskog zanosa. „Neka bude što biti ne može" — to je uslov našeg opstanka. Strašna cena! Kob naše sudbine. Neka kosmička nepravda pod čijom okrutnošću drhture i stare suvoborske bukve. Nije u ovom našem ratu samo reč o Srbiji, slobodi, ujedinjenju Južnih Slovena. U pitanju su čovekove, a ne državne granice. Na probi, u iskušenju ja sam, go čovek. Budemo li poraženi, onda će ljudska sudbina na našem tlu neminovno uzeti drugi tok. Krijemo oči jedan od drugog. Ne smemo da se pogledamo. Poginuću. Samo neka ne pogodi glavu. Strahovito mi je žao glave. Svejedno što nije nevina.

* Ako preživim rat, zaričem se da nikada neću izgovoriti reč — sreća. Blago Bogdanu što pati i za devojkom, Natalijom.

* Na Badnje veče, bio sam u sedmom razredu gimnazije, pitao me otac: — Ivane, veruješ li u Boga? Odgovorio sam odmah: — Ne verujem. — A ti si u to baš čvrsto ubeđen? — Jesam. — Ipak malo razmišljaj o tome. — Predlažeš li da budem pobožan? — Ne predlažem ti. Ali smatram da je Bog prvo veliko pitanje mladosti. Na njega se mora bez tuđe pomoći odgovarati sebi. Čovek najpre treba da se odredi prema Bogu, pa potom prema svetu. Nisam oca ni poslušao ni razumeo. Ni čitajući Paskala nisam razumeo Boga koga, po njemu, oseća srce, a ne razum. Sada pred švapski napad, ja stvarno osećam jednog Boga u srcu i oko dijafragme. Ali, to je Bog svih kukavica. Neću ga zbog straha! Kakve veze Bog može imati sa granatama i kuršumima švapskim?

* Čekamo komandu da jurišem povratimo jedno golo, snegom pokriveno brdo. Gledam vojnike: koliko li će nas poginuti za ovo bezimeno brdo i taj goli kamenjar? Da li je baš i ovo golo brdo — otadžbina? Da li su, bogamu, svi ćuvici, sve kose, svi potoci — naša otadžbina? Kao da i komandant bataljona major Gavrilo Stanković o tome još razmišlja. Mi čekamo da jurnemo u pogibiju. Izdržaću.

*

Sećam se, tata, jedne tvoje duge smračenosti koja je zabrinula mamu i uplašila Milenu i mene. ,Jesu li te opet napali u novinama?" usudio sam se da te pitam posle večere za kojom smo sve četvoro ćutali. Kada nas dvojica ostadosmo sami, ti mi pored ostalog reče da ljubav prema ljudima mogu javno i slobodno iskazivati samo pesnici. Ne znam šta sam ti kazao, ali znam da sam bio iznenađen tvojim rečima. A ti dodade: ,Zato što ljudi od pesnika ništa ne zahtevaju, a oni tom svojom ljubavlju ništa ne rizikuju. Kad, sine, osećaš potrebu da ljudima činiš dobro, onda to čini iz dužnosti. Jer dužnost ti omogućuje ponos i obezbeđuje neko poštovanje." Istinu si mi rekao. Rat, to je napad na čoveka iz svih pravaca!

* Pobi nas švapska artiljerija. Pobi nam komoru i ranjenike, raznese nam bataljon. Razori nam pašnjake i ćuvike, pokrši nam šljivare i šume. Mi nemamo ni granate da im uzvratimo. A Bogdan mi u očajanju kaže: — Svaka neravnopravnost, pa i u mogućnostima ubijanja, ponižava čoveka. Slažem se. Sve više se slažem sa socijalistima. Sem u njihovoj veri u budućnost. U toj im veri nikad neću biti vernik.

* Sve dok ubijaju, dok bilo s kojim razlogom ubijaju, ljudi ne zaslužuju poštovanje. Kukavica se gadim, a ni hrabri me ne ushićuju.

*

Mati, zašto me nisi naučila gladi? Zar ti je od tog nauka nešto bilo preče za moju budućnost?

* Smrznut čovekov mozak: Mrtav vojnik sa razbijenom glavom. Ne znam čime tako razbijenom da se vidi rumenkast i sleđen mozak. Rat, to je razbijanje glava. Prosipanje mozga. Ja sam, još se sećam, imao nekad nameru da na Sorboni odbranim disertaciju O Svetlom.

* Posle rata biće još više zlih ljudi. Nepošteni biće još nepošteniji. A nesrećni biće još nesrećniji. Jer svakoj ljudskoj moći i potrebi da čini zlo, i svakoj našoj muci i tuzi, rat dodaje razlog i pravo da budu veći, da budu uporniji no što jesu. Mi bismo sada i da brinemo ne samo kako da preživimo rat, nego i kako ćemo ovako zli i nesrećni živeti i postojati posle rata. Ali ratnici ne mogu da misle. Ne da im rat. Ako ne bih izdržao sve ovo, kako bih potom živeo?

* Bogdan me noćas šapatom upita: Veruješ li još uvek onom filosofu koji tvrdi da su najtiše reči one koje donose oluju i da misli koje dolaze golubijim nogama upravljaju svetom? Odgovorih mu: Znam da to nije istina, ali hoću da verujem.

Još to hoću.

* Bogdan i ja sve manje razgovaramo. Ne usuđujemo se da govorimo o onome o čemu smo u Skoplju po svu noć šaputali. Razboljevamo se od rata kao od kuge, kolere, ili sličnih smrtonosnih boleština. Mi se postepeno zaražujemo svirepošću i ubijanjem. A prikrivamo se ćutanjem. Ko ne bude ubijen, biće bolesnik, bogalj, ludak. Evropa će postati jedna nesaglediva bolnica i ludnica u kojoj će preživeli svoje lekare podaviti u nužnicima. I oni koji se rode posle rata, kako rastu i stižu za regrutaciju i vojsku, činiće sve da se razbole, da polude, pa da ih regrutne komisije moraju proglasiti nesposobnim za vojsku i rat. Ljudi će biti srećni što su bolesni i bogalji. To je jedina budućnost u koju sada mogu verovati. O tome sam večeras govorio Bogdanu dok smo se povlačili i pod austrijskim granatama lomili po potocima. A Bogdan ćuti. On tako ćuti kao da je odlučio da umre.

* U snegu do pojasa oslonjen sam na bukvu. Mraz ne da san. Umreti za san. Spavati, spavati, možda — sanjati! Da, tu je čvor! Jer u tom spavanju Smrtnom, kakvi bi snovi mogli doći Kad života ovo klupče odmotamo? Da li to reče onaj najpametniji princ koga je mučilo moranje da osveti oca? A šta bi taj Šekspirov princ rekao da je celu noć prestajao u snegu na Suvoboru?

* Mama, jutros sam video vaš! Uhvatio sam je na svom vratu. Imam ih bezbroj. Pošto malo spavamo, ne smetaju mi mnogo. Samo ih se gadim. Ne mogu ubijati vaši, pa makar me sveg oglodale.

* Kakva je to naivnost i bezumnost bila ta naša zanetost ratom kojim bismo osvetili Kosovo, oslobodili i ujedinili Srpstvo i sve Jugoslovene? Kako to da niko nije pisao i govorio da se to oslobođenje i ujedinjenje može dogoditi samo sa vašima, u gladi, u nesnu, u smrzavanju prstiju i ušiju? Fraziralo se o nekakvim jurišima, junačkim izgibijama, srpskoj krvi, slavnoj smrti. Obmanjivali su nas očevi i majke, učitelji i pesnici. Obmanjivali smo se kobno i glupo. To su bile naše ratne pripreme. Međutim, one nisu bile dovoljne ni za jedan juriš, ni za nekoliko minuta pod švapskim topovima.

* Užasan me strah obuzima od mojih misli. Majko, kad bi ti znala kolika opasnost boravi u mojoj glavi.

* Izdajnik je jedino ljudsko biće koje treba mrzeti. Ali tek posle rata, to jest, ako se ne postane izdajnik. Kakva vejavica! Ni u jednom romanu nije opisana. Možda će ona okončati rat.

* Od kada znam za sebe, bio sam nezadovoljan sobom. Sada to nisam! Svi oni mirnodopski razlozi besmisleni su mi sada. Stidim ih se. Ja zaista više ne znam šta sam. Ali znam da moram do kraja.

* Šta je to ljudsko dostojanstvo? Zar se sa mržnjom, bilo iz kojih pobuda, može biti dostojanstven?

* „Sila je kraljica sveta, a ne mišljenje." Tačno!

* Mokar sneg lagano pokriva leševe oko mene. Ne mogu da poverujem da se mrtvaci ne gade sebe. Haos je u našim vojničkim dušama. Držimo se još na nekoj tankoj niti svoje vere. Čovek, to je čudo vere. I čudovište vere!

* Svu noć sam razmišljao o samoubistvu. Da prekratim muke, strah, zimu, ne vidim drugo sredstvo. Svanulo je, verovatno će mi otpasti promrzle uši i prsti

na nogama, a ja nemam snage da učinim najlakše za svoje okončanje rata. I spas. Stoičari koji su preporučivali samoubistvo kao izlaz iz patnji, ako nisu bili podlaci, onda nisu imali pojma šta je patnja. Ne postoji patnja koja želi da se njome sve okonča. Ne postoji! To je moje najveće ratno otkriće.

* Za slobodu se bore generali, vlada, pozadina. Mi ovde, na bojištu, ratujemo za hleb, toplu sobu i san. Ginemo zato što ništa drugo ne možemo da činimo. Ginemo, jer to je, ipak, najlakše.

* Patnja rađa i inat. Postoji, nesumnjivo, srpski inat. A to ]e svojstvo koje i slabima i kukavicama daje snagu. Pa i veličinu!

* Sinoć je teško ranjen Bogdan Dragović. Odneli su ga nekuda. Obuzeo me strah kakav dotle nikad nisam osetio. Dugo sam plakao noćas. Za Bogdanom, još više za sobom. Da sam znao strane sveta, ja bih pre zore pobegao sa položaja. Noć sam proveo kao begunac. Osvanuo je tako tmušan dan da mi niko ne vidi oči, pa neće videti ni moju dezertersku dušu. Oče, ostavljam ti amanet: Savi Mariću i Aleksi Dačiću dužnik si za moj život posle 26. novembra 1914. Prošle noći vojnici su ubili komandira Luku Boga zato što se zarekao da više neće izdati nijednu naredbu za povlačenje. Da li je to zločin? Juče je ranjen i komandant bataljona major Gavrilo Stanković. Jedan oficir koji je svojim postojanjem opravdavao i ono najgore što /e vojska. On je neodoljivo ličio na čoveka koji zaslužuje poštovanje. Noćas nisam pobegao sa

položaja zato što me je bilo stid pred njim, ranjenim.

* Ljudi me čine zlim. Ljudi će me pretvoriti u lažova. Ne vrdaj! To znači: već si stvoren da takav budeš! Očajanje će me učiniti iskrenim.

* Kolona se gubi u magli, snegu, mraku. Tišina. Stalo je vreme. Zavidim bukvama. Zaklinjem se majkom: izdržaću!

* Čemu sve što sam bio, što jesam? Roditelji moji, zašto ste me rodili? — pitam vas sa Suvobora. U vama dobrim i pametnim, otkud tolika ravnodušnost da me stvorite?

* „Ničega, ničega nema tačnog osim ništavnosti svega onoga što mi je pojmljivo, u veličanstvenosti nečega neshvatljivog ali najvažnijeg." Još nisam ranjen, ali ni noćas nisam verovao da smrtno ranjenog Bolkonskog muči istina. U ratu muči jedna neizmerna tuga. Tamna, mnogo tamna.

* Ležali smo u snegu pri podnožju duge i gole kose. Više nas — Mađari i njihove vatrice. Mesec je na mahove cepao oblake i obasjavao snežne bregove. Tada bih pogledao u nebo i sećao se onog neba i onih oblaka koje je video ranjeni Bolkonski. Onda smo jurili preko debelog i poleđenog snega i pucali. Tupo su padali mrtvi. Jauci i krici obe vojske bili su istog glasa. Sa istim bolom. Ubijali smo se, ali se nismo mrzeli. Ubijali smo se iz straha. Dok se nismo umorili i popadali po snegu. Dve vojske su se na zaleđenom snegu i mesečini na mahove pomerale, držeći isto odstojanje. Pravili smo smrti mesto. Kad se čujemo, opet pucamo i jaučemo. Čim mesec zađe u oblake, lakše nam je. Pa smo opet jurišali sa drekom i istim jaucima. Ali nas mesec jarko obasja i mi jedan drugom jasno videsmo lica i prepadosmo se. Da se skrijemo, ukopasmo se u sneg.

