Vreme smrti - knjiga I: Prerovo ide u rat (Vreme smrti, #1) [Paperback ed.] 9788652115051 [PDF]

Zitiervorschau

DELA DOBRICE ĆOSIĆA VREME SMRTI 1

Dobrica Ćosić VREME SMRTI prva knjiga roman

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD 1984.

MMXVI

PREDGOVOR

NADSMISLOVI ISTORIJE I UMETNOSTI Kao i sva velika dela, i Vreme smrti nagoni na stara razmišlјanja i stare teme, na bitne probleme estetike i književnosti. Otkako postoji književnost, nad njom lebdi neprestana sumnja i pitanje: šta je ona zapravo, ta književnost koja se bavi lјudskim sudbinama, koja se nagne nad istorijom, ili nad tragikom pojedinca, šta ona, zapravo, nudi čovekovom saznanju i svesti, u kakvom je odnosu prema pitanjima postojanja, morala i istorije. Vreme smrti sva ta pitanja izaziva; književnost nije samo i isklјučivo jezički izraz, niti je samo konstrukcija, mada i to jeste, ona je, u isti mah, i smisao i značenje; kada se u književnom delu začne dijalog sa tragikom postojanja naroda i njegovom otporu toj tragici, onda se ta značenja proširuju, pa književno delo, kao što je Vreme smrti, počinje da biva ne samo problem kritike, već i filozofski problem u najširem smislu te reči. Izviru iz ove veličanstvene građevine dobro znana pitanja: u kakvom je odnosu književnost prema trajanju, šta znači odnos književnosti prema takozvanoj stvarnosti, postoji li nešto — što su mislili i misle svi racionalisti — što se može nazvati umetničkom istinom, može li književnost da bude stvarni nadsmisao trajanja, i šta taj nadsmisao znači? Vreme smrti sva ta pitanja pokreće svojim postojanjem; ali, u isti mah, ovaj roman je i prvenstveno problem vrednosti i odnosa umetnosti prema događajima koji su značili jedan sudbonosni trenutak u istoriji srpskog naroda — prvi svetski rat. Da li nam je pisac ponudio jedno od mogućih umetničkih rešenja i teorijskih odgovora na pitanje koje nam se čini osnovnim: može li jedna velika književna tvorevina da teče paralelno, kao autonomna estetska vrednost, sa istorijskim zbivanjem koje mu služi, istovremeno, i kao građa, i kao motiv, i kao inspiracija, i kao osnova? Ako se delo posmatra kao celina, iako sastavlјeno iz četiri toma, onda će se brzo otkriti da je, valјda, jedna od najvećih vrednosti ovog romana u tome što autor samo zbivanje, i činjenica i istorije, u svojoj stvaralačkoj viziji ostvaruje kao novo postojanje i kao novu, a ne samo estetsku, realnost. U prvi mah ova tvrdnja zazvuči nejasno; jer Vreme smrti se bavi

događajem koji je jedinstven u istoriji evropskih naroda; radi se o realnoj drami koja snagom svoje dramatičnosti opasno može da ugrozi piščevu sposobnost da je do kraja ukroti i prevaziđe, i da je ostvari kao sistem estetskih vrednosti. Istorija književnosti nas uči da je takvih umetničkih slamanja pred istorijskim činom bilo podosta, jer su sve to zamke na putu stvaranja romana koji se nadkrilјuje nad istorijom koja svojim intenzitetom i tragičnošću može da postane jača od umetničke transpozicije. Tako je, Ćosić preuzeo veliki rizik i, na sreću naše književnosti, taj se rizik višestruko isplatio, dokazujući da su sva velika književna dela uvek transponovana realnost, odnosno da i najtragičnija činjenica može da postane deo strukture romana. Vreme smrti u sebi sadrži sve komponente realnosti, pa bi se u akademskom, ili u formalističkom, klasifikovanju moglo nazvati realističkim delom; ali, ono je, u isti mah, i nešto drugo od istorije — nova neka istorija koja i jeste i nije istina, koja jeste i nije realnost, umetničko oblikovanje onoga što je bilo, u ime onoga što jeste — ostvarivanje, znači, onih nama tako neophodnih i dragocenih kontinuiteta i veza između istorijskog trajanja i književnosti, koje velike kulture poznaju mnogo ranije od pojave ovog dela. Stojim, tako, zamišlјen nad Ćosićevim romanom i pitam se može li se ustanoviti nekakav opštiji princip pomoću kojeg će se to delo staviti u sistem vrednosti koje su kod nas stvarane, ili će ono, kao i druga neka naša velika dela, ostati u sistemima vrednosti usamlјeno? Zamišlјenost se brzo pretvara u izvesnost: naša književnost ne poznaje delo ovakve vrste, iako smo imali i imamo više romana koji bi se mogli promišlјati u odnosima izmeću istorijskog trajanja i književnosti. To je, čini mi se, uvek odlika velikih dela da ostaju nekako usamlјena u istoriji umetnosti, kao da se oko njih širi nekakav prazan prostor koji se inače zove originalnošću. Ako uspemo da dokažemo da je Ćosić ostvario do sada nepoznat sistem estetskih vrednosti koji nudi neke druge, istorijske, vizije, i neka druga rešenja onog što postoji u samom biću srpskog naroda i srpske kulture, onda je, verovatno, smisao ovog ogleda ispunjen. Od Vremena smrti, prvi svetski rat i sva njegova dramatičnost nisu više isti kao što su bili u dosadašnjim predstavama i istorijskom sećanju. Izgleda da se pitanje prošlosti, kao motiva u književnosti, drukčije meri — književnost ima drukčije časovnike i drukčija značenja nego što ih ima realna istorija: u istorijskoj realnosti, jedan događaj bude pa prođe; u književnoj realnosti, istorijski događaj se zbude pa, kao estetska vrednost, ostane izazov trajanju i bezvremenosti. U tome i jeste ona razlika, dobro znana, koju je Ćosić tako dobro ostvario — razlika izmeću istorijske ravni i umetničkog odnosa prema

toj ravni. Kasnije ćemo videti kako je, uostalom, i samo istorijsko trajanje višesmisleno. Za sada je dovolјno zaklјučiti: da je Ćosić ostao samo u istorijskoj ravni, odnosno da su ga snaga, tragika, uzbudlјivost dokumenata i činjenica povele na put opisivača, mi svakako sada ne bismo bili sa delom takve vrednosti kao što je Vreme smrti. Kao da se naš problem već sada rešava. Vreme smrti jeste delo koje je prevazišlo istoriju, koje je svojom umetničkom lepotom, lepotu i tragiku zbivanja učinilo trajnijom no što to realnost uopšte omogućuje. Jer, to je ironija istorijskog postojanja: istorijska sećanja, u ravni realnosti, su kratka, ona žive u onoj meri u kojoj živi naraštaj koji ih je proživeo, ili se negde još odbleskuju u narednom naraštaju, da bi, po nekoj ironičnoj i melanholičnoj zakonitosti istorije, pala u zaborav. Ali, tu je umetnost da sačuva i odbrani zbivanje od njega samog; kad se istorijska realnost ostvari u velikom delu, ona nema više svoju prolaznost i na nju ne pada tako lako zaborav. Istini za volјu, velike istorijske drame, kao što je, na primer, srpsko ratovanje u prvom svetskom ratu, žive i van umetnosti — u legendama, mitovima, koji se lagano, opet po nekim zakonima istorije, pretvaraju u arhetipove jedne kulture i trajno određuju njen unutrašnji identitet. A Vreme smrti je ubrzalo to nejasno, neracionalno uobličavanje u trajnost, kao što to i čini velika umetnost. Koji su to elementi ovog složenog dela koji nam omogućuju da zaklјučimo da je ono nadživelo istoriju, da je od nje stvorilo nov red vrednosti i time joj omogućilo da živi i traje, izraženo u posebnosti koja ima i svoj smisao i svoju autonomnost? Razume se, ova posebnost ne podrazumeva nikakvu kategoriju u Lukačevom smislu, koji je tragao za gnoseološkim i ideološkim značenjima umetničkih dela; radi se, po mom mišlјenju, o nečemu mnogo složenijem. Vreme smrti je delo koje je pokazalo da stvari i zbivanja nisu tako jednostavni kao što nam je to do sada nudila naša književnost, pa i naša istorijska nauka, da se jedan tako krupan događaj, kao što je prvi svetski rat i učestvovanje čitavog jednog naroda u njemu, mogu uobličiti na drugi način, da mu se mogu otkriti neka značenja koja su do sada bila nepoznata, neki smislovi i lepote koji su ostali skriveni pred gvozdenom logikom jedne od istorijskih ravni. Da nemamo Vreme smrti, ne bismo mogli do kraja da doživimo, razumemo i osetimo ne samo tragičnost zbivanja, već i prelomnost epohe, čudesne upravo zbog te prelomnosti. U Vremenu smrti se sa izuzetnom jasnoćom vidi da je moguće od realnosti napraviti dramu koja će, zgušnjavajući istorijsko vreme, uspeti da pokaže da se život i sve što uz njega ide — ideje, ideali, pobede, sumnje, strah, podvale, mogu uobličiti u reč, u lagano nastajanje arhetipova, u dramu koja će, kao i svaka velika drama, biti

tragično viđenje sveta; da su to osećanja i svest o tome da su ta zbivanja deo jedne opštije tragike humaniteta koja se rascvetava u ovom našem veku i biva presudna za razumevanje naše epohe. Jeste Vreme smrti po mnogo čemu roman koji pripada srpskoj kulturi i srpskoj književnosti; on je u njoj nov i usamlјen baš zato što prevazilazi konkretnost zbivanja i što dramu srpskog naroda pretvara i u dramu opštijeg značenja i opštijeg smisla i vrednosti. Suočeni sa ovim romanom, uveravamo se da on razbija mnoge ukorenjene, stečene, i danas često naglašavane, predrasude da se tu radilo samo o ratu jednog malog naroda koji se borio za održanje golog opstanka, borio onako kako je znao i umeo, bez nekih složenijih, moralnih, intelektualnih i metafizičkih odnosa prema toj borbi. Zato, u ovom prvom prilazu Vremenu smrti, treba zaklјučiti da je ono ne samo umetničko, nego i intelektualno preovladavanje zabluda i predrasuda o smislu prvog svetskog rata u Srbiji, što je od izuzetnog značaja za razumevanje položaja ovog dela i umetnosti, i u kulturi i u istoriji našeg naroda. Ćosić je uspeo da pokaže da je taj epohalni trenutak bio beskrajno složen i višeznačan, da je nanosio čitave bujice problema i pitanja odnosa prema postojanju, da se kretao u rasponu od heroizma do tragike, od patnje do sreće, od laži do kukavičluka, od izdaje do žrtvovanja — sve do razmišlјanja o smislu i besmislu postojanja, u trenucima kad je to postojanje bilo smrtno ugroženo i ranjeno. I ne samo to. Vreme smrti ne bi bilo ono što jeste da po svojim unutrašnjim strukturama nije stvarano tako da se odmah, u prvom dodiru sa njim, ne vidi da je ono pravlјeno ne po uobičajenim dramskim zahtevima, već drukčije nego što smo do sada navikli da čitamo. Da nije bilo tako, da Ćosić nije uspeo da stvori jednu naddramu — koja se, videćemo, vezuje i za nadracionalnu istoriju — da njegovo umetničko ostvarenje nije išlo tim zasenčenim, tajnim, putevima otkrivanja lјudskih sudbina, ili uobličavanju ideja koje su ležale nekako skrivene ispod grube dramatičnosti zbivanja, mi bismo dobili delo manjeg značaja. Jer bi ono, povedeno patetikom samog trenutka i samo skliznulo u patetiku, što bi, takođe, u velikoj meri smanjilo njegovu unutrašnju čvrstinu i lepotu, pa ne bi ispunilo ono što čitalac uvek traži od prave književnosti — ne bi ostvarilo dramu koja nije samo drama događanja, već drama moralna, lјudska, nacionalna i filozofska, koja, u okvirima jednog rata, u situacijama u kojima mnogih izbora nema, pokazuje kako srpski narod, stešnjen između surove dileme opstanka ili neopstanka, bije bitku za svoj smisao postojanja. Time i za svoj identitet, i za svoje sopstveno biće, razume se. Zato ovaj roman ima u sebi čitave misaone slojeve i mnoštvo struktura koje se ostvaruju kao besmisao i kao lepota, kao nužnost i kao sloboda, kao grozničavost i mir uverenja, kao istina i kao laž, da bi se

sve to slilo u umetničku celinu tragičnog značenja koje, na svoj način, iskazuje svu slojevitost istorijskog zbivanja. Uostalom, postoji li ijedno veliko književno delo koje nije tragično? A kad se tragika spoji sa realnom tragikom čitavog srpskog naroda, kad se tragika istorijskog zbivanja transponuje u umetničku lepotu, onda je jasno zašto smatramo da Vreme smrti spada u red naših najznačajnijih književnih dela. Vreme smrti nameće opšta razmatranja kojima će se ovaj ogled i završiti. Bez njih teško da bismo razumeli način na koji je pisac delo ostvario; čak bismo, u izvesnoj meri, umanjili njegovo opšte značenje nekom „čistom“ kritičarskom analizom piščevog postupka u građenju likova i stvaranju kompozicije romana. Čini mi se važnijim prvorodno naglašavanje opšteg značenja Vremena smrti od same kritičke analize; jer, ne može se izgubiti iz vida da je ovde junak romana, kako bi to rekli stari teoretičari, čitav srpski narod; a kad je tako, onda je to izuzetno složen posao, to mnogoglasje, izukrštanost, ta do beskraja isprepletana slika lјudskog mravinjaka, srpskog naroda koji se našao u rečenoj dilemi. Van tog opštijeg značenja, kako bi se mogli razumeti istorijski dokumenti koje Ćosić tako slobodno koristi u svom romansijerskom postupku? Na njima se upravo može ispitati jedna od osnovnih tehnika njegovog postupka, jer ti dokumenti, kontrapunktski ukloplјeni u roman, i sami postaju akteri drame; time gube obeležja suve i hladne diplomatske prepiske, ili prepiske izmeću careva. Ćosić nam je pokazao, što uostalom sve više pokazuju moderna književnost i njena teorija, da istorija i njena dokumentacija, u svojoj bezličnosti, surovosti i hladnoći, mogu da postanu izuzetno uzbudlјiv deo drame, tako da suvoća dokumenta preuzima na sebe ulogu živog lika; valјa samo pročitati, u prvoj knjizi, uvodne dokumente, prepisku trojice careva, Rusije, Engleske i Nemačke, pa videti kako ispod te nadmene, hladne i oprezne prepiske, u stvari, nastaje drama srpskog naroda. Bez te prepiske, manje bi se razumelo do koje je mere početak prvog svetskog rata imao opštije značenje i kako je srpski narod bio okružen silama daleko moćnijim od njega, koje su ga primoravale, logikom svoje snage, da iznedri iz sebe skrivene energije koje se, inače, ne bi možda ni javile da vremena, a i sam identitet srpskog naroda, nisu bili takvi kao što su bili. Samo, ovde valјa biti oprezan: sve ove opštosti u Ćosićevom romanu istovremeno znače i umetničku konkretnost; ako bi zadržale samo karakter opštosti, one bi ostale u ravni istorijske dokumentacije. Ovako, ukloplјene u samu kompoziciju romana, one postaju umetnička činjenica, mada i dalјe, kao neka pozadina, odbleskuju istorijsku stvarnost.

Ako je Vreme smrti uspelo da uobliči sudbinu i kao tragiku postojanja, i kao snagu i lepotu odgovora na istorijski izazov, i kao sumnju, kao očaj i kao lepotu, i to da ostvari romansijerskim postupkom koji ćemo još imati prilike da ispitamo, onda pomenuto pitanje usamlјenosti ovog dela u našoj književnosti, čini mi se, postaje nešto jasnije. Jer, veliki naši istorijski romani kao što su, recimo, Seobe M. Crnjanskog, ili Andrićeva turobno-filozofska vraćanja u prošlost, Lalićevo uobličavanje istog ovog perioda o kojem govori i Vreme smrti, razlikuju se od Ćosićevog dela po ovoj opštosti koja je zgusnuta u umetničku realnost; zbog toga su neki ispitivači ovog dela i bili navedeni da zaklјuče da ovo delo liči, podseća, ili da je slično, najvećem istorijskom romanu naše epohe — Ratu i miru. Sličnost, međutim, izmeću ova dva dela postoji samo u ponekim objektivnim istorijskim opštostima, jer je i Tolstoj, kao i naš autor, sažimao sudbinu čitave nacije u ratne okvire, u istorijsku dilemu, u izazov. Ali, tu sličnost prestaje. Tolstoj je pisac koji je pripadao velikoj ruskoj realističkoj tradiciji i školi; njegov metod i moć uobličavanja vezani su za tu plemenitu tradiciju, a njegov se genij i ogleda u tome što je, ostajući u toj tradiciji, istovremeno nju i prevazilazio. Međutim, kod našeg autora, uzora takve vrste nema; on se od Tolstoja u velikoj meri razlikuje i po romansijerskom postupku i po viđenju sveta, i po osnovnoj ideji po kojoj je pravlјena ova knjiga, i po tome što pripada jednom drugom krugu kulturnih, idejnih i filozofskih ravni. Verovatno bi trebalo ostaviti akademskim ispitivačima da utvrde do koje mere postoji neka sličnost između ova dva pisca; moje je uverenje da je ta sličnost samo motivska, i da će svako insistiranje na komparativnoj analizi pokazati upravo ove razlike koje nas interesuju. Jer, Ćosić je u našoj književnosti usamlјena pojava, ne samo zato što se njegov pristup razlikuje od pristupa pominjanih pisaca, već i zato što je stvaralac osobenog talenta; ta se osobenost ogleda u moći da se iz nacije, kao opštosti, uobliči više likova, oko kojih se pletu i prepliću sudbine mnogobrojnih drugih, manje znanih i manje poznatih, da bi iz svega toga proisteklo jedno unutrašnje, strukturalno čvrsto jedinstvo koje od Vremena smrti i čini novu i samosvojnu umetničku tvorevinu. Nameće se tu jedan problem: koju bih to sliku upotrebio, u bližoj analizi ovog dela, koja bi dozvolјavala najjednostavniji put za jasnije objašnjenje Ćosićevog romansijerskog postupka? Jer, tu su i dve vrlo vidne činjenice koje nisu izražene samo u Vremenu smrti, već i u ranijim njegovim delima. Pisac je, naime, već u Korenima pokazao (stavio bih, u nekom budućem kritičkom izdanju celokupnih njegovih dela, Korene kao prolog Vremenu smrti), možda još i ne sluteći da će pisati ovo delo, da su kontinuiteti izuzetno važni i za

razumevanje likova i čitave istorije Srbije; a kasnije, u Deobama, već je u velikoj meri izrazio svoju misao i sposobnost da se uhvati ukoštac sa krupnim planovima, sa zbivanjima koja imaju opštije značenje. Da bi to rešio, već u Deobama je Ćosić upotrebio jedan izuzetan i složen romansijerski postupak koji je već nazvan kontrapunktskim, ili polifonijskim — najsrećniji i, čini mi se, pravi metod kojim se mogu tako opšta zbivanja svesti i uobličiti u umetničku tvorevinu. Čitam, u jednom udžbeniku muzike, prinuđen da tačno definišem pojam kontrapunkta, o kontrapunktu: „Kontrapunkt — tehnika izrade višeglasnog stava obrazovanog od međusobno ravnopravnih i samostalnih melodijskih linija, odnosno muzičko teorijska disciplina koja se ovom metodom bavi. Još uopštenije, kontrapunkt često uzima kao sinonim polifoniju — kompozicionog stila zasnovanog prvenstveno na horizontalnom načelu.“ Znamo da je u istoriji evropske književnosti Haksli prvi, svojim metodom kontrapunkta, stvorio roman istog naslova; Ćosićev metod polifonije, daleko širi i sveobuhvatniji od Hakslijevog, je jedan od puteva kojim se može objasniti kako je Vreme smrti postalo i izuzetno spretno složena umetnička tvorevina. Ako tako posmatramo Vreme smrti, onda je ono delo koje je kompoziciono sastavlјeno tako što u njemu postoji nekoliko vertikala, nekoliko osnovnih likova koji se prepliću i međusobno su prožeti sa horizontalnim postojanjem mnogih drugih likova i tragičnim zbivanjima u čitavoj naciji. Razume se, teško je izdvojiti ove vertikale; jer vertikala može biti čak i sama istorijska sudbina — jedna velika bitka, Prva armija, pegavac, i povlačenje u Albaniju. Može, ali se meni čini da je Ćosićev metod tako stvaran, da će sve ove velike istorijske planove obasjavati i sažimati kroz nekoliko likova koji i jesu putokazi za razumevanje značenja čitavog dela. Kako bi se, na primer, moglo razumeti Vreme smrti bez vojvode Mišića? Ili, kako bi se moglo iskazati i ostvariti bez Vukašina Katića? Kako bi se, takođe, moglo razumeti bez majora Gavrila Stankovića, bez doktora Radića, bez Neznanog Bolesnika, bez vojvode Putnika, i bez četvrte knjige u kojoj se sve sliva u tragični polifonijski kraj? Zakoni umetnosti su takvi: Vreme smrti, u svojoj dubini, u svojoj filozofiji, oličeno je u junacima koji drže knjigu u dramskoj celini i time predstavlјaju i njen unutrašnji smisao i njenu razuđenost. Sve ostalo je tu, vrlo živo, vrlo plastično, ali sve izvire i stremi, u samosvojnim melodijskim linijama, iz veličine tragičnog zbivanja i ka ovim centralnim likovima. Razume se, u piščevom romansijerskom postupku radnja ne teče pravolinijski, niti u ravni deskripcije, već je sva isprekidana,

ispresecana različitim situacijama i različitim sredinama; to, prirodno, otežava teorijska i kritička sažimanja koja bi iscrpla složenost dela. Uostalom, ni ambicija ovog ogleda se ne sastoji u tome, već u pokušaju da se složenost ovog dela objasni u mogućim analitičkim pretpostavkama. Pogledamo li pobliže piščev postupak, videćemo da je on dosledno sproveden kroz sve četiri knjige i da predstavlјa osnovu njegovog stvaralaštva. Kako pisac to čini? Najopštije uzev, roman stremi ka svom četvrtom delu, u kome se pomenute vertikale pretvaraju i same u fluidnu, tragičnu simfoniju jednog pretpostavlјenog kraja kojem tek istorija sluti budućnost. Prirodno, u toj se polifoniji stapaju realne činjenice sa stvaralačkom maštom, dokument sa razmišlјanjima, istorijska situacija sa lјudskim reagovanjima, smrt s lјubavlјu, lirsko sa epskim. Takav način stvaranja omogućuje Ćosiću da svoje delo oslobodi svih unapred poznatih i datih okvira, i da svoje umetničke pretpostavke i polazišta razgrana tako da će Vreme smrti postati čitava jedna orkestracija, sastavlјena od veoma velikog broja likova, tokova, linija, struktura i značenja. Tome treba dodati još jedan element koji prožima i krasi ovo delo: Ćosić je pisac koji, pored svog izrazito filozofsko-umetničkog odnosa prema zbivanjima, ima i veoma razvijeno poetsko osećanje sveta i stvarnosti. Liričnost, kao neka vrsta oslobađanja od more, pojavlјuje se gotovo svuda, a naročito tamo gde priroda počinje da čini sastavni deo atmosfere, gde svetlucaju lјubavi u mraku, i sete u intelektualnim određivanjima. A to je još jedna dragocena osobina ovog dela, taj spoj misaonog i lirskog, neprestano preplitanje ideja sa osećanjima, stavova i razmišlјanja sa strastima i nežnostima, koja od njega čini simfoniju u kojoj se lirska kantilena, kao nekakva nežna nit, provlači kroz dramatične tonove i zbivanja koja odjekuju kroz roman. Ali, i ta liričnost je osobenog kova: ona je lišena sentimentalnosti, to je refleksivna lirika koja se meko prilјublјuje uz osnovne vertikale i horizontale dela i daje mu melanholičniji ton. Tako se u više planova, sa mnogim vertikalama i horizontalama, sa mnogim prožimanjima i odstupanjima, sa strukturama koje se različito uklapaju u osnovni tok radnje, Vreme smrti raskrilјuje kao delo u kojem se, pored umetničkih, filozofskih i intelektualnih značenja, lirsko stapa sa proznim, sve u isti mah, sve na istom mestu, sve u kovitlacu sudbina i zbivanja, a sve umetnički i unutrašnje veoma disciplinovano i savladano. Šta su ti likovi, koje uslovno nazivamo vertikalama romana? Svakako da je Vukašin Katić jedna od najsloženijih vertikala u Vremenu smrti; to je, uostalom, lik koji Ćosić prati još od Korena, čovek kojeg je pisac

zamislio kao neku svojevrsnu sintezu onih slobodoumnih, intelektualnih delanja u Srbiji njegova vremena, koje označuju uklјučivanje srpske inteligencije u velike evropske misaone tokove. Ali, valјa imati na umu: Vukašin Katić nije nikakva šema ili apstrakcija; on je intelektualac, lik koji svojim složenim reagovanjima sintetizuje osnovna duhovna kretanja u Srbiji toga doba, ali je to i čovek koga je sreća, ili nesreća, odredila tako da su njegovi lični odnosi u stalnom sukobu sa principima, pa zbog toga mora da brani svoje osnovne stavove od svoje osetlјivosti, od lјubavi prema sinu, kćeri, ženi, od lјubavi prema zemlјi. Posmatran kao književni lik, Vukašin Katić je jedna od vertikala Vremena smrti zato što se u njemu veoma jasno ogleda Ćosićev romansijerski postupak; Vukašin Katić je oličenje jednog stanja duha epohe, znači, istorijski produkt, ako se tako može reći. On je ono što se i moglo očekivati od pisca koji neprestano vodi dijalog sa smislovima istorije; on i jeste i nije istorijska ličnost, ali je nesumnjivo i dublјe odsjajivanje ideja u srpskom društvu koje su već uveliko u njemu bile izražene. Vertikala je Vukašin Katić i zato što u sebi povezuje opozicioni, slobodarski princip suprotstavlјen mnogim tadašnjim shvatanjima, a negde u sebi, istovremeno, je stoplјen sa neizbežnom i opštom sudbinom srpskog naroda koji se našao u već rečenim dilemama; jer njegovi lјudski odnosi — od Pašića pa preko vojvode Mišića, do porodičnih i ličnih — neprestano ukazuju na još jednu dramu intelektualnog živlјenja u Srbiji, koja je nama dobro znana. Teško je živeti u okviru ideja koje se suprotstavlјaju, a u isti mah biti tako krvno neposredno vezan za svoj narod i za ideje koje se komešaju njegovim bićem. Zato su i njegovi porodični odnosi, i svi razgovori i političke odluke, privatna razmišlјanja i javni istupi, u stvari jedna dramska linija koja spaja roman i čvrsto ga drži. Najmanje dva principa se mogu otkriti u stvaralačkom postupku Ćosićevom, ne samo kod Katića nego kod glavnih likova uopšte: jedan bi se mogao nazvati čak i objektivnim, istorijskim, a drugi subjektivnim, ličnim, oba spojena u romansijerskoj viziji, koja upotreblјava objekt, istoriju, istovremeno i kao subjekt, a subjekte istorije istovremeno kao njene objekte. Valјda tu treba tražiti jednu od osnova Ćosićevog postupka, i tu se i mogu otkrivati spojevi koji čine od ovog velikog dela kompoziciono jedinstvo. Jer, da nema Katića, njegove porodice i njihovih odnosa, verovatno bi se roman rastresao u oba rečena principa: ne bi se videlo, u istorijskom pristupu, da su takvi likovi umetnički i istorijski mogući u Srbiji, a time bi i onaj drugi, rekao bih lјudski, privatni, subjektivni deo bio u velikoj meri osiromašen. Čini mi se da sve to, u najbolјem značenju te reči, liči na jednu

veliku tragičnu igru, estetsku igru u kojoj se likovi kreću prema volјi autorovoj, zadržavajući u sebi i načelni, objektivni istorijski smisao. Kako bi se, inače, drukčije moglo razumeti složeno i čudno prijatelјstvo između Vukašina Katića, tog uverenog i prividno hladnog opozicionara, i vojvode Mišića, koji predstavlјa jedno drugo načelo, drugu psihološku strukturu? Za razliku od Katića, Mišić je, pre svega, istorijska ličnost — komandant, pobedilac, čovek kojeg ni u trijumfu pobede ne napušta uverenje da je rat jedan tvrdi rad, da spas srpskog naroda u takvom jednom ratu leži, pre svega, u organizaciji, u trplјenju, a potom, kao nekakva tajna koja se više sugeriše nego kazuje, u ubeđenju da u srpskom narodu žive energije koje se kroz ratni rad mogu pretvoriti u neku vrstu konačnog trijumfa. Svakako da je Mišić u ovom delu jedinstven lik vojskovođe, sa tim uverenjem da rat postaje neka vrsta paklenog rada, da se muka mora izdržati, i to bez ikakve sujete. Ako je Vukašin Katić racionalan princip političara, ideologa, opozicionara i čoveka koji, i po cenu ličnog bola, stalno teži ka osavremenjivanju srpskog društva uvođenjem novih ideja i shvatanja u njegovo biće, vojvoda Mišić je, u velikoj meri, princip trajanja, onoga što smo na početku nazvali arhetipom, u ime nekih drugih značenja i slojeva koji se otkrivaju u Vremenu smrti. Jer, ne treba smetnuti s uma činjenicu da je vojvoda Mišić i realno, istorijski, postojao; da je u ovom delu autor bio suočen sa rečenim problemom odnosa izmeću realne činjenice i književnog uobličavanja. Zato je, po mom mišlјenju, Mišić druga vertikala ovog romana, jer počiva i na objektivnom principu, zato što je komandant Prve armije, zato što je neprestano u samoj srži istorijskih zbivanja; ali Mišić nije deskripcija, on je književni lik, piščeva vizija, neobičan komandant koji ne dozvolјava da ga opije pobeda, ni da mu podvali laskanje, zabrinut, mudar, vidovit i melanholičan. Čak je u nekom umetničkom paradoksu, on i antiratnik, jer bi, po šemi, komandant uvek trebalo da bude na strani logike i hladnog proračuna. Ali, nije samo on vertikala u ovoj književnoj simfoniji. Ona sva tako teče, i tako se stvara, da u svakom njenom delu otkrivamo po jedan dramski element koji čini sastavni deo romana u celini. Dok je prvi deo Vremena smrti jedna lirska, beskrajno setna i jezom ispunjena knjiga, koja predstavlјa uvod u pravu Smrt, dok su druga i treća usmerene na velike bitke i na one trenutke koji se, opet, teško dadu objasniti ma koliko ih vojna nauka sa preciznošću objašnjavala — i na Bolest, koja se, opet, pojavlјuje kao nadracionalna činjenica, četvrti je deo ove simfonije tragično razrešenje koje se ostvaruje kao duboko bolna smirenost i rešenost, bez kajanja i bez mnogo nade. Zato svuda u ovom romanu otkrivamo jedan misaoni i umetnički napor

da se tragika i istorija dovedu do svog vrhunca. Prema tome, Mišić izrasta na jednoj realnoj istorijskoj pozadini, nju oličava u velikoj meri, ali se njegov lik, postupno, složeno, gradi, sve do one izuzetno uzbudlјive i snažne scene posmatranja nabujale Drine, i njegovog tihog, unutrašnjeg opiranja ideji da se rat u tom trenutku produži. Ako smo u pravu u tvrdnji da Vreme smrti narasta ka tragičnom finalu, onda otkrivamo još neke od mogućih vertikala. U trećem delu Vremena smrti, sve je, ili gotovo sve, zbijeno u Valјevo, u epidemiju pegavog tifusa, u Bolest, pa je taj okvir pružio Ćosićevom daru još jednu sjajnu mogućnost da poveže u jedan luk neke likove koji bi, inače, imali raznolike sudbine, da nisu, kao nekakav svetao i setan smisao, nikli iz tame zbivanja koja se zgusnula nad Valјevom tih nekoliko meseci; da nema toga, nikada ne bi bilo Neznanog Bolesnika, tog metafizičara smrti, kao što ne bi bilo ni doktora Radića, ni njegove setne ideje da tragedija koja je zadesila srpski narod može biti presudna, usred bolesti, za ostvarivanje humaniteta koji je, bez obzira na primere heroizma, bivao tako opasno ugrožen izuzetno teškim, bolesnim, okolnostima u kojima se nacija našla. Zato se i doktor Radić i valјevska bolnica mogu da okarakterišu kao jedna od čvrstih kompozicionih tačaka ovog romana. Ona je nešto drukčija, u piščevoj polifoniji, od racionalizma Vukašina Katića, ili od zdravorazumske filozofije vojvode Mišića; životna filozofija doktora Radića se otkriva u uverenju da su jad, nesreća, vaške, bolest, beda, glad, pravi razlozi zbog kojih se valјa žrtvovati. To je humanistička pretpostavka koja ima drukčije psihičke korene i drukčija značenja nego kod Katića ili Mišića, ili bilo kojeg drugog lika ugrađenog u ovo delo. Doktor Radić svakako nije samo humanist, niti je samo čovek koji savesno izvršava svoju dužnost; on je i nešto više, složenije, jer je njegova ideja o preovladavanju nesreće, kao osnovnog smisla čovekovog postojanja, ideja višeg reda, pa se opet dramatično uklapa u svoju antitezu, u realno stanje u bolnici, znači, sa opštom istorijskom osnovom koja se tmurno bleska u tom istom Valјevu. Tako se ostvaruje još jedna unutrašnja, književna i filozofska spona izmeću ovih likova koji, svaki na svoj način, izražavaju složenost zbivanja u Srbiji tog doba. A, razume se, zbijenost čitavog naroda i svekolikog istorijskog vremena u varošicu koja se guši pod teretom bolesti i očajanja, još jednom su poslužili piscu da ostvari svoje, umetničko vreme. Jer, u tom Valјevu, u epidemiji, vrednosti počinju da se pomeraju, pa ono što se realno zbilo neposredno pre Valјeva (slanje Đačkog batalјona na front, sednica Vrhovne komande, trijumf bitaka) biva pomereno u korist osnovnih lјudskih dilema, suštinskih razmišlјanja o vrednostima žrtve, o smislu postojanja, o pristajanju i nepristajanju; roman se, tako, pomera u pravcu svog kraja, u

pravcu duhovnog, intelektualnog, odnosno, tragičnog. Možda je doktor Radić svojim humanizmom, svojom sumornom unutrašnjom samodisciplinom i postao tako potpuno ostvaren lik, jer ovo pomeranje vrednosti ka bitno tragičnom, koje doživlјava vrhunac u četvrtom delu, se u njemu jasno oličava. Tako, i njegova duboka, prikrivena, sputana, lјubav prema Olgi Katić, usred užasa bolesti, dobija jedan dublјi, gotovo metafizički, prizvuk. U tom trećem delu, Vreme smrti dorasta do umetničke lepote najvišeg i najčistijeg kova; to pomeranje vrednosti ka bitno tragičnom izvršeno je tako što je ono postalo osnovna i noseća tema romana, pa se lјudska sudbina sve manje ispolјava kao vedrina ili kao čin hrabrosti, a sve više kao pitanje. Tragike, razume se, ima i u prva dva dela, ali tragika koju Ćosić uobličava u trećem, a dovodi je do vrhunca u četvrtom delu, tragika je lјudskog postojanja dovedenog do samog zida već pominjanih dilema; nema mogućnosti otpora, bar ne onog koji ima epski prizvuk, koji se može rešiti odlučnošću, proniclјivošću, sposobnošću da se ostvare neke preostale nade. Kao da se u nekom podtekstu trećeg dela, namah, sluti sumorna vizija kraja; kao da se gube likovi, i doktor Radić, čak i vojvoda Mišić, i Vukašin sa svojom očinskom patnjom, i svi oni mnogobrojni selјaci, ranjenici, bolesnici, kockari, pijanice, lјubavnici, kao da se sve to rastače u jednu tešku zamišlјenost nad tragikom koja nadolazi i koja se teško može razrešiti. I to nerešavanje tragičnog, taj kontekst koji stoji i buja iza svakog dramskog uobličavanja, iza svake strukture, upravo ono predstavlјa jednu od lepota i veličina Ćosićevog dela. Jer, nerešavanje tragičnog, to dovođenje lјudskog postojanja do granica preko kojih se više ne vidi nikakav put, izaziva, u ime nekih drugih, viših, vrednosti, otpor i potrebu za duhovnim, intelektualnim, ili čak metafizičkim, reagovanjima na ovu jedinstvenu situaciju. Nema u srpskoj književnosti dela koje je suštinu drame čitavog naroda uzdiglo na ovaj stepen i zauvek ga oslobodilo primitivnih predstava da se tu radilo samo o golom, biološkom opstanku. Masovnost pegavca, zgusnutost bolesti koja u čitavom Valјevu zrači mirisom smrti, u Ćosićevoj viziji su omogućili i pitanje velike, poslednje bitke, koju daje samo lјudski duh, u ime svog dostojanstva, svojih sumnji, očajanja ili potrebe da se odupre nečemu što se tako surovo nametnulo. Tako se istorijski kontekst Vremena smrti još jednom pretvorio u veliku umetnost; pomeranje vrednosti ka duhovnom izvršeno je tako što se misaono i tragično rešava pitanjem mogućnosti postojanja i onda kad kao da izlaza više nema. Teku, tako, u tom kontrapunktu, lepota i tragedija srpskog naroda. Sve je, na prvi pogled, isto, sve je to rat, samo su okolnosti promenjene. Ali, te promene okolnosti i zračenje metafizičkog čine od ovog dela romana tekst izuzetno zgusnut i

snažan, koji jasno nagoveštava i smisao i lepotu uobličenu u četvrtom delu. Prosijavajući svoje delo nesrećom bolesti, stvarajući raznolika stanja, od smrti do žrtve, od podvale do velikih sumnji i pitanja, Nosić je ocrtao još jednu vertikalu svog romana u liku majora Gavrila Stankovića. Major Stanković je još jedan odgovor, poseban i izrazit, na pitanja odnosa prema životu i smrti. On je neka vrsta oličavanja nepristajanja, samo, ovog puta, nepristajanja ne u ime velikih ideala koji su prožimali naciju, već u ime ličnog, rekao bih, estetskog, nepristajanja na osakaćeni i obogalјeni život. To nepristajanje, i razmišlјanje o motivima, spada, izvesno, među najbolјe stranice Vremena smrti. Jer, majorov lik je ostvaren tako, da njegov prkos prema poniženju koje život donosi nije samo lični i privatan, već kroz njega diše istorija. Smisao života, za majora koji se ubija, se otkriva u zdravlјu koje je mogućnost mišlјenja, akcije, borbe i volјenja. Biti bogalј, znači za Gavrila Stankovića biti van igre života, i zato se i ubija u ime tog života. U mnoštvu likova, možda bi major bio epizodan da i on ne spada u pomenuto pomeranje vrednosti romana ka svom završetku: više nije jedino bitno da li se radi o određenom istorijskom trenutku, već postaje bitnije usamlјeno suočavanje sa smrću, neko duboko, prkosno, gađenje od bolesti i od jada, koje mora da postane potreba da se samouništenjem nagoveste neke mogućnosti za trajna rešenja. Jer, Stanković nije pesimist, iako je samoubica; u svojim razmišlјanjima, monolozima i razgovorima, on ne govori pesimističku viziju sveta, već neku vrstu afirmacije života koji vredi samo kad je potpun, otporan, blistav i ispunjen. To je još jedna Ćosićeva majstorija, jer major biva izuzetno značajan zbog prividne paradoksalnosti koja se krije iza njegovog samoubilačkog čina: on je, u stvari, antiteza bolesti, njegov čin smrti je izvršen u ime principa života, i kao da time pripada onim vertikalama Ćosićevim koje pokazuju velike antiteze u samoj sudbini srpskog naroda. Smrt u ime života, zar to nije u isti mah i najtragičnija poruka koja se može izvući iz ovog dela, o sudbini čitave nacije, po kojoj jedan naraštaj, u izuzetnim istorijskim okolnostima, prkosi smrti u ime života, čak i onda kad je priziva. Uzalud ćemo tražiti drukčiju racionalnost u majorovom postupku, bar ne onu kojom se drugi junaci romana opiru i pokušavaju da preovladavaju okolnosti u kojima su se našli. Ali, ako je nema u tom smislu, ima je kao izraza misaonog odnosa prema životu, ukoliko se pod tim podrazumeva da je major kao lik ostvario i neka stalna pitanja smrti i života pojedinca i nacije. Tako nas Ćosić, u trećem delu, dovodi do Neznanog bolesnika čijim se „Izveštajem“ ova knjiga i završava, tog najčudnovatijeg umirućeg letopisca, u čijim se razmišlјanjima najjasnije otkrivaju piščevi stavovi prema ratu,

bolesti, istoriji i sudbini. Formalno posmatrano, to je lik ne samo čudnovat, već i zagonetan, anoniman, hroničar zbivanja u valјevskoj bolnici; njegova su razmišlјanja izdvojena kurzivom iz samog teksta i time su izjednačena sa istorijskim dokumentima, koja su isto kurzivom izdvojena iz romana. Kao da je pisac, ovim prividno tehničkim postupkom, hteo da nam ukaže da Neznani Bolesnik nije romansijerska fikcija, već da njegov „Izveštaj“ stoji u istoj, objektivnoj, istorijskoj ravni kao i drugi dokumenti, telegrami i izveštaji. Time nam je pisac dao pravo da zaklјučimo da je Neznani Bolesnik — ta filozofsko-lirska apstrakcija — neka vrsta objektiviteta, široko i gorko povlačenje crte ispod istorijskog računa, formulisanje stava, zaklјučak koji će se potvrditi i razlistati u četvrtom delu knjige. Šta to poručuje taj samrtnik-objekt, suočen sa Bolešću koja razara čitavu Srbiju, svodeći je na neku vrstu nedostojnosti, na antiideologiju, na problem bolesti kao pokretača zala i lepota? Bolest kao inspirator, kao posmatranje života s jedne druge, istinitije, obale, omogućuje da se čistije vide zablude zdravlјa, ironija mitova, besmisao rata, uzaludnost žrtve, metafizička tragika slamanja pred smrću koja postaje jedina logika. Ali, i u toj gorkoj viziji nema klasičnog pesimizma: Neznani Bolesnik je nadmoćno ironičan, pokatkad setan, stravičan svedok da se i velika istorijska zbivanja i velike žrtve jednog naroda mogu podvesti pod drugi niz vrednosti, koji niče iz prividnog naličja života, iz duhovnih stavova, iz slobode razmišlјanja. Ta sloboda razmišlјanja pred smrt, to lako kretanje po onome što predstavlјa opšta značenja lica života, gorki podsmeh zabludama, izvesnost da će se žrtve rata pretvoriti u novo nasilјe preživelih, da je istorija najčešće besmisleno produžavanje tog istog lica života kao trajne neslobode — to je, valјda, smisao ovog lika koji tako zaokružuje tri dela i otvara prostore ka četvrtom. Nesavršenost, tiranija, mitovi, prosvetitelјstvo, nasilјa — sve velike kategorije lica života — postaju sumorni dokazi lјudskog jada; prava sloboda — neki daleki ideal budućnosti — ostvaruje se u besmislu objektivnosti istorije samo onda kad čoveku više ništa ne može da se oduzme, pa ni sam život, sveden na tiho, zamoreno, poslednje kucanje srca, još jedinog preostalog znaka postojanja. Tako se sve kreće ka četvrtom delu romana, u kojem je teže otkriti vertikale, jer u kovitlacu zbivanja i tragike počinju da učestvuju i poznati likovi, i narod, i istorija. Možda je to, ipak, vojvoda Putnik koji je, takođe, veliki vojskovođa, sjajna, nadmoćna figura istorijske sudbine srpskog naroda s početka stoleća. I njega Ćosić, na izvestan način, umetnički rastače u opštu tragiku nacije. Istorijski podaci govore da je Putnik svakako komandant koji

je uvođenjem reda u preteće rasulo, smatrao da nije sve izgublјeno do onog trenutka dok srpska vojska može da sačuva svoj integritet. Ali, to je istorija, sa kojom se neprestano suočavamo kad je reč o ovom romanu, i sa kojom ćemo se još suočavati. Jer, valјa se podsetiti: Putnik je bio jedan od onih koji je mnogo doprineo da se donese gotovo nestvarna odluka o napuštanju otadžbine, sa dosta neizvesnim izgledima za spajanje sa saveznicima i produženju rata sa tuđe teritorije. A u piščevoj viziji i konstrukciji, on je nešto drukčije i nešto mnogo više, tako da nas knjiga uverava da je u kontekstu odnosa izmeću estetskih vrednosti i istorijskog trajanja on to morao i biti, ma koliko se to po njegovim spolјašnjim reagovanjima moglo teško otkrivati. Ćosićev Vojvoda, taj bolesni, umorni starac, u kojem se još odbleskuje čovek gvozdene volјe i odlučnosti, postaje neka vrsta promišlјača, nostalgičnog filozofa koji traži odgovor za besmislenost i tragičnost situacije u kojoj se našla njegova zemlјa. To više nije, pritisnuta smrću, valјevska bolnica, ni major Stanković, ni doktor Radić; možda ćemo tek u Neznanom Bolesniku otkriti neku strukturalnu vezu izmeću Vojvode i realne istorijske situacije 1915. Jer, on, odgovor na odlučna pitanja koja mora da razreši u svojoj hladnoj usamlјenosti, ne traži samo u realnoj situaciji, već i van nje, daleko u kosmosu, kod Kopernika u iracionalnim zvezdanim prostranstvima koja su ga, kao svakog mudrog i umornog čoveka, na izvestan način smirivala. Kao da je dilema izmeću opstanka, jasno nagoveštena već u prvim taktovima prve knjige, i njegovog sudbonosnog promišlјanja dostigla svoj tragični finale u razmišlјanjima vojvode Putnika. Srbija nije više samo narod koji se bori za goli život, nego njegova sudbina nadrasta obična pitanja i postaje još tragičnija kad se suoči sa svojom realnom situacijom. Ne znam lepših stranica u našoj književnosti od tih Vojvodinih razmišlјanja o sudbini Srbije, nekako umetnički tajno povezanih i sa njenim strateškim i vojnim položajem i sa njenim odnosom prema zvezdama i dalјe, prema sazvežđima. Vojvoda se, u romanu, beskrajno melanholično udalјava od stvarnosti situacije, a u isti mah ostaje za nju sudbinski vezan, jer on sam dobro zna, ili Ćosić sluti, da je istorija jedno, a ideja o stanju naroda ili pojedinca drugo. Čudesnog li spoja! Istorijski je podatak da je Vojvoda bio bolestan i da nije ni dočekao oslobođenje svoje otadžbine; istorijski je podatak da su njegovi pokušaji uvođenja discipline u vojsku i odluka o mogućnostima prebacivanja kako tako očuvane oružane sile preko Albanije, bili vezani za praktične, iako veoma sudbonosne, odluke. Ali, ako je bolest starog vojskovođe realnost, onda ona, u Vremenu smrti, postaje neka vrsta pitanja smisla smrti i života i besmisla. Pa i ne samo Vojvoda, već i gotovo svi ostali delovi knjige: razgovor između kralјa i regenta, Pašićevo uporno, na njemu svojstven način, insistiranje na očuvanju državnog integriteta; Vukašinove sumnje i porazi;

bitke bez nade; izgublјenost doktora Radića; kovitlac čitave nacije; heroji, ludaci, špekulanti, cinici, zabrinuti selјaci, prestrašene žene, sve je to u ovom četvrtom delu postalo neka vrsta kompozicionog jedinstva čitavog romana. Takvi su, izgleda, zakoni odnosa između velike umetnosti i istorije, koji nas i nagone da se, u zaklјučku, ponovo vratimo na njih.

II Kritika je uvek neka vrsta nasilјa nad delom. Pogotovu je to vidno kad je reč o složenom delu kao što je Vreme smrti, u kojem je analitičar primoran da zanemari čitave slojeve ili epizode koji se ne dadu otkidati od jezgra dela. Ali, iz tog odnosa se nema kud, on je neizbežan sastojak odnosa kritike prema književnosti. Samo, i uprkos tome, valјa ispitati još jedan odnos koji Vreme smrti prosto nameće. Na prethodnim stranicama smo videli da je odnos između romana i istorijskih zbivanja prva komponenta koju valјa razrešiti. Ali, u tom razrešavanju svakako nismo doprli daleko, jer je Vreme smrti takva umetnička tvorevina koja zahteva i drukčiji pristup samoj istoriji kao trajanju. Videli smo da radnja u romanu, prateći istorijska zbivanja, lagano narasta do tragičnog finala u četvrtom delu. Međutim, tu se odmah uočava i razlika izmeću istorije i romana; roman se završava neizvesnošću, izlaskom čitavog naroda na more i njegovog otiskivanja u potpunu neizvesnost. Istorijski, mi znamo kako se ova neizvesnost pobedonosno završila; ali, u romanu tog završetka nema, naprotiv. Pa ipak, Vreme smrti je nesumnjivo završeno delo, bez obzira da li će pisac u sledećim svojim delima da ostvaruje kontinuitete sa nekim glavnim likovima koji se pojavlјuju još u Korenima. Ovaj kraj je, znači, unutrašnje, umetničke prirode i u njemu se otkriva jedna od razlika izmeću istorijskih trajanja i estetskih vrednosti: Vreme smrti završava se, po svojoj logici, zato što ubuduće ne bi moglo da pruži odgovor, ni da uobliči baš te, čvrste, dramske, unutrašnje konstrukcione probleme koji iz njega izviru. To je opet, u stvari, razgovor o istoriji i romanu koji se bavi jednim njenim isečkom. Treba, čini mi se, dopuniti uobičajeni naziv istorijski roman i čak nekim elementima dovesti ga u pitanje i sumnju. Jer, zapažamo da je uobičajena klasifikacija romana po temama samo jedna formalistička lagodnost, vrlo stara po svom poreklu, lagodnost koja ima svog opravdanja jer u obilјu i raznovrsnosti romansijerskih dela otkrivaju izvesne formalne i sadržinske karakteristike koje dozvolјavaju određenu tipologiju. Zato se i javlјa tip romana nazvan istorijskim, pod kojim se obično podrazumeva delo koje u svojoj fabuli ima neki isečak ili neku ličnost koja je realno postojala. Ali, Vreme smrti je najlepši primer kako je naziv istorijskog romana

uslovan i relativan. Znamo iz istorije i teorije književnosti da je mnogo puta raspravlјano o prirodi ovog odnosa; znamo za mnoge pokušaje da se pozitivistički direktno dovedu u neposrednu vezu realnost istorije i umetnička transpozicija; znamo za mnoge vulgarizacije, za sumorne pokušaje da se tako jedno delo shvati kao neka vrsta „slike“ ili „odraza“ istorijskih zbivanja kojima se sve objašnjava; znamo za teorije tipičnog i za mnoge, manje ili više, nevažne i vanknjiževne napore da se otkrije priroda veze izmeću realnog trajanja i umetničke transpozicije. Znamo isto tako dobro i za suprotne nizove teorijskih razmišlјanja koji su ovakve veze odbacivali u ime čistote i nezavisnosti umetničkog dela, a svaki pokušaj suočavanja realnosti sa estetskim vrednostima proglašavali nasilјem nad autonomnošću književnog čina. Tako dolazimo do kruga pitanja kojima se nadopunjuju prethodna: postoji li nešto u samom istorijskom trajanju što nam omogućuje da otkrivamo neke unutrašnje veze izmeću njega i umetničkog dela, a da pri tom ne krnjimo ni estetsku autonomnost, niti da tumačimo istoriju uobličenu u umetničkom delu? Na takvu vrstu razmišlјanja upravo navodi Vreme smrti zbog svog odnosa sa istorijom. Očevidno je da mi ne bismo mogli da razumemo mnogo štošta u Vremenu smrti ako bismo pokušali da ga posmatramo samo kroz prizmu određenih, realnih društvenih zbivanja i okolnosti. Vreme smrti mi otkriva da istoriju, u ovom kontekstu, valјa posmatrati u najmanje dve ravni: jedna se uslovno može nazvati spolјašnjom, a druga unutrašnjom istorijskom ravni. Pod spolјašnjom ravni podrazumevam onaj gornji, relativni, promenlјivi, lepršavi, sloj istorije, epohalni sloj u kojem se sažimaju i zbiraju ukusi, shvatanja, navike, ideologije, itd., određene, razume se, sasvim jasnim, lako prepoznatlјivim istorijskim okolnostima. Unutrašnji, pak, sloj je već nešto teže odrediti, jer on nije tako direktno vezan za spolјašnje istorijske okolnosti, već pripada dublјim i suštinskim značenjima čitavih nacionalnih kretanja i širih istorijskih tokova koji omogućuju da se ta kretanja zgušnjavaju u smislove koji se ne otkrivaju lako i na prvi pogled. Kad ne bi bilo unutrašnje ravni, koja kao da leži ispod površine istorijskih trenutaka, mi bismo vrlo teško mogli da objasnimo trajanje umetničkog dela u vremenu i prostoru. To je stari problem, problem vremenskog nadživlјavanja velikog dela, ali on dobija i drukčija značenja ako se posmatra u kontekstu unutrašnje ravni i umetnosti. U svakom velikom umetničkom delu lako ćemo otkriti ono što pripada spolјašnjoj ravni — uticaje, navike, stil, tehniku, pa i pripadništvo širim smislovima i značenjima koje jedna epoha, u svojoj umetnosti, n ne samo u njoj, gradi. Kad se unutrašnje ravni

tiče, onda je očevidno da je to prodiranje umetnosti u same skrivene smislove istorije, odnosno u samo biće kulture, ideja, mitova, simbola koje stvara jedno društvo tokom svog istorijskog trajanja, jedna od komponenti, osnovnih i odlučujućih, koje nazivamo stvaralaštvom. Ali, Vreme smrti nam ukazuje da postoji još jedna, izuzetno složena, vrsta odnosa izmeću istorije i književnosti koja, u stvari, predstavlјa treću moguću ravan. Ta treća ravan koju ovo delo tako snažno nameće mogla bi se nazvati, po mom mišlјenju, nadracionalnom ravni istorije. Pod tim pojmom podrazumevam da u takozvanim zakonima istorijskog postojanja, u objektivnosti istorijskog trajanja, postoji i jedan sloj koji izmiče ne samo dnevnom trenutku, već i šire, eposi, izmiče čak i objektivnim istorijskim ili naučnim ispitivanjima, pa se tek negde u budućnosti pokazuje kao racionalnost. Ali, ako izmiče objektivnim ispitivanjima i razumevanjima, ne izmiče velikim umetničkim delima; očevidno da se ta nadracionalnost najlakše otkriva upravo u umetničkim delima, posebno u književnosti, a zatim još posebnije u velikim romansijerskim oblicima. Pokušajmo da budemo nešto precizniji. Može se na prvi pogled učiniti da je pojam nadracionalnosgi samo jedna terminološka igra koja treba da zameni stare metafizičke supstance, po kojima postoje nadsile koje, suštinski i trajno, određuju istorijske, društvene oblike. Međutim, ovde se ne radi ni o kakvim metafizičkim konstantama istorijskih promena i društvenih zbivanja, već o zakonu po kojem lјudi jedne epohe gotovo nikada do kraja ne mogu da razumeju smisao i značenje objektivnih istorijskih okolnosti koje ih okružuju. Te se objektivne okolnosti — upravo je tu antimetafizičnost ovog pojma — otkrivaju tek naknadno, počinju da bivaju pristupačne našem razumevanju, da bivaju racionalne tek kad se stvori vremenska distanca koja omogućuje razumevanje ove racionalnosti, koja se najbolјe razumeva upravo u književnosti. To nas dovodi do zaklјučka da je nadracnonalnost uočlјiva tek u estetskoj sferi, odnosno da se izmeću jednog teško objašnjivog sloja istorijskog zbivanja i velikih umetničkih dela može staviti znak jednakosti koji podrazumeva da je umetnost delatnost koja otkriva i one zakonitosti koje nisu dokraja pristupačne racionalnom ispitivanju. Jer, pojam nadracionalnog nikako ne isklјučuje racionalnost, niti predstavlјa neku vrstu mistične koncepcije istorijskog trajanja; on samo treba da pokaže da je pozitivistička slabost lјudskog duha — sklonog da tvrdi da se sve može objasniti, sve razumeti, ako se ima dovolјno znanja i dovolјno iskustva — gotovo uvek osuđena na neuspeh jer ne iscrplјuje sve istorijske ravni, ili se završava u površnoj spekulaciji koju demantuje budući istorijski razvoj, ili u prostom

nizanju objektivnih činjenica koje, bez svoje sinteze, ne znače mnogo. Ni možda najveća vizija zakonitosti istorijskog razvoja, Hegelova vizija, nije u svom strogom racionalizmu dopuštala mogućnost da u zakonima istorijskog razvoja postoje ravni koje izmiču apsolutu, a dostupne su umetničkoj konstrukciji i estetskom razumevanju; kod Hegela je istorijski proces, znamo, zakonit i objektivan i posao je filozofije i nauke da tu zakonitost i objektivnost što je moguće složenije u razvoju tumače; isti slučaj je i sa Marksom, razume se, samo što je on u nekim svojim obazrivim i usputnim estetičkim razmišlјanjima ipak dozvolјavao i postojanje nekih teško objašnjivih pitanja odnosa između istorije i umetnosti. Ovde, razume se, valјa podsetiti na dobro poznatu činjenicu da je kod velikih dijalektičara pojam racionalnosti i objektivnosti, u stvari, uvek i neka vrsta protivrečnog Subjekt — Objekt odnosa, čime se odmah otvara nova mogućnost; istorijska zakonitost nije čista ontološka nezavisnost i objektivnost, već je i neprestano prožimanje sa subjektivnim, ona niče i razvija se u sklopovima ovog odnosa. Čini mi se, u ovom toku razmišlјanja, da se u lјudskom delanju i otkrivanju objektivnosti uvek krije neizbežna konstrukcija; šta je drugo svaka sinteza i svako ispitivanje širih, opštijih principa trajanja i postojanja, do neka vrsta konstrukcije koja, na ovaj ili onaj način, pokušava da razume ili da objasni objektivnost istorijskog i društvenog postojanja? Kad smo na polјu konstrukcije, zašto onda ne bismo, za sada, zaklјučili da smo vrlo blizu estetskog fenomena, jer je on u svojoj biti konstrukcija, i to takva vrsta konstrukcije koja se drukčije kreće po svetu objektivnog no što se kreće racionalna misao. Ako je konstrukcija neka vrsta osnove za lјudsko razumevanje objektiviteta, zašto se onda ne bi mogla dopustiti mogućnost da u otkrivanju i postojanju istorijskih zakona postoji i onaj sloj koji pripada isklјučivo i čisto konstrukciji, znači sloj koji omogućuje naknadnom umetničkom konstruisanju da od realnih istorijskih podataka stvori jedan nadrealni sistem umetničkih vrednosti koji će na vrlo poseban način izražavati istorijske zakone, ali stvarati od njih i nešto drugo? Nadracionalnost istorije se, tako, gotovo do kraja iscrplјuje u umetničkim oblicima. Ona pripada esteskoj sferi, a mi znamo vrlo dobro da ni umetnost nije nikakav slučajan produkt lјudskog duha, niti igra, kao što su to mislili i misle romantičari i neoromantičari, već da je ona sigurno rezultat mnogih nužnosti lјudskog postojanja. Šta nas onda sprečava — sem uobičajene intelektualne opreznosti — da zaklјučimo da je istorija — odnosno sva zbivanja u njoj i svi raznoliki zakoni koji određuju njenu strukturu i njeno biće — jedan vrlo kompleksan proces u kojem postoji više mogućnosti i za razumevanje i za ispolјavanje. Jer ako pristanemo samo na otkrivanje

linearnih ili direktnih veza između istorije, istorijskih i društvenih zbivanja i umetničkih dela, uvek će čitavi spletovi tih veza da ostanu nepoznati i tajanstveni. Uostalom, zašto se i ustručavati od reči tajna kad je u pitanju umetnost, i ne samo ona; tajna nije samo plod našeg neznanja, koja će prestati to da bude onog trenutka kad se pretvori u znanje; tajna je i izukrštanost same istorije i beskrajna složenost subjektivnog i objektivnog. Ne može se osporiti činjenica da mnoga istorijska zbivanja — kao što je, recimo, prvi svetski rat — onog trenutka kad se završe, kad postanu deo istorije, i sami postaju neka vrsta čudnovatog i, naoko, paradoksalnog oblika, jer imaju, kao i svi drugi oblici, početak, sredinu i kraj. Međutim, taj oblik, nazvan realnim istorijskim događajem, ispitan naučno dokraja, ukoliko je to u idealu uopšte moguće, ostaje uvek nedokučiv po nekim zbivanjima, reagovanjima, ispolјavanjima i krivudavostima koji, na prvi pogled, izgledaju ili slučajni, ili stoje van sposobnosti našeg razumevanja, jer ih naše saznanje jednostavno odbacuje kao manje važne, ili kao nezanimlјive za nauku, za racionalizaciju jednog istorijskog događaja. Ali, ako je prvi svetski rat racionalni istorijski događaj, on je istovremeno i nadracionalan po svim onim smislovima koje nosi u sebi kao tragiku, kao dramu, kao neku vrstu nužne tragičnosti i nužne dramatičnosti koja nikako ne može da se uklopi u shemu vezivanja tog rata samo za spletove objektivnih istorijskih okolnosti koje su ga izazvale, koje su ga razvile i završile. To bi, uostalom, vodilo ne samo istorijskom determinizmu, već istorijskom fatalizmu, kad bismo dali takvo pravo istorijskim okolnostima; ali, uprkos tome, ne možemo izbeći činjenicu da izmeću istorijskog podatka i umetničkog dela koje se tim podatkom bavi, postoji zaista realna veza. Znači, problem nadracionalnosti nije u odbacivanju činjenice da je i umetnost deo istorije, već u pitanju koja je to ravan istorije što omogućuje pojavu velikih dela? Čim smo upotrebili pojmove kao što su tragičnost, dramatičnost, lјudska reagovanja, sudbine, itd., mi smo već, i nehotice, na planu estetskog, na planu koji omogućuje da se realnost jednog zbivanja pretvori u umetničku konstrukciju, da se nadracionalnost zbivanja uobliči u posebni vid lјudske, umetničke realnosti. Bilo bi to relativno jednostavno zaklјučiti, kad ne bismo odmah bili suočeni sa pitanjem: ako je nadracionalna, ili bilo koja druga istorijska ravan, sadržina umetničkog dela, onda znači da smo ipak negde na terenu teorije odraza, samo nešto izmenjenom? Jer, kako bismo inače objasnili činjenicu da umetničko delo sadrži u sebi istorijske realnosti a da ih ipak, pri tom, menja i stavlјa u jedan sasvim drugi kontekst? Stvar se rešava, čini mi se, tako, što to stavlјanje realnih činjenica u drugi kontekst — i onih činjenica koje pripadaju nadracionalnoj ravni pa samo prividno izgledaju nerealne, ili teško

odredlјive — zahvalјujući već pomenutoj konstrukciji i slobodnom kretanju po svetu realnog, postaje nešto drugo od realnosti. To više nije teorija odraza. I ne samo to. Ovde valјa imati na umu da su konstrukcije, koje služe kao neka vrsta mosta za razumevanje prirode odnosa između umetnosti i istorije, i same po sebi različite; konstrukcija kojom se bavi nauka mora uvek da se podudari sa realnošću da bi uopšte bila istinita; konstrukcija koja je osnova za stvaranje umetničkog dela ne samo da ne mora da se podudara sa stvarnošću već joj daje sasvim drugi oblik koji, iako se ne podudara, sadrži u sebi sve elemente onoga što je još Aristotel nazivao verovatnošću i nužnošću. Slutim prigovore a i stavlјam ih i samom sebi: nije li, ipak, ova uslovno nazvana nadracionalna ravan istorije samo jedna realnost koja postoji isklјučivo u svetu umetničkog, odnosno u sferi subjektivnog ili čak individualnog, što znači da u sebi ne sadrži nikakvu objektivnu strukturu ? Svakako ne, ali su razlike znatne. Jer, direktno podudaranje neminovno bi pretvorilo književno delo u hroniku, ili u puku deskripciju zbivanja, čime bi se ostalo na marginama književnosti, na podvrsti inferiornog spoja između istorijske nauke i književnog opisivanja. Time se krug opet zatvara: svi teoretičari „umetničke istine“ slutili su da postoji neka vrsta odnosa između istorije i književnosti koja se ne može lako razjasniti. Jer, jasno je da ne možemo osporiti tesne i vrlo složene odnose koje umetnost ima i gradi sa stvarnošću. Još je teže zaklјučiti da romani kao što je Vreme smrti imaju apsolutnu nezavisnost u odnosu na istorijska zbivanja koja su njegova sadržina. Pa čak i sam termin „istina“ jasno pokazuje koliko je teorijski teško odrediti ove razlike i veze; „istina“ je termin logički, on pripada svetu logike, a ne svetu estetike. Drugim rečima, estetika se u nedostatku bolјeg termina za ovu osobenost umetničkog odnosa prema stvarnosti služi terminom pozajmlјenim iz nauke čije su osnove, sadržine i smislovi objektivnost. Zato i smatramo da je greška mnogih teoretičara „istinitosti“ u tome što se ona shvata u većoj ili manjoj meri bukvalno, u izvesnom, manje-više, direktnom odnosu sa istorijskom sadržinom koja je predmet umetničkog uobličavanja. Tako se, poznato je, ne može daleko otići, pa je možda bolјe istaći svu složenost ovog odnosa koji, u rezultatu, pretvara istorijski podatak u umetničko delo, različito od činjenica. Drugim rečima, i istorija, u najopštijem značenju te reči, nije salivena od jednog komada, niti su činjenice onako uporne i tvrdoglave kao što su mislili i misle svi pozitivisti različitih opredelјenja. Činjenica je isto tako složena, raznostrana i višesmislena, kao što je, uostalom, i život u celini takav. Sve to

zavisi, čini se, iz koje istorijske ravni činjenica pomalјa svoje lice, kako se nameće, ili kako se njome ovladava. Zbog te višesmislenosti, činjenica i pruža mogućnost umetnosti da koristi njeno postojanje u svoje sopstvene svrhe, da je zaodene u novo ruho, da joj da nov smisao, a da pri tom ne izneveri neke suštine samog realnog postojanja. Te su suštine ono što nazivamo nadracionalnom istorijskom ravni. Daleko bi nas odvelo razmatranje pojma činjenice; za nas je dovolјno da pod tim terminom podrazumevamo ono što je realnost, zbivanje, postojanje, prošlo i sadašnje, realnost koja se može meriti i utvrditi objektivnim analizama. Zato je njena višesmislenost od tolike važnosti za odnose koje razmatramo. Zato se istorijski roman, kao jedna, rekli smo, komotna i dosta formalistička kategorija, pokazuje kao složena tvorevina koja postoji u višesmislenom odnosu prema različitim ravnima istorijskog postojanja, a najčešće se ostvaruje u onoj ravni koju smo nazvali nadracionalnom, jer ona nudi najveće mogućnosti za preobražavanje, konstrukciju i stvaralačku igru. Tako je Vreme smrti, u ovom kontekstu, najveći izazov za dokazivanje ovih teza. Šta je u ovom smislu Vreme smrti? Roman o prvom svetskom ratu, svakako; delo koje za svoju građu uzima realne istorijske činjenice, bez sumnje; umetnički oblik u kojem postoje i autentični istorijski dokumenti, autentične istorijske ličnosti, isto tako. Pa ipak, pitanje koje je za nas od prvorazredne važnosti glasi: da li je Vreme smrti istorijski roman u onom smislu u kojem se inače klasifikuju romani ovakve vrste? Ako se Vreme smrti posmatra u kontekstu odnosa prema nadracionalnoj ravni, onda, svakako, termin istorijski roman može uslovno da se primeni. S tom razlikom što takav termin podrazumeva nešto drugo od uobičajenog klasifikovanja ovog književnog roda. Čak, moglo bi se poći korak dalјe, pa zaklјučiti da se estetsko vrednovanje dela ovakve vrste može vršiti i sa istorijske tačke gledišta, ali samo ako se ima na umu već pomenuta činjenica da je istorija sastavlјena od više ravni; znači da od vrste odnosa književnog dela prema postojećim ravnima u velikoj meri zavisi i vrednost samog dela. Ovde, nešto dopunjeno, moramo ponoviti: ako je jedno književno delo vezano za spolјašnju istorijsku ravan, ako ostaje na nivou opisa onoga što se zbiva na površini istorijskog trenutka, onda sasvim sigurno njegova vrednost mora da bude niža, jer je spolјašnja istorijska ravan, videli smo, prolazna u onoj istoj meri u kojoj su prolazni čitavi spletovi dnevnih istorijskih okolnosti; ako je, pak, delo dublјeg značaja i ako od unutrašnje istorijske ravni stvara književnu konstrukciju, onda će ono, svakako, imati veću estetsku vrednost, jer će činjenice pretvarati u opštija značenja, a njihovu

višesmislenost u realnost umetničkog dela; ako, međutim, umetničko delo dosegne do nadracionalne istorijske ravni, onda je to, svakako, najveći estetski domet; u njemu se sve ono što je teško odredlјivo, sve ono što se gotovo nikako ne može racionalno objasniti, a ipak postoji negde u realnosti, preobražava u novu konstrukciju, u novi oblik koji paralelno teče sa svekolikim istorijskim zbivanjem, sažimajući sve tri postojeće ravni, pružajući druge pretpostavke i druge smislove čitavom istorijskom zbivanju. Vreme smrti je upravo delo takve, najređe vrste. Jer, ako sam, na prethodnim stranicama, Vreme smrti nazvao dijalogom sa istorijom, znači da sam imao na umu da je Ćosić dopro duboko u unutrašnje smislove istorijskog trajanja, da je njegovo delo veoma daleko od svake hronike, da su elementi spolјašnje istorijske ravni samo deo jedne sinteze. Ne umem dokraja da objasnim magiju ovakvog postupka; dokument sam po sebi uvek sadrži određenu činjenicu, realnost; međutim, u Ćosićevom romansijerskom postupku, dokument nije tu samo da potvrdi eventualnu dramatičnost zbivanja, već on sam, tako srećno i čudesno ukomponovan u radnju, počinje da živi posebnim životom, postaje činilac velike književne igre, gubeći svoja spolјašnja obeležja i, time, značenje gole dokumentarnosti. Znači da bi se moglo utvrditi da je Vreme smrti delo koje ima za svoju građu nadracionalnost istorije, i to zato što je u njemu sama istorija sa svojom tragičnošću postala jedan od aktera drame. Ali, koja istorija? Svakako ne samo istorija pukog nabrajanja činjenica razvoja prvog svetskog rata do sloma Srbije, 1915. godine; svakako ne samo pokušaj da se uhvati neka vrsta logike u tim zbivanjima, pa se ona pretaču u mnoštvo likova ili situacija koje će jasnije pokazati kako se ovaj istorijski događaj od tako prelomnog značaja za sudbinu srpskog naroda odigrao. Pod dovođenjem istorije na književnu scenu podrazumevam upravo nadracionalni trenutak istorije, u kojem ona, u književnoj konstrukciji, postaje dramatična i tragična u isti mah, pa se time uobličava u estetski fenomen prvoga reda. Jer, svi Ćosićevi junaci i sve dramske situacije koje se prepliću kroz četiri dela, nisu ništa drugo nego tragična vizija onoga što se daleko ispod površine realnih zbivanja odigravalo, jedna nova pretpostavka i nova mogućnost sagledavanja tragičnosti i lepote tih zbivanja koja je, svakako, u realnosti bila drukčija i teže se opažala. Tragike je, razume se, bilo i u spolјašnjim odsjajima prvog svetskog rata, kao što to uvek mora i da bude. Ali, tragičnost Vremena smrti, tako postupno, tako nadareno, tako strplјivo vođena do svog vrhunca, pokazuje da je to dovođenje istorije na scenu u stvari najopštija osnova čitavog dela, sa koje se gradi sve ono što čini snagu i značaj ovog romana. Tek se sa četvrtim delom

knjige jasno vidi da je sve ono što je u tim tragičnim godinama bivalo manje ili više znano, ili ostajalo u ravni dokumenta, da je sve to jedan preloman trenutak, sudaranje volјa i realnosti, nužnosti i slobode mišlјenja, i, najzad, sudaranje objektivnih tokova samoga rata sa lјudskom potrebom da se suprotstavi tim tokovima, da pokuša da učini ono što se činilo nemogućim, i da po nekakvoj, opet tajanstvenoj logici, dovede ta sudaranja do vrhunca, do granice za koju smo na početku rekli da predstavlјa pravi, konačni završetak: do otiskivanja naroda u nepoznato, u neku vrstu beskonačnosti koja se, kao apokaliptična nesreća, sručila u slapovima neizvesnosti, užasa i smrti. Nije pri tom bitno, a u tome i jeste nadmoć velikih dela nad spolјašnjim ravnima, što su ta groza i tragika deo realnosti, što je oko odlaska srpskih trupa u Grčku bilo mnogo stvarnih političkih kombinacija, mučnih igara i još mučnije neizvesnosti; bitno je da ta slutnja i to otiskivanje u beskonačnost stvara od prvog svetskog rata, odnosno od pobede i poraza srpske vojske, izvesnu, rekao bih, umetničku metafiziku istorije. Samo, i ovde smo primorani da zamenjujemo termine; metafizika u klasičnom značenju te reči znači nešto drugo, što bi nas moglo navesti na pomisao da je i Vreme smrti spekulativna konstrukcija koja sa realnošću nikakve veze nema. Bilo bi to tako da Vreme smrti ne uranja u nadracionalnost istorije, da baš nju ne uzima za svoju osnovu. Jer, samo u toj ravni mogu se otkrivati slutnje, samo se tu mogu pomenute volјe i stradanja, herojstva i laži, podlosti i veličine umetnički otkrivati kao nosioci drame, a lјudska misao i lјudski bol kao neminovnost postojanja koja ima svoje duboke realne korene koji se, u romansijerskom postupku, pretvaraju u najčistiju vrstu umetničke lepote. To je još jedna magija književnosti, u ovom slučaju najčistijeg kova; sve na prvi pogled izgleda realno, sve i jeste vezano za realnost, ali je ta realnost nešto sasvim drugo, slobodna, a u sebi stroga umetnička vizija. Od Vremena smrti naše obične predstave o prvom svetskom ratu moraju da se menjaju; ne samo zato što je to roman koji je izrastao na izuzetno dobrom poznavanju istorijskih okolnosti, već i zato što su se te okolnosti pretvorile u duhovni, umetnički čin, u kojem realnost zbivanja postaje samo po sebi tragična lepota. Pri tom je Ćosić izuzetno spretno izbegao najvećoj zamci koja se krije u delima ovakve vrste — zamci patetike. Jer je već i samo zbivanje, u svim svojim istorijskim slojevima, bilo patetično: ako jedan narod dođe u položaj da objektivno, istorijski, biva smrtno ugrožen, da zbog te ugroženosti mora da kida korene sa onim što ga jedino može održati — sa sopstvenim tlom, ako se to tle održava još samo u sećanju, u nošenju relikvija, i u nekoj strasnoj potrebi za vraćanjem, onda patetika istorije može da se učini neotklonjivom. To su zbilјa retki trenuci u istoriji uopšte, pa je

utoliko Ćosićev zadatak bio složeniji. Naša, na žalost, dosta oskudna književnost sa temom prvog svetskog rata retko je izbegavala ovoj zamci; najčešće su to ili dela optužbe koja su polazila sa uže tačke gledišta, prilazila fenomenu rata i njegovoj nepravdi sa unapred datih, teorijskih ili ideoloških, pretpostavki, ili dela prepuna patetike već samim tim što je patetičnost realno postojala. Ćosić je slobodnim, stvaralačkim raščlanjavanjem patetičnosti podatka došao do onog stepena umetničke vrednosti u kojoj se sve pretvara, prividno, u neku vrstu duhovne igre, prepune tragičnosti, ali igre koja ima neka svoja vrlo čvrsta i vrlo jasna pravila. Osnovno pravilo Ćosićevog romansijerskog postupka bi moglo, otprilike, da glasi: svaka činjenica koja je uslovlјena opštijim razlozima, svaka pojedinačna sudbina koja je ukloplјena u nešto što je nad njom nadmoćno, svaka situacija u kojoj se nalaze i mase i pojedinci, moraju biti nosioci dramske situacije u romanu, i od njihovog prožimanja i sučelјavanja i zavisi vrednost samog postupka. Tako je već uočeni Ćosićev kontrapunktski metod uzdigao istorijsko zbivanje do onih izuzetno retkih visina na kojima sve postaje duhovnost, na kojima svaki čin, čak i kad je najjednostavniji, čak i kad označava prostu reakciju na događaj, ili čak i kad je sveden na neku vrstu opisa, postaje smislena delatnost koja je, sasvim sigurno, drukčija od realnosti, ali isto tako sasvim sigurno — na sebi svojstven način — dublјa od nje same. Teško je objasniti složenost ovog postupka; namah, čitaocu se učini da je sve to do te mere realno da se i nehotice prima kao realna priča o prvom svetskom ratu; svi likovi, svi opisi bitaka, svi porazi, sve sumnje, sva kolebanja, nadanja, žrtvovanja, sav humor, ironija — sve to, na prvi pogled, izgleda kao da se realnost sama po sebi sažela u stranice ovoga dela. Ali u tome i jesu njegova lepota i snaga; jer Ćosić je kroz sva četiri dela uspeo da realnost produhovi, da je učini smislenijom nego što je ona u svesti aktera mogla biti. Prvi svetski rat je u njegovoj viziji ne samo drama i tragika, već je to sama suština istorije koja se po nekim svojim, nadracionalnim zakonima, splela da se tu, na ovom malom tlu, razrešava, zapliće u jedno drhtavo kolo očaja i pobede, oličavajući se i u pojedinačnim sudbinama i u zbivanjima opštijeg karaktera. Izgleda kao da je sve natoplјeno jednom idejom, mada Vreme smrti svakako nije filozofski traktat o istoriji, niti je neka vrsta apstraktnog rasuđivanja o realnostima prvog svetskog rata. Ali, ako to nije, to nikako ne znači da ono što smo neodređeno nazvali prožetošću, nekom vrstom duhovnosti, ili idejom, ne postoji u Vremenu smrti. Ta ideja je, u stvari, intelektualno, filozofsko piščevo stajalište, po kojem se jedno dramatično i tragično zbivanje kao što je rat mora uzdići na stepen estetskih

vrednosti, tj., nadvisiti se nad samim trajanjem i time pokazati onaj više puta pominjani paralelizam izmeću umetničkih dela i istorije. Da bi ovo postigao — a treba li reći da je to postigao više nego uspešno — Ćosić je čitavo svoje delo, u njegovim gornjim slojevima, ostvarivao tako što se rat, osim konkretnih lјudskih reagovanja, osim konkretnih patnji, lјubavi, stradanja, itd., uobličavao u jednu novu celinu, do tada podjednako nepoznatu iskustvu, kako istorijskom, tako umetničkom. Čini se da je tu novinu koju sadrži ovo delo omogućilo i postojanje nadracionalne ravni istorije, ravni pristupačne samo velikom stvaralaštvu. Tako čitavo delo postaje velika dilema i veliko pitanje koje zahteva mnogostruke i raznostrane odgovore, ali se sve, i kroz svoje vertikale i kroz svoje horizontale, sliva u jedno: uobličiti, u romansijersku formu zatvoriti opštu istorijsku dramu, učiniti je živom na način na koji samo umetnost transponuje život, i tako otkriti da je u dubinama samog rata postojalo nešto što je uslovlјeno raznolikim istorijskim okolnostima koje se ne mogu objašnjavati već stvarati iznova, izvući ih iz bića istorije i slobodnom igrom duha pretvoriti u umetničko delo. Tako se nadracionalnost, još jednom, razlikuje od drugih istorijskih ravni zato što omogućuje velikom piscu slobodno kretanje po tim skrivenim jezgrima istorije, što mu dozvolјava da operiše činjenicama tako što će one biti čas elementi igre, a čas čvrsti oslonci na kojima počiva čitavo delo. Razume se, valјa ovde razlikovati pojam nadracionalnog od pojma iracionalnog; jer iracionalno je ono što se dokraja ne razumeva, ili što potpuno izmiče kontroli svesnog; nadracionalno se razumeva tako što se preko umetničkih konstrukcija izražava kao vrsta zakonitosti, zakonitosti koja se ne može sažeti u formule ili u stroga istorijska ispitivanja, već se ostvaruje samo u velikim umetničkim vizijama i pretpostavkama. Pogledamo li samo četvrti deo ovog romana, videćemo kako se ovaj složeni odnos između teško objašnjivih istorijskih suština i umetničke transpozicije ostvaruje. Dok je prvi deo Vremena smrti jedna lirska, beskrajno setna i jezom ispunjena knjiga, koja predstavlјa uvod u pravu Smrt, dok su druga i treća usmerene na velike bitke, na one trenutke koji se opet teško dadu objasniti — ma koliko ih vojna nauka do preciznosti objašnjavala — i na Bolest koja se opet pojavlјuje kao nadracionalna činjenica — iako je u svojoj spolјašnjosti bila vrlo surova stvarnost — četvrti je deo tragično razrešenje koje se ostvaruje kao duboko bolna smirenost, bez kajanja i bez mnogo nade. Ali, budimo oprezni: ni ta jezom natoplјena prva knjiga nije simbolična, kao što nisu simbolične ni ostale tri. U prvoj, Đački batalјon je nesumnjivo jedna od okosnica, jedan od glavnih dramskih motiva koji čini sve odnose i

strukture napetim do te mere da se jasno naslućuju buduće drame još većih srazmera. Ali, Đački batalјon nije samo umetnička fikcija; on je i istorijska realnost, kao što je i Kolubarska bitka istorijski podatak, kao što je pegavac istorijska činjenica. Time Ćosićevo delo otvara još jedan niz složenih teorijskih pitanja. Mi znamo, naime, da se književnost veoma često služi simbolima da bi, upravo u tom složenom dodiru sa nadracionalnim, uspela nešto da iščupa iz nedara istorije, da realnost učini opštijom, da je pretvori u nagoveštaj, u umetničku slobodu. Kod Ćosića, međutim, sve velike okosnice ili glavni dramski blokovi, od Đačkog batalјona preko Kolubarske bitke, vojvode Mišića i pegavca, Katića, Olge, majora Stankovića, doktora Radića, Pašića, itd., — govoreći o prva tri dela — istovremeno su i istorijska činjenica i umetnička okosnica dela. Oni to ne bi postali da pisac u svim strukturama svoga dela ne ostvaruje i više slojeve i više smislove nego što su same istorijske činjenice u sebi nosile, ma koliko one značajne i veličanstvene same po sebi bile. To nije simbolizam, simboličan je možda samo apokaliptički kraj u četvrtom delu knjige. To samo, još jednom, ukazuje na nedovolјnosti teorijske misli: ako nije simboličan, kakav je to roman? Realističan? Ali mu tim terminom oduzimamo ono što je najdragocenije — neiscrpnu snagu imaginacije. Zato, odlazak Đačkog batalјona na front i sve isprepletane sudbine tih mladih lјudi koji pretvaraju rat čas u mladalačko oduševlјenje, čas u ironično razmišlјanje, čas u neku vrstu neizbežne sete — stvara od realnosti ono što bih ja rado nazvao idejom knjige, odnosno uzdizanjem istorijskih podataka na nivo umetničkih ideja. Ta ideja bi, kad bi se prva knjiga mogla svesti samo na Đački batalјon, verovatno bila lakše uočlјiva, a Vreme smrti, svojim prvim delom, manje složeno. Jer, Đački batalјon ne bi postao potpuna umetnička nadstvarnost, da se oko njega ne plete sudbina čitave nacije, od vrha, od Vrhovne komande, preko porodičnih drama, do dilema koje prerastaju moć jednog čoveka, od onih pustošnih i presudnih dilema kad valјa odlučiti da li da se ono poslednje što jedan narod ima pošalјe na front u trenutku kad već izgleda sve gotovo izgublјeno. U toj se romansijerskoj isprepletanosti Đački batalјon pretvara u ideju knjige, ne samo sam po sebi, već i po prvim prisnim kontaktima sa onim što je inače teško razumlјivo: sa zaista sudbinskim pitanjima koja su prevazilazila ne samo moć odluke Vrhovne komande da se đaci pošalјu na front, već su značila i nešto mnogo dublјe: trenutak u kojem se gotovo sve stavlјa na kocku u ime složenog i teško odredlјivog ideala, ali i u ime realne nade u isti mah. Da nema te lirske i, po mom mišlјenju, poetske knjige, iako je i ona sva natoplјena tragikom, teško bi se mogli razumeti Vrhovna komanda, vlada,

Vukašin Katić, narod, još teže vojvoda Mišić, koji umetnički izrasta baš iz tih teško razumlјivih, samo naslućivanih potreba za donošenjem velikih odluka punih neizvesnosti. Nešto je bilo zajedničko svima njima, kao da nam poručuje Ćosićev roman, nešto što se moglo samo umetnički stvoriti da bi postalo i deo našeg doživlјaja, ali i razumevanja zbivanja. To zajedništvo svakako nije, mada dobrim delom i to jeste, rezultat samo određenih društvenih i istorijskih okolnosti, u njihovom spolјašnjem ili unutrašnjem vidu. To sažimanje energija, sposobnost za velike dileme, to preovladavanje očajanja, kretanje po samoj ivici Smisla i Besmisla, svakako je izraz neke treće ravni. Tako se sve više bližimo zaklјučku da je nadracionalna ravan istorije onaj njen odlučujući sloj koji se ogleda i gotovo iscrplјuje u umetničkim delima. Ali, on svakako nije vidan, niti roman može jednostavno da ga iščupa na svetlo umetničkog dana. To je, u stvari, nešto što i postoji i ne postoji, zato je nadracionalan, i zato je podloga svakom pravom stvaralaštvu. Jer, stvaralaštvo je i sinteza istorije kao racionalnog čina i nadracionalni čin kojim se stvara druga realnost, drukčija od istorijske, ali u nekom dubokom spoju sa njom. Nisam sasvim uveren, razume se, da je termin nadracionalno najsrećnije izabran. Ali ne vidim bolјi koji bi iscrpnije racionalizovao i iracionalno i nadracionalno i realno, zgusnuto u jednom umetničkom obliku. Uostalom, teši me činjenica da u ovoj oblasti i nema konačnih rešenja ni apsolutnih termina, jer tajna stvaralaštva ostaje tajna, uprkos našim teorijskim naporima za razumevanje njene prirode. Ta tajna prevazilazi stvarnost, videli smo više puta; istorijski podaci, ma kako tragični ili herojski bili, odlaze u arhiv istorije; a svaki arhiv, bez obzira na ono što sadrži, suštinom je bezličan jer je postao objektivan. Samo svet umetničkih vrednosti i nadnacionalnog ne postaje bezličan i objektivan, već ostaje naša vrednost. Ko zna kakvi su sve putevi umetničkog stvaralaštva i kakve to zamisli n pretpostavke vode umetnika da to nadvladavanje u svojim delima iskaže? Možda Ćosić nije bio dokraja svestan da, stvarajući svoju viziju prvog svetskog rata i svega što se u njemu i oko njega zbivalo, i konzervira i oživlјava, u isti mah, nešto što pripada i spolјašnjim i unutrašnjim ravnima istorije koje su zajedno sa epohom iščezle. Ali, bilo kako bilo, pisac je učinio ono što svaka velika umetnost čini: iz umetničke konzervacije jednog epohalnog dramatičnog trenutka, dobili smo prostorno i vremenski otvoren tragični čin. A to bliže znači da je Vreme smrti postalo nov sastavni deo ne samo sadašnjih, već i budućih iskustava i pamćenja. Tako umetnost, u stvari, čuva svoju autonomiju od pritisaka ideologije, dnevne politike, itd. Iskustvo i

pamćenje su nadmoćni nad dnevnim ispolјavanjima spolјašnjeg toka istorije. Tako se, čuva i odnos nadracionalnosti i umetnosti koja, kroz nju, postaje vrednosni sistem čitavih nizova i spletova okolnosti, sudbina koje čine tkivo, strukturu ili, neodređenije a ništa manje istinito, biće same nacije. Ne leži li možda u tome najdublјe značenje i najveća lepota Vremena smrti, u tom uobličavanju unutrašnjih, nadracionalnih, prelomnih zbivanja, na mučnom i krivudavom istorijskom putu ovog naroda koji se u Vremenu smrti, pred nama, pretvorio u bezbroj slojeva estetskih vrednosti? Jedno me pitanje ne napušta, pri kraju: nije li uvođenje nadracionalnosti kao istorijske kategorije neka vrsta obnavlјanja romantičarskih shvatanja? Bilo bi to možda tako kad bi ova nadracionalnost bila superiorna prema drugim načinima razumevanja i tumačenja nas samih i sveta u kojem živimo. Ali, ovde se ne radi o hijerarhiji pristupa i postojanja, staroj koliko i filozofska misao, već o različitim mogućnostima lјudskog duha da tumači, raščlanjava, apstrahuje svet i stvara ga drukčijim, čime i on sam postaje razumlјiviji i podnošlјiviji. Nema, rekao bih, poređenja između različitih mogućnosti tumačenja i odnosa; radi se, naprosto, o uverenju da je sama istorija višestruka i slojevita i da je Vreme smrti prodrlo u neke njene najskrivenije dubine. A zbog tih slojevitosti, velika umetnička dela i imaju posebno mesto u sistemima vrednosti i saznanja koje lјudski duh gradi. Daleko bi nas odvelo razmatranje problema odnosa izmeću objektivnosti i subjektivnosti; ali je svakako dovolјno reći da je umetničko delo unutrašnje najslobodnije lјudsko delanje, jer niče iz duhovne sposobnosti da i istoriju i grube obrise činjenica pretoči u jedan drugi lјudskiji svet. A Vreme smrti je veliki roman i zato što se suočio sa velikim istorijskim zbivanjima i od bezbroja podataka i izukrštanosti istorijskih ravni stvorio jedan naknadni, samostalni oblik koji nam ostavlјa mogućnost izbora; ništa nam ne stoji na putu da se opredelјujemo za objektivno istorijsko proučavanje prvog svetskog rata, ali nas isto tako ništa ne sprečava da se saglasimo sa Ćosićevim delom koje se razlistalo nad trajanjem i nad realnošću i pružilo nam lјudskiju i — zašto ne reći? — vrednosniju viziju jednog od sudbonosnih istorijskih trenutaka u istoriji srpskog naroda. Oprezni čitalac bi morao da zapazi da je ovakav pristup Vremenu smrti pošao od jedne unapred date pretpostavke, po kojoj smo suočeni sa velikim umetničkim delom i njegovim složenim odnosom prema istorijskim ravnima. Takva me opreznost umiruje: Vreme smrti će tek doživlјavati analize i kritička razmišlјanja o kompoziciji, jeziku, metodu, itd., svemu onome što pripada kategorijama kritike, teorije i istorije književnosti. Zar bi i moglo da bude drukčije? Estetske vrednosti, uobličene u tako složenom delu, otvorene

su i višesmislene kao i svaki duhovni čin koji se u svetu vrednosti iskazuje. Ali, jedno je izvesno, Vreme smrti se, oživlјavajući prošlost, ostvarilo u sadašnjosti i, kao vrednost, nagnulo nad budućnost. Takvi su, izgleda, zakoni trajanja estetskih vrednosti koji postanu sastavni deo pamćenja i iskustva. Zoran Gavrilović

VREME SMRTI

PRVI DEO Prerovo ide u rat

PROLOG Beč, četvrtak 28. jun 1914. Neue Freie Presse (posebno izdanje) piše: Jedna vest je danas stigla iz Sarajeva koja je celu Monarhiju najdublјe potresla. Carska kuća ima da objavi jednu strašnu tragediju. Naslednik prestola nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga gospođa vojvotkinja fon Hoenberg danas su u Sarajevu postali žrtve jednog atentata. Kao što nam javlјaju iz Sarajeva, grozni zločin dogodio se na sledeći nanin. Kada se Nј. C. i K. visočanstvo prečasni gospodin nadvojvoda Franc Ferdinand sa svojom najvišom suprugom gospođom vojvotkinjom fon Hoenberg danas pre podne uputio na prijem u Gradsku kuću, bačena je na automobil jedna bomba, koju je Nј. C. i K. visost ramenom odbacila. Bomba je eksplodirala pošto je nadvojvodin auto prošao. Lakše su povređeni oba gospodina grof FosValdek i ađutant zemalјskog poglavara, potpukovnik Merici, koji su se nalazili u automobilu koji je sledio... Atentator je jedan tipograf iz Trebinja po imenu Čabrinović. On je odmah uhvaćen... Posle svečanog prijema u Gradskoj kući, Nј. C. i K. visost prečasni gospodin nadvojvoda nastavio je sa svojom najvišom suprugom obilazak. Jedan gimnazista osmog razreda, po imenu Princip iz Grahova, ispalio je iz jednog „brauning“ revolvera više hitaca na nadvojvodin automobil. Nјegovo C. i K. visočanstvo npečasni gospodin nadvojvoda ranjen je u lice, Nјeno visočanstvo gospođa vojvotkinja fon Hoenberg jednim metkom u donji deo tela. Nјegovo C. i K. visočanstvo i gospođa vojvotkinja prevezeni su u Konak i tamo su podlegli povredama. I drugi atentator je uhvaćen...

Car je odmah izvešten o ovom strašnom događaju... Nikola Pašić, predsednik vlade Kralјevine Srbije, svim poslanstvima Kralјevine Srbije: U Beogradu, 19. jula 1914. Austro-ugarska štampa je odmah posle sarajevskog atentata počela bacati na Srbiju krivicu za taj grozni zločin, koji je, po njenom mišlјenju, rezultat velikosrpske ideje... I Dvor u Srpska vlada, primivši vest o atentatu, izjavili su ne samo svoje saučešće, nego i oštru osudu i gnušanje zbog takvog zločina. Pored svega toga štampa susedne monarhije nije prestala da Srbiju čini odgovornom za sarajevski događaj. Srpska vlada je odmah u početku izjavila gotovost da preda sudu svakog svog podanika za koga bi se dokazalo da je imao učešća u sarajevskom atentatu... Najzad je Cpnska vlada izjavila da je kao i dotle gotova vršiti sve susedske dužnosti koje je na to obavezuje njen položaj evropske države... Srpska vlada smatra da joj njeni životni interesi nalažu da se mir i spokojstvo na Balkanu utvrde što bolјe i za što duže vreme. I zato što to želi, ona sada strahuje da razdraženo javno mišlјenje u Austro-Ugarskoj ne da povoda austrougarskoj vladi da preduzme korak koji bi imao da ponizi državno dostojanstvo Srbije i istakne zahteve koji se ne bi mogli primiti... Nikad, pak, nećemo moći primiti zahteve koji bi išli protiv dostojanstva Srbije i koje ne bi mogla primiti nijedna država koja noštuje i čuva svoju nezavisnost... Baron Gizl od Gislingena, austrougarski poslanik u Beogradu, Lazi Pačuu, zastupniku predsednika vlade i ministra inostranih dela Kralјevine Srbije: U Beogradu, 23. jula 1914. Čast mi je predati Vašem Prevashodstvu priloženu notu koju sam primio od cvoje vlade, a koja je upućena Kralјevini Srbiji... Iz iskaza i priznanja vinovnika atentata od 28. juna vidi se da je zločin

sarajevski skovan u Beogradu, da su oružje i eksplozive kojima su ubice bile snabdevene njima dali srpski oficiri i činovnici, članovi „Narodne odbrane“, i najzad da je i samo prebacivanje zločinaca u Bosnu i njihovog oružja bilo pripremlјeno i izvedeno od strane šefova srpske pogranične službe. Pomenuti rezultati istrage ne dopuštaju Carskoj i kralјevskoj vladi da i dalјe zadrži ulogu mirnog i strplјivog posmatrača, koju je godinama imala prema agitacijama čiji je centar bio u Beogradu, i koje su se širile odatle na teritoriju Monarhije; ovi joj rezultati, naprotiv, stavlјaju na dužnost da učini kraj tim rovenjima, koja su stalna opasnost za mir Monarhije... Da bi postigla ovaj cilј, Carska i kralјevska vlada je primorana da zatraži od Srpske vlade zvaničnu izjavu: „Kralјevska srpska vlada osuđuje propagandu upravlјenu protiv AustroUgarske, tj. skup tendencija kojima se teži, u krajnjem cilјu, da se odvoje od Austro-Ugarske Monarhije teritorije koje čine njen sastavni deo i sažalјeva iskreno kobne posledice ove zločinačke radnje. Kralјevska vlada žali što su oficiri i činovnici srpski učestvovali u gore pomenutoj propagandi i time kompromitovali odnose dobrog susedstva, na koje se Kralјevska vlada bila svečano obavezala svojom izjavom od 31. marta 1909. godine. Kralјevska srpska vlada osuđuje i odbija svaku pomisao i pokušaj mešanja u sudbinu stanovnika ma kog dela Austro-Ugarske Monarhije; smatra za svoju dužnost da skrene ozbilјnu pažnju oficirima, činovnicima i svemu stanovništvu Kralјevine Srbije, da će ubuduće najstrože postupiti sa licima koja bi učinila krivicu odajući se takvim radnjama koje će Srpska vlada svima silama sprečavati i kažnjavati .. Ova izjava saopštiće se u isto vreme Kralјevskoj vojsci dnevnom zapovešću Nјegovog Veličanstva kralјa i biće objavlјena u narednom broju Službenog vojnog lista. Pored toga Kralјevska vlada se obavezuje... Odgovor Srpske kralјevske vlade na notu Austro-Ugarske: U Beogradu, 25. jula 1914. Kralјevska srpska vlada primila je saopštenje Carske i kralјevske vlade od 23. o. m. i uverena je da će ovaj odgovor ukloniti nesporazum koji preti da

pomuti dobre susedske odnose izmeću Austro-Ugarske i Kralјevine Srbije . . . Srbija je dala toliko puta dokaza o cvojoj mirolјubivoj i umerenoj politici za vreme balkanske krize da je nekoliko puta sačuvala evropski mir žrtvujući cvoje zahteve samo u interesu toga mira. Na vladu Kralјevine Srbije ne može padati odgovornost za nojave privatnog karaktera, kao što su pisanje štampe i mirni rad patriotskih društava, koje su gotovo u svim zemlјama obične i koje se, kao što je poznato, izmiču no npavilu ispod službene kontrole... Zato je Kralјevska vlada bila bolno iznenađena tvrđenjem da su i lica iz Kralјevine Srbije učestvovala u spremi atentata izvršenog u Sarajevu... Odazivajući se pak zahtevu C. i K. vlade, Kralјevska srpska vlada je volјna izići na susret i predati sudu bez razlike položaja i čina svakog svoga građanina za koga bi se podneli dokazi da je učestvovao u sarajevskom zločinu... U slučaju da Carska kralјevska vlada ne bi bila zadovolјna ovim odgovorom, Kralјevska srpska vlada, smatrajući da je u opštem interesu ne prenaglјivati u rešenju ovog pitanja, spremna je kao i uvek primiti mirno sporazumevanje na taj način što bi se to pitanje iznelo na rešenje pred Međunarodni sud u Hagu ili pred Velike sile... Grof Leopold Berthold, austrougarski ministar inostranih dela, Nikoli Pašiću, predsedniku vlade Kralјevine Srbije i ministru inostranih dela: U Beču, 28. jula 1914. Pošto Srpska kralјevska vlada nije dala povolјan odgovor na notu koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu 23. jula 1914, Carska i kralјevska vlada je prinuđena da se sama pobrine za zaštitu svojih npava i interesa i da u ovome cilјu pribegne sili oružja. Austro-Ugarska se smatra, dakle, od ovoga trenutka u ratu sa Srbijom. Kralј Crne Gore Nikola srpskom Regentu Aleksandru, 28. jula 1914, Cetinje: ... Suđeno je srpskom narodu da se žrtvuje ponovo za odbranu vaskolikoga srpstva...

