Rečnik indoevropskih ustanova: privreda, srodstvo, društvo, vlast, pravo, religija 8675430574, 9788675430575 [PDF]

Zitiervorschau

ЕМИЛ БЕНВЕНИСТ

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА ПРИВРЕДА, СРОДСТВО, друштво ВЛАСТ, ΠΡΛΒΟ, РЕЛИГША

Превео с фраицуског и поговор и допунске напомене написао

АЛЕКСАНДАР ЛОМА

професор Филозофског факултета у Београду

ИЗДАВАЧКА КЊИЖАРНИЦА ЗОРАНА СТОЈАНОВИЋА СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ · НОВИ САД 2002

ЕМИЛ БЕНВЕНИСТ

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА ПРИВРЕДА, СРОДСТВО, друштво ВЛАСТ, ПРАВО, РЕЛИГША Превео с француског и поговор и донунске напомене написао

АЛЕКСАНДАР ЛОМА професор Филозофског факултета у Београду

ИЗДАВАЧКА КЊИЖАРНИЦА ЗОРАНА СТОЈАНОВИЋА СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ · НОВИ САД 2002

Наслов оригинала: Emile Benvcniste, Le vocabulaire des institution indo-europeennes, les Editions de Minuit, Paris 1969.

CIP — Каталогизација y публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 809.1-53

БЕНВЕНИСТ, Емил Речник индоевропских установа : привреда, сродство, друштво, власт, право, религија / Емил Бенвенист ; превео с француског и поговор и допунске напомене написао Александар Лома. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2002 (Нови Сад : Будућност). - 499 стр. ; 24 цм. - (Библиотека Велики речници) Превод дела: Le vocabulaire des institution indo-europeennes / Emile Benveniste. - Тираж 1000. - Поговор: стр. 489-495. ISBN 86-7543-057-4

a) Упоредна лингвистика - Индоевропски језици COBISS-ID 0

САДРЖАЈ

. ...................................................................... 5 СКРАЋЕНИЦЕ.............................................................................................................................. 10

Техничке напомене................................................................................ 11 I. ПРИВРЕДА, СРОДСТВО, ДРУШТВО.................................................

13 15

ПРВА КЊИГА: ПРИВРЕДА........................................................................... ПРВИ ДЕО: Стока и богатство.................................................................. 15 Прва глава: Мужјак и оплодитсљ..................................................... 15 Друга глава: Једна лексичка опозиција коју треба преиспитати: 18 sUs и porcus......................................... Трећа глава. „Probaton” и хомерска привреда........................... 25 Четврта глава: Стока и новац: реси и pecunia............................... 31 ДРУГИ ДЕО: Давање и узимање.................................................................. 41 Пета глава: Дар и уздарје.................................................................. 41 Шеста глава: Давањс, узимање и примање................................... 51 Седма глава: Гостопримство............................................................. 55 Осма глава: Лична верност............................................................. 65 ТРЕЋИ ДЕО: Куповина................................................................................... 78 78 Девета глава: Два начина куповања ........................................ 81 Десета глава: Куповина и откуп................................................ 87 Јсданаеста глава: Занимање без назива: трговина.................. 93 ЧЕТВРТИ ДЕО: Имовинске обавезе......................................................... 93 Дванаеста глава: Рачун и процена ............................................ 96 Тринаеста глава: Најам.................................................................. 101 Четрнаеста глава: Награда и плата................................................ Петнаеста глава: Поверење и кредит............................................ 107 Шеснаеста глава: Зајам и дуг......................................................... 113 Седамнаеста глава: Бесплатност и захвалност.......................... 124 ДРУГА КЊИГА: РЕЧНИК СРОДСТВА..................................................... 135 Увод..................................................................................................... 135 Прва глава: Важност појма очинства............................................ 138 Друга глава: Положај мајке и матрилинеарна филијација . . 143 Трећа глава: Начело егзогамије и његове примене.................. 147 Четврта глава: Индоевропски изрази за „брак.......................... 157

498

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

Пета глава: Сродство по браку......................................................... 16] Шеста глава: Образовање и суфиксација термина сродства . 167 Седма глава: Речи изведенс од термина сродства.......................... 175 ТРЕЋА КЊИГА: ДРУШТВЕНИ П0Л0ЖАЛ1................................................ 187 Прва глава: Тројна подела функција................................................ 187 Друга глава: Четири круга друштвене припадности...................... 196 Трећа глава: Слободан човек............................................................. 213 Четврта глава: Philos .......................................................................... 222 Пета глава: Роб, странац...................................................................... 234 Шеста глава: Градови и заједнице.................................................... 239

II. ВЛАСТ, ПРАВО, РЕЛИГИЈА................................................................. 253 ПРВА КЊИГА: КРАЉЕВСКА ВЛАСТ И ЊЕНЕ ПОВЛАСТИЦЕ .... 255 Прва глава: Rex....................................................................................... 255 Друга глава: Xsay- и краљевска власт код Иранаца..................... 260 Трсћа глава: Краљевска власт код Хелена....................................... 264 Четврта глава: Краљев ауторитет.................................................... 271 Пета глава: Част и почасти................................................................. 277 Шеста глава: Магијска моћ................................................................. 286 Седма глава: Krdtos.............................................................................. 295 Осма глава: Краљевство и племство................................................ 304 Девета глава: Крал> и његов народ.................................................... 307 ДРУГА КЊИГА: ПРАВО.............................................................................. 317 Прва глава: Themis...............................................................................317 Друга глава: Dike................................................................................... 322 Трећа глава: Ius и заклетва код старих Римљана.......................... 325 Четврта глава: *Med- и појам мере ................................................ 333 Пета глава: Fas................................................................................... ..... Шеста глава: Censor и auctoritas .................................................... 347 Седма глава: Quaestor и *ргех .........................................................353 Осма глава: Заклетва код старих Грка........................................... 359 ТРЕЋА КЊИГА: РЕЛИГИЈА...................................................................... 371 Прва глава: Свсштено...................................................................... ..... Авеста. — Sponta : yaozdata.................................................... 372 Латински. — Sacer : sanctus.................................................... 376 Грчки. — Hieros.......................................................................... 380 Грчки. — Hosios, hosie............................................................. 384 Грчки. — Hdgios.......................................................................... 387 Друга глава: Ливеница...................................................................... 391 Sponsio............................................................................................. Libatio............................................................................................. Трећа глава: Жртвоприношење.........................................................400

садржај

499

Четврта глава: Завет...............................................................................407 Пста глава: Молитва и молба............................................................. 415 Шеста глава: Латински речник знамења и предсказања . . . 422 Седма глава: Религија и сујеверје.................................................... 428

Преглед индоевропских језика............................................................. 442 Библиографија................................................................................................ 443 ПРЕДМЕТНИ ИНДЕКС....................................................................................... 455 ИНДЕКС РАЗМОТРЕНИХ РЕЧИ.......................................................................... 462 ИНДЕКС НАВЕДЕНИХ МЕСТА.......................................................................... 481

Поговор..............................................................................................................489

ПРЕДГОВОР Дело које је пред читаоцем носи јасан наслов. Произашло је из истраживања која су имала за предмет значајан део индоевропског речника. Но природа израза проучених у том речнику, примењени метод и анализа која се за њих предлаже изискују неколико разјашњења. Међу светским језицима они који чине индоевропску породицу погодују истраживањима најшире протегнутим у простору и времену, најразноврснијим и најпродубљенијим, с обзиром на чињсницу да су се ти језици распространили од средње Азије до Атлантског океана, да су посведочени у раздобљу од готово чстири миленија, да су везани за културе различитих нивоа, али веома древне, а неке од њих међу најбогатијима које су икад постојале, и најзад да је на већини тих језика настала књижевност плодна и високе вредности. Због те чињенице они су дуго представљали искључиви ггредмст лингвистичке анализе. Индоевропски се дефинише као породица јсзика насталих из једног прајезика који су се диференцирали постспеним раздвајањем. Ми, дакле, обухватамо у његовој целини јсдан глобалан и неизмеран процес, будући да се он током столећа разлаже у низ засебних повести од којих је свака историја једног појединог језика. Чудо је што, премда нам фазе тих миграција и имплантација остају непознате, можемо поуздано означити народе који су чинили првобитну заједницу и препознати их као индоевропске. Узрок томе је језик, и само језик. Појам индоевропски је испрва језички, и ако га можемо проширити на друге видове културе, то опет бива полазећи од језика. Концепт генетског сродства нема ни у једној другој лингвистичкој области тако прецизан смисао и тако јасно оправдање. У индоевропском штавише имамо узорни пример за односе подударности који одређују једну језичку породицу и дозвољавају да се реконструишу њена ранија стања све до првобитног јединства. Од пре једног столећа поредбено изучавање индоевропских језика одвијало се у два смсра који су међусобно супротни, али се узајамно допуњавају. Са јсдне стране, приступа се рсконструкцијама заснованим на елсменти-

6

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

ма, простим или сложеним, који дозвољавају поређење између различитих језика и могу допринети да се васпостави њихов заједиички прототип — било да сс ради о фонемама, или читавим речима, или наставцима флексије итд. Тако се долази до модела који сами служе за нове реконструкције. Са друге стране, обратним поступком, полази се одједног добро установљеног индоевропског праоблика да би се прослсдили облици који су из њега настали, путеви дијалекатске диференцијације, нове целине које одатле проистичу. Елемснти наслеђени из прајсзика налазе се уклопљени у међусобно независнс структуре које припадају појединим језицима; надаље се они преображавају и попримају нове вредности у склопу опозиција које се успостављају и које их одређују. Треба, дакле, с једне стране проучавати могућности реконструкције, које обједињују дугс низовс подударности и разоткривају структуру заједничких датости, а са друге — развитак појединих јсзика, јер је ту она продуктивна основа, ту се зачињу иновације које преображавају стари систем. Компаративист се креће између та два пола и његов напор усмерен јс заправо на повлачење разлике између конзервација и иновација, на установљавање како истоветног, тако и различитог. Општим условима које намећу начела лингвистичке компарације придодају се посебни, својствени лексичком домену, који је предмет ове студије. Индоевропеисти су веома рано увидели да речничке подударности међу древним језицима илуструју основне аспекте, пре свега материјалне, једне заједничке културе; тако су сабрани докази лексичког наслеђа у родбинској терминологији, бројевима, називима за животиње, метале, пољопривредна оруђа итд. Више аутора за редом, од XIX века до последњих година, позабавили су се састављањем пописа, уосталом веома корисних, тих заједничких појмова. Наш подухват је потпуно другачији, Ми нисмо уопште покушали да поново начинимо инвентар индоевропских реалија у мери у којој су оне одређене великим лексичким подударностима. Напротив, највећи део факата које размазрамо не спадају у заједнички речник. Њихова специфичност је у томе што представљају називе установа, али у појединим језицима, а оно што ми анализирамо је њихов настанак и њихове индоевропске везе. Подухватамо се, дакле, да проучимо образовање и организацију речника установа. Термин „установа“ овде треба разумети у ширем смислу: не само класичне правне, државне и верске установс, нсго и оне, мање очитс, које сс пројављују у разним струкама, начинима живота, друштвеним однослша, језичкој пракси и процссима мишљења. То је заправо неограничена материја, јер је циљ нашег проучавања улраво да се расветли постанак речника који се на те установе односи. За полазну тачку бива углавном изабран нски значењем бременит израз у овом или оном индоевропском језику, и око тог податка, непосредним испитивањсм појединости његове форме и семаитике, његових документованих всза и опозиција, а затим поређењем са сродним облицима, реконструишемо контекст у којсм се он спецификовао, често по цену дубоког преображаја. На тај начин настоји се да се васпоставе цслине које

ПРЕДГОВОР

7

је развој нарушио, да се изнесу на ввдело дана запретане структуре, да се сведу на јединствено начело разлике у техничким употребама, и у исто време да се покаже како језици реорганизују своје системе дистинкција и обнављају свој семантички апарат. Историјски и социолошки аспект тог процеса препуштају се другима. Ако се ми бавимо грчким глаголом hegeomai и љеговом изведеницом hegeιηόη, το је зато да бисмо видели како се уобличио појам „хегемоније“, али без обзира на чињеницу да је гр. hegemonia час надмоћ једног појединца, или једног народа, или еквивалент римском термину imperium, итд., једино нас интересује однос, који је тешко успоставити, између термина власти какав је hegemon и глагола hegeomai у значењу „мислити, расуђивати“.1 На тај начин објашњавамо значење (signification); други ће се позабавити ознаком (designation). Када говоримо о германској речиfeudum у вези са сточарском терминологијом, феудализам помињемо само узгред. Историчари и социолози ће тако боље сагледати шта могу преузети из ових анализа, у које не улази ниједна ванјезичка претпоставка. Задатак лингвиста је на тај начин ограничен. Он узима своју грађу из велике ризнице установљеннх подударноити које се преносе без великих промена из једног етимолошког речника у други. Ти подаци по својој природи нису хомогени. Сваки потиче из другог језика и чини део посебног система, обухваћен једним непредвидивим развојем. Треба пре свега доказати да ти облици одговарају један другом и да настављају исти предложак; треба, такође, објаснити разлике, каткад знатне, међу њиховим фонетским или морфолошким ликовима, или њиховим значењима. Тако се јерменска реч к?ип „сан“ може повезати са латинском somnus „сан“ зато што су позната правила подударања која дозвољавају да се реконструише праоблик * swopno-. Латински глагол carpo „брати“ може се повезати са немачком именицом Herbst ,Јесен“ зато што је ова у старовисоконемачком гласила herbist и што ce herbist своди на предгермански облик * karpisto- који значи дословно „(време) најпогодније за бербу“ (уп. енгл. harvest), што се потврђује и трећим податком, грчком именицом karpos „плод, летина, производ (бербе, жетве)“. Међутим, једно тако једноставно и на први поглед тако задовољавајуће повезивање какво је оно корена teks- у латинском (у глаголу texo) и корена taks- у староиндијском, облика који један другом тачно одговарају, суочава се са озбиљном тешкоћом: лат. texo значи „ткати“, а стинд. taks- „тесати“; не види се како је једно значе!ве могло бити изведено из другог нити из којег су се ранијег значења оба могла развити, будући да се вештине „ткања“ и „тесања“ не чине сводљиве на неку заједничку технику. Чак и унутар једног јсзика облици једне истс рсчи могу се разделити у зассбне и међу собом тешко усагласиве групе. Тако је од корсна * bher-, заступљеног са fero, латински извео три различите групе изведеница којс чине исти број лексичких породица: 1°) fero „носити“ у смислу бременитости, одакле forda „бременита женка“, иде заједно са значењем са gesto·, 2°) fero „носити“ у смислу „подпосити“ означава манифестацијс судбине, одакле

8

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

fors, fortuna и њихове бројне изведенице, које попримају и значење „среће, богатства"; 3°)/его „носити“ у смислу „однети, задобити“ иде скупа са ago и дефинише појмовима отмице и плена. Ако упоредимо облике и изведенице од bhar- у староиндијском, добићемо још шаренију слику: наведеним значењима ггрикључиће се и „носити“ у смислу „подржавати, узети на себе“, одакле bharq- „муж“ 2 „носити“ о јахаћим животињама, одатле ,јахати“ итд. Но ако се све те групе понаособ детаљно проуче, видеће се да оне у свим случајевима чине кохерентне лексичке скупине, повезане једним средишњим појмом и кадре да изнедре институционалне термине. Потрудили смо се да покажемо како испрва слабо издиференциране речи постепено попимају специјализована значења и тако граде скупине које очитују темељан преображај установа, појаву нових делатности и схватања. Тај процес који се одвија унутар једногјезика може деловати и на неки други језик преко културних контаката; лексички односи успостављени у грчком кроз један љему својствен развој послужили су путем превођења или непосредног преношења као узор за сличне односе у латинском. Покушали смо истаћи двојакост појава које овде описујемо: са једне стране замршени сплет развоја који се одвијају током столећа или миленија и које лингвисту ваља свести на њихове првобитне узрочнике; са друге стране, могућност да се ипак разоткрију неке веома опште тенденције које усмеравају те посебне развоје. Ми их можемо схватити, распознати у њима извесну структуру, сместити их у једиу рационалну схему, ако смо у стању да их проучавамо непосредно, ослободивши се поједностављених превода, ако умемо да на тај начин повучемо неке суштаствене разлике, посебно ону, на којој у више наврата инсистирамо, између ознаке и значења, у недостатку које толике расгтраве о „смислу речи“ западају у пометњу. Ради се о томе да се, кроз поређење и помоћу дијахроне анализе, разоткрије значење тамо где за полазиште имамо само ознаку Временска димензија тако постаје чинилац тумачења. Природа овог истраживања налаже одговарајући начин аргументовања. Овдс се неће наћи ни расправе о појединостима, ни библиографске натукнице. Материјал који анализирамо налази се у свим стимолошким речницима, а не видимо уопште ранијс радовс којима бисмо могли супротставити своја властита размишљања. Све што кажсмо плод је непосрсдног проучаван>а расположивих чињеница. Трудили смо се да останемо разумљиви и за читаоце који нису специјалисти, а да се то нс коси са захтевима доказног поступка, али треба признати да тако разнолика гранања и везе што сс разоткривају током овог истраживања отежавају повезано излагање. Нијс лако успоставити јасне подслс између разматраних садржаја. Нужно he се запазити прсклапања међу појсдиним деловима ове студије, пошто их има и међу појединим тсрминима самог речника. Ипак се иадамо да ће они који благонаклоно до краја проследе овде изложена истраживања наћи у љима грађу за опште рефлексијс, поссбно о могућности да се поједини од нас прстпостављени обрасци примене на проучавањс језика и култура за које нам, услсд недостатка писаних споменика, недостаје историјска перспектива.

ПРЕДГОВОР

9

Овом раду претходило је нсколико циклуса предавања одржаних на Collegc de France, која је г. Лисјен Жершел (Lucicn Gerschel) био љубазан да сабере. Ту прву верзију веома смо темељно прсрадили, а на много мсста заменили потпуно новом, и придодали јој нова разматрања. Поједини делови били су раније предмет опширнијих чланака, на које се упућује. Да би се излагање учинило приступачнијим, по сугестији г. Пјера Бурдијеа (Pierrc Bourdieu), који је преглсдао књигу у целини и имао више корисних запажања, пред свако поглавље стављен је сажетак његове садржине. Те краткс уводне текстове саставио је г. Жан Лало (Jean Lallot); он је, осим тога, узео на ссбе припрсму рукописа и начинио табсларни преглсд индоевропских језика, као и индекс. Овдс му захваљујемо за његову помоћ и савесност са којом је обавио тај задатак.1 2*

1 За ήγέομαι уп. долс 93-. 2 bhartr-=aa. basar- m. „старатељ“ (а не ,јахач“): HOFFMANN К.. III 840, 847, 8534 (= Stu­ dia grammatica Iranica 166, 173, 1794).

Скраћенице знакови >

потиче од прелази у у вези је са

текстови Ил. Од. РВ

Илијада Одисеја Ригведа

језици ав(ест). агс. герм. гот. гр. енгл. ие. иир. ир. иран. исл. ит(ал). јерм. кимр. лат. лет. лит. мик. нвнем.

авестијски англосаксонски германски готски грчки енглески индоевропски индоирански ирски ирански исландски италијански јерменски кимријски (велшки) латински летонски литавски микенски грчки нововисоконемачки (= нем.)

СКРАЋЕНИЦЕ

нгр. нем. ос. осет. пам. перс. пехл. пие. псл. праие. прасл. сл(ов). согд. срвнсм. сргр. срир. срперс. стбрет. сгенгл. стинд. стир. стиран. стисл. стнорд. стпрус. струс. стсл(ов). тох. умбр. фр. хет. хом. хот.

11

новогрчки немачки осачки осетски памирски персијски пехлеви = срперс. праиндоевропски прасловенски = пие. = псл. словенски согдијски средњевисоконемачки средњегрчки средњеирски средњеперсијски старобретонски староснглески староиндијски (ведски + санскрит) староирски староирански староисландски старонордијски старопруски староруски старо(црквено)словенски „тохарски“ умбријски француски хетитски хомерски грчки хотански (хотаносакски)

Техничке напомене Од преводиоца У основном тексту углавном су задржана она решења транскрипције и реконструкције којих се држи сам Бенвснист (даље: Б.). Важнија одступања су: у за гр. υ осим кад је други део дифтонга (Б. га увск транскрибује са и); р за гр. „дигаму“ (Б.: w); 3 за стиран. безвучни интердснтални спирант (Б.: θ'), ς за стперс. африкату (Б.: 55), д за гсрм. звучни интердентални спирант (Б.: d). За грчке циркумфлексно наглашене дуге вокале користили смо само знак

12

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

циркумфлекса, без знака за дужину (јер се она у грчком под тим акцентом подразумева); стисл. е (Б. е). Руски и српско-хрватски примери враћени су из Б. латиничнс транскрипције у оригиналне ћирилице, а код старословенских су изворне графије дописиване у заградама уз Б. транскрибоване ликове (слично као што то Б. сам чини са грчким облицима). Стсл. и псл. полугласнике b, b Б. транскрибује са ΐ, п, у складу са (стимолошки утемељеном) праксом француске компаративистике. У писању пис. облика данас влада прилична шароликост, па се при навођењу туђих реконструкција по правилу не прибегава уједначавању, те то није чиљсно ни овде у допунским напоменама. Стога ваља скренути пажњу на нске алтернативне графије: за сонанте ί, и (Б.:у, νν), сходно томс за лабиовеларе кУ итд. (Б.: kw итд.); за палатале к (А'9 или к (Б. махом не бележи палаталност); за ларингале Н (рстко Е), када им је боја одређена h]t 2,3 (Б. махом пише а ,,шва“); да би сс при том избегла забуна, аспирате сс пишу gh итд. (Б.: gh итд.). У складу са „ларингалном“ теоријом, дуги вокали се, на дубљем ступњу, рсконструишу као дифтонзи на ларингал (e < ehj, а < еИз, б < ећз), слично и почетни вокали (нпр. о- < h^e-). За бољу оријентацију српски читалац сада може консултовати Санскритску граматику са поредбеним објашњењима Манфреда Мајрхофера (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад 2002). Звсздица пред обликом или значењем значи да није посведочен(о), нсго рсконструисан(о). Реферснтне скраћенице разрешавају се у позади (443 дд.) датом списку литературе који је раздвојен на латинични и ћирилични део и обухвата ујсдно Б. рефсренце и преводиочеве допунс (дате у виду напомена иза појединих књига). Упућује се презименом аутора (у ситном верзалу), уз које се по потреби наводи број тома или година издања (нпр. FRISK I; BENVENISTE 1962), или, за колсктивна дела и часописе, њиховим насловима односно називима, који се пишу курзивом (нпр. Glottd), или скраћено великим слови.ма (нпр. IF); код периодике назначава сс број серије а иза њсга, одвојена косом цртом, година. Бројка подигнута у скспонснт уз број стране означава број напомене на тој страни. У допунским напомснама, две тачке са размаком иза имена аутора имају значење „у“, кратка црта иза броја стране казује да се натукница односи и на нарсдну страну, средња црта — да се она протеже на више следећих страна; исти поступак примењсн је и у индексима.

I ПРИВРЕДА, СРОДСТВО, ДРУШТВО

Прва књига

ПРИВРЕДА Први дсо

СТОКА И БОГАТСТВО Прва глава

МУЖЈАК И ОПЛОДИТЕЉ Сажетак: Насупроттрадиционалним етимологијама, на индоевропској равни ваља разликовати два појма: — један физички, појам „мужјака“, ие. ers-, * — други функционални, појам „оплодитеља“, ие. wers-. * Међусобно ссмантичко приближавање ова два корена запажа се само у староиндијском и мора се узети за секундарно.

Размотрићемо најпре типичне термине који се односе на сточарство. Проучићемо диференцијације карактеристичне за посебне технике; у лексичком домену, као и иначе у лингвистици, разлике су поучне, било да се испољавају на први поглед или да се разазнају кроз анализу целине. Има једна дистинкција која се у сточарском друштву сама по себи намеће и неопходна је: разликовање између мужјака и женки. Она се у речнику изражава речима које могу важити као прајезичке стога што се јављају у више језика, али не означавају увек исте појмове. За прву реч коју ћемо проучити поссдујсмо низ подударности сразмерно постојаних, али ипак подложних варијацији; ради се о називу за мужјака: arssan

psabha-

гр. drsen, drren

ав.

стинд.

vpsabha-

*varasan

Прстпостављамо за авестијски реч која, случајно, није посведочена, али чије постојање имплицирају изведеницс ав. varasna- „мушки“, varasni„мужјак; ован“. У грчком опет налазимо мало мање блиске обликс у породици речи e(w)erse (έ[/^]έρση), hersai (έρσαι) (уп. индоирански облик са ν-) чије јс значење 1) у једнини „киша, роса“, док се 2) множина примењује на животиње; из те породице потиче лат. uerres, мужјак посебне врсте (,,нераст“), са подударницом у балтском, лит. versis, лет. versis. Све заједно везује се за глаголски корен * wers- који је у стинд. varsati и значи безлично „кишити“ (уп. еегse)\ сродно ће бити и ир. frass „киша“ < w[sta.

16

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

Између ових последњих и претходних именских облика постоји морфолошка разлика која није спречила ниједног етимолога да их стави заједно, али се ми на њој морамо задржати: у индоиранском имамо, на једној страни, облик са почетним w-, а на другој, са почетним вокалом; исто тако у грчком аггеп (άρρην) никада не показујс w, док је, у хомерској метрици, eerse = ewerse, одатле hersai. Компаративисти су ту несагласност прогласили за алтернацију. Но осим када смо принуђени да их прихватимо, треба бити што уздржљивији у претпостављању сличних „алтернација“. У индоевропској морфологији ни једно правило нс дозвољава да се повежу облици без и са vv-. Хипотеза о једној јединственој породици овде је произвољна; ни један други пример не намеће претпоставку те алтернације и'-/нула. Што се тиче самог значења тако повезаних речи, тамо где то анализа допушта, поређеље, како ће се видети, није без тешкоћа. У староиндијском vpsabha- и psabha- показују исти поступак образовања и исто значење: то је „митолошки бик“ и „мужјак уопште“, такође епитет богова или јунака.1 У авестијском, напротив, те две речи (са или без vv-) не односс се на иста значења, а то неслагање је поучно и ван иидоиранског домена: arasan- и * varasan-, са иранске тачке гледишта, апсолутно су различити: arasan- у авестијским текстовима стоји увек у опреци према рсчи која означава женку, каткад xsaSri- (чисто ирански термин), обично daenu-. Овај последњи термин — индоирански, уп. стинд. dhenu— везује се са породицом гр. thelys, уп. стинд. корен dhay- „дојити, хранити сс“; дакле, ту имамо специфичиу, функционалну ознаку женкс.2 Опозиција arasan-: daenu- јс постојана; у списковима животиња, налазимо набрајање два низа термина истим редоследом: „кон>“ „камила“ „говедо“

aspa-arasanustra-arasangau-arasan-

aspa-daenuustra-daenugau-daenu-

Авест. arasan- никад не означава посебну животиљску врсту као стинд. fsabha- које, премда није искључиво назив за бика, често долази у том значењу. Са arasan-, ништа слично: та реч означава мужјака у опреци према жснки, ништа више од тога. Ова опозиција „мужјак“ : „женка“ може у авестијском попримити нешто другачији лексички вид: за људска бића употребљава ce nar-: xsaSri-, где овај други термин по свему изглсда као женски род придсва који значи „краљевски“, то ће рећи „краљииа“ — што се чини помало чудно, али није несхватљиво ако се сетимо подударности међу гр. gyne ,,жена“ и енгл. queen „краљица“.3 Има неколико лаких варијација: nar-: stri-, где је овај други термин индоирански назив за жену, уп у сложеници strinaman- (уп. лат. пдтеп) „женског пола“, а покаткад ce xsaSrl- преноси на животињско царство. Све ово је јасно, опозиција је једнозначна. Ван иранског, arasan- има подударнице тако тачнс какве сс само могу пожелети у гр. drsen, cirren, у истом значењу као у авестијском: то

МУЖЈАК И ОПЛОДИТЕЉ

17

је мужјак у опозицији према женки, drren према thelys\ етимолошка истоветност двају термина сведочи о индоевропском прежитку.4 Поглсдајмо сада авестијску рсч *varasan~. Она изражава другачији појам: оплодитеља\ то више није карактеристика једне врсте бића, него епитет ?а функционалном вредношћу. Реч * varasan- (у ствари, varasni-) користи сс са називом за овцу да сс означи „ован“: maesa-varasni-, та веза нс оставља места сумљи у значење. Уосталом, има и историјских доказа: * varasan- је гласовним путсм дало псрс. рсч gusan која нс значи „мужјак“ (псрсијски у том значењу има извсденицу од паг-), него „оплодитељ“. Изван иранског, лат. uerres представља тачан пандан и по облику и по значељу. Наимс, тај тсрмин нс означава мужјака свиње, који се назива^м.? (на ту реч ћемо се вратити), него оплодитеља: uerres „нераст“ се потпуно исто употребљава као одговарајући авестијски облик *varasan-. Шта закључити на основу овог разматрања? Именске основе *ers- и *wers-, за које се мисли да су истога порекла, заправо су различити облици, које значење потпуно раздваја а и творба указује на њихову различитост. То су две речи које серимују, које се могу преклопити, али у ствари припадају двема независпим породицама: једна означава „мужјака" у опреци према женки; друга означава једну функцију — оплодитеља стоке, а не врсту као прва.5 У староиндијском, и само ту, дошло је до прилично тссног зближења речи fsabha- и vpsabha-. За љубав једне митологије где бик заузима истакнуто место и као последица једног стила који обилује украсним епитетима, та два термина су постала сквивалснтна у тој мери да је први примио суфиксални елемент који припада само другом. Такав је наш први закључак. Прецизираћемо га уз помоћ једног другог лексичког развоја. Гр. eerse и hersai всроватно стоје у нском међусобном односу; како га дефинисати? Једнина eerse означава ситну јутарњу падавипу, росу. Са другс стране, постоји хомерска множина hersai која се среће само јсдном (Од. IX 222); у Полифемовој пећини смештен је тор у којсм су животин>е распоређене према узрасту, од одраслих до оних најмлађих: hersai. Το hersai је множина од eerse. Да би се схватила та необична семантичка всза, може сс посегнути за паралслама из самог грчког: drosos значи „кап росе“, али drosos у множини, код Есхила, означава младунчад животиња. Ево и трећег истоврсног налаза: од psakds што значи „ситна киша“ има изведеница psdkalon „новорођено младунчс". Тај лексички однос објашњава се на следсћи начин: све младе животиње су као роса, као свеже капи које тек што су пале. Тиме се за младунчад наглашава да тек што су рођена. Такав, грчком својствен развој значења вероватно се не би одиграо да је * wers- испрва био назив за животињу као за „мужјака“. Чини се, дакле, установљено да морамо у индоевропском повући разлику измсђу две врсте представа и два низа тсрмина који су се јсдан другом приближили и постали слични само у индијском. Свуда другде имамо два различита лексичка знака: један, *ers~, у значењу „мужјака“ (гр. drren} и други, *wers-, где сс изворно значеље кише као плодоносне влагс преноси на „оплодизсља'1.

Друга глава

ЈЕДНА ЛЕКСИЧКА ОПОЗИЦИЈА КОЈУ ТРЕБА ПРЕИСПИТАТИ: SUS И PORCUS

Сажетак. — Обично се узима 1 °) да ис. * porko- (лат. porcus) означава домаћу свињу, у опреци према дивљој, *. уп- (лат. siis)·, 2°) да дијалекатска распрострањеност речи * porko- води закључку да су сс само европска племеиа бавила узгојем свиња. Међугим, једно пажљиво испитивање износи на видело: 1 °) да се у свим језицима, а поссбно у латинском, где се чува опозиција : *porko-, ти термини примсњују се на домаћу врсту, с тим што * porko- означава „прасе“ ирсма одраслој свиљи *јп-; 2°) да је реч * porko- заправо посведочена и на индосвропском истоку. Дакле, постојало је праиндоевропско свињогојство — којс се у Индији и у Ирану рано изгубило.

Латински термин uerres спада у групу речи које означавају једну посебну врсту, свиње. Потрсбно је прецизирати односе међу терминима из тог зоонимског низа у латинском, наиме између три тсрмина: uerres, siis,porcus. Sus иporcus cy ca једнаким правом праиндоевропски термини: и један и други имају подударнице у већини индоевропских језика. Какав је однос значења? Свуда се претпоставља да је то однос дивље према домаћој животињи: siis би означавало свињу уопште као врсту, у њеном дивљем виду, ,дивљу свињу“; porcus би била искључиво питома свиња. Ту бисмо имали једну индоевропску дистинкцију веома важну са тачке гледишта материјалне цивилизације Индоевропљана, јер је реч sus заједничка свим дијалектима, од индоиранског до ирског, док је porcus ограничена на европску сферу индоевропског језика и не постоји у индоиранском. Та несагласност значила би да Индоевропљани нису знали за домаћу свињу и да се припитомљавање те животиње одиграло тек након распада индоевропског јединства, када се један део племена населио у Европу.6 Данас се можемо питати како је могуће да се такво тумачење сматрало доказаним и да се всровало како разлика између siis и porcus одражава дистинкцију између дивље и питоме свињс. Треба консултовати писце који су се на латинском бавили пољопривредном тсматиком и који користе језик земљорадника: Катона, Варона, Колумелу. За њих, sUs означава како домаћу, тако и дивљу животињу. Истина, sUs се среће у значсњу дивље животиње,

ЈЕДНА ЛЕКСИЧКА ОПОЗИЦИЈА КОГУ ТРЕБА ПРЕИСПИТАТИ: SUS И PORCUS

19

али исто то siis код Варона увек означава домаћу врсту: minores pecudes, ситну стоку, чинс ouis, capra, siis, све — домаће животиње. Други доказ пружа термин suovetaurilia који означава велику троструку жртву ради очишћења у којој фигурирају три симболичнс животиње, три врстс од којих две последње, очито домаће, наводе на прстпоставку да siis која им је придружсна такође означава домаћу животињу; ту претпоставку потврђује чињсница да у Риму никада нису приношене на жртву дивљс животињс. Исто тако, гр. hys (ύς) (= лат. siis) означава у великом броју примера домаћу животињу. Додуше, повлачи сс разлика, алд само путем квалификације, између дивљс и питомс врсте: дивља свиља зове ce hys dgrios, у опозицији према питомој. Стоји, дакле, чињеница да се у праисторијско, предлатинско доба ис. *sH- = гр. hys примењивало на приврсдно корисну, тј. домаћу врсту. У другим индоевропским дијалектима ова реч се не употребљава на исти начин. У индоиранском, sii- означава дивљу свињу. Историјски потврђене форме стинд. siikara-, ав. hU- образоване су од исте основе. По Блумфилду (Bloomfield), треба поћи од siika-, старе основе која је затим добила суфикс -га по угледу на друге називе за животиње као што је vyaghra- „тигар“,7 да би затим siika-ra- постало паронимијском интерпретацијом sii-kara- „животиња кија чини (испушта глас?) $п-“. Осим ав. hii- у иранском се среће и облик хпк који се своди на *hHkka- ‘, индоирански је, дакле, имао облик са суфиксом -к који се, у индоиранском домену, односи само на дивљу врсту. То је стога што се у Индији и у Ирану нису гајиле свиње од раног доба. Не среће се ниједан помен свињогојства у текстовима. Но видели смо насупрот томе, проучавајући латинска факта, да је на подручју Европе свиња била припитомљена много пре образоваља латинског језика: генерички назив ту се већ користио за домаћу врсту. Латински га употребљава готово искључиво у значен>у „домаће свиње“; siis је „дивљи вепар“ само у контекстима где је генерички термин био довољан. При проучавању значења рсчи које у латинском означавају исту животињу, свиљу, прсд нас искрсава проблсм који изгледа нсзнатан, али има прилично значајне консеквенцс. Како siis означава врсту уопштс, а обично домаћу врсту, разлика која се повлачи обично нестајс: означавајући и једна и друга домаћу свињу, речи siis и porcus постају синоними. Тај плеоназам изазива чуђење и подстичс на ближе испитивање сведочанстава на основу којих сс установљава значење речи porcus (а не прсвода, који су у томе једнодушни). Поћи ћемо од једног термина у којсм се име животињс јавља у освештаном споју, suovetaurilia, термина који смо горе всћ поменули, који означава освештану скупину од три животињс које се приносс на жртву приликом обреда очишћења, QQmiKsuovetaurilia сматра сс нсправилним: доиста, ту имамо 1) сложеницу од три именска члана; но сличне сложенице посведочене су у старим индоевропским језицима, уп. гр. nykth-emeron „ноћ и дан“; приговор не стоји; 2) једну фонетску тешкоћу, облик оие а нс oui. Она се да разрешити ако се термин фокусира у свом тачном значењу и ако се реконструишу околно-

