Znakovi: sabrana djela Ive Andrića [Hardcover ed.] 8601011373 [PDF]

Zitiervorschau

IVO ANDRIĆ

ZNAKOVI SADRŽAJ: PUT ALIJE ĐERZELEZA ĐERZELEZ U HANU ĐERZELEZ NA PUTU ĐERZELEZ U SARAJEVU DAN U RIMU ZNAKOVI SVEČANOST ĐORĐE ĐORĐEVIĆ REČI AUTOBIOGRAFIJA NA LAĐI ZLOSTAVLJANJE PRIČA O KMETU SIMANU SNOPIĆI SAN I JAVA POD GRABIĆEM PRIČA O SOLI KOSA ZIMI NOĆ U ALHAMBRI LOV NA TETREBA RAZGOVOR SUSEDI ŠETNJA ZATVORENA VRATA PORODIČNA SLIKA OSATIČANI PRAZNIČNO JUTRO REČNIK

PUT ALIJE ĐERZELEZA ĐERZELEZ U HANU U hanu, kod višegradske đumrukane, sakupilo se malo-pomalo, dosta putnika. Mali pritoci Drine nabujali su i odnijeli drveni most na putu u Priboj i podrovali puteve na nekoliko mjesta. Most su gradili tesari, a put opravljali argati i robijaši. A svi koji su iz Sarajeva putovali na istok, zaustavljali su se u hanu kraj đumrukane i oekali da se dogradi most i kako-tako oprave putevi. Ogromni stari han u obliku pravokutnika bio je pun kao šip. Sobe su bile uske i zbijene kao ćelije u saću, a ispred svih soba okolo-naokolo išla je uska i klimava drvena divanana; po njoj su bez prestanka škripali i odjekivali koraci putnika. Cio je han zaudarao štalama i bravetinom, jer su se u dnu avlije svaki dan klali ovnovi, a kože im se sušile, razapete po zidovima. Raznolika su bila čeljad koja su tu zapela na svom putu. Suljaga Dizdar, sa trojicom aračlija, koji je putovao službeno. Dva fratra iz Kreševa koji su išli u Stambol na neku tužbu, šta li. Grk kaluđer. Tri Venecijanca iz Sarajeva i s njima mlada i lijepa žena. Kazivalo se da su poslanici iz Mletaka koji idu kopnenim putem na Portu; imali su i teskeru od paše iz Sarajeva i zaptiju da im ide naruku, ali su se držali povučeno i izgledali otmeno i sumnjivo. Trgovac, Srbin iz Pljevalja, sa sinom, visokim šutljivim mladićem, nezdravo crvenih obraza. Dva trgovca iz Livna i kiridžije im. Neki begovi, Posavljaci. Jedan blijed pitomac Vojne škole u Carigradu sa stricem. Tri Arnauta, salebdžije. Jedan Fočak što prodaje noževe. Jedan perverzan individuum koji se kazuje hodža iz Bihaća, a uistinu čini se da putuje svijetom kud ga vode mutni i strašni nagoni. Arapin koji prodaje lijekove i zapise, nakite od korala i prstenje na koje sam urezuje inicijale. I čitava gomila kiridžija, džambasa, pretrglija i Cigana. Osim ovih stranaca, sjedili su u kahvi povazdan domaći mladići, bogati i dokoni Turci. I povazdan se čula šala, smijeh, pljesak, glas defa i šargije ili zurne, zvuk kocaka na suhoj dasci od igre šešbeš, roktanje i cika putene i besposlene čeljadi. Fratri nisu ni ishodili iz svoje sobe, a Venecijanci samo na kratke šetnje, i to svi zajedno. Među posljednjima je stigao Đerzelez. Pjesma je išla pred njim. Na bijelu konju krvavih očiju, on je jahao ravanlukom, crvene su kite bile bijelca po očima, a dugi, čistim zlatom vezeni čevkeni na Đerzelezu sjali su i poigravali na vjetru. Dočekalo ga ćutanje, puno udivljenja i poštovanja. On je nosio slavu mnogih megdana i snagu koja je ulijevala strah; svi su bili čuli za njega, ali ga je malo ko vidio, jer je on projahao svoju mladost između Travnika i Stambola. Oko kapije se sakupiše stranci i domaći. Sluge mu prihvatiše konja. Kad sjaha i pođe prema kapiji, vidjelo se da je neobično nizak i zdepast i da hoda sporo i raskoračeno kao ljudi koji nisu navikli da hode pješice. Ruke su mu bile nesrazmjerno duge. Nazva nabusito i nejasno merhaba i uđe u kahvu. Sad kad je sišao s konja, kao s nekog pijedestala, poče da se gubi strah i respekt i, kao da se izjednačio s ostalima, počeše mu prilaziti i započinjati razgovor. On je rado razgovarao, zanoseći malo na arnautsku, jer se mnogo godina vrzao oko Skoplja i Peći. U govoru je bio nevješt, svaki čas mu je nedostajala riječ, kao što to biva kod ljudi od djela, i onda bi širio svoje duge ruke i kružio precrnim očima, kao u kunića, u kojima se nije razlikovala zjenica. Za nekoliko dana posve je iščezao čarobni krug oko Đerzeleza; jedan po jedan, približavali su mu se ovi bjelosvjetski ljudi s nesvjesnom željom da se s njim izjednače, ili da ga podrede sebi. A Đerzelez je s njima pio, jeo, pjevao i kockao se. Već sutradan je ugledao Venecijanku gdje ulazi s pratnjom u odaju. Nakašljao se i udario rukom po koljenu i dvaput je viknuo za njom: — Aman! Đerzelez je planuo. On je skakao od same pomisli da se ti nježni zglobovi krše u njegovim prstima. Bol mu je zadala ta nježnost i ljepota u njegovoj blizini. Đerzelez se zanio i, naravno, postao smiješan. Građani i skitnice su mu odmah stali prilaziti s te slabe strane. Stali su ga svjetovati,

nagovarati, odgovarati i zadirkivati, a on je samo blaženo širio ruke i sijevao očima. Uto se dogodi da od Rogatice stiže i Bogdan Cincarin, pjevač poznat u po Bosne; čim on zapjeva, osvoji odmah i zanese vas han. I fratri su osluškivali iza prozora, a Đerzelez izgubi mjeru i pamet. Raspasao se i oznojio, pa sjedi među mještanskom momčadi i hanskim gostima, pred njim sir i rakija; oni se izmjenjuju, odlaze i dolaze, a on bez prestanka pije, naređuje i pjeva, krivo i nisko, svojim teškim i predubokim glasom. Alčaci se rugaju s njim več bez imalo straha i obzira. Bogdan Cincarin, mlad a posijedio, zabacuje glavu (gornja mu usna lagano podrhtava) i pjeva, pjeva, a Đerzelezu se čini da mu dušu vuče i da će, sad nà, izdahnuti od prevelike snage ili prevelike slabosti. A onaj lola Fočak sjedi do njega i ruga mu se da se svi krive od smijeha, samo ga Đerzelez blaženo, razrogačeno gleda, grli i cjeliva u rame, dok mu on bez prestanka puni glavu o kaurkinji. Hoće da ide po nju, da je otme i posadi kraj sebe. Handžija se već pribojava skandala, ali ga Fočak sa obješenjačkim, nadmoćnim smiješkom zaustavlja. — Kud ćeš, bolan? Nije ono handžinica s Metaljke, a ni džizlija sarajevska. Gospodsko je ono, heej! A Đerzelez sjeda pokorno kao dijete i nastavlja da pije, puši, pjeva i plaća, dok mu se i momčić što poslužuje krevelji iznad glave. Dva dana terevenči Đerzelez s društvom i doziva Venecijanku i uzdiše i priča svima svoju ljubav, mucavo, nejasno i smiješno; ljudi ga tapšu po ramenu, lažu da mu je poručila ovo ili ono, a on se odmah diže da ide gore po nju, dok ga Fočak, koji je potpuno zavladao njim, ne zaustavi i posadi, svjetujući ga i magarčeći, da se vas han trese od smijeha. Trećeg dana, nekako o užini, porječkaše se Fočak i Đerzelez, bezrazložno, kao ljudi u piću i besposlici. Fočak se šeretski uozbiljio. — A kao zašto da ne bi ona mogla i moja biti? — Jok, jok, džanum! — dere se Đerzelez, a lice mu sja od zanosa što mu je neko osporava i što može da se za nju bori. — Bogme, ko prije djevojci onog i djevojka — uvjerava jedan sa strane. — Krila da imaš, krila da imaš, more! — vrišti Đerzelez Fočaku, unoseći se i kazujući više rukama nego riječima. — A vi se potecite; metnućemo jabuku na kočiju, pa ko prije jabuci onoga je djevojka — svjetuje ih posve ozbiljno jedan Mostarac, udešavajući tako dogovorenu komediju. Đerzelez odmah đipi na noge, omahnu oko sebe spreman da se bije, da trči ili baca kamena, ne znajući više šta radi ni zašto radi i sav presrećan da je došao čas kad će snaga da progovori. Iziđoše na ravan, pred han. Na direk od ljuljaške objesiše o koncu uvelu crvenu jabuku, zategoše kanap ispred dvojice trkača i skupiše se svi, podgurkujući jedan drugog i neprikriveno se smijući. Jedni se užurbali oko trkača, a drugi gledaju izdalje. Fočak zasukuje rukave i nagoni u smijeh sve oko sebe, a Đerzelez se raskopčao i glavu povezao čevrmom, pa došao još zdepastiji i manji. Jedni se klade za Đerzeleza, drugi za Fočaka. Mostarac dade znak; kanap puče, a oba trkača jurnuše. Leti Đerzelez kao krilat, a Fočak se nakon dva-tri koraka zaustavio i tapće nogama na mjestu, kao kad varamo djecu da trčimo tobože za njima. Đerzelez trči kao da zemlju ne dira, Fočak tapše rukama, a gledaoci se savijaju od smijeha. Pljesak, vrisak i smijeh. — Ha, Đerzeleze! — Ačkosum, magarče! — Ha, poteci, Đerzeleze, sokole! — Aferim, kenjčino! Odmiče Đerzelez i biva sve kraći, kao da mu noge ulaze u tijelo. Poduzela ga bijesna snaga, čini mu zadovoljstvo ovaj napor, meka ledina i svježa struja zraka. Čini mu se kao da osjeća za sobom neprestano topot svoga protivnika i to ga podstrekava i goni. Kad bi kod direka, maši se rukom za jabuku, ali alčaci objesili jabuku hotimice visoko pa je ne dohvati prvi put, nego se morade zaskočiti i onda je otrže s koncem zajedno.

Među gledaocima urnebes. Jedni taru suze, a drugi polegli po travi pa se samo valjaju od smijeha. Debeli beg iz Posavine drži se rukama za trbuh i othukuje. I suhi, službeni Dizdar-aga stao na kapiju pa se smiju krezubim ustima. Đerzelez je stajao časak onako s jabukom u ruci, a onda se okrenu, vidje da nema Fočaka i odmjeri ih, kao da ih iz daljine bolje vidi. Nisu mu mogli razabrati izraz lica, ali taj pogled je bio opasan. U jedan čas kao da svi osjetiše da su pretjerali. Daljina i odstojanje su mu vraćali sve što je izgubio u društvu s njima. Sad kad je bio tri stotine koraka daleko od njih i valjao se prema njima, mrk i težak, kao da ih naglo osvijesti taj razmak; i najbezbrižnije među njima ispuni strah. Više nije bilo sumnje da je srdit i da nešto smišlja. Prvi iščeze Mostarac, a zatim jedan po jedan stadoše otpadati u svoje sobe. Neki zađoše za han i izgubiše se u ljeskovoj šumi. Dok se Đerzelez primakao, ne osta na ledini ni žive duše. U travi se bijelila jedna marama, ostavljena u hitnji i strahu. Ta praznina ga dokraja razljuti. Onako raspojas i zadihan, on je razroko, još uvijek u nedoumici, gledao u kapiju gdje su se izgubili. I pod tom tvrdom, debelom lubanjom kao da se počelo galiti i svitati: da se tu s nekim ruglo tjera i da bi to sve moglo biti besposlenjačka komedija. Na tu ga misao svega prože plamen. Bijesno i neodoljivo zaželje kaurkinju, da je vidi, da je ima, da zna na čemu je, ili inače da pobije i polomi sve oko sebe. I kad je tako, gegajući se umorno u bokovima i mašući rukama, prolazio pored kapije, ukaza mu se najednom, pred zamagljenim pogledom, uvrh stepenica, široka zelena haljina i bijel veo. On samo što jeknu i, onako razgolićen i uzrujan, pruži ruke put nje, da sa dva skoka dotrči do nje, kad se zelena haljina lagano zaniha i iščeznu za sobnim vratima iza kojih se ču jasno ključ u bravi. Đerzelez je spustio ruke niza se, malko oborio glavu i dahnući vas znojen i muškom snagom stajao tako časak, mrk kao oblak i jak kao sama zemlja. Nije znao šta da počne na kog da udari. Onda se okrete, i po hanu stade ršum i lom. Neko dijete koje se, ne znajući šta je, ne bješe sakrilo, ispusti iz ruke đugum i pobježe pod minderluk ispod kog su mu virile bose i ispucale noge. Čuše se konji u štalama, a u svem ostalom hanu nije bilo ni mačke; sve se živo posakrivalo i ućutalo od straha i zorta. Ta tišina je Đerzeleza još više dražila i izazivala. Udarao je na vrata, ali su sva bila, kao ukleta, zatvorena. Ne znajući ni sam, od srdžbe, šta čini, stao je sedlati konja i puniti bisage. Opremio se sve zagledajući ne bi li koga vidio i onda je, trgnuvši žestoko dizginom, izveo uzrujana bijelca na avliju i zajahao s panja na kom se meso siječe. Konj ga je ponio; na njemu zveknu srma i oružje; odmah se u njemu stao slijegati gnjev. Otpljunu, izjaha iz avlije i kao u u snu pođe ledinom koju je maloprije pretrčao. A kad malo poodmače, on vidje, i nehotice, u samom uglu hana udubljen njen prozor. Gledajući taj prozor, zatvoren, hladan i zagonetan, kao ženski pogled i ljudsko srce, diže se u njemu svom snagom već zaboravljen gnjev i jad; i u bezumnom prohtjevu da ubija i vrijeđa, pa ma koga, on diže ruku s dlakavom šakom put toga prozora i mahnu njom, rastvarajući pesnicu kao da baca kletvu. — Kučko! Kučko! Glas je bio tup od ljutine. Jahao je kasom, mekotom i prečacem; da on vidi kakvi su to provaljeni puti i koji su to otplavljeni mostovi koje on ne može preći! Da on vidi! Za njim je stajao han, još uvijek u prestrašenom ćutanju.

ĐERZELEZ NA PUTU Na Uvcu je Đerzelez preskočio rijeku i podbio konja tako da su imali svi binjedžije i pribojski džambasi posla; privijali su mladu balegu na kopita i prali ih mokraćom od muška djeteta, a Đerzelez je samo ćutao, sagibao se, ogledao kopita, i nije smio da u oči pogleda konju. Nudio je zdravu medžediju ko mu ga izvida i povrati mu stari kas. Bio je šutljiv i nemiran i, što je rijetko bivalo, Đerzelez nije mogao da jede! Otkako je iz Višegrada, odbila mu se hrana. On je sjedao za sofru i pušio bez svake mjere mnogo, ali mu se gadilo i od same pomisli na jelo. Drugo veče je izišao iz kahve, prigledao konja i bio zadovoljan jer je vidio da ide nabolje. Uputio se nekim puteljcima prema drumu. Bila je tamna noć s mnogo zvijezda, i studeno. Vrludao je dugo, a vraćajući se hanu sustiže na drumu jednog kaluđera. Bio je poguren, ili se samo pravio da bi izgledao stariji. — Jesi li ti, papaz, odavde? — Nisam beže, nego zanoćio — veli kaluđer meko, a nikako mu nije drago što se sreo ovako dockan s ovolikim Turčinom. Đerzelez je koračao napred i sam se čudio što govori s kaluđerom. — A bogati, papaze, jesi li ti nahodio u vašim knjigama, je li đunah po vašem zakonu da djevojka vaše vjere — gleda Turčina? Kaluđer se uzvrtio i utanjio pa se uvija, dok se konačno, valjda vidjevši da je Turčin u nekoj brizi, ne osmjeli i spretno ne završi nekom pričom: kako je Bog dragi stvorio svakojaka šarena cvijeća, pa tako i ljude raznih vjera; da je htio da smo svi jedne vjere, On bi to, bezbeli, i učinio, a ovako kad je On tako uredio, onda treba da se svak moli Bogu po svom zakonu i da svak gleda i uzima svoju vjeru. Kao i uvijek kad sluša drugog, Đerzelezu se činilo da govori pravo. U razdražljivoj šutnji on je nastavio put. Nije mislio ni na šta. Najedanput se okrenu lice u lice kaluđeru, kao da ga pita za nešto što je on lično skrivio. — A reci ti meni zašto se vaše žene ne kriju? — Eto tako — u nas zar taki adet, šta li. Ko ti zna; ženska ćorava posla. To mi kaluđeri ne znamo; nemamo žena pa i ne znamo. — Hm! Još jedan čas ga je gledao, a onda se hladno okrenu i pođe brže. U tišini se čulo kako mu škripi koža na bensilahu i tozlucima. Kaluđer je, u čudu, kaskao za njim. Kad su bili kod hana, Đerzelez pođe uz basamake; još se jednom obazrije. — Laku noć! — Bog ti na pomoć, beg-efendija; ejsadile! — vikao je kaluđer odmičući brzo. Ujutro su Đerzeleza u ranu zoru probudili glasovi, smijeh i pjesma. To su bile Ciganke što su se umivale ispod mlinova, prskale vodom, i uz vrisku šibale vrbovim grančicama. Bio je Đurđevdan. U kahvi zateče dva brata Morića. To bijahu sinovi onog starog sarajskog Morića što je bio čuven zbog svog bogatstva i svoje pobožnosti i što je umro na hadžiluku. A oni bijahu lole i rasipnici, nasilni i sramotni, daleko poznati po zlu. Mlađi je učio stambolsku medresu, pa pobjegao čim mu je otac umro, i dao se s bratom na skitnju i raspušten život, aii je uvijek nosio bijelu ahmediju oko fesa. I pored svih strašnih pijanki i skitanja ostalo je njegovo lice kao što je bilo, golobrado i rumeno s napućenim usnama kao u razmažena djeteta, samo su mu oči, nečedne i zelene, starile i pod nabuhlim kapcima kao da su venule. A stariji je bio visok i blijed, nekad najljepši momak u cijelom Sarajevu, s teškim crnim brkom i velikim tamnim očima u kojima je uvijek plivao zlatan odraz. Samo je sad već njegovo lice bilo hladno i mrtvo; on se raspadao potajno od pogane bolesti, a niko mu nije znao lijeka do jedan berberin s Bistrika koji ga je liječio hapovima i kadovima, a nikom nije htio reći od čega ih pravi. Ali u posljednje vrijeme nisu braća smjela u Sarajevo, jer su dočuli da je na sve tužbe zbog njihovih zuluma i ispada stigao iz Stambola konačan

odgovor: da se obojica Morića uhvate i posijeku, pa su ih sad oko Sarajeva tražile zaptije i vezirove Toske. A i inače su bili već pri kraju. Sve su kmetove bili isprodavali, još im je ostao samo veliki han na Varoši i njihova čuvena morićevska kuća na Kovačima. U toj kući im je živila stara majka i jedina sestra, malo, grbavo i bolešljivo djevojče. Upitaše se za zdravlje (oni su bili stari znanci) i uzeše piti. Braća opaziše promjenu na njemu i stadoše ga zapitkivati i dražiti. — Šta je, šta si se smrko? Ostareo se, Đerzeleze, bogami! — Pozdravila te Darinka iz Pljevalja; kaže, otkako si ti otišao spava sama. Đerzelez je ćutao. Stariji Morić je govorio neveselim i pomalo dobrostivim tonom očajnih propalica; i sa samim Đerzelezom on je govorio povjerljivo i prijateljski. Mlađi se tek smiješio. — Asli si ćunup jutros — smije se stariji Morić, bezglasno i kratko. A on ih samo gleda. Sve je u njemu mirno, bol se slegao i srdžba se ohladila, samo mu je još teško. Gleda ih i dolaze mu kao djeca, neuka i luda, kao dijete mu je svak ko nije vidio tanku Vlahinju, u širokoj haljini od zelena somota, s malom glavom iznad ovratnika od krzna. On je ćutao. Nagovarali su ga da iza podne pođu na dernek. On se nećkao. Tek iza ručka osjeti dosadu, popusti i pristade. Navrh brežuljka bila je zelena ravnica okružena velikim i rijetkim borovima, a otvorena prema zapadu. Tu je bio ciganski dernek. Gorile su vatre. Tukli bubnjevi, udarale krnete i šargije. Kolo nije prestajalo. I na suncu vedrog dana su igrale boje šarenih ciganskih haljina; prevladavala je crvena. Pilo se, jelo, trčalo, smijalo, valjalo i bez prestanka pjevalo. Kraj jedne vatre sjedili su Đerzelez, Morići i neki momci iz Priboja. Pili su rakiju; Đerzelezu se isprva činilo da je kisela. Ali svi su ga nudili mezetom, a dan je bio topao i lijep; pilo se, i kad god bi iskapio do dna, on bi vidio vrhove tamnih borova kako se nišu na proljetnom nebu. Upravo mu je jedan bakal govorio: — Kad sam čuo, džanum, da si ti došo, zatvorio sam namah dućan; idem, rekoh, da ga vidim, pa eto ... — kad ga prekidoše pljesak i smijeh, i svirka se zbrka i pomiješa: na ljuljašku se popela Zemka. Ta Zemka je bila puštenica, i to već po treći put, vitka, zelenih očiju i bijela mimo sve ostale Ciganke. Kažu, niko joj nije mogao nakraj stati. Ljuljaška je bila svezana na jednoj takiši i vila se visoko zajedno sa Zemkom, s leđa su je otiskivale Cigančice, a ona se raskriljenih ruku čvrsto držala za konopac i uzimala sve veći zamah. Imala je blijedo lice i zaklopljene oči, prelazila je liniju brijega i ocrtavala se na horizontu, njene dimije su se plele i vile u sto nabora, lepršale i šibale nebo. Đerzelez je, sjedeći nisko kraj vatre, pratio očima njen zamah i svaki put kad bi se digla i ocrtala gotovo vodoravno na nebu i vraćala u strmom padu u dubinu, njega je prolazila neka slatka tjeskoba i jezovita strepnja kao da je on na ljuljašci. Pio je brže i veselije. Zemka se nije zaustavljala; vidilo se da teško diše i da je bljeđa, ali ona se dizala i dizala, i svaki put kad bi bila na najvišoj tački otvorila bi oči da u slatkom užasu pogleda oranicu i rijeku pod brijegom. Isprva su je svi ćutke udivljeno gledali, ali domalo započe smijeh i pijana graja. Cigani i pribojski momci počeše podvriskivati i dovikivati ženi koja nije ništa čula. — Aha! 'Vamo pogledaj, Zemko! — Nemoj, pašće, jadna! — Ako, na meko će! — Evo joj jastuka! — Ha, ha, ha-a-a-a! — Jih! Ljuljni, Zemko! A Zemka se umorila. Cigančice je prestadoše otiskivati, zamasi su bili sve manji, još se nihala samo svojom rođenom težinom, sve manje, sve manje, dok joj se noge ne dotakoše trave i ona siđe, zanesena i nasmijana. Đerzelez sjedi i gleda, topi se i širi ruke — zbogom pameti! — ponijelo ga veselje i ljepota i one dimije od džambasme što lepršaju kao barjak i miješaju se sa vrhovima borova i s vedrim nebom. Kao da

se njegovoj žalosti prohtjelo da se sva odjednom prometne u obijest i veselje. Samo jedan čas mu bi nekako žao i stidno što se tako brzo odriče svoje tuge i one gnjevne odluke s druma da neće u svojoj blizini više nikad »ništa što je žensko... Ni mačke! ... Ni mačke! ...« Ali najednom Ciganke, poslije duga sašaptavanja i dogovora, složno zapjevaše: Razbolje se Đerzeleze, aman, aman! Diže se hajnak i vriska, svi pogledaše u njega, a on ne vidje više nikoga. Oči mu zažagrile i lice sja, a osjeća da je nemoćan, i lak je, a nikako ne može da se digne. Tu su pjesmu ispjevale srebrničke Ciganke neke godine, kad je Đerzelez sve proljeće ležao u Srebrnici, jer ga je neko mučke ranio jednog petka kad je dohodio Nuribegovoj kćeri pod pendžer. A on se ne sjeća ni onog petka, ni pendžera, ni Nuribegove kćeri, koju je davno zaboravio. Samo se sjeća kako je slab i ranjen ležao; ispod otvorena prozora mu pljuska i šumi nabujao potok, na brijegu je đurđevdanski dernek i Ciganke prvi put pjevaju o njemu, pjesmu im dodaje brijeg brijegu, ječi i šumi sva srebrnička kotlina od pjesama i potoka, a on leži i tako , je slab da ne može sam ni maštrafu s limunadom da ustima prinese. Sjeća se, sjeća, ali ne može da razdvoji ovaj dernek od onoga što ga je bolestan slušao, nego mu se sve miješa, pjesme i svirka i piće i čeljad od onda i odsada, a preko svega toga se ljulja Zemka u velikom smjelom luku, i on je lovi očima i jeza ga prolazi, čas vrela čas hladna, ispod slabina. U posljednje dane nije gotovo ništa jeo, pa ga piće obuzima naglo. Sunce je zašlo. Ide hladan vjetar, šume borovi; dim sa vatara biva modar, sumrak se spušta. Đerzelez naređuje Ciganinu da mu svira iznad glave, na tanku žicu, pa svaki čas uzmahuje rukom i i hoće da ga bije i psuje mu ćemane i onoga ko mu ga je napravio, a stariji Morić mu zaustavlja ruku i miri ga. Onda se diže pa hoće da ide da hvata Zemku za ruku. Zađržavaju ga Morići i smiju se; osmjelili se i oni momci iz Priboja pa se smiju. Grohot i tresak, a Đerzelezu se jezik plete. — Ona je ... moj dušmanin. Otima se, diže ruke i polazi put Zemke, koja stoji među Cigankama kraj ljuljaške i glođe crvene arnautske šećerleme. Raspasao se pa mu spadaju i boraju se čakšire, a ionako kratke noge mu izgledaju još kraće i još deblje; otpasao mu se pojas od ibrišima višnjeve boje pa se vuče za njim, poliven rakijom i umrljan pepelom. Jedva se drži na nogama, krivuda i smjera čas lijevo, čas desno. Ciganke vrište od smijeha, i Cigani se obezobrazili. Svirka staje. — Ha, drži ga, zemljo! — Povuci, potegni! — Jaalah! A Cigančad što su se ispela po granama gađaju ga iz potaje suhim šišarkama. Vraća se, sjeda i pije i upada u pjesmu. Mrak pada. Svijet se pomalo razilazi, a Moriće i njihovo društvo tek poduzelo piće, terevenče i jednako tjeraju šalu s Đerzelezom, koji napreže oči da u mraku razazna Zemkin lik, dok mu se sve pred očima pomiče i kovitla. Svirači hoće da im odu; oni ih zaustavljaju najprije lijepim pa onda na silu, psuju im majku cigansku, nude im novce i tuku ih, naizmjence. — Dockan je, pustite nas, slatke age! — Ne vidi se, more, daleko nam je kućama, izginućemo! Najednom mlađi Morić skoči, njegovo je golobrado lice problijedilo i došlo podbulo i zlo kao u čovjeka koji je na sve spreman. — Posvijetliću ja vama sad, za dušu vam se firaunsku! On se diže i uze veliku glavnju smrečevine; držeći je u stranu, jer ga je dim gušio i iskre obasipaIe, uputi se, lagano se povodeći, ravnicom. Na zapadnom, otvorenom obronku je stajao plast sijena, ograđen plotom od ševara i očupan i izgrizen sa strana, dokle su mogla goveda da dohvate. Nađe plast u mraku, ali zadugo nije htjelo sijeno da uhvati plamena; tek kad nalomi suvih grančica od plota i naloži ispod sijena, primi se uokrug plasta vatra koja se sve više penjala, dok se konačno ne pretvori u velik stup plamena koji se na vjetru širio i naličio na ognjeno jedro. Pucketalo je sijeno i rojile se iskre,

crvena je svjetlost zalila borove i ravnicu i zaostalu čeljad. Svi se stadoše razilaziti, kud koje. Svirači su drhtali. — Aman, aga, šta učini? Povješaće nas kadija sve. — Sikter, more, i ti i kadija. — Ne, neće oni na vas, nego nas Cigane; reći će: eto, Cigani zapalili kadijino sijeno. Uh! I one čaršilije se prepale, ako su i pijane, vide: odviše je. Samo oba Morića sjede, pucaju iz malih pušaka, pijuckaju i gledaju u plamen trepćući. A Đerzelez posrće, podalje u polumraku, za posljednjim Cigankama i lovi Zemku. Usiljava se da trči što bolje i bijaše je dobro pristigao, kad ona najednom zakrenu nalijevo i izgubi se na putu koji vodi između njiva. Đerzelez se nije nadao tako naglom zaokretu; onako krut, težak i pijan, kad se jednom zaletio, on se nije mogao zaustaviti, pređe obronak ravnice i otisnu se niz visoku strmu obalu put potoka. Isprva se dočekivao na noge, ali kako je obala bivala sve strmija, izgubi ravnotežu i skotrlja se kao klada sve do u potok. Pod rukama osjeti vlažno kamenje i glib, i odmah poče da se diže. U očima mu je još titrao sjaj, ali tu je bilo mračno. Napipa vodu i stade da hladi ruke i čelo. Tako je sjedio dugo. Noć je odmicala. U neko doba osjeti studen i neugodnu drhtavicu, pribra se i odluči u tupoj glavi da se izvuče iz potoka. Penjao se i otiskivao, pridržavao rukama za travu i ogranke, odupirao se koljenima, idući sve više nalijevo gdje je obala bila manje strma; i sve je to činio kao u snu. Nakon duga vremena i napora on se nađe na rubu ravnice na kojoj već davno nije bilo žive duše. Bilo je tamno. Osjeti ravno i tvrdo tlo pod nogama i tek tada iznemože potpuno. On pade na koljena, dočeka se na ruke i osjeti nešto toplo i prhko pod sobom; bio je izišao na mjesto gdje je izgorio plast sijena. Tako je ležao potrbuške, odupirući se na ruke. Bilo mu je mučno. Pod njim je u hrpi cnog gara bljesnula još gdjekad pokoja iskra. Čulo se kako psi reže i glođu ostavljene kosti. Sa jednog bora pade šišarka i dokotrlja se do njega. On se osmjehnu. — Ne gađaj se, Zemko, rospijo... ’vamo dođi! Nikako ne može da se sabere. Prisjeća se da je htio nekog da bije; htio je nekog da upita šta je ovo s njim, ali bilo se naoblačilo, i kasna noć; i nikog nije bilo, ni koga da pita, ni s kim da se bije.

ĐERZELEZ U SARAJEVU Nesrećan, slavan i smiješan, tako je obišao Đerzelez pô carevine. O njegovim doživljajima tog ljeta zna se veoma malo; i on sam ih je odmah zaboravljao. Čulo se samo da je počinio mnoge ludosti radi udovice jednog ušćupskog trgovca i da ga je ogulila neka Jevrejka što je hodila s čalgidžijama iz Selanika. Uoči samog Ramazana stigao je u Sarajevo. Tri dana prije njegova dolaska pogubljena su nad Kovačima, na onom širokom raskršću gdje se sijeno prodaje, oba Morića. Uhvatili su ih u jednoj mehani na drumu koji vodi u Trnovo. Proveli su ih kroz sve Sarajevo. Išli su, vezani, kratkim i oštrim korakom kako stupaju Arnauti; oko njih Toske i zaptije. Za njima je ostajao lak oblačak prašine. Svijet se obazirao. Kad su bili kroz donju čaršiju, počeše da im dobacaju pogrde. Čaršilije su skakale sa ćepenaka i mašući bagavim nogama tražile po zemlji nanule. — Aha! — Hajduci! — Sikiru za domuze! Tako su ih vodili do Tašlihana. Nisu ih smaknuli kraj Miljacke, ispod Latinske ćuprije, gdje su vješali raju i gdje bi obješeni visili po dva dana, a besposleni prolaznici bi im zasukivali konopac pa onda pustili, i leš bi se dugo vrtio, kao vreteno. Njih su pogubili brzo, i odmah sa sutonom sahranili na Bakijama. Majka im je izdahnula, bez jauka, kad je s divanane ugledala gdje ih vode. Njihova velika kuća, s bezbrojnini prozorima koji gledaju iznad grada i preko Igmana, ostala je tamna i pusta. Samo je u jednoj od donjih odaja gorila svijeća. Tu je, venući od sušice, ležala sestra dvojice Morića, sa plavom glavom na vrelim jastucima, i grozničavih očiju slušala šapat svoje stare dadilje Anđe, koja je potajno snovala da je, bar u čas smrti, pokrsti. Poslije prvih jesenjih kiša i vjetrova, bile su sarajevske ulice čiste i vedre sa veselim sjajem jesenjih dana u zraku i na kućama, i sa prvim pjegama rujeva lišća na strmim bregovima. Leti zrakom paučina kao svila. Bio je Ramazan i danju je sve mirovalo, ali noću se grad prolamao od svirke, sijela i ašikovanja po mahalama. Dućani, puni voća, i kahve, pune ljudi, bili su po svu noć otvoreni. Iz aščinica se širio oštar i zagušljiv zadah masla i pržena šećera. Prolaze buljuci žena, a pred njima po jedan muškarac sa velikim fenjerom. U udaljenim baštama se u tamnoj tišini čuje kako s muklim tutnjem biju o zemlju prezrele kruške, a zrele takiše se savijaju i naginju preko ograda i u jesenjoj obijesti padaju prolaznicima na glave. Đerzelez ide, opaljen i lak, u silnoj snazi koja se pred jesen kupi u svakom čovjeku. Sva su mjesta mila; čeka ga mnogo radosti; puno obećavaju dani i Ijudi. Redom su ga pozivali na iftar. I jedno predveče kad je, idući Bakarevića kućama, prolazio između Kršle i Turbeta, zastade pred kućom na uglu. Jedna starica, izmećarica smežuranih ruku, kumala je sitnim pijeskom avlijska vrata, kad se jedno krilo napola otvori i pomoli se djevojka u svijetlim dimijama i crvenoj ječermi. Ona dodade nešto sluškinji i ostade časak onako prignuta u poluotvorenim vratima. Kao uvijek kad bi ugledao žensku ljepotu, on izgubi u tili čas svaki račun o vremenu i istinskim odnosima, i svako razumijevanje za stvamost koja rastavlja ljude jedne od drugih. Videći je onako mladu i punu kao grozd, on nije mogao ni načas da posumnja u svoje pravo; potrebno je samo da ruku pruži! Jedan tren je gledao, raskoračen i zažmirivši malo na desno oko, a onda se nasmija poluglasno i šireći ruke i gotovo poskakujući pođe prema njoj. Djevojka ga ugleda na vrijeme, trže staricu za rukav i uvuče je u avliju — Đerzelezu se ukrstiše u očima gipki i veliki pokreti zrele djevojke — a onda tresak, i on ne vidje ništa do, pred samim nosom, veliku bijelu plohu avlijskih vrata za kojima je škripala brava i strugao mandal. — Tako je stajao. Još je ostalo malko, sada već besmislenog, smiješka na njegovom

licu; a onda se okrenu: — Vidiš! ... I u nesvjesnom čuđenju nekoliko puta ponovi tu riječ bez smisla i značenja, kao što čini čovjek koji se žestoko udari. Sad je bilo mračnije. Iza Kršle su kosmate i krivonoge suvarije strugale zagorele karavane od pilava, pripravljajući se za iftar. Đerzelez pođe uz brijeg. Za večerom je glasno govorio da nadviče sjećanje. Jeo je, a jelo ga je ujedalo za srce. Iza večere, kad su ležali na šiljtetu teško dišući od prekomjerna jela i pušeći, ne može održati i ispovjedi se mladom Bakareviću, vitku mladiću zelenih očiju i rumena lica s podrugljivim osmijehom. Pričao je sve, i pričajući i sam se čudio da je cio događaj, kad se drugom kazuje, tako malen i neznatan. I nehotice je širio, uvećavao i uplitao sjećanje iz drugih susreta. Gušio se riječima. Sutradan je ustao iza podne i odmah se zaputio kući kraj Turbeta. Septembarski dan, i sinoćna gorčina. Visok bijel zid, teška zatvorena vrata, a preko zida proviruje loza. Prema kući je bila halvedžinica iz koje ga neko viknu. Sa mirnim poštovanjem pozdravi ga jedan stari poznanik, Arnautin. Bio je sin prizrenskog trgovca, ali je živio uvijek po svijetu »u trgovini«, a u stvari se satirao idući uvijek samo za jednom strašću. Sad je od svojih zemljaka halvedžija zapazio djevojku u bijeloj kući na uglu i tu je gubio dane i nije odmicao iz halvedžinice, vrebajući uzalud njena vrata. Kad Đerzelez uđe, iziđoše halvedžije iza pregratka, gdje su muklo dahćući mijesili šećer i tijesto, i prostriješe im hasuru da sjednu. Obojica su nastojala da sjednu licem prema ulici i vratima. Kako nisu smjeli pušiti i kako ih morila žeđ, govorili su isprva veoma malo, i pogledali svaki čas napolje. Đerzelez se prvi povjeri i ispriča mu »sve«. Kad Arnautin ču, obradova se bez imalo surevnjivosti; njegovo lice, žuto, s dubokim borama, i njegove ugašene oči, oživješe i planuše. Povedoše govor kao prijatelji. Oborivši blijedo lice s podstriženim brcima, Arnaut je govorio polako i rastavljajući riječi: — Ona je kao kruška jeribasma, glatka i meka. Asli je žena latinskog mileta vrùća od svake druge žene. I oni počese dug i strastven razgovor, turski a šapatom. Amaut je govorio promuklo i sa smiješkom, koji mu je uvijek ležao kao neugodna sjena na licu. Od njega je saznao sve o toj djevojci. Ona se zvala Katinka i bila je kći Andrije Poljaša, nesrećna rad svoje ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svoj Bosni. Na kuću su im udarali rad nje. Nikad nije smjela izlaziti. Svecem bi je vodili zorom na ranu misu u Latinluk, i tad umotanu u bošću kao Turkinju, da je ne poznaju. Rijetko je silazila i u avliju, jer je odmah do njih bila islahana, za čitav boj viša od njihove kuće, a đaci te škole, slabo hranjeni i mnogo bijeni mladići, provodili su, blijedi od želje, sate na prozorima, loveći je pogledom po avliji. A kad god bi izišla, ugledala bi za prozorom nacereno lice ludog Alije, žuta i krezuba idiota, koji je bio sluga u toj školi. Dešavalo se, poslije burnih večeri, kad bi askeri ili sarajevski momci vriskali i nakašljavali se ispod prozora i udarali na vrata, da bi je majka, ni krivu ni dužnu, grdila i u čudu se pitala »u koga se umetnu« da je rad nje grad lud i kuća nemirna, a ona bi je slušala, skopčavajući ječermu na grudima, bez zračka razumijevanja u velikim očima. Ona je često povazdan plakala ne znajući kud će sa životom i sa svojom proklinjanom ljepotom. Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud mučila, u svojoj velikoj nevinosti, da dokuči šta je to »bezobrazno i tursko« na njoj što zaluđuje muškarce i rad čega se uspaljuju i mame oko njine kuće askeri i balije, i zbog čega to mora ona da se krije i stidi a njeni da žive u strahu. I svaki dan je bivala ljepša. Otad zaredaše Đerzelezu popodnevi u halvedžinici. Počeše se kupiti i neke Sarajlije. Dolazio je i mladi Bakarević, pa Derviš-beg sa Širokače, riđ i podbuo od pića, a sad, zbog posta, ljut kao ris; i Avdica Krdžalija, sitan, mršav i žustar kao vatra, poznat ukoljica i ženskar. Tu, u pohimračnoj halvedžinici, gdje je svaka stvar bila potamnjeia i IjepIjiva od šećera i isparivanja, čekali bi da pukne top1 i vodili duge razgovore o ženama samo da zaborave žeđ i duhan. Sa gorčinom u zapaljenim ustima i nekim bolnim nemirom u svakom mišiću, Đerzelez ih je

slušao, smijao se, pa i sam pokatkad pričao, zaplićući se i uzalud tražeći riječi. A pred njim je uvijek Katinkina kuća zatvorenih vrata i nepomičnih pendžera. Jedno popodne isprebijaše od čamotinje i zlovolje nekog somundžiju, hrišćanina, što je prošao 2 pušeći . Pokušali su da zavade, za zabavu, Arnauta i Đerzeleza zbog djevojke, ali uzalud, jer je Arnautin bio nepomičan u svom miru sa smiješkom i bez traga surevnjivosti. Jedanput platiše neko dijete da iza ugla tanko viče: — Gle Katinke! Kako si, Katinka? Ama gdje si ti? Nigdje te nema! Kad ču Arnautin, samo što strignu očima i bez šuma, kao lasica, klinu prema vratima. A Đerzelez za njim. Stiže ga na vratima i obojica ispadoše u isti čas na ulicu. A napolju nigdje nikog: dugo i sumračno doba pred iftar i pritajena bijela kuća; iza ugla se čuje po kaldrmi topot kako bježi plaćeno dijete. Svi su se dugo smijali. I Đerzelez se smijao. Mladi Bakarević im predloži da zovnu Ivku Gigušku, jednu stara i poznatu pezevenkušu s Bistrika, koja je zalazila u svaku kuću, jer je prodavala bez i čevrme, ali je živila ne toliko od svog beza koliko od tuđeg grijeha i tuđe nevinosti. Bila je debela i visoka starica sa smeđim okruglim očima; u govoru se neprestano doticala rukom Đerzelezova koljena. Obećala je da će razviddti, ali da nema nade jer se do djevojke ne može; i otišla, opraštajući se glasno. Sutra po podne zateče Amauta i Gigušu. Arnaut je klimao glavom. — Hej, hej, otišla, otišla! — Otišla, borami, efendija, ima dva dana. Odveli je, kazuju mi, prije sabaha; i sad daj znaj, dušo, gdje je. Zapazili, zar, gdje se vrzete oko kuće, a mnogo vas je, pa vele da sakrijemo djevojku. To je, dušo, ništa drugo. A sad, daj je nađi. Stara je snižavala i dizala glas, nišući glavom kao nad gubitkom. Arnautin je gledao preda se. Nije se nikako moglo znati šta misli. Đerzelezu udari krv u glavu. Ta stvar tako jasna i vjerovatna i nepovratno istinita: da u toj kući već od nekidan nema djevojke s blijedim i mršavim licem a teškom kosom i bujnim velikim tijelom (on je još jednom ugleda cijelu), uzbuni i prevrnu sve u njemu. Kao da se steže i smrknu halvedžinica; krvavi mu dođoše i baba i Arnaut; okrenu se i kao » slijep iziđe na ulicu. Nadimao se od gnjeva. Ne moći do te vlahinje; nikad ne moći! I ne moći nikog ubiti i ništa razbiti! (Novi val krvi zapljusnu.) — Ili da ovo nije varka! Da njega ne magarče? Kakva je ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do boga? A isti čas je jasno osjećao da su to pretanki konci za njegove ruke i da — po koji je to put već u životu!? — ne može nikako da shvati ljude ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se odreče i povuče, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom snagom. Išao je tup i ubijen. Nijedne misli u glavi, samo se crven oblak jedan za drugim diže i rasplinjuje. Nije se osvrtao, a za njim je ostajala bijela šutljiva kuća i mračna niska halvedžinica. U Kršli su se vježbali trubači; jednolična melodija vojničkog marša svaki čas se prekidala i ponavljala. Sunce je dobro sjalo. Odjednom ga steže oko vrata i poli znoj. Išao je niz Miljacku; ispod njega rakite i vrbe zelene, ali sa tragovima još proljetnih poplava. — Dobro je da je put niz Miljacku tako ravan i tako dug; da nikad ne bi svršio! Da se nigdje ne mora zakretati. Zaustavio se tek na Hisetima i zakrenuo, sad več s jasnom namjerom, u Donje Tabake. Tu uđe u jedno malo dvorište s visokom kapijom. Pod njim su jecali i škripali uski basamaci izglodani od mnogih posjeta. U maloj i lijepoj sobi, u prigušenom svjetlu zavjesa od tanka bijela čerećeta, sjedila je, s mimim očima i bijelim rukama, Jekaterina, kao da čeka. Ta Jekaterina je bila kći jednog ljekara, koji je dosao nekad iz Odese. Govorili su da je Gruzijanac, ali u stvari je bio Rus; i nikad se nije znalo zašto je izbjegao. Nosio je fes i zvali su ga Velibeg, ali je prije smrti zvao popa i umro kao hrišćanin. Kći mu je, osirotjela i sama, htjela najprije da pođe u kakav ženski manastir u Rusiju, ali ju je zadržao jedan Grk, kavaz, a kad je on prevari, preselila se u jednu od onih malih kućica što se redaju niz Hiseta do u Donje Tabake i u kojima žive pod državnim nadzorom, sve po jedna ili dvije u svakoj kući, kupovne i cijelom gradu po imenu poznate djevojke. Sa

ostatkom očeva novca ona je kupila tu malu kuću u kojoj je sada živila s jednom starom sluškinjom, takođe nekadašnjom hisetskom djevojkom. Po danu bi spavala ili plela jastučnice u sjeni svoje aviije, a po noći bi primala bogatije goste. Bila je oniska, krupna i šutljiva. Đerzelez ju je poznavao iz prijašnjih noći. Ona se iznenadi danjoj posjeti; ustade, a on reče mimo, s vrata: — Jekaterina, došao sam do tebe. — Neka, neka, dobro došo! — govorila je ona namještajući mu pokorno jastuke. Sjeo je na kratko šiljte, a ona ostade stojeći, malko prignuta. I odmah poče da ga raspasuje. Poslije je ležao položivši glavu na njen skut, dok mu je ona milovala suncem opaljenu šiju. Pripio je lice uz tanko tkivo njenih dimija; pred očima su mu kružili svijetli i crveni kolutovi nesrećne krvi i bezbrojne uspomene, ublažene i daleke. I ta ruka što je osjeća na sebi, je li to ruka žene? — Mlječanka u krznu i somotu čije se tijelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti. Ciganka Zemka, drska i podmukla a mila životinja. Gojna udovica. Strasna i prevejana Jevrejka. I Katinka, voće koje zrije u hladu. — Ne, to je ruka Jekaterine. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide ravno! I još se jednom javi misao s kojom je sto puta zaspao, nejasna, nikad dokraja domišljena, a uvredljiva i jadna misao: zašto je put do žene tako vijugav i tajan, i zašto on sa svojom slavom i snagom ne može da ga pređe, a prelaze ga svi gori od njega? Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj starosti, cio svoj vijek pruža ruke kao u snu. Šta žene traže? Mala ruka ne prestaje da ga gladi, vješto i znalački, niz kičmu. I opet gasne misao i ruši se neriješena i teška u njemu. Govorio je kao u snu, nepomičan. — Koliko sam svijeta vidio, Jekaterina! Koliko sam ja svijeta obišo! On sam nije više znao bi li to da joj se tuži ili da se hvali; i prekinu se. Bio je miran u sanjivoj tišini u kojoj se slivaju i izmiruju svi dani i događaji. Silom je sklapao oči. Htio je da produži taj čas bez misli i želje, da što bolje otpočine, kao čovjek kom je dan samo kratak odmor i kome valja dalje putovati. 1

Topovski pucanj označavao je kraj dnevnog posta. Kako muslimani preko dana, uz ramazan, ne puše, ne jedu i ne piju, nisu smjeli ni hrišćani pušiti ili jesti pred njima, da im ne izazivaju želju. 2

DAN U RIMU U ono doba kad su se naši rasuli po svijetu, izbjegao je i Nikola Kriletić, dobrovoljački potporučnik, Mostarac. S teškom ranom na koljenu, koja je sporo zarastala, i s velikim odlikovanjem na grudima, koje je samo praznikom nosio, prošao je kao dobrovoljac i kurir većinu evropskih prijestolnica. I nigdje se, kažu, nije začudio. Njegovi sudovi o zemljama i gradovima bili su zanosni ili oštri, ali uvijek kratki. Najkraći je bio o Rimu. »Sve sam goli hajduk!« Razloge nije imao običaj da navodi. Uistinu je u Rimu proveo samo jedan dan, a u zoru drugog dana je otputovao na Krf. Stigao je jedne večeri u martu, i pošto je predao pukovniku poštu, odveo ga je Stanić u hotel. Taj Stanić je bio crn i dežmekast Dalmatinac, koji je nekad kao student teologije prebjegao u Srbiju, a sad je bio pisar poslanstva i vještak za izbjegličko pitanje. Obeća da će doći sutra po njega da mu pokaže Rim. Pošto je izvadio civilno odijelo iz kofera i metnuo pantalone ispod dušeka, da bi sutra imale formu, i pošto je ćemer sa ušteđenim napoleonima metnuo pod jastuk, Kriletić leže i zaspa odmah. Sutra ujutro bijaše mutan dan. Kriletić se upravo bio obrijao i umivao se glasno, kad Stanić dođe po njega. U Via Nacionale ih uhvati kiša. Škropac je tukao po asfaltu da su klobuci vode skakali kao gusti cvjetići. Utrčaše u kapiju neke crkve. Uđoše najprije u predvorje, u kome bješe poredano mnogo mokrih kaputa od gume, koje je čuvao neki starac. I oni prisloniše amrele. Uđoše polako u crkvu, iz koje je dopirao krupan glas. U prostranoj crkvi, u svjetlu kišna dana, bješe malo svijeta; sa amvona je grmio plećat i obrijan prezbiterijanski pastor. Sjećajući se londonskih crkava, Kriletić odmah poznade da nije katolička. Pastor ućuta, a jedan visok čovjek s bradom i naočarima sjede za harmonijum i poče da pjeva u basu, prateći se sam. Žene iz klupa prihvatiše. Kad se pjesma svrši, pastor opet poče da grmi i gestikulira. Kriletić zijevnu, primače glavu Staniću i upita ga šapćući. — Koliko ima katoličkih crkava u Rimu? — Na stotine. — A engleskih? — Biće da je ovo jedina. — Hm! Pa baš da ja u tu upadnem. Opet ućuta pastor i opet poče pjevanje, otegnuto i jednostavno sa kadencom u refrenu: Jesus Crist, my love!'1 Kriletić udahnu vazduha i poče da pjevuši za njim, najprije tiho pa jače, dok se konačno kod svakoga refrena nije razabirao njegov glas. Sjeti se kako je u Londonu u oficirskom klubu pjevao: It is long way...2 i dođe mu prijatno da uz otegnutu pratnju harmonijuma i reske glasove Engleskinja pusti glas. Stanić ga poteže za kaput. — Bogami će nam ukrasti amrele! Kad se svršila pjesma i opet počeo pastor, Kriletić reče gotovo glasno: — Pa da idemo. I na veliko čudo i negodovanje onih koji su sjedili oko njih, digoše se obojica u po službe. Kad su izišli, Kriletić samo promrsi: — E, gdje ja neću upasti! I nije više htio da govori o crkvi. Odoše da traže piva. Popodne i veče odluči da sam prođe gradom i da se provede. Poslije ručka reče Staniću: — Ne treba ti da dolaziš. Težak od obilna ručka i piva, spavao je dugo. Razvedrilo se i spremao se svijetao suton poslije

kiše, kad se uspeo na Pinčio. Park pun svijeta. Trešti vojna muzika. Kako se lako ide, ispavan i umiven, po stazama još vlažna pijeska za koje se ne zna kuda vode! Sunce zalazi pored kupole Svetog Petra. Kriletić stupa. Djevojčice na klupama uvlače noge pod suknje; strepe od njegova pogleda. Na terasi, naslonjeni na kamenu balustradu, ljudi što posmatraju Rim i sunce koje zalazi. Talijani. Englezi sa fotografskim aparatima. Neki bradat jermenski episkop, sa pratnjom. Parovi koji se čvrsto drže za ruke. Pošto je bacio jedan ravnodušan pogled na polje od krovova, tornjeva i kupola, ugleda pod sobom prolistala stabla i uz ogradu jorgovan napola procvao. Odmah se sjeti kuće i djetinjstva, kad je u jedan šupalj direk iza jorgovana krio niklen novac što je krao maćehi, pakosnoj ženi zelenih očiju. Zagolica ga na smijeh i nasmija se poluglasno. Neko ga pogleda. Brzo je sišao niz brijeg. Dolje u gradu već se smrkava. Vreva i bezbrojan svijet. Ulice se dulje i savijaju. Svaki ugao obećava da će se nešto prijatno dogoditi. Veče miriše na avanturu. Svirka izdaleka. (»Kao u Odesi«.) Lovio je poglede žena. Za jednom koja se smijala uđe u kapiju. Tako je prošao mnoge ulice i bilo je već devet sati kad na jednoj maloj pjaci, sa fontanom koja je visoko bacala vodu, osjeti miris pržene ribe i glad i žeđ u isti čas, i uđe u restoran. Malen restoran. U njemu gusto poredani stolovi, maleni i bijeli. Već rijetki gosti. Prijatno svjetlo. Kriletić sjede u kut. Teško se sporazumijeva za jelo; goni kelnera srpski, ali gazda, riđokos i okretan, uvjerava stranca da će on da ga zadovolji. Vino, bijelo, u boci opletenoj tankim šašem, resko i dobro. Kriletić pije. Bješe u njega drug, zajedno su istjerani iz trgovačke škole, pa kad se napije žilavke (malo je slična ovome!), a on nasred mostarske ćuprije razvezuje kravatu, »vrijeme je« kaže »da se spava«. A popodne je, i svijet se smije. Kriletić puši. čačka zube i ispira vinom. Jedna od onih večeri kad je cigareta slatka a vino pitko, i nema želja, sem jedne velike koja ga ispunjava svega, a sama po sebi je radost. Udahnu duboko vazduh i onda ga šumno izbaci naduvši obraze. Neki gosti se okrenuše. Tek tada spazi blizu sebe jedan par. Ćelav muškarac i vitka crnka; ispod stola joj vire prebačene noge u crnirn čarapama. Kriletić pogleda u noge pa u nju. Ona je pušila i gledala za dimom. Kriletić poruči još vina. Nakašlja se, žena ga pogleda, a on joj namignu lijevim okom lagano, obješenjački. Misleći da ili nije vidjela ili nije razumjela, i da bi bio razumljiviji, Kriletić mrdnu obrvama i pokaza glavom i očima na muškarca, a onda je pogleda — eh! — u oči, osmjehujući se nimalo dvoznačno. Ona naglo povuče noge i okrenu glavu prema muškarcu, koji je pogleda. Kriletić nasloni glavu na dlan lijeve ruke, a desnom toči polako vino, držeći mali prst odvojen od ostalih. Muškarac zovnu Ijutito da plati, a žena skupi široki ogrtač, torbicu i amrel. Iziđoše, prvo ona pa on. Kriletić je cupkao nogom pod stolom, klimao glavom, i reče poluglasno, za sebe: — Znamo mi i take! Pust ostade kut. Malko je tužno, a neodređena želja u njemu još veća. On traži mezeta. Ne razumiju ga, a on se diže i sam donosi, sa velike tezge u drugoj sobi, sira i masnih kolačića. Nude mu narandže. — More, nemam ja đece. Vino postaje ljutkasto i mora da se pije u velikim gutljajima. Gazda počinje da se vrti oko njegova stola, kao da bi nešto da mu kaže, pa se učtivo uvija i skanjuje. »Sve za pare«, misli Kriletić; sjeti se da opipa buđelar. Na mjestu je. Dobro. — E vino vam valja. Alal ti vjera! Dobrostivo priznaje Kriletić kao da je nečim drugim nezadovoljan. Gazda se negdje izgubi, a on se i opet sjeti pokojnog Tikice, s kojim je zajedno istjeran iz trgovačke škole, i taraba u mahali, kad se polako, polako smrkava kao dugo veselje, i glumice koja se zvala Bugarska i nekih »ugursuza«, i pjesme, želja mu razape grudi, poraste do samog grla i poče prijatno da ga guši. Osjeti sam svoj dah, vreo i vinski. Jesi li se naspavala,

More, dilber Anđelijo-o! Sviđa mu se i glas, i sam sebi je prijatan i lak. Opet se stvori gazda kraj njega kao opomena i iščeze. Otkud mu dođoše na pamet Karlovci? To je bilo davno. Svu noć su pili, a pred zoru kaluđeri nadadoše graju. Nisi ti, kažu, kršten kad si iz Hercegovine i kad toliko možeš popiti. On se brani, ali ne može od smijeha. Jedan profesor mu kumuje. Bilježnik mu lije za vrat bijelo vino, a kaluđeri pjevaju gromko neki divlji tropar i pitaju ga da li se odriče vraga i njegovih djela. I onda svi zajedno pjevaju neku sremsku mrsnu pjesmu. Dođe mu da se smije, ne može da se sjeti prvih stihova, ali ritam bije nogom i pjeva u basu dvatri posljednja: ....... djevojčice, Čija li si ti? Ja sam seka iz Oseka, Trgovačka kći. Veselo. Sasvim veselo. Opet se pojavi gazda i pogleda prvo na sat pa na gosta. Kriletić se razljuti. Njegovo veselje ostade, samo dobi nov oblik: veselilo ga je da prigovara i traži kavge. Sad zna: riđokosi gazda podsjeća ga na jednog novinara iz Sarajeva s kojim se žestoko posvadio u hadži-Lelečićevoj mehani, jer je omalovažavao Mostar i Mostarce. Vara ga sjećanje i vara ga daljina. Sve mu dolazi blisko, i poznato, i lako: šta je ovo sve prema snazi što je u njemu, širi se i razapinje ga? Omjera svoja ramena, jedno na drugo. — Ih! — podvriskuje Nikola, širi ruke, isprsuje se a stegao pesnice. Podrhtava staklo na stolu. Gazda u neprilici obilazi, malo podalje, oko njega i hoće da zausti da ga diže. — Sinjore ... To ga konačno uvrijedi. Nerazumljiva mu je i neopisivo ga ljuti tuđina. Žestoko ga prekide. — Ništa! Ništa! Svi ste vi jednaki. Bagaža. Ba-ga-ža! — Sinjore ... — Ništa! Ti si meni u hadži-Lelečića rekao da bi trebalo zasuti Ivan. Kaže: tunel zasuti, da Hercegovci ne mogu u Sarajevo. Uvreda! Ja! — Uh! Kriletić škrinu zubima i skoči. Prevrnu se boca i pade na čašu. Opet se smiruje i sjeda. Kasni i posljednji gosti. Neki kočijaši i pijanice od zanata iskupili se kraj vrata, pa posmatraju stranog pijanca kako se objašnjava sa gazdom. Smiju se. Prilaze bliže. Kriletić, već sasvim uvrijeđen, podnimio se na lakat, a noge ispružio daleko, pa tako napola ležeći dobacuje gazdi pokoju riječ, a oči mu zakrvavile i napola zaklopljene. Gazda se obraća onoj četvorici i tuži im se. Kriletić grmi muklo i kratko. — Sikter! Ti i oni. Gazđa ga i opet moli da iziđe, jer će da plati globu, radnju će mu zatvoriti. Kriletić lupa rukom u astal. — Vina ti meni daj, a za drugo te ne pitam. — I vadi novčanik, pokazuje franke, dolare i rublje. — Je... payer... oca ti, koga sam ja još prevario? Otpasuje se i vadi skrivene napoleone, premeće ih s dlana na dlan i opet vrišti. — Zar za mene da nema vina. A ovi ovdje? I psuje im svima majku i kaže kako je on danas vidio njihovo gospodstvo. »Tarete — kaže — istom maramicom i nos i cipele. Fuj!« — Ej, gazda, vino hoću, najskuplje i najbolje... Je tout payer ... Diže se da traži gazdu i krči put između gostiju. A njih se sakupilo sedam-osam. Među njima je i jedan poslužitelj ekspresnih vozova. On se primiče Kriletiću, i počinje da ga miri francuski. Kriletić ga ne razumije; ali videći mu poslužiteljsku uniformu, mutno se sjeti nekih Belgijanaca i nekog koncerta Crvenog krsta u Parizu, i tapše ga po ramenu. — Belgijanac! Aferim! Ti da sjedneš sa mnom pa da pijemo k'o braća, a ovo da izjurimo napolje.

