Sentimentalno vaspitanje. Logika jedne biografije. I. deo 9789619468210 [PDF]

Zitiervorschau

1



Branimir Stojanović

Sentimentalno vaspitanje logika jedne biografije

І deo

3



Vanja Vanje Vanji Vanju Vanja Vanjom Vanji





„Bilo bi odvratno kada bi junak nekog romana bio filozof.” Imanuel Kant, Kritika moći suđenja, 1792.



„Pa ako naivno duševni doživljaj mora biti uskraćen ovoj formi i njenom vlastitom vremenu, ako su ovi doživljaji osuđeni na subjektivnost i ostajanje u refleksivnosti, njima, ipak, ne može biti oduzeto oblikovano osećanje smisla shvatanja: oni su doživljaji najveće blizine biti koja može biti data životu u svetu koji je bog napustio. Takav doživljaj vremena leži u osnovi Floberovog „Sentimentalnog vaspitanja” a njegov nedostatak se sastoji u tome što je on dopustio, shvatajući vreme jednostrano kao negativno, da ne uspeju drugi, veliki romani razočaranja. Od svih velikih dela ovog tipa „Sentimentalno vaspitanje” je ono kojem najviše prividno nedostaje komponovanost; …Pa ipak je ovaj za svu problematiku forme romana najtipičniji roman devetnaestog veka, u kome beznačajnost njegove građe ničim nije ublažena, jedini koji je postigao istinski epski objektivitet i pomoću njega pozitivitet i potvrđujuću energiju ostvarene forme.” Đerđ Lukač, Teorija romana, 1914.



„To ne znači da bi piscu „Teorije romana” principijelno bio zatvoren svaki put ka otkrivanju interesantnih odnosa. Navešću ovde samo najznačajniji primer: analiza uloge vremena u „Sentimentalnom vaspitanju”. U analizi konkretnog dela ovde se, takođe, pojavljuje jedna neprihvatljiva apstrakcija. Otkriće jednog „traganja za Izgubljenim vremenom” dopušta, posle konačnog poraza revolucije od 1848, da se ono stvarno opravda jedino za poslednji deo romana. Ipak je ovo nova funkcija vremena u romanu - na osnovu bergsonovskog „trajanja” - nedvosmisleno formulisana. To je utoliko čudnije što je Proust postao poznat u Nemačkoj tek 1920, godine, Joyceov „Ulysses” tek 1922, a da se „Čarobni breg” Thomas Manna pojavio tek 1924 godine.” Đerđ Lukač, Predgovor, Teorija romana, juli 1962.



10

„Markiz de Sad nije naseo na svoj vlastiti fantazam. Naime, Markiz de Sad nije bio sadista – naprotiv. To nam otvara mogućnost da zamislimo ono što je Lakan nazvao logikom biografije, dakle, radikalnu nekoincidenciju lične biografije i dela“ Žak-Alen Miler, Od simptoma do fantazma i nazad, neobjavljeni seminar, 1981–1982.

Dete je tučeno. Beograd, 1979. Proleće 1979. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu za B.S.-a je bilo uistinu dosadno. Bio je na drugoj godini „čiste filozofije”, kako je njegov otac nazivao to što je upisao. Ocu je bilo nejasno čemu služi čista filozofija: „osim ako ne misliš da već jednom odeš na radnu akciju, učlaniš se u Partiju i postaneš diplomata.” Ni B.S.-u nije bilo baš sasvim jasno šta je to filozofija. Oko sebe je gledao zbunjene asistente koji su se nešto domunđavali; profesora koji je celu prvu godinu seksualizovao grčku metafiziku privlačeći nestabilne i polupijane studentkinje i studente, koje je omamljene vodio na ekskurziju u Grčku; gomilu bradatih mladića usijanih odela i očiju koji su išli konspirativno po fakultetu i demonstrativno nosili diplomske radove o Platonu i pravoslavlju, sa utisnutim zlatnim krstačama na naslovnoj

11

strani svog prvog filozofskog delca; ogroman broj jurodivih koji su pre fakulteta imali svoj filozofski sistem, a na fakultet su došli samo kako bi našli publiku i sledbenike. Sam, B.S. je još uvek fantazirao o onome što je napisao u pismenom delu prijemnog ispita, kao odgovor na pitanje: „Zašto želite da izučavate filozofiju?”„Želim da snimim film po Platonovim dijalozima, zapravo želim da filozofiju prožmem umetnošću koja je potpuno strana vremenu u kojem je nastala.” Pitao se gde je u svemu tome čista filozofija, sve dok sa drugovima na hodniku nije čuo priču o situaciji na fakultetu iz usta nešto starijeg kolege: „Ovo stanje na fakultetu je započelo pre četiri godine, kada je izbačeno osmoro profesora. Zar ne vidite koliko su asistenti zbunjeni, potpuno su nedorasli da drže predavanja, a moraju. Vidite da se ne zna ko pije a ko plaća, marksisti se svađaju sa analitičarima, a grčki metafizičar štancuje kadar za bogosloviju i Hilandar. Opšti pičvajz.” To je, može se reći, B.S.-a prvi put trglo iz dogmatskog dremeža. Shvatio je da je razlog beskrajne tuge, koja je mogla nožem da se seče po hodnicima fakulteta, nedavni gubitak profesora. Nešto je načuo o tome, o tim profesorima, ali mu nije bilo ni na kraj pameti da bi njihov nedostatak mogao da proizvede toliku količinu konfuzije i tuge. Počeo je sa drugovima da razgovara o tome i njih nekoliko, posećujući fakultetsku biblioteku, otkrilo je bibliotekarku J. K. I. Na osnovu količine pozajmljenih knjiga izbačenih profesora, ona je shvatila da se neko organizovano za njih interesuje. Od J.K.I. su sve saznali. Ona im je ispričala priču o 1968, o njen-

12

om i muževljevom hapšenju 1971, o bitci i strujama na fakultetu od 1968. do 1975, o grčevitoj borbi fakulteta da sačuva profesore, o konačnom slomu i tragičnom nenadoknadivom gubitku kolega i prijatelja. Rekla im je da misli da su neki profesori koji su ostali da predaju, ipak stali na stranu države i da su pomogli u izbacivanju profesora. B.S.-ova grupica bila je u šoku. B.S. je tada shvatio da filozofija i nije baš tako čista, da je u stvari vrlo prljava, prljava da prljavija ne može biti. Predložio je svojim kolegama da organizuju tribinu o izbačenim profesorima: da pozovu svoje sadašnje profesore, kao i one izbačene, i da o svemu tome razgovaraju. Tada je, međutim, shvatio i da su ideje jedno, a stvarnost Filozofskog fakulteta u Beogradu 1979. nešto sasvim drugo. Da bi bila zakazana, bilo je nužno da tribinu predloži omladinska organizacija. Hoćeš vraga! Niko iz grupe nije bio aktivan u fakultetskoj omladini. Svi su bili generacija koja je još u srednjoj školi bojkotovala čak i članstvo u omladinskoj organizaciji i nisu imali kontakte sa ma kakvom politikom i političkom edukacijom koja je bila organizovana jedino oko Partije. Bili su ono što se u policijskom žargonu tada zvalo drogeraši i hašišari, dosta šarena grupa eskapista, već poprilično ogluvela od rock ’n’ rolla, apolitična, narcistična i potpuno izvan svake javnosti. Poznavao je B.S. neke kolege sa godine koji su bili članovi omladinske organizacije fakulteta i njima je preneo ideju o tribini. Njima se to svidelo i rekli su da će predložiti tribinu na prvom sledećem sastanku. Nakon sastanka, filozofi omladinci pozvali su B.S.-a u Klub fakulteta, koji je B.S. zajedno s njima

13

nešto ranije pokrenuo, donevši gramofon i ploče od kuće. Preneli su mu da od onako zamišljene tribine nema ništa i, da eventualno mogu da dobiju amfiteatar 101, gde bi im starije kolege iz vrha fakultetske omladine objasnile šta se desilo sa osmoro profesora. Tada je B.S., a da toga nije bio ni svestan, odlučio da se upetlja u filozofiju svoga vremena. Do tada bi obično slegao ramenima, pomirio se sa sudbinom i odlukom koju je neko drugi doneo, ili bi u sebi rekao: „Nema smisla da se ovim bakćem, svet je potpuno neprimeren mojim idejama.” Umesto toga, kroz glavu mu je sada prošlo: „Bolje išta nego ništa – samo da ova tuga nestane”, a svojim drugovima omladincima je rekao: „Neka zakažu tribinu – da ih čujemo.” Odziv je bio preko očekivanja. Najveći amfiteatar bio je pun, osećala se živost. Pred okupljene su izašla tri omladinca četvrte godine pedagogije, koji su predstavljajući se rekli i da su članovi Univerzitetskog komiteta Partije. Počeli su da govore o idejnim strujanjima u društvu, o društveno-političkom trenutku danas... Jezik nižih partijskih volontera lebdeo je između simulirane euforije i potpuno hladnog i metalnog žargona. Jedan od prisutnih B.S.-ovih kolega sa grupe za filozofiju, H.M., ustao je i rekao: „Molim vas, sve to čitamo u novinama, nas zanima da nam fakultet dostavi zapisnike sa sednica Katedre za filozofiju, na kojoj se glasalo o izbacivanju osmoro profesora. Da li vi o tome nešto znate ili ne znate?” Nastao je muk. Omladinski funkcioneri su rekli da tribina nije tako zamišljena, da oni o tome ništa ne znaju, da su hteli da nas informišu o društveno-

14

političkim okolnostima tog događaja... Kao po komandi, studenti su ustali i nezadovoljni napustili salu, a u hodniku su počeli da diskutuju kako treba izvršiti pritisak na fakultet da se o tome javno razgovara. Međutim, iz sale su tada izašli omladinski funkcioneri i s vrha stepeništa studentima u holu obećali da će za nekoliko dana zakazati novu tribinu, na koju će dovesti relevantne sagovornike. Tribina na koju su uskoro pozvani bila je pravo malo čudo. Već na prilazu, na pola kilometra od fakulteta, u ulazu svake zgrade bio je po jedan uniformisani policajac, u holu fakulteta bila je gomila nekih nepoznatih ljudi, verovatno agenti u civilu, a pred amfiteatrom masa ljudi. Neke je B.S. poznavao kao kolege sa istorije, koji su se po fakultetu šetali u trenerkama, tada ne baš uobičajenom načinu oblačenja studenata, ali ih je sada na jednom mestu bilo jako mnogo, gotovo neverovatno mnogo. B.S. je ušao u već pun amfiteatar, seo na jedino slobodno mesto, a za njim su ušle kolege sa istorije u trenerkama, praktično opkolivši studente. U salu je zatim ušao čovek srednjih godina, lepo obučen, u pratnji jednog od tri omladinska funkcionera s prošle tribine. „Ovo je drug Milan Milutinović, upravnik Narodne biblioteke i član Saveza komunista Beograda, koji će vam reći nešto o slučaju osmoro profesora.” Samo što je drug Milan Milutinović počeo da govori, iz publike je ustao jedan student i postavio mu pitanje: „Zašto bi nam direktor Narodne biblioteke govorio o slučaju izbačenih profesora?” Nastao je huk u sali, a istoričari u trenerkama odjednom su počeli da udaraju i psuju studente. Ovi su uz negodovanje izašli iz amfiteatra, a tamo su

15

ih već čekali nepoznati ljudi u civilu vičući: „Napolje, napolje!” Opšti metež, na ivici prave pravcijate tuče, koji je vrlo brzo priveden kraju. Kada je B.S. istog dana došao na popodnevno predavanje, sve je bilo po starom. Kao da se incident nije ni dogodio. Mnogo godina kasnije, B.S. je neverovatnim sticajem okolnosti otkrio da je partijski saradnik i doušnik policije, koji se operativno-tehnički bavio izbacivanjem profesora, bio grčki metafizičar. Tada je B.S. saznao da je metafizičar bio ucenjen svojom prošlošću, odnosno da ga je 1945. kao petnaestogodišnjeg dečka iz rodnog sela pokupio stariji brat, koji se povlačio sa grupom četnika. Partizani su ih uhvatili negde u Bosni. Metafizičar je kasnije dobio dve godine robije, ali ih nikad nije odležao: cena je bila jasna i došla je na naplatu nakon trideset godina. Zapisnici sa sednica Katedre za filozofiju i danas su nedostupni, ali se za njih niko više ne zanima. Tada je B.S. shvatio da je otac bio u pravu i da čista filozofija ima smisla samo ako je u vezi s Partijom, drugim rečima – čista filozofija je Partija. Osim toga, ukapirao je da metafizika ima veze s nekom utajom realnosti na koju se kačila tajna policija, te da filozofija, da bi je zaista bilo, najpre mora da zauzme distancu prema Partiji. To je sva filozofija, bar ona koja je bila moguća na Katedri za filozofiju 1979. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Čitav štos s filozofijom nije u knjigama koje B.S. čita, nego u odnosu s ljudima s kojima u tom momentu deli iskustvo čiste filozofije.

16

Otac ne bije mene. Beograd, 1980. Tokom sledećih godinu dana, B.S. je upoznao sve izbačene profesore i redovno ih posećivao u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, gde su dobili posao nakon otkaza na fakultetu. Imao je ideju da s njima napravi video-intervjue, jer su mu bili zanimljivi kao tragični heroji, a kroz lično poznanstvo i čitanje knjiga shvatio je da ga ne zanimaju kao filozofi. Naime, niko od njih nije ni bio filozof – bili su odlični nastavnici filozofije. Pored toga, B.S. je pohađao Slobodni univerzitet, ilegalni univerzitet, na kojem su predavali i izbačeni profesori, a postao je i član ultraleve disidentske grupe okupljene oko bibliotekarke Katedre za filozofiju J.K.I. i njenog muža P.I., koji su sa grupom studenata s Filozofskog i Fakulteta političkih nauka eksperimentisali sa idejama Solidarnošći. Drugim rečima, počeo je da se bavi prljavom filozofijom, filozofijom svoga vremena. Shvatio je da je grupa ljudi koju su zvali „osmoro profesora” heterogena po filozofskim, političkim i ljudskim uverenjima, i da ih na okupu drži jedino ta stigmatizacija. U to vreme, B.S. je zajedno sa T.L.-om, starijim kolegom sa psihologije, radio na tematskom broju Vidika o psihoanalizi. Vidici su bili časopis omladine Srbije, tada u usponu, a vodili su ga A.P. i S.Š. Časopis se proslavio brojem pod nazivom Rečnik tehnologije, koji je eksperimentisao sa žargonom poststrukturalizma i nadolazeće postmoderne. B.S. i T.L. su vredno radili na prikupljanju tekstova, pisali svoje članke, družili se s članovima

17

redakcije. B.S. je stalno putovao u Zagreb kod M.K.-a, tada svog filozofskog idola, i s njim dogovarao da počne da predaje jednom godišnje u Beogradu na Katedri za filozofiju. (tada svakako jedinu vrednu školsku filozofiju.) Međutim, pred sam kraj produkcije Vidika, članovi redakcije lista Student, Ž.S. i A.J., obili su prostorije časopisa, promenili bravu, konfiskovali sve tekstove i zabranili ulaz u redakciju. Neki od konfiskovanih tekstova su se petnaestak godina kasnije u delovima mogli naći rasuti po sabranim delima Ž. S., koja mu je nova partija SPS štampala u znak zahvalnosti za pregalački rad tokomu devedesetihm. Gotovo trideset godina kasnije, B.S. je od A.D.-a, tadašnjeg visokog funkcionera omladine Srbije, koji je po dužnosti koju je obavljao učestvovao na hitnim i vanrednim sastancima Univerzitetskog komiteta, čuo priču kako je časopis Vidici došao pod udar Partije. Naime, velika popularnost časopisa Vidici i njegov, za tadašnju partijsku inteligenciju, dosta zagonetan poststrukturalistički žargon, – izazvao je kod S.A., člana Univerzitetskog komiteta i studenta politikologije, pojačanu budnost koja je prouzrokovala napade sumanutosti. Naime, on je na hitnom i vanrednom sastanku komiteta objasnio prisutnima da je Rečnik tehnologije zapravo šifrovana knjiga uputstava za oružanu pobunu: kada se čita na pravi način, može da razotkrije mrežu špijuna i kako će ovi biti aktivirani u slučaju potrebe. Iako niko na toj sednici nije pridavao važnost ovoj interpretaciji, urednici Studenta Ž.S. i A.J., kako bi se domogli časopisa Vidici, iskoristili su Antonićevu sumanutu budnost i pretočili je u

18

konkretnu akciju. Ž.S. je četiri godine bio glavni i odgovorni urednik Vidika, koji su postali intelektualni inkubator Univerzitetskog komiteta i mesto ukrštanja antikomunističkih i partijskih intelektualaca. Nakon Osme sednice, Simić se proslavlja kao progonitelj Bogdana Bogdanovića tekstom koji svojom arogancijom i deliričnom ispraznošću treba uvrstiti u sve udžbenike političke teorije kao primer ispraznog govora moći bez rizika. Tri dana nakon objavljivanja tog teksta, postavljen je na mesto šefa Ideološko-informativne komisije Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Pred višestranačke izbore Ž.S. postaje tvorac „strategije Šešelj.” U Rakovici, na sednici Gradskog odbora SPS-a, članovima svoje partije (neformalni transkript sa te sednice kružio je Beogradom), nalaže da bazi objasne da im je zadatak da glasaju za Šešelja, kako bi pobedili njegovog protivkandidata iz DS-a, pisca Borislava Pekića odnosno, da je od sada Šešelj „korisni idiot” SPS-a. Nakon toga Ž.S. postaje potpredsednik Savezne Republike Jugoslavije zadužen za diplomatiju, zapravo specijalni opunomoćenik Slobodana Miloševića za tajne pregovore s Franjom Tuđmanom. Sa te funkcije je naglo smenjen, a u političkoj mitologiji tog vremena kruži priča da je po povratku s jednog od mnogobrojnih putovanja u Zagreb, dok je referisao Miloševiću, rekao: „Znaš šta Slobodane, ja sam car Lazar!” Potom se nekoliko godina odmarao u Komisiji za nuklearno razoružanje u Ženevi. Tri godine pred slom režima postavljen je istovremeno za ministra kulture i direktora Narodnog pozorišta.

19

2001. godine, na prvom programu RTS-a, na kojem se Simić čitavu deceniju pojavljivao kao vrhunski politički autoritet, pušten je u udarnom dnevniku snimak bezbednosnih kamera iz antikvarnice izvesnog Miše Grofa, na kome se vidi kako Ž. S. trpa u džepove antikvitete i četristo maraka s radnog stola vlasnika. Danas je ugledni kolumnista časopisa Pečat, koji je neka vrsta sigurne kuće za sve intelektualce režima devedesetih. Nasilno i vaninstitucionalno preuzimanje Vidika, prva je najava politike vaninstitucionalnog nasilja koju naknadno legalizuje Partija. B.S. je tada shvatio da je filozofija i izvan fakulteta i dalje na istom rastojanju od Partije; i da je Partija i dalje jedina filozofija, ali da se sada pojavljuju i usamljeni desperadosi koji vrše nasilje u ime Partije, a da s njom i nisu u nekoj, bar na prvi pogled, bliskoj vezi; te da je jedina filozofija zapravo distanca od Partije, posebno od Univerzitetskog komiteta i njenih članova, ali i od novih desperadosa, antikomunista koji iz nekog razloga prave neprincipijelnu koaliciju s Partijom sve dotle, dok im ona za uzvrat daje moć.

