Lingvistika i kolonijalizam - Mala rasprava o glotofagiji [PDF]

Zitiervorschau

BIBLIOTEKA XX VEK

49

Urednik IVAN COLOVIC

Luj Žan Kalve

LINGVISTIKA I KOLONIJALIZAM Mala rasprava o glotofagiji

Prevela sa francuskog JAGODA KRIVOKAPIĆ

BEOGRADSKI IZDAVACKO-GRAFIČKI ZAVOD 1981.

Naslov originala LouisJean Calvet: LINGUISTIQUE et COLONIALISME Petit traite de glottophagie © Payot, 1974

Francuski lingvista Luj žan Kalve, rođen 1942, objavio je nekoliko zapaženih knjiga u kojima razmatra uglavnom iz marksističke perspek tive, odnos između jezika i društva: Roland Barthes, un regard politique sur le signe, 1973 (naš prevod objavljen u biblioteci »XX vek«: Rolan Bart, jedno političko gledanje na znak, 1976), Linguistique et colonialisme, 1974 (koju sada predstavljamo čitaocima), Pour et contre Saussure, 1975, La production revolutionnaire, slogans, affiches, chansons, 1976, Les jeux de la societe, 1978. i Langue, corps, societe, 1979.

Recenzent dr NADA PETROVIĆ Korice IVAN MESNER

ČETIRI GODINE KASNIJE

Prvo izdanje ove knjige izašlo je iz štampe 2. aprila 1974. na dan smrti Žorža Pompidua. Tri-četiri dana kasnije, avion kojim sam putovao za Abidžan krenuo je sa dva sata zakašnjenja čekajući na važnu ličnost, predsednika Ufue — Boanjija, koji je, uz mnoge druge šefove afričkih država, pri­ sustvovao sahrani. Sazrela u De Golovo, napisana u Pompiduovo vreme, ova knjiga je dosada živela pod Žiskarom d'Estenom. S afričkog stanovišta, ove uzastopne promene malo znače: bar što se tiče Fokara i lova na divlje zveri, dok intervencije u Zairu, Čadu, Mauritaniji i dalje zapahnjuju bira­ če dahom pustolovine, bojeći sadašnjicu militariz­ mom bliske prošlosti ... Predsednici prolaze, a kolonijalizam ne odumire, što naravno neće izne­ naditi one po kojima istoriju ne stvara nekolicina ljudi, pa makar se oni proglasili i za »proroke«, već bitke, odnosi sila, oprečni ekonomski interesi. Lingvistika i kolonijalizam spajala je i još uvek smelo spaja dve nam ere i dva načina izraža­ vanja. Dok se u njenom drugom delu1) na već po-* J) U našem izdanju drugi deo knjige je izostavljen. On sadrži četiri, kako sam autor u podnaslovu naglašava, »posebna rada« (ukupno oko 60 stranica). To su: Le

6

Lingvistika i kolonijalizam

znat »univerzitetski« način opisuju posebni sluča­ jevi Afrike ili Evrope, dotle se u prvom delu prou­ čavaju ideološke sprege između nauke kao što je lingvistika i istorije u njenom kolonijalnom izda­ nju. Ako danas pokušamo da procenimo njen uticaj i sledbenike, oni će biti vrlo različiti zavisno od toga koliko je ostala u sećanju. Sto se tiče poseb­ nih studija, brojni su tekstovi koji nam pružaju novu građu i nove analize. Dva nam dala (Balibar, Laport, 1974; Serto, Ždilija, Revel, 1975) daju produbljenu analizu dvosmislenosti onog perioda kada je, u samom jeku francuske revolucije, vlast počela da nameće »nacionalni« jezik, odbacujući kao folklorno preterivanje regionalne jezike i kul­ ture. Druga dela vrlo zanimljivo govore o udarcu koji je zadat nametanjem centralizatorskog jezika (Dinton, 1973). S druge strane, u pretežno lingvisti­ čkim studijama polako se javljala ideološka i epi­ stemološka kritika temelja nauke (Korseti, 1976; Bulkus, 1977), ne bez nekih pozajmica iz ovog dela, koje nisu uvek naznačene: no to je način na koji se ideje šire . . . U toku nedavno održanog kongre­ sa u Velsu, u Ejbristvitu, mnoga saopstenja su do­ takla ovaj iisti problem trudeći se da odgovore na pitanje kako se jezici šire (Dresler, 1978; Luis, 1978; Mahmud, 1978). Prethodne godine na alžir­ skom kolokvijumu (maj-jun 1977) odmah se name­ tnuo problem odnosa između kulturnih instancija (jezik, književnost, film) i kolonijalizma. U samoj colonialisme linguistique en France, La situation đe Vanglais au XIV• siecle selon Ranulph Higden et John Trevisa, Le systtm es de numeration en Bambara, Dioula e t Malinke i Le francais en Afrique. (Prim, ur.)

Luj Zan Kalve

7

lingvistici se zbog toga nije uznapredovalo. Ubu­ duće se termini dijalekt ili patua koriste s više obazrivosti, no američka terminologija i dalje ne­ promišljeno i bez ikakvog reda trpa u termin Zmgua franca vrlo raznolike slučajeve, kolonijalni je­ zik, kontaktno narečje (Skoton 1978) . . . Ma kako bilo, prave se promene, ako ih ima, dešavaju u mentalitetima. U Alžiru i Maroku, gde se ignorišu jedini govorni narodni jezici (arapski, kabdski, berbersiki), da bi se kao zvaničan jezik nametnuo jedan mrtav jezik, ljudi počinju da se bune. U skoro celoj Africi oni koji koriste ove je­ zike ne osećaju više nikakvu krivicu, ne stide se da govore nešto što nije francuska ili engleski. Os­ talo će — ovde mislim na promene u jezičkoj po­ litici, u izboru uprave i škole — možda usledati, ali se, što je najvažnije, tlo malo-pomalo za to pri­ prema. Slučaj Gvineje, Tanzanije, Madagaskara, gde se nacionalni jezik uči u školama koje su još uvek malobrojne, ima izgleda da se proširi. Kada sam, suočivši se 1977. u Mozambiku sa neuobiča­ jenim lingvističkim opredeljenjem za portugalski kao jezik školstva i opismenjavanja, ćutanjem iz­ razio svoje neslaganje, s iznenađenjem sam pred sobom otkrio sagovomike koji su branili svoju po­ litiku, spremni na dijalog i diskusiju. Više nije bilo reči o očiglednoj istini (portugalski kao jedi­ ni jezik »sposoban« da vrši te funkcije), već o opredeljenju ikoje se moglo dovesti u pitanje: menta­ liteti se menjaju. U tom smislu je aktivizam ove knjige još uvek aktuelan. Promene zavise od borbe naroda i nje­ nog političkog lispoljavanja, ali su uvek na dne­

8

Lingvistika i kolonijalizam

vnom redu. Nasuprot tome, razvitak same lingvis­ tike je manje jasan. Otkriće i prevod na engleski, a zatim i na francuski, sovjetskog teksta nastalog 1929. (Bahtin/Vološinov, 1977) najzad nam pruža okvir za jednu ideološku kritiku: ako je znak prevashodno ideološka pojava, tad je potreb­ no stvoriti ideološki pristup semiološkim naukama. Na tom se polju stvari sporo menjaju. Tu i tamo 'lingvistika pokušava da se obnovi zahvalju­ jući sociolingvistici, ali će prave promene biti mogućne tek posle ozbiljne procene temelja struk­ turalizma, čiji smo mi, hteli to ili ne, baštinici. Ako političke promene o kojima smo prethodno govorili slede iz borbe naroda, onda one slede i iz naše vlastite prakse. Kritika upućena lingvistici ti­ če se svih, naročito onih zemalja gde se, zahva­ ljujući jezičkom planiranju, nauka pretvara u po­ litiku. Ona se, ipak, na prvom mestu tiče samih lingvista. Ostaje nam da obavimo veliki posao, ovaj n a š . . . L. Ž. K. Oktobar, 1978.

LITERATURA Mikhail Bakhtine (V. N. Volochinov), Le marxisme et la philosophic du langage, Paris 1977. Renće Balibar, Dominique Laporte, Le frangais na­ tional, Paris 1974.

Luj Zatt Kalve

9

Ahmed Boukous, Langage et culture populaire au Maroc, Casablanca 1977. Michel de Centeau, Dominique Julia, Jacques Re­ vel, Une politique de la langue, la revolution frangaise et les patois, Paris 1975. Renato Corsetti (ed.), Lingua e politica, imperials smi, identity nazionali e političke linguistiche in Asia, Africa, America Latina, Roma 1976. Wolfang Dressier, Acceleration, retardation and reversal in language decay, saopštenje na Savetovanju o rasprostiranju jezika u Ejbristvitu 1978. Claude Duneton, Parter croquant, Paris 1973. Glynn Lewis, The numerical decline of the Welsh language, and the agencies and characteristics of its functional advance, Aberystwyth 1978. Ushari Mahmud, Language spread as a wave-like diffusion process: Arabic in the Southern Sudan, Aberystwyth 1978. Carol Myers Sootton, Lingua Francos as White Ele­ phants, Aberystwyth 1978.

UVOD Sva legalna ubistva nastaju tako što se u ime samog jezika čoveku uskraćuje pravo na njegov vlastiti jezik. Roland Bart

Dzek bi bio džentlmen kada bi govorio francuski. Engleska srednjovekovna poslovica

Ova knjiga je nastala zahvaljujući dvojakom iskustvu: iskustvu sa lingvistikom, koju autor pre­ daje već pet godina, i iskustvu stečenom u kolo­ ni jalističkim i neokolonijalističkim zemljama, gde je proveo polovinu svog života. Društvena nauka i kolonijalizam: kakvi su im međusobni odnosi? U središtu dola je postulisanje njihovog dvostrukog odnosa koji je jednim delom produktivan (u ravni ideologije), a (drugim deskriptivan. Danas raspolažemo izvesnim. brojem studija o istoriji lingvistike ili tačnije, pošto je lingvistika kao nauka skorašnja pojava, o istoriji pristupa je­ ziku (langage) i jezicima (lingues). Navešćemo samo skorašnje tekstove Zorža Miunena, R. H. Robinsa, Morisa Lerua, G. Lepšeg, G. Taljavinija i drugih, koji isu sakupili i sredili važnu građu. A da ne go­ vorimo o posebnim studijama kakve su K. G. Dibuaova o XVI veku, M. Dišeova i K. Porseova o XVIII veku, kao i S. Oruova itd. Ovi radovi koji sadrže mnogo podataka, ponekad i previše, ne od­ govaraju cilju koji smo mi ovde postavili. Bilo da jeziku pristupaju sa stanovišta epistemologije od­ govarajućeg veka (takav je, na primer, Oruov (Au-

12

Lingvistika i kolonijalizam

roux) postupak), ili da tu istoriju ponovo ocenjuju shodno današnjem mišljenju o jeziku (kao Munen npr.), oni se ograničavaju na interno stanovi­ šte: pristup jeziku (pa tako i lingvistici u sosirovsikom smislu te reći) je kao stroj koji se sam po­ kreće. Što ostavlja po strani značajnu činjenicu: teorija (naravno lingvistička, u opštijem značenju te reči) ima uvek svoje padove tokom vekova; bilo da je usko povezana s -problemima vremena ili da je koristi ideologija na vlasti, njena je uloga uvek istarijska, politička. Namera mi je da ovde, pre svega, pokažem ka­ ko je proučavanje jezika, na kraju krajeva, uvek pružalo predstavu o jezičkim zajednicama i nji­ hovim odnosima, i kako se ta predstava koristila kao opravdanje za kolonijalno osvajanje (poglavlja I i II). Takozvane (društvene nauke doista robuju svetovnim problemima: htele to ih ne (a vrlo če­ sto one to neće, ih se prave da neće), one govore o mama, našim sukobima, našim borbama, čije tu­ mačenje koristi najčešće, (što u ovom slučaju lak­ še patihvataju) samo jednoj strani. Osim nekih bez­ načajnih izuzetaka, reč svakako nije o smišljenim devijacijama: očigledno da više ne živimo u vreme N. Mara. Problemi su danas složeniji, i stoga opasniji. Pošto se od nečega mora početi, pratićemo pristup jeziku i jezicima počev od renesanse. Ova studija neće biti hronološko izlaganje činjenica ni­ ti će težiti iscrpnosti. Ona će naprosto pokuša­ ti da pripremi tlo i da ukaže na vezu između pri­ stupa jeziku i imperijalističke ekspanzije koja se javlja istovremeno sa njim (poglavlje V) ili mu

Luj 2an Kalve

13

sledi. Ovu vezu ćemo proučiti kroz ideološke i političke pojave, u čijoj osnovi leži sistematsko obezvređivanje tuđeg jezika, kao bod rasizma i kolonijalizma. Do početka ovog veka pomoću lin­ gvistike se poricao jezik drugih naroda, što je, uz ostala poricanja, bilo ideološki temelj naše »superiornosti«, superiornosti hrišćanskog Zapada na »egzotičnim« narodima koje smo sa zadovoljsvom porobili. »Lingvistički« diskurs o jezicima pripremio je 'diskurs političara naklonjenih anek­ siji i teoretičara kolonijalizma. Ako bismo hteli da ovo gledište isažmemo na lako shvatljiv i iza­ zovan način, mogli bismo ga izraziti kao Istovetnost borbi Mopertisa i Žila Ferija. Jezički problem ima drugorazredno mesto u kolonijalnom procesu. Ako -lingvistiku, u početnom periodu kolonijalizma, posmiatramo kao njegovu pripremu u ideološkoj ravni, onda je u poodmaklom periodu kolonijalzma možemo koristiti za nje­ govo prikazivanje isa stanovišta jezičkih odnosa: pokušaćemo da pratimo sve veće ugnjetavanje jed­ nog naroda od strane drugog kroz promene u nji­ hovim jezicima (poglavlje III), koristeći dobro po­ znatu lingvističku deskripciju (poglavlje TV). Me­ đutim ova deskripcija nas zanima samo ukoliko može da pomogne delanju, da ga usmeri. Daleko od toga da je kolonijalizam kao pojava iščezao, on je preživeo u svom dobro poznatom obliku, ili pod maskom lažne samostalnosti. U svim tim slu­ čajevima, problemi koje pokreće ova knjiga su su­ štinski: ikoje je mesito jezika u kolonijalnom i neokolonijalnom ugnjetavanju, koja će mu uloga pri­ pasti u borbi za nacionalno oslobođenje itd? Ne

14

Lingvistika i kolonijalizam

postoje konačni odgovori na ova pitanja, jer oni, u ikrajnjoj liniji, mogu da prodsteknu samo iz bor­ bi koje se upravo vode; postoje samo pitanja, pi­ tanja kojima nema kraja (poglavlje VI). Teorijske pretpostavke modela koji ćemo mo­ ći ili pokušati da izgradimo, biće primenjene na izvestan broj posebnih slučajeva. Ovde objašnjeni primeri mnogobrojni su i raznorodni: konstituisa­ nje Francuske u imperiju, izrastanje engleskog u nacionalni jezik, odnosi između potčinjenog afrič­ kog i vladajućeg jezika, najzad pokušaj procene naj­ novijeg oblika francuskog kulturnog imperijalizma — frankofomije. No glavni posao tek treba obaviti. Moraju ga na sebe preuzeti lingvisti, svaki u svo­ joj zemlji. Pošto je služila kolonijalizmu, kao što smo pokušali ovde da dokažemo, lingvistika (na­ ime lingvisti) je morala i mogla da se bori pro­ tiv neokolonijalizma, suprotstavljajući jezičkom imperijalizmu i obezvređivanju potčinjenih jezika, koji m u služe kao svakodnevna hrana, spori rad na deskripciji lokalnih jezika, posao vrlo konkre­ tan i ponekad nezahvalan: utvrđivanje sistema transkripcije i leksika, pisanje dela na tim jezici­ ma, izdavanje časopisa itd. Ova borba nije, kao što bi neki mogli da smatraju, sporedna: to je borba za čoveka, za njegovo pravo na postojanje u okrilju vlastite kulture, pravo na život koji sam bira. Zanimljivo je, tim povodom, pročitati objaš­ njenje koje Roberov rečnik daje za reč koloni­ zacija: »1. naseljavanje kolonima, pretvaranje u ko­ loniju.

Luj Zan Kalve

15

2. činjenje prinosom, iskorištavanje zemalja ikoje su postale kolonije.« U ovom objašnjenju se ne spominje kolonizovani narod. Kolonije su, dakle, puste zemlje u ko­ je su se koloni, prispeli s druge rečne obale, na­ stanili bez ikakvog problema. Ovde nije reč o za­ boravu ili, itačnije, on nije slučajan: da bi se ko­ lonijalno osvajanje opravdalo pred zapadnom »kul­ turom« i pred humanizmom, kojim su nam uši probili, trebalo je zaboraviti na tuđe postojanje. Prvi antropofag stigao je iz Evrope i »progutao« kolonizovanog čoveka. A što se tiče posebne obla­ sti kojom se bavimo, »progutao« je njegove jezi­ ke, >te je tako i glotofag. Uostalom, ti jezici i ne postoje, zar ne? To su samo dijalekti, štaviše me­ sni govori (»patois«). . . Objašnjenje koje pruža Roberov rečnik nije slučajnost. Pročitao sam ga tek pošto sam svoju knjigu završio. A moglo joj je poslužiti kao polazna tačka.

I

TEORIJA JEZIKA I KOLONIJALIZAM

Predmet postoji samo kad ga opisujemo. Opi­ si su uvek proizvod čovekovog posmatranja i ideo­ loškog tumačenja sveta ikoji ga okružuje: društve­ na praksa i ideologija kao njen sastavni deo me­ đusobno se opravdavaju. Namera je ovog poglav­ lja da pokaže kako je otkrivanje sveta, terajući zajednice da razmišljaju o međusobnim odnosima, navelo neke od njih da ispekulišu o svojoj supe­ riornosti nad ostalima, što se zatim moglo iskori­ stiti za opravdavanje kolonijalnog osvajanja. Ovo bi se naravno moglo (dokazati na osnovu različitih primera iz prava, religije itd., na osnovu svega onog u čemu se ispoljava odnos između raz­ ličitih zajednica. Bavićemo se isključivo jezikom, zato što je potrebno ograničiti se, ali i zato što kolonijalna praksa, koju je teorija jezika podržala, još uvek traje. Viđećemo da nema bitne razlike između jezičke politike u vreme velike francuske revolucije i kolonijalne politike Trećeg Carstva, te da je takva jezička politika prema »frankofonskom« području i danas, posle Deksonovog zako­ na, ostala ista. Obično se počeci lingvistike pripisuju Ferdi­ nandu ide Sosinu, ali jezička teorija ima ipak dužu istoriju. Svi istocri'oari lingvistike navode, na pri­ mer, Paninija, čija transkripcija sansikrta ima već

18

Lingvistika i kolonijalizam

sve odlike »fonološkog« pogleda na jezik1). Ovo je navođenje, /samo po sebi, ideološke prirode: po­ tiče od dzvesnog uvažavanja savremene lingvistike koja je, posmatrajući istoriju pristupa jeziku sa stanovišta strukturalističke škole, morala da me­ đu /svojim precima da prednost onima koji bi se mogli proizvesti u preteče. Od Paninija (onakvog kakvog nam ga predstavljaju) do fonologije po­ stoji isto bežanje u stručnost, isto odbacivanje fi­ lozofije koja se, u ovom slučaju, smatra nenaučnom. »Filozofija« je ipak otkrivalačka kroz ono što kaže, a što »/stručnost« često pretpostavlja. Ta­ ko se u Platonovom Kratilu može naći jedan od prvih ideoloških pogleda na jezik i jezike (naime, na odnos među zajednicama koje govore tim je­ zicima). Namera mi nije da objašnjavam ovaj pri­ mer, ali je pojam ispravnosti reči, zajedno sa vrednosndm sudom o njihovom načinu postanka, za­ nimljiv: uspostavljajući jezičku onostranost u od­ nosu na koju bi se mogla utvrditi ispravnost ili neispravnost jedne reči (reči dobro i loše uobliče­ ne), Platon je provlačio ideju o grčkom kao dobro uobličenom jeziku, što je značilo da su varvarski jezici bili loše uobličeni (uostalom, Platon nije po­ znavao nijedan drugi jezik, pa je ova okolnost uto­ liko značajnija: za Platona to nije problem poneđenja jezika, već potvrđivanja načela koje je već kod njega kulturno i ideološko nasleđe). Jezička onostranost koju je Platon postulisao bala je metafizička, dok će u XVI veku ona biti* *) Upor. na primer R. H. Robins, A short history of linguistics, str. 144—148, i G. Mounin, Histoire de la /inguistique, str. 66.

19

Luj Žan Kalve

teološka. To je prvi period koji ćemo proučiti i koji na zanimljiv način spaja dva elementa: zače­ tak jezičke teorije i poznavanje mnogih, dotada nepoznatih, jezika. XVI VEK: PIRAMIDA Francuski XVI vek ističe se po mnoštvu dela o jeziku koja su, izuzev gramatika koje počinju da se javljaju, najčešće težila da utvrde poreklo jezika. Ne toliko iz naučnih, koliko iz teoloških pobuda (čak i ako su pojedini tekstovi, posebno oni o hebrejskom jeziku, za nauku ponekad za­ nimljivi). Ukratko rečeno, teza je otprilike sledeća: ne­ daće ljudskoga roda potiču još od jezičke zbrke u Vavilonu; nađimo prvobitni jezik i pronaći će­ mo raij. Ovaj teološki stav ne dele svi (Kalvin i Luter se pre zanimaju za vavilonsku kaznu i nje­ ne posiedice nego za prevaviilonski jezik), ali on utiče na opšte raspoloženje. Kako ističe Klod Žilber Dibua: »Renesansne teorije o jeziku pojavlju­ ju se uglavnom kao pokušaj da se, putem grama­ tike ili ideologije, pronađe izgubljeni raj2).« Pa pošto taj prvobitni jezik može da bude samo neki plemeniti jezik, predak će se najpre potražiti u grčkom, latinskom i hebrejskom. Potrebno je bliže objasniti sam pojam pleme­ nitog iezaka, koji uključuje sakralne jezike, jezike stare književnosti, jezike koji se uče na Kolež de 2) str. 20.

C. G. Dubois, Mythe et langage au seizieme siecle,

20

Lingvistika i kolonijalizam

Fransu, i nalazi se u to doba na nišanu neprija­ telja plemenitosti. U poređenju sa plemenitim je­ zicima, vulgarni zaslužuju manje poštovanja: na njima počinje da se piše, ali oni nemaju nikakvu religioznu potvrdu. Pa se, verovatno zato što je refoirmacija prihvatila lokalne jezike kojima je na­ rod stvarno govorio, smatra da Kalvin i Luter od toga odstupaju3). U tom pogledu je značajan pro­ gram studiranja koji je Gargantua postavio pred Pantagnuela4): učenje grčkog, latinskog, hebrejskog, kaldejskog, arapskog. Grčki, latinski, i hebrejski će poslužiti za čitanje svetih spisa, arapski za proučavanje medicine itd. Savremeni evropski je­ zici se tu, očito, ne pominju. Postoje dve grupe jezika: tri sakralna jezika s jedne strane, i vulgarni jezici s druge. Pa pošto trijada nije u modi, ova se hijerarhija produbljuje. Pojedinosti (mnogobrojnih) rasprava ovde nisu važne pošto se hebrejski najčešće pominjao kao prvobitni jezik5). No tu se odmah nameće problem položaja vulgarnih jezika u odnosu na hebrejski. Tako će »lingvističko istraživanje« prerasti u su­ kob, u kojem će svako pokušavati da dokaže da je njegov jezik najbliži prvobitnom, (ili bar sakral­ nim jezicima. Firentinac Pjerfrančesiko Đanbulari (Pierfirancesco Giambullari) će pre svih ostalih tvrditi da je njegov jezik (toskanski) postao od 3) Up. tim povodom Tullio de Mauro, »Minima Linguistica«, II Mulino, br. 21, Bolonja, 1970. 4) Oeuvres de Rabelais, knjiga II, glava VIII, Pariz, Gamier, 1950. 5) Up. naročito Gessnera, Dureta, Pereriusa, Postela čija se dela nalaze u bibliografiji.

Luj Žan Kalve

21

hebrejskog, preko etrurskog6). Ovako postulisano srodstvo imalo je dvostruki značaj: potvrdilo je srodnost isa prvobitnim jezikom ( te tako dalo vrednost toskanskom jeziku) i odbacilo pojam jezika proisteklog iz latinskog, što je u Đanbularijevim očima bilo degenerisanje. Joanes Goropijus, sa svoje istrane, ide još da­ lje. Obrće shemu i na početak stavlja germanski jezik. Njegovi argumenti su da germanskih reči ima u svim jezicima, a sama reč germains bi zna­ čila »oni koji okupljaju«7): »Čovek koji neprestano robuje svojoj želji da oku­ plja zove se doslovno German; zato su se Germani otvo­ reno hvalili svojim /domorodačkim poreklom jer je to ime bilo vrlo rasprostranjeno u Galiji8).«

Francuzi koji isu u ovoj trci prednjačili nad Goropijusom, videli su u Galima Nojeve potomke (zar Gallim na hebrejskom ne znači »iz vode spasen«?), te su se tako kandidovali za prestolonaslednike9). Što je hipoteza (!) koja navodi na pogre­ šan put: ono malo galskog jezika što nam je po­ znato ne može se dovesti u vezu sa hebrejskim (uprkos ovom Gallim), ali se zato zna, na šta Ce­ zar upućuje, da su se Druidi služili grčkim slovi­ ma. Kad je već tako, onda nema smetnje! Fran­ cuzi se ubuduće okreću ka grčkom i dokazuju, u tr­ 6) P. F. Giambullari, II Gello, Firenca, 1546. 7) J. Goropius, Origines Antwerpianae sive Cimmeriorum Becceselana novem libros complexa, Antverpen, 1569, i C. 'G. Dubois, nav. delo, str. 85—86. 8) Naveo C. G. Dubois. 9) G. Postel, Apologie đe ta Gaule, Pariz, 1552.

22

Lingvistika i kolonijalizam

kujući se, da postoje duboke sličnosti između grč­ kog i francuskog jezika (puknetan je brz prolaz sa galskog na francuski: bretonski se, na primer, ne uzima u obzir). Tako su nastala dela Žana Bo­ dena (Methođus ađ facilem historiarum cognitionem, 1566), Anirija Etjena (Traite de la conformite du langage francais avec le grec, 1569), itd. Iznose se različite teorije čiji je cilj dokazivanje izuzetno­ sti »keltske« teze i pobijanje Goropijusove teze. Gali isu na izvorištu grčke i rimske civilizacije, za­ uzeli su germanske teritorije (odatle leksičke slič­ nosti ikoje je isttukao Goropijus), na izvoru su kul­ ture10*). Podismeh tu ničem ne služi. Važno je da se razmišljanje o jeziku podređuje nacionalizmu: trka oko prava nasleđivanja jeste jezičko-politička trka. Osim toga, ovako naznačena evoluciionistička she­ ma jezika duboko je evrocentristička. Samo nemački i francuski jezik (i toSkanski, ali je Đanbulari ipak po strani) mogu da priželjkuju prvo mesto. A drugi jezici? Oni će ise naći u piramidi čiju osnovicu čine veoma brojni varvarski jezici: »Varvarskima nazivamo sve jezike izuzev latinskog i grčkog. Izuzimamo i hebrejski jer je to najstariji jezik i predak svih ostalih; on je pored toga sveti jezik i od Boga nadahnut11).« 10) Vidi posebno Guillaume Postel, Histoire memo­ rable des expeditions depuys le dđluge faictes par les Oauloys ou Frangoys depuis la France jusques en Asie ou en Thrace et en VOrientale partie de VEurope, i C. G. Dubois, nav. delo, str. 86—92. ") Conrad Gessner, Mithridates, naveo C. G. Dubois.

Luj žan Kalve

23

Otuda značaj ove trke za nasleđem: ukoliko vode neposredno poreklo od hebrejskog (ili, što da ne, ako su ga stvorili) jezici su manje varvarski. Neki su umereniji, kao Di Bele (U odbrana i slavu francuskog jezika), no njihovi argumenti se gube u povicima gomile. Čemu tolika nervoza? Prvo su se oni koji u Evropi govore lokalne jezike pobunili protiv is­ ključive upotrebe latinskog i grčkog jezika u knji­ ževnosti. U tome je smisao Plejadinog pokušaja, naročito Di Beleovog; svi jezici su jezici podjed­ nako vredni, uostalom svi su istog porekla, pa za­ što onda da jedan bude povlašćen. No ova relativizacija tek izdaleka prati šire pokušaje hegernonizacije. Evropska politička suparništva pružaju delimično objašnjenje kad su u pitanju Goropijus, Postel, Etjen: bitka između Valoa-Angulema i Habzburgovaca, Karlo V, francuski poraz kod Bavije, mir u Kambreu (1525, 1529), u osnovi su raspri o poreklu jezika. »Teorijsko« suprotstavljanje kelt­ ske teze germanskoj nije slučajno izomorfa suko­ ba između Valoa i Habzburgovaca. Isto je tako značajna i sudbina neevropskih jezika koji isu se, kao varvarski, zauvek našli na dnu piramide. Čitava dela se posvećuju jezicima kao što su: turski, sanskrt, arapski, neki indijan­ ski jezici Brazila, kineski itd.12) Oni nemaju pravo učešća u trci za prvenstvo. Odnosi među jezicima shvataju ise kao društveni odnosi, postoji hijerar­ hija na čijem vrhu se nalazi izabrana m anjina i osnovica gde se nalazi većina. Ova piramidalna 12) Vidi G. Mounin, nav. delo, str. 124—125.

24

Lingvistika i kolonijalizam

organizacija jezika, to jest naroda koji njima go­ vore, podseća pomalo na arhitekturu vavilonske kule, aili nadasve na društvenu organizaciju tog vremena. K. Ž. Dibua tim povodom pravilno primeouje da je Anri Etjen svoje metafore posudio od kaistinskog jezika: »Veliki nered koji vlada u našem jeziku najvećim delom dolazi otud što se gospoda dvorjani smatraju po­ zvanima da iskvarene francuske reći ozakone, a strane odomaće1*).«

Tako je,. što ne treba da nas čudi, način na koji se svi jezici i njihovi međusobni odnosi ana­ liziraju duboko određen organizacijom društva u kojem se piše, i sukobima koje autorova zajednica ima sa ostalim zajednicama. Sto se tiče XVI veka, školske i univerzitetske istorije pominju uglav­ nom samo Di Belea i Plejadu, naime umerenu struju ovog pokreta. Međutim, frankofilska bor­ benost tog veka svedoči o preteranom šovinizmu, koijem je ravna još samo geirmanofilska borbenost, s kojom se sukobljava. Treba istaći da nije reč samo o Habzburgovcima (i, dakle, o suprotstavlja­ nju Goropijusovim tezama), ne samo o prekomor­ skim jezicima koje su počeli da preziru, već i o tome da se u samoj Francuskoj Bretoncima i Langdočaniima francuski jezik nameće: Langdok je potpao pod francusku vlast u XIII veku, Bretanja >xprisajedinjena« Francuskoj (1532), dok Viler-kotretska odredba (1539) nameće upotrebu franou-13 13) autor.

H. Estienne, Traite de la conform ite. . . Podvukao

Luj Žan Kalve

25

sikoig u pravnim spisima. Čudno je (ili logično) da ovi problemi ne postoje u književnosti tog vreme­ na. Govori se o Galima i Druidima, ali ne i o Bretondma i Langdoku. U stvari, jezici već tada imaju političku vlast ili nisu jezici. Značajan je u tom pogledu naslov Burguanovog dela14), gde se u romanske jezike računaju samo francuski, italijanski i španski. Različiti pravci, kao evrocentrizam (i neprizna­ vanje prekomorskih jezika, nacionalizam (naročito kroz otpor austrijskoj kraljevskoj kući) i centrali­ zam, kojii se u svemu tome preoutno osećaju, poka­ zuju da je, što se samog tog perioda tiče, nemoguće odvojiti istoriju nauke (iako je lingvistička nauka tek u začetku) od same istorije. Kroz ispekulisanje o odnosima među jezicima spekuliše se o odnosi­ ma među zajednicama, dok se vladajuća ideologija epohe svugde oseća.

