Intimna drama - Prepiska, dnevnici, eseji [PDF]

Zitiervorschau

BIBLIOTEKA BUKTINJA KNJIGA TRIDESET TREĆA

POVODOM 100-GODISNJICE ROĐENJA ĐERĐA LUKAČA (1885—1971)

Predgovor, Izbor, prevod, beleške i pogovor

SAVA BABIC

ĐERĐ LUKAC

INTIMNA DRAMA PREPISKA, DNEVNICI, ESEJI

MINERVA SUBOTICA

1985

Đerđ Lukač

UVOD U ŽIVOTOPIS

Mladi Lukač

1.

Između života i delà, razume se, postoje veze, katkada su one čak direktne, vidljive, a što je delo složenije — veze se teže iščitavaju, tananije su, dolazi do fermen­ tacije. Život ne objašnjava delo, jedino pomaže da se delo bolje shvaiti; činjenice treba ispitati i uključiti, da bismo tek potom, sužavajući polje ogrešenja, mogli raspravljati 0 delu i njegovim vrednostima. Pa ipak, postoje stvaraoci kod kojih istraživanje njihovog života gotovo da i ne doprinosi boljem shvatanju i razume vanju njihovog delà; ali postoje i stvaralački periodi za koje je prosto neop­ hodno ovakvo povezivanje, tek tada se dobija potpunost, uključuje se nova, zapretena dimenzija. Đerđ Lukač (13. april 1885—4. jun 1971) u tom pogle­ du veoma je složena ličnost: znano je kroz kakve burne događaje je prolazio tokom ovoga veka i tokom svoga veika, ali je i veoma zanimljivo koliko su ga život i život­ ne okolnosti prisiljavale da ostvari i izuzetna delà, a 1 delà određene ograničenosti. Zato, čini nam se, nije naodmet nekoliko podataka o mladom Lukaču. Đerđ je rođen u Budimpešti, gde mu je otac Jožef u to vreme već direktor banke. Porodica je došla iz Segedina. Ded se zvao Jakob Levinger (Lôwinger), pa je i mali Đerđ još nosio to prezime, sve dok mu otac nije dobio plemstvo i uz prezime i predikat Segedi Lukač (Szegedi Lukâcs, ili von Lukâcs), koji je u mladosti i Đerđ koristio. Lukačevi su imali četvoro dece: Janoša, stradao u Mauthauzenu, Đerđa (Gyôrgy), Pala, umro kao dete, i Mariju-Miei koja se posvetila muzici. ,,Otac mi je rođen u Segedinu” — zabeležila je mnogo docnije Miči Luikač-Poper — „kao Venijamin brojne po­ rodice. Deda mi je bio jorgandžija i samo je umeo da 7

napiše ime. Bio je isuviše dobar majstor, njegovi jorgani se nikako nisu cepali — zato se nikada nije mogao obo­ gatiti. Njegov najstariji sin bio je lekar, kćeri je pouidavao, a moj otac je već u 13. godini prekinuo školovanje da bi privređivao. Danju je radio u banci, uveče je knji­ žio za privatne firme, a u međuvremenu je stizao da uči jezike, istoriju i ekonomiju. U 18. godini je konkursom dobio mes to glavnog korespondenta u jednoj velikoj banci u Budimpešti /.. ./ Otac je majku upoznao u Beču. Ona je bila obrazovana, govorila je više jezika, dobro je svirala na klaviru, a imala je i diplomu učiteljice. Naučila je dobro i mađarski. Obrazovanje joj je ipak ostalo nekako površno — okrenula se velegradskom društvenom životu. — Očev deda, odnosno moj pradeda, bio je čuveni talmudista, po ceo dan je čitao tailmud ne brinući se za porodiou. Srećom, rođaci su mu nekako othranili decu. Mom bratu Đuriki se to veoma dopalo i često je govorio da je od pradede nasladio žeđ za znanjem i sklonost ka filozofiji.” Lukačevi su živeli u otmenom, patricijsko-džentrijskom delu grada, ali je sam Đerđ već rano pokazivao otpore prema vrednostima takvog života. Kako docndje sam na­ vodi, nasuprot svojoj sredini, prosperitet za njega nije kriterijum vrednosti nečega, zato je na strani onih koji gube: navija za Hektora, a ne za Âh'ila (Ilijada), za Indi­ jance, a ne za belce (Kuper: Poslednji Mohikanac); kraj­ nji uspeh nije kriterijum ispravnog ponašanja. U gim­ naziji već, zajedno s drugovima, pokreće i uređuje list If ju Magyarorszâg (Mlada Mađarska), aktivan je učesnik literarnog kružoka u školi (sačuvan je zapisnik u kojem se navodi naslov jednog njegovog rada- „Hebelov uticaj na dramsku književnost”). Po ugledu na Ibzena i Hauptmana piše nekoliko drama, ali ih sve spaljuje. ,,I od tada sam imao skriveni kriterijum o vrednosti književnog de­ là: ono što bih i ja urneo da napišem — loše je.” Maturi­ ra s odličnim uspehom, a otac ga, za nagradu, šalje na put u Norvešku, u posetu Ibzenu i Bjernsonu. Obojica ga primaju ali ni jedan nije ostavio dublji utisak na mla­ dog Lukača. U časopisu Magyar Szalon (Mađarski salon) javlja se prvim kritikama i pozorišnim prikazima; to su dmpresionističke kritike pisane pod uticajem Alfreda Ke8

ra. Ubrzo se upoznaje s filozofijom Diltaja i Zimela, pro­ učava Kanta. Posle mature studira pravo i ekonomiju, a paralelno istariij-u umefcnosti i filozofiju. PrVi krupniji i dalekosežniji javni angažman započeće 1904. goidiine kada, zajedno s Marcelom Benedekom, Laslom Banocdjem i Šandorom Hevešijem, osniva pozorište Thâlia Târsasâg (Društvo Talija), po ugledu na bečki Dramatischer Verein i berlinski Freie Biihne. Pozorište ima za cilj da bude drukčije od postojećih teatara i da postavljanjem na scenu modernih drama u modernim po­ stavkama izvrši zaokret ka pozorištu koje vrši osvešćivanje gledališta. Na repertoaru su, između ostalih, Strindberg (Otac), Hebel (Marija Magdalena), Ibzen (Divlja patka, u Lukačevom provodu Aveti), Hanptmam (Kiridžija Henšel), Gorki (Na dnu). Lukač deluje kao roditelj, dramaturg i prevodilac. Pozorište traga za ,,nerazmažemom’’ publikom i priređuje predstave za radnike. Završava pravni fakultet i iste godine doktorira iz pravnih nauka u Koložvaru (Kluž). Započinje saradnju u časopisu Huszadik Szâzad (Dvadeseti vek) gde objavljuje niz značajnih tekstova. Jedno vreme radi kao činovnik u jednom ministarstvu, ne prihvata očevu želju da pravi političku karijeru u vladajućoj partiji; otac mu omogu­ ćava takve prihode da ne mora da bude činovnik, kako bi se bavio istraživanjem i pisanjem. Nešto kasnije otac će mu pisati: „ . .. Imam bezgranično poverenje u tebe i volim te beskrajno — podneću svaku žrtvu da bi ti pos­ tao veliki, priznat i čuven, biću najsrećniji ako kažu za mene da sam otac Đerđa Lukača . . . ” Godine 1905. odlazi na studije u Berlin i godinu dana je student koji, pored ostalih, sluša predavanja Georga Zimela. Tu u Berlinu, po nagovoru prijatelja iz Talije, Lasla Banocija, piše knjigu Važniji pravci dramske knji­ ževnosti poslednje četvrtine prošlog veka, s kojom se jav­ lja na konkurs koji je raspisalo Društvo Kišfaludi (Kisfaludy Târsasâg); rukopis će biti prihvaćen, a posle te­ meljne prerade i objavljen pod naslovom Istorijski razvoj moderne drame.

9

Život i rad Đerđa Lukača može se deliti na periode koje razgraničavaju spolj ne okolnosti, istorijski događaji u ko­ jima je on učestvovao ili na čijim putevima se bio našao. Jedino period od 1907—1911. godine nije omeđen spoljnim zbivanjima, već unutarnjim, ličnim, prisnim, intim­ nim .. . Ali ovaj period je istovremeno preloman za mla­ dog Lukača i što se tiče njegovog ličnog života i što se tiče njegovog stvaralačkog sazrevanja. Obe te linije se mogu skoncentrisati oko dve najznačajnije ličnosti Lukačevog života — Inme Zajdler i Lea Popera. U preseku toga trougla (koji nema nikakve veze s klasičnim trouglom) nalazi se cela intimna drama mladoga Lukača, dra­ ma koja će umnogome odrediti njegov docniji put. 18. decembra 1907. godine mladi Lukač, tada ima 22 godine, prvi put susreće Irmu Zajdler, kojoj je 24, slikarku koja još traga za svojim umetničlkim identitetom. Posle sastajanja u Pešti tokom sledeće godine, o čemu ne­ mamo podataka, krajem maja 1908. godine Irma putuje u Italiju, a u njenom društvu je Đerđ Lukač, i njegov prijatelj Leo Poper. U ostavštini, na posebnom listu, sa­ čuvan je zapis (Lukač ga nije uništio!) s tačnim datu­ mima ovoga putovanja, uz škrte oznake odnosa s Irmom (,,Dva minuta sami.” ,,Dva minuta u vozu.” „Zajedno.” „Uveče poljubac u tami”). Posle povratka iz Italije beleške se nastavljaju i za ceo jun, kada se Irma i Lukač sastaju u Budimpešti (sada se javlja i oznaka „Svađa”). Dolazi do razlaza: Irma odlazi u slikarsku koloniju u Nađbanju; sačuvana je i Lukačeva beleška o razlozima razla­ za (opet beleška koja nije uništena!). Nastaje prepiska ali su sačuvana samo Irmina pisma iz Nađbanje, i samo jedan koncept Lukačevog neposlatog pisma iz novembra 1908. godine. I ovako se njihovo razilaženje može prilično jasno naslutiti: raspravama i analizama njihovih odnosa nema kraja; Irma čak misli da te analize uništavaju nji­ hove odnose; ona će zatražiti kidanje: ,,Vi mi nikada nis­ te kazali, — i pouzdano nikada nisam znala, — jer sam uvek imala opravdane razloge i za suprotnu pretpostav­ ku, — velim, nikada nisam znala da li ste vi pomišljali da moj život zaista vežete za svoj. I u prkos tome što vi 10

nikada niste relkli da to želite, — danas tražim od vas da mi vratite moju slobodu — koju mi možda niste ni uzeli. Uvek ste se kolebali i bojali da je uzmete. Sada tražim da mi je vratite. Vi znate da sam tek posle mno­ gih patnji smogla ovoliko snage da bih vam ovo napi­ sala”. Luikačev odgovor ne znamo, ali sledeće pismo Irme Zajdler najavljuje njen paničan dolazak u Peštu na raz­ govor. Ne znamo pojedinosti; sačuvan koncept Lukačevog pisma samo potvrđuje razlaz: Lukač govori o sebi u proš­ lom vremenu, jer kada Irma bude primila pismo, on će već izvršiti samoubistvo. Lukač i ovde ponavlja svoju tezu o teoriji iskliznuća, koju je Irmi saopštio i u Italiji: on je neživotan i sve životno što je, iskliznuće iz njego­ vih ruku. U tom trenutku je tu svoju teoriju, građanski rečeno: teza o nemogućnosti lične sreće, transformisao u lirsku prozu Legenda kralja Mide, koja je ostala neob­ javljena sve do naših dana (ali je sačuvan rukopis), u čijoj su pozadini, ipak, moralne dileme, kao uostalom svuda kod Luka ča. Nije Legenda kralja Mide jedina transformacija Lukačevih životnih prilika u književni tekst. I svi eseji koje piše od 1908. godine, i koji će ući u knjigu Duša i oblici, u direktnoj su vezi s odnosom Irma—Lukač. Ovaj period je sam L/ufcač nazvao razdobljem eseja, a u centru njegovog interesovanja je tragičan odnos života i umetnosti. Lukač naime za predmet svojih eseja uzima pisce i teme u koje može smestiti 'i svoje lične dileme, tako da svi eseji istovremeno imaju i intimnu obeleženost koja se, istina, ne vidi ako se ne zna cela pozadina. Sada za verođostojnost pozadine imamo dovoljno podataka i u prepis­ ci i u Dnevniku. Zbog toga valja navesti tačan red, hronološki red nastajanja i objavljivanja pojedinih eseja (a oni su objavljivani najpre na mađarskom, ikako su i nas­ tajali, po časopisima, potom, 1910, u knjizi, a tek zatim, uz određene izmene i u tekstu i u naslovima, na nemačkom jeziku, 1911): Novalis (1908), Kasner (1908), George (1908), Ber-Hofman (1909), Storm (1909), Stern (1909), Kjerkegor (1910); dok su dva poslednja eseja Sarl-Luj Filip (oktobar 1910) i Paul Ernst (mart 1911) nastali posle objavljivanja knjige i ušli su tek u nemačko izdanje. 11

Sam Lukač je izričit kada bedeži : „Čudno zri esej o Filipu. Izgleda da će ovo biti niajistimskiji esej o Irmi. Li­ rika sadašnjeg stadijuma. Izraz atmosfere odašiljanja pi­ sama i oniih nekoliko dana koji su prethodili i sledili. A i sadašnjih. Biće, dakle, istinski veliki lirski niz: Geor­ ge, Ber-Hofman, Kjerkegor, Filip. Jer povezanost s os­ talima mnogo je labaviija; Novalis: atmosfera susreta; Kasner: Firenca, Ravena; Storm: pisma iz Nađbanje. Još dalje: Stem: uzaludnost; ’vetropirasta’ zima posle ras­ kida. Ernst: časovi obračuna”. Stvarni kontakt između Irme i Lukača je u prekidu; Lukač će joj jedino poslati mađarsko izdanje eseja Duša i oblici, a ona će mu vrlo kratko zahvaliti. A ono što se unutar tog prekida stvarno dogodilo d što je porazilo Lu­ kača : Irma se udala za slikara Karolja Retija. Sačuvani (ipak sačuvani!) delovi dnevnika iz ovoga pe­ rioda ne samo da su duboka samoanaliza, već i žestok ob­ račun sa samim sobom. I pored svega, Lukač zapisuje: „Noćas sam osetio opet: Irma je život”. Dolazi do zak­ ljučka da nije tačno ikako mu ni ko nije potreban; u si­ tuaciji u kojoj se našao, sve je asketski stavio u službu rada, ostvarivanja delà (zbog toga se, uglavnom, i našao u takvoj situaciji), ali da bi ostvario delo ipak mu je pot­ reban neko: „Ja se ne razvijam u bitkama, nego sasvim poput biljke. To nije sud; konstatacija. Takav sam, pa tako treba da živim. — Ali drugo je važno: otkud to da tako predani, tako gipki i žustri intelekti koji se ipak prilagođavaju određenom tonu, kao Irma i Leo (koga da­ nas potpuno ovako vidim; a čini mi se: ispravno) toliko koriste meni? Mislim: jer su bili dovoljno jaki da bi tačno osetili šta mislim, ali ne dovoljno jaki da se okrenu na drugu stranu ako su pošli sa mnom. A opet njihov du­ hovni život je osetljiviji i otuda nagliji ud moga, dakle u ravni mog toka misli su nalazili stvari, ili omogućavali da budu nađene s moje strane, do kojih ne bi dospeo moj tok doživljaja koj'i je — u suštini — asenzualan, aseksualan, racionalan. Zbog toga je sve bilo tako plodotvor­ no. A zato jalovo sa svima ostalima”. Ovakvi zaključci nikako nisu samo trenutne važnosti za Lukača, zato ih treba posmatrati i videti kao razjašnjenje i za sledeće decenije njegovoga života. 12

Prepiska će se ponovo obnoviti u razdoblju februar—maj 1911, povod je priprema nemačkog izdanja knjige eseja Duša i oblici. Zatim će usleđiti i susreti, posle trogodiš­ njeg prekida („Zbog toga se potrudite da me dobro shva­ tite: duboko i veoma lepo je bilo što smo se mi u Pešti ponovo sreli, a ono što je snova oživelo među nama ja to shvatam samo kao početak /još veoma mnogo staroga treba da se raščisti — četiri popodneva ne mogu nadok­ naditi tri godine/”). Irmin brak je neuspešan, ona je pred razvodom. Lukač želi da joj pomogne, ali ne da se veže. Posle kratke veze s Lukačeviim prijateljem Belom Balažem (postoje o tome oskudne beleš'ke u Balaževom Dnev­ niku), Irma će izvršiti samoubistvo skokom s mosta u Du­ nav. Lukač je tada u Italiji: sačuvan je njegov džepni ka­ lendar u kojem je, uz 18. maj 1911, upisan samo crni krst. A u Dnevnik zapisuje potresnu stranicu. Još jednom će se direktno, poslednji put, Lukačeve ži­ votne okolnosti prefermentirati u 'književno delo, nastaće poslednji esej, poslednji završeni esej ovoga perioda O duhovnoj bedi. U obliku dijaloga Lukač zapravo moralno optužuje sebe za Irminu smrt. Ceo kompleks Irma—Lukač izvanredno je složen. U samom centru problema je ipak „moralni imperativ” : Lu­ kač se ponaša onako kako ga određuju njegovi etički nazori. Uprošćavanje je ako se tvrdi (ikao što je to mno­ go docnije objašnjavala Lukačeva sestra Miči) da se Lu­ kač nije želeo da oženi Irmom jer je znao da je to pre­ rano i opasno za njegovu slobodu i buduću karijeru. Ali je, istovremeno, u najmanju ruku čudno što Lukač, onaj isti koji se suprotstavlja nazorima porodice i klase, toliko drži do društvenih pravila građanskog morala i ne želi da ih prekrši, onaj isti Lukač .koji će samo nekoliko go­ dina docnije postati i praktični revolucionar. To je vid­ ljivo i u odnosima s Irmom, a izričito je navedeno u jednom .pismu Poperu u vezi s Hildorn Bauer. Zbog takvih ograničenja Lukačev izbor su ožiljci i buduće delo; Lu­ kač je preživeo intimnu tragediju, ali nije rešio problem odnosa života i delà. Sačuvani ostaci Lukačeve intimne drame svedočanstvo su dokumentarne vrednosti i o njima se na osnovu ovoga materijala može sasvim precizno raspravljati, građa čak 13

zaslužuje podrobnu raspravu. Jedino treba zapaziti posto­ janje više nivoa u sačuvanom materijalu: 1. Dnevnik i zapisi, 2. Pisma i koncepti pisama Irani Zajdler, 3. Pisma Leu Poperu, 4. Proza (Legenda kralja Mide, pismo Šari Ferenci, gde adresat nije važan, već Lukačeva transpozicija, v. 28/2) 5. Eseji (Duša i oblici, sem uvodnog eseja, i O duhovnoj bedi). Razlika u nivoima je samo u količini otvorenosti, os­ tale razlike, treba zapaziti, neznatne su: Lukač vodi ra­ čuna o nameni pojedinih oblika saopštavanja, pa je naj­ iskreniji u Dnevniku, Irmu i Popera u pismima štedi i ne opterećuje suviše, 'dok je u ostalim nivoima transpo­ zicija nametnula određenu distancu. I treba taikođe zapa­ ziti da je količina sačuvane građe začuđujuće kompletna.

.

3

Leo Poper (1886—1911) zaslužuje -pažnju ne samo kao Lukačev blizak prijatelj nego i kao talentovan stvaralac koji se za svog kratkog veka nije mogao potpuno ostva­ riti. Đerđ i Leo su se upoznali kada su bili srednjoškolci; Leov otac, David Poper (1846—1913), bio je čuveni čelista, koncert-majstor, profesor Muzičke akademije; po­ rodice Lukač i Poper bile su u prijateljskim odnosima; Đerđov otac, Jožef Lukač bio je mecena mnogih izuzet­ nih umetnika. Đerđova sestra Miici učila je čelo kod Da­ vida Popera, pa su se dvojica mladića takio i zbližila. Leo je posle mature studirao violinu i slikarstvo, bio je više­ struko talentovan i veoma brzo je napredovao. U vreme kada su se već mogli očekivati i prvi rezultati moralo je doći do prekida: tuberkuloza je prisilila mladića da izbegava težak i sistematičan rad, napustio je muziku, kat­ kada je još slikao i va jao, ali ipak je sve više morao da se ograničava i da svoju aktivnost svodi na pisanje kri­ tika i eseja. Sve češće je boravio po sanatorij umirna. 14

Izuzetan duh, s (novim, suštinski drukčijim pogledima na umetnost (naročito likovne umetnosti), teško je nala­ zio prostor za objavljivanje po časopisima. Tek negde godinu dana pred smrt situacija s objavljivanjem se iz­ gleda bila nešto izmenila na bolje, jer je Karl Kraus prihvatio Popera i počeo da objavljuje njegove eseje u svom časopisu Die Fackel (1910—11). Obimom neveliko delo Lea Popera ostalo je u senci: prerana smrt i prvi svetski rat učinili su svoje. Tek u novije doba preštampani su njegovi eseji i objavljena rukopisna zaostavštima. Navodimo naslove nekoliko naj­ značajnijih eseja: Dijalog o umetnosti (1906), Snaga reci u muzici (1906), Goja u Beču (1908), Goja u Pešti (1908), Saznanje i iskupljenje (1910), Piter Brojgel Stariji (1910), Kič (1910), Skulptura, Roden i Majo (1911). Uz dragocenu prepisku Lukač—Poper, to je gotovo celokupno delo ovo­ ga dvadeset šestogodišnjaka. Ali delo koje je i danas živo i podsti čajno (uz uzdah: u kakvog bi se tek teore­ tičara razvio Leo Poper!). Treba samo pročitati bilo koji od njegovih eseja i videti vrednost ovoga stvaraoca. Iz naše današnje perspektive čak, posle sedamdeset go­ dina, Poperove ideje su još uvek produktivne. A njegova prepiska s Luikačem baca dragoceno svetio na delo mla­ dog Lukača iz perioda eseja, iz perioda kada Lukač do­ življava svoju intimnu dramu, iz vremena kada se dva stvaraoca mogu mirne duše upoređivati. Leo je jedini čovek koji je potpuno upućen u Lukačevu intimnu dramu; on je zajedno sa Đerđom i Iranom u Ita­ liji (Lukač u belešci o zajedničkom boravku u Italiji za­ pisuje: „Slom pred Leom”), a i potom se u njihovoj međusobnoj prepisci često nalazi Irma. Zahvaljujući zlom udesu, tuberkulozi, Leo se često nalazi na lečenju daleko od prijatelja pa je i za nas sačuvana u pismima njihova razmena mišljenja. Istina, ne znamo njihove razgovore, sem kada se u pismima pozivaju i na njih, ali slutimo bogatstvo simpoziijiuma pri susretu dva prijatelja. Leo zna ćelu situaciju, zna da je iza svakog Lukačevog eseja Irma, ali on govori samo o esejima i njihovoj vrednost i, a o Irmi, s respektom, ali posebno. Dirljivo je koliko njih dvojica neguju to prijateljstvo i tu specifičnu vrstu saradnje: čestitke za rođendan, posvete na knjizi, izvinjava15

inja koja nisu kurtoazna, jedan drugoga štede od nepo­ trebnih opterećenja. A ni jedain ni drugi nisu ni malo u lakoj situaciji: Lukač je na rubu provalije, Leo već lebdi iznad nje u vlasti „žute gošće”. Leovo kratko pismo posle Irminog samoubistva potresna je podrška prijatelju. Za nas je ovaj deo prepiske svedočanstvo iz još jednog, osobenog ugla. Za Lukača je Poper, očito, dragocen sagovomik i kriti­ čar koji umetmičko delo posmatra iznutra. Zahvaljujući ovoj prepisci mi smo u prilici da pratimo genezu nasta­ janja pojedinih Lukačevih delà iz ovoga perioda. Leo čita sve što Luikač napiše, a primedbe su mu duboke, kat­ kada oštre, ali uvek dragocene. Svi eseji iz Duše i oblika prolaze kroz osetljiv filter — kroz kritiku Lea Popera, on je čaik i prevodilac. Opet je dirljiv nesporazum koji se javio oko eseja o Lorensu Sternu: Leo se boji da ne urniše prijatelja svojom kritikom toga eseja, šalje telegram da bi sprečio Lukača da otvori pismo; ali ostaje kod kri­ tike sve dok se stvari ne razjasne podrobnije. Ako je knjiga eseja i posvećena Irmi Zajdler, jer je predmet ese­ ja proistekao iz tih okolnosti, uz pokušaj da se taj život pretoči u delo, — uvočitaš: da 'li da objavim tu knjigu. Jer ću to učiniti tek alko je .knjiga jedinstvena, snažna, bogata i dobna. Jer nije važno i nije mi hitno da objavim knjigu. I o tome mi piši. Još bih voleo da si osetio: veoma pouzdanim tonom sam pisao o svojim primedbama na tvoje zamerfke — ali sam vikao da bi se čuo moj glas. Ima ću ja još mnogo da mislim o tome. Pisaću ti. Još jednom: neizrecivo ml je prijalo tvoje pismo i zahvalan sam ti, i radujem se što sam ga pročitao. Grli te s ljubavlju: tvoj Đuri Pisao sam pismo Be, ali ga nisam ja ubacio pa se bojim da je propalo. Da li je stiglo? — Veoma bih voleo foto­ grafiju. I njoj hiljadu pozdrava.

5 v - 24/2

6 Predgovor za knjigu eseja D u ša i oblici, u obliku pisma L. Poperu. 7 Esej „Seren Kjerkegor i Regina Olsen”, pripreman za knji­ gu eseja.

128

40. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU Berlin, 26. oktobar 1909.

Dragi dobri moj sinko, Nemoj se uplašiti od telegrama1. U omom pismu ima nekoliko gluposti i nisam hteo da sada, ikad imaš hiljadu stvari i kad si (nervozan, budeš opterećen još i ovim. Najpre sam hteo da ti telegrafišem da ga pocepaš, ali sam se potom predomislio, jer ono nekoliko stvari kako je tamo napisano ipak je .prilično važno pa bi to (pročitao kad se jednom nađeš ovde. A sada, molim te, sve to izbij iz glave. Veoma me zaprepastio slučaj jadnog Ervina Bauera.12 Nekoliko puta sam ovde pr-imećivao ljude za koje sam pomišljao da su on, jer liče na Herbenta, mnogo sam mislio o njemu. Za njega, spontistu nikada se ne bi moglo nešto slično poverovalti, zar ne? Dakle, želi u Davos. Za sada mogu preporučiti Hotel Rhiitia, gde su mi roditelji odsedaili. Tamo i na drugim dobrim mestima, u pansionu, manjem sanatorijumu može se izaći na (kraj s oko 8—9 franaka, to jest 250—300 fra­ naka mesečno. Sanatorium Turban iznosi dnevno mi­ nimum 15 franaka, veoma skupo mesto. Postoji zatim sanatorij um Dr. Philippi u Davosdorfu, ikojega veoma pre­ poručuju. Covek je bivši asistent Turbana, žena je, ko­ liko se sećam, prilično distingvirana, mila, uopšte mesto je simpatičnije nego Turban d jeftinije (možda 10 fr.). Neka se tamo raspitaju. Drugo za sada ne znam. Ali je ovoliko možda i dovoljno. Baueru želim mnogo dobrog i mnogo pozdrava. 1 V. 39/1 2 Ervin Bauer (1890—1942), mlađi brat Bele Đalaža (Herberta Bauera).

129

A sada tebi, već 10 dana čekaš odgovor od mene i ne doibijaš ga. Zato što tekst o Sternu izaziva mnogo gla­ vobolje i teškoća. Znam, ja sam te podsticao da ga napišeš, ja sam verovao da će biti dobar, a sada mi je tešiko da (utvrdim ikaiko ipak nije sasvim dobar. Shvati me: raspra je veoma duboka i duhovita, naročito izne­ nađuje što svako od njih neprekidno izgovara naizgled poslednju reč, svako neprekidno pobeđuje, a tako gubici dobijaju težu vrednost. Jedino devojka34 nije na svom mestu. Jer njene ideje dobijaju punu i 'krvavu opravda­ nost samo ako .bi svaki govor svojom suštinom odista bio pucanj pro domo ; onda hi stvar bila zaista paklena ako bi se od jednog do drugog slučaja utvrdilo (von Phall zu Phalfi) da svakoj umetnosti — bila ikons'truktivna, bilo eruptivna — „tamo” treba tražiti njen centar, i ako bi na kraju njiih dvoje pucali samo u ime govora, kao što su ranije njih troje govorili u ime pucanja. A to nije tako. Tvoj trik se ne ostvaruje ukoliko u skromnoj raspodeli posla erotiku poti&neš u didaskalije. To dvoje ne ide i — naročito na .kraju — tako mi je labav ceo lju­ bavni štos da izaziva gotovo uvredljiv, moglo bi se reći — raslkaiašan osećaj. Voleo bih, dakle, (da ovaj tekst ne objaviš dok ga još jednom ne preradiš s ovoga sta­ novišta: ovakav kakav je sada, naneo bi ti štete. Za­ pisao sam d niz pojedinačnih primedbi (ima i drugih prigovora), ali voleo bih da o tome jednom usmeno raspravljamo. Međutim, ako je stvar hitna i knjiga treba da se pojavi pre tvoga dolaska ovamo, smesta ti šaljem primedbe. Ja mnogo viiše volim tekst o Štormu56, a i ti — znam — imaćeš takav odnos kada jednom ostaviš za sobom ovaj sokratovski period „Liebe-zum-Gegenteil”c\ Mnogo je plemenitijeg, čistijeg tona, i ništa ne mari što se opet javljaju akordi žiivot-rad — ipak je to tvoja najdublja 3 U eseju „Razgovor o Lorensu Sternu” treća ličnost je ozna­ čena kao „Devojka”, dok je u prevodu na nemački „Ona”. 4 Igra reći: der Fali = slučaj, der Phall = falus. 5 Esej „Teodor Storm” koji će se, kao i eseji „Pismo o ’Og­ ledu’ ” i „Razgovor o Lorensu Sternu” pojaviti tek u knjizi Duša i oblici na mađarskom jeziku, 1910. 6 Ljubav nasuprot.