Ponos srpskoga naroda ne dopušta da se ide dalјe u popuštanju! Slatke su žrtve za istinu i nezavisnost Naroda. U ime božje i sa pomoću našega moćnog zaštitnika, silne Rusije, i simpatije civilizovanog sveta, izaći će srpski narod iz ove velike i nametnute nevolјe pobedonosno i obezbediće sebi sjajnu budućnost. Moji Crnogorci su već spremni na granici da padnu za odbranu naše nezavisnosti. 28. jula 1914. austrougarski poslanik nru Vatikanu, grof Moric Palfi, izveštava svoju vladu o audijenciji kod državnog sekretara kardinala Meri de Vala i nane Pija X, koje je obavestio o ratu protiv Srbije: ... U toku poslednjih godina Nјegova Svetost je u više mahova izrazila cvoje žalјenje što je Austro-Ugarska propuštala da kazni svog dunavskog suseda. Papa i Kurija vide u Srbiji podgrizajuće zlo, koje je, malo-pomalo, prodrlo u srž Monarhije i koje će vremenom da je razjedini. Pored svih eksperimenata koje je Kurija noslednjih decenija činila, Austro-Ugarska jeste i ostaje najbolјa katolička država, a najjači oslonac i bedem vepe koji je u našem veku ostao Hristovoj crkvi. Pad i propast Austro-Ugarske značili bi za crkvu gubitak najsolidnijeg oslonca u borbi protivu pravoslavlјa, i u tome padu crkva bi izgubila svog najbolјeg i najjačeg borca... Tako dakle, kao što je Austro-Ugarskoj za njeno održanje potrebno da u svom organizmu čak i silom uništi razarajuće zlo, tako je za Katoličku crkvu indirektna potreba da učini sve što može da služi tome cilјu... Vilјem II Nikoli II 28. jula 1914. u 10 časova i 45 minuta uveče Sa najvećom uznemirenošću saznao sam o utisku koji je austro-ugarski korak protiv Srbije proizveo u Tvom carstvu. Bezobzirna agitacija, koja se godinama vrši u Srbiji, dovela je do strašnog zločina čija je žrtva bio Franc Ferdinand... Bez sumnje, Ti ćeš se složiti sa mnom da mi obojica, kao i cvu drugi vladari, imamo interesa da cva lica koja su moralno odgovorna za taj gadni zločin iskuse zasluženu kaznu. S druge strane, ja vrlo dobro razumem koliko je Tebi i Tvojoj vladi teško ići

protiv javnog mišlјenja u zemlјi. Sećajući se srdačnog prijatelјstva koje nas dvojicu već poduže vreme tesno veže, koristim cav cvoj uticaj da Austro-Ugarsku pobudim da se otvoreno i mirno sporazume sa Rusijom. Nadam se pouzdano da ćeš Ti potpomoći moje napore da se otklone cve teškoće koje bi još mogle nastati. Tvoj vrlo iskreni i odani prijatelј i kuzen, Vilјem Nikola II Vilјemu II Petrograd, 29. jula, 1 sat no podne Radujem se što si se vratio u Nemačku u ovom ozbilјnom trenutku. Molim Te živo da mi pomogneš. Jedan sraman rat objavlјen je jednom slabom narodu. Gnušanje je veliko u Rusiji, a i ja učestvujem u njemu. Ja predviđam da uskoro neću više moći odolevati pritiscima koji se na mene vrše, i da ću biti prinuđen da npeduzmem mere koje će dovesti do rata. Da bi se izbegla nesreća evropskog rata, ja Te molim, u ime našeg starog prijatelјstva, da učiniš cve što Ti bude moguće, da zadržiš saveznika, da ne ide suviše daleko. Nikola Vilјem II Nikoli II 29. jula 1914. u 6 sati i 30 minuta uveče Primio sam tvoj telegram, i sam želim da se održi mir. Međutim, ja ne mogu — kao što Ti rekoh u prvom telegramu — da smatram austro-ugarski rat kao sraman rat, jer Austro-Ugarska iz iskustva zna da obećanja Srbije, kad postoje samo na hartiji, ne vrede ništa. Po mom mišlјenju, austro-ugarska akcija ima se smatrati kao pokušaj da se dobije jamstvo da će se srpska obećanja stvarno i održati... Mislim stoga da je Rusiji sasvim moguće da u austro-srpskom ratu ostane u ulozi gledaoca, ne yvlačeći Evropu u jedan od najstrašnijih ratova što

ih je svet video... Ali vojničke mere Rusije mogle bi biti smatrane od Austro-Ugarske kao pretnja i izazvati nesreću, koju hoćemo da predupredimo, te tako učiniti nemogućnom misiju posrednika, koje sam se ja vrlo rado primio, sledujući Tvom pozivanju na moje prijatelјstvo i moju pomoć. Vilјem Vilјem II Nikoli II 30. jula 1914. u 1 čas po podne ... Austro-Ugarska je mobilisala samo protiv Srbije, i to samo jedan deo cvoje vojske. Ako se Rusija, kao što je sada posle Tvoga i Tvoje vlade saopštenja izvesno, mobiliše protiv Austro-Ugarske, misija koju si mi Ti prijatelјski novepuo, i koje sam se ja na Tvoju izričnu molbu vrlo rado primio, postaje vrlo teška, ako ne i nemoguća. Težina odluke leži sad na Tvojim plećima. Ti nosiš odgovornost za rat ili mir. Vilјem Nikola II Vilјemu II Petrograd, 30. jula 1914. 1 sat i 20 min. no podne Srdačno Ti zahvalјujem na tvom brzom odgovoru. Sadašnje vojne pripreme bile su odlučene već npe pet dana, i to kao mera predostrožnosti s obzirom na austrijske vojne mere. Ja se nadam iz sveg srca da te mere neće sprečiti Tvoju posredničku ulogu, na koju ja mnogo polažem. Potreban nam je Tvoj jak pritisak na Austriju, da bi se ona sklonila na sporazum s nama. Nikola Nikola II Vilјemu II

Petrograd, 30. jula, uveče Srdačno Ti zahvalјujem na posredovanju, koje daje još nade na miran ishod. Istina, nama je nemoguće obustaviti vojne pripreme koje su izazvane austrijskom mobilizacijom. Mi smo daleko od toga da želimo rat, i dok god budu trajali pregovori sa Austrijom o Srbiji, moje trupe neće nikako zauzeti neprijatelјsko držanje, ja ti za to dajem svečano svoju reč. Imam vepe u milost Božju i nadam se uspehu Tvog nocpedovanja u Beču, na dobro naše zemlјe i evropskog mira. Svim srcem i potpuno odani tvoj Nikola Vilјem II Nikoli II 30. jula, u ponoć Povodom Tvoga apela na moje prijatelјstvo, i Tvoje molbe za moju pomoć, primio sam se nosredovanja izmeću Tvoje i austrougarske vlade. Dok je ova moja akcija bila u punom toku, izvršena je mobilizacija Tvoje vojske protiv moga saveznika Austro-Ugarske, što je moju misiju učinilo gotovo iluzornom. Pri svem tom ja sam i dalјe nastavio rad na posredovanju. Međutim, sad dobih pouzdane vesti o ozbilјnim ratnim npupremama i na mojoj istočnoj granici. Odgovornost za bezbednost moga carstva primorava me da preduzmem odgovarajuće odbrambene mere. Ja sam sa svojim naporima oko održanja svetskog mira išao do krajnjih granica. Ja neću biti odgovoran za nesreću koja sad preti celom civilizovanom svetu. U ovom trenutku Ti si još u mogućnosti da tu nesreću sprečiš... Prijatelјstvo prema Tebi, prema Tvojoj zemlјi, koje mi je na samrtnoj postelјi moga deda npedato u amanet, uvek mi je bilo sveto, i ja sam ostao veran Rusiji u najtežim trenucima, naročito u njenom poslednjem ratu. Danas, evropski mir samo Ti možeš spasti, ako se Rusija odluči da obustavi vojne pripreme upravlјene npotiv Nemačke i Austro-Ugarske. Vilјem

Knez Hajnrih Pruski engleskom kralјu Đorđu 30. jula 1914. ... Vilјem je vrlo zabrinut... On je u stalnoj telegrafskoj vezi sa Nikolom, koji danas potvrđuje vest da je naredio vojne pripreme, koje su ravne mobilizaciji, i da su te npupreme preduzete još npe pet dana. Osim toga, dobili smo izveštaj da i Francuska čini vojne pripreme, dok mi pak nismo nikakve mere preduzeli, ali svakog trenutka možemo na to biti prinuđeni, ako naši susedi produže s tim. To bi onda značilo evropski rat. Ako Ti istinski i iskreno želiš da sprečiš tu strahovitu nesreću, smem li da Ti predložim da svoj uticaj kod Francuske i Rusije upotrebiš u tom smislu, da one ostanu neutralne? Po mom mišlјenju, to bi bilo od vrlo velike koristi. Hteo bih još da dodam da se Nemačka i Engleska, sada više nego ikada, treba uzajamno da potpomažu, da bismo predupredili strašnu nesreću, koja inače izgleda neizbežna. Veruj mi da se Vilјem sa najvećom iskrenošću zauzima za održanje mira. Ali vojne pripreme oba njegova suseda mogu ga najzad prinuditi da u interesu bezbednosti svoga Carstva, koje bi inače ostalo nezaštićeno, sleduje njihovom primeru. Ja sam Vilјema izvestio o ovom telegramu upućenom Tebi, i nadam se da ćeš moja saopštenja primiti u istom prijatelјskom duhu kojim su ona bila inspirisana. Hajnrih Kralј Đorđe knezu Hajnrihu Pruskom 30. jula 1914. Veoma se radujem što sam čuo za Vilјemove napore da se sa Nikolom sporazume radi održanja mira. Moja je ozbilјna želјa da se takva nesreća kao što je evropski rat, koja se ne bi dala popraviti, predupredi. Moja vlada čini sve što je moguće da Francusku i Rusiju pokrene da odlože dalјe vojne pripreme, ako se Austrija zadovolјi zauzećem Beograda i okolnim zemlјištem kao zalogom da će se njeni zahtevi ostvariti na zadovolјavajući način, dok bi ostale zemlјe imale da obustave svoje ratne pripreme. Ja verujem da će Vilјem upotrebiti cvoj

veliki uticaj da privoli Austriju da prihvati taj predlog. Time bi pokazao da Nemačka i Engleska zajednički rade na sprečavanju jedne međunarodne katastrofe. Molim Te uveri Vilјema da ja cve činim, i da ću i dalјe činiti cve što je u mojoj moći, da održim evropski mir. Đorđe Nemački car Vilјem engleskom kralјu Đorđu 31. jula 1914. Mnogo Ti zahvalјujem na Tvom prijatelјskom saopštenju. Tvoju predlozi poklapaju se sa mojim shvatanjem, kao i sa saopštenjima koja sam noćas primio iz Beča i koja sam posle dostavio Londonu. Ovoga trenutka sam primio od kancelara saopštenje da mu je prispela vest da je Nikola noćas naredio mobilizaciju celokupne cvoje vojske i flote... Ja odlazim u Berlin da se postaram za bezbednost svojih istočnih granica, gde su se već sakupile jake ruske trupe. Vilјem Nemački kancelar nemačkom ambasadoru u Petrogradu 1. avgusta 1914. u 12.52 no podne Ukoliko ruska vlada ne bude dala zadovolјavajući odgovor na naš zahtev, neka joj Vaša ekselencija izvoli danas u pet sati no podne npedati ovu deklaraciju: „Carska vlada se od početka krize trudila da se dođe do mirnog rešenja. Odazivajući se želјi izraženoj od strane Nјegovog Veličanstva cara ruskog, Nјegovo Veličanstvo car nemački, u saglasnosti sa Engleskom, bio se zauzeo da izvrši ulogu posrednika kod bečkog i petrogradskog kabineta, kada je Rusija, ne čekajući rezultat posredovanja, pristupila mobilizaciji celokupne cvoje vojne snage na suvu i na moru. Usled te mere pune pretnje, koja nije bila izazvana nikakvom vojnom

pripremom od strane Nemačke, Nemačka Carevina se našla pred jednom ozbilјnom i neposrednom opasnošću. Ako bi carska vlada propustila da predupredi tu onacnost, ona bi time dovela u pitanje bezbednost, na i samu egzistenciju Nemačke. Prema tome, nemačka vlada se našla prinuđena da se obrati vladi Nјegovog Veličanstva cara svih Rusa, zahtevajući obustavu navedenih vojnih mera. Pošto je Rusija odbila da ispuni ovaj zahtev, i tim odbijanjem očito pokazala da je njena akcija upravlјena protiv Nemačke, čast mi je, no naredbi moje vlade, saopštiti vašoj ekselenciji ovo što sleduje: Nјegovo Veličanstvo Car, moj uzvišeni suveren, prima, u ime Carstva, izazivanje i smatra se u ratnom stanju sa Rusijom“. Nemački car Vilјem engleskom kralјu Đorđu 1. avgusta 1914. Ovoga trenutka sam primio saopštenje Tvoje vlade po kome ona nudi francusku neutralnost pod garantijom Velike Britanije. Toj ponudi je bilo pridodato pitanje, da li bi Nemačka, pod takvim uslovima, odustala od napada na Francusku. Moja mobilizacija, koju sam već naredio danas po podne na dva fronta, na istoku i zapadu, iz tehničkih razloga mora se nastaviti prema planu. Protivnaredba se vuše ne može izdati, jer je Tvoj telegram na žalost došao suviše dockan. Ali ako mi Francuska ponudi svoju neutralnost, koja mora biti zagarantovana engleskom vojskom i flotom, ja ću, naravno, odustati od napada na Francusku i na drugom mestu upotrebiti svoje trupe. Nadam se da Francuska neće postati nervozna. Vilјem 3. avgusta 1914. Nemačka je objavila rat Francuskoj. 4. avgusta 1914. Velika Britanija je objavila rat Nemačkoj... Tako je počeo prvi svetski rat. A počeo je napadom na Srbiju. Austro-Ugarska Carevina uputi na Kralјevinu Srbiju svoju Kaznenu ekspediciju (Strafexpedition) da je satre i germanskom zavojevanju otvori put za Bosfor i Istok. Prvi kuršumi prvog svetskog rata ispalјeni su u srpske vojnike; na desnoj obali Drine pogibe prvi čovek u svetskom ratu; prva topovska granata bačena je na Beograd i srušena

prva kuća u dotad nezapamćenom rušenju kuća na zemlјi; prva pobednička vešanja civila i žena, ubijanja dece i staraca, silovanja i plјačke, prva rušenja pravoslavnih crkava i trovanja seoskih bunara, izvršiše se avgusta 1914. na delu srpske teritorije okupirane od vojske Austro-Ugarske Monarhije.

GLAVA PRVA

1 Doboš se u sutonu oglasio Prerovom, oko opštine, ne zalazeći dublјe u sokake, bez želјe da ga čuje celo selo. Pa ipak, žene i starci, na to mucanje doboša, okupiše se pred kamenim stepenicama opštine brže nego ikad u svome veku: desetak dana u selo nije stiglo nijedno pismo s fronta, i nijedna depeša iz Komande nije javila ničiju pogibiju, ranu ili nestanak, a Aćim Katić, čitajući „Politiku“, tvrdio je sve tiše i u poverenju da je na frontu Srbiji krenulo mnogo naopako. Dok su se drugi šapatom i strepnjom brzo dozvali i prikupili, Aćim Katić stiže jedva i poslednji. Nema gomila žena, nešto staraca i dečaka, zbijena oko stepenica i odškrinutih vrata opštine, zaustavi ga na svom kraju, gde on nikad ne stoji. Osloni se lećima o nagorelo brestovo deblo, pridržavajući se i za štap: petnaesti je dan kako mu od Adama, unuka, nije stiglo pismo. Sumrak gasi belinu zidova i ženskih marama; lјudska lica se ne razlikuju od boje ćeramide i brestove kore. Disanje i uzdasi mešaju se, i talasaju među plotovima, u retkom lavežu. Iz opštine, kroz prozor u rešetkama, linu žutnjikava svetlost: dobošar otvori prozor. Ne pojavlјujući se na prozoru, kmet skršenim i pretećim glasom povika iz opštinske kancelarije: Javlјa Komanda da su od poslednjeg saopštenja, iz Prerova poginuli ovi vojnici... Aćim Katić izdrža do kraja spiska izginulih i regruta što se sutra do sedam moraju javiti Komandi u Palanci. A kad se odmah zatim u opštini ugasi lampa i leleci pođoše sokacima, on se sulјnu niz deblo i osta tako sedeći, na zemlјi, dok se gomila ne pogubi u sumraku. Tad ustade i pođe selom kud ga sokaci vode i svijaju. Ne može kući. Govori, šapuće, misli: Ućutite, nesrećnice, prestravićete decu. Do zore, bar. Za jedan san deci i stoci, lјudi. Ućutite da pospe regruti. Poslednja im je noć u postelјi i suvoti. Nije dobro kuknjavu da ponesu na bojište. Mora se živeti. Još nije došlo najgore, lјudi. Prolazi pored kola punih kukuruza, ostavlјenih pred vratnicama, ćuti

pored kuća nepoginulih, zastaje pred raskrilјenim vratnicama mobilisanog: u otvorenoj kući, na ognjištu velika vatra, u mraku, pod nožem, krklјa prase: Ljubo, sa srećom pošao. Lezi i spavaj, sinko. Zapamti: ako hoćeš da živiš, ništa ti smrt ne može. Zovu ga da uđe u kuću, ali on produžava mimo tumaranja po avlijama mobilisanih, hvata se za plot poginulog: Smirite ruke, žene. Kukuruz niste obrale. Vinograd vam istruli. Ni zrno niste posejale. Sneg će, drva niste spremile. Decu i unuke imate. Ako decu nemate, stoku imate. Bilјke imate, mora da se živi. Stiže pred školu: iz otvorenih prozora učionice plamsa svetlost i miriše vosak. Prilazi prozoru, hvata se za okapnicu, vidi: Učitelј Kosta Dumović, gologlav, ćuteći, lagano hoda po učionici; na skamijama gde su sedeli i učili Prerovci izginuli na bojištu gore voštanice koje im je za pokoj duše pripalio on, njihov učitelј. Kako su mu ćaci ginuli, tako im je imena kredom ispisivao na tabli; tom spisku započetom letos, večeras je dopisao osamnaestoricu i gotovo ispunio tablu. Zastaje između skamija, nadgleda voštanice: slabe, koje padaju pod skamije, ponovo pripalјuje na parnjaku i stavlјa na svoje mesto; nemirne plamičke uštine noktima; one što dogorevaju motri da ne upale skamiju i, kad plamičak zatitra u poslednjoj kapi voska, gasi ga dahom. Vraća se za svoj sto da u delovodnik zapiše nešto. Opet stoji zamišlјen izmeću table i računalјke; sluša i gleda voštanice. Kako ćemo iz ove noći, Kosta? Ćuteći, Aćime. Izići da kažemo neku. Sutra, Aćime. Ujutru iz Prerova odlazi u Komandu još dvanaest mladića. Znaš li? Učitelј nastavlјa da korača po svetlosti, između praznih skamija i voštanica. Aćim Katić se okreće ka selu: prepliću se naricanja i jauci. Polazi ka učitelјevoj kući; s njegovom kćerkom Natalijom lјudski da porazgovara. Nјu je odavno u sebi usvojio za unuku. Tako je i voli. Drškom štapa lupa u njen prozor: Nato, dete, čuješ li, satreše Prerovo. U zaranke pozvaše je u Šlјivovo da ženama čita pisma. Stigla danas s fronta — iz tame se javlјa Natalijina mati.

Zla noć. Nema čoveka ni za reč — kaže za sebe Aćim i polazi prema kući. Po nebu, u oblačini, truli mu mesečina. Plotovi mu stešnjavaju put; prošće se ustremilo na njega. Jedva prolazi od očiju pasa i žena. Neko ga zaustavlјa iz mraka: Aćime, tražim te. Imaš li banku da mi daš za Svetozara? Čuo si, mora ujutru u Komandu. Daću ti grožđe. Evo ti tri. I nisi mi dužan, Gvozdene. Napipavaju se rukama: Gvozdenu drhte prsti, jedva kupi dinare iz njegove šake. Bez reči se rastaju. Aćim polazi; čuje sviralu. To Tola Dačić svira. Žuri k njemu, treska štapom po vratnicama: Prerovo kuka, a ti pevaš, bezumniče! Sin ti poginuo, četres dana bilo u subotu, a ti sviraš. Sviram za trojicu živih. Pevam što mi od četiri sina, fala bogu, samo Živko pogibe. A moglo je i crnje da bude. Puste kuće ostale, život se zatro, beslovesniče! Kažem ti: za život pevam, Aćime. Čuješ li Prerovo, budalo bosa! Ko mora da kuka, neka kuka. Na ovom svetu, odvajkada, jedan kuka, drugi peva. Kuka ko mora, peva ko sme. Nikad nije bilo da svi kukaju. Od svakog zla postoji gore — nastavlјa da svira. Na pragu kuće sedi Đorđe i puši. Zastaje: šta sad da kaže sinu? Nema šta ni da ga pita. On nije smeo da sluša čitanje depeša iz Komande. Kad se čitaju spiskovi izginulih, ili kad stigne Adamovo pismo, on se opije lјutom rakijom. Gde si dosad? — promuca Đorđe i uhvati ga za nogavicu. Našeg ne pomenu. Ču l' ti dobro? Jesam. Nijedan od konjanika. A osamnaest pešaka poginulo. Osamnaest, sinko! Čuje pad sekire na kaldrmu. Šta će ti sekira, Đorđe? Da isečem bačve i istočim vino. Ja ću u vino. Aćim sede na prag bačvare i pripali cigaru. Đorđu se lice ne razlikuje od cigle; od kuknjave iz sela ne čuje mu disanje. Tola svira.

Kratko, kroz kašalј, Đorđe zaplaka. Naježen, Aćim ustaje i žuri u svoju staru kuću. Zastaje na doksatu. Dugo sluša Đorđevo produženo ječanje; seti se da mu je pri susretu rekao „sinko“. Od Adamovog rođenja, od Vukašinove izdaje, od Simkine smrti, do Adamovog odlaska u rat, nije ga tako nazvao. Sinko, šapnu, da čuje tu svoju, samo unuku Adamu izgovaranu reč. On će, Đorđe, i sahranu da mu spremi, ko će drugi. Vukašin, možda, ni tada neće doći u svoju kuću u Prerovo. Ulazi u sobu, pripalјuje lampu da pročita unukova pisma. Primio je samo tri. Jedno mu prigrabio Đorđe i ne pokazuje mu ga, čita ga sam. Po redu će. Ovo je prvo sa bojišta. Šapuće: Zdrav mi budi Deda i ti Oco. Dragan mi se u ovom krklјancu mnogo lepo snašao. Vi ne verujete ali on je najmirniji konj u puku. Toliko se uozbilјio za otadžbinu i kralјa kao da je trećepozivac. Juče u svanuće jurnusmo u prvu pucnjavu. Složiše puške jedna preko druge pa mitralјezi zaravnavaju. Crno Deda. Zukće li zukće. Živ nisam znaš koliki je Dragan mora da naleti na stršlјena. Ti, nesrećniče, da ne naletiš na stršlјena. Ti! Dragan se stanji i smanji kao ker pa poleti i sve radi kao da je pukovnik. Čim čuje razornu ili šrapnelsku on polegne. Bi svašta i na jednoj utrini ostaše da se tamne i naši i oni a nas dvojicu nije ni prlјnulo. Samo se mnogo mučim za zob. Činovnici i liferanti sve pojedoše. Otkud da stigne i za konje i vojnike? Zato mi pratite još para nek mi se nađe ako ovac još poskupi. Za mene se ne sekirajte i u zdravlјe svima Adam. Konjički eskadron Moravske divizije drugog poziva u sastavu Prve armije. Večeras je više izginulo iz Moravske prvog poziva. To je tamo po planinama, iza Valјeva. A kad stupe u ravnicu, onda konjica juriša.

Čita glasno drugo Adamovo pismo: Prošle noći kod sela Lipolista raniše mi Dragana. Fala Bogu samo mu šrapnel rasekao kožu na levoj plećki. Fala bogu. Nesrećniče, šašavko moj. Osetio sam kad ga žacnulo. Mozgom mi cvićnu žarić. Kad se ta jurnjava i tutnjava završi skinuh se da mu popustim kolan, a ruka mi mokra i leplјiva. Kresnem žigicu i vidim krv. Dragan iskrenuo glavu ulevo i ćuti. Videh šta je pa mu ranu operem rakijom a on siromah drhti kao šiblјak. Što mi ne pišeš kad ti se konj upišao, a ja ću za tvoje zdravlјe da gledam u zvezde. Namazao sam ranu mašću za rane i krv mu prestade. Na sreću beše se završila ta Cerska bitka u kojoj smo Švabe isterali iz Srbije. Mi se sada izležavamo blizu Drine i Draganu zarašćuje rana. Zamisli Deda i ti Oco da je Dragan samo za šaku kasao ulevo šta bi bilo s njim. Pozdravite sve koji pitaju za mene. Ako Natalija ne pita baš me briga. U taj li si se čvor zavrteo. Ne da svako žensko. Bolјe da to od Natalije pojmiš no da ti neka kurveština popari mozak. Odgurnu pismo u senku: Kao da je konj Dragan moj unuk, a Adam njegov konjušar. Puhnu u lampu. Obavi ga pomrčina izukrštana naricanjima po selu. Izu štivlete i u odelu leže na krevet. Stavi šake na uši. Taj nesrećnik, taj nesmajnik, ta budala moja, to jedino što mi osta da me nadživi, zbog konja će izgubiti glavu...

2 Prsti mu se smiruju i ostaju u bradi; ponovo se seća kako je Adam otišao u rat: Brujala su zvona, doboš lupao, žene kukale, a siromasi i nadničari iz Prerova i okoline u sumrak mu punili avliju, dolazeći iz jabučara, preko plotova, kao da im je kapija bila tesna za poslednje zaduživanje: dolazili da zatraže po neku banku za rat, sebi, sinu, bratu; Đorđe prvi put nikog nije odbio, za nevraćeni dug nikom nije zamerio, dao blagom rukom sve što mu zatražiše. „Daj, pomozi im!“ dovikivao i pogledao ka jabučaru, čekao Adama, koji je šmugnuo iza senjaka čim se čulo za mobilizaciju. Čekao da ga se nagleda, posavetuje, o svojoj sahrani da mu kaže sve što je naumio. Čekao i sećao se: Kako je i do tada iščekivao unuka da mu se kroz jabučar, lajanje istih pasa, krckanje Tolinog plota, šumor jabukovih grana, oprezno, lopovskim korakom vrati iz žena; uvek svrati kod dede na doksat da se iz testije napije vode, i tek onda ga pozdravi i sedne na prag; ćute: on je udisao unuka, lovio mu miris i znoj žene, drhtureći, mučio se da ga ne pita kod koje je noćas bio i kakva je bila. Adam bi opušteno i glasno zevao i ćutao, a on bi mu rekao: „Sad je najbolјe da se napiješ hladnog mleka. Pa spavaj dok te ne probudim.“ Po njegovom odlasku, dugo bi pušio, ženama punio sobu i tamu, Adamove mešao sa svojim, negdašnjim, uvek na zemlјi, među bilјkama što ćute i mirišu. Jedan jedini svitac okazivao se tad u jabučaru, oko budimke; Adam se nije vraćao: ni poslednje noći pred odlazak u rat, od ženskog ništa mu nije preče. Izdaće ga i on. Ti koji mnogo vole žene, vole samo sebe. Kapija je neprestano škripala. Avlijom se talasao žamor. Možda više neće doživeti da vidi toliko lјudi na okupu. Rat je, odlaze birači i pristalice. Ovo je njegov poslednji zbor. Ustao je sa stolice, ona je pala iza leđa, uhvatio se za direk doksata, zagledao u gomilu lјudi u avliji, u tami. Povikao je: „Kuda ćete, braćo? Rat im u kući. Neka ne ubijaju švapske careve, nek vešaju naše lopove iz vlade i Skupštine. Pašić gubi izbore, pa gura Srbiju u rat. S čim ćemo u rat, pitam vas, braćo i deco? Dobro, s Turcima, moralo se. I

s Bugarima, zaslužili su. Ali kako ćemo sad na Austriju i Nemce? Na dve carevine. Narod je go i bos, rat i nerodica nas iscrpli. Prezaduženi smo toliko da nas ni čukununuci neće moći da razduže. Već dve godine nije rodilo. Metilј satro stoku. Kiše ubile zemlјu, šta smo posejali? Šta smo požnjeli, pitam vas, braćo? Ambari prazni, torovi pusti, narod smršao i proređen ratom i zaraznim boleštinama, a Pašić tera u rat. I šta će nam država bez narodne pravde i zakona za sve? Može li biti goreg rata od našeg rata za taj jadni život?“ Tada je Tola Dačić preko plota, iz mraka, zasvirao u sviralu, žamor i kuknjavu sela zasuo kolom, njega, Aćima, onemio. Gomila selјaka ćutala je u tami. Kad on govori, selјaci ne ćute. Nikad mu reč nisu oćutali. Drugo sada misle? On im više nije ono što je nekad bio? Napipao je štap, ustuknuo u svoju sobu, legao na krevet. Đorđe je vikao na Tolu: „Ako si pijan, spavaj, a ako si poludeo, da te vežemo.“ Svirka nije prestajala. Uvijala se oko žena i laveža. Drhtao je, čuo grebuckanje brade po gunju: ako umre dok je rat? Umre dok je muški narod na bojištu? Otići će, izginuće svi njegovi glasači i pristalice. Samo nešto staraca, bogalјa i dece ostaće u selima. Zar Aćima Katića žene da isprate do groblјa i sahrane. Žene i muk. A sve je svoje želјe u tu sahranu zavezao. Petnaest godina ni na jednim izborima nije učestvovao, u Čaršiju i Palanku nije odlazio. Izdao ga sin Vukašin, Pašić mu u Glavnom odboru Radikalne stranke smrsio konce i saterao ga u Prerovo. Ostalo mu još jedino da se u svoju sahranu uzda, kada će se cela Srbija uveriti s kim je i za koga je moravski narod. Kad drukčije nije moglo, neka svećama, voštanicama glasa narod za Aćima Katića. A ti se glasovi neće moći da kupe čokanjima rakije i opankom. Te izborne spiskove što će se otegnuti za njegovim kovčegom neće moći da skroji Pašić sa svojim sreskim pisarima. Kad drukčije nije moglo, svojom krstačom klepiće Pašića po glavi. Na prerovskom groblјu oro će da se vije i peva selјačka pesma iz timočke i prerovske bune. To mora zaboleti i Vukašina, nesina, izdajnika. Iz avlije se više nije čuo žamor mobilisannh siromaha i molilaca. Otišli da se spremaju za odlazak u Komandu. Tola je na svirali započinjao pesme, ali ih nije završavao. Izvukao se iz sobe, opet seo na doksat i zagledao se u jabučar, odakle se uvek noću vraća Adam. Onaj jedan jedini svitac još je vezao istu strepnju oko jabuke budimke i kolačare. Gust nemir i sitan lavež talasali se Prerovom. Zar baš mora i poslednju noć pred polazak u rat da bude na ženi. Ti koji

vole da uživaju, vole samo sebe. Ti sve i svakog izdaju. Deda se voli kad se postane deda. Spominje samo pred unucima i u mraku. Je l’, ti to već znaš, Adame? I ti ćeš se, nesmirniče, uplašiti jedared sebe i lјudi. Kad navale nepogode i zla, kad ostaneš sam na putu, sinko, trebaće ti veliko drvo za spas i deda za dušu. Žilu, debelu žilu moraš iz sebe da usadiš, da te ne ubiju pripeke, ne iščupaju lopovi i silnici, ne oduvaju vetrovi sa moravske obale. A tebi je noćas sve pod tobom. Ti si sada sebi samo ti. Voliš se. Ničega te nije strah. Sve možeš. Rat još nije u tebi. Svitac se peo uz jabuku. Strmo, zelenkasto. Uživaj, sinko, rasti, rasti, momčino, ne slamaj se, rasti. Nek te ne zaboravi nijedna, nek joj budu puna nedra žeravica kada mene sretne. Hoću da porumeni kad mene vidi, svaku Prerovku hoću da znam kojoj si bio ti, mora svaka da me pita za tebe, šapatom da pita kad ćeš da dođeš na odsustvo. Mora da zastane kad prolazi pored našeg, da mili pored naših jasenova, livada i njiva. Oči da ne odvaja od našeg. Hoću po svu noć da te ne zaboravlјaju i bose da izlaze u senjake i ćute tamo gde si im dolazio. Da te čekaju kao jasike. Da zebu i zure u plot. „Šta radi svu noć, taj nesmajnik! Skoro će ponoć, kad će da se naspava?“ dovikivao mu Đorđe iza žiške cigare, sa praga bačvare. „Ako ga nema. Ako“, odgovarao sinu glasno, a u sebi strepeo: nema slađeg od toga najkraćeg belog sna, može zaspati i ne stići da čuje amanet: kakva treba da bude sahrana Aćima Katića, starog radikalskog prvaka Pomoravlјa. Nјega što je štapom jurio ministre sa skupštinske govornice kad slažu i protiv selјaka skroje zakon, a sreske načelnike i poreznike mlatio kao volove kad zgaze zakon i pravdu. I kralј Milan je bledeo kad mu ime čuje. Dok ga sin Vukašin nije izdao. Do tada. Taj gospodin, pariski doktor prava, uzdanica, nesin. Nјegovim rukama udavio ga Pašić. Zakopao ga živa. A protiv sina nije mogao. Nije hteo. Da sinu zgazi čelo, slomi ruke, i korak.

3 „Pa gde je dosad, trag mu njegov?!“ viknuo je Đorđe, bacio cigaru i pošao jabučarom ka plotu, preko koga Adam prelazi kad se noću vraća kući: Što mora i noćas po toj smrdlјivoj ženetini, navući će bolest, smrt juri na te što se ćuškaju po ženskim raklјama. Što i noćas mora da gazi cveće oko nečije kuće, domaćinu čupa seno, plaši kokoške sirotinji. Što i noćas mora, kao za vampirom psi da reže i laju za njim, što? Seo je uz plot koji Adamova noga preskače, uhvatio se za prošće što Adamove ruke svake noći stežu; zapamtio je: „Ti što se satiru po ženama, kratkog su veka. Ubija ih neka zvezda ponoćnica koju samo oni vide, kad obnevide. Nјena žiška padne im u srce i nagori ga. Tad počne jektika.“ Kakva zvezda, kakva žiška! Te koji zbog žena lјudima lome plotove, njih kolac ubija, sekira. Na njih trči pas, nož, kuršum, svakojaka usmrtija. Juri smrt te što žene jure i na njih smrde. Noću ginu. Osluškivao pse, po njima ga tražio selom, slutio kod koje je, pratio lavež. A videlo se sve: mesečina pripalila zelene jabuke i lišće. Neće se vratiti ni do sunca. Ustao i obema rukama se uhvatio za prošće, spustio glavu na poviju: Bolјe je da ne stigne u Komandu. Neka ne stigne. Kao da će on Austriju zadržati i Srbiju sačuvati. Šta će Srbiji jedan konjanik? Torbom dukata će da ga otkupi, generale će da potkupi, kleknuće pred Putnikom i Pašićem, reći će da se nikad politikom nije bavio, niti Aćima slušao. Sve će dati i učiniti da ga spase. Lagum pod Moravom će iskopati, divizija ga ne može pronaći. A rat neće dugo, čime i kako protiv dve carevine? Nije se on ratu nadao, nije stigao u Komandi da sredi, skloni ga u štab, bolnicu, neka bude telefonista, pismen je. To može Vukašin da učini, može, samo ako hoće. Da mu je bar konj za ratovanje, ali on zapeo s Draganom u rat. Kako je ciknuo i izdrao se na njega kad ga je zamolio večeras: „Da ti spremimo Cvetu, sinko. Kobila je, mirna i poslušna. Šta ćeš s Draganom kad pukne top?“ — „Cvetu? Jašite vi rage. Dragan je moj konj. S njim ja idem u rat.“ Jao, konj je meta koju ni ćorav ne može da promaši. A tek Dragan, koliki je i kakav! Da hoće bar da ga isprlјa, da nije lep i da se izdaleka ne vidi. Misliće Švaba da je general na tako lepom konju, pa će ga nišaniti, psi. Aćim je kriv što je Adam u konjici služio vojsku,

ta starčina izludela što više nije poslanik i vlast, pa zapeo da mu unuk bude konjanik i da se njime hvali u mehani. Samo tri dana da ima do polaska, sredio bi on u Komandi. Tri dana da ima, pa da stigne do Beograda i Vukašina, ali večeras su zvona zvonila i doboš lupao — do svanuća da je u Komandi. Pukla povija, trgao glavu iz prošća, jeknuo: Vraća se. Zagledao se u Tolin šlјivik. Tola brzo prolazi po mesečini i senkama, noseći jagnje u naručju. Ukrao. „Iz čijeg tora, Tolo?“ doviknuo mu da ga zaustavi, bar s njim noćas neku reč o Adamu da prozbori. S njim, kad majke nema. Ne može sa Aćimom. „Iz tvog tora nije, gazda-Đorđe. Četiri vojnika, četiri plećke pečenja mora da ponesu. Kad nemam svakom po prase.“ „Vide li gde Adama, noćas?“ „Kako da ga vidim kad se zna gde je on sada.“ „Je l’ ti treba nešto? Ne kradi noćas. Doći i uzmi što ti treba. Za pare ne brini. Ja ću svoj četvorici da dam po dukat za rat.“ „Nemoj dukat, molim te. Moji sinovi nisu imali dukate ni za mir, pa im ne treba ni za rat. Daj ti njima po banku, ako si odlučio da daš. I donesi im po flašu stare rakije. I onog vina što vi samo s velikim gostima pijete.“ — Jagnje zablejalo. Tola ga stegao za gušu i požurio kući. Zapalio je cigaru, oslonio se na stablo jabuke: Da mu je mati živa, da je Simka živa, ne bi on ni po ženama toliko lunjao. Čovek bez majke stida nema. Ko ne zna šta je majka, taj ne voli ni oca. Ako, sinko. Samo mi ti živi. Potraj, i mrzi me. Mrzi me što igda možeš, ali živi. Odjednom obamro, jedva stigao do bačvare, natočio vino, ispio pun bokal, doteturao se do štale, seo na jasle, uz Adamovog konja Dragana; prislonio se licem na njegovu plećku, pa na grudi, mazio ga po vratu, milovao glavu, plakao, molio ga: Sačuvaj mi ga, Dragane. Kad pripucaju, lezi. Beži u zaklon. Nemoj da juriš. Ne trkaj se, rat je. Budi najbrži samo kad vas pojure. Sačuvaj ga, stvore. Neće ni u rat bez tebe. Dukatima ću da te potkujem. Konj je ćutao, njušio ga, disao mu u leđa i vrat; on ga milovao i plakao, sve dok nije začuo Tolinu sviralu. Trgnuo se i izišao: kaldrma se lјeskala i klјučala na mesečini. Psi se smirili. Pod Tolinim vajatom video: razgorela se velika vatra. Da ispeče ukradeno jagnje. Sinovi mu spavaju, odmaraju se kao lјudi. Svi mobilisani sad spavaju. Jedino Adam, jedino on u Prerovu ne spava. Opet ušao u bačvaru, ponovo ispio pun bokal vina, pa seo na prag: slušao

Aćimovo nakašlјavanje na doksatu i Tolinu sviralu pored vatre, uz koju je Anđa okretala jagnje na ražnju. Mrzeo je Aćima što čeka Adama: oteće mu ga; mrzeo je i Tolu što može da svira, a četiri sina u svanuće otići će da izginu. Prešao mu u avliju, stao izmeću njega i Anđe: „Je l' baš moraš noćas da sviraš?“ zapretio mu glavom. „Hoću sinovima da razgalim dušu. Neću da odu u rat zabrinuti i tužni. I u inat sviram. Tako mi došlo.“ „Kako smeš?“ „Kad neko daje državi četiri vojnika, kad će za Srbiju da pucaju tri moje puške i Aleksa topom, može mi se, pa sviram.“ „Kako to smeš, noćas?“ šapatom je rekao i vratio se na prag svoje bačvare.

4 A Tola je nastavio da svira. Tiho, sve pesme koje zna da mu vole sinovi. Odlagao je sviralu kad mora, da se obrecne na ženu što cmizdri, pa ražanj ne okreće ravnomerno; nije svirao ni dok čarka vatru: Đorđe nije video kad mu je ukrao naramak bukovih cepanica. Katićevim, gazdinim vratima i sovrama ložiće vatru i ispeći sinovima pečenje da ponesu u rat. Povukao bi iz plјoske po neki gutlјaj rakije i opet nastavio da duduče pesme i kola koja mu sinovi vole. Sve što je do njega bilo, što je mogao i stigao, učinio je i za državu i za sinove. Došao rat, i šta čovek može. Šta vredi čoveku da neće kad to carevi hoće. Nije im svet po volјi i hoće lјudi da imaju više no što imaju. A drugi ne daju to što imaju, a hteli bi da imaju i malo više no što jeste. Sad đavo hvata boga za bradu, a bog đavola za rogove. Gurnuo je sviralu u džep, nabacio još drva, pa se ponovo zagledao u sviralu: Četiri vojnika iz kuće, četiri sina, niko iz Prerova, iz okruga niko za državu ne daje. Kad se ta nesreća svrši, neko to mora da zna i nagradi. Ako neće država, biće pravde u kralјa, ako i on zažmuri, Bog će, valјda, znati. Ne može i posle rata Tola Dačić da ostane Tola Dačić do rata. Rat po svome složi i razmesti. Krv mora da se plati. Muka i danguba mora da se nadoknade. A ko će živ da se vrati, ko će tamo da ostane, nije očevo i njegovo. Koliko je dece uginulo od boleština, njemu samo dvoje. Četiri, i to muška, ostala. Ko ima veka, ima i puta i zaklona. Onaj kome je suđeno, sa šlјive gine. Ako propadne Srbija, za to neće biti kriv Tola Dačić sa sinovima. Ako, bože daj, pobedi Srbija, pobedili su sinovi Tole Dačića. Četiri vojnika, tri puške i jedan top. Šta se sada izdire gazda Aćim? Jed i čemer spopali gazdurine. Odoše vam nadničari i sluge. Opusteće vam njive i vinogradi, nema ko livade da vam pokosi. Vama je rat, Katići. Sad smo isti i ravni. Nije rđavo, gazda-Aćime, i pravda je da nas makar rat malo poravna, pa da nas ista bolјka boli, od istog da nas je strah, istom da se nadamo. „Rat je, čiča-Aćime! Rat!“ prodrao se osvetno i nastavio da svira kolo.

5 Aćim je opsovao i zatreskao štapom po perdi, pa zamukao i ispustio štap meću noge: iz jabučara, noseći nešto u naručju, lagano je dolazio Adam i još sporije, bojeći se, neodlučno prišao Đorđu, koji je sedeo na pragu bačvare, pušio, znao je da se i opio. Aćim se kašlјem javio, opomenuo ga da on čeka, pozvao ga k sebi. Adam to nije čuo: sekao je Đorđu lubenicu; čulo se prskanje kore. Ukrao mu lubenicu, mi nemamo bostana. Zna da voli lubenicu. I noćas se setio da mu donese lubenicu. A mene zaboravio. Baš ga briga za dedu. Otac ima života i da prezre i da oprosti. Deda ne sme ni da se nalјuti. Ostalo mu malo, mora da voli. Moram. On mi je i koren i list. Podrhtavajući, zurio je u Adama, koji je na kaldrmi, pri mesečini, sekao lubenicu na kriške. Onda je smogao snage da vikne: „Adame, čekam te!“ Đorđe je nešto rekao Adamu, on je ćuteći prišao doksatu i nagao se k njemu. Petlovi su zakukurikali Prerovom kad je Adam lјutito rekao: „Deda, spava mi se, čuješ li, spava mi se.“ „Da li ti slutiš kud ideš i šta te čeka?“ „To ću da mislim kad uzmoram.“ „A znaš li bar zašto ideš u rat?“ „Javiću ti to u pismu, deda. Sad mi se spava.“ „Dobro, Adame. I tamo, na bojištu, da spavaš kad god možeš. I staraj se da imaš vernog druga, punu torbu i suve čarape. Al’ nikad nemoj da jedeš sam. Ako ti je komandir pametan, ti ga slušaj bolјe no što si mene i oca slušao; ako je glup i budala, ćuti i sklanjaj mu se s očiju. Budi uvek s lјudima i gde je većina. Kad se juriša, nemoj da budeš ni prvi, ni poslednji. Kad bežite, budi opet u sredini. A sad idi i spavaj. Otac će te zvati kad bude trebalo da kreneš.“ Tola je iz sve snage dunuo u sviralu, zavrzao kolo, zasuo njime škripu bačija i tandrkanje bunara, ohrabrio žene da zakukaju za jedincima a starce da psovkama poplaše i pse.

Adam je bez reči, sporim korakom odlazio u novu kuću, na poslednji san. „Laka ti zora, sinko“, šapnuo je Aćim, bacio najgorču cigaru koju je u svom veku pušio, ušao u svoju sobu i šakama i čelom se oslonio na vrata Vukašinove sobe: posle njegovog odlaska, na Božić ujutru, pre dvadeset i dve godine, niko sem njega, Aćima, nije kročio u tu Vukašinovu sobu. Nikome to nije dozvolio, klјuč je nosio sa sobom, privezan za lanac na kome i sat nosi. U tu sobu on ulazi svake jeseni, da izbaci istrulile sasušene dunje i jabuke sa ormara a evenke iz prozora, da ih zameni najkrupnijim dunjama, najcrvenijim jabukama, najlepšim grozdovima iz starog vinograda. Taj mu je dan parastos; ćuti ga, oprezno i kradom ga izdahuje, ne ide u mehanu, ne čita novine. U Vukašinovu sobu ulazi i kad mu se sve što pamti i misli sasvim sklupča u staru i istu patnju za Vukašinom, pa ne može nikud iz sebe, zgorelog od patnji za sinom izdajicom; tad mora da pogleda njihovu zajedničku fotografiju: Vukašin, student Velike škole, u selјačkom odelu, i on, Aćim Katić, potpredsednik Srpske narodne skupštine. Poćutao bi zagledan u lepoga, ozbilјnog, visokog mladića koji je za sve, pa i za profesore bio Aćimov sin, i učio da Srbiji bude pamet i pravda, u Radikalnoj stranci, uz očevo koleno i leđa, selјačka pesnica protiv ćiftarije i gulikoža naroda, zato ga u Pariz i poslao, kaputaše znanjem da nadjača, a on, on drugo postao. On izneverio. Vukašinovim rukama zadavio ga Pašić. U toj Vukašinovoj sobi, za dvadeset i dve godine, proveo je i jedan čitav dan: još nije bilo ni svanulo a u sobu mu utrčao učitelј Kosta Dumović, bled, drhteći, kao da mu Vukašinovu smrt javlјa, promucao: „Samostalci obrazovali vladu, Vukašin postao ministar“, i izišao odmah, ne zatvorivši ni vrata za sobom. Nekako se obukao, ruke su mu se tresle. Ušao je u Vukašinovu sobu i do noći presedeo gledajući u njihovu zajedničku fotografiju. Bilo mu je milo što je Vukašin postao ministar. Bilo mu je milo, nikad tako žalosno i milo u isti mah, ali je nekoliko puta sam sebi rekao: „Ja sam ti opozicija, da znaš.“ A kad je pala vlada u kojoj je Vukašin bio ministar, kada ga potom više nije bilo ni u jednoj, on bi posle svake promene vlade, uzgred, u mraku, promucao Đorđu: „Onog opet oni lopovi prebaciše preko kuka.“ Pa bi o Vukašinu ponovo ćutao, kao o beguncu s robije, skrivenom u njemu i praznoj sobi iza njegovog uzglavlјa, s vratima koja su mu tada, kad je Adam pošao da zaspi pred odlazak u rat, opekla dlanove i prilјublјeno čelo. Uzeo je klјuč što mu stoji u prsluku privezan za srebrni lanac zajedno sa satom, nekako otklјučao Vukašinova vrata, ušao i, pogružen, zastao pred njihovom zajedničkom fotografijom iz dana kad je verovao da u Srbiji nema srećnijeg oca od njega, kad je moravskom narodu bio zakon i zaklon. Kad je mogao Moravu u Ibar da navrne... Vukašin i on tamneli su se na zidu. Hteo je

da kresne žigicu i vidi ga, ali mu je ruka zadrhtala. Tada je prvi put legao na Vukašinov krevet; u stvari, strovalio se u senku koja je škripala i šumela: I Vukašin je noćas otac. Ni on ne spava. I njemu odlazi sin u rat. Moj unuk Ivan koga nisam n i video. Ni to žensko, Milenu. Koja to sila i utvara iskopa njemu toliku urvinu u kući? Zašto se to u istoj krvi tako zarati na ognjištu Katića? Smračilo se, zamrsilo u njemu. Vukašinova postelјa ga nije primala. Vratio se u svoju sobu i legao. Tola je svirao, svitalo je. Za rat. Prvi njegov dan. Ako se Adam iz rata ne vrati, u odžak će mu se useliti kukuvije i slepi miševi. Lopovi i kiše razneće kuće i zgrade. Tolini će izgoreti plotove i pokrasti sve što može da se pokrade. Vinogradi će biti parlozi. Nјive i livade postaće trnjaci. Sirotinja će poseći jabučar i šlјivike. Gospode, ima li te? Sačuvaj mi Adama! Znaš kako sam ga na svoju krv nakalemio i koliko mi se u dušu užilio. Sad mi je on sve što sam živeo i sve moje što će da ostane. Spasi mi ga, Gospode, ne daj da satru sve što je srpsko.

6 Sunce je bilo u donjim granama jasenova kad je Adam pred štalom uzjahao konja i dojahao do njega, Đorđa, zanemelog nasred puste avlije. Skočio je s konja i polјubio ga u ruku, pa se uspravio onako visok i okat na majku; gledao ga suznim očima, odozgo. „Kad poraste tako visok i lep, kad brže stiže za vojsku i rat?“ — promucao je Đorđe. „Zamisli da sam bogalј. Svakog dana bi me gledao kao da idem u rat.“ „Ne bi mi ovako bilo.“ „Kad ne bi sada pošao sa svima, ja bih mrzeo i sunce.“ „Što mi poraste, sinko?“ „Ne mogu mi Švabe ništa. Ne brini, oco.“ Još je nešto rekao i povio se da ga zagrli i polјubi u oba obraza; a Aćim je u svojoj sobi tresnuo štapom baš tada kad je video da ga Adam lјubi, s njim se pozdravio u sobi, a s babom Milunkom i maćehom Zorkom u kuhinji, jer je on, otac, tako naredio. Otac sina ispraća u rat, to poslednje pripada muškima. Da su sami kad se odlazi: da se gleda sin i sluša otac. Adam ga zagrlio i polјubio u oba obraza, tako prvi put u veku. Konj je plakao, lepo plakao kao otac, dok su se pozdravlјali. Zna se oduvek zašto stoka plače. On, Đorđe, nije mogao da se makne: upadao je u kaldrmu, obluci su nadolazili, nadolazili kao voda, pa je do guše, do jabučice bio meću oblucima u kaldrmi; steglo se kamenje, jedva se čuo: „Obećaj mi, Adame.“ „Šta da ti obećam?“ „Molim ti se, sine.“ „Hoću sve. Kaži.“ „Dok je rat, nemoj da juriš za suknjama.“ Adam je osmehom stamnio jasenove i nešto rekao. Nestalo ga. Prštala je kaldrma, a sokakom su pevali i vikali Tolini i Čađevići. Jasenovi ga opkolili,

stegli ga u svoju lesu i snop, pa nije video kako je Adam otišao sokakom, kojim su pevali Tolini i Čađevići. Na pragu bačvare rasla je rasečena rumena lubenica i dve nepojedene kriške se gurkale, njihale kao čamci. Iščupao se iz kaldrme, stigao do lubenice, uzeo je u naručje, uneo u tamu bačvare, stavio je na bure i zaplakao. Došao Tola, seo na prag bačvare i rekao: „Zlu, Đorđe, treba sve u inat. Na zemlјi niko ne može da pobedi čovekov inat.“ Tola je još nešto promumlao i izgubio se U jabučaru. U zaranke, Aćim se nadneo nad Đorđem i rekao: „Mora se, sinko. Švaba napao, mora se. Prokleto je srpsko pleme i seme. Ratovi češći od nerodica i poplava. Ima da se trpi. Ustani.“

7 Od ove jesenje kiše ne može ni ptici pod krilom da ostane suvo. A šta će tek s čovekom biti? Kad ne može i ne sme ni vatru da naloži. A plјuštaće i iduće noći, misli Đorđe. Oslonjen uza zid, stoji pod limenom nastrešnicom, po kojoj plјušti kiša, i sluša naricanja što se cepaju selom. Kuda prvo: Vukašinu, u Niš, da zamoli, ili s Tolom na ratište, ka Valјevu? Više od petnaest godina nije video Vukašina, mora k njemu odmah radi Adama, ako taj nebrat dušu ima, ako nije zaboravio da ih je ista Živana rodila, iz istih nedara porasli, a što ga školovao u Parizu i na onaj poslednji Božić trista dukata mu dao, nek mu je bogom prosto. Al' prvo mora Adamu. Ko zna gde je sada? Najpre u Valјevo. Tu da sazna gde je Moravska divizija drugog poziva. Ako se to još zna. U bunar će ga skloniti dok protutnji front. A posle? Posle će pred jednima suze, drugima dukate. Neka vlada Franja Josif, Vilјem nemački, neka vlada Josa Ciganin, živ mi je. I rob je moj sin. Kameni se uza zid, sluša: Prerovo pred zoru postaje groblјe. Bazde torovi i štale. U svojoj kući Aćim srdito lupka štapom o pod: muku misli. Strah ili zlo mu je u glavi kad god mu je štap u ruci; kad god sa štapom ovako zbori. Sa sokaka dozivaju ga žene, prilazi plotu: raspoznaje ih po glasu. Sinovi su im mobilisani, kad svane, otići će u Komandu. Kazuju istovremeno i molbeno. Sve što vam treba, tražite. Neki dinar. Je l’ vam dosta po sto? Mnogo. Kako da vratimo tolike pare? Pare će da mi vrate oni. Kad se vrate iz rata. Daje im radostan što im daje, misleći na Adama: on je uživao da daje sirotinji; sve što bi zatražili, dao bi. Taj Bog mora to da zna. Ulazi u Tolinu avliju polako, kisne, proverava kišu, kroz nju i stud uliva se u njega Adam; svu noć na kiši, gladan, nije spavao. Ako nije. Ako je kisao.

Ako mu je zima. Samo neka kisne. Neka ne spava. Neka cvokoće od vode i zime. Lupa u Tolin prozor, zove ga, sreće ga u vratima: Ti si obučen? Sanjao sam: Aleksinom topu pukla cev. Lepo pukla, kao da je od zove. Pa sam se obukao i slušam kišu. Mislim, Đorđe, najteže je mrtvom na kiši. Čuješ li, izginuše svi. Skršiše Švabe Srbiju. Ginu. Ali neće svi. A šta ćemo kad odjednom pogine sve? Pa postoji, valјda, neko ko u ovoj vaselјeni i zlu određuje meru i vek. Ako i postoji, ja ne smem samo u njega da se uzdam. Da krenemo u Valјevo i pronađemo Adama i Aleksu. Da krenemo. I odnesemo deci malo hrane i nešto za preobuku. Čim svane, krećemo. Spremaj se. Dođi da uzmeš što ti treba.

8 Tola Dačić ostaje u vratima, šakama se oslanja o dovratak i šapuće za Đorđem, koji odlazi: Neću tvoje, gazda-Đorđe. Neću poklonjeno na front da im nosim. Nikako. Iz moje ruke mora da bude. Šta da im ponese? Polazi ka šlјivi gde mu noćivaju kokoške. Jednog petla ima, a tri vojnika. Jednog petla ima, a u miru osam kopača iz njegove kuće prekopavalo prerovsku zemlјu, u ratu četiri vojnika, četiri Dačića, pošla pred carevinu švapsku. Da je znao da se polazi, snašao bi se noćas za ćurane. Lepa noć za hvatanje ćurana. Punu vreću mogao je da pohvata. Čije li su kokoške na niskim sedalima i ko dobro hrani živinu? Ide prerovskim šlјivicima, oprezno preskače plotove: neće onima što izgiboše. Ni onima što u zoru odlaze u Komandu. Onima će što nikog ne pratiše u rat, njima koji spavaju i koji će kao krtice da prežive rat, njihove petlove će svojim junacima. Psi ga osete, pa laju; žene kukaju iz vajata. Zavlači se pod nisku dunju: taj tankodušac nije ratovao ni s Turcima ni s Bugarima, pa sad ni protiv Švaba. Hvata mu kokoške za šije, propipava ih po repu i kresti, traži pevca. Kokoške se raskokodakale, uplašile, sleću, petlovi lete na dudove: praznih šaka, preskače plot, ide dalјe, žuri do sedala na dudu: taj lopov je na robiji, njemu je glava sigurna. Ne mora još i pečene petlove da mu žena jede. Ali, i kokoške su mu lopovi, pa na vrh duda odletele. Od lopova, sve je lopovsko. Žuri putem, priseća se čije sve kokoške noćivaju na drvetu pored puta. Traži niska sedala, nigde petla da pronađe. Ako su sedala niska, tu se kuka; tamo gde se spava i ćuti, kokoške se posadile na vrhove drveća. Selom se razleže kuknjava, lavež, kukurikanje. Bez petla, lјut, vraća se kući; od muke komšiji hvata kokošku; ona krešti. Steže je za glavu, preskače plot, zaklaće je na drvlјaniku. Doziva ženu i snahe da lože vatru, greju vodu, da ne trule od sna dok srpski vojnici, gladni i bosi, svu noć kisnu na nekom kamenu ili u rovu od žute ilovače. Mora opet pod svoju šlјivu: hvata kokoške, opipava, sirotinjske su, mršave. Jedva jednu izabra, ostale se razleteše po mraku i avliji. Viče na snahe da uhvate još jednu, ali najveću. Kolјe ih; žene ih, hukćući, odnose u kuću, on ostaje da sedi na drvlјaniku: Aleksi će petla. On je artilјerac, jedini iz Prerova, zaslužio

Karađorđevu zvezdu, najbolјi tobdžija Moravske divizije. Blagoje i Miloje neće da zamere kad znaju da samo još jednog petla imamo. Pogače biće iste, flaše sa Đorđevom lјutom rakijom — iste. Dunje — iste. Po komad slanine, isto. Dao bi Đorđe i po dukat, koliko zatraži dao bi on, daje svima otkako je rat, ali kuršum trči na dukat i paru. Ako im je suđeno, nek poginu kao siromasi. Vojnici s praznim džepovima. Nek vidi Švaba da smo pošten narod. Nek se i za nebo zna da su Dačići bili nadničari. Isto u ratu ostali za državu i slobodu. Al’ za direk čije kuće osta mu Živko na Ceru? Bez groba mu sin na zemlјi za koju i pogibe. Čovek bez groba nije se ni rodio. Bez belega za sobom, čovek nije ni postojao. Zašto je gazio zemlјu kad se ni krstačom ne zakiti? Najbolјi kopač u Prerovu go ode u zemlјu. Onoliki čovek osta bez groba. Nema ga. Ne bio Živko Dačić. Anđo, žene, gde ste? Gibanicu da napravite. Da se moji ne stide pred vojnicima i kaplarom kad otvore torbu. Od čega gibanicu? Otmite od onih koji imaju. Ako pedeset godina ko nadničari nisu jednu gibanicu za rat zaradili, nema rašta ni da ratuju. Ustaje s drvlјanika, staje pod strehu: neka vreo katran lije iz neba, mora da traži sinove i bude s njima u propasti. Ako su živi, da ih slavski nahrani, preobuku im donese; ako su m orali da propadnu, onda kao lјude da ih sahrani, krstačom obeleži, da im se ne zatre postojanstvo. Gde li je ono u Đorđevoj avliji ovih dana video izrendisanu, lepu jasenovu dasku? Od te bele daske mogu da iziđu tri propisne krstače. Ima mesta za celo ime i prezime, da se kao u bukvaru razgovetno napiše. Moje ime u sredini. Dan kad se rodio, Prerovo, Moravska divizija. I godina kad nastrada Srbija. Daske za sanduk će tamo, na licu mesta da nađe. Kuću će nekom razvaliti, ali će sanduk sinu vojniku napraviti. Dok sam ja živ, moj sin neće go u zemlјu. Niti na zemlјu kučićima i zverkama da ostane. Da kisne mrtav u glibu, a bilјkama je zemlјetinu preturao, mrvio, žilicama udešavao. Alat za pravlјenje sanduka mora da ponese. Švaba plјačka, narod beži i nosi što može da ponese. Alat mu treba. Sekiru, teslu, rende, testeru! I eksere. Ima jedino sekiru. Gazda Đorđe ima sve. Gde da nađe plavu farbu? Plavu farbu gde da nađe? Neofarbanu dasku napadnu lišaji, pocrni. Staro, ružno. Mnogo staro. Još ova kišurina, neofarbana daska istruli pre čoveka. Mora plavu farbu u Palanci da nađe. Ako je rat. Na bojno polјe bez plave farbe, jok. Sveće, tamjan, zna se. Kadionica. Kadionicu bi zaboravio. Kiša može da lije, pa gasi sveću. Prvo onu belu, izrendisanu, jasenovu dasku da pronađe. Preskače plot, nema vremena da ide na kapijicu; psi skiče, poznaju ga;

žuri da po Đorđevim vajatima kupi alat i u prvom pramenju svitanja traži belu jasenovu dasku.

9 Iz Aćimove sobe spazi ga Đorđe, ali ga nije briga što Tola tumara po vajatima dok mu Aćim priča kako je noćas sanjao Adama: Odlučio sam da pođem s Tolom ka Valјevu. Da mu se nađem. Iščupam ga kako znam. S vojskom i državom, vidi se šta će biti — reče Đorđe i isplјunu cigaru. Aćim ga uzima pogledom, tamnog, urezanog u prozor i svitanje; kaže drhtureći, glasno: Smemo li to, Đorđe? Kad su nesreće velike i kad na narod padnu, ne sme čovek sam da im uzmakne. Jedna se glava ima i mora da se uzmakne. Aćim dugo ćuti, pa promuca: Adam neće propasti! Ne može, Đorđe, sve naše da propadne. Ni rat ne uzima bez mere i računa. Ni najgore zlo nije bez pravde. A mi smo se ispatili i za Moravu. I ti i ja. A ako propadne, šta ću onda? — šapnu. Idi, vidi ga. I daj mu što mu treba. Al’ neka ostane s lјudima i s puškom, Đorđe. Sve drugo gore će mu biti. Đorđe natuče šubaru i bez reči iziđe na kišu. Imaš li plavu farbu, Đorđe? — viknu Tola iz dalјine, noseći belu dasku, testere i još nešto. Ne razume ga: zuri u dasku, zaglušen naricanjem preko puta, iza jasenova. A što mora da je plava? — promuca. Tola diže glavu ka tmurnom rasvanuću, kišnom nebu: To ne znam. Ne znam što se krstača i mrtvački kovčeg farbaju u plavo. A rat je. Ali, treba da je plavo. Đorđe ga ostavi bez reči, požuri ka štali, povika na sluge da ustanu i spreme konje i kola za dalek put.

Aćim obučen sede za sto uz prozor kroz koji vidi avliju, glavnu kapiju, put iza jasenova. Selo se utiša u njemu, ali je sve glasnije prezanje konja i spremanje za put. Sve mu je tako u svanuće otišlo: Vukašin, Adam, sad i Đorđe. Zagleda se u ta svanuća i ta odlaženja, iskidana, izukrštana. Bez povratka. I šta mu na kraju osta od njegovog tolikog i takvog života? I koje dobro i koje zlo on ne učini da ne dočeka to što je dočekao? Iz neke tmuše i dalјine čuje topot konja i kola po kaldrmi. Sa prerovske crkve javi se malo zvono; pridružiše mu se velika oglašavajući smrt muškarca. Zvona ga raskivaju i stanjuju u izmaglice nekih sećanja. Odsutno zuri u prvu stranu jučerašnje nepročitane „Politike“: Saopštenje Vrhovne komande srpske vojske. Usled velike brojne nadmoćnosti sa kojom je austrougarski neprijatelј prodro u našu zemlјu, naše se trupe postepeno povlače da bi primile bitku pod što povolјnijim okolnostima... Bugari traže Makedoniju... Hoće li Bugarska napasti Srbiju?... Čeka se ulazak Turske u rat... Rusi napreduju... Dokle će se ratovati? Odgurnu novine i ispi ohlađenu kafu. Svakog jutra posle kafe on odlazi u svoju mehanu da selјacima prepriča novine, ispsuje Pašića i vladu, da predskazuje propast Austro-Ugarske i Nemačke, tvrdi pobedu velike Rusije; svakog jutra isto, samo sada uzima štap, ali ostaje uz dovratak: zaustavlјaju ga zvona sa crkve. Iz neke dalјine, na kapiju ulazi Natalija Dumović. Ne raduje joj se. Ni ona mu se ne osmehuje kao uvek kad mu prilazi da mu prvo polјubi ruku. Nešto mu dovikuje. Ne čuje je od zvona.

10 Natalija zastaje pod strehom i krajem modre marame, kojom se povezala, briše mokro lice. U nedrima joj raste Bogdanovo pismo. Moć i toplina. Radost koja i pred Aćimom hoće iz nje. Iako zvone zvona, oglašujući pogibiju Prerovaca. Zagleda ga, ipak, bojažlјivo. Jer on se drži za dovratak i gleda nekuda preko nje. Ostareo od juče, neće dugo. Nikad ga ovako nesrećnog nije videla. Kako da mu kaže? O Vukašinu i unucima iz Beograda nikad joj ni reč nije rekao. Zna se u Prerovu i narodu: ako neko hoće da ga uvredi i razjari, neka samo pomene Vukašina. Ali ga sada vest o unuku mora obradovati. Zvona bruje, klati se njegova bela raklјasta brada. Pita je svakog dana: Da li je stiglo Bogdanovo pismo? Onda je teši, grdeći muške. Voli da sluša o studentu i socijalisti Bogdanu, raspituje se o njemu. Deda, stiglo mi pismo — zastade: on gleda preko nje u kuknjavu iza jasenova kao da je ne čuje. Koraknu k njemu, podiže glas: — Piše Bogdan da je s njim u četi Ivan Katić. — On trže glavu i osta zagledan u jasenove. — Kaže da je pametan i dobar mladić. A Bogdan je mnogo strog prema lјudima, pričala sam ti. — Prelomi mu se brada, lupnu štapom o prag. Kao da se nije obradovao? Pročitaj mi šta piše. Nije to očekivala, ni želela. Kako da mu čita pismo kad Bogdan svašta piše? Čitaj mi, Natalija. Evo, deda... „Sa mnom je u četi i Ivan Katić, sin svima znanog Vukašina Katića. Naravno, student na Sorboni. Jer gde bi, zaboga, sem na Sorboni mogao da studira .. Ne preskači, Natalija, molim te. Primače se k njoj: ona od straha hitro zavuče pismo u nedra. Natalija, pročitaj sve što kaže taj tvoj. Redom. Sve, iz početka. Bogdan voli Ivana, deda. Hvali ga. Ivan je divan mladić i drug.

Kažem ti, čitaj redom. „Taj iver je odleteo daleko od klade da još jače potvrdi staro pravilo“ — zastade jer je starac uzdahnuo: Moj nesrećniče. Deda, oprosti mi, molim te. Ja sam htela radosnu vest da ti kažem. Bogdan voli Ivana. Čitaj redom, ne žali me i ti. „... Mladi Katić ne misli očevom glavom...“ Zar je i on izgubio sina? — šapnu, pa dodade strogo: — Čitaj, Natalija. „... a nije mu ni Skerlić idol. Prezire reformiste i buržujske progresivce. Ima jaku pamet i mnogo smisla za pravdu i dobrotu. Što do sada nije postao socijalista, krivi su uslovi u kući i njegova čudačka zanetost knjigama.“ Ne preskači! „Taj mladi Katić svojim nepoznavanjem života teško optužuje svog odnarođenog oca i svoju klasu. U njemu otkrivam nešto nesrećno i tragično. Nešto za sažalјenje i tugu.“ Eto, deda-Aćime. Pročitaj mi ponovo te poslednje rečenice. To je onako. Jedno razmišlјanje. Ne mora da važi i za tvog unuka. Nemoj ti mene da tešiš. Čitaj, bogati! Ne lјuti se, deda, pročitaću sve. „Oni — Bogdan misli na gospodu — oni svojom decom osuđuju sebe na propast. Nјima u kući, na krilu im, među sitom i razmaženom decom, rastu Bazarovi i Lizogubi, u svakom slučaju, pravi protivnici. Oni ih učine nespokojnim i nesrećnim i kad su najmoćniji. Tlačitelјima klica propasti klija u srcu.“ Otkud mu je Vukašin tlačitelј? Tom tvom Bogdanu kuršum klija u glavi, da mu mater đačku! Čitaj dalјe. Čitaj dalјe kad ti kažem! „... Ja pridajem veliki značaj buntovnicima i nezadovolјnicima iz buržujskih kuća. Ako nisu uvek seme budućnosti, oni su žive rane na svakom geroku i svakom mundiru. Prvo od njih, takve dece, bivaju pobeđeni buržuji i tirani.“ Starac lupi štapom o stepenik: I Vukašin izgubio sina! — promuca i nesta u tami sobe. Ne sme za njim u sobu, prilazi prozoru: ne zna šta da čini. Želela je da mu pročita samo prve rečenice i obraduje ga. Malo joj bilo da za pismo zna samo mati i da ga nebrojeno puta čita do svanuća. Noćas nije trenula: čitala pismo i

slušala kišu kako kaplјe po njegovim rečima. Zvona utihnuše; njihovu zamiruću jeku preli žubor streha. Punih, teških nedara, otisnu se od zida. Velika kapija tresnu za njom. Malo zvono ponovo poče da opeva smrt nekog prerovskog kopača; visoko nad selom, u oblačini, sustižu se njegovi nebesni glasovi. Da nije i nebo raskalјano kao put, prepoznala bi toga što se sada u dva glasa poslednji put čuje nad Moravom: Žena opkoračila prag, uhvatila se za dovratak i promuklo ječi klateći se, dok dečačić sedi na gomili žutih tikava i prutom buši jednu, nesazrelu. Otac mu crnomanjast, trapav, lako se smejao; nekoliko puta ga videla kako zajapuren, znojav, dušmanski tuče volove, liptala im krv iz nozdrva. Gde li ga je pogodio kuršum? U svakom pismu brinuo za volove. Staje pod stog šaše zdenute na dudu uz plot, vadi iz nedara Bogdanovo pismo, šapuće ga: Noću, na straži, zablenem se u zvezde. I ošamutim se od osećanja: da nemam tebe, ja bih posumnjao i da postojim. Hoćemo li moći da se volimo i u ropstvu? U ovim danima, među nama u Đačkom batalјonu, svaka sumnja liči na izdajstvo. Zaglušuju je zvona. Starac okačinje crno barjače na vratnice: I Radoš. Zajedno u školu išli, donosio joj jaja misirke. Najbolјi pevač u Prerovu; deda mu polazi prema kući punoj leleka, ali produžava ka senjaku i zariva glavu u stog sena. Žuri sokakom i shvata: bronza za svakog ima isti glas, istom snagom i trajanjem zvuka crkvenjak priča svačiju smrt, istom depešom javlјenu, na istom spisku zapisanu. A oni nisu bili isti. Oni su bili dobri, zli, glupi, smešni, jadni, hrabri... Bili. Čuje, iza okuke neko počne pesmu pa zamukne; staje: idu dva regruta prteći torbe, praćeni dedovima i majkama. Poznaje ih. Šta da im kaže? Srećan vam put? Ne može da se skloni. Staje i čeka da oni prođu pa da produži. Jedan od regruta, Zdravko, ćutlјivko, namćor, počinje pesmu, neke reči uzvikuje, mati ga hvata za rukav, moli da ćuti. Hoću da pevam. I ja ću da poginem — viče, mlati rukama. — Dobro jutro, Natalija! Zbogom, Natalija! Srećan ti put, Zdravko — muca.

Kakav put kad idem da poginem! Slušaj, obećaj mi pred majkom i dedom da ćeš da mi pišeš pisma dok sam živ. Oni to ne umeju. Obećavam ti, Zdravko. A moja da čitaš glasno. Celom komšiluku, hoćeš li? — pita je drugi regrut što je šajkaču duboko natukao na oči, da skrije suze. Hoću. Samo ti često piši. Zdravko opet počinje pesmu, mati mu plače i drma ga za torbu da zaćuti. Natalija ubrzava korak da ih ne sluša i ne gleda, ali mora da zastane pred kućicom bez plota, jedinom u avliji, najbednijom u Prerovu: Žena, marama joj spala za vrat, lagano i nemo ide oko kuće, za tren zastane da se lupi pesnicama u grudi, pa produžuje da korača ukrug, oko kuće, a za njom, držeći je za suknju, bosa i goluždrava devojčica sulјka se po raskalјanom. Duka, svinjar Đorđa Katića. Od njega nijedno pismo nije stiglo s fronta. A tri mu pisala. U poslednjem ga grdila: „Sram te bilo. Ti si jedini Prerovac koji nije pisao kući. Piši odmah, jer ću ja, Natalija, da napišem tvom komandiru kakav si ti otac i muž.“ Bez njega, one će poskapati od gladi. Natalija, svrati da popiješ Borivoju za pokoj duše. Išli ste u školu zajedno — zove je preko plota Borivojev otac. Briše oči i ulazi u kuću. Na stolu Borivojevo novo, momačko odelo, ono ima oblik tela kome je glava lonac s pripalјenim svećama, oko koga tiho ječe majka i udovica. Iz praznog, zgužvanog odela zauvek nestao crnomanjasti kavgadžija, igrač što se o svim bogomolјama i saborima tukao s momcima, kidao kola, jurio nožem suparnike. Je l’ to opet propada Srbija, Natalija? — šapuće Borivojev otac zagledan u sinovlјeve opanke. Ne može Srbija propasti. Rusija s nama ratuje. Žene, poslužite Nataliju kako je red. Šta možemo. Bog nam ga dao, Bog nam ga i uzeo. Mogla bolest da ga odnese još dok je na sisi bio. Ali dočekasmo da bude momak i vojnik. Imala od njega vajdu i njiva i država. Umeo i da obraduje i da zabrine. Valјda je glavu otkupio. Borivojev otac šapuće nad praznim, splјoštenim odelom na stolu. Opet je na putu meću plotovima, sulјa se po glibu praćena lelekom i zvonjavom, sreće regrute koji odlaze u Komandu, uplaši se kad im zaželi srećan put. Staje pod stog sena zdenutog na jasenu, vadi iz nedara Bogdanovo

pismo: Naša vojska se povlači. Možda se nalazimo pred porazom. A mi se Đaci osećamo kao pobednici. Shvataš li da to nije bezumlјe? Grozno mi je da pucam u lјude, ali ubeđujem sebe da ću ratovati za lјudsku pravdu i slobodu bednih i potlačenih. Oni su moja otadžbina. I ti, Natalija. Časna reč, osećam tako: ti si moj drugi ratni cilј. Shvatam i ne shvatam, lepi, šašavi moj. O bože, zašto sam izišla iz voza u Lapovu? Šta me toliko uplašilo? Te njegove krupne reči, kao obluci. Želјa me obeznanila. Svest mi se pomračila. Samo sam na to mislila kad sam prešla Moravu, ne, čim sam pročitala: Da svakako stigneš u sredu po podne, jer u četvrtak odlazimo u Skoplјe. Odlazim u rat. Natalija, doći jednu noć ranije. Dođi, ako me veruješ. Neizostavno. Svakako. Jednu noć pre odlaska. Rat je, Natalija. Zato sam i pala iz voza. Gurnuo me neko, nisam to smislila putujući, niti želela ijednog trena. Odjednom se uplašila, prividelo joj se: on se nadnosi nad nju, obasipa je rečima i zasenjuje očima; skočila je iz voza, pobegla iza stanice, u kukuruz, u tikvine vreže: voz je pisnuo, daleko, odlazeći ka Ralјi, bez nje. Želela je da zaplače, mučila se, nije mogla. Uhvatila se pogledom za mrke grudve, zamesila ih u suton, u mrak. Pa se uplašila sebe, nemoći i dalјine, dovukla se do drveta, na koje se oslonila: zašto ga se toliko boji? Zamislila se i nije našla odgovor. Kad su se pred zoru zrikavci utišali, izišla je iz kukuruza i pošla na stanicu da se u svanuće popne na jutarnji voz ka Beogradu. Pred podne stigla u Ralјu, zborno mesto đaka, studenata, mladića dobrovolјaca. Nekako se probila kroz redove drugova, pozdrave i vesele povike u šlјiviku pored presušenog potoka, a od Zemuna i Srema — grmeli su topovi. Ugledala ga je kako leži na lećima, s glavom na šakama, nije se ni pomakao; sačekao je da mu priđe, jedva se pridigao, prvi put joj se nije osmehnuo, rukovao se mlako, vrhovima prstiju, a ne punom šakom, snažno, da uplaši srdačnošću i snagom, kako on to uvek čini. Nije joj ni rečju pomenuo što nije sinoć stigla; niti joj je napomenuo da ni s at vremena nemaju do njegovog polaska u rat. Pričao joj o svom rastanku s Dimitrijem Tucovićem, a ona gledala preda se i u tuzi stidela se sebe. Zašto ga se uplašila? Zašto mu ne veruje? Nјemu drukčijem

od svih ostalih što su dolazili u Salu mira Radničkog doma, drukčijem sve do sada — sad pobeđenom muškom taštinom, običnom studentu i dobrovolјcu koji prti torbu i, na viku oficira, lako, kao na izlet, polazi na peron, gde stoji postavlјen voz. Više nije mogla da se savlađuje: „Bogdane, treba da mi oprostiš.“ „Šta sada da ti oprostim?“ „Strah da mi oprostiš. Ono što nas razlikuje od vas, muških.“ „Ono što muškarcima daje pravo na nadmoć?“ „Ono što vam oduzima takvo pravo, Bogdane. Ne gledaj me tako. Ja se ne stidim što plačem.“ Pobegla bi u kukuruz, ostavila ga pred furgonom da nije odmah tiho i mucavo rekao: „Shvataš li šta je to poći u rat? Ako se i vratim, neću biti onaj što je otišao. Ja se, Natalija, ne bojim smrti, ja se bojim rata. Užasno se bojim rata.“ Toga što šapuće voli ona, toga što drhti, a ne onog što govori krupne reči, što preti. Kasnije joj je samo ime šaputao u čelo: lagano, molećivo, nesrećnički: Natalija, Natalija... Stajali su uz furgon u koji su već ušli i pevali zagrlјeni đaci i studenti koje niko ne ispraća. Ona je drhtala pod njegovim širokim, mekim šakama na ramenima; njišući se, čelom mu doticala bradu; u očima joj se zgušnjavala šumica u strani i plamsali kukuruzi: tu bi bila njihova postelјa da je sinoć stigla. Više ga nikad neće videti. Zarila mu glavu u grudi u kojima su tutnjale neke reči koje nije razumela. Pa je utrnula od bola u koji se sva zgrčila da ostane u njegovim šakama. Jedino je smeh videla, pune vagone smeha što su promicali pored nje, udalјavali se, u rat.

GLAVA DRUGA

1 Predsednik srpske vlade Nikola Pašić stojeći za svojim stolom odsutno sluša svog pomoćnika za spolјne poslove Jovana Jovanovića: Opet nota engleskog poslanstva, gospodine predsedniče. Engleski konzul u Skoplјu žalio se svom ministarstvu da smo udarili veliki porez nekim Turcima, trgovcima, koji su njihovi prijatelјi. Javi okružnom načelniku da skine porez tim Turcima. I vicekonzul iz Bitolјa se lјuti što naplaćujemo porez u dva sela gde on lovi jarebice. Gospodin Grej nema lovačkog psa, pa mu selјaci u lovu zamenjuju pse. I te selјake oslobodite poreza. Neka se gospodi konzulima sve ugodi samo da nam englesko poslanstvo ne šalјe i takve note. Kad Jovanović ode, saopšti sekretaru da danas ne može primiti više nikog. Ni svoje ministre, ni strane poslanike. Ni prijatelјe, dodade oštro. A na telefon će se odazvati samo kralјu Petru i vojvodi Putniku. Osta sam, ali ne sede; osloni se šakama o sto pun jutrošnjih nepovolјnih telegrama iz savezničkih prestonica i izveštaja sa bojišta koje mu je malopre predao ministar vojske: „Kritično! Kritičnije ne može biti, gospodine predsedniče.“ „Biće još kritičnije, gospodine pukovniče, biće“, uzvratio mu s pomišlјu: Čovek koji u svakoj nesreći ne misli da može biti još teže, nije za ministra u mojoj vladi. Tako povijen nad stolom i s pogledom uperenim u go zid, zamisli se: U svom sutrašnjem ekspozeu na tajnoj sednici Narodne skupštine, sazvanoj zbog naglo pogoršanog položaja Srbije, šta je najvažnije što ne treba da kaže? O položaju u kom se našla Srbija, kojoj jedan kraj osvajaju neprijatelјi, a drugi otimaju prijatelјi, kad vojska jedva odoleva na frontu, a saveznici Bugarskoj daju Makedoniju i ne šalјu municiju i ratnu opremu, dok opozicija u Skupštini i novinama viče — „Pašić je krivac za ovu nesreću“, i svetina joj veruje, kako da najmanje kaže kad svi očekuju da sve i najgore kaže? Jer u velikim nesrećama lјudi vide i ono što ne vide, i znaju i ono što ne znaju. Danas i svaka budala može da dokaže da je položaj Srbije beznadežan. A njegova je dužnost da ukaže na razloge za nadu. Da kazuje

nadu, ne dokazujući je mnogo. Zbog nečega, lјudi ne veruju u politiku sa dokazima. Ali tu je opozicija koja protiv takve politike ima sada sve dokaze, a namerna je da ga sruši. Kad bi sutra u Skupštini, a naročito u novinama, onog Vukašina Katića nekako ućutkao. On je jedini opozicionar koji i pametno zbori, a lјudi mu veruju. Takav mu ministar sada treba. Nema političke sloge bez Aćimovog sina koji se svakoj političkoj slozi najviše opire. Kako za svoju politiku da pridobije baš njega, svog starog, opakog protivnika? U letošnjim skupštinskim izborima, poraza od njega spasao ga austro-ugarski napad na Srbiju. Gospodine predsedniče, na telefonu je načelnik Vrhovne komande — obraća mu se sekretar i dodaje: — Moja kancelarija je puna stranih novinara koji vas mole za prijem. Reci im da ću ih primiti prekosutra. Kad sekretar izađe on sede, lagano podiže telefonsku slušalicu i sačeka da vojvoda Putnik progovori: Ja sam, gospodine predsedniče, dugo razmišlјao dok sam odlučio da vam saopštim: vojska nam je pred katastrofom. Vojska je, valјda, još u rovovima, gospodine vojvodo. I odoleva Austrijancima i Mađarima. Ne odoleva više. U Mačvi i na Jagodnji raspukao nam se front. Švabe provalile i nezadrživo nadiru ka Valјevu. Zaustavite ih kako znate. Puščane municije imamo još za desetak dana, a artilјerijske samo još po desetak granata na top. Bez ozbilјne savezničke pomoći, teško ćemo dve nedelјe izdržati. Ja ću za municiju odmah ponovo da urgiram kod saveznika. A što se njihovih trupa tiče, ne smemo im se nadati. Vrhovni komandant me ovlastio da pozovem vas i celu vladu da odmah dođete u Valјevo. Da se zajedno dogovorimo šta još može da se učini. Alo Niš. Čujete li me, gospodine predsedniče? Sutra zaseda Narodna skupština, pa vlada ne može da dođe u Valјevo dok Skupština ne donese neke važne ratne odluke. Neka Vrhovna komanda kao i do sada sama odlučuje šta treba na frontovima činiti. Gospodine predsedniče, ponavlјam vam: stanje na frontovima je toliko teško... Možda... krajnje kritično. I molim vas krenite odmah. Ako je stanje tako kako kažete, onda o njemu treba što duže razmišlјati i

ne odlučivati po hitnom postupku. Ja smatram da mi stojimo pred sudbonosnom odlukom. A ja smatram da smo tu sudbonosnu odluku doneli odbijajući ultimatum Austro-Ugarske Carevine. Sve ostalo treba odlučivati prema toj sudbonosnoj odluci. I raditi za nju. To je moje čvrsto uverenje, gospodine vojvodo. Ne, ne. Ne bežim ni od jedne odgovornosti. Ne bežim. Molim vas, to prenesite Regentu. Razmisliću. Kažem vam, razmisliću i javiću vam se sutra uveče. Odlučno spusti slušalicu n prvi put prekide razgovor sa vojvodom Putnikom. Taj svagda razboriti i prisebni vojnik koji uvek promišlјeno postupa, govorio je tako kao da oko Vrhovne komande već padaju švapske granate. Glas mu je drhtao. Vojska pred katastrofom! Ako to Putnik kaže, onda je to istina. A to je kraj Srbije. Šta on treba da čini pred tom istinom? I koje to sudbonosne odluke oni mogu ponovo doneti da ta istina ne postane sudbina Srbije? Ustade i laktovima se osloni o sto, kao na ogradu nad provalijom: Čekaj Nikola, sad polako, od početka. U svemu velikom treba se vraćati na početak. Gde si pogrešio, da li si mogao d a činiš nešto drugo od onoga što si činio, je l’ bilo načina da se izbegne rat, pre njegove objave Srbiji — otvorenim telegramom grofa Bertholda? Čim je 23. jula primio ultimatum austro-ugarske vlade, on nije ni pomišlјao da je ubistvo Franca Ferdinanda glavni povod za rat Beča protiv Srbije. Jer je srpsku pobedu nad Turskom, Austro-Ugarska doživela kao objavu rata njoj. A tako i jeste. Turska je branila Habsburšku Monarhiju od Južnih Slovena, ali je i Turska svojim prisustvom na Balkanu odlagala napad Austrije na Srbiju i ostvarenje nemačkog Drang nach Osten. Nije mogao poverovati da je tek taj dečak Gavrilo Princip svojim revolverom dao Beču povod za započinjanje evropskog rata. Svojim pobedama nad Turskom 1912. i nad Bugarskom 1913, Srbija je sebe dovela u neposredno ratno stanje sa Dunavskom monarhijom. I odbijanjem da ga primi u posetu sa želјama i garantijama za dobrosusedske odnose, Beč mu je 1913. nedvosmisleno stavio do znanja da među Srbijom i Austro-Ugarskom nema mira dok se graniče i zajedno postoje. Među nama je moglo biti samo primirje. A Srbiji je bilo neophodno primirje. Potpukovnik Apis je verovao da će smaknuće Franje Ferdinanda produžiti to primirje. Za tu zavereničku, za tu kobnu pogrešku nije odgovoran on, Nikola Pašić, ni srpska vlada. Uostalom, nijedan veliki događaj u istoriji nije započet po nalozima razuma, niti se u njemu delovalo po moralnim načelima. Malo delo dobro smisli čovek; u sitnom poslu on može i pošteno da postupa. U velikom teško.

A Beč je našao izgovor za svoju nameru i postupio najkorisnije za sebe: da nas napadne kad smo najslabiji, posle naša dva iscrplјujuća rata. Čitajući austro-ugarski ultimatum, njemu je svaka njihova reč kazivala da su odlučili Srbiju da unište; pročitavši ultimatum do potpisa i datuma, dugo je lebdeo u nekoj praznini, pa je osetio čudno brujanje u glavi: ovo je objava rata u kome će nestati Kralјevina Srbija ili Habsburška Monarhija. Mi ili oni. Rat je neizbežan. Ali je dobro znao da takav rat Srbija mora samo mirolјubivo da prihvati. Pomirlјivo odgovarajući na ultimatum, on je odgovarao ne Beču i Pešti, no Londonu, Parizu i Petrogradu: trebalo ih je uveriti da Srbi ja nikako ne želi rat, i da je spremna da zadovolјi austro-ugarske zahteve sve do one linije od koje se ruši njena nezavisnost i poništava nacionalno dostojanstvo koje jedan narod čini narodom. Istovremeno, morao je učiniti sve da pred Evropom i čitavim svetom Srbija ostane žrtva germanskog zavojevanja, prva žrtva u njegovom nastupu na Dardanele i Istok. A bio je siguran da će Rusija braniti Srbiju; čvrsto je verovao da će i Engleska i Francuska imati interesa da je uzmu u zaštitu i priznaju za saveznika. Tako se i dogodilo. Na tome je sazdao nadu: ovaj rat Srbija može dobiti. Bez obzira što je toliko neravnopravan. Tu mu je veru podstakao i austrougarski poslanik baron Gizl kome je 24. jula lično odneo odgovor srpske vlade na ultimatum Beča, a on ga dočekao u lovačkoj uniformi, sa šeširićem iskićenim percima. Po staroj tradiciji austrijske i mađarske aristokratije, iskazujući svagda prezir prema Srbima, taj je diplomata energično vukao olovkom po srpskom odgovoru upoređujući ga sa odredbama bečkog ultimatuma, loveći prvu reč srpske nepokornosti. I ulovio je posle nekoliko rečenica, pa je s ciničnim osmehom podigao glavu i odgurnuo srpske papire? ,,Jawohl, jawohl!“ Na to je on u sebi rekao: Da, da. Ali još dok je posmatrao s kakvim izrazom lica i gestovima taj carski lovac čita srpski odgovor, u njemu, Nikoli Pašiću, odvezao se onaj čvor straha u grlu s kojim se uputio u austrijsko poslanstvo, popustio onaj dugi grč pred nesaglednom neizvesnošću i sopstvenom odgovornošću za žrtve koje se moraju dati, a dušu mu je obuzeo osećaj samouverenja: odgovoreno je kako treba odgovoriti, rat je neizbežan, rat se može dobiti! Protivnik koji te toliko prezire, bez obzira kolika mu je snaga, nije nepobediv. Takav protivnik uvek se upornošću pobedi; protiv upornog njemu zbog nečeg smalakšu pesnice i ponestanu oprez i volјa. I kad mu baron Gizl na rastanku nije pružio ruku nego je samo gledajući preko njegove glave oštro lupio petu o petu svojih lovačkih čizama, on je stajao nepomično i mirno ga posmatrao sve dok carski diplomata nije malo priklonio glavu sa maslinastim šeširićem, pa je odsečno trgao. Tada je pomislio: uporno, samo uporno s njima! A onda mu rekao: „Ekselencijo, molim vas prenesite vašoj vladi moje iskrene želјe za mirom i dobrosusedskim odnosima. I, molim vas, budite tumač našeg

poštovanja i divlјenja prema velikom austrijskom i hrabrom mađarskom narodu.“ Izgovarajući lagano i smerno te dve rečenice, on je osećao da upravo njima objavlјuje rat Habsburškoj Monarhiji. Rat do svoje pobede. I zar posle tri meseca uspešnog ratovanja, velike pobede na Ceru i jednog proterivanja carske Balkanske armije preko Drine i Save, posle Antantinog prihvatanja Srbije za svog saveznika, da ponovo donese drugu sudbonosnu odluku? A kojom se to drugom sudbonosnom odlukom ide u pobedu? Osta zamišlјen dok mu ne utrnuše laktovi i ramena. Prošeta po kabinetu i sede na naslon crne kožne fotelјe, prisećajući se svake Putnikove reči i drhtavog glasa. Ako je, zaista, srpska vojska pred katastrofom, onda je, sigurno, najpametnije da vladu još večeras povede u Valјevo i smiri Vrhovnu komandu. Ali zašto opoziciju lišiti najveće odgovornosti i brige, zašto je ne primorati da zajedno s vladom, s njim i pogreši sutra, ako je baš tako kako Putnik reče? Ulazi sekretar i kaže mu da je stigao fijaker da ga odveze kući na ručak i da ga strani novinari uporno čekaju. Otkako je počeo rat, on se još nije lišio zadovolјstva da ruča sa ženom i decom, da se malo odmori slušajući ih i uživajući u svim njihovim radostima. Treba li danas to da ne učini? Posle saopštenja vojvode Putnika verovatno je nastupio čas da se i u ratnoj prestonici živi kao na bojištu: Obavesti moju ženu da sam sprečen da dođem na ručak. A vi svi idite na obed, pa se odmah vratite na dužnost. Šta ću s novinarima, gospodine predsedniče? Zamisli se: šta njima da ne kaže? Pođe za sekretarom, u otvorenim vratima učtivo im se pokloni i reče na francuskom: Na raspolaganju sam vam, gospodo. Šta nam, gospodine predsedniče, možete reći o današnjoj situaciji Srbije? — pita Anri Barbi, francuski novinar. Gospodine, lјudi u ratu treba što manje o ratu da govore. Ipak recite nam: šta će biti sa Srbijom, ako se nastavi austro-ugarsko napredovanje? Grdno ćemo se namučiti, gospodo. Situacija je vrlo kritična, gospodine predsedniče. Nije, gospodo. Rešeni smo da pobedimo. Novinari zanemeše, gledajući ga zapanjeno. A Nikola Pašić se lako

pokloni i vrati u svoj kabinet.

2 U zaranke, Vukašin Katić opet žuri iz varoši ka Nišavi i mostu. U isto vreme svakog dana istim putem, gledaju ga ratni zabušanti i svakojaki radoznalci koje je rat iz pola Srbije zgomilao u Niš, kako u crnom geroku i sa štapom, „smračen kao da ide po svoju posmrtnicu“, krupnim korakom izlazi u duge šetnje po polјu i vinogradima. Posle izbegličke kancelarije, u kojoj za dva stola sedi sa sedmoricom narodnih poslanika koji neprekidno grde Pašića i napadaju saveznike što ne pomažu Srbiju, pošto poslednji ruča u kući u kojoj se sabilo nekoliko beogradskih porodica, neizdržlјivo mu je u sobi pretrpanoj stvarima i koferima, gde jedino može da leži i ćuti ako Olga nije u njoj; nepodnošlјivo mu je i u kafani, gde za svakim stolom sedi po desetak ratnih stratega i nacionalnih proroka, i gde se satima čeka na stolicu i čašu vina; kuda će na ulicu kojom ne može da prođe od prestrašenih žena, uznemirenih devojaka, utučenih izbeglica, ranjenika, dečurlije, kojoj je rat doneo neograničenu slobodu. Mora u polјe, tišinu, meću bilјke. Svet koji ćuti i trpi sve; jedini živi svet koji, po njegovom mišlјenju, ima nešto od savršenstva. Čim pređe Nišavu i nađe se na drumu, u polјu, ona mrklina kao da mu se raziđe s lica: slobodan je i sam. Okreće se, razgleda: veliko niško nebo kome planine daju uznemirenu dubinu skratilo se, sišlo na brežje oko varoši; pepelno je i splјošteno. Severac vitla opalo lišće i bere poslednje sa vrhova topola; ježi se zgorelo, mrko polјe. Dah umiranja bilјaka obliva ga strepnjom. Za sve što ima i što jeste. Kako će u ove zaranke smisliti govor za sutrašnju tajnu sednicu Srpske narodne skupštine? Dugim korakom, ali lagano, ide vlažnim putelјcima meću obranim baštama, i punim grudima požudno udiše miris trulih plodova i ostatka leta. Pod velikom jasikom, kojoj je prošle noći slana sručila zlatasto lišće, zastade pred poslednjim raskošjem jeseni: ne može da ga progazi. Otkopča gerok, spusti štap, kleče: zahvati pune šake lišća, zagleda se, poče da ga miriše. Nјim se razastre jeza starosti, možda n ikad tako jasna u osećanju: gusta naslaga oko srca; nekakav opor, mrk talog vremena kroz koji protiču i krv i sve misli, pa se svemu umanjio značaj, skratila razmera, velike cilјeve sumnja gura u

stranu. Grebe noktom rđaste, pege, cepa se list. Taj ostatak leta i sunca, zgusnutu svetlost, umrlo vreme, uskoro će, posle prvih kiša, prekriti suva trulina; obuzeće ga raspadanje. Nјegov slatkasti zadah — ipak je zadah leša. Najlepšeg leša na ovom rugobnom svetu. Otvara šake, ispušta lišće. Čuje mu šušanj i pad. Kakav li je glas poslednjeg otkucaja srca? Imalo bi smisla to saznati. Mnogo više no prvi udar. Uzima štap, polazi, oprezno, gazi po lišću, sluša krckanje suvih petelјki i kapilara. Ne opire se osećanju: sve što vidi, pred nekakvim je krajem. A sloboda ima smisla jedino za onoga ko ima nadu. Za onoga ko ne oseća kako mu se i padanjem lišća taloži smrt. Kako će, onda, prvo sebe uveriti da sloboda nema cenu? I da će država što će iz ovog rata nastati imati toliko dobra i pravde da nadoknadi ovoliko srpsko žrtvovanje? Zaobilazi žene koje, ćuteći, beru poslednji rod nesazrelih paprika i paradajza, udalјuje se čim spazi čobanče ili starice koje kupe suvo granje po obali reke: da je sam; treba dobro da odmeri svaku reč koju će sutra na Skupštini da izgovori. Mora se opredeliti i potvrditi doslednost. Od juče, ista mu je misao za početak: Narod koji je slobodu poistovetio sa svojim postojanjem izabrao je patnju. Patnju ili neizvesnost? I jedno i drugo. Pred njim, iz busena uvelog ostrika, podiže se zec, zagleda se u njega, pa lagano, kao da se igra, odskakuta u neposečen kukuruz. Reći: Neophodna nam je savest za istinu i hrabrost da je danas kažemo. To da budu prve rečenice. Reći neku reč više o narodu kome su zavojevači oplјačkali vreme. Skratili ga za epohu. Ostali smo bez istorijskog vremena za istorijske odluke. Oduzeta nam je sloboda i da pogrešimo put. Izgovoriti to odlučnim glasom, ali se zagledati u Pašića, optimistu i čekalicu. Svi to da uoče. Na upadice ministara ne obraćati pažnju. Ne govori u parlamentu za novine i glasače. Govori Skupštini u izgnanstvu, vojnicima na bojištu, možda uoči srpske katastrofe. Prolazi bostaništem, sapliće se o sasušene vreže dinja i lubenica; prhnu malo jato jarebica, izvi se u niskom, kratkom letu, pade u papriku; šapuće: Ima državnika koji patriotskim izgovorima prigrabe prava na tajne sednice i tajne odluke. To je opšta misao. Reći kratko: Jedino tirani tajno odlučuju o sudbini naroda. Tirani i zaverenici tajno većaju o državnoj politici. Ljudi kojima je politika služba otadžbini, služe je

javno. To je nepotrebno. Kako smisliti i izgovoriti reč koja danas mora da se kaže? Baš danas, a da pretraje ovaj dan. Da znači i sutra. Reč koja znači svima i čuje se i na bojištu. Nikom ne odgovarati na upadice. Govoriti za zapisnik. Svakako je bolјe ne napasti odmah Pašića. Početi razmatranjem opšteg stanja. Ali, šta čini nadu? S kojom verom da se gine i ubija? Sa onom koju imaju njegova deca, Ivan i Milena? S tom verom se jedino gine. Zar je ona sve što se danas može osećati i misliti? Polazi, spotiče se o glavice, izlazi iz kupusišta, staje pod vrbu, oslanja se na stablo. Nekako prosto reći istinu. Reći jednostavno, dostojno trenutka: Ljudi, sami smo. Srbija je sama u ovom evropskom pokolјu. Sama je, iako je sa saveznicima i na njihovom frontu. Nije dobro za početak. Ton beznađa ne sme da prevlada. Bez nade se ne ratuje. Ali kako od nade odvojiti tolike naše iluzije, slepilo, domaću glupost? Da li je to uopšte moguće danas? I ikad. Lakoverje je naša prva nacionalna odlika. Kob. Na njemu počiva i Pašićev autoritet. Sutra ponovo interpelaciju vladi zbog lopovluka i sabotaže u liferacijama za vojsku. Pesak u brašnu. Opanci od kartona. Krađe u slagalištima. Svuda protekcija. Divizija ratnih zabušanata razara pozadinu. Ne o tome. Danas se ubija jedan narod. Sutra će ubiti Ivana i Milenu. Druge reči treba sutra reći. One što se kazuju sinu na rastanku. One što nije smeo da kaže Ivanu pred polazak u dobrovolјce. Pogled mu se zagubi u obali reke, u vrbama, s kojih kaplјe poslednje lišće. On steže svoj crni štap i požuri obalom Nišave, u polјe, dalјe od Niša, u sumrak što se pomalјa iz vrbaka, vrzina, i rubova polјa. Pa koliki vam je to korak, pobogu, gospodine Katiću! Zastade i okrenu se: žandarm trči prema njemu. Šta želite? Gospodin Pašić lično mi naredio da vas hitno dovedem. Zašto trčite? Ko vam je rekao gde sam? Nisam ja Pašićev pisar — produžava dalјe istim žurnim korakom. Nјega Pašić zove? Zašto? Dvanaest godina oni razgovaraju samo preko skupštinske govornice. Šta hoće sada? Gospodine Katiću, molim vas... Stanite. Ja moram da vas odvedem do njegovog kabineta. Izvinite. Nešto je mnogo zacrnelo. Znam ja šta vi mislite. Ali su stigle neke opasne depeše. Usporava korak, ne staje. Pred jednim žandarmom on ne može reći: Šta ja

imam s Nikolom Pašićem i diplomatskim depešama? Molim vas, ne sprovodite me. Idite napred. Ja znam gde treba da dođem. Nije ni primetio kad se okrenuo ka varoši, koračajući za žandarmom, sporo, neodlučno. Zar ga i posle letošnjih izbornih govora, kad mu je bio protivkandidat, i to u njegovom izbornom okrugu, nameran da ga pobedi tu gde je najjači, posle članka „Kraj Nikole Pašića i stare političke ere“, i posle onakvog napada na njegovu spolјnu politiku pre nekoliko dana u Skupštini, zar ga posle svega Pašić zove... Stoji. Nad Nišem, drvećem i odžacima povili se i upliću se modri, večernji dimovi. Kad se upale sijalice, ući će u varoš. Ne treba lјudi da vide kako za žandarmom ulazi u Pašićev kabinet. Rat je lјudsku glupost učinio gluplјom i bezočnijom. Seda na oborenu vrbu, pripalјuje cigaretu. Iza leđa, studno, žubori reka.

