Politička vlast i društvene klase [PDF]

Zitiervorschau

Fnarksizam i savremenoSc]

nicos poulantzas politička vlast i društvene klase

Kl

Biblioteka Marksizam i savremenost

Nicos Poulantzas Politička vlast i društvene klase U ovoj knjizi autor analizira specifičnu klasnu funkciju države u savremenom kapitalizmu (paradigmatičan slučaj tako­ zvane države blagostanja), koristeći se i odgovarajućim istorijskim analogijama (analiza bonapartizma i Bismarckove d r­ žave). O vu analizu on vrši sa ciljem da dobije odgovor na pitanje koliko i ka­ ko savremena buržoaska država može poslužiti revolucionarnom procesu trans­ formacije kapitalističkog u socijalističko društvo.

Marksizam i savremenost

Uređivački odbor Izdavačkog centra Komunist Nijaz Dizdarević (predsednik), David Atlagić, Vladimir Bovan, Ivan Cifrić, Nikola Cingo, Zvonimir Damjanović, Ali Dida, Kiro H adži Vasilev, M ilan Kučan, Milan Mali, Simo Nenezić, Miloš Nikolić, Najdan Pašić, Ivan Perić, Olga Perović, Vojo Rakić, Budislav Šoškić, A ugust V rtar, Janez Zahrastnik Urednici Miloš Nikolić i Vera Popović Predgovor Miloš Nikolić Prevod Frida Filipović Recenzent Miloš Nikolić Nacrt korica Vladana M rkonja

Nicos Poulantzas

Politička vlast i društvene klase

Izdavački centar Komunist Beograd 1978.

Naslov originala Nicos Poulantzas Pouvoir politique et classes sociales, I-II © Librairie Francois M aspero Paris 1972

Predgovor

Knjiga Politička vlast i društvene klase je prva knjiga da­ nas već poznatog i priznatog marksističkog teoretičara države i društvenih klasa Nicos Poulantzasa.1

I Poulantzasova k n jig a Politička vlast i društvene klase iza­ šla je početkom maja 1968, u samo predvečerje Revolucionarnih zbivanja maja i juna 1968. godine u Francuskoj. Knjiga je podeljena na dva dela: u !prvom se na manje-više apstraktno-teo­ rijskom nivou razmatraju opšti pojmovi politike, društvenih kla­ sa, vlasti i države, "a u drugom delu1-se analizira kapitalistička država, kako njeno nastajanje (u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj) tako i njena bitna obeležja. Na početku” knjige je teorijsko-metodološki uvod u celo delo, k o ji je; kako sam autor kaže, „omogućio da definišemo 1 Nikos Poulantzas rođen ie 1936. u Atini. Studirao je u Atini, H ajdelbergu i Parizu. O d početka šezdesetih godina živi u Francuskoj. Predavao je na univerzitetim a u Frankfurtu, A tini i Bostonu. Poslednjih godina predaje na univerzitetu Vensan. O bjavio je sledeće knjige: Pouvoir politique et classes sociales, ed. Maspero, 1968, Fascisme et dictature, ed. Maspero, 1970 (II izdanje 1974); Les classes sociales dans le capitalisme aujourd’ hui, ed. Seuil 1974. i La Crise des Dictatures ed. Maspero, 1975, La Crise de l’Etat, Presses Universitaires de France, 1976 (ova knjiga je, zapravo, zbornik tekstova nekolicine autora koji je Poulantzas pripremio napisavši za nju duži predgovor), L ’Etat, le pouvoir, le socialisme, Presses Universitaires de France, 1978. Od svoje m ladosti do danas Poulantzas je uvek sebe smatrao delom radničkog pokreta. Danas je član Komunističke partije Grčke — za zemlju. Izdavačko preduzeće „ N o lit” objavilo je 1978. njegovu knjigu Klase u savremenom kapitalizm u. U knjizi L. Althussera, Za Marksa, koju je pre nekoliko godina izdala ista izdavačka kuća publikovan je i Poulantzasov osvrt na ovo delo. Poulantzasovi tekstovi objavljivani su i u časo­ pisima „M arksizam u svetu” (broj 7— 8, 1974. i broj 3, 1975) i „Soci­ jalizam u svetu" (broj 1/1977).

V

predm et i m etod ovog eseja, kao i teoriju na kojoj počiva istra­ živanje i izlaganje: on nam je takođe omogućio da definišemo neke osnovne pojm ove” i da tako „postavimo teorijski okvir teksta koji sledi”2.— > U ovom Uvodu . Poulantzas najpre eksplicira svoj koncept marksizma pozivajući se pri tome direktno na Louis AJthussera: „marksizam sačinjavaju dve jedinstvene, ali različite naučne di­ scipline . . . to su dijalektički materijalizam i istorijski materija­ lizam ”3. Istorijski materijalizam ili^ nauka o istoriji — piše Pou­ lantzas — ,,u jednom je istom teorijskom kretanju zasnovao i dijalektički materijalizam, kao zasebnu disciplinu” , koja se bavi „teorijom istorije naučnog stvaranja” , i to zato „što je konstituisanje nauke o is to riji. . . dovelo do definicije jedne teorije o nauci koju obuhvata kao sastavni deo svog predm eta”4. Razlika u odnosu na Staljinovu, takozvanu dijamatsku koncepciju (iz IV glave Istorije S k P /b /) odmah pada u oči: Staljin pokušava da ontološki zasnuje istoriju u jednoj vrsti natur-filozofije, tako da se istorijski materijalizam konstituiše kao teorijski izraz prim ene zakona dijalektičkog materijalizma na ljudsku istoriju; strukturalistički interpreti Marxa (a među nji­ ma i Poulantzas), izdvajajući teoriju od prakse i gnoseologirajući ceo problem (što je izraženo, pre svega, u uvođenju pojma teo­ rijske prakse), u dijalektičkom materijalizmu vide najopštiju teoriju geneze i funkcionisanja saznanja, pa je otuda on sastav­ ni deo odgovarajućeg koncepta istorije što ga definiše istorij­ ski materijalizam. U Uvodu Poulantzas (prema tome) izlaže svoja shvatanja osnovnih pojmova istorijskog materijalizma (pre svega pojam načina proizvodnje), p ri čemu su mu ti pojmovi, kao i Althusseru, samo puke forme, odnosno puka oruđa saznanja.5 2 Vidi ovo izdanje, str. 25. 3 Ibid., str. 3. 4 Ibid., str. 3. 3 R edukujući problem odnosa teorije i prakse na gnoseološki p rob­ lem, strukturalistički in terp retato ri M arxa inače ispravno stanovište o M arxovim apstraktno-teorijskim saznanjim a kao teorijskim oruđim a kon­ kretnih m arksističkih analiza (vidi Lenjinovu k ritik u Struvea: V. I. Le­ njin, Dela, tom 4, izd. „Jugoslavia-public”, str. 7 a / tumače u smislu K antovog transcendentalizm a. / Vidi Engelsovu k ritik u C onrada Schmid ta: K. M arx — F. Engels, Dela, tom 23, s. 743.)

VI

Istorijski materijalizam sadrži nekoliko nivoa saznanja; ^ o p štom teorijom istorijskog materijalizma određuje se opšti tip od­ nosa između različitih i spojenih instanci — ekonomskog, poli­ tičkog, ideološkog’*J2j?osebne teorije čine teorije pojedinih na­ čina proizvodnje (antičkog, feudalnog, kapitalističkog), R e g i o ­ nalne teorije proučavaju onaj teorijski sadržaj što sadrže pojedi­ ne instance — ekonomska, politička ili ideološka.7 Razmatrajući u j prvoj- g la v ijo v e knjige pojmove politika i političko, kao i odnose odgovarajućih struktura i prakse, Poulantžas'piŠe da se „političko mora situirati u strukturu jedne društvene formapije, s jedne strane^ kao njen specifični nivo, s druge, međutiml*4cao krucijalni nivo u kome se ogledaju i kondenzuju protivrečnosti jedne formacije”8. Pojam (političko, u stvari, označava praksu preobražavan ja jednog posebnog objek­ ta, taj objekt je „m esto” u kome se konačno fuzionišu odnosi raznih protivrečnosti, pa se zato „polazeći od tog mesta može delovati u pravcu preobražaja postojeće strukture”9. Pošto se političko kao politička struktura „jednog načina proizvodnje i jedne društvene formacije sastoji u institucionalizovanoj moći države1’, politika kao politička borba je uvek najpre usmerena ka državi kao njenom cilju.10 Pozivajući se na Engelsa, Poulantzas eksplicira opštu funk? d iu države ,na sledeći način: „država poseduje naročitu funkaju time sta^predstavlja faktor kohezije između nivoa jedne dru­ štvene formacije”, ona je „faktor regulisanja njene globalne rav­ noteže kao sistema” ". Politička praksa što ima državu kao svoj osnovni cilj „ili .’. . ima kao rezultat održavanje jedinstva jedne formacije . . . ili dovodi~ do preobražaja kojima, je cilj- , država kao čvorna struktura raskidanja tog jedinstva”12. 4 Vidi ovo izdanje, str. 8. 7 Tako je M arxova kritika političke ekonomije u strukturalističko-marksističkoj interpretaciji svedena na regionalnu teoriju, kao jedan od saznajnih nivoa istoriiskog materijalizm a. K ako to stanovište može da umanji teorijsku vreanost inače vrednih teorijskih studija pokazuje i tekst Etienne Balibara Plus-value et classes sociales, u knjizi E. Balibar, Cinq etudes du materialisme historique, ed. F. Maspero, 1974. (Vidi str. 105 i dr.) I Ibid., str. 36. * Ibid., str. 37. 10 Ibid., str. 38. II Ibid., str. 41. u Ibid., str. 41.

VII

Ali država je i iym esto kondenzacije raznih protivrečnih instanci”13 3 tim u vezr^Poulantžas7 navodeći Eehjina, ističe: „Država j e . . . zbir praktičnih borbi čovečanstva.”14 .U tom dvostrukom obeležju države kao faktora kqhezije_i države kao poprišta protivrečnosti društva Poulantzas vidiJrazresenje pro­ blema odnosa politike i istorije: „ taj odnos obeležava struktu­ ru političkog u isti mah kao specifičnog n iv o a .je d n e ’fdrmacije i kao mesta njenih preobražaja, a političku borbu kao pokreta­ ča istorije kome je cilj država”1*. ___ D rugo; nešto opširnije }poglavljeJ prvog dela nosi naslov „Politika i društvene klase” . D a b id o š a o do svoje opšte teo­ rijske definicije klase, Poulantzas najpre, već u sklacm ša svo­ jom štrukturalističko-m arksističkom orijentacijom, odbacuje „historicističku” , „hegelovsku” koncepciju u marksizmu koja kla­ se shvata „kao subjekte istorije, kao faktore genetičkog začinja­ nja stru k tu re jedne društvene formacije i kao faktore njihovog preobražaja”16, a radnika (ako je reč o kapitalizmu) kao subjekta-proizvođača, umesto kao puku personifikaciju najamnog ra­ da i pasivnog nosioca (reč je o Marxovom pojmu Trager) stru­ k tu ra .17 Odbacujući ovu koncepciju, Poulantzas je morao odba­ citi, ne samo Lukacseve i Gramscijeve stavove nego i Marxovu distinkciju na „klasu po sebi” i „klasu za sebe” iz Bede filozofi­ je. U nastojanju da se pri tome ogradi od ekonomističkog shvatanja društvene klase Poulantzas klase višestruko uslovljava, na­ glašavajući „da su društvene klase posledica jednog skupa struk­ 13 Ibid., str. 41. H Ibid., str. 45. 15 Ibid., str. 41— 42. 16 Ibid., str. 58. 17 Ibid., str. 64. Evo jednog ključnog Althusserovog stava, koji pre­ uzim a i N . Poulantzas: „S tru k tu ra odnosa proizvodnje određuje mjesta i funkcije pokretača proizvodnje koji uvijek samo zaprem aju ta mjesta utoliko, ukoliko su .nosioci’ (Trager) tih funkcija. P rav i .subiekti’ (kao nosioci postupka) nisu ti pojedinci n iti ti funkcioneri, nisu, dakle, p ro ­ tiv svih prividnosti, .evidentnosti’, .datosti’ naivne antropologije, »kon­ kretni pojedinci’ .stvarni lju d i’, nego određenje i podjela tih mjesta i tih funkcija. P ravi .subjekti’ dakle su određivači i raspodeljivači: proizvodni odnosi (i politički i ideološki društveni odnosi).” (L Althusser, Et. Balibar, K ako čitati „ K apita l”, str. 185.) U svojoj sam okritičkoj fazi, u po­ lemici sa John Lewisom, nasuprot Lewisovoj tezi „čovjek je onaj koji stvara povijest” , Althusser ističe tezu: „Mase su te koje stvaraju povijest ’, dodajući: „upravo je klasna borba pokretač povijesti” (vidi časopis „M arksizam u svetu”, 7— 8/1975, str. 110).

V III

tura i njihovih odnosa, i to 1) ekonomskog nivoa, 2) politič­ kog nivoa i 3 )' ideološkog nivoa” 18. D a bi izveo svoj koncept klase, Poulantzas mora uvesti u svoju teorijsku analizu društva dualizam društvenog sistema, dualizam struktura i društvenih odnosa. S jedne strane je>l,^nacin proizvodnje kao specifična kombinacija faktora proizvodnje sa_ materijalnim i tehničkim uslovima ra d a -— to je oblast ba­ zične, ekonomske strukture društva; s druge strane su^društveni odnosi proizvodnje „kao odnosi faktora proizvodnje raspoređe­ nih u društvene klase, klasni odnosi” 19. Klase su rezultat d ejst­ va prve oblasti, društvenih struktura, na drugu, na oblast d ru ­ štvenih odnosa: D ruštvena M asa je — piše Poulantzas — jedan pojam koji označava dejstva celine struktura, matrice jednog načina proizvodnje ili jedne društvene formacije na faktore~~koJi su njeni nosioci; taj^ p o jam označava, dakle, dejstva globalne strukture u oblasti društvenih odnosa.’™ Tako se ov­ de na najhitnijem pitanju jasno ispoljava uticaj strukturalističke, altiserovske orijentacije. Pošto je u skladu s tom orijentacijom (a to znači neadekvatno) interpretirao Marxovo shvatanje uloge političke borbe u formiranju klasa, Poulantzas, polazeći od po­ znate marksističke distinkcije, način proizvodnje — društvena ekonomska formacija, naglašava da se problem koji se za Marxa postavlja kad je reč o klasi u jednoj društvenoj form aciji „rđstojj a Jom e što se klasa m oie smatrati posebnom i autonom ­ nom k la so m . . . u okviru društvene formacije samo ako se nje­ na relacija prema proizvodnim odnosima, njena ekonomska eg­ zistencija, odražava na drugim nivoima jednim specifičnim pri­ sustvom ”, što znači „odgovarajućim dejstvima”21. Upravo jedna socijalna grupacija se konstituiše kao klasa ako je prisutna u ekonomskim, političkim i ideološkim odnosima društva.22 U daljoj analizi Poulantzas razrađuje i produbljuje duali­ zam 'strukturalnih i društvenih odnosa koji se sada pokazuju kao dualizam strukture i prakse. „Društveni pdnosi sastoje s§ ocT klasnih praksi; ~s tim 'sto se društvene klase u njima nalaze 11 Vidi ovo izdanje, str. 57. 19 Ibid., str. 59. 20 Ibid., str. 61. 21 Ibid., str. 73. 22 Poulantzas nastoji da utemelji ovo svoje shvatanje i u poznatim M arxovim mislima u 18 brimeru Luja Bonaparte o faktorim a koji seljake-maloposednike čine klasom.

IX

u opoziciji.”*1 Taj „konfliktualni odnos, na svim nivoima, prak­ sa raznih klasa, klasna ,borba’, pa i egzistencija samih klasa, efekat su strukturnih odnosa . . . oblik koji strukturne protivu­ rečnosti poprim aju u društvenim odnosima'*24 Poulantzas poseb­ no naglašava da su strukture i klasne prakse dva odvojena si­ stema društvenih odnosa tako da „proizvodni odnosi (pošto su strukture — prim . M. N .) nisu klasni”25 kao što ni „društvene klase ne obuhvataju strukturalne instance”26. Već iz ovoga što je rečeno očigledno je da za Poulantzasa klase nisu subjekti društvenog, istorijskog razvitka, strukture su bitni faktori reprodukcije društva. Pojam klase „označava dej­ stva celine stru ktu ra . . . na faktore koji su njeni nosioci”71 Rad­ nici kao „T rageri” su pasivni, određeni su samim strukturam a. N e menja ništa na stvari ni uvođenje pojma prakse (u stvari praksi, jer svakoj osnovnoj strukturi odgovara jedna praksa) u odvojenom sistemu društvenih odnosa (unutar kojega se javljaju klase), upravo sistemu paralelnom sistemu struktura (ekonomske, političke, ideološke). Jer te prakse su takođe bez subjekta, svojevrsni autom atski rezultat reprodukcije struktura u sistemu društvenih odnosa. Zato Poulantzas i naglašava: „O v­ de je potrebna jedna napomena kako bi se izbegla svaka opas­ nost zabune. Reći da praksa obuhvata nosioce, ne znači nipošto vraćati se na jednu problem atiku subjekta, ,konkretnih ljudi’ ili društvenih klasa — subjekta praksi. Na pitanje ko praktikuje, ko se bori, ko radi, možemo odgovoriti da to čine nosioci raspoređeni u d rultvene klase, a da pri tom ne pominjemo ni je­ dan subjekt.”28 U knjizi D rultvene klase u savremenom kapitalizmu Poulantzas kao da napušta ovo ortodoksno strukturalisticko stano; vište stavljajući u prvi plan klasnu borbu i ističući da „društve­ ne klase postoje jedino u klasnoj b o rb i” i „da je ..klasna borba m otor istoriie ”29. No, kao što ćemo još videti, i ovde je još 23 Vidi ovo izdanje, str. 81. 21 Ibid., str. 81. 25 Ibid., str. 82. 26 Ibid., str. 81. 27 Ibid., str. 61. “ Ibid., str. 85. 29 Nicos Poulantzas, Les classes sociales dans le capitalisme aujourd hui, Ed. du Seuil, Paris, 1974, str. 32— 33. Vidi i str. 290 i dr. Poulantzas kritikuje shvatanje koje „p retp o stav lja da klase postoje najpre kao ta­ k v e . . . ulazeći potom u odnose borbe, klasne borbe” , ističući „da d ru ­ štvene klase postoje samo kao klasna b orba” (str. 290).

X

be, pa zato Poulantzas i naglašava: »glavni aspekt analize-društvenih klasa su svakako njihova,m esta u klasnoj borbi, a ne om koji ih jcine”50. Znači, prisutno je i dalje teorijsko-metodolosko razdvajanje društvenog mesta, položaja od ljudi, od pripadni­ ka klase koja ta mesta zauzimaju. Ovde se moramo vratiti Marxu da bismo pokazali kako protagonisti strukturalističke interpretacije marksizma nisu shva­ tili Marxa i kako zato njihovo pozivanje na njegove stavove promašuje. Prvo,4[Marx ističe da kapitalistička proizvodnja nije samo proizvodnja T6be nego i proizvodnja kapitalističkih odnosa pro­ izvodnje. Radnici proizvođači robe unutar kapitalističkih odnosa proizvodnje neprestano produkuju te odnose.31 Drugo£«Marx govori o tome kako se u dosadašnjoj istoriji, a posebno u kapitalizmu, društveni odnosi koje ljudi proizvo­ de (u sklopu proizvodnje materijalnih predmeta) od njih otu­ đuju, „osamostaljuiju protiv njih”32 postajući sile koje njima vla­ daju, pa se već tu skriva poreklo tih odnosa. „Ovo čvrsto utvrđivanje društvene djelatnosti — piše Marx — ova konsolidacija našeg vlastitog proizvoda u neku predm et­ nu silu nad nama koja izmiče našoj kontroli . . . to je jedan od glavnih momenata u dosadašnjem historijskom razvitku.”33 30 Ibid., str. 14 — 15, a i str. 35. 31 M arx tako u III tomu Kapitala ističe „da je kapitalistički p ro ­ ces proizvodnje” „poslednji kako proces proizvodnje m aterijalnih uslova egzistencije ljudskog života tako i p ro ce s. . . koji proizvodi i reprodukuje same ove odnose proizvodnje, a s time i nosioce toga procesa, m ate­ rijalne uslove njihove egzistencije i njihove uzajamne odnose . . . ” (M arx — Engels, Dela, tom 23, str. 681). U Grundrisse M arx piše: „N ajzad, kao rezultat procesa proizvodnje i oplodnje pokazuje se prije svega reprodukcija i nova proizvodnja samog odnosa kapitala i rada, kapita­ lista i radnika. Taj društveni odnos, odnos proizvodnje pokazuje se in fa ct kao još važniji rezultat procesa nego njegovi m aterijalni rezu ltati” (K. M arx, Temelji slobode, „N aprijed”, 1975, str. 167). “ K. M arx — F. Engels, Rani radovi, „K ultura” , Zagreb 1953, str. 351. 33 K. M arx—F. Engels, N em a lka ideologija, K. M arx—F. Engels, Rani radovi, „K ultura", Zagreb 1953, str. 300. „Socijalna sila, tj. um no­ žena proizvodna snaga koja nastaje uslijed saradnje različitih individua koja je uvjetovana podjelom rada, pojavljuje se tim individuama, uslijed toga Što ta saradnja nije dobrovoljna, nego stihijna, ne kao njihova vla­ stita ujedinjena sila, nego kao tuda sila koja stoji izvan njih” (ibid., str. 301).

Tako „ . . . društveni karakter d e la tn o sti. . . pojavljuje se nasuprot pojedincu kao nešto stvarno, stvarno ne kao njihov m eđusoban odnos, ne kao njihovo podređivanje takvim odno­ sima koji postoje nezavisno od njih i koji nastaju iz međusob­ nog sukoba ravnodušnih pojedinaca”34. T reć e g zbog toga „proces proizvodnje gospodari ljudima a čovek još ne procesom proizvodnje”35 O dnosi ljudi u radu se ne samo od njih otuđuju nego dobijaju. oblik odnosa između stvari, „određeni društveni odnos među samim ljudima uzima za njih fantazmagoričan oblik odnosa između stvari”36. „N e samo što se različiti odnosi, momenti osamostaljuju i uzimaju tuđi, jedan od drugog prividno nezavisan način egzi­ stencije — piše M arx — nego se oni predstavljaju kao nepo­ sredna svojstva stvari, oni uzimaju predm etno obličje”37 Č etvrto, i u okviru takvih procesa javlja se tendencija koja bi da ljude svede na puka oličenja ekonomskih odnosa, upravo da radnike svede na puku personifikaciju najamnog rada a kapitalistu na puku personifikaciju kapitala, tako da klase kao istorijski subjekti doista postanu samo neposredni izrazi ob­ jektivnih ekonomskih odnosa, čime ti odnosi zapravo postaju subjekti. U šestoj neobjavljenoj glavi I toma Kapitala (koja nije ušla ni u jedan tom Kapitala) M arx piše: „Funkcije, koje kapi­ talista izvršava, jesu samo sa svešću i voljom izvršene funkcije samog kapitala . . . K apitalista funkcioniše samo kao personifi­ cirani kapital, kapital kao ličnost, kao što radnik funkcioniše samo kao personificiran r a d . . . Vlast kapitaliste nad radnikom jeste stoga vladavina stvari nad čovekom, mrtvoga rada nad živim, proizvoda nad proizvođačem . . / Taj je # odnos sasvim isti u materijalnoj proizvodnji i u stvarnom društvenom procesu života.”38 M eđutim , M arx se ne miri sa ovakvom istorijskom situa­ cijom — celokupno njegovo teorijsko i praktično delo je upravo protiv nje usmereno. M arxova politekonom ska .istraživanja predstavljaju kritiku političke~ekonomije upravo zato što ona otkrivaju činioce i me34 K. M arx, Tem elji slobode, str. 75, a i str. 440. 35 K. M arx— F. Engels, Dela, tom 21, str, 82. 34 Ibid., str. 75. 37 K. M arx— F. Engels, Dela, tom 26, str. 394. " K . M arks, R e zu lta ti neposrednog procesa proizvodnje, Izdavački centar „K om unist”, Beograd 1977, str. 18.

X II

hanizme ovog otuđivanja društvenih odnosa u silu nad ljudima, ovo preokretanje subjekta u objekt, i obratno, i što pokazuju kako se, kojim snagama i p ravcima može ovo društveno stanje ukinuti i kako IjudTThogu postati doista" subjekti u^društvenom životu. . ~ Strukturalistički interpretatori Marxovog učenja ovo ne shvataju zato što su odbacili Marxovu dijalektiku, odvojili strukture (ekonomsku, političku, ideološku) od socijalno-kiasnih odnosa i zato što nisu shvatili Marxov metod apstraktno-teorijske analize. Ako se ne shvati taj metod, onda se može kao ko­ načno Marxovo saznanje isticati njegova misao da je radnik samo personifikacija najamnog rada i to još protum ačiti kao Marxovo shvatanje radničke klase. Poulantzas je istakao tezu da „društvene klase postoje sa­ mo u- klasnoj borbi” . Ta teza je od izvanrednog predmetno-teorijskog, odnosno teorijsko-metodološkog značaja. O na ne samo što proizlazi iz M arxovih analiza klasne borbe nego ju je Marx i eksplicitno istakao. U Njemačkoj ideologiji Marx piše da „po­ jedine individue čine ldasu samo utoliko ukoliko moraju za­ jednički da vode borbu protiv neke druge klase”39. U Manifestu Marx i Engels pokazuju kako se „organizovanje proletera u kla­ su” zbiva samo kroz klasnu borbu.40 U Osamnaestom brimer u . . . Marx piše: „Ukoliko miliomi porodica žive pod ekonom­ skim uslovima egzistencije koji njihov način života, njihove in­ terese i njihovo obrazovanje odvajaju od načina života, interesa i obrazovanja drugih klasa i njima ih neprijateljski suprotstav­ ljaju, utoliko oni čine klasu.”41 No ova je teza unutar marksizma bila dugo potisnuta i zaboravljena pa su zato Poulantzas i Balibar zaslužni što su je ponovo reafirm isali. Aktuelni teorijsko-metodološki značaj te teze proizlazi iz či­ njenice da je u mnogim marksističkim raspravama i istraživanji­ ma u svetu, pa i u nas preovlađujuće shvatanje koje društvene klase, pa među njima i radničku klasu, razume, tumači, pri­ kazuje, istražuje u sklopu takozvane koncepcije socijalne struk­ ture koja se najčešće shvata, već sasvim pod uticajem gra” K. M arx—F. Engels, Dela, tom 6, str. 59. * K. M arx—F. Engels, Dela, tom 7, str. 387. („K ad se proletari­ jat u borbi protiv burioazije nužno bude ujedinio u k la s u . . . ”) 41 K. M arx—F. Engels, Dela, tom 11, str. 161.

X III

danske sociologije, kao socijalna stratifikacija. U sklopu te kon­ cepcije klase se (prvo)' podvode pod opštiji pojam društvenih grupa ili društvenih slojeva, čime se, između ostalog, sasvim gubi onaj prioritet koji upravo klase kao društvene grupacije sa bitno različitim društvenim , upravo ekonomskim položajem ima­ ju u društvenom razvitku, odnosno istoriji; (drugo)! .klase se posm atraju sasvim nezavisno od odnosa proizvodnje i' klasne borbe, odnosno redukuju se na sociološki pojam; otuda se ne može shyatiti ni istorijska uloga radničke klase i (trećej. shvataju se kao prost zbir pojedinačnih individua koje imaju isti so­ cijalni „statu s” , profesionalnu funkciju, visinu dohotka i si. Ova­ kvo razumevanje pojma klase rezultat je snažnog uticaja koji je građanska sociologija izvršila i vrši na marksizam, zapra­ vo marksističko učenje o društvu i društvenim klasama u prve dve decenije posle završetka drugog svetskog rata. Poulantzas ne usvaja, nego kritikuje ovakav pojam klase. O n u skladu sa M arxom, s jedne strane, nastoji da klase eko­ nomski utem elji, a, s druge, ističe da „društvene klase postoje samo u klasnoj b o rb i” . M eđutim , već smo videli da ekonomsko utem eljenje radničke i kapitalističke klase kod Poulantzasa od­ stupa od M arxa zbog njegove strukturalističke interpretacije — klase nisu shvaćene kao istorijski subjekti, nego samo kao puke personifikacije ekonomskih odnosa. N i teza da društvene klase postoje samo u klasnoj borbi ne vodi u Poulantzasovoj analizido onih rezultata do kojih do­ lazi M arx, i to opet zbog njegove strukturalističke interpreta­ cije marksizma.42 U stvari, Poulantzas svoje određenje klase ne gradi na te­ zi da klase postoje samo kroz klasnu borbu. To se pokazuje, pre svega, u tome što ta teza nema bitnog uticaja na njegovo strukturalističko određenje klase. 42 S tim u vezi je karakteristično da Poulantzas ni u knjizi Poli­ tička vlast i društvene klase ni u knjizi D ruštvene klase u savremenom k apitalizm u ne ra z ra đ uje pojam klasne_pjxikse*—pojam klasne gorke .kao sukob klasnih praksi] O no m aloTko Tcaže o ova dva pojm a koje je uveo u analizu je sasvim u skladu sa stru k tu ralističk o m _ an ien tađ jo m : -klasnu praksu i klasnu borbu svodi, ovako ili onako, na društvene^ odnose, zaprav o štn ik tu re, p a se uopšte ne vidi po čemu se onda pojmovi prakse i borbe razlikuju od p o jm a strukture. T Ješto je precizniji kad gpyori o p olitičkoj klasnoj borbi jer tu borbu vezuje z a aktivnost- političke paruje.

X IV

Istina, Poulantzas piše: „Može s e . . . reći da društvenu klasu definiše njeno mesto u ukupnosti društvene prakse . . I nešto dalje: „Strukturalno klasno određenje tiče se ekonomske, političke i ideološke klasne borbe . . .”43 Pokušaćemo da pokažemo da gornje formulacije ne znače prisustvo same klasne borbe u Poulantzasovom strukturalnom određenju klase. J „ Prvo, za Poulantzasa je u analizi klasa bitno samo mesto koje klase zauzimaju u ekonomskim, političkim i ideološkim odnosima, što jos više dobija na značaju time što Poulantzas ističe razliku između društvenog mesta (društvenog položaja) koje klase zauzimaju u društvu, s jedne, i agenasa, tj. samih klasa, s druge strane. Već samim tim razdvajanjem „m esta” i „agenasa” — hteo to Poulantzas ili ne — razdvojeni su dru­ štveni položaj klase (njeno strukturalno određenje) i njena društvena praksa, odnosno klasna borba koja je nerazdvojivo vezana s postojanjem klasa. Prema tome, insistirati na ovaj način na m estu klase u eko­ nomskim, političkim i ideološkim odnosima, znači isključiti kla­ snu borbu iz strukturalnog određenja klase. 2 , Drugo, Poulantzas nasuprot strukturalističkom određenju klase uvodi pojam klasne pozicije. Klasna pozicija je „ konkretna situacija klasne borbe’*4. (Kao jedan od prim era klasne pozicije Poulantzas navodi radničku aristokratiju — tu je, prema nje­ mu, reč o radničkoj ~HašT koja zauzima pozicije buržoaske kla­ se.) Pri tome, Poulantzas posebno naglašava da činjenicu _da klase postoje samo kao. klasna borba (praksa) ne bi trebalo shvatiti kao „voluntarističko svođenje klasnog određenja na klasnu p o ziciju ”43. Doista se iz teze da klase postoje samo kao klasna borba ne srne izvesti zaključak da se klasno određenje svodi na klasnu poziciju kao „konkretnu situaciju klasne borbe” , sama klasna borba mora ući u strukturalistiiko određenje klase, upravo kla­ sna borba mora b iti sastavni deo njenog društvenog bića. U takvom slučaju ne može se praviti takva razlika između struk­ turalističkog određenja i njene klasne pozicije, kako to čini Poulantzas. 43 Nicos Poulantzas, Les classes sociales darts le capitalisme aujourd' hui str. 10. 44 Ibid., str. 10. 45 Ibid., str. 10 — 11.

XV

Veoma je karakteristično da se prim eri koje Poulantzas daje, da bi objasnio klasnu poziciju u razlici prema struktu­ ralnom određenju klase, odnose na slučajeve kada jedna klasa, odnosno međuklasa (ili prelazna klasa), zauzima klasne pozicije koje ne proizlaze direktno iz njenog društvenog položaja, nego su klasne pozicije jedne druge klase. Poulantzas nije mogao da­ ti prim ere kada jedna klasa zauzima klasnu poziciju koja od­ govara njenom društvenom položaju jer bi tu bilo jasno da je ta klasna pozicija zapravo klasna borba te klase.46 w Treće, Poulantzas nejp rih v ata upravo one Marxove stavove koji su sastavni deo teze da nema klasa bez klasne borbe (na­ ime, koji su ili njena pretpostavka ili njena neposredna teorij­ ska posledica). Poulantzas, naime, odbija M arxovu distinkciju na klasu „po sebi” (upravo „klasu za kapital” , kako M arx kaže) i „klasu za sebe” , smatrajući je hegelovskom shemom. O n, najpre, kritikuje tu distinkciju tako što joj daje onaj smisao koji ona kod M arxa nema: podely. na klasu „po sebi” i klasu „za sebe” želi da prikaže kao takvo M arxovo razlikovanje „ekonomske borbe” i „političke klasne bo rb e” koje podrazumeva da ekonomska borba nije klasna borba i da radnička klasa kao klasa postoji samo na nivou političke klasne borbe. Za Poulantzasa M arxov pojam „klasa po sebi” podrazu­ meva „ekonom ski položaj klase, objektivno određene klase je­ dino putem procesa proizvodnje” , a „klasa_za sebe” je „klasa koja ima sopstvenu klasnu svest” i „autonom nu političku orga­ nizaciju — klasne bo rb e”47. Poulantzas ne samo što nije shvatio osnovni smisao i zna­ čaj M arxovog insistiranja na dva moguća razvojna stupnja rad­ ničke klase nego nije shvatio, odnosno neadekvatno je (svesno ili iz nerazumevanja) protum ačio šta ova dva termina kod M ar­ xa zn a čftlf,Klasa po sebi”, ili, kako je M arx tačno naziva, „kla­ sa za kapitaP^ je radništvo koje postoji, koje se reprodukuje kao klasa reprodukcijom samog odnosa kapital — najamni rad. 46 U stvari, pojmom klasna pozicija Poulantzas je u analizu uyeo jedan drugi problem koji direktno nije vezan za određenje klase, problem prelaska jedne klase na poziciju druge, o kome M arx i Engels govore u M anifestu kom unističke partije i poznatom cirkularnom pismu Bebelu, Liebknechtu, Brakeu i dr. 1879. godine povodom m asovnijeg p rodiranja sitnoburžoaskih shvatanja i tendencija u nemačku socijaldem okratsku partiju. 47 N . Poulantzas, Les classes sociales. . . str. 13.

XVI

To su radnici kojima je, prema tome, „vladavina kapitala stvor ila zajednički položaj, zajedničke interese”, pa je ta „masa već klasa prema kapitalu, ali još ne i za samu sebe”48. „Klasa za se­ be” je radnička klasa koja se iz „klase po sebi” formira kroz revolucionarnu borbu i nju n e karakteriše, kako to ističe Poulantzas, samo „klasna svest” i politička organizacija nego, pre svega, upravo ta borba. Pri tome društveno biće „klase za sebe” čini i sam njen ekonomski položaj, pa „klasa za sebe” nije su­ protstavljena „klasi po sebi”, kako to Poulantzas prikazuje, ne­ go prva u sebi* uključuje drugu: nema „klase za sebe” koja u sebi nema ukinutu (u Hegelovom smislu „aufheben” , tj. uki­ nutu kao samostalnu egzistenciju, ali sadržanu unutar novog oblika) „klasu po sebi” . Da bi se potpunije shvatila naša kritika Poulantzasovog strukturalnog određenja radničke klase neophodno je da u naj­ kraćim crtama izložimo kako mi shvatamo Marxov pojam rad­ ničke klase. Saznanje pojma, upravo društvenog bića radničke klase M ajx"je stekao^razvijajući svoju misao na tri teorijsko-metodološka nivoa: na prvom nivoul\on saznaje dru štv eno biće radni­ ka i kapitaliste, na drugom2 proces konstituiranja radnika i ka­ pitaliste u klasu i, konačno, na trećem nivou n a i saznaje kako radnička klasa iz klase za_ kapital (klase „po sebi”) postaje klasa „za jd b e !’, revolucionarna klasa.49 Tek posle ova tri nivoa apstraktne teorijske analize Marx pristupa konkretno-istorijskoj analizi radničke klase. 44 K. M arx—F. Engels, Dela, tom 7, str. 143. * Problem atikom klasa se i među marksistima uglavnom bave so­ ciolozi. Veliki broj njih eksplicira opštu teoriju klasa i teoriju klasa u kapitalizm u pod snažnim uticajem građanske sociologije. Zbog toga im je stran M arxov metod istraživanja klasa u kapitalizm u, zbog toga ne shvataju m arksistički pojam radničke klase. Retki su među njima oni koji kao brazilski marksista-sociolog u emigraciji Theotonio Dos Santos nastoje da, polazeći od M arxa, razvijaju marksističku metodologiju istraživanja društvenih klasa koje prolazi kroz tri teoriisko-metođološka nivoa. Prvi nivo je, kod njega, u stvari nivo kritike političke ekonomije, nivo na kome su „društvene klase fundam entalan izraz antagonističkih odnosa” načina proizvodnje. Drugi nivo je nivo sooijalne strukture, to je još apstraktno-teorijski nivo; treći nivo su analize konkretnih socijalno-klasnih situacija. Iako je Santos ovom metodologijom utemeljio klase u ekonomskim odnosima, ipak se celokupna m etodologija nije uspela sa­ svim izvući iz jednog redukovanog sociološkog razm atran ia i tumačenja društvenih klasa (T. D. Santos, The Concept o f Social Classes, „Science and Society” ; vol. 34. M 2/1970, str. 172).

XVII

Prvi teorijsko-m etodološki nivo. Pre nego što je pristupio analizi kapitalističkog načina proizvodnje~M arx je, kako ističe H enryk Grossm ann — „bio načisto s pitanjem šta je bitno u kapitalizm u”50. S tim znanjem M arx ulazi u složenu stvarnost kapitalizma, prodirući do tog bitnog, do temelja kapitalizma, do njegovih osnovnih ekonomskih odnosa, i to tako što je prvo zanemario sve ono pojavno, zatim ostavio po strani suštine drugoga reda, da bi došao do suštine prvoga reda (ovo su ter­ mini H enryka Grossmanna) koje predstavljaju, kako on sam ističe, „unutarnji zakon” , „zakonski oblik” , „nužan uslov” sveg onog kretanja kapitala.51 Tim postupkom Marx je došao do svojih osnovnih apstraktnih kategorija. Tim postupkom , a zahvaljujući filozofskim osnovama svog učenja, M arx je otkrio da su ekonomski odnosi koji se pojav­ ljuju kao odnosi između stvari (a koje izražavaju pojmovi vrednost, višak vrednosti, roba, novac, kapital i dr.) zapravo odnosi između ljudi. Na tom apstraktno-teorijskom nivou analize u Kapitalu kapitalistički način proizvodnje pokazuje se kao jedan zatvoren sam oreprodukujući ekonomski sistem koji je izložen dijalektič­ kim izvođenjem jedne politekonomske kategorije iz druge, dok su kapitalista i najamni radnik prikazani samo kao puke perso­ nifikacije kapitala i najamnog rada, ne kao ljudi, ne kao isto­ rijski subjekti, nego samo kao kreature, kao oličenje ekonom ­ skih odnosa. S tim u vezi važno je uočiti da M arx na teorijsko-metodološkom nivou analize I toma Kapitala (prvo u onim glavama u kojima vrši apstraktno-teorijsku analizu; nešto drukčije je u 8, 9, 10, 11. i 12. glavi I toma koje predstavljaju konkretno-istorijsku analizu nastajanja kapitalističkog načina proizvodnje) govori o radniku i kapitalisti, a ne o radničkoj klasi, odnosno buržoaskoj klasi. To ne znači da u stvarnosti postoji prvo rad­ nik, odnosno kapitalista, pa se te k potom oni udružuju u klasu; radnik i kapitalista nastali su istorijski kao radnička i kapita50 H e n ry k Grossmann, Plan i m etod „ K apitala”, „ K u ltu ra”, Beo­ grad 1958, str. 21. 51 M arx je u tom m etodološkom postupku vođen saznanjem da u proizvodnji leži ono bitno, a pošto vidi da se ,,u empirijskoj stvarnosti prepliće proces proizvodnje k ap itala sa svojim prom etnim procesom” , on m ora, „da bi sferu proizvodnje održao tako reći u hemijskom čistom stanju, tu sferu proizvodnje da izoluje od uticaja prom etne sfere” (H . Grossmann, Plan i m etod „ K apitala”, str. 13).

X V III

listička klasa. Ovde je u pitanju samo osobenost Marxove apstraktno-teorijske analize. M eđutim, valja imati u vidu da t? a n a liz a otkrivajući radni-, ka kao personifikacij u naj amnog rada a kapitalis tu kao perso­ nifikaciju kapitala otkriva deo same suštine kapitala, odnosno kapitalističke đmstveneTTormacije. No to je u protivrečnom biću kapitala samo deo njegove suštine, samo jedna strana kojoj se, kao što ćemo odmah videti, suprotstavlja druga strana. To Poulantzas i strukturalistički interpretatori Marxa nisu shvatili. S tim u vezi, celishodno je da se ovde sa nekoliko reči osvrnemo na Poulantzasovo (ne)razumevanje Marxovog poj­ ma „ukupni radnik” , pojam „G esam tarbeiter”, tim pre što je veoma--cesto "neadekvatno razumevanje ovog Marxovog pojma. Kad je reč o ovom pojmu najčešće se citira jedno mesto iz M ar­ xovog rukopisa poznatog kao Šesta neobjavljena glava „Kapi­ tala". Nešto skraćen, taj citat glasi: „Pošto s razvojem . . . spe­ cifično kapitalističkog načina proizvodnje stvarni funkcioner uku­ pnog procesa rada ne postaje pojedinačni radnik, nego sve više društveno kombinovana radna sposobnost, 2l različite proizvodne sposobnosti koje jedna,.drugoj konkurišu i čine ukupnu proizvod­ nu mašinu, "na veoma različit način učestvuju u neposrednom procesu stvaranja roba ili, što je ovde bolje, proizvoda — jedan više radi rukom, drugi više glavom, jedan kao manager — engeneer (rukovodilac, inženjer), tehnolog itd., drugi kao overlooker (nadzornik), treći kao neposredni manuelni radnik . . . — sve više se funkcije radne sposobnosti podvode pod pojam proizvod­ nog rada, a njihovi nosioci pod pojam proizvodnog radnika, rad­ nika kojega kapital direktno izrabljuje . . . Posmatra li se ukupan radnik, od kojega se radionica sastoji, ostvaruje se njegova ko m ­ binovana delatnost materialiter (materijalno) neposredno u ukup­ nom proizvodu . . .”52 U jednom tekstu napisanom 1972. godine, u kojem rezimi­ ra svoje shvatanje klasa razmatrajući ovaj Marxov pojam „Gesam­ tarbeiter” Poulantzas dolazi do zaključka „Gesamtarbeiter nije ni­ šta drugo do radnička klasa”53. Mišljenja smo da ovo nije tačno. Pre svega, Marx pojam kolektivnog radnika nigde (ni u V I, neizdatoj glavi Kapitala, ni u I tomu Teorije o višku vrednosti, ni u I tomu Kapitala) 52 K. M arx, Rezultati neposrednog trocesa proizvodnje, str. 65. ” Nicos Poulantzas, O n Social Classes, „N ew Left Review", br. 78, str. 31. i 32.

XIX

ne povezuje sa radničkom klasom. U V I, neizdatoj glavi Ka­ pitala M arx o „G esam tarbeiteru” govori u poglavlju o proizvod­ nom i neproizvodnom radu i nigde ne pominje radničku klasu. U I tomu Kapitala on na nekoliko mesta govori o „Gesamtar­ b eiteru ” i nigde taj pojam nije upotrebljen u smislu radničke klase, nego u smislu „socijalno kombinovana radna sposobnost” , „društveno radno telo”, „kombinovano radno osoblje” i si.54 M arx govori i o „kolektivnom radniku” u budućem komuni­ stičkom društvu u kome neće b iti radničke klase” .55 Pojam „G esam tarbeiter” M arx nije ni mogao povezati sa radničkom klasom jer, kao što smo već istakli, na teorijsko-metodološkom nivou na kome govori o „G esam tarbeiteru on i ne govori i klasama, o radničkoj i kapitalističkoj klasi, nego o radniku i kapitalisti. Pojam „G esam tarbeiter” se, prema tome, ne odnosi na radničku klasu, nego, kako sam M arx kaže, na „kombinovano radno telo ” u kapitalističkom načinu proizvodnje. Svakako da prom ene u tom „kombinovanom radnom telu ” utiču na sastav radničke klase, ali nemamo nikakvog prava da, pozivajući se na M arxa, sastav tog „kombinovanog radnog tela” , koje Marx na­ ziva i „ukupni rad n ik ” , izjednačujemo sa radničkom klasom. Radnici se form iraju u radničku klasu kroz klasnu borbu radni­ ka i kapitaliste. D rugi teorijsko-m etodološki nivo (konstituisanje radnika i kapitaliste u klasu). Kada je M arx svojom apstraktno-teorijskom analizom, analizirajući kapital u „čistom vidu” , otkrio same te­ melje kapitala, „njegov unutarnji zakon”, „suštine prvog reda”, onda se njegova misao vraća nazad, uzimajući u razmatranje ono što je u prethodnom postupku zanemarila, apstrahovala i penjući se sve više ka onom konkretnom koje je, kako Marx ističe, kao „skup mnogih odredaba” rezultat misaonog proce­ sa.56 Tako on, nastavljajući se na saznanje koje je stekao izuča­ vanjem proizvodnog procesa kapitala u čistom vidu (I tom Ka­ pitala), u dalju analizu uvodi prom etni proces (II tom), zatim (u I I I tomu) izučava kapitale ,,u njihovom stvarnom kreta­ nju . . . i k o n k r e t n im oblicima” u kojima se oni približuju, koM K. M arx— F. Engels, Dela, tom 21, str. 322, 371, 447 i dr. ” Ibid., str. 371. , .. . , “ K. M arx, Predgovor i U vod. K ritika političke ekonomije, „K ul­ tu ra ” str. 35.

XX

rak po korak, „onom obliku u kome istupaju na površini dru­ štva”57, da bi u tom „penjanju” ka konkretnom došao do klasne borbe ,,u kojoj se rešava kretanje i rasplet čitave stvari” , kako piše Engels izlažući mu plan svog daljeg rada nakon izlaska I toma Kapitala iz štampe. Pošto je iza odnosa koji se na površini društva pojavljuju kao kretanje i odnosjTstvari (roba, novca, kapitala) otkrio od­ nose između ljudi, Marx je u daljoj analizi sagledao da su to zapravo odnosi između velikih društvenih grupacija, odnosi iz­ među klasa? Engels, s tim u vezi, ističe: „Ekonomija ne raspravlja o stvarima, nego o odnosima među ljudima, i u poslednjoj instan­ ci među klasama; ovi su odnosi, međutim, stalno vezani za stvari i pojavljuju se kao stvari.”60 Ali Marx ide dalje i otkriva još jednu bitnu vezu: ti odno­ si su, s obzirom na protivrečni karakter samog proizvodnog pro­ cesa, s obzirom na osnovnu protivrečnost kapital — najamni rad u stvari klasna borba — oni se neprestano reprodukuju na ekonomskoj osnovi protivrečnosti kapitala i najamnog rada sa­ mo klasnom borbom radničke klase i buržoazije.61 17 K. M arx—F. Engels, Dela, tom 23, str. 27. 91 Engelsovo pismo M arxu od 30. IV 1868. 99 K. M arx— F. Engels, Dela, tom 23. str. 735. 40 K. M arx—F. Engels, Izabrana dela, tom I, str. 349. O tome Gydrgy Lukćcs: „O dlučna nadmoć M arxove ekonomije spram svih nje­ zinih prethodnika i sljedbenika jeste u tome što je samo njoj m etodo­ loški uspjelo u svim ovim najzamašnijim pitanjim a gdje se prividno mora raditi o najčistijim ekonom skim . . . kategorijam a prometnim a dati takvu interpretaciju, po kojoj je iza ,čisto ekonomskih kategorija’ postao vidljiv razvojni proces onih klasa čiji društveni bitak izražavaju ekonomske ka­ tegorije” (G. Lukics, Etika i politika, Izdavač servis „Liber”, Zagreb 1972, str. 167). 41 Tako M arx ističe da „ k la se . . . počivaju” na „ekonomskim, od njihove volje nezavisnim uslovima, pa su tim uslovima postavljene u najneprijateljskiju suprotnost” (K. M arx—F. Engels, Dela, tom 7, str. 284). Govoreći o tome da se David Ricardo domogao m etoda koji iza pojave povezanosti stvari otkriva kakva je „unutrašnja povezanost, stvarna fi­ ziologija buržoaskog društva”, M arx nastavlja: ,,S ovom naučnom za­ slugom tesno je povezana činjenica da Ricardo otkriva iformuliše eko­ nomsku suprotnost klasa — kako je pokazuje unutrašnja veza — te se tako u ekonomiji formuliše i otkriva istorijska borba i proces razvitka u svom korenu. C arry ga zato denuncira kao oca kom unizm a” (K. M arx — F. Engels, Dela, tom 23, str. 132).

XXI

Klasna borba .je, prema tome, sastavni deo reprodukcije kapitalističkog načina proizvodnje reprodukcija odnosa kapital — najamni rad. Klasna borba nije negde izvan tog odnosa, pa se tek naknadno „unosi” ili „ne unosi” u kapitalističke odnose proizvodnje; ti odnosi, posm atrani sa subjektivne strane, zapra­ vo su klasni odnosi, a time i klasna borba.62 Zato M arx u analizama u Kapitalu uvodi klasnu borbu, i to upravo tamo gde je ona najintenzivnija: u analizi radnog dana i apsolutnog i relativnog viška vrednosti i, s tim u vezi, u analizi razvoja industrijske proizvodnje (i njoj odgovarajuće organizacije rada).63 Ovde ekonomski procesi još nisu fetišizirani; u velikoj meri može se jasno uočiti kako klasni odnosi, upravo klasni sukobi čine sastavni deo samih ekonomskih pro­ cesa i odnosa. Prisustvo klasne borbe un u tar samih ekonomskih odnosa i procesa može se otkriti i na onim značajnim mestima Marxove politekonom ske analize na kojima se otkrivaju unutarnje gra­ nice kapitalističkog načina proizvodnje i tendencije koje guraju društvo preko te granice. Reč je o zakonu tendencijskog pada­ nja profitne stope, o opštem zakonu kapitalističke akumulacije, o „ukidanju kapitala kao privatne svojine u granicama samog kapitalističkog načina proizvodnje” i o teoriji kriza.64 Kroz klasnu borbu koja je sastavni deo reprodukcije kapi­ talističkih odnosa proizvodnje radnici i kapitaliste formiraju se kao radnička i kapitalistička klasa. Time radnici i kapitali­ ste postajući klase dobijaju svoj socijalno-klasni subjektivitet 42 O vo je veom a dobro form ulisao jedan od strukturalističkih in ter­ p reta m arksizm a. Etienne B alibar, samo što iz te form ulacije nije ^izveo sve potrebne teorijske i teorijsko-m etodološke zaključke. O n ističe da njegova definicija načina proizvodnje „klasnu borbu ne sm atra prostom posledicom načina proizvodnje i eksploatacije, već je unosi u samu defi­ niciju načina proizvodnje . . . ne samo što je kapitalistički način proizvod­ nje u stvari samo jedan način eksploataciie već je i sama eksploatacija u stvari, osnovni istorijski oblik klasne b o rb e . . . ” (E. Balibar, Cinq etudes du m aterialism e historique, Ed. M aspero, 1974, str. 74). 63 V idi: K. M arx— F. Engels, Dela, tom 21, str. 210. — 272. 64 O prvom vidu: K. M arx— F. Engels, Dela, tom 23, str. 181 224; o drugom : K. M arx— F. Engels, Dela, tom 21, str. 541 — 542, 549 571; o trećem : K. M arx— F. Engels, Dela, tom 23, str. 369 374 i o četvrtom : ibid., str. 212 — 215, zatim K. M arx— F. Engels, Dela, tom 25, str. 427 i dalje. Vidi i: K. M arx, Nadnica, cena i pro fit, K. M arx F. Engels, Izabrana dela, I tom , „K u ltu ra ” , 1949, str. 418, 420 423.