20

Otac bije dete koje ja ne volim. Beograd, 1981. B.S. i njegov otac, koji i dalje ne shvata šta je čista filozofija i koji ga opet pita kada će se učlaniti u Partiju, hitro su se približavali Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, na kojoj je umirao očev najstariji brat, penzionisani vrhovni vojni tužilac Srbije, član KPJ od 1926. Tamo ih je u sobi već čekao mlađi brat B.S.-ovog oca, visoki funkcioner Sekretarijata inostranih poslova Jugoslavije, konzul u Rimu, San Francisku, kasnije ambasador u Engleskoj i na Kubi. Stric koji je umirao bio je gotovo otac svojoj braći, jer je od B.S.-ovog oca bio stariji 20, a od drugog brata 26 godina. Mnogo godina kasnije B.S. je saznao da je njegov mlađi stric bio zapravo ključni politički kadrovik SIP-a, kadrovski kontraobaveštajac i čovek od velikog Titovog poverenja, jer je imao zaduženje da vodi beleške sa svih važnih sastanaka mimo zvaničnog protokola i zapisnika, a koje je referisao lično Titu. U to vreme je bio neraspoređen diplomata, dakle, na nekim poslovima u SIP-u. Inače kao malog su ga zvali Lenjin, jer je s trinaest godina, popevši se na hoklicu, deset i dvadeset godina starijima od sebe, dakle već ljudima, držao predavanje o marksizmu-lenjinizmu. B.S.-ov otac, inače vrlo drčan i prek čovek, jedinu servilnost je pokazivao pred svojom braćom. Nešto ranije, u navali prisvajanja filozofije svog vremena, B.S. je iz razgovora sa ocem shvatio da se on 1948. godine izjasnio za Rezoluciju Informbiroa. Bio je tada član SKOJ-a i stu-

21

dent brodogradnje u Zagrebu, gde je poslat kao perspektivni kadar iz Srbije na međurepubličku razmenu studenata. Samo zbog srećnog sklopa okolnosti nije otišao na Goli otok, što ne znači da je dobro prošao. Kada se nakon radne akcije na koju je otišao dan posle izjašnjavanja za Rezoluciju i na kojoj je od komandanta radne akcije degradiran u vođu radne brigade vratio u rodni grad, na ulici su počeli da mu dovikuju: „Ua bando!” Shvatio je da od povratka u Zagreb i nastavka studija nema ništa i da nešto ozbiljno nije u redu pošto su braća odbijala da se čuju, a kamoli vide sa njim. Odlučio je da godinu dana provede u totalnoj izolaciji roditeljske kuće, a da ne bi poludeo – prijavio se u vojsku, iako kao učesnik NOB-a to nije morao. Tamo su ga poslali u kaznenu, padobransku jedinicu, gde je s kriminalcima, delinkventima i drugim društvenim otpadom služio dve i po godine. Nakon izlaska iz vojske, nije mogao da se upiše ni na jedan fakultet. Braća su ga tada držala na potpunoj distanci, naime pozivali bi ga jednom godišnje na ručak, gde su mu dosta otvoreno zamerali da im je veoma velika smetnja u karijeri. Preko nekog daljeg rođaka koji je bio debeovac zadužen za Tehnološki fakultet, B.S.-ov otac je uspeo da se upiše na fakultet uz reči: „Ako otkrijem da imaš neke veze sa informbiroovskom bandom, lično ću te ubiti.” Kada je završio fakultet i počeo da radi, na preporuku direktora fabrike za koju je radio, a kako bi mogao biti postavljen na mesto direktora proizvodnje, tražio je prijem u članstvo Saveza komunista., Primljen je na dan B.S.ovog rođenja, ujedno i dan Oktobarske revolucije. Dakle, njih četvorica u sobi: najstariji brat B.S.-ovog oca,

22

koji leži gotovo mrtav; B.S.-ov otac koji, nagnut nad umirućim pokušava da iscedi neku reč iz njega; B.S. i mlađi brat B.S.-ovog oca, koji stoje jedan nasuprot drugog kod nogu samrtnika. B.S. je tih dana sa disidentskom grupom okupljenom oko J.K.I., bibliotekarke Katedre za filozofiju i njenog muža P.I., učestvovao u pisanju i distribuciji peticije u kojoj su od države zahtevali da iz zatvora odmah puste sve đake i studente uhapšene na demonstracijama na Kosovu, i da se nikom od uhapšenih ne sudi po odredbi krivičnog zakona o kontrarevoluciji. Dok su stajali jedan preko puta drugoga, B.S. je iz čista mira mlađem bratu svoga oca rekao: „Što hapsite decu po Kosovu?” Zavladao je muk u sobi. Mlađi brat B.S.-ovog oca je istog trenutka reagovao: „Koja deca, to je ološ, to su kontrarevolucionari, a ti, a ti... ma šta sam mogao drugo da očekujem od sina informbiroovca!” B.S. je počeo da urla na strica: „Ti si kontrarevolucija, sram te bilo, ti si kontrarevolucija!” U sobu je utrčala ćerka umirućeg strica B.S.-a i zamolila ih da izađu. B.S.-ov otac je uzeo sina za ruku i izveo ga iz sobe. Nikad mu više nije rekao da treba da uđe u Partiju. Paralelno s peticijom koju je pisala B.S.-ova disidentska grupa, pojavila se i peticija u kojoj se traži zaštita srpskog naroda na Kosovu, a koju su potpisali neki od izbačenih profesora s Filozofskog fakulteta zajedno s političkim emigrantima i pravoslavnim popovima iz Australije i Amerike. Nakon te peticije, B.S. je, pored Partije, na velikoj distanci držao i tada prvi put rođenu Udruženu opoziciju Srbije. Pod uticajem leve disidentske grupe, B.S. je postao komunista bez Partije, komunista na distanci od

23

partije, ali i na distanci od partije nacionalne stvari koja se upravo rodila.Ponajviše se držao na distanci od očeve političke traume: biti članom partije koju mrziš. B.S.-ov stric je dugo ostao u diplomatiji, dovoljno dugo da pred sam pad Miloševića u Politici objavi marksističkolenjinistički tekst, u to vreme siguran znak da je u kontaktu sa ideološkim delirijumom JUL-a. Nakon njihovog prekida odnosa na .VMA, B.S. se s njim u životu sreo samo još nekoliko puta na sahranama rođaka. Poslednji put to je bilo u bolesničkoj sobi B.S.-ovog oca, nekoliko dana pred njegovu smrt. Tada je B.S.-ov stric rekao B.S.-ovom ocu da je Đinđić najveći srpski političar posle Pašića, na šta mu je B.S.-ov otac rekao: „Reakcionaru, đubre jedno, marš iz sobe!” Nakon smrti oca 2003. godine, B.S. je među njegovim stvarima našao dnevnik na čijim je koricama pisalo: 1946–1948. DNEVNIK. Očekivao je da će naći neku političku ispovest, neki trag skojevskog rada, priče sa desetine radnih akcija na kojima je bio, ili bar opis susreta s Polom Potom, na jednoj od radnih akcija, o kome mu je često pričao. Umesto toga, na nekoliko strana bila su ispisana imena 86 devojaka, datum i mesto gde ih je sreo i šta se među njima desilo, opisano dosta čednim jezikom: „’46. Zagreb. Ovlaš sam je poljubio u usta, na igranci na Tuškancu..., ’42. Šamac–Sarajevo. Našli smo se posle sastanka SKOJ-a iza barake i bili smo skupa.” B.S. je oca posetio u bolnici noć pred njegovu smrt i pitao ga: „Da li se bojiš smrti?”, a ovaj mu je odgovorio: „E moj B., šta je moja smrt u istoriji materije – nebitan događaj!”

24

Ono što će B.S. možda tek ovih dana u potpunosti shvatiti, a i što je očev politički uvid par exellence, jesu reči koje mu je često ponavljao, a koje B.S.-u ranije nisu ništa značile: „Kada su raspušteni SKOJ i AFŽ, počela je kontrarevolucija” i „SKOJ i AFŽ su izveli socijalističku revoluciju, KPJ je već tada bio državna partija.”

Otac bije mene. Beograd, 1982. Ispostavilo se da asistenti koji su se stalno domunđavali, nesposobni da pokriju sve predavačke obaveze na fakultetu – imaju neki plan. Naime, dva asistenata s Katedre za filozofiju M.K. i S.Ž., zajedno s nešto starijim kolegom Z.K.-om, okupili su grupu filozofskih pisaca i prevodilaca: N.D., M.B., O.S., I.V. i M.K. Ova šarena grupa preuzela je, odlukom Skupštine Filozofskog društva, časopis Teorija, do tada dosta tužno i provincijalno glasilo Društva koje su, od izbacivanja profesora sa fakulteta, uređivali tzv. analitičari- grupa apolitičnih isihasta anglosaksonske školske filozofije za koje je sva filozofija od Platona do Hajdegera bila metafizika, zapravo najkraći i siguran put do totalitarizma. U osnovi to je bila antiintelektualistička, antikomunistička i antifilozofska grupa, koja će se nanovo pojaviti na lešini filozofije nakon 2000. godine i koja će, kako stvari stoje, kontrolisati Filo-

25

zofski fakultet sledećih što godina. B.S.-a je pozvao M.K. da učestvuje u debati koju je filozofski časopis pokrenuo, a zatim i objavio, povodom načina preuzimanja Vidika od strane Univerzitetskog komiteta. Ova debata je konačno, posle dužeg vremena, u javnosti otvorila pitanje odnosa partije i filozofije. B.S. je bio srećan što je postao deo kolektiva koji je pokrenuo ovo pitanje i koji je već u narednim brojevima otvorio stranice svoga časopisa za seriju intervjua sa izbačenim profesorima sa filozofskog fakulteta. Prvi put se plinsko svetlo – koje je partijska inteligencija ubrzano i masovno proizvodila tih godina, i čija je funkcija ranih osamdesetih bila da sakrije nasilje koje se sprovodi nad društvenim institucijama – raspršilo, postalo delom javnosti. Časopis Teorija je tokom narednih godina, 1982–1986, postao mesto otvaranja javnih diskusija uz tiraž od 5.000 primeraka koji je iz broja u broj rastao. Prvi put je B.S. osetio kako se proizvodi subjekt. Politički subjekt, filozofski subjekt u nastajanju, koji uspeva da drži na distanci i partiju i disidente, i da i jednima i drugima kao obavezu participacije u prostoru časopisa nameće saradnju u proizvodnji istine o jednoj situaciji, a ne prenošenje gotovih saopštenja. B.S. je zajedno s prijateljem S.Š. sa slovenačkog preveo na srpskohrvatski najsvežije produkte „ljubljanskog označiteljskog materijalizma”, odličnu zbirku tekstova Sl.Ž., R.M., M.D., koja se pojavila u broju o krizi marksizma. Inače, tadašnja Teorija je imala princip da objavljuje samo neobjavljene tekstove, bilo da dolaze s lokalne ili internacionalne scene, što je kriterijum koji su

26

mogli sebi da priušte samo najveći filozofski časopisi. Vrhunac časopisa Teorija, bio je broj posvećen krizi marksizma. To je, ujedno bio i trenutak prvog udara na časopis. Naime, ilustracije kojima je uredništvo časopisa prošaralo ovaj broj bile su pozajmljene iz francuskih maoističkih revija kasnih sedamdesetih, u kojima su Marks, Lenjin, Staljin, Mao, Engels bili nacrtani u različitim seksualnim pozama. Ti crteži su postali predmet sudskog gonjenja i pretnji ukidanja časopisa. Državni tužilac Srbije Tmušić zabranio je broj o krizi marksizma, sa obrazloženjem da se na crtanim ilustracijama vređaju predsednici stranih država. Optužba je bila farsa čak i sa stanovišta pravne tehnike: ako su, dok su još bili živi, Mao, Lenjin i Staljin elementarno, ali istovremeno i delirično – čak zadovoljavali kriterijum sudske odluke o stranim državnicima, Marks i Engels to svakako nisu. Ova komična optužba nije mogla da proizvede potpunu zabranu časopisa, pa je došlo do nagodbe redakcije i tužilaštva, naravno uz veliko javno negodovanje redakcije. Broj će biti pušten u distribuciju ukoliko se prethodno odstrane inkriminišuće ilustracije. Tako je B.S. zajedno s nekim članovima redakcije u prostoriji sedišta časopisa na Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, uz prisustvo agenata u civilu i nešto uniformisanih policajaca, svojeručno iscepao osam spornih ilustracija iz bar hiljadu primeraka Teorije. Fatalni čvor partije, policije i filozofije u ovom prizoru cepanja stranica časopisa svakako je i poslednja slika filozofskog subjekta Teorija, jer događaji od tada kreću u smeru kojem

27

se redakcija najmanje nadala. Sudska zabrana i afera pojačale su interesovanje za Teoriju, naime bili su znak disidentima da jedan filozofski časopis zaslužuje njihovu pažnju, da postaje mestom zabranjenog govora, mesto koje naglo dobija visoku simboličku vrednost. Tako se samo nekoliko nedelja kasnije u redakciji pojavio tada već čuveni disident Vojislav Šešelj. S vrata je užurbano i glasno rekao: „Poslali su me Mihailo Marković i Dobrica Ćosić da mi objavite tekst u Teoriji.” Svi su se uzdržano nasmejali. Niko nije verovao da je Mihailo Marković poslao Šešelja baš s tim rečima, jer je kao kolega i prijatelj redakcije, čiji smo opsežni intervju na gotovo trećini stranica časopisa objavili neposredno pre toga i prvi put posle deset godina vratili ga u javni život, dobro znao da tekstovi prolaze vrlo rigoroznu redakcijsku recenziju. M.K., tada glavni urednik, pozvao je Šešelja da sedne i pitao ga o kakvom se tekstu radi. Sasvim prostodušno, Šešelj je u jednom dahu rekao: „Aleksandar Ranković.” Dakle, tekst je bio o bivšem drugom čoveku države, tvorcu policije, nekad čuvenom, ali već odavno nevažnom, Marku iz pesme o Ozni Oskara Daviča. Vojislav je na sto bacio svežanj od stotinjak strana teksta i opet prostodušno pitao: „Kada izlazi sledeći broj?” M.K. je uzeo na sebe da objasni Šešelju da je ovo časopis u kojem se tekstovi recenziraju i da je veliko pitanje da li će njegov članak uopšte ući na razmatranje, jer nije ni filozofski ni teorijski nego pre feljtonistički, kako mu se čini iz naslova. Ovo je bio, ispostaviće se, uvod u rušenje redakcije: Mihailo Marković je zaista insistirao na objavljivanju Šešeljevog teksta,

28

a redakcija nije htela ni da čuje, smatrala je to gorim pritiskom od partijskog pošto je dolazio od strane uvaženog kolege koji je iskusio šta znači uvođenje pitanja moći u filozofiju. Mihailo je preko posrednika zapretio redakciji da će je na sledećoj godišnjoj skupštini Filozofskog društva Srbije smeniti – ukoliko ne objavi Šešeljev tekst. Tada kreću nemile scene u samoj redakciji: O.S. i I.V. postaju trojanski konji Mihaila Markovića uz ambivalentnu, ali ipak, u ključnim momentima preglašavanja, važnu pomoć M.B. i N.D. Sa druge strane, M.K., S.Ž. i Z.K. grčevito pokušavaju da urednike časopisa ubede da ne ulaze u transakcije s Mihailom Markovićem, jer je posredi neprincipijelan i nekolegijalan pritisak. Na Skupštini Filozofskog društva Srbije članovi redakcije saznaju da Društvu pripadaju i Vojislav Šešelj, Dobrica Ćosić, Vladimir Šeks... i još sijaset disidenata tadašnje Jugoslavije. Ipak, ni nesumnjiv uticaj Mihaila Markovića ni enormni autoritet Dobrice Ćosića nisu bili dovoljni da redakcija bude smenjena. Došlo je do kompromisnog rešenja: redakcija će, osim dotadašnjih članova, uključiti i krilo koje ima poverenje Mihaila Markovića. To su Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Kosta Čavoški. Već tada je bilo jasno da ovakav skup ljudi neće biti u stanju da pravi časopis, pa je doneta i dodatna odluka: stara redakcija će urediti sledeći broj, a nova redakcija onaj nakon njega. Međutim, već na prvom zajedničkom sastanku redakcije, Zoran Đinđić, Kosta Čavoški i Vojislav Koštunica (uglavnom je govorio Zoran Đinđić), tražili su da, suprotno onome što je dogov-

29

oreno na Skupštini, ipak oni uređuju naredni broj. B.S. nije mogao da veruje da „Dobričine sekretare” (kako su stari članovi redakcije zvali novoimenovane članove), jedino zanima da de facto preuzmu kontrolu nad časopisom i demonstriraju moć, delegiranu od Mihaila Markovića i Dobrice Ćosića. Jedini filozof među Mihailovim kuririma bio je Đinđić, tada već popularan autor antikomunističkog manifesta Subjektivnost i nasilje, dobro napisane knjige koja je u hipu postala biblija svih konzervativaca i intelektualnih antikomunista. Jedinu, doduše ne baš preterano pitku, kritičku recenziju ove Đinđićeve knjige – tada, a i do danas - napisao je B.S. Koštunica i Čavoški bili su, pravnici i članovi FDS po disidentskom ključu. S trojanskim konjima iz stare redakcije imali su većinu i lako su nametnuli svoju odluku, da urede sledeći broj Teorije. Centralni blok u ovom broju bio posvećen situaciji u selu Batusi na Kosovu. B.S. je tada shvatio da brutalnost partijske inteligencije nije ništa u poredjenju s filozofima koji se domognu moći. Ovim je filozofski subjekt Teorija, 1982–1986, bio opovrgnut, a na istorijsku scenu je stupila nova politička klasa cinika koji su sebe nazivali filozofima; klasa duboko narcistički povređena, resentimanski raspoložena i spremna na osvetu. Alijansa filozofije, konspiracije i terora – terora koji više ne preza od toga da razori bilo koju instituciju, bilo koji odnos poverenja, i koji je zapravo jedan novi nječajevizam netrpeljiv prema svakome ko mu se na bilo koji način suprotstavi – tada je uništila ne samo jedan filozofski subjekt u nastajanju nego, posredno, i čitavu Katedru za filozofiju. Za sledećih pedeset godina, filozofija je prognana kako

30

sa fakulteta tako i iz javnog života. Samo godinu dana kasnije, ovi cinici filozofi ući će u savez sa desperadosima a la Željko Simić, koji su u međuvremenu preuzeli Univerzitetski komitet, pripremajući ideološku platformu za nov partijski subjekt: Socijalističku partiju Srbije. Već tada se o tome niko nije usuđivao da piše, jer su Mihailo i Dobrica – po principu obećanja kojima su obezbedili trojanske konje u redakciji Teorije – uveliko kupovali urednike velikih javnih glasila. Izuzetak je bio hrabri novinar NIN-a Lj.S., koji je napisao tekst o ovom sporu, pružio priliku članovima stare redakcije da govore i omogućio polemiku M.K.-a i Mihaila Markovića. To je jedini trag kojim je u javnosti propraćen nestanak filozofskog subjekta Teorije. Nasilje koje su filozofi u stanju da izvrše nad drugim filozofima može biti čak i komično, ali nasilje nad jednim filozofskim subjektom u nastajanju zločin je prve vrste. Časopis Teorija je uskoro postao ono što je bio i pre 1982. – anonimna publikacija anonimnih isihasta analitičke školske filozofije. B.S. je zajedno sa starom redakcijom napustio časopis i nikad nije postao član Filozofskog društva Srbije, ali je naučio da je nasilje koje otac vrši nad sinovima, nasilje koje ne samo da drugi ne mogu da percipiraju, već da ga najmanje vide upravo oni nad kojima ga otac vrši – sinovi. M.K i S.Ž. su nažalost šest-sedam godina kasnije postali glavni promotori Mihaila Markovića. M.K. je povodom Markovićeve smrti za Politiku sastavio jedan vrlo patetičan, afilozofski i arefleksivan In memoriam. S.Ž. je u nedavno obja-