20

РЕЧНИК ИВДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВА

сти у којима је настао. То није обична сложеница, већ јукстапозиција која се не састоји од именских основа, већ од падешких облика. Чини је низ од три аблатива: *sii стари аблатив од sus (уп. siibus, стари облик множине); оие правилан аблатив, коначно tauro. Το су свакако три аблатива нанизана један за другим и скупа узета за јединствену реч са придевским суфиксом -ilis, -ilia, додатим на последњу именицу уз одбацивање њеног завршног вокала. Откуда таква јукстапозиција? Изведена је из обредне формуле у којој је назив за жртвену животињу у аблативу: sii facere „приносити жртву неком животшњом“, а не „приносити на жртву животињу“; facere + аблатив је свакако стара конструкција.8 Дакле, вршеље свештеног чина трима животињама; старинска, освештана скупина тих трију животињских врста од којих је sus назив за свиљску врсту. Треба се вратити на једно поглавље Катоновог знаменитог списа о земљорадњи (De Agricultura 141), који описује поступак лустрације (ритуалног очишћења) њива, један приватни обред. У том много читаном, навођеном и коришћеном тексту ради се изричито о suovetaurilia-ма.. Приступајући жртвоприношењу, власник њиве изговара следеће речи: macte suouetaurilibus lactentibus esto; το je молитва Mapcy да прими та suouetaurilia lactentia, три сасвим младе животиње, „сисанчета". Молба се други пут овако формулише: Mars pater, eiusdem rei ergo, macte hisce suouetaurilibus lac­ tentibus esto, затим Катон наставља: „када принесеш на жртву porcus, agnus, uitulus, требада...“, ubi porcum immolabis, agnum uitulumque, oportet... Жртва ce, дакле, збиља састоји од три животиње, које се овај пут називају porcus, agnus, uitulus. Упоредимо називе номиналне жртве: sus, ouis, taurus са онима у стварнОхМ жртвоприношењу: porcus, agnus, uitulus. Називи који означавају жртвене животиње наведени су потпуно истим редоследом. Следи да je uitu­ lus младунче од taurus, agnus од ouis, a porcus, дакле, од siis'. το се изводи тако рећи математички стављајући један уз други обредне називе и животињске врсте које се стварно приносе на жртву. Закључак се намеће:porcus може бити само „прасе“. Између siis иporcus, разлика није уопште она која дели дивљу од домаће животиње: то је разлика у узрасту: зп? је одрасла животиња, а porcus младунче. У Вароновом спису о земљорадњи (De re rustica кљ. II, погл. 1), где је реч о узгоју стоке, аутор даје упутства узгајивачима. Млади треба да се одбију од сисе тек након неколико месеци; agni после четвртог месеца, haedi после трећег, porci после другог. Дакле, назив porcus је паралелан са agnus и са haedus. Могао би се навести највећи део овог поглавља, тако су бројни примери. Варон учи да ce sues добре пасмине познају a progenie: si multos porcospariunt „ако рађају много porcos“. При товљењу, обичај је да се porci два месеца остављају cum matribus, а мало даље стоји: porci qui nati hie­ mefiunt exiles propterfrigora,porci рођени y зиму...“; овде ce на индикативан начин пројављује веза између porcus и mater. По једном архаичном изразу религијског речника,/?огсг којима је дссет дана habentur puri „сматрају се чистима“ и стога се називају sacres (стари облик уместо sacri који се заснива на придеву * sacris); sacres porci, веома старински израз,,porci стари десст дана“. Такође, честје спој lactens porcus, али

ЈЕДНА ЛЕКСИЧКА ОПОЗИЦИЈА КОЈУ ТРЕБА ПРЕИСПИТАТИ: SUS И PORCUS

21

се никад не јавља * lactens sus. Среће се деминутив porculus или porcellus, као што има agnus /agnellus, uitus / uitellus', али не постоји * siiculus, будући да од назива за одраслу животињу деминутивно образовање није могуће. Тако је значење речи porcus — које се у том тексту може наћи можда четрдесет пута! — постојано. Оно се не мења ни у доцнијој употреби. Цицерон је узима у истом значењу: за једно пољско добро (uilla) пише: „abundat porco, haedo, agno“, исказ y којем узporci долазе други младунци, haedi и agni, јарићи и јагањци. Позната су нам два назива за свиљара: subulcus, „онај ко се стара о suesti (паралелан са bUbulcus') и porculator, из којег су разлога скована два различита термина ако су обе речи siis иporcus имале исто значење? Заправо, porculator сс бави младим свињама, Koje изискују посебно старање, a siibulcus — одраслим. Установили смо, дакле, да, у целој старој латинштини и све до у класично доба, porcus не значи ништа друго до „прасе“. Опрека је сад постала јасна: чудно је само што до сада није запажена и што се устрајавало на погрешном преводу једног тако обичног термина какав је porcus. Тај однос siis према porcus потпуно је исти као између гр. hiis, sus (δς, σΰς) и khoiros (χοίρος). Ta разликаимавелики значај: нема животиње која се у домаћем или јавном култу чешћс приноси на жртву од младе свиње, прасета: porcus. Оно што ми сада откривамо, Латини су већ знали; Варон, уз једну небулозну етимологију, потврђује подударност значења коју смо управо запазили. De re rustica II 1: „porcus graecum est nomen ... quod nunc eum vocant khoiron" Знао je, дакле, да porcus значи исто што и khoiros. Али реч porcus постоји и ван латинског, налазимо је и у италском. У умбријском између речи si иригка постоји иста опрека, у једном обредном контексту где обе фигурирају. Треба погледати шта та опозиција у умбријском значи. Југувинске плоче се обично преводе на латински, и тај превод није довољно Јасан. Но ми морамо узети у обзир придеве који стоје уз si и ригка. Имамо уз si придев kumia преведен са „grauida“ n ftliu, преведен са „lactens", а с друге странеригка. У латинском пак веза lactens са siis није могућа. Разлика у умбријском постаје неразумљива: ако умбријска реч si може да означава и животињу која je grauida „трудна, супрасна" и ону која je lactens „сисанче", шта онда може означавати porcus! Како се иста реч примењује и на одраслу животињу и на младунче, разлика у деноминацији више није оправдана, друга реч, ригка, постаје непотребна. У јсдном ритуалном тексту, тако прсцизном, чему такво разликовање, овдс si, ондс ригка! Срж проблсма представља заправо значсњс рсчи filiu. Постоји и друга могућност прсвода овог придсва порсд оне општеприхваћене. За њсга сс могу прстпоставити два гумачеља: једно je lactens „који сиса“, али сс може помишљати и на lactans „који доји“. Умбријско filiu је, одиста, сродно грчкој речи thelys и femina која јс у латинском „дојиља", a thelys у грчком значи исто то. У ирском и литавском, један облик од тога корсна са суфиксом -I- односи се на мајку: лит. pirm-delys „женка која први пут доји" Елем, умбријски filiu можемо схватити нс као „lactens", нсго „lactans". За крмачу се, даклс, једном каже да je „grauida", а други пут да je „lactans", већ

22

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВЛ

према томс да ли животиња још нема или већ има младе. Онда heригка бити назив за младунче, тј. за „прасе“, као лат.porcus, и ситуација којаје била потпуно нссхватљива постајс разумљива. Уверили смо се тако да то разликовање, илустровано латинским и умбријским, представља наслеђену лексичку дистинкцију. Она је, заправо, старија од италског. У келтском, назив који фонстски одговара латинскомporcus, тј. ир. огс, увек се наводи уз скупину porcus и прсводи „свиња“. Но очскивано прецизније одређење даје нам подробни речник Ирскс академије који огс преводи са „млада свиња“, тако да сс италски и келтски удружују у том значењу. У германском, две одговарајуће речи заступљене су изведеницама, са јсдне сгране swein (нем. Schweiri), са друге стране farh,farhili „Ferkel“. Ту је, као што сс то види већ из модерних облика, Ferkel „прасе“, обележено деминутивним образовањем, док swein „свиња“, извсденица од sii-, није деминутив. Германски пандан речи porcus нспосредно потврђује значење „млада свиња“ које је очувао. Најзад, у словенском и балтском, лит. parsas, стсл. prasq (п$>аса) (одакле рус. поросенок, што јс деминутив) стоје у опозицији према svin-. Το словенско и балтско * parsa- које одговара латинском porcus значи „прасс“. Дакле, у словенском је присутна иста опрека као у германском. Тај доказни поступак дао је сс спровести са две различите странс; полазсћи од германског и словенског долази се до истог закључка до којих и пошавши, бсз прсдрасуде, од латинског. Било како било, сведочанства се слажу и лексичка ситуација чини се иста у свим западним дијалектима. Међутим, на индоевропској равни опрека два назива покреће један нови проблем. Распрострањеност двају облика није једнака. Облик .ум- је зајсднички индоевропски: посведочен је и у индоиранском и у свим у ужем смислу речи европским дијалектима, док сс *рогко не среће у индоиранском, већ само у европским дијалектима. На основу те дијалекатске распрострањености и значења које се приписивало речима *5П- и * рогко-, закључено је да јс индоевропска заједница знала за свињу само као за дивљу врсту. Значењс речи porcus указивало би, мислило се, да је узгој почео тек у Европи, након успостављања одређених етничких годела. Међутим, овде реконструисано значење тих термина преокреће проблем. Он добија нови смисао, јер опозиција је одрастао/новорођен, а не дивљи/домаћи. Зашто се онда ареал назива за младунче (*рогко-} не подудара са ареалом назива за одраслу животињу (*5м-)? Али постоји ли заиста таква неподударност ареала између siis и porcus! Цело расуђивањс се заснива се на том аргументу да нема трага речи porcus у индоиранском домену. Но у овом погледу учињсн је велики напредак, и та традиционална тврдња данас се мора оповрћи. Истареч * porkos посведоченаје наједном суссдном ареалу, али потпуно другог језика, угрофинског, финским porsas, мордвинским purts, зирјанским pors.

ЈЕДНА ЛЕКСИЧКА ОПОЗИЦИЈА КОЈУ ТРЕБА ПРЕИС11ИТАТИ: SUS И PORCUS

23

Сви се слажу у томе да се ради о заједничкој позајмљеници од стране угрофинских језика једног облика са 5 из једнс фазе индоевропског; али када јс реч продрла у угрофински? Констатујмо најпрс да јс значсње поуздано: „прасс, мала свиња“ у финском; за друтс језике, речници су мање прецизни, али то значсњс је всроватно. Запажена је веза са индоевропским облицима и расправљало се о могућој хронологији позајмице. Оно што се чини сигурно јс да у финском porsas прстпоставља о-основу; завршетак -as јс финска адаптација о-основс, замсњене са а, јер након заједничке угрофинскс фазс нијс сс трпело о у другом слогу: * porso- јс дало porsa-. Корен * porso- показује карактеристичну палатализацију к у 5. Изворни облик позајмљен у угрофински садржавао је ту палатализацију, остварену прс прелаза корснског о у а који карактсрише индоиранско стање, јер би реч у индоиранском теоријски гласила *parsa~, одатле индоаријски *parsa~, ирански *parsa~. Фонстски лик угрофинске позајмљеницс води нас до једног ступња који пада раније од индоиранског, али познијс од зајсдничког индоевропског на којсм се к још чувало. Ради се, дакле, о једном древном дијалекатском стању које би претходило издвајању индоиранског. То је закључак до којег долазс специјалисти за угрофинске језике. Но јсдна тешкоћа их јс кочила: та што протоивдоирански облик који имплицира позајмљсница није посведочен у самом индоиранском; стога су сс уздржавали од закључака. Но ми сада имамо потврду тог облика у источном домену. Један источни срсдњоирански дијалекат, познат тек од пре неколико деценија, хотански, допушта нам да установима постојањс и значењс речи pasa, ген. раsa, која означава свињу. Значењс је извесно, јср се ради о текстовима прсведсним са санскрита или са тибетанског, где се срећу датирања по животињском циклусу; постоји година или месец свињс. Тако нам хотански допушта да реконструишемо очекивани индоирански облик: * parsa-, и он пружа доказ да је рсч * рогко- била позната и у индоиранском арсалу.9 Негативни аргумент више не вреди. Додушс, нема трага речи *рогко- у индоаријском;10 но реч те врсте изложена јс игри случаја. Има народа који, из всрских побуда, искључују ту животињу из жртвоприношења и исхранс, док су је европски народи ценили.11 У иранском, реч је постојала, то сада знамо. Више нема никакве тешкоћс да се прихвати да јс праиндосвропска основа * рогко- у начелу заједничка свим дијалектима; установили смо њсно присуство у источном иранском а (посрсдну) потврду нам пружају позајмљсницс у угрофинском. Додушс, још нс можсмо одредити тачно значењс назива у хотанском, позном језику VII или VIII века нашс ере. Но пошто јс *5П- заједничко индоиранском и европским језицима, ако се у иранском користило и *рогко~, то јс стога што сс ова реч разликовала од тсрмина *sii-. Прстпостављсне или посредно установљснс црте слажу се са сигурним чињеницама изведеним из употребе речи у текстовима.

24

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВЛ

Све то, постојање двеју речи које су се користиле већ у праиндоевропско доба и разлика у значењу коју смо подвукли, допушта да тврдимо да је општеиндоевропско *рогко- означавало „малу свињу“. Негативни закључак традиционалног учења није више оправдан: ипак јс постојало индоевропско свињогојство. То нам открива речник путем дистинкцијс која се јавља између siis и porcus, симетричнс оној каква се среће у именима других домаћих животиња. У вези са том опозицијом између siis иporcus треба још запазити да је лсксичка разлика која дели та два тсрмина могла доцније наћи различите терминолошке рсализације. Опозиција^п^ : porcus чува се у латинском језику све до класичног доба, али затим је значење речи siis прешло наporcus која је прсузела њену функцију: у том тренутку siis нестаје. У Рајхенауским глосама, драгоценим за прелаз из латинског у француски, назив5П5 глосиран јс са „porcus salvaticus“ (= дивља свиља, fyp.porcsauvage). Тако се значсњс речи siis ограничило на „дивља свиња“, a porcus је дошла на њено место као назив за „свин>у“. Но ваљало јс начинити термин који ће заменитиporcus у његовом ранијем значењу: одатлсporcellus, фр.роигсеаи. Доцније, под утицајем језика Јеванђеља гдс porcellus значи „свиња“, прибегло се за младунче, „прасе“, техничком термину goret. Језички израз разлике је обновљен, исти размакје очуван; јер важно је задржати дистинкцију која произлази из јсдне ванјезичкереалности, околности узгоја стоке.

Трећа глава „PROBATON" И ХОМЕРСКЛ ПРИВРЕДА

Сажетак. — Тврди се да термин начињсн у грчком јсзику probaton означава ситну стоку, одатдс ,,овцу“ стога што су, у једном мешовитом крду, овце ишле обично на челу (pro-bainein). Доказује сс да јс та теза неодржива: 1°) probaton, испрва, означава и крупну као и ситну стоку; 2°) Грци нису имали мешовитих крда; 3°) probainein нс значи „ићи на челу“. У ствари, probaton, сингулатив од probata, ваља повсзати са probasis „(покретно) благо“: овца се зовеprobaton као главни вид „ходајућсг блага“, у опреци према добрима која лежс у ковчсзима (keimelia).

Размотрили смо један проблсм произашао из упорсдног постојања вишс тсрмина са привидно истим значењем унутар једног језика или више индоевропских језика. Аналогна ситуација постоји у грчком где имамо, за ознаку једне друге врсте, овце, такође дватермина: ovis (of ις) иprobaton (πρόβατον). Оба та термина означавају овцу, од најранијих текстова. Први је стара реч из заједничког речника, која сс верно очувала у грчком, латинском и староиндијском и коју сада налазимо у лувијском у облику hawi-У1 Други је ограничен на грчки јсзик; постоји сумња, на основу самог облика, да је позног постања. Код Хомера ovis и probaton постоје упорсдо, а затим ce ovis губи у корист речи probaton која је једина доживсла модерно доба. Ево који сс проблем поставља: зашто два различита термина? Шта значи нови термин? Јер што се тиче првог, довољно је констатовати даје то праиндоевропска реч која не подлеже даљој анализи. Што се пак тиче jxyyvov, probaton, посматран сам за себе, без обзира на то шта означава, он се унутар грчког језика јасно може повезати caprobaino (προβαίνω) „корачати, напредовати“. Али шта тачно значи та веза „овце“ са „корачати", како је тумачити? Постоји једно објашњеље немачког компаративисте Ломела * , које је постало класично и свуда се даје као очевидно:ргоbaino значи „ићи напред“; probaton би се звала ситна стока зато што она „иде испред“; испред чега? У неким афричким земљама крда се образују од живо*Н. Lommel, Klein und GroBvieh, KZ 46/1914, 46-54.

26

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

тиња разних врста, а овце су те које иду на челу. Стога биprobaton означавало животињу која иде на челу крда састављеног од разних животиња. То објашњење, којеје прихватио Вакернагел (Wackernagel) постало је општим добром; тако оно фигурира и у речнику Лидла и Скота (LIDDEL/SCOTT). Морамо се позабавити историјатом тог термина да бисмо на његовим употребама видели да ли развој значења, у току једне еволуције коју можемо у потпуности проследити, заиста потврђује предложено објашљење. Треба најпре приметити да обликprobaton није најуобичајснији; први примери су у множини, ta probata, а једнина је у старо доба непозната. Код Хомсра и Хсродота користи се само множина. Посебно кад је рсч о Херодоту, код њега налазимо тридесет и јсдан пример у множини и ни један у једнини. У хомерским спевовима да се означи једна животиња користи ce ois, никад probaton', заправо, јсдини хомерски облик је ta probata — и το није само морфолошка појединост. Ваља говорити не о плуралу, него о колективу: ta probata.^ Обликprobaton јс, слсдствено томе, оно што се називасингулатив: уп. однос између tdlanta и tdlanton, ddkrya и ddkryon. Називи животињских врста су најчешће колективи: ta ζδα јс старијс од tb ζδοη. Један нов термин, настао унутар грчког језика у којем живи до данас, јесте tb dlogon (спсцификован у значењу „коњ“ већ на папирусима почетком нашс ере). У to dlogon треба видети сингулатив од ta dloga „животиње“ којс су „лишене разума“, о најобичнијим и најкориснијим животиљама, прематоме о коњима. Такође је у латинском animalia старијс од animal. Το јс веома чест начин означавања: велики део назива за животињс су колективи. Остаје да се прецизирају морфолошки односи између ta probata и ргоbainb. На први поглед, probaton илиprobata се чини једном од сложеница на -batos, глаголски придев од baind. Но он у том случају не би имао своје нормално значење: на пример, сложенице dbatos, dysbatos, didbatos све се одликују пасивним значсњем, да сс означи „онај који се може прећи“. Пасивно значење има и прост придев batos (βατός) „приступачан“. Друга вредност јавља се у сложеницама као hypsibatos са активни.м значењем „који се високо попео, узишао у висину“. Но ни активно, ни пасивно значењс нс одговара рсчи probaton, чији други члан има функцију партиципа презента „онај који иде“. Одиста, стари граматичари повлаче разлику између probaton и придева на -batos'. према њима, датив множине одprobaton јеprobasi (πρόβασι). Ту, дакле, имамо сугласничку основу; pro-bat- (προ-βατ-) је јсдина форма која објашњава такав датив и њу ваља претпоставити. Она се може оправдати са морфолошког гледишта, јер има коренских облика са суфиксом -t- (уп. стинд. -jit-, -ksit-) које је грчки прилагодио јсдном познатијем суфиксалном и флективном типу: прсма стинд. pari ksit- „који станује у околини, сусед“, имамо гр. реri-ktit-ai (Од. XI 288), уп. пат. sacer-dot-. Где је у грчком било -thet-, нормализовано је у -thet-es, што прсдставља један од поступака којима сс архаични, помало одступајући облици сводс на норму. У случају рсчи probaton имамо аналогну појаву, али различит поступак: ту се прибегло тематизацији (олак-

„PROBATON" И XOMEPCKA ПРИВРЕДА

27

шаној обликомprobata) да би сс нормализовао изворни облик на -bat-, зајемчен истовремено дативом множинс probasi и значењем активног партиципа презента. Сада када смо мало прецизније анализирали морфолошку структуру речи, да погледамо проблем њеног значења. По Ломслу, као што смо видели, probata означава ситну стоку, овце, као онс којс „иду на чслу“ стада; дакле, за Ломелову тезу битан предуслов је да су probata управо „ситна стока“. Да ли се реч заиста употребљава у том значсњу? — Никако. Располажемо мношвом примерау књижевним текстовима и са старих дијалекатских натписа. Најпре код Хомера, Ил. XXIII 550: „У кући имаш много злата, бронзе, иprobata и слушкиња“; шта ту значи probata! — Очито, „стоку“ уопште, јер се не спецификује ниједна врста. Херодот пише τα λεπτά τών προβάτων да би рскао „ситна стока“, што би било бесмислено када би већ сама реч probata значила ситну стоку. То је, дакле, стока бсз спсцификације врсте или величине. Можемо тврдити, пошто смо испитали све примере, да код Хсродота та реч означава било какву стоку, велику или малу. Код Хипократа, који пише на старомЈонском наречју — и чији је речник веома занимљив налазимо јасну опреку probata : dnthrdpoi, стока и људи. Ево, најзад, одлучујуће чињенице у једном аркадском натпису који се односи на тегејску Атену Алеју: το μεν μεζον προβατον... το δε μεΐον „велико и малоprobatori'1 , постоји и један други сличан примср са μεΐος и μειζων. Све то јасно очитује реч као назив за свеукупну стоку, још нсспецијализован. Може се утврдити тренутак када се значење сузило на „ситну стоку . То се десило у атичком дијалекту. Нема потребе да се иде даље: ако јс probata испрва и посвуда „стока уопштс, постаје немогуће да се праисторија овог термина заснива на сразмсрно рецентном значењу „ситна стока“. Друга кључна тачка: да ли су у праисторијско доба у Грчкој постојала вслика мсшовита стада на челу којих су ишле овцс? Тај обичај је запажен, кажу, у Африци. Но овде, у Грчкој, да ли је пастирска пракса знала за велике скупине различитих животиња? Нису нам познати изричити описи, али имамо посредна сведочанства о саставу стада: треба се подсетити неких познатих лексичких чињеница. Не постоји заједнички назив или сложеница за ознаку стада, већ различити тсрмиии према врсти животиња, са одговарајућим специфичним речима за пастире: рои је искључиво стадо оваца (пастир oiopolos) agele ...................... стадо говеда (пастир boukolos) subosion ......... стадо свиња (пастир subotes) αίρόΐίυη ....... стадо коза (пастир aipolos)

28

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

Ваља приметити да је назив за овчјег пастира, овчара (фр. berger< berbicarius) начињен од ovis, а не од prdbaton. Та дистиикција постоји и у другим језицима: у латинском, pecudes означава овце (уп.рои14) према armenta „крупна стока“. Уп. такође енглеске термине/ZocA' и herd\ енглески такође има низ различитих термина према животињским врстама. Ако срећемо само називе за посебна стада, то је стога што велика мешовита стада нису постојала; свака врста имала јс свог специјализованог чувара и ишла јс зассбно. Ето, дакле, одлучујућег аргумснта против Ломеловог објашњења. Сточарство је у Грчкој довољно старо да је дуго пре хомерског доба постојала подела рада међу разним специјализованим пастирима. У самом микенском налазимо реч suqota- која одговара хом. subdtes и qoukoro која одговара boukolos'. познат је и микенски назив за „козара“: aikipata.^ Нема, дакле, ни у традицији ни у речнику ничега што би допуштало да се претпостави постојањс мешовитих стада: други Ломслов аргумент је климав. Ипак остаје стимолошка всзаprobata —probaind која се чини да заpro­ bata намећс значеље „који иде на чслу“. Но чак и код једног глагола тако јасне структуре као probaind не треба се плашити провере. Кад сс пак поново прочитају примери, увиди се да probaind никад не значи „ићи иа челу“, иако то тврде сви рсчници. Треба заправо видети на каквој врсти примера сс заснива то наводно значење. Најчсшћс значење је у ствари „ићи напред, напредовати, померати се унапрсд“ и њега нс треба образлагати, јер се примери непосредно разумеју; код Хомера (Ил. XIII 18) κραιπνά ποσι προβιβάς „напрсдујући великим, брзим корацима“, код Лисије (169, 38) προβεβηκώς τη ηλικία „поодмакле старости“. Το је, дакле, увек ,,напредовати“. Међутим, установљава се и друго значење: „ићи испрсд нскога“, што је сасвим друга ствар. То значење се ослања на три хомерска примсра, сва истог гипа: ο τε κρατεί προβεβεκη (Ил. XVI 54) „који снагом превазилази, надмашује остале“ што трсба схватити као „надмоћан по снази“, уп. Ил. VI 125; XXIII 890. Но на свим тим мсстима глагол је у перфекгу; и дошло је до озбиљне збрке измсђу значења перфекта и значсња глагола: probaind „напредујсм, крећсм се унапрсд“, даклеprobebeka „поодмакао сам“: тако Ил. X 252 άστρα δε δή προβεβηκε да би се рекло „ноћ је поодмакла“. Дакле, ако се каже προβεβηκε άπαντων или κρατεί то значи да је неко „поодмакао у односу на свс остале“ или „испредњачио у снази“ Доиста код Хомера има (Ил. VI 125) πολύ προβεβηκας άπαντων што значи „далеко одмакао у односу на све“‘. Управо стога што глагол probaind нс значи „ићи на челу“, него „напредовати“ ограничава се на те примерс у перфскту да би му се извукло значењс „бити испред'1. То значење само илуструјс нормалну врсдност псрфекта: што сс тиче идеје премоћи, она проистиче из генитива-аблатива који указује на тачку од које сс испредњачило. Нема, даклс, разликс у значењу глагола између αστρα προβεβηκε и три наведена примсра. То јс једно исто значењс; није потребно да се унутар њега успостављају потподелс да би се повукла разли-

„PROBATON" И XOMEPCKA ПРИВРЕДА

29

ка између узајамно сагласних примера. У латинском, додуше, постоји разлика између progredior, што је управо probaind, и praegredior „идс.м испрсд других“. Но probaind одговара само латинском progredior. Дркле, probata не значи „који иде на челу стада“. Један за другим, сви разлози на које се ослањало то објашњење падају: 1) probata није ситна стока; 2) грчко стадо није мешовито; 3) значење глагола probaind није „ићи на челу“, него „ступати напред“. Шта нам, дакле, преостаје? Веза између probata и probaind. Ваља нам пак поћи од значења „напредовати“ да бисмо ту везу схватили: probata је „оно што иде напред“; али у ком тачно смислу? Ознака се чини необичном, помало загонетном. Да ли је то повластица стоке, и зар све животиње нормално не „иду напред“? Решење нам пружа један термин творбсно сродан саprobata који досад није био узет у обзир. То јс хомерска реч probasis (πρόβασις), апстрактна изведеница на -ti- од глагола probaind, која ce cpehe само јсдном код Хомера, али у за нас идеалним околностима: Од. II 75 keimelid te probasin te. Хомсрски израз означава богатство: probasis је рсч на -sis из класе апстракта способних да поприме колсктивно значење. Ту способност илуструју речи као drosis „орањс“ која сс осим што значи саму радњу користи и у значењу узоране земље, оранице (уп. француски израз marcher dans les labours, српски газити орање); ktesis „поседовање“ је такође „скуп ktemata“ као што јс drosis скуп узораних њива. Исто тако probasis означава скуп probata, а опозиција keimelia : proba­ sis примењује се на облике поседа у зависности од две категорије, по једној подели која се чини суштинска у привреди хомерског света: лежећа, непомична богатства : помична богатства. Све у , probasis је δσα προβαίνει „све оно што иде напред (што се тиче богатства)“. Тај начин поимања богатства у његова два вида може, веома сумарно, подсетити на наше разликовање „покретних “ и „непокретних“ добара. За нас, некретнине су зграде, а покретна добра — новац. У хомерској Грчкој, подела је другачије конкретизована: све оно што „лежи“ (keitai), keimSlia, драгоцени метали у шипкама: злато, бакар, такође и железо стоје у опреци према taprobata, богатству на ногама, које заправо чине стада, стока уопште. Управо то је значење речи probata које смо установили код писаца. То објашњсње отвара нови поглед на приврсду хомерског друштва. Ломел је замислио крајњс примитивну врсту стада образованих од великих скупина животиња. У ствари,probata, у порсђсњу саprobasis, означава далско развијенију друштвсну организацију. У хомсрском друштву, богатство јс сложена чињеница, поимана у својим различитим вредностима које се делс на keimelia и probata)6 Иста дистинкција задржала се, до много познијег доба, у германском. У скандинавском свсту имамо ознаку која подсећа наprobata. Το је исл. gangandife „gehendes Vich“, али ту fe представљаpecus у германском смислу, то hc рсћи богатство; гот. faihu преводи agryrion „срсбро“. Смисао израза јс

30

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

„ходајуће богатство“ као ознака стоке; уп. доле погл. 4. Могућност поређења (и ништа више) пружа хетитска реч iyant- „овца“ која има облик партиципа од i- (уп. гр. eimi „ићи, корачати“). Није још сигурно да је то искључиви назив за овцу а не за неку посебну врсту. Ако би значење било потврђено, поређење би било веома упечатљиво.17 Ево битне чињенице. За преостали семантички развитак нема потребе да се инсистира на еволуцији представљеној великим бројем примера, у свим језицима, у свим раздобљима. Значење на које се генерички термин ограничава наметнуто је врстом која преовлађује; чињеница је општеважећа и добро посведочена:

тако лат. bestia > лат. animal >

фр. biche „крава“ енгадински becha „овца“ северноиталијански: nimal „свиња“ у другим областима: nemal „говедо“

Увек је превасходна животиња, најбоље заступљена, на датом месту најкориснија врста она која преузима генерички назив: итал.pecore „овца“. И probata се може сврстати у скупинс које се у сваком тренутку обнављају. Посебно значење речиprobaton проистиче из услова локалног сточарства; њен првобитни смисао, у вези са probaind, може се објаснити само у оквиру једне одређене привредне структуре . *

* За поглавља I, II и III као целину може се консултовати наш чланак E. Benveniste, Noms cTanimaux en indo-europeen, BSL 45/1949, 74-103.

Чешврша глава

СТОКА И НОВАЦ: PECU И PECUNIA™ Сажетак. — За свс компаративистс, ие. * реки означава „стоку“ шш, у ужем смислу, „овцу“. Значсњс „богатство" које се јавља код тог термина или неких њсгових изведсница (нпр. лат.pecunia) сматра се секундарним и објашњава седа је оно произашло из семантичког ширсња термина који је испрва означавао богатство по превасходству — стоку. Проучаваље рсчи *реки и љсних извсденица у три вслика дијалекта где је заступљена — индоиранском, италском, гсрманском — води изокретаљу традициопалне интсрпретације: та реч изворно зпачи „личну покретну имовину и тск путем поступних спецификација дошло је до тога да јс могла означавати, у нским језицима, „стоку", „ситну стоку“, „овцу“ Такав развој је паралелан са оним рсчи probata (погл. 3).

У речнику индоевропске привреде, која је била сточарска, има један веома значајан термин, * реки, посвсдочен на три велика дијалекатска подручја: индоиранском, италском, германском. (Литавско pekus јс врло вероватно позајмљеница из гсрманског или неког другог западног језика). Сви компаративисти сагласно у * реки виде индоевропски назив за „стоку“ и објашњавају га кореном * рек- „стрићи“. Тај термин би, дакле, првобитно означавао „овцуи као носиоца руна, и потом био уопштен на свеукупну „стоку“. Тако нас од својих почетака учи компаративна граматика. Покушаћемо да овде покажемо да је такво схватање речи * реки неодрживо и да треба преиспитати чињенично стање. Та анализа обухватиће један за другим индоирански, латински и германски домен, и довешће до закључака који сежу даље од разматраног проблема.

I ИНДОИРАНСКИ

Облици које треба размотрити су ведски pasu и авестијски pasu. У целом ведском језику значење је „стока“, потврђено употребом речи у разним контекстима, у вези са vraja „стаја“, са gopa „пастир , са yiitha „стадо“ итд. Треба, међутим, приметити: 1 °) да јеpasu колективни термии који покрива све врсте домаћих животиња (коњс, говеда) и само њих: asvavantam gomantam pasum (Ригведа I 83, 4) : pasum asvyam gavyam (V 61, 5) итд.,

32

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

2°) jpxpasu обухвата чак и човека означеног као двоножно pasu упоредо са четвороножнимpasir. dvipdde cdtuspadeca pasdve (III62, 14). Наведено место није једино на основу којег се може извести такав закључак, већ је то и изричито учење „Брахмане од сто путева“ (Satapatha-Brahmana) VI2, 1,2, која разликује пет врста/?а5«: purusam asvam gcim avini ајат „човека, коња, говедо, овцу, јарца“, као и других текстова који ту дефиницију преносе у теорију жртвоприношења. Увршћење човека међу pasu указује на сточарско друштво где се покретна имовина састојала истовремено од људи и животиња, и где се термин pasu, који је најпре означавао ту покретну имовину, могао примењивати како на „двоношце“ тако и на „четвороношце“. Ирански језик потврђује такво гледиштс. Повезивање људи и животиља, имплицирано всдском дефиницијом, експлицира се авестијском формулом pasu vira „стока-људи“, чија јс древност одавно уочена. Шта заправо означава vira „човек“ у авестијској формули pasu vira којој одговара, на другом крају индоевропског простора, uiro pequo Југувинских таблица? За староиндијски Лидерс (Liiders) је показао да vira, у контексту где се везује са појмом стоке, значи „роб“. То значеље, било да се узме дословно или ублажено у „човек из куће, домаћи, слуга“ вреди и за авест. vi­ ra у pasu vira. Пружићемо за то једну нову потврду, коју изводимо из једне од Заратустриних gatha. У једној патетично интонираној строфи (Y. 46.2) Заратустра се жали на своју немоћ да превлада непријатељство које га са свих страна окружује: „знам зашто сам немоћан, Маздо; то је зато што сам катna-fsu (= имам премало pasu) и што сам катпа-паг- (имам премало људи)“. Ове две квалификације kanina-fsu „који има премало pasu“ и катпа-паг„који има премало људи“ очито проистичу из формуле pasu vira, са заменом паг за vira за какву Авеста и иначе зна. То што Заратустру чини немоћним је његова оскудица y pasu и у паг. та добра, која чине два вида покретне имовине, заједно дају моћ. Додаћемо, дакле, гатски израз kamnafiuкатпапаг- авестијском репертоару сложеница начињених на основу израза pasu vira које иду у паровима.19 У разноликости тих језичких сведочанстава одражава се значај pasu за пастирско друштво севсроисточног Ирана, чија је идеологија надахнула најстарије делове Авесте. Ограничавамо се на рану фазу не прослеђујући доцнију историју, уосталом познату, речи pasu. Тај древни термин данас је постао назив за „овцу“ у делу иранских »езика. Тако је нова специјализација уследила оној која му је, знатно давније, придала значеље „стоке“. Исто тако авест. vira- y pasu vira треба узети за саставни део покретне имовине. Тим изразом означава се цслина личне пскретне имовине, како животиње, тако и људи, при чему се човек час обухвата темином pasu (pasu), час помиње посебно.

СТОКЛ И НОВАЦ: PECU И PECUNIA

33

Исто тумачсње можс се протегнути на умбријско uiro, нс само стога што формула uiro pequo представља праиндоевропско наслеђе,20 нсго и на основу једног посебног показатеља, својственог двама италским народима, Умбријцима и Латинима. До сада није запажена зачуђујућа сличност међу умбријским формулама и једним местом у старинској молитви коју наводи Катон. У умбријском једанаест пута долази један обредни израз: uiro pequo ... salua seritu „salua scruato“. Упоредимо c тим Катоново pastores pecuaque salua seruassis. Довољно je ставити два тскста један под други: умбријски латински

uiro pequo ... salua seritu pastores pecuaque salua seruassis

да би ce очитовала блиска подударност двају формулаичних исказа. Сви узастопни термини стимолошки се подударају један са друтим, изузев првог места на којем јс исто значење исказано различитим терминима: латински сквивалент умбријског uiro нијс uiros, нсгоpastores. Одатлс произлази да је умбријски рсчју uiro у споју саpequo означавао људс задуженс да се старају о стоци. Имамо, дакле, у умбријском тачну паралелу за индоиранску семантику рсчи vira у всзи са pasu. За то да pasu изворно припада скономској сфери потврда се може наћи у тсрмину ksu који се, премда сродан рсчиpasu као што је то авест./su- саpa­ su-, од њс рано одвојио и боље чува првобитни смисао. Придевpuruksu значи „(поседник) многих богатстава, имања“, али не посебно „многе стоке“. То је епитет богова Агнија, Индре, Сомс и често се всзује са терминима који означавају „богатство“. Чини се да сви ти показатељи очитују значсње „стока“ као сужење старијег и ширег значења „покретне имовине“, примењсног на главни облик поседа у једном сточарском друштву.

II ЛАТИНСКИ

Реч pecunia представља јединствсно образовање у латинском.21 У томе се састоји њена занимљивост, али и њена загонетност. На томе треба инсистирати утолико пре што тај творбени проблем још нијс био разматран. Формално се респта премаресп односи као секундарна изведеница са дужењем завршног вокала основе. Суштинско питање тиче сс суфикса. На једну паралелу лат. образовању peciinia указао је, измсђу осталих, Meje (Mcillet): το је стсл. -νψϊ (-мни) < *-unia. Тим суфиксом -ynji граде се у старословенском апстрактне именице изведенс од придева, тако dobrynji (дов^мни) „доброта“ : dobrii (доб^ћ) „добар“, или називи за женске особс изведени од одговарајућнх маскулина: bogynji (богшни) „богиња“ : bogu (богђ) „бог“. Можсмо чак навести једну словенску изведеницу на -ynji извсдену од једне м-основе: то je Hgynji (лкгмни)„олакшање “: liguku (абгђкт.) „лак“ (уп. стинд. laghii-, raghii- ,лак“).

34

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

То поређење могло би се прихватити. Но треба повуђи његове консеквенце. Пошто је лат. респта апстрактна именица, у њеној основи би се, као и код словенских апстракта на -ynji, морао претпоставити неки п р и д е в. Ваљало би тада схватити *реки као средњи род једног веома архаичног придева, који се није сачувао ни у једном језику. Ако се та — неизбежна — консеквенца учини одвећ смелом и ако се просуди да она претпоставља једну формацију чије се постојање не може на други начин доказати, преостаје као алтернатива да ce pecunia објасни из средстава латинске творбе. У том случају се peciinia може поредити са изведеницама женског рода на -nus, -na од именица на -и\ тако fortUna која се изводи од именице *fortu- (уп. fortu-itus), или Portiinus, opportunus од portu-. Треба дакле узети 1°) да је подударност између лат. pecunia и словенског образовања на -ynji само привидна и плод секундарног развоја и 2°) да јеpecunia апстрактум на -ia начињен у самом латинском језику од једне изведенице -nus/-na аналогне саportiinus, fortUna (уп. portus и fortu-itus), или, строго узев, од именице женског рода на *-ηϊ. Το је недоумица у коју нас доводи анализа ове апстрактне именице без паралеле у латинском: или реч pecunia представља исто образовање као слов. * -ппуп и треба је везати за један стари придев а не за историјски неутрум респ‘, или cepecHnia директно своди на неутрум респ, али путем једне суфиксације која се више не може непосредно поредити са словенским апстрактима на -ynji. Друга именица изведена од респ је респНит („бсобина, лично имање појединог члана домаћинства“). Иту се ради о једном облику који остаје усамљен и без аналогије међу именицама средњег рода на -ium. Ипак се може разјаснити његово образовање. Треба између респ иреспИит претпоставити посредни облик * peculis који би се односио премаресп као idiilis према Idus, tribulis према tribus. За однос између Speculis и peculium упореди ediilis и ediiНа (одакле edUlium). Од pecUlium изводи се деноминални глагол peculo(r), а одатле именицаpeculatus, -Hs. Тако серијаpecUlium : peculo(r) : peculatus πο· стаје паралелна са dominium : dominor: dominatus. На тај начин се изведенице груписане око речи peciilium повезују у логичан низ.22 Основни је сада проблем значења речи pecunia и респНит и њиховог односа према респ. У очима свих етимолога, респ је „стока“, peciinia „богатство у стоци“, респИит „део стоке препуштен робу“. Тако уче сви етимолошки речници и приручници о латинској творби речи, понављајући једно тумачење трију термина респ, pecUnian респНит које се може назвати столетним, и чак хиљадугодишњим, јер нам потиче још од римских етимолога. Формални однос између та три термина је утврђен. Ради се о томе како га схватити. У ту сврху треба за почетак установити шта значи pecunia иpe­ ciilium.