Sve! E baš ... kad si Belgijanac! Jedino Srbija i Belgija! A sve drugo bagaža. Bagaža! Jedino Srbija i Belgija propadoše. Neka! Samo Cigani ne propadaju! Aferim! Poslužitelj se smješka u čudu. Gazda iza tezge viče talijanski i obećava im za sutra balon vina ako mu izbace napast iz restorana. A Kriletić stoji među njima, za glavu viši od svih, i goni ih napolje. — Ajde, sikter vi, da vam platim, pa napolje. Tada se jedan, ponajmanji, zaskoči i udari ga svom snagom u trbuh. Kriletić se zaljulja, smrče mu se, ali bi bio održao ravnotežu da mu onaj isti poslužitelj ekspresa ne skoči na leđa i ne steže ga za vrat. Opsova im sve i spomenu Miloša u Latinima. Pade, a sva se gomila baci na njega. Još samo stiže da lijevom rukom udari jednoga po tjemenu da je odletio do tezge, na kojoj zaigraše boce i čaše. Jednoga ujede za ruku. Zastenja, pomisli na revolver u džepu i škrinu zubima. Na svakoj ruci mu sjede dvojica. Vrat mu je stegnut, krv mu ide u glavu. Osjeti da slabi i gubi svijest, i još se jednom trgnu cijelim tijelom da se sva gomila nad njim zaljuljala, a onda poplavi sve oko njega, i zanese se. Digoše ga, otvoriše vrata širom, i iznesoše ga napolje. Bila je blizu ponoć. Mala pjaceta ispunjena tamom i šumom vjetra i vode. Jugova noć bez zvijezda. Nasred trga fontana baca visoko vodu, a vjetar joj zanosi mlaz preko bazena i prosipa s pljuskom po kaldrmi. Prenesoše ga i položiše pod sam mlaz vode, koji mu se rasipao po glavi i grudima. Kad osjeti vodu, on se trznuo kao u snu. Studen poče da ga mučno boli u zamrloj svijesti. Svi se brzo raziđoše. Na restoranu se spusti roleta. 1 2

Isuse Hriste, ljubljeni! Dug je to put...

ZNAKOVI Ničim se ne može dovoljno objasniti ta čamotinja, ta samoubilačka tuga palanačkih hotela, ni slabim komforom, ni sumnjivom čistočom, ni rđavim ukusom. Jer mi znamo toliko veselih i prijatnih sirotinjskih sobičaka, toliko svetlih, nezaboravnih a prašnih i neuređenih ateljea, visoko pod krovom i gotovo bez nameštaja. Ali ovo što veje iz ovih prostorija palanačkih hotela, to je neki iskonski jad, čamotinja, a bez ijednog minuta samoće, stalan dodir sa svetom a bez jedne iskre radosti; to je smrt pre smrti, življenje bez života. To je, eto, ono što se ne da ničim objasniti. I ja i ne pokušavam da ga objasnim; podnosim ga prosto, kao i svi vi ostali, kad mi se desi da moram da zanoćim u nekom provincijskom hotelu. Noć provedenu u takvom jednom hotelu ja uvek odbolujem, i upravo zato valjda što bih želio da mogu da je zauvek brišem iz svoga života, ona živi godinama u mom sećanju. Takve jedne večeri, u takvom jednom hotelu desilo se i ovo moje poznanstvo za koje se takođe ne može kazati da je prijatno, ali svakako nije ni obično ni svakidašnje. Prema meni je sedeo čovek koji mi se predstavio kao profesor V. Po izrazu lica, po odelu i celom držanju, on je bio prilično u harmoniji sa svim ostalim što me je okružavalo. To je bio čovek srednjih godina, mirnih, tužnih plavih očiju, rđavo izbijan, nepravilno potkresanih, pre vremena prosedih brkova, ne siromaški, ali nemarno odeven. Sve je na njemu bilo ovlaš i otprilike obešeno i prikačeno, kao na slepcu. Srećan je, kaže, što mu se pruža inače retka prilika da se porazgovara sa pametnim čovekom, a za mene zna da sam pametan, jer je moje ime pročitao u Psihološkoj reviji, koju on čita, iako je sam matematičar po struci, a već nekoliko godina penzionisan pre vremena. Taj čovek skromnog izgleda i blage reči govorio mi je sa neobičnom iskrenošću i potpunom neposrednošću o sebi i svom najintimnijem životu, a to su osobine koje ja neobično cenim i kojima nepoznat čovek može lako da me zadobije i priveže za sebe. Dodijali su, naime, i meni kao, verujem, i vama suviše oprezni i lukavi, mudrice i formalisti ljudi u ovom životu. Ovaj to zaista nije bio. Rekao mi je odmah da je pre nekoliko godina živčano oboleo, ili da se bar tako smatralo, da je još na lečenju i da lečenje traje tako beskonačno dugo samo stoga što u stvari nije nikada ni bio bolestan. — Mene su žene upropastile — rekao je odjednom taj mirni i neugledni čovek. Rekao je to tiho, gotovo poslovno. A to što je rekao, bilo je tako neočekivano i u takvoj protivnosti sa celim njegovim izgledom i načinom, da bih se manje iznenadio da mi je ma šta drugo rekao o sebi. — Žene?! — Da, gospodine, žene ili žena, kako hoćete, ali tako je. Nemojte da pomislite, molim vas, da sam ja neki razvratnik i tako ... ženskar. Ne, naprotiv! Celog veka sam se čuvao žena, izbegavao ih, pa eto, ipak je tako došlo. Nikad ja nisam, verujte mi, bio razvratan čovek. Naprotiv. Ni kao student nikad ja nisam, kao toliki drugi, izlazio sa devojčicama ili čak odlazio kod javnih žena. Bože sačuvaj! Čuvao sam se toga kao vatre. Desilo mi se nekoliko puta da sam, posle kakve sedeljke, sa veselim drugovima zapao u neki lokal gde su takve žene sedele. Ali i tada nisam odstupao od svoga načela. Nisam nijednoj dao da mi blizu priđe i razgovarao sam sa njima ozbiljno i pristojno, kao čovek sa čovekom. I drugovi su me zbog toga zadirkivaii. Nije uvek bilo lako, ali ja sam se uzdržavao i kao student i docnije, kao profesor, shvatajući odnos prema ženi onako kako ga, po mom mišljenju, svaki kulturan i moralan čovek treba da shvati. To uzdržavanje tražilo je mnogo snage i strpljenja. To priznajem. Prvih nekoliko godina proveo sam kao profesor u unutrašnjosti, a posle sam postavljen u jednoj gimnaziji u Beogradu. I tu je sada početak svih mojih nezgoda. To je bilo odmah, prve školske godine. Jednog sunčanog oktobarskog dana nešto me prosto isteralo iz mog malog stana i oteralo me pravo u glavnu ulicu, među onu gustu masu šetača i poslovnog sveta. Svratio sam u jednu knjižaru, a kad sam izišao, stao sam na samu ivicu pločnika i posmatrao gužvu i šarenilo kola i pešaka. Stojim ja tako, dok jedan malen i lep automobil naglo ukoči i stade tačno preda mnom, tako da je desnim prednjim krilom dotaknuo moje koleno. Iz kola iziđe jedna žena, dama, lepa i visoka, elegantna, i prođe pored mene tako

blizu da me se dotače svojim rukavom. Šofer se vrati na svoje mesto, a ja ostadoh tu pored kola, vrlo iznenađen tim što mi se dešava. Gledam ispod oka šofera, ali on drema, ili se pravi da drema. Posle nekog vremena vrati se visoka žena. U rukama je nosila nekoliko paketića. Pre nego što je zakoračila da uđe u kola, ispade joj jedan paketić. Kao čovek koji zna red, ja se sagnem, podignem i dodam joj mali paket: manjeg u životu nisam video. Žena me pogleda zahvalno i nasmejano i pošto me dobro odmeri, da nije moglo biti sumnje ni zabune, trepnu čudnovato, kao da mi namiguje, ali sa oba oka odjednom. Ja skidoh šešir i poklonih se, kako je red. Tek kad kola krenuše, ja se zbunih i pocrveneh. Te noći nisam dugo mogao da zaspim. Sve hoću sebi da objasnim otkud to meni da se desi, i sve mi jasnije biva da ne može biti samo slučajnost: i ono naglo zaustavljanje kola, tačno preda mnom, i ono sa paketićem i, naročito, onaj znak očima. Ali, ako je znak, a znak jeste, onda mora nešto da znači. Šta je dakle htela da kaže? I ko je ta žena? Tako sam se pitao i prevrtao po krevetu dobar deo noći. Sutradan, u školi, u razgovoru sa mojim kolegom romanistom navedoh govor, kao slučajno i ne kazujući ništa o mom doživljaju, na to kako žene ispuštaju paketiće na ulici i kako čovek mora iz učtivosti da ih digne. Kolega, mlad čovek, ali iskusan u tim stvarima, pravi viveur, znate, kaže smejući se: — Pa to je stari trik koji žene upotrebljavaju kad hoće da učine neko poznanstvo. Ispuste ti neki predmet pred noge i ti moraš da ga podigneš. Ona zahvali i tako otpočne stvar, a posle se sama razvija dalje. — Da li sve žene? I one otmene? — pitam ja. — Pa sve, dabome. Samo, otmene ispuštaju fine paketiće, a obične nešto prostije — kaže on smejući se. — Pa to je kao neki — znak? — Znak, nego šta? I sad samo ne napuštajte trag, nego tjerajte zverku dalje. Ne sviđa mi se njegov frivolni ton, ali vidim da u osnovi ima pravo. Dakle, to je. Tako je kao što sam i sam mislio. Kucnuo je i tvoj čas, kažem ja sebi, ali ti ga nisi odmah shvatio. Kako da saznam sada ko je ona lepa žena i gde da je opet nađem? Ako je to volja sudbine, a izgleda da jeste, onda ne smem da se oglušim, nego moram poziv da prihvatim. Jer, inače, zašto sam se godinama čuvao i uzdržavao, nego da jednog dana, kad naiđem na pravu... Naravno da to ne sme da bude neka neozbiljna stvar ni avantura, nego onako kako to odgovara mojim shvatanjima i mome položaju. Ali kako? Gde? — Dva dana sam proveo u toj mučnoj nedoumici. Ništa ne znam i ni na šta ne mogu da se rešim, ali nešto u meni stalno govori: tvoj čas je kucnuo. Trećeg dana prođem slučajno pored pozorišta — moj nemir nije mi dao da ostanem kod kuće — i vidim nekoliko velikih fotografija iznad kojih piše krupnim slovima: naša primadona Katarina Maranska. Odmah mi puče pred očima. To je bila žena iz automobila. Sad je moja zabuna bila još veća. Ja ne poznajem i nekako i ne volim taj umetnički svet. Tako sam vaspitan, a takva mi je i struka. Ali, najposle, ona je primadona. Slušao sam da ima ozbiljnih pevačica koje provode skroman život, ceo posvećen studijama i umetnosti. I te noći sam slabo spavao. A sutradan se rešim i uzmem sedište u Operi, pošto sam se prvo uverio da ona te večeri peva glavnu ulogu. Obučem se malo lepše. Uzbuđen sam zbog neobičnih puteva kojima počinje da kreće moj život. Ali, šta da se radi? Već za vreme aplauza, posle prvog čina, izgledalo mi je da me je primetila u gledalištu, iako sam namerno aplaudirao umereno, kako ne bih ničim pao u oči, i puštao druge da se propinju i ističu. Ali kad dođe drugi čin i u njemu njena velika solopartija, razleže se aplauz na otvorenoj sceni. Moja poznanica se duboko pokloni dva puta, a onda se okrenu pravo prema meni, trepnu očima isto onako nasmejano i blagonaklono kao pre tri dana na ulici i, da bi zaturila trag, pokloni se i po treći put. Valjda je mislila da sam ja otpočeo aplauz, pa htela da mi zahvali. Drhtao sam od uzbuđenja. Predstava se nastavi, a ja vidim da žena i dalje koristi svaku priliku da me što češće i što značajnije pogleda. U jednom trenutku, za vrerne trećeg čina, njen se pogled toliko zadrža na meni da ja počeh, u neprilici, da crvenim i da se vrpoljim, jer mi je izgledalo da sva publika mora da to primećuje. Okrenuh se levo i desno. Zaista, moj sused sa levog sedišta gledao je ljubopitljivo i začuđeno u mene, kao i onaj sa desnog. Verovatno da su

primetili njen pogled. Te noći sam slabo i nemirno spavao. Sva moja buduća sudbina otvarala se preda mnom, sa bezbrojnim pitanjima moralne i materijalne prirode. Činilo mi se da to, najposle, dolazi zaslužena nagrada za moje dugo i bolno iščekivanje. Osećao sam da se na tako jasne znakove ne smem oglušiti ni zaustaviti na pola puta, ali nisam znao šta treba da radim. Pomalo sam se ljutio i na nju što me dovodi u taj položaj, ali na kraju, šta je i ona mogla drugo da učini? Posle dugog razmišljanja reših da se poverim onom mom kolegi romanisti. Živahan je i viveur, ali inače pametan čovek i uvek vrlo pažljiv prema meni. Ispričah mu sve. Najpre me je slušao začuđeno, kao da je i sam u nedoumici, ali onda mu se razvedri lice i on me udari snažno po ramenu. Čestitam, kaže, kolega. Čestitam! A, to je dakle ono s paketićem! Vama je pala sekira u med. Vi ste, kaže, podmukli i opasni osvajač, koji samo krupnu zverku goni. — Vidim da on shvata stvar na svoj način, olako i neozbiljno. Ali, što je glavno, vidim da ni on, po znacima koje sam mu ispričao, ne sumnja u moj uspeh i smatra da se stvar mora nastaviti. Nisam hteo da mu poveravam svoje dalje planove, ali sam bio čvrsto rešen da svar izvedem na čistinu. Tih dana bio je 29. oktobar, moj rođendan. I upravo te večeri Katarina je pevala Tosku, jednu od svojih najboljih uloga. Posle dugog razmišljanja, ja se rešim da joj pošaljem buket ruža — to se, kao što znate, šalje pevačicama — i sa ružama naročito pismo. Kupim lep buket crvenih ruža i priložim pismo. U pismu joj stavim diskretno do znanja da sam razumeo i njen pogled, prvi put, u glavnoj ulici, pred knjižarom, i znake njene naklonosti koje mi je davala sa pozornice, i kažem da je njena naklonost našla u mom srcu punog odziva. Potajno sam se nadao da će u prvom činu, kad Toska treba da se pojavi sa buketom cveća, izići sa mojim ružama. Hteo sam, znate, da budem načisto. I, zaista, pojavi se ona sa buketom crvenih ruža. I sve ih pritište uza se i miluje pogledom. Slušam je i gledam u onom mraku i ne mogu svojim očima da verujem. Eto, nisam iskusan u tim ženskim poslovima, ali ipak, nisam se prevario. Ta žena, kojoj u zanosu aplaudiraju hiljade ljudi, voli mene. O tome sada ne može biti sumnje. Te noći nisam spavao, ali sada od sreće i od mnogih misli. Šta treba dalje da radim? Kako će se razvijati naš odnos? Kako da se sjedine dve dotle tako različite egzistencije? Sve sam to mislio i najposle zaključio da je najbolje da joj ponovo napišem pismo. U pismu sam zahvalio na znakovima pažnje i ohrabrenja, i odmah dodao da ja, razume se, ne želim da stvar ostane na ovome, nego kao čovek ozbiljan i na svom mestu smatram da treba da uzme dalji tok i nađe svoj prirodan i logičan završetak i, na kraju, tražim da se sada, kao što je prirodno, vidimo i porazgovaramo o svemu. Već sutra pre podne predao sam pismo vrataru Opere. Na moje veliko čudo, odgovora nisam dobio. Nisam znao kako da tumačim stvar. I opet se posavetujem sa onim kolegom, romanistom. Ispričam mu sve ono sa ružama u Toski. On mi čestita. Ali pravo objašnjenje za njeno sadašnje ćutanje ne može ni on da nađe. Smeje se. Takve su žene, kaže, nestalne i ćudljive, a ona još i primadona. I sve tako u šali i smehu, kao čovek viveur. Tako sam ne znam šta da radim. Osećam se kao čovek koji je u uspehu imao neuspeha, i nigde mira ne nalazim. I sam moj predmet postaje mi težak i dosadan. Dva dana docnije nađem u svom sandučetu za pisma štampan program jednog dobrotvornog koncerta koji treba da se daje tih dana i na kome učestvuje i ona. Njeno ime je podvučeno crvenom pisaijkom. Kako sad ovo da razumem? Ovamo, ne odgovara mi na moje važno pismo, a ovamo ... Kupim odmah ulaznicu za taj koncert. Kad tamo vidim i moga kolegu romanistu i još nekoliko članova našeg kolegijuma. Bacaju poglede na mene i smeju se između sebe. Otkud baš i oni? To mi je malo smetalo. I uopšte, izgledalo mi je kao da me ona nije ni primetila, a zašto mi je onda poslala onaj program i podvukla svoje ime? A možda i nije ona? Ali ne, ne! Ko bi drugi mogao? I zašto? Rešim se da joj napišem još jedno pismo. Opet nema odgovora. Onda se setim telefona. Ali u telefonskoj knjizi nema njenog imena. Obratim se opet vrataru Opere. Neće da mi kaže njen broj. Dabome, veli on, kad bi primadone objavljivale svoj broj telefona, on ne bi povazdan prestajao da zvrji. Ne razumem i ne uviđam zašto bi njoj drugi ljudi telefonirali. Druga je stvar sa mnom. Najposle, uverim ga da je moja stvar ozbiljna i za dobar bakšiš on mi dade broj telefona. Odmah odem i potražim njen broj. Javi se oštar glas »Šta želite?« Meni se u radnji, kad uđem i kad me prodavačica dočeka tim rečima, podseku noge i obuzme me odmah želja da iziđem. Kažem ponovo svoje ime, izgovarajući jasno svaki slog. Posle malog

ćutanja, odgovara mi isti glas da gospođica nije kod kuće i da se ne zna kad će doći. I zatvara telefon. Ostajem u potpunoj nedoumici. Još dva puta sam pokušavao da govorim sa njom telefonski, ali bez uspeha. Čim kažem svoje ime, ili mi odgovore da nije kod kuće ili se telefon, kao sam od sebe, zatvara. Opet se posavetujem sa kolegom. On mi objašnjava šta može da bude: voli vas, ali ne želi da se viđa sa vama, jer možda nije slobodna, možda ima druge obaveze. Svašta može biti kod žena, kaže on, i smeje se glasno i bez razloga. To mi nije jasno, pravo da kažem, a nije ni ubedljivo ni logično, jer ako ima druge obaveze zašto bi meni davala onako nesumnjive znakove? Nastali su teški dani za mene. Nesanica, nesposobnost da se smirim i saberem za vreme predavanja. I odnekud i kolege promeniše prema meni držanje. Sve se nekako okretalo kako ne treba. I sam kolega romanist nije više onako predusretljiv kao ranije. Šali se i hoće sa šalom da pređe preko stvari, a ne hrabri me i ne nagovara više na preduzimljivost. Ostavite, kaže, to su ženski kaprisi, i dobro je neko, ne znam sad više ko, rekao: voleti, znači stradati. Uzalud mu ja objašnjavam da ja nisam dete, nego ozbiljan čovek, da nisam uzalud ostao, evo, do svoje trideset i sedme godine čist i sačuvan, jer sam ljubav shvatao ozbiljno i duboko moralno i najposle, da nisam ja Katarini počeo da dajem znakove, nego ona meni. On mi ipak savetuje da se zadovoljim uspehom na odstojanju i da ne teram stvar dalje. Tada sam video da imaju pravo oni koji za njega kažu da nije ozbiljan čovek i koji ga nazivaju prevrtijivcem i spadalom. Viveur! Tu moj sabesednik duboko uzdahnu, pogleda me pažljivo svojim plavim svetlim očima i odmah nastavi: — Ne znam da li ste ikad bili u sličnom položaju — izvinite što sam indiskretan — da vas jedna žena voli i da vam o tome daje nesumnjive dokaze, da i vi nju isto tako volite, a da ne možete da se sastanete ni objasnite. To može da dovede čoveka do ludila, do ludila. Ali ja nisam čovek koji staje na pola puta. To ne. Jednom malom veštinom, i bez bakšiša, dobijem u Operi adresu njenog stana. I jednog dana, oko jedanaest sati pre podne, zaputim se i zazvonim. Otvori mi jedna postarija žena, oštra izgleda, čoškasta, i sva u crnini. Po glasu bih rekao da je ona ista koja me je na telefonu pitala šta želim. Promeri me pogledom. — Jeste li vi iz pozorišta? Misleći na ono što je bilo između nas na predstavi Toske, i inače u Operi, odgovorih: — Da, to je ... iz pozorišta. Žena me pusti unutra. Tek tada se objasnimo. Vidim da se kaje što me pustila da uđem. Tražio sam da govorim sa Katarinom, zahtevao da joj kaže samo moje ime. A žena je bila neumoljiva. Jednako je tvrdila da gospođica nije kod kuće. Dobro, rekoh, ja ću da čekam. Ne možete, kaže ona, jer ja odlazim poslom u varoš i moram da zaključam kuću. Povisi glas, povisih i ja. Svađajući se, iziđosmo oboje iz kuće. Rastajući se, rekao sam toj ženi da ću opet doći, jer moram da govorim sa gospođicom, a gospođica će znati i zašto. Žena zovnu nastojnika koji me isprati čudnim pogledom. A sutra pre podne, upravo kad sam završio svoje časove i spremao se da odem do Katarine i da je po svaku cenu vidim, pozva me direktor u svoj kabinet. Najpre je zaobilazio u govoru. Žao mu je, kaže, što mu moje ponašanje, još donedavno besprekorno, daje sada povoda da bude nezadovoljan i da mora da me ozbiljno opomene. Na kraju, kaže mi da mu je poznato da sam pisao i telefonirao Katarini i da sam odlazio njenoj kući, i napastvovao je na sve moguće načine. Kad to čuh, krv mi jurnu u glavu i suze udariše na oči. Ja sam, dakle, nju napastvovao! Pomenu nešto i onog kolegu romanistu i neke neslane i bezdušne šale njegove koje zaslužuju kaznu; ali ja to nisam ni slušao; meni nije do šale. Hteo sam da se objasnim sa direktorom, da mu iznesem, kao pametnom čoveku, sve po redu, kako je i šta je bilo, ali grlo mi se steglo i reč oduzela pred tolikom nepravdom. Onda sam jurnuo iz direktorove kancelarije i otrčao u njen stan da tražim razjašnjenje zbog nezaslužene sramote koja mi je nanesena. Ona mršava žena u crnini isprečila se opet na vratima. Sudarili smo se, iako je, čini mi se, ni dodirnuo nisam, posmula je i odletela čak do zida. Hteo sam da joj se izvinim, da joj pomognem, ali ona je vrištila i dozivala u pomoć, kao da su razbojnici u kući. Onako ogorčen i ojađen, prošao sam pored nje da bih što pre došao do Katarine. Hteo sam samo da se objasnim, da je najučtivije i najmirnije zapitam na čemu sam, šta mogu

da očekujem, kako da se upravljam, i kako sve ovo da razumem. Ali tada ugledam nju, Katarinu. Napola odevena i raščupana kao furija, protrčala je vrišteći kroz hodnik, upala u kupatilo, i tu se zaključala. I zašto? Od koga se zaključala? Kao da sam ja neki nemoralan i nasrtljiv čovek. Ah, Toska! A ja sam se tako našao odjednom kao budala, u tuđoj kući, prevaren i osramoćen kao niko. Obuzeo me takav sram i takav gnev da se nisam mogao smiriti. Činiio mi se da mi neki vatreni trnci raznose noge i ruke na sve strane, a u isto vreme da se predmeti od metala i porculana, kao nekom čarolijom, obaraju na mene i da sa treskom lupaju o parket i prskaju u parčad. Ali, pre nego što sam mogao da donesem neko razumno rešenje u toj glupoj situaciji, neko je zazvonio, pojavio se nastojnik kuće sa policijom. Ogorčen, ja nisam hteo odmah da otvorim i odbio sam da razgovaram s njima o ličnoj, intimnoj stvari koja se ne tiče nikog sem Katarine i mene. Docnije su i vatrogasci došli. Pomislite! To ni danas ne razumem. Kao da sam ja neki pustaija i palikuća. Najposle, da ne bih napravio kakav ispad i da ne bi nastao skandal, ja sam pošao s njima. Iz policije sam upućen u bolnicu, gde sam proveo više od tri meseca na posmatranju. Posle sam pušten na bolovanje, a zatim i penzionisan. Sad živim ovde kod sestre. — Eto, to je ta moja »istorija«, kojoj ja nisam dao povoda i zbog koje ispaštam ni kriv ni dužan. Izvinite, gospodine, možda vam dosađujem i možda vas cela ova moja stvar nimalo ne zanima. Ali verujte mi da se neprestano pitam: zašto je ona žena meni davala onakve i onolike znake svoje pažnje i svoje naklonosti, a kad sam ja, potpuno dosledno i logično, hteo da toj našoj obostranoj ljubavi dam jedan zakonit i častan oblik, ona neće. To mi ni dan-danas ne ide u glavu. Sad, pitam ja vas, kao pametnog čoveka: možete li vi to da shvatite? Razumete li bar tu zagonetku? Bez uzbuđenja, samo sa velikom zabrinutošću u glasu i izrazu lica, čovek je širio bespomoćno ruke, očekujući od mene odgovor. Jedan trenutak sam se kolebao u sebi. Da li da se upustim u iskreno, iako beznadno, objašnjavanje sa »čovekom koga su upropastile žene«? Ili da ga ostavim da misli kako misli i da veruje ono što veruje? Ali onda preovlada ona slaba, troma i sebična polovina moga duha, i ja mu, sa izrazom dubokog saučešća i velike skromnosti, odgovorih: — Ne, ne razumem. Zaista ne razumem. Čovek sleže ramenima i učini širok pokret levom rukom. — Eto vidite, niko ne razume. Niko! Bio je ustao. Ustadoh i ja. Ćutali smo obojica, pogruženi. Tada se profesor trže, kao da se na nešto rešio, primače usta mome uhu i reče mi šapatom: — A, znate, meni i ovde žene daju znake; upravo neke devojke. Nekoliko puta mi je jedna od njih isto onako trepnula sa oba oka kao Katarina pred knjižarom. Ali ja ... Tu čovek metnu uspravan kažiprst na usta, pa ga odmah diže kao da je tim dodirom zapečatio usne, a zatim raširi ruke, sastavi na svakoj ruci vrhove palca i kažiprsta, i celim telom pokaza stav čoveka koji ide na prstima, oprezno, pravi se da niti šta čuje niti šta vidi i nastoji da prođe nezapažen. Oči su mu bile oborene, usta stegnuta, i celo lice odavalo je čudan izraz, nasmejan i pobednički, kao kod čoveka koji lukavstvom uspeva da prevari i zaobiđe opasnog protivnika.

SVEČANOST Ima u Sarajevu i danas starih ulica koje po svojoj strmenitosti, gruboj kaldrmi i slikovitom rasporedu kuća i bašta predstavljaju pravo urbanističko čudo. U jednoj od takvih ulica živela je pre više od pedeset godina porodica Alojzija Mišiča Bana, sitnog činovnika u III odeljenju Zemaljske vlade. Žena i troje dece. Dve ćerke i sin. Najstarija je ćerka kojoj je petnaest godina. On je rodom iz srednje Bosne, iz razgranate porodice. Sve do austrijske okupacije bili su poznati jedino pod nadimkom Ban. Tek nove vlasti odredile su im zvanično prezime — Mišić, ali narod ih i sada zove samo starim imenom, a tako se nazivaju i sami kad o sebi misie i govore. Ban je svršio četiri razreda neke fratarske gimnazije. (Postojala je već tradicija da po jedno dete iz njihove porodice ode u fratre.) Tada je neočekivano prekinuo školu, pobunivši se protiv svega oko sebe; ta pobuna je ličila na nastup mladalačkog ludila. Kad je ozdravio i smirio se, nije mu bilo dopušteno da nastavi školovanje. Prešao je u Sarajevo i srećnim slučajem uspeo da se zaposli kao prepisivač-dnevničar. Odslužio je vojsku, gdje je naučio dobro nemački i doterao do podoficira. Posle su ga zbog njegove poslušnosti i vrednoće, a naročito zbog lepog rukopisa, premestili u administrativno odeljenje Zemaljske vlade. Tu je utvrđen kao »pomoćna sila« u jednom od najnižih činovničkih razreda, sa unapred određenom granicom avansovanja. Tada se i oženio ćerkom boljeg sarajevskog krojača, pravom lepoticom. Ovu malu prizemnu kuću u strmoj ulici kupili su pre nekoliko godina na dug, koji nisu još otplatili. Taj Ban je sitan i onizak čovek potuljena izgleda, velikih modrih očiju, koje lako obara, i kratkih negovanih brčića. Odeva se pažljivo i drži povučeno. Tiha i bezbojna egzistencija malog bosanskog čoveka u državnoj službi početkom ovoga veka, koja jedino svojom povučenošću može da padne u oči. Ne puši; ne pije. Izuzetak u tome je njegov imendan, koji pada negde sredinom leta. Navečerje toga dana Ban proslavlja na svoj način, skrovito ali svečano. Tog dana pisar gleda svakako da skrati poslepodnevno radno vreme u kancelariji. Idući kući, izuzetno svrati u kafanu, tu popije čašicu-dve rakije i pod bilo kakvim izgovorom časti nekog od gostiju; ako nikog nema, onda bar sedokosog mrkog kelnera. Uz put nabavi dve flaše dobrog mostarskog vina i finih cigareta, kupi za decu malo voća ili bombona. A zatim se sporo i svečano ispne do svoje kuće u najstrmijoj sarajevskoj ulici. Kod kuće ga žena dočekuje sa naročitom, bolnom pažnjom. Večera se rano, još za videla, a večera je bolja, svečanija i traje duže. Pisar pije vino i bled od uzbuđenja kuca se sa ženom, koja mu sa nekoliko ubogih reči čestita sutrašnji imendan i samo skvasi usne u vinu. Deca ga poljube u ruku i povuku se. Ono dvoje mlađe legnu da spavaju, a najstarija ćerka, Lucija, pomaže majci u kuhinji. Žena hoda na prstima po kući. Iznalazi bezbroj sitnih poslova i neprestano navraća u sobu u kojoj njen muž tiho i sabrano sprema svoju svečanost. Sa lica joj ne silazi brižan i uplašen izraz, i samo kad joj se oči sretnu sa muževljevim, u njima zaleprša tanak, bojažljiv osmejak. Kad stane da pada letnji mrak, u sobi je sve spremno. Ispod velike porculanske lampe stoji obasjana pisareva fotografija i jevtina vaza sa kitom letnjeg cveća. Na stolu je vino sa dve čaše i otvorena ali nenačeta kutija cigareta. Ban pijucka, pomalo ali često, pevuši, šeta, a prolazeći sobu po dužini, svaki čas se pogleda u zidnom ogledalu i svaki put dobaci ponešto onom koji mu se smeši ili mršti iz pozlaćenog okvira. Prozori na sobi su otvoreni. Iz male bašte struji topao dah. Pisar ne prestaje da šeta između čaše i ogledala, upućujući im stalno čas osmejak, čas neku grimasu ili jednosložnu reč koja treba mnogo da znači. — Hm, hm! ... Da, da! Pisar se menja i raste. Sad već ne može ceo da stane u okvir ogledala. Sve življe i šire maše rukama, ispršava se, i posle svakog gutljaja ironično se klanja levo i desno od sebe. Počinje glasnije da govori. Reči se slažu u rečenice, još polujasne ali povezane. S vremena na vreme naiđe žena, kao slučajno, ili pošalje ćerku. Isprva je pred njima spuštao glas ili prekidao započeti pokret, a onda je i to napustio. Sad govori bez prekida i obraća se njima. Kad žena

hoće da zatvori prozore, on joj to zabranjuje. — Ostavi to! Sutra je velik i svečan dan i večeras treba da je sve otvoreno i slobodno. Ništa ja nemam da krijem i ni pred kim neću da se sklanjam. Dosta sam se ja previjao i pravio niži no što sam, manji od makova zrna, što se kaže. E, došao je čas da se pokažem u pravoj veličini. Pisar širokim pokretom ispija čašu. Žena i nehotice diže desnu ruku, kao da hoće da ga zaustavi i dozove, ali on se brani živim pokretima i oštro odgovara. — Ne, ne, znam ja dobro. Nije velika ta veličina, ali od makova zrna je veća. Dakle, dosta sa makovim zrnima! Ne, neću da se pravim malen. Ni velik, ne, ni velik neću da se pravim. Hoću da budem ono što sam, onoliki koliki sam. Čovek širi ruke, istura grudi i gleda u nisku tavanicu kao da je zvezdano nebo nad planinskim vrhom. Žena se, uplašena, povlači nečujno. On to ne primećuje, nego nastavlja kao da su i žena i ćerka tu. — Šta je, šta ste se prepale i uznemirile kao da je kuga u kući? Šta me gledate tako? Nisam rogat. A nisam ni pijan, iako vi mislite da jesam. Plašite se što sam raspoložen i što glasno govorim. Pa strahujete, u strahu ste začete, za strah ste i rođene! A moj strah je večeras umro. Naprečac! I za pokoj njegove duše pijem ovu čašu. Tako. Requiescat in pace!1 Sad, da živimo malo bez straha. Da vidimo i to kako je! Pa, jeste malo neobično. Širina oko mene svuda, sve veća. I vidici se neki otvaraju, kao da su se brda oko Sarajeva razmaknula. A lagan sam, lagan, moram da se pridržavam da od te lakoće ne poletim uvis. Lagan, a jak. Pisar stoji visoko uzdignute glave i drži se za sto, kao govornik, a sve mu se čini da je taj njihov stari sto malen kao dečija igračka i da se gubi i savija u njegovim dlanovima. Nije lako održati ravnotežu kad se odnosi i razmere oko čoveka i u njemu menjaju; sve se smanjuje, a on raste. Pomalo je i strašno — ovako bez straha. I čudno je kako se sve, odjednom, vidi i zna, onako kako zaista jeste, bez prikrivanja, utvrđenih formula i titula. Najneverovatnije misli i najsmelije slike dolaze same, prosto i lako. Sve je to do suza uzbudljivo. Pisar hvata za čašu koja se, izgleda sama puni. Ispija naglo, a vino ga munjevito odmah obasja iznutra. U toj svetlosti otvaraju se novi prizori. Evo, na primer, danas slavi čovek svoj imendan, prema svojoj stvarnoj vrednosti i veličini, a ne prema činovničkom stepenu na kom se, ko zna kako i zašto, slučajno nalazi. On je viđao u zgradi Zemaljske vlade kako šefovi odeljenja, njih četrnaestorica na broju, odlaze da čestitaju imendan »civilnom adlatusu«, baronu Johanu fon Krigneru. Tačno četiri minuta pre dvanaest napuštaju svoje kancelarije i silaze niz stepenice. Na svakom od njih je »salonrok«, u jednoj ruci visoki cilindar, u drugoj »glase« rukavice. Šef Bosansko-hercegovačke vlade prima ih u salonu; oni prilaze, sve po rangu, klanjaju se i čestitaju u ime svoje i »potčinjenog im osoblja«. Taj prizor u salonu on, naravno, nije mogao da vidi, ali je slušao o tom od poslužitelja, i zamišljao ga je često. A neki topal i prijatan dah toga dana širio se po celoj zgradi i dopirao sve do u najzabačenije kancelarije u kojima su prepisivači i registratori. Isti taj praznički dah sad navire sa noćnim vazduhom kroz otvorene prozore, meko ali snažno ga podiže i odjednom prenosi u salon Zemaljske vlade. Tu na širom otvorena vrata ulaze, svečani i ozbiljni, svi šefovi odeljenja, ali ovog puta da čestitaju Alojziju Banu njegov imendan. I ne samo oni nego i mnogobrojni predstavnici duhovnih i civilnih viasti. Prizor nije ništa manje svečan nego onaj na dan Svetog Ivana, prilikom čestitanja baronu Krigneru. Još je uzbudljiviji. Samo, cela slika je malo izvitoperena, kao u snovima, i treperi kao da bi se svakog trena sve moglo pretvoriti u dim i paru, i nestati. A što Bana naročito ljuti i vređa, iako to ničim ne pokazuje, to je da ni red nije onakav kakav bi trebalo da je. Jer kako bi se inače kao prvi stvorio pred njim šef njegovog odeljenja, gospodin Haze? Ban hoće da mu pokaže svoje čuđenje i negodovanje, i pravi se kao da ga ne vidi ili ne poznaje. Protegljasti i mladoliki šef klanja se sastavljenih peta. — Vladin tajnik Haze ... — Znam — kaže Ban, prihvatajući mekano njegovu ruku — znam, i milo mi je. Samo moram da vas ispravim i opomenem zbog netačnog predstavljanja. Niste vi Zec2 nego — zečiji brabonjak. Tačno je

da ste vladin tajnik, ali samo po tituli, a po onom što vrijedite i što radite niste niko i ništa. Bar to znam. Ja prepisujem u čisto vaše »koncepte«, koji su vaša prava slika i prilika. Ne usuđujem se slovo jedno da izmijenim, dabome, a dolazi mi da se pobljujem na vaš sastav. Još u noći budi me gorka pljuvačka. Hvala! Dalje! — O, milo mi je, vi ste vladin savjetnik August pl. Korač. Sa vama, naravno, nemam nikakva službena dodira, jer ste visoko iznad mene, ali znam sve o vama. Otac vam je bio viceadmiral u carsko-kraljevskoj ratnoj momarici, cijenjen i sposoban oficir, i da nije bio Hrvat, dospio bi i do najvišeg položaja. Majka vam je bila iz bogate bečke kuće. (Vi ste se bacili na majku i otišli na tu bečku stranu!) Tim familijarnim vezama imate da zahvalite jaku protekciju u višim krugovima. Sami po sebi, vi ne biste nikad došli do stepena na kome ste. To svak zna. Za vas kažu da ste »gospodska danguba«, slab kancelarijski radnik, ali dobar lovac, alpinist i, oprostite, veliki ženskar. No, o tome nećemo govoriti! Jer vi ste, gospodine vladin savjetniče (i to se zna), dobrodušan čovjek, širok i darežljiv, nesposoban za rad ali i za ružnu misao i nisko djelo. Zahvaljujemo vama i potčinjenom osoblju na čestitci. I ja vama želim sve najbolje. — Molim, idući! Ali tu se očigledno kvari utvrđen red, jer iz magle u kojoj je nestao vladin savetnik Korač iskrsava, preko reda i mimo očekivanja, sarajevski župnik, krupan i dostojanstven gospodin, u mantiji od fine materije i dobrog kroja. Zlovoljan i iznenađen, Ban širi ruke u čuđenju i zabacuje glavu i gomji deo j tela unazad. — A, to ste vi, velečasni! Hvala što ste se potrudili. Nije trebalo. Ali, kad ste već tu, hoću da i vam kažem, uzgred i u poverenju, da bi za vas bolje bilo da pijete manje konjaka. A to što neprestano sišete kisele bombone i što ste, polazeći ovamo, pregrizli nekoliko zrna pržene kafe, to ne pomaže mnogo. Iz vas bazdi alkohol. I pravo da vam kažem, ja se čudim da vi kao oštrouman čovjek (Travničanin ste!) naivno mislite da se toliki konjak može tako lako i prosto sakriti i zabašuriti. A mogu da vam kažem i to da u Nadbiskupskom ordinarijatu već ozbiljno govore o tom da vas maknu sa položaja na kome ste. Jer kažu, i mislim da su u pravu, da važno mjesto sarajevskog župnika ne treba da zauzima jedan »solo-trinker«, koji se sve više odaje tome poroku. Bićete naimenovani kanonikom. Dakle, vidite i sami: »promoveatur ut amoveatur!«.3 Nego, s vama hoću da se kucnem i ispijem čašu vina. Tako. Nazdravlje! Kao što vidite, umijemo i mi da potegnemo, velečasni, iako ne trošimo konjak i ne pijemo kriomice, sagnuti ispod pisaćeg stola. — A sad dosta! Abtreten!4 Odlazite svi, jer ako ovako nastavite, sve što je moćno i ugledno promarširaće večeras ispred mene. Zahvaljujem, ali ne primam više čestitke, bar ne lično i usmeno. Što je previše, previše je. Godinu dana ja pred svakim od vas, od najrnanjeg do najvišeg, skidam šešir na ulici, a vi — ili me udostojite pogleda, ili ni toliko. A sada ovolika pažnja i tolike počasti! To se već teško podnosi. Nadimam se i dižem kao balon. Dosta! Napuštam salon i zgradu Zemaljske vlade. Hoću ovo veče da provedem sam, kod svoje kuće. Evo ovako, u ova četiri zida. Jer, pravo govoreći, i ovi što se zovu »moji«, suvišni su mi, ne shvataju me i ne žele mi dobro. I podmukli su. Da, podmukli. Evo, neko je iza mojih leđa opet natočio moju čašu, koju sam maloprije iskapio. To si ti, Lucija kćeri, a nagovorila te na to tvoja majka a moja supruga, gospođa banica, sa podmuklom namjerom da se tako što brže opijem, legnem i zaspim. Ona zna da mene vino brzo hvata, da me već poslije četvrte ili pete čaše savlada i obori u krevet. Ovo je peta, ili možda šesta. Tako ona misli da me se oslobodi, da me ućutka, i prekrati ovu moju svečanost. Ali nije dobro sračunala. Ko je natočio, taj neka i popije. Ja više ne pijem, i meni se ne spava. Nikad ovako slavno nisam bio budan. — Nego, kad ste već naskočili da proslavite moj imendan — dobro, gospodo! — onda da ga proslavimo, ali u velikom stilu, kako odgovara i vašim namjerama i ličnosti slavljenika. Sutra, poslije svečanog Te deum u katedrali, priređujem veliku pješačku trku na Ilidži. Pravo učestvovanja u trci imaju samo najugledniji ljudi iz Sarajeva. Među njima će svakako biti gradonačelnik Mehmedbeg Džandžafić, zatim preuzvišena i presvijetla gospoda: katolički nadbiskup, pravoslavni mitropolit, reis-ul-ulema, vrhovni rabiner, direktor Zemaljske banke, i vladin povjerenik za grad Sarajevo, Aladar fon Kotas. Trči se na četiri stotine metara. Svaki učesnik dužan je da bude u punom ornatu ili paradnoj uniformi, sa odlikovanjima, i raznobojnim lentama i pojasevima. Nagrada dobitniku? E, to ću ja saopštiti svakom

pojedincu, u povjerenju. Izgledaće nekom da se tako visoka gospoda teško mogu nagovoriti da učestvuju u takvoj trci. I jeste nevjerojatno, ali samo na izgled. Jer kad ja prišapnem svakom od njih na uho šta ga čeka kao nagrada ako stigne prvi, prestaće svako ustručavanje i kolebanje. Treba imati u vidu da u ovom trenutku ja gledam svakom u dušu, znam svačije javne ambicije, ali i svačiju skrivenu želju koju nikom ne kazuje, koju i sam od sebe krije, za koju, možda, ni sam još ne zna, a za koju bi sve učinio. Ah, pristaće, kako ne! I svrstaće se u red, uz zvuke vojne muzike i žagor razdraganog naroda. Smješkaće se, nastojeći da zadrže što više od svog dostojanstva, a ispod oka će posmatrati i procjenjivati jedan drugog — prestarjeli i usukani nadbiskup punokrvnog i gojaznog mitropolita, punački rabiner teškog i krivonogog reisa, a vladin povjerenik, visoki i snažni Kotas, obuhvatiće ih sve zajedno jednim trijumfalnim pogledom, uživajući unaprijed u svojim sigurnim izgledima na pobjedu. I kad sve bude spremno, kad svi velikodostojnici pozadignu mantije i stanu kao zapeta strijela, a u publici nastane tišina, posmatraću ih još nekoliko trenutaka sa uzdignute svečane tribine, a onda ću poslati uniformisanog službenika koji će glasno objaviti publici da se pješačka trka na četiri stotine metara — otkazuje. Kratko i bez obrazloženja. Ne trči se. Prelazi se na iduću tačku programa. Trka seljačkih grla domaće pasmine. Visoka gospoda vratiće se polagano na tribinu, neko zbunjen, neko ogorčen i postiđen, ali će se malopomalo primiriti. A ja ću u toku svečanosti naći prilike da svakom pojedinom, zasebno i na uho, objasnim stvar. Kazaću im da sam ja, i pored svega, čovjek građanin i carski činovnik, da sam kao takav morao imati malo obzira bar prema ustanovi koju svaki od njih predstavlja, i da nisam mogao tjerati stvar baš do kraja, do njenog baš sasvim smiješnog i žalosnog kraja. Eto! Tu pisar počinje da se smeje, najpre prigušeno, iskidano, zatim sve jače i glasnije. Žena, koja je i dotle prisluškivaia napolju, otvara lagano vrata. Kad je ugleda, pisar raširi ruke. — Dođi, ženo i gospođo banice, da se i ti nasmiješ, ha, ha, ha! Žena skuplja hrabrost i prilazi mu, a kako on ne prestaje da se grohotom smeje, hvata ga za kaput, zagleda mu se molećivo u oči. — Alojzije, šta to činiš od sebe? Zar te nije boga strah? — Ničeg i nikoga me nije strah. — Misli na svoju djecu... — Ah, sad znam šta hoćeš da kažeš. Misli na onih pedeset kruna i četrdeset i pet helera koje primaš svakog prvog u mjesecu. Odgurnuo je ženu od sebe i ona je ostala sklopljenih dlanova, leđima naslonjena uza zid. — E, vidiš, upravo na njih i mislim. Mislim na oficijala ručunovodstva, koji se zove Kudelka, a kog svi zovu »Einmaleins«4, i koji me svakog posljednjeg dana u mjesecu prima sjedeći i traži moju rubriku »Mišić? Mišić, Mišić...« A ja mislim u sebi: miš ti je ćaća, a ja sam Ban i bansko koljeno. Pisar pada u ogorčen gnev. Stojeći nasred sobe, viče i maše rukama, pokazujući kako mu Kudelka izbroji pet plavičastih papirnih desetica i kako ih on strpa u džep i ne gledajući ih dobro, misleći samo na hranu i odelo i život i školovanje svoje dece za naredni mesec i otplatu duga za minuli. I već krene da pođe. Ali tada ga Kudelka zaustavlja i kaže pedantno i malo pakosno a sa češkim naglaskom i izgovorom: »Čekajte, čekajte! Ni sitne pare nisu za bacanje!« Sve se to ponavlja svakog meseca, a Bana vređa i boli i ta Kudelkina bedna dosetka i ta bakrena sitnina, ali uvek strpa još i nju u džep, i iziđe. A toliko puta je pomislio da mu je saspe u lice i sabije u grlo, zajedno sa njegovom jevtinom šalom. Kod pomisli je i ostajalo. Ali ovo je veče kad se pomisli ostvaruju na širokom planu, kad sve može da bude i kad biva i ono što se nikad nije ni pomislilo. Evo, on stoji nasred Kudelkine kancelarije, koja zbog rešetaka na prozorima liči na apseničku ćeliju, i ovog puta, najposle, vraća blagajničku šalu za šalu. Izmahuje i baca punu šaku sitnih bakamih parica, baca ih prema svojoj sadašnjoj snazi i u razmerama ove čudesne večeri, tako da lete kao laki sjajni konfeti ne po kancelariji, nego preko cele Austro-Ugarske Monarhije, roje se i padaju svuda po gradovima i selima. Jedan takav bakreni heler pao je i na carski dvor u Beču. Alojz Ban vraća austrijskom caru njegovu vajnu sitninu, a pri tom mu dovikuje nešto što nikada niko ni u snu nije smeo pomisliti. Na to je, izbezumljena od straha, žena stala da zatvara prozore. Teturajući, pisar je prišao da je

spreči. U otimanju koje je nastalo, pokazalo se da ga je piće već sasvim obrvalo i da se jedva drži na nogama. Svi su mišići popustili, oči su mu se sklapale, a zadebljao jezik valjao neke sve manje razumljive reči. Osećajući da više ne pruža otpor, žena ga je više donela nego dovela do postelje. Zaspao je još dok ga je svlačila. Pošto je provjetrila i pospremila sobu, prilegla je i sama, ali onako odevena, ne gaseći lampu. Pisar je spavao kao da je popio ogromnu količinu vina, ali ne zadugo. Ubrzo posle ponoći probudio se odjednom. Digao se teško i, mašući glavom levo i desno kao bolesno živinče, stao nešto da traži i čupa oko sebe. Prenula se i žena. Čovek pred njom izgledao je strašan. U grčevima trgao je sa sebe košulju. Onako polunag, bio je obliven znojem, smanjen kao da se topi i kao da i posljednji mišići odlaze sa njega zajedno sa tim mlazevima znoja. Lice mrtvo, oči posivele, kosa mokra i polegla. Nastupala je faza koju žena zna iz iskustva. Uzela ga je ispod pazuha i odvela do velikog belog lavora na niskoj stoličici, koji je već ranije bila spremila. Povijajući se, počeo je da povraća teško i dugo. Na mahove je izgledalo da se guši. Slabine su mu se nadimale da prsnu. A kad se činilo da je sve svršeno i čovek podigao lice i otvorio oči, odjednom ga savio nov grč. Ponovo je stao da povraća, ali ne više hranu i piće, nego samu čistu žuč u mrkozelenim mlazevima. Pa je i to prestalo. Znajući da ovako završava proslava imendana, žena je umila i istrla polumrtvog čoveka, koji je sada bio lak i savitljiv kao probušena gumena lutka, i prenela ga u krevet, gde je odmah zaspao tvrdim, mirnim snom. Sad je sve bilo svršeno. Pošto je i sama oprala ruke i umila se, žena je ugasila lampu i izišla. Oslušnula je na vratima sobe u kojoj su spavala deca. Sve je bilo tiho. Njihov je san izvan svih zala i nemira. Otišla je u kuhinju. Tu je bilo sve obasjano prigušenom svetlošću punog meseca, koja je prodirala kroz tanke zavese od bosanskog platna. Sela je u senku, pored zidanog šporeta, i natočila fildžan ohladnele kafe. Pila je sporo i zamišljeno gledala osvetljeni deo kuhinje. Sad je sva nesanica prešla na nju. Svi damari poigravaju i srce naglo tuče. Živa sećanja i brze misli bez izlaza kružile su u njoj. Oseća strah, strah i sramotu u isto vreme. Strah i umine na mahove, ali sramota ne. Čini joj se da je i po nebu ove letnje noći sitnim oblacima ispisano da njen jedini i najbliži čovek, otac njene dece, obeležen nevidljivim žigom neke tajne bolesti, ima časova kad je izvan sebe, pa ma to bila samo jedna noć, jednom u godini. Ona svaki put sve čini da stvar prikrije,ali stalno strepi da će to neko prokljuviti i saznati. Ovog puta je sve zatrpano. Stvar je još jednom svršila dobro. Da, sutra će se čovek probuditi u obično vreme, oslabljen i bleđi nego inače, ali trudeći se da u svemu bude onakav kakav je uvek i ne pokazujući ničim da se seća ičeg što je bilo prošle noći. Sve ona to vidi. Vidi i nedelje i mesece koji dolaze zatim. On radi svoj posao, miran i vredan, ćutljiv i povučen. Zna samo za kuću i kancelariju. Ne puši, ne pije. Izbegava veliko društvo i glasne razgovore. Obara oči pred svakim dužim pogledom. A ona gleda decu, zakopa se u kućne brige i poslove. Ali u duši, kao oblak koji se ne razilazi, nosi strepnju od idućeg leta, i pita se šta li će doneti novi imendan, kako će se živeti u toj senci, nikad ne govoreći a uvek misleći o tom. A pre svega, kakva će biti, kako će živeti i rasti deca. Dugo sedi tako Banova žena, prodirući nemoćnim mislima u neizvesnu budućnost, dok san, koji sve leči, ne umiri i ne savlada i nju, i dok ne zaspi tako naslonjena uza zid. 1