3 I onda je bio sumrak, avgust, sparni beogradski sumrak. Milena je tih dana prohodala kad su njih dvojica prvi put nasamo razgovarali. Sa strepnjom i lagano probijao se kroz vrevu šetača, pored stolova i stolica na Terazijama, natoplјenim neprijatnim mirisom ćumura, ćevapčića, iseckanog luka. Taj miris se uvek nadvija nad tim sećanjem. Ipak je sa strahopoštovanjem ušao u Pašićevu kuću i sobu, u kojoj ga u tami sačekao on, sa sedom, velikom bradom. Tiho, šapatom ga pozdravio, nije ga ni ponudio da sedne, a pružio mu krišku kruške. Ćutao je dugo i polako mlјackao jedući krušku. „Mogu li da sednem, gospodine Pašiću?“ upitao ga zbunjeno i malo uvređeno što je nekoliko minuta ostao stojeći pred njim. „Sedi, sinko, kao u svojoj kući.“ Kazao je to tako prisno, očinski, da je postideo osećanje povređenog ponosa. Tek kad su pojeli krušku, rekao mu: „Pozvao sam te da ti kažem. Namerni smo da te na skupštini Stranke izaberemo u Glavni odbor, pa onda da te gurnemo u izbore za poslanika. Za dalјe i za naviše, ti, hvala bogu, imaš pameti. A i Aćimov si sin. Eto, to da znaš. Ti se prema tome i ravnaj.“ Izgovorio je to tiho, sa zastancima, reč po reč. Gospođa Đurđina pojavila se sa upalјenom lampom, Pašić je odmahnuo rukom: „Ne treba nam lampa.“ Ostali su u tami; psi su lajali iz Savamale; nebom je sevnula široka mulјa. Bio mu je zahvalan što je odbio lampu. Kao da je tog trenutka, u toj tami, sasvim jasno shvatio: sve što je u Parizu naumio da učini i sve što je pokušao po povratku u Beograd, nesrećno se završilo. Ne samo nesrećno. Neuspeh u našoj sredini učini čoveka budalom. Osramoti ga. Ponizi, isprlјa. Ideji se niko ne suprotstavlјa idejom, nego nipodaštavanjem i psovkom. Znanje se ismejava. Istina mrzi i prezire. Zato je Pašiću i dotakao ruku u osećanju blagodarnosti za tu neočekivanu blagonaklonost, ne izmolјenu, nego ponuđenu blagonaklonost, pomoć s kojom će on, stvarno, po svojoj pameti, nastaviti „dalјe“ n „naviše“. Da, učinio

mu se spasiocem. Poverovao u to. Morao da poveruje. Jer, posle onako mučnog rastanka s ocem, a pre toga, i konačnog raskida sa socijalistima i drugovima iz rane mladosti, naročito posle tastovog odlučnog odbijanja, ponižavajućeg odbijanja da mu da novac za podizanje fabrike plugova, posumnjao je u mogućnost svog „raskida s prošlošću i prilikama“. Bila mu se zamutila vera da će sa svojim, novim shvatanjima nešto značajno moći da učini u Srbiji; već se spremao da se zauvek odrekne političke borbe i ode za profesora Velike škole. A sada, neočekivano, jedan Pašić, jedan stranački moćnik, zove ga u vođstvo najveće stranke! Lako, s nekoliko reči, bez uslova nudi mu mogućnost da uspe. I to čini čoveku koji je u svim prilikama iskazivao protivništvo prema njemu; čini sinu svoga najžešćeg neprijatelјa u stranci. Ne, tada sigurno nije razmišlјao zašto to Pašić čini. Ne seća se da je i reč izgovorio posle toga Pašićevog izdašnog obećanja; ne pamti ni da mu je on nešto rekao posle „Ti se prema tome ravnaj“. Pamti jasno da su sedeli u sparnom mraku i jeli krušku, koju je on seckao na kriške i nudio mu dodirujući ga kriškom po ruci. On je jeo Pašićevu krušku a već video i čuo sebe kako drži govore na skupštini Radikalne stranke, velikim zborovima, u Narodnoj skupštini. Video je sebe poslanika, ministra, predsednika republike koji preporađa Srbiju i uvodi je u Evropu. Da, da. Ništa manje i bliže u tim godinama on nije video. I ne samo on. Nekakvim ludilom istorijske veličine bile su natoplјene njihove mladićke ambicije. Rajetini su postajali kneževi. Selјaci su postajali tribuni. Đaci su bili proroci. U istoriju se ulazilo iz torova i šlјivika. Velikim idejama, novom verom razgorevale im duše ruske i francuske knjige. Ne zna koliko je dugo ostao prvi put nasamo s Pašićem, u onoj naročitoj tami njegove sobe, jedući krušku s njim, a bio daleko u budućnosti kojom su sevale munje od Zemuna i grmelo Sremom. Kad je hladan i hučan vetar uskočio u sobu, Pašić je stajao kraj prozora, zagledan u zapad, a munje su pripalјivale njegovu bradu, koju mu je povijao vetar. Učinio mu se moćnim i velikim u tom predolujnom prizoru, poličio mu je na onoga Pašića koji je bio Bakunjinov učenik i drug; nekoliko trenutaka gledao je Pašića kao sledbenika Svetozara Markovića, Pašića do timočke bune, bio je sasvim zaboravio da je on begunac iz nje i da se posle ivanjdanskog atentata na kralјa Milana odrekao svojih uverenja. Ali se potom setio oca Aćima, koji je tog leta Pomoravlјem držao zborove protiv „izdajnika Pašića, šefa ćifta i mutavka“, i svim silama radio na njegovom najurivanju iz vođstva Radikalne stranke. Ne, nije o tome duže razmišlјao. Nije, sigurno, jer bi morao da izvuče zaklјučak. Ili bar da posumnja u Pašićeve iskrene i dobre namere prema njemu. Kasnije, mnogo kasnije, zažegao se onaj bol, stid i kajanje. Možda je i

bez pozdrava izišao na ulicu, koju je oluja praznila, preturala stolice pred kafanama, dok su ćevabdžije vodom iz kofa gasile žar u furunama. Najznačajnije po povratku iz Pariza, možda je, ipak jeste, odlučeno te predolujne večeri; dogodilo se te večeri u Pašićevoj sobi, a ne u Prerovu, u očevoj kući, kraj ognjišta na Badnje veče, kad se čelom sudario s ocem. Tada kad je pojeo Pašićevu krušku, iz njegove ruke pojeo tu krušku, bila je slatka, leplјiva, mirisala na med, gad mu se opet svio životni put, pod pravim uglom se prelomio, a ne na onoj skupštini Radikalne stranke, kad je održao govor protiv staraca i nazadnjaka, posle čega se dogodio onaj, u svim novinama prepričavani prizor Aćimovog napuštanja skupštine. Samo je nekoliko trenutaka bio raspolućen dok je slušao oca šta govori o narodu i državi kakvu on želi; tih nekoliko trenutaka je patio dok je otac kazivao o bedi i bezakonju u Srbiji, ali su mu se osećanja izmenila čim je otac prvi put tresnuo štapom o govornicu preteći „kaputlijama, mastilјarama i gulikožama“, zaglušen odobravanjem bukača istomišlјenika, staraca i selјaka. Oni su ga izgledom i drekom, ne manje od Aćimovih reči, podstakli da se ne povuče i zaćuti pred ocem. Izazov je, svakako, bio dublјi i mutniji. Mnogo mutniji od strasti da ni pred kim ne ustukne. I dublјi od volјe da svuda potvrdi snagu prezirući posledice. Ipak je nekako lako poverovao da se tu, baš u javnom sudaru s ocem, nešto konačno razlučuje i prelama za njegovu budućnost. Nije se osećao krivim što su protivnici. U stvari, otac ga odavno, i svojom lјubavlјu, učinio protivnikom brada i niskih tavanica. Na srpski način odigrala se stara priča o žrtvovanju i izdajstvu, sukobu stare i nove vere, o oceubistvu i sinoubistvu za vlast i moć. Samo, dok su se te originalne tragikomedije igrale po gradskim trgovima i u kralјevskim odajama, ova naša, srpska, dogodila se u kafani „Pariz“. Nјen reditelј nije bila Sudbina, ni nevidlјiva sila koja vlada lјudima i svetom; njen reditelј sedeo je tu, za kafanskim stolom, uz kelneraj, mirno slušao i gledao u kraj svoje duge brade. Svi su dobro znali svoje uloge i sve je bilo onako kako je bilo predviđeno. Kako se moralo. Zato ga je i proželo osećanje: možda će biti samo žrtva one više neminovnosti; one ko ja sve lјudske želјe i moći sveže u svoj čvor istog besmisla, večne uzaludnosti. Tim dublјe što je snaga žrtve veća. Ta jeza prožela mu celo biće. Ni danas ne zna da li je govorio odmah posle Aćima. Ili to ne želi da zna? Svejedno. Ta činjenica nije odlučila. Odlučilo je to što nije mogao da se odrekne svojih ideja. Nije mogao, ni reč drukčiju nije mogao da kaže. Inače, preostalo mu je bilo samo da uzme šešir i štap, napusti skupštinu, zauvek ode iz javnog života i odrekne se svojih velikih cilјeva. A čisto je verovao u njih. Ali, zašto nije prekinuo taj govor kad je Aćim ustao i nabio šubaru na čelo? Bar to da je učinio. Nije prestao da govori ni kad je Aćim tresnuo štapom o stolicu; po nekom krupnom smehu što se zacrneo, Aćim se jedva probio do izlaza,

povodio se i spoticao, pred vratima stao, okrenuo se, pogledao ga... Govorio sam kao da je najdublјa tišina. Tvrde da mi glas nije ni zatreperio. Ne, to ne može biti istina. „Tada je Aćim Katić plјunuo ka govornici“, priča se. Na njega ili Pašića? To se tvrdilo i prepričavalo prema političkom uverenju i naklonostima.

4 Prostor mu se naglo zgusnu, skrati, priđoše brda. Iznad Niša, dimovi iz odžaka spojili se s nebom i potamneli ga. Otkako je rat, otkako mu je Ivan otišao u dobrovolјce a Milena u bolničarke, sve češće se seća oca i Prerova. Muči napušteno. Ustaje i polazi za žandarmom, sa strepnjom koja raste kako se približava Nišu. Kroz varoš, suton ga ne skriva od lјudi, ne spasava ga te ugroženosti: Gospodine Katiću, je l’ istina da napuštamo Valјevo i Beograd? Čujte, stanite, ja sam za vas glasao. Nema više državnih tajni, s nama je svršeno. Kad se vlada seli u Skoplјe? Al’ srediste Srbiju, za šta nam deca izginuše? Kad se Niš evakuiše, gospodine Vukašine, preklinjem vas? Šta će biti kad kapituliramo? Gde su nam saveznici? Šta je s Rusijom, pobogu? Ponekom odgovori, neubedlјiv i sebi. I psovke čuje. Ne vređaju ga. Dublјe navlači šešir. Čim uđe u slabo osvetlјen hodnik, sasvim uspori korak i stade pred vratima Pašićevog kabineta: „Izdade me ono Aćimovo pašče koje sam i ja hranio“, odavno i često mumla Pašić sebi u bradu, a u svom predizbornom govoru rekao za njega, Vukašina, ne pominjući mu ni ime: „Onom koji je prvo izdao oca nije bilo teško da izda stranku. A bogme, onom koji je izdao oca i drugove neće biti muka ni Srbiju da izda.“ Ne vreća ga to, niti ga na nešto podstiče. Žandarm mu otvori vrata: za stolom vidi osvetlјenu široku bradu. Pa odmah, čim prekorači prag, ne sačekavši da mu se vrata zatvore za leđima, reče zvanično: Vi ste me zvali, gospodine predsedniče? Pašić ćuti i gleda kroz njega. Žandarma ste poslali da me sprovede — dodaje osorno. Dobro, Vukašine. Sedi i puši, sad ću ja. Samo jednu depešu da završim — kaže prisno kao da su zajedno ručali, kao da pred njim stoji sestrić, a ne najlјući protivnik, onaj što mu je letos, nedelјu dana pre napada Austro-

Ugarske na Srbiju, objavio izborni rat člankom i letkom „Kraj Nikole Pašića i stare političke ere“, koji znaju napamet svi njegovi protivnici i većina pristalica, a na šta je on, Pašić, pred novinarima, kao uz put, rekao: „Ja, gospodo, ne čitam tuđe novine. A opoziciju treba demantovati samo kad sitno laže. Od krupne laži brani te narod.“ I zbog nečega dalekog, davnog, a nezaboravlјenog, neće da sedne i prihvati Pašićevo familijarno ponašanje. Zna mu dobro tu moć da pred svakim skrije pravo osećanje i stvarnu nameru, da najvažnije kaže napola ili samo uzgred napomene. Stoji i gleda kako sporo, nespretno, škripeći perom, ispisuje neke reči: čeka da ustane od svog stola i sedne u drugu fotelјu, pored njega; tad će se namestiti da ga sluša. Kako Aćim sa zdravlјem? — tiho i lјubazno pita ne dižući glavu; pero tiše škripi u osluškivanju odgovora. Vukašin koraknu ka stolu, premesti šešir iz leve u desnu ruku, ali se samo osmehnu. Čeka i sluša. Kad mu pišeš, mnogo ga pozdravi s moje strane — kazuje polako i tihim glasom, nastavlјajući da piše. — Ja ću samo da završim depešu za Petrograd. Apelujem na carsku vladu da ne pregovara sa Italijom na račun Dalmacije i Hrvatske koje su odlučne da se ujedine sa Srbijom.

5 I onda je pitao za Aćimovo zdravlјe i pozdravlјao ga, isto ovako mu je glasno škripalo pero kad je pre dvanaest godina poslednji put bio nasamo s njim, u kancelariji Radikalne stranke. Ušao je ne kucajući, pamti, to nije bio njegov stav i početak rata protiv Pašića i duha koji je on oličavao i raznosio zemlјom. Pašić je zaustavio škripu pera i osmehnuo mu se. Kako je bilo pozno zimsko jutro, od vejavice i leda što je okovao uzak prozor, kancelarija se sasvim smanjila; oni su se nekako i odjednom našli licem u lice. Nije mu bilo jasno što Pašić ustaje od stola, on uvek sedi za stolom — svojom busijom, poguren kao sada, s bradom na stolu, tim štitom od kojeg se ne vide njegove sive, stegnute oči, pa tako zaštićen bradom i kancelarijskim stolom ćuti i prati svaku reč, prosto je lovi kako se sabesedniku otkida iz usta. Jasno su čuli jedan drugom disanje, bili neizdržlјivo blizu: iz takve blizine nastaje zagrlјaj ili počinje rvanje. Savršeno jasno pamti onu navalu nadmoći, koja ga zanjihala, kada je iz nekog besa udario nogom u sanduk s drvima: tresak se razlegao, moralo se čuti u hodniku i susednim odajama, što ga je još više razlјutilo. Ali i sredilo, zbilo u otpor prema tom starcu, tom drugom starcu, toj drugoj bradi koja se uokvirila u njegovo nebo, snizila ga do kancelarijske tavanice i poreske kase, smračila mu dane, splela mu korak. I on će sada ovu drugu, široku i sedu bradu uhvatiti obema šakama i iščupati iz svoga života. U to je bio sasvim ubeđen. Iščupati je i skloniti ispred sebe, kao što je na Badnje veče u Prerovu, u odžakliji, spalio i onu Aćimovu, raklјastu, modrikastu tada. Pašić ga blago, rođački gledao, ponovo seo za svoj sto, gladeći bradu vrhovima prstiju jedne ruke. „Skini kaput i sedi, sinko. Biće ti posle zima.“ To ga podstaklo da odmah počne: „Došao sam, gospodine Pašiću, da vam otvoreno kažem: više vam nisam sledbenik. Vi me obavezujete na to. Osećam se dužnim zbog one kruške koju sam pre četiri godine pojeo u vašoj sobi.“ „Tesno ti je pored mene?“ upitao je tiho, rođački, nakon dužeg ćutanja.

„Istinu da vam kažem: tesno i mračno.“ „Takva su ti vremena, šta ćeš. Mora se ponekad i ugarkom mahnuti.“ „Velike vatre moraju da se lože, gospodine Pašiću. U ovoj našoj političkoj tmuši, samo se do kancelarijskih vrata i ministarske stolice vidi budućnost. Mora se za drugo i drukčije živeti.“ „To što pričaš o budućnosti, u politici ti je danas tako: ako nećeš na kancelarijska, moraš na apsanska vrata. S ministarskom stolicom ti je slično. Blizu nje, nekad malo levo, nekad malo desno, stoje vešala ili kolac s belim peškirom. Mislim na one koji daleko i visoko cilјaju.“ Nije pretio; govorio je sporo, ravno, gledao u stranu. „Čak i da je baš tako. Ali, u mojim godinama, vi to dobro znate, vide se i treća vrata. Vidi se visoka kapija. Daleko je, znam, ali je visoka. I ja više neću da šapućem ideje za koje verujem da mogu ovaj narod povući iz ove balkanske bede.“ „Tako i treba. Mora čovek dok je živ da traži put. To mi se dopada, Vukašine.“ „To se vama, gospodine Pašiću, danas ne može dopasti. Ali, to je vaša stvar.“ „Samo nešto malo možeš da pogrešiš. Malo, a zanavek.“ „Možda. Ali baš te pogreške — male, a zanavek — ponekad nam donose i najveću radost. I sav značaj u životu. A uz to, bez tih pogrešaka u mladosti, nema ni mudrosti u starosti“, osmehnuo mu se široko i ubeđeno. „Nije li malo preskupa, Vukašine, ta mudrost koju ni ti sada ne priznaješ?“ „Kako kome. I to znaju samo oni koji je steknu grešeći.“ Pašić je vrhovima prstiju prešao preko usana, kao da želi da obriše njihov sitan grč zbog neugodnog podsećanja na svoje „pogreške“, na svoju mladost. „Mislio sam da ti nešto kažem o idejama. One ti, sinko, vrede samo dok se šapuću. I što ih tiše kazuješ, sve se dalјe čuju. Čim počneš da vičeš ideje, niko ti ne veruje. Niti valјa da se po novinama pišu. Jer se novina za svašta upotreblјava, i čim pokisne, nije ni za šta.“ „Znam, ima raznih ideja. Neke su, odista, samo za šaputanje. Neke se viču i pevaju. I odatle počinju mnoge naše razlike. Ja, na primer, nisam pristalica šaputanja o sudbini našeg naroda. Ti koji šapuću, ne šapuću radi njegovog dobra.“

„A šta to, Vukašine, ti hoćeš da vičeš?“ „O tome ćete saznati kasnije. Na pravi način. A sada sam došao da vam kažem da s grupom istomišlјenika izlazim iz stranke. Osnivamo novu stranku. Mladih, pravih radikala.“ „A što, zaboga, idete tako uz odžak? Šta će vam nova stranka? Kad ti neko u kući smeta, mnogo je bolјe da ga nekako nateraš u ćoše no da ti izjuriš napolјe i praviš novu kuću.“ „Kad već tako kućanički razgovaramo, onda, gospodine Pašiću, moram da vam kažem: vi ste, svojim vlastolјublјem i puzanjem pred dvorom, duboko podlokali temelјe te naše, odnosno vaše kuće. A koju ste vi nekad hrabro i pošteno gradili. Bila je to ona velika pogreška. Ona što se počini u mladosti.“ „I šta ste sve, vi hrabri i pošteni, danas naumili?“ Iako u njegovom glasu nije bilo ni truni ironije, rekao mu je: „Ironija vam je neumesna. I mi smo naumili da učinimo svoju veliku pogrešku. Objavlјujemo svoj politički program. Na izbore idemo protiv vas.“ Tada je nastalo poduže, ono njegovo ćutanje s potpunim mirom na licu i poslušnim rukama. „Pa, ovaj, Vukašine, ako ste tako odlučili, neka vam je sa srećom. Mladi ste, pa imate vremena i da ubijate i da odrobijate.“ Glas mu je ostao isti, običan. Možda mu je samo pogled, ukopan ispod čela, postao mrkliji. Taj pogled ga podstakao na odlučnost: „Ne, gospodine Pašiću. To s mladošću i vremenom stoji sasvim suprotno. Mi nemamo ni časa vremena. Ni dan ne možemo više po vašem, staračkom. Srbija nema više vremena da bilo kad zastane i bilo gde zaluta. Ovo je dvadeseti vek. Struja i motor su izmišlјeni. Nauka je zavladala svetom. Evropa je davno jurnula napred. A šta je naša budućnost? Šta mi radimo?“ Pašić je slegnuo ramenima u nekakvom iskrenom i ravnodušnom neznanju. Još pri prvim susretima s njim zapazio je da on, kad god se pred njim kazuju ideje i načela, sleže ramenima, povija obrve, glumi neznanje i zbunjenost. Zato je i nastavio podignutim glasom, gazio u svoje, ponavlјajući pitanje: „Šta mi radimo? Rvemo se oko dinastija i davimo se oko vlasti. Za vlast smo vezali sudbinu. Nije nam dobra jedino ona vlast koja nije naša. Dotle smo moralno stigli. Vlast je naše prokletstvo.“ „I šta potom biva, mlada gospodo?“ „Potom idemo vašim stopama. Otimamo se oko kasa i činovničkih klasa. I

tu je kraj našem znanju. Srbija postaje država nesposobnih činovnika a sposobnih proneveritelјa. Dok se u Evropi misli i gradi.“ „Jest, čujem. Svašta se priča o Evropi. I vidim, radi se i smera svašta. Ko doživi, videće. A ko ti ga zna šta se sve kuva. To sa srećom i budućnošću, to se, Vukašine, gata od Evine jabuke. Ko šašavije smisli — veći je prorok. Ko luđe strada — veći je svetac. Pun ti je kalendar svetaca i proroka. Kako je Aćim sa zdravlјem?“ Ni tada nije propustio da ga pita za Aćimovo zdravlјe; kao da su najbolјi prijatelјi; kao da ga nije izjurio iz Glavnog odbora Radikalne stranke; kao da mu nije sina podmetnuo da bude protiv njega, oca. Svladao se, u stvari, ipak mu se dopale reči o prorocima i svecima; čak mu se i osmehnuo: „Neću imati ni razloga ni prilike da mu prenesem vaše iskrene pozdrave.“ Ali Pašić ni tad nije imao sluha za ironiju. Ni za uvredu. On ni psovku ne čuje. On čuje samo ono što mu je korisno da čuje. A kad mu je rekao, stavlјajući šešir na glavu, „Želim da znate, budite sigurni, ja neću nikada svoj lični račun s vama staviti u svoj politički program“, glas ga malo izdao. Ako. Ako i zbog onih reči posle dugog, sporog glađenja brade, posle ćutanja koje je samo ličilo na razmišlјanje: „O tome ćeš ti, sinko, sam sa sobom. Kad budeš morao. Imaćeš vremena da smisliš kako valјa. A ja ću nešto da ti kažem što nisam znao u tvojim godinama.“ „A ja mogu odmah da vam kažem: to što vi niste znali u mojim godinama, imalo bi za mene nekog značaja jedino kada biste i sada mislili kako ste mislili dok ste bili mladi.“ Nije ni trepnuo. Prste zaboravio na korenu brade. Započeo svoju priču o Bakunjinu i starcu: „Bio ja student u Cirihu, pa tako, seli mi s Bakunjinom, tako svake noći, a Bakunjin se razgrmeo o revoluciji i pretura svet. A mi mu se zagledali u usta kao mačići u kašu. Posle, glava ti bruji, ne možeš da spavaš dok ne svane.“ „Čuo sam tu priču. Izvinite, moram da idem.“ „Čekaj časak. Treba ovo da čuješ. A jedan starac, starčić, namesti se nama iza leđa i sluša. Bakunjin sumnjao da je špijun, pa ga je više puta terao od stola. Nesrećni Mihail, u svakog ko ćuti ili mu je za lećima, sumnjao da je špijun.“ Opet ga prekinuo, da mu bude jasno: kraj je pričanju takvih priča; kraj je svakom njegovom slušanju bilo kakvih Pašićevih priča. Ako je do te priče, osim moralnog i političkog protivništva, netrpelјivosti, želјe za osvetom Aćima, bilo u njemu i malo straha od te moćne brade, od toga smirenog i

tihog, tajnovitog, u sebe skrivenoga protivnika koji je najopasniji onda kad su svi uvereni da je najnemoćniji, čiji se udarac ne može predvideti, čija se pesnica neočekivano širi u milovanje a šaka iz milovanja skuplјa u pesnicu, ako je sve do te priče o starcu i Bakunjinu savlađivao u sebi otpor, posle nje je u njemu počelo da raste osećanje samouverenosti. Tog časa, to se ne zaboravlјa, postao je još sigurniji u svoje ideje i opredelјenje. Brada na stolu udalјavala se i tamnela, kancelarijski sto se smanjivao i tonuo pred njim, uzmicao ka kraju te prlјave, izdužene sobetine s natrulim i iskopanim podom. „I nastavismo da slušamo Bakunjinovu grmlјavinu, a starac priđe i reče: ,Čujte, mlada gospodo. Slušam vas više od pedeset noći — ,Kad ti izbroja baš pedeset noći, žbiru, pacove!‘ povika Bakunjin, ali starčić nastavi: ,E, pa ako ste pravi revolucionari, dozvolite da vam kažem nekoliko reči.' Bakunjin beše ustao i krenuo da opet iznese starca napolјe, ali zastade i osta stojeći, a mi ti ostali naćulismo uši. ,Sve što vi želite narodu i čovečanstvu, to se meni mnogo dopada. Ja se divim vašoj pameti i plemenitosti. Jedino mi se ne dopada ta vaša revolucija. Bakunjin ti povika: ,Gle mudraca! Dopadaju mu se cilјevi revolucije, ali mu se jedino revolucija ne dopada. Čepuha!' — ,Dozvolite, mlada gospodo, dozvolite …'“ „Slutim, gospodine Pašiću, šta je mudri starac rekao ludom Bakunjinu. Ali je to vaše poređenje s nama dvojicom neumesno. Niti sam ja buntovnik niti ste vi mudrac.“ Ali Pašić nije prekidao svoju priču. „ ,Moram vam reći istinu, gospodo', reče nam starac. ,Vi ste plemeniti i pametni mladići, pa treba da znate. Revolucija mi se ne dopada, ne zbog toga što ona pretura dvorce, mnogo ubija i što teče krv. Ljudi ginu i lipsavaju otkad postoje. Zemlјom neprekidno teče krv i gnoj. Šta je samo besmislenih ratova bilo u istoriji! Kakvih je veličanstvenih hramova porušeno u ime drugog boga! Zašto da žalimo plemićke dvorce? Polovina rođenih na ovoj zemlјi poklana je u ime predrasuda. Da ne pominjemo koliko je lјudi i dece za Hrista i Muhameda pobijeno.' — ,Čujte ga, braćo', povika u besnom oduševlјenju Bakunjin. ,Starac, ovaj mali bednik, naš je istinski neprijatelј. Čujte ga!' I još nešto, po svome, izvika Mihail Aleksandrovič, a starac se ne uplaši, nego i on podiže glas: ,Revolucija mi se ne dopada, mlada gospodo, što pretura i ono što je vreme, tvorac dugovečniji od nas i našeg, stvorilo i smestilo tu gde jeste. A zamislite šta bi bilo od zemlјe kad bi neka sila počela da premešta reke i planine i razmešta ih po svome. Zamislite, dobro razmislite, mlada gospodo', povika starac i zapreti prstom.“

Tada, baš kad je u priči Bakunjin udarao šakom Pašića po ramenu, poslednji put ga prekinuo, sa smeškom: „Priznajte da ste sujetni što nosite rame po kome je šakom lupao prorok anarhije?“ „Priznajem, Vukašine. I nije mi teško zbog toga.“ „Verujem. S takvim ramenom se lakše kleči pred knjaževima.“ Pašić nije ni trepnuo. Mirno, istim glasom, nastavio je da prepričava razgovor Bakunjina i starca. „Hvala vam na političkoj basni koju ste veoma lepo ispričali. I ja ću je prepričavati drugima. Međutim, žao mi je, ja ne mogu ni posle Bakunjina i toga vašeg mudrog starca da poverujem u neke mudrosti. Volim neke zablude i pogreške. Ali, bez kompromisa.“ „Čuj me, Vukašine. Mene je mnogo strah lјudi koji neće kompromise i sporazume s lјudima. Nije mi milo da narodne i političke poslove obavlјam s fanaticima i sličnim usijanim glavama. Neka takvi, ti što nisu za kompromise i sporazume, prave volovska kola, burad, kuju neki alat. Ako umeju, mogu i pesme da sklapaju. Samo neka ne budu blizu mene i tu gde se o narodu i državi brine. Ti što mogu sve i što žele najviše. Daleko im lepa kuća.“ Dvaput je sasvim mirnim glasom ponovio „Daleko im lepa kuća“, gledajući ga netremice, s rukama prekrštenim ispod brade. Tada, sigurno više izazvan mirom tih dugih, belih šaka nego izgovorenim rečima, ukazao se neugodan nemir, trajao nekoliko trenutaka, pa se njim ponovo razlila ona nadmoć s kojom je ušao u kancelariju.

6 Isti taj nelagodni nemir, pred tom bradom i pogledom, oseća Vukašin i sada dok ga stojeći posmatra za stolom kako sekretaru predaje depešu, kako mu nešto „državno“ šapuće, ostavlјa pero na mastionicu, skršta ruke, zagledan kroz njega, a veliki sat u uglu kabineta otkucava neko vreme i ispod prozora gusto žubori Nišava. Kad zamre metalni jek, Pašić, kao da sam sa sobom razgovara, kazuje reč po reč: Vrhovna komanda javlјa da nam vojska naglo odstupa. Putnik mi kaže da bez savezničke pomoći ne možemo ni dve nedelјe da održimo front — zaćuta i zagleda se u Vukašina, nežno, kao plašlјivo gladeći bradu. Susreće mu pogled: u njegovoj uobičajenoj smirenosti i ravnodušnosti prvi put prepoznaje uzbuđenu zabrinutost koja, očigledno, nije sračunata na utisak, pa mu je nekako neprilično što sa šeširom i štapom, u zakopčanom geroku, stoji pred njim kao slučajni posetilac. Ali da sedne u fotelјu, to bi ovom razgovoru i susretu moglo dati ton koji on ne želi. Sutra, na sednici Skupštine, vi ćete, valјda, izneti naše celokupno stanje. Ja ću zahtevati da sednica bude javna i da narod sazna šta ga čeka. Šta ga čeka, to narod mnogo bolјe zna od nas. I sad mu baš ništa ne treba da sazna još i to da mi ne znamo šta nas sve sutra čeka. Vaše „mi“, gospodine predsedniče, valјda se odnosi samo na vladu. Jer mnogi u ovoj zemlјi odavno znaju šta čeka Srbiju s vašom politikom. To dobro zna naš narod. Znam ja, Vukašine, da to zna narod. Ali ja to sad ne znam. I to je ono zlo. Sad sam ja najveća neznalica. A narod i vi, opozicija, vidim i čujem, sve znate. Pa ste pritisli i nagazili. Kao da smo pred izborima — klima bradom stežući je u korenu, pogled i glas mu sve zabrinutiji. Da. Moguće su nepravde i prema onima koji vladaju — reče Vukašin i zaćuta. Ništa s njim u četiri oka. Nikakve izjave. Između njih, u ćutanju, otkucaji se slažu u sumrak. Drvenim mostom preko Nišave kloparaju volovska kola. Kad se malo udalјiše, Pašić progovori muklo: Moram, Vukašine, da ti kažem da su nam i Saveznici stavili nož pod grlo.

Nožinu. Ili odmah da damo Bugarima pola Makedonije, ili da više ne računamo na njihovu pomoć i isporuku municije. Da pošalјu trupe na balkansko ratište, neće ni da čuju. A front nam pukao, rekoh ti šta Putnik javlјa. Sekretar unosi lampu i stavlјa je na sto pored telefona. Blesnu brada. Zašto ne upalite sijalicu? Šta će vam lampa? Ne volim svetlo više glave. Svetluca, blešti brada. Prilika je da ponovi svoje mišlјenje: Valјda me toliko poznajete i znate da mi nije u naravi da likujem u opštoj nesreći. U našem narodu sramno je biti prorok zla i nesreće. Ali, danas je očigledno: naša prošlogodišnja pobeda nad Bugarskom već se pretvara u poraz. Pa šta je trebalo da činimo pred bugarskim lopovlukom? Trebalo je raditi tako da u Bugarskoj više nemamo neprijatelјa. Bili ste dužni sve da učinite da ne dođe do rata s Bugarskom. Rat s Turskom morao je biti poslednji rat Srbije. Dok postoji Srbija, Bugari, Austrijanci i Mađari biće joj krvnici. I Arbanasi, ako s njima ne sredimo kako treba. Zar smo, Vukašine, mogli Bugarima dati pola Makedonije posle onakvog bugarskog zabušavanja u ratu s Turcima? Pa im još i Jedrene oslobodismo. A Bugari, ništa manje: Naše je do Ohrida! Koja bi vlada, pitam te, smela to da učini? Ona koja bi više mislila na budućnost. Kojoj bi bilo svejedno što je srpski narod iskrvario na Kumanovu, Bitolјu i Ovčem polјu. To bi bila vlada budala i slepaca. Ali nju bi istorija opravdala samo godinu dana kasnije. Danas, gospodine Pašiću. Bilo je mogućnosti da se izbegne rat s Bugarima. Pokojni Jovan Skerlić i ja smo o tome govorili u Skupštini. Ako se sećate. Znaš šta, Vukašine. Ako je narod u zabludi, njega iz te zablude ne izvode ni mudraci ni proroci. Nego vreme i nesreće. Izvinite. Od onih koji pretenduju da vode narod zahteva se da ne slede nesreće i ne idu za vremenom. Nego da rade tako da se izbegnu nesreće i sustigne vreme. Ne znam da li je dobro trčati za unuke i potomke. Mora se trčati i za unuke ako se vlada njihovim dedovima i očevima. Ništa se ne prašta onima koji vladaju narodom, gospodine predsedniče. Što se, Vukašine, istorije tiče, ja nemam mnogo vere u sud istorije. Niko

mi nije ni dao političko poverenje da brinem o budućnosti. Narod me izabrao da radim za sadašnjicu. A pravo da ti kažem, ne verujem ni u poštovanje potomaka. Koga će i zašto će oni nekog da poštuju, to je njihova stvar. I nije me briga. S takvim pogledima, priznajem, dobijaju se izbori. Rat — ne verujem. Nacionalnoj stvari, izvinite što ovako govorim, služi se radom za sutra. Bar je tako do sada bilo — kazuje s naglašavanjem, sasvim smiren. Pašić ćuti zagledan preda se, pa ne dižući pogled, kao za sebe, tiho: Kaži ti meni, Vukašine, šta ćemo sada, u ratu, protiv mnogo jačeg? Sada kad su i neprijatelј i saveznik protiv nas. Mislim da je u ovim danima najvažnije da Srbija što pre raščisti stare račune s balkanskim komšijama. I u brigama okrene leđa Istoku. Zar sada Istoku? Da, Istoku. Ako to u ovom ratu odlučno ne učinimo, mi smo narod bez spokojne budućnosti. Ispiće nam krv Bugari i Arbanasi. A geopolitika daće pravo velikim silama da nam sude i presuđuju dok postojimo. I ostaćemo ili pod ruskom ili švapskom čizmom. Ništa treće ne vidim. Kako to misliš, Vukašine? Nije prilika za neke duboke razgovore, gospodine predsedniče. Izgleda da jeste, Vukašine. Reći ću vam samo ovo: mi smo još porazom na Marici poterani s juga Balkana. Dušanovo carstvo je Vizantijsko Carstvo. Na toj istorijskoj ruševini nikakav nacionalni cilј i državni program ne mogu se danas graditi. Ne trujmo se više starim zabludama. Najlakše je, moj Vukašine, veru narodnu nazvati zabludom. I najopasnije. Pogotovo u ratu. Danas. A ja oduvek mislim da je u politici najteže biti protiv onoga što vi nazivate verom naroda. Ali je za dobro naroda neophodno biti protiv njegovih zabluda. Uostalom, u tome se vi i ja oduvek razlikujemo. Sad ne želim da se razlikujemo. Kaži sve. Reći ću vam. Nemamo snage, a sumnjam da ćemo je ikad imati, da državom i kulturom pokrijemo sav prostor našeg etničkog prostiranja u poslednjih nekoliko vekova. Našeg presipanja i tumaranja po evropskom jugoistoku. Ali, držim, mora svagda da se čuva korenje i veliko ognjište. Mora, sinko, jer će nam i kožu oduvati vetrovi. Poješće nas zverke. Ove oko nas.

A ja želim da vam kažem, ne samo kao vaš politički protivnik: ne prolivajmo krv zaludno i ne gubimo vreme. Ne nastavlјajmo srednji vek. To nije ni moguće, tvrdim vam. Na nacionalne zanose i uzdahe imaju pravo stihotvorci. Vi i ja, ne. — Iznenađen je tolikim svojim rečima. Oseća da razgovor, njegovom krivicom, dobija tok i karakter koji nije želeo. A zbog čega to treba, kaži mi, jedino mi Srbi da se odreknemo svoje državne postojbine i prošlosti? Radi mirnije i spokojnije budućnosti, gospodine predsedniče. Zbog neophodnosti da se nacionalno grupišemo i zbijemo u snazi i prostoru. To je naš prvi nacionalni zadatak. A, pri tome, ne treba zaboravlјati da smo mi Srbi i velikim seobama konačno krenuli ka severu i zapadu. U tom pravcu su zasvagda, ubeđen sam, usmereni naši nacionalni putevi i cilјevi. Pašić se malo skloni iza lampe i reče: Ruska vlada je čvrsto rešena da Bugarskoj predamo Makedoniju do Ohrida. I Ohrid. To nam je pozdrav iz Petrograda — zgužva kraj brade i zaćuta. Vukašin čeka da se izjasni dokraja. Traži li u opoziciji, njemu, saveznika za kapitulaciju ili podršku za neku svoju novu političku kombinaciju? Nikad ga do sada nije video ovako zabrinutog i tronutog. I ovoliko raspričanog. Usne mu podrhtavaju. To, sinko, dočekasmo od naše majčice Rusije. Naše praroditelјke. Baćuške našeg, cara Nikole. Biće da nije s njegovim znanjem — šapuće drhtavo, uzbuđeno. Ne krije koliko ga boli Rusija. Tako se od Mihaila Bakunjina do cara Nikole Romanova vijuga i savija jedan njegov put. Prvog je on napustio, drugi napušta njega. Hoće li i dalјe ostati veran Rusiji? On, čovek jedne dogme: da nema dogmu i istog saveznika. Kao da više nije optimista? Ili glumi tronutost i nesreću? Optimizam je njegova politička filosofija. Jer ta čekalica veruje u vreme. Sad ga događaji priterali uza zid. Ne, strplјenje je njegov jedini talent. Strplјenje, koje mu narod pripisuje u mudrost. Kad ga svi izgube, on ga ima napretek. Da li mu je to i danas moć? Kakvu li je ulogu namenio meni? Ćutaće da iskaže sve. Pašić se prenu, glas mu očvrsnu: Što ti stojiš, Vukašine? Sedi, zaboga. Sedajući u najbližu fotelјu, raskopča gerok. Govori sporo i tiho: Nema smisla, gospodine predsedniče, da vam sada ponavlјam svoje mišlјenje o našoj tragičnoj zalјublјenosti u Rusiju. O toj našoj tvrdoglavoj i

velikoj zabludi — srete mu raširen, prenut pogled, zastade. Ako, ako. Kaži mi sve što misliš. Sporim, mekim pokretima Pašić počinje naizmenično da gladi svoje nadlanice, suženo se zagleda u neodređeno. Opet mu je po izgledu i držanju onaj radikalski „Baja“ koji se bačen na glavu uvek dočekuje na noge, onaj grozno strplјivi vlastolјubac, zaverenik i prema svojoj stranci, pa takav i u spolјnoj politici, borac sa otvorenim vratima za odstupanje čim oseti da gubi, političar koji skriva cilјeve i puteve, i ima krivce za svaki neuspeh. Treba ga oterati sa raskrsnice. Pripalјuje cigaretu, nastavlјa: Zar se nisu, gospodine predsedniče, od 1804. do danas, svi naši nacionalni cilјevi sukoblјavali s ruskim cilјevima na Balkanu? Uostalom, tome i mi doprinosimo svojim nacionalnim karakterom i pretenzijama. Srbi su za sve velike sile najgori narod. Neposlušni smo i nepokorni. I hoćemo da smo slobodni po svaku cenu. Bugari su, to vi bolјe znate, sasvim suprotni nama. I Rusija će uvek biti na njihovoj strani. Jeste sve tako, ali Sloveni smo, i to će, Vukašine, na evropskim terazijama i u ratovima, dok postojimo, da nam odlučuje sudbinu. Mi Srbi nemamo drugog zaštitnika. A zna se šta čeka malog u ovom vučjem svetu. Nisam u to ubeđen, gospodine predsedniče. Što se tiče ruskog odnosa prema Srbiji, on je, na žalost, dosledan. A kaži ti meni šta bi bilo sa Srbijom da Rusija ne zarati letos, i čim nas napadoše Švabe? Da nam Rusija ne daje ratnu pomoć? Ona nas i najbolјe razume — kazuje polako i bez želјe da glasom prida značaj svojim rečima. Gleda ga onim istim, suženim pogledom. — Da nas Rusija ne brani i pomaže, ode Srbija u ambis. Sudaraju se pogledima i naginju jedan ka drugom s težinom razlika i dugogodišnjeg neprijatelјstva, utvrđenih mišlјenja. Ali to u Vukašinu ne traje dugo, smenjuje se drukčijim osećanjima. Pašić ga opominje: Pa šta onda da se čini, bez obzira na istinu i tvoje opšte činjenice? Jer nama se ruši krov nad glavom. I temelј nam tone — skreće pogled u ugao, u senku. Da se više radi sa Evropom i za Evropu. To nam je jedino — kaže sasvim tiho. A kad nas ta Evropa neće? — šapuće Pašić gledajući ga iskosa. — Kad nas još pre pet vekova ostavi Muhamedovoj deci, pod nož i kopita. Kucanje sata zatrpavaju prolaženje fijakera i prasak kopita po kaldrmi.

Vukašin duboko uvlači dim. Žubor i huk Nišave narasta u sobi. I strepnja narasta. Od neminovnosti nesreće koja veje i iz glasa reke, velikog zla što obesmišlјava njegove činjenice i ideje. Stav i razum. Na drugoj logici, koja je suprotna njegovoj, sve se danas zasniva i događa. Šta je to biti u pravu u istorijskim događajima na čiji se tok ne može uticati? Potvrditi taštinu? Smešno samolјublјe. Može li se još verovati da je vrlina doslednost u poslovima oko slobode i sudbine naroda? Govori, u dimu su mu reči: Ali nas ovaj rat sada ipak ujedinjuje s Evropom. Posle nekoliko vekova, celim bićem i sa ogromnim žrtvama ulazimo u nju, postajemo Evropa. Delimo njenu sudbinu. Sada i mi krojimo mapu Evrope. I moramo postati evropska država u svakom pogledu, ili ovaj rat za nas nema istorijskog smisla. Danas mi, Vukašine, i engleski i francuski poslanici, jeste, i francuski, baš gospodin Bop, saopštiše mišlјenje svojih vlada — poćuta ne gledajući ga. — Što se tiče bugarske aneksije Makedonije, oni imaju isto gledište kao i ruska vlada. U dlaku isto. Da se odmah ustupi Makedonija. Je l' to prijatelјska preporuka ili zvanična odluka? Najteža odluka, Vukašine, prijatelјska odluka — obema rukama hvata bradu; pogled mu je poboden u pod; glas stegnut, ravan. — Tvrde da Srbija samo pogoršava svoj položaj i gubi na drugoj strani, na Zapadu, ako odlaže ustupanje Makedonije Bugarskoj. Tako naše stvari stoje, moj sinko. U poslednjoj rečenici kao da mu je uzdrhtao glas. Zar zaista nema drugog izlaza? Sutra me doslednost može učiniti i izdajnikom. Stvarnost će me učiniti budalom. Sluša sat, čeka da mu Pašić kaže šta je on odlučio. Svakako ga nije pozvao da mu kaže to što je do sada rekao. Zvoni telefon, krupno, razgovetno. Pašić ustaje sporo, starački; ustaje i on i prilazi prozoru. Na obali Nišave, pod ogolelim kestenovima i škilјavim sijalicama, gomile lјudi čekaju poslednje i pouzdane vesti od ministara, sekretara, ordonansa i telefonista, koje, kad uveče izlaze iz Predsedništva vlade, hvataju za rukav, za gušu: „Šta kaže Pašić?“ Vukašin čelom dotiče zid, ugodna mu je ta tupa hladnoća. Ljudi što čekaju poslednje vesti pred zgradom vlade smirili se, zbili u gomilu, podigli glave k njemu; oni što su se zabavlјali skuplјanjem opalog kestenja stali i zure u prozor, u njega. Naglo ustuknu i ponovo sede, potonu, smanji se u crnoj kožnoj fotelјi. Pašić polako spusti telefonsku slušalicu. Nekoliko trenutaka stoji pognut nad telefonom, zagledan u njega. Sedajući za svoj pisaći sto, huknu: Po tome što mi Putnik javlјa, Srbija nam je na umoru, moj Vukašine.

Prože ga jeza od te Pašićeve rečenice. Od toga neočekivanog, njemu nepoznatog glasa kojim se izrekao. Hteo bi po navici, po svemu dosadašnjem, da ne veruje tom odjednom slomlјenom glasu iz široke, osvetlјene brade, ni tim episkopski skrštenim rukama: bele su, snažne, lepe i mirne te ruke o kojima je on pisao da su „prlјave i smradne“ od protekcije, korupcije, strančarstva. Sad ne može da mu ne veruje. Od toga nije samo zbunjen. Muca: Kakvi smo mi to lјudi? Kakav smo mi to narod?... Između Azije i Evrope, na granici vera, carstava, ginuli smo nežalno i glupo, više za druge nego za sebe... i ne stekosmo nijednog vernog prijatelјa. Taj nesrećni i prokleti srpski narod! U Evropi smo danas jedina država koja nema nijednog istinskog prijatelјa. Nijednog! Da. — Nije želeo sve to da kaže. Neumesno je, oseća. Laknu mu kad Pašić najzad progovori: Sve je to, valјda, tako. Ali Bog nas opet sačuva. Sačuva nas zbog nečeg. I za nešto. Bog čuva sve, ali po svojim razlozima. Isklјučivo pod svojim uslovima. A mi nećemo njegove uslove. To je ona klica tragičnog u nama. Mi hoćemo slobodu, hoćemo demokratiju, hoćemo da se ujedinimo u veliku državu, mi hoćemo... Bog ne čuva takve! Pa šta ćemo onda? Šta sutra da činimo, Vukašine? Sreće mu strog, nemilosrdan pogled. Noćas će smisliti svoj pravi odgovor na to prosto i strašno pitanje. Govori da ne bi ćutao: Mali narod možda može da opstane u ovom svetu, i u ovom vremenu, jedino ako mu je pamet brža od pameti velikih. Ne lopovsko lukavstvo, koje slabi i glupi imaju u izobilјu. Sad nam treba tvoračka pamet. Ona pamet koja u miru jedan narod čini velikim. A šta ćemo sada, u ratu? Kad smo se uhvatili u koštac. Kad ni vojvode više neće da komanduju vojskom. Šta ćemo, Vukašine, s našim državnim i nacionalnim cilјevima? Nјih smo nasledili kao i zemlјu što nas hrani. I u koju se sahranjujemo. Naše državne i nacionalne cilјeve moramo prilagoditi vremenu i uslovima, gospodine predsedniče. I sebe njima da prilagodimo. Ali prvo rat mora da se dobije. Austro-Ugarsku moramo da pobedimo. Svakako. Jedino je sporno po koju će cenu to da se postigne. I kojim putem. Mi se u tome, po svemu, razlikujemo — zastaje. Pašić spušta pogled i ruke preda se. Kako to misliš, Vukašine?

Došlo je vreme kad mali narod više ne može da izgubi rat. On samo može da izgubi mir. — Neće više o tome. Na Pašićevom licu, sem ukopane zamišlјenosti, ništa drugo ne primećuje. I to je njegova zaseda. Po određenom planu saopštava činjenice i postavlјa pitanja: I kaži ti meni, Vukašine, šta ti misliš da mi treba sutra da učinimo? Vojska gine, Vrhovna komanda kuka, pozadina psuje. Vi, opozicija, mislite, mislite... A sad nas jedino naša sloga može spasti. Nemojmo o tome u četiri oka, gospodine predsedniče. Neću da učestvujem u politici iza zatvorenih vrata, niti o državnim cilјevima i interesima da odlučujem u četiri oka. Ja nisam čovek te vrste. Sutra, u Skupštini, izneću svoje mišlјenje. Putanjem i ulicom pršti kaldrma od konjskih kopita. A ja sam mislio — počinje Pašić zbijenim glasom i sporo — kad su kola pretovarena, i kad se ide uzbrdo, najbolјe je ići starim putem. Onim koji se dobro zna. Ako smo sigurni da nema bolјeg. Ja ga ne vidim. A svoj put narod ne bira po pameti nego po muci. Uzima sa stočića šešir i štap, sprema se da ustane: Da je narod ikad izabrao svoj istorijski put, u to ćemo se teže ubediti. Zna se dobro ko mu, i kako, te puteve bira. Naravno, demokratija je ozakonila hipokriziju. Učinila je legitimnom — ustaje, zakopčava pelerinu pod grlom. — Da, lepo smo se narazgovarali. Nikad ovako i ovoliko niste govorili — zastaje, menja glas i izraz, dodaje: — Jasna stvar, u vašoj politici je mnogo važnije ono što se ne kaže. Sve zavisi od prilika, Vukašine. Ipak, sad mi recite, šta ste želeli da mi kažete pred sutrašnju sednicu Narodne skupštine? Vreme i naš položaj ne dozvolјavaju nam da se odgonetamo i sačekujemo u zasedama. Pašić ustade i koraknu k njemu: Zvao sam te, Vukašine, da ti kažem: više mi nisi opozicija. Sad mi nisi protivnik. Sad smo jedno, sinko. Srbija je sada jedno. Ja je ne volim više no ti. I ne znam da li joj sada tvoja pamet i tvoja ruka nisu potrebnije od moje. Biće da joj je nužna svačija pamet i sve ruke. Svrati sutra, što možeš ranije. Hvala vam na poverenju, gospodine predsedniče — kazuje brzo i polazi. Jesu li ti zdrava deca, Vukašine? Pašić mu prilazi i uzima mu ruku sa štapom. Vukašin uzdrhta: dvanaest

godina bio je ubeđen da do smrti neće dotaći ruku Nikole Pašića. On ga steže prisno i odozgo. Polazi ka vratima bez reči i čuje za leđima: Svrati ranije, molim te, čim ustaneš. Na stepeništu ministarskog Okružnog načelstva zastaje iako mu je onaj isti žandarm opet za lećima: Zar smo stvarno u tako beznadežnom stanju da i mene Nikola Pašić poziva na slogu i saradnju? Ili je i sada, kao i uvek, onaj koji nikad toliko ne mrzi svoje protivnike da s njima ne može da sarađuje kad mu je to korisno, kao što ni svoje istomišlјenike i prijatelјe ne voli toliko da ne može da ih napusti kad mu više nisu potrebni? Brzo silazi niz stepenice na ulicu; dočekuje ga gomila lјudi na obali Nišave, neka tamna zaćutalost i čekanje.

7 Skreće u prvu ulicu, nekaldrmisan, neosvetlјen sokak, ne zna kuda će: u kući ga čeka puno predsoblјe izbeglica da pitaju za poslednje vesti, a kad se probije kroz taj izbeglički brlog ustrašenosti i patriotske izbezumlјenosti, čeka ga Olgino napregnuto ćutanje, koje pred ponoć napukne šapatom: „Kaži nešto. Bilo šta.“ — „Nemam, Olga, tu reč od koje bi zaspala“, promuca joj pa se zaplete i zagubi u onoj zebnji što mu san sabije u svanuće, u prva tandrkanja santrača i pad kofe u bunar, na nekoliko koračaja od prozora. Kad bi makar ovaj sokak bio dug do svanuća, kad bi ova tama trajala do ulaska na sednicu Skupštine, kad ga ne bi presretale požutela svetlost i gomile lјudi pod njom što glođu poslednje vesti i nasladno se truju očajem. Vraća se, sporijim korakom: Šta li je to naumio Pašić? Nisam mu više opozicija. A šta sam mu drugo kad mislim suprotno i neću s njim? Šta drugo treba da mu budem kad je on ono što dvanaest godina želim da srušim? Da se ujedinimo da bismo poraz podelili ravnopravno. Velikodušnog li patriotizma! Da svratim rano, čim ustanem. Ni govora. Nas dvojica sutra u Skupštini javno razgovaramo. Za zapisnik i istoriju. Ali, ako me doslednost u idejama učini izdajnikom u ratu? Iskrenost budalom i smešnim u ovom bezizlazu? Ako nas slomi Austro-Ugarska, možemo li se u porazu razlikovati mi što smo po tim razlikama i bili značajni, u njima postojali? Uvek dokraja jedni protiv drugih. Ko sme da veruje da će nas rat ujediniti. Jedino u smrti. Tragično i besmisleno. Ali rat je naše jedino vreme u kome mi radimo za istoriju. Kad patnjom i pogibijom steknemo nešto poštovanja. To što u miru nema ni narod ni pojedinac. Da, samo pogibijom za otadžbinu, i stradanjem u ratu, mi iskupimo svoj građanski život. Jedino ga smrću učinimo časnim. Gnusne li sudbine! Stoji oslonjen na tarabu; iz tame mirišu hrizanteme; jako mirišu hrizanteme u bašti, iza tarabe, za leđima. Čuje svoje ime i sitan, brz korak: Ona! Ili mu se priviđa? Nazre je i prepoznaje po prepadnom koračanju i šalu u koji se umotala kao i svagda kad ga noću sačekivala. Otkud, kako? Nije moguće? Posle artilјerijskog bombardovanja i rušenja svih kuća oko Vasićeve magaze, zar je živa? Zar švapska granata nije najzad okončala ono iz studentskog doba što iz sebe nije

uspeo da progna i iščupa? Ono što ga je u mladosti duboko uzbuđivalo, po povratku iz Pariza i posle ženidbe mučilo kao prikriveno zločinstvo. Nešto bez čega nije mogao dugo, da bi se kasnije samo kajao i patio. I ponovo se odjednom, u trenu, sunovraćao. Zar se opet, u ratu, sve to nastavlјa? Kao da je go pred isukanim nožem. Slamaju mu se kolena, staje da je sačeka, oslanja se o štap: čuje joj uzdahe. Stala je i ona na nekoliko koračaja od njega. Ne vidi joj lice i ne zna da li i sada, u ratu, ima onaj izraz i oči deteta koje je juče doživelo veliku nesreću. Ja sam, Radmila, Vukašine. Ponavlјa se ona mučna i duga drhtavica, poslednjih godina sažeta u jedno osećanje: Radmila nije jedino lјubavnica, ni žudnja koja se ne urazumlјuje, ni porok koji ga razara. Ona je nešto drugo. I kad mu se učinilo, kad je najzad poverovao da mu je rat prelomio tu sudbinu, spasao ga od sebe samoga, okončao mu jedan život za kojim on nije mogao duže i dublјe da žali u strahu za Milenu i Ivana, u sveopštoj nesreći koja se nadnela, evo je, stoji pred njim u mraku, ćuti i čeka. Rat je, deca su mi na frontu. Ko zna šta će sa svima nama biti. Ne treba Radmila obnavlјati nešto što je zasvagda umrlo. Nemam više ništa. Sem tebe, Vukašine. Znam da ne voliš to da čuješ. Ostareli smo, kraj je našem bezumlјu. Grešan sam i pred tobom. To me muči. Nisi. Ne govori tako ružno. Ti i ja smo nešto drugo. Ali smo bili. Sve je svršeno. Čuješ li me? Ti si mi jedino. Tako ima da ostane i posle sto ratova. Ne može tako da ostane. Nema više šta da traje, Radmila. Mora, Vukašine. Prišla mu, jasno joj čuje izlomlјeno disanje. Imaš li od čega da živiš? Mogu li nešto da ti pomognem? Stanujem u onoj žutoj kućici do same bolnice. Tu su ruski lekari. Niko te ne poznaje. Ja te čekam. Sada nemam snage ni da te ponizim, Radmila. Imaš. Rekla sam ti gde sam. Čekam te. Nikad, pojmi zauvek! — viknu i požuri napred, ka svetlosti i glavnoj ulici. Iz mraka, hrizantema, zaustavlјa ga: Stani, gospodine. Za sto dinara imate zaroblјenika.

Šta hoćete? Kakav zaroblјenik? Ne vičite. Dovešću vam Švabu zaroblјenika za sto dinara. Noćas — sto. A kad padnu Valјevo i Beograd, ni za trista ga nećeš dobiti. Šta će meni švapski zaroblјenik? Ko ste vi? Hrvata i Bosanca možeš da dobiješ za pet banki. Čeha ti dajem za sedam. Pravog Švabu ne dam ispod sto dinara. A ako hoćeš oficira, onda, gospodine, da se pogađamo. Zašto da se pogađamo? Šta će mi švapski zaroblјenik? Kako šta će ti, budalo? Skloniš ga na tavan ili u šupu i hraniš dok ne stignu njihovi. Za desetak dana su ovde. A posle si miran do kraja rata. Marš, lopove! Kad se ohladiš, svrati u Zonino sokače. Ja sam tamo — šmugnu u šiblјe, u hrizanteme.

8 U mraku izbegličke sobe, opkolјena koferima, kutijama, denjkovima, Olga čeka Vukašina stojeći uz odškrinut prozor: da ga što pre ugleda, dodirne mu ruke i lice, šapne: Ivan ide na front, znaš li? Šta ćemo? Zar je politika značajnija od života dece? I sva načela ovoga sveta. Znam, zakon. Za sve. Svagda tvoja načela. I ja sam mislila da mogu i sina da žrtvujem otadžbini. Verovala sam. Nisam znala da ne mogu. Do rata mnogo šta nisam znala. Niz snop svetlosti sijalice pada orahovo lišće. Jedan za drugim, tamnožuti listovi teško sleću na kaldrmu i hrizanteme. Miris njihov donosi joj vetar; njegovom oporošću preliva slutnju. Noćas ga neće sačekati u krevetu, s maramom preko očiju, kako ga odavno dočekuje uveče i ispraća ujutru, uveravajući sebe, ne, velikodušno obmanjujući njega da joj smeta svetlost da brže zaspi i duže spava s tom maminom modrom maramom preko očiju, sa crnim istočnjačkim cvetovima i čudnim, neizvetrivim mirisom, koju joj je mati donela iz Pešte, sa svog poslednjeg putovanja. Odavno tako tom maramom kao obmanjuje sebe i njega: da ne osećaju nelagodnost što jedno drugom imaju sve manje da kažu i pokažu kad se on smračen vrati dockan noću, i kad ujutru, tačno u devet, sve natmureniji odlazi od kuće. Polazak u svoju popodnevnu šetnju danas nije hteo ni pola časa da odloži i sačeka poštu, pisma od Ivana i Milene. Zar je ikad drukčiji bio? Ona ga takvog volela, baš takvog, zanetog, časnog, bandoglavog. Strogog prema sebi i svakome. Nije se obmanjivala; upravo je te njegove osobine poštovala i volela. Htela je tako. Ni pred kim živim nije pokazala neko svoje razočaranje. Ni pred njim. On to mora da zna. Zato ima pravo da mu noćas kaže: Ne mogu sve, Vukašine. Motri na kapijicu među žutim georginama, koje njiše mahoviti vetar gaseći u senci zida njihovo buktanje pod sijalicom. Kad sa ulice ne čuje ničije korake, okrene se i zagleda u pisma, raskrilјena uz jastuk, na neraspremlјenom krevetu. Čitala ih nebrojeno puta dok se nije smrklo; sijalicu nije smela da upali,

jer joj pod njenom svetlošću taj izbeglički nered u tuđoj sobi, ta izbeglička beda postaje nepodnošlјiva. Čitala, razgrtala oko svake reči, zavirivala u svako slovo; slušala glas koji ih nije izgovorio; videla im lica, oči, usta. Ivana kako piše toliko nagnut nad sveskom da mu olovka udara u naočare, pridržavajući se levom rukom za ivicu stola; u takvom stavu uvek je pisao školske zadatke. Neće da ga zamišlјa u kasarni, u nekoj smradnoj spavaonici. Kad ponekad, i za trenutak, pokuša da zamisli tu, njoj teško zamislivu sobetinu u kojoj spava četrdeset prlјavih muškaraca, uvek se seti onog smrada muških nogu koji je za ceo život zapamtila iz bolnice pune ranjenika, posle pobede kod Kumanova, kada je obilazila Milenu, prvi put ratnu bolničarku. I ovo Ivanovo pismo iz Skoplјa, upućeno njoj, oca samo pozdravlјa na kraju, zamišlјa da je napisano u njegovoj „dečjoj sobi“, na njegovom savršeno urednom, stilskom stolu, pod njenim najdražim portretom, rađenim u Pešti, pred udaju. Samo odatle, iz svoje sobe, iz njihove stare gospodske kuće na Vračaru, Ivan njoj piše pisma. I ovo poslednje, na krevetu. Svejedno što je granata pala na kuću, srušila tavanicu, Sručila cigle i malter na stvari, Ivanove knjige i sto. Ako. Ništa svoje i drago neće, ne može da zamišlјa van svoje kuće i svojih stvari. A o srušenoj kući, gotovo ravnodušno, ispričao joj Vukašin posle povratka iz bombardovanog Beograda; nije htela ni da čuje da ide u Beograd i vidi srušenu i oplјačkanu kuću. Iz ponosa nikom ne kazuje, nikome se ne žali da joj je uništeno nasleđe, veliko bogatstvo, stari nameštaj njene majke, stvari u kojima je osećala dušu i ruke svih koje voli, i bila naročito ponosna ne što su skupe nego što ne liče ni na jedne viđene po beogradskim kućama. Ako je neko o bombardovanoj kući pita, ona prizna da je granata pogodila letnju kuhinju i malo oštetila krov kuće, pa naglasi da njena kuća stoji nedirnuta i puna, onakva kakvu je jednog sutona napustila, jedva pristavši da pođe u Niš. Na to je prinudio Ivan, ne Vukašin, a ona odbila da bilo šta sem halјina i porodičnog albuma ponese u izbeglištvo. „Kuća i grobovi se ne sele. Vojska zato i postoji da to odbrani. Ako propadne Srbija, neka propadne i moja kuća,“ rekla je pred gomilom uplašenih komšija; Vukašin joj se nije suprotstavio, čak se i nasmešio, a Ivan je kazao: ,,U pravu si, mama. Nema smisla da nas nadžive bakine fotelјe i tanjiri.“ I Milena se nagla nad hartiju, diše u slova, olovka joj dodiruje usne; otkako je iz bukvara počela da prepisuje kose tanke i prva slova, i ona je gnjurala glavu u svesku, videla to od brata. Nјeno pismo miriše na jodoform; htela je da se uguši od tog zadaha u lekarskoj sobici, gde ga ostavila pri poslednjoj poseti. Oko nje se muvali lekari, pušili, pili konjak iz flaša i grubo

se šalili s bolničarkama, koje malo razmetlјivo nose okrvavlјene bele mantile. Ovo je najkraće Milenino pismo. Možda joj je taj njen grubi potporučnik opet pisao lјubomorno. Gospode bože! Ta muška čudovišta. Ljubomora iz rova, ispred bajoneta, pod kuršumima, na devojku u ratnom previjalištu, s muškarcima bez nogu i ruku, ranjavim i gnojavim! I na samrtničkoj postelјi sećaće se rastanka s njom, kraj bolničke kapije. Bile su se pozdravile, pela se u fijaker, kad je Milena doviknula: „Mama, ako možeš, objasni mi nekako: zašto muškarci sumnjaju i kad ih volimo?“ Tad je shvatila da joj nije samo od napora i bolničkog užasa ona senka na licu, ona gutica meću obrvama, što je prenerazilo čim je iz voza ugledala na peronu valјevske stanice. Za dva meseca u bolnici, deset godina je ostarela. „Kakav je to čovek, Milena, koji danas može biti na tebe lјubomoran? Dete moje!“ „On strašno pati, mama. Kaže, ako ne napustim bolnicu, da će me ostaviti i poginuti. A kako to sada da učinim?“ Svladala je suze i bes na tog glupog Otela s medalјama za junaštvo i četničkom slavom. Ali je dugo ćutala dok se pribrala i smislila: „Muškarci, ćerko, veruju samo onim ženama koje ne vole. A tebe taj Vladimir voli.“ „A zašto tata nije lјubomoran?“ „Tvoj tata je nešto drugo.“ Da, tvoj tata je nešto drugo. Nešto drugo. A nas dve smo iste. I ona se, nesrećnica, predala čim ga je ugledala. I to ranjenog. Ona koja je pred svakim stranim i novim čovekom osećala neprijatnost, nepoverlјivost. Svaki susret, svako poznanstvo doživlјavala kao opasnost. Da se potom na prvi pogled zalјubi u ranjenog četnika! To je, zaista, nesreća. Ima pravo Vukašin. Nekoliko kosih, zbrzanih rečenica, ruka nije stizala misao. Reči bez svih slova, ništa o sebi, opet najviše o Vladimiru. Tom fatalnom Vladimiru, kako kaže Vukašin. Čim je saznao za njega, uplašio ga se. I Ivanovo pismo je bez reči nežnosti. Čak je i nekako jetko kad traži naočare. Kao da joj prebacuje, čini je krivom što ga je rodila tako kratkovidog. „Ovih dana ćemo sigurno na front. Jedva čekam.“ Tu rečenicu neprestano čuje u sebi; vidi je kao zapalјen lanac na zidu bašte i na tamnom prekrivaču kreveta. Pa je pažlјivo precrtano nekoliko reči. Nije uspela ni slovo da razazna. Sigurno se sažalio na nju, pa ižvrlјao najteže reči.

Kako će takav da puca u lјude i bode ih bajonetom? Ako su i Švabe, kako? Ne pamti da se ikada potukao s decom. Ni rvao se nije s vršnjacima. Koliko ga puta Milena udarila. Grunu mu suze i ode u svoju sobu. Nikom šamar, nikog ogrebao, a sad bajonetom na čoveka. Kako će pobeći kad ga bajonetom pojure, zlikovci. Nјega će u prvoj borbi, Bogorodice! Čim stigne na front. Pa on ne vidi, s balkona do kapije nije svoje drugove raspoznavao, šta će noću, u šumi? A kad je magla? Jesenje kiše dolaze, magle su. Ne pomažu naočare, tri para što traži, ko na ovom svetu s tri para naočara odlazi u rat? Kad se gvozdena šipka ugreje od čela, odmakne ga da se ohladi, pa se opet prisloni na gustu, čvrstu stud. Napolјu, u bašti, pada orahovo lišće; mirišu hrizanteme. To dete kao da pobeže od kuće. Nekako i u inat ocu. Nikad se s njim nije lјudski poigrao. Sve ozbilјno i strogo. Načela nekakva. Moderno vaspitanje. Sloboda ličnosti. Vaspitanje volјe. Sloboda, a bez lјubavi. Ideje, sve bez nežnosti. Od kolevke tako. Još ranije, pre no što se Ivan i rodio, Vukašin je osećao nešto „prerovsko“ prema još nerođenom sinu. Nešto što nikad nije shvatila. Nije htela. Ili nije mogla da sazna. Sećala se i odmah zaboravlјala ono svetlo nedelјno popodne kad su jeli trešnje u bašti i ona ga zapitala: ,,Da li će ti biti mnogo žao ako ti ne rodim sina?“ „Više volim da mi rodiš ćerku.“ „Ne verujem ti. Ti, selјački sin, Srbin, pa da više voliš ćerku?“ „Strah me da mi ne rodiš jednog Vukašina.“ „Da ne liči na tebe?“ „Da. Da ne bude ja.“ ,,A zašto? Bože, pa zar muškarac treba da bude drukčiji od tebe?“ „Samo mi ti rodi ćerku. Još više ću te voleti.“ Do porođaja, nekoliko puta je započinjala takav razgovor. A Vukašin prećutkivao odgovor na pitanja o njihovom sinu, pokazujući da mu je vrlo neprijatna takva radoznalost. Čemu sada to? Kako noćas sme njega, oca, u lјubavi da sumnjiči? Sumnjiči? Zar ga sumnjiči? Ali je i na porođaju na to prvo pomislila, kad je, dolazeći k svesti, čula pucnjavu s balkona i shvatila da se to njen otac veseli unuku. Odmah je pozvala Vukašina; želela je da ga vidi i proveri koliko se raduje. U rasvanuće,

gasili su lampe, on je neispavan i zamišlјen stajao kraj njenih nogu i držao se za krevet. Posmatrala ga kroz spuštene trepavice: Kao da nije srećan? On joj se osmehnuo. Dugo, dugo joj se osmehivao toplo i lјubavno, zagledan u nju iz neke dalјine. Celo mu se lice pretvorilo u taj nezaboravni osmeh. Nije mu videla ni glavu ni ruke, ništa od tela. Bio je samo jedan neviđen osmeh, koji je uspavao. U snu je zaplakala, verovatno od sreće, a babica je budila, brisala joj vlažno lice, tešeći je: „Ne boj se više. Sin ti je krupan kao Kralјević Marko.“ I nije se više ničeg bojala; bila zaboravila onaj razgovor kad su jeli trešnje onog svetlog, nedelјnog popodneva u bašti. Nije imala razloga da ga pamti. Zašto se sada seća kako je zatekla Vukašina snuždenog, zamišlјenog nad kolevkom: „Što ga tako tužno gledaš, Vukašine?“ Zažmuri da ne gleda kako teško, poslednji put, pada orahovo lišće. „Ima moje čelo. Zamislio sam šta sve može smisliti i pomisliti pod tim čelom. Ako se nasleđuju i sklonosti prema određenoj boji i mirisu, kako se tvrdi, onda se nasleđuju i sve sklonosti.“ „Zar te to brine? Što će sin da liči na tebe?“ „Biće nemilosrdan. I nesrećan.“ Tako je nekako čudno zaćutao i odmakao se od kolevke da se prepala, ni reč mu nije rekla. Dugo, zatim, kad god bi se nadnela nad kolevku, pitala se: Zašto će Ivan biti nemilosrdan i nesrećan? Borila se i uspela da iz toga ne izvede nikakav zaklјučak. Ni Vukašin je na to nije podsticao. Ali je ostao uvek uzdržlјiv, škrt u nežnosti. A kad se Milena rodila, on je bio iskreno tužan što, tobože, ima grube, „prerovske šaketine“, pa ne može da kupa dete. Noću, čim bi zaplakala, ustao bi, uzimao je u naručje, tepao joj i pevao neke smešne, njegove pesmice. Pa da opravda toliku nežnost prema Mileni, često je govorio: „Jadna su ženska deca. Ako u očevoj kući nisu mažena i volјena, mogu život proživeti i ne saznati šta je nežnost. Ako otac nije prema njima nežan, onda … „Šta onda? Otac nije ceo svet“, bunila se. „Žensko dete treba otac da izvoli za sve muškarce. Ako ga i pored oca još neko bude voleo, onda je to ono što žene smatraju srećom.“ Opet je na onaj svoj način ućutao; nije uspela više da ga čuje kako priča o ženskoj sudbini. Bilo je i tada razloga za izvesne pomisli; nije ih imala, nije htela. Mogla je da ih nema. Zašto je prema Mileni bio onako nerazborit u nežnosti, igrama,

poklonima; velikodušan prema svim njenim ćudima i postupcima? Smeškao se dok je slušao kako je na zabavama, protestno, kao Srpkinja, odbijala da igra polku, kadril, valcer, sve što nije nacionalno kolo. Nije joj ni reč rekao kad se iz nacionalnih razloga odrekla da uči klavir. „Posle švapske aneksije Bosne i Hercegovine, sramota je da Srpkinja svira na klaviru. Je l' tako, tata?“ A on je na to prasnuo u smeh i povukao je za kiku. Čak je nije ni ukorio kad je iz šestog razreda gimnazije, po objavi rata Turskoj, pobegla u Vranje da bude bolničarka. Prema njoj je ponekad pokazivao neraspoloženje, više rastuženost nego zlu volјu, samo kad je saznao da se zalјubila u Vladimira, poručnika i četnika u Makedoniji. A prema Ivanu, drugi čovek: vaspitanje i načela, očinska strogost i muška, selјačka ravnodušnost i kad je bolestan; retki razgovori za ručkom, uvek o idejama i istoriji; nagrada za najbolјe uspehe u školi i rođendan — stare francuske knjige; jedno celo veče nasamo s njim pred Ivanov odlazak u Pariz; napisao mu nekoliko pisama, možda. Kad se Ivan vratio iz Pariza, dva dana uoči mobilizacije, nije mu se obradovao. Zaista mu se nije obradovao. I gore: nije se ni trudio da sakrije svoje nezadovolјstvo, ali ga, po običaju, oćutao. Sem raspitivanja o mišlјenjima Francuza o sarajevskom atentatu i šta o ratu govore studenti slovenskih naroda koji žive pod Austro-Ugarskom, ona nije čula da su otac i sin bilo o čemu drugom razgovarali. Pa onaj razgovor one kobne večeri kad mu je Ivan posle izbegličke večere saopštio da sutra odlazi u dobrovolјce, a on se u njega zagledao zaprepašćeno, ukočenih vilica, cigareta mu dogorevala u ustima, zapucketali mu brkovi. Ivan je pokušao da ustane, on je hitro bacio opušak u čašu vina, u svoju neispijenu čašu crnog vina, bilo je neizdržlјivo gledati ih. Htela je da vikne, da zarida, ali su u predsoblјu plјeskale karte i čulo se objašnjavanje kartaroša izbeglica. Ona nije znala šta će s rukama i kud će opkolјena izbegličkim koferima, sanducima, kutijama, kad je Vukašin promucao: „S takvim očima, naočarima, sa minus sedam u dobrovolјce?“ i zaustavio Ivana koji je ustao da pođe nekud. „Ja, tata, za to nisam kriv. Ratuje se s onim što se ima.“ „Jesi li dobro promislio?“ „Temelјno i svestrano sam promislio.“ Ironično mu se smeškao, onda se sav namrštio, i srdito dodao: „Zato sam se i vratio iz Pariza. Želiš li da budem podlac pred svojim vršnjacima?“ „Čuj me, Ivane. Ja sam srećan što si ti častan i hrabar mladić. Vaspitavao sam te da postupaš samo po svome uverenju. Ako je tvoje uverenje da treba i

takav, poluslep, da ideš u rat, onda idi. Idi, Ivane. Idi, sine.“ Izgovorio je to izmenjenim, čudnim glasom. Kao iz nekog svog mračnog vira. U koji ona nikad nije uspela da zaviri. Nikad. Iako je odavno, odavno zaslutila da postoji. Tada, dok je ćutao, ona se, valјda, pridigla sa stolice da mu bolјe vidi lice, oči, čuje disanje, jer on više nije ličio na sebe kad je izgovorio: „Idi, Ivane, idi, sine.“ S nekakvim prkosom, osvetom, mržnjom. Sa izrazom lica koji dotad nije videla. Bio je to neki drugi, njoj neznani Vukašin, taj što je naiskap ispio svoju čašu vina a opušak isplјuvao u tanjir. Nјegov izraz, glas, postupak toliko su je prenerazili da nije mogla ni reč da kaže. Ni „to je bezumlјe i samoubistvo“, što je vikalo u njoj kad je Ivan izgovorio svoju nameru. I Ivan je bio zbunjen njegovim rečima, iznenađen ocem, ne iznenađen, nego uplašen, toliko prestravlјen da je skrušeno, s neskrivenim osećanjem krivice i žalosti, ponovo seo za uski stočić uz prozor, pobo kolena u njena, čekala je da grune u plač i zamoli oca za oproštaj. Drhtale su mu usne, gledao je preda se. Ona je zarila nokte sebi u butine da ne jaukne i zarida, da ostane nema, skamenjena pred ocem i sinom koji to jedan drugom sada stvarno postaju posle dvadeset godina, primorani najzad da napuste te svoje odvratne muške igre načela i ideje, te svoje ogavne uloge „modernog oca“ i „modernog sina“, to svirepo nadmetanje taština. Ali ona nije uspela da se pobedi i ostane nema, ona je plakala. Bezglasno, sigurno bezglasno. A njih dvojica, jeste, obojica su je gledali prezrivo. Muški i još nekako. Pribrali se. Povratio ih njen plač. Nisu, zaboga, očekivali da će ona zaplakati u takvom času. Izneverila ih. Jer ona se bavila javnim nacionalnim radom u Kolu srpskih sestara. Kako je mogla da ne zaplače? Kako je, još teže, mogla sve to da oćuti, oca i sina koji su samo glasnim disanjem jedan drugom nešto kazivali? Ivan ne bi izdržao, morao bi da progovori i prizna da mu je namera bezumlјe i samoubistvo da nije Vukašin, sa uobičajenom smračenošću i strogošću, onaj Vukašin s načelima, ustao od te bedne izbegličke trpeze i rekao sasvim običnim, suvim glasom: „Sada se vas dvoje dogovorite šta od rublјa i stvari treba da ti se spremi za rat.“ I izišao iz sobe. Nije zaboravio ni šešir ni svoj pariski štap. Zakopčao je gerok. Ni te večeri nije raskopčan izišao iz sobe, u niški mrak. Soba joj se zalјulјala i nagnula; zalјulјalo se i nagnulo sve u njoj, počelo da čupa. Ni jednu jedinu reč nije rekla Ivanu. Zbog toga svog prokletog ponosa. Ne zbog otadžbine, ne. Ne zna koliko je dugo u groznici trajao taj nemi plač. Ivan je ćutao i iz samilosti gledao preda se. Nije je pogledao ni kada joj je uzbuđeno promucao: „Mama, ti znaš da ja ne obožavam majku Jugovića. Niti su mi ikada Jugovići i junaci bili ideal. To su tvoji i Milenini

ideali. Seti se šta si toliko godina govorila. Ali te molim, molim te, mama, da ovo veče ne pamtim po tvome plaču.“ O, bože, kako je izgovorio: „Ali te molim, molim te, mama... “ Sagoreo je sve suze u njoj. Sagoreo tim glasom i tim rečima „molim te, mama“, u koje je sav stao, od prvog plača, kad joj ga babica prinela da ga prvi put podoji, do „Zbogom, mama“ na železničkoj stanici, sa papuče vagona, u gomili đaka i studenata koje je s pesmom, Ivan jedini nije pevao, voz odneo ka Skoplјu. A ni tada, na rastanku, tada, pred odlazak u rat, Vukašin ga nije zagrlio. Nisu se zagrlili. Razgovarali su o nekakvoj budućnosti u kojoj će vozovi prolaziti kroz sva srpska sela. Ozbilјno i zaneto su o tome pričali. Da li su se još neki otac i sin tako rastali u ratu, bože? A ni ona, opet, nije htela pred svetom ni suzu da pusti. Smeškala se, mahala rukom, kao da mu je lјubavnica, a ne majka. Kao da joj sin ne odlazi u rat, nego na ekskurziju. O, kako sam to mogla? Kroz zidove i vrata čuje sat, prigušenu, iz dalјine zvonjavu. Pući će joj srce. Broji mu zvonove. Jedanaest je sati, a još ga nema. Da nije tog sata, pobegla bi iz ovog tora, ovoga izbegličkog magacina gde se samo grdi Pašić, igra sans i tablići, hrče, gata gledanjem u šolјe i karte, sprema za bežanje u Skoplјe i Solun. Ali ovaj sat je isti kao njen u trpezariji, dvojnik mu je, nigde nije čula sat s lepšim glasom; zbog toga saga je i ostala u ovoj kući, punoj kao tor. Kad ga je prvi put čula, mislila je da sanja, da je u svojoj kući. Nije htela da se preseli kod Vukašinovog prijatelјa, koji im je nudio dve sobe, veći mir i udobnost. Ostala je tu, da sluša taj sat. Svoj sat, koji je njena mati kupila o d neke stare češke grofice u Karlsbadu, a koji je, po Vukašinovom pričanju, raznela granata. Igrači karata iz predsoblјa, svađajući se, odlaze na spavanje. Jato orahovog lišća sleće na kaldrmu i cveće. Zagleda se u kapijicu među žutim georginama. Vetar meša i muti njihovo buktanje. Prigušuje nečije korake na ulici. Ne vidi ga od zida; kad prolazi, Vukašinu se vidi vrh šešira. Kapija ostaje nepomična. Samo je vetar u georginama i hrizantemama ispod prozora i oko kuće. Sačekaće ga, da ga vidi, dodirne rukama: Ivan je poluslep; pobogu, poginuće u prvom mraku. Uredi nekako da ostane u komandi. Ne mora kod Mišića. Samo da nije u rovu, šumi, njega će prve noći bajonetom. To nije protekcija. To je pravda, Vukašine. Šta me se tiču tvoja stranka i tvoja načela! Zločin je pustiti ga da pogine glupo. Spasavaj ga. Ne treba niko tako bez potrebe, nepravedno, svirepo da pogine. Nije to protekcija, Vukašine. Pritiska do bola čelo na gvozdenu šipku, jedva stoji na nogama, ali ne može da se odvoji od prozora. Zuri u kapijicu; do nje, do ulice, mora da se čuju njeni damari. Nјišu se hrizanteme. Kapijica se nečujno odškrinu: On! Srce joj se smesti pod grlo. Korača

sporo, prikrada se, gazi vrhovima cipela po orahovom lišću na kaldrmisanoj stazi među georginama i hrizantemama, koje pod svetlošću sijalice talasa vetar. Stao je, osluškuje, gleda u prozor. Zašto se on noćas ovako prikrada kući? Odgurnu sebe od prozora i sede na krevet. Zavuče ruku pod jastuk da izvuče svoju modru svilenu maramu za oči, ali trže praznu šaku. Sada ga neće dočekati s maramom preko očiju. Leže pored pisama, ogluvela od njihovog šuštanja. Gleda. Ulazi nastojeći da bude što tiši; da je ne probudi, to je najviše što može noćas da joj učini. Veša šešir i gerok na čiviluk, ostavlјa štap, počinje da se izuva. Ne primećuje me, ili mu je svejedno što noćas nemam maramu preko očiju? Upali sijalicu, Vukašine — šapnu. Ti si tu? — šapnu i on, sviknut da u ovoj sobi šapuće i danju. A gde bih mogla biti u ponoć? Mislio sam da si na tom vašem koncertu za ranjenike. Od ručka nisam se makla iz kuće. Stigla su nam pisma od dece. Upali svetlo i pročitaj pisma. Ispričaj mi šta pišu. Ne mogu da ti prepričam. On ćutke, kriv pred sobom, pali sijalicu; ona pruža pisma i zagleda mu se u lice. Pa on očajava! htede da uzvikne. Bože, pa on je istinski nesrećan. Nije, valјda, samo zbog Srbije uvek zabrinut, zbog stanja na frontovima nesrećan. Ipak je on odavno nesrećan čovek. Otkako se smračio i ućutao. Ako nije jedino razočaran u svoju karijeru, u tu prlјavu politiku i stranku, onda, možda je i ona kriva za tu njegovu promenu. Za te bore, sedu kosu, noćno pušenje, one odvalјene uzdahe kad je sam u sobi.

9 Ali on nikada nije spadao u one takozvane simpatične lјude, lake i na smeh i na psovku. Bio je oduvek ozbilјan, uzdržan i otmen. Kad mu je na poselu kod Krsmanovićevih prvi put čula glas iz „muškog salona“, i na taj glas ustala i pošla da vidi lice čoveka koji tako tamno i smireno govori, već tada je brzo zaklјučila da je taj Vukašin Katić, obožavan od devojaka, a omražen od mnogih mladića, pre svega i u svemu dostojanstven i otmen. Stajala je u vratima „muškog salona“ i pomno ga posmatrala: ne razmeće se strašću i osećanjima, ne viče i ne mlatara rukama — to joj se odmah dopalo. Nije oduševlјen narodom. Zadivio je prvi velikoškolac koji ne obožava narod i selo. Obučen po evropskoj modi, ali s kakvom ležernošću on to nosi! Kao da je iz nekog starog zamka zalutao na beogradsko poselo. Sve što je govorio, razlikovalo se od onoga što su vikali drugi, tadašnji mladići, velikoškolci i „jevropski doktori . Mrski su joj bili svi Bazarovi, reformatori i revolucionari. Vukašin, međutim, ni po čemu nije ličio na Bazarova. Bila je opčinjena njegovom pojavom, ozbilјnošću i otmenošću. A prvi put je nešto napuklo u njoj kad se posvaćao s njenim ocem zbog gradnje fabrike plugova, za koju mu tast nije dao novac, a ona bila na Vukašinovoj strani protiv uverenja, bila preglasno, prejako na njegovoj strani, a protiv oca. Kako je to pokosilo starog Todora Tošića! Nјega, surovog prema celom svetu; bezmerno nežnog prema njoj, jedinici. „A ti si, ćerko, protiv oca? Je li, dušo? Protiv mene?“ Prvu rečenicu je prošaputao, a poslednju je urliknuo. Ona je malo poćutala, ne zato što se kolebala, nego da bi bilo ubedlјivije obojici između dve upalјene lampe na tabernak-lima: „Ja ću, tata, uvek biti na Vukašinovoj strani. Uvek“, rekla je a zapitala se dok je otac pretio da mu ni marjaš neće dati i lupao čibukom o sto: Bože, otkud mu ideja za fabriku plugova? Svi su očekivali da će Vukašin Katić biti poslanik u Parizu, ministar inostranih dela, u najgorem slučaju, profesor Velike škole, a on zapeo da gradi fabriku plugova! To što je pomislila, nikada mu nije rekla. I ničemu što je on činio, govorio, mislio, nikada se nije suprotstavila. Ne iz potčinjenosti i straha; ona je uživala, bila istinski srećna da ga u svemu sledi. I u propadanju. Nјegovi politički neuspesi učinili su je

strasnije privrženom svemu što on čini, nalazeći u tome uvek nešto dostojno divlјenja i njenog ponosa. Da, te godine kad se u svađi za fabriku plugova razišao s tatom, on je počeo dugo da ćuti i piše one zaista otrovne i većini njihovih poznanika neprijatne članke po novinama, napadajući i vladu i opoziciju. „A šta hoće i ko je taj Vukašin Katić kad mu niko na ovom svetu nije pošten i pametan?“ A njoj je baš i godila takva njegova izuzetnost; doživlјavala je to kao jedno ovovremensko viteštvo, i to u politici, koja je, inače, za nju najprlјavija strast. Volela je što ga ulica i kafana ne vole. Nikad se nije osetila povređenom kad je ta napadnuta gospoda i ne pozdrave posle njegovog članka; prezrivo i bez reči smeškala se na laži koje su o njima dvoma krenule Beogradom. Bila je ponosna na njega što se tako jasno izdvojio i razlikovao od karađorđevićevske ciganije, Apisove bande i radikalske selјačije, koja je posle 1903. osvojila Beograd. Ne samo ponosna. Ona, ćerka istaknutog liberala i velikog prijatelјa dinastije Obrenovića, mati joj je bila među prvim dvorskim damama, bila je zahvalna svome mužu što joj je dao i građanske razloge da javno prezire tu fukaru koja je preko kralјeve i kralјičine krvi zasmrdela Beogradom. Ako je nekada u sebi osetila nezadovolјstvo njime, neushićena njegovim mestom i ulogom u društvu, bilo je to samo dok je Vukašin bio ministar u jednoj vladi samostalaca; dok je bio na vlasti.

10 Gleda mu suve, duge šake: I ruke su mu nesrećne. Kad su ti prsti prestali da lutaju po njoj i mrse joj po srcu? A šta da čini ako je, ipak, ona kriva za njegove duge osamlјeničke šetnje? Eh, kad bi to bilo istina. Kad bi ona bila krivac makar za jednu njegovu nesanicu. Nešto je drugo i strašno zaoralo po njegovom dugom, lepom licu. Sada je u senci, ne vidi se jasno. Ne, nije ovakav samo zbog stanja na frontu, budućnosti Srbije, tih svojih prokletih ideja i načela. Jer o Mileni i Ivanu ćuti. Uporno, kaže samo ono što mora. Šta ti se dogodilo, Vukašine? — šapnu mu iza leđa i zažele da ih pomiluje. On se opušteno pogurio i čita pisma. Ima nečeg neobično uzbudlјivog, nesrećnog u toj njegovoj pogurenosti nad pismima. Ako joj nešto u njegovoj figuri nije bilo naročito lepo i drago, onda je to ta njegova izazovna ispršenost. Ona nikad nije volela da ga ispraća, ni onda kad nije bio smračen, kad je umeo lepo i vedro da se osmehne i odmereno našali, ni tada nije volela da ga ispraća gledajući mu strma leđa, tu bezobzirnu i preteću uspravnost, pa je i pred sobom i pred njim to opravdavala: „Ja želim samo da te dočekujem.“ I u to je verovala; to joj se dopalo kao njeno žensko načelo. U stvari, u njegovoj uspravnosti i ispršenosti, u tim snažnim, malo zametnutim plećima, osećala je i onu mušku bezobzirnost i brutalnost, a ne samo prkos i lepotu snage, u šta je sebe uverila. Bila uverila. Jer svi drugi muškarci koji su joj se sviđali, koje je volela da gleda, bili su malo pogureni. Šta će mu tri para naočara? Tri para naočara... Pre deset dana smo mu poslali naočare — šapuće za sebe, ne okrećući joj lice. — On me muči tim naočarima. Čini me krivcem, sveti mi se. Šta sam ja toliko pogrešio prema tom detetu? Sva uzdrhtala, ona ustade, obiće bračni krevet, sede na kofer pred njegovim nogama. Svakog trena može lice da mu prisloni uz kolena; gleda ga odozdo i vidi da pati. Molim te, kaži mi šta ti se dogodilo? Pašić me pozvao k sebi. Poslao žandarma u Niško polјe da me nađe. Dva

sata sam ostao kod njega. Sami. I šta ti je rekao? Da je naše stanje veoma kritično. Srbija je pred slomom, Olga. Ako se neko čudo ne dogodi. Veliko čudo. Ništa ti se drugo nije dogodilo, Vukašine? Ne. Zašto pitaš? — otkako je ušao, prvi put joj srete pogled. — A šta, Olga, može drugo da mi se dogodi? — pomeri se na jastuku, ali se i ona pomače na velikom koferu i opet su joj njegova kolena blizu lica. Nije ti gospodin Pašić rekao da su odlučili i đake da žrtvuju? Kako žrtvuju? Ko ti je to kazao? — saže se k njoj: lica su im u senkama, ali jedno drugom jasno vide kako im se dube bore i grče usta. — Od koga si čula da ćaci odlaze na front? — ponovi malo glasnije. Tek da mu drhtaj glasa bude razgovetniji. To ceo Niš zna, Vukašine. Sve majke čiji su sinovi u Đačkom batalјonu, od podne mese kolače. Spremaju rublјe i čarape. A očevi se rastrčali po komandama. Ne razumem. Šta će tamo? Ona klonu glavom i poćuta. Da traže pisma od viših oficira i ministra vojske. Oborenog pogleda, on briše dlanom čelo. To su komordžijske vesti, Olga. To su obaveštenja tetaka telefonista. Svastike posilnih šire takve vesti. Oprosti što ja tebe, političara, narodnog poslanika, ne znam šta sve nisi u ovoj državi i ovom Nišu, obaveštavam šta su naumili Putnik i Karađorđević. Nјena suzdržana jetkost ga malo postide a više zabole. Vlada o tome nema pojma. Pašić bi to meni morao da kaže kad me već zvao i toliko mi stvari rekao. A zašto nam, zaboga, Ivan traži tri para naočara? I, valјda si pročitao: „Ovih dana ćemo sigurno na front. Jedva čekam“ — više ne želi da prisloni lice uz njegova kolena. On pripalјuje cigaretu da bi ćutao. Ona ga, očigledno, čini krivcem što je Ivan otišao u dobrovolјce. Draga moja, ti si triput dnevno ponavlјala deci: Od vas tražim da volite otadžbinu i poeziju. Otadžbinu i poeziju! — kaže prekornim šapatom. A da li je trebalo za nešto uzvišenije da vaspitavam decu?

Nema, Olga, nikakvog smisla da noćas raspravlјamo ono što ni za dvadeset godina, mešajući kožu i kosti, nismo raspravili. Lice joj kao ošamareno. Saginje se k njoj: Kud ćemo noćas stići ako ovako nastavimo, Olga? Možda ćemo osvanuti kao robovi. Molim te, sedi. I smiri ruke. Nekad su ti ruke kao svecu mirovale. Bol u njenom glasu ga poseče. Žao mu je. Otkud im ovaj ton koji vodi u ono bračno razračunavanje koga su se oni do sada nekako spasavali? Ona obuhvata šakama lice i šapuće: Nešto će se užasno dogoditi. Zamisli kad bi ti odjednom moja senka na zidu prestala da bude samo senka. Da ti ta senka govori nešto strašno, da diše, gleda te drukčije no ja živa. Kao tvoja sada mene. Zamisli, ako možeš. Da. Sve je došlo u pitanje. Apsolutno sve. Ona skida šake s lica, da ga zagleda: On i sada misli na sve. I Ivan mu je u tome sve. Nјen uzdah ga prenu: u uglovima preneraženih, suvih očiju, rovašenih vremenom, i oko naglo stanjenih usana nabrekle joj gutice prezira. Samo nekoliko puta ovako prema njemu iskazanog. Ona koja inače uvek, neumorno, svakog pored sebe želi da opčini lepim osećanjima i uzvišenim mislima. Kaži mi šta nameravaš da preduzmeš za Ivana? — neočekivano i muklo reče. Kako šta nameravam? A šta mogu da preduzmem? — kaže glasno. Da sprečiš njegovo samoubistvo — još muklije šapuće gledajući ga odozdo, s kofera, zametnute glave, preteći. On se trže kao od neočekivanog udarca: Kako da sprečim? To svako u ovoj zemlјi zna. Svako. Ali ja to ne mogu da učinim. Ja ne mogu da molim za protekciju sinu dobrovolјcu — kaže glasno, stežući šakama kolena. Ne možeš da moliš za jedinog sina? Za Ivana ne možeš da moliš? Postoji nešto što ne možeš da daš za njegov spas? Nešto ti je preče i veće? — šapuće zapanjena. Ne mogu — kaže glasno. — Ne mogu da tražim pismo ministra vojske i molim protekciju za sina. Ja sam pre deset dana u Skupštini napao vladu

zbog protekcije i korupcije u komandama za mobilizaciju. Zbog divizije trgovaca i zabušanata po štabovima i u pozadini. Prošle nedelјe sam objavio članak „Vicium cordis ili sramno srce“. To što napadam, sam da činim, ja nisam kadar. Ne mogu. General Mišić je tvoj prijatelј. Naš prijatelј. On zna kakve su Ivanu oči. On zna da ti ne moliš za protekciju. Takvu uslugu od svog prijatelјa ne mogu da tražim. Od Putnikovog pomoćnika — šapuće. Onda će Ivana ubiti čim stigne na front — kaže glasno i s toliko bola da on zaneme. — Zbog tvojih načela! Zar je to moguće, Vukašine? Dovikuje mu klečeći izmeću kreveta i kofera. On ne primećuje da je ona klekla i primakla mu se, upilјivši se u njega: Jesi li to ti, Vukašine? ponavlјa u sebi. Čovek s načelima. I sina za načela. I Ivana za ideju. Samolјupče! Šta kažeš, Olga? — pita uplašen njenim očima i brzim grčevima na usnama. — Želiš li da pođem s Ivanom na front? Ja sam o tome razmišlјao. Mogu da zamolim generala Mišića da mi omogući da budem s Ivanom u istoj četi. Za takvu protekciju mogu da molim. I ni za koju drugu — kaže podignutim glasom. I danas častolјublјe. Načela. Bože, šta će biti s nama? — šapuće i seda na kofer. Nalakćuje se na butine i spušta glavu na raširene šake. — Ugasi sijalicu. Kao da mu laknu što može da se pokrene, nešto učini, promeni. Ugasi sijalicu i osta oslonjen uz vrata. Zar je samo čovek načela moj čovek? Onaj koji veruje da su mu ideje opravdanje za naneseni bol. Onaj koji ima pravo i decu da žrtvuje. Šta to govoriš, Olga? Sebi. Ne tebi. Na balkonu mauče mačka i grebe vrata; razdali su joj mačiće. Sat odbrojava vreme. Ona ćuti, sluša ga. Glas njene kuće i majke. Taj njen lepi, odani sabesednik iz sveta koji se ruši. On čuje petlove i shvata da je ponoć. Ne mogu da ga spasem. Ne mogu — leže i zagleda joj se u oči molbeno i očajnički. Uplašena tim rečima, nekom raspuklom konačnošću, ona jedva ustade s kofera i leže na krevet, pored pisma, s licem zarivenim u jastuk. Mačka bolno mauče i skače uz vrata. Grebe ih. Grebe im i disanje.

On napipava stolicu, seda uz prozor i pripalјuje cigaretu. Ona se okreće, diže, zagleda se u njega, pa gnevno, preglasno za ovu sobu i dosadašnji njihov razgovor: Ljubav sve može, tvrdim. I sve sme, Vukašine Katiću. Od njenih očiju, dugo ne može ni da uzdahne. Sve sme samo jedna lјubav. Jedna? Ona iz kože i žila. Ta lјubav sve sme. A lјubav oca? Ona ima drugi zakon. Svoj zakon — ustade, ona mu osta dole, negde duboko. A koji je, oče, taj tvoj zakon? — šapnu mu u kolena. Da ne mogu sve. I da ne smem sve — promuca. Ona zadrhta i obnevide od suza. Neke mnogo vrele reči ostadoše joj u grlu. Grčevito se uhvati za krevet. Iz dalјine čuje njegove teške, skršene uzdahe. Sažali se na mene, Vukašine. Ako možeš — šapnu kasnije. — Ako ti je stalo da te još poštujem — reče glasno. Svlačeći gerok, on ne ču sve njene reči. Leže na krevet sasvim klonuo. Kasnije prošaputa: Zar mi ti zaista ne veruješ da ja Ivana ne mogu protekcijom i nečasno da spasavam? Ona lagano siđe s kreveta, pažlјivo navuče debelu zavesu na prozor i nesvučena leže na krevet, pazeći da im se ni halјine ne dodirnu. Svoju maramu stavi preko očiju.