X X II

i prestaju da budu samo puka oličenja, kreature ekonomskih odnosa. Ovo određenje po kojem je radnik personifikacija na­ jamnog rada, a kapitalista personifikacija kapitala, što je Marx otkrio kao jednu od suština kapitalističkog načina proizvod­ nje, biva zapravo klasnom borbom ukinuto u svojoj samostal­ noj egzistenciji, ali ostaje da deluje kao stalna tendencija u društvenom biću radničke, odnosno kapitalističke klase.65 Uko­ liko je klasna borba nerazvijenija, utoliko ta tendencija svođenja ljudi (u njihovoj delatnosti, ponašanju i svesti) na puki, nepo­ sredni izraz odgovarajućih ekonomskih odnosa, zapravo njihovog ekonomskog položaja, dolazi više do izražaja — ukoliko je kla­ sna borba razvijenija, utoliko ljudi deluju više kao subjekti. Up­ ravo preko klasne borbe ljudi su stvaraoci istorije, a sva dosa­ dašnja istorija je, kako ističu Marx i Engels u M anifestu, istorija klasnih borbi. Stvaralačka uloga klasne borbe u istoriji do­ lazi do punog izražaja onda kada klasna borba prerasta u revo­ lucionarnu praksu, u socijalnu revoluciju. Zato Marx i nagla­ šava: „Revolucije su lokomotive istorije.” Veoma je važno uočiti bitnu razliku u Marxovoj teorij­ skoj analizi između pojedinačnog radnika kao personifikovanog najamnog rada i radničke klase. Ukoliko se ne uoči ova osobenost Marxove analize, onda će se: (prvo) usvojiti pojam klase kao empiričkog zbira pojedinih individua (pojam klase u gra­ đanskoj sociologiji), odnosno pojam radničke klase kao zbira pojedinačnih radnika, (drugo) radnička klasa protum ačiti, i to pozivajući se na Marxa, kao puka personifikacija najamnog ra­ da a ne kao istorijski subjekt, i (treće) promašiti smisao Marxo­ ve teze da radnička klasa nastaje samo kroz klasnu borbu (pa prema tome i zbiljski sadržaj i smisao Marxovib pojmova „kla­ sa po sebi” i „klasa za sebe” ). Zapadnonemački marksista— sociolog Christoph Kievenheim, kritikujući jedno ambicioznije teorijsko istraživanje rad­ ničke Mase grupe zapadnoberlinskih marksista krajem šezdese­ tih i početkom sedamdesetih godina poznato pod naslovom Pro­ jekt Klassenanalyse, piše upravo o tome. Ukoliko se „uspostavi 45 Takvo delovanje klasne borbe je upravo karakteristično. Klasna borba svojim delovanjem ne dozvoljava da se kapital reprodukuje saglasno svom poimu — klasna borba je glavni uzrok činjenici da zakoni reprodukcije kapitala (Što ih je M arx otkrio i izložio u Kapitalu) bivaju stalno ometani u svom delovanju pa usled toga deluiu samo kao tenden­ cije — klasna borba transformise zakone kapitalističkog načina proizvod­ nje u zakon — tendencije.

XX III

veza između objektivnog položaja agenasa proizvodnje i njihove refleksije” samo ,,se čini da je ispunjen zadatak marksističke teorije o klasama” , čini zato što na tom nivou „svest i praksa najamnih radnika nisu ništa drugo već oblici reprodukcije po­ stojećih buržoaskih odnosa”, a „klase se javljaju kao zbir indi­ vidualnih odnosa, kao konglomerat individua iste ekonomske funkcije” , upravo kao personifikacije „ekonomskih kategorija” . O dm ah zatim Kievenheim nastavlja: „Time je obuhvaćena baza klasne realnosti klase najamnih radnika, ali nije uspostavljena veza sa funkcijom klase kao subjekta društvenog procesa, kao nosioca velikih prevrata u istoriji čovečanstva, kao grupe sa realnim uzajamnim odnosima, tj. sa zajedničkom praksom .”66 Kievenheim, kritikujući Projekt Klassenanalyse, ističe da taj p ro jek t „ne može sistematski da obuhvati procese svesti kod najam nih radnika . . . već i zato što se on dosledno zadržava na elem entarnom posm atranju individue, tj. individue najam­ nog radnika” ; Kievenheim odmah nastavlja: „Ovo stanovište posm atranja je nužno ako se klase shvataju samo kao personi­ fikacije ekonomskih kategorija. U ovoj ograničenoj ulozi najam­ ni radnik može biti obuhvaćen samo dok se praktično odnosi kao pojedinac. A u kolektivnoj asocijaciji on se već okreće pro­ tiv individualnog oblika robne razmene a, konačno, i protiv svo­ je uloge kao proizvođača viška vrednosti. Kao član asocijacije koja se b o r i . . . predstavnik dva oblika prakse, pri čemu se sva­ kako jedan razvija iz drugog.”67 Treći teorijsko-m etodoloski nivo (formiranje radničke kla­ se u revolucionarnu klasu). Veoma je važno uočiti razliku koja u M arxa i u marksizmu postoji između pojmova klasna borba i revolucionarna praksa, odnosno revolucija, jer se ti pojmovi veoma često poistovećuju. Klasna borba kao sastavni deo re­ produkcije kapitalističkih odnosa proizvodnje jednom svojom stranom omogućuje reprodukciju tih odnosa, a drugom je usm erena protiv njih. Ukoliko se ta strana zaoštravanjem osnov­ nih objektivnih protivrečnosti kapitalizma (što dolazi do izra­ žaja u ekonomskim krizama i si.) i svešću i voljom političld organizovanih radnika transformiše u svesnu đelatnost protiv ceHne kapitalističkog sistema, klasna borba prerasta u revolucio44 C hristoph Kievenheim , Z u r Disskusion der K lasenstruktur, „Das A rgum ent” , 96/1976, str. 258. 47 Ibid., str. 259.

X X IV

p r a k s n r razvijajući totalitet revolucionarnog procesa upra­ vo socijalističke revolucije.

nam n

Marx je na više mesta direktno eksplicirao takav odnos klasne borbe i revolucionarne delatnosti, pokazujući kako „bor­ ba klase protiv klase . . . dovedena do svog vrhunca znači potp u­ nu revoluciju” , odnosno kako „klasna borba neminovno vodi diktaturi proletarijata” . Revolucionarna praksa je delatnost koja, s jedne strane, zna­ či radikalno menjanje postojećih okolnosti, društveno-ekonomskih i političkih odnosa (u Tezama o Feuerbachu M arx će ljud­ sku delatnost koja menja okolnosti nazvati revolucionarna prak­ sa), a, s druge; menjanje samih ljudi koji tu delatnost vrše (zato na istom mestu u Težama ljudsku delatnost menjanja okolnosti naziva i samoizmenom). Marx će posebno isticati ovu drugu stranu. Tako on piše da proletarijat može prisvojiti proizvod­ ne snage samo „revolucijom u kojoj se, s jedne strane, ruši moć dosadašnjeg načina proizvodnje . . . a, s druge, razvija uni­ verzalni karakter i energija proletarijata nužna za izvršenje tog prisvajanja i proletarijat se zatim otresa svega što mu je ostalo od njegovog dotadašnjeg društvenog položaja” . Kroz revoluciju radnička klasa postaje revolucionarna kla­ sa, kako Marx ističe u M anifestu Komunističke partije, a to je bitno za celinu Marxove teorije, pa zato on i naglašava: „Rad­ nička klasa je ili revolucionarna ili nije ništa.” Proces formiranja radničke klase kao revolucionarne klase prerastanjem klasne borbe u revolucionarnu praksu Marx naj­ jasnije, rekao bih školski, eksplicira na poslednje tri stranice Bede filozofije. To su one stranice na kojima Marx revolucio­ narnu klasu naziva (koketirajući sa terminima nemačke klasične filozofije) klasom „za sebe” , za razliku od klase koja još revo­ lucionarno ne deluje pa je, iako klasa, ipak samo klasa „za ka­ pital” . Ovde je sada bitno uočiti, upravo saznati da ova promena koja se zbiva sa radničkom klasom angažovanom revoludonarnom jborbom nije MtntL prQmena,,u njenoj svesti nego u samom njenom društvenom biču. Društveno biće radničke klase čini, pre svega, njen položaj u kapitalističkim odnosima proizvodnje. To je najamni položaj proizvođača koji je Ešeri'sredstava za proizvodnju koji zato iz­ najmljuje kapitalisti svoju radnu snagu kao robu, na toj osnovi XXV

proizvodni višak vrednosti i time biva eksploatisan od strane klase kapitalista. Ta strana društvenog bića radničke klase je ono što PouIantzas naziva strukturalnim određenjem radničke klase, Pou lantzas, kao što ćemo videti, veoma dobro pokazuje kako to strukturalno određenje zahvata ne samo ekonomske nego i poJitičke i ideološke odnose. D ruštveni položaj radničke klase je zapravo njen položaj u odnosima proizvodnje kapitalističkog načina proizvodnje, odno­ sima radničke i kapitalističke klase. A već smo istakli da se ti odnosi klasa s obzirom na objektivne protivrečnosti kapitalistič­ kog načina proizvodnje reprodukuju kao klasna borba. Time je društveni položaj radničke klase istovremeno dat sa njenom kla­ snom borbom protiv kapitalista. A to znači da je klasna borba takođe sastavni deo društvenog bića radničke klase. Tako smo teorijski izveli M arxovu tezu (koju i Poulantzas ističe, mada ne vidi njen smisao) da radnička klasa nastaje samo kroz klasnu borbu — jer, ako je ta teza tačna, onda klasna borba mora biti sastavni deo društvenog bića radničke klase. Klasna borba kao druga strana društvenog bića radničke klase dolazi posebno do izražaja, upravo postaje sasvim vidna onda kada klasna borba preraste u svesnu borbu radnika protiv kapitalističkog poretka, u revolucionarnu praksu. Jer, da je reč o klasnoj borbi radništva kao sastavnom delu reprodukcije od­ nosa najamnog rada i kapitala, razlika između društvenog polo­ žaja i klasne borbe je teško uočljiva. M eđutim, kada je u pita­ nju revolucionarna praksa, onda se radništvo boreći se protiv kapitala bori u stvari i protiv svog najamnog položaja, pa time razlika između društveno-ekonomskog položaja, kao jedne strane društvenog bića radničke klase, i revolucionarne prakse (što je proizašla iz klasne borbe), kao druge strane tog bića, izbija u prvi plan. Tako postaje jasno da .društveno biće radničke klase čini jedinstvo, i to dijalektičko jedinstvo (upravo s obzirom na opisani odnos društveno-ekonomskog položaja, klasne borbe i revolucionarne prakse proletarijata) društveno-ekonomskog polo­ žaja i društvene (revolucionarne) prakse radničke klase. Shvatiti ovo — od prim arnog je značaja. Jer, ukoliko se to ne razume, ne može se marksistički shvatiti revolucionarna prak­ sa radničke klase. Naime, ukoliko se ne shvati da je ta praksa utemeljena u društvenom biću same klase, ostaje da se revolu­ cionarna praksa idealistički utemelji ili u svesti (svest postaje X XVI

samostalan i odlučujući činilac, pa se onda i celokupna revo­ lucija utemeljuje u svesti) ili, samo objektivno, u ekonomskim zakonitostima. r— ...........^ U {trećem^ najdužem |poglavljuj prvog dela knjige Politička vlast i društvene klase Poulantzas razmatra pojam vlasti. Pola­ zeći od dualizma, Poulantzas pojam vlasti defimse kao jedan od efekata strukture na društvene odnose: „vlast je ipak samo po­ jam koji indicira efekat svih struktura na odnose između praksi raznih suprotstavljenih klasa"68. „Klasni odnosi s u . . . odnosi vlasti” — ističe Poulantzas — što „nipošto ne znači priznavati da su drultvene klase zasnovane na odnosima v la sti. . Z'69 Još preciznije: „vlast je sposobnost jedne društvene klase da ostvarL svoie specifične interese” .70 U vezi s pitanjem vlasti PoulantzaiTanalizira i pojam interesa, Na kraju prvog dela Poulantzas eksplicira pojmove drža­ vna vlast, državni aparat, centri moći i njihove uzajamne odnose. U drugom delu svoje knjige Poulantzas, polazeći od teorijsko-metodoloških pozicija izloženih u prvom delu, analizira problematiku kapitalističke države. / Razmatrajući najpre odnos„držav.e .i_ odnose ..proizvodnje,, Poulantzas, čini se, nedovoljno argumentovaho odbacuje kao nenaučna ona marksistička razmatranja o državi u kapitalizmu (H. Lefebvre. D. Volpe, U. Cerroni, M. Rossi, H . Marcuse) koja slede hegelovsko-marksovski koncept o razdvojenosti kapi­ talizma na, građansko društvo (ekonomska sfera) i političku d r­ žavu (politička sfera), ističući da taj koncept počiva na pojedin­ cu kao činiocu proizvodnje, a ne na klasi. Umesto ove uobičajene teorijske polazne pozicije u izvođe­ nju specifične artikulacije, naime relativne samostalnosti poli­ tičkog u odnosu na ekonomsko u kapitalističkom načinu proiz­ vodnje, P oulantzas tu samostalnost utemeljuje u odvajanju ne­ posrednog! proizvođača od sredstava za proizvodnju..71 Pri tome valja imati u vidu da Poulantzas preuzima od Althussera i Balibara razliku izm eđu „ odnosa stvarnog prisvajanja” koji „se primenjuje na odnos između radnika i sredstava za proizvodnju” i „odnos vlasntftva. koji se razlikuje od prethodnog, jer u njemu ne-radnik Jnterveniše kao vlasnik, bilo sredstava za pruizvod"“ Vidi ovo " Ibid., str. 70 Ibid., str. 71 Ibid., str.

izdanje, str. 96. 98. 99. 25, 123.

XXVII

nju, bilo radne snage, bilo jednog i drugog, pa prema tome i proizvoda”72. Različitost odnosa stvarnog prisvajanja i odnosa vlasništva uslovljava različit odnos ekonomskog i političkog u različitim načinima proizvodnje. U kapitalizmu dolazi do odvajanja neposrednog proizvođača od sredstava za proizvodnju, a tim e i do homologije između odnosa vlasništva i odnosa stvarnog prisvajanja. „Upravo iz tog odvajanja — piše Poulantzas — koje samog radnika čini ele­ m entom kapitala . . . proističe ekonomski karakter tog načina proizvodnje kao procesa proizvodnje viška vrednosti. Ta kombi­ nacija određuje specifičnu artikulaciju političkog i ekonomskog, „proces proizvodnje u kapitalističkom načinu proizvodnje funkcioniše na relativno autonom an način, pošto mu nije potrebna intervencija vanekonom skih faktora karakteristična za druge na­ čine proizvodnje”73, tako da se ekonomsko emancipuje od po­ litičkog. ; Poulantzas analizira i drugi odnos, odnos kapitalističke d r­ žave i klasne borbe, i to u dva vida/podnos drifove i ekonomske klasne borbe i odnos države i političkeTborbe. Odnos kapitali­ stičke države i ekonomske borbe karakteriše „efekat izolovanja”. O n „se sastoji u tome što pravne i ideološke strukture, . . . uspostavljaju . . . činioce proizvodnje, raspoređene u društve­ ne klase kao pravne i ideološke ^subjekteVte strukture, u klasnoj ekonomskoj borbi, prikrivaju, pred činiocima, njihove odnose kao klasne odnose” . O tuda „društvene ekonomske odnose nji­ hovi nosioci stvarno doživljavaju putem jednog specifičnog frakcionisanja i atomizacije” . Tim e se i država „prikazuje kao pred­ stavnik ,opšteg in teresa’ ” . Poulantzas greši kada smatra da je ta izolacija činilaca proizvodnje rezultat jedino uticaja, kako ističe, „pravne i poli­ tičke stru k tu re ” , tj. da ona nije imanentna samoj ekonomskoj sferi kapitalističkog društva.74 71 Ibid., str. 19. 73 Ibid., str. 127. . 74 Suprotno M arxu koji u G rundrisse. . . pokazuje ^kako je konku­ rencija svojstvena samom pojmu kap itala (znači prethodi odnosima poje­ dinačnih kapitala), Poulantzas iznosi mišljenje da je konkurencija rezul­ tat „dejstva pravnog i ideološkog na ekonomske društvene odnose” . S tim u vezi, Poulantzas ne vidi u samoj ekonomskoj" osnovi kapitalističkog načina proizvodnje protivrečnost izm eđu reprodukcije subjekata proizvod­ nje kao klasa, s jedne, i stalne tendencije njihovog atom iziranja kao po­ jedinačnih subjekata, s druge strane, pre svega s obzirom na konkuren-

X X V III

N asuprot ekonomskoj klasnoj borbi koju karakteriše parcelizacija agenasa proizvodnje, pa radnici i kapitaliste ne deluju kao klase, politička borba je „relativno nezavisna od ekonomske borbe” i jedno od njenih bitnih obeležja je „da se njome teži za konstituisanjem klasnog jedinstva, pri čemu se polazi od izola­ cije ekonomske borbe” .75 i U okviru ovog dela knjige Poulantzas razmatra i problem tipologije države.T.. tipove kapitalističke države, zadržavajući se na kraju na apsolutističkoj državi koja karakteriše prelaz iz feudalizma u kapitalizam i, s tim u vezi, na „modelima buržoaskih revolucija” („engleski, francuski i nemački slučaj” ). U trećem delu knjige Poulantzas nastavlja razmatranja os­ novnih x rta kapitalističke države. Odmah nžTpočetku ističe glav­ nu prptlvrečnost kapitalističke države na sledeći način: „ona ftj. država) ima funkciju da politički dezorganizuje potčinjene klase, dok istovremeno politički organizuje dominantne klase; da j z svojih okvira isključi prisustvo potčinjenih klasa kao kla­ sa, uvodeći u svoje okvfre, kao klase, dominirajuće klase; da fiksira svoj odnos prema potčinjenim klasama kao predstavnik zajednice naroda — nacije, fiksirajući istovremeno svoj odnos prema dominirajućim klasama kao odnos prema politički organizovanim klasama. U kratko, ta država postoji kao država domi­ niraj ućih klasa, isključujući pri tom iz svojih okvira klasnu jborbu’ ”76. Najobimnija i najinteresantnija glava u okviru ovog dela knjige je ona u kojoj Poulantzas izlaže svoje shvatanje ideologi­ je, i njenog odnosa, sa državom. Sledeći A1thusšerovu~štrogu podelu ideologije i nauke, i Poulantzas svaku ideologiju smatra lažnom , neistinitom. Takvu ideologiju on ne istražuje kao oblik 13ašne svesti — za njega je ideologija „instanca” , „odnos” , ,,hivo” , „status” , “upravo „ s tr u k tu r a objektivna, izvan ljudi i ne­ zavisna od .njih, u_njGj. ljudLsamQ. „učestvuju” . Ovde strukturaliciju koja je obeležje kapitala kao kapitala. Zbog neuviđanja ove p ro tiv ­ rečnosti, Poulantzas nije mogao da uoči da M arx na najapstraktnijem nivou svoje politekonomske analize ima u vidu kapitalistu i radnika (a ne kapitalističku i radničku klasu), a istovremeno da otkrije konstituisanje kapitaliste i radnika i klase još u ekonomskoj sferi — sve je to rezultiralo i činjenicom da Poulantzas nije sagledao sav značajni teorijski sadržaj svo­ je, zapravo M arxove teze da klase postoje samo zahvaljujući klasnoj borbi. ” Vidi ovo izdanje, str. 133— 134. 74 N . Poulantzas, Le pouvoir politique et classes sociales, t. II, Ed. Maspero, 1972, str. 189.

X XIX

stička interpretacija marksizma kao da otkriva svoj idealizam koji se skriva iza njenog objektivizma. U četvrtom delu knjige Poulantzas izlaže jedno od onih svojih saznanja kapitalističke d ržavejkoje smatra posebno zna­ čajnim i koje je bilo predm et više rasprava i, kako kaže, po­ grešnih tumačenja. Reč je upravo o saznanju koje je rezimirano u samom naslovu ovog, četvrtog dela knjige, „Jedinstvo vlasti i relativna autonomija kapitalističke države’’. „Pod svojstve­ nim jedinstvom institucionalizovane političke vlasti — piše Pou­ lantzas — podrazumevam ono posebno svojstvo kapitalističke države koje čini da institucije državne vlasti, relativno autonomisane od ekonomskog, ispoljavaju specifičnu unutarnju kohe­ ziju” koja „sprečava odnose klasa ili frakcija bloka na vlasti . . . odnose između ovih i onih klasa i frakcija koje su njihovi sa­ veznici . . . da budu zasnovani na nekoj parcelizaciji, usitnjava­ nju ili podeli institucionalizovane državne vlasti.” „Pod relativ­ nom autonom ijom tog tipa države . . . ne podrazumevam direkt­ no odnos između tih struktura i proizvodnih odnosa, nego od: nos države prem a polju klasne borbe, a posebno njenu relativnu aufo’n omiju u pogledu klasa ili frakcija bloka na vlasti i . . . nji­ hovih saveznika . . 7* Time se Poulantzas, kako sam kaže, želi razgraničiti „od jedne uprošćene u vulgarizovane koncepcije ko­ ja u..državi vidi oruđe ili instrum ent dominantne klase” . Jasno je iz ovoga zašto su ove teze bile predm et posebne rasprave. U poslednjem, petom delu ove svoje prve knjige Pou­ lantzas razm atra problem atiku birokratije._ t ' - - II Poulantzasova knjiga Politička vlast i društvene klase iza­ zvala je veliko interesovanje, pa i polemiku. U toj polemici naj­ uporniji je bio engleski m arksista, takođe teoretičar države, Ralph M iliband.78 Poulantzasova strukturalistička interpretacija 77 Ibid., str. 259— 260. . „ . 7S O n je izdao 1965. godine knjigu The state in Capitalist Society. U engleskom m arksističkom časopisu „N ew Left Review ” 58/1969. Pou­ lantzas je kritikovao tu knjigu (The Problem o f the Capitalist S ta te ) ,* u narednom broju časopisa M iliband odgovara Poulantzasu (The Capitalist State-A R eply to N icos Poulantzas). Godine 1973. u istom časopisu (broj 82) M iliband piše k ritik u Poulantzasove knjige o d ržavi (Poulantzas

XXX

marksizma bila je najčešće predm et kritike. U sklopu kritike te interpretacije Miliband je kritikovao Poulantzasov „strukturalni apstrakcionizam” u razmatranju države. „Pod tim — piše Mili­ band — mislim da svet ,struktura’ i ,nivoa’ koje on nastanju­ je ima tako malo dodirnih tačaka sa sa vremenom stvarnošću da ga on odvaja od svake mogućnosti da ostvari ono što opisuje kao ,političku analizu konkretne klasne situacije’.”79 G otovo spektakularno intenziviranje klasnih borbi i revo­ lucionarnih akcija radništva u Francuskoj i Italiji 1968. i 1969. godine, kao i kraj stabilnog ekonomskog razvoja kapitalizma, odnosno početak perioda ekonomskih kriza uticali su snažno na marksističku misao, pojačavajući klasno-revolucionarnu orijenta­ ciju njenog razvoja. Taj uticaj nije mimoišao ni nosioce takozva­ ne strukturalističke interpretacije marksizma Althussera, Balibara i Poulantzasa.80 Pod tim uticajem Poulantzas će, u polemici sa Ralph Milibandom, istaći: „Ne bi trebalo zaboraviti . . . da je priroda ,kon­ kretnih analiza’ u Političkoj vlasti proizašla takođe . . . iz odre­ đene situacije u kojoj se nalazio evropski radnički pokret pre 1968; u to vreme . . . u odsustvu masovnog razvoja pokreta, preo vlada vaj uče analize tih dana bile su one Gorza i Malleta and. the Capitalist State), a u broju 95/1976. Poulantzas uzvraća kritiku M ilibandu (The Capitalist State: A Reply to M iliband and Laclau). 79 Ralph M iliband, Poulantzas and the Capitalist State, „N ew Left Review”, 82/1973. “ Sam rodonačelnik ove orijentacije L. Althusser se već u II izda­ nju knjige Kako čitati „K apital", izdate 1971, kritički osvrće na svoju prethodnu delatnost, a još razvijenoj samokritici (1975. godine) posvetio je i posebnu knjigu Elementi samokritike. Kao predm et svoje kritike A lt­ husser će navesti „teoricističku tendenciju”, istaci da je „definicija filozo­ fije kao teorije teorijske prakse (koju sam dao i Za Marksa i ponovio u Predgovoru knjizi K ako citati „K apital") jednostrana . . . i stoga netačna” (L. Althusser—E. Balibar, Kako čitati „Kapital", Zagreb 1975, str. 12). Umesto jednostrane „teoricističke orijentacije” Althussera (a i njegovih sledbenika), „svi njegovi značajniji radovi od 1968. godine do danas . . . neposredno otkrivaju nastojanje da se ponovo odredi odnos filozofije i politike” (Aldo Rovatti, Filozofija i politika, „M arksizam u svetu”, 7—8/1975, str. 81), nastojanje da svoju teoriju smesti u klasnu borbu, upravo da klasnu borbu „uvede” u svoju teoriju. (U Elementima samo­ kritike Althusser će kritikovati svoju teoricističku koncepciju zato što je „iz te racionalističko-spekulativne pozornice borba klasa praktično bila odsutna” . Vidi: „M arksizam u svetu” 7— 8/1975, str. 152.) Filozofija se više ne definiše kao teorija teorijske prakse, nego kao poprište klasne borbe u teoriji.

XXXI

0 ,strukturalnim reform am a’, sa svim njihovim reformističkim mogućnostima. Mnogi od nas u Francuskoj, a i drugde, polaze­ ći od nagoveštaja prethodnih znakova rasta narodnog pokreta (Politička vlast je objavljena u Francuskoj maja 1968), kritikovali su ove analize. Ali bilo je relativno malo značajnih činje­ nica o klasnoj borbi koje bi nam omogućile da zasnujemo naša razmišljanja na konstruktivnim konkretnim analizama . . . O gra­ ničavajući se na moj lični slučaj, očigledno je . . . da klasna bor­ ba u Evropi posle 1968. nije bila bez uticaja na promene u mojoj poziciji i na ispravke koje sam nešto ranije pomenuo.”81 Ta prom ena pozicije, odnosno ispravka, tiče se, pre svega „teoreticizm a”, kako ga Poulantzas sam naziva. „Ja mislim — piše Poulantzas — da se prva kritika koju bi neko mogao u putiti Političkoj vlasti ne tiče odsustva kon­ k retnih analiza, nego načina na koji su one ostvarene u tekstu koji podrazum eva određen teoreticizam. Do izvesnog stepena to je povezano sa jednom jednostranom epistemološkom pozicijom koju sam u to vreme delio sa Althusserom. Koncentrišući glav­ nu težinu našeg napada na empirizam i neopozitivizam, čiji kondenzovan izvor u marksističkoj tradiciji predstavlja ekonomizam 1 istoricizam , mi smo ispravno insistirali na specifičnosti teo­ rijskog procesa, procesa proizvodnje znanja, koji se sa svojim specifičnim strukturam a zbiva u misaonom procesu . . . U Althusserovom slučaju to je stvaralo veoma dubiozan utisak kao da bi teorijski proces sam u sebi sadržavao kriterijum svoje pra­ vovaljanosti idi /nauanosti’; to je posebno jasno u terminu koj: on zajedno s Balibarom k o ris ti. . . ,teorijska p r a k s a Taj termin otklanja problem odnosa ,teorija — praksa} situirajući taj odnos potpuno unutar same te o rije . . . Mnogi od nas su od tada ispra­ vili to stanovište, što se mene tiče, moram reći da sam od početka bio veoma kritičan prem a ekstremnoj formi ove episte­ mološke sheme. To se može videti iz različitih upozorenja koje sam naveo u Uvodu knjige Politička vlast i činjenice da termin »teorijska praksa’ stvarno ne egzistira u mojoj knjizi.”82 Sredinom sedamdesetih godina Poulantzas se okreće aktuelnim istorijskim zbivanjima. Dva pitanja su u centru njegovog teorijskog interesovanja, uticaji ekonomske krize na političku 11 Nicos Poulantzas, The Capitalist State — A R ep ly to M iliband and Laclau, časopis „N ew L eft Review ”, 95/1976, str. 68. “ Ibid., str. 66.

X X X II

krizu, odnosno krizu države i njenu transformaciju, i pitanje revolucionarne strategije socijalističkih snaga u Zapadnoj Ev­ ropi. 1) U dužem predgovoru zborniku tekstova La crise de l ’Eiat Poulantzas još jednom sažeto definiše svoj teorijsko-metodološki pristup fenomenu države i posebno svoje shvatanje kapitalističke države.83 U tom sklopu Poulantzas ističe „da dr­ žavu . . . ne treba smatrati kao celinu koja je sama sebi dovolj­ na, već, kao što je to uostalom slučaj i sa ,kapitalom ’, kao odnos, tačnije, kao materijalnu kondenzaciju (država — aparat) odnosa snaga između klasa i frakcija klasa, koji se uvek izraža­ va na specifičan način . . . unutar same države”84. Ovako shvata­ nje, nastavlja Poulantzas, „znači izbegavanje ćorsokaka pseudodilema u sadašnjoj diskusiji o državi, pseudodilema o državi shvaćenoj kao stvar — instrum ent, državi shvaćenoj kao sub­ jekt. Država kao Stvar: stara instrumentalistička koncepcija države, pasivnog oruđa, ako ne neutralna, kojom potpuno manipuliše jedna frakcija, kada se državi ne priznaje nikakva auto­ nomija. Država kao Subjekt: autonomija države, koja se ovde smatra apsolutnom, svedena je na njenu volju kao racionalizirajuća instanca građanskog društva. Koncepcija koja potiče od Hegela, koju preuzimaju Max W eber i dominantna struja bur­ žoaske političke sociologije. . . i koja svodi ovu autonomiju na čistu vlast, koju treba da ima država, i na nosioce ove vla­ sti i etatističke racionalnosti” .85 Pristupajući kapitalističkoj državi kao materijalnoj konden­ zaciji klasnih odnosa, Poulantzas ističe: „Kapitalistička država danas, kao i u prošlosti, mora da predstavlja dugoročni politički interes celokupne buržoazije (kolektivni kapitalista u ideji) pod hegemonijom jedne od svojih frakcija, koju sada predstavlja monopolistički kapital” , da bi odmah precizirao da ona „mora uvek da sadrži relativnu autonomiju u odnosu na pojedine frak­ cije bloka na v la sti. . . kako bi mogla da odigra svoju ulogu ° O vaj predgovor Poulantzas je poslao kao svoj referat za Okrugli sto „Socijalizam u savremenom svetu”, koji je održan od 27. IX do 2. X 1976. u C avtatu. Zato je pod naslovom Savremene transformacije dr­ žave, politička kriza i kriza države objavljen u časopisu „Socijalizam u svetu”, 1/1977, iz kojeg su uzeti citati u ovom tekstu. 14 Ibid., str. 229 — 230. u Ibid., str. 230.

X X X III

političkog organizatora opštih interesa buržoazije . . . pod hege­ monijom jedne od njenih frakcija” .86 Poulantzas pokazuje kako je država u svojoj relativnoj autonom nosti prožeta unutarnjim protivrečnostim a frakcija vla­ daj uče klase i klasnim protivrečnostim a vladajuće i eksploatisanih klasa i kako je njena politika izraz tih protivrečnosti. U teorijsko-metodološkom pristupu problematici ekonomske i političke krize Poulantzas najpre kritikuje dva neprihvadjiva shvatanja ekonomske krize. Prvo, buržoaski ekonomski i so­ ciološki koncept krize koji krizu shvata kao trenutak „disfunkcionalnosti” , „koji iznenada prekida . . . usklađeno funkcionisanje .sistem a’, svakako prolazan trenutak . . . do ponovnog uspo­ stavljanja .ravnoteže’ ” .87 K ritikujući ovaj koncept, Poulantzas naglašava da su krize ne samo urezane u srž protivrečnosti ka­ pital — rad nego da „vrše i organsku ulogu pri samoj reproduk­ ciji kapitala” . O ne „funkcionišu i kao periodične čistke kapita­ lizm a” i kao takve su, „pod izvesnim aspektima, neophodne za dalji život i reprodukciju k ap italizm a,. . . ukoliko ne pređu u političke krize čiji bi ishod mogao da bude obaranje kapitaliz­ m a” ,88 Drugo, mehanicističko, evolucionističko, zapravo ekono­ mističko shvatanje krize koje je bilo dom inantno u Kominterni, shvatanje koje ceo period imperijalizma, odnosno monopolistič­ kog stadija kapitalizma tretira kao period aktuelne krize, i to kao konačne, apokaliptične krize. To shvatanje je vodilo ka stavu o ekonomskom katastrofizm u koji je bio jedan od bitnih elem enata strategije K om interne, strategije koja je nanela velike štete radničkom pokretu. Poulantzas smatra da je tačno da su „generički elem enti krize stalno prisutni i da uvek utiču na reprodukciju kapitalističkih odnosa” , ali, odmah kritički ocenjujući ekonomistički koncept krize, dodaje da u razvoju kapitalizma nastaju „ posebne situacije sažimanja protivrečnosti” , situacije kada se u punoj meri aktuelizuju svi elementi eko­ nomske krize, da bi zaključio: „valja se čuvati svakog teleoloskog koncepta krize, koncepta krize, koncepta koji bi u sebi sadržavao ocenu kraja krize: kraj kapitalizma ne zavisi od bilo “ 87 “ "

Ibid., Ibid., Ibid., Ibid.,

X X X IV

str. str. str. str.

229. 216. 216. 217.

koje krize (opšte i konačne krize) već od rezultata klasne borbe koju ona nosi u sebi.”90 U nastavku eksplikacije problema Poulantzas pokazuje da se iz ista dva izvora (građanska misao i dogmatizovan mehani­ zam Treće internacionale) javljaju i neprihvatljiva shvatanja po­ litičke krize koja su analogna upravo ekspliciranim neprihvat­ ljivim shvatanjima ekonomske krize: prvo, koje političku krizu svodi na trenutak „disfunkcionalnosti” što iznenada remeti „rav­ notežu” političkog sistema, i drugo, koje ceo imperijalistički stadij obeležava permanentnom političkom krizom i krizom d r­ žave, što sasvim razvodnjava ne samo pojam političke krize već svaku političku krizu definiše kao revolucionarnu situaciju. „Iako politički domen . . . — piše Poulantzas — stalno sadrži u kapi­ talizmu . . . generičke elemente krize, valja rezervisati za kon­ cept političke krize polje posebne situacije kondenzacija protiv­ rečnosti.”91 Poulantzas s pravom ističe, prvo, da svaka „ekonomska kriza ne prelazi ni automatski, ni neophodno, ni na isti način u političku krizu i krizu države”92; drugo, da „politička kriza uključuje kao svojstveni element krizu države, ali se ne svodi na nju” — „politička kriza se uglavnom sastoji u znatnim promenama odnosa snaga u klasnoj borbi, promenama koje sa­ me po sebi na poseban način određuju elemente svojstvene krizi unutar državnog aparata”93; treće, da je „politička kriza . . . uvek povezana sa ideološkom krizom”94; i četvrto, da i u slučaju kada ekonomska kriza preraste u političku i ideološku krizu i postaje (kako Poulantzas upotrebljavajući Gramscijev termin piše) kriza hegemonija (organska ili strukturalna kriza), ni onda kapitali­ zam još nije radikalno doveden u pitanje — njegova sudbina za­ visi od odnosa klasnih snaga, upravo od klasne borbe radničke klase i narodnih snaga. Svoje razmatranje problematike odnosa ekonomske i poli­ tičke krize Poulantzas završava izlaganjem osnovnih elemenata savremene krize države. Naš autor najpre izdvaja one, kako ističe, genetičke ele­ mente političko-ideološke krize koji karakterišu sadašnju fazu 9 91 92 " "

Ibid., Ibid., Ibid., Ibid., Ibid.,

str. str. str. str. str.

218. 219. 219. 222. 222.

XXXV

m onopolističkog kapitalizma i koji se odnose na sve kapitalistič­ ke zemlje. Te elemente on sažima u sledećoj oceni: „ . . . s obzi­ rom na novu ekonomsku ulogu države i promene područja po­ litike i države (promene u pogledu odvojenosti države i privre­ de), niz državnih funkcija stavlja u pokret protivtendencije koje će zaustaviti tendencionalni pad profitne stope (dakle, u neku ruku, izbegavanje krize) kako bi same postale, u sadašnjem kon­ tekstu i iznad određene tačke koju država ne bi mogla a da ne pređe, činioci koji proizvode krizu, koja, shodno činjenicama, prevazilazi običnu privrednu k rizu ”95. Pri tom e „organska .in­ terpretacija’ države u nizu domena — koji, nekada marginalni, počinju da se integrišu šireći se u sam prostor reprodukcije i akumulacije kapitala (urbanizam, saobraćaj, zdravstvo, ,čovekova okolina’, kolektivno snabdevanje itd.) — ima za posledicu znatnu politizaciju borbe narodnih masa u pojedinim područji­ ma, u onoj meri u kojoj su sada te mase direktno suočene sa državom. To je već značajan elem ent političke krize . . „U k­ ratko, sada prisustvujem o rušenju mita o državi— proviđenju ili državi blagostanja” — naglašava Poulantzas.97 Pored generičkih elemenata političke krize (koji proizlaze iz samog kapitalističkog sistema u sadašnjoj fazi njegovog raz­ vitka), Poulantzas posebno artikuliše elemente aktuelne političke krize i krize države, krize koja se javlja u pojedinim kapitali­ stičkim zemljama i, s tim u vezi, transformacije kapitalističke države pod uticajem krize. Navodimo te elemente aktuelne krize države, odnosno njene transformacije koje Poulantzas eksplici­ ra: 1) „ogromna koncentracija vlasti u izvršnom telu, nauštrb ne samo .narodnog’ parlam entarnog predstavništva već i nauštrb niza predstavničkih mreža . . . na lokalnom i regionalnom planu” ; 2) „organsko mešanje triju vlasti (izvršne, zakonodavne, sudske)” ; 3) „ubrzani ritam ograničavanja političkih sloboda građana suo­ čenih sa samovoljom države, što implicira, s jedne strane, zna­ čajno političko-ideološko pomeranje tradicionalnih granica iz­ među ,javnog’ i ,privatnog’, a, s druge strane, znatne promene samog političkog pojma ,individua— ličnost’ ” ; 4) „ubrzani pad uloge buržoaskih političkih partija i pomeranje njihovih političko-organizacionih funkcija . . . ka državnoj administraciji i birokratiji” ; 5) „izmeštanje granica sistema prava i pravne ideo­ 95 Ibid., str. 239 — 240. 94 Ibid., str. 240 — 241. 97 Ibid., str. 241.

XXXVT

logije koje su odgovarale tradicionalnoj .državi prava’ ” , što podrazumeva preventivno postavljanje celokupnog sudskog aparata; 6) „ . . . dislokacija svake pojedine grane i svakog pojedinog državnog aparata . . . u formalne ili prividne mreže, s jedne stra­ ne, i u čvrsta jezgra pod snažnom kontrolom vrhova izvršne vla­ sti, s druge, i stalno pomeranje centara stvarne moći od jednih ka drugima” ; 7) „snažan razvoj, upravo usklađen sa vrbova d rža ve.. . paralelnih etatističkih mreža, javnog, polu-javnog ili javno-privatnog karaktera” ; 8) „izuzetna inkoherentnost potpuno karakteristična za savremene državne politike, sve više sve­ dena od strane države i raznih vladinih većina na grčevite mikro-politike, međusobno protivrečne, ono što se zove .upravlja­ nje na kratak rok’ ili, otmenije .nedostatak globalnog društve­ nog projekta’ ” ; 9 „jačanje državnog nasilja . . . koje se razvija uporedo sa jačanjem ideološke uloge države” ; 10) ,,u uskoj vezi sa prethodnim karakteristikama nalazi se postavljanje niza no­ vih mreža i kaiševa .društvene kontrole’ — gipkih i difuznih aparata društvene mreže” .98 2) Juna 1977. godine, povodom izlaska iz štampe već po minjane knjige La Crise de l’Etat, Nicos Poulantzas je vodio duži razgovor sa H enri W eberom, jednim od vodećih francus­ kih trockista na temu uloge države u prelazu ka socijalizmu i s tim u vezi o pitanjima strategije osvajanja političke vlasti." U ovom razgovoru Poulantzas je, polazeći od svog shvatanja kapitalističke države i svoje ocene karaktera kapitalistič­ kih društava i odnosa političkih i klasnih snaga u zemljama Za­ padne Evrope, prvi put razvijenije izložio svoje mišljenje o nekim bitnim pitanjima revolucionarne strategije u tim ze­ mljama. H enri W eber je na početku razgovora (zapravo, reč je o intervjuu) naglasio da, bez obzira na unutrašnje protivrečnosti kapitalističke države koje Poulantzas teorijski eksplicira, ta dr­ žava ostaje instrument dominacije vladajuće klase. Zato je os­ novno pitanje kako srušiti tu državu. " Ibid., str. 244 — 245. 90 O vaj razgovor, zapravo intervju, objavljen je u francuskom ča­ sopisu „Critique Commumste”, br. 16 (jun 1977). Naš kom entar ovog intervjua dajemo na osnovu njegovog prevoda u američkom časopisu „So­ cialist Review”, br. 38, u kome je objavljen pod naslovom The state and the Transition to Socialism.

X XXVII

Poulantzas ni ovog puta nije negirao da je kapitalistička država instrum ent buržoazije, ali je naglasio da se na kapitali­ stičku državu u Zapadnoj Evropi ne može gledati kao na ca­ rističku državu koju su pred sobom imali Lenjin i ruski boljše­ vici.100 Zato, prem a njegovom mišljenju, u Zapadnoj Evropi da­ nas ne može da bude uspešna Lenjinova strategija dvovlašća. „G lavna osa Lenjinove političke strategije — kaže Poulantzas — bila je centralizacija paralelne vlasti izvan države, izgrad­ nja alternativnog državnog aparata koji će zameniti buržoasku državu u datom m om entu.” 101 „Ja mislim — nastavlja on — da je ponavljanje revolucionarne krize koja će voditi situaciji dvo­ vlašća na Zapadu danas sasvim neverovatno.”102 N asuprot strategiji dvovlašća, Poulantzas ističe da je u Za­ padnoj Evropi „neophodno da se koordiniraju dva napora: — na jednoj strani, borba unutar države . . . Borba . . . čiji zadatak nije da radničkom državom zameni buržoasku državu kroz se­ riju reform i koje ciljaju ka tome da se zauzima jedan aparat buržoaske države za drugim i da se konačno osvoji vlast, nego borba koja je, ako hoćete, borba otpora, borba koja je usmerena na zaoštravanje unutrašnjih protivrečnosti države i na njenu du­ boku transform aciju. S druge strane, paralelna borba, borba izvan institucija i aparata, koja razvija seriju instrum enata, sredstava koordinacije, 100 P oulantzas ističe da se njegov stav o tome razlikuje od pozicija rukovodilaca Italijanske kom unističke partije i u intervjuu kritikuje čla­ nak Luciano G ruppija u časopisu „D ialectique”, br. 17. U tom članku G ruppi, slično kao i neki teoretičari K P Francuske, osnovnu protivrečnost kapitalističke države vidi u tome što ona, s jedne strane, predstavlja o r­ gan dom inacije vladajuće klase, ali, s druge, izražav a proces podruŠtvljavanja proizvodnih snaga. Tom svojom drugom, „dobrom ” stranom k ap ita­ listička d rža v a je socijalno-klasno neutralna i vrši pozitivnu funkciju. Iz toga proizlazi, kako kaže Poulantzas, da „super-država monopola — sto je rđ av a strana — m ora biti razrušena; ali sekcne države koje odgo­ varaju podruštvljavanju proizvodnih snaga i narodnim težnjam a m oraju biti sačuvane” („Socialist Review, br. 38, str. 13). 101 Ibid., str. 12. 102 Ibid., str. 15. Što se tiče ove problem atike, skrećemo čitaocu pažnju na polem iku koja je u 1968. i 1969. godini vođena u Italijanskoj kom unističkoj partiji sa grupom II M anifesto. Vidi članak: Lučio M agri, Parlam ent ili savet i odgovor M argiju od strane Pietra Ingraoa, N esla­ ganje s grupom II M anifesto u antologiji Samoupravljanje i radnički po­ k r e t, tom II, Izdavački centar, „K om unist”, 1973, str. 390— 407, 382— 389. Vidi u istoj antologiji i: Massimo Salvadori, O d kom une do staljinizm a; V itorio Rieser, O članku Massima Salvadorija i o tem atici članaka II M anifesto; Massimo Salvadori, O dgovor Rieseru.

X X X V III

organa narodne vlasti u bazi, struktura direktne demokratije u bazi. Ova forma borbe nema za cilj da centralizuje jednu protu-državu na principu dvovlašća, nego treba da bude vezana sa p r­ vom borbom ”103. Imajući to u vidu, Poulantzas ističe da danas zapravo nije reč o razaranju, nego o transformaciji države.104 Ne možemo a da ovde ne ukažemo na ono što je o ovom pitanju prošle godine rekao drug Edvard Kardelj u intervjuu teorijskom nedeljniku Italijanske komunističke partije „Rinascita” : „Ono što je, po mome mišljenju, manjkavo u politici evrokomunizma, jeste premalo angažovanje u razvijanju drugih oblika borbe masa za prodor u celovit društveni sistem, a ne samo u parlament. Mislim, pre svega, na razne oblike borbe radničke klase i radnih masa za demokratizaciju i time za promenu siste­ ma društveno-ekonomskih odnosa, odnosno za samoupravljanje u fabrikama, regijama, opštinama, lokalnim zajednicama itd .” 105 Poulantzas pravilno podvlači nužnost ovog drugog fronta borbe, ali, čini se, ne vidi njegovu prvorazrednu ulogu kao fak­ tora bitnih društvenih promena pre, a pogotovu posle osvajanja političke vlasti. Karakteristično je da Poulantzas posvećuje veo­ ma malo pažnje tom drugom frontu borbe. U daljem toku razgovora W eber, insistirajući na tezi o ra­ zaranju kapitalističke države i ukazujući na opasnost socijaldemokratizacije revolucionarnog pokreta, postavlja pitanje revolu­ cionarnog preloma koji označava prelazak vlasti u ruke radničke klase. Poulantzas odgovara da ovaj prelom treba shvatiti kao dug proces. „Mi govorimo o prelomu. Ali, u stvari, nije jasno da li će biti jedan veliki prelom. S druge strane, takođe je jasno da ako se govori o seriji preloma, može se pasti u gradualizam. No, pri svemu tome, ako govorimo o dugom procesu, mi ćemo u stvari, u krajnjoj liniji, doći do toga da taj proces shvatimo kao seriju preloma, nazvali ih vi sukcesivnim ili ne. Ono što je za mene značajno, to je ideja »dugog procesa’. Sta možete sma­ 105 Ibid., str. 13— 14. 104 Ibid., str. 23. 1M Y**!*1 »»Politika”, 10*. IX 1977, kao i poglavlje o evrokom unizmu u knjizi E dvarda K ardelja, Pravci razvoja političkog sistema socijali­ stičkog samoupravljanja.

XXXIX

trati pod pojmom ,dugi proces’ ako u isto vreme govorite o jednom određenom prelom u?” 106 O vde kao da se Poulantzas približava ideji socijalizma kao procesa koji počinje još pre osvajanja vlasti. Razgovor prelazi na temu neposredne i reprezentativne dem okratije. Poulantzas najpre insistira na tome da „demokratski socijalizam mora zadržati formalne i političke slobode: svakako transform isane, ali zadržane u istom smislu u kome je to od Lenjina tražila Rosa Luxemburg. Mi to ne smemo zaboraviti. D a budemo otvoreni, Lenjin nije mnogo mario za političke i form alne slobode”107. Poulantzas zatim pokušava da argumentiše tezu da su „istorijski, sva ona iskustva neposredne demokratije u bazi koja nisu bila povezana sa zadržavanjem reprezentativne dem okratije nakon izvesnog perioda propala” .108 Pri tome on u prvi plan ističe nužnost parlam entarizm a i pluralizma političkih partija kao „forme institucionalnih garantija” demokratije, na­ glašavajući još jednom da neposredna demokratija bez ovih i drugih formi reprezentativne dem okratije ne može da opstane. O vde bismo Poulantzasu mogli u putiti pitanje zašto u ana­ lizu ne uzima jugoslovensko iskustvo. Jugoslovensko iskustvo koje, ako je reč o temama koje se u ovom razgovoru raspravlja­ ju, pokazuje: (prvo) nužnost i mogućnost odumiranja države razvijanjem sistema socijalističkog samoupravljanja; (drugo), mo­ gućnost razvoja socijalističke dem okratije bez pluralizma poli­ tičkih partija; (treće), m ogućnost razvijanja istorijski novog ti­ pa reprezentativne dem okratije, koja to zapravo već nije, jer je institucionalizovana u delegatskom sistemu koji neposredno (i to svakodnevno) proizlazi iz direktne demokratije u udruženom radu, i (četvrto), transformaciju političkog pluralizma interesa u pluralizam samoupravnih interesa (kako je to eksplicirao Ed­ vard Kardelj u svojoj poslednjoj knjizi). Insistirajući na nekoj savremenoj strategiji dvovlašća, W e­ ber razvija ideju da je borba za istinsku demokratizaciju bor­ ba protiv postojećih struktura političkog sistema. „Najefikasniji p u t borbe — govori on — protiv ovih struktura je upravo ukorenjivanje političke aktivnosti u stvarne zajednice. . . Ako se atomizirane individue suočavaju sa političkom mašinerijom . . . tada se one povlače u sferu privatnog života; i svake sedme go­ 106 „Socialist R eview ” , br. 38, str. 18 — 19. 107 Ibid., str. 20. Ibid., str. 20.

XL

dine demonstriraju ili svoje nezadovoljstvo ili svoje zadovolj­ stvo. Zbog toga mi želimo da promenimo politički sistem, i to tako da zasnujemo demokratiju u stvarnim zajednicama — rad­ nim i teritorijalnim zajednicama — sa odgovarajućim ozakonje­ nim formama reprezentacije koje sprečavaju zloupotrebu itd. Mi smatramo da će takva strukturalna promena označiti kvalitativ­ ni progres ka političkoj demokratiji zato što će ona ljudima da­ ti stvarnu šansu da vode svoje sopstvene poslove.”109 W eber ovde dolazi blizu one ideje koju smo razvili kao ideju transformacije političkog pluralizma u pluralizam stvar­ nih samoupravnih interesa. M eđutim, njegov trockistički dogm a­ tizam, doktrinerstvo i politički utopizam i avanturizam mu ne omogućavaju da tu ideju u potpunosti shvati i sagleda kojim se putevima ona može ostvariti u uslovima klasne borbe u Za­ padnoj Evropi. Na ovo Weberovo razmišljanje Poulantzas odgovara: ,,A mene plaši da iza vašeg ,ukorenjivanja vlasti u radne zajednice’ vreba u stvarnosti uspostavljanje vlasti eksperata; drugim rečima, što ćete bežeći od diktature rukovođenja od strane jedne partije postati zarobljenikom promišljenih čarolija tehnokratskog despotizma. Zar ne smatrate da je neobično da se tehnokrati iz Socijalističke partije zaklinju u samoupravljanje! . . . To o če­ mu govorite je idealni model demokratije. Mi smo. potpuno za­ boravili da se suočavamo sa konkretnom situacijom u Francu­ skoj: a to je situacija Zajedničkog programa i očekivana pobeda saveza levice.”110 Ovaj zanimljiv razgovor završava se pitanjem revolucionar­ ne strategije u Francuskoj (razgovor je vođen pre prošlogodiš­ njih parlamentarnih izbora u Francuskoj). W eber, zastupajući trockističku strategiju, stavlja akcenat na neophodnost formiranja nove političke partije radničke kla­ se koja bi se svojim programom situirala levo od Komunističke partije Francuske. Poulantzas ovo s pravom smatra nerealnim i ističe da u sadašnjoj situaciji nema drugog mogućeg puta do Zajedničkog programa Komunističke i Socijalističke partije. A što se tiče levih snaga koje su izvan ovih partija, one treba da deluju „kao stimulans, kao snaga koja forsira otvaranje perspek­ tive što ih sadrži Zajednički program i proširuje njegove noriIbid., str. 25 — 26. 110 Ibid., str. 27.

XLI

zonte” , „kao snaga koja neprestano podseća na potrebu nepo­ sredne dem okratije u bazi — ukratko, kao z a š tita . . . protiv eventualnih pokušaja od strane levice da iznalazi autoritarna rešenja”.111 3) Početkom 1978. godine izašla je peta Poulantzasova knjiga, Država, vlast, socijalizam.m Već na početku, u kratkom predgovoru, autor saopštava da je ova knjiga pisana pod uticajem aktuelne političke situacije u Evropi, upravo da su ga tri mom enta posebno podstakla da je napiše: prvo, aktuelnost dem okratskog socijalizma u više zapadnoevropskih zemalja, dru­ go, autoritarni etatizam koji sve više karakteriše sve razvijene zemlje i, treće, diskusije koje se oko države vode u Francuskoj. Zato je ova knjiga, kako sam kaže, i teorijskog i političkog ka­ raktera, pri čemu autor naglašava ,,da se manje nego ikada teo­ rija može zadovoljiti time da prebiva u svojoj kuli od slono­ vače” .113 Posle opširnije uvodne glave u kojoj raspravlja o pitanjima teorije države, ideoloških aparata države i odnosa države i kla­ sne borbe, slede četiri dela (odnosno glave) knjige. U prvom delu, koji nosi naslov „Institucionalna stvarnost države” , Pou­ lantzas razm atra odnos države i podele rada na intelektualni i fizički rad (u tom pitanju dalje razvija svoje prethodne anali­ ze), tehniku vlasti, problem atika državnih zakona i pitanje na­ cije. U drugom delu Poulantzas analizira državu kao područje odnosa klasnih snaga, upravo klasne borbe. Treći deo nosi na­ slov „D ržava i savremena ekonom ija” , a četvrti „Uzmak demo­ kratije: autoritarni etatizam ” . Posebno je interesantno aktuelno završno poglavlje knjige koje nosi naslov „Ka jednom demokratskom socijalizmu” . Mi ćemo ovde ukazati samo na njegove osnovne stavove u kome Pou­ lantzas nastavlja eksplikaciju svog shvatanja strategije socijalistič­ kih snaga u Zapadnoj Evropi. 111 Ibid., str. 36. . 1,2 Nicos Poulantzas, L ’E tat, le pouvoir, le socialisme, Presses Um versitaires de France, 1978. Godine 1976. Poulantzas je za istog izdavača uredio i zbornik tekstova 11 m arksista pod nazivom L a c r is e de l'Etat. N jegov uvodnik u tom zborniku „A ktuelne transform acije države, kriza politike i k riza države” , Poulantzas je poslao i kao referat za Okrugli sto „Socijalizam u savrem enom svetu”, o držan u C av tatu od 27. IX do 2. X 1976. 1U N icos P oulantzas, L 'E ta t, le pouvoir, le socialisme, str. 7.