130

i najraznovrsnija specijalnost. Stem je mnogo briljantniji, pametniji, jevrejskiji (ni ikium svih na svetu Vince i Mate7 neće krstiti valjano ovu dvojinu Drehkopf-a8), ali onaj ja više volim, kaizaću ti opširno zašto. Što se knjige tiče, poredaik je dobar (ako nećeš da zameniš Sterna i Novalisa), bezuslovno je dobar naslov Duša i Oblici. Ogledi, što je svakoj knjizii eseja latentno to naslov, samo je dokaz više. Ja bih, naime, rekao Oblici i duša, izražavajući tako svoju stanu slutnju nad sekundarnom i slučajnom suštinom «duše, ali tebe neka ne sprečava to da učiniš ono što ima smisla. Ako ne dozvoljavaju crtež na naslovnoj strani, tek malo mogu da utičem. Neka ibuđe otisnuta na tepom žućkasto belom papiru: gore Đ. L., D. i O. O., zatim velika praznina a dole izdavač, godina itd. Traži, ako je moguće 1) uzorke papira, 2) uzorke slova i pošalji mi, onda ću ja naći šta je dobro. Kada stižeš? Da rti potražim smeštaj? — Mnogo i pri­ lično dobro radim — modelujem. Oboje smo dobro. Fo­ tografija Be kreće. (Hajniju šaljem svoju. Kaži mu da ga grlim i da ću mu uskoro pisati.) Piši, sinko, čim budeš stigao. Gde da šaljem ili nosim tekstove? Ne ljuti se zbog mističnog telegrama. Saznaćeš već šta je to bilo. Zbogom. Grli te, tvoj Leo.

7 V. 30/5 i 7 8 Zavrnute glave.

131

41. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Budimpešta, 27. oktobra 1909.

Dragi dobri sin.ko, Već ceo dan ništa drugo ne radim nego razmišljam o tvom pismu (a u međuvremenu stiže i drugo). Eto: po­ novo sam 'pročitao Sterna i reći ću ti šta mislim. I ja osećam da ima nevolje s erotikom — ako tekst shvatim tako kako sam ga u početku hteo da najpišem, kada sam s tobom još razgovarao o tome. Ali znaš : nisam ga završio u Lucernu, a kraj sam docnije napisao u Pešti — i ja­ vile su se mnoge sitne izmene u kompoziciji. Ono što ti primećuješ, tačmo je — ali nije to intencija (naravno, pitanje je da li je nova vidljiva). Naime, uvek sam jače osećao: ovo je satirska igra u odnosu na Ber-Hofmana i Georgea, razumeš? Navodim tek kao simbol: posle Ber-Hofman ti si mi pisao: ne piši više o otuđenju ljudi. I — sećaš se — ja sam ti smejući se ispričao u Lucernu da sada pišem o neadekvatnosti. Dakle, distancirano, ne lirski. A po enta svega ovoga je poslednja primedba: da je suvišna bila priprema sa mnogo razgovora, i pri­ prema da oba mladića upravo tako izraze najdublji sadržaj svoga razmišljanja. Verujem da se to nije ostva­ rilo potpuno, ali isto tako verujem da je tu neophodna suprotna promena: podvući, naime, malo ono što si ti inače osetio da devojka postaje rekvizit u drugoj polo­ vini razgovora. Odnosno preciznije: rasprava ih ponese i na kraju iz oblaka gledišta padaju u erotiku. U pravu si: onda nije dobra primedba da devojka otkriva erotičnu oštricu govora . . . — itd. nego bi trebalo : devojka oseti da je i govor erotičan. (I u pravu je, jer je duboko podsvestan.) Razumeš li zašto je onda ovaj tekst dublji od svih dosadašnjih? Jer je njegov oblik ikritika svih mojih tekstova, kritika celog oblika mog života. Da se samo za to može upotrebiti, da je samo za to upotrebljen a i tu je 132

suvišan. Posle predgovora mnogo ćeš toga shvatiti: ese­ jistu žudnja odnosi prema ljudskom — i tu je data takva situacija (bar sam fto hteo). Ali to nisam hteo izreći — delom jer ni u meni samom nije bilo to sasvim svesno. A sada je već u tolikoj meri da ću zbog ovoga teksta izmeniti redosled knjige i ovaj staviti na kraj: jer je on satirska igra knjige. Samo onda ne znam kakav je re­ dosled ostalih tekstova. Napiši mi, molim te, svoje mišlje­ nje o tome. A sada o najvažnijem pitanju: možeš pretpostaviti da je i meni to presudno pitanje. Pa ipak ti pišem, što sam ti i juče napisao: nisi u pravu. Jer — kao što sam ti juče napisao — beskraj epike nije metafora, nego konkretna istorijska stvarnost i — to je ovde važno — beskrajna težnja romantike. Ovde, dakle, nije reč o razlici između otvorene i zatvorene umetnosti, nego o razlikama pove­ zanosti između književnih i jedino (književnih delà. (Vince: stvara veze i među našim delovima, našim neznanjem da živimo bez .povezivanja, a nije njihova lakoumna igra. A nekoliko redaka dalje istorijski primer: viteški epovi ranog srednjeg veka.) I molim te, seti se nasuprot tome prvog poglavlja knjige1, gde svuda, govorim: savršenstvo povezanosti daje realnost, život u drami. I to je ona suprotnost koju tamo (str. 15) izražavam da drama samo formalno može da izrazi potpunost i bogatstvo života, da epika, dakle, svoju empirijsku potpunost (direktni simboli beskraj nosti!) mora nadoknaditi simbolima, to sam ja već uvideo i napisao u tekstu u časopisu Szerda (Sreda). „Obe obuhvataju ceo svet. .. I epika ovaj univerzum univer­ zalno i slika. Njena izražajna sredstva nemaju granica ... Epici sadržina daje univerzalnost; drami — forma. Epika nam pruža sliku sveta; drama — simbol sveta. Epika opisuje svet; drama — stilizuje.”12 Naravno, još je to balo nezrelo i nesigurno u izrazu — ali bitna suprotnost bila je kao i ovde. Samo sam onda posmatrao iz perspektive drame i nisam osećao pitanje: da li je epika uopšte oblik? Ono što je ovde postavljeno,

1Istorijski razvoj moderne drame. 2 Veoma značajan i kratak tekst pod naslovom „Forma drame”, objavljen novembra 1906. 133

i ono što se ovde javlja za i protiv — to su argumenti. A jer se ovde foeskrajnost uzima doslovno {ona daje sliku sveta), zbog toga njena metafizička zasnovanost može biti loša Ikao konkretni rezultat, ali bezuslovno dobra kao metod. Ali ovde nije samo reč o epici, nego i o romantici 0 čijoj kritici sam pisao u svom prvom tekstu o Ibzenu: ,,Romantika je letenje, a leteti se ne može uvek, i cilja nema, jer se teži beskraju.”3 Sličnih misli ima i u Novalisu4 i — u knjizi o Fr. Šlegelu5 koju pripremam — jedno od središta biće ovo pitanje. Romantika je poezija, kao što Fr. Stege! kaže „progresivna univerzalna poezija” 1 ovako govori o njoj : „Romantična poezija tek je u nastajanju, u zasnivanju; to joj je upravo osobena suš­ tina: večito je u nastajanju samo, gotova i završena ni­ kada ne može ibiti. . . Samo ova poezija je beskrajna, kao što talkođe samo ova poezija može biti potpuno slo­ bodna, i prvi njen važeći zakon jeste što pesnikova sa­ movolja ne podnosi iznad sebe zakon.” A iz Novalisa se sećaš, zar ne, da suštinu romantičnog života predstavljaju u praksu preneseni unutarnji i najdublji zakoni poezije koji su uzdignuti -kao zakoni života. E pa, veliki deo mog života je kritika romantike (esej o Kjenkegoru govori o umetnosti života — ma i tragičnoj), a i tu je načinjen jedan od prviih koraka ka kritici: .samo što se ovde ne može razdvojiti jedno od drugoga kritika epike i roman­ tike. Ne, jer nije slučajna sazvučnost „Roman” i ,,romantisch”, jer je to bila tipična forma romantike — podjednako i u životu i u umetnosti (seti se onoga što se u Novalisu nalazi o Vilheimu Majsteru). Ali romantika nije samo „Sehnsucht nach dem Unendlichen”6, nego i romantična ironija. Fr. Siegel piše — na istom mestu odakle je i malopređašnji citat —: ,,A istovremeno je najviše sposobna da između prikazanog 3 Citat je iz teksta „Misli o Henriku Ibzenu” koji je objavljen avgusta 1906. 4 Esej „Novalis (beleške o romantičnoj filozofiji života)” ob­ javljen marta 1908. 3 U prepisci se pom inje kao „knjiga o romantici”, ali je ostala nerealizovan plan. ti Čežnja ka beskonačnom.

134

i 'prikazivača, oslobođena od svih realnih i idealnih in­ teresa, lebdi na krilima poetske refleksije, uvek sve iz­ nova potencirajući ovu refleksiju i da je umnožava popuft beskrajnog niza ogledala.” I seti se jednog našeg razgovora u Lucemu: kada smo govorili o humoru, o po­ ziciji iznad situacije. Ja osećam: humor je romantičan, oblik romantike je roman — pitanje je: u kakvom je odnos-u prema oblicima? (Etički — seti se poslednjeg govora Matea7 — prema kategoričkom imperativu.) Dakle, ja dajem kritiku ovog beskrajnog oblika i meni je ta kritika važna. I ta je kritika odista moja. Ali osećam da je i sve ostalo potpuno moje: vidiš, nisam uzalud citirao iz svojih starih tekstova (jer i drugi citati su ispisi u svesci od pre 3 godine) kako bi osetio: ova pitanja o ko­ jima je ovde reč izrasla su iz moga života. Ne poričem: sreća je za mene ako se susretnem s tobom na bilo kojoj tački, i bila bd čista nezahvalnost kad bih i na tren za­ boravio koliko sam zahvalan tebi što sam nekih stvari postao svestan (da i ne pominjem direktno učenje). Ali put moj, zaista je moj. Da me je tvoje pismo bacilo u razmišljanje, to vidiš, a i to — ne poričem — što hoćeš da napustiš put na kojem zajedno hodam s tobom, a svest o tome meni do sada nije predstavljala malu smirenost. Ali ja se ne razumem u likovnu umetnost, i otuda ne znam kako ova suprotnost, koju ja drukčije osećam izme­ đu epike i drame, između .klasicizma i romantizma — kako postoji tamo. I jer ja svoj put osećam kao opipavanje krajnjih uzroka pitanja, ne osećam ishitrenom metafizikom ono što 'kažem, jer kazujem samo ono što pouzdano znam (ako možda i zamagljeno govorim, jer još uvek ne znam sve). Na primer, kako stoje jedni prema drugima pojedini delovi dve krupne suprotnosti — o tome nećeš naći ni jedne reči; jer još ne znam ni ja sam. Osećaš, zar ne, zašto govorim tako mnogo: jer osećam da je važno, jer mi je potrebno da me razumeš: ovde sam ja u pravu i — najviše — reč je o susretu. Jer svaka je tvoja reč tako važna meni da — ta to ti i ionako znaš — 7 V. 38/5

135

Treba da ti .kažem još ovo: malo stvari je tako delovalo na mene u mom životu kao tvoje drugo pismo (naravno, pogotovu što sam .pročitao ono «prvo). Veoma, veoma sam ti zahvalan na do suza dubokoj tronutosti koju si mi priredio, i ako sii mi mogao još bliže prići, veruj mi, mnogo od toga se i zbilo. Aid upravo zbog toga strahujem: upnkos svemu drukčije vidim središte problema, nisam li se ja udaljio od tebe? Ne gubim li ja nešto pred tobom? Smiri me naročito u tom pogledu (iako ja osećam jakim sve što je između nas dvojice da se ne bojim ozbiljno od toga, ali opet znam da mogu znati samo ono što se zbiva od mene prema tebi a ne ono od tebe ika meni — pa se ipak bojim). Grlim te s mnogo ljubavi tvoj Đuri Pozdrav za Be.

136

42. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Budimpešta, 29. oktobar 1909.

Dragi sinko, Stigao je Kjerkegor1 i šaljem ti ga. Sada rte već molim za kritike (po'drobne) o svemu i o onome što sam ti pisao. I još nešto: razmišljaj o naslovu12 — svi me odgovaraju — a meni se nekako ipak dopada, ali ja sam u tim stva­ rima veliki impresionista. Zatim: poredak. Ja mislim da treba ovakav poredak. Novalis (smrt), Ber-Hofman (smrt kao simbol otuđe­ nosti i rastanka), Kjerkegor (otuđenost i rastanak u ži­ votu), George (poezija otuđenosti i rastanka), Stern (satirska igra o dve otuđenosti: u sadržim i u obliku). Sada bi ostale trebalo smestiti. Ja mislim: Pismo, Kasner, Štorm. (Onda Novalisa i Štorma povezuje sakrološka pozadina kod obojice, a nevolja je samo u neprelaznosti Kasnera i Štorma.)3 Šta o tome misliš? — Još nešto: veoma bih voleo 'kada bi pisao o knjizi, ali ne želim da pišeš uzalud, pa ne znam šta da činim. Da pomenem nešto negde? Ili misliš da je bolje ne pominjati? Da li bi ti mogao — posredstvom roditelja — kod Lloyda'*? — Ali samo ako ne pričimjava nikakvu neprijatnost.

1 Verovatno prekucan primerak eseja. 2 Naslov za knjigu eseja D uša i oblici. 3 Prvo, mađarsko izdanje eseja D uša i oblici, 1910, ima ovaj redosled: Pismo o „Ogledu” — Rudolf Kasner — Teodor Storm — Novalis — Rihard Ber-Hofman — Seren Kjerkegor i Regina Ol­ sen — Stefan George — Razgovor o Lorensu Sternu. '■ Pester Lloyd, dnevni list koji je na nemačkom izlazio u Bu­ dimpešti.

137

Moj ispit se odugovlači5. Nedelju dana pre dolaska svakako ću ti se javiti. Zbogom. Stvari sada šalji zajedno i pravo meni. Grli te s ljubavlju tvoj Đuri Pozdrav za Be. Još jedno: nije aktuelno ali bih ja zaboravio — potrudi se ti da zapamtiš. Aiko Holdčer6 bude dolazio kroz otpri­ like deset dana, predaj mu tom prilikom Margitu Selpal7. Dobro?

5 Reč je o terminu za doktorat na univerzitetu u Budimpešti. 6 Artur Holičer, nemački pisac mađarskog porekla. 7 Drama Bele Balaža.

138

43. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU Berlin, 31. oktobar 1909.

Dragi sinko, S tobom je sada taiko što bih ceo dan trebalo da ti pišem pismo o onome što bih ćelu noć morao da čitam i da razmišljam o tvojim te.kstov.ima, o tvom životu i o nama. — Primio sam predgovor i smatram ga izvanredno lepim i dubokim. A evo sad stiže i Kjerkegor, zavirujem i u njega — sada mi tvoji tekstovi prouzrokuju nepriliku u mojoj sposobnosti što ne znam kojega ću se pre mašiti — i vidim mnogo dobroga. Međutim, pre nego što .započnem podroban razgovor — a jedva verujem da danas i može započeti, jer imam mno­ go posla i kasno je i teško je pismo — hoću da govorim 0 našoj minuloj „stvari'’ i hoću da te zamolim za izvinjenje. Za sada samo golo izvinjenje zato što sam mogao 1 osetiti tako nešto da tempo, sadržaj i težinu tvoga veli­ kog i teškog rada i za trenutak promašim. Pokušavam veoma .kratko da objasnim da one stvari koje ni ti ne smatraš sasvim dobrima i mali, ništavni obrti koje sam znao i nisam vdeo, načinili su talkvu atmosferu oko tvoga teksta u ikojoj je bilo nezamislivo da se teške vrednosti preobrate u površne, a duboko proživljena mi­ sao o dramsko-epskom svetu posredstvom sporedne reči bude prebačena u pliće predele. Sasvim ti tajanstveno velim da je bila teška samopresuda ono što sam mislio o tebi, ili kratko: prehitro metafizičko subjekciono-projekcionalno anarhično vrednosno teorijsko nesporazumno govno. Passons là-dessus. Ali još nešto: tvoj tekst ima istu onu grešku koju si ti utvrdio u mojim starim tekstovima — oblik šteti sa­ držim. Dopustićeš mi da za ovu osobinu meni možeš da zahvališ!. .. 139

Za svaiki tekst ću napraviti prema stranicama — beleške, 'kao svojevremeno za knjigu i nadam se da ćeš ih iskoristiti. Za predgovor možda već sutra, za Kjerkegora potom i šaljem ti zajedno s tekstom a najdalje za nedelju dana. (Ako je hitno, s punom parom može i ranije, samo piši.) Ne želim da o predgovoru govorim opšte stvari, a temeljne još nisam raščistio. Kao naslovljenog veoma me je dirnuo pomen teorije Pivijevih stubova (čija se izgrad­ nja sada priprema kod mene). Drugo ništa za sada td ne mogu reći. Veoma me iriltira pitanje naslova, ko to do đavola i šta prigovara naslovu D. i o.? Što da ne bude naslov ono što je i sadržaj, sem ako jednostavno ne staviš za naslov eseji? Mislićeš da nemam fantazije, ali ja držim da je to odličan naslov i jedina promena bi bila davno pomen-uta obrnuta varijanta — O. i d. koja, kao što vidim iz pred­ govora i nekoliko redaka Kjerkegora, može hiti duboko u tvom osećanju. (U tekstovima kritičara oblik je sudbi­ na, ovde princip koji stvara sudbinu, preko susreta duša hoće da sagradi od njih oblike mostova.) Sada ne znam bolji naslov, sadržajniji, otvoreniji, aroganitno-razboritiji, centralniji nego što je O. i d. Ali potražiću i javiću ti sa svim ostalim stvarima. — S radošću ću da napišem ditirampsku (ali pravu) kritiku mađarski, nemački, gde god hoćeš. Ali kod Lloyda nikako ne stojimo. Tako da mi ni otac nije smeo ništa da kaže povodom referata. A tamo najradije poradi ti, ili neka nešto preduzme Fridi. Ne mari ako i nije sasvim izvesno, ja ću svakako pisati. I ako bi stanovnici meseca mogli samo da pročitaju, napisaću ko si ti! Grli te Leo

140

44. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Budimpešta, 18. januar 1910.

Dragi sinko Leo, Slučaj1 je veoma tužam, bogme, a još je tužnije što sam ja uzrok svemu. Istina je da sam joj ja pisao pismo u kojem sam joj javio da ćete me vi spakovati, a da se ja neću vratiti, čak sam joj pisao — jer sam onda tu ženu još smatrao čestitom — da se nadam da ću jednom, ako se vratim, ponovo moći iznajmiti taj stan. Ja sam mislio da je to otkaz — a li... Pa dragi moj sinko, nema se kud: mora se isplatiti, jer su meni potrebne moje stvari. Samo zahtevaj od nje da istakne tablu, a katkada pogledaj da li je izdala stan. Nije loša ideja — ako sam te dobro razumeo — da preostale slike i knjige smestimo kod špedicije. Molim te, pisma spakuj s knjigama. Ovde mi nisu potrebna. Molim te, pošalji mi od rukopisa prekucani primerak III poglavlja (Klasična i romantična drama) i jedan primerak Ernsta12. Sve mi je veoma potrebno, jer oko prvoga putujemo. Ja čak moram 30. da održim predavanje3 (Kiisfaludy Târsasâg Shakespeare Mâtiné) a nemam ni smoking.

1 Posle tronedeljnog boravka u Berlinu, zajedno s Leom Poperom i njegovom verenicom, Lukač je iznenada morao da ot­ putuje u Peštu jer mu se otac razboleo; nastali su problemi s gazdaricom od koje je iznajmio stan u Berlinu, kao i nezgode oko njegovih stvari i rukopisa. 2 Reč je o tekstu „Brunhilda Paula Ernsta” objavljenom aprila 1910. 3 Tekst predavanja nije sačuvan.

141

Mnogo posla: 1) govorio sam u bružoiku „Galilei”'1 O novoj umetnosti, zatim sam napisao i objaviću teikst u Njugatu,5 2) pišem o novelama Margite Kafka,6 3) predavanje za Šekspirov matin e (Bomont-Flečer)7 4) veliiiki tekst za Aleiksandenovu8 spomennknjigu (60-godišnjiica od rođenja). Teorija književne istodje0 (Tačno! Neizostavno mi pošalji sve beležnice!) To bi bilo dovoljno. A uz to — možeš zamisliti — Papa je, istina, mnogo bolje, ali ga je bolest veoma iscrpla, veoma je slab. Još će dugo potrajati dok sasvim ne bude onaj stari. Karla danas odlazi u Beč da održi predavanje. Ono što sam ti govorio. I on je govorio u „Galileju” (najpre je Kernštok10 održao predavanje o njihovoj umetnosti). O tome je bilo reci. Započeo sam ja, završio on. U među­ vremenu magarci: Lazar, Diner, Bandoš, Lenđei itd. Ja: pročitaćeš. On11: kao veliki agitator. Mislim, alko bi tako govorio velikoj masi, ona bi u ime Kemštolka i opšteg prava glasa opsela parlament i polupala oikna Budapesti Hirlap-a. — Ali je bilo veoma lepo. — Piši šta radiš. Kako ti se dopao Baumgarten12? Da li sii mnogo vremena provodio s njim. Za Be i tebe mnogo pozdrava i zahval­ nosti od tvog Đurija 4 Kružok „Galilej (Galilei-kôr) naučno društvo radikalno orijentisanih studenata, čiji je prvi predsednik bio Karolj Polanji (v. 7/1). Organizuje diskusije, kurseve za radnike. Docnije, za vreme prvog svetskog rata, centar je antimilitarizma. 5 Veoma značajan tekst „Putevi su se razišli”, objavljen feb­ ruara 1910: o likovnoj um etnosti i razlazu između klasične i mo­ derne um etnosti. 6 „O Margiti K afki”, januar 1910 (v. 7/5) 7 O Bomont-Flečeru je kasnije (1911) objavio tekst pod nas­ lovom „Problem ne-tragične drame”. 8 Bernat Aleksander (1850—1927), filozof i estetičar. 9 U Spom en-knjizi B. Aleksandera objavljen je obiman tekst „Beleške o teoriji književne istorije”. 10 Karolj Kernštok (1873—1940), slikar, osnivač grupe „Osmo­ rice”. 11 Karli, Karolj Polanji (v. 7/1) 12 V. 24/2

142

45. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Kap Marten, početak februara 1910.

Dragi sinko Leo, Još uvek nemam snage da ti napišem pismo — iako ne­ mam nikakvog istinskog posla. Moju zahvalnost, jer ni inače ne bih imao snage da vam razumljivo izmucam zato što ste se toliko trudili za metne — poslao sam simbolično i uvijenu u Kuglera. Razumeli ste, nadam se. Poslao sam ti primerak mog predavanja o Kemštoku — dopada ti se? Iako to opet mije presudno važno: nije tebi namenjeno, nego mnogima — a tamo je možda bilo dobro i korisno. Jedino me zanima: izlagao sam usmeno a napisao nekoliko dana kasnije — da li se još oseća da je izgovoreno? Da li je drukčiji od ostalih mojih tek­ stova? Pravim korekturu eseja. Već je složena cela knjiga. Šest tabaka već se štampa. Sada ispravljam Stema. Ova­ ko nekako: Matea i Vimcea1 uvek ponese razgovor — sredstvo odnosi pobedu nad ciljem. Primedbe devojke su delom rasejane (jer sadržajno ne pazi), a delom uvređene, izazovne, upozoravaj u će (jer oseća da i formalno počinje isklizavati iz razgovora). A nadmenost Vincea sastoji se u tome što na konou — ikada je reč o „beskrajnoj melodiji” — primeti to za jedan tempo ranije i od tada (sećaš se?) svako navija „na svoju vodu”. Jedino već devojka — „čeka kraj”; ne: „posmatra bitku” i zbog toga gubi sa­ držajni pobednik Mate; možda će uspeti. Drugog nema. Dosadnim poslovima se bavim alko već nešto radim. Ovde je veoma lepo — ali meni bi sada bio potreban istinski, ozbiljan rad. 1 Ličnosti iz eseja o L. Sternu (v. 39/5 i 7)

143

Piši. Tako davno nisam čuo ništa o vama. Radiš li? A kura za debljanje? Kako sada stoje oboje? Mnogo pozdrava i rukoljuba za Be zbog poslova koje je obavila umesto mene. Tebe grli tvoj Đuri Piši mi o Baumgartenu. Da li ste mnogo viđeli, i kako vam se dopalo.

144

II CIN

Leo Poper

46. ĐERĐ LUKAC — IRMI ZAJDLER Februar 1910.

Draga Irma,1 Izvinite, poštovana gospođo, što vam pišem i što sam vaše ranije ime napisao na početku, iako dobro znam da na to nemam nlkaikvo pravo. Ali ovo pismo i nije namenjeno vama, nego Irmi Zajdler, nekome ko treba da dobije knjigu12 priloženu uz ovo pismo, nekome ko mi je poslednji put pisao da će iz daljine gledati svaki moj korak. Ja nisam zloupotrebio to ovlašćenje, ono što bi se otuda moglo iščitati, a ne veruj em da biste vi mislili na to — ne bi to ni imalo nikakvoga smisla. Vi koračate putevima koje ja nemam prava ni mogućnosti da posmatram, a ja putevima koji vas ne interesuju, ne mogu vas interesovati, koji u vama izazivaju potpunu ravno­ dušnost. Otkuda ipak da vam šaljem ovu knjigu, da — ja, najoiholiji čovek na svetu! — izvrgavam sebe prividu nametanja pred vama? Ne znam, ali osećam da ne bih imao mira kada primerak ove knjige ne bi bio kod Irme Zajdler, čak i ako znam da više nema Irme Zajdler; ako i znam da će oči gospođe Reti hladno pogledati koverat i neće nikada pročitati ovu knjigu. I neka je ne pročita; čemu hi joj to služilo? Radi sebe vam pišem, gospođo. Kada je bila priprem­ ljena prva skica ove knjige, tada sam vas video prvi put, a što je onda u meni tinjalo kao maglovita, nesvesna že­ lja, to su vaše reči i susreti s vama učinili svesnim. Vaše je delo ono što je ovde nastalo, ako vam je strano sve 1 Koncept pisma je pisan posle udaje Irme, i otuda bi, po običajima vremena i mađarskog jezika, trebalo da Irma bude oslovljena kao gospođa Reti (Réthy Kârolyné), a ne imenom. Prvih 5—6 redaka koncepta je precrtano i nečitljivo. 2 Prvo, mađarsko izdanje knjige D uša i oblici.

147

ono što ćete ovde naći (ako biste ipak pročitali), ako ste daivno nesitali iz moga vidokruga, kada sam zajpisao vašu posledmju reč. Oviom se knjigom opraštam od svoje mladosti i kre­ ćem putovima za koje nije ni imalo slutnje ono dete koje ste vi negda poznavali. Ali ne mogu prepustiti iz ruku ove napiise koji obuhvata ju radove moje mladosti (a otu­ da i života) a da, duboko ganut, sa zahvalnom tronu­ tošću, ne izrazim vama hvalu za sve. Hvala vam što ste se za trenutak pojavili u mom životu i hvata vam što ste se udaljili. Hvala vam za one kli'kitave radosti koje je donelo vaše približavanje i hvala za one bolove koji su gotovo uništili ovaj život: hvala jer bez njih ne bih umeo stupati dalje: bili su dobri; potrebni. I sada, kada sam im već — teška srca — konačno rekao zbogom, kada se prekinulo sve što na njih podseća — jedino vas mo­ lim, draga Irma (ne ljutite se, molim vas, nii sada: ne mogu to zamoliti gospođu Reti). Jedino vas molim: ako niste još potpuno zaboravili da sam jednom i ja postojao na svetu, veoma vas molim, nemojte s gorčinom misliti na loše časove koje sam vam prouzrokovao — bojim se da su vam gotovo svi bili takvi — već pomislite da su i oni bili put ka vašoj docnijoj sreći, a sva gorčina, i sve što je iz nje poteklo, na meni je ostavilo hiljadostruko dublje rane. Irma, nemojte s gorčinom pomišljati na me­ ne, ako vam ponekada padnem na um, to je jedino što vas molim, sada kada vam šaljem poslednju poruku u svom životu. Coveka kakav sada jesam, vi niste nikada poznavali, a nećete ga nikada ni upoznati. Ali su poletele uspomene na davno minule dane, sada kada se opraš­ tam od onoga mladića koji je započeo da piše ovu knji­ gu, i hteo sam poslednji put da se oprostim od Irme Zajd'ler, kojoj on može zahvaliti na ovoj knjizi, kojoj zah­ valjuje što je od njega postao čovek, kojoj zahvaljuje što je jednom i na njegovim putevima sijalo sunce, kojoj zahvaljuje za sve, za sve. Ovaj pozdrav šaljem vama, gospođo: jednoj davno za­ boravljenoj, jednoj davnoj uspomeni.

148

47. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU Berlin, 6. februar 1910.