* I po svim knjigama koje sam voleo, bije karteč. Ranjene su mi sve one velike misli i sve istinite i lepe reči koje sam učio napamet. Bogalj sam u sebi.

* Čim čovek može da ubije, bilo u ime čega da ubije, nema više pravih razloga ni za kakve muke savesti. Ako možemo da ubijemo čoveka, od kakvog su nam značaja istine? Ja sam maločas, izgleda mi, ubio čoveka.

* Narednici su tvorci nacionalne slave. Narednici su tvorci istorije. Narednici su tvorci nacionalne ideologije. Narednici su filosofi nacije. Narednici su pesnici nacije. Narednici su učitelji nacije. Nacija počiva na narednicima. I učiteljima. Učitelji nas uče kako se laže o otadžbini, narednici nas primoravaju da ginemo za nju. I ja sam narednik, a nisam sposoban za to. Učitelj svakako neću biti. Ni otac. Sa mnom, dakle, gine jedna otadžbina. Ako.

* Danas sam osetio nedoživljeno zadovoljstvo sobom. Bez komandirove naredbe, kao iz nekog ćefa, izišao sam iz rova, naredio vodu da stavi bajonete na puške i poveo vod na ćuvik po kome su se sinoć ušančile Švabe. Razjurio sam ih kao kokoši, a imao sam samo dva lakša ranjenika. Zaplenili smo mitraljez i desetak kutija peksimita i konzervi. Gotovo čitav čas uživali smo u trijumfu.

* Sedeći uz bukvu, na snegu, dok se smrkava i zamire bitka našeg puka, pitam se: Od kada postojim? Biće da postojim od časa kad sam se prvi put opekao na tatinoj cigareti. Niti je taj događaj slučajan, niti ga slučajno ja uzimam za svoj početak. Jer tada sam zaista pojmio tu bitnost: ne sme se sve uzeti u ruke. Taj žarić cigarete mi je utuvio u glavu da nas bol vreba iz svega oko nas. A kada sam se začudio zašto se tako grozno ujedaju psi što su se slučajno sreli pred našom kapijom, zaslutio sam da je život nešto mnogo opasno. A potom, sve do današnjeg našeg juriša u šumama Maljena, kontrajuriša naše braće u švapskim uniformama i međusobnog bodenja bajonetima, samo se obistinjavala ona slutnja nastala iz krvoločne borbe pasa. Život je, zaista, nešto

pseće i mnogo opasno.

* I prošle noći sam stigao da sanjam da sam izgubio naočare.

* Sada valjda znam šta je dobro, lepo, značajno u životu: znam šta je san. Propaganda protiv rata je bez ikakvog dejstva zato što ljude plaši smrću. Jer ljudi ne znaju šta je smrt. Ljude treba plašiti nesnom i tako sprečiti rat. Jer većina ljudi ipak zna šta je nesan. Od mraza pucaju bukve. Ne može da se diše. Ledi se u nozdrvama. Sve mi se čini da je nastupilo ledeno doba. Rat će, možda, postati nemoguć.

* Ja uviđam da je činjenje dobra ljudima stvar pameti i smelosti. Ovde u mojoj četi i na bojištu, dobri ljudi su baš oni najpametniji i najhrabriji. Aleksa mi ponekad zamuti ovaj zaključak. Ali, i opasno je činiti dobro. Liči na podvalu. Na lukavstvo. Na prkos. Često je i uvreda onome kome se čini. Ipak, moramo činiti dobro i kad nas ništa na to ne podstiče, i kad se to od nas ne zahteva. Ovde, u plitkim rovovima, kad mi je drug toliko daleko da ne mogu da mu dodirnem ruku, ja osećam: da bih se uverio da još uvek imam razum, treba nekome da učinim neko dobro. To je smelost koja me spasava da ne crknem od beznađa. Negde sam pročitao da je Niče rekao: „Dobri — ti ne mogu stvarati, ti su uvek početak kraja." A ja na Suvoboru verujem: Dobri su početak nepostojećeg. I slobode.

* Čovek se na sve svikne, tvrdi mi seljak i podnarednik Sava Marić. Smem li da pristanem na tu veru? Ako je Sava u pravu, onda zlu nema granice. Nemoguće je oslobođenje od ressentiment-a koje je Niče smatrao temeljnim svojstvom pravog čoveka, to jest, nekakvog natčoveka. Šta li ću ja postati ako me ne ubiju? Strahovito sam radoznao kakav ću gad biti posle rata. Šta će me zanimati, čime ću se baviti?

* Fatalizam je najkorisnija filosofija. Rešava čoveka svih ozbiljnih dilema. Ne čini ga odgovornim. Ukida slobodu. Gasi strah. Tu su filosofiju sigurno izumeli ratnici.

* Oče, kako to da mi nisi ni napomenuo da naš narod čini nešto mudrih i smelih i ostali koji ne misle, a mogu da trpe više od drveća na liticama?

* Niče je apsolutno u pravu: „Zabluda je kukavičluk!"

* U snu koji nije trajao ni nekoliko minuta, opet sam sanjao kako mi nečija ruka skida naočare i nestaje. Ja potrčah i tresnuh čelom o bukvu. Preko očiju

linu mi krv, probudi me bol.

* Ne hrabri, nego ravnodušni imaju pravo na nadmoćnost. Uostalom, vrlo često mi se čini da su hrabri vojnici postigli nekakvu osobitu ravnodušnost. Tom ravnodušnošću prosto prkosi moj vojnik Aleksa Dačić, seljak iz Prerova. Zbunjuje me nespremnošću da mi priča o dedi. Seljaci, ljudi prirode, sazdani na iskustvu, u najvećem broju poseduju moć ravnodušnosti. Mi što nosimo neke ideje u glavama, oslabili smo svoj životni koren. Ljudski soj kome su knjige glavno zanimanje, hleb i radost, mora izumreti.

* Šta li je s Bogdanom? Ubi me tuga.

* U zoru probudila me zima. Čas lice, čas leđa okretao sam ka vatri, ležeći na granju, koje mi je namestio Sava Marić. Taj čovek meni i svima u vodu čini dobra iz razloga koji me zbunjuje. On to odnekud zove poštovanje, a meni je za seljaka neuverljivo takvo obrazlaganje tolikog napora. Uviđam da je za Savu Marića poštovanje nešto mnogo šire i dublje no što se pod tim pojmom u našem jeziku razume. Mrznući se na granju i snegu, mučio sam se da se setim ko je to rekao da je Hristos živeo usred laži i da je umro za jednu laž? Cvokotao sam, a nisam se setio.

* Ne zaboraviti: hrast izmeću dve vojske, dva rova. I kako smo ubijali taj hrast. I šta je bilo posle u tišini.

* Kada se setim poslednje noći u Skoplju, kafane, lumpovanja, one nesrećnice u žutoj marami i — „Je l' stigao niški voz?", ja zaželim da sam jurnem na švapski bataljon. Tada me nije strah ni bajoneta, ni karteča.

* Sećaš li se, Bogdane, koliko sam te ubeđivao da je Don Kihot najdalekosežnija ideja o čoveku? Pretvoriti stvarnost u san i želju. Ali to je bilo u Skoplju, i ja nisam znao šta je rat. Pa se pitam: šta bi trebalo da bude Don Kihot u ratu? Šta je Don Kihot na Suvoboru? Možda bi ga preki sud odmah streljao za izdaju. I Germani i Francuzi danas bi ga svakako ubili još na početku prve ideje. Pred sam polazak iz Pariza pročitao sam u nekim novinama da Sigmund Frojd, za koga neki misle da je genije, tvrdi da ni najduži san ne traje ni nekoliko sekundi. To nije slučajno, Bogdane. Ako bi neko u ratu pokazao i dokazao Don Kihota, rat bi prestao da biva ovako strahotan. Ili, rat bi se okončao. Šteta što Servantes svoju ideju nije potvrdio u ratu. Tada bi istorija sveta imala i drugo lice. Rumeno i veselo. Ovako... A možda smo, Bogdane, svi mi što smo pošli u rat sa nekim idejama i idealima, ipak nekakvi smračeni i okrutni Don Kihoti, kako jednom reče Staša Vinaver. Eh, kada bi to bila istina! Onda bih bio siguran da me, ako preživim rat, neće mučiti savest.

* Kako su nas Švabe danas pomlatile? Kad se ostatak naše čete zgomila iza jedne stene, ja u očima Alekse Dačića ugledah suze. Aleksine suze! Zar je i u njegovoj duši toliki jad? Zaželeo sam da ga zagrlim, ali sam osetio nedoličnost i neku izveštačenost te želje.

* Brinem za Bogdana. Možda će on preživeti rat. Nećemo, valjda, obojica umreti. Hoće li me pamtiti, zaslužujem li to? U tom njegovom borenju za budućnost, zar mu u nekoj samoći ne mogu biti tuga? Biti prijatelju tuga, ta mi nada i smrti menja lik. Zaželeo sam, Milena, da ti jutros opišem izlazak sunca na Suvoboru. Kakav prizor! Ne znam te reči.

* Sve do uspinjanja uz Suvobor, tačnije, sve do prve bitke na Baćincu, ja sam nepomućeno verovao da su znanje i istine najvrednije što se može postići u životu. I da je to najteže postići u životu. Ali, u onom sumraku pod Baćincem, pred početak moje prve bitke, i nakon pobedničke pesme naše hrvatske braće, ja sam odjednom pojmio: steći životonosni strah, razumeti strah, umeti vladati strahom radi opstanka, to je najteže i najznačajnije u životu. U tom razumevanju straha, u tom posedovanju životonosnog straha, u moći njegovog korišćenja, sadrži se i hrabrost, i inteligencija, i poštenje življenja. Zaista je bedno i glupo, nepravedno je u stvari, deliti ljude na hrabre i kukavice. Onako kako se ceni hrabrost, pravedno je i mudro ceniti i strah u ljudima. Jer se i strahom opstaje i živi. Strahom svakako više i češće nego hrabrošću. I treba ljude učiti strahu kao znanju, kao vrlini, kao sposobnosti. Razumeš li me, oče?

Ti si me učio ponosu i istinoljublju. Trudio sam se da ti budem sin. Nisi li me, ipak, nespremnog poslao u svet, pa u rat?

* Moje su cokule zaista krvave. I nešto belo u masno smrzlo mi se na pertlama. Kako da ne mislim?

* Ne mogu od hladnoće i premora da zaspim, pa se sećam. Sećam se svog dečaštva i mladićstva. Svoje patnje što me neki vršnjaci ne vole. Što u razredu imam samo tri iskrena druga, iako gotovo svi prepisuju matematiku i francuski od mene, iako od petog razreda, na času, na profesorovo pitanje — „Ko zna?" nikad nisam podigao ruku da me drugovi ne proglase petičarom i ulizicom. Iako nikog nisam tužio razrednom starešini, iako nikoga nisam uvredio, iako sam svakom učinio što je od mene zahtevao, iako sam bio solidaran u svakoj pobuni razreda, iako ... Bio sam vrlo često utučen vraćajući se kući. Jednom sam u očajanju morao da pitam mamu: „Zašto ljudi ne vole one koji im nikakvo zlo ne čine?" „Zato sine, što ti dobri ne liče na njih, ostale", odgovorila mi mama, bez premišljanja. „Pa, ipak, mama, neće biti da su svi ljudi zli", rekao sam prilično ubeđeno. Mama je ćutala i ja sam to ćutanje zapamtio. Oca nisam o tome pitao jer sam se plašio njegovog odgovora. Glava me boli od gladi. Noge su mi se skočanjile od zime, ne osećam stopala. Zavejava me sneg. Čim svane, počeće neprijateljski napad, a mene kopka šta ti, oče, misliš: Zašto ljudi ne vole one koji im nikakvo zlo ne čine?

*

Izdržati časno sve ovo, ne znam šta više mogu sa životom.