31

vljenoj Istoriji srpske filozofije Markovića čak proglasio logičnim krajem samokretanja filozofskog duha u sedamstogodišnjoj istoriji srpske filozofije. Obojica su pokazali da se ne sećaju, ili ne žele da se sećaju, sekvence filozofije Teorija, 1982–1986. Takve tekstove nikad ne bi objavili u časopisu u kojem su svojevremeno bili glavni i odgovorni urednici. Paradoks da je partija bila represivna prema filozofiji u doba socijalizma i da ju je saturirala, nije ništa u poređenju s totalnom destrukcijom filozofije koju su izvršili sami filozofi u ime demokratije, višepartijskog sistema i države. B.S. je zauzeo distancu ne samo prema partiji, državi, višepartijskom sistemu nego i prema filozofiji. Rešio je da promeni teorijsko polje i počeo da se bavi najpre teorijskom a onda i kliničkom psihoanalizom, pod velikim uticajem i prijateljskim vođenjem Sl.Ž.-a. Bez psihoanalize, B.S. nikad ne bi uspeo da razume paradoks da „Otac bije mene,” epohu u razvoju subjekta koja je skrivena unutar bezličnog i asubjektivnog fundamentalnog fantazma „Dete je tučeno”, i koja subjektu ostaje potpuno izvan sećanja: ona je jedino dostupna putem logičke konstrukcije na koju filozofi, nažalost, nisu bili spremni. M.K. i B.S. su krajem osamdesetih zajedno vodili jedan neformalan kurs o Altiseru i Lakanu na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to je bila njihova poslednja saradnja. Posle neuspelog pokušaja da sa S.Ž.-om i B.M.-om pokrenu privatni časopis - u čijem je prvom broju trebalo da izađe obiman intervju sa Bogdanom Bogdanovićem o Mrtvouzicama, mentalnim zamkama staljinizma – B.S. i M.K. su prestali da komuniciraju zbog raz-

32

like u političkom razumevanju devedesetih. Nakon nekoliko neprijatnih susreta u redakciji Teorije, B.S. je samo još jednom sreo Zorana Đinđića. 1989. godine, prijatelj S.Š. ga je zamolio da krene sa njim da mu „čuva strah” i pomogne u intervjuu sa Đinđićem za slovenački omladinski nedeljnik Mladina. Intervju je napravljen u Đinđićevoj sobistanu u ulici Strahinjića Bana. Nakon tri sata razgovora, kada je intervju već bio pri kraju i kada je prešao u neformalno ćaskanje, B.S. je pitao Đinđića: „Da li ti stvarno veruješ, kao što si napisao u Književnim novinama, da je Milošević Napoleon Bonaparta na belom konju koji ruši feude samoupravnog socijalizma širom Jugoslavije? Meni se čini da je on pre Bonaparta Marksovog 18. brimera Luja Bonaparte.” Đinđić je odgovorio: „Nije važno u šta ja verujem, važno je šta je na dnevnom redu, a to je državno i nacionalno pitanje.” B.S. mu je odgovorio: „Zar nije najvažnije ko i kakav dnevni red pravi?” Đinđić se od srca nasmejao i nije ništa odgovorio.

Nelagodnost u psihoanalizi. Beograd, 2008. Kao kandidat Beogradskog psihoanalitičkog društva, B.S. je 2008. pozvan od koleginice, analitičarke B.A. da se priključi Komitetu biblioteke, jednom od četiri organa psihoanalitičkog društva: „Na Skupštini Društva ste predloženi da budete član

33

Komiteta biblioteke. Da znate, ja sam vrlo autoritarna, zahtevam red i rad i imam velike ambicije sa bibliotekom: želim da organizujem ciklus predavanja nepsihoanalitičara na psihoanalitičke teme ili teme bliske psihoanalizi, želim da naši članovi recenziraju knjige nove psihoanalitičke produkcije i želim da izdajem bilten Večeri biblioteke.” B.S. je pitao zašto bilten, zašto ne časopis. B.A. se nasmejala i rekla: „Kolega, vi ste ambiciozniji od mene.” Uz pomoć kolega iz Komiteta, B.S. i B.A. su pokrenuli tribinu na kojoj su se pojavili predavači iz oblasti antropologije, teorije književnosti i teorije filma. Kandidati su prikazali preko petnaestak novih psihoanalitičkih knjiga. Paralelno s tim, časopis u osnivanju pokrenuo je projekat „Nikola Mikloš Šugar”, kojim je B.S. nanovo, nakon Petra Klajna 1979. godine, za novu generaciju psihoanalitičara otkrio prvog psihoanalitičara u Jugoslaviji. Šugar je 1938. osnovao lokalno psihoanalitičko društvo – Beogradsko psihoanalitičko društvo. Časopis je inicirao i prevod sa mađarskog i nemačkog čitavog pisanog opusa N.M. Šugara i organizovao razgovor pod nazivom „Psihoanaliza i njeni neprijatelji”, na kojem su psihoanalitičari Društva diskutovali o razlozima nepostojanja psihoanalize u javnom prostoru i odsustva istorijskog sećanja samih psihoanalitičara na istoriju psihoanalize u Jugoslaviji. Ovo su sve bili elementi, uz još nekoliko zanimljivih tekstova, koji su učinili da B.A., B.S. i kolege iz Komiteta biblioteke Društva donesu odluku da pokrenu časopis Arhiv psihoanalize, koji bi se bavio beleženjem događaja iz aktuelnosti i istorije psihoanalize u Jugoslaviji/Srbiji.

34

Tokom gotovo jednogodišnje produkcije časopisa, B.S. je B.A. često govorio da će nakon izlaska Arhiva psihoanalize nastati ogromni problemi, jer će prvi put usmeno predanje psihoanalize postati pisana i javna istorija i da ne veruje da društvo ima kapacitet da kroz ovaj proces prođe bez lomova. B.A. se smejala i govorila da joj nikako nije jasno kako filozofi mogu tako lako da daju tako anticipativne procene šta će se desiti, odnosno da ova katastrofična prognoza B.S.-a može lako da se interpretira, ali da će se uzdržati. Istorija psihoanalize u Srbiji je jedna mučna, mračna i duga istorija diskriminacije, zabrane i progona. Počela je 1941. odlukom ministra Antona Korošca da se kao „jevrejska nauka” zabranjuje na Beogradskom univerzitetu, nastavila se smrću N.M. Šugara u logoru Terezijenštat 9. maja 1945, a zatim, tokom socijalizma, zabranom privatne prakse odnosno psihoanalize kao privatne edukacije i organizacije, te sistematskim progonom i uništenjem svega što je njen tadašnji lider Vojin Matić napravio. Tokom devedesetih godina, psihoanaliza je čak proganjana kao „sekta opasnih namera”. Psihoanalitičari su 1938, kada je Šugar proizveo prva dva analitičara Vojina Matića i Vladislava Klajna 1941. gotovo sedamdeset godina bili neka vrsta ilegalnog pokreta otpora, koji je razvio vrlo visok stepen netolerancije prema spoljnom svetu i gotovo nikakve navike da se tom svetu obraća. Nažalost, katastrofična anticipacija B.S.-a se ostvarila: kada je, pred sam kraj produkcije, na Skupštini Društva predložen kao tačka dnevnog reda, časopis je oštro kritikovala T.Š.P., osnivač i

35

najugledniji član novog Beogradskog psihoanalitičkog društva. Nakon toga, zahtevano je od Komiteta biblioteke da se pojavi na razgovoru s komisijom sastavljenom od tri člana Izvršnog odbora Društva da bi se diskutovalo o pojedinim formulacijama iz Uvoda i mnogim drugim primedbama stavljenim na račun Arhiva psihoanalize. Komitet biblioteke je odbio najpre ton i način na koji se na Skupštini govorilo o Arhivu, a zatim i bilo kakav razgovor u ovakvoj atmosferi. Odlukom Izvršnog odbora, Komitet biblioteke je rasformiran, a pitanje Arhiva psihoanalize stavljeno je ad akta. Društvo je ušlo u međusobne borbe, rascepilo se, a 2010., odlukom Internacionalne psihoanalitičke organizacije, uvedena je neka vrsta protektorata nad Beogradskim psihoanalitičkim društvom (koje je od 2007. ravnopravni član ove organizacije). Jedino što je B.S. promašio u svojoj katastrofičnoj anticipaciji jeste da se Društvo rascepilo pre, a ne nakon, izlaska Arhiva psihoanalize. B.S., koji je od 2002. godine član Beogradskog psihoanalitičkog društva - tada je i prvi put pristao na bilo kakvo članstvo - veoma dugo je mislio da su psihoanalitičari razumni ljudi koji poštuju princip realnosti i da, za razliku od filozofa, mogu da izađu na kraj sa socijalnim zapletom fundamentalnog fantazma Dete je tučeno. Nažalost, našao se tamo gde je već bio 1979., kada je u najvećem amfiteatru Filozofskog fakulteta u Beogradu čekao odgovor na pitanje o izbačenim profesorima. Sada se, doduše, oseća kao stari pas koji leži kraj ograde, sve vidi, sve čuje, sve mu je jasno, ali mrzi ga da laje.

36

Histerik marksizma. Zagreb, 1980. „Mi nismo učili filozofofiju samo iz knjiga, V.S. i ja, mi smo bili dva zagrebačka fakina, koji su dok su studitali i čitali Fenomenologiju duha, da bi razumeli odnos gospodara i sluge, igrali te uloge. Prvo je V.S. bio moj gospodar mesec dana, a onda je V.S. bio meni sluga mesec dana. Tako smo vukući se ulicama Zagreba 1950, pored jednog izloga, naslonjenog na zid, promrzlog i potpuno odsutnog, dakle bez ikakve samosvesti, ugledali jednog mladića koji nam je privukao pažnju. V.S. mi je rekao: ,Šta misliš, da li bi ovog čoveka - ako bi tako uopšte mogli da nazozavemo ovu prikazu koja je potpuno van sebe, koja nema nikakav odnos sa sobom ni sa spoljnim svetom - dakle ovu osobu bez ikakve osobenosti, ovu apsolutnu dekoncentriranost, mogli da proizvedemo u filozofa?’ Ja sam rekao: ,Što da ne, filozof je neko ko je potpuno ispao iz sveta, neka praznina mrtvila egzistencije koja mora da oseti u sebi i za sebe; najpre mora- ne biti subjekt, da bi mogla da se subjektivira. Hajde da mu priđemo i da vidimo o čemu se radi’.” „Ispostavilo se da je taj ne-čovek-čovek, kamen-čovek, upravo stigao sa kamenog mesta, Golog otoka, i da nema gde da ode. Odveli smo ga u našu studentsku sobu i nahranili, dali mu krevet i on se posle nekog vremena malo oporavio. Taj čovek je sledeće godine, pod našim mentorstvom, mi smo tada već bili asistenti, upisao filozofiju i danas ga znate pod imenom D.G., dakle najšarmantniji, najduhovitiji i najspekulativniji filozof praxisa.”

37

Sve ovo je M.K., u deset ujutru u svom kabinetu ispričao B.S.-u, desetak minuta nakon njihovog formalnog upoznavanja. Pretdhodnog dana, B.S., sada student treće godine filozofije u Beogradu, pitao je Z.K., asistenta na predmetu Nemačka klasična filozofija, koji je te godine slušao: „Da li je u Jugoslaviji uopšte napisana neka filozofska knjiga vredna čitanja?” Oprezan i didaktičan kakav je uvek bio, Z.K. mu je odgovorio: „Ne znam kolega šta ste do sada čitali, ali bih vam ja preporučio „Etički problem u delu Karla Marksa, M.K-e.” Vraćajući se kući sa predavanja, već skoro potpuno demoralisan ne baš sjajnom zbirkom knjiga izbačenih profesora sa fakulteta, koje je tokom posleldnje dve godine čitao, prolazeći pored Nolitove knjižare, B.S. je u izlogu ugledao Etički problem u delu Karla Marksa. Moglo je biti oko jedan sat popodne. Ušao je u knjižaru, kupio knjigu, zatim negde oko jedan sat popodne, uskočio u gradski autobus i otvorio prve stranice Uvoda. Već nakon prvog pasusa, osetio se pogođen tekstom koji je pročitao. U autobusu je progutao Uvod i prvih desetak strana prvog poglavalja. Do deset sati uveče, B.S. je završio čitanje knjige u stanju povišene temperature i lakog bunila, spremio par stvari i seo u noćni voz za Zagreb. Stigao je rano izjutra, malo prošetao Zagrebom, raspitao se gde je filozofski fakultet i u zgradu fakuteta ušao već u devet sati. Pronašao je kabinet M.K-a, gde je čekao da se ovaj pojavi, mada nije znao kako izgleda. Negde u petnest do deset na hodniku je ugledao jedanog zdepastog, žustarog čoveka koji se brzo kretao prema kabinetu. Još dok mu se približavao,

38

B.S. je shvatio da je to M.K. i odmah ga je upitao: „Da li ste vi M.K.?” M.K. se malo odmakao i rekao: „Da, zar to nije očigledno?.. Da li ste došli po potpis?” „Ne, ja sam došao zbog Etičkog problema u delu Karla Marksa”. „Vidite kolega, ja sam tokom okupacije bio u nekom stanju potpune obamrlosti, ne bih mogao da kažem za sebe da sam bio živ, ali ni mrtav, nekako sam bio potpuno mrtav iznutra, ništa mi nije bilo jasno: hodao sam, govorio, išao u školu, ali nekako nisam imao nikakv kontakt sa sobom. Kada su partizani ušli u Zagreb, odjednom mi se sve razbistrilo, kao da sam u navali naglog oživljavanja došao iznenada do jasnog uvida, da je postojao neko ko se sve ove godine borio i mislio, dok sam ja bio mrtav i zbunjen. To mi je odjednom dalo svu moju egzistenciju”. Naredna tri dana, u M.K.-ovom stanu u Pertovoj 10, B.S. i M.K. su nastavili da razgovaraju. B.S. je već nakon sat vremena razgovora u kabinetu bio pozvan na ručak kod M.K., a onda i da prenoći u njegovoj radnoj sobi. „Za razliku od mene i V.S-a., asistenti D.N.-a Pilja Marković i drugi, bili su zapravo partijska jedinica koja je delovala na filozofskom fakultetu u Beogradu. Oni su školovani u duhu Kratkog kursa SKPB-a. Tada je bio običaj da se asistenti iz Zagreba koje je vodio V.F. sreću sa asistentima iz Beograda koje je vodio D.N.-a. Meni i V.S. je to uvek bila komična situacija, jer niko od beogradskih kolega nije smeo da govori pre nego što mu D.N. da reč: „Hajte Markoviću, recite nam deset crtica Hegelove dijaltike.” Nama, koji smo već tada igrali pozorište s Fenomenologijom duha, bilo je smešno da je Hegel sveden na deset crtica, koje

39

je D.N., uzgred budi rečeno, pred rat izmislio kako bi pojednostavio Hegela za potrebe partijske propagande.” „Vidiš” - tada su M.K. i B.S već bili prešli na ti - „mi smo sve vreme zapravo bili u sukobu, a stvarni sukob je ozbiljno počeo 1963. godine, oko osnivanja Jugoslovenskog filozofskog društva u Vrnjačkoj Banji. Mi smo hteli da stvorimo Jugoslovensko filozofsko društvo, kako bi se odbranili od lokalnih partijskih birokratija, ali su nam tada, utrapili V.V. da se kao fiilozofski najobrazovaniji visoki partijski rukovodilac pojavi na osnivačkom skupu JFD. G.P. ga je nemilosrdno iskasapio rekavši mu nakon njegovog ,filozofskog’ referata da je napravio sedamnaest krupnih i bezbroj sitnih grešaka. To je tada bio skandal, ali niko od beogradskih filozofa nije smeo ni reč da kaže na tom skupu. Ja mislim, a i tada sam mislio, da je Pilja Marković imao ambicije da uđe u CK Srbije, da je kalkulisao i da je prodao ovu inicijativu ne bi li se domogao mesta u republičkom partijskom vrhu. Ja sam još od šesdesetih i čuvene diskusije o ,teoriji odraza’, u Piljinom tekstu video sam da je on tu teoriju zadržao i nastavio je drugim sredstvima. O Dijalektičkoj teoriji značenja i da ne pričam - to je čist staljinizam.” „Kada je propala šansa da bude izglasan u CK Srbije, Mihailo je postao drugi čovek. Postao je jako osvetoljubiv, mračan i od tada zapravo postaje disident, sam sebe je počeo da shvata kao disidenta. Nikako nije mogao da shvati kako on kao najobrazovaniji filozof marksista ne može ideoloski da vodi Partiju. Mi iz Zagreba, nikad sebe nismo shvatali kao disidente, a još manje smo imali ambiciju da budemo partijski filozofi, naprotiv, bo-

40

rili smo se da emancipujemo filozofiju od partije, da napravimo prostor za mišljenje. Tada smo, nakon propasti inicijative JFD, mi iz Zagreba pokrenuli Praxis i Korčulansku letnju skolu. Ja sam bio protiv da se objavljuju Piljini tekstovi, a i drugih kolega iz Beograda, jer je taj krug za mene uvek bio zapravo neka vrsta partijske škole u filozofiji i ako pažljivo čitaš njihove knjige i tekstove oni uvek u tekstovima imaju vrlo staljinistički happy end dijalekticke sinteze: s jedne strane happy end u teoriji, a s druge strane horor u realnosti. G.P. je insistirao da u Praxisu objavljujemo tekstove kolega iz Beograda, nije hteo da se pravi rascep. Ja sam odbio Altiserov tekst zbog staljinizma, a tek možeš predpostaviti, šta sam mislio o lokalnim staljinistima u filozofiji.” Godinu dana ranije, nakon nekoliko susreta u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, Mihaijo Marković je pozvao B.S. u svoju kuću na Senjaku. Primio ga je u radnoj sobi i izdeklamovao mu čega je sve predsednik, uključujući i Futurološko svetsko društvo, do koga je u razgovoru jako držao, pričajući B.S.-u da je on uvek verovao u nauku i da je siguran da i futurologija može da bude ozbiljna nauka. B.S. je bio zbunjen, posebno futurologijom, ali je hteo da sa Mihailom raspravi neke njegove starije ideje. Mihalio je bio ljubazan i srdačan, jako inspirisan za razgovor, ali susret s njim i propitivanje nekih ideja iz njegovih knjiga, posebno iz Dijalektičke teorije značenja, nisu ostavili nikakav utisak na B.S.-a. Štaviše, bio je u šoku kada je na zidovima, nakon prve ture razgovora, dok je Mihailo otišao da B.S-u donese kafu, opazio slike Miće Popovića. Iz nekog razloga B.S. je verovao da Prax-