Dragi sinko! Opet treba nešto ispraviti. U mom poslednjem pismu — koje je i inače bilo puno jevrejslkog šef'ta — pisao sam ti da mi se ne dopada tvoje predavanje o Kemštoiku kao činjenica, kao podatak o Đuriju, kao kulturni simptom i kao slika — i da čekam sam tekst. Sada sam pročitao šta si govorio, e pa opet sam se blamirao, jer tekst je tako razborit i odličan i borben i heroig i popularan i tačan, greh bi bilo da nisi govorio. Batinom sam h!teo da te opaučim, a ti se s pikantnim uživanjem poigravaš njome, po-ređenje je biblijske siline. I tako bi se u tom tonu moglo nastaviti i iz beskrajnog prostora beskrajne distance jedva se šta više i bolje da učiniti. Jedino ne bih voleo da kreneš u ovom pravcu, mada se ne bojim za tebe, jer znam tvoje strogo viđenje deloknuga, a znam da ćeš i ti potpisati ovo moje gledište da se srne reći, čak i najopštije, najšire sumiranje samo o onome čemu znamo i svaki najmanji detalj. (Dakle, ovako ipak možda ne smeš nastaviti ma koliko bila izvrsna i prvorazredna stvar sama po sebi.) Šta veliš na sve ovo? Ali još jed­ nom: ton je veoma simpatičan (veoma razgovoran!), i još jednom mi oprosti — zbog ovoga slučaja —, zbog predrasude. Neki Geza Feleki pored tebe veoma spretno piše o sa­ mim Kernštokovim delima. Čak, što je najveća pohvala — kazuje nekoliko stvari o kojima sam ja hteo da pi­ šem, i umesto kojilh ću sada morati da izmislim — nešto još genijalnije. No, istina je, pisaću: ja pišem najvažniju kritiku Mađara u Kunst und Kiinstler — još niko ništa ne zna o tome, ali će se već u martu pojaviti (samo što 149

još cela stvar nije sigurna, zato ne govori nikome, čak ni sebi!), a to će biti prilično dobra karijera, i meni više znači nego Brojgel. — U Sterna, koji je sada, izgleda, dobro krenuo, lepo bi bilo uneti da suprotnost impresionizam—tektonizam pot­ puno pokriva polnu suprotnost kurva—'majka (Vajninger me na to pođsetio) i prema tome šta želiš jače da pritis­ neš u devoj ci, trebalo bi da odnesu pobedu Mate ili Vince (ne mogu sada dublje da ulazim u to, možda uđi sam!). — Održaću jedno predavanje, organizator je Mandl1, inače drag i dobar dečko: ili na Redehalle der freien Studenten12 ili samostalno — što je bolje — u sali gde ću ljude primamiti odštampanim ceduljieama-obećanj ima koji se rasturaju po fakultetima i kafanama; to je običaj. Govoriou o nesporazumu, sporazumno ću govoriti o nesporazumevanju, biće sjajno. Na Kugleru ti sto puta zahvaljujemo (još nije stigao). — Tvoje su knjige, jer onda na brzinu nismo mogli da ih stavimo u dva sanduka uz stare, kod mene. Dakle, mogu da ti pošaljem šta god želiš! (I ja sam ih mogu čitati, zar ne?) Pošalji kad budeš mogao 50 maraka (račune si primio, zar ne?), jer će nam biti potrebne. — Kako si? Odmaraj se i priušti neku pustolovinu (ali bez književnosti)! Kako ti je otac, mnogo pozdrava! Grli te, Be pozdravlja, Leo 1 Oto Mandl, prijatelj Lea Popera, s kojim će sarađivati i Leo i Lukač; M andl će prevoditi na nemački Lukačeve eseje. 2 D iskusiona sala za slobodne studente.

150

48. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU Berlin, 17. februar 1910.

Dragi sink©, Izvini me, izvini! Inkriminisani pleteni kofer je svojevre­ meno dospeo na tavan (jer tavan imam, a predsoblje nemam) i tako je potpuno pao u zaborav. Strašno nas je uplašila tvoja dopisnica, i još danas ćemo poslati ko­ fer tamo kuda treba. I Baumgartenu ću to javiti. — Poči­ njem da energično bivam bolje, još se uvek gojim, svež sam, radim s Be i Margitom Vesi, odlazim mnogo na fa­ kultet kod Zimela, Kasirera. Kao što sam predvideo, Velflin je zaista prava budala. Moje predavanje je sada zamenjeno drugim projektom, neću da ti kažem kakvim, sačekaću doik ne propadne. Od teksta o Mađarima ništa. Izložba se nije dopala Šefleru. — Tvoj Kasner je veoma dobar, zatražiću od Karlija preporuku za Sengera i poslati mu, dobro? — O tvo­ joj knjizi ću rado pisati u Magyar Hirlap-u. Za nekoliko dana više. Pozdrav tvojoj majci, radujemo se njenom poboljšanju zdravlja. Grli te tvoj Leo Moja tašta često i toplo piše o tebi.

151

49. LEO POPER — ĐERĐU LUKAC ü Berlin, 28. februara 1910.

Dragi sinko Đuri, Užasno je ordinarno što ti do sada nisam pisao, teik ta­ janstvene aluzije i na dronjcima od dopisnica. Ali shvatićeš kada ti razjasnim. Istina, uz to bi trebalo da napi­ šem otprilike neikiu malu biografiju, ali me to ne ženira, jer je i onako neću napisati. Stvari tako stoje da bih ja sada, ako bih hteo, ako bih znao, ako bi moja energija i životno raspoloženje bili na nivou praktičnih mogućnosti, mogao načiniti svetski krupnu stvar, jedan list, jednu egzistenciju, smesta još tople bi mi iz mozga izlazile u javnost teorije brže od najbržih, sve lepše od lepših i — i ne mogu da se odlučim za besmrtnost. Onda, narav­ no, ne pišem ni pisma. Tajna je, dakle, sledeća. Ovde je Oto Mandl1, najređi čovek na svetu: voli me, veruje u mene, a i poznaje me. I hoće da mi pomogne, jer vidi moju lošu egzistenciju i kako se patim. Najpre je hteo da držim predavanja, za što sam ja bio veoma raspoložen i od kojih sam ja očeki­ vao mnogo budnosti. Ali kad je čuo da sam jednom imao u planu da pokrenem list, odjednom je priznao da je misao o predavanjima odvratna, jer je ljigav taj svet kojem čovek govori, da me nije odgovarao zato što ništa bolje nije znao, ali sada ova misao, Fuga 12 mnogo je lepša i plodnija, i on će to smesita organizovati. I sutra­ dan je obigrao Berlin tražeći štampara i ispostavilo se da stvar zapravo ne staje ništa i izračunali smo da i u najlošijim slučajevima može da nam ostane na kraju go­ dine 300 maraka. I dve sedmice potom, na svoj rođendan donosi mi ček, istavljen na ime Fuge, od 250 maraka (što je dobio od rođaka kao rođendanski poklon), kako bismo 1 v . 47/1 2 Plan se nije ostvario.

152

time otpočeli posao. Neverovatan čovek. Ja to, naravno, nisam prihvatio, samo sam ga zamolio da, alko stvar zais­ ta krene, on sređuje stvari mojim novcem ( u principu). Fuga je dakle osnovana. Ali sada, kao što ti rekoh, ja ne umem da uđem u švung, užasno me dira cela stvar i stid me pred jadnim Otom koji mi ovde više ne može pomoći (jer ista ona beskrajna finoća s kojom je to uradio, sada ga sprečava da protiv mene forsira stvar a ja, bolu moj, zloupotrebljavam to i — dalje spavam). Tako stoje stvari. Tako je stajalo bar do juče. Danas sam malo bolje i više sklon životu i karijeri (i pisanju pisama). I sada verujem (odnosno da venujem još uvek ne mogu, samo znam) da će Fuga postojati. A što mi je ona potrebna? Ne mnogo, sem da u njoj objavim onih nekoliko tekstova koje bih mogao napisati između dve godine (jer svake dve godine Kunst und Künstler će mi objaviti jedan). Ili, ako već bude postojala, da je izošt­ rim za budućnost, za trubu u velikoj tišini i pretvorim u borbeni organ nove, neotektoničke misli za održavanje roda, i da pišem u njoj ono što niko još ne zna, i što će i prorok — u dubinskim paralelizmima saznanja — tek saznati zajedno s vernicima: šta je kost i krv nove umetnosti. Ti sad misliš da sam svakako frivolan kako sam pri­ šao stvarima. Ma nije. U pitanju novca nisam frivolan, jer je zaista reč o 150 maraka mesećno a toliko imam, dok ni duhovno nisam frivolan, jer i kod mene je pre svega prolazno i ciničko-impotenitno raspoloženje, a pob­ rinuo sam se i o nivou kada sam odabrao dva saradnika. Sada je samo pitanje šta će reći saradnici. Od Kartija* još nema odgovora, od tebe tek toliko — i hvala za to — da me nećeš ostaviti na cedilu. Da li bi, dakle, bio sklon da mi za prvi ili drugi broj daš tekst o Georgeu'1a potom polako i ostale, na primer, Ernsta,3*5 ako se do tada ne pojavi na nekom časnom mestu (za što ću ja, upnkos svim poslovnim interesima, učiniti sve što mogu) i tako 3 Karolj Polanji (v. 7/1) '* Esej „Stefan George”. 5 Esej o Paulu Ernstu će biti objavljen marta 1911. pod našlovom „Metafizika tragedije”.

153

dalje sve što ti se hoće. Ne mnogo, jer ne bi bilo dovolj­ no prostora, ali sasvim ono što hoćeš. Sada brzo treba da završim pismo, jer inače neće nikada otići. Karli je pos­ lao Sengeru preporuku, u kojoj sam te užasno preporu­ čio, nabrojao tvoje zasluge i t d . . . i predlaže Sengeru da te objave prilikom novog „Diletanta”6 o čemu bi ti još dopisao kritiku. Pored toga: o rukopisu H. Bauera7 juče sam govorio Rajheru8, koga je veoma zainteresovao, jedino — u američkom pozorištu za naslovnu ulogu Hedvigi. Tražio je da mu pošaljem, on će kazati i da li ima izgleda kod Brama9. U to ne treba ući, jer venujem da bi Raj her, ako mu se tekst dopadne, preuzeo od Brama. Nego bi se moglo napraviti da mi pošalješ drugi priimerak koji bih dao njemu, a drugi bi bez njegovog znanja bio kod Brama. Reče mi još da bi Hedvig prethodno ig­ rala i na nemačkom u Berlinu. Napiši to Baueru, ili mi pošalji njegovu adresu. Ima li on još jedan primerak na nemačkom? Inače ništa novo. A, istina. Ali to si već saiznao: pisao sam Volaru da vam piše i da vam pošalje reprodukcije koje ćete mu kasnije vratiti. — Da li su već stigle? Piši, i ja ću sada opširnije. Jer sad dolazi do velikog daha. Grli te tvoj Leo Be te pozdravlja.

- Delo Rudolfa Kasnera. 7 Bela Balaž (v. 31/3) 8 Emanuel Rajher, jedan od osnivača pozorišta F reie B iih n e, glum ac. 9 Oto Bram (1856—1917), osnivač F reie B iih n e.

154

50. ĐERĐ LUKAC — IRMI ZAJDLER 23. mart 1910.

Veoma poštovana gospođo! Moram Vas moliti za izvinjenje zbog dosađivanja — ali već sam načinio jednu grešku, pa ako onu i ne mogu ispraviti, objasnili je mogu jedino uz pomoć druge. Vi ste mi u svom poslednjem pis­ mu, naime, pisali „da ćete iz daljine s pažnjom pratiti svaki moj korak”1 i to bi za mene bilo dovoljno da Vam pošaljem najvažnije delo mog dosadašnjeg života. Ali ja vrlo dobro znam da je ta rečenica bila samo draga i ta­ nana uotivost prema jednom određenom čoveku, pa me otuda ne ovlašćuje uopšte na ništa. Neposredan razlog što Vam pišem jeste: ova knjiga, kao što se možda sećate, naučna je rekapitulacija moga celokupnog dosadaš­ njeg života, zaključivanje takozvane mladosti, i pošto se, objavljujući knjigu, opraštam od nje, osećao sam obavezu prema sebi da svakome zahvalim jednim stiskom ruke na onome što mu dugujem. To sam učinio u uvodu knji­ ge, i pošto je prema Vama, poštovana gospođo, veoma veliko i krupno ovo moje dugovanje, i Vaše ime je medu onima kojima se zahvaljujem. I zato Vam zajedno s knjigom šaljem i nekoliko reci objašnjenja, jer se bojim da je stvar za Vas neugodna, jer znam da bi bila još neugodnija ako biste od drugih saznali, a pouzdano znam da biste onda još više pogrešno shvatili svaki moj motiv, nego što ćete sada shvatiti. Sto Vam pišem, gospođo, činim to zbog sebe, kao što je meni za ljubav pisana blagodamost. Vama ne treba niti Vam može biti potrebna moja blagodamost, ni zah­ valnost, niti moja ljubav, a jedino Vam zato pišem sada jer je meni potrebna svest — radi daleke budućnosti — 1 Citat je iz pisma (br. 20), ali je očito navod po sećanju, jer ima razlika.

155

da sam Vam to jedinom rekao. Dakle, ono što tamo nisam mogao reći, reći ću Vam ovćte: onih nekoliko meseci u kojima sam imao sreću da Vas poznajem i da budem u Vašoj blizini taiko je beskrajno mnogo bilo za mene, mno­ go mi pružilo i mnogo značilo da pouzdano znam kako bez toga ne bih bio ono što jesam, nego siromašniji i manji svakako. Onda sam verovao da i za Vas to nešto znači — danas više ne verujem. Jasno vidim već da Va­ ma nikada nisam mogao biti ništa više do slučajna kon­ stelacija, jedno prilično ugodno ispunjenje poslednjeg pe­ rioda Vaše rekonvalescencije. Vi ste se našli u Pešti i niste još bili dovoljno zdravi da biste mogli raditi, a i dirugo Vam je u životu nedostajalo što je bilo potrebno, i što sada imate, a reč je bila o tome da se jedno neu­ godno pretaizno vreme provede ugodno koliko god je to moguće. I onda, među mnogim neprijatno pametnim i glupo neprijatnim Peštancima, tu sam bio ja, i Vama se sigurno činilo da sam ja pametniji, zabavniji, profinjeniji i pogotovu kulturniji, nego oni, pa i nije dosadno sa mnom razgovarati — sve dok ne dođu na red ozbiljnije stvari. Što su ovi razgovori postali najvažniji sadržaj mo­ ga „života”, što sam tako dobio sanjane radosti i bogat­ stva — to je moja sreća, ili nesreća. To Vas zaista ničim ne obavezuje prema meni, jedino mene da Vam najiskre­ nije i najtoplije zahvalim tonom najdublje ljubavi za ono što ste učinili za mene, za ono što ste za mene bili, što ste od mene načinili. Još Vam se na jedinom zahvaljujem, gospođo, i na tome moram da Vam se zahvalim još danas. Meni se činilo, dok nisam imao sreću da Vas upoznam, da znam, ali još ni­ sam hteo niti smeo da verujem u to, kako me ceo moj način življenja unapred isključuje iz svakog ljudskog zajedništva, ukida njegove mogućnosti u odnosu na mene da ikada značim nešto nekome čoveku. Vi ste mi u jed­ nom trenutku slabosti rekli da nisam u pravu, a ja, jer još se nisam osećao toliko vezanim za čoveka, bio sam dovoljno slab da vam poverujem. Činjenice su to opovrgle, i sada ne samo što znam nego i nepokolebljivo veru­ jem da je to taiko, i veoma je dobro tako (ne što tako jeste, već ako je taiko, što sam načisto sa sobom) a i za to Va­ ma zahvaljujem, i hlagođaimo Vam zahvaljujem sada. 156

Vi ćete sada ovo pogrešno shvatiti — to je sasvim izvesno, ali je neizbežno, a danas osećam da je za Vas veoma dobro što moje duševno stanje nikada nećete razu­ meti, kao što — zar ne, razumevanje uopšte i nije važna stvar? Ne mogu Vam to ovde ukratko objasniti (tako da ne vidite nikakvu ironiju tamo gde nema ironije, niti procenjivanje tamo gde ga nema)! Ima ljudi koji razumeju i ne žive, a ima ljudi koji žive i ne razumeju. I prva vrs­ ta ljudi ne može uistinu stići do druge, iako je razume, a druga nikada ne može razumeti ništa, ali u odnosu na nju to i ne može biti važno, jer ona voli idi mrzi, poseduje ili će posedovati, a kategorija razumevanja za nju ne postoji. Vi, gospođo, ovo nećete razumeti, i, jer Vam veoma intenzivno želim sreću, radujem se što ne razumete, a rekao sam to samo zato što je to meni važno da Vam jednom to kažem, i što ćete možda iz toga osetiti moju nepromenjenu ljubav i zahvalnost prema Vama, poštovanje prema specijalnoj suštini Vaše ličnosti, i da ne računam na nikakvu vrstu razumevanja s Vaše strane za moje duševno stanje. Pisao sam Vam zbog mojih pot­ reba — Vama više ništa od mene ne može biti potrebno. Intenzivnom snagom želi Vam sve lepo i dobro prijatelj koji Vas poštuje dr Đerđ Lukač2

2 Pismo je koncept koji nije poslan.

157

51. IRMA ZAJDLER — ĐERĐU LUKACU Budim pešta, 24. mart 1910.

Dragi Đuri, Od srca vam hvala za knjigu. O nesporazumu ni bez ko­ mentara ne bi moglo biti reci. Iskreno vas pozdravlja Irma Zajdler R.1

1 Priložena je bila i posetnica: Irma Zajdler-Reti.

158

52. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU Berlin, 24. mart 1910.

Dragi dobri sinko, Prožet nekim direktnim divljenjem stojim pred svojom neverovatnom nemarnošću za ceo svet i ne mogu da shva­ tim kako je moguća ova zaslepljujuća pojava u inače sivom svetu moje duše. Ti pišeš meni šta je Paul Ernst rekao.1 A ja od radosti ne mogu da ostanem u svojoj koži, jurim kod Be, pri­ čam joj, ceo dan o tome govorimo; o tvojoj karijeri, šta da radiš, šta si uradio, kakav si, kako te volimo, koliko se radujemo tvom ogromnom uspehu, i da ću ti pisati, česti­ tati smesta čim stignem kući ili sutra ili bolje ipak još danas. I evo danas ti čestitam. Veoma lepo, odista krupna stvar. Ono što je rekao, isto kao i kako je rekao, drugo­ me, onako orno na belo, o nekom nepoznatom, on, teoreti­ čar: veoma krupna stvar. Tvoj plan bezuslovno odobra­ vam, samo — savetujem ti — obrazloži ga da li ćeš još sigurno bar deset godina biti za to: kako uslov Insela1 2u krajnjem slučaju ne bi odbacio: naime, ako on ne pok­ reće, a bojati se da bi pitanje iznenadilo, ne bi li imao u rezervi za ovaj poslednji slučaj jedan drugi, sasvim ne­ sebičan predlog, kao na primer da ti sam objaviš knji­ gu? Ali znam da si to već i sam obrazložio, da je Ernst srećan što može da posreduje i da ćeš ti sigurno postupiti onako kako će biti najbolje. U svakom slučaju sada otiđi u Vajmar, neka ova zima ima nekih pozitivnih plodova. 1 Preko posrednika prevod Lukačevog teksta o Paulu Ernstu stigao je do Ernsta, a istom linijom i mišljenje Ernsta do Lukača. 2 Lajpciški izdavač

159

Od srca ti hvala što si tako jednostavno pristupio Fu­ gi.3 Stvari tako stoje da će prva Fuga moći da se pojavi možda već 15. aprila, ali — još nikome ne treba reći, bar još nekoliko dana, doik glavne administrativne stvari ne budu sređene. Onda ću poput poplave da pustim poziv na pretplatu. Voleo bih ako u prvom broju izađe tekst o Ernstu, jer je George malo predug, a Hofman4 je prekratak i nije tako programski čvrst, zar ne? Ali Presse5 ga još nije vratila, tako je šlampava, zar ne. (Izvini zbog ove sigurnosti, ali znaš za moj dvostruki zahtev da taj pr­ ljavi list ne objavljuje tvoje tekstove.) Piši mi o tome što pre. — Nadam se da site od Vodara već dobili vesti, ako niste, smesita mi javi, onda ću pisati drugima ili ako je jako hitno, samom Majou. Margitu Selpal mi šalji ili donesi. I uopšte, kada stižeš? Već te veoma očekujemo i potreban si nam i požuri! I piši, i ja ću ti napisati ovih dana nešto veoma pametno. Ali ovo neka ide već. Sto puta te grlim. Be te pozdravlja, tvoj Leo A, čuj, Rundšau objavljuje Aeroplan,6 ali me to nije mno­ go obradovalo, jer je to ipak glupost, ali se pobrini da Ošvat7 sazna, da ipak nečemu posluži.

3 V. pismo 48 '* Esej „Rikard B er-H ofm an” 5 Austrijski liberalni dnevni list N e u e F re ie P resse. 6 Rundšau je objavio Poperov esej „Estetika aeroplana” ok­ tobra 1910. 7 Ošvat (v. 28/7) nije u Njugatu objavio ni jedan Poperov tekst.

160

53. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU Berlin, 28. mart 1910.

Dragi moj Đuri, Iščuipaću se za trenutak iz kovitlaca istraživanja Lukača da bih ti se zahvalio na tvojim novim darovima, na knji­ zi i dirljivoj i postidnoj sjajnoj posveti. Da zaslužim jed­ nom ono što ti u svom divnom širokom gestu predujmljuješ meni, sve ću učiniti. A da je ostvarenje toga up­ ravo ono što je na mom najlepšem putu, i za što verujem da ću najboljim svojim snagama jednom i ostvariti: to čini naše prijateljstvo i ono mi daje nepogrešivu pouzda­ nost cilja i punokrvnu snagu. Sada ti više ne mogu reći, jer sve svoje vreme i snagu koristim da izvučem tvoju „suštinu”. Inače je ovde moja majka, i mnogo ljudi i malo mi ostaje vremena za rad. Tebe čekamo s radošću i ubrzo. Zbog Majoa sam pisao na tri strane (ako ni to ne po­ mogne, ja ću načiniti jednog). Kada mora biti gotov prikaz, i koliko dug da bude (u rukopisu i objavljen)?1 Opet malo uspeha: po Holičerovom12 naređenju bio sam da se predstavim Rilu. Bio je 'drag, hvalio Aeroplan, i pitao me kakve me teme zanimaju: pričao sam mu da hoću da opis em metafiziku kiča, veoma se oduševio i zamolio me da to uradim za Rundšau, unapred u obimu od 5—6 strana.3 Biće to veoma lep posao, radujem se, ličnom uspehu ne toliko, jer i Bi je samo skroman odrasli čovelk (ali nešto je ozbiljniji nego što sam procenjivao). 1 Prikaz Lukačeve knjige D uša i oblici. 2 V. 42/6 3 Poper je napisao esej „Kič”, ali ga R u n d ša u ipak nije hteo da objavi, tek je to decembra 1910. učinio Karl Kraus u svom časopisu D ie Fackel.

161

Grlim te, sinko, hvala ti za sve, čekam te i ne boj se, pohvaliću te u listu kao što je i red. Servus! Poveži se s Otom4 koji je u 50 tačaka izuzetan i lep čovek. Servus! Tvoj Leo. Mama i Be te pozdravljaju.

« Oto M andl (v. 47/1)

162

54. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU Hujsterhajde baj Utreht, 25. april 1910.

Dragi dobri Đuri, sinko moj, Smesta moram da ti pišem, odmah prvog dana, jer treba da nestane ona tuga što juče beše među nama.1 Među sve nas se uvukla ta nevolja, žurba, ali nikoga nije lo­ šije odvojila nego tebe od mene, i to krivotvorenje hoću brzo da ispravim. Za nas dvojicu nije ovaj tempo: ono nekoliko reći što ti ja mogu reći obično načinim za nekolike godine, a za onaj bezbroj koji ti meni kažeš treba nekoliko godina samo da bi se izreklo, zar ne? I tek iz ovakvih godina mi umemo ekstrahovaiti naše teško zajedništvo. Šta nas dvo­ jica da uradimo za nekoliko minuta? I ja sâm se sve više odvikavam od svojih minultniih sfposobnosti, nisam više onaj stari, stari kozer, stari vetropir, toliko pijeteta dugu­ jem uspomeni Fuge da se oslobodim svakog impresionizma, a njene izgubljene dosade spašavam u svom radu i uskoro više neće oblik — kako ti reče — kompromitovati sadržinu, nego će same sadržine biti odgovorne za sve nevolje: više ništa ne umem brzo da uradim, čak ni da ruku pružim, čak ni da kažem servus, sve što uradim brzo — postane prazno. I otuda se bojim da je postao prazan i naš rastanak, i brzo hoću da nadoknadim ono što je propušteno. Sve sam čuo što si rekao poslednjih dana, ali tek sada razumem tvoje žalbe. Iskočio si iz koioseka a za to vreme se zemlja stvrdnuta. Ja to veličanstveno razumem, naro­ čito ovo poslednje, i za mene je zemlja svaki dan sve tvrđa, a čak ni u meka vremena nisam imao pravu logu. I ja ne znam kako ću s time na kraj, ali znam da ćeš 1 Uskoro posle Lukačevog dolaska u Berlin Poper i njegova verenica su otišli kod njenih roditelja u Holandiju, tako da dva prijatelja nisu mogla da ostanu dugo zajedno.

163

ti izaći na kraj. Ja ti, naravno, savetujem da okončaš tugovanje i da se osećaš dobro, ali to ne smem zbog „hi­ gijene razvoja”, ili da načiniš sintezu između rada i bla­ gostanja (oma i po cenu prvog), ali bolje je sebi da to savetujem (a ja ću to i načiniti — po cenu obojega). Ta­ ko mi ne preostaje drugo nego da dođe do izražaja ono moje određeno uverenje po kojem su tekstovi Đerđa Lukača rasprave o životu — a, to sam već negde napisao, dakle da znam pouzdano da ćeš prezdraviiti i bićeš so­ bom veoma zadovoljan za sedmicu-dve. Ne biih rekao ako bi se dogodila neka opaka nevolja, ako bi bila žena ono zbog čega ne radiš! Aid ovako! Ta upravo- te ona2 tera na rad, ako te već na drugo i ne tera. Jer joj tu istinu treba priznati da je i u dobru i u zlu, uvek davala — za po­ kušaj — pero u ruku da o njoj ili protiv nje, za nju ili od nje, preko nje ili iz nje, ali uvek napred i prema go­ re su išli tvoji tokovi otkako su povezani. Ne govorim Tebi: ne izdaj je! Ta ako je i izdaš, erst recht3 ne izdaješ je a ni ona tebe. Postoje žene koje oplođavaj.u čoveka za stotinu godina, pod pretpostavkom da ih on ne ubije. Postoje one koje rađaju, postoje 'boje su rodile, ali postoje potom one koje porađaju, a ove su najčestitije i najjeftinije. Za ovakve ne treba reći ni jedne jedine ružne reći. Ali ti to ni inače ne činiš. Dragi simko, vidim da sam izašao na kraj s tugom. Ta­ ko malo nje i nije. Samo je nestalo one hladnoće prili­ kom rastanka, hvala bogu, a ona i treba da nestane, jer u njoj nije bilo ništa stvarno. Ne znaim da li je i tebe spopala, ali mislim da jeste, ako pomislim na tvoje tiho i tužno lice. Ja sam sâm tako snažno osećao bol da sam poželeo, ne znam — da uz pomoć kočnice zaustavim voz i vičem servus, Đuri, i da zatim nemo otrpim 20—25 maraka kaz­ ne ili 3—5 sedmica zatvora. Nisam to učinio jer mi nije palo na um (postaji u nama „samoograničavajuća” snaga koja istinsku spontanost reagovanja uvek kasno doturi mozgiu). Ne mari, zar ne? Glavna stvar je da sada znaš: 2 Irma Zajdler. 3 Zapravo.

164

volim te i divim ti se (i da držim za jedan od svojih gla­ vnih činilaca higijene razvoja da te uvek volim i da ti se divim). Postaraj se da se što pre opet sretnemo. Misli na mene i uvek veruj u moje nepatvorene osećaje. Grli te tvoj Leo. Molim te, predaj naknadno Baumgartenu moj pozdrav na rastanku.