Neka počiva u miru Igra reči: nem. Hase — zec. 3 Unapredimo ga, da bismo ga mogli skloniti. 4 Abtreten (nem.) — Voljno! 5 Tablica množenja, jedanput jedan. 2

ĐORĐE ĐORĐEVIĆ Ovde se rodio; ovde svršio osnovnu školu, gimnaziju i pravni fakultet, sve sa prosečno dobrim uspehom i sve na vreme; bio uredan činovnik, neženja i samac, i u šezdesetoj godini otišao u penziju. Običan život običnog čoveka. Pa ipak, i biografije takvih ljudi, kad se izbliže poznaju, mogu da budu zanimljive, ili bar da posluže kao povod za razmišljanje. Taj Đorđe Đorđević nasledio je od svog dede, koji se takođe zvao Đorđe Đorđević i bio ugledan i imućan trgovac, ne samo stas i hod i boju očiju nego i jednu veliku i do savršenstva razvijenu vrlinu — opreznost. To je primetila sva porodica već u njegovom najranijem detinjstru. Sedmero dece rodila je Đorđeva majka, ali njegov dolazak bio je najteži i umalo je nije glave stao. Dečak je bio normalno razvijen, ali se tako oprezno pomaljao na ovaj svet i toliko oklevao, da su ga doktor i babica jedva nekako prevarili i izmamili. Tek što je progledao, svi su u porodici jednodušno zaključili: pljunuti deda Đoka. A deda je bio poznat i cenjen zbog svoje opreznosti; njegova stalna deviza, koju je često izgovarao glasno, još češće poluglasno, a najčešće bezglasno, u sebi, bila je: »Đoko, pazi šta radiš!« Ona ga je provela kroz život, u teškim turskim i poluturskim vremenima, i dobro je poslužila i njemu u životu i u poslovima, i potomstvu koje ga je nasledilo. Ali kod unuka Đorđa Đorđevića, koji je rođen i živeo u novim, izmenjenim prilikama, ona nije mogla da ima isto dejstvo i iste posledice. Naprotiv. Već na prvim koracima, koji su bili od samog opreza, njegova dedovska vrlina pokazala se kao smetnja i kočnica. Prohodao je dockan, teže nego ijedno dete u kući, jer je stalno gledao gde će nogom stupiti i merio svaki korak po dvaput pre nego što ga učini. I tako je bilo i docnije, u svemu; u školi, u mladićkim zabavama, u ljubavi. Kao đak i student bio je vredniji od ostalih, ali je uspeh bio uvek srednji, jer ga je njegov oprez sprečavao da razvije i izrazi svoju misao. Vidi se da je učio i da zna, ali šta vredi kad odgovara sa oklevanjem, sa nepoverenjem u profesora, u sebe, u ono što govori. Zbog njegove dobre naravi drugovi su ga voleli, ali ni sa jednim od njih nije ga vezivalo pravo prijateljstvo, jer se nikad nikom nije poveravao ni potpuno predavao. Sportovi su mu bili nepoznati, studentski klubovi tuđi, kao i njihove noćne sedeljke. Vukla je i njega ponekad mlada krv u to društvo, ali ga je sa pola puta vraćalo oprezno, sporo razmišljanje. Dešavalo se da obeća da će doći na neko poselo sa drugovima, raduje se tome unapred, opremi se, i onda — presedi veče kod kuće, sam, u ocenjivanju za i protiv izlaska. Jednom je u tom kolebanju i zaspao, onako svečano obučen. Kad se probudio i protrljao oči, video je da je ponoć prošla. Tada ga je obuzeo strah, a zatim žaljenje i teško osećanje da je prespavao i propustio nešto lepo i radosno u životu. Skočio je i odjurio u kafansku baštu u kojoj se održavao sastanak. Tu su ga, već u polumraku, dočekale piramide stolica naslaganih sa nogama uvis, i kelner koji je gasio poslednje sijalice. — Dockan je, gospodine. Nema više nikog. Bili su i otišli. Vidite da zatvaramo. Posle toga dugo je lutao gradom. Duboko mu se u sećanje usekla ta proletnja noć kao tuga i opomena. Ali svoj način života i svoje postupke prema ljudima nije umeo, nije mogao da izmeni. Ponavljalo se uvek isto. Krene napred sa vršnjacima i drugovima, a iza leđa ga povuče hladna i nevidljiva dedova ruka: »Đoko, pazi! ...« Tako danas, tako sutra, a mladost prolazi i drugovi (to i on vidi!) sve više izmiču napred i udaljuju se. On ostaje sam. A lako je odvojiti se od ljudi i ostati sam, naročito kad te sve u tebi goni na to, ali teško je posle snositi samoću. Završio je studije i započeo činovničku karijeru kao pisar u Ministarstvu pravde. Imao je dobre uslove za napredovanje na činovničkoj lestvici, ali ih je slabo iskoristio. Preskakali su ga mlađi i slabiji od njega. Dešavalo se čak da su mu starešine nudile bolja mesta i više položaje, a on ih je odbijao, plašeći se odgovomosti i svih mogućih nepređvidljivih zamki i teškoća, koje je nazivao jednom reči — cirkus. (»Ne volim, brate, cirkus!«) A i suviše je bilo takvih koji se nimalo ne plaše »cirkusa«, nego ga, naprotiv, traže. Skromni ljudi su u nas retki; za njih svi imamo neko malo tužno, malo podsmešljivo poštovanje, i onaj koji baš želi da ostane po strani od opšte gurnjave i takmičenja, može to lako da ostvari, pod uslovom da za to ne traži nikakvo naročito priznanje. I Đorđe Đorđević je

napravio osrednju karijeru, i neprimetno otišao u penziju, čak nešto i pre vremena. Ništa drukčije, i ništa bolje, nije bilo ni sa ženama. U mladosti, sve ga je vuklo njima, ali ga je i od njih odvajala njegova prokleta nasleđena opreznost koja je bila jača od svega. Bio je tek pošao u osnovnu školu kad je osetio tu privlačnu snagu. Na ledini do njihove kuće rastao je ogroman orah. Svuda naokolo bili su visoko naslagani balvani i grede nekog šumskog preduzeća. U vreme kad orasi počnu da sazrevaju, da se kokaju i opadaju, dečak bi se dizao već u svitanje i onako napola obučen trčao da pokupi opale orahe pre ostalih. Isto to činila je i jedna devojčica, njegova vršnjakinja iz susedne kuće. Lepa su bila ta sveža jutra, uzbudljivo je bilo sedeti u rosnoj travi ispod visoko naslagane japije, i tu na licu mesta tucati i našte srca jesti još nedozrele orahe. Jednog jutra, dok su tako čučali u hladovini jedno pored drugog, devojčica se prvo zagleda dugo u njega, a onda ispruži vrat i poljubi ga nespretno u obraz, pored uha, pa se opet odmače i nastavi, žvačući, da ga posmatra. Gledao je i on nju i njene jake usne, mlečne od mladih oraha. Neka jaka struja privlačila ga je njoj i gonila da joj vrati poljubac, ali ga je u isto vreme zadržavalo nešto još jače. To se u detinjoj duši, koja je procvetala prvim plamenom, iz nepoznatih dubina javljao nerazumljiv ali močan starački glas: »Đoko, pazi šta radiš!« Tako se dečak kolebao i rešavao, sve dok mala nije pokupila svoje orahe i otišla kući, provlačeći se bosa ispod naslaganih balvana kao lasica. — Prilika se više nije pružila. Devojčica je dolazila da pobira opale plodove ispod velikog oraha, ali se držala podalje od opreznog i nerešljivog Đoke. I kako je počelo, tako je i produžilo i ostalo do kraja. Na prvi pogled, Đoka se ni u čemu i ni po čemu nije razlikovao od svojih vršnjaka. Vidi na ulici devojku koja privuče njegovu pažnju i nestane iza prvog ugla. Iščezne ona, ali ostane misao o njoj, i želja, i maštanje. I noću su u njegove mladićke snove upadale nepoznate žene bez lica, a smele i bezočne, i uzimale mu na silu ili podmuklo ono što je priroda od njega tražila. Bivalo je da malo duže porazgovara sa nekom devojkom ili da nešto ljubazno dovikne, uz pozdrav u prolazu, negoj drugarici sa Univerziteta, pa da i ona njega pogleda. Takve stvari se dešavaju živom čoveku, u najboljim godinama, a pogotovu kad je ovako stasit, lep i dobro odeven. U tom trenutku to mu je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. A bilo je očigledno da ni onoj ženi nije bilo krivo. I sve je bilo dobro dok ne bi došao kući i ostao sam. Tada je počinjala u njemu igra sumnje i opreza. Ispitivao je svaku reč koju je rekao i pokret koji je učinio. Izgledalo mu je da se zatrčao, da je otišao predaleko, da bi njegovo držanje moglo kod te žene izazvati nade koje on ne može zadovoljiti. Hvatala ga je panika od sopstvene nepromišljenosti. Goreo je od neodoljive potrebe da sve to popravi, da »stvari stavi na svoje mesto«. I kad bi drugi put sreo istu devojku, on se držao upadljivo hladno i kruto, gotovo neljubazno. Ponekad bi napisao i pismo u kom se izvinjava i moli da ga pogrešno ne shvate. Kako žene ne vole takvu vrstu objašnjenja, pismo je ostajalo bez odgovora, a uvređena lepotica pravila se da ne vidi bojažljivog ljubavnika kad bi ga drugi put srela na ulici. Imao je i dve velike, prave ljubavi. Prva je bila u studentskim godinama. Zanela ga je sestra njegovog druga, umna i lepa, ali nežna i bolešljiva devojka koja je veći deo vremena provodila kod kuće, pored klavira i sa knjigama. Činilo mu se da ne može ni zamisliti život bez njenog prisustva, da će morati da je veže trajno za sebe. Oklevao je samo da išta poduzme da bi to postigao. Oklevao jednu godinu, pa drugu, a treće godine umrla je devojka. Nečujno i neprimetno nestala sa zemlje na kojoj je tako malo mesta zauzimala. On je to primio kao prirodno rešenje. A posle svršenih studija u njegov život ušla je druga devojka, sušta protivnost one prve. Vedra, plavokosa i snažna lepotica, sa istinom u očima i nečim čistim i iskrenim u celom držanju. I do veridbe je došlo. Ali upravo tada su njegov oprez i njegova neodlučnost razvili sve svoje snage i otrove. Nastala su duga oklevanja od kojih je ova zdrava i ponosna devojka utoliko više patila što nije mogla da ih shvati, a Đorđe sam nije umeo da ih objasni. Posle čitavog niza čestih i mučnih približavanja i udaljavanja, devojka je sama prekinula, teško ali hrabro i odlučno. — Idi bedo bedina! Umalo oči nisam isplakala zbog tebe a sad vidim da suze jedne nisi vredan — rekla mu je ona na rastanku, dok su joj iz suvih očiju iskre vrcale.

Po tome i po celom njenom držanju bilo mu je jasno šta je mogao imati, i šta gubi. Bilo mu je jasno, ali mu to nije pomoglo, nije ga moglo sprečiti da i dalje živi za svoju opreznost kao što drugi žive za svoju sreću. Tako je prošla ljubav, a zatim i vreme ljubavi. Tako je došla i ona mala smrt u činovničkom životu, koja se zove penzija. Ali ni tada Đorđe Đorđević nije hteo da izneveri svoju životnu vrlinu. Naprotiv, sav se posvetio njoj. Sav svoj napor i sve svoje snage ulagao je u to. Sa tim snagama i naporima mogao je dva bogato ispunjena života proživeti, i to lepo i dostojno, a on nije proživeo ni jedan jedini. I što je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio. Tako mu se život neosetno a stalno pretvarao u sivu, nepomičnu pustinju opreza. Živeo je usamljen u prizemnoj oronuloj dedovskoj kućici. Nije tražio ni društvo penzionera u kom se vode dugi bezazleni razgovori i skraćuje dan na podnošljivu meru. Nije pecao ribu ni sabirao poštanske marke. Sav se predao svojoj strasti da sve proračuna, predvidi i predupredi, kako ga ništa u životu ne bi moglo preteći i iznenaditi, ni ljudi ni događaji ni priroda. Ogroman i bezuman napor u kom se čovek sav gubi! Sav oprez, svi obziri i sva strahovanja slivaju se u jednu jedinu veliku i spasonosnu bojazan. Bojazan od meteoroloških promena, od bakterija, od džeparoša, od provalnika, od rđavih susreta, od pogrešna koraka ili samo neoprezne izjave. Začas reč izmakne, a vremena su takva da zbog jedne reči (često i tuđe reči!) čovek može da ima neželjen i nepotreban cirkus. Njegova bojazan nije obuhvatala samo ono što bi sada moglo da ga iznenadi i ugrozi, nego se širila, granala i umnogostručavala. U sećanjima, nesigurnim i pogrešnim sećanjima, on se sada sve češće vraćao u mlađe godine i tu sa užasom otkrivao šta mu je sve nekad pretilo, pored kakvih je sve opasnosti, i ne sluteći, »sa više sreće nego pameti« prošao. I naknadno je drhtao i patio. Sad se bojazan nije više ograničavala na njegov skromni lični krug, nego je obuhvatala i javni život i međunarodne događaje. Zivot mu se ne čini ni prazan ni uzaiudan. Ponekad ga obuzme osećanje da igra veliku igru i brine iste brige kao i oni koji imaju svoje brodove na okeanima ili svoje velike finansijske ili političke interese po raznim kontinentima. (Samo, u njegovom slučaju ceo ulog je njegova ličnost, njen mir i njena sigurnost.) Mreža njegovih staranja, ispitivanja i zaključaka, koja je polazila iz neugledne prizemne kućice u jednoj od najmanjih beogradskih ulica, rasprostirala se širom sveta i obuhvatala sve. Da, sve! On zna da površni i lakomisleni ljudi govore kako se sve ne može predvideti. Dobro, recimo da je tako: ne može! Ali u svakom slučaju, ostaje opreznom čoveku zadovoljstvo i uteha da je učinio svoju ljudsku dužnost, ostaje mu ponos da je živeo kao misaono biće koje predviđa i misli dalje od nosa, a ne kao beslovesna životinja. Najposle, ko zna, možda to samo lenost i kratkovidnost iz njih govore. Možda se i može mnogo koješta predvideti i sprečiti što izgleda nepredvidljivo? Možda i sve! Tu bi se Đorđu Đorđeviću dah oduzimao i on se u svojim mislima peo visoko, visoko, do neslućenog savršenstva. I oni koji su ponekad imali prilike da vide mršavog i urednog penzionera kako na svojoj sutonskoj šetnji visoko diže glavu i sa pobedničkim, prezrivim sjajem u očima gleda iznad prolaznika, put raspaljenog neba u dnu ulice, nisu mogli naslutiti kakvi su se vidici u tom trenutku pred njim otvarali ni kakva se sreća u njemu širila; istina, samo zamišljena, hipotetična sreća, ali za njega lepša i zanosnija od svih ovih malih sreća koje život pruža tim brzopletim i kratkovidim ljudima oko njega. I upravo u takvom jednom trenutku toga hladnog staračkog oduševljenja Đorđe Đorđević je učinio svoj sudbonosni poslednji korak. U ovim godinama posle rata njegov sistem pažnje i pronicljive smotrenosti bio se učvrstio i razvio i snagom i opsegom. Drugi svetski rat otkrio mu je povezanost čovekove lične sudbine sa svim što se dešava u svetu. Zaštićenih mesta i izolovanih tačaka više, teko reći, i nema. Svi međunarodni obrti i sukobi, sve epidemije, krize, ratovi i izumi, opiti sa nuklearnim oružjem, radijacija koja truje vazduh, vodu, zemlju i njene plodove, sve to pogađa ili može da pogodi svakog, pa i bezimenog i povučenog pojedinca. Uistini dalekovid i oprezan čovek mora sada mnogo dalje da gleda i više da zna. Zbog toga je Đorđe Đorđević pooštrio i proširio svoju pažnju. Redovno je kupovao naše novine, skupljao biltene koje dele strane čitaonice i agencije, slušao najudaljenije stanice na radiju. I nije to činio kao mnogi drugi

penzioneri, površno i olako, samo da bi o tom mogao da priča na klupi u parku. Naprotiv. Ne govoreći nikom ništa, on je sa mnogo napora i oštroumlja nastojao da pronađe ključ kojim je svaku takvu novinsku vest dešifrovao i tumačio u njenom odnosu prema sebi i svojoj ličnoj sigurnosti. Nije to bilo lako. Mnogo puta se dešavalo da je pred strašnim vestima i crnim izgledima ostajao razoružan, bespomoćan i potišten, ali često je uspevao da pronađe neko rešenje za svoju zaštitu, koje je izgledalo doduše složeno i teško, ali bilo duhovito i sigumo. Takve nevidljive ali zanosne pobede i dugotrajni umni napori kojima je do njih dolazio, ispunjavali su mu vreme i davali smisao životu. U jesenje predvečerje toga dana Đorđe Đorđević je izišao kao obično i kupio večernje novine. Spuštao se strmim stepenieama kojima je njegovo starinsko sokače bilo vezano sa jednom od glavnih ulica. Basamaci su bili orošeni, kao znojem, večernjom novembarskom vlagom. Nikad nije voleo to mesto, pomalo ga se i plašio. Često je razmišljao o tim raznim betonskim ili kamenim stepenicama koje prekidaju i vezuju beogradske ulice različitog nivoa nastalog u raznim epohama građenja. Sve one imaju izgled nečeg na brzinu sklepanog, davno nekad postavljenog za prvu nuždu i potrebu, i nose na sebi sve oznake improvizacije koja se okamenila i, ružna i nezgođna, traje koliko i ono što je namenjeno trajanju. Oštrinom nagibnog ugla, građevnim materijalom i svim svojim oblicima i srazmerama, te stepenice svedoče o nemilosrdnom vremenu »između dva rata«. Njihov nagib i visina pojedinog basamaka kao da nisu određivani prema koraku i hodu prosečnog građanina ili domaćice koja se sa punom torbom vraća sa pijace, nego prema potrebama snažnog, punokrvnog i neskrupuloznog preduzimača kome se žuri i koji gramzi za daljim brzim i velikim zaradama. Sa tim stepenicama još najlakše izlaze nakraj bezbrižni đaci i vojnici, koji ih prelaze trkom, sve po dva basamaka odjednom, što je svakako najkraći i najsigumiji način penjanja i spuštanja. Zbog pomičnosti i nestalnosti zemljišta, one su redovno napukle ili malo raširene, kao bačen »špil« karata. To su promašena, ružna i slabo održavana mesta u sklopu ovog grada, beda jedna za one koji nemaju drugog puta do svoje kuće, a prava klopka, naročito zimi, za slaba čoveka u kratkom a sudbonosnom trenutku rasejanosti. Opreznost, koja je uvek i svuda na mestu, treba ovde udvostručiti. To je bio davnašnji utisak koji je Đorđe Đorđević imao od »svojih« stepenica i utvrđeno mišljenje o njima. Ali ovog puta nije mislio na to. Ljubopitljiv, on je već na prvoj stepenici, odmaknuvši novine što dalje od očiju, pokušao da bez naočara pročita, na prvoj strani, krupno štampani meteorološki izveštaj za taj i naredni dan. (I to je bila jedna od njegovih ritualnih mera predostrožnosti.) Predviđena promena vremena odgovarala je i njegovim očekivanjima i njegovoj potrebi. Oseti toplo i živo zadovoljstvo zbog toga. Da, mnogo šta se može predvideti. Mnogo. Možda i sve! Ali u istom trenu celo to zadovoljstvo pretvori se, naglo i bez prelaza, u strah, zaprepašćenost, u vrtoglavo padanje bez uporišta i zadrške. Samo u snovima ima takvih padanja. Ali u snovima ne čeka na kraju tvrd i smrtonosan kamen, nego buđenje. A ovo, ovo je stvarni pad koji se samo jednom doživi, a kome je kraj u tami. Jer niko od živih ne može potpuno i dokraja da zna kako izgleda i šta je to — smrtonosan pad. To je isto toliko tačno koliko i ona stara, poznata istina da najveće oluje, one u kojima propada brod i sve što je živo na njemu, nisu nikad opisane, jer ih nitko nije preživeo. Ovakvi doživljaji bez svedoka ostaju zauvek u tami, kao sastavni deo same smrti. A pad traje. Čovek oseća da pada, pravo napred a zatim nauznak, i to tako brzo da misao ne može ni da ga stigne, a kamoli da pomogne i spase. Ništa, samo padanje. Po celom telu ga tuku oštre, tvrde stepenice, sklapaju se i rasklapaju oko njega kao rebra neke velike kamene lepeze u pokretu. Još je jedno vreme mogao da broji udarce, dok ga jedan ne pogodi u teme. Dockan je. Nema više nikog. I poslednja sijalica ugasnu. Učini mu se da vidi čitave piramide od stolica okrenutih nogama uvis. Ali i toga odmah nestade. Ništa. Ceo čovek se ispuni gluvim, bezimenim i vekovečnim mrakom potpune nesvesti. Tako je Đorđe Đorđević izgubio svoj izgubljeni život, zajedno sa svakom daljom mogućnošću predviđanja, zato što je prevideo jednu stepenicu.

REČI Vi znate tu atmosferu. Hodnik spavaćih kola na liniji Zagreb—Beograd. Vreme: oko sedam sati izjutra. Mesto: Stara Pazova. Izišao sam iz mog odeljenja i tek što sam stao kraj pozora i bacio pogled na žute i nepravilne površine uljane repice u cvatu, neko me je čvrsto uhvatio za rame. I već je govorio. Milan Demežan, drug iz gimnazije. Sa njima se čovek sretne u deset godina jednom i onda je obično u neprilici o čemu da govori i šta da kaže. Te neprilike u ovom slučaju nema, jer Demežan govori. Prosed, uredan, čvrsto građen, pažljivo odeven i dobro negovan čovek. Uvek nasmejan: zdravi beli zubi i jake sočne usne. Siguran način nastupanja. U svemu tvrda i hladna građanska mera i umerenost, dok ne počne da govori. Koliko se sećam, uvek je bio takav, zdrav, ograničen, neopterećen mislima i nedirnut osećanjima, praktičan, vedro samoživ i — strahovito govorljiv. Ta govorljivost kao da je bila izraz njegovog zdravlja i uspeha, sastavni deo uprošćenog sistema pomoću koga je prolazio kroz život, tako nasmejan, uvek zbrinut, uvek zadovoljan, prvo sam sa sobom a zatim sa svim oko sebe. I sve ono što je druge ljude trlo i lomilo kao da nije taklo njega. Ispavan, rumen i izbrijan, za glavu viši od mene, Demežan je govorio punim ustima i celim plućima, o prošlosti, o sadašnjosti, o sebi, o meni, o svemu i svačem, glatko, veselo, bez stvarne sadržine i vidljiva cilja. Govorio je kao što diše i hoda. Čovek ga posmatra i sluša i pita se: kako uspeva da, toliko govoreći, ništa ne kaže? Kako mu se ne oduzme jezik, ne izliže nepce i ne otupe prednji zubi! Gledam ga jedno kratko vreme, a onda mi sve brže bledi pred očima, bledi, i više ga ne vidim, jer mi se njegovo pravilno lice čas izjednačuje sa drvenim zidom vagona, čas se gubi u razlivenoj ravnici koju brzina voza pretvara u tečnu masu i goni pored vagonskih prozora kao brzu mrkozelenu reku; slušam ga jedno još kraće vreme, onda gubim nit govora, i njegove reči pretvaraju se u isto tako brzu reku zvukova bez oblika i smisla. I ja mislim na drugo. Otkud ovaj nepresušni slap reči? Čemu služi? Za šta bi se mogao korisno upotrebiti? Šta su uopšte ljudima reči, šta bi trebalo da budu? Reči. Da, reči! I odjednom, po nekom čudnom zakonu suprotnosti, one u meni izazvaše sećanje na davnašnji prizor. Gluv i slep za sve što me okružuje, ja sam ga sada pričao sam sebi i tako se, valjda nagonski, tim nemim, unutamjim monologom branio ođ poplave nepotrebnih, nasrtljivih reči. *** Jedno vreme sam, u Parizu, stanovao u meni dotad posve dalekom i nepoznatom XVI kvartu. Hotel građen krajem XIX veka, sa mnogo staiklenih vrata u raznim bojama, svuda sa bujnim secesionističkim ornamentima u gipsu i drvetu. Po svom dekoru, jedna mala oaza rđavog ukusa, retka u Parizu. Ali zato je sve u hotelu čisto i uredno i tako solidno da se ta neukusna unutrašnja arhitektura gubila u toj opštoj solidnosti, kao da je jedan od njenih neophodnih uslova. Gosti tog hotela bili su kao vetrom sneseni sa svih strana zemljine kugle. Tu je bilo i skandinavskih studenata, i poljskih pijanistkinja u traganju za dobrim i uglednim profesorom i za brzom slavom, i južnoameričkih emigranata, i ostarelih francuskih i stranih parova koji su se povukli iz života. Takav jedan bračni par živeo je do moje sobe. Starac i starica, ljudi otmena izgleda, ali toliko nesavremeni u nošnji i držanju da su više ulivali neko avetinjsko poštovanje nego što su izazivali osmejak. Izgledali su kao živi modeli na nekoj pokretnoj izložbi kostima i naravi s kraja prošlog stoleća. I što je najčudnije, to odelo na njima nije bilo pohabano ni sirotinjski dotrajalo, nego dobro očuvano i negovano. A oni su ga nosili sasvim prirodno i neusiijeno, kao dobri glumci koji svoje pokrete saobražavaju duhu i vremenu kostima koji imaju na sebi, i u svemu se držali kao da je ceo svet oko njih isto tako odeven po modi od pre pedeset godina. Ona je bila koščata, sasušena žena, a on pognut i uveo čičica sa živim crnim očima i srebrnim

negovanim zaliscima na još uvek malko rumenom licu. Znalo se da su došli iz Austrije, da je ona Jevrejka i da su zbog toga napustili zemlju na nekoliko nedelja pre dolaska Hitlerovih trupa, a da je on nekad bio trgovac slikama i antikvitetima, veliki stručnjak u tom poslu, sa jakim vezama u mnogim zemljama, naročito u Francuskoj. Bili su nerazdvojni i mogli ste ih sresti svuda u blizini našeg hotela, na klupama mladog parka ili pred nekom od malih kafana. Na hotelskom stepeništu učtivo su pozdravljali susede, učtivošću XIX veka, ali nisu se družili ni s kim, nit su se posle jela zadržavali u trpezariji ili u minijatumom salonu. Tako je to dvoje već prestarelih, nepoznatih ljudi starilo tu, na moje oči, kao da sa svakim danom bivaju bar za mesec stariji. Nije na njima bilo znakova bede, nego neke teške emigrantske izgubljenosti i beznađa. Kao vezani jedno za drugo, a odvojeni od celog ostalog sveta, oni nisu hodali nego mileli, kao što buba mili uz slamku bez određena pravca i vidljiva cilja. Teški sami sebi i nepotrebni svetu oko sebe. Tako su se kretali dok su mogli, celu jesen i zimu, a kad je već stalo da osvaja proleće, »stari gospodin« je zanemogao. (Prvi put se desilo da se čudni par nije pojavio na ručku). A dva dana docnije upala je kod mene sobarica i rekla mi da moj sused umire. Naišla je i gazdarica. Gonjen nekim nemirom koji u takvim prilikama valjda svaki čovek oseti, izišao sam i ja, želeći da se nađem toj staroj ženi, iako nisam znao tačno u čemu bih joj to mogao pomoći. Sve se svršilo bez uzbuđenja i suvišnih reči. Kad je starac izdahnuo, žena je napustila sobu i nije se u nju vraćala dok nisu stigli ljudi sa kovčegom, zatvorili u nj mrtvaca i odneli ga u mrtvačnicu. »Ne treba da ga vidi mrtva«, rekla je gazdarica. A da za to vreme ne bi sedela dole u tesnom i uvek hladnoni salonu, ponudio sam ženi da pređe kod mene gdje je bilo šire, svetlije i toplije. Prihvatila je. Sedela je u fotelji, pored staklenih vrata koja vode na balkon, sva u svojim haijinama od teškog štofa, somota i raznobojnih čipaka, vezova i šljokica. Nepomično, u atmosferi one naročite učtivosti svoga vremena, koja čoveka obavezuje pri svakom pokretu i u svakom trenutku, a koju ta vrsta ljudi ne odlaže nikad, ni u najdubljoj šumi, ni noću kad je sama i neviđena u svojoj postelji. Nudili smo je da nešto pojede ili popije. Sve je odbijala i pri tom je ličila na kip koji i ne zna za hranu i piće. Na kraju, ipak je pristala da popije malo kafe u koju je gazdarica, sa onom velikom životnom mudrošću koju francuske žene pokazuju u malim stvarima, brzo i neprimetno ulila pola čašice konjaka. Starica je malo oživela, ali njen razgovor se kretao u najužim granicama, hvalila je ne samo moju sobu nego i moj ukus, sudeći po jedinoj slici na zidu, koja i nije bila moja. O pokojniku nismo progovorili ni reči. A kad su javili da je sve svršeno i da je sanduk odnesen u mrtvačnicu, žena je učinila pokret kao da hoće da ustane i da se oprosti. Zahvaljivala je, ali je i dalje sedela. Na njenom licu prvi put se pojavilo nešto kao grimasa plača, ali jedva primetna. Sasvim slabo poigravanje očnih kapaka, bez traga suza u sasušenim i izbledelim očima. Rekao sam joj da joj i dalje stojim na raspoloženju. Ne znam kojim sam rečima to rekao, tek starica je, nadovezujuči na moj govor, stala da priča. To što je govorila nije bilo mnogo ni naročito, ali ipak neočekivano i u očiglednoj suprotnosti sa njenim navikama i celim njenim držanjem pre i posle toga. Težak je ovakav gubitak, rekla je otprilike, a naročito u ovim godinama i ovakvim okolnostima. Ali ona ima sestru udatu u Engleskoj, i otići će tamo da živi. Da, rekao sam i ja neodređeno, to je sreća; bar će imati nekog svog, s kim da razgovara, i tako. Razgovor, tako reći, kraj mrtvaca. Ali tada je starica, ostajući nepomična, svojim bezbojnim glasom, u kom se ipak osetila neka tvrdoća i nešto kao ponos, neočekivano rekla: — Ja na razgovor nisam navikla. Opet joj je preko lica prešla, kao senka, tanana grimasa plača, i nestala. — Preko trideset godina smo proveli, moj pokojni muž i ja, u braku. A to je bilo trideset godina ćutanja. Evo sad, ne mogu da se setim da mi je ikad išta kazao osim neophodnih poslovnih stvari i životnih sitnica. Stideo se kad ja govorim u društvu. To sam ubrzo primetila. A kad bismo ostajali sami, on je ponajviše ćutao i nije krio da ga svaki moj pokušaj razgovora smeta u mislima. Našli smo neki način sporazumevanja, i razumeli smo se dobro, ali razgovor to nije bio nikada. U početku mi je bilo teško, izgledalo je neizdržljivo, a posle sam se pomirila. Vek smo proćutali jedno pored drugog.

Njeno mrtvo lice opet je jedva primetno živnulo. Da li se meni učinilo, ili je preko njega stvamo prešao neki izraz čuđenja, nešto kao slab osmejak? Žena je, nastavljajući, zaista rekla: — Da, čudno je to. Ali najčudnije je ono što se desilo noćas. Prva dva dana bolovao je miran i ćutljiv kao uvek. Ni sa doktorom nije gotovo ništa govorio. Ali poslednje noći, pred zoru, dozvao me je, uhvatio me za ruku, govoreći da je sve oko njega tamno i da je u toj tami neizdržljivo strašno. U sobi su gorele sve sijalice. On je ponavljao da je tamno i strašno, i molio me da govorim, da mu pričam. »Sta da ti kažem?« — »Reci nešto, ma šta, samo govori!« — I tako je neprestano ponavljao, jednako me moleći da govorim. Bila sam iznenađena i zbunjena. Htela sam da mu pomognem, da ga utešim, stavila sam mu ruku na čelo, ali reči jedne nisam umela da nađem ni da progovorim. Padao je na mahove u agoniju i ćutao, ali čim bi malo došao sebi jednako je ponavljao, preklinjući me: »Govori, Paula, govori! Kaži šta bilo, ma šta, samo reci nešto, reci!« — Tako sve do jutros, kada je izdahnuo. A meni se stegla usta i zaista reči jedne nisam uspela da izgovorim, iako sam živo želela i iskreno nastojala da to učinim. Gukala sam mu kao detetu i trljala mu ruke koje su stale da se hlade, ali reči, reči nisam umela, nisam mogla da kažem. — Čudno! Rekao sam to u mučnoj tišini koja je odjednom nastala i koju je valjalo nekako prekinuti. I to je bilo sve što sam, zbunjen i iznenađen ovim nastupom iskrenosti, našao da kažem. — Da, da, čudno! — rekla je starica. Oči su joj se smračile i kapci malo zacrveneli, ali suza nije bilo. Sve je to trajalo svega nekoliko minuta. I sve je bilo rečeno stvarno i tvrdo, i nije ni po čem ličilo na neprijatne intimne ispovesti. Onda se starica digla, nekako odlučno, i napustila me sa nekoliko običnih reči svoje starinske učtivosti, koje nisu imale veze sa onim što je ovako neočekivano izgovorila, sedeći nepomično u fotelji. Tako se, posle nekoliko dana, i oprostila sa mnom, zahvaljujući mi istim formulama na dobrom susedstvu i maloj usluzi onog dana. I otputovala je u London, sa obilnim prtljagom u kojem je negde bila i urna sa pepelom njenog muža. Ostao sam na stepeništu malog urednog hotela, u svesti sa slikom čoveka koji je u najtežem času uzalud tražio jednu jedinu reč, kao kap vode u pustinji, i sa mojim nedoglednim razmišljanjima o životu ljudi i o smislu i vrednosti reči. Posle nekoliko dana sam otputovao i zaboravio. A te misli su, evo, sada odjednom preda mnom, iste i isto onako bez kraja i rešenja. *** Iz mog unutarnjeg razgovora sa samim sobom trgla me i probudila nagla promena. Mrkozelena brza reka predela počela je da usporava svoj tok, pa da tamni, i najposle se zgusnula u sive, krute mase. Šum govora pored mene dopirao je lagano do moje svesti i bivao sve jači i razgovetniji. — Beograd. Vidiš, vidiš, bogati. Kad pre Beograd? To je govorio Demežan, koji nije bio ni prestao da govori. Gledao sam ga kako, i dalje govoreći, skida i pažljivo sprema svoj uredni prtljag i otresito i bez pogovora doziva nosača kao da je oduvek tu i samo njemu na službi. Zatim se oprostio sa mnom, kratko i sa mnogo brzih reči, uveravajući me kako je potrebno da se jednom nađemo i na miru malo duže porazgovaramo. Nosio sam svoj prtljag, u reci sveta koji je sporo napredovao ka izlazu. Ispod sebe sam video Demežana kako u živom razgovoru sa nosačem brzo odmiče napred, probijajući se kroz gusto mnoštvo ljudi, lako kao da su senke. Ja sam napredovao teže i sve više zaostajao. Moj unutarnji monolog je umuknuo. Sporo me prožima topli i bučni život beogradske stanice i polagano potiskuje i prekriva beskrajnu pustinju smrtnog ljudskog ćutanja, koja je tako neočekivano bila iskrsla u meni.

AUTOBIOGRAFIJA To je bilo pre nekoliko godina. U severoistočnom delu zemlje, kao što se to kaže u meteorološkim izveštajima. Bila je neka proslava, neka tristagodišnjica, jedna od onih kulturnih svečanosti koje naši ijudi iz tih krajeva umeju lepo da organizuju. Sve je bilo dobro. Bez mnogo govora, bez imalo dosade. Svečana sednica, koncert, zajednička večera. Osečao sam se prijatno, u nekom pomalo uzvišenom raspoloženju. Prošlost, koju smo proslavljali, izgledala mi je jasnija i svetlija nego što je to obično kod mene slučaj. Sadašnjost, topla, radna i lepa, oko mene razumni, preduzimljivi ljudi. Budućnost, u svakom pogledu daleko iznad sadašnjosti. Kad god čovek oseti tako potpuno zadovoljstvo sa sobom, sa svim oko sebe i sa onim što je bilo i što će biti, to predstavlja za njega opasan trenutak, potpunu demobilizaciju onog najnužnijeg, minimalnog opreza koji je vezan sa postojanjem i održavanjem svakog živog bića. U takvom trenutku pune euforije, kad osećate potrebu da prema svakom budete i ljubazni i poverljivi, nailaze na vas neprimetne sitne ili krupne neprijatnosti. U svom dobrom raspoloženju, razgovarao sam sa svakim, odgovarao na sva pitanja, prihvatao svaku temu. U toku te večeri, već potkraj, prišao mi je čovek koga dotle nisam bio ni zapazio, izgledalo je kao da je sad stigao. Pojavio se odnekud, kao ona trinaesta vila koju su, kako se priča u bajci, zaboravili da pozovu i koja je sada došla da se sveti. — Ja sam Nikolić. I vi ste verovatno primetili da u nas ima takvih ljudi, naročito u manjim, izdvojenim sredinama, koji vam kažu svoje ime kao da se radi o imenu neke opštepoznate svetske firme. »Ja sam Nikolić« kažu, a izgovaraju to tako kao da je Nikolić jedan na svetu i kao da svi ljudi znaju, i moraju da znaju, bar po čuvenju, to jedinstveno ime, iako niko od njih ne zna puni smisao i celu težinu toga imena. Kako nisam pokazao ni čuđenje ni radosnog iznenađenja, preko njegovog lica prešla je laka i stroga senka negodovanja. Stisnuo mi je čvrsto ruku, pogledao me značajno, poverljivo i malo prekorno. Odmah me je povukao u stranu. Bio je predsednik mesnog suda, sada u penziji. Sitan čovek, prosed, staromodno i gotovo siromaški odeven, ali čist i dobro izbrijan. Dostojanstveno i tužno-svečano držanje, kao kod čoveka iz građankog društva koji se sprema da vam izjavi saučešće ili da ga primi od vas. Velike čvornovate, već staračke ruke, sive i isperutane, kakve se vide kod hirurga, mnogo prane jakim sapunom i oštrom četkom. Uopšte, ceo čovek je bio, po boji kože, odela, kose i očiju, sivkasto-zelen. A te dve ruke bile su uvek sklopljene, ili sastavljenih dlanova ili prepletenih prstiju, kao što je to slučaj kod ljudi koji uzalud traže oslonca u svetu i, ne nalazeći ga nigde, hvataju se jednom rukom za drugu. Zeleno-plave bistre oči, koje se naizmenično smeškaju i mrače. Oči kakve se vide kod manijaka koji svojim pogledom hoće mnogo više da saopšte ono što nose u sebi, nego da posmatraju oko sebe i da saznaju nešto o onom sa kim govore. Hteo je, kaže, da govori sa mnom. Ima autobiografiju — tu je snizio glas i bacio strog i nepoverljiv pogled na svoje sugrađane koji su glasno razgovarali u grupama, oko nas — i hteo bi da je objavi. Obimno delo u kome je opisan njegov život, a taj život je pun zanimljivih događaja, putovanja i susreta. To ide još od prvog balkanskog rata, u kom je učestvovao kao dobrovoljac. Otišao u Srbiju i prijavio se. Tu je ceo prvi svetski rat. Tu su mnogi nacionalni i socijalni problemi, sve sa statističkim podacima, originalnim tumačenjima i zapažanjima na terenu. Tu su i njegovi književni i naučni planovi, koje nije stigao da ostvari ili uspeo da izda, zbog prilika i uske sredine u kojoj živi. Mnogi vrlo ugledni ljudi izrazili su mišljenje da bi tu autobiografiju svakako trebalo podneti nekom izdavačkom preduzeću. Čestitao sam mu i savetovao da stvar što pre štampa, ali on me pogledao kao čoveka koji ne zna šta govori. — Pa o tome sam baš i hteo da govorim s vama. Znate, u ovoj sredini to ne ide; nemaju ljudi razumevanja. U svom vedrom i druželjubivom raspoloženju, ja sam ga i dalje hvalio i hrabrio, izražavao nadu da će ipak delo izići i mišljenje da treba svakako da iziđe.

— Ne, ne! Naša sredina nema za to razumevanja. U nas se mnogi ljudi žale na »sredinu«, i ne bez razloga, ali se žale toliki i tako mnogo i često, da je reč »sredina« počela da gubi svoj smisao i da postaje opšti razlog svakoj nezgodi pojedinaca, otprilike kao reč »satana« u srednjem veku. Dok sam ja to mislio, nisam ni primetio da je čovek preda mnom napustio stav molioca i da je, govoreći još jednako o sredini, upro prst u moje grudi, da me gleda i da mi govori kao da ima pred sobom đaka koji ima sve uslove da bude odličan, ali sa svoje strane ne pokazuje volje i ne čini napora koliko bi trebalo. — Tu biste vi mogli i morali da pomognete, ne zbog mene, nego zbog stvari. Kad biste stvar pročitali, vi biste se uverili i vi biste mogli lako naći i izdavača. Potpuno otrežnjen, počeo sam da se branim. Ali sudija je govorio dalje tiho i sve upornije, kao da želi da me svojim rečima prikuje za mesto. — Ja vas molim da pročitate. Baš vi treba da pročitate. A posle, kad vidite o čemu se radi, ja sam siguran da ćete sami tražiti puta i načina da stvar bude što pre objavljena. Jer, to je vaša knjiga; zbog takvih ljudi kao što ste vi, ja sam je i pisao. Najpre sam bio samo zbunjen, a zatim sam počeo sve više da se osećam nelagodno. Nije prošlo punih deset minuta našeg razgovora, a mi smo bili daleko od onih prvih učtivih i snebivljivih sudijinih reči »izvinite«, »oprostite što baš vas ...«, »ne bih hteo da vam...«. Iz njegovih očiju je, pored svega učtivog, gotovo poniznog držanja bila neka strogost, hladna i prekoma. Izgledalo je pomalo kao da sam ja negde nešto propustio, zaboravio na dužnost, i da sam već kriv što još ništa nisam uradio za štampanje te knjige. Tu nas je prekinuo i razdvojio jedan od domaćina i odveo me u veliko društvo koje je sedelo za dugačkim stolom. Sudija se gotovo uvređeno udaljio i opet povukao u ugao, pored velike kaljeve peći, i tu, između sivog zida i bledozelene peći, i sam siv i zelenkast, ličio je na oprezna ali živa pauka koji ima veliku sposobnost za mimikriju. Ali pre nego što se odvojio od mene, dobacio mi je još jedan pogled, dug, strog i značajan, koji je govorio nemim, zavereničkim jezikom, otprilike: »Sad znate ono što drugi ne znaju i ne shvataju, pa prema tome znate i šta su vaše dužnosti i obaveze i kako je sve to važno, ozbiljno i strogo, pa sad gledajte šta ćete i kako ćete, da se posle ne kajete.« Dobroćudni, rumeni i punačni čovek koji je prekinuo naš razgovor pitao me je da li mi je sudija govorio o svojoj autobiografiji, i svi su se ostali na to zgledali i nasmejali. Ostao sam još neko vreme u društvu, ali dobro raspoloženje te večeri bilo je pokvareno. Ništa se naročito ni teško nije desilo. Sitnica. Pa ipak sam se osećao nelagodno, kao kad čoveku nevidijivo sitan trun uleti u oko. Rđavo sam spavao i rano izjutra otputovao. Nekoliko dana posle mog povratka u Beograd primio sam preporučeno pismo. I ne gledajući poštanski žig, ja sam na prvi pogled pogodio odakle je i od koga je. U prvim slovima čudnog rukopisa video sam čvoraste, sive, isprane sudijine ruke isprepletenih prstiju. Sudija se — u pismu — čudi da još nema odgovora, ali veruje da sam pravilno shvatio važnost njegove autobiografije i ne sumnja da sam sve preduzeo da ona bude štampana. Vi to možete, kaže, i vi ćete zadužiti ne samo jednog skromnog i povučenog kulturnog radnika nego i potomstvo, ako ne budete nepažljivi, kao što su toliki drugi, prema životnom delu jednog čoveka koji je samo prividno neznan i nezanimljiv. Uz pismo je bilo nekoliko listova hartije na kojoj je bio otkucan sadržaj autobiografije. To su bili naslovi svih poglavlja. Prva glava, valjda opis rođenja autorovog, nosila je naslov »Nije se javila kometa niti su pucali topovi, pa ipak ...« Dalje su se ređale glave pod sve čudnijim naslovima. »Obično detinjstvo koje nije obično«, »Duh božji i ruka naroda«, »Istorija otkriva lice«, »Prvi zvuci tragedije«, »Krv«, »Progone se nevini, nagrađuju krivci«, »Deo stradanja, mera veličine«, »Maske, maske«, »Sloboda traži i nalazi svoje«, »Krv, krv«, »Tragedija sveta«, »Moj premeštaj«, »Obilić, koji nosi drugačije ime«, »Od prolivene krvi počinje da se crveni svačiji put«, »Glas iz mraka«, »Bezimeni nosi

nevidljiv teret sveta«, »Sa Hanibalom i Suvorovom«, »Tolstoj mi ide u susret«. I sve tako redom, do poslednje glave, koja nosi naslov »Objavljenje«. Devedeset i šest glava, i svega osam stotina i šezdeset stranica rukopisa! Nisam znao šta da radim s tim pismom. Rešavao sam se da li da odgovorim, i kako da odgovorim čoveku. Noću, u postelji, smišljao sam kako da otklonim od sebe tu autobiografiju, za koju još pre deset dana nisam znao da postoji, koja je i danas nepotrebna i za koju, na kraju, ne mogu ništa učiniti, sve i kad bih hteo. Odlagao sam iz dana u dan odgovor. Posle desetak dana stiglo je novo pismo. Počinjalo je sa prekorom. Sudija ne zna šta da misli. Odbija od sebe pomisao da sam hladan i ravnodušan prema opštem dobru i višim interesima naroda i čovečanstva, ali moje ćutanje ga primorava na pomisao da sam kao i ostali, koje neće ni da pročitaju ni da pomognu životno delo jednog čoveka, koje je u najužoj vezi sa događajima našeg veka i stradanjima čovečanstva. On to neće i ne može da veruje i stoga očekuje sa pouzdanjem moj odgovor. Šta sam mogao da uradim? Čovek je takav da sve dopušta da mu kažete, na sve pristaje lakše nego na to da je »kao i svi ostali«. Glupo je to, ali je tako. I ne hoteći da budem »kao i svi ostali«, kao što verovatno ni vi ne biste hteli, odgovorio sam kako sam najbolje mogao. Preporučio sam sudiji da svoju autobiografiju pošalje izdavačkom preduzeću kod koga i sam radim, dao mu tačnu adresu, ime direktora, i obećao da ću se interesovati za sudbinu njegovog rukopisa. Za tri dana primio sam odgovor. Sudija mi zahvaljuje, ali on poznaje izdavačka preduzeća, sva su jednaka, drže rukopise mesecima i godinama neocenjene, ili ih vraćaju nepročitane. Zla sudbina njegove knjige i jeste u tome što većina ljudi neće da je pročita, a oni koji je pročitaju neće da je štampaju. To je i prirodno, delo koje sadrži ne samo tragediju jednog života nego i tragediju jednog naraštaja i celog naroda, mora i samo da ima tragičnu sudbinu. On se s tim odavno pomirio, ali on očekuje od izuzetnih ljudi, njemu srodnih duša, da shvate i prihvate njegovo delo. Takvim čovekom i takvom dušom on smatra — mene. »Vi to dugujete, ne meni, ne mom delu, nego samom sebi«, završavao je sudija svoje pismo. U meni je sad planulo pomešano osećanje gneva, kajanja i ogorčenja. Ljutio sam se na tog nepoznatog čoveka, očigledno manijaka, koji ovako drsko i nasrtljivo pravi od mene svoga saradnika i dužnika, a još više na sebe i svoju brzopletu ljubaznost. Isprva sam pomišljao da mu odgovorim i da ga urazumim, ali posle sam odustao od toga i prepustio vremenu i ćutanju da izvrše svoje. I vreme je prolazilo, a ja sam ćutao. Da, ćutao sam ja, ali nije čovek sa autobiografijom. Pisma su stizala u pravilnim razmacima. On me je u njima pozivao da se prenem iz mrtvila, molio ponizno i preklinjao, a zatim mi upućivao ogorčene prekore, pišući mi: »Vidim da me napuštate i da idete sa većinom. To me boli i ogorčava, ali me ne iznenađuje. Mračna i tvrda je moja staza i prirodno je da niko ne može dugo istrajati na njoj, pa ni Vi.« Nisam odgovarao. Već sam počeo da se privikavam na tu bedu koju sam tako neoprezno i lakomisleno sam sebi natovario na vrat. Svako desetak dana pošta je donosila pismo, pismo na dobro poznatoj sivoj i od starosti požuteloj hartiji. I ja bih ga, kao osuđenik, otvarao i čitao, ali jednoličnost tih pisama počela je da me zamara i ja sam stao da ih čitam sve brže i površnije, preskakujući redove. Posljednje koje sam primio bacio sam nepročitano među hartije. Dva dana posle toga upao je kod mene, već u rano jutro, čovek sa autobiografijom. Sa malim starinskim koferom u ruci (dolazio je pravo sa stanice), u zimskom kaputu davnašnjeg kroja, sa sivim vunenim šalom oko vrata on je ličio na rođaka iz unutrašnjosti, na putnika iz XIX veka. Dugo i pažljivo je svlačio jedno po jedno sa sebe: zimski kaput, kaljače, šal, rukavice, i sve to razmeštao po sobi, kao da se sprema da zimuje kod mene. Zatim je seo i gledajući me pravo svojim neprijatno upornim, dugim pogledom, izjavio da je došao »da najposle rešimo tu našu stvar«. Osećanje neizvršene dužnosti i nepodmirenog duga, koje je u meni raslo sa svakim sudijinim pismom, besmisleno i nelogično ali živo i mučno osećanje, poraste sada do straha, strah se odmah pretvorio u stid, a stid u ogorčenje i gnev na ceo taj splet nerazumljivih i nezdravih osećanja. Ispravih se