41

is filozofija i konceptualna umetnost, tada popularno zvana Nova umetnicka praksa - sarađuju. Naime, protagonisti nove umetničke prakse su sredinom sedamdesetih, objavljivali vrlo zanimljive tekstove o umetnosti i revoluciji, tražili raspuštanje institucija umetnosti, zahtevali svetski štrajk umetnika. Misleći da je to osnov bliske saradnje sa filozofima koji zahtevaju revoluciju i koji razvijaju kritiku institucija socijalizma, B.S. je naivno i drsko pitao Markovića: „Šta će vam ovaj Mića Popivić na zidu? Pa zar vi niste sarađivali sa umetnicima Nove umetničke prakse?” Mihailo je bio ne manje zbunjen: „A, šta je to Nova umetnička praksa?” Da bi smanjio napetost zbog neprijatnog i netaktičnog pitanja, objasnio je B.S.-u da je on zadivljen novim realističkim obrtom Miće Popovića, kojim je vratio na scenu realizam koji je uvek bio pogonska snaga levog pokreta... B.S. je bio u ništa manjem šoku objašnjenjem da Mića Popivić ima neke veze sa levicom, posebno zato što je Mića Popović tih godina bio snažno involviran u lokalni antikomunizam. To je i rekao Mihailu. Tada je Mihailo postao hladan, a i B.S. je prosuo vruću kafu na milje malog stola za kojim su sedeli. Mihailo je odjurio u kuhinju po krpu i nekako kroz B.S.-ovo izvinjanjavanje zbog pričinjene štete i Mihailovog truda da sanira štetu, razgovor se završio. Trideset godina kasnije, razjašnjenje smisla ovog razgovora B.S. je pronašao u tekstu N.M. Šugara, O zaraznom karatkteru omaške, jednom genijalnom i anticipativnom psihoanalitickom tekstu i dan danas skrivenom od očiju javnosti u Srbiji

42

(objavljen je jedino na Nemačkom jeziku u Frojdovom Imagou). U svakoj intersubjektivnoj relaciji, kaže Šugar, postoji ne dvoje, nego četvoro u igri - dva svesna i dva nesvesna. Dok dva svesna subjekta razgovaraju, istovremeno su i dva nesvesna u neposrednoj inetrakciji. Šugar, dakle, umesto mračnog, neistorijskog i vanvremenskog nesvesnog, otkriva anticipativno i intersubjektivno nesvesno. Kada je B.S. pitao Mihaila za Novu umetničku praksu, Mihailo mu je rekao da ne zna ništa o tome (svesno), a da B.S.-ovo čuđenje u vezi Miće Popovića nije opravdano (nesvesno) pošto je relizam politika levice. Već promena teme i skretanje pažnje sa Mihailovog dela na Miću Popovića bio je B.S.-ov (nesvesni) signal Mihailovom nesvesnom da se aktivira. Kada je B.S. rekao da ga čudi da jedan antikomunista realizmom baštini levicu (svesno), Mihailo je zaćutao (nesvesno/otpor). Da bi prekinuo neprijatno ćutanje, B.S. je prolio kafu (nesvesno) na stoljnak što je ambivalentna radnja, kao i svaka omaška. B.S. je hteo razgovor, makar i crn da poteče, i istovremeno da kazni Mihaila zbog kolaboracije sa antikomunistima. Mihailo, umesto da nastavi razgovor beži u domaćički acting out (nesvesno) čišćenja crne mrlje antikomunizma levice sa belog miljea i stola, čime B.S.-u poručuje (nesvesno) da je razgovor završen. Tema antikomunizma levice bila je centralno pitanje beogradskog praxisa i o tome se nije smelo govoriti, jer je to bila tajna i za sam beogradski praxis, a za Mihaila i tokom čitavog života - on je umro u uverenju da je iskreni levičar koga je ceo svet izdao. Najpre staljinista, zatim antistaljinista, pa komunista, pa an-

43

tikomunista, onda neoprogresista, neko ko veruje u beskonačan napredak nauke, da bi na kraju postao rekcionarni rasista koji je klasno pitanje sveo na pitanje revolucionarnog naroda, za koje je Marks mislio da je najreakcionarniji oblik populističkog socijalizama. Uostalom sam Marks je za Srbe i Hrvate nakon njihove participacije u gušenju građanskih revolucija po Evropi rekao da su to reakcionarni narodi po sebi i za sebe. Mihailo Marković nasuprot, verovao je da su Srbi po sebi i za sebe revolucionaran narod, upravo dok su kasapili i uništavali dojučerašnju braću u ratovima devedesetih, u Jugoslaviji. Mnogo godina kasnije, B.S. je od M.Ž. čuo da je Mihailo nakon njihovog razgovora pričao u Institutu da mu je Državna bezbednost poslala nekog mladog studenta filozofije. Još mu je rekao da ga je Lj.T. branio, rekavši mu da je siguran da B.S. nije agent DB-a, jer je u nekoliko navrata imao priliku da razgovara sa njim i da pre misli da je B.S. idealista bez kompasa.

Remake Korčule. Komiža, 1982. „Revolucija je epohalno izostala. Treba zaboraviti revoluciju, trebamo se baviti empirijskim analizama društvenih trendova i konsenzusom o političkoj zajednici.” Ovo je bio ton i sadržaj uvodnog predavanja Ž.P. na skupu „Dani Antie Fjamnega” u Komiži na ostrvu Vis, čija je na-

44

java prostrujala kroz filozofsku Jugoslaviju i odmah bila od svih pozvanih interpretirana kao obnova Korčulanske letnje škole i Praxisa. B.S. nije mogao da veruje šta je čuo od uvodničara čiji je referat zvučao pre kao opelo. Dakle, od sada nema revolucije nego samo konsenzus i zajednica. B.S. je jedva sačekao da Ž.P. završi referat i mada nikada ranije nije imao prilike da javno govori na filozofskom skupu, ustao je i ne obazirući se na tremu rekao: „Sramota je da čujemo jedno ovakvo izlaganje kao uvodni referat koji je je trebalo da najavi obnovu Korčule. Adornov stav o epohalnom odsustvu revolucije nije poziv na odustajanje od revolucije ili zabrana mišljenja jednog epohalnog subjekta revolucije. Sasvim je neprimereno da neko ko se u filozofskoj javnosti smatra političkim glasnogovornikom druge generacije praxis filozofije, poziva na opoziv zahteva za traganjem za subjektom revolucije, čemu nas je učio Milan Kangrga.” To što je B.S. zatim čuo iz usta Ž.P.-e ličilo je na smešu pretnji i urlanja, a ono što se moglo razabrati je da ne sme više biti reči o revoluciji i da studenti, umesto da idu okolo i pričaju o tome, treba da se disciplinuju. B.S. je nakon ove neartikulisane dreke, patronizovanja i pretnji napustio salu. Za njim je istrčao L.V., čestitao mu na nastupu, i zamolio ga da se vrati kako bi prisustvovao diskusijama. B.S., se zahvalio na podršci, ali je odustao od vraćanja. Čak je i spakovao stvari da se vrati za Beograd. Dok je čekao autobus u kafeu na rivi, prišao mu je jedan nešto stariji mladić i predstavio se: „Ja sam I.B. i magistriram kod Gaje Pertovića na praxis filozofiji. Inače sam iz Prištine i radim kao novinar Ril-

45

indije. Jako mi se svideo tvoj nastup.” Tada je B.S. po prvi put sreo filozofa iz Prištine i, uopšte, kosovskog Albanca. Odmah mu je ispričao o sudbini peticije koju su napisali u Beogradu o puštanju studenata i đaka pohapšenih na protestima, te kako je peticija bedno prošla. I.B. je malo ćutao, a onda rekao B.S.-u da je hiljade ljudi uhapšeno, da ih drže po zatvorima bez ikakvih optužnica i da ih teraju da priznaju i potpišu da su agenti Enver Hodže. Ranije B.S. nije razmišljao kako sve to izgleda na Kosovu, pa čak i dok je pisao i distribuirao peticiju o puštanju pohapšenih, B.S. nije razmišljao kako sve to zaista izgleda na Kosovu. Tek je sada vrlo zorno saznao da su gradovi u okruženju vojske i da je ceo savezni i srpski DB na Kosovu; po prvi put je shvatio šta zapravo znači to da je uvedeno vanredno stanje. B.S.-u je sinulo da ako on, koji sebe smatra dosta dobro politički informisanim, nije znao šta znači vanredno stanje u svojim vulgarno materijalnim manifestacijama, onda može pretpostaviti šta tek drugi, koji nisu uopšte brinuli za politiku - a takvih je u socijalizmu bilo previše - o tome misle i znaju. Jednostavno rečeno, Kosovo je od 1981. postalo drugo ime za „ne želim ništa da znam, ne želim ništa da mislim.” Tada su se B.S-u i I.B.-i za stolom pridružili i M.S., politikolog iz Zrenjanina, S.A., student filozofije iz Zagreba., i B.C., student filozofije iz Splita, koji su se vešto i sa puno strasti uključili u diskusiju oko kosovskog problema. B.S. je već zaboravio na odlazak za Beograd, a mala grupa koja se oko njega skupila bila je ona koja ga je podržavala u kritici Ž.P.-og. Stolu su

46

se priključili i D.M. i M.Ž., praksisovci iz Beograda, i nastavili su priču o Kosovu. M.Ž. i D.M. su zastupali stav da je pobuna na Kosovu predpolitička, da nije klasno artikulisana i da je u osnovi nacionalistička. M.S. je rekao: „Izvinite, uz puno uvažavanje, ja mislim sasvim suprotno: Albanci su u Jugoslaviji jedini politički subjekt zato što su jasno iskazali da žele jednakost sa drugim narodima.” To je eksplodiralo kao bomba. D.M i M.Ž. nisu hteli ni da čuju da se radi o političkom subjektu. Ostali su pri tome da su Albanci politički zakasneo narod, i da je njihov zahtev predpolitički. »A šta treba da čekaju Albanci, kraj istorije ili Strašni sud da bi postavili zahtev za jednakošću? Zahtev za jednakosću nikad ne može da bude predpolitički!!”,rekao je B.S. Ostali za stolom se nisu mešali, ili nisu osećali pravo da se mešaju u ovaj srpsko-srpski obračun. I.B. je ćutao i nije ništa rekao. Razgovor je završen tako što je M.Ž. počeo da se dere da mi nemamo pojma, da smo mi studenti, da smo se juče ispileli, a već kao delimo lekcije. M.Ž. je ustao od stola i otišao, a za njim, sa nešto više stila, i D.M., pravdajuci M.Ž.-ovo ponašanje toplim vremenom i uzbuđenjem oko obnove praxis filozofije. Ranije pomenuti Ž.P., filozof druge generacije praxisa, proslavio se krajem osamdesetih jednom drugom opstrukcijom pokušaja levice da se konsoliduje i reaguje na tadašnje užasne prilike. Tada je maestralnom taktičkom partijsko-policijskom operacijom neformalni skup Inicijative jugoslovenskih intelektualaca pretvorio u osnivački sastanak partije UJDI (Udružena jugoslovenska demokratska inicijativa).

47

Krajem osamdesetih, na jednom od tada mnogobrojnih gostovanja R.M.-a, briljantnog filozofa ljubljanske levice u Beogradu, L.V. filozof iz Zagreba, Ml.K. filozof iz Beograda i B.S. su se dogovorili da u Zagrebu, u prostoru Društva za humanistiku, pokrenu inicijativu jugoslovenske filozofske levice kroz jedan konsultativni skup na kome bi se upoznale mlađe generacije jugoslovenskih levičara koje nisu imale prilike da sarađuju zbog devastirajućih učinaka nacionalističkih politika. Međutim, umesto konsultativnog skupa, dok su R.M. i B.S. ulazili u salu Društva za humanistiku, videli su da na poziciji moderatora –predsedavajućeg skupa sedi Ž.P. Iako su učestvovali u pripremi skupa, nisu bili obavešteni da će i Ž.P. učestvovati, te su bili potpuno zatečeni prizorom. Još dok su sedali oko velikog okruglog stola, na vrata je nagrnulo nekoliko kamermana R.T. Zagreb. Sve kamere odmah su bile uperene u Ž.P. On je pročitao prethodno napisano saopštenje koje niko od organizatora, bar onih van Zagreba, nije nikada video: da se oseća potreba za formiranjem jedne jugoslovenske partije pod nazivom UJDI. itd. itd.” Prilog je uveče pušten u udarnom terminu vesti na RT Zagreb. Dok je Ž.P. još čitao sopštenje, R.M. i B.S. su negodovali. Odmah nakon snimljenog govora kamermani su malo švenkovali po sali snimajući lica prisutnih pedesetak studenata i mlađih intelektualaca uglavnom iz Ljubljane i Zagreba, ali su odmah nakon toga istrčali iz sale. R.M., B.S. i jos neki mlađi sociolozi iz Ljubljane protestvovali su da ovo nikad nije dogovoreno, da je predviđen sastanak Jugoslovenske intelektualne inicijative, a ne osnivanje partije - i to nikako Demokratske partije, ma šta to značilo.

48

B.S.-u je zauvek ostala nejasna uloga L.V.-a u svemu ovome; tok događaja naglo je uzeo drugi smer, tako da ni do dan danas, iako su ostali u prijateljskim odnosima, ovu stvar nisu raspravili. U svakom slucaju, šansa za konstituisanje jugoslovenske levice je maherskom aproprijacijom Ž.P.-og pretvorena u bezubu partiju UJDI, koja se ubrzo raspala na lokalne nacionalne partije, a na kraju nakon mnogih preimenovanja je završila, bar u Srbiji, kao najkonzervativnija liberalna partija. Ako je išta u angažmanu Ž.P.-og ikada bila stvar politike i intelektualizma, iz njegovog dugogodišnjeg delanja polako se pojavila pozicija koja bi u svetu real politike mogla da se nazove –pregovarač. Čak i njegova najskorija politička delatnost pokušaj razbijanja Plenuma Filozofskog fakulteta u Zagrebu 2009 godine - jasno pokazuje da se radi o profesiji, jer istu tehnologiju, unošenja smutnje, rasturanja i devastacije levice koristi već tridest godina: najpre napadne one sa kojima je, tobože, prirodno u prijateljskim odnosima, a onda ponudi državi posredničku, ekspertsku ulogu; zatim pregovara, da bi na kraju levu inicijativu stavio pod kontrolu i devastirao je.

49

Histerik u raljama antibirokratske revolucije. Beograd, 1983. Trodnevni susret B.S.-a i M.K.-a 1980. godine završio se dogovorom da B.S. otpočne inicijativu da M.K. na Filozofskom fakultetu u Beogradu jednom godišnje održi ubrzani kurs Etike. Inicijativa je prošla i Kangrga je došao u Beograd. To je bilo prvo gostujuće predavanje na katedri za filozofiju od 1972. godine. Dolazio je svake godine gotovo uvek u isto vreme - dan pred sajam knjiga, što je bio i dan pred rođendan B.S.-a. (što je bio dan Oktobarske revolucije.) Gostovanja su trajala četiri godine i uvek su izgledala isto. Ujutru bi B.S. sačekao M.K. na železničkoj stanici; odatle bi otišli do hotela, već dobro zagrejani pričom; onda na škembiće, koje je M.K. obožavao, u kafani pored Filozofskog; zatim predavanja koja počinju u deset i završavaju u 16h; nakon toga ručak i kafana, puno alkohola i bulumenta raznih ljudi: Milorad Vučelić, Lj.K., M. S., Ml.K., Z.K., mlađi studenti koji pokreću studenstki filozofski časopis ZAREZ - ukratko jedno ogromno šaroliko društvo obožavalaca M.K. Prve dve godine M.K-i. izlazi po jedna nova knjiga u Nolitu, zato i pravi dogovore za gostujuća predavanja u vreme Sajma knjiga u Beogradu. Tada i Teorija objavljuje veliki intervju sa njim i on postaje filozofska zvezda u Beogradu. Najbolje što je moglo da se čuje u to vreme u školskoj filozofiji najzad je stiglo i u Beograd. Ali M.K.-in dolazak u Beograd pokrenuo je i jednu

50

ogromnu frivolnost beogradskih praxisovaca prema njemu. M.K. je tada pričao B.S.-u, zapenušao od besa, da ga je Mihailo Marković zvao na sastanak kod Dobrice Ćosića i da je on to glatko odbio. Nije imao šta da priča sa Dobricom koji je za njega bio totalni opoziv duha i uma, čovek bez smisla za šalu koji nikada nije razumeo vic. Sa Mihailom bi još i imao šta da podeli, ali sa Dobricom baš ništa. „Dobio sam Humboltovu stipendiju, a nekako se od vremena kada je G.P. bio na Humboltu, uvrežio običaj da ko god dođe iz Zagreba ritualno odlazi kod Hajdegera na razgovor. Naš domaćin je uvek bio Hajdegerov asistent koji je bio zadužen za dogovor oko posete. Međutim, ja sam već u Zagrebu doneo odluku da neću da idem kod Hajdegera pošto je meni taj seljački patos, i taj stil bavarskog seljaka zagledanog u planine bio nepodnošljiv. Bio sam dete s ulice, uličar opijen gradom, a da ne govorim o njegovom rektorskom govoru koji je za mene bio neoprostiv. Osim toga, na prethodnom studijskom boravku imao sam neprijatno iskustvo sa sličnom posetom Gademeru kod koga sam imao istinsku želju da odem: namučio sam se oko dogovora, trebalo mi je šest meseci da zakažem sastanak, da se prenemažem, da gubim vreme, ne bih li došao u priliku da sa njim razgovaram. Kada sam najzad došao do njega razgovarali smo dva sata, jako neprijatnih dva sata jer je stalno pokušavao da me stavi u situaciju da ga nešto pitam kao đačić, a ja sam hteo ravnopravan razgovor. Za ta dva sata nije mi ponudio ni čašu vode. Od tada sam završio sa hermeneutikom, koju smatram teškim prenemaganjem i nekom vrstom religiozne filozofije, gde

51

je filozof sveštenik smisla a ne čovek koji misli.” „Kako je vreme prolazilo, Hajdegerov asistent je počeo da zapitkuje kada ću poželeti da se sastanem sa Hajdegerom. Ja sam se na početku pravdao zauzetošću, ali kako je vreme odmicalo, postajalo je sve više deplasirano da se vadim na to. Iskoristio sam priliku kada sam pozvan na večeru kod tog asistenta i rekao mu o razlozima mog izbegavanja odlaska kod samog Hajdegera. Na večeri smo bili samo asistent, njegova žena i ja, pa sam mu tada, preko žene saopštio i šta mislim o Hajdegeru. Rekao sam: ,Gospođo, vi imate divnog muža, intelektualca i sofisticiranog građanina, meni nije jasno šta takav čovek traži sa onom seljačinom od Hajdegera?’”„Naravno da posle toga nikad više nisam podstican da se sretnem sa Hajdegerom, to je za njega bilo dovoljno da odustane. Eto, ako sam mogao da odbijem Hajdegera, zašto mi treba da se vucaram po Dobričinim salonima. Ako hoće da razgovara sa mnom, zašto me Mihailo jednostavno ne pozove u kafanu.” Mnogi su u Beogradu tada hteli nešto od M.K.-a. Nakon predstavljanja jedne njegove knjige na sajmu, pozvao je B.S-a da zajedno odu u kućnu posetu F.C., na politički razgovor s njima i Dragošem Kalajićem. „Hej B., moraš da kreneš sa mnom pošto ne znam šta ti dečki hoće od mene. Ja znam tog malog C., on je fin dečko, preveo je Ljubav na Zapadu Deni de Ružmona, ali šta hoće Kalajić? Pa, ja ni ne znam ko je on... znam da je neki slikar i ideolog Medijale, ali šta oni sa mnom imaju politički da razgovaraju? Hajde, budi sa mnom.” U kući F.C. na Dedinju bio je veliki parti. Jedno vreme B.S.