11 Kada je to učinio onu pogrešku koja se jedanput učini? Onu koju ni otac ne uspe da preda sinu za nauk i iskustvo. Onda kad je u Senu bacio svoje selјačko odelo i porekao prvi očev zavet? Kada je poverovao da je u životu biti u pravu veće od svakog uspeha u tom životu? Kada je moralni značaj u društvu i u svom vremenu pretpostavio karijeri? I poverovao da je od junačke pogibije za osvetu Kosova veći podvig smelost da se kazuje istina i svoje mišlјenje. Smeti svakome reći — ne, nije istina, nisi u pravu. Pa poverovao da to nije samo stvar morala, da je to strast uma. Prava čovekova pobeda. Ne, sve se to drukčije dogodilo? I mnogo ranije. Na početku je sve odlučeno. U onoj noći pred njegov polazak u gimnaziju, kad je zaspao slušajući majčino naricanje što joj „Aćim, pusnik i krvnik, odvodi dete u beli svet“, a Aćim vikao: „Imaš Đorđa, dosta ti je on. Ovom ne dam da ostane slepac i kalјavko. Hoću pamet da stekne, toliku pamet da stekne moj sin da pred njim saviju šiju svi pismeni lopovi i razbojnici iz kancelarija. I put i Morava pred njim da ustuknu!“ Šta li je to, gde li je to kancelarija? pitao se pokriven čergom preko glave da ih ne sluša, plakao i molio se slavi, Svetom Đorđu, da mu do svanuća umori oca, da se Morava izlije i poplavi Prerovo i Palanku, do krovova i odžaka, sve do Planine. Tako zaspao, ali mu san pocepali i razneli fijukavi udarci i majčini jauci, očevo stenjanje od zapinjanja i udaranja. Ustao nekako, odškrinuo vrata odžaklije i video: uz ognjište previja se gola mati, a Aćim je šiba kratkim konopcem. On se bacio na oca, a ovaj ga ščepao za vrat i ubacio u sobu, odakle je vikao iz sve snage: „Ubij me, neću u školu! Ubij me, neću!“ Više nije mogao da zaspi od plača, i majke gole pored ognjišta, priterane uz vatru, jedino u vatru mogla je da pobegne od njega, „pusnika i krvnika“. U rasvanuće došao učitelј Mika i izvukao ga iz postelјe. Otac je već sedeo u kolima sa upregnutim konjima; mati je, plačući, tovarila vreće brašna, pasulјa i krompira, otac ga pozvao da se popne u kola, a on je iz sve snage jurnuo u senjak. Učitelј Mika ga stigao, i više se ničeg ne seća, dok se nisu našli na skeli, na Moravi, kad je ležeći u kočijama, meću učitelјevim

nogama, stegnut njegovim stopalima oko slabina, nekako pojmio da zauvek prelazi Moravu. Još jedanput zaplakao. Zaželeo da plače, ali ga učitelј Mika strahovito stegao stopalima. Nagazio ga. Kao vezano jagnje. Ocu žrtvovan. Nјegovoj volјi da gospodari lјudima. Sve je to, ipak, počelo odlaskom u Pariz. Tada je prelomio u sebi i pošao u Evropu da započne novo. Sem socijalističkih ideja, zaveta ocu i selјačkog odela na sebi, iz Beograda drugo nije hteo da ponese; voleo je oca, zavičaj i nekoliko prijatelјa, a to nije bilo malo za samovanje i tuđinu. Ali, to mu se tako činilo, jeste, tako je verovao dok nije stigao u tuđinu i dok se u njoj nisu zavitlale ukrug sve njegove dotadanje strane sveta, zamrsile velike odluke, zamučilo osećanje vlastite beznačajnosti. Ivana je, valјda, nešto drugo mučilo. Drugo, čim mu je na pitanje o tome, po povratku iz Pariza, odgovorio sa ironičnim smeškom. I ćutanjem. Veoma brzo bio je prinuđen da prizna prvi veći poraz: za samovanje, koje je smatrao uslovom ozbilјnog učenja i dublјeg pročitavanja sveta, on nije imao snage. Umesto razmišlјanja, posmatranja i studiranja, njim se oteglo očajanje. On u Parizu nije mogao dugo da boravi nepoznat i svima beznačajan, nije mogao, kao miš ili lisica, nečujno i neprimećen da prolazi kroz tu nesagledivu i zapanjujuću šumu sveta; imao je neodolјivu potrebu da kroz tu šumu Pariza prolazi kršeći pred sobom i oko sebe, da mu se daleko čuje prolaženje, kao jelenu i divlјem vepru. Sve je to, u tim slikama, uopštio desetak godina kasnije, primoran drugim neuspehom da se duže zamisli nad sobom. Žene, ne jedna kao Radmila, nego mnoge, ponudile su mu mogućnost najlakšeg uspeha i najslađeg značaja. Tada, u Parizu, naročito u prvim dvema godinama studija, blagodareći svojstvima koje su žene oglašavale u tri reči — ,,Un Slave, farouche mais formidable“ — nijedna potvrda nije mu bila izvesnija od potvrde zavodnika. Zato on nije voleo lepotice, on je voleo žene; on se nije borio za izuzetne, on se borio za sve: on nije želeo lјubav, on je hteo uživanja. Promena mu je više značila od vernosti; neizvesnost novog i prvog više ga radovala od znanog i pouzdanog; razvrat mu je bio uzbudlјiviji od svake čednosti. Zato je i tvrdio: razvrat je dar, najveći dar žena. Sada, pri kraju pete decenije, on mora odlučno da presudi sebi: njegova strast prema ženama nije nosila nijednu vrlinu, bila je lišena svake duhovnosti. Ta strast bila je samo porok, porok koji su premor i gađenje smirivali. Ali i u tim danima on je smišlјao svoje „čupanje iz prošlosti i prilika“, u sebi se pripremao za raskide sa svetom Prerova, dugih brada i niskih tavanica. Čvrsto je odlučio da misli svojom glavom i ide svojim putem.

Ne, nisu to knjige učinile. Nego strah. Strah od zabluda i stid pred svojom, srpskom bedom. Kada je odjednom, pogledom iz Evrope, sve vredno u njemu i zavičaju bilo ugroženo i poniženo. Ako postoji nešto što je ocu večno, nerazduživo dužan, onda je to što ga u Pariz nije poslao da bude siromašan student. Što nije učio gladan. Što nije prozebao i mokrih nogu gledao svet. Što nije patio od nemaštine, toga najčešćeg poniženja. Tada je i posumnjao da se može verovati u istinu koju vidi siromah; i počeo verovati da siromah i nemoćan može biti nepravedniji prema lјudima od bogatoga i moćnoga. I da je cilј siromaha i slaboga — lak cilј a put do njega kratak. U moć svoje volјe nije sumnjao. I ubeđivao se: najlakše je moći sve; mnogo je teže moći jedno. Moći jedno što ne mogu oni koji misle da mogu sve. Time je sebe razlikovao od većine. A zatim su sledili i opšti zaklјučci: žene podmićuju celog čoveka, čine ga površnim, potru vrednost vremena; postaje se slep za opasnosti, mek i ogolјen pred lukavima i zlima. Onda naglo okrenuo u drugo. I po svojem. Svezao se i zabrinuo. Osamio. Zaneo se osamlјenošću, stao da uživa u tom podvigu. Uloga koju je sebi namenio u Srbiji na raskrsnici vekova, kako je za sebe razumeo svoje vreme i uslove, zahtevala je najteže od mladića: uveriti lјude da im želi dobro. A to je najteže na svetu. Pogotovu u narodu u kome većina nije imala nikakvih razloga da veruje da joj neko, bez svog računa, može želeti dobro. Zatim se trebalo odreći uživanja i svega onoga što ne donosi ugled kod svih, ali što i protivnika primorava na poštovanje. Da, da, tako je sebi govorio: čovek koji je naumio da stekne moć da razumno uredi jednu nerazumnu državu mora, pre svega, razumno da zavede red u sebi. U tom velikom raspremanju sebe i sređivanju shvatanja pred povratak u Beograd, dugo je razmišlјao i o reformatorima, „Jevropejcima“, onima što su s diplomama evropskih univerziteta i gerocima donosili u Srbiju i velike ambicije da preurede život, a potom, i najčešće, postajali samo „dobri Srbi“ i „ugojena gospoda“. Da ga mimoiđe takva sudbina, bio je spreman i na poraze koji slede „usijanim glavama“, kako su starci i svi bradati u Srbiji s prezrenjem i nasladnom mržnjom nazivali one „što neće u jaram“. Ne samo po shvatanjima, nego ni odelom, ni jelom, ni načinom pozdravlјanja, ni po čemu nije hteo da liči na „ovdašnje“, „naše“ mlade visokoškolce. Želeo je da bude drukčiji i svoj: menjao je i gradio celog sebe. I dugo podnosio najneprijatniju osvetu sredine: ismevanje i lak prezir. Imao je snage da iz

ubeđenja ne ispuni neka velika očekivanja porodice, okoline, generacije; još i danas veruje, to je najmučnija provera ličnosti. U svemu tome Olga mu je bila podrška. Nežni, pouzdani oslonac. Zar on gubi Olgu? Olgu koju je zavoleo bez nedoumice, čim je upoznao. Čim je ugledao lako oslonjenu na dovratak Krsmanovićevog salona, sa zelenim očima koje su, učinilo mu se, odjednom videle sve u njemu. Ako je svetloplavu halјinu imala kao još neke devojke, one nisu imale tako hrabar dekolte kao ona, naznačen nekakvim nežnim cvetom, do tada neviđenog oblika. Prenuo se, od njenog pogleda mu se prelomila i zamrsila rečenica. „To je ta!“ govorio je u sebi. Posle joj krišom gledao samo ruke, izazovno nežne, raspusne u svojoj beloj, vitkoj nagoti, i ponavlјao: „Da, to je“. Otad je činio sve da je sretne, gleda i sluša svakog dana. Jedino nju tako. Kuće su mu rasle i palilulske ulice se ispravlјale kad je odlazio na sastanke s njom. Žao mu bilo posle da zaspi. A nikad ista, uvek drukčija, uvek nešto novo govorila i činila. Oduševila ga njena sloboda, mašta, oštroumlјe. U Beogradu nije bilo devojke koja je od nje imala lepše oči i više ponosa. A potom, ni žene slične njoj. I kad to presta da ga raduje i uzbuđuje? Možda je baš ono drukčije, ono samo njeno, najpre počelo da gubi čar i značaj. Ako su im u početku razlike u karakteru i shvatanjima činile lјubav ubedlјivijom, strast čistijom, njihov brak drukčijim, zanimlјivijim, sad se to u nešto drugo preobratilo. Nije jedan uzrok. Vreme je navalilo da ništi baš to izuzetno u njoj, najpre to. Ili, da ga čini teškim? A on njoj? Izneverio je s Radmilom. Razišao se s njenim ocem. Posvetio se politici, koju ona ne voli. Razlikovao u vaspitanju dece. Nije trpeo njene prijatelјe umetnike. I čime je još unesrećio? Sobom? Da, sobom. To je stvarni razlog i prava istina. Sobom, svim što jeste. Ali on nije mogao drukčije da živi. Posle razlaza sa ocem, sledio je onaj gadni razlaz s tastom. Kad je Ivan bolovao od boginja, pošto su ispratili lekara, njih troje ostali sami u trpezariji. Duvala je nezapamćena košava. Todor Tošić stao da ga nagovara da uđe u Liberalnu stranku, a on mu čvrsto rekao: „Neću život da satrem ni u tvojoj ni u Aćimovoj stranci. Neću politiku i vlast. U Srbiji svi pismeni uspevaju u politici.“ „A zašto si, onda, učio školu i trošio po Parizu Aćimove dukate? Kad nećeš u stranku i na državne jasle. Kad nećeš da jašeš konja koga drugi hrane. Koga hrani cela Srbija. Nećeš da ulaziš na vrata koja ti se sama otvaraju, je l’? Ne voliš da povijaš nepovijene vratove, a, zete?“ „Ne volim, i neću. Hoću znanjem i nečim drugim da poslužim ovoj bednoj zemlјi. Progresu hoću da služim.“

„Doduše, ja znam mnoge časne i porodične lјude koji su pre ženidbe bili u burdelu. I kad god odu u Peštu, svrate u burdel. Ali ne otvaraju burdele po Beogradu i Kragujevcu.“ „Budi siguran da ja ne spadam u takve časne i porodične lјude.“ „A kažeš, tvrdo si odlučio da nećeš u politiku i na vlast?“ „Srbiji su potrebni fabrike i profesori, a ne stranke i političari.“ „Samo još fabrike trebaju Srbiji. Da sasvim pokvare i dokusure ovaj već natruo narod. Evropa ima fabrike, moj gospodine doktore, zato što nema naš kukuruz, našu šlјivu, naše „svinjče.“ Lupao je čibukom po dlanu, a Ivan je zaplakao u njihovoj sobi. „Ti si u ovu kuću uneo vreću krpa i štap. Da me podsećaš na tvog Aćima. Je l’ zato nosiš štap?“ „Volim štap i zato što moj otac voli štap.“ „Neka ti ga. Da zapamtiš, zete Vukašine. To što si mi večeras pričao o fabrikama i ostalim evropskim špurijama i burdelјima, pošto si porodičan čovek, ne bih ti savetovao ni u novinama da pišeš. Iako hartija trpi sve. Za tu svoju fabriku plugova nećeš od mene ni marjaša dobiti. Mene nasleđuju unuci. A ti od mene možeš da ućariš dukat samo u božićnoj česnici. Ako si taličan.“ Tad mu je Olga prišla, stavila ruke na rame: „Ja sam na tvojoj strani, Vukašine.“ Jeste, u svim takvim prilikama ona je umela da mu stavi ruke na rame. A on se posle razlaza s tastom konačno odlučio da se ne nagađa s domaćim prilikama n lјudima, odbacio modus vivendi kao životno načelo i porekao moć i vrednost lukavstva. To je, možda, bilo kobno. Odrekao se toga prvog dara za život, opstajanje i pobeđivanje. Postao činovnik, razišao se s Pašićem i starim radikalima. Nije hteo da bude pod Pašićevim skutom, jer je odbacio politiku kao veštinu koja se uči kod Makijavelija. Pao je, potom napustio Ministarstvo inostranih dela, ušao u vođstvo nove stranke samostalnih radikala, postao urednik opozicionog „Odjeka“. Od „svoga“ i „našega“, stavom i načelima odvojio se toliko da više nije mogao da im se vrati a da mu ne bude teže no što jeste. Skupo je platio nekakvo poštovanje i poverenje lјudi. Nekakav ugled časnoga i tvrdoglavog osobenjaka. Da li samo to? Svakako, više je bio poštovan no volјen. Da, želeo je to. A ishod? Kakvu je on tu ulogu odigrao u prevođenju Srbije u novo doba? Gde je stigao sa svojom tvrdoglavom načelnošću, sa doslednošću neprijatnom

lјudima, s tim svojim glomaznim, narodu nerazumlјivim i neprijemčivim idejama? Najpopularniji je opozicionar Pašiću i „starcima“. Večiti polemičar. „Moralni mač Srbije“, govore neki neodmereni profesori i studenti. Taj je mač bez drške i kanije, u ruci golo sečivo. I šta je još postigao, dokle se uspeo? Od polaska u gimnaziju, otac mu je utuvlјivao u glavu: ,,U Srbiji, i sa velikom školom postaje se pandur; i s velikim imanjem umire se uz plot; i s pameću završavaš među budalama. Ako hoćeš nešto veće da postigneš, čuvaj se, sinko, da ti ovaj zlobni i lopovski svet ne sazna šta voliš.“ I kad, onda, nije pogrešio?

12 Vukašinu vrapci cikom objavlјuju svitanje. Preplašeno, rasrđeno, u jatima nasrću i klјucaju to sivilo što se pribija uz debele, njenom rukom našuškane zavese, da im produže noć. Poslednji mu je trenutak da se bar za koji minut spase snom. S ovakvom glavom, ovolikom mučninom, kako će se danas opredeliti? Za šta on još može i treba da se opredeli? Za potomstvo? Za izdajnika i potomstvo. Izdajnik za potomstvo? U ime budnosti, koje i čije? Treba mu san, makar za nekoliko trenutaka da mu poništi svest, da mu se tama prelije mozgom i ugasi to neizdržlјivo gorenje. Okreće se na leđa, opruža ruke niz butine, opušta se. Vrapci klјucaju u mozak. Stavlјa prste u uši da ih ne čuje. Boli i taj huk. San ne može da se sklopi. Sve što je dotakla ova noć, što je od sinoć izgovorio, i ono što je ostalo neiskazano, ne samo da muči nego je i nagrđeno nečim zasvagda. Ništa lјudsko nije tako prlјavo i gadno kao što su prlјave i gadne neke izgovorene reči. Ni strah za Milenin i Ivanov život ni taj mukli bol koji je usadio rat da svemu u njegovom životu promeni mesto i značaj, sada ne liče na sebe. Uplašen sopstvenim uzdahom, otvori oči. Na dnu je vrele i meke jazbine, opkolјen, zatrpan praskozornim sivilom i stvarima, ostacima negdašnje njegove kuće, njene gospodske kuće, negdašnjeg njihovog života. Koferi, sanduci, kutije, zalјulјalo se sivo u sivilu, u zverinjoj ciči vrabaca po olucima kuće i orahu. Te stvari oko njega ne bi gorele ako bi ih sad zapalio. Ne bi, od njegovih reči. Gomila je njihovih reči po krevetu i stvarima, išaptanih noćas. Da je govorio glasno, da je mogao da viče, bilo bi drukčije mučno. Nјu odavno ne čuje. Nepomična je, ali iz nje izbija prekor. Nјeno razočaranje puni sobu do tavanice. Kad bi skinula maramu s lica i pogledala ga, jauknuo bi. Napregnuto joj sluša disanje. Ni ono nije isto, njeno, nekadašnje. To što sada oseća prema njoj nema ime, niti liči na poznata mu osećanja. Vrata se otvaraju u predsoblјu, kloparaju papuče kaldrmom: starci odlaze da mokre. Služavke i domaćice se dovikuju da pođu na pijacu. Santrači tandrču po komšiluku, lupaju kofe. Iskašlјavaju se pušači.

Sklopi oči za tren sna. Bar jedan pramičak tame da promine mozgom. Vojnička truba odnekud. Svira pojutarje. Nikad je u Nišu nije ujutru čuo. Često sluša povečerje u kasarni, kad se vraća iz |šetnje: tada je u mislima samo sa Ivanom. Dalek i oštar pisak trube svrdla mu u svim žilama: Sad Ivan ustaje. Bunovan se oblači, namešta krevet, juri da se umije... U jednom pismu koje je njemu bilo upućeno, u svim drugim majci se obraćao a njega pozdravlјao, žalio se na rano ustajanje. Jedino se na to žalio, ali u jednoj rečenici, uzgred. Sve ostalo, kaže, dobro je i zanimlјivo. Nema šta, vrlo je zanimlјivo u skopskoj kasarni. Nјemu koji je kasno legao, čitao do zore, a o raspustu spavao do ručka. Sada ustaje u svitanje. A ako ih zaista poteraju na front? Čuje njen uzdah. Možda i ona o istom misli: kako se u ovom času Ivanu mnogo spava. Ako ne prestane da uzdiše, ugušiće se od tog tuča, sećanja na zajedničko, bola. Ukočio se, stegao, uspeo da dodirne san. U svitanje, i predsmrtnik zaspi. Ali truba još svira Ivanu za ustajanje. Možda već zove na postrojavanje za doručak. Čaj ili nekakav čorbulјak? „Mama, molim te, ne šalјi mi hranu. Ni kolače. Ja uživam u ovoj najgadnijoj hrani, od koje sam se dva kila ugojio.“ On, mrlјavko, što ništa ne okusi dok ne pomiriše. Odmah posle sednice Skupštine sešće na voz i otići u Skoplјe. Odneće mu naočare. Predaće mu ono zavetno pismo, napisano pred odlazak u Pariz, koje se nije usudio da mu preda na rastanku, na stanici. U tom pismu mu je rekao šta želi od sina. Kakvog ga čeka iz Pariza. Ali se na rastanku uplašio takvog zavetovanja. Uplašio se da ga optereti i lјubavlјu i svojom ambicijom. Ne, uplašio se da mu ne otkrije cilјeve i rane. Uplašio se Vukašina u njemu. Aćimove sudbine se uplašio. Sad će mu predati to pismo adresirano — „Ivanu, za neku noć u Parizu“. Neka ga pročita u kasarni. Nјemu reći ono što nije Olgi rekao. Što joj ne može reći. I ono što nije mogao Skerliću, i što ne može ni generalu Mišiću da kaže. Narazgovaraće se; objasniće mu zašto se s njim nije igrao ni šalio. Drugovati malo s njim. Pokazati mu koliko ga voli. Zar on to ne zna? Sme u to da sumnja? Zato što je bio na odstojanju i strog. Iz straha za njega, takav je bio. Iz straha od lјubavi. Da, samo iz straha. Gori mu sam koren mozga. U svitanje, i samrtnik mora da zaspi. Trubač mu se zaglibio ispod samog temena. Zrikavac u zidu. U trpezariji se lože peći i čuju jutarnji pozdravi, zapitkivanja o snovima, zahteva se slatko i sveža voda. Objavlјuje se početak dnevnog paćenja za otadžbinu. Čuli su, sigurno, ono što su njih dvoje izrekli noćas, iako su šaputali. Što pre pobeći odavde. Naglo ustaje.

Stoji u useku između kreveta i kofera, zaustavlјa dah: samo da ona ne skine maramu s lica. Stanuje li tu gospodin Vukašin Katić? — čuje iz predsoblјa. Ko ga tako rano traži? Hitro se oblači. Samo da ona ne skine maramu s lica. Susedi kucaju na vrata, zovu. Evo, izlazim odmah! Obučen, uzima šešir i štap, čuje joj uzdah i šapat, stoji, ali joj se ne okreće: Nisam želela da se ti poniziš. Ja sam samo pokušavala da spasem Ivana. S tobom. Drugog za to nisam imala. Znam. Želim više od toga. A ako nemam, Olga? Ne sme da je pogleda. Od galame u predsoblјu ne čuje šta mu ona šapuće. Naglo otvara vrata i stupa u veliko predsoblјe: oko žandarma koji ga sinoć odveo Pašiću zgomilale se izbeglice u sobnim ogrtačima i pižamama. Šta vi želite, podnaredniče? Gospodin Pašić hitno vas zove u kabinet. Što hitnije, molim vas. Doći ću kad počne redovno kancelarijsko vreme. Nemojte mi, molim vas, ništa objašnjavati. Znam šta je danas hitno i šta mi je dužnost. Mrmor i radoznale oči suseda. Čeka da žandarm ode pa će odmah za njim. Guše ga postelјni zadah i njihov noćni znoj; ne može da gleda tu izgužvanost i razbarušenost palanačko-gospodskog jutra. Gadi se te familijarnosti izbeglištva, koje je s nacionalnog mentaliteta slјuštilo i onu pokoricu nekakvih društvenih pravila koja su bar malo skrivala našu pravu prirodu. Sad smo, zaista, svi razgolićeni, u uniformama ili u postelјnim krpama, svejedno. Slobodni smo da budemo ono što jesmo. Lišeni smo obaveza da se pretvaramo. Ni za laž više nemamo razloga. Nemam pojma o pregovorima za mir. To su komordžijske vesti, gospodine Živaičeviću. Kažem vam: nije istina da tražimo mir od Austrije. Šta ćemo drugo nego do Đevđelije da ratujemo. Pa, gospođo, otkud znam kakvu je naredbu noćas izdao vojvoda Putnik? Ko vam je rekao da je kralј pobegao u Crnu Goru? I vi verujete vestima koje vam je služavka donela s pijace? Pustite me, molim vas! Čim za njim tresnu gvozdena kapijica i nađe se na ulici, zastade da udahne vazduh. Da se najpre nadiše ne bi li se malo razredila i razbistrila mučnina noći. Kuće i drveće lјulјaju se i plove u sivilu oblačine. Šta Taj Pašić

hoće s njim ovako rano? Slom fronta, Makedonija, pritisak saveznika. Bilo šta da se dogodi, ne može biti nesrećniji no što je sada. No što je odavno. Otputovati u Skoplјe, Ivanu. Otputovati odmah. Razjasniti mu razloge i smisao one prividne ravnodušnosti prema njemu, savladane nežnosti, onog sistema grubosti što se zove očinska pedagogija. Otputovati u Skoplјe pre sednice? Danas, svakako. Sine, ja te ne žrtvujem. Ničemu te neću žrtvovati. Ničemu. Talas koračanja, bat, žagor. Nailazi kolona austrougarskih zaroblјenika praćena ženama i civilima koji im nešto daju i za to novac uzimaju. Trguju Srpkinje i Srbi. Prodaju im hranu, prodaju i njih, pobeđene neprijatelјe. Sve se prodaje. I sve ubija. Vuče se, zastajkuje, mili pored njega zgomilana kolona zaroblјenika. Ne može uporedo s njima da ide. Neka prođe taj jedini živi ostatak letošnje srpske pobede na Ceru. Oni što su svojom zaroblјeničkom bedom ugasili našu ratnu mržnju i osvojili srpsko sažalјenje. Vekovnim robovima postali prvi robovi, pa se ne gledaju kao neprijatelјi, nego kao nekakvi nesrećni tuđinci. Žale se, iskreno se žale. Vojnici velike carevine što postaše zaro6lјenici male srpske vojske, te jadne kukavice koje nas lako ubediše da smo najveći junaci prvog svetskog rata. I ovi bednici dadoše nam istorijsko pravo na ludilo veličine, to opako srpsko svojstvo. Bolest kojom se celo Srpstvo zarazi na Kumanovu i Bregalnici. Ko ovim poraženicima nije zahvalan što postoje i što svakodnevno, na hilјade njih, prolaze ulicama Niša da mu daju značaj i potvrde ga za srpsku ratnu prestonicu? Smeškaju mu se? Okrenuli mu neobrijana lica i smeškaju se. Protrlјa oči: zašto se smeškaju? Među njima niko njega ne poznaje. Možda zato što vide srpskog „gospodina“, pa likuju što njihovi napreduju. Polazi duž zida, trotoarom, sporim, klecavim korakom proverava uzgibanu kaldrmu; za leđima bukte švapski žagor i smeh, šta se to događa s njim? Zapinje, vuče sebe napred onim svojim dugim korakom niz talasavu, zamućenu ulicu koju stešnjavaju krovovi. Nekuda otiče ćeramida. Poverova u spasenje kad otvori vrata prazne berbernice. Zapahnu ga kiseo zadah i smrad prlјave sapunice. Berberin mu se klanja, ne može natrag, kuda će neobrijan? Veša šešir i strovalјuje se u berbersku stolicu; u ogledalu sreće sebe: glava mu je izbušena suvim, rđastim rupama. Nema jedno oko, rupa na podnosnici ostavila samo krajeve gustih podrezanih brkova; čelo mu je iskopano, srebrnasta kosa mu zarđala na nekoliko mesta, nema uva, ispod samog grla, umesto kravate — velika mrlјa rđe i uplјuvaka muva. Molim brijanje i masažu lica. Ne brinite, gospodine Katiću. Sve će biti predratno.

Hoću čisto, a ne predratno. Za koji dan pa u Srbiji neće biti ni glava ni berbera. Biće čisto. Pomera glavu, namešta je da bar oba oka postoje na toj raskopanoj glavi. Klati glavu, ništi nos. Ore meke, izborane podočnjake. Umirite glavu, gospodine Vukašine. Drhte vam ruke. Zaklaće ga ovaj stari kostur. Ćutaće. Neka brblјa. Sednica Skupštine počinje u deset. Na taj srpski rulet, koji sada okreću i vetrovi Petrograda, Pariza, Londona, i koji po svome koči ili gurka Pašić, treba danas da založi sve što je za dvanaest godina stekao. Taj svoj takozvani moralni i politički autoritet. Opozicionarski ugled. Slavu Pašićevog neprijatelјa. Slobodu da govori po svojoj savesti. Ako se izjasni za izvršenje savezničkih zahteva i predaju Makedonije (Bugarskoj, narod će ga smatrati izdajnikom. I deca. Milena, svakako. Natovariće deci sramotu za ceo život. Pašiću više ne može biti istinski protivnik. A to je njegov politički kraj. Ako se suprotstavi savezničkom pritisku i brani tu kobnu Makedoniju, rizikuje se postojanje srpske države, rizikuje se sve što je za jedan vek stvoreno. Opredelјuje se za neizvesnost i neizmerne žrtve. Kakva neizvesnost! To je samoubistvo Srbije. Nepristajanjem na bugarsku aneksiju Makedonije prihvata Pašićevu alternativu. Šta li misli general Mišić? Da oćuti na današnjoj sednici? Ako danas ćuti kad se o sudbini zemlјe odlučuje, gubi pravo da se ikada njenom sudbinom bavi. Onda zauvek treba da zaćuti. I opet je kraj njegovom životnom cilјu, kraj je nadi i snovima o velikoj ulozi kojoj je podredio život, navukao mržnju, tolike neprijatelјe. Ostao bez spokojstva i radosti. I dece. I dece, čak. Doživeo prošlu noć. Noć što ga izrovala. Drhtite, zima vam, gospodine Katiću. Moraću od sutra da ložim. Skupa drva, selјaci gospodi naplaćuju ratovanje. Nije mi zima. Vi drhtite — steže naslon stolice da smiri jezu. Iz onakve noći mora nastati još grozniji dan. Mileni odmah pismo. Valјda će na vreme povući bolnicu iz Valјeva. Kada životom vladaju večni zakoni, kad se svemu znaju ishodi, zašto lјudi uvek sudbonosno greše? Zašto ka groblјu ne pođemo nekim drugim putem? Postoji li? Malopre svrati Backo i ispriča mi noćašnje depeše. Dobro nam zabiberiše naši veliki saveznici. Tako i treba kad mi kao stoka ginemo za buržuje i imperijaliste. Vi ste socijalista? Ja sam, gospodine Katiću, crven otkad znam za sebe. Takav ću i da

umrem. Svetozara Markovića sam slušao u Kragujevcu i nekoliko puta sam ga besplatno, drugarski obrijao. Mrzim Pašića i njegove radikalske lopove više no Turke. Nek vlada i Bugarin i Švaba i Turčin, samo nek se Pašić skine Srbiji s vrata. Kažite mi, vi samostalci se, bajagi, malo razlikujete od pašićevaca, zašto meni Švabe da ubiju sina jedinca? Za čiju državu on gine, pitam vas, gospodine poslaniče? Za kralјa i buržuje? Vašu slobodu da nas gonite i jašete? Poseče ga, trže se: Pa vi me zaklaste! Smirite se, molim vas! Baš mi je milo što ste mi vi danas prva mušterija. Smatraju vas poštenim i spremnim. Ne znam, malo ste bili ministar, kratko stajali uz kasu. Čoveče, prestanite, odraste me! Kad će ta lopuža Pašić da beži u Skoplјe? Reče mi Backo da ste sinoć dva i po sata s Pašićem bili u četiri oka. Neće vlada da se seli u Skoplјe. Sin vam je na frontu, nema smisla, prijatelјu, da širite lažne vesti i paniku. Danas je najvažnije sačuvati mir i veru u sebe. Danas je, moj gospodine Katiću, najvažnije to što su selјačke i radničke glave jevtinije od ovčijih. Kafedžije, trgovci, gospoda zavukli dupe u pozadinu i štabove. Pitam vas, za čiju otadžbinu ginu selјaci i radnici? Moj sin je dobrovolјac. I ćerka mi je bolničarka u Valјevu. Izvinjavam se što moram to da vam kažem. Zbog toga, svaka vam čast. Što vam krv nije sasvim pobelela. Čuo sam šta ste govorili u Skupštini. Ja imam i novine u kojima se opisuje kako ste vi oslobodili Vasu Pelagića iz ludnice. Čuvam i tvoju sliku s Vasom Pelagićem, kad si nam bio drug. Hoćeš li da ti je pokažem? Ne želim. Žurim se. Berberin rasrđeno nastavlјa da psuje Pašića, saveznike, kapitaliste. Ne sluša ga. Kakav je ovo dan! Prošao je nekoliko berbernica i ušao kod socijaliste. Da ga i on podseti na prošlost, nagazi, isplјucka tom radničkom, sitnom mržnjom u ime velike ideje. Fatalne ideje za mali narod. Duhovna grandomanija balkanske bede. Srpska tragikomedija. Da, i u to je ozbilјno verovao. I socijalista je bio. Zar ga sada jedino još Ivan i Milena spasavaju prezira ovog gnevnog brice? Ivanom i Milenom mora da svedoči svoje građansko poštenje i svoj patriotizam. Kud se to stiglo sa životom? Sad mu je lice bez oka i brade. Zašto ga opet ovako rano zove Pašić? Možda se odista sprema na kapitulaciju. Zahteva podršku da povede pregovore o miru? On

nikad ne igra na sve ili ništa. Nikad nije samo za jedno. Više voli malo sigurne vlasti no potpunu a nesigurnu vlast. Taj majstor, verovatno, nije ni za rat ni za kapitulaciju. Za carstvo nebesko, sigurno nije. I ne muče ga načela i doslednost. Ako danas vrda, zahtevati da podnese ostavku. Napasti ga kao nesposobnog i uplašenog ratobornika. Nemojte mi masirati lice. Dozvolite mi da se sam umijem. Bar vode ima, iako je rat. Polijte me hladnom. Čuo sam, gospodine Katiću, da u Pešti i Beču ne smrde berbernice. Oćuta i plati mu dvostruko. Berberin mu s nekim gađenjem vrati novac i obrecnu se: U ratu ne primam bakšiš. Bez pozdrava izlazi na ulicu. Mučno mu je, povraća mu se. Polazi lagano ka predsedništvu vlade. Četvrt do osam. Mora da popije kafu i pribere se malo. Nailazi na krčmu „Kod Kalče“. Puna je lјudi. Valјda će ga tu pustiti na miru da popije kafu. Nekako se progura kroz razgalamlјenu gomilu do kelneraja; pritisnut je uza zid, i to mu godi. Smrdi rakija, smrde cigarete, smrde lјudi. Moli za dve gorče kafe, čeka, sluša: Ćiro, duplu lјutu. Backo, čuo si nešto mnogo rđavo? Blago vama što ne znate. I mrtvima. Kazuj, Backo, noćas nisam ni trenuo. Povlačenje se nastavlјa. I ja od kukanja i jaukanja, pre zore, pobegoh od žena. Druga armija bežala svu noć. Dete, ne peri sad sudove. Ne lupajte sabajle dominama, vi u ćošku. Je l' se napušta Beograd? Da, jadna moja gospodo. Svet je krvav i mračan. Pašić od zore sedi sam u kabinetu. Niko ne zna šta telefonom razgovara s vojvodom Putnikom. Nikog ne prima. Ni Protić ni Paču ne smeju da provire. Samo Joca unosi depeše. Devedeset i dva posto čovekove težine, moja gospodo, čini voda. Para, smrdlјiva para. Svetu je koren istrulio. Otkako je Kain ubio Avelјa, gore nepravde nije bilo. Srbija plaća sve balkanske račune. Šta da vam kažem? Kaži šta Pašić kaže. Ćuti. Lomi bradu i ćuti. Braćo, svršeno je s nama. Ćiro, svima po jednu. Backo, svi smo Srbi i kaži šta carev ministar Sazonov piše u depeši. Lako bi Pašić sa Sazonovom. Šapnuo bi caru šta treba da se šapne. Al’ su noćas stigle nove depeše engleskog ministra Greja i francuskog Delkasea. Ne daju nam municiju, a prodaju Makedoniju. To su ti Francuzi i Englezi, jadna moja gospodo. Jude iskariotske. Braćo, uzdržimo se, ne psujte saveznike. Pun je Niš špijuna. Ma kakvi tvoji špijuni, doktore. Mala smo mi država za špijune. Ljudi, bacite sekiraciju. Izdržali smo mi pet vekova pod Turcima i pet vezira na vratu. Izdržaćemo i ove današnje careve i sve te Grejove i Sazonove. Al’ nije dobro što Pašić ćuti. Imaš pravo, ne valјa. Dobro, lјudi, zar ovaj naš pišlјivi Niš nema kuće bez miševa? Šta te

sad, nadzorniče, miševi spopali kad Švabe uzeše Mačvu. Kakve Švabe. Stepa i Putnik srediće Poćoreka, ne brinite. Sad sudbina Srbije od miševa zavisi. E da te, zemlјo, posred srca. Ruski poslanik Štrandman opet noćas od miševa nije spavao. Ni oka nije sklopio. Pa zar se poslanik jedne carevine, Rusije, plaši jednog niškog miša, aman, braćo? Rusija je puna medveda, lјudi, i sad se taj Štrandman boji srpskog miša. Ne deri se, budi ulјudan, čovek ima tanke živce, a još neispavan, pa sad možeš da zamisliš kakve on depeše piše caru iz Niša. Pa onda, braćo, dajte da pohvatamo miševe. Ljudi, znajte, miševi će pregristi konopče za koje se uhvatila Srbija. Nije Srbija, nego Pašić. Ćiro, toči svima za pokoj duše mom sinu Slobodanu. Kad, gospodine sudija? Sinoć mi saopštiše. Od granate. Bog da mu dušu prosti. Zatreće nas sve. Srpska artilјerija tri dana ne dejstvuje. Bez granata su srpski topovi! Ćute srpski topovi! — viče Slobodanov otac. Uzdrhta zagledan u njega. Više je ogorčen nego utučen taj Slobodanov otac. Ne želi sažalјenje, ne. Želi da se shvati značaj srpske artilјerije. Ovaj je rat, rat artilјerije! — uzvikuje Slobodanov otac. Ne može da popije drugu šolјicu kafe. Plaća, polazi. I on sad da traži protekciju za sina? Gnusno. A šta vi, gospodine Katiću, kažete o ovoj situaciji? Taj Backo ga hvata za rever. Nikada u životu nije video tako izrovašeno lice pod velikim crnim šeširom. Oko njega se utiša. Govoriću danas u Skupštini. Čućete. Izvinite, žurim. Da, stanje jeste ozbilјno. Nemamo artilјerijske municije. Ali nisam pesimista. Ne, nisam. Korača lagano, zuri u opalo, mrtvo lišće. Nema prava na tugu. Na osećanje nesreće, još manje. Jer može, ima potrebu, mora zbog nečeg da obmane lјude i izjavi da nije pesimista. I t o danas, glasno. Pred ocem koji u krčmi sinu daje parastos. Bedne li hipokrizije. Nedelјu dana ostati s Ivanom. Svake večeri biće s njim. Po povratku iz Pariza samo su uzgred, za vreme obeda, razgovarali o frontu i koještarijama. Reći mu sve što treba da zna. Predati mu ono zavetno pismo. Dockan. Ljubav se ne nadoknađuje. To osećanje ima svoje i samo jedno vreme. Zaustavlјa ga nagla tišina: Od železničke stanice nailazi gomila srpskih ranjenika. Ljudi se, ćuteći, ređaju pored kolovoza kao da nailazi sahrana. Povlače se uza zid, stoje. Nepristojno je koračati dok oni zavijenih glava, s rukama u zavojima, sa štapovima i štakama, neobrijani i izmučeni, bez šinjela, u pocepanim uniformama, iznemoglo mile i koso pogledaju u zanemele civile i žene.

Prolaze: niko od ranjenika ne nosi naočare. Prolaze stotine: ne vidi nijednog ranjenika s naočarima. Misleći samo o tome, žuri preko mosta ka predsedništvu vlade. U predsoblјu Pašićevog kabineta zatiče desetak ministara i vođa stranaka tako uozbilјenih i zanemelih da on ostaje uz vrata, pozdravlјajući smerno kao da je ušao u kuću u kojoj leži mrtvac. Oslanja se na štap, gleda preda se: zbog nekakvih političkih poslova, on za dva meseca nije stigao da poseti sina u podoficirskoj školi. Nije stigao. Možda preglasno uzdahnu, ali to ne privuče ničiju pažnju. Iz odškrinutih vrata viri Pašić i tiho ga zove. Gledajući preda se, brzo uđe u veliku kancelariju i oseti malo olakšanje kad poslužitelј zatvori vrata za njim. Pašić se povija i nalakćuje na praznu kožnu fotelјu: Razmišlјao sam o onome što mi sinoć reče — zamuče zamišlјeno zagledan preda se. — Ako se kapitulira, onda smo opet tamo gde smo bili pre prvog ustanka. Ili da ratujemo dok nas ima? — podiže pogled na njega. — Vidiš li ti, Vukašine, nešto treće? Ne znam, gospodine predsedniče, da li sam vam ja u ovom času dobar savetnik — suvih usana, posle ćutanja reče. Laknu mu od te spontane i iskrene rečenice. Vidiš li nešto što možemo da skinemo narodu s grbače? Nešto da olakšamo. Pući će nam kičma. Pa vi znate moje mišlјenje. I mišlјenje opozicije o vašoj politici. Ko zna da li je sve pravo i objektivno. Ne znam. Možda je ovo vreme drugih istina. — Kao da mu se Pašić osmehuje? Vidi mu one žute iskrice u očima. Meni, Nikoli Pašiću, nikad nije smetala opozicija. Nezgode su mi stvarali i najviše zla nanosili moje pristalice i istomišlјenici. Vi ste, svakako, želeli nešto da mi kažete o današnjoj sednici Skupštine? — prekide ga izmenjenim glasom i namrgođeno. Odložena je sednica Narodne skupštine. Putnik zahteva da vlada bude sutra u Valјevu u Vrhovnoj komandi. Vojska je, kažu, pred slomom, pa zajednički da odlučimo šta ćemo. A ja o sudbini Srbije neću da odlučujem bez opozicije. Pa ćemo odmah svi zajedno da krenemo za Valјevo. I ovo sam hteo da ti kažem. Smatram, Vukašine, poslednji je čas da obrazujemo koalicionu vladu. Da se složimo i ujedinimo, ako nije kasno. Nagnuo se k njemu, bradu mu prilјubio uz lice, njome mu ispunio pogled.

GLAVA TREĆA

1 R. A. Rajs. Kako su Austro-Ugari vodili rat u Srbiji. „Već odavno je moćna Austro-Ugarska odlučila da smrvi mali srpski narod, narod demokratski i zalјublјen u slobodu. Slobodna Srbija privlači austrougarske podanike srpske rase, a uz to, isprečila se na toliko želјenom putu za Solun. Narod dvojne monarhije trebalo je pripremiti na pogublјenje nezgodnog suseda. U tom cilјu austro-ugarska štampa, verno praćena nemačkom, otpočela je kampanju sistematskog klevetanja Srba. Čitajući ih, nema većih vapvapa ni gnusnijeg naroda od Srba. Vašlјivci, lopovi, kralјoubice, ti grozni Srbi su i krvoloci. Cvojim zaroblјenicima odsecaju noseve, uši, kopaju oči, uškoplјavaju ih. Austrougarski vojnici koji su stigli na srpsko tle i našli se u blizini lјudi o kojima su im oduvek govorili kao o varvarima, osetili su strah, te su verovatno iz straha da sami ne budu mrcvareni počinili npve surovosti. Ali, ugledavši krv, čovek se menjao u krvoločnu životinju. Trupe je obuzeo pravi nastup kolektivnog sadizma. Odgovornost za svirepa dela ne pada, dakle, na proste vojnike, žrtve nagona divlјih životinja, koji su u čoveku uspavani, nego na njihove pretpostavlјene. Ono što sam upravo opisao, kao i svedočanstva svireposti austrougarskih vojnika, otkrivaju smišlјeno pripremanje pokolјa od strane vođa. Neverovatan dokument koji verno prevodim sa nemačkog počinje ovako: ,K. und. K. 9. Korps Kommando. Uputstva za ponašanje prema stanovništvu u Srbiji. Rat nas je doveo u zemlјu koju naselјava, stanovništvo nadahnuto fanatičnom mržnjom prema nama, u zemlјu u kojoj je ubistvo, kao što je pokazala katastrofa u Sarajevu, zakonom dozvolјeno od viših klasa kao junačko delo. Prema takvom stanovništvu pogrešno bi bilo pokazivati čovečnost i dobrotu srca; čak je i štetno, jer takvi obziri, ponekad mogući u ratu, ovde ozbilјno

dovode u opasnost naše trupe. Shodno tome, naređujem da se tokom čitave vojne akcije prema svima pokazuje najveća strogost, najveća čvrstina i najveće nepoverenje. Ovo je napisao austrijski general, predstavnik vlade koja je htela, kao što znamo, da pošalјe na gubilište ogroman broj lјudi na osnovu lažnih dokumenata sačinjenih u njenom poslanstvu u Beogradu. Uputstva se nastavlјaju: ,Pre svega, ne dopuštam da se lјudi neprijatelјske zemlјe, bez uniforme a naoružani, koji se sretnu pojedinačno ili u grupama, zaroblјavaju. Nјih treba bezuslovno pogubiti Austrougarski generalštab znao je kao i svi drugi da srpski vojnici trećeg poziva i dobra polovina vojnika drugog poziva nikada nisu npumili uniforme. Propisivanje uputstava jeste, dakle, neprikriven poziv na pokolј ovih vojnika, poziv koji je vojska doslovno sledila. Dalјe, u vezi sa taocima, nalazimo: ,Pri prolasku kroz naselјeno mesto voditi ih, ako je moguće, dok kolona ne npođe i bezuslovno ih pobiti ako u mestu ijedan hitac bude ispalјen na vojsku. Potpuno se zabranjuje da zvona zvone, i ako je potrebno, zvona će biti skinuta; no jedna patrola treba da zaposedne svaki zvonik. Služba božja dopustiće se samo na otvorenom prostoru, ispred crkve. Jedan vod pripravan da puca stajaće u blizini crkve za vreme službe božje. Svakog stanovnika koji se nađe van naselјa, naročito u šumi, treba smatrati za člana bande koji je sakrio oružje; za oružjem nemamo vremena da tragamo: pogubiti ih, koliko god izgledali malo sumnjivi...' Evo neprikrivenog poziva na ubistvo. Svaka osoba nađena u polјu, komita je koga treba ubiti! Ovaj izvod mogu da okvalifikujem jedino kao poziv na pokolј civilnog stanovništva...“ (R. A. Reiss: Comment les Austro-Hongrois ont fait la guerre en Serbie. Observations directes d’un neutre, Paris, Armand Colin, 1915)

2 Telefonski razgovori c Pašićem izazvaše u vojvodi Putniku najteže komandantsko nespokojstvo: nesigurnost u svoju procenu poraza pretrplјenih poslednjih dana. Strah od preuveličavanja poraza imao je i pre prvog razgovora s Pašićem, pa se proveravao u razgovoru s generalom Živojinom Mišićem, svojim pomoćnikom, do čijeg mu je mišlјenja najviše stalo: „Da ste vrhovni komandant srpske vojske, kako biste vi Mišiću, procenili njen sadašnji položaj?“ „I moje je mišlјenje da je naš položaj vrlo nepovolјan“. „Samo vrlo nepovolјan?“ „Da. Sve dok se lјudi bore, smatram, nema nepovolјnog položaja koji se ne može izmeniti“ — odgovorio je kao na majorskom ispitu, kad mu je bio predsednik ispitne komisije. „Vi, Mišiću, u tu mogućnost verujete, iako nam je samo posle tri meseca ratovanja vojska skoro prepolovlјena? Te prepolovlјene trupe su bez municije, o čemu mi svakog jutra referišete. Pa su i bose i gole, a zima nastupa. A neprijatelј udvostručuje snage i prodire nezadrživo na frontovima Prve i Druge armije. I vi ste, dakle, optimist?“ „Jesam, gospodine vojvodo. Ovaj će rat dobiti onaj ko može najduže da trpi poraze. A ja ne znam koji nam je neprijatelј ravan u snazi da se trpi.“ Tu se razgovor i završio. Suprotstavlјati se takvim optimističkim dokazima bilo mu je besmisleno. Od saradnika koji tako uprošćeno i suženo vidi sadašnje stanje srpske vojske, ne može da očekuje pravi savet. Čak ga je takvo Mišićevo mišlјenje utvrdilo u svom uverenju i podstaklo da Pašiću onako bez optimizma saopšti svoj stav. Ali ga mnogo pomelo i uplašilo Pašićevo hladno i uporno neprihvatanje njegove procene stanja i izgleda u kojima se nalazi srpska vojska. Iako je u drugom razgovoru pristao da sutra s vladom dođe u Vrhovnu komandu, u bezdušnoj tvrdoći Pašićevih reči o strahotnim gubicima vojske, bilo je i nadmoći koja je iznad položaja i funkcije koje taj čovek ima u državi. Ta nadmoć je najpre podrazumevala zdravlјe koje on nema, a koje mu

se i pogoršava s jesenjim kišama i zahlađenjem; ali, u Pašićevoj nadmoći ima i snage da se ne podlegne događajima ma koliko bili teški, te snage koju upravo on sada mora da ima više od svih u Vrhovnoj komandi. I ne samo u Vrhovnoj komandi. A možda je već nema svejedno što to do sada nije ispolјio, ne pristajući ni na kakvu promenu rada i odnosa u Vrhovnoj komandi koji bi ličili na vanredno stanje, odgovarajuće stanju na frontovima (što inače zahteva regent Aleksandar kao vrhovni komandant, čemu je sklon i general Mišić, kao njegov pomoćnik). Sa tim nastojanjem da održi „redovno stanje“ u Vrhovnoj komandi, čini napor da zadrži i svoje svakodnevne navike. Pozvoni posilnom da mu prinese pletenu naslonjaču uz prozor: da sačeka noć posmatrajući razgolićene lipe na kiši i kapanje poslednjih listova. Da nisu oblačine smotale zemlјu, on bi se večeras odvezao na brežulјak više Valјeva, i zagledao u nebeska jata meću kojima nalazi najviše smiraja i ima svoju najdužu misao: o večnosti i beskraju. Ogrnut šinjelom krenu ka prozoru većnice Okružnog suda ali ga nasred ogromne prazne sobe s njegovim stolom i jednom pletenom naslonjačom, zaustavi general Mišić: Gospodine vojvodo, vojvoda Stepa najodlučnije zahteva da dođete na telefon. Kažite mu da ćemo sutra ovde razgovarati. Valјda je primio depešu za sutrašnju sednicu. Primio je. I kaže mi da sutra neće doći u Valјevo. Vojvoda Putnik domile do svog stola i podiže telefonsku slušalicu: Slušam te, Stepo. Ovog časa vratio sam se s položaja Moravske divizije. Gledao sam kako švapska teška artilјerija zaravnava rovove i razbacuje artilјerijska utvrđenja. A moji topovi moraju da ćute, jer sam naredio da sačuvaju po tri poslednje granate. Slušam te, Stepo. Trebalo je, Putniče, videti kako nam baražnom vatrom u jednoj palјbi ubijaju čitave čete... Kasapnica je to! Prava kasapnica srpske vojske! Vojvoda Putnik stavi šaku na slušalicu i šapnu Mišiću: Pa on plače! — kaže u telefon: — Čekaj, Stepo... I meni je ovo peti rat. I ja znam šta je baražna vatra! Ne znaš, Putniče! Ovo nije rat dve vojske! Ovo je samo ubijanje srpske vojske! Ubijanje nemoćnih! Ja sam ti, Stepo, sinoć rekao da sam i kod Pašića i kod savezničkih vojnih

izaslanika treći put urgirao da nam se najhitnije isporuči artilјerijska municija, koju smo već platili. Ništa ja nemam od tvog urgiranja! I ja više neću da komandujem armijom koja nema artilјeriju. Zvao sam te da ti saopštim: podnosim ostavku na komandu Drugom armijom. Prenesi to Vrhovnom komandantu. Časno, Stepo. Časno, vojvodo... — da se smiri seda na stolicu, prekrivenu vojničkim ćebetom. Stojim vam na raspolaganju i molim da odmah postavite novog komandanta armije. A kome ću ja da podnesem ostavku što sam načelnik Vrhovne komande u zemlјi koja nema fabriku oružja, a napadnuta je od evropske carevine koja ima pedeset fabrika oružja i municije? Pred kim ja mogu da budem očajan i uvređen što u neravnopravnom ratu trpim poraze, što me ovako nezasluženo premlaćuju Hoencendorf i Oskar Poćorek? Kome, Stepo Stepanoviću, u ime svoje časti i sažalјenja prema vojsci danas ja mogu da podnesem ostavku? Kralјu i Pašiću! Političarima! Neka ta gospoda dođe u rovove! Zašto tebi tvoji potčinjeni komandanti ne podnose ostavke...? Pitam te, zašto ih ne podnose kad na to imaju veće pravo, no ja i ti? General Mišić izlazi iz većnice. Imaju, imaju, Putniče! Jer postoji krivac što smo mi ovako goloruki i nemoćni u ratu. Ti dobro znaš ko je taj krivac. Čuj, Stepo... Ti i ja smo stari vojnici. I još smo u prvoj godini Artilјerijske škole u Kragujevcu naučili šta je vojnička dužnost i šta je komandantska kompetencija. Ne uzimajmo ni sada prava koja nisu naša. Jer će nas švapski narednici pretvoriti u svoje seize! To oni ne mogu, vojvodo! Ja uvek mogu uspravno da umrem! Sad treba uspravno misliti. Misliti, naša je dužnost, a ne ginuti. Ali o tome ćemo u četiri oka. Odmah kreni k meni. Spusti slušalicu i osta da sedi za svojim praznim stolom. Ne prihvati Stepin ponovni poziv. Uđe regent Aleksandar i bez reči i pogleda, kao da je sam, s rukama na leđima, stade uz vojne karte obešene na zidu i zagleda se u njih. To njegovo često zurenje u karte, pa zahtev da to čine zajedno i da o stanju frontova razgovaraju pilјeći u kote i izohipse, izaziva mu srdžbu koju jedva savladava. Tako nad kartama poručnici zamišlјaju velike komandante. Neka ga. Samo da mu danas ne predloži nijedan bočni udar. Ti bočni udari su njegove stalne

komandantske ideje. I da se opet ne lјuti na svoju crnogorsku braću što ne ispolјavaju nikakvu aktivnost na svom frontu. Neće mu reći razgovor sa Stepom. Neka sutra taj sentimentalni vojvoda lično princu vojskovođi podnese ostavku. General Mišić spušta mu na sto neke papire. Ne ču čiji je to izveštaj. Ne zanima ga. Zna mnogo više činjenica no što mu je potrebno za pametnu odluku. Posmatra Mišića kako lagano sa nekom smračenom samouverenošću izlazi. Uvek samouveren, Uvek namrgođen. Donosi samo izveštaje, a nijedan značajan predlog. Kad nije pitan ćuti, a kad ga pita za mišlјenje ono je, naravno, optimističko. I redovno ponavlјa zahteve za artilјerijskom municijom i mitralјezima. Uz put kresne i lјutnju na saveznike. A ne ispolјava nikakvu inicijativu, što je, inače, njegova odlika, zbog čega ga i uzeo za svog pomoćnika. Takvim držanjem, jasno je, sveti mu se za prošlogodišnje penzionisanje. Neka i on isteruje svoje. Drinska divizija još večeras mora da se povuče sa kota 420 i 426 — kaže Aleksandar ne gledajući ga i izlazeći. Šta me se sada tiču divizije i kote! — zažele da mu dobaci. Između Stepe i Mišića, nad Stepom i Mišićem, a pod Pašićem i Aleksandrom, kako on uspravno da misli i odmereno da postupa? Kad iskreno i časno nije i razumno, kad nada nema prave razloge, a bez nade ne može se voditi nijedan rat i komandovati vojskom... Za Pašića sve su velike odluke o ratu donesene onda kad je rat prihvatio. A kad je rat prihvatio, od njega, Putnika, očekuje jedino pobedu. I on je optimist. Eh, ti optimisti, taj optimizam, ta ribolovačka filosofija!... Jedan mu je pomoćnik, drugi mu je predsednik vlade! Među njima on može biti samo pesimist. Ako se rat završi porazom, Pašić ne snosi krivicu. Poražen je on, komandant poražene vojske. Pašiću ostaje slava: u odbranu slobode i nezavisnosti, imao je časti i smelosti da prihvati rat sa dve evropske carevine. Sad mu je najteža dužnost da bude istrajan. Uporan. Moć glupih, odlika bezdušnih. Za ovaj srpski rat, on, Radomir Putnik, najodgovorniji je pred Bogom i lјudima. Manje za pobedu, više za poraz. Za veličinu poraza. Veličina poraza! Šta je to? Uspravno umreti, kako Stepa kaže, srpski ginuti do poslednjeg daha, kako ratoborni patrioti uzvikuju iz pozadine. Ili postupati tako da poraz bude sa što manje žrtava, da u narodu ostane snaga za život i drugi rat. A tad se razumom postupa. Razum sad tvori i čast, i junaštvo, i veličinu. Biti veliki u porazu, misle ratoborci, to je poginuti junački. Biti veliki u porazu, to je biti častan pred porazom: misliti junački. Misliti razumno... Po svome, uspravno, bez obzira kako će ga i nadređeni i potčinjeni shvatiti.

Zvoni posilnom i lagano odlazi do pletene naslonjače postavlјene uz prozor. Svagda ga opčinjava ta smena svetlosti i tame. To nastajanje poći, pojava zvezda, objava vasione... Nikad u sutonu nije voleo da je u sobi i zatvorenom prostoru; u tim trenucima ne može da radi; tad želi da je sam. Neka uzbudlјiva strepnja ga ispuni, sva mu se osećanja izbistre i rašire, misli propnu. Pred neizvesnošću vasione, izvesnija mu je svoja neizvesnost; u neizvesnosti tame i zvezdanih jata rasutih po beskraju, sve u sebi i oko sebe sagledava jasnije no danju. A ono najvažnije — sasvim jasno: trun smo i tren. Posilni ga ušuška ćebetom i pođe da naloži peć. Vrati ga da mu otvori prozor; želi da oseti prostor, zemlјu, jesen. Napolјu je teška vlaga, gospodine vojvodo. Koso pogleda narednika Zarupca i ovaj hitro otvori samo jedno prozorsko krilo. Na toliku neposlušnost pristade. Žudno udahnu svežinu jesenjeg sutona i miris mokrog drveća svladavajući kašalј. Posilni mu prinese pripalјenu cigaru za astmu, odmahnu mu šakom da se udalјi; osta samo s vatrom u peći, za leđima. Smeta mu i ona da usredsređeno misli o graničnoj moći srpske vojske na kojoj i treba da utemelјi svoj stav za sutrašnju sednicu Vrhovne komande i vlade. Zagleda se u razgolićenu crnu lipu na kiši, sa koje vetar kida poslednje listove. Pokušava da ponavlјa svoja razmišlјanja o drveću s kraja jeseni, kad je u svom vinogradu prislanjao uvo uz deblo oraha da čuje silazak sokova u korenje. Kad bi se u šumi čulo strujanje sokova u drveću, u jesen silaženje a u proleće uspinjanje, kakva bi to muzika, kakva bi to pesma bila! Ali čovek to ne čuje, kao i što ne vidi najlepše, kao i što ne zna najbitnije. I kao što ne može najbolјe da uradi. Proklet je da sve to želi, taj nesavršeni stvor, što na svoju nesavršenost ne pristaje, i ne shvata je, pa svagda teži za većim no što mu treba i polazi dalјe no što ima snagu. Zato i strada. I pravedno je što pati. Kao što je i pravedna ova njegova muka suočavanja sa sudbinom svoje vojske. Vidi: u tami zapadne i severne Srbije razlomila se, skršila se duga linija srpskog fronta; njegova odbrana nema oblik. Lukovi, pa ništa. Tačkice, pa gomile. Nered s jednim smerom. Rasuta energija. A lјudsko delanje koje izgubi oblik, sa snagom gubi i smisao.

3 Otkud ovolike vrane, kakva je ovo najezda na Valјevo, pita se Vukašin Katić, koji se vraća iz valјevske bolnice i žuri na sednicu u Vrhovnu komandu srpske vojske. Mora se suprotstaviti bacanju ćaka na bojište u ovom času. Kakvi da su ratni razlozi, žrtvovanje celokupne inteligencije sasvim je suprotno životnom interesu Srbije. Reći im to, bez obzira šta će sutra govoriti i misliti o njemu. Kazati: minula su vremena kad je narod gubio rat. Danas samo jedna generacija može da izgubi slobodu. Ako u ovom vremenu jedna nacija izgubi svoju inteligenciju, ona je izgubila rat, bez obzira kako se on na bojištu okončao. Oficiri će me rastrgnuti. Jedva se probija idući pločnicima prepunim građana i izbeglica iz Mačve, koji nemi stoje uz ograde i pored kolovoza, zagledani u dugačak voz volovskih kola prepunih ranjenika koji sa fronta silazi u Valјevo. Škripa i tandrkanje kola razležu se ranim sutonom i ispunjavaju mu ulicu nekakvom srdžbom i očajem: I reći im: narod koji danas ostane bez uma i znanja nema razloga da se raduje miru; kakva budućnost može da opravda ovoliko žrtvovanje? Ovaj rat za Srbiju može biti značajniji po onome što se u njemu izgubilo nego po onome šta se njime dobilo. Da li je razumno to reći večeras? Na krovovima kuća, šupa i nužnika ravnodušno i nadmoćno ćute čavke i vrane. Dva velika jata vitlaju se i gaču nad njim, izbeglicama, kolima s ranjenicima, pod teškim oblacima, iz kojih na mahove sipi kiša. Hoće li ga neko razumeti, hteti da shvati pobude? Mišić bi morao, iako je general. Ko još? Nјegovi drugovi iz stranke nisu saglasni. Boje se javnog mnenja i uzmiču pred zabludama. Sme li se u isti mah suprotstaviti Pašiću i Vrhovnoj komandi? U oba slučaja može biti izdajnik. To je ono strašno: biti u pravu danas, moglo bi značiti — biti izdajnik. Staje pred ulazom u Okružni sud, u kome je smeštena Vrhovna komanda srpske vojske. Dežurni oficir ga pozdravlјa sa stepenica, a on stoji neodlučan: šta god da kaže i učini, u toku događaja on ne može ništa promeniti.

Bez reči polazi za oficirom, osećajući malu nelagodnost što poslednji stiže na to savetovanje koje, kako mu je Pašić u vozu tvrdio, „treba da nam donese nacionalnu slogu“. Biće da nam je sudbina već rešena, a mi se skuplјamo da sačinimo kratak zapisnik. Oficir mu otvara vrata i on stupa u mračnu sudnicu, u ćutanje oko drugog stola prekrivenog vojnim kartama, zaposednutog s jedne strane komandantima armija a s druge ministrima i šefovima opozicionih stranaka. Oko tog stola ostale su prazne samo još dve stolice: u pročelјu, očigledno za prestolonaslednika Aleksandra, zvaničnog vrhovnog komandanta srpske vojske, u začelјu — za poslednjeg, njega. Lakim poklonom nemo pozdravlјa, skida šešir i pelerinu, koju oficir prihvata, i seda smeštajući štap među kolena. Sem Pašića, niko mu ne otpozdravi; i generala Mišića, koji to učini sa znatnim zakašnjenjem, ali glasno i primetno obradovan. Ako ga i on ne podrži, a mali su izgledi da će biti na njegovoj strani, ostaće usamlјen i izložen osvetnoj mržnji oficira i ministara. U najbitnijem, s njim se ne slažu ni njegovi drugovi iz opozicije. A u politici se ne može biti sam. Kako danas, u ratu, biti sam kad smo svi saterani pod jednu kosu? Kad su mu deca dobrovolјci. Sme li se danas u bilo čemu razlikovati od njih? Uz gakanje čavki, čuje se astmatičan kašalј vojvode Putnika, načelnika Vrhovne komande, toga stvarnog komandanta srpske vojske; prema njemu, Nikola Pašić ravnomerno lupka štapom o pod, prateći njegov tupi i suvi glas lakim klimanjem glave, zagledan u ratnu kartu Srbije. Generali i ostali oficiri se sive, i svi odreda, sem generala Mišića, imaju lјutit i uvređen izraz. Političari se crne, zabrinutost pokazuju i svojom pogurenošću dok sede zagublјeni u sebi, kao da čekaju presudu. Kome se sve sudi ove večeri u ovoj većnici, nad ratnom kartom Srbije? Srbiji ili političkim i vojnim karijerama, nama oko njene karte ili onima na bojištima, ranjenicima što kisnu, selјacima, izbeglicama? A ako je presuda već izrečena? Šta je on ovde? Svedok samo? Ili, možda, jedan od onih grešnika koje u ime otadžbine, po nekoj neminovnosti istorije, proglašavaju vinovnicima poraza? Da se potomcima, porugom i prokletstvom, u koren usadi strah od svake nepokornosti pred zahtevom da se slobodi žrtvuje sve. Bilo šta da izgovori i učini, bilo šta da se ove večeri odluči u većnici Okružnog suda, nad ovom generalštabnom kartom Srbije, nad tim savršenim haosom linija, naziva, brojeva — neće Srbiji odlučiti rat. Ne, sigurno. Javlјa mu se želјa da ovu obrednu zvaničnost naruši nečim što bi ličilo na stvarnost van ove sudnice, nečim sličnim onom krvavom i šrapnelom iscepanom koporanu koji je, držeći za okovratnik, izneo bolničar iz previjališta i stao pred njim kazujući mu da je Milena u operacionoj sali i da sada ne sme da je zove.

Nakašlјava se, škripi stolica pod njim, čeka da mu neko od oficira nešto kaže. Gleda redom zaćutale civile, ministre i opozicionare, želi da im kaže: „Ljudi, vidite li vi kakva je kiša?“ Ne, to ne bi odgovaralo ovoj turobnoj zabrinutosti, zastrašujućoj ukočenosti lјudi koji vladaju i komanduju Srbijom. Želi da izgovori neku sasvim običnu, lјudsku reč o tolikim vranama, na primer, ali ga u tome sprečava naglo ustajanje svih prisutnih; pozdravi, lupa čizmama: u sudnicu ulazi prestolonaslednik Aleksandar i otpozdravlјa vojnički.

4 Sedajući na svoje mesto, Prestolonaslednik se s nelagodnošću trže spazivši prema sebi njega, Vukašina, načelnog i upornog kritičara monarhije: gleda ga upadno i srdito. On mu se suprotstavlјa tvrdom mirnoćom, pogledom pravo u oči. Prestolonasledniku se zbunjuju ruke. Sem Pašića, svi to primećuju i čekaju prasak netrpelјivih reči. Da počnemo, Vaše visočanstvo — kaže Pašić i gleda u kolena ne prestajući da lupka štapom o pod; sada nešto tiše. Prestolonaslednik Aleksandar se nervozno okreće prema prozorima; po svemu, smeta mu njegovo, Vukašinovo prisustvo, ili gakanje čavki, napolјu. Ne seća se da ga je ikada video smirenog, da nešto oko njega ili u prisutnima nije izazivalo njegovu srditost. Tom preozbilјnom i tesnogrudom prestolonasledniku svuda je tesno; taj ambiciozni princ, koji već vlada, zadivlјujuće brzo i lako shvata večni zakon vlasti i vladanja. Ali, bez obzira šta je i kakav je, on je taj kralј pod čijom će zastavom Ivan otići pod kuršume i karteče; on je ta polovina nacionalnog zaveta i ratne zakletve „za Kralјa i otadžbinu“, u čije ime svakodnevno ginu hilјade lјudi. Taj mršavi mladić, s kratkim brkovima, koji svoju ulogu uzima suviše ozbilјno, dok ćuti deluje i pomalo jadno pored tih bradatih ministara i sedih i brkatih generala. Nešto je tiho rekao. Pašić prestaje da lupka štapom. Gospodo, ne verujem da su od Kosova Srbi imali značajnije većanje od ovog našeg večerašnjeg u Valјevu. Svi ustanci i ratovi koje smo vodili od 1804. do današnjeg dana ponovo se odlučuju ovih dana. Kralј, moj otac, ovlastio me da zahtevam od vas onu savesnost u službi otadžbini koja je ravna hrabrosti naših vojnika na bojištima. Molim gospodina vojvodu Putnika da izloži naše ratno stanje. Svi, sem generala Mišića, gledaju u vojvodu Putnika, koji počinje tiho, siptavo, sa šakama na generalštabnoj karti Srbije: Gospodo, dužnost mi je da vam saopštim najodsudnije činioce našeg stanja — zastaje da smiri škripu u grudima, napreže se da se ne nakašlјe; iznad venčića bele kratke brade razliva mu se rumen napora; krešte vrane sa

lipa uz prozore; on šapuće: — Divizije su prepolovlјene. Starešinski kadar izginuo od četrdeset do šezdeset posto. Municija potrošena. Pešačke ima najviše za dve nedelјe, a artilјerijske — po nekoliko granata na top. Vojska je, gospodo ministri, bosa i gola. Sve se glave oko stola naginju k njemu; nad ratnom kartom izdužuju se vratovi. Vojvoda Putnik, gledajući nekuda, iznad glava ministara, malo povisi glas: Sneg će za koji dan. A neprijatelј je, po svemu, neuporedivo jači i spremniji za ratovanje. Napada nezadrživo. Valјevo ne možemo da branimo. Ni Beograd. Bugari čekaju da još smalakšemo pa da navale s leđa. Arnauti nam buše granicu. Saveznici nam, kao što znate, pružaju i neredovnu i nedovolјnu pomoć. Vrhovna komanda svakodnevno a bezuspešno urgira kod vlade da izdejstvuje veću i zasluženu pomoć od saveznika. Ništa od toga. Trupe su nam se iznurile i okrenule leđa neprijatelјu. Svi su zaustavili dah da nekako razaberu siplјive, jedva čujne Putnikove reči: Još mi se potpis na naredbi ne osuši, a trupe napuštaju položaje, koje zahtevam da brane po svaku cenu — zastaje, uspravlјa se; malo zameće glavu i ide pogledom oko stola; spušta šake na ivicu karte, na granice Srbije: Srpska je vojska, gospodo, učinila što je mogla. Tu rečenicu izgovori sa ubeđenošću i čvrstinom u glasu, zdravim, kao nekim tuđim glasom, koji prenerazi sve. Šta želite da kažete, vojvodo? Mislim, Prestolonasledniče, da je naša ratna katastrofa blizu. Sad je sudbina Srbije u rukama diplomatije. Treba odmah povesti pregovore s neprijatelјem. Ako i to nije dockan. Uostalom, to i nije moja nadležnost. Oko generalštabne karte Srbije razleže se muk; napolјu krešte čavke i tandrču volovska kola s ranjenicima; grč se izvio na licima oficira, zgranutost povranila ministre u sutonu sudnice. Zar on, vojvoda Putnik, organizator vojske i strateški tvorac pobede nad Turskom i Bugarskom, veruje da je srpska vojska pred neminovnim porazom? — pita se Vukašin Katić. Zar tako misli čovek koji svojim znanjem, trezvenošću i postojanošću, vojsci i narodu male Srbije tvori veru u pobedu u neravnopravnom ratu sa Austro-Ugarskom Carevinom? Uzdrhtao, zagleda se u vojvodu Putnika, koga trese gust astmatični kašalј; bolestan, iznuren starac obema rukama se odupire o sto. Gleda ostale: nekolicini ministara i političara opozicionara među prstima dogorevaju cigarete; pogledi im se spleli s pogledima generala, kojima

zbunjenost muti onu osvetničku lјutitost na političare i vladu. Niko se ne usuđuje da kretnjom naruši pogrebnu zanemelost oko velikog sudijskog stola prekrivenog otadžbinom na ratnoj karti. U nju zuri Pašić i nečujno, kao da svira prostu, dečju pesmicu, dobuje prstima po ivici stola, po potamneloj vijuzi Save na karti, kojom su celom, sem kod Beograda, ovladale austrougarske trupe. Jedino Pašić ne obraća pažnju na nov i velik događaj u sudnici: general Mišić širokim, prejakim zamasima kreše žigicu i pripalјuje cigaretu. To neke oslobodi da glasno uzdahnu i dugo se zagledaju u vojvodu Putnika. Vukašin u ovakvom Mišićevom palјenju cigarete oseća nešto što liči na likovanje. Možda je došlo Mišićevo vreme. A proganjali ste ga, dvaput penzionisali, najurili ste ga iz Generalštaba, kao pandura. Nјega kome je ubeđenje uvek u skladu sa hrabrošću i dostojanstvom. On se, sigurno, ne slaže s Putnikom: mirno puši i gleda u prozor. On ne veruje, po čelu mu vidi, on ne veruje u poraz Srbije. A kad čuje moje mišlјenje? Ispusti štap i on tresnu o pod. Prenu se od tog udara. Ponovo oseća prekor i srdžbu u pogledima oficira. Možda bi nešto kao izvinjenje rekao, ali prestolonaslednik Aleksandar ustaje, okreće leđa stolu, stoji nekoliko dugih trenutaka napregnut, čini se, rasprsnuće se, učiniće nešto strahovito, ali on samo, kao da se raskopčava, otvara prozor: sudska većnica zaječa od kreštanja čavki. Pa se okreće ka stolu i zbunjeno gleda svoje oficire i ministre. Škripe stolice, svi pogledima beže u bojišta na karti, u debele iskidane linije i dvobojne izvijene strelice ka središtu Srbije. Pored sudnice prođoše troja kola s ranjenicima. Vojvoda Stepa Stepanović, komandant Druge armije, kaže: Poterao Švaba gustom vatrom, pa se pred frontom povlači i krupno ptičje. Pred sneg, uvek se uznemire ptice — kaže general Petar Bojović, komandant Prve armije. Kupe se na pomije iz oficirske menaže — kaže general Pavle JurišićŠturm, komandant Treće srpske armije. Vukašin čeka da se i komandant odbrane Beograda, general Živković, i komandant Užičke vojske, general Aračić, izjasne o ptičjoj najezdi na Valјevo pa da se znaju mišlјenja svih velikih komandanata srpske vojske o toj prethodnici Poćorekove Balkanske armije. Molim vas, pukovniče Pavloviću, neka straža opali nekoliko metaka u onu crnu napužu na krovu apsane — naređuje vrhovni komandant, prestolonaslednik Aleksandar, i zagleda se kroz prozor. Nemoj narod da se uzbuđuje, Vaše visočanstvo. Šta će lјudi da misle kad čuju da se sada i ovde puca? Na čavke — kaže predsednik srpske vlade Pašić.

Gore je ono što misle gledajući kako su nas gavrani prekrili. Pobodite i crn barjak, gospodine predsedniče — kaže Vrhovni komandant leđa okrenutih Vrhovnoj komandi i vladi. Narod se ne plaši crnog, Visočanstvo. Navikao je na crno. A mi ne treba da ga podsećamo da je to crno i nama crno. Pukovnik Živko Pavlović, načelnik Operativnog odelјenja Vrhovne komande, neodlučno stoji kraj vrata i upitno pogleda čas u Vrhovnog komandanta, čas u predsednika vlade, pa kako oni ćute, on šapnu da najbliži čuju: Preduzeću nešto — i iziđe iz sudnice. Vojvoda Putnik teško kašlјe, čavke gaču i krešte, ulicom škripi i trešti voz volovskih kola s ranjenicima što ih sa fronta vuku u bolnicu. Da li to Srbija prema Evropi gubi još jedno stoleće i konačno ostaje na njenom dnu i Istoku? — Vukašin upitno gleda generala Mišića. Ako i on misli što i Putnik? Oni su se, svakako, dogovorili. Vojvodi Putniku ađutant prinosi šolјu sa čajem; on vadi bočicu s lekom iz gornjeg džepa svoje dolamice i u kapima ga sipa u čaj. Svi to posmatraju i čekaju da se još nešto dogodi i za sutra odloži sednica.

5 Nikola Pašić oseća na sebi i zbunjene i srdite poglede generala, ministara i šefova opozicionih stranaka. Sad je opet na njemu da prelomi, kao 24. jula, kad se odgovaralo na ultimatum Austro-Ugarske. Oseća kako mu drhti brada. Podrhtava mu i štap u rukama, meću kolenima. Mora bar nekoliko trenutaka da im se izmakne iz pogleda i sredi nered u sebi izazvan Putnikovim stavom. Ustaje i sasvim lagano i pogureno odlazi do prozora i okrenuvši im leđa, zagleda se u apsansku avliju ispunjenu kreštanjem čavki koje su okitile gole lipe i krov apsane. Ako vojvoda Putnik, stvarni komandant srpske vojske, ovako čvrsto veruje da je dalјi otpor beznadežan i da se mora kapitulirati, kako je tek ubeđen u to njegov vojnik u rovu, s praznim fišeklijama i praznom torbom, bez šinjela, u pocepanim opancima, a zasut kartečom? Kad najumniji srpski vojnik, najprisebnija glava u Vrhovnoj komandi smatra da je naša katastrofa blizu, sme li on, političar, to da ne prihvati, sme li vlada u drugo da veruje? Sudbina Srbije u rukama diplomatije! Znači u njegovim rukama. Šta da čini, može li uopšte nešto da učini što bi promenilo smer događaja i započet pad? Svi ovi što mu za lećima ćute, čekaju da se on prvi izjasni iako ih je doveo ovde da ni o čemu sam ne odluči. O čemu da se izjasni? Prihvati li se sada kapitulacija, zašto onda 24. jula nije prihvatio Bečki ultimatum, zašto je onda poginulo preko sto hilјada vojnika i do srži iscrplјen narod? Ne prihvati li Putnikov predlog i nastavi li rat s uverenjem da je beznadežan, i kratak, čemu onda takvo satiranje vojske i naroda? Rat za čast i slavu, rat za herojski poraz, nije moj rat. Jedini moj rat je rat za spas Srbije, a spas je samo u pobedi. Čim je Austro-Ugarska poslala na Srbiju vojsku koju je nazvala Kaznenom ekspedicijom, i čim je ta Kaznena ekspedicija prešla Drinu i stala da ubija redom, i muško i žensko, i staro i mlado, i ono što se brani i ono što se predaje, zar može biti dvojbe: Beč i Pešta su odlučni da ostvare svoju staru devizu: „Serbia delenda est!“ Pa kako onda od neprijatelјa sa takvim ratnim cilјem da traži mir, moli za milost, vodi diplomatske pregovore s njim? On na to ne da pravo. On želi samo onu kapitulaciju kojom bi se Srbija odrekla sebe i nestalo je. Kako posle tri meseca ratovanja da vodi diplomatske pregovore

kad Beč ni pre rata nije prihvatao nikakve diplomatske pregovore s njim? Mi ili oni, to je jedino moguć ishod ovoga rata. Kako to Putnik ne vidi? Ili smatra da je rat za nas već odlučen. U to me nije uverio. Bolestan čovek bolesno vidi sve. Ako već moramo biti uništeni, onda nam ne preostaje drugo osim borbe dokraja. I to generalima mora biti jasno. Dok malim prstom možemo da ogrebemo napadača. Dok nokte imamo, nećemo se predati. Na takav patriotizam uvek se ježio. Ali u takvoj borbi, moguća je i pobeda. Svejedno koliko je sada neverovatna, svejedno. U lјudskim delanjima i neverovatno biva verovatno. Ali u tu kockarsku nadu on ni večeras nikog neće uveravati. Ostaje mu nada u saveznike. Da saveznici ne smeju dozvoliti propast Srbije. Nemaju interesa, ne isplati im se da propadne Srbija. Zbog Balkana i Dardanela, moraju nas braniti, jer t ime brane sebe. A ko u to od generala, i svih, svih, može poverovati kad im saopšti odlučne savezničke zahteve da se Bugarskoj ustupi Makedonija? Ne može jedino verom u saveznike da suzbija Putnikovo neverovanje u mogućnost dalјeg otpora. Ne može. Ispusti štap i taj ga pad prenu. Ne saginje se. Prilazi mu Vukašin Katić i šapće: Nisam očekivao ovakav Putnikov stav. To je jako, jako opasno. Razoriće vojsku. Sad mi treba da smo složni. Mi, opozicija i vlada. Sloga nas može spasti Vukašine. Sloga. Može nas spasti samo ona sloga koja večeras iz nesloge nastane. Biće bolјe da to svoje mišlјenje kažeš posle rata. Možda nam se večeras odista odlučuje sudbina. I nemojte, molim vas, da se lako složimo s njom. Čuj, Vukašine. Ako se pametno ne složimo sa sudbinom, sudbina će sama i protiv nas sve odlučiti. Razumeš me? Oficiri će te rastrgnuti kao besni psi. Šta ti Aleksandar želi, znaš dobro. Znam dobro, ali i vi treba da znate da ne mogu da vam dam podršku protiv svojih ubeđenja. Zar su ti, pobogu, ubeđenja važnija od opstanka države? Rekoh ti kao sinu šta treba da znaš. Iz sudske avlije čuje se galama vojnika i tresak kamenica o krov apsane i granje lipa; prozorska okna presecaju letovi čavki u sutonu.

6 Zagledana u veliku ranu od šrapnela, u raskopana muška leđa, Milena Katić misli o poručniku Vladimiru Tadiću: Neka mu odnese ruku, obe noge nek izgubi, samo glavu da mu ne nagrdi. Da je gleda, da mu gleda lice i oči. Sve drugo može da nema. Nije važno. Da mu sluša disanje, ništa više. Neka je živ. Samo da postoji. Senka doktora Sergejeva zatamni ranu; ranjenik škrguće zubima, jedva čujno ječi pod hitrim pinsetama doktora Sergejeva, koji od šrapnelskih komadića čisti ranu i mumla: Harašo, harašo. Ranjeniku se znoji i crveni vrat od naprezanja. Milena ga prstima leve ruke miluje po potilјku. Sad je najbolјe da bude lakše ranjen. U nogu, kroz butinu. Ne u butinu, može kuršum da preseče venu, iskrvari dok stigne, rđavo ga previju, gangrena. U mišicu. Ruka je blizu srca, ne u levu ruku. Kad bi bio samo kontuzovan i donesen u bolnicu, ne, ne. Potres mozga, popucaju krvni sudovi, ne daj bože, kontuziju. Da mu prođe metak kroz plećku, ali da ne zakači pluća i krvni sud, junak je, dvaput ranjavan, neka istrpi jednu ranu da ga ona previja, neguje, gleda dok spava. Da bar mesec dana budu zajedno. Iako je bolnica. Sestro, ne šašolјi me! — obrecnu se ranjenik. Ona trže prste sa njegove kose i oseti da su joj se obrazi zarumeneli. Pa se opet zaneto zagleda u ranu, koja se pod doktorovim pinsetama obliva krvlјu. Pismo za Milenu Katić! — viknu iza odškrinutih vrata bolnički pisar. Ona baci na sto „bubrežnjak“ sa instrumentima, preskoči dva ranjenika na podu, iziđe u hodnik i uzbuđeno uze pismo: Vladimirovo ili Ivanovo? Ivanovo, šapnu razočarano, stade uza zid i poče da čita: Sestro, u pismu koje sam tek jutros primio, ti si mi narednički očitala bukvicu za moj „nepatriotski duh“ i „malodušnost“. Za moje „tuđinske i knjiške ideje koje su mi zatrovale dušu“. Ali ja ti ponovo kažem: nisam srećan što si postala „prava Srpkinja“, „lepotica-junak“, „zanosna Kosovka-devojka“ i tome

slično, kako o tebi pišu novine. Presta da čita, uvređena i uplašena Ivanovim rečima. Zuri u koverat, bolničari pronose ranjenika koji zapomaže iz sve snage. Zar njen brat tako misli? Ponovo čita početak pisma i zastaje na istom mestu. Da li je ovo istina? Nastavlјa: Izmučen najgluplјim egzercirom otkako sam u „školi“, i razočaran tvojim pismom, ja večeras opet razmišlјam o tom očevom „narodu“ i tvojoj „Srbiji“ i stvarno više ne razumem: ni šta je to Srbija ni kako se može voleti narod. Svoju gimnazijsku Srbiju izgazio sam u egzercirima. Pocepali mi je podnarednici i potporučnici. U kasarni, pred kazanom i u sobi z a hrkanje, zauvek mi se zgadila rulјa, masa, to lјudsko mnoštvo što se naziva narod. Taj narod je jeziv i kad je pismen i školovan, a kakav li je tek onaj pravi, nepismeni, selјački? Ne smem ni da mislim šta me čeka kad se nađem s njim, na frontu. Ali, ne boj se, draga sestro. Tvoj brat neće biti kukavica i dezerter. Došao sam iz Pariza i tu sam da to ne budem. Za „umiranje za otadžbinu“ neće mi nedostajati odlučnost. Neće, zapamti. Ne zbog „kralјa i otadžbine“. Ja ću „poginuti za otadžbinu“ iz sasvim ličnih razloga. Ti razlozi nisu junačke prirode. Oni su van istorije i nacionalnih ideala. Ponavlјam ti, Milena: na ovome svetu ne postoji nijedan cilј koji zaslužuje da radi njega lјudi budu naterani u kasarne. Ne postoji ideal radi koga treba samo jedan dan pod podnaredničkom komandom egzercirati. Ne postoji nijedna zastava koja zaslužuje da lјudi pred njom u znak pozdrava stoje. Čuj, molim te: „Grudi napred, trbuh unutra, ruke pravo niz telo, duž butina, glava gore, pogled pravo, bez mrdanja, ne smeš da trepneš čak i da ti stršlјen stane na nos!“ Tebi to nije besmisleno i sramno? Za mene ne postoji sloboda zbog koje treba pristati na vojničko potčinjavanje i hijerarhiju, koja daje pravo našem komandantu i oficirima da nam psuju majku i šamaraju nas. I to samo zbog otkinutog dugmeta, dečačkog smeha u stroju ili kad se u sobi ne ugasi lampa čim zvoni za spavanje. Kakve su to „svetle tradicije“ u čije nas ime no čitav dan muštraju podnarednici da maršujemo utrinom „da se kidaš na rezance“? Prvo te ponize no „pravilima ratne službe“, sve ponize u čoveku, na onda od tebe zahtevaju da „junački pogineš za otadžbinu“. Zar tebi, nije gnusna ta državna, vojna, otadžbinska etika?

Do sada nije čula da ijedan Srbin tako govori. Ni socijalisti. Ili je veliki slabić, kukavica, ili mu se tamo u Parizu pomela namet. Mama će presvisnuti. A tatu će tako osramotiti. Ja sam prestao da verujem u slobodu i demokratiju u kojima postoji takvo i toliko besmisleno čovekovo ponižavanje kakvo je vojska. A vojsci ne podležu jedino bolesnici. Nјe se danas spasavaju jedino moralna ništavila. Da ne bih bio moralno ništavilo meću svojim vršnjacima, da bih bio s nekim lјudima u ovom bezmernom poniženju, s lјudima kakav je moj drug Bogdan Dragović, s kojim delim slamaricu i koji mi je nap u stroju — zato sam dobrovolјac. Zato ću i da ratujem. To nekako shvati i nemoj mi više nikad napisati ni izgovoriti nijednu „nacionalnu“ i „patriotsku“ rečenicu. Tvoj sam brat, Ivan Završi s čitanjem pisma, ali osta pognuta nad njim; pogled joj se zamrsio u poslednjoj reči — Ivan, napisanoj kaligrafskim, krupnim, neobičnim rukopisom. Kao da ga je neko drugi potpisao: toliko „Ivan“ ne liči na rukopis kojim je napisano ovo pismo. Kao da se iz tog čuđenja, te zbunjenosti razli razočaranost u brata. Onda tuga, bol. Kukavice ovako misle, zaklјuči nesrećna, zavuče pismo pod bolničarsku kecelјu, u nedra, i požuri u previjalište. Ponovo se zagleda u ranu: u razmrskan muški kuk. I Vladimirov i Ivanov. Bolničari unose u previjalište tri teška ranjenika i grubo ih spuštaju na pod. Od treska nosila i jauka njoj zadrhtaše ruke. Doktor Sergejev se mršti na sitnu zveku pinseta i makaza u „bubrežnjaku“, pa grublјe i brže vadi iz rane komadiće granate. Ima li koga iz Drinske divizije? — nadjača ona jauke ranjenika i svađu bolničara; niko joj ne odgovara. Doktor Sergejev lupa pinsetom o ivicu „bubrežnjaka“: Gaza, Milena! Gaza! Kao čoveka vas pitam: iz koje ste divizije? Gaza, Milena! Dodaje gazu, opet pita. Ja sam iz Petog puka Drinske divizije — sa nosila koja leže preko praga ječi ranjenik, samo glavom u previjalištu.

A iz koga si batalјona? Iz Trećeg. Ima li nekog iz Prvog? Znaš li poručnika Vladimira Tadića, komandira Treće čete Prvog batalјona? Ne znam. Mnogo ih je napolјu. I još dovlače. Ona ostavlјa „bubrežnjak“ sa hirurškim priborom, briše krvavu ruku o kecelјu i prilazi nosilima na kojima ćute novoprispeli ranjenici, žurno se saginje i zagleda u neobrijano, izmučeno lice. U sumraku vidi mu stvrdle grčeve, pa bojažlјivo pita: Poznaješ li poručnika Vladimira Tadića? Brat mi je, kaži kad si ga poslednji put video? Ne znam. Sad ginu i oficiri. Gine sve redom. A da ti, brate, nisi iz Prvog batalјona Petog puka? Ne znam. I baš me briga. Nadnosi se nad trećeg: prema sijalici vidi mu vlažno lice i sasušenu krv na usni. On nemo plače. Stavlјa mu ruku na čelo: Jesi li i ti iz Petog puka Drinske divizije? — pod rukom oseća sitne grčeve plača. — Ne boj se. Sve će biti dobro. Poznaješ li poručnika Vladimira Tadića? Iz Prvog batalјona Petog puka. Oni su jutros mnogo ginuli — šapatom kaže i nastavlјa da plače. Uspravlјa se i polazi napolјe: Šta sam jutros radila? U svanuće sam legla i odmah zaspala. Ja spavala, a on jurišao, granate ga zasipale, ja spavala, kako sam mogla? Izlazi iz hodnika i zastaje na stepenicama: u sumraku se pale fenjeri, galame bolničari, stenju lјudi i volovi. Jauču oni što ih sa kola trpaju na nosila. Ako mu se nešto dogodilo, odmah će se ošišati, obući odelo umrlog ranjenika i još noćas poći na front. Još noćas; drhti i silazi niz stepenice: tu svoju odluku nije smela da mu napiše. A u svakom pismu to želela da mu kaže. Druga uveravanja u lјubav nisu joj više dovolјna. To će mu noćas napisati. Ako već nije dovezen. Onako veselo, šalјivo pismo, kakvo je njegovo poslednje, prvo bez lјubomornih sumnjičenja, ne piše se slučajno. Junaci su veseli pred svoju pogibiju. I tad su dobri i nesebični. Čula je to od nekoliko ranjenika. Ide od kola do kola. Ima li koga iz Prvog batalјona Petog puka Drinske divizije? Ne psuj, vojniče, brata tražim. Odgovori što te pitam, ja ću rane da ti previjam. Gde su ranjenici iz Prvog batalјona Petog puka? Čujete li, vozari?

Ej ti, žensko! Jesi lepo, mnogo si lepo, al' nemaš čakšire i čin da se izdireš na nas! Imam, čiča. Imam! A šta ti je čin? Osamnaest godina. A dobrovolјna sam bolničarka. A gde je tvoja ćerka, čiča? A šta radi tvoja sestra? Tebe što psuješ pitam? Ne čeka odgovor. Preskače rude, zaobilazi volove, gazi po balezi i barama, zaviruje u kola, moli: Braćo, ko poznaje poručnika Vladimira Tadića? Ranjenici se lјute i psuju što ih ne unose u bolnicu. On je moj komandir. Kad si ga poslednji put video? — nadnosi se nad šapat iz kola, iz slame. Jutros. Video sam ga kad je došla naredba: Prvi batalјon ne sme napustiti položaj. A juče od podne do svanuća, u našem batalјonu više od pola izginulo. Mene izbušiše oko malog ručka. A on, šta je on radio kad si ga poslednji put video? Kad sam ga poslednji put video, on psovao vodnika mitralјeskog odelјenja. I otrčao prema našem mitralјezu. I više ga nisi video? Ni čuo? Nisam. Švabe jurnuše iz šumarka, strnjište se zazelenelo. A haubica složila, pa ore redom. Tad meni sasekoše noge. Ona prilazi bolničkoj zgradi i prislanja čelo uza zid.

7 Zovite pukovnika Pavlovića! Neka prekine s tom lupnjavom! — strogo naređuje Vrhovni komandant stojeći uz prozor, pored Pašića. Sad će noć pa će i ptičurine da se smire, Visočanstvo. Možemo malo da pričekamo — kaže mu Pašić, vraćajući se za sudnički sto, na svoje mesto. Nemamo vremena. Za sve se ima vremena, Prestolonasledniče. Upalite sijalice! — naređuje Vrhovni komandant i zatvara prozor. Pre no što on stiže da se vrati na svoje, predsedavajuće mesto, Vukašin uspe da sedne u začelјe, ali s pogledom u pod: stoji li pred pogreškom koju nikad neće moći da popravi? Ničim. Ljudi sad ne žele razumno mišlјenje; u stradanju se želi zajedničko, isto mišlјenje. Pripalјuje cigaretu. Ainu svetlost sa tavanice, linije i strelice na ratnoj karti Srbije kao da pokušaše da pobegnu sa sudničkog stola, ali uhvaćene očima, ukočiše se ugojene napetošću. On se od nekoliko podužih dimova kao malo ošamuti. Ali jasno čuje: Vi mi, vojvodo, predlažete kapitulaciju? — progovara Vrhovni komandant. Sudničkim stolom, Srbijom, između uniformi i geroka, ispružio se muk: Vukašin oseća na licu njegovu hladnu, oštru ivicu. Svetlost će zauvek zapamtiti sve; lјudi imaju senke, svoje dvojnike; puna je sudnica lјudi i senki. Ima neodređenu želјu da uhvati za ruku generala Mišića, da mu se zagleda u oči. General Mišić zamišlјeno posmatra svoje ukrštene prste. Predsednik vlade Pašić noktom grebucka ivicu mape. Pogledi ostalih su na bledom, podbulom licu vojvode Putnika, kruže po njegovoj staračkoj, sedoj glavi. On se čvršće osloni na sto i iskašlјa s neskrivenim ogorčenjem: Čuli ste činjenice. Ja na osnovu njih izvodim zaklјučak. To je moja dužnost i moje pravo pred otadžbinom. Predlažete da molimo mir od Austro-Ugarske? Da se odreknemo vekovne borbe za slobodu i ujedinjenje? — prestolonaslednik Aleksandar izaziva pogledom, vrti se na stolici, odupire se o njenu ivicu. Vojvoda Putnik mu okrenu lice, porastoše mu oči:

Predlažem, Visočanstvo, da spasavamo ono što se još može spasti. Ako se može spasti. To je uloga svake narodne vojske. Kapitulaciju mi predlažete! Budite jasni, vojvodo! Vojvoda Putnik ustaje, vuče pogled kargom Srbije do Bugarske, pa po svima prisutnima, okreće se ka Vrhovnom komandantu, i dubokim, bolom i očajanjem natoplјenim glasom: Mir vam predlažem, Prestolonasledniče! Mir. Mir ovom jadnom, iskrvavlјenom narodu. Sramotu! Prlјav obraz! Izdaju! Mir nije sramota za čoveka. Mir ne prlјa obraz narodu koji se brani od mnogo jačeg Kome je trećina vojske Junački izginula. Mir je sramota za poraženog osvajača. Mir... Taj bi mir bio naš najveći poraz! I kraj srpske države! — prekidaju ga političari. Mir je, gospodo, najmanji poraz od svih poraza koji možemo da doživimo u ovom ratu. I od... — vojvoda Putnik se zaguši kašlјem i smalaksa. Nikola Pašić mu približi šolјu sa čajem i nešto šapnu. Vukašin, koji ne voli Putnika zbog postupaka prema generalu Mišiću, sada uzdrhta u saosećanju i divlјenju prema razboritoj savesnosti i hrabrosti toga starog vojnika koji nosi najređu slavu vojskovođe male zemlјe čija je vojska u dva rata pobedila. Jedino čovek koji svoju zemlјu voli bezmerno može danas imati ovakvu moralnu hrabrost; samo istinska hrabrost može biti ovako razborita kad su svi pogubili glave. Ni po koju cenu ne smem izneveriti svoja ubeđenja. Onaj ko ne izdaje sebe, nikog ne izdaje. Hvata se za stolicu da smiri ruke. Šta vi, vojvodo Stepanoviću, imate na ovo da kažete? Stanje ne može biti gore, Vaše visočanstvo — tenorskim glasom, stroga pogleda i lica nalivenog zvaničnošću, kazuje Stepa Stepanović, pobednik iz cerske bitke. Škripa stolica, pokreti ruku, zagledanja kao da pokazuju iznenađenost njegovom izjavom. I general Mišić se nekako upadlјivo mršti. Vojvoda Stepa nastavlјa odsečno, zvonko: — Posle pedeset dana danonoćnih bitaka i krvarenja za svaku stopu, vojska nam je doživela moralni slom. Natčovečanskom snagom jedva održavamo trupe da nam se ne raspu. — Nikola Pašić počinje ponovo da lupka štapom, zagledan u svoja kolena. — Ja sam i poslednje lјudske i municijske rezerve bacio na položaje. Moja armija nema artilјerijske municije. Šta drugo da vam kažem? — uzvikuje istanjenim glasom, natmuren i nekako nametlјivo samosvestan.

Vukašin se zagleda u generala koji je za Srbiju i saveznike izvojevao prvu veliku pobedu i dao pravo nadi u konačnu pobedu. Vojvoda Stepa drži olovku i njome se igra samo dok za sudničkim stolom svi ćute; čim se progovori, smiri se, ukipi i sluša s najvećom pažnjom. Ne može biti da je samo zbog svoje strogosti i pravičnosti, u vojsci i narodu on danas najpopularniji komandant. General Petar Bojović, komandant Prve armije, gleda redom ministre i političare i govori srdito kao da ih šamara: Ranjenici se ne iznose s bojišta. Vojska je bosa i gola. Svaki deseti ima šinjel i cokule. Hrana se neuredno dotura na položaje. Počele su plјačke i masovna dezerterstva. Vojnici su razočarani zbog korupcije i protekcije u pozadini. Ne izmeni li se stanje odmah, mi smo pred katastrofom. Ako nam saveznici hitno i svojom vojskom ne pomognu. I šta mi vi, generale Bojoviću, predlažete? Smatram, Vaše visočanstvo, da gospodin Pašić i vlada treba odmah da podnesu ostavke. Nesposobni su da vode državu u ratnom stanju. Tako je. Kancelarije i kafane pune su zabušanata. Vlada je dužna da snabde vojsku za rat. A šta naša vlada radi? Svađate se po Nišu i pakujete da s gospođama i svastikama bežite u Solun. Nisu Švabe demoralisale vojsku. Stranke, vi političari i poslanici ste nam demoralisali vojsku. Za koga mi ginemo, pitaju selјaci? Zašto mi krvavimo gaće, gospodo civili? Viču uglas generali i komandanti ne tražeći reč od Vrhovnog komandanta, prete ministrima i šefovima stranaka; preko sudničkog stola i bojišta prašti njihovo staro ogorčenje na Pašićeve radikale, političare, civile. Prestolonaslednik Aleksandar sa usredsređenom pažnjom i gotovo likujućom radoznalošću sluša svađu i ćuti. Vi, gospodine Pašiću, vi radikali ste krivi što nam je samo iz štipskog okruga tri hilјade mobilisanih pobeglo u Bugarsku. Jer ste za sreske načelnike i činovnike slali u Makedoniju proneveraše, lopove, svoje korteše. Vadili ste svoje lјude sa robije i slali u oslobođene krajeve da budu srpska vlast. Jeste, oni su plјačkali turske kuće, ucenjivali ugledne lјude, krali porez, prodavali šume. Narodni poslanici su za simbolične sume otkuplјivali spahiluke. Tako je. Vi ste, gospodo radikali, krivi što bugarske komite imaju toliko jataka u Makedoniji pa nam ruše prugu gde hoće. Da, da, sve je to istina, misli u sebi Vukašin Katić. Zar je jedanput o tome pisao u „Odjeku“ i govorio u Skupštini? Ali mu je mučno što to sada sluša od oficira i u ovoj prilici. Stid ga je zbog nečega. Zašto se Aleksandar smejulјi? A Pašić, zašto on ćuti? Lupka štapom o pod, gleda preda se, kao u niškoj

čekaonici dok su čekali voz. Potpukovnik Apis se zametnuo na stolici, ogroman, potpuno ravnodušan, zagledan u vojnu kartu, sa cigaretom prileplјenom za donju usnu. Možda je ovaj oficirski ispad protiv vlade njegovo maslo? Nastavak desetogodišnjeg mučkog rata izmeću njegove zavereničke družine i političara za prevlast u Srbiji. Ako Srbija s Pašićem i radikalima nema budućnosti, Srbija s Apisom i ovim čizmašima imaće samo prošlost. Da li da im odmah skreše? Ali im ministri uzvraćaju: I vi ste oficiri vukli stvari i ćilime iz Makedonije. Plјačkali su i pukovnici i generali, hoćete da ih imenujem? Vi da ćutite, gospodine ministre. Vi ste pred mobilizaciju svoje partijske prijatelјe sklanjali u železničare. Bogataše, selјake, postavlјali ste za skretničare, za ložače i mašinovođe! Ko je kriv za veliki sudar vozova u Džepu? Sad je čas, gospodo ministri, da vam postavimo pitanje: Zašto je u srpskoj vojsci od početka rata, onoj vojsci koja je pobedila Tursku i Bugarsku, od svih vojski Evrope i sveta, bio najveći procenat bolesnih i umrlih? Samo u španskim kolonijama i na Filipinima umiralo se kao u srpskim kasarnama. A za to vreme vi ste se otimali za portfelјe i sređivali karijere. I državnim zajmovima prezadužili se. Kao Grčka. Kad bi srpski selјak mislio o svojoj državi tako rđavo kako mislite vi generali i pukovnici, on bi se listom predao Austrijancima — neočekivano i sasvim tiho, kao umorno, kao malo odsutno odgovara Nikola Pašić, ne prestajući da lupka štapom o pod. Sudnicom se zateže tišina. Čavke i vrane više ne gaču: prolaženje kola s ranjenicima se razmaklo; čuje se samo hrapavo disanje vojvode Putnika; Vukašin gleda u Pašićevu belasavu bradu što se klima nad mapom Srbije i sluša njegove, jedne od drugih odmaknute i ravne reči: Na sreću Srbije, njen narod o svojoj državi ne misli da je najgora na svetu. Ako su naša država i naša sloboda toliko rđave i nepodobne lјudima kako vi, gospodo, tvrdite, znate li onda šta naš narod pokazuje kad ovako gine na bojištima? Pokazuje, moja gospodo, da je neuništiv. I toliko voli slobodu da i ovu našu, mnogo rđavu slobodu brani ne ustežući se ni od jedne žrtve. Jer je i ona, ta naša svakojaka sloboda, nekakva sloboda. Pa smatram, gospodo, da smo i mi dužni da večeras to ne zaboravlјamo. General Mišić se glasno nasmeja. I u opštoj začuđenosti snizi, produži, učini još jetkijim svoj smeh. Čemu se to smejete, generale? Svaka istina ima svoje vreme i svoje mesto. Tako mislim, Vaše visočanstvo.