i namrštih, rešen da ceo taj glupi odnos svedem na razumnu, trezvenu meru i da prekinem stvar odjednom i zauvek. Moj rani i neočekivani gost stade da se izvinjava i moli za oproštenje. Ali kako sam ja ćutao, uvek u istom stavu, on se s nekom očajničkom rešenošću baci na mali kofer i poče brzim pokretima da vadi ogroman zavežljaj. Pomoliše se dva tvrda kartona utegnuta i umotana višestrukim pantljikama i uzicama; čovek ih je drešio kvrgavim prstima i iz njih, kao dete iz povoja, vadio teški rukopis. Ja sam ga gledao sa strahom. Činilo mi se da mi je u kuću upao ne jedan čovek, nego čitav karavan uljeza i nasilnika koji sad rastovaraju svoj čudni espap, i koji me sa svakim pokretom sve više istiskuju i iz poslednjeg kutka moje sobe. Dolazilo mi je da viknem na čoveka, da učinim ono što nikad ne činim, a uistinu ja sam stajao nepomičan i nem, i kao opijen slušao promukao glas koji me je uveravao da će biti kratak. Videći me valjda gde stojim tako, bez reči i pokreta, u stavu odbojne ukočenosti koja često dejstvuje jače nego najbučniji otpor i protest, sudija snizi glas i promeni ton. Stade da se izvinjava, da se žali, da moli. Još uvek ogorčen, ja nisam ni primetio da mi se starac sve više približava i unosi u lice. Trgnuo sam se tek kad sam gotovo na svojim grudima ugledao njegove sive, velike, sklopljene ruke, na kojima su prsti bili isprepleteni, kao žile na korenu tropskog drveta, u fantastičan čvor. Ustuknuo sam, ali sudija je nekim neprimetnim hodom išao za mnom, kao da je vezan uza me. Bio je povijen u koljenima, drhtao je i spuštao se sav, sve niže. Strepeo sam od pomisli da bi mogao kleknuti preda mnom. I inače niži rastom, on me je sada gledao odozdo, i neprestano je govorio. Nestalo je onog oštrog tona iz njegovih pisama i one gotovo poslovne i samouverene sigurnosti sa kojom je još maločas prekoračio prag moje sobe. Glas mu je postao promukao, dubok, isprekidan, oči su promenile boju i postajale svetlije. Sa užasom sam pomislio da bi taj dotle nasrtljivi i tvrdi čovek mogao zaplakati, a sam nisam verovao u to. Još se nekoliko puta u tim očima naglo izmeniše tamna olujna senka i vlažan kristalan blesak, a tada se iz očnih uglova zaista otkidoše, gotovo istovremeno, dve tanke, oskudne suze i krenuše niz lice, ali ih suva koža brzo upi. Seo sam kao pokošen, i poslednjim naporom prisilio starog čoveka da i on sedine prema meni. Video sam u životu mnogo ljudskih sudbina širom otvorenih preda mnom, mnogo zaplakanih očiju; naučio sam odavno da u stvari i nema potpuno lažnih suza, nego da mi obično lažnim smatramo i nazivamo one suze čiji nam izvor nije poznat, ili čiji povod nećemo i ne želimo da saznamo. A čovek je govorio, prekiinjao me da ne budem ravnodušan, da ne prelazim olako preko ove stvari, jer ovo, kaže, nije običan slučaj. O krupnom se pitanju radi. Zatim je, ostavljajući po strani govor o idejama i teorijama, stao da priča o svom životu, sve od ranog detinjstva, koje nije bilo lako ni veselo, pa o svom ocu, koji je takođe pisao svoju biografiju. — Bio je mali činovnik na velikom grofovskom imanju. Slabunjav i neugledan čovek koji je voleo knjige, dosta čitao i uvek maštao o drugim, višim ili lepšim stvarima nego što su one kojima je morao da se bavi. Nije imao sreće ni u čem, pa ni u braku. Jedina mu je želja bila da školuje sina jedinca. Ali tek što sam bio pošao u gimanaziju, otac se razbole i umre. To je bilo za vreme letnjeg raspusta. Omršaveo i žut, vukao se toga leta teško po praznoj kući. (Moja majka, koja je i ranije bežala od kuće pa se vraćala, bila ga je konačno napustila na nekoliko meseci pre toga.) Jednog jutra, na nekoliko dana pre nego što će umreti, naredio mi je da naložim vatru u velikom šporetu koji se od majčinog odlaska nije ložio. Poslušao sam ga. I tada sam video kako je doneo poveliku i debelu tvrdo ukoričenu svesku, u formatu trgovačkih knjiga, i uzalud pokušavao da je proturi kroz vrata šporeta. Naredio mi je da dignem »ringle« na ploči šporeta, jer je bio i suviše slab da to sam učini. Poskidao sam sve »ringle«, jednu za drugom, i kroz taj otvor on je uspeo da ugura svoju svesku u plamen. I odmah je klonuo, tako da sam ga morao gotovo nositi do postelje. Tek tada, kad je sveska bila već izgorela, on mi je rekao da je to bio njegov dnevnik, neka vrsta biografije i obračuna sa svetom i ljudima oko sebe, čitava knjiga iz koje bi se jasno videlo da on nije bio ono što je izgledao da jeste: sitan i beznačajan čovek koga su u kancelariji

potcenjivali i koga je žena sa prezirom napustila. Umro je več sutradan, rekavši mi posljednjim dahom: »Gladuj, ali školuj se!« I ja sam ga poslušao. Školovao sam se, svršio gimnaziju i pravni fakultet, i učinio nešto od svog života. A taj moj život, to je ovo; on je ceo u ovim koricama. Ja nisam u stvari živeo nego gradio svoju biografiju. Sve što sam mislio, preduzimao i radio, nije bilo zbog mene i za mene, nego zbog nje i za nju. Ona je pojela i popila moj život. Celog veka, verujte mi, nisam znao šta je bezbrižan dan ni sladak zalogaj. Živeo sam bez alkohola, bez duvana, bez ženskog društva i drugarskog veselja. Ostao sam bez svoje kuće i porodične radosti. Uzdržavanja i lišavanja đačkih godina produžila su se kod mene i pretvorila se u religiju života, tako da ni posle, kad sam imao i mogao, nisam ni od čega više okusio. Ali sam u mislima i u knjigama, a i u stvarnom životu, koliko sam to mogao, učestvovao u svemu što je opšte i čovečansko, što uzdiže ljude i ulepšava njihovo postojanje na zemlji. I sve sam to unosio u svoju biografiju. I koliko je moj život bio jednoličan i oskudan, toliko je moja biografija bila bogata doživljajima, promenama, velikim događajima, smelim i sjajnim izgledima. Živeo sam s perom u ruci. A sada, ja treba da ostanem i bez života i bez moga dela! Je li to pravo, pitam ja vas? Gledao me je tužno, ispitivački, svojim sada ispranim, kao novim očima, i sve usrdnije i sve življe postavljao pitanja, sam odgovarao na njih i tražio od mene da i ja odgovorim, odmah, jasno i nedvosmisleno. — Pitanje se postavlja: zašto se tolike knjige štampaju, dobre i rđave, važne i nevažne, a moju knjigu, koja znači život, niko neće da prihvati? Vi me upučujete na izdavače, na urednike časopisa. Ja verujem da i ne slutite koliko je taj savet uzaludan i — svirep. Jer, svi su oni protiv mene i, što je još gore, protiv moga dela. I to nije jedan i — nije slučajno. To je zavera, gospodine! Da, da, prećutna i podmukla zavera. Vama je to, izgleda, čudno i neverovatno. I meni je izgledalo iz početka. Zašto i kako, mislio sam, baš protiv mene, skromnog, povučenog radnika, koji ne traži ništa za sebe, nego želi jedino da izvrši svoju dužnost? U čemu je ta moja dužnost? Kod svih velikih i pravih filozofa i pisaca sveta postoji ideja o veličini čoveka, o važnosti i lepoti njegovog poziva na ovoj zemlji, ali postoje i mračne snage koje tu ideju suzbijaju i ruše gde god mogu. U toj borbi učestvuju, manje ili više, svesno ili nesvesno, svi ljudi i sve ustanove ovog sveta. Toj ideji o veličini čoveka ja imam da dam svoj prilog, svoju autobiografiju, koja je jedan argumenat više za veličinu čoveka i njegovog poziva na zemlji. To je možda skroman prilog, ali samo ja mogu da ga dam; ako ja budem ućutkan i moje delo ostavljeno zauvek u mraku, ideja o veličini čoveka biće za jedan argumenat siromašnija, i tu štetu neće nikad niko moći popraviti ni nadoknaditi. Sad možda shvatate u čemu je stvar. I meni je trebalo dosta vremena dok sam shvatio. Postoji zavera da se moj prilog, moj argumenat ućutka i sahrani. A vi me šaljete izdavačima i urednicima listova! Pa svi su oni povezani. To je očigledno. Iz početka, dok nisu znali u čemu je stvar i dok se nisu dogovorili, još su me primali. Dočeka me čovek lepo, ponudi da sednem, sasluša me; ja mu ostavim rukopis na čitanje. Kod dođem posle nekoliko dana, a ono sasvim promenjena atmosfera. Taj isti čovek nema za mene vremena, poručuje mi po činovniku da stvar nije za njihovo preduzeće, i vraća rukopis. Zašto? Zašto, molim vas? I otkud takva nagla promena? Pre čitanja jedno, a posle čitanja sasvim drugo. Uzalud ja pišem i navraćam ponovo, niko neće da me primi i sasluša. I kako se to ponavlja godinama, uvek i svuda na isti način, meni je najposle puklo pred očima: pa to je zavera! Zavera protiv moga dela, ali u stvari zavera protiv čoveka i njegove veličine. A možda je ovo moje skromno ali originalno delo upravo onaj beočug koji nedostaje u dokaznom lancu te veličine, onaj sitni ali važni i neophodni kamičak koji samo ja mogu da donesem, a bez koga će ta slika ostati zauvek nepotpuna? Možda je to ono što se želi da postigne tom zaverom? Eto, sad ste posvećeni u stvar, sad znate što niko sem mene ne zna: gde je i u čemu je ta zavera protiv mene. I sad ja vas pitam: želite li vi da budete na mojoj strani, bolje rečeno na strani čoveka, ili na strani te nečovečne zavere? Tu čovek od uzbuđenja skoči živo na noge; ustadoh i ja, ponadavši se radosno i uzaludno da sudija ima nameru da se oprosti i da ode. Ali njegove oči postadoše mrke, pa blesnuše nekim gnevom. Ruke, dotle, sklopljene u očajnički molitveni čvor, rasklopiše se, i teški, kvrgavi, kao kamen sivi kažiprst desnice uperi se meni u grudi. — To vas ja pitam i taj ste odgovor dužni da mi date. Da ili ne?

A ja? Nijedne misli ni odluke u glavi. Nigde spasa na vidiku. Sav sam se pretvorio u čudni strah i veliko sažaljenje. Mora da sam bio mnogo izmenjen i da je čak i taj nesrećni, zaneseni čovek, koji ne vidi i ne shvata ništa oko sebe, primetio koliko sam bled, zbunjen i bespomoćan, i da se — sažalio nada mnom. On je najpre savio svoj strogo upereni prst, a zatim je povukao ruku i rekao nešto blažim glasom: — Da, to je pitanje! I na to pitanje mi moramo naći odgovor. Ja predlažem da sednemo i da ga potražimo. — Da sednemo — rekao sam beznadno i pomireno, zadržavajući uzdah za sebe.

NA LAĐI Na svim našim putničkim lađama koje plove Dunavom ima jedna naročita atmosfera. Tu se naša seijačka stroga i naivna jednostavnost vidno meša sa onim turskim i vlaškim što još živi u nama i oko nas. Nekoliko sati sporog puta, i vi ste potpuno na otvorenom Levantu gde kafa, alkohol, duvan i čulnost nižih oblika stvaraju zaseban svet spore misli, mutnog osećanja i nemirna ali nepokretna duha. I kako postepeno iščezavaju proste šamije, grubi koporani, tvrda lica i oštre oči seljaka i seljakinja, tako sve više na lađi preovlađuje atmosfera Levanta; odlazi ono što je oporo, zdravo i opasno, a ostaje ono što je sanjivo, mekoputno i slatko. Posmatrajući te promene među putnicima, neosetno su mi prolazili sati. Dugo sam slušao dva Ciganina — trompeta i violina — koji su se odjednom javili, kao da su pali na lađu, i svirali i pevali čas mađarske melodije i bečke valcere, čas bosanske i makedonske pesme sa šabačkim izgovorom. Kad se na nekom mračnom pristaništu i ovi svirači izgubiše, gluvo i nezapaženo kako su i došli, ostadosmo u salonu svega još trojica-četvorica muškaraca. Još dok su Cigani svirali, seo sam za poveći astal za kojim je sedeo jedan od putnika i slatko jeo. Ne sećam se kako smo otpočeli razgovor. Tek tada sam primetio da moj saputnik slađe pije nego što jede. Pokretom čoveka u kome ima još mnogo patrijarhalnog, ponudio mi je čašu vina. Moj saputnik je imao izgled onih ljudi koji su nezadovoljni provincijom a za koje nema mesta u prestolnici. Njegovo lice oštrih crta, rasno, sa pravim nosom i nepodsečenim brkovima, kvario je neki neprijatan nemir i izraz lažne odlučnosti koju daje alkohol. Najpre je govorio polagano i isprekidano, preko zalogaja, ali njegova potreba da govori, da priča i izmišlja, podsticana pićem, rasla je neprestano. Mislio sam u sebi: kad bi bilo istina što kažu, da je svakom čoveku dosuđen samo određen broj reči koje ima da izgovori u životu, ovaj bi čovek sutra umro. To što je pričao, bili su nepovezani doživljaji iz njegovog života za vreme rata, iz posleratnih godina, ili prosto neke scene zamršene i burne, za koje se nije moglo odrediti iz kog vremena i iz kakvih prilika su izvađene. A u sve što je pričao unosio je izvesnu žestinu i kao neki skriveni i dublji smisao. Čovek je imao odlično pamćenje, ali je bilo očito da nije upravljao on pamćenjem, nego je ono radilo na svoju ruku. Slike i doživljaji su se nizali, ukrštavali i potiskivali. Jedan ljudski vek nije više bio dovoljan da se smesti sve što je ovaj čovek pričao, ni snaga i sudbina jednog čoveka da se sve to izvede i ostvari. Pa ipak, to nije bilo dosta za vatru njegove rečitosti koja je tražila sve nove hrane. Već odavno nije bilo nikoga u salonu osim nas dvojice. U srednjem delu broda, koji se jedva nazirao, gorele su još samo male sijalice i bilo je polumračno. Lupa u kelneraju umukla. Kako se lađa stišavala, sve se jasnije čulo soptanje mašina i huk talasa. Neko je i u salonu pogasio sve lampe osim jedne, nad vratima, i one koja je gorela nad našim stolom; zanesen, nisam ni primetio kad se to desilo. Pošto je završio neku veliku ratnu scenu i još jednom ispričao kako je sinoć jedva uhvatio lađu, tako da mu je jedna kaljača — naravno leva — ostala u blatu, moj sabesednik je skrenuo na opšta rasmatranja o životu i promenama u njemu. Govorio je o tom kako u odlučnim časovima života, kad se skreće s jednog koloseka na drugi koji vodi u sasvim protivnom pravcu, sam čovek nije ni najmanje svestan toga. Tek kad pređe dobar deo novog puta, kad je sve već nepopravJjivo, on primeti da je pošao pravcem kojima nije želeo da ide. Pun je život, gospodine, takvih nevidljivih skretnica. Tu negde govornik zastade, zagleda se čudno u polumračnu ponutricu lađe, zaigra mu brk i na licu se pojavi obešenjački osmejak, ali se odmah pretvori u grimasu koja me zaprepasti. Govorio je sada povišenim glasom i stranim izgovorom koji je trebalo da bude smešan. — Moj naklon, gospodine; klanjam se! Attention. Okrenuh se i videh u polumraku nekog čoveka kako ide od kelneraja ka basamcima koji vode u donje kabine. Na glavi je imao šešir i izgledao je kao da je sad stigao odnekud na lađu. Išao je nekim sporim, avetinjskim hodom, mećući stopu do stope, sa rukama na grudima. Prođe me jeza. Da bi sišao niz basamake, čovek se okrenu licem prema nama, tada ga osvetli malko sjaj naše lampe, i ja videh da je to neki visok čovek sa naočarima, da na belom tanjuriću nosi čašu vode i koraca polagano, da ne bi prosuo. Silazio je niz basamake pipavo i sporo. Po držanju sam znao da ne gleda u nas, nego u čašu koju

nosi, ali mu nisam video oči, jer su mu naočari, zasenjene svetlošću, bile kao dva okrugla slepa ogledala. Konačno, iščeznu u dubini broda, ne obzirući se na podrugljive pozdrave. Moj saputnik viknu još jednom za njim. — A-tan-sion! Laku noć želim, klanjam se! Laknu mi kad se na putnikovom licu malo-pomalo sleže i iščeznu ona usiljena i glupa grimasa nedarovitog šaldžije, i vrati raniji miran i dostojanstven izraz. Samo jedan mišić, na desnoj strani usta, podrhtavao je i dalje jedva primetno. Hteo je da govori o nečem drugom. Usiljavao se da izgleda miran. Da ne bi morao da govori o malopređašnoj sceni, vraćao se na stare teme. — Dabome, pun je život skretnica. Ali, šta vam vredi skretnica kad je drugi skreću. Janka na levi kolosek a Marka na desni. I ko te pita kud se voziš. Hm! Ali ovi što pažljivo idu, stopu po stopu, ti gledaju gde će da stanu. Neće vam taj na krivu skretnicu. Hm! Taj i kad spava otvori oći i naćuli uši kao zec. Tu se prekide sam i pređe opet na neke druge priče o Albaniji, Solunu, izbeglištvu uopšte, i naročito o Tulonu. U odmerenim razmacima pijuckao je crno vino, nutkao i mene, i pričao sve žešće i življe. Događaji su se gomilali, čudni, nemogućni, ali oštro ocrtani. Bilo je snage i — kako da kažem — istine u tim lažima. Proveravano i mereno brojkama, ne, to se ne bi moglo braniti i održati kao istina, ali slušano ovako u noći, na vodi, sve je to izgledalo kao teška i zamršena životna stvarnost. Moj saputnik je u pričanjima prelazio sa Krfa u Solun, iz Soluna u Ženevu, izvršavao najopasnije misije, izobličavao neke nevaljalce koji su u isto vreme narodne izdajice i njegovi lični protivnici. I sve to sa dugim zastajkivanjima u kojima mi gleda pravo u oči, ili sa mučnim pitanjima, kad je neka vrlo zamršena situacija. — E sad, šta biste vi na mom mestu uradili? Primetio sam da se svi putevi kojima su mašta i vino vodili ovoga čoveka vraćaju u Tulon. A u neko doba noći, sve se te lagarije srušiše kao nepotrebne skele, i on mi ispriča jednu vrlo prostu priču iz Tulona. On i neki Stanisavljević, drug mu, stanovali su u Tulonu u jednoj uskoj i mirnoj ulici, u starinskoj kući. Prekoputa je bila apoteka, a na spratu iznad nje apotekarov stan. U apotekara kćerka. Gledali su je obojica, ali ona je jasno pokazivala svoju sklonost za moga saputnika. Kako je on slabo znao francuski, onaj njegov drug, Stanisavljević, bio im je tumač. Bio je tunjavko, ali francuski je znao. Najpre su razgovarali sa prozora, preko ulice, za tim izbliže, sve preko onog druga tumača. Konačno, tako su se dobro sporazumeli, da se onaj drug upoznao i sa apotekarom, i malo posle zaprosio kćer, tumačeći sada svoja rođena osećanja. Apotekaru se više sviđao ovaj mimi Srbin koji zna francuski od onoga nemirnog koji ne zna ni reči. I devojka je promenila mišljenje i pristala uz oca. Stanisavljević i apotekarova kćerka su se venčali na sam dan kada je potpisano primirje sa Nemcima, i kada je Tulon bio sav u zastavama i fenjerima. A moj saputnik je ostao, prevaren i razočaran, sa uspomenom na onih nekoliko nežnih pogleda i nerazumljivih reči i pokreta iz prvih dana. — Nije mi bilo lako. Govorio je prosto, sa teškim muškim dostojanstvom, gledajući preda se. Izgledao je odjednom lep i trezan, kao u crkvi. Unoseći mi se u oči, govorio je kao s nekim naročitim značenjem. — Da vi znate šta je to bilo! To je u klosteru raslo. To nije žensko telo, nego cvet. Ja to znam. Polagao je ruku na prsa kao pri nekom zavetu. Eto, to je bila naga, najtajnija misao njegova. Ali mu se lice odjednom menjalo i primalo onu usiljenu i mučnu grimasu. — Ne znam da li vam je poznata, gospodine, Francuska i ti njeni klosteri (ta reč mu se očito sviđala.) Nema toga što se tu ne uči. Pevanje, slikanje, književnost i razni jezici, lepo ponašanje. Tu se u zoru ustaje, i ide u crkvu, i pričešćuje pred oltarom na kome su sve sami krinovi. Ja sam to video, gospodine. Interesovalo me. Jer, ja volim da upoznam svet, razne zemlje. To mi je strast. Govorio je tako bez kraja i konca, ali se videlo da ga to zamara, da mu biva sve teže da se ači i ponavlja. Pogled mu je postajao nestalan i jabučica na grlu poigravala. Bili su kasni, ledeni sati. Vino je

kisilo. I sam sam podrhtavao, težak od vina, umoran a uzbuđen. Pauze su bivale sve češće i mučnije. Tada se moj saputnik nekako koso, gotovo vragoljasto, nagnu prema meni i upita me lako i svečano. — A znate li gde je sada onaj Stanisavljević? —? Ne govoreći ništa, on obori kažiprst prema podu, ukazujući na ponutricu broda. — Odneo je malopre, videli ste, ženi u kabinu čašu vode. Sad spavaju. Pa posle kraćeg ćutanja: — A znate li kuda putuje, i zašto? I ne čekajući odgovor nastavi. — Ide u Kladovo. Šalje ga Ministarstvo finansija da me smeni, jer imam manjak. Nije moja krivica, ali imam manjak u kasi. Bio sam u Beogradu, tražio sam novac da pokrijem, ali niko ne da. Vraćam se, evo, istom lađom. Sutra treba da mu predam kasu. Ostalo ćete čitati u novinama. Bilo mi je mučno i strašno. Konačno nađoh snage da ustanem. Saputnik me nije zadržavao. Točio je hladno i prezrivo samo svoju čašu i govorio kroz osmejak, kao da peva. — Taj sa cvetom spava. Sa krinom, gospodine! I onda, kao da briše to što je rekao, dodaje sasvim drugim glasom. — Taj ima u redu i dnevnik kase i partijalnik. Ja ga poznajem. Zbogom, gospodine, klanjam se! Prijatno! U mojoj kabani bilo je zagušljivo. Spavao sam malo i rđavo. Oko sedam sati izjutra izišao sam u Turn-Severinu. Izlazeći, pogledao sam sa strahom u salon. Bio je prazan. Astal za kojim smo sedeli, bio je go i počišćen. Osim nas nekoliko koji smo silazili sva je lađa spavala. Šta je bilo sa mojim saputnikom? Šta sa onim Stanisavljevićem i njegovom ženom Francuskinjom? Putovao sam dugo, najpre po Rumuniji pa zatim po Turskoj, i nisam viđao naše novine. Zaboravio sam susret na lađi, kao što se zaboravlja san. Prošlo je dosta vremena. A sinoć sam, pred jednom kafanicom na savskom pristaništu, video dva pijana čoveka kako se objašnjavaju. Jedan je naročito vikao. Poznao sam ga — bio je moj saputnik sa lađe. Bio je zapušten i otrcan kao ljudi koji nisu u redu sa društvom i zakonom, i koji vole da se drže periferije. Vukao je onoga nepoznatog pijanca za peš od kaputa. — Tako je to, gospodine. A šta će dalje biti sa mnom, videćeš iz novina. Kupi broj od nedelje. Od ove iduće nedelje.

ZLOSTAVLJANJE Svi su se izjasnili protiv Anice. Ne samo komšiluk i poznanici i prijatelji nego, sa malm izuzecima, i njena porodica. Njen otac je nije primio u kuću one septembarske večeri kad je odbegla od muža, i docnije joj je poručio da u njegovoj kući nema mesta za besnulje-pobegulje koje »traže hleba nad pogaču«. (Poslovicama se kod nas ubijaju živi ljudi na najbrži i najnepravedniji način.) I zaista, niko nije mogao da razume zašto je Anica, žena Andrije Zerekovića, napustila jednog dana kuću i muža. Za takav postupak nije bilo vidnog razloga ni razumnog opravdanja, ni u njenom braku, koji je bio miran i uzoran, ni u životu sirote samice koji je vodila posle odlaska iz kuće. Njen muž se držao mimo i dostojanstveno. Činio je sve što je mogao da je vrati, i tek kad je video da žena zaista neće, pustio je stvar da ide svojim putem i zatražio razvod. Duhovni sud je samo potvrdio opšte mišljenje. Brak između Andrije Zerekovića i njegove žene Anice, rođene Marković, razveden je na štetu pomenute Anice. Ona danas radi kao prodavačica u jednom velikom magazinu. Omršavela je i ubledela. Živi životom usamljenih, odbačenih žena. Stanuje u jednoj sobici na petom spratu, ručava za tezgom, a nedeljom ostaje kod kuće da se propere i okrpi. Kad se kaže kakav je bio taj brak, odmah će se razumeti zašto je opšte mišljenje bilo protiv žene. On je bio čovek koji je davno prešao četrdesetu godinu i imao je fabriku četaka. »Fabrika« je možda malo suviše krupna reč. U stvari, to je bila jedna lepo uređena i dobro upućena radionica sa dvanaestak radnika i sa jako razgranatim i sigurnim poslovnim vezama. Osim toga, gazda Andrija je kupovao na veliko životinjsku dlaku svake vrste. Njegov kredit i ugled bili su odavno utvrđeni u poslovnom svetu. Seljačko dete, on je sam, svojim radom, svojom štednjom i skromnošću postigao sve što je imao: imanje, radnju i položaj. Istina, nije bio nikad naočit ni lep čovek, ali nije bio ni bez dostojanstva i držanja koje odgovara njegovom redu ljudi. Bio je pažljiv i sladak u govoru, uredan i probirač u odelu. Kao mlad kalfa proveo je dve-tri godine negde u Austriji, odakle je doneo ne samo mnoga znanja nego i tamošnji uglađeni način opštenja sa mušterijama. Ona je bila sirota devojka. Otac joj je bio mali činovnik nekog osiguravajućeg društva, upravo ono što se zove inkasant i što označava ne običnog nameštenika, nego čoveka od poverenja i izvesne umešnosti. U kući su bile još tri sestre i jedan brat. Anica je bila najstarija. Ćutljiva, visoka i krupna, bele kože, bujne tamne kose i modrih očiju mirna pogleda, koji ne kazuju ništa od onoga što njena velika ali pravilna i sočna usta prećutkuju. Jedna od onih stasitih i snažnih devojaka koje se stalno boje da razviju i pokažu svoju lepotu i stide se oblika svoga tela, obaraju oči pred svačijim pogledom i, kad su u društvu, pripijaju nogu uz nogu, grčevito stežu mišicama grudi, sve od neke bolne potrebe da se načine manje i slabije nego što jesu, kad već ne mogu da prođu nečujne i nevidljive pored ljudi. Kad im je mati umrla, Anica je vodila kuću, podizala mlađe sestre, školovala brata. To je bila jedna od onih retkih žena koje umeju da budu korisne bez reči, koje ne traže podstreka u priznanju, ne uzimaju posle svakog napora masku mučenice, i koje u svemu izgledaju dovoljne same sebi. Nije redak slučaj u našim malograđanskim porodicama, gde je otac udovice sa mnogo dece i malo prihoda, da se najstarija sestra, uzevši na sebe ulogu majke, potpuno žrtvuje, ostane u kući kao njen dobar duh i »sahrani se« u temelje porodice. Takva devojka ostane bez svog ličnog života, izvan života uopšte, začudo neiskusna i neupućena u sve što je izvan kuće. I dok mlađe sestre ili braća oko nje i uz njenu pomoć žive i razvijaju se, i svaki prema svojim sklonostima učestvuje u svemu, u dobru i zlu, u lepom i ružnom što život toga naraštaja donosi, ona ostaje po strani, od samog početka izvan struje života. Po nuždi i po navici, takve devojke postaju bezlična, nesavremena stvorenja, neotporna prema tuđim egoizmima, virtuozi nesebičnosti, uvek spremne na svaku žrtvu i uvek mučene osećanjem da nisu dovoljno dale ni učinile. Pošto su ugušile u sebi, u samom začetku, prirodnu ženinu težnju za ličnom srećom, one se žrtvuju za svakoga i svako može da ih iskorišćuje, ali nikome nisu dovoljne. Po svojoj prirodi, i Anica bi doveka vodila kuću svome ocu, čoveku mrgodnom i preke naravi, i razudala sve mlađe sestre. Ali njena vrednoća i njena snažna, skrivena lepota zamakle su za oko gazda-

Andriji. To je bilo ono što je on tražio, zbog čega je i ušao u godine a nije se oženio, i što je sada mogao sebi do dopusti: lepa, krupna, čedna i poslušna devojka. Utoliko bolje što je sirota. Uzeti sirotu a vrednu devojku u kuću — znači osećati svakog dana još jedno zadovoljstvo više od svog teško stečenog blagostanja, i svakim danom ga pomalo uvećavati. Jer sticanje jeste, doduše, bežanje od sirotinje; ali da nema siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh onih koji steknu? A što se tiče lepote, te snažne i trajne lepote koju je gazda Andrija smatrao drugim bogatstvom i do koje mu je bilo mnogo, mnogo stalo — lepota je stvar koja niče i raste tamo gde slučajno padne, kod siromaha kao i kod bogatih. Samo što bogatstvo privlači sebi i lepotu siromaha, kao što hladni predeli vuku topal vazduh. To je jedan od onih svemoćnih zakona u našim društvenim odnosima, a za te zakone gazda Andrija je oduvek imao naročito razvijen pogled i smisao i, poznavajući ih dobro, on se pomoću njih, kao pomoću živih snaga, uspinjao i na društvenim lestvicama i u svojim rođenim očima. Bila je to jedna od onih udaja o kojima se priča ne samo u komšiluku i među poznanicima nego i kod nepoznata sveta, jedan od retkih primera kako i skrovite vrline nalaze svoje priznanje i nagradu. Iz svoje sirotinjske kuće u kojoj su nemaština i, još više, njen preki otac, živahne sestre i bolešljivi brat, stvarali atmosferu večitih uzbuđenja i malih ali stalnih zategnutosti, Anica je prešla odjednom u momačku, ali prostranu, mirnu i uređenu kuću toga muža koga joj je nepredviđena sreća donela. Za onoga ko ume da čita u stvarima, kuća gazda-Andrije Zerekovića bila je po rasporedu, nameštaju i celokupnom uređenju nema istorija njegovog uspona od siromašnog, vrednog i trezvenog kalfe do uglednog privrednika. Kao za mnoge često upotrebljavane reči, i za tu reč »privrednik« nije ni danas tačno određeno ni potpuno jasno šta znači, ali ona se proširila u našem društvu nekako u vreme teškog šegrtovanja gazda-Andrijina; on je od nje napravio cilj svih svojih patnji i napora, i sada kad je taj cilj postigao, izgovarao je tu reč bezbroj puta dnevno sa nekom osvetničkom slašću kojoj je dublje značenje i pravi smisao samo on znao. To je bila starinska, ali lepa kuća na sprat. Po jednom starom dobrom načelu, ona je bila u blizini radionice, ali ne u vezi sa njom. Tu je on stanovao u mladosti, kao samac, kod jedne dobre udovice koja je držala celo prizemlje. Kad je udovica umrla, on je bio tek u mučnom početku svoga majstorskog poziva, ali je od njenih rođaka kupio sve što je iza udovice ostalo i tako zadržao za sebe celo prizemlje od tri sobe. Docnije, kad je radnja stala na svoje noge i gazda Andrija počeo da okreće paru sa veštinom koju niko nije mogao da predvidi, a u kojoj su njegova skromnost i poniznost igrale najveću ulogu, on je iskoristio priliku i od sopstvenika, jednog osobenjaka i poslednjeg potomka stare porodice, koji je živeo na prvom spratu, kupio kuću za gotov novac. U svemu odmeren i razložan, on je ostavio bivšeg sopstvenika da živi i dalje na spratu. Sve je bilo kao i dotad, samo što je sada on bio gazda, dok je nekadašnji gazda postao kirajdžija, ali gazda Andrija se trudio da se ta promena odnosa što manje oseti. Tako je sačekao i smrt starog osobenjaka. Tada je uzeo za sebe i gomji sprat, kupivši i sav nameštaj, koji je bio težak i star, ali bogataški i ukusan. Tako su se razni stanovi, od samačke sobe pa do bogatstva jedne dotrajale porodice, našli u jednoj ruci, ali se nikad nisu potpuno slili ujedno. U tu kuću je gazda Andrija doveo svoju mladu lepu ženu. Tu su proživeli dve i po godine. Ni po čemu taj brak nije odudarao od ostalih, ako ne po svojoj tihoj sređenosti i neporemećenom skladu. Istina, dece nisu imali, ali ni to nije moglo da poremeti savršenstvo ovoga braka. Sve je išlo kako bog zapoveda i kako svet zamišlja i očekuje. On je bio dobro primljen i cenjen među ljudima, član odbora Zanatlijske komore i dobrotvor Trgovačke omladine. Ona je vodila onu veliku kuću u potpunom sporazumu sa mužem, koji je znao sve što treba jednom domaćinstvu, odlazila je kod oca i kod sestara, od kojih su se dve udale posle nje. U novoj kući Anica se odmah u početku oslobodila i prolepšala. Njena lepota je sada dolazila do svoga pravog izraza. Popustio je onaj grč koji je za vreme devojaštva držao stegnutim celo njeno bogato telo. Razvezala se njena snaga. Pogled joj je postao blaži, bujna crna kosa dobila odsev modrog sjaja. Ćutljiva, skromna a uvek jednaka, ona se kretala mirno i slobodno po kući, koju je preobrazila samim svojim prisustvom koliko i svojom stalnom brigom i pažnjom. I kad bi god gazda Andrija po svojoj

navici počeo da, za svoje zadovoljstvo, računa u sebi šta znači ova žena kao prinova i dobitak u svemu onom što on predstavlja i što ima, misao bi mu stala, račun bi se pobrkao. On bi uviđao da dobra žena zaista nema cene. To je prvi put u životu da on nešto ne može da sračuna tačno i dokraja. Ali bi nad tim svojim nedovršenim računom sedeo dugo, ispunjen srećom i strahom, kao čovek koji ni sam ne zna šta sve ima i kojega njegovo sopstveno bogatstvo može uvek prijatno da iznenadi. Ženidba je u njemu pojačavala uživanja koja je dosad imao i koja potiču od rada, špekulacije, društvenog položaja i sticanja, a pored toga zadovoljavala je i one želje na čije ostvarenje nije nikad smeo ni da pomišlja i za koje je uopšte sumnjao da li su za njega ostvarljive. Ukratko, on je imao puno i savršeno osečanje sreće kakvo ljudima njegovog kova daje jedan određen društveni red, kad mu svesno i potpuno predano, svim silama služe. Pred njegovim unutarnjim pogledom produžavala se dotadašnja perspektiva i otvarala nešto kao neslućeni raj potpuno uspelog građanskog života, u kome se na neki mudar i tajanstven način susreće i miri ono što je željeno sa onim što je ostvareno, i ono što je dopušteno sa onim što nije. Jer, teško je shvatiti, a kamoli kazati, šta je značila za gazda-Andriju ova kršna žena, koju je doveo jednog dana u svoju kuću, jednostavno, bez ikakva truda i rizika, i koja je, u stvari, bila kruna svih njegovih dugogodišnjih napora, poniženja i odricanja. Sad je mogao o prazniku da prošeta sa belolikom, ćutljivom, dobro odevenom, svojom ženom, da je izvede u pozorište, u bioskop ili na neku slavu. Sad je on o ženi mogao da govori pred ljudima slobodno, otvoreno i sa ponosom, umesto sa stidom i snebivanjem. (»Idem ja, tako, neki dan sa ženom.. »Kažem ženi: prođi me se, ženo,bogati...«) Oni koji su ga slušali kako izgovara ove bezazlene i svakidašnje fraze, nisu izvesno mogli ni da pomisle kakva se slast u njima krila i kako je ta reč »žena« bila u njegovom govoru dobrodošla poštapalica koja mu je dotad toliko nedostajala. Sad je mogao sam sebi da kaže još mnogo više nego što ljudima može i sme da kaže. Mogao je u tami da položi obe ruke na čvrsto toplo telo zaspale žene, da ih položi ma gde, tamo gde slučajno padnu, i da kaže sam sebi: »Sve je ovo moje, od kose pa do nožnih prstiju, moje i ničije više!« Od tog osećanja sreće šire se dimenzije sopstvene ličnosti u beskraj. Slatko je biti budan zbog toga osećanja i slatko zaspati uljuljkan njim. Jer, treba znati šta je za ovog čoveka u toku dugih godiria rada i samo njemu poznatih muka i odricanja značila žena, ili bolje reći misao o ženi. Gazda Andrija je bio, kao što smo već rekli, uzor od savesna radnika, vredan i poslušan dok je bio mlađi, strog i, kako je sam voleo da kaže, pravedan kao gospodar. Sve je kod njega bilo savršeno, osim njegovog spoljnog izgleda. Ni u kolevci nije bio lep, a docniji život ga je doterivao na čudan kalup. Upravo, on je bio savršen tip ružnog čoveka. Na tankim i kratkim nogama — snažan trup i dugačke ruke, a na isto tako tankom i nevidljivom vratu — velika glava, zaturena i utonula među ramena. Poznat vam je taj primerak čoveka za kog se ne može kazati da je grbav, ali kod koga ima neka greška u odnosu između glave, kičme i trupa, tako da izgledom i držanjem ostavlja utisak grbavog čoveka. Sa godinama se ugojio i popunio, ali su mu noge i lice ostali i dalje mršavi. Na licu gazda Andrija je imao jake i podsečene brkove, koji su samo delimično krili velika usta sa kvarnim zubima u donjoj vilici, a sa suviše belim i pravilnim, ali veštačkim u gornjoj. Imao je žute, mutne oči sa poslovnim osmejkom u naborima sa strana, oči koje su, čim bi se malo zaboravio, postajale umorne i beskrajno tužne, nekako nelepo tužne. Ogolelo teme bilo je samo donekle pokriveno čupercima pozajmljenim s obe strane. Stopala i ruke bili su nesrazmerno veliki, iskrivljeni i kvrgavi od dugogodišnjeg rada i stajanja za tezgom. Ali sve je to bilo ublaženo načinom koji je gazda Andrija imao u svom opštenju sa ljudima, u poslovima, kao i pri najobičnijem susretu. On je zaista bio čovek »koji ima načina«, to jest koji pokazuje prema svakom jednu naročitu vrstu poniznosti koja laska sabesedniku, a njega samog nimalo ne unizuje. On je siromasima i ljudima u nevolji umeo da da saveta, a bogatima i uticajnima da kaže ono što ih u tom trenutku najviše zanima. Već godinama držao je on u svojim rukama sve liferacije za vojsku, železnice i mnoge državne ustanove; ostajao je redovno pobednik na licitacijama, a niko od konkurenata nije mogao ništa da mu prigovori. To je bio način gazda-Andrije Zerekovića, i taj način prikrivao je sve njegove zaista velike

telesne nedostatke. Zbog tog njegovog načina, utisak o njegovoj ružnoći nije kod većine ljudi uspevao ni da dopre do njihove svesti. Po svojoj prirodi on je bio umešan, uljudan, uslužan, i svojim radom samo je ubirao plodove tih svojih prirodnih osobina. Jedan od dragocjenih plodova bila je i ova žena koju mu je sudbina dala kao ostvarenje njegove poslednje i najskrovitije želje. Samo, u ovakvom potpunom ostvarenju jedne želje kriju se velike opasnosti, a najveća je u onoj novoj želji koja se namesto ostvarene javlja. Ko zna kakva je ta i kuda nas može odvesti? I ko zna od čega nas je branilo postojanje one prve, dok je bila u nama i mučila nas, živa i neostvarena? U tom novom životu, koji je značio ostvarenje svih njegovih želja i vrhunaca savršenstva, gazda Andrija je prvi put otkako zna za sebe počeo da se bavi sam sobom, da se meri, ocenjuje, ispituje i upoređuje. Udobnost bogatstva, braka i kućevnog života daju čoveku vremena i mogućnosti za to. Tu ima dugih i prijatnih časova, večeri, podneva, jutara, kad se ceo čovek širi i otvara, kako nikad nije pomišljao da može i sme. Nisu to više one neme misli i bezglasne želje u gluvoj tišini samačke sobe i večitom prisustvu svoje uvek iste i dozlaboga dosadne i poznate ličnosti. Ne, to je sada toplina i širina, prisustvo jednog bića koje ćuti ili povlađuje, a pred kojim se ne mora uzdržavati ni snebivati. Prvi put u životu on može da govori slobodno, bez računa i obzira, da glasno mašta, da prostire i razgleda sve ono što iskopa iz sebe. I to je slatko i zanosno, kao da govori celom čovečanstvu, a sigurno i poverljivo kao da ga kazuje nemoj, cmoj zemlji. Tek sa ovakvim slušaocem vidi čovek sam sebe, šta je i ko je, kakav je i koliki je, šta sve zna i ume, može i sme. Najpre su to bili kratki razgovori povodom svakodnevnih događaja u kući i varoši. Slučajno, u razgovoru, Anica kaže kako je danas bila u varoši i htela da kupi neku stvar, ali je primetila da nije ponela dovoljno novaca. — E, moja luda glavo, — korio je blago i nasmejano gazda Andrija. — U takvom slučaju uđe se u radnju, kupe stvari, pa se kaže: »Ja sam gospođa Zereković, Andrije Zerekovića, molim da mi se ovo pošalje kući« — da, da »pošalje kući«! — i samo se doda: »Moj muž će platiti.« — Neprijatno mi — kaže Anica. — Šta ima da ti bude neprijatno? Ti ne znaš koga imaš za muža. Znaš li ti da nema još dva čoveka u čaršiji koji uživaju kredit i poverenje koje ja uživam? Znaš li ti da banke daju na moj potpis stotine hiljada dinara? A ti se vratila kući, jer nisi imala dvesta dinara pri sebi! Nemoj drugi put to da radiš. Nema te radnje koja na moje ime neće sa zadovoljstvom poslati kupovinu, u svakom iznosu. Gazda Andrija ustaje i šireći ruke sa nekim pokretima i grimasama koje inače, preko dana, u radnji i među svetom, niko kod njega ne može da vidi, objašnjava ženi, koja mirno sluša, mrežu svojih trgovačkih veza i kredita, kao što se objašnjava nov planetami sistem. Ili se desi da gazda-Andriji donesu akt državnog zastupnika pri poreskoj upravi, kojim se ovaj žali na odluke poreskog odbora i dokazuje da je odbor prenisko odmerio porez firmi A. Zereković. Gazda Andrija će docnije, u svom odgovoru, pobijati ove prigovore i dokazivati da njegova radnja nema ni taj promet ni tu zaradu koje poreska uprava pretpostavlja, ali sada sa zadovoljnim osmejkom pokazuje ženi tekst žalbe. — Vidiš li šta se o tvom mužu piše? »Poreza je odmerena suviše nisko, jer je poznato da ista firma uživa dobar glas i da njen godišnji promet, pa prema tome i njena zarada, daleko premašuju sume od kojih je pošao poreski odbor u svojoj proceni.« On podnosi ženi hartiju sa službenim pečatom i zaglavljem. — Dakle: »dobar glas«, »... daleko premašuju«, tako se o meni izražavaju u poreskoj upravi. I tako je u Narodnoj banci, tako u ministarstvima. A već razne privatne banke toliko puta od mene mole mišljenja i obaveštenja o licima i firmama koji traže kredita. I ako ja kažem: »Dajte«, one daju, ako ne — ne daju. E, to je već odgovornost. Razumeš? Tu čovek mora da razmisli. Razumeš? Žena sve potvrđuje lakim pokretima glave i ćutke, i gleda ga pravo u lice, ne u oči nego u lice, svojim hladnim modrim očima, koje on i ne vidi, nego i dalje priča o svojim poslovnim vezama i

uspesima, o svom nevidljivom ali velikom uticaju u trgovačkom svetu, o svojim doživljajima, planovima i smelim namerama. Pri tom, on potpuno zaboravlja na nju, i ne želi i ne očekuje od nje ništa drugo do to nemo i pasivno učešće, njeno živo prisustvo. A njeno beskrajno ćutanje očarava ga i zanosi, kao razdraganog plivača mirna morska površina; ona ga nadahnjuje i nagoni da pronalazi sve nove i neobičnije stvari kojima bi je mogao iznenaditi ili zbuniti. Kako koji dan, njoj su ti razgovori sve neprijatniji i sve teži. Ni sama sebi neće da prizna koliko je muče i zamaraju. Zbunjuje je njegov nov način pričanja, pun neodmerenosti, žestine, ironije, ćudljivosti i nezdrave mašte, i toliko oprečan sa njegovim govorom i ponašanjem preko dana, na poslu i u društvu. Vređa je kao suviše jaka svetlost ono njegovo večito »razumeš?«. Trudi se da ga gleda pravo, ne trepćući, ali je to staje napora. A gazda Andrijini razgovori su rasli i pretvarali se u sve nove i smelije monologe, u kojima je puštao sve više maha svojoj mašti i svome jeziku, i u kojima se cela njegova i njemu samom dotle nepoznata ličnost, u sve čudnijim stavovima i sve novim prelivima, nadimala i bleštala pred očima začuđene i pomalo uplašene ali nepokolebljivo mirne žene. Posle večere to je bivalo redovno. Anica uzme pletivo i sedne ispod lampe, a već strepi u sebi od njegovog neizbežnog govora. Gazda Andrija zapali cigaretu, razvije jutrošnje novine i zavali se u fotelju. (On samo posle jela puši, i to ovako raskopčan, bez kravate, u žućkastom kaputu od kamilje dlake, koji mu dopire gotovo do kolena.) Nešto čita za sebe, a nešto ženi, naglas. A u vezi s pročitanim on raspreda svoja mišljenja ili iznosi svoja sećanja, dok ga žena samo gleda preko pletiva i retko dobacuje poneku reč, koja raspaljuje njegovu rečitost i odvodi njegovo pričanje na puteve i njemu samom dotle neslućene. — »Ukazom Nj. Vel. Kralja... itd. — čita gazda Andrija — postavljen je za upravnika grada g. N. N.« — Vidiš, ovo je opet jedna greška. Ne ulazim u pitanje — čija, ali je greška. To je opet jedan od onih sitnih i gladnih činovnika koji se savijao pred svim i svakim i bogoradio Jevreje da mu ne protestuju menicu. I kako će on sada moći da bude ono što zaista treba da bude? Upravnik varoši u prestonici! Znaš li ti šta je to? Anica ga gleda. Nju zbunjuju ta stroga i prekorna pitanja i ne može da se navikne na njih, iako već odavno zna da je kao odgovor dovoljan njen miran pogled, pun poniznog neznanja i blagog ljubopitstva. — Pa tu ima, bolan brajko, da se primaju visoke ličnosti, ugledni privrednici, razni stranci. A za to treba načina. Treba biti besprekorno odeven, od-meren, uslužan, a dostojanstven. Ovo može, molim lepo. A, ovo, žao mi je, ne može! I kraj! A sa činovnicima? Tu tek treba sigurna i jaka ruka. Ah, ne bio im ja upravnik! Gazda Andrija se diže iz svoje fotelje. — Ne bi kod mene bilo zadocnjavanja, nereda, mita, ni izvlačenja. Razumeš? Išlo bi to kao sat, ja tebi kažem, kao sat. Ko neće u red, napolje! Bez protekcije i bez obzira! Bez milosti! Sa slašću ponavlja poslednje reči. Popravlja čuperak kose koji mu je pao na stranu, i pali cigaretu koja se ugasila, seda ponovo u fotelju i nastavlja mekim, značajnim glasom: — Pa, treba ići kralju lično na referisanje. I šta može takva beda od činovnika da kaže kralju o stanju u varoši, o raspoloženju naroda? Može da se klanja, da sastavi pete i aminuje sve što se od njega traži. A tu upravo treba čovek koji će da se isprsi — u danom trenutku, razumeš, u danom trenutku! — i da kaže: »Vaše Veličanstvo, to ne može.« »Šta, kako ne može?« — »Ne može, Vaše Veličanstvo, tako i tako, zato i zato.« Gazda Andrija je opet na nogama, menja glas i pokrete, glumeći čas kralja, čas upravnika varoši. U trenutku dok je bio kralj, ugasio je cigaretu. Sad je kraj sceni. Novine se čitaju dalje. Ženine igle kuckaju jednomemo. Tako, dok ne dođe vreme spavanju. Drugo veče gazda Andrija opet baca novine i spušta naočari. — Eto, molim te, eto vidiš šta piše! »Ljubavne afere mladog trgovca pred sudom«. »Sin bogatog trgovca pao je u ruke prepredene lepotice«. Vidiš ove slepce i bilmeze, Bože, bože, što sam ja u tim

stvarima bio oduvek razuman i neumoljiv prema sebi i prema drugima! A nije da nisam imao prilike. Ej hej! Četkar učini neku grimasu ustima i kresnu palcem o srednji prst leve ruke, a žena zadrhta u sebi i obori oči, uverena da će sada čuti nešto ružno i bolno. Jer ničega se nije toliko bojala i gadila koliko razgovora o fizičkoj ljubavi i njegovih aluzija i šala o tome. Ali čovek je zadovoljno ćutao i samo se sa visine smeškao. — Eto, ne znam kako to. Nisam nikad bio neki kicoš ni besposličar. I ima toliko lepših ljudi od mene — kaže sada četkar, tražeći pogledom odgovor u njenim očima — ali nekako su se žene lepile za mene. I to pamet da ti stane — kakve žene, iz kakvog društva. Ali nema kod mene slabosti ni popuštanja. Uvek sam znao šta hoću, gde mogu da se upustim, i dokle treba da idem. Nikad nisu one odlučivale o tome, nego uvek ja. I tu nije bilo izuzetka, pa da je kao vila. Razumeš? I onda dolaze neke bedne, dvosmislene i nejasne priče, ljubavni doživljaji njegovi iz vremena dok je stranstvovao kao kalfa, koje priča bez zazora, i u kojima on uvek trijumfuje kao veliki ljubavnik, ali razuman i dovitljiv čovek, potpun gospodar svojih strasti i tuđih prohteva. Posle gazdarica, nekih Švabica i njihovih kćeri, lađarskih žena i ljubomornih kafedžija, javi se priča o grofici iz Pešte, pravoj grofici, koja ga je videla pri radu i bacila oko na njega, slala devojku toliko puta sa porukama, ali on se izvukao srećno iz zamke te vremešne i pohotljive žene. — Nisam ja bio nikad lud da rasipam svoju snagu i svoju mladost kojekuda, a žena sam imao tada na svaki prst po tri. I čovek pokazuje svoje velike čvornate prste ženi pored sebe. Lepa, bujna, dvadeset godina mlađa i za dve glave viša od njega, ona ih gleda sa hladnim zaprepašćenjem u sebi. Tako, dok ne dođe blagosloveno vreme spavanja. Onda se mlada žena oslobađa i može, budna i najposle sama, u svežoj i prijatnoj postelji da se odmara od svega što je morala te večeri da sluša, može najposle da misli svoju misao, na svoj način. Gazda Andrija se još dugo sprema i udešava za spavanje. Skida zube sa gomje vilice, čisti ih naročitom četkom i ostavlja u čašu vode. Ispira grlo naročitom vodicom, uvlači u nos fitilje natopljene mašću i peruanskim balsamom, meće pamuk u levo uho (samo u levo, jer na desnom spava). Izuzev letnje mesece, on oblači za spavanje naročito »Jegerovo« rublje, a preko toga košulju-spavaćicu; košulja je najniža muška numera što postoji, pa ipak je ona malom čoveku do zemlje. Na svoje ćelavo teme četkar meće naročitu kapu od bele vune. Kad sve to svrši, on legne u svoj krevet, pogleda još jednom ženu koja u tom trenutku uvek sklopi oči kao da spava, prekrsti se, ugasi lampu i, okrenuvši ženi leđa, zaspi odjednom, kao životinja. Tada Anica otvori oči i odahne. Počinje da živi, pa ma i nemirnim, mučnim životom nesanice. Kako su godine njenog bračnog života odmicale, ovi časovi u postelji pre spavanja ili prilikom buđenja bivali su za nju sve značajniji. Prvih nekoliko meseci braka gazda Andrija je prelazio u ženinu postelju najpre svako veče, pa onda dvaput nedeljno, pa jednom. Ali ubrzo je i to prestalo. Posle razgovora i naredaba o kućnim poslovima i sitnim društvenim obavezama, i posle tih dugih, zamornih pričanja o sebi, gazda Andrija bi legao u svoj krevet, zadovoljan samirn sobom i celim svetom. I isti takav budio se sutra rano ujutro, i spremao se za dnevni život i posao. (On odavno već ne oseća da pored njega spava ili bdi mlada žena, ne pomišlja da li ona nešto želi, misli i oseća, i uopšte ne vodi o njoj računa drugačije osim kao o kućnom čeljadetu i obveznom sabesedniku.) U ovim noćnim satima ženi se razbije san. Ne želi da joj muž dođe u postelju. To nipošto. Usrećava je i sama pomisao da on spava. Ali sama ne može ni da zaspi ni da mimo bdi. Izgleda joj da postelja pod njom diše i da vrelina bije iz jastuka. Sama sebi govori da treba da se samo malo strpi i za trenutak smiri, pa će videti da je sve to varka. Legne na leđa, sklopi oči i diše duboko i jednomerno. Ako ni to ne pomogne, i diže se, odlazi tiho u kupatilo i kvasi hladnom vodom grudi i vrat. To obično pomaže i donosi san. — A buđenje je isto tako neobično i na svoj način teško.