I. — Peciinia Није довољно што смо објаснили формалну везу између peciinia и респ. Треба упоредо расветлити однос значења који произлази из дсривационог

СТОКЛ И НОВАЦ: PECUW PECUNIA

35

односа. Могу се консултовати сви писци старе и класичне латинштине, прећи сви наводи у речницима; никада се неће устаиовити веза између значеља pecunia и респ „стадо, стока“. У свим примерима, peciinia значи искључиво „богатство, новац“ и дефинише се као „copia nummorum". Треба, дакле, прибећи методичном извођењу, без обзира на традицпонална схватања. Ако изведеница peciinia искључиво, од најранијих потврда, има значење „новац, богатство, χρήματοί", то је стога што се основни термин респ односи искључиво на економску вредност и што он значи „покретна имовина". Само на тај начин појмљиво је постојано значење речиреспта која, као апстракт-колектив, уопштава право значење речи респ. Тек у исходу једног посебног процеса, сасвим прагматичног и секундарног, дошло је до тога да се реч * реки чије је значење било „покретна имовина" примени на једну посебну реалију звану „стока“. У тој анализи треба разликовати две теоријске равни: раван значења и раван означавања. Следствено томе, ваља повући разлику између правог значења речи * реки, које одају његове старе изведенице, и историјске примене те речи као ознаке за „стоку“. Пошто је једном успостављена семантичка веза између тог терхмина * реки и те реалије, стоке, ознака остаје фиксирана извесно време. Но историја се не зауставља, те надаље може доћи до нових спецификација: то је случај са разликама које су у латинском успостављене између респ, pecus, -oris (,,стока“) иpecus, -udis „овца“. Оне се тичу лексичке историје латинског језика и нису од интереса за основне односе које износимо на видело. Ти односи су оно што је било несхваћсно. Резултат тога је да се и рсч респ и peciinia нетачно интсрпрстирају. Та нстачна схватања су најпре Латини, а затим модерни аутори прелили у наиван превод речи peciinia као „богатство у стоци", против кога све говори. Треба, напротив, узети да се стварна природа првобитног респ расветљава ако се пође од стварног значења историјске рсчи peciinia. Значење „покрстна имовина", изражено са peciinia, могло је обухватати и друге видове осим „стоке“. Представа о његовом првобитном опсегу може се створити на основу Фестове забелешкс која мора да се односи на неки архаичан израз: pecunia sacrificium fieri dicebatur cum frugesfructusque offere­ bantur, quia ex his rebus constant quam nunc pecuniam dicimus. За тог глосатора, peciinia cc састојала од fruges fructusque („жита и плодова"). Το ширс значсње речи респта може се забележити а да сс не одбаце, већ само да сс реинтерпретирају, Варонове дефиниције: pecuniosus а pecunia magna, pecunia a pecu: a pastoribus enim horum uocabulonim origo. Довољно je, y ствари, читати Варона (Varro L. L.) да би ce спознало шта ce y његово доба разумело подpeciinia. Под назив peciinia он подводи термине као што су dos „мираз", arrabo „капара", merces „плата“, corollarium „напојница" (V 175), затим multa „глоба" (177), sacramentum „свештени залог“ (180), tributum „данак" (181); sors „pecunia in facnore" (VI 65); sponsio „залог као јамство всридбе" (VI 70). Осим тога, постојала jepecunia signata, ковани новац (V 169), nuncupatae pecuniae законских текстова (VI60); украт-

36

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

ко, pecUnia покрива све могуће употребе новца као економске вредности или као монетарног знака, али нагласимо још једном да се никад не односи на поседовање „стоке“. То ђе рећи да су у латинској употреби респ и респта постали два различита термина, тако што респ када је специјализован у ознаку за „стоку“ није за собом повукао рсч респта, која је сачувала своје изворно значење „покретне имовине“.

II — РеспНит Оно што је речено о респта важи, у прилично великој мери, и зареспНит. Ту имамо посла с једним термином који, рецимо то одмах, стоји још даље од респ него што је то случај ca pecUnia. Зна се дареспНит означава својину додељену онима који не могу законито поседовати: личну уштеђевину коју господар даје робу, отац сину. Значење „имати у својини“ је у првом плану и тај посед се увек састоји у покретним добрима: новцу или овцама. Не треба да се питамо зашто се респИит односи на уштеђевину роба a pecunia на богатство господара; то питање тиче се историје установа, а не језичког облика. Пошто смо констатовали ту дистинкцију, препознајемо значење речиреспИит у изведеници pecUliaris „својствен /?eci7Zzuw-y“ или „дат као респИит“. Заправо, peciiliaris је само придев од респИит, а било која покретна имовина може постатиреспИит. То се види још код Плаута: дечак може бити дат као респИит господаревом сину и биће названpecUliarispuer, το је један од елемената комедије Captiui (стихови 20, 982, 988, 1013). У уобичајеним животним околностима, роб је могао стећи респИит само од онога што је било у његовом домашају: мало новца, неколико оваца. Но то чињенично ограничење не повлачи нужно закључак да је реч респИит означавала грло стоке пре него комад новца.

Можемо, дакле, у респИит видети други доказ да се значење основнс речиpecU није посебно односило на стоку. У peculium, више него у pecUnia, подвучен је однос личне припадности, премда ограничене на једну одређену друштвену класу. Но предмет тог поссдовања је увек неко покретно добро, било да се pecUlium узима у свом тачном смислу или у фигуративним значењима. Тим двема одредбама, личним поседовањем и покретним добрима, дефинише се и изведени глагол peculo(r) који је дао именицу pecUlatus „присвајање (преварно) државног новца“. Између тог правног термина и основног термина респ успостављена је функционална последност, упоредо са ланцем морфолошке деривације. Ту се може просуђивати по аналогији. Као што ce edUlium „укусно јело“ своди на edUlis, јестив“, a edulis на *edu, отприлике: „храна“, тако ce pecUlium „лична покретна имовина“ да свести на *реcUlis „присвојив“, a peculis на реч pecU коју треба дефинисати као „(покретна) својина“. Који год да се пут изабере, долази се до истог закључка: pecU значи „(лично) покретно добро“.

СТОКА И НОВАЦ: PECUU PECUNIA

37

III ГЕРМАНСКИ

Реч * реки посведоченаје у свим старим германским дијалектима, али јој одједног до другог значења варирају и управо те варијације могу нам указати на право значење овог термина, које нам ваља размотрити у контексту сваког од старих дијалеката. Заправо, у германском домену, једино ствнем. обликД/ш (варијанте/еho,fehu) значи „стока“. У преводима са латинског, он предаје pecus, pecudes и шире iumentcr, уп. осим тога fehelih „tierisch“, fihu-sterbo „куга“,fihu-wart „NiQ\Adxi.",fihu-wiari „Viehweiher“. Ho то cy латинизми; овде, као и у много других случајева, одлучујући су били латински узори. Видеће се, наиме, да се ствнем. fihu веома удаљило од значења које је реч сачувала у свом осталом германском језику, и да ту иновацију или специјализацију треба ставити на рачун старовисоконемачком, насупрот ономе што се обично узима. Иначе се не би могла схватити ситуација са *реки у другим дијалектима коју нам преостаје да опишемо, као ни улога самог старовисоконемачког термина у настанку средњелатинског feudum „феуд“. На првом месту треба испитати сведочанство готског језика. Готски неутрум faihu означава само новац, „богатство“ и не стоји никада у вези са животињским светом. Ево једног примера: Gahaihaitun immafaihu giban „обећаше да ће му дати новац, epeggeilanto autoi argyrion dounai, promiserunt ei pecuniam se daturos“ (Марко 14,11). Овај je пример довољан да се покаже да ce faihu, термин изабран да се преведе гр. khremata, argyrion, лат. респта, possessiones, односи искључиво на новац, на богатство. Исто то показују грчке сложенице са faihu као: faihufriks „похлепан на новац, pleonektes, phildrgyros", faihufrikei „noxnena, pleonexia", faihugairns „среброљубац, phildrgyros" итд. Види ce, дакле, да je речfaihu потпуно страна сточарском речнику, који обухвата сасвим друге термине, као hairda „стадо, крдо poimne, agele", hairdeis „пастир, poimen"·, awepi ,,стгп.о, poimne" \ wripus „стадо, agele\ lamb „obца, probaton". Семантичко окружење речи faihu cy термини који означавају новац и богатство1 gabei „богатство, ploutos", gabeigs (gabigs~) „богат, plousios" и деноминативни глаголи gabigjan „обогатити, ploutizein" и gabignan „обогатити ce, ploutein" као и silubr „сребро, новац, argyrion", skatts „динар, мина, dendrion, mna", у множ. „комади новца, argyria". Додатни доказ да гот. faihu нема никаквог додира са светом сточарства пружа један лексички однос који још иије уочен и коме треба поклонити дужну пажњу. У готском постоји глагол gafaihon, bifaihon који прсводи гр. pleonektein, скупа са девербалном именицом bifaih ,pleonexia". У друтој Посланици Коринћанима, која садржи све примере, Павле употребљава pleonektein за

38

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

„остварити добит, обогатити се на нсчији рачун, искоришћавати некога". То значење готски предаје са bifaihon, gafaihon. Глагол faihon налази својс објашњење унутар самог готскогјезика: он је деноминал од faihu. Образован је као глаголи изведени од именица на -и-: као sidon е“, до „уговорног даваља, паметнутог обавсзама неке погодбе, савеза, пријатсљства, гостопримства“. Готски термин gild и љсгове извсденице суочавају нас са веома старом германском традицијом у којој су тссно преплетени разни аспекти: религијски — „жртва“, привредни — братство трговаца и правни — искуп (злочннства). Преображаји речи сродних са гр. άάρίδ, лат. daps с једне странс разоткривају праксу „потлача ** у иадоевропској старини, а с друге стралс показују како сс старо значење „трошсња ради престижа" деградира у „трошење улудо, штета“. Ханса која је, као гилда, постала привредна групација, надовезујс се на дружине (comitatus) младих ратника окупљсних око једног вођа, каквс нам описује Тацит у Германији.

Увод

Сада приступамо изучавању једног скупа привредиих појмова који се тешко да дефинисати друкчије него збиром својих појединих елемената:, давање“, „размењивање“, „трговање“. Терминологија која се односи наразмену и на поклон чини веома богато поглавље индоевропског речника. Почећсмо од појма давања. Могло би сс повсровати да је то једноставан појам; мсђутим, он показујс доста особсне варијације у индосвропским језицима и, од једног до другогјсзика, разликс које заслужују да буду истражене. Осим тога, он се протеже на значења за која се не би помислило да ту спадају. Делатностиразмене и трговине карактеришу се на специфичан начин у односу на један појам који се нама чини различит, појам нсзаинтсресованог поклона; то је стога, што је размена прс кружење дарова него права трговачка опсрација. Веза између разменс и купопродаје прецизираће се кроз проучавање термина коришћених за те различитс процссе.

У овој области постоји прилично велика лсксичка стабилност; исти термини остају веома дуго у употреби; често се нису обнављали, за разлику од онога што се дешавало са сложенијим значењима.

42

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

Грчки речник „даривања" Поћи ћемо од корена * do- за који сви језици јемче постојан облик и значење. Имснски облици показују старинску структуру изведеница на -по- и -го-: стинд. danam, лат. donum, гр. doron (δώρον), јерм. tur, псл. darii.29 Ти облици изглсда да сведоче, самом постојаношћу дате сличности или разлике, о старој смени г /п, знаку архаичне флексије, названс хетероклитном, коју често одаје упорсдно постојање извсденица на -г- и на -п-. Имамо уз то у грчком низ именских облика различитих само по начину образовања, који се сви односе на „дар“. То су: гр. dds (δώς), doron (δώρον), ddred (δωρεά), dosis (δόσις), dotine (δωτίνη), пет различитих термина који се једнообразно прсводе са „дар“. Први од њих веома је редак; располажемо за њега само једним јединим примером. Четири друга су много обичнија и могу се упоредо јављати код истог писца. Да ли је то лексичко умножавање плод случаја, или постоје разлози који су до њега довели? То је проблем који ваља размотрити. Први облик, dos, је основа на -t-\ то је пандан латинском dds (основа dot-}. У латинском, реч се специјализовала: то је „мираз“, дар који невеста доноси удајом, понекад и супругов дар за откуп девојке. Да бисмо утврдили значење гр. dds, које још није специјализовано, имамо на располагању јсдан Хесиодов стих: δώς αγαθή, άρπαξ δέ κακή, θανάτοιο δότειρα (Посл. 356), „dos је добра, али отимачина (hdrpax) је лоша, зато што доноси смрт“. Тај стих се налази управо у једном делу спева где се хвали ,дар“ који омогућујс да се успоставе уносне всзе. Dos и hdrpax су корснске именице и није случајно што за њих нема других потврда: оне представљају појам у његовом најапстрактнијсм виду: „даван>с“ је добро, „отиман>е“ лоше. Doron и dorea чини се да имају исто значење. Но када их Херодот упоредо користи, види се да их добро разликује, по једном начелу које није тешко препознати. Тако III 97: Κόλχοι ... ταξάμενοι ές την δωρεήν ... δώρα ... άγίνεον „Колхиђани који су се добровољно обавезали на ddred, доносили су дарове (dora)’. ddred је управо чин давања дара: doron', то је апстрактна именица изведена од doreo (δωρέω), који је сам деноминал од doron. Глаголска вредност је у ddred веома јасна и њоме се објашњава прилог doredn (δωρεάν) (атички) „на дар, као дар, бссплатно, низашта“. Дакле, doron је материјални дар, дар по себи; ddred чин доношења, намењивања нечега као дара. Од do­ ron изводи ce doreisthai (δωρεΐσθαι) „даривати“ уз који иде назив ствари или име особе којој се даје, dorema (δώρημα) „ствар која се даје на дар, поклон који се чини да би се узвратило“. Dosis је сасвим различит термин. Наши преводи га не разликују од do­ ron', али њсгова примена је јасна код Хомера Ил. X 213 και οί δόσις έσσεται έσθλή. Тражи се добровољац за опасан задатак; обећава се да ћс добити до-

ДАР И УЗДАРЈЕ

43

бру dosis', нс doron, јер сам предмст дара не постоји. Dosis је именска транспозиција глаголског облика у садашњсм или, овде, у будућем времену: ,даћсмо му, учинићемо му поклон“. Код Хомера, Од. VI 208, има једна формула где сс још прозире глаголска вредност тс апстрактне именице: δόσις δ’όλίγη τε φίλη τε — рсчи којс изговарају људи који дају, и извињавају се што не дају много: „овај дар је мали и од срца“; то јс транспозиција глаголског облика ,дајемо мало, али од срца“. Dosis је дакле „чин давања“. Образовање на -tiзаправо изражава извршеље тог појма које сс, али не нужно, можс материјализовати у неком прсдмету. Реч dosis означава и правни чин; то јс у атичком праву додела неког наследства по изричитој вољи, изван правила уобичајеног прсношсља. Има још и једна медицинска употреба где dosis означава чин давања, одатле дату количину неког лека, „дозу“, а да ту није присутна никаква идеја поклона или дара. Реч је као семантичка позајмљеница прешла у немачки: Gift и, попут гр.-лат. dosis, послужила као замена за иепепит „отров“: у немачком је настало значење Giftn. „отров“ поред (Mit)gift f. „мираз“.30 У старо доба dosis се ни на који начин не укршта са doron нити са dored. Најзад ddtine. За ту реч остаје да се дефинише суштина њеие примене. То је од свих најспецификованији термин; његове потврде су малобројне, али добро окарактерисане. Јонска песничка реч, која се среће код Хомера и такође код Херодота, он је веома брзо изашао из употребе. Са dotine исказује се једно одређено поимање „дара“, али какво? Да би наговорили Ахила да се врати у борбу, обећавају му између осталог комад земљишта са богатим становницима који ћс бити његови поданици ... „ ... који ћс га штовати (timesousi) као бога путем ddtinai и под његовим жезлом вршити liparas themistas (Ил. IX 155-156). Ове две речи, timesousi и themistas су од суштинског значаја да би сс објаснио инструментални датив ddtineisi. Под themistas, прилично сложеним појмом, разумсвају сс повластице поглавара; посебно оно што божански закон изискује да се указује као поштовање и дајс као данак личности каква је један крал>. Још важнија је timS. Тај термин јс изведсница од tid и припада скупини стинд. cayati „поштовати, имати обзира“, од једног корена који трсба строго разликовати од оног који значи „свстити, кажњавати“, гр. poinS, који се ту често сврстава. То су различита значсња. Значење речиpoinS, која тачно одговара авестијској каепа „освста, мржња“је одштета одрсђена да се поравна убиство, искуп крви. Одатле пренос у оссћајну сферу, на мржљу, освету схваћену као наплата (уп. значсње у иранском).31 Друга скупина речи, она која нас овде занима, окупљена око timS, изражава пошту указану неком божанству, неком краљу и даваља која му заједница дугује; то је истовремено знак почасти и процена, значење друштвено, емотивно, а такође привредно. * Вредност која се некоме приписује сразмер* Ο time и њеној породици уп. доле 281 дд.

44

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВА

на је даровима којих се он достојним просуђује: то су појмови који објашњавају ddtine. Хомер, Од. IX 266-268: „прикдониди смо се твојим коленима да видимо да ли ћеш нам понудити xeineion (гостински дар) или ћеш нам дати ddtine, како налаже закон гостопримства (themis xeinon)". Овог пута, у том тексту који је као створен да нам ствар разјасни, успоставља се веза измсђу dotine и уобичајених дарова које, према традицији гостопримства, домаћин даје госту. Уз то и Од. XI 350 дд. „нека наш гост причека до сутра да нас напусти, док не будем могао да прикупим сву ddtine. Бежећи из Атине, Писистратиди желе да поново задобију тиранску власт са које су збачсни; обилазе градове који прсма њима могу имати неку обавезу, да би сакупили ddtinai·. ήγειρον δωτίνας (Херодот 161). Постоји и глагол δωτινάζω, посведочен једном код Херодота (II 180): при изградњи храма која пада на тсрст савсза градова, свештеници би ишли од града до града сакупљајући прилоге: περϊ τάς πόλις έδωτίναζον. Ови наводи расветљују једно значењс прилично различито од осталих. То нијс са.мо дар, нсзаинтересовани поклон: то је дару смислу уговорног давања, наметнутог обавезама једног споразума, савеза, пријатељства, гостопрпмства·. обавсза xeinos-z (гостопримца), поданика прсма краљу или богу, или давање у склопу једног савеза. Када јс јсдном то значење утврђсно, оно помаже да се реше филолошки проблеми којс постављају варијантс у текстовној предаји тих речи. Тако се рукописна традиција Хсродота VI 89 подваја на читања dotinen и doreSn. Коринћани желс да помогну Атињанима, продају им двадесет лађа, али по всома ниској цени, пет драхми по лађи, јер закон брани бесплатан поклон. Од Атињана се, дакле, тражи симболично плаћање, јер по законуједан град није могао другомс поклонити лађс. Да ли јето dotine или doreei Ради се заправо о бесплатној испоруци. Ваљано читање је прсма томе doreen, а не dotinen, које је искључсно јер закон забрањује бссплатан поклон, а не давање које јс рсгулисано савсзом. Ето како се у грчкој употреби разликују за исто значење три именице изведсне из истог корена, које се, међутим, ни у једном трснутку не могу помешати. То значење варира зависно од установа и од онога што бих назвао интениионим контекстом: dosis, doron, ddtine, три рсчи да се означи дар зато што има три начина на који се он поима. * 32

Једна германска установа: гилда Размотреним грчким терминима додаћемо германску реч која је у немачком постала назив за „новац“, Geld. * За подробнију анализу речника ,даривања“, в. наш чланак Don et echange dans le vocabulairc indo-europecn,L/bwde.yocio/ogZ7ue 11/1951, прсштампан y BENVENISTE 1966,315-326.

ДАР И УЗДАРЈЕ

45

У готском је gild прсвод за гр. phoros „порез“, а сложеница kaisara-gild за гр. kensos „порез“. Ту има, штавише, TnarOn: fra-gildan, us-gildan „платити, надокнадити“, apodidonai, antapodidonai и именска извсденица gilstr којом сс такође преводи phoros „порсз“. У другим германским језицима, значењеје прилично различито: стисл. gjald „надокнада, глоба, исплата“; стенгл. gield „замена, одштета, жртва“, ствнем. gelt „исплата, жртва“, у сложеници gote-kelt „Gottesdienst, служба Божја, култ“. У фризијском jelde,jold\a&n& се посебно значење које ће постати општегерманско: „трговачка гилда“, које обухвата и „гозбу удружења“. Целина чини се доста комплексна унутар германског друштва: у њој се преплићу религија, привреда, право. Суочени смо са једним питањем од неспорног значаја које доминира читавом привредном историјом раног средњег века: образовањем гилди, проблемом тако широким да се овде не можемо њиме бавити, и који уосталом пре спада у надлежност историчара него лингвиста. Нећемо разматрати сам тај појам, него термин из кога проистиче историја тих великих средњовековних привредних удружсња која се одвијала између VI-VI1 и XIV века, посебно у приобаљу Ссверног мора, у Фризији, јужној Енглеској, скандинавским земљама. Установа има истовремено привредни и рслигијски аспекат: та братства уједињују зајсднички економски интерсси, а очито и заједнички култ. Проучио их је 1921. Морис Каен у свом важном дслу о ливеници у старонордијском (CAIIEN 1921). По том научнику, здравица, гозба, пијанка су нска врста обреда које врше чланови једног братства; доцније она поприма спсцифичне видове и постаје на германском подручју привредно удружење. Но аутор те студије морао се суочити са једном великом тешкоћом: према историчарима средњег века, гилде би представљале искључиво привредну појаву сразмерно позног датума и не би потицале из најдубље германске давнине; у тим привредним групацијама, где су људи повезани заједничким интересима, не би требало тражити прежитак старијих религијских удружења. Међутим, најновија истраживања срсдњовсковне историје очитовала су нсоправданост тих закључака. Г. Корнер јс у два чланка у крупним потсзима оцртао историју те установе. * Не задовољавајући се тимс што јс сам установио старину и религијски карактер гилдс, аутор пребацује Морису Каену да је допустио да га спута суд ранијих историчара, који је бранио да сс тај домен подвргне компаративној интерпретацији. Данас видимо како се чињенице повезују у континуирану историју која сеже веома дубоко. Тврдило се да ghilda, латински облик германског термина, није старији од VIII века; но сада је он потврђена у галороманско доба, у једном тексту који потиче из 450. * E. Coomaert, Lcs ghildes mediivales (Ve-XIVe sieclcs). Dcfinition. Evolution, Revue historique 199/1948.

46

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВА

Шта је гилда? То је најпре празнични скуп, жртвени обед једнога „братства“ окупљеног ради добровољне причести и они који су јој придружени носе исто име. Појам свештене гозбе је у самом средишту тога израза. Ми га пак срећемо од 450, то ће рећи убрзо након доба када је готски текст писмено фиксиран (око 350). Има, дакле, разлога да се поближе позабавимо готским фактима. Основни термини gild и fra-gildan имају пандане само у германском.33 То је нов термин који не даје никаквог основа за компарацију. Гот. gild налазимо у добро познатом питању из Јеванђеља по Луци XX 22: „да ли нам је допуштено да цару плаћамо порез, или не? skuldu ist unsis kaisara gild giban...?ti У том истом питању код Марка XII 14 gild је замењено са kaisara-gild. Неугрум gilstr, тј. *geld-strum или *geld-trum узет је у истом значењу: Посланица Римљанима ХШ 6: „због тога плаћате порезе, φόρους τελεΐτε.“ Глаголfra-gildan значи „дати, надокнадити": Лука XIX 8: „дајем, gadailja (diddmi) сиромашнима (дословно: делим своје имање међу сиротињом); ако сам некога повредио, дајем My,fragilda (apodiddmi „плаћати за узврат“ у тексту) четвороструко." Уп. и Лука XIV 12 и 14: „када готовиш обед, не зови своје пријатеље нити своју браћу нити своје родитеље ни своје богате суседе, да они тебе не би позвали и да одатле не би за тебе настала antapodoma, обавеза да узвратиш“, готски usguldan. У свим осталим примерима значење је: „дати у замену за оно што је примљено“; није реч о надокнађивању саме ствари, већ о томе да неко „начини трошак којим надокнађује онај који је други поднео њега ради“. Да би се схватила семантика готских термина, овде треба замислити како је тежак проблем био за преводиоца да се у готски пренесу грчко-римски појмови какви су rp.phoros, лат. census порез, попис, обавеза покоравања највишој власти — док је германска традиција знала само за мале независне групације од којих се свака покоравала једном посебном вођу, без икакве представе о некој свеобухватној организацији. Право значење речи gild могло би се одредити као „дуг узајамности“: то је право које стиче појединац да се користи колективним услугама унутар једне братствене групације: право ступања (који се у овом или оном виду плаћа) у једно братство везано заједничким култом. Вулфила је, дакле, спецификовао, у традиционалном речнику готског језика, као еквивалент грчкс речиphoros, један суштински различит термин, gild „обавезни прилог (који човек даје једној скупини чији је члан и корисник њених услуга)“. Та реч подсећа на „култно удружење“, право братство које се врши, доказује, снажи на зајсдничким гозбама и светковинама где се одлучује о важним пословима. Одиста Тацит (Germ. 22) говори о германским conuiuia, гозбама које су суштаствени део њиховог друштвеног и приватног живота. Они им присуствују под оружјем, што показује уједно ратнички и цивилни дух послова који се ту разматрају; ту се расправља о „измирењу личних непријатељстава, склапању породичних веза, избору вођа, миру и рату, јер нема, верују, по-

ДАР И УЗДАРЈЕ

47

вољније прилике да се дух отвори прсма искрености и распали за велике подухвате“. Ту имамо посла са тако важним прјмом обедног заједншитва којим се манифестује и продубљује братство. Исходиште привредних групација названих гилде лежи у тим братствима повезаним заједничким интересом, једном истом делатношћу. А унутар те скупине гозбс, conuiuia, ghilda представљају једну од најкарактеристичнијих установа германског света. „Измирујући“ (gildari) тако једну братствену обавезу, члан намирује одређено давање, једну своту коју треба платити, а плаћање је у новцу: geld. Покушали смо да сажмемо једну дугу и сложену историју која је довела до стварања друштвених установама и успостављања заједничких вредности. Но овај термин првобитно је био везан за једно значење из личне сфере: доказ за то је wergeld „цена човека“ (са wer ,,човек“), цена која се плаћа за искуп од злочина, откупнина. Латимо се поново Тацитове Германије, погл. 21: „обавеза је да се од оца или рођака преузимају како пријатељства, тако и непријатељства; али она се не продужавају непомириво; чак и убиство искупљује се одређеним бројем грла крупне и ситне стоке и надокнаду прима цело домаћинство“. Тај термин wergeld „изравнање крви путем одређене одштете“ еквивалентанје грчком tisis\ το је један од старих аспеката£е/^-а. Овде се, дакле, суочавамо са три линије развоја: једном религијском — жртва, плаћање божанству; другом привредном — трговачко братство; трећом правном — искуп, плаћање наметнуто ради искупљења од неког злочина; истовремено, начин да се дође до измирења; када је злочин већ једном постао ствар прошлости и обештећен, успоставља се нови савез и враћамо сс на семантику гилде. Требало је најпре дефинисати ове терминс кроз њихове везе и њихове специфичности унутар германског језика да би се могло проценити растојање које их, узете у њиховом изворном значењу, дели од грчких рсчи за чији су превод употребљсни. То је једна околност којој се није поклањало довољно пажњс. Увск јс била одвећ присутна тежња да се за полазиште узме непосредна интерпретација готског, а да се при том није довољно запажао напор који је био нужан при превођењу и забуна која из њега проистиче. Ти готски термини, у поређењу са грчкима, сасвим различито су осмишљени. Друта разлика лежи у начину на који су се привредна значења учврстила у германским и у класичним језицима. Она су често у вези са религијским чињеницама која их у прошлости још више удаљују једна од других, и реализују се кроз установе међу којима нема сличности.

Трошење из частољубља Треба запамтити да та братства представљају заједнице засноване истоврсмено на узајамној солидарности и на сатрпезништву. Оба аспекта те установе могу се задржати у другим видовима. Оно што је била заједница

48

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

обедовања постаће, са развитком друштва, удружсњс економског, утилитарног, комерцијалног карактсра. Јсдан од тих аспеката, сатрпезништво, подсећа на сличну установу у једном другом друштву, која се може дефинисати помоћу лат. daps „гозба“. Та реч чини дсо стимолошке скупине која је у формалном погледу јасно обслсжсна, али се значења унутар ње разилазе. Изван латинског тај корсн се среће у грчком ddptd (δάπτω) са општијим значењем „ждрати“, али и у јсдном имснском облику који сс упркос упадљивој разлици тссно вежс за daps', daрапе „трошак“. Сроднс речи постоје и у другим језицима: стисл. tafn „жртвсна животиља, жртвена храна“, јсрм. tawn „празник“. Пада у очи да сви ти облици имају исти и-суфикс. Прско те формалис всзе овамо сс сврстава и лат. реч damnum < * dap-nom, коју наводимо зассбно јер се на први поглед нс види да ту спада. Имамо, даклс, једну скупину речи чија се значсња увск не слажу. Daps јс тсрмин религијског речника као што су то и јермснски tawn и скандинавски tafn. У рано историјско доба, daps значи „гозба у част богова, празнично обедован>е“. Катон, De Agricultura описујс daps наводсћи један карактсристичан израз старинске религијске лексике латинског јсзика: da­ pem pollucere „приредити свештену гозбу“; тај архаични термин pollucere употрсбљава сс за празникс прирсђене у част богова и скопчане са великим издацима: polluctum. И с друге странс различита сведочанства казују да ce daps везујс са појмовима обиља, всликих трошкова, обилних жртвоприношења. То посебно важи за придев dapaticus и прилог dapatice, застареле обликс које бележи Фсст: dapatice se acceptos dicebant antiqui, significantes magnifice, et dapaticum negotium amplum ac magnificum. Постојао je, c друге стране, глагол dapi­ no, изведсн од daps или можда од гр. dapanan, који му је по смислу веома близак. За dapino имамо један једини примср, код Плаута (Capt. 897), али карактсристичан: aeternum tibi dapinabo uictum „(ако кажеш истину), до вска hy те раскошно хранити, царски те издржавати“. Једно непосредно сведочанство прецизира значењс рсчи daps, a dapati­ ce и dapaticus га потврђују: то је „раскошна празнична гозба“. У V кљизи Фаста, Овидије приказује сиромашна сељака коме је Јупитср дошао прсрушсн у госте; затим, изнснада, бог открије ко je, а сељак му као daps понуди своју јсдину имовину, једног вола, кога целог испече: то је најдрагоценије што он поседује. Код Грка, dapanan значи „трошити“, dapdne гј „издатак на раскош“; код Херодота, тај тсрмин се примењује на издаиуие трошкове. Придеви гр. dapsiles, лат. dapsilis (калк по грчком) примењују се на нешто што јс обилно, раскошно; исл. tafn јс конзумација храде, ајерм. tawn свечани празник. На тај начин можсмо извести опште значење „издатак на жртвоприношење који подразумева вслики утрошак хране“; трошкови начињени поводом неке свстковине, ради престижа, да би се показало своје богатство.

ДЛР И УЗДАРЈЕ

49

Тако у индоевропском домену проналазимо једну друштвену појаву коју етнографи називају потлач: показивање и уништавање имовине приликом неког празника. Треба се показати издашним у трошењу сопствених добара да би се показало како се за љих не мари, да би се понизили супариици тренутним расипањем дуто нагомилаваних богатстава. Човек задобија и задржава свој друштвени положај ако надмаши своје супарнике у том необузданом трошењу. Потлач је изазов другима да се сами изложе трошку; такмаци праве још веће издатке, тако да се врши кружење богатстава која се прикупљају и раздају ради престижа једних и уживања других, како је то Мос (Mauss) тако добро показао.34 У индоевропском нема јасно изражене идеје ривалства: такмичарски карактер, тако присутан у архаичним друштвима, овде је потиснут у позадину. Ипак, надметање није сасвим одсутно при том трошењу. У ствари, оно је тесно повезано (уп. daps и dapaticus) са гостопримством: ту се виде друштвени корениједне установе која је у појединим заједницама обавезна, а главна обавеза се састоји у давању хране на дар за који се очекује да буде узвраћен. Но то су архаични појмови и термини, који већ бледе. У историјско доба damnum има само изведено значење „претрпљена штета, оно што је силом откинуто од поседа“. То је издатак на који човек бива осуђен стицајем околности или у одређеним правним условима. Сељачки дух Римљана и њихова брига о правосудним питањима преобразили су старо значење; расипни издатак свео се на трошак улудо, који представља штету. Damnare значи нанети некоме damnum, отуђењем дела његове имовине; одатле потиче правосудно значење damnare „казнити“.35 Поред термина код којих старо значење још живи, постоје иновације које стварају нов појам, тако да у исто време имамо два веома опречна аспекта једне старе представе.

Ханза и њено ратничко порекло Мсђу братствима гдс званице на заједничкој гозби уживају посебне повластицс — исте оне које карактсришу гилду у средњовековној фази њеног развоја — срећемо, у истом германском економском и ујсдно религијском рсчнику, сасвим блиску тсрмину gilda, реч hansa. Тај старински термин, који је преживео свс до модерног времсна, још увск означава, код становника приобаља Севсрног мора, установу од знатног историјског и привредиог значаја. Ханзс су економска удружења, групе трговаца; онс представљају друштво коме сс припада на основу права које се купује, крје се можс наследити и продати и којс чини део трговачких обавеза. Устројство те установс всћ је било предмет многих проучавања. Биланс оних која су се бавила пореклом термина је негативан: hansa нема поуздане стимологије.36 Како не располажемо ниједним упоредивим обликом изван германских језика, оно што ваља ликушати да се подробније разјасни јесте историја речи унутар љих.

50

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

Та историја почиње са готским hansa које пружа прецизно полазиште за анализу, иако немамо много потврда те речи. Једном, hansa предаје, на наизглед неодређен начин, vp. plethos „мноштво (народа)“. Но у три друга примера hansa одговара грчкој речи speira (σπείρα) „кохорта". Код Марка XV 16: војници уведоше Исуса у судницу, тј. у преториј, и сазваше читаву кохорту“ гот. alia hansa „totam cohortem“. Исто Јован XVIII 3; 12. На месту где је са hansa преведеноplethos (Лука VI17), ако га цело прочитамо, видимо да је преводилац имао да преведе једну за другом рсчи okhlos иplethos. Изабрао је за okhlos готско hiuma „turba“, а за plethos „multitudo“ узео je hansa „кохорта“; тај одред je у ствари бројао више стотина људи, до хиљаде, и могао је представљати „мноштво, гомилу“ која се на неки начин мобилисала да дочека Исуса. Није случајно што hansa у старовисоконемачком, код Татијана, долази као превод за cohors. У староенглсском hds јс „пратља великаша“. Доцније срвнем. hans(e) поприма значење „трговачко друштво“, које сс надаље усталило. У позном латинитету и у латинизираном германском hansa означава редовну уплату за трговинску дозволу и трговачко удружсње. Војно значење „кохорта“ указује да ханзу треба замислити као ратничку дружину. У готском реч hansa не би била употребљена да се преведс speira да је, на пример, означавала верску скупину или интсрссну групу. У самој ствари, када Тацит у Германији 13-14 описује дружине младих људи {comitatus} окупљене око јсдног вођа, пружа нам представу о томе шта је (првобитно) морала бити hansa. Везујући се за јсдног вођа, ти млади људи живе од његове дарежљивости, добивају обилну храну умссто платс (14, 4). Увек су спремни да га слсде, бране, да се одликују под његовим вођством. Вероватно је да су те дружине младих ратника који се надмећу у врлини пред вођем, док се вођи надмећу ко ће привући најватрсније пратиоце, представљале прототип ханзе. Са развитком друштва, та ратничка дружина унутар које су се међусобно делиле повластице и ризици, претворила се у удружење чланова друге врсте, посвећених привредној делатности. Тсрмин сс очувао, везан за једну нову рсалију.

Шесша глава ДАВАЊЕ, УЗИМАЊЕ И ПРИМАЊЕ

Сажетак. — 1°) хститски, који корену *t/o- придаје значење „узимати" наводи на прстпоставку да су се у индосвропском значења ,давати“ и „узимати" сједнњавала, тако рећи, у гесту (уп. енгл. to take to). 2°) Насупрот традиционалним егимологијама које обично пореде лат. emo са гот. niman (нем. nehmen), али niman одлучно одвајају од гр. nemo, позивајући се у оба случаја на ссмантичке аргументе, показујс се да: a) гот. niman и гр. петб дају сс бсз тсшкоће повезати ако их сагледамо на равни љиховог првобитног значеља, тсхничког, које се тачно сачувало у гот. агbi-numja и гр. klero-nomos „наспедник". b) лат. ето „узети“, првобитно у смислу геста, не може се етимолошки поредити са гот. niman, изворно правним термином.

Термини куповине и продаје не могу се одвојити од речи за „дати“ и „узети“. Корен * dd- значи „дати“ у готово свим индоевропским језицима. Међутим, има један језик који озбиљно нарушава ту дефиницију значења: у хетитском, * da- значи „узети“ a pai- „дати“. Не можемо категорички тврдити, имајући у виду несигурно бележеље хетитског консонантизма, да је то *da- свакако одраз индоевропског теоретски, оно би могло одговарати и ие. глаголу * dhe- „(по)ставити“, али је то много мање вероватно. Углавном се ту сложно препознаје — какав год да је био семантички развој — корен уосталом, ако би се пошло од * dhe- да би се стигло до значења „узети“, тај процес би било још нејаснији.