XVII VEK: KRALJEVSKA VLAST U gramatici XVII veka centralizam i naciona­ lizam se osećaju u izvesnom broju pitanja koja se sva tiču upotrebe (usage): kojim jezikom pisati? gde pronaći njegov uzor? itd. Odgovori će biti raz­ noliki, ali ne i protivurečni, pa je možda pogreš­ no Vožl-aa suprotstavljati Malerbu, kao što se to 14) garium 1583.

Jacques Bourgoing, De origine, usu et ratione vulvocum linguae gallicae, italicae et hispanicae,

26

Lingvistika i kolonijalizam

često čini. Zna se15) da je Malerb stavio sebi u za­ datak 'da francuski jezik očisti, kako od stranih i domaćih posuđenica tako i od provincijalizma. Njegova šala, koju Rakan pominje, svugde se na­ vodi: »Kada bi ga upitali za mišljenje o nekoj francuskoj reči, obično se pozivao na nosače sa Portofuana i govorio da su oni njegovi učitelji jezika«, što je postalo rukovodno načelo za koje se ne zna tačno šta znači. Jer Malerbova namera nije bila da govor jedne društvene grupe (nosači) suprotstavi govoru druge takve grupe, već da se, nastavljajući tono što je Anni Etjen započeo, bori protiv jezičkog paregrinizma kao što će se Etjambi tri veka kasnije boriti protiv franglea16). S ovog stanovišta, nosač ne oličava jednu klasu, on oličava Pariz nasuprot provinciji i inostranstvu. Njegovi protivnici su u pravu: oni se ne bra­ ne toliko kao aristokrate koliko kao pesnici koji zahtevaju veće stilske slobode. »Oni oduzimaju poeziji slobodu, dostojanstvo, bogatstvo, jednom rečju njenu bujnost, plodnost, i nadanje«, piše gospođiioa d Gurne17), a Maturen Renjije i Teofil de Vio iz istih razloga odbacuju Malerbovu školu: Renjije mu pebracuje što svoj uzor traži u narodu: 15) Njegovo učenje poznajemo u stvari zahvaljujući dvama spisima: Commentaire sur Desportes, izdatom 1825, i Memoires pour la vic de Malherbe od Rakana, 1672, kojima se može dodati VAcadimie de Vart poitique Pierrea de Deimiera, 1610. 16) U francuskom tekstu franglais. Kalve ovde misli na Etjamblovu knjigu Parlez-vous franglais? Gallimard, 1964. (Prim. prev.). 17) Mademoiselle de Goumay, L’Ombre, 1627.

Luj lan Kalve

27

»Kako! moramo, dakle, da bismo stvorili delo veliko Koje se od ogovaranja i vremena brani, Koje traži svoje m esto među piscima odličnim Da govorimo kao što na pijaci nosači govore«16);

dok Balzak, opisujući Malerba, kaže: »Ovaj doktor vulgarnog jezika uobičajio je da kaže kako se već godinama trudi da odstrani uticaj gaskonjskog jezika na dvoru, i kako tome ne može da stane na kraj*19.«

Alko jednostavno uzmemo da čitamo Stance Di Perjeu ili Odu kralju Luju XIII, videćemo da Malerb nije nipošto bio »doktor vulgarnog jezika« (bilo bi zabavno čitati njegove stihove posvećene nosačima sa pijace Sveti Jovan), i da mu je nje­ gova glavna namera bila da odstrani uticaj gaskonjskog, naime da se bori protiv tuđica. Tu i tamo mu ise prigovara što se poziva na narod, a to je sasvim pužadistički20): u njemu nalazi do­ kaz ad absurdum ispravnosti svojih stavova, kao neki Pikar koji bi danas stavio prigovor Bartovom rečniku, pod isprikom da ga pijačni nosači ne razumeju. Međutim, Malerb, kao i svi u to vreme, ne piše za narod (koji, uostalom, ne ume da čita), već za neznatnu manjinu, dok m u je želja za pojednostavljivanjem čisto estetske priro­ ,8) M. Regnier, Satire IX, Le critique outre. 19) J.-L. Guez de Balzac, Socrate Chretien, 1632. *) Termin pužadistički dolazi od imena pokreta Pjera Pužada (Pierre Poujat) formiranog 1953. pod nazivom »Uni­ ja za odbranu trgovaca i zanatlija«. Po socijalnoj struk­ turi to je pokret najkonzervativnijeg dela srednjih sloje­ va, u političkom pogledu profašistički orjentisan. (Prim, prev).

28

Lingvistika i kolonijalizam

de: njegova svađa sa protivnicima svađa je među estetdčarima. Ali ta estetika počiva na donekle šo­ vinističkom (dole s tuđicama) i centralističkom shvatanju jezika (dole s provincijalizmima), što je kod njega stalno prisutno. Stoga nije osnovano suprotstavljati ga Vožlau kao što se često čini. Pre svega, ovaj izgleda vrlo savremen u svom odbacivanju norme i stalnom po­ zivanju na upotrebu (usage): »Ne samo da ne želim da postanem sudi ja u jezičkim raspravama nego hoću da ostanem tek običan svedok koji iz­ nosi ono što je video i čuo«21). No čim pokuša da odredi šta podrazumeva pod upotrebom činjenice postaju mnogo jasnije: postoji pravilna i nepra­ vilna upotreba, što je diihotomiija koja se skoro poklapa sa razlikom između dvora i naroda: »Ne­ pravilna upotreba je delo najvećeg broja ljudi, ko­ ja skoro ni u čem nije valjana, dok pravilna upo­ treba, naprotiv, nije delo većine, već elite koja go­ spodari jezikom«. Razlika između njega i Malerba je jasna: prvi se oslanja na »jezičke znalce«, a drugi na jezik pariške ulice. Ako je autoritet »na­ roda« kod Malerba bio puka retorika (Rakan ga ne prikazuje kako osluškuje po pariškim trgovi­ ma), ova dva gledišta se konačno dopunjuju: jed­ no je osnova za nadmoć plemstva nad narodom (Vožla), drugo za nadmoć Pariza nad provincijom (Malerb), tako da obojica učestvuju u opravdava­ nju »kraljevske vlasti. Treba zapaziti da se, po Rišeljeovom nagovoru, u periodu između smrti ove 21) Vaugelas, predgovor za Remarques sur la langue frangaise, 1647.

Luj tan Kalve

29

dvojice22), osniva Francuska akademija. Kraljevska naredba izdata 29. januara 1635. kao i Akademijin statut (naročito član 24) pokazuju da je reč, bar što se vlasiti 'tiče, o »pružanju određenih pravila našem jeziku«, kako bi se »pročistio, postao rečit i sposoban da govori o umetnosti i nauci«23), »ali i o njegovom izgrađivanju i učvršćivanju u svoj­ stvu jezika kraljevstva. Tako je politički centrali­ zam istekao sredstvo jezičke centralizacije, a Aka­ demija pravi monopol24), koji dosta govori o smi­ slu celog poduhvata. U stvari, razlike između Malerba i Vožlaa su varka; oni se u suštini slažu, a da to možda i ne znaju, pa će Akademija braniti francuski jezik, kako od nepravilne upotrebe pro­ tiv koje se borio Vezla, tako i od gaskonjskill tu­ đica protiv ikojih se borio Malerb. Mnogo je veća razlika između shvatanja gra­ matike koje zastupa Vožla i onog koje se razvija 22) Claude de Vaugelas, francuski gramatičar, rođen u Maksimjeu (1585—1650), pisac je čuvenih Remarques sur la langue frangaise, u kojima je uveo pojam bon usage. Frangois de Malherbe, francuski lirski pesnik (1555—1628), pisao prigodne pesme, ode, sonete; njegove su teorije bile uticajnije od dela: bio je pobornik poezije sa jednostavnim i čvrstim izrazom. Usprotivio se učenoj poeziji nastavljača Plejade i otvorio put klasicizmu. (Prim, prev.). 23) Član 24. statuta i zakonika Akademije koje je sa­ stavio Rišelje. 24) Firtjer će 1685. biti isključen iz Akademije zato što je objavio Rečnik, pošto se na osnovu privilegije koju je Akademija stekla 1674. zabranjivalo »svakom štamparu i knjižaru da štampa bilo kakav novi rečnik francuskog jezika, sa ma kakvim naslovom, pre izdanja Francuske Akademije«.

30

Lingvistika i kolonijalizam

u Opštoj i sređenoj gramatici (Grammaire gene­ rale et raisonnee) For Roajala. Aoio d Lanslo ne žele da se bave jezičkom upotrebom, već da na­ pisu »delo promišljeno«, koje bi se bavilo »raz­ nim jezicima« i proučavalo »uzroke mnogih poja­ va koji su zajednički svim jezicima ili svojstveni samo nekima«2526). Treba zapaziti ovo pozivanje na »sve jezike«, utoliko pre što se u delu često po­ javljuje: »Nešto. . . što je zajedničko svim vulgar­ nim jezicima u Evropi« (str. 92), »Prva je najve­ ćim đelom isita u svim jezicima« (str. 104), »valja uočiti nekoliko opštih maksima koje se mnogo upotrebljavaju u svim jezicima« (str. 105) itd. Me­ đutim, 'kako to tačno primećuje Žorž Munen25), Gramatika u stvari navodi samo nekoliko jezika, naročito latinski i francuski. Kada navodi i osta­ le jezike, što je retko, onda ih prilagođava unapred utvrđenom šablonu. Tako se, povodom tabele sa­ moglasnika (stanice 12—13), objašnjava da su la­ tinska, grčka i hebrejska azbuka dovoljne da pru­ že pregled glasova koji postoje u svim jezicima, kada se želi naglasiti da u fraticuskom vlada »lo­ gičan redosled reći«, uzima se latinski primer Dominus me regit, koji je besmislen jer je redosled reći u tom jeziku proizvoljan, itd. Ovakva površnost i nedostaci mogli bi se ob­ jasniti nepoznavanjem svetskih jezika, što ovde ni­ je slučaj. Pošto su pomorska putovanja učestala, već početkom XVII veka postoji prilično tačna predstava o izgledu zemljine kugle. Australija je 25) Grammaire generale et raisonnee, str. 3. Republication Paulet, Pariz, 1969. 26) Mounin, nav. delo, str. 131.

Luj Žan Kalve

31

otkrivena 1605, Novi Zeland 1742, u Sevemoj Ame­ rici se traga za prolazom u Aziju (Hadison 1610, Bafiin 1616), afričke obale su dobro poznate, kao što to tome svedoči prilično tačna karta koju je izradio Pjer Daviti27), Marko Polo je odavno bio u Kini (gde je boravio od 1272. do 1292), ukratko, Evropa ima sliku sveta koja postaje sve jasnija28), i shodno tome, poznaje izvestan broj svetskih je­ zika. Mnoga dela koja nabrajaju te jezike pozajm­ ljuju oid Komada Gesnera naslov njegovog dela Mitridat29) (Mežizer ih je, na primer, pobrojao če­ tiri -stotine); pojavljuju se dela posvećena pojedi­ nim jezicima (etiopskom, turskom ...), tako da po­ sle otkrivanja sveta sledi otkrivanje jezika. Zato je prilične nedostatke Gramatike Por Roajala ne­ moguće sm atrati tehničkim nedostacima pošto su njeni sastavljači mogli da koriste mnoštvo izvora. A činjenica što se o »>svim jezicima« raspravlja na osnovu nekoliko evropskih jezika, posebno na os­ novu francuskog, mnogo je više pitanje ideološ­ kog opredeljenja nego obeležje nesposobnosti. To je osnovni postulat dela o kome je ovde reč. »Govoriti, znači objašnjavati svoje misli po­ moću znakova«, čitamo na prvoj stranici Grama­ tike, a pun naslov Logike Por Roajala glasi: Lo­ gika ili vest ina razmišljanja. Ovako postulisana veza između logike i jezika ogleda se na svim stra­ nicama Gramatike! Postoji logička organizacija ko­ ja se kod svih jezika očituje u ravni sintakse. Do 21) Description de VAfrique, 1637. M) Vidi tim povodom, na primer, F. Mauro, L'expansion europeenne, J600—1870, Pariz, 1964. 29) Mounin, nav. delo, str. 134—135.

32

Lingvistika i kolonijalizam

te mere da je, u XVII veku, jedini problem kod učenja stranih jezika savlađivanje vokabulara: po­ što jezici imaju istu logičku organizaciju, promena jezika je naprosto pramena reči30). Svi ti pristupi doprinose učvršćivanju premo­ ći francuskog jezika. Mailerbovo i Vožlaovo pona­ šanje je odbrambeno, dok je Malerb posebno sklon samoprikraćivainju. Gospoda iz Por Roajala su, na­ protiv, napadački raspoložena. Oni su prvi koji spekulišu o jezačkoj superiornosti: pošto je najbli­ ži nekom logičkom redu, francuski jezik je i naj­ plemenitiji. U tri slučaja je pristup jeziku (i je­ zicima) omogućio rešavanje problema odnosa iz­ među zajednice kojoj autori Gramatike pripadaju i ostalih zajednica za koje se zna. Bilo da je reč o provinciji, susednim ili »egzotičnim« zemljama, sve ove zajednice govore jezicima koje je Pariz odbacio, ne želeći da od njih posuđuje reči, već da ih ocenjuje na osnovu univerzalnog merila (lo­ gike), koje u stvari odražava strukturu francuskog jezika. JEZIK, ŽARGON I NEJEDNAKOST U XVIII VEKU Osamnaesti vek srodan je prethodnom veku, ali isto tako i samosvojan. Srodan mu je što se tiče teorije znaka, pa usled toga i krajnje kon­ zervativan: Trevuov (Trevoux) rečnik i EnciklopeVidi, na primer, Geraud de Cordemoy, Discours physique de la parole, 1666, str. 19—20. i 57—58. izdanja iz 1704.

Luj la n Kalve

33

dija od reči do reči preuzimaju definiciju znaka koju je dala Logika Par Roajala. Nasuprot tome, samosvojnost mu se očituje u ispitivanju porekla jezika, što je problem dostojan pažnje u tom veku, koji će, prirodno, -pokušati da zauzme stav prema »divljacima« ikoje, zahvaljujući sve češćim puto­ vanjima, upoznaje. . . Poreklu i formiranju jezika pristupiće se kao komparativnim problemima (ka­ kav je odnos između naših jezika i jezika divlja­ ka?), na osnovu dve pretpostavke koje svi autori bespogovamo piihvataju: senzualističke, proistekle iz Kondijakove teorije koja prevladava u drugoj polovini veka3132), i ideje da su se jezici, u početku jednostavni, malo-pomalo usložnjavali kako je mi­ sao postajala tananija. Sam Konđijak je u deki Nastavni tečaj za po­ učavanje kneza od Parme (Cours d*etude pour Vin­ struction du prince de Parme)*1) primenio svoje ideje na jezik. Na početku je postojalo ono što on naziva »jezikom radnje«, naime »pokreti tela, lica, i neartikulisani povici«, dok su jezici bili pu­ ka zamena za jezik radnje, nudeći tek niz reči, konkretnu leksiku bez »gramatike«, naime, bez za­ kona konkatenacije. Imenovali su se predmeti (Konđijak kao porimere navodi stablo, voćka, vuk), zatim radnje (videti, dodirnuti, jesti, bezati), dok su jedine mogućne rečenice bile tipa voćka jesti, vuk bezati, drvo videti, pošto je jezik pokreta nadomeštao nedostatke tog prvobitnog jezika33). Po­ 31) Traite des sensations napisan je 1754. 32) 1775, up. Varia Linguistica, ed. Ducros, 1970, str. 149—211. 33) Varia Linguistica, str. 203—205.

34

Lingvistika i kolonijalizam

tom su došle reći pogodne da se označi razumevanje: »imenice, pridevi, predloži, jedan jedina gla­ gol, kao glagol biti«M). Talko su istorija jezika i istorija mišljenja jedinstvene: »Treba još istaći da je proteklo mnogo vremena pre nego što su re­ čenice mogle da izraze apstraktne misli, pa su se tako jezici vrlo sporo usavršavali*35).« To je ideja harmoničnog napretka gde su je­ zik i misao strogo paralelni, pošto je napredak jednog istovremeno i napredak drugog, a nesavr­ šenost jednog onemogućava savršenost drugog. Svi se slažu s ovim stavovima. Mopertis piše otprilike isto što i Kondijak: »Svi su jezici u početku bili jednostavni. Oni svoje poreklo duguju prostim i grubim ljudima, koji su najpre stvorili mali broj znakova, potrebnih da se izraze prvobitne misli«36). Ruso zastupa iste ideje: pojava jezika je u vezi sa strastim a (a ne sa potrebama, što je Kondijakov uiticaj), »nisu ni glad, ni žeđ, već ljubav, mržnja, samilost, bes, iščupali iz čoveka prve glasove«37), i što misao postaje tananija, to se jezik više razvija. Ovo načelo Ruso je proširio i na pismo koje je dokaz o istančanosti jednog jezika (jedne misli): »Pismo je sredstvo koje nam omogućava poređenje jezika i određivanje njihove starosti, što je u obrnutoj srazmeri sa njegovom savršenošću. Uko­ M) Nav. čelo, str. 206. Ovo donekle podseća na od­ lomak iz Gramatike Por Roajala koja svaku glagolsku rečenicu svodi na oblik »est + part, prezenta«. 35) Nav. đelo, str. 211. “) Reflexions philosophiques sur Vorigine des langues et la significations des mots, 1748. ”) J.-J. Rousseau, Essai sur Vorigine des longues, Bibliotheque du ,graphe, s.d, str. 505.

Luj lan Kalve

35

liko je pismo nesavršenije utoliko je jezik stari­ ja«38) (šta >da se onda misli o narodima čiji se jezik ne piše! ...). I Adam Smit se pridružuje ovim gla­ sovima: čovelk je najpre dao elementima svog is­ kustva (stablo, pećina, izvor) vlastita imena (jed­ no jedino drvo), koja su malo po malo postala za­ jednička (i označavaju stoga mnoštvo sličnih pred­ meta): to je antonomazija (ili sinegdoha) koja je u osnovi obogaćivanja jezika i njegove podele na Mase, rodove, v rste .. .39). Iz ovakve predstave o poreklu jezika sledi heuristički postupak. Kako proučiti poreklo naših jezika? pita se Mopertis. Odgovor je prost: dovolj­ no je ispitati »žargone primitivnih naroda« koji će nam, pošto su bliski izvornoj »jezičkoj magmi«, mnogo toga reći o poreklu naših jezika. Adam Smit ide istim putem i, pokušavajući da zamisli »prvi korak u formiranju jezika«, govori o »dva divlja­ ka« koji se spomazumevaju na »prvobitnom žar­ gonu«40). Sama »gramatika«, prava nauka tog veka, ako takva postoji, uključiće se u evoluciju, od prvobitnog žargona do razvijenog jezika, pa Fransoa Tiro, u predgovoru Harisovom Hermesu, piše u vezi s tim: »Videli smo kod Grka da je grama­ tika kao nauka nastala tek kad je grčki jezik do­ stigao savršenstvo i kad su filozofi počeli da ga koriste u spekulativnom mišljenju i rasuđivanju: u Francuskoj će se ona pojaviti kad nam idiom dostigne najveći stepen savršenstva, i kad bude­ Isto, str. 508. 39) Adam Smith, »Considerations sur Tori gine et Ja formation des langues«, u Varia Linguistica, nav., str. 310. *°) Varia Linguistica, str. 307.

36

Lingvistika i kolonijalizam

mo imali pesnike, govornike i filozofe«, i »pošto nam je jezik dostigao najveću savršenost, opšta i filozofska gramatika počela je i za nas >da po­ stoji«41). Ovakav vokabulair ukazuje na etnocentrizam koji je u osnovi sledećeg pristupa istoriji jezika: postoje primitivni i civilizovani ljudi, jezici i ^ar­ goni, gde ova poslednja reč ima snažnu pejora­ tivnu konotaciju, kao što svedoči ovaj odlomak iz Molijera: »Nerazumnice! Zoveš žargonom jezik ko­ ji počiva na razumu i plemenitoj upotrebi«42). Najvažnije je ovde to što se na ćeli vek gle­ da iistorijski, i što ise dijahronijska pretpostavka ostvaruje sinhronijski: Mopertis će tražiti tragove starih jezika u savremenim jezicima, što svakako podrazumeva da hie et nunc postoje civilizovani i primitivni jezici: »Ovo je proučavanje važno, ne samo zato što jezici utiču na naše znanje, već zato što se u jezičkoj građi mogu naći tragovi pr­ vih koraka koje je načinio ljudski duh. Možda bi nam u tom pogledu žargoni primitivnih naroda mogli biti korisniji od jezika onih naroda koji su govoru najvičniji«43). Ruso, sa svoje strane, poku­ šava da da opšte odlike »prvih« ili »prvobitnih« jezika: sastojali su se od »glasova« i imali malo »artikulacija« (glasovi = samoglasnici, artikulaci­ je = suglasnici), imali su mnoštvo »akcenata« (to­ nova) i mnogo sinonima za iskazivanje istog biti41) F. Thurot, Tableau des progres de la science gram m atical, 1796, ponovno izdanje, Ducrot, 1970, str. 97. i 103—104. 42) Moliere, Les femmes savantes, II, 6. 43) Varia Linguistica, str. 24.

Luj Žari Kalve

37

sanja kroz različite odnose«4445). Međutim, još jasni­ je no u drugim tekstovima, Ruso ilustruje svoje reči poredeći »prvobitne« jezike sa savremenim je­ zicima, sa kineskim po tonu, a sa arapskim po si­ nonimima: »ličio bi donekle na kineski, a pomalo na grčki i u izvesnoj meri na arapski«4'). Činjeni­ ce su jasne: neki savremeni jezici (koji pasiraju žargoni?) vrlo su bliski ovim prvobitnim žargo­ nima. Reč je o pojavi vrlo rasprostranjenoj u XVIII veku: da se u svakom pogledu istakne modemost Evrope nasuprot preistorijskom divljaštvu ostalog dela sveta, i da se geografska razbacanost pretvo­ ri u istorijisku sređenost sagledavanjem sinhronijskog u dijahronijskoj perspektivi. 0 tuđem, razli­ čitom, spekuliše se tek kad se ono »svari«, jer tuđe jeste i može biti samo pređašnje stanje na­ še vlastite istarije, samo nesavršen oblik naše vla­ stite nesavršenosti. Žan Bju (Jean Biou) iznosi ide­ ju da XVIII vek prihvata različite kulture tek kad ih uvede u evropski isistem koordinata, kad ih »proguta«: »Razmislimo samo o velikodušnoj ide­ ji koju je Zapad ponudio kulturama s kojima je došao u dodir, o asimilaciji ikoja je, što ćemo če­ sto zažaliti, dolazila skoro uvek prekasno, kada bi Indijanci, Crnci, i Arapi već shvatili da treba da se odvoje ili bili mrtvi. Po svojoj biološkoj kono­ taciji ova reč podseća na uspešnu antropofagiju. Ideologija veka prosvećenosti je kanibalska jer poriče tuđe zato što je različito, a zadržava samo u) Essai sur Vorigine đes langues, str. 507. 45) Isto, str. 507.

38

Lingvistika i kolonijalizam

ono što može da usvoji«46). Što se nas tiče, reč je samo o jezičkoj strani tog procesa, o glotofagiji: tuđi jezici (no iza jezika smera se na kul­ ture, zajednice) postoje samo kao dokaz superior­ nosti naših jezika, žive u negativnom smislu, kao ostaci naše vlastite evolucije. Naši jezici, jezici za­ padne Evrope (koja će uskoro postati kolonijalna Evropa) predstavljaju »procvat zrelog razuma, kraj grešenju i mucanju, vrhunac razvojnog puta koji se dokazuje prevazilaženj em«47). Ova glotofagija, čija je svrha udobnost, predstavlja začetak rasiz­ ma i opravdavanja kolonijalizma koji je neposredno prate. Nije bez značaja zapažanje da je teleološko ustrojstvo, koje se nameće raznim jezicima, stro­ go paralelno sa drugim ustrojstvima: tako ondaš­ nji rečnici najčešće tumače reč crnac rečju rofe48), iza čega se ukazuje ideologija koja nekim pravi­ lima ikoja je stvorila naša kultura pridaje elemen­ tarnu snagu prirode. Uveren u svoju superiornost koja proističe iz pretpostavljene istorijske savrše­ nosti, Zapad je spreman za kolonijalistdoku pusto­ lovinu, koja će se, u stvari, sastojati u tome da naši jezici dospeju tamo gde se upotrebljava žar­ gon. No ovaj rasizam, koji je sastavni deo pri­ stupa jeziku u XVIII veku, ima zrno humanizma koje će vrlo brzo izgubiti i koje treba istaći: on *) Jean Biou, »Lumieres et anthropophagie«, Revue đes sciences humaines, sv. 146, jun 1972, str. 233. 47) Judith Schlanger, »L'enfance de rhumanite«, Diogene, br. 73, naveo Ž. Bju. 48) Vidi tim povodom S. Delesalle, L. Valensi, »Le mot negre dans les dictionnaire d'ancien regime«. Langue jrangaise, br. 15, sept. 1972.

Luj Žan Kalve

39

veruje u mogućnost prelaska iz jednog u dirugi istorijski stadijum, u mogućnost evolucije od žar­ gona ka jeziku. Nejednakost, po njemu, proističe iz različitog stepena razvitka, a ne iz neke suštin­ ske inferiornosti: ti divljaci su u stvari naš trag u istanji, sećanje na naše sopstveno poreklo. Što ne utiče na pojavu gliotofagije koja je odatle po­ nikla d koja u raznim drugim oblicima traje sve do naših dana; međutim, još smo daleko od mo­ dernog rasizma, kakav se u XIX veku javlja kod Gobinoa, razjedinjujuoi grupe i odbacujući svaku ideju o zajedničkom poreklu. Opoziciju Ijudi/praljudi zamenjuje opozicija ljudi/neljudi. XIX VEK: U ODBRANU I SLAVU ARIJEVSKE EVROPE Trudili smo se da na prethodnim stranicama samo u opštim crtama istaknemo izvesne tenden­ cije koje postoje u obimnoj lingvističkoj literatu­ ri. U svakom slučaju, reč nije o istoriji jednog pristupa jezicima, već o istorijskom mestu tog pristupa: kako u teoriji o jeziku i jezicima pro­ naći trag ideološkog prikazivanja odnosa među za­ jednicama i iklicu potonje prakse čiji je ono sa­ stavni deo. Pošto ne težimo za iscrpnošću, moramo se brzo odlučiti za jedan put u razjašnjavanju ovog pitanja. Što se tiče XIX veka, mane i opasnosti ovog pristupa biće još jasnije. To je period ikoji nam dopušta da uvidimo svu dvosmislenost onog što se uglavnom naziva »naučnim napretkom«.

40

Lingvistika i kolonijalizam

Ne može se poreći da će pojava novih dela u prvim decenij ama XIX veka prilično unaprediti lingvistiku. Interesovanje za san škrt, dokazivanje srodnosti između sanskrta i latinskog, grčkog, francuskog, nemačkog itd., proučavanje fonetske evolucije (up. na primer, Grimove zakone), najav­ ljuju komparativnu lingvistiku, koja je poslednji presosirovski stadijum. Sam Sosir priznaje napre­ dak postignut u to vreme, kada piše povodom F. Bopa: »Osvetljavanje jednog jezika pomoću dru­ gog, objašnjavanje oblika jednog pomoću oblika drugog jezika, eto to još niiko nije učinio«49). Po­ jam sistema koji se pojavljuje u naslovu Bopovog dela50) nije sasvim nov. Slične slutnje postoje i u XVIII veku. U Enciklopedijinom članku »Etimo­ logija« (nepotpisanom, ali pripisanom Tirgou) ob­ razlažu se unutrašnji činioci evolucije, dok se u delima predsednika de Brosa i Kura džeblena51) jezik smatra građom koja je podložna fizičkim i mehaničkim zakonima prirode: jezik je uvek odsečen od svojih društvenih korenova, ali počinje polako da se ukazuje kao celovit sistem sa svo­ jim vlastitim zakonima. U XIX veku će se uzdići opšta gramatika, pa će se »gramatičari« baviti istorijom i poređenjem jezika, što predstavlja »ko­ rak niapred«, važan sa stručnog stanovišta: fonet49) CLG (Cours de linguistique generale), str. 14. ,0) System e de conjugaison de la langue sanscrite compare a celui des langues grecques, latines, persanes et germaniqu.es, 1816. 51) Des Brosses, Traite de la formation micanique des langues, 1765; Court de Gebelin, Histoire naturelle de la parole, 1776.

Luj 2an Kalve

41

ski zakoni, rekonstm kdja indoevropskog jezika, začeoi glotohr onologij e itd. Nećemo se zadržavati na tom periodu, čiji podroban opis postoji u istorijama lingvistike, nego ćemo razmotriti naličje medalje. Ova prilično pozitivna stručna strana ima, kao i uvek, ideološke elemente koji, pod vidom »na­ uke«, čine dvosmislenim pojam društvenog napret­ ka. Stara predstava o jeziku, koja je prevladavala u XVI veku, i nikada potom nije bila osporavana, ruši se: više se ne veruje u monogeuezu i u he­ brejski kao prajezik. A. F. Šlegel 1801. u svom delu52) predlaže (tipologiju jezika zasnovanu na re­ lativnoj produktivnosti korenova: postojaće flektivni jezici, čiji su korenovi produktivni, i neflektivni jezici bez korenova (gde su sve jezičke jedi­ nice korenovi, što je isto). Prelazi se na tročlanu tipologiju koja razlikuje: — izolativne jezike, kod kojih su jezičke jedinice nepromjenljive, i gde se ne može razlikovati ko­ ren gramatičkih elemenata (tip kineskog); — aglutinativne jezike, kod kojih se jezičke jedi­ nice sastoje od korena kojem se dodaju gra­ matički lafiksi, podložni segmentaciji i analizi (tip turskog); — flektivne jezike, kod kojih afiksi nisu podložni segmentaciji, pošito su stopljeni sa rečju. Ova tipologija nije sama po sebi sporna: Blumfild je menja na svoj način53), uvodeći dva jezička “) Vber die Sprache und Weisheit der Indien. M) Le language, str. 195.

42

Lingvistika i kolonijalizam

tipa (analitički i sintetički jezici), a savremeni lin­ gvistički rečnici ne dovode je u pitanje54). Ona se sagledava istarijisifei, u dijahronijškoj, a potom i hijerarhijskoj perspektivi, posebno kod A. Šlajhera koji tvrdi da su svi jezici bili izolativni, pa su onda neki postali aglutinativni, a oni najčišći, flektivni. Tu se istovremeno oseća uticaj Hegela i Darvtina, kao i predsednika de Brosa i Kur d Žeblena: jezik je prirodan živi organizam, koji se raz­ vija i odumire. To je teza o odumiranju jezika; posle evolucije koju odlikuju tri stadij uma (izolativni — aglutinativni — flektivnd), jezici su po­ čeli da odumiru. »Kako objasniti ovo odumiranje jezika u toku istorije? Većina komparatista — Bop i Šlajher naročito — pripisuju ga odnosu istoiijsfcog čoveka prema jeziku, a to je odnos ko­ risnika koji sa jezikom postupa kao sa prostim sredstvom opštenja, čije korišćenje mora biti što je moguće lagodnije i korisnije. Fonetski zakoni, u čijoj osnovi je težnja za što manjim naporom, žrtvuju gramatički sklop što jednostavnijem opštenju«55). U jezičkom raslojavanju nas pre svega zanima njegova normativno-evrocentristička strana. Flektivni jezici su najrazvijeniji (normativna strana), i kao pukim slučajem odgovaraju indoevropskim je­ zicima (evrocentristička strana). Ovde treba istaći sve ono po čemu se ovo gledište razlikuje od onog koje je prevladavalo u XVI veku. Tada su 54) Vidi, na primer, Dictionnaire de linguistique, Larousse, 1973. 55) O. Ducrot, u Dictionnaire encyclopedique des sciences du language, Le Seuil, 1972, str. 25—26.