Budi je obično već sa svitanjem neki nemir u nožnim mišićima i dotle nepoznat bol što bridi u dojkama koje su kao utrnule. Ali sa njom se budila uvek u istom trenutku i neka nada, potpuno neodređena ali neizmerno bogata i velika do unedogled. Nisu bili laki ti noćni časovi u kojima je žena ležala budna, ne znajući često ni sama pravo da li je to stoga što ne može da zaspi ili što hoće da bdi. Pa ipak, oni su joj bili dragi, kao i ti trenuci buđenja, jer su bili samo njeni, jedino što je bilo potpuno i isključivo njeno u sadašnjem životu. Ali četkar je, eto, u poslednje vreme počeo i od tih časova da joj uzima ponešto za sebe. Jer njegova strast da svojoj ženi priča i pred njom glumi, sve je više rasla, a časovi posle večere nisu mu više bili dovoljni. Sve se češće dešavalo da gazda Andrija, oduševljen i uzbuđen sopstvenim pričanjem, produži da govori još i kod ženine postelje. Stvar počinje, kao uvek, u onoj niskoj fotelji. On čita naglas neki članak o neophodnim, zamašnim reformama koje neko predlaže u narodnoj privredi, državnoj upravi, školi ili vojsci. A zatim objašnjava ženi, sa rečitom ironijom, kako su svi ti ljudi ili plaćena piskarala, ili naivni profesori koji misle da javni život preobražavaju teorijama i člancima. — Nema tu muške ruke, draga moja, ja tebi da kažem. Nema muška da zaseče, hirurškim nožem bez milosrđa! Bez milosrđa, razumeš? Četkar to viče ženi, kao da je ona tvrdila protivno, i pokazuje dugačkom rukom kako se to seče. Žena prati očima pokret njegove ruke, a zatim zaustavlja opet nepomičan pogled na njegovom licu. — Vidiš, to ti je isto ono u velikom što je kod mene u radnji u malom. Promišljenost, rešenost, istrajnost! U tome je sve. I da mene, po nekoj zloj sreći, zovne kralj i da mi kaže: »Gospodine Zerekoviću, takva je i takva stvar! Vi vidite kako stvari idu i dokle smo doterali. A slušao sam za vas kao za jednog privrednika i pregaoca koji je počeo od malog, od ničega, i koji danas, hvala bogu... Pozvao sam vas, dakle, da vam poverim našu privredu, da je reorganizujete, da spasete sve u poslednjem času, i tako dalje i tako dalje« — ja bih se poklonio. »Neka me izvini Vaše Veličanstvo za slobodu i iskrenost«, rekao bih, »ali smatram da ne bih poslužio Vašem Veličanstvu ni državnim interesima ako vam ne bih kazao istinu: polumere tu ne pomažu. Sve se iz osnova mora menjati. Hirurški nož tu treba. Samo sa vašim neograničenim ovlašćenjem mogu da se primim poverenog mi zadatka. Jer, treba to, pa to, pa to.« Gazda Andrija izmahuje rukom, žena ide pogledom za njegovim pokretima, od kojih svaki označava neku veliku reformu. Jer on je već primio poverenu mu misiju reformatora narodne privrede. — Ne bih ja poznavao ni priznavao nikoga. Razumeš? Primio bih i saslušao svakoga, ali ne bi kod mene bilo bolećivosti ni obzira. Ne poznajem ja nikakvih »olakšavajućih okolnosti«. Ko je neradin, neispravan, nepouzdan — sečem mu glavu bez milosrđa. Dođe neko: »Aman, gospodine ministre, nemojte, to je taj i taj — žena, sitna deca!« A ja hladan kao stena. Neumoljiv. I da vidiš ti kako bi stvari za kratko vrem krenule drugim putem. Pamtilo bi se i pričalo kad je Andrija Zereković uzeo državno kormilo u svoje ruke. Pred ženinim očima dve čvornate i maljave ruke drže i snažno okreću to imaginamo kormilo. Najposle, i ta se praska svrši. Dođe trenutak zevanja i protezanja. Oči se smanje i zasuze. Ali, eto, sada se dešava sve češće da ni postelja ne donosi željenu tišinu. Pošto dovrši svoje dugo i zamršeno spremanje, četkar ne legne odmah, nego sedne na kraj ženinog kreveta, podvije jednu nogu poda se i nastavi da priča. Na belim velikim jastucima od češkog platna ističe se ženina pravilna glava, sa crnom bujnom kosom i modrim očima, a njen obnažen vrat i grudi koje iskaču ispod lakog pokrivača ostavljaju utisak zdravlja, netrošene snage i mirne lepote. Ali gazda Andrija ne vidi ništa od svega toga, nego kroz ženu i predmete koji je okružuju gleda u daleke predele svojih maštanja, pogledom kojim se tašti ljudi gledaju u ogledalu. Nekim stišanim i značajnim glasom, prateći sada svoje reči oštrim, prodirnim pogledom, gazda Andrija, onako neodeven, nastavlja večerašnji razgovor. — Niko ne zna do koje bih mere ja umeo da budem strog i neumoljiv. Da, da, mnogi mene

površno poznaju. Misle da sam ovako uslužan, ljubazan i predusretljiv, da je to zbog nedostatka snage i smelosti, da sam ja neki mek i bolećiv čovek. E, vidiš, tu se varaju. Guja sam ja! Arnautin! Ja bih, kad to državna potreba zatraži, otpuštao, slao na robiju i ubijao ako treba. Jeste, ubijao, ubijao! I usna mi ne bi zadrhtala. Samo proverim stvar, ocenim i presudim, pa: fik! fik! fik! Tu gazda Andrija pokazuje kako se skidaju glave, sekući dlanom desne ruke iznad stisnute leve pesnice. Na protivnom zidu stoji njegova rastegnuta senka kao neka prepotopska životinja, a njegove ruke koje simbolično seku glave izgledaju kao nemirne žvale te zveri. Žena posmatra sitnog maljavog čoveka u spavaćici i toplom rublju, sa belom kapom na glavi. Kako on maše rukama, ispod košulje mu na mahove proviri stopalo one podvijene noge. Čas se ukaže, tvrd i velik, savijen nokat na palcu, čas kvrgava peta, suva i beskrvna, kao u mumije. Žena sklapa umorne oči samo na trenutak. Na teškim kapcima joj leže srebrni refleksi od male lampe sa noćnog stolića. I za to vreme čuje kako nad njom zadihan čovek nastavlja svoj državnički posao. — Fik! fik! fik! — sikće njegov glas divlje i strasno. Kad opet otvori oči, vidi njegov nepoverljiv i prodiran pogled, koji traži u izrazu njenog lica potvrdu ili poricanje. A zatim kao dokaz da on nije čovek slabe volje i plašljiva srca, priča joj jedan od svojih doživljaja iz mladosti. Ima ih svega četiri-pet i oni se ponavljaju često, ali četkar ih svaki put priča kao potpuno nove. Najčešće dolazi i najubedljivije zvuči priča o generalnom štrajku u Budimpešti, koji je gazda Andrija doživeo kao mlad kalfa. Tada je on pred očima uplašene mase radnika, koja se bila sabila u neki mrtvi ugao, prešao mirno preko celog trga preko koga su zviždali ubojni meci žandarmerije sa druge obale Dunava. I posle, ceo svet se pitao ko je taj mladić koga kuršum, izgleda, ne bije; i hteli su da ga na rukama nose, fotografišu, i pred novinare izvode, ali on se sklonio, nije mu bilo do toga. Anica zna dobro tu priču, ali ona je svaki put prati i proverava u svom jakom pamćenju da li četkar štogod menja, oduzima ili dodaje. I začudo, priča je svaki put do sitnica verna i jednaka, kako samo pričanje izmišljenih doživljaja može da bude. — Da, da, draga moja, nije gazda Andrija neka zadušna baba — kaže čovek u spavaćici nekim uvređenim glasom i prekorno, iako žena nije ništa rekla, a gornja usna mu na jednoj strani lako podrhtava. Žena, u neprilici, obara pogled. Najposle, čovek se rešava da legne, gasi svetlost, umotava se u jorgan od ružičaste svile, da brzo zaspi, uz neko lagano gunđanje koje biva sve tiše. A rasanjena žena širi oči i u tami gleda neprestano nepravilne oblike gomilice koju jorgan i njen zaspali muž stvaraju tu pored nje. San joj neće na oči. Prve godine ona je slušala muževljeva hvalisanja i sitne priče u kojima je on uvek velika ličnost, slušala bez uzbuđenja, gotovo bez ikakvog učešća sa svoje strane, uzdržavajući se da ne zeva i pretvarajući se da je stvar bar donekle zanima. Ali njegova pričanja su rasla, bivala sve duža i smelija, sve nasrtljivija i čudnija. Počelo je da joj se gadi. Izgledalo joj je nedostojno da mora satima da sluša hvalisanja i izmišljotine ovoga čoveka i da pokazuje pažnju i iskreno učešće. Vređalo ju je što on misli da pred njom kao pred mrtvom stvari ili stvorenjem bez pameti može da pusti maha svojoj uobrazilji i ne smatra za potrebno ni da obuzda svoj jezik, ni da umeri svoje laži i maštanije. Još kao devojka ona je slušala od udatih žena i drugarica da ima nevaljalih i nastranih muškaraca koji imaju bolesne prohteve i koji traže od žena nedostojne i neprirodne stvari. Ona ne poznaje ni takve ljude ni njihove načine, ali ovo što radi njen muž moglo bi, kako joj se čini po njenom osećanju, biti to ili nešto slično. U svakom slučaju, ona se oseća kao stvorenje koje zloupotrebljavaju i zlostavljaju na bezdušan, podmukao, a prividno bezazlen i dopušten način. Ona se stidi zbog svega toga. Boli je i peče neizdržljivo, svakim danom sve više, to duboko osećanje poniženja i stida, ali umesto da taj bol izazove u njoj prirodan nagon za samoobranom, on joj oduzima potpuno reč, koči pokret, ubija svaku odluku još u samoj zamisli. A ta njena pasivnost i neotpornost podsticala je još više četkara da se smelo i bezobzirno zaleće u sfere hvalisanja i junačenja. Ta zdrava i pametna žena, razbuđena a nezadovoljena u svojoj jakoj ženskosti, mogla je jednim pokretom svoje snažne ruke da obori sitnog čoveka, da ga povije u njegov jorgan kao neku nakaznu bebu i da mu pripreti da spava, mogla je jednom rečju da ga ućutka i dozove pameti, i da

mu pokaže koliko je lud kad tako govori i još luđi kad misli da ima nekoga ko je toliko lud da ga sluša i da mu veruje. Mogla je i želela je svom dušom da to učini, pa ipak nije nalazila snage za to. I kao ukleta, morala je da sluša ono što je prezirala, da gleda ono čega se gadila i da trpi ono što je mrzela. I puštala je svako veče da četkar izvodi pred nju kao pred najmljenog svedoka svoju maskaradu laži i nezdravih tlapnji. A kad on, zasićen i zadovoljen, legne i zaspi, ovako kao sada, ona tek onda potpuno oseti izuzetnu težinu i nakaradni jad svoga položaja. Oseća se unižena, zgužvana i uprljana, kao da su o nju otrli neke vlažne i nečiste ruke, a zatim je bacili u ovu mračnu dubinu. Pomišlja da bi trebalo da se brani i spasava, ali ne vidi kako. I nesreće imaju svoje kategorije. U koju spada ova? Izgleda da to ne može da se odredi. A ono što ne može da nađe mesta ni u jednoj od postojećih kategorija, treba svak da snosi sam, jer tome nema leka. Jedan čovek, pogotovu jedna žena, mora u odbrani svojih prava i svoje ličnosti da se osloni na druge ljude i na svoje pravo onakvo kakvo je formulisano u zakonima, ili bar u shvatanjima i navikama društva. A na šta ona može da se požali u ovom prividno savršenom braku? Kako da kaže drugima da je zlostavljana na izuzetno ružan i tako nepodnošljiv način, da mora da beži i da se spasava ako neće da izludi i svisne od dosade, stida i gađenja nad njim i nad samim sobom? Kako da dokaže da je život u ovoj čestitoj, bogatoj kući uz muža, pametnog, ljubaznog, sređenog čoveka — nepodnošljiv? I zbog čega? Kako da to učini, kad ni sama pred sobom ne ume da se izrazi, kad ni ovde među četiri zida, pred samim ovim kukavcem, ne nalazi snage da se odbrani i zaštiti? Zna samo jedno, da pati i da dugo neće moći izdržati. Možda to i jeste prava, velika i potpuna ljudska nesreća, kad je čovek nem od gađenja i ukočen od stida zbog onoga što drugi sa njim čine, tako da ne ume i ne može da brani svoje pravo, nego mora, pored toga što je žrtva, da uzme na sebe i izgled krivca. U ovim trenucima ona najčešće misli o bežanju iz ove kuće. Kao što se u detinjstvu, ovako u toploj postelji i tami, mašta o fantastičnim doživljajima, velikim srećama i čudnim uspesima, tako ona sada zamišlja kako bi i divno i strašno bilo napustiti ovu kuću i ovoga čoveka. Jednom odlukom i jednim pokretom osloboditi se svega i zauvek. Oseća dobro koliko bi to smelo bilo, koliko bezumno i kako strašno po nju i nerazumljivo u očima porodice i sveta. Uviđa da je to nemogućno i neizvodljivo. Pa ipak, već minut docnije uhvati samu sebe kako opet zamišlja svoje bekstvo do u sitnice. U trenutku kad nikog nema u kući, pobacati u svoj devojački kofer najnužnije stvari, samo one koje je donela, i okrenuti leđa svemu. Prosto se vratiti u malu očevu kuđu na periferiji. Tu su pored oca još i najmlađa sestra i brat. Ona studira filozofiju i piše stihove, a on je bolešljiv i ne voli da radi, ali lepo svira u gitaru i tako je dobar da ima nadimak »anđelska duša«. Istina, otac je nabusit, čovek na svoju ruku. Istina, kuća je teška. Posla mnogo i uvek ponešto nedostaje. Ali šta je to sve prema ovome ovde? Kao neostvarljiv san i nedostižna sreća izgledaju joj sada sirotinja i kulučenje njenog nekadašnjeg života, kao nešto što se ni po koju cenu i ni na koji način ne može postići kad se jednom napusti. Jer ona zna dobro da je otac ne bi ni primio u kuću, da bi se našla sama, protiv celog sveta, da bi bekstvo značilo nelogičan i strašan korak, isto što i samoubistvo. I žena sklapa oči čvršće i, budna, ipak uporno sanja i dalje svoj san o bežanju očinskoj kući. Sve su češći i sve duži bivali ti časovi bez sna, u kojima ona leži pored male humke zaspalog čoveka, koji će prvom prilikom, u razgovoru sa gostima, kazati skromno, a samouvereno: — Ko radi, taj ne zna šta je nesanica. Otkako znam za sebe, ja zaspim u istom trenutku kad legnem, i ne pamtim da sam ikad išta sanjao. Zna ona tu rečenicu napamet, kao i sve ostalo. I dok to misli, mlada žena oseća bol u otežalim dojkama, bol koji raste, raste i nagoni je da pritiskuje prsa obema rukama, ali tada se bol razlije po telu i ona guta jauk sa suzama. Mišići na bedrima poigravaju tako da je njene rođene noge gone da ustane. Dušnik joj svaki čas poleće ka ustima i oduzima dah. Tako bdi i tako u neko doba i zaspi, kad je njen umor uveri da je uzaludno tražiti izlaz tamo gde ga nema i da će sutra biti, bogzna kako i otkud, bolje, bolje ili bar drugačije. A sutra je isto, i gore.

Do podne se oseća još nekako mirna i zaštićena. Između nje i sinoćnje večeri stoji pregrada od malo sna i zaborava. Gubi se u izdavanju naredaba i sitnim kućnim poslovima. Ali već oko podne počinje strah od noći i onoga što ona može da donese. A može da donese sve. U neodoljivoj potrebi da uzdiže sebe i nipodaštava sve što živi i stoji pravo, četkar je svake večeri razarao i obarao poneku ustanovu, neku struku ili neku istaknutu ličnost, i na tim ruševinama postavljao svoj sopstveni lik u natprirodnoj veličini svoje dugo tajene, razbesnele i groteskne mržnje na sve, i svoje zavisti svakome na svemu. Tada je pod svetlošću njegove kritike i ironije sve oko njega ispadalo nejako, nedovoljno i nesavršeno: državna uprava, vojska, privreda; pa i sama crkva, za koju je pokazivao još najviše poštovanja, bila je suviše liberalna i labava u svojoj organizaciji. Radništvo je raspušteno i nedovoljno iskorišćeno, sudovi suviše blagi i spori, sve vlasti zaražene mekuštvom i neradom. Svi ljudi pokvareni ili nesposobni i lenji. Ukratko, svet pun rugobe i nesavršenstva. Bilo je i večeri kad je gazda Anđrija vodio svoju ženu u pozorište. To su bili za nju radosni sati. Od detinjstva je volela pozorište, naročito operu. Osim toga, za nju je bio srećan svaki trenutak u kom nije morala da bude nasamo sa mužem, jer tada je on bio onaj mirni, ozbiljni gazda Andrija, sa svojim poznatim »lepim načinom«, bez traga onog samo njoj poznatog naličja. Kad bi se vratili iz pozorišta, žena je uvek nastojala da što pre legne, izbegavajući razgovor, kako bi u sebi sačuvala ono raspoloženje svetlog i toplog uzbuđenja koje u njoj ostaje posle pozorišnih predstava, naročito posle muzike i igre. Ali je sve ređe u tome uspevala. Četkar ju je gonio do u postelju. Pošto bi dugo i pažljivo izvodio svoje spremanje, kao neku liturgiju u čast samom sebi, našao bi se pred ženom koja je već unapred strepela, prikleštena u krevetu, iz koga nije bilo bekstva ni spasa. Nadugo i potanko joj je objašnjavao tada kako balet Narodnog pozorišta ne valja ništa, kako je sve na pogrešnoj osnovi, nesavesno, nesposobno, slabo, aljkavo. Nadnosi se nad nju i dokazuje kako slavni igrač Krajevski, koga su gledali te večeri, uživa nezaslužen glas, kako je večeras mlako i nemuški igrao mladog viteza oko usnule princeze. — Šta misli taj lepotan, da je sva veština u bademastim očima i ufitiljenim brčićima? Zar onako prilazi zaljubljen čovek ženi za kojom čezne? Nisam igrač ni umetnik, niti je to moj posao, ali dođe mi da se dignem pa da mu ja pokažem kako se to radi. AIi, ne bio im ja dirigent i baletmajster! Ne bi kod mene bilo vrdanja ni zabušavanja, to možeš da budeš uverena, niti onog kobajagi skakutanja hop-cup. Imali bi oni meni da stoje na prstima i da se vrte oko sebe dok im krvavi svetlaci ne počnu da skaču. Imao bi taj da leti kad ja samo okom krenem — razumeš? — a ne da se krevelji i čengija, a ovamo veliku platu prima i zove se umetnik i igrač. I, onako opremljen za spavanje, dugoj spavaćici, bez zuba, sa vatom koja viri iz nosa i uha, četkar se naginje nad ženom u krevetu i diriguje nemom orkestru i nevidljivim igračima, strogo i neumoljivo, a zatim se propinje silovito i pokazuje kako bi, po njegovom mišljenju, trebalo da radi slavni igrač oko princeze na sceni. I sve se to završi njegovim tvrdim, bezobzirnim snom, na koji je on tako ponosan, i njenom bolnom nesanicom. A sutra naveče ponavlja se ista igra sa drugom sadržinom. Ona ne zna više ni kako sebi da to objasni, ali samo vidi da se njen muž po svršenom poslu, kad posle večere ostane s njom nasamo, prosto pretvara u čudovište. I svake večeri to je neka druga uloga koju on pred njom igra, svaki put sve manje logična i verovatna, sve odvratnija i strašnija. Ona ne nalazi snage da ga u tome spreči, ni da se brani, sluša ga sa dosadom, sa gnušanjem, pa sa užasom, jer nju od tih razgovora počinje u poslednje vreme već istinski strah da hvata. Zna da je sve samo naklapanje nemoćnog jadnika, koji noću, u časovima posle trezvenog dnevnog posla i pre mirnog noćnog sna, otvara svoj vašar čudovišta i pokazuje svoje, svetu nepoznato, naličje, i to samo pred njom, ženom koju hrani i odeva i pred kojom, dosledno, ne mora da ima nikakvog stida ni obzira. Zna, pa ipak je hvata strah. Jer u svom hvalisanju i nabrajanju svega što bi on mogao da uradi, da je nešto onaj i onakav kakvim se u tom trenutku zamišlja, četkar je već odavno prešao granice ne samo onoga što je verovatno i mogućno nego i onoga što je dopušteno i prirodno. Sad su večeri sve češće bivale za njega prava orgija sujete, žudnja za vlašću, pomame za silom i

slavom i bogzna još kakvih nagona koje je preko dana krio, ili za koje ni sam nije znao da ih nosi u sebi — a za nju potajni užas i sve duža nesanica. I svaka stvar je mogla da posluži kao povod. Razgovor pođe, na primer, od jedne opšime vesti iz kriminalne hronike. Na pustoj poljani, ispod železničkog mosta, nađena je mrtva neka žena, strankinja, izbodena nožem. Žena je bila mlada, lepa, otmena, očigledno iz boljeg društva. Ceo slučaj bio je neobjašnjiv. Sva se štampa raspisala o njemu i svi se pitaju: ko je tajanstvena lepotica? Ko su ubice i kakav bi mogao biti povod zločinu? Gazda Andrija čita najpre naglas reportažu o zločinu, a onda se zavali u fotelju i sa značajnim osmehom govori ženi: — Budale! Šta tu ima mnogo da se pita? Zar je malo tajnih društava ili špijunskih organizacija? I zar je jedna takva lepotica u njihovoj službi? A sa tim društvima ti je ovako: vrbuju te i ti uđeš; zakuneš se, zakuneš se na revolver i kamu da ćeš bez pogovora izvršavati sva naređenja i da nećeš nikad i nikome odati tajnu. Posle, pogrešiš nešto ili odaš, i već si osuđen. Spasa ti nema. Kad se najmanje nadaš: nož u leđa. Tako i treba! Tu nema milosrđa ni oklevanja. Da mi je rođena sestra, ja glasam: smrt. I presuda se izvršava, automatski, munjevito. Ako treba, izvršavam je sam svojom rukom. Razumeš? I sad se ova blesava i mekušna policija rastrčala i raspričala. Te »radi se o cmomanjastom snažnom čoveku visokog rasta«, te ovaj bi mogao biti, te onaj je isključen, a za ovoga nije verovatno. Ništa oni ne znaju, ja tebi da kažem. Svi su oni slepci i slabići, i po sebi sude i ostale. Gazda Andrija se diže, prilazi bliže ženi: — A možda je ubica baš onaj koji je po mišljenju naše mudre policije »potpuno isključen«, na koga niko i ne pomišlja. Možda nije ni cmomanjast ni visok. Možda šef kriminalne policije prolazi svakog dana pored njega, i pozdravljaju se kao stari poznanici. Možda ih ubica sa uživanjem posmatra kako lutaju, vodeći istragu u sasvim pogrešnom pravcu, i smeje im se u sebi. Ha, ha, ha, ha! Gromko se smejući, četkar obiđe jednom oko stola i opet se nađe lice u lice sa ženom. — Ko je da je, taj je majstor u svom poslu, čovek u kome damar jedan ne zadrhti kad ima da se izvrši kakav zadatak u interesu viših ciljeva, čovek sigurna oka i još sigumije ruke. Četkar podiže stisnutu pesnicu i gleda ženu oštro, pravo u oči. — To mogu da kažem, jer takav sam i sam. Svi misle: gazda Andrija ljubazan, mek čovek, dobričina, a ne znaju i ne slute ko je i šta je Andrija Zereković! Ha, ha! Nisam ja bubica ni bravak, nego arslan, arslan, i to onaj potajni, najopasniji. Razumeš? Eto, ja znam da i ti misliš kako ja ne bih ni u snu mogao da ubijem tako nekog prestupnika kao što je ova žena na poljani. Četkarevo lice se preli, kao svetlošću, osmejkom punim sažaljenja i prezira koji dolazi sa visine. Žena obara oči, krv joj udara u obraze, usne se miču, ali ne nalazi reči. — Eto, vidiš da misliš — nadnosi se četkar inkvizitorski nad nju — vidiš da sam pogodio. A to je zato što me ni ti ne poznaješ, kao ni ostali. E vidiš, kad se radi o načelu, o interesima neke svete stvari kojoj sam se zakleo, za mene je ubiti ovakvu jednu belosvetsku skitnicu u svili i krznu isto što i popiti čašu vode. »Izdala si — zna se šta te čeka!« Prvi udarac tu, ispod vrata, gde prolazi glavna arterija — na! — a zatim još tri udarca, jedan u leđa i dva u grudi — na! na! na! — i gotovo! Žena ga je, uplašena, gledala kako svojom kratkom žutom olovkom izmahuje kao nekim štiletom, dahćući: na! na! na! Ona poznaje dobro tu olovku, za koju joj je on nekoliko puta dosad pričao da je ima već šestu godinu, jer on ume da štedi pri pisanju i pri rezanju kao niko — a već da izgubi olovku ili da je zaboravi negde, kao drugi, to kod njega ne postoji, i zato mu i traje koliko nikom drugom. »Još šest godina može da mi traje sa mojim načinom štednje i čuvanja. Po meni bi svi fabrikanti olovaka pocrkali od gladi«, tako joj je govorio, dobro se seća. Vitlajući još tom olovkom, gazda Andrija nastavlja: — Tako, dabome! Bez glasa i bez jauka. A posle, operu se ruke i čovek se vrati u varoš kao da ništa nije bilo. I kad se povede reč o slučaju, on učestvuje u razgovoru, čita novine, mirno, kao i svaki drugi građanin, a da mu ni najmanji mišić na licu ne zadrhti. Gazda Andrija ispi čašu vode koja je stajala na stolu i pogleda ženu prekorno, ali i sa izvesnom blagošću u kojoj ima mnogo prezira, kao da joj prašta što ne razume i ne zna ono što i nije lako znati, i

što i toliki drugi, pametniji od nje, ne znaju i ne slute. Zatim gazda Andrija čita još malo novine, a onda se digne i svečanim, mirnim korakom, koji bi odgovarao mnogo višem i snažnijem čoveku nego što je on, ode u kupatilo da se spremi za spavanje. A žena leži posle u svom krevetu, kao da su je sa mučilišta doveli. Plaši se mraka, a ne sme da zapali lampu, gadi se od misli na večernji razgovor, a ne može da misli ni o čem drugom. Kad joj pođe za rukom da zaspi, iziđe joj na san krvav leš nepoznate žene, tako da se sa prigušenim jaukom budi. Ali četkar je ne čuje, jer on spava na desnom uhu, a levo mu je zapušeno vatom. U takvim noćima, žena nije mogla da spava. Gušila se od želje da beži iz ove zagušljive sobe, od ovog jednomernog, mahinalnog disanja. I sve se češće dešavalo da se dizala i odlazila u kupatilo. Prala je ruke i lice, zapljuskivala hladnom vodom nabujale grudi. To je donosilo samo trenutno olakšanje. U toploj postelji, gde su je čekale stare misli, ta svežina od vode pretvarala se odmah u laku vrelinu, koja je stezala grudi kao vatren oklop. Skakala bi ponovo, trčala u kupatilo i, ne znajući šta radi, bacala se, onako u košulji, na pod od hladnih kamenih pločica i ostajala tako, jecajući, dok ne bi osetila kako sva trne i drhti od tvrdog hladnog ležaja i kako je, zajedno sa tom bolnom studeni, prožima misao da to donosi bolest, ili smrt — u svakom slučaju oslobođenje. Tako joj često prođe polovina noći. A sutrašnji dan donosi miran svakidašnji život, veče muževljeva pričanja, a noć opet nepoznate patnje. Tako je u mnogom naoko sređenom životu razlika između dana i noći ogromna. Ima ih dosta koji, kao i ova srećno udomljena žena, na dnevnoj svetlosti idu mirni i pribrani, a noću podnose takve muke da sami sebe ne mogu da poznaju u vrelom mraku svoje postelje. Ali kad u takvom jednom životu razlika između dana i noći postane i suviše velika, iscrpe se sposobnost za skrovitu patnju i bolno pretvaranje, i usled nejednakog pritiska između dana i noći — prsne ceo taj život u komade. Više od dve godine Anica je živela tako. Nije bilo nikakva razloga da joj tako ne prođe i treća godina, i četvrta, i sve dalje redom. U svojim mislima odavno se ona pomirila s tim da se njena muka ne može nikome ni nagovestiti, a kamoli kazati, i prema tome da joj nema ni leka. Godine bi prošle; ako ne bi podlegla, ona bi ih preturila, sve ćutke; preturila bi godine, ali nije mogla da preturi sate i minute. Takav jedan neprelazni i sudbonosni sat naišao je polovinom treće godine njenog braka. To je bio jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumnjivo da je život koji vodimo nemoćan, nedostojan, neizdržljiv. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda tragične odluke. Ali, kako svet oko nas nikad ne miruje, i kako smo mi sami uvek više skloni da izbegavamo sudbonosne prelome, obično se dešava tada da neka sitnica — neko lice, neki razgovor, neka knjiga ili sitan posao — privuče našu pažnju na sebe i odvrati naš pogled sa istine koju smo uočili, i tako nam omogući da sami sebe još jednom zavaramo, da kukavno izbegnemo donošenje prave odluke i da produžimo stari način života. Ali to što se dešava tako često, nije se ovoga puta desilo. Toga septembarskog predvečerja Anica je čula da devojka u prizemlju otvara nekome. Pomislila je da je to muž koji je došao nešto ranije, i zadrhtala je. Pokazalo se da je momak iz radnje, nekim poslom. Da je to bio gazda Andrija, ona bi provela to veče kao i svako drugo, i život bi se u kući nastavio kakav je bio i dotad. Ali sad je trebalo čekati na muževljev dolazak. To je bilo neizdržljivo i postajalo nemogućno u ovom času. U snažnom, još devojačkom telu oživeli oštri, nemirni trnci, panično ustremljeni svi u jednom pravcu, vuku je i gone neodoljivo iz ove kuće. U mislima strahovanje, neizvesnost, i samo jedno pitanje: kakve scene i pričanja donosi ovo veče i kakva li joj se noć sprema? Da je bar devojka tu. Nekoliko beznačajnih reči, izmenjenih sa njom, skrenulo bi ženine misli na drugu stranu i zadržalo je. Ali je slučajno i devojka bila u tom trenutku otišla negde preko ulice. Žena se odjednom našla pored svoga ormana u spavaćoj sobi. Pred njom je bio već otvoren njen mali i jevtini devojački kofer od veštačke kože. Kao što je često radila u snovima i u onim bunovnim mislima pored zaspalog muža, ona je i sada brzo složila najnužnije od potrebnih stvari i odela (samo ono što je ona donela), i sa koferom u ruci spustila se niz basamake. I opet nikoga da čuje ni da sretne. Njena je misao potpuno stala. A onaj snažni nemir u telu biva sve jači i tako je silan da bi lance raskinuo. Taj nemir je nju nosio kao slamku uz strmu ulicu i vodio je pravo očinskoj kući.

PRIČA O KMETU SIMANU Sa pucnjavom kakvu dotad nije čulo bosansko uho, ušle su austrijske trupe 19. avgusta 1878. godine u Sarajevo. Uz pucnjavu je išlo i sve ostalo: krv, leševi, preki sud, vešanje i streljanje, strah, neslućeni likovi i nove uredbe i običaji. Od toga se u mnogom čoveku mnogo šta potreslo i prevrnulo, i mnogo toga počelo da se menja među ljudima. Tako je bilo i sa kmetom-seljakom Simom Vaskovićem, zvanim Siman. Nevelik ali lep komad zemlje, na kom je živeo Siman sa ženom i dvoje sitne muške dece, bio je u blizini Sarajeva, odmah iznad Švrakinog Sela. Aga mu je bio Ibraga Kološ, sarač, sa dućanom na Baščaršiji, skroman majstor i jedan od onih sitnih aga. Da li zbog toga što je po naravi bio dobroćudan i miroljubiv čovek, ili što sa svojim kmetom nije drugačije ni mogao, sve i da je hteo, on je bio strašljiviji i obazriviji od drugih aga. Postoji i takav tip vlasnika zemlje koga narod naziva »duševan aga«. U suštini, takav aga nije ni bolji ni duševniji, nego obično samo slabiji ili po prirodi manje borben i nasilan od onih krupnih aga koji »sede kmetu za vratom« i čije bezdušne subaše isteruju sa kmetskog gumna i poslednje zrno samovoljno odmerenog haka. Razlika je samo u tome što kod ponekog takvog age preovlađuje mudrost sitnih i slabih ljudi. Tako je bilo i sa ovim Ibragom, Ali u večitim i nerazmrsivim računima između njega i njegovog kmeta vladao je u osnovi isti princip, strašni princip kmetovsko-aginskog odnosa, po kom čovek jede drugog čoveka koji za njega radi trošeći snagu i sahranjujući sa svakom žetvom po jedan delić sebe u obrađivanu zemlju, bez ikakve nade da bi se taj odnos, koji se stalno pogoršava na štetu kmeta, ikad mogao izmeniti. Takav je bio Simanov aga i takva njegova dobrota. Za Simana bi se opet moglo teško kazati da je rđav kmet, još manje da je dobar. Najtačnije bi bilo kazati da je na svoj način — i dobar i rđav. Drugi kmetovi nastoje da zagorčaju agi život i gospodstvo što manjom proizvodnjom, otezanjem, zakidanjem i mnogim sitnim smicalicama kod davanja haka, to jest trećine od celokupnog prinosa žita i polovine od voća i sena. Siman nije bio sposoban za takve stvari koje traže lukavstva, istrajnost i uporstva. On je davao agi otprilike koliko mu pripada, ali je, odlučno odbijao da mu taj njegov hak prenese kući, u varoš; isto tako, on nije nipošto hteo da agi »čini hizmet«, to jest da kao drugi kmetovi radi na aginom poslu, kao kulučar, uobičajenih i obaveznih pet do šest dana godišnje. Uopšte, držao se prema agi gordo i osiono i »provodio svoje«. Ibraga je mogao da potraži načina kako da sabije rogove svome kmetu, ali je uvidio da je bolje praviti se nevešt i primiti dobru trećinu, i strpljivo je snosio sitne ćudi svoga kmeta, smatrajući ih manjom nevoljom i onim neminovnim zlom koje, kao senka, ide uz svaku dobru i korisnu stvar, pa i uz kmetovski hak. I on je svake godine išao sam po svoj deo žita i voća, praveći se da mu je to zabava i zadovoljstvo, i nije nikad pozivao Simana svojoj kući na rad, tvrdeći da nema potrebe za to. Tako su kmet i aga živeli bez većih trzavica — ćutljivi, ali nepomirljivi neprijatelji, vezani, kao lancem, zemljom koja ih je, svakog na svoj način, hranila i privlačila. Te jeseni kad je ušla austrijska vojska u Bosnu bilo je dosta aga koji su ostali bez trećine, jer nisu smeli da iziđu na selo i da traže svoje, a kmet se nije javljao, nego je, koristeći se ovom zabunom i iščekujući da vidi kakav će zakon »pod novim carem« važiti, zadržao i svoj i agin deo. Ibragin slučaj bio je naročit. Njegov kmet je tu, pod rukom, na sat hoda od njegovog dućana, a on je i dosad sam dolazio po svoj deo. Čim se malo smirilo i sredilo u Sarajevu, on je pitao i ozbiljne ljude i nove vlasti, i svi su mu rekli da se u odnosu između kmeta i age ništa ne menja »do daljnjega«, da je svako gospodar na svome, i da aga ima pravo da uzima i dalje svoj hak, kao i do sada. Tako je Ibraga rešio jednog dana da obiđe svoj čitluk i uzme svoj deo šljiva, koju se te godine rodile kao nikada, a zbog rata i promene još nisu bile obrane. Prvi dan septembra. Sunčano jutro. U šljiviku na travi leži Siman, ruke zaturio pod glavu, nad njim se modre i savijaju grane pune roda. Ne misli ništa, samo se smeška, jer ga od glave do pete

ispunjava jedno jedino osećanje: da je sve ovo njegovo. Kao kroza san čuje dole škripu vratnica i glasove. Pogleda jednim okom samo, i odmah vidi šta je. Njegov aga Ibraga, sarač, došao sa četiri konja i jednim momkom da obere svoju polovinu šljiva. Siman ga je pustio da mu priđe posve blizu, praveći se da ga ne čuje i ne vidi. — Dobro jutro, Simane. — Dobro i jest — kaže Siman, a ne ustaje pred agom. Ibraga pređe rukom preko očiju. Kao da se svet iz temelja zaljuljao. Pridržava se za jednu šljivu. Gleda Ibraga toga drskog čoveka koji mimo svakog reda i običaja leži i ne diže se pred njim, ne veruje rođenim očima i ne može da se načudi koliki je kmet kad nije zgrčen ni ponizan, nego kad se opusti i raširi u svojoj punoj snazi i veličini. Dugo je gledao Ibraga to što se nije videlo ni zapamtilo otkad su age age i kmetovi kmetovi. Ispod mime maske »duševnog age« u njemu je sve kuvalo od sopstveničkog besa i povređenog aginskog po-nosa, ali su ga strah i obzir obuzdavali, jer kmet je očigledno rešen na zlo, a vremena su teška i nesigurna. I Ibraga se pribrao i seo. — Ja došo da ovo šljiva, što je moje, smirim — kaže aga muklim glasom. — Nisi moro dolaziti. Šljive su mirne, a koliko ih bude trebalo smirivati, umijem ih i ja smiriti. Zametnu se neobična prepirka. Siman se napola pridigao, ali samo zato da bi mogao agi u oči da skreše ono što ni sam nije pomišljao da bi smeo da mu kaže. Imao je on ranije, i često, onih trenutaka ogorčenog maštanja i razgovora sa samim sobom, negde na drumu ili na njivi, kad je uz jedva primetne pokrete ruku i glave šaputao poluglasno sve ono što bi svaki kmet kazao agi kad bi se nešto desilo čudo i kad bi odjednom age prestaie biti age, a kmetovi postali gospodari na svojoj zemlji. (To su ti trenuci drskog a bezopasnog i nečujnog gunđanja u kojima svaki potlačeni olakšava srcu i maštanjem zaslađuje svakidašnju muku jednoličnog živcta.) Da, imao je tih trenutaka, ali ni u njima nije nalazio ovakve i ovako krupne, smele reči. Hiljade i hiljade takvih usamljenih i nečujnih buntovnih razgovora iz prošlosti sad su se slili kao hiljade potočiča u jednu jedinu gromku bujicu reči. I Siman govori. Pod njim topla septembarska zemlja, nad njim se savile grane od roda modrih šljiva, a kroz njih se nazire nebo sa dubokom, svetlijom modrinom i tanka belina pamučastih oblaka. Usta mu puna reči kao nekog slatkog, vatrenog pića. I sam se čudi otkud mu na um padaju te smele reči, od kojih je potonja uvek slađa od prve. I milije mu je to što može da izgovori, nego ovaj rod, koji on sada smatra svojim, i sav šljivik, sa svim voćkama iz korena. Odmahuje Siman rukom široko, preko jesenskog predela i neba nad njim, guši se od jakih reči, i na sve agine na silu blage i naoko razložne primedbe i opomene odgovara oštrim i kratkim: ne! u kom onoe puca i žeže kao plameni bič. (Kad ljuđi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz go dine u godinu, rade za drugog, i uviđaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome i ne smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila se u ponekom od njih gorčina stotine hiljada Ijudi i desetina pokolenja.) Teško je verovati da toliko ogorčenja i pobedničkog kliktanja može stati u jedan jedini slog. Tako je Siman izgovorio nekoliko puta to svoje ne, okrećući lice na sve četiri strane sveta a zatim put neba, kao da puca iz male puške i šenluči, da ceo svet čuje njegovu radost. A zatim se okrenuo prema agi, i tiše i sređenije izgovorio to svoje ne, tako da je u toj nagloj promeni tona bilo nečeg naročito značajnog i svečanog: — Ne, nije tako, Ibraga. — Pa kako je, kad nije tako? — pita meko aga. — Vidiš sam kako je: drugo vrijeme, druga prava, pa i druga sudija. — Ono jest, drugo je vrijeme — božije đavanje tako! — ali ti si pametan čo'jek, Simane, i znaš dobro da takve prave nema po kojoj ono što je moje može odjednom postati tvoje. Tu Siman planu. — E da vidiš, ima, Ibraga! Ima i može! I tvoje je bilo nekad naše, pa u neko vrijeme i po nekoj pravi postalo vaše. E, kad je ono što je od davnina bilo moje moglo postati tvoje, može vala i ovo što se

zove tvoje postati moje, kao što je i bilo. — Ode ti, Simane daleko. — Mogu ja danas da idern kud god hoću. — Mooožeš ... — Mogu, još kako mogu, Ibraga. Ćutanje, u kome svaki misli svoje. Siman misli šta bi još mogao teško i uvredljivo da kaže ne ovom svom Ibragi, koga on više ni za što ne smatra i koji, pravo govoreći, nije nikad ni bio neki naročito rđav čovek ni težak aga, nego svim agama na zemlji i uopšte celom svetu koji je, kako se njemu čini, sada svedok ovog vekovnog megdana. A Ibraga misli kako bi privoleo pobesnela vlaha da mu doz-voli da nabere bar dve kotarice šljiva, da se od sramote praznih ruku kući ne vraća. I procedi to kroz zube, kratko i obazrivo. — Ne! — odgovara Siman. — Eno ti šljive, popni se pa jedi koliko hoćeš, neka ti je halal, ali jednog ucrvka nećeš ponijeti odavde. Ne dam; hoću da te vidim kako se vraćaš sa praznim sepetima odanle odakle si se uvijek vraćao sa punim. To mi je meram i to mi je, znaj, svima mojima mrtvima za dušu, za četiri stotine godina. Tu se Siman zagrcnu od siline svoga zanosa i ućuta. Ibraga samo steže jače vilice i odmahuje rukom, ali kratkim, jedva vidljivim pokretima, koji prate nečujan unutrašnji dijalog. Nastaje opet ćutanje. Ibraga gleda preda se, a Siman sav cepti i brekće i prelazi nemirnim pogledom po svemu oko sebe. — Pa kako ostasmo mi, Simane? — prekida aga čutanje. — Ja dobro, Ibraga, a ti ne znam kako si. — Ama, znam da si dobro, i neka si, šućur, nego šta ćemo sa šljivama? — A, sa šljivama? Pa to se zna, onako kako sam ti reko: bilo pa nije. — Ne more to, Simane, tako. Pametan si čo'jek; ne treba da ti govorim. — I ne treba, vala. Nego, ja ću tebi kazati nešto, da ne duljimo lakrdiju. Evo kako je: četiri stotine godina ste vi jahali nas, sada ćemo četiri stotine godina mi vas, a poslije ćemo se razgovarati ko će koga jahati za onih trećih četiri stotine godina. Ibraga ne sačeka kraj. Diže se bez pozdrava i oproštaja i zaputi se svom čoveku koji je stajao podaIje, uz konja, i oni krenuše odakle su i došli. Agi se činila beskrajnom ta utrina koju je imao da prođe pre nego što nestane kmetu iz vida, izgledala mu je mnogo duža nego kad je dolazio, iako je sađa išao nizbrdo. A Siman je gledao za njim, žaleći u sebi što se tako brzo prekinuo razgovor koji ga je takvim zadovoljstvom cela ispunio. činilo mu se da ni približno nije sve kazao i da je pun neiz-rečenih reči koje naviru u rojevima. Širio je ruke i prste na rukama, nadimao grudi, zadržavajući u sebi sladak vazduh i izdišući ga glasno i polagano kroz stegnute zube. Krivo mu je bilo što je nestalo age ispred njega, jer šta ti vredi da imaš i imanje i silu kad je nemaš kome pokazati. Te jeseni Siman zaista nije dao agi ni trećine od žita ni polovine od voća i sena, kao što je zakon i red i kao što je uvek dosad davao. Ibraga je bio ne samo oštećen nego i teško uvređen Simanovim postupkom, i uvređen i uplašen jer se Siman nije zadovoljio onom brukom u šljiviku. Godina rodila, trećinu nije dao agi, a sve se dobro prodaje, jer vojska sve kupuje i plaća. U svom zanosu, Siman je kupio jahaćeg konja, omalenog ali dobrog vrančića, kupio ga je lako, jer posle ove uzbune bilo je i odbjeglih i napuštenih konja koje su džambasi prodavali budzašto. Samo mu je na tom konju orma bila seljačka, više prtena nego kožna. Jednog jutra Siman je dobro otimario svoga konja i, onako visok i krakat, poklopio se po njemu, nakrivivši kapu i zabacivši plosku sa rakijom za sebe. Projahao je kroz svu sarajevsku čaršiju, a zatim je naterao vranca pred Ibragin otvoren dućan, gde je njegov aga, pognut i prekrštenih nogu, bušio rupe na svetlim novim kajasima. Poigrava konjčić, samo što prednje noge ne metne na ćepenak, Ibraga se mršti i ne diže glavu s

posla, a Siman traži glasno da kupi novu uzdu, sa pucama i crvenim kitama. Ibraga odgovara tiho da nema takve uzđe i da je ne bi mogao ni napraviti, jer mu je nestalo robe. — Što, da nije moja para šugava? — pita nabusito seljak. — Nije, ne dao bog, ali nemam, dobar čo'ječe, espapa. Jedva se Ibraga tako odbranio te napasti i poslao svog nakićenog kmeta da dalje traži uzdu kakva mu treba. Još je nekoliko puta projahao Siman ispred Ibragina dućana, sa srećnim osmehom na licu i poigravajući sitno na vrančiću. Sve je to, naravno, vređalo i uznemirivalo Ibragu, i on se žalio komšijama i grizao u sebi i plašio isprva. Ali stvari su se u gradu sve više smirivale. I njegovom pobesnelom kmetu dodijalo, izgleda, da mu projahuje ispred dućana. Tako se Ibraga polako smirivao. Peče ga uvreda i zabrinjuje šteta, ali kad pogleda oko sebe i vidi koliko su ljudi mnogo gore postradali, on je srećan što je sa porodicom preživeo bunu i što opet može da radi u svom dućanu; uveren u svoje pravo, on je rešen da čeka bolja vremena a nije mu to ni teško jer gladi nema u njegovoj kući. A nije ni trebalo dugo čekati. Siman je proveo zimu u nekoj vrsti zanosa. Ispekao je rakije koliko nikad dotada, i popio sa društvom, uz pšeničan hleb za koji su svi govorili da je sladak »k'o kad je aginski«. Ugojili se ukućani te zime, a Siman je i podbuo malo od rakije. Na kraju, i aginsko se pojede. Siman je posejao svojim semenom, ali je od Đurđevdana počeo da kupuje žito. A u isto vreme dobio je i prvu pozivku kotarske političke vlasti »u stvari tužbe Ibrage Kološa«. Siman se nije mnogo iznenadio, jer je već ranije čuo da se pozivaju seljaci koji su uskratili trećinu, još manje se uplašio, jer aginsko dobro koje je pojeo i popio ove zime kolalo je u njegovim žilama kao vrela snaga; pomalo se i radovao što će se pred hrišćanskim sudom sresti sa agom, i otišao je na raspravu kao na malo Kosovo. Rasprava se rđavo završila. Upravo nije se ni završila, nego je prekinuta. Siman je bio zgranut i ogorčen kad je video da pored činovnika koji presuđuje sede dva domaća čoveka, prisjednik, jedan musliman, predstavnik aga, a drugi hrišćanin, predstavnik kmetova. On je to i rekao. Činovnik ga je opomenuo. Zatim je Siman na svoj način izneo kako je otac ovog Ibrage, Salih Kološ, došao do kmetovskog prava i kako, po njegovom mišljenju, »prava« ne može biti dvaput aginska, i onda kad je turska i onda kad je hrišćanska vlast. Kad je onda naše? Činovnik je citirao i »carsko pismo« od 28. jula 1878, godine i »sefersku naredbu od 1859. godine« i »ramazanski zakon od 7-og dana ramazana meseca 1858. godine«. A tu se Siman gromko i široko nasmejao turskim zakonima i rekao za njih nešto što se ne govori u kancelariji, nešto tako ružno i teško, da ga je činovnik odmah izbacio napolje i da je posle imao da odgovara za uvredu vlasti. Odležao je osam dana zatvora. U isto vreme, pala je presuda da ima da nadoknadi agi lanjsku trećinu i da je ubuduće redovno daje, jer su svi stari zakoni na snazi dok se novi ne donesu. Siman nije mogao sebi da dođe. Omrzla mu ku~ ća, a usev i šljivik gleda kao da su tuđi. Uložio je priziv. Tada se obratio »učitelju« Aleksi, koji je bio neka vrsta javnog pisara i budžaklijskog advokata. To je bio bivši učitelj srpske škole. Pre osam godina, kad je sarajevska srpska škola tražila pomoćnog učitelja, on je došao u Sarajevo iz Zemuna. Novi učitelj nije bio ni glup ni nedruštven čovek; naprotiv, bio je duhovit i druželjubiv, i suviše. S jedne strane njega je, kako su govorile gazde iz crkvenoškolske opštine »prenosila pamet«, a s druge, njegovo druželjublje teralo ga je stalno po krčmama i u društvo onih koji se vesele i piju. Plav, onizak, rumen i nasmejan, sa modrim oči~ ma uvek zalivenim nekim radosnim suzama, novi učitelj je bio središna tačka svih mehanskih šala, teferiča i veselih društava. Sarajevski opštinari su znali unapred da gotovo svaki učitelj koga dobave iz Austrije mora da ima neku manu, inače ne bi napustio svoje lepo mesto i došao u ovu tursku varoš, gdje je život težak i neobičan, i bili su spremni da mu progledaju kroz prste, ali gospodin Aleksa se naglo i nezaustavno pretvarao u tešku pijanicu. »Tužna zemlja, brate...«, govorio je učitelj pri svakoj čaši rakije, žaleći se na sredinu u kojoj je živeo. A ko rakijom tu-gu leči, taj ne ozdravlja od tuge, nego umire od rakije. Što je

najgore, rakija je štetno uticala na temperament i karakter novog učitelja: on je naglo padao u svakom pogledu, postajao je neuredan u školi a osetljiv na primedbe i razdražijiv u razgovorima sa gazdama i prvacima iz opštine. Posle dve godine, opstina je otkazala pomoćnom učitelju službu. Na to je on izjavio da otkaz ne prima, da će opštinu tužiti sudu za prekršaj ugovora, i — da prelazi na islam. Zaprepašćenje je bilo veliko, opštinari su činili sve da ga odvrate od toga čudnog koraka, ali bez uspeha. Razumni Ijudi među muslimanima u čaršiji nisu bili nimalo oduševljeni ovim novovernikom, ali našlo se nekoliko učiteljevih drugova u piću, a i nekoliko fanatičnih hodža, koji su u Arifefendiji, kako se sada zvao učitelj, videli dobitak za svoju versku zajednicu i gubitak za hrišćanstvo. Oni su preverenom učitelju skrojili nove i posve propisne muslimanske haljine, i odmah ga oženili jednom imućnom udovicom, u čiju se kuću i uselio. Samo je bivši učitelj trošio više nego što mu je žena davala, i tako je počeo da se bavi pisarskim poslom. U tome ga je zatekla i okupacija Bosne. Sa dolaskom austrijskih trupa nestalo je Arifefendije. Pojavio se posie dva meseca, kad se sve smiriio, ali sada opet odeven alla franea, sa čudnim i staromodnim cilindrom na glavi. Uzeo je opet svoje prvobitno hrišćansko ime i prihvatio se opet svoga pisarskog zanata, a uz to je vršio još jedan posao, za koji je sada postojalo novi ime: špicl, posao policijskog dostavljača. Narod ga je zvao »potajnikom«. Prezirali su ga i muslimani i hrišćani, ali on je, pijući sve više, već bio u onoj fazi alkoholizma kad kod čoveka dmštvena svest i lično dostojanstvo potpuno tamne i nestaju. Sedeo je redovno u Besarinom hanu, malo pođalje od ostalih gostiju (odnosno, oni su sedeli podalje od njega) i pisao molbe i pisma ili prevodio sa nemačkog i mađarskog. Pred njim je stajao metalan divit sa mastionicom, pes-kamicom i nekoliko pera, a pored njega čokanj rakije, uvek nekako dopola ispijen. Razgovor sa Simanom bio je onakav kakav je sa svima klijentima učiteljevim. Najpre su se pitali za zdravlje, mrzovoljno i kratko, ne čekajuči odgovora na pitanje, a zatim je Siman upitao pošto će mu napisati »utok«. Sekser ako je na srpskom, a dva ako je na nemačkom. Koji je »tvrđi« i sigumiji, pita Siman. Siguran je, što se sigurnosti tiče, i jedan i drugi, ali nemački je opet sigurniji. Siman je imao u džepu svega tri seksera, ali je bio pokoleban svojim dosadanjim neuspehom. Ko zna koji jezik pravda najbolje razume? — Piši njemački — rekao je odlučno. Učitelj je razvio svoje hartije i otvorio divit, sve to sa svečanim i neprirodnim dostojanstvom pijanice. Pisao je brzo i samopouzdano, pravilnim slovima, u ravnim redovima, a početna velika slova bila su majstorski izvijena i isprepletena. Kad je završio, posuo je još vlažne redove sitnim zlaćanim peskom iz metalne peskamice, tako da su deblje linije bleskale zlatnim i modrikastim sjajem, a zatim je poluglasno i svečano pročitao priziv, podvlačeći pojedine reči i neobične izraze, od kojih svaki bije kao maljem, kako je učitelj uzgred uveravao zablenutog seljaka. Nikad stvar nije Simanu izgledala tako siguma. Zajedno su popili po deci rakije, posle čega se Siman grohotom smejao prvoj presudi. A kad je taj poziv odbačen od više političke vlasti kao neosnovan, Siman se opio u mehani kod Kreštalice, zagmuo rukav sve do ramena, udario pesnicom o sto i zapevao što ga grlo nosi: Puče puška s pećine — nema agi trećine. Zbog toga je osuđen na tri dana zatvora, a zbog onog što je tom prilikom rekao o carskoj vlasti, još na sedam dana. Od tada je Siman Vasković pošao nizbrdicom koja je bivala sve strmija, dok se nije sasvim propio i proskitao, zanemarujući sve više i zemlju i porodicu. Oduvek je on važio kao plahovit i nesrećan čovek; prkos je u njemu bio veći od snage koja je bila velika, a mašta brža od pameti koja nije bila mala. Još dok je mladić bio, otac je govorio za njega: — Ovaj moj Siman nit je na mene ni na pokojnu majku; dobra je bila, bog da je prosti, i krotka — to je bila žena štono se kaže: usta ima, jezik nema; crna zemlja, bog dao. Nego, na ujake se bacio. Takvi su mi šuraci. Laki i povodljivi, nemirni i bundžije4judi. I takav je i on otkako se ispilio: haj-huj! Dobra je srca, može i da posluša i da uradi, ali pamet u oblacima. Ne gleda ono što je pred njim, nego