Треба ипак констатовати код хет. *da- инверзију значења „дати“ Да би се она објаснила, наводи се као паралела стинд. d-da- „узети“.37 Но ту је преверб а- од суштинског значаја; он исказује кретање према субјекту; са тим превербом и медијалним наставцима, прелазак на значеље „примити, узети“ објашњава се унутар самог староиндијског језика. Староиндијски, дакле, не помаже непосредно разјашњену значења da- у хетитском. Да бисмо га објаснили, претпоставићемо да је међу старим јсзицима дошло, али у супротним смеровима, до помака упоредивог са оним који сс десио у енглсском са „узети“ у изразу to take to „узсти (да би се дало) некоме“. То поређење може помоћи да се успостави веза између двају супротних значсња. Хетитски и остали индоевропски језици су на различит начин специјализовали глагол *do- који је, сам за себе, био, зависно од синтактичке конструкције, способан да изрази и једно и друго значсње. Док се у хе-

52

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВА

титском *da- учврстило у значењу „узсти“, други језици употребљавају *dbса опрсдељењем· циља, што се своди на „дати“.* То није пука досетка. „Узсти“ у индоевропском обухвата вишс израза који, сваки од њих, одрсђују тај појам на различит начин. Ако се прихвати да је првобитно значење било оно које се чува у хетитском, онда би развитак који је у преосталом индоевропском домену довео до фиксације значења ,лати“ постао несхватљив, Подједнако архаичан је хет. глагол pai- „дати“. Он се објашњава као сложеница преверба pe- са * ai- „доделити, допустити“, кореном посведоченим у тохарском ai- ,,дати“ и у неколико именских изведеница као авест. aeta- „део“ и оскијском aeteis, ген. синг. који преводи лат. partis.^ Појмови „давања“ и „узимања“ су на тај начин повезани у индоевропској праисторији. Биће корисно, у том поглсду, да се размотри јсдно стимолошко питање којс се тиче једног већ специјализованог термина, лат. ето, за који he се ниже показати даје значио „узимати“. У једном другом језику среће сс корен истог значења, који се разликујс од латинског облика почстним п-: герман. * пет- у гот. niman, нем. nehmen „узсти“. Пред нама су два глагола истог значења, лат. ет-, герм. пет-; постоји ли између њих етимолошка веза. Често се тврди да постоји. Али како је морфолошки успоставити? Прибегава се досеткама: пет- би било сложено од *(е)п- + ет-, или од редукованог облика од ni- + ет-. Но да би се са више уздржљивости приступало таквим реконструкцијама, треба размотрити оно што је најзначајније а чему је до сада поклољено најмање пажље, а то је семантика. Најстарији германски облици јављају се у готском. Они су веома бројни и поучни. Облик niman претпоставља *пет~; ми знамо за јсдан такав корен, који је у гр. петб (νέμω), али се то поређсње одбацујс због значења петб, које није „узимати“. Задовољимо се да укажемо на ту околност и размотримо niman. Имамо прост глагол и више сложеница, са бројним превербима, у већем броју примена. Грчки глаголи којима он одговара су lambdnein, hairein, dexasthai „узимати“, „узети“, „примити“ (всома често, посебно у изразу „примити милост“); сложенице са and- стоје као превод за dekhesthai (αρο-, рага~У, са ga- (нем. an-ge-nehm ,,пријатан“): „примити, схватити, прихватити“, а такође „mente accipere, matheinli. Дакле, у приличној мери преовлађују примери у којима niman нс значи „узимати“, него „примати“. Особито јсдна именска сложсница заслужује да буде испитана због свога специјализованог и техничког значења: arbi-numja „наследник“. Први члан, arbi, независан јс термин који значи „наслеђс“, нсм. Erbe, и који је већ сам по себи значајан у речнику установа. Његов облик је јасан: то је именица средн>сг рода * orbhyom која се везује, на јсдној страни, са истозначним кслтским терминима: ир. orbe „наслеђе“, com-arbe „онај који наслеђујс“ — блискост јс толика да јс, као у неким другим случајевима, могуће да се ради о герман* Уп. наш члаиак наведен у претх. нап.

ДАВАЊЕ, УЗИМАЊЕ И ПРИМАЊЕ

53

ским позајмљеницама из келтског) —; на другој страни, са једним придсвом који може расветлити појам, лат. orbus, јерм. orb „сирот, сироче, сиромах“, гр. orpho-, orphanos. Изван келтског, облици упоредиви са arbi означавају особу лишену једног, или оба родитеља.39 Веза између „наслеђа“ и „сирочета“ може изгледати мало чудна. Но постоји једна тачна семантичка паралела у јсдној другој лексичкој породици. Латински придсв hered„иаслсдник“ поуздано се всзује са гр. kherostes „побочни наследник“, а такође са придсвом kheros „лишен једног родитеља“, f. khera „удов(иц)а“. Како оправдати ту етимолошку везу? У хомерском грчком, kherdstes је онај који, унутар породице, наслеђује у недостатку деце; то је побочни сродник који прима добро које је остало „напуштено“ (kheros) Сад, у готском ar­ bi „наслеђе“, изведеница средњег рода * orbhyom, значи дословно „оно што припада orbus-yii, тј. добро које се законски додељује особи смрћу лишеној свога родитеља. То је иста идеја као у heres, kherdstes. По индоевропском обичајном праву, једно добро се преноси непосредно на потомка, који се не озиачава због тога као наследник. Тада се није осећала правна потреба за прецизирањем из које ми наследником зовемо онога који улази у посед материјалних добара какав год да је степен његове сродности са покојником. У индоевропском, син се није означавао као наследник; наследницима су називани само они који су наслеђивалиу недостатку сина; то је случај kherbstai, даљих рођака који између себе деле добро које је остало без директног наследника. То је веза између значења „сирот, лишен најближег сродника“ (сина или оца) и „наслеђе”. То се може илустровати дефиницијом коју даје Тацит у једној реченици из Германије, погл. 20: Heredes ... successoresque sui cuique liberi, et nullum testamentum', „свакога наслеђују властита деца и нема завештања“; si liberi non sunt, proximus gradus in possessione fratres, patrui, auunculi\ „ако нема деце, наследници постају по степену сродства браћа, стричеви, ујаци“. То су arbi-numja. Дословно значење речи arbi-numja је „онај који прима (numja) наслеђе (arbi)ii. Који се то грчки термин преводи са arbi-numja! Το је kleronomos (κληρονόμος). Постоји такође аналитички израз arbi niman „наслеђивати“ који преводи грчки kleronomein (κληρονομεΐν). Структура грчке сложеницс јс поучна. Други термин сс везује за nemo, nomos, nomos, веома велику лсксичку породицу која је била предмст студије Μ. Е. Лароша (LAROCHE 1949), где јс детаљно размотрена семантика појсдиних речи које у њу спадају. Тај тако важан корсн има врло разуђсну деривацију. Ссмантика на коју се овде усредсрсђујемоје законита подсла, искључиво таква, коју налаже закон, обичај или општа сагласност, а не произвољна одлука. И други глаголи у грчком значс „делити“: тако dateomai’, али разлика лсжи у томе што је nemo „делити у складу са општом сагласношћу или законом“. Стога ће се пашњак подсљсн на основу обичајног права звати no­ mos. Значење nomos „закон“ своди сс на „законита додела“.41 Тако сс гр. ne­ mo дсфинише као „делити по закону“ и такођс „добити по закону у дсо“ (тај смисао чак и у активу).42

54

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

Да лије случајност што гот. (arbi-)numja показује исто образовање као (klero-)nomos, иако се не чини да је било икаквог повода да се тим глаголом niman, ако би он значио „узимати“, преведе kleronomeiril Овде се види како се усклађују, у техничкој примени, значења петб и niman; тако што гот. глагол niman значи „узети“ у смислу „законито примити“ (уп. употребу у којој он одговара гр. dekhesthai), одатле „примити, имати у део, узети“. Тај израз arbi niman и сложеницу arbi-numja „наследник“ можемо сматрати остацима старога значења глагола niman, истога оног којс је имао гр. петб и на основу којег јс начињен термин kleronomos „наследник“. Другс употребе ових глагола дају се без по муке објаснити. * Дакле, герм. niman нсма никакве везе са лат. ето. Треба претпоставити германски корен пет- који се, посредством нашс интсрпретације његовог значења, везује са скупином индоевропских облика од * пет- обилно заступљених у грчком.43 Ако исту провсру извршимо и за ето, до чега долазимо? Упоредиви облици са почетним е- налазе се у стсл. imq (имж); у балтском, у лит. imii, imti „узети“. Латински помаже да се утврди право значење ето које је „привући, уграбити“; eximo је „изузети“; eximius одговара значењем грчком exokhos „изузстан“; осим тога, exemplum који, у следу једне прилично необичне историје, значи „предмет узст на страну, издвојен на основу својих веома изражених карактеристика“, одатле „узор, примср“; promo „извући напоље, извадити“, глаг. придев promptus „спреман“; per-imo (са значењем превсрба које имамо у per-do) „учинити да нестане, уништити"; sumo (од * subs-emo) „узети подижући“. Све ово свакако указује да идеја узимања < вучења, отимања, отрзања у латинском нема никакве везе са „узети < примити, прихватити“ у германском. То су изворно различити појмови чије се посебности очитују ако им докучимо првобитна значсња. Сваки од њих има свој опсег и своју историју; тск на крају својих развоја и у најопштијем значењу герм. niman и лат. ето ^риближили су се семантички један другом. Вратимо се на ето „купити“. Та конкретизација значења овог глагола као да потврђује да се у латинском појам куповања заснива на сасвим другачијој представи него термини из грчке породицсpernemi итд. Јасно је да ето испрва значи „узети за ссбе, привући себи“; то поседовање које он исказује објашњава се гестом човска који узима ствар и себи је привлачи. Значење „купити“ мора да се најпре примењивало на људска бића која би купац узео након што им се утврди цена. Семантика куповине има своје порекло у гесту којим се куповина закључујс (ewo),44 а не у чињсници плаћања одређене цсне, намиривања одређене врсдности. **

* За значење пето може се погледати наша анализа термина у BENVENISTE 1948. ** За гр. pernemi и лат. ето уп. доле стр. 84 дд.

Седма глава

ГОСТОПРИМСТВО

Сажетак. — У латинском, „гост“ се каже hostis и hospes < * hosti-pet-. Шта значе елементи те сложенице, а шта она сама? 1°) -pet-, које сс јавља и у облицима -pot-, лат. potis (rp.posis, despotes, стинд. patih) и -pt- (лат. -pte, i-psel) изворно означава лични идентитет. У породичној заједници, dem-, домаћин поседује највиши стспен личности (ipsissimus код Плаута означава домаћина); такође гр. despotes означава, као dominus, онога који в„ше од свих оличава породичну заједницу; 2°) Првобитни појам изражен речју hostis јесте једнакост на основу поравнања: hostis је онај који мој дар надокнађујс уздарјсм. Као и подударна готска рсч gasis, hostis је, дакле, некада означавало госта. Класично значсње „непријатељ“ морало се појавити онда када су односс размене међу родовима замснили односи искључиве припадности мсђу градским државама (civitates), уп. гр. xenos „гост, домаћин“ > .„странац ** 3°) Тада латински ствара нови назив за домаћина: * hosti-pet-, који можда треба тумачити пошав од апстрактне имснице hosti- „гостопримство“, те би сходно томе значио „онај који особито оличава гостопримство“. Проучавање извесног броја термина који се односе на размену, посебно оних изведених од корена * mei — као лат. munus „почасна служба која повлачи узвратне обавезе", иир. Mitra, оличење уговора на основу размене (илустрованог местом у Илијади VI 120-236), * mei-t- у лат. mutuus, стинд. mithu- „промењен (нагоре)“ > „лажов“, авест. miOwara- „пар“ — такође нас води једном називу за госта: mehman у средњем и модсрном персијском. Други назив за госта у модерном персијском, erman < aryaman, упућује на сасвим посебно „гостопримство“ унутар аријске заједнице, јсдан вид којегјс пријем путем брака.

Речник индоевропских установа крије важне проблеме, који понскад нису још ни на прави начин постављени. Приморани смо да их разазнајемо, каткад да делом рсконструишемо сам прсдмет истраживања, посредством речи које пружају сведочанство о некој установи чији се трагови често тек овлаш назиру у овом или оном језику. Једна скупина речи односи се на једну добро установљсну друштвену чињеницу: гостопримство, појам „госта“. Термин који лежи у основи француске речи hospitalite „гостопримство“, лат. hospes, старинска је сложеница. Анализа њених саставних делова допушта да се расветле два различита појма која се на крају здружују: hospes се своди на * hosti-pet-s. Други члан petстоји у односу вокалске алтсрнацијс према pot- у значењу „господар“, тако да би hospes дословно значило „господар госта“. То је помало необична озна-

56

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

ка. Да бисмо је боље разумсли, ваља засебпо анализирати оба елемента, potis и hostis, и проучити њихове стимолошке везе. Термин *potis заслужује да будс укратко посебно разјашњсн. Он се јавља у простом виду у староиндијском: pdtih „господар“ и „супруг“ и у грчком: posis „супруг“, или у сложеницама, као despotes. У санскриту је између двеју спецификација „господар“ и „супруг“ повучена разлика помоћу двеју различитих промена исте основс *poti-·, но та је дистинкција плод засебног староиндијског развоја. Што се тиче rp.posis, пссничког израза за „супруга“, он се удаљио од despotes, где се значење „господар дома“ вишс не прозирс; despotes је само ознака моћи са својим обликом женског рода despoina „господарица", ознаком узвишености. Тај грчки термин despotes и подударна стинд. реч ddmpdtih дсо су низа старинских сложеница које у првом делу имају називе друштвених јединица различитог обима:

dam pcrtih (господар дома) vis " (господар рода) jas " (господар свог потомства)45 Осим despotes и dam pdtih, јсдина сложеница посведочена у више језика је она која у стинд. гласи vis-pdtih а у литавском ves-pats „поглавар рода“. У латинском се око рсчи *potis окупља велика етимолошка породица у простом или сложеном виду. Осим сложенице hospes, она гради придсве im­ pos, compos „који (не) влада собом, својим духом“ и глагол * potere од којег јс остао перфекатpotui у саставу глагола који значи „моћи“:possum, који је сам образован од придеваpotis у предикатској употреби: potis sum, pote est, израз који сс свсо на просте облике: possum, potest. Све ово је јасно и не би било проблема, будући да је значење постојано а облици подударни, да ce *potis није на два краја индоевропског простора пазвило у једном сасвим различитом смислу. У литавском одатле је настао придев pats „он сам“, а такође именица pats „господар“ (у сложеници ves-pats}. Упоредо је у иранском образован сложсни придев xvae-pai&ya„лично свој“, који се користи без разлике за сва лица: „лично мој, лично твој, лично његов“; xvae јс ирански облик древне повратне заменице * swe, *se, дословце „себе самога“ (присвојни ген.), a -pai&ya---- изведеница од старог *poti-. Тс чињенице добро су познате, али заслужују да буду пажљиво истражснс због важности и особености проблема са којим нас суочавају. Под којим се условима реч која значи „господар" може развити у ознаку идснтитета? Изворно значење речи * potis јасно јс одрсђено и довољно изражајно: „господар“, одатле „супруг“ у браку или „поглавар“ извесне друштвенс јединице: домаћинства, рода, племена. Но и значење „сам, лично“ добро је посведочсно У гом поглсду је хетитски недавно пружио значајан податак. У хетитском сс не налази облик који би одговарао речи * potis у придевској или именској употрсби: у веома рано доба када се тај језик јавља њсгов речник јс

ГОСТОПРИМСТВО

57

веђ у знатној мери преображен и за многе појмове постоје нове ознаке. За нас је овде занимљиво то што у хетитском има енклитична честица -pet (-pit) чије је значење „управо он, он сам“ и која подвлачи идентитет предмета о којем је била реч. Ево једног примера:

„Ако нски роб побегне и оде у неку непријатељску земљу, онај ко га ухвати да би га повратио, управо тај може га узети.“ takku IR-is huwai nas kururi KURe paizzi kuisan EGIR-pa uwatezzi nanzan apaspit dai У oboj показној заменици apas-pit „управо он, он сам“ честица -pit успоставља однос идентичности. Она, уосталом, игра исту улогу у споју са показном заменицом, с именицом, чак са глаголом. Очито је да употреба те честице одговара значењу идентичности које има *potis у литавском и иранском. Након што су једном утврђени значеље, облик и употрсба у овим језицима, откривају се и другде други облици који по свој вероватноћи овамо спадају. Лит. честица pat значи „управо, тачно“ као и хетитска -pet. Са њима сс може упоредити лат. utpote, чију анализу треба преиспитати. Та реч нс значи етимолошки „како је могуће“ (саpote onpote est), нсго „како је тачно“, саpote које означава идснтичност; utpote снажно идентификује делатиост са њеним вршиоцсм, прсдикат са оним коме сс приписујс. Треба овамо убројати и латинску постпозицију -pte у suopte (Фест: suopte за suo ipsius), „своје властито, управо његово“, а можда, али са мање извесности, загонстно -pse у ipse! У сваком случају, да сс ограничимо на два латинска факта и на литавско pat, констатујемо очување употребс * pot- да сс личност нагласи и повсжс са геким предикатом исказаним у реченици. Према томе, оно што сс сматрало изолованом употрсбом постаје важан показатељ и открива нам право значењеречи *potis. Колико год дајетешко схватити како јеједнареч са значењем „господар“ могла у тој мери ослабити да почне значити „он сам“, толико јс схватљиво како је придев који је означавао лични идентитет и значио „он сам“ могао попримити значсње ,,господар“, Тај процес, који расветљава уобличење јсдног институционалног појма, налази другдс потврду: у вишс јсзика дошло се до тога да се „господар" означи једним термином који значи „он сам“ У говорном латинском, код Плаута, ipsissimus означава „господара (господарицу)“, особу лично, једину која јс важна. У руском, у устима ссљака, со/И сс односи на „господара (спахију)“. У јсдној ограниченој, али важној заједници, код Питагороваца, autbs epha (αύτδς εφα) „(то) је рекао он сам“ означавало јс са autos „господара, учитсља“ по прсвасходству, Питагору, и та формула користила се за аутентичну изреку.46 У данском, han sjolv „cr selbst“ има исто значење

58

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

Да би један придев проширио своје значење од „он сам“ до „господар“ неопходанјеједан предусдов: затворсн круг особа, подређен једној срсдишњој личности која у себе упија персоналност, комплетан идентитет скупинс у тој мери, да га у себи сажима; сама собом, она га отсловљујс. Управо то је оно што се догодило у сложеници *dem-pot(i)~ „господар дома, газда куће, домаћин“. Тако названа особа није неко ко издаје заповести, него онај који преузима на себе улогу заступника којом се издиже у достојанству над целином породице, са којом бива поистовећен. Један глагол изведен од * poti- као стинд. pdtyate, лат. potior „имати власт над нечим, располагати нсчим“47 већ показује појаву значења „моћи“. Можс се упоредити и латински глагол possidere „поседовати“, настао од ★pot-sedere који описује „поседника“ као онога ко се смсстио на ствари; та слика је прешла у нем. besitzerr, даље, такође у латинском, придев compos „који је господар, који сам располаже". На тај начин се успоставила ссмантика (тсоријске) „моћи“ и попримила свој глаголски лик у предикативном изразу pote est сажетом у potest из којег је настала промена possum, potest „у стању сам, могу“.* 48 Врсди труда да се на трен задржимо на јсдној подробности: поред стинд. dam pati и гр. despotes латински јс од истог корсна образовао један термин са истим значењем, али на други начин: то је dominus, секундарна изведеница која улази у низ ознака за ,.поглаваре“ као што су tribunus „поглавар трибе“, у готском kindins < * genti-nos „поглавар рода druhtins * (ствнем. truhtiri) „заповедник пратње“; piudans < * teuta-nos „крал>“, „поглавар народа“.49 Тај творбени поступак, који се састоји у додавању суфикса *-nos на назив друштвене јединице, дао је у латинском и у германском ознаке за поглаварс политичких или војних скупина.50 Тако су се идући независним путевима два низа сусрела: овде помоћу суфикса, тамо сложеницом означен је господар пошав од друштвене јединице коју представља. Сада јс трснутак да сс вратимо сложеници која је потакла ову анализу, hospes, да бисмо овог пута проучили њен почетни термин, hostis. Међу заједиичким терминима преисторијског речника европских језика овај побуђује посебан интерес: лат. hostis одговара готском gasts и речи gosti (гоств) у старословенском, који уз то има сложеницу gos-podi (господв) „господар“, начињену као hospes.51 Међутим, значење гот. gasts, стсл, gosti је „гост“, а латинског hostis — „непријатељ“. Да би се објаснио однос између „гост“ и „непријатељ“ обично се узима да и једно и друго значење полазе од основног „странац“ које је још посведочено у латинсксм; одатле „добронамеран странац > гост“ и „недобронамеран странац > непријатељ“ * За семантичко проучавање * poti- може се консултовати наш чланак Problcmes semantiques de la reconslruction, Word 10/1954, прсштампан y BEKTNISTE 1966, 301 дд.

ГОСТОПРНМСТВО

59

Право говорећи, „странац, непријатељ, гост“ су општа и прилично сумарна значења која изискују да буду прецизирана, протумачена, у своме историјском и друштвеном контексту. На првом месту ваља сузити значеље речи hostis. У томе помажу сами латински писци, који пружају низ речи из исте породице, као и поучне употребе саме речи hostis. Она чува своје архаично значење у Закону дванаест таблица. Сведочанство пружа следећи текст: aduersus hostem aeterna auctoritas est(o), где ни једна реч, изузев глагол „бити", није употребљена у оном значењу које има у класичном латинском. Треба разумети: према странцу, својинско потраживање пека буде вечито“, оно никада не застарева ако је подигнуто против странца. О самој речи hostis Фест каже: eius enim generis ab antiquis hostes appellabantur quod erant pari iure cum populo romano, atque hostire ponebatur pro aequare". „Звали cy их ho­ stes зато што cy билиравноправни ca римским народом, и говорило ce hostire у смислу aequareP Из те белешке излази да hostis није ни странац ни иепријатељ. Треба поћи од истозначности hostire = aequare „изједначити", одакле redhostire што Фест глосира ca „referre gratiam". Το значеље глагола hostire још је посведочено код Плаута: Promitto hostire contra ut merueris. „Обећавам ти узвратну услугу како си заслужио" (Asin. 377). Оно је присутно и у именици hostimentum глосираној ca beneficii pensatio, накнада за доброчинство и са aequamentum „поравнање". Једној уже специјализованој техници припада hostus, архаичан термин из језика пољопривредника, који наводи и објашњава Варон R.R. 1,24, 3: hostum vocant quod ex uno facto olei reficitur „hostus ce назива оно уља што ce добије једним цеђењем". У неку руку, производ као уздарје. Други технички термин је hostorium, штап за поравнање мерице жита да би се обезбедио стални ниво.52 Стари римски пантеон је, по Светом Августину, знао за богињу Dea Hostilina која је имала за задатак да уједначи раст класја или да учини да уложени труд буде тачно надокнађен летином. Најзад, једна веома позната реч, hostia, везује се за исту породицу: она у ужем смислу означава „жртву која служи да се стиша гнев богова", дакле жртвени принос ради искупа, чиме се повлачи разлика између hostia и victima у римсксм обреду.53 Пада у очи чињеница да се ни код једне од тих речи, осим hostis, не јавља семантика непријатељства. Примарне именице или изведенице, глаголи или придеви, стари термини религијског или сеоског језика, сви сведоче или потврђују да је првобитно значеље било aequare „надокнадити, поравнати". Како се само hostis ту уклапа? То излази из горенавсдсне Фестовс дефиницијс: „quod erant pari iure cum populo Romano". Тиме ce дсфинишс однос измсђу hostis и hostire', „hostes cy били равноправни ca Римљанима‘. Ho­ stis није уопште сваки странац. За разлику од peregrinus-Ά, који живи изван граница римске територије, hostis је „онај странац коме се признајс равноправност са римским грађанима“.То признавањс права имплицира извсстан однос узајамности, претпоставља неку конвенцију: hostis нијс било ко ко није Римљанин. Измсђу тога странца и римског грађанина успостављена је всза јсднакости и узајамности, што нас можс довести до прецизнијег одређења

60

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВА

појма гостопримства. Ако се пође од те прсдставе, hostis би значило „онај који стоји у односу узвратности“; што и јесте основа установе гостопримства. Та врста односа међу појединцима или скупинама не може а да не подсети на појам потлача који је тако добро описао и протумачио Марсел Мос у своме раду о дару као о првобитном облику размене. * Тај систем, познат индијанским племенима на северозападу Америке, састоји се у низу дарова и уздарја, тако што један дар увек код онога ко га прима ствара обавезу да га узврати већим даром, на основу неке врсте присиле, То је истовремено празник, везан са датумима и култовима; појава из домена економије, у смислу кружења добара; веза међу родовима, племенима и чак њиховим потомцима. Гостопримство сс објашњава помоћу потлача чији је оно ублажен внд. Оно се заснива на идеји да је један човек везан са другим (hostis увек има узајамно значсње) обавезом да надокнади нско добро које је примио на поклон. Иста установа постојала је у грчком свсту под другим именом: xenos (ξένος) указује на односе нсте врсте међу људима всзаним споразумом који предвиђа прецизне обавезе које се протежу и на потомство.54 Xenia (ξενία), стављена под покровитсљство Зсвса Ксенија, обухвата размену дарова међу двсма странама у споразуму којс објављују намсру да тим споразумом вежу своје потомкс. Тако поступају краљсви, али и обични људи: „(Поликрат) јс склопио пријатељство (xenia) са Амасијем шаљући му даровс и примајући друге од љега“ ξενιην συνεθι^κατο (глагол који означава склапање споразума) πέμπων δώρα και δεκόμενος άλλα παρ’ εκείνου (Херодот III 39). Мос* ** налази примср за исту установу код Трачана.^5 Ксенофонт жсли да склопи погодбу ради снабдсвања војске; један краљев савстник каже му да ако хоће да проведс извесно врсме у Тракији и стекне велика блага, треба само да обдари краља Ссута, а овај ће му то узвратити још всћим даровима (Анабаса VII 3; X 10). Тукидид (II 97) пружа исто сведочанство о јсдном другом трачком краљу, Ситалку: за њега је већа срамота да не да када му траже, него да нс добијс када сам тражи. У трачкој цивилизацији, која изгледа да је била прилично архаична, тај систем обавеза још увск сс одржавао у великој снази. Један од индосвропских израза за ту установу је управо латински термин hostis са својим подударницама, гот. gasts и слов. gosti. У историјско доба, установа је у римском свсту изгубила своју важност: она претпоставља врсту односа која се више није могла помирити са новим друштвеним устројством. Када архаично (родовско) друштво прерасте у народ, односи између поЈСдинаца и родова поништавају сс; остајс само разлика измсђу онога што је унутар ciuitas и изван н>е. Семантичким помаком за који нс знамо тачно у којим се условима одиграо реч hostis је попримила значење „нспријатељски и отада се примењивала само на ,,непријатеља“. Следствено томе, појам гостопримства почео сс изражавати једним другим термином у којем се илак задржао стари hostis, али сложен са М. Mauss, Essai sur le Don, forme archaique de Ycch&ngc, L'Annee sociologique 1924. ** M. Mauss, Une forme ancicnnc de contrai chcz des Thraces, REG 34/1921.

ГОСТОПРИМСТВО

61

*pot(i)s\ το је hospes < * hostipe/ot-s. У грчком, гостјехелоЈ, a гостопримацхеnodokhos (ςενόδοχος). У староиндијском, atithi „гост“ има за пандан atithi-pati „гостопримац“: образовање је паралелно са лат. hospes. Гостопримац нијс „господар" свога госта; како смо видели, -pot- нзворно нема значсње „господар“. Други доказ за то је гот. bruf-fafs „младожења, νύμφιος“ чији еквивалент је нем. Brautigam. Од brU/) „невеста“ начињена је упоредна ознака за „младожењу“ или са *potis као у гот. brUjj-faps, или caguwa „човек“ као у нем. Brautigam. Начин образовања речи *ghosti- (> лат. hostis) привлачи пажњу: чини се да је то апстрактна именица на -ti која је постала личном ознаком.56 Све старе сложенице на -poti- имају заправо као први члан општу рсч, која означава нску икупину: тако * dems-poti-,jcis-pati-. На тај начин сс боље схвата дословно значење сложенице * ghosti-pets > hospes као отеловљење гостопримства. На то би сс надовезивало горе дефинисано значсњс речи potis. Тако историјат речи hostis сажима у себи промену која се одиграла у римским установама.57 Исто тако xenos, окарактсрисан као „гост“ код Хомера, доциије постаје напросто „странац", несународник. У атичком праву постоји graphe xenias, поступак против „странца“ који се лажно представља као „грађапин“. По развој значеља код xenos није ишао до „непријатељ“ као код лат. hostis.58

Семантички механизам описан у случају речи hostis има паралелу у једном другом идејном склопу и другом низу термина. Ради сс о тсрминима извсденим из корена * mei- „размењивати“, стинд. ni-mayate „размсњује“, а посебно о лат. mimus < *moi-nos: уп. архаични облик moenus).59 Та се реч карактеришс суфиксом -nes чију је функцију проучио Meje * у pignus, facinus, funus, jenus, што cy све речи које сс, као и mimus, односе на појмовс из социјалне сфере; уп. још стинд. rek-nas- „наслеђе“ итд. Реч mimus значи, наиме, „дужност, званична служба“ Од њс су образоване придсвске изведенице: miinis, immunis, communis. Ова последња има паралслу у готском: ga-mains „gemein (нем.: заједнички)“.60 Но како повезати појам „дужности“ који се изражава речју mimus са појмом „размене“ на који упућује њен корен? Фест нам указује на прави пут, дефинишући miinus као „donum quod officii causa datur". Наиме, ca munus међу дужностима магистрата означавају се приредбе и игре. Тиме је имплициран појам „размене“. Именујући некога магистратом дају му се повластице и почасти. То га обавезује на узвратна давања, у виду трошкова и то поссбно за приредбе, чиме се та „званична служба“ потврђује као „размена“. Тако се боље схвата спој gratus et miinis (Плаут, Mere. 105) и архаично значење immunis „ingratus, нсзахвалан“, тј. „који не узвраћа доброчинство“. Ако јс munus дар који обавезује на размену, immunis је онај који не испуњавату обавезу уздарја. То налази потврду у келтском: ирско moin (main) „драгоценост“, dag-moini „дарови, доброчинства“. Сходно томс, communis не значи „онај који дели * Λ. Meillet, Sur le suffixe indo-europeen * -nes, MSL l"/!??! 1.

62

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

дужности“ него заправо „који учествује у заједништву munia'''. Када тај систем компензације функционише унутар истог круга, њиме се омеђује једна communitas > фр. communaute, заједница људи обједињених том везом узајамности. Тако је тај сложени механизам дарова који својеврсном принудом повлаче за собом уздарја нашао још један израз у терминима изведсним од корена *mei~, као mUnus. Да не постоји модел установе, било би тешко схватити смисао термина који се на њу односе, јер они налазе своје јединство и своје праве међуодносе тек у оквиру једног прецизног, техничког појма. Поставља се питање постоји ли прост израз за „давати“, за дар који не повлачи за собом уздарје? Одговор је већ дат; он произлази из једног од претходних разматрања: постоји један индоевропски корен, онај од кога су лат. do, ddnum,61 гр. doron. Додуше, горе смо (стр. 51) видели да етимолошка праисторија глагола * d5- није једноставна и да се у њој укрштају наизглед противречне чињенице. При свем том, у историјско доба појам „давања“ свуда се везао искључиво за облике од *do- и у сваком језику (осим хетитског) уобличио у паралелна образовања. Ако у грчком термин doron сам за себе не означава недвосмислено „дар“ без узврата, ту је значење прилога ddredn „бесплатно, низашта“ да ипак зајамчи да је „дар“ — дар без интереса. Треба, осим тога, поменути облике изведенс од једног другог корена, мало познатог и слабо заступљеног, чији се некадашњи значај тек назире у дубинама прошлости: то је корен *ai-. Одатле је изведен глагол ai-tsi „давати“ у тохарском, као и хетитски pai (образован од преверба pe- + ai„дати“. Грчки је од њега сачувао именски облик alsa (αΐσα) „удео“.62 У оскијском, апстрактум * ai-ti- „део“ посведочен је генитивом једнине aeteis, који значењем одговара латинском генитивуpartis. Коначно, илирска ономастика пружа нам лично име Aetor које је назив за вршиоца радње од истог тог корена *ai-. Ето одакле се развио један нови израз за „давање“ схваћено као „додељивање“. Враћајући се тсрминима из стимолошке породице заступљсне у латинском рсчима mUnus и immUnis, communis, позабавићемо сс једном индоиранском изведеницом велике важности и особсног образовања. То је божанска персонификација, индоирански бог Mitra, чијс је име образовано од нулске базе корена * mei- суфиксом -ira- који обично служи за називе оруђа у средњем роду.63 У ведском, mitra- има два рода, мушки као имс бога, а средњи у значењу „пријатељство, уговор“. Мејс јс у једном славном чланку * дефинисао Митру као обоготворену друштвену силу, као оличење уговора. Но у контексту у који их ми стављамо „пријатељство“ и „уговор“ могу се прецизније одредити: не ради се о сснтименталном пријатељству, већ о таквомуговору који се заснива наразмени. Да бисмо себи дочарали тс појмовс у оном виду у којсм их је древно друштво упражњавало и са њима живело, послужимо се једном хомерском сценом која их илуструје на такорећи „социолошки“ * A. Meillet, Le dieu indo-iranien Mitra, JA 10/1907.

ГОСТОПРИМСТВО

63

начин. Ради се о једној славној епизоди из VI певања Илијаде, стихови 120-236. Глаук и Диомед, лицем у лице, и покушавајући да се ^уад препознају, откривају да су њихови очеви били везани спонама гостбх^лУг^ва (174). Диомед се тада дефинише у односу на Глаука: ' ивати“; но одатле изведена имсница та-

64

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

ithms (од * mait-mo-) преводи гр. doron „дар“, додушс у једном пасусу где он подразумева узвраћање и на неки начин „размену“ 65 Друге изведенице деде се на две различите категоријс: 1) Једне се специјализују, као стинд. mithu- „лажан, лажљив“. Као и код лат. ηιΰίδ^ појам „мењања“ обично води ка семантици „кварења“; када се за некога каже да се промснио, то му рстко идс у прилог.66 2) Међутим, низ других извсдсница чува право значењс, поссбно у иранском; тако авест. miOwara- „у пару, спарсн“; таевтап- < * mei-t-men„парсње“. Развитак у правцу социјалног тсрмина дао је речи таевтап- смисао „узајамности“ који је у средњем и модерном персијском прерастао у ознаку за „госта“: mehman < * таедтапат (акузатив), чиме се након дугог заобилажења враћамо на полазну тачку. Још једном смо дошли до тога да „госта“ дефинишемо појмом узајамности и всзама * узвратности, У савременом иранском постоји и један други назив за госта: егтап, чији је стари облик посвсдочсн као агуатап- „близак пријатељ“, добро познат индоирански термин. То је и митолошки лик, име јсднога бога. Арјаман је бог гостопримства. У Ригвсди као и у Атхарвавсди, он је особит тесно повезан са браком. Како год да се тумачи формант -тап- (требало би да је то именска основа)67, име бога Агуатап- везујс сс за термин агуа-. У наставку ове студије видеће се да је агуа заједничка и узајамна ознака којом се чланови једне заједнице међусобно означавају; то је назив за човска истога језика, исте расс. На тај начин постаје схватљиво то што Арјаман има улогу да уводи појединце посредством брака у егзогамну зајсдницу названу аријском: то јс нека врста унутрашњег гостопримства, племснског савеза. Арјаман интервенише онда када нека жена узета из другог рода бива уведена први пут као супруга у своју нову породицу. Различита су значења у који.ма се рсч агуатап- доцније утврдила. Горе је наведено перс. еппап „гост“. У језику Осета, иранског народа који као енклава живи на Кавказу и чијс су устаиове и речник веома архаични, реч limdn значи „пријатељ“; то limdn фонетски одражава агуатап.^ Те везе сродства, породичног и племенског пријатељства изнова се дефинишу у сваком јсзику, већ према томе да ли се тсрминологија фиксира или даље развија. Тако сс термини мсђу собом веома различити своде на исти проблем: установе п.римања и узвраћања захваљујући којима људи једног народа могу уживати гостопримство у другом народу, а друштва јсдна са другима склапају савезе и упражњавају размсну. Установили смо дубоку везу између тих институционалних облика, као и јављање истих појмова под каткад обновљеним називима.

* За корен * mei- в. наш чланак навсдсн горе у напомепи на стр. 44.

Ос.ма г-Ίαβα

ЛИЧНА ВЕРНОСТ

Сажетак. — За Остхофа (Eiche und Treue, OSTHOFF 1901), породицанем. peчи treu „веран“ сродна је са индоевропским називом за храст, ф. drQs·. бити веран, то значи бити чврст попут храста. Овде се доказујс да ако то сродство одиста постоји, оно иде у обратном смеру: заједнички корен значи „бити чврст“ — а придев означава „дрво“, дословце „оно што је отпорно, чврсто" (значсње „храст“ ограниченоје на једно раздобље засебног развоја грчког језика и нс може сс пројектовати у доба индоевропског заједништва). Сродне речи у балтском и словенском које значе „друг, пријатељ“ допуштају да се између германског * drauhti- (гот. ga-drauhts ,,војник“) и * drauhtino(стисл. drottin „поглавар, властелин“) установи всза, позната и са друге стране (у dominus, tribunus итд.), између основног термина и његовс извсденице на -no-: * drauhti-}c колектив који означава „дружииу“ (у војном смислу, како нам је описује Тацнт, Germ. 13) a drauhtino јеprinceps који унутар н>е оличава заповсдништво.

У светлости гермапских легенди о Одииу Herjan-у н места код Тацита Germ. 43, готска реч harjis, нсм. Неег „војска“ очитује сс као назив за скупину прерушених ратника који се по прилици удружују ради разбојничких похода. (Иако гр. koiranos формално може одговарати гсрманском herjan, значењс које произлази из његове употребе у хомерским спевовима наводи да се то формално примамљиво порсђење одбаци). Лат./и/еу чува веома старо значењс — избледело и упрошћсно у другим јсзицима у којима је заступљсн корен * bheidh- и, уосталом, измељсно и у самом латинском почев од једног одређеног раздобља — нс „всрност", него „особипа нскога бића којом оно задобија поверењс и која се остварује у виду покровитсљства над оним ко се у њсга узда“. Будући да је тај појам веома близак семантици корена * kred- (размотрепој долс погл. 15), постајс схватљиво да јс у латинском fides одвајкад била именица која одговара глаголу credo.