Luj lan Kalve

43

jezički sukobi bili vezani za sukobe između evrop­ skih nacdonadizama, naročito za francusko-nemački sukob. Posle postepenog otkrivanja sveta u XVII i XVIII veku, sada smo u jeku odbrane Zapada od ostalog dela planete: reč nije o dokazivanju superiornosti francuskog jezika nad nemačkim, ili vice versa, već o dokazivanju superiornosti evrop­ skih jezika nad ostalim jezicima. Osim toga, ovo jezičko jedinstvo se shvata kao rasno jedinstvo: sa jezičke srodnosti pre­ lazi se na prvobitno rasno jedinstvo. To je sticaj izvesnog broja »težnji«: težnje kamparatiista ko­ ji žele da dokažu savršenost indoevropskih je­ zika, težnje prirodnih nauka koje se, zahvalju­ jući Mendelu, približavaju pojmu nasleđa, i opštije težnje koja se bavi »poreklom« svega (to je nemaoki Ur, ovde naravno Ursprache). Što se nas tiče, na raskršću ovih težnji stoji pojam ari­ jevskog. Litre ovako definiše taj termin: »ime ko­ je je dato svim narodima koji govore sanskrt, persijski, grčki, latinski, nemački, slovenski i kelt­ ski. Arijevski, tzv. jafetski ili indoevropski jezici«, čime pokazuje da su se, u vremenu kad on piše svoj recnik, jezičko i rasno jedinstvo već poistovetdli. U međuvremenu se grof Gobino usudio da kaže nešto još značajnije, pretpostavljajući izvor­ nu superiornost arijevske rase nad ostalim rasa­ ma. Neki su pokušali da opravdaju Žozef Artur de Gobinoa. Naročito je Ž. Golmje (J. Gaulmier) pokušao da pokaže kako on nema nikakvog udela u potonjem korišćenju reci arijevski56), pošto je on “) Le spectre de Gobineau, Pariz, 1965.

44

Lingvistika i kolonijalizam

sam naširoko obrazlagao izumiranje civilizacije i potpuni nestanak arijevaca u toku istorije: ikod Gobinoa se, stoga, ne može susresti savremeni ra­ sizam, jer arijevci o kojima je govorio nisu više postojali. Pomalo brzopleto dokazivanje, neposred­ no čitanje Gobinoovih spisa uopšte ne potvrđuje: on kao osnovu elitizma još uivek ističe biofizičke odlike57). Njegov se rasizam ublažava samo prezi­ rom prema savremeniicimia, kao što o tome svedoči na prim er sledeći odlomak: »U potpunosti se pox>tivim dokazivanju koje se sastoji u tome da se kaže: svaki je crnac budala, a glavni razlog mog uzdržavanja je to što bih za uzvrat bio primoran da priznam kako je svaki Evropljanin pametan, a ja se držim podalje od sličnog paradoksa«58). Me­ đutim, sam izbor reci arijevski je zanimljiv i do­ sta govori. U početku su se, izgleda, tako nazi­ vala, za razliku od crnačkih urođenika kojima su gospodarila, indoiranska plemena između XVIII i X veka pre naše ere. A Rgveđa predstavlja crn­ ce (dakle nearijevce) kao zle duhe: bez nosa, sa tri glave i/td. U stvari, poreklo termina postavlja složene probleme i Emil Benvenist, koji je stručnjak u svom poslu, pošto je ukazao da je reč arya »ime kojim se nazivaju slobodni ljudi za razliku od*) **) Vidi, osim Gobineauovog, Essai sur Vinegalite des races humaines, analizu koju u vezi s tim daje Colette Guillaumin, Uideologie raciste, Pariz—Hag 1972, naročito str. 56—57, primedba 1, i str. 65—66, primedba 11. 5S) Naveo R. Lalou, Histoire de la litterature jran■ Gfdse, Pariz, 1922.

Luj tan Kalve

45

robova«59), zaključuje da ovaj pojam kod Indusa i Iranaca označava »buđenje nacionalne svesti«60), ali ne želi da se izjasni o etimologiji. Iz ovih eti­ moloških nejasnoća proizilaze, međutim, dva bitna semia: reč arya izgleda, označava društvenu i/ili rasnu superiornost. Upravo je to suština Gobinoove argumentacije. Po njemu je etnička degene­ racija opravdanje za nadmoć osvajača sa severa nad porobljenima sa juga i za nadmoć plemstva nad pukom. Ideja nije nova, čak je preuzeta nepo­ sredno od Bulenvilijea: »Gali postaše podanici, Francuzi gazde i gospodari. Posle osvajanja, prvi Francuzi su bili pravi plemići i jedini kadri da to i ostanu«61). Kod Gobinoa će ova ideja zajedno sa otkrićima gramatičara komipaira/tista (koji mu, va­ lja priznati, sa svojom teorijom o stadijumima i degeneraciji jezika, idu na ruku) i sa učenjem o nasleđu ikoje se zahvaljujući Darvinu i MendeJu »oseća u vazduhu«, pružiti ideološki model primenljiv na različite situacije«. Kao kontrarevoluoionarni aristokrata, sin čuvara Tiljerija, s jedne stra­ ne, Gobino vrlo ozbiljno doživljava sukob između plemstva i trećeg staleža, kao da je reč o ratu između Saliskih i Ripuarskih Franaka i pobeđenih Galo-Rimijana. Kao ljubitelj putovanja i je­ zika, s druge strane, on usput saznaje o istraživa­ njima nemačkih lingvista u oblasti opšte etimolo­ 59) E. Benveniste, Vocabulaire des institutions indo-europeennes, tom I, str. 368. Vidi takođe P. Thieme, Der Fremdling im Rgveda, i G. Dumezil, L’ideologie tripartite des indo-europeens. *°) E. Benveniste, nav. delo, str. 373. 61) Naveo J.-P. Faye, Theorie du recit, str. 22.

46

Lingvistika i kolonijalizam

gije evropskih jezika (izuzev finskog, mađarskog i baskijskog) i persijsko-sanskrtske grupe. Spajaju­ ći te prve začetke ideologije sa ovim proverenim otkrićem, stvarao je ex nihilo arijevske i semitske ,rase'«62). Klasna i rasna borba mogu se smanji­ vati (sa čime će kasnije računati nacistička ideo­ logija), dok je spekulisanje o lingvističkoj nadmoć­ nosti Evrope samo nastavak spekulisanja o nje­ noj rasnoj nadmoćnosti, pa isto onako kako se slavilo i opravdavalo franačko osvajanje Galije (po pravu osvajača Franci su postali plemići), tako se opravdavaju i francuska kolonijalna osvajanja. Biv­ ši robovi, po prirodi inferiorni, biće kolonizovani pre nego što postanu proleteri. Tako se neosporan naučni napredak, oličen u indoevropskoj hipotezi i u sporednoj teoriji o stadijumima obeležen rasističkom ideologijom, po­ stavlja u jednu širu teoriju, ne samo rasističku (čak ako se u pozadini Gobinoove ideje kao kraj­ nosti ukazuju superiorni arijevci, inferiorni crnci, dok su semiti pošteđeni i bliže prvima), već i eletističku, gde su elite kako rasne tako i društvene (pa tako hronološki i slede). Kada kolonijalizam bude morao da opravda svoja osvajanja, poslužiće se teorijom o nadmoćnosti kolonizatora (osvajača sa severa) i tome, ako ustreba, pridodati zrno humanosti (oni su inferiorni, kaže sažeto Žil Feri, i naša je dužnost da im donesemo civilizaciju). Moriš U.i je uočio vezu između jezičke teorije i kolonijalne prakse: »Tako se ukorenila ideja o je­ zicima primitivnim po svojoj strukturi d elemen62) J.-P. Faye, Languages totalitaires, str. 178*

Luj Žan Kalve

47

tarnim po svojim mogućnostima. Radovi takvih afnikanista kakvi su Delafos i Vesterman pružili su naučnu potvrdu kolonijalnoj politici. Ova kom­ promisna veza između nauke i politike deo je istonije cmoafiičke lingvistike. Bez toga nećemo razumeti Davenovu brošuru o »Francuskom jeziku kao jeziku civilizacije u zapadnoj Africi«, izda,tu u San Luju 1933, koja, između ostalog, naučnim obezvređivanjem afričkog jezika opravdava isklju­ čivost francuskog u nastavi63). Međutim, on tu opi­ suje potonji, od ovog vrlo različit stadijum. Ulo­ ga teorije jezika u celokupnom kolonijalnom os­ vajanju ispoljava ise u tri različita trenutka. U prekolonijalizmu, koji smo pokušali da prikažemo u ovom poglavlju: spekulišući o odnosu prema tuđinu, evropska misao men ja odnose koji poči­ vaju na razlici u odnose koji počivaju na superiornostu U imperijalizmu, kada lingvistička deskrip­ cija u doslovnom smislu reci funkcioniše na te­ meljima prethodne teorije koju podržava, istovre­ meno podržavajući i sam kolonijalizam: to je sta­ dijum koji Ui opisuje i na koji ćemo se vratiti u IV poglavlju. U neokolonijalizmu, periodu kada jezički problem poprima ponekad prvorazredni značaj, pošto je opstanak jezika uslov političkog i ekonomskog opstanka, na šta ćemo se vratiti u V poglavlju. Treba priznati da teorija o jeziku (langage) i jezicima (langues) nije mogla neočekivano, pu­ kom slučajnošću ili itek tako stupiti u službu ko­ “) M. Houis, Anthropologie linguistique de VAfrique noire, str. 30—31.

48

Lingvistika i kolonijalizam

lonijalizma. Moris Ui govori o »naučnoj zalozi kolonijalizma«, o »(kompromisu između nauke i politike«, kao da se može moralno osuditi takvo skretanje jedne »nepristrasne« nauke: u ovom po­ glavlju pokušali smo da ukažemo na nešto sasvim suprotno. Možda je moguće braniti »nepristrasnost« takozvanih egzaktnih nauka, mada se to gledište ne nameće kao očigledno. Problem je mnogo jasniji što se tiče takozvanih humanistič­ kih nauka: ne shvatamo kako bi se one, ako dru­ štvene odnose posmatramo teorijski, mogle oslo­ boditi ideologije koja ih prenosi na jezik. Suprot­ no tome, prenošenje društvenih odnosa na jezik, na diskurs, i samo počiva na doprinosu tih na­ uka: niz komparatisti-Gobino-kolonijalizam-diskurs o kolonijalizmu može u tom pogledu da posluži kao uzor. »Svaki vek ima gramatiku koja odgovara nje­ govoj filozofiji«, piše Antoan Meje64). Ova tvrdnja nam se, razumljivo, čini vrlo nepotpunom, pa će­ mo je, jednostavnosti radi, zameniti sledećim za­ ključkom: svako društvo ima lingvistiku koja od­ govara njegovim proizvodnim odnosima.

Linguistique historique et linguistique genćrale, tom 1, str. viii.

II

DIJALEKTI I JEZIK

Termin dijalekt pojavio se, izgleda, prvi put u francuskoj književnosti 1565, kod Ronsara, koji u svom Kratkom pregledu pesničke umetnosti ova­ ko savetuje pesnicima: »Umećeš kako valja da pravilno izabereš i svome delu prilagodiš naj izrazitije reći naših francuskih dijale­ kata, naročito onda kada u svome narodu ne budeš imao dovoljno dobrih i podesnih reći; i nemoj se brinuti jesu li reći iz Gaskonje, iz Poatjea, Normandije, iz Mansoa, Lij ona ili iz drugih krajeva, samo ako su dobre i tačno znače ono što ti želiš da kažeš.«

Šta je smisao ovog termina? Primećujemo od­ mah da je u vezi sa rečju kraj (oblast, pokrajina) i sa rečju nacija (što je otprilike isto: stari pari­ ški univerzitet sastojao se od četiri »nacije«: fran­ cuske, pikardijske, normandijske i germanske), pa je tako dijalekt govor jedne oblasti, Rableov »raz­ govorni jezik«1), i podrazumeva pokrajinu, unu­ trašnjost kraljevine. Važno je, između ostalog, istaći da se fran­ cuski ne pojavljuje u Ronsarovom nabrajanju, što nas uostalom ne srne iznenaditi: francuski je već 1) Pantagruel, knjiga VI.

50

Lingvistika i kolonijalizam

»postao« francuski, jezik Francuske, kojim valja, po pesnicama Plejade, zameniti latinski i grčki je* zik. Pošto se suprotstavljaju jeziku centralizovanog kraljevstva, dijalekti su pre svega određeni svojim provincijskim obeležjem (što je očigledno u navedenom tekstu). Ali se takođe odlikuju sta­ rinom: to su ostaci, tragovi, bore koje donosi ple­ menita starost, ukratko, to su »govori« čije stare reci daju francuskom jeziku njegove vlastite korenove. Di Bele tim povodom čak pominje re­ likvije: »Ne sumnjaj da će umerena upotreba takvih reći dati uzvišenost, kako stihovima tako i prozi, kako to već čine crkvene relikvije i neki drugi crkveni ukrasi2).«

U oba se slučaja jezik (francuski) nalazi u povlašćenom položaju: pire svega, geografski i poli­ tički gledano, pošto je, u odnosu na regionalne dijalektike, jezik Francuske, zatim istorijski posmatrano, jer je, u poređenju sa dijalektima-istorijsikim reliktima, moderan jezik. Tako, već od sa­ mog početka, vidimo u nenaučnoj upotrebi ovog termina trag glotofagije: dijalekti okrepljuju je­ zik, pridodajući mu svoju staru i plemenitu knji­ ževnost. U sledećem veku Molijer će obilato kori­ stiti ovu lingvističku razliku kao komični element. Njegovi likovi francuski govore prirodno (prirod­ no govorenje ovde treba razumeti kao suprotnost kulturnom govorenju), ali, tu ponekad iskrsnu i drugi idiomi. U Don Žuanu3) Šarlota, Matirin i 2) Defense et illustration de la langue frangaise. II, 6. 3) Don Juan, II, 1, 2, 3. i 4.

Luj lan Kalve

51

Pjearo govore jezikom (u stvari za ondašnja shvatanja žargonom) koji istovremeno komotira mesto (poneseni tokom događaja Don Žuan i Zganairel su daleko od Pariza) i klasnu pripadnost (seljaci). Dok u Građaninu plemiću*) pisac u komične svrhe koristi poluizmišljen i poluromanizovan turski je­ zik. U oba slučaja u pitanju je društvena i/ili geo­ grafska razlika koju imp'likuju ove lingvističke razlike. Ni »turski« nije prošao bolje od »dijalek­ ta« sa francuskog područja, jer, kada gospodin Žunden, koji je tu nedavno postao turski velikodo­ stojnik, podražava taj jezik, njegova žena uzvikuje: »Koji H je to sad žargon?« Još jednom se ita raz­ lika pretvorila u ismevanje drugog i njegovu in­ feriornost: smejemo se onom što mi sami nismo (ili pak, što izlazi na »isto, zato što drugi nisu kao mi). Ovaj termin se nikada neće osloboditi seman­ tičke dvosmislenosti. Tek u XIX veku dijalekti zaista postaju predmet proučavanja: početkom veka, pod uticajem romantizma, budi se interesovanje za narodne tvorevine, dok istovremeno komparatiisti počinju da u svom istorijskom pristupu jeziku koriste »dijalekte« (najpre Jakob Grim, R. Rask, potom, krajem veka, Gaston Pari i opat Ru­ šio u Francuskoj, Askoli u Italiji itd.). Georg Venker započinje 1876. rad na svom delu Jezici atlasa Nemačkog Carstva (Sprachatlas des deutschen Reichs), a Žil Žilijeron 1898. rad na svom čuve­ nom Lingvističkom atlasu Francuske (Atlas linguistique de la France): dijaiektologija je ušla u 4 4) Le bourgeois gentilhomme, IV, 4. i 5, V, 1.

52

Lingvistika i kolonijalizam

oblast lingvističke nauke. No pojam dijalekta nije u sled toga postao nimalo jasniji ili određeniji. »Teško je reći u čemu se sastoji razlika između jednog jezika i jednog dijalekta«, izjavljuje Sosir5) i ustanovljuje zone prelaženja, izoglose, talase novatorstva: po njemu, nije reč o utvrđivanju dijalektološke kante, već mnogo pre o atlasu dija­ lekatskih odlika (i upravo tu se on poziva na ra­ dove Žilijerona i Venkera). Dijalekt je geografski pojam, bar ako se o tome sudi po odlomcima na koje sam se pozvao, ali, na nekoliko prethodnih strana, Sosir ga je istorijski definisao: dijalekti su proizvod evolucije jezika, evolucije ikoja nikada ni­ je jednoobrazna i koja će se završiti »stvaranjem raznovrsnih dijalekatskih oblika«678). Antoan Meje u svom predgovoru za Jezike sveta!) koristi nešto manje kolebljivu terminolo­ giju. Pošto je govor odredio kao »skup lingvisti­ čkih sredstava koje koristi lokalna grupa, u okvi­ ru prostorno razuđenije grupe, naime kao lokalni oblik jezika, beleži: »U okviru razuđene lingvisti­ čke grupe, zapaža se uglavnom da izvesni govori imaju zajedničke crte, i da govorni subjekti nekih oblasti osećaju da pripadaju istoj podgrupi: u tom slučaju, kaže se da ti govori pripadaju istom di­ jalektu9’).« Dijalekt je tada isključivo sinhronijski pojam, pošto evolucija može da dovede samo do novih jezika. »Ukoliko stanovnici različitih pokra5) 6) 7) 8) str. 67.

CLG, str. 278. CLG, str. 272—274. Langues đu monde, Paris, 1924. Linguistique historique et linguistique generale, II,

Luj Žan Kalve

53

jiina prestanu da se razumeju, možemo reći da je zajednički jezik zamenjen novim jezicima«9). Raz­ lika je značajna, jer je, u prvom slučaju (kod Sosira), dijalekt uzgredni istorijski proizvod jezika (koji, što je uostalom začuđujuće, Sosir želi da od­ redi postojanjem književnosti. Up. Opšta lingvisti­ ka, str. 285), dok je u drugom slučaju (Meje), di­ jalekt geografski raširen oblik jezika. Kao dijahronijski pojam dijalekt je nužno relativan: ako su jezici A, B, G Atd., dijalekti nekog jezika a, ovaj je nesumnjivo sa drugim jezicima a, b, c itd., di­ jalekt nekog jezika a koji je, sa drugim jezicima P, *y itd., jednak dijalektu jednog jezika X, i tako skoro do u beskonačnost. Sa gledišta prošlosti, »idiom« je dijalekt, a sa gledišta budućnosti, jezik, pošto je taksooomi'ja ovde pitanje gledišta, istorijske usmerenosti. Ali, kao sinhronijski pojam, dijalekt je samo sredstvo deskripcije savremenih lingvističkih promema. Ovde nam nije namera da se odlučimo za jedno od ova dva gledišta, već da pokažemo kako nejasnoća pri određivanju potiče od vanlingvističke upotrebe pojmova jezik i dija­ lekt, pojmova koje su kolonizatori obilato koristi­ li, te da je ona preuzeta istovremeno sa predjezičkim nasleđem (pogledati, na primer, smisao ovog termina kod Ronsaira). Kolebljive Sosirove odredbe ostavljaju nas u nedoumici. Kada piše: »Prepušten sam sebi, jezik zna samo za dijalekte od kojih nijedan ne zalazi u drugi i tako je osuđen na beskonačno cepanje. Međutim, kako civilizacija, razvijajući se, umnoža­ 9) Isto, str. 53.

Lingvistika i kolonijalizam

54

va komunikacije, nekom vrstom prećutnog ugovo­ ra hira se, jedan od postojećih dijalekata, i on postaje prenosnilk svega što iinteresuje naciju kao celinu«10*), Sosir daje do znanja da razlika između jezika i dijalekta nije lingvističke, već političke prirode: jezik je samo dijalekt koji je usvojila ćela nacija. Aid on nikada do kraja ne sledi svoju in­ tuiciju, pošto mu je deskripcija lingvističkih činje­ nica unutrašnja, i on se, u svom pristupu evolu­ ciji, nikada ne poziva na društvene pojave. Njegov pogled na pretvaranje dijalekta u jezik je uostalom izuzetno idiličan: govori o »preoutnom ugovoru« i na drugom mestu izjavljuje: »Izvesne vlade, kao na primer, švajcarska vlada, prihvataju koegzisten­ ciju više jezika; druge pak, kao francuska, teže lingvističkom jedinstvu«11). Prećutni ugovor ili tež­ nja, videćemo dalje da su to blagi eufemizmi koji označavaju surove jezičke ratove, koji su i sami znak i proizvod opipljivih sukoba. Trenutno je važno uočiti da su ove dvosmisle­ nosti u samom krilu lingvistike ohrabrile i podstakle suprotstavljanje termina jezik i dijalekt, či­ ja je funkcija društvena, a ne saznajna. Ustaljujući ove pomalo nepouzdane suprotnosti, jezička upo­ treba teži da ustanovi suštinu jezika i suštinu di­ jalekta. I ovde, pak, postojanje prethodi suštini: francuski nije jezik večan i božanski, on je to po­ stao kroz istoriju, ina osnovu francuskog dijalekta i u toku nimalo jezičkog procesa. Ali je lingvisti­ čka literatura dozvolila ili pustila da se poveruje 10) CLG, str. 267—268. “) CLG, str. 41.

Luj Zan Kalve

55

u teorijsku valjanost ove suprotnosti na njoj stra­ nom tlu. Edvard Sapiir je predosetiio ovu teškoću još 1931, i pošto je podsetiio na genealoško određenje dijalekta, pisao je: »U manje stručnoj i sasvim običnoj upotrebi, termin dijalekt ima prilično raz­ ličite konotacije. Obično se smatra da se ljudski gjovor ispoljiava u izvesnom broju iz diferenciranih i normiranih priznatih oblika, nazvanih »jezicima«, koji pak, sa svoje strane, imaju neke manje vredne podvrste »dijalekte« . . . Ova zbrka dolazi uglav­ nom otuda što se jezički problem poistovetio sa nacionalnim problemom u široj kulturnoj i etni­ čkoj grupi koja je u sebe upila lokalnu tradiciju. Jezik takve nacionalnosti počiva uglavnom na lo­ kalnom dijalektu koji preovladava u oblasti kultu­ re i razvija se nauštrb drugih dijalekata sa istim početnim prestižom12).« Ali ove skrupule i oklevanjia ne smetaju Leonardu Blumfildu da u to isto vreme lakoumno pobrka sve ove pojmove. U svom delu Jezik on redom određuje dijalekt kao lokalni oblik nacionalnog govora, potom kao idiom »kojim govori najnepovlašćeniji sloj«, a koji se suprotstav­ lja nacionalnom jeziku i, najzad, kao izvedenicu (dijahronijski gledano) jednog jezika13). Jedno od pitanja koje se ovde postavlja jeste nije li veza između pojma dijalekta i određene jezičke situaci­ je jednoznačna. Ona može, u stvari, prema usvoje­ nim definicijama, da ihnplikuje monolingvizam ili disglosiju: kao lokalni oblik govora, dijalekt je 12) E. Sapir, Linguistique, str. 66—67. 13) L. Bloomfield, Le langage, str. 52, 53—54, 294—298.

56

Lingvistika i kolonijalizam

izdvojen, ali se kao govor povlašćenog sloja su­ protstavlja drugim jezičkim oblicima. Eto zašto je počeitna dvosmislenost mogla, kao što ćemo videti, da dozvoli tendenciozna tumačenja koja su smesta ušla u političku upotrebu: taj nejasno određeni dijalekt kod lingvista postao je kod kolonijalista »nerazumljivi govor«. Ma šta se činilo, činjenice ni danas nisu ja­ snije. Pogledajmo, na primer, sledeći odlomak, ko­ ji se odnosi na jezičku situaciju u Alzaisu: »U dvojezičnim područjima na istoku Francuske, do­ diruju se dva jezika: prvi je dijalekt, koji se menja od sela do sela, i koji govorno lice može koristiti samo na području svoje seoske opštine i susednih opština; koris­ nici narečja moraju da poznaju drugi jezik, nacionalni koine kojim se služe u opštenju sa govornim licima poreklom iz drugih oblasti .. ,14)«

Alzašiki i francuski su najpre »dva jezika«, za­ tim, prvi postaje »narečje«, a oni koji njima go­ vore »korisnici narečja«. Ovo ikarikiranje je sva­ kako poislediea prethodne zbrke i neodređenosti -koje smo istakli. Zaklonjene iza nepristrasnog i naučnog lingvističkog diskursa, definicije alzaškog i francuskog su, sasvim drukčije: pojam nacional­ nog jezika je očigledno pravno-politički, a mogli bismo mu suprotstaviti samo nenacionalni jezik. No, danas je preplitanje lingvističke i društvene nauke takvo da, u odsustvu prave društvene na­ uke o lingvističkim činjenicama (koja bi se, u svakom slučaju, mogla ustanoviti jedino polazeći 14) Marthe Philipp, »La prononciation du francais en Alsace«, u: La linguistique, 1967, 1, str. 63.

Luj Zan Kalve

57

od marksističke analize društvenih činjenica), opisivači evoluiraju najčešće između raznolikih zahteva nepomirljivih pri sadašnjem stanju lingvističke nauke. U novijim tekstovima, međutim, relativizuju se i opreznije koriste ovi termini: Todorov i Dikro, na primer zapažaju: »službeni jezik je najčeš­ će samo regionalni govor, koji je zahvaljujući vla­ sti, nametnut naciji u celini«1516), a pojavu pojma vlasti treba ovde istaći, jer se još uvek retka su­ sreće. Tako u jednom novijem delu možemo da pročitamo: »Dijalekt je takav oblik jezika koji ima svoj vlastiti leksički, sintaksički i fonetski sistem, i koji se koristi na užem području«, što je još uvek ponavljanje Mejeove de­ finicije, i dalje: »Upotrebljavan obično kao regionalni govor u sup­ rotnosti sa »jezikom«, dijalekt je sistem kombinatornih znakova i pravila čije je poreklo jednako poreklu bilo kog jezičkog sistema, samo što on nije stekao kulturni i dru­ štveni status onog jezika nezavisno od kojeg se razvio'6).«

Očigledno je da, sa stanovišta strogo unutraš­ nje strukture, nema, shodno ovoj definiciji, nikak­ ve razlike između jezika i dijalekta (oba imaju »vlastiti leksički, sintaksički, i fonetski sistem«); razlika je u stečenom statusu. Međutim, priroda toga statusa i procesi njegovog sticanja nisu sa­ svim jasni: »Šta znači kulturni status, kada se zna da su u srednjem veku različiti dijalekti (nor­ mandijski, pikardijski, francijsiki ...) imali isto ta­ 15) Dictionnaire encyclopedique des sciences du langage, Le Seuil, 1972, str. 80. 16) Dictionnaire de linguistique, Larousse, 1973.

58

Lingvistika i kolonijalizam

ko značajnu književnost? A društveni statusi? Či­ ni se, u stvari, da se pisci opet osećaju obavezni­ ma da pruže neligvističku definiciju suprotnosti jezdk/ddjialekt, i da ne mogu da ustraju u tom nastojanju. Doista, na osnovu kojih merila se od­ lučuje o kulturnom i društvenom statusu govora koji se potom razvrstavaju na jezike i dijalekte? Plroblem se utoliko manje nameće što lingviste ne zanima da klasifikuju, oni legalizuju prethodnu klasifikaciju, nadme postojeće stanje: nacionalni je­ zik se sistematski krsti kao »jezik«, nenacionalni jezici kao »dijalekt«, dok nejasnoća u definisanju postaje nužna u takvoj situaciji. Polazeći od postojećeg stanja i dajući imena njegovim sastavnim dolovima, lingvisti su ne samo ojačali postojeće odnose 'snaga, već su i učestvo­ vali u obezvređivanju nekih sastavnih delova. An­ dre Martine je, na primer, predlagao nedavno da se napravi razlika između dijalekta 1, »jeziokog oblika koji koristi jednojezično stanovništvo u svom govornom opšteniju«, a što Amerikanci zovu čikašlko ili njujorško narečje (lokalni oblik govo­ ra) i dijalekta 2, »jezičkog oblika koji koristi dvo­ jezično stanovništvo kao nairečje, u svom opštenju sa pojedinim članovima zajednice«1718). Zatim, ne­ koliko stranica dalje on odbija da nazove »jezi­ kom« »dijalekte 2«, jer jezik mora da uživa status koji se ni na koji način ne može dodeliti mnogim dijalektima 2, koji opsitaju samo kao osiromašena jezička sredstva zaostalih seoskih opština«13). Bolje 17) A Functional View of Language, Oxford, 1961, str. 112. 18) Isto, str. 113.

Luj Žan Kalve

59

se ne bi mogla napraviti razlika između plemeni­ tih i zaostalih jezika. A malo dalje, povodom ba­ skijskog, flamanskog, bretonskog, Martine govori o »neromanisk'im govornim oblicima«, o »narečju«, pažljivo izbegavajući termine »jezika« (langage) i jezik (langue)19), koji je izgleda namenjen samo govornim oblicima na vlasti. Istovremeno, dijalekt je i dalje ne samo jezik koji nema vlast, već i go­ vor koji je po prirodi stvari omalovažen zbog svo­ jih provincijskih i seljačkih odlika (pošto se jezik na vlasti govori pre svega u prestonici, a potom u paovmcijskdm glavnim gradovima. Vidi pogl. III): on je niže vrste. Naravno, neki lingvisti su poku­ šali sa naglašenim istorijiskim pristupom, kao E. Bursije koji je pisao: »Iz političkih razloga je baš dijalekt II d Fransa, onako kako se u PariziT govorio, najzad potisnuo ostale dijalekte kao književni jezik. Već od XII veka pokazivao je svoju premoć i širio se sve više srazmemo napredova­ nju kraljevstva i administrativnom centralizovanju koje mu je usledilo. Pa ipak, tek početkom XV veka, drugi dijalekti (računajući tu i langdokske dijalekte na jugu) najzad su bili svedeni na status 'patua'20).«

No ovo »su samo izuzeci: lingvisti ne teže istorijskom razumevanju međujezičkih odnosa, već pre ukidanju istorije i utvrđivanju postojećih sta­ vova. Deskripcija i njeno teorijsko obrazlaganje pretvaraju postojeće odnose snaga u nešto od pri­ rode dato: istorijska slučajnost postaje nužnost. ,9) Isto, str. 119. 20) E. Bourciez, Precis de phonetique francaise, Pariz, 1958, osmo izdanje, str. XV.