A šta vi mislite o našoj ratnoj situaciji? To mi odgovorite. Ako me pitate, onda mislim da rat još nismo izgubili. I ako budemo radili kako valјa, nećemo ga ni izgubiti. Svi čekaju da general Mišić još nešto kaže. Ali on ćuti zagledan u Vrhovnog komandanta, koji se dugo premišlјa dok ne progovori: A šta predlažete? Prvo predlažem da se u Vrhovnoj komandi i u svim štabovima najstrože zabrani upotreba tri reči: poraz, katastrofa i kapitulacija. Nema šta, to je velika mudrost! — obrecnu se vojvoda Stepa i ne pogledavši Mišića. To, stvarno, nije nikakva mudrost. Ali je moje uverenje. Uverenje koje oko ovog stola nemaju svi. A po mojemu, neophodno je da ga imaju. Škripe stolice i šušti ratna karta Srbije. Putnik suzdržava kašalј, očiju iskolačenih na svog pomoćnika Mišića koji ga zapanjuje svojim površnim naredničkim optimizmom. Vukašin ne veruje da je stanje tako jednostavno kako ga Mišić označuje, niti je izlaz iz očigledno teškog stanja u tako prostim rešenjima koje on svodi na optimizam kao dužnost i obavezu. Ali oseća i ponos što su prijatelјi. I to je sve što predlažete, gospodine generale? Nije sve, ali početak jeste, Vaše visočanstvo. Pa onda nam saopštite kako vi vidite izlaz iz ovog stanja! — Vrhovni komandant lupi šakom po mapi. — Mere, mere, Mišiću! Imenujte mi mere koje po vašem mišlјenju treba da preduzmemo. Umesto krajnjih i izvanrednih mera za podizanje morala u vojsci koje predlažu vojvoda Stepanović i general Bojović, ja predlažem samo savesno sprovođenje redovnih ratnih mera. Onih koje znaju svi dobri komandiri četa i ozbilјni vojnici — general Mišić zaćuta i uze da zavija cigaretu. Ja sam potpuno saglasan sa vama, gospodine generale — kaže čvrsto Nikola Pašić i lupi štapom. Sad tačno zna čime će da se suprotstavi Putniku. Svi su pogledi na Mišićevim prstima što drže olučast papirić, u koji polako i pažlјivo, s dva prsta, slaže žut, svilast duvan iz kožne duvankese. Vukašin želi da mu sretne pogled i bar pokaže nezadovolјstvo, pa i razočaranje u njegove sasvim skromne, možda i beznačajne predloge, u prilici koja je izuzetna. A počinje i da sumnja da će mu Mišić pružiti podršku u protivlјenju da se u ovom času i ćaci pošalјu na front. Možda je baš Mišić taj koji je u Vrhovnoj komandi najuporniji u zahtevu da se ćaci bace na bojište. Zar i s

njim sada da se sukobi? Vrhovni komandant nervozno ustaje od stola i, s rukama na lećima, brzim koracima polazi ka drugom kraju sudske većnice i staje pored prozora, na koji je naleglo veče. Tajac u sudnici zaliva žubor strehe. Razbija ga Prestolonaslednikov oštar, šilјast korak ka zaposednutom sudničkom stolu, vladi i Vrhovnoj komandi. Stojeći pored svoje stolice, on pita neočekivano molbenim glasom: I vi, gospodine Mišiću, mislite da je to dovolјno u ovom času? Kad je apsolutno sve protiv nas, osim, valјda, Bog. Oduvek je, Vaše visočanstvo, sve protiv nas. Niko nam nije pomogao da opstanemo u prošlih nekoliko vekova. Opstali smo samo zahvalјujući trplјenju i volјi da postojimo. Jedino s tim. A sada nam nešto ponestalo vere u sebe. Sve ostalo što nemamo, ne odlučuje nam sudbinu. To je prava reč i cela istina, gospodo — odlučno upade Pašić, a na to se vojvoda Putnik s gnevom obrati svom pomoćniku: Rat se, Mišiću, vodi s vojskom, oružjem, municijom! Hranom i odećom! Komorom! Sa sposobnim komandantima. Svakako, gospodine vojvodo. Razmišlјajući o našem stanju, vi, razumlјivo, imate u vidu pre svega rat i ratne činjenice. A ja se trudim da vidim sav život naroda. Vi smatrate municiju neophodnom, a ja verujem da je volјa da se opstane važnija i da će ona da odluči i ovaj rat. Vojvoda Putnik čupa glas sa dna grudi: Pa kome vi to govorite, Mišiću? Svima nama, ako dozvolite. Vojvoda Putnik vidi, čuje: s Mišićem se saglašavaju Apis i još neki generali. Ali ga još teže pogađa što se ovima pridružuju i političari, pa lupi šakom o sto da ih umiri i u tišini prošaputa: Ratoborstvo je najsumnjiviji patriotizam, gospodo. Kad su ratoborci vojnici, to može biti i dokaz da oni znaju šta će dobiti od rata. Ali kad su ratoborci političari, onda je to uvek dokaz... da oni ne znaju koliko se u ratu izgubi. U vašoj patriotskoj lјubavi, ima, gospodo, mnogo... i lјudske ravnodušnosti. Zatrpava ga žagor nezadovolјstva i prekora. Ađutant mu donosi telegrame sa bojišta. Svi, osim Pašića i Apisa, zabrinuto gledaju u Putnika dok čita telegrame. Vojvoda Putnik s telegramima u ruci ispija nekoliko gutlјaja čaja, pa s

pogledom u Vrhovnog komandanta kazuje polako i bez ikakvog uzbuđenja: Sve položaje koje smo danas nekako branili, moramo noćas napustiti. Poćorek uvodi sveže trupe u napad. Vrhovna komanda mora već sutra uveče da napusti Valјevo. Pred Vukašinom, duboko uzbuđenim i opomenutim Putnikovim rečima o ratoborstvu, ugiba se Srbija na ratnoj karti: kisnu neobrani kukuruzi i vinogradi, jure mutni potoci, nabrekle reke lutaju po maloj zemlјi, ne znaju kuda će.

8 A Đorđe Katić i Tola Dačić pošli od bolničke kapije, pa od kola do kola, redom, traže svoje; Tola ide napred i pita, Đorđe ga sledi s fenjerom. Iz koje si divizije, vojniče? — Tola se hvata za stupac, naginje ka ranjeniku zatrpanom mokrim senom. Moravska. Moravska prvog poziva, junače? Drugog. Imaš li gutlјaj rakije? Dva dana hleb nisam video. Rakiju ću da ti dam. — Hleb ne može; ne može da načne pogače, ako je ranjenik, nije lepo sinovima načete pogače da donese. Pruža ranjeniku plјosku s rakijom. Je l' stradala konjica? — Đorđe hvata za rukav vozara. Nego šta! Ja sam svojim očima video pun potok pobijenih konja. Đorđe spusti fenjer niz nogu: svetlost preli krvavu baricu u koju je zgazio, klecnuše mu kolena, trže se unazad. Zuri u krvavu baricu pred sobom i vidi pun potok mrtvih konja. A šta je bilo s konjanicima? — šapuće. Vozar ga ne čuje. Tola se nadneo nad ranjenika, sipa mu rakiju u usta; mokar, mršav vo zakorači ka Toli, zgazi u krvavu baricu i poče da liže i njuši Tolinu punu torbetinu, za koju su privezane plave letve i sekirica. Đorđe zuri u razlivenu baricu, kiša mu zaliva vid, okrvavlјuje volove, kola, pomrčinu; seća se da mu je oko podne ranjeni konjanik rekao: „Kad smo pobegli preko ćuprije, Adama više nisam video.“ Tola polazi, zove ga da fenjerom osvetlјuje ranjenike u kolima, koji kisnu pokriveni slamom, retko koji šatorskim krilom ili šinjelom; Đorđe gazi oprezno, gleda preda se, strah ga da ne zagazi u krvav glib ili okrvavlјenu baricu. Jedva čuje Tolu: Poznaješ li Dačiće iz Prerova? Sinovi su mi. Još trojica, ako je bog rekao, živi. A Adama Katića, sinko? Iz kog si puka, vojniče?

Kako ne znaš Aleksu Dačića, tobdžija, treba da prišije za kaplara? Karađorđevu zvezdu zasijao pred Šapcem. Miloje-Mika i Blagoje-Blaža Dačići, oni su pešaci u Sedmom puku, Treći batalјon. Kako, bre, ne znaš svoje ratne drugove? Adam Katić je konjanik u Konjičkom eskadronu Moravske divizije drugog poziva, najlepši konjanik u celom divizionu, momčina opasna, kralјu Petru ga pokazivali, moraš da ga znaš ako si konjanik. Dokle znaš da je bio živ? A je l' bilo borbe kad ste prešli tu vodenicu? Povuci malo rakije. Povuci još; znaš li ko je ranjen u tom zabranu? Đorđe Katić tresnu čelom u kanate. A gde je taj zabran? Izišli su svi iz zabrana, čuješ li, Đorđe? Šta si se zavukao pod kola, ti, vozaru? Pa obojica su ti mrtvi. Znaš li im imena? Kako to „šta te se tiče“. Ako čovek sa imenom ide po zemlјi, s tim imenom plaća porez, ide na kuluk, zapišu ga u vojne spiskove i rasporede da pogine za državu, ima, moj brajko, taj kukavni čovek i pod zemlјu da ide sa svojim imenom. Neka istruli, al’ s imenom i prezimenom da istruli. Ne zabušavaj. Tamo lјudi ginu, čekaju te, preži volove i pravac — položaj. Uzmi jabuku, junače. Poznaješ li ti nekog Dačića ili Adama Katića? Šta se lјutite, lјudi? Moje su četiri puške pucale za Srbiju, ostale su još tri. Tražim ih, nego šta ću! Ako ne stignem preobuku i neki zalogaj da im doturim, neću goli i bez krstače da odu od mene. Pa, vojniče, u tom su batalјonu moji sinovi pešaci. Je l’ svi izginuše? Kako, pobogu, svi izginuše? Baš Blaži nogu? Zar baš Blaži Dačiću nogu? Kako mu ne znaš prezime, bog te ne ubio. A ko ti je rekao da će obe da mu seku? Đorđe, čuješ li? Noge će da odseku. Noge testerišu doktori. Đorđe se hvata za kalkan; smanjuje se pod šubarom, pod kišom, u pomrčini; seća se da mu je neko rekao: „Kad smo pobegli preko ćuprije, Adama više nisam video.“

9 Sad vi imate reč, gospodine predsedniče — kaže Prestolonaslednik i seda na ivicu stolice, s rukama pod stolom. Vojvoda Putnik ispija čaj i naginje se ka Pašiću. Ministri se nameštaju. Nikola Pašić mrsi bradu, kao u čuđenju, podignutih obrva, zuri u kartu, kao da ne zna šta će da kaže, čini se Vukašinu. Naši saveznici odlučno zahtevaju da Bugarima odmah ustupimo istočnu Makedoniju. Do granice predviđene ugovorom iz 1912. — mirno kaže Pašić i upravlјa pogled u vojvodu Putnika. Šta kažete? — pita general Mišić, valјda zbunjen ili nezadovolјan Pašićevim tonom. Pašić ne okreće glavu; netremice gleda u vojvodu Putnika, čije lice zateže grč pred kašalј. Nekoliko trenutaka traje zanemelost u iščekivanju da Pašić nastavi i kaže nešto još poraznije. Vojvoda Stepa Stepanović ne izdrža: Nikad! — uzviknu ogorčeno. — Ni po koju cenu! — dodade. Sa istim ogorčenjem pridružuju mu se komandanti i viši oficiri: Dok postoji i poslednji srpski vojnik! Sramota! Zar smo to zaslužili? Mi ginemo za saveznike, a oni Bugare darivaju srpskom zemlјom! To je, gospodo, cena Bugarske za ulazak u rat na strani sila Trojnog sporazuma. To jest, naših saveznika — kaže Pašić, ostavlјajući i glasom i stavom utisak da se zalaže za savezničke zahteve. Vukašin primećuje da prestolonaslednik Aleksandar ne zna kud će s rukama. Pašić ćuti i dalјe, gledajući netremice u vojvodu Putnika. Na njega se usmerio, vidi Vukašin, a nekakva jeza mu se u talasima prostire telom. Da govori odmah ili na kraju? Šefovi opozicionih stranaka, Ribarac i Marinković, žure da se izjasne, pa ne ubeđuju Pašića, nego dobacuju oficirima preko mape Srbije: Mi smo suverena država, gospodo! Za odbranu svog suvereniteta i ratujemo protiv Austro-Ugarske. Pa zar treba saveznicima da žrtvujemo svoj suverenitet? Makedonijom da plaćamo njihove Dardanele? Srpskom

zemlјom da branimo njihove kolonijalne interese na Istoku? Ni govora! Rusi i Englezi tvrde, i Pariz tako misli: ako Bugarima ne damo da odmah okupiraju Makedoniju, oni će otvoreno da stanu na stranu Nemačke i Austro-Vgarske. Ne stupe li Bugari u rat na strani saveznika, to neće učiniti ni Rumuni i Grci — Pašić govori istim ubedlјivim i mirnim glasom gledajući komandante redom. Nikad Bugari neće ratovati na strani saveznika — prekida ga vojvoda Putnik uz težak kašalј. Ali Pašić kao da ne pridaje značaj ovoj izjavi, s kojom se slažu i ostali komandanti, pa nastavlјa: Tako nam poručuju iz Petrograda i Londona. Poraz Turske i cela balkanska stvar, tvrde, gospodo, naši saveznici, zavise samo od ustupanja naše teritorije Bugarskoj. Da damo Makedoniju, pa onda i ostalo po našim leđima, braćo. Baš njih briga što oslobođenje Makedonije košta Srbiju četrdeset hilјada lјudi i toliki materijal. Četrdeset hilјada. Nikola Pašić zaćuta pošto je poslednje rečenice izgovorio naglo izmenjenim glasom: počeo ih je sa ironijom, a završio ih drhtavo, gotovo šaptavo. Neko od oficira jeknu u tom muku; složiše se uzdasi, izukrštaše pogledi. Preko sudničkog stola i Srbije na njemu, u pogledima i disanju naglo se uspostavlјa saglasnost izmeću oficira i političara, Vrhovne komande i vlade. Prestolonaslednik Aleksandar ima izraz uvređenog i prevarenog mladića. Vukašinu je konačno jasna Pašićeva večerašnja taktika: odbranom Makedonije potpuno ućutkati Putnika i ukloniti njegovu nesagledivo opasnu klonulost. I vojvoda Putnik jasno shvata Pašićevu večerašnju taktiku i od tog saznanja oseća bolan stid. On koji je stajao na čelu vojske koja je oslobodila Makedoniju, na toj pobedi zadobio slavu i najveće priznanje — vojvodski čin, prvi takav čin u srpskoj vojsci, ne može ni s ada, ni s najčasnijim razlozima da zanemari sudbinu Makedonije. Ako se zbog nje mora nastaviti ovaj beznadežni otpor, on ga mora nastaviti. Ne može sada pristati na žrtvovanje Makedonije, a da time ne sruši svoje najveće delo. Celog sebe. U kakvu ga stupicu sateruju događaji! Šta će sad s ubeđenjem i činjenicama na kojima je zasnovao svoj stav, rizikujući ugled i čast? Zar da u odbranu svog ličnog stava, prenebregne svoju odgovornost pred vojskom i narodom? Samo ako se opredelim za stradanje, ja ću vojsci i narodu ostati to što jesam. Ako pristanem da ratujem i satirem vojsku do konačnog poraza. Ulicom prolaze kola s ranjenicima i njihovo treskanje po kaldrmi zatrpava neka došaptavanja meću ministrima i opozicionarima.

Objavlјivanjem savezničkog pritiska na srpsku vladu, Vukašin u sebi nastavlјa da sređuje utiske — postaje nemoguć i besmislen dalјi napad na njenu politiku od strane Vrhovne komande i ratnih komandanata. Oficirsko nezadovolјstvo vladom i njenim predsednikom, Pašić pretvara u gnev i skreće ga na saveznike i Bugare. A šta zatim? Nijedno sudbinsko pitanje nije rešeno; kriza se produblјuje, vojni slom biva neminovniji i sa sve težim posledicama. Taj majstor zadobija večeras jednu u suštini beznačajnu političku pobedu: slogu vlade p Vrhovne komande u neprihvatanju savezničkih zahteva. Ali, dokle? I šta Srbija dobija tim tradicionalnim opredelјenjem za carstvo nebesko? Nestaje kao država i ponovo tone ka dnu istorije i sveta. Bugarima — Makedoniju, Italiji — Dalmaciju! Našim zemlјama hoće da ih kupe za ratne saveznike. I to su nam saveznici! — Prestolonaslednik nastavlјa uzbuđeno da govori kako srpski narod od Kosova nije bio pred težim iskušenjima. Trebalo je da se odmah izjasnim, misli Vukašin, osećajući po sebi talase drhtavice. Sada kad su se svi ovako odredili, on će biti ne samo izdajnik nego i budala. Sam protiv svih. Ne, ne. Mora se dokraja. Vaše visočanstvo, dozvolite mi da kažem neku reč. Izvolite! — ošinu ga pogledom. Taj ga pogled malo pribra i obodri: Očigledno je, gospodo, naš nacionalni opstanak i ceo naš nacionalni program ozbilјno su dovedeni u pitanje. I stanjem na frontu i stavom naših saveznika. Ali i našim shvatanjem i držanjem u ovim prilikama — kao da mu ponestade glasa, on malo poćuta. Vidi: svi su protiv njega. — Treba poći od sledećeg: srpsko pitanje, čim je onako odlučno postavlјeno prvim ustankom, postalo je evropsko pitanje. Do sada nijedan naš nacionalni problem nismo rešili po našoj sopstvenoj želјi i težnji. Vodili smo borbe, a velike evropske sile su nam po svom nahođenju, prema svojim interesima, skrajale ishode. Dodelјivali nam nešto pobede i potvrđivali poraze. Mi nemamo vremena za vaše teorije, gospodine Katiću. Ali nemamo vremena ni za zablude, Visočanstvo. Nemamo nimalo vremena za istorijske stranputice. Recite nam taj vaš spasonosni put, gospodine Katiću — izaziva Prestolonaslednik, a oficiri klimaju glavom. Sad je već sasvim pribran i uveren; više ne oseća one talase neizvesnosti i straha. Reći ću vam, Visočanstvo. Ovaj evropski rat je apsolutno uslovio naš

celokupni nacionalni program. Nikad u istoriji nije bilo povolјnijih uslova da se najzad reši naše srpsko pitanje. Da se ujedini srpski narod. Ali to ujedinjenje može da se izvrši samo uz punu savezničku podršku. S jedne tačke gledišta, to ti je vrlo tačno, Vukašine — upada Pašić i nastavlјa da dobuje prstima po ivici mape. I šta nam vi predlažete, gospodine Katiću? Predlažem, Visočanstvo, da prihvatimo savezničke zahteve — kaže čvrsto, pa zastaje. Sva lica oko stola imaju isti, najpre zgranut, pa smrknut izraz. Podiže glas: — Ali da im čvrsto postavimo svoje uslove. Kakve uslove i naknade za ono što je naše više od sedam vekova? Da nam posle pobede nad Austro-Ugarskom saveznici garantuju ujedinjenje sa svim jugoslovenskim narodima. I da celokupne njihove etničke teritorije uđu u sastav naše nove države. Šta će nam takve garancije? Pa mi i ratujemo za ujedinjenje svih jugoslovenskih plemena! Vi zastupate nacionalnu izdaju, gospodine Katiću! Prestolonasledniku se gnevnim povicima pridružuju svi generali i većina ministara. Pašić zuri u ratnu kartu i dobuje prstima po njoj. General Mišić smračeno, zborana lica, gleda u svoje šake skrštene na vojnoj karti Srbije. I on misli da sam izdajnik, zaklјučuje Vukašin, ali ga to ne boli. Gleda ih redom, siguran u sebe, sluša: Jeste li bili na Kumanovu, gospodine Katiću? Ko vam je poginuo na Bregalnici? Da Bugarima damo Prilep, Veles, Bitolј, Ohrid? Koliko smo krvi prolili?! U čije ime govorite, gospodine Katiću? Kome ste se zakleli? Ko vam je dao mandat za rasturanje srpske države? Vi ste veći izdajnik od socijalista! Gospodo oficiri, molim vas da se lepo saslušamo. Otadžbina od nas traži da za nju sada podelimo brige. Nemojmo da se hvalimo lјubavlјu prema otadžbini. Ne volimo je mi više od Vukašina Katića. To vi, gospodine Pašiću, tamo u Nišu, u Skupštini debatujte koliko vam volјa, a ovde... Mi smo na frontu! Nemamo vremena za vaše stranačke ujdurme i advokatska nadmudrivanja. Nemojte tako, Prestolonasledniče. Kaži što si naumio, Vukašine — obraća mu se Pašić. Smatram da je u najdublјem životnom interesu Srbije da Bugarskoj žrtvuje deo Makedonije. Do granice koju je pokojni Milovanović odredio sklapajući savez sa Bugarima. To prvo. Nije to deo. To je više od polovine Makedonije, koju smo mi, a ne Bugari,

oslobodili od Turaka. To ja, gospodine vojvodo Putniče, ne osporavam. Ali mi dozvolite da završim misao. Ovu sednicu ste vi zahtevali, a ne ja. A kad smo tu, onda smo ravnopravni, ili ću izići napolјe. — Naglo se utiša žagor. — Evo mojih činjenica: prihvatanjem savezničkih zahteva, mi obavezujemo saveznike na hitnu pomoć i uklanjamo teško nepoverenje koje u Evropi vlada prema Srbiji. Naročito kod Engleza. A takođe, i u Rusiji. Stupanjem Bugarske u rat protiv Austro-Ugarske, što nam saveznici garantuju, a zatim i Rumunije i Grčke, skraćuje se rat, gospodo. Smanjuju se žrtve srpskog naroda, koje su i do sada ogromne. U stvari, spasava se Srbija. Da, gospodo, spasava se Srbija. Ne spasava se. Ako se smanjuju žrtve, umanjuju se i pobede. I izdaju se vekovne težnje srpskog naroda. Ponavlјam, Vaše visočanstvo: skraćuje se rat. Izlazimo iz krize, da ne kažem katastrofe. Zar nam je danas nešto preče od toga? — želi da sretne Mišićev pogled, ali on smrknuto gleda u svoje šake na ratnoj karti. — I za Srbiju se najzad rešava istočno pitanje. Bugari nam više nikad neće biti neprijatelјi. Ruke su nam slobodne, leđa su nam sigurna za teške nacionalne poslove ka zapadu. Uostalom, ako mi sada s Bugarima sporazumno ne rešimo teritorijalni spor oko Makedonije, Bugari će ga sami, ratom i, naravno, sa Švabama, samo u svoju korist rešiti. U zaletu ga prekide Stojan Protić, oduvek neugodan mu protivnik: Dozvolite da nešto primetim tom vašem trezvenom pogledu u budućnost. Srbija je, gospodine Katiću, ušla u rat protiv Turske i Bugarske da oslobodi narod i teritorije na koje ima sva etnička i istorijski legitimna prava. Ako se danas tih prava odriče, i to posle dva pobedonosna rata, onda su cela državna ideja i nacionalni cilј srpskog naroda dovedeni u pitanje. Tako je. Odatle se gleda u budućnost, gospodine Katiću. Vukašinu je svejedno šta oficiri misle i dovikuju; iako dobro zna Protićevo shvatanje nacionalnog programa, usredsređeno ga sluša, s rukama pod sudničkim stolom, na kolenima. Ne može se napustiti Makedonija a da se istovremeno, sa stanovišta istorijskog i etničkog legitimiteta, čvrsto polažu prava na naše zapadne i severne teritorije. Mi se ni u kom slučaju ne smemo danas odreći nijednog dela svoje zemlјe i naroda. Jer se cela oslobodilačka borba srpskog naroda dovodi u pitanje. Ono što nam je četiri veka bio nacionalni cilј da sada ispustimo, i to pod pritiskom saveznika, vrlo je nerazumno. Mnogo nerazumno, gospodine Katiću.

Vrlo je razumno upravo sa stanovišta budućnosti, gospodine Protiću. U ime kakve budućnosti vi predlažete da se odreknemo pobeda iz dva rata? Žrtvujte svoju očevinu, a ne Makedoniju! Ta je žrtva, Visočanstvo, veoma mala prema žrtvama koje ćemo dati ako na Balkanu sami ratujemo protiv Austro-Ugarske i Nemačke. Ponovo podvlačim: to žrtvovanje pola Makedonije je naš najveći ulog u budući mir na Balkanu i srpsko-bugarske odnose. Bugari će izgubiti sva istorijska i politička prava da se ponašaju neprijatelјski prema Srbiji. A mi ćemo se danas spasti. Kako to ne uviđate, zaboga? Bugari, Vukašine, neće ući u rat na strani saveznika ni kad bismo im sa Makedonijom i Niš dali. Bugari će u svakom ratu biti protiv Srbije. Takvo je geopolitičko stanje na Balkanu. I takav je to narod — kaže Pašić ne gledajući ga. Jeste li vi, gospodine Katiću, sve rekli? Nisam sve rekao, Visočanstvo. Ali ću reći. — Na sudničkom stolu Srbija mu se izdužuje, širi, razmiče u dalјine; po njenim granicama popadale glave, brade, naočare.

10 Tolu Dačića opet izguraše iz bolnice, niz stepenice, u baru. Doktori nemaju vremena da pogledaju spiskove prispelih ranjenika. A od podne ih niko više i ne upisuje u bolničku knjigu. Bolničarke obećavaju da će mu ujutru dati tačno obaveštenje. Kako da dočeka jutro bez Blažinih nogu? Makar da zna gde su mu odsekli, pa da čeka. Ako je jedna, ako je ispod kolena, onda će još i da liči na čoveka. Ne može da kosi i prska vinograd, ali može da kopa. Progovori sad ti, Đorđe. Pitaj onu bolničarku. Ne smem. Pa dvojica nam rekoše da je i Adam prešao tu ćupriju. Ej, dete. Pobogu, ćerko, stani. Milena zastaje pred stepenicama bolnice i diže fenjer da vidi: iza krupnog, brkatog selјaka s nekakvim modrim letvama na lećima, prestrašeno je gleda starčić, sav zarastao u bradu. Sluti, zna zbog čega je zaustavlјaju. Molim vas, žurim. Šta mogu da vam pomognem? Četiri puške dao sam da brane Srbiju. I red je da mi se izađe u susret, i da me ne ritate kao psa iz kasapnice. A on, rođeni brat Vukašina Katića, traži sina jedinca. Ja još trojicu živih. Kog Vukašina Katića? Onog jedinog, koji se zna. Onoga što potkiva Pašića. Al', to je njihova stvar. Školovana si, moraš da ga znaš. Nemoj da se lјutiš, dete. Milena oseti zbunjenost. I stid zbog nečega. To mora biti nešto strašno čim se tata razišao s njima, nikad ih nije ni pomenuo. O svom selu i detinjstvu nije joj pričao. Kad ga je pitala ima li dedu, nabusito je odgovorio: „Imaš dedu. Kad završiš fakultet, otići ćeš u selo da ga upoznaš.“ „A zašto me sada ne vodiš?“ „Objasniću ti to kada budeš studentkinja.“ Još ga jednom pitala, isto joj odgovorio. O dedi i selu pitala i majku.

„To će tata da ti objasni. Nemoj mene o tome da zapitkuješ.“ Poslednji put kad je pitala, mama joj, sa oduženim uzdahom, rekla: „Ne znam. I neću da mislim o tom Prerovu.“ Sigurno je nešto strašno meću njima. Da kaže da joj je otac Vukašin Katić? Valјda je Vukašin Katić toliko zaslužan da njegovom bratu kažeš: jesu li obe odsekli Blagoju Dačiću iz Sedmog puka Moravske divizije, drugi poziv? Iako si gospodsko, možeš da pojmiš: čovek bez noge može samo kukuruz da kruni i pasulј da trebi. Ako ima. Kako se zovete, čiča? Tola Dačić, iz Prerova. I sluga i komšija ovog Đorđa Katića koji je rođeni i jedini brat Vukašina Katića. Do motike smo ja i Vukašin zajedno bili. Potom, kao što se zna. A moj je sin Blagoje, Blaža, u obe ranjen. Vidi, tako ti boga, je l‘ donesen i šta će da bude. Ako nisu odsekli, ne daj obe, pobogu, ćerko. Milena s podignutim fenjerom priđe bliže Đorđu: ne liči na tatu. Nesrećan. Mnogo nesrećan. A kako se vi zovete? — spusti fenjer da joj ne vidi lice. Pa reče ti čovek kako mi je ime. Ako možeš, učini to što te molimo. Nemoj da me zapitkuješ — reče Đorđe osorno i odmače se od svetlosti njenog fenjera. Ja sam ćerka Vukašina Katića — promuca i skloni fenjer iza sebe. Đorđe trže Tolu za rukav; iznenađen, ne zna da li je dobro što mu je ona bratanica. Zuri u nju: liči na oca. Al’ je žensko, valјda ne voli samo sebe. A kako se zove vaš sin? Moj brat. Adam. Prvi čovek. Divno ime — promuca uzbuđeno. Ima još jednog brata. Možda će i njega da previja. — Izvinite, nisam vam rekla da se ja zovem Milena — zbuni se još više. Kakvo su to zlo učinili tati da im ni posle dvadeset godina nije oprostio? Ili je on njih toliko uvredio? Ne može tata zlo da učini. Zna li Ivan za tu tajnu? Još noćas će mu napisati da imaju brata i kako je srela strica. — Nisam vas čula. Šta ste rekli? Kažem ti da prvo vidiš za Blagoja Dačića, Sedmi puk, Moravska divizija, drugi poziv. Pa se posle porazgovaraj sa stricem. Hoću. Čekajte me tu — podiže fenjer da vidi stricu lice.

Đorđe se pogurio, povio glavu: Gde li joj je brat? Mora da je Vukašin to udesio: pratio ćerku u bolničarke, a sina sklonio u pisare Vrhovne komande. Pa su vuci siti i ovce na broju, a on opet veliki Srbin. A Adam nek pogine za stričev ministarski portfelј, za silu i vlast gospodsku. Pas im se mesa napotezao! Što li ova tvoja bratanica ovako sporo ide? Gospodska krv. Na majku. A meni se čini da je likom isti otac. Ne bogoradaj više, Tole. Ćuti i jedi sam svoju muku. A ja joj ne rekoh da uz Blažu traži i Adama. Ako je prešao tu ćupriju, kako rekoše, borbe su se nastavile i ginulo se i posle. Kad neko jaše onolikog konja, taj se s trećeg brda vidi. Kao škola. Al’ Švaba gađa u konja, a ne u konjanika. Pešak je sam i jedina meta, moj Đorđe. Pešaci navek najviše ginu. Dobro, jedna noga, može se bez jedne. Ako su obe, božje mu sunce, šta ću ako su obe? Zamukoše: bolničar u kofi iznosi iz bolnice krvave udove; siđe u senku i pođe duž zida, zamače za ugao; Đorđe zažmuri, a Tola ne mogade da vidi: da li su noge ili ruke u kofi. Nije, valјda, da odsečene noge bacaju kučićima? Sunce li im božje, bolničarsko, zar ne saranjuju noge, lepo i lјudski? Čovek ima samo dve noge, i kolike su muke dok porastu. Noge su pola čoveka. S nogama se spasavamo i imamo svoje. I igramo na njima, i putevi postoje zbog nogu. Bez nogu čovek je panj, krvavo im sunce! Ućuti, kad ti kažem. Ostaviću te. Ne mogu više — okreće glavu da ne gleda mrtvog vojnika koga dva bolničara iznose iz bolnice; držeći ga jedan za glavu, drugi za noge, vuku ga po stepenicama, po bari, duž zida, ka uglu. Tola zakorači da pođe za njima i vidi gde ih to bacaju, ali se na stepenicama, zabrinuta lica, pojavlјuje Milena i lagano silazi niz stepenice, zagledana u Đorđa što zuri u baru pred sobom, povijen pod torbom: Ne liči na tatu. Mnogo je mali. I nesrećan. Kako da ga utešim? Šta bi? — Tola joj pođe u susret i stade ispred poslednjeg stepenika. Večeras je donesen jedan ranjenik sa cedulјom u koporanu. Blaža, piše. Ništa više. Blaža? I ništa više? Ništa. Ni puk ni divizija. I?

Odsečene su mu noge. Ali će preživeti, sigurno. Doktor Sergejev ga operisao. Rus ga operisao. Još se nije osvestio, pa nisam mogla da ga pitam. Za prezime i ostalo. Pa ono su, Đorđe, sigurno njegove noge što ih malopre ona strvina bolničarska pronese! — hvata Đorđa za ramena, drmusa ga. — Kučićima! — jeknu. Milena gleda u njegove modre letve ne shvatajući im namenu. Čuj, čiča! Zar jedan Blaža postoji u Srbiji? Pritrpi se malo, za sat će da se osvesti pa ću ga pitati ko je. Dešava se da vozari zamene imena ranjenika. Fala tebi, ćerko. Ja ću sam da vidim jesu li ono Blažine noge — kaže i polazi pored bolničkog zida, za onima što su proneli mrtvog vojnika. I onim što je odneo onu kofu sa nečim. Neka velika kokala jesu, sigurno. Nekog krupnog, neke čovečine, sunce mu božje, mogu biti Blažine. Striče, sklonite se sa kiše. Dođite pod strehu. Hoćeš li ti odmah da proveriš sve spiskove? Adam, Konjički eskadron, Prva armija — muca i ne miče se. Hoću, mogu. Ne brinite. Znate li da je tata danas stigao u Valјevo? Rekoše mi da me tražio — ne vidi mu oči. Kao nakašlјava se. Nije se obradovao. — Tata bi se mnogo obradovao da vas vidi. Tata se nekoliko puta spremao da pođe u selo. Da vidi dedu i vas. Ali poslovi, njegove dužnosti. Znate, za tri godine, tri rata. A on je opozicija, i možete zamisliti kakav mu je život dok Pašić vlada. On se još više guri pod torbom i povija glavu pod šubarom. Neprijatno mu je, kao da ga je stid. Sigurno je on krivac za tu svađu, to neprijatelјstvo. A nesrećan je. Treba tata da mu oprosti. Mora sada, u ratu, da mu oprosti. Tata mi je mnogo pričao o vašem zajedničkom detinjstvu. Laže tvoj otac — prekide je Đorđe i podiže glavu. Zagleda se u nju: liči na oca. — A ti, ako hoćeš nešto da mi učiniš, idi i pogledaj te spiskove što sam te molio. Ona ga gleda zgranuto. Tola se vrati, bez reči uze fenjer od Đorđa i potrča u mrak iza bolnice. Na ćošku, sudari se s bolničarom. Vidi mu praznu kofu: Stani. Gde si prosuo kofu? Šta se to tebe tiče? Tola ga hvata za rame i diže fenjer da mu vidi oči: Zar su đubre čovekove noge? — drmusa ga. — Iako su odsečene, čovek su!

Ma pusti me, čiča, da i tebe ne bacim u jamu. Bolničar mu se čupa iz šaka. Iz moje ruke, bik Aćima Katića nije se istrgao! Pa dobro, šta hoćeš od mene? Hoću od tebe lјudski da mi kažeš: čije si noge bacio i gde si ih bacio? — samleće mu rame ako ne kaže. Otkud ja znam čije noge testerišu doktori, pobogu, čiča? Ja potirem krv i čistim đubre. Kakvo đubre, bre! — drmusa ga. — Zar su tebi, smrdlјivko pozadinski, đubre noge i ruke što ih čoveku vojniku ubi Švaba zbog Srbije?! Ama, kažem ti srpski: čistim operacionu salu i ništa me se drugo ne tiče. I pusti me. Nemoj da si strvina, četiri sam sina državi dao. Da te noge što si ih bacio nisu Blagoja Dačića, iz Sedmog puka Moravske divizije? Kažem ti, ne znam. Jesu li od krupnog čoveka? Nisam ih zagledao. Primetio sam samo da je jedno stopalo načisto smrskano. Tola pusti bolničara. Kaži mi, sinko, kad je kukao, dok su mu ih oni krvnici sekli, koga je mučenik spominjao? Svi kad kukaju, spominju majku. Svi smo mi od jednoga. Piješ li? Imam dobru komovicu — pruža mu plјosku. Ne mogu sad. Moram da idem. Idi, ali mi kaži, gde su one noge odsečene? Više kolena. Uh, sunce im krvničko! A gde si ih bacio? U jamu, u đubre. Iza bagrema. Tu su gomile svakojakih kokala i mesa. Nije đubre, nije blesavko bolnički. Ništa čovekovo i vojnikovo nije đubre. Polazi s fenjerom ka bagremu i jami. Polako, pored bolničkih prozora: osluškuje jauke. Oni se mešaju, ukrštaju s vikom, psovkom. Produžava ka bagremu i jami, ka teškom, trulom smradu. Aleksu bi po čuklјu odmah poznao. Čuklјevi su mu kao u brdskog vola. I Mikinu cevanicu, po onom belegu od sekirčeta, poznao bi u kamari cevanica. Al’ Blažinu, jedino po

onom krivom, zgrčenom domaliću. Ako je stopalo smrskano, ako ga nema, kako onda? Kako? Zaustavlјa ga zadah trulјenja mesa i gašenog kreča. Staje pred jamom i osvetlјava je fenjerom: nekoliko nogu i dve ruke vire iz krečnog mleka.

11 Vaše je mišlјenje izdajničko! Kad bi vas čuli vojnici, rastrgli bi vas! — prekide Vukašina general Bojović. Ako je stanje vojske i na frontu takvo kakvim nam ga je prikazao vojvoda Putnik, kako smemo da se odupiremo savezničkim zahtevima? — ponovo oseća onu jezu s kojom je i počeo da izlaže svoje mišlјenje. Ne uzimajte me u svoje argumente — preko sudničkog stola i Srbije, kroz kašalј mu dobacuje vojvoda Putnik. Zaćuta. Neće da uvredi Putnika. Prozori se tresu i zvrji staklo: ulicom ponovo prolazi voz volovskih kola s ranjenicima. Jauk i vozareve psovke. General Mišić opet preglasno kreše žigicu i pripalјuje cigaretu. Smračen je, s pogledom kratkim, preda se. Misli li i on da sam izdajnik? Sad je jasno šta znači ona vaša krilatica „Okrenimo leđa Istoku“. Pa vi ste okrenuli leđa Srbiji! — uzvikuje Prestolonaslednik. Sramota! Šta će vam sin reći? Ćerka vam je bolničarka, kako ćete je sutra pogledati u oči? Napišite u „Odjeku“ to što ste ovde rekli. Čik, gospodine Katiću! — dovikuju mu oficiri. Vukašin kaže zamišlјeno i tiho: — Vreme će, gospodo, sutrašnjica, i to van valјevske sudnice, presuditi i tom vašem patriotizmu i ovoj mojoj izdaji. Ja vam mirne savesti ponovo izjavlјujem: ako ne poslušamo saveznike i ne zadobijemo Bugare za rat na našoj strani, učinićemo kobnu grešku. Srbija će izgubiti rat bilo kako se on završio. Želi još jednu rečenicu da izgovori, ali ne može zbog neočekivane zanemelosti oko sudničkog stola i generalštabne karte Srbije. Govori Pašić, mora da ga sluša: Ako niko nema nešto važnije da kaže, imam da izjavim sledeće: ja ne mogu da budem predsednik vlade koja bi pristala na bugarsku aneksiju Makedonije. Smatram da naš narod ni pod kojim uslovima ne bi pristao na tu žrtvu i sramotu. Zaćuta i s karte diže pogled na Vukašina. Odobravaju mu oficiri i šefovi

opozicionih stranaka. Pašić nastavlјa: Ali treba da se zna, gospodo. Da se odupremo savezničkom ultimatumu, možemo jedino ako uporno vodimo rat. Bez obzira na žrtve. Čim bi saveznici saznali da mi pomišlјamo na mir, odmah bi tutnuli Bugare na Makedoniju. Tad će i ostale komšije da provale srpski plot: Rumuni u Banat, Arnauti će da nasrnu u Prizren i kolјu po Metohiji i Kosovu. A Italija će da odreže Dalmaciju do Dubrovnika... Jer, braćo, balkanski front mora da se održi. Ako se u tome ne uspe, Srbija gubi svoj rat i državu. Gubi sve ratove koje je vodila za slobodu. Sve što naš narod vekovima teži da ostvari. — Pašić govori tiho, jedva ga čuje od treska kaldrme pod točkovima volovskih kola; drži se za bradu i zabrinuto gleda. — Slažete li se da vlada saopšti saveznicima: Srbija je spremna da se bori s njima do pobede ako oni odustanu od zahteva da se Makedonija ustupi Bugarskoj? Ministri se slažu. Šefovi opozicije, takođe. Oficiri su još odlučniji. Prestolonaslednik se ironično smeška na Vukašina. To znači da ste za rat do kraja, do pobede. Jeste li saglasni, gospodine Putniče? Jesam. Ali sa čim da vodimo rat do pobede, gospodine predsedniče? S onim što imamo. I onako kako jedino možemo. Tišinom puca kaldrma, trešti ulica od volovskih kola punih ranjenika; taj tresak, mutno oseća Vukašin, opominje i preti njima koji u sudnici odlučuju o sudbini onih koji ginu, krvare, kisnu. Osuđeni su. I oni koji ih osudiše. To mu potvrđuje i noć što se ulila, uzidala u velike prozore sudnice. U ime mog oca kralјa i u svoje ime, izjavlјujem, gospodo: Kruna neće pristati ni na kakve zahteve koji ponižavaju Srbiju i koji su protiv njenog suvereniteta — govori odsečno prestolonaslednik Aleksandar, ispršeno i preozbilјno, izmeću dva starca, Pašića i Putnika. Vojvoda Putnik poseče tajac uzvikom: Municija! — Svi se prenuše, čak se i general Mišić zagleda u njega. — Šta ćemo za puščanu i artilјerijsku municiju? — suzdržava kašalј, pretećim i očajničkim pogledom kola oko stola, po svima. Danas sam opet urgirao kod Rusa i Francuza. Napisao sam depešu: ako nam municija ne stigne za nedelјu dana, srpska vojska moraće da obustavi borbu. Ali nam i Grci prave smetnje u Solunu. Bugarske komite prelaze granicu i ruše prugu — kaže Pašić. Sekretar mu pruža telegram. Dok ga otvara, mumla: — Moramo i njima da odolimo. Bog će nam, valјda, malo pogurati.

Vukašin se pita: kud će odavde? Oseća se nesrećnim; tako nesrećnim da se u njemu nijedno drugo osećanje ne može da izdvoji. Ljudi oko stola tamne; na karti se ne vide ni linije ni strelice; ugasila se ta generalštabna predstava Srbije; utišao se i žagor ogorčenja na balkanske susede. Odmiče se i smanjuje sve oko njega. Iz dalјine čuje dovikivanja komordžija i psovku oficira na ulici. Pašić jedva razume: Treba, gospodo, da znate i ovaj drugi telegram. Američko poslanstvo iz Beča mnogo brine za austrougarske zaroblјenike. Amerikanci su nezadovolјni visinom naše plate zaroblјenim oficirima i vojnicima. Jeste. I tvrde da zaroblјenici nemaju uslove za normalan verski život i religiozne obrede. Traže da im izgradimo kapele i damo katoličke sveštenike. Dobro, da im napravimo kapele. Ali, šta ćemo za sveštenike? Sem da ih zarobimo, a? Gospodine predsedniče, dosta o popovima. Nastavite svoj ekspoze. Komandanti još večeras moraju na front. Pa, Prestolonasledniče, mislim da je stanje jasno. Ne damo Makedoniju. Da kod saveznika još jače zakukamo za municiju i pomoć. I da se borimo do pobede. Sve što može da nosi pušku, odmah da se uputi na bojište. Žandarme, pisare, poslednju odbranu. Zabušante. I sve ćake odmah na front! Vukašin se trže: Zar to on zahteva? General Mišić gleda u Pašića i ministre; nad stisnutim šakama vrti palcem, presuđuje: Svu našu nacionalnu inteligenciju uplesti u vojsku. U premorene i proređene trupe ćaci treba da unesu prvi činilac opstanka: duh i volјu. U svaku četu po dva ćaka. Nijedan đak ne sme ostati u štabu. Mišićev palac raste i vrti se čudno i zastrašujuće, u nekakvoj magli su glave oficira i ministara, samo on raste, raste, iako Pašić tiho šapuće: Zar baš moramo i tu decu da damo? Moramo. Skopski đački batalјon odmah da krene na front — vojvoda Putnik kašlјe. U rovove! Nego šta! — dodaju oficiri. Da malo razmislimo. Za neki dan da odložimo? Nema odlaganja. Za neki dan biće kasno, gospodine predsedniče — neopozivo presuđuje general Mišić, njegov najbolјi prijatelј, i general koga najviše ceni, i mnogo promišlјen čovek, i otac kome su dva sina na frontu i kćerke bolničarke, taj Živojin Mišić presuđuje i njemu, Vukašinu Katiću; pred

njim se klati i preti, i raste vrteći se Mišićev ogromni, žutnjikavi palac s velikim noktom, zariva mu se u grlo, u jabučicu: ne može ni reč da kaže. Ne može ni da diše. Osuđen je, to sasvim jasno shvata.

12 Zašto se nije suprotstavio žrtvovanju ćaka? Samo iz straha pred njima što ga nazvaše izdajnikom? Častolјublјe, politički ugled. Zar su to razlozi? Za njegovim lećima neko kašlјe; taj uporni kašalј čuo je još kod Vrhovne komande, čim se odvojio od generala Mišića; kroz varoš ga slušao uz treskanje točkova po kaldrmi, škripu kola, bat volova i viku vozara. Okreće se: selјak, neki jadnik, pritisnut šubarom i poguren pod velikom torbom, ide za njim. U bolnicu, kao i on. Ivan na front! — šapnu, ukopa se. Ivan u rovu, vodnik, smeniće poginulog vodnika, predvodiće vojnike u jurišu. Gejzir zemlјe i kamenja, kao na onoj fotografiji, buknu pred Ivanom. Klјuča pomrčina. Zaudara šalitra. Sve bazdi na eksploziju granate. Zaliva ga kiša. Ide pored kola, gaca po barama, kliza se, a pred njim izranjavlјena svetlost retkih svetilјki izranjavila noć; iz kola se cepaju jauci i „majko moja“; vozari udaraju prutom mokre i premorene volove. Iza njega, na odstojanju, ide onaj jadnik selјak; s vremena na vreme ga sustigne, čuje mu i korak i huktanje, mora da se o krene: crna gomilica. Možda mu je sin već mrtav. Želi da mu vidi lice. On zaostaje i kao da se još više guri i povija glavu. Šta da ga pita i čime da ga uteši? Produžuje pored kola s ranjenicima, ka bolnici: na ovoj srpskoj zemlјi sve su razlike zakratko. Ratovi nas ravnaju. Jednaka nam je moć, jednako delo, i nada; jednak nam je i vek. Niko ovde ne može daleko. Ni mnogo drukčije od ostalih. Ukoliko to upornije nastoji, utoliko će mu kazna biti veća i nesreća dublјa. Žuri da se odvoji od selјaka, da ga svojim huktanjem ne tuče po temenu. Ali ga selјak opet sustiže. Generali i ministri, Prestolonaslednik i Pašić, i on, svi koji su večeras u valјevskoj sudnici odlučivali i sudili, mislili su, uveravali sebe i druge da, odlučuju i govore u ime ovog selјaka, toga živomučenika zgurenog pod šubarom i torbom, i tih što jauču i krvare u kolima i sebi psuju majku što ih je rodila, i tih što mokri i gladni plјešću prutom po mokrim i gladnim volovima. Za šta se to toliko gine, čemu to bezmerno stradanje? Kakva sloboda može biti naknada samo za ovu noć tim nesrećnicima što im se s kišom cedi krv po slami i kolovozu? Ujedinjenje sa onima koji ratuju da do tog ujedinjenja ne dođe? Ujedinjenje

sa onima koji ih ubijaju, koje ubijaju, zar je to nacionalni i istorijski cilј kome danas treba apsolutno sve žrtvovati? Staje pod nekakvo drvo, oslanja se na stablo; vidi: i selјak zastaje, i on se prislanja uz prvo drvo. Ko zna odakle ide i koliko dana vuče torbetinu hrane i preobuku za sina. Možda, mrtvog sina. Mora Ivana da vidi. Pitaće Mišića za raspored i gde da ga sačeka. Na kolima koja prolaze glasno plače i tanko ječi čovek. Podiže okovratnik pelerine i požuri napred da ne sluša plač, ali sustiže druge jauke; stenju, dašću premoreni volovi što bazde na balegu i mokraću. Na Prerovo i detinjstvo. U bolničkom krugu prepunom volovskih kola, u pomrčini proceplјenoj svetilјkama sa stepeništa bolnice, jedva se probija kroz gomilice lakših ranjenika, koje skidaju vozari i vode ka previjalištu. Stiže do stepenica, nema snage da uđe: vreva jauka, koraka, lupa nosila i lavora. Moli bolničara da pozove Milenu. Šta si joj ti? Otac. Taj ti čin za operaciono odelјenje ne važi, gospodine. Uvređen, pribija se uz dovratak; žurno prolazi bolničarka: Čekajte, molim vas. Gde je Milena Katić? Vodite me kod nje. Milena je u hirurškoj sobi. Znate da se tamo ne ulazi. Molim vas lepo, recite joj da je otac zove na trenutak da iziđe. Bolničarka bez reči odlazi. On drhti; stepenice se uspinju uz njega: Iz osvetlјene sobe izlazi Milena; ugleda ga i, kao i uvek, iskošeno potrča k njemu; on se prislanja uza zid: stiže, blesak joj u očima; od te radosti on ne može šakama da joj uzme glavu i polјubi. Kao da se spasava od gonilaca, razgrnu mu pelerinu, pokuša i gerok da mu raskopča i zagnjuri lice u samo očevo srce: šćućurena mu pod miškom, bez reči, drhti krupno. Kad bi mogla nikad više da ne ode odavde, da ostane zauvek tu, u toj toplini i zaštiti. On ispusti štap i čvrsto je steže, nem i ustalasan. Šta je pod ovim nebom uopšte vredno bez nje i Ivana? Ničeg većeg na ovom svetu nema od njenog drhtaja, njenog disanja, njene topline. Kako je mogao, kako je smeo da je pusti u bolničarke, u rat? Ne znaju koliko traje to njihovo najduže i nemo grlјenje. Onda on šapnu: Da te vidim. Ona još žudnije pritiska lice na njegove grudi. Samo oca treba voleti u

ratu. Jedino njega. Uplaši je žestina tog osećanja i naglo se odmače, gledajući ga raširenim očima, punim suza. Malo mu je da je pomiluje po obrazima kao uvek, malo mu je da je polјubi u čelo kao pri svakom susretu, a ne zna šta bi drugo sada. Želi što pre da ode odavde. Reci svom šefu da ćeš večerati i spavati sa mnom u varoši. Ona predugo ćuti. Ako Vladimira donesu a ja nisam tu? To bi bilo užasno. Hajde, spremi se — dodaje strože, porezan njenim ćutanjem. To nije moguće, tata. Ja sam još noćas u Valјevu, Milena. A i bolnica će, sigurno, prekosutra biti evakuisana. Je li mama mnogo nesrećna? Treba češće da joj pišeš. I duža pisma. Poslala ti paketić. Idem iz Vrhovne komande, nisam ti ga poneo. Uzećeš ga. Tata, ja ne mogu s tobom da pođem — kaže popravlјajući svoju bolničarsku maramu. Vidi: oči joj se osušile. Kecelјa joj umrlјana krvlјu. I ona će sad otići? Zar je to moguće? Operacije će trajati svu noć, a samo smo nas dve asistentkinje. Kako da odem? Ti si asistentkinja? Gledaš operaciju, možeš to? — muca. Zaboga, tata. On dugo ćuti. Ona ne zna šta da mu kaže. Uvrediće ga ako mu kaže da zbog Vladimira ne može noćas da napusti bolnicu. Ali ti si danima plakala što su deca mačetu prebila nogu. Ti nisi mogla leptira da uhvatiš — kazuje gledajući u krvave mrlјe na njenoj kecelјi. To je bilo pre rata. A sada, Milena? Sada je rat, tata. Za operaciju treba iskustvo. Gruba, to jest, jaka ličnost. Ne, treba samo lјubav. Moram da idem. Doći ujutru oko osam. Polazi, okreće se, klati se: samo još jedan tren da se šćućuri pod njegovom miškom. Zaridaće. Ne, to ne sme. Tata, idi odmori se. Čekam te ujutru u osam — šapnu i krenu brzo, trčeći

sumračnim hodnikom. Zanemeo, on dugo zuri u vrata operacionog odelјenja, u njen nestanak. Pa u svoj štap, bačen u blato i prlјavštinu bolničkog hodnika. To je taj bol koji gasi sve druge. I obesmišlјava sve. Sve. Diže štap i pođe ka izlazu. Zastaje pred pomrčinom, ispred kola s ranjenicima pod nekakvom sijalicom, pred volovima koji leže u bari. Zagleda se u volovske oči iz kojih praska zelenkasta svetlost. Zakopča pelerinu, navuče šešir i, čvrsto držeći štap, nekako siđe niz stepenice. Svetilјke mu se rasplinjuju u suzama. Na drumu zastade da se osloni na drvo i pojmi šta se to dogodilo noćas. Čuje: za leđima mu se neko poznatim kašlјem okazuje. Okrenu se, sježi se: onaj isti selјak sa šubarom i torbom. Kakva je to utvara? Ko si ti, čoveče? Selјak ćuti u mraku. Je l’ ti sin živ? — viknu. Selјak se ne miče, nem; prolaze kola s ranjenicima. Imaš li duvana? — promuca iz mraka neko odnekud poznat. Imam. Daj mi cigaru. Selјak mu priđe. Ne vidi mu lice. Možda ima bradu. Starac. Sada svi očevi nose brade, svi su sada starci. Odakle si, prijatelјu? — Starac glasno huknu. — Pitao sam te odakle si? — Selјak ustuknu korak. — Je l' ti sin u bolnici? Ne znam — šapnu. Kako ne znaš? — pruži mu cigaretu. Nisam ga našao. Pripali mi. Kao da je nekad čuo taj glas. Negde. I davno. Nešto ga molio. Zbog nečega mu pretio. Svađao se. Jaukao i psovao. Vređao, molio. Zbog njega je mnogo patio, kajao se, stideo, prezirao sebe, mučio se da ga zaboravi, ko zna koliko života ga nije čuo ovako i nije ga zaboravio; kresnu žigicu, u toj svetlosti: on. U plamičak unosi lice, za cigaretom, u umirućoj mokroj svetlosti sevnu crna brada, sitne oči i teške obrve, uvek isti: Đorđe! — jeknu Vukašin i koraknu od debla i njega nemog i nepomičnog, kakav je i nekad bio u štali, u jabučaru, u vratima bačvare, pred Aćimom, koji u srdžbi nije krio mržnju nikad, zbog nečega, zbog njega, Vukašina, koga je voleo nepravedno i više zato što je on često bio ovako nem i nepomičan, starac, oduvek starac, pred ženom Simkom, i za nju starac sa čekinjastom

crnom bradom, pod šubarom: Pa i njemu je sin u vojsci. Adam. Od onog hajduka Nikole saznao mu je ime. Taj Adam mora da liči na majku, mora biti mnogo lep. Dockan se rodio, Đorđe mu, svakako, nije otac. Svejedno, primio ga, sin mu je. Ako taj mladić pogine, onda će se u Prerovu zatrti Katići. Gde ti je sin? — šapnu. Tražim ga, Vukašine. Vukašin napipa stablo zagušen Đorđevim šapatom. Kad brata ponovo ugleda pred sobom, nadohvat ruke, sa cigaretom u ustima, pruži ruku da se pozdravi s njim, ali mu ne nađe ruku u mraku, i pusti da mu prazna, mokra šaka padne niz pelerinu. Je li u Valјevu? Da nije ranjen? Juče sam čuo da je ranjen. Danas mi dvojica rekoše da nije ranjen, što je gore. I da je pripojen Četvrtom puku. Pošto je njegov eskadron satrven načisto. Sad će i Četvrti puk da bude satrven načisto. Plјušti olovo, plјušti kiša — šapuće. — Daj mi mašinu — podiže promukao glas. Vukašin mu pruža kutiju sa žigicama. Đorđe pripalјuje ugašenu cigaretu. Čovek umire onakav kakav se i rodio, pomisli Vukašin. I ja sam isto što sam bio u Prerovu. Šta da mu kažem sada? Ko ti je rekao da sam ovde? Tvoja ćerka mi rekla. A muka me naterala. Misliš da je meni lakše? Sad je svakom svoje najteže — koraknu k njemu. — Za sebe te nikad i ni za šta nisam molio — promuca. Ustuknu prepun jeze, jedva ga čuje: Spasi mi ga, možeš to. Neka bude telefonista. Pismen je, ima razgovetan i jak glas za telefon. Čuješ li me, Vukašine? Kakav telefonista? Zašto baš telefonista? Pa neće, silnik, da bude posilni. Neće nikog da služi. Ja sam mu letos udesio za posilnog kod komandanta puka. A on, silnik, neće da služi. Za inat načinio štetu i čovek ga najurio u eskadron. Još sam trijest dukata dao da ga prevedem u bolničare. Al’ on, pas, ni da čuje. Još se nalјutio na mene i napisao: „Hoću“, kaže, „da budem bolničar ako pristaješ da posle rata odsečem šake. Bolničarskim rukama da jedem hleb i još nešto što volim da pridržavam, ne mogu nikako.“ Takav mi je on, pusnik. Braća smo, reče u sebi Vukašin. Braća smo, ponovi želeći da mu spusti ruku na rame. Ali za to nema smelosti, jer mu se Đorđe primače opet, oseća

mu dah: Aman, brate, spasi mi ga. Zaboga, Đorđe, kako da ga spasem? Ni svoga sina ne mogu da spasem. Ni nju, video si gde je. Možeš. Moraš da mi spaseš Adama. Nema za šta da pogine. Niko više Švabe ne može da zaustavi. Svršeno je sa Srbijom. Neka neko preživi ovu nesreću. Moramo da se borimo. Moramo, Đorđe — šapuće, brani se, ne zna čim da ga uteši, ne zna kako da mu pomogne. Moramo da živimo, a ne da izginemo, psi ministarski i generalski! Živeli smo pod Turskom, pod pašama i janičarima, živećemo i pod Franjom. Šta će mi država? Meni treba sin. Ne mogu. Nikako. I moj sin ide sutra u četu kao vodnik, u rov. Ne mogu da ga spasem. Možeš, al’ nećeš. Stranka, država, ta otadžbina, preča ti od života. Kao i tvoj otac, više od svega voliš vlast. Ne traži od mene ono što ni svom sinu ne mogu da učinim. Ne traži! — u očajanju viknu Vukašin. Samo sebe volite, Aćim i ti — jeknu Đorđe i odstupi. Zali ga kiša i snizi torba. Od treska i škripe kola s ranjenicima ne čuje mu huktanje. Kaži mi bar ime čoveka koji je sad moćan, a ima i dušu. Ja za takvog imam — lupa se šakom po grudima: gusta cika dukata. — Koliko hoće, imam. Kako me ne shvataš, čoveče? Kome da kažem: evo ti kesa dukata, premesti Adama Katića u telefoniste. Ne možemo tako da se spasavamo. Ne možemo, Đorđe — presahnu mu glas. Znao sam da si pas — promuca i krenu ka varoši. Ne može da ga zaustavi ni ime da mu izgovori a da ne zajeca. Prislanja se uz stablo, drhteći. Prolaze kola u kojima peva ranjenik. Jaukne, pa nastavi da peva. Ogorčeno. Pesmu koju planinci pevaju na svadbama. I od te pesme cvokoće. Đorđe se zagubi u pomrčini. Dvadeset jednu godinu ga nije video. I noćas ovako. Opet se odbijaju jedan od drugog kao oblaci, opet sa uvredom i Đorđevom mržnjom. Da se potvrdi sudbina: ni sa bratom se ne može na ovoj prokletoj zemlјi. Ali ga sada boli lјuće no ikada. Đorđe! Đorđe! — viknu i potrča raskalјanim drumom. Ne stiže ga. Opet

viknu. Ne odaziva mu se. Kiša, odvajkada. Stari vetar u golom drveću. Nailaze kola s ranjenicima. Požuri ka varoši da ga pronađe. Da mu nekako objasni sve što se s njim dogodilo otkako je onog božićnog jutra zasvagda otišao iz Prerova. Nјemu može noćas sve da ispriča. Ista ih Živana rodila, razumeće ga bolјe od Olge. Noćas su na istom, i jednaki. Uzaludno je bilo njegovo bežanje iz Prerova. Da mu to kaže, traži ga svud: po ulicama, kafanama, zbegovima iz Mačve rasutim duž druma ka Lajkovcu. Nјega nigde. Nem i obamro, prekide traženje brata. Čeka ga general Mišić u Vrhovnoj komandi. Reći će m u, bar sada i bar njemu, ono o đacima i frontu što je oćutao. Ordonans ga s naglašenom zvaničnošću uvodi u Mišićevu kancelariju. Zatiče ga za potpuno praznim stolom, sa šapkom na glavi, ogrnutog šinjelom, zagledanog u pod. Čekam te, Vukašine — strogo kaže ustajući. Bio sam u bolnici kod Milene. Uz put sam sreo i neke svoje selјake, zadržaše me — stresa kišu s pelerine i šešira, seda na jednu stolicu prislonjenu uza zid. Godi mu što je stolica prislonjena uza zid. — Kako su Lujza i deca? Imate li vesti od sinova? Dobro su. Ako je nekom danas dobro. A oni sa fronta mi ne pišu. Valјda pretpostavlјaju da ja preko njihovih komandanata mogu da saznam što me o njima interesuje — skida šapku, stavlјa je na ivicu stola. — Želim odmah da ti kažem nešto o našoj večerašnjoj sednici. Ti si, Vukašine, u pravu. Pametno i pošteno si govorio. Bio sam i još sam pod snažnim utiskom tvoje političke logike. Um mi se veselio slušajući te. Ti se, generale, sa mnom sprdaš? Ne, zaboga, Vukašine. Ja ti govorim iskreno i prijatelјski. Pa ti se sa mnom ni u čemu nisi složio. Nisam. Ali ne zato što ti nisi pametno govorio. Nego stoga što mi danas ne smemo i ne možemo da radimo i postupamo onako kako ti predlažeš. Zašto, kad nas to najsigurnije vodi izbavlјenju iz ovog bezizlaza? Ne smemo i ne možemo. Posilni unosi tanjire, hleb, šerpu s nekakvim jelom koje se puši. Otkazao sam Lujzi večeru. Želim sami da večeramo — ustaje od stola da posilni razastre čaršav i postavi večeru. — Ima, moj Vukašine, takvih vremena u životu naroda kad se ne postupa najpametnije, nego kako se mora i može. Želiš da kažeš: kako prilike i mogućnosti određuju?

I to. Pa upravo sam ja zastupao gledište koje je zasnovano na realnim prilikama i mogućnostima. Ja sam jedini branio ono što se danas može i mora učiniti za spas i budućnost Srbije. Samo si i ti, i moj šef Putnik, smetnuli s uma narod. A taj narod nikad sav ne staje u jedno stanje. Niti iz tog stanja izlazi jednim i najbolјim putem. Oni koji ga vode, valјda, moraju da pronađu najbolјi put. Time jedino mogu i da opravdaju svoju vladavinu i ostalo s njom povezano. O tome je moje mnenje drukčije. Čelnici ne moraju uvek da znaju najbolјi put i pravac. Ali su svagda dužni da znaju šta narod najviše neće. To onaj bradati lisac Pašić tačno zna. Naš narod sada neće niti može to što mu je najpametnije za budućnost. Ja u to nisam uveren. Nisam — ustaje i pokušava da hoda po kancelariji, ali mu je tesna, pa se vraća do stolice, hvata se za naslon, jedva savlađujući nezadovolјstvo Mišićevim stavovima i narodskim filosofiranjem o narodu. Znam genijalne vojskovođe koji su u velikim nedaćama donosili odluke koje ni njihovi kaplari po svojoj pameti ne bi doneli. Nekad su takvim odlukama pobeđivali, nekad bili poraženi. A kad se zrelo razmisli, biva očigledno da oni nisu bili budale. I da su morali znati šta je pametno i najbolјe. Pa su zbog nečega radili drukčije. Jer su tako morali. Možda i mi u ovim iskušenjima baš tako nepametno postupamo. Priđi da malo glocnemo. Za večerom, general Mišić je sve vreme, kao da se preslišava, bez želјe da čuje Vukašinovo mišlјenje, prepričavao ratne prilike i odluke, od Kartagine do francusko-pruskog rata 1871, tražeći u njima pouke za Srbiju i potvrdu za svoj stav. Vukašin, opet, zbog nečega nije mogao da mu kaže da je pogrešna i tragična odluka o slanju svih đaka i studenata na bojište. A mučio ga i Đorđe, onakav rastanak, opet nesporazum. Čim nekako okončaše tu večeru što se odužila, sa izgovorom da ide Mileni u bolnicu, ojađen, možda i razočaran u prijatelјa, iziđe na ulicu. Prošla je ponoć kad, izmučen uzaludnim traženjem Đorđa po Valјevu, uđe u nekakav, jedini hotel, gde ne nađe ni sobu ni postelјu. Sobarica mu ponudi klupu u hodniku. Opruži se i pokri preko lica mokrom pelerinom. Mora spasti Ivana. Mora!

13 Eksplozija raznese Vukašinu nesan u kome se ponavlјalo i trajalo bez završetka suđenje u Vrhovnoj komandi, u koje su neprekidno, smenjujući se, ulazili Ivan, Milena, Đorđe, i svak po svome gazio Srbijom na sudničkom stolu, nicali iz nje i kisli, kisli. Sav ukočen, on se sulјnu sa drvene klupe, dotetura do izlaznih vrata hotela: mutno, nisko nebo po krovovima i odžacima, a ulicom se valјa bežanija. Čuje iz gomile: Dokle su stigli? Blizu su. Kuda ćete, pobogu ? Putem kojim ćeš i ti sutra. Ja neću iz kuće. Nisam ni ja hteo. Al’ Švabe seku bajonetom sve što zateknu. Vešaju i siluju. Sa zapada tutnji artilјerija; svaka eksplozija granate talasne reku izbeglica što teče ulicom. Dobro jutro, Vukašine! Kao da ne prepoznaje svog stranačkog druga Ljubu Davidovića: začuđeno zuri u čoveka koji sada može nekome da izgovori „dobro jutro“. Vrhovna komanda napušta Valјevo. Seli se u Kragujevac. I vlada i mi idemo u Kragujevac. Kako, bogamu? Sinoć nije tako rečeno. Naš se položaj naglo pogoršava. Žuri se Švabama, jeste. Kako ti je dete? Pa to je strašno! Ja sam se s njom samo pozdravio. Evakuiše li se bolnica? Znam da teške ranjenike nemamo čime da odvučemo iz Valјeva. Naš vagon polazi u devet. Zvao me sabajle Pašić. Zapeo da odmah, po svaku cenu, obrazujemo koalicionu vladu. Stari majstor tera svoju novu kombinaciju nacionalne sloge. Meni nudi ministarstvo prosvete, a tebi privrede. Meni? Tebi. Ništa mu ne smeta mišlјenje koje si sinoć izneo. Ni bes Prestolonaslednika i generala na tebe. Odlučio da te ućutka i stavi pod s kut. Znaš i sam, on oduvek ima meko srce za grešne i nepokorne. Šta želiš da kažeš? — zaglušuje ga šlјapat prolaznika.

Kod Pašića nikad nije samo jedno. Sad kad si za Aleksandra i oficire izdajnik, samo mu koristi što si mu stari protivnik. Ali si mu ti, Vukašine, sada i najpotrebniji kao ministar. Požuri, pričaćemo u vozu. Budi na stanici tačno u devet. Od nekoliko eksplozija granata on se pribra. Davidović se izgubi meću izbeglicama, što on i ne primeti. Vrati se u hodnik hotela. Brzo pokupi pelerinu, šešir i štap, izjuri na ulicu i kroz metež žena i ovaca, goveda, staraca, kroz vrevu bežanije, požuri ka bolnici. Pred njim, ali ne može da ga sustigne, žuri selјak s torbetinom i plavim letvama na lećima, visoko nad glavom, uspravlјenim ka nebu. Ako Milena ostaje s bolnicom u Valјevu? Zar da je ostavi da je zarobe? Kako da ode? Sa leđa visokog, pod velikom torbom pogurenog selјaka, plave letve paraju nisko nebo, ogolele šlјivike, bregove. Propada država, a selјak spasava nekakve svoje plave letve. Kakvo sitno bezumlјe! Mora da gleda u dve plave letve pred sobom, ne zaobilazi bare, a plave letve na selјakovim leđima se gube u bolničkom metežu, jaucima, vici bolničara koji iznose ranjenike i tovare ih na volovska kola. Staje, ne zna gde da traži Milenu. Lakši ranjenici, sa štakama i zavojima oko glave i ruku, kulјaju iz bolnice ogrnuti šinjelima, ćebadima, čaršavima. Zastaju da pogledaju u nebo, oslušnu artilјeriju, međusobnim pogledima ukrste strah. Probija se kroz gužvu, pita bolničare i lekare za Milenu, niko nema vremena da mu odgovori; samo odmahuju rukama. Ošamućen od zadaha, nekako se progura u bolnički hodnik. Bolničari s ranjenicima na nosilima priteruju ga uza zid. Gde da je traži? Niko ga ne čuje i ne primećuje. Dobro jutro, tata — uplaši ga glas iza leđa. Zagleda je nem: ruke joj krvave, u očima beznađe. Noćas nisi spavala? Nisam. Neprestano dovlače ranjenike. Mnogo brinem za tebe, Milena. — Ćuti, gleda joj iskrvavlјenu kecelјu. Još smo živi, tata. Kad ti odlaziš? On poćuta, pa šapnu: A ti, draga ćerko? Ona se trže i namršti. Pored njih staju s nosilima: mrtav vojnik u košulјi i gaćama. Pomodrelo lice, otvorena usta, onaj zadah. Zar baš moramo ovde da stojimo? — šapnu.

Pa gde ćemo? — uze mu ruku i povuče ga ka zidu. Ne sme da joj zadrži ruku zbog njenog poslovnog, grubog dodira i pokreta. Zaglušuju ga jauci, vika bolničara, psovke. Čime da je obraduje? Šta je s Vladimirom? — pita oprezno. Ona ga preplašeno zagleda: Možda je nešto čuo? Piše li ti? — dodaje još tiše. Juče ujutru lјut odjurio prema našem mitralјezu. Posle ne znam šta je bilo. Hrabri lјudi znaju da se čuvaju. Ne boj se. Zaboravila sam da ti kažem, sinoć sam videla tvog brata iz sela. Traži sina, Adama. Vrlo nesrećno izgleda taj tvoj brat. Moj stric. Nije te našao? Našao me. Potresla me njegova tuga za tim Adamom. Od sada ću da brinem i za njega. Zašto se mrštiš? Ne, zaboga. Zašto bih se mrštio? Adam je tvoj drugi brat. A šta se to dogodilo meću vama? Nikad mi nisi objasnio zašto mi ne odlazimo dedi u selo. Onaj selјak s plavim letvama koji ide sa čika-Đorđem i traži sinove pričao mi o dedi. Kad dobijem prvo odsustvo, otići ću u selo. Treba da odeš, svakako. Što pre. Znaš li da Vrhovna komanda danas napušta Valјevo? Znam. Od zore je počela evakuacija bolnice. Vidiš, lakši ranjenici odlaze na stanicu. A ti? Ja ostajem s teškim ranjenicima. Zar nikako nije moguće da pođeš sa ovima što se evakuišu? Nije moguće, tata. Dva lekara i nas tri bolničarke ostajemo. Neko mora da se žrtvuje za nekoliko stotina ranjenika. I ti si sebe izabrala za tu žrtvu? Smatraš da je to razumno i baš neophodno, Milena? — spusti ruku na njeno rame. A šta, tata, drugo mogu? Da, da — muca, ćuti: To je ono, mi drugo ne možemo. Mi moramo samo tako. Zar već i ona sve mora? Unosi joj se u lice: — Ali, dete, šta će biti s tobom ovde kad dođu Švabe? — stavlјa joj i drugu ruku na rame, grčevito je steže, privlači joj lice: — Šta će biti s tobom, devojčice? — šapuće, tone joj u

oči. Šta bude ranjenicima, neka bude i meni — klonu pogledom, zaćuta. Drhti joj brada, šapuće: — Razumem te, tata. Ali ja ne mogu drukčije. A kako ću ja da te ostavim ovde? Koliko puta si mi kazao: „Mi smo, Milena, nekome dužni sebe.“ Na licu joj ne vidi prekor. Da, jesam — zamuče. Čula sam da je Vladimir ranjen — linuše joj suze. — Nјega donesu u bolnicu, a ja pobegla. Zamisli njegovu dušu. Prisloni mu glavu na grudi, samo za trenutak, pa se naglo, uplašeno odmače: Moram da ostanem. Da. Razumem te, devojčice. Razumem tvoju lјubav. Od tog sebičluka živi svet. Nastavlјa se, traje od te moći. Te nepravde. Tako je to. Ti mene pravdaš, tata? Ne isteruj sva osećanja dokraja. Razumem te — gleda joj suze. Grč mu se isprečuje rečima. Prlјave su mi ruke, ne možemo da se pozdravimo. Zbogom, tata. Polјubi mamu. Uteši je nekako. Iščupa mu se iz ruku i lagano ode hodnikom, gurajući se s ranjenicima i bolničarima, koji kulјaju iz svih soba. On pođe nekoliko koraka za njom, povučen za koren, iščupan, pa naglo stade. Naiđe gomila lakših ranjenika i, skoro obnevidelog, izgura ga niz stepenice. Kraj bolničke kapije sudari se sa selјakom s plavim letvama na leđima. Taj ga starac podseća na nekog, ta pogurena i zablenuta čovečina. Pokuša da se mimoiđe s njim, ali on povika: Stani, Vukašine. Kako me, pobogu, ne poznaješ? Ja sam Tola Dačić. Iako si veliki gospodin, i držiš boga za bradu, da se pozdravimo komšijski. Dok ne ode u taj Pariz, mi nešto bejasmo — za pozdrav briše mokru šaku o košulјu pod gunjem. — Pomaže bog, Vukašine! Pruži mu ruku s nelagodnošću, mukom nekakvom što ga u isti mah i lјuti i postiđuje. Brineš za ćerku? Ne sekiraj se za nju. Na nju, onako glednu, može samo vatra i voda, zlo bez očiju. Čovek i zverka neće. Kad ispričam Aćimu kakva

mu je unuka, povileniće starac. Kako on sa zdravlјem? — seti se da noćas Đorđa nije pitao za očevo zdravlјe. Pa, Vukašine, pravo da ti kažem, sazreva. I to baš lepo sazreva. Jeste još Aćim, mnogo liči na njega, a nije više Aćim. Vene i saceđuje se u zemlјu. Kaži mu da mu je unuka bolničarka, a unuk dobrovolјac. Ovih dana odlazi na bojište. Biće vodnik. Zbogom, Tolo! Žurim na voz. Čekaj za nekoliko reči. Od Svetog Ilije, moja četvorica rade za Srbiju. Trojica s puškom i tesakom, Aleksa s topom. Najmlađi, Živko, zagubi mi se na Ceru. A ja tražim ostalu trojicu, da im se nađem za ponešto. Pa mi kaži, ti moraš da znaš: možemo li šta da učinimo protiv Švaba? Mislim da ćemo moći. Nadam se. Moramo. Nemoj to „nadam se“. Malo mi je to za trpnju. Mnogo smo se, Vukašine, mi Srbi iznadali. I u boga i u đavole. Pa ne bi. Kaži mi ti ono što će da bude. Iako je zlo. Toli Dačiću, Prerovcu, komšiji, mora nešto da kaže: Pobedili smo letos na Ceru. Pobedićemo opet. A ni saveznici neće dozvoliti da propadne Srbija — sreće mu pogled koji neće utehu. Zar ništa više ne može da mu kaže? I ja se uzdam da će Srbija da pobedi. Al', kaži meni ti što si blizu Pašića, iako se ujedate, može li Srbija sama, bez savezničkog guranja da se održi? Svaka im čast, al’ Rusi i ti Englezi mogu i da nam ne pomognu. Ne stignu zbog nečega. Imaju preče. Znam ja šta je gazda i kad ima dobru dušu. Dobar je kad mu trebaš. Toline plave, vodnjikave oči, oči ne stare, svetlucaju neverom. Čime da ga ubedi? Samom verom, malo mu je. A šta će Tola Aćimu ispričati? Ali ga on nekakvim velikodušnim osmehom ispod velikih, posivelih brkova oslobađa muke: Dobro, Vukašine. Vidim, žuri ti se. Žuri se i meni. Srećan ti put! Pa navrati u Prerovo. Bilo šta da nastane, navrati. Bilјke i stoka zamaju i najcrnje u duši. Kad si na svom, svako ti je zlo manje. Zbogom! Rukova se bez reči i zape niz drum, da prelazi ranjenike, ne zaobilazi bare i glib, da stigne na voz. Pred železničkom stanicom staje: pa on je Milenu ostavio da je zarobe Švabe! Šta će reći onoj nesrećnoj Olgi? Da otac ne može da se ispreči sudbini dece? Da n e sme da ima toliku lјubav i takav strah? Zar to nekome može biti uteha? I kakav razuman dokaz može njoj biti dokaz? I meni. I svakome.

Zovu ga na peron. U vrevu i gomilu što se zbija i raste oko velike brade. Ugleda Pašića, na koga nasrću ranjenici i izbeglice: Pašiću, zlotvoru, šta uradi sa Srbijom? Kuda ćemo sada kad si nas dovde doveo? U slobodu, prijatelјu! U slobodu. Kud? S čim? Neka ti je! Živeo! Pritrpite se malo, braćo i sestre. Jamčim vam: uskoro ćemo se vratiti u Šabac. Kakav tvoj Šabac! Odbranite vi Valјevo i Beograd. Živeo! Gde ti je familija? Bežite u Solun! Živeo! Buknuše psovke i pozdravi. Žene i starci nagrću k njemu da ga vide i dodirnu, da ga izgaze, iščupaju mu bradu, bace ga pod vladin vagon, koji nailazi na peron, guran lokomotivom što neprekidno pišti i rasteruje ranjenike i žene s decom i denjkovima stvari zgomilanim po pruzi. Žandarmi se isprečuju pred ogorčenu rulјu. Pašić sporo diže šešir i mirnim, čvrstim glasom dovikuje: Istrpite još malo. Pobeda je naša, braćo i sestre. Zbogom! — i lagano polazi u vagon praćen psovkama i povicima: Živeo! Odmah za njim, ponet gnevom svetine, polazi Vukašin, mutno želeći da mu pokaže nešto što liči na solidarnost. Kako ti beše ime sinu? — pita ga šapatom u hodniku vagona, oko koga se razležu vreva i vika razjarenih i očajnih. Ivan. Zašto pitate? Dobro je, potrefio sam. Ovo ćeš dati tvom Ivanu kad pođe na front — pruža mu plav, zapečaćen koverat sa zaglavlјem Vrhovne komande. Od koga je to? Zašto? — pita, sluti, uzima koverat. Tamo gde ga rasporede, neka odmah preda lično komandantu divizije ili puka. Izvinite, ko vam je to tražio? Za mog sina ne dolazi u obzir nikakva protekcija. Moj sin je dobrovolјac, gospodine predsedniče. Znam, znam. Dobro ti je dete. Rekoše mi, u beogradskoj gimnaziji nije bilo bolјeg ćaka. Nek se skloni dok ne protutnji alaudža. Pa posle će lakše. Za neki dan sam odložio odlazak ćaka na front. Ali Vrhovna komanda, video si... Hajdemo da sednemo. Pašić se uvlači u kupe. Nailaze ministri i šefovi opozicionih stranaka, vide

mu koverat u ruci. Svi gledaju u koverat, zaviruju u njega, u zaglavlјe, nepggo ga pitaju. Ne može ni reč da izgovori. Ne može ni da iscepa koverat. Ni da ga gurne u džep. Drži ga da ga svi vide, svi da pročitaju zaglavlјe. Nema on ništa s tim kovertom. Nek se zna da mu ga je Pašić dao. Ali on je potkuplјen, ucenjen, uhvaćen prlјavim rukama za gušu. On sam, on lično da odluči Ivanovu sudbinu. Da bude njen vinovnik. Pašić ga prikovao za krst. Kakva je to satanska igra njime? Prislonjen uz prozor, zuri kroz staklo: Na praznom koloseku nemilosrdno se tuče nekoliko ranjenika otimajući se o šatorsko krilo. Lokomotiva pišti izbezumlјeno. Vagon se trže, poče da mili. Rulјa se hvata za vagon; ranjenika što se najčvršće uhvatio za šatorsko krilo i seo na šine, jednoruki ranjenik bode tesakom i smiruje na šinama; taj pobednik ne uzima šatorsko krilo; baca tesak, nož odskoči od šine, a on lagano polazi ka polјu, praćen vikom žandarma, vriskom i kuknjavom žena. Ranjenik sa štakom ga stiže i iz sve snage štakom ga udara po glavi; ubica se tetura, savio onu jednu ruku preko glave za odbranu i sulјa se niz nasip; ranjenik sa štakom se vraća do ubijenog, uzima šatorsko krilo i kreće ka stanici. Rulјa se, za vladinim vagonom, presipa preko šina i prekriva sve. Tmušno nebo pada na bolnicu, na Milenu, koja odlazi hodnikom... Tebi je zlo, Vukašine? Mnogo si bled. Naredniče, donesi vodu! — kaže Pašić. Ne treba. Ne, sve je u redu. Noć sam proveo u bolnici. Ranjenici, krv — zavlači ruku u džep i drhti s Pašićevim pismom meću prstima. Lokomotiva predugo pišti i voz se naglo zaustavlјa: s nekim se sudara, sleću torbe i koferi. Svi nešto grabe i drže, on stavlјa šaku preko džepa s pismom. Voz je stao: ministri izlaze u hodnik, tiskaju se oko prozora. Plaču i cvile deca. Deca! Otkud ovolika deca? Šta se to događa? Ko je skupio ovoliku decu? Evakuiše se neka škola. A gde su im učitelјi? Deco, gde su vam učitelјi? Nikog starijeg ne vidim. Ni železničara nema. Neshvatlјivo. Šta se ovo događa, lјudi? Vukašine, pogledajte. Ustaje i prilazi prozoru: deca stoje na šinama i plaču, gomila dece oko lokomotive, po peronu male stanice, iz koje kulјaju; preskaču tarabice i krše georgine, navalјuju da se popnu u voz, na žandarme, koji se povlače i ne znaju šta da čine, dok ministri ćuteći beže u kupe. Lokomotiva pišti i naglo polazi.

14 Kad je voz pisnuo nekoliko puta otegnuto, tako grcavo kao da zasvagda oglašava svoj odlazak iz Valјeva, Mileni su uzdrhtale ruke, i to su pinsete oglasile sitnom zvekom u limenom „bubrežnjaku“. Doktor Sergejev koji je onesvešćenom vojniku stavlјao gazu na veliku ranu uz kičmu podigao je pogled sa rane. Nije mogla da se svlada: pustila je suze da brzo kaplјu na vojnikov krvav i iscepan koporan, bačen pored hirurškog stola. Doktor Sergejev joj nešto na ruskom zašaputao preklinjućim pogledom. Pinsete su glasnije zazvrjale u „bubrežnjaku“: Možda više nikad neće videti oca. A nije mogla ni da večera s njim, ni još jedno veče da ćuti pod onom nežnom i dubokom zaštitom njegovog prisustva. Nјegove tihe svemoći. Otkako zna za sebe, nikad se ničeg nije plašila u njegovom prisustvu. Ni veštica i vampira, ni kurjaka i zmijskog cara, ni Turčina i zmaja; s njim je smela da siđe i na dno Rimskog bunara na Kalemegdanu; i kroz staru šumu i klisuru, u olujnoj noći da prođe; i na groblјu da zanoći. Posle dedine smrti, kad je pojmila da smrt nije san, ni odlazak na nebo, na zelenu livadu kroz koju protiče rečica u kojoj se brčkaju anđelčići kao na slici u bakinoj sobi, ona je bila sigurna da joj na tatinom krilu ni ta smrt ništa ne može. I sve do susreta s Vladimirom ona je u svim mladićima tražila očevu moć, osobine, lik; nije ni posumnjala da može nekog voleti ko ne liči na njega, oca. Pomno je posmatrala majku, iznalazila joj mane, utvrđivala očeva preimućstva. Tako do susreta s Vladimirom. Do tada. Otada, samo mu je nekoliko puta sela u krilo i prislonila glavu na grudi da mu sluša srce i sat u džepu prsluka; da misli o metalnom glasu vremena i uživa u dubokim, moćnim udarima iz njegovih grudi od kojih cela kuća toplim i tamnim odjekuje; da ga bilo šta zapitkuje kako bi slušala ono njegovo brujanje, onu jeku u grudima. Zar je Vladimir sprečio da večera s njim, provede prošlu noć s njim, sluša ga, sedi mu u krilu, pita zbog čega su sve muškarci lјubomorni... Nije ni osetila kako joj suze kaplјu na hirurški sto. Doktor Sergejev joj je nešto na ruskom tiho govorio; onda joj glasno rekao da odmah pođe na spavanje, a sestra Dušanka će je probuditi za noćnu smenu. Voz se više nije

čuo. Spustila je „bubrežnjak“ sa instrumentima na hirurški sto i, plačući, izišla iz previjališta; progurala se kroz hodnik pun ranjenika na nosilima, ne gledajući ih. Napolјu, pred bolnicom, stajalo je nekoliko volovskih kola punih ranjenika, tek prispelih; idući kaldrmom ka upravnoj zgradi, pretvorenoj u sobe za prenoćište lekara i bolničarki, pomislila je da u kolima s plavim kanatama može biti i Vladimir, ali nije htela da im priđe i pogleda; nije htela sveteći se za bol nanet ocu. Zbog njega što je sumnjiči da se „lјubaka“ s doktorima i ranjenim oficirima. Ona „lјubaka“! Jer je njega ranjenog, u bolnici, polјubila. Ona koja je prvi put u životu njega polјubila, i jedino njega. Potrčala je u sobu punu kreveta, na kojima su nesvučene spavale njene drugarice, legla u svoj i Dušankin krevet, zarila glavu pod jastuk i plakala dok je san nije svladao. Budi je mek i gust šapat; ne može da otvori oči, kao da je umrla, kao da je u grobu, zatrpana. Kad razabra „daragaja djevuška“, uzdrhta od znanog, pripitog šapata doktora Sergejeva, tog najneobičnijeg čoveka koga je srela i upoznala. Oseća jezu od njegove ugrožavajuće nežnosti; otvara oči: mrak. Svetlost sijalice spolјa, zahvatila samo kolena, krvav mantil doktora Sergejeva, koji sedi uz vrata, s licem u tami; puši i šapuće na svom, ruskom. Zacvokota od studi i njenog zapletenog šapata. Ona će s njim dočekati Švabe. On joj je od sada jedina zaštita. Zaštita i opasnost. Bolničarke i lekari smeju se njegovoj onjeginskoj zalјublјenosti u nju. Spolјa se čuju samo lupa kofa i lavež. Jesu li otišli, doktore? — šapnu. Otišli, Milena. Otišli — šapnu i on, ustade i lagano iziđe iz sobe. Sada sme da se pokrene: opruži se na leđa i zagleda u tavanicu. Možda će još noćas stići Švabe. Silovaće je, ubiće je. Zar je na svetu postojalo nešto što je moglo sprečiti da prošlu noć, poslednju, provede s ocem? Guši se, ne može da plače. Napolјu se svađaju i psuju bolničari. I laju psi. Neko ulazi; trže se: Dušanka. S njom deli postelјu. Sede joj uz noge. Zanese joj se soba od njenog uzdaha. Ne sme da je pita; ne može ni reč da kaže. Procepio bi je njen vlastiti glas. Dušanka joj blago uze ruku: Ranjen je Vladimir. Gde je? Sedi, smiri se. Kaži šta je? — unese joj se u lice.

Teško je ranjen. Ali će preživeti. Doktor Sergejev ga operisao. Sigurno će preživeti. Ti si ga videla? Dok sam ja spavala? O, majko moja! Što me nisi probudila? U kojoj je sobi? Vodi me. Smiri se, molim te. Još nije došao k svesti. Ranjen je u glavu. Ne možeš ga sada videti. Moram ga videti! Vodi me! Milena, budi razumna. Ne smeš ga uznemiravati. Bilo bi opasno da se uzbudi, ne možeš ga noćas videti. Milena kleči i spusti glavu na Dušankina kolena. On je, sigurno, ležao u onim kolima s plavim kanatama, ona je prošla pored njega i otišla da spava. Trese se. Dušanka se svija preko nje i nešto joj šapuće. Poslanicima Kralјevine Srbije u Petrogradu Parizu Londonu Naša Vrhovna komanda predlaže da se zatraži mir sa Austro-Ugarskom ili da se obustavi odbrana pošto nemamo municije Vlada će npe ustupiti nego što će poći tim putem Izložite naše očajno stanje Skinite sa Srbije svaku odgovornost za neuspeh u neravnoj borbi Posle dva izdržana rata i upada Arnauta za sedam-osam meseci nije se mogla spremiti za rat sa Austrijom Pašić Poslaniku Kralјevine Srbije Spalajkoviću Petrograd Po našem čvrstom uverenju nikakvi srpski teritorijalni ustupci Bugarskoj neće nju npuvoleti da stupi u rat na strani saveznika Bugarska čeka da propadne Srbija na da odlomi celu Makedoniju i Moravsku Srbiju Bugare jedino mogu da npovepe ako ih gurnu na Tursku Opet kaži našoj braći Rusima Ako neće Austriju u Solunu i na Bosforu neka svesrdno pomognu Srbiju To je jedino što mogu da urade i za njihovo i za naše dobro Šta je sa prijemom kod Cara Lupaj na cva vrata da te odmah primi Pašić Poslaniku Kralјevine Srbije Vesniću Pariz za Poenkarea U ovom očajnom momentu kad izdišemo na polјu časti i odbrane savezničkih interesa traži se od nas Dajte od svoje teritorije Bugarskoj onaj deo koji vam je

Austrija sporila i radi koga vam je rat objavila pa će Bugarska odustati od neprijatelјstva Umesto da nam se pritekne u pomoć od sviju naših saveznika i Rusa nas se primorava i presira da jačamo Bugarsku koja je bila i uvek će ostati na strani neprijatelјa Trojnog sporazuma i mira na Balkanu Poslednji je momenat da se prestane sa savezničkim presijama na Srbiju u njenom samrtnom času Srbiji bi održalo dušu ako bi joj kroz sedam osam a najdalјe za deset dana bilo ucnoručeno bar deset hilјada granata za polјski top i pet hilјada granata za haubice s tim da bi kasnije dobili već obećanu i plaćenu municiju Ako bi ostali bez te pomoći onda zbogom Srbijo Pašić

GLAVA ČETVRTA

1 ... Čovek je, dakle, tako srećno sazdan da nema nikakvog pouzdanog merila istinitosti, a više izvrsnih merila netačnosti... Šapuće reč po reč Ivan Katić čitajući treći put uzastopce tu Paskalovu misao; u košulјi i gaćama sedi na polovini svoje slamarice i, prema sveći pobodenoj na vojnički sanduk, zuri u studentsku sveščicu ispunjenu ispisima iz filosofskih knjiga koje je stigao da pročita na Sorboni. I drugo veče će sa Paskalom; posle satirućeg egzercira na „Golgoti“ jedino „Beda čovekova bez Boga“ može mu povratiti pripadnost njegovog, naredničkim maltretiranjima isponižavanog i otuđenog tela. Jer od premora i galame oko sebe ne može da zaspi. A ne može kao ostali u sobi: ne ume da peva i ne peva mu se kao onima nasred sobe, ispod dve lampe; nema šta smešno da ispriča, što čine zasmejači kraj vrata iz prve desetine, i ne može da se smeje onome čemu se njih četrdesetorica u sobi smeju; da neumorno prepričava nedelјne doživlјaje s devojkama, belim i crnim udovicama, što čini „ćošak Don Žuana“, srećnih što ih neko sluša, nema takvih doživlјaja, niti bi mogao takve banalnosti da prevali preko jezika; da igra karte s Borom Pubom, s prvim levim komšijom, ne zna, ne zanimaju ga karte; da učestvuje u raspravi o imperijalizmu i militarizmu buržoazije između Bogdana Brke i Danila Istorije, s kojima deli dve slamarice na podu, besmisleno mu je sa svih tački gledišta. Zato čita svoju sorbonsku sveščicu, šapuće: ... Mašta: To je ona pretežna, gospodareća strana čovekova, onaj tvorac zabluda i krivoumlјa, i utoliko varlјivija što nije uvek takva... Šapuće, ali ne može da ne čuje: Predlažem, Ruzmarini, da se naša otadžbina nazove pravim imenom: opandžbina. Zemlјa koju gaze opanci. Koju samo opanci vide. Koju jedino opanci čuju. Koju, dakle, jedino opanci u sveukupnosti osećaju. Razumete li? Ne pristajem. Ginem samo za svojbinu. A šta je naša muznost, Saša? Naša je muznost, braćo, da nas nije prpa u akanju za slobodu. To je dobro. Živelo

naše ozloboćenje! A dipiclina, Saša? Dipiclina je vojnička vrlјika — to jest, vrlina. Brkni mi Mitke, pod pazuhe, pa izvadi dve jabuke, nit su zrele, nit zelene, već su taman za grizenje. Pronaći čoveka, to je smisao rata. Al’ čik, pronaći ga u kasarni. Ne, bolјe: čik ga naći u gaćama. Ama, drugovi, nisu važne pare. Važna je igra. Nije važna pobeda, važna je bitka. Igrajmo i ratujmo. Živelo pokolenje igrača i ratnika! Slava Don Kihotu! ... Jer mašta bi bila i nepogrešivo merilo vrednosti istine kad bi bila nepogrešivo merilo laži... Šapuće Ivan, ali ne može da ne čuje: Koji je zakon vasione, to je jedino važno. Vasionom sada vlada mali haos. Da, mali haos u krvnim sudovima. Šta bi više voleo u šakama: krunu ili sisu? Ne žuri sa odgovorom. Sisu. Sisu. Sisu. Onda ste pesimisti. Proletarijat i nauka spašće svet. Kad na zemlјi ne bude eksploatatora i eksploatisanih, neće biti ni rata. A šta će, Brko, biti s onima koji nemaju ni proletarijat ni nauku? Ko je taj što ne veruje u progres? I ti, Sremče, ozbilјno veruješ da će svi Srbi nositi cipele i kravate? Koga ti farbaš? Tvrdim vam: posle nas dolazi smešno pokolenje. Ja izjavlјujem: prezirem potomke. Gasite lampe, sviralo je povečerje. Sutra će nam Don Kihot na „Golgoti“ porazbijati jaja. ... Mašta ima svoje štićenike, svoje nesrećnike, svoje zdrave, svoje bolesne; svoje bogate, svoje sirote; ona navodi razum da veruje, da sumnja, da poriče; ona ima svoje budale i svoje mudrace... Šapuće Ivan, ali ne može da ne čuje: Gasite lampe, ide dežurni, časna reč. Znam da znate sve delove puške, ali iz kojih se delova, gospodo, sastoji čovek? A žena? Je l’ gola žena? Kladim se u pet dežurstava da devedeset i osam i po procenata Đačkog batalјona nije videlo golu ženu. Čujete li, lјubavnici? Ja znam delove po kojima se razlikujemo. Ne znaš ni to. Gasite lampu, dežurni je u Petoj. Vasiona je tajna. I otadžbina je tajna. I žena je tajna. Dosta metafizike, noćas će pasti Valјevo. Ako padne Valјevo, pašće i Beograd. Ako padne Beograd, eto ih u Kragujevcu. Ako dođu u Kragujevac, Niš se ne brani. Ua, pesimisti! Ali Skoplјe neće pasti, tu smo mi. Dao bih šaku za nešto slatko. Za maminu tortu, napao bih Beč. A ja za pitu od višanja. To je erc, ne diži. Ovo je kara, burazeru. Kapital donosi čovečanstvu bedu i ratove, tiraniju i neznanje. Da mi je sad jedna od onih

gospođa što ih sretosmo prošle nedelјe. Engleska je kriva za rat. Sve se reči rasprsnuše, rascepaše u smejanje: Ivan presta da čita. Između slamarica, jedan je kobila komandanta Đačkog batalјona, potpukovnika Dušana Glišića, a drugi, koji jaše, komandant je Glišić, prerušen u Don Kihota; oni jure sobom izmeću slamarica; Glišić, Don Kihot, mlatara rukama, krešti: Svako je sposoban da pogine za otadžbinu! Svako! Đaci se valјaju po slamaricama, urlaju, zacenjuju se; komandant škole, potpukovnik Glišić, zbog mršavosti i dugih brkova nazvan Don Kihot, guši se: Živi ste, a nije vas sramota! Dokle vi mislite da živite, pitam vas, Ruzmarini? Ivan se osmehnu, seti se svoje regrutacije i reči potpukovnika Glišića: „Imaš pravo, mladiću. Nema značaja što si slep. Ako si slep, Švabe ne vidiš, manje ćeš i da se plašiš. Brzo pucaj, i znaj, svaki stoti kuršum mora jednog da zakači.“ Vrata se s treskom otvaraju: potporučnik Krvopija, dežurni oficir. Don Kihot i njegova kobila srušiše se međ zamukle smejače. Znate li vi, da vam majčinu đačku, otkad je sviralo povečerje? Znate li vi, gospodske seronje, da zajebavate jednog srpskog potpukovnika, junaka sa Kumanova, jednog oficira kome su dva brata oficira već poginula za otadžbinu? Vi, knjigolisci! Mastilјave govnare! Mirno! Mnogi ustaju i, u košulјama i gaćama, staju mirno pored svojih slamarica na podu. Ivan sedi a oseća nabrekle žile u slepoočnicama i trnovitu vrelinu u licu; uvreda mu muti pogled, čini nestvarnim prizor. Bogdan Brka ne ustaje; kako je sedeo, on se samo opruži, nalakti i poče da raščešlјava brkove. Ne ustaje ni Bora Pub, skuplјa karte sa ćebeta. Danilo Istorija stoji mirno i rita Ivana nogom da ustane. Možda bi i ustao da ga Istorija ne rita nogom. Istorija ga jače ritnu i on se izvuče na ivicu slamarice da ga dežurni oficir dobro vidi; dežurnog, Krvopiju, on ne vidi zbog njegovih psovki majke i sestre. Sestre. Više ga ne vidi. Seti se tegle sa slatkim od kupina iz jučerašnjeg maminog paketa. Lako je nađe u vojničkom sanduku: i klečeći, sa ivice slamarice, iz sve snage zavitla tek načetu teglu slatka u usta koja mu psuju sestru. Tegla tresnu u direk iskićen puškama; komadi stakla i slatka zasuše Krvopiju. Dežurni oficir, potporučnik Dragiša Ilić, zvani Krvopija, najgori oficirski gad u skopskim Plavim kasarnama, najveći đakomrzac u Đačkom batalјonu, briše šakom lice i razmazuje kupinov sok: oči mu razrogačene, zinuo, nem. Frknu sok iz

brkova, pogleda niz sebe. Razlomi se smeh, povi se vod u gaćama, zgomilaše se puške. To Ivana uplaši, ali osta klečeći na svojoj polovini slamarice. Osta tako i kad svi polegaše, hitro se zavlačeći pod ćebad. On gleda u daleka otvorena vrata kroz koja je šmugnuo čovečulјak, patulјčić u oficirskoj uniformi. Bukti i huči svetlost iz ogromnih lampetina, iz cilindara koji su probili tavanicu i krov. Lezi, Ivane — hvata ga za ruku Bogdan Dragović Brka, i on shvati da su mu naočare spale, ili mu ih je neko skinuo, jer se soba otegla do kraja sveta: u tom beskraju smanjile se slamarice i lјudi na njima, kao u davnašnjem snu. Pale su ti naočare kraj sanduka — kaže mu Danilo Protić Istorija. Ruka mu baulјa po daskama; napipa naočare i natače ih na nos. A Vinaver dovikuje: Bravo, Ćoro! Tvoj podvig je klasično iracionalan. Bogdan Brka ga vuče za rukav da legne, i on leže pod svoje ćebe. Diže se Bogdan Brka i reče: Drugovi, iz našeg voda niko nije gađao teglom potporučnika Dragišu Ilića. Apsolutno niko. Ni po koju cenu. Je l' se slažete? Slažemo se. Nismo. Nemamo pojma. Ne priznajemo. Viču, prete, ječi soba. Tama potapa puške i oči. Disanja počinju da tku i jezu neizvesnosti i nadu u drugarstvo. Plače mu se. Posle pedeset i šest noći u ovoj sobi i ovakvog disanja u mraku, prvi put sada; to dišu svi njegovi drugovi.