До сада размотрсни термини сви потпадају под семантику међуљудских односа, а посебно под појам „гостопримства“. Са те тачке гледишта, истовремено личне и институционалне, сада ћемо се позабавити, у оквиру једне посебне скупине језика, али с обзиром на општсиндоевропски речник, појмом ,,личне оданости“' тј. везом која сс успоставља међу човеком који поседује ауторитет и неким ко му се добровољно потчињава. Из те „вере“ насталајејсдна древна установа код западних Индоевропљана, којаје свој свој најаснији израз нашла у германском свсту.

66

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

I Ознаку за њу представља један термин заступљен данас немачком речју Treue а добро посведочен у свим германским дијалектима: готским глаголом (ga-)trauan којим се преводи πεποιθέναι „веровати“, именицом trauains, πεποίθησις „поверење“, исландским trua, агс. trudn (нем. traue/ϊ), облицима изведеним од именске основе *truwd', исл. trii „поштовање, вера“, одакле је изведен придсв исл. trur „веран“. Nomen actionis (назив за радњу) од тог корена доживео је велики развој и дуго сс задржао у германском речнику: гот. trausti „споразум, савез“ чиме се преводи διαθήκη; исл. traustr „од поверења, поуздан, одан“. Одатле се изводе модерни облици од којих једни означавају уговор о савезу, споразум, заклетву на верност, док друти, глаголи и именице, имају значење „побуђивати, уливати поверење, тешити": с једне стране скупина представљена енглеском речју trust „(имати) поверење“, а с друге стране породица застушвена немачким trosten „тешити“. Ти морални појмови се јасно вежу за једну установу. У латинизованом немачком феудалном речнику, trustis означава спону верности, као и оне који су се на њу обавезали и који чине пратњу неке личности. Од ствнем. именице Тгаие настала је фр. treve „примирје“. Разноликост германских облика очитује сложеност те представе из које су се развили тако различити термини као што су нсм. Treue, trauen „имати повсрења“, Trost „утеха“, енгл. trust „повсрсље“ true „истинит“, truce „примирје, споразум“. Њихово заједничко порекло је у гсрманском корену * dreuиз којег су изведени апстрактна именица герм. * drou-sto- (стисл. traust „повсрење“, нем. Trost ,,утеха“), њена изведсница * draust-yo- (гот. trausti ,,споразум“) и придев * dreu-wo- (гот. triggws „веран“, нем. treu). Ту лексичку скупину проучавао је етимолог X. Остхоф у зборнику својих етимолошких студија (OSTHOFF 1901) чије је једно поглавље насловљено: Eiche und Treue („Храст и верност“). Тај нсобичан наслов сажима срж једног веома опширног разматрања, протегнутог на стотинак страна, које полази од те породице речи да би је свело на један индосвропски праоблик, а то би био назив за храст. Формалну основу за тај закључак пружа поређење ие. *dreu-wo- са гр. drus (δρυς) „храст“. Остхоф сматра да је „храст“, посебно тврдо и отпорно дрво, симболизовао одлике које су у тој лексичкој скупини нашле свој најапстрактнији израз, под појмом „верности“. У „храсту“ бисмо, дакле, имали праслику институционалне „верности“. Та констатација ушла је у стимолошке речникс. Данас се намећс потреба да се преиспитају њсни основи. Свака етимолошка реконструкција треба да води у највсћој мери рачуна о дијалскатској распрострањености облика и односима који се одатлс пројављују, да би могла разврстати њихова значења. Може се показати да

ЛИЧНА ВЕРНОСТ

67

Остхофова студија потпуно искривљује целокупан историјат ових термина: прави однос међу чињеницама испада обрнут. Наимс, ако Остхоф има право, назив за храст морао би бити заједнички индоевропски; он би морао постојати у свим језицима и то са тим значењем. Очскивали бисмо, дакле, да у индосвропском нађемо јсдан примарни термин, постојаног облика и значсња, који означава „храст“. То уопште није случај: тај назив за храстјавља сс само уједном језику и то само у једном одрсђеном раздобљу његовог развоја. Пре сваке дискусије, намеће сс једна чињснична констатација: храст је дрво са специфичним ареалом. Индоевропљани га нису могли познавати и означити зајсдничким именом зато што он не расте свуда: у индоиранском нема назива за храст, и то са добрим разлогом. То је средњосвропско дрво, и само језици средње и јужне Европе поседују назив за њсга. Та лексичка распрострањеност одговара, чини се, кретању индоевропских народа према њиховим историјским стаништима. Свс чињенице — историјске, језичке, архсолошкс — указују на ссобу са истока на запад, и германски нарсди спадају у последњс који су се настанили у областима којс насељавају. Та ссоба одвијала се у више стапа, путем који можемо одрсдити, и завршила сс у области где храст расте, а свакако да није одатле пошла. Разматрање назива за храст само потврђује ту констатацију. Индоевропски облик јавља се у два вида * de/orw- и *drew~, са алтернацијом нормалне и нулске базе у корену и суфиксалнсш елементу, у складу са добро утврђеном схемом индоевропског корена: одатле у грчком једно поред другог dory (δόρυ) и drys. Тражећи полазно значење треба да размотримо заједно облике засноване на обе коренске варијанте. Запажа се да корен * dreu- са својим варијантама *drU~, * doru- означава само „дрво“; тако се готским triu преводи гр. xylon „дрво“, и то је значење речи у већини језика. Лако је уверити се да стсл. druva значи „дрва“, да индоирански облици drii-, daru- означавају искључиво „дрвеће“, „дрва“, „биљке“. Градивни придев авест. drvaenaкао и одговарајући готски triweins примењују се на „дрвене“ предмете. У неким језицима дошло је до секундарне диференцијације међу изведеницама, као у старословенском између dreva (д^еа) „дрвеће“ (од *derwo-") и druva (A9ska) ,дрва“ (од *tZruwo-). Овдс су поссбно занимљиви грчки облици. Од истог корсна грчки је извсо два историјски различита, али очито сродна тсрмина: dory „(дрво за) копље“ и drys „храст“, који треба дстаљнијс размотрити. Првобитно значење речи dory]Q ,лрво, стабло“; тако у Од. VI167 Одисеј каже Наусикаји: „Никада нисам видео како из земље ниче такво дрво (doryy\ Το је и дрво за градњу бродова: δόρυ νηΐον, кобилица лађе; даље, то је ,лрво“ копља, копљиште од јассновинс: δόρυ μείλινον (Ил. V 666); најзад, само „копље“ зато штојс од дрвета. То су свс спсцификације значења „дрво“, исто као што се у француском bois („дрво, шума“) можс рећи за оквир кревста, за дувачкс инструмеши, за јеленске рогове.

68

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВЛ

Са друге стране, реч drys није у грчком одувек означавала храст.69 Стари писци нам то изричито кажу: по сведочанству једног схолијаста уз Илијаду XI 86: δρΰν έκάλουν οί παλαιοί παν δένδρον „стари су речју drys називали сваку врсту дрвета“. То налази потврду у самој књижевној употреби; тако Софокле Trach. 766 δρυς πίειρα „смоласто дрво, бор“. Реч се специјализовала доста рано: већ код Хомера, drys јс храст, ,дрво“ по превасходству, везано са одређеним култовима, као пророчки храстови у Додони. Но та специјализација одиграла се у току засебне историје грчког језика и у једно позно доба, будући да није избрисала успемену на време када је реч drys означавала ,Лрво“ уопште, у складу са сведочанством свих осталих језика где одговарајући термин значи ,лрво, стабло“ а не „храст“.70 Уосталом, и у самом грчком изворно значење речи drys препознаје се у изведеници dryds која означава митолошка бића, дријаде: то су виле које бораве у разним врстама дрвећа, а не искључиво у храстовима. Постоји један други грчки облик који се такође везује за drys: το је dendron (δένδρον), хом. dendreon (δένδρεον) „дрво“, настао дисимилацијом од *der-drewon, редупликован облик типа тзв. преломљене редупликације (уп. лат. cancer „рак“ од * karkros : гр. karkinos').'n И овдс је значење корена „дрво, стабло“. Тако се сва сведочанства очито слажу и стављају прелаз термина drys из старог значења ,дрво, стабло“ у значење „храст“ у једну релативно позну развојну фазу грчког јсзика. Слсди да је Остхофова перспектива потпуно изокренута. Значење „храст“ јс на грчки језик ограничен крајњи исход једног развитка, чији је мсђуступаљ било „дрво“, а који је морао поћи од почстне семантике каква јс „бити чврст, тврд“. За такву еволуцију налазимо тачну паралелу у модерном иранском. Псрсијски назив за „дрво“, diraxt, средњеирански draxt, представља стари глаголски придев draxta- (партицип од drang-) који дословно значи „оно што је чврсто, тврдо“: однос је исти као грчкс речи drys према *dreu-. Види се, дакле, да је сужењс значења којим се од „дрво“ дошло до „храст“ зависило од локалних услова. У ствари, он је изостао баш у германском, где * dreu- остаје назив за „дрво“ уопштс (гот. triu, енгл. tree), док за „храст“ постоји посебан термин * aik- (нем. Eiche). Сада можемо у једној другачијој перспективи рсконструисати развој индоевропских облика. Од тог корена *dreu- потичу придеви стинд. dhruvadh-je ту сскундарно, аналошко; оно стоји на месту старијег d-\ ир. druva(* „чврст, тврд, добра здравља“; са почетним su-, стсл. su-dravu (сћд^двћ) „sal­ vus, здрав“', у балтском, лит. drutas ,јак, чврст“ (уп. прус. druwis „всра, јемство“, druwit „веровати, имати поверсња“); у самом грчком (аргивски дијалскат) dro(w)on прсведено са iskhyron ,јак“, по једној Хесихијсвој глоси. У тај развој се природно укључујс цспа породица нсмачкс рсчи Тгеие „верност“ (гот. triggws ,,веран“). Са друге стране, међутим, из корена * dreu- настао је придев drii- ,јак, отпоран, тврд“ који је постао назив за „дрво“. Излази да се ти лексички развоји одвијају на различитим равнима: значење „верности“, својствено германском,

ЛИЧНА ВЕРНОСТ

69

везујс сс нспосредно за семантику индоевропског корсна, док се значење ,лрво“ рано осамосталило и понегде, као у грчком, остало као јсдино.72 Овде се у потпуности сагледавају разлика између значења и ознаке и љихова међусобна удаљеност, која је каткад толика, да се на основу ознаке ни на који начин не може докучити значење, ако не стоје на располагању лексички показатељи. * 73

За односе „вере", „всрности“ постоје други изрази, које ћемо разматрати посебно у гсрманским језицима. Један од њих представља термин истовремено из властеоске и војне сферс. Можс се изучавати пошав од готске речиga-drauhts којом сс у Јеванђељима преводи στρατιώτης „војник"; сложена је од префикса ga- који означава заједништво и изведенице на -ΐϊ од глагола driugan којим се преводи στρατεύεσθαι „војевати, ићи у ратни поход“. Од истог тог апстрактума drauhti- изведени су дсноминативни презент drauhtiпоп ,,στρατευέσθαι“ и сложеница drauhti-wito]) ,,στρατεία, битка" где други члан значи „правило, закон". У германском изван готског, тај апстрактум поприма нешто другачије значењс: стисл, drdt и одговарајући облици у другим дијалсктима означавају „војничку пратњу“ „чету“; тако и стснгл. dryht, англос. druht, ствнем. truht. Посебно треба запазити именску изведеницу *druhti-\ она је са своје стране произвела облик на -по- који означава „поглавара“, „властслина": стисл. drottinn, стенгл. dryhten, ствнем. truhtin’, фемининум исл. drottning „краљица" још се чува у скандинавским језицима. То је скуп германских факата чији се творбени међуодноси јасно пројављују: апстрактна именица гот. drauhti- и именска изведеница, дословце „онај који има исту drauhti-^ као назив за „војника“; са друге стране, на основу апстрактума druhti-, друга изведеница на -по- „поглавар, вођ". То су подаци које ваља ставити у семантички контекст у којем би се дали разјаснити. Право значење ових термина може се докучити кроз поређење са суседним језицима, словенским и, посебно, балтскИхМ. Тако се запажа да значења „чета“, „четовођа“ произлазе из много општијега: „пријатељ". У старословенском и модерним словенским језицима drugu (дфоуга) „φίλος" или „εταίρος" значи „пријатељ, друг". Семантика повезаности, пријатељства тако је снажна да придев — удвојен — може исказати појам узајамности, један — други", рус. друг другаЈ^ Исто је значење у литавском где draugas, са другим вокалским ступњем,75 значи „пријатељ, члан у пару"; одатле апсграктум drauge „пријатељство, друштво, дружина". Ту именску основу балтски користи у граматичкој функцији, лит. drauge „са“. Тако старопруска сложеница draugi-waldUпеп зпачи „онај који с другим дели наслеђе, сунаследник, Mit-erbe“. Сврха овога поређења међу германским, словснским и балтичким јесте да се разјасни право значсње гсрманских речи. Ради се о појму „дружине", спецификованом у посебним условима на којс указује гсрмански: ратничке дружбс. Старословенски чува паралслан израз за то: druzina (д^оужинд) „са* О 'duru-S^cb-eu- в. наш члаиак навсден горс у напомени на стр. 58.

70

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

борци, συ-στρατιώται“. Готски назив за „војника“ ga-drauhts дословце „онај који има исту * drauhti-" значи дакле „онај који учествује у једном друштву, једној дружби“ схваћеним као колективни термини, скупина људи везаних заједничком војном службом. Апстрактна именица drauhts је „ратничка дружина“; drauhti-wito}) ,,στρατεία“ је „битка“ у смислу „правило * drauhti- н auditorifacere, дословно: „начинити за слушаоца веродостојност“. То je полазна тачка од које ce fides развија као субјективни појам, не више поверење које се побуђује код некога, него поверење које се поклања некоме. Тај преокрет био је кључни тренутак развитка. Тај развој појма могао би се следити преко познатих израза: se in fidem ac dicionem populi Ro­ mani tradere „предати ce na fides и под суверену власт римског народа“;//des се везује са dicid, способношћу располагања неким; или se in fidem et po­ testatem alicuius tradere Kao potestas и dicio, и fides je одличје које ce додељује победнику. Те подударности значења расветљавају један други вид fides. Ако се погледају различите везе речи fides и околности у којима се оне користе, видеће се да партнери у „поверељу“ нису у истом положају. Онај који поседује fides коју му је неки човек поклонио има тог човека на милост и немилост. Стогаfides постаје готово синоним за dicid иpotestas. У свом првобитном виду, ти односи повлаче одређену узајамност: поклонити своју fides некоме јемчило је за узврат његову заштиту и подршку. Но и то само подвлачи неједнакост услова. То је, дакле, једна власт која се врши а истовремено заштита под коју се ставља, у замену за своје потчињење и сразмерно њему. Тај однос имплицира способност присиле са једне стране, покоравање са друге. То се види из тачног значења, веома снажног, латинске речи foedus (од *bhoides~) „споразум“ првобитно успостављен између страна неједнаке моћи. То се очитује у неким песничким употребама речи: omnes foedere naturae certo di­ scrimina seruant „сви, сходно закоиима које је природа утврдила чувају особине којима се међусобно разликују“ (Лукреције V 923); has leges aeternaque foedera certis imposuit natura locis „природа je наметнула те законе и те вечите услове појединим местима“ (Вергилије, Georg. I 60). Та способност присиле код foedus-Ά затим се протеже на обе стране. Латински облици расветљују различите аспекте значења, захваљујући изразима религијског и правног јсзика. Изван латинског, ти појмови су се

76

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

профанизовали и специјализовали. Ипак у грчком глаголpeithomai „дајем се убедити, слушам“ још увек очитује да је „убеђење“ равно „послушности“ или да њој води, и претпоставља одређену присилу, иако институционални вид тог потчињавања више није присутан. Сада се можемо вратити на етимолошке везе са германским и словенским облицима и прецизирати их. Све до данас етимолози остављају отвореним питање да ли се значење гот. глагола beidan „чекати" може поредити са значењем лат. fides или не.84 Исто важи за стсл. beda „принуда, апстке“. Слични проблеми често настају услед одвећ сумарног увида у односе значења. Први услов је да се дотични термини сагледају и тачно дефинишу у самом датом језику. Ако се испита како се у готском употребљава beidan „чекати, prosdekhestai, prosdokdn“ запажа се посебно Лука II 25 „то беше човек праведан и побожан“ beidands lafronais Israelis, προσδεχόμενος παράκλησιν του Ισραήλ „који чекаше утеху Израиљеву“. Овде је „очекивање“ — „уздање“ да ће се Исаијино пророчанство испунити (33,20). Марко XV 43 was silba beidands ^iudangardjos gudis „(Јосиф из Ариматије, угледан члан Савета) који чекаше и сам Царство Божије“. И овде „чекати“ значи исто што и „полагати веру уЛука II 38 j>aim usbeidandam lapon Jairusaulwmos „онима који чекаху спасење Јерусалима“. и то је један догађај ишчекиван са поверењем проистеклим из (верског) убеђења. То налази посредну потврду у контексту Прве Посланице Коринћанима XIII 7, где gabeidif) „υπομένει, трпи“ следи \13з.[)и1аф „прашта“, galaubeip „верује“, weneip „нада се“. Нема, дакле, у готском никаквог раскида са старим значењем * bheidh-, већ само развој од „положити своје повереље у некога или у нешто“ до „чекати“, и чак када се узме у некој сасвим обичној употреби, тај глагол се увек односи на неко очекивање, ишчекивање. Нема никакве веће тешкоће ни да сс прихвати да је baidjan каузатив од beidan И ту су опет видели непремостиву препреку у значењу глагола baidjan којим се преводи гр. anankdzein „присилити“; како би „присилити“ могао бити каузатив од „чекати“? То је стога што у обзир није узета чињеница да у готском има два различита глагола којима се предаје anankdzein. Један је пспфјап „вршити физичку присилу“; други, bai­ djan, односи се само на моралну принуду засновану на убеђењу (уп. II Cor. XII 11; Gal. II3; 14); може се, дакле, замислити даје однос beidan према baidjan аналоган ономе између гр. peithomai „поуздати се у“ и peithd „навести некога на послушност“. То важи и за стсл. beda „принуда“.85 Под тим условом да се васпоставити старо јединство, и наслућује се да се разлика између семантике грчких и латинских облика на једној и германских и словенских на другој страни састоји пре свега у ослабљењу, губитку институционалног значења. То мора да се десило пре свега у зависности од појаве једног новог израза за веру и верност у германском, а то је управо Тгеие и сродни термини. Историјат речи fides превазилази њсно стимолошко сродство. Одавно је запажсно да лат. fides представља апстрактну имсницу од једног различи-

ЛИЧНА ВЕРНОСТ

77

тог глагола: credo. Тај суплстивни однос проучаваојс A. Меје, * који је показао да је стара веза између credo и fides оживела са хришћанством: тада је профани терминfides развио значење у „вероисповест“, a credere „всровати“ у „исповсдати веру“. Овде треба унапред најавити закључкс једне анализе која се налази нешто даље (стр. 107 дд.) да би се предочило оно што јс, на неки начин, предодредило суплстивно функционисање речи fides и credd. Credd, видсћемо, дословце значи „сместити *кгесС, то ће рсћи „магичну моћ“ у неко биће од којег се очскује заштита, одатле, „веровати“ у њега. Ми смо пак увидели да fides, у свом првобитном значењу „веродостојности“ које имплицира зависност од онога који fidem habet alicui, означава један појам всома близак семантици *kred. Лако се, дакле, поима да је, пошто се стара коренска имсиица * kred изгубила у латинском,У?Јв5 могла заузети њено место као именски корелатив глагола credo. У та два термина спајају се појмови код којих се правно не разликује од религијског: целокупно старо право само је један посебан домен где владају поступци и правила који су још дубоко огрезли у мистику.86

A. Meillet, Traitcment dessuivie de consonne: Lat. credo fides, MSL 22/1922,215 дд.

Трећи део

КУПОВИНА Девеша глава

ДВА НАЧИНА КУПОВАЊА” Сажетак: — Да ли су коренови * wes- и који су у појединим језицима дали глаголе за „куповати“, били у индоевропском синонимни? Грчки, у којем оба корена упоредо постоје и суплетивно се употрсбљавају, допупгга да сс установи да је први од љих означавао погодбу, а други плаћање.

За „куповину“ постоји подударање у ознакама између више језика, из којег се јасно оцртава једна етимолошка породица, заступљена стинд. vasna-, гр. onos (ώνος),88 лат. uenum. Именски облик је свуда примаран: стинд. vasna- „куповна цена“ дало је један глаголски облик, уосталом редак, деноминатив vasnayati „погађати се, трговати“; у грчком je onos дало глагол опеоmai (ώνεομαι), у јерменском je gin (< *wesno~) дало изведени глагол који у складу са фонетиком гласи^ие/л „купујем"; у латинском, именица uenum повезује се са два глагола: uenum dare „продавати“ и uenum ire „ићи на продају, бити продаван“. Ваља запазити да је у самом латинскогл израз uenum dare дао uendere > фр. vendre „продавати“; та тесна веза, која је успостављена између uenum и dare, веома је нсобична: појам „продавања“ се у латинском дефинише као посебан вид „давања“, са додатним одређењем uenum. Индоевропски термин гласио je *wesno- као имснски облик; историјски посвсдочени глаголски облици сви су деноминативни, настали морфолошким или синтактичким путем (лат. uenum dare, ire}, а ипак сама реч * wesno може бити само изведеница. Онанаводи на претпоставку прајезичког корена *wey-. Тај корен препознат је недавно у хетитском, чиме су наше реконструкције добиле потврду: хетитски презснт \vasi значи „(он) купује“. Од истог корена изведен је хетитски глагол usnyazi „продаје“, који показује образовање на -п- именице *wesno~. Та хетитска факта јемче да у корену *wes- имамо један од најстаријих облика индоевропског речника. То налази потврду и на другој страни, додуше посрсдну. Пружа нам је стимологија добро познате персијскс речи bazdr „тржница". Треба се спустити дубоко у прошлост да би се реконструисао њсн изворни облик: у јерменском се она као позајмљеница из персијског сачувала у лику vacar, са г („закотрљаним р) које указује на првобитну групу г + сугласник. У средњеиранском имамо wacarn „трговачка улица“ (согдијски и пехлеви), где група гп објашњава јерменско г. То допушта да се у крајњем исходу реконструише

ДВЛ НАЧИНЛ КУПОВАЉА

79

сложеница * waha-carana-, у којој други члан значи ходаљс унаоколо, а први је од корена * wah- < ие. *wes-. Το је, дакле, „место гдс сс кружи ради куповине“, „базар“. Пада у очи постојаност облика.89 Међутим, индоевропска ситуацијајс сложенија. Имамо, наиме, једнако древна свсдочанства употрсбе једнога другог корена који исто тако значи „куповати“. То јс корен стинд. глагола krinami (који се своди на *k wri~), модерног псрсијскогл-а/^ал. У стварности се облици од корена kri- много чешће користе него реч vasna-, која јс само прежитак у всдском језику. Тај глагол срећемо и у језику (погрешно) названом тохарским, где се „трговина“ каже кигуаг или кагуаг, зависно од дијалекта; веза са стинд. кореном била је сместа уочена.90 У грчком, потврђен је аористом priasthai који игра улогу суплетивног времена у промени глагола бпеотаг, у ирском имамо crenim „купити“, у словенском, струс. krinuti (κφκκογτΗ);91 корен постоји и у балтском; нема га у латинском, а ни у германском, који овде у сваком погледу стоји по страни. На тај начин поставља се проблсм, у најмању руку што сс тиче индоиранског и грчког. Како објаснити упорсдо постојањс двс различитс етимолошке породицс које означавају исти појам, и то такав који се нс чини подложан диференцирању? Док је овдс иста радња означена двама различитим глаголима, дешава сс да се оба значења „куповати“ и „продавати“ изражавају истим глаголом, уз повлачење разлике које се може састојати у додавању префикса (нем. kaufen „куповати“ : ver-kaufen ,,продавати“), или у варирању нагласка (кинески mai-mai „куповати-продавати“, са два различита акцента), при чему се исто значење на неки начин раздваја на две половине процсса. Можс се чак десити да смисао буде одређен једино контекстом: тако сс гр. misthbnphero, гдс misthbn значи „плата“ може употребити у два смисла: „исплатити нскога“ и „примити плату“; даклс, зависно од случаја, тај израз значи „плаћати“ или „примати“. Овдс пак, обратно, имамо за јсдну исто радњу, куповање, два различита глагола. Посвсдочсно значење јс исто и код глагола * wes- и код *k wri-, оба подЈеднако стара, са дистрибуцијама које се преклапају у једном дслу ие. простора: * wes- у хститском, индоиранском, грчком, латинском, јсрмснском; * k wri- у индоиранском, грчком, кслтском, словснском и балтском. Већина ие. језика је изабрала један или други корен. У једном језику, грчком, оба функционишу заједно; dneomai и priasthai здружени су конјутацијом комплементарних облика, тако што овај други глагол допуњава опај први својим аористом. Но оба су се користила и засебно и имају потпуну конјугацију. У индоиранском, kri-, krina- се у тој мери често употребљава да је готово потпуно потиснуо други корен, заступљен само са vasna- и неколико других именских облика, као и деноминалним глаголом vasnayali који није уопште уобичајен; обичан глагол је kri-. Грчка факта су поучнија. Разабире се да је bneomai „куповати“ погађајући сс са продавцем, прилично често „цењкати сс“, а глаголу priasthai је својствено то што допушта допуну у инструмснталу као ktedtessi „добра, ро-

80

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

ба, имаље“. Очито, употрсба тог глагола показује начин плаћања, свентуално и износ који се плаћа. Док dnos, onS, dneomai означавају „куповину уопште, то што се неко понаша као купац“, priasthai је „материјално реализовати куповину исплатом“. Такву интсрпретацију потврђују изведснице које сс од јсдног и од другог глагола не образују на исти начин. Има придев onetos чији женски род onete код Хомера стоји у опреци према gamete да би означио „купљену“ невесту насупрот оној која је законито „венчана“. Но не постоји * pridte\ значењс куповине се у том случају спецификује са dneomai. Напротив, имамо негиран придев apridte „некупљена“ комс слсди αηάροΐηοη на једном месзу (Ил. I 99) где отац младе заробљенице коју држи Агамемнон тражи да му врате кћер и то „без priasthai и без poin&\ Он не жели да се упушта у погађањс; ради се о његовој кћери: нека му је дају натраг, просто и јсдноставно, без откупа (αηάροΐηοη), а такође и apridten'. њоме се не може трговати. Отац неће морати да плати да би добио своју кћер: apridte стоји на истој равни са αηάρο­ ΐηοη'. „без point' као материјални појам, начин плаћања. Види се по чсму се два глагола разликују: priasthai јс ужсг и вишс матсријалног, a dneomai општијег значења. То произлази и из семантичке опозиције успостављене између два лица радње: када се хоће рећи „куповати“ у опреци према „продавати“, прибегава се глаголу dneomai, а неpriasthai?1 Куповина и плаћање су две различитс радњс, или у најмању руку два различита момента исте радњс у дрсвним, а и у неким данашњим традиционалним културама: плаћање следи закључењу куповине и договору о цени.

Десеша глава

КУПОВИНА И ОТКУП

Сажетак: — У индоевропском су постојале речи за „коштати", „вредпост". Но проучавање хомерских употрсба глагола alphano „доносити приход, коштати" износи на видело да alphe првобитно означава тржишиу вредност човска стављеног на продају. Стинд. arhat „поссбно заслужан човек“ потврдиће то старо значење. Код Гсрмана, обичај да се прода човек који је у игри заложио и изгубио властиту слободу упућује на закључак да се значеље „продати“ код глагола гот. saIjan развило из ранијег „принети на жртву“, Међусобно слагање бројних језичких података наводи на помисао да у давнини нису куповали робу, већљудска бића. Тако је куповање првобитно значило откупљивање, јср је откупом човек бивао ослобођсн из јсдног привремсног стања, на пример из ратног заробљеништва.

За појам „цене“, „вредности“ имамо један индоевропски термии, што је редак случај у домену економије. Заступљен је грчком речи alphe (άλφή), a надасве деноминалним глаголом alphdnd (άλφάνω) „наплатити, зарадити“, и у индоиранском, глаголом стинд. arh- „вредети“, arghci- „вредност, цена“; ав. агзЈ- „вредети“, arajah- „вредност, цена“; перс. arzidan „вредети, коштати“, arzan „вредан“. Од других језика подударну реч имамо само у балтском: лит. alga, стпрус. algas „плата“.93 У грчком, alphe је рсдак термин, са мало извсденица; осим једне сложенице о којој ће бити речи ,мало даље, тај корен је у класичном језику дао само придев timalphSs који се обично преводи као „скупоцсн“, а који дословно значи „вредан своје цене‘\ Чини се да трсба само да установимо значсње, уосталом зајемчсно напред наведеним подударницама, и да одатле изведемо закључак да је у индосвропском постојао израз за „вредност“. Међутим, оно што јс занимљиво, јесте управо да се дефинише „вредност, цена коштања“, да се схвати, уколико је то могуће, за коју је врсту представа тај појам везан. То је вредност чега? Како се она процењује? Биће корисно да се прецизније утврди значење глагола alphdnd који код Хомера долази у само нсколико примера, али су сви они за нас значајни. У Ил. XXI 79 ради се о сукобу једног од Пријамових синова, Ликаона, са Ахилом, који га има на милост и немилост и спрема се да га убије, а Ликаон, немоћан да се даљс брани, моли га да му поштеди живот: „Ја сам јео

82

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

твој хлеб, од дана када си ме заробио у (очевом) воћњаку и пребацио (eperassas, дословно „превезао“, в. доле стр. 84) на Лемно (да ме продаш)“, έκατόμβοιον δέ τοι ήλφον „зарадио си на мени сто волова“. Тако се значење глагола αίρΐιάηδ „имати вредност, цену коштаља“ да тачније одредити као „донети зараду": то је зарада коју човек стављен на продају доноси ономе који га поседује на основу ратног права. Од. XV 453: овог човека могао бих уграбити, па бих га одвсо на лађи и ό δ’ ύμΐν μυρίον ώνον άλφοι. Ради ce ο робу који се отима да би се продао, и онда ће донсти зараду (в, горе о bnos} „дссст хиљада пута већу од своје (овдашње) цене“94. Овде видимо везу речи alphdnd са onos, куповна цена; у претходном примеру она је била везана са регбб, продати. Видеће се да се и onos односи на трговину људима. Од. XVII 250: ... човек кога ћу на својој лађи одвести далеко од Итаке ϊνα μοι βίοτον πολύν άλφοι „да ми донесе велику зараду, која ће ми омогућити удобан живот“. Од. XX 383: просци, сигурни у своју победу, исказују свој презир према домаћинима међу којима се налази прерушсни Одисеј: „Избаците тог странца напоље“ (360)... „ухватимо ове странце, убацимо их у лађу и пошаљимо на Сицилију...“ οθεν κέ τοι άξιον άλφοι „где ћемо за њих добити достојну цену“. То су сви примери овог глагола код Хомера. Нема ни најмање варијације значења: занимљиво је да та постојаност смисла досад није била уочена: αίρΐιάηδ значи „донети добит“ кад је реч о човеку стављеном на продају од стране свог власника. То је право значење глагола „вредети“. Можсмо га потврдити још једним доказом. То јс сложеница alphesiboios у изразу parthenoi alphesiboiai (Ил. XVIII 593) „девојкс које доносе говеда“ (својој породици), зато што је то цена за коју их њиховс младожењс купују. Значење „вредности“ има, дакле, своје порскло у личној, физичкој вредности људи који се могу ставити на продају; још у хомерско доба alphciпб се употрсбљава искључиво кад је реч о добити остварсној продајом ратног заробљсника. У индоиранском је употреба одговарајућег термина, стинд. arh-, ав. агај- много шира: он означава сваку врсту вредности. Имамо, међутим, у индијском један показатељ да значење установљено за гр. alph- није плод посебног грчког развоја, већ појам баштињен из прајезика. То се види из једног познатог термина индијског религијског речника: реч је о партиципу arhat „човек посебно заслужан, који је стекао заслуге“, посебно у будизму. Пажње је вредно да ce arh- каже само за човека, никад за предмст. Од ведског, то ограничење на једну људску одлику, и ако је пренессно у област морала, указује да је „заслуга“ — лична „вредност“ једног људског бића. Захваљујући грчком, можемо појам личне „заслуге“ везати за појам тржишнс „вредности“, здружен са глаголима „куповати“ и „продавати“. Свс то износи на видело исти тип друштва и исте обичаје.

КУПОВИНАИ ОТКУП

83

Право онога ко заробљава над оним ко је заробљен, превоз заробљеника, продаја људи на дражби, то су околности из којих су постепено поникли појмови „куповине“, „продајс“, „вредности“.

У германском домену може се посматрати аналоган процес који открива корелацију међу једним историјским сведочанством и једним лексичким податком. Сведочанство је Тацитово: пишући о склоности Германа ка појединим играма, он показује докле може довести страст за игру коцком: „Коцкање је њима, зачудо, озбиљан посао којим се баве у трезном стању, до те мере олако схватајући добитак и губитак, да кад већ све изгубс, при следећем и последњем бацању стављају на коцку сопствено тело и слободу; побеђени ступа у добровољно ропство: и ако је млађи, и ако је снажнији пристаје да буде всзан и продат. То је заправо изопачена задртост, но они је називају држањем вере. Робове те врсте дају на продају, да би са себе скинули срамоту такве победе. (Germ. 24)“. Трсба обратити пажњу на начин на који Тацит описује стање оних који су проиграли чак и властиту слободу: seruos condicionis huius. Το нису робови у римском смислу те речи: у германском свету нема правих робова — Ta­ um' το на другом мссту јасно каже. Они их дају на продају (per commercia tra­ dunt) не да би одатле извукли корист, него да са себе скину срамоту што су свог друга бацили у ропство. Ово можда допушта да се боље схвати стари термин који, у северном и западном германском, значи „продавати“, а који још нисмо размотрили. Нсретко је, као што смо видели, „продавати“ варијанта од „куповати“: такав је случај у савременом немачком са глаголима kaufen и verkaufen, а такође у другим језицима гдс исти глагол, зависно од тога да ли је у активу или мсдију, означава узајамне појмове „куповања“ и „продавања". Међутим, у великом делу германског имамо два различита глагола. За „куповати“ — гот. bugjan, снгл. buy, који ће бити објашњен мало даље. Но за „продавати“ налазимо у старонордијскомЈвТ/а, стенгл. sellan, енгл. sell, чему одговара гот. saljan што не значи „продавати“ него „приносити жртву“ (= гр. thileiri)·, тако у изразу hunsla saljan = λατρείαν προσφέρειν τω θεω „одавати пошту Богу“, где hunsl значи и „жртвоприношење“. Гот. saljan „приносити жртву неком божанству” објашњава порекло стисл. глагола „предати, продати“; ту је „продаја“ схваћена заправо као (жртвсни) дар који се приноси. То је, вероватно, врста продаје о којој нам говори Тацит, продаје човека којој се прибегава, без наде на добитак, да би се са себе скинула срамота због победе у игри над њим и која се врши као жртвени обред, као својсврсно жртвоприношеље једног бића.95 Историја германске речи saljan показује да је тај појам старији од речника трговинских односа у правом смислу те речи. Сада се може напоменути да тај развој одговара ономе глагола bugjan „куповати“, етимолошки „ослобађати, откупљивати некога“ да би се спасао из ропског положаја; све стоји у узајамној вези: то су два појма xoja се изворно односе на личности и још увек су прожета религијским вредностима.