sve da mu je ono što bit' ne može. Sad je sasvim pošao tim putem. Uzalud su mu dolazile komšije i kumovi, oprezni, iskusni ljudi, i opominjali ga, govorili mu da je nerazumno to što radi, da je pametnim ljudima odavno jasno, a da je sada i budalama, da ovo nije »ono« i da austrijska puška nije ona koju su oni očekivali da pukne s pećine, da pod novom, hrišćanskom, carevinom ostaje kmet kmet, a aga aga, i da je stoga njegovo pregonjenje besmisleno i njegov prkos samo dušmaninu veselje. On nije mogao da uvidi, a i kad bi na mahove uviđao, nije hteo da prizna da se prevario i nije mogao da se zaustavi, nego je išao za svojom strašću dokraja, prosto krenuo da se raskući i niko ga nije mogao zaustaviti. (Dešava se tako da opšta misao o oslobođenju od jednog društvenog zla, koja sazreva u masama, izbije ponekad u pojedincu kao prevremena i usamljena eksplozija i uništi ga.) Prešlo mu je u običaj da »tražeći svoju pravu« obilazi bez potrebe razne kancelarije, dere klupe po sarajevskim kafanama i čama po ćepencima. Parničenje je bilo samo povod. A kad nas seljak stane bez reda i potrebe da napušta posao i da se meša sa čaršijskim Ijudima, to je vidan znak njegove već gotove propasti. Iduće zime Simanu je za nedelju dana umrlo oboje dece od difterije. Žena, i in^če slaba i bolešljiva, sasušila se od žalosti. Siman odlazi od kuće kad god može, i za to nalazi stotinu povoda i izgovora. Treće godine Siman je odgovarao pred istom agrarnom vlašću; tužio ga je aga na osnovu paragrafa 8 iste one »seferske naredbe od 1859. godine«, kojoj se on pre tri godine grohotom smejao. Činovnik nije bio isti i prisjednici su bili drugi, ali je zakon bio večito isti i sa njim i aga, miran, nenasrtIjiv, siguran u svoje pravo. Činovnik je čitao paragraf osmi: »Ako kmet zanemari obrađivanje imanja i bez zakonitog povoda prestane da ga obrađuje, tako da vlasnik bude prikraćen u svom viasničkom dohotku, ili ako na drugi način nanese štetu zakonitom vlasniku, ili ako bez važnog povoda odbije da preda vlasniku deo koji ovome pripada, ili, ukratko, ako radi protivno odredbama između njih sklopljenog ugovora, pa vlasnik podnese vlasti tužbu — tada će vlast, pošto ispita stvar i punovaljanim dokazima se uveri o opravdanost podnesene tužbe, a ako nema izgleda da bi se kmet mogao popraviti, istoga udaIjiti sa dotičnog kmetovskog selišta.« To su ti zakoni i naredbe! Ti se smeješ, a oni te pogađaju pre ili posle, sigurno i neumoljivo. Svi su se saglasili da je to slučaj Simana Vaskovića. Kmet se glasno vajkao i tvrdio da nema tog zakona po kome on, Siman, treba da se raskući i ode u prosjake, a njegov aga da prima svoju trećinu od svakog kmeta i pod svakim carem. Ali u sebi je i sam osećao da, eto, ima, i da ono što je činovnik pročitao pristaje na njegov slučaj kao rukavica na ruku. I posle je pijan govorio neprestano sam sebi: — Turski je zakon otprije toliko godina, a — postove mu ćaćine! — kao da je jutros pravljen za mene. I on je sa strahom mislio o mreži strašnih i svemoćnih zakona koja je isprepletena svuda i sputava sve i svakog, pobeći iz nje ne možeš, razmrsiti je ne umeš, jedino što možeš: da je u rakiji za trenutak zaboraviš. A nema uvek ni rakije. Presuda je postala izvršna i Siman je dignut sa zemlje. Tada je žena otišla u rod, a on se sasvim odao skitnji. Ni seljak ni varošanin, ni težak ni radnik, Siman je lunjao po čaršiji, spavao gde stigne, jeo kad ima, radio kad mora, preprodajući povrće i mleko. Poneki baštovan mu prepusti sepet krompira ili čabricu mleka da proda i plati mu par krajcara za trud. Ali se dešavalo da se Siman opije i da prosto zaboravi i upropasti poverenu mu robu, pa čak i to da popije novac pre nego što baštovan dođe po njega. Posle, da se ubije od stida, ali dockan; krvi svoje nudi, ali sopstvenik neće krv nego novac. Tako je i ta zarada postala sve ređa. Oduvek je umeo da gudi i peva uz gusle; sad je počeo da to radi po mehanama, za marjaš-dva, ili za polić rakije. Sedi u mehani i čeka ko će se naći da mu, u nastupu darežljivosti koja nailazi na pijane ljude, ponudi nešto da popije i podeli sa njim pečenu plećku ili kolut pite. Potamneo je i podbuo u licu, a

smršao u telu, kašlje i pljuje kao bolesnik, ali čim popije, govori 0 zemlji i o svom pravu živo i vatreno, kao što je govorio onog jesenjeg dana Ibragi u šljiviku. To već odavno i nije stvarna zemlja ni neko određeno pravo koje on brani, nego nešto mnogo teže i više, iako on sam ne zna zapravo šta i kako. Ali zato je stvarna »kotarska vlast« i stvaran je haps koji on često leži, nekad tri, nekad šest dana, zbog neke smele reči ili nedozvoljene pesme, kao što je stvarna i tuberkuloza koja ga polagano izjeda. Tako je živeo Simo Vasković još nekoliko godina i branio zemlju koje nema i svoju »pravu« koju niko nije Iiteo da mu prizna. Uvek u mehani, retko trezan, često u hapsu, bolestan i zapušten, skitnica i guslar. Bio je sasvim potišten i klonuo — jer i takvi su dani nailazili, i sve češće — kad se jednog dana javila nova nada u njemu. Pravo govoreći, nada nije bila ni stvarna ni mnogo jasna, ali ljudima koji se rakijom truju i nadom varaju svaki je povod za nadanje dobar. Tih dana telal je objavio »svijetu i narodu« da će u Sarajevo doći neki stariErzherzog, »član prejasnog vladalačkog doma« i »carev amidža«. U gradu su vršene pripreme da se dočeka tako visoka ličnost. A Simanova mašta je, kroz rakiju, već videla »božji prst« u dolasku carevog amidže. Sama pomisao na careve i carske rođake opijala ga je i ispunjavala nadom, jače od rakije. Ništa nije prostije nego izneti pred tog čoveka, koji sedi caru uz koleno i koji sve može, svoju pravednu stvar i doći do svoje »prave«; i ništa nije prirodnije nego da se carev amidža odmah zauzme za Simanovu stvar i naredi da se ona pravedno reši. Zato ovakvi carski ijudi i hodaju zemljom. Od klisara u staroj crkvi na Varoši čuo je da će »nadvojvoda« posetiti i tu crkvu kao i sve bogomolje ostalih vera po Sarajevu. I Siman je odmah smislio da se sakrije negde u niskoj i polumračnoj crkvi, baš i pod vladičanski sto, ako treba, i da u zgodnom trenutku iziđe pred »carskog čovjeka« i da mu preda svoju molbu, možebiti da mu usmeno izloži svoju stvar. Sve može biti. I on je već zamišljao kako se »nadvojvoda« okreće svojoj pratnji i kako naređuje da se ova očigledna nepravda ispravi, i to odmah. Video je sebe kako ide do Ibrage. Ili ne! Što da on ide k njemu u dućan? Nego, on odlazi kući, svojoj nekadašnjoj kući, i naređuje da njegovog bivšeg agu ne puštaju dalje od velikih vratnica. Gubeći se u tim maštanjima, umalo nije zaboravio da potraži čoveka koji će mu napisati molbu. Ipak, na vreme se setio i brzo otišao u Besarin han. Tu je našao bivšeg učitelja na starom mestu. Nit su se pitali za zdravlje, nit su se mnogo pogađali. Siman je rekao kakva mu molba treba, učitelj je rekao da i to može biti. Sekser na srpskom, dva na nemačkom jeziku. Siman je rešen za srpski. On za tu odluku ima više razloga. (On uvek za svoje odluke ima mnogo razloga, često i protivrečnih.) Prvo, on i nema u đepu cela dva seksera; drugo, otkako je čuo za dolazak »carskog amidže«, i otkako mu je, uz pomoc rakije, sinula u glavi njegova nada, 011 je u takvom nastupu optimizma, da se i ne pita koji jezik pravda bolje razume, i ne pomišlja da bi mogao ne uspeti; treće, što da daje ovoj rđi i poturici i paru više nego što mora. — Za sekser, i srpski — kaže Siman odlučno. Sa uobičajenim ceremonijalom, dostojanstveno i važno, sa zlatnim praškom po krupnim rečima od kojih »svaka bije kao maljem«, učitelj je napisao molbu koja je počinjala rečima: »Vaša carska visosti! U podaničkoj poniznosti obraćam se ...« i pročitao je poluglasno zapanjenom seljaku, a zatim je otresao prah sa lista, presavio ga i, primajući sekser, upitao. — Hoćemo li da popijemo po jednu? Poznavajući učitelja kao čoveka koji uglavnom pije »džabnu« rakiju, a samo u krajnjem slučaju plaća sam, Siman je rekao da nema kad i da mu se ne pije. Tada je učitelj, zažmurivši na jedno oko, zapitao Simana kako misli da preda molbu. Seljak nije bio raspolažen da dulji razgovor sa čovekom koji jedan njegov sekser već drži u svom džepu, i rekao je da je to njegova stvar. Učitelj ga je uverevao da to nije tako prosto ni lako, ali seljak je izbegavao đalji razgovor. — Predaće Siman, pa da će se u ticu pretvoriti.

I otišao je niz strmu i dugačku avliju. A učitelj je krenuo na policiju da i tu stvar prijavi, kao što je dostavljao i sve ostale što bi čuo i video. Kapija na crkvenoj porti bila je zaključana, ali se čulo kako oko crkve nešto rade i kako se dozivaju žene koje čiste i peru. Da ne bi svratio pažnju na sebe, Siman nije kucao, nego je otišao do Đuiaginog hana da tamo popije kafu i sačeka vreme kad će moći neprimećen da uđe u crkvu. Idući put hana zamišljao je živo kako će uvrebati trenutak i zavarati pogled klisara i sakriti se negde, pa makar i pod sam vladičanski sto; kako će u trenutku kad carev amidža stane pred ikonostas i prekrsti se (jer, »i oni se krste!«), kako će tada odjednom izići, pokloniti se, zavapiti onako kako piše u molbi. — Vaše visoko carstvo ... u niskoj podanosti! ... Tada će mu pružiti molbenicu. A zatim neka bude šta će biti, neka ga hapse i gone kud hoće. Glavno je da će carev amidža saznati sve što ovi sigurno od njega kriju, a što on zna — to ne može car da ne zna. Neka znaju carevi za Simana i njegovu pravdu! U tim mislima došao je pred Đulagin han, ali nije stigao da sedne na jednu od onih klupa koje su tako masne i uglačane da se ne vidi od kog su drveta, kad ga predusrete Vaso Gengo, zvani Vaso Policaja. Taj Vaso bio je visok čovek, neobično dugih ruku i nogu, nekako sav raskliman, sa tankim i obešenim brkovima na sitnom licu. On je odavno po službama, kao »carski čo'jek«. Najpre je bio momak u pruskom konzulatu, zatim službenik u turskom ućumatu, nešto kao raznosač poziva po hrišćanskim mahalama i zaptija u civilu. Nova, austrijska, vlast ga je zadržala u službi i nekoliko prvih godina raznosio je pozivke kao i ranije, a od pre neki dan je pravi pravcati policajac u uniformi, sa sabljom u crnim kožnim koricama, na kojoj je balčak od mesinga. Otkako zna za sebe, Siman je poznavao ovog Vasu Gengu, a sada otkad »ganja« ovu svoju nesrećnu parnicu, susreće ga često, pozdravi se sa njim i prođe, a nikad ne može u njemu da Tidi pravu vlast i istinskog carskog službenika. Sada mu je Vaso prišao na neki nov način. — Šta ti tu radiš, Simane? — Vala, ništa. — Kako ništa? Siman zausti da mu objasni da to »ništa« nije baš ništa i da je ovde ostavio sudove od mleka i neke kotarice, ali mu Vaso reče oštro: — Hajde sa mnom! U tim rečima bilo je mnogo od onog nipodaštavanja i one drskosti kojom policajci zbunjuju i razoružavaju kao nevidljivim udarcem one koje hapse. Ni Siman nije bio čovek koji ne ume da se brani i prepire, ali dok je on pokušavao da se objasni i da dobije objašnjenje — i sam je sa čuđenjem video da već ide sa policajcem ukorak, i da reči u ovom slučaju nekako ne pomažu. A kako idu, tako se i njihov međusobni odnos brzo menja i biva sve određeniji. Stvara se između njih nešto treće i novo, nešto što nije ni Siman ni Vaso Gengo, nego propis i zakon, kao neka krivica i kazna, i to u obliku u kom za turskog vremena nije postojalo. Idu naporedo, a svaki misli svoju misao. Bojeći se da ne izgleda dovoljno važan i strog, Vaso se sve nešto namešta i mršti, a Siman usporava korak, gleda da uhvati policajcu pogled, i sve bi hteo nekako da okrene stvar na bezazlenu stranu. — Ama, da bijah ja svršio ono posla što imam ... — Ne može — kaže čudnim i novim naglaskom Vaso — nego valja odmah do gospodina povjerenika. Siman, kome se čini da je opet našao svoju smelost i rečitost, zastaje i uvredljivo-familijarno kaže: — Idi ti, molim te, a ja znam gdje je gospodin povjerenik. Evo me odmah, kad ti kažem.

Gnev povređenog dostojanstva diže se u Vasi Gengi i udari mu u glavu, ali od toga mu lice dođe još bleđe. Srdito i prigušeno vikao je na Simana: — Ne zavrzuj, nego hajde kad ti kažem... Ti si zaboravio da ovo nije Turska i da je Austrija zastupila, evo četvrta godina. Austrija, ej! — Ama de, znam ja. Šta me krstiš kad sam kršten? Austrija! Austrija! K'o da si ti Austrija! Tu Vaso Genga zaboravi na svoj odskora stečeni službenički stil i izbeči se prema Simanu sasvim nepropisnof i »neaustrijski« mu se unese u lice. — E, vidiš — jesam! Za tebe sam ja Austrija. Pa šta hoćeš sad? — Ti? — Ja. I da nisi više pisnuo, znaš, jer ću te vezana proćerati kroz čaršiju. Dosta je,i tvoga, beli! I tu, kao da se prisetio nečega, Vaso brzo napusti taj ton obične bosanske svađe i uze neki nov i stran, zaista »austrijski« stav, kakav Siman nije kod našeg čoveka nikad video: isprsi se, ispravi se u celoj dužini, uniforma se na njemu zategnu i ispuni, brkovi mu odskočiše na krezubim ustima, oči se raširiše i iskočiše, bore se na nadutom licu izgladiše. Preobrazi se čovek tu na mestu, i iz tog novog lika izgovori glasno i odsečeno svega četiri reči, ali kao sveštenu formulu na tuđem jeziku: — U ime zakona, naprijed! I Siman krenu bez pogovora. Sad drugačije koračaju, vezani zakonom. Stvara se između njih dotle neslućena zavisnost. Kao da je svaki od njih naglo odbacio nevinu i bez» brižnu masku svakidašnjice i pokazao neko novo lice, tako novo da se u prvim trenueima ni jedan ni drugi ne mogu pravo da osveste ni dobro da snađu u novim ulogama. Vaso nije onaj Vaso Policaja što prolazi ulicama kao deo gradskog inventara, nego drugi, nepoznati čovek koji je postao strog i opasan, krut i neumoljiv mehanizam, čiji svaki pokret ima snagu i neizbežnost prirodnih pojava pred kojima čovek nagonski i uzaludno nastoji da se ukloni. A Siman nije onaj svakom dobro poznati, suviše govorljivi i nemirni seljak sa periferije grada, koji već odavno više voli da po sarajevskim mehanama »prosipa pamet«, nego da kapa nad zemljom i imanjem. Ne, on je odjednom postao »imenovani Simo Vasković«, koji treba u najkraćem vremenu i najkraćim putem da bude »predveden« šefu sarajevskog »Redarstvenog povjereništva«. I ta dva čoveka idu uporedo, prikovani lancem zakona, svaki sa svojim novim mislima i osećanjirna, i motre jedan na drugog, ispod oka, novim pogledom. Vasina glavna misao je u ovome: da li izgleda onako dostojanstveno i onoliko strogo koliko je potrebno za jednog carskog »redarstvenika« ? On čini sve što može, nadima se, mršti, rastura nogama i omahuje sabljom, ali stalno mu izgleđa da još nije dosta i sve se boji da ispod sveg tog austrijskog držanja ne proviruje Vaso Gengo i njegova bosanska muka i sirotinja od rođenja. A u Simana nije jedna misao. I gnevan je na vlast i zakon i ceo svet uopšte, i zadovoJjan je na neki način što se opet kovitlac stvara oko njegove ličnosti i što će imati priiiku da opet govori o svorn sporu sa agom i o svojoj »pravi«, ali naročito je iznenađen i poražen Vasinim neočekivanim preobražajem. Kad se od Vase Genge za tili čas napravi ovo, šta onda može biti od drugih ljudi? Vaso Gengo — carevina! E, dođe mu da presvisne od gađenja, da pljune na sve. I kako da čovek opstane i kuda da beži i gde da se skloni, ako svaki od ovih što prolaze može postati Austrija? Ali sve te misli ustuknuše odjednom. Siman se seti da za pojasom nosi presavijenu molbu, i pretrnu. Pretražiće ga i naći mu nesrećnu hartiju, a onda on neće moći poricati svoju nameru da sačeka nadvojvodu i da mu preda molbu. U tom trenutku su upravo prelazili preko Latinske ćuprije. Stade da popravlja tobože pojas na sebi, i kad je bio već pri kraju mosta, prisloni se sasvim uz ogradu kao da hoće da se prepaše, i brzo ali nevešto izbaci hartiju preko ograde u vodu. (Ta seljačka nespretnost je jedna od velikih slabosti u njihovoj stalnoj, čas otvorenoj čas prikrivenoj borbi sa gradom i građanima.) Hartija se u padu raširila i pliva u nepomičnom plićaku. Vaso optrča ogradu i sa niskog zida skoči u vodu koja tu nije ni do članaka. Ali za njim po-trča i stiže ga Siman. Ruke im se pomašaše nađ hartijom koja se, onako ovlažena, pocepa na dvoje.

Kad su se ispeli na drum, otresajući se od vode i gunđajući, Siman zlovoljno baci na zemlju svoj deo molbe, a Vaso ga pokupi. I krenuše uz Bistrik. Vaso nije skidao oka sa seljaka. A Siman je drhtao; i ono malo razuma i sva slepa snaga u njemu, sve se pretvorilo u besni prkos i rešenost da se bori i nosi sa svakom silom. Gluh je i obnevidio i neosetljiv od tog prkosa, i da komad mesa sad otkinu s njega, ne bi ga, čini mu se, zabolelo. Brzo korača, kao da on vodi, a igra mu pred očima Bistrik; mnogobrojni prozori na visokoj Hendinoj kući, u kojoj je sada »Redarstvo«, blešte i prelivaju se kao voda u koju mu valja skočiti, pa il’ isplivati il' potonuti. Čekali su više od sata u dugačkom hodniku. Protrčavali su činovnici u civilu i u uniformi, sa aktima pod pazuhom, prolazio bezbroj puta debeli služitelj Pešo. I niko Simana ni slučajno da pogleda, a kamoli da mu reč kaže. To čekanje po hodnicima policije zamori i utuče i pribranije i strpljivije ljude nego što je Siman. Po dužini čekanja Siman je video da će ga izvesti pred samog povjerenika. Toga povjerenika, opšte poznatog gospodina Kostu Hermana, zna on i lično, jer je jednom već izvođen pred njega. To je bilo posle prve presude kotarskog ureda, u vreme kad je Siman provodio svoju silu. Tada ga je povjerenik pozvao i opomenuo ga ozbiljno da ne napastvuje Ibragu, jer to zakon ne dopušta, a o njihovom sporu »viša će vlast kazati svoje«. I viša vlast je kazala svoje, a Siman otada zna da je ovaj gospodin Kosta aginski prijatelj. Najposle su ga uveli kod povjerenika. Kad je Siman ono prvi put »izjeo vatru« od njega, to je bilo u jednom pustom predsoblju ove velike zgrade, onako uzgred. A ovo sada je bila prava kancelarija povjerenika. Prostrana svetla soba, zastrta ćilimima, sa nameštajem kakav Siman nikad nije video, sa nekim napravama na zidu i na stolu kojima on ne može da pogodi ni svrhu ni poreklo. A sve tako čisto i uredno, da plaši i zbunjuje čoveka, i da seijak ne zna kuda bi sa rukama i nogama, nego sa čuđenjem gleda svoje ogromne okorele opanke, obraz mu gori, i najviše bi voleo da sad neko vikne da je zabunom uveden ovde i da ga odvedu u neku jednostavniju kancelariju. Po svojoj nesrećnoj navici da meša važno sa nevažnim i da ne razlikuje bitno od sporednog, Siman je mislio samo o toj za njega neverovatnoj i nezemaljskoj čistoći i čudesnom uređenju. »Raj na zemlji, gospodski život«, mislio je Siman. »Ovo je Austrija!« I prezrivo i kratko je pogledao Vasu Gengu, koji je, nespretan i krut, stajao u stavu »mimo«. Za stolom je sedeo Kosta Herman u mrkoj uniformi. Nije vikao, nije kretao ni malim prstom. Lice mu mirno, beio sa malo lakog rumenila, kosa crna, gusta, isti takvi kratki brkovi. Iza naočara bez okvira svetle tamnomodre oči, ali one menjaju boju, jer se u trenutku kad povjerenik postavlja pitanja mešaju sa gornjom ivicom naočara i stvaraju oštar i neijudski miran i prodiran pogied. — Ti nećeš da miruješ, Simane? — kaže strogo povjerenik i gieda ga tim pogledom od oživelog stakla i staklenih očiju. I vidi se da sve zna, jer nabraja Simanu kako je izgubio zemlju i kuću, a odao se piću i skitnji po varoši, terajući tobože svoj spor sa agom, iako zna da je to presuđeno i rešeno, i kako je sada krenuo čak i najviše ličnosti da uznemiruje svojim neumesnim i neopravdanim molbama. Ukratko: rđavim putem je pošao i, ako se ne osvesti i ne vrati nekom posiu, neće dobro svršiti. Čim je povjerenik dotaknuo pitanje Simanove »prave«, seljak je zaboravio na svoje snebivanje i stao da se prepire strasno i bezobzimo. — Ti nećeš da miruješ, a sve ti je po zakonu riješeno — korio ga je povjerenik. — Ništa nije riješeno dok je čovjek živ. Povjerenik stavi jednu ruku na drugu, zagleda se još življe u krupnog uzbuđenog seljaka, koji nije ni primećivao da ga činovnik izaziva i bocka svojim primedbama, kao životinju na kojoj vršimo ogled. — Ti znaš da ima carska naredba... — Čast i čest caru i njegovoj naredbi — prekida ga Siman svečeno i neiskreno, i podiže malo šubaru koju je držao u ruci. — A presuđeno ti je ...

— Kad mi je presuđeno? Po turskim zakonima, gospodine. I ko mi je sudio? Đulaga Maglajlić, Turčin k'o i moj aga ... — Pa tri su prisjednika bila. Drugi je čovjek Ante Perišić ... — Jeste drugi, ali nije čovjek nit je ikad bio. — Pa dobro, treći je bio Srbin, Kosta Ćuk. — Srbin je, gospodine, bio i Vuk Branković, pa izdade cara na Kosovu. Povjerenik nije mogao da sadrži osmejak koji mu blesnu više u staklima naočara nego na usnama. — Zar tako, Simane? — Bolje bi bilo da nije tako, ali tako je. Što je Siman više padao u vatru, povjerenik je sve mirnije i veselije stavljao primedbe i izazivao Simana da govori. Pošto ga je tako zaobilazno dobro ispitao, Herman se morao uveriti da se i ovde radi »o jednoj od Simanovih fantazija i alkoholičarskih podviga«, ali je ipak rešio da ga pritvori dok ne prođu ove svečanosti i ne odu visoki gosti. Sumnja se, naime, lako useli u glavu carskog austrijskog policajca. Zapravo, ona se i ne useljava, jer je uvek u njoj i gotovo uvek budna, a kad malo pridrema, ona spava samo na jedno oko i jedno uvo, i najmanji šum, manji od lepeta leptirovih krila, može da je pro~ budi; a ako je niko nikako ne probudi, ona se s vremena na vreme sama budi od tišine koja joj se čini sumnjivom. A kad je u sumnji, carski austrijski činovnik bira uvek ono što je povoljnije i si-gurnlje po njega i njegov službeni interes, a teže i štetnije po osumnjičenog čoveka. Vladin povjerenik se diže i dobroćudno saopšti Simanu da će dva-tri dana morati ostati kod policije. Siman se najpre bunio, a zatim je molio da ga puste. — Ne može, Simane, jer ti imaš, eto, običaj da istrčavaš pred visoke ličnosti, pa mogu se, ne daj bože, carski konji poplašiti od tako krupna čovjeka, a tek onda ne bi valjalo. Ovako je bolje i po tebe. Sve je lcao pola šala — pola zbilja, ali ipak 5iman je odležao tri dana i tek po »nadvojvodinom« odlasku pušten. Tako se svršila i ta poslednja od Simanovih obmana, a on je živeo dalje još crnji, ogorčeniji i zapušteniji. S vremenom, dodijao je svakom živom sa svojim večito istim pričama o zeinlji i trećini, o turskim agrarnim zakonima i austrijskim uredbama, koje je znao napamet i citirao sve po imeDu, broju i datumu. Svi su ga smatraii za nesrećnog i propalog čoveka, koji je poremetio pameću zbog zemlje i sad samo o tome. može da govori, i svi su bežali od njega čim bi počeo da priča i pokazuje pocrnele ispresavijane presude i rešenja, molbe i prizive. A valjalo je živeti, pa ma i prosjački. I zato se Siman, za nevolju i s vremenom, navikao da ćuti 0 onom što je njegova glavna i najmilija misao i da gudi uz gusle ono što ljudi voie, traže i plaćaju. U tom svom pevačkom posiu sve je više zazirao od glavnih ulica i kafana, gde sada dolazi nov svet, a kretao se po zabačenim mahalama na periferiji varoši. Međaleko od Sarajeva, u tesnom i krivudavom kanjonu Miijacke, na glavnom drumu koji vodi iz Sarajeva na istok, stoji Kozja ćuprija, lep i velik kamenit most na jedan luk. Ma desnoj obali reke pored toga mosta ima stara 1 poznata drumska mehana, sa terasom nad rekom, sa štalama i kovačnicom pred kojima uvek ima putničkih kola i konja. A na drugoj obali, u strani, stoji bela kafanica sa baštom koja se spušta do reke. Tu sarajevski esnafi često održavaju svoje teferiče, tu, od aprila pa do oktobra meseca, izlaze pred veče mnoge sarajevske bekrije da posede na zelenu i hladovitu mestu pored reke, uz rakiju i svirku ili pesmu, i to one najteže bekrije koje, ko zna zašto, privlači upravo ovakvo mesto bez vidika, u sklopu strmih bregova, na kom sunce rano zalazi i docnije izlazi. Za letnjih dana, pred veče, mogao se na terasi, gotovo uvek na istom mestu, videti krupan ali

pognut, omršaveo i crn lik Sime Vaskovića, bivšeg kmeta Ibraginog i bivšeg zemljoradnika. Sedi obično pored same ograde, kašlje teško i pljuje u reku ispod sebe. »Ovaj neće dalje od jeseni«, kaže mehandžija svome momku, braneći se od dima sa ognjišta i pokazujući na tuberkuloznog Simana na terasi. A Siman ne gieda nikog, ali čeka ko će mu poručiti pesmu. Iz torbe pored njega vire gusle. Poruči obično onaj koga prvog uhvati rakija, a sa pesmom poruči piće i meze i za guslara. Pored Simana ima još jedan redovan gost; to je neki Salihbeg Hasimbegović. On je iz Maglaja, ali je još od lanjske godine u Sarajevu, kod sestre, koja je udata za jednog od begova Babića, i od njene milostinje pije svoje poslednje poliće rakije. Čovek dotrajao, bez kuće i kućišta, teška i nepopravIjiva pijanica, nekad i čuven kockar, koga je njegovo begovsko društvo odbacilo odavno. Polovinu svog imetka proćerdao je za dvadeset i pet godina do dolaska Austrije, a drugu, veću, polovinu za ovih petšest godina otkako je došla okupacija i donela hotele, sviračice i razne druge zabave i mamipare. Pregojen, posve kratka vrata, crven i modar u licu, krezub, uvek vlažnih i zakrvavljenih očiju, on dotrajava poslednje dane tu na Kozjoj ćupriji, gde često ostane i po dva-tri dana. »Svakog dana gledam kad će ga damla kucnuti i kad će se izvrnuti«, kaže svome momku mehandžija, koji voli mračna i zloguka predviđenja. Često se dešava da u mehani kraj mosta ostanu Salihbeg i Siman sami, jer neko dolazi samo praznikom, neko samo pred veče i kad je lep dan; ali njih dvojica su gotovo stalno tu. Dok su trezni, oni zaziru jedan od drugog, sede razdaleko. Siman se neprestano vrpolji, pretura neke hartije po jandžiku ili glasno kašlje, a beg sedi mirno, nikog ne vidi i ne čuje i niko mu ne treba. Poneki putnik-prolaznik svrati, popije nešto i ode. Vrlo bi teško bilo kazati koji se od njih dvojice prvi javi i kako se to desi da započnu razgovor i da se Siman primakne begu. Sve to svršava rakija. Oživeo, ali uvek uzdržljiv, kaže Salihbeg mirno: — Hajde jednu krajišku! A Siman odlazi i donosi gusle u torbi, ali tako kao da je to njegova volja i potreba. I gudi i peva tiho, a kad svrši, ne gleda u bega nego u gusle, i ne pita ništa. Sad beg poručuje. — Daj mi jednu rakiju! ... Podaj jednu i ovome! A kad to ispiju, on poručuje ponovo, ne dvojeći više Simana od sebe. — Daj nam još dvije. Beg traži novu pesmu. Siman otpeva. Polić pred njima prazni. Valja ih napuniti. Kod trećeg para polića, Siman sam počinje pesmu o Smail agi Čengiću. Beg živne. — Eh, to, to! Samo, ako mi išta Smail-agi bude, neka znaš da nema glave na tebi. Kao svi Ijudi ogrezli u piću, beg voli takve pretnje, zakletve i obećanja teških alkoholičara. Tako oni piju i pevaju. Mrak je davno pao. Između dve pesme vode neke zamršene razgovore, čas glasno, čas prigušenim šapatom. I u tim razgovorima dešava se da se beg odjednom prene i oseti begom, i oštro ućutka seljaka i promeni razgovor. Ali se još češće dešava da je tako pijan da očne kapke ne može da digne, ni odebljanim jezikom da krene, jer je slabiji od Simana i jer ga piće lakše hvata. Srećan što je najposle našao čoveka koji, onako težak i mrtav pijan, ne može pobeći i mora da ga sluša, Siman govori, tiho, svome sabesedniku koji je obnevideo, zanemeo i krut od pića. — Svi za mene kažu da sam budala i propalica. Znam ja to. Ali znam i da nije sasvim tako. Vidiš, bio je u mog pokojnog oca, u mom djetinjstvu, jedan oroz, gigan, nije mu glasa nadaleko bilo. Ali, imao je jednu manu zbog koje je glavu izgubio prije vremena: on je kukuriko prije ostalih pijevaca na čitav sahat i budio ukućane. Dodijalo jednog dana mom ocu. Neću ga, kaže, trpljeti, pa da mi je iz oka izišo. I naredi da ga zakolju. E, ja sam, vidiš, takav oroz ... Sklopljenih očiju, beg samo žvače krezubim ustima i pušta neki glas koji može biti i ljutito režanje i hrkanje usnulog čoveka. A Siman nastavlja, u neodoljivoj potrebi da kaže nekom sve što mu je na srcu, ma kome, pa makar i ovoj obamrloj trupini.

— Svi mi kažu da nije trebalo raditi ni govoriti sve ono što sam ja radio i govorio, da nije vrijeme i da je bolje »vodu u usta«, štono kažu, pa svoj poso gledati. Morebiti. Ali kad sve saberem, ja vidim da je onako kako ja kažem, da je aginska prava umrla, a kmetovska se rodila, samo oni to ne vide, još ne vide, a ja vidim! I seljak se unosi begu u lice i govori mu blago i s visine, kao da mu tim poverava krupnu tajnu i čini veliku uslugu. — Znaš, Salihbeže, čast tebi kao jednom gostu i prijatelju, reći ćemo. Čast! I ja nikakav čovjek ne bih bio kad bih tebe uvrijedio i pogazio ono što sam ovdje tvoga pojeo i popio. Bože sačuvaj! Tebi čast, ali ovo sa kmetovskom zemljom i sa trećinom nije kako treba, nije pravo, i neće biti duga vijeka. Danas je Siman budala i beskućnik, sa zemlje da diglo, ljudi okreću glavu od njega, podsmijeva mu se svaka rđa, muštra ga Vaso Gengo, pa i onaj ćelavi Huso podvornik ne samo što ga ćera iz kancelarije nego i ispred Kotarske oblasti. Ne da ni tu da stojim. »Ne dopuštavamo«, kaže. Eh, ne do-puštaju, a ja ti kažem, Salihbeže, i neka ti nije što krivo i uvreda od moje strane, opet Siman ima pravo, još kako; samo što se prevario pa prije roka kukurikno. (Prevari me Švabo, kučka pogana!) A ima Siman pravo, ima! Ima! Seljak se odmiče, škripi zubima, udara dlanom 0 sto i govori zadihano i posve promuklo od uzbuđenja, govori kao da gudi uz gusle, a govor mu prekida teški bolesnički kašalj. — Ima pravo, vjeruj, Salihbeže! Neka sam ja i buđala i propalica. Dobro, neka! Ali će doći iza mene bolji od mene, pa će pametnije sviđati račune, onako kako ni agama ni Kotarskoj oblasti neće biti milo, ali im ništa neće moći. Neću ja dočekati, aii znam, k'o što ovu rakiju mučenicu gledam pred sobom, da će doći dan kad će age i begovi obigravati sudove i kancelarije i nositi ovako k'o ja tapije i zakone u jandžiku, a niko neće htjeti da im to čita, ni da s njima razgovara. Smijaće se ijudi aginskoj pravi, k'o što se danas smiju meni. Samo, to će biti malo veći i teži smijeh; Bosna će se tresti od njega. Od mene će tada biti pregršt kostiju u zemlji, ja biti ja ne biti, ali meni bolje podušje ne treba. Tada ću se roditi, a danas sam mrtav. I svasta tako Siman govori, što nikad nije bilo, što, kažu ljudi, biti ne može, a što ipak mora biti — svašta krupno i buntovno, što se ne govori, što čovek danju ni pomisliti ne sme — kao da iz njega ne govori rakija, nego sama istina, rečita, vidovita 1 neustrašiva istina kasnih noćnih sati, u gluvom predelu nad otančalom rekom koja jedva mrmori. I milo mu što može i sme sve to da kaže u lice begu, pravom begu, pa makar i polumrtvom od pića. A beg često i nije tako obamro kao što izgleda, nego čuje seljaka kroz pijanu maglu i šum otrovane krvi u glavi, ako ne čuje sve, on bar razabire glavno. U njemu se diže sporo ali jako negodovanje, a kako mu se jezik oduzeo i noge podsekle, on samo kažiprstom desne ruke maše levo-desno i tim jedva vidljivim pokretom pobija ono što čuje. To-liko svega može, i toliko čini. Samo da ne ostane na onom što vlah kaže. Tako prolazi noć. Sve umukne, svetlosti se pogase, samo krnjatak nekog staklenastog i kao vlažnog meseca svetli još neko vreme nad mračnom kotlinom. Mehandžija zatvori kapke na prozorima, zamandali vrata i legne da spava, a bega i Simana, pošto naplati piće, ostavi tako na terasi pored reke, kao Ijude bez reda i ugleda, o kojima ne mora naročito računa voditi, kojima se ne zna ni vreme ni mesto — i koji će uskoro, jedan pre, drugi posie, tako i skončati jednog dana, negde na klupi, uz mehanski zid.

SNOPIĆI Pognut i namrgođen, Ibro Solak je gurao svoja kolica i u raznim tonovima, različitim po visini i modulaciji, vikao: — Snopići, snopići! To su ona čudna kolica bez rude, uska, dugačka i sa dva točka na sredini, kakva se viđaju još samo kod sarajevskih hamala. Ta kolica hamal ne vuče, nego ih gura; odupre se sredinom tela o stražnji deo kolica, povije se manje ili više, već prema veličini tereta, i kad ume vešto da rukuje kolicima, može na njima da prebaci veliki teret, daleko iznad snage jednog čoveka. Ibro je uzeo pod najam od udovice nekog hamala jedna takva kolica, i s njima odlazi svakog jutra do radnje Pašage Zildžića. Tu dobiva dvadesetak snopića mekog drveta, tovari ih na svoja kolica i počinje da vozi po strmim i krivudavim ulicama na periferiji severozapadnog dela grada, vičući s vremena na vreme svoju jedinu reč (»Snopići!«), po kojoj ga znaju stanovnici i prolaznici tih ulica. Pocepan, neobrijan, zapušten, sasušena tela, a nezdravo crvena lica i zakrvavljenih očiju, on dodaje kupcima snopiće, ne gledajući nikog, ne govoreći ništa. Ponekad i sam unese nekoj staroj mušteriji snopić u kuću, a ponekad stoji nem i nepomičan sa opuštenom pomodrelom donjom usnom i večito dogorelom cigaricom na njoj, gleda ih kao da ih sve prvi put u životu vidi, i nemarno trpa u džep papirne i metalne dinare. Što se džep više puni dinarima, to kolica bivaju lakša. Pred veče se vraća i obračunava s gazdom. Ibrina zarada je: dinar od Pašage, a dinar od kupca — po snopiću. A to znači trideset do četrdeset dinara na dan, već prema vremenu, prema slučaju i »pustoj trgovačkoj sreći«, ali najviše prema raspoloženju, a Ibrino raspoloženje ne može niko predvideti, on sam ponajmanje. Ono se, uglavnom, izražava u glasu kojim ponavlja svoj večito isti uzvik. A nema valjda na svetu tako finog uha ni tako složene aparature koji bi mogli pohvatati sve prelive tonova i osećanja koje Ibro unosi u tu prostu i prozaičnu reč. — Snopići! Viče Ibro čilo i brzo kad krene sa svojim kolicima, jer pre nego što pođe na posao on ispije u mehani dva deci rakije, prva dva deci toga dana, koje će platiti od današnje zarade. Viče to, a misli drugo. Te misli su, u stvari, mutna i nepovezana osećanja, beskrajna unutarnja objašnjavanja sa svojom prošlošću, sa samim sobom i svetom oko sebe, onakvim kakvog ga on vidi. Kad se pre pedeset i dve godine rodio u velikoj i imućnoj kući starog Solaka, na Bjelavama, niko nije mogao ni pomisliti da će to dete ikad gurati tuđa drva na tuđim hamalskim kolicima po Sarajevu. Ocu je bilo blizu šezdeset godina. Kuća puna sve same ženske dece; dvoje od prve, a četvoro od druge žene. Tada se rodio on, sin i naslednik. Njegov dolazak na svet proslavljen je šenlukom koji je cela mahala pamtila. Samo što topovi nisu pucali sa Tabije. A može se slobodno kazati da su mu i detinjstvo i prva mladost bili slični stalnom šenluku. I u realku ga je upisao otac. Ali, valja pravo reći, za to Ibro nije imao glavu. Ne da je bio gori i neposlušniji od drugih, ali nikako nije mogao da misli na ono što je trebalo da uči iz knjige. Sve ga nekud dalje i više vuče misao. Napustio je školu. Rano je izrastao u krupna naočita momka i upoznao život sa njegove površne, lake i slatke strane. I tada je provodio dane između njihovog imanja u Sarajevskom polju i svih onih poslova i razonoda koje je Sarajevo oko 1910. godine pružalo mladićima koji po tadašnjim shvatanjima nisu imali potrebe da uče školu ni da rade neki određen posao. Otac je bio mek kao vosak. Nikog drugog ko bi ga zaustavio na putu kojim ide, ili poveo drugim. A život nekakav nov i neobičan, kao tek stvoren za njega i njegove drugove, i u njemu sve nadohvat ruke. — Snopići! Snopići! Da, sve je bilo, izgleda Ibri u sećanju, kao raskoš bez granica. I sve je raskošno brzo prošlo. U proleće 1914. godine uzeli su ga u vojsku, a u leto te iste godine izbio je prvi svetski rat. Ibro je prošao ruski, pa italijanski front, gde je i teško ranjen. Zatim je bio dugo kaplar, pa narednik »na kadru« u Piliščabi, u Mađarskoj. To je bio život i težak i neobičan, ali opet raskošan na svoj način. I tako je nekako sve i prošlo, kao u nekom tutnju, u piću, u kartanju, u veselju i silovitosti vojničkog života, kao u

magli. Došlo i prošlo, a on, pravo govoreći, nije sasvim tačno znao ni s kim se ko bije ni zašto to on maršira, pije, peva i proliva krv, nagoneći i druge da to isto rade. A 1918. godine vratio se kući go kao prst, bled, iznuren od rane (mnogo je krvi ostavio u onom rovu kod Tolmina!) i još više od neumerenog života u kadru. Otac u osamdesetoj godini, onemoćao. Majka umrla. Sestre se poudavale. Kuća se naglo osipa. Topi se para u ruci, a imanje, tvrdo i neuništivo imanje, gine iz očiju i nestaje kao dim. Jedino kad malo više popiješ s drugovima, ono izgleda kao da je na svom mestu, ali čim se otrezniš, vidiš opet da se sve pomera, topi i nestaje. Još za vreme rata prodali su kuću u Sagrdžijama. Sad su prodali i drugu, veliku, na Bjelavama, i preselili se u mnogo manju, pod kiriju. Agrarna reforma digla im je zemlju u Sarajevskom polju. Tako se ušlo u taj novi svet, sav od neprijatnosti i nerazumljivih iznenađenja. — Snopići! Snopići! Otac je umro. Ibro je počeo da »radi«, kako se tada govorilo, da trguje. Udružio se sa jednim baštovanom, da prodaju cveće. Tada je video kako i cveće može da zaudara, kad se njime radi. Uzalud se brani i rakijom i duvanom od toga zadaha. Roba osetljiva, mušterija ćudljiva i nestalna. Težak je svaki posao, čak i cvećarski. I još, sve zapinje. Ne znaš ko ti podmeće nogu, samo vidiš da se na svakom koraku spotičeš, da pri svakom trećem padaš. Prosto, život sa svakim danom gubi svoj nekadašnji sjaj i raskoš. A Ibro to traži, nagonski, očajnički, kao davljenik malo vazduha. U tom traženju i oženio se. Devojka iz dobre kuće, valjana i mila, ali sa malim mirazom, deca česta, rađaju se i umiru. Trgovina ne ide. Cvećarska radnja bankrotirala. Baštovanu ostade bašta, a Ibri Solaku dug. Primio se službe u Gradskoj opštini. — Snopićiii! Pravo govoreći, nije nikad ni znao šta je to u stvari »Gradska općina«, nije o tom ni mislio; ali sada, kad od nje živi, on vidi koliko iza svake takve reči ima ljudske muke i napora. Ah, nije da je toliko težak i golem posao, ali nekako nedostojan i uvredljiv. Neko neobjašnjivo poniženje bije iz svake reči i svakog pokreta, neka naročita sramota koju čovek oseća samo kad je Solak i koju samo rakija može da spere, i to samo za kratko vreme. Godine prolaze a ne biva bolje. Nigde dobra; ni u snu da ga usniš. Već se iz kuće prodaje; jede se oskudno a odeva tanko, pa ipak ne možeš sirotinju da sakriješ. Od četvoro dece što mu se u tim godinama našlo, ostalo je još jedno jedino, žensko. Izrasla devojka, lepotica, skromna i pametna, dobro uči i sve nešto čita. U osamnaestoj godini udala se za dobrog i pismenog mladića koji je radio u Fabrici duvana i nije bio mnogo stariji od nje ni imućniji od njena oca. Tada je umrla žena. Ostao je sam. Zapustio se i propio. Da, svi to kažu, ali ne kažu kako ni zašto. Lako je kazati! Otpustili su ga iz Opštine. Ni od sramote se više ne može živeti. Za polić rakije više nema a, pravo govoreći, tada se tek stvarno i propio, i tada je počeo da gura ova kolica i prodaje Pašagino drvo. — Snooo-pi-ćiii! Tek tada je počelo njegovo konačno udaljavanje od sveta. Da, to su drugi govorili tako. Ali on oseća i jasno vidi da nije tako. Nije, pa nije! Ne povlači se on od sveta i posla — bože sačuvaj! — nego, naprotiv, sve što je na svetu, mrtve stvari kao i živi ljudi i sve ono što oni misle, urade ili kažu, sve to svakim danom beži nekud a njega ostavlja u čami, u mraku, u kom još jedino mlaz rakije može da zasvetli, da zapeva, da pomiluje kao ruka i zamiriše kao cvet. Sve ostalo je bežalo od njega, postupno ali brzo i neumoljivo, a rakija je postajala sve. I od tada je on kao izgubljena stvar. Izvan sveta. I sve se više gubi. Samo ćerka, Šemsa, posećivala ga je redovno i pomagala ponešto, iako je živela čak na drugom kraju Sarajeva i bila i sama tankog stanja. Lepa, tiha, nasmejana, dolazila je kao stvorenje sa drugog sveta. Jedno vreme ga je opominjala, molila da se prođe pića i dozove. Brzo je uvidela da je sve uzalud, pa ipak ga je i dalje obilazila i pomagala, bez reči i prekora. Takav mu je bio i zet. I pred veče, u krčmi, kad se svaki pijanica ponečim hvali, Ibro, koji nije imao više ništa svetlo ni lepo u životu, hvalio bi se ćerkom i zetom, — Što ja imam kćer i zeta! Ljudi! To je... to je ... ama, to se ne da kazati! — grcao je on među drugovima rakijašima.

I zalevajući svoju hvalu jače rakijom, zaboravljao je odmah i ćerku i zeta, i sebe sama. U toj magli od rakije, Ibro nije ni primećivao šta rade oni koji ne piju ni kuda ide trezan svet. Sa priličnim iznenađenjem on je saznao jednog dana da je novi svetski rat otpočeo. — Snopići! Snopići! Biće nešto kao nova Galicija, nova Pjava i Piliščaba, mislio je Ibro; naravno za druge, mlađe od njega. Ali ovo je bilo drugo, nešto sasvim drugo. To je nekako osećao čak i on. Ibro je gurao svoja kolica i vikao svoju večito istu reč, mehanički, kao što pije ili diše. Tako bi možda, izgubljen i izvan sveta, pregurao i rat, bez većih promena i potresa. Ali tada se desilo nešto neočekivano i teško, što on nikako nije mogao da shvati ni da dovede u vezu sa ratom, kako ga on odranije poznaje i zamišlja. Uhapšen je njegov zet. Kad je hteo da sazna otkud to sad zatvaraju tako mirnog i čestitog mladića, rečeno mu je: politika. Samo toliko. A taj koji je to rekao, slegnuo je ramenima, sklopio oči i stavio prst na usta. To isto je učinio i Solak, iako ništa nije razumeo. Mladi čovek je držan u zatvoru tri nedelje, pa pušten. Dva dana docnije pobegao je u šumu. Odmah je uhapšena Šemsa. Kad je to saznao, Ibro je ostavio kolica i otišao da raspita šta je s njom. Od jednog stražara, muslimana, saznao je, na tešku zakletvu, da je njegova kći Šemsa ubijena već drugog dana po ispitivanju. Izgleda, nehotice i slučajno. Od jednog jedinog ustaškog šamara pala je i više se nije digla. Da li je udarac bio nesrećan, ili je ona tako nežna i tako tankog života i finog sastava? (Ah, jeste, jeste, bila je, on to dobro zna, bila je tankovijasta, fina, osetljiva, sva na majku, a ne na njih, Solake, koji su tvrda života i bujne krvi. Jeste, k'o cvet je bila!) — Sno-o-opići! Sno-pi-ći! Mnogo je rakije trebalo da se to prećuti i koliko-toliko zaboravi. Ali Ibro je održao zakletvu. Ni u piću se nije odao. A pio je sve više i jeo sve manje. Na mahove se u njemu javljao očinski bol i neki zaboravljeni ponos Solaka i potreba za osvetom, ali sve se to gubilo kao jauk u onom stalnom uzviku pustim ulicama i sve je, na kraju, zajedno sa svim strahotama rata tonulo u rakiji i mutnom zaboravu. Sad nije imao više nikog svog bliskog, nikog ko bi se brinuo za njega. Sasvim je oronuo, ogoleo i obosio. Sve, sve je išlo na rakiju. Najposle, i taj rat se svršio. Opet nekako kao kroz maglu. Došla je nova vojska, partizani, »dobra vojska« kako su govorile žene iz komšiluka. Jednom komšiji došao sin partizan. Od njega je Ibro saznao da mu je zet poginuo, da je bio čuven junak i da mu je slika štampana. Sutradan mu je pokazao tu sliku. Ibri trepću i suze oči, ali ipak poznaje zeta na slici. Jeste, on je, samo nekako krupniji, viši, lepši i — pravi oficir. Orden ima. Ibro oseća kako mu drhti nešto na ožičici. A mladi partizan, komšijin sin, stoji pred njim, nasmejan i ljubazan, ali nekako dalek, i jednako mu priča o njegovom zetu-junaku, a zatim o životu, o radu, o štetnosti pića. Zašto on to njemu govori? Kakvog pića? U mehani kažu ljudi da novine pišu o njegovoj Šemsi. I to ne razume pravo, ali plače, neprimetno, stegnutih usta, guta suze sa rakijom. I opet sve zaboravlja i gura kolica. Treba zaraditi, za rakiju, za duvan, za ... Da, i za hleb. U tim mislima došao je Ibro Solak do Marijina dvora. Tu obično prelazi glavnu ulicu da bi ušao u one uske i strme uličice koje nose još starinske nazive: Magribija, Odobašina, i slično. Glavnom ulicom prolazi odred vojske i peva. Ibro je zastao da ih čuje. I njegov zet je bio vojnik i oficir. Orden je imao i slika mu izišla. S druge strane nailazi četa omladinaca u vojničkom poretku. I oni pevaju. Ne zna on njihovu pesmu, ni kuda idu ni zašto, ali i njegova Šemsa je bila u toj omladini. To u novinama piše. Čitali ljudi. I da je mučenički poginula, i da je bila drugarica junaka. I još piše da je bila divnog srca i da je radila na nekom velikom poslu. E to, što se srca tiče, to jeste. Još i ne piše, sigurno, sve kako bi trebalo ni koliko bi trebalo. A i lepa je bila! To i ne kažu. Sultanija, nije druge! A za srce, to on najbolje zna. Pogledom je milovala, ne sarno nesrećnog oca nego sve živo. Takva je bila! — Snopićiii! Prošla je četa omladine. Još jednako im se čuje pesma. Za njima nailazi nova četa vojnika. Njihove pesme se sustižu, reči im se mešaju a melodije prelaze jedna u drugu. Sve peva pored njega, i sve nekud idu veselo, i sve to neko vodi i upravlja. I sve se gubi, odlazi nekud, daleko od njega. Daj znaj,

kuda i zašto? Ne razume i ne oseća ništa. Samo bol u slabinama. Kad je ovako jugovina, uvek ga muklo boli rana sa Tolmina, ali taj bol ga više ne podseća ni na šta, samo boli. Pa ipak, jedno zna: imao je i on među njima ćerku i zeta. I, gurajući kolica u prvu uličicu, dolazi mu da glasno vikne: »Što sam ja imao kćer i zeta! Ljudi! To je ... to se ne da kazati!« I gura žustra kolica i diže glavu i pušta promukao glas: — Snopićiii! Sa jednog prozora na prvom spratu neka mlada žena mu viče da joj iznese gore dva snopića. Ibro bez premišljanja odbija, gordo, sa ogorčenjem. — Ponesi, bolan, daću ti dinar. — Ne nosim ja nikom na noge. Ne za tvoj dinar, nego ni za hiljadarku. Razumiješ? Ako ti treba, siđi pa uzmi! Žena dovikuje za njim nešto pakosno i podrugljivo, ali on to više ne čuje, nego celim telom i svom snagom gura kolica uzbrdicom i glasno viče: — Snopići! Sno-pi-ći!