* Oče, vrlo mi je krivo što te u Kragujevcu na rastanku, dok si mi govorio o svom ocu nisam pitao: Jesi li nekada zaželeo da nisi sin, da nemaš oca? Na početku drugog polugođa osmog razreda, savršeno jasno sećam se tog trenutka, bili smo za ručkom, ti si nešto žestoko grdio narod, a meni odjednom došlo da ti kažem: „Vukašine, gospodine Vukašine, ti i ja nismo nikakav rod! Ja sam apsolutno samostalno biće. Priznajem da me rodila mati, ali moja zahvalnost za ljubav i brigu ne prelazi granice građanske uljudnosti." Bepovao sam tih dana da ne postoji podvig volje ravan poricanju tog sinstva, tog doživotnog tereta poštovanja, prekoživotnog duga ljubavi, zahvalnosti i sl. Zapisivao sam u dnevnik ovako nešto: „Ko ima moć da ne bude sin, taj ima moć da zavlada svetom... Spasilac sveta može biti onaj što nije sin. Hristos je propao kao vera zato što je zamišljen kao sin." Te zime i tog proleća čitao sam Renanov „Isusov život" i grozio se nad idejom Božje, očeve žrtve sina, te temeljne, ja sam uveren, pogubne ideje hrišćanstva, koja je učinila moralno opravdanim sve svireposti u potonjoj istoriji. Razmišljajući o Bogu čiji je sin raspet sa lopovima, jezivo zlostavljan od Pompejevih vojnika, pljuvan od svetine, ja nisam uspeo da shvatim smisao takve žrtve. Oholost i okrutnost, to je bilo i ostalo moje doživljavanje Boga-Oca. A Otac se sadrži i u pojmu — otadžbina. Nisam voleo tu srpsku reč. Ginuti za zemlju otaca? To je prinuda, dug, mora. To je ginuti za prošlost. Ljudskija je reč — domovina. Mada je i to skučeno, sirotinjsko. Kućica koja se dimi, a okolo plot... Taj pojam otadžbine i domovine treba neizostavno zameniti nečim širim i ličnijim. Eno ga ordonans! Sigurno donosi naredbu za napad. Dobro je što ću prestati sa ovim zapisivanjem. Jer sam se zapetljao u nešto što je trebalo drukčije da se kaže. A ti voliš savršeno jasnu misao. I što manje prideva u rečenici. Reči su varalice, je l' da oče?

* Ostavljani smo u zaštitnici divizije. Bez naređenja se ne smemo povući. A mene su stvarno volele jedino mati i sestra. Mučim se da mi se ne pogase želje i ciljevi s kojima sam stupio u skopsku kasarnu. A gase se. Šta ću biti ako ostanem bez njih?

* Danas sam u jednoj sirotinjskoj kući ukrao pune džepove suvih šljiva. I još nešto sam ukrao.

* Mir zamišljam kao neometano ležanje u mojoj „dečjoj" sobi, sa nekoliko knjiga na stolu. Ležati u čistoj postelji, spavati, spavati! Leškariti, pročitati po nekoliko stranica pa razmišljati o njima, popiti šolju mleka koju mi prinosiš ti, mama, pa opet spavati. U tišini... Sa pritvorenim kapcima i spuštenim zavesama. Izlaziću u kratku šetnju samo u suton. Ponekad sa Milenom, ali češće sam. Mama, u meni nastaje i žubori tuga od koje ću živeti posle rata, koju ću disati i piti, od koje ću biti spokojan... Divna je, čudesna je moć biti tužan! Imati uslove da pošteno i predano živiš svoju tugu. Toliko sam umoran i neispavan da je patnja jedino što mogu da želim posle rata. I imaću je kad god se budem setio ove jelove šume pod snegom i vetrom. I šta se nama tu dogodilo ...

* Kašljem, pluća mi se cepaju. Boli me glava ... Ako se razbolim, šta će biti sa mnom?

* Imao sam želju da napišem pismo sebi — povratniku iz rata. Želeo sam da kažem sebi kako se ne sme živeti u miru, čega se treba plašiti i šta moram iz rata zaboraviti da ne bih pljuvao ljude. Još sam ponešto hteo sebi da poručim, ali me san oborio i ja sam zaspao sa temenom na ovoj sveščici.

* Beda. Gadost. Beznađe. Ali to je i naša veličina. Ono povraćanje u Skoplju nikad ne mogu zaboraviti. Nikad. Juče u zaranke, čekajući švapski kontranapad, razmišljao sam o onome što Bogdan Dragović zove „srećna budućnost" i čudio se ljudskoj površnosti: kako je moguće provesti život meću srećnim ljudima? Uostalom, uveren sam, i ti „srećni ljudi" povratili bi se ljudožderstvu! Moje dosadašnje ratničko iskustvo: dobri smo onoliko koliko smo patili i koliko nas je strah patnje.

* Mati moja, nešto me primorava noćas, pošto smo danas po podne teško poraženi, i pošto su mi moji vojnici ukrali iz ranca komad taina i nekoliko oraha, jedino što sam imao za večeru i sutrašnji doručak, ako se ne smrznem na noćašnjoj vejavici, nešto me goni da ti kažem kako me je dve-tri godine mučila sumnja da tvoja ljubav prema meni nije nešto oduvek najveće. Naime, bolelo me, mama, što me nedelju dana nisi volela. Imao sam devet godina, završio sam drugi razred, bilo je leto i ja sam se sa Milenom igrao lopova i žandara u šimširima po našoj bašti. I tako, dok sam ćutao šćućuren u šimširu, slušao sam kako pričaš gospođi Persi Prodanović da si, dok si bila trudna sa mnom, potajno želela da ti prvo dete bude ćerka. Ali si se

plašila da to glasno kažeš pred tatom i dedom Todorom. Onda si me istinski zavolela tek nedelju dana po rođenju, dok me prešla nekakva žutica. Nisam uspeo da čujem zašto si volela da ti prvo dete bude ćerka, jer se pojavila Milena i vrisnula u svom trijumfu. Od tada sam počeo da patim i prisluškujem tvoje razgovore sa prijateljicama. Dok si me grlila, mnogo puta bio sam u iskušenju da te usred nežnosti pitam: „Mama, priznaj mi, zašto me nedelju dana nisi volela? Zašto si želela da tvoje prvo dete, to jest ja, bude devojčica?" Sada na bojištu i Suvoboru, verujem: zbog straha od rata ti nisi želela sina.

* Odmorili smo se, jeli, spavali. Verujemo u pobedu. Ali našu veru ne treba obrazlagati. Postoji srpska vera. Seljačka i vojnička.

* Krenuli smo, kažu, u ofanzivu. To stvarno znači: uspinjemo se uz Suvobor da bismo ginuli puzeći uzbrdo, potom na njegovom vencu, onda u jurnjavi nizbrdo. General Mišić i komandant moje divizije sve to, svakako, drukčije shvataju. Nekoliko puta ovde, na frontu, razmišljao sam o generalu Mišiću i prisećao se o čemu je sve razgovarao s tatom. I nikako nisam mogao da poistovetim mog i Mileninog „čika-generala" sa komandantom Prve armije čiji sam i ja vojnik.

* I danas smo se uspinjali uz Suvobor uz strahotnu pucnjavu i ne ginući mnogo. Mi kao da napredujemo? U sutonu, od umora, zaspah sedeći. Probudi me eksplozija mojih naočara! Bio je to samo san! Dugo sam cvokotao!

* Švabe su nesrećniji ljudi od nas. Trpeći sve što ratni poraz donosi, oni koji misle meću njima, trpe i zbog svoje napadačke krivice, i zbog svoje srušene veličine, i zbog svoje germanske taštine. A koliko su tek nesrećna naša braća Srbi i Hrvati u austrijskim uniformama, koji nas ubijaju da produže sebi svoje ropstvo, koje ubijamo za njihovo oslobođenje?

* Svi govore da pobeđujemo. Da li je to stvarno?

* Zamišljam sebe kao oca kome je poginuo sin. Sve češće zamišljam sebe u tom položaju. I nisam zadovoljan sobom. Ništa mi nije dostojno te smrti i te patnje. O očevima „stenama", o onim očevima koje otadžbina smatra uzornim, o tim okrutnim i častoljubivim očevima koji u ime nacionalnog ponosa neće da pokažu žalost za sinom, o očevima koji se prse što su otadžbini i slobodi dali svoju decu, mislim sada vrlo rđavo. Meni ipak nedostaje mašta da zamislim sebe kao oca kome je poginuo sin.

* Proja sa vrućim mlekom. Kakva gozba? Bili smo bogati, zašto se u našoj kući nije jela vruća proja sa mlekom?

* U selu ispod Suvobora, odakle izjurismo Švabe, zatekli smo nekoliko pobijenih žena i staraca. Verovatno su branili nešto od hrane, ili stvari, pa su ih vojnici Franje Josifa kaznili za taj drski sebičluk. U idućem selu ovaj prizor: starac obešen na šljivi pred kućom, sa granom zabijenom u ždrelo; starica izbodena bajonetima, još živa je prebačena preko praga i posuta brašnom; dečačić od nekoliko godina ubijen metkom, pa nataknut na plot. Zar ova dela mogu biti samo dela ratničke mržnje? Ne verujem, ne verujem. Potom sam povraćao.

* I u drugim selima kao juče. Jezivo. Nema te mašte koja može da zamisli kakva sve zla mogu da počine ljudi koji ne misle.

* Pobeđujemo! Silazimo niz Suvobor ka Kolubari i Valjevu. Ni slutio nisam kolika je to radost — pobeđivati neprijatelja. Istinu govoreći, u knjigama, nikad nisam verovao u radost ratne pobede. Ali... postoji radost ubijanja. Postoji! To je nekakva žestoka, teška, mukla radost. Radost čitavog tela, mišića, kostiju. Ne mogu da je objasnim. Nisam više ni umoran, ni neispavan, ni gladan. Ja se zbog nečega grozno stidim naših zarobljenika. Nelagodno mi je da ih gledam. Ponižavaju me njihova nesreća i beda. Danas sam odbio da budem tumač u saslušavanju austrijskih oficira. A kad čujem kako naša zarobljena [braća Hrvati) Srbi prečani i muslimani, psuju Franju Josifa, uzvikuju „Živeo kralj Petar" i pevaju „Austrijo, neka, neka, tebe strašna sudba čeka", ja tražim rakiju od Alekse Dačića. Iznenađuje me pobednička velikodušnost mojih vojnika prema

zarobljenicima. Ponižavanje pobeđenog još nisam video. Ispoljavaju nekakvu čudnu ozbiljnost, koja mi samo ponekad liči na uvređenost. To dolazi posle četiri meseca ratovanja i onolikih zločina počinjenih po našim selima. Mnogo značajno! Kajem se zbog nekih nedoličnih osuda koje sam izricao svojoj ratničkoj braći. Uviđam, najlakše je rđavo govoriti o ljudima. Noćas sam tužan što je nebo oblačno i tmasto, pa ne mogu da se zagledam ni u jednu zvezdu.

* Pobeđujemo. Kolika je to istina! Ni nekoliko pokolenja neće je shvatiti.

* Danas smo se polomili goneći neprijatelja. Zanoćismo u selu, ispod Suvobora. Aleksa Dačić negde ukrao kokošku, to jest odrobio je, kako on kaže, ispekao je, nabavio pogaču i dobru rakiju, pozvao Savu i mene na večeru. Kako sam uživao! Mama, kada bi ti znala kakva je to radost dobra večera posle jedne pobedonosne bitke! Kada ljude nije strah i kad nisu gladni, oni lakše bivaju dobri.

* Napokon jedna tiha noć. Spavao sam u senu, nezaboravno. U letu, u livadama, u tom neviđenom Prerovu. U očevom detinjstvu i mladosti. Želim da mi miris sena bude miris moje otadžbine. Magla..."

Pred Aleksom, pri kraju zabrana, eksplodira granata. On se strese, prestade da čita, ali ne ustade odmah. Začuđen je i zbunjen Ivanovim rečima toliko da jedva osluškuje početak bitke. Šta je sve nosio u glavi taj nesrećni đak! I šta li ga je to ganjalo da ovo zapisuje, kome to piše? Pažljivo stavi sveščicu u džep i ne žureći ode u bitku svog puka koji je slamao napad i prelazio u nastupanje.