84

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

Ако сад наше разматрање термина за „продавати“ наставимо у другим језицима, налазимо да, унутар свакога од њих, ти термини образују опозиције. Тако грчки има са једне стране polein (πωλεΐν) „продавати“, а с друге стране глагол од корена * рег- заступљен презентом pernemi (πέρνημι),/?ζρζ·άskd (πιπράσκω), (аорист eperasa, έπέρασα). Могућеје повући разлику између ова два глагола која су наизглед у истим епохама конкурисала један другоме без разлике у значењу. Тачно значење друте групе може се извести из корена *рег- од кога је образована: посведочен и у прилогу регап „преко, са друге стране‘\ тај корен значи „превести, пренетиЛ Изворно, дакле, групаpernemi не евоцира идеју трговачке операције, него превожења. Мора да је код тих народа у прошлости владала пракса да се оно што се желело продати превози с једне тачке на другу, или на неки трг: тако eperasa са именом особе као објектом значи „превести" или, како ми кажемо, „извести“ (уп. Илијаду XXIV 752, где се види веза између pernemi и регап). Значење „продавати“, иначе често, ваља, дакле, узети за секундарно; оно произлази из сужења општег значења корена *рег~. Што се тиче морфолошке диференцијације која се запажа код pernemi — презент на -па— на њу ваља обратити пажњу због њеног формалног паралелизма са стинд. krina- „куповати“, презентом на -пакоји изражава супротно значење. Глагол pdlein нема тако јасне етимологије. Наизглед, у самом грчком постоји један близак глаголски облик: poleomai (πωλέομαι), код Хомера, који се чини паралелан са polein. Но значењс poleomai је потпуно различито: „редовно ићи, похађати, колати“ са одредбом места у акузативу и предлозима; тај облик везује ce са pelomai (πέλομαι). Треба дакле од ових глагола одвојитиpolein који никад нс значи друго до „продавати“. У овом последљем значсњу упоређен је са ствнсм. fili (са старим e), HCM.feil „продајни, који је на продају“, лит. pelnas „заслуга, зарада“. Итсратив polein значио би, дакле, „стећи корист“ и секундарно „продавати“.96 Када се хоће рећи „куповати и продавати“ глагол pdlein је тај који се удружује са oneomai. Но за себе узето свако од тих значења може сс изразити на два начина. За значење „куповати“ срећу сс два глагола 3Q.\cpnO,pridmenos onelsthai (πριάμενος ώνεΐσθαι) „купити и платити цену“. Такођс за „продавати“ постоје два термина: polein „одредити цену; тражити добит“ и piprdsko или pernemi „продавати превозећи робу (на тржиште)“, углавном прско мора.97 Пређимо на латинска факта. Именица venum везивала се све тсшње и тешњс са do, ео’, одатле uendo, иепео; то срастање већ јс извршено у класичном језику, али још ce cpehe иепит do. Тако је појам иепит послужио да се изразе два супротна аспекта „давати на продају“ и „ићи на продају“. Било да је иепит супин или, што јс вероватније, именица, овде значење „продаје“ полази од куповине. Приметимо, уосталом, да је термин за куповину био у начелу рано обновљен глаголом ето. Необично је, саједне стране, што је управо појам „продавати“ био обновљен спајањем латинске изведенице иепит (од ие. корсна ,,куповати“) са

КУПОВИНА И ОТКУП

85

dare у израз који је попримио значење „продавати“, а што је, с друге стране, за „куповати“ употребљен глагол ето. Ради се о његовој секундарној специјализацији; стари писци још увек су знали да ето значи „узимати“, тако Фест: antiqui emere dicebant pro sumere. Постоје поређења која το потврђују: лит. презент im.ii „узети“,98 у келтском ир. ar-fo-emat „узимају“, где су аг- и fo- преверби. У самом латинском имамо то значење у низу сложеница: demo „одузимати“, sumo „узимати“,promo „производити“ итд. Запазимо, дакле, ту особеност, да је ето најпре значило „узимати“, а затим „куповати“. Да бисмо то објаснили, треба посегнути за сведочанством других језика. Чињенично стање је прилично замршено у германском, где, посебно за „куповати“, срећемо нове речи, у више наврата преображаване. Нећемо узсти у обзир нем. kaufen < гот. каироп „трговати“, позну позајмицу из латинског caupo „крчмар, ситан трговац“ и чије је значење уопште „шпекулисати“. Од готског каироп потичу стсл. kupiti (ко^пити), рус. купипњ „купити“. Тај глагол је у германском истиснуо тсрмин сачуван у гот. bugjan „куповати“, претерит 1. л. једн. badhta, енгл. buy, bought. Још не располажемо убедљивом етимологијом тог старог глагола; Фајстов (FEIST) речник задовољава се прилично неодређеним сугестијама која не домашају његово право значење. То значење нам најпре и ваља протумачити. Готским глаголом bugjan преводи се грчки agorazein „куповати на тржници“ а он служи и за „куповати“: fra-bugjan „pdlein, piprdskeinf ca истим превербом као нем. ver-kaufen. Снабдевен другим превербом us-bugjan предаје exagordzein „откупити“. Тај корен осим тога гради сложене именске изведенице: anda-bauhts (апстрактум на -//) као превод за antilutron „куповна ,faur-bauhts за apolutrdsis „откуп“. Одавно се мислило да би тај корен морао на овај или онај начин стајати у вези са индоевропским кореном *bheug(h)~. Но забележени облици тог корена су тако нејасни, а значења тако различита, да Фајст радије оставља bugjan без етимологије. Да ли се, збиља, може успоставити једна породица ако се заједно vtzrq fungor „вршити неку функцију“, fugio „бежати'4, гр. pheugo „бежати“, phyge „бекство“, стинд. bhuj- ,јести“ а такође „савијати“ (уп. гот. biugan, нем. beugen ,,савијати“)? Ако би све то требало свести на једну јединствену семантику, она би била необично комплексна. У ствари, то је збрка мсђусобно неспојивих облика, које ваља разлучити. I) nat. fungor треба поредити са стинд. bhuhkte, медијалним презентом са назалним инфиксом (уп. bhuj-'), чије је основно значење „уживати“, које се рано сузило на „уживати храну, јести“. Тим путем везујс се и јерм. bucanem „хранити, одгајати". II) гот. biugan „савијати“, од * bheugh-, дао би се поредити са стинд. bhuj- „савијати“, лат./wgzo, r^.phedgo, ови последњи облици од *bheug~. III) најзад, ми мислимо да гот. bugjan „куповати“ треба упоредити са кореном посведоченим једино, али на најјаснији могући начин, у староиранском: ав. baog-, који има доста обилну деривацију у иранским језицима и

86

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

значи „одрешити“, „распасати“ о појасу, оделу, затим „ослободити“ и онда „спасти“. Глагол ав. baog- постоји са више прсвсрба; он је дао назив вршиоца радње baoxtar „ослободилац“. Има материјално, атакође и религијско значење. Као и толике друге иранске речи, позајмљсн је у јермснски: јерм. имсница boyz, презент buzem „спасти, избавити“ (само из болести), „излечити“. Веома брзо то значење попримило је религијску нијансу: ослобођење упливом неког бога, „спаситеља“, који треба да дође и избави заробљена створења; посебно у речнику манихејства та реч се користи да изрази идеју спасења, откупа, ослобођења: парћански bdzayar, перс. bozeyar „избавитељ“, и сасвим природно изражава појам ,,искупљења“ у хришћаиским текстовима. Поређење са гот. bugjan може се засновати на употреби готског глагола и његовим горе наведеним грчким еквивалентима. Видели смо да -bauhts одговара грчком -lysis, -lytron „ослобођење, откуп“. У којим условима се могао десити тај семантички процес? Може сс радити само о куповању особа, о ослобађању нскога ко је заробљен и стављен на продају: једини начин да се ослободи јесте да се откупи. „Откупити“ значи „ослободити“. Тако постаје јасна веза са anda-bauhts „откуп, искупљен>с“." Вратимо се сад латинским фактима: uendo/emo. Веомаје индикативно то што иепит бива замењено са ето у значењу „куповати“, јер ето је „узети“, али у изворном значењу „привући к себи“. Та специјализација значења вероватно одражава услове у којима се глагол ето употребљавао. Мора да се говорио о неком ко се узима, а не о нечем; куповина, то је чин узимања некога ко је стављен на продају и кога купац за руку привлачи к себи након што је посао склопљен. Ако се погледају примери употребе глагола oneoniai (корен *wes~) „куповати“ код Хомера, види се да се сви примери односе на особе: купују се робови, заробљеници који постају робови, који се стављају на продају као такви. Има сцена у којима заробљеник моли да буде продат. Може се замислити да положај роба постаје у неком смислу нормалан тек након што га купе. Док је у рукама онога ко га је заробио или трговца, заробљеник још увек нема статус слуге, роба, који са собом повлачи какве-такве гаранције; добија га тек кад буде купљен. Кроз ове разне речи пројављује се један исти процес. Било да се ради о старим изразима за „куповати“ иепит, oneomai, или о млађим као bugjan, увск постоји један показатељ који нас упућује у праву природу тог процеса: куповина или продаја не роба, добара, намирница, него људских бића. Првобитна употреба односи се на куповину робова или оних којима је суђено да то постану. Сходно томе, perdo, piprdskd итд. „продавати“, изворно „превозити“, примењује се на затворенике, на заробљеникс. Саме намирнице — осим скупоцсних материја — бесумње нису биле прсдмст таквс трговине или нису подвргаване исгом купопродајном поступку. То је велика културноисторијска чињеница која, чини се, излази на видело из ових израза свезаних за јсдан или други вид трговине, куповине »ли продаје.

Једанаесша глава

ЗАНИМАЊЕ БЕЗ НАЗИВА: ТРГОВИНА

Сажетак: — Поређење индоевропских језика није изнсло на видсло нијсдну заједничку ознаку за трговину као специфичну делатност, различиту од купопродаје. За поједине термине који сс ту и тамо јављају испоставља се најчсшће да су позајмљенице (лат. caupo, гр. kapelos) или позна образовања (гр. emporos). И сама новокованица, лат. реч negotium има необичну историју: 1°) Настала као калк прсма гр. a-skholia, она поприма иста значења, позитивна, као и љен грчки модел: „бављеље, смстња, тешкоћа“; 2°) Доцније ce negotium зближава са гр. речју pragrna, која значи уопште „ствар“, а у ужем смислу, пре свсга у изведеницама, и „трговачки посао“. Као калк, овај пут семантички, речи pragma, negdtium постаје ознака за „трговину". Сужеље зиачеља на „трговачке послове" кодједногтермина који првобитно озпачава „бављсље" далеко је од тога да буде усамљено и среће се у савремспим јсзицима (фр. affaires, енгл. business итд.); оно очитује тешкоћу да се једним посебним термином означи једна делатност бсз традиције у иидоевропском свету.

Могло сс погодити да ћемо након „куповања“ и „продавања” приступити проучавању термина повсзаних са трговинским односима. Но ту запажамо јсдну начелну разлику: куповина и продаја су једна ствар, а трговина у правом смислу речи — друга. Најпрс треба прецизирати ову опаску. Трговина није једнообразан појам. Он варира зависно од типа културс. Сви који су изучавали трговинске односс указују да у примитивним или архаичним цивилизација,ма ти односи имају веома особен карактер: они укључују целокупно становништво; у н>има учествује цела заједница; ту нсма индивидуалне иницијативе. Размена је та која доприноси ступању у однос, на различитс начине, са другим заједницама. Тада се износе на размену једнс намирнице, а партнери заузврат нуде другс. Ако јс договор постигнут, он може бити пропраћен религијским манифестацијама, обредима. У индоевропском, ничега сличног; на равни на којој нам јсзичке чињенице омогућују да проучавамо друштвена факта, веома смо далско од културног ступња који смо управо описали. Нема термина који би чувао спомен на колсктивне размене примитивних народа или на племснске прославс до каквих том приликом долази. Појам трговине ваља разликовати од појмова куповине и продаје. Пољопривредник који обрађује земљу мисли само на своје потребе. Ако има вишак летине, носи га на место где сс окупљају други пољоприврсдници са

88

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

истим циљем, а и они који из нужде купују за властиту прехрану: то није трговина. У индоевропском свету, трговина је посао једног човека, једног агента (посредника). Она представља занимањс појединца. Продавати свој вишак, куповати ради властитог преживљавања је једна ствар; куповати и продавати за друге — друга. Трговац је посредник у кружењу производа, богатства. У ствари, у индоевропском нема зајсдничких рсчи за означавање трговине и трговаца; постоје само усамљене рсчи, својствсне појсдиним језицима, недовољно јасне струкгуре, које су прелазилс од јсдног народа другом. У латинском, на пример, терминpretium „цсна“ је стимолошки проблематичан; унутар латинског језика он нема сигурних веза осим са inler-pret-’, у основи би био појам „погађања, утврђивања цсне на основу мсђусобног споразума“ (уп. inter- ,,међу“). За „трговину“ латински, и само он, има чврст, постојан израз, различит од појмова куповине и продаје: commercium, извсдсн од merx, као и mercor, mercator. Не знамо стимологију речи merx, чијс је значење „роба“, изворно: „предмст (трговачког) промета1*, одатле mercor „одати сс трговини, бавити се њоме као запимањем" — углавном у удаљсним крајевима — и mercator „трговац“. Ови термини, како се то види, немају везе са онима који означавају чин куповине или продаје: то су различити појмови. Уосталом, та трговина, тај промет, није посао пуноправних грађана, нсго углавном људи нижег сталежа који често нису ни домаћи, него странци, ослобођеници, специјализовани за ту делатност. Такво стање ствари добро је познато у Срсдоземљу, где су Феничани развили трговину у всликом обиму; више термина из области трговине, например фр. arrhes „капара, залог“ ушли су у класичне језике преко феничког. И други су дошли ширсћи се путем позајмице. Лат. саирб стоји можда у иекој всзи са гр. kcipelos „ситан трговац, крамар“, иако међу облицима нема тачне подударности; ни једна ни друга рсч не подају се унутарјезичкој анализи; посрсди ће бити позајмица из нског источногјезика. Како смо видсли, лат. caupo је позајмљено у германски, где јс дало нем. kaufen и verkaufen, а из германског реч јс прешла у словенски. Крупна трговина изискивала је новс термине, образоване унутар сваког појсдиног језика. Тако гр. emporos означава велетрговца који тргује прско мора: emporeiiomai „путовати морем“ користи се за вслике, сходно томе — прскоморске послове. По својој структури, emporos означава напросто чињсницу приспећа у нску луку након пловидбе морем. То није спсцифичан тсрмин који би се односио на једну специфичну делатност.100 Чссто чак нс знамо ни да ли јс уопште постојао појам трговине. Тако, премда за „куповати“ и „продавати“ у иранском имамо старс глаголе, дслом зајсдничкс индоаријском језику, у Авести се не помиње ниједан тсрмин који би сс односио на трговину. То всроватно није случајност, jcp, иако у тој великој књизи прсовлађују религијски појмови, и они из свакодневног живота нашли су у њој своје место. Можемо, дакле, претпоставити да трговина није спадала у

ЗАНИМАЊЕ БЕЗ НАЗИВА: ТРГОВИНА

89

уобичајене делатности друштвсних сталежа којима су сс обраћалс маздсистичке проповеди. Познато је да су у римском свету ствари стајале другачије. Осим већ поменутог commercium, у латинском је постојао negdtium, термин значајан за развој економске терминологије. Ту је на први поглед чињенично стање тако јасно да би била довољна успутна напомена. У ствари, историјат ове речи је прилично необичан, најпре стога, што она потиче од једног негираног израза. Творбена структура речи negotium не причињава никакве тешкоће: она се своди на пес-dtium, дословно „одсуство доколице“; та анализа је утолико сигурнија, што код Плаута имамо аналитичку варијанту истог израза: fecero quanquam haud otium est (Poen. 858) „учинићу το, иако уопште нисам докон (досл.: није доколица: haud otium esty\ Коментатори пореде једно друго место код Плаута: dicam si uideam tibi esse operam aut otium (Mere. 286): „рсћи ћу ти шта мислим, јеси ли у послу или докон“ каже једна личност, а друга одговара: „Спреман сам да ти помогнем, иако нисам докон“, quamquam negoti­ um est, тј. „иако имам посла“. Наводи се и quid negoti est, просто питање (или са quin)’, „има ли каква сметља (да би се нешто урадило)?“. Јасно је, дакле, да се овај појам образовао у историјском раздобљу развоја латинског језика. Међутим, при анализи neg-dtium остаје необјашњена сама суштина проблема. Како и зашто је тај негативни израз постао позитиван? Како је чињеница „немања доколице“ попримила значење „заузетости, посла, дужности, обавезе“? Да ли се такав израз образовао најпре у латинском? Из тога што negotium претпоставља глаголски обрт, negotium est, који је одиста посведочен, могло би се закључити да је neg- искључиво предикатни облик негације. То би било погрешно. Одиста, пес долази са глаголским обликом у архаичним текстовима, тако у Закону дванаест таблица: si adgnatus nec escit „ако нема adgnatus-а (да наследи некога, одн. његова добра)“; овде пес значи исто што и поп. Но пес се употребљава и као негација уз реч: тако, код Плаута nec ullus — nullus, или у Ciris: nec ullo uolnere caedi, „бити неv_pait>HB, досл.: не бивати повређен никаквом раном“. Такође, res nec mancipi стављају се у опреку према res mancipi („ствари које се могу отуђити само формалним путем“), што је добро познат правни термин који је до данас остао у употреби. Класични латински чува трагове употребе пес као негације уз реч у изразима као necopinans, neglegens. Ништа, дакле, не смета претпоставци да је у латинском образована негирана сложеница neg-otium, независно од реченице negdtium est. Но проблем остаје: зашто се ту ради о негативном изразу и откуд такав развој? Објашњење се не може наћи у самом латинском. Суштаствсна чињсница коју ћемо покушати да установимо Јссте да negdtium није ништа друго до превод грчког askholia (άσχολία). Латинска рсч у потпуности сс подудара са грчком, која дословно значи „одсуство доколицс“ и „посао“. Ова реч је стара; значењс које нас овде занима посведочено јс од њених најранијих помсна (почстак V вска). Код Пиндара налазимо јсдан карактсристичан пример: пссник се обраћа ;раду Теби хвалећи га: Isthm. I, 2

90

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

... τδ τέον ... πράγμα καί άσχολίας ύπέρτερον θήσομαι „ставићу твоје интсресе изнад (сваког другог) посла“. Не ради се уопштс о песничком изразу; користи га и Тукидид у значењу „сметња, заузетост“. Долази и у свакодневном говору, код Платона. Сократ каже праштајући се: έμοί τις ασχολία έστί за шта би латински прсвод могао бити mihi negotium est, у потпуно истом значењу у којсм тај израз срећемо код Плаута. Осим тога, askholia „ бављсње, заузетост пословима“ значи и „тешкоће, бриге“ у изразу askholian parekhein „задавати бригс, причињавати тешкоће“; опет код Платона: τδ σώμα μυρίας ήμΐν παρέχει άσχολίας „тело нам причињава безбројне тешкоће“, што би се могло дословцс прсвссти ne­ gotium praebere или exhibere, што такође значи „причињавати тешкоћс некоме“. Реч askholia употребљава се и у значењу „посла“ уопште: askholian dgein „обављати неки посао“ као negotium gerere. У крајљој линији askholia се своди на придев dskholos „који нема доколицс, није докон“, у ствари: „који је нсчим забављен“. У латинском имамо, обратно, придев изведен од negdtium. По узору на otium : dtidsus начињен јс придев negotiosus, који у свим значењима тачно одговара грчком dskholos. Дакле, грчки јс условио образовање и значење латинске речи: како у грчком skholS значи ,локолица“, askholia је, од почстка, позитиван појам. Стога се при тумачсњу речи negotium нс мора нужно полазити од предикативног израза nec-dtium (est). Το је сложеница типа nefas. Доцније, када се учврстила у значењу „трговачки послови, трговина“, реч negotium дала је низ глаголских и именичких изведеница: negotiari, negotiator, negotians. Ту је дошло до поновног уплива грчког језика, у другом виду. Грчки термин askholia значи „бављењс, заузетост јавним или приватним пословима“, али бсз оног јасног усмерсња на трговачкс послове које имамо код negdtium. Сами Латини нам указују да су те термине сковали по грчком узору. Аул Гелијс поучава нас да ce negotiositas користи као прсвод за polypragmosyne, а Цицерон ствара negotialis да би превсо pragmatikos. Следствено томе, низ других изведеница од negdtium био је начињсн по узору на грчко pragma. На тај начин суочавамо се са занимљивим ссмантичким процесом: од тог тренутка negdtium преузима сав распон значења гр. pragma и као и грчка реч може значити „ствар“ и чак „особа“. Каткад се указивало на реч khrema као извор калка; она тс никако нијс; pragma је та којаје, са целом својом породицом, послужила као модсл за ne­ gdtium и цслу његову породицу. Одатлс долази глагол negotiari, начињен према pragmatedesthai „бавитл се трговином“ и име вршиоца радње negotia­ tor према pragmateutes „трговац“. То су услови у којима се, кроз један сложсн процес, одвијао цео онај велики лексички развој у латинском језику који је са својс стране произвео облике који до данас живе у много свропских језика. У два наврата одиграла сс

ЗАНИМАЊЕ БЕЗ НАЗИВА: ТРГОВИНА

91

семантичка позајмица из грчког; најпрс нспосрсдним калкирањем рсчи ne­ gotium на основу askholia, а онда придавањсм појединим изведеницама од negdtium значсња трговачких послова, по узору на изведенице од pragma. Први пут, копиран јс сам облик; други пут, обновљено је значењс речи. Такав јс њен историјат, много мање праволинијски нсго што се то обично замишља, за чије разумсвањс је нсдостајала једна суштинска компонента све док нису препознати грчки термини који су инспирисали латинске обликс. * Ваљало би бацити поглед на савременс сквиваленте речи negdtium. Француска реч affaires није ништа друго до поименичење израза afaire „за чинити“: „имам нешто за учинити, тј. да урадим“, одатле: „имам посао“. Мсђутим, семантички садржај који данас има реч ajjaire, ajjaire commerciale стран је овом дословном значењу. Још у грчком језику управо јеpragma, рсч најмање одређсног значсња, попримила тај конкрстан смисао. У латинском ce, са negotium, појам „трговачких послова“ уобличио кроз негативан израз: „одсуство доколице“ је „запосленост“, али тај тсрмин не говори ништа о природи делатности. Независно један од другог, модсрни језици су дошли до истог израза. У енглсском придев busy „заузет, без слободног времена“ произвео је апстрактну именицу business „заузетост, посао, биз/шс“. У немачком, апстрактум Geschdft је исто тако неодређен: schaffen означава чин прављења, стварања уопштс. У (старо)руском, delo (д^ло) такође значи „дело“, а онда „посао“ у свим значењима тог термина.101 Ту имамо прсд собом један значајан феномен, заједнички свим народима и већ очитован на првим тсрминима: трговачки послови немају имена; нс дају се позитивно дсфинисати. Нигде се не среће израз способан да их окарактерише на специфичан начин; јер — у најмању руку испрва — то је једно занимање које не одговара нијсдној од освештаних и традиционалних делатности. Трговачки послови се налазе изван свих заната, свих практичних и тсхничких занимања; стога нису могли бити означсни друкчије до као „заузстост, запосленост“. Тиме се очитујс новина те врсте делатности, тако да можемо проследити особени пут настанка овс лсксичке категоријс, да сагледати како сс она уобличила. То назвање имало је своје полазиште у Грчкој, но тек посредством латинског оно се распространило, и живи још увек у обновљеним ликовима диљем индоевропског света, па и у модерном западном речнику. * *

*

Између појмова из економске сфсрс, проучсних овде у њиховим најмаркантнијим или најнсобичнијим изразима, запажамо да најпрозирнији би* О negdtium уп. E. Bcnvcniste, Sur Phistoire du mot latin negotium, ASNP 20/181,3-7.

92

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

вају често они термини који су попримили једно значење одређено општим развојсм привреде и који означавају нове делатности и технике. Тешкоће које се у том погледу испрсчују пред нама разликују се од оних са којима се сусрећемо у другим областима индоевропског речника. Не ради се више толико о идентификовању прежитака и тумачењу иновација. Нсретко ти изрази припадајуједном новом и делом још актуелном типу имсновања. За полазиште овог прегледа морали смо узети конкрстне термине, који су већ постали технички термини или су на путу да то постану. Одатле њихова разнообразност, њихова неједнака распрострањеност, различитост њиховог порекла. Пропратили смо образовањс једног специјализованог сегмснта лексике, каткад у дрсвно доба, но обично у току засебне историје појсдиних језика. Тсрмини за богатство и радње каквс су размена, куповина, продаја, зајам итд. увек стоје у вези са установама којс су сс често развиле паралелно са њима. Отуда аналогијс између независних процеса. Могло се запазити, такође, да су обичаји и техникс индоевропских народа достигли виши ступањ развоја него у архаичним културама. Код многих овде размотрених процсса та разлика у развојном степену је знатна. Код Индосвропљана, још од оног раздобља до кога се спуштамо преко најдревнијих језичких подударности, затичемо већ вссша развијену материјалну културу. Тсрмини које смо размотрили уклапају се у један друштвено добро артикулисан оквир, који се често на подударан начин оцртава, премда у разним раздобљима и на разним равнима, у Грчкој и у Риму, у индоиранском или германском домсну. Кроз неколико тих термина покаткад се дало сагледати порекло нашег модерног речника. Свс то нс представља прсвазиђсну прошлост, не ограничава се на прежитке, то је исходиште појмова који у овом или оном облику још увек живе у нашим језицима, било да је њихов континуитет остварен непосредном предајом, било да су обновљени путем превођења.

Четврти део

ИМОВИНСКЕ ОБАВЕЗЕ Дванаеста глава

РАЧУН И ПРОЦЕНА Сажетак: — Лат. duco и гр. hegeomai имају иста значења, право „водити, заповедати“ и фигуративно „всровати, судити, процељивати". Треба се, међутим, чувати закључка да наједној и на другој страни развој од основног ка прснссепом текао паралелно. Док је код hegeomai прелаз од „заповедати" до „(ауторитативно) просуђивати" био непосредан, у латипском је између два значења глагола duco посредовала једна конкретна карика — поступак сабираља. Скоро истоветан развој водиоје од putare (uineam) „обрезивати (виноград)" до putare (deos esse) „мислити (да богови постоје)“.

Од значења „водити“ глагол ducere развио се ка апсграктнијем и општијем појму „просуђивања“. У том случају, конструише се прсдикатски или са инфинитивном реченицом: aliquem (са предикатским придевом у акузативу) ducere „држати некога за таквог и таквог“ или пак ducere регира инфинитивну реченицу у значењу „веровати, судити, процењивати (да)“. Та специфична употреба има паралелу у грчком глаголу hegeomai (ήγέομαι), који значењем одговара латинском duco. Попут овога, он долази у транзитивној конструкцији „водити, предводити11, а користи се и у значењу „просуђивати, сматрати некогатаквим и таквим“. Да би се објаснила та особеност грчкогјезика, указује се на семантички развој лат. ducere. Но ни за du­ co није до краја разјашњено како се развило његово пренесено значсње.

Глагол duco није се чинио предодређеним да означи мисаону операцију. Испочетка он значи искључиво „вући, водити“. Међутим, један усамљен пример код једног архаичног песника, Луцилија: sumptus duc (импсратив) „сабери трошкове“ пружа нам објашњење које тражимо; треба га тумачити у основном значењу глагола duco, овде условљеном објектом. Он ту означава један особен поступак: сабирање. У класичним цивилизацијама, тај поступак се вршио по једном обрасцу различитом од нашег. Бројеви написани у ступцу један над другим нису се збрајали као код нас одозго надоле, него одоздо нагоре, док се не стигне до онога што се звало summa, тј. „горња цифра“. Стога се за збир и данас у француском каже somme. У sumptus ducere имамо дакле ту представу, a ducere стоји у свом изворном значењу „изводити“. Низ бројева се „изводи“ одоздо нагоре, док се не дође до збира.

94

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

То налази потврду у једном сасвим класичном изразу: rationem ducere „израчунати“. Ratio је технички термин за „рачуницу, прорачун“. Имамо, дакле, полазну тачку: то је чин рачунања онако како се упражњавао материјално, у писаном виду.102 Једна цивилизација није нужно морала досегнути особито висок степен развоја да би ти термини постали важни за њу: чак и у руралној цивилизацији, рачуни које власник води представљају суштаствен елеменат администрације (уп. Катона, Варона). Изрази у којем ducere значи „извести рачун до збира“ {rationem duce­ re}, дакле, „рачунати“ помажу нам да схватимо обрте као aliquid honori duce­ re „рачунати нешто као част“ или aliquem honestum ducere „рачунати некога као часног“. То је још увек идеја „извођења збира“. Та специјализација значења била је, дакле, условљена техником рачунања. Управо се на операцији рачунања, збрајања заснивају мисаоне операције уопште. Но шта је са тако упадљивим паралелизмом са грчким глаголом hegeomail Исход семантичког развоја у оба случаја је тако сличан, да нас то може довести у искушење да претпоставимо како је он и код грчког глагола имао потпуно истоветан ток као код латинског. Ипак, треба проверити да ли су и у грчком услови развоја били слични и да ли се могу са вероватноћом претпоставити исте полазне чињенице као у латинском. У ствари, не само да ту недостају посредујућс карике, него је и полазни смисао сасвим други. Каже се, додуше, exercitum ducere и stratou hegeisthai, Глагол hegeomai такође значи „водити, бити предводник, вођа, предњачити другима у неком делу“. Одатле strategos „предводник војске“, титула на основу које је веома вероватно као калк настала германска сложеница ствнем. heri-zogo „крји води војску“ (војно звање које је постало племићка титула, Herzog), а на основу ове (ст)слов. vojevoda (бо1£бодд) „заповедник војске, војвода“.103 Али како је од „бити господар, бити поглавар“ постало „сматрати некога нечим“? Не видимо начина да се два значења повежу према латинском узору; код hegeomai није присутан појам рачунања. Како се нама чини, прелаз од значења hegeomai „бити вођа, водити“ до предикатске конструкције био је непосредан. Треба га разумети као „бити предводник (у мишљењу) да“, што ће рећи „мислити преузимајући потпуну одговорност за свој суд“. Ту је садржана идеја ауторитативног просуђивања, и збиља hegeomai у значењу „сматрати“ често се примењује на ствари које су предмет вере и опредељсња, например на постојање богова. Ауторитет који је посреди проистиче из индивидуалног просуђивања, а не из власти. Интересантно је запажање да ce hegeomai у тој предикатској конструкцији употребљава, код Херодота, у перфекту: „имати ауторитет (за изрицање мишљења) да Ради се о мишљењу ауторитативно изреченом од стране неког ко је позван да просуђује.104 Праву латинску паралелу, премда у донекле другачијим условима, представља iudicare, најпре „судити као неприкосновсн судија“, а затим напросто „изрсћи свој (мисаони) суд“. У поређењу са тим развитком који повезује глаголе iudicare и гр. hegeisthai види се колико је варљив привидни пара-

РАЧУН И ПРОЦЕНА

95

лелизам између ducere и hegelsthav. та два развоја текла су сасвим независно један од другог и слична су само по свом исходу. Има један други латински глагол који се употребљава у значењу „судити, сматрати, процењивати“, а једна од његових сложеница односи се на рачунање: то јеputo. Тај глагол показује једну упадљиву особеност. Не зна се још да ли треба претпоставити један или два глаголаputo. Један има матсријално значење „сећи“. Други је глагол расуђивања, рачунања, веровања, који прима разне превербе, посебно сот- у computo. У значењу „сећи“ глагол putare је добро посведочен; то је сеоски тсрмин. Употребљава се у списима о пољопривреди за „дрвеће“, „шибље“, „виноград": uitem, uineam putare „обрезивати виноград“ среће се често код Катона, Варона, Колумеле. Не самоputo, него и, са истим објектима, de-puto, re-puto (тј. понављати радњу), inter-puto (употребљава се и за маслине: oleam interputare} и, боље познат зато што се одржао у употреби до данас: amputare „опсећи (ампутиратиу1,. Тај глагол puto има техничко значење: „сећи кресањем“, посебно некорисних грана. Да ли се на том значењу може заснивати и други глагол? Ваљало би поћи од метафоричне употребс: rationem putare и интерпретирати је дословно у складу са техничким значењем puto\ „прослеђујући (одоздо нагоре) рачун, једну за другом одсецати све ставке које су већ проверене“. Одатле „провсрити рачун“. Када је свака ставка проверена и затим одрезана, стиже се на крај операције. Одатле rationem putare за „изравнати рачун“, где putare свакако полази од свог материјалногзначења: „проверити ставку по ставку тако да се рачун призна као исправан". У пренесеној, метафоричној употреби то је оно значење које преводимо са „просуђивати“ или „веровати“, тј. доћи до закључка провером свих елемената проблема, као што се сукцесивном елиминацијом својих ставки проверава рачун. Када Цицерон каже deos esse puto το није чин исповедања вере. Он хоће да каже: „Пошто сам све прорачунао, верујем да богови постоје“. То је, дакле, ипак исти глагол, али специјализован у поступку рачунања и удаљен од свога сеоског порекла толико да се сасвим осамосталио. Ова три глагола налик су један другом; могли би важити за синтактичке синонимс: лаг. puto, duco и грч. hegeomai се слично конструишу. Међутим, видимо колико су они различити по свом пореклу и путевима којима су доспели до своје заједничке употребе.

Тринаесша глава НАЈАМ

Сажетак: — За разлику од француског, латински супротставља conducere „ узети у најам, изнајмити" и locare „дати у најам, изнајмити4'.105 Код глагола con­ ducere, који изворно значи „скупа довести, сакупити", ова специјализација значења полази од војне праксс рсгрутовања, тачније од случаја када вођа (dux) врбује људе за новац; conducere mercede. Упоредо с тим, глагол locare „ставити нешто на место које му припада" специјализује своје значеље на „изнајмити“ од тренутка када се почео примењивати на људе или на њихов рад, са утолико чвршћим основом ако се при том уговарала цена најма: locare operam suam tribus nummis, чита ce код Плаута. У германском домену, израз за „најам“ има сасвим друго порекло: то је обичај старих Г ермана, који описује Тацит, да закопавају оно што су желели да сачувају, чиме се објашњава необична вишезначност готског глагола fllhan „сахранити“ и „поверити, дати у најам“.

У овом поглављу прсдмет наше пажње биће једна сложница од ducere. За „изнајмити, узети у најам“ имамо conducere, а симетричан израз „дати у најам“ је locare од којег је настало фрц. louer. Та два појма која француски изражава истим глаголом louer исказују се у латинском двама различитим терминима. Conducere „изнајмити, узети у најам“ каже се за сваковрсне ствари: послугу, војску, кућу, намештај, извођење неког посла; чак и за градњу неке зграде: conducere templum aedificandum. Το посебно значење глагола conducere биће да је изведено из његовог општег значења „водити, скупљати“: „скупљати раднике, војнике“, а затим их „узети у најам“. Ради се о техничком изразу, који се, по свему судећи, образовао унутар самог латинског јсзика и специјализовао пред нашим очима. Оно што нам измиче је заправо прелаз ка значењу „узетиу другим речима, „скупити“ и „изнајмити“ остају два различита појма. Та прелазна карика је оно што нам ваља разјаснити. Треба да најпре размотримо прост глагол; duco значи „водити“, али етимолошки одговара готском tiuhan (нем. zieheri) „вући“. Готски глагол има широку употребу, са бројним превербима којима се успоставља разлика између различитих вид>варадње: „вући“, „повлачити (са собом)“, „доводити“. Осим тога, пореди '*.е и гр. δαιδύσσεσθαι ελκεσθαι; имали бисмо ту презент типа * duk-yo (али са редупликацијом· dai-ddssesthai") у значењу „вући“. Већ на основу поређења грчке и латинске речи можемо установити првобитно значење duco, које је било „вући“. Доиста, са ensem оно значи „изву-

HA JAM

97

ћи, исукати мач“. Глагол duco употребљава се и са murum, vallum·, „(градити) зид, шанац“. Сад, у латинском има и један други глагол „вући“, traho, који је дао traire у француском. Која је разлика измсђу та два глагола? Док traho значи „вући ка себи, примењивати вучну силу на неку ствар која се опире“, duco је „водити по унапред повученој линији“; све примене овог глагола потврђују то значење. Ducere aquam (уп. aquae ductus ,,аквадукт“) је „вући'‘ воду, али претходно припремљеним путем; ductus се може рећи о lit­ tera „слово“ када је реч о писању: облик слова управља се према прописаном обрасцу; dux, назив вршиоца радње, каже се о ономе који води, који „вуче“ путем којим ће га остали следити. У војном смислу duco значи „вући за собом, према одређеном циљу“; његов корелатје глагол sequor „следити“, тј. прихватити кретање, примљени подстицај. Осим тога, познатје израз ducere uxorem, ducere in matrimonium „водити жену ради брака с љом“ Са својим превербом, conducere није само „водити“, него „водити ради окупљања". Одатле техничко значење скупљања; у медицини ce conducitur aut laxatur каже о мишићу који се скупља или опушта. Да би се објаснило значење conducere „изнајмити“, треба видети како се овај глагол употребљава када се односи на људе. То се види из једног поучног примера код Цезара (В. G. I 4,2). Један галски поглавар, нашавши се под тешком оптужбо.м, прибегава свим могућим средствима да би се одбранио. На дан суђења omnem suam familiam coegit... et omnes clientes obaeratosque suos conduxit. Он окупља све из свог окружеља да би га подржали пред судом: за своје глагол је co­ egit „сагнати, потерати пред собом да би се окупили“, али за клијенте и дужнике, conduxit. Тај глагол примењен је на оне иад којима се има право пагрона према клијенту, повериоца према дужнику. То је однос који овде подразумева глагол conducere·, не само „окупити“, него „окупити на основу извесног ауторитета“. Одиста, у војном језику, conducere copias значи „мобилисати“ властите трупе; conducere увек претпоставља природни ауторитет dux-а, а за људе обавезу да се окупе у његовој служби. Ту већ имамо употребу која је условила прелазак ка значењу „изнајмити“ Ваља додати да ce conducere када значи „унајмити, узети у најам“ пропраћа са mercede·, том допуном докрајчена је специјализација значеља. Сам за себе, глагол conducere довољан је да означи мобилизацију пуноправно извршену од стране човека који окупља свој одред. Но чак и изван те ситуације, људи се могу регрутовати за плату, mercede·, у том случају, плаћање ствара могућност за conducere. Одатле, mercede milites conducere — са разним варијантама, auxilia, mercenarios conducere. Изворно је το пракса поглавара, оних који располажу зависним људнма, обвезницима. Она, као и код грчког laos „људи, народ“, претпоставља ауторитет поглавара над људима који су се ставили у његову личну службу и увек су спремни да се ради њега лате оружја Тако се усталило значење „узимања у најам“, најпре за унајмљивањс војника, а затим свих оних од којих се очекује извршењс посла који може бити тсжак или опасан, било да су то плаћене убицс или, чешће, радници. У на-

98

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

родском језику, код Плаута, conducere се често среће кад је реч о „унајмљивању“ кувара, музичара, нарикача на сахранама итд. Строго економско значење произашло је на тај начин из односа вође према људима над којима има ауторитет; но веома рано conducere се почело говорити о унајмљивању било каквог рада. Назив за вршиоца радње такође дели сва та разна значења. Con­ ductor је неко ко прими на себе да регругује људе у циљу неког похода. То је такође предузимач који регрутује раднике, „унајмљује“ их за неки посао. Након што се једном тај појам „најма“ усталио, глагол conducere се почео употребљавати за „узимање у најам“ земљишта, куће (agrum, fundum), а не само радне снаге. Погледајмо сада термин locare. Лексичка опрека према conducere могла је настати тек пошто је глагол conducere попримио значење „регрутовати, узети у најам“. Треба даукратко назначимо шта је предодредило locare за функцију корелата глаголу conduco. Изразу ducere in matrimonium „узети за жену“ одговара locare in matrimonium, где је субјект девојчин отац. Освештан, правни термин је у таквом случају dare „дати“. Но locare се често среће код Плаута, а користи га чак и један тако истанчан стилист као Цезар. Постоји и обрт collocare in matrimonium.106 Откуд овај глагол у таквој употреби? Одговор лежи у основном значењу глагола locare, које са своје стране зависи од значења рсчи locus. Код ссмантички тако слабо одређених рсчи какве су оне којс означавају „мссто вреди уложити мало труда да би сс дошло до одређенијег сазнања. Locus се можс дсфинисати као „природно место нечсга“. Може се установити да управо то значи и грчки термин који ce са locus преводи: topos (τόπος); задовољавамо се да само укажемо на ту чињсницу, коју јс лако провсрити. Следствено томе, locare нијс „ставити нсшто негде“, нсго „учинити да нешто нађе своје природно место, локацију која му следује“, одатлс „сместити“; у француском се у истом смислу каже etablir sa fille, т. ј. „сместити, удомити своју кћер“. Дакле, locare се веома разликује од ponere „(о)ставити нешто било гдс“. Прелаз значења у „дати у најам“ извршсн је као код conducere, када се locare примењивало на људе или на њихов рад: locare operam suam tribus nummis (Pl. Trin. 844), досл. „смсстити свој рад за три гроша“ Исто тако, ако се поседује fundus за који власник зна да га нс може сам обрађивати, он се „смсшта“, „изнајмљује“: locare fundum. Са развојем градова и јавних радова, почињу се „стављати на лицитацију“ заједнички послови: locare viam exstru­ endam „погодити (с неким) грађење пута“. Тако се учврстио смисао „давања под најам", симетричан, мада не и савремен техничком значсњу глагола con­ ducere. Та два глагола употребљавала су се у пару само онда када је трсбало прецизирати да ли је реч о узимању или давању у најам. Ако латински користи два различита глагола, то није само из Римљанима својствене бригс за јуридичку прецизност, него зато што је латинском недостојала погодност, коју је грчки имао, да сс користи исти глагол уз промену глаголског стања. Грчки

HAJAM

99

je дуго чувао могућност да користи исти глагол у активу и у медију да би означио два корелативна појма, тако daneizd „дати у зајам“, daneizomai „узети у зајам“, mistho „дати у најам“, misthoumai „узети у најам“. У латинском су депонентни глаголи изашли из употребе, и није било те могућности. Одатле произлази једно мстодолошко начсло на коме је умесно инсистирати уз ризик да се понављамо: када се значење једне речи тако специјализује, треба покушати да се изнађу специфичне употребе из којих је то ново значење могло понићи. Ево сад једног сасвим различитог термина, који здружује значења која разматрамо. Налазимо га у германском, посебно у готском: то је глаголfilhan „крити“ и, са разним превербима af-, ga-, us-filhan „сахранити“. Мсђутим, ana-filhan, што је необично, значи „дати“, „испоручити“, а такође „изнајмити (дати у најам)“, и управо тим својим значењсм всзујс се са предметом нашсг разматрања. Глаголом filhan преводе се грчки krypto „крити“ и thdptd „сахрањивати“· letfilhan, αφες θάψαι „сахрани га“ (користи cenga-filhan). Значсље af-filhanye „сакрити, склонити са видела“: Лука X 21 άπέκρυψας ταΰτα άπδ σοφών „сакрио си (affalht) то од мудраца“. Што се тиче ga-filhan, њиме сс такође преводи thdptd „сахранити“: έτάφη „би сахраљен“, gafulhans war. Το налази потврду у другим германским сведочанствима: ствнем. fel(a)han „сахранити, сакрити“. Случај глагола anafilahanff сасвим посебан. Тим глаголом, обилно посвсдоченим, преводи ce paradidonai „предати нскоме, повсрити“ и ekdidosthai „изнајмити, дати у најам“. Карактеристичан пример његове употребе имамо у једној Христовој параболи, Лука XX 9: човекје засадио виноград и пзнајм-ιο га сељацима јер је морао отићи: anafalh ina waurstwjam, έξέδοτο γεωργοΐς. Исти однос јавља се и у срвнем. bevehlen „сахранити; поверити“; уп. нем. befehlen, empfehlen код којих је преостало само значење „наредити, препоручити“. Не би се рекло да је тај семантички развој на прави начин објашњен. Један такав прелаз на први поглед остаје несхватљив: како глагол који значи „крити", кад се снабде превербом за ознаку кретања према некоме, мења значење у „уступити, поверити, изнајмити“? Изворну представу која лежи у основи тих дивергентних значења откривамо у опису нских гсрманских обичаја код Тацита, Germania 16: „Довољно је познато да германска племена не живе ни у каквим градовима, нити зрпе збијена насеља.... Ссла не устројавају по нашем начину, са повезаним и једна на другу наслоњеним зградама: око своје куће свако оставља слободан простор затим, пошто је подвукао да Германи не граде куће на исти начин као Римљани, Тацит наставља (16, 4): „Имају обичај да копају под земљом јаме на које одозго набаце много гнојива, да им служе зими као прибежиште и трап за летину; јер таква места ублажавају жестину мраза, а ако дође непријатељ, ок опустоши само оно што му јс на виделу, а оно што јс скривено и закопано поштеди, или што и не зна за то, или што га мрзи да тражи.“ {Solent et subterraneos specus aperire eosque multo insuperfimo onerant, suffugi-

100

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВА

ит hiemi et receptaculum frugibus, quia rigorem frigorum eius modi molliunt, et si quand hostis aduenit, aperta populatur, abdita autem et defossa aut ignorantur aut eo ipso fallunt, quod quaerenda sunt). Taj обичај може објаснити употребу глагола filhan. Основно значење тог глагола је „крити, закопавати“, и не би нас изненадило да је поступак који Тацит описује био управо онај који су Германи тако називали. Загонетно значење глагола anafilhan (којим се преводи paradidonai, parddosis) „уступити, предати некога или нешто“, да се објаснити као „предати оно што је стављено на сигурно и сакривено" или „предати да буде стављено на сигурно место“. На тај начин похрањивале су се драгоцене ствари, намирнице. Тако појам „стављања на сигурно место“ има своје порекло у обичају похрањивања у скривнице нужних залиха. Затим се значење развило у „изнајмити“, што је посебан вид „поверавања“; са anafilhan може се онда преводити ekdidosthai, paradidonai'. „поклонити некоме поверење, поверити му оно што је похрањено“.107 Тиме се отвара могућност објашњења овог семантичког развоја својственог само германском, који се није могао образложити са формално-етимолошке стране. Мало даље биће размотрен однос између глагола bergen „склонити“ и borgen „дати у зајам“ у немачком. У германском, дакле, нема посебних израза за „најам“, него је само дошло до специјализације у том смислу глагола „похранити на сигурно место, уступити (неки драгоцен посед, остављен на страну)“. За новчане операције, позно уведене, у готском није могло бити посебне терминологије. И у овом случају сагледава се сложеност обичаја привредног живота који се образују у разна времена, на основи различитих појмова и који преузимају свој речник од ранијих установа.