X LII

Poulantzas polazi od dva istorijska iskustva, iskustva tra­ dicionalne socijalne demokratije i iskustva istočnih zemalja ko­ je sebe, kako kaže, nazivaju „realnim socijalizmom” . „Uprkos svemu što razdvaja ova dva istorijska primera — piše Poulant­ zas — uprkos svemu što suprotstavlja socijaldemokratiju i staljinizam, ove dve ,teorijsko-političke struje’ imaju jednu osnovnu zajedničku crtu: etatizam i duboko nepoverenje prema inicijati­ vama narodnih masa, ukratko podozrenje u demokratske zahteve.”114 Da bi razjasnio otkuda ova zajednička crta, Poulantzas ana­ lizira dve osnovne tradicije i strategije radničkog pokreta, eta­ tističku i samoupravnu, i otkriva da ove strategije polaze od istog, instrumentalističkog shvatanja države. Poulantzas nastoji da pokaže kako samoupravna strategija, zapravo strategija sovje­ ta, polazeći od takvog shvatanja države, neizbežno završava u etatizmu. U okviru Treće internacionale, delom pod uticajem Lenjina a zatim naročito Staljina, bilo je dominantno shvatanje koje d r­ žavu svodi na puki instrument vladajuče klase. „Borba narod­ nih masa” i njihova „opozicija buržoaziji” je „jedan od faktora konstituisanja države” , ali ta borba se ne vodi unutar države — država, naime, nije shvaćena kao poprište klasne borbe.115 Borba se vodi između radnih masa, s jedne, i države, s druge strane. Otuda, strategija revolucionarne akcije ne podrazumeva borbu unutar buržoaske države, nego frontalnu borbu protiv te države s ciljem da se ona odmah sruši. To je strategija koja čeka revolucionarnu situaciju da bi se uspostavilo najpre dvovlašće (buržoaska država — sovjeti), a zatim srušila buržoaska d r­ žava i na njeno mesto postavila sovjetska vlast kao nov tip d r­ žave. Pošto je država shvaćena samo kao puki instrum ent vladajuće klase, pošto se ona ne shvata i kao područje najšire ini­ cijative i borbe radnih masa, onda je i nova, sovjetska država tako shvaćena i realizovana: ta država je, naime, lišena inicija­ tive i aktivnosti masa i svedena na instrument partije pomoću kojeg izgrađuje socijalizam. Tako je, ističe Poulantzas, „nepove­ renje u pogledu mogućnosti intervencija narodnih masa unutar 114 Poulantzas ovde sigurno greši kada svu samoupravnu tradiciju u radničkom pokretu svodi na sovjete. IU Nicos Poulantzas, V Etat, le pouvoir, le socialisme, str. 281—282.

X L III

buržoaske države postalo nepoverenje u narodni pokret u ba­ z i . . . Staljinistički etatizam je rođen” .116 Strategija socijalizma u Zapadnoj Evropi danas mora poći od shvatanja da država nije samo puki instrum ent vladajuće klase nego da se unutar nje vodi intenzivna borba između bur­ žoazije i radnih masa. Zato ta strategija ne može biti strategija frontalnog napada na državu, strategija dve vlasti, od kojih dru­ ga, radnička vlast odmah ruši celu buržoasku državu. Ta stra­ tegija podrazumeva zadržavanje, upravo dalje razvijanje nekih dem okratskih institucija buržoaske države, ali uz istovremeno razvijanje oblika radničke dem okratije u bazi. „Kako izvoditi radikalnu transformaciju države artikulišući proširivanje i pro­ dubljivanje institucija reprezentativne demokratije i slobode za­ jedno sa razvijanjem oblika neposredne demokratije u bazi i umnožavanjem izvorišta samoupravljanja — to je bitan prob­ lem dem okratskog puta u socijalizam i demokratskog socijaliz­ m a.” 117 Samo ukoliko se borba razvija na oba plana moguće je izbeći etatizam .118 Da bi bio precizniji, Poulantzas naglašava da ovde nije reč o nekoj pukoj sintezi etatističke i samoupravne tradicije. „Reč je o tome da se problem situira u globalnu perspektivu odumiranja države, perspektivu koja dopušta dva navedena pro­ cesa: transformaciju države i razvijanje neposredne demokratije u bazi.” 119 Poulantzas je svestan toga da ova strategija nije bez pro­ blema i bez rizika. Vladajuća klasa neće dozvoliti da demokrat­ ski p u t u socijalizam bude miran put, p u t bez klasne borbe. Osim toga, postoji i opasnost socijaldemokratizacije revolucio­ narnog pokreta. O ve i druge opasnosti moguće je savladavati samo „oslanjajući se aktivno” na „širok narodni po k ret” ". „A ko ne postoji jedan takav aktivan pokret, ako levica ne uspe da ga stvori, ništa neće .moći sprečiti socijaldemokratizaciju ovog ogleda.”121 S druge strane, ovaj široki narodni po­ k ret jedina je brana reakciji protivnika. 1,6 117 "a 119 120 1,1

X LIV

Ibid., Ibid., Ibid., Ibid., Ibid., Ibid.,

str. str. str. str. str. str.

282. 283. 288. 291. 292. 292.

N a kraju Poulantzas postavlja pitanje formi artikulacije ova dva procesa i njihovog uzajamnog odnosa i dolazi do zaklju­ čka da odgovora na ovo pitanje još nema — tek će praksa, ističe on, naći odgovora. Mišljenja smo da bi Poulantzas mogao mnogo više da kaže o tom pitanju da je uzeo u obzir već posto­ jeću praksu, da je, naime, uzeo u obzir naše iskustvo u izgrađiva­ nju celine socijalističkog društva na osnovama socijalističkog sa­ moupravljanja, iskustvo koje pokazuje kako se može i mora d r­ žavna organizacija socijalističkog društva postepno zamenjivati samoupravnom.

XLV

Politička vlast i društvene klase

Uvod

1) Marksizam sačinjavaju dve jedinstvene ali različite na­ učne discipline, koje se razlikuju po svom predmetu: to su dijalektički materijalizam i istorijski materijalizam.1 Predmet istorijskog materijalizma — ili nauke o is tori j i — poimanje je istorije proučavanjem raznih načina proizvodnje i dru­ štvenih formacija, njihove strukture, njihovog sastava i funkcionisanja, kao i prelaznih oblika iz jedne u drugu društvenu for­ maciju. Poseban predmet dijalektičkog materijalizma — ili marksi­ stičke filozofije — jeste stvaranje saznanja, to jest struktura i funkcionisanje procesa mišljenja. Tačriije rečeno, predm et dija­ lektičkog materijalizma je naučna teorija istorije proizvodnje. U stvari, istorijski m aterijalizam 'je u jednom' istom teorijskom kretanju za?n6vao~i ~dijalek"tički 'm aterijalizam, kao zasebnu di­ sciplinu, zato što je konstituisanje nauke o istoriji, koja svoj predmet definiše kao konstituciju pojma istorije — istorijskog materijalizma — dovelo do definicije jedne teorije o nauci koja obuhvata istoriju kao sastavni deo svog predmeta. Te dve naučne discipline se razlikuju. Istina, postoje i tak­ ve interpretacije marksizma prema kojima se jedna od njih svodi na drugu, recimo dijalektički materijalizam na istorijski mate­ rijalizam. To je tipično za istoricističke interpretacije kao što su 1 Uporedi u vezi s tim Althusser, P o u t M arx, a i u Lire le Capital, t. II; zatim „M atćrialisme historique et matćrialisme dialectiq le”, u Cahiers M arxistes-Lininistes, Nfe 11; i najzad, „Sur le travail thćorique. Diffic u ltb et rcssources”, La Pens&e, avril 1967.

3

to bile interpretacije mladog Lukacsa, Korscha i drugih, za koje je marksizam jedna istorijska antropologija, pošto je istorija u njemu prvobitna i temeljna kategorija, a ne pojam koji tek treba izgraditi. Refleksija o strukturam a, „sticanje svesti o nji­ hovom smislu” , je funkcija samih tih struktura putem jedne posredne interiorizacije. Ili se istorijski materijalizam svodi na dijalektički materijalizam: tu su posredi pozitivističko-empiricistička tumačenja koja razvodnjavaju predm et istorijskog materi­ jalizma podvodeći svaki istorijski predm et pod isti „apstraktni” univerzalno važeći zakon, pod „m odel” koji reguliše svaku istorijsku „konkretizaciju” . Istorijski materijalizam, kao što je Marx dokazao u Uvodu u 5 7 -u, u Predgovoru prilogu kritici političke ekonomije i u Kapitalu, sadrži jednu opstu teoriju koja definiše pojmove što upravljaju čitavim poljem njegovog'istraživanja (pojmove načina proizvodnje, društvene formacije, stvarnog prisvajanja T vla­ sništva, kombinacije, ideologije, politike, istorijske situacije, prelaza). Ti pojmovi mu omogućuju da definiše koncept svog predm eta: koncept istorije. Predm et istorijskog materijalizma je proučavanje struktura i praksi, povez'anlh'i različitih (ekoiioj mije, politike, ideologije), čija kombinacija sačinjava način pro­ izvodnje i društvenu formaciju: te se teorije mogu označiti kao regionalne teorije. Istorijski materijalizam sadrži i posebne teo­ rije (teorije o robovlasničkom, feudalnom, kapitalističkom itd. načinu proizvodnje), čija je zakonitost zasnovana na raznim kombinacijama struktura i praksi koje određuju različite načine proizvodnje i društvene formacije. Taj redosled je tek redosled jednog nabrajanja: on će malo docnije biti izmenjen i obrazložen. Poznato je da se dve osnovne propozicije materijalizma (di­ jalektičkog i istorijskog) sastoje u sleđećem: 1) u razlikovanju stvarnih procesa i procesa misli, bića i sa­ znanja; - \ o :' . J - V " aa X\ /\'y S \h c •■“i i ' . ' / u 2) u crprim atu bića nad mišlju, stvarnog nad saznanjem o njemu. ~ “ * Ako je druga propozicija dobro poznata, na prvoj treba in­ sistirati: jedinstvo oba procesa — stvarnog i misaonog — zasno­ vano je na njihovom razlikovanju. Prema tome, ma kakav da je stepen apstrakcije teorijskog rada, to je uvek rad koji se odnosi na stvarne procese. M eđutim, taj rad kojim se stvaraju saznanja u potpunosti je smešten u mi­ 4

saoni proces: ne postoje koncepti koji bi bili realniji od drugih. U teorijskom radu polazi se od « ro wae.. koja _s£. ne sastoji od stvarnog — konkretnog, nego bilo od informacija, bilo od poj­ mova^, itd. o tom stvarnom, i obrađuje. sz pomoću izvesnihkonceotualnih oFuctaFrezultat tog rada je saznanje n ~nekom . .pred­ metu. HMože se reči da u pravom smislu reči jedino postoje stvar­ ni, konkretni i pojedinačni predmeti. Krajnji cilj misaonog proce­ sa je saznanje o tim predmetima: o Francuskoj ili Engleskoj, u jednom datom trenutku njihovog razvitka. Saznanje o tim pred­ metima ne pretpostavlja ih prema tome u samom početku, u si­ rovini, pošto je to saznanje upravo, kao konkretno saznanje o konkretnom predmetu, rezultat jednog procesa koji Marx označa­ va kao „sintezu mnoštva determinacija” . Uostalom, ako je kona­ čan cilj i raison-d’etre misaonog procesa saznanje o realnim — k o n k r e tn im predmetima, on se ne odnosi uvek na njih: on se isto tako može odnositi i na predmete koji se mogu označiti kao apstraktno-formalni, koji zapravo ne postoje, ali koji su uslov saznanja o realno-konkretnim predmetima. To je, na prim er, slučaj s načinom proizvodnje. Prema strogo određenom mestu koje zauzimaju u misaonom procesu i prema predmetu mišljenja na koji se odnose2, mogu se razlikovati razni pojmovi prema svom stepenu apstrakcije, od onih najsiromašnijih u teorijskim odrednicama, do najbogatijih u teorijskim odrednicama. N ajkonkretniji pojmovi, oni .knji vode do saznanja o nekoj društvenoj formaciji u određenom trenutku njenogTazvitka, nisu, kao m realno-konkretni objekti, sirovina mi­ saonog procesa; oni nisu ni izvedeni iz najapstraktnijih pojmova, ni podvedeni pod ove, dodajući njihovoj opštosti neku prostu osobenost. Oni su rezultat jedne teorijske razrade koja, operišuči informacijama, pojmovima, itd., pomoću najapstraktnijih poj­ mova, dovodi do stvaranja najkonkretnijih pojmova koji vode ka saznanjiTTealhih”'^ h k f e t m h i posebnih p re d m e ta ^ * Uzmimo, na prim er, dva fundamentalna pojma istorijskog materijalizma koji dobro ilustruju razliku između formalno-ap1 Precizirajm o, da ne bismo zapali u staru dvosmislenost pozitivistič­ ke „apstrakcije-konkretizacije” .

5

straktnih i realno-konkretnih predm eta, pojmove načina proizvod­ nje i društvene formacije. Kao način proizvodnje nećemo označiti ono što se uopšte na­ ziva ekonomskim, proizvodne odnose u užem smislu, nego jednu specifičnu kombinaciju različitih struktura i praksi koje se u svo­ joj kombinaciji pojavljuju kao određen broj instanci ili nivoa, ukratko kao izvesne regionalne strukture tog načina. Način pro­ izvodnje, kako to shematski kaže Engels, obuhvata razne nivoe ili instance, ekonomski, politički, ideološki i teorijski, s tim što se podrazumeva da je tu reč o jednoj indikativnoj shemi, a da se može izvršiti i neka iscrpnija podela. Tip jedinstva koje karakteriše određen način proizvodnje jeste tip jedne kom pleksne celine u kojoj, u krajnjoj instanci, dominira ekonomski momenat: to je dom inantnost u krajnjoj instanci koju ćemo nazvati terminom determinacije. Taj tip odnosa između instanci razlikuje se od od­ nosa koji su postavljeni izvesnim tumačenjima marksizma. Nije posredi, na prim er, neki cirkularni i izražajni totalitet, zasnovan na instanci središte-predm et, kategorija koja zasniva početke i principe geneze, čije bi druge instance, totalni delovi, sačinjavah samo pojavni izraz. Nisu posredi ni odnosi proste analogije hi korelacije instanci (koje nemaju međusobne unutarnje veze. Ukrat­ ko, nije posredi ni neki linearni kauzalitet, ni neka izražajna medijacija, pa ni neka analoška korelacija. Posredi je tip odnosa unutar kojeg struktura s determinacijom celine upravlja samom konstitucijom — prirodom — regionalnih struktura, dodeljujuđ im njihovo mesto i raspodeljujući im funkcije: odnosi koji tako konstituišu svaki nivo nisu nikad jednostavni, nego su nadodređeni odnosima drugih nivoa. Štaviše: to što ekonomsko deierminiše u poslednjoj instanci strukturu celine ne znači i da u njoj uvek ima dominantnu ulo­ gu. Ako jedinstvo koje predstavlja struktura s dominantom im­ plicira da svaki način proizvodnje poseduje jedan dominantan nivo ih instancu, ekonomsko je zapravo determ inantno samo u onoj meri u kojoj ovoj ih onoj instanci dodeljuje dominantnu ulogu, to jest u onoj meri u kojoj reguliše pomeranje dominacije do koje dolazi decentralizovanjem instanci. Tako nam M arx uka­ zuje na to da je u feudalnom načinu proizvodnje ideologija — u obliku religije — imala dom inantnu ulogu, što je strogo determinisano funkcionisanjem ekonomskog u tom načinu. O no, dakle, po čemu se jedan način proizvodnje razlikuje od drugog, i što, prema tome, obeležava jedan način proizvodnje, to je taj poseban 6

n>Milr artikulacije između njegovih nivoa: odsad ćemo to nazivati matricom određenog načina proizvodnje. Drugim recima, strogo određivanje jednog n a č in a proizvodnje sastoji se u otim vanju na koji se način, unutar tog načina, odražava determinacija ekonom­ skog u posieonjoj instanci, posto to odražavanje ooreauje aoeieije dominacije i nadodreaenja tog načina. Način proizvodnje predstavlja apstraktno-formalni predm et, koji, u pravom smislu reći, ne postoji u stvarnosti. Kapitalistički, feudalni, robovlasnički načini proizvodnje takođe predstavljaju apstraKtno-iormalne predmete, jer ni om ne postoje reamo. isto rij­ ski određena društvena formacija jedino je što stvarno postoji, to jest jedna društvena celma — u najširem smislu — u jednom određenom trenutku svog istorijskog postojanja: Francuska u vreme Louisa Bonaparte, Engleska u vreme industrijske revolu­ cije. Ali jedina društvena lormacija, stvarno-konkretan objekt, uvek originalan jer je jedinstven, uvek ispoljava, kao što je to dokazao Lenjin u Razvitku kapitalizma u Rusiji, posebnu kombi­ naciju, specifično ispreplitanje više „ a s tih ” načina proizvodnje. Tako, na prim er, Bismarckovu Nemačku karakteriše specifična kombinacija kapitalističkog, feudalnog i patrijarhalnog načina proizvodnje, kombinacija koja jedino i postoji kao takva u pra­ vom smislu reči; postoji jedino istorijski određena društvena formacija kao poseban objekat. Sama društvena formacija čini kompleksno jedinstvo s dom i­ niranjem izvesnog načina proizvodnje nad ostalim koji ga sačinja­ vaju. Reč je o društvenoj formaciji koja je istorijski određena načinom proizvodnje: Bismarckova Nemačka je kapitalistička dru­ štvena formacija, to jest u njoj d o m in ir a kapitalistički način proizvodnje. Dominiranje jednog načina proizvodnje nad drugim u nekoj društvenoj formaciji čini da matrica tog načina proizvod­ nje, to jest poseban odraz determinisanosti (u poslednjoj instanci kroz ekonomsko), koja je obeležava, označuje i celinu te forma­ cije. U tom smislu, istorijski određena društvena forma obeležena je posebnom artikulacijom — indeksom dominacije i nadodređenosti — svojih raznih ekonomskih, političkih, ideoloških i teo­ rijskih nivoa i instanci, indeksom koji je uglavnom, ako vodimo računa o odstupanjima na koja nailazimo, ravan indeksu domi­ nantnog načina proizvodnje. Na prim er, u jednoj društvenoj for­ maciji kojom dominira kapitalistički način proizvodnje, dominant­ 7

nu ulogu će po pravilu im ati ekonomski momenat, što je samo posledica dominacije, u toj formaciji, upravo tog načina koji je u svom „čistom ” obliku i sam obeležen dominantnom ulogom ekonomskog. * 2) O vi su podaci bitni za shvatanje operacije konstituisanja jedne regionalne strukture u predm et nauke s jedne strane, a s druge logičnog reda naučne razrade to jest nužnog reda kojim se s pravom povezuju razni pojmovi prema njihovom mestu u procesu mišljenja. Predm et ovog eseja je, u stvari, političko ili, preciznije rečeno, politička superstruktura države u kapitalistič­ kom načinu proizvodnje, to jest stvaranje pojma tog regiona u tom načinu, i stvaranje konkretnijih pojmova koji su usmereni ka onome što je političko u kapitalističkim društvenim formacija­ ma. M etod kojim ćemo se služiti zasnovan je na iznesenoj teoriji. O pštom teorijom istorijskog materijalizma3 određuje se opšti tip odnosa između različitih i spojenih instanci — ekonomskog političkog, ideološkog: ona tako definiše na svom sopstvenom nivou i u nužnom odnosu prema svojim pojmovima načina pro­ izvodnje, društvene formacije, strukture s dominantom itd., re­ lativno apstraktne pojmove tih instanci. Tu je zapravo reč o poj­ movima koji omeđuju formalna mesta dodeljena svakoj mogućoj društvenoj formaciji. Reč je, na prim er, o najapstraktnijem pojmu politike koji funkcioniše na čitavom polju istraživanja opšte teo­ rije istorijskog materijalizma, odnosno u načinima proizvodnje i društvenim formacijama uopšte, a posebno podeljenim na kla­ se. Tu svoje pravo teorijsko mesto dobija problem odnosa izme­ đu političkog i istorije, pojam, čija je konstrukcija pravi pred met istorijskog materijalizma. M eđutim , regionalna teorija političkog može da pređe na pojmove bogatije teorijskim određenjima samo ako svoj predmet lokalizuje u jednom datom načinu proizvodnje. Prema principima koji su nas doveli do izgradnje pojma načina proizvodnje, jedna regionalna instanca — u ovom slučaju politička — može da predstavlja predm et regionalne teorije n onoj meri u kojoj je 3 O pšta teorija koju ne treba pobrkati s dijalektičkim m aterijaliz­ mom, jer ovaj nije prosta epistemologija istorijskog m aterijalizm a.

8

„isečena” iz jednog datog načina proizvodnje. Njeno pretvaranje u predmet nauke, to jest izgradnje njenog sopstvenog pojma, ne zavisi od njene prirode, nego od njenog mesta i od njene funkcije u posebnoj kombinaciji koja karakteriše taj način proizvodnje. Može se reči da ta instanca, na taj način lokalizovana, zauzima mesto koje formalno političkom dodeljuje njegov apstraktni po­ jam, u okviru opšte teorije. Tačnije rečeno, artikulacija instanci svojstvena tom načinu proizvodnje određuje obim i granice te regionalne instance, dodeljujući odgovarajućoj regionalnoj teoriji njenu oblast. Ekonomsko, političko, ideološko ne sačinjavaju prethodne suštine koje zatim, prema nekakvoj nejasnoj shemi baze i superstrukture — ako se ona shvati bukvalno — ulaze u spoljašnje odnose. Artikulacija svojstvena strukturi celine izvesnog načina proizvodnje upravlja konstituisanjem regionalnih in­ stanci. U kratko, izgradnja pojma predmeta političke nauke, prela­ zeći s najsiromašnijih na najbogatije teorijske determinacije, zahteva rigoroznu definiciju političkog kao nivoa, instance ili regiona datog načina proizvodnje. Tu dolazi u istorijskom materijalizmu do spoja između onog što smo definisali kao regionalne teorije, u koje spada i teorija političkog, i posebnih teorija, to jest teorija raznih načina proiz­ vodnje. Do tog spajanja ne dolazi slučajno, ono se vrši prema jed­ nom zakonitom redu, svojstvenom procesu mišljenja: regionalna teorija političkog u kapitalističkom načinu proizvodnje pretpostav­ lja posebnu teoriju tog načina proizvodnje. Mesto koje se dode­ ljuje političkom u kapitalističkom načinu proizvodnje zavisi od posebne teorije tog načina — od njegove specifične vrste artiku­ lacije, od njegovog indeksa dominacije i nadodređenosti — ona­ kve kako ju je Marx izložio u Kapitalu. Posebna teorija kapitali­ stičkog načina proizvodnje poseduje svoje sopstvene pojmove, koji funkcionišu na celokupnom polju njenog istraživanja, i tako upravljaju nad stvaranjem pojmova svojstvenih regionalnoj teo­ riji političkog u okviru tog načina. M eđutim, i kapitalistički način proizvodnje, kao i političko u tom načinu, na primer kapitalistička država ili politički obli­ ci klasne borbe u tom načinu, sačinjavaju apstraktno-formalne predmete, pošto u pravom smislu reči postoje samo države isto­ rijski određenih kapitalističkih formacija. Konačno, proces miš­ ljenja postoji radi proizvodnje najkonkretmjih pojmova, to jest pojmova najbogatijih u teorijskim određenjima, koji omogućuju 9

saznanje o realnim, konkretnim i posebnim objektima sadržanim u svakoj, uvek originalnoj, društvenoj formaciji. Taj logički po­ redak, koji ide od najapstraktnijih ka najkonkretnijim pojmovima, kreče se od pojmova opšte teorije istorijskog materijalizma ka onima koji omogućuju da se, prema Lenjinovim rečima, pristupi konkretnoj analizi jedne konkretne situacije.4 4 Ako usvojimo A lthusserovu term inologiju (u Z« Marksa) i ozna­ čimo sa g. 1 (uopštenosti I) osnovnu materiju procesa mišljenja, sa g. 2 (uopštenosti II) oruđa ili sredstva teorijskog rada, a sa g. 3 (uopŠtenosti III) saznanja, možemo da shematizujem o logički poredak procesa koji se kreće od najapstraktnijih koncepata — onih što se odnose na apstraktno-form alne objekte — do najkonkretnijih koncepata — što se odnose na realno-konkretne i pojedinačne objekte, u kratko, razne neophodne pragove teorijskog iskaza na sledcći način: N eka naš objekt bude teorija političkog u kapitalističkom načinu proizvodnje.

(Saznanja već dobijena procesom mišljenja o istorijskom m aterijalizm u: opšta teorija u koju spada n ajap strak tn iji koncept političkog kao instance sva­ ke strukture). g- 2 g- 1 (Inform acije, je, pojmovi, itd. o načinu

(Saznanje posebne teorije kapitalističkog načina proizvodnje)

(Inform acije, pojm o­ vi, itd., o k a p itali­ stičkoj državi, o k la­ snoj borbi u k a p ita ­ lističkom načinu p ro ­ izvodnje, itd.)

(K onkretna analiza iedne konkretne p o ­ litičke konjunkture)

10

—5- g- 3 (Saznanje regionalne teorije političkog u kapitalističkom načinu proizvodnje)

(Inform acije o jednoj k ap ita­ lističkoj d ru ­ štvenoj fo r­ maciji i pose­ bno o njenom političkom ni­ vou)

(Saznanje o po­ litičkom u toj društvenoj for­ maciji).

3) Treba takođe razmotriti probleme u vezi s informacija­ ma, pojmovima, itd., koji sačinjavaju osnovnu materiju raznih pragova teorijskog procesa koji sledimo u ovom tekstu s jedne strane, a s druge se odnose na status klasičnih tekstova marksizma u vezi s političkim. Sto se tiče osnovne m aterije, nju smo potražili tamo gde se ona nalazi: u tekstovima klasika marksizma, u političkim tek­ stovima radničkog pokreta i u savremenim dalima iz političke nauke. U ovom poslednjem slučaju prvo smo prema stepenu oz­ biljnosti tih dela izvršili jedan određen izbor: treba otvoreno reći da marksistički ili nemarksistički karakter tih dela, pri sa­ dašnjem stanju istraživanja, nipošto ne predstavlja neki značajan kriterijum njihove ozbiljnosti ili neozbiljnosti u pogledu njihovog uzimanja u obzir kao osnovne materije istraživanja. Zatim, u delima političke nauke, posebno onim čiji je predm et kapitalistička država, pre svega na francuskom jeziku: pošto je ta nauka u Francuskoj još uvek relativno slabo razvijena, često smo pribegavali delima na engleskom jeziku — engleskim ili američkim — i na nemačkom jeziku. To su dela relativno nepoznata u Fran­ cuskoj: poznat je karakterističan provincijalizam francuskog inte­ lektualnog života, čija se jedna posledica, i to ne malo važna, sa­ stoji u čestom razbijanju otvorenih vrata, to jest u ozbiljnom verovanju u originalnost nekog teorijskog proizvoda, mada se on može već mnogo razrađenije naći kod stranih autora. Ta su de­ la, međutim, uzimana u obzir uz pomoć kritičkog rada na njiho­ vom metodu i teoriji, često implicitnoj, na kojoj počivaju. Inače ta dela ponekad sadrže, u stanju naučnih elemenata u ideološkom iskazu, autentične teorijske pojmove koje smo tim kritičkim ra­ dom uspevali da raščistimo. Sto se tiče tekstova klasika marksizma, sa stanovišta njiho­ vog tretmana kao informacija koje se posebno odnose na kapi­ talističku državu, i njih je trebalo dopunjavati i podvrgnuti po­ sebnom kritičkom radu. S obzirom na nesistematski karakter tih tekstova, informacije koje oni sadrže ponekad se čine nepotpune, ili čak netačne u svetlosti onih istorijskih i političkih informacija kojima danas možemo da raspolažemo. Drugi niz problema tiče se tekstova klasika marksizma, na­ ime tekstova Marxa, Engelsa, Lenjina i Gramscija, koji se odno­

se na čisto teorijsko tretiranje političkog. U stvari, treba pre sve­ ga konstatovati — a to je jedna prim edba opšte prirode — da se ovi autori nisu posebno bavili oblašću politic&og na nivou teorijske sistematičnosti. Drugim rečima, zauzeti direktnim sprovođenjem svoje sopstvene političke prakse, oni nisu izričito stvo­ rili njenu teoriju, u pravom smislu te reči. Ono što, na kraju, nalazimo u njihovim delima, to je, bilo jedan sređeni broj pojmova u „praktičnom stanju”, to jest prisutnih u izlaganju i namenjenih, po svojoj funkciji, da direktno upravljaju političkom praksom u jednoj konkretnoj situaciji, ali teorijski nerazrađenih; bilo elemen­ te teorijskog saznanja političke prakse i državne superstrukture, to jest razrađene koncepte, ali neuključene u neko sistematsko teorijsko izlaganje; bilo, najzad, jednu implicitnu koncepciju po­ litičkog uopšte u marksističkoj problematici, koncepciju koja s velikom rigoroznošću, ali i s izvesnim kolebanjima koje sadrži svaka misao koja nije svoj sopstveni savremenik — to jest si­ stem atski eksplicitna u svojim principima — podrazumeva proiz­ vodnju tih pojmova. To stanje stvari, koje tu treba samo konstatovati, odnosi se na stvarni — faktički — redosled razvitka istorijskog materijaliz­ ma, koji ne treba brkati s logičkim — pravnim — redosledom teorijskog procesa koji smo maločas izložili; to stanje je uzrok velikih teškoća. O ne se odnose na status tekstova koje ćemo uze­ ti u razmatranje. a) Prva teškoća tiče se lokalizacije originalne problematike marksizma u delima M arxa i Engelsa. Ta problematika koja pred­ stavlja prelom u odnosu na problem atiku dela mladog Marxa, ocrtava se počev od Nem ačke ideologije, preiomnog dela koje sa­ drži još mnogo nejasnosti. Taj prelom stvarno znači da je Marx tada postao marksista. Prema tome, naznačimo to odmah, mi uopšte nećemo razmatrati ono što se obično naziva ranim Marxovim radovima, sem radi kritičkog upoređenja, to jest naročito kao orijentacionu tačku da bismo ušli u trag ideološkim „ostaci­ m a” rane problem atike u delima zrelosti. Ovo je osobito važno za marksističku političku nauku, jer je okosnica ranih radova, kao što je poznato, uglavnom politička teorija. Rekli smo ,,ostaci’\ ali taj je izraz varljiv: u stvari, pojmovi ranih radova na koje ponovo nailazimo u delima zrelog doba dobijaju u tom novom kontekstu jedan drukčiji smisao, bilo kao indikativne oznake novih problema, bilo kao proste reči koje na nedopušten način 12

prikrivaju jedan nov način postavljanja pitanja, hilo kao prepreke stvaranju novih pojmova. Sve su to funkcije koje ćemo morati da otkrivamo. Inače, pronalaženje problematike ima značaja i kod drugih autora, osobito kod Gramscija čija dela, uprkos preloma u njima, ispoljavaju jedno posebno neprekidno prisustvo istoricističke problematike. b) Razmotrimo sad glavno teorijsko delo marksizma, Kapi­ tal. Sta se može iz njega izvući što se posebno odnosi na prouča­ vanje političkog, naročito kapitalističke države? Kapital stvarno — između ostalog, ali ja se tu ograničavam na ono što nas prven­ stveno interesuje — sadrži s jedne strane naučno razmatranje kapitalističkog načina proizvodnje, artikulacije i kombinacije — matrice — instanci koje se karakterišu, a s druge strane siste­ matsko teorijsko razmatranje ekonomske oblasti tog načina proiz­ vodnje. I to ne zato što se, kao što se dugo verovalo, ništa zna­ čajno ne događa u drugim oblastima i što bi njihovo istraživanje bilo sporedno, već zato što se, kao što ćemo odmah videti, taj način proizvodnje odlikuje jednom karakterističnom autonomijom svojih instanci koje se mogu podvrgnuti posebnoj naučnoj ob­ radi, i zato što ekonomsko u tom načinu igra, uz determinaciju u poslednjoj instanci, glavnu ulogu. Tako su druge instance — politička, ideološka — zaista prisutne u Kapitalu, koji u tom smislu nije „isključivo” ekonomsko delo, ali su prisutne kao otisak, to jest svojim delovanjem u ekonomskoj oblasti. Kao što se u Kapitalu ne nalazi neka sistematska teorija ideologije u kapi­ talističkom načinu proizvodnje — pošto zapažanja o kapitalistič­ kom fetišizmu ne mogu da pretenduju na taj poziv — u njemu se ne nalazi ni teorija političkog. To prisustvo političkog kao otiska u Kapitalu biće nam od velike koristi, ali neće moći da nas dale­ ko odvede. Ono se nalazi kako u teorijskim razmatranjima, u pra­ vom smislu reči, u Kapitalu, talko i u konkretnim primerima koje Marx daje kao ilustraciju svojih razmatranja: takvi su, na primer, pasusi koji se odnose na ulogu države u prvobitnoj akumulaciji kapitala ili u fabričkom zakonodavstvu u Engleskoj. Ta zapažanja predstavljaju ilustracije prisustva u vidu otiska političkog u ekonomskom — to jest posebnu teoriju kapitalistič­ kog načina proizvodnje, a nisu namenjena stvaranju konkretnih pojmova radi saznanja o društvenim formacijama — kao što je to slučaj u 18 Brumaireu.

13

c) Zatim raspolažemo nizom tekstova koji se delimično ili u celosti odnose na predm et političke nauke u njenom apstraktno-formalnom obliku — bilo na državu uopšte, bilo na klasnu borbu uopšte, bilo na kapitalističku državu uopšte — kao što su M arxova K ritika G otskog programa ili Građanski rat u Fran­ cuskoj, Engelsov Anti-D uhring, Lenjinova Država i revolucija i Gramscijeve Beleske o M akijavehju. Ti su tekstovi, međutim, uglavnom tekstovi ideološke borbe. Koncipirani su kao hitni odgo­ vori na napade ili na deformacije marksističke teorije: njihovi autori su samim tim često prinuđeni da se postave na ideološki teren tekstova koje pobijaju. Ti tekstovi često sadrže autentične pojmove, aH izvitoperene uključivanjem u ideologiju, pa se mogu o tkriti tek dosta temeljnim kritičkim radom. d) Dolazimo, najzad, do političkih tekstova u pravom smi­ slu reči. Kako proizlazi iz prethodno rečenog, njihov je status vrlo složen. O ni se u principu odnose na realno-konkretne pred­ mete, to jest na istorijski određene društvene formacije, u jednom trenutku njihovog razvitka, na prim er na Francusku, Nemačku i Englesku kod M arxa i Engelsa, Rusiju kod Lenjina, Italiju kod Gramscija. Tačnije rečeno, ti tekstovi sadrže „konkretnu analizu jedne konkretne situacije” , osobito istorijske situacije tih formaci­ ja. U tom smislu oni efektivno sadrže ceo niz najkonkretnijih poj­ mova u vezi sa saznanjem o toj situaciji. To, međutim, nije sve: usled nedostatka sistematskih teorijskih dela u toj oblasti, oni se u isti mah, u jednom istom diskurzivnom neobjašnjenom i neanaliziranom izlaganju, odnose na apstraktno-formalne predmete, a potiču i iz koncepcije političkog u opštoj teoriji, kao i iz regio­ nalne teorije političkog u kapitalističkom načinu proizvodnje. Ova nesporna činjenica je veoma značajna: politička dela stvarno sa­ drže sve do najapstraktnijih pojmova, ah bilo u „praktičnom stanju” , to jest u jednom obliku koji nije teorijski razrađen, bilo u manje-više razrađenom obliku, ah u stanju elemenata, to jest uklopljene u jedan diskurzivni redosled izlaganja koji u logičkom poretku istraživanja nije njihov. Jasno je, dakle, kakve teške probleme nameću ti tekstovi usled svog statusa. Treba ih zato čitati postavljajući im tačno od­ ređena pitanja u teorijskom poretku procesaj mišljenja koji smo maločas definisali. Drugim rečima, posredi je to da se razradom — a ne prostim izdvajanjem — razni tekstovi sadržani u tim te­ kstovima postave na mesto koje im zapravo pripada u procesu 14

mišljenja, procesu koji može rigorozno da odredi njihov stepen apstrakcije, to jest njihov domet i njihove precizne granice: tako će se ponekad pokazati da njihovo polje uopšte nije ono koje su njihovi autori mislili da im dodele. Očigledno je, uostalom, da će kroz taj rad ti pojmovi b iti podvrgnuti nužnim transformaci­ jama. U kratko, da bi se naveli prim eri, biće potrebno da se ot­ krije u kojoj meri neki pojmovi, koji su se pojavljivali u proučava­ nju političkog konkretne kapitalističke društvene formacije, stvar­ no funkdonišu — svrsishodno transformisani ili ne — na polju političkog u kapitalističkom načinu proizvodnje, pa tako važe za kapitalističke društvene formacije uopšte — zapravo za sve mo­ guće kapitalističke formacije — (kao na prim er pojam „bonapar­ tizma” , stvoren povodom Francuske Louisa Bonaparte, čije je polje kapitalistički tip države); ili u kojoj meri pojmovi, izloženi u tekstovima koji se odnose na razne društvene formacije, mogu da se primene na kapitalistički način proizvodnje i na kapitalistič­ ke društvene formacije (kao što je problem koji Lenjinovi teksto­ vi postavljaju o ujedinjenom frontu ili birokratizmu u SSSR-u u periodil prelaska ka socijalizmu); ili u kojoj je meri polje nekih od tih pojmova političko uopšte; ili, najzad, u kojoj meri neki pojmova, kojima su njihovi autori namenili kao polje političko uopšte, u stvari, imaju isključivo kao polje političko u kapitali­ stičkom načinu proizvodnje (kao što je to slučaj s Gramscijevim konceptom hegemonije, itd.). Suvišno je, uostalom, podvlačiti činjenicu da se pri takvom stanju stvari često susrećemo s protivurečnim pojmovima, bilo s prostim rečima koje njihovi autori smatraju pojmovima, a koji u stvari mogu da posluže samo kao ukazivači problema, bilo, što je neizbežno, i s ideološkim pojmovima.

4) Nekoliko kratkih napomena koje se odnose na red izla­ ganja. Marx je stvarno podvukao da je red izlaganja pojmova in­ tegralni deo svakog naučnog izlaganja. Nauka je demonstrativno izlaganje u kome red i prezentacija pojmova zavise od njihovih nužnih odnosa koje treba izneti na videlo: taj redosled upravo i povezuje pojmove i daje naučnoj diskurzivnosti njen sistem atski karakter. Taj se red izlaganja s jedne strane razlikuje od redosleda ispitivanja i istraživanja, ali s druge strane, a to i jeste upravo važno, od logičkog — de iure — procesa mišljenja. Drugim re15

cima, ako se sistematika redosleda izlaganja odnosi na povezivanje i na odnose pojmova u procesu mišljenja, ovaj prvi redosled nije ni istovetan s tokom ovog drugog, niti je njegovo prosto ponav­ ljanje: ovo je, uostalom, jasno u M arxovom planu izlaganja za Kapital. O dstupanje između ta dva redosleda proističe, u našem slučaju, osobito iz činjenice što sistem procesa mišljenja, a to je pravi predm et dijalektičkog materijalizma, ne može da bude iz­ ričito prisutan u izlaganju nekog teksta koji se odnosi na isto­ rijski materijalizam, usled razlike koja postoji između te dve na­ učne discipline.5 Ako se tako može u našem tekstu razabrati neki opšti re­ dosled ekspozicije — koncepcija političkog uopšte, posebno teori­ ja kapitalističkog načina proizvodnje, regionalna teorija političkog u tom načinu proizvodnje, pregled konkretnih kapitalističkih društvenih formacija — njegova će sistematičnost morati da se posm atra s gledišta njegove sopstvene potrebe, a ne prema nje govom stepenu reprodukcije procesa mišljenja. U njemu će da se manifestuju odstupanja između ta dva procesa, osobito u vezi s opštom teorijom istorijskog materijalizma, čiji će pojmovi biti unošeni u onoj meri i onim redom koliko to bude zahtevao re­ dosled izlaganja teksta koji se odnosi na regionalnu teoriju poli­ tičkog u kapitalističkom načinu proizvodnje. Pokazaće se u njemu odstupanja i u prezentovanju posebne teorije tog načina proizvod­ nje, koja će, s obzirom na predm et ovog teksta, m orati da bude prisutna već u razm atranju opšte koncepcije političkog. Uostalom, ne treba poricati činjenicu da do tih odstupanja dolazi i usled sa­ dašnjeg stanja istraživanja, to jest usled teorijske konjunkture isto­ rijskog materijalizma koja je, bar što se tiče opšte i posebnih teo­ rija, još daleko od neke zadovoljavajuće sistematske razrade. * 5) Te teškoće su me navele da u ovom tekstu preduzmem neophodne mere predostroinosti. N aročito se analize koje se od­ nose na političko u opštoj teoriji i u kojima se pretenduje samo na relativnu sistematičnost ne bi mogle ni na koji način smatrati konačnim. M oram stvarno da izrazim svoju rezervu prema jednoj sada isuviše raširenoj tendenciji, za koju bi se moglo reći da stav5 U poređi u tom smislu i A. Badiou, „Le recommencement du m a­ terial isme dialectique”, u Critique, mai 1967.

16

Ija plug ispred volova kad brka redosled istraživanja i proučava­ nja s logičkim redosledom procesa mišljenja i kad naprazno sistematizuje generalnu teoriju, pre no što izvrši dovoljan broj kon­ kretnih istraživanja, na što je M arx, međutim, ozbiljno upozorio kao na pogrešan metod. U našem slučaju činilo mi se osobito ilu­ zorno i opasno — kada je reč o teoriji, razume se — da dalje razvijamo sistematizaciju političkog u opštoj teoriji u onoj meri u kojoj nam danas nedostaju regionalne sistematske teorije poli­ tičkog u raznim načinima proizvodnje, ili nam nedostaju posebne sistematske teorije raznih načina proizvodnje. Ako smo se ovde koncentrisali na regionalnu teoriju polidičkog u kapitalističkom načinu proizvodnje, uzeli smo u obzir ne samo naprosto u istraživanju, nego i u ekspoziciji, i konkretne kapitalističke društvene formacije. To „uzimanje u obzir” u eks­ poziciji izvršeno je iz dva različita razloga: radi ilustracije regio­ nalne teorije, ili radi stvaranja konkretnih pojmova koji vode ka saznanjima o političkoj situaciji tih formacija. Iz konteksta će jas­ no moći da se utvrdi da li je posredi jedno ili drugo. Sem toga smo namerno ostavili neke otvorene probleme: pošto smo prihvatili ili utvrdili pojmove koji funkcionišu na po­ litičkom polju kapitalističkog načina proizvodnje, pa prema tome i na polju konkretnih kapitalističkih društvenih formacija, nismo hteli da se upustimo u istraživanje mogućnosti pomeranja ili is­ krivljavanja i preobražaja tih pojmova u drugim načinima proiz­ vodnje i društvenim formacijama, naročito ne u jednoj formaciji u prelazu ka socijalizmu ili socijalističkom načinu proizvodnje i socijalističkoj društvenoj formaciji. Drugim rečima, ako smo po­ kušali da tačno situiramo pojmove u redosledu procesa mišljenja, uvek smo to činili uzimajući u obzir ograničenost predm eta ovog teksta. Ali ostaviti otvoren problem nije samo predostrožnost ko­ ja je vezana za stanje istraživanja: to je i stvar teorijskog opredeljenja koje se sastoji u pronalaženju jedne — teorijske — teško­ će, koja se isuviše često zaobilazi: specifičnosti političke oblasti u vezi s razmatranim načinima proizvodnje i društvenim for­ macijama.

6) Najzad, treba da definišemo izvesne suplementarne poj­ move opšte teorije istorijskog materijalizma i da situiramo okvir posćbne teorije kapitalističkog načina proizvodnje — koji ćemo 2 Politička vlast 1 druitvene klase

17

ubuduće obelezavati skraćenicom KN P. Te će definicije i napo­ mene b iti naknadno obrazložene u samom tekstu. Maločas smo naglasili da je matrica jednog načina proizvod­ nje, artikulacija instanci koje karakterišu, određena, u krajnjoj liniji, ekonomskim. Kako funkcioniše ta određenost uopšte, a kako posebno u KNP? Kao i svaka instanca uopšte — ekonomsko je sastavljeno od izvesnih — nepromenljivih — elemenata koji, u stvari, postoje samo u svojoj — promenljivoj — kombinaciji. M arx jasno uka­ zuje na to kad kaže:6 „Ma kakvi da su društveni oblici proizvod­ nje, radnici i sredstva za proizvodnju (Marx u daljem tekstu do­ daje ne-radnika) uvek ostaju njihovi faktori. Ali i jedni i drugi su to samo u virtuelnom stanju dokle god su odvojeni. Za neku proizvodnju potrebna je njihova kombinacija. Specijalni način vr­ šenja te kombinacije je ono po čemu se razlikuju razne ekonom­ ske epohe kroz koje je prošla društvena struktura.” Tu je zaista reč o jednoj kombinaciji, a ne proizvoljnoj kombinatorici, zato što odnosi između elemenata određuju samu njihovu prirodu, izmenjenu prem a kombinaciji.7 Ti nepromenljivi elementi opšteekonomskog su sledeći: 1. radnik — „direktni proizvođač” —- to jest radna snaga; 2. sredstva za proizvodnju, to jest predm et rada i sred stva za rad; i 3. ne-radnik, koji prisvaja višak rada, to jest proizvod. Ti elementi postoje u specifičnoj kombinaciji koja sačinjava ekonomsko u datom načinu proizvodnje, kombinaciji koja je i sa­ ma sastavljena od dvostrukog odnosa tih elemenata: 1) odnosa stvarnog prisvajanja (koji M arx ponekad ozna­ čava terminom „posedovanja” ): on se prim enjuje na odnos izme­ đu radnika i sredstava za proizvodnju, to jest na proces rada, ili još i na sistem proizvodnih snaga, 4 Le C apital (Editions sociales). L. 1., t. I, str. 38. 7 U poredi u vezi s tim B alibara, u Lire le Capital, t. II i Ch. B ettclheim a: La transition vers l’economie socialiste, 1967. Podvlačim , m eđutim, da ja ovde govorim o ekonomskim odnosima i njihovoj kom bi­ naciji u njihovom najjednostavnijem obliku. Bettelheim u svom udžbeniku Le calcul economique social, 1967, redigovanom ali neobjavljenom, koji mi je liubazno stavio na raspolaganje, a koji je od presudne važnosti, jasno ukazuje na složenost (dvostruki aspekt) tih odnosa i njihove kom­ binacije.

18

2) odnosa vlasništva: to je odnos koji se razlikuje od pret? hodnog, jer u njemu ne-radnik interveniše kao vlasnik, bilo sred­ stava za proizvodnju, bilo radne snage, bilo jednog i drugog, pa prema tome i proizvoda. Tu je posredi odnos koji određuje pro­ izvodne odnose u užem smislu reči. Ta dva odnosa su različita: oni mogu, zavisno od međusobne kombinacije, da dobiju različite oblike. Sto se tiče odnosa vlasni­ štva, valja napomenuti da on striktno spada u oblast ekonomskog i da ga treba jasno razlikovati od njegovih juridičkih form i — od pravnog vlasništva. U klasno podeljenom društvu taj vlasnič­ ki odnos uvek uspostavlja „odvajanje” radnika od sredstava za proizvodnju, vlasništva ne-radnika koji, kao vlasnik, sebi prisvaja višak rada. Sto se, naprotiv, tiče stvarnog odnosa prisvajanja, on u kla­ sno podeljenim društvima može da dovede bilo do ujedinjenja između radnika i sredstava za proizvodnju — to se događa u „pretkapitalističkim” načinima proizvodnje — bilo do razjedinjenja između radnika i tih sredstava: to je slučaj u KNP, u kome se razdvajanje vrši na stepenu krupne industrije, što Marx ozna­ čava tečima „odvajanje neposrednog proizvođača od njegovih prirodnih uslova za rad” . Ta dva odnosa, dakle, pripadaju jednoj jedinstvenoj — va­ rijabilnoj — kombinaciji koja sačinjava ekonomsko u jednom na­ činu proizvodnje — kombinaciji sistema produkcionih snaga I si­ stema proizvodnih odnosa. Karakteristična kombinacija KN P sa­ stoji se u homologiji ta dva odnosa — razdvajanje u vlasničkom odnosu koincidira s odvajanjem u odnosu stvarnog prisvajanja dok se kombinacija „pretkapitalistiČkih” načina proizvodnje sa­ stoji u ne-homologiji tih dvaju odnosa — odvajanju u odnosu vlasništva, ujedinjavanju u odnosu stvarnog prisvajanja.8 Određivanje jednog načina proizvodnje, artikulacije i indeksa dominacije njegovih instanci, u poslednjoj instanci kroz ekonom­ sko, zavisi upravo od oblika koji ispoljava kombinacija o kojoj smo govorili. Marx to označava na uopšten način u dva sledeča teksta iz Kapitala: „Specifični ekonomski oblik u kome se nepla• Homologija / ne-homologija — ove pojmove ne treba poistove ćivati sa- slaganje / neslaganje (na Sto ćemo nailaziti u slučaju prelaza), pošto se kombinacija ne-homologije može sastojati Upravo u jednom slaganju oba odnosa. O tome šta sve pokriva m etaforicki termin bomologije (koji koristim u nedostatku boljeg, a pozajmljujem od Balibara)i vidi Bettelheim, op. cit.

19

ćeni višak rada crpe iz neposrednih proizvođača određuje odnos gospodstva i potčinjenosti kakav izrasta neposredno iz same pro­ izvodnje i kakav sa svoje strane obratno reagira na nju kao određujući faktor. A na tome se zasniva čitavo formiranje eko­ nomske zajednice koja izrasta iz samih odnosa proizvodnje, a s time ujedno i njen specifični politički oblik. Najskriveniju unu­ trašnju tajnu, skrivenu osnovicu čitave društvene konstrukcije, pa stoga i političkog oblika odnosa suverenosti i zavisnosti, ukratko, svakog vrem enski datog specifičnog državnog oblika, nalazimo svaki p u t u neposrednom odnosu vlasnika uslova proizvodnje pre­ ma neposrednim proizvođačim a. . .”9 Ta ekonomska kombinacija određuje i instancu koja u načinu proizvodnje igra dominantnu ulogu. Vidimo kako M arx odgovara na prigovore koji su mu učinje­ ni: „Tam o je rečeno da je moje gledište da „ . . . način proizvod­ nje materijalnog života uslovljava proces socijalnog, političkog i duhovnog života uopšte” . . . pravilno za današnji svet u kome vladaju materijalni interesi, ali ne i za srednji vek, u kojem je vladao katolicizam, niti za A tinu i Rim, gde je vladala politika . . . jasno (je) da srednji vek nije mogao živeti od katolicizma kao ni antički svet od politike. Baš obratno, način na koji se tamo pri­ vređivalo objašnjava zašto su u jednom slučaju politika, a u dru­ gom katolicizam igrali glavnu ulogu.”10 M ada M arx u svojim delima daje specifičnu analizu dej­ stava kombinacije koja karakteriše ekonomsko u K N P — homologije dvaju odnosa, jer u oba postoji odvajanje — na matricu tog načina, mada on na taj način izgrađuje jednu posebnu teo­ riju K N P, on ne stvara teoriju onog što sam naziva „pretkapitalističkim ” načinima proizvodnje ili „oblicima koji prethode kapita­ lističkoj proizvodnji” . D rugim recima, on ne konstituiše posebne teorije tih drugih načina proizvodnje, koji se po njemu odlikuju različitim oblicima jedne ne-hom ololke kombinacije između dva odnosa — odvajanjem u odnosu vlasništva, ali ujedinjavanjem u odnosu stvarnog prisvajanja. Te druge načine proizvodnje on pro­ učava samo sa dva precizna gledišta: s jedne strane, kao proste ilustracije svoje opšte teze, po kojoj društveno zdanje 'počiva na 9 K. M arx, K apita l, k a j. III, II deo, 6. odeljak, glava 47, K. M arx — F. Engels, Dela, tom 23, Prosveta — In stitu t za m eđunarodni radnički pokret, Beograd 1974, str. 658. 10 K. M arx, K apital, p rv i tom, knj. I, 1. odeljak, glava 1, K. M arx — F. Engels, Dela, tom 21, Prosveta — In stitu t za m eđunarod­ ni radnički pokret, Beograd 1974, str. 83.