SAN I JAVA POD GRABIĆEM Sreda, pazami dan, posle podne. Vitomir Tasovac, sa sela Dikava, vraća se kući kolskim putem, sve niz Drinu, ima pun sat hoda. Tu se hvata seoskog puteljka koji se spušta niz strmu planinu kao konopac, i sve uz taj put, tri i po sata do pod Dikave. Penje se strmom, iziokanom stazom, vodeći za sobom trbušata i kosmata konjčića pod samarom. Jutros, u zora, kad je slazio ovim putem, mislio je na ono što je ostavio kod kuće, to jest upravo na svoju ženu Jevdu i na svoja dva sina, Luku i Lazara. Žena mu boluje od nepoznate i teške bolesti, i to odavno, a sad je već tako da nikad nije siguran da li će je na povratku živu zateći. Dan i noć ona puni kuću svojim tihim jaukanjem; od tog jauka i čoveku tvrdom kao što je on život postaje težak, a njoj nije ništa bolje. »Nebitnica joj došla, pa eto« — misli Vitomir — a ona ne umire. Nekakva tvrda života se desila. Sasvim se pokvarila žena. Ne može sama ni fildžan vode da ustima prinese, a nalazi snage da jauče.« Trošak je to i muka, sa bolesnikom a bez žene u kući. Da mu bar sinovi valjaju. Ali je stariji, Luka, na svoju ruku, plahovit kao barut, a mlađi, Lazar, tup i temerut. Stariji valja celom svetu a ne valja sebi i svojoj kući, a mlađi ne valja ni sebi ni drugom. Na to je jutros, spuštajući se, mislio; a sada, penjući se, misli na ono što je ostavio za sobom u kasabi. Oko sebe poznaje svaki grm, svaku među i svaki plast. Pred skamenjenom nepomičnošću ovog kraja u kom je oduvek sve na svom, istom, mestu, ona čaršija dole u dubini dolazi mu kao kolebljivo i neverno more po kom je teško i zamorno plivati, a na kom nema stanka ni odmora. I što se više penje, vazduh biva sve svežiji i misao bistrija, sve zagušljivija i nesigurnija izgleda mu čaršija u njegovom sećanju; prosto teče i treperi kao voda na suncu, zasenjuje oči i vara pamet. Eto, poslednji put kad je silazio u kasabu, to je bilo pre šest nedelja, o Đurđevudne, pazario je kod Salomona Kamhija neke sitnice. Sad bi mogao kazati koliko je platio i pokazati sa kog rafa mu je skinuo robu, tako sve dobro pamti. A danas, zaputio se opet u gazda-Salomonov dućan, a kad ono: berbernica. »Ama, kad se prije promijeni?« kaže on sam sebi_ »Kao juče sam bio ovdje i kupovao sitne eksere (nisam ni lud ni pijan!), a evo sad berbernica, i to neka gospodska, gdje se oficiri briju; sve im sablje po duvaru izvješane.« I stoji u mestu, nit sme napred nit ume natrag, i trlja oči kao pred snoviđenjejm. Drsko i podsmešljivo ga posmatra berberski šegrt; nema ga pedalj, a smeje se uzdržano a bezobrazno i jako, da mu se sve onaj limeni tas u rukama trese. Jedva je našao novi dućan. »Jest«, kaže gazda SaIomon, »preselili smo radnju i proširili.« »Preselili?« misli seljak. »Tica gnijezdo ne može lako da preseli, a oni prenijeli ’voliki mal i robu dok okom treneš. Pa kad to umiju, kako neće umjeti obrlatiti čo'jeka seljaka! »Proširili!« Kako su mogli proširiti ako nisu zaradili? A kako će zaraditi ako ne na krivoj mjeri i ćoravoj mušteriji?« I gledajući sa dubokim nepoverenjem ovu razastrtu robu, jasno oseća i tvrdo veruje da u tom »proširenju« ima i njegova zakinuta krajcara, i ta njegova zakinuta krajcara leži mu na srcu, veća i teža od mlinskog kamena. Gleda gazda-Salomona, koji se zaista i u svom liku proširio, gleda ga i hteo bi da prema njemu istupi kao oštećeni i verovnik, ali ne ume. Naprotiv, sada gazda Salomon postao nekako sigurniji i drskiji. Nudi ti ono što on hoće da proda a ne ono što tebi treba da kupiš. Nameće mu neke besposlice i mamipare, ogledalca, paunova pera i pištaljke od crvenog šećera: da kupiš, pa da kupiš! Seljak se brani kao od muva. Hteo bi da istupi oštrije i samosvesnije, kao slobodan kupac od čije krajcare, na kraju, zavisi i Salomon i njegovo »proširenje«, ne može, ne ume, nekako ne nalazi vidljiv izraz ni pravi oblik za tu svoju nadmoćnost; naprotiv, snebiva se i bojažljivo-nepoverljivo smeška i miče brkovima. A gazda Salomon, otkako se proširio, postao smeliji, neodoljiviji i zaista kao pametniji; s visoka govori, savršeno nezainteresovan, pomalo gnevno i uvređeno. »Ovakve robe u Beču danas nema«, — kaže Salomon — »ko ima oči u glavi taj ne može da ne vidi i mora da kupi, mora.« To primoravanje vređa seljaka; ljuti se u sebi, ali se u licu jednako smeška i ne gleda mnogo na tu razastrtu sitnu robu, jer neće ni pogledom da se obaveže, nego posmatra ispod oka rafove i fioke po

zidovima dućana, nagađajući gde bi mogli biti oni ekserčići koje je ranije kupovao, a od kojih mu još treba. Salomon samo sleže ramenima. »Ovakve se prilike jednom u deset godina javljaju, jednom u deset godina. Ti, Vitomire, ne želiš dobra sebi ni svojoj deci. A ja, šta ću? Ne mogu ti biti veći prijatelj nego ti sam sebi, ne mogu!« I prelaze na stvar sa ekserima. Ali tu čeka Vitomira novo iznenađenje. Pola kile tih eksera nije više trideset krajcara, kao pre šest nedelja, nego trideset i dve. Seljak ne može sebi da dođe od čuda i ogorčenja. Isti ekseri a nova, veća cena. Ali gazda Salomon hladno odgovara da je to već nova partija eksera. »Ej, ti misliš da stoji roba! Zato ti i govorim, treba kupiti, ko neće da se kaje, treba kupiti«, kaže gazda i pogledom ukazuje na razastrte šećerleme i ogledalca. Put biva sve strmiji. U seljakovoj glavi tkaju spore a žive misli, dok vetar odnekud pirka sa visine. Da, da — misli dalje — doterao je i tovar drva, obilat tovar, sve jedre grabovine i prodao ga za dvadeset i sedam krajcara, iako je, kad je krenuo s planine, bio rešen da ga ne da ispod trideset, tako da drva zalegnu za klince. Dugo je hodao sa natovarenim konjem po ulicama, uporno tražeći tri seksera za drva, odbijajući i one koji su mu nudili dvadeset i osam krajcara, ali u jednom trenutku, sam ne zna kako se to desilo, on je izgubio hrabrost, prepao se da će ga sumrak zateći sa neprodatim drvima. Utom je naišla neka živahna i puna gospođa i, dok okom trepneš, obrlatila ga i kupila drva za dvadeset i sedam krajcara. Čim je otovario, on se pokajao, ali je bilo dockan. Tako je na drvima izgubio tri krajcare, a na ekserima morao da doplati dve. Pa šta je to? Gubitak na svakom koraku. Niko te ne štedi, svak uzima. Nevidljivim prstima uzimaju iz zavezane kese u nedrima, čupaju sa živa čoveka. U tim mislima stigao je na malo, koliko-toliko zaravnjeno mesto zvano Pod grabićem. Tu je, po običaju, seo da se odmori. Oslanjajući se o grab, Vitomir oseća u listovima pomalo bolne a prijatne trnce od umora. (Te noge ga preko leta služe još nekako, ali zimi ga izdaju potpuno pa leži nedeljama kao uzet.) Tu se, između onog što je ostavio u kasabi i onog što ga čeka kod kuće, i njegove misli nekako smiruju i drže jedne drugima ravnotežu, kao tasovi na praznim terazijama. Hvata ga dremež. Kao da zemlja struji pod njim, a to strujanje ga uspavljuje. Naslonjen na zdravu stranu starog graba, seljak spava i sanja. Sanja živo i izrazito, kao i svi ljudi dobrih živaca, kod kojih su snovi retki. Neko dobro vreme nastalo u Dikavama, zadovoljstvo, širina, svaki blagoslov i obilje. I, što je naročito prijatno, nije za sve seljake, nego samo za njega i njegovu kuću. U kući nema bolesne žene ni zaludnih ruku ni neposlušnih sinova, a on sam je mlad i zdrav kao nekad. Ono malo zemljice namnožilo se, proširilo i zaokruglilo, pa napreduje i rađa kad ni u koga ne rodi. Čuje kako neko kaže: »Vitomir ne zna gdje šta ima.« Čuje i smeje se, jer on zaista mnogo ima, ali zna tačno gde šta ima i koliko ima. I da je još ovoliko, znao bi. Koš pun. Ambar se presipa. Mlečar provištao. Tuđa kokoš dođe da na njegovom jaje snese. Neka luda sreća i pusto imanje, da čoveku pred očima blešti i voda na usta polazi. Vitomir sve to prelazi pogledom i nadgleda sa nekog malo uzdignutog mesta, a s druge strane ograde stoji onaj isti gazda Salomon, ali nema na njemu gazde za dram. Obreo se odnekud tu, umoran, prašan i pocepan, a utanjio i mršav, da ga na vatri pržiš ne bi zasmrdeo. Izišao čak na Dikave, tražeći žita da nahrani decu, jer dole u kasabi omahnulo potpuno i svet više gladan nego sit. Pogađa se sa Vitomirom za malo ječma, jednom rukom se drži za ogradu da ne padne, a drugom gnječi prtene bisage, prebačene preko ramena. — Proširili smo — kaže mu Vitomir po nekoliko puta, a Salomon gleda brižno i zbunjeno toliki mal i imetak, i jednako vraća govor na ječam. Vitomir se rešava da mu proda deset oka. Sad treba da utvrde cenu. Ječam je tek prispeo. Na ovoj nerodnoj i gladnoj godini kupuju ga po dvanaest krajcara, i to dolaze na noge. »Da mu zacijenim četrnaest. To mu je za one eksere. Četrnaest! Mogao bih i petnaest i više, ali grehota je.« Tako misli Vitomir u sebi. — Pošto? — pita bojažljivo Salomon. — Šesnaest — viče Vitomir, a oseća kako mu đavolski slatko bije neki lud damar pod grlom.

— Kako to? Kako to! Kako to!? — zakakota triput Salomon, koji je i inače imao običaj da u razgovoru ponavlja reči. I tada gazda Salomon, kao da je odjednom izludeo, poče da viče, da viče i da ga doziva po imenu. — Vitomire, Vitomire, Vitomire! Od te vike seijak se probudi. Otvori jedno oko i na puteljku ispod grabića ugleda Staku, samohranu udovicu, malo suludu ženu koja pomaže po kućama. Budi ga i viče: — Da ti je zdrava glava, Vitomire, umrla Jevda, još jutros, čim si ti otišao. Zapalili smo joj svijeću, okupali je i obukli; sad čekaju tebe. Vitomir zatvori opet oko, ali u nemirnom mraku iza sklopljenih očnih kapaka nije više bilo ni bogatstva ni ograde sa gazda-Salomonom, nego pustoš i mrtvilo. Ipak, on čvrsto sklapa i stiska oči. A žena s puta jednako viče. — Vitomire, Vitomire, bolan! Prestavila se Jevda, ustaj!

PRIČA O SOLI Vetar tutnji i badži i fijuče ispod vrata. Dim ujeda za oči. Nikom se ne govori i niko ne može da ćuti. Oko vatre sede tri brata Nikača. Teški i brižni seljaci na ovoj visini iznad Miljacke. Među njima je, jedino žensko, njihova majka, stara ali još snažna žena koja je mlada ostala udovica, a koja se oduvek u svima stvarima priznaje i pita kao muška glava. Ona sada i govori najmlađem sinu, Radinu, ali ne gleda u njega nego u laki puhor na ognjištu, koji podrhtava od hladnog jesenjeg vetra. — Ako ti ne znaš, ja znam. Iz tvoje kuće taj smrad ide. Ti i tvoja lijepa žena spremate torbe, da budete prvi kad se pođe tamo dolje po so. I da ne bi sami sramotni bili, nagovarate i druge. — Nikom ja ništa ne govorim — kaže mrgodno Radin, gledajući preda se — jer meni do razgovora nije. — Tvoja žena priča djeci i drugim ženama priče. O kraljevima, o dalekim zemljama, a sve navodi govor na jedno: na so, pa na so. — Pa ko ovdje o tom ne govori? Ko ne govori, taj misli — upada Radin mrzovoljno. Ali starica nastavlja oštro i podrugljivo kao da ga i ne sluša i ne čuje. — Jeste, priča tvoja krasna žena, jedno priča a na drugo misli. Bio, kaže, kralj pa udario velike poreze i danke na so, pa narod da polipsa od svakojake bolesti... — Lipsavaće, bogme — mrmlja zlovoljno Radin. — Pa: bog kaznio kralja i sva mu djeca pomrla; pa: ko siđe u polje i pomiješa se s tamošnjim ljudima, taj će se i osoliti; pa: neće ostati živ ko se do novine ne osoli. Tako je govorila starica, oponašajući snahu razvlačenjem slogova i krivljenjem usta, a onda napusti sve to, okrenu se sinu i svojim prirodnim dubokim glasom, gledajući ga pravo u oči, progovori čvrsto. — Ti, Rade, ako si čovjek i isto ono što i mi, a to jesi i to moraš biti, nemoj da slušaš što ti žena govori, nego joj naredi da uvuče jezik i ne buni ionako zbunjeno selo. Ona je meka i lakoma. Odozdo je starinom, pa sad, kad je na nas naišla nevolja, vuče je nešto tamo dolje, gdje joj je korijen i prava svojta. Ali nek ne svlači što je naše — čuješ! — jer ću joj ja ovako stara stati na put, pa će se ruglo pričati. Umešala su se oba brata. Odobravali su majci, ali nastojeći da je umire i da njene reči ublaže svojim rečima koje nisu menjale stvar. Radin je ćutao, ne dižući pogled. Tiho i neosetno uđe tako nesloga u seljačku zajednicu, i u prvo vreme i ne primećuje se naročito. Tek nešto duža ćutanja i brži razlasci posle jela. Zakretanje glave i kolebljivi pogledi pri susretima u poslu ili pri dodavanju nekog predmeta. Odmor i razonoda uvek odvojeno i bez iskrene radosti. Jedva primetni, sitni znaci. A ipak se oseća da negde u dubinama zajednice nešto vri i puca, kao vulkan koji će kad-tad izbiti. Nelagodnost raste. O svemu se govori više nego o onom što je uzrok spora i nesloge, ali u stvari svaki od članova misli samo o tom i u sebi postavija pitanja i sprema odgovore, pa kad sukob izbije na površinu i prepirka prasne, svaki ulazi u nju sa već gotovim optužbama i sa spremljenim odgovorima na tuđe optužbe. I ovaj spor zbog soli tinjao je dugo, a sad, kad se o njemu otvoreno govori, vidi se da još nije zreo ali da sazreva brzo i da se neće moći zaustaviti. Ne javlja se on samo u ovoj porodici i ovom prilikom, nego već mesecima seljak, hteo ne hteo, mora da misli o soli i svojoj muci sa njom. Već godinama niko iz sela ne silazi dole u Polje gde se sa obe strane Miljacke brzo razvija i sve lepše raste tursko naselje. (Kad je dan vedar, lepo se vidi, kao bela tačka, kamena munara i grobljansko kamenje oko nje.) Selo ograničava i smanjuje svoje potrebe, odriče se trampe i kupovine i prodaje, i svakog posla zbog kog valja silaziti u ravnicu, zabranjuje svojima odlaženje »dolje, u novinu«. Ali kako godine prolaze i dole u Polju niču magaze i hanovi, prodavnice i kuće skladna izgleda i ponosna držanja, ti napori sela bivaju sve teži. Sve bi se još nekako moglo podneti da nije te zlosrećne soli i stalne potrebe za njom. A so se zaustavlja dole kod novog naselja, ima već nekoliko godina. I sve je ređa, sve skuplja, i sve se teže nabavlja. Ipak, sve do ove godine ponešto je dolazilo i do sela na visokoj ravni. Ali od početka ove godine zrno jedno ne prolazi dalje. Ko hoće soli, mora da siđe po nju i da je nabavlja od

Turaka. Oduvek je selo, zajedno sa svim ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i nezgoda. Dok sve to podmiriš i skloniš s puta, ti ogoliš i otančaš da ti posle ni so ne pomaže. I šta dođe od tvog grumena soli do tebe? Dok svaki od njih samo jednom lizne, ne ostade ništa. I tako čovek stoji na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg. A so je život. Hrana i krv i toplina i snaga koju možeš u torbi doneti i sačuvati za najgore doba godine, i za čeljad i za stoku. Možes — kad je ima. Ali kad je nema ni za lek, i evo se navršava ubrzo godina da niko zrna soli nije vidio. Obljutaveo život, omlitaveli ljudi i ubleđela deca. Poodrasli muškarčići govore nekim piskutljivim glasom, kao da se nikad neće zamomčiti. Odrasli se brzo zamaraju na poslu, a rade ga teško i bez volje. Marva se vuče kao prebijena, krmeljivih očiju i dlake bez sjaja; jede, i opet nikad nije sita. Sve doskora ljudi su trpeli i podnosili, držeći se opšteg mišljenja i pravila: da se nikad i ni zbog čega ne silazi i da se nikako ne stupa u dodir sa novom vlašću i ne meša sa novim ljudima. Ali od nekog vremena i to se menja. Teško bi bilo određeno reći kad je to počelo i u čemu je promena, ali promena govori sama. A počelo je kod mlađih ljudi i kod žena. Nekad se svako pominjanje soli i nestašice soli smatralo neumesnim i nepristojnim. A sada mladići, u prazničnim razgovorima, govore otvoreno o tom. Mladost ih goni. Jedan je pred svima rekao da ne treba trpiti bez nužde i da bi on kadar bio sići sa još dvojicom drugova u Polje, nabaviti nešto soli, ne kazujući ko je i odakle je, i zaobilaznim putem se vratiti, bez ikakve štete po selo. Stariji su ga ukorili zbog toga kao da je rekao nešto ludo i bogohulno. Ali ni posle toga nisu mlađi ljudi prestali da bacaju poglede put belog naselja u Polju, samo nisu kazivali glasno šta misle. A žene, mlađe žene koje imaju nedoraslu decu, bile su još odlučnije i oštrije, samo ne javno i ne glasno. Njihovo područje, to je noć, noć i bračna postelja. Kad deca pospu i selo zamre u tami, između muža i žene ide šapat o soli. Muž ćuti i pravi se da spava, i zaista mu se spava, ali žena govori. Najpre blago i zaobilazno, pa zatim sve otvorenije i oštrije. — Slušaj, ne znam šta vi ljudi mislite i da li išta mislite, ali ja više ne mogu. Nije mi zbog mene, nego zbog ove djece što mi pred očima kopne i propadaju. To ne mogu da gledam. Ako se starcima umire, oni nek pomru, ali što vuku ovu nejač za sobom? Nit umiju da nabave što treba živu čovjeku, nit puštaju druge da sami nabave, nego sjede skamenjeni. Dovijek se kamenili! Umoran čovek brani se od tog glasa, ali žena ne prestaje. Sad govori opet blaže, ali sa providnom namerom, lijući mu u talasima svoj topal dah pravo u uho. — Kažu, silazio jedan iz Zavalja dolje, i sćerao na konju lučevinu, i ništa mu nije bilo. Lijepo ga ljudi primili, dao lučevinu a uzeo so, i još mu pride dali. Čovek se odmiče, ali dok god ne zaspi ne može da ne misli o onom što je čuo. A kad zaspi, on često sniva o soli i o zamršenim načinima kako bi se do nje moglo doći. O soli svi snivaju i u snu i na javi. So im se priviđa kao voda putnicima u pustinji. Telo mučeno potrebom vidi ono čega nema. I to ih zaluđuje i zavodi. Nepoverenje se useljava među ljude, nepoverenje i zla volja, pa svi sumnjaju jedni na druge i ogovaraju se i optužuju međusobno da kriju so i da potajno sole svoju čeljad i stoku. Da se pokrve, a ni oko čega. A sad je, evo, i u istoj kući izbila svađa i raspra. I to u kući gdje je nikad nije bilo. Ovi krupni i brkati Nikači slušali su poput male dece majku koja im je, otkako za sebe znaju, bila i otac i majka, a sad najmlađi ustaje otvoreno protiv nje, a dvojica starijih, i sami pokolebani u sebi, podržavaju je samo iz pažnje i obzira, mlako i neiskreno. Razgovor koji je tako naglo izbio i oštro krenuo, zastao je odjednom. Na ovom neće i ne može ostati, ali dalje se, za večeras, nije moglo i nije smelo. Svi su ćutali. U tišini koja je nastala, čuo se jače fijuk novembarskog vetra, kao neprijatan odjek umuklog razgovora. Jedan za drugim, sinovi su se dizali

i odlazili. Starica kao da to nije primećivala ni čula njihovo muklo »laku noć«. Ostavši sama, držala se jedno vreme nepromenjeno uspravno i strogo, kao da još govori sinu pred sobom. I usnama je micala. Zatmn se umirila, pa opustila i nemoćno ulegla u sebe. Sva smanjena, pogrbljena i povijena nad ognjištem, ona je netremice gledala u pepeo koji se sve obilnije stvarao kao venac oko vatre. U njenim suznim i zableštenim očima, koje je sve više zastirao starački polusan, sivi pepeo postajao je srebrn, pa beo, beo kao neka izbeljena i usitnjena morska so. Nepomična, potpuno ukočenog pogleda, ona je trapovesno i nesigurno pružala mršavu ruku i sa tri prsta hvatala pepeo kao što se hvata so. Nečujno i sporo, ali stalno i uporno radila su njena tri prsta, palac, kažiprst i srednjak. Starica je mesečarskim pokretima zahvatala bez prestanka i — solila hleb i hranu. Najpre svojima, sve redom, unučićima, pa sinovima, pa unukama, pa snahama, pa svojoj stoci na solilu, pa rodbini i kumovima, pa njihovoj stoci. I sve tako, jedno za drugim, jedno za drugim, solila je i solila, neumorno i zaneseno, celom selu, svemu i svakom, čeljadetu i živinčetu. I tonući u san, sve se više nadnosila nad ognjište i ne primećujući kako se vatra gasi, i ne osećajući kako pepeo sipi i teče, ni kako noć prolazi.

KOSA Pazarni dan u kasabi pun je svakojakih šumova i zvukova, rike goveda, blejanja stoke, poslovne vike i ljudskih dozivanja. Ali iznad svega toga čuje se kroz glavnu čaršiju metalni zvuk; to seljaci pazaruju i probaju kose kuckajući njima o kamene pragove magaza. Dan, dan, dan ... cin, cin ... ten, ten! Tako povazdan odjekuje čaršijom. Seljak ne misli mnogo ni dugo unapred o poslovima, ali u trenutku kad posao svršava, on sav legne na njega i tada misli uporno, usredsređeno i nekako celim telom i svom snagom. Takav je posao i kupovanje kose. Ovaj Vitomir je sa suncem sišao u kasabu sa svog strmog i visokog sela, prodao ono što je imao da proda i sad je pred njim prolećni dan i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu. Prvo malo porazgovara s ljudima i raspita, zatim prođe nekoliko puta ispred svih gvožđarskih magaza, i najposle se reši i uđe u onu koju najbolje poznaje. Trgovac ga pita šta mu treba, a on odgovara lukavo, nejasno, i samo prelazi očima preko povešane robe, tražeći kose. Najposle, malo se oda on, a malo pogodi trgovac, i šegrt iznese pred njega željene kose, umotane jutom, uvezane likom u snop, kao sablje. Seljak čuči, vadi jednu po jednu, zagleda joj krivinu, boju i sjaj, opipava prstom rez, hvata je obema rukama, prinosi obrazu kao pušku i gleda niz oštricu, kao da nišani. Pljucka na čelik, liže ga i trlja. Pored njega stoji šegrt, sitan i krezub, a očice mu već igraju, lukavo i nedetinjski. Kad izabere i odvoji dve-tri najbolje, seljak izlazi sa njima napolje i tu stane da kuca svakom kosom o kameni dućanski prag, jednom po jednom, dugo i pažljivo. Šegrt je pošao za njim i ne skida pogleda sa kosa, a on bi dao mnogo da se može osloboditi toga vižleta i ostati nasamo sa kosom koju ispituje; tako bi joj, čini mu se, lakše otkrio nedostatke. Trudi se da zaboravi i šegrta i sve oko sebe. Kucne kosom o kamen, pa je odmah prinese uhu, kao horovođa zvučnu viljušku, osluškuje dugo zvuk čelika i prati ga i onda kad ga niko više ne čuje. Izraz lica mu je potpuno zanesen i odsutan jer, idući za tim zvukom, on i nije tu u čaršiji, gde nema šta da radi i gde dolazi samo po nuždi, nego negde u svom čairu, u jeku kosidbe, gde čuje tu istu kosu kako, već nasađena i otkovana, sikće kao guja u travi i prevaljuje otkose u pravilnim polukružnim šarama niza strmu livadu. Seljaci u prolazu zaustave se i zastanu trenutak-dva pokraj njega, osluškuju i sami, čine primedbe i daju savete, ili prosto kažu da sve to kucanje ne pomaže mnogo, jer nema više nekadašnjih varcarskih kosa1. Vitomir svakom odobrava, ali u stvari ide samo za svojim uhom i svojom mišlju. Dugo tako kuca i osluškuje, dok i trgovac ne izgubi strpljenje, veliko i nasleđeno čaršijsko strpljenje, pa ne iziđe na vrata i ne stane mirnim glasom, u kom ima slabo savladane ljutnje, da ga savetuje i da mu preporučuje da izabere slobodno jednu od dve najbolje. — Ne treba ti misliti, Vitomire, dobra je koju god uzmeš; tu falinke biti ne može. —Jà! — kaže seljak, ali ne zato što je saglasan, nego da bi dobio vremena da razmišlja slobodno i nezavisno od trgovčevih reči. Tu je ona što na tamnoj površini nosi krupan i Vitomiru nerazumljiv natpis zlatnim slovima »Boehme Sohn, Wiener Neustadt«, i koju seljaci zbog toga zovu Zlatka. Ima druga koju zovu Tirolka i koja je sva u tamnomodrim prelivima od kaljenog čelika; slova na njoj sitna i srebrna, a kao zaštitni znak: slika deteline sa četiri lista, i ona srebrna. — Ne treba ti glavu lupati — navaljuje trgovac — vidiš pismo i sliku, djetelinu. — Jà, jà! — govori seljak rasejano, a u sebi dobro zna da pismo prevari i onoga koji ume da čita, a da slika opseni oči čoveku pa od onoga što gleda ne može da vidi ono što je u stvari. — Jà, jà! Svega toliko odgovara trgovcu, ali sam u sebi on neprestano govori, govori kosama koje drži u rukama i koje su mu ispunile i vidno polje i sve misli i vezale celu pažnju, za koju je on u ovom lažljivom i podmuklom čaršijskom mravinjaku sposoban.

»Znam ja to, znam«, govori on u sebi, »sve što se piše i slika lijepo je da ne može biti ljepše i — sva ta ljepota traje dok čovjek ne kupi i ne plati, a onda počinje ono što nije lijepo, ono na čem svak zarađuje a seljak gubi. Čuvam se ja ljepote i zlatom vezene jazije k'o guje u travi. Ali učuvati se ne možeš! Ne zna oštra trava na Dikavama šta su slova i slike, nego traži kosu. A kosa? Bar to znam šta je, nije mi ovo prva koju kupujem; dok je gledaš u dućanu ti bi reko sablja, bog dao, a kad je izneseš na onu kletu visinu dikavsku, nasadiš na kosište, otkuješ i staneš da kosiš, ona se, rospija švapska, topi u travi k'o vosak i nestaje pod belegijom k’o ledenica. Sve ja to znam!« Tako govori Vitomir u sebi, pa opet kuca, čas jednom čas drugom kosom o kamen, i udarcima hoće da ih natera da kažu o sebi istinu koja se krije iza šarene laže i nerazumljive pisane reči. Zatim opet uzima svaku pojedinu i dugo je gleda. U zlatnim i modrim vijugama na kosi on »čita« njenu sudbinu i vidi sav put koji je prešla dok je iz bela sveta došla do njega, seljaka sa Dikava. Vidi — više sluti nego što vidi — rudnik iz kog je vađena gvozdena ruda, i nekakve peći u kojima je topljena, i kovnice u kojima je dobila ime i oblik kose, i stotine ruku kroz koje je posle toga prošla, od fabrike, preko trgovaca na veliko, preprodavaca u Beču i Sarajevu, preko reka i zemalja, vožena, nošena i pretovarivana, dok nije preko Romanije i Semića na kiridžijskim kolima stigla u Višegrad. — I u svakoj je ruci ponešto ostalo, svak je od nje nešto imao. Svak. Sve to naslućuje Vitomir mutno i nejasno, ali živo kao fizički bol. A sad, posle svega, treba da je kupi on i da se nosi sa njom do njenog ili svoga kraja; mora, jer drugačije biti ne može. »Ah, posustalica svjetska!« — Vitomir gnevno udari jače kosom o kamen, tako da trgovac ponovo podiže glavu iza tezge, i da i on sam, prenuvši se iz svog maštanja, zastade malo postiđen. Posle dugog kucanja, premišljanja i oklevanja, najposie se reši za jednu od one dve kose. I to se reši nekako odjednom, kao kad čovek u vodu skoči. Tada nastaje još duže pogađanje sa trgovcem. (To zamori i samog trgovca, navikiog na beskonačno, ceremoniozno, neiskreno i uporno cenjkanje. I on će večeras, kad dođe kući, umije se i sedne za večeru, sa dubokim uzdahom reći ženi ono što joj je toliko puta rekao: »Ah, mučna je ova rđa seljačka; teža je njegova krajcara nego nečija forinta«.) Kad najposle pazari i plati, Vitomir pojaše svog konjčića, na kome je doterao prodane jabuke, a kosu zadene u prazne arare savijene na samaru, iza sebe. Uz put je svratio i popio rakiju, porazgovarao s ljudima o svačemu pomalo, a najviše o kupljenoj kosi. Častio je dvojicu kumova koji su navalili i traže alvaluk; i sam je popio jednu, pa i dve i tri više nego obično. Sve zbog kose. A sa sumrakom krenuo je uzbrdo, put svoga sela. Mili konjčić, pripijen uz strminu, kao mrav. Vitomiru se bistri u glavi, a rakija mu nekako ne muti pamet, bar tako se njemu čini, nego podiže klo-nulu snagu i hrabrost, izaziva svakojake misli, razapinje mu grudi i hoće da progovori i propeva iz njega. Sad tek počinje da jasno gleda i dobro razumeva i sad bi tek, čini mu se, mogao da lepo razabere zvuk kose i da razgovara sa trgovcem kako treba. A to uvek tako: dok je dole u čaršiji, on je zbunjen i nespretan, u svemu manji i pun nemoćnog nepoverenja u sve oko sebe, pa i sebe sama, a čim se izmakne iz one čaršijske vreve i teskobe i stane da se penje put Dikava, sve mu postaje jasno, vraćaju mu se snaga, sigurnost i vera u sebe. Tada sve vidi i razume. Ali, idućeg pazarnog dana sve će se ponoviti i neće biti ništa bolje. Eto, to ga uvek ljuti i muči. Ošine konja, pa se okrene i pogleda tu skupo plaćenu kosu koja ga je i danas toliko namučila a sad je tu, vezana iza njegovih leđa, nerazdvojna kao venčana žena. A ko će pravo i potpuno znati narav mrtvoj stvari? Ko zna da li je izabrao najbolju kosu? Ko zna da nije preplatio? Vidi izraz trgovčevog lica u trenutku kad su pazarili, ali ne ume da ga odgonetne, isto kao što ne ume da pročita ime fabrike. Ko zna da ona pirgava i kolasta, koju je dugo obrtao i naposle ostavio, nije bolja i tvrđa od ove, iako je ova izgledala »glasnija« i »ljuća«. Sad je svršeno; za jednu se na kraju morao rešiti, ali sumnja ga muči jednako i nagoni da se obazire neprestano i da s nepoverenjem, oštro i krivo, posmatra svoju kupovinu. Okrene se nadesno, vidi joj mrku petu, okrene levo, vidi joj vršak, kao čeličan polumesec na kome stvarni mesec, koji se upravo pomalja na nebu, ostavija blag srebrnast sjaj. A svaki put kad se okrene, kaže svojoj novoj kosi po nekoliko reči koje su i ljubavnički nežne i dušmanski jetke.

— Jordami ti još malo, jordami. Nećeš dugo! ... Ne znaš ti još u kakvo si se selo udala, mladice! Ti misliš da će neko gledati u tebe k'o od zakletve i čitati zlatna slova? Neće, ne boj se! Ne gledaju u nas ni na šareno ni na pisano. Nema ovdje lakoće ni kolajluka ni travki ni kosi ni živu čovjeku... Pamtim ja kako nas je moj pokojni đed Ristan — krvav čo'jek! — išćerivao sve, i staro i nejako, da kupimo sijeno. Zvijezda pripekla, pa djeca padaju u neznan. Majke mu se mole da pusti djecu, a on se ispriječi na njih: »Kupi to sijeno, rđo! Meso vam se ne jede, koža vam se ne dere, pa zašto ste na ovoj božjoj zemlji nego da radite!« ... Pamtim iha, pamtim i gore od toga ... Vitomir se smeška kosi koja fino presijava na mesečini, i kroz stegnute zube završava sa oštrom slašću u sebi: — De, de! Udariću ja tebe sutra na bakvicu i pod čakanac, da sve iskre iz tebe vrcaju i da niz čaire odjekuje. Pa kad te stane piska pod mojom belegijom, viđećeš šta su Dikave! Spašće s tebe sva ta gizda i varancija. Jakako! ... Planina je ovo, gospoja, ljuta i velika planina! Tu Vitomir ugleda na slaboj mesečini zaravan, zvanu Pod grabićem. Odmah se oseti bliže selu i zapeva iz sveg grla, zavi vučki i otegnuto, bez jasnih reči i određene melodije, kao da se nekom sveti i nekog izaziva. 1

Varcar (sada Mrkonjić-grad), mesto u Bosni, nekad poznato po izradi dobrih kosa.

ZIMI Hladno i pusto u sumračnoj prostoriji bez prozora koju zovu »kuća«, a koja je u isto vreme i kuhinja i trpezarija i ostava i spavaonica za ostarele članove porodice. Na ognjištu više pepela nego vatre. Slaba svetlost zimskog popodneva pada odozgo, kroz badžu. Ne zna se tačno koje je doba. Neka studena, ujednačena mrka večnost. Izgleda da nema živa stvora. A tu su ded i baba, Vitomir i Jevda, povučeni u mračne uglove prostorije, tako da se ne primećuju dok se jedno od njih ne makne ili ne oglasi. Snaje su sa decom po sobama. Oba sina u šumi; izvlače nekakvo drvo, pre velikog snega. Jevda je bolesna. »Pokvarila se« ima dve godine i gotovo stalno leži, a kad se malo digne, vuče se kao prebijena. Vitomir je dobro preko ostalog dela godine, i obilazi posao sa sinovima i u Višegrad slazi na konju, ali kad nastupe vlažni zimski meseci, i on sedi nepomičan kraj ognjišta. (»Srce zdravo, ali noge ne mogu.«) Tridesetak godina su živeli obično, gotovo dobro, kako se živi ovde na Dikavama. Osmoro dece su izrodili. Troje je umrlo. Dva sina, oženjena, žive tu sa njima. Kćeri su se poudavale po okolnim selima. Imaju unučad već na udaju i za ženidbu. Sve obično. Ali u poslednje vreme, otkako »ne valja«, žena je promenila narav. Preko godine dok je lepo, Vitomir i ona se malo i susreću, a još manje govore. Ali zimi kad ostanu ovako vezani za kuću i sami, oni ćute kao dva stranca. A kad se desi da progovore, pregone se kao dva nemoćna a nepomirljiva neprijatelja. Ćutanja su duga, studena i potpuna, a kad se prekinu, biva to nekako naglo i neprirodno. Prvo jekne ili uzdahne žena, muklo a upadljivo, kao da izaziva. — Eh ... eh! Kad se to nekoliko puta ponovi, makne se čovek u polumračnom kutu, stane nešto da čeprka oko svoje lule, i uzgred kaže: — Opet ne valjaš. — Nije — odgovara žena tiho i nejasno, kao da je zevnula. — Kako nije? Sva si se razobručila i samo nešto šišti i otpuhuje iz tebe. Tišina koja izgleda bezdana i vreme koje se čini beskrajno. Bez šuma i vidljiva pokreta, Vitomir je zapalio lulu koja ne svetli. Dim se ne vidi i duvan ne oseća. — Eh — kaže žena — eh! — Jà ... jà! Ne gledaju se i ne vide se, jedva se čuju, a svako ipak zna i shvata šta se sve krije u teškim skraćenjima tih slogova kojima se gađaju. Posle duge stanke, ali kao da nastavlja razgovor, žena kaže nešto nejasno, pominjući »lijepu smrt«. Izgovarajući reči preko kamiša, potpuno za sebe, čovek gunđa sa prizvukom studene šale: — Eh, smrt! Ama nije lako umreti, valja se napatiti. A ako si baš nakastila umirati, a ti umiri što prije, da ostanem udovac dok sam još koliko-toliko u snazi, a ne pod starost, kad posve gronem i kad me više nijedna neće htjeti. Jevda koja se inače preko cele godine, u razgovoru sa snajama i sinovima, stalno žali na svoju slabost i predviđa blisku smrt, odjednom uzjogunjeno, ali tiho i kao uzgred, kaže: — Nigdje ne piše ko će ostat udovac, a ko udovica, ni ko će koga nadživeti. — Ah, piše, kako ne piše? — kaže Vitomir isto tako mirno, usturivši se malko na drvenom stocu. — I to piše ovako: koliko god ti uzživiš, ja ću te nadživiti. Makar godinu! — Nadživi, kad si tako lakom na život. Nadživi, brate! Dabogda sto godina živio, i više, i ostario k'o niko tvoj! Ostario, pa ti vrapci ljeb iz ruku kljuvali, a ti se ne mogo braniti! Eto, brate, nadživi! Ali Vitomir i ne sluša njene reči, koje ne čuje prvi put i koje on svrstava sve pod opšti pojam: ženska kuknjava. On se ustura jače na stolici: — Makar godinu dana! — Pa i da bude tako, šta ćeš biti bolji?

— Aa, biću, kako neću! Nego, tebi takvoj ne bi ništa vrijedilo. Šta će ti život? I šta bi da me nadživiš? — Znam ja šta bih. Nedjelju dana da Bog veliki da! Samo da jednom pare u mene budu. — E, to nećeš doživiti! Nisu pare za ženskog džepa. To ni Bog neće. To se zna. Razgovor staje. Ali u vazduhu lebdi poslednja reč zamrle prepirke, i žena uspeva da je uhvati: — Šta se zna? Zna se ovde na Dikavama. — E, to jeste. Ovo su Dikave a nisu tvoji Đurovići u kojima može svašta biti, pa zar i to da žene pare drže. Tišina. Uzdah: — Eeeh, dragi moji Đurovići! Lijepo selo moje! — I jeste vam lijepo selo! U svijetu ga nema. — Jeste, bogme, lijepo i uljudno. — I ne bilo uljudno! U vas je žandarska kasarna usred sela, pa vam žandari šetaju serbez po kućama i uče vas boljoj pameti i uljudnosti. Zato u vas i biva da krmad, rijući žir po šurni, iskopaju udavljeno kopile. — Nisam ja u očevoj kući nikad žandara vidila. Ubrani bože! A jesam ovdje, za trideset i jednu godinu, i vidila i čula svašta, što se nigdje čuti ni viditi ne može; svašta, samo nikakva dobra nisam. — De, de, nije tebi na ovijem Dikavama rđavo bilo. I u nas se i jelo i pilo i pjevalo i igralo. Nego, prošlo je vrijeme, pa si zaboraviia. — Duše vi nemate! — kaže žena, rastavljajući reč od reči. — Šta će nam duša? A ako nam baš zatreba, možemo u svako doba sići u Đuroviće pa uzeti malo u zajam. — Ništa vam to pomoglo ne bi, jer ta se travka ne prima i ne raste na ovoj strmeni. Vitomir ne odgovara. Ni dosada se oni nisu pravo i neposredno obraćali jedno drugom, nego nekako čudno i zaobilazno, kao da govore preko posrednika i tumača: svako izgovori polako i razgovetno to što ima da kaže, a zatim čeka, u tišini, šta će mu otporučiti onaj sa druge strane prostorije, ispod svog ćebeta, kao iza busije. Zato je njihova prepirka tako avetinjski mirna, hladna i spora, i zato se diže i pada potpuno neočekivano, bez veze sa predmetom razgovora. Sad je odjednom stala, i to potpuno i beznadno, kao pokvaren mehanizam. Na jednoj i na drugoj strani ostaje samo misao na daleko, nedogledno proleće, kad će sve biti bolje i drukčije, kad će Jevda prohodati bar oko kuće, a Vitomir stati opet na noge i poći slobodno među ljude, za poslom, za rakijom i razgovorom, kad nikom neće padati na pamet svađa ni dolaziti ovakve reči na usta. Tišina, koju ne remete ni jedno ni drugo, kao da čekaju hoće li se išta desiti, hoće li se iko javiti otkud. Ali ništa se ne dešava i nikog nema da se javi. Vreme izgleda neprelazno i ćutanje doživotno. Pa onda opet dva glasa pokušavaju da se dignu, samo za trenutak. — Eh — kaže žena —eh! — Jà ... jà! Očigledno, oboje bi želeli da produže spor, ali ti iskidani slogovi nemaju u sebi snage za to i, ne nalazeći odaziva, gube se i padaju, i gasnu u tišini koja je gora i teža od svega.

NOĆ U ALHAMBRI O našem pokušaju da radimo s rumunjskim petrolejem i našem putu u Bukurešt ne bi imalo šta da se priča (to je upravo jedna bruka naša), da nisam tom prilikom ponovno sreo svog starog druga Nikolu Kriletića i proveo s njim jednu burnu noć, koja je još jednom u policijske raporte inostranstva unijela nekoliko naših imena. Na putu od Temišvara prema Bukureštu osula se pruga, pa smo morali mijenjati voz i sami prenositi prtljag. Tako smo, umjesto u podne, stigli tek pred veče u Bukurešt. Nema grada u koji se veselije ulazi. Ulice pune svijeta, jarko osvijetljenih dućana, kočija i automobila. Kao svugdje na svijetu i ovdje se kočijaši dovikuju i grde. Ali su to sve neki krupni i veseli ljudi u somotskim kaftanima, sa visokim šubarama, pa sve rade kao u šali. — Lijevo! Kud si zaćorio? — Drž' lijevo! — Lijeeevo, tikvane! Sve ide nekako radosno i lako. Ali kako smo veselo i s mnogo nade ušli u varoš, tako smo već sutradan u podne otputovali, neispavani i ogorčeni, neobavljena posla. To veče su, u hotelu, do iza devet sati trajala uzbuđena objašnjavanja s posrednicima i srditi telefonski razgovori sa firmom Simon i drug. Ali pomoglo nije ništa: posao je bio upropašten i put uzaludan. Oko deset sati iziđoh s Antoneskuom. Elegantan, mršav, vječito sa monoklom na blijedom licu, on je bio zle sreće posrednik u ovom poslu. Vodio me ulicama, punim svijeta i kola. Zastasmo pred velikom kapijom na kojoj je bio natpis sastavljen od sijalica: Alhamhra. Siđosmo niz basamake od lažna mramora. Ostavismo kapute u garderobi i onda nas uparađen vratar uvede u salu. Mnogo svjetlosti. Narančaste draperije. Neki vijenci od hartije i lišća. Svuda naokolo lože i niše, presvučene zelenim somotom. Sjedosmo za jedan stolić za dvoje, odmah do ulaza. Odnekud se čuje pljeskanje. Kad se svrši program, svi će ovamo — kaže Antonesku. Malo-pomalo, pridolaze i žene. Kako koja svršava svoju tačku programa, tako ulazi u salu, pjevuckajući i gledajući u koju ložu da sjedne. Dođoše Crnci iz džaz-banda. Žagor sve življi. Tada neko, upravo viš' moje glave, nadvika sve. — Oooooo! Kad se okrenuh, viš’ mene stoji Nikola Kriletić, nasmijan i raširenih ruku. Hoću da ustanem, bacam servijetu, a on se sagiba i ljubi me najprije u lijevi pa u desni obraz. — Zdravo, zdravo, zdravo! Otkud ti ovdje? S kim si to, bolan? — Društvo, poslovi znaš ... — Ostavi ti to. Hajde 'vamo u moju ložu. Sve su naši. Vodi me ispod ruke. U loži za stolom jedan čovjek gustih brkova i spljoštene lobanje (ne razumjeh mu imena) i dvije pjevačice u ciganskim kostimima. — On je od Izvozne banke, a one su Ruskinje. Naš svijet. Sjedi. Daj čašu, momče. E, zdrav si i dobro došao! Otkad se ne vidjesmo! Priča mi gdje je sve bivao odonda, pa se prekida, bije me po plećima. — E, volim što sam te sreo. Samo si u zao čas došao da radiš sa ovima. Znaš li ti da sam ja ovamo došao na dva-tri dana (dižemo neke sekvestrirane šlepove), pa evo tri mjeseca prošla a ja jednako sjedim u Bukureštu. Došao sam u slamnatom šeširu i hijelom odijelu, a evo se pomalo i Božić primiče. Sve od nadleštva do nadleštva. Naučio sam i rumunski od nevolje. Tako i ovaj (pokaza mi onog od Izvozne banke, ogromnog čovjeka s kovrčastim brcima i otrag spljoštenom lobanjom). Čamimo po ministarstvima i nadlagujemo se s advokatima, a uveče po ovim nesretnim kućama. Sala se sve više puni. U ložu lijevo od nas dođoše neki trgovci, Beograđani, Kriletić se s njima zdravi i rakuje preko ograde. Naizmjence sviraju džaz-band i rumunski Cigani. Neke žene s galerije bacaju na nas konfete.

Kriletić mi toči vino i tapše Ruskinju do sebe. — Ovo je sila od žene. To da vidiš! — Sobaćka! — kori ga ona nježno. Dozvah Antoneskua u našu ložu. Upoznajem ih i pričam kolik je bio posao i kako je smiješno i ludo stvar propala. Kriletić me prekida. — Pa kažem ja tebi: sve je ovo lopov preispoljni! I opet se s nekim pozdravlja i uvodi neke ljude u ložu. Kimiđikić, teški trgovac iz timočkog okruga. Neki mladić iz Kladova, visok, pognut, tamnožut u licu. »Nikolić, lađar«, predstavlja se i izgovara neprirodno snažno ono »lađar«. Očito tuberkulozan, govori promuklo i kašlje. Stvori se opet vino na stolu. Navraćaju načas iz one treće lože trgovci, trojica uvoznika iz Beograda. Zatim neki crven i mlad čovjek s njemačkim imenom, zastupnik iz Zagreba. S njim neki koga zovu konzul. Riđ, gojazan i podbuo. Jedni kažu da je bio konzul, drugi — da je i sada, ali se ne zna gdje. Dolazi jedan Rus, nasmijan, u egzotičnom kostimu od crvena i modra atlasa. Njemu se Kriletić najviše obradova. To je Ivan Pavlovič Trojicki, šef i dirigent ove trupe Ruskinja, član bivšeg carskog pozorišta, oficir Denjikinove vojske itd. — Ovaj mrtve da nasmije. Dede mu čašu! U loži desno od nas Ruskinje dižu graju sa onim od Izvozne banke (on je prešao k njima). Pijemo svi. Rus Trojicki prednjači. U desnu ložu dođoše još neki ljudi. Jedan Francuz, blijeda i razumna lica. Lijevo mu oko od stakla, i to mu daje neki mučan i ukočen izraz. Jedan Nijemac iz Erdelja, debeo, crven, s velikim naočarima, govori sve jezike. Obojica senzali. Nisam ni opazio kako se desilo (kao što čovjek ne zna kad zaspi), tek vidim da se sve što sjedi u ove naše tri lože opilo, naglo i bez ikakva prelaza. Ali i svi ovi ostali ljudi u Alhambri kao da se odjednom opiše i zanesoše. Tako u svim takvim lokalima ima, po jednom-dvaput u godini, naročitih pijanki koje se razlikuju od onih što svako veče počinju u stalno doba noći, i koje gazda i kelneri lukavo vode i hladnokrvno završavaju oko četiri poslije pola noći. Tada se sve djevojke izopijaju, ali istinski, tako da gazda izgubi svaku moć nad njima. I kelneri se zaraze opštim veseljem, pa nekako bolje služe i ne misle samo na bakšiš. I svirači se razdrijemaju, opiju, podignu ton, i zamrse note. Takve se pijanke svršavaju samo iznurenjem gosta ili posredovanjem policije. Ovo je takva noć. One tri lože naših kao da zagrijaše i ostale. U svim ložama smijeh, pljesak, pjesma. Muzike ne sviraju više naizmjence, nego i ciganska i džaz-band u isto vrijeme. I još neko donio gitaru i dva marvenska zvona. Bacaju se kolači, naranče, lepeze od papira. Pod je vas pokriven konfetima, hartijama i cvijećem kao ćilimom. Ne razabiru se više ni riječi ni melodije. Samo Kriletić pokatkad uspije da nadviče sve. — Opšteee ... narodno veseljeee ... Ogroman, ispeo se još na stolicu pa strči iznad svih loža, kosa mu znojna, raširio ruke i jednako izvikuje kao dunđer na sljemenu. — Opšteee ... Pa ga opet nadviče umebes šantana, samo mu se po izrazu lica vidi da nešto viče. Vazduh pun dima i prašine, zasićen zadahom pića, voća i mirisa. Sve podsjeća na večeru pored osvijetljenog slapa. Ali pokatkad se prokine i ta huka da se zamijeni još većom i oštrijom, a svaki se takav događaj vrti oko Kriletića kao vir. Silazi bučno sa stolice, ide pored naše tri lože, udara snažno dlanom u direke od pregrada i uzvikuje. — Es, Ha, Es. I pošto je okrstio lože, uzima jelovnik i vinsku kartu u tvrdim koricama i baca na sto srednje lože. — Ovo nam je Ustav, a ja sam vam Ministar-predsjednik, pa da ga vidim ko smije da ne pije. Svi viču i upadaju u riječ.

— Šta sam ja? — pita nametljivo onaj tuberkulozni mladić iz Kladova. — Ti si ministar narodnog zdravlja. — Šta ćemo s ovim Rumunima i Švabama? — Oni su nacionaine manjine. Imaju svoja prava. — Daću im ja prava po krstima — viče Kriletić. — A Rusi predstavljaju izbjeglice. — Red hoću — komanduje Kriletić — sad ova država da ispije eks! — Eks! Eks! Eks! Sve tri lože piju. Pored Kriletića sjeo Nikola Bokanović, žitarski agent. Gojan, nemirnih očiju i crne sjajne kose kao u patka. Svaki čas se diže i hoće da govori. Svaki put o nečem drugom. Ali ga Kriletić ućutka i prisili da sjedne. Jedan od trgovaca zove dvije flaše šampanjca. Rodio mu se, kaže, juče sin. Pokazuje depešu. Bokanović se odmah diže. — Gospodo! Stari je običaj u nas, Srba... Nisam mislio danas da govorim ali moram, jer se ovom našem drugu, gospodinu, dogodilo nešto. — Sjedi! — vuče ga Kriletić za kaput, da mu vino zapljuskuje preko čaše. — Ne, ne, stari je običaj, molim vas. I ja, gospodo, ako i ne volem moram da počnem od sebe. Kad sam se, naime, ja rodio, a to je bilo oktombra meseca, osamnaestog, godine hiljadu osam sto osamdeset i šeste ... Dakle oktombra meseca. — Opet on oktombra!— prekine ga Kriletić. Graja koja nastaje prisili Bokanovića da opet sjedne. Ali Rusi se zavadiše između se. Pavel Ivanović se opio. (Takav ti je on, tumači s nekom nježnošću Kriletić, da ga udariš vinskom mješinom, opio bi se, siromah.) Evgenija plače. Pavel Ivanovič, koji ju je uvrijedio, tješi je. — Ne kažem ja da vi lažete, mila moja, ali pukovnik nije bio, i gotovo! — Bio je, Pavel Ivanovič. Vi sami znate da je bio. — Da, bio je kapetan, i živili ste s njim. Kvit! Evgenija nato pada po stolu i rida u sav glas. Kriletić širi ruke. — E, što su ovi Rusi fantazije, brate! Konačno se i to smiruje. Evgenija pije, smiješi se i još pokatkad jeca. Odjednom onaj od Izvozne banke, sa spljoštenom lobanjom, izdigao da pjeva. Zaklopio oči pa leleče i zavija nešto bez kraja, otegnuto i strahovito. Uzalud ga Kriletić nogom opominje. Konačno mu prilazi s leđa i šapće. — Slušaj, bato, nemoj da se brukaš. — Što se brukam? — viče on. — Pa tako, brate, brukaš se. Prestaje da pjeva i poslije cijelo vrijeme ćuti podnimljen. Međutim, Kimiđikić igra. Onako ugojen, odnekud sav mastan, u sivom jevtinom odijelu, neobrijan, on izlazi nasred sale i počinje sam da igra. Parovi se sldanjaju i ostavljaju ga sama. Cigani započinju neku rumunjsku igru. On najprije oprezno širi ruke, kao djevojčice kad vodu gaze, i onda počinje cijelim tijelom da se niše, i sve brže i sitnije da bije nogama o parket. Spadaju mu pantalone I diže se prsluk, pa mu se vide košulja i bugarske gaće, zborane na učkur, i mastan kaiš. Lice mu žuto s prćastim nosom, usječenim po sredini, brkovi tanki i ne rastu ispod nosa nikako, nego tek podalje, po stranama. Ali što više igra, lice mu, inače ružno i smiješno, sve više dobiva neki zanosan izraz. Kroz smiješak i stisnute žmirkave trepavke probija nešto neočekivano milo i vragoljasto. Glas mu promukao, tanak, zajedno s cijelim tijelom u jednom jedinom ritmu. — Digi-dag, digi-dag, dag-digi, digi-dag! Taj ritam prelazi i na okolinu. Cigani udešavaju ton po njemu. Žene iz loža biju u dlanove.