Чешрнаесша глава

НАГРАДА И ПЛАТА

Сажетак: Анализом најранијих употреба речи за „плату“ — а посебно гр. misthos, гот. laun (нсм. Lohn) — и њиховим свођсњсм на индоевропске прсдлошке показало се да су пре него што ће попримити значсње „плате за (било какав) рад“ оне значиле „награду за подвиг или за победу на такмичењу“. Што се тиче лат. речи merces, која такођс не значи „плата“ у модерном смислу зараде, љсна всза са merx „роба“ свсдочи о увођељу новца у односе мсђу људима ради куповине услуга као што се купују намирницс.

Међу терминима који означавају односе размене посебно место припада „плати“, утолико пре што барем iy имамо једну добро посведочену индосвропску подударност и једно јасно значење.

Ради се о скупини речи коју представљају гр. misthos (μισθός), стинд. midha-, ав. mizda-, гот. mizdo, стсл. mizda- (лшздд), тсрмин заједнички индоиранском, грчком, германском и словенском. Упадљива је постојаност облика, као и значења. Између наведених речи постоји само једна доста незнатна разлика каква, на први поглсд, не може расветлити постанак значења „плата“. Ипак ће бити од користи да мало поближе размотримо ову подударност, како бисмо покушали да боље одредимо појам. Сам облик не да се анализирати: посреди је једна изведеница чија се основа не види; ако је то глаголски корен, ми нисмо у стању да га издвојимо и немамо средства да га идентификујемо.108 То је, дакле, усамљена именица (једино се може вед. midha- поредити са midhvas- ,дарежљив“), али од оних које спадају у најдревнији речник.

Ведски термин midha- не значи баш „плата“, нсго „надметањс“ или „награда на надметању“. Овде треба узети у обзир авестијска факта: рсч mi­ zda-уо. посведочена више пута, посебно у Гатама, и регира је глагол han- (и то редовно), коме у санскриту одговара^ал- са основним значењем „освојити“. Ако анализирамо употребу han- са mizda-, видимо да ту није реч о плати за неки рад, већ о накнади — материјалној или не — за неку делатност, пре свега за делатност стављену у службу вере. Не треба се чудити што је овај термин ограничен на ту примену: авестијске Гате су поетски и теолошки текст, низ ватрених прзповеди у корист зороастријске вере. Сви кључни термини у љима набијени су рслигијском вредношћу.

102

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

Mizda се увек задобија трудом или заслугом за веру. Но најмањеједном та накнада поприма конкретан вид, Yasna 44, 18: „додели нам (као) mizdaшто си нам обсћао, и то десет кобила скупа са ждрепцима и једну камилу“. То јс јсдини случај када се ради о материјалном награђивању; у другим примерима, оно је спиритуалног карактера: то је блаженство, награда получена у будућем животу. Занимљив је паралелизам са употребом грчке речи mist­ hos у Јеванђељима. То је стога што се полази од истих прстпоставки: у првом плану зороастријскс проповеди стоји будуће Царство, да се послужимо терминологијом Авесте: „пожељна власт“; у том царству, у том обећаном блаженству састоји ce mizda. Упоредивши ведски и авестијски термин, видимо како се оцртава прецизније значење, усмерено сасвим другачије него што се чинило. Не ради се о погодности економског карактера нити о редовном награђивању, нити о плати за неки обичан посао, него пре о награди — материјалног или нематеријалног карактера — додељеној ономе ко победнички изађе из неке борбе или неког такмичења. То чини вероватним сродство између вед, midha- и midhvas- „дарежљив". Грчки термин је најобилније документован: гр. misthos стварно долази, већ од хомерских текстова, у значењу „плате“ у којем ми ту реч данас користимо. Примери су јасни: Ил. XXI 445, Посејдон подсећа да је радио за Пријама misthoi epi rhetoi, μισθω έπι ρητω, „за уговорену плату“: ту се одиста ради о правој накнади за рад. Каква је била та накнада? На једном месту Одисеје (XVIII 358 дд.) јсдан човек који ради за misthos каже нам шта то добија: своју днсвну порцију жита, одећу, обућу; то је misthos једног најамника. Дознајемо да је често долазило до спора када најамник не би добио своју плату или би добио само део ње. Има, међутим, примера у које се појам „најамника“ не уклапа, где употреба речи misthos указује на једно вероватно старије значење; у Ил. X 304 тражи се у тројанском логору добровољац да обави опасно извиђање ахејскогтабора, и обећава му се велики дар: δώρω έπΐ μεγάλω; μισθός δέ οί άρκιος έσται: „имаће зајамчен misthos^ (кола са запрегом од два добра коња). Положај онога ко ће примити тај misthos сасвим је другачији од положаја најамника. Он има да изврши један подухват и misthos је награда обећана за извршење тог подухвата. Овде смо дошли до значења на које смо већ свели индоранске термине: misthos није редовно исплаћивање, већ награда коју добија победник једног надметања, јунак који изврши подвиг. За такво тумачење располажемо још једним доказом, на којем нам се ваља задржати, јер досад није запажен. Један посебан глагол гради са misthos сложеницу у значењу „примити плату“: mistharnein (μισθαρνεΐν) „радити за плату, бити плаћеник, најамник“. У тој сложеници препознајемо глагол drnymai (άρνυμαι) за чију употребу има јасних хомсрских примсра, не одвећ бројних, тако да их све можемо размотрити. Најпре је вредна пажње чињеница да стари граматичари тај глагол преводе са antikatalldssesthai „добити за победу у надметању, двобоју“; та дефи-

НАГРАДЛ И ПЈ1ЛТЛ

103

ниција, о којој модерни лексикографи нису водили рачуна, свакако је тачна, како то показују хомерски примери: иа самом почетку Одисеје (I 5) реч је о невољама Одисеја, јунака о коме песник позива Музу да пева, άρνύμενος ήν τε ψυχήν καί νόστον έταίρων „који је настојао да задобије (тј. да се избори за) властити живот и повратак својих другова“. Он у тешкој борби, кроз искушења над којима односи победу, задобива награду, која се састоји у томе да је спасао своју душу и обезбедио повратак својим друговима. На другом месту, Ил. I 159: timen drnysthai „задобити своју tim&\ задобити део почасти који припада вођи, Агамемнону, у рату или у такмичењу (уп. V 553); или такође drnysthai mega kleos (VI 466) „задобити велику славу (у борби)“. Најзад, најиндикативније место је оно где Ахил гони Хектора у току њиховог завршног двобоја (XXII 160): ούχ ίερήϊον ουδέ βοείην άρνύσθην ά τε ποσσίν άέθλια γίνεται άνδρών „нису се борили да задобију жртвену животињу или говеђу кожу, које се (након трке) дају за награду јуначким ногама“, него је прави улог био живот Хектора који бежи пред Ахилом. Дакле, drnymai значи „изборити награду“. Да ли је случајно то што је сложеница mistharnein начињена са једним тако специфичним глаголом, који имплицира управо награду на такмичењу?109 Уосталом, не каже ли се у француском gagner ип salaire „примити плату“ са истим глаголом као у изразима gagner ип prix/une victoire „освојити награду, задобити победу“. На тај начин, посредно или непосредно, misthos исказује исти појам који смо установили у индоиранском: унапред утврђену награду на неком надметању. То значење боље се очувало у херојској традицији ведских химни, но још увек се да препознати и код Хомера. То је изворна употреба речи misthos. Чак и у значењу „плата“ и даље живи идеја „накнаде унапред утврђене и исплаћене након завршетка посла“. „Награда“ на такмичењу постала је „плата“ за рад. Готски и словенски не дају много новог: гот. mizdo служи као превод за грчко misthos и не показује неку значајнију варијацију значења.110 Међутим, у готском постоји, поред mizdo, и један други термин којим се такође преводи грч. misthos: то је laun (ствнем. Ιδη, нсм. Lohn), који сс своди на стари неутрум *1аипот. Као конкурент старом индосвропском термину, он заслужује нашу пажњу. Готска реч laun није изолована у индосвропском речнику; ипак, прс него што анализирамо њенс подударнице, размотрићемо значеље које произлази из њених употрсба. Њомс се преводи истовремсно misthos, opsonia, khdris', следи као вероватно да она не одговара тачно ни једном од та три грчкатермина. Посебно је индикативно једно место из кога се види подсла улога измсђу laun и mizdo у готској ссмантици, тамо где грчки предложак користи исти тсрмин misthos: (Матеј VI 1: laun ni habaip fram attin izwaramma ... „немате laun од свога оца“, a затим: „одиста вам кажем, лицемсри ће примити своју плату“ (άπέχουσι τον μισθόν αυτών) andnemun mizdon seina. За превод истог термина готски употребљава две различите речи на размаку од само једног реда. На другом месту mizdo, јер сс ради о правој људској плати, плати за оне који су названи лицемерима, за које је награда

104

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

уважавање од странс њихове околине или другс повластице. Што се пак тиче плате која се добија од оца на небссима, то је 1аип\ ту се реч mizdo осећала као неприкладна. Иста реч laun употребљава се и као превод за један веома груб израз, простонародно opsonicr. Посл. Рим. VI 23: launa frawaurhtais daufjus (τά όψώνια τής άμαρτίας θάνατος) „плата за грехје смрт“ Под opsonia разуме се следовање хране, тачније: смок који иде уз хлеб: месо и пре свега риба, које се издавало војницима, одатле: војничка плата, исплаћивана у намирницама. Овде је то, фигуративно, плата, одмазда за грех, a laun је у множини зато што је то и грчка реч. Други пример: ако узвраћате оно што вам се даје, ако волите оне који вам добро чине, ако ... итд., где је вашаkhciris! (Лука VI 32-34); ту је khdris „заслуга“ преведено са laun. Ево сад две сложенице које помажу да се значење поближе одреди: sigis-laun = нем. Sieges Lohn, „награда за победу“ као превод за brabeion „награда“ коју даје brabeus, судија, победнику неког такмичења. То је термин који се користи за награду освојену у трци на стадиону; текст (/. Посл. Кор. IX 24) то и изричито каже: „између свих оних који трче на стадиону, само један осваја sigislaunP Друга сложеница је необична: launa-wargs (II. Посл. Тимотеју III 2) као превод за akhdristos „незахвалан, у Вулгати ingratus. Ту улогу нсгативног префикса има -wargs, иако је у готском било лако образовати негиран придев са ип-. Значсње слемснта -wargsјејасно одређсно и прегнантно: (ga-)wargjan значи „осудити“, wargitha „осуда“, ствнем. warg „преступник “. То је особен гсрмански појам: vvargjc стављен ван закона и прогнан из заједнице. Дословно значење сложенице launa-wargs је, дакле, „лишен 1аип-а“, онај коме је laun ускраћен. То је јак израз, миого јачи од грчког који предаје.111 Видимо, тако, да је laun сасвим друга ствар од плате; то је дар из милоште или повластица задобијена делатношћу која није обичан рад (у ком случају би одговарајући термин био mizdo), управо — указана ,,милост“ или освојена „награда". Компаративни приступ омогућава нам да још боље оцртамо значење: корен 1аи- је добро посведочен, пре свега латинским речима 1п-сгит (од *lau-tlom), 1псгог. Значење речи 1псгит]е „добит, корист“, схваћена као нешто ненадано, неочекиван приход. У другим језицима, то значеље се сужава: стинд. lota-, lotra- „плен“ (само лексикографски потврђено),112 са чим се везују словснски термини: псл. * lovu „плсн, улов“, * loviti, грч. leis (ληίς) „плсн“, leizomai „домоћи сс плена“, leistor „разбојник“. Ратни плен, ловина, то су управо добити на које сс не може унапред рачунати, то су „милодари“ судбине. Тај корсн сс у грчком cpche и у јсдној другој лексичкој породици, глагола αροΐαύδ „уживати“. Иако је „уживати“ класично значење тога глагола, још увек се пројављује њсгово старо значсње. Полазсћи од идсје „плена“ лако је проследити развој ове речи: „стећи плен и уживати у њему“, „вући корист из ратног плена или улова“. Полазна тачка

НАГРАДЛ И ПЛАТА

105

семантичког развоја герм. *1аипот, гот. laun биће, дакле, „погодност остварена пленењсм или ловом, плен“ и у исходу „добит“, сасвим различита од плате која се добија за обичан посао. Видимо, дакле, како се у случају речи mizdo и laun у готском сусрећу и упоредо користе два у основи различита појма: један призива у сећање такмичење и награду за победу на њему, а други ратни плен или улов, а затим милодар или награду уопште. Преостаје да се размотри трећи термин који је ограничен на латински: merces, генитив mercedis „плата, награда“, одакле потиче mercenarius „плаћеник“ и све речи које се одатле изводе. Посебност термина merces је у томе што он стоји у очитој вези са merx „роба“, али се значење тих двеју речи јако разликује. Са творбене тачке гледишта, merces је изведеница на -ed-. За такво образоваље има мало примера и међу њима нема једнообразности: то су махом нејасни термини. Постоји hered- „наследник“, али то је придев, док је merced- именица образована од друге именице. Пошто смо уочили ту особеност, ваља нам покушати да схватимо како ce merces везује за merx, и какав може бити однос између појма „робе“ (merx) и „награде, накнаде" (merces). Треба подвући да је merces нешто сасвим различито од „плате“. Оно што ce са merces исплаћује није уопште посао неког радника, него рукс нског човека, војничка служба у рату, правничко знаље, а затим, у јавном животу, посредовање неког политичара, такозвана трговина утицајем. Та посебна „накнада“ се на тај начин повезује са терминима размотреним у склопу трговачког речника. Међутим, она нема везе са „трговином“ у обичном значењу те речи. Појмовну спону између merx и merces чини то што накнада бива исплаћена у новцу: merx као „роба“ је роба набављена за новац. Не трампа, размена једне ствари за другу, него трговачка куповина остварена посредством новца, То је дубинска веза између значеља merx и merces. Да би се она боље разумела, упоредимо случај француске речи denree „намирница“; у старом француском она гласи deneree, тј. „оно што се може добити за динар“, производ као нешто што може бити плаћено, што спада у „трговину“. Такав је однос између merx и commercium. Merces је, дакле, плаћање којим се накнађујс привремено располагање јсдним човеком у неку посебну сврху. Овај термин указује на један сасвим нов појам., увођење новца у односе међу људима ради куповине услуга као што се купују намирнице. Ови различити термини, које здружује њихово значсње, имају везе које треба проследити дубоко у прошлост ако се жели схватити како су се они могли семантички приближити с обзиром на своја различита порскла. Овде се запажа како се у речнику и приврсди разних индоевропских народа појам „плате“, пошавши од „награде“ у рату или у игри, уобличавао, у мсри у којој су се успостављали утврђени радни односи, док је са своје странс појам „трговине“ и „робе“ условио нови вид „награђивања“.

106

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

Исти процеси понављају се при настајању нових ознака у нашим савременим језицима. На пример, фр. појам solde „плата“ (одакле soldat < ит. soldato ,,плаћеник“) образовао се као „накнада војним лицима“; некада су ту видели везу са лат. solidum „златан новац“ (одакле фр. sol, sou „су“ као новчана јединица). Толико су се ти лексички знаци међусобно удаљили, да би савременом човеку био потребан известан напор да замисли да је salaire (,,плата“) у свом латинском праоблику била salarium „новац који се давао војницима да купе со“ (лат. 5tzZ); да фр. рауег „платити“ потиче од лат. pacare „задовољити, умирити“ (измирењем новчаних обавеза); да је фр. gages „доходак“ множина од gage Јемство, залог“. Слике из сфере рата, плаћеничке службе претходиле су и легле у основ представама о раду и законитој накнади која му следује.

Пешнаесша глава

ПОВЕРЕЊЕ И КРЕДИТ

Сажетак. — Тачна формална подудараност између лат. cre-dd и стинд. srad-dha- јамчи веома древно наслеђе. Испитивање употребе srad-dha- у Ригведи омогућава да се за ту реч утврди значење „чин поверења (у неког бога) за који се претпоставља да ће бити узвраћен (у виду божанске милости удељене вернику)“. Ие. израз за тај сложен појам * kred- десакрализован је у латинском credo “повсрити нешто са извесношћу да ће бити враћено".

Као и ознакама за „плату“, онима које се односе на појам „давања“ или „узимања у зајам“ у основи лежи једно значење које није у правом смислу речи економско. „Давати у зајам“ значи поверавати новац, вредности да би доцније биле враћене. Можемо се задовољити том дефиницијом, која одговара разним терминима од којих се једни јављају истовремено у више индоевропских језика, док су други настали у исходу познијих развоја.

Најпре ћемо размотрити један латински термин чије значење је шире и објашњава се једном прилично распросграњеном и старом подударношћу. Ради се о лат. глаголу cred5 и његовим изведеницама. Појам „поверења“ код њега је од почетка писане предаје проширен у појам „вере“. Већ ширина те семантике намеће питање како су дати појмови повезани унутар латинског, јер одговарајући термини у другим језицима такође сведоче о древности појмовног садржаја и тесној вези између два значења.

Дијалекатска распрострањеност ових термина веома је особена: са једне стране, лат. credd и ир. cretim, а на другом крају индоевропског простора стинд. sraddha-, глагол и именица женског рода, упоредо са авест. zrazdd-, глаголском и такође именском основом. И у индоиранском значење је „веровати“, са истом конструкцијом као у латинском, наиме допуном у дативу. Ханс Келер је подробно изучио тај термин у својој дисертацији посвећеној појму sraddha- у ведској и будистичкој књижевности (K0HLER 1948).

Посреди је једна од најдревнијих подударности индоевропског речника; она је вредна пажње стога што је (како је то већ напоменуто) посведочена само на два супротна краја заједничког ареала; као и код низа других важних термина везаних за веровања и установе са којима је исти случај, такав прежитак указује иа архаизам.

108

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВА

Ту чињеницу потврђује древност образовања. Пред нама је стара глаголска сложеница са глаголом *dhe-\ праоблик се лако реконструише као *kred-dhe- „положити * kred- “\ фонетски, credo се своди на * crezdo које одговара стинд. sraddha-У^ У авестијском, где би се очекивало *srazdd~, имагло zrazda-, са почетним z- као плодом асимилације; дакле, сви облици се међу собом тачно поклапају. Таква једна истоветност облика у датим условима јемчи верно очувану лексичку баштину. Када је Дармстетер (Ј. Darmesteter) први пут установио ту подударност, он је у првом елементу видео назив за срце (лат. cor, cordis}. Το тумачење је врло брзо напуштено из разних разлога, на које се ваља вратити, јер је питање етимологије ове речи данас поново отворено. Обично ce * kred- сматра посебном речју у значењу „магична сила“: * kred-dhe- би, дакле, значило: „положити у некога * kred (одакле произлази поверење)“. То није сасвим једноставно, али не може ce a priori очекивати да тај појам одговара нашим савременим представама. Овим проблсмом сс наново позабавио Кслср, који је анализирао значење глагола и нмснице у ведском и указао на импликације тс анализе за индоевропску стимологију речи. Према њему, Дармстетерово тумачење * kred називом за срце нсоправдано јс одбачено; ако сс вратимо на објашњењње *kred-dhe- као „положити своје срцс у нешто“, одатле можемо без потсшкоће извести различита значења која су посведочена и постојано се чувају у индијском, како у ведском, тако и у палију, укључујући и позно „жеља“. Ако се ведски термин односи на „веру“, то није теолошки credo, нсго „поверење“ које всрник указује боговима, њиховој сили, а поссбно Индри, богу помоћи, подршке, који стоји на челу свих осталих. Та средишња рслигијска прсдстава у једној религији жртвоприношења каква је ведска изражавала би се, по Кслсру, кроз слсдтри термина: „Trcue (вера), Hingabe („давање, преданост"), Spendcfreudigkeit („радост у давању, дарежљивост“). Од „всре“ до „издашног (жртвеног) дара“ помак би био извршен најпре код именице, а затим и код глагола. Тај појам срсћс сс обоготворен у ведским текстовима: то је богиња Sraddha која оличава жртвоприношење; затим, у контексту институционализованс религије, тај тсрмин означава „поверење“ световљака у брахмана и његову моћ, узаја^мно условљсну штедрошћу жртвеног дара. Тако би био остварсн прелаз од поверења у богове до делотворности жртве. Надаље Келср прослеђује историјат овог термина кроз Упанишаде и будистичке текстове, где сс јављају значења „всре“, којс сс и даље чува, и „издашности жртвоприношења". Изворни смисао би, даклс, био „положити своје срцс“, у складу са старом етимологијом коју Келер жели да васкрсне и за коју мисли да је доказује значењима која јс изнашао у всдском језику. Шта се од њсговог закључка може прихватити? Оставимо засад по страни стимологију, вратићемо сс на њу на крају. Ако sraddha- у ведском значи „веровати, уздати се у“, није нам речено како се дефинише „повсрење“. Биће да је тај појам у ведском био сличан појму „повсрсња“ у латинском

ПОВЕРЕЊЕ И КРЕДИТ

109

и ирском, где је он већ од почетка устаљен; у том случају би нам само етимологија могла разјаснити на чему се он заснива. У самој ствари, помоћу текстова које Келер исцрпно наводи тај појам се може мало прецизније окарактерисати. Термин srad- не улази у сложенице са другим глаголима осим -dha, изузев једном са kar- (кр·) „чинити“. Међутим, srad-kar-уе вештачка и мало јасна реч: сви се у томе слажу. Треба, такође, запазити да се глагол sraddha- често третира као превербална сложеница, чији се чланови могу раздвојити: srad са једне стране, dha- са друге. Предмет тог поверења никад није нека ствар; то је лично поверење, став човека суоченог са богом: не однос човека према човеку, него човека према богу; sraddha- се посебно упућује Индри, националном богу, хероју чији подвизи испуњавају Ригведу. Добро познатим преносом, кад год неко божанство поседује одређену фуикцију, управо од тог божанства људи траже да је врши на земљи; стога је Индра потребан човеку да би он сам изашао као победник из борбе.

(1) Најпре један текст који показује у којим околностима се та вера полаже у Индру (РВ I 104, 6): sraddhitam te mahatd indriyaya ddha manye srat te asmd adhayi v^sa codasva mahate dhdnaya. „Указано je повсрење твојој великој Индриној сили, и управо стога помислих: указано ти је поверсње, усгреми сс (као) бик на велику награду у борби“. Ради се о освајању награде у борби: то није рат, него турнирски двобој, витешко такмичење. Богови или њихови представници, свако има своје присталице, и успех бога је успех свих оних који га подржавају јер у њега полажу своју веру, своје уздање.

(2) Ево сад једног места где се први, а вероватно и једини пут, јавља питање о пореклу богова и сумња у њихово постојање. (РВ II 12, 5): „онај за кога се пита ‘где је он?’, сграшни (бог) за кога се каже ‘не постоји’, он чини да нестану (minati) блага arz-ja (противника) као (што играч скрива) коцке; имајте поверења у њега“, so arydh pusttr vija iva minati srdd asmai dhatta. Ради ce o неком такмичењу на којем бог, за кога су неки чак посумњали да лостоји, побеђује односећи све, умањује улог противника. Дакле ... srdid asmai dhatta „верујте у њега!“. Тај бог је борац у кога полажу наду људи чији интерес заступа; људи треба да оснаже његову моћ чином sraddha', дакле, srad сс полажс у њега да

110

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

би тријумфовао у борби: његови ранији подвизи требало би да оправдавају то поверење.

(3) У једном другом тексту (X 147,1), srat te dadhami „полажем своје поверење у тебе, зато што си смрвио змаја и извршио јуначки подвиг“. Ради се о Индриној борби против Вртре, ранијем подвигу који побуђује верника да му укаже поверење.

(4) Ево једног зазивања божанског пара Насатја (Ашвина, који одговарају Диоскурима), близанаца који су божански исцелитељи и зналци (X 39, 5): „призивамо вас, да бисмо вас подстакли да обновите своју милост према нама, Насатје, да би овај ari (лријатељ рода) имао поверења у вас“. Од ових божанских лекара жели се доказ да су способни да помогну људима, да би им „други“ (ari), који у њих не верује, убудуће поверио своје поверење и потпору.

(5) Зашто? — одговор нам пружа једно друго место (VII 32, 14): „који човек, Индра, напада онога чије си ти благо?“ (tva-vasu- „који те има за своје добро, своје богатство“). „Уздајући се у тебе, sraddha te, јунак настоји да добије награду (у борби) на дан одлуке“.

(6) „Пошто сам рекао: одлучујући се за вас, Ивдра и Агни, треба да у бици отмемо тог сому од Асура (који су непријатсљи богова); дођите да подржите srad и пијте исцеђеног (suta-) сому“ (I 108, 6).

(7) „Ти, о Индра, разгаљен sraddha-otA и напитком соме, ти си, у корист Дабхитија (овде име човека) успавао (демона) Чумурија" (VI 26, 6).

* *

*

Одговор на наше „зашто?“ — уп. горе (5) — дакле гласи: зато што бог који је примио srad исти враћа верницима у виду подршке у победи.

ПОВЕРЕЊЕ И КРЕДИТ

111

Ту, у складу са општим тенденцијама религиозне лексике, долази до еквиваленције међу апстрактним дејством srad и чином приношења жртвеног дара: положити свој srad у бога значи што и принети му жртву, одакле проистиче истозначност између srad с једне иуаЈ- и свих глагола жртвоприношења с друге стране. Очито, нема потребе за оном „дарежљивошћу“ у којој је Келер видео семантички момент код ове речи.

Ако бисмо се усудили да предложимо превод за srad, била би то фр. реч devotion („посвећеност, побожност“) у свом стимолошком значењу: посвећење себе самог неком богу у току двобоја, нске борбе, такмичсња; то „самопосвећење“ омогућује победу богу као свом заточнику и, за узврат, пружа верницима суштаствене користи: победу у људским сукобима, исцељењс болести итд. „Пружити поверен>с“ значи: заложити своје поверење с тим да буде узвраћено. У авестијском се овај појам дефинише на исти начин: то је чин вере испољен према неком богу, али посебно да би се обезбедила његова помоћ у некој борби. Чин вере увек садржи у себи извесност узвратног плаћања; том самопосвећењу сврха је да се извуче добит из онога што се уложило. Та структурална сличност у различитим религијским контекстима јсмчи за старину овог појма. Посреди je ситуација у којој се богови сукобс мсђу собом, при чему људи узимају учешћа подржавајући јсдну или другу страну. Тим својим залагањем људи дају део себс самих који оснажује оног бога кога су изабрали да подрже; но увек се подразумева и узврат; од бога сс очекује накнада. То је, очито, основа световног појма вере, поверења, шта год да се поверава.

Исти оквир јавља се у свакој манифестацији поверења: поверити нешто (што је једна од употреба глагола credo) значи дати другоме, без обзира на ризик, нешто своје, што се иначе из разних разлога не даје, са извесношћу да ће поверена ствар бити враћена. Исти је механизам и код религиозне вере и код поверења у неког човека, било да су залог речи, обећања или новац.

Тиме се спуштамо у дубоку праисторију, која се у најмању руку у крупним обрисима оцртава пред нама: супарништво у моћи мсђу родовима, божанским или људским првацима, при којсм се треба надметати у снази, у плсмснитости, да би се обезбедила побсда или добила игра (игра је изворно религијски чин: богови се играју). Првак-заточник има потрсбу да се у њега верује, да му се повери * kred, уз обавезу да излије своја доброчинства на оне који су га тако подржали; на тај начин се између људи и богова успоставља својеврстан однос „do ut des“.

Шта je *krec№ Да ли нас анализа коју смо управо извршили овлашћује да закључимо, као што је то Кслер учинио, да се треба вратити етимону * kred „срцс“? Стари приговор таквом тумачењу и даље стоји. Облик * kred не подудара се са називом за срце у индоиранском: то је чудна, али непорсцива чињеница.

112

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВА

Према лат. cor(d), грч. ker, kardia, гот. hairto, стсл. srudice (с$т.двце) у индоиранском имамо на почстку звучну аспирату: hfd-, hardi у староиндијском, zordd- у авестијском. Како год то требало објаснити, у индоиранском нема нигдс ни најмањег трага почстном безвучном гутуралу посведоченом у свим другим језицима. Тако сс облик * kred нс може поистоветити са рсчју за „срце“. И у самој западној скупини, где облик показује почетно к-, у значењу „срце“ срећемо *kerd~, *kord~, * krd- (нулски прсвој), али никад * kred-. Штавишс, постоји — што ми се чини још озбиљнијим — и јсдна семантичка тешкоћа; на тај аспект проблема досад сс најмање освртало. Шта представља „срце“ у индоевропском? То јс најпрс унутрашњи орган као такав; човсково срце може се бацити псима да га појсду. Даље, срцс јс седиштс извесног 6poja оссћања. Ко јс читао Хомера114 зна да се у срцу налази храброст, мисао; ту се испољавају нека узбуђења, посебно гнев, одакле глагол као стсл. sruditi (с^ђдити), рус. сердипњ „срдити“ (стсл. с^ђдкце, рус. сердце ,,срце“). Именске изведенице везују сс за исте представс: у латинском, se-cors, con-sors ,једнодушан“, са апстрактним имсницама као concordia „слога“, ve-cors „бсзуман“, досл. „који је изван свог срца, својих умних способности“, као и глаголска изведеница recordor „сећати (сс)“. Срце је само орган, седиште осећања, страсти, у најбољсм случају памћења, ништа више. Никад, ни у једном старом индоевропском језику, није постојао аналитички израз попут „* ставити своје срце у неког“. За онога ко је вичан фразеологији, стилу, начину размишљања древних људи, то би био исказ исто тако чудан као „положити своју јетру“; у том погледу нсма разлике измсђу срца и назива за било који други орган. Само илузија настала на основу модсрних метафора могла је довести до тога да се замисли индоевропски обрт попут „положити своје срце у неког“. Била би узалудна потрага за најмањим трагом таквог израза у древним текстовима. То тумачсње треба једном за свагда одбацити. На несрећу, не види сс која би му друга конкретна интерпретација могла прстпоставити; елемснат * kred остајс таман; он се јавља само у тој свези, никада као независна реч, која јс са етимолошкс тачке глсдишта потпуно изолована. Може се, дакле, само нагађати да би * kred била нека врста Јемства, залога“, нешто материјално, што, међутим, задире и у лична осећања, појам који поседујс магијску силу својствену сваком човеку, која се смешта у неко више биће. Нсма наде да се овај термин бољс дефинише, али можемо барем реконструисати контекст у којем је поникла та всза која се најпрс успоставља међу људима и боговима, да би се затим остваривала међу људима.115

Шеснаесша глава

ЗАЈАМ И ДУГ Сажетак. — Насупрот Bartholomac-y који разликујс два коренараг-, показује сс да се ирапскс (и јсрменскс) извсдснице одраг— међу којима иран. * prtu-, одакле јерм. partii „дуг“ — ипак дају подвести подјсдно једино основно значење: „надокнадити нечим узсти.м од себе, од властите личности или од свога имања“ Лат. раг ,једнак“ трсба упорсдити са там иранским раг-. У латинском, debere ,луговати“ нс прстпоставља да је нешто примљено од онога коме се мора дати. Тсхнички израз pecunia mutua, напротив, прецизно означава двосмерно кретаље, тамо и натраг, исте своте новца, без камате. У гсрманском, сужење значења глагола leihv- < ис. * leik'- (уп. гр. leipo „остављати“) на „давати у заЈам“ истовремено je условљено како појмом „одсуства власника“ везаног за тај корен и постојањем друге речи за „оставити11 — letan . Заузврат, да означи ,луг“, готски, који има глагол за ,дуговати“ (у најопштијем смислу), морао је прибећи позајмици јсдног другог тсрмииа из келтског. Такође у готском, лексика „давања зајма“, наоко недовољно прецизна, у ствари покрива два различита појма — један традиционалан, давања у зајам као личне погодбс, и други, бсз традиције, давања у зајам са каматом као професионалнс делатности. У грчком се запажа аналогна појава. На крају се доказује да лат. praestare (> фрц. preter) изворно значи „ставити бесплатно на располагање“, нс рачунајући на враћаљс, а још ман>е на камату.