20

različitim oblicima te kombinacije — a s te tačke gledišta njegove analize sadrže samo neke teorijske indikacije; s druge strane, on ih uzi ma kao tačke deskriptivnih upoređenja sa K N P, da bi dokazao formalne analogije ,»pretkapitalističkih” načina proizvod­ nje — zasnovane na ne-homološkoj kombinaciji i postavljene u odnosu prema kapitalističkom načinu proizvodnje — koji poči­ va na radikalno drukčijoj, homološkoj kombinaciji. N a ovo važno pitanje moraćemo još da se vraćamo. Napomenimo, međutim, već sada da alko ovaj način Marxovog prilaženja drugim načinima proizvodnje doprinosi jasnom otkrivanju posebnih obeležja K NP, on ipak sadrži i ozbiljne nejasnoće: ne samo zato što je taj prilaz često smatran onim sto on nije, — to jest sistematskim prouča­ vanjem posebnih teorija drugih načina proizvodnje — nego zato što tim nerazloženim analoskim prilazom M arx ponekad dospeva do čisto „m itskih” ideja o tim načinima proizvodnje.

7) O sm otrimo sad bliže problem, uzimajući shematski u obzir samo ekonomsku i političku instancu — posebno instancu države, a ostavljajući zasad po strani instancu ideološkog. Marx je, i u Osnovama kritike političke ekonomije — Grund risse zur Kritik der politischen Oekonomie, naročito u onom delu pod naslovom „Oblici koji prethode kapitalističkoj proizvodnji” — i u Kapitalu, utvrdio sledeća svojstva matrice KNP: 1) artikulacija ekonomskog i političkog u tom načinu pro­ izvodnje obeležena je jednom — relativnom — specifičnom auto­ nomijom tih dveju instanci, i 2) ekonomsko u tom obliku zadržava ne samo determinaci­ ju u poslednjoj instanci, nego i dominantnu ulogu. Prvu karakteristiku Marx razotkriva suprotstavljajući KN P „pretkapitalističkim” načinima: ovi navodno, u odnosu na KNP. predstavljaju ono što on označava kao „mešavinu” ili „organske” i „prirodne” odnose — ponekad označene i terminom „simulta­ nih” odnosa ekonomskog i političkog. Ponovimo još jednom, ove napomene ne treba uzimati doslovno, što se često činilo i do­ vodilo do čitave marksističke mitologije, na prim er u vezi s feu­ dalnim načinom proizvodnje. Na naučnom planu može se, među­ tim, prihvatiti da je KNP obeležen jednom karakterističnom auto­ nomijom ekonomskog i političkog: ona je osnova radikalne raz­ 21

like njihovih odnosa prem a odnosima koje međusobno održavaju u drugim načinima proizvodnje — što dakle, u stvari, ne znači da te instance u tim drugim načinima ne poseduju relativnu auto­ nomiju, nego da ova poprim a različite oblike. Ta autonomija ima teorijske konsekvence na predmet na­ šeg proučavanja: ona omogućuje regionalnu teoriju — u veoma strogom značenju — jedne instance tog načina, na primer, ka­ pitalističke države; ona omogućuje konstituisanje političkog u predm et autonom ne i specifične nauke: M arx je to, kao što je poznato, dokazao u Kapitalu u vezi s ekonomskim i s ekonom­ skom naukom. Zapravo, ta autonomija opravdava nepostojanje teorija o njenim drugim instancama u diskurzivnoj ekspoziciji koja se odnosi ria instancu K NP. Razmotrićemo ukratko M arxove tekstove, vodeći računa o tim napomenama. Šta je rečeno o „pretkapi tališ tičkim” načini­ ma proizvodnje, u kojima je odnos stvarnog prisvajanja obeležen spajanjem neposrednog proizvođača i sredstava za proiz­ vodnju? „ . . . u svima oblicima gde neposredni radnik ostaje „posednik” sredstava za proizvodnju i uslova rada . . . svojinski odnos je u isto vreme m orao istupati kao odnos (politički — N .P .) neposrednog gospodstva i potčinjenosti, dakle neposredni proizvođač kao neslobodan čovek; takva nesloboda, koja se od telesnog ropstva s kulučarskim radom može ublažiti do proste oba­ veze danka . . . Pod tim uslovima moze se njima višak rada za no­ minalnog zemljo vlasnika iscedi samo izvan ekonomskom prinu­ dom, pa ma kakav oblik ova uzimala . . . Potrebni su, dakle, odnosi lične zavisnosti, lična nesloboda, ma u kome stepenu, prikovanost za zemlju kao njen pribor . . Ma r x će štaviše reći da je u tom slučaju „(politički) odnos gospodara prema sluzi bitni deo odnosa prisvajanja’' — odnosa koji spada u eko­ nomsku kombinaciju.12 U Nacrtu za kritiku političke ekonomije — i u Kapitalu, kad je reč o feudalnom načinu proizvodnje — M arx ide još da­ lje, dajući nam indikacije o politici u raznim načinima „pretkapi11 K. M arx, K apital, knj. III, II deo, 6. odeljak, glava 47, K. M arx — F. Engels, Dela, tom 23, Prosveta — In stitu t za m eđunarod­ ni radnički pokret, Beograd 1974, str. 657—658. IJ G rundrisse. . . p. 154. J a taj tekst citiram prem a nemačkom iz­ danju, R ow ohlt: K arl M arx, T e x te zu r M ethode u n d Praxis, t. III.

22

talističke” proizvodnje. Njegove analize su zanimljive iz dva raz­ loga: a) M arx dovodi u vezu razne političke oblike tih načina s kombinacijom koja određuje ekonomsko u svakom načinu. Tim načinima, međutim, zajedničko je to da odnos stvarnog prisvajanja ima suštinski nepromenljiv oblik — spoj direktnog proizvođača i sredstava za proizvodnju. Specifični oblici koje poprim a proces ra­ da u tim oblicima i koji određuju specifične oblike vlasništva — ekonomskog — shvaćeni su kao varijacije u okvirima tog nepromenljivog, i b) M arx pripisuje analogiju odnosa između ekonomskog i političkog u tim načinima tom zajedničkom svojstvu njihovih ekonomskih kombinacija. Ta analogija je posebno shvaćena na sledeći način: nasuprot K N P, pripadništvo radnika i ne-radnika jednoj zajednici — uzetoj ovde, u slučaju klasno poddjenih dru­ štava, u smislu političke zajednice, oblika političkih odnosa — pretpostavka je njihovog uklapanja u odnose stvarnog prisvajanja — ili „posedovanja” — i vlasmštva. Navodna „meŠovitost” eko­ nomskog i političkog katalogizirana je kao politička pretpostavka „ekonomskog” . Tako, na prim er, u ,,pretlkapitalistdčkim’* nači­ nima: „Stav prema zemlji kao vlasništvu p o jedinca. . . znači da se jedan čovek od početka pojavljuje kao nešto više od apstrak­ cije „pojedinca radnika” , da on ima jedan objektivan način egzi­ stencije u svom posedovanju zemlje koje je pretpostavka njegove aktivnosti, a ne pojavljuje se kao njegova prosta posledica: to je pretpostavka njegove aktivnosti isto koliko i njegova koža, i nje­ gova čula . . . Posredovanje tog stava, to je . . . egzistencija po­ jedinca kao člana jedne zajednice”1'. U slučaju azijskog načina proizvodnje, u kome je, u stvari, reč o tome da zemlju poseduju male zajednice — o odnosu vlasni­ štva — ali koji poprima oblik naslednog posedovanja zemlje od tih zajednica — odnos stvarnog prisvajanja: „Zajednica koja obuhvata druge (male zajednice), koja se nalazi iznad svih tih malih komunalnih organizama, može da izgleda kao vrhovni ili jedini vlasnik, a stvarne zajednice kao njeni nasledni v lasn ici. . . Tako je potpuno moguće da ta zajednica dobije vid nečeg nad­ moćnog i odvojenog od mnogobrojnih posebnih zajednica. . . Je­ dan deo viška rada pripada višoj zajednici koja se u krajnjoj analizi pojavljuje kao jedno lic e . . . Despot se tu pojavljuje kao ° Grundrisse, op. cit., str. 138.

23

otac svih m nogobrojnih posebnih zajednica, kao onaj koji ostva­ ruje opšte jedinstvo svih n jih.” 14 U antičkom načinu proizvodnje posredi je uporedno postoja­ nje državnog i privatnog vlasništva: „Biti član zajednice ostaje pretpostavka za prisvajanje zemlje, ali u svojstvu člana za­ jednice pojedinac je privatni vlasnik . . . Činjenica da mu prirodni uslovi pripadaju posredovana je njegovim postojanjem kao pri­ padnika države, postojanjem države kao pretpostavke koja se sm atra božanskom . . .” 15 U onome što M arx označava kao germanski oblik proizvod­ nje i vlasništva reč je o naporednom postojanju zajedničkog i pri­ vatnog vlasništva: „M eđu Germanima, gde se pojedine porodice naseljavaju u šumama, odvojene velikim rastojanjima, zajednica, posm atrano spol ja, postoji naprosto kao posledica svakog akta povezivanja između njenih članova, mada njihovo jedinstvo samo po sebi postoji, ustanovljeno nasleđem . . . Zajednica se prema tome pojavljuje 'kao udruženje, a ne kao savez, kao sporazum čiji su nezavisni učesnici vlasnici zemlje, a ne kao jedinica. U stvari, za jednica iz tog razloga ne postoji neposredno kao država, kao po­ litički entitet, kao što je to bio slučaj u a n tic i. . . Kad se kod zajednica radi o tome da počnu stvarno da postoje, vlasnici zem­ lje moraju da održe jednu skupštinu, dok je ona koja je posto­ jala u Rimu nezavisna od tih skupština . . .” 16. Najzad, u vezi s feudalnim načinom proizvodnje: „Namesto slobodnog čoveka, nalazimo da je ovde svako zavisan — kmetovi i feudalni gospodari, vazali i suvereni, laici i popovi. Lična zavis­ nost karakteristična je ne samo za društvene odnose u materijal­ noj proizvodnji nego i za oblasti života koje su na njoj izgra­ đ ene.” 17 14 Ibid., str. 132. 15 Ibid., str. 133. 14 Ibid., str. 130. 17 Kapital, kuj. 1, t. I, str. 28. Ako se tako vodi računa o činje­ nici: a) da je način proizvodnje koncept koji implicira prisustvo svin društvenih instanci, b) da u feudalnom načinu proizvodnje ne postoji ista autonom ija instanci kao u K N P , i c) da političko Često u feudal­ nom načinu proizvodnje dobija dom inantnu ulogu, onda se M arxovo označavanje tog načina kao feudalnog može op rav d ati: stvarno, kao što je često prim ećivano, ta se oznaka posebno vezuje za političke o d ­ nose tog „feudalnog” načina. (U poredi J. M aquet: „Une hypothčse pour l’ćtude des socićtes africaines”, u Cahiers d'Etudes Africains, 6, 1961; M. Rodinson, Islam et capitalisme, 1966, p. 66 i si., itd.). O no što je

24

U K N P nasuprot tome nailazimo na homologiju između odnosa vlasništva i odnosa stvarnog prisvajanja: do te homologije dolazi usled odvojenosti neposrednog proizvođača i sredstava za proizvodnju u drugom odnosu, što M arx naziva odvajanjem ne­ posrednog proizvođača od prirodnih uslova rada, do koga dolazi u stadijumu krupne industrije. Upravo od tog odvajanja, koje samog radnika čini elementom kapitala, a rad robom, proističe ekonomski karakter toga načina kao procesa proizvodnje viška vrednosti. Ta kombinacija određuje jednu specifičnu autonomiju političkog i ekonomskog. Marx je vidi u dve njene manifestacije: s jedne strane, u njenim dejstvima na ekonomsko; tako, na pri­ mer, proces proizvodnje u KN P funkcioniše na relativno auto­ noman način, pošto m u nije potrebna intervencija „vanekonomskih faktora”, karakteristična za druge načine proizvodnje. Pro­ ces proširene reprodukcije — kao što je tačno zapazila Rosa Luxemburg — uglavnom određuje „ekonomski faktor” proizvod­ nje viSka vrednosti; pojavljuju se čisto ekonomske krize, itd. A s druge strane, Marx vidi tu autonomiju u njenom delovanju na kapitalističku državu. Ta specifična kombinacija K N P kao određenja u poslednjoj instanci, ekonomskom takođe pridaje dominantnu ulogu u tom načinu proizvodnje. Ovo je, kao što je poznato, utvrđeno Marxovim analizama u Kapitalu u vezi s tim načinom, a, isto tako, i njegovim komparativnim napomenama u vezi s drugim načinima proizvodnje u kojima dominantna uloga pripada političkom ili ideološkom.

Ovaj uvod nam je omogućio da definišemo predm et i metod ovog eseja, kao i teoriju na kojoj počiva istraživanje i izlaganje: on nam je takođe omogućio da definišemo neke osnovne pojmove i da tako postavimo teorijski okvir teksta koji sledi. Ove uvodne napomene naći će u njemu svoje opravdanje. nasuprot tome zaista problem, to je „predstava” koju je M arx imao o tim feudalnim političkim odnosima: shvačena bukvalno, ona bi nas navela da iz feudalnog načina proizvodnje isključimo, one društvene for­ macije zasnovane na km etstvu, čiji politički odnosi ne odgovaraju toj predstavi.

25

Opšta pitanja

O pojmu političkog

1

I.

Politika i istorija

—

političko i politika

Sada već raspolažemo dovoljnim brojem elemenata da bi­ smo pokušali da ocrtamo pojam političkog kod M arxa, Engelsa i Lenjina i odnose tog pojma s problematikom države. Treba, me­ đutim, da učinimo dve prethodne napomene. 1) Pokušaćemo, u ovom poglavlju, da postavimo probleme opšte marksističke teorije države i političke klasne borbe. To poglavlje, koje se pretežno odnosi na opšti problem države, pret­ hodi u redosledu izlaganja poglavlju o društvenim klasama i klasnoj borbi. Nije to slučajno: ne zato, razume se, što se ne bi po logičkom redu moglo pristupiti nekom proučavanju države bez neposrednog i uporednog pozivanja na klasnu boiibu,_ili za­ to što bi taj redosled odgovarao nekom istorijskom postojanju države pre podele društva na klase — nego zato što društvene klase predstavljaju posledicu — videćemo u kom zapravo smislu — izvesnih nivoa strukture, u koje spada i država. 2) Uvešćemo već razlikovanje između pravno-političke su­ perstrukture države, onog što se može nazvati političkim, i kla­ snih političkih praksi — klasne političke borbe — onog što se može nazvati politikom. Moraćemo, međutim, imati u vidu da će se to razlikovanje razjasniti u sledećem poglavlju o društvenim klasama, u kome će moći da se obrazloži razlika i odnos izme­ đu struktura, s jedne i klasnih praksi, odnosno polja klasne b or­ be, s druge strane. 29

Problem političkog i politike je kod M arxa, Engelsa i Lenjina povezan s problemom istorije. M arksistički stav je u tom pogledu stvarno u vezi s dvema temeljnim propozicijama Marksa i Engelsa u K om unističkom m anifestu po kojima je: a) „svaka klasna borba politička borba” i b) „klasna borba je motor istorije”. Veoma je jasno da se odnos ovih dveju propozicija može, na prvi pogled, tumačiti na istoricistički način. Takvo tumačenje ko­ načno pretpostavlja hegelovski tip „to taliteta” i „istorije” : posredi je, u prvom redu, jedna vrsta prostog i cirkularnog totalite­ ta, sastavljenog od jednakovrednih elemenata, koji se radikalno razlikuje od složene strukture s dominantom koja obeležava m arksistički tip jedinstva. Tu je zatim reč o jednom linearnom ti­ pu istoriciteta, čija je evolucija već sadržana u samom nastanku pojm a, pošto je u njemu istorijski proces poistovećen s nastaja­ njem samorazvitka ideje. U tom je „ to talitetu ” specifičnost raznih elemenata koji u to ulaze svedena na taj prost princip jedinstva — na pojam čiju objektivizaciju oni sačinjavaju. Istorija je sve­ dena na prosto nastajanje čiji je princip razvitka „dijalektički” prelaz suštine na postojanje pojma. M eđutim , mada se stvarno citirane marksističke postavke mogu tumačiti istoricistički, postavlja se pitanje šta se na taj način postiže. U tom slučaju bi oblast političkog obuhvatala ne samo poseban strukturni nivo i specifičnu praksu, nego uopšte „dinam ičko”-,,dijahrom čni” aspekt svakog elementa, ma kom nivou struktura ili praksi jedne društvene formacije on pri­ padao. Pošto je marksizam za istoricizam jedna „genetička” nau­ ka o nastajanju uopšte, budući da je politika m otor istorije, on bi u krajnjoj analizi bio jedna politička nauka — odnosno „nau­ ka o revoluciji” — identifikovana s tim jednosmislenim prostim nastajanjem. Iz toga proističe više konsekvenci: a) identifikaci­ ja politike i istorije; b) ono što se može nazvati nadpolitizacijom raznih nivoa društvenih struktura i praksi čije bi specifičnosti, relativna autonomija i svojstvena efikasnost, bile svedene na svoj dinamičko-istorijsko-politički aspekt. Političko bi tu sačinja­ valo centar, ili opšti i prost imenitelj, u isti mah, njihovog je­ dinstva (totaliteta) i njihovog razvitka: osobito frapantan pri­ mer tog rezultata je famozna nadpolitizacija teorijskog nivoa koji 30

je doveo do sheme „buržoaska nauka — proleterska nauka” ; c) ukidanje same specifičnosti političkog, njegovo rasipanje u sva­ kom nejasnom elementu koji bi poremetio ravnotežu u odnosu snaga jedne formacije. Te konsekvence na kraju čine suvišnim teorijsko proiičavahje struktura političkog i političke prakse, što dovodi do ideološki nepromenljive voluntarizam — ekonomizam, do raznih oblika revizionizma, reformizma, spontanizma, itd. Ukratko, političko, u jednoj istoricističkoj koncepciji m ark­ sizma, ima upravo onu istu ulogu koja kod Hegela -konačno pri­ pada konceptu. Ja se ovde neću baviti konkretnim oblicima koje poprima ta problematika. Navešću samo dva citata, koliko da situiram problem. Jedan potiče od Gramscija, čije su uvek dragocene politič­ ke analize često natrunjene istoricizmom Crocea i Labriole. O n -ilustruje navedene konsekvence: „Prvo pitanje koje valja postavi­ ti i rešiti u jednom izlaganju o Machiaveliju jeste pitanje politič­ kog kao autonomne nauke, to jest mesta koje politička nauka mora da zauzme u jednoj sistematskoj koncepciji sveta . . . , u jednoj -filozofiji praksisa' Napredak koji je Groce u tom pogledu omogućio u proučavanjima o Machiaveliju i o političkoj nauci sastoji se prv en stv en o . . . u činjenici što je razotkrio jedan niz lažnih, nepostojećih ili loše postavljenih problema. Croce se osla­ njao na razlikovanje momenata duha i na afirmaciju jednog mo­ menta prakse, jednog praktičnog, autonomnog i nezavisnog duha, mada cirkularno vezanog za celokupnu stvarnost dijalektikom raz­ ličitosti . U filozofiji praksisa razlikovanja svakako neće b iti iz­ među momenata apsolutnog duha, nego između stepena super­ strukture; u pitanju je dakle to da se ustanovi pozicija dijalek­ tike političke delatnosti (i odgovarajuće nauke) kao određenog ste­ pena superstrukture: kao prva indikacija, moglo bi se približ­ no reći da je upravo politička aktivnost prvi momenat prvog stepena, momenat u kome je superstruktura još u neposrednoj fazi proste namerne, neodređene i elementarne afirmacije. U kom se smislu m oie utvrditi neki identitet između politike i istorije, pa prema tome između celokupnog iivota i politike? Kako će u tom slućaju .moći da se koncipira ceo sistem superstruktura kao razlikovanja od politike 'i kako će orida: da še opravda uvođe­ nje koncepta razlikovanja u filozofiju prak sisa?. Koncept ,isto31

rijskog bloka’, to jest jedinstvo između strukture i superstruktu­ re, jedinstvo suprotnosti i ra z ličito sti. . Vec se u ovom citatu Gramscija pojavljuju navedene konsekvence istoricizma koje ovde, kao što je uostalom bio slučaj s teorijskim gošizmom dvadesetih godina — kod Lukacsa, Korscha itd. — dovode do jedne nadpolitizaoije voluntarističkog ka­ raktera: ona je pandan ekonomizmu u istoj problematici.2 D rugi citat uzimam od T. Parsonsa, učitelja „funkcionalističk e” tendencije u savremenoj sociologiji, tendencije kojom čemo se posle opširnije pozabaviti, jer ona, pod uticajem istoricizma M . W ebera, vlada u analizama moderne političke nauke3: za­ nimljivo je napom enuti da ona» upravo usled svojih zajedničkih teorijskih principa s marksističkim istoricizmom, ima analogne rezultate u vezi s političkim i politikom : „ . . . ne ibi se smelo pri­ ći proučavanju politike oslanjajući se na jednu teorijsku koncep­ ciju rezervisanu za taj problem , iz prostog razloga što politika predstavlja jedan integracioni centar svih analitičkih elemenata društvenog sistema, pa ne može sama da bude smatrana jednim od tih posebnih elem enata”1 D ocnije ćemo videti da funkcionalizam, u stvari, na epistemo­ loškom planu, sačinjava direktni kontinuitet opšte istoricističke koncepcije: jasno se vidi redukcija političkog do koje dolazi, s tim , uostalom, što političko tu u svojstvu prostog principa dru­ štvenog totaliteta, postaje princip njegovog razvitka, u perspekti­ vi sinhronija — dijahronija koja karakteriše funkcionalizam. 1 O vaj tekst je citiran prem a O euvres choisies, Ed. Sociales (str. 197. i si.). O identifikaciji „ n ad e” i „filozofije praxiisa” s politikom v i­ deti: II m aterialism o storico e la filosofia di B. Crose, Einaudi, p. 117. i si., kao i N o te sul M achiavelli, sulla politica e sullo Stato moderno, Einaudi, p. 79. i sled., 142. i sled. . . . . . 2 S tim u vezi upućujem n a Althusserove analize u knjizi Lire le Capital, 1965, t. II. 3 The Social System , Glencoe 1951, p. 126. i si. 4 Taj pravac je stv arn o ne samo neposredno povezan s^ istoriciz­ mom, nego se nudi s obzirom na svoj značaj kao „ a ltern ativ a” m arksiz­ mu. T ako W. Runcim an u svojoj odličnoj knjizi Social Science and P olitical Theory 1965 (str. 109), ističe i: ,,U političkoj nauci stvarno izuzev m arksizm a postoji samo jedan ozbiljan k an d id at za opštu te­ oriju društva. N jegove pristalice izjavljuju da postoji alternativni niz opštih postavki koje pružaju bolje objašnjenje političkog ponašanja nego m a r k s iz a m ... Reč je o fu n k cio n alizm u . . . ” ili, dalje (na str. 122)i i: „O staje činjenica d a je neka vrsta funkcionalizm a ^ jed in a postojeća a lternativa za m arksizam , kao osnova opšte teorije 'političke nauke.”

32

* U antiistorističkoj koncepciji originalne problematike mark­ sizma političko se mora situirati u strukturu društvene formacije, s jedne strane kao njen specifičan nivo, s druge, međutim, kao krucijalni nivo u kome se ogledaju i kondenzuju protivurečnosti jedne formacije, kako bismo tačno shvatili antiistoricistički ka­ rakter postavke da politička klasna borba sačinjava m otor istorije. Počnimo od ovog poslednjeg tvrđenja koje je dokazivao Althusser. O n je, kao što znamo, dokazao da za marksizam prin­ cip inteligibilnosti procesa društvenih preobražaja nije neki uni­ verzalan i ontološki tip istorije, neki princip geneze primenjen na određen predm et, nego je to koncept koji je teorijski izgra­ đen od jednog datog načina proizvodnje, kao komplesna celina s dominantom. Polazeći od tog koncepta, koji nam se nudi kao istorijski materijalizam, može da se izgradi koncept istorije koji više nema ničeg zajedničkog s nekim prostim linearnim nastaja­ njem. Kao što nivoi struktura i praksa unutar jedinstva jednog načina proizvodnje i jedne istorijski određene društvene forma­ cije predstavljaju posebnu specifičnost, relativnu autonomiju i naročito dejstvo, oni imaju i temporalnosti s diferencijalnim rit­ movima i stopama.5 Razne nivoe jedne društvene formacije karakteriše nejednak razvitak, bitna crta odnosa tih diferencijalnih temporalnosti u strukturi, odstupanja koja su osnov za razumevanje jedne formacije i njenog razvitka. Upravo u toj meri su preobražaji jedne formacije i prelaz obuhvaćeni pojmom isto­ rije s diferencijalnim temporalnostima. Pokušajmo da sagledamo mesto koje u tom kontekstu pri­ pada političkom, a posebno političkoj praksi. Pojam prakse tu poprima smisao rada na preobražavanju određenog objekta (si­ rovine), čiji je rezultat proizvodnja nove stvari (proizvoda) koja često predstavlja, ili bar može da predstavlja, prekid sa već datim elementima objekta. Koja je, međutim, u tom pogledu, spe­ cifičnost političke prakse? Ta praksa ima kao specifičan objekt „aktuelan trenutak”6, kao što je govorio Lenjin, to jest čvorno mesto u kom e se kondenzuju protivurečnosti raznih nivoa jedne 3 U vezi s razlikovanjem između načina proizvodnje i drultvene formacije vidi Uvod. 4 „La dialectique m atćrialiste” , u Pour Marx. Ipak treba istaći da je ovaj pojam prakse u trenutku istraživanja joi samo praktični (tehnič­ ki) pojam. 3 Politička vlast 1 drultvene klase

33

formacije, u složenim odnosima kojima upravlja nadodređenost, kroz njihova odstupanja i nejednak razvitak. Taj aktuelni trenutak je prem a tome situacija, strateška tačka u kojoj se fuzionišu razne protivurečnosti ukoliko odražavaju artikulaciju koja obeležava strukturu s dom inantom . O bjekt političke prakse, onako kako se pojavljuje u Lenjinovom razvijanju marksizma, jeste ono mesto u kom e se konačno fuzionišu odnosi raznih protivurečnosti, odnosi koji obeležavaju jedinstvenost strukture; to je mesto od kojeg se u konkretnoj situaciji može dešifrovati jedinstvo struk­ ture i delovati na nju u smislu njenog preobražaja. A to znači da objekt na koji se odnosi politička praksa proističe iz raznih dru­ štvenih nivoa — politička praksa odnosi se u isti mah na eko­ nom sko ikao i na ideološko, teorijsko i „ političko” u strogom smislu reči — u njihovom odnosu koji sačinjava konkretnu istorijsku situaciju. Iz toga proističe jedna druga konsekvenca u pogledu poli­ tičkog u njegovim odnosima s istorijom. Politička praksa je „mo­ to r istorije” u onoj meri u kojoj njen proizvod konačno sačinjava preobražaj jedinstva jedne društvene formacije, u njenim raznim stadijumima i fazama. O vo, m eđutim , ona nije u nekom istoricističkom smislu: politička praksa preobražava jedinstvo u onoj meri u kojoj njen objekat sačinjava čvom u tačku kondenzacije protivurečnosti raznih nivoa, sa svojstvenim istoridtetim a i ne­ jednakim razvitkom. Te su analize važne da bi se situirao pojam političkog, a osobito pojam političke prakse u originalnoj problematici marksiz­ ma: treba ili, m eđutim , u izvesnom smislu upotpuniti. U stvari, te analize koje se odnose na objekat i na proizvod političke prak­ se, nedovoljne su da egzaktno situiraju specifičnost političkog: one se moraju dopuniti adekvatnom koncepcijom političke super­ strukture.7 Jer, stvarno, ako se zadovoljimo time da političko naprosto definišemo kao praksu s određenim objektom i proizvo­ 7 Posredi je ono što se može označiti kao „pravno-politička super­ stru k tu ra d ržav e”, pod uslovom da upozorim o na sledeće: taj term in obuhvata isuviše shem atski dve potpuno različite stvarnosti, d va rela­ tivno autonom na nivoa, to jest, pravne stru k tu re . — pravo — i političke strukture — državu. Njegova upotreba je o pravdana u onoj meri u kojoj su klasici m arksizm a stvarno u tv rd ili -blizak odnos izm eđu ta dva nivoa: ta upotreba ne sme, m eđutim , da nas navede na to da za-

34

dom, uvek ćemo biti u opasnosti da umanjimo njegovu specifič­ nost, da konačno identifikujemo kao političko sve što „preo­ bražava” neko dato jedinstvo. Ako zanemarimo teorijsko prouča­ vanje političkih struktura, izlažemo se takođe opasnosti da pro­ mašimo aiktuelni momenat konjunkture i da spadnemo na onaj „trenutak” o kome je, jasno postavivši problem, govorio Gram ­ sci. U kratko, ako želimo definitivno da prevaziđemo istoricizam političkog, nije dovoljno da se ograničimo na teorijsku analizu objekta političke prakse« nego treba unutar jedne društvene for­ macije odrediti specifično mesto i funkciju nivoa političkih struktura koje su njen cilj: samo u toj meri nadodređenost putem političkog moči će da nam se ukaže u svojim odnosima s dife­ rencijalnom istorijom. Uđimo u žižu problema: političke strukture — ono što se označava kao politička superstruktura — jednog načina proizvod­ nje i jedne društvene formacije sastoje se u institucionalizovanoj moći države. Stvarno, kad god Marx, Engels, Lenjin ili Gramsci govore o (praktičnoj) političkoj borbi, razlikujući je od ekonom­ ske borbe, oni njenu specifičnost posmatraju izričito kroz njen odnos prema njenom posebnom cilju, koji je država, u svojstvu specifičnog nivoa struktura jedne društvene farmacije. U tom smislu stvarno kod klasika marksizma nailazimo na jednu opštu definiciju političkog. Posredi je izričito navedena koncepcija po­ litičke prakse: ona ima kao objekat aktuelni momenat, ona vrši preobražaje — ili, uostalom, održavanje — jedinstva jedne formacije, tačno samo u onoj meri u kojoj kao tačku napada, kao specifičan strategijski „cilj” , napada političke strukture dr­ žave.8 Tako nam Marx kaže: „ Political m ovem ent radničke klase ima . . . kao konačni cilj — Endziveck — zauzimanje political boravim o da taj term in obuhvata dva relativno različita nivoa, čija konkretna kombinacija zavisi od načina proizvodnje i od društvene formacije o kojima je reč. Prilikom korišćenja tog term ina treba voditi računa o tome. ' Tako bismo se mogli savršeno složiti s definicijom politike koju daje M. V erret: „Politička praksa, to je praksa upravljanja klasnom borbom za državu i u državi". (Theorie et Politique, Ed. sociales, 1967, p. 194.) M alo docnije pozabavicemo se pitanjem odnosa izm eđu poli­ tike i države, onakvim kako ga postavlja sadašnja politička antropo­ logija.

55

p ow era” .9 Upravo u tom smislu treba shvatiti i Lenjinovu reče­ nicu: „Nije dovoljno reći da klasna borba postaje prava, dosledna, široko razvijena tek onog dana kada obuhvati i oblast politi­ ke . . . Za marksizam, klasna borba postaje potpuno proširena borba celokupne nacije tek onog dana kada obuhvati ne samo politiku, nego se u tom domenu usmeri na suštinsko: na struk­ turu državne vlasti.” 10 O no što stvarno proističe iz tog citata je­ ste da je taj cilj, državna vlast, uslov specifičnosti političke prak­ se. Napomenimo još, u vezi s tim, Lenjinov stav u njegovim tek­ stovima iz 1917. koji se odnose na problem „dvostruke vlasti” , države i Sovjeta. Lenjin u stvari i dalje, i tu, smatra da je cilj političke prakse vezan za superstrukturu države. I zaista, parola „sva vlast Sovjetima” vezana je u Lenjinovoj misli za činjenicu da on Sovjete smatra „drugom državom” . Videćemo kakva je raz­ lika između državne vlasti i državnog aparata; ono što nas ovde zanima, to je da ta parola ne proizlazi iz činjenice što su Sovjeti pod kontrolom boljševika — u konkretnom slučaju Sovjeti su, u vreme te parole, bili pod kontrolom menjševika — nego iz činjenice što Sovjeti sačinjavaju jedan državni aparat koji vrši funkcije oficijelne države, što oni predstavljaju stvarnu državu. Iz toga možemo zaključiti: treba pojačati drugu državu i postaviti kao cilj da se ona uzme u svoje ruke, kao država: „Stvarna su­ ština Komune nije tamo gde je obično traže buržuji već u stva­ ranju osobitog tipa države. A takva država se u Rusiji već rodila, to su S o v je ti. . .”n Te Lenjinove analize proističu uostalom iz teorijske pozicije koja se odnosi na razliku — t vezu između eko­ nomske borbe i političke borbe, one pozicije kakvu je on već u suštini bio definisao u Sta da se radi: „Socijaldemokratija ruko­ vodi barbom radničke klase . . . ne samo u njenom odnosu pre­ ma datoj grupi kapitalista, nego i . . . prema državi kao organizovanoj političkoj snazi” ; ili, na drugom mestu: „Politička razgolićivanja jesu isto tako objavljivanje rata vladi kao^ što su ekonomska razgolićivanja objavljivanja rata fabrikantu.” 9 Pismo Đolteu od 29. novem bra 1871. 10 Lenine, O euvres completes, Ed. sociales, p. 19. 11 V. I. Lenjin, A p rilske teze, „Pism a o tak tici”, Izabrana dela, tom 10, K ultura, Beograd 1960, str. 435. “ Još izričitije o vezi izm eđu ekonomske i političke borbe, u d a­ ljem tekstu, na str. 87. i 96. (orig. teksta). V. I. Lenjin Šta da se radi, Izabrana dela, tom 3, K u ltu ra, Beograd 1960, str. 271. i 299.

36

II.

O pita funkcija države

Ova teza međutim postavlja isto onoliko problema koliko ih rešava: stvarno, zašto jedna praksa čiji je objekat „aktuelni tre­ nutak” i koja dovodi do preobražaja sadašnjeg jedinstva ima tu specifičnost da je njen rezultat moguć samo ako joj je cilj držav­ na vlast? Ovo pitanje ne čini se ni malo očigledno, kao što to s jedne strane pokazuje ekonomistička — tredjunionistička — tendencija (taj je cilj navodno ekonomski), a s druge strane utopističko-idealistička tendencija (po kojoj bi taj cilj bio ideološki). Da taj problem postavimo na drugi način: zašto se osnovna kon­ cepcija Manca, Engelsa, Lenjina i Gramscija koja se odnosi na prelaz u socijalizam razlikuje od reformističke koncepcije po to­ me što zahteva da se država radikalno izmeni i stari državni aparat uništi, to jest po teoriji o diktaturi proletarijata? U kratko, zašto je, doslovno po Lenjinovim rečima, fundamentalni problem svake revolucije problem vlasti u državi? Da bi se rešio problem, treba se vratiti naučnoj marksistič­ koj koncepciji o državnoj superstrukturi i dokazati da unutar strukture više nepodudarnih nivoa s nejednakim razvitkom država poseduje naročitu funkciju tim e što predstavlja faktor kohezije između nivoa jedne društvene formacije. Marksizam je izrazio upravo to, zamislivši državu kao faktor „reda” , kao „organiza­ cioni princip” jedne formacije, ne u uobičajenom smislu politič­ kog poretka, već u smislu kohezije između svih nivoa jedne slo­ žene jedinice i kao faktor regulisanja njene globalne ravnoteže kao sistema. Tako se može videti zašto politička praksa, čiji je cilj država, dovodi do preobražaja jedinice i tako postaje „pokre­ tač” istorije: upravo analizom te uloge države može da se utvrdi antiistoricistički smisao te postavke. U stvari, ili politička praksa kao rezultat ima održavanje jedinstva jedne formacije, jednog nje­ nog stadijuma ili faze, to jest njeno nepreobražavanje, jer u ne­ stalnoj ravnoteži podudarnosti/nepodudarnosti nepodudarnih ni­ voa sa sopstvenim temporalnostima ta ravnoteža nikad nije data kao takva kroz ekonomsko, nego je održava država (u kom slu­ čaju je cilj političke prakse država kao faktor održavanja kohezije tog jedinstva); ili, pak, politička praksa dovodi do preobražaja kojima je cilj država kao čvorna struktura raskidanja tog jedin­ stva, u onoj meri u kojoj je ona faktor njene kohezije: u tom 37

kontekstu na državu se, uostalom, može gledati kao na faktor stvaranja jednog novog jedinstva, odnosno novih proizvodnih odnosa. Zaista, indicija te funkcije države može da se otkrije već u činjenici što je, pored toga što je faktor kohezije jedinstva jedne formacije, ona i struktura u kojoj se kondenzuju protivurečnosti raznih nivoa jedne formacije. O na je, dakle, mesto u kome se odražava svojstvo dominacije i nadodređenosti koje karakteriše jednu formaciju, jedan njen stadijum ili jednu njenu fazu. Država se uz to pojavljuje i kao mesto koje omogućuje dešifrovanje je­ dinstva i artikulacije struktura jedne formacije. Ovo će postati jasno kad budem o analizirali odnos struktura s poljem klasnih praksi, i kad odredimo poseban odnos između države i istorijske situacije, koja predstavlja mesto dešifrovanja odnosa između stru k tu ra i polja prakse. Polazeći od odnosa između države, fakto­ ra kohezije jedinstva jedne formacije, i države, mesta kondenzaci­ je raznih protivurečnosti instanci, može da se razreši problem od­ nosa između politike i istorije. Taj odnos obeležava strukturu po­ litičkog u isti mah kao specifičnog nivoa jedne formacije i kao m esta njenih preobražaja, a političku borbu kao „pokretača isto­ rije” kome je cilj država, mesto kondenzacije izdvojenih protivu­ rečnosti instanci s posebnim temporalnostima. Treba, m eđutim , precizirati neke momente. Takvo postav­ ljanje problem a države omogućuje da se reši jedan kapitalan problem m arksističke teorije političkog. Prema celoj jednoj mark­ sističkoj tradiciji, zasnivati u teoriji tako odnos između političke borbe i države značilo bi zapasti u jednu „makijavelističku” kon­ cepciju političkog. N ije li M arx u svojim ranim delima osudio koncepciju „isključivo političkog” , koncepciju koja politiku svodi na njen odnos prem a državi? Ne treba li politička praksa da kao cilj ima ne državu, nego prom enu „građanskog društva” , odnosa, recimo, proizvodnje?0 Pogrešan odgovor na taj loše po­ stavljen problem zove se ekonomizam, koji političkoj borbi pripi­ suje kao specifičan cilj društveno-ekonomske odnose. Upravo je 13 To je, na prim er, stav M axa A dlera, u-* Die _ Staatsauffassung des M arxismus, 1964, S. 49. i si. Šteta je, m eđutim, što je Adlerovo delo ostalo kod nas tako malo poznato, jer je on, van sumnje, jedan od naj­ življih i najpronicljivijih duhova u istoriji m arksističke misli.

38

u toj shemi pravo mesto reformističke koncepcije. M eđutim, ako potražimo originalnu problematiku države kod zrelog Marxa, shvatićemo odnos između političke borbe i države s jedne strane, a s druge, odnos između ovih, političke borbe i države, i svih nivoa društvene formacije.14 Pođimo dalje. Ova definicija političkog kao odnosa između političke prakse i države još je uvek suviše opšta. Ako ona uglavnom važi za društvene formacije podeljene u klase, očigled­ no je da taj odnos može da se utvrdi samo u okviru jednog datog načina proizvodnje i jedne istorijski determinisane društvene for­ macije. Naročito kad je reč o funkciji države, kohezionom fakto­ ru jedinstva jedne formacije, jasno je da ta funkcija poprima razne oblike zavisno od načina proizvodnje i društvene forma­ cije koji su posredi. M esto države u jedinstvu, s obzirom na to što ona svojoj regionalnoj strukturi određuje granice koje, konstituilući je, čine njenu osobenost, zavisi upravo od oblika koje ta funkcija države poprima: tačna priroda tih granica — šta je to država? — kao, uostalom, i njihovo proširivanje ili njiho­ vo sužavanje — koje strukture i institucije su deo države? — u vezi su s diferencijalnim oblicima te funkcije zavisnim od načina proizvodnje i društvenoj formaciji o kojima je reč. Ta funkcija države postaje jedna specifična funkcija koja je obeležava kao takvu, u formacijama u kojima dominira K NP, karakterisan spe­ cifičnom autonomijom instanci i posebnim mestom koje u njima pripada oblasti države. Na toj karakterističnoj autonomiji zasniva se upravo specifičnost političkog, određujući posebnu funkciju države kao kohezionog faktora autonomizovanih nivoa. Funkcija države, kohezionog faktora jedinstva jedne for­ macije, koja od nje čini mesto u kome se zgušnjavaju protivureč­ nosti instanci, još je, uostalom, jasnija ako vidimo da jednu isto­ rijski određenu društvenu formaciju karakteriše uporedno posto­ janje više različitih načina proizvodnje. Tu treba imati na umu da čak i ako jedan od tih načina proizvodnje uspe da uspostavi svoju dominaciju, označivši tako početak faze proširene repro­ dukcije jedne formacije i kraj čisto prelazne faze, onda tu pred sobom imamo pravi odnos snaga između raznih postojećih načina proizvodnje, stalna razdvajanja između raznih instanci jedne forM Ostavljam zasad po strani probleme odnosa države, cilja poli­ tičke prakse, i „aktuelnog trenutka", objekta političke prakse.

39

macije. Uloga države, kohezionog faktora tog složenog uporednog postojanja raznih načina proizvodnje, postaje tada odlučujuća. O na je, istina, osobito jasna za vreme prelaznog perioda, karakterizovanog posebnom nepodudarnošću između vlasništva i stvarnog prisvajanja sredstava za proizvodnju. Kao što u tom slučaju tačno kaže Battelheim: „Takva nepodudarnost dovodi do značaj­ nih posledica s gledišta artikulacije raznih nivoa društvene struk­ ture. Ta nepodudarnost stvarno implicira specifično dejstvo poli­ tičkog nivoa.”15 M eđutim , to specifično dejstvo države, ako se baš shvati kao opšta koheziona funkcija jedinstva jedne formacije, postoji stalno u svakoj formaciji u kojoj uporedo postoje razni na­ čini proizvodnje. O no je posebno značajno u kapitalističkoj for­ maciji, u kojoj dom inantni K N P nameće raznim drugim načinima proizvodnje dominaciju svoje strukture, a posebno relativnu auto­ nom iju instanci, s obzirom na nepodudarnosti koje iz njih proističu.16 15 Bettelheim , „Problem atique de la periode de transition”, u E tu­ des de planification socialiste, 3, p. 147. 16 Pre no što uđemo u tekstove klasika m arksizmu u vezi s tim problem om, ukazujem na to da u nekim značajnim delima suvremene političke nauke počinje da se podvlači ta uloga političkog kao faktora održavanja jedinstva jedne form acije: i to u jednom pokušaju „definisanja” političkog, što je, u neku ruku, reakcija protiv g. Webera koji je državu definisao isključivo kroz činjenicu da ona poseduje „mono­ pol zakonite m oći” . Tako, na prim er, A pter definiše političko kao strukturu koja „im a određene odgovornosti za održavanje sistema čiji deo i ona čini” . („A C om parative M ethod for the Study o f Politics”, u Political Behaviour, ed. Eulau, p. 82. i si.); Alm ond insistira na činje­ nici da regionalne strukture sačinjavaju njihove granice, a da političko ima upravo „krucijalnu funkciju održavanja granica unutar sistema” (Alm ond et Coleman, The Politics o f D eveloping Areas, 1960, p. 12. i si.; uDoredi i G. Balandier, Anthropologie politique, 1967, p. 43); isti je slučaj, uostalom, i s više istraživača koji u svojim analizam a sle­ de kibernetički model, kao, na prim er, D. Easton {A Framework fo r political Analiysis, 1965) i K. Deutsch (The N erves o f governm ent, 1966) itd. Ja tu ne mogu da uđem u diskusiju o tom kibernetičkom modelu, koji uostalom nipošto ne bi trebalo mešati s funkcionaLističkim modelom. Ograničiću se na to da ukažem da se taj kriterijum strukture, koja ima ulogu kohezionog fak to ra sistema, kom binovan, kao što cemo videti, s kriteriium om m onopola zakonite sile, čini snrarno prikladan da bi se odredile granice državne strukture, ali, u kapitalističkom nači­ nu proizvodnje, odnosno u slučaju kapitalističke d rža ve . Videti inače u vezi s problem om odnosa, kod tih autora, između političkog i države, malo dalje, napom enu br. 27.

40

* U delima klasika marksizma nailazimo na mnoge indikacije 0 tim pitanjima. Poznato je da je u marksističkoj teoriji utvrđen odnos između države i klasne borbe, odnosno klasne političke dominacije. Pre no što pokušamo da utvrdimo odnos polja klasne borbe, a posebno političke klasne borbe, sa strukturam a jedne formacije, moramo da podvučemo da za marksističku teoriju taj odnos države i političke klasne borbe implicira odnos države sa svim strukturnim nivoima: tačnije rečeno, odnos države s artiku­ lacijom instanci koja karakteriše jednu formaciju. Ovo proističe iz Engelsovih analiza, pošto je on, na ponekad paradoksalan način, utvrdio odnose države prema „celini društ­ va” . Engels nam kaže da je država „ . . . proizvod društva na određenom stupnju razvoja; ona je priznanje da se ovo društvo zapliće sa sa m im sobom u nerješivu suprotnost, da se pocijepalo u nepomirljive suprotnosti, nemoćno da ih svlada. Ali da ove suprotnosti, klase suprotnih ekonomskih interesa, ne bi iscrpljiva­ le sebe i društvo u jalovoj borbi, javila se potreba za silom koja stoji na oko iznad društva, koja treba stišati konflikt, držati ga unutar granica ,poretka’; a ona sila koja je proizašla iz društva, ali se stavlja iznad njega pa mu se sve više i više otuđuje — jest država”17. Zadovoljimo se tim tekstom da ne bismo nagomilavali ci­ tate. Ono što Engels „kaže” , to je s jedne strane odnos države 1 klasne političke dominacije, klasne političke borbe. O n, među­ tim, s druge strane, ističe da odnos između države i klasne politič­ ke dominacije odražava — odnosno kondenzuje, u onom smislu koji mi dajemo tom terminu — celinu društvenih protivurečnosti. Sta tu znači taj termin drultvo? Jer, ako te termine ne stavimo u kontekst originalne problematike marksizma, izlažemo se opas­ nosti da upadnemo u jednu humanističku perspektivu koja insti­ tuciju države povezuje s „totalitetom ” „životnih potreba” jednog društva. U stvari, reklo bi se da se taj termin ovde — jer na drugim mestima ima, može da ima i drugi smisao — vezuje za rigorozni koncept društvene formacije kao složenog jedinstva in­ stanci. Država je u vezi s protivurečnostima svojstvenim raznim nivoima jedne formacije, ali utoliko što predstavlja mesto u kome " F. Engels, Porijeklo porodice, privatnog Naprijed, Zagreb 1945, str. 155.

vlasništva

i

države,

41

se odražava artikulacija tih nivoa, i mesto konden 2acije njihovih protivurečnosti: ona je priznanje „protivurečnosti društva sa sa­ mim sobom ” . Država je, kaže nam još Engels, „oficijelan rezime*™ dru­ štva. Tu koncepciju države — „rezimea** protivurečnosti, u smi­ slu kondenzacije ili fuzije, izrazio je već M arx, razume se, u jed­ noj hegelovskoj perspektivi, u jednom pismu Rugeu, septembra 1843. Ako se ovde pozivam na taj tekst, činim to zato što ga Lenjin citira u celosti u Sta su prijatelji naroda}9 Treba videti koliku pažnju Lenjin poklanja toj koncepciji države kao konden­ zacije protivurečnosti. M arx nam kaže (citira Lenjin): „ . . . drža­ va pretstavlja sadržaj praktičnih borbi čovečanstva. N a taj način, politička država izražava u granicama svoje forme sub specie rei publicae (s političkog gledišta) sve socijalne borbe, potrebe, ■interese. Lenjin će nam na drugom mes tu na lapidaran način reći da je političko — podrazumevajući tu državu i klasnu političku borbu — „kondenzovano ekonom sko”20. U tom smislu država za Lenjina predstavlja i tačku dešifrovanja strukturnog jedinstva, m esto iz kojeg se može crpsti saznanje o jedinstvu: ,,O blast iz koje se jedino i može pocrpsti to znanje jeste oblast odnosa svih klasa i slojeva prem a državi i vladi, ob­ last uzajamnih odnosa među svim klasama.**21 N a ovo je, uosta­ lom, već ranije bio ukazao Engels, u svom definisanju države kao „oficijelnog predstavnika** društva, predstavnika ovde u smi­ slu m esta u kome se dešifruje jedinstvo jedne formacije. Najzad, stalno u tom smislu, država je' i mesto u kome se dešifruje situ­ acija raspada tog jedinstva: reč je o karakteristici dvostruke vlasti etatističkih struktura, koje, kao što je Lenjin dokazao, sačinjava­ ju jedan od bitn ih elemenata revolucionarne situacije. M eđutim , taj odnos države i artikulacije koji specifikuje jednu formaciju proističe upravo iz činjenice što država u njemu ima funkciju „reda” , političkog poretka, razume se — u političkim klasnim sukobima — ali i opšte prirode — organizacione u širem 18 A nti-D iihring, ed. Soc. p. 157. i si. 19 O euvres, t. I, p. 178. w „Još jedanput o sindikatim a, tekućem momentu i greškama Trockog i B uharina” . Lenjin, Izabrana dela, tom 14, K ultura, Beograd 196G. 81 V. I. Lenjin, Šta da se radi, Izabrana dela, tom 3, K ultura, Be­ ograd 1960, str. 291.

42

smislu — kao kohezioni faktor jedinstva. Država, recimo, spreča­ va izbijanje političkog klasnog sukoba u onoj meri u kojoj taj su­ kob odražava — a ne u odnosu suštinskog fenomena — jedin­ stvo jedne formacije. Država sprečava da propadnu klase i „dru­ štvo”, što ovde znači da sprečava raspadanje jedne društvene formacije. Ako je tačno da klasici marksizma nisu teorijski raz­ radili tu koncepciju države, tačno je i to da se u njihovim delima nalaze mnogobrojne indikacije u vezi s tim. Tako nam E n­ gels precizira tu funkciju „reda” države kao organizaciju „ . . . da­ te eksploatatorske klase za održanje njenih spoljnih uslova pro­ izvodnje . . .’,22 Tu se ne treba osvrtati na t e r m in „spoljašnje” koji kao da implicira jednu mehanicističku koncepciju odnosa između „baze” i „superstrukture” , nego obratiti pažnju na for­ mulaciju države kao organizacije za održanje uslova proizvodnje, a time i uslova života i funkcionisanja jedinstva jednog načina proizvodnje i jedne formacije. Isto tako nailazimo na neobičnu formulaciju kod originalnog marksističkog teoretičara Buharina: u svojoj Teoriji istorijskog materijalizma on formuliše koncepciju jedne društvene formacije kao „sistem s nestalnom ravnotežom unutar kojeg država igra ulogu regulatora”* . Ta je koncepcija, najzad, i baza pojma organizacije pod kojim Gramsci shvata funkciju države.

II I.

Modaliteti funkcije države

Ta funkcija reda ili organizacije države ispoljava razne mo­ dalitete. Oni se odnose na nivoe na koje se ona posebno primenjuje: to je funkcija tehničko-ekonomsko-ekonomski nivo, čisto politička funkcija — nivo političke klasne borbe, funkcija ideološko-ideološki nivo. M eđutim, tehničko-ekonomska i ideološka funkcija države su nadodređene njenom čisto političkom funkci­ jom — onom koja se odnosi na političku klasnu borbu — po tome $to one sačinjavaju modalitete globalne uloge države, kohezionog faktora jedinstva jedne formacije: ta globalna uloga “ Friedrich Engels, Prevrat u nauci koji je izvršio gospodin Eugen Diihring (Anti-Diihring), K. M arx — F. Engels, Dela, tom 31, Pro­ sveta — Institut za m eđunarodni radnički pokret, Beograd 1974, str. 215. B Theorie des Historischen M aterialismus, H am burg 1922, t. II, S. 162. i si.

43

države je politička uloga. Država je u vezi s „društvom podeljenim u k lase”, i s klasnom političkom dominacijom, upravo u onoj meri u kojoj zauzima takvo mesto — i igra takvu ulogu u jed­ nom skupu struktura čija je posledica, u njihovom jedinstvu, podela jedne formacije na klase i klasna politička dominacija. Zapravo ne postoje tehničko-ekonomska, ideološka i „politička” funkcija države: postoji globalna koheziona funkcija koja joj pri­ pada po mestu koje zauzima, i postoje modaliteti te funkcije, nadodređeni specifično političkim modalitetom. U tom smislu nam Engels kaže: „O vde imamo da utvrdim o samo činjenicu da je politička vlast svuda imala kao podlogu neku društvenu funk­ ciju; i politička je vlast trajno postojala samo onda ako je vršila tu svoju društvenu funkciju.”24 I tu su tezu klasici marksizma takođe razradili u mnogo­ brojnim tekstovima. M eđutim , kad govore o jednom posebnom m odalitetu, koji se ne odnosi neposredno na političku borbu klasa, teoretičari su tu tezu često tumačili kao takozvani odnos države prem a „d ru štv u ” , nezavisan od klasne borbe. Reč je o jednoj vrlo staroj tezi, koja je draga socijaldemokratiji i već pri­ sutna kod H . Cunowa25 i K. Rennera26, tezi kojom se „društvene funkcije” države suprotstavljaju njenoj političkoj funkciji, koja je navodno jedino vezana s klasnom 'borbom i klasnim tlačenjem: to je teza koja se, uostalom, nalazi u većini analiza sadašnjeg so­ cijaldem okratskog pravca u W elfare Stateu. Ona se filigranski ocrtava i u izvesnim analizama despotske države azijskog tipa proizvodnje, države čije se postojanje vezuje za razne tehničko-ekonomske funkcije — hidrauličke i druge — u jednom načinu proizvodnje u kome bi društvene klase, u marksističkom smislu, bile odsutne. O sm otrim o sad bliže problem tih raznih funkcija države: ja se tu još neću upustiti u njihovo sistematsko proučavanje, nego ću se zadovoljiti prostim ukazivanjem na njihov odnos prema poli­ tičkoj funkciji da bih rasvetlio problem koji nas zanima. O pis oblika koje poprim a ta globalna uloga države nalazimo, istina, ponekad kod klasika marksizma, dat na jedan istorijsko24 Friedrich Engels, Prevrat u nauci koji je izvršio gospodin Eugen Diihring (A n ti Diihring), cit. izd., str. 136. “ Cunow , Die Marxiscbe Geschicbts, Gesellschafis, un d Staatstheorie, 1920— 21, t. II, S. 309. i si. “ K. Renner, M arxismus, Krieg und Internationale, 1917, S. 28. i si.