60

Lingvistika i kolonijalizam

Tvrđenje da se lingvistika tako stavlja (ili se stavila) u službu glotofagije ili kolonijaliističke ideologije moglo bi se shvatiti kao dokaz izvesnog intelektualnog terorizma koji posvuda nastoji da ukaže na udeo vlađajuće ideologije. Treba ipak shvatiti da je neuspeh ove zanimljive suprotnosti dijalekt/jezik dejstvovao u dva značajna pravca. Ka opštem sagledavanju problema, s jedne stra­ ne, gde je zdrav razum nastavio sa sve većim obez­ vređivanjem dijalekta, koje su još lingvisti zapo­ čeli, i s druge strane, ka deskripciji jezika kolonizovanih zemalja ikoju su lingvisti pružili. JEZIČKO OPTUŽIVANJE Obezvređivanje »dijalekta« ne tiče se samo onih koji ga p osmatraj u kao jezik, već se pone­ kad tiče i njegovih sopsttvenih korisnika, koji se nalaze pod pritiskom ideologije. Razumemo što Balzaik u Šuanima ispoljava priličan prezir prema bretonskom jeziku (»narečje ovog kraja«, »donjobretonski idiom«, »mukli bretonski glasovi«, itd.), prezir koji se ponekad graniči sa rasizmom: on je neosporni naslednik prezira koji XVIII vek gaji prema »žargonu«. Razumemo takođe što je Šatobrijan mogao da napiše u predgovoru At ali 1801, pošto je na samo nekoliko stranica upotrebio se­ dam puta divlju »Divljak je taj koji je više nego polucivilizovan, jer zna ne samo žive nego i mrt­ ve evropske jezike.« Razumemo, možda, to što je Žorž Sand mogla naivno da prizna u svojoj uvod­ noj »napomeni« za Đavolju močvaru 1851.: »Ništa

Luj Žan Kalve

61

novo nisam uradila ako sam sledila nagon koji civilizovanog čovaka vodi čarima primitivnog ži­ vota.« U svim ovim slučajevima, lažno objašnjenje počiva na lagodnoj suprotnosti divlji (ili primiti­ van) / civilizovan, suprotnosti koja je kao što smo već sugerisali u prethodnom poglavlju, jednaka ni­ šta manje lagodnoj suprotnosti žargon/jezik. Ali možda manje razumemo Zolu koji 1867, u romanu koji je pun raskrinkavanja, i uperen protiv podmitljivih sudija, kocke, buržuja-zelenaša, nemilostivih bankara, u romanu posvećenom odbrani naroda, u Tajnama grada Marselja, uspeva da ne prozbori ni jednu jedinu reč na jeziku tog naroda. Postoji, međutim, još jedan očigled­ niji slučaj, slučaj marseljskog pesnika Viktora Želija. Pod utdcajem šansonjera Beranžea, on je počeo da piše na oksitanskom jeziku, pošto je sa­ stavio nekih petnaestak pesama na francuskom. Ali će odnos koji je imao prema tom jeziku, svom je­ ziku, ostati zauvek obeležen prestoničkim obezvre­ đivanjem koje smo pokušali da opišemo. Tako, 1840, u predgovoru svojim izabranim tekstovima, Želi kaže: »Svoje heroje sam uzeo iz najnižih društvenih slojeva, jer je naše narečje moglo valjano da se stavi samo u nji­ hova usta, pošto je bez ikakve ljupkosti i može da izrazi samo snagu; jer je sirovo i silovito kao severozapadni vetar koji ga je stvorio, i dao mu osobine uragana, jer i same naše žene, koje su pak toliko lepe, postaju ružne kada izgovaraju ovaj satanski jezik.«

Pesnik je 1848. godine kandidat za zakonodav­ nu skupštinu, i on, koji je na langdokskom ispevao političke pesme (na primer, u vrerne krimskog

62

Lingvistika i kolonijalizam

rata postigao je veliki uspeh sa snažnom pesmom protiv regrutovanja, Veusa Metgi, na Beraovu me­ lodiju Na granici), on koga je tada razumeo marseljski narod »na ulicama, u lukama, na trgovima«, nije umeo, kako je sam pisao, da iskoristi srećnu okolnost i da svom jeziku »plemeniti« status, vo­ deći izbornu kampanju na provansalskom jeziku. Ostao nam je jedan oglas upućen »marseljskim radnicima«, poitpiisan »Viktor Želi, mlinar«, u pot­ punosti napisan na francuskom. Već je ideološki pritisak bio dovoljno jak da jedan intelektualac, pa bio on i samouk, smatra francuski jedinim ple­ menitim jezikom u zemlji, jezikom koji je jedini kadar da saopšti izvest an broj ozbiljnih pojmova. Viktoru Želiju oksitanski jezik služi za obraćanje narodu, jezik je to sirotinjskih marseljskih četvrti, ali svakako ne jezik kojim bi se govorilo u Parizu, za Pariz i za izbor u skupštinu21). Malo kasnije, bretonski socijalista Emil Ma­ son, pošto je kazao povodom bretonskog jezika: »to nije narečje, to je pravi jezik«, piše: »oslobo­ dilačka propaganda, ma gde se vodila, mora da usvoji lokalni dijalekt«22), zapadajući tako i sam u klopku koju je obelodanio. Snaga ideologije je doista takva da su i oni koji brane svoje potla­ čene jezike od centralizatorske glotofagije njene žrtve. Šta da se kaže o onima koji, govoreći svo­ jim jezikom, nemaju načina da kritikuju sliku ko21) O Viktoru Želiju vidi u: V. Gelu, Cancons causidas per G. Basalgas, Č.E.O. de Montpellier. a) E. Masson, Les tem ps nouveaux, 6. jun 1912, preštampano u: Les Bretons et le socialisme, Pariz, 1972, str. 186.

Luj ta n Kalve

63

ju o njemu stvara vladaijuća ideologija! Njihovo jedino utočište jeste oseoanje pokajništva: da sva­ kako, mi govorimo tim jezikom divljaka, tim di­ jalektom, tim »patuom«, ali nam je najmilija želja da govorimo francuskim jezikom. Nevične nam us­ ne u tome još ne uspevaju, pošto su naviknute na mumlanje čudnih reći, ali će bar naši sinovi naučiti jezik. Od tog trenutka, bitke koje su u odstupnici, vodili jedan Želi i jedan Mason, ne­ maju više velikog smisla: oni ne hrane svoj bretonsiki ili oksitanski jezik od imperijalističkog je­ zika, niti od pobediničkog jakobinizma, već od sa­ mih Bretonaca i Gksitanaca. Tradicionalno obez­ vređivanje lažnog teorijskog para jezik/dijalekt, davno započeto, no koje su lingvisti nastavili i obnovili u »naučnom« duhu, usadilo se duboko u ljudskim glavama. KOLONIJALNA DESKRIPCIJA Činjenice su postale još jasnije kada su lingvi­ sti počeli da opisuju jezike kolonizovanih zema­ lja. Pre svega, samom poduhvatu deskripcije ne­ dostajala je od samog početka ozbiljna sadržina: o jezičkoj deskripciji stvarno nije moglo biti go­ vora — božanska reč je nešto što samo nama pri­ pada — već, u najboljem slučaju, o sažaljiivom pri­ stupu tom varvarskom mumlanju čije je mesto u muzeju ili u cirkusu. 0 tome svedoči začuđujući članak ikoji je 1893. u Figarou napisao guverner Bajol. Raspravljajući o suprotstavljanju Behanzena, (kralja Dahomejia, francuskoj kolonijalnoj ar­

64

Lingvistika i kolonijalizam

miji, ovaj gospodin je tada mimo izjavio: »Možda će po svršetku ovog rata, amazonke i poglavice, prestavši da se bore za svoga kralja, stupiti u Bamiamovu službu, pa tako obilaziti Evropu. Ka­ da bi jedan od naših zemljaka imao ono isto strp­ ljenje koje je g. de Avezak nekada -imao, mogao bi obogatiti nauku francusko-dahomejskom grama­ tikom i rečnikom«23). Bolje se ne bi moglo staviti do znanja da je ovim »jezicima«, koji bi se strp­ ljivo dali transkribovati i proučiti, pravo mesto u cirkusu, i da će ih civilizovani naučnik, ako je iskusan, tamo i pronaći, u životinjskom zadahu i konjskom izmetu. Ima, dakako, i ozbiljnih ljudi. Ali i oni naj­ ozbiljniji i najdobronamemiji, koji su na početku kolonizacije pokušali 'da prouče jezike kolonizovaniih naroda, nisu se, u većini slučajeva, mogli osloboditi ovog ideološkog pogleda, na jezičku si­ tuaciju. I Moris Delafos, proučavajući jezike sta­ rog Sudana, koristi suprotnost jezik/dijalekt prilagođavajući je na najjednostavniji mogući način: sve je dijalekt, ništa nije jezik, ili bar danas ništa nije jezik. Raspravljajući, na primer, o jezicima bambara, malinke, i dijula, on ih prikazuje kao tri dijalekta jednog te istog mande-jezika, iz kog su nastali24), što je istoorijski svakako tačno. Ali zašto naziv jezika davati samo mande-jeziku, koji je već davno iščezao? Zašto ne posmatrati odnos između mande-jezika s jedne strane, i jezika bam-*) s ) Navedeno prema R. Comevin-u, u novom izdanju Delfosove knjige Haut Senegal Niger, tom 1, str. XI. *) M. Delafosse, La Langue Manđingue et ses Dialectes, tom 1, str. 10.

Luj Žan Kalve

65

bara, malinke i dijula s druge strane, na isti na­ čin kao i odnos između latinskog, s jedne strane, i francuskog, italijanskog i španskog, s druge stra­ ne? Ovde se ukrštaju dva shvatanja dijalekta. Re­ lativno naučno, dijahronijsko shvatanje, dozvolja­ va nam očigledno da razvrstamo bambara ili malinke kao dijalekte mande-jeziika, isto kao što nam dopušta da francuski razvrstavamo kao dijalekt la­ tinskog jezika. Ali nam omalovažavaj uče, rasistič­ ko i kolonijalistdčko shvatanje uskraćuje posmatranje francuskog i bambara-jezika kao jednakih sredstava opštenja. Uostalom, francuski je pisani jezik, a bambara nije, francuski je jezik naroda sa dugotrajnom kulturnom tradicijom, a bambara to nije; najzad, što je možda najvažnije od svega, francuski je jezik belca kolonizatora, a bambara-jezik kolonizovanog crnca. I ova nepriznata jed­ nakost između belca i omča, između kolonizatora i kolonizovanog, nalazi, sasvim prirodno, u ravni lingvističke deskripcije, svoj izraz u paru jezik/di­ jalekt. Svakako bi bilo ispravnije reći da upotreba ovog para predstavlja istovremeno prihvatanje i jačanje lingvističke diskriminacije, ali je razlika tanana, jer je ovde očigledno suštinski kompromis između jedne »humanističke« nauke (lingvistika) i potreba društva u kojem se ona razvija (kapitali­ zam u svom imperijalističkom stadijumu). Ovo saučesničko brkanje nije samo dečija bolest afrikanističke lingvistike. Nešto bliže našem vremenu, g-đica Hamburger nehatno brka pojmove jezik, di­ jalekt i idiom i, sledeći Delafosa, postojeće tragove jezika mande dosledno predstavlja kao dijalekte2*). “) Les longues negro-africaines, str. 8, 46.

66

Lingvistika i kolonijalizam

Mogli bismo navesti više primera. Ono što je ovde neobično važno jeste da se sugeriše stalna veza između jedne nauke koja se ikonstituiše i društva u kojem se ona razvija. Nije tačno, ma šta rekle slepe pristalice »mepristrasne« nauke (njih, hvala Bogu, ima), da je lingvistika oblik je­ zičke analize odvojen od društva, naime od klasne borbe. Isuviše je velika povezanost suprotnosti jezik/ddjalekt, u kojoj je, na kraju krajeva, zdrav razum prevagnuo (čemu su manje-više lingvisti doprineli), sa različitim oblicima ispoljavan ja impe­ rij alizsma (ras'izam, glotofagija itd.), da bi smo je mogli posmatirati kao slučajnost. Već smo istakli paralelu između parova jezik/dijalekt i oivilizovan/divlji. Ali ima i drugih koje potpuno spadaju u isto dibotomno područje. Obezvređivanje »dija­ lekta«, jezika koionizovanih (pa prema tome i div­ ljaka), ide naporedo sa obezvređivanjem njihove društvene ili porodične organizacije. Tako mi u Evropi imamo države, nacije, narode itd., što za­ visi od nadahnuća samog opdsivača, dok u Africi najčešće imamo samo plemena. Iv Person beleži da u engleskoj antropologiji preterana upotreba ovog poslednjeg termina dovodi do paradoksalnih situacija: »Hauze, kojih ima petnaest miliona, čine ple­ me, a 120 000 Islanđana narod i nacija«26). To nas vođi ka skladnoj dihotomnoj organizaciji na kojoj počiva udobnost kolonijalističkog Zapada: ”) »L'Afrique noire et ses frontieres«, u: Revue i rancaise d'etudes politiques africaines, br. 80, avgust 1972, str. 23.

67

Luj Zan Kalve Civilizovan / divlji Jezik / dijalekt (žargon) Narod (ili nacija) / pleme,

s tim što bi ova lista mogla, naravno, biti upot­ punjena. Ceo problem sastoji se u tome da saznamo šta je u neposrednoj vezi sa namerom ove knjige, da li lingvistika ima društvenu ili saznajnu funkciju. Ideologija ima pre svega društvenu funkciju, ona je tu radi »odbrane« jedne klase (klase na vlasti, kada je u pitanju vladajuća ideologija) ili grupe, dok bi čista nauka (ukoliko takva može da po­ stoji) imala pre svega funkciju saznavanja. Među­ tim, položaj lingvistike, u odnosu na ovu dihotomiju, nezgodan je: društvena funkcija joj često nadjačava saznajnu funkciju. Zbog toga se moramo odreći naziva jezik i dijalekt, čija je upotreba često sporna, i čije protdvrečne definicije ne mogu da budu opravdanje za tolika odstupanja. Pa, pošto se u tom pogledu teži preplitanju sinhronijiskog i dijahronijskog, mo­ žemo privremeno usvojiti sledeću terminologiju, koja će nam dopustiti da kroz ovu knjigu kolo­ nijalnu činjenicu sagledamo u jezičkoj ravni. Sve što je prethodno kazano jasno pokazuje da je di­ jalekt samo jezik koji je izgubio bitku, a jezik sa­ mo dijalekt ikoji je politički uspeo. Ili, tačnije re­ čeno, dijalekt čiji su korisnici preuzeli vlast kroz društvene i političke forme i u određenim ekonom­ skim uslovima. No, ove nam definicije ne dopu­ štaju da ponovo koristimo oba termina, jer oni danas suviše konotiraju ideološke kompromise na

68

Lingvistika i kolonijalizam

kaje smo pokušali da uikažemo: lingvistika ne os­ taje pas-čuvar imperijalizma bez štetnih posledica. I mi bismo naravno, poput belgijskog pevača Žila Bakarna27), mogli da objavimo: »Da se Luj XIV smestio u Namiru, ćela bi Francuska govorila naminski valonski. Francuski je narečje koje je us­ pelo, koje se nametnulo na hit-paradi jezika.« Ali ova rasvetljavanja su nemoćna pred viševekovnom pogrešnom upotrebom. Stoga, da bismo izbegli sva­ ku opasnost od nesporazuma, na sledećim strani­ cama nećemo više koristiti termin dijalekt a, ta­ mo gde lingvistički odnosi, o kojima ćemo ra­ spravljati, budu uključeni u odnose snaga (što će, najčešće biti slučaj), govorićemo isključivo o potčinjenom i vladajućem jeziku, prepuštajući termin dijalekt njegovoj strogo dijahronijskoj upotrebi.

III

KOLONIJALNI PROCES U JEZIČKOJ RAVNI

Kolonijalizam nije nikada puko sukobljavanje dveju zajednica, sukobljavanje iz kojeg izostaje klasna borba. Kao ekonomsko-politička pojava, on teži da onde gde se javi stvori klasnu podelu ka­ kva postoji tamo odakle potiče. Stoga se u kolo­ nijama uvek nađe nekolicina klasnih kolaboranata koja se obogaćuje eksploatišući svoj narod (onaj iz kojeg potiče), a to je plaćena buržoazija. Uz kolonijalizam idu i neke uzgredne, retko proučavane pojave. Upadljivo je, na primer, da i Buharin (Svetska ekonomija i imperijalizam, 1917) i Lenjin (Imperijalizam, najviši stupanj kapitaliz­ ma, 1917) pridaju važnost samo ekonomskim či­ niocima, tako da prvenstvo infrastrukture kod njih znaci gubljenje superstrukture. To je težnja koja uostalom još i danas preovladava, ako sudimo po novom deki Pjera Žalea Imperijalizam u 1970}) Pa ipak, imperijalizam nije samo (čak i ako je prevashodno) ekonomska pojava: do sada srno s pra­ vom isticali kulturne, taonije, jezičke činioce, koji su njegov sastavni deo, dok se u prethodnim po­ glavljima pominjala teorija o jeziku i naciji koja opravdava teritorijalnu ekspanziju. Videćemo nji-*) *) Lim perialism e en 1970, Pariz, 1970.

70

Lingvistika i kolonijalizam

hov značaj za potonji period kolonizacije, naročito za oslobodilačke borbe i neokolonijalizam. Među­ tim, za sada, ćemo pokušati da proces kolonizaci­ je ograničimo na njegovo jezičko ispoljavanje, i da u ravni odnosa između potčinjenih i vladajućih jezika pratimo mnogo šire i obuhvatnije odnose. PRAVO NA IMENOVANJE Sve počinje imenovanjem. Prezir prema tuđem (naime, nepoznavanje i nerazumevanje tuđeg, uz koje ne ide briga i napor oko poznavanja i razumevanja) uočljiv je, već prilikom prvih prekolonijalnih dodira u taksonomijskom činu. Nazivanje drugih pogrdnim imenima prastara je pojava koja dolazi otuda što se razlike u jeziku shvataju kao izraz nejednakosti: Grci nazivaju varvarima one koji govore jezikom drukčijim od njihovog, Sloveni su Nemcima dali ime koje izvorno znači »nemi«, u Maliju narod Bobo nosi ime koje na bambara-jeziku znači »nem« itd. Još šire, osvajači, is­ pitivači i trgovci imenuju po svom nahođenju one koje susreću i koje, iz različitih ideoloških pobu­ da, sm atraju inferiornijim. Dok u VI veku Velšarui sebe zovu cymry (što na veiškom znači »zem­ ljaci«, dotle im anglosaksonski osvajači daju ime koje će se zadržati, a koje znači »stranci«: Welsh. Kada hroničar E1 Bekri u XI veku piše u svom delu Severna Afrika2): 2) Abou-Obeid E1 Bekri, Description de VAfriqne Sep~ tentrionale, izdanje na arapskom i francuskom, Alžir, 1912, str. 333.

Luj la n Kalve

71

»Iza te zemlje postoji jedna druga koja se zove Melel i čiji se vladar zove El-Moslemani«,

on očigledno hoće da kaže da su arabofoni po­ zvali (rečju koja znači »musliman«) kralja koji go­ vori. malinke-jezikom. Slične primere nalazimo u prekolonij alizrnu ili kolonijalizmu. Tako su severnoamerički Indijanci, proizvoljno kiršteni Leni-lenapi (»narod sa početka«), dobili ime engleskog junaka, lorda Deluera, i tako za potomstvo postali Delaueri; Dakota, Nakota i Lakota, tri grupe istog naroda, zovu ise opštim imenom Sijuksi, usled po­ grešnog francuskog izgovora (Nadusijuksi) reći ko­ ja je služila da ih označi na čipeva-jeziku; ti isti Francuzi krste narod čiji su ratnici uobičajili da nose prsten u nosu probušenim prstenovima itd.3). Prezir prema starosedelaokim imenima posledica je prezira prema tim narodima; teritorije i stanovnici nisu postojali pre kolonizatorovog do­ laska (pošto se moglo poverovati, već praksa koja danas postoji svugde u svetu. Žan-Mari Iar skreće pažnju da u Francu­ skoj Gijami ne samo da decu uče isključivo fran­ cuski, nego ih još i silom odvajaju od porodica, pošto misionari nameću sistem internata zvanih »dečji domovi«19). Konišćenje škole u glotofagijske svrhe nije ni po čemu izuzetak: Vajana-Indijanci iz Gijane školuju se 1969. na francuskom jeziku, a još niko, izgleda, nije pokušao da traniskribuje njihov jezilk20); u Peruu, kod Šipibo-Indijamaca, kolonizovamiih još 1656, protestantske sekte su zapo­ 17) L. Bloomfield, Le langage, str. 271. 18) Naveo Jackson, str. 185. 19) J. M. Huart, Francais et indiens en Guyane, Pa­ riz, 1972, str. 343. 20) De L’ethnocide, Pariz, 1972, str. 165.

Luj 2an Kalve

85

čele sa dvojezičnom nastavom na španskom i šipibo-jeziku21), tek pre nekih trideset godina. Najbolji primer za ulogu škole u lingvističkom procesu kolonizacije pruža nam Alžir, što je do tančina proučila Ivon Tiren22), čiju ćemo knjigu ko­ ristiti u sledećim pasusima. Posle zauzeća Alžira 1830, znatan broj manje-više ozbiljnih »pedagoga« želi da rukovodi školstvom u novom Eldoradu, te se na samom početku postavlja pitanje jezika. Ka­ da se 1831. Žomar obratio ministru mornarice i ponudio svoju saradnju (on je rukovodio Egipat­ skom školom u Parizu, a nekoliko godina ranije, omogućio proučavanje putnog dnevnika Rene Kajea napisavši predgovor), odgovaraju mu da po­ stoji pre svega problem jezika: na jednom mestu arapski, turski i lingua franca, plus francuski. Ko­ ji da se uči? G. Kost, »sluga Svetog Jevanđelja«, daje mu vrlo neobičan odgovor: u Alžiru može da podučava indijanske jezike23). Međutim, pored ovog lakoumnika, ima i ozbiljnih, merodavnih ljudi sa vlastitim mišljenjem, ali je zanimljivo primetiti da su svi zaokupljeni istim problemima. Na molbu ge­ nerala Klozela, G. Penje oprezno objašnjava u pi­ smu upućenom 20. maja 1831. da o Alžiru ništa ne zna te da bi bilo poželjno da se obavesti, što mu ne smeta da zaključi o francuskom sistemu školstva: »ne mislim da je, bez neke veće potrebe, nužno išta menjati, kada ga preselimo preko mo­ 21) Isto, str. 177—187. 2?) Ivonne Turin, Affrontements culturels dans VAXgerie coloniale, Pariz, 1971. ") Turin, str. 37.

Lingvistika i kolonijalizam

86

ra«24). Vojvoda od Roviga izjašnjava se 1832: »Sma­ tram da su širenje školstva i našeg jezika najuspešnije sredstvo vladavine u toj zem lji.. . Čudo koje treba izvesti jeste postepeno zamenjivanje arapskog francuskim jezikom25).« Pa ipak, odluku treba doneti i Žanti d Bisi naimenovam 1832. za upravitelja, prihvata predlo­ ženu ideju o uzajamnoj nastavi, pod istim krovom (u ovom slučaju to je džamija) Francuzi, musli­ mani i Jevreji sami uče jedni druge. To je humana zamisao koja će, smatra se, okončati versku mrž­ nju i netrpeljivost i, uprkos suzdržanosti Pariza, ugledati dana: škola sa uzajamnom nastavom ot­ vara se u Ažiru 1. juna 1833. pod upravom G. Bartelemija. Ona će primiti 100 Francuza, 21 Nemca, 15 Španaca, 5 Italijana, 2 Maltežanina i 58 »do­ morodaca« (u stvari Jevreja, nijednog Alžirca). Žanti de Bisi žali zbog ovog neuspeha, jer drži da je koranska škola koju posećuju mladi muslimani »puko obostrano zanošenje«26): za njega je prihvat­ ljiv samo evropski uzor dopunjen uzajamnom na­ stavom. Ali njegovo žaljenje ne može da promeni činjenice koje su, kao što znamo, neumoljive: ško­ la s uzajamnom nastavom u Alžiru, a zatim u Boni neće imati nimalo uspeha, kao što časovi arap­ skog, namenjeni Francuzima, neće imati đaka. De­ set godina po zauzeću Alžira on dolazi do zaključ­ ka koji, u jezičkoj ravni, ostaje nepromenjen: ot­ pala je zamisao o uzajamnoj nastavi, ali ne i glotofagijsiki plan koji je sa toliko veštine izložio 24) Turin, str. 38. 25) Isto, str. 40. 26) Isto, str. 45.

Luj Žan Kalve

87

vojvoda od Roviga. Grof Gijo, naslednik Žantija de Bisija, zaključuje povodom otpora »rasa« da se mešaju: »Dva su tabora evropska, a dva arap­ ska; za decu koja im pripadaju potrebne su od­ vojene škole na francuskom jeziku.«27) Međutim, još uvek postoji bojazan zbog od­ sustva domorodaca, nepodnošljivog jer otkriva laž­ no perje kojim se kiti kolonijalizam: širenje kul­ ture i civilizacije. Tada se pojavila genijalna zami­ sao, koja mnogo govori o pometnji nastaloj u up­ ravi: plaćanje učenika sraz memo je njihovom pri­ sustvu u školi. Gospođa Alis28), neobična pusto­ lovka, koja je otvorila školu za muslimanske devojke, piše tim povodom 1845: »Samo ako vrlo slabo poznajemo Arape, verujemo đa jedino želja za obrazovanjem doprinosi uspehu koji sam postigla. Beda i glad su moji pravi pomagači. Alžir je krcat nesrećnim porodicama, koje izjeda ljuta beda i desetkuje užasna neimaština. Dajući ovim porodi­ cama kao pomoć isvotu od dva franka mesečno, ućutkala sam sve njihove skrupule: dajući, povrh toga, jedan obrok dnevno svojim izgladnelim uče­ nicima, stekla sam svu naklonost njihovih maj­ ki29).« Ovde nam objašnjenja nisu potrebna. To je metod koji se ustalio tako što su se učenicima delile knjižice u kojima se redovno overavalo prisu­ stvo: ispunjena knjižica vredela je dva franka me­ sečno. Ovim vešto smišljenim načinom upisivanja 27) Isto, str. 49. Moj kurziv. M) Ponekad poznata pod imenom gospođe Luce, ime­ nom svog drugog muža. 29) Isto, str. 58—59.

88

Lingvistika i kolonijalizam

pre časa postignuti su neki »rezultati«: godine 1850. bilo je 75 učenika muslimana u Alžiru, a 1851. bilo ih je 159 . . . Istovremeno se u Parizu otvara škola za sinove poglavica, očigledno sa ci­ ljem da se francuski uticaj neprekidno obnavlja i da se naudi sistemu obrazovanja u koloniji (gde su poglavice u školu slale deou svojih slugu): iako dotirana ogromnim kreditima, ova škola imala je u periodu 1839—1847. svega jedanaest učenika . . . Dvadeset godina po dolasku u Alžir Francuzi još nisu uspeli da nametnu svoj sistem obrazova­ nja. Administracija nema sasvim jasnu politiku. Jedino je jasno i neosporno da ona slabo poznaje arapsku kulturu, s jedne strane, i da misli da će francuski biti opštepriznati jezik, s druge strane. Tako nejasnu situaciju pojačava svađa između mi­ nistarstva rata i ministarstva prosvete koji žele da nadziru obrazovanje u Alžiru. Ovaj kratkotrajni rat oko uticaja okončan je 1848. kompromisom: dekret donet 22. jula bliže određuje da će škole za Jevreje i Evropljana zavisiti od prosvete, a mu­ slimanske od rata (!!!). Tako je ovaj problem pri­ mio neposredno političko i vojno obeležje, na šta ćemo se vratiti. Dva dekreta doneta 1850. daju još bliža određenja. Jedan od njih (14. jul) predviđa »arapsko-firancuske« škole po uzoru na one koje je gospođa Alis stvorila u Alžiru, Boni, Blddi i Mostaganemu. Tu će se učiti čitanje i pisanje fran­ cuskog i arapskog, nešto malo računa, prirodne nauke i geografija. Ove škole se nalaze pod nad­ zorom ministarstva vojske. Drugi dekret (30. sep­ tembar) priznaje osnovno i srednje muslimansko obrazovanje i stavlja ih pod upravu glavnog guver-

Luj lan Kalve

89

nera, što je pokušaj da se kontroliše ono što već positoji. U poređenju sa ludim snovima tridesetih godina, dekreti dometi 1850. su, ako hoćemo, »rea­ lističke mere« jer uzimaju u obzir prethodne po­ kušaje i potvrđuju rascep između nastave za Evropljane i za domoroce. Osobito se ističe policijska koncepcija domorodačke nastave: pošto ih ne mo­ žemo naterati da dolaze u maše šlkole, nadziraćemo njihove i rovariti u njima. O tome svedoči podela odgovornosti izvršena 1848, ali možda još više izveštaj koji je 1854. napisao general Kamu: »Prosvećivanju domorodaca još mnogo toga nedostaje; uostalom, moramo priznati da se nismo potrudili da mu damo suviše maha, pošto nismo u moguć­ nosti da ga nadgledamo i njime rukovodimo u skladu s našim interesima i našom politikom30).« »Vidi se da je u pitanju bio političko-policijski po­ duhvat koji nikakve veze nema sa civilizatorskim pobudama koje ističu ideolozi kolonizacije: suprot­ stavljanje arapsko-francuskih škola tradicionalnoj nastavi, s jedne strane, i što je moguće veći nad­ zor nad tradicionalnom nastavom, s druge strane. U svim ovim slučajevima, bilo da je reč o Gijani, Alžiru ili kasnije, o crnoj Africi, škola se koristi u skladu sa ideološkom namerom koja se lepo uklapa u razvoj jezičke superstrukture eks­ panzivnog kolonijalizma, koji smo pokušali da opi­ šemo. Svakako da isu glotofagija, ali i rušenje kul­ ture, ili bar nasrtaj na nju, doprineli izgradnji kolonijalizma. Škola sasvim prirodno nalazi svo­ je mesto u polju jezičkog isključenja, i namerava M) Turin, str. 207.

90

Lingvistika i kolonijalizam

da ostvari usmeremu komunikaciju, ka metropoli, i na njenom jeziku. Naročito kad je u pitanju ma­ njina (na prim er sinovi poglavica), pošto drugi ne­ m aju pravo na reč. Ova usmerena komunikacija je izomorfna »uismerenoj« ekonomiji koju donosi kolonijalizam: zar mono-proizvodnja (realna) i jednojezičnost (idealiizovana) nisu paralelne u jed­ nom širem sagledavanju ikoje ne ostavlja mesta za lokalne civilizacije, koje se uostalom poriču? DRUGI STADIJUM: KOLONIJALIZAM NA VRHUNCU MOĆI Prvi stadijum glotofagije koji smo opisali bio je vertikalan: jezička diferencijacija javljala se prevashodno u okviru društvenih klasa, pošto je potčinjeni jezik počeo da se gubi na dvoru, među lokalnim plemstvom, buržoazijom i, u manjoj me* ri, među slugama i trgovcima. Vladajući jezik pri­ hvatili s-u ljudi koji predstavljaju kolonijalnu vlast, kao i oni ikoji za nju rade (sluge, trgovci, ali i pisci, pesnici, u zemljama sa bogatom pisanom tradicijom kao što je Francuska). Drugi stadijum je »horizontalan« jer će se je­ zička diferencijacija odrediti ne samo prema kla­ snom (kao što ismo videli), već i prema geograf­ skom merilu: grad nasuprot selu. Promeniu pravca u rasprostiranju vladajućeg jezika prati značajna pramena superstrukture: polako se prelazi, što sve zavisi od slučaja, sa dvojezičnosti na jednojezič­ nost ili sa jednojezionosti na dvojezičnost. Ta­ ko, više klase, koje su usvojile vladajući je-

Luj Žan Kalve

91

zik (dvojezičnost), teže -da napuste potčinjeni je­ zik (prelaz na novu jeđnojezienost), dok niže kla­ se po gradovima, koje su govorile samo potčinjenim jezikom (jeđnojezienost), teže da usvoje vla­ dajući jezik (dvojezičnost). Ukratko, dok u prvom stadijumu postoji dvojezična vladajuća klasa i jed­ nojezičan narod, u drugom su to jednojezična vla­ dajuća klasa, dvojezično gradsko stanovništvo i jednojezično seosko stanovništvo, što daje novu jezičku superstiruikturu. 0 povezanosti ova dva fenomena (diferencija­ cije na grad i selo i društvene diferencijacije) go­ vori Antoan Meje povodom rasprostiranja latin­ skog u Galiji: »Iako su galska vladajuća klasa i gradsko stanovni­ štvo u IV veku govorili latinski, na selu galski jezik nije sasvim iščezao31.«

Malo dalje on se osvrće na isti problem, s raz­ logom ističući ekonomski uzrok te evolucije: »Pošto su vladajući krugovi Galije, priznavši nadmoćnost rimske civilizacije i u želji da sačuvaju vladarski po­ ložaj brzo usvojili latinski jezik, galski govor se, pored latinskog, na selu održao tokom više vekova. Odatle proističe da su u tom periodu mnogi koristili istovremeno i latinski i galski. U staroj Galiji su dugi niz godina po­ stojali dvojezični pojedinci, pošto su, vladajući krugovi zadržali galski da bi ih razumeli oni koji su ostali verni tom jeziku, dok su, obrnuto, mnogi ljudi iz naroda uz vladajuće krugove brzo usvojili latinski. Zbog nedostatka 3!) A. Meillet, »Le sens linguistique de Punite latine«, u: Linguistique historique et linguistique generale, tom 1, str. 314.