165

55. DNEVNIK, 1910.

25. april 1910, noću1. . . A možda je ipak ispravna psiho­ logija Enđrea iz Margite Selpal12, bez njega se nije mogla opisati psihologija? Nije bio potreban, a nije potreban ni sada — ali bez njega ne može da se opiše psihologija. Čudno je i zato uzbudljivo započeti jedinu svesku dnevnika (čak i na mene deluje, čak i na moje današnje stanje). Postoje pitanja — i ona su sugestija forme: ko će preći od starih? Koja će biti nova imena koja će mo­ jom krvlju ispisati ovo zastrašujuće mnoštvo belog pa­ pira? (Jer: ono što je bilo ispred prve sveske — tome tamo jedva da i ima tragova.) Naravno, ovo je sve sama detinjarija : znam šta će bi­ ti: ništa. Sve je bilo samo jedan tren. Možda me je uz­ budila samo prazna sveska. Kako bi to lepo bilo kada u njoj ne bi bilo ništa; kada bih umro; kako bih sada bio u stanju malo energije suprotstaviti nekoj bolesti; možda nimalo: zaspao bih — ili bi to u meni možda oslobodilo stare snage. Sigurno: (s Baumgartenom3 sam ovih dana mnogo govorio o tome): obojica čekamo čudo. Ali ja sam nekada umeo da prizivam čuda — ili možda: da vidim 1 Na svesci u kojoj je pisan D n e v n ik stoji oznaka II, što bi trebalo da znači da su ove dnevničke beleške nastavale, a to se vidi i po prvim rečenicama. Samo što prethodna sveska nije sa­ čuvana ili — m anje verovatno — nije još pronađena. Dnevnik je pisan, kao što se iz teksta vidi, u Berlinu, Vajmaru i Firenci. 2 Drama B ele Balaža o kojoj je Lukač pisao u dva navrata kao o m ogućnosti savrem ene dramske forme; drama počiva na sukobu između junakinje Margite i dvojice muškaraca — Endrea i Beleznaija. 3 V. 24/2

166

čuda? Sada ne, i zato ništa ne dolazi, neće ni biti ništa; samo laigana propast, polagani sunovrat. — So endeth every song that each man sings/1 27. april Malo se razvedrava. Sada bar postoji radna ner­ voza. Samo — čini mi se — žurba. Ali to možda ne sme­ ta. Ako odbacim to da će se do sledećeg proleća ili je­ seni svakako nešto (spoljnje, stvar karijere) dogoditi, on­ da ne smeta. Ono što sada hoću da uradim: jednom će mi sve biti potrebno. Da sada br,zo stignem do cilja — ko kaže da je to potrebno? Naravno: to znači Peštu. Jer tamo mogu na osnovu knjige o drami4 5 obaviti habilitaci­ ju, dok bi ovde drugo bilo potrebno. Ali konačno ovo ne srne postati presudno pitanje. Jer opasnosti koje idu uz to veće su nego dobitak. Već sam bio nestrpljiv i zbog toga bez ,,Haltung”-a6 kod Zimeda.7 Možda je to upropastilo ceo odnos. (Bar je sada to moja impresija. Uzgred: nije preterano veliki problem.) Dakle: raniji tihi tempo i rav­ nodušnost. Biće već jednom nešto. Leovo pismo. Da, ako čovek stoji loše onda je frivolna svaka ravnodušnost. I gotovo sam pustio sve da se surva — a i on je osećao sve što i ja, a upravo je hteo sve da spa­ se. Možda: kada se sretnemo, ja ću iznutra već biti druk­ čiji i onda odjednom sve to neće biti aktuelno. Kako me duboko i dobro vidi. Stvar s Irmom; koliko mi koristi; da je ne smem napustiti. Pa da li sam je ja ikada na­ puštao? Zar s njom ne počinje — ako i iz druge atmos­ fere i drukčije perspektive nego što je Leo mislio — zar s njome ne počinje i ova sveska? I što sam sada (i u Pešti) verovao: kraj — šta to dokazuje? Ipak: njoj treba posvetiti knjigu eseja na neimačkom. Za rad bi mi bilo potrebno strpljenje i pokornost. A toga u meni sada nema. Vodeo bih da vidim nešto (opip­ ljivo, „rezultat”), iako — upravo ako sve pođe dobro — godinama na to treba čekati. Ali umeti čekati: to mi sada nedostaje. 4 Tako se završava svaka pesma što je čovek peva. 5Istorijski razvoj moderne drame. c Suzdržavanje, samodisciplina. 7 Georg Zimel (1858—1918), filozof i sociolog.

167

uveče Irma. „Žena” — osećam da je već nestala: ne treba ml, ne deluje, ne dopada mi se. Ali je ostalo jedno: žena iskupitedj, pomoćnica, drug, par, meni namenjena. (Samo ne vezujem da sam ja namenjen njoj.) Nevolja: samo na nju mislim; oma bi mi mogla pomoći — ili bar: njoj bih se mogao istužiiti a i to bi bila pomoć. Drugog nema. Sve ide loše. I ne želim nikoga, niko mi ne može pomoći: ona — da. La bella donna della mia mente.8 28. april Neka vrsta nade. Započinje „ledeno doba”. Ja sam umro — ali će možda biti radova. Bar tako izgleda. — Ja sam umro: ali to nije loše. Ali je najčudnije: ja sam umro — ali ona živi u meni; ukoliko u meni nešto može da živi. Tiho. Bez želje. Bez bola. Bez srdžbe. Ali ona. Samo ona. 30. april Ipak se mogu javiti krupne nevolje. Radim — ako i ne onoliko koliko bi trebaloi, ako i ne intenzitetom kojim bi trebalo — i ne osećam se loše. Ali raspoloženje mi je nekako tako malo aktivno, tako beskrajno ravno­ dušno da se to ne može izreći. — Sve mi je svejedno. Neprekidno bih da spavam. 3. maj Veoma sam zaslužio slučaj Siiašija.9 Ne sasvim zbog toga kako izgleda: ,,wer mit Hunden zu Bette g e h t. . .” 101, kaže Edit;11 dublje. Ovđe je reč o tome — čini mi se — što je ono precjenjivanje ljudi u mojoj stal­ noj tehnici života najviše moguće frivolno što se da za­ misliti (isto kao i moj „obzir” i „ne-umešanost” donose najveću brutalnost i najveći bol). Jer koga je slobodno preceni'ti i kome? Pitanje je, srne li se uopšte? (U smis­ lu moralnog života među ljudima.) Ne treba li zabrinuto ispitivati svako „razumevanje” da li je odista razumevanje, i svaku „ljubav” da li je ljubav zaista? Ali to nije sve: ne srne se biti voljen od takvih koji ne zaslužuju 8 Lepa dam a moga uma. 9 Vilm oš Silaši (1889-^-1966), filozof; posle revolucije živeo u emigraciji. 10 Ko s kerovim a ide u p o ste lju . . . (Ko s đavolom tikve s a d i...) 11 Edit Hajoš, prva žena Bele Balaža.

168

da vole eoveka. Drukčije rečeno: samo ponekoga smemo preceniti. I: samo najveći čovek i to srne; onaj koji da­ leko od sebe odbacuje hiljadu stvari koje i tako ne stiže da upotrebi — neka i drugi imaju koristi; a između nje­ ga i „drugih” razdaljina je taikva da je smešno kada ovi nešto uzmu. Ja nemam takvo bogatstvo i moja se frivolnost sastoji u tome što saoipštavam nešto što je i meni važno — a saoipštavam onima koji to veoma spretno kra­ du od mene. — I ovde nije nevolja u činjenici: u moguć­ nosti je što se meni zbilo — i što se može dogoditi bilo kada. Rasipati: otmenost; pokrasti i prevariti sebe: glu­ post. 8. maj Noćas sam osetio opet: Inma je život. Iskrsia je uspomena jednog izleta na Margitsiget; gluposti; igre; pronalaženja ko na šta liči (i pomislio sam kako me je ona ljubazno okarakterisada — bidermajerski sat — i kako glupo ja nju), i palo mi je na um kako je to (izu­ zev Osija) bio moj prvi i poslednji slučaj u životu; kako je sve bilo „ozbiljno” s Hildom12 — čiju „ozbiljnost” ni­ kada nisam ni malo cenio. A dok toga nema: da je dodir sve i sve podjednako dodir, dotle nema ništa. Ništa je „duhovno zajedništvo”; i ništa je ako je čovek „zaljub­ ljen”. Evo plodotvornog i oslobodilačkog: biti zajedno; a sada je sve svejedno — drukčije, tajanstveno — sve dobija svoju istinsku vrednost; sve postaje ozbiljno i teško i biva plodonosno. — Uzalud! Samo ona postoji — ako je sada već i ne „volim”, ako mi više i ne treba, ako je i ponovo ne želim. Svejedno. Uspomena na jednu epi­ zodu s njom više je nego s nekom drugom proveden ži­ vot. ad „rad”. Skandalozno jc frivolan moj pesimizam; sada osećam: uzmak me čini tragičnim; iz lenjosti utvrditi mo­ je granice; reći: ovjde ne ide dalje — kalko bih legao da spavam a uz to da poštujem sebe zbog iskrenog i dubo­ kog samopoznavanja. Ne! Tek posle godinu dana sme da se vidi da li će ovde biti nešto ili neće. A dotle frivolno je čak i misliti o ovome pitanju. — I mora se raditi! 12 Hilda Bauer (v. 28/3)

169

Naravno, možda: maj je: moj loš mesec (ikako je užas­ no bilo pre dve godine), a onda će sve veoma prosto i proizaično da se razreši i da dođe na svoje mesto. uveče Koliko se odvaja svaka uspomena (i zato svaki doživljaj) od „stvarnosti” koja nju pokreće, prouzrokuje. Ne znam kako mi padoše na um sestre Vizenta'l.13 A pade mi na um da su bile u Beču kada sam s Tatom bio u martu na proputovanju. I ja nisam hteo da odem. Nisam smeo da odem — jer sam ih prvi put video zajedno s Irmom. Jer je Irma onda na čudan način crtala aktove parova koji igraju. Jer mi je u Raveni rekla: znam što sam proietos crtala parove koji igraju . . . Moj život, je­ dina igra moga života, jedina prilika kada sam mogao da igram, velika, tragično-neminovna propuštena prilika mog života: to su bile sestre Vizenital. A više ih nisam ni video. Samo crteže. Samo uspomenu kako u Raveni u meni oživljavaju ovi crteži. . . Sad sam ih video. Ima među njima jedna velika umetnica, jedna prijatna igračica, jedna koja ne dolazi u obzir. Nije li to svejedno? I onda sam ih mogao pogledati. — Svaki čovek je toliko koliko puta se čovek s njime sus­ retne. noću Kako meni malo treba! Jedna misao (možda samo jedna ideja koja snažno impresionira) i sve je u redu — do sutra. Jer je ovo nevolja: neprekidno hoću da osećam svoju snagu (jer nemam pouzdanu i pravu svest o svo­ joj snazi — možda što nemam istinske snage: ko zna?) a to nije moguće. Jer treba i raditi: uraditi i učiti — ne samo dobijati ideje. I otuda je moguće da ču sutra uvi­ de ti: ništa današnje nije vredelo — i sve je onako kako je i do sada bilo. Ali je moguće: počinje da popušta loš sloj i opet idemo naviše. 11. maj Čini mi se, evo uzroka debakla: nisam slabiji kao „naučnik”, kako sam mislio — mada je i to moguće, čak verovatno; nego kao čovek. Treba mi nešto. Potrebni su mi ljudi — čak mi je potrebna toplina. A moja „toplina” tako se nekako teško kravi (koliko lako govorim i dola­ zim u površno intiman odnos s nekim) da ju je steći go13 Igračica Greta Vizental i njene sestre.

170

tovo nemoguće. I nedostaje mi. Nije istina ono što go­ dinama govorim: niko mi ne treba; mogu živeti gde bilo. Ne verujem da bih mogao. To jest, pitanje je ovo: da li bi mučnina koju osećam mogla biti iskorišćena za poja­ čavanje moje produkcije? Strah me: ne bi. A time bi konačno bila izrečena presuda. — Samo jedno ne shvatam: zašto ja ovde nisam imao mnogo Baumgartena i Lea? Zašto me nije diralo što odlaze? Cak sam se — sasvim u dubini — radovao tome. A zapravo i nisu mi oni ne­ dostajali. Cak ne ni neko određen. Nešto. Toplina. — Iz­ gleda: toliko sam ciničan da bi to mogao biti bilo ko. Ali u meni nešto nedostaje da bi se taj bilo ko realizovao ; da dakle ne budem samo metafizički ravnodušan gde živim i s kime, nego i empirijski. Ali onako kako je sada: metafizički sam apsolutno neveran, bez domovine itd.; u stvarnosti, međutim, veran i vezan za zemlju. Sada već — jer u krajnjoj uzajamnoj ljudskoj poveizanosti čovek deluje metafizičkom esencijom svoga bića (dobro rečeno: ens realissimum1'') — svi su prema meni kao da sam ne­ veran; a ja sam (u stvarnosti) kao jedan veran i nesrećan zaljubljenik. — Sve je ovo bilo najočiglednije ovako naspram Irme. noću ..Sve je u redu”. — Ševa. Biće oluje. Kako je psi­ hologija dobra nauka! Sada je sve rešeno: maj je oduvek bio moj loš mesec; toplota mi nikada nije odgovarala; sa­ da pred oluju uvek bivam veoma nervozan, boli me glava itd. — Tresnula je oliija: sve je u redu; kiša će sprati sve refleksije. I veoma bi lepo bilo — ikada psihologija ipak ne bi bila veoma ograničeno objašnjenje. Sećam se: Ignotus1415 reče nedavno: Novalisu16 nedostaje njegovo grudobolno svojstvo. Nisam hteo da mu odgovorim: ili je unutra ili ga nema; u jednom simboličnom portretu nema takvih uzroka; ako je njegov optimizam optimizam tu­ berkuloznoga — onda njegovom „intelligibles Ich”-u17 pripada i tuberkuloza, što sam ja prikazao (dakle: kao da je nema). — I samog sebe treba tako da osudim, kao njega. 14 Vrhovna stvarnost. 15 V. 31/2 16 Lukačev esej. 17 Inteligibilno Ja.

171

Jedino je pitanje: nema li ipak neke frivoilnosti (frivolnost empirijske lenosti -uzrokovane transcendentnim pesimizmom) u svakom simboličnom shvatanju svake du­ hovne pojave. — Jer: postoje ispadi; postoje „atmosfere”. Samo nam upravo etika naređuje da živimo- na nivou preživljene atmosfere najvišeg stepena (ma čak i kao mogućnost), oidnosno u pravcu njenog beskrajnog pro­ dužavanja naviše; bez bilo kakvog obzira na naše „tre­ nutne atmosfere” — čak ako bi one potrajaie godinama. Metafizički to je ipak pravi sadržaj života (idas Ich an sich18) a ovo je samo pojava. Cafc i onda ako u istinskom životu sudelujemo tek za tren. Mogućnost, jednostavno ostvarivanje jedne mogućnosti — kaže Ekhart — znači njenu svagdašnju stvarnost. Metafizički nema vremena. A trenutak ikada sam ja bio ja zaista je život, sam život, potpun život; a atmosfere koje ispunjavaju „ceo život” ipak su samo „trenutne”. Naravno, i ovde se nalazi ista ona užasna dvosmislenost (koja se odnosi na svaki temperament racionaliste — ako njegov racionalizam ne ide do misticizma) : nije li i to frivolnost? Drukčije rečeno: stari problem (samo malo uopštenije i dublje definisan): gde se odvaja Hjalmar Ekdal od Novalisa? 14. maj Ima li veće laži od „zaključivanja” i postoji li nešto otvorenije i dvosmisleni]e od zatvorenih vrata? Nije li jedini „pošten” put života: pustiti stvari da uvenu ii potom sahranjivati mrtve? Ali ko je živ a ko mrtav? Koliko puta iz mrtvih često vasknsava pogrebeni? Sada sam opet osetio kao slabost kako sam u Pešti „zaključio” s Irmom. Kao slabost — jer ja još nešto oče­ kujem (a ni njoj to ne može biti „.rešenje”). A da smo imali jedan lep „obračun” i „oproštaj” ? — Možda bi i tada bilo ovako. Ali — u onom veoma uopštenom smislu — „sad je kraj već svemu”. Da: između nas. Ali: od mene ka njoj: ne. A ko zna šta od nje ka meni? 18 Ja po sebi.

172

15. maj I opet osećam: vedri se. I opet počinjem verovati u sebe. Ali: ovo poverenje (ako mu pažljivo analizi­ ram uzroke) trebalo bi da mi pruži povod za najveće nepoverenje. Naravno, sasvim duboko. Jer: zašito se izmenilo moje raspoloženje? Zaito šito pišem; zato što mi ide pisanje; jer dokazujem samom sebi da imam talente. Ali: zar to nije znak slabosti što sam uopšte prinuđen na do­ kazivanje? Nije moja najdublja — i veoma davno primećena — ljudska inferiornost da moji postupci načine nešto od mene; čak i pred samim sobom. Ja sam onaj koji sam to i to učinio, ili mislio. A ne: ovaj čin je moj i zato je važan jer mene savršeno i snažno izražava. Nema u meni veličine koja je odista sama po sebi snažna i sama se od sebe podrazumeva; uvek su potrebni dokazi. I zato je du­ boko ispravno Leovo osećanje prema meni i prema Karliju19 (sasvim nezavisno od toga koliko ovde precenjuje Karlija d nezavisno i od toga koliko to zaista potiče od njegovog uviđanja), to što je njegova vera u Karlija aprioristična; a u mene tek a posteriori vera; dakle, prva nije prisiljena da se stvarno .dokazuje .posredstvom čina, a druga naprotiv jeste. Inače: planirao sam đediikaciju za nemačko izdanje knjige eseja (dobro bi bilo kada bih se njenim objavljivanjem toliko bavio) za slučaj — koji je veoma verovaitan — da se ne mogu otvoreno posvetiti Irani Ovako: In Ihre Hânde lege ich .dieses Ruch. Denn viel mehr als mir darin zu sagen vergdnnt war, gaben Sie mir: ailes was ich erwarb und geworden. Und wenn Sie auch diesen Dank nichft begehren und nicht duldetn — leise falit er dennoch aaif Ihr Haupt nieder, wie welkende Rlumen im Henbsft.20 17. maj, noću, za vreme rada Zapazio sam čudnu stvar. Pišem, .brišem, razmišljam, potom kažem u sebi: razumem, potpuno razumem. .. Nikada mi nije bilo teko jasno ko­ liko je vizionarna moja produkcija. 10 Karolj Polanji (v. 7/1) 20 U vaše ruke polažem ovu knjigu. Jer ste mi mnogo više dali nego što mi je u njoj dopušteno izreći: sve što sam stekao i što sam postao. I ako vi ne tražite i ne podnosite ovu zahvalnost — ipak tiho na vašu glavu pada kao cveće koje vene u jesen.

173

18. maj. Noviji nacrt dedikacije In memoriam 18/XII 1907 20. maj Čudno zri esej o Filipu21. Izgleda da će ovo biti majistinskiji esej o Irmi. Lirika sadašnjeg stadij uma. Iz­ raz atmosfere odašiljanja pisma i onih nekoliko dana koji su .prethodili i sledili. A i sadašnjih. Biće, dakle, istinski veliki lirski niz: George, Ber-Hofman, Kjerkegor, Filip. Jer povezanost s ostalima mnogo je ilabavija; Novalis: atmosfera susreta; Kasner: Firenca, Ravena; Storm: pis­ ma iz Nađbanje. Još dalje: Stem : uzaludnost; „vetropirasta” zima posle raskida. Emst: časovi oibračiuna. Ali u ova četiri nalaziće se celokupno zbivanje. — Jedino stra­ hujem: neće li se izgubiti ono formalno-estetičko što sam u Filipu hteo reći? Da ne bude ponovni pad u staru li­ riku? Ne znam. Pitanje je: šta će biti ako još budem čitao; sada se u njemu razvija i zri 6amo ,,ljudsko”. 23. maj Hladno ustanovljujem — a ova hladnoća nije sa­ mo subjektivno ftuižna (da hladno kod toga ostajem) — nego i objektivno (jer verovatnim čini ustanovljenu isti­ nu) — da idem naniže. Ne samo da se jedva nekako raz­ vijam, već postajem slabiji nego što sam ikada bio. Ako pomislim na onaj veliki i široki zamah koji se u meni na­ lazio u doba poznanstva s Iranom — hvata me duboik i snažan stid. Postao sam slabiji: najbolji znak: potrebno mi je nešto fiksno, potrebne su mi objavljene knjige, pot­ rebna mi je docemlfcura. I: uvek unutrašnji uzroci odre­ đuju spoljašnje: upravo zbog toga ništa neću dobiti. Jer je .do sada jedina moja snaga ihila: osećali su Ij-udi da mi ne treba; čim primate, a bojim se da će .to veoma brzo primetiti: kraj je svim spoljašnjdm mogućnostima. I — tako se složeno udružuje spoljašnje d unutrašnje — bojim se, jedan spoljni poraz kod mene može biti uzrok unu­ tarnjeg debakla. Ali sve mi to nekako izgleda kao teatar: kao da se to zbiva nekome sasvim drugom; sasvim ravnodušno. Pros­ to zapisujem samo zato što to osećam kao „problem”. 21 Esej „Šarl-Luj Filip” objavljen je oktobra 1910.

174

(Sada mi pada na pamet: ikao predradnja za esej o Artusu22.) A ovamo ©pada i pitanje (koje će izgleda za mene ostati zauvek jedno od glavnih pitanja): da li je to heroizam, ili ,pak frivolnost? Pred sobom naginjem prema dru­ gom verdiktu, ali — teorijski — ne vidim da je isklju­ čena mogućnost i prvoga. 25. maj Opet se osećam malo snažniji. Vidim mogućnosti strpljenja. Ćak i to: ni unutarnji neu&peh ne bi valjda bio katastrofa. To jest: ako bi se ispostavilo da je ono što hoću, kao konačni cilj, nedostižno (da je meni ili uopšte: svejedno; ovaj cilj se jedino nalazi preda mnom; samo ako se nalazi diskutabilan je, kao jedna moguća ste­ penica naučnog razvoja): još i onda verujem da bih mogao želeti taj put. I spolja — zadovoljiti se „nusproizvodima” ; — to jest: postati esejista. — I opet je ovde stalno pita­ nje: koliko je ovde, u ovom osećanju, frivolnosti? 28. maj Sada mi pada na um: ova knjiga koju sada pi­ šem, ipak će to biti knjiga moje stare romantike; koju sam još leta 1906. skicirao u Tatrama (negde još treba da je sačuvana prva gruba skica) i o kojoj sam još prethodne zime govorio Laciki23. To bi bio dobar znak. Znak organs­ kog. — A postoje i drugi dobri znaci: stvari stižu u pravi čas. Najpre Ziglerova knjiga, danas — upravo kada sam razmišljao o racionalizmu antiracionalista — dve nove •knjige Kjerkegora. (A obe su stigle ,,u pravi čas” simbo­ lično, na šlagvont — jer su empirijski odocneie.) Naravno, pitanje je (čak to i nije pitanje nego izvesnost) da ako čoveku ide dobro, onda sve dolazi u dobar čas, ako ide loše, onda ništa; onda je to samo subjektivna projekcija. Naravno : ali je onda tim više dobar znak. Samo: mora doći neki „čovek”. I u krajnjoj tački ipak će sve biti rešeno ko je i šta je, i šta nosi i šta donosi. Ili: nešto će izrasti iz toga što niiko neće doći? Možda. — Ako zaista izraste, onda i nije problem. Ali imam osećaj da mora doći. — Naravno: uz moj sadašnji način života veoma je teško, gotovo nemoguće da dođe. Simbolično, naravno, to postaje još verovaitnije. (Treba 'imati na umu: 22 Esej o kralju Artusu ili Arturu, koji se ovde pominje, Lukač nije napisao, ili, manje verovatno, još nije pronađen rukopis. 23 Laslo Banoci (v. 8/1)

175

ovde je O'pet inferiornost i frivolnost „simboličnog živo­ ta ” — bar kao mogućnost: noće li onaj koji stigne posle određenog iščekivanja biti -bilo iko. Neće stići onaj koga sam očekivao; ali: jer sam čekao, onaj ikoji dođe, biće taj. Ovo je opet jedno nerešivo pitanje. Opet talkvo .pitanje ikoje će samo posledice resiti.) Čudno: -u dobnu su -potrebni ljudi — -u nevolji nisu. U doba nevolja s Iranom — ili da o mnogo sitnijim stva­ rim a bude reč: u -doba mnogih neuspeha — nije mi bio nilko potreban; da: odbiti histeriju, ili šta ga ja znam šta; ali nisu mi bili potrebni. Danas — mada se i nisam ra­ dovao tako mnogo koliko bi možda trebalo — za Ernstovo pismo nedostajao mi je, npr. Leo kome bih ga mogao po­ kazati'. Ili neko. Ali neko — a ne bilo ko. Jedan od „mo­ jih ljudi”. U nevolji ne. A naspram umetnosti je obrnuto. Na dobru -dramu rado ću sam otići. Na lošoj je dosadno biti sam. — Otkuda to? A pouzdano je: polarizacija nije neminovna a pogotovu ni jedno stanje nije normalno.

176

56. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Berlin, 28. maj 1910.

Dragi sinko Leo, Kako se vremena menjaju! Ni ja više ne pišem pisma! A hteo sam svaki dan i mnogo mislio — i zalud, ipak ništa. Nije to neka velika nevolja. Nije za tebe; jer tebi nikada i nije bilo to potrebno (razumeš ikako mislim, zar ne?) a meni veoma. Znači da je kraj sentimentalnog pe­ rioda i tu su ljudski predznaci da ću — kao što ti reče — postati kritičar oblika. Zbog ovoga mi pada na pamet ne­ koliko stvari koje hoću da ti hitno saopštim kako ne bih zaboravio. 1. Nije Miči radila korekturu tvoga teksta1 — ■iako sam moilio Marlkuša — nego neka životinja od korek­ tora u listu. 2. Da li su kod tebe tvoji tekstovi na mađar­ skom? I da li bi ih dao za Renaissance1 2? — Ako ih ja pošaljem gotovo je sigurno da će objaviti; plaćaju 5 kru­ na po stranici, i ja i Balaž radimo za njih, možda će vremenom prerasti u Anti-Zapad. Ako hoćeš, onda meni pošalji tekstove, ja ću ih predati. Poslao sam ti primerak mog novog teksta3*5. A sada o važnijem. E pa, prolazi sentimentalno. Samo je preostala neka désir du désirf{, koja nije pogubna, po­ gotovo što ne može trajati večito. I onda? — Da, onda bi to bilo sve. Moguće je da ovo stanje postoji zato što posao ne ide onako kako bih hteo i kako bi trebalo da ide. Već je neuporedivo bolje, a iona sati kada vidim nešto od svo­ je nove knjige3. Na žalost, najjasnije vidim da će rad 1 Reč je o prikazu Lukačeve knjige Duša i oblici koji je ob­ javljen aprila 1910, pod naslovom „Saznanje i iskupljenje”, u lis­ tu Magyar Hirlap, čiji je urednik bio Mikša Markuš. 2 List koji je 1910—11. izlazio u Pešti. 3 „Estetička kultura”, objavljen maja 1910. u listu Renesans. 'l Želja do želje. 5 Knjiga o romantici koju je i ranije pominjao i u pismu Poperu i u Dnevniku.

177

trajati godinama. Istina, ako ovako bude sazrevala, biće obimnija nego što sam mislio. Ne može se o tome još govoriti, pogotovo u pismu. AH još na početku sam verovao (na samom početku): For. Siegel, prisiljavam sebe ka istori'zmu, ka viđenju konkretnog, 'ka radu na konkretnom; potom: romantična ironija: jedan deo Slegela se odvojio i postao knjiga; čudna monografija: neobična neadekvatnost nastanka i nastalog, od čega je nešto nastalo — i kako je nezavisno od toga i ono što je postalo. (Dakle, još uvek konkretno i istorijsko — ali konkretnost i istoričnost samo su pozadine, samo ironične pozadine pravim zbivanjima: jer problem je važan, simboličan — a tek je šala koje su ga slučajnosti izoštrile u simbol. Naravno, šala je dublja što su trivijalnije spoljašnjosti u kojima je nastala i što je problem dublji. Dakle, .knjiga bi bila jako filološki istorij ska.) Sada je problem u prvom planu; /tačnije, jedan deo problema, ali o tome je teško ovako pisati. Možda ćeš razumeti o čemu je reč ako ti kažem: Prolegomena za metafiziku oblika. Naime, šta .kosmički znači oblik. Kakvo mesto zauzima u slici sveta kao oblik koji uređuje i ikakav kao uređen oblik (sasvim duboko i sasvim uopšteno). I prolegomena zbog toga, jer još danas — i ne još godinama — ne moigu stići do pravog pitanja; možda do postavljanja, ali do rešenja ni pod kakvim usJovima. Jer da sam .tamo, .kako bih već bio blizu estetici književ­ nosti? A to čak i ne želim. — Šta bi bilo kad bih ja to rano napisao? „Slava d odmor” — to nije za mene, zar ne? Bio bih zao i prizeman: ja samo teškim radom mogu nešto postići. — A knjiga. Da. Prolegomena, jer bi bila samo kritika pojma oblika platonističko-racionaHstičko-metafizičkog pogleda na svet. Koji je dostigao svoj vrhunac upravo u estetici nemačkog romantizma (Šiler, Šlegel, Šeling, Solger, Hegel, Šopenhauer). Bilo bi to pisanje one tragedije kako ovaj pogled na svet zahteva kao krajnji vrhunac pojam oblika — ali istovremeno i na istom mes tu mora se razrešiti svaki oblik. To ti sada ne urnem bolje objas­ niti. Ima časova ikad mogu — ali da napišem ni tada. Pa venujem da će biti nešto. Ali kada i šta? To sada i ne pitam. Samo još ovo: voleo bih ovu knjigu zbog toga — 178

a ima za nju neke nade — ipak bi me odvela do drugog plana. Videćemo. I spolja se stvari počinju oikretati na dobro: bar nekoliko stvari je nerešeno. Prvo, govorio sam sa Singerom, koji ne isključuje mogućnost da Fišer6 — bez bilo kakvog honorara, čak možda i s nekim troško­ vima — izda eseje. Oto7 (uzgred, sve mi se više sviđa!) sada prevodi Kjerkegora. Zatim Kasmar, George, s Ber-Hotmanom ide Hajmanu8, Fišerovom lektoru, ali o tome nikome ni reči; naravno, Be i njena majka su izuzetak. Samo mislim ako budeš pisao, na primer, Kadiju ili Hajniju. Ne želim da u Pešti vide nešto drugo do rezultata. Drugo: moj zet Imre Lesner (Rihardov brait) gotovo da je smestio Hajmana kod Osterreichische Rundschau; to gotovo da znači da im se dopada, ali „treba da otkriju”, da napišem ispred i iza uopštenosti. Napisao sam. Vide­ ćemo šta će biti. I jer sam iz pisama primetio da imaju naklonosti za mene, poslao sam im Georgea, B.-Hofmana i Brunhildu. Neka biraju! Nešto će valjda objaviti. To je sve. Ali ispisujući reč „sve” užasnut vidim koliko sam opet napisao o svojim stvarima, a o istinski važnom — o tebi još ni reči. Malo sam se uplašio kada je Oto pričao da ti nije sasvim dobro. Uplašio sam se malo, ali razmislivši potom o okolnostima, ipak sam se smirio. To jest onaj lekar — iako je prema opisu Ota veoma brižan — ipak je preporučio samo mir i odmor a sada se spaja (bar ja tako vidim) spoljnje i unutarnje pa je to svakako moguće. Jedino, budi sada .toliko strog prema sebi i prema svima i ne pokušavaj da nešto radiš dok se potpuno ne središ. Zima je domeia mnogo važnih stvari, naravno, pre svega mogućnosti, što se u budućnosti može požnjeti. Ali je sasvim svejedno da li ćeš to započeti mesec, ili tri, ili četiri kasnije. Do jeseni, odnosno zime sve može biti u redu i biće u redu — ako budeš energičan i ne budeš eksperimentisao, nego se strogo budeš pridr­ žavao neophodnosti — kao da su ti zaista ozbiljno neop0 Izdavač iz Berlina koji je izdavao savremene pisce (T. Ma­ na, npr.) 7 Oto Mandl (v. 47/1) 8 Moric Hajman (1868—1928), književnik, lektor kod izdavača Fišera, i sam pisac; Lukač je pisao o jednoj njegovoj drami „Joahim fon Brandt (Nova komedija Morica Hajmana)”, jul 1909.