44

-genetički način, s tim što se odnosi države na raznim nivoima prikazuju kao faktori začetka i istorijskog rađanja države — kao, uostalom, i društvenih klasa. Treba međutim biti načisto da je taj važan problem istorijskog rađanja države zaseban problem. Raspolažemo pokušajima odgovora kod M arxa i Engelsa, ali treba voditi računa o neizbežno ograničenom karakteru istorijskih podataka kojima su oni raspolagali.27 M ogu se, međutim, uzeti u obzir te analize, utoliko što razotkrivaju funkcije države koje idu uporedo s njenim mestom u kompleksnoj celini jedne date formacije podeljene na klase. Funkcija države odnosi se pre sve­ ga na ekonomski nivo, a posebno na proces rada, na produktiv27 Nije suvišno da tu pomenemo nekoliko problem a definicije koje postavlja politička antropologija, m ada je ta nauka tek u svom začet­ ku. Izvesni autori — među kojima A pter, Easton, N adel, G. Balamdier (Anthropologie politique, 1967), J. Pouillon, itd. — izrazili su sumnje u odnose koje je marksizam ustanovio između političkog i države, i to praveći u isti mah radikalnu razliku između „segm entarnih d ru ­ štava” — bez države — i „društava s državom ”, i insistirajući na mo­ gućnosti postojanja političkog nezavisno od postojanja države u užem smislu. Posredi je, međutim, rasvetljavanje definicije. K ritike tih autora su opravdane ako se prihvati, kao što oni to čine, jedna uska — juridička — dugo preovladavajuća koncepcija države. U stvari, većina tih autora, kao Što sam već naveo u napomeni 16, slaže se s jednom defi­ nicijom političkog, analognom onoj koju sam upravo izložio, ali preciziraju da političko može da postoji nezavisno od države kojoj daju jednu juridičko-form alnu definiciju (dopuštajući na prim er veberovski kriterijum „monopola zakonske sile” ili kriterijum „centralizm a”): d r­ žava se tako na neki način identifikuje s modernom državom (uporedi Easton: The political system, i, uostalom, Balandiera). M eđutim, p ro ­ blem se ublažava ako se, idući stopam a M arxa i Engelsa, podvuče da političko koincidira s pojavom jednog autonom izovanog državnog apa­ rata u vezi s jednom speciializovanom i privilegovanom grupom koja monopolizuje državno upravljanje. U tom smislu treba utvrditi da: a) radikalno razlikovanje između „segm entarnih d ru štav a” i „d ru ­ štava s državom ”, zasnovano na jednoj juridičkoj koncepciji države, stvarno postaje ništavno; b) političko kao posebna „oblast” koincidira s minimalnom poja­ vom nekih državnih oblika, čak i „em brionalnih” — Engels — : to je, na primer, slučaj „segmentarnih držav a” ; c) političko i država odgovaraju form iranju društvenih klasa — u tom grmu leži zec — pri čemu istorijski proces, uostalom, poprim a izvanredno složene oblake, koji se ne mo£u pobrojati samo na osnovu M arxovih analiza o azijskom načinu proizvodnje. Posebno treba revi­ d irati tradicionalno m arksističko suprotstavljanje između „rodbinskih veza” i „klasnih odnosa”, kojje se, uostalom, mešalo s koncepcijom ,,segm entarnog društva” (uporedi K. Bastide, Formes klimentaires de la stra­ tification sociale, 1965).

45

nost rada. U tom pogledu možemo se osloniti na Marxove ana­ lize koje se odnose na despotsku državu azijskog načina proiz­ vodnje, na nužnost jedne centraiizovane vlasti radi izvršavanja hidrauličnih radova potrebnih za povećavanje produktivnosti ra­ da. U tom kontekstu Engels nam, povodom odnosa dominantne klase i društvene podele rada, kaže: „Jasno je: dokle god je ljud­ ski rad bio tako slabo produktivan da je davao samo mali suvišak iznad nužnih sredstava za život, dotle su povećanje proiz­ vodnih snaga, proširenje saobraćaja, razvitak države i prava, stva­ ranje um etnosti i nauke, bili mogući samo posredstvom povećane podele rada. A njenu je osnovicu morala da sačinjava velika podela rada između masa koje vrše prost ručni rad i malog broj povlašćenih koji upravljaju radom, bave se trgovinom, državnim po­ slovima, a kasnije umetnošću i naukom .”28 O bratim o ovde pažnju na odnos države, posredstvom dom inantne klase s opštim uprav­ ljanjem procesom rada, posebno u pogledu produktivnosti rada. Na taj problem nailazimo povodom podele rada u kapitalističkim formacijama, gde ta uloga države, uostalom, odgovara dvostrukoj ulozi kapitalista, ulozi eksploatacije i ulozi organizacije i nad­ gledanja radnog procesa. Poznato je, uostalom, koliki značaj Lenjin pripisuje tehničko-ekonomskoj funkciji države — uključu­ jući tu i njenu funkciju knjigovodstva — u svojim tekstovima iz perioda 1917— 1920. Ta funkcija države, organizatora radnog procesa, jeste, uosta­ lom, samo jedan aspekt njene funkcije u vezi s ekonomskim. Na­ pominjemo ovde još samo funkciju pravnog sistema, skupa pro­ pisa koji organizuju kapitalističke razmene, stvarni okvir kohezije razmena roba. Funkcija države u pogledu ideološkog sastoji se, na­ pomenimo i to samo uzgred, u njenoj ulozi u obrazovanju, škol­ stvu itd. N a čisto političkom nivou, na nivou političke klasne borbe, ta funkcija države sastoji se u održavanju političkog po­ retka u klasnoj političkoj borbi. Ta zapažanja nas, dakle, dovode do dva sledeća zaključka: 1) globalna uloga države kao kohezionog faktora jedne dru­ štvene formacije može, kao takva, da se odlikuje raznim modali­ tetim a u vezi s raznim nivoima jedne formacije, to jest. u eko­ * Friedrich Engels, P revrat u nauci k o ji je izvršio gospodin Eugen D uhring (A nti-D iihring), cit. izd., str. 138.

46

nomskoj, ideološkoj i političkoj funkciji, u užem smislu reči — ulozi u političkom sukobu klasa; 2) te razne posebne funkcije države, čak i one koje nemaju direktne veze s političkim nivoom u užem smislu reči — politič­ kim klasnim sukobom — mogu teorijski da budu shvaćene samo u svom odnosu, to jest uklopljene u globalnu političku ulogu države. Ta uloga stvarno dobija politički karakter u tom smislu što održava jedinstvo jedne formacije unutar koje se suprotnosti raznih nivoa kondenzuju u klasnu političku dominaciju. Stvarno se može tačno utvrditi politički karakter tehničko-ekonomske funkcije države, ili njene funkcije izvršavanja pravde, povezujući ih neposredno s njenom političkom ulogom u političkom klasnom sukobu. Te funkcije predstavljaju javne funkcije utoliko što su u prvom redu namenjene održavanju jedinstva jedne društvene for­ macije, zasnovanog u krajnjoj liniji na klasnoj političkoj domi­ naciji. Upravo u tom kontekstu može da se ustanovi da politička funkcija, u užem smislu, države u klasnom političkom sukobu nadodređuje ekonomske i ideološke funkcije. Tako, na prim er, ekonomske ili političke funkcije države odgovaraju političkim interesima dom inantne klase — to su dakle političke funkcije, ne samo naprosto u slučajevima u kojima je odnos između organiza­ cije rada i obrazovanja s jedne strane, a klasne političke domina­ cije sa druge, neposredan i očigledan, već i po tome što je cilj tih funkcija održanje jedinstva jedne formacije unutar koje je ta klasa politički dominantna. IH, bolje rečeno: u onoj meri u kojoj je primordijalni cilj tih funkcija održavanje tog jedinstva, one odgovaraju i političkim interesima dominantne klase, pa up­ ravo to i jeste smisao pasusa koji Engels navodi, a po kome se svaka „politička funkcija” .temelji na „društvenoj funkciji” . Ovaj pojam nadodređenosti koji tu primenjujemo na funkcije države, upućuje dakle na dve stvari: da razne funkcije države predstav­ ljaju političke funkcije, 'kroz globalnu ulogu države kao kohezionog faktora jedne formacije podeljene u klase, i da te funkcije, prema tome, odgovaraju političkim interesima dominantne klase.

M eđutim, pomeranje indeksa dominacije u strukturam a jed­ ne formacije u kojoj država, mesto kondenzacije protivurečnosti, sačinjava mesto dešifrovanja, odražava se, po pravilu, u konkret­ 47

noj artikulaciji raznih funkcija države unutar njene globalne poli­ tičke uloge. M odel analize čije nam principe Lenjin pruža u svo­ jim tekstovima iz 1917. o državnom aparatu: on u njemu razlikuje političku funkciju u striktnom smislu i „tehničku” funkciju držav­ ne administracije — čiji deo čini i funkcija računovodstva — ukazujući na subordinaciju, prenesenu na specifičnu artikulaciju raznih nivoa ruske društvene formacije, te tehničko-ekonomske funkcije političkoj funkciji u užem smislu.29 M eđutim , da bi neko mogao korektno da pročita artikula­ ciju jedne formacije u artikulaciji državnih funkcija, on treba da poznaje princip čitanja: on se sastoji upravo u ulozi države, kohezionom faktoru jedinstva jedne formacije. U tom smislu, do­ minacija ekonomske funkcije u globalnoj ulozi države označava, po pravilu, da dom inantna uloga u artikulaciji instanci jedne formacije, pripada politici, i to ne naprosto u užem smislu di­ rektne funkcije države u čisto političkoj klasnoj borbi, nego u ukazanom smislu. U tom se slučaju dominacija ekonomske funk­ cije države nad njenim drugim funkcijama spaja s dominantnom ulogom države zato što je za funkciju kohezionog faktora potreb­ na njena specifična intervencija u instanci koja upravo vrši pre­ sudnu ulogu jedne formacije — u ekonomskoj. Taj je slučaj, na prim er, jasan u despotskoj državi azijskog načina proizvodnje — dominaciji političkog izraženoj u dominaciji ekonomske funkcije države; ili, također, u kapitalističkim formacijama, u slučaju monopolističkog državnog kapitalizma i „intervencionističkog” obli­ ka kapitalističke države. U slučaju, naprotiv, oblika kapitalističke države koji predstavlja „liberalna država” privatnog kapitalizma, dom inantna uloga ekonomskog izražava se kroz dominaciju či­ sto političke funkcije države — „države-policije” — i kroz specifično odsustvo državne intervencije u ekonomskom. To nipo­ što ne znači da u tom slučaju država nema ekonomsku funkciju — na nju nam i sam M arx ukazuje u Kapitalu povodom fabrič­ kog zakonodavstva — već naprosto da ona nema dominantnu ulogu. Videćemo stvarno, malo docnije, da je pogrešno smatrati, kao što se ponekad čini, da liberalni oblik države nije zadržao značajne ekonomske funkcije. U stvari, ono što dopušta da 19 O n to posebno n aglašava u Une des questions^ fondamentoles de la R evolution („Jedno od osnovnih p itan ja revolucije” ), na franc, u Oeuvres, t. 25, p. 298. Treba m eđutim napom enuti da Lenjin razlikuje etape i zaokrete prelaza, obeležene u p rav o perm utacijam a u dominaciji političke i ekonomske funkcije države.

48

se te funkcije liberalne države smatraju specifičnim nemešanjem u ekonomsko, to je upravo, s jedne strane, nedominantnost eko­ nomske funkcije liberalne države nad njenim drugim funkcijama, u odnosu na druge državne oblike, a posebno na oblik kcji odgova­ ra državnomonopolističkom kapitalizmu; s druge strane, ono što je tu korelativno, nedominantnost državne instance, kohezionog faktora u celini instanci jedne društvene formacije privatnog ka­ pitala. Trebalo bi ovde dodati još dve napomene. U prvom redu, uloga države kao kohezionog faktora ne svocu se na neku „inter­ venciju” države, u pravom smislu reči, na raznim nivoima, a po­ sebno na nivou ekonomskog. N a prim er, neintervenisanje d r­ žave u slučaju privatnog kapitalizma nipošto ne znači da država nema tu kohezionu funkciju: ova se u tom slučaju manifestuje specifičnim neintervenisanjem u ekonomskom. Dovoljno će biti da tu pomenem slučaj pravnog sistema, koji je, kako su to Marx i Engels dokazali, jedan od uslova funkcionisanja ekonomskog u isti mah time što fiksira proizvodne odnose u odnose formalnog vlasništva, kao i time što sačinjava kohezioni okvir razmene roba, uključujući kupovinu i prodaju radne snage. A kao drugo, treba uvideti da globalna funkcija države, kohezionog faktora jedinstva, nikako ne znači da ona time zauvek zadržava dominantnu ulogu u jednoj formaciji, ni da, uostalom, kada tu dominantnu ulogu ima ekonomsko, država nema više tu funkciju kohezionog faktora.

4 Politička vlast i društvene klase

49

2

Političke i društvene klase

Posedujem o već dovoljno elemenata da 'bismo prešli na proučavanje marksističkog koncepta društvene klase i klasne borbe i njegovih dodira s oblašću političkog: pri tom ćemo tu o b ratiti posebnu pažnju političkim delima M arxa, Engelsa i Lenjina. Specifični značaj tih dela, povodom tog problema, poti­ če u isti mah i iz jednog principa lektire koji se odnosi na nji­ hov teorijski status, i iz stava koji ja zauzimam u odnosu na koncept društvene klase. U stvari, treba da se podsetim o da „čist” kapitalistički na­ čin proizvodnje, koji se uostalom razlikuje od kapitalističke dru­ štvene formacije, a koji je u svojoj Čistoti sastavljen od raznih instanci — ekonomske, političke, ideološke — po Marxu karakteriše jedna specifična autonomija njegovih instanci i do­ m inantna uloga koju u njemu ima ekonomsko. O vo ima zna­ čajne posledice s teorijskog gledišta. Te razne instance, kao ob­ jekti naučnog proučavanja, zahtevaju specifičan naučni postu­ pak. Te su posledice jasne kad je reč o teorijskom statusu Ka­ pitala. Kapital sadrži obradu K N P. M eđutim, usled autonomizacije instanci koje ga karakterišu, i usled dominantne uloge koju u njemu zauzima ekonomsko, ta je obrada usmerena na regio­ nalnu instancu ekonom skog u tom načinu proizvodnje. To nipo­ što ne znači da u njoj drugih instanci nema: one po svom dejstvu u oblasti ekonomskog postoje, ali na neki način u otisku. Taj elem enat sa svoje strane ima izvestan. značaj u vezi s pro­ blemom društvenih klasa: ako u Kapitalu možemo naći elemen­ te potrebne za izgradnju pojma klase, ne treba gubiti iz vida 50

da je sam taj problem usmeren na ekonomsku određenost dru­ štvenih klasa. Ne bi iz toga nikako trebalo zaključiti da je ta ekonomska određenost dovoljna za izgradnju marksističkog poj­ ma društvene klase, isto kao što ni specifična obrada eko­ nomskog u K N P u Kapitalu ne umanjuje značaj drugih instanci za naučno istraživanje tog načina. Iz toga proistiće značaj koji u tom pogledu imaju politička dela Marxa i Engelsa. Jedna primedba povodom njihovog teo­ rijskog statusa: predm et većine od njih je proučavanje istorij­ ski određenih kapitalističkih društvenih formacija, a posebno njihova politička situacija. Problem atika društvenih klasa u nji­ ma se uglavnom odnosi na njihovo prisustvo u tim formacijama. Međutim, uporedo s tim, ti tekstovi u praktičnom stanju sadrže postavljanje teorijskog problema društvenih klasa u jed­ nom načinu proizvodnje, konkretno u KNP, time što razot­ krivaju značaj političke i ideološke određenosti u izgradnji kon­ cepta klase. Ovo je, uostalom, vrlo jasno u Lenjinovim politič­ kim delima. Važno je zapamtiti datume tih tekstova: uzimajući u obzir prelom u M arzovom delu, ja bih se pozabavio samo onim de­ lima koja se redaju od Bede filozofije, tekstova iz 1847, do Građanskog rata u Francuskoj. Nema sumnje da u njima mesto problema klasa još podleže fluktuacijama, uporedo s procesom konsolidovanja originalne Marxove problematike. M eđutim, u tim tekstovima može da se sagleda permanentnost jednog pita­ nja koje se upravo odnosi na značaj političke i ideološke odre­ đenosti za izgradnju pojma klase. Zato i nije začuđujuće što su ti tekstovi, koji sadrže ne uvek sasvim jasne formule, dali povo­ da mnogim pogrešnim tumačenjima. Priđimo sad klasnom pro­ blemu u političkim Marxovim delima i pokušajmo da razumemo njegove odnose s klasnim problemom u Kapitalu.

I. Problem teorijskog statusa klasa Pođimo od nekoliko Marxovih tekstova koji se odnose na razlikovanja između ekonomske i političke borbe, između, kla­ snih „ekonomskih interesa” i klasnih „političkih interesa” . U prvom redu konstatujemo da Marx u svojim analizama u vezi s tim aspektom odnosa političkog i ekonomskog, kako se čini, razlikuje tri nivoa ili tri momenta. Prva dva nivoa odnose se 51

na ekonomsku borbu i na „ekonom ske interese” . N a prvom od ta dva nivoa ekonomskog posredi je ekonomska borba između kapitaliste i radnika, ukratko između „pojedinaca-činilaca proiz­ vodnje” , borba koja, međutim , prem a slovu tih citata, ne mani­ festuje klasne odnose. U K om unističkom m anifestu Marx nam kaže: „P roletarijat prolazi kroz više stupnjeva razvitka. Njegova borba protiv buržoazije počinje s njegovim postankom. U po­ četku se bore pojedini radnici, zatim radnici jedne fabrike, onda radnici neke grane rada u jednom mjestu protiv pojedinog buržuja koji ih neposredno eksploatiše. . . . Na tome stupnju rad­ nici sačinjavaju masu rasturenih po cijeloj z em lji. . .” Vreme­ nom, ti „individualni sudari” između radnika i buržuja poprim a­ ju sve više karakter sudara između ,,dve klase” . M eđutim, kod M arxa se može pronaći ono što se čini kao drugi nivo eko­ nomske borbe, ekonomskih interesa, što se, s jedne strane, ne postavlja na nivo pojedinaca-činilaca proizvodnje, ali što, s druge strane, ne izražava ni klasne odnose u pravom smislu reči, iako nam M arx ponekad kaže da je tu posredi klasa po sebi koja se razlikuje od klase za sebe. Takav je slučaj s M arxovim tekstovi­ ma koji 'se odnose na sindikalnu borbu, na sindikalnu organiza ciju radničke klase nasuprot njenoj čisto političkoj organizaciji: ,,U svojoj borbi protiv kolektivne moči posedničkih klasa pro­ letarijat može da dejstvuje kao klasa samo konstituišući se sam u odvojenu političku partiju . . . Koalicija radničkih snaga, već ostvarena kroz ekonomsku borbu, mora da posluži i kao polu­ ga u rukam a te klase u njenoj borbi protiv političke moći.”1 Suvišno je, uostalom, gomilati dobro poznate Marxove citate, prem a kojima proletarijat postoji kao klasa samo kroz svoju or­ ganizaciju u posebnu stranku.2 Ti nivoi borbe — dva nivoa ekonomske borbe i nivo klas­ ne političke borbe — jasni su u sledećem Marxovom tekstu u B edi filozofije: „Ekonom ski odnosi pretvorili su najprije masu stanovništva u radnike. Vladavina kapitala stvorila je tim masa­ ma zajednički položaj, zajedničke interese. Tako je ta masa već klasa prem a kapitalu, ali još ne i za samu sebe. U borbi, od koje smo naveli samo nekoliko faza, ova se masa ujedinjuje, konstituiše se kao klasa za sebe samu. Interesi koje ona brani po­ 1 Član 7a S ta tu ta P rv e internacionale (1866) 2 O ni se mogu, kao što ćemo videti, naći počev od Kom unističkog m anifesta do pism a Đolteu, 1871.

52

staju klasni interesi. A borba klase protiv klase politička je bor­ ba.”3 Poznat je značaj M arxovih tekstova u razradi marksi­ stičke teorije društvenih Masa. O no što stvarno treba podvući, to je da su te analize veoma često bile tumačene na pogrešan način, pri čemu se nije vodilo računa o zahtevima naučne po­ stavke problema društvenih Masa.

U stvari, postoji način tumačenja tih tekstova koji treba otMoniti od samog početka, jer se u krajnjoj liniji spaja s pro­ blematikom „društvene grupe” koja kod Marxa ne postoji: to je istorijsko-genetički način čitanja. Tim načinom, po kome bi se Marxovi tekstovi shvatili bukvalno, onako kako se neposred­ no nude, videla bi se u njima istoriografija procesa, „rađanja” društvene Mase. Ti razni teorijski nivoi Marxove analize sači­ njavali bi istorijske etape formiranja klase: neizdiferencirana u svom početku, masa pojedinaca bi se u daljem razvoju organizovala u jednu Masu-po-sebi, da bi se konačno pretvorila u Masu-za-sebe. I samo takvo shvatanje tih M arxovih analiza odnosi se, uostalom, na jednu istoricističku problematiku: tu bi trebalo napomenuti da se upravo u Masnoj teoriji najjasnije manifestuje njen neadekvatan karakter. Tu se mogu razlikovati dve tendencije, mada su im pretpostavke zajedničke. Reč je, u obema, o unošenju u marksizam ontološko-genetičke sheme istorije u hegelovskom smislu reči, unošenju koje se razvija oko teme „ljudi su tvorci sopstvene istorije” . a) U prvom pravcu istoricističke problematike, koji se di rektno nadovezuje na hegelovsku problematiku, Masa je konci­ pirana kao subjekt istorije, kao faktor genetičkog začetka struk­ tura jedne društvene formacije i kao faktor njihovih preobra­ žaja: Lukšcs je tipičan predstavnik te istoricističke interpretaci­ je Mase i Masne svesti. U toj perspektivi, teorijsM problem struktura jedne društvene formacije sveden je na problematiku 1 Napominjemo da se ta koncepcija nalazi i u N a c r tu . . . gde nam M arx govori o „masi” „slobodnih radnika-golih pojedinaca” koji se po­ stepeno konstituišu u klasu. Karl M arx, Bijeda filozofije, K. M arx — F. Engels, Dela, tom 7, Prosveta — Institut za m eđunarodni radnički pokret, Beograd 1974, str. 143.

53

njihovog porekla, koja se opet povezuje sa samorazvitkom klase-subjekta istorije. Proces organizovanja klase-subjekta u politič­ ku klasu za sebe tu savršeno odgovara hegelovskom tipu istoriciteta koncepta. Tu istu koncepciju klasa ponovo susrećemo kod autora kao što su L. Goldm ann i H . Marcuse.4 b) D rugi istoricistički pravac nalazi se u izvesnim „funkcionalističkim ” tumačenjima Marxa, kao što su ih zastupali H . G eiger, R. D ahrendorf i nedavno, u Francuskoj, Bourdieu.5 To tumačenje ima prednost nad prvim zato što se u njemu ističe problem društvene situacije, kao sistema struktura, problem koji se tu ne vezuje neposredno za njihovu genezu. M eđutim, dualizam sinhronija-dijahronija koji je funkcionalistički pravac usvojio i sam u krajnjoj liniji spada u istoricističku problemati­ ku. Tim funkcionalističkim tumačenjem društvena formacija se ne definiše kao sistem struktura, nego kao referenci jalni okvir, predm et jednog statičnog ispitivanja, pošto dinamično-dijahronicni element tog sistema predstavlja „klasna borba” . Osobeni status „grupe” kod M arxa sastojao bi se u tome što ona sači­ njava dinamični elem ent struktura, grupa navodno ima funkciju da bude princip i uslov njihovog preobražaja. D ruštvene struk­ 4 Po toj koncepciji, p oredak stru k tu ra, uređenje njihovog odnosa, svedeni su na njihov „označavajući to ta litet” , sazdan od „koncepcije sveta” klase-za-sebe, kao centra, dakle subjekta koji ih proizvodi. Kao što kaže Lukžcs: „P ozv ap o st jedne klase da dom inira znači da je mo­ guće, polazeći od njenih klasnih interesa, organizovati celinu društva onako kako to odgovara njenim in te resim a . . . A pitanje koje u krajnjoj liniji odlučuje o celokupnoj klasnoj borbi je u t o m e .. . do koje mere klasa o kojoj je reč svesno, a do koje nesvesno, do koje mere s lažnom svešću, izvršava zadatke koje joj nameće Istorija?” (Istorija i klasna svest, (na franc.), P a riz str. 76. i sled.). Još je iasnije taj problem postavljen kod H . M arcusea u K u ltu r and Gesellschaft, t. I, 1965, S. 34. i u O ne D im ensional M an, 1964, p. 55. i si. Docnije, sve se otrcane teme te m itologije nalaze kod Tourraina u njegovoj takozvanoj Sociolo­ giji akcije, 1966. 5 Th. Geiger, D ie Klassengesellschaft im Scbmelztiegel, 1949, S. 37. i si. R. D ahrendorf, Class conflict in Industrial Society, 1965, passim. Bourdieu, „Situation et position de classe” , um nožena predavanja, i Travail et travailleurs en A lg en e, 1964. Mi tu pre svega govorim o o jednom funkcionalističkom tumačenju M arxa, a ne o problem u „klasa”, „grupe” u funkcionalističkom pravcu uopšte.

54

ture i društvene klase tu su shvaćene u odnosu strukture prema funkciji, sinhronije prema dijahroniji: ta dijahronija pri tom izražava samo istoricističku koncepciju „ljudi koji stvaraju svoju sopstvenu istoriju”, istorije zasnovane na društvenim akterima, „snagama sposobnim da izmene elemente strukture”6, koje pred­ stavljaju klase-funkcije. Prema tome, ne treba se čuditi što na­ ilazimo na duboke veze između koncepcije istorije kod Lukšcsa i koncepcije dijahronije u funkcionističkim teorijama, pošto obe manifestuju izrazit uticaj istoricizma Maxa W ebera. Ta koncep­ cija tako dovodi do teorijskog cepanja na jedan dvojak status društvene klase: na klasnu situaciju — klasu po sebi određenu njenim mestom u ekonomskoj strukturi — i klasnu funkciju — klase za sebe, klasnu borbu — kao dijahronični faktor pre­ obražaja strukture.7 Ono što već treba tu da upamtimo, to je da istoricistička koncepcija, implicitna u analizama tog pravca, konačno dovodi * Citiram D ahrendorfa, za koga su klase „varijabilni dinam ički ele­ menti” koji kao „funkcija” dejstvuju u preobražaju sinhroničnih „struk­ tu ra ” (op. cit., p. 121. i si.) 7 Weberove analize nalaze se u mnogim poglavljim a W irtschaft und Gesellschaft, Tibingen 1947, deo III, m ada se njihovi rezultati jas­ nije mogu sagledati u Gesammelte Aufsatze zur Religionssoziologie i u političkim analizam a iz Gesammelte politische Schriften, Tibingen 1958. Važan momenat njegove klasne teorije je razlikovanje između „klasne” si­ tuacije — „ja klasom nazivam svaku grupu lica koja se nalaze u zajednič koj klasnoj situaciji” — definisane uglavnom prihodim a, i „statusne grupe”, u neku ruku funkcije: to razlikovanje dovodi do njegove problem atike političke klase i birokratije. Ja ču se još v ratiti na to pitanje kod We­ bera, jer mi se ono čini bez sumnje ključno za odnos između m arksi­ stičkog istoricizma i „funkcionalizm a” sadašnje političke nauke, dva p rav ­ ca čiji su teorijski principi rigorozno istovetni, jer se često razlikuju samo po suprotnosti svojih posledica. Ja ovde samo napominjem da če dvojaki ideološki status kojim se ta problem atika pripisuje „društvenoj grupi” ponekad, kroz neposrednu posledicu, biti konceptualno označen: to je reč bio slučaj kod Webera i njegovog razlikovanja između „klasne” — klasne situacije — i „statusne grupe” — funkcije. Tu če posredi biti to da se, s jedne strane, odredi mesto društvenih „klasa” svedenih na klasno-ekonomsku situaciju, a, s druge strane, različitih „gru­ pa”, čiji odnos prema klasama ostaje uvek tajanstven, grupa koje učes­ tvuju u odnosima politika — funkcija (pošto su društvene klase smeštenr u klasnu ekonomsku situaciju). To je ceo problem „marksizirajučeg” pravca političkih elita grupa-runkcija koje su tu paralelne s klasama-situacijama. Problem je ne može biti jasnije postavio m oderni osnivač teorija političkih elita R. Michcls — Les partis politiques — „marksizirajući” istoricistički sledbenik M axa Webera.

55

do utvrđivanja jednog ideološkog odnosa između pojedinaca-faktora proizvodnje, između „ljudi” i društvenih klasa: taj od­ nos se teorijski zasniva na statusu subjekta. Faktori proizvodnje shvaćeni su kao činioci-proizvođači, kao subjekti stvaraoci struk­ tura, a društvene klase kao subjekti istorije. Raspoređivanje fak­ tora u društvene klase povezano je takođe s procesom, istoricističke fakture, kojim „ljudi” stvaraju-preobražavaju društvene klase. M eđutim , tom koncepcijom prenebregavaju se dve bitne či­ njenice: na prvom mestu, da su faktori proizvodnje, na prim er plaćeni radnik i kapitalista, kao „personifikacije” plaćenog rada i kapitala, po Marxovom mišljenju, oni koji podupiru ili nose na sebi celinu struktura. A zatim, da M arx nikad nije društvene klase teorijski smatrao genetičkim poreklom struktura, ukoliko taj problem ima veze s definicijom koncepta klase. Videćemo zašto. * Postoji, m eđutim , još jedna deformacija marksističke teo­ rije društvenih klasa: „ekonom ističko tumačenje” koje, u stvari, predstavlja nepromenljivi pandan pravcu koji zastupa „volunta­ rizam ” mladog Lukacsa. Po njemu bi se društvena klasa nala­ zila jedino na nivou proizvodnih odnosa, shvaćena na ekonomi­ stički način, tj. svedena na mesto faktora u procesu rada i na njihove odnose prem a sredstvima za proizvodnju. M eđutim, ako je i tačno da su u tom pravcu sami pojmovi proizvodnih od­ nosa i načina proizvodnje bili tumačeni na ekonomistički način, pa čak i pomoću pojmova preuzetih od predmarksističke eko­ nomske teorije, ipak problem ekskluzivnosti ili neekskluzivnosti ekonomske determ inisanosti klasa ostaje netaknut, čak i u au­ tentičnoj koncepciji proizvodnih odnosa i načina proizvodnje. U stvari, „čist” način proizvodnje — koji je uzet odvojeno od društvene formacije — određuje ekonomsko po njegovom m estu i njegovoj funkciji u čitavom kompleksu instanci koje obuhvata pojam načina proizvodnje. Ovo, međutim, ne svodi problem specifičnosti ekonomskog u okvire tog načina. U slu­ čaju „čistog” načina proizvodnje uvek je posredi koegzistencija specifičnih nivoa, veoma shematski uzeto ekonomskog — proiz­ vodnih odnosa — političkog, ideološkog, koji se pojavljuju kao regionalne strukture „čistog” načina proizvodnje. Prema tome, u onoj meri u kojoj pojam načina proizvodnje ne samo ne umanjuje specifičnost instanci, nego omogućuje da se one lo56

kalizuju kao regioni, u svom odnosu prema ekonomskoj oblasti, navedeni problem društvenih klasa ne može se zaobići, nego ostaje netaknut: da li su one definisane jedino svojim odnosom prema ekonomskom? Odgovor na to pitanje diktiraće rešenje problema društvenih klasa u određenoj društvenoj formaciji. Stvarno se može konstatovati da se Marxove analize u vezi s društvenim klasama uvek odnose ne samo naprosto na eko­ nomsku strukturu — na proizvodne odnose — već na celinu struktura jednog načina proizvodnje i jedne društvene forma­ cije i na odnose koji u njima postoje između raznih nivoa. Reci­ mo, kao anticipaciju, da sve teče kao da su društvene klase posledica jednog skupa struktura i njihovih odnosa, i to 1) eko­ nomskog nivoa, 2) političkog nivoa i 3) ideološkog nivoa.8 D ru­ štvena klasa se stvarno može identifikovati bilo na ekonomskom, bilo na političkom, bilo na ideološkom nivou, ona dakle stvarno može da se lokalizuje u odnosu na neku posebnu instancu. M e­ đutim, definicija jedne klase kao takve i njeno shvatanje u kon­ ceptu odnosi se na skup odnosa čiji je efekat upravo ta klasa. *

Ta razmatranja ostaju još nejasna, jer ako se jedna društve­ na klasa stvarno i pojavljuje kao skup struktura, treba još tačno odrediti posebnu oblast u kojoj se posledice tog skupa odraža­ vaju, poprimajući oblik društvene klase. Društvene klase — re­ cimo to odmah — ne pojavljuju se kao efekat jednog posebnog strukturnog nivoa — na prim er ekonomske strukture — na jedan drugi strukturni nivo — političku ili ideološku strukturu, dakle unutar strukture, nego upravo kao globalni efekat struk­ tura u oblasti drultvenih odnosa koji, sa svoje strane, u klasnim društvima konotiraju raspodelu faktora — oslonaca na društvene klase: i to u onoj meri u kojoj društvene klase determinišu ' Razgraničenje klasa u odnosu na „ekonomsko” kako je dato u Kapitalu obuhvata, na primer, sledeće relacije: — proizvodne odnose u užem smislu: proizvođač— vlasnik sredsta­ va za proizvodnju — odnose društvene podele rad a: proizvođač—proizvođač. — odnose transfera društvenog proizvoda: proizvođač—proizvođač. O vi odnosi su zavisni od kombinacije dva ekonomska odnosa — stvarnog prisvajanja i vlasništva — pa prem a tome upućuju na organi­ zaciju procesa rada i na podelu rada.

57

m esto faktora oslonaca u odnosu na strukture izvesnog načina proizvodnje i izvesne društvene formacije. Poistovećenje tih ob­ lasti ima u dstoriji m arksističke misli ime: to je antropologizam subjekta. Prem a tome treba, pre svega tačno utvrditi „društvene od­ nose” u njihovoj relaciji prem a strukturam a jednog načina pro­ izvodnje i jedne društvene formacije. Konfuzija između struk­ tura i društvenih odnosa do koje ovde dolazi na ekonomskom nivou, posebno je navela ekonomizam na to da društvene klase svede isključivo na ekonomski faktor. Tim skretanjem može da se protum ači i snažan uticaj antropologizma u ekonomističkoj tendenciji. To svođenje zaista proističe iz navedene konfuzije, do koje ovde dolazi neizdiferenciranom upotrebom t e r m in a „pro­ izvodni odnosi” i „društveni odnosi proizvodnje” , mada, u stva­ ri, ta dva term ina označavaju različite realnosti. Društvene kla­ se, u smislu društvenog proizvodnog odnosa, bile su svedene na isključivo proizvodne odnose, jer termin „društveni odnosi pro­ izvodnje” označava i pojavu društvenog u samoj strukturi, i to na privilegovanom mestu koje bi trebalo da zauzimaju „pro­ izvodni odnosi — društveni odnosi proizvodnje” . Istina je, uo­ stalom, da i sam M arx upotrebljava na neizdiferenciran način term ine proizvodnih odnosa i društvenih odnosa proizvodnje, pa se samo pažljivim čitanjem njegovih tekstova može otkriti razlika između stvarnosti koje ti pojmovi obuhvata ju. ■Razmotrimo to podrobnije. M arksistička naučna koncepcija društvenih odnosa proizvodnje sadrži u sebi radikalnu kritiku svake ekonomske antropologije koja ekonomsko uglavnom vezu­ je za „p o treb e” ljudskih „subjekata”, pa prem a tome i radikalnu kritiku koncepcije društvenih odnosa kao međusubjektivnih od­ nosa. I to u dva smisla: s jedne strane, instanca ekonomskog sastoji se u jedinstvu radnog procesa (u vezi s materijalnim i tehničkim uslovima rada, a posebno sa sredstvima za proizvod­ nju, ukratko, uopšte odnosima „čovek— priroda” ) i proizvodnih odnosa (u vezi s faktorim a proizvodnje i sredstvima za rad). Iz toga proističe da proizvodni odnosi ne konotiraju prosto me­ đusobne odnose proizvodnih činilaca, nego te odnose u spe­ cifičnim kombinacijama tih činilaca s materijalnim i tehničkim uslovima rada. S druge strane, društveni odnosi proizvodnje su odnosi faktorS proizvodnje raspoređenih u društvene klase, kla­ sni odnosi. D rugim rečima, „društveni” odnosi proizvodnje, kla­ 58

sni odnosi, pojavljuju se na ekonomskom nivou kao efekat te specifične kombinacije između faktora proizvodnje i materijalnih i tehničkih uslova rada, koju čine proizvodni odnosi. Prema tome, reklo bi se da se svaki „antropologizam” , u njegovom istoricističkom ili humanističkom obliku, može pod­ vrgnuti radikalnoj kritici samo ako se jasno razlikuju strukture i društveni odnosi — gesellschaflliche Verb'dltnisse — pri čemu ovi poslednji označavaju raspoređivanje oslonaca u društvene klase. Te su dve oblasti dakle respektivno na ekonomskom ni­ vou obuhvaćene pojmom proizvodnih odnosa — Produktionsverhaltmsse — i pojmom društvenih proizvodnih odnosa — — Gesellschaftlicbe Produktionsverbaltnisse. U stvari, nasuprot ekonomističkoj koncepciji društvenih klasa kojom se te dve o b ­ lasti poistovečuju i jedan pojam svodi na drugi, ekonomsko, obuhvaćeno u strukturi pojmom proizvodnih odnosa, nipošto ne predstavlja nekakav privilegovan momenat pojave društvenog. Proizvodni odnosi odgovaraju, u društvenim odnosima, društ­ venim proizvodnim odnosima: ali se, strogo uzev, može govoriti o političkim „društvenim ” odnosima i o ideološkim „društve­ nim” odnosima.9 Ti društveni odnosi kao klasni odnosi, izolovani ovde u odnosu na instancu političkog i ideološkog, pojav­ ljuju se i sami kao efekat političkih i ideoloških struktura na društvene odnose. Razne instance, dakle, označavaju nivoe i pragove, istovremeno, u strukturam a i u društvenim odnosima. Sto se tiče ekonomskog, uzmimo u strukturam a slučaj proizvod­ nih odnosa: oni se sastoje, u specifičnim oblicima kombinacija, od faktora proizvodnje i od sredstava za proizvodnju. Ta struk­ tura proizvodnih odnosa „određuje mesto i funkcije koje za­ * S druge strane, u okviru „funkcionalističke” koncepcije, na koju sam ukazao, a koja takođe dovodi do izjednačivanja struktura i d ru ­ štvenih odnosa, biće posredi, naprotiv, utvrđivanje specifičnosti „dru štvenog”, koja se neće svoditi na „ekonomsko”. Uzmimo, na primer, slučaj Bourdieua: „veberovska opozicija (koju Đourdieu prihvata) impli­ cira dakle priznavanje jednog Čisto društvenog poretka koji svoju rela­ tivnu autonomiju u odnosu na ekonomski poredak d u g u je . . . ” (Situation et position de classe, op. cit., p. 5). M eđutim, tako postavljen, problem nema striktno nikakvog smisla: kao da se ekonomsko ne nalazi takođe u društvenim odnosima — ckonomsko-društvenim odnosima, odnosno ekonomskoj klasnoj borbi, U stvari, do tog razlikovanja između eko­ nomskog i društvenog dolazi dejstvom jedne ideološke problem atike, koja potiče upravo od M. Webera, kao što to kazuje i sam naslov njegovog glavnog dela, Economie et sociktk. {Ekonomija i društvo).

59

uzimaju i izvršavaju faktori proizvodnje, koji uvek ta mesta zauzimaju samo u onoj meri u kojoj su nosioci (Trager) tih funkcija” 10. Proizvodni odnosi deluju na društvene odnose u pogledu ekonomskog tima što vrše raspoređivanje faktora pro­ izvodnje u društvene klase koje su, na tom nivou, društveni proizvodni odnosi. Strogo govoreći, proizvodni odnosi kao strukture nisu dak­ le društvene klase: ja se tu nipošto ne pozivam na empirijsku realnost „grupe” , nego baš na pojam klase, čime želim da ka­ žem da pojam klase ne može da obuhvata strukturu proizvodnih odnosa. O vi se sastoje u oblicima kombinacija, s tim što je od­ nos kategorija kapitala i najamnog rada izražen jednim poseb­ nim pojmom, pojmom viška vrednosti. U toj perspektivi, kapital i najam ni rad nikako nisu empirijske realnosti „kapitalista” i „rad n ik a” , ali se ne mogu označiti ni jednim pojmom — dru­ štvenim klasama, koje u stvari, obuhvata društvene odnose. Te prim edbe važe uostalom i za druge instance: strukture po­ litičkog, naročito pravno-politička superstruktura. Države nisu društvene klase, kao što to nisu ni strukture ideološkog. One, m eđutim , dejstvuju u društvenim odnosima -i na svom nivou — društvenih pravno-političkih odnosa i društvenih ideoloških odnosa — na raspoređivanje faktora koji su njihovi nosioci, u društvene klase. O sobito u slučaju prava zna se da to dejstvo zavisi od formalnog pravnog vlasništva sredstava za proizvod­ nju. Važnost tih napomena biće jasnija ako se uzmu u obzir zbrke do kojih su doveli ti nerešeni problemi, kao nedavno kod G odeliera.11 10 Althusser, u Lire le Capital, t. II, p. 157. 11 Tu se efektivno pojavljuje osnovna zabluda njegovih analiza u R ationalite et irrationalite economigue, 1966, i u ,,Systžme, structure et contradiction dans Le C apital”, u Les Temps Modernes, novembra 1966. Po G odclierovom mišljenju K P N karakterišu dve protivurećnosti u sa­ mim strukturam a; p rv a — osnovna — pojavljuje se između dve ju raz­ ličitih struktura, proizvodnih odnosa — p rivatnog vlasništva nad J re“ " stvim a za proizvodnju — s jedne strane, i produktivnih snaga, s druge tf =* k apitalisti — najamni strukture proizvodnih odnosi i produktivne snage pripadaju istoj kom binaciji — stru k tu ri ekonomskog, u kojoj „pri v a tn o ” vlasništvo — prav n o — nad sredstvim a za proizvodnju spada u superstrukturu; b) — ono što nas ovde posebno zanim a — klasna protivu-

60

Tako možemo pokušati da izrazimo odnose između struk­ tura jednog načina proizvodnje ili jedne društvene formacije i društvenih odnosa, društvene klase, to jest da definišemo teo­ rijski status društvene klase. U prvom redu, tu uopšte nisu u pi­ tanju odnosi između statičnog i dinamičnog =— shvaćeni pone­ kad kao da su odnosi između sinhronične strukture i dijahronične funkcije, prema jednoj čestoj zabludi koja se sastoji u shvatanju struktura po stepenu njihove trajnosti — ili, druk­ čije rečeno, prvobitnim istoricistiokim odnosima subjekta-proizvođača prema njegovom proizvodu. Nije posredi ni prost episte­ mološki odnos između „grupe” (klase), „empirijski konkretnog” — u smislu u kome nam Lćvi-Strauss kaže da su „društveni od­ nosi” „sirovina” struktura12 — i njegovog „teorijskog modela” , u ovom slučaju struktura — pošto teorija modela kojom se identifikuju struktura i pojam spada u jednu empirističku teoriju saznanja. Društvene klase, u stvari, nisu „empirijska stvar” čiji bi pojam bile strukture: one podrazumevaju društvene odnose, društvene skupine, ali su njihov pojam isto onoliko koliko su pojmovi kapitala, najamnog rada, viška vrednosti, pojmovi pro­ izvodnih struktura i odnosa.1'1 Tačnije rečeno, društvena klasa je jedan pojam koji ozna­ čava dejstva celine struktura, matrtce jednog načina proizvodnje Hi jedne društvene formacije na faktore koji su njeni nosioci: taj pojam označava, dakle, dejstva globalne strukture u oblasti društvenih odnosa. U tom smislu, ako je klasa stvarno pojam, on rcčnost — ne može da se utvrdi unutar samih struktura, pa prema tome ni samo na nivou proizvodnih odnosa. O na nije homogena s onom prvom, odnosno ne spada u isti sistem, jer se tiče društvenih odnosa: u tom smislu, uostalom, ona karakteriše sve nivoe proizvodnih društvenih odnosa. Prema tome, možemo se u tom pogledu potpuno složiti s primedbama. L. Sčvea koji s pravom odvraća Godelieru da su klasne p ro ­ tivurečnosti prisutne na svim nivoim a društvenog zdanja (u La Penske, octobre 1967). 12 Anthropologic stru c tu ra l, p. 305. i si. 11 Nije suvišno ukazati na tai problem. Stvarno su se u tom pogledu pojavile mnogobrojne zbrke u sadašnjoj sociološkoj teoriji; one se zasni­ vaju na pitanju da li su društvene „klase” jedan ,,RealphanomenM — em­ pirijski konkrct — ili jedan „Ordnungspnanomen” — pojam u smislu „modela” . Uporedi, između ostalih: Lenski, „American Social Classes — Statistical Strata or Social Groups?” u American Journal o f Sociology, sv. L V III, 1952; Lipset and Benaix, „Social Status and Social Structure” , u British Journal o f Sociology, sv. II, 1951. itd.

61

ne označava neku realnost koja bi se nalazila u strukturam a: on označava dejstvo jednog skupa datih struktura, skupa koji određu­ je društvene odnose kao klasne odnose.14 A to znači da društvena klasa ne može da bude teorijski shvaćena kao neka regionalna ili parcijalna struktura globalne strukture, kao što, na prim er, proizvodni odnosi, država ili ideologija stvarno sačinjavaju njene regionalne strukture. I to zato što dejstvo struktura — klasa — ne može samo po sebi da sačinjava strukturu ili zato što je klasa „em pirijski k o n k ret” — grupa — dok su strukture njen pojam , nego zato što između pojma klase, koji podrazumeva društvene odnose, i pojmova koji podrazumevaju strukture ne postoji teorijska hom ogenost,15 M eđutim , ako je istina da se društvene klase ne mogu sma­ trati nekom strukturom u prvoj označenoj oblasti, one, kao stru k tu rn o dejstvo, sačinjavaju strukturu u posebnom referencijalnom okviru društvenih odnosa. Sam taj okvir je strukturisan utoliko što je ocrtan granicama koje postavljaju strukture, granicama koje se odražavaju kao dejstva celine jedne oblasti na drugu. O vo će postati jasnije kad ispitamo podudaranje te diferencijacije između struktura -i društvenih klasa s diferen­ cijacijom između struktura i praksi, odnosno klasnih praksi.16 Ta razlika između oblasti naznačena je, uostalom, kod M arxa i Engelsa tim e što oni u svojim delima, da bi označili ndku istorijski određenu društvenu „celinu”, upotrebljavaju dva ter­ 14 Tu, naravno, ne bi trebalo sh v atiti term in dejstva u hronološkom smislu, što bi značilo p rav iti neku obrnutu genezu. Ja p od dejstvim a podrazum evam postojanje određenosti struktura u društvenim klasama. 15 K od Lenjina nalazim o nekoliko tekstova koji se odnose na d ru­ štvene klase; reč je o: „ klasi buržoazije, koja je proizvod i izraz društve­ nog „ ž iv o ta ” , koja je kao tak v a kapitalistička društvena fo rm a cija . . . ” (V. I. Lenjin, E konom ska sadržina narodnjastva i njegova k ritika u knjizi G. Struvea, Izabrana dela, tom 1, K u ltu ra, Beograd 1960, str. 329.) Ili na drugom m estu: „Im ajte na umu da M arks ovde govori o m ateri­ jalističkoj kritici, koju jedino i sm atra naučnom, tj. o kritici koja političko-pravne, socijalne, životne i druge činjenice dovodi u vezu s eko­ nom ikom , sa sistemom produkcionih odnosa, sa interesima onih klasa koje se nem inovno obrazuju na tlu svih antagonističkih društvenih odnosa.” (V. I. Lenjin, Šta su prijatelji naroda i ka ko se oni bore p ro tiv socijal­ demokrata?, Izabrana dela, tom 1, K ultura, Beograd 1960, str. 310.) 16 Problem je veom a značajan i ja ga več ističem: klase konotiraju uvek i klasne prakse, a te prakse nisu strukture — politička praksa nije superstruktura države, n iti ekonomska p raksa čini proizvodne odnose.

62

mina: termin društvene formacije — tačnije, „ekonomsko-društvene formacije” — i termin „društva” , osobito u izrazu „društvo podeljeno na klase” . Taj termin „Biirgerliche Gesellschaft” , uosta­ lom, kod zrelog Marxa često ne označava „građansko društvo”, ne­ go „buržoasko društvo” , kako bi specificirao kapitalističko „dru­ štvo” . Marxova upotreba termina društvo umesto društvena forma­ cija ne predstavlja prosto teorijsko klizanje ili prostu terminološku neodređenost, nego indicira problem diferencijacije između stru­ ktura i društvenih odnosa. Term in društvena formacija odnosi se isključivo na strukturne nivoe, na domen društvenih odnosa.

Koje konkretne konsekvence mogu da proisteknu iz tih napomena kad je reč o konstituisanju društvenih klasa? U prvom redu, konstituisanje klasa nema veze samo s e k o n o m s k im nivo­ om, nego se sastoji od svih nivoa jednog načina proizvodnje ili jedne društvene formacije. Organizovanje instanci u ekonomski, politički i ideološki nivo odražava se, u društvenim odnosima, u ekonomskoj, političkoj i ideološkoj pralksi i u „borbi” praksi raznih klasa. Pošto su društveni odnosi strukturisana oblast-dejstvo sistema struktura, stepem klasne borbe zadržavaju isti tip odnosa koji poseduju i instance matrice. Determinisanje eko­ nomske klasne borbe u poslednjoj instanci — u odnosu na proizvodne odnose — u domen društvenih odnosa može se odra­ ziti u nekom pomeranju dominantne uloge na neki drugi nivo klasne borbe — politički ili ideološki. Činjenica što determinantna uloga u konstituisanju društvenih klasa pripada njihovom od­ nosu prema proizvodnim odnosima, prema ekonomskoj struk­ turi, ukazuje zapravo veoma tačno na stalnu determinaciju-u-poslednjoj-ins tanci ekonomskog u strukturam a koja se odražava u društvenim odnosima.17 17 Za one koje bi još m ogla da začudi ta koncepcija proizvodnih odnosa, u konstituisanju društvenih klasa, kao „ekonomske borbe”, citi­ ram ovu originalnu Lenjinovu rečenicu, u kojoj se čak ide predaleko: »Klasna ekonomska b o rb a . . . predstavlja temelj ,društva* i države” (O euv­ res completes, ćd Sociales, t. I, p. 419). J a podvlačim da tu Lenjin ide predaleko, ali on to čini u suprotnom pravcu od zbrke koju smo dosad konstatovali: umesto da „ekonomsku borbu" klasa — odnos klasa prem a proizvodnim odnosima — apsorbuje u same te odnose, Lenjin tu apsorouje proizvodne odnose u „ekonomsku borbu”.

63

Bolje rečeno, artikulacija struktura koja specifikuje odre­ đen način proizvodnje je po pravilu artikulacija društvenih od­ nosa, nivoa klasne borbe. Uzmimo, na prim er, slučaj feudalnog načina proizvodnje: on se odlikuje posebnom artikulacijom eko­ nomskog, političkog i ideološkog, s tim što se konačna deter­ minacija ekonomskog najčešće odražava u dominantnoj ulozi po­ litičkog, definisana svojim mestom i funkcijom u tom načinu, a ponekad čak i ideološkog. Uzmimo sad slučaj društvenih odno­ sa: društvene klase tog načina proizvodnje, te klase fiksirane kroz svoj „javno-politički” status, dokazuju da se konačna de­ terminacija ekonomske organizacije klasa tu ispoljava kroz do­ m inantnu ulogu njene političke organizacije. Te klase su na prvom m estu determ inisane javnim statusom činilaca proizvod­ nje, njihovom pravno-političkom organizacijom, d e f i n iš a n o m me­ stom i funkcijom političkog u feudalnim društvenim odnosima, koji su samo odraz mesta i funkcije političkog u strukturam a. M arx je u m nogobrojnim tekstovima, a posebno u G rundrisse. . podvukao — ali, videli smo, samo na deskriptivan način — tu specifičnost „ k asti” i „država” u odnosu na m oderne društvene Idase.

II.