52

i M.K su se zabavljali sa ostalim gostima, ali je bilo jasno da F.C. i Dragoš Kalajić hoće razgovor nasamo sa M.K.-om. Kada su ga pozvali u jednu sobu u drugom delu kuće, on mi je rekao: „Sa mnom ide i moj beogradski asistent B.S..” Oni su rekli da nemaju ništa protiv. Razgovor je počeo. F.C.: „Vi znate, gospodine M.K., da sam ja preveo knjigu Deni de Ružmona, Ljubav na zapadu, koju vi često citirate. Vaš koncept građanina i građanskog sveta kao izraza superiornosti Zapada, možda može da bude platforma za rešenje krize u Jugoslaviji.” Kalajić je preuzeo reč: „Vi gospodine K. možda ne znate za moj rad koji do sada nije bio filozofski relevantan, ali ukratko: mi mislimo da bi vi mogli biti politički predvodnik jednog bloka građanski orijentisanih Srba i Hrvata i da, vaš koncept građanskog društva može da bude solidan osnov za jednu koaliciju Srba i Hrvata koja bi, nakon socijalizma, mogla biti hegemona osovina nove Jugoslavije.” B.S. je trljao oči. Nije mogao da veruje šta čuje. Iako je odvraćao Kangrgu da uopšte ide na taj sastanak, jer je Kalajić pronosirani antikomunista, čak neka vrsta manekena fašiste u Srbiji, M.K. je izričito hteo zbog nekog duga prema ocu F.C. Kada su saslušali još salvu sličnih gluposti i predloga za spašavanje Jugoslavije i srpskog i hrvatskog građanstva, i kad se očekivalo da M.K. odreaguje, on je jedno vreme ćutao, a onda iznenada rekao: „Gospodo, hvala što ste me informisali o vašim političkim namerama i kako vidite moju ulogu u tome. Ja mogu samo da zamolim mog beogradskog asistenta, gospodina B.S.-a, da vam odgovori umesto mene!!” Bez dvoumljenja B.S. je odgovorio:

53

„Gospodo F.C. i Dragoše Kalajiću, možete da se nosite u tri lepe pizde materine.” Na to je M.K. rekao: „Potpuno se slažem sa gospodinom asistentom!” Ustali su i napustili kuću, umirući od smeha šta su doživeli. Dugo posle toga su jedan drugog u spomen na taj događaj zvali gospodin M.K. i gospodin asistent. Ništa manje deliričan nije bio susret u garderobi Kolarčevog narodnog univerziteta, gde se M.K. pripremao za nastup na jednoj tribini. Dok su M.K. i B.S. sedeli i razgovarali, u garderobu je ušao Vojislav Šešelj sa nekom kapom na glavi i kokardom na njoj: „M.K., došao sam da ti kažem da smo ti i ja od sada klasni neprijatelji - primi to k znanju.” M.K. ga je odmerio od glave do pete, pogledao u B.S.-a kao da od njega traži objašnjenje ne mogavši da veruje šta je čuo i video, ali se brzo pribrao i rekao: „Meni se čini, Vojo, da smo ti i ja od ovog trenutka postali ne klasni, nego ratni neprijatelji.”

Književne novine. Beograd, 1984. Paralelno sa filozofskim knjigama u kojima je bezuspešno tražio formulu neotuđenog i nerascepljenog subjekta koji je trebalo da bude i subjekt revolucije, M.K. je imao i žurnalisticku avanturu u beogradskim Književnim novinama. Naime, tada je na poziv redakcije objavio tekst o Narodnoj biblioteci Kosova. Taj tekst je bio i prvi povod svađe i nerazumevanja M.K.-a i

54

B.S-a. Naime, u tekstu je M.K. na primeru Narodne biblioteke Kosova, tada tek izgrađene, izveo teoriju o tome da su tako grandiozne i glupe građevine lokalne birokratije primer inferiornosti malih naroda, predpolitičkog naroda koji svoju neistoričnost kompenzuju besmisleno skupim građevinama. Tekst je bio objavljen neposredno pred njegovo gostovanje u Beogradu, i B.S. ga je po prvi put sačekao bez velikog entuzijazma, čak namrgođen. M.K. je odmah pitao: „Šta nije uredu?” Bez okolišanja jer je njihov odnos od početka bio potpuno otvoren, onako kako je i Kangrga, citirajući Hegela, u jednom susretu natuknuo B.S.-u: „Otvorenost je najveće lukavstvo” B.S. je odmah rekao da mu je tekst u Književnim novinama skandalozan i da ide na ruku brutalnog vanrednog stanja na Kosovu. M.K. se zbunio, najpre je bio defanzivan, ali je onda rekao da je na njemu da govori istinu i da je on radio što i uvek radi: kritikuje neodgovornu birokratiju. Tada mu je B.S. rekao da je to gola apstrakcija, da kritika socijalističke birokratije nije više tema, a da o Albancima sa Kosova govori kao o pretpolitičkom i neistorijskom narodu. M.K. je tada pobesneo i rekao da je to istina - da Albanci jesu seljački, pretpolitički narod, neko ko iz feudalizma pokušava da uđe u civilizaciju građanskog drustva, a da to ne može da se uradi u jednoj generaciji. „Ne, nego treba da sačekaju tvoju novu knjigu, pa da uđu u građansko društvo. Osim toga, šta imaš protiv seljaka? Pa, oni su bili ti koji su izneli NOB, nisu srspki i hrvatski građani-purgeri ušli u borbu s nacizmom nego seljaci!!”, pobesneo je i B.S., M.K. je tu zaćutao, po prvi put nije imao odgovor, što je iznenadilo B.S.-a. Privremeno su zakopali

55

sekire, ali njihov odnos i pored sveg budućeg viđanja, više nikad nije bio isti. Mnogo godina kasnije, 2007. godine, pred M.K.-u smrt, ovaj žustri razgovor dobio je epilog. U nekoj vrsti ispovesti pred smrt, M.K. je objasnio onaj deo koji je B.S.-u ispričao u jednom od prvih viđenja i koji je predstavio kao obamrlost za vreme rata, zapravo totalno unutrašnje mrtvilo. Naime, priznao je da je bio mobilisan u domobrane i da je 1944. odveden negde u Austriju da se školuje kao domobranski oficir, i da je kraj rata dočekao u Zagrebu u činu domobranskog poručnika. Na obuci je naučio nemački i na svu sreću ga je koristio za briljantne interpretacije Hegela i prevod Fenomenologije duha. Ali, ono što sebi nikada nije objasnio je otkud to da ga je pobeda partizana izvukla iz mrtvila, kada je istovremeno svojom filozofijom gajio prezir prema seljaštvu, malim narodima, predpolitičkim i neistorijskim narodima, sve ono što su narodi Jugoslavije bili pred drugi svetski rat. Drugim rečima, M.K. nikada nije filozofski mislio revoluciju koja mu je bila pred nosem i koja ga se najdirektnije ticala - jugoslovensku revoluciju. Deo objašnjenja za njegov, reakcionarni rasizam sigurno leži u sublimisanom filozofskom opravdavanju zbog participacije (iako protiv njegove volje) u domobransko kvislinškoj formaciji, a kritika predpolitičkih naroda bila je zapravo osveta domobrana u njemu, seljacima-partizanima koji su ga iznenadili u njegovom životu izvan mišljenja. Osim toga, ovo delom objašnjava i njegovu odbojnost prema Hajdegeru, čija je participacija u nacionalsocijlističkoj vojnoj mašineriji, izazivala u M.K.

56

jak osećaj krivice koji je nadkompenzovao drskim i netaktičnim odbijanjem razgovora s Hajdegerom, (i to, opet, zbog seljaka u njemu, ne-građanina, a ne zbog ideološkog sukoba u samom M.K.). Jednostavno, M.K. nikad nije smeo da pomisli da se nakon domobranske epizode nađe na strani van politike i apstrakcije revolucionarnog subjekta, koji ga je štitio od reakcionarnog rasiste u samom sebi. Nažalost, onaj ko ne zna i ne usuđuje se da misli regresiju i prošlost, ostaje večno zatočenik regresije i prošlosti. Zapravo, ko se ne bavi prošlošću - prošlost počinje da se bavi njime. Osim toga, onaj ko ne sluša i ne drži ozbiljno do onoga što drugima preporučuje kao kategorički imperativ – „Otvorenost je najveće lukavstvo” - završava u „seljačkoj” pokvarenosti ili „pritvorenosti” kako bi Hegel rekao. Dakle, da je kao fihteanac, kakvog je sebe uvek predstavljao i voleo da ga drugi tako vide, bio bolno iskren, da je ostao na nivou Fihteovog stava „Kakav si čovek, takvu i filozofiju biraš”, kako je drugima preporučivao i od njih zahtevao, M.K. bi morao - kao prvi stav svoje filozofije, da ima jednu jednostavnu misao: „Bio sam domobran. Šta to politički i filozofski znači?” A on je, sasvim suprotno, često u besu, napadao stav D.R., zagrebačkog filozofa politike koji je na svojim predavanjima, očigledno se suprostavljajući humanističkom patosu M.K.-e, voleo studentima da kaže: „Čovek je govno.” Prećutkivanje, sakrivanje domobranske prošlosti, nije M.K.-u nikada dozvolilo da misli nacional-socijalističku revoluciju evropskog građanstva i konsekvence jedne zapravo simuli-

57

arane revolucije pred kojom je evropsko građanstvo kapituliralo i nestalo sa istorijske scene. Štaviše, podsvesno je mrzeo one koji su ubili mrtvilo u njemu, mrtvilo građanskog reda i uljuđenosti - seljake partizane.

Borderline filozof. Beograd, 1985. „Pre neki dan sam sedeo baš u ovoj kafani sa M.K.”, pričao je B.S. užurbanom i zadihanom Sl.Ž.-u, prolazeći pored omiljene kafane M.K.-e u Beogradu. Išli su ka stanu gde je B.S. tada živeo. „On je naširoko objašnjavao kako propadaju kafane, a da su one rodno mesto demokratije i građanskog društva.” „Tu su i završile”, rekao je Sl.Ž. „Ko je tu i završio?” „Demokratija i građansko društvo su završili u kafani, to je samo kafanska priča.” Ovo je bio drugi alarm za B.S.-a, to veče kada je upoznao Sl.Ž. Prvi je doživeo desetak minuta ranije ispred Doma Omladine, gde su se sreli na molbu zajedničkog druga S.Š., čiju je poruku B.S. preneo Sl.Ž.-u.

58

Da neki filozof u Jugoslaviji sredinom osamdesetih tako nešto kaže o demokratiji bio je gotovo nemoguć slučaj. Naprotiv, filozofi su se tada, bez ikakve refleksije, utrkivali u promociji parlamentarne demokratije i građanskog društva. Jedini koji je imao distancu bio je Mihailo Pilja Marković koji je predlagao bespartijski pluralizam, neku vrstu konzervativne revolucije koja je trebalo da postojeći sistem zameni proširivanjem baze subjekata koji participiraju u moći, ali pod uslovom da se hegemonija dominantne ideologije ne dovede u pitanje. B.S., koji je i sam imao jako veliki problem sa M.K. građanskim društvom i demokratijom, emfazom Čoveka i Građanina, tada nije razumeo da iza ove jednostavne konstatacije o demokratiji i građanskom društvu koji su završili u kafani, stoji filozofski antihumanizam i jedan nov koncept subjekta. „Zdravo ja sam B.S., prijatelj S.Š. On me je zamolio da te pozdravim i da ti se izvinim što nije završio prevod tvog teksta. Juče mu je umro otac.” „Baš je morao sada da umre kada meni treba taj prevod”, odgovorio je SL.Ž. kroz smeh. Ova surova šala, potpuno odsustvo empatije, bilo je nešto blisko B.S.-u, koji je i sam bio sklon toj vrsti „govora misli” koju bi normalan čovek, zbog okvira socijalnih konvencija, obično prećutao. Dotaklo ga je to što je čuo od Sl.Ž., jer do tada je uvek on bio taj koji je uspevao da iznenadi sagovornika tako što bi

59

uobičajeno sakrivan deo misli o stvari o kojoj se radilo brutalno iskazivao bez ikakve empatije za sagovornika ili, pak, za sebe. Štavise, bio je poznat po brutalnosti i teroru nekonvencionalnosti. „Postoji, dakle, pankerski filozof”, prvo je što mu je, iznenadjenom, prošlo kroz glavu kada je čuo prve reči SL.Ž. Kada su stigli u B.S.-ov stan, SL.Ž. je bez prestanka pričao sledeća tri sata: o tome šta čita, o trenutnoj političkoj situaciji u Sloveniji, o filmovima koje je gledao, o Društvu za teorijsku psihoanalizu Sigmund Frojd, o novom broju Problema i novoj knjizi u ediciji Analekte koju uređuje, o skorom dolasku J.A.M. u Ljubljanu, o Rut Rendel, o špijunskom romanu, o vicevima na Kučanov račun... Spisak tema, analiza, iznenadnih promena smera razgovora, nakon tri sata postao bi za svakog sagovornika gotovo nepodnošljiv, jer su agresija sa kojom je nastupao i šarm sa kojim je zavodio sagovornika bili nedeljivi. Jednostavno, Sl.Ž. ništa nije mogao da prećuti. Govorio je bez prekida, bez ikakve šanse da sagovorniku da prostor za bilo kakvu reakciju, a kamoli i kakvu misao. Agresija je bila apsolutna. Nakon razgovora B.S. se osećao silovan, bez ijedne misli u glavi i opsednut onim što je čuo. Pomislio je tada: „Potpuno ostvarenje strategije OTVORENOST JE NAJVEĆE LUKAVSTVO.” Dok ga je pratio do hotela, B.S. je sa Sl.Ž. dogovorio deset stvari koje bi mogli zajedno da rade. Bio je potpuno šokiran čovekom koga je upozano. Odmah je od oca koji je te godine počeo da radi u Slo-

60

veniji poručio sve njegove knjige. Kada su se sreli da mu preda naručene knjige, otac ga je pitao: „Od kad ti znaš slovenački?” – „Ne znam, ali ću da ga naučim zbog autora ovih knjiga koje si mi doneo.” Uz put su kratko porazgovarali o tome kako mu je u Sloveniji. Otac je rekao: „Znaš šta, ja sam pomalo zbunjen Slovenijom. Prvi put u mom životu, a i sam znaš koliko sam fabrika napravio i promenio, došao sam u fabriku a da se nije pojavio DB-ovac da me podseti da zna za moju IB-ovsku prošlost. Prosto sam preplašen, ne znam šta da mislim, prvi put se osećam kao slobodan čovek. U Srbiji su me stalno maltretirali. Čim se nakurči nekom predsedniku opštine što sam popularan u gradu, on me pozove da mi kaže da zna za moju prošlost. Sad tek vidim da ove Slovence ne zanima moja politička prošlost. S jedne strane se osećam slobodan kao ptica, ali sa druge strane, nisam ja navikao na tu slobodu, plaši me da će nešto strašno da se desi. Ako nemaš čega da se plašiš, a ja sam se Partije bojao više nego bilo čega…, teško je živeti bez straha. Sloboda je jako čudna stvar: kad je nemaš, žudiš za njom; kad je imaš, prepadneš se jer ne znaš šta ćeš s njom. Meni je čak padalo na pamet, ovde u Sloveniji, to u Srbiji nisam smeo ni da pomislim, da osnujem staljinističku partiju, partiju ljudi sa Golog otoka, ne komunističku nego staljinističku, jer ne mogu da trpim ove priče o totalitarizmu i gulagu!!” Uz slovenačko-srpski rečnik, B.S. je za par mesci naučio slovenački i otkrio beskrajnu zbirku autora, tekstova,

61

časopisa i novih izdanja onog što se tada nazivalo „Ljubljanska materijalistička škola.” Pretplatio se na omladinski časopis Mladina, koja je u to vreme počela da objavljuje kolumne velikog broja slovenačkih filozofa, tako da je iz broja u broj čitao sjajne kratke publicističke tekstove nekog hibridnog žanra između filozofije, teorije, kritike ideologije i aktuelne, najaktuelnije, svakodnevene situacije. Frapantno je bilo da se iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, pojavljivala ogromna količina teorijske produkcije u različitim oblicima i žanrovima, tako da je već 1986 to bila filozofska revolucija par-excellence. Može se reći da je tada, B.S. našao izlaz iz ćorsokaka M.K.-inog hegelo-marskizma i otvorio jedan važan prostor otkrića psihoanalize. Međutim, to što je poznato nije i spoznato, kako bi Hegel rekao. Dug put deaktivacije jedne teorije i zamena drugom teorijskom paradigmom mukotrpan je put koji, može se reći, čoveka potpuno transformiše i postavlja u situaciju da se nanovo rodi - čak i sa novim telom. Sl.Ž. je najveći filozofski revolucionar u istoriji jugoslovenske filozofije, jer je filozofiju oslobodio saturacije od naivnih političkih ideologija koje su bile do tada nužan deo svakog pokušaja autorske filozofije: filozofiju je definitivno emancipovao od partije, tako što je u filozofijama svoga vremena prepoznao i denuncirao ideologiju; definitivno je teorijski razgradio staljinizam i Staljinov dijalektički materijalizam, i raskrinkao ga kao jednu figuru sadizma, odnosno pasivnog nihilizma - instrument istorije i tuđe volje. Osim toga, gotovo desetak godina je istrajavo na poziciji da filozofija ne sme nasesti na naivnu po-

62

nudu o raju demokratije i višepartijskog sistema, bespoštedno kritikujući liberale i nacionaliste u filozofiji. Ovo može zvučati frapantno, s obzirom da je Sl.Ž. pred višepartijske izbore bio najveći zagovornik razdruživanja Slovenije od Jugoslavije, osnivač i ideolog liberalno-demokratske partije, a nešto kasnije i kandidat za predsednika Slovenije!!! Tada, kada ga je B.S. upoznao, S.Ž. je u Jugoslaviji bio anoniman autor i jako malo ljudi je znalo za njega, čak i na sceni profesionalnih filozofa. Zbog njegovog nekonvencionalnog ponašanja, čak i oni koji su ga čitali, nisu ga smatrali filozofom, već pre nekom vrstom klovna, zabavljača i sofiste. Kada ga je B.S. prvi put sreo, nakon tribine u Domu omladine na kojoj je držao predavanje, slušalo ga je troje ljudi, uključujući B.S.-a. Nažalost, slovenačka filozofska revolucija nije se proširila na ostatak Jugoslavije. Ostalo je nekoliko izolovanih mlađih filozofa u Hrvatskoj i Srbiji koji su pratili i pokušavali da uhvate korak sa njom, ali su događaji raspada Jugoslavije definitivno onemogućili prelivanje ove filozofske revolucije i blokirali prihvatanje njenog izuzetnog standarda. O politici o kojoj je stalno pisao i kojom se opsesivno bavio, Sl.Ž. je, medjutim, malo znao, gotovo da ga nije ni zanimala, sem kao primer i ilustracija teorije. U vreme izbijanja afere Agrokomerc, tada najveće finansijsko-političke afere u Jugoslaviji, napisao je kolumnu u Mladini u kojoj je napao Fikreta Abdića i neodgovornu birokratiju koja pljačka građane. Pre nego što je kolumna izašla pozvao je B.S. telefonom i saopštio mu šta je napisao u novoj kolumni. B.S. mu je rekao da se ne slaže s napadom