179

hodne. Ja toliko ozbiljno uzimam ovu zabranu da ti čak kažem: ne piši ni pisma (izuzev neminovno neophodna: roditeljima). Ni meni. Molim Be neka mi zgodnom pri­ likom — ma i dopisnicom, javi šta je s vama. Bilo bi još mnogo, ali sve su to takve stvari o kojima bi ti itrebalo da govoriš; a .to sada ne želim. Doći će i za to vreme. Ili ćeš pisati, ili ćemo se ionako videti letos i razgovarati o svemu — što smo i u Berlinu propustili. Ali ima stvari o kojima se ne može pitati, samo se mora iščekati da dođu do izraza, a i to će se dogoditi — zar ne? Od kako sam počeo da pišem pismo primio sam veoma drag poziv u Vajmar od Paula Ern9ta. Sledeće sedmice ću otputovati. Grli te tvoj Đuri

180

57. DNEVNIK, 1910.

29. maj Samo malo unutarnje produkcije — i dobro se osećam i nije mi niiko potreban. Ovde je bitna konstatacija: nije mi niiko potreban. Dobro bi bilo imati nekoga — ali koga? Nekoga ko bi bio dovoljno jak da bude ogledalo (da ne propušta zrake), ali samo da bude ogle­ dalo. Sve jače uviđam kako veoma snažni i zanimljivi intelekti (Zimel, Blob) gotovo ništa meni ne pružaju. Ja se ne razvijam u bitkama, nego sasvim poput biljke. To nije sud; konstatacija. Takav sam, pa tako treba da živim. — Ali drugo je važno: otkud to da tako predani, tako gipki i žustri intelekti koji se ipak prilagođavaju od­ govarajućem tonu, kao Irma i Leo (koga danas potpuno ovako vidim; a čini mi se: ispravno) toliko koriste meni? Mislim: jer su bili dovoljno jaki đa bi tačno osetili šta mislim, ali ne dovoljno jaki da se okrenu na drugu stranu ako su pošli sa mnom. A opet njihov duhovni ži­ vot je osetljiviji i otuda nagliji od moga, dakle u ravni mog toka misli su nalazili stvari, ili omogućavali da budu nađene s moje strane, do kojih ne bi dospeo moj -tok do­ življaja koji je — u suštini — asenzualan, aseksualan, racionalan. Zbog toga je sve bilo taiko plodotvorno. A zato jalovo sa svima ostalima. — I otuda tek sada razumem zašto je tako beskrajno sebična moja ljubav: to što sam hteo od sebe odbraniti Irminu individualnost. Jer mi je ona bila potrebna onakva kakva jeste; ja bih izgubio ako ona gubi prilagođavajući meni svoju individualnost. — Ovo je naravno bilo toliko nesvesno da sve .to tek sada vidim kada konstaibujem da mi niko nije potreban; ali bi mi ona mogla koristiti kada bi bila ovde. Mogla bi mi koristiti — jer bih joj govorio. I zbog toga bih njoj mogao govoriti, a drugom ne. Jer je već sigurno: meni 181

ne treba ono što drugi govore; potreban mi je samo takav čovek (a zbog gore rečenoga malo je takvih ljudi) kome ja mogu govoriti. Sa ovoga gledišta će biti zanimljiv Paul Ernst — ako smo odista obojica na istoj ravni. noću, za vreme rada Zapažam na sebi veoma čudne stvari. Neki ranije konstatovan moj pogled na trenutak mi izgleda sasvim neverovatan i tada — :i za sebe jedva primetno — mrmljam sebi: „pa mora da ima u njemu nešto, jer sam ja to rekao.” Uzgred: i esej o Emstu će biti esej o Irmi. Ne samo zbog problema „Begreziung”1 u već napisanom delu o Bnunhildi; jer se to razvilo samo iz mog odnosa prema njoj ; gotovo iz tačaika koje se nje ne tiču, koje su, dakle, mogle učiniti u meni svesnim i druge stvari. (Naravno, čudno je: i njih ona čini svesnim.) A tek mnogo kasnije sam otkrio čak i ovakve uzajamne odnose koji su poveza­ ni s njom. Ali je interesantnije ovo: noćas sam mislio kako je moguće da se ja na dva načina odnosim prema onome što mi je ona učinila. Osećam da je ona u suštini stvari ipak oibeščašćena svojim činom; uprljala se i ja je zbog toga i vidim kao prljavu. Ali — u „životu” — kada bismo se našli, to ne bi menjalo ništa ni u čemu. A tri­ vijalno objašnjenje: oprostiti — „pa ipak” voleti: ovde sve to ne dolazi u obzir. Nego je to zaista razlika između celog života i života. Život sve spere; vreme, razvoj, tre­ nuci pribiraju, drže na okupu, i pored svega, ljude koji su empirijski jedni drugima namenjeni (odbijajući one koje treba odbiti). Ceo život nikada ništa ne „odbija”. Izvan je prostora i vremena. Nema zaborava, nema oproštaja, nema atmosfere. Suštine se dotiču sa suštinama. — I zbog toga je slabost s moje strane (ali neminovna slabost) umeti ovde „oprostiti”. Iako — verujem — i ovde ima jakih ljudi. — Ali: razmišljajući o ovome došao sam do kraj­ njih razlika epskih i dramskih formi, oko čega će se vrteti esej. I tako će se ova sasvim apstraktna metafizika forme vratiti do centra svih stvari: do Irme. (Možda zbog toga nije sasvim ispravna ova protivstavljenost — u kritici do­ življaja, ne u metafizici forme: onamo je u redu — jer je 1 Ograničavanje, omeđivanje.

182

ona centar svega; a ono iz čega je sve proisteklo i što je sve moralo bilti ftaikvo kakvo je bilo, a trebalo je uči­ niti šta je učinjeno, to sve ja moram prihvatiti onako kako jeste, mora biti za mene svetinja: kako bih mogao pošto­ vati svoj život. A to tek sada, u ovom trenutku tako vi­ dim. Ranije sam verovao: treba da je osudim, a ne mogu. Sada je pitanje: da li se ovde zbila čudna sitvar pa je od jedne neispravne analize doživljaja nastala dobra analiza forme; ili pak zaista postoji dublja strana sagledavanja sveta u dramskoj tragici? Možda religiozna? — Ne znam.) 1. jun Ipak osećam: velike nevolje pružaju svoje semke. Možda je to otuda što već dva dana opet ne radim pošte­ no. Ali je to svejedno. Kakvo je to stanje života kojem je neophodna stalna i neprekidna opijenost radom da bih se „dobro osećao”; dakle: da ne bih mislio na pravu stvar, — da bih sve zaboravio: šta? (Mislim: veoma dobro znam šta). A danas verujem: ako sve unutrašnje i spoljašnje .po­ stignem radom, onda — onda —? Šta? Moj život — uzet u celini — nije za to da se sve jačim raščišćavanjem, nepre­ stanim uzdizanjem, jednog dana nađe sasvim razgolićen pred svojom konačnom prazninom i nebitnošću: pred tra­ gedijom. Osećam da dolazi; možda nikada s takvom -pouz­ danom snagom kao sada. (Lane su me ophrvali veliki bolovi: uve-k sam morao osećati: da, kad njih ne bi bilo, onda možda . ..) Sada nema ničega. I što se predviđanja tiče, sve će mi „bolje” ići. I osećam, blizu je već konačna zaoštrenost svega. I onda? Mislim da ću prosvirati metak 'kroz glavu. Jer ikao znak osećam da sada posedujem toliko energije da posredstvom Ota kupim revolver. (Koliko puta sam to lane hteo posredstvom Edite ili Ivana Čorbe? Ali im nikada nisam rekao.) Time što je to sada dogovoreno, stvar je rešena. — Ali, naravno, šta će onda biti? Ko zna? — Mora da je užasna stvar preživeti slom; onda čovek zaista ide nizbrdo, konačno i potpuno. I nejasno osećam: Irma će imati nešto s krajem. — Iako: ništa nema sa sadašnjim stanjem i sa ćelom zaoštrenošću svega. Možda tek: od kako je ona postojala, znam da na svetu postoji bitna stvar; a da moja stvar i ona koju mogu dostići — nije to. Ali ovde je ona bila samo izlika: ovakva stvar se ni onako ne može večito zatajiti. Buknula bi 183

bilo ikada od dodira metke bitne stvari. I — konačno — ča;k i ako sve bude tako: treba da joj budem zahvalan, i jesam, što mi je sve to otkrila. Jer — konačno, ipak je to zamislivo — možda bih proživeo život ,,ikao naučnik*’ a da o tome nemam mi slutnje. A onda je bolje . . . Verujem u nešto slično ovome: jesenas ćemo se sresti u Firenci. Ili : jednom će mi pisati i tako . . . Videćemo; dotle? Raditi kao da mi je bar sedamdeset godina, kao da nema na svetu ni reći o nečemu drugom, nego da napišem nekoliko eseja, nekoliko knjiga. 2. jun Danas sam ponovo (posle dugog intervala) iščitao sva njena pisma i sasvim drukčije prosuđujem viđeno — jer moj pogled se i nije izmenio, jedino vidim veliku, veoma veliku njemu patnju i herojsko skrivanje u prvo vreme; a kada se pojavio R.2, o tome sada nemam pojma. Ali moja procema je ovakva: imala je pravo; bila je u pravu; ispravno je postupila — možda je grešila prema sebi kada ju je R. poiku^pio pored puta (mislim da je tako), ali nemam pravo ni na ikakav prigovor zato što je mene odbacila sa svoga puta. Uvek sam verovao: ljudi su u pravu i nisu u pravu ne prema pojedinim postupcima, prema pojedinim slučajevima, nego u zavisnosti od suš­ tine; određeni ljudi prema određenim ljudima uvek. A sada osećam: ona je uvek bila u pravu i biće u pravu u odnosu prema meni. Jer je ona takav čovek a ja samo ovakav. I istinska vrednost u meni jedino može biti ako to osetim i nadmoć svakog takvog čoveka pozdravim glasnom nemošću. A iz ovoga viđenja i prosuđivanja mogao bi nastati način života. Možda način života jedino moguć za mene. Neobično: to je i tako forma mojih eseja: svesno povijanje glave pred višim; feudalno osećanje, Hagenovo osećanje sveta. Pitanje: da li je iz ovoga moguće osećanje sveta, i kakvo; sada ga veoma snažno osećam u odnosu na Irmu; ali to malo znači u pogledu celine. Pitanje je kako bi se ovakvo osećanje realizovalo u normalnom ži­ votu (zajednica ltd.). 2 Karolj Reti, slikar za koga se Irma udala posle raskida s Lukačem.

184

6. jun Naravno — pogotovu naknadno —, granice vi­ dim i na drugoj sitrani; njene i našeg odnosa. Ćelo ,,razumevanje” samo je iluzija: potpuno je prazno ono što govori o mojim napisima. Ali: plodno može biti jedino ovakvo razumevanje; kada čovek sam stvara ,,razume vanja”, jer je tako, pre svega, jaka i duboka njegova svest o uzajamnoj pripadnosti da bi izgledala nemoguća, pro­ tivna svakom životnom nagonu, ako — naizgled — ne bi postojalo zajedništvo najdubljih i najvažnijih tačaka. „Prazne” reći su možda bolje i znače više nego one što nešto znače — jer je njih lakše napuniti; i one tako zaista pružaju ono ohrabrenje itd. koje je bilo potrebno. — Tek sada to zaista uviđam, kada smo se ja i P. Ernst tako duboko raziumeli, kao valjda nikada, i —? I ništa. Postoje takvi ljudi; dobro; lepo. Možda ću ovako brže jasno sagledati nekoliko naučnih pitanja; i zatim? — Ovo ,,i zatim”, naravno, samo u onom potpuno dubokom ljudskom značenju. Inače mi može ipak doneti veoma mnogo (na primer, Leo). — Ali i ovako se ispostavlja — što se već i kod Lea videlo —: ono „razumevanje” s ovim nema nikakve veze.

185

58. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Berlin, 8. jun 1910.

Dragi sinko Leo, Isuviše se tačno pridržavate moje molbe da mi ne pišete. Ali ne mari. Od Ota1 znam da je sve ina dobrom putu a ni ovim pismom ne želim da iznudim odgovor, jedino ću da te obavestim o nekim stvarima koje su dobre i ko­ jima ćeš se možda radovati. Prvo, bio sam u Vajmaru12. Uzev sve skupa bilo je veoma lepo i dobro. I intelektualno smo vrlo blizu jedan drugome (čak toliko da je prihvatio i moje primedbe što se drame tiče) — a ni drugo nije isključeno. I u prvoj polovini leta, po svemu sudeći, biću u Vajmaru. (Kod Paula Ernsta.) Jer je to veoma važno. — Isitina! Govorio sam mu o Brojgelu (Allteig)3, veoma ga je interesovalo i dopalo mu se. Važnije: izgleda da sam prevladao proietošnje raspolo­ ženje. Sada već sasvim dobro egzistiram — čak i kada ne radim puno; a u poslednja tri-četiri meseca ipak sam radio mnogo. To, naravno, neću produžiti — ali je ipak dobro što je moguće. I — čini mi se — ovo sada nije frivolnost, nego stara samosvest o snazi. A kada će biti nešto, nemam pojma. Ali to možda sada i nije važno. Ako ovako budem mogao da živim godinama, onda je sve u redu. Time sam ti gotovo sve rekao. Čudno: duga se pisma samo onda pišu ako se čovok loše oseća; bar sa mnom je to tako. Seo sam s uverenjem koliko tebi želim da pišem — i gle! 1 Oto Mandl (v. 47/1) 2 Lukačev boravak kod Paula Ernsta. 3 ,.Homogeni m edijum ”, Poperov pojam koji je uveo u svoj esej o Brojgelu.

186

Pa da progovorimo o sporednijem, aktuelnijem. Šaljem ti Baumgartenov tekst4. Jadnik, pisao ga je u veoma lošem stanju, pa nije nešto dobar i dubok. Ali — prema mom osećanju — ima nešto dirljivo u tonu, ali je mo­ guće da se to samo meni čini. Bela Balaž5 mi je s odu­ ševljenjem pisao o tvom prikazu (druga mišljenja ne znam: jedino mi Ignotus6 reče da ga ne razume). Piše: veoma je dubok, veoma tačan i dobro napisan. A sada o nečemu o čemu sam ti odavno želeo da pišem — već kao odgovor na tvoje prvo pismo. Naime, vo-leo bih da knjigu eseja na nemačkom otvoreno posvetim Irmi. Ali, čini mi se, da je to nemoguće. Zar ne? Po­ trebno je da me odgovoriš — jer ću možda to i učiniti. Mogu to učiniti mimo zbog sebe: jer sve je onako kao što si mi ti onda pisao: ona je još i danas izvor svega (veoma zabavno: utvrdio sam u nekoliko sadašnjih slu­ čajeva: čak i moji problemi oblika izrastaju otuda) —, ali na taj način što je daleko itd. Dakle, što se mene tiče, nema opasnosti. Jedino je pitanje: njen odnos prema svemu ovome. — Pa razmisli malo o ovome, i piši mi jednom (sve to nije aktualno) ili ćemo razgovarati letos kada budemo skupa. — Ako ne može otvoreno, onda bi trebalo naći nešto drugo: unutarnje poštenje: vratiti ono­ me od koga smo dobili. Čuj! Šta je s onim tekstovima na mađarskom? Nećeš ništa poslati za Renaissance? (Odnosno meni pa da ja predam.) lili ih nemaš? — Kako ti se dopiaLa moja estetska kultura? Da li si je primio? — Ova brojna pitanja ne znače da mi pišeš, tek kad budeš sasvim dobro i kad budeš raspoložen. Kjerkegora šaljem tvojoj tašti uz ovde priloženo pismo. Za Be i tasta mnogo pozdrava, tvoj Đuri Čuj! Na kongresu filozofije prava (zbog Šomloa sam bio tamo) susreo sam se s Holanđaninom, advokatom (dr Faker) koji poznaje porodicu de Vaard. 4 Baumgartenov 1910. 5 V. 31/3 6 V. 31/2

(v. 24/2) prikaz Lukačevih eseja objavljen

187

59. DNEVNIK, 1910.

9. jun Noviji nacrt dediikacije: Dem Andenken meiner ersten florentiner Tage.1 13. jun Zanimljivo je kako se obrnulo — već davno — moje unutarnje stanovište prema mogućnostima s Irmom. Sada neprekidno osećam: sve zavisi od mene; ako ja zaista hoću . . . Nadam se da to nije tako. Ne samo zato što ja neću hteti — već što bi, jadnica, odavno imala užasan život ako bi to bilo 'tako. (Nije li ovo viđenje sugestija Leovog uverenja?)

1 U spomen na prve dane u Firenci.

188

60. LEO POPER — ĐERĐU LUKAČU Hujsterhajde baj Utreht, 13. jun 1910.

Dragi sinko Đuri, Danima razmišljam da li da ti pišem u Vajmar ili ne, ikako da napišem adresu, što da ne pišem (naročito o poslednjem). I zato ti nisam pisao, jer sam mislio da — pošto nisam dobio posebnu dozvolu — možda bi te ženiralo pred Paulom Ernstom što na njega dolaze tvoja pisma, pa ti tako nisam pisao. Čak ni u Berlin, jer nisam znao dokle ostaješ i onda bi bilo problema da ti se prosledi, zar ne, a i nije istina, nego ti nisam pisao zato što sam bio užasno crknut i tvoje putovanje u Vajmar samo je bilo za mene „higijenska ideologija zaostajanja”, i kao takvo, dobro mi je došlo. Jer nikada tako dugo­ trajno i s tolikom aparaturom nisam još radio na svom zagluplj ivanju kao sada. A stvar uspeva, mogu reći. Ako ovako nastavim dalje, bar ću te letos moći pozvati u Halštadt, jer kojim se tempom stvari kreću, do tada će biti prošlost od tri generacije. — Važno je da još uvek nisam dobro, nisam se oslobodio temperature. Sada me već nervira što ikroz tri sedmice hoću da otputujem, a do tada, naravno, još neću biti dobro a i roditeljima pišem o svemu tek sada zbog letnjih dispozicija, jer inače neće biti pogodno. Ne znam na što će izaći. Možda i nećemo ići u Išl, što bi mi bilo veoma žao zbog Karlija. A još ni njemu nisam pisao, ni kući, a vreme prolazi i nevolje spopadaju . . . Ali sada hoću da govorim o tebi. Avant1 Irma: neće biti dobro ako coram et publico1 2 ispišamo u izvor ono što smo prethodno iz njega popili: protivim se toj maloj nuždi zahvalnosti. O drugoj skri­ venoj formi još razmišljam. Ali mi još obrazloži: da li je to zaslužila ta žena? (i ako je zaslužila, pa: da li za1 Najpre. 2 Javno.

189

služuje?!) Ja mislim (ozbiljno): aiko je zaslužila, ne zaslu­ žuje (a ako je pak jednom zaslužila, ipak trajno ne zaslu­ žuje); dakle, budimo oprezni: ovakva dilema se ne resa va tako brzo, a pogotovu ne na štetu drugoga. — Inače, šta je s nemačkim izdavačem? Da li je već si­ gurno da će knjigu izdati Fišer? Onda ti sto puta česti­ tam, jer to je sasvim siguran uspeh. I unapred tražim dopuštenje da napišem prikaz i da ispravim ono što sam u prvom propustio. Inače se veoma radujem što se Beli Balažu dopao — (nadam se da si mu ti poslao ispravljen primerak!), toliko se radujem da sam raspoložen i mađar­ ski da pišem i možda ću uskoro nešto i napraviti. Hvala ti mnogo na propoziciji, ali ja se bojim toga Renaissance-a, bojim se da će u njemu ponovo oživeti ono što nikada nije bilo uništeno, bojim se da će postati neka vrsta kabarea između časopisa Dvadeseti vek i Zapad: niti naučni kao prvi, niti dubok kao drugi. Ni vas dvo­ jica, ti i Balaž, mi se ne dopadate tamo u društvu s Andorom Černom (uzgred, pročitaj ono govno, toliko se još nisi cerekao), nećete ni ostati u časopisu. Pod takvim okolnostima ti nemoj nikako ostati. To tebi — nemoj se ljutiti — šteti ne samo spolja. Jer taj tekst3 ne bi tako napisao za drugog, a takav tekst se meni mnogo ne do­ pada. Ni tebi. Znaš ti vrlo dobro šta ne valja. Brzo si radio, mislio ili pisao (ne budi radoznao šta je tu bilo, i onako nije bilo istinski), tok nije autonoman, nego pa­ sivan. Najveća nevolja je, shvati me dobro: nema u tom tekstu svečanosti najdublje vrste koja mora da postoji u svakom velikom tekstu, a koju u velikom broju tvojih tekstova vidim s mnogo ljubavi i nade. Nema u njemu ornog svetog cvetanja, nevinog pupljenja koje uvek mo­ ramo postići gde želimo lepi biti. Ne ljuti se, dragi sinko, ali ja ti ovako moram govoriti, jer verujem u tebe, jer te vidim na velikom putu (a sada se bojim da opet zastra­ njuješ), jer verujem u oblik ne kao esteta, nego verujem kao pošten čovek. Tako moram govoriti, jer sam obećao sebi (i čitaocima Magyar Hirlap-a4) da ćeš ti jednom po­ stati kritičar oblika i sada je moje dobro ime u opasnosti. 3 „Estetička kultura”. 4 List u kojem je objavljen Poperov prikaz Lukačeve knjige eseja.

190

Misli — naravno, one su dobre. (Samo što veliko razlivanje misli treba malo obuzdati, kao i bilo šta dirugo. Onako kao u govoru u kružoku „Galilej”5.) Ali sada ne misli na misli: oblik neka ti bude fikcija, koga treba da se držiš kao slobodne volje: misli dolaze i onako kao determinisanost. A na ovakve misli koje ti se vraćaju sva­ kog dana, misli koje su kao očenaš, morao bi paziti da ih samo izraziš d zaokružiš, zar ne? Kao što je tačno da bi za neki prvorazredni list napisao jači tekst. A mislim da to još možeš učiniti, čak ti savetujem da tekst pre­ radiš na nemaôkom i uvrstiš u knjigu, između Georgea i recimo Kasnera. Šta veliš? A onda možda izostavi Štorma, ako je premnogo. I napiši pismo — od juče sam razmišljao — Irmi i zapitaj je šta bi rekla ako bi joj — en cas de force majeure6 — posvetio knjigu. Bez toga je isključeno, svi­ njarija i ne dopuštam, a s time je najipre veoma zabavno, mnogo ćeš saznati (čak i ako odgovori samo na dopisnici) i sasvim ćeš biti načisto sa svojim dužnostima i savešću i naročito: sa svojim osećanjima prema njoj. Učini to što pre. Možda će ona sama razrešiti gore pomenutu veliku dilemu na opšte zadovoljstvo. Sada ti više ne mogu reći. Što se mojih poslova tiče, letos ćemo razgovarati o njima, jedva čekam. Ovako u pismu mogu ti reći ovoli­ ko: moja je sudbina teška, iznad mene, ali je katkada mogu domašiti, promenljiva je u pitanjima, ali konstantna u odgovorima, zbijena i besprekorno srećna sudbina je moja sudbina, a za savršenstvo jedino još nedostajem ja i da uminu ovi moji teški poslovi. Ne više sad. Znam da je tebi dovoljno da znaš ovoliko, a meni sad ne bi bilo lako reći više nego sve. Ali pouz­ dano znam da ćemo o ovome još razgovarati: dugujem ti najprisnije odlikovanje — za koje čak ni ja nisam sposoban —, najsurovije posvećenje: s otvaranjem šuplji­ na, koje su i za mene tajna, čekaću tako reći sve dok ih ne budem mogao otvoriti zajedno s tobom. 5 „Putevi su se razišli”, tekst o klasičnoj i modernoj umetnosti. B U slučaju više sile.

191

U Baumgartenovo j karakteristici7 najbolje štima 1) na­ slov tvoje knjige, 2) Riđkeova pesima koja je nesumnjivo moto higijene razvoja, i koja ne bi delovala bez pikante­ rije, ako bi je stavio ispod posvete lami. Frau Irma . . . Das ist deir Sinn von allem was einst war dass es Goitt sei Dank dort bleibt mit seiner ganzen Schwere Dass es zu omserem Leben wiederkehre8 itd. itd. Time bi iscrpeo sve sadržimske mogućnosti situacije zar ne misliš? Balaževoj pohvali9 — već rekoh, vidim, veoma se ra­ dujem. Da li bi Renaissance donela prikaz estetike sm rti101 (pomislio sam odmah na nj.u, ne samo zbog revanša). Čitam Kjerkegora zajedno s taštom. Veoma je lep, ja joj ga tumačim i opet vidim kaiko je dobar. (Mala greška u .prevodu : 1. deo prema kraju .. . das Absolute im Leben moglich wird treba. Inače je prevod veoma lep.11 Tašta i Be te pozdravljaju i uskoro će ti pisati. Piši i ti i živi srećno. Milo mi je što se osećaš dobro. Grli te tvoj Leo

7 Baumgartenov prikaz Lukačeve knjige. 6 Gospođa Irma . . . To je sm isao svega što je jednom bilo /to hvala bogu ostaje tamo svom težinom/ to će se našem životu ponovo okrenuti. 9 Balaževa pohvala Poperovog prikaza Lukačeve knjige eseja. 10 „Estetika sm rti” je Balažev esej. 11 Esej je preveo Oto Mandl.

192

61. DNEVNIK, 1910.

14. jun Dedi'kaiciija : In die Hâ-nde sei dies Bueh gelegt, die es mir gaben.1

1 Neka ova knjiga bude položena u ruke koje su mi je dale.

193

62. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Berlin, 15. jun 1910.

Dragi sinko Leo, Opet osećam starom vehemencijom i intenzitetom: ti si moj jedini čitalac; jedini koji je važan. Jer da sada nisi postao umoran, čalk bi utvrdio i rekao: kada je tekst pisan1, u Berlinu su .bili Šomio, Bešika Jalkobi itd., a pisac teksta je danju trčkarao s njima a noću pisao, ili obrnu­ to. A to se ne srne. I ne bi trpeo — ni protivan princi­ pijelan prigovor — alko bih rekao da je i Kasner tako nastao. Jer, 1) Kasner je uspeo, 2) ovakav postupak je hazardan; ako jednom nije nastala nevolja, čovek treba da se raduje itd., 3) drugo je kada čovek ima sastanak s Irmom, a drugo itd. Dakle, uz sve tvoje ispravne tvrd­ nje još si i ove mogao kazati — ili zar ih odista nisi rekao? — Ja mislim da je prvobitna greška teksta što je nasta­ vak teksta o Kernštoku12 — a ipak nije nastavak; bio sam prinuđen da ponovo pišem o stvarima iz tog teksta — i, kao uvek, ispalo je manje snažno. Na preradu na nemaaki već sam mislio; ali na taj način da od dva na­ činim jedan; po mogućnosti u tonu teksta o Kernštoku. Šta o tome misliš? U knjigu ga ne bih uzimao, drugi ton, druge stvari. Ovo je već ,,pralkitiische Vernunft” ono ,,reine”3. (U Sternu moralni problem dobija estetički ob­ lik.) Ali kao tekst ću ga možda uraditi. — Još jednom: hvala ti na lekciji. Bila je potrebna i dobro mi je došla. Ja sam izvršio korekturu u velikim brigama — zatim nisam pročitao tekst (ni sada). Ali sam dobio na tekst mnogo oduševljenih pisama, pogotovo od Balaža: 1 „Estetička kultura”. 2 „Putevi su se razišli”. 3 „Praktičan um ”, „Čist”; pozivanje na dva Kantova najvažnija delà.