GLAVA SEDMA

1 Sem jedne dunje i kitice suvog žutog cveća koje je dobio od uplakane, lepe devojke zabrađene crnom šamijom što ih u gomili žena i dece dočeka na ulasku u varoš, ništa drugo u Valjevu ne obradova Adama Katića. Vođen uzbuđenim dečakom, gimnazijalcem, obigra sva boravišta švapskih štabova i viših oficira, zaplenjenu komoru, zarobljenike i dželepe porazboljevanih i ranjenih konja na putu ka Šapcu, i ne nađe Dragana. Tako se odluči da samovoljno napusti eskadron i krene ka Mačvi, za pukovima koji gone ostatke Poćorekovih korpusa ka Drini i Savi. Ako pronađe Dragana, neće mu biti žao da mu sudi vojni sud; ako ga ne pronađe, svejedno će mu biti ako ga proglase beguncem. Za svaki slučaj, on uz put izbegava susrete sa srpskim štabovima i oficirima, a vojnicima i civilima na koje naiđe i koje raspituje o kretanju švapske konjice predstavlja se kao ordonans iz štaba Moravske divizije koji nosi poštu za komandanta Dunavske divizije. A od Valjeva, putem ka Kamenici, nema čemu da se obraduje, iako ide putem švapskog poraza i povlačenja; zarobljenici, odelom i izgledom, više mu liče na pobedioce od vojnika koji ih sprovode; u selima lelek i crnina; kuće bez vrata i prozora, pogoreo ih okupator; prazni torovi i ambari; zagaćeni bunari; mehane i škole, ako nisu popaljene, pune su ranjenika obe vojske; smrde, umiru neprevijeni, psuju careve i kraljeve. Put zakrčen švapskom komorom, municijskim kolima i karama, leševima konja i vojnika; u jarcima se šarene poubijane seljanke, starci, deca. Ali, ako ne može da se raduje porazu švapske vojske, ne grozi se ni njenih belega i tragova. Prolazeći pored poubijanih i bajonetima iskasapljenih seljaka, ne oseća ni mržnju prema ubicama ni želju za osvetom; pomišlja da je sreća što je zima, pa će sneg i mraz očistiti zemlju od rata pre no što se ovolika smrt počne da raspada i zaudara. Brine svoju tugu, plaća zob za konja koliko mu ko zatraži, hrani ga bez osećanja iznevere, miluje i tepa mu, moli ga da što duže kasa. Sve što nekako sazna o švapskoj konjici koja je pre tri dana uzmakla ka zapadu, mutno mu je i neuverljivo. Nikome sada nije stalo do istine i dobra; oni što ne sahranjuju mrtve toliko su zaneti, zapanjeni oslobođenjem da u istom razgovoru po tri puta promene vreme prolaska i pravac tog švapskog

konjičkog puka kome je na nesigurnom tragu još od Mionice. U raskukanoj Osečini, žene mu iz jarka, punog poubijanih devojaka i staraca kazuju: Pre dva dana, ka Krupnju odjahaše mnogo zli švapski oficiri, na nekim opasnim konjima. Polizaše nam i poslednju trun brašna u naćvama. Kad pregladneo stiže u Krupanj, dva mu dečaka, preko babe izbodene bajonetima na pragu, prodadoše torbu zobi i kapu oraha, u oči se zaklinjući: Na vrancima kao zmajevima, švapski komandanti sinoć pobegoše ka Zavlaci. U Zavlaci, odrobljeni i bolesni srpski vojnici, sa najcrnjim iskustvom, svedoče mu da se jedan krvoločan švapski konjički puk povukao ka Koviljači, paleći uz put sve što može da gori. U zoru zaobiđe zapaljenu Loznicu, jedva se provuče kroz srpski pešadijski puk u nastupanju, ostavi Acka u prvoj štali na koju naiđe i krenu opoganjenom, pobaleganom, opljačkanom Koviljačom da za švapski konjički puk raspituje meštane koji, sa hlebom i rakijom, jabukama i suvim šljivama, zagrcnuti suzama, dočekuju srpsku vojsku. Nekolicina postarijih ljudi tvrdi mu da Švabe jutros oteraše ka Zvorniku pet stotina povezanih konja. Baš pet stotina? Nego šta! Pet stotina, moj sinko. Ja i moja unuka pet stotina smo izbrojali. U tu tvrdnju ne može da poveruje, pa ide od starca do dečaka, od starice do devojčice i isto pita. I kao da su se dogovorili, isto mu odgovaraju: pet stotina međusobno povezanih konja oteraše jutros ka Zvorniku. Crneo se put, tresli se prozori od tutnja. A gde su jahači tolikih konja, kud se deo taj puk konjanika? — pita mnoge uplakane, radosne, očajne meštane. Na to niko ne zna da mu odgovori. Napominju da su neki konji sa sedlima, ali ih je mnogo više samo sa oglavom i dizginama. Nema kud. Mora za njima, ka Zvorniku.

2 Sa svojim štabom vojvoda Mišić rano ujutru ulazi u Valjevo. Jaše brzim hodom u sredini štapske kolone i trudi se da ne gleda još nepokupljene leševe vojnika i konja po vodotečini kaldrmisane ulice; nastoji da ne broji kuće sa crnim barjacima za strehama, porazbijanim vratima i prozorima, pogorelim i polomljenim ogradama; muči se da ne vidi austro-ugarske ranjenike što leže po pločnicima s glavom na pragovima dućana i zanatlijskih radnji, iz kojih vire šegrti i starice. Od meštana spaze ga oni koji ga dobro poznaju i žele baš njega da vide i pozdrave. On se sklanja od njihovih očiju i gleda svoga konja u glavu, koja se klati po taktu koraka. U tom Valjevu, seća se, kao komandant mirnodopske divizije proveo je on najbezbrižniji i najlagodniji deo svog života; srećan sa Lujzom i decom, s neprikosnovenim autoritetom među oficirima, široko poštovan od građana. I pri odlasku, posle premeštaja u Generalštab za Putnikovog pomoćnika, pratila ga cela varoš, svi valjevski fijakeri do Slovca. Čuje svoje ime, uzvike „Živeo!"; gleda u glavu konja i upinje se da misli samo na taj nezasluženo trijumfalni odlazak iz Valjeva. Kako se lako i slatko uživaju nezaslužena priznanja! Kao da se spasava, žurno uđe u Okružni sud u kome je do pre mesec dana bila smeštena Vrhovna komanda. Idući prljavim hodnikom, seća se onoga teškog i neobičnog sastanka Vrhovne komande i vlade na kome se vojvoda Putnik gušio za mirom, Pašić, kao u igri tablaneta, na kraju dvojkom pokupio sve štihove, a Vukašin Katić, govoreći najpametnije, verovatno, sam udario kolac svojoj političkoj karijeri. Zaustavlja se kod vrata sudske većnice: nešto ga neodoljivo vuče unutra. Kaže ađutantu da mu se spremi i dobro naloži soba pa uđe u sudnicu: po podu leži staklo polupanih prozora, razbacana i paljena hartija, nekoliko fišeklija i praznih flaša, uza zidove slama na kojoj se ležalo; na sudijskom podijumu — gomilice ljudskog izmeta. Oslanja se uz dovratak i misli o feldcajgmajsteru Oskaru Poćoreku, Beču, Evropi, zapadnoj kulturi. Ali brzo izlazi, nečim postiđen i zbog nečega gord. Naređuje da se dovedu zarobljenici da očiste i izribaju većnicu; šeta hodnikom čekajući da mu se soba uredi: u životu je, verovatno, sposoban za mnoga zla, ali nikada

ne bi mogao biti okupator. Bolje je biti i rob nego biti okupator. Do podne se po Valjevu rašču da je stigao komandant Prve armije Živojin Mišić; oko Štaba armije okupi se mnoštvo naroda da ga vidi, čuje, pozdravi. Sa ulice uzvikuju njegovo ime, kliču mu kao oslobodiocu i pobedniku nad Poćorekom, a on sedi u svojoj sobi i, zgrčen uz peć, zamišljeno puši. Neprestano puši. Hadžić ulazi i saopštava mu želju okupljenih građana Valjeva da se pojavi i pozdrave ga, a on odbija: Recite im da sam mnogo zauzet. Hadžić opet ulazi sa istim zahtevom. Kažite im da će za koji dan u Valjevo stići vojvoda Putnik, pa će imati prilike da pozdrave najzaslužnijeg čoveka — kaže odlučno. Hadžić se vraća s molbom da samo stane na prag Suda. Poručite im da će u Valjevo doći kralj Petar, pa će moći da pozdrave onoga kome slava pripada — kaže jetko. Kad mu se učini da se napolju radost pretvara u nezadovoljstvo a njegova upornost postaje inat, on obuče šinjel, stavi šapku na glavu i, praćen ađutantom i Hadžićem, iziđe na kameno stepenište opkoljeno narodom, koji oduševljeno viče: Živeo naš oslobodilac Živojin Mišić! On stoji mirno, strog, pozdravlja ih vojnički, bez reči. Postaja tako nekoliko trenutaka i vrati se u svoju sobu da piše izveštaj Vrhovnoj komandi: Neprijatelj neprekidno odstupa ka Savi i Drini, sad gotovo bez ikakvog otpora ... Svi komandanti javljaju da je neprijatelj pobegao u najvećem neredu. Svuda po putevima je velika količina municije, osobito artiljerijske, municijskih kola, topova itd. Grupe njegovih vojnika, u prvi mah prikrivene po selima, predaju se same. Zarobljenici oficiri izjavljuju da kod neprijatelja nema više jedinica, nego delovi raznih jedinica odstupaju izmešani na sve strane. Osim zločinstva nad nedužnim stanovništvom, pokazuju i neverovatnu upornost da nam uništavaju imovinu, pogane žene, balegaju po kućama i javnim zgradama ... Prva mu je noć u oslobođenom Valjevu, a ne može da zaspi. Pokušava da napiše pismo Lujzi; sem o zdravlju, ni o čemu drugom ne može reč da joj kaže. O nesposobnosti naše vlasti nekako napisa nekoliko srditih rečenica Vukašinu Katiću i pozva ga da dođe u Valjevo čim bude slobodan. Od početka ofanzive, seti se, nije se kod Vasića raspitivao za Ivana. Nije ni za svoje sinove. Sutra će se raspitati. I preko prvog ordonansa moliće Vasića da ga izvesti o Ivanu. Nije li i tom dečaku nekom svojom zapovešću odlučio

sudbinu? Telefon nepodnošljivo ćuti; nekoliko dana ne razgovara sa komandantima divizija. A želi što pre da prizna Kajafi svoju pogrešku i Vasiću da vrati dug. Čime da nagradi zaslužne? Zar su to činovi i odlikovanja? Mora da uđe u sudsku većnicu i poćuti u njoj. Dragutin mu tvrdi da su je zarobljenici dobro očistili i izribali; samo stakla na prozorima nisu nameštena. Noseći lampu, Dragutin otvori vrata. Naređuje mu da spusti lampu na pod i ostavi ga samog. Zatvara vrata i počinje da korača sudskom većnicom: šta mu unuci neće oprostiti? Prazna i studena većnica, sa još vlažnim podom, odjekuje od njegovih koraka. Žiška cigarete svetluca u tami. Tako do prvih gakanja čavki sa kubeta Okružnog suda i krova apsane. Ađutant Spasić i posilni Dragutin stoje u hodniku oslonjeni uz dovratak: dremaju i slušaju vojvodine neujednačene korake.