63

na Fikreta Abdića, odnosno da je kritika socijalističke birokratije apstrakcija, da on misli da je to početak destabilizacije Bosne i priprema za rat, a da je afera samo dimna zavesa koja sakriva početak ratnih operacija. SL.Ž. je tada rekao: „B.S. ti si totalno lud, ja jesam paranoičan, ali ti si totalni paranoik, otkud sad rat i destabilizacija Bosne, nikad mi to ne bi palo na pamet, mislim da preteruješ.” Šest godina kasnije, kada su B.S. i SL.Ž. već odavno prestali da sarađuju, B.S. je u novootvorenoj robnoj kući Merkator, prvoj slovenačkoj firmi koja je nakon rata otvorila posao u Srbiji, na štandu sa novinama kupio Mladinu koja je prestala da mu stiže još pet godina ranije. U kolumni koju je objavio Sl.Ž. pročitao je sledeće: „Često je čovek, kada je politika u pitanju, u zabludi i ne može jasno da vidi u kom smeru stvari teku. Sećam se svog krucijalnog promašaja kada sam Aferu Agrokomerc osuđivao kao neodgovornost i pljačku lokalne socijalističke birokratije i nisam verovao stavu jednog mog prijatelja koji je tada tvrdio da je to operacija kojom počinje destabilizacija Bosne i početak priprema za rat.” Nakon deset godina, kada je iskoračio iz senke Sl.Z. u kojoj je dugo bio i koja ga je paralisala, B.S. je bio sklon da o njemu misli kao o Alkibijadu, čoveku koji je u istoriju ušao kao Sokratov hetajros, družbenik, ali koji je ostao zapamćen kao neka vrsta anticipacije Aleksandra Makedonskog. Naime, kao i Alkibijad, SL.Ž. je bio apsolutni zavodnik, agitator i sofista - i neko ko permanentno izdaje sve i svakoga: žene, muškarce, prijatelje, uzore, filozofske učitelje, ideologije, države, teorije… Neko ko je spreman na neprincipijelnu koaliciju sa svim i svačim. Beskonačna

64

izdaja svega i svakog bila je njegova jedina politika. Alkibijad je živeo tokom Peloponeskih ratova, koji su na neki način slični jugoslovenskim ratovima devedesetih, i bio je apsolutni izdajnik: selio se iz jedne u drugu zaraćenu zemlju izdajući prethodnu onoj sledećoj - i tako beskonačno, u krug, sve do svoje tragične smrti. Kako Lakan kaže: Alkibijad je neko koga će istorija psihoanalize pamtiti jer je za nas izumeo poziciju subjekta koji pokušava da umakne kastraciji, i koji veruje da je izdajom moguće umaći kastraciji. On je od izdaje uspeo da napravi politiku. Što se tiče politike i stalnog nagađanja oko njegove pozicije, može se jednostavno reći da je Sl.Ž. najbolji proizvod jugoslovenske političke kulture, dijalektička sinteza staljiniste i liberala. Staljinista koji napada sa pozicije liberala i liberal koji napada sa pozicije staljiniste - on sam je objektivno liberal, a subjektivno staljinista. Mao Ce Tung je najbolje opisao tu poziciju kada je rekao: „Najgori liberali su oni koji su za sebe liberali, a za druge marksisti.”

Histerija je i psihoza. Zagreb, 1987. Opijen beogradskom slavom koju je tu doživeo - knjigama koje je objavljivao, punim salama studenata i slušalaca na tribinama - istovremeno frustiran bojkotom beogradskih praksisovaca sa kojima je imao veliku polemiku na stranicama Teorije, te

65

susretima a la Kalajić i Šešelj, M.K. se nekako nalazio u stanju istovremene egzaltacije i razaočaranja nakon svakog svog dolaska u Beograd. Njegov i B.S.-ov odnos je polako počeo da se hladi nakon najskorijih knjiga i prepirke oko teksta u Književnim novinama. B.S. ga je stalno zezao da se ponavlja i da nema novih i svežih ideja, da mu nedostaje živ odnos prema aktualnoj politici i da mu se čini da je on zamrznut u šezdesetim godinama iz kojih ne može da mrdne. M.K. se nije ljutio, naprotiv, i sam je shvatao da nešto nije u redu, ali mu nikako nije bilo jasno o čemu se radi. B.S. mu je predlagao da se vide kod njega u kući na Braču i da naprave jedan temeljan razgovor o svim dilemama koje je B.S. imao u vezi njegovog novog opusa. Plan su stalno odlagali, do toga na kraju nikada nije ni došlo, a njihova se veza nakon šest godina ohladila. B.S. je krajem 1986. otišao na odsluženje vojnoj roka u Bijeljinu. Bez neke naročite želje da izbegne vojsku, duboko razočaran raspadom Teorije, zapravo je hteo da ode tamo, da se skloni iz Beograda i miljea filozofa, ali se već prvog dana našao u jednoj, za njega od najstrašnijih i najponižavajućih situacija. Sve vojnike poveli su u učionicu na društveno političku nastavu i nakon nekoliko pitanja poput ko je bio Karl Marks i kad se rodio, neki desetar je počeo da urla na jednog mladog Albanca. „Da li je poneo oružje? Da li zna nekog ko ima nameru da puca na vojnike? Da se nije pomerio! Da mu gleda pravo u oči dok on govori!” Tortura je trajala desetak minuta, a cilj je bio da se vidi hoće li neko od onih koji su to gledali reagovati. Ako zaboravimo Albanca koji je za tadašnju vojsku već bio žrtvovan, uništen

66

i ponižen, i koji je služio kao neka vrsta učila o neprijatelju, onaj koji bi se i najmanje pomerio usled desetarovog divljanja, bio je sledeći za torturu. Odmah nakon ove epizode B.S. je rešio da u takvoj vojsci neće provesti ni jedan jedini dan. Prijavio je da je bolestan i odmah je prebačen u Vojnu bolnicu u Sarajevu. Tamo je, nakon mesec i dvadeset dva dana, dobio papir kojim je bio oslobođen od vojske, u ratu i u miru. Nakon gubitka Teorije, izmučen vojskom i preplašen onim što je doživeo tamo, B.S. je te godine potpuno izgubio kontakt sa M.K. Krajem 1987. godine, na nagovor L.V.-a, tokom jedne od poseta Zagrebu otišao je na večeru kod M.K-a. Kasnije mu je L.V. rekao da je to bila želja M.K-a da se vidi sa B.S.-om. Očekivao je B.S. da će na većeri biti više ljudi i da neće morati da ulazi u dublji razgovor sa M.K. Ispostavilo se, međutim, da su na večeru pozvani samo B.S. i L.V. Večera je tekla u prijateljskom tonu, ali su se naravno zakačili oko situcije nakon Osme sednice u Beogradu. B.S. je vehemntno objašnjavao detalje oko progona Bogdana Bogdanovića, celoj tehnologiji neostaljinističkih čistki, gubio se čas u detaljima, čas u krupnom planu, očigledno preplavljen novom političkom klimom u Beogradu... Na sve to M.K. mu je rekao: „Ja sam nekako uvek imao najdublje poverenje u srpsku vojsku i srpski narod.” Tada je B.S. pobesneo i rekao da stvarno ne zna o čemu M.K. priča, otkud sad srpska vojska i srpski narod. Besno je rekao da se oni zapravo nikad nisu ni razumeli, i bez pozdrava je ustao i istrčao u zagrebačku noć. Tada se po prvi put u životu osetio potpuno poražen i sam: ako ni M.K.-u nije uspeo da objasni šta se dešava,

67

onda stvarno više nema kome. Stuštio se ka centru grada, na Trgu žrtava fašizma seo je na klupu na tramvajskoj stanici i neutešno plakao potpuno izgubljen. To je bio njihov poslednji susret. 1992. godine, koju je B.S. proveo kao imigrant bez papira u Belgiji i Nemačkoj, gde je čuo od B.M., zagrebačkog filozofa koji je tada bio na studijskom boravku u Tibingenu, da M.K.-u prete da će ga ubiti, da je on kupio kalašnjikov i da je to javno rekao u medijima. Samo godinu dana kasnije izašla je njegova knjiga političkih eseja, koju B.S. nikad nije čitao, ali koju su mu drugi preporučili kao dobru analizu hrvatskih prilika. Zatim je usledilo još par knjiga, sve napisane tokom devedesetih. B.S. je shvatio da je M.K. smogao snage da nastavi karijeru pisca, ali mu se činilo iz onoga što je čitao kroz prikaze knjiga da nije mnogo promenio diskurs. Štaviše, na mesto primitivnih, seljačkih, neistorijskih Albanaca i Muslimana, živog otpada diskursa jugoslovenskog prosvećenog socijalizma, stupili su hrvatski hercegovci, ostatak političkog prostora Hrvatske koji je M.K.-in diskurs trebalo da privede civilizovanosti i uljuđenosti građanskog sveta. Na nekom nivou B.S. je razumeo da M.K. zapravo mora da ponavlja svoje stare teze, jer u novom kontekstu raspada Jugoslavije svi koji su nešto značili u intelektualnom životu, ako se nisu priključili slavljenju novih nacija - nestali su sa scene. Ukratko: kao što su zvezde nemog filma nestale kada se pojavio zvučni film, tako su i zvezde SFRJ nestale kada se ona raspala. Na neki način jugoslovenski socijalizam je i bio nemi film. Krivična odredba 133, popularno nazvana „verbalni delikt”, zabranjivala je govor, a ideoloska parola „pređimo sa reči na dela”

68

zabranjivala je da se govorom dela (jedino je delima, odnosno radom, moglo da se govori). Ovaj poziv na permanentni acting out, na konstantno delanje bez govora i nemogućnost da se govorno dela, stvarao je u socijalizmu beskrajnu tišinu i užasnu napetost oko govora. Čitavu ovu tišinu prekinuo je direktan prenos govora Slobodana Miloševića sa Kosova polja, koji je tada kazao jednu rečenicu koja je tišinu preobratila u buku, zaglušujuću buku provale govora: „Niko ne sme da vas bije.” Zanimljivo je da je „Niko ne sme da vas bije”, pogodilo pravo u mesto fundamentalnog fantazma Dete je tučeno. Odjednom je neko sebe ovim govorom postavio na mesto zaštitnika deteta koje je tučeno. Ali, ko koga bije i ko koga ne sme da bije? Da se „Niko ne sme da vas bije” odnosilo na Albance koji su čitavu deceniju osamdesetih živeli u teroru, doslovno svedeni na maloletno dete koje je tukla čitava Jugoslavija bez reči otopora, čitava stravična istorija devedesetih se ne bi ni dogodila. Međutim, Miloševićeve reči odnosile su se na Srbe na Kosovu koji su tada već uz pomoc čitavog političkog aparata polako preuzimali poluge policijskog i vojnog sistema torture nad Albancima. Dete je tučeno, je zapravo postala breša kroz koju je progovorio resentiman svih boja, javili su se svi koji su se osetili tučeni: ravnogorci, četnici, novi četnici, disidenti, žrtve socijalizma, žrtve nacionalizacije, prestolonaslednici, prinčevi, kneževi i kraljevi, političke partije koje su komunsti zabranili, bivši komunisti koje su proganjali komunisti, udovice četnika, ljotićevaca i nedićevaca, Komunistička partija Srbije koja je bila skrajnuta u socijalizmu, i najzad srpski narod, ta navodna „najveća žrtva komunizma”...

69

Spisak je bio nepregledan. Ustali su tučeni na svetu, fundamentalni fantazam je hodao ulicama, i skupljao se na mitinzima... Iz tišine socijalizma skočili smo u buku tučene dece, koja su bez prestanka i na sva medijska zvona pričala priče o tome ko ih je, gde i kako tukao....

Nasleđe praxisa. Beograd, 2010. N.D., urednik tribine Doma omladine, pozvao je B.S.-a da održi predavanje o praxis filozofiji. B.S. je bio pomalo zatečen. Godinama, još od Teorije, nije imao nikakvog kontakta sa N.D., a nije se bavio ni istorijom jugoslovenske filozofije. Šta više, već dugo nije bio u vezi sa formalnim, a ni sa neformalnim, miljeom filozofa u Srbiji. U međuvremenu ništa nije napisano o praxis filozofiji, niti je ispisana bilo kakva intelektualna istorija Jugoslavije. Ni sam B.S. nije se time bavio. Već je bio spreman da ne prihvati poziv kada je, prolazeći pored knjižare Službenog glasnika, u izlogu ugledao knjigu Filozofija i spekulacija M.K.-e. Ušao je u knjižaru i pregledajući je, shvatio da je to sasvim nova knjiga, napisana 2006. a objavljena 2009. godine. Kupio ju je i počeo da čita dok je još šetao ulicom. Zatim je ušao u portu obližnje crkve i seo na klupu u debeloj hladovini. Opaaa, ovo je opet bio nov, zapravo stari M.K.. Tačno pedeset godina nakon Etičkog

70

problema u delu Karla Marxa napisao je jednu svežu knjigu, doduše starački detinjastu i promašenu, ali knjigu koja je najzad odbacila građanski svet kao neprekoračivi horizont, nanovo otvorila pitanje političkog subjekta nakon Marxa i na originalan način ponovila dramu subjekta bez otuđenja i rascepa. Tada je B.S.-u sinulo da je čitav projekat praxisa u suštini jedna drama filozofije komunizma, a da je Etički problem u delu Karla Marksa bila prva knjiga te filozofije. U vreme kada je napisana, 1960. godine, bila je zapravo politički odgovor na pitanje - Kako izumeti novi subjekt politike? - u uslovima u kojima je socijalistički marksizam odustao od komunizma, a filozofija odustala od filozofije. Dakle, kako se pozicionirati u epohi marksističke heterodoksije, i partijskog ortopraksisa i antifilozofije filozofije? M.K.-ov odgovor je bio genijalan u svojoj jednostavnosti. Jednim udarcem dve muve - i filozofija i komunizam - i to tako što je nasuprot marksizmu koji je zaboravio ideju komunizma i postao ideološki prilepak socijalizma - suprostavio Marksa; a dominantnom diskursu antifilozofije filozofa - suprostavio Hegela. Operacija je slična onoj koju je Lakan napravio u psihoanalitičkom pokretu šezdesetih godina: heterodoksiji psihoanalize suprostavio je frojdovsku neoortodoksiju i ideju nesvenog koju su psihoanalitičari zaboravili, a nasuprot monopraksisu seanse od 45 minuta uveo je heteropraksis, seansu promenljivog trajanja. Nije ni čudo što su u isto vreme, 1960. godine, i Kangrga i Lakan objavili jedine dve etike svog vremena, obe sa istim lajt motivom: tamo gde je bila etika, biće subjekt.

71

Odjednom je B.S. pred sobom imao čitav nacrt predavanja koje je naslovio Jednim udarcem dve muve - filozofija komunizma praxis filozofije. Tada je shvatio da je na njemu bilo da razume poziciju M.K. i svu njenu težinu, a ne od M.K. da traži da se on sam sebi popne na ramena i shvati svoju unutrašnju granicu. Gorko je zaplakao na klupi u porti, ne mogavši sebi da oprosti što je sve ove godine ignorisao starca. Shvatio je B.S. da je i sam star i da ovim predavanjem može ipak da povrati odnos sa M.K., ukoliko ovaj jednostavan uvid u genijalnost knjige Etički problem u delu Karla Marksa, koja ga je pre trideset godina trgla iz unutrašnjeg mrtvila, podeli sa svima.

Hepatitis C, Infektivna klinika. Beograd, 2013. „Možda ste se zarazili C virusom i pre trideset godina, setite se – krvavog seksa, iskustva sa intravenoznom narkomanijom, ili neke operacija pre 1995. godine.” B.S. je izašao iz ordinacije Infektivne klinike duboko zamišljen. „Bakara, Dubravka, Vaci, Grk, Cvija, Bućko, Dukara, Gaston, Džimi, Stanko Puška... imena ljudi koji su umirali od intravenozne narkomanije i sa kojima je i on delio iskustvao od 1977. do 1979. Istorija narkomanije u SFRJ nikad nije napisana, a B.S. je bio deo scene gudriranja, kako su u žargonu narkomani zvali opijumsku intravenoznu narkomaniju. Ako je virus star tri decenije, onda ga je sigurno

72

pokupio tokom te dve lude godine života, od nekih ljudi koji su mu sada prošli kroz glavu. B.S. nije živeo u Beogradu sve do svoje petnaeste godine. Odrastao je po malim mestima, palankama u Srbiji gde je njegov otac zidao fabrike i u kojima je bio najbolji đak, najbolji sportista, naj, naj, naj. Kada je došao u Beograd, mama ga je obukla u odelo sa maturskog, od plavog žerseja, koji mu je sašio pariski krojač koji se nakon penzionisanja vratio u mesto u kome je B.S. završio osnovnu školu. Tako lakog, sitnog, tad je bio visok 166 cm - i ošišanog kao marinca poslala ga je u školu. Tamo je sreo jedan potpuno nov svet: dečake i devojčice u farmerkama, dugih kosa, koji su slušali rock ‘n’ roll ploče i imali romantične ljubavi prenete iz osnovne škole. Potpuno je bio šokiran kada su mu dve drugarice, A.C.Lj i N.D., prišle drugog dana škole i onako utegnutom u odelo, belu košulju i džemper od belog mohera, rekle: „Mnogo si sladak! Da li znaš da ličiš na Dejvid Bouvija?” Kada su po izrazu njegovog lica videle da nema pojma šta mu pričaju, obe su u glas rekle: „Pa ti ne znaš ko je Dejvid Bouvi!!” B.S. je tek pred kraj prvog razreda uspeo da preko mame ubedi oca da mu kupi farmerke. Kada ga je video u farmerkama, otac mu je rekao: „Šta bi? I tebe je udario zašećereni metak imperijalzma.” B.S. je bio potpuno zbunjen. Otac je ostavio porodicu u Beogradu i nastavio da gradi fabrike po Srbiji. B.S. je osetio užasnu prazninu kad je otac otišao od kuće. Od B.S.-ove sedme godine, pa sve do odlaska B.S.-ovog oca iz kuće, njih dvojica su se svako popodne, kada bi se otac vratio s posla, izdvajali u sobu gde su naredna dva sata radili matematiku. Otac je u svom

73

crnom rokovniku - ne zna se kako je to stizao, jer je radio od četiri ujutro do pet popodne - imao spremnih pet matematičkih zadataka koje je ili sam sastavljao ili prevodio iz zbirki zadaka sa ruskog, nemačkog ili engleskog. Matematički dril je za B.S.-a bio najlepši trenutak u toku dana Otac bi svečano otvorio rokovnik i dosta teatralnim glasom izdiktirao pet zadataka koje je B.S. zapisivao. Onda bi B.S. ocu pročitao svih pet zadataka. Već na osnovu načina na koji bi zapisao zadatak, otac bi počeo diskusiju. Greške u zapisivanju bile su povod za razgovor, pošto je otac te greške interpretirao kao mesta B.S-ovog nerazumevanja zadatka. Kada bi protokol čitanja, zapisivanja i ispravki bio završen, B.S. bi počeo na glas da rešava zadatke - otac ga je naučio da sve vreme komentariše ono što mu pada na pamet. Posle dva sata rada, B.S. bi se osećao kao da je dodirnuo, da se kupa, u beloj svetlosti, a čitav čulno vidljiv svet bi nestajao... Taj osećaj kupanja u beloj svetlosti najjači je osećaj koji je B.S. ikada doživeo, momenat kada ceo svet nestane i sve se pretopi u belinu. Mnogo godina kasnije, kada je čitao Platona, shvatio je da je matematički dril mesto topljenja pseudo realnosti, a da je matematika sredstvo da se pročisti duša i oslobodi se okova svakidašnjeg mnjenja i samoočiglednosti sveta. Mada B.S.-ov otac nije bio platoničar, niti ga je ikada čitao (bio je izrazito antifilozofski raspoložen), on je ipak praktikovao platonizam; u tom smislu, bio je zapravo najveći platoničar koga je B.S. ikad upoznao: živeo je stav da je matematika preduslov da se oslobodiš „kulovskog mišljenja”, kako je otac zvao svet bez matematike. Međutim, ovaj dril dostizanja beline, mesta

74

gde obitavaju čiste ideje, zapravo brojevi i ostale matematičke apstrakcije, imao je još jedno značenje za B.S-ovog oca, kao i za B.S.-a samog, a da to ni jedan ni drugi nisu znali. 2006. godine, B.S. je šetao sa majkom koja je tada bila u zadnjem stadijumu Alchajmera. Majka je uporno ponavljala samo jedno pitanje: „Gde je moja beba?” Pitao je brata i sestru koji su na smenu sa B.S.-om šetali majku, da li i njima postavlja isto pitanje. „Ne, meni stalno kad prođe neka žena kaže: ,Pazi ovo je učiteljica’, ali bebu nije pominjala!”, rekla je B.S.-ova sestra. Sve do očevog odlaska od kuće, B.S. je živeo život potpuno različit od bratovljevog i sestrinog. Bio je stalno na oku majke i oca, koji su se svojski trudili da ga opslužuju hranom, pažnjom, grljenjem i ljubljenjem. Najčudnije je bilo da su ga svako veče, sve do njegove četrnaeste godine, zajedno kupali i odnosili u krevet posle obilne večere. B.S.-ovi brat i sestra bili su normalna deca koja su vrlo rano počela da se brinu o sebi dok je B.S. bio kao neka vrsta kućnog idiota. Gotovo da nije sam ni vodu pio. Brat i sestra, iako mlađi od njega, rano su počeli da ga opslužuju - brat mu je već sa četiri godine donosio vodu, a sestra sa šest godina spremala jelo kada mama ili tata nisu bili kod kuće.