194

pa malo sam se smirio. — A pored toga ima nešto u nje­ mu — stilski — dobro: pokušaj da se pobedi moj „možda” stil; pokušaj apodiiktičnosti o b li ka (dalMe: sumnja neka ostane misaona, ante rem — a u stvari da uđe samo apodiktično). — Ne misliš li da je to kao .put opravdano — i da je ovaj tekst možda ipak mali napredak. — A napredak i u sadržani (ako su i raniji Stern i Kernštok), prolegomena za ono što se sada — veoma mutno i grubo — priprema: metafizička potvrda pojma oblika. Čini mi se, oblik je biološka nužnost (ne u uobičajenom smislu „prirodnih nauka” — nego sasvim dubinski: neophodan je cel ini života). A paralelno se priprema veliki obračun, knjiga o ro­ mantici: obračun s racionalizmom koji je izbacio oblik u svet, govoreći: oblici = svet = Ding an sich?4 a to je: obračun s estetičkiim senz.ualizmom. Budući da je ovo lakše, umem već i da napišem, a ono ne. Ali tu je meni važna još i sadržina. Možeš reći: onda ga ne smeš obja­ viti. Moguće je da si tu u pravu. Jedino sam hteo da te ubedim: greške postoje, ali one nisu povezane s Reneissance-om. I: trebalo je da primetiš (to je jedina tačka u kojoj se ne slažem s tobom) da je kraj, pozitivan deo nov. Ali naravno — sada je tu — i možda ću ga napisati na nema čikom. — Pošalji prikaz Estetike smrti — ali i nešto drugo (da ne izgleda lično), na primer, tekst o mađarskoj narodnoj umetnosti5; zaista je lep i dobar. Ja ću im smesta predati tekstove. Što se tiče Irme: naravno, n j o j otvoreno ne bih posvetio knjigu a da je ne upitam. Posveta bez pitanja odnosila se samo na slučaj skrivene posvete. Sve je inače izbilo — ispostavilo se to u naknadnim preciznim psihološkim analizama — iz jednog formalnog problema: u nemačkom se ne može zadržati lepa mađarska dvosmislenost6. Od tada sam našao jednu posvetu, kako ti se dopada? „In die r' Stvar po sebi. 5 Poperov esej „Narodna umetnost i produhovljenost oblika”, objavljen 1911. c Posveta mađarskog izdanja Duše i o b l i k a (1910) glasila je: „U one ruke od kojih sam ih i dobio”.

195

Hânde sei dieses Buck gelegt, die es mir gaben”. Pomiš­ ljao sam i na ovo ,,In memoriam 18. XII 1907.”7 (datum prvog susreta) — ali ito je veoma čudno, čini mi se. A i ta posveta je veoma otvorena — iako, naravno, niiko ne može znati, jedino je zbog nje nemoguća. Isto kao i ova davno planirana: ,,An . . . In Ihre Hànide lege ich dieses Buch. Denn mehr als mir darin zu sagen vergonnt war, gaben sie mir: allés was ich erwairb und geworden. Und wenn sie auch diesen Dank nicht wollen und nicht dulden — leise falit er dennoch auf Ihr Haupt, wie wolkende Blatter im Herbsit”8 — ali i ovoj je isuviše velika unu­ trašnja otvorenost. U svakom slučaju piši sta misliš o njima. Njoj bih pisao tek u krajnjem slučaju — M ako bih se jednom iznenada odlučio. Kod Fišera još nema ništa. Sada Hajman čita postojeće eseje. Videćemo. Ja mnogo ne verujem, mada nije sa­ svim isključeno. I sada o tebi. Ja držim da je apsolutno nužno: pre nego što budeš sasvim dobro ne putuj i ne eksperimentiši, ibolje piši roditeljima — ili im javi neki drugi uzrok. O sedmicama jedino može biti govora: ne srne se zbog štrapaca jednog putovanja dovesti u opasnost sadašnje poboljšanje. Važno je da budeš sasvim dobro, sve je ostalo sporedno. Ostale stvari slutim — i jedva čekam da o njima go­ vorimo. Već mi je zimus nešto nedostajalo, osećao si i ti; neprekidno smo govorili naokolo. Ne velim da uvek treba „dušu” razgovoriti — ali treba da je moguće. A onda sam inače osetio: došlo bi da sam dovoljno dugo ostao u Berlinu. A sad? — Pa na leto. — Ne smem i neću ništa da kažem. Jedino da zapišem: ono što je tešiko zato je teško, jer je najbolje što se može zamisliti. I zbog toga vredi i lepo je boriti se, čak i patiti. Ja sam dobro. To­ liko dobro — da mi je ponekad loše (fizički zbog toplote) —, i nemam nikakve nevolje. Sve ide lagano, još sporije nego što sam mislio — a ni to nije problem. — Mnogo pozdrava za Be, taštu i tasta. Grli te tvoj Đuri 7 V. 61/1 8 V. 55/20

196

63. DNEVNIK, 1910.

19. jun Moja hladnoća sada već ipak počinje da deluje i napolje. Najpre ju je osetila Edit1, sada Hilda1 2. Mislim da će se lagano svi odvojiti od mene i —? I — svejedno. Ili ću izdržati i uraditi dobre stvari; onda će sve biti u redu. Ili neću izdržati i — i onda će sve biti u redu. Ovome — gubljenju realnog, živog čoveka —, čini mi se, sada je ovde vreme krize. A simptom krize je što sam ispunjen irealnim mogućnostima; .postojeće su već otplovile ispred mene. Iščekujem neko čudo koje bi mi donelo nedostižno, nemoguće. A što je to sada po pravilu vezano za Irmu — to je gotovo slučajno. U njeno vreme još sam imao ljudske doživljaje, i jer je među njima ona bila daleko najsnažnija — naknadno će ona postati sim­ bol toga što ću ja biti nešto jednom čoveku i ona meni. Jer je iščekivanje čuda potpuno bestelesno i bezlično. Irma je sada samo ime. — Ali iščekivati čudo uvek je znak krize. Dok nema nevolje, čovek ume da doziva čudo. Onda može i da se javi. Čudo ikoje se čeka uvek je ne­ mogućnost. I zatim? Ne mnogo 'kasnije posle ovih zapisa, izanalizirao sam u sebi uzrok tona; moje loše raspoloženje pojačalo se go­ tovo do samoubistva. Ali to je samo procena jednog duševnog stanja, ion o kojem čovek piše, gest kojim zauzima stav — sama stvar je objektivna stvarnost. Uz­ rok je dakle: od juče čitam lošu knjigu, svako pre ,podne ispravljam, nemam radnog intenziteta. To bi sasvim em­ pirijski bilo veoma utešno: posle nekoliko sati završavam 1 E. Haj oš (v. 55/11) 2 H. Bauer (v. 28/3)

197

knjigu i potom je sve u redu. Međutim, kao simptom, beskrajno je opasan: evo sasvim precizno onoga što sam zimus objašnjavao Baumgartenu'3*5 upravo ovde, u Berlinu: mene ne može spopasti velika nevolja — ali nema dana kada mi se život ne bi mogao sto puta obrnuti. Onda sam mu rekao: zbog jedne konobarice iz Jene još ću se jed­ nom ubiti. Nisam li onda preterivao u veličini spoljnog uzroka? 21. jun Filip4 će odista biti veliki esej o Irmi. Sada ve­ nujem da ću u njegovu formu umeti uneti liriku sadašnje situacije (gagenstandfreie Liebe5) i time u sadržinu sve probleme forme koji su u vezi s Filipom. — Interesantno, međutim, kako je i ovo stara tema: prva polovina je „Vita nuova”6 planirana pre godinu i po; druga — veća, objektivnija — polovina biće kralj Artus7. (U što se — uzgred — potpuno utapa anti-hebelovska novela: Artus će Žinevru tako voleiti i zato je izgubiti. 26. jun Raščišćavaju se putevi — u nauci. Vidim svoj put; vidim da se može ići; kako treba ići — i da to još niko pre mene nije video. I potreban mi je čovek s kojim bih mogao govoriti! Mucati! Čije bi ćuitnje izmamile iz mene odvažnosti, čija bi pitanja dala snagu onome što nesigurno osećarn — potreban mi je čovek — potrebna mi je Irma! — Jer drugoga nije. Postoji neko ko bi mo­ gao biti surogat. Prošli put sam Herbertu pisao o „mu­ canju” ; da, on bi bio bolji nego niko, možda i Leo — možda će i Paul Emst postati nešto slično. Ali to nije to! Ponajmanje su to „pametni”, odlični i „posvećeni” ljudi: ne bih bio u stanju ni reč reći Zimelu, ili Blohu, ili Karliju: stručnjaci su potrebni na završeno. Ovde je dru­ go potrebno. A to drugo, istinski drugo jedino može biti Irma. — Smešno je ovde govoriti o „ljubavi” ; ja danas već nisam „zaljubljen” u nju — a i pre i posle više sam voleo druge. Ovde je o drugom reč. Kasner to naziva 3 F. Baumgarten (v. 24/2) r' Esej „Sarl-Luj F ilip”, objavljen oktobra 1910. 5 Ljubav koja nema objekta. 6 Plan nije ostvaren, ovakav tekst Lukač nije napisao. 7 V. 55/22

198

„mystische Sympathie”8 govoreći o Šelij evom Prometeju i Aziji — a Ernst je sve to opisao u Brunhiiđi: Zigfrid je zaljubljen u Krimhildu (kako je tamo lep „Liebenstrank”!9) — a Brunhilida je ipraiva. — Ali je isto tako smešno govoriti o „razumevanju” — ovde bih mogao na­ redati tuce imena onih koji su me bolje razumeli od nje. Kako su gotovo komični u pismima njeni sudovi o mojim delima. Pa ipak: o Kasneru je pisala: „u njemu je Ravena, u njemu smo vi i ja sažeti u jedan problem” — a bez toga ne bi bilo ništa dalje. I razgovori. — Ne! Smešni su filolozi koji od gospođe Štajn prave boginju kako bi mogli razumeti njen uticaj na Getea! Ali su još smešniji psihofiloiozi koji precizno 'iskazuju: koliko ona nije razumela Getea! Naravno da ga nije razumela: Fr. Šliegel ga je razumeo, i V. fon Humboldt — ali iz toga neshvatanja se rodila Ifigenija; a iz shvatamja ništa. Ne! ovde je reč o jednoj mističnoj stvari: umeti verovati u čudo koje se nailazi u nekome; izvući (lagano i prirodno) nesvesno iz njega sve do svesnoga; dati formu njegovoj lirici. — I nekaiko osećam: samo je s takvom ženom mo­ guć brak, jer čovek samo s takvom ženom može imati dete: jer ovde i muškarac ima dete: objektivacija velike žudnje, dobiti formu — ne slučajan plod jednog opojnog časa! — Samo: šta znači za ženu ova ljubav? Da û je to odista za nju razlika naspram jedne druge, normalne vrste? Nema li odista nešto muškobanjasto u Ernstovoj Brunhildi? Ili će možda jednom postojati ovakve žene? Ko zna? Danas: — čini mi se — to ne znači mnogo. Herbertovu pesmu, „žena je samo žena . . stavljajući je u usta žene, sasvim bismo mogli obrnuti. I posle ovoga trebalo bi se obračunati i mora se: sam sam i biću sam. I ne srne se manje osloboditi od mene bez nje, nego šio se s njom oslobodilo — to dugujem i njenoj uspomeni. Jer da bih mogao imati u životu još jedan ovakav susret, ne mogu ni pomišljati, niti 6mem. Čudno: jedva sam je godinu dana poznavao a koliko mi je dugo vremena bilo potrebno dok nisam naučio: šta je ona zapravo bila za mene. 8 Mistična simpatija. fl Ljubavni napitak.

199

31. jun „Es isit das Zeichen bedeutender Menschen, dass sie zum Gewohnliohen auf ungewohnliiohem Wege gela-ngen”. Hebbel. Tgb. München. 29. May. 1837.101 Potpuno je zagonetno kako mi se sada odjednom paralisaila -produkcija. Prilično se dobro osećam; nema ni­ kakvih problema. Ali: ne dolazi. Calk nisam u stanju ni da se prisiljavam. Sedirn nemo, ili lakoumnim mislima kradem dane. I čekam. -Nezamislivo je da se u sledećem trenutku odjednom sve ne promeni — ali se ne menja. I — za moja osećamja — najzagonetnije je da je to bivalo i drukčije. Moji dosadašnji napisi stoje preda mnom kao čuda, kao nebeski poklon, kao nešto za što ja, onaj koji o-vde bespomoćno sedi, nikada više neću biti sposoban — nerazumljivo je da sam ikada za to bio sposoban. (Bez pomisli, naravno, da time bilo šta želim reći o njiho­ voj objektivnoj vrednosti.) 1. jul Edit ne odgovara. Sigurno je nevolja. Ali meni nedostaje već bilo kakva energija za to. Ona dva pisma su bila poslednja. Čudio sam se što je i toliko bilo. Empi­ rijski to je ovafko: frivolno se slomilo nešto, bez razloga, iz histerične radoznalosti mazohiste; nešto što je bilo zdravo. Sasvim duboko ispravno oseća: ali sasvim duboko svako bi trebalo tako da oseća — i onda ona nema uz­ roka. Ali nije dovoljan uzrok, ako ona ima tanan sluh da čuje simptome? Može li neko biti toliko razuman i filozof da bi /video i korene? — I kada bi ih video: zar ne bi trebalo još pre otići? — U pravu je. 2. jul Neprekidno mi raste nervoza. Dve nedelje sam imao malu vidnu halucinaciju: jedna mrlja na ruci po­ čela je da se mmda dok sam se prao. -Sada imam nervo­ zan ,,Hedlhorigkeit’\ 11 Čujem glasove, kuckanja itd. a ispostavi se da ničega nema. Loše spavam itd. Lepe per­ spektive! — A uz to, sve bez produktivnosti; kao što je bila lanjska nervoza. 10 „Obeležje je značajnih ljudi što oni do običnoga stižu ne­ običnim putevim a”, Hebel: Dnevnik. 11 Oštar sluh.

200

3. jul Ipak je sve loše. Moj život „steht und falit”12 sa zanosima rada. Cim ne ide, zbog bilo kakvog spoljnjeg uzroka — Rivijera, sada: glavobolja —, ili bar ne ide histerično snažnim intenzitetom, moj život se oklembesi kao — teško je za to naći poređenje. Sada bi me opet bilo šta moglo upropastiti. — Ne verujem (bar trenutno, jer veoma osećam fizičke, spoljnje, dakle prolazne uzroke svoga sadašnjeg stanja) da bih ja sam sada mogao učiniti nešto. Ali ne bih imao snage da se odbranim. A kada bi potrajalo tako drugo da se pretvori u unutarnje stanje (ili bar da ga ja osećam kao unutarnje), onda ne znam ni za to. 6. jul Mislim da se teško može prepoznati — čak ni Leo ne bi — suština eseja o Ernstu, koji je esej o Irrni. Ne mari. To dolazi od stila. To je novi stil: filozofski pu­ novažan. Napušta predmet zahvaljujući tome što preuzi­ ma apsolutni vrhunac; ono što sam lirski započeo s Georgeom i što mi nije pošlo za rukom u Štormiu, ovde će mi valjda uspeti. To bi bio i stil knjige o romantici. Potpuno „gegenstandfrei”13 stil. Već ne osećam nikakvu opasnost od Irme; otvorena posveta, pak, direktno je suvišna; usiljeni pijetet. Ali to će se možda (raspoloženje za posvetu) izmeniti u vezi s Filipom. 12. jul Možda nailaze dobra vremena. U vozu me je ne­ prekidno obuzimalo nervozno radno raspoloženje; zahvatalo me je bogatstvo ideja koje je naviralo. Napetost je ibila gotovo mučna. Naravno, sada je to potpuno minulo — ali konačno, posle 5—6 časova traganja za stanom, do­ voljno je ako nema negativnosti. A sutra već imam stan! 13. jul Stan je dobar. Prava vajmarska stilska zbrka: Velaskez, Pjombo, Manten-ja — Venter i Lota, Torvaldsenov Hristos itd. Loš nameštaj, mnogo cveća itd. Mislim da će biti dobro. — Malo sam (klonuo — i treba da napišem mnogo pisama. Videće se. 12 Staje i pada. 13 Bez objekta.

201

14. jul Izgleda 'da je „pustinjastvo” ipak dostižno. Rad napreduje loše i Sjporo — pa ipak mi niko ne treba. A i sa žudnjama već znam šta ću: velike mi daju temu i podstiču rad; male su dobre za popodnevni odmor, za •popunjavanje pauza u radu.

202

64. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Vajmar, 17. jul 1910.

Dragi sinko Leo, Strašno mi je žao što od puta u Holandiju nije ispalo ništa — bilo bi lepo. I dobro. Šteta — ovako sam pravo stigao u Vajmar. To ima i velike psiho-higijeinske pred­ nosti: čovek, naime, mora da ima snage da bi sopstvenom snagom prebrodio svoj loš period; čak ako ga prouzrokuju fiziološki uzroci. I mislim da lagano prolazi moje osećanje slabosti, tako će i minuti — i ima u tome neke pobeđe što je sve to išlo samo od sebe. Vidiš: ja sam stvoren za askezu. Jednom sam hteo neasketski da po­ mognem sebi (i -u sebi sam pomislio: možda to ne smem da učinim) — i gle! Ali ipak nisam toliko asketa od ubeđenja da ne sažaljevam sebe. Ovde će biti prilično dobro. Esej o Emstu polagano napreduje. I sada mi se ne dopada. Mislim: hladan je i suv. Ali prva polovina koju sam u Berlinu čitao Otu1, njemu se svidela — i meni se učinila boljom za vreme čitanja. Ovaj đeo je inače postao sasvim samostalan i poslaću ga Logosu pod naslovom ,,Zur Metaphysik des Dramatisch-Tragischen”. Kad sve bude završeno, .poslaću ti. — Filip taiko široko zri da se bojim: uz ovako spor sadašnji rad neću ga sada završiti. Videćemo. — Šaljem ti nekoliko prikaza moje knjige. Lajoš Sabolči piše u listu A Hét (Sedmica) a drugi je iz lista Nap (Dan). Oba su prilično zabavna. — Ima jedan takođe zabavan u listu Journal — ali mi sada treba. Ernst je, naime, sam predložio da ih .pošalje Inselu i daću prikaze iz Lloyda i Journala. Moric Hajman mi je pisao da su eseji ,,zu den ganz wenigen von Rang in dieser Gattung gehôren. Ob freilich damit etwas giinstiges für das Erscheinen im 1 O. Mandl (v. 47/1)

203

Verlag ausgesprochen ist, wage ioh nicht amzugeben”2. Dakle: nije verovatno; Ernst naprotiv misli da će ići kod Insela. A i ovaj je bar toliko otmen i povoljniji što se budućnosti tiče, jer može postati stalna veza, što bi kod Fišera i onako bilo isključeno. Odnos s Ernstom veoma je topao i prijatan. U subotu veče bio sam ikod njega. Tamo bebu još Oto Štesl i Sa­ muel Lublinski. Pročitao je novu komediju: Der heilige Crispin. Lepa je. — Odnos izgleda tako pouzdan da sam 0 ovoj komediji i o Ninon de VEnclos izrazio nekoliko primedbi — i on se složio. Postoji razdražujuća teškoća: razlika od dvadeset godina; a pored (toga problemi za­ natske distance. Pesnilk je uvek „jači” od kritičara — ali on je za mene ipak „prilika”. — Ali izgleda da s njim sve ide ipak dobro. Kod mene inače nema nikakvih novosti. Život mi je 1 iznutra i spolja veoma monoton. Ali mislim da sam opet na 'dobrom putu, i koračam prilično sigurno. Voleo bih da mnogo čujem o tebi. Piši mi uskoro i podrobno. Ste je s tobom? Da li te je pregledao lekar pne nego što si otišao iz Holandije? Ili možda u Minhenu? Kakvi su ti planovi i izgledi za zimu? — Kako stoje stva­ ri s roditeljima? Veoma sam razumeo tvoj strah. Iako mislim da će ovako ipak biti manje tačaka sukoba nego prošlog leta. Mi se možda sada sve svaljuje na tebe, jer nema drugoga da ublaži. — Piši mi o- tome! — Da mi pišeš o Holandiji, to i ne tražim; o tome se može samo razgovarati. Čuj! Edita Hajoš će putovati u avgustu i želi da se sretne s tobom. Napisao sam joj: neka ode u Giigen. Ne verujem da bi ti to bilo- neprijatno. Zar ne? I — mislim — ona i Be 6e se jedna drugoj dopasti. Ne misliš? — Molim te, pošalji mi tekst iz Hoy da. Može mi zatre­ bati. Ove ostale skloni. Piši ubrzo! Grli te tvoj Đuri

2 M. Haj man (v. 56/8). Eseji ,,u svom rodu spadaju među m alobrojne visokog ranga. Time, naravno, ne smem tvrditi da je izdavač izjavio nešto povoljno sa stanovišta objavljivanja”.

204

65. DNEVNIK, 1910.

19. jul Ne bi bilo čudno da sam sujeveran — pitanje: nisam li već? — Sve sam stavio na ovu jednu 'kartu — na rad! Popodne — do tada još nisam ništa uradio — igrao sam se pištolj em. Nešto sam ga pokvario — i nisam umeo da ga popravim; mnogo sam se mučio, sve sam pokušavao — uzalud! Uveče sam radio. Nekoliko strana. Nekoliko strana sam napisao i potpuno slučajno mi pada na um pištolj. Izvadim ga. Uspeh u prvom trenutku. Nije li čudno? Nije čudno: lampa je okačena na lošem mestu — ruka mi baca semku na hartiju — i osećaim to prilikom pisanja pisama i dnevnika. A pri radu — ne. Iako sam se odlučio da ću posmatraiti ikako biih, eventualno, rekao gazdarici. Već treće veče je ikako radim — i ne primeoujem. Ali ovo ima i svoje „psihološko” objašnjenje (ako je i do­ sadno) — a ono nema. 27. jul Malo se ustežem da zapišem ovde — ne volim ovakve jubileje a ovo je odista jubilej : već nedeljama veruj em da je odista kraj svim emocijama o Irmi. Nikada na nju ne mislim. Na pisačem stolu je — iz stilskih razloga, zbog eseja o Filipu — njena fotografija. Ali jedva da je i pogledam i beskrajno mi je strana, ako je pogledam. I nikada m.i ne pada na um. Nestala je. — Iako mi sada ne bi bilo na odrnet malo čežnje i tuge za njom — zbog Filipa. Ali takav je život: Emsta je možda po­ kvarila (usmerila ga ka patetici) time što je uvek bila tu; organski se nije uklapala u Okvire eseja. A ovaj će esej možda ostati suvoparan bez nje. 205

28. jul Obj ektivizacija doživljaja (sazreva Artus!1): je­ dino što opažam ikao neposredno osećanje među nepre­ kidnim odbijanjima: današnje društvo je nemoguće. Me­ ne ta stvar ne dotiče; ja mogu da čekam. Jedino će moji eseji dobiti jednog izdavača — i ako me neće akceptirati posle godinu dana po časopisima, biće to onda posle pet godina. Ali moj slučaj potvrđuje da ako bi neki siromah bio na mom mestu — umro bi od gladi; pod pretpostav­ kom da uopšte i stigne dovde. — To nije „dobrota” ili „humanost” — to je distanca od doživljaja. Ipak ima nešto tužno u tome. Svejedno: samo da bude dobar „Artus” ! 29. jul Čudna su, potpuno bezrazložna moja sadašnja samoubilačka raspoloženja. Trenutna. Poput nesvestice. Nikada ne mislim na njih — ikada mine trenutak, osećam ih .kao užasnu budalaštinu. Ali postoje trenuci: glupo, ;bez prethodnih priprema, samo se sručiti na postelju, umorno kao kada čovek želi da spava — i onda. I onda bi nastupila velika tišina. Odmor. — To nije očaj. — Šta je? 31. jul Možda ću se zbog nedelja ipak skrasiti kod kuće. Ovi ogavni, odvratni malograđani, primitivne stvari! Ka­ ko galame, skaču, vrište! I kako su tanki zidovi ovoga pansiona! Svaki korak se čuje! A služavke pocikuju i pevaju . . . Covek nije u sentimentalnom smislu odgurnut iz društva, ali je nekako tako da svojim neotesanim neprimećivanjem gaze preko njegovih živaca zato što se usuđuje da živi drukčijim životom nego oni, zato što se ne skrašava u njihov „ugodni i topli” život. — Kako mrzim „život” u ovakvim prilikama! Interesantno je suprotstavljanje građe. Forma eseja o Filipu bila je preuređenje stare „Vita nuova”12. I ne ide. Filip je isuviše snažan da bi se mogao utopiti, a nije do­ voljno visok da bi srastao. Dakle, moraju se, izgleda — odvojiti jedan od drugoga. ■ — Šteta. 1 V. 55/22 2 V. 63/6

206

3. avgust Dedikacija: An. . . Nur an der Nahe erlebt man die Feme umd nur an dem Leben die Formen. Sie gingen in dem Augenblick, wo sich für mich ailes entscheiden musste, durch mein Leben hindruch. Das i.ch ihr Kommen und Gehen sehen konnte, gab mir allé Erkenntnis, die mir emreichbar, die mir vonnôten war .. . Vieimehr als sieses Buch zu sagen imstande 1st. Darum muss ich es in ihre Hànde legen.3 29. septembar Firenca bez Irrne — i postoji: nešto važ­ no i isto ono je važno kao onda: Doto i Mikelanđelo. Nije tako opojno kao onda — ali ako bih nekoga poželeo ovde, samo bi to Leo mogao biti. Zaista umem da budem sam; i verujem da sam veoma sam. I ne mari. Veoma daleko su svi oni koji su mi „duhovno” bliski. Pre godinu dana možda bi se s Filepom4 razvio odnos bar baumgartenovske topline. Sada kod ljudi zapažam ono što je razdvajajuće — sličnost jedino služi da bi se to moglo primetiti. Ne mari. Nije bolno*. Setinjano ovako detuje veoma tužno. Slične se stvari, izgleda, neće zbiti. Ako pogledam onih pedeset godina koje će još uslediti, pred sobom vidim veliku sivu pusti­ nju. Ali ako sada pomislim na stvar, jedino strahujem: da li će toplina moje produktivnosti izdržati ovu ledenu pustinju? Neću li se ovako pretvoriti u suvoparnog pe­ danta? Jedino se sebe bojim — ne svoga života; jedino strahujem za svoj rad — ne za sebe. Evo i konačnog rastanka od Inme (a istinsko ostaje osećanje najoštrijeg bola: Irma je — život). Ali nije tužno biti u Setinjanu: nije to ono mesto, nikakve veze s njim. Sada bih već smeo otići u peštanski stan ili atelje. Ova mesta (kao i Osi) nisu više zemaljska; ljude koji su onda tu bili po­ 3 Samo na blizini se doživljava daljina i samo na životu oblici. Vi ste prošli u tom trenutku u kojem se za mene sve moralo odlučiti kroz ceo moj život. Sto sam mogao da vidim vaš odlazak i prolazak dalo mi je sve saznanje koje mi je bilo dostižno i koje mi je bilo potrebno. Mnogo više nego što je ova knjiga u stanju da kaže. Stoga moram da je položim u vaše ruke. 4 Lajoš Filep (Fiilep, 1885—1970), filozof, istoričar umetnosti; živeo u inostranstvu. S Lukačem uređivao filozofski časopis S zellem (1910—11).

207

zlatio je moj ondašnji život — ali s time nema veze ni slučajno mesito, ni slučajni ljudi. Nije melanholično posma,trati Mikelanđelovu Madonu — ona je divna; nije melanholično u Setiinjanu biti zajedno s Vedrešovima5 — jednostavni, obični, dragi, .pomalo dosadni ljudi. Melan­ količan se može i sam biti i, i jasno uvideti da je to tako — ako iz mene samoga ijoš ne bi bila isključena svaka mogućnost melankolije. 1. oktobar Ne bi se smelo dopustiti ni jedan dan da mine a da se ne pročita nekoliko stranica nekog velikog filozofa. Sada mi je u rukama Men de Biran: i zbio se obračun (bez krize) sa poslednjih nekoliko meseci: rasuo sam se, živeo sam među ljudima, bavio sam se tričari­ jama — ne smem, nije mu još vreme. Možda može, ako čovek već potpuno „ d m ” stvar; ali praktische Vemunft može da dođe tek poste reine Vemunft6. Ja još nisam nigde. Treba da se vratim svom programu od jesenas: mnogo učiti godinama; sve (drugo je sporedno — i otuda se mora izbeći! 4. oktobar Zanimljiv simptom: danas (pod uticajem Mazaća) mi je opet pala na um knjiga o Alfijeriju. Iskrsla je ideja: neće imati nikakvog „osećajnog” sadržaja. Ali smesta sam to osetio veoma snažno i radikalno; ne mari. Izgleda, esej o Filipu zaista je bio kraj nečega. Ono što sada zamišljam, sve će možda biti patetično — onako kao Ernst, donoseći patetiku stvari — ali ništa više neće biti sentimentalno. Enfin!7 I time bi zaista bile presečene sve niti sa „životom”. Bilo je potrebno sasvim krišom da se ovo obrazloži. Minulo je ono zbog čega je bilo potreb­ no — sada verujem da se više povratiti ne može.

5 V. 2/2 6 Praktičan u m . . . čist um. 7 Najzad.

208

66. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Firenca, početkom oktobra 1910.