92

Lingvistika i kolonijalizam

bližih podataka na ovim činjenicama se ne bismo zadr­ žavali32).«

Ovde nam piščeva obazrivost ne sme prikriti važnu činjenicu da proces opisan u slučaju rasprostranjivanja latinskog jezika postoji, u odre­ đenom trenutku evolucije, u gotovo svim slučaje­ vima glotofagije. Iako su ekonomski i politički uzroci od prvorazrednog značaja, samu evoluciju prilično podstiču činioci kao što su zakon o upra­ vi, sudovi, škola i, u naše vreme, štampa, radio, televizija, koji jačaju odnos sile i olakšavaju obnav­ ljanje jezičke superstrukture. Jedan od takvih primora je Vels. Na prethod­ nim stranicama smio videli da je vojni i jezički uticaj Rima bio relativno slab. U stvari, latinski nije nikad ozbiljno ugrožavao velški koji će se tek ka­ snije sukobiti sa engleskim. Fre svega, engleski osvajač je gajio poštovanje prema velškom jeziku: Rudlanski zakon, koji je m arta 1284. doneo Ed­ vard I, nema ničeg glotofagijskog, pa A. L. Kalvez primećuje »da su se velški običaji i tradicija po­ štovali. Velški ostaje jezik uchelwyra (plemića) i naroda. Vels je 1284. izgubio samo političku neza­ visnost«33). Tek 1536, kada se uključio u engleski administrativni i pravosudni sistem, situacija po­ činje da evoluira. Pravosuđe se i nadalje koristi engleskim, činovnici govore engleski, zvanični spi­ si su na engleskom, a ponekad i na latinskom; os­ vajač, koji se tu nedavno oslobodio francuskog je32) A. Meillet, »Sur les effets des cbangements de langues«, nav. del., tom 2, str. 105. 33) A. Le Calvez, nav. del., str. 26.

Luj lan Kalve

93

zika, nameće vlastiti sistem; tek što je izmakao jezičkoj dominaciji koju je podnosio, svojim susedima nameće novu jezičku dominaciju. Ostalo će virio brzo uslediti: škola, meso viti brakovi i ekonomski interesi jačaju engleski jezik, pa narod oseća alijenaciju uobičajenu u takvom slučaju: te­ ži da vlastiti jezik posmaitra kao podjezik. Tako Grifis Robert beleži krajem XVI veka: »Naići ćete na one koji, čim ugledaju Severn i zvonike Šruzberija, i čuju Engleza gde veli »good morrow«, za­ borave svoj velški i loše ga govore. Velški im je poengležen, a engleski pokelćen, iz preteranog po­ nosa ili taštine! Jer nikad se dobrim i vrlim ne smatra onaj koji se odriče svog oca, svoje majke, svoje zemlje ili jezika.« Pesnik Riziar Filip tuguje: »Slab i suvoparan, sirotinjski, prezren umnogom si, Deci tvojoj dokonoj ponesiaje glasa Stadoše da govore jezik engleski I da te zaboravljaju — kojeg li zlodela! I bedi tvojoj da te prepuštaju. Im a li u tvojoj porodici Nekog ko još zna da te govori34)?«

Tako je u vreme engleske vladavine velški je­ zik počeo polako da se gubi, ali će se sačuvati za­ hvaljujući veri. U stvari prednost reformacije nad katolicizmom (u Velsu je 1603. bilo 200 000 anglikanaca i 808 katolika) u neposrednoj je vezi sa prevođenjem Novog Zaveta (1567) i Biblije (1588) na velški. Treba se čuvati pogrešnog tumačenja ovih prevoda. Teško je, na primer, složiti se sa Iv Personom kada piše: »Međutim, jezički fanaM) Naveo A. Le Calvez, nav. del., str. 37—38.

94

Lingvistika i kolonijalizam

tizarn, naime, želja za nametanjem vlastitog jezika, nije stalni pratilac britanske istorije. Ne jav­ lja se pare XVIII veka. U XVI veku Tjudori, koji su i sami velškog porekla, pripajaju zakonski gle­ dano Vds Engleskoj, usvajajući pri tom naziv Ve­ lika Britanija da bi stavili do znanja da reč nije 0 jednostranom pripajanju. Pošto je to doba refoonmacije, država plaća prevod Biblije na velški, što će odigrati odlučujuću kulturnu ulogu. U isto vreme Fransoa I je Vilerkotretskim ediktom proklamovao doktrinu kulturnog genocida u Francu­ skoj35)*« U stvari, novčana pomoć dodeljena za prevođenje Zaveta na velški jezik, nije omela en­ glesku državu da sprovede isto tako uspešan kul­ turni genocid kao Francuska. Stiče se utisak da Iv Person, nastojeći sasvim prirodno da osudi francusku glotofagiju, pokušava da joj suprotstavi površan engleski liberalizam. U toku sledeća dva veka, pored nametnute engleske škole, samo verske škole koriste velški služeći se najčešće provo­ dom Zaveta kao osnovnim udžbenikom. To su ško­ le koje je osnovalo Društvo za unapređenje hrišćanske nauke u sevemom Velsu, putujuće škole koje je osnovao Grifit Džounz, zatim nedeljne ško­ le (Yr ysgol, sul) koje se javljaju počev od 1781. 1 pored svega, engleski se sve više govori u gra­ dovima, a velški gubi, tako da će u XIX veku Vels postati dvojezično područje čija »elita« go­ vori samo engleski. Sve je ovo značajno jer otkriva jedan od glav­ nih činilaca otpora glotofagiji: religiju. Opštepo35) Yves Person, »Imperialisme linsuistique et colonialisme«, u: Ar Falz, br. 1, 1973, str. 23.

Luj Žan Kalve

95

znata je činjenica da su sve religije uspele da sa­ čuvaju svoj jezik, uprkos mnogim preprekama. Takav je slučaj samskrta u bramanizmu, latinskog u katolicizmu, hebrejskog u jevrejskoj veri, itd. Refonmacija je utoliko osobena što je, uprkos svim ovim religijama, uvek usvajala jezik kojim narod govori, a ne mrtav jezik, ili jezik koji je na putu da to postane. Tako je prevod Biblije na nemački odigrao značajnu ulogu u jezičkoj i po­ litičkoj istoriji nemačkih država, a isto se, kao što smo videli, desilo i u Velsu. Religija može da spase jezik, ali je njeno posredovanje dvosmisleno jer istovremeno ograničava taj jezik na one oblasti koje joj prepusti vladajući jezik. To je nesumnji­ vo u slučaju Velsa gde u periodu XVI—XIX veka, pored engleskog kao zvaničnog jezika admini­ stracije i školstva, velški ostaje jezik uporednih škola. Reč je o prilično rasprostranjenom slučaju. Mustafa Lašeraf ističe da je u Alžiru »narod proz­ vao francuski jezikom ovozemaljskim, nasuprot arapskom koji je jezik duhovnosti i onozemaljskog života«16), pa se ovo »spašavanje« jezika može brzo pretvoriti u njegovo »sahranjivanje«. Vladajući je­ zik (ovde francuski) obuhvata oblast profanog, na­ ime sve ono što se tiče svakodnevnog života, ad­ ministracije, pravosuđa, tehnike, politike, studira­ nja, dok je potčinjeni jezik (ovde arapski) potis­ nut u oblast sakralnog. Tako je opozicija vladajući jezik/potčdnjeni jezik prerasla u opoziciju staro/ novo: potčinjeni jezik se mora prihvatiti kao na­ zadan crkveni jezik, kako ga uostalom prikazuju *) *) M. Lacheraf, L'Algerie: nation et societe, Pariz, 1965, str. 324.

96

Lingvistika i kolonijalizam

mas-mediji. Slično se desilo u Francuskoj sa bretonsikim jezikom koji je Treća Republika, laički i glotofagijskd raspoložena, predstavila kao jezik po­ pova. Ova diglosija, koja je srodna jezičkoj super­ strukturi, nosi u sebi klicu konačnog nestajanja potčinjeniog jezika koije bi se moglo izbeći samo političkim preokretom: tako »spasen«, jezik nema nikakvu snagu, nikakav dinamizam koji bi mu po­ mogao da pobedi, a najviše što može da učini je­ ste da odloži vlastitu agoniju. A to će trajati sve dok ga društveni, ekonomski i politički uslovi bu­ du vezivali za »staro«. Tako je horizontalno rasprostiranje vladajućeg jezika gotovo nezaustavljivo sve dok traju eko­ nomski i politički uslovi koji su ga omogućili. U manjim mestima on je vrlo brzo počeo da se upo­ trebljava, dok su sela ostala jednojezična. To je onaj istaddjum glotofagije koji i danas postoji u većini bivših kolonija van i unutar Francuske. Što se tiče ovih poslednjih možemo pomenuti zanim­ ljiv slučaj Oksitaniije. Žil Ronža govori o cifri od deset miMona oksitanofona37), dok Rober Lafon bli­ že procenjuje: — jedan od dva miiliona »punovremenih« ko­ risnika koji su dvojezični, ali francuski govore sa­ mo van kuće ili svog mesta; — šest miliona delimičnih korisnika, koji razumeju i govore oksitanski, ali ga koriste samo u nekim prilikama; 37) J. Ronjat, Grammaire historique des paries provencaux modernes, Monpelje 1930—1941. (4 torna).

Luj Žan Kalve

97

što iznosi sedam do osam miliona oksitanofona na oko dvanaest miliona stanovnika38). Ova podela na grupe je istovremeno i geografska i društvena. Ako izuzmemo interesovanje mladih za vlasti­ ti jezik (broj onih koji za maturu biraju »oksitansfci« povećava se svake godine, što je slučaj i sa »bretonsikim«, dok su časiovi oksitanskog sve brojniji u koledžima, gimnazijama, na univerzite­ tima ...), koje postoji samo u gradovima i na uni­ verzitetima, šest miliona oksitanofona o kojima je reč žive uglavnom na selu, pošito je grad odavno popustio pred navalom francuskog jezika. I ovde jezička superstruktura i ekonomsko-đruštvena or­ ganizacija imaju kao uzor podređenost sela gradu, što je pre svega ekonomska i društvena činjenica, u okviru koje jezički odnosi sustižu (i prestižu) društvene odnose. Promena jezičkih odnosa pret­ postavlja uostalom pramenu ekonomskih i društve­ nih odnosa. U ne tako davna vremena oksitanski seljaci, koji nisu znali francuski, morali su da ga nauče kao drugi jezik pošto ih je siromaštvo teralo da emigriraju u grad. Stoga je i prirodno što poitčinjeni jezik nastaje prvo u gradovima i što su Bordo i Marselj frankofonsika uporišta na oksitanskoj teritoriji, prirodno je što je bretonski za sa­ mo nekoliko godina nestao iz Sen Briea (ponekad se čuje na gradilištima gde rade bretonski seljaci koji su napustili svoju zemlju), što se povlači iz Laniona, ali ostaje na osamljenim seoskim ima­ njima. 38) R. Lafont, Clefs pour VOccitanie, 1971, str. 57.

98

Lingvistika i kolonijalizam

Ovakva organizacija (težnja ka dvojezičnosti u gradovima i jednojezičnosti na selu) postoji u većini slučajeva za koje danas znamo i gde glotofagija nije do kraja sprovedena. Videćemo ka­ snije da je uglavnom reč o onom delu Afrike koji se danas rado naziva »frankofonska Afrika«. U svim tim slučajevima vladajući jezik je odraz veo­ ma »savremeuih« ekonomskih oblika (kao i najuspešnijih oblika kapitalističke eksploatacije čoveka po čoveku), dok je potčinjeni jezik odraz »zastarelih« proizvodnih oblika (kao i onih oblika dru­ štvenog života koji su najbliži lokalnoj tradiciji). Tako imamo tri izomorfna opozitivna para: Industrija, trgovina / poljoprivreda Grad / selo Vladajući jezik / potčinjeni jezik

Ovaj paralelizam je zastupljen i u četvrtoj ravni, ravni označavanja, pošto par jezik/dijalekt koji smo razmatrali u prethodnom poglavlju preseca tri gornja para. Seljak koji obrađuje zemlju govori »dijalekt«, varosanin govori »jezik«, pa su i pogrdni naziivi za potčinjeni jezik (po definiciji onaj jezik koji je nerazumljiv) i one koji njime go­ vore, često posuđeni od tih istih potčinjenih je­ zika: posle žargona enciklopedista, na selu se još koriste charabia ili baragouin (charabia je sve do kraja XIX veka za parišku buržoaziju označavala oksdtaniski koji se govori u Overnji; baragouin do­ lazi od dve bretonske reći bara, »hleb« i gwin, »vi­ no«) kojima govore ploucs i pacoulins (sama reč paysan ima u francuskom ponekad pogrdno zna­ čenje).

Luj Žan Kalve

99

SNAGE KOJE SE ODUPIRU GLOTOFAGIJI Ova dva dinamična stadijuma vode sasvim pri­ rodno ka trećem stadijumu uspešne glotofagije — izumiranju potčinjenog jeziika koga je »progutao« vladajući jezik. U stvari, sam proces glotofagije ne dostiže uvek ovaj poslednji stadijum, a kad se to ipak desi, ostaju samo arheološki tragovi iščez­ log jeziika, o kojima ćemo govoriti u sledećem po­ glavlju. Vrlo su retki pnimeri potpunog »gutanja« jednog jezika (i jedne civilizacije) koje smo u mo­ gućnosti da podrobno opišemo, ne zato što se to u istoniji retko dešavalo, već stoga što su nam ostali malobrojni tragovi. Kada to nije slučaj najčešći iz­ vor podataka su hronike koje su nam osvajači os­ tavili. Tako se pouzdano zna da je u Galiji latinski zamenio galski (potisnuvši ga na selo, kao što smo videli), jer je Timski osvaiač ostavio o tome brojna pisana svedočanstva. Međutim, što se tiče mnogih pređašnjih, sadašnjih ili čak budućih slučajeva, mo­ žemo samo da nagađamo i tragamo za arheološkim dokazima, glotohronologijom, itd---- Teško je na primer, pouzdano ustanoviti odnose snaga (te pre­ ma tome i jezičke odnose) koji su uticali na istoriju zapadne Afrike, pošto u priličnoj meri nedo­ staju pisana dokumenta, dok je pomoć arheologi­ je, s obzirom na malobrojna istraživanja, ograni­ čena. Verovatno su između X i XIV veka naše ere istovremeno postojale dve velike jezičke sku­ pine u oblasti koja je otprilike obuhvatala južni deo sadašnje republike Mali, deo Mauritanije, Se­ negala i Gvineje: jezička skupina sarakole iz oko­ line Kumbija, prestonice kraljevine Gane i jezička

100

Lingvistika i kolonijalizam

skupina iz okoline Nijanija, za koji se pretpostav­ lja da je bio prestonica kraljevine Mali. Gansko kraljevstvo konačno je uništila vojska malinkeškog kralja Sundžate (u bici kod Kirine), aili nam o tome govori samo usmeno predan je, kao i hronike koje su znatno kasnije napisane na arapskom u Tombuktuu. Na nestalnoj granici između dva kraljevstva, jezici -saralkole i malinke su se suko­ bili, pa je posle Sundžatine pobede i tokom spo­ rog propadanja kraljevine Gane, malinke postao vladajući jezik. Možda je jezik kojim se danas go­ vori u oblasti Kajes, na granici između Senegala i Malija, proizvod ovih jeziokih oidno-sa (u prilog toj hipotezi govore hronološfci dokazi koje je ovde nepotrebno navoditi). Za sada ne možemo ni­ šta da -tvrdimo, pa se problem istorijskog nestan­ ka sarakole-jezika, čije etape nismo u stanju da rekonstruišemo, i dalje postavlja. Ma kakve bile teškoće na koje nailazim pri­ likom opisivanja ovih pojava, ističem da sam, jed­ nostavnosti radi, proces glotofagije raščlanio na tri stadijuma: reč je o vrlo postojanoj pojavi, bez kvantitativnih skokova, pošto su skokovi koje sam ja pokušao da upišem prevashodno kvalitativni. Kao po pravilu, vladajući jezik prihvata najpre vladajuća klasa, potom gradsko stanovništvo i naj­ zad selo, a tamo- gde se potčinjeni jezik odupire, javlja se dvojezičnost. Međutim, nestanak jednog jezika (uspešna glotofagija) ili pak obrnuti slučaj, zavise od brojnih, ne samo jeziokih činilaca, po­ sebno od otpora koji pruža narod čiji je to jezik. Latinski nije smenio galski zato što je bio jezički »superioran« (prethodna poglavlja su pokazala da

Luj lan Kalve

101

ne postoje superiorni jezici, ali da ideološki diskurs nastoji da podrži ovu tobožnju superior­ nost), već zato što je rimska vojska u početku bi­ la vojno nadmoćnija od galske, i što je, kasnije, rimska država mogla da podnese dugotrajnu vojnu okupaciju Galije, i kolonizaciju smišljenu tako da sve što se učini osigura pobedu rimske civilizacije: galski nije pao kao žrtva latinskog jezika, već kao žrtva rimskog imperijalizma, isto kao što bretonski i oksitanski nije ozbiljno ugrozio francuski jezik, već francuski ekonomski i politički centra­ lizam, sprovodeći unutrašnju kolonizaciju. Kada se opisuje proces glotofagije, onda se nužno moraju opisati i snage koje se njoj odupi­ ru: ishod bitke zavisi od njihovih međusobnih od­ nosa. Uočili smo već neke od tih snaga koje se odupiru, osobito religiju u svim onim slučajevima kada se vezuje za jezik. Najveći podstrek ovom otporu pruža nacionalna svest ugnjetenog naroda, koja podstiče na pobunu protiv ugnjetača. Jer, kao što nema klase »za sebe« (suprotno klasi »po se­ bi«), bez klasne svesti, nema ni nacije »za sebe« bez nacionalne svesti, pošto bez nje ne može ni­ jedna oslobodilačka borba. Borba naroda protiv spoljašnjeg ugnjetavanja najčešće je glavna snaga koja se odupire glotofagiji, te je to razlog što francuski jezik, i pored znatne pomoći državnog aparata, koji tlači i uništava kulture, Alžirci nisu nikada stvarno prihvatili tokom 130 godina vlada­ vine kolonijalizma. Protivnici francuskog bili su arapski, čija je snaga poticala od njegove religij­ ske uloge (s istog stanovišta, jezik je narodni zbeg, skrovište gde se narod sklanja i bori protiv

102

Lingvistika i kolonijalizam

vladajućeg jezika) ii berbersiki jezik, koji se odr­ žao u planinama gde živi narod koji njime govori, pruža otpor ugnjetavanju i koji će se konačno di­ ći na oružje protiv francuskog ekonomskog i poli­ tičkog prisustva. Suprotno tome, u Izraelu je he­ brejski prihvaćen za dvadeset godina, u Italiji toskanski za jedan vek, jer je u oba slučaja posto­ jala nacionalna svest, želja za ujedinjenjem koja je, između ostalog, pronašla svoj jezički izraz. Raz­ lika u godinama je značajna: bilo je potrebno dva­ deset godina da hebrejski jezik, koji su svi pred­ ratni rečnioi svrstavali u mrtve jezike, postane je­ zik Izraela, a jedan i po vek nije bio dovoljan da Alžir prihvati francuski. To je važno, jer ova dva primara razdvaja volja i borba naroda koji tas naginju na jednu ili na drugu stranu: hebrejski je bio na strani naroda, francuski na strani ug­ njetača. Međiutim, postoji nešto što koči odupiranje giotofagiji: lokalna, pre svega objektivna višejezičnost, adi i ona višejezičnost koju podstiče sam ugnjetač. Neosporna je činjenica da dijalektizacija bretonskog, koji se deli na četiri dijalekta (vanetski, kornuajski, leon^ki, tregorski) od kojih su tri poslednja relativno srodna (navode se u skra­ ćenici KLT), dok se vanetsiki od njih razlikuje po tonskom akcentu ikoji je izmenio fonetski razvoj morfema, ne olakšava odupiranje francuskom je­ ziku. Francuski jezički imperijalizam išao je na­ ruku dijalektizaciji tako što je zabranjivao opismenjavanje naroda na vlastitom jeziku, međutim, ona je postojala od samog početka, zbog čega ovu vi­ šejezičnost smatram objektivnom: jezička diferen-

Ltij Žan Kalve

103

djacdja u okviru isitog naroda postojala je i pre kolonijalnog osvajanja. Međutim, kolonizator bi često sam uzrokovao višejezično«t tako što je od­ ređivao nove 'granice. Znamo da su neke sadašnje afričke republike doživele da im Francuzi smanje državnu teritoriju, i da se veoma rasprostranjeni jezici kao što su peul, hauzia, bamfoara govore u više zemalja, ali ne mogu da postanu ničiji nacio­ nalni jezik, jer u svakoj od tih zemalja postoje još mnogi drugi jezici. Tako nastala vrlo složena višejezičnost služi interesima glotofagije čak i po­ sle tobožnje dekolonizacije: udarnoj snazi neokolonijalizma, firanlkofbiniiiji, potrebna je samovolja da bi vladala, međutim, taj problem ćemo osmotriti u drugom poglavlju. Važno je upamtiti da se kolonijalizam kao pojava može prikazati kroz neke uspehe postignu­ te u oblasti glotofagije koja nije nikada izdvojena pojava. Nemoguće je, na primer, prihvatiti tako neodređene i neuhvatljive prikaze kao što je ovaj: »Pomenimo samo, ne osvrćući se na pojedinosti, da su postojale istorije slične istoriji Francuske i njenog jezika, tako da se na pisani latinski nadovezao čitav niz nacionalnih jezika koji su kasnije postali književni jezici i, svaki u svojoj zemlji, sveli ostale jezike na mesne go­ vore (»patois«) i na, male regionalen jezike39)«.

Iako se poziva na marksizam, pisac ovih re­ dova zapada u dobro poznati idealizam: ne prika­ zuje realnost kroz njen odraz. Pokazuje prezir pre­ ma pottčiinjenim kulturama. Šta u njegovom tekstu 39) Marcel Cohen, Histoire d'une langue: le frangais, Pariz, 1967, str. 51.

104

Lingvistika i kolonijalizam

treba podrazumevati pod »malim jezicima«? Je­ zike kojima govori malo ljudi pošto je u tom smi­ slu koristio ovaj izraz u jednoj drugoj svojoj knji­ zi40) o bretonskom jeziku. Međutim, da li jezik stiče pravo na postojanje srazmemo broju nje­ govih korisnika? Ako tako krenemo, onda je dan­ ski mali jezik u poređenju sa francuskim, francu­ ski mali jezik u poređenju sa špansfcim ltd ---Osnovu procesa glotofagije čine, u stvari, tri komponente koje smo pokušali da opišemo. — Ekonomska komponenta. Ako se prihvati pojam jezičke superstrukture koji sam napred iz­ ložio, tad poreklo jezičkih sukoba treba tražiti u ekonomskim i društvenim sukobima, u načinu pro­ izvodnje, ukratko u kolonijalizmu kao ekonomskoj i političkoj pojavi. S tog stanovišta možemo tvr­ diti da svaka kolonizacija nosi u sebi klicu gloto­ fagije, i da tek prava dekolonizacija omogućava prestanak glotofagije (što uopšte ne znači da je kulturna borba bezuspešna u toku kolonizacije). — Pravna komponenta, gde je termin pravni uzet u širem značenju. U stvari, kolonijalizam, kao i svaka prinuda koju nameće državni aparat, podrazumeva istovremeno postojanje zakonodavstva i mogućnost vlastitog obnavljanja. Ovde je reč o važnoj ulozi pravnog aparata doslovno shvaćenog i škole, koja izuzetno pogoduje obnavljanju siste­ m a (primer Alžira). Ova pravna komponenta je teorijski nužna, očekivana, i od znatne pomoći u procesu glotofagije, ali nije prevashodna, niti je ") M. Cohen, Materiaux pour une sociologie đu langage, tom 1, str. 95.

Luj Žan Kalve

105

krajnja instanca na kojoj se rešavaju sukobi. To znači da se borba za jezičku dekolonizaciju ne od­ vija mimo borbe za potpunu dekolonizaciju, da je uzaludno boriti ise samo za ukidanje ili izmenu ne­ kog zakona o školi. — Ideološka komponenta. Ideologija opravda­ va kolonijalizam u svim njegovim stadijumima. U dva prethodna poglavlja videli smo kako su to činili francuski mislioci, međutim, treba priznati da se u različitim tipovima kolonizacije to razli­ čito činilo. Ako se engleskom imperijalizmu ne pnipiše liberalizam u pogledu jezika, onda ipak treba priznati da mu pravne i političke kompo­ nente nisu tako plašljive, paranoične kao francu­ ske. To svakako nikakvog uticaja nema na pro­ ces glotofagije: u starim engleskim kolonijama predavali su se lokalni jezici, što je u Tanzaniji i Keniji samo olakšalo prihvatanje svahilija kao na­ cionalnog jezika. Međutim, do danas se zadržao onaj i;sti odnos između vladajućeg jezika (engleski) i potčinjenih jezika, koji je postojao i u vreme kolonizacije: u »anglofonoj« Africi engleski je is­ to tako klasni jezik kao francuski u »frankofonoj« Africi. Glotofagija i njene pristaše nemaju povlašćeno državljanstvo.

IV JEZIČ K I TRAGOVI KO LONIZACIJE

U prethodnom poglavlju videli smo da se glotofagijski proces može samo grubo periodizovati. Reč je o ekonomskoj i političkoj pojavi (vladavi­ ni jedne zajednice nad drugom), prikazanoj kroz vlastitu posledicu, tačnije, vlastiti proizvod (glotofagija), koja se odvija pred našim očima (Ali, što je isto, čije odvijanje možemo rekonstruisati za­ hvaljujući dokumentima). Bez obzira kako nastaje, ovaj proces se uvek u datom trenutku javlja kao diglosija koja se različito razvija. U slučaju neuspeha kolonijalilizma, ili zaustavljanja njegove ne­ posredne ekspanzije (dekolonizacija), diglosija osta­ je najčešće sastavni deo jezičke superstrukture: u tom slučaju postoji više jezika, dok je situacija vrlo slična prvom (kolonijalizam u nastajanju) ili drugom (kolonijalizam na vrhuncu moći) stadij umu gore opisanom. U slučaju uspešno spnovedenog kolonijalizma, do kraja dovedene glotofagije, vla­ dajući jezik je »progutao« potoinjeni jezik dajući iznova jednojezičnu situaciju, gde je jednojezičnost, isitorijsiki gledano, proizvod -rata među je­ zicima. Nastanak diglosije, kao i ona sama, omoguća­ vaju nam jedno drukčije proučavanje kolonijaliz­

108

Lingvistika i kolonijalizam

ma u jeziičkoj ravni. Diglosija stvara jezičke promene (interferencije, posuđenice), ostajući pri tom proizvod istorije i snaga koje je pokreću, što nam dopušta čitanje jezičkih tragova kolonizacije, na­ ime, odgovor na pitanje: kakve tragove ostavlja diglosija nastala u glotofagijskom procesu? Reč je 0 različitim vrstama tragova. Potrebno je razli­ kovati arheološke od superstrukturnih tragova. Mo­ guće je u postojećem stanju jednog jezika ukazati na trag neke stare glotofagije ili sukobljavanja, čak 1 onda kada je jedna od sukobljenih reči nestala, bilo da je odbačena ili »progutana«, što je arheo­ loški postupak kojim se, zahvaljujući proučavanju ostataka, u ovom slučaju jezičkih, oživljava istorija ili jedno shvatanje istorije, isto kao što ar­ heolog oživljava jedan način života proučavajući ostatke građevina i zanatskih predmeta. To ćemo pokušati da pokažemo koristeći leksikografske i toponimiijske izvore. S tog nas stanovišta i zani­ ma sama diglosija i njeni raznoliki oblici, jer je moguće pokazati višejezičnost kao rezultat koloni­ jalizma ili, šire, odnosa snaga, pa će nam jezička superstruktura, kako sam je ja odredio, dopustiti da utvrdimo tragove proteklog kolonijalizma. Najrečitiji je u tom pogledu slučaj kreolaca koji ćemo sada proučiti. Postupak koji ćemo ovde koristiti suštinski se razlikuje od postupka u prethodnom poglavlju jer je sinhronijski, dok je prvi dijahronijski, po karakteru deskriptivan, istoričan i obuhvatan. Sa­ da će on biti heurističan, pokušavajući da u mnoš­ tvu nerazjašnjenih činjenica uhvati istoiijsku nit.

Luj lan Kalve

109

SISTEM POSUĐENICA Za jezičku posuđenicu postoje mnoge defini­ cije pošto su, izgleda, svi lingvisti pokušali da je definišu i da se bave ovom čudnom vrstom raz­ metne koja se zove samo posuđivanje jer o »vraća­ nju« nema govora. Dva nova lingvistička rečnika ovako određuju posuđenicu: »Jezička posuđenica se javlja onda kada neki govor A koristi i na kraju prisvoji jednu jezičku jedinicu ili odliku koja je prethodno postojala u govoru B, i koju A nije posedovao; pozajmljena jezička odlika naziva se je­ dinica ili posuđenica. Ona je veoma značajna sociolingvi­ s tik a pojava u svim kontaktima jezik a. . . Nužno je u vezi sa prestižem koji uživa jezik ili narod koji njime govori (meliorativnost) i sa prezirom kojem su oni izlo­ ženi (pejorativnost)1).« »Posuđenica se javlja kada se reč b svesno pravi po uzoru na reč a, koja je preuzeta iz prošlog stanja jezi­ k a . . . Nasleđe se javlja onda kada je prelaz sa reči a na reč b nesvesan*2).«

Posuđenica je očigledno premeštanje jedne je­ zičke jedinice ili odlike u drugi jezik, bilo da su jezici savremenicd (francuska posuđenica iz engle­ skog: breakfast je primer koji smo izabrali) bilo da je jedan nastao iz drugog (francusko hopital je posuđenica od latinskog hospitale, ali je hotel nasleđena reč od hospitale). Nećemo se posebno ba­ *) Dictionnaire đe linguistique, Pariz, 1973, str. 188. 2) Dictionnaire encyclopedique des sciences du langage. Pariz, 1972, str. 20.