2 U stroju svih deset četa Đačkog batalјona, na čelu Šeste čete Bogdan Dragović stoji mirno, gleda u potilјak Ivanu Katiću i vidi kako podrhtava. I noćas je tako drhturio u nesanici, nem na sva njegova uveravanja da se ne boji i bude sasvim siguran da ga iz sobe niko neće izdati. Niti pak on sme da prizna. „Ni pod kakvim okolnostima ne smeš da priznaš da si gađao Krvopiju. Glišić i svi sablјaši treba da shvate da mi nismo samo pismeni. Moramo te glupe militarističke glave naterati da pojme šta je to lјudsko dostojanstvo i solidarnost. Razumeš li, Ivane? Od tebe zavisi da li će Đački batalјon, bez zabušanata gotovo celo pokolenje srpske inteligencije, pre no što izgine, bar jednu malu čovečansku pobedu u kasarni da zadobije. To je mnogo značajno“, išaputao mu je nekoliko puta noćas i pre i posle dolaska nekolicine oficira u njihovu sobu i zahteva da se prijavi „taj što je potporučnika Ilića na službi gađao smrtonosnim predmetom“. Čvrsto mu je držao ruku i osećao kolebanje i muku u njemu; osetio je da će ustati i priznati: tada mu je još čvršće stegao vrelu šaku i pritisnuo je u slamaricu. Na sva njegova ubeđivanja, Ivan je ćutao; kad su zaspali, s nelagodnom upornošću upitno je zurio u njega onim razrokim, suznim očima, nekim žalostivim očima. Ali se mrštio na reči Bore Puba: „Da znaš, Ćoro, ako nas Don Kihot strpa u bajbokanu, moraćeš da naučiš poker. Ti si najinteligentniji u našem vodu i šteta je da mi ne budeš partner. Dosadili su mi ovi selјački džeparoši što igraju da zarade.“ A kad mu je Danilo Istorija na umivanju prekorno rekao: „Objektivno gledano, nema smisla, nije pošteno, Ćoro, u ovim danima biti neozbilјan“, Ivan je prvi put progovorio posle treska tegle sa slatkim o direk više Krvopijine glave: „A zar sam ja nešto neozbilјno učinio?“ — „Jesi. Izgubili smo Mačvu, Srbiji pada prestonica, a ti u kasarni dežurnom oficiru razbijaš glavu. Neka je i Krvopija, on je srpski oficir.“ — „A šta ćemo ako je meni u mojoj otadžbini nešto važnije od njene prestonice?“ drhtale su mu usne kada je to promucao. Bogdan ga ushićeno gledao: Ima svoju ideju, ovaj Katić. Pa je nasrnuo na Istoriju i ućutkao ga, ne napuštajući Ivana ni za trenutak; nežno, bratski ga hrabrio da istraje, veličao mu podvig, uveren: rađa se buntovnik. Onaj koji sme u kasarni na potporučnika da baci

teglu slatka imaće smelosti sutra i na njegovog kralјa da baci bombu. Mnogobrojni revolucionari nisu poreklom bili proleteri. I Engels je poreklom buržuj. I Marks je buržujski živeo. I Dimitrije Lizogub i Kropotkin bili su plemići. Velika pobuna rađa se u umu; pobuna iz stomaka i srca lako se ugasi. A Ivan se glavom bunio protiv buržujske kasarne. Samo ako nije toliki mekušac, gospodski razmaženko, da ne može ni nekoliko šamara da istrpi. Danilo Istorija se hitro okrenu i šapnu: Dolazi komandant! Ja sam ti, Brko, rekao da je ovaj skandal glup i sraman. Iziđi pred stroj i to svima kaži, štreberu! Zajapuren od uvrede i bez reči, Istorija se vrati u stav „mirno“. Burazeri, Don Kihot zaista donkihotski shvata stvari. Gledajte u kakvom galopu dolazi. A divno je jutro, braćo — šapuće Pub. Ne kvari stroj! — sikće Istorija i ukopava se u nepomičnost. Iznad glava postrojenog batalјona Bogdan vidi kako komandant Glišić na kobili, u galopu, juri kasarnskim krugom ka njima, praćen svojim ordonansom na konju, ali na nepropisnom odstojanju. Komandiri četa uzvikuju „Mirno“ i „Pozdrav nadesno“; Bogdanu se čini da će Ivan pasti, tako se zaneo pri trzaju glave za pozdrav. Neće izdržati. A tako smelo i tanko ume da misli. To što je sinoć učinio, nije do sada niko smeo u Plavim kasarnama. Šteta. Prokleto poreklo. Ipak, u krvi je revolucionarnost. Ivane, izdrži. Ko nije hrabar u kasarni, kukavica je na frontu — šapuće zagledan mu u kosu ispod šajkače, koja kao da se kostreši na komandantov šapat. Jedva ga čuje: Neka iziđe iz stroja onaj što je noćas pokušao atentat na potporučnika Ilića! Pa on šapuće. Fantastično. Gledaj mu brkove, pravi ugao — mumla Pub ne mičući usnama. Bogdan želi da vidi oči tome što je onemeo, tome koji bačenu teglu proglašava atentatom; ali brkovi komandanta Glišića, koji stoji pred njihovim vodom, na konju, miču se za šapatom: Opominjem poslednji put: atentator na potporučnika Ilića da iziđe pred stroj! U tišini škripucka suv pesak pod cokulama i žulјe fišeklije; komandantova kobila počinje da bije prednjom nogom o zemlјu preteći. Ivanu zaškripa

remenik na pušci: izići će. Šapuće: Nećeš, valјda, biti tatin filosofčić i svilenjak. Budi dosledan, Ivane. Zasluži podvig. Bićeš najslavniji u Đačkom batalјonu. Neka svaki parni iz Prvog voda Šeste čete stupi tri koraka napred. Ivan se zaklati od komandantovog šapata i koraknu da iziđe. Bogdan ga uhvati za opasač: Ti si neparni! Šta bleneš, stoko inteligentska?! Parni, parni napred, bitange studentske! Za dva meseca niste ni razbrojavanje naučili, a znate da vršite atentat na srpskog oficira! — šapuće komandant Glišić i trza dizgine kobili, koja prednjim nogama kopa, grči vrag, samo što ne skoči na stroj. Komandir čete čupa iz stroja parne, koji se komešaju, okreću, zgledaju zbunjeni, uplašeni. Danilo Istorija prvi se izdvoji i iziđe pred stroj; njegov par Bora Pub, pomače se za korak ulevo od Bogdana i ukipi se. Mirno! Vodniče, donesite iz štale konopce. Trk po konopce! — prvi put glasno i svojim glasom zapoveda komandant. Razrogačenih, isceđenih očiju, Ivan se okrenu ka Bogdanu. Da se nisi makao! Ja znam šta treba da se uradi. Ti ćuti — šapuće Bogdan, a ne zna šta zaista treba sada da učini. Parne će, sigurno, vezati. Oterati u aps ili ih tući cred strojem da odaju „atentatora“. Ako ih potera u apsanu, u redu stvar. Uspelo je. Tamo neće niko priznati. Onda štrajk za njihovo oslobođenje. Ako počne da ih tuče pred strojem svih šest četa, on će jurnuti na njega i oboriće ga s kobile, otkinuće mu epolete: Ti si oficirska bitanga i kralјevska stoka! Sablјašu, batinašu buržujski. Švabe udri, a ne srpske ćake i dobrovolјce. Pozvati batalјon u kasarnu, podići barikade. Održati govor i izabrati štab đačke pobune. Zahtevati da Pašić dođe na pregovore. Ne pristati na razgovore s vojnim vlastima. Antimilitarističke i patriotske parole. Vežite pobunjeničku stoku! Jedne za druge — promuklo zapoveda komandant Glišić, a kobila izbacuje đem i stresa glavom. Kako obavestiti građanstvo o našoj pobuni? Prvo socijalističke poslanike, misli Bogdan s mržnjom zagledan u komandanta Glišića, militaristu, zadribaldu, nacionalnog glupaka, buržujskog batinaša, brkove će mu iščupati. Komandiri i narednici, priđite! Vodite izdajnike do grudobrana i postrelјajte pobunjeničke zlikovce! Šta blenete? Izvršite naređenje! Napred! Vezani se zanjihaše, okrenuše ka stroju: gledaju u komandanta, ne veruju,

ćute. Jedino se Danilo Istorija okrenu ka Ivanu i Bogdanu i doviknu prezrivo: Vi ste budale! Ja sam pod rafalima preplivao Savu da se borim za Srbiju, majčina vam! — i pođe ka grudobranu, pokuša da korača, povuče lesu vezanih za sobom, ali ga oni secnuše unazad, jedva osta na nogama. Ivan se okrenu Bogdanu: Izvini, ja moram da priznam — promuca. Ne! Da nisi zinuo! Ja ću sa Glišićem! — išapta mu držeći ga za opasač. I oni najbliži vezani okreću se, čuli su šta je rekao: sreće njihove uplašene poglede i raste, raste, vidi ga ceo Đački batalјon, Skoplјe, Dimitrije Tucović, Natalija ga gleda dok on sporo, osmehnut kao Dimitrije Lizogub, kao Stepnjak, korača ka komandantu Glišiću, svirepoj oficirčini, buržujskom batinašu, nacionalnoj kreaturi. Staje, ne mirno, osmehuje se: došao je onaj njegov čas, guši se od snage, sve može i sme; a Glišić viknu: Kome se ti smeješ? Tebe, tebe pitam? Kako se zoveš, pitam?! Ja sam Bogdan Dragović. Tebe zovu Brka? Mene. Ti li si taj Dragović Brka, tico socijalistička. Gospodine potpukovniče, raportiram vam... — zastade, glupo je počeo, zastide se zbog oslovlјavanja i podiže glas: — Ja sam potporučnika Krvopiju gađao teglom slatka pravo u glavu. Ali sam promašio, na žalost. Moji drugovi su nevini. Ti? Šta kažeš? Ja. I da sam imao bombu, ja bih tu potporučničku budalu bombom gađao. Eto, je l' vam jasno? — osmehnu se opet, ali oseti da je to neubedlјivo, jer su mu se usta odjednom ukočila i utrnula od slutnje: strelјaće ga Don Kihot. Jesi li gluv? Pitam te, šta si učio? Prava ili filosofiju? On mu se samo osmehnu. Pomisli, zažele da mu se osmehne. Jer ne može, ne sme da progovori. Glas bi ga izdao i ceo Đački batalјon bi čuo kako mu srce bije i mrvi glas. Razoružaj i teraj u aps tog socijalističkog mangupa! U aps! Batalјon na svoju dužnost! — čuje iznad glave Bogdan i pušta da mu vodnik skine pušku i opasač, gledajući kako komandant Glišić mamuza kobilu i galopom juri ka svojoj kancelariji na drugom kraju kasarnskog kruga. Vodnik ga munu u leđa! Polazi, pravac apsana!

On oseti to toliko želјeno uzbuđenje: moć da se žrtvuje. Glasnim korakom pođe ka štalama i kamenoj apsani vukući za sobom snopove pogleda. Veruje: zadivlјenih pogleda.

3 Ivan bi viknuo: Ja sam krivac, ali to ne sme, Bogdan mu je to zabranio; potrčao bi za njim, pretrčao, pre njega stigao u apsanu. Bogdan bi mu se isprečio i nasmejao. Okreće se drugovima: sreće njihovu lјutnju i prezir. U očajanju skida naočare da nikog jasno ne vidi. Komandir nešto komanduje, on trlјa oči i slepoočnice: ne zna šta da učini. Danilo Istorija stade pored njega, na Bogdanovo mesto, uhvati ga za rukav i okrenu po komandi: Sad je svršeno. Idemo na zanimanje. Povuče ga napred, dobacujući mu komande: Leva, Ivane! Leva! Maršuje kao kroz san, nekuda niz brdo, i čini ono što mu Danilo Istorija govori; samo njegovu naredbu sluša. Juriša preko utrina, pada u trnje, puca, puca. Tek mu umor malo razbistri glavu; na odmoru, leže na leđa, poče jasnije da shvata šta se sve dogodilo od časa kad im je Krvopija psovao sestru pa do Bogdanovog dobrovolјnog odlaska u apsanu. Prilaze mu drugovi iz voda, opkolјavaju ga: U redu stvar što si gađao Krvopiju. Šteta samo što si mu promašio glavu. Ali, Ćoro, nije drugarski da stojiš u stroju dok nas vezuju i Don Kihot naređuje narednicima da nas vode na strelište. Nije časno da Brka zbog tebe strada. Vi mislite da je mene bilo strah da se prijavim? Vi ozbilјno to mislite? A zašto se, onda, nisi prijavio? Pa dogovorili smo se da niko iz naše sobe nije gađao Krvopiju. Vi ste se s tim složili, ja sam ćutao. Nisam vas molio da me štitite. Ali ti nemaš prava od svojih drugova da zahtevaš toliku žrtvu za svoju krivicu. Znaš dobro da je Don Kihot fanatik. Pa zar vi mislite da bih ja ostao u stroju da su vas poveli na strelište? — oseća kako mu klјucaju žile u slepoočnicama. Oni ćute.

Vi zaista mislite da je mene bilo strah, da me je sada strah da se prijavim? — muca gledajući ih redom dok sad leže u suvoj travi oko njega, daleki i tući, opet. Zašto si, onda, dozvolio da umesto tebe Brka pođe pred Don Kihota? Lafe pariski! Tatino sorbonče! Časna reč, Bogdan me svu noć i jutros ubećivao da ne priznam. Jutros mi i pretio. Boro, jesi li čuo šta mi je govorio? Jesam, burazeru. Nije Ivan kriv, i ne tropajte. Brka je strasnik i jedva je dočekao svoju kartu. Voli čovek opasnu igru. Ostavite Ćoru na miru. Zar nije bilo velelepno kad se Krvopiji cedilo crno slatko niz svetlo lice i junačke grudi. Bilo je velelepno, ali će Brki iščupati brkove. Ide na vojni sud, mame mi. Čuli ste, Don Kihot nekoliko puta reče — atentant, atentator. Do mraka će to biti vojna pobuna. Puč protiv dinastije. Pristalice Franje Josifa pokušale da zauzmu Skoplјe, leba mi. Ako Brki ne rebnu pet godina robije, ovde sam najtanji. Šta će biti, videćemo. Bolјe je, braćo, da podelimo još jedanput pre novog juriša — Bora vadi karte iz cepa, meša ih, zove partnere. Ivan skida naočare, bukti mu lice, klјuca u slepoočnicama. Da si ti, Ćoro, viknuo pred Don Kihotom: Nije on, ja sam gađao Krvopiju, ti bi Brki uništio podvig. Lišio ga podviga. Povredio i ponizio. Brka je srećan što može malo da strada. Ti si, Norko, svoj podvig galantno poklonio Brki — kaže Vinaver. Ivan mu ovo nikad neće zaboraviti: govori bolјe no što bi on smeo da kaže. Komandir komanduje zbor. Juriša, pada, puca. Trnjaci i utrine puni su neprijatelјa. Nebo je beskrajno i bez ijednog zaklona, sem sunca; nikad tako zasleplјujućeg. Čini ono što i Danilo Istorija, jer Bora Pub, po običaju, zabušava. Između plotuna zaželi da dodirne ruku Danilu Istoriji, tom Novosađaninu, dobrovolјcu, do jutrošnje smotre nesimpatičnom zbog nacionalnog fanatizma, prečestog pozivanja na istoriju, pretnji istorijom, zbog koje je i nadimak dobio. Posle njegovog jutrošnjeg odlučnog pokušaja da pođe ka grudobranu, na strelјanje, za njega je on drugi čovek. Taj najdisciplinovaniji vojnik u četi nepravedno je smatran ulizicom. Kako da mu nešto zahvalno kaže? Vraćaju se u kasarne. Komandir naređuje pesmu. Danilo Istorija prvi počinje: „Oj, Srbijo, majko mila, ti ćeš biti carevina“... Samo nekolicina

prihvata pesmu. Bora Pub i Staša Vinaver se sprdaju.

4 Čim kroči u komandantovu kancelariju i njega spazi kako stoji uz prozor zagledan napolјe, u suton, Bogdan Dragović, vezanih ruku, poče: Želim prvo da protestujem, gospodine potpukovniče — zastade da mu on okrene lice i prestane da se lupka korbačem po leđima. Ali se potpukovnik Glišić pribio uz prozor i ne miče se, zamišlјen, kao da je odavno sam. — Vaš zatvor nije ni za tvorove, a kamoli za srpske intelektualce koji će sutra poginuti za državu. Državu koja nema ni apsanu dostojnu građanina — opet mora da zastane: potpukovnik Glišić ničim ne pokazuje da zapaža nečije prisustvo u svojoj kancelariji. Bogdan se osloni leđima na zid i drmnu rukama da se to čuje; to jedino može sada: da mu ne stoji mirno s lancima, vezanih ruku. Drugi put u životu vezane su mu ruke. I onda, za vreme šegrtskog štrajka, kada su mu prvi put žandarmi vezali ruke, doživeo je to kao najgore poniženje. — A pre svega, gospodine komandante, po kom ste to zakonu vi meni vezali ruke, molim vas? — povisi glas preteći izazovno. Potpukovnik Glišić ga ne čuje i ne primećuje. Zagledao se nekuda, u Skoplјe, u Vodno. Ne vidi mu oči, ali kao da mu se po koščatom licu razastro sloj nekakve stare patnje. Još kad ga je prvi put video, zapazio je taj nanos patnje na njegovom licu. Kad bi zbog nediscipline besneo i grdio ih, vređao i prezirao kao poslednju srpsku sramotu i jad, nedostojne „tog svetog zvanja — vojnik“, potpukovnik Glišić nije mogao da skrije tu svoju patnju, koju on nosi tako uočlјivo da umesto saučestvovanja izaziva čuđenje ili strah. Bogdan nije, kao mnogi u Đačkom batalјonu, poveravao da on pati jedino zato što su mu dva brata poginula na frontu; sada pak, sasvim je siguran da taj militaristički i nacionalni fanatik nosi nekakav dublјi i trajniji bol no što je bol za braćom. Odbi se od zida i ponovo stade mirno. Ćutaće dok mu se ne okrene, dok se lampa ne upali. Posmatra ga i pita se: Nije li, ipak, lјudska glupost mati svakog zla na ovom svetu? Koga imaš u porodici, ti, Dragoviću? — progovori najzad tiho i zabrinuto; ne promeni položaj i ne presta da lupa sebe korbačem po lećima, lako, kao repićem. Sve to nekako zbunjuje Bogdana, pa promuca:

Majku i mlađu sestru. Otac mi je umro pre desetak godina. Kako ti je otac hleb zarađivao? Na vosku. Na svećama. Bio je voskar u Valјevu. I mati ti od tog zanata živi? Ne. Mati mi je, prelјa. Tkalјa mi je majka — koraknu prema njemu, želi da ga gleda u oči dok razgovaraju, i nastavi preglasno za priliku i Glišićev ton: — Moja majka prede vunu valјevskim gospođama. Tka ponjave za gospodske kuće. Za oficirske kujne. Tako nas je hranila. I mene školovala. Potpukovnik Glišić jedva primetnim pokretom glave ublaži oštrinu svog profila, ali onaj sloj patnje kao da posta još deblјi. Sad je ubedlјivo nesrećan čovek. Zato je tako i obuzet idejom žrtvovanja za otadžbinu kao najvišim čovekovim smislom. Očajnik, sažalјivo zaklјučuje Bogdan. Vrati se odakle si i došao — šapnu potpukovnik Glišić i nešto jače poče sebe da lupka korbačem po leđima, ostajući u istoj nepomičnosti i zagledanosti kroz prozor. Bogdan ne zna šta da čini. Ne izlazi mu se vezanih ruku iz kancelarije, bar te muke da ga oslobodi, ali se ne usuđuje ni da progovori. Zbunjen je. Ta zbunjenost ga ne napušta ni kad brblјivi stražar spusti ćelijsku rezu za njim i on se nađe u sutonskoj tami prazne kamene ćelije s prozorčetom u rešetkama, pod samom tavanicom. Žrtva militarističkih i buržoaskih zabluda ili batinaš s maskom nesrećnika? Podlac ili očajnik? — šapuće koračajući ćelijom dok se apsanom razležu vika i zviždanje disciplinskih kažnjenika, lјubavnika, uživalaca, lenština. Kako se boriti protiv nesrećnog čoveka? Kako mrzeti neprijatelјa koji pati? On je žrtva klase čija je pesnica i čizma. O tome bi sada Nataliji pisao. Valјda će se taj očajnik do sutra setiti da mu treba odvezati ruke. Zahtevaće, štrajkovaće, mora mu dozvoliti da Nataliji napiše pismo. Stražar otvori vrata. Večera, Brko. Idi dežurnom i kaži da zahtevam da mi se odmah odvežu ruke. Ako sam gađao Krvopiju teglom slatka, nisam ubio kralјa. Gladan sam kao vuk. Izgrišću te. Grišću svakog koga vidim u uniformi. Razumeš li me? Stavi mi prvo komad hleba u usta. Stražar odlama tain i ćutke mu gura u usta. Bogdan halaplјivo guta i misli šta bi sve sada Nataliji rekao o tome kako je nemoguće mrzeti neprijatelјa koji pati.

Ne stiže da pojede ni pola sledovanja a Glišićev ordonans dođe da ga odvede u komandantovu kancelariju. Bogdan veruje da će biti pušten; najpre glišićevski izgrđen u ime otadžbine, pa potom pušten; i raduje se, zadovolјan je sobom što se nije prevario u mišlјenju o Glišiću. Nesrećan neprijatelј nije sposoban da čini velika zla; oni srećni i zadovolјni, ti imaju snagu za nasilјa i nečoveštva, zaklјučuje stupajući u komandantovu kancelariju, nimalo začuđen što ga zatiče u istom položaju u kome ga, verovatno, pre jedan sat ostavio. Ali bez korbača u ruci. Promena je bitna, i prijatna. Na stolu svetli lampa, nešto pritulјena, ali toplom svetlošću. Stoji uz vrata, posmatra ga, čeka. Spolјa, iz kasarne, čuju se gitara i pesma. I otegnut, gust lavež pasa iz Skoplјa. Još večeras pismo Nataliji. Tri dana joj nije pisao. O tome će: ako revolucionar s mržnjom na tirane i eksploatatore nema u sebi isto toliko snažnu moć praštanja, ne moć, nego potrebu za praštanjem neprijatelјu, moć i potrebu da prašta, onda on može postati svirepiji od onih koje ruši. Otkud u njemu toliko hrišćanskog milosrđa? On će se smeškati i radovati. Pravda ne sme biti osveta. Gde je to pročitao? Ali to borca utapa u neodlučnost. Veliko zlo se mora s poslednjom žilicom iščupati. Šta si ti, Dragoviću, naumio da postaneš? Ako nam neprijatelјi ne ubiju otadžbinu — progovori Glišić tiho i strogo, ne menjajući položaj u kome ga zatekao. Ne zna šta da mu odgovori. Koleba se da bude iskren, gleda ga netremice. Kao da mu se s mreškao nanos one patnje. To ga prelomi i on samouvereno reče: Naumio sam da se borim protiv naše nesreće, gospodine potpukovniče — pod njim škripnu drveni pod, ili se Glišić trgao? Sad samouvereniji, dodade: — Jer, ako već nismo, mi ćemo sigurno postati najnesrećnija zemlјa. Nesrećnija i od Rusije. Nisam te dobro čuo. Nije mu osetio ironiju u glasu, u istoj je nepomičnosti, pa kaže glasnije: Zar vi ne mislite da smo mi mnogo nesrećan narod? Zbog čega? Pa, pored ostalog, i zato što je u Srbiju prvo ušla mašina za pravlјenje sprava za ubijanje, pa tek onda mašina za rad. Kao što znate, prva naša fabrika je fabrika topova. Prvo gvožđe koje smo rastopili u Srbiji nismo za plug i alat upotrebili, nego smo od njega topovsku cev lili. Pa smo nastavili da kupujemo topove i puške, a ne gvozdene plugove i mašine. I?

I zemlјu oremo ralicama, a imamo najmoderniju haubicu. I zbog toga smo, kažeš, nesrećan narod? — ne pomače se, samo mu, možda, glas malo zadrhta. Da, gospodine potpukovniče. Srbiju su vlastodršci gurnuli na najnesrećniji put. Postali smo siromašna i prezadužena, lopovska državica s najvećim političkim cilјevima. Hoćemo ujedinjenje Srpstva, hoćemo veliku državu, a sve to na selјačkim i radničkim lećima. Bogdan koraknu k njemu i podiže glas: Šta je narod dobio posle rata s Turcima, Bugarima, Arbanasima? Ti mene pitaš? — šapnu, još jednako nepomično zagledan kroz prozor, u mrak. Ne vas lično. Vi ste častan čovek, ali ste u zabludi. Vi ste... — zaćuta jer se komandant Đačkog batalјona naglo okrenu i zagleda se u njega, kao uvek preteći: Stani mirno! — prosikta. Bogdan razočarano zauzima stav mirno, gledajući mu na licu paćeništvo, koje neobično dugi i šilјasti brkovi nekako nagrđuju, čine zastrašujućim. Pitao sam te šta si naumio da postaneš u ovoj jadnoj zemlјi koju i ti gaziš? U ovoj jadnoj zemlјi ja sam naumio da učim narod istini o svojoj nesreći. I da radnu klasu spremam za revoluciju. Za rušenje? — koraknu k njemu. Samo se revolucijom može spasti Srbija. Srbija? — šapnu zapanjeno. Da. To je moje čvrsto ubeđenje. Potpukovnik Glišić se okrenu i otkorača do prozora; više mu ne vidi profil lica, ali čuje šapat: Ej, jadna Srbijo! Jadna moja otadžbino, šta ćeš dočekati! Kakvu ti tek sudbinu tvoja školovana deca spremaju. Šta ćeš sve dočekati kad ovakvi zavladaju tobom, nepismenom i bednom. Šta će biti od tebe kad ti ovakvi postanu predvodnici? — okrenu mu se, upita ga tiho: — Koja si sve zla smislio otadžbini? Kaži. Ja sam smatrao da mi ozbilјno razgovaramo, gospodine potpukovniče. Kad se front slama, armija nam se prepolovila, lipti krv na sve strane, ti na revoluciju misliš — šapatom reče, okrenu mu leđa uzimajući korbač sa stola. Ne razabira mu šapat i zbog glasnog lupkanja korbačem po čizmama. To

plјeskanje korbača po čizmama obnavlјa mu sliku militariste, nazadnjaka, batinaša. Onog drugog Glišića. Ali, kad bi u revoluciji zarobio ovog fanatičnog nesrećnika, da li bi mogao da ga strelјa? Ne u pismu Nataliji, nego: šta bi stvarno učinio kad bi mu ga jedne večeri priveli vezanog, njega, komandanta kontrarevolucionarnog puka? Ili kao komandanta kralјeve garde? Naredio bi prvo da mu se odmah odvežu ruke i izvinio mu se za tu prihvaćenu tradiciju. Potpukovnik Glišić mu prilazi sa užagrenim pogledom i korbačem za leđima. Nad kakvim si se to zlom zamislio? Budi pošten, socijalisto! Valјda prava studiraš. De-de, slušam te. A imate li vi, gospodine potpukovniče, hrabrosti da čujete istinu? Hrabrosti? Zašto je meni pred tobom potrebna hrabrost? Zašto? Za moju iskrenost koja vas toliko interesuje. Tvoju iskrenost? Onda govori. Kaži, nad čim si se to zamislio? Da te čujem. Bogdan spazi mahanje korbača za leđima, i to ga izazva: Razmišlјam o tome da li bih vas strelјao kad bih vas zarobio. Kako zarobio? Ako bih vas zarobio u revoluciji. Po njihovim ukrštenim pogledima razleže se lavež skopskih pasa. Dugo. Bogdanu se čini da ga napred svezane ruke povijaju ka komandantu Glišiću. Čuje mu priklјešten glas: I šta si odlučio? Kolebam se — kaže glasnije. Kolebaš se? Zašto se kolebaš? Zato što u nešto verujem. Da se više ne kolebaš! Komandant Glišić ustuknu i iz sve snage, hitro, raspali ga nekoliko puta korbačem po licu. Od zapanjenosti Bogdan se ne pomače. Glišić, sto, svetlost, razbi se sve i zaustavi u rasprskavanju, u ciku tišine; lice, bol raste, bukti odajom, ispunjava je svu do tavanice i svih zidova, sve je vrela tmina. Zašto se kolebaš? — viče odnekud potpukovnik Glišić.

Zato što ste nesrećnik! Zato što patite! A ti mene sažalјevaš? Je li, socijalisto? Bogdan ču fijuk korbača i oseti da mu je pala šajkača. Ovo ti je da me više ne sažalјevaš! — raspali mu šamar. Ništa vam ne pomaže. Kolebam se. Žalim vas. Iskreno vas žalim — promuca i zažmuri osećajući kako mu glava raste i obrazom lipti toplo. Čuje korake, produblјuje se tama; lavež pasa nadvisuje njakanje magaraca. Otvara oči: lampa je ugašena, on se nazire prema prozoru, nepomičan, nem. Neću vas strelјati u revoluciji! — viknu Bogdan u inat, zatetura se u mraku i osloni na zid. A ko ti kaže da sam ja nesrećan? Po čemu ti sudiš da sam ja nesrećan? To kao da ne šapuće potpukovnik Dušan Glišić, komandant Đačkog batalјona; to ga iz mraka neko moli. Zato što postupate kao nesrećan čovek. Vaša svirepost iz nesreće izlazi! — viknu kažnjavajući ga. Glišić jurnu k njemu, Bogdan odskoči u stranu i podiže vezane ruke, ne da se brani, nego da mu uzvrati udarac, ali Glišić grubo otvori vrata i prodra se: Stražar! Vodi ga u aps! Silazeći iz komandantove kancelarije niz stepenice, Bogdan Dragović se sudari s mesecom. Oteklom, rujnom tikvom što se kotrlјa kasarnskim krugom. Bukti mu oznojeno lice; fijuče korbač u glavi. Nesigurno korača za svojim vezanim rukama, gazeći po mesečini teško, kao po pesku. Kao po kaldrmi. ... Valјevskoj kaldrmi. On s lisicama na rukama, koje su mu stavili u učionici, pred katedrom, u prisustvu direktora gimnazije i razrednog starešine, zato što je „po nalogu iz Beograda pobunio abadžijske i opančarske šegrte i kalfe da štrajkuju i pevaju socijalističke pesme pred Načelstvom“. Žandarmi ga muvaju u rebra da požuri, a on namerno ide sporo da ga vidi cela varoš, sve gazde i sva gospoda, šegrti i radnici, kajući se što se u učionici malo zbunio, pa nije uzviknuo nijednu pretnju; jedino se drugovima osmehnuo sa vrata, ali to nije bilo dovolјno da ih uveri da se ne plaši. Zato ide sporo i smeška se. Hteo bi da zapeva kao Pavle Vlasov iz romana „Mati“ i o tome da se izvesti Dimitrije Tucović, da o tome pišu „Radničke novine“, ali iz dućana i radnji izlaze gazde i majstori, zamahuju na njega metrima, makazama, opančarskim noževima, viču da se taj „voskarev ništak za sva

vremena protera iz Valјeva“, pa on mora neprestano da im dovikuje: „Krvopije! Gulikože! Eksploatatori!“ Ničeg ga nije bilo strah. Ima da se pamti i pripoveda kako je on vezan prošao Valјevom. Kad vidi mržnju, sve može. Lagano je koračao kaldrmom i stizao svakom gazdi i gazdici da izviče što zaslužuje... Čim uđe u ćeliju i osta sam, obuze ga drhtavica. Od studi i tame, od Glišićevog korbača. Od sećanja. Opruži se na daske, zažmuri. ... Pred apsanom su mu udarili bukagije, oborili ga na leđa uz veliki kolac poboden u kaldrmi, privezali mu vrat za kolac, s ruku skinuli lisice, raspeli ih i privezali za kočeve, tako isto i noge, pa je policijski pisar izveo štrajkače iz apsane, uzeo drenovaču i tukao ih redom da ga gaze: „Neka voća nauči, i kostima zapamti, šta je radna klasa!“ Šegrti i kalfe su jaukali pod udarcima drenovaka; on ih gledao i po podnošenju batina birao meću njima članove socijalističkog mesnog odbora, hrabrio ih, pretio batinašima, a u sebi kušao sudbinu: ako ga budu gazili, za njihova života u Srbiji neće doći do revolucije. Onaj ko ga izgazi — jedino gazda može postati. Udarani drenovakom po lećima i cevanicama, štrajkači mu dolazili do nogu, sretali pogled i „Izdrži, druže!“, nadnosili se, povijali, padali ili protrčavali pored njega, nagrađeni njegovim „Alal vera!“ i „Ti si pravi proleter!“. Od njih petnaest, samo su ga dvojica gazila, prvi je bio sedmi po redu, taj ga je gazio po butinama, po grudima, onda odskočio, oboren drenovačom; a drugi, taj je bio pretposlednji, od njegovog gaženja se onesvestio... Ponovo, sutra će mu reći: Ne, gospodine Glišiću, neću te strelјati. Neću ti ni ruke vezati, glupi očajniče. Ni korbač ti neću uzeti. Nosi ga u grob! ... Nijedna radost nije ravna onoj radosti kad se u ćeliji osvestio: od njih petnaest, samo ga je jedan štrajkač gazio. Oprašta onom što mu je stao na butine i sa grudi odskočio. A s vašarišta se čula svirka i pesma naroda. Kao da je pobedničko slavlјe, kao da tom svirkom i bukom ne počinje trodnevni vašar u Valјevu. Štrajkači su se gomilali uz apsansko prozorče, na smenu se peli jedan na drugoga da virnu na vašarište, i tužni, ućutkani svirkom i pesmom pod šatrama, uzdisali po uglovima, odbijali da slušaju o proleterskim dužnostima i cilјevima. Svu noć se iza apsanskog zida čula svirka i pesma, jurnjava i tuča secikesa, zapomaganje i psovke pokradenih, vriska žena. A on se mučio da zaspi i odbrani se od sumnje u svoje drugove i moć svoje vere. Pred zoru, žandarmi su doveli pohvatane secikese i lopove, pustili ih među štrajkače i tutnuli na „bukače“. Pa su secikese i lopovi navalili da ih tuku „što se bune protiv onih koji ih hrane“ i „što su protiv kralјa i države“. Premlatili ih, izgazili; krv je prošarala apsanu. Vezanih ruku, izubijan, on se branio nogama, ali kratko. Kad je ponovo došao k svesti, apsana je bila prazna a

vrata otvorena: dobaulјao je do praga i u apsanskom dvorištu ugledao policijskog pisara sa secikesama i lopovima kako na ražnju peku ovna i piju rakiju iz balona. A iza zatvorskog zida treštala je bleh-muzika, roktali basovi, dudulikale dvojnice. Brektao je vašar... Otvara oči: mesečina presekla ćeliju; u tami je, ali mu se čini da mu plamsa izubijano lice. U prozorčetu, među rešetkama, šetka se pacov. Krupno diše opervažen svetlošću. Dugo ga posmatra, bez gađenja i nelagodnosti. Možda mu je sudbina da mu pacov bude jedina domaća životinja. Ako ne pogine. Samo na barikadama to može i hoće. Drhti. Od noćne studi i studi kamena. Boli lice. Zašto ga je strah? Čega ga je strah? Sebe, svoje mrkline. Ustaje, lupa na vrata, doziva stražara: Uđi, neću te pojesti! Da ti donesem mokar peškir da turiš na uboje? Nemam luka. Gurni mi ruku u unutrašnji džep i izvadi sveću. Šta će ti sveća, Brko? Učini to i idi napolјe. Uze voštanu sveću vezanim rukama i, čim stražar iziđe, on leže na gole daske i pritisnu pod nos voštanicu; tim se mirisom svake noći pred san opija, krijući sveću od drugova u unutrašnjem džepu koporana. Greje je dahom, žudno udiše slatkast miris voska, pčela, cveća. Očeve ruke što su uvek mirisale na vosak. Ako mu je, dok je bio sasvim mali, do polaska u školu možda, taj očev miris na vosak bio neugodan, nije ni jabuku mogao da mu pojede iz ruku, docnije, kad je saznao da očevi njegovih vršnjaka zaudaraju na štavlјene kože, na sukno, na balegu, on se osetio nadmoćnim nad svom zanatlijskom dečurlijom, svikao se na očev miris, zavoleo ga. A ova sveća stoji negde na početku rata; zamirisala u noći mobilizacije. ... Mati je u „radnji“ tkala, treskala su brdila, neprestano; a u njegovoj sobici, prepunoj socijalista ćaka i studenata, do ponoći se raspravlјalo: Srbiji je objavlјen rat, treba li socijalisti da brane buržoasku državu? Pa je odlučeno da on zorom poće u Beograd i za „stav prema ratu“ pita Dimitrija Tucovića. Kad je ostao sam, mati je prestala da tka; otvorio je vrata i video je poleglu po razboju: tako ona spava. Spustio joj ruku na glavu, dugo stajao, bilo mu žao da je budi. Ali se ona okazala: „Šta ti treba, sine?“ „Spremi mi hleb za dva dana.“ „Ideš u rat?“ šapnula, pridigla se, zagledala odozdo ukopanim očima.

„Idem u Beograd da pitam treba li ići u rat.“ „Zar se za to pita, Bogdane?“ „Mi, znaš šta smo, moramo da pitamo.“ „A što ti i to moraš?“ Nije sačekala odgovor, pošla je da mesi hleb. Tako ona uvek, tim istim pitanjem — „A što ti i to moraš?“ — kaže sve, ne želeći nikakva njegova objašnjenja. Kad je u svanuće zabacio torbu na leđa, mati mu pružila voštanicu: „Nјu je tvoj otac Vasa napravio. Turi je u džep, molim te.“ Iz njenog tesnog, suvog pogleda shvatio je namenu voštanice koju su očeve ruke napravile. Šta misli, čuo je u njenom praćenju na odstojanju od tridesetak koračaja, sve do gomile pijanih, raspevanih i raspsovanih selјaka što su sa sviralama i Ciganima sviračima išli ka mestu mobilizacije, u rat. Samo joj se jedanput osvrnuo. U potilјku i temenu svrdlao mu majčin pogled, činilo mu se da će se srušiti od njegove težine, od očaja kojim ga naliva. Teško je koračao od nemoći prema toj nepodnošlјivoj majčinoj lјubavi koja ga obavezuje da živi: zato što ga gladovanjem i nesanicom othranila, danonoćnim rasipanjem na razboju omogućila mu da uči i čovek postane. Suzama i uzdisajima, bez reči, preklinjala ga da ne čini to što čini, da ga više ne traže i odvode žandarmi, da se ne priča o njemu kao da je zapalio Valјevo. Kad je pokušao da joj urazumi brigu i strah, podsećajući je da mu je i otac bio socijalista, pelagićevac, ona je polegla po razboju i obeznanila se od plača. A on je zatreskao pesnicama po razboju vičući: „Neću da me samo ti voliš! Želim da me i lјudi vole, radnici! Hoću da me narod voli. Lako je, majko, biti visoki činovnik i ministar. Ništa lakše no biti bogat! Teško je biti .. zamukao je; ona mu okrenula lice i zapitala ga: „Šta, sinko?“ On se zagubio u njenim suzama, uplašen njenim očajem; nije smeo da joj odgovori... Iz svetlosti izranja pacov. Stao, zagledao se u njega. Osmehuje mu se. Klasa nije čovek, buržoazija nije čovek. A šta su, onda, nepravda i zlo? Pacov pruža ruku k njemu, smeška mu se sažalјivo. Čovek mu vezao ruke i tukao ga korbačem. Patnik s korbačem. Nesrećnik što šamara. Tužni sablјaš. Pacov se uspravi i uhvati rukom za rešetku: blesnu mu sablјa, epolete, odlikovanja. Pomoz' bog, junaci! Viče. Šapka mu pada preko lica. Sloboda ima pravo da otkupi sebe, razumeš li, Natalija. Svet se deli na šamarane i one koji šamaraju. Trećih nema. Šamarani imaju pravo na osvetu, čuješ li, Natalija. Imaju, Ivane. To ja tako hoću, gospodine komandante. Zašto ćemo biti svi

nesrećni ako nas porobe? Je li, Natalija, koga ćemo mrzeti u ropstvu? Strelјati šamare, korbače, sablјe. Pacov se uplašeno strese, šapka mu pade i bubnu kao bure, on krupno zadrhta: šapka se dokotrlјa do njegovih nogu bubnjajući kao prazno bure. Opet se strese, zgrči, pobode glavu u kamen, zatisnu nos svećom, toplim mirisom voska, zacvokota od fijuka korbača, koji se zgusnu u tkanje majčinog razboja, u tupu lupu i škripu brdila... Neko ga drma za rame, čuje: Komandant te čeka. Neću da se maknem odavde — kaže stražaru. Ja moram da te sprovedem. Kaži tom batinašu: neću da dođem u njegovu kancelariju. Ne objašnjavaj mi ništa, rekao sam ti. Okreće se ka zidu, drhturi, prinosi sveću, udiše je. Licem mu bukti krv i goje se tragovi korbača; mutna, bolna vrelina komeša mu se u glavi. Neko ulazi, svejedno mu je. Samo voštanicu skloni uz nogu. Zašto si me slagao da si ti gađao teglom dežurnog oficira? Glišić? Ili pričuva? Odgovori mi pošteno, vojnički. On je. Okrenuo se i pogleda ga, osta ležeći. Neće mu stati mirno. Pitao sam te: zašto si me juče slagao? Jesam gađao teglom dežurnog oficira i žalim što ga nisam u glavu pogodio. Drugi put ću bolјe da gađam. I bombom. Neću samo njega. Potpukovnik Glišić otkorača ka prozoru. Bez korbača je. Odvežite mi ruke! — zamaha oteklim, teškim rukama. Glišić se okrenu, zagleda se u njega, lice mu se prvi put nečim obradova, reče: Alal ti vera, Bogdane Dragoviću! Alal ti vera! Ti ličiš na Srbina. Ali, za laž i obmanu komandanta, kažnjen si mesec dana zatvora. Na žalost, pravila mi ne dozvolјavaju da te teže kaznim. Bogdan ne veruje svojim ušima, pa se malo pridiže i leđima osloni na zid. Ovim položajem mu više kazuje šta oseća. Eh, kakav bi ti oficir bio da ti nisu tuđim knjigama i zlim idejama napunili glavu — opet mu okrenu leđa. — Jadna Srbijo! Sramnu budućnost spremaju ti tvoja najbolјa deca — šapnu još nešto što Bogdan ne razabra i naglo mu priđe, dašćući mu u lice:

Anarhisto, zabludela ovco! Shvati, pobogu, sinko: skršena nam Prva armija. Pašće Valјevo. Onda je gotovo i sa Beogradom. Možeš li ti biti rob, zli sine? Ne. I ničiji. Glišić se raskorača ćelijom, pognute glave, govoreći kao sebi: Zašto veruješ da sam nesrećan? Je l’ to veruju svi đaci? Bogdan zausti da kaže ,Da to verujem“, ali se on prodra: Mislite da sam nesrećan što su mi braća poginula za otadžbinu? Mislite, balavci, da tugujem za braćom junacima? I ne znate, mangupi, da se junaci ne žale. Za njima se ne pati. Ja im zavidim. Ja im samo zavidim što su umrli za Srbiju. Zavidim svakom Srbinu koji je danas na bojištu. A ja sam kažnjen da vama, tebi, budem komandant. Da učim vojništvu mamine dronje, tatine smolјe, bakine seronje, beogradske ruzmarine! Vas što ne znate da se razbrojite i u dvojne redove razvijete, a sutra treba da budete zemlјi pamet i predvodnica! Žalosno! — Otvori vrata, viknu: Odvežite mu ruke! — izjuri iz apsane.

5 U postrojenom Đačkom batalјonu, Ivan Katić prvi put stoji samouveren, prkosan, nasmešen: veruje da je zbog njega komandant Glišić naredio postrojavanje batalјona. Niko u njegovoj četi, niko iz Đačkog batalјona ne zna da je on pre pola časa bio u komandantovoj kancelariji i raportirao mu istinu o „atentatu“ na potporučnika Dragišu Ilića: „Gospodine potpukovniče, neophodno je da sa-znate istinu o događaju u spavaonici Prvog voda Šeste čete.“ „Da“, rekao je tiho, zagledan u nekoliko redova na polovini lista. „Ja sam, a ne Bogdan Dragović, gađao teglom potporučnika Dragišu Ilića.“ „Pa?“ upitao je tiho, pognut nad papirićem, ne pogledavši ga. „Pa smatram da odgovornost za taj postupak treba da snosim ja, a ne Dragović. Ja treba da budem kažnjen a on oslobođen.“ „I?“ nije promenio ni glas, niti ga pogledao. „I pravedno je da se Bogdan Dragović odmah pusti iz apsa.“ Komandant Glišić je i dalјe ćutao, zamišlјen kao da odlučuje o sudbini otadžbine. „Jer Bogdan Dragović se žrtvovao za mene. A onda, i za onu desetoricu koju ste vi hteli da strelјate.“ Zaćutao je i čekao da ga pita zašto nije on istupio pred stroj nego Dragović; čekao je da bude pitan pa da mu skreše sve što misli o vojsci, kasarni, nasilјu koje se u ime otadžbine vrši nad njima đacima i dobrovolјcima. Ali je potpukovnik Dušan Glišić zapanjujuće tiho i obično rekao: „Idi u kasarnu.“ Kad se on nije ni pomakao, ponovio je to i pogledao ga s licem u šakama; pogružen, nije siguran ni da ga je po propisu pozdravio, izišao je iz kancelarije i pošao kasarnskim krugom, ka kapiji, ne znajući ni sam kuda. Patio je od stida što je dopustio da Bogdan Dragović umesto njega ode u zatvor. A onda su se oficiri kao u uzbuni rastrčali, trubač je svirao „zbor“. To

ga obradovalo: Glišić naređuje postrojavanje batalјona da njemu saopšti kaznu. Biće poreknute tvrdnje onih koji su ga vređali i koji ga smatraju kukavicom. Sad će on pred strojem reći ono što mu nije omogućeno da kaže u kancelariji. Šta misli o militarizmu i nasilјu u ime otadžbine. Nestrplјivo pogleda ka komandantovoj kancelariji; bez straha, samouvereno, likujući iščekuje svoj trenutak. Za leđima, Danilo Istorija ga šapatom opominje da ne kvari stroj. Opušten, Bora Pub rastuženo i glasno uzdiše. Da li bar njima dvojici da kaže šta je učinio i zbog čega su sada postrojeni? Ne, neka se iznenade i malo zamisle nad čovekom. I svi ostali. Vinaver će, svakako, trijumfovati. Ali zašto je batalјon U stroju neuobičajeno miran, nekako potišten? Kao da u njegovo ime, za svih hilјadu trista, Bora Pub jedino sme duboko, otegnuto da uzdiše i kazuje onu opštu strepnju koja se danju neumorno zatrpava šalama, najčešće sasvim dečjim, mnogo puta i besmislenim, a samo noću, u snu, četa je izdahuje, ječi je sanjajući strahove. Na zapadu, iz planina, uzdiže se čudan, ogroman oblak. Ivan veruje da su svi sa istom mišlјu zagledani u oblak i da svi isto čuju slušajući čvorka koji veselo zviždi na vrhu drveta iskićenog crnim mahunama. Danilo, kako se zove ono drvo na kome zviždi čvorak? — tiho pita. Gledič, jedna vrsta bagrema. Ćuti. A otkud ti, Noro, znaš da je čvorak ona ptica što je kao đakon meću pticama? — sumorno šapuće Bora Pub. Znam. Ja od svih ptica najviše volim čvorka i senice — kaže i sam iznenađen; nikad nije mislio o tome koje ptice najviše voli. Sluša: čvorak peva kao da je sam u šumi, kao da pred njim nije postrojeno šest četa Đačkog batalјona, zagledanih u njega crnog, meću crnim mahunama, na bezlisnom glediču. Pst. Dolazi! — šapuće Istorija. U Ivanu zagalopira srce, ali ne, ne jedino od straha. Oseća i nekakvu radost koju do sada nije osetio. Na konju, praćen svojim štabom, kasom stiže komandant Glišić i staje daleko od njega, pred sredinu stroja. Zašto čak tamo? Mirno, Ivane! — šapuće mu za vratom Istorija. A komandant viče: Junaci! Šta ovo znači? pita se Ivan. Vrhovna komanda vas zove u ime otadžbine. Šta on to govori, Boro? — šapuće.

Otadžbini su potrebni vaši životi. Odužite svoj dug, sinovi! Vas hilјadu trista šalјem Vrhovnoj komandi kao kaplare. Sutra u podne krećete na bojište. Upa, ura! „Hej, trubaču s bojne Drine“, „Oj, Srbijo, mila mati...“ Od pesme i povika ne čuje više komandanta Glišića. Kape lete uvis. Svi se grle i lјube. Danilo Istorija skače u mestu i peva. Bora Pub se izgubi. Ceo batalјon se veselo raspršta nekuda. Nije video kad je otišao komandant sa svojim štabom. Ivan stoji gde je bio u stroju. Sam. Kad spazi na glediču zanemelog čvorka, on zbunjen, razočaran, uplašen veselјem svojih drugova i nečim što nije bojište i smrt, pođe ka kasarni, ali odjednom skrenu ka apsani.

6 Apsana ječi od pesme i povika disciplinskih kažnjenika: Srušimo našu Bastilјu! I mi smo kaplari! Dole disciplina, živela borba! Krećemo na Beč! Sluša Bogdan Dragović i ne shvata šta se događa. Leži na daskama prekriven koporanom preko glave, sa oteklim, stvrdnutim bolom na licu; pritisnuo svoju razmekšalu sveću preko tragova korbača, udiše miris voska, trne u tuzi: kad god ga uhapse, zašto ga uvek tuku po licu? Zašto čoveku lјudi tuku vid, reč, smeh? I dokle će tako čovek čoveku tući čelo i oči? Zovu ga, bubnjaju pesnice o vrata ćelije. Ustaje, oblači koporan: Šta želiš? Ja sam, Ivan. Rekao sam komandantu da sam ja gađao teglom Krvopiju. Bićeš pušten, sigurno. Sutra u podne polazimo na front. Zato je tolika galama? Veselјe je nepojmlјivo! Batalјon ide u Kragujevac, u Vrhovnu komandu na raspored. Kada se stiže u Kragujevac? Prekosutra, verovatno. Ja ću noćas pobeći i poći s vama. Saznaj kada tačno polazi voz. Otrči u Skoplјe i pošalјi depešu. Piši. Zapamtiću, ne brini. Govori. Natalija Dumović, selo Prerovo, pošta Palanka. Stižemo u Kragujevac prekosutra. Čekaj me na stanici. Bogdan. Ponovi — prisloni čelo uz vrata, ali ga zabole uboj i on se seknu unazad. Ivan ponovi pa nastavi uzbuđeno: Prerovo je rodno mesto mog oca. Jesi li bio u Prerovu? Nisam. Natalija je studentkinja filosofije. Nјen otac je učitelј u Prerovu. Ako ne poginemo, to jest kad dobijemo ratno odsustvo, hoćeš li zajedno da pođemo u Prerovo? Tamo su mi deda, stric, brat. Možda mi je rođaka ta Natalija. To bi bilo divno.

Požuri, molim te. Je li istina da te Glišić tukao? Istina. Svrati u apoteku i kupi nešto za lečenje uboja. Kako ću ovakav pred nju? Bogdan se oslanja šakama na vrata ćelije. Iz kasarne se čuju pesma i vesela vika. Ovako nagrđen, sa zatvorenim okom, možda poslednji put s njom. Ti nisi otišao, Ivane? Moram nešto da ti kažem. Možda je neumesno. Ali ti mi sada ne vidiš lice, pa mogu. Znaš, sve se prlјa. Mislim, kao i ruke. Osećanja se nagrđuju kao i telo. U kasarni, pogotovu. U ovim jezivim danima postoje za mene dva bića. Značajna kao otadžbina. To je velika stvar, Bogdane. Ja sam joj pisao o tebi i šta si ti meni ovde. Kome si to pisao? Izvini, nisam ti rekao. Ja imam sestru, Milenu. Ona je bolničarka u Valјevu. Tvoja rođena sestra? Da, jedina. Ona je savršeno stvorenje. Ako takvo među lјudima postoji. Ja je obožavam. A imaš li devojku, Ivane? Nemam. U stvari, bio sam se zalјubio, ali me ona ostavila na jedan veoma grub način. Pobegla s nekim Bugarinom. Ali imam sestru. Imam i ja sestru. To je nešto drugo. Ćute i gledaju se kroz apsanska debela, stara vrata prekrivena prašinom. Ja, Ivane, poznajem dosta lјudi i devojaka koji zaslužuju da se radi njih prevrne svet. A ja sumnjam u lјude koji vole mnogo lјudi. Razgovaraćemo o tome na frontu. Čuje: Ivan trči vičući na stražara. Raskorača se ćelijom smišlјajući kako da pobegne ako ga noćas ne puste iz apsane. Vrata se otvaraju, stražar se osmehuje: Čestitam, gospodine kaplare. Ne veruješ mi? Čuješ li kako se proslavlјa kaplarski čin? Požuri, čeka te komandant. Bogdan bez reči zakopča koporan i iziđe, siguran da je slobodan. Ako Glišić bude stajao u z prozor i čekao ga okrenutih leđa, odmah će bez

pozdrava izići. Ali ga Glišić dočekuje u pelerini, zakopčan, po propisu mu otpozdravlјa i pre no što je Bogdan i stigao da ga pozdravi. Omogućiću ti da izvršiš dužnost prema otadžbini. Odlažem ti kaznu. Kad stigneš na front, da se javiš na raport svom komandantu puka i kažeš da si dužan trideset dana zatvora. I čim se na frontu stvore uslovi, kaznu da izdržiš. Idi u četu. Sutra u dvanaest krećete u Kragujevac. A ako ne postoje uslovi za zatvor? Samo ako pogineš junački, otadžbina će ti oprostiti. Bogdan ga gleda netremice i zamišlјeno: Kao da sada manje pati? Kao da je manje nesrećan? Pozdravlјa ga po propisu i pokušava da mu se osmehne. Od toga ga jače zabole uboj na obrazu i oku.

7 Nas dvojica smo se, stvarno, tek danas u apsani sprijatelјili, razmišlјa Ivan vraćajući se iz varoši i pošte u Plave kasarne. U apsanskom smradu i mraku, odelјeni ćelijskim vratima, sprijatelјili se do smrti. Da mu je video lice, možda mu ne bi rekao ono što mu je ispovedio o sebi. Zbog toga mu i sada izbija rumen. Da li će i posle rata, ako Ga preživi, osećati u licu rumen i plam [kad nešto značajno doživlјava i kazuje? Bez onih nekoliko rečenica, on Bogdana sada ne bi toliko voleo koliko ga voli. Čuo mu izlomlјen dah, svim čulima, kožom osetio KOLIKO pati, zato je mogao, zaželeo da mu nešto poveri. Tako, Valјda, i Nastaje istinsko prijatelјstvo. To iskazivanje lјubavi kroz proveravanje u kome sagoreva strah. Ona sloboda na sve svoje. I odjednom pobeđena samoća. Odjednom poništene rugobe kasarne. Zaboravio se strah od sutra. Ni pakao ne može biti pakao ako čovek ima Milenu i Bogdana. Ako ta Bogdanova revolucija zaista može lјudima da rodi prijatelјstvo, postaće i socijalista. Onda su opravdane žrtve koje ona traži. I ima pravo da ruši sve što joj se suprotstavlјa. To će noćas reći Bogdanu. Zaustavi |ga jesenje buktanje oskoruše i divlјe kruške u vrzini, pored puta. Danilo Istorija mu u jednom „zaobilaženju neprijatelјa“, kroz šumu, prvi put pokazao to drvo — oskorušu; krušku zna iz njihovog vinograda na Topčiderskom brdu. Nikad nije video toliko i takvih boja, toliko svetlosti, takvu jesenju lepotu drveća! Skida naočari da to oseti golim zenicama, da mu se ta Svetlost staloži u zenicama, zasvagda. Zapamtiti: Sve je delo svetlosti. I čoveka je ona stvorila. Van svetlosti nema istine. Da li je to negde pročitao? Ali, zašto sada bilo čemu tražiti smisao? Treba gledati, udisati, treba jesen uživati. Uz knjige imati Milenu i Bogdana, jednu oskorušu i divlјu krušku, šta čoveku treba još? Od kasarne nailaze grupe ćaka, galame, žure u varoš. Polazi k njima, viču mu: Pušten Brka! Svi smo na broju! Gde je? — pita obradovan.

Eno ga u sobi. Leči drugarstvo. Šta leči? — oseća rumen u obrazima: Oni ne znaju da sam se prijavio Glišiću. Uspomenu od Don Kihota. Ja sam jutros rekao komandantu da sam ja gađao Krvopiju. To je sada beznačajno. Stvar je uredio vojvoda Putnik. Hajde s nama u varoš, šta ćeš u kasarni? Otkad je sveta i ratova, poslednje mirnodopske noći svi vojnici jurišaju na Venerin breg. Na njegovo podnožje. U izvor, Ćoro. Dok se mimoilazi s njima, praćen šalama, vidi im kaplarske zvezdice na naramenicama. Zar njih to zaista raduje? Buduće profesore, lekare, inženjere — čudno! Žuri Da što pre nađe Bogdana. Kakva Varoš, kakvo uživanje bez njega. Ni tren radosti bez Bogdana. Sreće nove grupe, jure u Skoplјe, galame, svi imaju kaplarske zvezdice. Pa oni se istinski tome raduju! Kud ćeš sada u kasarnu, Ćoro? Idemo da lumpujemo! Da nas zapamti Skoplјe! — zove ga Danilo Istorija. Idem po Bogdana, doći ćemo zajedno — prilazi mu i kaže: — Da znaš, ja sam se jutros prijavio komandantu. Znao sam. Znaju li svi? Ne znaju, ali to više nije važno. Meni je mnogo važno. I ja te molim da to nekako sazna ceo Đački batalјon. Ne brini, samo vas dvojica dođite u varoš. Poješću pevačicu s dairama, videćeš! Danilo Istorija otrča sa svojom grupom, a on zape uz brdo ka Plavim kasarnama. Nikada nije lumpovao. Bilo mu glupo i neshvatlјivo to zadovolјstvo. Nikad se nije ni veselio s drugovima, u kafani, na javnom mestu. Ono s Milenom, kad su bili sami, kad ih zasmejavalo njeno prerušavanje u razne, smešne ličnosti, oblačenje maminih halјina i tatinih odela, nekoliko večernjih posela u vinogradu, kad su pevale Milenine drugarice, to je sve. Uglavnom sve. Nijednu ženu nije zagrlio. Nijedna devojka ga nije polјubila. Sem Milene. Ivanka mu samo slučajno dodirivala ruku. Grlio se s knjigama i spavao s knjigama. Poslednju godinu zanet mišlјu o Svetlom, podstaknut tekstovima iz indijske filosofije. A ako u ovom času živi poslednje jesenje zaranke u miru? Ako živi poslednji neratnički dan? Poslednju mirnodopsku, civilnu noć? Ako mu je od onog čvorka na glediču

sve poslednji put? Mimoilazi se s njima, raskalašno veselim kaplarima što pomamlјeno jure za tim poslednjim radovanjem i uživanjem, tužno im se osmehuje: on je jedini kaplar koji se u ove zaranke iz varoši vraća u kasarnu. Ulazeći u spavaonicu kroz širom otvorena vrata, zastade pred neviđenim neredom: samo što su izišli plјačkaši i osvajači. Jesi li poslao depešu? — pita Bogdan ležeći na krevetu s mokrim peškirom preko lica. Sve je u redu. Ne brini — kaže radosno, preskačući otvorene sanduke, jastuke, prlјavo rublјe, prazne kutije. Baš je lepo što su sami. Seda na slamaricu. Tu sam i ja, Ćoro — javlјa se Bora Pub, koji leži u cokulama, zatrpan jastucima, i puši. — Divno izgleda naša spavaonica, je l’ da, Ćoro? Najzad lјudsko stanje. Pravi poredak. Osvetismo se dvomesečnom sobnom redu i disciplini. Ja ne bih pošao na front dok ne izgazim naše slamarice koje su po Krvopijinoj formuli bile „ki paketić duvana“. Pogledaj šta je Don Kihot učinio Brki. Don Kihot ili propovednik smrti. Ivan se nadnese nad Bogdanom, ovaj pomače peškir, otkri zatvoreno oko i uboj podliven krvlјu na obrazu. Nije moguće! — šapnu uzdrhtao: Zbog mene je tučen. Nema značaja. Proći će. Glavno je da mi je desno oko zdravo. Za nišanjenje i još ponešto — kaže Bogdan, a pitao bi ih: da li će mu nestati uboj do prekosutra, do Kragujevca? Kako će je lјubiti ovako nagrđen? Bora pub se pridiže na laktove: Čuj, Ivane, prošle noći je u vasioni vladao neverovatan haos. Noćas mi je lično njeno veličanstvo sudbina nosila karte, iako sam igrao s ratarcima. Vasionom su gospodarili brojevi i boje koje nisu doticale moj krug. Gubio sam tako tačno pod udarcima desetke karo, a onda i dame pik, da sam zaspao siguran: probudiću se u velikom događaju. Časna reč, očekivao sam ili separatni mir sa Austro-Ugarskom ili ulazak Bugarske i Rumunije u rat na našoj strani. Izgubio sam i dugmad sa šinjela, a samo sam za kaplara proglašen. Koliko ti treba? Koliko daš. Čekao sam te. Niko mi nije hteo ni dinar da pozajmi. Kaplari, kao svi vernici smrti, noćas žele samo žene i vino. Daj mi tri banke da kušam poslednju skopsku noć.

Ivan mu lako i zadovolјno pruža novac. Daj mi još banku, časti ti! Ivan mu daje više, ne brojeći. U zdravlјe, braćo! — raskopčan, gazeći preko slamarice, Bora Pub izjuri iz spavaonice. Ja sam uveren da je on najsentimentalniji čovek u Đačkom batalјonu. A nema prijatelјa. Svi su mu lјudi isti — kaže Ivan; kao da porumene od tih reči. — Ko zna zbog čega je on nesrećan — dodaje da ne ćuti. Želi s Bogdanom što pre da iziđe iz kasarne. Kad stiže depeša? Činovnica mi je obećala da će još večeras primiti Palanka. Najkasnije sutra u podne biće u Prerovu. Šta ti je rekao Glišić? Velikodušno mi je dao mogućnost da poginem za otadžbinu. A ako odmah ne poginem, čim odbijemo Švabe preko Drine, da izdržim trideset dana zatvora. Nesrećan čovek, bolestan čovek. Ivane, uzmi mi iz džepa cigarete i pripali mi, mokre su mi ruke — kaže, a misli: ako depeša stigne sutra do podne, nek stigne i do noći, ona može stići u Kragujevac pre njih. Ivan mu pažlјivo stavlјa u usta pripalјenu cigaretu: Ja, Bogdane, ne verujem da će se za nas rat ikada završiti. Neka padnu Beograd i Kragujevac, neka okupiraju celu Srbiju, rat će trajati sve dok postoji Glišić i jedan đak-kaplar. Recimo, naš Danilo Istorija. Rat je pola bolest, pola ideja. Ili, bolest s velikom idejom. Ozbilјno ti govorim, nemoj da se smeškaš — kaže, a misli: zašto svi socijalisti i revolucionari koje poznaje preziru svoje neistomišlјenike? Ali, ja mu nisam protivnik. Naivno, Ivane, naivno. Rat je plјačka koja se pravda samo velikom idejom. Ukoliko su osvajački cilјevi veći, utoliko su veće i ideje kojima se opravdavaju državni i nacionalni zločini. Nemoj o politici, molim te. Šta je rat, za nas više nema nikakvog značaja — nadnese se nad Bogdana, uhvati ga za dolakticu; kao da uzdrhta od te prisnosti. Uskoro će mrak, hajdmo iz ove proklete kasarne. Važi, Ivane. Želim da prekosutra izgledam verodostojno pred Natalijom. Zato držim burov oblog preko Glišićevog potpisa. Ali, ima vremena. U vozu ću. Ustaje i hitro se oblači. Ivanu se čini da se on za njega žrtvuje, pa mu je i drago i pomalo nelagodno. Jer Bogdanovo lice je zaista nagrđeno. Bogdan

polazi, on za njim, gazeći preko slamarica. A zašto nam za život i sreću treba revolucija i preturanje sveta, Bogdane? Zar nam za život, ipak, nije dovolјna lјubav jedne devojke, odanost i pamet dva prijatelјa? — upita Ivan kad izađoše iz kasarne. Malo je to za život i čovekovu sreću, Ivane. Treba nam više. Ivan se smeška; više sažalјivo no sumnjičavo. Otkako su se upoznali u vozu za Skoplјe, pre dva meseca, prvi put tako nadmoćno. Žao mu je da mu protivreči. Čuje tihog, kao promuklog zrikavca. Nikad nije video zrikavca. Bogdane, kako izgleda zrikavac? Crn je i vrlo lep. Kad sam bio mali, lovio sam ih s drugovima. Takmičili smo se čiji je bolјi svirač — kazuje zagledan u sunce što zalazi. Da ga uhvatimo i ponesemo na front! Zamisli ga u rovu! Bogdan zastaje i iz opalog lišća bira za Nataliju nekoliko najlepših listova oskoruše i stavlјa ih u koverat njenog pisma. Ja sam sebi zabranio lјubav sve dok ne saznam neke istine — jetko kaže Ivan. Kome je smetala lјubav da saznaje istine? Odavno se zna da nije moguće voleti ženu i težiti mudrosti. I politika i vlast su neprijatelјi istine. To su staračke predrasude. Istina kojoj smeta lјubav nije lјudska istina. I bilo koji lјudski cilј kome smeta lјubav nije lјudski cilј, Ivane. Stid me da mudrujem, ne umem to. Ali ti kažem drugarski: da nisam zalјublјen, ja bih noćas dezertirao. Ivan naglo stade. A zbog čega ja ne bih mogao da dezertiram? Zbog ponosa, taštine, jedne ideje o čoveku i svetu? Zagleda se u mesec. Mesec i sunce u isto vreme na nebu! Santa leda i veliki žar. Dve svetlosti. Nema granice izmeću dana i noći. Noć se pomešala s danom. Dan se izdužio, izvukao u visine. Stao je i Bogdan, ali on priča o Nataliji.

8 Poginuću, neminovno je, ponovi u sebi Ivan i zastade pred vratima kafane „Sloboda“, iz koje ječi pesma i trešti muzika. Kako da produži ovaj dan zastao za suncem, zatečen mesecom? Može li i iza Skoplјa raširiti ovu noć? Kao što je očistio cipele do kraja rata, nauživao se u oskoruši i divlјoj krušci za svih dvadeset svojih jeseni, nagledao se svetlosti jesenjih zaranaka bar za jedan prosjački život. Iz otvorenih vrata zove ga Bogdan da uđe; Bogdanu dovikuje Danilo Istorija da dođe za njegov sto. A znate li vi kad stiže niški voz? — pita ga čovek u žirado šeširu. Nemam pojma. Pa to je strašno. Sedam sati je zakasnio, mladi gospodine. Ivan stupi u jaru i dim, u talase pesme, svirke, galame. Bogdan se gura ka uglu i stolu Danila Istorije. Ne može odmah s njima. Najpre će sam okušati to uživanje, tu radost koja omamlјuje njegove drugove. Svi su stolovi zaposednuti đacima-kaplarima, a prostor izmeću stolova do podijuma, na kome muzika prati pevačicu s dairama, pa sve do kelneraja i ulaza u kuhinju, odakle cvrči ćevap, ispunjen je civilima, meštanima i izbeglicama, koji se snuždeno tiskaju i govore u galamu i pesmu, u jaru jela i znoja, u duvanski dim, u prlјavu svetlost što im je posivila lica. Probija se ka kelneraju. Šta misliš, đak, zašto niški voz toliko kasni? Ne tiče me se, gospodine. Nekako stiže do kelneraja: šta da pije? Svi počinju rakijom. Probao je nekoliko puta rakiju, grozno piće. Pivo? Potrebna je kofa da se opije. Gladan je da odmah počne vinom. Ne, baš će sve po redu. Ljutu rakiju, pivo, pa vino. Crno vino. Naručuje piće i meze. Bogdan ga zove da sedne za njihov sto. Neće im prići dok je trezan, dok mu izgledaju čudno i glupo. Ispija lјutu naiskap. Stresa se. Prstima jede sir. Ispija kriglu piva. Gorko mu i blјutavo. Jede sir i papriku, ispija čašu crnog vina; stresa se, puni drugu. Sešće s njima kad ne bude osećao nikakvu razliku

između sebe i njih, kad zaželi i on da viče to što oni viču. I počne da uživa u pesmi i svirci. Ispija i drugu čašu vina naiskap. Kad zaželi da sedne do jedne od tih gospođica i dama na koje kidiše po nekoliko kaplara u isto vreme. Da, kad bude izabrao onu do koje će sesti i, po cenu tuče i dvoboja, posle ponoći pregaziti preko tih zajapurenih lica muškaraca, ratnika za Venerin breg, izvesti je na ulicu, u mrak, mesečina je, svejedno, povesti je u park ili uz Vardar; da. Još pola litra, molim! Ne znate bačke pesme? „Četir' konja debela“, ne znate? Kako to, bogamu. Moramo se što pre ujediniti. Videćete, braćo s juga, šta je sremski bećarac. Ivane, dođi — zove ga Danilo Istorija. I Istorija će sigurno poginuti. I Bogdan će poginuti. Neminovno, čim se tako tamno smeje. Onu sa šeširom, lepa je, ako je stara, odvešću je pod oskorušu, na lјubičasto, rujno, crveno, žuto lišće što miriše na svetlost i zemlјu, tu postati muškarac. Tek noćas, u poslednjoj noći, leći na ženu, kako joj to reći? Na lišću, kao čobanin, moj otac nekad. Je l' stigao niški voz, gospodo? Niko ne zna kada stiže. Na celom frontu rasulo. Palo je Valјevo. Želi tome da razbije nos. Milena je u Valјevu, hvata ga za prsa: Otkud ti, pozadinski pacove, znaš da je palo Valјevo? A ti, đače, ne znaš da je Vrhovna komanda pobegla u Kragujevac? Pušta ga i ispija čašu vina. Bukte mu obrazi, ne, nije od stida. Nije ga više stid. Zar je vino lek protiv stida? Kako to nije znao. Naravno, toliko lјudi, cela njegova četa, ne piju slučajno. Nikad dosad nije čuo tako žalosnu pesmu. A šta je s niškim vozom, lјudi? Gotov je i Beograd za dva dana. U Sofiji oduševlјenje zbog našeg poraza. Za tri dana napašće nas Bugarska. Savezničke trupe krenule iz Soluna. Laž je to, gospodo. Kud ćemo u Grčku, ko će da nas hrani? A zašto, onda, ne stiže niški voz? Šta će nam država, šta će nam sloboda kad vi izginete? — neko mu šapuće i drži ruku na ramenu. Vi ste kukavica, gospodine! — viče i baca mu ruku s ramena. Pije mu se. Zbog te trpke slasti, tog reza rujnog preko neizdržlјivo tužne makedonske pesme i violine otegnute do maturantske noći u „Skadarliji“, kad je prvi put naslutio šta je to lјubomora. I od tada više ni reč s njom, zaboravio je tu Ružicu. Kroz tamno i suro probija se žuto: žena ga žulјi bedrom i nogom; hvata se za kelneraj, zagleda se u nju: ružna, grozna! Uzmiče; pridošlice je potiskuju k njemu:

Šta vi želite, gospođo? Ja sam gospođica, gospodine đače. A šta vi, lafe, mislite, kad će da stigne niški voz? Baš me briga kad će da stigne niški voz. Ispija čašu do dna, traži ćevapčiće. Nešto su mu se zamaglile naočare, a glasovi mu se otegli, reči razmakle, iskrivile, izvile. Čudno, nije neprijatno. A ako niški voz ne stigne? I glas joj je odvratan: Gospođice, ne interesuje me niški voz. Ni vi! Okreće joj leđa. Odavno tako ružnu ženu nije video. Ne, nije pijan. Grešite, gospodine. Od njega zavisi i vaša sudbina. Krešti mu u rame kao ona nakazna prodavačica mleka na uglu Vaugirard i Monsieur le Prince što mu se uvek zalјublјeno osmehivala i pratila ga pogledom dok ne bi zašao za ugao. Još je gora od one Belgijanke koja ga sačekivala posle predavanja. I odvratnija je od Cule vešerke koja ga, bio u šestom razredu gimnazije, drpala za džep i kezila nešto gadno. Zakon, sudbina. Nije moguće. Da. Pa on se sviđao samo ružnim devojkama. Jedino su ga one gledale i želele. A Milena ga uveravala, naravno, iz sestrinskog sažalјenja, da je neobičan. Neobičan. ... To mu je prvo Ivanka rekla kad je jednom pokušao da je prati kući: „Ti si neobičan, Ivane. Ali ja ne volim da me iko prati.“ Ta Ivanka Ilić. Četiri godine sedeli u istoj učionici, u razredu najgore znala matematiku. „Izvinite, nisam spremna.“ Ta preozbilјna, povijena, ta ružnjikava a mila, tako mila Ivanka T. Ilić. Tri godine ona u trećoj klupi na ženskoj strani, on u petoj na muškoj. A na onoj svetosavskoj proslavi, kad je čitao nagrađeni temat, odnekud iz dubine sale gledale ga žarke, malo razroke oči, a on počeo da zamuckuje. Dok nije poznao Ivankine oči. Tek tada se zbunio. I mama je to primetila. Po izlasku iz školske sale, pokušao je da je sačeka i izbliza pogleda. Iskrala se. Opet sama. Uvek sama dolazila i sama odlazila. Sve do onog poslednjeg dana, tri dana pred maturu... Zašto pijanci tvrde da je najslađe na dnu čaše? Molim, još pola litra crnog vina! Šta je s tim ćevapčićima? ... Ne, nije simpatija u pitanju. Glupo je, bedno je noćas lečiti sujetu. Matematika je u pitanju, kad ga sačekala iza prvog ćoška, nikad dotad nije bila tako osmehnuta. I lepa. Lepa. Oni drhtaji kad su se našli licem u lice, tako blizu kao da je htela da ga polјubi. Prvi put je zapazio, uvideo koliko je lepo to njeno crnpurasto lice oštrih crta, grčki nos, ta velika usta, ali sa

savršeno skrojenim usnama. Ne. Ta Ivanka Ilić ipak ima najlepše oči. Ako su malo razroke. Čas patnjom, čas nekom srdžbom rovašene. „Ja ću tebe da pratim. Znam gde ti je kuća.“ On se, bednik, uplašio da ga ne sretne otac, pa skrenuo odmah ka Čuburi. To je podlost. Nije zbog straha. A ona nije ništa rekla na to što su promenili pravac, nego je milo, svetlosno gledala ta Ivanka Ilić! Svašta, svašta je pričao. Iz svih knjiga koje je pročitao. Sve čega se setio i što je verovao da je pametno. Da joj nije bilo zanimlјivo, ne bi zastajkivala i onako uzbuđeno gledala. Zato nije smeo da zaćuti. Svašta, svašta je brblјao. Ne, nije joj, sigurno, bilo dosadno, jer se milo i blago osmehnula vadeći iz torbe svesku za matematiku. „Hoćeš li da mi izradiš domaći?“ Šta je drugo mogla da kaže kad je on zanemeo u od radosti i oslonio se na tarabicu, a rascvetala puzavica mu uhvatila kaput: „Doći ću u pola sedam pred tvoju kuću, po svesku.“ — „Doneću ti je ovde“, to je, sigurno, rekao jer je ona rekla: „Ne, doći ću ja pred tvoju kuću.“ Ta prlјava, neuredna sveska. Sedam zadataka iz aritmetike. Koliko je puta prelistao tu svesku! Prlјava, neuredna, kao i ona. Ne, ne. Tek posle trista listanja te sveske, počeo je da se muči i odgoneta: ko je ta Ivanka Ilić što nije došla u pola sedam pred njegovu kuću da uzme svoju svesku? I nije došla sutradan u školu. Ni na maturi se nije pojavila. I više nikada je nije video. Kao pas obilazio oko zakatančene bele kućice s plavim kapcima. A ona babetina, kao da krije zločin, jedva progovarala da od Ivanke nema ni traga ni glasa, a tetka joj na lečenju u Sokobanji. Dobro, pobegla za Bugarina, to je moguće. Zalјubila se u revolucionara, nihilistu. Zar to nije dokaz da je ona romantična i duboka duša, sposobna za podvig i žrtvu? Ali, zašto mu je dala svesku da joj izradi zadatke za čas matematike na koji nikad neće doći? Zašto mu je zakazala sastanak znajući da na njega neće doći? Zašto ga je onako slušala, onako gledala, onako mu se osmehivala? Zašto je onako ćutala dok je on govorio ono što se samo jedanput i prvi put govori?... Danilo Istorija se popeo na sto ili je na stolici? Ko je izlomio daire? Krug. Ritam kruga. U stvari, tužan, suv drhtaj. Uzbudlјivo? Ne, čudno. Ko sam ja? Ne računajući ime i prezime, poreklo, zanimanje, šta je Ivan Katić? Zagleda se u žutu vešticu: Jesam li ja, gospođice, vama neobičan? Ne izgovara, misli samo. Ružne žene su inteligentne. To je zakon. A zašto mi, đak, ne kažeš kad će da stigne niški voz? Odgurnu tu ženturaču sa žutom maramom, obavijenu žutim plamenom. Gospoda ga opominju na pristojnost, iako sutra ide na front. Daire i bas mu začepili uši. Reči oko njega su otekle, oble, masne neke

reči. Bazde na ćevapčiće i duvan. ... Zašto mu je ta Ivanka Ilić, kad je znala da će još iste noći pobeći za toga Bugarina, zašto mu je dala onu onako neurednu svesku, samo dva tačna zadatka? I poneo je u Pariz tu svesku, i svake noći listao, listao, naučio napamet sve njene netačne zadatke... Iz dalјine smeška mu se Bogdan i klima glavom. Neće još s njima. Ovde, uz kelneraj je zanimlјivo. Kad zaželi da peva, otići će za njihov sto. Pred njim je dečak u beloj kecelјi: nešto dobro svetluca u dečakovim očima. Saže se, šapnu mu na uvo: Dečko, dajem ti banku da mi uhvatiš dva zrikavca. Ti si pijan, gospodin đak. Uzmi sezam i orasnice. Još noćas, i sutra do podne, možeš da jedeš slatko. I ti samo još noćas možeš za dva zrikavca da dobiješ banku. Ali, živi da budu. Stavi ih u kutiju od žigica. Živa ti majka, đak? Časna reč. Daj kaparu. Evo ti dinar. Ovde te čekam. Stavlјa mu u šaku dva dinara, radostan, mnogo radostan: zrikavce će odneti na front, u rov, jedan Bogdanu... Ali, šta oni jedu? Gospodine, znate li vi šta jedu zrikavci? Ozbilјno vas pitam, šta jedu zrikavci? Ne izmotavaj se, prekosutra će ti Švabe razbiti tintaru. Nego, ako nešto znaš, kaži ti meni hoće li stići taj prokleti niški voz? Okrenu leđa tom šimpanzu. A znati li, vi, gospodine, čime se hrane zrikavci? Smeje mu se. Glasno, sigurno, ali ne čuje od muzike; svira se kolo, daire krše krug, strasno, ali ne i veselo. Gleda stolove redom: od pesme ne raspoznaje im lica. Viče: Braćo, ko zna zoologiju? Žena u žutoj marami pripija se uz njega. Igra se kolo. Neko ga od igrača gurnu s leđa, nosom dotače žutu maramu, koja zamirisa na nešto nepoznato. Ako mi kažete čime se hrane zrikavci, reći ću vam kada stiže neki voz — nasmeja joj se u krupne, bistre oči. Neobičan si ti mladić. Jesi, jesi, lafe. Šteta što ne hvataš maglu za Solun,

nego ćeš tamo, mečki na rupu. Neobičan?! — uzviknu. Ispija nekoliko gutlјaja, uzima dva ćevapčića, kaže: — Šta si rekla? Stavlјa joj ruku na rame. Da se ne klati. To što si čuo. Otkud ti znaš da sam neobičan? Objasni mi zašto sam neobičan? Kaplari iz kola ščepaše devojku u žutoj marami, povukoše je u kolo, odvukoše nekuda. Zatrpa ih bas, zasuše violine i daire. Šta me se tiče dokle je došao Švaba. Gledaj đake. Naša je pobeda. Glavom vam, braćo, jamčim, naša je pobeda. „Oj, Srbijo, majko mila, ti ćeš biti carevina.“ Beograd pada, moj sinko. Za pet dana su u Kragujevcu. Opet ga onaj steže za lakat. Tom šimpanzu treba opaliti šamar. Viče: To je civilska, dezerterska strategija! Da li me čujete? Šta ste vi, jadnici! Šaka soli bačena u Dunav i Savu. Za nedelјu dana, svi ćete izginuti, nesrećnici. Žrtve ste. Mi smo srpska inteligencija! Mi smo Obilići! Danas kaplari, sutra junaci. Onda besmrtnici, gospodine kukavico! Alal vera, Ćoro! Litar crnjaka za Ivana Katića Obilića! Povi se ka kelneraju. Pa on nije vikao na tog pozadinskog šimpanza. Kako ga je čuo Istorija? Da, muzika je prestala. Kafana brekće od disanja, reči, varenja. Udri pesmu! Gde je srpska Vojvodina, nije ona tamo, nije, već u grudima Srbadije. Svirci, na posao! Mi sutra idemo, a vi ćete se odmarati do Franjine smrti. Bravo, Istorija — šapnu u prlјavu muklinu. Pesma i svirka sasvim će utuliti lampe i ogaraviti žutu maramu devojke, negde daleko, meću kaplarima. Ako i za trenutak zavlada tišina, popeće se na sto i izdiktirati sve Ivankine pogrešne zadatke. Celu svesku. Ne treba gladan piti, Ivane. Hajde zajedno da večeramo. Ko to brine za njega noćas? Okreće se i grli Bogdana. Da mi hrabro, da mi svirepo odgovoriš na jedno pitanje. Ti imaš u mene potpuno poverenje? Bez rezerve? Žao mu je zbog mrke masnice preko lica, polјubio bi ga u taj Glišićev udarac.

Imam, Ivane. Zar u to sumnjaš? Želim prvo da popiješ litar vina. Ja ne pijem. Pa ne pijem ni ja. To jest, nisam pio. Ali noćas pijem, sada pijem. Dobro, hoću pivo. Ali, dve krigle nadušak. Važi. Naručuje pivo i skida naočare da Bogdana ne gleda kroz njih. Pa to je užas! Kako će s jednim naočarima na front? Da li će ga mama čekati u Nišu? Tata mora znati kad đaci odlaze na front. Ništa, sići će s voza, uzeti naočare, pa ih drugim vozom stići. Bogdanov se osmeh razvukao od zida do zida, preko gomile glava, procepio pesmu, razgrnuo znojav žamor. Kazuje Bogdanu u uvo: Ja sam želeo da postojim na ovom svetu. A ne da živim život. Postojati ili živeti. Shvataš li razliku i dilemu? Znati šta si, ili živeti život. To dato. Ali od danas... Tačno kada sam čuo čvorka na onom drvetu pred kasarnom gde se postrojava naš batalјon, kada nam je Glišić saopštio da je došao čas da umremo za otadžbinu, moj Bogdane, ja sam video kako su nam pocrnela srca. Celom Đačkom batalјonu, odjednom. A čvorak peva li peva. Da. Tada sam zaželeo da živim. Samo da živim. Strahovito sam to zaželeo. Krv mi je zakukala. Nije od straha, nije, časna reč. Veruješ li mi? — stavlјa mu obe ruke na ramena. Verujem ti. Kaži glasnije. Verujem ti, časna reč — ispija kriglu piva. Živeti sav život. Život, a ne duh, ideje nekakve, istine nekakve. Stvarni život, Bogdane. Baš ovaj sa ovom paklenom galamom i odvratnim mirisom mesa i vina. I sa onom neobičnom devojkom u žutoj marami. Koja ne zna matematiku. Kladim se da ne zna ni dve računske radnje. A šta ti, Bogdane, želiš na ovom svetu? Izvini što te tako krupno pitam. Kad me tako krupno pitaš, krupno i da ti odgovorim. Želim ono što ovaj svet nema. Ideali su, ipak, najsvirepiji izum. Ja sada mrzim ideale. Misliš na otadžbinu? Ne samo na nju. Mislim na sve rajeve i budućnosti. Oprosti mi, mrzim ih.

Slušaj malo, molim te. Odjednom, časna reč, sve mi nekako postaje jasno. Kao da čitam. Kao da su ove flaše i čaše same velike istine. U stvari, ja sam u Plavim kasarnama posumnjao u sve, apsolutno u sve lјudske cilјeve koji zahtevaju žrtvovanje života. I pisao sam o tome Mileni, a ona nije odgovorila. Ti, valјda, misliš da je asketizam moj ideal? Mrzim sve što je odricanje. Ni ja, Ivane, ne pristajem da se odričem. Ja hoću ceo, sav, prepunjen životom, da menjam ovaj svet. Nisam ja nikakav monah. Još nisam sasvim pijan i ne govori mi, molim te, ono što misliš da mi je prijatno. Meni je jedino istina prijatna, da znaš... Svi vi koji hoćete revoluciju, propovedate pravdu i jednakost, želite raj na zemlјi, svi vi zahtevate život da se žrtvuje. Izvini, to je grozno. Ali, dragi druže, stvar je u tome što ja borbu za pravdu i jednakost na zemlјi ne doživlјavam kao žrtvovanje. Ništa ja ne žrtvujem. Osećam ogromnu radost koja ne liči ni na jednu drugu. Osećam strašnu moć. Ispunjen sam osećanjem kome nijedno zadovolјstvo nije ravno. To razume samo onaj ko duboko veruje. Jesam li ti jasan? Da. Ali, izvini, neubedlјiv si. Ničemu život ne sme da bude cena. Apsolutno ničemu. Pogledaj naše drugove i pomisli: ko od njih ne sedi poslednji put s devojkom, poslednji put se veseli, poslednji put... — zamuče: smeška mu se devojka sa žutom maramom. A zna li gospodin tvoj drug kad stiže niški voz? Sve mu požute. Skida ruku s Bogdanovog ramena i ispija ostatak vina. Bogdan ga uzima podruku i vodi kroz metež, pesmu, viku. Imaš li sestru, Bogdane? — šapuće mu za vratom i zaustavlјa ga zahvalan što ga drži podruku. Imam. Mlađa je od mene četiri godine. Onda i ti znaš šta je večna lјubav. Sestra je najneviniji greh, je l’ da? Tajni greh. Greh mašte. Najslađi i najbolniji. Jedina izvesnost svih neizvesnosti. To je lјubav. Tako jednom reče moj otac. Kad ne bih imao sestru, manje bih i tebe voleo. Časna reč! Nije siguran da Bogdan čuje. Nema značaja, za sebe govori. Bogdan mu se unosi u lice, pa mu izbliza vidi veliku modricu koja mu je nagrdila osmeh i šapat: I ja tebe sada više volim zato što volim Nataliju. A sad hajdemo kod onih što sede s devojkama da ih gledamo i uživamo.

Čekaj, samo još nešto da ti kažem. To sam u osmom razredu smislio. Ne verovati u trajnost osećanja. Ljubav i sva osećanja nisu otporna prema vremenu. Da li se slažeš? Ne slažem se. Istina je nezavisnija od vremena. Trajnija, tvrdim. E, za noćas je dosta metafizike. Polazi. Samo još jednu reč. Kaži mi, ali savesno. Istinu. Hoćeš li, to jest, možeš li ti meni da budeš prijatelј bez obzira na ideje koje zastupam? Uvek, dokraja. Znaš šta mislim. Naravno. I jesam ti prijatelј. Dokle ćeš da sumnjaš? Ne, ne sumnjam. Godinu dana si stariji, a ja osećam — dvadeset. Nije mi to jasno. Možda sam zaista pijan. Sedaju za sto do dve devojke i gomile kaplara.

9 Ivan pouzdano zna da se „Sloboda“ njiše i sulјa nekuda, škripi i huji; zato se raskrečio, razlaktio i drži šakama glavu, štiti teme da ga u tom neminovnom padu ne razlupa o tavanicu ili kelneraj, strahujući najviše za naočare: ako mu naočare slete u tom crnom kršu, ni Bogdan Dragović ih neće moći naći. Šta li on misli o meni? A kako slep da poginem za otadžbinu? Muči se i ne može nikako da se seti: zašto je civile ritao nogom u stražnjicu, žirado šešir, fes, trojica, četvrti podigao stolicu, gerok, onaj što je pretio Glišićem i vojvodom Putnikom: toga je promašio i lupio nogom o zid, možda je i prste polomio: boli, jeste, boli, može se i bez prstiju poginuti za otadžbinu, da, onaj uštoglјeni idiot sa žirado šeširom, kad se brže saznalo da je član Državnog saveta, usred „Slobode“ grdio srpsku inteligenciju, Pašića, za tu gospodu srpski komandanti nemaju pamet jednog švapskog narednika: tada je on ustao i raspalio ga nogom u guzicu, ali pre toga popeo sam se na stolicu, na stolicu ili na sto, i viknuo. Dulce est pro patria mori. Žirado šešir viče est, est ko je on da me ispravlјa da sam izostavio est, otkud sam baš to izostavio, jeste: eno ga na kelneraju, taj žirado šešir, on je uzrok, to jest povod, stvarno je vređao raspoloženje đaka u „Slobodi“, taj jedini žirado šešir, a da ga Bogdan nije uhvatio, Bogdan misli da sam kukavica, on bi sve te izbeglice i pozadinske pacove i šimpanze pobacao u Vardar; zaista, nije trebalo, nije, i šta mu je trebala ta tuča, vežba za rat, jedan egzercir u „Slobodi“, prva tuča u njegovom dvadeset jednogodišnjem životu, bravo, Ivane, jedina tuča u „Slobodi“ uoči naše velike, svete žrtve za otadžbinu, delo je, dakle, sina Vukašina Katića, moralnog i intelektualnog mača Srbije. Zaista, tata, šta je to Srbija? Za velikog revolucionara Bogdana, ja sam petit bourgois, petit bourgois: negde u dalјini, među nekim crnim bubetinama, uz bubašvabu, jeste, Bogdanu Dragoviću pevačica nešto peva i Ciganin s violinom, i Bogdan s gužvom korbača, vrhom Glišićeve čizme na licu, i on peva, mora pasti na leđa, za njim će pasti i pevačica, ta kokota što ga ponizila najniže u dvadeset jednogodišnjem životu, ali ima, kurva, genijalno čulo za lјude: „Vi ste ovde jedini laf. Šteta što niste poručnik, do okupacije bi Skoplјe imalo da priča za našu lјubav.“ To je jasno čuo, tada je još jasno čuo, pa je ispio ceo litrić i video: uza sam litrić prislonila se pevačica s pravim

balkonima, a ruku stavila Bogdanu na rame, iako sam je ja zvao i davao mamine dinare: „Obožavam muškarce koji se tuku. To su muškarci. Ti koji imaju ožilјke i nose modrice. Mame mi, strašno volim da polјubim muškarca u ožilјak od noža.“ Tako je: žirado šešir je nazvao vojvodu Putnika matorom budalom i kaplarom, a Pašića grobarom Srbije, a Bogdan je šaputao, kako šaputao kad je čitava naša desetina čula, to je razlog: „Gospođice, ja sam do ušiju zalјublјen. Sutra me u Kragujevcu čeka devojka, Natalija.“ Ali mojom zaslugom, Bogdane. To nisi rekao. Da li sam tada polјubio Bogdana zbog karaktera i vernosti, takvog mladića treba da voli Milena, a ne nekog četničkog buzdovana, ili sam odmah skočio da tom članu Državnog saveta u punoj „Slobodi“ izgazim žirado šešir; baš takav isti žirado šešir nosi ili je nosio moj otac Vukašin Katić, takođe član Državnog saveta. „Voli mog druga Ivana. U Đačkom batalјonu, u celoj Srbiji, on je najnežniji mladić. Draginja, ja ne lažem.“ — „Bogdane, prijatelјu. Da li ti poznaješ sebe? Uopšte, znaš li ko si?“ — „Ivane, druže, znam. Znam najbolјe tad kad mrzim, još tačnije, kad volim.“ — „Dakle, druže Bogdane, treba i mrzeti za tu istinu?“ — „Nego šta.“ Nego šta: srpski Obilići klečali su oko gospođica Srpkinja i, samo da pođu u mrak, zaklinjali se da će večno voleti, užasne su gadosti brblјali i blјuvali, ni smrt ih ne može oprati; socijalista je igrao druga, igrao druga i nagovarao onu kokotu da me noćas voli što imam naočare: „Ne bih mogla da se lјubim s muškarcem koji nosi naočare, mame mi, da je doktor, bundu da mi kupi, mame mi. Popio litrić vina, pa već vidi do Soluna. Naruči mu mleko pa ga vodi na spavanje.“ Danilo Istorija kleči meću stolicama, moli se nekoj ženi: Sestro, obožavam te. Nikad nikog nisam tako voleo. Ti si mi prva lјubav. Biću ti veran do groba. Hoćeš sutra da se venčamo? Daću ti burmu. Nisam funjara, pitaj ceo Đački batalјon. Pa ako sam prečanin. Srbin sam. Dobrovolјac, preplivao sam Savu pod mitralјezima da poginem za Veliku Srbiju. I tebe, mame mi. Izići napolјe samo da te zagrlim. Molim ti se, za časak samo. Nećemo daleko. Popiću i to. Sipaj, ti mi sipaj u usta. Kud ćeš, čekaj, samo jednu reč. Daj mi je. Nije ti prestonica, boga ti božjeg. Nije ti Šumadija, zaboga, ženo. Daj mi je, nije manastir Gračanica, nije Žiča, majku ti kurvinu! Jaoj, braćo moja, kakvi grozni, gnusni ženski stvorovi žive na zemlјi. I to srpski! Pfuj! Ivane, pusti me da razbijem glavu o zid. Nema smisla tako ponižen poginuti za otadžbinu. Danilo, gde ti je muški ponos? Zaista, šta to peva Bogdan? Pevačica i Cigani će se srušiti na njega, a on mi velikodušno prepušta jednu naduvenu, smrdlјivu skopsku kurvu što me neće, ni ona me noćas neće, neću saznati ni njoj šta je ispod trbuha, taj Venerin breg, to što sve životinje znaju šta je, zbog čega kleče srpski Obilići,

neću na front, neću da poginem za otadžbinu dok ženu, ženu jednu, nisam s njom, ženu, tu smrt prvo, pa onda juriš za otadžbinu iz čitanki, istorije, Danilo kaži mi, molim te, koliko naplaćuje jedna ovakva kurva? Baš me briga što je zaražena. Biti zaražen ili nezaražen mrtvac, to nema nikakvog značaja za srpsku istoriju. Smrdi, smrdi noć. Sloboda smrdi, grozno smrdi život: mora, neminovno je, povraćaće Skoplјe, pozadinu, dvadeset godina, tu Ivanku Ilić, zamišlјenu doktorsku disertaciju o Svetlom i svetlom, Svetlo i svetlost, otadžbinu će povraćati; ona muči i huji, neminovno je, survava se „Sloboda“ s poluživim mrtvacima u crn krš buba, žirado šešira, čaša. To gađenje na Svetlo i svetlost neizdržlјivo boli; to žuto, sve je žuto, a osmehuje se, njemu se osmehuje žuta smrt: devojka u žutoj marami seda do njega i gleda ga plavim, umilnim, divnim, čudesnim očima. Još, Ivane, nije stigao niški voz. I neće ni do jutra stići. Zbilјa, otkud mi ti znaš ime? Ti si ovde jedina gospođica koja mi zna ime. Čudno. Zaista, čudno. Mnogo mi se dopada što toliko voliš sestru. Muškarac koji voli sestru, taj poštuje ženu. Taj ne može da bude fukara. Ja volim samo muškarce koji poštuju ženu. O, žuta maramo! O, žuta nežnosti! Pa ti si, zaista, vrlo pametna, žuta svetlosti. Je li ti Bogdan rekao da obožavam sestru? Pa svu noć si pričao o sestri Mileni. Nije moguće? Šta sam to pričao, gospođice Žuta Maramo? A šta sam pričao o Ivanki Ilić? Molim te, Bogdane, šta sam to pričao? Ništa naročito. Nemoj više da piješ. Nije tako, gospodine. Naročito je pričao. U svom veku nisam čula da neko tako priča o sestri. Čak je zaplakao i onaj plavi, bucmasti, jeste, Danilo, što je toliko vikao „Juriš na Beč i Peštu“. Ivan je pravi muškarac. Pruži mi ruku, Ivane. Ja sam Kosara. Žuta Kosara. Gospođica Kosara. Lepu ruku imaš. A starinsko ime. Odakle ste, gospođice Kosara, iako to, zaista, nije važno? Važne su oči. Jedino su oči važne na ovom svetu. Bistre, plave, zaista umilne oči. Pijmo! Ivane, brale, zar mi nismo srećna generacija? Rodili smo se da ratujemo. Pravimo decu da ratuju. Živimo za rat, je l' tako, filosofe? Pusti me, Kazanova! Neću. Ko kaže da smo mi Srbi nesrećni. Naprotiv, naprotiv. Englezi ratuju za pijace. Nemci za kolonije i Istok, Rusi za Dardanele i istoriju. Francuzi za Pariz i kolonije. Mi smo Srbi jedini na svetu koji ratujemo za slobodu. Mi

smo poslednji aristokrati na zemlјi. Je l‘ tako, Bogdane? Blago nama. Uh, što smo moćan, veličanstven narod. Stolovi ili bubašvabe kreću k njemu; iskrenu se i zavitla muka, neizdržlјivo, viknu: Bogdane, smrt je grozna. Zaista. Treba pobeći. Beži, Bogdane. Hvata jedinu, toplu, meku ruku i s njom se sulјa nekuda.

10 Ne boj se, momče, vodim te kod mene. Mnogo mi se dopada što si visok. I što nosiš naočare, volim. Nije daleko, nije. Što si fin, što obožavaš sestru i nisi funjara da ne poštuješ ženu. Dukate mi davali, prosili me, trojica mi đaka zlatnu burmu naticali na prst, nokat sam im dala. Ne boj se, ja te držim. I da padneš, ja ću te odneti u naručju. Nisam ta što pričaš, nisam, majka da mi umre. Pa kad ti kažem: noćas je jedan ministrov sin klečao i plakao preda mnom. I on je, taj vaš Kazanova, vitak i sladak. Da te nisam izabrala još sinoć, čim si ušao u „Slobodu“, što da ne bih povela onog ministrovog sinčića, iako je samo kaplar. Svi ćete vi u najkraće da izginete, ali ja hoću tebe za uspomenu, neću od tebe ni dugme. Taj ministrov sin što je klečao i plakao, on je sladak momak, i strašno je jak u rukama, taj Kazanova. I ti imaš čvrste ruke. I butine su ti čvrste. Lepo se osloni na zid i odmori se. Ne boj se, ne dam ti da padneš. Šta te briga šta sam u Beogradu radila. Da nisam kralјica Draga, vidiš i sam. Godine? Ko te noćas pita za godine kad je tebi i celom tvom kaplarskom društvu ova noć poslednja godina. Mati ti nisam, al' da sam ti sestra, bih te, bogami. Bih, pa pravo u pakao. A ti Švabi na cev. Povraćaj slobodno. Odmah ćeš da progledaš. Gurni prst u usta. Još, još. Tako, tako. Što ti je vrelo čelo, što si se oznojio! Mora da je propast sveta kad je naređeno da i vi izginete. Povraćaj, ne plači. Čim si sinoć ušao, videla sam da nisi za „Slobodu“. Nisi ti za vino, slatki moj kaplare. Kad su već naredili da pomrete, što vam bar veći čin nisu dali, ti Pašići s bradama. Je l’ da ti je sada lakše? Obriši se mojom maramom. Žutom, žutom, nisi je zaboravio. I diši duboko. Samo diši duboko. E, sada da požurimo, skoro će zora. Ma nije daleko. Kod onog fenjera, ćuti i požuri. Sama sam u sobi, ne boj se. Izabrala sam tebe iako ne volim da budem s muškim samo jedanput. Ako nisi fukara, ako si kavalјer, treba da me poštuješ što sam s tobom pristala na kraju noći. Ružna sam ti, stara sam ti, je l’? Sram te bilo, i ti si kavalјer, student, fini gospodin. Razmazile te gospođice, je l’? A, to izvini, ja ništa ne radim u mraku. Od sinoć te gledam u „Slobodi“, i hoću sad da uživam. Je li, šta ti je otac? Dobro, baš me briga. Lepo sedi na krevet i izuvaj se. Živa mi majka, u njega danas nije legalo muško.