Dragi Leo, Gotovo mi je fizički nemoguće pisanje. Tebi nisam hteo da se javim dopisnicom — i evo dokle je potrajalo da bi bilo pismo. (A i neće biti pismo.) Jer o sebi nemam šta da ti kažem. Sada sam zaista dobro. Firenca je lepa — veoma lepa. Dobro je ovde boraviti. Sita pruža teško je formulisati, a možda je i odista problematično. Ali je dobro. Sada ću ostati samo ovde — a možda ću na proleće opet doći. — Stara Firenca (gde bejah prvi put) pre­ polovljena je. Postoji jedna aktuelna u kojoj sam — gde tebe želim, gde si iti jedini koji mi nedostaje. I postoji (beše) čudan grad bajki gde ulice pevaju (teško mogu, naime, razumeti što čine ovu glupost, kada su tu tako lepi trgovi koji nisu spali na ovu romantiku — ali beše lepo). Dakle, postoji stara Firenca, Inmina Firenca, od koje sam se pribojavao da će biti jača od prave i da će stati između nas. Ali tako je već daleko i neće. — Ovde je Filep.1 Pametan, obrazovan, kulturan, na dobrom je putu — ali je pitanje da li će u njemu biti dovoljno intenziteta. Tačno: deo za lepu književnost i kritiku u Renaissance vodice Herbert.123* Pišem ja, možda Karli* (čak Herbert ekonomiju), Šandor Heveši/* katkada Filep, Margita Kaf­ ka,56Ana Lesnai,0 Laci7 i!td. Molim te: daj nam i ti svoje 1 v . 65/4 2 Bela Balaž (v. 31/3) 3 Karolj Polanji (v. 7/1) '* Šandor Heveši (1873—1939), reditelj i dramaturg. Jedan od osnivača pozorišta T h â l i a , pionir moderne režije u Mađarskoj. 5 V. 7/5 6 Ana Lesnai (1885—1966), pesnik i romansijer, bliska Lukačevom krugu, naročito u doba pre prvog rata. 7 L. Banoci (v. 8/1)

209

tekstove. Dobro se plaća (5 kruna po stranici). S nemačkoig će Herbert prevesti, a na mađarskom objavljuje­ mo, učini to. Molim te obećano pismo, podrobno, o svemu, posebno o mišljenju lekara itd., itd., itd!!! Ne čekaj tako dugo kao ja. Ali ja, kao što vidiš, nemam šta da pišem — a da saznam o tebi ne mogu da ti kažem koliko mi je po­ trebno. Pitanje života. Piši, molim te (do desetog ću biti ovde). Adresa: Pensione Consigli Via Robbia 54; ako bi pisao pa dotle ne može stići: (Pest, Vârosligeti fasor 20/a) piši. Još nešto: možeš li prevesti Novalisa8? Samo pitanje (nije molba!!) Ako ne možeš da se pobrinem kod drugoga. Piši, sinko, grli te Đuri

B Lukačev esej o Novalisu.

210

67. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU Davos, 7. oktobar 1910.

Dragi moj Đuri, Hvala ti na dobrim i toplim recima. Zahvalan sam što bar ovako — u kućnom obličju — mogu biti u Firenci i s tobom. Ono što pišeš o Firenci sve razumem, od raspo­ lućene zemlje do raspevanih ulica. Ali da su trgovi bes­ pomoćno gledali ovu dionizijsku demonstraciju, to ne razumem — čuj, možda su i oni pevali!? — Zavidim ti i nemo i jako. Mnogo bi mi govorilo i sada to mesto, sada kada bih toliko novih nesporazuma mogao u njemu naći da ništa ne bi ostalo preda mnom mračno. Ne može se, zalud i u nedostatku druge materije u krivuljama svo­ je temperature tražim nesporazume. Sada već imam teori­ ju za tu svrhu, naime, da se slika krivulje menja u gru­ pama od po tri dana itd., ali se baš ne ostvaruje, jer čas jedna normalna tačka bane u grozničavu grupu, čas obrnuto, a ja bih bio sklon i da .umrem za teoriju, pod pretpostavkom ako bi se to moglo dogoditi u tri uzastop­ na dana, ili da ozdravim na istoj ovoj osnovi. Ali uzalud šala ako i onako ništa ne pomaže, čak ni raspoloženju. Jer da znaš, siniko, nisam zadovoljan sobom a nemam ni razloga za to. Temperatura je druge sedmice pokazivala jak pad, za vrerne prvih šest dana ugojio sam se tri funte i otuda su znaci bili veoma dobri i radovao se lekar. Ali sada je opet skočila temperatura, druge sedmice sam se ugojio samo 300 grama, i opet stojim u mraku i ne znam šta je, šta će biti. Sada sve zavisi, čak i ostanak ovde, zavisi od prvog pregleda koji je kroz nedelju dana. Onda će pasti odluka može li Be doći, hraniti me itd. Za sada samo ležim u lepom čistom i gipkom krevetu i čitam uvrh glave Tomasa Mana i Hamsuna, Čestertona i Džejmsa, i pišem ako mi šta padne na um i čekam da odlulka prevagne na neku stranu. Loše 211

raspoloženje mi je još i dobro, zavisno od toga šta piše Be i ostali, i (kakvo je lice načinila Gertruda, stroga so­ barica. Posmatram sebe kao Kristijan1, a ni ja neću izvu­ ći više. Kristijan je loše izgrađen, zar ne? — Izgleda, sa zlo­ bom — veoma diferencirano eksponiran a zatim ništa drugo ne radi nego onih nekoliko svojih smicalica. Mislim da se zato smatra tako dobrim, jer primitivno i einpràgsam12 označava taj duboki tip. Ali to je sigurno greška. Najveća nevolja 'knjige je što je ipak „ja roman” u tre­ ćem licu, a uopštte nije ep. Jedino Tomas živi, kreće se, introspektira, razvija se, pati, tragično, a ositali svi stoje i kažu za sve to vreme jednu svoju reč. Istina, ovde ipak izbijaju veoma lepe filozofeme, ako komplikovan čovek posmatra jednostavan život lutaka i plače nad njim, ili ako je onaj jednostavni trik da mali Toni oelog života u svim situacijama ponavlja ono nekoliko reci koje je u detinjstvu čuo od onoga medikusa; ako ovaj mali trik, velim, odjednom blesne kao šema doživljaja svih nas i jednim pokretom načini smešnim „iskustvo”, „stvaranje pojmova” i sve ostalo što smo nekako navikli da nazivamo stečenim svetinjama. Zar nisam u pravu? Ja ovu crtu smatram veoma dubokom, mnogo dubljom nego što to Tomas Man shvata, široko i svuda primenljivotm s pod­ jednakim uspehom, podrazumevajući i naš sopstveni život. Razumeš, zar ne. Piši da li i ti to tako vidiš, važno mi je. — Okolnostima u Renaissance se radujem: zbog tebe, zbog Bauera34 i zato što ću i ja imati gde da savijem svoju dugo pokunjenu glavu. Za sada šaljem Broj gel a, čujem da se mnogima sviđa u Pešti, nadam se da će se dopasti i biti objavljen. Ja sam dobio samo jedan primerak, zato i nisam poslao tebi. Nisi se ljutio, zar ne? Šta ću sada pisati, ne znam. Završiću tekst o kiču5 — i Segersafi, a onda ću možda ipak konačno završiti teoriju nesporazu1 Kristijan, Tomas, Toni — junaci Budenbrokovih T. Mana. 2 Lako shvatljivo. 3 Herbert Bauer (Bela Balaž, v. 31/3) 4 Poperov esej „Piter Brojgel Stariji”. 5 Poperov esej „Kič”. 8 Esej o H. Segersu, holandskom slikaru, nije objavljen.

212

ma7 za Renaissance. Reci, hoće li oni objaviti sve što ja napišem? Da li da pošaljem, na primer, bolji deo svojih aforizama? (Ne one što je moj otac hteo da objavi.) Videćemo. Možda ću napisati veliki i lep teikist protiv Ro­ đena8, što bi bilo važno. Možda o Sezainiu i eventualno o Rilikeu. Novalisa ću, naravno, prevesti. Samo ne odmah, nije ni potrebno, zar ne. Za kada treba? Molim te, ne kazuj da mi nije dohro, jer pre svega — šteti mojim akcijama, potom bi saznali moji roditelji pa bi tugovali; a onda, ni ja neću. Ali ni onako to ne bi činio. — I molim te, piši mi pisma, koliko gold hoćeš, a veoma, veoma im se obrađujem i — ne želim da te ucenjujem, ali su md jaiko potrebna. S ljubavlju mislim na tebe, sasvim posebnom i velikom ljubavlju rezervisanom za tebe. Jednom ću ti možda kazati kakvom ljubavlju, sada ne znam, samo joj osećam težinu. Živi dobro, sinko moj, i piši mi- kako je to. Grli te tvoj Leo Da li si primio slike?

7 U prepisci se više puta pominje Poperova studija o teoriji nesporazuma između umetničkih ostvarenja i njihove recepcije. Ostale su samo beleške za studiju. 8 Veoma značajan esej „Vajarstvo, Roden i Majo” Poper je zaista i napisao (objavljen 1911), ostale nije.

213

68. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Firenca, 9. oktobar 1910.

Dragi dobri 6imko, Mnogo ti hvala na pismu. Boli me što ti sada nije naj­ bolje, ali to je verovatno reakcija na prvu dobru sedmicu; onda će vaga da prevagne i da se zaustavi na dobrom. Ali jako te molim, obaveštavaj me uvek kako si. Možeš li svake nedelje da mi napišeš jednu dopisnicu? Samo: takav sam i takav. Učini to i sledeću pošalji za Peštu, gde ću verovatno stići već u subotu (joj!). Srećom, sada neće dugo potrajati. Početkom novembra (via Beč—Vajmar) želim da budem u Berlinu. Firenca je, izgleda, gnezdo teorije nesporazuma. Naime, sada moje pismo doprinosi novim nesporazumima, to jest (suštinski) ja sam ti pisao da Firenca sada ne peva, a ipak je dobra i lepa. Čak je možda još plodnije dobra i lepa nego što je bila opojna. Pa ili sam zaboravio da napišem „ne” — ili je bilo nečitko napisano. Dakle: postoje smi­ rena vremena. Svaka nervoiza je konačno iščilela iz mene. Mnogo toga je pokrenulo u meni vreme ovde provedeno, ali sada je to drugo uzbuđenje nego što onda bese. Sada kod svakog pitanja osećam: godinama će potrajati vreme odgovora, frivolno je to požurivati. Sada sam u takvom raspoloženju da ću možda pre knjige o romantici1 (čije su 'teškoće užasne: da bih mogao krirtikovati metafiziku Hegeia i Šelinga, mora moja biti gotova — a to ko zna kada će biti), dakle da ću najpre uraditi „Vittorio Alfieri: Das Probleme der tragédie classique”. Prednost: lakše je; senzacionalnoj e. (To je, naime, knjiga protiv Hamburške dramaturgije, iz uvoda u knjigu eseja12. I užasno bih se uključio u današnji — književni i likovni — neoklasicizam.) Dalje bi me prisililo da se bavim mnogo likovnom 1 V. 41/5 2 Nerealizovan projekt.

214

umetnošću, jer bi bilo reci o odnosima tragedije i baroka. Glavna prednost: neophodno je pola godine Pariza i pola godine Firence. Ali to sada nije aktuelno; ne želim. Idem u Berlin i tako ću se baviti filozofijom kao da preksutra moram da napišem knjigu o romantici. Na proleće — ako bude moguće — doći ću ovde na tri meseca (ali opet s lektirom mističara i filozofa). A uz to imam i dva plana: 1) Der Aesthet. Ako bi se moglo nešto napraviti s Buberom3*; 2) Agaithon. Zwei Gesprüche über das Màrchendrama, gde bi bila skicirana jedna nova književna vrsta (kao, na primer u Filipu). Kasna drama, kraj drame: ona koja je kod Grka došla posle Sofokla, s jednim delom Evripidove psihologije i s Agatonom (o njemu ništa ne znamo: zbog toga bi on bio naslov)/1 U Engleskoj kraj Šekspira (Bura), Bomon-Flečer, Ford itd. Tamo ga nazivaju romantikom; postoji i u Španiji. Danas Pippa tanzt5*, Strindberg, TrauerspielH itd. I ponajviše indijska drama. Gde je već filozofija progutala tragilku, ili su se same po sebi izlizale tragične oštrice. Mudrost i dekorativnost. I druga vrsta transcendencije nego u drami: onamo varnica iskače iz siukoba, ovde je sve kao staro prozorsko staklo: figure i radnja — ali transparentno. Najvažnije je u Indiji: to su učinile Vede; drama je prestala da bude tragična već pre svo­ ga nastanka; uzgred (možda) u svemu ovome obuhvaćen je i oblik opere. — Ako uspe, razgovori? Još ne znam. Ali se ne plaši: neće biti Stern7. U tonu će biti od platonovskih dijaloga napisanih u molu; još ne znam šta će biti. Voleo bih pored toga da napišem jedan tekst (strogo naučan) o književnoj vrsti kao metafizičkoj apriomosti, naime, ne dolazimo do književne vrste na osnovu knji­ ževnih delà (to je samo put našeg učenja), nego je pre toga književna vrsta kao delo, i postoji i punovažna je 3 Plan nije realizovan; Martin Buber (1878—1965), filozof, urednik i profesor. ■ Tekst ostao u rukopisu „Die Aesthetik der .Romance’ ”. Hauptmanova drama I P i p a i g r a . G Hebelova drama T u ž n a i g r a i z S i c i l i j e . 7 S esej em o L. Sternu je bilo nesporazuma između dva pri­ jatelja.

215

— čak i da ne postoji ni jedan jedini tekst na svetu koji hi joj istinski odgovarao.. — Vidiš daikle: preda mnom su široki carski drumovi. A time sam ti i rekao sve što je za mene važno i što treba znati. Jer da sam dobro, to i oinaiko znaš po svemu ovome. Nadam se da ćeš uspeti nešto da uradiš. Veoma me interesuje kič.8 Poslaćeš mi prepis ako ga budeš imao, zar ne? Ima ovde u Ufićiju jedan Segers9. Ako pribavim reprodukciju, poslaću ti ga. Sećaš li ga se? Sto se tiče objavljivanja: u Renaissance ja sam veliki gosa. Tamo dakle ima smisla od toga praviti pitanje opstanka kabi­ neta. Dakle, moraju tebe objavljivati — inače neće dobiti moje tekstove. Šalji im, daikle, bilo šta; bolje ako šalješ Balažu nego Ciganju. Bolje će se iskoristiti, možeš poslati i aforizme. Moraš znati ono što je vezano za taj časopis: juče sam dobio pismo od Balaža u kojem piše: ne može se tako raditi da bude naš časopis: nema dovoljno ljudi (izgleda da bi ipak bio potreban oblik Fuge) da bi se nivo mogao održati; i zato ne idemo — dolazim do zaključka na osnovu njegovog pisma — kako smo želeli; samo ćemo se brinuti i raditi za časopis, biće samo pro­ vizorno; sačekati dok ne dođe vreme za naš časopis. Zato sada neću ništa činiti u Karlijevoj stvari. Ne znam kako izgledaju te stvari. Ali on inače nije sasvim u pravu. „Urednik rubrike” ne znači da on ispisuje rubriku (po na­ šoj zamisli), nego da je on dužan da vodi računa o knji­ ževnosti, aktuelnostima, književnim časopisima Ltd. Za to je potreban književni istoričar, akademac. (Da navedem primer: rubriku nemačke književnosti ne biih vodio ja, nego Eme Lorši, obrazovan književni istoričar, koji čak i ne piše.) Dakle, Ema Ritok10 ne bi bila Karliju na putu. Na njega smo veoma računali: i u filozofiji, i politici, i engleskoj književnosti. Pored toga, naravno, ako drugi kažu: o tome bi trebalo pisati — i ispravno (onda se o tome piše bilo ko da je urednik rubrike). Daikle . . . Ali pogledaću sve kiaida budem u Pešti. Radovao bih se kada 8 Poperov esej „Kič”. 9 V. 67/6 10 Ema Ritok (Ritook, 1868—1945), pisac i filozof; veoma ak­ tivna u Lukačevom krugu sve dok nije došlo do razlike i odva­ janja zbog njenog konzervatizma.

216

bi napisao teoriju nesporazuma. Poučno bi i korisno bilo i za tebe i za nas. I to bi moglo u ovaj časopis. Ali moguće je eventualno i bolje mesto. Lajoš Filep naime (o tome još niiko ne srne da zna!) od 1. januara hoće da pokrene tromesečni filozofski časopis. Revue inactuelle. Za sada bi saradnici bili samo on, ja i Šandor Heveši. Svaki broj bi donosio manje dostupna delà veiikiih filozofa u preve­ du na mađarski i naše tekstove. Naslov: Szellem (Duh).11 — Prvi broj: Boutroux: Nature et l’Esprit; Plotinos; Chesterton. Moj tekst o Ernstu, Filep: Vreme i večnost, S. Heveši (verovatno) Kult i moral, dva Bergsona: Intro­ duction à la Metaphysique, Eckhardt. Govorio sam Filepu o tom tekstu. Kaže da će ga rado objaviti. Ali — on ne plaća. To naravno nije krupan problem: sve je mnogo otmenije — ako uspe. A u ča­ sopisu Renaissance može se pokušati i posle. Filep nije, kao što sam ti možda već pisao, „veliki čovek”. Intenzitet njegov nije veliki i pravi* tip Baumgartena, ali hrišćanin. Dakle, ima bolju savest za estetiku, za rad, za sve. A opet, mnogo mu je manja moralna vrednotst — tašt je. Baumgarten je gord — i zato ima ,,Demuth”112 prema veličinama. Ono šito u Filepu nije mnogo istinito: veru je da je veliki čovek — a tek je prefinjeni esteta. Novalis — na žalost — još ima vremena. Još nema odgovora od Milera. Možda uskoro. Mogao bi, međutim, tekst prevesti za drugu polovinu novembra. Onda će valj­ da biti veoma aktuelan. Možeš li? — Da. Šta veliš na ovakav poredak: Predgovor, Kjerkegor, George, Filip, Storm, Novalis, Ber-Hofman, Kasner, Stem, Ernst.13 Ako imaš plan za izmemu, javi. Gledišta: Kjerkegor je para­ digma oblika — dakle iza predgovora. Zaitim: sentimen­ talni, Storm i Filip (hronotogija). To i umetnost života vezuju ih s Novalisom, Georgeom (između njih dvojice 11 Časopis S zellem počeo je izlaziti marta 1911, a prvi broj se donekle razlikovao od ovde navedenog plana. 12 Poniznost. 13 U nemačkom izdanju eseji su dobili ovaj poredak: Predgo­ vor — Kasner — Kjerkegor — Novalis — Storm — George — Filip — Ber-Hofman — Stern — Ernst.

217

još je i motiv smrti) i Kasnerom. Tu je jedinstvo proble­ ma oblika i problema života. Potom: Stem: isto to nega­ tivno, Ernst: pozitivno. Poslednje reci: Die Form ist die hochte Richterin des Lebens.1'1 Dobro? Što pišeš o Budenbrokovima, verovaitno ćeš biti u pra­ vu. Ja odavno nisam čitao (kada sam pisao o Kôniglichte Hoheit,1415 pisao sam po sećamju). Duboka je i ispravna tvoja primedba o Ton iju. Osećam da je produbljivanje nečega o čemu je to dvoje i moje staro zapažanje. Jedno: čovek ima misao iz detinjstva, živi je, piše, slika tokom celog živo,ta. Drugo: doživljaji svakog čoveka (o tome sam ti, mislim, govorio već) imaju šeme. Ali ja nisam po­ mišljao da je ovo dvoje povezano — i mislim da si ti u pravu. Još nisam promislio do kraja, ali je frapantno, i dopada mi se tvoje zapažanje. — Main to očito nije ovde video. Pa sad zbogom, sinJko. Javi mi se dopisnicom u Peštu (Vârosligeti fasor 20/a), kako si i šta je rekao lekar, i šta će biti kasnije. Hoću odmah da saznam. I — nećeš zabo­ raviti, zar ne? — s vremena na vreme, koliko god mo­ žeš češće, obaveštavaj me dopisnicama šta je s tobom. — I ja ću pisati kada budem mogao. Ali još sam uvek u lošem periodu za pisanje pisama. Be mi je poslala veoma dragu dopisnicu. Vedreševi te pozdravljaju. Veoma te vole — žena na­ ročito. Grli te, dragi 6inko, Đuri

14 Oblik je najviši sudija života. ir> Roman T. Mana K r a lje v s k o v is o č a n s tv o o kojem je Lukač pisao 1909.

218

69. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Budimpešta, 25. oktobar 1910.

Leo sinko, Nema za mene lošijeg vremena od ovakvih nekoliko peštanskih sedmica. Svaki dan sam hteo da ti pišem, a ne dopisnicu, nego pravo pismo — i vidiš šta je bilo, a sada se užasno stidim, i sve me ovo veoma boli, a čemu služi? Pa dragi sinko, ne smatraj me preteramim optimistom (da odmah pređem na „stvar”), ako verujem: objektivno ipak nisi spao tako mnogo na utehu kao što si onda verovao, jer možda ti to toliko i ne osećaš. Ni govora: bolje bi bilo da si ostao u Davosiu, ni meni se nije dopalo kada sam prvi put čitao vest i obrazloženje. Pa ipak, setio sam se, na primer, koliko smo se svi mi (najbolje sam sebe mogao kontrolisati) fizički bolje osećali u Lucemu nego u Vengenu. Ja sam se tada i kladio da se toliko više neću penjati, jedini izuzetak trebalo je da bude poseta tebi u Davos. Ja verujem da na tako velikoj visini ne mogu dugo da izdrže ni mnogi sasvim normalno zdravi ljudi. Kako je ranije drukčije bilo tebi — to ne potvrđuje ništa. U detinjstvu je čovek nešto sasvim drugo. Bilo šta da kažu lekari, ja sam ubeđen: između 20—25. godine postoji jedan presudan period starenja. U le to 1906. u Čorbu je meni fizički bilo odlično, a lane u Vengenu — u najboljem slučaju osrednje. Ja dakle ne vidim mno­ go problema što si morao da odeš iz Davosa i očekujem mnogo dobrog od Bozena. Piši šta je. Imam kantu za berlinski voz (verovatno putujem u ponedeljak, ali možda via Beč—Vajmar). Dotle mi ovamo piši: posla će za mnom (jedino će dopisnicu pročitati). O Be bih voteo nešto čuti. Ona mi je do sada pisala samo dopisnice, izgleda da je veoma zauzeta, jadnica. Od Karlija čujem da hoće da po­ laže neki ispit iz klavira. Zar ne bi bilo najpametnije da 219

to uradi u Pešti? Ipak ovde bi bilo formalno i glatko! (Naravno, možda trućam gluposti, ne znam pojedinosti.) Molim informacije o celoj stvari. Jer možda je takva konstelacija — alko je, na primer, reč o davanju časova — gde bih ja posredstvom svojih roditelja mogao nešto da učinim. Ali, naravno, i nezavisno od toga dobro bi bilo saznati, više. Od tvoga teksta jedva da će šta biti — Herbert i ja smo napustili Renaissance. Ne možemo mi još da pravimo dobar list — a ovde pogotovu ne može. Ali dijalog1 mi pošalji u Berlin. Možda će se negde drugde moći nešto učiniti: u Filepovom filozofskom časopisu, o čemu sam ti već, čini mi se, pisao. (A kada sam ti to pisao nagovestio sam da je još tajna, zar ne?) Stvar bi u tom slu­ čaju bila teža utoliko što bi sam morao da prevedeš tekst: Herbert sada nema vremena ni za šta. Zimus hoće da završi dve drame. Sada piše treći deo dijaloga. Karlija sam video nekoliko puta. Radujem se: na do­ brom je putu. Advokatura ga interesu je — a verujem da može postati (za sada) odličan advokat i glasovit za kri­ minalne delikte. A ovakva pozicija, sasvim nezavisna i spolja i iznutra, jedina mu je mogućnost za političku karijeru. — Izgleda da je Irma u velikim nevoljama. Video sam kod Karolja Polačeka jednu njenu skicu za fresku: ima i lepoga — ali nije sasvim dobra. Ali, takva je kao da Nađbanja i Reti nikada nisu ni postojali. A kod nje je to (znaš pod kakvim uticajima živi) loš znak — što se braka tiče. A samo simptom toga je što zimus dolazi u Peštu, dok joj muž ostaje u Nađbanji. Zato kažem samo simptom, jer što se odatle može iščitati, ja sam već video u skici za fresku. — Za mene je dobro što kad ona stigne ovamo, ja ću već biti daleko, što ja samo ljudskim saža­ ljenjem posmatram stvar — toliko da bih joj ja već mogao biti dobronamemi prijatelj ; kad to ne bi bilo (zbog nje) veoma opasno, zbog čega, naravno, i neće biti — i ne staje me nekog krupnog odricanja, naravno. Ja sam tako dobro da me je prosto stild da o tome pišem. Život zamišljam samo opisan i pod navodnicima: čini mi se da je Filip bio poslednji esej za zbirku Duša 1 Poperov esej „Dijalog o um etnosti”.

220

i oblici”. Sada dolazi „nauka”. Polako. I možda će doći kao obeštećenje za izostalu liriku — prava metafizika. Ali i ona polako. — A imam strpljenja da čekam. Drukčije, s drugim akcentima, smirenije, ozbiljnije osećam ono o čemu sam ti proietos govorio u Berlinu. Spolja je sve nepromenjeno : ne želim ni da se interesujiem šta je s mojom (knjigom ikojd Milena ii s esej em kod Logosa : neću time da kvarim raspoloženje (iznutra, naime, pouzdano znam da neće biti objavljeni). Još nešto: ponovo sam čitao tvoje tekstove — opet mi je Brojgel2 užasno imponovao, Aeroplan3 mi se dopao, dobar mu je ton: pouzdan i suveren. Zbogom. Ne ljuti se zbog ovog odocnelog i površnog pisma na tvoga Đurija

2 Poperov esej „Piter Brojgel Stariji”. 3 Poperov esej „Estetika aeroplana”.

221

70. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Berlin, 9. novembar 1910.

Dragi sinko Leo, Opet ti samo pišem čestitku za rođendan (malo će odocniti), a opet nismo zajedno. Tako dugo nisam o tebi ništa čuo da mi je pomalo i nesiguran ton kojim započinjem. Razumeš: ton raspoloženja za koji treba znati kako bi onaj drugi znao kako je drugi, šta radi, za što treba drugi da zna šta je sa m nom . . . (Dakle: „ja znam da on zna da ja znam . . . ” joj !) Za drugu, važnu stvar nisu potrebna pisma. Izvan svakog „raspoloženja”, znanja i ne­ znanja osećam ja čvrsto povezanost nas dvojice. Jedinu istinsku čvrstinu koju posedujem. Pada mi na pamet osrednja engleska pesma: Others leave me. All things leave me. You remain.1 Radi toga ja ne bi trebalo da pišem — a ni ti. Ali ti mi ipak piši s vremena na vreme. Samo jednu dopisnicu. Ni neću pismo, ne zamaraj se pis­ mima. Nejednaka je moja želja da od tebe očekujem pisma, odgovore. Za tebe je pismo uvek bilo veći posao nego za mene omanji tekst. Ali s vremena na vreme do­ pisnicu jednu, šta je s tobom. Jer sada zaista ništa ne znam. A ovde želim da znam. Meni su ljudi sada veoma pomereni u daljinu — a ti si mi ostao blizak kao što si i bio. Ako je reč o tvojim stvarima, opet sam u „životu”. Gotovo protiv-programski, jer ću se polagano sasvim odvići od njega. I uglavnom odvikavanje mi čini dobro. Kod kuće sam. U zemlji gde znam puteve, gde pouzdano koračam. Drugde ja — osećam s ozbiljnim, ganutim sti­ dom — nisam i neću biti. Počevši od najprimitivnije ku­ povine — sve do ozbiljnih i ljudskih situacija gde treba biti ozbiljan i čovečan. A i tamo sam ozbiljan — ali bespomoćan. Ti to znaš. Iskusio si. I što me ipak voliš, 1 Drugi me ostavljaju. Sve me ostavlja. Ti ostaješ.

222

što me ipak ostavljaš u svom životu — o tome i ne pri­ liči govoriti kako bi se trebalo zahvaliti. I nemojmo go­ voriti. Znaš ti šta si za mene — ako znaš i šta to vredi i šta znači (mereno objektivnom merom „života”). Neobičan je osećaj da u svim pomeranjima ovo nema nikakvu ulogu. Jer sve se udaljava od mene. Ostaje onaj spoljni veoma strpljivi odnos prema mudrim ljudima — ali iza toga se može promeniti svaki akcenat. Odista sam postao strpljiv: podnosim ljude. Samo je važno: da li su mi na neki način drugovi po oružju u bici koja će ispuni­ ti i moj život. A izbor je strožij i i samovoljniji (s ljudskog stanovišta) nego što je ikada bio. Znam: iz ovih osećanja može nastati prijateljstvo, a i nastalo je kod Herberta, malo i kod Paula Emsta. Ali to je drugo. Ovde je reč 0 zajedničkom napredovanju, a ako se putevi razdvoje — onda se razdvoje i ljudi. Jedino što je u meni mnogo pijeteta i zahvalnosti prema minulim dobrotama, pošto­ vanja prema mojim unaprediteljima (čak i ako sam ih ja uzdigao tamo gde sam ih veoma teško sledio — a oni mene nisu, čak i tada su me oni uzneli). Osećam: Baumgarten počinje polagano da se ovamo uvlači. Nekada je naše osećanje sveta zajedno bilo „beznadežno”, u mno­ gome je njegova zasluga što se moja „beznadežnost” preobratila u motoričnu snagu. Ali kod njega ne. I danas jedva imamo zajedničkih puteva, samo uspomene — i možda nadanja. Ne znam još šta će ovde biti. Mislim da ću zimus mnogo raditi. Šta će biti — o tome danas još pojma nemam. Ali sada već znam da čekam bez bilo kakve histerične i mučitelj ske askeze. I spoljne 1 unutarnje stvari. Ove poslednje, izgleda, posebno dugo treba čekati i to iščekivanje — veoma je teško smestiti što se tiče pogleda na svet. (Ne što se osećanja tiče, tu je — pouzdanost.) Jer ja veoma dobro znam granice moje sposobnosti: ja ni izdaleka nisam toliko sposoban da bih zasluživao jedno tako unisono zanemarivanje. Jedino bi moglo biti reči o tome da ovu ideju ne žele drugi da prihvate, čije sam ja — zaista! — desetorazredno oitelotvorenje. Mene nagrađuju dočekom koji je neki veliki filozof — koji će doći — zaslužio umesto mene. — Ali 223

to je šupadj razgovor. Treba raditi. Ono što sam do sada uradio, problemaitimo je: ne zaslužuje (s moje tačke gle­ dišta) da ima uspeha. Piši, sinko, kako si. Grli te i mnogo dobrog ti želi •tvoj Đuri Veoma zahvaljujem Be na dragim redovima, nisam imao, na žalost, vremena da joj odgovorim. Mnogo pozdrava i njoj. Voringerov Kraimaih nadam se stigao rje u pravo vreme.