Задатак овог поглавља је да покаже како су се, независно у више језика — иранском, латинском, готском, грчком — корелативни термини за „дуг“, „давање у зајам“, „узимање на зајам“ образовали кроз специјализацију и диференцијацију термина општијег значења или везаних за представе друге врсте. Ипак, осим посебних ознака насталих развојима својственим сваком поједином језику, срешћемо, с једне стране, један термин прилично велике распрострањености, а с друге стране, један творбени поступак заједнички групи речи које се односе на те појмове. „ДУГ“ У ИРАНСКОМ

На истоку индосвропског простора постоји низ иранских облика за које до данас нису поуздано установљсне сродне речи у другим језицима и који се унутар самог иранског тсшко дају разграничити. Ради се о изведеницама од авестијског корена раг-. Разграничење речи извсдених од њега није јасно спроведсно у релевантном Бартоломеовом (BARTHOLOMAE) речнику. Има места да се приступи анализи која би омогућила прсрасподелу гих речи расутих на више одредница. У

114

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

ствари, Бартоломе разликује два корена: 1. раг- „изједначити, поравнати“; 2. раг- „осудити“. Облике изведене од једног и од другог корена треба, по мом мишљењу, објединити, да би се реконструисала једна јединствена породица речи; ти облици наведени у две одреднице Бартоломеовог речника делом се подударају. Употребљавају се углавном у пасиву: такоpairyete, презент заједнички за оба корена раг-\ „бити поравнат“ или „бити осуђен“. На једном примеру предочићемо контекст у којем се јављају ти облици. Изведеница а-рзгзИ, са превербом а- и суфиксом -п, на следећем месту стоји у суседству медијалног партиципарагзтпа- од истог корена: „таква је ci9a~, таква је арзгзИ- за верника који се каје (рагзтпси)'л (Videvdcit VIII107). Апстрактна именица арзгзИ долази у друштву са ciSa- „окајање, надокнада“; обе рсчи означавају искупљсње за грех против вере. Иста реч арзгзп среће се и као сквивалент рсчи yaozda&ra-, која означава делатност којо.м се уподобљава за обред нека ствар или особа која је оскрнављена, па самим тим неподобна за учешће у њему.116 Две друте извсдсницс употребљавају се пре свега у законику верске чистоте названом Видевдат (Videvdat)'.рзгзЗа- „телесна казна, глоба‘\ нешто што се даје као искуп за неки преступ, и негирани придев апарзгзЗа- „непоправљив, неокајан“, примењен на syaoQna- „чин, дело“. Сад погледајмо низ облика који су стављени под други корсн раг-, но које заправо не трсба одвајати од претходних. То су правни изрази који се често срећу у Видевдату: на основи именице средњег рода рзгз&а- „искупљење, надокнада“ (садржане у управо помснутом придеву апарзгзда-) начињена је сложеница tanu-рзгзЗа-, pdrdtd-tanu-, pdsd-tanu- (ова два последња облика разликују се мсђу собом само по начину писања), дословно „чијс је тело (tanu-} осуђено, служи за надокнаду/одмазду“, придев који описује људе проглашене кривим за одређене преступс. Веома је карактсристично и везивање сложенице dsrszand-psraSa- „тешко окајив“ за имсницу para- „дуг“ У истом изразу. Авестијска лексика допушта нам да у овом случају установимо скупину појмова расподељених измсђу рслигије, у мери у којој се односе на „окајан>е“ или „надокнаду“, и економских односа. Посрсдну потврду томе пружа јерменски јсзик, који је на свим ступњевима свог развоја позајмио знатан број рсчи из иранског. С обзиром на озбиљне празнинс у нашем познавању појединих раздобља иранскс јсзичке историје, јермснски помаже при реконструкцији мањкаво или недовољно посведочених лсксичких породица иранског јсзика. То је и овде случај. У јерменском има речpartte ,луг“ (са плуралним te, нормалним код апстрактних именица), генитивpartucc, основа на -и која није иначе позната у иранском. Тако једно насупрот другом стојс два апстрактна образовања: а-рзгзп- и * -prtu-, тојест облици на -ti и на -tu. У јсрменском partte „ДУГ“ означава и „обавезу“ уопштс, „дуговање/моран>е “ исто као нем. Schuldи енгл. shall. Одатле изрази каоpart e inj, досл. „дуг/дужност ми је“, тј. „дужан сам, морам“ (негирано ссе part inj „нисам дужан“), било да се ради о моралној обавези или о дуговању. Qj\part је обичним суфиксом -акап изве-

ЗЛЈЛМ И ДУГ

115

ден придсвpartakan „дужан“, поименичено: „дужник“, који може стајати као допуна предикату: partakan е. Посебну примену ова рсч нашла је у сложеницама чија су оба члана иранског порекла: partavor „који носи дуг или обавсзу; подложан суђењу“ и нарочито part-a-pan „дужник“, дословно „који чува дуг“. Прсма partapan начињен је термин супротног значења partater (где је ter јерменска реч за „господара”), досл. „господар дуга“, то he рећи „поверилац“. Даље изведснице су глагол partim „дугујем, обавезан сам некоме“, затим технички термин који мора да је преузет из иранског, сложеницаpart-baxsi, чија употреба расветљава његову структуру. На јерменском се каже „дати своје имањс у partbaxsi за другс“, тојест „исплатити туђе дуговс“. Сложеница * prtu-baxsya- (како би гласио ирански предложак јсрменскс позајмљенице) значила би „опроштај дуга“: то је технички израз правног језика. У збиру имамо знатан број облика. Требатакође обратити пажњу на суфиксе карактеристичнс за те термине. Реч за „дуг“ * pitu дословно се тумачи „оно што трсба надокнадити“, одатле „дуг, дужност“ уопште. На такву интерпретацију упућујс суфикс -tu који исказује способност или могућност. Наирогив, са суфиксом -ti, ав. изведеница aparati показује очскивано значењс „стварне надокнаде“ и отуда (смисао у којем јс реч и посвсдочена) „казна, окајање44, дакле „стварно исплаћсни дуг“ — ту лсжи значењска разлика у односу на * pftu- „задуженост, дуговањс“, тј. дуг који тек треба исплатити. Значењски распон коренараг- у иранском је много шири од нашег појма „дуга“: то је све оно шта је дужан да пружи као надокнаду онај ко је проглашен кривим за неки преступ. На крају остаје само један корен раг- „надокнадити нечим од себе узетим, од своје личности или свога добра44, и та семантика може објаснити значења свих овде размотрених речи. Ван иранског, исти корен (који, колико знам, није присутан у индијском) cpche сс у латинском придеву par, paris који означава парност или јсднакост. У латинском нема примарног глагола од тог корена: paro, comparo изведени су од придевараг. У умбријском постоји такође само именскоpars (лах.раг). Ссмантика оба корена допушта то поређење: то је један од оних прежитака који зближују латински са источном скупином индоевропских језика, и та подударност је утолико поучнија што нам прсдочава зачетак техничког развоја који се остварио само у иранском и довео до настанка појма ,дуга“. Ти правни изрази су се образовали у великој мсри на основу религијских појмова. Треба брижљиво разликовати хомофоне коренове. Ова скупина сродних латинских и иранских облика независна је од оне коју смо проучили горе у вези са појмом „продавати“ а која се своди на истозвучан корен *рег< грч. perdd, eperasa, piprdskd. Као што смо видели, изворно значење израза за „продавати44 се у самом грчком реконструише као „превозити, извозити у иностранство“. Оно није, даклс, никако било „поравнати, надокнадити44: та два корена *рег- немају ничег заједничког ни у својим значењима нити у својој дистрибуцији по дијалектима.

116

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВА

„ДУГ“ И „ДАВАЊЕ У ЗАЈАМ“ У ЛАТИНСКОМ

Зиачсње латинског debeo „дуговати, морати“ очито произлази из споја значења елемената сложснице de + habed\ та сложена структура је ван сваке сумње, пошто у старолатинском псрфект још увек гласи dehibui (на пример код Плаута). Шта значи debeol Обично се тумачи као „имати нсшто (добивено) од нског“: то тумачењс је веома јсдноставно, можда и одвише. Наиме, већ на првом кораку суочава се са једном тсшкоћом: остајс необјашњена конструкција са дативом, debere aliquid alicui. У латинском, насупрот ономе што би се могло поверовати, debere није прави израз за ,дуговати“. Технички, правни назив за „дуг“ је aes alienum, када треба рећи „имати дугове, вратити дуг, у затвору због дугова“. У значењу „дуговати“ глагол debere није чест: то је само његова секундарна употреба. Значење глагола debere је друго, иако се он преводи са фрц. devoir, дуговати, морати“ Нешто се може ,дуговати“ а да није позајмљено: тако закуп неке куће, који се ,дугује“ иако се не састоји у враћању позајмљене своте. Узевши у обзир начин на који је овај глагол образован и како се конструише, debeo ваља интерпретирати у складу са нијансом значења коју му придаје префикс de, наиме: „узет од“: дакле држати (habere} нешто што је узето (de) од некога“. Та дословна интерпретација одговара стварној употрсби: debeo се употребљава у ситуацији када је неко дужан да да некоме нешто што овоме припада а што он сам држи, али није то позајмио у правом смислу речи; debere значи држати нешто науштрб добара или права некога другог. На пример, debere се користи за „дуговати плату војсци“, када се говори о војсковођи, или дуговати доставу жита неком граду. Обавеза давања произлази само из чињенице да се држи нешто што припада другом. Зато debeo иијс од раног времена прави тер.мин за „дуг“. Заузврат, постоји израз у којем су тесно повезани појмови „дуга“, „давања зајма“ и „узимања у зајам“: mutua pecunia, mutuam pecuniam soluere „платити неки дуг“. Придев mutuus одређује однос карактеристичан за „позајмљивање (од некога)“. Творбена структура и етимологија су му јасни. Иако глагол muto није попримио то техничко значење, његова веза са mutuus је извесна. Подсетићемо осим тога на munus и тиме се вратити једној великој индоевропској породици речи, која, са разним суфиксима, означава појам „узајамности“ (уп. горе 61 дд.). Pridev mutuus означава истовремено „давање у зајам“ или „узимање у зајам“, већ зависно од природе обрта. Увек се ради о новцу (pecunia) који се враћа у тачно оноликом износу колики је примљен. Давање у зајам и узимање у зајам два су вида истог поступка као предаја и повраћај неке своте, без камате. За зајам са каматом постоји друга реч, fenus. Значењска спона измсђу muto, што сс прсводи „мењати“ и mutuus успоставља сс преко појма „размене“. Muto значи мењати нсшто (одсло, на примср), за нешто еквивалентно. То јс замена: на место дате или уступљсне ствари узима се истоветна ствар. Предмет глагола остаје исти: mutare uestem, patri-

117

ЗАЈАМ И ДУГ

ат, regionem значи замснити одело, домовину, један крај за други. И mutuus означава нешто што треба да се замени својим сквивалентом. Очита је всза са речју munus која је, иако спада у други круг појмова, повезана са истом том представом. Посреди је индоевропски корсн *mei- који означава размену; од њега је индоиранско mitra, име бога и апелатив „уговор“. Горе смо размотрили придеве ав. miSwara, стинд. mithuna, где се такође јавља коренски суфикс t као у mutuus. Значење је „узајаман, који чини пар, прсдмст размене“. Међутим, значсљс munus, изузетно сложено, развило се у оквиру двсју терминолошких скупина које смо горе имали прилику да проучимо, од којих се једна образује око појма „даривања“, а друга око „званичне дужности“. Ти појмови су увек узајамног карактера, подразумевајући примање услугс и обавезу узвраћања. Тимс се истовремено објашњавају значења „административне дужности, званичнс функције“ и „услуге, поклона учињених некоме“, јер се ради управо о,јавној служби“, тојсст дужности повереној некоме, која му чини част и уједно га обавсзује. „Услуга“ и „обавеза“ тако чине јединствсну целину. „ДАВАЊЕ у зајам“ и

„дуг“

у германском

Размотрићемо сада исти појам у германским језицима. У њима се он исказује сасвим различито: гот. leihvan „дати у зајам“, ствнем. lihan, стисл. 1ап\ данас енгл. loan, нем. leihen итд. Значење је постојано и добро посведочено од старогерманског раздобља наовамо. Посредан доказ за то је што су ти термини прешли у словенски: стсл. lixva (λη^βα) превод је за гр. tokos „камата, цена“, а реч је општесловенска.117 Ове речи припадају породици гр. leipd (λείπω), лат. linquo „оставити“. Το значење је општеиндоевропско; рано сужење значења овог глагола у германском представља проблем. Ваља наћи чиме је била условљена таква специјализација, која није општег карактера. Тако у индоиранском rik- и у јерменском Ifcanem, назални презент, значи само „оставити“ или „остати“. Овај необичан семантички развој проучио је Меје, * који је подвукао да смисао „оставити нешто некоме“ не омогућава да се на задовољавајући начин објасни „дати у зајам“. Проблем се састоји управо у томе да се спозна како се значење овог термина сузило, специјализовало. Меје је запазио да у индоиранском од истог корена * rik- имамо извсдснице стинд. reknas-, ав. raexnah-, које обс значе „наслсђе“ и тачно одговарају једна друтој. Ти индоирански именски облици обслсжени суфиксом -nes подсећају на германске именске облике какав је lehan. Биће да је тек након што је именица lehan попримила значењс „зајам“ то дало подстицај да сс и значсње глагола сузи у „зајмити (некоме)“. Тај корен * leik w- који сс, зависно од тога да ли јс глагол транзитивно или интранзитивно употрсбљен, преводи са „оставити“ или „остати“, значи, * A. Meillet, Notes sur quclques faits gotiques, MSL 15/1908.

118

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВА

у ствари: „мањкати, нсдостајати, не бити тамо гдс треба“. Хомсрски перфскт leloipa не значи „оставио сам“ као латински транзитивни reliqui, него: „у стању сам недостајан>а“: то је, без обзира што се може активно конструистати, интранзитиван облик; његов партицип leloipos значи „недостајући“. Уобичајена дефиниција значсња овог корена одвишс се поводила за смислом грчких и латинских термина; стинд. глагол rik- значи „недостајати, бити празан, лишен“; његов придсв долази као први члан сложеница rikta-pani-, rikta-hasta- „(доћи некоме) празних руку“. Треба поменути и израз rikti кг- „испразнити, напустити“ (уп. лат. multi, lucri facio „много ценити, употребити себи у корист“) и придев геки- „празан, пуст“.118 Те чињенице налазе потврду у језику Авесте, где налазимо изразе у истом значењу: каузативни презснт на -ауа-\ гаесауа- „испразнити“, досл, „учинити да се (вода) повуче“. Значење rik- биће, дакле: „напустити, оставити нешто без свога присуства“, а не „остати“. Именска изведеница reknas- означава „наслеђе“, не као нешто што се уопште „оставља”, већ као упражљено власништво, које јс остало незапоседнуто (нсстанком свог власника).119 Мејс је исправно подвукао образовање на -nas-, као у mimus и једном малом низу речи које се односе на облике својине, попут стинд. apnas- ,добро, иметак“, где сс ар- може поредити са лат. ops\120 изведсна од другог корена, стинд. реч dravinas- има исто значење: „покретно добро, иметак“.121 Овде је мссто да се помене лах. fenus „зајам са каматом“, гдс/е- очито спада скупа са fecundus, felix, femina, рсчима чија су значења веома различита, но којима је заједнички коренfe- који одговара грчком θη- и чије је изворно значење „плодност, напредак“. Тако ce fenus заснива на истој мстафори као гр. tokos·. новац као да рађа камату. Чак се може установити додатна околност која је омогућила такав семантички разврј у германском: за „оставити“ готски је имао letan (енгл. to let, нем. lasseri) са веома разноврсним употребама: оставити сироче, пустити некога да оде, оставити новац;122 то је глаголу 1еihv- оставило довољно простора да специјализује своје значење. И у ведском постоји зачетак јсдне специјализоване употребе: rik- „повући сс из нечег, напустити нешто“ конструише се понекад са објектом у акузативу и допуном у инструменталу да би се рекло „напустити посед неке ствари за одређену цену“, одатлс „уступити за новац“, „продати“. Свакако, то нијс „дати у зајам“, но видимо да је rik- могло означавати одређене новчане послове. Израз за „позајмити“ у оба значења у гсрманском је глагол заступљен енгл. borrow, нем. borgen „узети у зајам“ и одговарајућим облицимау другим германским језицима. То је деноминални презснт, изведен од *borg, дословно „сигурност, јамство“ — у апофонској вези са готским глаголом bairgan „чувати“. Помак значења види се у старосаксонском, где borgjan значи „штитити“, затим ,јамчити“, одатлс „дати у зајам“ и обрнуто „дати јамство“, одатле „узети у зајам“. Може се запазити паралелизам између ,дати у зајам“ и „узети у зајам“, јер у гсрманском исти глагол borgen изражава оба појма. Чак у готском где

ЗАЈАМ И ДУГ

119

постоје различити термини, веза је очигледна: ,дати у зајам“ изражава се глаголом „оставити" а „узети у зајам“ са „чувати“. И није неопходно да се повуче та лексичка дистинкција: emprunter се у старом француском говорило и за „дати у зајам“ и „задужити сс“ Тај однос налази даљу потврду у грчком техничком термину ddnos (δάνος) „новац позајмљен са каматом“ (опет изведеница суфиксом -nes), одатле презент daneizd „дати у зајам“. Игром актива и медија, тај исти глагол сам изражава пар „давање / узимање у зајам“. Но за ddnos још нсма задовољавајуће етимологије. Ако се поклони поверење глоси δόνας· μερίδας, старо значење било би ,део“; у том случају, ваљало би ddnos узети за изведеницу срсдњег рода на -nes од корена глагола dateomai „делити“,123 упоредиву са староиндијским глаголским придевом dina- „додељен“. Тешко јс, међутим, објаснити како се од „делити“ дошло до „давати или узимати у зајам“. Објашњење ћс произаћи из једног односа који ћемо установити мало ниже (стр. 122).124

За ,дуговати“ готски има глагол skulan како у општем, тако и у посебном значењу, и за материјалну и за моралну обавезу. Њиме се истоврсмено преводи глагол opheild у значењу „бити дужан“ и исти тај глагол opheilo којим се у новозавстном грчком исказује „имати дужност, подврћи сс моралним правилима“; skulan се користи и као превод за глагол mello „морам“, који са инфинитивом изражава футурску радњу. Партицип псрфекта skulds са „бити“ гради са активним инфинитивом једну перифрастичну конструкцију којом сс исказујс обавеза у пасиву, јер у готском нема пасивног инфинитива. Треба, дакле, конструисати инфинитив са пасивним обликом помоћног глагола: „он трсба да буде позван“ каже се дословно „он је дужан позвати“; среће се, такође, и безлична употреба у средњем роду: skuld ist као превод за ехеsti, dei: „може“, „мора“. Именица skula- „дужник“ конструише се било са именским обликом, било са инфинитивом. Она означава онога ко „дугује" новац, подлеже некој обавсзи, евентуално казни, одатле: „подложан суђењу“ или „окривљсн“ (уп. нем. schuldig)^15 За новчани дуг има посебан израз: dulgis skulans којим се преводи множина khreopheiletai (χρεοφειλέται). Тако Лука VII41: twai dulgis skulans wesun dulgahaitjin sumamma: δύο χρεοφειλέται ήσαν δανειστή τινι досл.: „два дужника бејаху једном повериоцу“. Да се каже „они који су под неким дугом“ није довољна именска изведеницал^и/ш?: значење се мора прецизирати помоћу dulgis. Уз то је супротни термин „повсрилац“ образован као сложеница: dulgahaitja, са истом одредбом као предњим чланом. Тако је имсница dulgs у значењу „дуг“ етимолошки независна од глагола skulan „дуговати“. Иста реч dulgs онда улази и у састав сложенице којом се преводи гр. daneistes „зајмодавац“. Пажњеје вредна околност да реч dulgs није германског порекла: онаје позајмљена из келтског. Келтски облик везује се у ирском за целу скупину важних термина: dliged „закон, право које се има на неког“ и глагол dligim „законски располагати, имати право на неког или нешто“. Глагол се може конструисати на два начина зависно од тога да ли је субјскт активан или па-

120

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВЛ

сиван, пасивно: dlegair domsa „могућност да се на мене полаже право“ или пак dligim т duit ,.ја полажсм право на нешто од тсбе“, ти ми нешто дугујеш, у стању сам да на теби остварим неко право“.126 Готски израз dulgis skulan двоструко је индикативан. Сама за ссбе, реч skulan и њене изведенице нису могле спецификовати новчани дуг; да би се то учинило, ваљало је прибећи позајмици ирске речи за „дуг“.127 Чини се, дакле, даје готска лексика била прилично слабо развијена када се ради о новчаним односнма и зајму у његовом правном контексту. Проблем је, међутим, још сложенији. Покушаћемо, непосредном анализом једног важног текста, да сагледамо како се готски преводилац понаша у једном посебном случају: ради се о параболи о минама, Лука XIX 12-26. Док се у грчком стално употрсбљава термин тпа „мина“, испоставља се да готски користи разне еквиваленте и то, чини се, помало произвољно. Један човек одлази у неку далеку земљу и поверава дссст мина десеторици слугу, да би тај новац умножили. Лука XIX 13: „Даде им десет мина (тпа) — taihun dailos — и рече им: умножите тај новац (у грчкомpragmateiiein ‘вршити новчану операцију’)“. Готски користи императив каирсф (nem. kauferi) „купити" а ујсдно и „шпекулисати новцем“. У готском нема другог израза за трговину и шпекулацију осим глагола каироп образованог од позајмљенице из латинског caupo. У 15, вративши се, онај човек призива своје слуге „којима је поверио свој новац“ док се не врати: οΐς έδωκε το άργύριον: реч „новац11, argyrion, преведена је са silubr. У 16, „дође први говорсћи: Господару, твоја мина донсла јс десет мина“ skatts peins gawaurhta taihun skattans. Овог пута skatts уместо dailos за „мина“. Исто у 18, „други дође и рече: Твоја мина, Господару, донела је пет мина“. Опет skatts и акузатив плурала skattans. У 20, послсдњи му кажс: „Ево твоје мине коју сам сачувао, завијену у убрус“; и ту је skatts. У 23, господар пребацује: „Зашто ниси дао мој новац у банку?“ — на готски је „новац“ преведено са silubr (као и горс), а „банка“ (гр. trdpeza) са „мењач“: skattja, назив за вршиоца радње изведен од skatts. У 24, господар наставља обраћајући сс присутнима: „Узмите од тог човека мину и дајте је ономе ко има десет мина“. Ту јемииа преведено c&skatt, али десетмина са taihun dailos. Из једнине у множину термин се мења. У 25, други се буне: „Господару, он већ има десет мина“ habaij) taihun dailos. Тако, од места до места, готски користи једну реч за „новац“: silubr, али две за „мина“: skatts и daila. Уосталом, готски за „сребро“ у значењу метала (argyrion) или новца (khrematd) располаже још термином faihu (уп. горе стр. 37 дд.). Постоје, дакле, чстири могућности:

121

ЗАЈАМ И ДУГ

skatts

silubr

мина

сребро/новац faihu

daila

Шта је узрок те необичне варијантности у једном сегменту лексике за који не бисмо претпоставили да је у готском био посебно развијен? Погледајмо најпре називе за новац: silubr „сребро“ је страна реч, чије се порекло не да установити. Ограничена јс на северне и североисточне индоевропске језике: германски, балтски, словенски. Балтски облици нису хомогени: стпрус. siraplis, лит. sidcibras, лет. sidrabs према стсл. srebro (с^ев^о). Ти облици разних језика не одговарају један другом. Мсђусобне разлике су такве и у тој мери нерегуларне да наводе на претпоставку заједничке позајмице, чији нам извор измиче.128 Реч је вероватно испрва означавала метал „сребро“, а не новац. У другим индоевропским језицима за „сребро“ постоји веома старо назвање у значењу „бео, сјајан“, о чему сведочи гр. argyrion и њему сродни термини. Та грчка реч означава и метал и новац. Домаћа готска реч, faihu одговара латинској pecus\ она не значи „стока“, него „богатство“, посебно „новац“. У значењу „новац“ улази у састав низа сложеница: phildrgyros „похлепан на новац, среброљубац“ преведено је faihu-friks „који жуди за faihu“, уп. faihu-gairns „који воли faihu-gawaurki „новчани приход“, где је други члан од глагола gawaurkjan „произвести радом“ чији смо претерит gawaurhta видели више (Лука XIX 16). За тпа се употребљавају два термина. За један од њих, skatts (нем. Schatz ,,благо“) нема подударница ван германског.] 29 Њиме се преводи како тпа „мина“, тако и dendrion (δηνάριον) „динар“, упркос знатној разлици у вредности између те две монете, а такође „новац“ уопште, argyria, argyrion. Но из те шаролике употребе термина skatts излази да он не претпоставља прецизну дефиницију новца: њиме се преводе различите новчане вредности. Од skatts изведена је именица мушког рода skattja „мењач новца“. То је реч коју је готски преводилац изабрао да превсде trdpeza, „банка“. Другареч, daila, сасвим је различита: ово је једино место где се она јавља у том значењу које, очито, мора да је било уобичајено. Реч је општегерманска. Осим daila или dails (нем. Teii), готски има dailjan „teilen“ — са превербима af-, dis-, ga-, тако што ти преверби спецификују смисао: „поделити, разделити, расподелити, доделити“.130 На другом месту са daila се преводи гр. metokhe „учешће“, али у овом низу примера — тпа. Господар је разделио својим слугама десет мина (dailos). Затим једна мина производи десет мина (увек skatts). Најзад, узима натраг мину (skatts) да би је дао ономе који има десет мина (овог пута поново dailos)'. чини се да се оба термина употребљавају упоредо без разлике. Ипак у њиховој упсугреби постоји једна хотимична опрека: реч daila, која другде значи што и гр. metokhe „учешће“, овде је ,део“ једне целовите своте, која је подједнако раздељена на почетку приче; а „део“ исте своте је и оно што

122

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТЛНОВЛ

на крају враћа вешти шпекулант. Реч skatts, међутим, означава новчану јединицу саму по себи, са њеном властитом вредношћу. Избор је условљен тим разлогом; с једнс стране новчани знак, израчунат у одређеним јединицама; с друге стране „део“, било као последица расподеле, било умножен шпекулацијом. Ако се то узме у обзир, постаје схватљив преводиочев избор назива.

Овде нам ваља наставити једну на тренутак прекинуту анализу. Готски — и општегермански — глагол за „давати у зајам“ је гот. leihvan, нем. leihen, енгл. loan, од корена који је у гр. leipd, лат. linquo. Прилично необично је то што он у германском поприма значење „давати у зајам“, док свуда другде значи „оставити“ или „остати“. Како се тај општи појам „остављања“ везао са идејом „давања у зајам“? Овде трсба изложити две чињенице које се узајамно повезују и објашњавају. По Тацитовом сведочанству: (apud Germanos) fenus agitare et in usuras extendere ignotum (Germ. 26) „(Германи) не знају за зеленашки зајам“. Дакако, Тацит слика Германију са прилично идеализованим цртама; но он сигурно није измислио ту појединост: Германи нису знали заfenus, зајам под интерес. Уопште узев, „давање у зајам“ се у готском одређује на два начина: 1) Некоме се „препушта“ употреба нечега што вам ггрипада, то је гл. leihvan, који се примењује на било какав предмет (Матеј V 42; Лука VI34-35) осим новца: у томе је разлика; 2) Новчани зајам састоји се у поверавању новца ради зараде. Тај појам не може бити стар; готски за њега није имао традиционалан домаћи термин, него је сковао каирјап ,,шпекулисати“. У том друштву, очито, новац се није давао на зајам; то су практиковали само професионалци. Осврнемо ли се унатраг, једна друга чињеница може унети нешто светлости: гр. ddnos, технички израз за зајам под интсрес“; одатле daneizd „давати зајам под интерес“, daneizomai „узимати такав зајам“, daneistes „дужник“. Γοpe је помснуто етимолошко поређење речи ddnos са daid, dateomai „делити“. Грчки термин глосиран је са meros „део“; ddnos је именица средњег рода на -nes типа fenus, pignus, које спадају у лексику трговачких послова. Но како везати значење „зајам под интерес“ са „делити“? У грчком би то могао бити исти однос као код готског daila, dails као превода за meros, meris, metokhe итд. Биће да је са ddnos означено „учешће“ или „удсо“ који професионалцима доноси операција размене или позајмице, Тако је појам зајма под интерес, задуживања, дуга довео у готском до настанка двеју различитих категорија термина, зависно од тога да ли се ради о професионалЕОЈ делатности или личној трансакцији, Одатле толико различити изрази као dulgis skulan према daila. У грчком имамо такође један општи глагол као opheilo, како за новчани дуг, тако и за моралну дужност; но кад се ради о новчаном дугу, специјализација значења остварује се изведеницама од khre\ khrSmata, уп. khreopheiletes, или једним термином какав је tokos, интерес у правом смислу речи. Напротив, ddnos, daneizd означава само зајам под интерес под реченим условима.

ЗАЈАМ И ДУГ

123

„Давање у зајам“ у латинском Размотрићемо напослстку још један глагол који јс настао у латинском и прешао у француски. То је лгт. praestare: тачно значење тог глагола, имајући у виду распон његове употребе, тек треба утврдити. Поредpraestare, прилогpraesto (esse alicui) наговсштава један однос из кога је на крају поникао фрц. глагол preter („дати у зајам“). Но ваљало би уочити везу међу разним употребама глаголаpraestare. Има два презентаpraesto у латинском: један је prae-sto „стајати напред, бити на челу, одликовати се итд.“, сложсница од sto. Други је онај којим се бавимо. Каква год била етимологија прилога praesto, треба узети да је глагол praestare изведен од њега. То је презент образован од адверба, нсобично образовање. У тој морфолошкој одлици налазимо полазиште ссмантичког развоја овог глагола, а у исто време и разлог који је довео до његових разноврсних конструкција. Прилогpraesto има ту особеност да улази само у јсдну предикативну и непрелазну конструкцију: praesto esse „стајати на располагању, изложити се (погледу), нудити се (на услугу)“. Био јс проблем да сс он пребаци у предикат прелазне конструкције и да ce praesto esse преобрати у *praesto facere. Уместо тога *praesto facere, латински је увео изведени презент praestare који има исту функцију и значи, даклс: „припрсмити нешто неком, ставити му на располагањс“. Но зависно од природе своје допуне, могао је попримити различита значења: aliquid alicui praestare може значити: „учинити да неко може рачунати на нешто“, одатле, јамчити, одговарати“: emptori damnum prae­ stare „одговарати за неку штсту пред купцсм“. Када је објекат лична особина, глагол дословно значи: „учинити да неко својство буде изнето на видело или стављено некоме на услугу“, одатлс „показати“ или „понудити“: uirtutem praestare „дати доказ своје врлине“; pietatem praestare „доказати своју наклоност"; se praestare „показати се (таквим и таквим)“. Те употребе су очито утрле пут обрту praestare pecuniam alicui „ставити новац некоме на располагање, позајмити му га“ (фр. preter). Но схватљиво јс да се у том специфичном значељу глагол praestare испрва, и задуго, употребљавао за зајам без интереса: пријатељску услугу, сведочанство добрс воље, а не финансијску операцију. Тај „зајам“ који се састојао у простом давању новца различит је од позајмице зване mutuatio где се јавља узајамност, тачан повраћај онога што је примљено, а још различитији од fenus „зајам под интерсс“. Историја овог појма посматрана кроз разне термине којима сс изражава и њихову засебну еволуцију приказује нам се као скуп сложених процеса, од којих је сваки био условљен историјом датог друштва. Свуда је проблем да сс утврди које је било изворно значење тих термина и како су им се употребе специјализовале. И ако у појединостима преостаје нешто нејасноће, успсли смо да опрсделимо међусобни однос облика у игри и да покажсмо чиме јс било условљсно ширење или сужавање значења појединих термина.

Седамнаесша глава

БЕСПЛАТНОСТ И ЗАХВАЛНОСТ

Сажетак. — На примеру лат. gratia види се како је један тсрмин пореклом из религиозне сфсре примењен на економски живот: оно што је означавало „милост“ и „излив милости" почиње да изражава појам „бесплатности“ (gratis).

Термини везани за начине плаћања наводе нас да размотримо један супротан појам: „бесплатност“. Ради се о истоврсмено економском и моралном појму који се с једне сгране везује за новчане вредности, али са друге за сложену идеју „милости”. Најпре ћемо размотрити латински термин gratia. Потврде су обилне и дају се доста јасно разграничити. Gratia је изведеница од придева gratus. Овај сам је двосмислен; употребљава се за оба учесника радње: „онога који прима са наклоношћу, који исказује милост“ или: „онога ко је примљен с наклоношћу, који је мио“; узајамна семантика чији час један, час други аспекат долази до израза зависно од конструкције. Сходно томе, обратни термин ingratus значи час „онај који не показује захвалност” час „онај који не побуђује захвалност”. Овамо спада још именица архаичне структуре grates (agere, soluere, habere), само y множини: „изрази захвалности"; најзад, глагол grator и доцније, изведен из једног непосведоченог именског облика, gratulor1 , апстрактум gratia и придев gratuitus. Религиозно значење „милости“ није се развило само у склопу историје тих облика унутар латинског речника. Умешао се јсдан други чинилац: грчки термин khtiris (χάρις), који је усмерио развој латинског термина. Gratus је придев који има своје везе унутар самог италског: осачко brateis „gratiae”, генитив једнине једне именице на -i. Тим путем долазимо до једне лексичке породице која је јасно посведочена само у индоиранском и која се односи на једну сасвим различиту семантичку област: стинд. gir „песма, химна у славу божанству” и презент grnati „хвалити, славити”, са божанством као објектом. Придев gUrta- „хваљен, добродошао” често се сређе са појачавајућим префиксом ari- (άρι-), eri- (έρι-). У авестијском имамо подударан облик: gar-, као именица или глагол „похвала, хвалити”.131 Из овог етимолошког поређења разабире се полазна тачка религијског развоја својственог индоиранском, који је довео до значења химне, похвале; то је морала бити „химна-захвалница“ којом се „исказивала захвалност (божанству)“.

БЕСПЛАТНОСТ И ЗАХВАЛНОСТ

125

Латинске речи указују да се поступак испочетка састоји у чињењу услуге ни за шта, без уздарја; и та дословцс „бссплатна" услуга за узврат изазива испољавање онога што називамо „захвалношћу“. Тај појам услуге која нс изискује противуслугу лежи у основи појма „милости“ и „захвалности“, који за нас има две стране: осећање онога који даје а и онога који прима; то су узајамно условљени појмови: чин изазива осећањс; осећање побуђује на понашање. Одатле је у индоиранском настало значење „(речи) благодарност(и), захвалност, похвала“. Германски језици пружају једиу занимљиву паралелу. У готском се „захвалност“ каже awiliup, а одговарајући глагол гласи awiliudon, „бити захвалан, знати за захвалност, захвалити“, очито старе и изворне сложенице, које ни значењем ни обликом ништа не дугују грчким речима које се њима преводе, kharizomai, eukharistem, khdrin ekhein итд. Гот, awi знач отприлике „милост“ и чини се да добро одговара речи аија „милост, срећа“ у старим рунским натписима. Тај корен је добро познат у индоиранском преко стинд. avis „милостив“132 и глагола п, avati „милостив је, благонаклон, спреман да помогне“, пН „помоћ“. У иранском, тај исти глагол, срастао са превербом adi у ady-av- „притицати у помоћ, помагати“, има прилично дугу историју: назив вршиоца радње ady-avar „помагач, помоћник“ траје до данас у новоперсијском облику уаг „пријатељ“.133 Што се тиче гот. Ιΐιφ, το је реч за „песму“, „химну“, одакле је и нем. Lied „песма“. У германској хришћанској лексици 1еид је превод за psalmus. Готска сложеница значи, дакле: „песма милости, химна захвалности“. Управо са awi-Ιϊιφ готски предаје гр. khdris „милост“ и eukharistem „изразити своју захвалност". Поново срећемо исти однос као код gratus и стинд. gir. „захвалност" је изражена „песмом“. Размотримо сада саме грчке термине који посредно или непосредно усмеравају све те развоје у латинском и германском. Велика породица khdris и њој сродних речи дели се на одређен број термина са прилично различитим значењима: kharizomai, eukharistem итд., али и khard „радост“, khairo „(об)радовати (се)“.134 Индоевропске паралеле су познате: одавно је грчки корен khar- упоређен са стинд. har(ya)- „осећати задовољство“,135 са италским her- (hor-) у осачко-умбријском her- ,,хтети“, лат. каузативу horior, hortor „чинити да неко нешто хоће, храбрити некога на нешто“, као и са германским *ger-·, гот. -gairns „који жели нешто“ (нем. gern ,,радо“), gairnei „жеља“ и презент gairnjan „желети, жудети“.136 Код гр. khdris у првом плану стоји појам задовољства, угодности (и физичке) и „милости“; уп. у изворном смислу грчки прилошки израз khdrin са генитивом „ради“ и лат. gratia (аблатив) са паралелним развојем, можда под утицајем грчког. Лат. gratiosus може значити „онај који осећа захвалност" и „оно што јс урађено из љубазности, у знак захвалности“. Са истом специјализацијом, (аблатив) gratiis, стегнут у gratis, који смо преузели из латинског, значи „без

126

РЕЧНИК ИНДОЕВРОПСКИХ УСТАНОВЛ

плаћања11: gratis habitare το је „становати бесплатно, не плаћајући закуп“. Тако се у употреби речи gratia јавља једна нова компонента: појам услуге која се чини или прима „бесплатно, да би се произвело задовољство“. Gratia се састоји у уштеди предујма. О том развоју сведочи придев gratuitus „несебичан, бесплатан“, који је образован на исти начин каоfortuitus и претпоставља именицу * gratu- типа fortu- (уп. fortuna). У једној култури већ заспованој на новцу, „милост“ која се чини некоме своди се на то да му се опрости (φρ.^αίre grace) оно што дугује, да се он ослободи обавезе да плати услугу која му је учињена. То је тачка у којој се један термин из емотивне сфере уклопио у домен економских односа, а да ипак није прекинуо везу са религиозним представама из којих је поникао.

Всровање да су економски појмови поникли из материјалних потреба које је требало задовољити и да термини који тс појмове исказују могу имати само материјално значење — дубоко је погрешно. Све што се односи на економске појмове везано је са далеко ширим прсдставама које обухватају целокупност односа мсђу људима и људи са боговима; односа сложених, тешких, у које су увек уплетене двс стране. Но узастопно размењивање услуга и плаћања може бити својевољно прекинуто, и то услугом без узврата, благодаром, чистом „милошћу" која отвара пут новој узајамности. Изнад нормалног кружсња разменс при којем сс даје да би се добило, одвија се једно друго: циклични процес доброчинства и благодарности, даваља за које сс не очекујс да будс узвраћсно и узвраћања из „захвалности“.

1 За могуће преклапање (сазвучних, али не и сродних синонима) h2itfrsen- и пссничкој употреби EWAi II 576 са лит.

ipsen- у

2 Треба поћи од праие. корсна * dhehj_ (> θήλυς итд.), проширеног у * d hehii- (> daenu-, dhenu- итд.) преко је-презента (стинд. dhayati, слов. дојити): EWAi I 776. 3 Праис. * gu(e)na-, одатле и прасл. * гепа, стпрус. g