Mrzelo me jutros da ga namestim. Kad sam čula da i vi ćaci odlazite da izginete, vidim koliko je sati i nemam volјe ni krevet da namestim. A i tog prokletog niškog voza nema. Voliš više da sam u košulјi. Dobro, dobro, ne skidam, šta si se uplašio? Kako ćeš ti u Švabu da nišaniš, pitam te ja. Gledam vas, ćake, noćas, do nedelјe ni svaki treći neće biti živ, pa bih zakukala. Jao, majko, koliko će žena da ostane pusto, koliko se dece neće roditi, a vi ste mužekanje, pa čvrsti, beli, čisti. Ja s prlјavim ne mogu, pa nek je ruski car. Šta čekaš, jesi li gospođica? Uzmi, to svako muško voli. Još u pelenama to naučite. Doći, doći. Što volim što si beo, fini, dugačak. Čista sam i nemoj da se izmotavaš. Ako ti se povraća, eno ti lavor pa povraćaj. Pa sagni se, mamina mazo, svu mi krparu poblјuva. Još, još. Pritisni čelo uza zid. Tako je to kad čovek na prazan stomak, a pred pogibiju, pije crno vino. Ala ti bije srce kao golub. Kad se tako raždžilita, ja mnogo volim da slušam muško srce. Sad se ne boj, očistio si se. Umij se i operi usta. Što gasiš lampu? Nećeš, sine, napolјe. Klјuč sam uzela, a prozor ima rešetke. Nemaš kud. Bolјe ti je da radiš to što više nikad nećeš raditi. Što ti jedna Srpkinja poslednji put daje. Neću uza zid. Ja ne trpim muško sa strane. Za šta su ti ruke, smolјo? Pa ti ništa ne znaš, oh, što sam te ulovila, oh, što takve volim! Sad ne misli na Švabe i pogibiju, Ivane. Lepo lezi na leđa, i misli na onu na koju si mislio svako jutro kad se probudiš. Svi vi beli, vitki i fini tako počinjete. A kad se obezobrazite, jarci ste. Ne verujem. Nisi, a u podne vas voz vozi u pogibiju. Pastuvčino. Al’ nemoj, nemoj, na kraj sveta ću te pronaći. Jao, petlu, jao, vrapcu, komarcu, jao, gde tebe da izaberem, da te pred kuršum progledam, jaoj, što si me isprlјao, a ja se nadala, nadala, kad taj prokleti voz nikako da stigne. Je l’ sam ti rekla da paziš? Baš me briga što je prvi put. Sram te bilo. I ti si kavalјer. Ideš u pogibiju, a mene bacaš u brigu. Kako ti je prezime? Ne laži. Ujutru ću Glišića da pitam za tvoje ime. Ivan Stepanović. Sigurno Stepanović i sigurno Beograd? Kud si zapeo? Sad ja treba malo da zažmurim i zaboravim da je rat. Kakva tvoja zora. Još ne sviće. Lepo, dečko istresao džep, pa trk u kasarnu. Strašno si me razočarao što me ostavlјaš s brigom. Ako si mi rekao lažno prezime, danas ću celom peronu i ispraćaju da objavim. Otkad ti pušiš? Nisam videla da si pušio u „Slobodi“. Uzmi, to su mi cigarete za goste. Bar nauči da pušiš. Moj fini gospodine, lepi kaplare Ivane Stepanoviću. O, Gospode bože, kad će jednom da stigne taj prokleti niški voz?

11 Ogrebla me, kaže Bogdan glasno, trlјajući trag njenog nokta po nadlaktici, pevačica je želela da mu „peva do smrti“: tako je vikala da čuje ostatak očajnih kaplara oko jedne, poslednje žene, pri kraju njihove noći u „Slobodi“. Oni su trošili poslednje groševe i najlepše, najuzbudlјivije reči koje su znali, divili joj se moleći je da malo prošetaju po mesečini do Vardara, da bar virne na vrata i vidi „neviđenu mesečinu“, prvo šapatom, onda glasno, nadvikujući se: ona im odgovarala da je noć hladna i da nju „od mesečine hvata jeza kao da po zmiji gazi“, pilјila u Bogdana, milovala ga po vratu, tepala: „Mnogo volim što si tužan. I ja sam tužna. Brat i otac mi na frontu, gine sve. Što su ti lepe oči, što si lep, najlepši đak.“ On se branio, uveravao je da je zalјublјen i motrio na Ivana, naročito posle tuče, iz koje ga jedva izvukao, a ona nije prestajala da mu se divi, odbijala rukama, ritala nogama pijane i ogorčene kaplare. „Tvoje kolege, ćaci, svi su mangupi. Koga god sam zavolela, on pokvaren. Svi hoće jedno veče, a ja želim do groba. Jaoj, mamo moja, što te nisam srela bar prošle nedelјe. Hajde da se volimo, Bogdane, ti mene malo, malecno. A ja tebe do neba. Biću ti verna, ako se polјubim, do kraja rata, dabogda mi se tatko i braca ne vratili iz rata.“ On je uzmicao i, podrhtavajući pričao koliko voli jednu daleku devojku, i bilo mu mučno, zamućeno od piva, stidno; lјutio se na sebe što je upao u muku tog, makar i malog iskušenja da mu biva sve uzbudlјivija pevačica, a iduće noći biće s Natalijom, ona ga čeka. Danilo Istorija ga vređao, ogorčen na njegovu „ravnodušnost prema jednoj dami koja bi noćas mogla da usreći svakog iz Đačkog batalјona“, kunući se u Srbiju i majku da nije lјubomoran. Nego da ne voli dve laži: muški ponos i još jednu, nije je imenovao, jer je nasrnuo na pevačicu: „Daj mi, sestro, samo ruku da ti zavučem u nedra. Švaba će i njih da okupira. Kad osvoji Šumadiju, osvojiće ti i nedra. Srpkinja si, boga ti tvog. Nedra ti nisu patrijaršija, majku im božju.“ Tada je Ivan izišao iz „Slobode“ s damom u žutoj marami, on odmah sunuo za njim, ali ga u vratima stigla pevačica i tad se dogodilo ono čega ne želi da se seća. Ipak je uspeo da spazi u koju su ulicu zamakli Ivan i ta prilično neugledna nesrećnica. I tužan i radostan nad svladanim iskušenjem da pođe s pevačicom i

prevari Nataliju, oslonjen je uza zid nekakve nabrekle kućice i gleda u kapijicu na koju je, posle drugog povraćanja, s „damom“ ušao Ivan Katić. Neće bez njega u kasarnu; ne može ga ostaviti bez brige i svog prisustva. Mesečina mu se sivi u praskozornoj studi, stresa se, pokušava šire i potpunije da se osloni na nabrekli zid, iza koga se čuje teško disanje i mek nemir; oseća kućicu uz leđa kao zaspalu životinju što se prejela. Ako bi se kućica pokrenula i pošla po mesečini ka magarcu koji njače u blizini, ne bi se uplašio. I kad bi zakukurikalo to dudovo lišće, koje se od petlovog kukurikanja otkida da mu prošara mesečinu do guste senke minareta što kao brvno pada preko sokova, on se ne bi začudio. Uvlači vrat u koporan, stavlјa šajkaču preko uboja na licu, duva u nju da zagreje veliku modricu: da li će mu splasnuti do sutra uveče, hoće li moći da gleda Nataliju i levim okom? Nije je video kad spava. Onaj miris njene topline, svu noć će da ga diše. Trenuti neće, neće moći ni ona. Posle, posle će joj se šćućuriti pod mišku, udisati nedra, koren dojke. Snažan, nežan koren. Slušaće joj srce, svaki otkucaj razgovetno. Da ga zapamti kao svaku reč, sav da se ispuni njenim damarima. Slušaće tu malu, nevidlјivu, rumenu Nataliju, kako joj je letos, poslednje večeri pred odlazak na raspust, neočekivano i za sebe, s licem prislonjenim uz njena nedra, šapnuo u srce: „Mala, nevidlјiva, rumena Natalija.“ Prisloniće uboj na sam damar, mirisni damar, topli damar. Prisloniće da ga zaboli. ... Ako je tebi lјubav vera, meni je lјubav sloboda. Anarhisto! Priznajem, u lјubavi sam anarhista. Razvrat, to je tvoj kult, Sanjine. Kult radosti, uživanje u tebi, to je moj kult. Natalija. Ne, druže. Ti slobodu mnogo, mnogo prosto shvataš. Ćuti, mala, najslađa ropkinjo. Više nikad da mi ne izgovoriš reč „slatka“. Na ovom svetu, slatko je samo voće. Dobro, nisi mi voće, ni zlato, ni cveće, nijedna životinjica. A šta si mi onda? Ja sam ti nešto što ne možeš ni da zadaviš ni da pojedeš. A šta si to? Na primer, šuma. Ne, nego reka — Morava! Ništa drugo? Eto, hoću da sam ti to. Pa to je skoro grozno, Natalija. Kad je reka mutna, kad pada dugo kiša, kad počne da se ledi. Ne mogu da te zagrlim, mokar sam, smrznuću se. Pa budi mokar, pa smrzni se malo. Hoću da sam ti moja reka. Onako plitka, uska, razlutana po kukuruzima. Nisam očaran. A vijugava, a nemirna, i šašavo radoznala? Ne uzbuđuje me. Hoće svaku livadu da pomiriše, šašavko. Kažem ti, ne osećam joj snagu i strast. Kako ne osećaš? Pa ona je sva uzbuđenje i žudnja, ali se stidi. Tada ga malo odgurnula, tada mu je dlan čvrsto pritisnula na usta. Drhtao joj. Ali, kako su joj gorele oči!... Iza senke minareta zaplaka dete; iza kapijice na koju je ušao Ivan, zareža pas, pa zanjaka magarac. Mesec sa Vodna silazi ka minaretu, u praskozornu

vrevu petlova. ... A šta sam ja tebi, Natalija? Ti si meni jedan mnogo opasan mladić. I još? U koga ja šašavo verujem. Samo to? A to znači da izgledaš baš tako kako želim da izgleda moj mladić. Čekaj, polako, rekla sam — izgledaš. Ali ja još ne znam kakva ti je duša. Nisi, valјda, igumanija da veruješ u dušu? Nego šta sam? Kad ne bih verovala u dušu, ne bih ni bila socijalistkinja. Priznaj da sam te zbunila, materijalisto, dijalektičaru! Da zaćuti, nikad ga tako nije polјubila... Neko mu se brzo približava; kaplar je, vraća se od „dame“ ili gazdarice. Pripija se uza zid, stavlјa šajkaču preko celog lica da ga ne pozna. Bogdane, šta radiš tu? Sjajno, Brko, sjajno što sam te našao — kaže Bora Pub. On sa desnog oka sklanja šajkaču: Šta ću ti? Što si se zadahtao? Naš je batalјon sjuren s položaja i za noćas pobeđen. Nekog vino, nekog ženska, nekog očaj. Nigde nikog. A ja još ne mogu u kasarnu. Pričekaj me na Dušanovom mostu pa ćemo zajedno. Sjajno. Idemo na most zajedno. Možda je veliki točak promenio brzinu i smer. Molim te, malo da probamo. Stavlјa mu ruku na rame, uzbuđen je. Ostavi me. I ja sam pobeđen. Čuj, Brko. Ako ti do sada nije došla, kad će? Sviće. A mi baš na mostu da podelimo jednom. Baš na Dušanovom mostu. Samo jedno delјenje, budi i meni malo drug. Ova noć je u znaku pika i velikih brojeva. Neizvesnost strahovita. Fatalno. Svaku igru sam dobio. Puni su mi džepovi tuđih para. Što god igram, dobijam. Navalili pikovi i dame, strahota jedna. Veliki točak dobio naglo ubrzanje. Jurimo u katastrofu, Bogdane. Majke mi moje jedine, ulazimo u fatalne događaje. Boro, molim te, idi i čekaj me na mostu. Ja u životu nisam uzeo karte u ruke. Sjajno, Brko. Ti si nevin. U tebi se mali krug okreće svojom, rođenom brzinom. U meni se ništa ne okreće. Čekam nekog. Ostavi me, kad te molim. Ti si uvek drug, budi sad i meni drug. Naježi se od Borinog glasa. Ali ne može da ostavi Ivana.

Dobro, deli, ovde, na kaldrmu — čučnu. Tako, brate — čučnu i Bora mešajući karte, ali zastade osluškujući lavež psa u blizini i ženske povike: Piši, Žarko! Piši, dušo, svakog dana! Dva kaplara iziđoše na sokak, praćena ženama. Bora presta da meša karte. Kaplari se poslednji put sa ženama grle i lјube na mesečini, uza samu senku minareta. Iz dalјine pisnu voz. Nidža i Žarko! U zdravlјe, Brko. Čekaj žensku do podne. Bora strpa karte u džep i potrča za kaplarima, koji odlaze sporim korakom, umorno vuku senke mašući rukama njima dvema na kapijici, sa senkama u senci minareta. Zvezde uzmiču u visine. Bogdan uzdahnu za njima i za Borom Pubom. Šajkačom pokriva celo lice, diše, greje modricu. Ali čuje: Budi bar kavalјer i idi do stanice da vidiš je l’ stigao niški voz. Pomače kapu s desnog oka: Ivan brzo ide k njemu. Da ga ne postidi, neće mu se okazati: ponovo stavlјa šajkaču preko celog lica, pripija se uz žamor u kućici. Bogdane! Ti si? Ivan mu pritrča i zagrli ga pre no što Bogdan stiže da stavi šajkaču na glavu. Bogdan mu se opusti. Ivan oseti da Bogdanu vise ruke: kad bi sad odmah mogao da krene u juriš, odmah bi jurnuo i ne bi se ni sagnuo. Je l’ ti sad malo lakše? — upita Bogdan odmičući se od zida i Ivana. Ivan oseća sažalјenje u glasu, ali ga to ne vreća. Oslanja se na kućicu, ćuti. Hajdemo polako. Dok stignemo do kasarne, izgrejaće sunce. Pored njih protutnja fijaker pun kaplara, koji pevaju svaki za sebe. Neko uzviknu: Teraj! Vozi do kraja sveta! Kad se za njima oteže sokakom mesečina u svitanju i tišini, Ivan u hodu, često mu ramenom dodirujući rame, poče: Znaš šta želim, Bogdane? Da me pogodi kuršum koji gubi ubojnu moć. Jedan iz dalјine, usporen i umoran, i sam na izdisaju kuršum. Slušaš li me? Slušam. Pažlјivo te slušam. Kažem ti, jedan mlak kuršum. Tako da mogu jasno i lepo da osećam kako mi se probija kroz tkivo mišića ili kost, svejedno. Da se kao krv, ali lagano prošeta kroz sve mišiće i sve kosti sem lobanje, pa da skrene u srce. Bar nekoliko minuta da traje umiranje. Zašto tako govoriš, Ivane?

Zato što bih nešto zasigurno saznao. I ko sam, i šta je to što me toliko, toliko... Saznao bih i da li si ti u pravu. I šta je to moje Svetlo. Pazi, S veliko — šapnu. Bogdan stoji i gleda ga: da se nije zalјubio? Od ponoći je buncao samo o lјubavi. Nema značaja što je ružna. Noćas za sve nas postoji jedna jedina devojka na svetu. Ona koja se ima. Znači, ko želi istinu, neka ne ide u biblioteku, nego u rov? Je l’ tako? — pokuša da se nasmeje, ali se preseče: Ivanu su oči pune suza. Ubeđen sam, stvar je u načinu umiranja. Šta nas se tiče šta je smrt. Tiče nas se jedino — kako umreti? Da bismo saznali veliku istinu, treba sporo da umiremo. Sporo, dragi moj druže. Da, ja u to bez kolebanja verujem. I da još verujem u boga, ja bih sada, ovde na sokaku, tu na kaldrmi klekao da ga molim: Bože, daj mi laganu, što laganiju, daj mi sporu, što sporiju smrt. Staje, oslanja se jednom rukom o zid, govori reč po reč, pognute glave: Neka, Gospode, moj kuršum bude spor. Umoran. Onaj što iz dalјine stiže, pa jedva, poslednjom snagom probija moju tanku kožu, moje meke mišiće. Pa potom u čvorić srca. I tu da ostane. U toplom. Nek se zagreje za jedan tren. Ali ne u čelo, nikako ne u čelo, samo u glavu ne. Ivan plače. Da ga zagrli, da ga teši, oseća, postideo bi ga. Skida šajkaču, stavlјa je preko uboja i levog oka i, drhteći, polazi napred, ka Vardaru, ka Dušanovom mostu. Za njim, ali bez želјe da ga sustigne, tetura se Ivan. Na obali Vardara stadoše obojica. Sa kamene ograde mosta, opkolјen gomilom kaplara, iz sveg glasa deklamuje Danilo Istorija: Danas nama kažu, deci ovog veka, Da smo nedostojni istorije naše, Da nas zahvatila zapadnjačka reka, I da nam se duše opasnosti plaše. Dobra zemlјo moja, lažu! Hor kaplara iz sve snage: Lažu! Lažu! Lažu! Prođoše nemi i bez zastajkivanja. Tek u kasarnskom krugu zastade najpre Bogdan: u još osvetlјenom prozoru komandantove kancelarije nepomična, pogurena figura potpukovnika Dušana Glišića. Bogdan prošapta više sebi no Ivanu:

I on je probdeo ovu noć. Možda nas žali. Ili želi da vidi kad se poslednji put vraćamo u kasarnu.

12 Na „Golgoti“ više kasarni, komandiri četa pucnjevito uzvikuju komande za smotru, a Ivan Katić ih čuje kao kroz san; nema snage da se isprsi, sastavi kolena i gleda pravo u neku nepostojeću tačku na horizontu kojim se mrko guri Šar-planina u begu kroz prostor. Glava i pune fišeklije povijaju ga ka zemlјi; teška ruska puška iskreće ga nadesno, a čelni je u četi. Zato se očima hvata za oblak što jesenjim nebom nadolazi nad planinom, ka suncu u zenitu. Srušio bi se da nije tog spasonosnog oblaka. Kad bi oblak ugasio sunce i nastala pomrčina. Zauvek. Zašto ne može da se zbije to čudo? Treba to jako zaželeti i dogodiće se. Za vratom mu Bogdan Dragović šapuće: Šta misliš, da li je Natalija primila telegram? Siguran sam da je primila. Zamisli da zemlјom odjednom zavlada večna tama. A, to nije nemoguće — kaže glasno Bora Pub. Komandiri ispalјuju poslednje komande, jer se komandant Glišić približava na svojoj kobili u kasu. Ivan se zario u oblak, požuruje ga, zbija se u želјu da se dogodi čudo i nastane tama pre no što stigne Don Kihot vičući: „Pomoz’ bog, junaci!“ Sunce ždere krilo oblaka: Bog ti pomogao! Don Kihot moli: Deco moja! Nemoguće. Oblak navalјuje na umorenog svetlosnog zlikovca. Batalјon urla: Živeo! U visinama se nastavlјa sudbonosni boj. Batalјon bodri oblak. Sveštenik počinje molitvu Gospodu. Moli li za sunce ili za oblak, a Boro? Za smrt, Ivane — kaže. Za rečima štrcnu plјuvačku kroz zube, daleko. Sveštenik je za sunce, on nije za oblak. Ali oblak savladava sunce. Zašto

onda ne nastupi tama? Okreće se da vidi drugove, koji se mole. Govori zakletvu, Ivane! — opominje ga Danilo Istorija. I njemu je, kao i svima, lice od oblaka i zemlјe. Proždreće ih vatra. Okreće se Bogdanu. Moliš li se? Ne. Nema nam spasa. Ja moram da pobegnem iz stroja. Katiću, to nema smisla! — opominje ga Istorija. Čim iziđu iz kasarnskog kruga, izići će iz stroja i, sam, sporednom ulicom, doći do železničke stanice. Utvara u žutom neće ga videti. Sunce sagore oblak, batalјon buknu „Amin!“. Niko neće biti spasen. Komandiri četa ispucavaju nov šaržer. Nalevo krug, Katiću! Nalevo krug, šta bleneš? Ivane, polazimo. Bogdan ga hvata za ramena i okreće. Polazi nizbrdo, šiban: Jen — dva! Leva, leva, Ćoro! Gazi, gazi! Don Kihot jaše u oblak i vuče za sobom pesmu. Čim iziđoše iz kasarnskog kruga i pođoše u varoš, Ivan Katić shvati: Ivan Stepanović nije čelni. Pred njim je hor „Obilića“, a ispred „Obilića“ vojna muzika, za komandantom i oficirima. Kosara ga neće spaziti. Samo Skoplјa da se spase. Neka se tamo, na bojištu, ostalo dogodi do kraja. U boj, u boj, u boj, Za narod svoj. Noge do zub’! Gazi, kaplare! Živeli đaci! Srećan put, junaci! Šta hoće ta svetina od njih? Pobiće ih jabukama i kolačima. Izbiće im oči cvećem. Čvršće uglavlјuje naočare. Da li će ga mama u Nišu čekati s naočarima? Ovo je duboka jesen, zašto ove devojke nose žute boje sada? Što igda može, gazi po njihovim lelecima, cveću, osmesima, krupnim suzama što teku i sa zida železničke stanice, pred kojom stoji Don Kihot na kobili, s koplјima brkova, rastući nad stanicom, magacinom, okolnim kućama; sve mršaviji, on postaje skelet među cvećem i pomorandžama što ih žene i

devojke u žutom neprestano bacaju na njih, postrojene. Don Kihot dovikuje iz visina: Mirno! Ostav, ne valјa! Mirno, ostav, ne valјa! Mirno, ostav, ne valјa! Ruzmarini, jadna srpska uzdanico! Pa stanite mirno, lјudi! Pobogu, pa ovo je šesta komanda! — viče i Danilo Istorija. Ivane, stani mirno, ovo je sedma komanda. Pašće Beograd dok Glišić bude zadovolјan našim strojem — opominje ga i Bora Pub i štrca plјuvačku kroz zube do kraja perona. Ali, pre no što Ivan uspe da stane mirno, kaplari jurnuše u otvorene furgone. On se sumanuto probi meću prve, uskoči i strovali se u sam ugao. Spasen: nije ga videla Kosara; nije saznala da joj je rekao lažno prezime. A to se dogodilo u Ulici prestolonaslednika Đorđa, broj 36. Jeste, 36. Ali joj ne zna prezime. Dva duga piska lokomotive oglašuju mu konačno izbavlјenje. Zažmuri u tresku i tutnju vagona, u razdirućim pozdravima naroda s perona i niz prugu. Onda ogluve od razjarene pesme prepunog voza koji krenu ka severu.

GLAVA PETA

1 Pred ponoć, u muku nad poražavajućim izveštajima sa čitavog fronta i najkraćem izveštaju generala Bojovića o nezadrživom austro-ugarskom prodoru ka Valјevu i rasulu Prve armije kojom komanduje, general Mišić bez izvinjenja ostavi u Vrhovnoj komandi regenta Aleksandra i vojvodu Putnika. Iako se dvodnevno kolebanje skoro prelomilo u njemu, on još za jednu noć odloži da im saopšti svoj predlog. U tom odlaganju nije samo ta raspamećujuća nedoumica pred rizikom svega što je postigao kao vojnik i čovek; u odluci da im ujutru, a ne noćas predloži to možda poslednje što još može da učini Vrhovna komanda za uspostavlјanje razbijenog fronta, ima i osećanja osvete za poniženja koja je pretrpeo zbog dva kažnjavajuća penzionisanja, osobito za ono poslednje, prošlogodišnje, kad ga je Putnik na zahtev Pašića i Apisa, a svakako uz Aleksandrovu svesrdnu saglasnost, kao pandura, bez ikakvih obrazloženja otpustio iz Generalštaba. Iako mu je bio pomoćnik, ni na razgovor ga nije primio taj prvi srpski vojvoda i pretpostavlјeni mu starešina pred kojim je polagao sve ispite za unapređenje. Neka i on i Aleksandar još jednu noć provedu u svojoj nemoći da išta učine. A čitavog dana u pogledima i rečeničnim nagoveštajima osećao im želјe. Neka princ i vojvoda u sebi priznaju nepravdu koju su mu učinili, neka se bar time iskupe. Ali se, čim izađe iz Vrhovne komande i praćen ađutantom uputi ka svom stanu, postide tih ličnih, osvetnih osećanja u sudnjim, predsmrtnim časovima otadžbine. I taj stid je u ostatku probdevene noći kapao u razloge za konačnu odluku. U svanuće, ne sačekavši da mu Lujza skuva čaj, uputi se u Vrhovnu komandu i sede za svoj prazan sto da još nekoliko časaka razmisli. Neko mu spusti poslednje izveštaje komandanata armija, on ih odgurnu rukom, ne pogledavši ni njih ni donosioca. Za njegovu odluku, sve su činjenice i nadčinjenice u njemu. Ako se odmah ne prikupi Prva armija i ne zaustavi neprijatelјski prodor u središte Srbije, beznadežni otpor ne može trajati više od desetak dana. Onda predstoji kapitulacija i ropstvo, poniženje i smrt. Ako ne uspe u svom poduhvatu, a za uspeh postoje sasvim mali, jedva vidni izgledi uz božju pomoć i đavolјu nesmetnju, ako pod njegovom komandom

bude dokusurena Prva armija, onda će bez njegove krivice ceo taj poraz pasti na njegovu glavu i za vekove biti potpisan imenom Živojina Mišića. A sve to bez moranja, na njegov zahtev, prosto bacanjem pred točkove tuđih kola koja su se zaletela u provaliju. Ali u ovakvom času otadžbine, u ovolikoj opasnosti za opstanak naroda, zar sme čovek uspehom da se rukovodi, zar general ima pravo p red svojim neuspehom da ustukne ako postoji bilo kakva mogućnost da spreči veliku nesreću svoga naroda? Neka ta mogućnost i nije veća od lјudske volјe da se postoji, ni izvan te volјe da se trpi i muči za opstanak bez obzira na ishod, neka sva njegova nastojanja ostanu samo jedna potvrda volјe da se živi slobodno i časno, on, Živojin Mišić, mora da postupi po svesti i svetlosti te volјe. Mora da izvrši dužnost na koju ga obavezuje zvanje i moć koju ima nad lјudima. Kad stupi u kancelariju vojvode Putnika i ugleda njega i regenta Aleksandra on se prenu iz svoje zaronjenosti u sebe, uplaši se njihovog izgleda, pa ih pozdravi s neuobičajenom oštrinom pokreta i stava mirno: Vaše visočanstvo, oprostite, meni nije rečeno da me vi čekate. A ja sam od svanuća u svojoj kancelariji. Ćutanje i strog pogled obojice za trenutak ga zbuniše, al taj osećaj neke krivice odmah ga i pribra, otkorača do prozora, pa im se s te dalјine obrati: Visočanstvo, uzimam slobodu da vas zamolim da mi poverite komandu nad Prvom armijom. Ranjeni Bojović nije više u stanju da čvrsto drži demoralisane trupe. Aleksandar radosno poskoči, koraknu k njemu i uzviknu: A ja sam svu noć mislio kako da vas namolim da se primite te dužnosti, koju samo vi možete da izvršite. Ako nije dockan. Vojvoda Putnik zamišlјeno zagledan kroz prozor u golu krošnju kruške ni treptajem ne pokaza raspoloženje prema njegovim i Regentovim rečima. Ta ravnodušnost kosnu Mišića: Ne veruje da mogu nešto učiniti. Ne veruje. Ali ga to i podstaknu da, gledajući u Putnikovo lice sa želјom da mu sretne pogled, kaže čvršće no što veruje: Nije dockan, Visočanstvo. Sve dok lјudi rade za opstanak mogu se spasti. Hodajući po velikoj Putnikovoj sobi, Regent poče da izlaže svoje mišlјenje o merama koje treba preduzeti za ovladavanje demoralisanim trupama Prve armije, a general Mišić ga ne sluša: gleda u podbulo staračko lice vojvode Putnika, nepomično zagledanog u prozor, i strepeći čeka njegovu reč. I tek kada mu se regent Aleksandar obrati — Čekam vaše izjašnjenje, gospodine

vojvodo — on progovori tiho: Ja sam vam, Visočanstvo, još pre dva dana rekao svoje mišlјenje. I sad u to verujem: ako se još nešto može da učini na frontu Prve armije, to može jedino general Mišić. General Mišić odluči da prekine dužu ćutnju: Možda mogu. Možda, gospodine vojvodo, a učiniću sve što mogu. Vojvoda Putnik mu se okrenu, zagleda ga strogo: U to ne sumnjam, Mišiću. Pođite još danas. Pođite odmah, gospodine generale. Ja ću vam dati svoj automobil da vas odvede do Mionice — dodaje Aleksandar. Nastojte da do noći stignete u Štab armije. A tamo, Mišiću... Držte vreme! Ako ne možete za rogove, onda mu ne ispuštajte rep. Jer ako nam vreme izmakne, svršeno je sa nama. Morate, zaista, učiniti nemoguće, gospodine generale. Inače, svršeno je s Prvom armijom — kaže Aleksandar. General Mišić malo poćuta pa se odluči da mu uzvrati: Oprostite Visočanstvo, ali nisam saglasan s pesnikom. To nemoguće čine pesnici i budale. A komandant armije, smatram, mora da čini samo moguće. Regent se namršti pa se prvi put prisno rukova s generalom Mišićem, zažele mu uspeh na teškom zadatku i ostavi ga da s vojvodom Putnikom još jednom razmotre stanje na položajima Prve armije.

2 General Mišić uđe pod trem, strese kišu sa šapke i pelerine. Šta ti se dogodilo, zaboga? — sačekuje ga Lujza. Tek kad zatvori vrata za sobom i kad ostaše sami pored šporeta, on sabijenim glasom odgovori ženinoj uzdrhtalosti i crnim očima raširenim od radoznalosti: Postavlјen sam za komandanta Prve armije. Kad su Švabe zauzele Valјevo, kad je sve propalo? Možda i nije sve propalo, Lujza. Možda ću ja spasti Prvu armiju — kaže i gleda je u oči lagano klimajući glavom. Zašto Putnik ne komanduje armijom koja se raspala? — Lujza briznu u plač. To Putnik ne treba da radi. Ali, ja moram — procedi i sede na šamlicu uz šporet, pripalјujući cigaretu na žaru što viri iz otvora na vratancima. Iz sobe, noseći mače, ulazi devojčica s kikama, rastužuje ga osmehom; želi u krilo. Lujza, smiri se. Mi ne možemo iz svoje kože, ni pod drugo nebo. Spremi mi nešto rublјa i ostalo. Za pola časa dolazi mi automobil. Prestolonaslednikov, naravno — uzima devojčicu na krilo; miluje je po glavi, ne čuje šta mu dete šapuće: vidi položaje i prostore Prve armije. Pod kišom, glibno i tmušno. Besputno. A što si, pobogu, Živojine, pristao? Došla im prilika da te osramote pred vojskom. Dvaput im nije uspelo. Sad su namislili da tvojim imenom potpišu poraz Prve armije — Lujza govori stojeći u otvorenim vratima sobe u koju su se pre nedelјu dana doselila iz Valјeva, s Vrhovnom komandom. Ako me već tako pitaš, kako ne volim i kako ne želim ni s tobom: pa primio sam Prvu armiju zato što mi je dužnost da izvršim svaku dužnost. I da primim komandu nad armijom u rasturu. I da propadnem s njom, ako se ne može drukčije, ako... Ako to otadžbina od tebe zahteva, ako je to pravda, Živojine — šapuće

presahlim glasom... — Gospode, šta smo ti skrivili? Da se bude srpski general treba da se zasluži, a još više da se dokaže i opravda. I dosta za rastanak. Stavi mi što više maramica. Požuri. Tata, koliko puta će se smrknuti dok se ne vratiš? Onoliko puta koliko ti je prstiju na ruci. I još koliko mama ima prstiju. A ako mama i sutra plače? Ako mama i sutra plače, ti je uzmi na krilo i zapreti joj Babarogom. Pusti mače. Sedi još malo kod tate. Još malo posedi — grli je, zadržava dlan na njenom srcu. Sluša ga šakom i prstima. U rovu su mu sinovi, Aleksandar i Radovan, još pre tri dana bili su živi. Šta li je s Vojom? Olgi je kao bolničarki bar glava sigurna. Šta će biti sa svima njima ako Srbiju satru? Spušta bradu na glavu devojčice i kroz prozor se zagleda u vlažan zid uz koji se puže loza s lјubičastim i crvenim listovima. Hoćeš li da vidiš šta ti pakujem, Živojine? Verujem tvojim rukama. U svakom slučaju, imaću više od mojih vojnika. A tebi će tata, čim stigne u Struganik, pratiti bakine orahe. Krupne, bele. Najlepše orahe na svetu... U pravi čas, Vukašine! — spušta devojčicu sa krila i pozdravlјa se sa Vukašinom Katićem, koji mu govori skidajući pelerinu i šešir: Rekoše mi da odlaziš na front, pa svratih da se pozdravimo. Lujza, skuvaj nam kafu. Dobro si došao. Bio sam nameran da te potražim pre odlaska. Neočekivana odluka. Putnikova ili Aleksandrova? Moja i zajednička. Dobar dan, Lujza. Oprostite, nisam vas video. Sedi bliže šporetu, mokar si. Možda mi je sudbina da skončam proklet i osramoćen. Nije se zabadava moja pokojna mati onako prestravila kad sam joj rekao da sam unapređen u čin pukovnika. Po Kragujevcu se već raščulo da odlaziš u Prvu armiju. Ljudi se uzdaju u tebe. Po kafanama se nazdravlјa: „Nek bog pomogne Živojinu Mišiću!“ Znaš li ti koliko ti se veruje? Blago čoveku kome lјudi danas veruju. Ne zameri što ti to kažem u lice. Ako imam pravo i smem da izdam naredbu da se neki položaj brani do poslednjeg vojnika, dužan sam i da primim komandu kad se čini da je sve izgublјeno. Lujza, molim te, dosta su mi dve košulјe. Praću i menjaću. Skuvaj

nam kafu i ne kazuj to što misliš. Malo reči sme da se kaže danas. Ali neke moraju baš sada da se kažu, generale — dodaje tiho Vukašin. — Čujem da je poslata naredba Đačkom batalјonu. Moralo se, Vukašine. Biće po dvojica u četi. Vodnici i vera. Dali smo im kaplarski čin i naredili da požure na bojište. A kupimo i poslednju odbranu, žandarme, sve što može pušku da nosi, ide u rov. Bije se sudnja bitka. Ćute. Čoveku na vlasti i vama koji komandujete vojskom čini se da imate pravo na sve u ime otadžbine. U tim pravima istorija vas je obmanula. Sloboda nema mandat na sve. Vi nemate pravo sve da žrtvujete danas, gospodo generali! Ako bismo sebe izuzeli, onda, zaista, nemamo. Ni inače, generale. Ako pojedinac sve sme, narod, država, nikad ne sme sve da učini. U istoriji se jedino tiranija branila svim sredstvima. Sloboda nije. Ne sme se, Živojine Mišiću, žrtvovati budućnost jednog naroda. A ti zaboravlјaš da su nam topovi tako reći zanemeli, da su se pukovi istopili u batalјone, batalјoni u čete? I sad učitelјi komanduju batalјonima, a selјaci vodovima, pa i četama. Đaci su jedino što zemlјa sad može da da za svoju odbranu. Kad se postojanje brani, ima se pravo na sve. To je moje uverenje. U kojoj je četi tvoj Ivan? Valјda u Petoj. Biće u mojoj armiji — šapnu i kao da se zbuni. Vukašin se povija i nalakćuje na kolena. Nјihovim ćutanjem brbori kiša po limenom tremu. U ratu se, moj prijatelјu, mora verovati u Boga — kaže general Mišić, naginje se k njemu povijenom i stavlјa mu ruku na rame. U nesreći ničim ne volim da se tešim. Neću Živojine da se podmićujem i lažem bol. Čak ni Bogom. Molim te cigaretu. Zaboravio sam tabakeru u Pašićevoj sobi. Šta mi savetuješ: da li da uđem u vladu? Nas dvojica morali bismo biti meću onima koji mogu, koji su dužni i danas da uoče razloge za veru. Jer beznađe sada svi osećaju i vide. To je lako. A ti, Vukašine, malo veruješ. U sve sumnjaš. Kako takav možeš da se baviš politikom? I još si opozicija! Zato i jesam opozicija. Po tome bi morao biti i čovek vere. Opet ćute.

Misliš da u Boga malo verujem? — kaže Vukašin. Malo veruješ u sebe. Zato si toliko i zabrinut. Ne misliš, valјda, generale, da me je strah za ličnu sudbinu? Hvala vam, Lujza. Neka se kafa malo ohladi. To ne mislim, Vukašine. Ali, pravo da kažem, ja ne volim takvu i toliku brigu za narod kakva je tvoja. Brine se za decu, porodicu, prijatelјe. A za ostalo... Vrši se dužnost. Čini se što se mora. Zaćuta. Brekćući, automobil staje pred kuću. Ne reče mi ništa o mom ulasku u vladu. Pašić zapeo iz petnih žila da obrazuje vladu nacionalne sloge. Lujza vadi iz pećnice kokoš i, zavijajući je u hartiju, sluša njihov razgovor. Ne znam, Vukašine, šta da ti kažem o ulasku u vladu. Ti znaš moje mišlјenje: ministar treba da bude pošten, a opozicionar razuman. Da nismo u ratu, ja bih voleo da uvek budeš opozicija. Danas je drugo. Ulazi ađutant i raportira da je Prestolonaslednikov auto pred kućom, spreman da odmah krene. Neka posilni utovari stvari. Anđo, hodi kod tate još malo. Hodi mi u krilo. Devojčica baci mače i zagrli oca. Jedno drugom šapuću kako će spavati zajedno, bez mame, kad se vrati iz sela. Lujza pruža vojnički sanduk posilnom i krišom briše suze. Vukašin se opet povija i nalakćuje na kolena: Ako ne spaseš Prvu armiju i ne zaustaviš švapski prodor i ja sam ubeđen: svršeno je sa Srbijom. Ne očekuj čuda od mene, molim te! — general Mišić podiže glas. — Ja mogu samo malo da usmerim lјudsku volјu za opstankom i životom. Organizujem odbranu svojega. Radim za život. Koliko mogu i umem. Mnogo preskromno za tebe danas, generale — gasi cigaretu i pije kafu. Nego šta! Rad, tako osećam. To je moja dužnost. Meni je rat gnusan, Vukašine. Gnusniji no najvećim pacifistima. Radi pobede ne ratujem. Za slavu još manje. Za život radim. Za nekakav opstanak. — Devojčica mu se izvlači iz zagrlјaja i odlazi u sobu kod majke. On se mršti i nastavlјa prepirno: — Drugi, moćniji od mene, odredili su da moj rad za život biva krvav i naporan kakav jeste. Ako bi se životu i opstanku služilo branjem žira, ja bih armiju poveo na branje žira. I mnogo bih se časnije i važnije osećao da komandujem armijom berača. Ali Franja Josif i moj neposredni protivnik feldcajgmajster Oskar Poćorek ne bacaju na Srbiju žir, nego šrapnele i kuršume. I razorne bombe, teže od naših svinja.

Ulazi devojčica s jabukama u rukama, stavlјa mu ih u džepove, seda mu na krilo i grebucka epolete. Da, da. Kad neko tako misli kao ti, Živojine, onda on zaista ima pravo da izda svaku naredbu. Čiste savesti. A u istoriji su narodi i lјudi najviše stradali pod savesnim vođama — kao da se preplašio svojih reči, Vukašin se naglo uspravi. — Oprosti mi za ovu pomisao. U ratu se, Vukašine, mora imati čvrsta vera. U Boga i sebe, podjednako. U sebe, da bi se dugo podnosile trpnje, a u Boga, da se ne čini ono zbog čega se časni lјudi kaju. Jer rat mnogo više lјudi osramoti nego što ih poubija — izgovori to prekornim glasom i reč po reč, kao da ih diktira ađutantu. Vukašin ustaje i sa čiviluka uzima pelerinu i šešir: Da se pozdravimo, generale. Budi s njom još koji trenutak — glas mu zadrhta. General Mišić nežno spusti devojčicu s kolena i koraknu ka Vukašinu govoreći mu tiho: Bude li u mom odsustvu Lujzi i deci trebala prijatelјska pomoć, želim da znaš, računam na tebe. Ni na koga drugog. Ako se ne vratim, one moje proklete menice nekako isplatite. Prodajte stvari, isplatite ih, svakako. Ma šta te se sada tiču dugovi! Ostavi menice, molim te. Ako propadne Prva armija, propašće i srpske banke. Neće propasti ni Prva armija ni banke. Ali moje ime može biti osramoćeno. Ti znaš, ništa mi u životu nije bilo teže od duga. Ništa me nije tako sekiralo i ponižavalo kao menice. Ako je to potrebno da kažem, budi spokojan. Lujza može da računa na mene kao na brata. I ti, uvek, Živojine. Zbogom, generale! Rukuju se dugo. Vukašin izlazi i lagano ide kaldrmom, pored hrizantema. Sve sporije i teže korača: u džepu mu je ono Pašićevo pismo koje Ivan treba da preda komandantu puka Mišićeve armije. A on pred Mišićem prećutao to pismo. Stoji: kuda će sad s njim? Kojom će ulicom i putem danas i iduće noći da korača i povija se pod Pašićevim plavim kovertom sa zaglavlјem Vrhovne komande? Kragujevačke avlije oporo mirišu na hrizanteme i sahrane. Pred kapijicom, na ulici, brekće automobil; čeka komandanta Prve armije; komandanta njegovog sina.

3 Po tmastoj, oblačinom zamešenoj mesečini, Natalija Dumović vraća se kući, lagano gaca po zgusnutom glibu, zastajkuje pred kuknjavom i brzo je obilazi preko šlјivika i njiva da još večeras ne sazna ko se od njenih vršnjaka i komšija neće više nikada vratiti u Prerovo. Jer su u zaranke po selima kmetovi čitali nove spiskove poginulih i ranjenih. Vuče močugu protiv pasa, a pod levom miškom nosi torbu sa čistom sveskom, kovertima, markama, plajvazom. Vraća se iz Šlјivova, gde je od podne pisala pisma vojnicima na front i čitala njihova, napisana ženama i majkama. Prepuna je njihovih reči iskazanih joj u plajvaz, jecajućim glasom ili samo uzdasima, u pognutoj ćutnji nad hartijom i njenim krupnim slovima. Te reči bruje joj kao pčele, komešaju se, tonu, izranjaju; sve imaju oči, usta, izraz; sve se jasno čuju, vukući uzdah za sobom, kao pčela svoj zuj. One vojničke, sa bojišta, sve su joj kalјave, mokre, studne; između njih zjapi bezmerna muka; slova samo što se ne rasprsnu od brige i očaja. Prve reči u njihovim pismima najčešće su krupnim slovima napisane, a potpisi su često zbrzani, kao u žurbi, pred bežanje, ili ih vojnik, u patnji, smatrao bezvrednim i sebi i njima kojima piše. A baš u imena zagledale su se nepismene majke, tražile da im ona prstom pokaže potpis, dugo su i zaneto zurile u tu šaru, valјda u želјi da tačno odgonetnu osećanje s kojim je sinovlјeva ruka izvezla ime, onda se odmicale zgrčenih usana, očigledno nesrećne što im ta šara ni po čemu ne liči na sina. Reči raznete kapima kiše ili suza naročito dugo su ih obuzimale: zagledale se u njih kao da odgonetaju kraj rata; dede i očevi najduže su zurili u koverte i adrese kao da se čude kako je uopšte ta hartija, iz tolikih dalјina, kroz kiše i nepogode, stigla do njih. Žene su muževima kazivale svoje jade i po redu nabrajale muke; majke su sinovima izmišlјale radosti i utehe; očevi su izricali životne pouke i naročito opominjali na poslušnost prema svim starešinama; dede su kazivale kućevno stanje, novosti u toru i štali, i poneku šalu. Tako od kuće do kuće, sačekivali je, odvodili, posađivali uz ognjište, ili zbog nečega baš na prag kuće, častili je grožđem, jabukama, slatkim vinom; nežno i plašlјivo dodirivali je grubim i krutim prstima. Kada se smračilo i kad je preko njiva i šlјivika pošla kući, sama, izmeću Šlјivova i Prerova, usred naricanja i laveža, nije se branila od osećanja: kao da ima batalјon muževa,

batalјon sinova, batalјon braće. Čak ni mislima o Bogdanu, pokušajima da glasno piše, nije uspevala, i sada kroz Prerovo ne uspeva, da odagna iz sebe te rojeve reči pročitanih i napisanih danas. A pred njom i oko nje, iz tmine vajata i štala, oko tupih zareza svetlosti, kroz gole krošnje šlјiva i jabuka, spliću se plamsaji ognjišta u otvorenim vratima kuće, jedri leleci i tanak plač. Na preskakaču, dok se drži za plot, zaustavi je muški jauk: Ej, doboga, sine! Taj glas je iz Aćimovog jabučara. Pod njom krcka plot, čeka da se ponovi: Poginuo Adam? Nјom se razleže ona jeza: što mu nije odgovorila na pismo? Ako je lјubavno i šašavo. Bilo joj žao da ga rastuži, a nije mogla da ga obraduje onim što on želi. Trebalo je da mu odgovori. Adam je njen prvi devojački nemir, prva šarena i tužna besanica, prva svladana lјubavna želјa. Sluša napregnuto i ne prepoznaje tog muškarca što zapomaže za sinom ili unukom. Skače s plota i žuri prema šlјivicima i senjacima, braneći se od neupornih pasa močugom i tepanjem. Pred školom i kućom, stade: u prozoru učionice vidi oca i svetlost; i večeras, na skamijama gde su sedeli, pali voštanice svojim poginulim đacima. Mrzak joj je taj očev običaj. Kao što joj je mrsko i nepodnošlјivo njegovo ponašanje otkako se zaratilo, a koje je on, gologlav, stojeći za trpezom, zastrašujuće i svečano najavio: ,,U mojoj kući više da se ne čuju pesma i smeh. Ni zviždukanje u avliji, dok Srbija ratuje.“ I od mobilizacije on svako jutro, pre vremena, bez razloga ih budi, treska vratima, viče njoj i sestrama: „Što ne ustajete, sram vas bilo! Istrulićete od spavanja, a vaša braća u rovu noćas nisu ni oka sklopila“, pa nastavlјa sam sebe da prezire i grdi ženu što su samo „ženske nakotili“, te moraju danas da se stide pred Srbima i lјudima koji imaju sinove na frontu. Tim prekorima, što nisu muškarci pa da „ispune svoj dug prema otadžbini“, njoj i sestrama prekraćuje ručak, odlaže večeru, ne da im da sede, izmišlјajući im poslove. A kad čuje glasniju reč, on se prodere: ,,U mojoj kući ima da se šapuće do kraja rata! Jeste li me čule, klepetuše?!“ Natalija izazovno udara močugom o deblo bagrema, ali se otac ne miče od table, ukočeno zagledan u lelujave vatrice po skamijama. Sećajući se kako ih je, te svoje ćake, surovo tukao brestovim prutom, primoravao satima da kleče s golim kolenima na kukuruznim zrnima, a koje sada ovako osobenjački žali, ona jače treska močugom o deblo. Ali ni srditim kašlјem ne može da mu pokrene glavu iz ukočenosti; ni pogled da mu skrene s voštanica na skamijama. To je zbuni i ona na vrhovima prstiju prođe pored škole, još tiše otvori kapijicu: zvono ipak oglasi njen dolazak. Mati se pojavi na osvetlјenim vratima kuhinje: šta li će čuti od nje? Sporo ide kaldrmisanom stazom meću

šimširima, dodirujući ih kao i uvek, želјna njihovog mekog i tamnog šumora. Mati drži u ruci hartiju. Bogdanovo pismo! Brzo zakorača, močugu baci u žbun šimšira. Mati joj ćutke pruži Bogdanov telegram. Prema lampi ga pročita nekoliko puta, pa ga neodlučno spusti na kuhinjski sto i sede na krevet. Šta da kaže ocu: zašto ide u Kragujevac? Otići će, pa makar se više ne vratila u Prerovo. S oborenom glavom i rukama stisnutim među kolenima, drhturi od mutnih i svakojakih pomisli. Otac ti zapovedio da ideš u Kragujevac — zabrinuto joj kaže mati stojeći uz šporet. Tata? — promuca. On, učitelј, svojoj kćerki naređuje da ide na oproštajni lјubavni sastanak s mladićem koga ne poznaje, o kome mu ona ni reč nije kazala? Kad mi je to rekao, ja sam se uplašila više od tebe. A on se izdra: „Nego šta će no da isprati vojnika na front!“ Voz, kaže, stiže u Panjak u osam ujutru, pa ti je zapovedio u svanuće da pođeš. A meni, da ispečem ćurana i spremim pitu. Mama, šta mi to govoriš? — Natalija skoči i zagrli majku, koja zaplaka. Iz sobe se pojavlјuje mlađa sestra: Nato, voda ti je ugrejana. Kakva voda, Milice? — pušta majku iz zagrlјaja. Pa da se okupaš. Za put — smeši se visoka devojčica s kikama. Natalija uđe u sobu u kojoj spava sa sestrama i, prema svetlosti iz furune, ugleda veliko korito i bakrač vode koja se puši. Mati je zove da večera, ona klonu na krevet: Ne mogu. Zatvori vrata. Zvaću te kad budem gotova. — Pa oni me spremaju kao za svadbu. Sama i u tami, svoju golu belinu i drhtavicu uranja u vrelu vodu obvita mirišlјavom parom: Natalija, piši mi šta će biti kad dođe sloboda. Prvog dana u slobodi, šta će biti. To mi piši, molim te. Gledaću te, prvo ću te gledati, dok me oči ne zabole. Dok vidim. Dok ne obnevidim. ... Kad ga je pred fakultetom prvi put ugledala, stajao je na stepenicama, oslonjen na zid, čekao nekog, nasmejala se glasno njegovim ogromnim brkovima na dečačkom licu. Video je on taj njen smeh, i kao da je sam pred ogledalom, šakom je pogladio brkove, razvukao ih, upreo; ona je uzela drugaricu za ruku: prasnula ponovo u smeh i prošla pored njega koji je ozbilјno, ali ne pokazujući neraspoloženje, poklopio nekim tamnim očurdama. Dugo mu se ona smejala kad god bi ga ugledala, prepričavala

drugaricama njegov „smešno strašan“ izgled, mogla i sama glasno da mu se nasmeje kad god bi ga se setila. Znala mu ime, a u sebi, i kad je ne čuje, nije ga zvala Brka, kako su ga svi zvali, već Brkonja, kao što je i za njegove oči govorila da su očurde, za kosu — kosurda, za glavu — glavurda. Tek kad je pri sve češćim susretima na predavanjima i studentskim sastancima zapazila da se on nikako ne oseća nelagodno što je, verovatno, najskromnije obučen student, što mu prenoćište nekakav kafanski tavan, što danima gladuje, probudila se radoznalost za mladića koji je toliko samouveren da ga i beda čini ponosnim. Sa svojom preozbilјnošću i pridavanjem istog značaja svakoj reči koju izgovori, nije joj se učinio naročito bistar i bilo joj je malo žao. Potom joj dugo bio neprijatan zbog strogosti prema lјudima i lakoće s kojom u lice drugovima kazuje mane i neprijatnosti. Ali je sve češće i sve duže mislila o njemu. Ma koliko da se trudila, po njegovim ispolјavanim svojstvima nije uspevala da stvori u sebi celovit i jasan lik tog studenta koji je već čuven revolucionar i s kojim se Dimitrije Tucović, kad god je slobodan, šeta Beogradom. Ako mu se divila verujući da je on mladić koji mnogo može i svašta sme, bio joj je dalek i tuđ zato što ga nikada nije čula da se smeje i šapuće. Tako do prvomajskog izleta u Topčider; dok nije čula iz potoka njoj osobito uzbudlјiv muški smeh. Napustila je svoje društvo i pošla ka tome smehu, u potok. Htela je da se vrati čim je, meću nekolicinom radnika koji su sedeli na obali potoka, ugledala Bogdana kako, sedeći na trulom deblu, pere noge, s nogavicama zavrnutim do kolena. Ali je spazio i pozvao mladić s tamburicom na krilu. Bilo joj je neugodno da se vrati. Bogdan se raspričao s radnicima i nije pridavao nikakav značaj njenom dolasku. Sela je više njega i upitala: „Smetam li vam?“ — „Zna se ko nama na ovoj zemlјi smeta“, rekao je ne okrećući se, i nastavio da grdi kalfe, koji su socijalisti samo dok ne steknu svoj ćepenak i šegrta. Brčkao je noge u bistrom i hladnom potoku, a ona se pobojala da ne ozebe: „Obuj se, ozepšćeš“, rekla mu u potilјak, dotakla mu čelom crnu, kuštravu kosu, a on se hitro, kao ožežen okrenuo, prosto je odgurnuo pogledom. Ili je ona prepadnuto ustuknula pred njegovim razrogačenim očima. Probila je drhtavica, nije mogla da pobegne. Gledala je u vodu što je hitro oticala meću zelenim busenjem, pripalјivana suncem. A kad se Bogdan zbog nečega nasmejao, ona je ugledala olistalu šumu. Ustala je i pošla tek kada je on slobodno uzeo za ruku kao da to nije prvi put, kao da je to nešto sasvim obično, ne pretpostavlјajući, ili ravnodušan, da se njoj prvi put u životu tako našla ruka u muškoj šaci, poveo je uza stranu koja se svetlo zazelenela pod glasom kukavice i još nekih ptica. I čim se smračilo, ona se uverila da on ume i da šapuće. Uzbudlјivo i uverlјivo.

Od tada je često po Kalemegdanu i Košutnjaku slušala njegov smeh i šapat. Zato mu je, kad su cvetale lipe, i rekla: „Bogdane, nikad mi nemoj reći ,volim te‘. Ljubav, to je vera. Pa mi uvek kaži: ,Verujem te.‘ Jer ja te verujem. Mi se verujemo, Bogdane.“ A zašto je, onda, u Lapovu, sišla s voza kad mu je pošla na rastanak u Ralјu? Čega se toliko odjednom uplašila i skočila iz voza da ne stigne uveče u Ralјu, gde je on čekao na rastanak pred odlazak u rat? A posle rastanka u Ralјi, kada se voz ćaka i studenata, odlazeći u rat, smejao njemu i njoj što plaču pored furgona, i posle onolikih i onakvih njegovih pisama iz Skoplјa, zašto bi ga se sada plašila? Gledaću te, prvo ću te samo dugo, dugo gledati dok me oči ne zabole. Dok vidim. Dok ne obnevidim. Tada, ako si baš toliko šašav, neka bude tvoja sloboda... Nataliji laknu kad joj otac u svitanje osorno prekrati besanicu: Voz neće tebe čekati, a ni komanda njega! — i iziđe ne zatvorivši vrata za sobom. Skoči iz postelјe i poče da se oblači hitro, nemoćna da savlada tu gustu, zloslutnu zebnju koju taloži nesavladiva neizvesnost. U kuhinji, otad lјutito prekoreva majku što je pregoreo ćuran i što nije, umesto pite od jabuka, umesila pitu od oraha, koja u ovim hladnim danima može i deset dana da traje, pa će vojniku u rovu biti spas, a ne kolač. Ne veruje ušima: to govori njen otac, učitelј! Češlјa se sporo ne bi li već jednom izišao iz kuhinje. Protrčaće pored njega, neće ni doručkovati, bira maramu, belu će, zašto baš belu? Uzeće modru. Po selu opet naricanje, lupa santrača, sekire na drvlјaniku. Otac je sačekuje u kuhinji s novcem u šaci: Ovo ti je za voz i da ti se nađe. A ovo za njega. Ona spusti pogled na torbu punu hrane i ponuda, pa promuca: Tata, treba da ti ispričam o kome je reč. Koga ispraćam. Znam da je srpski vojnik i da ide na front. Drugo nemaš šta meni da objašnjavaš. Uzmi neki zalogaj pa požuri na voz. Ne sedajući, ispi šolјu mleka, naprti torbu, ćutke polјubi majku, krenu ka ocu, ali on namrgođen, s raščupanom sedom bradicom, hitro pođe ispred nje ka kapiji. Požuri za njim, setivši se da sestre nije polјubila. Ne čuje šta joj mati savetuje, jer u otvorenoj kapiji, starac gologlav i zarastao u bradu, Sreten, zna ga po najbolјim kruškama u Prerovu i po pogibiji sina, prvoj pogibiji Prerovca u ratu sa Švabama, zavapio: Porađa mi se snaja, učitelјu. Pokojnog mi Milutina. Sve žene koje nešto znaju oko nje su, ali se, jadnica, od zaranaka muči. Došao sam po Nataliju.

Ja nisam lekar. I ne mogu ništa da pomognem. Natalija, idi i vidi je — naređuje joj otac. Tata, pa ja nikad nisam videla kako se žena porađa. Ne smem to ni da gledam. Rekao sam: ostavi torbu i požuri za čovekom. Dunje se sviše nad njom, šimširi joj sabiše bedra: ne može da spusti torbu. Starac u belim gaćama i letnjem zubunu suzi pred njom i preko njenog imena. Ali, ja to nisam učila. Ja to ne umem. Otac joj skide torbu s ramena. Ona odgurnu starca, izjuri na sokak i potrča ka starčevoj kući. U odžakliji pored ognjišta, na kome kipi voda u bakraču i juri se plamenje, oko dugih jauka žene položene na guber, sa muževlјevom košulјom preko glave, nagnule se i nešto šapuću prerovske babice. Svekrva sa zapalјenom voštanicom stoji snaji više glave, uz razapetu, osušenu kožu svinjčeta. Gatare gataju za život: jedna u tepsiji na pragu „gasi uglјevlјe“ i tvrdi da svaki žar kreće ka suncu; druga razlama jabuke da se vide semenke i razbija tikve u uglu odžaklije; iznad porodilјine glave, treća kida crveni vuneni konac. Natalija se prodra na babe i kleknu ispred lokve krvi na guberu: prvi put vidi i uzima u ruke ono što se rađa. Vreme prestaje da postoji. I ona sebi. Kad ču da babe prošaputaše „Mrtvo je“, ona shvati da je davno svanulo i ugleda starca kako kleči na pragu krsteći se. Žensko je — reče prolazeći pored njega, začuđena kako se setila da ga može malo utešiti lažju da je mrtvorođenče — žensko. Jedva se dotetura do vratnica, uz koje, oslonjen, stoji njen otac. On joj pruži torbu: Trči pravo na skelu! Potrča selom, pa kroz neobrane, rosne kukuruze ka Moravi i skeli. Zadavlјena strahom, bez daha stiže do Morave i na njenoj drugoj obali ugleda skelu, praznu, bez skeledžije. Viknu skeledžiju. Huči Morava na brzaku i gatovima. Sunca nema. Gusta, niska oblačina poklopila dolinu. Okreće se, zvera po polјu, obalama: vrbe i panjevi. Nigde čoveka. Daleko, uz obalu i ka selu, u kukuruzima, crni se i beli nekoliko marama. Izbezumlјeno doziva skeledžiju. Huči reka, huči vreme. Spusti torbu i potrča niz obalu ka vodenici, ne prestajući da zapomaže i zove skeledžiju. Gluvi od huke Morave i jutra. Stiže do zatvorene vodenice, zalupa na vrata. Jurnu ka obali, pa niz nju, opet ka skeli: Ej, lјudi! — cepa joj se grlo. Seti se da je rat, pa se prodra:

Ej, žene, sestre, Prerovke! Ako ovaj voz izgubi, sledeći je sutra u isto vreme. Sledeći voz za nju ne postoji. Pregaziće reku. Polazi, staje: jesenje vode potopile sprudove i gazove. Preplivaće. Hitro se svlači, ostaje u košulјi: kako će mokra u voz? Počinje i košulјu da skida, uplašena, pusti je niz sebe; suknje, bluze i šal zavezuje u bošču. Strča niz obalu i zagazi u mutnu Moravu. Mrka stud joj poseče kolena i pođe uz butine, stegnu bedra, zaseče do dojki: pred njom je matica, kopa joj oko stopala, mora da zapliva, ali se prestravi i ogluve od dugog zvižduka voza koji ulazi u stanicu. Ukoči se: reka nasrće na nju, ugriza šlјunak pod tabanima, hvata je za košulјu i bedra, vuče u sebe. Srce joj se praćaka na površini reke. Morava skrenu sa obalama, vrbama i topolama i poteče ka Planini, strmo, derući dugulјasto nebo, palo na topolove šume, Natalija se nekako iščupa iz reke i sede na obalu. Voz ponovo pisnu i zamre u galami Morave, prelomlјenoj gatovima vodenice. Kao mokar list, pripi se uz zemlјanu obalu reke. To je sudbina, reče glasno, i docnije. Zato je i sišla s voza u Lapovu, letos. Zato se jutros i rodilo posmrče, da joj prepreči put. Onda zacvokota. I od poniženja pred rekom i žutim tikvama koje plivaju po njoj. Kad iznad nje i reke preleteše vrane, bežeći od jeke zvona sa prerovske crkve, ona skide sa sebe mokru košulјu i poče polako na golo telo da oblači bluze i suknje.

4 Kroz prignječen san Ivan čuje graju i povike, razabira da su stigli u Niš: mama i tata. Opet patriotska scena. Ne želi sad nikoga da vidi. Smanjuje se pod šinjelom i ostaje da leži dok drugi skaču iz vagona, dozivaju se i pozdravlјaju sa svojima i poznanicima. Zagrcnuta i usplahirena graja odronjava se sa perona i zatrpava ga. Da li jedino on leži u vagonu? Čuje Bogdanovo disanje za leđima. Zahvalan mu je na toj zaštiti. Šta bi radio da njega nema? Samo da ih ne razdvoje tamo, na frontu. Ako se to desi, pobeći će u njegovu četu. Guši ga nešto što nije jedino bol, jučerašnji stid i kajanje. Čuje svoje ime. Ona, mama. Zabole ga njen stegnut, prekraćen glas. Tata će, naravno, i sada da odigra svoje strogo dostojanstvo. Nekoliko trenutaka ništa ne razabira od vreve reči i smeha. Zar je moguće da se sada neko smeje? Opet čuje svoje ime. To ga zove Bora Pub. Neće mu se odazvati. Ako reč izgovori, zaplakaće. Nekolicina njih zove ga istovremeno. Neko trči vagonom, hvata ga za ramena, lјutito drmusa: Mama te čeka, Ćoro! Ustaj. Nema smisla. U Nišu smo. Pa mi smo se rastali jednom. Baš ovde u Nišu — mrmlјa, ustaje, preskače Bogdana, sada jedinog u vagonu. Dobro je što mu je šinjel preko glave, pa ga ne gleda. Sine, oprosti što sam te probudila. Govori sasvim tiho, uzdrhtalo, pribijena uz furgon. On joj je negde visoko, u pramenu nekakvom, ne vidi mu oči. Doziva ga: Donela sam ti toplo rublјe, čarape. Sve što vam sad treba. Još nešto mu kaže, ali je on ne čuje; kao da je pod cokulama njegovim. Nikakve slatkiše neću da nosim na front! Iskače na peron i usilјeno grli majku. Ona nema snage da učini nijedan pokret. Jedva se drži na nogama pod tom obeznanjujućom težinom svoga deteta, bebe, dečačića, mladića; njenog sina koji odlazi na bojište. On oseti majčinu klonulost i odmače se naglo. Zagleda se u nju zbunjeno,

pa se ozari. Kako je lepa moja mama, reče u sebi. Ona se osloni rukom o furgon i spusti pogled na njegova prsa, na veliku mrlјu vina na koporanu, na još nekakve mrlјe: Ostareo mi, misli. Ostareo, toliko ostareo. Za dve nedelјe, otkako mu je bila u poseti, ostareo. Kiše su, skoro će sneg — šapuće mu. Jesi li mi donela naočare? — okreće se, ne vidi oca. — Gde je tata? U Kragujevcu te čeka s naočarima. Sinoć sam dobila depešu. Znaš li da je zauzeto Valјevo? Znaš li da je Milena s bolnicom ostala u Valјevu? — gleda ga u oči: A i ti odlaziš — ne izgovara. Pa, šta je drugo mogla? — zamuče jer njoj će poteći suze. Ako ona sada zaplače, on će pobeći u furgon. Skreće pogled na gustu, uskomešanu pozadinu što navalјuje sa svih strana na njih iz voza. On nikada, do ovog trenutka, nije ni pomislio da Milena može stradati. Zar je moguće da na to nije ni pomislio? Olga vidi kako mu drhte usne, brada. Nije trebalo da mu kaže za Milenu. Samo da voz uskoro ne pođe. Da, sine, ništa drugo nije mogla. Jesu varvari, ali takvi zlikovci, valјda, nisu da bi i ranjenike, da bi i bolnicu. Uostalom, postoje i međunarodni ugovori o bolnicama u ratu. Postoji, mama, međunarodni Crveni krst — stavlјa joj ruku na rame. Mora je nekako uveriti da Mileni ne preti opasnost. A šta ću, Ivane, s paketom? Izvini — uzima joj veliku kutiju, lepo upakovanu, s mašnom-trobojkom, mamina posla, odnosi je u furgon. Ona vidi kako je baca. Ništa mu to ne znači. Tako je bacao i đačku torbu. Još s vrata. Uzeće ti ga neko — kaže i s malim prekorom. Zaboga, mama. Pa mi smo Đački batalјon. Mi smo porodica sastavlјena od izabrane braće — zastaje iznenađen svojim rečima i sigurnim glasom. — Mi stvaramo legendu — opet zastaje: izgovorio je Vinaverove rečenice. Dobro je, ne napuštati tu ideju. — Ozbilјno ti kažem, mama. Zar i ti, sine, sada ideje, načela? Kao i tvoj otac — ne izgovara, misli. On skreće pogled s njenog zgranutog, ne više onako lepog lica. Gleda gomilu na peronu, prepoznaje neke Beograđane, civile, zabušante, tu pozadinu što se sprema za bežanje ka jugu, u Grčku. Nadolazi mu prezir. Nadolazi mu prkos: on, njegovi drugovi idu na bojište, ka severu, jedini oni

danas dolaze sa juga i idu ka severu. Okreće se majci, nežno je grli desnom rukom i vodi ka lokomotivi: Slušaj, mama. Ne može propasti zemlјa koja ima hilјadu i po lјudi kakvi smo mi. Misliš: šta je to hilјadu i po mladića prema tolikim švapskim divizijama? Međutim, mama, nije se jedanput dogodilo da je istoriji nekoliko lјudi, ili samo jedan čovek, skretalo tok. I najveći poraz pretvarali u pobedu. Ja, mama, čvrsto verujem u našu pobedu. Kad je o duhu reč, tu brojevi ništa ne odlučuju. A mi smo duh. Ovo je naš trenutak, mama. „Da bude što biti ne može“, kako često ponavlјa jedan moj pariski drug. A ja bih, Ivane, i sve majke i žene, bila srećna kad vi ne biste bili duh. Kad biste bili samo deca. Deca, u našim naručjima. Otkida mu se ispod ruke i grli ga snažno. On se malo saže i prepusti joj se da ga izlјubi, tek sada. Otvori se i njenom očaju. Oseća: lјubeći njega, lјubi i Milenu, pa je miluje po leđima. Lokomotiva se nakašlјava i šviče nekakvu crnu srditost i tupu snagu. Obvija ih oblak pare. Graja s perona kao da se udalјi. Ona sad ne može da se savlada, šapnu: Zašto si se vratio iz Pariza? Da se nisam vratio da ratujem, ne bih se u Srbiju više nikad vratio — govori joj u teme; njena glava mu je na prsima. Ona mu udiše zadah vina i prlјavštine, nekakav smrad sa koporana. Ali neće da odvoji lice, želi da mu udahne kožu, njegov dečji miris, onaj miris svoga mleka, njega posle kupanja, pred san. A on mora da govori: Ne volim te reči kojima se kazuje zbog čega mi Srbi ratujemo. Zbog čega sam ja dobrovolјac. O, mama, zar ima smisla da sada nas dvoje o tome razgovaramo? Pušta je iz zagrlјaja, odmiče se. Ona se drži za njegov koporan zagledana u nekakve gadne mrlјe. A dok je bio mali, bio mnogo gadlјiv, jedino iz njene ruke hteo da pojede kolač i voće. Mama, molim te. Pa ja, Ivane, ne plačem. Ne — skida ruku sa njegovog koporana. Ne, ne plače. Sve što se danas izgubi, mora tako da bude. Nemoj u ovom času da ponavlјaš tatina načela. Imaš pravo, oprosti. U ovom času treba... — polazi da iziđu iz oblaka pare. Ne zna šta treba u ovom času. Nema smisla rastati se tako, ostaviti je očajnu.

Čuje za leđima pesmu svojih drugova: „Što bi dike — ode u vojnike, što bi škarta — osta da se karta“... Ona zastajkuje da ga vidi celog. Pogurio se. Nije tako pogureno hodao. Pesma je cepa. Sad treba da je tišina, da se gledaju, i ćute. Oči najduže pamte. Samo da voz uskoro ne pođe. Da nikad ne pođe. Hajdemo dalјe, uz prugu. Da, naša je pesma besmislena. I te reči. Ali, duh. Šta poslednje znaš o našem frontu, mama? S nama je svršeno, Ivane. Kažu, naša vojska, tako reći, više i ne daje otpor. Priča se jutros, Vrhovna komanda zahteva od vlade da se odmah zatraži mir od Austrije. Sinoć se po varoši pričalo da je Pašić ubijen u Lapovu. A da su kralј i Prestolonaslednik pobegli u Crnu Goru. To sam i malopre čula od jednog narodnog poslanika. Gnusna je, odvratna je ta pozadina! I šta se još događa? Strahota, sine. Svi se pakuju da beže. A ti? Zar ti, Ivane, misliš da ja mogu da bežim iz Srbije? Da vučem kofere, denjkove, u ovim danima sebe da spasavam? Nije, mama, sve propalo. Nije. Pozadina je izgubila veru. Ta prlјavština i podlaštvo. Mizerija, šlјam naroda. Kad bi otadžbinu činila pozadina, nju bi odmah trebalo izdati — plјunu. Nikad ga nije videla da tako plјuje. Zašto me ovako teši? Stiže ga, ide pored njega, dodiruje ga; uvek se ponosno, lepo osećala na ulici pored sina mnogo višeg od sebe. Vitkog, vitkog. Bajonetom će ga u grudi, bajonetom. Ne vidi ga u mraku. Šta si rekao, Ivane? To da sam srećan što idem na bojište. Kunem ti se, mama, srećan sam. Ne glumim ti nacionalnog junaka, živa mi Milena — okreće se, zagleda joj se u oči: zelene suze. Kakve oči ima moja mama! — Šta mi to šapućeš? Verujem ti, sine — napipa mu ruku, čvrsto je steže. Oseća je u svim venama, u srcu joj se zaglavila njegova šaka. Ne razume šta govori. Čuje za lećima pesmu sa perona. — Bezdušno je sada pevati, Ivane. To je kao susret svadbe i sahrane. — Ogrubeli mu prsti od puške, ali su dugi kao Vukašinovi. Na njega ima ruku. Samo da ne pođe voz. Ako mi koji mislimo, ako hilјadu trista dvadeset i jedan đak i student, koliko nas ima u ovom vozu, ako mi ne priznajemo poraz, onda Srbija nije

poražena. Ah, sine moj nevini — šapnu glasno, neoprezno; kaje se, poduže ćuti. Ne čuje mu dah, ima od njega samo ruku. — Znam, mnogo je teško sada utvrditi granicu između budala i mudrih. Između patriota i kukavica. Nemoj o tome. To sada najbolјe znaju podlaci. Ponovo ti kažem: ja stvarno verujem da s našom sudbinom nema nikakve veze ni vlada ni Vrhovna komanda, čak ni rat. Naša je sudbina određena nekim višim zakonom. Nema nikakvog značaja što su Švabe prešle Kolubaru. Nema, mama. Ona se osloni na skretničarevu kućicu, duboko uzdahnu: I ti govoriš neke čudne i tuđe reči. Pa ja ti iz sred srca govorim, mama. Pogledaj me. Ona mu se uspe pogledom do lica, pa klonu: Sine moj, ja sam užasno nesrećna. Ne, nije to samo nesreća. Otkako je Vukašin otišao s Pašićem u Valјevo, za tih osam dana, nisam ni osam sati spavala. Više ne znam zašto sam do sada živela, kao da sam sanjala taj naš život do rata. A stvarni život je rat, ovo danas — stavlјa šake preko lica. To ga potrese. I njen šapat, i reči. Unosi joj se u lice; diše joj u prste na licu. Sklanja mu ih, gleda ga žudno, upija: On je moj, moj sin! On vidi kako joj patnja izubijala oči, izrovašila ono fino, nežno lice. To nije samo od brige za Milenom i njim. Ona gleda ka stanici: ne vidi šefa, još ne polaze, još. Vreva i pesma sa perona valјaju se dolinom. On joj stavlјa ruke na ramena: ona nešto zna šta je to za šta on treba da pogine. Jedino ga ona neće obmanuti. Ti zaista ne znaš zašto si do sada živela? Pribira u sebi reči, traži one koje ga neće rastužiti: Odjednom smo ostali bez svega. I potpuno sami, Ivane. Biti sam, to je jedina nesreća koja ne prolazi dušu. Ona u njoj ostaje. Je li to nečija misao, mama? Zar je to misao? Gledaju se, prepoznajući se. Oko tebe je uvek bilo mnogo lјudi. Svakojakih, zabavnih. Izvini što o tome govorim. Ja nisam voleo tvoje društvo.

Ne zameram ti to, sine. Ni tvom tati to sada ne zameram. Vi muškarci, vi ne znate ko vas rađa ni ko vas voli. Vi dobro poznajete samo onog koga mrzite. Još bolјe, onog koji vas mrzi. Kad se vratiš iz rata... — zaćuta, spusti ruke, odmače se od zida zagledana u nisko, tmurno nebo, skloplјeno zasvagda. Šta će biti kad se vratim iz rata? Govori ti, sine. Želim od tebe to da čujem. Šta će biti kad se vratim iz rata?! — uzviknu, skide naočare, protrlјa čelo. — Da, šta će biti kad se vratim iz rata? Ne znam. Ne vidim. U stvari, tako je malo i beznačajno to što vidim posle rata. Radi te budućnosti, ja ne bih išao u rat. Bio bih dezerter. Ona ćuti: Možda se zalјubio? Okrenu mu se, gleda je opet ozareno. Odjednom, kao uvek. Smeši se, a ne kazuje zašto. Samo da ne pođe voz. Viču: Još dva sata neće krenuti voz. Zar samo još dva sata. Stid je da ga pita ima li devojku. A mnogo želi to da sazna; otkako je otišao u dobrovolјce, to je muči. Žao joj je što ga neka devojka ne voli; što on ne voli. Uzima je podruku i vodi opet ka vozu, na peron. Treba sada o bitnom govoriti s majkom. Jadno je i glupo poginuti u zabludama i lažima. Hoću s istinom u rov. I istinu o roditelјima, i istinu o celom svom životu. Ivane, nisi mi rekao šta će biti kad se vratiš iz rata? Motri na svaki njegov treptaj. Stideo se svake pohvale, uvek se ovako mrštio. Dok je bio mali, sam se igrao. Zavlačio se pod krevet, u ormar, u grmove po bašti. On joj iznenada pusti ruku. Neću da mislim o budućnosti. Interesuju me druge stvari. Volim da znam kako ste ti i tata izgledali kad ste bili mladi. Kako smo izgledali? Ne znam više. Posle svega što se dogodilo, ne znam, Ivane — zaćuta. Mama, nećeš me razočarati. Govori slobodno. Treba s tobom i Milenom da se vratim u našu kuću, u svoju sobu, meću svoje stvari, pa da se setim šta je nekad bilo. Šta se to dogodilo. Ne razumem te dobro. Ti i tvoj tata, vi, muškarci, vi možete da živite od ideja. Od nekakve budućnosti. Mi žene živimo od sećanja. Osuđene smo da živimo od prošlosti. I kad izgubimo prošlost, kad dođe rat... Pitaš me kako je izgledao tvoj otac? Da. Kako je on tebi izgledao kad se vratio iz Pariza? Zašto ti je neugodno o tome da govoriš?

Ne, ne, sine. Nije mi neugodno. Naprotiv. Vukašin je bio osobit mladić. Otmen, fin, ništa u njemu selјačko. I mnogo ozbilјan. Nekako lepo zabrinut. Bilo je divno slušati ga. Kažem ti, obožavala ga beogradska omladina. A u čemu se najviše promenio? Pa, postao je ćutlјiv. Ućutao se nekako, s godinama. Jeste, pod brigama. Prokleta politika smrvi čoveku dušu. Mama, u čemu ti ja ličim na tatu? Ona zastade: zagleda se u njega suznih očiju. Čini mu se, ne samo s materinskom lјubavlјu. A ti želiš da ličiš na njega? Ne želim ni na koga da ličim — odlučno reče. Povuče je da se vrate natrag: Steva Vasić iz njegove čete na violini svira kolo, kaplari se hvataju u kolo, ako ga spaze, moraće i on. Pre bi se potukao nego sada, pred majkom, da zaigra kolo. Mama, želim da mi odgovoriš na jedno značajno pitanje. Nemoj sada da budeš velikodušna. Otići ću u rat žalostan. Da li je moj otac nekom čoveku učinio zlo? Ulaze u paru lokomotive, jedva se vide. Gleda netremice u majku. Kao da joj drhte usne? I pogled joj drukčiji. Razočarana? A ona je živela i ponašala se kao da je najsrećnija na svetu. Ona ga gleda zastalog, u pari do pojasa, bez nogu. Sad su jesenje magle svuda, kako će on s naočarima? Kaže mu tiho, uplašeno: Tvoj otac je retko, retko častan čovek. Znam to. Ali koliko dobro on može da učini čoveku? Vukašin, Ivane, nikad nikome nije rekao — nemam i ne dam. Bilo ko da mu je potražio novac, ili bilo kakvu pomoć, on ga nije odbio. Koliko je samo menica potpisao lјudima koje jedva poznaje. Siromašnim đacima i studentima, ne pitaj koliko je pomagao. I činio je to gospodski, tajno. Nijednim svojim dobročinstvom nije se pohvalio. Jedino protekciju nije podnosio. Ništa što je van zakona nije hteo da učini. Zbog svojih načela — šapnu i zamuče. Nije li tata dobar i milosrdan zbog svojih političkih ambicija? Koješta, Ivane! Otkud ti takvo mišlјenje o ocu, sine? Ima lјudi koji iz ambicija čine dobro. Nisam srela takve lјude, Ivane — ućuta. Naleti na granu noću, padnu mu

naočare. Magle, šume. Neodolјivo želi da mu lјubi čelo, da joj zarije glavu u nedra. A zašto se tata razišao sa svojim ocem i bratom? Uzima ga za ruku, miluje mu prste, polaze uz nasip: Oni su, sine, znam ih samo po pričanju, nikad ih nisam videla, ali ih dobro znam, tatin otac i brat nisu dobri lјudi. Brat mu je jedan selјački zelenaš, a otac radikalski hajduk. Svi su njegovi izbori za poslanika zaliveni krvlјu. A Vukašin je intelektualac, čovek evropskog obrazovanja, ti si čitao njegove članke i studije. Dolazi voz sa severa, pun izbeglica; tutanj joj mrvi reči. Uskoro će poći njegov voz. Grčevito mu steže ruku. Šta da čini? Šta da mu kaže? Postoji li ta reč, bože?! Moje dete. Moje dete, ponavlјa u sebi. Mama, šta radi tata u Kragujevcu? Ne znam. Valјda ga Pašić nagovara da uđe u vladu. Reci mu da ću prestati da ga poštujem ako to učini. Reci mu da ću jurišati i od stida. Izvini, mama, izvini. Govorim koješta. Mene politika ne interesuje. I sasvim mi je svejedno ko vlada Srbijom — čuje dovikivanje s perona. Polaze. Dobro je. Samo što pre da odu. Od svega što pre da odu. — Hajde da te upoznam sa svojim prijatelјem. Jedinim prijatelјem. Obožavam ga, on je pravi čovek. Vraćaju se. Ona klonu. Jedva korača. On joj se povija. Bajonet na njega. Bajonet u njeno dete. Da mu uzme nešto od duše, pita: Ivane, voliš li neku devojku? Reci mi, sine. On stade, skide ruku s njenog ramena, pognu glavu. Voz što je ušao u stanicu ustuče unazad; tresak kvačila i pisak lokomotive pune ga gađenjem i stidom: onoj ogavnoj kurvi slagao je svoje prezime; zasmrde para i gar na njegovo povraćanje u njenoj sobi, iz graje i pesme sa perona odronjavaju se njene reči od „Slobode“ Do postelјe, brloga, kojima je natoplјena njegova moždina i svi kapilari. A kako da joj kaže da voli Ivanku Ilić što je pobegla s Bugarinom?... Nemaš razloga da se stidiš. Toliki tvoji drugovi imaju verenice. Pogledaj ih oko voza. Ne, ne. Zašto da se stidim. Ne volim o tome da govorim — obrecnu se, zagleda u šlјaku pored šina. Poznajem li je? Nije iz Beograda? I ako je Francuskinja. Bila bih srećna. Švabica da je, Ciganka. Meni je svejedno kad je ti voliš. Što si prebledeo,

Ivane? Tebi je muka. Da, povraća mi se. Neizdržlјivo. Ne shvatam, odjednom — šapuće, odmiče se od nje koja pokušava da ga prihvati prebledelog. — Čovek ima nešto u sebi što ne zna šta je. Što ga čini nesrećnim. Što je protiv njega. Ne boj se, mama. Ja sam siguran da mi se tamo ništa neće dogoditi — otrča u nužnik. Ona zakorači za njim, ali se ukopa zastrašena vikom i pesmom sa perona. U voz, kaplari! Polazimo! „Oj, Srbijo, majko mila, ti ćeš biti carevina“... Ivan joj se vraća, smeškajući se, smanjen, dečačić, samo što je prohodao, još nesiguran ševrda ka njoj; a u nečijem je ogromnom vojničkom šinjelu, pod nečijom šajkačetinom, u cokulama, jedva ih vuče, smeška se. Ona ga uzima za ruku, moje dete, vodi ga prema furgonu za „42 vojnika ili 8 konja“, i smeška se tepajući mu: I ja sam, Ivane, sasvim sigurna da ti se tamo ništa neće dogoditi. Ne boj se, Ivane. Majka oseti opasnost i zlo. Ja ga za tebe ne osećam, ne boj se, sine. Vidim te kako mi se vraćaš iz rata. Na beogradskom peronu. Čekamo te. Mama, i ja imam devojku. Divno. Kako sam srećna, sine. Katiću, penji se! Zbogom, zbogom! Do viđenja u Zagrebu! Do viđenja u Ljublјani! Do viđenja u Beču! Do viđenja u Pešti! Upa! Upa! Mama, moja devojka zove se Kosara. Stanuje u Skoplјu, Prestolonaslednika Đorđa, broj 36. Da, tačno. To je moja devojka, mama. Moja poslednja lјubav. Tebi se, izgleda mi, ne dopada njeno ime? Ne, sine. Zašto mi se ne bi dopadalo? Kosara je staro srpsko ime. Piši joj često, nemoj da si kao svi muškarci. Pisaću joj, ne brini. Ona je, mama, čarobna devojka. Ona je lepotica. Ima divnu dušu, pametna je, ponosna. Ona je obrazovana, otmena. Tebe bi oduševilo njeno dostojanstvo. Zato sam i uzbuđen. Neizmerno sam srećan, mama. Idem na bojište, i zalјublјen sam, shvataš li to, mama? — viče, čupa se iz njenog naručja, voz polazi ka severu. Ona gura glavu pod njegov šinjel da ga pomiriše. Ču mu prvi plač, ispusti ga. Smeška se, nema. On joj maše ručicom i odmiče nekuda.

5 Vraćajući se od Morave, jedva vukući torbu s ponudama i mokrom košulјom, obamrla u očaju, Natalija se ukoči kao pred neočekivanom opasnošću: sa svog doksata zove je k sebi Aćim Katić. On je jedini čovek u Prerovu kome sada može da se ižali. Zove je, lјuti se što stoji na kiši i u glibu: Što si tako bleda, dete? Gde si bila? Ne skidajući torbu s ramena, stoji pred njim pognute glave i pridržava se jednom rukom za modri stubić doksata. Mora da prizna: Zadocnila sam na voz, deda. Spusti torbu i sedi. Kud si bila naumila? Seda za njegov sto s novinama i cvikerima preko njih, upliće prste, ćuti. Morala je da mu se javi pred polazak. Poslednjih dana stalno se raspitivao ima li pisma iz Skoplјa. Čekao neku reč o unuku koga ne poznaje. Pošla si onom tvom bundžiji u Skoplјe? Pošla sam u Kragujevac. Oni tamo uveče stižu. Pa, valјda, produžuju na front — šapuće; od suza joj se zamućuju i rasplinjuju novine i sto. Kako da izgubiš voz, boga ti nesrećnog?! — odjednom povika i lupi šakom o sto. Godi joj ta lјutnja; ćuti, želi više da je zaboli i povredi; želi da je istuče, da je zaboli to utrnulo telo kome ni u Moravi jutros nije bilo hladno. Čeka to i ćuti. Zašto mi nisi čeze tražila? A kad treba da budeš u Kragujevcu? Podiže pogled i zamrsi ga u njegovoj beloj, raklјastoj bradi. Čuje: šuškaju novine od njene drhtavice. Trebalo je da stignem po podne i sačekam večernji voz. Nјime oni stižu iz Skoplјa. Pa onda imaš da stigneš! — lupa šakom po stolu, odskaču cvikeri. — Imaš da stigneš, ćerko moja! Ako sada odmah kreneš čezama preko Levča, bićeš u Kragujevcu pre deset sati večeras.

Ona zuri u njega: ne razume, ne veruje. Ne može ni usnama da makne. Čuje opet onaj pisak voza, obamrla u reci do nedara. Odmah ću ti kobilu upregnuti u čeze. I jedan od ovih Tolinih džaboleža poći će s tobom. Zdravko, iako je dete. Neka bude muško s tobom. Da tera kobilu i da ti se nađe. Kad ne bi bilo ovog trulog neba i ove zlopatničke vodurine, možda bih i ja. Da vidim tog svog unuka. Pa poći, deda — promuca i zasuzi. On se obema šakama uhvati za perdu, zagledan u lesu jasenova, u nebo; muka mu se preobrati u srdžbu: Ne mogu, Natalija! Dok Srbijom vlada Pašić i njegovi podrepaši, neću iz Prerova. Dvanaest je godina kako nisam izišao iz prerovskog atara. Ne mogu, Natalija. Idi sama, ćerko — ustaje i zapoveda sluzi da upregne u čeze njegovu kobilu i spremi joj zob za tri dana, zapovedi da Zdravko obuče i obuje najbolјe što ima, i da mu se spremi hleb i što treba za put. Natalija još ne veruje da je to istina i da se bilo šta može izmeniti u njenoj nesreći. Gleda zapanjeno u toga moćnog i neobičnog starca koji joj je izmenio život pomažući joj da ode na studije u Beograd. Stavlјa ruku preko njegove krupne šake na stolu i ćuti. Ako nemaš posla, nemoj ni da ideš kući. Ja ću, kad pođem po novine, da svratim do učitelјa i kažem kako si otišla. A i te posrane srpske novine. Pogledaj, Natalija, pobogu... Front nam se rasuo kao stari plot pred bikovima. Franja Josif odlomio trećinu Srbije. Cela Mačva, Podrinje i Posavina u bekstvu. Niko ne zna gde će ga sneg zateći, ako ga Švabe dotle ne dokusure. A vlada, molim te lepo, u svakim novinama po pola strane, postavlјa i unapređuje činovnike. Srbija propada, a mastilјare i kaputaše, te narodne krvopije, navalila vlada da unapređuje. I kaži mi, ćerko, zašto ginu jadni selјaci? Za odbranu čije države opet sinoć pročitaše onolike spiskove izginulih? Ona ne čuje šta zbori. Vidi onu mrtvinu neba nad Moravom i topolјacima kad joj se u mozak zario i u venama zapleo zvižduk voza. Deda, možda sam danas umrla — šapnu odsutno. On poćuta, pa tiho, izmenjenim glasom: Zlu se ne zna mera ni kraj, Natalija. Svima što nariču za sinovima teže je no tebi. Majci kojoj su dva poginula teže je nego onoj što je jednog izgubila. Ni oni što izgubiše sve što su porodili, ne znaju gde je zlu i nesreći kraj. Može da nastupi vreme kad se neće moći ni smeti ni da kuka. Tako je, dete, sazdan svet: živ si da trpiš sve što te snađe — palcem joj miluje ruku.

A ti si, deda, siguran da ću doveče biti u Kragujevcu? Kako da nisam! Zar sam jedared tim putem terao svinje za Zemun i Peštu. A sad me gledaj i dobro pamti kojim putem treba da ideš i kroz koja sela treba da prođeš. I poče da joj ređa sela, ćuprije i raskrsnice, ne propuštajući da u svakom selu imenuje svoje političke prijatelјe i neprijatelјe. Tek kad sluga privede upregnutu belu kobilu, kad Tolinom unuku Zdravku reče da stavi nož za pojas i sekiru pod noge, Natalija sasvim poverova da ona stvarno putuje u Kragujevac i da će videti Bogdana. Uze torbu i jurnu u čeze. Otima Zdravku dizgine, sa Adamom je ona naučila da tera konje, ali je Aćim zadrža pružajući joj tri dukata: Jedan tebi, a dva Ivanu. Ona zgrči šaku i porumene: uvek tako, pred polazak u školu njegovim čezama do voza ili Palanke, on joj tutne u šaku poneki dinar. Ona uze dukate i potera kobilu.

6 Čim su krenuli iz Niša i pošli niz Južnu Moravu, Bogdan Dragović je ostavio Ivana Katića u uglu vagona da opet nešto zapisuje u svoju svesku i premestio se uz vrata, odškrinuvši ih malo: gleda Moravu i misli o Nataliji. Samo se klimanjem glave saglašava s Danilom Istorijom, koji ga, kao uvek strasno i nepotrebno, uverava u neminovnost ujedinjenja Južnih Slovena od Varne do Trsta. Očevu voštanu sveću splјoštio i stavio preko uboja, pa šajkaču preko voska, zagrevajući ga. Oko mu se gotovo sasvim otvorilo, ali ga još tupo boli obrva i modrica na slepoočnici. Za nekoliko sati, koliko mu je još ostalo do susreta s Natalijom, neće mu iščeznuti ružni trag Glišićevog korbača. Tužan je zbog toga i godi mu kad se u vozu ne peva. A peva se čim voz s kaplarima počne da koči pred ulazak u stanicu, ili se spazi žena pored pruge, čobanče s ovcama, starac s kolima šaše; iz sve snage, ogorčeno i s pretnjom peva se patriotska pesma i svakom ko ćuti, ko je snužden, ko je civil... Bogdan zaneto gleda reku na kiši, meću ogolelim topolovim šumama, neobranim kukuruzima, vranim njivama i šlјivicima; vidi je u Natalijinom pripovedanju: bistru meću zelenim vrbama i belokorim jasikama, meću mladim kukuruzima na mesečini, pored nepokošene livade. S Natalijom na obali. Uz oštro kočenje, voz naglo i jedva stade. Smiri se tresak, škripa, krckanje; zamuče jeka gvožđa i drveta. Bogdan još više odškrinu vrata: neka sporedna, sasvim pusta stanica na obali Južne Morave. Ne može da pročita naziv stanice: slјuštila se neka slova, ostao crn krnjutak reči sa tri suglasnika. Unakažena, razneta reč ga kosnu. Pored voza trči šef stanice: Baci, gde je komandant voza? Napred, do lokomotive. A koja je ovo stanica? — viče Bogdan, strahujući od ovog naglog zaustavlјanja. Možda je izmenjen pravac kretanja, neće u Kragujevac? Kiša tapka po krovu vagona. Neko dubokim, umornim glasom zapeva: Nebo će plakat dugo i gorko Jer neće biti Srbina...

Umuče. Potopi ga kiša, gušća, krupnija; vetar fijuknu u crnom mokrom brestu prema kome stoji njihov vagon. Što stojimo? Gde smo? Nigde nikog. Pa gde je srpski narod? Bogdane, dovedi šefa stanice da otpeva s nama himnu. Drugovi, dede pesmu! Železničar je, sigurno, oženjen, čuće nas njegova žena s malom decom. „Nek odjeknu Šar-planina, Lovćen, Durmitor... Bogdan isturio glavu na kišu, ne skida šajkaču s leve strane lica, zebe, gleda ka lokomotivi. Trojica što s Danilom Istorijom počeše pesmu zaćutaše posle jedne strofe, a Istorija povika: O braćo, zar smo mi ceo tovar ratnog oduševlјenja istovarili u Nišu? Da utešimo očajne roditelјe i ojađene verenice. Ne pristajem. Ni ja. Mi idemo drumom istorije. Otkako se ratuje, Moravom idu vojske i najezde. Ja vam, braćo, glavom tvrdim: zemlјa pamti svačiju stopu, a nebesa svačiji glas. Ne mirujmo, ne ćutimo! Mi sad živimo za večnost! Stavite Vinaveru šinjel na glavu! Dajte mu pitu! Vino voli! Šta se to događa, Brko? Nešto se događa što nije dobro za nas — odgovori Bogdan posmatrajući komandanta voza i komandira kako za šefom stanice žure u njegovu kancelariju. Ljudi, možda je izbila revolucija u Nemačkoj. Zašto da ne može? Možda su naša braća i kolege studenti, dva Hrvata, dva Čeha i jedan Slovenac, razneli bombama Franju Josifa. Zašto da nisu? Sve je moguće, gospodo kaplari. I rat može naglo da stane kao i naš voz. I rat ima svog mašinovođu i svog kočničara. A možda je, Staša, pao Beograd. Možda je Pašić s belim barjačetom izišao na beogradsko pristanište? Što da ne, drugovi? Dosta tog pozadinskog lupetanja. I zaista je dosta, Boro! Ivan Katić odgurnu Danila Istoriju, prisloni se uz Bogdana šapućući mu ozbilјno: Veruješ li i sada u budućnost? Ako nam promene maršrutu a Natalija večeras stigne u Kragujevac, boga im božjeg! Da bi čovek verovao u budućnost, treba, znači, da ga negde, a najbolјe još večeras, čeka devojka. Je l’ tako? Bogdan se okrenu k njemu i namršti se desnom polovinom lica.

Zaista, Bogdane, tako je: treba negde neko da te čeka i imaš budućnost. Baš je tako, ponekad. Priznaj, ipak je sasvim bedno to što je čovekova budućnost. Šta znamo, šta možemo da znamo o njoj? Od Niša razmišlјam i došao sam do zaklјučka: misao o budućnosti najmizernija je misao. Časna reč, Bogdane. Budućnost je nešto usko, nešto kao potočić kojim otiče Tihi okean sadašnjosti i stvarnosti. Nјen ppamen, njena kap. Moć mašte je bedna prema moći pamćenja — govori Ivan. O tome si pisao u svojoj svesci? Za koga? — Ivan kao da porumene od nekakvog stida. — Hoću da ti kažem da baš time pokazuješ koliko veruješ u budućnost. Koliko ti je stalo do nje. Čovek nema budućnosti. Ne samo danas zato što je rat, nego zato što je mnogo jadno to što možemo da zamislimo da se nalazi u vremenu koje će nastupiti. Čovek stvarno ima jedino prošlost. I sadašnjost mu je neizvesna, neodređena. Što je ovo naše stajanje na ovoj pustoj železničkoj stanici? Čekanje nekog? Ukrštanje s vozom izbeglica? Naš voz pun kaplara s budućnošću u kojoj će junački umreti za otadžbinu? Zamisli ako su nam maršrutu skrenuli od Kragujevca? Veruješ li Tolstoju, Bogdane? Ne verujem mnogo piscima. Naročito grofovima. Sećaš li se kako Bolkonski, umirući, u trenu shvati sav smisao i besmisao života. Ja verujem da je to istina i zato želim spor i umoran kuršum. Bogdan ga ne sluša jer komandiri, stojeći prema vagonima u kojima su im čete, uzvikuju: Napolјe iz vagona! S oružjem i spremom! U stroj! Bogdan zaprepašćeno zuri u komandira: promena maršrute, neće večeras sresti Nataliju. Pa kuda ćemo odavde? — prodra se na komandira. Šta se tebe tiče, Dragoviću! Čuo si komandu! Šta bleneš? Probija se kroz šiprag ruku, ranaca, pušaka, kroz galamu: Presečena pruga. Pešice na front. Gde je front? Videćeš, Pašić, ta matora kukavica, potpisao kapitulaciju. Zar to mogu Putnik i Stepa? Dogodilo se nešto veliko. Jao, kiša. Braćo, ništa na svetu nije gore od ratovanja po kiši. Požuri, požuri. Uzima svoju pušku, Ivan mu dodaje ranac, među poslednjima iskače iz vagona, staje u stroj neodlučno: razgleda okolinu stanice, mogućnost i pravac bekstva.

Komandiri se deru, vodnici prete i psuju: četvororedni stroj se izvi daleko ispred lokomotive, čelo mu obvi para. Ja ću pobeći. Večeras moram biti u Kragujevcu, pa makar me sutra strelјali — šapuće Ivanu iza vrata i od besa neće da zakopča šinjel. Iz kancelarije šefa stanice izlazi komandant voza, ide ka sredini stroja i komanduje „Mirno“. Bogdan ne izvršava ovu komandu. Danilo Istorija ga opominje, Bora Pub kroz zube štrca plјuvačku do komandirovih čizama. Bogdan odlučuje da se provuče ispod vagona i jurne u neobran kukuruz. Komandant voza viče: Ovde nas sačekala naredba Vrhovne komande. Datum današnji. Vrhovna komanda sve kaplare Đačkog batalјona unapređuje u podnarednički čin. Čestitam unapređenje, podnarednici! Muk, unezverenost, kiša po vagonima; zgledaju se, ne veruju, ne shvataju. Bora Pub glasno štrcnu plјuvačku. Živela srpska vojska! — viče komandant voza. Ćute. Kakve su to podnaredničke šale s nama? — glasno kaže Bogdan. Živela Vrhovna komanda! — uzvikuje Danilo Istorija. Što ćutite? — viču komandiri četa i trče pored stroja. A šta da radimo? — prodra se Bogdan, spreman da uhvati za gušu komandira, što je, inače, više puta zaželeo da učini na egzerciru po „Golgoti“. Upa, ura! — pođe strojem, zatalasa se. Nem, Bogdan vidi: lipa stresa rosu, jedan stanični prozor ispunile dečje glave. Smišlјa kako do noći da stigne u Kragujevac ako je batalјonu promenjena maršruta. Nije ni čuo kad je pala komanda ,,U voz!“; stoji oslonjen na vagon, sada suočen sa šefom stanice, koji ga gleda neizdržlјivo tupo. Za leđima čuje Boru Puba: Unapređuju nas u samrtnike. Niste ni znali, burazeri, koliko je otadžbina osetlјiva na lјudsku taštinu i hijerarhiju. Sujetna kao usedelica. Da nam je zemlјa velika kao Rusija, mi bismo na front stigli kao majori. Pub, ne seri. Izabrala nas je istorija da naciji budemo legenda. Da joj poslužimo za mit. Feniks više neće biti ptica. Srpski feniks imaće lik đaka. Bravo, Vinaveru! Ali ja, Staša, više volim da sam srpski petao nego srpski đak. Vreme je sada kao bomba zgusnuto, ludače! Sad drugi zakoni važe za sve. Zakoni tragedije. Pesnik je potvrđen. Nemoguće biva moguće.

Tako je kako jeste. Mi smo poslednja rezerva vojske koja položaje napušta bez borbe. Pub, pa zato sam i srećan, budalo! Biti vojnik za čast Srbije. Moj patriotizam nije politika nego vera. Mi verujemo u otadžbinu kao što svetogorski pustinjaci veruju u Boga. Tako je, glavonja! Otadžbina nema ništa s vladom, strankama, činovništvom. Kakve veze ima Srbija s Pašićem i Apisom? Ne brkajmo pojmove. To su politikantska i demagoška posla, mešanje otadžbine s državom i politikom — srdito govori Ivan Katić. Lakše malo, Ćoro. Ali neko, valјda, mora biti kriv što vojska nema artilјerijsku municiju, što ulazi u zimu gola i bosa? Ma pevaj, Rako, šta te se tiče provijant! „Oj, Srbijo, mila mati, svi ćemo te tako zvati“... Lokomotiva pišti. Šef stanice mu maše rukom i viče da uđe u voz. Bogdan se kida u kolebanju. Bogdane, uskači! — zove ga Ivan kroz škripu i naglo, teško trzanje vagona. On uskoči u vagon opet prepunjen pesmom; voz zakrcka od njene težine. Nјemu preguste za disanje. Ostaje uz vrata i gleda pusto, mokro polјe. Na modricu preko levog oka i obrve ponovo stavlјa vosak i šajkaču. Otadžbina je večna, Srbija je večna! A vlade i kralјevi, stranke i politike prolaze kao šlјam, kao pena na reci! — glasom Ivana Katića neko, na kraju pesme, uzvikuje reči Danila Istorije. A šta ćemo sa ekonomijom, onim od čega se živi i zbog čega su jedni gladni i goli, a drugi siti i imaju sve? Je l’ tako, Brko? Ćuti mu se. Kao da voz sporije ide od stanice s raznetim imenom. U to vaše socijalističko lupetanje, da se ratuje radi profita i pijaca, mogu još da veruju opančarski šegrti, jer su vam kalfe mobilisane. Danas drugi činioci važe. Gde vam je sada evropska radnička klasa? Šta vam sad radi nemački i austrijski proletarijat? Koji to radnici danas nemaju otadžbinu, drugovi socijalisti? Je li, Bogdane? Ne može da oćuti taj izazov Danila Istorije: Svim radnicima na svetu otadžbina je maćeha. Špekulantova i zabušantova Srbija nije i moja Srbija. Pašićeva i Apisova Srbija nije i moja Srbija, Danilo! A zašto onda vi, socijalisti, danas ratujete, druže Dragoviću? Zašto je tvoj voća Dimitrije Tucović komandir čete srpske vojske?

Ratujemo zato što hoće da nas porobe JOŠ veće krvopije no što su naše. I ratujemo da posle rata ne bude ono što je bilo do njega. I ratujemo... Tako, dakle, drugovi! Za revoluciju vi danas ratujete! Za revoluciju, nego šta, radikalčiću! Ratujemo sad da više nikad ne ratujemo. Evropski radnici će iz rovova poći na pariske, berlinske, londonske barikade. A Hrvati, Slovenci, Česi dići će ustanke i srušiti Habsburšku Carevinu. U to ti jedino verujem. Hrvati, Bosanci, Vojvođani neće dugo ginuti za Beč i Peštu i ubijati svoju braću za Franju Josifa. Ja vam to glavom jamčim! U razgovor se umeša ceo vod prepirući se oko granica buduće ujedinjene jugoslovenske države; većina je da granica bude Trst; manjina je zadovolјna Istrom do Pule; niko ne sumnja da će Koruška cela biti naša; Temišvar i Baja, to je prirodno. Ako Grci ne pristupe saveznicima, bolјe je da ne pristupe, onda nam neće biti teško da im preotmemo slovenski Solun; a Jadranskim morem Talijan može da se provoza, ali našom lađom... Iz drugih vagona čuje se pesma. Lokomotiva oštro pišti i žuri ka severu.