3 Adam Katić jaše sam putem uz Drinu, ka Zvorniku i retkoj, sasvim mukloj pucnjavi pod niskim užarenim suncem na rubovima snežnih visova u Bosni. Put je sve više zakrčen ispreturanim municijskim kolima, topovskim karama, iznemoglim konjima koji pored limenih sanduka leže i lipsavaju u jarcima, u snežnom glibu i barama što se mrznu. Uspori čim spazi vranog konja u jarku; uspori iako ne veruje da Dragan može biti meću iznemoglim i poubijanim ragama, ostavljenim da pokazuju put kojim su Švabe danas pobegle iz Srbije. Iz bolničkih kola nešto mu na švapskom dovikuju i plaču ostavljeni ranjenici. On nemoćno širi ruke i mamuza konja da požuri napred. Iz neobranog kukuruza, pred njega na put izlazi gomila Švaba s podignutim rukama. Zaustavlja konja i gleda ih: zarasli u brade, pocepani, kaljavi. Mnogo žalosno izgledaju. Kako su ovakvi jadnici mogli da počine onolika zla i tirjanstva od Ljiga do Koviljače? Ko zna srpski? — viče. — Ja vam neću nikakvo zlo učiniti, ne bojte se. Kažite mi samo jeste li videli veliki dželep konja, pet stotina ih ima? Jutros su prošli ovim putem. Kud su otišli? Švabe blenu u njega, nemi. I niko ne zna srpski, a pobedili smo vas? — kaže u očajanju i gnevu. Mamuznu konja i pojuri napred, ostavljajući ih s podignutim rukama, u jarku, pored gomile municijskih sanduka. Na velikoj okuci Drine, iza šume topola, presreće ga nagla mitraljeska paljba. Priteruje konja uz debeo brest pored puta, sluša pucnjavu, gleda u topolovu šumu, iza koje zalazi sunce. Tu su poslednji položaji, misli. Kako da ih zaobiđe? I kuda dalje? Uskoro će noć. Sva njegova muka, od Takova do ovog bresta, bila uzaludna. Vojnici će sad na odsustvo, za Božić, kućama, a njemu će vojni sud suditi kao beguncu. Mitraljez i nekoliko pušaka prašte kao da odbijaju napad. Njište konji. To konjica juriša, zaključuje. Nikad, otkako ratuje, a jurišao je s konjičkom divizijom, nije čuo toliku i takvu njisku konja. Iz topoljaka istrčavaju konji

bez jahača i beže u polje, k njemu. Potera konja galopom ka topoljaku, ka konjima koji iz šume beže, neki sa sedlima, neki samo sa oglavom. Pa to su ti konji! — kaže glasno i mamuza Acka da ubrza galop. Uleće u topoljak, juri ka pucnjavi, ka sve snažnijem i stravičnijem njiskanju. Na kraju topoljaka, konj mu se ukopa: na velikom golom sprudu, uz razlivenu Drinu, uskovitlale se stotine međusobno povezanih konja; njište, vuku u svim smerovima, zanose se i gaze u reku, idu unazad, talasaju se ka topoljaku, otkidaju, pokušavaju da pobegnu, skaču jedan na drugoga, uspravljaju se na zadnje noge, propinju ka žaru sunca i padaju na mrtve; konjski leševi pocrnili sprud i plićak reke. Adam zažmuri i ogluve od njiska konja; čuje kuršume oko glave, otvara oči, shvata: na stotinak koračaja od njega i kovitlaca konja na sprudu, stojeći ispod velike topole u travuljaku, gađaju ga Švabe iz pušaka, dok njihov mitraljez kosi konje. Skoči iz sedla, skide pušku, udari kundakom Acka, koji otkasa u topoljak, uze zaklon iza debla i stade da gaća ubice konja. Dve-tri puške uzvraćaju mu neprecizno, dok ostali mitraljezom ubijaju konje, naterujući ih da zaplivaju rekom ka Bosni. Konji ginu, gomilaju se, sunce se prepolovilo na planini, u Bosni. One koji se otkinu i zagalopiraju ka topoljaku ili uz reku, ubijaju plotunima. Adam nišani u mitraljesca, bezuspešno; od švapskih kuršuma, zasipa ga mrtva kora topolovog debla. Opali pa se okrete da pogleda sprud: crne se i smiruju lese konja; samo još desetak stoji s prednjim nogama na ubijenim i njišti na reku, planinu, krajičak sunca. Adam cvokoće zamućene svesti; možda sanja. Padaju i poslednji nepogođeni konji; mitraljez ubija poslednja uspravljanja i njiskanja. Smiruju se vrane gomile leševa. Presta pucnjava. Adam ispusti pušku uplašen tišinom. Šum Drine narasta do ožarenog oblaka. Vod Švaba, u borbenom poretku, otrča do velike topole uz reku, u tamu topolovih šuma. Adam ustaje i, klecavih kolena, sanjajući, pokušava da trči ka poubijanim konjima. Staje kod prvih leševa. Ne može preko njih, sanja im hropac, grčevita trzanja zadnjim nogama, pokušaje da se pridignu, padanja mrtvih na mrtve; oni što leže u plićaku reke zagrizaju oblutke, ispljuvavaju pesak i šljunak. Ali on traži Dragana, to ne sanja. Krv lipti iz ranjenih, lipsavaju, hropću iskolačenih očiju: opet sanja. Bajonetom im odseca ulare i povodnike, oslobađa mrtve od mrtvih; gazi po barama krvi, traži lisastu glavu, veliki beli cvet meću očima. U nekim očima ugleda vatru, zaostalu na nebu, za suncem ili Švabama, ko će to znati. Od vatre u tim razrogačenim očima stresa ga zima, možda ne sanja. Mokre su mu čakšire, u cokulama mu žmrćka voda ili krv, saznaće kad se probudi. Zagleda cevanice i kopita, sva su putasta, a možda i nisu, i u snu nastupa noć. Svi su konji vranci. Ne sanja. Uspravlja se nad

jednim koji bije glavom o zemlju. Sluša poslednje hropce, poslednje uzdahe. Viknuo bi nešto, ali oseća da nema glasa. Svija prst da zvizne. Ne čuje se. Rastu leševi vranaca. Plastovi leševa. Kamare leševa. Breg mrtvih vranaca. Pritajila se reka, možda je i stala. Ona vatra gasne u nebu, dim se razastire preko planine, nad rekom. Ne može da se makne od tišine, od game. Iznad glave mu zašušta i prosvira jato divljih plovki i pade u plićak reke, oko ubijenih konja. Gaču divlji plovani i prestravljuju ga smelošću, snagom, životom. Nebo i tišinu ponovo poseče drugo jato divljih plovki, šumno pade u reku, zabrčka krilima po njoj. Kada li je on to lovio s dedom divlje plovke po Moravi? Zar je i on ikad mogao da ustreli tu hitroletnu, svevideću, lepu zverčicu sa zelenom ćubom na glavi? Divlji plovani gaču i lupaju krilima oko mrtvih konja. Čuje: približava mu se novo jato, svirkajući nebom. Podiže pušku i opali u hitar pramen tame nad sobom, ispod jedne zvezde. Obalama Drine, kao poljski top, prolomi se taj, možda poslednji pucanj Prve armije. Jedna tamna pegica se povi, od straha da je pogodio, iskliznu mu puška iz ruku, ali se plovka, svirkajući, ponovo izvi u visine i sama vrati natrag, ka istoku i Srbiji. Laknu mu što je nije pogodio. Zabaci pušku na rame i, preskačući i zaobilazeći pobijene konje, pođe ka topoljaku u kojem je ostavio svog konja. Za leđima mu šumi Drina; nad glavom lete nevidljiva, pevušava jata divljih plovki.

4 Petnaestog decembra u jedanaest časova vojvoda Mišić piše Vrhovnoj komandi: „Po poslednjem izveštaju sa celokupnog prostora zapadnog bojišta i poslednji razbijeni neprijateljski delovi proterani su preko Drine i Save, tako da je taj prostor sad potpuno čist ... Razbijeni neprijatelj svoj granični front osmatra omanjim patrolama landšturmskih pukova..." Poziva sve načelnike armijskih odeljenja i saopštava: Za tri dana moraju se uspostaviti telefonske veze sa komandantima divizija. Njihove oštre tvrdnje o oskudici telefonskog materijala on prekida: Gospodo, Prva armija, bar za neko vreme, okončala je svoju bitku. Nastupili su prazni dani, kad komandant ima pravo da izdaje i neostvarljiva naređenja. Oni ne skrivaju čuđenje i osmehe; izlaze ćuteći. Sa ulice čuje trubu, nešto što liči na posmrtni marš. Tri dana uzastopce, jedna za drugom, kao voz komore, ulicom prolaze sahrane sa po nekoliko žena, poneka i s nekim muškarcem. Prilazi prozoru: prolazi sahrana oficira. Na topovskoj kari, koju vuku mršavi i kaljavi konji, koso leži ogroman les, crno obojen, na kome, kao prikovana, stoji oficirska šapka. Za lesom tromo koračaju četiri oficira pognutih glava; ispred konja, vojnik, verovatno posilni pokojnikov, nosi krstaču, a ispred njega na desetak koračaja, sav poderan, u opancima i seljačkim čakširama — trubač maršuje kaldrmom, i pišti, kvrči, zavija nešto na trubi, neki svoj posmrtni marš. Vojvoda Mišić staje mirno i pozdravlja stisnutih vilica. Ovome će se bar znati grob. A to nije malo, nije, govori u sebi. Dragutin unosi drva i baca ih uz peć; mora da mu se okrene: Šta to imaš da mi kažeš, Dragutine? Želiš li odsustvo? Još nije vreme za kućevne i svoje brige, gospodine vojvodo. Od Gukoša, nešto mislim: Eto, nekako isterasmo Švabe. Ljudima što ne izgiboše, biće kako je i bilo, sa još nešto više trpnje i muke. Jer osirotesmo načisto. Vlast će

da vlastuje i kupi porez kao i pre. Činovnik mora da ima, a država dužna i neće da oskudeva. Trgovci će da gule seljaka dublje no što su gulili. Oficirima sleduju činovi i odlikovanja, kako je red. Vojnici će biti nagrađeni odsustvom, kraćim ili dužim, zavisi od Franje Josifa i vojvode Putnika. Da pooru nekako, prikrpe plotove i torove, malo da se izrazgovaraju sa ženama i starcima. Povole se s decom, pa opet u trupu. A ovu silnu borbu srpsku, po duši kažem, volovi izvukoše, gospodine vojvodo. Bez volova i goveda što po onolikoj nesreći, glibu i kijametu vukoše hleb, municiju, granate i ostalo za rat, mi ništa ne bismo mogli Švabama. Bogami, ništa. Pa vas molim, ako je to moguće, kad izdate naredbu za pohvalu vojsci, pomenite i srpske volove. Srpsku stoku, gospodine vojvodo. Boga radi. I pravde radi. Video sam mnoge ljude bez duše, a ne sretoh vola koji nema dušu. Imaš ti pravo, Dragutine, imaš. A one godine kad ste pšenicu posejali na Tucin-dan, kako je rodila? Ne pamti se da je u Mačvi bilo bolje žetve. Donesi mi jabuke, Dragutine. Sutradan, šesnaestog decembra uveče, uđe načelnik štaba Hadžić, nasmejan, ne pozdravlja ga, uzvikuje: Dve depeše Vrhovne komande! Ne zna se koja je radosnija! Pročitajte mi ih po rednom broju — kaže pripaljujući cigaretu. „Zauzećem Beograda — čita, deklamuje Hadžić — završen je uspešno jedan veliki, a u isto vreme veličanstven period u našim operacijama sa Austro-Ugarskom. Neprijatelj je potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa naše teritorije. Potrebno je sad da se trupe za izvesno vreme ugodnije razmeste, odmore, bolje ishrane, snabde materijalnim potrebama i pripreme za nove operacije. Naređujem ..." A šta Putnik naređuje u drugoj depeši? — prekida ga, ali mu ne smače radost s lica. — Kažite mi šta je najglavnije u drugoj depeši. Najbržim sredstvom koje imamo, treba odmah da krenete ka Beogradu, kako biste sa Njegovim veličanstvom kraljem Petrom na čelu trupa, svečano ušli u oslobođenu prestonicu. Kao pobednik! Potpis: Vrhovni komandant, prestolonaslednik Aleksandar. Vojvoda Mišić spusti pogled na sto, zamisli se nekoliko trenutaka, pa reče odlučno: Po prvom naređenju postupite odmah kako piše. A na drugo odgovorite u moje ime: Komandant Prve armije zahvaljuje vam na časti i priznanju koje mu ukazujete. Smatra da ta čast svečanog ulaska sa kraljem u Beograd može da pripadne i nekom komandantu čiji je štab bliže Beogradu — poćuta, pa

dodade: — Napišite im da mi ni zdravlje nije kako valja. Hadžić ga zgranuto gleda: Ako mi dozvolite, gospodine vojvodo, ja bih nešto primetio ... Možete mi reći samo primedbe na ono prvo Putnikovo naređenje. Zaboravili ste, predsednik opštine večeras priređuje svečani banket u vašu čast. Vreme je da pođete. Na tom banketu zastupajte me vi. I povedite sa sobom što više oficira iz Štaba. Hadžić izlazi ćuteći, bez pozdrava. Vojvoda Mišić se zametnu u stolici, zadovoljan što je sam, i zadubi se u brigu koja ga muči od Mionice: kad mali pobedi velikog, kad slabiji porazi moćnijeg od sebe, sme li se sutra dobru nadati? Ne. Taj će biti svirepo kažnjen i za narušeni zakon ovog sveta. Sme li u mir verovati Srbija koja porazi Austro-Ugarsku Carevinu? Čeka nas osveta. Neminovna osveta. Napolju, pred Štabom, prašte revolveri i puške: oficiri i vojnici vesele se pobedi. On sklapa oči da ne zasuzi i obamre u nedoživljenoj tuzi. Pucnjava i veselje odmiču se od Štaba i obuzimaju celo Valjevo. Obnavlja mu se želja: otići u Struganik, u rodnu kuću, i svu noć sedeti uz ognjište, starkati i slušati vatru; peći krompir u pepelu i krcati orahe. Tako proslaviti tišinu što se nakratko slegla Srbijom. Neko plašljivo kuca na vrata. To je niži oficir, veruje. Mora ga pustiti. Ulazi kapetan druge klase Zarija Simić — profesor Zarija, nikad sa tako strogim izrazom. Dozvolite mi, gospodine vojvodo, ako niste mnogo zauzeti. Sedite, profesore. Kažite — nudi ga cigaretom i pripaljuje mu. Mi smo sada postali veliki narod. Veliki evropski narod. To je epohalan događaj, gospodine vojvodo. On se mršti kao da ga grebe po licu: kako neko sada može da izgovara takve reči? Ali ga neuobičajena Zarijina zamišljenost suzdržava da ga prekine. Posle pobede nad Turskom i Bugarskom i sada nad Austro-Ugarskom, mi smo Srbi postali u istorijskom smislu potpun narod. Imamo i velike poraze i velike pobede. Osvojili smo pravo na dostojanstvo. I na zablude. Da. U našoj istoriji, gospodine vojvodo, postoji sve što postoji u istoriji velikih naroda.