Klase u svetu proizvodnje i društvenoj formaciji

N ajzad, još jedna, poslednja napomena povodom društvenih klasa u odnosu na određen način proizvodnje i u odnosu na isto­ rijski determ inisanu društvenu formaciju: reč je o problemu „bro­ ja ” društvenih klasa u analizama M arxa i Engelsa u vezi s dru­ štvenom formacijom. Zna se da su varijacije u brojanju klasa često bile im putirane — kao što to čini, na prim er, R. A ron18 — činjenici što su M arx i Engels im plicitno dopuštali jedan pluralite t kriterijum a u razlikovanju klasa, drukčiji no što su oni koji se isključivo odnose na strukture instanci19. Jasno je da je takva in­ 18 N aročito u L a lu tte des classes, 1965. op. cit. Isti je slučaj i s G urvitchem u Le concept des classes sociales, polikopirana predavanja, 1962. 19 Taj problem m ultipliciteta kriterijum a koje pokreće definicija klasa zaslužuje pažnju. A ko se pod tim podrazunjeva da društvene klase nisu prosto definisane u svom odnosu prem a ekonomskom, već i u svom odnosu prem a političkom i ideološkom, ta je prim edba tačna. M eđutim, u tom slučaju nije reč o bilo kakvom p lu ralitetu kriterijum a ovih ne­ m a 6, 8 ili 14 — reč je o jednom savršeno definisanom Jtrite riju m u koji

64

terpretacija pogrešna čim je u pitanju razlikovanje između nači­ na proizvodnje i društvene formacije. U teorijskom istraživanju jednog „čistog” načina proizvodnje, kakvo je ono u Kapitalu, može se videti da se njegov efekat na nosioce odražava u razli­ kovanju dveju klasa, kapitalističke i klase najamnih radnika. Jedna društvena formacija, međutim, predstavlja slojevito uporedno postojanje nekoliko načina proizvodnje, od kojih jedan zadržava dominantnu ulogu: tu dakle nailazimo na veći broj klasa nego u „čistom” načinu proizvodnje. To proširenje broja klasa nije rezultat nekakve varijacije u korišćenju njihovih kriterijuma razlikovanja, nego se rigorozno odnosi a) na načine proizvodnje koji postoje u toj formaciji, i b) na konkretne oblike koje popri­ ma ta kombinacija. Valja, međutim, ovde još nešto napomenuti: ne treba zato zaključiti da se analiza klasa u istraživanju jed­ nog „čistog” načina proizvodnje zadovoljava isključivo ekonom ­ skim nivoom u proizvodnim odnosima, s tim što se njihov odnos prema drugim nivoima struktura u krajnjoj liniji uzima u obzii samo u proučavanju jedne društvene formacije. Toliko je tačno da se jedan „čisti” način proizvodnje sastoji od određene arti­ kulacije raznih instanci, pri čemu se društvene klase, u ispitiva­ nju tog „čistog” načina, pojavljuju kao efekat njegove matrice na njegove nosioce: na prim er, u teorijskom proučavanju „či­ stog” feudalnog načina proizvodnje klase tog načina se već pojavljuju kao posebne „ekonomsko-političke” „kaste” . Ovo važi i za „čisti” KN P kako je protumačen u Kapitalu. Treba se, međutim, setiti napomena koje smo već naveli u vezi sa tim. Usled specifične autonomije karakterističnih instanci KNP njegove pravno-političke i ideološke instance nisu u istoj je složen odnos na nivoim a struktura, nivoima koji «u i sami savršeno definisani. N abrojati, na prim er, na ideološkom nivou bilo koji „pluralitet” kriterijum a, nivoe naobrazbe, klasnu svest, „racionalizirajući” stav ili stav suprotan ovome u odnosu na rad itd. — ja tu posebno mislim na dobro poznate Đourdieuove radove — predstavlja grešku u tom smi­ slu što je globalni odnos prem a ideološkom u tim raznim konkretnim manifestacijama striktno definisan kao odnos prem a strukturam a ideologi­ je. Ovo, uostalom, važi i za problem dohodaka u vezi s proizvodnim od­ nosima. Zato, odbacivati koncepciju pluraliteta klasnih kriterijum a ne znači svoditi klase na njihovu čisto ekonomsku definiciju, nego u njiho­ vom razlikovanju zadržati odgovarajuća dejstva struktura, u onoj meri u kojoj nam marksizam pruža mogućnost da te strukture sagledamo do kraja. 5 Politička vlast 1 druStvene klase

65

m eri analizirane kao ekonomska, koja je tu u centru istraživanja. M eđutim , im anentno prisustvo tih instanci u kapitalističkim pro­ izvodnim odnosima je naznačeno: efekat pravno-političke ili ide­ ološke strukture na nosioce u njihovom raspoređivanju na ka­ pitaliste i najamne radnike ocrtan je, u neku ruku, kao otisak. O n, m eđutim , postoji: dovoljno je napomenuti najočigledniji prim er, formalno-pravne odnose vlasništva, uslove kupovine i prodaje radne snage. Ta transakcija striktno spada u regional­ ni „čist” način proizvodnje što ga sačinjava pravni sistem, koji sa svoje strane podrazumeva državu. Mnogi tekstovi Marxa i En­ gelsa su u tom pogledu sasvim izričiti.20 Jasno je, uostalom, da u Kapitalu nailazimo na razne reference — trgovački fetišizam, kapitalistički fetišizam — koje ukazuju na prisustvo ideološkog, utisnuto u proizvodne odnose (ekonomsko), i njihov efekat na klase tog načina. *

Prem a tome, pogrešno je tvrđenje da su u K N P :— ili bilo kom drugom — dovoljni proizvodni odnosi za definiciju dru­ štvenih klasa: i to ne samo u tom smislu što bi se trebalo osvrtati i na odnose raspodele, na dohotke — što je tačno, ali još uvek se tiče samo ekonomskog — nego utoliko što „čist” kapitalistički način proizvodnje lokalizuje proizvodne odnose kao regionalnu (ekonomsku) strukturu, određujući ih u njihovom odnosu prem a drugim regionalnim odnosima, pošto su klase tog načina efekat te matrice. Specifična autonomija instanci svoj­ stvenih K N P ne deluje, dakle, nipošto tako da bi klase u njemu mogle da budu definisane jedino po proizvodnim odnosima. Razlika između feudalnih i kapitalističkih klasa — odgovaraju­ ćih „čistih” načina proizvodnje — ne sastoji se u tome što ove poslednje, nasuprot klasama feudalnog načina, zavise od neke isključivo ekonomske definicije, nego u tome što se efekti drun Ekonom izam je pokušao da zaobiđe taj problem sm atrajući ^ form alno-p.ravne vlasničke odnose „ekonom skim ” odnosim a: to se jasno vidi kod Pashukanisa: Allgem cine Rechtslehre un d der Marxismus. Nije potrebno naglašavati da ovo teorijski onemogućuje k apitalno razlikovanje izm eđu stvarnog prisvajanja, ekonomskog vlasništva i pravno-form alnog vlasništva u „čistom ” načinu proizvodnje.

66

gih instanci na kapitalističke nosioce manifestuju u njinovim spe­ cifičnim proizvodnim odnosima unutar tog načina.21 Vidimo, dakle, da se društvene 'klase, kako u analizi načina proizvodnje, tako i u analizi društvene formacije, pojavljuju kao dejstvo artikulacije struktura, bilo načina proizvodnje, bilo dru­ štvene formacije. Ostaje, međutim, činjenica da se u istraživa­ nju društvenih klasa unutar jedne društvene formacije otlcriva čitav niz sekundarnih efekata, a to su efekti na nosioce te for­ macije, konkretne i uvek originalne kombinacije raznih načina proizvodnje koji sačinjavaju tu formaciju. Uzmimo jednu dru­ štvenu formaciju sastavljenu od izvesnog broja klasa: to ne znači da če se te iste klase ponovo kao takve naći u istorijskoj individualnosti te formacije. Efekti konkretne kombinacije respektivnih načina proiz­ vodnje, efekti kombinacije koji su prisutni u efektima struk­ tura jedne društvene formacije na njene nosioce — u društve­ nim klasama jedne formacije — dovode do čitavog niza pojava frakcionisanja klasa, raspadanja klasa, fuzija klasa, ukratko kla­ snih nad-određenosti ili pod-određenosti pojave specifičnih kate­ gorija, itd.: ti fenomeni se ne mogu uvek lokalizovati proučava­ njem čistih načina proizvodnje koji ulaze u kombinaciju. Napo­ menimo već sada da upravo od tih razmatranja zavisi, na primer, rešenje kapitalnog problema krupnih zemljoposednika zemljišne rente, koje je i sam Marx ponekad pogrešno shvatao kao klasu koja pripada „čistom” KNP.22 Pozabavićemo se malo docnije ovim pitanjem, koje će se pokazati presudnim u političkoj pro­ blematici društvenih klasa, problematici njihovog postojanja ili nepostojanja u vidu posebnih klasa ili autonomnih frakcija dru­ gih klasa, ukratko kao društvenih snaga jedne formacije, Postav­ ljanje tog problema bilo je nužno da bismo čitaoca uveli u odu H stvari, čitav niz mislilaca pripisujući M arxu jednu „ekonomis­ tičku” koncepciju društvenih klasa s jedne strane, prihvatajući da klase kapitalističkog načina proizvodnje stvarno pružaju mogućnost jedne is­ ključivo ekonomske definicije, dakle, putem jedne dvostruke teorijske za­ blude^ dolaze do sledećeg: oni dopuštaju validnost ovako koncipirane marksističke teorije društvenih klasa samo za klase kapitalističkog siste­ ma proizvodnje, a odbacuju je za druge, za koje je isldjučivo ekonom­ ska definicija na posebno jasan način nedovoljna (uporedi, između os­ talih, T. Bottomore, Classes in M odern Society, 1966, p. 16. i si. itd.). a Videti u vezi s tim posebnim pitanjem , u daljem tekstu, str. 256.

i sL 67

govarajuće čitanje M arxovih političkih tekstova, koje smo citi­ rali, o društvenim klasama.

III.

Uloga političke borbe klasa u njihovom definisanju

T i M arxovi tekstovi, stvarno, pri neposrednom čitanju sa­ drže dvosmislenosti koje proističu iz njihovog dvostrukog teo­ rijskog statusa: oni se odnose, s jedne strane, na društvene for­ macije; m eđutim , s druge strane čini se jasnim da uporedo pred­ stavljaju i napor da se problem atika društvenih klasa postavi u odnosu na „čist” način proizvodnje. Razmotrimo pre svega te već citirane tekstove s gledišta postavljanja problem a klasa u okviru proučavanja jednog „či­ stog” načina proizvodnje: istoricističko tumačenje tih tekstova kao geneze jedne klase mora svakako da se isključi. Ostaje, me­ đutim , jedna stvar koja začuđuje: jasno je da M arx razlikuje ekonom sku borbu — koja izgleda i sama podeljena na dva nivoa — od političke klasne borbe, a čini se da priznaje postojanje dveju potpuno konstituisanih klasa samo na nivou klasne borbe. Sto se tiče ekonomske borbe činilaca proizvodnje, između ka­ pitalista i radnika, M arx nam kaže da u tom slučaju nije posredi klasna borba; a što se tiče sindikalne ekonomske borbe, on tu govori o „klasi po sebi” . Status „klase za sebe”, klase „kao takve” , on kao da priznaje samo političkoj borbi. Prvo pitanje, koje se odnosi na ekonomsku borbu „pojedi­ naca” činilaca proizvodnje, može se lako objasniti. Već u svojim delima koja su napisana mnogo ranije od Kapitala — naročito u Bed i filozofije i u M anifestu — M arx shvata njihovu borbu tako kao da nema veze s klasnim odnosima. Reč je, dakle, o jednom periodu kada M arx još nije potpuno razradio svoju originalnu problem atiku, periodu u kome su se još osećali uticaji ekonom­ ske antropologije njegove mladosti. Mi, m eđutim, zahvaljujući Kapitalu, a naročito njegovoj trećoj knjizi, tačno znamo da od­ nosi pojedinaca-činilaca proizvodnje, odnosi između kapitaliste i najamnog radnika kakvi se pojavljuju u prvoj knjizi, ili u po­ litičkim spisima o kojima je reč, već predstavljaju klasne odno­ se: činioci proizvodnje su nosioci struktura. Problem je, m eđutim , teži kad je reč o razlikovanju sin­ dikalne ekonomske borbe i političke borbe. Razlika koju je M arx ustanovio u jednoj hegelovskoj terminologiji i u Bedi filo­ 68

zofije iz 1847. između „klase po sebi” i „klase za sobe” , ostaje konstantan problem u njegovim političkim delima. O tkud to da on na izgled nikad ne priznaje postojanje neke klase „kao takve” sem na političkom planu, što je jasno u njegovim docnijim političkim analizama o proletarijatu, koji kao klasa postoji samo ako je organizovan u posebnu partiju23, kao i u njegovim analizama o seljacima sa sitnim posedima? To bi sad valjalo objasniti. Ako se ima na umu da ti politički tekstovi, koji obuhvataju vreme do 1881, sačmjavaju takođe jedno razmišljanje o klasama u „čistom” načinu proizvodnje, onda je jasno da razni nivoi analize društvenih odnosa, koje Marx daje kao momente istorijske geneze, treba ovde da budu posmatrani kao teorijski proces izgrađivanja pojma klase. To znači da treba ograničiti teorijsko polje oblasti koje će da pokriva pojam klase: to je ob­ last efekata jedinstva strukture na društvene odnose, ili, kao što ćemo još videti, na društvene prakse — klasne borbe. Zato, kad se čini da nam M arx kaže da je postojanje jedne klase na nivou ekonomske borbe problematično, treba zapravo razumeti da se pojam klase ne može konstituisati polazeći samo od dru­ štvenih odnosa i od ekonomskih struktura: pojam klase obu­ hvata jedinstvo klasnih praksi — klasne „borbe” — društve­ nih odnosa kao efekata jedinstva strukturnih nivoa. U kratko, ono što se kod Marxa pojavljuje kao neka problematičnost isto­ rijske egzistencije zapravo je samo jedna teorijska nemogućnost. Ali tu interveniše još jedna operacija: M arx u isti mah „izd­ vaja” nivoe klasne borbe da bi ih proučio u njihovoj specifično­ sti, ukoliko je reč o KNP, kome je svojstvena izvesna autonomizacija nivoa struktura i nivoa klasnih praksi. Ovo je ne samo dozvoljeno nego i nužno, pod jednim uslovom: da se prethod“ D a uzmemo samo jedan prim er između mnogih, citirajm o prvi pasus pod brojem 7a Statuta Prve internacionale, koji je M arx redigovao 1866: ,,U svojoj borbi protiv kolektivne moći posedničkih klasa, prole­ tarijat može da dejstvuje kao klasa samo ako se sam konstituiše u po­ sebnu političku p a rtiju . . . ”, kao i ovaj deo jednog pisma Đolteu, od 23. novembra 1871: ,,S druge strane, svaki pokret kojim se radnička klasa, kao klasa, (ovo podvlači M arx) protivi dominirajućim k lasa m a . . . jeste politički pokret” . U tom se kontekstu, uostalom, može razjasniti dvo­ smislenost stalne M arxove form ule po kojoj je svaka klasna borba — klasa kao takvih — politička borba.

69

no odrede granice one oblasne jedinice iz koje će se izdvojiti njeni delovi. U strukturam a, na prim er, svaka „izdvojena” teo­ rijska analiza oblasne instance ekonomskog ili političkog pret­ postavlja pojam načina proizvodnje, koji im dodeljuje određe­ no mesto. U tom smislu, izolovano proučavanje ekonomske, političke, ideološke prakse pretpostavlja pojam klase koji obuhva­ ta jedinstvo tih praksi — klasnu „borbu” — ukratko oblasti društvenih osnova. Rezultat: ono što je kod Marxa izraz jedne nemogućnosti izgradnje pojma klase samo na nivou relacija pre­ ma proizvodnim odnosima čini se u isti mah neko izdvajanje na prazno, neka ekonomska borba koja nije klasna borba.24 U tom kontekstu treba sagledati posebnu važnost koju M arx pripisuje političkoj klasnoj borbi kao posebnom nivou društvenih odnosa, koji se sastoji od ekonomske, političke i ideološke klasne borbe. Prem a jednoj „nad-politizirajućoj” ten­ denciji marksizma, vezanoj za istoricističku problematiku koja se tu pojavljuje kao suprotnost ekonomizmu, društvena klasa kao „činilac-subjekt” istorije, efektivno bi postojala samo na političkom nivou, na kome je navodno stekla sopstvenu klasnu svest, itd .: reprezentanti tog pravca su Lukacs, Korsch (Korš) i teorijska levica I I I internacionaie. Tipična shema te tenden­ cije je sledeća: ekonom ski nivo se uglavnom sastoji od struktura. Pošto su odsutne društvene klase, činioci-subjekti, teorijska ana­ liza tog nivoa prem a tome ne zahleva pojam klase — nego su tu navodno posredi famozni „nesvesni zakoni” ekonomije. Na­ suprot tome, do efektivne pojave društvenih klasa navodno do­ lazi na političkom i ideološkom nivou, jer se ti nivoi ne mo­ gu analizirati u terminima struktura, već jedino u terminima klasnih borbi. Istorijski proces bi se u neku ruku sastojao od ekonomskih struktura „stavljenih u dejstvo” političko-ideološkom klasnom borbom . Reč je upravo o koncepciji koju je Le­ njin napao, ukazujući na to da ona politici dodeljuje ulogu da „odozgo p o tresa” ekonomsko.25 Ta zbrka između struktura i M J a ću jol da se vratim na implikacije tih M arxovih form ula uko­ liko se tiču društvenih form acija, i na jednu precizhiju definic:iu klasnih praksi i klasne „borbe". K Jos jedanput o sindikatim a, tekućem m om entu i greškama Trockog i Buharina. Lenjin, Izabrana dela, tom 14, K ultura, Beograd 1960.

70

društvenih odnosa, to jest klasne borbe, imala je posledice koje se još uvek osećaju. U stvari, zaista postoji i ekonomska borba ili jedna ekonomska klasna akcija ekonomskih društvenih od­ nosa — kao što postoje i političke i ideološke strukture. Ako je Marx insistirao na klasnoj političkoj borbi, to nipošto ne znači da se klase istorijski pojavljuju na političkom nivou u jednom procesu od suštine do egzistencije i da bi „stavile u pokret” ekonomske strukture: u tom pogledu njegove formule „klase po sebi” i „klase za sebe” iz 1847. samo su jedna hegelovska reminiscencija. O ne ne samo što savršeno ništa ne objašnjavaju, nego su godinama dovodile u zabludu marksističke teoretičare društvenih klasa. Sem toga, one su odigrale posebno ulogu ograde^branika za istoricistiđke sheme, omogućujući koncepciju neke ekonom ske strukture „stavljene u dejstvo” političko-ideološkom klasnom borbom, strukture unutar koje bi klase uprkos svemu bile uklop­ ljene u misteriozni način „klase po sebi” . U stvari, uloga koju Marx pripisuje političkoj klasnoj borbi u društvenim odnosima analogna je ulozi pripisivanoj državi u strukturam a i odnosi se na sam status „političkog” . U onoj meri u kojoj je politička superstruktura nivo nadodređenosti nivoa strukture, koncentrišući njihove protivurečnosti i odražavajući njihov odnos, poli­ tička klasna borba je nadodređujućt nivo u oblasti klasnih borbi — društvenih odnosa — koncentrišući njihove protivurečnosti i odražavajući odnose drugih nivoa klasne borbe. Sve to u onoj meri u kojoj politička superstruktura države ima funkciju fak­ tora kohezije jedne formacije i u kojoj politička klasna borba ima kao cilj tu državu. Upravo u tom kontekstu može tačno da se odredi smisao formule „politička klasna 'borba je pokretač istorije” . Prema tome, Marxove formule koje prividno ne pri­ znaju efektivno postojanje klasa sem na nivou političke borbe, odnose se, van već pomenutih uzroka, na poseban karakter tog nivoa u njegovim odnosima s političkom superstrukturom. Po­ litička klasna borba je čvoma tafika u procesu preobražaja, procesu koji nema ničeg zajedničkog s nekim istoricistićkim — dijahroničnim — procesom, ,^provođenim ” od jednog autora, klase-subjekta.

71

IV. Razne klase i autonomne klasne frakcije M eđutim , važan problem koji se tu postavlja jeste određi­ vanje načina prisustva klasa unutar jedne društvene formacije. Kako determ inisati klase u jednoj društvenoj formaciji ili, druk­ čije rečeno, kako razabrati efekte konkretne kombinacije načina proizvodnje, koja sačinjava jednu formaciju, na nosioce te for­ macije? Jer kompleksnost tih efekata ne dozvoljava da se odmah iz prisustva klasa u „čistom ” proučavanju donese zaključak o njihovom konkretnom postojanju kao posebnih klasa u odre­ đenom sticaju okolnosti. Kapitalni je fenomen, u vezi s tim, da se izvesne posebne klase, koje se mogu zamisliti u analizi „či­ stih ” načina proizvodnje kao sastav jedne formacije, često u društvenoj formaciji pojavljuju pretopljene i fuzionisane s dru­ gim klasama, kao autonomne ili neautonomne frakcije drugih klasa, ili čak kao specifične društvene kategorije.26 Dominacija jednog načina proizvodnje nad drugim unutar jedne društvene formacije često izaziva izvesnu pod-određenost klasa koje ne do­ miniraju. Poznato je mesto tog problema prema istoricističkoj perspektivi koja, uostalom, strogo uzev ne može da teorijski sagleda razliku između načina proizvodnje i društvene formacije: klasa ne postoji kao takva, kao zasebna i autonomna klasa, do­ kle god ne stekne jednu svojstvenu „klasnu svest” , kad se i organizuje u posebnu klasu. Uostalom, Marxovi tekstovi, ako ih tu posm atram o kao tekstove koji se odnose na određene dru­ štvene formacije, često prikazuju postojanje jedne klase, posebne klase u jednoj formaciji, kao vezane za njenu „svojstvenu” poli­ tičku organizaciju.27 U stvari, specifičan problem koji postavlja­ ju politički tekstovi M arxa u vezi s društvenom formacijom upravo i jeste problem postojanja jedne posebne klase u toj formaciji. M eđutim , u odgovoru koji on ponekad daje na to “ U stvari, problem klasnih „frak cija” je složeniji, ali ja ovde uzi­ mam u obzir samo izvesne klase koje, usled kombinovanja,^ postaju frak ­ cije drugih klasa. U društvenoj form aciji se sem toga može otk riti kao e fekat svojstven k o n kretn im po litičkim strukturam a te formacije pojava frakcija u okvirim a jedne iste klase: daću za to M arxove prim ere u po­ glavlju o blokiranju moći. Inače, do frakcionisanja jedne klase može da dođe već i u „čistom ” načinu proizvodnje, i na- ekonomskom nivou tog načina: na prim er, trgovačka, industrijska, finansijska buržoazija. 71 O vo se naročito odnosi na njegove tekstove u vezi s organizovanjem radničke klase u autonom nu partiju.

72

pitanje osećaju se dvosmislenosti na Ikoje smo ranije ukazali, a koje se odnose na teorijsku izgradnju pojma klase. Klasa se, naime, u njima pojavljuje kao da stvarno postoji samo na poli­ tičkom planu, klasa u društvenoj formaciji kao da postoji izdvo­ jeno samo ako je i politički organizovana u „posebnu” parti­ ju, itd. Zapravo, stvarni problem koji Marx postavlja, ovaj put povodom drultvene formacije, sastoji se u tom e sto se klasa može smatrati posebnom i autonomnom klasom — društvenom snagoma — u okviru društvene formacije samo ako se njena relacija prema proizvodnim odnosima, njena ekonomska egzi­ stencija, odražava na drugim nivoima jednim specifičnim prisu­ stvom. Ovo je, uostalom, posledica činjenice što jedna društvena klasa, već u „čistom” načinu proizvodnje, označava dejstvo celine struktura na nosioce. Zaista, strogo govoreći, moglo bi se zaključiti da se povodom klasa u jednoj društvenoj formaciji ne treba osvrtati na političko i na ideološko, kada to već ne bi bio slučaj u „čistom” načinu proizvodnje. Upravo to prisustvo Marx tu shvata kao političko organizovanje jedne klase u poseb­ nu partiju. Pitanje je, međutim, kako ustanoviti to prisustvo na politič­ kom i ideološkom nivou koje sačinjava ono po čemu se klase razlikuju — kao i karakter jedne autonomne klasne frakcije — u okviru jedne formacije? Kako odrediti kriterijum koji bi nam omogućavao dešifrovanje postojanja klase ili frakcije, kao dru­ ltvene snage u nekoj određenoj formaciji, kriterijum koji ni u kom slučaju — što je ovde jasno — ne može da pruži samo ekonomski nivo? Može se reči da to prisustvo postoji, kada se relacija prema proizvodnim odnosima, mesto u procesu proizvod­ nje, odražava na drugim nivoima u odgovarajućim dejstvima. Ta se „odgovarajuća dejstva” mogu, uostalom, isto tako utvrditi u političkim i ideološkim strukturam a, a isto tako i u klasnim društveno-političkim i ideološkim odnosima. Označićemo kao „odgovarajuća dejstva” činjenicu da odražavanje mesta u pro­ izvodnom procesu na druge nivoe sačinjava nov elemenat, koji se ne može uklopiti u tipičan okvir što bi ga ti nivoi imali bez tog elementa. Taj elemenat, dakle, menja granice nivoa (struktura " Ovo, uostalom, važi i za postojanje neke klasne frakcije kao „autonomne frakcije” , kao „društvene snage”.

73

ili klasne borbe) u kojima se odražava kroz „odgovarajuća dej­ stva” , i ne može da se uklopi u neku prostu varijaciju tih gra­ nica. *

Uzmimo jedan prim er, i to jedan od najsloženijih — pri­ mer seljaka maloposednika iz 18 Brumairea. Sačinjavaju li oni u konkretnoj situaciji koju proučava M arx — ili ne sačinjavaju — jednu posebnu društvenu klasu? Pogledajmo šta o tome kaže M arx: „Ukoliko milioni porodica žive pod ekonomskim uslovima egzistencije koji njihov način života, njihove interese i njihovo obrazovanje odvajaju od načina života, interesa i ob­ razovanja drugih . klasa i njima ih neprijateljski suprotstavljaju, utoliko oni čine klasu. . . . ukoliko istovetnost njihovih interesa ne stvara . . . političku organizaciju među njima, utoliko oni ne čine klasu” . Treba se, m eđutim , samo osvrnuti na celinu 18 Brumairea i Klasnih borbi u Francuskoj, pa uvideti da Marx izričito dopušta, i to u više mahova, u konkretnim okolnostima bonapartizm a, postojanje seljaka maloposednika kao posebne kla­ se, mada u D rugom C arstvu oni nemaju ni neku „sopstvenu” političku organizaciju, ni „sopstvenu” ideologiju. O ni sačinjava­ ju posebnu klasu upravo u onoj meri u kojoj se to njihovo me­ sto odražava u procesu proizvodnje, u tim konkretnim okolno­ stima, i na nivou političkih struktura, kroz istorijski fenomen bonapartizm a, koji ne bi postojao bez sitnih seljaka. Louis Bona­ parte izigrava predstavnika seljaka maloposednika, mada je, u stvari, „predstavnik” interesa buržoazije. Istina je, m eđutim, da se privredna egzistencija seljaka maloposednika na političkom nivou odražava u „odgovarajućim dejstvim a” koja su posebni dr­ žavni oblik bonapartizma kao istorijskog fenomena. Tu je stvar­ no posredi jedan nov, lako sagledljiv elemenat, poseban državni oblik Drugog Carstva, koji se ne može uklopiti u okvire pret­ hodne parlam entarne države. U tom smislu upravo bonaparti­ zam, mada je to paradoksalno, čini da se seljaci maloposednici organizuju kao posebna klasa, kao društvena snaga u toj for­ maciji. Uzmimo sad hipotetičan slučaj da s^ ekonomska egzisten­ cija seljaka maloposednika nije odrazila u bonapartizmu: njihovo posebno mesto u procesu proizvodnje svakako bi se na neki način manifestovalo izvesnim prisustvom na političkom nivou, 74

bar prostom činjenicom što bi politička organizacija drugih kla­ sa morala da vodi, kao i državne institucije, računa o postojanju seljaka sitnih posednika — na prim er prilikom glasanja.29 Me­ đutim, u tom slučaju, to prisustvo ne bi predstavljalo neki nov momenat, ne bi imalo „odgovarajuća dejstva” , nego bi se samo kao varijacija uklopilo u okvire određene odgovarajućim dejst­ vima drugih elemenata, na prim er u okvir konstituđonalne de­ mokratije. Jasno je da u tom slučaju seljaci maloposednici ne bi sačinjavali jednu posebnu klasu. Stvarno, jedino na ekonomskom nivou, usled specifične pod-određenosti u francuskoj društvenoj formaciji patrijarhalnog načina proizvodnje, proces proletarizacije seljaka maloposednika bio je već veoma uznapredovao, i Marx insistira na toj činjenici.30 M eđutim, to ih je upravo i nateralo da konkretno funkcionišu kao posebna klasa, kao društve­ na snaga, i upravo to predstavlja istorijski fenomen bonapartiz­ ma. N asuprot tome, sitno nemačko seljaštvo — seljaci malopo­ sednici oslobođeni kuluka, feudalni napoličari i poljoprivredni radnici — nisu dejstvovali kao društvena snaga, kao posebna klasa, upravo usled superstrukture države i bizmarkizma. Pro­ blem je 'kod Engelsa vidljiv. On ima tendenciju da bonapartizam u Francuskoj objasni „ravnotežom” ne između zemljoposedničkog plemstva i buržoazije — apsolutističke države — nego između tih dveju klasa s jedne strane i radničke s druge strane. Ja ću još da se osvrnem na nedovoljnost tog pojma ravnoteže da bi se bonapartizam situirao kao odnos između buržoazije i proletarijata, ali se ovde može napomenuti da Engels, uz to, ima nasuprot M arxu tendenciju da potceni ulogu seljaka. U tom smislu on nam govori o fenomenu pruskog bonapartizma (Bis­ marck), pokušavajući da ga razlikuje od Drugog Carstva. Za nas je posebno zanimljivo da nemačko sitno seljaštvo, koje u Nemačkoj na ekonomskom nivou podleže preovladavanju KNP nad patrijarhalnim i feudalnim načinom proizvodnje, ne funkcio” Tu već vidimo da odsustvo ..odgovarajućeg dejstva” na politič­ kom nivou ne znači i odsustvo političke prakse: glasanje je, na primer, jedna politička praksa za onog ko ga vrši. 18 B rum aire. . . , ed. Pauvert, p. 393. i si. Uostalom, to funkci­ onisanje seljaka maloposednika u Francuskoj kao društvene snage ima veze i s ideološkim strukturam a: M arx nam prikazuje kako je Louis Bonaparte uspeo da izigrava „predstavnika” sitnih seljaka, što je feno­ men koji bez sumnje potiče iz duboko dvosmislene političke ideologije francuskog jakobizm a (vidi u vezi s tim E. Hobsbawn, The Age o f R evo­ lution, 1789— 1848, 1962. p. 109. i si., 149. i si.)

75

niže u okviru bizmarkizma kao društvena snaga — nasuprot bonapartizm u — usled feudalnih državnih struktura, koje su nepodudarne s ekonomskim m omentom.31 U ostalom , slučaj sitnih zemljoposednika samo je jedan od mnogobrojnih prim era koje nam daje M arx. Ja tu pominjem samo njegove analize koje se odnose na period prelaza s feuda­ lizma na kapitalizam u Engleskoj. Centralni predm et Marxovih političkih analiza o tom periodu sastoji se u određivanju mo­ m enta kada se, s obzirom na poseban karakter tog prelaza u Engleskoj, buržoaska klasa konstituiše najpre u autonomnu frak­ ciju, a zatim u klasu odvojenu od feudalnog plemstva, mada joj nedostaju i „sopstvena” politička organizacija i „sopstvena” ideologija: te su analize sprovedene s namerom koju sam upravo izložio.32 Taj proces se vrši pomoću njihovog „predstavništva” kroz vigovce (W higs) koji su, u stvari, partija jedne frakcije zem ljoradnika.

Jasno je da karakterizacija „podesnih efekata” i njihove ori­ ginalnosti u odnosu na tipičnost nivoa uvek zavisi od konkret­ nih okolnosti, konkretne istorijske situacije. Samo se njenim proučavanjem mogu označiti odnosi između ograničenja i vari­ jacija i na taj način okarakterisati „odgovarajući efekti” . Ta se podesnost može odraziti kako u značajnim izmenama politič­ kih i ideoloških struktura, tako i u izmenama polja ideološke i političke klasne borbe. O na se može manifestovati i kroz zna­ čajnu izmenu odnosa u „predstavljanju” klasa, pošto se ekonom31 Vidi kod Engelsa taj problem u Stam benom pitanju, 1872, 2. deo, 2. odeljak, i u predgovoru iz 1874. za Seljački rat (na franc, ed. Sociales, pp. 15— 23, naročito p. 20 — bizm arkovski bonapartizam ). Analiza seljaka je razrađena u R evolucija i kontrarevolucija u N em ačkoj (ibid. pp. 203— 211): Engels razlikuje seljake maloposednike, poljoprivredne radnike i feudalne napoličare. N apom enim o da Činjenica što je veliki deo nemačkih seljaka bio, s ekonomskog gledišta, zavisan od feudalaca, ne im plicira nefunkcionisanje tih triju seljačkih klasa kao posebnih u bizm arkizm u: feudalni zakupci su mogli da dejstvuju zajedno sa seoskim m aloposednicim a i poljoprivrednim radnicim a kao društvena snaga^ upra­ vo na ukidanje feudalnih privilegija: ali, ali, postojali su držav a i B ism arck . . . _ . 32 U poredi moj članak: „M arksistička politička teorija u Velikoj B ritaniji”, u Les Tem ps m odem es, m art 1966, i moje detaljne kom entare M arksovih analiza.

76

ska egzistencija jedne klase odražava kroz značajne strukturne ili strateške promene partije druge klase, tako da i ona može prisvajati ulogu predstavnika one prve, u slučaju da ta partija ima značajnu ulogu u političkoj borbi klasa — kao u pomenutom slučaju vigovaca; ili se može manifestovati kroz pomeranje protivurečnosti u okvirima političke borbe drugih (klasa, itd. Zna­ čajno je ovde jasno sagledati da postojanje klase u formaciji pretpostavlja njeno prisustvo na političkom nivou kroz „odgo­ varajuća dejstva” , koja, međutim, ne moraju da obuhvataju i neku „sopstvenu” političku organizaciju, u strogom smislu reči, ili konstituisanje neke „svojstvene” klasne ideologije. U stvari, dominacija klasa dominantnog načina proizvodnje u jednoj dru­ štvenoj formaciji s jedne strane, a s druge odnos između politič­ kih i ideoloških struktura jedne formacije ili dominantne klase dominantnog načina proizvodnje, otkriva čestu pod-određenost drugih klasa.1' Pošto te strukture deluju na celokupno polje kla­ sne borbe, one često sprečavaju nezavisnu klasnu političku i ideološku organizaciju nedominantmh načina proizvodnje, pa upra­ vo prouzrokuju njihovu polarizaciju oko klasa dominantnog na­ čina proizvodnje. ,»Podesna dejstva” , međutim, omogućuju da se precizno odredi prag od kojeg neka pod-određena klasa po­ stoji, odnosno funkcioniše u jednoj formaciji kao posebna klasa, kao društvena snaga — što ima analogije i s autonomnim frak­ cijama jedne klase. Poznate su glavne crte tog procesa nadodređenosti u jednoj društvenoj formaciji putem klasa dominantnog načina proiz­ vodnje nad klasama podređenih načina proizvodnje. Taj proces zavisi od konkretnih oblika te dominacije i preobražaja feudal­ nog plemstva u frakciju buržoazije — kapitalizaciju zemljišne rente — malograđana — seljaka, zanatlija — u frakcije bilo buržoazije — sitnokapitalističke — bilo radničke klase, sitnih zemljoposednika u najamne radnike, ukratko svih vidova raspa­ danja pododređenih klasa i otpora protiv tog raspadanja, koje zapravo i upravljaju postojanjem ili nepostojanjem jedne klase ili frakcije kao društvene snage, kao posebne klase ili auto­ nomne frakcije.34 " U mom pomenutom članku kritikovao sam Andersenovu upo­ trebu Sartreovog pojma „detotalizovanog to taliteta” za označavanje pro­ blema klasne pod-određenosti. . M Lenjin je sistematski obradio taj problem u R a zv itk u kapitalizm a u Rusiji. Povodom postavke klasnog problem a u tom kapitalnom delu, treba napomenuti da je Lenjin več u svom predgovoru prvom izdanju

77

*

O ve napomene imaju svoj značaj na političkom planu. U stvari, karakter jedne društvene grupe kao zasebne klase ili auto­ nom ne frakcije ima veoma značajne posledice u pogledu, s jed­ ne strane, uloge te klase kao društvene snage u konkretnoj istorijskoj situaciji, a s druge svoju ulogu .u „deklarisanoj akciji” dru­ štvenih snaga, koja se ne identifikuje s političkom praksom klasa. D rugim rečima, prisustvo jedne klase kroz „odgovarajuća dejstva” na nivou političke borbe utiče na način njenog predstavlja­ nja na „političkoj sceni”, na konstituiranje saveza, itd. Uostalom , moraćemo uskoro i da produbim o razlikovanje između ekonomske borbe i klasne političke borbe, između eko­ nomskog i političkog nivoa u organizaciji jedne klase. Međutim, kada budem o govorili o nekoj dominaciji nivoa ekonomske or­ ganizacije jedne klase, razlikujući ga od čisto političkog nivoa njene organizacije, to neće značiti da je ta klasa, u smislu „odgo­ varajućih dejstava” , odsutna, na nivou političke borbe. To bi naprosto moglo da znači da u kompleksnoj organizaciji jedne klase ekonomski mom enat igra — pored determinacije u poslednjoj instanci — dom inantnu ulogu. Tako, na prim er, Lenjin u Sta da se radi, kad jasno razli­ kuje ekonom sku i političku borbu, opisujući — i kritikujući — tredjunionistički stadijum radničke klase odvojen od politič­ kog stadijum a — posebnu partiju itd. — ■ pod tim nipošto ne podrazum eva odsustvo radničke klase iz političke borbe i njeno ograničavanje na isključivo ekonomsku borbu: on p ri tom jasno misli da, u tom slučaju, ekonomska borba na polju nivoa klasne borbe i organizacije ima dom inantnu ulogu. Ta dominacija eko­ nomske borbe se tu ne odražava kroz neko odsustvo „odgovarapodvukao da je bio prim o ran d a - se ograniči „isključivo na ekonomski aspekt procesa”. Odnos tog ekonomskog procesa i političkog procesa na­ značen je, m eđutim , u predgovoru drugom izdanju, m ada pod nazivom „p o tv rd e ” : A naliza druŠtveno-privrednog uređenja, a prem a tome i klas­ ne stru k tu re Rusije, koja je d ata u ovom delu na osnovu ekonomskog ispitivanja i kritičke analize statističkih podataka, potvrđena je sada otvo­ renim političkim istupanjem svih klasa u toku revolucije.” Međutim, ako se osvrnem o na sve Lenjinove analize o društvenim klasam a, videćemo, u stvari, da otvorena i direktna akcija ne predstavlja na politič­ kom nivou p o tv rd u ekonomskog postojanja klasa: direktna akcija, o tvo­ rena ili deklarisana, po Lenjinu je o d raz jedne društvene snage u kon­ kretnim istorijskim okolnostim a.

1

78

jućih dejstava” na nivou političke borbe, nego kroz izvestan oblik političke borbe, koji Lenjin kritikuje smatrajući ga neefi­ kasnim. Značaj problema istaknut je u jednoj napomeni: „Tredjunionizam nipošto ne isključuje svaku ,politiku’, kako se po­ nekad misli. Tredjunioni su uvek vodili izvesnu (ali ne socijal­ demokratsku) političku agitaciju i borbu. O razlici između tredjunionističke i socijaldemokratske politike govorićemo u sledećoj glavi.”35 Ovo uostalom m utatis mutandis, važi i za ideološku kla­ snu borbu. Tu je već vidljiv početak razlikovanja između orga­ nizacije jedne klase kao uslova njenog prisustva putem odgo­ varajućih dejstava na političkom nivou, uslova, dakle, njenog postojanja kao posebne klase, i njene specifične organizacije kao uslova njene političke klasne moći, razlikovanja koje oredstavlja osnovu lenjinističke teorije o organizaciji.

V.

Frakcije — kategorije — slojevi

Posle ove analize ostaje jedno pitanje terminologije koje sad možemo da razjasnimo: ono se odnosi na termine kategorije, frakcije i sloja, koji označavaju delove klase. a) Društvenim kategorijama mogu određeno da se označe društvene celine s „odgovarajućim dejstvim a” — koje mogu, kao što je to Lenjin dokazao, postati društvene snage — čije se glavno svojstvo zasniva na njihovom specifičnom i nadodređenom odnosu prema strukturama izvan ekonomskih: to je po­ sebno slučaj birokratije u njenim odnosima prema državi, i „in­ telektualaca” u njihovim odnosima prema ideološkom. Moraćemo naknadno još da se vratimo na odnose tih kategorija prema klasama ili frakcijama klasa kojima one same pripadaju. b) Autonom nim frakcijama označene su one koje sačinjava­ ju supstrat eventualnih društvenih snaga, a frakcijama one dru­ štvene skupine koje mogu da postanu autonomne frakcije, i to po kriterijumu njihovih „odgovarajućih dejstava” . c) T e r m in, društveni slojevi može da se ostavi za označa­ vanje sekundarnih .dejstava kombinacije načina proizvodnje u jednoj društvenoj. formaciji na klase — što je slučaj Lenjinove " V. I. Lenjin; Sta da se radi, Izabrana dela, tom 3, K ultura, Beo­ grad 1960, str. 248. '

79

„radničke aristokratije” — za kategorije — na prim er „vrhove” birokratije i administracije o kojima govori Lenjin — i za frakcije. Treba svakako im ati u vidu da su u marksističkoj teoriji uglavnom upotrebljavani termini kategorije, sloja i frakcije na često neprecizan način: važno je, međutim , složiti se o terminolologiji. Povodom kategorija i frakcija — posebno autonomnih frak­ cija — treba imati na um u da obe mogu da se pretvore u dru­ štvene snage. Problem nije težak, kad je reč o frakcijama koje se mogu utvrditi već i na nivou proizvodnih odnosa — kao što su to na prim er komercijalna, industrijska ili finansijska frakcija buržoazije: po tome se one u tom slučaju razlikuju od kategorija koje se mogu utvrditi u neekonomskim strukturam a. Stvar, me­ đutim , postaje složenija u slučaju izvesnih frakcija o- kojima go­ vori M arx, a koje se mogu u tvrditi samo na političkom nivou.36 O no što ih u tom slučaju razlikuje od frakcija to je upravo nadodređeni odnos kategorija prem a političkim i ideološkim stru­ kturam a čiji su one specifični efekat: što se tiče, na prim er, po­ litičkog, reč je o odnosu birokratije prema državnom aparatu u užem smislu reči. Što se tiče razlikovanja između slojeva i frakcija, ono je pre svega pogodno kad je reč o njihovom odrazu na političkom nivou: frakcije, u onoj meri u kojoj postaju autonomne, mogu, nasuprot slojevima, da se pretvore u društvene snage. To nipošto ne znači da je razlikovanjem između frakcija i slojeva obuhvaćeno upravo i razlikovanje respektivnih dejstava ekonomskog i političko-ideološkog. U stvari, s jedne strane se mogu naći frakcije koje su ponikle isključivo iz političkog, s druge strane jednostavni slojevi koji se mogu utvrditi već u ekonomskom — kao što je to slučaj s radničkom aristokratijom . N e bi, međutim, trebalo verovati da je lokalizacija slojeva koji se tako razlikuju od frakcija stvar nekakvog akademskog ,,stratifikatorskog” hiperempirizma. O na je značajna utoliko što kao rezultate sekundarnih efekata kombinacije načina proizvodnje označava izvesne granične rubo­ ve klasa, kategorije i frakcije koje mogu, i ako nisu i same dru­ štvene snage, da utiču na njihovu političku praksu. To je, na prim er, slučaj s „radničkom aristokratijom ” koju Lenjin označa­ va u Im p e rija lizm u . . . kao društveni sloj; ona usled svog poM T akav je slučaj „republikanske buržoaske frakcije” U stavotvorne narodne Skupštine u Francuskoj (18 Brumaire, p. 2J3. i si.)

80

sredničko-marginalnog karaktera ne može sama da predstavlja društvenu snagu, ali utiče na političku praksu radničke klase, funkcionišući politički kao radnički „zastupnik” buržoazije.

V I.

Klasne strukture i prakse: klasna borba

Prethodnim analizama utvrđena je razlika i veza između dva sistema odnosa, strukturnih i društvenih: pojam klase obu­ hvata stvaranje društvenih odnosa kao efekta struktura. Sada posedujemo potrebne elemente da bismo izneli dve sledeće propozicije: 1° to razlikovanje obuhvata i razliku između struktura i praksi odnosno klasnih praksi; 2° Društveni odnosi sastoje se od klasnih praksi, s tim što se društvene klase u njima nalaze u opoziciji: društvene klase, dakle, ne mogu da budu shvaćene kao klasne prakse, pošto te prakse postoje u opozicijama koje, u svojoj celini, sa­ činjavaju polje klasne borbe. U okviru ovog eseja mogu da pružim samo nekoliko indi­ kacija. Prvom propozicijom rezimiraju se prethodne analize pri čemu se postavlja jedan nov problem. D ruštvene klase ne obuhvataju strukturne instance, nego društvene odnose: ti dru­ štveni odnosi sačinjavaju klasne prakse, što znači da se dru­ štvene klase mogu koncipirati samo u terminima klasne prakse. Zato ću ubuduće insistirati na tom novom obliku razlikovanja pomenutih oblasti, koje tu postaje razlikovanje između struktu­ ra i praksi. Druga propozicija upućuje na to da su društvene klase po­ stavljene samo u svojoj suprotnosti: klasne prakse se mogu ana­ lizirati samo kao konfliktualne na polju klasne ,yborbe” , sastav­ ljene od opozicionih odnosa, odnosa protivurečnosti u najprosti­ jem smislu te reči. Konfliktualni odnos, na svim nivoima, praksi raznih klasa, klasna „borba”, pa i egzistencija samih klasa, efe­ kat su strukturnih odnosa, oblik odnosa struktura, oblik koji strukturne protivurečnosti poprimaju u društvenim odnosima: one na svim nivoima definišu osnovne odnose vladavine i potčinjenosti klasa — klasnih praksi — koje postoje kao posebne 6 Politička vlast i druStvene klase

81

protivurečnosti.37 Reč je, na prim er, o protivurečnosti između praksi kojima se teži za realizovanjem profita i onih kojima se teži za povećanjem nadnica — što je ekonomska borba — izme­ đu onih koje teže za održanjem postojećih društveni odnosa i onih koje teže za njihovom izmenom — što je politička borba — itd. Isto kao što naučna obrada protivurečnosti u struktu­ rnim odnosima zahteva odgovarajuće pojmove, tako i obrada konfliktualnih odnosa izm eđu praksi raznih klasa, polja klasne „bor­ be”, bilo da je reč o društveno-ekonomskim odnosima — eko­ nomskoj borbi — o društveno-političkim odnosima — političkoj borbi — ili o društveno-ideološkim odnosima — ideološkoj borbi — zahteva sopstvene pojmove, to jest takve koji se ne mogu unositi u ispitivanje struktura — a naročito pojmove klasnih „interesa” i „m oći” . Ja se ovde neću upuštati u taj problem , ali ću pokušati da bliže zaokružim razliku i odnos između stru k tu ra i praksi. *

To razlikovanje, izvršeno u istoricističkoj problematici, do­ velo je do jedne velike zabune: ona se sastoji u tome što se stru k tu re smatraju jednom „okoštalom praksom ” , pošto se stru k tu re konačno i utvrđuju u odnosu na trajnost prakse iz koje su potekle. Zna se da je A lthusser kritikovao tu koncepciju, ukazavši na odnos između strukturne instance i specifične prak­ se: i to misleći o praksi kao proizvodnji — radu na preobra­ žaju. V ažno je m eđutim uvideti da, u tom smislu, jedna struk­ turna instanca ne sačinjava sama po sebi direktno i jednu prak­ su: reč je o dva zasebna sistema — ili o nizu regulisanih odno­ sa — koji poseduju svoje sopstvene strukture, ali čiji je odnos ravan odnosu struktura s praksama, strukturisanim u vezi s tim strukturam a. R eđm o to još jednom: proizvodni odnosi nisu ekonomska klasna borba — ti odnosi nisu klasni — , kao što ni pravno-politička superstruktura države ili ideološke struktu­ re nisu klasna politička ili ideološka borba — pa ni državni aparat ili ideološki jezik nisu klasni više no što su to proizvod­ ni odnosi, f^ini mi se veoma značajno da to podvučem, jer to 17 O klasnim protivurečnostim a vidi M ao-Ce rung: O protivurečnosti i O p ravednom rešenju protivurečnosti u samom narodu.

82

nije uvek jasno. Svođenje struktuia na prakse može da dovede do značajnih posledica: da spreči pravilno uočavanje odnosa iz­ među raznih strukturnih nivoa i raznih mvoa praksi, pa tako i odnosa između ta dva sistema odnosa koje sačinjavaju strukture s jedne, a klasna praksa s druge strane. Uzeću jedan tekst E. Balibara iz Lire le CapitalP8, karakte­ rističan u tom pogledu, u kome je na taj problem u isti mah i ukazano, ali se u njemu ipak oseća i dvosmislenost te zabune. Pre svega, Balibar postavlja problem kao dva oblika artikula­ cije raznih nivoa, ne preciziraju^, da je tu, u stvari, reč o arti­ kulacijama koje obuhvataju različite oblasti. On nam povodom artikulacije raznih nivoa društvene strukture kaže: ,,U prethod­ nom tekstu već smo naišli na tu artikulaciju u dva oblika: s jedne strane, u određivanju „poslednje instance” što određuje društvenu strukturu, koja zavisi od kombinacije svojstvene na­ činu proizvodnje o kome je reč; s druge stra n e. . . pošto od­ ređivanje granica u kojima dejstvo jedne prakse može da izmeni drugu od koje je relativno nezavisna . . . Posebni oblik po­ vezanosti zavisi od strukture dveju p r a k s i U stvari, ta dva ob­ lika artikulacije nalaze se u isti mah u strukturam a i u praksa­ ma. Oni se nipošto ne odnose na neku zbrku između njih, po­ što strukture i prakse na neki način odgovaraju jednostavnim raznim oblicima artikulacije u istom nizu odnosa. Pogledajmo posledice u nastavku Balibarovog teiksta: „Mi možemo da uopštavamo taj tip odnosa između dve relativno autonomne instan­ ce kakav se, na primer, može naći u odnosu između ekonomske prakse i političke prakse u oblicima klasne borbe, prava i dr­ žave . . . I ovde je podudarnost analizirana kao oblik intervenisanja jedne prakse u granicama koje određuje neka druga praksa. To je slučaj i s intervencijom „klasne borbe*’ u gra­ nicama određenim ekonom skom strukturom . . . Isti je slučaj s intervencijom prava i države u ekonom skoj p ra ksi. . . Mi pre­ ma tome ni u tom slučaju ne vidimo neki odnos transpozicije, prevođenja ili prostog izražavanja između raznih instanci dru* Itvene strukture. Njihova „povezanost” može da se zamisli sa­ mo na osnovi njihove relativne autonomije, njihove sopstvene strukture, kao sistem intervencija tog tipa prakse u jednoj dru­ goj (ja tu, razume se, ukazujem samo na mesto jednog teorij­ skog problema, a ne iznosim jedno saznanje). " T. II, Str. 319. i si.

83

Posledice koje proističu iz nerazlikovanja struktura i prak­ si tu su jasne: na prvom mestu identifikacija pravno-političke superstrukture države na političkom nivou — država, pravo — i klasne političke prakse. Način intervenisanja države i prava — struktura — na ekonomsku strukturu zamišljen je kao in­ tervencija političke prakse — klasne političke borbe — u eko­ nomskoj praksi— ekonomskoj klasnoj borbi. To svođenje se tu čini izvedeno posrednim putem kroz term in „intervencija” koji, u m etaforičkom smislu, dobija ime „prakse” . Praksa, pod terminom intervencije, bila bi oblik artikulacije struktura. D rugo — što je još ozbiljnije — ekonomsko se smatra struk­ turom na koju je „delovala” klasna borba, ograničena na isključi­ vo politički i ideološki nivo: „To isto vazi za intervenciju ,kla­ sne b o rb e’ u granicama određenim ekonomskom strukturom . . .” Poistovećivanje struktura i praksi tu kao da do kraja zastupa staru dvosmislenost, koja se sastoji u tome da se pojava društve­ nih klasa i klasne borbe sagledava na nivoima političkog i ideo­ loškog kako bi se „stavili u dejstvo” nesvesni zakoni ekonomije. Političko i ideološko su klasna borba, praksa je nestajanje pra­ vno-političke stru k tu re države i ideološkog — ekonomsko je stru k tu ra — nestajanje klasne ekonomske borbe. * Ja stavljam akcenat na tu dvosmislenost zbog njenih posledica: u svojoj napom enutoj drugoj posledici ona bi u krajnjoj liniji dovela do nemogućnosti da se shvati lenjinistički koncept konkretne situacije.39 O stajem , m eđutim , u ovom trenutku pri pr­ voj tački, to jest pri artikulacijama u strukturam a i klasnim praksama. Što se tiče artikulacije pravno-političke državne struk­ ture, ili ideološke strukture s ekonomskom strukturom , ukratko, intervencije jednog nivoa struktura u granicama koje postavlja neki drugi nivo, ona se nikako ne može shvatiti kao neka inter­ vencija političke ili ideološke prakse u ekonomskoj praksi. Na pri­ mer, odnos ugovora — prava — i razmene je jedan odnos struk­ tura. To isto važi u pogledu intervencije države u ekonomskoj oblasti: tu intervencija nije isto što i praksa, nego označava je* dan tip artikulacije struktura. 19 Ja tu, razum e se, ne govorim o Balibaru.