7 Iza Bogdana, vozom Đačkog batalјona prođe vest: Batalјon se deli u Lapovu. Dve čete idu u Aranđelovac, pravo u Drugu armiju, već sutra biće na položaju; tri čete idu u Kragujevac, na raspored Vrhovnoj komandi. Koje tri čete idu u Kragujevac? — viče Bogdan Dragović proturivši glavu iz vagona. To niko ne zna iz susednih vagona. Okreće se drugovima: srca se ustumarala ispod koporana, blede neispavana i neobrijana lica. Čuje ih u ćutanju: Bolјe je odmah i svi na jedan položaj. Neka jednom počne. Ako njegova četa pođe u Aranđelovac, pobeći će na sastanak s Natalijom, biće zajedno jednu noć, pa će pravo na najbliže bojište. Ako ga zbog toga strelјaju kao vojnog begunca, onda na ovom svetu i u ovoj zemlјi nema za šta čovek ni da živi. Prva stanica je Lapovo, gospodo podnarednici — prvi progovara Dušan Kazanova. Nije moguće? — jeknu neko. Jeste, geografija je najtačnija nauka. Ivan Katić se približi Bogdanu Dragoviću i uzbuđeno šapnu: Ako nas razdvoje, ja ću s tobom. Ako nas upute u Aranđelovac, ja ću prvo u Kragujevac. Da! I ja ću s tobom — kaže Ivan glasno, ushićen Bogdanovom odlukom. Bogdan skida šajkaču i vosak s lica; stavlјa vosak u džep, a šajkaču lepo namešta na glavu: Važi. I prema tom bednom životu treba se odnositi bar s podnaredničkim pravom. Ivan želi da ga zagrli: s njim svuda, do kraja. Voz pisnu. Lapovo — kaže Bora Pub; zametnu glavu i štrcnu plјuvačku u tavanicu vagona. Od lokomotive se čuje: „Svjati Bože, svjati krepki... Zgledaju se, nemi.

Studentski hor „Obilić“ peva svoju poslednju pesmu, zaklјučuju svi. Zar su sve naše pesme otpevane? — pita se glasno Danilo Istorija. Jesu. Ostalo je samo Opelo — kaže Bora Pub. Ivan hvata Bogdana za ruku, uplašen drhtajem prebledelih usana svojih drugova. Bogdan smišlјa bekstvo u slučaju da mu je četa raspoređena u Aranđelovac. Opelo počinje da peva i susedni vagon. Srca hoće da pobegnu ispod koporana. Ivan misli da ne bi mogao Bogdana da nadživi. Danilo Istorija huknu, pa zapeva muklim, uzdrhtalim glasom: „Svjati Bože, svjati krepki… Počinju da pevaju svi. Ivan gleda kako suze razgorevaju lica drugova i golo drveće prema tmurnom nebu. I Bogdanu vidi žarić suze. Peva cela četa, peva Đački batalјon: „Vječnaja pamjat, vječnaja pamjat... “ Ivan Katić počinje da peva Opelo, prvi put u životu da peva pred lјudima i s lјudima. Bogdan im okreće leđa da ne vide kako sad ne može ni Opelo da peva. Promalјa glavu napolјe, zagledan napred, ka stanici. Lokomotiva usporava i ne pišti, iako su peron i svi koloseci ispunjeni izbeglicama i njihovim denjcima. Prilazi im sporo, sve sporije kako pesma Opela raste; suzdržlјivo dašćući, kao na prstima, lokomotiva prilazi stanici, meko se uriva u preplašen, zanemeo narod, u lјude što se, zaplašeni Opelom, jedva sklanjaju sa šina; ne veruju ušima, blenu u teretni voz koji će se raspolutiti od „Vječnaja pamjat“. Kad razabraše ko su ti mladići i dečaci koji gnevno pevaju sebi Opelo, ogromna masa žena i staraca zajeca. Voz mili kroz plač; gvožđe se utišalo. Pevači vide taj plač, pevaju gromko. To je otadžbina! — muca Ivan Bogdanu. Veruješ li sada u lјudsko bratstvo? — pita ga Bogdan zagledan u mnoštvo naroda koji plače. Verujem. I u otadžbinu. Ti si u pravu. Ništa nas tako ne ujedinjuje kao bol. Pesma naglo prestaje: Vagon se zaustavlјa pred uplakanim licima nepregledne mase žena. Možda je Natalija među njima, pomisli Bogdan. Ako spaziš lepu plavu devojku koja nekog traži, pokaži mi je — kaže Ivanu. Ja ću s tobom, rekao sam ti — čvrsto mu steže dolakticu. Komandiri viču da se čete postroje pored voza. Ćutke i tromo uzimaju rance, zakopčavaju se, silaze iz vagona. Ivan ne može da gleda žene kako plaču i spušta pogled; Bogdan uznemireno motri, podiže se na prste.

Vredelo bi sad jurišati. Pred njima, za njih — kaže Danilo Istorija. To bi bilo samo očajanje — kaže Dušan Kazanova. Ako. Ono je, izgleda mi, jače od straha — kaže Danilo Istorija. Komandiri uzvikuju „Mirno!“. Komandant voza kroz plač i šmrkanje žena i dece komanduje tiho, jedva ga čuju: Prva i Druga četa da se vrate u svoje vagone i produže u Aranđelovac. Ostale tri čete odmah da uđu u voz koji stoji na drugom koloseku. Idu za Kragujevac. Bogdan grli Ivana. Ivan je zbunjen, želeo bi da strese sa sebe toliku radost, jedinu radost među hilјadama lјudi na lapovskoj železničkoj stanici. Stid ga što se Bogdan raduje. Batalјon podnarednika se uskomeša, čete jurnuše jedna drugoj u zagrlјaj. Za trenutak, oni su sami između šina, ali im se drugovi iz Prve i Druge čete bacaju u zagrlјaj. Bora Pub drmusa Bogdana: Brko, preklinjem te. Daj ove pare Žiki i Mići iz Druge. Od tebe će da prime, tvoji su, socijalisti. Učini to, bratski te molim. Od Stalaća do Jagodine, samo je karo radila. Dobijao sam sve. Ne mogu da se rastanem s njima i da im odnesem pare. Pa gurni im u džep! Neće. Ljute se užasno. Sitno sujeverje. Vole što su izgubili. Kakve tvoje pare sada! Bogdan trči da se grli. Bora Pub moli Ivana. Ivan ga ne čuje od uzbuđenja. Komandiri viču: Čete u voz! Polazimo odmah! Lokomotive pište. Žene tiho plaču; šmrču starci; unezverena deca guraju se pred majke da gledaju neobičnu vojsku. Selјanke prilaze najbližim podnarednicima i ćutke im guraju jabuke u džepove. Batalјon se raskida počecima borbenih pesama, para kasarnskim šalama, zasipaju ga očajnički povici muške lјubavi, kovitla se po šinama, grči izmeću dva voza. Sve se muti i drhti u suzama; imena i nadimci se uzvikuju kao krici; zavetima u junačku pogibiju za otadžbinu preti se tmurnom nebu, iz koga prokaplјuje, i želi da se uteši smrknuta i uplakana bežanija koja danima čeka nekakav voz ka. jugu. Ivan čini sve što čine drugi: i šale i nadimke dovikuje onima iz Prve i Druge čete, koje neprestanim piskom zove lokomotiva da uđu u svoje vagone. Voz s Prvom i Drugom četom polazi prvi.

Do viđenja u Sarajevu! Do viđenja u Novom Sadu! Do viđenja u Zagrebu! Do viđenja u Ljublјani! Tresak i šklopot sručuju se na reči i pesmu; lokomotiva razvalјuje zagrlјaje, kida rukovanja; točkovi raznose poslednje razgovore i mrve poruke. U svakom se zbiva pogibija: više se nikad neće videti svi. Treća, Četvrta i Peta četa trče za vozom, hvataju ruke Drugoj i Prvoj, dodiruju im prste, lica se više ne raspoznaju. Staju. Ostaju. Za poslednjim vagonom trči samo Bora Pub i iz sveg grla nešto viče, niko ga ne razume. Šine rastu, jure za vozom, prostor se razmiče prugom i izdužuje; voz se izvija, živa traka lica se još rumeni i odmiče u dalјinu, tutanj gvožđa ništi poslednje glasove; magli se mahanje. Za njima, Bora Pub baca novac dobijen na karo-karti; smiruju se i svetlucaju groševi i dinari po pragovima i tucaniku. Bora Pub, mršav i poguren, klati se između svetlucavih linija šina. Iza njega, gusta praznina među golim drvećem, nad nasipom pruge, pod sasvim niskim moravskim nebom. Ivan Katić vidi pustoš jedne neminovnosti koja je osveta svakoj nadi, svakom ko i za tren zaboravi koliko je smrtan. Gluve za komande, preostale čete Đačkog batalјona skriše se u svoj voz za Kragujevac. Bogdan povede Ivana, za njima se poslednji pope Bora Pub, gledajući zgranuto u njihovo okovano ćutanje. Ivan posmatra drugove: ko će poginuti? Neko je rekao, ili je negde pročitao: u očima predsmrtnika vidi se smrt. Gleda uporno: čija će glava biti razbijena kartečom, čelo probušeno kuršumom; čije će lice istruliti u glibu? Na čijem će se koporanu ispod gornjeg cepa zarumeneti krv? Po koporanima svih razliva se rumena mrlјa. I po njegovom. I on, on sigurno gine. Pun je vagon mrtvaca. Ne, ne treba tako. Nego: ko se vozom ne vozi poslednji put? Ko će još jednom putovati za Kragujevac? Lapovo? Većini su glave pognute. Pa svi ginu! Voz potamne. Ali, ako je smrt u njegovim očima? Možda je zato u svačijim vidi? A Bogdan? Izlazi u hodnik i zatiče ga zaneto zagledanog kroz prozor. Možda, i osmehnutog. Nije moguće? Koporan mu je čist. Ni lice mu nije kalјavo. Bogdan se okreće: njemu smrt nije u očima. On se jedini raduje u ovom vozu. Stavlјa mu ruku na rame: Ti si, Bogdane, srećan — kaže mu bez prekora i zavisti. Pa, možda. Možda sam i srećan. Priznajem ti. A da li tako sebično i patiš? Verovatno. Uviđam, nešto u nama je samo naše. Ivan mu se primiče, gotovo mu dodiruje obraz. Gleda ga i sluša.

Bio sam siguran da u meni postoji neizmenlјiv poredak osećanja i ideja. Ali otkako smo pošli iz Skoplјa, u meni nastao nered. Svaki čas hvatam u sebi po jednog begunca. Noćas sam desetinu begunaca uhvatio u sebi. A jesu li oni ti? Liče na mene, ali su gluvi i slepi za moje činjenice. Ne priznajem ih za sebe. I šta im potom činiš? Obaram ih na pleća i zagledam im se u oči. Snažan je taj gad. Ali ću mu odoleti. Iznenađen si? Ne toliko da bih bio razočaran. Možda će ovaj rat ceo svet promeniti. Ćute. Golo drveće juri na njih. Primećuješ li nešto u mojim očima? Ili neku karakterističnu promenu na meni, vidiš li? — pita Ivan. Šta treba da vidim u tvojim očima? — smešeći se, blago pita Bogdan i spušta ruku na njegovo rame. Ja verujem da smrt ima svoje seme. Ona klija, raste, cveta. Ima svoje plodove. Svoju vegetaciju. U svima nama u Skoplјu klijala je smrt. I sada raste. Pogledaj ove što pokušavaju da pevaju. U očima svakog od njih nešto ćeš videti. To ne vidim i neću da gatam. A ti ćeš to videti samo do prve gladi, do noći u snegu. Do velike bitke, do juriša. A posle će biti sve drukčije. A šta će posle biti? Bićeš grub ratnik koji će muštrati vojnike, kao i svi podnarednici na ovome svetu. Ivanu se učini da su mu se obrazi zarumeneli, pa se malo odmače i pusti u sebe tutanj voza, golo drveće, mrko, glibovito polјe. Biti grub, okoreo ratnik, šta je to? Kao svi podnarednici sveta? Takve, valјda, Kosare ne vuku u svoje jazbine na parenje i plјačkanje džepova. Takvi majkama na rastanku ne priređuju ono što je on priredio svojoj majci u Nišu. Ti istinski podnarednici ne pate, ne stide se, ne vide razmrskane glave drugova, ni kako im U glibu truli koža. U šta li će njega preobratiti rat? Bogdana kosnu Ivanova nagla snuždenost. Čime da ga obodri? Da se odoli strahu od bojišta i jezi ovako ranog sutona, čovek mora da ima Nataliju. Nije dovolјno voleti sestru i majku. Ipak: Zar ti, Ivane, ne pomišlјaš da bi te sestra mogla čekati u Kragujevcu? Mene otac čeka u Kragujevcu.

Zaćutaše prislonjeni uz prozore, uz suton koji se razastire iz šumica i vrzina. Ivan, sav zguren, brine za Milenu; Bogdan se vraća Nataliji: čim je ugleda, iskočiće iz voza i zagrliti je pred svima. Uzeće je za ruku i povesti, požuriće ka Paji opančaru, on, stari drug, mora ih noćas primiti na konak. Lokomotiva najavlјuje približavanje stanici; iz vagona viču, ali bez radosti: Kragujevac! Ivan s preglasnim uzdahom polazi u kupe da uzme ranac i pušku. Bogdan se naginje kroz prozor, gnječi srce: želi da skoči i pre voza stigne na stanicu. Voz sve sporije ide, mili, ne miče se; na peronu se žute trube, svetlucaju klarineti, čuje se marš. Voz staje: na pustom peronu vojna muzika. Stanica se smanjuje, i drveće oko nje, i magacini, i nužnici, sve se smanjuje u pustom, uz marš, u tišini. Sumrak prekriva sve. Ivan s puškom o ramenu stoji iza Bogdana: čini mu se, ispašće kroz prozor. Ne može ništa da mu kaže. Vidi vojnu muziku i žene s decom i denjkovima stvari pod strehom stanice. Nigde lepe plave devojke. Da u ovom trenutku ne sretne Bogdanov pogled, kao krivac, hitro i ćutke silazi iz vagona i staje u stroj, uz Danila Istoriju. Bogdan još stoji na prozoru, zvera po peronu, u žene što stoje i čuče uza zid stanice i magacina: Nema je! Možda je iza vagona? Uzima pušku i ranac, iskače na puste šine: Nema je! Komandiri komanduju „Četa mirno!“. Da ne zaobilazi, provlači se ispod vagona i, pored začuđenih podnarednika i oficira, utrčava u stanicu: Nema je! Prolazi kroz čekaonicu, izlazi na ulicu: Nema je! Stoji, okreće se, pogled mu pada na trag bosih stopala u blatu. Nemoguće, nemoguće! Dragoviću, šta se događa s tobom? — sa vrata stanice dovikuje mu komandir. Gleda ga, ne može da mu odgovori. Oficir viče i zove ga rukom. On stoji i zuri: pusta ulica, iskićena crnim barjačićima. Pored njega prolazi vojna muzika raznoseći tišinu, nisko nebo, sivu nepomičnost. Nailazi Ivan, njegova četa, prilazi im: Kuda ćemo? U kasarnu — odgovara Ivan. Ona me, sigurno, tamo čeka. Ivan ćuti i gleda u crne barjačiće. Čete pevaju iz sve snage. On ne može ni zbog Bogdana. Gleda u crne barjačiće, pa u kalјavu kaldrmu. Počinje kiša.

Komandiri viču: Leva! Leva! Nek kaldrma izleće! Ivane, pogledaj onu slatku dečicu što vire iz georgina i hrizantema. Ne znaju, jadna, da i njih čeka jedan poslednji marš kroz neki Kragujevac. A onaj gospodin u crnoj pelerini, sa šeširom i štapom, mora da nas malo prezire, iako je, najverovatnije, veliki Srbin — govori Bora Pub. Ivan se zagleda u tog gospodina što ide trotoarom ispred njih, ali usporenim korakom, da ga stignu i prestignu: Moj otac! — uzviknu preneraženo i obradovano. Gde ti je otac? — pita Danilo. Ivana je stid da sada pokaže oca, plaši se susreta s njim pred svima, u maršu, pred zanemelim Bogdanom, koji zvera u avlije, u svaku ženu na prozoru. Ivan je izgubio korak, komandir mu preti: Korak, Katiću! Leva, Katiću! Ne ume da uhvati korak, ali žuri, sustiže oca i prolazi ga, uspevši da mu ne sretne pogled. Kasnije, u mraku, kad budu sami, srešće se. Zahvalan je ocu što ga ne zaustavlјa; što ga pušta da bez reči prođe pored njega. Kad četa zavi u glavnu ulicu, on se hitro okrete i spazi oca pognutog, ide trotoarom za njima. Noćas će se narazgovarati. Neće sutra na bojište kao gospodski telac, zahvalan roditelјima za srećno detinjstvo. Istine su mu potrebne za muku koja ga čeka. Trotoari glavne ulice puni su građana, izbeglica, žena s denjcima i decom, ranjenika. Bačke čete srdito maršuju i ogorčeno pevaju. S trotoara poneko krikne „Živeli junaci“, većina je nepomična i nema. Pred kasarnskom kapijom, Bogdan mu bez reči tutnu pušku i ranac i šmugnu u masu izbeglica na obali Lepenice. Ne može da ga pita kuda će. I on se oseća izneverenim i ranjenim. Laknu mu kad zamuče vojna muzika i pesma. Stroj se rasu tišinom kasarnskog kruga; pred ulazom u kasarnu, nađe se meću poslednjima i okrete se prema kapiji: crni se njegov otac.

8 Kad ih je ugledao kako veselo iskaču iz voza, kako gromko polaze od stanice, zaneti i samouvereni, Vukašin Katić se zapanjio. Ta njihova neočekivana, nekako izazovna, po nečemu i raskalašna snaga iščupala ga iz očaja i povukla da se opčinjen raskorača za kolonom, sabijajući mu na dno svesti Pašićevo pismo u džepu i jednu odluku s kojom je dočekao njihov voz. Uzbudio ga muški korak Ivanov, strog, pomalo i prezriv izraz na licu dok je prolazio pored pokunjenog naroda što je ispunio ulice da ih vidi; učinilo mu se da je Ivan deset godina stariji i da se vraća iz rata. To, u svemu novo osećanje koje ga je obuzelo dok je gledao Ivana u koloni prelomi se čim đačke čete prođoše kroz kasarnsku kapiju: maršovanje se raspade u koračanje, kolona postade gomila, pesma poče da se odronjava u žamor vojničke rulјe koja uvire u kasarnu. Stoji na obali Lepenice, kroz otvorenu kapiju zagledan u pust kasarnski krug. Sutonska tišina što osta za njima povila ga uz banderu. Sklopi se ono isto osećanje s kojim ga čekao. Ali, samo za trenutak. Tek da ga poreže, da mu se on žešće odupre. Ne, ne! Neće sinu sramotom da menja sudbinu. Ne može ponižen da se rastane s njim. Obojica moraju po svome. Do konca. Prilazi bliže obali, vadi pisma iz džepa, svoje — „Ivanu, za neku noć u Parizu“, vraća natrag, daće mu ga na rastanku, a Pašićevo, sve izgužvano, dugo mučeno čas utrnulim, čas rasrđenim prstima, počinje drhteći da cepa na sitne komadiće i baca u mutnu, mulјevitu reku. Koliko je dana i noći nosio u džepu taj Pašićev plavi koverat sa zaglavlјem Vrhovne komande i pod njegovim teretom se slamao kao nikad u životu! Još se nije odazvao Pašićevom pozivu na razgovor o obrazovanju koalicione vlade; zato što nije mogao, nije hteo s protekcionaškim pismom u džepu, pismom koje Ivana sigurno sklanja s fronta, da se izjasni o svom ulasku u tu novu vladu koja treba da predstavlјa političko jedinstvo Srbije u ratu. Izbegavao je prijatelјe, jedino se s generalom Mišićem, do njegovog odlaska na front, viđao i pomno slušao njegovu veru u pobedu zasnovanu na poverenju u selјakovu moć trplјenja i postojanost u nesrećama. Patnja mu

obesmišlјavala uverenja, strah za Ivana — svaki opšti cilј. Ništa nije moglo da opstane kao vrednost, sve je gubilo značaj pred neizvesnošću Ivanovog života. Čak je u toj muci i na Milenu zaboravio, iako je palo Valјevo, a ona s bolnicom ostala u njemu. Kad u peni i šlјamu nadošle Lepenice nestade i poslednjeg komadića pisma, on se, kao izbavlјen muke i stida, rasterećen i čist, brzo vrati pred otvorenu kasarnsku kapiju i zagleda u vrata kasarne. Iznad njih se upali sijalica i obli ih svetlošću. Grupice đaka jedna za drugom kulјaju iz kasarne, veselo galame, preko mosta žure u varoš: obnavlјaju mu ono osećanje što ga je imao idući za njihovom kolonom i pesmom, potvrđuju ga, raduju. Eno ga! Sam. Ogroman, visok, trapav. Vidi se iz dalјine. Meta. Svaki šrapnel može ga naći. Pred Ivanom buknu klobuk zemlјe i dima. Ponovo ga ugleda kako razbacano žuri za svojom senkom; stiže je, zgazi, ostavi za sobom. Osmehuje mu se, nije moguće, veseo je, otkad ga nije ovakvog video. Dobro veče, tata. Oprosti, molim te, što si me toliko čekao. Brijao sam se. Čuje uzbuđenost i iskrenost. Zagrlio bi ga, ali se ne usuđuje, pa mu samo uzima obe ruke: Malo sam te čekao, sine. Ivan uzdrhta od dubine i izlomlјenosti očevog glasa i ostavi mu šake da ih dugo i čvrsto grli prstima, radosno i zbunjeno zagledan u tronuto i izmučeno očevo lice pod slabom svetlošću sijalice iznad njih. Mnogo si smršao, tata. Da nisi bolestan? Sve je u redu, Ivane. Vrlo dobro sam. Jesi li mi doneo naočare? Ne odgovara mu odmah: Jesam. I Ivan malo poćuta: Daj mi ih odmah — pa osmehnuto: — Možemo se opiti i zaboraviti na moje oči. Mi ujutro u šest sati maršujemo za Gornji Milanovac. Vukašinu se ne ispuštaju Ivanove ruke. Drži ih još čvršće, a pogled skreće ka uzmulјenoj i hučnoj reci. Još trinaest sati su zajedno. Čime da ga obraduje? Može li i njemu i sebi da nadoknadi propušteno? Kad moraš u kasarnu? U dvanaest. Tako je naređeno. Ali, noćas ta naredba ne važi. Noćas ćemo se nas dvojica zaista opiti. Večeraćemo, lumpovaćemo u

„Talpari“. — Zar ničim drugim ne može noćas da ga obraduje? Pušta mu ruke i hitro, bez reči, pruža mu dva para naočara polazeći odmah ka mostu i varoši. Sipi kiša. Želi da ga ogrne svojom pelerinom, ali se ne usuđuje: vojnik je. Moj otac, Vukašin Katić, želi noćas da lumpuje? Zastaje, zagleda mu se u lice. Ne vidi mu izraz. U senci su, veče mu je po licu. Tamno kao šešir, pelerina, njegov obavezni štap. Možda se tim uvek istim on samo skriva od lјudi? Čak i od njih, dece. Možda ga ni mama ne zna pravog. Nešto je drugo on. Neće otići na front bez potpune istine o ocu. Saznati sebe budućeg, sebe u pedesetim godinama. Onog sebe koji će da nadživi rat. Pa to je sjajna ideja! Želim da me vodiš u najveseliju kafanu u Kragujevcu. Ako takva još postoji. Narod izgleda kao na sahrani. Narodu su, Ivane, svadba i sahrana jedna pored druge. On lako prelazi s jedne na drugu. Želeo bih da večeramo s tvojim najbolјim drugovima. Pa posle nas dvojica da prošetamo Kragujevcem. Važi. I pre večere nas dvojica da prošetamo. Nikad nismo šetali po kiši. Ja nisam imao vremena, a ti si najviše voleo da čitaš. Hajdemo drugom ulicom. Ova je puna bežanije, selјačkih kola i stoke. Želi da idu mračnijom ulicom, da ga može ogrnuti pelerinom, zaštititi od kiše. Od sutra će kisnuti. Tata, šta znaš o Mileni? Zastaje, ne odgovara mu odmah: Za nju ne brini. Bolnica je na vreme evakuisana iz Valјeva. Jesi li siguran da nije ostala u Valјevu? Bio sam u Valјevu kad se bolnica evakuisala u Ljig. Čim budem našao neka kola, otići ću da je posetim. Učini to još sutra, molim te. I kaži da joj svakog dana pišem pisma u svoju svesku. Poslaću joj kad Švabe najurimo preko Drine. Polaze uskom, mračnom ulicom s retkim sijalicama. Ivanu toplo i uzbudlјivo svetle prozori kuća, sigurno punih dece, devojaka, majki. Na nešto prastaro mirišu mu hrizanteme iz bašta; udiše ih žudno. Zašto, tata, hrizanteme smatraju groblјanskim cvećem? Valјda zato što je poslednje cveće. A mene baš one podsećaju na leto. Leto koje se ne predaje zimi — zaćuta nezadovolјan svojim dokazima, jer Ivan ćuti. Nastavi brzo, preglasno: — A miris im je oštar, čist, zelen nekako. Ja volim oštrinu tog mirisa.

Postide se u sebi zbog tih lakih reči; savija se da ne zakači crn, zakovan barjak na kapijici. Sa strahom prebacuje kraj pelerine preko Ivana. On se ne opire, primiče mu se. Sad mu je bliže, dodiruju se koračajući. Ne sme ga prepustiti brizi i strahu od sutrašnjeg dana. Ko su ti drugovi, Ivane? Mislim, kakve prijatelјe imaš? Možda će ti biti neugodno što ćeš večerati i s jednim socijalistom. Moj najbolјi drug, m oj prijatelј je fanatičan socijalista. Tebe i Skerlića naročito ogorčeno i ubedlјivo napada. Očeva blizina ga i rastužuje, i nelagodna mu je, i draga; korak mu je kraći. A kad bi mu se izmakao ispod teške ruke na ramenu, više ne bi mogao ni reč da progovori; kad bi otac sad skinuo svoju pelerinu sa njegovih pleća i ramena, ostao bi go na novembarskoj kiši. Vrlo sam srećan što imaš takvog prijatelјa. Socijalisti su u mladosti i ratu najbolјi drugovi. Zašto baš i u ratu? Zato što iz ubeđenja ne trpe oficire, pa nisu udvorice. A drugarstvo im je ideologija, pa su uvek požrtvovani i verni. Čuje naricanje žena; na naricanje reže psi. Koliko znam, i ti si, tata, bio socijalista. Da. I ja sam verovao da se sa opančarima i abadžijama, sa šegrtima i kalfama može stvoriti Balkanska socijalistička republika. Sve su velike vere, Ivane, stvar iskustva i zrelosti. Odnosno, zabluda. Ko u mladosti nije bio socijalista, nije bio ni mlad. Dobro rečeno — osmehnu se. — Tata, šta misliš o hrabrosti? Uopšte o hrabrosti. Odgovara mu odmah: Mislim da je hrabrost najčešća lјudska vrlina. Da, ipak najčešća. Ne divim se čoveku kome je hrabrost najveća vrlina. Ti još veruješ da znanje ima veću vrednost od hrabrosti? — uzima oca za ruku. I da zastanu. Hteo je da je ispusti, zato je steže. Usporava korak. — Zar ti smatraš da hrabrost nije najskuplјa vrlina? Među vrlinama, kao što sam ti mnogo puta rekao, meni su istinolјublјe i dostojanstvo na prvom mestu — zaćuta. Ne vidi mu lice. Čak da je i hrabrost najčešće lјudsko svojstvo, kako kažeš, kukavičluk je najgadnije lјudsko svojstvo. Ne samo zbog otadžbine i slobode. Kukavičlukom se ništa ne saznaje.

Najmanje lјudi na ovom svetu, moj Ivane, nesrećno je zato što ne zna te tvoje velike istine. Otkako čitam i mislim, ja verujem da je lјudski život onoliko vredan koliko smo istina saznali o njemu. I sada tako osećam. Preteruješ. Veoma je malo istina od kojih se živi. Za koje čovek treba i može da živi. A ja, tata, samo od istine mogu da budem srećan. Kad već ovako razgovaramo o mukama živoga, onda, najteže je, sine, raspoznati zlo. Ono ima toliko lica koliko ima lјudi na zemlјi. I lica onih što se još nisu ni rodili. Kaži to dokraja. Nisam ti ni počeo od početka. Ne znam ga. Verujem, ipak, lјudi nisu najnesrećniji zbog nemaštine, niti najviše pate zbog gladi i zime. Nisu očajni ni što moraju da umru. Otkud ti to znaš? Po mom iskustvu, ako ti ono nešto znači, čovek samo od lјudi i zbog lјudi može istinski biti nesrećan. Čak i kad nas vole i kad ih volimo. Nisam, tata, u to uveren. Znati kako i šta sa lјudima, možda je jedino znanje i umenje koje nas može učiniti srećnima. Makar nakratko. U svakom slučaju, u lјudima je sve što nas čini i srećnima i nesrećnima. Ako smo ambiciozni. I tašti. Ako smo mnogo sebični. Ne moramo biti ni ambiciozni ni tašti, Ivane. Rađamo se u svetu koji nam je gotovo u svemu neprijatelјski. Koji nas je samim rođenjem učinio zavisnim i ugroženim. U takvom svetu prosto je čudo koliko je čovek dobar. Pa ti si, tata, razočaran? — iznenađeno šapnu Ivan. Razočaranje, Ivane, nije najgori ishod našeg iskustva. Jer, iz razočaranja ima izlaza. Za njega postoji krivac. A zar nam je od toga lakše? Dok smo mladi, jeste. U čovekovom životu, mora, na početku, da postoji nešto najvažnije. Nešto što se mora znati. Nešto odlučujuće za budućnost. Vukašin poćuta: To je i moja najmučnija zagonetka. Zar je već i njegova? Odgovara:

Možda je najnesrećnije to što mlad čovek nema moći da razume očevo iskustvo. Ni iskustvo onih koji su uspeli ili onih koji su poraženi. Ne verujem. Tako i treba. To jedino i možeš. Ali mi, sine, možemo sasvim malo i samo ponekad da se odbranimo od zla, koje je u svemu oko nas. Koje i mi sami stvaramo... — želi da ga prigrli. I šta, po tvom mišlјenju, ja danas treba da činim? Šta bi ti učinio da si u mom položaju? Verovatno isto što i ti — zaćuta, zagrli ga blago. — Da, treba ići za svojom glavom do kraja. Treba. Ne povoditi se ni za kim. — Hoće da zavuče ruku u džep i da mu da pismo „Ivanu, za neku noć u Parizu“, u kome mu baš o tome nešto kazuje, ali, seti se: u tim poukama nema nijedne pouke za rat. Zaćutaše. Pred kafanom „Talpara“, kad ču muziku, Ivan zastade i izvuče se ispod njegove pelerine i ruke na ramenu: Kaži mi šta će s nama biti sada? Sutra? Ali mi ne odgovaraj kao političar svome glasaču i pristalici. Ni kao sinu, da me utešiš. Vukašin dugo ćuti: šta će manje da ga zaboli? Seća se kako je maršovao kragujevačkim ulicama i sa ostalima pevao pobedničke pesme. Bodar je i samouveren, čak veseo, sve radosniji što duže razgovaraju, što su duže zajedno. Ne sme ničim da mu razruši tu veru. Ali, kako da ga obmanjuje u ime patriotizma? I to poslednje, možda, poslednje noći. Ti, tata, ne veruješ u našu pobedu? Nije reč o veri, Ivane. Vera je osećanje često nezavisno od činjenica i istina. To si, sigurno, saznao. A što se stanja na frontu tiče, ono je za nas nepovolјno sa svake tačke gledišta. Treba čudo da se dogodi i promeni naš položaj. To znači: sada nas samo ubijaju. Ubijaju preostale i najhrabrije. Nije tako, sine, Srbija će ovaj rat dobiti. Ubeđen sam. Ovaj rat se ne rešava na Savi i Kolubari — promuca. Šta da mu kaže? Kad on u Vrhovnoj komandi nije rekao ono što je morao da kaže. — Da, zaboravio sam da ti kažem, prekjuče je Mišić postavlјen za komandanta Prve armije. Bićeš u njegovoj armiji — zaćuta prelomlјen naglom, užasnom slutnjom. I na čemu ti zasnivaš veru u našu pobedu? — zagleda mu se u lice osvetlјeno svetlošću iz kafane. Trešte pesma i svirka. Na vama. Tvojim drugovima. Takvim lјudima. — Ivanu je lice u senci. —

Vi koji ste večeras, pevajući, promarširali Kragujevcem ne možete biti pobeđeni. A zatim: o našoj pobedi odlučuju saveznici koji će ovaj evropski rat dobiti. U pravu si. I ja tako mislim — velikodušno prekida očevo mučenje. Stižu Danilo Istorija i Bora Pub. Ivan ih zaustavlјa i upoznaje s ocem. Čini to veselo i s mnogo reči. Ćuteći, Vukašin prvi ulazi u prepunu kafanu i moli vlasnika da mu pripremi sto i večeru. Jeste li negde sreli Bogdana? — pita Ivan pred vratima kolebajući se da li da uđe, zaustavlјen kafanskim zadahom, istim kao u skopskoj „Slobodi“: Kosara i povraćanje, tuča sa žirado šeširom, Kosara i on, lažni Ivan Stepanović! Zgadi se nad sobom, opet. Ujutro će onoj bednoj Kosari poslati u pismu svoje pravo prezime. Ima li neko od vas koverat i hartiju? Imam ja. Mesec dana odlažem pismo mami. Ne mogu ni večeras — kaže Bora Pub i vadi iz džepa izgužvan koverat. Ivan uzima koverat i ulazi u kafanu. Vrela para zamaglјuje mu naočare, ne vidi oca, ostaje uz vrata. Kafana je puna njegovih drugova đaka-podnarednika. Mora prvo, mora odmah s Kosarom da raščisti; njoj pismo i istinu. Otac ga predstavlјa vlasniku kafane, koji mu sa smeškom izgovara one krupne reči o junaštvu i otadžbini; on se izvinjava i odlazi da napiše Kosari svoje pravo prezime. Probija se kroz patriotske deklamacije, povike za svirkom i lјubavnim pesmama; ne odgovara na šalјiva dobacivanja na račun očevog prisustva; žuri kroz duvanski dim i zadah ćevapa i vina. Vukašin seda za sto i prati ga pogledom: Šta ga je to odjednom rastužilo? I kud će napolјe?

9 Bogdan veruje: Natalija je, svakako, stigla u Kragujevac. Drukčije nikako ne može biti. Ona je tu, negde na ulici, traži ga, kao što on nju traži. Kiša sipi po golom, golcatom srcu, po samoj moždanoj opni kaplјe, šlјapkaju koraci celim njegovim telom. Mrak je gust za trčanje, slaba svetlost neprobojna; lјudi, utvare, stoje pod strehama kao da nešto čekaju; tako utvarno i lagano hodaju kao da ne znaju kuda će; ćute valјda zato što nemaju šta da mu kažu. On želi da govori, da viče bilo šta. Pa pita izbeglice odakle su, i kuda će: da mu Natalija čuje glas, i da odlomi nešto iz sebe. Bilo kog da ugleda pred sobom, u mraku, pomisli: Možda je ona. Stigne ga, priđe, proveri: još jedan rez. Svaka žena koju spazi uz tarabu, pod strehom, prislonjenu uz drvo, poliči mu na Nataliju; priđe joj i zaviri joj u lice: izbeglica. Svaki ženski glas trgne ga, zastane, sluša dugo: Kragujevcem se, osim tutnja u njegovim grudima, razleže nešto potmulo i preteće. Uplaši se zgušnjavanja noći, pa potrča; onda se od gomilice do gomilice izbeglica prikrada; nakašlјava se onima koji pod volovskim kolima, oko malih vatara ćute, pita — odakle su. Mnogi mu ne odgovaraju. Počinje da zaviruje pod razapete ponjave uz drveće, gde na vrećama, zgomilani, sede žene i deca. Možda je na stanici, čeka ga tamo, logično. Juri ka stanici. Puna je izbeglica; gazi između denjkova i polegalih, zastaje da ga svi vide, jer je svetlost takva da mu se lice na nekoliko koračaja ne raspoznaje. Šta će ona u toj izbegličkoj gomili? Izlazi na peron: pod strehama sabili se lјudi, ćute, zure u puste šine, u prazan voz kojim su oni, đaci, došli. Pored njih lagano prolazi, šeta se peronom da ga svi vide, opet prolazi čekaonicom. Nema je ni kraj magacina. Možda voz iz Palanke još nije stigao? Utrčava u kancelariju šefa stanice: Da li je stigao voz iz Palanke? Ljudi u uniformama ćute. Gledaju u neke papire, u svoje cigarete, u nemi telefon. Odvratni pozadinci, dembeli. Opet pita molećivo. Jutros je stigao poslednji voz iz Palanke.

A kad će doći sledeći? Ništa nam nije javlјeno. Ama, molim vas, kako vi smete da ne znate kad vam vozovi dolaze? Pitaj ti Pašića i Putnika za red vožnje. To sada samo oni znaju. Ali, ako je mene Vrhovna komanda poslala da ja vas pitam? — želi da ošamari tog podnadulog brkajliju. Ako te Vrhovna komanda poslala, onda joj ti kaži da mi imamo na raspolaganju sedam vagona i jednu lokomotivu u kvaru. Biće dobro ako je sutra do podne poprave. Izjuri napolјe. Možda ga čeka pred kasarnom. Logično je da ga čeka pred kasarnom. Trči ulicom što igda može. Ali, sredinom kolovoza, i što više po svetlosti uličnih sijalica, da bude opažen: samo su te sijalice retke, pogasila ih kiša; ima nove cokule i neka kaldrma trešti. Nešto mu dovikuju drugovi sa trotoara, smeju se. Ako. Ko zna kad se smrklo, već su mogli da večeraju. Stiže do kasarne, zadihan, jedva pita stražare: Da neka devojka nije tražila Bogdana Dragovića? Nije. Nisi spazio ni da je stajala ili šetkala ovuda, po obali? Nije. A otkad si na straži? Smenio sam kad ste vi ćaci stigli. Vraća se laganim korakom, stoji na mostu: da se opet nije uplašila kao letos, na putu za Ralјu, pa sišla u Lapovu? Plakala, kajala se u svakom pismu, u poslednjem ponovo sebe prekorevala zbog te „na početku rata postradale noći“. Nije logično, nemoguće je, a depeša je sigurno stigla. Ako nije? Za dva dana morala je da stigne, Palanka i Prerovo još su daleko od fronta. Možda je stigla tim jutrošnjim vozom, pa ga čeka kod Paje opančara, zajedničkog poznanika, druga, bili prošlog Prvog maja kod njega u gostima. Potrča ka kući Paje opančara. Neće na front dok je ne vidi. Neće. Samo su još izbeglice po ulicama. I vojnici. Lakše će je ugledati. Da ona njega spazi, opet ide kolovozom. Na stepenicama Pajine opančarske radnje staje zaustavlјen žagorom žena i dece. Sluša: ne čuje njen glas. Otvara vrata: sobica s praznim rafovima i opančarskim stolom u sredini, osvetlјena gašnjačom, puna je žena i dece; polegali po podu, s denjkovima pod glavom; i kuhinja, koju otvorena vrata odvajaju od „radnje“, puna je lјudi i žena koji sede oko šporeta. Tu je, misli ošamućeno, još je na pragu, ne zatvara vrata za sobom, čeka da ga

pozove, izgovori mu ime. Otkud ti, druže Dragoviću!? Paja opančar izlazi iz kuhinje, preskače polegale, zove ga da uđe. Tražim Nataliju. Nije tu? Znaš li onu moju drugaricu s kojom sam ti bio u gostima Prvog maja? Ama, kako da je ne znam. Ući. Nije dolazila. A obradovao bih se, iako mi je puna kuća. To su sve žene i deca naših drugova iz Šapca i Valјeva. Drmusa mu ruku. Sa stepenica silazi na pločnik, Paja za njim, zatvara vrata, klonulog vuče ga pod strehu. U mraku su: A šta ovo bi s evropskim proletarijatom, pobogu, druže? Šta sad radi naša Internacionala? Žurim se, Pajo, izvini. Svratiću docnije — želi što pre da ode i zbog besmislenih Pajinih pitanja. Dobro, molim te, a šta se ovo zbi s našom slovenskom braćom što ginu za Franju Josifa? Gde su ti silni Jugosloveni iz Zagreba i Ljublјane? Zar je samo jedan Gavrilo Princip? Juri u mrak, a za lećima čuje Paju opančara, koji ga pita za bugarske drugove. U majčinu s njima! Pa ona je, sigurno, u nekoj kafani, logično. Šta će na ulici po ovoj kiši. Kako se nije setio da je po kafanama traži. Svraća u kafanu. Ne može da uđe od lјudi. Kroz sumračan, tučan žagor nekako se probija do sredine. Nema je, šta će ona u krčmi! Izlazi na ulicu, pita gde je najbolјa kafana u Kragujevcu. Kažu mu da je to „Talpara“, pokazuju pravac. Trči, stiže, ali dugo stoji pred vratima zaustavlјen muzikom i pesmom, jedinom muzikom i pesmom koju ove večeri čuje u Kragujevcu. Zar ga ona tu čeka? Tu gde se zabušanti i pozadinski oficiri vesele i pijanče? Oslanja se na zid, drhti od tuge i strepnje: A ako ni tu nije? Čuje Kazanovin i Danilov glas. Pa tu je, sigurno, i Ivan s gospodinom Vukašinom Katićem. Stid ga da uđe, da ga Ivan vidi ovakvog. Kakvog? Šta se koga tiče šta mu je sada u duši. Da je prevaren. To nije moguće, to nikako nije moguće. Ulazi u kafanu, čuje Ivanove dozive odnekud. Dobro je što galame, što mu od pesme i svirke niko ne čuje srce. Ali zastaje na sredini kafane, opet zastaje da svi mogu da ga vide. Zovu ga samo drugovi iz voda. Nije tu. Nije, tetura se ka Ivanu koji stoji i veselo ga predstavlјa svom gospodinu ocu. Pozdravlјa se i seda; mora biti da mu je lice sve izobličeno. Tako ga oseća po grčevima i zategnutosti. Nisi je našao? — šapuće mu Ivan. Ne odgovara mu odmah. Gleda ga:

A jesi li ti sasvim siguran da je depeša otišla? Kako da nisam, čoveče! Onda će, sigurno, doći ovim ponoćnim vozom. Ti nisi večerao. Tata, naruči Bogdanu večeru. Ne, hvala, večerao sam. Ja moram da idem na stanicu — ustaje. Sedite malo s nama. Da popijemo neku — lјubazno mu kaže taj gospodin Vukašin Katić kome on želi da opali šamar; neodolјivo želi da mu opali šamar. Tebi nije dobro? — hvata ga za ruku Danilo Istorija. Ivan mu nešto zabrinuto govori. Oko njega se smrači. Odgurnu Danila i, sav znojav, iziđe na kišu, šmugnu u mrak, pa stade čim oseti da je sam, da ga ne zovu i ne gone. Šta se to u kafani dogodilo s njim? Vukašin Katić ga nije uvredio, bio je lјubazan, pristojan. A zašto je, onda, zaželeo da ga ošamari? Jezu mu zaliva kiša. Ide, ide, valјda ka stanici. Valјda će doći taj ponoćni teretni voz iz Palanke? Opet prolazi čekaonicom. Ide peronom pored magacina, kraj praznog voza kojim su oni, ćaci, stigli i u kome se on onako nadao i radovao. U njemu će je čekati. Ulazi u mračan vagon, napipava praznu klupu, seda i, s licem u šakama, počinje da se trese od plača u studnom, lјutom smradu. Zar to toliko boli, majko moja? Toliki je taj bol?

10 Ja se večeras, svoj trojici osećam kao otac... I bilo bi mi mnogo milo kad biste se i vi tako osećali — reče uzbuđeno Vukašin. Važi, gospodine Katiću! Noćas ste mi tata, a nas trojica smo braća — Bora Pub veselo plјesnu po ramenu Vukašina, a Danilo Istorija ozbilјno i tiho reče: Od sutra smo jedan drugom sve. Izukrštaše poglede; ćutanje im zatrpa pesma, gitara, violina. Ivan poredi ovo raspoloženje s onim u „Slobodi“, u Skoplјu. Tamo se veselilo za sav rat, htelo da nauživa za ceo život, jurišalo na žene radi nekakvog spasa. Ovde, u „Talpari“, veselјem se više iskazuje tuga, beži od sebe, prkosi pomrčini i kiši, i onom izbegličkom očaju kroz koji su malopre prolazili njih dvojica, pod pelerinom, nikad tako zagrlјeni i prisni. Nije samo tek onako, kao frazu, rekao ocu da život onoliko vredi koliko se istina saznalo o njemu. Tome treba dodati i lјubav. Istine i lјubav. Ova noć nije mu vreme. Ona je otac. Sva — otac. Otac — istina. Otac lјubav. Otac ga opominje da ne pije nagladno. Ne brini, tata. Ja sam navikao da pijem vino i na prazan stomak — porumene. Svi znaju da je slagao. — Znaš kako Francuzi piju vino. Tako sam i ja za godinu dana naučio. Nisam primetio. Malo smo bili zajedno posle tvog povratka iz Pariza. Ova „Talpara“ je, ipak, najlepše mesto naše otadžbine. Ovo je njeno srce. Mi smo u njenom toplom, rumenom, mesnatom srcu. U veselom srcu otadžbine. Zamislite, gospodine Katiću, kako bismo se mi noćas osećali da naš put na bojište ne prolazi kroz kafanu? — počinje Bora Pub, a Danilo Istorija ga muva nogom ispod stola i mršti se. Bora nastavlјa veselije i ubeđenije: — Pa kafana je, časna reč, naša nacionalna svetinja. Kafana je srpska pobeda nad Turcima. To je naša jedina ustanova slobode. Otkud ti to ushićenje za kafanu? Ovu toplu, smradnu jazbinu u kojoj se krše sudbine — kaže Ivan, uozbilјivši se opet, i sa sumnjom da Pub cilјa na događaj u skopskoj „Slobodi“. Pa sve se naše građanske sudbine, moj burazeru, u kafani začinju i u njoj okončavaju. Tu se trguje, vodi politika, osnivaju stranke, smenjuju vlade i

dinastije. Tu se ženimo i ubijamo, veselimo dok ne pocrkamo, pišemo patriotske i lјubavne pesme, propadamo. Je l' tako, gospodine Katiću? Da, odlično vi zapažate. Uostalom, tako je i u svetu starijem od našeg. Kafanu je donela francuska revolucija. Ona je, po nečemu, sveopšta posledica Deklaracije prava građanina i čoveka. Kafana je ustanova demokratije, očigledno. A ja volim kafanu i zato što u njoj niko nikog ne poštuje. Ta jednakost je divna. Pa zatim, svaki podanik kafane biva ponovo kršten, ali pravim imenom. Vukašin doliva vino Danilu i Bori, nazdravlјa im, ispija čašu crnog do dna, osmehujući se Ivanu, zadovolјan što, makar i pomoću vina, postaje sve bodriji i veseliji. A o Bori misli da će sa svojim nekakvim paćeničkim izgledom i preranim i prejakim cinizmom završiti u nekoj palanci kao čuveni vic-majstor. Danilo će, sa okruglom glavom, rumenim bucmastim licem, pravi naš „zdravi tip“, neminovno postati sreski načelnik i državotvorac. Možda, ministar po karijeri. Ako prežive rat. Ako budu živi. Ivan ne sluša njihovu prepirku, zna je iz kasarne. Kradomice pogleda u oca, lovi svaku njegovu reč; sve mu je nekako novo i značajno što večeras čuje od njega. Ali počinje da uživa i u pesmi i svirci. Zašto je on prezirao gitaru i sve te lјubavne i sentimentalne reči u romansama? Pa to je plemenito i uzbudlјivo. Zašto se nije veselio, priređivao serenade devojkama, lumpovao? Ma koliko bile površne, ta kafanska tuga i čežnja ipak nekako šire čoveka, razmiču vreme i zidove. Omekšavaju one pesnice i udarce o kojima je govorio otac. Svemu daju drugi značaj, makar za trenutak. I strah je prisniji sada. Naginje se prema raspričanom ocu da ga bolјe čuje; a ocu su nemirne ruke, nesigurno seče meso, nekako halaplјivo jede. Vukašin se muči kako da im večeras nečim odgurne rat, brige i strah. Kad bi smeo da se šali, znao šalјive priče, to bi im pre svega sada pričao; da mu je život zabavan i pustolovan, i o tome bi im kazivao. Ne zna on tu reč koja bi ih pred bojištem obradovala i nasmejala. Može jedino nekom mirnodopskom brigom, onom svojom i opozicionarskom brigom da im ne da u „Talpari“ da ćute. Pa podiže glas, nadjača pevačicu i svirku: Mi smo, mladići, narod koji je slobodu učinio svojom sudbinom. Ali, na svoju nesreću, u slobodi vlast nam je bila najvažnija stvar. I čim isterasmo Turke, mi osnovasmo političke stranke da se bijemo za vlast. Jer smo vekovima robujući nepogrešivo shvatili da najveće moći izviru iz vlasti. Tako je. I večeras ste u pravu — prekide ga Bora Pub. — Pa će sva naša takozvana moderna istorija, dragi burazeri, kako letos bi napisano u

„Odjeku“, biti isprepletena paradoksima i svakojakim besmislom. Prvi naš doktrinarski neznabožac, Vasa Pelagić, bio je starešina manastira. Pašić je kao student bio bakunjinovac, anarhista, a postao je veći državotvorac od Ilije Garašanina. A šta tek da se kaže o sebičnom, pokvarenom, krvavom vlastolјupcu knjazu Milošu, koga nazvasmo „ocem otečestva“? Ili o sudbini Pere Todorovića? Citiram li vas dobro, gospodine Katiću? Od iznenađenja što Bora Pub pamti njegov članak „Naši paradoksi“, Vukašinu je veće zadovolјstvo što ga baš sada, pred Ivanom citira. Znajte, deco, ni zlo, ni dobro, ni beda, ni bogatstvo ne traže od lјudi toliko koliko traži sloboda. A nas i kao narod, i kao pojedince, premnogo muči sloboda. Jer smo isuviše dugo bili robovi, pa nam je značaj slobode veći nego što on stvarno jeste. Takvi narodi u istoriji imaju samo tragičnu sudbinu. Ali ta sudbina i čini tu istoriju takvom da vredi da se pamti. I, bogme, ponosi! — prihvati Danilo Istorija. — Imenujte mi, gospodine Katiću, jedan balkanski, jedan evropski narod koji je samo u 19. veku dizao tolike bune protiv rđave vlasti i nepravde, menjao i ubijao svoje vladare u ime demokratije i slobode, kako je to činio srpski narod. Vukašin ga ozbilјno sluša, ne želi da mu protivreči, neće da mu napada ubeđenje i zanos. Nije trebalo onako ozbilјno ni da počne; ne treba im noćas rušiti nijednu iluziju. Bora Pub navali da jede. I Danilo i Ivan poviše se nad jestivom. Vukašin posmatra Boru: Šta li je tako rano ozlojedilo ovog bistrog mršavka? Ili se uplašio fronta? Strah ga zgoreo. I vi ste, Boro, dobrovolјac? — pita ga tiho da ne čuju ostali. Da. A šta bih drugo bio? Studirao sam filosofiju. A gde vam je otac? Ne pamtim ga. Otac mi je pojam sličan tradiciji. Ne razumem vas. Otac mi je bio sreski načelnik, i selјaci su ga posle nekih izbora, i kako mi je stric pričao, zbog nekakvog puta koji je nameravao da proseče kroz njihove njive, tako nešto, ubili na spavanju. Pošto su ga prvo dobro ugostili. Pošto je sit i zadovolјan zaspao. Sekirama ga isekli. Nјega, pandura i konja. Konju su odrubili glavu, kao pevcu. I odneli je nekud. To mi je jedino nerazumlјivo u toj stvari — Bora Pub se još više povi nad tanjirom i čašom. Vukašin želi da ga pomiluje po nepodšišanom vratu; poćuta, pa mu se primače i, kao u poverenju, poče da šapuće:

Sve je kod nas, dragi Boro, sukoblјeno, izukrštano, ugroženo. Ubijamo se za stopu zemlјe jer ne smemo ništa da izgubimo. Zato što malo imamo. Nјive ne rastu, a usta se množe. Kod nas se ne ubija za stopu zemlјe zbog toga što smo bezdušni i svirepi, znajte to. — Ivan se primiče da ga čuje; ali, u isto vreme, zagledan je u pevačicu, sluša nju i svirače. Vukašin podiže glas: — Jer ti isti lјudi najgostoprimlјiviji su lјudi u Evropi. Ti selјaci koji su u bezumlјu konju odsekli glavu verovatno su junački poginuli na Ceru. Ili će pasti braneći Beograd i slobodu. Budite sigurni. Oni isti lјudi koji sekirom udare komšiju u čelo zbog krave koja im je izgazila konoplјe neće ranjenog druga ostaviti na položaju, podeliće poslednju koricu hleba s vama, sutra. Videćete na frontu kakva im je duša. Kad smo zli i svirepi, takvi smo zato što smo siromašni i neprosvećeni. Od muke smo zli, verujte. Zar vam je to uteha? Meni jeste. Da u to ne verujem, ne bih se bavio politikom, bio opozicija, doživeo sve što sam doživeo. Ivan se prenu i zagleda u oca. Pevačica završi pesmu, zamuče gitara. Kafana potonu nekuda, oseća Ivan. Kao da se oficiri iz Vrhovne komande i đaci-podnarednici uplašiše te nagle tišine, pa preplašeno zaplјeskaše vičući za novu pesmu i vino. Vukašin nastavlјa da jede i pije, da ga Ivan sada nešto ne zapita i primeti kako mu se ne jede. A Ivan uočava taj njegov napor, zahvalan mu je zbog pažnje prema Bori, zamišlјen je nad očevom poslednjom rečenicom. I žali što Bogdana još nema da se razuveri: on prestrogo i nepravedno sudi o njegovom ocu. Zato što je samo čitao njegove političke članke; što nikad s njim nije večerao, popio čašu vina, šaputao dok sviraju stari Cigani. Pa i ja ga ne poznajem. I ja sam o njemu krivo i strogo sudio. Šta mu je najznačajnije da noćas sazna od oca? Bora Pub nazdravlјa Vukašinu, kuca se čašom, govori: Kažite nam još nešto o čemu ću moći da razmišlјam dok mi četu tuče švapska artilјerija. Jer, kako se čuje, mi više granata nemamo. To je istina, ne gunđaj, Danilo. Pošto nas vlada nije snabdela artilјerijskom municijom, neka nas njena opozicija snabde nekom idejom koja može da nam izazove sažalјenje prema sebi. Sažalјenje, Danilo! Vukašinu zastaje zalogaj od Borinih reči i glasa. On se neće vratiti iz rata. Šta onda da mu kazuje? Muti mu se u glavi od vina i slutnji. Ovde se, Boro, život uvek okončava na suprotnoj strani. Retko se ko sahrani tamo gde se rodio. Svi mi završavamo kao izdajice nekog i nečeg. A to, ne zaslužuje uvek sažalјenje — izgovori tiho, za sebe, i zaćuta pred

Ivanovim, čini mu se, zgranutim pogledom. Bora mu stavlјa ruku na rame: Govorite dalјe, molim vas. Mi ujutro, u šest, odlazimo. Ako se neko od nas i vrati, niko neće znati šta je ko noćas rekao u „Talpari“. A ja vam izjavlјujem: pristupam vašoj stranci. Ne šalim se. Mi od sutra ginemo za čast. Kao plemići iz priča! Ne samo za čast, dragi Boro. Nego za drugu sudbinu. Ovim ratom izmenićemo ceo tok svoje istorije. Postaćemo drugi narod. Bićemo evropska država. Posledice su nesagledive. Pojmite to, deco. Ako je to naš najvažniji ratni cilј, onda nema smisla ni ratovati. Zašto, Danilo? Zar je to mali cilј? Ja mrzim Evropu, gospodine Katiću. U istoriji, ta Evropa nije bila samo nepravedna i svirepa prema nama nego i glupa! Ali, pobedom na Ceru, mi smo naterali Evropu da sazna gde je Srbija. Primorali smo je da sazna da Srbijom ne vlada Karmen Silva, i da Beograd nije u Bugarskoj. Čuju ga ćaci-podnarednici za okolnim stolovima, pa zaneto, pijano, gnevno, dobacuju: Tako je, Danilo! Mi ćemo Evropi dati lekciju iz istorije! Mi smo smalaksaloj vizantijskoj kulturi ulili slovensku snagu! Mi smo je oplemenili i postali njeni baštinici! Posle ovog rata naši selјaci neće evropske diplomate podsećati na Zuave! Dosta su se divili našem kolu i gostoprimstvu! Tata, taj što sada govori je Staša Vinaver iz Šapca. Studirali smo zajedno na Sorboni. Slušaj ga: Srbija više neće biti nikakva slovenska Teokritova idila! Scena iz „Odiseje“. Otelotvorenje mita o srećnom narodu. Prijatna prostota sveta koji se rađa. Novitas florida mundi — dodaje tiho i tanko osmehnut Vukašin. Ivan mu, bez zlobe, šapuće: Najzad prilika za tvoj latinski. Nastavi. Staša Vinaver ga čuje, ustaje i viče obradovano: Da, gospodine Katiću. Novitas florida mundi! Da, gospodo!

11 U čezama, negde u pomrčini, na nekakvoj raskrsnici je Natalija Dumović, rekla bi, jer su prilično dugo silazili; ne zna kuda će dalјe. Premorena kobila stresa sa sebe kišu i frkće nemoć. Dečak Zdravko zaspao odavno, presamitio se na sedištu čeza. Neko rasuto selo. Retko reže psi, žene kukaju odozgo, valјda sa kose. A nigde žiške. Odavno niotkud svetlosti. Neće nikad svanuti. Nikad. Mrakom bruje vode. Ej, lјudi! Sestre, koje je ovo selo? Gde je put za Kragujevac? — viče iz čeza. Niko se ne odaziva, sem psa, koji odnekud lanu, pa ućuta. Opet viče okrenuta tom lavežu. Za leđima, pod ćuprijicom preko koje su prešli, osetila je po tutnju talpi — huči potok. Skida se sa čeza i, gazeći glibom, zaklјučuje da to ne može biti put za Kragujevac. Onda je pravo. A šta je sad pravo? Da li je prošla ponoć? Petlove ponoćnike još nije čula. Uskače u čeze, šiba kobilu, polazi pravcem kojim su išli. Pod čezama ječi raskvašena smonica, capće pod točkovima, ugriza kobili kopita. Ne može da pokasa. Samo da vidi Bogdana, da je vidi ovakvu, nije ga izneverila, ništa više, nek se sve tada završi. U pomrčini, iz gliba, odjekuju spori koraci kobile i lagano okretanje točkova. Zareža pas. Staje i skače u glib, napipava plot i vratnice, doziva: Domaćine! Prilazi kući, vratima, moli domaćina da se javi. Ko si ti noćas? — javlјa se žena iz pomrčine. Koje je ovo selo, pobogu, sestro, majko? Belušić. Pa je l' ovo put za Kragujevac? To. Žurno se vraća u čeze. Glib je sve gušći, sve laganije se okreću točkovi. Bare, čuje se pod kopitama. Samo da ga vidi, da on vidi da ga nije izneverila. Ništa više. Ali mnogo sporo ide, mnogo sporo. Ni po čemu se ne vidi i ne oseća da će ikada

svanuti. Kobila odjednom stade. Trza dizgine, tuče je bičem. Viče, udara je, moli. Stoji nepomična u mrklini kojom huči voda. Silazi u glib, oprezno polazi napred, čuje potok pred sobom, još opreznije gazi: sa ćuprijice voda odnela talpe. Ne može napred! Vraća se kobili, hvata se za točak. Pa je l' ovo put za Kragujevac? Ovo! — zajauka. — Zlotvorko, gnusnice, zašto si me prevarila? Zašto?! Kome si se noćas osvetila? Puni šake glibom, rida. Dečak Zdravko spava. Kobila ćuti. Huči potok pomrčinom.

12 Braćo, prošla je ponoć, vreme je za spavanje. Iz kafane maršujemo na bojište — viče Danilo. Gospodine Katiću, niste završili — kaže Bora Pub. Gospođice, otpevajte mi najveseliju srpsku pesmu! — dovikuje Ivan zatalasanoj pevačici i njenoj pratnji na niskom podijumu, koji mu s vremena na vreme nekud potone. A koju vi pesmu volite, gospodine? Umilno, čarobno ga gleda i osmehuje mu se pevačica, ali on ne zna koja je to najveselija pesma. Malo se zbunjeno, pred tolikim očima, obraća ocu: Tata, koja je najveselija srpska pesma? Ne znam, Ivane. Zbilјa, ne znam. A koja je tvoja pesma, tata? — nagnu se k njemu, stavi mu ruku na sedu glavu. Ta gusta, čvrsta sedina činila mu oca strogim i neprisnim; sada ga čini jakim i pouzdanim. Ona koja se tebi sviđa — promuca i zbog Borine nagle pokunjenosti, pa mu opet šapnu: — Kažem vam, Boro, nisu selјaci ubili vašeg oca zato što je gad i zločinitelј, nego zato što je bio vlast. Nosio je crvenu šapku, mundir, imao pandure. Mogao je da hapsi i premlaćuje selјake. Mogao je jer je bio vlast, a selјaci mrze vlast. Ona im samo zlo donosi. Jeste li vi baš sigurni u to? Siguran sam, Boro. Ivan se vraća nasmejan, a pevačica peva neku njemu neznanu pesmu. On prisno spušta ruku na rame ocu: Otkako smo večerali, izgovaram u sebi jednu rečenicu, ne znam čija je: „Uče nas da živimo kad je život prošao.“ Ivane! — trže se i uhvati ga za ruku. Ništa, ništa. Onako, zalutala mi odnekud neka rečenica. Nije važno. A sad želim da budemo malo sami. Čim završi pevačica, plati joj i hajdemo napolјe.

Seda do oca. Stolovi i lјudi se talasaju, komešaju se glave, klјučaju reči, pesma se izvija sivilom duvanskog dima, isparenja vrelog jestiva, pod pocrnelom, niskom tavanicom. Zidovi se jedva drže. A iza njih je pomrčina, kiša, rat. ... One večeri kada je ocu iskazao nameru da ide u dobrovolјce, otac se ponašao kao da mu kazuje kako sutra neće doći na ručak. To ga zapanjilo. I to se ne zaboravlјa. Nije moguće, mislio je, da mu je svejedno što odlazim u rat, a zbog slabog vida proglašen sam nesposobnim na regrutaciji. I sada ga jasno vidi kako smrknuto ćuti. Neiznenađen. Ne, ne, otac sigurno nije tada bol osećao. Možda nekakvu prevarenost, uvređenost, koja se stvrdla na licu, okamenila mu ruke na stolu. A on je odjednom iskreno zaželeo da mu se otac suprotstavi, osudi njegovu odluku, nazove je nerazumnom. Želeo to ne da bi u svojim očima bio junak, pogotovu pred zgranutom mamom tako nešto nije smeo da želi, jer ona desetak minuta nije mogla da podigne pogled sa poda, samrtno bleda, tresle joj se ruke, šaputala je: „Zar je to istina?“ Bio mu je potreban očev otpor, njegova pobuna protiv odlaska u dobrovolјce da bi dokraja saznao njegovu lјubav. Strah za njega, sina. A da mu je otac tada rekao, sasvim odlučno rekao „Ne možeš u dobrovolјce“, da mu nije rekao „Idi, sine“ i „Dogovori se s mamom šta ti treba od rublјa i stvari“, da li bi i tada svu noć uvređeno, gnevno razmišlјao o svim tim stvarima? I koje to stvari, kakvo to rublјe treba čoveku koji odlazi u rat? Potom, da li bi sutradan u podne onako, kao da ide na ekskurziju, pošao na stanicu? Mnogo je pio večeras, sadašnji zaklјučak ne važi. Mame i ostaloga što se dogodilo do dolaska fijakera, koji je otac naručio da ih sve troje, neme, kao posvađane, odveze na nišku stanicu, ne treba se sada sećati. To sa ocem treba sve zaboraviti, sve do susreta pred kasarnskom kapijom, sinoć. Ali jedna pojedinost o njima u fijakeru, ona pojedinost: ocu su ruke ležale na štapu, a njemu na kolenima; sve vreme, od kuće do stanice, gledao je očeve i svoje ruke i prvi put zapazio da su im ruke potpuno iste; da ocu od duvana nisu malo požuteli prsti desne, oni bi mogli da pomešaju ili zamene ruke. Tada je prvi put pomislio, rekao u sebi: Ako mi i ruke liče na njegove, onda ću i po drugom, možda u svemu biti on. Biti kao on?... Zagledan u oca, priseća se, napreže da domisli ono što je on noćas izgovorio pred njim i njegovim drugovima. Biti on. Pa to nije malo u životu. I nešto je više od taštine. Mnogo više od radosti. Napolјu, na kiši, zastadoše pred pomrčinom. Vukašin se naježi pred tolikom neizvesnošću; želi opet da ogrne Ivana pelerinom, ali čeka da prođu ćaci-podnarednici, koji s kratkim, sabijenim povicima „Zbogom, Talparo'!“ odlaze u kasarnu. Kako je smeo u Vrhovnoj komandi da se ne suprotstavi toj

generalskoj suludosti koja ih žrtvuje? Bora Pub mu dovikuje iz mraka: Gospodine Katiću, ne zaboravite me! Ja sam vaš pristalica! Iako me niste ubedili zašto su ubice moga oca odsekle konju glavu! Srećan put, laku noć, Boro! Kad dobijete ratno odsustvo, dođite sa Ivanom u Niš. I vi, Danilo, svakako! Ja sam za Pašića, ali pristajem. Zbogom! Bora Pub prilazi Vukašinu i šapatom kaže: Zakunite mi se u Ivana da verujete... da moj otac nije bio gad. Kunem vam se. On je žrtva. Bora Pub odjuri u mrak. Petlovi umukoše kao zaklani. Mi smo se juče sreli, sinoć smo šetali po kiši, noćas smo večerali u „Talpari“, a sada je danas, zaklјučuje u sebi Ivan. Počinje mu prvi ratnički dan. Sklanja se u senku svetilјke, zove oca. Želi sasvim pustom ulicom sami da koračaju, još za neku reč. Dobro je što je još pomrčina. Ne sme da se ćuti. U ćutnji se čuju vreme i očevi prigušeni uzdasi. Uzeti mu što više reči, još neko saznanje poneti od njega. Tata, mi se ne rastajemo. Prvo to u nama da sredimo. Onda da razgovaramo kao... Kao da neće svanuti. Kao da ne odlazim u kasarnu... Možeš li to? Mogu, mogu, sine. Idu po blatu, lagano, ali ne ka kasarni. Vukašin ga ćuteći ogrće pelerinom; Ivanu godi ta nežnost. Ulaze u ulicu s nizovima vatara: pod volovskim kolima s arnjevima, izbeglice su naložile slabe vatre; greju se ogrnuti ponjavama; žene drže decu na krilu. Ivan ne želi da ih gleda, pa vuče oca u mračnu ulicu: Tata, želim da znam zašto nas nikad nisi odveo u svoje selo? Zašto Milena i ja ne znamo svoga dedu i strica? Verovatno, imamo i braću i sestre u tom Prerovu. Zašto sam se razišao s ocem i bratom, ispričaću ti kad se vratiš iz rata. Želim to sada da mi ispričaš. Zašto bih se ja borio samo za kralјa i otadžbinu? Zašto ne bih ratovao i za dedu i Prerovo? To ozbilјno kažem. Zbog nekih istina možda vredi jednom poći u rat. Postoji samo jedna istina koja zaslužuje da se s njom ispraća sin u rat. Ne uzbuđuj se, tata. I nemoj da mi skraćuješ ovu noć. Skoro će zora. Meni za rat treba i deda, i selo, i šume, i vampiri. Hajdemo levo. Ta izbeglička kola i

vatre podsećaju na seobe naroda. Slušam te, tata. Kako da ti to objasnim? . .. Ja sam svom ocu, Ivane, bio sve ono što on nije mogao a što je želeo da bude i znači u Srbiji. A on je premnogo želeo jednom sinu. To nije bila obična sreća, spokojstvo, radost. Ni bogatstvo i uspeh u karijeri. On mi je želeo moć. Moć nad lјudima. A mom ocu Aćimu ta moć je u vlasti. Svejedno, ipak te voleo. Na svoj način, očigledno. Ljudi kao što je moj otac Aćim, i kad drugome žele i čine dobro, čine to bez mere i pravde. I kad vole, vole tako da im se i lјubav pretvara u nasilјe. Zahtevaju pokornost u svemu. Za svoju neprikosnovenost, naravno, imaju opravdanje u svojim dobrim želјama. Takvi su lјudi, Ivane, u životu tirani s ubeđenjem. I paćenici s pravim razlozima. Ja ne poznajem takve lјude. To su očevi, sine. Stari, moćni očevi. Očevi? A jesi li i ti takav otac? Trudio sam se da ti drugo nešto budem. Da, možda razumem. Ili naslućujem. Dobro, tata, kako se to dogodilo? Kako si raskinuo sa svojim ocem? Raskinuo? To nije prava reč. Ja sam se iščupao. Iz njegovih želјa, nada, te lјubavi... Iščupao sam se s korenom i žilama. Iz postojbine, detinjstva, gotovo cele mladosti... Ali, svojom volјom i odlukom. Ništa me van mene nije na to primoralo. Niti sam to učinio radi nečeg izvesnog, kao što su karijera i uspeh. Naprotiv, odbacio sam sve lake mogućnosti za uspeh i karijeru. Želim da mi to veruješ. Ako možeš. Ali te to muči. Čim si večeras onako iskreno pred mojim drugovima rekao: „Svi smo mi izdajnici nekog i nečeg“, mora da te muči. Ne muči to mene, Ivane, kao stvar morala nego kao naša sudbina. Ja sam ostavio sve što je pouzdano da bih se zaputio u neizvesno. Odrekao sam se očeve lјubavi i moći, podrške njegovih prijatelјa, mnogih radosti koje čovek ima u slaganju s okolinom, porodicom i zavičajem. O generaciji da ne govorim. Sve sam to žrtvovao. U stvari, žrtvovao sam sebe. Shvataš li ti mene, Ivane? I sada ti je teško, kaješ se. Grešan si pred sobom. Ne kajem se, ne. Ja sam morao tako. Ne boj se, ne boj se. Mačka. Nјoj tako svetle oči. Jezivo. Pa ipak si nesrećan.

Ne osećam se tako. Ne krijem se od tebe. Morao sam. I mogao sam. Ne znam koliko znaš o Srbiji u vreme kad sam ja bio u tvojim godinama. Znam da se čeznulo za osvetom Kosova, sanjalo o oslobođenju i ujedinjenju Srpstva, o velikoj državi. Kao i danas, uostalom. Da, svi smo bili obuzeti velikim nacionalnim cilјevima. Zanosi omladine, đački ideali... Ali su Srbijom gospodarili starci. Aćimi, Todori, Pašići... I gramzivost ćifta. Vlastolјublјe kod svih. Dinastija se isprečila slobodi. A znanje je vredelo onoliko koliko je vlasti služilo. Ako se sa znanjem i svojom glavom nešto drugo htelo, bilo je to veoma opasno i smešno. Tata, zar smo mi takav narod? Hajdmo, stao si u baru. Nisu to, sine, neke naše srpske mane. Naša nacionalna svojstva. Oduvek je to i svuda bilo: sluga ne želi više nego da stekne slugu. Kad vekovni turski rajetin postane pandur, kad selјak živomučenik postane činovnik ili dućandžija, postao je sve što bog čoveku može dati. Čemu znanje, ideje, pamet i etika? Postoji basnoslovno lјudsko iskustvo da se otme, prevari i pokori. Da se podvali i slaže... Kako jezivo zavija taj pas. Čuješ li ga? Da, pričaj dalјe. I, molim te, po redu. Na beogradskoj stanici, pored voza za Pariz, stajao sam sa ocem u novom šumadijskom odelu i drvenim sandukom pored nogu. Otac mi spusti ruku na rame. Nezaboravno tešku ruku. Ugibao sam se pod njom, Ivane. Kaže mi: ,,Vukašine, da učiš što igda možeš. Tamo, Jevropi, pokaži ko je Srbin. Pokaži, majku im belosvetsku, da mi nismo samo s jataganima i puškama vešti. Neka znaju da smo isto tako sa knjigama umešni. Pamet im pokaži, a dukate ne žali. Troši kao knez, neka vide Francuzi da mi Srbi nismo pogiblije za paru, no smo lјudi za radost i čast. Piši za pare pre nego što ih potrošiš“, kaže mi taj moj nesrećni otac. „Troši, ali naš gunj i opanke ne skidaj. Ne stidi se zbog toga, jer oni to nemaju. U inat toj Jevropi, pokaži šta je srpska pamet i selјački sin.“ Pa deda je, zaista, čudo od čoveka! Jeste. Izumrli su takvi. I, molim te, šta je potom bilo? Samo malo da požurimo, ova mačka... Kad je voz prešao Savu, zaplakao sam. I bio ubeđen da me ništa na svetu ne može primorati da pogazim očev zavet. Ali, moj Ivane, kako je Srbija bivala dalјa, i ka zapadu od nje sve drukčije... da, i bolјe, taložila mi se tuga. Branio sam se prkosom, inatom. Ali čim sam stao na pariski kamen, ugazio sam u sumnju prema svemu svome. Rashodao sam se po Parizu, zaboravio da

jedem. Još prve noći lјuto me zabolela postojbina. Zamisli, znaš Pariz, poredi ga s Beogradom, da ne misliš na naše selo. Po svu noć, Ivane, svoj zavičaj, Srbiju, ja vidim kao starca. Taj prizor... Ta ista slika... Starac pod šubarom, u gunju i opancima, s močugom među kolenima. Onda na međi, u polјu. Stalno na nekakvoj međi. Unedogled se oteglo zlopaćenje. A pred očima mi nastajala nekakva opčinjavajuća, zloslutna misterija velegrada, Evrope, civilizacije... Ćute, gaze po barama, mračnim kragujevačkim sokacima. Kiši i praskozorno dozivanje petlova. Sasvim su prilјublјeni, pod jednom pelerinom, ujednačena, klecava koraka. A kad si se vratio iz Pariza, tata? Vratio sam se iz Pariza sa čvrstom odlukom da ne ulazim u stranke i da se ne bavim politikom. Imao sam nameru da podignem fabriku plugova i polјoprivrednog alata. Da Srbija prvo ralicu zameni gvozdenim plugom. Odatle da se počne. Ali u Srbiji se verovalo, moji drugovi i prijatelјi su verovali, ceo narod je u to verovao: najvažnije je i najpreče promeniti dinastiju i doneti demokratski izborni zakon. A ja sam drukčije mislio. Duga je to priča i sve su te reči besmislene noćas. Pa ipak, ti si postao političar. Jesam. Ali tek onda kad mi za moje cilјeve nije ostalo nijedno drugo sredstvo. Ti se osećaš pobeđenim, tata. Ne osećam se pobeđenim. Jer verujem da sam u pravu. Ali više nisam siguran i da ću pobediti. Rat će nas sve pobediti. Mačka, mačka, ne boj se. Jezivo! Kako se vuče za nama! Kao da će mi skočiti na leđa. Neće. Napuštena je i sada traži čoveka. Ja još ne shvatam sve razloge vašeg raskida, ali sam srećan što imam takvog dedu. Ivan se pripija uz oca: To da nas dvojica možda poslednji put razgovaramo... pa to je značajnije, ova noć je značajnija i duža od deset hilјada noći! Ima smisla roditi se da bi se doživeo jedan... razgovor. Pre neki dan bila je jedna sednica u Vrhovnoj komandi na kojoj se nisam usudio da kažem svoje mišlјenje. Bila je reč o slanju vas, ćaka, na front. Znaš li, tata, do kakvog sam zaklјučka došao? Tebi je to, sigurno, sasvim prosto. Život je mnogo, mnogo zamršen i zamračen. Ja sam prećutao ono zbog čega ću se do groba kajati. Kako to da ti

objasnim? Tek po neki tren — nastavlјa Ivan — po neka čestica zasvetluca u nama. Možda je najbolјe što pre otići u rat, što mlađi poći u rat, je l’ da, tata? Koračaju, ćute. Koračaju, ali sada ka kasarni, bez dogovora. Idu mostom preko Lepenice, vidi se kasarnska kapija. Ivan neće u svetlost sijalice. Staje: Stigli smo, tata. Treba neki sat da odspavam pre polaska na front. Želim da znaš: bila je duga, mnogo duga ova noć. Dostojna rata. Hoću da kažem, ovakva noć vredi jedno kratko ratovanje. A da li bi ti bilo lakše da pođemo zajedno? Da pođem i ja s tobom na front? Ne, nikako. Zašto? Snabdeo si me mnogim razlozima i činjenicama. Mislim, za podnošenje kiše, zime, gladi. Pomrčine, svega. Ti mene malo razumeš, Ivane? Sad je sve kako treba da bude. Mislim, što se nas dvojice tiče. U to da verujem, sine? Da, da. Dobro te razumem. Stavlјa mu ruke na ramena: otac mu se smanjuje pod šakama. Blago ga zagrli i polјubi u obraz. Vukašin mu lјubi rame, izmiče se, izvlači pismo iz džepa. Trebalo je da ti ga dam na polasku u Pariz. Ivan bez reči uzima koverat i gura ga u džep šinjela. Okreće se i žuri ka kapiji, u kasarnu. Istog trenutka okreće se i Vukašin i žuri preko mosta u varoš.

13 Korača Vukašin Katić sa Ivanovim polјupcem na levom obrazu, korača mokra vrata i nogu; kratke su mu kragujevačke ulice i sokaci pored kasarne, oko kasarne. Nema druma kojim može da pobegne od zore, petlova, svanuća što se kroz kišurinu već najavlјuje po rubovima brežja. Ivan je, valјda, zaspao. Umoran, pio, raspoložen. Deca dugo ne brinu; ona se ne plaše dugo. Ne pate dugo. Sigurno spava. Što duže da spava. Pitaće ga kad ustane, kad se budu još jednom, pred polazak u Gornji Milanovac, pozdravlјali: da li je zapamtio ono njihovo noćno sankanje na Vračaru? Setio ga se čim su se rastali, na obali Lepenice. Tada, na tom sankanju, Ivan ga poslednji put polјubio. Poslednji put do ove noći, pred kasarnskom kapijom. Ni na rastanku pred polazak u Pariz, ni kad je letos otišao u dobrovolјce, nisu se, zbog nečeg, zagrlili. Pitaće ga da li je zaboravio onu noć kad su se po mesečini sankali, posle istorijske sednice vlade, kad je najzad odlučeno da Srbija kupi francuske — Šnajderove, a ne nemačke — Krupove topove; pobedom se okončala ta i njegova dugogodišnja borba: Srbija zaokreće ka Francuskoj, odmiče se od Rusije, konačno odvaja od Austro-Ugarske. Iz Beča se neće srpskim topovima nišaniti. Bila je to istorijska noć, tako je mislio. Nije hteo pobedu u kafani da proslavi, vinom da je zalije, ni zadovolјnog da ga gledaju lјudi; sam se uputio kući, znao je da je Olga u pozorištu, pa će posle u „Dardanele“. Deca već spavaju, postajaće nad njima usnulim: Noćas sam, sigurno, nešto značajno učinio za vašu budućnost. Ali je Ivana zatekao kako šćućuren čita na kanabetu, pored peći. 0, kako mu se obradovao! Preglasno ga pozdravio, a Ivan mu promrmlјao pozdrav i, namršten, nastavio da čita. Ne skidajući kaput, gledao ga i želeo da mu kaže kako je za njegovu budućnost i njegovu generaciju večeras nešto veoma značajno učinjeno, i da je u to delo i njegov otac uložio mnogo. Dugo, dugo je ćutao oslonjen na ragastov, posmatrao ga kako čita kao da je sam; gasio mu radost, omalovažavao mu pobedu. Odjednom je zaželeo ponovo da iziđe na mesečinu i sneg; da ga ne ostavi onakvog, da i sam ne ostane u svom ćutanju: „Ivane, hajdemo da se sankamo.“ Obradovano mu odgovorio: „Zašto da ne? Mesečina, a pusta ulica.“ Ivan jurnuo da se oblači, a on se i tada pitao: zašto se s njim ne igra, ne sanka svakog dana? Zašto sebe lišava te radosti koja ga

ne ugrožava? Sveg ga zatamnila ona prerovska tuga. Ali se posle razišla, dok je niz prtinu Birčaninove ulice jurio na sankama, sa sinom u krilu, ushićenim, nasmejanim. Nikad ga tako razdraganog nije video. Tada, na pustoj poleđenoj prtini, pojmio je dokraja: ta politička pobeda nije ga obradovala kao sankanje sa Ivanom. Kao Ivanova radost. Bila je odavno prošla ponoć kad su se poslednji put zarili u smet Ulice Miloša Velikog, a Ivan, nasmejan i zasut snegom, zagrlio ga i polјubio u obraz. Onako sedeći na snegu, prigrlio je sina i držao ga na krilu dugo, bez reči, sjedinjen s njim u drhtavici, u cvokotu. Bleštava ledena prtina uspinjala se ka nebu, među senkama kuća i drveća... Sutradan se ni rečju nisu podsetili na to ponoćno sankanje. U kući niko nije saznao, ostala bi to njihova tajna da u „Malom žurnalu nije pisalo: „Posle sednice vlade na kojoj je odlučeno da Srbija kupi francuske topove, ministar Vukašin Katić se sa svojim sinčićem sankao na Vračaru. To je njihovo poslednje sankanje. Od sada će Vukašin Katić da se vozi francuskim automobilom, a Srbija će da se sanka, kao i do sada. Ali gologuza.“ Ma koliko da je oguglao na stranačke i političke klevete, tada nije odoleo; bolelo ga dugo, stideo se i pred Ivanom. Pitaće sina pamti li to sankanje. Korača, iako je glib. Mokar, glava sve teža i veća. Čuje trubu: pojutarje! Da, sviće. Nema se kud. Oslanja se na drvo. I truba je mokra, kvrči, kašlјe. Da ga gleda kako maršuje, kako odlazi, samo da mu kaže „Srećan put, sine“, maše rukom iz jarka, ne, ne. Rastali smo se. Idi, idi, Ivane. Žuri kući, prijatelјu kod kog je odseo, beži da ne čuje trubu. Ne, ne. Rastali smo se. Stresa obuću i ulazi u svoju sobu, baca pelerinu i šešir, leže u odelu na krevet. Žmuri: huči kiša u olucima, ne čuje se truba. Da li su im spremili neki topao čorbulјak? Iako nije gladan. Pa nije mu dao novac! Valјda mu Olga dala s rublјem. Ranac mu je bio splјošten, malo mu rublјa dala. Sada se umiva. Malo je spavao, isuviše malo. Huči kiša u olucima, u venama. Cvokoće. Idi, sine, idi. Otvara oči: u odškrinutim vratima plače domaćica uz vojnu muziku, marš, marš: Baci odlaze. Ležeći, okreće se k njoj, ukočen. Odlaze. Čujete li? Zažmuri, nemoćan da se pomakne. Kad ponovo ču huk kiše u olucima i nad njim zvona kragujevačke crkve, procepi ga želјa da još jednom vidi Ivana, pa bez šešira i pelerine izjuri na ulicu.

14 Dugo ne veruje Natalija Dumović, ne može, ne sme da poveruje iako je svanulo: Kragujevac je pred njom, u izmaglici. Zdravko spava oslonjen na nju, kobila sva kalјava i mokra, nema više snage da pokasa. Daveći se u pomrčini i glibu, zalivana kišom, praćena kratkim i retkim lavežom, dugim i gustim naricanjem u kojima su bila sela, brda i potoci — tek pred zoru jedva se nekako iščupala iz potoka, okrenula natrag, starac joj pokazao put; premorenu kobilu od tada ne prestaje da goni u kas, molbama i tepanjem, bičem i vikom. Možda još nisu otišli, ponavlјa glasno, i skače iz čeza da kobili bude lakše, trza dizgine, udara je bičem, trči pored nje ne bi li potrčala i ona. Na udarce kobila samo striže ušima, a korak joj ostaje isti, trom, saplićući. Zdravko, stigli smo u Kragujevac. Sići da joj bude lakše. Naspavaćeš se — drmusa dečaka i svlači ga na glibovit drum. Šiba kobilu, sada su čeze prazne i nizbrdica je; praćena njihovom vikom i trčanjem, kobila malo pokasa, pa stade drhteći. Natalija je udara, tepa, gura, Zdravko je vuče za oglav; kobila ni da korakne: samo drhti opuštene glave. Lipsaće — kaže Zdravko. Pa samo još malo. Kobila sama pođe, Nataliji linuše suze. Miluje je po slabinama i korača pored nje. Tako ulaze u varoš, kaldrmom, kroz metež bežanije, vojske, građana: Gospodine, znate li gde je Đački batalјon? Pitaj Vrhovnu komandu. A gde je Vrhovna komanda? Vidiš da sam civilno lice. Gospođo, molim vas, znate li gde je smešten Đački batalјon? Znam da su sinoć prošli s muzikom. I malopre, od kasarne se čula muzika. Gospodine kapetane, molim vas, recite mi gde je sada Đački batalјon?

Na položaju, gospođice. Vojniče, kaži mi gde je vojska što je sinoć s muzikom prošla kroz varoš? Ako za ćake pitaš, njih malopre isprati muzika. Kuda ih isprati, pobogu, brate? Odoše milanovačkim drumom. Čiča, kud je najpreče za milanovački drum? Preko Lepenice, pa pravo. Šta ćeš njim kad otud sve živo beži? Ljudi, je li ovo milanovački drum? Proklet da je. Pitam za ćake. Pa odoše. Vidiš li, vraća se muzika. Gospodine, mogu li da stignem ćake? Možeš konjem. Tuče kobilu, ona ni da se makne; na udarce ni ušima ne striže; opustila glavu, visi joj glava, povući će je u jarak. Guraj je! — Ali Zdravko blene u gomilice lјudi i žena što se plačući vuku drumom, vraćaju u varoš. — Čekaj me tu dok se ne vratim — viknu dečaku i potrča blatnjavim drumom: da je bar vidi, da mu bar kaže da je zalutala u pomrčini, a voz je izgubila zbog onog porođaja, videće kako je mokra, kalјava, jadna, videće da ga nije izneverila, neka zna da im se nije dalo, da ga vidi, samo vidi: iz okuke na nju kulјaju stoka i narod, nigde neba, svalilo se na planine ka kojima se ustremio drum i otišli oni, a vodurina curi, kaplјe, teče iz zemlјe i neba. Gospodine, jesu li mnogo daleko odmakli ćaci? Vi ih ne možete stići — odgovara Vukašin Katić stojeći uz stari brest, pored druma, zagledan u okuku iza koje je zauvek zašla kolona podnarednika u četvororedu, s tainima nabodenim na bajonete. Kad joj ugledao začelјe i hleb na bajonetima, kad je čuo da pevaju „Oj Srbijo, mila mati ..nije mogao dalјe. Nekako je preskočio jarak kojim otiče mulјevita voda i oslonio se na brest. Pesma je zamukla, iza vranih vrzina nestalo je njih, sa hlebom na bajonetima. On zuri u nestanak. Natalija mu prilazi, svalјuje se na gole brestove žile; zgrčena, jeca pored Vukašinovih nogu. On se prenu: mlada devojka, starija od Milene, jeca glasom od koga se ne može pobeći. Koga ste to želeli da ispratite, dete?

Jarkom huči mulјevit, rujav potočić i crni se golo trnje. Ona još očajnije zajeca. Odakle ste? — spušta joj ruku na rame da je pridigne; ona pritiska lice uz mokro brestovo stablo. — Odakle ste, kažite mi? Iz Prerova. Otkide ruku s njenog ramena, šapnu: Nije moguće! — dugo ćuti, pa promuca s novom strepnjom: — Ko vam je u Đačkom batalјonu? Drug. Moj momak. Bogdan Dragović. On je dobro, ne brinite za njega. Jeste li ga videli? Gospodine, poznajete li ga? — hvata ga za ruku. Da, video sam ga. Bili smo noćas zajedno u kafani. On je drug mog sina. Molim vas, pričajte! Ne zna šta da kaže. Gleda niz drum kojim su zasvagda otišli oni, pevajući, sa hlebom na bajonetima. I Milena je tako zalјublјena. I Milena. Nema čime da je uteši. A je l’ me čekao Bogdan? Šta je pričao? Bio mnogo lјut? Nije bio lјut. Pretpostavlјa da vas je nešto sprečilo. U ratu smo. Očigledno, bilo mu je mnogo žao. Pa zalutala sam. Prvo sam zadocnila na voz. A oni otišli pravo na front? Valјda. Svakako. A čija si ti, devojko? Učitelјeva. Koste Dumovića. Dumovića? Preskoči jarak. Stari, čuveni radikal. Fanatik i svađalica. Učitelј s najvećim brojem premeštaja pod dinastijom Obrenovića. Aćim je njegovom sudbinom nekoliko puta u Skupštini optuživao vlade za bezakonje i progone narodnih učitelјa. Nekad su bili veliki prijatelјi? Vi poznajete moga oca? Poznajem ga. Ja sam Vukašin Katić. Vi ste! Otkud? O, bože! Pa vi ste Ivanov otac? Da. A odakle vi znate Ivana? Kako se zovete? Natalija. Između njih, jarkom šumno teče mutna, mulјevita voda.

Pa znam ga dobro. Ne, ja ga ne poznajem lično. Samo iz pisama. Bogdan ga obožava. I u poslednjem pismu, bilo je opširno... — zamuče, seti se kako je to pismo čitala Aćimu, kako ga je on doživeo. O čemu opširno? O Ivanu. Sve najbolјe. I dokle ste noćas bili s njima? Skoro do zore. Vaš je Bogdan nešto ranije otišao na spavanje. Dugo ćute i gledaju u potočić kalјave vode što žubori izmeću njih. Vetar stresa kišu s bresta. Preleće ih nekoliko vrana. Kako sa zdravlјem moj otac Aćim? Dobro. Sasvim dobro. Nјegovim, vašim čezama sam stigla. Zaboravila sam da vam kažem. Dao mi je dukate da dam Ivanu — ustaje i preskače jarak. Izvlači iz nedara zamotulјak sa Aćimovim dukatima i pruža dva Vukašinu. — Molim vas, nekako, što pre, pošalјite mu. Uzdrhta mu ruka pred dukatima. Dvadeset i dve godine on ništa očevo nije imao u ruci. Natalija sluti njegovu neodlučnost, ne zna šta da kaže: Ja ću reći deda-Aćimu da ćete dukate odmah poslati Ivanu. I moje pismo za Bogdana, preklinjem vas. Vukašin stavlјa dukate u novčanik: Kažite mu. Svakako mu kažite. I da ga pozdravite. Neka ne brine za unuka. Ali, ja ću mu napisati pismo. A sada, Natalija, pođite sa mnom u varoš. Da vas smestim da se odmorite. Ručaćemo zajedno. Morate mi malo pričati o Prerovu. Ja odavno nisam bio u Prerovu. Odavno. Natalija ga gleda zamućeno: kuda će sada? Hajdemo. Otišli su — stavlјa joj ruku na rame. — Mi moramo svojim putem. I lagano polaze zajedno, natrag, drumom ka Kragujevcu; on gologlav, bez pelerine i štapa; ona sva kalјava i s mokrom maramom pripijenom uz kosu i lice. Pute. Ona svoj očaj što Bogdan, možda, neće saznati da nije kriva za ovo nestizanje na rastanak, što su se, možda, u Ralјi, na peronu, pored voza, rastali zasvagda; on ćuti o teškim očevim dukatima u džepu i ratu koji je sve puteve života ukrstio u jednu sudbinu, u jedan jedini put. Nebo im se skrhalo na šlјivike i vrzine. U njemu im se slama i ovaj drum.

15 Kasno uveče, Pašićev sekretar povede ga ka predsednikovoj privremenoj kancelariji, polu-osvetlјenim hodnikom punim senki i lјudi koji šapuću. Nikolu Pašića zateče u tihom telefonskom razgovoru, tako tihom da posumnja da on zaista s nekim razgovara. Osta uz vrata, u pelerini i sa štapom; oprezno i laganim pokretom skide samo šešir. Pašić zbunjenim mrmlјanjem završi s nekim razgovor i pozva ga da sedne na stolicu pored njegovog stola, jedinu stolicu pored jedinog stola u pustoj kvadratnoj sobetini. Šišti i trepće lampa kraj telefona, izmeću njih dvojice, koji se i ne pozdraviše. Sami su, ćute. Obojici su ruke na praznom stolu. Lampa gleda u obojicu. S njima je još, ali iza Pašićevih leđa, više glave, kralј Petar u svečanoj uniformi, obešen u senci, o senku. Tu su još i njihove dve zgrčene senke, srasle sa stolicama i svojim dvojnicima; Pašićeva senka puže se uza zid, Vukašinova polegla po podu, koji bazdi na olaj. Treba odavde što pre otići, kaže u sebi Vukašin. Gospodine predsedniče, želim da vam saopštim: iscepao sam pismo koje ste mi dali za mog sina. Hvala vam. Pašić poćuta gledajući nekud pored njega; kaže mirno, nešto glasnije od lampe i vetra: Postoji hilјadu načina da čovek učini i dobro i zlo pa da to ne bude ni časno ni nečasno. Na moju nesreću, ja ne znam tih hilјadu načina. Ljudi čine sve da ih deca nadžive. Tako je od pamtiveka. Ali ima i dece koja na hilјadu načina neće nadživeti očeve. Onda je to grdna nesreća, moj Vukašine. Verovatno, gospodine predsedniče. Slušaju kako u plamičku lampe gori vreme; čuju i kako se vetar, mokar i gust, sam sa sobom guša oko streha i davi u odžaku, svojoj mučionici. Tražio sam te danas, Vukašine, da vidimo za tvoj resor. Do nedelјe, ja moram da objavim sastav nove vlade.

Ponovo vas molim, nemojmo više i noćas o vladi. To je sada bez ikakvog stvarnog značaja za sudbinu Srbije. Ali, pobogu, Vukašine. Otadžbini na umoru ja ne mogu ništa da ponudim sem našu slogu. Uverenje da smo jedinstveni u nesreći. Za koju nismo krivi. Sudbina Srbije ne zavisi od naše sloge u propasti. Pa kad nas ne ujediniše mir i pobeda u balkanskim ratovima, neka nas sada ujedine rat i stradanje. Izvinite, ne mogu da prihvatim tu ideju. Ja ni u stradanju ni u propasti neću da budem sa svakim. Neću ni sada da ulazim u vladu u koju ulaze lјudi da bi spasavali kapitale svojih banaka. Molim vas, Srbija je u hropcu, a ta se gospoda svađaju oko ministarskih resora. Jeste, tako je, Vukašine. Ali šta ja mogu kad Srbija nema od njih bolјu opoziciju. Pa moram da se složim i s njom. I sa žutim đavolom danas bih se ja zagrlio, moj sinko. I sa gubavcem bih u isti jaram da Srbiji nešto olakšam. A ja, eto, na svoju nesreću i sramotu, nisam spreman ni sada da se grlim sa žutim đavolom, ni sa gubavcem u isti jaram da se prežem. Ja ću i kao vaša opozicija savesno da služim narodu i srpskoj stvari. I zato što sam vam opozicija — sreću se pogledima, dodaje čvršće: — Zato što sam opozicija, tim odanije i savesnije moram da služim opštoj stvari. Da, gospodine predsedniče. U to sam čvrsto ubeđen. Nikad, apsolutno nikad, nijedna vlast na ovom svetu ne treba da ostane bez opozicije i protivnika. Ne postoji tako rđavo vreme u kome je i vlasti toliko rđavo da je treba poštedeti protivnika i neistomišlјenika. Jer ne postoji nijedno zlo koje prema vlasti nije samilosno. Na ovome svetu ne događa se sve tako pametno i nepogrešivo, Vukašine. Nešto se, ipak, nepogrešivo ispunjava otkad postojimo, gospodine predsedniče. Došlo vreme kad otadžbini ne trebaju samo pametni i pošteni. Biće, takvih je malo da je danas odbrane. Možda. Ali ja nemam takvu pamet za otadžbinu. A zar je nešto pametnije i preče od rada na njenom spasavanju, Vukašine? Ako vlada ostane bez opozicije, nijedan spas neće značiti spas naroda. Nijedna pobeda neće biti pravedna pobeda. Gledaju se dugo. I ćute dugo. U njih gleda lampa i stvara dvojnike. Telefon se roguši i preti. I vetar, oko prozora. Da te nešto pripitam, Vukašine. Ako pobedimo, u šta se uzdam, ako bog da, šta ćeš ti onda značiti u narodu kad si za vreme rata bio opozicija vladi

koja je dobila rat? Značiću onoliko koliko sam vladu podsticao i primoravao da što bolјe i savesnije radi za pobedu i budući mir. Mnogo ti, Vukašine, zahtevaš od naroda. On ponekad ima oči za velike pravde. Za male pravde, narod je lenj. Te male pravde jedino advokati isteruju. Ni vi ni ja nismo noćas za ovakve razgovore, gospodine predsedniče. Kad ih već počesmo, da ih i završimo. Mnogo je razloga i uzroka što sam ja vama protivnik i opozicija. Ako bi mi bio cilј da dođem na vlast, onda bi bilo razumno to što mi vi predlažete. Treba danas da postanem i vaš ministar. Ali, ako mi je cilј da budem u pravu, da vidim istinu i javno i časno je zastupam i govorim, onda me ti vaši saveti, to vaše silno iskustvo s narodom sasvim mimoilaze. Ja sam vam iskreno zahvalan, verujte mi. Pašić ćuti i klima glavom kao da se slaže. Vukašin ustade da pođe. Pašić se zagleda u njega i progovori: Vući kola po glibu i nevremenu, neće, kanda, biti isto što i mahanje bičem. Šibati i derati se na one kojima prska kičma i puca vrat. Neka je i tako, gospodine predsedniče. Ali ja nikome, pa ni otadžbini, ne mogu žrtvovati svoje ubeđenje. Ako treba, ja ću joj žrtvovati život. Preveliko obećanje, Vukašine. Možda. Ali nije i najlakše. Pašić ustaje. Senka mu se uspuzala zidom i prelomila na tavanici. Vukašinova senka glavom dotiče ivicu pustog, crnog poda. Lampa im više ne vidi lica. Između njih kao da krcka sto pod teretom lampe i telefona. Laka ti noć, Aćimov sine. Samo da znaš: tvoj se otac noćas ne bi premišlјao. Vukašin uzdrhta i šapnu: Mislite da bi moj otac noćas pogazio svoja uverenja? Pašić se naginje preko stola: Tvoj otac ne bi pogazio svoja uverenja. Ali bi ušao u moju vladu. Laku noć, gospodine predsedniče — kaže glasno i čvrsto Vukašin Katić. Iz Pašićeve prazne sobetine brzo izvuče svoju senku u hodnik pun šapata i senki. Kako ga je mekim i vrelim rukama davio taj grozni inženjer politike! Kao da mu laknu kad uroni u vetrovitu, mokru pomrčinu. Pođe ulicom bez svetilјki da nikog ne sretne, nikom ne kaže reč, nikog ne

čuje. Po mraku i glibu. U zoru će na stanicu, u Niš. Još noćas ocu pismo. Mora. Posle dvadeset godina. Noćas sam, oče, konačno odbio da uđem u Pašićevu ratnu vladu. Ostao sam mu opozicija. Jesam li dobro učinio, oče? A jutros sam mog Ivana, dobrovolјca, ispratio na front, pošto sam uništio Pašićevo pismo za Ivanovog komandanta puka, koje bi ga izvuklo iz strelјačkog stroja i rova. Tako bi i ti postupio, znam. U ovoj zemlјi zato i jesmo očevi. Da potvrđujemo Avramovu veru i izvršavamo njegovu odluku. Da žrtvujemo sinove... Usporava korak pored kućica i bašti: oporo i gusto mirišu i šumore hrizanteme. Pomrčina, vetar, zemlјa, sve je natoplјeno mirisom hrizantema. I kiša.

Dobrica Ćosić VREME SMRTI 1 Urednici Vidosav Stevanović Rajko Petrov Nogo Lektor Mara Vujošević Likovna oprema Rade Rančić Tehnički urednik Pera Stanisavlјev-Bura Korektor Gordana Damjanović Izdavač Beogradski izdavačko-grafički zavod OOUP Izdavačka delatnost Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17 Za izdavača Vidosav Stevanović

Štampa Beogradski izdavačko-grafički zavod OOUP Grafička delatnost Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17 Tiraž 10 000 1984.