75

Klub filozofskog fakulteta. Beograd, 1978. „Vraća meni kusur, nema sitno da mi da Da mi komad šita, ja u lulu stavi ga Krenu kući, ispadoše mi namernice Pukoše mi kese, a i zenice” Prti Bee Gee Eufrat i Mikri Maus B.S. je demonstrativno napustio predavanje, nezadovoljan stilom i načinom na koji je profesor zavodio studente i načinom na koji je zahtevao visok standard mišljenja koji sam nikako nije uspevao da dosegne. Držeći predavanje ovaj profesor grčke filozofije rekao je da to što svakog jutra slušamo Duška Radovića, njegove aforizme, nisu zapravo aforizmi - ili, u najboljem slučaju, da su to aforizmi vulgaris – a da je pravi aforizam onaj Ničeov. B.S. je istog momenta reagovao, dosta impulsivno, i bez dizanja ruke dobacio: „Da čujemo jedan.” Profesor je zastao i rekao: „Kolega da li ste nešto rekli?” „Da, rekao sam: da čujemo jedan!” „Kako to mislite?” „Pa, mislim vrlo jednostavno: da čujemo jedan aforizam

76

non- vulgaris od vas.” Profesor je bio zatečen i taman je počeo da drobi kako trenutno nije spreman da odgovori takvom izazovu, kada mu je B.S. dobacio, već izlazeći iz amfiteatra: „Pa vi čitav život, barem po pozivu, bi trebalo da se bavite mišljenjem. Zašto vam je potrebna specijalna priprema? Aforizam je stvar mišljenja bio vulgaran ili ne. Vi stalno govorite o mišljenju, a ja još ni jednu misao od vas nisam čuo.” Automatski se spustio u Klub filozofskog fakulteta i seo sam za sto. Već je razmišljao da se prebaci u Zagreb da studira, što je prošle subote i obećao M.L., njegovoj tadašnjoj zagrebačkoj devojci. Odjednom je preko puta B.S.-a sela jedna žena. Tačnije, žena-devojka. Žene-devojke su inače „endemska vrsta” beogradskih žena još od Isidore Sekulić, Nadežde Petrović, Olge Jevrić, Zage Golubović. Konstantinović ih nije detektovao u Filosofiji palanke - zato što je palančanin bespolan, u krajnjoj instanci ne zna za seksulanu razliku, pa se svi njišu, i muškarci i žene, između mizoginije i preterane identifikacije sa ženom - ali su one sveprisutne: udate ili neudate, uglavnom neudate, samostalne, uglavnom se bave umetnošcu, religijom, pisanjem. Kasnije, mnogo kasnije, B.S. je tek u momentu kada je rasparao mrtvouzicu svoje seksualnosti shvatio da iza ove figure žene-devojke stoji organizovano i sistemsko seksualno nasilje nad ženama koje ostaje najopskurnija tajna društva u Srbiji.

77

„Zdravo ja sam Dubravka... Da li se gudriraš?” Pomalo zatečen pitanjem, B.S. je, valjda shodno mestu, rekao: „Fakultativno.” „Samo da znaš, to moram da ti kazem, ti nisi džanki, nisi taj tip. Džankiji su mračni i tužni - endemski - ti si previše veseo da budeš džanki. Ja sam ove godine upisala Istoriju umetnosti. Isteklo mi je pet godina zabrane studiranja. 1972. su mene i dva Makedonca, tada sam studirala slikarstvo, uhvatili sa pet kila tetovskog opijuma u kasetama na akdemiji. Šta ti radiš?” „Pa ništa, nešto sam se naljutio na profesora, pa sedim u klubu i razmišljam da pređem u Zagreb da studiram.” „Vidi, sad će doći moj budući dečko i njegov drug, stižu iz Zabele pravo ovde na fakultet, ako hoćes možes sa nama u provod. Najbolji je prvi dan po izlasku iz zatvora - tad hoće sve, dop, cirku, ribe, a hoće često prvog dana i da ubiju!” Samo što je to rekla pojavila su se dva tipa kakve B.S. nikad u životu nije video. Jedan se predstavio kao Grk, a drugi kao Lale Robija. Grk je imao plavu jež frizuru, bio je bez zuba, atletski građen, istetoviran po celom telu, u atletskoj majici, farmerkama i vijetnamci. Lale Robija bio je nekih dvadest santimetra viši, u italijanskom odelu, sa istetoviranom lalom i ružom na obraz-

78

ima; na jednom njegovom očnom kapku – to je B.S. tek kasnije primetio - pisalo je „nada”, a na drugom „vera”. Ovo je bio prvi B.S.–ov kontakt sa starim jezgrom opijumskih narkomana koji su karijeru počeli jos ’65. godine. Bili su čudna mešavina dece dedinjske partijske i ekonomske nomenklature i delikvenata i kriminalaca sa Crvenog krsta, predratnog radničkog kvarta koji se tada polako transformisao i džentrifikovao pod pritiskom uvećane socijalističke srednje klase koja je izbegavala Novi Beograd. Kasnih sedamdesetih, kada ih je B.S. upoznao, oni su već bili totalni underground, gotovo nevidljivi i nedostupni, imali su svoje uhodane kanale dopremanja opijuma iz Makedonije i svako je imao svog seljakadobavljača kod koga bi kupovao velike količine, uglavnom za ličnu upotrebu. Osim toga oni su tada bili u desetogodišnjem ratu sa IV odeljenjem beogradske policije, koja ih je proganjala. Dok je sedeo za stolom sa Dubravkom, Grkom i Laletom, B.S. se suočio sa gomilom komunikacijskih prepreka - od govora koji je bio mešavina šatrovačkog i utrovačkog, do čudnih gestova šakom i prstima, koji su ličili na govor gluvonemih. Osetio je da niti razume, niti da može da prati, šta se medju njima dešava i već se spremao da se pozdravi i ode, kad je Dubravka iz donjeg veša izvukla tri „gana” - injekcije sa iglama i već skuvanim opijumom. Podelila ih je Grku, Laletu i B.S.-u. Lale i Grk su odmah tu u studentskom klubu filozofskog fakulteta zavrnuli rukave i vrlo pažljivo tražili najpogodniju venu za „rokić” ne obraćajuci nikakvu pažnju na gomilu ljudi koji su najpre zgranuti piljili u njih, a onda, zbog neprijatnosti prizora i straha koji takva scena

79

može da izazove, prikriveno i ispod oka. Ni Lale ni Grk nisu odavali utisak da ih uopšte zanima da li ih iko gleda i da li to što rade može da izazove bilo kakve posledice. Bili su potpuno koncentrisani na operaciju „rokanja.” B.S. je sa svojim „ganom” otrčao u WC i tamo se „sredio”. Tada je krenuo „opijumski splin”, kako je Dubravka nazivala ono što je usledilo. Još dok ih je tresao „fleš”, početni efekat intravenoznog uzimanja opijuma, neprijatno-božanski osećaj, kao da ti million iglica nežno bocka i miluje čitavo telo istrčali su iz kluba u obližnji park na sunce, gde je Grk razbio flašu i od grlića napravio improvizovanu lulu u koju je udrobio i s duvanom pomešao ogromnu količinu crnog kašmirskog hašiša, koji su popušili igrajući fudbal sa nekim srednjoškolcima koji su se tu zabavljali bežeći sa časova. Odatle su, kao da ih je vetar nosio, uleteli na matine u Cepelin, disko klub u centru grada - dam dam dam dam, tubi dubi bas gitara, hend klap sek sek sek gitara i božanski vokal lav lav mi lajk bejbi…. gde su sledećih dva- tri sata igrali, duvali i rokali se u separeu. Odatle su se premestili u piceriju MB. Tu su pojeli neverovatnu količinu pizza, a Grk se zakačio sa grupom ne baš prijatnih momaka sa Voždovca. Dok su izlazili iz MB-a, B.S. je krajičkom oka video da ih grupa Voždovčana čeka napolju; već u sledećem trenutku Grk je prišao jednom od njih i nožem, koji se ko zna odakle stvorio, ga ubo dva puta u stomak. Sledeće što je B.S. čuo bilo je Grkovo: „Mali, sad moramo da budemo jako brzi.” Trk niz Beogradsku ulicu i brzim hodom uz Deligradsku, našli su se u diskoteci Akvarijus. To je bilo poslednje čega se B.S. seća pre nego što se ujutru pro-

80

budio u nepoznatom stanu sa još četvoro ljudi, u ogromnom krevetu, samo u donjem vešu. Grk je već bio budan i u kuhinji je kuvao ogromnu količinu opijuma velikom kutlačom za supu. B.S. je samo još jednom imao takvo iskustvo opijumskog splina sa Dubravkom i Grkom. To je bio njihov način života, a za B.S. je već i ova noć bila previse. Osećao se potpuno prazan i pregažen. Dubravka se pojavila iz WC-a, žaleći se na opijum koji joj pravi problem sa opstipacijom. Dok se oblačila, rekla je B.S.-u: „Sad moraš da ides, mi imamo neka posla. Javi ću ti se kad završimo, a evo ti ova knjiga, mislim da će ti značiti da je pročitaš.” Dok se autobusom vraćao kući uzeo je da čita knjigu autora za koga pre nikada nije čuo: „Tomas de Kvinsi, Ispovest uživaoca opijuma. Bila je to jako čudna knjiga, ali je B.S.-u postala omiljena, jer je zapravo najmanje bila o opijumu, a mnogo više analiza klasne strukture engleskog društva u vreme Francuske revolucije, eksplicitan poziv da se baviš opažanjem intelektualnih produkata svoga vremena i mesta na kome živiš, posveta skitnjičenju kao obliku života sto godina pre Remboa, i gotovo sto godina pre Frojda, pokušaj da se kroz fikcionalizaciju vlastitog života otkrije i opiše lična trauma… Mnogo, mnogo kasnije, B.S. je otkrio njegovu knjigu „Poslednji dani Imanuela Kanta”, prvu postmodernu knjigu u istoriji. Tog proleća B.S. nije mogao da zna da će 1978. biti pretposlednja godina postojanja ilegalnog opijumskog sveta u Beogradu, sveta koji je kroz repulziju i atrakciju opijumskog splina bio jedna od najjeretičkijih lokalnih kultura, uz pedersku, politički i psihoanalitički underground. Već u proleće 1980. Beograd je

81

preplavio heroin, ali tada je B.S. već bio jako daleko od gudranja, jer je iskusio da svet permanentne opijumske narkolepsije oduzima moć, ne samo mišljenja i delanja, već i da otvara stravičan unutrašnji ponor ugašenog svetla, crnog unutrašnjeg sunca, koje greje, ali ne svetli. Taj opijumski san prvi je De Kvinsi opisao, ali nije umeo da ga tumači - upravo zato što je nemoguće iz njega se probuditi. Time što je od bele svestlosti matematičkog drila, za samo dve godine došao do crnog sunca opijumske narkolepsije, B.S. je napravio pun dijalektički krug i iskusio neposredni prelazak iz pozicije konkretnog mišljenja - matematike u apstraktnu, primitivnu, divlju misao narkolepsije. Dijalektička suprotnost: bela svetlosti bez topline i crno sunce bez svetlosti! Svet narkomanije je mesto produkcije permanentnog vanrednog stanja: proganjanja i odbrane od proganjanja, svet praznoverja i kompulzivnih misli i zabrana. Dubravka je imala milion praznovernih i primitivnih pravila: Uvek kad se ubodem, a pogodim nerv - sretnem policajca; Nikad ne stavljaj šešir na krevet, jer to donosi nesreću… Dakle, svet sličan onome koji je Hegel opisao u kratkom tekstu Ko misli apstraktno i u Fenomenologiji duha kada, razmatrajući svet čulne izvesnosti navodi stav švapskog seljaka kao primer apstraktnog mišljenja: „Uvek kad krenem da prodam volove na pijaci, pada kiša…” Heroin je sledećih petnaestak godina harao i pokosio bar pet generacija rođenih od 1958. do 1973. Iza sebe je ostavio pustoš, možda par dobrih pesama prve faze tzv. Novog talasa. Dubravka je umrla 1986. nakon dvadesetak godina džank splina, ali je za razliku od heroinskih ovisnika koji su umirali, a da

82

i ne znaju kako i zašto se to dešava, ona bila principijelni džanki. Jednom kada su se slučajno sreli u bašti SKC-a, 1985. tada je već znala da umire od kancera timusa koji je metastazirao na plućima - naširoko je B.S.-u objašnjavala da je tužna što umire navučena na heroin, ali da ipak postoji i dobra strana umiranja od kancera jer sada legalno dobija morfijum koji je podseća - ali samo podseća, to je naglasila - na opijum, koji je već početkom osamdesetih potpuno nestao iz Beograda. Nedavno kada je bio u Makedoniji i razgovarao s nekom omladinom, B.S. ih je pitao da li ima još opijuma u Makedoniji? Oni su ga zgranuto pogledali, i zbunjeno rekli: „Kakvog opijuma?” „Kako kakvog, pa makedonskog, tetovskog, gostivarskog, đevđelijskog…” Potpuno su i dalje bili zbunjeni, čak i postiđeni, ali ne kao da se stide što nešto znaju a kriju, nego zato što za to zaista nikada nisu ni čuli. Budući da je tom prilikom došao da između ostalog diskutuje sa lokalnim organizacijama o privatizaciji društvene imovine u Makedoniji, B.S. je shvatio da su o privatizaciji znali isto onoliko koliko su znali i o opijumu – dakle, ama baš ništa. Tada mu je palo na pamet da ono što važi za drogu treba zapravo zakonski primeniti na privatnu svojinu. Drogu, naime, treba legalizovati, a odredbu zakona o narkomaniji kojom je drogu dozvoljeno koristiti, a zabranjeno posedovati, treba primeniti na privatnu svojinu: svojinu je dozvoljeno koristiti, ali ju je zabranjeno posedovati.

83

Privatizacija filozofije i umetnosti. Beograd, 1993. Nedugo nakon povratka iz emigracije, jednogodišnjeg tumaranja po Briselu i Frankfurtu bez papira, B.S.-a je pozvao Jovan Čekić da se sastanu u prostoru Saatchi & Saatchi, advertajzing franšize koju je Dragan Sakan osnovao neposredno pred početak rata. U maloj kući u Hilandarskoj ulici, Čekić ga je primio i rekao mu: „Osnivamo časopis New Moment, čiji će finansijer i izdavač biti Saatchi & Saatchi. Na nama je da ga uređujemo. Budžet nema limite i dobrodošao si, ako hoćeš da radiš.” Pred sam odlazak iz zemlje u neplaniranu emigraciju, B.S. je sa Jovanom Čekićem, filozofom i konceptualnim umetnikom druge generacije, članom grupe 143, Nadom Seferović, istoričarkom umetnosti i prevodiocem, radio na redizajniranju i novoj platformi Moment-a, časopisa za umetnost koji su izdavale Dečije novine iz Gornjeg Milanovca. „Jedino u šta ne možemo da se mešamo je oglasni prostor. To Ssatchi zadržava za sebe.” B.S.-u se ni pre odlaska u emigraciju nije dopala ideja da časopis preuzme Saatchi & Saatchi, jer je Čekić već tada počeo da vodi preliminarne pregovore sa Sakanom. Ali kada se vratio u zemlju, čitava mreža časopisa - Delo, Gledišta, Vidici, Student, NON, Mladost... - nestala je gotovo preko noći; štaviše, nestale su i organizacije koje su bile njihovi izdavači: Savez socijalističke omladine Jugoslavije, Savez socijalističke omladine Srbije, Univerzitetske studentske organizacije... Nastala je totalna pustinja. B.S. se zahvalio Jovanu Čekiću na pozivu da se uključi u

84

rad redakcije, ali ova totalna kontrola jedne advertajzing agencije nad scenom teorije i umetnosti nije mu se ni malo svidela: „Ja ću sarađivati ako me pozovete, ali neću moći da uđem u redakciju, jer osećam nelagodu od toga da naš intelektualni rad bude vlasništvo jednog čoveka i to nekoga ko vodi franšizu beogradske agencije koja je politički i medijski savetnik torijevaca. Osim toga, šta znači da Saatchi zadržava kontrolu nad oglasnim prostorom? Ko će se oglašavati u New Momentu?” Jovan Čekić je i pored toga B.S.-a pozvao na prvi sastanak redakcije u formiranju i rekao mu će tu biti i Branko Vučićević i Bogdan Tirnanić. Ova dva imena su za B.S.-a bila neodoljiva, pošto ih je, nakon Daviča i Konstantinovića, koji su pripadali starijoj generaciji, smatrao retko pismenim i talentovanim u Srbiji. Došao je na sastanak, gde je shvatio da će Glavni urednik biti Branko Vučićević, a da je Jovan Čekić oficir za vezu sa beogradskim Saatchi & Saatchi-jem, u kome je kao nagradu za privatizaciju časopisa Moment dobio posao IT menadžera, dok mu je zaduženje bilo da u ime kuće organizaciono vodi New Moment. Tirnanić, koji je sve vreme sastanka sedeo malo dalje od velikog stola, sam je već na početku rekao da on neće biti član redakcije već će pomagati koliko može. B.S. je shvatio da je Tirke neka vrsta Sakanovog supervizora i da će uglavnom savetovati oko kvaliteta časopisa. Već na tom sastanku izbila je svađa između B.S.-a i Branka Vučićevića oko koncepcije. Branko je zahtevao da to bude eskapistički časopis koji će napraviti distancu u odnosu na novi talas primitivizma koji je već ‘93. preplavio