Značajne istine i duboke tajne. Velike ličnosti, moćni ljudi. Stekli smo uslove za veliku književnost, umetnost, mudrost. Znajte, gospodine vojvodo, ako jedan narod nema velike knjige o sebi, to je dokaz da nema šta ni da pamti. Vi niste saglasni sa mnom? S vaše tačke gledišta, možda stvari baš tako stoje. A ja smatram da u ratu nije teško dobiti bitku. Ko je spreman da umre, može u ratu svakog da pobedi. Mnogo je teže ratom zadobiti mir i pravdu. Spokojstvo u miru, profesore. Bez obzira kako će događaji dalje teći, ja sam uveren: mi smo dobili rat. Još nisam u to uveren — kaže sasvim tiho. Ali, Srbija koja je za četiri meseca ratovanja dva puta do nogu potukla armiju Austro-Ugarske Carevine, dva puta je najurila preko granice, ta Srbija je za istoriju dobila rat. Kažem, za istoriju! A to je za nas najvažnije. Vojvoda Mišić ustade, odškrinu vrata i doviknu: Dragutine, dva lipova čaja! I kafu, Dragutine! — zatvori vrata i stade uz peć da greje leđa. Niste saglasni sa mnom, gospodine vojvodo? S vaše tačke gledišta, verovatno ste u pravu. Znate li šta je najbitnije? — ustade sa stolice, koraknu k njemu: — Kosovo će nam iščileti iz duše. Da. Posle ovih pobeda, po mom najdubljem uverenju, mi više nismo nesrećan narod. Naše će pesme biti drukčije. I psovke ćemo promeniti! Više nećemo biti zlobni sitničavi, lukavi. Bićemo možda oholi i raspusni, ali posle tolikih patnji imamo pravo i na oholost. Srbin se pred Evropom više neće osećati kao čovek niže rase i Balkanac. A Evropa ga više neće prezirati. Ne volim, profesore, kad se često izgovara reč pobeda. Kao što ne podnosim ni reč katastrofa — posle dužeg ćutanja kaže vojvoda. — Te reči prate krajnja osećanja: oduševljenje ili očajanje. A to su mučna i opasna osećanja, profesore. Kad ste mi već dali slobodu za ovakav razgovor, moram da vas upitam: zar se vi, gospodine vojvodo, noćas ne osećate pobednikom? Vojvoda Mišić priđe prozoru i zagleda se u mutnu, prituljenu svetlost uličnih fenjera y pomrčini. Po varoši — pucnjava, pesma, graja. Ne znam ja, moj profesore, čije je sve delo ova naša pobeda. Mrtvi su, svakako, najzaslužniji — dugo ćuti, pa mu se okreće: — U svakom slučaju, moj protivnik feldcajgmajster Oskar Poćorek nije za našu pobedu manje

zaslužan od mene. A on noćas mora biti grdno nesrećan čovek. Čujete li to veselje napaćenog, stradalničkog naroda? Valjevu se srce raspuklo, gospodine vojvodo — kaže Zarija tiho, gotovo šapatom, i vlažnih očiju. Čujem. Tako i treba. Zasluženo je to veselje. Ali, ja sam, eto, faličan čovek. Ne umem da se veselim. Takav sam rođen. Dragutin unosi čaj i kafu; sedaju za sto, piju ćuteći. Vojvoda Mišić ne ispi čaj, osta nagnut nad šoljom, nastavi tiho: Došao sam do uverenja da velike ratne pobede i događaji koje istorija proglasi pobedama pripadaju samo potomcima. Oni imaju pravo da ih uživaju i koriste. Savremenici, nikako. Tako smatram. Jedino pljačkaši, vlastoljupci i častoljupci traže ličnu vajdu u ratnoj pobedi. U pobedi naroda. Kao da niste saglasni sa mnom? — podiže glavu, zagleda ga još zabrinutijeg. To su velika načela, gospodine vojvodo. I ja sam srećan što ih od vas večeras čujem. Znate, u ljudskoj prirodi je da se svaka žrtva, svaki napor nečim nadoknadi. Naplati. Izvinite, grubo se izražavam. Dobro vas razumem. I u našoj istoriji i u drugim istorijama, odavno sam zaključio, od borbe za slobodu imaju koristi jedino oni kojima sloboda nije ni potrebna. Oni koji se za nju nisu ni borili — ućuta. Ispi čaj. Ustade od stola: — Vreme je za spavanje, profesore. Kapetan druge klase Zarija Simić pozdravlja vojnički, nevoljno, umorno, možda i razočaran. Čujte, profesore — zaustavlja ga kod vrata: — Vi ste čovek knjige i znanja. Ja sam, vidi se, na nekoj drugoj strani života. Zato i drugo vidim. Zbog nečega nisam ni samouveren ni srećan. Ja celom dušom osećam: čovek ima pravo da se raduje onom čemu se svi ljudi u njegovoj okolini mogu radovati, ili onom što je samo njegovo delo. A u ratu, u ovoj našoj pobedi, nije moguće ni jedno ni drugo. Laku noć, Zarija. A sutra ujutru, umesto Hadžića, prvi mu u sobu, na raport, uđe načelnik sanitetskog odeljenja Štaba armije. Šta je, doktore? Vaš se boj nije okončao. Vaše bojište radi, nema tišine. Gore rane. Niste me obavestili o Mileni Katić, dobrovoljnoj bolničarki — sačekuje ga stojeći uz peć. Da, dobio sam izveštaj o Katićevoj. Živa je i zdrava. U ovdašnjoj je bolnici, gospodine vojvodo. Pošaljite vojnika da je dovedu k meni. Jeste li nekako smestili one tri hiljade ranjenih Švaba?

Njih nekako smeštamo, gospodine vojvodo. Ja sam vam prekjuče rekao da je konstatovano nekoliko slučajeva pegavca. Jutros sam primio izveštaje iz desetak mesta i bolnica na prostoru Prve armije. Preko šezdeset vojnika i civila razbolelo se od pegavog tifusa. U svim mestima u kojima su stacionirani ili kroz koja su prošli, zarobljenici ostavljaju vaš za sobom. Sada je oni raznose Srbijom. Seju smrtonosnu bolest. Smrt! Na pomolu je velika epidemija. Požar. U našem stanju, to može biti katastrofa. Vojvoda Mišić se namršti, nakašlja; ali ne može da mu odbrusi na tu gadnu, stranu reč — katastrofa. Ćuteći, priđe prozoru i ugleda jata čavki i vrana na krovovima apsane, šupe, nužnika. Raznose li i one vaši? Seju li krilima smrt? Odolesmo carevini Austriji — progovori tiho, za sebe, ne okrećući se doktoru Pešiću. — Feldcajgmajster Oskar Poćorek ne satre nas svojom Kaznenom ekspedicijom. Sedam ratnih korpusa izdržasmo. Čovek sa svojim oruđima za ubijanje ne dođe nam glave. A sad na Srbiju krenula vaš. Vaška! — uzviknu gnevno i okrenu se načelniku saniteta: — Recite mi šta da radimo? Može mi stradati armija. Ovaj ostatak od armije. Može stradati Srbija. Cela Srbija, gospodine vojvodo. Vojvoda Mišić pripaljuje cigaretu na žaru; čuči i gleda u vatru: Da to ne nastupa ona osveta? Uspravi se: Izgleda mi, doktore, da od danas vi postajete komandant Prve armije. I cele teritorije koju ona čuva. Ja mogu biti samo načelnik štaba. Molim vas, sačinite do podne dispozicije borbe protiv vašiju. Čime? — pita i skuplja ramena šireći ruke. Onim što imamo. Ne mislite, valjda, da treba tim pegavim vašima da se predamo? Načelnik saniteta pozdravlja vojnički i žurno izlazi. Bože, da to ne počinje osveta srpskoj pobedi? Da to nije kazna što pobedismo jačeg, velikog? — kaže glasno. Vrane i čavke gaču. Dokle? — šapuće uplašeno, ogrće šinjel i polazi u sudsku većnicu da korača, korača. Sutradan uveče, pred ponoć, obradova se: zazvoni telefon. Drhtavom rukom uzima slušalicu: Halo, govori Mišić. Šta kažeš, telefonisto? Alal vam vera! Celu četu veza

predložiću za odlikovanje i unapređenje. Dajte mi najpre Dunavsku prvog poziva. Halo, Kajafa! Govori Mišić. Čujete li me? Dobro veče, Kajafa! Jeste li se malo odmorili? Kako da nisam, gospodine generale. Ne mogu da spavam od tišine. Već mi je dosadno. Izvinite, zbunili ste me. Čestitam vam čin. Ja sam srećan što ste mi starešina. Čujete li me, gospodine vojvodo? Hvala, Kajafa. Kažu da ratnici pate u miru od dosade i kostobolje. Kostobolju još nemam, ali dosada počinje da me gnjavi. Nisam vam ja za granice i za čuvanja. Ja volim da otimam i gonim. Inače, nikad ne bih poneo uniformu. Kajafa, želim da vam kažem: vaš zahtev od sedmog decembra da neprijatelja gonite dalje bio je ispravan. Pravi, komandantski. Čujete li me, Kajafa? Sedmog i osmog ja sam grešio u komandovanju. Objasniću vam to kad se vidimo. Čujete li me, Kajafa? Halo! Kako se ne javlja? Zašto se prekinula veza? Onda mi dajte Dunavsku drugog poziva. Jeste, Štab armije. Govori Mišić. Dobro veče, Vasiću! Žao mi je što sam vas probudio, ali veza je uspostavljena, pa hitam da vam čestitam na izvanrednom radu. Vi ste prvi na spisku za odlikovanje i unapređenje. Čujete li me, Vasiću? Ja ne podnosim velikodušnost starešina, gospodine vojvodo. A ja taštinu potčinjenih, pukovniče. A meni je, gospodine vojvodo, više stalo do svog ponosa no do bilo čijeg priznanja. A meni je, gospodine pukovniče, najviše stalo do pravde. Po pravdi, vi ste najsmeliji komandant u Prvoj armiji. Izvinite, u to nisam ubeđen. A ja jesam. Suprotstavljali ste se i Poćoreku i meni sa istom upornošću. Ja vam čestitam, Miloše Vasiću. Čujete li me? U poslednjoj pošti pitali ste me šta je sa đakom-podnarednikom Ivanom Katićem. To je, valjda, sin Vukašina Katića? Jeste. I šta je s njim? On je nestao u poslednjoj bitki Osmog puka. Šta kažete? Zaboga, kako je nestao? Gde je nestao? Poginuo ili zarobljen? Nestao. Prosto nestao. Nije mu nađeno telo. Može se logično pretpostaviti da je zarobljen. Slušate li me, gospodine vojvodo. Vojvoda Mišić spusti slušalicu i klonu glavom.