110

Lingvistika i kolonijalizam

viti sudbinom ovih izdvojenih jedinica koje smo navela: ono što je stvarno zanimljivo za proučava­ nje, i na čemu ćemo zasnovati naš pristup, jeste opšti sistem posuđenica između dva jezika kao od­ raz onih odnoisa koji su postojali između zajedni­ ca koje su govorile tim jezicima. Prva gore nave­ dena definicija ističe sociolingvistička značaj posuđenice. Međutim, u sledećoj rečenici posuđenica se dovodi u vezu sa jezičkim uticajem (posuđuje se iz uticajnog jezika, zavisno od sklonosti), što nam stvara probleme jer je sa jezičkog stanovišta ne­ moguće odrediti šta je uticajan jezik. Uostalom, ako pod uticajnim jezikom treba podrazumevati jezik čiji je uticaj veći od uticaja onog jezika ko­ ji pozajmljuje, tvrdnja je očito lažna: može li se na osnovu činjenice da su Španci od Acteka po­ zajmili reci koje su u francuskom dale tornate i chocolat sa ozbiljnošću tvrditi da je actečki jezik u to vreme uiticajniji od španskog? Osim toga, svaka druga definicija, bila ona kulturna, politič­ ka ih religiozna, nužno će uključiti društvena, po­ litička i istorijska razmišljanja: uticajan je samo jezik grupe koja je, iz ovog ili onog razloga, za­ dobila izvestan uticaj, naime, nametnula ga dru­ gima. Ovde se susrećemo sa problematikom koja nam je manje^više bliska i koja omogućava uklju­ čivanje posuđenice u našu deskripciju glotofagije. Međutim, jezička taksonomija je začuđujuće rasplinuta, pošto se u samom određivanju posuđeni­ ce uopšte ne vodi računa o istorijskim uslovima u kojima je nastala. To je stanovište koje su naučnici retko kad pohvatali. Proučavajući odnose između nemačkog

Luj 2an Kalve

111

i sorapskog3), između mimonča i alamanskog4), lin­ gvisti Ščerba i Uriel Vajnrajh govore o interferen­ cijama, ne vodeći dovoljno računa o društvenom statusu onih koji govore jedan i drugi jezik. Luj Deroa, koji je svoju obimnu doktorsku tezu posve­ tio problemu posuđenica5), o uzrocima pojave go­ vori samo na dvema od četiri stotine strana, pominjući »prisilno jezičko potčinjavanje celokupne nacije«6), i navodeći na jednoj od te dve strane nekog kvebečkog a u to ra . . . Da bismo otkrili so­ ciološki i sociolingvistički pristup jezičkim kon­ taktima, moramo se opet vratiti na Antoana Mejea. U članku koji je posvetio postojanju dvojezičnosti u Francuskoj, između lingua romana i germanskih govora osvajača, on se bavi interferencijalnim delovanjem germanskog na francuski: interogacija pomoću inverzije (vient-il?, po uzoru na kom m t er?), korišćenje nekih leksema kao zamenica (homme koje je dalo on po uzoru na man, rem koje je dalo rien po uzoru na nicht) itd. U njego­ voj analizi sociološki problemi se samo uzgred pominju: »Od VI do IX veka, politička moć je bila u rukama osvajača čiji je jezik bio germanski. Govori tih osvajača bili su raznoliki: burgundski se razlikovao od frankonijskog. Svi ti govori zajedno stajali su nasuprot lingua ro­ mana, jeziku stanovnika. Kraljevi i vođe koji su vladali 3) »Sur la notion de melange de langues«, Recueit japhetique, IV, 1926. 4) Languages in contact, Hag, 1968. 5) Uem prunt, Pariz, 1956. 6) Nav. del., str. 169—170.

112

Lingvistika i kolonijalizam

zemljom zadržali su germanski govor: zna se da je pravi jezik Karla Velikog bio germanski. No oni su rano pri­ hvatili hrišćanstvo čiji je jezik bio latinski.. .7)«

Ovde se javlja ideja o odnosu između posuđenica i jezičke superstrukture, s jedne strane, i od­ nosa snaga, s druge strane. Ne shvatam po čemu bi lingua romana, da se poslužim terminima već pomenutog, Lingvinističkog rečnika, imala u ovom slučaju manje utdcaja od germanskih govora od kojih je posudila mnoštvo reći, ali zato razumem da su stanovništvo, koje je govorilo lingua romanu vojnički porobili i potčiinili osvajači čiji je jezik bio germanski: u tome, a ne u nekom idealistič­ kom »uticaju«, treba tražiti poreklo budućih posuđenica. Teza koju ću braniti i pokušati da ilustrujem počinje tek da se nazire, a može se sažeti u sledeću tvrdnju: Međusobna posuđivanja đveju jezičkih za­ jednica govore o vrsti odnosa koje su one održava­ le i održavaju, koja se odnosi kako na broj posuđenica i njihovu ujednačenost ili neujednačenost u jednom i drugom jeziku tako i na semantičku ob­ last posuđeoica. U stvari, ako se danas posmatraju posuđenice između takvih jezika kao što su francuski i engleski, opaža se da postoji izvesna statistička ujednačenost: francuski od engleskog posuđuje bezmalo isto onoliko koliko i engleski od francuskog. Između ostalog, oblast posuđenica je relativno raspldnuta, heterogena: od odevanja (pull over) do trgovine (pressing), preko informisa7) »Sur ime periode de bilinguisme en France«, Linguistique historique et linguistique generale, II, str. 92.

Luj lan Kalve

113

nja (speaker) i sporta (jedina oblast gde je fran­ cuski sve posuđivao, kad su u pitanju francuske posuđenice, iz engleskog; od ljubavi (affaire đe coeur) do lingvistike (patois), preko gastronomije (vol-au-vent), kad su u pitanju engleske posuđenice iz francuskog. Čini se u stvari da kod savremenih međusobnih posuđivanja reći dva jezika, kao što su engleski i francuski, ne postoji velika koherent­ nost, ili neka sređenost: kada je reč o kulturnim dodirima i utioaju civilizacija, posuđuje se bez ikakvog reda i nasumice. Između ostalog, relativna statistička ujednačenost pokazuje nam da su ova dva jezika (pa tako i ove dve zajednice) »na istoj nozi«: ne postoji vladavina jedne nad drugom. Naprotiv, ako se posmatraju posuđenice izme­ đu engleskog i francuskog jezika od XI do X III veka slika je sasvim drukčija. S jedne strane francuski skoro ne posuđuje od engleskog, dok su u drugom pravcu posuđivanja brojna. Ova stati­ stička neujednačenost govori o vladavini jedne za­ jednice nad drugom, a uočljiva je u većini kolo­ nijalnih situacija: francuski skoro ne posuđuje od bretonskog, dok bretonslki vrvi od francuskih re­ ci, u francuskom ne postoji nijedna jedina bamabara reč, ali je bamabara posudio mnogo reći od francuskog, u laponskom ima mnogo švedskih i norveških reci, ali vrlo malo laponskih reci u šved­ skom i norveškom ltd. S druge strane, semantičke oblasti u kojima prevashodno ima posuđenioa go­ vore neposredno o vrsti odnosa između frankofonske i anglofonske zajednice. Feman Moše predlaže razvojnu tabelu sačinjenu prema New English Dictionnary on Historical Principles, rečniku koji pri­

114

Lingvistika i kolonijalizam

kazuje istoriju engleske leksike počev od 1150. Očigledno je da pozajmice iz francuskog jezika spadaju u politički rečnik, (government, parliament, assembly, minister, sovereign), crkveni (clergy, parson, sacrament, communion, abbey, confession itd.), vojni (army, battle, spy, enemy, soldier, cap­ tain, ltd.) umetnički (art, painting, sculpture, co­ lumn, poetry, prose, comedy itd.), gastronomski (dinner, supper, veel, beef, mutton, salmon, so­ le, cream itd.), u rečnik istančanog odevanja i na­ kita (fashion, gown, petticoat, jewel, broach, dia­ mond itd.) u rečnik lova, plesa itd.8)* Međutim, ovo mnoš'tvo reči nije samo po sebi značajno, te ga je nužno, da bi se bolje shvatio njegov smisao, suočiti sa njegovom suprotnošću, naime, sa obla­ stima gde nema posuđenica iz francuskog. Ali, dok oblast pomenutih posuđenica tačno odgovara onom društvenom životu u kojem se koristio francuski jezik (dvor i imućni slojevi), dotle francuskih re­ či nema, na primer, ni u oblasti poljoprivrede ni u oblasti zanata. A termini veel, beef, mutton (te­ letina, govedina, ovčetina), koji označavaju meso koje se jede, imaju odgovarajuće saksonske nazi­ ve (calf, ox, sheep) za označavanje četvoronožnih životinja koje se uzgajaju: ovo leksičko udvajanje neposredno otkriva društvenu podelu, pošto je za­ datak seljaka bio da uzgajaju stoku (otuda speci­ jalizacija značenja kod termina koje su oni kori­ stili: saksonske reči), a zadatak plemića i buržuja da je troše (otuda, specijalizacija značenja kod francuskih termina jer su te društvene klase go•) Esquisse đ ’une histoire de la langue anglaise, Lion, 1974, str. 67—71.

Luj Žan Kalve

115

vorile samo francuski). Sistem srednjovekovnih en­ gleskih posuđenica iz francuskog trag je jezičke superstrukture u Engleskoj, od XI do XIII veka, superstrukture koju uostalom savršeno ilustruje jedna poslovica na srednjoengleskom jeziku: »Džek bi bio džentlmen kad bi govorio francuski/*

Da biste bili otmeni, trebalo je da govorite francuski, pošto su se intelektualni, politički, prav­ ni život i zabava ljudi iz te klase odvijali na fran­ cuskom jeziku, dok je puk govorio saksonskim jezikom. Svakajko, gore oslikano udvajanje na vokabular za meso iz mesarnice i onaj za stoku sa­ mo je jedan od mnogih primera: zahvaljujući svo­ joj jednostavnosti, celokupni sistem posuđenica svedoči o glotofagiji. Takvih slučajeva ima u izobilju. Uzmimo ih iz različitih geografskih i istorijskih oblasti da bi­ smo bolje zasnovali svoju hipotezu. U sevemoj Africi transkripcija francuskih reči pomoću arap­ skih slova je ponekad priličan problem, na pri­ mer, usled nedostatka fonerna (p) i odgovaraju­ ćeg grafema u arapskom: limena mesta (Paris, Perpignan) ili trgovačke firme (Philips, Agip) ne mogu se transkribovati pomoću postojeće azbuke. U svakom takvom slučaju postoje dve vrste rešenjia. Jedno rešenje, najekonomičnije i najraspro­ stranjenije, sastoji se u prilagođavanju stranog ter­ mina fonologiji jezika, a zatim njegovom transkribovanju uz pomoć raspoloživih sredstava. To je rešenje usvojio francuski koji strane reči sistemat­ ski svodi na foneme i grafeme koji su mu svoj-

L in gvistika i kolonijalizam

116

stvani (Brejnev, datcha, Mao tse toung) izuzev po­ nekih inovacija u pogledu grafematskog niza (na primer, kh kod nekih araipskih reći, premda se taj niz, iako redak, koristi: khđ&ne, khmer itd.). Drugo, mnogo neekonomičnije rešenje sastoji se u piilagođavanju pozajmljenom terminu fonologije i azbuke jezika koji pozajmljuje, Sto je rešenje koje francuski nikada nije koristio, ali se to činilo u sevem oj Africi. Tako se odnedavno pojavljuje no­ v i grafem

(koji, da bi se razlikovao od jednog

drugog arapskog grafema, ima tri tačke: ovim gra­ fem om sa dve tačke transkriibuje se jat, sa jednom tačkom /b /), koji se koristi u natpisima i u štam­ pi: « l

*j za »agip« na pumpnim stanicama za Filips na pnodavnicaina tehničkih

uređaja. Istovrem eno su neke francuske skraćeni' ce bez ikakvog menjanja prilagođene arapskim slovim a. Tamo gde francuski prevodi engleske skraćenice (O.N.U sa U.N.O. N.A.T.O. sa O.T.A.N. itd ., gde je jedini suprotan primer U.N.E.S.C.0 koji je do nas dospeo leksikalizovan kao tmesco, isto kao što su leksikalizovane i neke ruske skra­ ćen ice kao guepćou) arapski transkribuje:

1 0” 1

f

Jb*

»shell sa I.C.A.«, što u tom jeziku, strogo uzev,

ik -u tfi

n Kalve

griy*u reel izm nos

117

nikakvog smisla9). Nedostatak odgovarajuće aatske inovacije za transkripciju arapskih a francuski dopušta nam da shvatimo odnos u jednostavnog pralagođavanja azbuke i odsnaga svojstvenih francusko-arapskim komtaku severnoj Africa, •rugi primer: francuski je od bretonskog poo osamnaest sledećih reći (ako je verovati a Pjera Giroa: u stvari, lista nije iscrpna,, taje najviše desetak termina) od kojih je, dapolovina van upotrebe: - balai (XII vek), od bretonske reći balon, »žuko-

*

" SD

n

đ

li ta

] f'Co«

Ti .

baragouin (1532) od reci bara,

»hleb« i gwin„

— bijou (1410) od bretonskog bizou, prsten. Ovaj a zamenjuje francusku reč joyau; — biniou (1872); — boite (1672); — cohue (1235) od srednjobretonskog cochuy, »pokripijaca«; — darne (1528) od darn, »komad«, u smislu ribe; — dolmen (1805); — drouine (1680); — ecouffe (XII vek); — faim-valle (XII vek), što je dalo u XVIII vekj ile »glad kod konja«, od fain + gw all; — goeland (1500), od gw elan; — goemond (XIV vek), od gwemon; — kor rigan (1873); — lieue (1827); — menhir (1834); — mine (XV vek) od min. »kljun, njuška«; — raz (1484), od raz, »morska struja«;

ii] 9) Videti, na primer: S. G am adi, »Quelques faits de - tet linguistique franco-arabe en Tunisie«, u: Revue - nenne de Sciences Sociales, br. 8, decembar 1966.

Lingvistika i kolonijalizam

118

Ako, nasuprot tome, pokušamo da sastavimo listu bretaniskih posuđenica iz francuskog, biće to neuporedivo veći broj reći nego u prethodnom slu­ čaju, čak ako se imaju u vidu neophodne adjunkcije. Nabrajanje posuđemica bilo bi dugotrajno i do­ sadno, ali jedno brzo prebrojavanje onih reći ko­ je se nalaze pod, A, B i C u bretonsko-francuskom rečndiku (Roparz Emomovom) daje oko 160 termi­ na, što je više od broja francuskih posuđemica iz hretomiskog. I ovde statistička procena uzajamnih posuđemica govori o istorijskim odnosima između frambofomske i bretonske zajednice. Lingala, kontaktno narečje koje se koristi u Demokratskoj Republici Kongo i Narodnoj Repub­ lici Kongo, posudila j$ znatan broj reci od kolo­ nijalnih jezika, kao što su francuski, engleski i portugalski. Ove posuđemice su se, uostalom, pot­ puno uklopile u jeziik i poprimile klasno obeležje, svojstveno bantu-jezioima: — — — —

velo-bavelo (bicikl, bicikli); disiki-badisiki (ploča, ploče): zamande-bazamande (badem, bademi); mopz-bamopz (sveštenik, sveštenici);

itd __ što se tiče posuđenica iz francuskog; mesa-bamesa (sto, stolovi) mateka-bamateka (maslac, maslaci) sapato-basapato (cipela, cipele)

itd ---- što se tiče posuđenica iz portugalskog, i buku-babuku (knjiga, knjige)

itd .. . . što se tiče posuđenica iz engleskog10), dok, ie) Up. Antoine Ndinga, Structures lexicographiques d u lingala, teza.

Luj Zan Kalve

119

kolibo ja znam, ni francuski, nii portugalski nisu posuđivali od lingale. Odgovorićete da je lingala isto tako posuđiva­ la od susedinih afričkih jezika, naročito od bantu-jezika kao što su svahiiM, kiluba, mboči, kota, la­ ri, mongo, ikongoanslki muinukotuba ... Talko* infinitiv iz munukotuba-jezika prelazi u lingalu zamenjujući prefiks ku prefiksom ko: kukamuna > kokamuna (cediti robu)

isto kao i infioitiv iz svabili jezika: kufanya > kofanya (činiti) infinitiv lari-jezika dodaje ko: kadila > kokadila (obnoviti)

a infinitiv mboči-jeizika gubi svoje i u korist ko: iwa > kowa (umreti)

Reč je o vrlo raznolikoj pojavi. U prvom slu­ čaju imamo vertikalni sistem posuđenica gde potčdnjeni jezik posuđuje od vladajućeg (vladajućih) jezika, što je srodno onome što se u lingvistici na­ ziva superstrat: trag stranog jezika u lokalnom jeziku, koji se nije mogao održati pa je iščezao. U drugom slučaju, naprotiv, imamo horizontalni sistem, srodan adstratu: trag koji geografski bli­ zak jezik ostavlja na drugom jeziku. Osim toga, svahili, kiluba, lingala, itd. neprestano posuđuju jedan od drugog što, kako smo videli, nije slučaj sa kolonijalnim jezicima i lingalom: u prvom slu­ čaju je reč o međusobnom opštenju, u drugom o vladavini, tako da posuđenice nemaju više isti smisao, istu funkciju. Drugim recima, posuđenice

120

Lingvistika i kolonijalizam

su u jednom i u drugom slučaju tragovi različitih društvenih i političkih odnosa. Kakvih odnosa? Treba se čuvati idealističkog shvatanja ove poja­ ve, što vodi nejasnom pojmu »uticaja«, ili, istina, bližem ali ne sasvim jasnom pojmu »kulturnog otuđenja«, kao što to čini Anise Kašamura kada piše: »Lingala je vise od bilo kog drugog govora preplavljena francuskim rečima. Jer, u osnovi, oni koji njime govore, a nisu svi Bangale, imaju vrlo izražen kompleks evropske kulture. Naprotiv, bisvahili i čiluba su vrlo malo otu­ đeni od zapadne kulture11).«

Shvatanje, nimalo materijalističko, jer ovde ni­ je reč o kulturnom otuđenju, već o tragovima ekonomskih odnosa i odnosa snaga. Uostalom svahili-jezik (kisvahili), Ikoji po A. Kašamuri nije otuđen, sadrži, sa svoje strane, 25°/o arapskih reči, što ne govori samo o alijenaciji arapske kul­ ture, već o arapskom prisustvu na obalama istoč­ ne Afrike. I ovde su odnosi snaga odredili oblast posuđendca, pa je tako skoro ceo tradicionalni po­ litički vokabular arapskog porekla: sultani (običajni vođa) rais (predsednik republike) waziri (ministar)

itd. Suprotno tome, mali broj posuđenica iz jed­ nog jezika može da govori o vrlo slabim odnosi-* u) A. Kashamura, Culture et alienation en Afrique, Pariz, 1971, str. 72.

Luj lan Kalve

121

ma između dveju zajednica od kojih je jedna to­ bože gospodarila drugom. Tako, iako je Rimlja­ nima trebalo dosta vremena da osvoje Vels, što smo vdideli u prethodnom poglavlju, labava rimska vladavina ogleda se u malom broju velških posuđenica iz latinskog: šest stotina termina, prema Kenetu Džeksonu (Language and History in early Britain), petsto dvadeset sedam, prema H. Luisu (Datblygiad yr Laith gymaraeg)f što je još uvak manje od hiljadu reči koje je engleski posudio iz francuskog. U tom slučaju posuđenice omogućuju da se shvati obeležje rimske vladavine u Velsu. Ove iste posuđenice ponekad služe da se otkrije neko privremeno osvajanje. U Meksiku, na poluostrvu Jukatan, održao se maja-jezik (što se tiče indijanskih jezika, mada je španski vrlo raspro­ stranjen), dok se na ostaloj teritoriji, posebno u Gvatemali, govori jezik Tolteka, nahuatl (reč Gvatemala je uostalom nahuatlanska i znači: »mesto okruženo šumovitim planinama«). Međutim, u maja-jeziku se nalazi izvestan broj nahuatlansikih reči, naročito kada su u pitanju politika i ratova­ nje. Ova činjenica je neshvatljiva jer Maje nisu nikada napuštali poluostrvo, te je jedino objaš­ njenje pretpostavka o toltečkom privremenom os­ vajanju Jukatana. Ova hipoteza, koja se oslanja na jezičke činjenice (postojanje superstrata nahuatlanskog u maja-jeziku, što se tiče leksike), ima, uosta­ lom potvrdu u jednoj drugoj nejezičkoj činjenici. Čuveni hram čičen Ica nema nijedan od odlika crk­ vene maja-arhitekture: otvoren je prema nebu, sa velikim kolonadama, dok su Maje za prizivanje svojih bogova više volele male zatvorene prosto­

122

Lingvistika i kolonijalizam

rije. Tajna se razjašnjava kada shvatimo da je Ćičen Ica doslovno ponavljanje tulskog hrama koji se nalazi 1.400 kom sevem ije, usred tolteoke teri­ torije (vidi sliku 1). Izgleda da su Tolteci, posle osvajanja najvećeg dela sadašnjeg Meksika, upali na teritoriju Maja, o čemu svedoče arheološki tra­ govi (šire shvaćeni) kao što su hram Ćičen Ica i posuđenice12).

Drugo je pitanje odrediti trenutak u procesu glotofagije kada se najviše posuđuje, ili pak utvr-

“) Up. Eric Wolf, Peuples et civilisation đe l'Amćrique centrale, Payot, Pariz, 1962.

Luj Zan Kalve

123

ti postojanost stope posuđivanja dok su jezici u dodiru. Što se toga tiče, raspolažemo izuzetnim dokumentom, statističkim izvodima Femana Mosea o slovu A iz New English Dictionary, Jespersen i Bou su, koristeći različite metode, dobili slične rezultate, zbog čega treba imati povereoja u dobijenu krivu (vidi si. 2).

Slika 2, — Učestalost pozajmljenih francuskih reči u engleskom od XI veka (na apscisnoj osnovi je vremenski razmak od 50 godina, na ordinatnoj osnovi je odgovarajući broj po­ zajmljenih reči). Prema F. Moseu, naved. delo, str. 70.

Na prvi pogled, rezultat je začuđujuc. U stva­ ri, francuska vladavina u Engleskoj počinje 1066,

124

Lingvistika i kolonijalizam

pošto je Gijom Normandijski potukao kod Hastingsa vojsku kralja Harolda II, a završava se u XIV veku sa drugim »stogodišnjim« ratom (1337— 1453), koji konačno stvara rascep između ostrva i kontinenta, tako da, što je vrlo važno, od 1362. sudovi i parlament počinju da koriste engleski umesto francuskog. Gornji grafikon pokazuje da su pozajmice najbrojnije između 1350. i 1400, tačnije, u trenutku kad francuski uticaj slabi, a Francuzi samo što nisu proterani. Najviše posuđenica smo mogli očekivati u toku dugotrajne fran­ cuske vladavine, naime od 1100. do 1300. Sto je samo na izgled protivurečno i pruža nam model primani jiv na različite postkolonijalne situacije. Lako je pretpostavljivo da u vreme francuske vladavine, engleski politički, pravni i administra­ tivni vokabular nije postojao, ili se nije koristio, te je zastarevao. Nikakva veza nije postojala izme­ đu grupa koje su govorile ova dva jezika (izuzev malobrojne prelazne grupe slugu i veletrgovaca ko­ ji imaju veze sa dvorom), tako da se vokabular potčinjenog jezika specijalizovao za oblast blisku njegovim korisnicima: svakodnevni život radnih ljudi. Suprotno tome, u trenutku kad u oblasti gde se dotada koristio francuski prodire engleski jezik, oseća se potreba za nadoknađivanjem ovog zaostajanja ili nedostatka. Najjednostavniji način za to je neposredno posuđivanje, pa odatle mnoš­ tvo posuđenih francuskih termina posle proterivanja Francuza, u trenutku kad sudovi, parlament itd. prihvataju engleski jezik. Vrlo sličnu situaciju imamo danas u takozva­ noj francuskoj Africi. Lokalni jezici su, naravno,

Luj lan Kalve

125

posuđivali iz francuskog, ali se broj njihovih posuđenica ne može uporediti sa engleskim srednjovekovnim posuđenicama iz francuskog. Razlog je jednostavan: u administraciji, pravosuđu i poli­ tičkom životu uvek se koristio francuski, tako da će se broj posuđenica verovatno povećati kada lokalni jezici budu stekli status nacionalnih je­ zika, i odbace francuski. Ti jezici će morati da stvore odgovarajuće rečnike za različite oblasti, do kojih se može doći samo na dva načina: preko posuđenica ili tvorbom reci na osnovu lokalnih korenova. Izgleda da posuđenica ima naročito mnogo u trenutku prelaska sa kolonijalne ili neokolonijalne jezičke superstrukture (postojanje vladajućeg jezika) na jednojezičnost (ili višejezičnost koja počiva na lokalnim jezicima) koja je znak potpunog oslobođenja. Paradoksalno je što oslobođenje jezika ide uz masovno posuđivanje izuzev slučaja kad lokalni lingvisti pripreme prelaz sa jednog na drugi jezik, pokušavajući da unapred stvore sve neophodne termine. Dosada se naše razmišljanje kretalo u okviru leksičkih posuđenica, no postoje i druge moguć­ nosti. Sintaksioke interferencije, na primer, ili gramatičke posuđendce (u diula-jeziku iz Obale Slonovače najčešće se kaže me, »mais«, umesto mandiinškog nka). 0 odnosima snaga najviše go­ vori posuđivanje strukture, ono koje se ne odnosi samo na jedan termin, na skup termina, ili na sin­ taktičku konstrukciju, već na strukturno ustroj­ stvo čitave jedne jezičke oblasti. Primer za to pruža nam sistem brojanja u jezicima bambara, diula i malimke, no ovde bih želeo da dam jedan

Lingvistika i kolonijalizam

126

drugi, relativno srodan primer: vigintezimalni si­ stem, brojanja u bretonskom jeziku. Luj Deroa je naglasio relativnu postojanost naziva brojeva: »U lingvistici se uglavnom prihva­ ta da nazivi brojeva spadaju među najpostojanije reći vokabuilara, te da je potrebno biti savršeno dvojezičan pa ne produžiti govoreći jedan strani jezik, u mislima brojati na matemjem jeziku«13), što uikazuje na značaj onih pramena koje su se ispoJjile u mandmgo-jezdcima. U bretonskom jezi­ ku dešava se danas skoro ista stvar. Poznato je da su Kelti imali sistem brojanja čija je osnova dvadeset (možda zato što su računali pomoću prstiju ruku i stopala), sistem koji su nam delimično preneli Gali (quatrevingt, ali i bolnica quinze-vingt koju je osnovao Luj IX da bi prihva­ tio 300 bolesnika), a sačuvao se u bretonskom i galskom: bretonski 20 ugent 40 daou-ugent 60 tri-ugent 80 pevar-ugent

galski ugain deugain trigain pedwar ugain

Za označavanje međudesetica u bretonskom se koriste različiti oblici: 10 30 50 70 90 100

dek tregont nanter-kant (polovina od 100) dek ha trigent (10 i 60) dek ha pevar-ugent (10 i 80) kant

13) Louis Deroy, L'emprunt linguistique, str. 68.

Luj lan Kalve

127

Međutim, ovaj sistem brojanja polako se povlači pred francuskim sistemom, za kojim se povodi. Tako se sledeći oblici: 120 c 'hwech' — ugent (6 puta 20) 140 seizh-ugent (7 puta 20) 160 eizh-ugent (8 puta 20)

često zamenjuju sa: 120 kant-ugent 140 kant-daou-ugent 160 kant-tri-ugent

što je i ugledanje na francuski i dalja primena sistema koji je za međudesetice odavno pri­ hvaćen: 110 kant-dek 130 kant-tregont 150 kant-hanter-kant

Osim toga, u poslednje vreme ise teži, mada još uvek nedovoljno, da se vigintezamalni sistem, koji je u osnovi bretonskog načina brojanja, iz­ jednači sa decimalnim francuskim sistemom doda­ vanjem sufiksa -kont (kakav se koristi kod broja 30, tregont) za nazive jedinica. Tako pevar (4) da­ je pevargont (40), pemp (5) daje pempkont (50), itd. Shodno francuskom uzoru menja se i redosled brojeva u brojci. Bretonci u stvari govore: 21 unan-warri-ugent (1 na 20) 32 daou-ha-tregont (2 i 30) 43 tri-ha-daou-ugent (3 i 40)

Lingvistika i kolonijalizam

128

iako teže da kažu: 21 ugent-unan 32 tregont-daou 43 pevargont-tri

iitd___ što je tek puko prenošenje francuske strukture na nazive bretonskih brojeva. Tako se u bambari, kao i u bretonskom jeziku, javlja posuđivanje struk­ ture kao rezultat surovog postupka vladajućeg je­ zika prema podčinjenom, što se ispoljava kroz pri­ sustvo sile u kulturnom životu, kad već nije mo­ glo da dođe do nestajanja potcinjenog jezika. U stvari, te dve pojave su ponekad istovremene i konvergentne: bretonski posuđuje od francuskog a istovremeno se broj onih koji govore bretonski smanjuje. Međutim, to nije slučaj sa mandingo-jezicima, za koje se s pravom može kazati da pred njim a stoji budućnost. Eto zašto je u ovom slučaju posuđenica još uvek pre trag prohujale glotoragije, nego sastavni deo glotofagijskog pro­ cesa koji se upravo odvija. Tako ćemo vrstu odnosa i dodirne tačke iz­ među dveju zajednica pokušati da obradimo po­ moću proučavanja posuđenica, koje će se uglav­ nom odnositi na sledeće probleme: — dvosmemost i jednosmemost posuđivanja (dvosmemosit: francuski i engleski danas; jedno­ smemost: engleski od francuskog u toku srednjeg veka); — semantička oblast posuđivanja (kao izraz društvenih odnosa, kulturnih i ostalih veza...);

Luj Žan Kalve

129

— najzad, gramatička oblast posuđivanja (naj­ učestalije je posuđivanje supstantiva, što je sta­ tistički dokazano: imenice 71—75%, glagoli 18— 23%, pridevi 3—4%, prilozi i predloži 1%, uzvici 1%14). Treba objasniti svaki slučaj koji odstupa od srednje vrednosti).

ETNONIMIJA, TOPONIMIJA Već sam u prethodnom poglavlju istakao ko­ lonizatorove »pravo na imenovanje« koje je čin uvođenja u kolonijalizam i glotofagijski proces, nji­ hovo sažimanje i začetaik: varvari, Bobo, Velšani, Delaueri, Sijuksi itd. Međutim, ovo imenovanje po nekom božanskom pravu i samo je ponekad ar­ heološki trag onih snaga i vladavina koje su se kroz istoriju javljale i omogućile ga. Jer ono je uvek nekakav, ako ne i jedini, trag. Uzmimo pri­ mar srednje Amerike gde su jezici mnogobrojni i izdiferenoirand do te mere da jedna tako raspro­ stranjena i svugde uzgajana biljka kao što je ku­ kuruz ima u indijanskim jezicima nazive koji ne­ maju zajednički koren: centli na nahuatlanskom kosak na čontalskom mok na soke-jeziku xal na mamskom zuba na sapotečkom nal na jukatanskom itd. maja-jeziku 14) E. Haugen, »The Analysis of Linguistic Borro­ wing«, u: Language, 26, 1950.

130

Lingvistika i kolonijalizam

Međutim, danas nalazimo različite etičke i je­ zičke grupe koje ne govore istim jezikom i; oči­ gledno, nemaju istu kulturu, ali nose isto ime: — ČanitaHi (u Tabasku i Oaksaki); — Popoluoi (u Pueblu, Vera Krusu, i u Gva­ temali); — Totonaoi (u Vera Krasu, Halisku i Oaksa­ ki); Da li je to slučajnost? Velika moć rasprostira­ nja? Malo verovatno: kako to da su imena naroda ostala ista i pored toga što su im jezici postali vr­ lo različiti? Reč je o tragovima toltečke vladavine koja se, od 800. do 1100, proširila na čitav taj deo kontinenta: Tolteci su pogrdnim imenima (na svom nehuatlansfcom jeziku) zvali one narode koje bi susretali, kao što je to slučaj u već navedenim primerima. Na nahuatlanskom čontal znači »stra­ nac«, popoloka znači »nerazumljiv«, totopak znači »seljak« . . . Ponekad nam imena naroda (etnonimija) po­ mažu da pratimo osvajanje, otkrivamo njegove tragove i granice prostiranja. Međutim, u ovom slučaju toponimija je mnogo pouzdanija. Uopšte uzev, nazivi mesta imaju vrlo malo veze sa jezi­ kom etničke grupe, koja se nastanila u toj oblasti: toponim je supstrat koji se najviše opire jezičkim slojevima ikoji se smanjuju, ili jedan dragog »gu­ taju« na nekim mastima Zemljine kugle. Tu je već uočljiv trag izčezlih jezičkih grupa, a samim tim i glotofagije: U Sjedinjenim Državama, gde je indi­ jansko stanovništvo doživelo sudbinu koja je po­ znata i koju sam već pomenuo, nazivi mesta su često indijanski: Masačusets, Minesota, Misisipi,

Luj ta n Kalve

131

Misuri, Oregon itd. I Engleska, od davnina ipa sve do rimskog osvajanja naseljena Keltima (od 55. godina pre n. e. do odprilike IV veka n. e.), zatim porobljena od strane germanskih gusara (do VII veka) i na kraju od Francuza, ima često keltske nazive mesta, dok su keltske reći u samom jeziku vrlo retke: Kent, Devon, Kamber (land), Dover, Lon­ don, Jork, Evon, Esk, Temza, Uaj, Lidz, Glo(tes­ ter), Eks(eter), Vin(čester), Salis(beri), itd., što se tiče toponima, dok F. Moše ističe najviše desetak tekućih reci istog porekla15). Nije pak dovoljno reći da mesta uglavnom čuvaju imena koja su im dali njihovi prvi naseljenici čiji jezik nestaje. S jedne strane, ova opšta teza ne važi za neke posebne slučajeve, tačnije za mnoge savremene kolonijalizme. Kolonizator je če­ sto menjao naziv mesta, čineći to u skladu sa vla­ stitom tradicijom: Brazavil, Ferivil, Bona, Por Liote, For Lami, Johanezburg, Porto Novo itd. Ako je u vreme dekolonizacije nekim gradovima bio po­ novo promenjen naziv, to ne treba shvatiti kao opštu pojavu (Kazablanka je ostala Kazablanka, uprkos svom arapskom nazivu: dar el beida) niti kao obavezno vraćanje na prvobitni naziv (Ferivil je na primer postao Mencel Burgiba). S druge strane, toponimija nam ponekad može pružiti mno­ go tačnija i složenija objašnjenja nego što je trag iščezlog jezika i zajednica: ona će nam pomoći da razumemo kuda su se sve narodi kretali. 15) Up. F. Mosse, Esquisse d ’une histoire de la langue anglaise, str. 29.