85

kulturnu scenu; da se bavi teorijom avangardi, odnosno, da bude neka vrsta nojeve barke za preživljavanje ostataka intelektualne srednje klase. B.S. je smatrao da sadržaj časopisa treba da bude upravo analiza novih oblika „primitivizma”, štaviše da na naslovnu stranu treba staviti Kneleta, ili divlju nadgradnju, a ne da se od toga sklanjaju i beže. Branko Vučićević je bio besan, i nije hteo da čuje da se jedan ovakav elitni časopis bavi tom vrstom kulture. Izvadio je jednu fotku i rekao: „Ovo treba da bude intelektualni ton časopisa.” B.S. je pogledao fotku, rad u to vreme vrlo popularnog fotografa Soldatovića, na kojoj je bila u zadnjem planu stambena zgrada u izgradnji, a u prvom planu dizalica koja je prenosila u kolicima za mešanje maltera manekenku obučenu u fensi haljinu. „I kakav je to intelektualni ton?”, upitao je B.S. „Kako kakav” rekao je Branko Vučićević, „to je novi nadrealizam!” Bilo je sasvim jasno da ovo ne da nije bio novi nadrealizam, već jako loša, pretenciozno pravljena modna fotografija, a ‚da se Vlasi ne dosete‘, još je bila i crno-bela. „Ali, Branko, ovo je kič, ovo je novi primitivizam!” Tu je razgovor bio završen. B.S. je shvatio da definitivno neće moći da bude deo redakcije, ali je, pošto nije imao gde da objavljuje, ipak rekao da će, ukoliko ga pozovu, sarađivati kao pisac tekstova. Časopis je izlazio dva puta godišnje i u prva dva broja privukao je gotovo čitavu scenu mladih pisaca i umetnika. Poseban deo produkcije časopisa bile su promocije: više su ličile na partije za promociju novih brendova, nego na promociju neke intelektualne platforme. Točio se šampanjac sa ogromnim količinama svežeg voća, za hiljade ljudi. Treći broj je bio šok za B.S.-a. Na

86

promociji ovog broja, u kome je objavio tekst shvatio je da je Dragan Sakan upravo tada‚’95.-te godine, u New Momentu, uz šampanjac i jagode, otpočeo kampanju „Lepše je sa kuturom”, zajedno sa tadašnjom ministarkom za kulturu Nadom Popović Perišić, sa kojom je ekskluzivno u Parizu, tim povodom, potpisao i ugovor na dva miliona nemačkih maraka. B.S. je već na promociji rekao Jovanu Čekiću i Branku Vučićeviću da je sramota da ih nisu obavestili da će New Moment biti mesto promocije kulturne politike SPS-a, i da su ovim potpuno izigrali povernje pisaca tekstova. B.S. je i druge pisce, one na koje je imao uticaj, obavestio da prestaje sa saradnjom i da nikada više neće sarađivati sa New Momentom. To je bio kraj njegovih odnosa sa Jovanom Čekićem i Brankom Vučićevićem. Danas je potpuno jasno da je Saatchi & Saatchi bio advertajzing agencija čiji je posao bio da se bavi dizajnom dimne zavese koja bi u ime pisaca i saradnika New Momenta nevoljno dala saglasnost politici SPS-a: ratnoj ekonomiji, kontroli i dizajniranju tokova rane privatizacije i stvaranju kadrova koji će biti deo budućeg političkog i ekonomskog estabilišmenta koji će do kraja realizovati privatizaciju društvenog vlasništva. Srđan Šaper, Dragan Đilas, Boris Miljković, Branimir DimitrijevićTucko, Olja Bećković... bili su tada mladi lavovi Sakanovog koncepta kreativnog advertajzinga, a većina njih i dan danas utiče na glavne tokove dizajniranja i normalizacije ratnog kapitalizma. Saatchi je tih godina, kada je izlazio New Moment, bio ključno mesto produkcije i pranja identitea Socijalističke partije Srbije. Najpre je posredovao dogovoru Miloševica i Đinđica o

87

stvaranju Socijaldemokratskog bloka – toj neuspeloj epizodi normalizacije politike SPS-a - a zahvaljujući kampanji „Lepše je sa kulturom,” SPS je napravio kontakt sa gotovo svim ključnim akterima beogradske kulturne scene kasnih osmadesetih i devedesetih. Branko Vučićević je bio Glavni urednik New Momenta sve do 1996. kada napušta časopis. Trag tog napuštanja bilo je njegovo otvoreno pismo u Vremenu, u kome svog dojučerašnjeg saradnika Jovana Čekića naziva „Spinozom iz Lomine” i koga javno poziva da se priključi građanskim protestima i napusti sigurnost kule od slonovače. Jovan Čekić nije odgovorio na ovaj javni izazov, nego je nastavio da radi na projektu New Moment, koji je odlaskom Branka Vučićevića prestao da bude časopis i postao neka vrsta kataloga dizajnerskih i advertajzing usluga Saatchi & Saatchi, uz povremeno oglašavanje specijalnim brojevima s reprintima značajnih teorijskih i umetničkih priloga iz nekadašnjih izdanja. Nakon godina rada u Saatchi & Saatchi, Jovan Čekić je danas ključni kadrovik Fakulteta za medije i komunikacije, koji je nakon bega iz politike osnovala upravo Nada Popović Perišić, ministarka koja je zajedno sa Sakanom prva krenula u pranje identiteta SPS-a kampanjom Lepše je sa kulturom i u privatizaciju intelektualnih dobara.

88

Palanka filozofije. Beograd, 1994. Na Kalenić pijaci, dok je kupovao povrće za tek rođenog sina Vanju, B.S. je sreo M.B. koga nije video godinama i sa kojim je prekinuo odnose zbog njegove uloge u uništavanju Teorije. M.B. mu je rekao da mu je žao što se ne viđaju i da on ceni B.S.-ov filozofski talenat, ali da je malo prisutan u javnosti. Čitao je B.S.ove tekstove i oni su odlični ali kratki, a od svakog od njih mogla bi da se napravi knjiga. B.S. se složio sa M.B.-om i upitao ga šta on radi. „Znam da ne pratiš lokalnu scenu. U međuvremenu sam objavio nekoliko knjiga i sve su imale jako dobre recenzije.” B.S. nije verovao da M.B. može da napiše dobru knjigu, jer je njegova politička naivnost bila gotovo bez premca. Setio se kako ga je 1989. sreo sa D.M.-om i da su njih dvojica u dosta dobrom raspoloženju pitali B.S.: ”Za koga ćeš da glasaš?” ”Gde da glasam?”, odgovorio je B.S. „Kako gde, u Filozofskom društvu, D.M. i ja smo kandidati za skupštinu Srbije.” B.S.-u je tada prošlo kroz glavu da oni pričaju o ideji bespartijskog pluralizma, za koju je mislio da je samo Piljina politička fantazija. Međutim, izgleda da je ideja o izborima po ovom principu zapravo bila jedna od opcija u intelektualnoj javnosti i da je upravo u tom momentu bila testi-

89

rana. B.S. im je odgovorio: „Gospodo poslanici, ja nisam vaša baza, jer nisam član uvaženog Filosofkog društva Srbije.” Oni su se nasmejali i pozdravili. “Vidi, ja sa grupom postmodernih filozofa i pisaca spremam zbornik radova o Radomiru Konstantinoviću, zapravo o njegoj knjizi „Filozofija palanke”, rekao je sada M.B.” „Ako si zainteresovan da napišeš tekst, dobro si došao.” B.S.-u je bilo čudno da se M.B. tako naglo politički prestrojio: od dobrovoljca ideologije bespartijskog pluralizma Filozofskog društva Srbije, u filozofa postmoderne grupe, od kojih koji su neki svojevremeno destruirali Teoriju, a sebe u javnosti predstavljali kao grupu filozofa Beogradskog kruga, zapravo jedne neuspešne epizode političkog eksperimentisanja Radomira Konstantinovića iz 1992. godine. “Ja Filozofiju palanke nisam čitao sigurno deset godina, ali kada sam je čitao, smatrao sam je nekom vrstom nastavka Fenomenologije duha, razradom Hegelovih figura ,nesretna svest‘ i ,lepa duša‘. Da, mozda bih mogao da napišem tekst ‘Fenomenologija duha palanke’.” „Uh, to! ‘Fenomenologija duha palanke’ je dobar naziv za čitav zbornik!!” „Onda ni ne moram da pišem tekst, dovoljno je što sam

90

dao ime zborniku!!” Tu su se rastali. B.S. je nastavio da kupuje povrće, a M.B. ostao zamišljen pored tezge da mazi bradu. Nakon raspada Jugoslavije intelektualna scena Srbije bila je u potpunom rasulu. Poslednja velika filozofska akvizicija Beograda, Milan Kangrga, nestao je sa horizonta filozofije i politike odmah nakon Osme sednice. Čitav krug oko beogradskog praxisa sa izuzetkom Nebojše Popova, bio je deo propagandnog i ideološkog aparata Saveza komunista Srbije. Pilja je pisao program Socijalističke partije Srbije, a uz pomoć Ljube Tadića i Svete Stojanovića koji su se vrzmali po raznim zadacima u političkoj borbi za neprikosnovenost politike koja je pripremala promenu ustava. Institut za filozofiju i društvenu teoriju u kome su tada još uvek bili zaposelni, pretvorili su u neku vrstu ratnog štaba sa mapama Bosne, u kome se svakog jutra razmatrala vojno-bezbedonosna situacija na terenu. Nebojša Popov je ušao u avanturu UJDI koja se brzo i neslavno završila. Uglavnom je bio u centru pokreta građanske Srbije koja se pred višepartijske izbore, kroz razne transformacije i unutrašnje borbe, napokon stabilizovala u partiji Građanski savez Srbije. Jedini član grupe osam profesora, koji je, pored Nebojše, sebe pokušao da distancira od Pilje, bio je Miladin Životić. Na početku, distanciranje mu baš nije išlo od ruke, jer se pojavio kao ideološki mentor antibirokratske revolucije u Crnoj Gori. Naime, na Dnevniku televizije Titograd, kada su Moma i Milo preuzimali partijski aparat crnonogorskog Saveza komunista, pojavio se i Miladin Životić koji je ispred pobunjenog naroda izjavio: „Žuta greda je ostvarenje praxis filozofije!” Žuta greda je bilo

91

mesto gde je promiloševićevska partijska grupa preuzela vlast od starih kadrova. Drugim rečima, on je u tom momentu bio samo Piljin komesar za unutrašnjost, za periferno širenje pokreta antibirokratske revolucije. Krajem osamdesetih jedini se od sve osmorice profesora vratio u nastavu, međutim kao da ga vraćanje na fakultet nije potpuno zadovoljilo. Pred same izbore našao se u jednoj opskurnoj partiji izvesnog Bože P., koja je neslavno propala na izborima. Nešto pred izbore oformio je antiratnu organizaciju Gama, koja je zajedno sa drugim antiratnim organizacijama godinu dana pred rat imala jako živu aktivnost. Nakon odustajanja Radomira Konstantinovića da bude ideolog Beogradskog kruga, Miladin, zajedno sa O. S., preuzima Beogrdaski krug i postaje lider ove, u osnovi već propale, akcije. Time je 1992. godine prvobitna akumulacija političke moći završena. Filozofi su privatizovali moć, postali deo partijskih aparata, produkovali partijske ideologije i podelili se u dva bloka: nacionalni i građanski. Ova podela i do danas određuje okvire političkog sveta u Srbiji, a u osnovi je lažna jer sakriva da su to dve strane iste stvari. Dinamika odnosa građana i nacionalista je sve vreme političke krize zasnovana na tome da građani od nacionalista naručuju ratove, da ih ovi vode u ime građana, a da nakon toga građani, razočarani ishodom i rezultatom rata, traže od nacionalista da polože račune za neuspeh ideologije samih građana.

92

O imovini. 1957-2018 B.S. se rodio 1958. u kadrovskom stanu koji je njegov otac dobio na korišćenje od fabrike u malom mestu A., jugozapadno od Beograda. Tu je živeo do 1962. godine kada su se preselili u nešto manji kadrovski stan, u nešto malo većem gradu L. Kadrovski stanovi dodeljivani su radnicima i upravljačima koji nisu imali stalni boravak u mestu u koje su došli da rade. To su bili stanovi za direktore i proizvodne inžinjere kakav je bio B.S.-ov otac. Bili su to lepi i veliki stanovi, možda najbolji koje su ta mesta uopšte i posedovala, dok su radnici, pak, smeštani u barake sa krevetima u zajedničkim sobama. Kadrovski stanovi su davani mimo rang listi za dodelu stanova, ali nad njima nije moglo da se stekne stanarsko pravo, jedini oblik posedovanja društvenih stanova u jugoslovenskom socijalizmu. Kada se 1963. godine rodio B.S.-ov. brat, M., treće dete u porodici, preselili su se u mnogo veći, petosobni kadrovski stan u kome su živeli do 1968. Tada su se prselili u daleko manji kadrovski stan, u mnogo manjem mestu K. U međuvremenu je B.S.-vom ocu 1960. godine umrla majka koja nije ništa posedovala i koja je živela u maloj kući na ivici romskog naselja Tabak male, u gradu P. na jugu Srbije. Tu kuću su joj bogati rođaci ustupili na korišćenje i nužni smeštaj kada je 1941. u P. došla sa petoro dece, proterana iz Skoplja od bugarskih okupacionih snaga. U Skoplju je živela u ogromnoj kući koju je njen muž,

93

kapetan I klase, dobio kao deo ratnog plena za zasluge u učestvovanju u svim ratovima od 1912. do 1918. On je umro u Skoplju 1933. Roditelji B.S.-ove majke 1961. i 1962. ćerci su u nasledstvo ostavili kuću u centru tog istog grada na jugu Srbije. Nakon godinu dana, B.S.-ov otac je prodao kuću a pare stavio na knjižicu, s obrazloženjem da ga je ne samo sramota da njegova žena poseduje privatnu svojinu, već i što oni žive u tako luksuznim kadrovskim stanovima dok njegovi radnici žive u barakama. B.S.ova majka je od 1963. do 1972. vodila kampanju kod B.S.-ovog oca da kupe stan u Beogradu, na šta B.S.-ov otac nikad nije pristao. Pristao je najzad na društveni stan sa stanarskim pravom u Beogradu. 1973. su se doselili u trosobni stan u naselju Udarnik, deo prigradskog naselja M. u takozvanu naučničku koloniju. Tu su stanove dobijali naučnici iz Vinče, a ostale kuće u Udarniku gradili su radnici industrije Obuća Beograd, kojima je fabrika besplatno dodeljivala placeve i davala kredite za izgradnju kuća u privatnom vlaništvu. Novac od prodaje kuće B.S.-ove majke je 1972. bio dovoljan da se tapacira stari nameštaj i kupi nešto malo novog, koji su uneli u društveni stan sa stanarskim pravom u Beogradu. B.S.-ova porodica bila je poprište borbi gotovo mitskih razmera, kao iz romana. B.S.–ova majka bila je potomak, sa majčine strane, devetnaestovekovne buržoazije, obrenovićevske, koja je bila vlasnik zemlje i trgovine u tom osrednje velikom gradu na jugu Srbije, i koja je sa konstitucijom karađorđevićevske kraljevine polako nestajala sa istorijske scene. Na strani majčinog

94

oca, tri stotine godina tradicije manastirsko-crkvene aristrokatije koju je prekinuo bas B.S.-ov deda. Nakon završenog studija teologije u Rusiji, vrativši se u Srbiju i prošavši u Albaniju kao vojni sveštnik, doneo je odluku da postane učitelj. Otvarao je škole u najzabačenijim selima po Srbiji, tako što bi prvo formirao kuhinju sa besplatnom hranom za decu, a onda strpljivim ubeđivanjem seljaka i hranjenjem njihove dece, zadobio njihovo poverenje da decu počnu da šalju i u školu. 1961. godine je umro otvarajući školu u Musutištu, najzabačenijem kraju Šarplanine. B.S.–ov otac je govorio: „Ma, pusti ti njega. To su popovska posla, milosrđe… Kada sam ga upoznao 1948., već tada nije znao ništa o spoljnom svetu. Za njega je bila nepodnošljiva Kraljevina Jugoslavija, mrzeo je kralja Aleksandra, a ovu socijalističku nikada nije ni pokušao da razume.” Sa očeve strane majka je bila plemkinja, plemena Kuči, klan Milačić. Bila je domaćica i majka devetoro dece od kojih je osamnestu godinu doživelo petoro. B.S.-ov deda po ocu bio je prva generacja kolonista rođenih u Srbiji, sa Durmitora, pleme Jezero Šaranci, klan Džaković. Do balkanskih ratova bio je seljak, ali ga je ekspanzija karađorđevićevske periferne imperijalne politike transformisala u kapetana prve klase, koji je do smrti 1933. godine bio zadužen da čuva granicu sa Albancima. Tačka slaganja B.S.-ovih roditelja bio je zajednički, istinski i dubok prezir - iz različitih razloga - prema posedovanju i vlasništvu. Majka je bila mešavina aristokratskog prezira prema novcu i isihatstkog, nereligioznog i ateizovanog pravoslavlja koje prezire čitav materijalni svet. Otac je bio komunista izbačen iz

95

partije, koji je ceo život proveo sa radnicima kao inženjer. Zastupao je stav: svo znanje dolazi iz rada radnika, a mi inženjeri smo tu da na kraju to znanje prisvojimo, na isti način na koji se prisvaja višak vrednosti”. Nekoliko sati pre nego sto će umreti, otac je B.S.-u rekao: „Jedino što stvarno možes da poseduješ je ono što imaš u glavi, pod uslovom da u glavi imaš nešto”. 1991. godine B.S.-ov otac je otkupio stan za šesnaest hilada dolara, što je današnjih trideset hiljada evra, što je, pak, trećina današnje vrednosti samog stana, čije je trećine B.S. vlasnik. Stan još uvek zvrji prazan, jer niko u njemu ne živi. Ako je koncept društvenog stanovanja bio korišćenje bez posedovanja, onda je status B.S.-ove privatne svojine danas na potpuno suprotnom kraju: posedovanje bez korišćenja, ili bez ikakvog dobitka - golo posedovanje. 19. novembar 2019, Beograd.

96

97

98

Branimir Stojanović SENTIMENTALNO VASPITANJE – LOGIKA JEDNE BIOGRAFIJE Knjižna zbirka Juno Glavni in odgovorni urednik: Nina Krajnik Lektoriranje: Slobodan Golubović Mia David Pavle Levi Milica Tomić Oblikovanje in prelom: Borjan Grujić Izdal in založil: Slovensko društvo za lacanovsko psihoanalizo Berčičeva 3 SI – 1260 Ljubljana-Polje www.sdzlp.si Zanj Nina Krajnik Tisk: Naklada: 1500 izvodov Ljubljana, 2021 Cena: 23 EUR CIP - Kataložni zapis o publikaciji Narodna in univerzitetna knjižnica, Ljubljana 821.163.41-94 STOJANOVIĆ, Branimir Sentimentalno vaspitanje - logika jedne biografije / Branimir Stojanović. - Ljubljana : Slovensko društvo za lacanovsko psihoanalizo, 2021. - (Zbirka Juno) ISBN 978-961-94682-1-0 COBISS.SI-ID 74962947 Vse pravice pridržane. Brez soglasja izdajatelja je prepovedano reproduciranje, distribuiranje, javna proibčitev, predelava ali druga uporaba tega avtorskega dela ali njegovih delov v kakršnemkoli obsegu ali postopku, s fotokopiranjem, tiskanjem ali s shranitvijo v elektronski obliki.

99

100