5 Dok se pucalo, gonilo i ginulo, pogibija Danila Istorije činila se Bori Pubu kao prekomanda u drugi puk; dok se čekao svoj kuršum, nije mogla da se zažegne dublja tuga za drugom. Posle Danilove smrti, sve do onog proplanka, nije navijao očev sat; njegove kazaljke zastale su na devet. Ta devetka ga uznemiravala i u tišinama pre današnje velike tišine razastrte izmeću Drine i Save, koja ga muči. S kim da razbukti tu oštru tugu? S vojnicima o tome ne može; oni pate svoje i jedan drugom plašljivo kazuju radost pobede. S komandirom Stojanom Jevtićem okončao je razgovor o Danilu Istoriji još na Suvoboru; posle onog proplanka na Maljenu, okončao i prepirke o politici, strankama, socijalizmu, osećajući da je uča naumio da ga „prekrsti" i prevede u svoje. U teskobi tišine odluči da pođe u susedno selo, u bataljon Trička Makedonca i Mirka Carića i sazna da li su živi; da ih čuje i s njima razgori tugu. Stidi se i pomisli da uzmakne pred njom u ovoj tučanoj tišini koja ciči i huji u ušima. Uze najćutljivijeg vojnika iz voda da ga prati i reče mu cilj; pusti ga desetak koračaja ispred sebe da slučajno ne pokuša da razgovara, i pođe preko golog polja, pored vranih i golih vrzina, ka selu što se nalazi na rubu tišine i sveta, pod sasvim smanjenim, niskim sivim nebom. Dobro je što je u prirodi i prostoru sve kako treba da bude danas. Da je nebo veliko i plavo, da je polje zeleno, da pored ovoga glibovitog puta ima poljskog cveća, da vetar meša lišće i trave, da se iz vrzina ptice oglašuju, ne bi izdržao: zaplakao bi glasno. Gleda preda se i udiše sivu i suvu tišinu, sluša samo svoj korak. Pratilac koji je odmakao pedesetak koračaja stade da ga sačeka; žustro mu odmahuje rukom da produži dalje. Kao da ga neko promuklim glasom doziva. Zastade. Otac mu je imao takav glas. Okreće se, zvera po pustom, tihom polju. Ogroman stari brest pored puta zagleda se u njega; deblom i golim granama gleda ga. Tužno ili ravnodušno? Otac ga uvek strogo gledao; strogo i kad ga držao na krilu. Šta li on, brest, sada oseća i misli? Želi da dodirne brestovo deblo; da se šakama osloni na njegova prsa. Brest može uzdahnuti ili jauknuti; brest će se prodrati i raspaliti ga granom. Potrča poguren, sabijen kao pod mitraljeskim rafalom,

očekujući da ga brest ošine granom po glavi i zakrklja nekakav strašan prekor. Sustiže ćutljivog vojnika: da mu čuje korake. Nebo se smanjuje, silazi sve niže, polje se grči i sabija u sebe, stežu ga vrzine; selo je tu, na samom kraju zemlje. Iza njega je ambis. Ulaze u selo: gomile zgarišta. Najćutljiviji vojnik zastaje i zagleda spaljeno. Odnekud se čuje žensko dovikivanje. Opet gleda preda se. Trže ga: Boro! Tričko Makedonac istrča iz dvorišta i zagrli ga; grle se dugo. Tebe tražim. Da vidim ko mi je živ. Iz mog, Prvog bataljona, ostadosmo ja i Kornjača. A Carić? Carića raniše kod Krupnja. Posle smo samo još jednu kraću borbu vodili. Teško ranjen? Preživeće, kažu. Budala. Izašao iz zaklona i kao pijan jurnuo na mitraljez. Mislio Carić da je kraj rata, pa jurnuo za Karađorđevu zvezdu. Muzikant. Jurnuo on po smrt, moj Tričko. U Prvom bataljonu, dakle, od naših jedino ti i Kornjača pobediste? Samo mi. Ima li mehane u ovom selu? Postoji. Ali je puna švapskih ranjenika. I naših. Hajdemo u moju četu, naći ćemo rakiju. Neću sada u seljačku kuću. Idemo u mehanu. Kafančinu. Srpsku kafančinu. Jedinu časnu ustanovu naše slobode. Zašto se mrštiš? Pa mi smo iz kafane pošli na front. Seti se skopske „Slobode". Pa „Talpare" u Kragujevcu i večere s Vukašinom Katićem. Znaš li nešto o Ivanu? Ništa nisam čuo o Ivanu. Nemoj, molim te, sada da me vučeš u kafanu. Za mnom. Vodi me. Pobedili smo. To je danas jedino mesto dostojno nas. Od smrada gnoja i rana ne možeš da uđeš u tu mehanu. Neka smrdi. Tu ćemo dati parastos Petoj đačkoj četi. Kuda ćeš, Tričko? Čekaj me tu! Tričko Makedonac otrča u dvorište; najćutljiviji vojnik oslonio se na plot, zagledan u nešto. Bora Pub misli o Cariću: Kad je krenuo ka tom mitraljezu, mora da je užasno mrzeo svoju verenicu, tu svoju prvu ljubav, tu lepu čednicu. A kako li je tek sada mrzi? S puta, štrcnu pljuvačku na plot.

Tričko Makedonac vraća se s kartama u rukama. Bora Pub uzdrhta, ali ne sa onim uzbuđenjem koje je imao do Boljkovaca, do one noći kad je u igri s Dušanom Kazanovom i Sašom Molekulom izgubio očev sat. Pred pogibiju, Kazanova zakle mene i Molekula: „Burazeri, ako me Švabe koknu, ovaj špil karata ostavljam Bori Pubu. Zakunite se da ćete mi ispuniti želju." I mi se zaklesmo. To su one karte koje mu je ujak dao na rastanku, u Nišu? Donesene iz Pariza. Koliko sam ga u Boljkovcima molio da igramo baš tim kartama — uzima ih, opipava i mazi. — „Kad pobedimo", reče, „mame mi, neću da ih dirnem dok ne pobedimo." — Karte mu ispadaju iz ruku. A Kazanova meni šapuće da ne čuje domaćin: „Burazeri, posle rata Evropa će postati kupleraj na trinaest spratova, a kockarnice će sagraditi i u vazduhu i pod vodom." Kakav to šašavko beše! — Tričko se saginje i kupi karte. Pa ti mi nisi dao celi špil! Toliko smo našli. On poginu u suton, a mi ga sutradan, u kontra-jurišu, nađosmo na snegu. Švabe mu opelješile torbu i džepove, a karte prosuli oko njega, mrtvog, po snegu. Uh, sve popine ostale! — gurnu karte u džep šinjela. — Vodi me u tu mehanu! Ćuteći idu putem, ka sredini sela; ćutljivi vojnik žuri ispred njih, kao u patroli. Bez reči stižu do ogromne stare mehane sa tremom. Pred njom, ispreturana i polomljena bolnička kola i nekoliko pobijenih konja. Bora Pub glasno čita natpis na mehani: „Crvena mehana". Po čemu li je crvena? Ne znam. Tromo ulazi za Tričkom koji gazi između ranjenika što kao poslagani leže na slami između zidova i nekoliko stolova sastavljenih nasred ogromne mehančine; i na stolovima leže ranjenici, sabijeni jedan uz drugog i pokriveni ćebadima. Oni na podu, primećuje, pokriveni su šatorskim krilima. Zapahnu ga zadah gnoja, krvi, ratničke prljavštine. Zastaje da shvati: zašto neki ranjenici leže na stolu? Njih, uz pomoć bolničara, previja lekar, poručnik. Ranjenik jauče srpske psovke. Tričko ga ljutito zove sa vrata koja vode u mračan hodnik. Kuda ćeš sa mnom? Živ čovek više nema gde u Srbiji ni pobedu da proslavi — muca i za Tričkom ulazi u kuhinju s velikim zidanim šporetom, krevetom i stolom za kojim dremaju dva oficira; jedan sa zavojem oko glave, drugi s ranjenom rukom. Pored šporeta, postarija žena ljušti krompir.

Vi ste, podnarednici, već zaboravili pravila službe, a? — mumla oficir, bez šapke, sa zavojem oko glave i natečenim okom. Ne razumem vas, gospodine kapetane — kaže Tričko. Što ne pozdravljaš, pitam te? Stani mirno! Razgovaraš s kapetanom prve klase, majčina ti! Jesi li ti đak? Tričko staje mirno; Bora Pub neće. Oslanja se na dovratak, spreman na sve ako kapetan prve klase nešto pokuša. Jesi li i ti đak? — viče kapetan. Jedno mu oko zakrvavljeno i mutno, na drugo jedva škilji. Ja sam sin vojvode Putnika! — izazovno mu se ceri Bora Pub. Kapetan prve klase jednim okom bulji u njega, nem. Imate li vi, strina, još jednu sobu? — pita domaćicu Bora Pub. Imam, sinko. Samo mora da se naloži i malo počisti. Tu su dva dana boravili švapski doktori. A imaš li rakije? Želim dva kila vruće rakije. Nemam, dete, ni trun šećera. Ja imam šećera. Stavi odmah rakiju — reče Tričko, saže se i nešto joj šapnu. Pozdravi vojnički i iziđe, namigujući Bori. Kapetan prve klase muči se da više otvori oteklo i pomodrelo oko. Starica ostavlja tepsiju s krompirom i izlazi u hodnik. Za njom izlazi i Bora, ne pozdravljajući kapetana prve klase. Žena ih uvede u sobu s nameštenom posteljom i dve prazne flaše od konjaka u prozoru. Evo, deco. Odmah ću da naložim i počistim. Ja ću da naložim i počistim. Da li bi, majčice, mogla jedna koka da nam se ispeče za večeru? Plaćamo koliko zatražiš. Može kad bih mogla da je uhvatim. Švabe ih ubijale puškama, pa se razbežale. Ima ih još nekoliko. Ako imate pušku, ubijte dve slobodno. One su gore, na kraju šljivika. Važi. Ti stavi rakiju, ja ću furunu da naložim. Pucanje u srpske kokoške ne dolazi u obzir. Čuješ li, Tričko. Ne, ne. Makar umro od gladi, neću sada da pucam. Imate li nešto drugo? Ispržite nam neki krompir. To sam oficirima namenila. Vama mogu kačamak. Imam i malo sira.

Kuvaj kačamak! Kuvaj rakiju! — kaže Bora. Vrati se u mračni hodnik: čeka da se soba počisti i naloži. Oslanja se na zid i sluša jauke i žagor ranjenika na nemačkom, mađarskom, češkom i srpskom jeziku; sluša i misli: Da li se ranjenici što leže po stolovima osećaju pobednicima? Kako ih tek sada mrze oni na podu mehane! A možda su i jedni i drugi samo očajni? Tričko ćutke unosi drva i posluje po sobi. Kafedžika donosi iz kuhinje ibrik rakije. Bora Pub ulazi za njom u naloženu i malo očišćenu sobu, seda za sto, počinje da pije vruću rakiju i govori o poginulima. Smrkava se. Tričko ćuti, pripaljuje sveću lojanicu. Kafedžika im prinosi lonac s kačamakom i sirom. Počinju da jedu; Bora nastavlja da priča o poginulima, redom, kako su stajali u stroju pred kasarnom. Ne može da jede; vadi karte iz džepa i počinje da ih broji. Ne broj! — hvata ga za ruku Tričko. — Nemoj nikad da ih izbrojiš. Za moju ljubav. Preklinjem te! A zašto? — prema svetlosti sveće vidi mu suze; spusti karte na sto. Neka se to ne zna — zaplaka i ugasi sveću. Zaćutaše. Zagasi se vatra u furuni; mrak preli sve. U mehani se razleže graja na nekoliko jezika. Buknu dreka. Jauci, kao u noćnom jurišu. Šta im je, majku im blesavu?! — neko u hodniku viče teškim, promuklim glasom. Biju se ranjenici, gospodine kapetane. Ugasili lampu i biju se! — odgovara neko. Mir, bogalji! Mir! Bitka je završena.