132

Lingvistika i kolonijalizam

Za početak ćemo uzeti najjednostavniji pri­ m er — galske toponime u Francuskoj. Poznato je da su Gali prispeli na sadašnju francusku teritori­ ju oko V vaka pre n. e., da im je jezik postao neo­ bično rasprostranjen, i da je u vreme rimskog os­ vajanja ustuknuo pred latinskim, da bi najzad ne­ stao (ako V veka posle n. e.?), ostavljajući značajan supstrat: to je lep primer uspele, do kraja izvede­ ne glotofagije. Galski se prevashodno zadržao u toponimima, dok isu galske reći u francuskom re­ lativno retke. Evo nekoliko primera: — nazivi reka (Rajna, Sena, Mama, Soma, Meza ...); — nazivi mesta u blizini neke reke, sa osno­ vom °briva, sto je značilo »most« (Briv, Drives, B rioude,...) ili sa °condate, što je značilo »prito­ ka« (Coisne, Gombres, Condate, što je stari naziv za Ren ...); — nazivi mesta u blizini neke špilje, sa osno­ vom °balma, što je značilo »špilja« (La Balme, La Bauune.. .)16); — nazivi mesta u blizini nekog brzog planin­ skog potoka, sa osnovom froud (Fnocaurt, Frouvilile, Firomereville ...); — nazivi mesta koja se nalaze na velikoj vi­ sini, sa osnovom cnoc iili croc (Carrach, planina Crequi, Carrezac, Q uenet.. .)17). Svi ovi primeri, koji su samo mali deo topo­ nima galskog porekla, pokazuju šta postaju tna16) Primeri uzeti iz: Jean Markale, Les Celtes, Pariz, 1971, str. 297. 17) Primeri uzeti od: Francois Falc'hun, Les noms de lieux celtiques, tom 2, Ren, 1970, str. 168.

a

Slika 3. — Doseljavanje Bretonaca: toponimijski podaci. (Iz dela F. Falkuna, K eltski nazivi mesta).

134

Lingvistika i kolonijalizam

govi izčezle jezičke zajednice kada se ograniče na nazive mesta: jedino će erudita u ovim toponimima moći da vidi (ili pokaže) trag galskog jezika (i sa­ mih Gala). To nas upućuje na jedan složeniji i za nas za­ hvalniji prim ar — na Bretanju. Po predanju sta­ rom diva veka, čiji je najvatreniji branilac u proš­ lom veku bio Žozef Lot, Bretonci, koji su napustili Veliku Britaniju i ikrenuli ka Armoričkom poluostrvu oko V veka n. e., iskrcali su se u oblasti iz koje je galski bio sasvim iščezao, tako da su lako nametnuli svoj jezik koji se proširio na istok: Lot je čak odredio graničnu liniju tog prostiranja, po­ znatu pod nazivom Lotova linija (vidi si. 3). Zahvaljujući toponimima moglo bi se pratiti napredovanje keltskih doseljenika: oni su selima davali nazive na plou — (parohija) ili na gui — (selo). Dok nam podela na plou i na gui pokazuje da je severna obala Bretanje, od Kempera do Sen-Maloa bila prilično naseljena, da se zatim preko poluostrva, polazeći iz oblasti Tregje-Sen Brije, prodirailo ka jugu (Van), na šta nam jasno ukazuje slika broj 3. Sve to nije tako jednostavno, pa je ovaj leti­ mičan pogled na toponimi ju varljiv. U stvari, i objašnjenje podale naziva mesta na plou i na gui, s jedne strane, i teorija Lotove linije, s druge stra­ ne, nailaze na izvestan broj neobjašnjivih činjenica. S jedne strane, imamo hipotezu o keltizaciji (ili ponovnoj keltizaciji) Armoričkog poluostrva od strane Bretonaca prispelih iz Velike Britanije, koja uopšte ne objašnjava primetnu razliku (koja naro­ čito potiče od mesta akcenta) između bretonskog

Luj Žan Kalve

135

koji se govori u oblasti Van (vanetski) i bretonskog koji se govori u Komuaju, Leonu i Tregoru (navodi se skraćeno kao KLT). Zašto bi, vanetski imao akcent na poslednjem slogu, a KLT na penulitimi, ako su oba rezultat keltizacije Armorike koja je već bila romanizovana u vreme bretonskog doseljavanja? Ovo značajno pitanje pristalice Lotove teorije nikada nisu stvarno resile. S druge strane, imamo objašnjenje koje nam o širenju Bretonaca priispelrih iz Velike Britanije daje podela na plou i gui, što nam ne dopušta da razumemo zašto se bretonski jezik u onim oblasti­ ma gde se, sudeći po toj podeli, doseljenici nisu nikada naselili, vrlo kasno pojavio. Tako F. Falkun ističe da »se na Gerandsfcom poluostrvu, gde ne postoji nijedan jedini Plou, bretonski još uvek go­ vorio početkom XIX veka, dok se na poluostrvu Sarzo (takođe bez ijednog Ploua), govorio do po­ četka XX vefca. Dok je sevema obada, sa mnogo više Ploua nego oblast gde se još govorio breton­ ski, bila brzo pofirancužena počev od Mon Sen-Mišela pa sve do Sen-Brijea18)«. Jedna ovako stručna rasprava dopušta nam da bolje shvatimo kakvi su bili jezički odnosi na poluostrvu. Prvi problem je: da li je Armorika bila stvarno romanizovana u vre­ me dolaska Bretonaca, ili se tu još uvek govorio galski? ^ T-.n * luvek tvrdio da se galski jezik, Bretonaca, još uvek govorio, na šta su njegovi protivnici uglavnom odgovarali da je u V veku romanizacija već bila završena. Me18> F. Falcliun, nav. del., str. 58.

136

Lingvistika i kolonijalizam

đutdm, ni teza o završenoj romaniizaciji ni vrenie dolaska nisu sasvim pouzdani. Sto se prvog prob­ lema tiče, Leon Flerio ne daje sasvim potvrdan odgovor, kao što to čine Lotove pristalice: »Da li su u Armorici ostali tragovi galskih govora kada su Bretonci počeli da se tu doseljavaju? Hipoteza nije nimalo neverovatna. U svakom slučaju, ovi ostaci gal­ skog lsu bili nevažni ili do te mere srodni britskom iz V veka da je kontinentalni bretonski ostao u IX veku skoro istovetan sa drugim britskim jezicima. Ovo nije hipoteza već činjenica19).«

Sto se tiče drugog problema, vremena dolaska ostavljana, Nora Ćedvilk je nedavno poljuljala opštepnihvaćeno mišljenje iistoričara. Ona iznosi do­ bro obrazloženu hipotezu da je prodiranje Bretonaca iz Velike Britanije u Armoriku započelo pot­ kraj III veka.20). Otuda je sasvim prihvatljivo da se doseljava­ nje odigralo u oblasti gde se galski još uvek govo­ rio. To podrazumeva da karta sa plouim i guiim pruža podatke samo o napredovanju onih zajedni­ ca koje su govorile ostrvski britski, pošto ostale oblasti gde se bretonski govorio ukazuju na trag galskog u Armorici. Odatle Falkun izvlači drugi zaključak: Lotova diniija, koja pokazuje dokle se bretonski širio ma istolk, ukazuje, naprotiv, na po­ vlačenje keltskog jezika ka zapadu: »U stvari, linija koja označava granicu napredovanja bretonskog jezika ka istoku ukazuje, naprotiv, i na povla­ čenje keltskog pred romanskom navalom ka zapadu, tako*) 19) L. Fleuriot, Le grammaire, Pariz, 1964, *) Nora Chadwich, from Celtic Britain«, u: m y, LI, 1965.

vieux breton, elements d'nne str. 9. »The colonization of Brittany Proceeding of the British Acade­

Luj lan Kalve

137

da termin keltski obuhvata kako jezik armoričkih G ali tako i jezik bretonskih doseljenika. Prvobitni dijalekat­ ski dualitet, nastao usled različite brojnosti Bretonaca i Armorikanaca u tim oblastima, održao se do naših dani zahvaljujući činjenici da vanetski Bretonci nisu kadri da razumeju govore zapadne i seveme obale, koji su zadr­ žali svoje ostrvske odlike21).«

Ispada da bretonski kojim se sada govori u Armomcd ima svoje izvore u galskom (što se tiče govora sa naglaskom na poslednjem slogu) i ostrvskom (što se tiče govora sa naglaskom na peuultimii), što nam omogućava da razumemo kolonijal­ nu situaciju na poluostrvu od III do V veka. S je­ dne strane, izgleda da je romanizacija tu slabo od­ micala: keltski se povlačio ika zapadu (Lotova lini­ ja), zadržavajući se na južnoj obali. S druge stra­ ne, Bretonci su s ostrva došli u skoro nenastanje­ ne oblasti (sevema i zapadna obala) gde novi jezik nije nailazio na veći otpor. Tako su jezički odno­ si bali složeniji nego što se uglavnom misli. U p r­ vom naletu, romanizacija je potisnula galski ka za­ padu, posebno duž južne obale, dok je u drugom naletu, doseljenje na sever poluostrva donelo dru­ gi keltski govor, pa su onda oba ova govora, u tre­ ćem naletu, zajedno pretrpela napad francuskog jezika. Analiza celog tog razvitka je stvar stručnosti i tačnosti. Ja sam dao samo letimičan osvrt na problem, pošto je literatura posvećena ovom pita­ nju veoma obimna. Međutim, ma kakav bio, taj osvrt nam omogućava da shvatimo sav značaj toponimiije u izučavanju tragova kolonizacije. U ve­ “) F. FalcTiun, Les noms de lieux celtiques, II, str. 58.

138

Lingvistika i kolonijalizam

likom broju slučajeva raspolažemo mnogobrojnim izvorima podataka: pisani tekstovi, još uvek pri­ sutna diglosija itd., što za istoriju Bretanje od III do V veka nije slučaj jer ne postoje dokumenti. U takvom slučaju »arheološki« pristup može biti od koristi, čak i ako se s njim mora obazrivo postu­ pati. Toponimija nam može mnogo toga reći, iako treba umeti razabrati njen govor. TRAGOVI SUPERSTRUKTURA U svim slučajevima osujećenog ili vladajućeg kolonijalizma postoji diglosija opisana u prethod­ noj glavi: tu su društvena i jezička organizacija istovetne, sa vremenskom razlikom svojstvenom toj vrsti odnosa: jezička super struktura nastaje sporije od kolonijalne infrastrukture koja je stva­ ra. Stoga je, u sinhronijiskom pristupu, ovako na­ stala jezička superstruktura očigledno trag kolo­ nijalizma. Postoji, međutim, posebna vrsta diglosije na kojoj ćemo se zaustaviti — jezik u uobiča­ jenom smislu te rečd i kreolski (koji je itakođe je­ zik, ali se kao termin često koristio u pežorativnom značenju, međutim, ja ga zadržavam jer ima tu prednost što označava poreklo one vrste jezika o kojem ćemo sad govoriti). Sa sociološkog stanovišta, kolonizacija je naj­ češće sukobljavanje dvaju društvenih uređenja: ta­ mošnjeg, koje je bilo napadnuto, i donesenog, ko­ je je napadalo i pobedilo zahvaljujući vojnom i ad­ ministrativnom aparatu samog kolonijalizma. No postoje izvesmi izuzeci od tog pravila: mislim na

Luj lan Kalve

139

sve one kolonije nastale zauzimanjem nenastanje­ ne teritorije (ih teritorije čijii su stanovnici proterani ili poubijani) i naseljene kolonima koji su kao radnu snagu doveli crnce-robove kupljene na oba­ lama Afrike. Takav je, na primer, slučaj Redniona, Gvadalupa, Martiniika. U tim zemljama ne postoje društvene strukture koje su postojale i pre koloni­ zacije, jer kolonijalna struktura nastaje na osnovu elemenata koje je kolonizator u celosti đoneo: nije postojala tamošnja društvena organizacija koju je kolonizacija mogla poremetiti, srušiti ili pripojiti kolonijalističkom sistemu, sve je poteklo od kolo­ nijalizma iz kojeg je proizašao relativno originalan sistem, bar što se tiče njegovog porekla.22) U skladu sa onim što sam dosad zaključio stoji mišljenje da se slično dešava sa jezičkom su­ perstrukturom. Ona nije, kao u svim primerima koje sam dosad naveo, rezultat borbe između lo­ kalnog (lokalnih) i donesenog jezika (jezik koloni­ zatora), već je stvorena nevezano sa stvarnošću, tako da se jedan od njenih sastavnih delova, koji pre nije postojao (potčinjeni jezik), javlja u toku samog kolonijalnog procesa. To znači da, u ovom slučaju, ne možemo do kraja govoriti o glotofagiji, odnosno, da ona proiističe iz samog kolonijalizma: javlja se u početnom i odmaklom stadijumu kolo­ nijalizma sa uvek različitim jezikom koji potisku­ je potčinjeni jezik. Kreolski je u stvari jezik čije samo postojanje znači izvestan oblik eksploatacije (u početku je to a) Videti, na primer: Edouard Glissan, »Propositions de base«, u: Acoma, br. 4—5, april 1973, broj posvećen »verbalnom ludilu« na Martiniku.

140

Lingvistika i kolonijalizam

bilo na ropskoj osnovi), koja je sastavni đeo tog jezika, i koju ću, jednostavnosti radi, zvati koloni­ jalizmom. Svi dosad proučeni slučajevi koloniza­ cije podnazumevali su, u stvari, postojanje lokal­ nog stanovništva, kojeg ovde nema: no razlika je u poreklu, a ne u suštini, jer ii dalje postoji eks­ ploatacija koja odatle proističe. Poznato je da je kreolski, već u polazištu heterogen jezik, stvoren da zadovolji potrebe za opštenjem, kao sabiri, ka­ snije dostigao veće razmere, kao pidžini, najzad postavši m atem ji jezik onih koji s-u ga najpre ko­ ristili kao najnužnije sredstvo za međusobno razumevanje: kreolski je »sličan pidžinu (ili pseudo-sabiru), koji je, iz istorijskih i socioloških razloga, postao jedini jezik kojim jezi­ čka zajednica govori. Kreolski je mnogim ljudima maternji jezik i oni drugi jezik ne poznaju23).«

Poreklo kreolskog i pidžina u tesnoj je vezi sa vladavinom jedne zajednice nad drugom. U slu­ čaju pidžina reč je o bezuslovnom odbijanju jedne grupe da govori jezik drugih grupa sa kojima odr­ žava trgovinske veze, tako da iz susreta jezika te grupe i drugih jezika koji su u pitanju nastaje jedan nov jezik. To je slučaj engleskog pidžina (pidgin-english) ikoji je nastao u jugoistočnoj Aziji, na osnovu kineskih sintaiksičkih struktura i engle­ ske leksike. Jasno je da odnosi sile upravljaju po­ javom pidžina. Kad je u pitanju kreolski, reč je o uskraćivanju jezika, odbijanju da se govori jezi­ kom (jezicima) drugih grupa: crni robovi kupljeni na afričkim obalama i dovedeni na Antdle bili su M) Le langage, encyclopedic de la Pleiade, str. 608.

Luj 2an Kalve

141

razdvojeni, rastureni, izmešani tako da im se, do­ slovno rečeno, onemogući da međusobno razgova­ raju. To je »nasilna glotofagija« o kojoj sam već govorio: za postanak kreoliskog jezika potrebno je prethodno uništiti jezike robova, učiniti ih besko­ risnim, gomilajući na jednom mestu one koji go­ vore različitim jezikom. Tada ih naučiti onim naj­ nužnijim recima, da razumeju zapovesti, na osno­ vu čega su oni ipak stvorili sredstvo opštenja: »Zbog razumevanja i dobrog radnog učinka, belac će svoje ljude naučiti onim najneophodnijim rečima i ni­ šta više; crnac će, sa svoje strane, što bolje ume, ponav­ ljati to što bude čuo ili mislio da je čuo54).«

Mada je ponikao iz vertikalnog odnosa (razumeti gazdu), kreolski će postati sastavni deo hori­ zontalnih odnosa (razumevanje među robovima); pri tom je važno da su procesi pidzinizacije (stva­ ranje kontaktnog narečja na osnovu više jednorodnih jezika) i kreolizacije (prihvatanje pidžina kao matemjeg jezika) posledica odnosa sile među za­ jednicama: piđžine i kreolske jezike stvorili su potčinjene zajednice2425), što nije slučaj sa kolonijalnim jezicima koje smo dosada proučavali. U prvom slu­ čaju, vladavina je sastavni deo jezika a, u drugom, sastavni deo statusa potčinijenog jezika, što je sa­ svim različito, čak i ako su, sinhronijski gledano, situacije o kojima je reč strogo paralelne. Hetero­ 24) Elodie Jourdain, Du francais aux parlers creoles, Pariz, 1956, str. XXI. M) Up., na primer: Albert Valdman, »Creole et fran­ cais aux Antilles«, u: Le francais en France et hors de France, tom 1, Annales de la Faculte des lettres et scien­ ces humaines de Nice, br. 7, 1969.

142

Lingvistika i kolonijalizam

geni jezik ne javlja se samo u slučaju kreolaca. Takav je forofifon naspa, francuski jezik slobod­ nih radnika preduzimača, koji je manje-više kon­ taktno narečje zapadne Afrike: »On nije pohađao školu kao Vangren. Govorio je »forofifon naspa« ili francuski jezik kojim se služi slo­ bodni radnik preduzimač. U 'forofifon naspi' glagoli nisu imali ni vremena ni načina, a imenice, zamenice i pridevi ni broja ni roda26).«

Za razliku od mnogih drugorazrednih jezika, kreolski se odlikuje time što postaje maternji jezik ugnjetene grupe i što se, kao takav, u okviru jezičke superstrukture bori protiv jezika koloniza­ tora, kao potčinjeni protiv vladajućeg jezika: to je »glotofagija u potonjem stadiijumu« o kojoj sam već govorio. Dokaz a contrario su svi oni retki slu­ čajevi gde su kreolski jezioi iščezli. Na primer u Sjedinjenim Državama su, izuzev gula-jezika (gullah) sa ostrva duž džordžajske obale (koji se održao zahvaljujući ostvarenoj izolovanosti), kreolski je­ zici ukidanjem ropstva polako nestajali. Crnačke zajednice su, po izlasku (vrlo relativnom) iz geta i (napuštanju ropskih navika prihvatile vladajući jezik, dajući mu specifične fonološke, sintaksičke i leksičke odlike: međutim, taj crnački engleski (black english) ne možemo tumačiti pomoću glotof agi je, već pomoću klasnih odnosa prisutnih u jezičkim odnosima. Neko će reći da je i na Antilima ropstvo ukinuto, pa su se kreolski jezici ipak odr­ žali. Možda odatle treba zaključiti da je ropstvo samo na papiru ukinuto . . . 26) Amadou Hampate Ba, Letrange đestin de Wangrin, Pariz, 10—18, str. 32.

143

Luj lan Kalve

Pomenućemo, trim povodom, slučaj Martinika, koji će nam poslužiti da slikovito prikažemo sukob između ikreolskog i vladajućeg jezika koji ga je stvo­ rio27). Ostrvo je bilo do XVI veka, nastanjeno karipskim Indijancima, koji su pre toga isterali Aravake, i koje će sredinom XVII veka Francuzi pro­ gnati na Dominik. Ostrvo će naseliti, s jedne stra­ ne, koloni, a sa druge roblje poreklom iz Gvinejskog zaliva, tako da je brojno stanje Evropljana i crnog robija 1 prema 8, kako pokazuju sledeće brojke: Evropljani 1715.................................. 1738. ............................ 1826.................................. 1848..................................

6.400 ?

11.000 10.000

Afrički robovi ? 57.000 81.000 75.000

Ovi robovi su tako pažljivo raspoređeni da se ne mogu razumeti: članovi iste porodice, istog sela bili su rastavljeni itd. Tako se, kroz dve-tri gene­ racije, martinikanski kreolski pojavljuje kao maternji jezik robova. Zatim je ropstvo ukinuto (Šelšerov dekret donesen 27. aprila), ali se društveno uređenje tada nastalo ne razlikuje mnogo od ure­ đenja koje je prethodilo dekretu. Danas, od 40000 obradivih hektara Martinika, 7500 obrađuje 10, 26250 hektara drugih 70 vlasnika, dok je preosta­ lih 6000 hektara podeljeno na 5000 sitnoposednika, čemu treba dodati 35000—40000 poljoprivrednih radnika koji obrađuju mali komad zemlje. To zna21) Robert Damoiseau, Rapports linguist iques rapports sociaux en Martinique (u rukopisu).

et

144

Lingvistika i kolonijalizam

ča da 85 V© obradive zemlje pripada malom broju vlasnika (oko 80). Društvena struktura ostrva obra­ zovala se, istarijski gledano, kroz mešovite brakove i njihovom zabranom: Beke, naime, beli kreolci (dve do tri hiljade na 32.000 stanovnika), čine višu kla­ su, melezi lokalni malograđanski sloj, a crnci og­ romnu većinu nižih klasa. Ta većina govori kreolsiki, služi se francuskim, nekim najneophodnijim rečima, samo u dodiru sa administracijom, što je veoma nalik na tradicionalnu koloniju. Beke su uglavnom dvojezični: za obraćanje slugama kori­ ste kreolski, ali ponekad to čine ii u porodici. Što se tiče meleza, oni su onaj društveni sloj ikoji je najm anje voljan da govori kreolski: za njih je francuski jezik sredstvo društvenog uspona (mele­ zi su vrlo brojni u školstvu). Razlike koje u početku postoje između kreolskih jezika i klasične glotofagije vrlo brzo ne­ staju pa je jedina prava razlika u tome što beke govore i lokalni i francuski jezik, što u Africi ili Indokini nije nikad bio slučaj, i što je lako obja­ šnjivo davnašnjim dovođenjem fcreoiaca (beke) na ostrva. Ma kaikva bila, superstruktura koja obuh­ vata kreolski i francuski strogo je paralelna tra­ dicionalnoj superstrukturi kolonije: i pored toga što kreolski ima posebno poreklo, njegova super­ struktura je, jezicki gledano, trag jednog svojevrs­ nog kolonijalizma. Ostaje nam da, pre nego što zaključimo, nave­ demo slučaj engleskog jezika u Indiji, koji su ne­ ki stručnjaci želeli da predstave kao nešto poseb­ no. Zna se da je u Indiji jezička situacija vrlo slo­ žena: pored govornog hindi i urdu-jezika, kojim go-

Luj Žan Kalve

145

vori šezdeset miiliana stanovnika, ili bengalskog, kojim govori sedamdeset miliona, (postoje jezici ko­ jima se služi znatno manji broj ljudi i sve ito čini šarenilo koje je samo išlo na ruku širenju, a pose­ bno održanju engleskog jezika. Međutim, rezultat je isti kao u francuskim »sadašnjim« ili bivšim ko­ lonijama: engleski kao vladajući jezik nasuprot mnoštvu poitčdnjenih jezika, kao jezik administra­ cije, vlasti, ukratko, jezik ugnjetavanja naroda. Stoga je u najmanju ruku zanimljivo videti kako neki lingvisti pokušavaju da slučaj Indije predsta­ ve u sasvim drugoj svetlosti. Tako Bradž Kašru28) uvodi pojam indijstva engleskog jezika koji se go­ vori u Indiji (indian english), stavljajući ga u isti red sa englestvom britanskog engleskog ili ameri• kanstvom engleskog koji se govori u Sjedinjenim Državama (indianess, englishness, americaness), ne vodeći računa o tome koliki procenat engleskog ili američkog stanovništva govori engleski, i ne po­ mišljajući da taj broj poredi sa procentom indij­ skog stanovništva koje govori engleski: rezultat bi, međutim, bio poučan. Pošto je sakupio izvestan broj leksičkih i kulturnih interferencija, B. Kašru smatra da može govoriti o »kontekstualizaciji« en­ gleskog jezika. Međutim, ova »kontekstualizacija« ne umanjuje neokolonijalni status jezika. To što indian english upotrebljava flower-bed za nuptial-bed, po uzoru na bengalski phul — shojja, samo govori o pojavi interferencije koja se javlja u kon­ fliktnim jezičkim situacijama: u zapadnoj Africi “) Braj B. Kachru, »Indian English: A Study in Contextualization«, u: In Memory of J. R. Firth, London, 1966, str. 255—287.

146

Lingvistika i kolonijalizam

kaže se gagner petit za avoir un enfant, što ni izda­ leka ne govori o pojavi jednog afričkog francus­ kog jezika. Trebalo bi se ponovo zapitati koliko ljudi u Africi govori francuski ili koliko ljudi u In­ diji govori engleski, što B. Kašru ne pominje ni na jednoj od 33 strane svog članka. Najvažniji u svemu tome su statistički podaci o diglosiji. Jezičku superstrukturu, proisteklu iz osujećenog kolonijalizma, ne čini stoprocentna dvo­ jezičnost i, ako je moguće u tom pogledu izneti ne­ ki podatak, onda je desetoprocentna dvojezičnost nesumnjivo najbliža istini. Glotofagija, koja odli­ kuje savremeni kolonijalizam i neokolonijalizam, ne sastoji se u tome da svi kolonizovani postanu dvojezični, već naprosto (ako možemo sebi da do­ pustimo tu reč) u tome da se jezicima kolonizovanih oduzme pravo građanstva. Dvojezičnost uopšte ne znači da su u jednoj zemlji svi dvojezični ili da je to većina. Na to nas je tu nedavno podsetio Žan Darbelne: »Zvanično je Kanada dvojezična zemlja, ali koliko u njoj ima dvojezičnih stanovnika? Engleski i anglofoni Kanađani većinom nisu dvojezični; dvojezični su uglavnom frankofoni koji zbog svog društvenog i ekonomskog po­ ložaja moraju da znaju drugi zvanični jezik zemlje29).«

Upravo »dvojezičnost« čini jezičku superstruk­ turu, kolonijalnu po svojoj suštini. U Kvebeku frankofoni m oraju da uče engleski da bi došli do izvesnih zaposlenja, jer zakon ikoji propisuje oba­ veznu francusko-englesku dvojezičnost za neka čiw) Jean Darbelnet, »Le bilinguisme«, u: Annales đe la faculte đes lettres et sciences humaines de Nice, br. 12, oktobar 1970.

Luj Žan Kalve

147

novnička mesta važi samo za fran'kofone (pošto anglofoni ne moraju, u stvari, da govore francu­ ski). ' Treba se čuvati neokolonijalnog diskursa koji upotrebu francuskog u kolonijama prikazuje kao nešto dobro, pozitivno: nije li francuski — jezik sadašnjice i sutrašnjice, pravi jezik budućnosti? Ne treba se osvrtati na ovaj rasistički razlog, već se naprosto setiti da kolonizacija u kolonije nije donela francuski (tako da svi narodi koje je Fran­ cuska kolonizovala govore francuski), ona je pro­ sto postavila franlkofonu manjinu, koja vlada i na­ meće zakon nefrankofonoj većini. Umesto zaklju­ čka, bolje je dati reč nekom ko će govoriti u ime kolondijalizovanih naroda: »Kažu da nam je francuski jezik nametnut. Poverovati u to tek tako, bez ikakve analize, bilo bi prihvatanje predrasude koja ide naruku kolonijalizmu, sve to u zem­ lji koja broji oko 85 °/o nepismenih, iako je tokom 130 go­ dina bila u neposrednom dodiru sa francuskim jezi­ kom30).«

M) Mostefa Lacheraf, UAlgerie: nation et societL Pa­ riz, 1965, str. 313.