84

Međufiim, strukturni nivoi, koji ispoljavaju jedan specifi­ čan ritam, okarakterisan njihovim nejednakim razvitkom, odra­ žavaju u jednoj formaciji odnose specifičnog odstupanja. To isto važi u pogledu odnosa raznih praktičnih nivoa na polju klasne borbe. Isto kao što se odstupanja mogu konstatovati i između ekonomskih, političkih, ideoloških struktura jedne formacije, ta­ ko se odstupanja mogu konstatovati između praktičnog i organi­ zacionog nivoa — ekonomskog, političkog, ideološkog — jedne klase u njenim odnosima, na raznim nivoima borbe, od nivoa drugih klasa: politička borba jedne klase koja odstupa u odnosu na ekonomsku borbu, ideološka borba koja odstupa u odnosu na njenu političku borbu, itd. U kratko, decentralizacija koja karakteriše odnose između strukturnih nivoa karakteriše i odnose iz­ među klasnih praksi u onoj meri u kojoj klasne prakse takođe sačinjavaju jedan strukturisan sistem koji odražava odnose in­ stanci na nosiocima.40 Prema tome, ovde je pre svega važno uoči­ ti da je zapravo reč o dva sistema odnosa. Odnosi između ta dva niza odnosa su i sami odnosi odstu­ panja koje karakteriše jednoznačna nepodudarnost, od jednog termina do drugog, između respektivnih nivoa tih sistema. Uzmi­ mo slučaj M arxovih analiza o Velikoj Britaniji posle 1860. godi­ ne. U odnosima između nivoa struktura konstatujemo odstupanja između ekonomskog, političkog i ideološkog: dok je KN P na putu da postigne dominaciju, država i ideologija još ispoljavaju dominantne feudalne strukture.41 Uzmimo, s druge strane, nivoe buržoaske klasne borbe, ostavljajući tu po strani njihova sopstvena odstupanja, kako bismo sagledali njihova odstupanja u odno­ 40 Ovde jc potrebna jedna napomena kako bi se izbegla svaka opas­ nost zabune. Reći da prakse obuhvataju nosioce, ne znači nipošto vraćati se na jednu problem atiku subjekta, „konkretnih ljudi” ili društvenih klasa — subjekta praksi. N a pitanje ko praktikuje, ko se bori, ko radi, možemo odgovoriti da to čine nosioci raspoređeni u društvene klase, a da pri tom ne pominjemo ni jedan subjekt. Drugim rečima, ako se prakse ne mogu povezivati s jednim izvornim subjektom, to nije zato što se p rak ­ som bave strukture (— ekonomska borba nije više „akcija” proizvodnih odnosa, kao što ni politička borba nije „akcija” države ili ideološka bor­ ba „akcija” ideološkog —) nego zato što nosioci raspoređeni u klase ne mogu teorijski da budu shvaćeni kao subjekti. 41 Ta dom inantnost feudalnih struktura države potrajaće, uostalom, čak do 1853, kada nam M arx, povodom Palmerstona, kaže: „On je aristokratiju ubeđivao da konstitucija neće izgubiti svoj feudalni k a r a k t e r ...” Oeuvres politiques, Costes, t. I, p. 139, kao uostalom i celina njegovih tekstova o Velikoj Britaniji.

85

su na nivoe strukture. K onstatujem o da je u istom periodu poli­ tička organizacija, politička borba buržoaske klase, veoma živa, pošto je klasa zemljoposedničkog plemstva, koja je „stub” feudalne države, u stvari samo „predstavnik” političkih interesa buržoazije.42 U tom prim eru jasno vidimo da pravno-politička superstruktura države odstupa ne samo jednostrano u odnosu na druge strukture, već i u odnosu na nivo političke borbe buržoazi­ je na polju klasne borbe: nije reč o nekoj feudalnoj državi, koja odstupa u odnosu na ekonomsko, ali odgovara jednoj politički do­ m inantnoj klasi zemljoposedničke aristokracije, koja i sama od­ stupa od ekonomski dom inantne buržoazije. Tu su zapravo posredi odnosi nepodudarnosti između dva sistema nepodudarnih od­ nosa. Upravo taj odnos između dva sistema čini da u okolnosti­ ma o kojima je konkretno reč oblik odražavanja dominacije KNP u jednoj feudalnoj državi dovodi do političke dominacije b ur­ žoazije na polju klasne borbe. O vo je, uostalom, isto tako jasnd u slučaju indeksa dom i­ nacije u strukturam a i u praksama. Na prim ei, dominacija politič­ kog u strukturam a — uzmimo slučaj državnomonopolističkog kapitalizma i intervencionističke države — ne mora obavezno da znači i dom inaciju, na polju praksi, klasne političke borbe, itd. M i tu ne nameravamo da gomilamo prim ere: očigledan je, me­ đutim , značaj tih zapažanja za svaku političku analizu jedne kon­ kretne situacije.

Sada se u svetlosti tih razmatranja može produbiti pitanje oblika intervencije političke borbe u ekonomskoj i ekonomske u političkoj, i teorijski razjasniti stav Lenjina u vezi s razliko­ 42 Povodom tih M arxovih analiza o političkim problem im a u Ve­ likoj Britaniji, ja se pozivam na zbirku tekstova: K. M arx et F. Engels, O n B ritain, M oskva, 1953. i na ed. Costes, prev. M oliror, K. M arx, O euvres politiqucs. M arxova koncepcija zemljoposedničke aristokratije kao „p red stav n ik a” ili „zastu p n ik a” buržoazije je jasna: a) u njegovim analizam a o torijevcim a, deklarisanoj partiji zemljoposednika koja, na vlasti, u stvari vodi politiku buržoazije. On nam povodom torijevaca kaže: „Jednom reči, sva aristo k ratija je ubeđena da treba u pravljati u interesu buržoazije, ali je ona u isti mah rešena da joj ne dozvoli da preuzm e stvar u svoje ruke” (O euvres, op cit.,* t. III, str. 106. i si.); b) u njegovim analizam a o vigovcim a, koji predstavljaju zemljoposedniČko plem stvo kao „zastupnici” države, ali u stvari deluju kao „predstav­ nici buržoazije nasuprot a risto k ratiji” .

86

vanjem i odnosom između ekonomske i političke borbe: stav koji se povlači od fundamentalnog teksta šta da se radi do njego­ ve polemike s Trockim i Buharinom o pitanju sindikata u SSSR-u (1921). Taj stav karakterišu sledeči momenti: 1) Razlikovanje između ekonomske i političke borbe: ono jasno proističe iz Lenjinovih kritika suprotnih stavova. U šta da se radi, kritici ekonomista koji veruju da je „politička borba samo najrazvijeniji, najširi i najuspešniji oblik ekonomske borbe” ; ona, kaže Lenjin, upravo nije samo to. To je takođe kritika eko­ nomističke teze po kojoj „samoj ekonomskoj borbi treba dati po­ litički karakter” . U tekstovima o sindikalnom pitanju, kritika Buharina koji se „teoretski srozao u eklekticizam, propagirajući da se spoje političko i ekonomsko prilaženje”*3. Poznato je, me­ đutim, da Lenjin: a) pod ekonomsikom borbom podrazumeva „praktičnu ekonomsku borbu koju je Engels nazvao .otporom pre­ ma kapitalistima’ i . . . koja je nazvana profesionalnom i sindi­ kalnom borbom ” ; b) pod političkom borbom podrazumeva onu borbu čiji je specifični cilj državna vlast. Na razlikovanju tih borbi zasniva se i razlika njihovih organizacionih oblika: sindikati — partije. 2) To razlikovanje implicira određen odnos između eko­ nomske i političke borbe: bitna karakteristika tog odnosa sasto­ ji se u tome da je politička borba nadodređujući nivo klasne bor­ be po tome što k o n cen trih njene nivoe. Iz toga sledi: A — Nasuprot evolucionističkoj koncepciji „stadijuma” bor­ be — najpre ekonomske, zatim političke — politička borba mo­ ra uvek da zadrži primat nad ekonomskom borbom — to je ulo­ ga partije — : „Politika mora imati prvenstvo nad ekonomikom . . . bez pravilnog političkog pristupanja stvari određena klasa ne­ će sačuvati svoju vlast, pa, prema tome, neće moći rešiti ni svoj proizvodni zadatak” ; ili, dalje: „Iz činjenice da ekonomski inte­ resi igraju presudnu ulogu nipošto ne proizlazi da ekonomska borba ima prvenstveni značaj, jer se ,najprcsudniji’ i najhitniji klasni interesi uglavnom mogu zadovoljiti samo radikalnim poli­ tičkim preobražajima . . .n44; 41 Jo's "jedanput o sindikatima, tekućem mom entu i greškama Trockog i Buharina. Lenjin, Izabrana dela, tom 14, K ultura, Beograd 1960, str. 191. 44 Ibid., str. 191— 192.

87

B — Stalna intervencija političke borbe na drugim nivoi­ ma borbe, posebno ekonomskom, i obratno. Na primer: a) odsu­ stvo klasne političke borbe nipošto ne znači da se ekonomska borba te klase ne odražava putem „odgovarajućih dejstava” na političkom nivou: ograničiti se isključivo na ekonomsku borbu može da izazove sasvim pozitivna „odgovarajuća dejstva” , koja su laisscz faire za politiku protivnika, b) može se voditi politika u pravom smislu reči, ali koja pripisuje prim at ekonomskom: reč je o politici koja, po ironičnim rečima Lenjina, hoće da vodi „(ekonom sku borbu protiv vlade!! . . . Ekonomska borba protiv vlade” jeste itredjunionistička politika . . . jeste baš burzoaska po­ litika radničke klase”45; 3) predm et političke borbe kojoj je cilj državna vlast jeste konjunktura: ona se prema tom e odnosi na: a) ekonomsko. Le­ njin nam veli da je „ . . . taktika ,političara' i revolucionara, ne prenebregavajući nimalo ,tredjunionistioke’ zadatke, jedina u sta­ nju da obezbedi m etodično izvršenje tih zadataka” , b) političko u užem smislu reči, c) ideološko. Ti problemi spadaju u prou­ čavanje pojma situacije.

V II.

K onjunktura — društvene snage — političko predviđanje

Lenjinove političke analize su na toj teorijskoj liniji. Le­ njin je, protiv skretanja D ruge internacionale, obnovio autentičnu M arxovu misao stvorivši pojam konkretne istorijske situacije, ekvivalentan pojm u „aktuelnog m om enta” koji je specifičan ob­ jekt političke prakse.46 Stvarno, ako je specifični cilj političke prakse država, institucionalizovana državna vlast, faktor kohezije određene društvene formacije i čvorna tačka njenih preobražaja, onda je njen objekt „aktuelni m om enat” , koji odražava istorijsku individualnost jedne formacije, uvek originalnu — jer je jedinst­ vena. Rigorozna postavka tog problema omogućuje da se razjasni ceo niz pitanja: naročito ona koja se odnose na „dejstvo” poli­ 4* V. I. Lenjin, Šta da se radi, Izabrana .dela, tom 3, K ultura, Beograd 1960, str. 278. i 295. 44 Tim povodom vidi Althusser, Lire le Capital, t. II, kao i Cahiers M arxistes-Leninistes, no. 9— 10.

88

tičke prakse na strukture, obilje mogućnosti koje političkoj prak­ si pružaju strukture, strategijsko predviđanje u političkoj prak­ si itd. Pojam konkretne situacije nalazi se kod Lenjina u oblasti klasnih praksi i klasne borbe. Istorijski individualizirana origi­ nalnost jedne društvene formacije koja je objekt političke prakse sadržana je prvenstveno u „kombinovanom dejstvu društvenih snaga”. Homogenost polja situacije sastoji se u razmatranju klasnih praksi — naročito političkih klasnih praksi — s obzirom na njihovo „dejstvo” na strukturu, kao društvenih snaga.*1 Le­ njin stvarno u tekstovima iz godine 1917 (februar-oktobar) p ri­ stupa analizi bitnih društvenih snaga koje sačinjavaju aktuelnost i originalnost konkretne situacije u Rusiji: to su caristička monarhiha, monarhistička buržoazija, proletarijat i seljačka klasa.48 Među društvene snage koje su posebne klase Lenjin uvodi još jedan ele­ ment, carističku monarhiju, koja na prvi pogled, reklo bi se, oz­ načava političku superstrukturu carističke države, to jest jedan element strukture. M eđutim, tu zapravo nije reč o direktnom unošenju jednog elementa strukture u konjunkturu u svojstvu društvene snage. Lenjin tu pod carističkom monarhijom podrazumeva „feudalne zemljoposednike i stari korpus fuhkcionera i generala”, označene tim terminom carističke monarhije u nji­ hovom svojstvu društvenih snaga. M eđutim, ako u tim društve­ nim snagama zemljoposednici predstavljaju posebnu klasu, „stari korpus funkcionera i generala” sačinjava jednu kategoriju: Lenjin će često govoriti o birokratiji ili o policiji kao društvenim sna­ gama, precizirajući da nije reč o klasama. I zato, ako želimo da odredimo elemente situacije, mogli bismo reći: a) to su u prvom redu posebne klase i autonomne frakcije koje se odražavaju na nivou političke prakse „odgovarajućim dejstvima” , a to ih upravo i obeležava kao društvene snage, b) uz to, mogu je konstituisati društvene snage, specifične kategorije, koje u konkretnom mo­ mentu uspevaju da „odgovarajuće dejstvuju” , kako su definisanew, na nivou političke prakse, a da pri tom nisu ni klase ni klasne frakcije. 47 Elementi te oblasti su pre svega klase, budući da određenost klase kod Lenjina nije nipošto isključivo ekonomska određenost. 41 „Dve taktike socijal-demokratije u demokratskoj revoluciji” . 49 Te kategorije, dakle, uspevaju da steknu neku „autonom nu” egzi­ stenciju koja se ne može apsorbovati putem odgovarajućih dejstava samih posebnih klasa i autonom nih frakcija.

89

Uf

Prem a tome, situacija, objekt političke prakse i privilegovano m esto u kome se odražava uvek jedinstvena istorijska indivi­ dualnost jedne formacije — to je konkretna situacija političke klasne borbe. D rugim rečima, artikulacija i indeks dominacije ko­ ji karakterišu strukturu jedne društvene formacije odražavaju se, kao situacija, na nivou političke klasne borbe. M eđutim, kako se vrši to odražavanje ili, što je samo drugi aspekt tog pitanja, kako dejstvuje politička praksa na strukturu, ukoliko situacija nije pro st izraz strukture, nego upravo obuhvata akciju političke prakse na strukturu? N a koji način struktura određuje političku praksu koja na nju deluje? O vo pitanje može da dobije odgovor ako uvidimo da su odno­ si između struktura i klasnih praksi istog tipa kao i odnosi u sva­ koj od tih oblasti, što se tiče odnosa između instanci, njihovog takozvanog „m eđudejstva” , koje je, u stvari, način intervenisanja jednog nivoa u drugom , ono se sastoji u granicama unutar kojih jedan nivo može da izmeni drugi. Te su granice u isti mah efekat konkretne m atrice jedne formacije i specifičnih respektivnih struk­ tura svakog nivoa, koje su i same determinisane svojim mestom i funkcijom u toj matrici. U tom smislu, određenost jedne struk­ ture pomoću druge, u odnosima između struktura označava gra­ nice varijacija jedne regionalne strukture — recimo države — u odnosu na neku drugu — recimo ekonomsku — , granice koje su i same efekti matrice. O vo uostalom važi i za klasne prakse, za odnose između nivoa klasne borbe. O dnosi između struktura i klasnih praksi, odnosi koje smo napomenuli između ta dva sistema odnosa, i sami su istog tipa. O dređenost praksi putem strukture, i intervenisanje praksi u strukturi, sačinjeni su na taj način što struktura stvara granice varijacija klasnih borbi: upravo, te su granice efekti strukture. To m eđutim još ne obeležava egzaktno odnos političke prakse prem a strukturi: u stvari, na tom nivou granice su složene. Poli­ tička praksa, nadodređujuća praksa koja u sebi koncentriše proti­ vurečnosti drugih nivoa klasne borbe, i sama je ucrtana u granice koje su efekti globalnog polja klasnih borbi i raznih nivoa te borbe na političku praksu. Te granice su, međutim, drugostepene. granice, utoliko što je i samo polje praksi uokvireno efektima struktura kao granica. U tom smislu, politička praksa se vrši u granicama koje postavljaju druge prakse i globalno polje klasnih

90

praksi — ekonomske, političke, ideološke borbe — s jedne stra­ ne, s tim što je i to polje omeđeno, s druge strane, efektima strukture kao granicama: razlikovanje te serije granica postače, uostalom, jasnije u daljem izlaganju. Zapamtimo zasad da se okol­ nosti u tom kontekstu pojavljuju u vidu efekata struktura na po­ lju praksi usmerenih, koncentrisanib u njihovom jedinstvu, na nivou političke klasne borbe. Te granice kao takve regulišu igru mogućih varijacija društvenih snaga, ukratko, intervenciju politič­ ke prakse, koja je tu koncentrisana intervencija oblasti praksi u strukturama. Delovanje strukture na polju praksi ie, dakle, i sa­ mo ograničeno intervencijom političke prakse ns strukturu. Važno je, dakle, ovde sagledati da je situacija, „aktuelni momenat” koji je predm et političke prakse, stvorena odrazom praksi svih nivoa strukture u njihovom jedinstvu. Ako je politič­ ka superstruktura države privilegovana tačka koja koncentriše protivurečnosti nivoa strukture i omogućuje konkretno dešifrovanje njihove artikulacije, konkretna istorijska situacija omogućuje da se desifruje istorijska individualnost celine jedne formacije, likratJco, odnos konkretne individualnosti struktura i konkretne konfiguracije klasne borbe. U tom smislu, politička superstruktu­ ra države, koja je objektiv političke prakse, takođe je odražena u situaciji, jedan element objekta te prakse: osvojiti državnu vlast razaranjem državne mašinerije, govorio je Lenjin, a time je sve rečeno. Prema tome, politička praksa i istorijska situacija se ni u kom slučaju ne mogu smatrati jednim poljem varijacija čije bi granice određivala sama ekonomska struktura: ta „ekonomističko-voluntaristička” interpretacija Lenjina odnosi se upravo na po­ grešnu koncepciju društvenih klasa kojom se ne pravi razlika iz­ među struktura i polja klasne borbe. Ona je još živa i može se čak naći teorijski formulisana kod tako učenog autora kao Što je C. Luporini: po njemu bi granice varijacija dejstva snaga sačinjavala sa­ mo „ekonomska struktura” , obuhvaćena pojmom ,,ekonomsko-društvene formacije”50. Taj pojam, navodno, kod Lenjina označava sa” Reč je o izvesnim Lenjinovini formulacijama u šta su prijatelji naroda (Oeuvres, t. I, p. 155. i si.), gde Lenjin stvarno kao da poistovećuje „ekonomsko-društvenu form aciju” i „prizvodne odnose” — eko­ nomsko. Međutim, ako razm otrim o Lenjinovo delo u celini, jasno vidimo da je ta form ulacija kod njega jedna neodređenost u terminologiji. Uos-

91

mo nivo „ekonom ske stru k tu re” , u kome „dejstvuju” društvene kla­ se, politički nivo klasne borbe. Taj bi pojam bio: „model koji bi (kao što je to najčešće slučaj sa svakim naučnim modelom) imao interpretativnu funkciju u odnosu na polje koje obuhva­ ta . . . Tačno je, ta interpretativna funkcija omogućuje da se sa­ gledaju objektivne tendencije razvitka i da se u tom smislu izvrše predviđanja. U pitanju je onaj tip predviđanja koji se od­ nosi na osobena svojstva ekonomskog polja i njegovih zakona . . . i koji omogućuje da se u njega uklopi konkretna akcija: akcija jedne političke sile ili jedne svesne društvene grupe”51. Tumačenje koje je tu samo izraz istoricističke koncepcije društvenih klasa i po kome se u tim klasama vidi politički i ideološki nivo — klas­ na borba — u dejstvu na ekonomsku „stru k tu ru ” . A u stvari, to je potpuno strano Lenjinovoj misli. Poznato je da je Lenjin, ako je u ruskoj situaciji video najslabiju kariku imperijalističkog lanca, smatrao, kao granice konkretne političke prakse radničke klase, dejstva na polju klasne borbe celine struktura u njihovom jedinstvu: u isti mah ekonomske strukture, superstrukture cari­ stičke države i ideoloških struktura odraženih u konkretnoj istorijskoj situaciji. D a nije tako, Lenjin bi ostao pri ekonomističkoj interpretaciji M arxa koju je dala D ruga internacionala, tumačenju koje je u krajnjoj liniji ekonomistička teorija najjače karike. *

D a ukratko rezimiram. Politička praksa jedne klase ili frak­ cije ne identifikuje se s odrazom jedne klase ili frakcije na ni­ vou političke prakse „odgovarajućim dejstvim a” : jedino ona po­ litička praksa koja ima takve efekte karakteriše konkretno funktalom , u tom tekstu čitam o da je m ogućnost političkog predviđanja rezul­ tat jednog procesa „pravilnosti ponavljanja”, koja se može otkriti u »ekonom sko-društvenoj form aciji” shvaćenoj kao ekonomskoj strukturi. Lenjinova definicija ne pojavljuje se tu slučajno uporedo s jednom jednosmernom koncepcijom historicizm a. U stvari, „zreli” Lenjin, ako smemo tako da kažem o, uvek je u političkom predviđanju video jedno sagledavanje konjunkture kao o d raza originalnosti određene društvene formacije u autentičnom lenjinističkom smislu reči: u tom smislu lenjinisticka koncep­ cija predviđanja ne samo da nije zasnovana na nekoj „pravilnosti ponav­ ljanja”, nego upravo na stalnoj originalnosti i novosti konstanti aktuelnog trenutka. 51 R ealtd e storicitd, u: Critica m arxista, jan u ar— februar 1966, p. 68. i si.

92

cionisanje jedne klase ili klasne frakcije, u jednoj formaciji, kao posebnu klasu ili autonomnu frakciju. Jedino te posebne klase ili autonomne frakcije konstituišu društvene snage. Lenjin međutim uvodi još jedan kriterijum konkretne akcije društvenih snaga, a to je kriterijum njihove otvorene ili deklarisane akcije: on nam često kaže da je jedini stvarni kriterijum saveza otvorena akcija društvenih klasa, njihovo „efektivno učešće u borbi”52. U stvari, čemu taj dopunski kriterijum , kad znamo da društvene snage nisu naprosto klase u njihovoj ekonomskoj određenosti, nego su to već i klase na političkom nivou? Lenjin, u stvari, pod otvorenom i deklarisanom akcijom podrazumeva u prvom redu izvesnu spe­ cifičnu političku i ideološku organizaciju jedne društvene snage, koja prevazilazi njen prost odraz na političkom nivou kroz „od­ govarajuća dejstva” . Reč je o organizaciji vlasti jedne klase, koju ćemo analizirati u sledećem poglavlju. Klasa ili frakcija stvarno mogu da postoje kao društvene snage, a da pri tom ne ispunja­ vaju organizacione uslovc koji bi mogli da im omoguće ulaženje u odnose političke vlasti: po opštem pravilu, otvorena akcija označava jednu „svojstvenu” političku moć neke društvene snage, što, opet, po opštem pravilu — ide uporedo s organizacijom u posebnu i autonomnu partiju. Ako su takvi uslovi deklarisane ak­ cije, onda se ona odnosi na polje neodređenosti situacije, ,,kombinovane akcije društvenih sila” . Jedini kriterijum koji može da ukaže na konkretnu formu koju u određenom trenutku poprima ta kombinacija, u čitavom nizu mogućnih varijacija unutar serije naznačenih granica, to je efektivno učešće u borbi jedne klase ko­ ja ispunjava posebne organizacione uslove.

” D ve ta k tik e . . . , franc, izd., M oskva, str. 4 /. i si. i Oeuvres com­ pletes, t. 8, p. 68. i si.

93

3

O pojmu vlasti

I.

Problem

Prethodna razm atranja navode nas da postavimo problem vlasti, kapitalan za političku teoriju. Taj je problem utoliko zna­ čajniji što M arx, Engels, Lenjin i Gramsci nisu teorijski stvorili neki pojam vlasti. Inače je taj koncept vlasti sada u političkoj teoriji jedan od najkontroverznijih. M ože se početi ograničavanjem polja tog pojma: za to bi se trebalo osloniti na prethodno izvršene analize koje se odnose na razlikovanje stru k tu rn ih nivoa jedne društvene formacije i na nivo klasne borbe i prakse, ukratko, na razlikovanje između struktura i društvenih odnosa. Pojam vlasti se konstituise na polju klasnih praksi. Stvarno, kad god M arx ili Engels govore o pojmovima vla­ sti ili autoriteta, kao i o srodnim konceptim a, na prim er o pojmu dominacije, itd ., oni ih smeštaju u okvire klasnih odnosa. Ovo je još jasnije kod Lenjina, kod koga je polje „dejstva društvenih sna­ ga” , ili odnosa vlasti, obeleženo kao polje klasnih borbi. Tako se već mogu izvesti neki zaključci u pogledu problema odnosa između vlasti i društvenih klasa. Klasni odnosi su odnosi vlasti. Pojm ovi klase i vlasti su srodni utoliko što im je mesto konstituisanja polje ograničeno društvenim odnosima. Srodnost između ta dva pojm a ne označava međutim neki odnos zasniva­ nja jednog pojma putem drugog, nego homogenost polja: odnosi vlasti ne zasnivaju se na klasnim odnosima, kao što se ni klasni odnosi ne zasnivaju na odnosima vlasti. Isto kao što pojam klase indicira efekte svih nivoa strukture na nosioce, tako i pojam via94

sti specifikuje efekte tih nivoa na odnose između društvenih kla­ sa u borbi: on indicira efekte strukture na konfliktualne odnose praksi raznih klasa u „borbi”. Drugim rečima, vlast se ne nalazi u nivoima struktura, ona je jedan efekat skupa tih nivoa, a, međutim, karakteriže svaki pojedini nivo klasne borbe. Prema tome, pojam vlasti se ne može prim eniti na nivo strukture: kad se, na prim er, govori o državnoj vlasti, time se ne može označavati način arti­ kulacije i intervencije države na drugim nivoima strukture, nego vlast jedne određene klase, čijim interesima država odgovara, nad drugim društvenim klasama. Ta prethodna razmatranja imaju svoj značaj. Zbrka između struktura i odnosa klasnih praksi — borbi, odnosa vlasti, stvarno može da prouzrokuje razna pogrešna tumačenja. Uzmimo jedno od sad najznačajnijih: zastupaju ga mislioci koji su pod naročitim uticajem marksizma, kao što su na prim er K. Renner’, J. Schumpe­ ter1, R. DahrendorP, odnosno Rizzi, Burnham, M. Đilas itd ., kao i mnogobrojni „teoretičari” vladajuće klase, kojima ćemo docnije da se pozabavimo. Glavni cilj tih teorija je pokušaj da se prevaziđe „ekonomistička” koncepcija društvenih klasa po kojoj bi ove bile određivane isključivo na ekonomskom mvou proizvodnih od­ nosa, a osobito na osnovu njihovih odnosa prema vlasništvu sred­ stava za proizvodnju: te teorije u formalnom vlasništvu sredstava za proizvodnju vide neposredan izraz ekonomskog. Prema autori­ ma koje sam citirao, klase i klasni konflikti nisu nipošto za­ snovani na proizvodnim odnosima, nego na globalnoj raspodeli vlasti, na svim nivoima, unutar „autoritarnih” društava: što znači, društava koje karakteriše jedna globalna organizacija dominacije — subordinacije koja se sastoji od „neujednačene” raspodele te vlasti na svim nivoima. Prema tome, problem veze između proizvodnih odnosa — svedenih ovde na formalno vlasništvo sredstava za proizvodnju — s jedne strane, i odnosa između vlasti i klasne borbe, s druge strane, biće formulisan tom ideološkom tendencijom na sledeći način: ili su proizvodni odnosi (to jest, po njoj, vlasništvo sred­ stava za proizvodnju) jedan poseban slučaj vlasti, ili je vlast 1 Mensch und Gesellscbaft, Wienne 1952; W andlungen der modernen Gesellschaft, Wienne 1953. * Capitalisme, socialisme et democratie, op. cit. * Op. cit.

95

poseban slučaj proizvodnih o d n o sa/ Problem je na taj način loše postavljen utoliko što implicira konfuziju između klasnih struk­ tura i praksi, pa na taj način odgovor marksističke nauke zatva­ ra u ideološku dilemu. Ako bismo stvarno pokušali da odgovo­ rimo da su odnosi vlasti klasni odnosi, jedan specijalan slučaj proizvodnih odnosa, šta bi to značilo? Pod tim bi se podrazumevalo da su proizvodni odnosi isključivi temelj društvenih klasa, a da su drugi nivoi klasne borbe, recimo politička ili ideološka vlast, samo prosti fenomeni ekonomskog. Izgledalo bi da se odno­ si vlasti zasnivaju, u jednoj relaciji fenomena prema suštini, na proizvodnim odnosima neposredno posmatranim kao odnosima vlasti. I obrnuto, koje bi posledice implicirao odgovor da su proizvodni odnosi, kao formalno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, specijalan slučaj odnosa vlasti? I tu bi posredi bilo svođenje proizvodnih odnosa i pravnog sistema na odnose vlasti. Proizvodni odnosi, a, uostalom, i odnosi formalnog vlasni­ štva nad sredstvim a za proizvodnju, ne bi bili shvaćeni kao stru k tu re, kao oblici kombinacije između izvršilaca proizvodnje i sredstava za proizvodnju, nego prevashodno kao odnosi vlasti iz­ m eđu „kapitalista” koji nameću, isključivom „kontrolom ” tih sredstava, svoje „odluke” „radnicim a” , kako u okviru svake pro­ izvodne jedinice, tako i u razmerama celokupnog društva. * O no što tu treba naglasiti, s gledišta metoda, to je zbrka implicirana kroz postavljeno pitanje između struktura i nivoa klasne borbe. U stvari, klasni odnosi su zaista, na svim nivoima, odnosi vlasti, p ri čemu je vlast ipak samo pojam koji indicira efekat svih stru k tu ra na odnose izm eđu praksi raznih su p ro sta v­ ljenih klasa. U tom smislu već se može eliminisati pokušaj^ izlaženja iz gore postavljene ideološke dileme, 'koja bi međutim implici­ rala istu zbrku. O na bi se sastojala u odbijanju odnosa vlasti na nivou proizvodnih odnosa, a spremnosti da se oni uvedu u dru­ ge nivoe strukture, na prim er u politički. Tako bi se reklo da proizvodni odnosi ne mogu da konstituišu poseban slučaj odno­ sa vlasti ukoliko se ekonomski nivo — predm et ekonomskih „za­ kona” — ne sastoji od odnosa vlasti. Klase definisane „po sebi” 4 U vezi s tim vidi sintetično izlaganje tog p itanja kod D ahrendorfa, op. cit., str. 21.

96

na ekonomskom nivou bile bi, na tom nivou, nezavisne od odno­ sa vlasti. Odnosi vlasti postojali bi samo na nivou političkog ili ideološkog iklasa za sebe, na nivoima na kojima se konačno i vodi „klasna borba” . Taj odgovor, međutim, upravo proističe iz pogre­ šne perspektive, kojom bi se „klasna situacija klasa” definisala na nivou ekonomskih struktura — proizvodnih odnosa — a „klasna borba” , odnosi vlasti, na nivou političkih struktura. Eko­ nomsko bi tako postalo polje u kome „dejstvuje” politika, klas­ na borba. Uporedo s tim, nivoi izvan ekonomskog, na prim er, državne strukture, bili bi svedeni na odnose vlasti, odnosno na samu državnu vlast. Tačno je da struktura proizvodnih odnosa, kao ni struktura političkog ili ideološkog, ne može da se neposredno shvati kao klasni odnos ili odnos vlasti. S druge strane, međutim, isto je tako tačno da klasni odnosi na svim nivoima praksi sačinjavaju odnose vlasti. Ako proizvodni odnosi nisu poseban slučaj odnosa vlasti, to ne znači da se „ekonom sko” ne bi, nasuprot političkom, moglo sastojati od odnosa vlasti: jer nijedan strukturni nivo ne može da bude teorijski shvaćen kao odnos vlasti. Ekonomsko, naprotiv, kao organizacioni nivo jedne klase ili specifičan nivo ekonomske prakse jedne klase u odnosu prema ekonomskoj praksi drugih klasa, lokalizovan dakle u gcre definisanom polju ,,/boibe” — odnosu praksi — klasa, stvarno se sastoji od odnosa vlasti. Tu je u pitanju problem „ekonomske vlasti” i njenih odno­ sa s „ekonomskim zakonima” : to je često obrađivana tema, čija predlagana rešenja sadrže nerazrešive protivurečnosti s obzirom na to što se obe navedene vlasti identifikuju.5 Može li se naučna perspektiva ekonomskih zakona pomiriti s perspektivom ekonom­ ske vlasti? M eđutim, bez namere da se upuštamo u diskusiju, jasno nam je da u odnosu između struktura i društvenih odnosa ekonomski zakoni ekonomskog-strukture ni malo ne sprečavaju odnose vlasti na nivou ekonomske borbe klasa koja označava dejstva strukture tog nivoa na nosioce. U tom je smislu, ekonomska vlast, na nivou ekonomske klasne borbe, pojam kojim se Marx če­ sto koristi: on nam više puta govori o ekonomskoj vlasti kapitali5 O značaju ovog problem a vidi, između ostalog: J. Lhomme, Pouvoir et sociktk kconomique, Paris 1965, p. 70. i si.; F. Perroux, Esquisse d*une thiorie de l’iconom ie dominante, u: E. A., 1948, p. 243. i si.; M orgenstern, The lim its o f Economics, 1937, p. 67. i si.; Boehm-Bawerk, u Oesammelte Schriften, 1924, p. 100. i si.; itd. 7 Politička vlast

i

druStvene klase

97

stičke klase, pa se, uostalom, u tom kontekstu nalazi i termin eko­ nom ske dominacije koji on veoma često upotrebljava — a koji se, inače, razlikuje od političke i od ideološke dominacije. Eko­ nomska vlast koja se može zapaziti u mnogobrojnim manifestaci­ jama i koja je jedno nadodređeno dejstvo proizvodnih odnosa: a u to ritet kapitaliste u procesu proizvodnje — istovremena tehnič­ ka i društvena podela rada — u prelim inarnim pregovorima o radnom ugovoru itd . S druge strane, u klasnim odnosima poli­ tičkih praksi, u klasnoj političkoj borbi, mogu se zapaziti odnosi političke vlasti, političke dominacije, koji su opet dejstva regio­ nalne stru k tu re političkog na klasnu političku praksu. To isto važi i za ideološki domen. Prem a tome, tvrditi da su klasni odnosi na svim nivoima odnosi vlasti nipošto ne znači priznavati da su društvene klase zasnovane na odnosima vlasti i da mogu iz njih da se izvedu. O dnosi vlasti, čije polje su društveni odnosi, klasni su odnosi, a klasni odnosi su odnosi vlasti u onoj meri u kojoj pojam d ru ­ štvene klase označava dejstva strukture na prakse, a koncept vlasti dejstva stru k tu re na odnose praksa klasa u „borbi”. * N e treba potcenjivati značaj tih napomena. Stvarnog premda marksistički pravac teorija o političkim elitama i političkoj klasi bio je zasnovan na navodnoj marksističkoj koncepciji po kojoj se upravo ekonomsko u pravom smislu reči ne bi moglo sastojati u odnosima vlasti: ta je koncepcija samo pandan ekonomističke koncepcije društvenih Idasa. Prem a tome, pošto je klasa definisana isključivo s ekonomskog gledišta, s jedne strane, a pošto ^se, s druge strane, politički odnosi sastoje od odnosa vlasti, zaključak tog elitističkog i političko-klasnog pravca se podrazumeva: grupe koje učestvuju u političkim odnosima — odnosima vlasti — razlikuju se u svom teorijskom statusu od ekonomskih društvenih klasa — čije se postojanje inače priznaje. Razlika se sastoji u to­ me što su te grupe omeđene odnosima vlasti — političkim — a prem a definiciji koju svaki autor daje tom terminu, čija veza s ekonomskim ne dobija — i ne može da dobije — naučni sta­ tus. Tu je sasvim određeno posredi samo jezgro problem atike Weberovih statusnih grupa, političke klase R. Michelsa, elite na vla4 Vidi dalje, na str. 355. (orig.)

98

sti W righta Millsa itd., teoretičara koji dopuštaju paralelno po­ stojanje ekonomskih društvenih Masa u izvesnom deformisanom marksističkom smislu — u kome ekonomska „Masna situacija” nije vezana za odnose vlasti.7 Pomenuti ideološM pokušaj koji se sastojao u prevazilaženju ekonomističke definicije društvenih Masa otkrivanjem Masnog koncepta zasnovanog na odnosima vla­ sti, na svim nivoima, ali koji je dovodio do poistovećivanja struk­ tura s poljem praksi — razlikuje se od ove (definicije): u ovom poslednjem slučaju biće, tačnije, reč o jednom statusnom rasMdu između ekonomskih — Masnih — „grupa” i političkih „grupa” , a to je uostalom i logična posledica perspektive „Mase po sebi” i „Mase za sebe” . Nevolje tog pravca postaju očigledne u konfu­ zijama do kojih dolazi kad pokuša da utvrdi odnose između tih „ekonomskih Masa” i „političkih grupa” .

II.

Vlast, klase i klasni interesi

Polazeći od tih napomena, možemo pokušati da predložimo jedan pojam vlasti: označićemo kao vlast sposobnost jedne dru­ štvene klase da ostvari svoje specifične objektivne interese. Taj koncept sadrži izvesne teškoće, posebno utoliko što uvodi pojam ,interesa” : zna se, međutim, koliki je značaj tog pojma kod Marxa i Lenjina, budući da je marksistička koncepcija Masa i vlasti vezana za koncepciju „Masnih interesa” . Važno je ipak, bar ukrat­ ko, odrediti mesto te definicije vlasti u odnosu na neke druge ko­ je su imale značajne reperkusije u političkoj teoriji. 1) O na se razlikuje od Lasswellove8 definicije po kojoj je vlast „činjenica učestvovanja u donošenju odluka” : tu je posredi jedna poznata definicija za niz teorija koje se odnose na deci­ sion-making process. Osnovni nedostatak te koncepcije, bar u okvirima društva koje karakteriše neM Masni sukob, jeste, s jedne 7 Problem je jasno postavio W right Mills u svojoj kritici marksistič­ kog koncepta „dominiraiuće klase”, u kojoj objašnjava zašto umesto njega upotrebljava term in „elita na vlasti” : „Dom inirajuča klasa” je term in teško opterećen. „K lasa” je ekonomski term in; „dominacija” je politički termin. Fraza „dom inirajuča klasa” , prema tome, implicira koncepciju da jedna ekonomska klasa dom inira p o litič k i.. 1 Lasswell et K aplan, Power and Society, a Framework fo r Social Enquiry, 1950, p. 70. i si.; Lasswell, Politics: W ho gets w h a t when, how, 1936, p. 40. i sL

99

strane, što naginje ka voluntaristiČkoj koncepciji procesa „odlu­ čivanja” , p ri čemu se zanemaruje efikasnost struktura i što se njome ne mogu iza privida da tačno lokalizuju efektivni centri odlučivanja unutar kojih se odigrava raspodela vlasti; s druge strane, što se kao princip uzima „integracionistička” koncepcija društva iz kojeg je potekao pojam „učešća” u odlučivanju. 2) Definicija vlasti koju ja iznosim razlikuje se od Weberove9 po kojoj je vlast (H errscbajt) „verovatnoća da će određena grupa p rihvatiti izvesno upravljanje sa specifičnim sadržajem” : i to u onoj meri u kojoj se ta definicija postavlja sa istoristioke perspektive jednog društva — subjekta, proizvoda normativnih postupaka subjekata-činilaca, perspektive na kojoj se upravo i temelji veberovska koncepcija „verovatnoće” i „specifičnog up­ ravljanja” . To upravljanje je zamišljeno tako da se vrši unutar jednog „autoritarnog udruženja” , kristalizacije valera-ciljeva tih činilaca, na što se koncept vlasti svodi u veberovskoj koncepciji zakonitosti. 3) Predložena definicija razlikuje se od definicije T. Parsonsa'°, za koga je vlast „sposobnost vršenja izvesnih funkcija u ko rist društvenog sistema posmatranog u celini” : takva je defi­ nicija stvarno izrazito solidarna s „funkcionalističko-integracionističkom ” koncepcijom društvenog sistema. Mi tu, razume se, ne možemo da iznesemo neku detaljnu kri­ tiku m nogobrojnih koncepata vlasti koji se mogu naći u poli­ tičkoj nauci. O vo nekoliko navoda imalo je samo cilj da se ukaže na složenost problema. Ako prihvatim o predloženi pojam vlasti, videćemo da on može da se prim eni na sve marksističke analize koje se odnose na taj problem.

f K .— Taj se pojam odnosi upravo na polje „klasnih” praksi i odnosa klasnih praksi, odnosno na polje klasne borbe: njegov je referencijalni okvir klasna borba jednog klasno podeljenog društva. To pokazuje da se u tim društvima dejstva struk­ ture koncentrišu u praksama tih posebnih celina koje čine dru* W irtschaft und Gesellschaft, Tibingen 1947, S. 28. i si. 10 Structure and Process in M odern Societies, Glencoe 1947, str. 28. i si.; „O n the concept o f Pow er” , u: Proceedings of the Am erican Philo­ sophical Society, vol. 107, Ms. 9, 1963.

100

štverie klase. Ovde treba prvo utvrditi sledeće: pojam vlasti od­ nosi se_na određen tip društvenih odnosa koji karakteriše klasni „sukob”, klasna borba, to jest odnose na jednom poiju unutar kojeg je, upravo samim postojanjem klasa, spo­ sobnost jedne da u svojoj praksi realizuje sopstvene interese u suprotnosti sa sposobnošću — ili interesima — drugih klasa. To određuje jedan specifični odnos dominacije i subordinacije kfasnih praksi koji upravo L nosi obeležje _odnosa vlasti. Odnos vlaštT implicira daikle mogućnost demokracije jedne jasne linije, pri čemu se polazi od te suprotnosti, između mesta dominacije i subordinacije. U okviru društava u kojima ta klasna podela ne postoji — a bilo bi zanimljivo ispitati u kojoj se meri ovo može primeniti i na neantagonističke klasne odnose u prelazu sa socija­ lizma na komunizam; gde, prema tome, ti odnosi ne mogu da budu specificirani kao odnosi klasne dominacije i subordinacije, — trebalo bi se pridržavati upotrebe jednog drukčijeg koncepta, koji bi možda bio koncept autoriteta.11 Inače, pojam vlasti se ne može prim eniti na „međuindividualne”12 odnose ih na odnose čija se konstitucija ispoljava, " Tu bi trebalo napomenuti da je na problem atiku pojma „vlasti” povezanu s problem atikom jednog specifičnog odnosa koji karakteriše demarkacija mesta subordinacije i dominacije u posebnim uslovima jednog su­ koba, ukazao M. Weber (W irtschaft und Gesellschaft, op. cit., str. 50. i si.). On taj odnos označava kao jedan ,,Herrschaftsverband“, koji pro­ izvodi zakonitost pogodnu da stvori odnose „vlasti”, i razlikuje ga od op­ šteg odnosa između „upravljača” i onih kojima se upravlja, dirigovanin, odnosa koji se može naći u svakoj društvenoj organizaciji, a koji se ne može obuhvatiti istim pojmom kao i specifični odnos dom inacije-subordinacije — nego samo pojmom „moći” (Macht). Važno je još tu napo­ menuti da se ono što označava dcmarkaciju odnosa dom inacije-subordinacije i situira „sukob”, u stvari prvobitno nalazi na jednom mestu izan tog samog odnosa: taj je „sukob” ograničen strukturom . U tom smislu, svaki odnos između „upravljača” i „upravljanih” ne implicira samom svo­ jom unutarnjom prirodom neki „sukob” ili, drugim rečima, marksistički izraženo, neku klasnu „borbu” : s druge strane, samo sukob koji je utvrđen polazeći od struktura, odnosno, marksistički rečeno, klasna borba, može da stvori jedan poseban odnos dominacije-subordinacije obuhvaćen poj­ mom vlasti. 12 Suvišno je ovde ukazivati na kapitalnu grešku raznih ideologija po kojima se vlast sm atra „interpersonalnim ” fenomenom, od R. D ahla do K. Lewina, i koja prolazi kroz sve definicije psiho-sociološke fakture tipa „vlast ličnosti A nad ličnošću Đ; to je sposobnost A da postigne da B učini nešto što ne bi učinila bez intervencije A ” (R. Dahl, The Concept o f Power, u: Behavioral Science, 2, 1957, str. 201—215). Reklo bi se da i Fr. Bourricaud pripada tom istom teorijskom pravcu.

101

prema određenim okolnostima, kao nezavisna od svog mesta u procesu proizvodnje, to jest, u klasno podeljenim društvima, od klasnih borbi: na prim er, na prijateljske odnose, ili odnose izme­ đu članova nekog sportskog udruženja, itd. U tim slučajevima može se prim eniti pojam sile: taj se koncept upotrebljava osobito u političkoj nauci da bi označio element „snage” , pošto se pojam vlasti upotrebljava u slučaju ozakonjene snage, to jest u referencijalnom okviru jednog minimuma „saglasnosti” onih na koje se ta vlast prim enjuje.13 M eđutim , to razlikovanje koje inače može da bude veoma korisno, u stvari se odnosi na oblike vlasti, oblike dominacije-subordinacije implicirane u odnosima vlasti. Zasad treba da obratim o pažnju na činjenicu da se razlika između vla­ sti i moči odnosi na referencijalni okvir unutar kojeg su situirani ti fenomeni: fenomen vlasti je situiran u okvirima klasne borbe, koja odražava dejstva jedinstva struktura jedne formacije na no­ sioce. U tom smislu može se reči da je vlast tipičan fenomen koji se može odrediti kada se pođe od struktura, dok fenomen moči karakteriše izvesna sociološka am orfnost. *

— Taj pojam vlasti se odnosi na sposobnost jedne klase da ostvari specifične objektivne interese. Taj elemenat pojma vla­ sti vezan je posebno za analize M arxa i Lenjina koje se odnose na klasnu organizaciju. Problem je značajan i na njemu bi se valjalo zadržati, uvode­ ći tu distinkcije koje će sprečiti pom etnju. U poglavlju u klasama napomenuli smo da jedna klasa može postojati u društvenoj formaciji kao posebna klasa, čak i u slučaju kad je pododređena, čak i kad ne poseduje ono što se obično označava kao sopstvena politika i ideološka organizacija: to se događa ako se njena egzi­ stencija na ekonomskom nivou odražava na nivoima njenih poli­ tičkih i ideoloških praksi kroz jedno specifično prisustvo — prisu­ stvo „odgovarajućih efekata” . Ali, to prisustvo postojanja jedne klase kao društvene snage stvarno pretpostavlja izvestan organizaci­ oni prag u širem smislu reci. Tako, na prim er, u slučaju seljaka man Izm eđu ostalih, R. Aron, „M acht, Pow er, Puissance: prose dćm ocratique ou poesie dem oniaqne?” , u: A. E. S., M . 1, 1964:^ G. Lavau. „La dissociation du pouvoir”, u: Esprit, jun 1953, broj posvećen pitanju. „Politička vlast i ekonom ska v last” .

102

loposednika Marx odbija da im prida uopšte uzev karakter jedne posebne klase, s obzirom na njihovu izolaciju koja isključuje mogućnosti organizacije kao uslova postojanja posebne klase. Tu organizaciju, u širem smislu reči, pripisuje im, u okviru Drugog Carstva, Louis Bonaparte. U tom širem smislu term in organiza­ cije naprosto obuhvata uslove jedne klasne prakse s „odgovara­ jućim dejstvima” . Međutim, teorija organizacije u užem smislu reči, kod Marxa, a naročito kod Lenjina, ne obuhvata naprosto klasne prakse, uslove postojanja klase kao posebne klase — kao društvene snage — nego uslove klasne vlasti, to jest uslove jedne prakse koja dovodi do klasne vlasti. Kod M arxa, na prim er, tekstovi u vezi sa „svojstvenom” političkom i ideološkom orga­ nizacijom jedne klase ne odnose se, u stvari, na njeno funkcioni­ sanje u svojstvu posebne klase. One, međutim, zadržavaju svoju vrednost kao uslovi te vlasti, što M arx izražava na sledeći način: „Prema tome, politički p o k re t. . . je pokret klase sa ciljem da ostvari svoje interese u nekom opštem obliku, u obliku koji poseduje neku univerzalnu obavezujuću drultvenu snagu.”1* Jasno je, uostalom, da ta teorijska linija vlada u lenjinističkim analizama organizacije, a naročito organizacije partije radnič­ ke klase. Da politička i ideološka klasna praksa ne obuhvata jednu organizovanu praksu kao uslov klasne vlasti, to je Lenjin naznačio kroz pojam otvorene ili deklarisane akcije koji se ne poklapa s pojmom prakse. Organizacija vlasti jedne klase često kod Lenji­ na izgleda kao uslov njene otvorene akcije — pri čemu ni obr­ nuto ne mora da bude tačno, pošto organizacija klasne vlasti može da ne dovede do deklarisane akcije kad njena vlast zavi­ si od njene klasne političke okultacije: na pnm er, buržoazija pod Drugim Carstvom. Prema tome, konstatujemo jednu bitnu razliku i značajne nepodudarnosti između klasne organizacije u širem smislu, koja se poklapa s pojmom prakse s „odgovara­ jućim dejstvima” , i organizacije vlasti: na prim er, sitni zemljoposednici iz 18 brumairea imaju, posredstvom L. Bonapartea, po­ sebnu organizaciju klasnog postojanja, a da pri tom ipak nema­ ju nikakvu vlast, pošto Bonaparte nije zadovoljio nijedan in te­ res te klase.

14 Pismo Đolteu novembra 1871, povodom Gotskog program a (delove rečenice sam ja podvukao).

103

S druge strane, m eđutim , ako je ta specifična organizacija jedne klase nužan uslov njene vlasti, ona nije samim Tim i do­ voljan uslov. O va napomena nam omogućuje da bolje sagledamo razloge razlikovanja između prakse s „odgovarajućim dejstvima” jedne klase i njene organizacije vlasti. Organizacija vlasti jedne klase nije dovoljna za njenu vlast jer se, pre svega, ta vlast sti­ če u izvesnim granicama kao efekat struktura u polju praksi: na­ suprot jednoj „voluntarističkoj” koncepciji, možemo videti da efektivno ostvarenje interesa zavisi od tih granica. Postoji, me­ đutim , još jedan razlog koji nam inače otkriva osnovanost raz­ likovanja između prakse s „odgovarajućim dejstvim a” i organiza­ cije vlasti: pojam vlasti specifikuje dejstva strukture kao gra­ nice u odnosima raznih praksi klasa u borbi. U tom smislu, vlast označava odnose koji nisu direktno određeni strukturom , a zavisi od egzaktnog odnosa društvenih snaga prisutnih u klasnoj borbi. Sposobnost jedne klase da ostvari svoje interese zavisi od sposobnosti drugih klasa da ostvare svoje interese. Stepen efektivne moći jedne klase zavisi direktno od stepena moći dru­ gih klasa, u okvirima determinacije klasnih praksi u granicama koje postavljaju prakse drugih klasa. Strogo govoreći, vlast obu­ hvata te granice u drugom stepenu i označava način intervenisanja prakse jednog nivoa neke klase, i to ne direktno u praksama drugih nivoa iste klase, nego u praksama istog nivoa drugih klasa, u granicama koje svaka klasna praksa postavlja praksi drugih klasa. Taj precizni smisao granica je uostalom posebno značajan, pa ima posledice i na druge probleme, a ne samo na problem vlasti: na prim er, kad je reč o političkom nivou i o problem u strategije, on se manifestuje u specifičnim efektima koje politička praksa jedne klase ima na praksu druge, ukratko u strategiji protivnika. *

C — Pristupim o sad pitanju ^interesa” i „objektivnih in­ teresa” klase. Jasno je da je taj problem vrlo obiman, pa ću ja tu da dam samo neke indikacije u vezi s njim. Staviću u sredi­ šte tog pitanja sledeću temu: koji su odnosi klasnih „inte­ resa” sa strukturam a i s praksama? Koji je smisao termina „ob­ jektivnih interesa” klase? čin im to da bismo došli do jednog adekvatnog koncepta interesa.