6 Vojvoda Mišić po mraku stiže pred Struganik: ne želi večeras da vidi selo posle okupacije i oslobođenje, posle prolaska dve gladne vojske; sutra će slušati jadanja komšija i rođaka, gledati žene zabrađene crnim šamijama, saznati ko je poginuo. Noćas će sam sedeti pored vatre u staroj odžakliji; Zarija, Spasić i Dragutin sa vojnicima iz pratnje smestiće se u kući mlađeg brata. Kod prvih struganičkih kuća bez svetla, sreće ga naricanje iz pomrčine. Pute psi. Zastrašeni ili pobijeni? Stiže do svog jabučara: da li su vojske pojele one gomile neutrapljenih jabuka? Sutra će i u jabučar svratiti. Pod konjskim kopitama mnogo je teška i glasna smonica po kojoj je nekad gazio bos, s trnjem u tabanima. Nekako se sasvim suzio ovaj put kojim se pod svakojakim teretima grbila mati. Kao da se sasvim sklopio put pod orasima na kraju livade na kojoj, kao potporučnik, sa otkosom nije stigao do uplašene majke. Orasi ćute u mraku, kao pobijeni. Snaje, bratanice, stariji brat dočekuju ga tiho, bez radosti. Čuje: Dragutin im šapuće da ga je kralj unapredio u vojvodu. Pozdravlja se pred otvorenom kućom, prema svetlosti vatre sa ognjišta: Jeste li živi? — pita uzbuđeno. Mi što ne odosmo u vojsku, jesmo. A o njima tamo, još nismo čuli. Neće da proširuje razgovor. Kazuje im da pomognu vojnicima da se smeste konji u štalu, a njima, vojnicima, da se raspremi kačara za spavanje. Ne treba večera. Kad svane, sami će se postarati za sebe. A njemu da se prinese dosta drva i nekoliko krompira za pečenje. Potražio bi im i šaku oraha, ali mu to noćas liči na vojvodski zahtev. Uđe u odžakliju i stade pored ognjišta: punim grudima udiše dobro znani zadah stare badže: grk i ljutkast miris dima, čađi, pepela, u kome on razlikuje dim svih vrsta drveta koja su gorela na ognjištu. Noćas bi voleo suvu cerovinu da loži: ona glasno gori, plamen joj nemiran i miriše na lišajeve. Ali, noćas bi i suva cerovina bila vojvodski zahtev. Od gomile bukovih oblica pored ognjišta neće biti najgora vatra pored koje se grejao.

U šinjelu sede na tronožac; profesor Zarija i Dragutin nešto se sašaptavaju s njegovim bratom. Kaže im da su umorni, neka odmah pođu na počinak. On će noćas samo s vatrom biti, kaže u sebi. Iziđoše, laknu mu. Uze da starka vatru; razigrava se plamenje, uspinje se ka crnom ždrelu badže. Kao da mu za lećima, uz naćve, ćuti i tiho uzdiše mati. Šta bi njoj noćas rekao? Prećutao bi joj vojvodski čin, svakako. Samo bi joj o deci pričao. Snaja mu prinosi tepsiju krompira. Nudi ga da mu ispeče pogaču i donese sir. Sve kad svane, kaže joj i zapreće krompire u vreo i žaran pepeo. Brat spušta naručje hrastovih duga. Zar da duge gorimo, zaboga? Da gorimo duge. I jagšju! I grede! Sve što najlepše imamo od građe. Za našu slobodu, Živojine. Ne volim tako skupo da slavimo slobodu. A ja baš tako volim. Čujem, kralj te unapredio u vojvodu. Snađe me i to, brate. Ja se uzdam, i ljudi tako misle, da si to zaslužio, Živojine. Ne bi bila nepravda da me i ta čast mimoišla. Ti bi mogao da mi doneseš naručje oblica. Noćas bih pre išao na Baćinac da kupim drva no što bih dugu bacio na vatru. A ti, snajo, kaži koju si mi postelju odredila, pa idite na počinak. Ona mu kazuje da je prazna gostinska soba s dva kreveta u kojoj je on noćivao kad je dolazio; spavali su i švapski oficiri, dodaje, ali je prekjuče celu posteljinu promenila. Ne kaže joj da mu se gadi da legne u postelju u kojoj su spavali švapski oficiri i da će iz senjaka doneti dva naručja sena, prostrti pored ognjišta i dremnuti izmeću prvih i trećih petlova. Kao nekad njegova mati kad je u zadruzi bila reduša. Ostaje sam. Puši i starka vatru, sluša njeno svagda isto besedenje pred nestanak. Na ovom ognjištu izgorela je čitava šuma. Vek življenja. Sagorela neizmerna snaga zemlje, sunca, neba. Pepeo bacali na bunjište, razvejao ga vetar. Ostao još ovaj zadah dima i gari po zidovima badže i duvarima odžaklije. Od šume veće od sela, šume po kojoj su huktali razvigorci i ječali severci, gorolomile se oluje i po snegu ležala debela tišina. Letele ptice i leptiri, vukle se kornjače, zmije i bube. Od svega toga ostao jedino još ovaj grki, ljutkasti zadah dima; ova gar koju liže plamen, uz koju se uspinje dim, da i on nestane nad krovom. Zar je život ljudski nešto trajnije od života

šume? Zar je čovek večniji od hrasta i bukve? Na ovoj zemlji većina ljudi kratkovečnija je od bukve, s hrastom da se i ne poredi. Koliko ljudi bude japija da se nešto novo sagradi i drugo nastane?! Sve je pepeo, dim, gar. Zemlja je opako ognjište. I pepelište. Preseca žaračem plamenje, ne ostaje trag, razastire žar, on gasne, šara po pepelu, šare će ostati samo dok se u vatru ne bace nove oblice ili kroz badžu ne sjuri vetar u ognjište. Pobeda, slava, priznanja, šta je to sve na ognjištu oko koga se neprekidno i nepredvidljivo smenjuju ložači, da se ugreju i potom sagore? Šara pa zaravnjava šare po pepelu. A mati mu ćuti za lećima, oslonjena na naćve i tiho uzdahuje. On se stresa od jeze. Čeka da mu šapne: A tebe strah, sine? Šta će biti sutra, Živojine? Sutra, šta će biti? Šta će biti? Pepeo i dim. Grki zadah samo. Neko se nakašljava pred vratima. Deda se tako nakašljavanjem okazivao. Kao da mati odlazi. Pred kućom topće konj. Razgrće krompire, uzima ih, pečeni su, ispušta ih na kraj ognjišta da se ohlade. Sježi se od hladnoće koja mu obliva leđa; čuje dubok uzdah; trže se i okrenu: Vukašin Katić stoji u odškrinutim vratima i prestravljeno ga gleda. Vukašine! — uzviknu prebijen njegovim pogledom i izrazom lica. Jedva ustaje, nema snage da korakne k njemu. Jedna mu je noga u pepelištu; drži žarač, nem; grč žalosti i straha uspinje mu se dušnikom. Vukašin Katić ispušta štap preko praga, u kuću; ni on ne može da zakorači k njemu, poguren pod kovitlacem i ljubavi i jedne bolne mržnje. Ne želi i ne može da skrije ta izmešana i sukobljena osećanja. Zagleda se u njega skrušenog, izmučenog, sa žaračem u ruci p jednom nogom u pepelištu. Kao da je nesrećan? Sviće mu: pred njim nije pobednik i vojvoda. Koraknu, zagleda se u njega. Promuca: Dobro veče, Živojine. Vojvoda Mišić ispusti žarač; stade mirno na kraju ognjišta, u pepelu, i umornim, laganim pokretom pozdravi vojnički oca čiji je sin nestao u poslednjoj bitki Osmog puka. Bukti vatra, prašte oblice, plamen i dim suču badžom. Vukašin zadrhta od tog pozdrava, shvati mu smisao i klonu pogledom ka ognjištu: šare po pepelu. Vojvoda Mišić mu uhvati pogled i zbuni se još više; kao da se i postide. Nema ni žiške radosti u njemu, ničim ne pokazuje da oseća slavu, misli

Vukašin: raste u njemu nešto kao zahvalnost, nešto što liči na poštovanje, što je dublje od prijateljske ljubavi. Prilazi i pruža mu ruku. Vojvoda Mišić mu uzima šaku i ne želi da je pusti. Još imamo razloga da se nadamo — počinje promuklo, tiho. — Naredio sam komandantu puka da Ivanova četa pažljivo pretrese ceo prostor kojim se kretao neprijatelj i gde se toga dana vodila bitka. Našli su mu ranac s nekim stvarčicama i svesku. To će sutra-prekosutra stići u Štab armije. Komandant puka veruje da je zarobljen. U to i ja verujem. Vukašin izvuče prste iz Mišićeve šake, zatvori vrata i sede na tronožac na kome je on sedeo. Njegove šare i stope u pepelu razlivaju mu se u suzama koje ne može da sagori. Krije lice. Sedmog decembra, za podvige u borbi na Maljenu, predložen je za odlikovanje Zlatnom medaljom Miloš Obilić za hrabrost — kaže vojvoda Mišić, uzima drugi tronožac, seda pored Vukašina. Šta je s tvojom decom? — drhtavo pita Vukašin. Živi su — pruža mu cigaretu, pa žar. Dugo ćute i puše. Vukašin želi da jurne napolje i pođe na Maljen. Da traži Ivana. Da gazi tom planinom kojom je prošao i nestao njegov sin. Nestao? Zasvagda? Moj Ivan. Nestao. Vojvoda Mišić ga sluša kako ječi i stisnutih usana zuri u vatru. Kako, čime da ga uteši? Tok rata može prelomiti, zna kako se armija pobeđuje. A nema tu moć da slakša ocu bol. Nema. Stavio bi mu ruku na rame; strah ga da to ne liči samo na sažaljenje. Želim, Živojine, čisto da mi poveruješ: nisam bio protiv bacanja đaka na front zato što mi je sin u Bačkom bataljonu — muklo progovori Vukašin: — Nego zato što sam se bojao da u ovom ratu Srbija ne izgubi i rat i mir. Da. Želim da mi to veruješ. Verujem ti. Verovao sam ti i u valjevskoj sudnici. I nisam ti jedino ja verovao. Ali, kako ti one noći u Valjevu rekoh, u ovom vremenu mi ne možemo samo kako je pametno nego i kako moramo. Čovek bez dece, ima li otadžbinu? Čoveku bez dece ne treba ni sloboda. Ne. Bez živoga svoga za sobom, smrt je konačna, Živojine. Postoji hiljadu razloga da se živi, Vukašine. Postoji jedan pravi ljudski razlog da se umre. Ne znam to ljudsko delo, ne znam taj cilj u koji se može zasvagda verovati. Jedino u decu. U sina. Vojvoda Mišić vidi kako mu se tresu ramena.

Ulazi brat i staje kod vrata. Da gospodinu donesemo večeru, Živojine? Imamo krompira. Idi spavaj. Stavlja oblice na ognjište, starka vatru, muči se da nađe reč. Nema je. Da li si video Milenu? — seti se. Nakratko. Žurio sam da što pre vidim tebe. Ona je, nesrećnica, mnogo propatila. Živa je. Vukašin uzdahnu i naglo ustade. Ne može da gleda vatru, ni da sluša prijatelja, ni da izgovara nekakve reči. On je nestao. Zasvagda nestao. Moj Ivan. Izlazi u pomrčinu da ga traži po tom Maljenu: ide sokakom gazi kroz glib cvokoće želi i mora da gazi tu zemlju na kojoj je nestao Ivan prelazi vrzine gazi polja uzbrdo ka Maljenu udara u drvo briše čelo mokar je dlan kaže glasno: Oče, poginuo mi sin. Tvoj unuk Ivan. Nastavlja da gazi zemlju po pomrčini sve uzbrdo da je što dublje i jače oseća izuće se i ići bos po toj zemlji na kojoj je nestao Ivan tone u nekakav glib ako zemlja je želi da utone u nju do bedara do grla tako da gazi da rije roni kroz nju budu mu puna usta žile bude i on sam ta zemlja na kojoj je nestao moj sin. Vojvoda Mišić šara žaračem po pepelu i čeka Vukašina da se vrati. Dobrica Ćosić VREME SMRTI 2 Urednici Vidosav Stevanović Rajko Petrov Nogo Lektor Mara Vujošević

Likovna oprema Rade Rančić Tehnički urednik Pera Stanisavljev-Bura Korektor Nevenka Nedeljković Izdavač Beogradski izdavačko-grafički zavod OOUP Izdavačka delatnost Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17 Za izdavača Vidosav Stevanović Štampa Beogradski izdavačko-grafički zavod OOUP Grafička delatnost Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17 Tiraž 10 000 1984.