224

71. LEO POPER — ĐERĐU LUKACU Griz, 7. decembar 1910.

Dragi dobri moj Đuri, Dugo si iščekivao ovaj puit — oprosti mi još ovaj put —, znaš, naime, da se to iinače ne događa. Trostruki greh bese, jer i laž bese, nevaljalistvo beše i samomučenje be­ se. U duši sam ti smesta pisao čim sam pročitao tvoje lepo, dirljivo pismo, ali pre nije izašlo iz teta, iz ove bedne mašinerije. Ali ne venujem ida ti je sve ovo tako loše palo kao meni, svaki dan sam patio pod tiim teretom, pa ipak nisam mogao sebi pomoći da se oslobodim nekog mistič­ nog traganja za bolom — da izađem iz atmosfere izbegavanja posla, koja me ne napušta već danima (već godi­ nama). Naj pre o onome šibo ti pišeš. Već me čini veoma srećnim, dragi sinke, da ti nešto vredim. Znaš, verujem da ceo moj takozvani rast tako reći iščitavam jedino sa ska­ le tvoje procene, a ako znaš gde ja ovoj skali stavljam oznaku nula, onda se nećeš čuditi što ću uskoro imati malo megalomanije. I ja imam osećanje kao i ti: ostaćemo jedan drugom nas dvojica čvrsto, nepromenjeno. Istina, ne prihvatam da sam ja jedini, ali što jesam od srca ti hvala. I ja recitujem da others don’t leave me, all things don’t leave me (kao ni tebe) ali: Đurimain!1 Ne dozvoljavam ti, međutim, da budeš skroman! Ne dozvoljavam — i 'kao dobar prijatelj, imam na to pravo — da potcenjuješ vrednost tvoga neuspeha. Danas se to ne može učiniti. Moraš znati koliko se ovi ljudi boje od blamaže potcenjivanja, koliko sumnjaju u sopstveni au­ toritet i grabe se za sve što ne razmmeju. Ako dakle čak i pored ovakvih pretpostavki ne vide tebe — onda zaista možeš da imaš poverenje u sebe. U ovako pogodno vreme 1 Drugi me ne ostavljaju, ništa me ne ostavlja. . . Đuri moj.

225

zaista velikom čovelku može uspeti da ostane na gubitku. Potpuna nekontroliisanost današnje kulture u krajnjem slučaju ofoezbeđuje divnu selekciju: onih koji ipak nisu prodrli. Veoma stroga kontrola ima jednu nevolju, jer tada, zna se, prodiru samo najlošiji-, osrednji i dobri os­ taju pomešani, a najbolji se ni ne ostvare. Dakle, molim te, ne očajavaj da ne zaslužuješ zapostavljanje: veruj mi, zaslužuješ. Ja to ne kažem samo na osnovu maiopređašnjih socioloških zaključaka — nego jer sam čitao sva tvoja delà i mogu reći da su lepa. Ćelu apologiju neuspeha sam zato iskušavao da bih na vreme ostvario haltung sličnom pravcu koji se salda javlja u mojoj karijeri: naime, Rundšau mi je vratio Kič2 uz mnogo izvinjenja, preklinjući me za drugi tekst, ali s priimedbom da je ovaj tekst ,,suviše uopšten ili nije dovoljno oštar”. Šta veliš na to? Ja sam sâm u prvom trenu gotovo i poverovao, i da ne bese tu Be sa svojom beskrajnom pouzdanošću, koja je grdila onu stoku i veličala mene — ne znam ne bih li se odrekao karijere, s obzirom da, s jedne strane, sudbina i onako neće, a, s druge, onda ne bi trebalo to­ liko pisati i to je dobro. Ali Be je bila tu i tako sam brzo došao sebi. Ali stvar mi ova ostavlja jedno novo saz­ nanje; i poen je, naime, stvar relacije: široko bira, to do sada nisam znao, a veruj em da ni ti ne bi verovao da će ovde pući tikva. Ali ne mari, od sada ću još bolje pi­ sati. Aeroplan3 koji sam svojevremeno pisao za Tang, sas­ vim je bio dobar Rundšauu, već Folkskunst4 koji sam za njega pisao, nije mu bio potreban. Mogao sam naslutiti da Kič, čiji je 1) predmet Rundšau, 2) entendue5 njegovih najsvežijih novosti, neće tu požnjeti simpatije. Ali da će izazvati dosadu, to nisam očekivao. Kad bih bio megalo­ man, rekao bih: kralj (ne znam koji) koji zaspi na Kasandrine krike. Ti si mi zimus rekao lepo poređenje za sličnu pojavu: ,,Ikoji misle da je vitlan je močuge pikant­ na igra, a ovamo” itd. Sada bi rekao: koji od lupetanja močuge tonu u san. 2 Rundšau je naručio kod Popera esej „Kič”. 3 „Estetika aeroplana”. 4 „Narodna um etnost i produhovljenost oblika”. 5 Tekstom obuhvaćeno.

226

A sada o tebi. Sta radiš? Kako si? Koji su ti unutraš­ nji a koji spoljašnji koraci (prilično centralna formula­ cija), kako ti ide metafizika i kako stvar s Milerom, a kako ostalo, higijena zaboravljanja i sećanja, dobre i loše stva­ ri, ali korisna stvar, jer tertium — za tebe nije datur. Piši mi prvom prilikom o sebi, sve me zanima. Zašto ideš u Firencu? Oto piše, kada ideš i dokle. Ja ću sada ipak ostati ovde u ovom odvratnom Grizu. Ne dopada mi se, nisam nekako ni dobro, hteo bih i da odem, ali lekar piše da mi sada nigde ne bi bilo bolje, i tako ostajem. Zdravlje mi ne napreduje, ali to vidljivo čini. Sada ću se opet vratiti običaju da te povremeno obaveštavam kao što si jednom želeo. I sada ti nisam pisao dugo jer sam bio u strci, nevolji, utučen, a dopisnicu ni­ sam hteo pisati, jer ti zaslužuješ pismo. Bog te blagoslovio, dragi dobri široko; i još jednom ti zahvaljujem i od srca uzvraćam istim osećanjima. Piši uskoro! Be te pozdravlja, ja te mnogo puta i od srca grlim, tvoj Leo Treba li već Novalis?

227

72. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Berlin, 10. decembar 1910.

Dragi dobri siruko Leo, Ja te molim, ne ljuti se što nisam pisao ranije. Ali ni­ sam očekivao tvoje pismo, nego — glupost — jednu dru­ gu vest. Da počnem tu stvar od sredine: tvoja lepa ana­ liza o mojoj veličini već počinje da biva manje aktuelna, dakle: zaiud — ne možeš od mene načiniti velikana. Sa­ da, naime, kao da se vetar obrnuo. Početak: Logos objav­ ljuje ,,Metaphysik der Tragoedie”1 (istiina, oni žele ova­ kav naslov. Ja sam hteo Metaphyisik des Dramatisch-Tragischen. — Zar nisam u pravu?) Zatim sam bio kod L. Štajna. Zamolio me je da pišem za Archiv für Philosop­ hie. Već sam dobio primorke za recenziranje (treba da pišem o estetici književnosti i romantičnoj filozofiji), a „teoriju književne istorije”2 samo treba da prevedem da bi je objavili. (Naravno, biće teško, jer nekoliko važnih stvari moram da izmenim.) Treća je stvar — a to je ono što sam želeo da ti javim — Fišer. Još nije prelomljeno. Hajman veoma želi, i nada se da će i uspeti. Samo malo zavisi i od magaraca iz Rundšaua, sada je kod njih Šarl-Luj Filip. Verovatmo će biti junktim: ili Rundšau i knji­ ga, ili ni jedno. Ako ne ide kod Fišera, onda će je Haj­ man protežirati kod Eriha Raj sa. Bio je veoma drag, rekao je: „mein Interesse an ihrem Buch ist nicht damit erschopft ob wir es herausgeben kônnen”3 itd. Po ovome vidiš: Mileru ne trebaju eseji (njemu treba P. F. Šmit i Šaukal), a naprotiv pisao je Ermstu da bi izdao knjigu. Sada su kod njega prva dva poglavlja knjige o drami. Tako stoji moja književna pozicija. Nisam li ipak manji čovek nego što me ti predstavljaš? 1 Esej o Paulu E m stu. 2 „Beleške o teoriji književne istorije”. 3 „Moje interesovanje za vašu knjigu ne iscrpljuje se u tome da li ćem o je izdati ili nećem o.”

228

„Nastupao sam” u Mađarskoj, Babič je pisao o meni u Njugaitu. Ja sam miu odgovorio. U međuvremenu me je „odbranila” Renaissance. Poslaou ti ceo materijal. Pogo­ tovu zato da bi mi kazao, da li je moj odgovor zaista tako nemoguće nespretan — kao što, na primer, Baumgarten kaže, i kakve su ti impresije o Babičevoj dobronamemosti i zlanamernosti. I još nešto: Emst i Filip će se zajedno pojaviti u onoj „modernoj biblioteci”. Da li da svesci dodam kao predgovor važan deo odgovora Babicu? Za sada je naslov sveske: Dva ogleda. Oni bi želeli „jači” —, ali to zaista ne može. „Sachlich” je moguć: „O oblicima žudnje i ostvarivanja” užasno je bučan za jednu sveš­ čiću. Zar ne? Sada pređimo na tvoju „književnost”. Slučaj Rundšaua je zaista senzacionalan, sve sam očekivao, samo ne to. Velim kao i ti: imaš sve razloge da budeš na to gord, jer ti i pored sve težine odista pišeš još i zabavno i u njihovom smislu. . . iako, naravno, na beskrajno dru­ gom nivou — pa ipak ne! Ali tekst bi nekako trebalo objaviti. Da ga pošalješ Krausu?4 Može biti reći i o to­ me da ga pošalješ ovdašnjem — ne naročito izvrsnom — listu, Panu. Izdaje Paul Kasirer ikoga poznaješ. Uređuje Vilhelm Hercog. Adresa: W. 10. Viotoriastrasse 5. Ako bi ga imao na mađarskom, bilo bi lako: onda bi ga objavio Filepov časopis, koji će izaći, čak će možda biti (zvanično) mađarski Logos. Moglo bi, ali Filep i Heveši ne žele još sad, a ja mislim da nisu u pravu. Ali u svakom slučaju pošalji mi zgodnom prilikom dijalog o otvorenoj i zatvorenoj umetnosti, možda će ići. — I da završimo s književnošću: dobro bi došao, kao što vidiš, Novalis. Ali smatram isključenim da bi bio aktuelan pre 3—5 nedelja. Recimo da mi ga pošalješ 10—15. januara, sprem­ nog za štampu (piši mi pošto je otprilike prekucavanje, ja ću ti unapred poslati novac, ako to igra neku ulogu) — dobro? Sada da uzmem novu hartiju da bi, oslobođen književ­ nosti, mogao progovoriti i o važnijim stvarima. Hoćeš da ti pišem o sebi. Mislim da u ovom trenutku nema do­ sadnije teme od mene — i dobro je što je tako. Pisao sam '* Čuveni austrijski publicista i književnik, Karl Kraus (1874— 1936), zaista je objavio Poperov esej u svom časopisu D i e F a c k e l .

229

ti već da se dobro osećarn, a to se niije promeniio — mada fizički, na žalost, jeste: ima jedino vreme kaiko loše spa­ vam. Ali to još nije nevolja. Izgleda da je orno što sam započeo proletos uspelo: isključivanje „života”. I ne zna­ či beziuslovnu asikezu. To jedino znači da je težište svega konačno i više nepokolebljivo u radu. Ljudi: možda pos­ toje, možda ne postoje. Sreća: možda postoji, možda ne postoji. Ali to je sve na površini života (isto kao što je slučajno u ovom trenutku da li me boli ili ne boli glava). To je značila ona engleska pesma. I zato je is­ tinska što se mene tiče. Znaš koliko su mi ranije bili potrebni ljudi i ljudski odnosi. Konačno, bilo je troje koji su dodirivali središte: Laci, Irrna i ti. Slučaj Irme sada već u odnosu na mene imao je odlučujući značaj za život jer je bila neko ko me je pogodio u središte, ko je bio „ceo” život za mene, ko je bio utkan u svaku moju mi­ sao, svaki osećaj. I ode (a kako je otišla?!) — a ja živim i krećem se. Od toga se umire, ali ako se preživi, onda je tome kraj. Ta vrsta „ljubavi” koja tamo beše — ljubav •kao ceo život, tako da kažem — završena je. Sećaš se: u Vengemru smo razgovarali o tome koliko objektivna vrednost izreka, odgonetki itd. ne predstavlja njihov pogo­ dak u središte (iako je i on potreban — do izvesne grani­ ce kao mogućnost iluzije) —, nego neka tajanstvena su­ gestivna moć. Tu mogućnost je u meni Irrna poharala. Ne, jer je otišla: ti si primer kako čovek može imati i drugog prijatelja, nego kako je otišla. Ovo prevrednovanje apso­ lutne blizine i jedinstva u apsolutnu otuđenost, nikada više ne zaboravljaju čovekovi nervi: mislim, meni se više ne može tako sugerirati. I velim, ne znači neminovno as­ kezu. I pored toga veoma su moguće žene — čak even­ tualno i brak. Samo što je svemu tome vrednost sasvim druga nego što onoga beše. Otuda nema u mom sadaš­ njem raspoloženju nikakve histerije i ogorčenja. Ranije sam bio ungliicklich, sada jenseits von Gliick und Ungliick5. Na putu prema svom središtu, znam već da to niko sa mnom ne može „podeliti” (razumeš kako mislim?), i da mi tu niko ne može „pomoći”. (I to razumeš.) A jedini put je rad. Rad je, naravno, samo put — ali naročit 5 Nesrećan: izvan sreće i nesreće.

230

put. I sada sve dublje verujem u plaitonovsku teoriju saz­ nanja: svako znanje je samo sećanje — ali je potreban najnaporniji rad da bismo bili u stanju da se sećamo. Cak ni dosegnut rad kao rad ne viredi nešto (kao takav sasvim se objektivno i nezavisno odvojio od mene), nego ikao čin, kao moj čin. I — kao što je Fihite strahovito du­ boko video — ja = čin, posredstvom čina tek postajem „ja”. To meni danas znači rad. A vrednost: saznavanje sebe, dosezanje sebe, što načinim dato je — to ja je­ sam, ne mogu znati, tek mogu tražiti, ali ja: upravo je­ sam traganje. Po tonu možeš vide ti da rad napreduje dobrim putem. To već vidim sasvim jasno da je moje krajnje postavlja­ nje pitanja potpuno izvorno, takvo kakvog do sada čak ni sličnog nije bilo. Pa ipak je takvo da je u stanju da se organski vezuje za istinski veći rad. A šta će biti od svega? Gde sam danas? Na to je nemoguće odgovoriti. Beskrajno mnogo moram da učim da bi se stvari u meni raščistile i da ono što kažem bude naučno ispravno — da ne znam gde sam. (Pod naučno sad podrazumevam šta bi na to, na primer, rekao Hegel — ne ono što je bilo proletos.) Drugom prilikom možda nešto više o ovome ako slučajno u vezi s nekim poslom budem mogao više govo­ riti o celoj stvari. Firenca znači da se tamo osećam dobro, fizički, psihič­ ki. A pored toga, tamo sam mnogo naučio, Berlin ništa ne pruža, a još nije, pak, došlo vreme da istinske velike vrednosti Pariza utiču na mene. Meni je danas Pariz i grad filozofije; jedino ću onda otići tamo ako s Bergsonom budem mogao .plodno da razgovaram (ili ako to već ne bude bilo piltanjje za mene). Firenca je pak lepa i dob­ ra. I na proleće ću otići tamo na nekoliko imeseci ako je moguće. Još jedno „književno” pitanje. Šta veliš za ovaj redosled: Predgovor — Kjenkegor — George — Filip — Štorm — Novalis — B.-Hofman — Kasner — Stern — Ernst? Zbogom sinko moj! Piši, ma i nekoliko redaka o sebi — ono što si ovde pisao malo me onespokojava, pozdravi Be, već odavno želim da joj pišem — možda ću uskoro. S ljubavlju te grli Đuri 231

73. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Berlin, 20. decembar 1910.

Dragi sinko Leo, Pre nego što stiže tvoja dopisnica hteo sam da ti napi­ šem „veliko” pismo. Pokušaou sada — iako se stvari u pismu ne mogu reći. Dakle: sinoć sam čitao Plotinovu es­ tetiku i itamo u „knjteligibilnqj lepoti” (ikoja je izvan em­ pirijskog sveta) našao sam sleđeće. ,,A tamo gore je lak život, i istina, što za nas znači majku i dojkinju, biće i hranu . . . Kod nas je naime sve prozirno . . . Budući pak da svako sve obuhvata sobom a istovremeno to i u dru­ gom vidi, otuda je sve svuda, a sve i sve je pojedinačno sve a blista vilo je bezgranično', i jer je sve od njih veliko, otuda je i malo veliko. Tu je svaka zvezda sunce i sunce svaka zvezda a opet i sve ukupno je t o . . . Jer ovde kod nas jedan deo nastaje iz drugoga a svaki deo postoji samo sam, tamo, međutim, svaki pojedinačni deo potiče iz celine a istovremeno je istovetan s oelinom.” itd. A na drugom mestu: „Tamo ništa ne stupa na tuđe tlo, nego je svako pojedino mesito suština njegova, a prostor gde se smešta, istovetan.” Mislim da vidiš šta je ovo: homo­ geni međijum1 kao metafizika. Tako naime da to ne čini umetnost, ispunjavajući time najdublju ljudsku žudnju koju ništa drugo ne može ispuniti, nego tako što je to metafizička stvarnost, das wdhre Sein12. To govori svaka nacionalistička filozofija (Platon, Spinoza, Selling, Hegel itd.). I odatle potiče ona užasno krupna nevolja njihove slike sveta, čijom se sada kritikom ja bavim — kao pu­ tem koji vođi ka mojoj filozofiji umetnosti. Najdublja je to žudnja da je svet, ovakav ’k akav jeste (zato misle za sebe da su „naturaMsti” jedan Brojgel ili jedan Sezan), 1 Ključni term in Leo Popera koji će Lukač i mnogo kasnije koristiti u delu O so b e n o s ti e ste ts k o g . 2 Istinsko biće.

232

jedinstven. Cilj je to svake filozofije. Filozofija, međutim, ne postavlja jasno pitanje, ona pita: ikako je od mnoštva moguće jedinstvo — i odgovara na to, a ne primećuje da je izbegmuto glavno pitanje (naravno, užasno uprošćujem stvar) koje glasi: kako se jedinstveno može vide ti, osećati, proživeti mnoštvo, kvalitativna raznolikost i iinkomenzurabilnost. Jer nije reč o razrešenju distanci. Ako smo stigli dotle da su stvari konsonantne ili disonantne, već nam je lako. Ali pojave u stvarnosti tako su daleko jedna od 'druge, 'tako su strane nama i jedna drugoj i našim mogućnostima saznavanja da se one mogu dovesti u ovakav odnos samo uz pomoć prinudne projekcije koja uveik izgleda samovoljna. To čini svaka nauka i svaka umetnost. Naravno, svaka projekcija je nesavršena (to sada mislim metafizički, u odnosu na ukupno, ekstenziv­ no potpuno' Biće). U nauci se to ispoijava u itome što pos­ toji „slučajno”. (Sećaš li se šta sam o itome pisao u spo­ menici Aleksamdem3?: zakoni druge nauke = slučajno — i vice versa. O tome sam sada čitao u veoma umnoj 'knjizi Butrua (Umetnost se lakše snalazi: što nije moguće izraziti njenom tehnikom — to ne postoji.) To ne treba da dokazujem, zar ne? Sada već filozofija (racionalistička) traži ćelo jedinstvo izvan ovoga jedinstva. Ali tu nas­ taje velika zabuna: kada vršijajednačavanje i prikazuje sliku celog sveta, zaboravlja (sito ni jedna nauka i istinska umetnost nikada ne zaboravljaju) da vrši ujednačavanje sveta koji je već lišen svoje heterogenosti, već redukovan na konsonancije i dišonancije. Racionaiistička filozofija je, dakle, nesvesna (i otuda mutno stilizovana) umetnost. A šta drugo još tera racionalizam u umetnost da je filo­ zofija umetnosti — i metafizika, ikoje se ovde uzgred ve­ oma spajaju, jer obe koriste mutan materijal, čiji su sa­ mo predznaci različiti — krunisana nužnost svakog racionalističkog sistema. I tu je već tragična situacija: cilj je filozofija umetnosti, pojam oblika krajnji pojam koji sve odlučuje — a on se tim metodom ne može pronaći. Ne jer je nesvesno u onome čime je tražen. U racionaiističkoj filozofiji, ako dosiedmo razmislimo, umetnost je 3 „Beleške o teoriji književne istorije” objavljene su u spomen-knjizi Aleksanderu.

233

suvišna. Jer Biće koje ona stvara, koje je po njoj istins­ ko Biće, već je umetnost. Umetnost je ta)ko glupa tautologija, slaba kopija postojećeg u stvarnosti. (Uzgred, to se nailazi iza „Nachahmungs-theoirie”4, jedino se nije znao uzrok.) Tako oni tragikomično ne mogu doći do cilja, jer su već na cilju, jure u .krug i žele da sustignu sopatvena leđa. Razumeš? Sada se vraćam tvojoj teoriji. Kad bi svet bio homo­ geni medijum — umetnost ne bi bila potrebna (i tako ako je Sein = Denken5 — onda ne bi bila potrebna filo­ zofija). Presudan značaj tvoje teorije u pogledu na mene što je ona prva izrekla konkretno i određeno ono što sam ja uvek osećao: sasvim novi aktivitet umetnosti. Time možemo stići do oblika. Form ist eine Erlebnis-Notwendigkeit, eine Kategorie des Erlebens{K Samo tako znamo da je svet od toga radikalno različit, a to ne možemo izdr­ žati. Nauka: Eine Kategorie des Denkens, eine mogliche, und unmdgliche einheitliche und uneinheitliche Projektion der Wirklichkeit? A filozofija? Ako se pitamo kao Kant: Wie ist Metaphysik môglich?8 isto tako treba da odgovorimo negativno kao i on, samo zbog drugih razloga. Jer: ova je metafizika (racionalistička, monistička) contradictio in adjecto, projekcija bez tačke gledišta (oni kažu: univerzalna tačka g le d išta ,^ to je isto). Ja se pitam: Zašto je potrebna metafizika? I što je ipak nemoguća? Kakav treba da je svet da se njime nikakav sadržaj ne za-hvata i ne dokazuje, pa ipak da se neminovno preživ­ ljava? Kako je duša stvorena da to mora činiti a ne zna? Odgovore samo nazirem u sebi — sada i nisu važni. Ali mislim da bih konačno sada umeo da kažem šta će biti u mojoj knjizi: opis najveće krize ove misli iz koje — nadamo se, odgovor se razvija sam po sebi. Zašto ti sada pišem? Jer opet osećam s beskrajno velikom snagom: ko­ liko je tvoga u tome što sam ja sada i ovako stigao na ovaj put. \ Teorija oponašanja. r’ Biće = m išljenje. B Oblik je nužnost doživljaja, kategorija proživljavanja. 7 Kategorija razm išljanja, moguća i nemoguća, jedinstvena i nejedinstvena projekcija u stvarnosti. 8 Kako je moguća m etafizika?

234

Znam: put je moj. Ali znam: bez tebe (homogeni me­ dij um samo je jedina kristalizacija mnogih sitvari) dugo, možda nikada ne bih ovo video. Ovde osećam ono sud­ binsko što sam se s tobom susreo, ovde se osećam — ne­ moj me ismejati — da sam tvoj učenik. Što ti možda (verovatno) ne bi iz ovoga izvukao ove konzekvence, mož­ da ne bi ni tragao za koren ima ovih stvari — to je ovde sasvim svejedno. Iako je moguće da ja ovde samo odvažnije i „naučnije” stupam tvojim putem. Sećaš se, jednom sam ti govorio da će ono što ja ra­ dim biti obrnuti plaitonizam. Sada sam -uvideo: to si ti uradio: ti si doneo s neba ideje, i poiožio ih u ljudsku dušu, u kičicu slikara, u dleto kipara. Sada možemo pono­ vo otpočeti izgradnju palate ideja, palate koja je srušena jer je bila građena na recima. Još nešto: možda iz svega izgleda ikao da je ovo zais­ ta obrnuti platonizam : onamo je bila suvišna umetnost, ovde filozofija. Ne. Jer umetnost je ispunjenje čovekove najdublje žudnje. Pitanje je filozofije: od ovoga podatka (naime od toga šta je da to kao doživljaj, mogućnost želja i ostvarenja i šta je dato kao mogućnost saznanja) nači­ niti svet. To znamo. Kakav mora da je svet gde se to (sada to shvatam kao određenje granice i kvaliteta) zna. Dakle, zapravo kamfovsko pitanje, samo što ovde pitamo kao on u matematici, to jest uzimajući datim ono što je zaista dato, i okolnosti koje su to ostvarile tražeći. To znači moje pitanje: warum ist Metaphysik notwendig? Metaphysische : Kategorienlehre — ne Aussage über das Sein9. Odnosno tek indirektno. Razumeš? Mnogo sam pisao i već je kasno, ne mogu da pišem o drugim stvarima. Sledećom prilikom. Jedino: Novalisa po­ šalji u rukopisu — ali onda piši čitljivo kako bih ja mo­ gao da diktiram, pirekucani primerak ću ti posle poslati. Fišer neće objaviti knjigu „nach langen Zogern, doch nicht.. .”10 Dakle, još ništa. Sada je Erih Rajs u prvom planu. 9 Zašto je potrebna metafizika? Metafizička nekategoričnost — ne izjašnjavajte se o biću. 10 Posle dugog kolebanja ipak . . .

235

Sto si tako brzo odgovorio, radujem se. Molim te, uči­ ni to i drugi put, napiši poneku dopisnicu. Sadržaj o tebi će se sigurno ubrzo promeniti. Kako živiš? Kakav ti je raspored? Naime, nećeš li se dosađivati ako Be ne bude tamo? Ud treba da se dosađuješ? Kuda ide Be? Mnogo je pozdravljam i molim je da se javi gde je, ako ode iz Griza. — Ja ću verovatno početkom aprila u Ita­ liju, da li ćeš još biti tamo? — Ali za sve ima vremena tza odgovor — jedino mi piši kako si. Nemoj se ljutiti zbog ovog patetičnog pisma. Ali sada sam tako intenzivno osetio sudbinsko u našoj povezanosti — a prema sudbini se srne biti patetičan. A onda: nešto sam ti ipak mogao reći o mojoj knjizi, a i to je nešto. Iako je ovo drugo meni mnogo važnije. Grli te Đuri Pošalji mi otvorenu i zatvorenu umetnost11 (možda i Kič), voleo bih ako bismo ih mi objavili u našem časo­ pisu.

11 Reč je o Poperovim esejim a „Dijalog o um etnosti” i „Kič”.

236

74. ĐERĐ LUKAC — LEU POPERU Berlin, 10. januar 1911.

Dragi sinko Leo, Samo nekoliko redaka, nemam vremena za više. Hvala na tekstu1: veoma mi se dopada; šta je sa Segersom? Kaži: da li si raspoložen da zimus kratko skiciraš teoriju nes­ porazuma, na primer u dijalogu; mislim da b.i Kraus rado objavio — a zatim oba .dijaloga (taj i otvorena i zatvorena umetnost) objavili bismo Filep i ja u našem filozofskom časopisu; mi bismo preveli. Ali moguće i ovaj sam. — Knjige, ako hoćeš, možeš zameniti; Ašeru sam već rekao, samo mu treba poslati. — Be mi je pisala ali je na pošti premazana njena adresa. Gde je sada ona? I kuda će ići? — Šta je s tobom? Kako si? (I kako si proveo vreme s Karlijem?) — Meni je prilično dobro. Herbert je bio ovde; bilo je prijatno, ali dve sedmice nisam radio a i sada sam pomalo out of form12. Ali mislim da će uskoro sve biti u redu. Koliko je dovršen Novalis? Možda će sada izaći knjiga (reč je o Flajšelu34); ako hoće, us/koro će se odlučivati i u maju bi se .pojavila. Kada ti možeš da dovr­ šiš — Ja sada pišem tekst o Šekspiru/' — zamisli moj peh : Blaj je očaran esejima — ali je već napustio Hiperiona. Zar nije neprijatno? Grli te tvoj Đuri Dokle ostaješ u Grizu?

1 Poperov tekst „Vajarstvo, Roden i Majo”. 2 Izvan forme. 3 Berlinski izdavač kod kojega se konačno pojavila Lukačeva knjiga eseja D ie Seele u n d die F orm en, novembra 1911. 4 Lukač je održao predavanje „Stil poslednjih drama V. Sekspira”, ali tekst nije sačuvan.

237

75. ĐERĐ LUKAC — IRMI ZAJDLER Berlin, 2. februar 1911.1

Draga Irma, ovakvo pismo se može napisati samo čoveku kakav ste vi. Ali prema vama bi, naravno, bilo uvredljivo: kole­ bati se