104

Potrebno je, najpre, elimlnlsati dzvesna pogrešna tumačenja. Pre svega, klasni interesi spadaju u polje praksa, u polje klasnih borbi. Cak i uz izlaganje opasnosti da se zapadne u jedno antro­ pološko tumačenje marksizma, ne samo u tumačenju individua-subjekata, nego čak i u tumačenju klasa-subjekata, u struktura­ ma se ne mogu p rona6 interesi. U stvari, interesi, mada nisu neki „psihološki pojam ” , mogu se lokalizovati samo na polju praksi i klasa. U strukturam a, na prim er, nadnica ili profit ne izražavaju interes kapitaliste — na prim er, „mamac zarade” — ili radnika, nego konstituišu ekonomske kategorije povezane s oblicima kombinovanja. M eđutim, reći da interesi mogu da se koncipiraju samo u teorijskoj povezanosti s nekom praksom ne znači samim tim pridati interesima neku vezu s „individual­ nim ponašanjem” : u prvom trenutku, to znači isključiti d a su interesi lokalizovani u strukturam a. Ovo isključenje je važno. Jer stvarno ponekad nailazimo na analize klasika marksizma koje, na prvi pogled, kao da pove­ zuju klasne interese s proizvodnim odnosima. To je tip tumače­ nja kojim se identifikuju strukture i prakse i kojim se u proiz­ vodnim odnosima vidi klasa po sebi — klasni interesi — nasu­ prot političkim i ideološkim nivoima koji bi se sastojali u praksi — organizaciji — klase-za-sebe. M arx štaviše veli da klasni in­ teresi, u klasnoj borbi, u neku ruku postoje pre same formacije i prakse jedne klase. Povodom interesa proletarijata on nam, istina, u Nemačkoj ideologiji, kaže: „Prema tome, nemačka bur­ žoazija je u opoziciji s proletarijatom čak i pre no što se ovaj organizovao kao klasa.” M eđutim, na osnovu prethodnih analiza moglo bi se utvrdi­ ti da klasna interesi, u pogledu svog odnosa s praksama, nisu klasna borba, u jednom odnosu između struktura i praksi. Ovo nas navodi da postavimo problem odnosa između interesa i stmkauflr- Ne bi bilo suvišno ukazati tu na činjenicu da je to nastojanje bilo primordijalno u „funkcionalističkom” pravcu savremene sociologije i da postavljanje ovde problema spada u nje­ gove zasluge. Poznato je da je u tom pravcu, u kome se u krajnjoj analizi polazi od istoricističke problematike subjekta i tako do­ vodi do problematike kojom se praksa definiše kao držanje-ponašanje dejstvujućih činilaca, taj problem postavljen na sledeći način: mesto činilaca u odnosu na strukturu bilo bi određe­ 105

no o bjektivnim interesima koji sačinjavaju ulogu činilaca.15 Po­ jam interesa je tako na prvi pogled lišen psiholoških kono­ tacija. M eđutim , pošto se struktura tu koncipira kao supstrat i proizvod držanja-ponašanja činilaca, interesi-strukture, uloga-situacija, sastoji se od očekivanja — od verovatnoća — izve­ snih ponašanja činilaca, zavisno od njihove strukturne uloge. Značajno je tu za nas pre svega da ta lokalizacija objektivnih interesa u strukturam a — „situacija” — globalno potiče iz jedne problem atike subjekta, koja u strukturam a vidi proizvod činilaca. Ti su interesi „objektivni” utoliko što su lokalizovani u strukturam a, pri čemu su prakse svedene na ponašanja-držanja. O vakva postavka problema interesa odvela je funkoionalistički pravac u ćorsokake čim je pokušao da na rigorozan način postavi problem struktura. Pošto interesi mogu efektivno da budu obuhvaćeni samo na polju nosilaca — činilaca — rado se tu unosi i pojam „latentnih interesa”, koji određuje struktur­ nu ulogu činilaca, i „m anifestnih interesa”, onih koji se, re­ cimo, nalaze u polju praksi.16 Sto se tiče teorijskog statusa „ grupe” , latentni interesi su navodno doveli do stvaranja ,,kvazigrupa” — do grupa-po-sebi — a m anifestni interesi do „intere­ snih gru p a” — do grupa-za-sebe.17 Ta perspektiva, ostavljajući po strani upotrebu term ina grupe umesto termina klase, dovodi tačno do istih rezultata kao i ekonomističko-istoricistička per­ spektiva marksizma: ona koja u ekonomskoj strukturi vidi eko­ nomske interese — „situaciju” — klase po sebi. I tu je ta­ kođe rezultat sličan onome raspepu društvene „klase” na dvo­ struk status, konceptualno obeležen: klasa po sebi, klasna situ­ acija, latentni interesi — kvazigrupe — s jedne strane, a s dru­ ge strane grupe za sebe, statusne grupe, političke elite, mani­ festni interesi — interesne grupe. Očigledno je, dakle, da ti pokušaji lokalizovanja klasnih interesa u strukturam a ne mogu da budu usaglašeni s nekom naučnom, koncepcijom. Pojam interesa može da se odnosi samo 15 Tu generalnu liniju zastupaju Parsons, M erton, D ahrendorf, itd. 14 O vo je naročito jasno u tome kako R. M erton prim enjuje koncepte „m anifestnih funkcija” i „latentnih funkcija” u analizi „boss-politics” u Sjedinjenim D ržavam a. Vidi: Social Theory and Social Structures, 1957, p. 73. i si. 17 N aročito kod M. Ginsberga, Sociology, 1953, p. 40. i si.

106

na polje praksi, u onoj meri u kojoj su interesi uvek interesi jedne klase, nosilaca raspoređenih u društvene klase. Ovo, me­ đutim, ne*znači da se interesi sastoje od motivacija držanja, isto kao što činjenica da prakse situiramo u društvene odnose ne znači da se vraćamo problematici subjekta. Ako pojam klase označava efekte strukture na nosioce, ako uz to pojam prakse ne obuhvata držanja (stavove), nego rad vršen u granicama koje nameće struktura, . interesi stvarno ..označavaju l e . granice, ali kao proširivanje polja na jednoj posebnoj ravni, jedne kla­ sne prakse u odnosu na prakse drugih klasa, ukratko, proširenje „akcije” klasa u odnosima vlasti. Ovo, uostalom, nipošto ne predstavlja neku metaforičku igru oko termina granica i polja, nego je rezultat složenosti odnosa koje ti termini podrazumevaju. Lenjinove analize nam, uostalom, ukazuju na taj problem povodom političke situacije. Kod Lenjina, stvarno, aktuelni momenat karakterišu: a) drultvene klase, klasne političke prakse društvene snage — i b) interesni odnosi, što se, posmatrano s gledišta političke prakse radničke klase, izražava u vidu „du­ goročnih interesa proletarijata”18. Ta dva termina — društve­ ne snage i interesi — mada oba imaju svoje mesto u polju klasnih političkih praksi, nisu samim tim tautololka. D ruštve­ ne snage odnose se na specifično prisustvo jedne klase, putem „odgovarajućih dejstava” , na planu političke prakse klasa. D ru­ gim rečima, efekti struktura na polju klasne borbe tu se odra­ žavaju kao neki prag postojanja jedne klase kao posebne klase, kao društvene snage. Ti se efekti, međutim, odražavaju takođe kao proširivanje terena koji ta klasa može da pokriva prema stepenu specifične organizacije koji ona može da dostigne — organizacije vlasti — : taj se teren prostire do njenih objektiv­ nih interesa. Ako, prema tome, vodimo računa o toj dvojakoj ograničenosti polja — pošto svako polje ima jedno ,,s ove strane” i jedno ,,s one strane” — onda nam se objektivni in­ teresi klase ne ukazuju direktno kao praktični prag njene egzi­ stencije u svojstvu posebne klase — kao bilo koja klasna „si­ tuacija” „po sebi” — već kao honzont njene akcije kao društve­ ne snage. Ovo, uostalom, važi za sve posebne nivoe praksi na polju borbe klasa. Uz to, kao što ekonomski interesi ne sačiu „Pism a iz daleka", Oeuvres, t. 23, p. 330. i si.

107

njavaju „situaciju” jedne klase po sebi na ekonomskom nivou — nego horizont njenog ekonomskog delovanja — tako ni poli­ tički interesi ne mogu da budu shvaćeni kao „finalitet praksisa” jedne klase za sebe: oni su, na nivou političke prakse, hori­ zont koji ograničava teren političke prakse jedne klase. Klasni interesi kao granice širenja jedne specifične klasne prakse, pomeraju se prema interesima drugih prisutnih klasa. Tu su uvek posredi odnosi, bolje rečeno strategijska sukobljava­ nja klasnih interesa: u toj perspektivi nalazi se d .strateško razlikovanje — u pravom smislu reči — između dugoročnih i kratkoročnih interesa. Drugim rečima, te granice širenja sačinja­ vaju u isti mah granična dejstva struktura i granična dejstva u drugom stepenu nam etnuta intervencijom praksi raznih kla­ sa — klasne borbe — na jednom posebnom nivou praksi. U tom smislu, i mera ili stepen u kojima neka klasna praksa efektivno obuhvata teren obeležen njenim klasnim interesima koji zavise od te mere ili tog stepena kod protivnika i sposob­ nost jedne klase da realizuje svoje objektivne interese, dakle svo­ ju klasnu vlast, zavisi od sposobnosti protivnika, dakle, i od nje­ gove vlasti. Pomenuli smo tu da su klasni interesi „objektivni” inte­ resi kako bismo naznačili da tu nisu u 'p ita n ju motivacije drža­ nja. U tom smislu M arx nam kaže u Nemačkoj ideologiji da „za­ jednički in te re s i. . . jedne klase . . . postoje ne samo u mašti, kao nešto općenito, nego pre svega u stvarnosti kao međusobna zavisnost pojedinaca među koje je podeljen društveni rad” . Očigledno je, m eđutim , da se na polju praksi ti interesi kao granice mogu razlikovati s obzirom na to kako u vezi sa njima funkcioniše ideologija, predstava koju činioci ili čak i klase ima­ ju o tim interesima. To ne znači, međutim, da su zamišljeni ili doživljeni interesi, u svom eventualnom nepodudaranju s interesima-granicama, „subjektivni” interesi: toliko je tačno da se dejstvo ideološkog, u ovom slučaju prikrivanje tih krajnjih granica od činilaca, ne može obuhvatiti kategorijom ,»subjektiv­ nog” . U tom pogledu upotreba termina „objektivno” može, u stvari, da se smatra suvišnom, pa ga mi tu koristimo^ samo da bismo dobro podvukli Činjenicu da se Ićoncept interesa može i mora osloboditi svake psihološke konotacije. Nema, međutim, sumnje da na tom terenu interesa funkcija ideologije može da

108

da povoda mnogim oblicima iluzije. Zadržimo se sad naprosto na tome da se vlast kao mogućnost ostvarivanja interesa ne od­ nosi na zamišljene interese u slučaju kad su se ovi, usled ideo­ logije, odvojili od krajnjih interesa, već se odnosi upravo na ove poslednje.

{ D — Poslednji element pojma vlasti-j.e_ specifičnost- M a­ snih interesa, koje treba reafizovati. Stvarno, ako ti interesi nisu IokaUzovani u stnikturam aTcao “„situacija’’ klase u proizvodnim odnosima, nego kao granice nivoa polja praksi, može se lako zamisliti i da je reč o relativno autonomnim interesima jedne klase na ekonomskom, političkom i ideološkom polju. Vlast se nalazi na nivou raznih klasnih praksi u onoj meri u kojoj po­ stoje klasni interesi na ekonomskom, političkom i ideološkom polju. Naročito u kapitalističkoj formaciji -koju karakteriše spe­ cifična autonomifa~niv6a~~sffukrara~r 'praksi' i fespektiVnlh kla­ snih interesa može se jasno vide ti razlika između ekonom ske vlasti, jfoU tičke vlasti, ideološke vlasti itd., prema sposobno­ sti "određene^ klase da ostvari svoje relativno autonomne intere­ se na svakom nivou .^"D rugim rečima, odnosi vlasti se isto tako ne nalaze jedino na političkom nivou kao što se klasni in­ teresi ne nalaze jedino na ekonomskom nivou. Odnosi između tih raznih vlasti — njihov pokazatelj efikasnosti, itd. — pove­ zani su s artikulacijom raznih klasnih praksi — interesa — ko­ ji, na jedan odvojen način, odražavaju artikulaciju raznih struk­ tura jedne društvene formacije, u jednoj od njenih stadijuma ili jednoj njenoj fazi. _ U kratko, isto kao i strukture ili prakse, ni odnosi vlasti ne sačinjavaju neki prost izražajni totalitet, nego složene i nepodudarne odnose koje u krajnjoj instanci određuje ekonomska vlast: politička ili ideološka vlast nisu prosti odrazi ekonomske vlasti. Mogu se navesti mnogobrojni prim eri kako jedna klasa može da bude ekonomski dominantna, a da pri tom to ne bude 19 Nije potrebno ovde posebno isticati jasno razlikovanje — kod M arxa, Lenjina, Gramscija — između ekonomskih interesa (Lenjin), ekonom sko-korporativnih interesa (Gramsci), privatnih ekonomskih interesa (Marx), s jedne strane, i političkih interesa s druge strane: ono se odnosi na pom enuto razlikovanje- između ekonomske i političke borbe.

109

i politički” , ideološki dom inantna, a da to ne bude ekonomski ili politički, itd. Uostalom, jedna klasa može biti sposobna da ostvari ekonomske interese — problem radničkog sindikalizma — a da ne bude sposobna da ostvari političke interese: ona može imati ekonomsku vlast, a da nema „odgovarajuću” poli­ tičku vlast, ili da ima političku vlast, a da pri tom nema „odgo­ varajuću” ideološku vlast, itd. Još jedna poslednja napomena povodom problema decentracije mesta dominacije na raznim nivoima, pošto ta mesta mo­ gu zauzimati različite klase. To ne znači da se ne može strogo definisati koje su, ili koja je klasa dom inantna u jednoj forma­ ciji ili, drukčije rečeno, koje dom inantno mesto dominira nad ostalima. Ako se vodi računa o celini tih složenih odnosa, videće se da, u slučaju takve decentracije, dom inantnu klasu, ili do­ m inantne klase, u jednoj određenoj formaciji čini u krajnjoj analizi ona, ili one, koje zauzimaju dominantna mesta na nivou one klasne borbe koja u čitavom kompleksu te formacije ima dom inantnu ulogu: to je dakle klasa (ili klase) koja ima dom i­ nantnu vlast. N a prim er, u disocijaciji dominantnih mesta u Ve­ likoj B ritaniji pre 1688, M arx često naziva „dominantnom 20 To je klasičan slučaj buržoazije u Engleskoj pre 1688. O na je ekonom ski dom inantna klasa, dok zemljoposednička aristokratija ostaje politički dom inantna, uprkos revoluciji 1640. Godine 1688. engleska buržo­ azija, m ada ne stiče hegemoniju kao klasa, o čemu će još biti reči, ipak ulazi u blok vlasti, gde će docnije da se afirmiše. Ovim posebnim slu­ čajem Engleske bavio se M arx, ali i Engels, naročito u Predgovoru iz 1892 prvom engleskom izdanju za U topijski socijalizam i naučni soci­ jalizam — navodim prem a izdanju Dietz, Engels: Die Entw icklung des Sozialism us v on U topie zu r W issenschaft, 1966, S. 20. i si. Inače, o tom predm etu u širem smislu imamo m nogobrojne tekstove Engelsa o apsolu­ tističkoj drža v i uopšte kao o d razu „rav n o teže” između dveju klasa, zemljoposedničkog plem stva i buržoazije. M arx u to unosi precizniji podatak da, u slučaju Engleske u periodu o kome je reč, nije posredi^ neka poli­ tička ravnoteža izm eđu tih dveju klasa — ykao u Francuskoj u periodu pre Revolucije — već činjenica da „politička moć i ekonomska snaga nisu sjedinjene u istim ru k am a” (Oeuvres politiques, op. cit., t. II, str. 18). Im am o i slučaj Prusije pri kraju bizm arkovske države: u vezi s tim, En­ gels, Stam beno pitanje (1872), 2° deo 2 ° odeljak — ekonomska dom ina­ cija buržoazije, politika zem ljoposedničkog plem stva — (Ja tu ne go­ vorim o njegovim člancim a objavljenim 1851— 1852 u N e w Jork Daily Tribune, poznatim pod naslovom Revolucija i kontrarevolucija u N emačkoj, jer se odnose na jedan drukčiji fenomen). Vidi u vezi s tim i napomene R. M ilibanda u „M arx and the State” , u Socialist Register, 1964, p. 283. i si.

110

klasom” buržoaziju koja ima ekonomski dominantno mesto, ma­ da ona nema „direktnu dominaciju” — ako pod tim podrazumevamo političku dominaciju: jer ekonomsko se, u konkret­ nom slučaju Velike Britanije, u njoj pojavljuje kao ono što igra dominantnu ulogu. N asuprot tome, u disocijaciji dom inant­ nih mesta u Prusiji pri kraju bizmarkovske vladavine, zemljoposednička aristokrati ja — dakle politička dominacija — najče­ šće se smatra dominantnom klasom: tu kao da političko ima dominantnu ulogu.21

II I.

Državna vlast — državni aparat — centri moći

Na taj način, prihvatajući taj pojam vlasti, može da se razjasni smisao takvih izraza kao što su „dlžavna vlast” , itd., ukratko izrazi (koji kao da vlast pripisuju institucijama. Razne društvene institucije, a naročito državne institucije, nemaju vlast u pravom smislu reči. Institucije, p o sjsatian e-s gledišta vlasti, mogu da budu samo povezane s družtvenim klasama u čijim je rukama vlast. Ta vlast društvenih klasa je organizovana, u svom funkcionisanju, u specifične institucije, u centre m oći,..s tim što je država u tom kontekstu izvršni centar političke mo­ ći. To, međutim, ne znači da su centri moći, razne institucije ekonomskog, političkog, vojnog, kulturnog, itd. karaktera, pro­ sti instrumenti, organi ili dodaci vlasti društvenih klasa. Oni poseduju_ svoju autonomiju i. strukturnu specifičnost^ koja, kao takva, ne može da se neposredno svede na analizu u terminima vlasti.22 11 Vidi tekstove M arxa i Engelsa na koje sam već ukazao. 71 Struktura — institucija: ta dva pojma treba dobro razlikovati. Pod institucijom podrazum evaćem o jedan sistem društveno sankcionisanih normi ili propisa. Prem a tome, pojam institucije ne treba, prem a uobiča­ jenoj tendenciji, koju uostalom često prih v ata i m arksizam — kao superstrukturne institucije — da se ograniči samo na pravno-političke institucije: i preduzeće, škola, crkva, itd., takođe sačinjavaju institucije. N asuprot tome, pojam strukture obuhvata organizacionu matricu institu­ cija. Samim funkcionisanjem ideološkog struktura ostaje uvek skrivena u institucionalnom sistemu koji organizuje, i iza njega. Treba, prem a tome, ubuduće voditi računa o tim napomenama prilikom upotrebe tih pojmova. Treba, međutim, dodati da struktura nije prost princip spoljne organiza­ cije u odnosu na instituciju: struktura je prisutna u aluzivnom i obrnu­ tom obliku, u samoj instituciji, pa se upravo u ponavljanju tih — p ri-

111

S druge strane, međutim , u okviru proučavanja raznih dru­ štvenih institucija u odnosu na vlast, one. se moraju razmatrati prem a ulozi koju imaju na polju klasne borbe, pošto je vlast koncentrisana u jednoj instituciji zapravo -klasna vlast,. Drugim' rečima, relativna autonomija raznih institucija — centara moči — u odnosu na društvene klase, nema veze sa činjenicom što one poseduju neku svojstvenu vlast, različitu od klasne vlasti, nego s njihovim odnosom prema strukturam a. U tom smislu ra­ zne institucije, u smislu vlasti, ne predstavljaju „organe vlasti” , izvršne instrum ente neke klasne vlasti koja je postojala pre njih i koja ih stvara radi svog efikasnog ostvarivanja, nego pred­ stavljaju centre moči. U onoj m en u kojoj se mogu razlikovati razni oblici vlasti, može se pristupiti i konkretnom proučavanju, prem a konkretnim situacijama, postojećeg pluraliteta centara mo­ ći — institucija u jednom datom trenutku, i njihovih odnosa: na prim er, preduzeća, države, kulturnih institucija, itd. Jasno je da se, već usled nepodudarnosti koja karakteriše razne nivoe klasne borbe i razne domene vlasti, odnosi klasne vlasti u jed­ nom centru moći koji pripadaju određenom nivou ne mogu pre­ vesti na jednostavan način, onakvi ka kvi jesu, u centre moći koji pripadaju drugim instancama. Isto je tako jasno da hijerarhijska organizacija tih centara moći (vidi, na prim er, karakteri­ stične varijacije kombinacija država-cikva — škola ili država — škola-crkva) zavisi istovrem eno od artikulacije instanci i od od­ nosa snaga u klasnoj borbi. t U tom se okviru, uostalom, mogu ustanoviti takve razlike kao što su formalna vlast ili stvarna vlast u vezi s institucijama — centrim a moći, a prim er njihove analize nam daje Lenjin povodom političke vlasti u svojim tekstovima koji se odnose na „dvostruku vlast” — buržoaske države i sovjeta — u Rusiji.^3 To razlikovanje ne obuhvata neko razlikovanje između instituci­ ja koje poseduju vlast, od kojih jedna, nasuprot drugoj, poseduje efektivn u vlast. To razlikovanje upućuje na to da -klasni od­ nosi vlasti mogu da izazovu pomeranje težišta između „centara” koji koncentrišu tu vlast, u tom smislu što se stvarni odnosi krivenih — prisustava može o tk riti princip razjašnjavanja institucija. O vo bi, takođe, m oralo da se uzme u obzir prilikom upotrebe pojma strukture u smislu označavanja institucionalnih oblasti. 23 V. I. Lenjin, Jedno od bitnih pitanja revolucije, Izabrana dela, tom 11, K ultura, Beograd 1960, str. 166— 172.

112

klasne vlasti više odražavaju u jednom centru nego u drugim. To stvarno pomeranje isto toliko zavisi od mesta centra vlasti u od­ nosu na strukture društvene formacije koliko i od odnosa vla­ sti na polju klasne borbe.

Upravo se u tom smislu i može protum ačiti razlika koju Lenjin čini između državne vlasti i državnog aparatodrazumeva jedan poseban način organizacije i funk­ cioniranja~Koeksienzivnog državnog aparata, u slučaju kapitalističke države, iz spiedficnom birokratskom kategorijom. Biro­ kratizam je u tom slučaju u isti mah rezultat struktura kapitali­ stičke države i uticaja dominantne kapitalističke id e o lo g ic na normativna organizaciona pravila državnog aparata: tu su posredi dva relativno različita faktora birokratizma. Uticaj dom inant­ ne kapitalističke ideologije na birokratizam poprima razne oblike: . a) bilo jedan opšti oblik, koji se odnosi na sam konstitu­ tivni karakter svake ideologije, na prim er na specifično prikriva­ nje znanja, očigledno u birokratskoj „tajni” ; b) bilo .posebne oblike kapitalističke ideologije koje je Marx proučio u fetišizmu robe, a koji se kreću od bezličnog ka­ raktera birokratskih funkcija — ideološke konstitucije „pojedinca-ličnosti” — do normativnih modela podele rada; c) bilo pravno-političke oblike, što je dominantna oblast dominantne kapitalističke ideologije. U ovom poslednjem slučaju u pitanju je naročito uticaj buržoaske zakonitosti na birokrati­ zam, koji su podvukli i Marx u svojim poznijim delima, i M. W eber, kao „racionalno-legalnu” zakonitost. Birokratija u okvi­ ru te zakonitosti na izgled predstavlja političko jedinstvo naroda-nadje: ona se prikazuje, i može to da čini, kao neko „neu­ tralno telo” koje ovaploćuje opsli interes, a čije je političko funkciomisanje u odnosu na klase na taj način sistematski pri­ krivano. d) uticaj dominantne kapitalističke ideologije, ili čak sitnoburžoaske ideologije na birokratizam ispoljava se, najzad, kroz njihovo dejstvo na nekulturu i neznanje -masa: ovo upravo i omogućuje birokratski monopol znanja. Prema tome, jasno je da birokratizam državnog aparata upravo posredstvom svojih odnosa s dominantnom ideologijom 357

u celini kapitalističke formacije, ima izvesne homologije s nor­ mativnim modelima koji regulišu organizaciju i podelu rada u raznim sektorima te formacije: u fabrikama, kulturnim institu­ cijama itd.7 M eđutim , birokratizam predstavlja specifičan efekat te ideologije samo za državni aparat, upravo u onoj meri u ko­ joj je povezan, unutar kapitalističkih formacija, s postojanjem birokratije kao društvene kategorije. A ovo, uostalom, u onoj meri u kojoj se ideološko, u tom domenu, udružuje sa struk­ turama države da bi se stvorio birokratizam u njenim odnosima s političkim fenomenom birokratije, ukratko — birokratija u njenim odnosima prema političkoj klasnoj borbi. *

M eđutim , birokratija sačinjava specifičnu društvenu kate­ goriju zbog svojstvenog jedinstva (koje ispoljava u svom fumkćionisanju kao društvena grupa i zbog svoje relativne autono­ mije u odnosu na društvene iklase, i to kako one kojima sama pripada, tako i dom inantne. Te karakteristike proističu, u kapi­ talističkoj formaciji, pre svega iz birokratizm a kao rezultante dom inantne ideologije i države, a za'tim iz odnosa klasne borbe s tom državom. Što se tiče birokratizm a, on je toliko često analiziran da nećemo na tome insistirati. Podsetimo se sasvim kratko na izvesne njegove crte, ne odvajajući one koje spadaju u obedežija države, i one koje spadaju u ideologiju, a ne pokušavajući ni da ih klaisiramo po redu važnosti. Proučavali isu ih Marx, En­ gels, Gramsci i Lenjin8, pa onda W eber: upravo tu su Weberove analize korisne. 7 M arx je naznačio te homologije kako u svojim analizam a tehničke podele rada u krupnim preduzećim a (u prvoj knjizi Kapitala), tako i u analizam a državnog a p arata „čiji je rad poaeljen i centralizovan kao u nekoj fabrici” {Le 18 Brumaire, str. 347). ' N ajznačajnije Lenjinove analize odnose se^ na prelaznu socijali­ stičku državu i nalaze se u njegovim delim a počev od 1918 (naročito u tom ovim a 32— 35 njegovih sabranih dela). Ja tu ^odmah_ ukazujem na problem : Lenjin u tim tekstovim a pod term inom birokratije misli na „ birokratizam ” , a ovaj poslednji term in upotrebljava često uporedo s ter­ m inom „birokratizaciie” (tendencije ka birokratizaciji). Opšta teorijska linija koja proizlazi iz tih tekstova je sledeća: on sm atra da u situaciji prclaza m ože postojati n eki „birokratizam ” koji nije vezan za postojanje neke „birokratije” kao specifične kategoriie; i to zbog nekoliko k arak te­ ristika prelaza, kao što su odsustvo izrabljivačke klase, politička o rg an i-

358

Može se dati sledeća opšta definicija: birokratizam pred­ stavlja hijerarhijsku organizaciju p u tem delegiran ja vlasti držav­ nog aparata koji ima posebna dejstva na njeno funkcionisanje. Po pravilu on je korelartivan: 1) s aiksiomatizacijom pravnog sistema u apstraktne, opšte, formalne i striktno reglementisaine propise-zakane, koji raspo­ ređuju oblasti dedatnosti i kompetencije (Engels, Welber); 2) s koncentracijom funkcija iadministrativnom centra­ lizacijom aparata (Marx, Engels, Gramsci); 3) s bezličnim karakterom funkcija državnog aparata (Marx, W eber); 4) s načinom nagrađivanja tih funkcija fiksnim plat ama (Marx, W eber); 5) s načinom regru tavan ja funkcionera kooptiranjem ili imenovanjem polazeći od „vrha” , ili polazeći od jednog poseb­ nog sistema konkursa (Marx, W eber); 6) s odvajanjem privatnog života funkcionera od njegove javne funkcije, njegovog „kabineta” (Marx, W eber); 7) sa sistematskim prikrivanjem znanja aparata, odnosno birokratijom tajnom u odnosu na klase (Marx, Engels, Lenjin, W eber); zacija proletarijata, itd. Trajnost „birokratizm a” bez „birokratije” upravo Lenjin povezuje, s jedne strane, s idealističkim nasledem prethodne d ru­ štvene formacije (naročito kapitalističke ideologije) i s strajnošću osobina prethodne države u socijalističkoj državi, između ostalog, postojanjem buržoaskih „specijalista” po njihovom načinu života i njihovoj ideologiji u spratovim a administracije (podrobnije o tim problem im a t. 32, str. 160. i si.; str. 267. i si.; str. 372. i si. — t. 33, str. 372. i si.; t. 35, str. 505. i si.). O vo trajanje je, s druge strane, povezano s ekonomskim, političkim i ideološkim posledicama prisustva državnog kapitalizm a i klasa sitne proizvodnje, odnosno sitne seljačke proizvodnje, u ruskoj prelaznoj formaciji. Lenjinističke analize, ako uzmemo u obzir te primedbe, mogu biti korisne za k a­ pitalističku form aciju: i to u pogledu uticaja kapitalističkih i sitnoburžoaskih ideologija na „birokratizam ” . One su takoae korisne u pogledu opŠte teorijske linije ispitivanja birokratskog fenomena: neobično je važno tu nanomenuti da trajnost „birokratizm a” u SSSR-u, ukoliko se odnosi na „buržoaske” specijaliste u državnom aparatu, Lenjin ne vezuje za nji­ hovo „buržoasko” klasno pripadništvo u proizvodnim odnosima, već za niihovu buržoasku ideologiju: buržoazija kao klasa je u to vreme gotovo likvidirana u SSSR-u. Tu problem atiku treba proširiti na postojanje biro­ kratije u kapitalističkim form acijam a: ni u tim form acijam a birokratija nije vezana za svoje klasno pripadništvo, nego za državne strukture — jer tu je posredi birokratija — i za uticaj ideologije.

359

8) s prikrivanjem znanja unutar samog aparata, s tim što njegovi „vrhovi” posed/uju ključeve nauke (Lenjin); 9) s 'karakterističnim disparitetom između naučne forma­ cije „vrhova” i nekulture subalternih slojeva (Marx, Lenljin); itd. Taj birokratizam organizacije državnog aparata dovodi do striktnog hijerarhijskog funkcionisanja delegiranjem vlasti i sek­ tora funkcija, do posebnog načina unutarnje raspodele autori­ teta i do ozakonjavanja polazeći od vrha, do neprekidnog pre­ nošenja odgovornosti na više stepene — obeležja ikoja su često opisivali M arx, Engels i Lenjin, kao i mnogi drugi autori. Upravo je birokratizam -taj koji pre svega birokratiji pridaje u funkcionisanju državnog aparata svojstvo jedinstva, ostvaruju­ ći na taj način od nje specifičnu kategoriju: upravo -birokrati­ zam, spoj između dom inantne ideologije i struktura kapitali­ stičke države, omogućava birokratiji da, uprkos razlikama u klasnom pripadništvu -njenih raznih slojeva, funkcianiše kao društvena kategorija. Istina, ta društvena -grupa ima svojstvene interese — p ristup adm inistrativnim funkcijama kao izvorima prihoda, kao stepenima karijere itd., ali ti interesi nisu do­ voljni da od nje stvore specifičnu kategoriju: s jedne strane, uisled dispariteta tih interesa među raznim slojevima birokra­ tije, a s druge strane usled činjenice što ti interesi u izvesnoj meri objašnjavaju tesnu povezanost birokratije s dominantnim klasama, ali ne objašnjavaju relativnu autonomiju birokratije u odnosu na te -klase, autonomiju -koja doprinosi njenom konstituisanju u specifičnu kategoriju.

360

4

Birokratija i klasna borba

Ako su birokratizam i birokratija povezani s kapitalistič­ kom državom, onda nas to mora uputiti na -problem odnosa Birokratije 'CTSasnom borbom y . kapitalističkoj formaciji. Jedino taj odnos može đa nam otkrije relativnu autonomiju birokratije, u odnosu na dominantne 'klase u toj formaciji koja je, uporedo s njenim svojstvenim jedinstvom, konstituiše u spe­ cifičnu kategoriju. U tekstovima Marxa i Engelsa pronalazimo ijednu nepromenljivu teorijsku liniju u vezi s tim problemom: ta relativna autonomija birokratije u odnosu na dominantne klase je apso­ lutno i do kraja determinisana odnosima između kapitalističke države i klasne borbe. Pošto birokratija ne poseduje sopstvenu vlast, njena relativna autonomija je ona ista 'koja pripada toj državi u odnosima vlasti klasne borbe, državna vlast koja pri­ pada klasama, budući da je država, u stvari, samo jedan centar vlasti. Treba, međutim, da se tu podsetimo na problem relativne autonomije kapitalističke države kod Marxa i Engelsa: ona je izričito povezana, po jedinoj koncepciji 'koju su oni teorijski razradili, samo s ravnotežom među prisutnim društvenim sna­ gama. Prema tome, relativna autonomija birokratije, mada još kod njih striktno determinisana relativnom autonomijom drža­ ve u odnosu na klase, lokalizovana je isključivo u situacijama koje ostvaruju takvu ravnotežu. Marx naročito u tom smislu proučava problem birokratije, povodom konkretnog istorijskog fenomena francuskog „bonapartizma” , fenomena koji on po­ 361

grešno svodi na jedan model ravnoteže snaga. O n nam tako kaže: „ . . . birokratija je . . . pod Restauracijom, pod Louisem-Philippeom, pod parlam entarnom republikom, . . . bila oruđe vladajuće (klase ma koliko da je težila za sopstvenom vlašću (Država je) tek pod drugim Bonapartom postala potpuno sa­ m ostalna” 1 (tu je reč o relativnoj autonomiji bonapartističkt birokratije u odnosu na dom inantne klase). O vo je još jasnije izraženo kod Engelsa: ,,U stvari, i u Nemačkoj država je, tak­ va kakva postaji, nužan proizvod društvene infrastrukture iz koje je ponikla. U Pruskoj — a Pruska danas predstavlja auto­ ritet — ona postaji uporedo sa još uvek moćnim žemljoposedničkim plemstvom, sa relativno mladom i, naročito, vrlo pla­ šljivom buržoazijom, koja dosad nije stekla ni direktnu poli­ tičku vlast kao u Francuskoj, ni manje-više indirektnu vlast, kao u Engleskoj. Ali pored tih dveju klasa postoji i proleta­ rijat, intelektualno veoma razvijen, koji brzo raste i organizuje se sve više iz dana u dan. Tu dakle, .pored osnovnog uslova stare apsolutne monarhije, ravnoteže između zemljoposedniokog plem stva i buržoazije, nalazimo i osnovni uslov mo­ dernog bonapartizm a: ravnotežu između buržoazije i proleta­ rijata. Ali i u nekadašnjoj apsolutnoj monarhiji, kao i u mo­ dernoj bonapartističkoj m onarhiji, stvarna upravna vlast je u rukam a jedne posebne kaste oficira i funkcionera koji se regrutuiju, u Pruskoj . . . Autonomija te kaste, koja kao da stoji iz­ van i, tako reći, iznad društva, daje državi neku prividnu neza­ visnost u odnosu na d ru štv o .”2 Vidi se da Engels tu pripisuje biroikratiji neiku sopstvenu vlast; on je čak ponekad smatra klasom: to su očigledno po­ grešni izrazi. Važna je, m eđutim , njegova postavka problema relativne autonomije birokratije. Engels još ponekad Idkalmuje relativnu autonom iju birokratije u posebnu situaciju ravnoteže kaju čini katastrofalna ravnoteža, u svom tekstu Status quo u N emačkoj, u 'kome, na prim er, kaže: „Ovaj režim koji pred­ stavlja birokratija jeste političko otjelovljenje opšte n e m o ć i... Bijeda njemačkog statusa quo sastoji se, uglavnom, u tome što 1 K. M arx, Osamnaesti brim er Louisa Bonaparte, K. M arx— F. Engels, Dela, tom 11, Prosveta— In stitu t za m eđunarodni radnički pokret, Beograd 1975, str. 160— 161. 2 F. Engels, Stam beno pitanje, pogl. II, § 2.

362

ni jedna jedina klasa nije do sada bila dovoljno jalka da b i . . . n am etn u la. . . samu sebe kao predstavnika interesa cijele na­ cije.”3

Ta katastrofalna ravnoteža približava se jednom drugom Marxovom tumačenju relativne autonomije birokratije u fran­ cuskom bonapartizmu, posledici činjenice da je „buržoazija več bila izgubila sposobnost da vlada nacijom, a radnička klasa tu sposobnost još nije bila stekla” . M eđutim, kao što nisu dovoljni da objasne relativnu auto­ nomiju kapitalističke države u odnosu na dominantne klase, ti modeli ravnoteže nisu dovoljni da objasne ni relativnu auto­ nomiju specifične kategorije državnog aparata prema tim kla­ sama. Ta relativna autonomija je jedna osobena crta kapitali­ stičkog tipa države, dakle i njenih konkretnih oblika, čak i u slučaju kad nimalo nije prisutna neka ravnoteža snaga. Prema tome, ako kod Marxa nalazimo analizu (u praktičnom stanju) relativne autonomije kapitalističkog tipa države prema domi­ nantnim klasama, kod njega ćemo naći, i to na neposredno određen način, i analizu relativne autonomije birokratije prema tim klasama, čak i u slučaju konkretne situacije ne-ravnoteže snaga. Ja dakle ovde samo upućujem čitaoca na prethodno po­ glavlje, koje se odnosi na faktore relativne autonomije tog tipa države i na njene konkretne oblike u kapitalističkim formacija­ ma. Marxove analize o birokratiji vrlo se tačno poklapaju s njegovim analizama kapitalističke države u njenim odnosima prema klasama, s tim što je u njima naglašena osobina svojstve­ nog jedinstva birokratije u odnosu prema tim klasama, čiji je uzrok kombinacija državnih struktura i dominantne ideologije, naročito pravno-političke. To jedinstvo birokratije je na taj zaobilazan način stav­ ljeno u vezu s ceiinom nivoa klasne borbe u jednoj kapita­ lističkoj formaciji, u isti mah klasa kapitalističkog načina i 'kla­ sa nedominantnih načina proizvodnje te formacije. Ono je, pre svega, stavljeno u vezu s efektom izolacije, karakterističnim * Friedrich Engels, Status quo u N jem ačkoj, K. M arx—F. Engels, Dela, tom 7, Prosveta — Institut za m eđunarodni radnički pokret, -Beo­ grad 1974, str. 42.

363

za ekonom sku borbu buržoazije i radničke (klase, i s posebnom izolacijom seljaka maloposednika i sitne buržoazije. Ta izola­ cija omogućuje državnoj birokratiji da igra ulogu političkog jedinstva, koje predstavlja jedinstvo naroda-naoije. Marx insi­ stira na tome u svojim analizama posebnog odnosa između birolkratije i maloposedničkog seljaštva: „Parcelni posed je po svojoj prirodi pogodan da bude osnova jedne svemoćne i broj­ no velike birokratije. O n stvara isti nivo odnosa i ličnosti na celoj teritoriji Francuske. Prema tome, on takođe dopušta da se iz jednog vrhovnog centra ravnomerno utiče u pravcu svih tačaka te ravnom em e mase.”4 Engels takođe insistira na tome u svojim analizama odnosa između biTOikratije i nemaoke sitne buržoazije sa njenim „sitnim lokalnim interesima . . . (koja je) . . . bila dotjerala samo do lokalnih organizacija, lokalnih borbi i lokalnih napredalca . . .”5 U slučaju odnosa birokratija— buržoa­ zija, posredi je, s jedne strane, odnos između birokratije i „običnih buržuja” , spremnih da žrtvuju svoje privatne interese opštim klasnim interesima — efekat izolacije — a, s druge stra­ ne, odnos birokratije prema buržoaziji duboko podeljenoj na klasne frakcije. N a nivou klasne političke borbe reč je o odnosu između birokratije i borbe dom inantnih klasa i frakcija tih klasa, što dovodi do problem a njihove političke organizacije, s tim što birokratija postaje reprezentativan faktor njihovog političkog jedinstva, posredstvom države koja igra ulogu faktora te orga­ nizacije. U odnosu između birokratije i klasa sitne proizvodnje posredi je njima svojstvena nesposobnost da se politički organizuju, što za sobom povlači njihov fetišizam vlasti i ulogu birokratije kao predstavnika njihovog jedinstva: sitno seljaštvo i sitna buržoazija su „tipično” predstavljeni na političkom ni* K. M arx, Osamnaesti brimer Louisa Bonapane, K. M arx F. Engels, Dela, tom 11, Prosveta — In stitu t za m eđunarodni radnički p o ­ kret, Beograd 1975, str. 164. 5 Friedrich Engels, Status quo u N jem ačkoj, K. M arx F. Engels, Dela, tom 7, Prosveta — In stitu t za m eđunarodni radnički pokret, Beo­ grad 1974, str. 40. U poredi i Lenjina. „Postoji kod nas još jedan ekonom ­ ski razlog birokratizm a: to je izolacija, rasutost sitnih proizvođača, nji­ hova beda, njihova nekultura, odsustvo puteva, nepismenost, odsustvo razm ena izm eđu poljoprivrede i industrije, nedostatak povezanosti i reci­ pročnom delovanju m eđu njim a (O euvres, t. 32, p, 227)

364

vou birokratskim telom koje ih, posredstvom države, zadržava u njihovoj političkoj dezorganizaciji.6 Ukratko, konstatujemo da je relativna autonomija biro­ kratske Jcategorije u odnosu na dominantne klase vezana za relativnu autonomiju kapitalističkog tipa države i njegovih obli­ ka u kapitalističkim formacijama. Ako još jednom strogo proverimo naše zaključke o relativnoj autonomiji države, možemo reći da i sama birokratija, kao društvena kategorija, poseduje tu autonomiju time što održava upravo političku vlast domi­ nantnih klasa i predstavlja njihove interese u posebnim eko­ nomskim, političkim i ideološkim uslovima klasne borbe u tim formacijama.

Ova zapažanja omogućavaju da se razjasni izvest an broj pitanja. •A. — Pitanje izvesnih aspekata odnOsa birokratizma kao organizacionog sistema državnog aparata prema oblicima poli­ tičke dominacije buržoazije: to je pitanje koje je, u ideološkoj diskusiji, bilo kancentriisano oko teme „disfunkđonalnosti” bi­ rokratskog aparata. U stvari, to pitanje, s jedne strane, nije tehničke prirode — tehničke efikasnosti ili neefikasnosti — nego prevaishodno političke, a s druge strane ono se ne može podvesti pod pojam disfunkcije. U M arxovim i Engelsovim analizama postaje jasno da birokratizam, mada je nužan poli­ tički efekat dominacije KNP u jednoj formaciji, ispoljava čitav niz protivurečnosti s oblicima političke dominacije. Tačnije re­ čeno, tu su posredi inherentne protivurečnosti kako dominant­ ne političke ideologije, tako i struktura kapitalističke države: na primer, kao što je dokazao Engels, između birokratske taj­ ne, potrebne aparatu te države, i principa javnosti, koji karak4 Te analize se nalaze naročito u celini M arxovih tekstova o Fran­ cuskoj. Napom enim o da, prem a druStvenim form acijam a o kojima je reč, taj tipični odnos u kome državni a p arat „predstavlja” klase sitne proizvodnje, može da se kristalizuje u neko drugo „državno telo” , a ne samo birokratiju u užem smislu reči: na prim er, u vojsku. To je naro­ čito slučaj u mnogim zemljama Latinske Amerike: videti u tom smislu: Josč N un, ,,Amćrique Latine: La crise hćgćmonique et le coup D ’E tat militaire”, u Sociologie du travail, br. 3, 1967.

365

teriše u isti mah buržoasku političku ideologiju — javno mnen'je, itd. — i „predstavničku” državu7, ili, kao što je dokazao M arx, između funkcionisanja izvršne vlasti, koja obuhvata birolcratiju, i funkcionisanja parlam entarnog predstavništva. M eđutim , — a to je jedan aspekt preko kojeg se najčešće prebrzo prelazi — te protivurečnosti proističu i iz odnosa iz­ m eđu birokratizma i klasa sitne proizvodnje, u onoj meri u kojoj se taj efekat — birokratizm a i birokratije — jednog državnog tipa na klasnu borbu odražava u jednoj društvenoj formaciji. Taj odnos, tvorac tih protivurecnosti, tako je oči­ gledan da će Engels konstruirati ceo svoj tek st o kome je reč na „inkom patibilnosti” između političke dominacije buržoazije i „birokratizovanih” političkih oblika.8 I Lenjin, uostalom, takođe vidi u birokratizm u prelazne socijalističke države u isti m ah ideološko nasleđe kapitalizma i uticaj malograđanske ideo­ logije. M eđutim , taj asipekt odnosa između birokratizma i po­ litičkih oblika dominacije buržoazije ukazuje: 1) N a protivurečnosti izm eđu dom inantne kapitalističke ideologije i sitnoburzoaske ideologije u kapitalističkom držav­ nom aparatu. Ta sitnoburžoaska ideologija je potrebna za funk­ cionisanje birokratizm a u aparatu kapitalističke države. Feti­ šizam vlasti, karakterističan za tu ideologiju, doprinosi konstituisanju norm ativnih propisa koji ostvaruju hijerarhijsku subor­ dinaciju u subaltem im slojevima državnog aparata. Međutim, taj fetišizam ugrožava celokupan aparat, pa i onda zapada u protivurečnost s kapitalističkom ideologijom koja u njemu domi­ nira. Takav je na prim er slučaj s personalizacijom službenih privilegija, u suprotnosti s njihovim bezličnim karakterom , s fatalizmom i odsustvom akcije u suprotnosti s ideologijom efi­ kasnosti, itd. 2) Na protivurečnosti izm eđu kapitalističkog tipa države i karakteristika koje su mu, u određenoj formaciji, nametnute^ postojanjem klasa sitne proizvodnje: to je slučaj „hipertrofije” državnog aparata u Francuskoj usled postojanja maloposedničkog seljaštva i sitne buržoazije, koje, između ostalog, prouzro­ kuje i protivurečnosti između izvršne vlasti i parlamentarnog predstavništva u toj zemlji. 7 Reč je o citiranom tekstu Status quo u N jem ačkoj. 1 „B irokratija je ustanovljena da bi upravljala nad m alograđam m a i seljacim a” , u Status quo . . . , op. cit. p. 30.

366

O va razmatranja omogućavaju razjašnjenje jednog „para­ doksalnog” pirohlema birokratskog fenomena, koji je tipično kapitalistički. Uticaj birokratizma je utoliko značajniji, šanse birokratije da se uzdigne do društvene snage utoliko su veće, što je dominacija K N P nad drugim načinima manje otvorena i jasna u jednoj formaciji. To dokazuju priimeri Francuske i Nemačke, nasuprot prim eru Velike Britanije.

B. — Nekoliko autora, među kojima i W eber i Michels, ukazali su inače na ono što nazivaju kontradikcijom između birokratizma i oblika „dem okratije” . Reč je o tendenciji kojom se utvrđuje veza između birokratizma i „totalitarnih” politič­ kih oblika shvaćenih kao radikalno različitih od „dem okratije” uopšte. Staviše, i birokratija je tu često smatrana subjektom — tvorćem birokratizma — birokratizovanih norm i funkcionisanja i institucionalizovane vlasti — pa prema tome i temelj totalitarnih institucionalnih oblika. D a bismo analizirali stvarne fenomene koje prikriva ta ideološka problematika, trebalo bi raščlaniti niz raznih problema, ostavljajući po strani problem protivurečnosti između birokratizma i socijalističke demokratije diktature proletarijata, kako ga je postavio M arx u svojim tek­ stovima o Pariškoj komuni, i Lenjin, povodom prelazne soci­ jalističke države, jer su ga oni postavili u sasvim drukčijem kon­ tekstu od onog koji nas ovde zanima. Sta to znači kad je reč o problem u odnosa između biro­ kratizma i burioaske demokratije, odnosno institucionalizovanih oblika političke dominacije (buržoazije? S gledišta zakonitosti, bitnog za analizu birokratizma, vidimo da je, u stvari, svojstvena zakonitost birokratije, to jest uticaj dominantne političke ideo­ logije na funkcionisanje državnog aparata, bliska tipu burioaske zakonitosti. U tom smislu birokratizam predstavlja karakteristič­ nu crtu tipa te zakonitosti, upravo kao što birokratija predstav­ lja crtu kapitalističkog tipa države. Istina, postoji jedna zako­ nitost svojstvena državnom aparatu, koja je upravo karakteri­ stika birokratizma. Zakonitost tog državnog aparata, usled nje­ govog hijerarhijskog funkdonisanja putem delegiranja vlasti i usled fetišizma vlasti, sadrži, na prim er, harizmatičke elemente koji vode ka vrhovnom autoritetu nekog „šefa” — vrha eta­ tističke piramide, tendencijama ka izolaciji aparata u odnosu na 367

narodno predstavništvo, itd. M eđutim, ta zakonitost svojstvena birokratiji samo je jedan poseban oblik burzoaske zakonitosti, onaj koji ikara'kterizuje dominaciju izvršnog. Birokratska zakoni­ tost nije nipošto suprotna tipičnoj zakonitosti kapitalističke dr­ žave, kao što ni državni oblici s dominacijom izvršnog, među koje spadaju i raani bonapartističko-cezaristički oblici, nisu su­ pro tn i tipičnim oblicima buržoaske dominacije, to jest institu­ cijama političke dem okratije. Možemo, m eđutim , da se suoči­ mo sa celim nizom proti vurečnos ti i nepodudarnosti između zakonitosti državnog aparata i zakonitosti državnog oblika s parlam entarnom dominacijom, ili između zakonitosti državnog oblika s dominacijom izvršnog i zakonitosti društvene forma­ cije, kada je oblik zakonitosti koji u njoj dominira parlamentarni. *

C. — U slučaju kapitalističkog državnog oblika u kome do­ minira izvršno, koji je u skladu s oblikom dominantne zakoni tosti u nekoj formaciji, postoji izvesna koincidencija između unu­ tarnje zakonitosti birokratskog aparata i zakonitosti u celiini for­ macije. O vo s posebnom oštrinom postavlja pitanje naročite uloge birokratije u jednom konkretnom ohlilku države s dominacijom izvršnog. U stvari, ako takva uloga postoji, treba je potražiti u uticaju političko-ideološkog fenomena birokratizma — pre nego u nekoj birokratiji (koja brani sopstvene ekonomske interese, po­ državajući dominaciju izvršnog: treba uvek ponovo podvući či­ njenicu da birokratija postaje specifična kategorija 'kroz svoj od­ nos prem a političkom i ideološkom. O vo zavisi od toga da li birokratija, u konkretnoj situaciji, predstavlja ili ne predstavlja društvenu snagu. Dve prethodne napomene: 1) Prva je dosta očigledna: pošto birokratija nije ni klasa, ni klasna frakcija, ona nikako ne može da igra neku glavnu ulogu u konstituisanju jednog državnog oblika. U slučaju države s do­ minacijom izvršnog, koja odgovara dominantnoj zakonitosti for­ macije, taj se oblik utvrđuje na osnovu skupa faktora klasne borbe. Isto važi i u slučaju nekog odstupanja između tog držav­ nog oblika i dom inantne zakonitosti u formaciji, odstupanja koje, dakle, nije isključivo, pa čak ni na prvom mestu, svodljivo na postojanje birokratije. 56$

2) Druga napomena je manje očigledna: alko je birokratija kao takva — počev od trenutka Ikada može da predstavlja teo­ rijski objekat — specifična kategorija, aiko poseduje relativnu autonomiju i njoj svojstveno jedinstvo, ona nije samim tim, kao uostalom što to nisu ni autonomne klase ili klasne frakcije, društvena snaga. Kao specifična kategorija ona može, u kon­ kretnoj situaciji, da to postane: Lenjin je na tome insistirao u slučaju (kapitalističke države. U tom slučaju, predstavljajući dru­ štvenu snagu, ona ima sebi svojstvenu ulogu u političkoj ak­ ciji, što joj samo po sebi ne daje neku sopslvenu vlast: ovo se uostalom može dogoditi i klasama — društvenim snagama, na prim er radničkoj klasi ili eventualno klasama-osloncima, koje mogu predstavljati društvene snage, a da pri tom nemaju sopstvene vlasti. Konstituisanje birokratije u društvenu snagu zavisi od okol­ nosti. Ono zavisi, na prim er, od dominantne ili nedominantne uloge države u celini instanci: to se naročito dogodilo u Nemačkoj, u nešto manjem stepenu u Francuskoj, kad je birokra­ tija bila društvena snaga u opŠtem okviru dominantne uloge koja je često pripadala državi. O no zavisi .takođe od konkretne situacije klasne borbe: na prim er, poman ute situacije neke opšte ravnoteže prisutnih snaga, a naročito situacija katastrofalne rav­ noteže, delujući u okviru kapitalističke države, stvaraju povolj­ ne okolnosti za konstituisanje birokratije u društvenu snaguIsto važi i u slučajevima naročite političke dezorganizadje do­ minantnih klasa — krize partijskog predstavništva na politič­ koj sceni — kombinovanim ili ne sa situacijama ravnoteže, ili u slučajevima konstituisanja u društvene snage klasa sitne pro­ izvodnje, seljaštva, naročito maloposedničkog i sitne buržoazije: jer u ovom poslednjem slučaju se birokratija uzdiže do društve­ ne snage, funkcionišući kao politički „predstavnik” tih klasa; ili, najzad, u slučaju neke opšte krize zakonitosti u jednoj for­ maciji. U kratko, reč je o jednom skupu faktora koji, u svojoj uvek originalnoj kombinaciji unutar jedne formacije, mogu do­ zvoliti birokratiji da ne funkcioniše naprosto kao specifična kategorija sa svojstvenim joj jedinstvom i relativnom autonomi­ jom, nego kao efektivna društvena snaga. To postojanje birokratije kao društvene snage može da se ustanovi u okviru korelacije s oblicima kapitalističke države. O no je posebno jasno u o n im posebnim istorijskim oblicima kapitalističke države koje nazivamo cezarističkim, kao što su 24 Polltl£ka vlast 1 dnJtvene klase

369

carstva dvojice Bonaparta u Francuskoj. U