V

KOLONIJALNI DISKURS O JEZIKU

»Jezici koji se danas govore, i koje su nekada govo­ rili različiti narodi naše zemaljske kugle, dele se u tri razreda: jezici bez ikakve gramatičke strukture, jezici koji koriste afikse i jezici sa infleksijama.«

Navodeći ovaj odlomak A. V. Šlegela, po ko­ jem su indoevropska jezici predstavljali vrhunac evolucije na čijem su se prapočetku nalazili »najnecivilizovaniji« jezici, Žorž Munen piše da je toj lingvističkoj tipologiji bilo »suđeno da vlada bar pedeset godina«1), dok Moris Ui, pozivajući se na isti odlomak, dodaje: »Ta vladavina je trajala mnogo duže. I još uvek tra­ je. Tipologija, o kojoj je reč, izražava opštu ideju vodi­ lju tog vremena, po kojoj su jezici indoevropske^ porodi­ ce na vrhuncu evolucije a crnački jezici na najnižem stu­ pnju. .. Ideju je utoliko više prigrlilo kolonijalno druš­ tvo »rečniik«, prekopiran od nemaekog Worterbuch, pred­ laže milone; umesto rekhev barzel, »gvozdeno vo­ zilo«, on predlaže rakevet, »voz« itd.). Međutim, to je samo pokušaj jednog usamljenog intelektualca (što je, uostalom, relativno: Ben Jehudan nije ra­ dio sam; on 1890. osniva va ad halashon, odbor za jevrejislki jezik, koji će 1948. prerasti u Akademiju za jevrejski jezik), kojeg je opsedala ideja cionizma i koji je u suštini dosta blizak prevodiocima naučnih tekstova na afričke jezike o kojima sam već govorio. Važno je to što će se, prilikom osni­ vanja Izraela, kad su mnogi nacionalni jezici mo­ gućni, jer članovi dijaspore govore englesiki, ruski, nemački, francuski, itd., hebrejski izabrati za na­ cionalni jezik, i tako potvrditi stara (i nepotpuna) teorija po kojoj je jezd/k merilo postojanja ili osobenosti jedne nacije. U tome su prevashodno odlu­ čivali venski razlozi (od kojih su cionističke namere nerazdvojne): za državu, čija je osnova venska, birao se crkveni jezik te vere, jezik tore. Ostaje či­ njenica da se ono što je hebrejska dijaspora -sma­ trala oslobođenjem bilo praćeno i jezičkim oslo­ bođenjem, pošto povratak »svetoj zemlji« povlači povratak svetom jeziku. Možda stoga što se stara izreka »iduće godine u Jerusalimu« izgovarala na jevrejskom jeziku. Primer je prilično zamršen kao i samo stvara­ nje Izraela, koji je, u ovom slučaju mnogo više ko­

190

Lingvistika i kolonijalizam

lonijalna sala nego dekolomizovana nacija. Osim to­ ga, položaj svugde ugnjetenog jevrejskog jezika ne može se sasvim uporediti sa položajem potčinjeniih jeziika u kolonijama, pošto dijaspora kao geo­ grafski činilac daje jednu novu dimenziju. On ipak pokazuje da, u pogledu onog što je stanovništvo pcreživelo kao i u teorijskom pogledu, narod u pot­ punosti gospodari vlastitom sudbinom onda kada gospodari svojim jezikom, koji ima sva prava, na­ ime koji je nacionalni jezik. JEZIK KAO OBLIK NARODNOG OTPORA Sada ćemo se baviti pitanjem odnosa kolonizovanog naroda prema svom jeziku. Sve što je re­ čeno pokazuje da je kolonizator težio da potisne lokalne jezike, da ih, oslanjajući se na lažne nau­ čne dokaze, unizi svojim govorom i ponašanjem unižavajući samim tim one koji te jezike koriste. Iako starosedeoci, oni su u svojoj kući stranci (njihov jezik nije i službeni jezik) pošto im je je­ zik potisnut, a oni sami nesposobni su da razumeju jezik administracije, sudstva, itd ... U tom slučaju korišćenje vlastitog jezika je čin otpora, je r kolonizator na njega ne može stvar­ no da utiče, kao što ni koloniizovani narod ne mo­ že stvarno da utiče na kolonijalni sistem. I dok neokolonijalizam, pod izgovorom formalne nezavi­ snosti, sprovodi glotofagiju, taj otpor stalno traje. Oseća se i vidi na svakom koraku: kada oksitansilti seljak pred »strancem« sa severa koristi svoj jezik, kada se bretonski mornar, koji zna francu-

Luj lan Kalve

191

ski, pred turistom pravi da razume samo bretonsfci. To se može shvatiti kao luđačko ponašanje, ali koje podrazumeva nešto sasvim drugo, mnogo dublje. Isto je tako kad u Africi na račun belaca čujemo duge ironične prepirke na lokalnom jeziku koji uopšte ne razumemo: ovde je jezik utočište, zaklon za osporenu samosvojnost, poslednje skrovište od kolonijalnog otuđenja, jednom rečju, ob­ lik narodnog otpora. Čoveku možemo mnogo šta oduzeti, ali mu nikada nećemo moći milom oduzeti njegov vlastiti jezik. Uspešna glotofagija je, kao što smo viđeli, rezultat dugotrajnog procesa koji je ljudske zajednice sveo manje-više na istorijski objekt. Nije se nigde i nikada desilo da ljudi uni­ šte svoj vlastiti jezik: uvek su to radili drugi, po­ malo uništavajući i njih. U takvoj situaciji jezik je za spas, kao slamka za davljenika. On je posledinje utočište. Ali, to nalaže konačno opredeljenje za ili protiv potčinjenog jezika, jer se ne može os­ tati na isredini. Nalaženje utočišta u vlastitom je­ ziku postaje tada borbeni čin, često nesvestan, ali ipak prevratnički. Pomislite šta bi se desilo kada bi svi kolonijalni službenici, koji moraju da go­ vore francuski, odjednom odbili da koriste vlada­ jući jezik! I kada bi sutra svi Gksitanci zaboravili francuski i rekli: ne razumemo francuski! Kada bi senegalski poslanici počeli da napadaju Sengora na volofu ili s e re ru ... Sve je to maštanje, koje se ipak ponekad ostvari i tada izaziva prevrat. Ok­ tobra 1972. za vrerne suđenja pripadnicima FLB (Front za oslobođenje Bretanje), pred sudom za državnu bezbednost, jedan od osuđenih Iv Gurves dugo je odbijao da koristi jezik kojim govori pred-

192

Lingvistika i kolonijalizam

sediniik suda, zahtevajući prevodioca za bretonski Bruka, sramota! Mi smo to bili u stanju da protu mačimo jedino kao folklor, što je štampa i učinila. Zamislite kada bi sutra skupštinski poslanici Gva dalupe, Martinika počeli da koriste kreolski .. Svesitan sam da je to još uvak san. Pa ipak, kreol­ ski se svakodnevno govori na Antilima, bambara ili peul u Maliju, volof ili serer u Senegalu: ioni koje ih govore pravi su odmetnici. Odmetnici koji uostalom imaju svoje vlastito oružje. U potoinjendm jezicima ima mnoštvo iro­ ničnih izraza kojima se može izraziti i naj tanani ja politička analiza. Lokalni činovnici su u suprotnom taboru, zajedno sa belcima, na strani pompiđufan■ ge, kako se na bambarajjeziiku kaže za »»imperija­ lizam«, na strani Pompiduove vlasti. Zašto bi ih trebalo drukčije i nazivati? Na bambaru se istim imenom tubabu zove Evropljanin ili crnac-činov­ nik. Na svahiliiju mzungu ima slično dvojako zna­ čenje. Ponegde se imena lokalnih političara u slu­ žbi imperijalizma koriste za vređanje: »U Tanzaniji, Ugandi, Zambiji i kod svih svahili na­ roda Čombeovo ime se upotrebljava za nekog ko je pro­ dat interesima imperijalizma i ko je običan, prezrenja dostojan pustolov. Pozapadnjačenom i kultivisanom crncu koji zagovara kulturnu i rasnu asimilaciju prišiva se ime Sengor17).«

Stvarni narodni otpor niče iz jezičikog odmetništva onih kojima je kultura oduzeta. »Nikada! Ne, nikada se neće junica spariti sa vukom!«, kaže 17) A. Kashamura, Culture et aliination en Afrique, str. 88.

Luj Žan Kalve

193

bretomska pesma iz XVI veka Ar reunaded1*). Sli­ čno se može shvatiti uzvik Crnih pantera, bez ob­ zira na različite okolnosti u kojima je nastao: Black is beautiful! I pored toga što je izraz borbenosti, služenje potčinjeniim jezikom nije pitanje izbora: ono se po samoj prirodi stvari protivi glotografiji koja se uspostavlja. Iako ovo razmišljanje o povezanosti jezičke borbe i nacionalnog oslobođenja možemo zaključiti samo tako što ćemo istaći koliko je te­ ško bilo šta zaključiti, jasno je da će upravo masa, ona poražavajuća većina naroda koja u neokolonijama ne govori jezik kolonizatora, odlučivati o bu­ dućnosti. Ponovio bih još jednom da je narod, jezički gledano, u odmetništvu. A to će i trajati sve do onoga dana kada će sa prezirom zaboraviti vla­ dajući jezik koji vole njegovi sadašnji upravljači.

18) H. de la Villemarque, Barzaz Breiz, str. 284.

BIBLIOGRAFIJA

A. ARNAULD et C. LANCELOT, Grammaire generale et raisonnee, reedition, Paris, 1969. S. AUROUX, La semiotique des encyclopedistes, these de 3* cycleroneotee. H. de BALZAC, Les Chouans. R. BARTHES, Elements de sdmiologie, Paris, 1964. — Sade, Fourier, Loyola, Paris, 1971. J. du BELLAY, Defense et illustration de la langue frangaise. Y. BENOT, Ideologies des independances africaines, Pa­ ris, 1969. E. BENVENISTE, Problemes de linguistique generale, Pa­ ris, 1966. — Vocabulaire des institutions indo-europeennes, 2 vol., Paris, 1969, 1970. J. BIOU, «Lumieres et anthropophagie», in Revue des sciences humaines, fasc. 146, juin 1972. M. BLANCPAIN, Lumieres de la France, Paris, 1967. L. BLOOMFIELD, Le langage, trad. fr. Paris, 1970. J. BODIN, Methodus ad facilem historiarum cognitionem, Paris, 1566. F. BOPP, Vber das Konjugationsystem der Sanskritsprache in Vergleichung m it jenem der griechischen, lateinischen, persischen und germanischen Sprache, lena, 1816. N. BOUKHARINE, Udconomie mondiale et Vimpirialisme, 1917 pour Tedition russe. E. BOURCIEZ, Prdcis de phondtique frangaise, Paris, 1958.

196

Lingvistika i kolonijalizam

J. BOURGOING, De origine, usu et ratione vulgarium vocum linguae galUcae, italicae et hispanicae, Paris, 1583. DES BROSSES, Traite de la formation mecanique des langues, Paris, 1765. F. BRUNOT, Histoire de la langue frangaise, 10 vol., Pa­ ris, 1905—1937. L. —J. CALVET, Roland Barthes, un regard politique sur le signe, Paris, 1973. N. CHADWICK, »The colonization of Brittany from Celtic Britain«, in Proceedings of the British academy, LI, 1965. R. de CHATEAUBRIAND, Atala. N. CHOMSKY, La linguistique carlesienne, trad. fr. Paris, 1969. M. COHEN, Histoire d!une langue: le frangais, 3a ed. Pa­ ris, 1967. — Materiaux pour une sociologie du langage, 2 vol., Paris, 1971. CONDILLAC, Traite des sensations, Paris, 1754. G. de CORDEMOY, Discours physique de la parole, Pa­ ris, 1666. COURT de GEBELIN, Histoire naturelle de la parole, Pa­ ris, 1776. J. DARBELNET, »Le bilinguisme«, Annales de la faculte des lettres et sciences humaines de Nice, n° 12, Nice, 1970. P. DAVITY, Description de VAfrique, Paris, 1637. P. DEIMER, Academie de Part poetique, Paris, 1610. S. DELASALLE et L. VALENSI, »Le mot negre dans les dictionnaires d'ancien regime«, in Langue frangaise n° 15, sept 1972. M. DELAFOSSE, Haut-Senegal Niger, 3 vol., reedition, Paris, 1972. — La langue mandingue et ses dialectes, premier tome, Paris, 1929. L. DEROY, Uem prunt linguistique, Paris. 1956. Dictionnaire de linguistique, Paris, 1973. C. G. DUBOIS, Mythe et langage au XVI• si&cle, Bor­ deaux, 1970.

Luj 2an Kalve

197

O. DUCROT et T. TODOROV, Dictionnaire ency eloped ique des sciences du langage, Paris, 1972. EL BEKRI, Description de VAfrique septemtrionale. trad, fr. Alger, 1912. E. S. B., Les donnees socio-linguistiques de Vemsav, Ren­ nes 1969. — La langue bretonne et la revolution, Rennes, 1972. ES SAADI, Tarikh es Soudan, trad. fr. Paris, 1913. F. FALC'HUN, Les noms de lieux celtiques, Rennes, 1970. J.—P. FAYE, Theorie du recit, Paris, 1972. — Langages totalitaires, Paris, 1972. L. FEVRE, Civilisation, le m ot et Videe, Paris, 1930. L. FLEURIOT, Le vieux breton, elements d'une grammaire, Paris, 1964. G. A. L. V., Livre noir et blanc de la langue bretonne, Brest, 1969. S. GARMADI, »Quelques faits de contact linguistique franco-arabe en Tunisie«, in Revue tunisienne des scien­ ces sociales, n° 8, dec. 1966. J. M. GAULMIER, Le spectre de Gobineau, Paris, 1965. V. GELU, Cangons causidas, Montpellier, 1972. P. F. GIAMBULLARI, II gello, Florence, 1546. E. GILLIERON et E. EDMONT, Atlas linguistique de la France, 9 vol., Paris, 1902—1912. E. GLISSAN, »Propositions de base«, in Acoma, n° 4—5, 1973. A. de GOBINEAU, Essai sur Vinegalite des races humaines. J. GOROPIUS, Origines Antwerpianae sive cimmeriorum becceselana, novem libros complexa, Anvers, 1969. M1U DE GOURNAY, Uombre, Paris, 1627. J.—L. GUEZ de BALZAC, Socrate chretien, Paris, 1652. C. GUILLAUMIN, Uideologie raciste, Paris-La Haye, 1972. A. HAMPATE BA, Uetrange destin de Wangrin, Paris, 1973. E. HAUGEN, »The analysis of Linguistic Borrowing«, in Language 26, 1950. L. HOMBURGER, Les langues negro-africaines, Paris, 1941.

198

Lingvistika i kolonijalizam

M. HOUIS, Anthropologie linguistique de VAfrique noire, Paris, 1971. — »La francophonie africaine«, in Le frangais dans le monde, n° 95, 1973. J.—M. HUREAULT, Frangais et indiens en Guyana, Paris 1972. H. H. JACKSON, Un siecle de deshonneur, trad. fr. Paris, 1972. P. JALEE, Uimperialisme en 1970, Paris, 1970. E. JOURDAIN, Du frangais aux parlers creoles, Paris, 1956. B. KACHRU, »Indian English: a study in contextualization«, In memory of 7. R. Firth, Londres, 1966. A. KASHAMURA, Culture et alienation en Afrique, Paris, 1971. M. LACHERAF, VAlgerie: nation et societe, Paris, 1965. R. LAFONT, Clefs pour VOccitanie, Paris, 1971. R. LALOU, Histoire de la litterature frangaise, Paris, 1922. J. LARZAC, »Per una semantica occitana«, Obradors, n° 2, Montpellier, 1973. A. LE CALVEZ, Un cas de bilinguisme: le pays de Galles, Lannion, 1970. Le langage, encyclopedic de la Plei'ade, Paris, 1968. LEON TAFRICAIN, Description de VAfrique, trad. fr. Pa­ ris, 1929. G. LEPSCHY, La linguistique stnicturale, Paris, 1967. MALHERBE, Stances a du Perier. — Odg au roi Louis XIII. — Commentaires sur Desportes. W. MARMAIS, »La langue arabe dans TAfrique du nord«, in Revue pedagogique, Alger, 1931, n° 1. J. MARKALE, Les Celtes, Paris, 1971, reed. 1973. A. MARTINET, A functional view of language, Oxford, 1962. K. MARX et F. ENGELS, Le manifeste communiste. E. MASSON, in Les bretons et le socialisme, Paris, 1972. MAUPERTUIS, Reflexions philosophiques sur Vorigine des langues et la signification des mots, Paris, 1748. F. MAURO, Lexpansion europeenne 1600-1870, Paris, 1964.

Luj la n Kalve

199

T. de MAURO, Storia linguistica dell'Italia unita, Bari, 1970. — »Minima linguistica«, in II mulino, n° 21, Bologne, 1970. A. MAZOUNI, Culture et enseignement en Algerie et au Maghreb, Paris, 1969. A. MEILLET, Linguistique historique et linguistique gene­ rale, 2 vol., Paris, 1921, 1936. A. MEISTER, Alphabitisation et developpement, Paris, 1973. MOLIERE, Les femmes savantes. — Don Juan. — Le bourgeois gentilhomme. O. MORDREL, Breiz Atao, Paris, 1972. F. MOSSE, Manuel de I'anglais du moyen age, 2 vol., Pa­ ris, 1945, 1949. — Esquisse d'une histoire de la langue anglaise, Lyon, 1947. G. MOUNIN, Histoire de la linguistique des origines au X X e siecle, Paris, 1970. A. NDINGA, Structures lexicographiques du Lingala, The­ se de 3e cycle roneotee. S. NDONGO, La »cooperation« franco-africaine, Paris, 1972. Y. PERSON, »L'Afrique Noire et ses fronti&res«, in Revue frangaise d ’etudes politiques africaines, n® 80, aout 1972. — »Imperialisme linguistique et colonialisme«, in Ar Falz, n° 1, 1973. M. PHILIPP, »La prononciation du frangais en Alsace«, La linguistique, n° 1, 1967. G. POSTEL, Apologia de la Gaule, Paris, 1552. F. RABELAIS, CEuvres, Paris, 1950. RACAN, Memoires pour servir la vie de Malherbe, Paris, 1672. M. REGNIER, Satires. R. F. RETAMAR, Caliban cannibale, Paris, 1973. R. H. ROBINS, A short history in linguistics, Londres, 1967. J. RONJAT, Grammaire historiques des parlers provengaux modernes, Montpellier, 1930—1941.

200

Lingvistika i kolonijalizam

RONSARD, Abrege de Vart poetique, Paris, 1565. J. J. ROUSSEAU, Essai sur Vorigine des langues, Geneve, 1781. Y. ROUQUETTE, La nouvelle chanson occitane, Toulouse, 1972. G. SAND, La mare au diable. E. SAPIR, Le langage, trad. fr. Paris, 1953. F. de SAUSSURE, Cours de linguistique generale, Paris, 1916, reed. 1973. M. ŠČERBA, »Sur la notion de melange de langues«, in Recueil japhetique, IV 1926. J. SCHLANGER, »L'enfance de l'humanite«, in Dio gene, n° 73. F. SCHLEGEL, Vber die Sprache und Weisheit der Indien, in (Euvres completes, tome 8, Vienne, 1846. L. SENGHOR, Liberte I, Paris, 1964. J. STALINE, Le marxisme et la question nationale. — La question nationale et le leninisme. — »A propos du marxisme en linguistique«, Cahiers marxistesleninistes, n° 12—13. J. SURET—CANALE, Afrique Noire, 2. vol., Paris, 1964.

r< s

C. TAGLIAVINI, Storia della linguistica, Bologne, 1963. D. THEBAULT, »Langue arabe et parlers maghrebins«, Cahiers nordafricains, n° 74, 1959. F. THUROT, Tableau des progres de la science grammaticale, 1796, reedition Bordeaux, 1970. G. TOUGAS, La francophonie en pćril, Montreal, 1967. A. S. TOURE, Technique de la revolution, Conakry, s. d. S. TRAORE, Responsabilites historiques des etudiants africains, Paris, 1973. TRAVELE, Petit manual frangais-bambara, Paris, 1910. TURIN, Affrontements culturels dans VAlgdrie coloniale, Paris, 1971.

A. VALDMAN, »Creole et frangais aux Antilles«, in Le frangais en France et hors de France, tome I, Annales de la faculte des lettres et sciences humaines de Nice, n° 7, Nice, 1969.

Luj Žan Kalve

201

E. VALLERIE, »Place de la langue dans le combat de li­ beration nationale«, Sav Breiz, n° 6 et n° 7, 1972. Varia linguistica, introduction et notes de M. Duchet et C. Porcet, Bordeaux, 1970. VAUGELAS, Remarques sur la langue frangaise, Paris, 1647. A. VIATTE, La francophonie, Paris, 1969. U. WEINREICH, Languages in contact, La Haye, 1968. E. WOLF, Peuples et civilisations de VAmerique centrale, Paris, 1962. E. ZOLA, Les m ysteres de Marseille, Paris, 1867.

I N D E K S JE Z IK A , N A R O D A I ZEM ALJA

Nazivi jezika su dati masnim slovima, nazivi na­ roda kurzivom. Taiko je Francuska naziv za zem­ lju, Francuz za narod a francuski za jezik. Acteki 110 Alžir 85—89, 95, 102, 153, 154 Alzas 56 alzaški 56 arapski 20, 23, 71, 76, 81, 88, 101, 116, 120, 154, 160, 187 Aravaci 143 Australija 30 Azija 31, 140 Balkan 187 Bamako 164 bambara 65, 70, 81, 103, 113, 185 Bamileke 71 La Beaume 132 Berberi 102 Blida 88 Bobo 70 Bona 86, 88, 131 Bordo 97 Brazavil 131 Brazil 23 Bretanja 24, 76, 81, 134, 138, 180, 183, 184 bretonski .22, 59, 60, 62, 81, 96, 97, 102, 113, 117, 126—128, 158, 173

Carrach 132 Carrezac 132 Combres 132 Condate 132 Crna Afrika 81, 89, 98, 120, 160, 165 Cosne 132 Crequi (planina) 132 Čeroki 82 čičen Ica 121, 122 Čikago 58 čipeva-jezik 71 Čirikaue 82 čontalski 129 Dahomej 63, 172 Dakote 71 Delaueri 71 Deva 76 Devon 131 diula 65, 125 Dominik (ostrvo) 143 Dover 131 Duala 71 Džordžija 83, 142 Esk 131 Ekseter 131 engleski 14, 74, 105, 113, 124, 145

Luj lan Kalve Engleska 76—77, 79, 115, 124 etiopski 31 Evon 131 Fali 71 Fang 71 Ferivil 131 flamanski 57 For Lami 131 francuski 22, 24, 30, 40, 49, 50, 78, 79, 109, 104, 110, 113, 124, 187 Francuska 35, 45, 50, 79, 103, 132, 175 francijski 57 Franci 46 Galija 21, 46, 91, 99, 101, 187 Gali 21, 22, 25, 45, 132 galski 99, 100, 132, 136 Gana (srednjovekovno car­ stvo) 99, 166 germanski 49 Gerandsko ostrvo 135 Gijana 72, 84 Gločester 131 grčki 18, 20, 21, 30, 40, 43 Grci 35, 70 Gvatemala 121 Gvineja 99, 166, 167 gula-jezik 142 Hastings 124 hauza 66, 103 hebrejski 20, 21, 30, 102, 189 Indija 145 indian english 145 Indokina 81 indo-evropski 40, 42 Iska 76 islandski 66 Italija 74, 102

203 italijanski 25, 74 Izrael 102, 188, 189 Johanesburg 131 Jork 131 Jukatan 121 Jura (švajcarska) 179 Kajes 100 kaldejski 20 Kamber(land) 131 Kambre (mir u) 23 Kamerun 72 Kamizi (Kumasa) 166 Kanada 146 Karibi 74 Karibljani 74 Kazablanka 131 keltski 43 Kemper 134 Kent 131 Kenija 105 kiluba 119 Kina 31 kineski 23 Kirina 100 kisvahili, vidi svahili KLT 102, 135 Konakri 174 Kongo 118 kongoanski 119 Komuaj 77, 135 Korzika 81 kota 119 Kotoko 71 kreolski 138—144, 185 Kumbi 99 Kvebek 146, 178 Kvebečani 188 La Balme 132 Lakote 71 langdočki (langdokski) 24, 61 Langdok 24

204 Lanion 97 laponski 113 lari 119 Latinska Amerilka 188 latinski 20, 30, 40, 43, 92, 100, 109, 121 Leni-Lenapi 71 Leon 102, 135 Lids 131 lingala 118, 119 London 131 Madagaskar 170 mala 121, 122, 130 Mali 70, 100, 185 malinke 64, 100, 125 mamski 130 mande 64 mandingo 76 Maridunum 76 Mama 132 Maroko 166 Marsel i 61, 97 Martinik 139, 185 Masačusets 131 M auritania 99 mboči 119 Meksiko 121 Mencel Burgiba 132 merina 170 Meza 132 Minesota 131 Misisipi 131 Misuri 131 mongo 119 munukotuba 119 nahuatlanski 121, 130 Nakote 71 Nemci 70 nemački 40, 43 Niiani 100 Nju Jork 57 normandski 57

Lingvistika i kolonijalizam norveški 113 Obala Slonovače 125 oksitanski 63, 81, 96 Oksitanija 77, 96, 179 Pariz 26, 51, 62 Pavija (bitka) 23 persijski 43 Peru 84 peul 103, 192 pikardijski 57 Pikardija 49 pidžin 140, 141 Po 77 Popoluci 130 Por Liote 131 Porto Novo 131 portugalski 118, 187 Rajna 132 Reiinion 139 Ren 132 Rimljani 76 rumunski 187 Rusija 75, 78, 175 ruski 75 SAD 82, 135, 142, 145 Salisberi 131 Sanskrit 23, 40, 43 Santi-Indijanci 84 sapotečki 129

sarakole 100

Segonitijum 76 Sena 132 Senegal 100, 185 Sen-Brije 97, 134, 135 Sen-Malo 134 serer 191, 192 Sevema Afrika 81, 116 soke-jezik 129 Soma 132

sorabski 111

Srednja Amerika 129 Sudan (Mali) 64, 71

Luj lan Kalve svahili 105, 119, 120, 160 Šipibo-Indijanci 84 šipibo-jezik 85 Španija 187 španski 25, 74, 104, 187 švedski 113 Tananariv (Antananarivu) 169 Tanzanija 105, 160 Temza 131 Tolteci 122, 130 Tombuktu 76, 100 toskanski 20 Totonaci 130 Tregje 134 Tregor 102, 134 Tula 122

205 Tunis 166 turski 23, 31 Uaj 131 Vajana-Indijanci 84 Van 135 vanetski 102, 135 Vavilon 19 Veldka Britanija 70, 134 Vels 76, 92, 93, 94, 95, 121 velški 70, 76, 92, 93, 94, 95 Viler-Kotre 24, 94 Vinčester 131 volof 81, 167, 172, 185 Vorčester 131 Vuri (reka) 72 Ouerret 132

IN D E K S IM E N A

Albre Ž. d 77 Arno 30 Askoli 51 Bafin 31 Bajol 63 Balzak O. d 60 Balzak Ž.-L. G. d 27 Bart R. 27, 72, 80, 81, 152, 163 Basalgas Ž. 62 Behanzen 63 Bele, Di 23, 24, 50 Ben Jehudan E. 189 Beno I. 161, 166, 176 Benvenist E. 44, 45 Bera 62 Beranže 61 Bju Ž. 38 Blok O. 74 Blumfild L. 41, 55, 84 Boden Ž. 22 Bokam Ž. 68 Bop F. 40, 42 Bou 123 Bros de 40, 42 Buharin 69 Bulenvilije 45 Burguan Ž. 25 Bursije E. 59 Cezar 21 Ciranana 169 Čedvik N. 136 Damuazo R. 143 Darbelne Ž. 146

Darvin 42, 45 Daven A. 47, 157 Daviti P. 31 Dekson M. 17, 182 Delafos M. 47, 64, 65, 150, 152, 153 Delasal S. 38 Deroa L. 111, 126 Dibua K.-Ž. 11, 19, 21, 24 Dijanj P. 167 Dikro O. 42, 57 Dimezil Ž. 45 Diop Š. A. 167 Diše M. 11 Đeronimo 82 Džekson H. H. 82, 83 Džekson K. 121 Džounz G. 94 E1 Bekri 70, 150, 151 E1 Kati 151 Emon R. 118 Engels 79 Es Saadi 151 Etjambi 26 Etjen A. 23, 24, 26 Falkun F. 135, 136, 137 Faj Ž.-P. 45, 46 Feks L. 176 Feri Ž. 13, 46, 162 Filip M. 56 Filip R. 93 Firtjer 29 Flerjo L. 136 Floro Đ. 74

Luj Žan Kalve Fransoa I 94 Garmadi S. 116 Garos P. d 77 Gesner G. 20, 31 Gijo grof 87 Gijomen K. 44 Giro P. 117 Glisan E. 139 Gobino Ž.-A. 43, 44, 45, 46, 48 Goropijus J. 21, 22, 23 Grim J. 40, 51 Gurne g-đica d 26 Gurves I. 191 Hadson 31 Hampate Ba A. 142, 159 Hamburger L. 65 Haris 35 Harold II 124 Haugen E. 129 Hegel 42 Iar Ž.-M. 84 Ibn Batuta 151 Jespersen O. 123 Kadju 77 Kaje R. 76, 85 Kalve L.-Ž. 80 Kalvin 19 Kalu, general 89 Karlo V 23 Kašamura A. 120, 192 Kašru B. 145, 146 Kenijata Dž. 164 Klozel (Clauzel) 85 Klozel (Clozel) 150, 151 Koen M. 103, 104 Kolumbo K. 74 Kondijak 33, 34 Kordmua Ž. d 32 Komven R. 64 Kost M. 85 Kur d Žeblen 40, 42

207 Lafon R. 96 Lanslo 30 Lanžven 166, 167, 168 Larzak Ž. 160 Lašeraf M. 95, 147 L. Gonidek 179 Lenjin 69 Lepši G. 11 Lerua M. 11 Litre 43 L Kalvez A. 92, 93 Lojola I. de 80, 81, 163 Lot Ž. 134, 135, 136, 137 Luis H. 121 Luj IX 126 Luj XIV 68 Luter 20 Malerb 25, 26, 27, 28, 29, 32 Mar N. 12 Markale Ž. 132 Marko Polo 31, Marti 171 Martine A. 58, 59 Marks K. 79, 163 Marse V. 154, 156, 157 Mason E. 62, 63, 171 Mauro F. 31 Mauro T. de 20 Mazaren 72 Meje A. 48, 52, 53, 91, 92, 111 Mek-Keni T. 83 Mendel 43, 45 Mole Ž. 176 Molijer 36, 50 Montenj 74 Mopertis 13, 34, 35, 36 Mordiem M. 179, 180, 181 Moše F. 77, 113, 123, 131 Munen Ž. 11, 23, 30, 31, 149 Mumuni A. 167

208 Ndinga A. 118 Nkrumah 164 Oel, vojvoda od Komuaja 77 Oru S. 11 Ougltorp 83 Panini 18 Pari G. 51 Patrik 171 Penje G. 85 Person I. 66, 72, 73, 93,94 Platon 18 Porse K. 11 Postel Ž. 21, 23 Rable F. 20, 49 Rakan 26, 28 Rask R. 51 Renjije M. 26, 27 Retamar R. F. 74 Rišelje 28, 29 Robert Ž. G. 93 Robins R. H. 11 Ronsar 49, 53 Ronža Ž. 96 Rovigo, vojvoda 86, 87 Ruket I. 171 Rušio 51 Ruso Ž.-Ž. 34, 36, 37 Ruš 151 Salizberi, lord 73 Sand Ž. 60 Sapir E. 55 Sekvoja 83 Sengor L. 166 Silvestr K. 176 Sire — Kanal Ž. 161 Smit A. 35 Sojer I. 179, 181

Lingvistika i kolonijalizam Sosir F. de 17, 40, 52, 53, 54 Staljin J. 78, 79, 80 Sundžata 100 Šatobrijan R. de 60 Šekspir V. 74 šelšer V. 143 Šlajher 42, Šlanžer Ž. 38 Šlegel 41, 149 Taljavini G. 11 Tebo D. 154 Tieme P. 45 Tirgo 40 Tiren I. 85, 89 Tiro F. 36 Todorov C. 57 Traore S. 165 Ture A. S. 174 Ui M. 46, 47, 48, 149, 157, 159 Vajnrajh U. 111 Valdman A. 141 Vale F. 179, 181 Valensi S. 38 Valri E. 185 Vartburg V. fon 74 Venker G. 52 Vesterman D. 47 Vilijamson 84 Viljem Osvajač 124 Vio T. d 26 Vožla 25, 28, 29, 32 Žale P. 69 Žanti d Bisi 86 Želi V. 61, 62, 63 Žomar 85 Žurden E. 141 Zola E. 61

SADRŽAJ

ČETIRI GODINE KASNIJE . . . . UVOD ....................................................

5 11

I TEORIJA JEZIKA I KOLONIJALIZAM XVI vek: p i r a m i d a ................... 19 XVII vek: kraljevska vlast . . . . Jezik, žargon i nejednakost u XVIII v e k u ............................................... 32 XIX vek: u odbranu i slavu Evrope .

17

II DIJALEKTI I J E Z I K .................. Jezičko o p t u ž i v a n j e .................. Kolonijalna d e s k r ip c ija ..............

25 39

49 60 63

III KOLONIJALNI PROCES U JEZIČKOJ RAVNI ..................................................... Pravo na i m e n o v a n j e .............. 70 Prvi stadijum: rađanje kolonijalizma . Drugi stadijum: kolonijalizam na vr­ huncu m o ć i ................................. 90 Snage koje se odupiru glotofagiji . . IV JEZIČKI TRAGOVI KOLONIZACIJE . Sistem p o su đ en ica....................... 109 Etnonimija, toponimi j a .............. 129 Tragovi s u p e r s tr u k tu r a .............. 138

69 75 99 107

V KOLONIJALNI DISKURS O JEZIKU .

149

VI JEZIK I NACIONALNO OSLOBOĐENJE Jezik p o s l e ? .......................................... Ježile p r e ? ............................................... Samo j e z i k ? .......................................... Bez j e i z i k a ? .......................................... Jezik kao oblik narodnog otpora . .

163 164 170 178 186 190

BIBLIOGRAFIJA......................................

195

INDEKS JEZIKA, NARODA I Z E M A L JA ...............................................

202

INDEKS IMENA

206

Luj 2am Kalve LINGVISTIKA I KOLONIJALIZAM Izdanje Beogradskog izdavačkografičkog zavoda Bul. vojvode Mišića 17, Beograd Za izdavača: Vladimir Stojšđln Tehnički urednik: Milam Šbrbić Tiraž: 4.000 pvhneoraika Štampa: »NOVI DANI«, Beograd, Vojvode Brane 13