Kriletić se saginje i govori mi na uvo, mimo, potpuno trijezno nekim poslovnim glasom. — E, vidiš, to mu je k’o neka strast. Povazdan nabija obruče na Bukurešt, kukuruz i zob na šlepove, s milionima radi, ali čim padne noć a on ovako, mora da đipa i pravi budalu od sebe. To je, vidiš, što mu je deda mečke vodao, pa krv. A ima ćerke velike, idu u gimnaziju. Opet kod Ruskinja svađa. Nadvikaše sve. Njih dvije skočile na onog Francuza što je bio u Rusiji i ima stakleno oko. Ciče obje u jedan glas da je boljševik, da je rekao da pljuje na Evanđelje, i gone ga iz lože. Francuz se brani, Kriletić odmah prelazi u njihovu ložu. Pavel Ivanovič treba da bude svjedok, ali on ne može. Samo se blaženo smiješi i odmahuje rukom. — Ništa ja, lijepi moji, ne znam. Ta zar ne vidite da sam pijan kao ... Na to se Kriletić saginje, diže Francuza za oba ramena i izbacuje ga napolje. Kao po dogovoru, dočekuju ga mnoge neke ruke i vuku dalje. Još s vrata se čuje kako se brani i viče nešto o »sva četiri Evanđelja«. Kriletić, smrknut, gleda za njim. — Ne trpim filozofije, razumiješ. Ali se odmah smiruje, sjeda kod nas i pjeva. Svi ga slušaju. Žene ga udivljeno gledaju. Prilazi mu jedna krupna Mađarica. On joj govori nešto mađarski, pa joj onda raširenim rukama mjeri širinu bokova i prijeti glavom. — E, jadna ti majka! Kakva je domaćica mogla biti od tebe. Žena mu od smijeha pada u krilo. Tako se jedno vrijeme bijaše sve smirilo. Muzika, glasovi, čaše i topot igrača, sve se stapa u topal i jednoličan huk zabave. Ali odjednom muzike kao da nestade, igrači stadoše kao sleđeni u pokretu. Sve se oči raširiše i upriješe u ložu lijevo od nas — to je vrisnuo onaj od Izvozne banke. Sirovo, oštro. Nešto između njiske ždrijepca i rike magarca bješe taj vrisak, i tako snažan da je nadvikao sve, omeo muziku, zaustavio igrače, uplašio žene i zbunio kelnere. Posle tajca i zaprepaštenosti, nastade odmah opšti smijeh. Crnci pokazaše zube i nastaviše još jače da biju u svoje bubnjeve i tasove. Ljudi meću monokl da vide toga čovjeka koji je vrisnuo. Najviše se interesuju žene. Samo on sam sjedi nepomičan, podnimljen, koluta očima koje su počele da se podlijevaju krvlju. Ta njegova nepomična ozbiljnost nagoni još više na smijeh. Ali nešto neobično kao da ostade u vazduhu od tog vriska. U nas se služi konjak i soda bikarbona. Pa opet odnekud vino. — Eks! Eks! Neki se već zagrcavaju i vino im udara na nos i teče niz prsluk, ali više svih stoji Kriletić, neumoljiv, sa ispražnjenom čašom u ruci. — Eks! Kakav si mi ti podanik! Eks! I opet cijela Alhambra pije i pjeva u jedan glas. Cigani se razdijelili po ložama. Neki smiješan čovjek iz publike sjeo među Crnce pa bije maljicama po stolici, po punim i praznim flašama. Kriletić se raširio, zaprerna pola lože. Na svakom koljenu mu sjedi po jedna žena. Ogrlile su ga jednom rukom a drugu šire u stranu, i tako sve troje zajedno izgledaju kao neko indijsko božanstvo sa mnogo ruku, grimasa. Obje žene pjevaju iz svega grla, svaka svoju pjesmu, jedna ruski a druga mađarski. I Kriletić biće da nešto pjeva, jer mu se iz oznojena i nasmijana lica bjelasaju zubi, a ispod svega haosa glasova povremeno se razabire njegov dubok i prijatan bas. Iziđoh za trenutak. U hodnicima studeno i polutamno. Na stolicama kunjaju garderoberke. Muklo i jednolično dopire huk i šum, kao od slapa u daljini. Jeza, i osjećaj da sad negdje mora da sviće. A kad se vratih u salu, vidim: situacija se nekako izmijenila. Kroz dim i prašinu nazirem da se oko naše srednje lože iskupili kelneri; vidim među njima ćelavog gazdu. Čujem ispremiješane francuske i rumunjske riječi. Konačno vidim Kriletića. Bez žena. Naslonio glavu na dlan desne ruke, a lijevom odmahuje. Na licu mu uvrijeđen izraz. Očni kapci nisko spušteni. Svi govore, ali ih Kriletić sve prekida i jednako ponavlja. — Zar meni vodu za vino? Meni! Gazda, učtivo savijen nad njim, nastoji da ga umiri i nešto uvjeri, ali mu Kriletić ne da da govori.

Rien! ... Rien! ... L’eau naturelle! Sve dotle su se u drugim ložama još uvijek smijali i razgovarali, pojedini parovi igrali i muzike svirale, ali tada Kriletić udari pesncom u astal i đipi uvis. Gazda odskoči od njega među kelnere. — Udri, burazeru! — viknu onaj od Izvozne banke, iz lijeve Iože. Kelneri poletješe na Kriletića, ali on diže mramomu ploču sa stola i sruči je, sa svim što je bilo na njoj, među njih. Stade vriska žena i opšte bježanje. U taj mah neko ugasi sva svjetla odjednom. U tami nastade još veća gužva i graja. Svaki čas neko jaukne ili neko padne na bubanj ili koji drugi instrument. Još uvijek se čuje gazdin glas: — Domnilor! Va rog, domnilor!1 Pregrada između naših loža škrinu i zaprašta, pa se stropošta u opštoj buci i jaukanju. — Udri, pobratime, evo mene! — dovikuje onaj od Izvozne banke. — Šta je ovo? Šta hoćete vi? — viče neko. — Skandal hoću — odgovara Kriletić odnekud nasred sale. A onaj od Izvozne banke bije u mraku koga stigne i samo psuje Savaota. Svaki čas nešto prernu ili razbiju s tutnjem i zveketom. Između toga se razabiru samo pojedini glasovi. Jedan od naših odnekud iz mraka ponavlja neprestano: — Kolega, ali kolega, molim vas. Nema to smisla. A napolju neko rumunjski, uporo i uzaludno, doziva policiju. 1

Gospodo! Molim vas, gospodo!

LOV NA TETREBA Na mestu zvanom Pod grabićem, nedaleko od gorskog izvora, sede višegradski sudija Turković i inspektor finansijske straže Anton Kalina. Oko dobre vatre od grabovih grana, koja u planinskom sutonu izgleda kao krupan događaj, kreće se lako seljak Vitomir Tasovac iz Dikava. Na toj maloj zaravni, na domak sela Dikava, sedne i odahne svaki seljak na povratku iz kasabe i zapali cigar-duvana, ako ima. Takva je potreba i takav običaj. A grabić i nije u stvari grabić nego grab, velika, crna i crvotočna grabina. Grabićem ga je prozvao Vitomirov deda kad se, pre mnogo godina, pod njim odmarao. Tada je to bio grabić, a sada je nakazan, kvrgav, opaljen pri dnu putničkim vatrama i iseckan čobanskim sekiricama; s jedne strane crn i natruo, a s druge pušta nove, zelene i čvornate grane. Tu Vitomir toči gospodi rashlađenu rakiju i okreće na žeravici dugačak šiš probranog i vešto izmešanog mesa. Širi se miris prženog sala, duvanski dim se meša sa visokim plamenom grabovine. Kraj njih je rasturen lovački pribor, a malo podalje privezani njihovi konji. Mrak se sklapa oko njih i njihove vatre. Piju pre jela, a kad stanu da jedu, zalivaju zalogaje. Inspektor i sudija vode neki dugačak razgovor na nemačkom. Prvi se žali na Bosnu, na život i svoju sudbinu, a drugi ga teši i umiruje. Vitomir iz početka ćuti i dosađuje se, ali posle svakog gutljaja mora da uputi bar po jednu reč mesu, hlebu, vatri ili rakiji, za svoj račun i na svom jeziku. Nije ovo prvi put da ih Vitomir izvodi do svog sela »na tetreba«. Izlazili su i lane, nekako u ovo doba godine, zanoćili Pod grabićem, proveli dobar deo noći u piću, jelu i razgovorima, pospali i — prespavali trenutak pred zoru kad je trebalo krenuti u lov. Sutradan ih je, onako mamurne, Vitomir uveravao da se on probudio na vreme, čitav sat pre zore, ali su oni tako tvrdo spavali da nije imao srca da ih budi. I sve se svršilo njihovim prilično neuverljivim i ravnodušnim prekorima i Vitomirovim novim pričama o tetrebu i o novim, još većim izgledima na dobru lovinu. Tako su, evo, i ovog proleća počeli da izlaze »na tetreba«. U tim izlascima, kojima se podsmevaju varoški lovci, svi učesnici nalaze svoj račun i svoje zadovoljstvo. Sudija Turković, dobar i pametan čovek, rodom iz Slavonske Požege, veseljak i neženja koji voli lov i razgovor i život u prirodi, toliko je zavoleo Bosnu da ne može da se nagleda njenih predela i nasluša njenih ljudi. Inspektor Kalina, koji je nekad, na početku karijere, u ludoj avanturi izgubio oficirski čin i čast, a sada životari kao mračan i slomljen čovek, nesrećan u braku, voli društvo vedrog Turkovića i lovačke izlete sa njim, a nadasve voli rakiju, svoju jedinu i poslednju utehu. (Kalina oseća kako mu se ova brda stežu oko vrata, naročito u predvečernjim časovima, i samo rakija može, bar trenutno, da ga oslobodi te omče i prenese u spasonosni san. A sutradan počinje igra iznova. Od tog naizmeničnog dejstva bosanskih brda i bosanske rakije, Kalina postaje sve više tup i mrzovoljan, zazire od dnevne svetlosti a boji se noći kao smrti.) Vitomir sa Dikava voli razgovornog i darežljivog sudiju, njegov duvan, barut i lovački pribor, a naročito uživa u tom da s gospodom sedi i pije i da, obraćajući se njima, sam sebi priča tobožnje doživljaje i svakojake priče koje odavno leže u njemu i samo traže priliku i slušaoce. I na kraju, ta lovačka teferičenja dobra su i za Vitomirovog tetreba, ako postoji, jer bi po njima mogao da živi i dočeka duboku starost, pevajući svake godine svoju ljubavnu pesmu tamo negde ispod Dikava. Dva su trenutka u toj Vitomirovoj komediji dragocena za Turkovića. Prvi je kad seljak siđe u Višegrad, svrati oko ručka sudijinoj kući i, pušeći njegov duvan i pijući njegovu kafu i rakiju, stane da priča o tetrebovima. Odmah u početku Turković ga izazove polušaljivom primedbom da u tom kraju nema, i nikad nije bilo tetreba. Nato se Vitomir uzbudi toliko da mu sve drhti ruka i u njoj čaša sa rakijom. Čovek bujne mašte i veliko pričalo, on je, verovatno, izmislio i ovu priču o tetrebu, bar o ovom određenom tetrebu koji treba da je u te i te dane na tom i tom mestu, ali tu svoju priču brani strasno i uporno. — Ima, gospodine, kako nema! To su tebi nalagali neki. Ima jedna dumača iznad Dikava u kojoj se tetrijeb, da prostiš, mrijesti i pjeva, na nedjelju-dvije prije Đurđevdana. Da ti ga je samo čuti! Stoji ga piska: cì, cìk, cìk! Ti bi reko: dobar kosac negdje kosu oštri. Ja mislim da ima u njemu deset oka k’o

jedna. I zaklinje se bogom i životom i očinjim vidom. Turković upija svaku njegovu reč, a Vitomir pijucka i gnezdi se i klikće u mestu, i veze i kiti toliko da, na kraju, sve šume oko Dikava postanu pune tih dumača a dumače pune tetrebova, i samo se treba potruditi do njih i pobiti ih sve redom, onako slepe i raspevane. Sudija se smeška zadovoljno, jer njemu nije toliko stalo do tetreba koliko do Vitomirovih priča i maštanja. Drugi trenutak nastupa ovde Pod grabićem. Posle četiri dobra sata naizmeničnog jahanja i pešačenja, popadaju kraj izvora, prihvate se hladne vode i rakije, zatim večeraju, peku kafu i razgova-raju, ponajviše slušaju neumomog Vitomira, dok ne pozaspu od hladne noći, pića i umora. I većeras tako Turković posmatra i prati razne vidove i stepene Vitomirovog pijanog pričanja. On mu već poznaje tok i naslućuje kraj. Iz početka veselo i živo, puno obešenjačkih aluzija, ono će postati bezočno fantastično, zatim tužno, pa svečano, i na kraju će se verovatno izgubiti u buncanju i jednoličnom ponavljanju nejasnih reči, kao u nekoj pesmi ili molitvi bez vidljivog smisla. A sve će se završiti snom, nekim naročitim seljačkim spavanjem iz koga on svakog trenutka može da upadne u reč, ako bi ona dvojica pored njega počeli da razgovaraju i ako bi se njemu učinilo da i on treba da kaže svoje. Sad su još u fazi šala i zadirkivanja. Sudija bocka Vitomira i, da bi ga izazvao na razgovor, izražava sumnju u postojanje tetreba pod Dikavama. SeIjak povišenim glasom uverava o protivnom i opisuje tetreba kome sada zna ne samo glas i težinu nego i boju perja i »narav čapkunsku«. — Ja tebi kažem: sutra ćeš ti njega snijeti u Višegrad, ako bog da, pa će se svijet kupiti i čudom čuditi. Ništa ti ne brini, gospodine! Sudija izaziva dalje. — Tvoj tetreb je, Vitomire, kao gospodin bog. Svi o njemu govorimo, a nikad ga niko nije vidio ni čuo. Vitomir odmah postaje još življi. — E nemoj, gospodine! Nemoj tako! Što se tiče Boga, to je druga stvar. Znaš što se kaže: Bog i božja pravda! E, to je, vidiš ... I sam već pod pićem, Kalina odmahuje rukom i mrmlja na nemačkom. — Šta ovaj blebeće? Turković ga umiruje, a Vitomir nastavlja. — A, ne, ne! Pravda, to je ... — Ućutkaj tu budalu! — kaže nestrpljivo Kalina. — Čekaj, pusti ga da govori! — brani se tiho Turković, koji bi hteo dokraja da čuje Vitomirovu misao. — Ali, šta imaš da čuješ? Pijano blejanje ili neku novu laž i novo lukavstvo. »Bogami, bogami!« Stalno pozivaju boga da im pomogne u laganju. Neka idu do đavola, zajedno sa njihovim bogom — rugao se Kalina. — Pa dobro, ali pusti! Inspektor je zaista umuknuo. A Vitomir, kao da nije ni primećivao kratku i prigušenu prepirku na nemačkom, govorio je dalje, mašući kažiprstom desne ruke. — A, ne, ne! Pravda, gospodo! Prav-da! Nema je mnogo na svijetu, ali što je manje ima, to više vrijedi; i spora je, jeste, i hoće da zadocni, ali prije ili poslije — stigne. Zato ja uvijek kažem: na pravdu se nasloni, pa se ne boj! Prav-da! Samo pravda! Tako je vikao Vitomir, zaboravljajući na boga koji mu je, očigledno, poslužio samo za to da na njega za trenutak nasloni svoja razmišljanja o pravdi. Ko zna dokle bi trajala priča o istoj stvari da sudija nije kratkim upadicama vešto skretao razgovor na drugo, tako da je seljak, kao po nekom programu, nizao svoje monologe o raznim

predmetima, čas jedan za drugim, čas mešajući ih bučno i bez reda, kao što se mešaju nejasni i svečani zvuci prazničnih zvona. Samo i te upadice bivaju ređe i gube od svog dejstva. Na toj visini, u takvom noćnom času, pod čarobnjačkim dejstvom višegradske rakije, koja čuda stvara, to i nisu sabesednici koji jedan drugog slušaju i vide, nego usamljeni ljudi od kojih svaki ide za svojom mišlju, nošen svojim osećanjem. Niko nikog pravo ne sluša, nego upadaju u reč, nadvikuju se ili govore istovremeno, jedan mimo drugog, a ipak u nekoj vezi. Stvarno, rakija govori iz njih i ona je ta veza. Inače, sve su kočnice popustile, nikakvih obzira nema više. Govore ono što hoće i što moraju. Nešto se umešalo u taj razgovor, koji se kretao sve čudnijim putevima, i on je u jednom trenutku počeo da zapinje. Vedrom pučinom neba zabrodio je ogroman pun mesec, a njegova svetlost spuštala se brzo niz planinu, šireći najpre prigušen pa sve veći sjaj i neku oštru svežinu u kojoj su se javljali novi, odvojeni mirisi gorskih trava i rastinja. Nisu ni primetili kad je taj mesec izašao iza oštrog planinskog grebena, a sad je već sedeo među njima kao četvrti, nov i nepoznat sabesednik pred kojim se svi pomalo snebivaju. Izgleda kao da će sad progovoriti i nešto tiho i novo kazati, ali ne progovara i ne kazuje. U predelima koje je sve više i sve brže zahvatala plima mesečine zamirali su odjednom svi glasovi. Ta tišina, koja se širila sa mesečinom, uvlačila se i u razgovor lovaca. Na mahove je bilo tako tiho da se moglo čuti kad iznad njih, sa pamučnim šumom krila, proleti nevidljiva noćna ptica. Jedino rakija u ljudima nije mogla da se odmah smiri ni obuzda. Tako bi razgovor planuo ponovo, uvek polazeći od Turkovića a završavajući kod Vitomira. Sve se više osećao hladan dah planine, ali seljak je, zagrejan i rečima i rakijom, još bio u košulji, raskopčanoj na grudima. Njegove oči su na mesečini kao dve velike mračne jame. — Da ne ozebeš ti tako, Vitomire? — opominje ga šaljivo-ozbiljno i već pomalo umorno sudija, a seljak odmah skreće razgovor sa boga i pravde, ispršava se jače i viče: — Ko, ja? Zar ja ozepsti? E, baš ti misliš da sam ja neki... neki. Ih, gospodine! Zebao sam ja, bolan, malo drukčije u svom vijeku, nazimio se zime i nagazio snijega što živ čovjek nije. Niko ne zna šta je zima na Dikavama ni kako se seljak sa njom rve i nadurava. Pali cigaretu, ali brzo da ga ne bi Turković prekinuo u govoru. — Izlazio sam ja na onu golijet u vedroj noći, uoči Bogojavljenja. Snijeg do koljena, a zima da drvo puca. Noge ostaju u snijegu. Potegnem malo rakije, i nastavim put. Pa opet tako! A mjesečina ovako k'o sada, pa onaj snijeg sjakti i treperi u hiljadama svjetlaca. Ti bi reko: zvijezde na zemlju popadale. Gazim onaj cjelac i ne znam pravo šta je dolje a šta gore, šta je snijeg a šta su zvijezde. Pomiješalo se nebo sa zemljom, pa eto! Obnevidio sam od suza. Ledim se, a sav sam u vatri. Vidim: gubim se, a valja mi do zore pješačiti. Gazim i gazim, noć sporo odmiče, studen steže, a ja u sebi jednako govorim: »Svani, jer još malo pa nećeš imati kome!« — Da ti to nisi sanjao, Vitomire? — upada Turković da bi prekratio. — Ne, ne, — brani se seljak — ni u snu se ne viđa to što može na Dikavama čovjeka da strefi. Tišina. Opet su ga prekinuli, i opet oseća da je ono što priča nedovoljno i nejako, i da nije izazvao kod slušalaca divljenje koje želi da izazove. Ćutao je nekoliko trenutaka, baveći se oko ugašene i razmotane cigarete, i točeći rakiju sebi i drugima, a onda se nagnuo svečano i poverljivo prema Turkoviću i, rešen da pojača utisak do vrhunca, rekao tiho ali značajno: — Ja sam jedne takve noći na Dikavama vidio — Boga. Lice u lice! Strašno je reći, gospodine: ovako k'o što sad tebe gledam. Oslijepio sam bio od sjaja, za sebe i za ovaj svijet nisam više znao, i samo sam jedno mislio: Bog! — Opet taj njihov bog! — buni se slabim, sanjivim glasom Kalina. — Ali pusti, kad ti kažem! Turković to šapuće oštro i ljutito, kao da će mu pijani i nestrpljivi inspektor poplašiti tetreba. I zaista, Vitomir je odjednom zastao, kao malo otrežnjen, i sad ćuti ogorčeno. Prolazi noć. Mesec se brzo diže nebom, njegov studeni sjaj osvaja sve nove predele.

Kalina je, već dotučen, mrmljao nešto u sebi u brkove. To su bili, iskidani i nerazumljivi, poslednji izrazi teškog negodovanja, kojima nije ni trebalo povoda i koji ne očekuje odgovor. Turković se još drži i uvek je ljubopitljiv, ali nema više snage da izaziva Vitomira i da ga navodi na nove bajke i razgovore. A seljak stvamo i nema više mnogo šta da kaže. Savladan rakijom, on je sedeo oborene glave, sav utonuo u se, iznuren i potišten, duboko nezadovoljan dejstvom svojih dosadašnjih priča, a nesposoban da izmišlja i priča nove. Sve je u ljudima i oko njih težilo ka snu. Prvi je zaspao Kalina. Ležao je zakrenut u stranu, kao mrtav i oslobođen. Malo poviše njega savio se i Vitomir i, sa desnim obrazom na dlanu, spavao lakim seljačkim snom. Turković ih je posmatrao jedno vreme kao dva šarena klupka tame i mesečine, a onda se spustio i on na zemlju da bi se, uvijen u svoje vuneno lovačko ćebe, predao razmišljanju koje prethodi tvrdom snu. Došao je kraj svakom pričanju. Svuda vlada mesečina. Sve je zaleđeno i nemo u studenoj ukočenosti te nove, moćne stihije, i nema više izgleda da će iko progovoriti, išta kazati. Sva je prilika da će, tako tupi od pića i opijeni visinskim vazduhom, prespavati onaj kratki i odlučni trenutak pred zoru, kad se lovci na tetreba dižu i kreću ka svom cilju.

RAZGOVOR Visoko iznad Sarajeva, na strmoj uzvisini ispod Hreše, na mestu zvanom Bijeli kamen, sede četvorica seljaka, dva brata Baljemeza, Huso i Suljo, zatim Mehmed Softić, seoski muktar, i neki Avdo Kadro, visok, mršav, govorljiv i nastran čovek; on je pola varošanin a pola seljak, i više je u sarajevskoj čaršiji nego ovde na ovoj visiji. Svi ga zovu Avdić. Sunce je zašlo negde za Humom i na Hreši leži senka sa poslednjim tragovima rumenila, ali u daljini, tamo negde u dnu Sarajevskog polja, iza Blažuja, vidi se obasjan i ustreptao, kao tečan, predeo zelenila: u svojoj nestvarnoj lepoti, koja neće trajati više od nekoliko trenutaka, on podseća na neku sjajnu, bogatu i nedostižnu obetovanu zemlju iz priča. Muktar i Avdić su na povratku, iz varoši, a braća Baljemezi se vraćaju sa posla i seli su, po drevnom običaju, da se odmore na Bijelom kamenu. Svi puše muktarov duvan koji, zajedno sa sutonom, čini da je umornim ljudima svaki razgovor lakši i odmor slađi. A ovom razgovoru to i treba, jer su svi razgovori koji se ovog leta i ove jeseni vode na Bijelom kamenu, kao i svuda gde se dva težaka sastanu, pre teški i gorki nego laki i slatki, jer to su razgovori o — suši. To nije ono redovno seljakovo vajkanje, ona koketerija sa prirodom koja ga nagoni da nikad neće da prizna da je zaista rodilo i da će žetva biti dobra, nego sve još nešto uslovljava i zateže. Ne, ovo je stvarni jad i crna briga koja obavija svaku rečenicu, prodire u reč i uvlači se među slogove svake pojedine reči. To su te godine kad seljakov govor postaje bolno sažet i slikovit, kad se na njegovom licu od silnog mrštenja i stezanja vilica stvaraju one čudne bore, neobično po pravcu i obliku, bore kakvih nikad nema na licu građanina. To su ta vremena kad seljak dolazi u bezizlazan položaj, kad ga izdaje njegova nevelika sposobnost rasuđivanja, čak i njegova atavistička lukavost, pa kao uplašena zverka nit može da miruje, nit ume da nađe spasonosan pravac kretanja. Tada već i inače labava seoska zajednica prsne u sitne komadiće i svak spasava samo sebe i svoje, kako zna i može, a to zajedničku nevolju čini samo većom i težom. U takve dane zaista takozvana »sudbina« vlada mislima i osećanjima čoveka seljaka i tada, naravno, njemu izgleda da »Bog jedini zna šta radi«. Jer prazan stomak i smućena misao rađaju priviđenja. U ovom trenutku, ovde na Hreši, iznad Sarajeva, nevolja još nije takva ni tolika, ali nije ni daleko od toga. Bela žita su propala svuda, osim pored reka, ali kukuruz se još bori, »polovina ga nema«, kako kažu seljaci, a ta druga polovina zavisi od iduće kiše. Još ima pokoja voćka, šljive su od žege sazrele pre vremena i opale, ali jabuke i kruške su u osojnim krajevima rodile, nađe se i pokoji krompir, ma bio i sitan kao zrno sa brojanica. A ide zima, sirotinjski dušmanin. Sve je još suvo, i zeleno je, ukoliko nije sagorelo od letošnje žege, ali se u ovo doba dana i godine na ovom mestu javlja slab vetar sa jedva osetnim i tankim pa ipak neprevarljivim dahom zime koja dolazi. Od toga se u čoveku diže drevni i zakržljali nagon selice, kao daleko, nerazgovetno i žalovito kliktanje ždralova, i ne nalazeći odjeka nigde u njegovim mislima i urođenim navikama, pretvara se u onu predzimsku zabrinutost i potištenost naročite vrste. U ovom trenutku blešti onaj nevidljivim suncem obasjani predeo u daljini kao potpuno nestvaran, kao da u njemu nikad nema zime a uvek ima hrane, i kao da tamo dole sve u isti čas i klija i raste, i cveta i dozreva, ali isto tako nestvaran dolazi čoveku i čudni sumrak koji se kao poplava penje iz doline prema visokoj Hreši. On je i noć i dan i nije ni jedno ni drugo, i u njemu gube snagu navike i propisi dana i noći. Tu se i kod najtupljeg čoveka krene mašta, a kod mnogoga sa maštom i jezik, koji je inače vezan urođenim strahom i svakojakim obzirima. Svemu tome pomaže i duvan, koji u ovom času kad je stomak prazan, telo umomo, a vidik slab, zanosi i opija i dobru glavu. A ovom Avdiću i ne treba mnogo. U njega je bujna mašta i razvezan jezik. Svi se prave da ga ne uzimaju ozbiljno, pa ipak ljudi vole da se okupe u čaršiji oko njega, da ga ponude cigaretom i da slušaju kako vešto i slobodno govori ono što oni nikad ne bi mogli smisliti, ili što, sve i da pomisle, ne bi smeli kazati. I večeras, dok su se vraćali, uzbrdo, iz varoši, muktar ga je korio što je nasred Baščaršije, kraj

česme, pred desetak ljudi pričao bez kraja i konca o tome kako nema pravog reda u svetu i kako je novac nejednako i nepravično raspoređen, kako novac ide tamo gde je roba, a roba za novcem, ali siromah čovek ne može nikako da pohvata konce kojima je to dvoje vezano. Avdić se branio, ali mlako, kao čovek koji je navikao na takve prekore, a i muktar je prelazio sve više u šalu. — Visićeš ti jednog dana nad Kovačima, zbog svog jezika i svoje mudrosti. — Nema direka za moju visinu, još se toliko drvo nije našlo. — Ama, nemoj ti u to mnogo da se pouzdavaš. Svakakvog drveta raste u boga, pa će se naći i takvo. A carevina je jaka, može da nađe i ono čega nema. Slušam te neki dan kraj Sebilja na čaršiji. Ti razvezo pa pričaš, a Mehmed Čevra, muselimov momak, zastao pa prisluškuje, sluša a gleda te i gleda, i gleda, valahi, k'o da mjeru za vješala uzima na tebi. — Jok, bolan, nije to on zbog zla i zbog rđavštine neke zastao, nego hoće čovjek da čuje lijepu i pravu riječ. I neka čuje; ima i šta. — Ajde, ajde, pričaj ti i odgovaraj na ono što te niko ne pita, a sve se bojim da će te jednog dana pitati i ono na što nećeš umjeti odgovoriti. Jer, odavno je rečeno da jezik slavuja u ropstvo odvodi. — Ali je rečeno i da lijepa riječ i gvozdena vrata otvara. — Dobro, dobro, mnogo je koješta rečeno, ama nije to za svakog. Nije svaka riječ za Avdića. A ja tebi opet svjetujem: prođi se ti mnogog govora. Vodu u usta, Avdiću! Taj razgovor im je prekraćivao put i ublažavao strminu, a završili su ga upravo kad su stigli do Bijelog kamena i do dvojice Baljemeza, koji su tu sedeli. Zapalili su i počeli razgovor, naravno o suši i slabim izgledima, a brzo reč ostade na Avdiću koji produžuje svoju misao o prokletoj pari koje nema a bez koje se ne može. Ostalima očigledno i nije mnogo do govora i puštaju ga da priča dok izvijaju dimove i gledaju za njima u vidik koji se mrači. Avdić govori. U početku ga još prekida muktar, više po navici nego od potrebe. — Ajde, bolan, ostavi to, ne govori što ne more biti. — A što da ne govorim? Zašto je bog govor ostavio? »Ne more biti«. A znaš li ti sve što more biti? Ne znaš. E pa onda otkud znaš šta ne more biti... Ja kad govorim o pari, ja znam dobro šta govorim. Eh! Odbivši jak dim, sa uzdahom u kom treba da je sadržano sve ono što čak ni Avdić ne ume da kaže, on nastavlja. — Pođem ja u čaršiju, nizbrdo. Držim ruku u džepu od gunja i okrećem dvije akče, dvije tanke malene pare, sve bježe između prstiju, i što se više spuštam, one, čini mi se, sve manje bivaju. Nisu to zdrave akče što kažu da su bile u vrijeme sultan Sulejmana Kanunije, kad je bilo, štono se kaže: »Pijevac akča, kokoš polovina«, nego su ovo one posljednje, čuruk-akče, krnje i nezdrave, pa opet, i ovakve kakve su, za akču sam nekad kupovo svijeću i po oke soli, ali ovo sada digli trgovci cijenu, pa po oke soli akča, a svijeća akča. Znam, obje potrošiti ne smijem, jer kud sam onda pristo, a za jednu — šta ću prije da kupim? Preturam ja među prstima one dvije nesrećnice. Ispustim jednu u džep: so. Uzmem onu iz džepa, a ispustim onu prvu: svijeća. Ali nikako oboje zajedno za jednu akču. A jedno bez drugoga ne biva, jer u mene su djeca mimo svijet. Eto, recimo, kupiću svijeću, a neću so. Dobro, lijepo se vidi i večerati i leći, ali sad druga muka: ono dvoje muške djece neće da srkne čorbu. Nije ovo čorba, kažu, i plaču i biju kašikama o siniju, dok se ja ne naljutim pa ne izbijem oboje. Oni pobjegnu pod jorgan, ali u snu još jecaju, jer bijen i sit nije jedno te isto. A meni ih žao, iako neću da pokažem, pa mi i ono što sam pojeo onako neslano udara na nos od velike žalosti. A opet, ako kupim so, onda — večeramo u mraku. Lijepo se djeca nakusaju slane čorbe sa hljebom, kakav je da je, ali ona moja najstarija razmažena i sve na neko gospodstvo sluti, pa neće da okusi. Ne vidim je, a znam, onako u mraku, da krivi usta na plač i čujem kako šapuće i traži da se zapali svijeća, »makar ovolicna«, da rastjera mrak. Kusaj, kažem ja, budalo, dok imaš šta. Treba ti svijeća! Božje sunce je sirotinjska svijeća. Ali ona svoje pa svoje, hoće svijeću. Hvata mi se za rukav. »Ne mogu«

— kaže — babo, nije mi slatka večera pa da je begovska, ovako u mraku.« Ja je guram od sebe i tobože se ljutim, a dolazi mi da zaplačem zajedno s njom. I dok tako, silazeći nizbrdo, mislim o svemu tome, dođe mi teško, stegnem onu tanku akču među prstima svom snagom i kažem sam sebi: »Ama, kupiću i so i svijeću, da nam je bar nekoliko dana i slano i svijetlo, pa makar poslije svi pomrli u mraku od gladi.« A kad stignem kod Nanića na dućan i pazarim, kaže mi onaj momak njegov, ćelo: »Kriva ti ova jedna akča, nešto savijena.« I igra se njome na dlanu. A ja ga samo gledam, pa najpošlje ne mogu više nego planem: »Kriva? Slušaj, momče, krivo je meni otkako znam za sebe, nego mjeri so ili ja odoh kod drugoga.« To Avdić viče glasno uz široke pokrete ruke. Ljudi ga slušaju rasejano, sa slabim kiselim osmejkom, jer oni znaju Avdića i njegove priče, otkad znaju sebe, i te priče su isuviše slabe da bi potisnule brižnu misao u njima. Ali zato Avdić uživa u svom pričanju, izmišlja i dodaje. — Vraćam se ja kući uz onu strmen. U šarpelju mi so, za kapom zadjenuta svijeća, a ruke u džepu prazne, prazan i džep. Dok sam silazio mogo sam da se razgovaram barem sa one dvije akče, a sad — sam sebi ne umijem dvije riječi da kažem. Što je kleta para! Dok imaš u džepu, pa makar i ove dvije čuruk-akče, nekako si drugi čo'jek i u glavi i na jeziku. Ne onom ćelavom Nanićevom momku, nego veziru bih, čini mi se, mogao dževap dati. K'o krila da imaš. A ovo sada, svakom se sklanjaš s puta, svakom ko da si nešto kriv. I samo jedno misliš: pare odoše, so će se pojesti i svijeća će sagorjeti. A onda? Mračno i neslano. I ne mili mi se ova svijeća za kapom kad pomislim da je valja zapaliti, a opet se sve mašam rukom za nju, pipam je da li je na svom mjestu i pretrnem od pomisli da bih je mogao izgubiti. Svaki strah na siromaha čovjeka. Tako se čovjek muči i kad ima nešto da kupi, a već kad nema, onda kao da ni njega nema; još gore, jer je živ a živjeti mu se ne da. I sad ti meni kažeš: »Ostavi to!« Ostavio bih ja njega, ali neće ono mene. Ja opet kažem, pa kad bih znao da ću zbog toga sutra poginuti, da nešto tu ne valja, pa ne valja. Ili para nije dobro raspodijeljena po svijetu, ili so i svijeće i druga potreba. Nije, pa nije! Muktar se diže, za njim i ostali. Avdić bi hteo još nešto da kaže, ono glavno, kako mu se čini, ali nema više reči. Cigarete dogorele. Smrklo se. Niko nije ni primetio kad je ugasnuo onaj mali obasjani predeo u đaljini. I zahladilo. Ljudi kreću u raznim pravcima, svaki svojoj kući, a u susret im se javlja briga koju nikakva pričanja ni razgovori ne mogu, trajno i potpuno, da rasteraju.

SUSEDI Kad je trebalo da krenem u tu drevnu austrijsku univerzitetsku varoš na studije, ja sam unapred znao kuću u kojoj ću stanovati. Zahvaljujući jednom slučaju, ušao sam među retke izabrane koji su smatrani dostojnim da stanuju u kući gospođice Marijane. (Jedan lekar, Čeh, koji je došao kao fizikus u našu varoš, a koji je za sve vreme svojih studija stanovao kod gospođice Marijane, dao mi je pismenu preporuku, u kojoj su bili svi potrebni podaci o mojoj porodici i o meni.) Šezdesetogodišnja gospođica Marijana, poslednji član neke ugledne i nekad bogate oficirske porodice, živela je u udobnom stanu od četiri sobe. To je bio celi gornji sprat jedne stare jednospratne kuće koju je od ulice delila lepa bašta i dvorište sa velikim pločama tvrdog kamena. I sobe i sve sporedne prostorije bile su vrlo prostrane, pa ipak pretrpane stvarima koje su poticale iz veće gospodske kuće. U stvari, njoj i postarijoj sluškinji Lizi nije trebalo toliko prostora. Zato je gospođica Marijana izdavala jednu od te četiri sobe, koja je sa svojim predsobljem sačinjavala kao odvojen mali stan. Izdavala je sobu zato što joj je to olakšavalo da sa svojom skromnom rentom iziđe nakraj, ali još više radi toga da njih dve stare devojke ne bi bile potpuno same. Jer gospođica Marijana se, kao sve stare gospođice, bojala razbojnika. Izdavanjem toga stana »otmenom samcu« bavila se u stvari Liza, otresita i pobožna usedelica, nešto mlađa od svoje gazdarice. Gospođica Marijana ostajala je povučena i nevidljiva u svojim sobama. A to pitanje da li će izdati stan, kako, kada, kome i pod kojim uslovima, bilo je dugo pretresano između dve žene. Uslovi nisu bili laki ni jednostavni. Prvo, cena je bila znatno veća nego za slične stanove u istom kraju; drugo, onaj ko je hteo da uzme stan kod gospođice Marijane morao je biti preporučen sa sigurne strane. A ceo način izdavanja, plaćanja i ophođenja bio je takav da nije ni po čemu ličio na vulgamo izdavanje studentskih stanova. Sve sam to znao unapred od lekara koji me je preporučio. Kad sam stigao, dočekan sam s nepoverenjem. Morao sam ostaviti pismo i doći sutradan. Tada sam pažljivo ispitan ja, i pregledan moj prtljag. Zatim je Liza obavestila o svemu gospođicu Marijanu. Razrgovor o mojim dobrim i rđavim stranama bio je ne samo dug nego i vrlo glasan, jer je gospođica bila očigledno tvrda na ušima, tako da sam ga ja u drugoj sobi mogao uglavnom čuti. Najposle dobre strane su pretegle; ja sam primljen i mogao sam da se uselim. U mom stanu nameštaj je osrednji i ćilimi jevtini, ali sve je uredno, parket uglačan, predmeti bez trunke prašine, zavese ubeljene, prozori oprani. U svemu je vladala ona bezdušna manastirska i sanatorijumska čistoća. Sve je u tim prostorijama bilo uredno, svetlo i korisno. Ništa nije za luksuz, zadovoljstvo čula i lenstvovanje; sve je u službi reda, odmora, zdravlja i dugog, bogougodnog, sivog i šturog života. Red i čistoća pobožnog sveta bez mašte i bez ličnih prohteva. U celoj kući vladala je tišina koja je odgovarala potpuno redu i čistoći, ni tužna ni vesela tišina u kojoj se kreću ljudi koji su povazdan zauzeti sitnim poslovima samo sa večnošću onog sveta. Kao što sam već rekao, pogodba za stan i moje useljenje, sve je to svršeno sa Lizom, žustrom, mršavom i spečenom starom devojkom, iz čijeg su crvenog lica sjale zelene oči nepoverljiva i energična pogleda. Za vreme tih razgovora Liza se stalno pozivala na svoju »gospođicu«, izgovarajući njeno ime s naročitim naglaskom gotovo pobožnog respekta. »Gospođica ne voli ovo... gospođica ne dopušta to . ..« Na kraju, ja sam počeo da zamišljam gospođicu Marijanu kao oličenje snage, mudrosti i nepristupnog gospodstva. Sve se svršavalo sa Lizom, ali se novac za kiriju polagao lično gospođici Marijani. Tako sam izveden prvi put pred nju i predstavljen joj. Moje iznenađenje bilo je veliko. U prostranoj sobi sa tri prozora bilo je polumračno od teških dvostrukih zavesa, glomaznog i nagomilanog nameštaja. Pod je bio prenatrpan persijskim ćilimima zagasite boje, zidovi su bili pokriveni goblenima koji su davno izgubili svežinu, slikama nemačkih slikara iz devetnaestog veka u teškim ramovima od potamnelog zlata. U uglovima su bile velike sobne palme i zeleni fikusi, ali i to sve zagasito i ukočeno, kao da je od kartona.

Velika dvokrilna vrata koja vode u susednu sobu bila su širom otvorena; kroz njih se naslućivala isto tako prostrana i isto tako polumračna i nameštajem, ćilimima i slikama pretrpana prostorija. Između malog pisaćeg stola i jedne pocrnele ali sjajne bidermajerske komode stajala je sitna ženica sva u crnini. Stajala je potpuno nepomična, kao da je sama deo ovog muzejskog nameštaja, Svetlost najbližeg prozora padala je na njeno lice. U protivnosti sa polutamom sobe i crninom haljine, koja je dopirala do pod sam podbradak i tu se završavala tankim porubom belog riša, ženino lice je bilo belo, ali nezdravom belinom zatvorenih prostorija, a njena kosa, razdeljena po sredini i brižljivo začešljana, potpuno seda. To lice i ta kosa beleli su se avetinjski, kao da je neka drevna i siva prašina napadala u toku dugih godina na nepomičnu ženu; ona je i inače ličila na voštane likove koji deci ulivaju strah, a kod odraslih ostavljaju mučan utisak uzaludne ljudske borbe sa prolaznošću. U tom sivom, bledom licu odudarale su kao dva crna kruga ženine oči bez sjaja. Gospođica mi je kazala svega nekoliko reči, izgovarajuči svaku reč vrlo glasno, sporo i odvojeno, kao što govore gluvi ljudi. Zatim je pokretima staroga automata uzela novac koji sam ja položio na mali stolić, potpisala priznanicu, i oprostila se sa mnom ne pruživši mi ruku i prateći me ukočenim pogledom neobičnih tamnih očiju, kod kojih se ne razaznaje zenica i ne vide trepavice ni obrve. Sad sam znao kako je u stanu do mene i kako izgleda gospođica Marijana, čije ime Liza izgovara sa strahom i poštovanjem i na čiju se volju poziva kao na najviše, neporecivo i neopozivo sudište. I otada mi je bilo dopušteno da je svakog prvog dana u mesecu u Lizinom prisustvu vidim na nekoliko minuta, da joj se poklonim i da primim potpisanu priznanicu. Zauzet poslovima i, još više, razonodama studentskog života, nisam mnogo ni mislio na gospođicu Marijanu. Ali, ako nisam imao prilike da je često viđam, mogao sam gotovo svakog dana da je čujem. Kao što sam već rekao, soba u kojoj je gospođica provodila dan bila je do moje sobe. Nekad su te dve sobe bile vezane vratima, ali sad su ta vrata bila zakovana, zatrpana dušecima i prikrivena teškim ćilimom čije su bujne i ne baš najukusnije šare ispunjavale moje vidno polje i jutrom pri buđenju i noću kad sam gasio svetlost i sklapao oči na san. Ne znam da li je bilo i da li će još biti studentskog naraštaja koji je manje i neurednije spavao, nego što je bio naraštaj kome sam ja pripadao. Paljenje električnih svetlosti bilo je za nas isto što i svitanje. Tada je počinjao naš pravi život, po kafanama, krčmama, parkovima ili studentskim sobama. Svejedno gde, tek glavno je da ne spavamo. Najteža i najbolnija stvar bio je za nas rastanak i trenutak kada se polazi kući na spavanje. I kad bismo već krenuli kućama, mi smo još uvijek po nekoliko puta pratili jedan drugog, često do zore. I ja sam spadao među te studente koji su imali odvratnost prema noćnom spavanju i nezdravu, neobjašnjivu potrebu za bdenjem. I razumljivo je da sam ostajao do pred podne u postelji. Ali već druge nedelje Liza mi je izjavila odlučno da gospođica smatra da moj način života ne valja ništa i da u svakom slučaju ne može dopustiti da se u njenoj kući sobe nameštaju tek u podne umesto već ujutru, kao što radi ceo razuman i pristojan svet. Ni sam ne znam kako ni zašto, ja sam se pokorio volji nevidljive gospođice Marijane. I dalje sam dolazio pred zoru, spavao svega tri-četiri sata, a u osam sati ustajao i izlazio iz kuće. Naravno da sam zbog toga morao da odspavam po dva-tri sata posle ručka. Samo, ni to nije išlo bez teškoća. Oko tri posle podne počinjao je gotovo svakog dana u susednoj sobi glasan razgovor između gospođice Marijane i nekog očigledno starijeg i vrlo razgovomog čoveka. Njegov glas bio je hrapav i mukao, ali jak i prodiran. Zbog ženine gluvoće čovek je govorio još povišenim glasom, izgovarajući reč po reč i često ih ponavljajući. — Draga Marijano, ne možeš zamisliti, zamisliti ne možeš, kakvo je gadno vreme napolju; pogano vreme, kažem ti. — Je li hladno? — Ali, nesreća od vremena, kad ti kažem. Tim rečima budio bi me obično gost gospođice Marijane iz mog poslepodnevnog sna. One su sporo i grubo prodirale u moju bunovnu svest, u kojoj su još odjekivaie pojedine rečenice noćašnje studentske diskusije o najkrupnijim stvarima u svetu i najvećim vrednostima života. Ma koliko da sam bio umoran i sanjiv, nije se moglo više ni pomisliti na spavanje. Bio sam

osuđen da kroz mučan polusan slušam razgovor koji je u susednoj sobi vodilo ovo dvoje starih ljudi, bez i najmanjeg zazora i obzira, ne pomišljajući da bi mogli kome da smetaju, ne pitajući se da li ih ko sluša i šta misli o njihovim razgovorima. Ti razgovori kretali su se u najnižim oblastima svakidašnjice. Najčešće je bila reč o vremenu, o zdravlju i bolestima, o zajedničkim poznanicima, koji su uvek nazivani po imenu, pa o kursevima hartija od vrednosti, o cenama na pijaci i vestima iz novina uopšte. Stari gospodin promuklog glasa doneo bi obično čitavu hrpu novosti, sve iz tih nižih regiona života, i istresao ih pred staricu, koja bi samo s vremena na vreme upadala u reč i zapitkivala svojim reskim glasom beznadežno gluvih ljudi. — Danas sam sreo Agatu — počinje čovek, ali ga žena prekida. — Koga? Agatu? Šta hoće ona? — Ništa neće. Ima žuticu. — To je i bila njena farba — viče gospođica Marijana. — Ali boluje od žu-ti-ce! Razumeš? A on leži kod kuće; ima išijas, sav je uzet, kaže. — To je on oduvek imao. Starac gunđa i prelazi na drugu vest: akcije društva »Montana« pale su opet osetno. Žena to prima s ogorčenim kliktanjem. — Dokle će tako? Ja više ništa ne razumem. — Ja razumem sve — kaže gorko starac više za sebe, jer žena teško da ga čuje. — Svet je već odavno krenuo naopakim putem. Sve je pošlo nizbrdo i tako ide, srlja i prolazi. — Ko dolazi? — Niko ne dolazi. Sve se okrenulo naopako, kažem. — Pa šta da se radi? — Ništa. Čekati treba. Najveća bi ludost bila sada prodavati, jer to Jevreji i hoće, da ovom besom nateraju sve u paniku, tako da pošten svet odbaci akcije koje će oni onda pokupovati budzašto. Posle vrlo kratkog ćutanja dolazi razgovor o onome što donose jutrošnje novine. I to uvek o sitnim vestima sa poslednjih strana, koje se odnose na svakodnevni, materijalni život čovekov: o cenama plemenitih metala, o berzi, o novom leku protiv raka, koji je pronašao neki nemački profesor, o platama i nadnicama, o štetnosti duvana za ljudski organizam, o značaju životinjskih otpadaka, perja, dlake i kostiju u privredi zemlje. Povodom svake pojedine od tih vesti razvije se duža ili kraća raspra. Glavnu reč vodi starčev glas, a žena učestvuje samo kratkim pitanjima i odmerenim uzvicima čuđenja ili odobravanja. To služi starcu kao podloga za njegova duga i glasna razmatranja. Svakog dana on povodom neke takve vesti održi čitav govor, u kom se uvek osuđuju ljudi i njihove mane, a hvali on sam i njegova pronicljivost i dalekovidnost. Probuđen, ja sam morao da ga slušam po pola sata, nekad i ceo sat, sve dok ne dođe vreme užini. Tada se začuje Lizin glas, zveckanje porculana i kašičica, služi se kafa ili čaj, valjda. Posle toga razgovor malaksava i biva blaži. Tako svakog dana. I svakog dana je predmet njegovog razgovora drugi, ali negodovanje isto, isti oštri, ironični sudovi o ljudima i ustanovama, isto hvaljenje svojih sopstvenih shvatanja i sposobnosti. Predmet je sporedan i slučajan, ali prezir prema svetu i poštovanje prema sebi stalni su i nepromenljivi. Brzo sam se privikao na to i počeo sa izvesnom radoznalošću da slušam starčev ljutiti i oholi glas, koji se dizao do gromke vike i koji se približavao i udaljavao, jer je čovek pri govoru očigledno hodao po sobi. — Vidiš, molim te, — otpočne starac glasno, kako se govori sa gluvima — vidiš da u SanFrancisku izvade godišnje preko osamnaest miliona dolara iz starih krpa, kutija od konzervi, i kostiju. To je pametan i praktičan svet. A ja sam još pre dvadeset i dve godine, to je bilo 1891, izradio plan »O iskorišćavanju gradskih smetlišta i drugih otpadaka«. I niko u ovoj zaostaloj, prokletoj varoši nije hteo ni da pročita moj plan ni da me posluša. Predseđnik opštine je tada bio neki magarac, kao što je i ovaj sadašnji. Da uzmemo samo najskromnije uspehe u obzir, otada pa do danas naša je opština mogla podići čitavu jednu gradsku četvrt novcem koji bi bio dobiven na osnovu mog plana. Ali ne, ništa se ne može postići sa ovim socijalističkim praznoglavcima što sede u opštini. I ništa tu ne pomažu ni najbolji planovi

ni najrazumniji predlozi. Niko se ne osvrće na to. A ja sam, eto, na dvadeset i dve godine pre Amerikanaca shvatio važnost ovoga pitanja. Proniknuo sam i ovde u suštinu stvari kao i u tolikim drugim problemima. Sagledao sam jasno ono što drugi ne vide, što većina i ne sluti i što ni danas nije sposobna da shvati i primi. Ali šta to vredi? Među konjima i magarcima, među kojima živim, ne vredi ništa. Tako su propali, jedan po jedan, svi moji najbolji planovi, najkrupnije zamisli i najkorisniji predlozi. Ti se sećaš kad sam ja 1895. tebi, u ovoj istoj sobi, izlagao plan o eksploataciji vodenih snaga u okolini naše varoši. Mora da se sećaš!? — Sećam se, sećam se — viče žena automatski. — E vidiš, otada je prošlo više od osamnaest godina. Na tim istim načelima Švajcarska i Italija ostvarile su elektrifikaciju svojih železnica, a naši tramvaji i dan-danas idu pomoću struje koja se proizvodi ugljem. Skupi i teški ugalj umesto besplatne i jednostavne vodene snage. Pa i u pitanju uglja, kad se već kod uglja ostalo, ja sam imao plan koji sam pre petnaest godina (jeste, to je bilo 1897. ili 1898) ovde toliko puta izlagao. Plan: da se pojevtine i uproste nabavke i dovoz uglja. Ti se sećaš? — Sećam se, sećam. — Ali šta vredi govoriti magarcima koji nisu sposobni ni za jednu pametnu ideju, ali su sposobni da uguše svaku zamisao koja nikne u glavama parnetnijim nego što su njihove. Drugog dana je govor o novim metodama lečenja tuberkuloze, koje se primenjuju negde u Rusiji, kao što pišu novine. — Ti se sećaš da sam ja još 1898. govorio da naši lekari ubijaju svoje pacijente šaljući ih na Jug i na more, ili kljukajući ih medikamentima! Izradio sam bio plan »O radnoj koloniji slabunjave dece«, koji je trebalo da predupredi razvijanje tuberkuloze i svede broj oboljenja na minimum. Ali šta vredi kad oni magarci na Univerzitetskoj kiinici, u Opštoj bolnici i u opštinskom sanitetu nisu hteli ni da čuju! Danas bi naša varoš bila čuvena po tome što bi u njoj broj tuberkuloznih oboljenja bio najmanji na svetu. Moje kolonije bi bile uvedene u većini civilizovanih zemalja i svet bi me blagosiljao kao dobrotvora čovečanstva. Ali ne, protiv zaostalosti, uobraženosti i sebičnosti profesionalnih glupaka ne može ni najveći duh ništa. Ti znaš kako je to bilo? — Znam, znam — klikće starica kao papagaj. Trećeg dana se javlja pitanje štednje kao predmet starčevih strasnih monologa. — Ha, ha, ha! — smeje se dugo i sa gorčinom u glasu i nastavlja jetko: — Vidiš šta pišu jutrošnje novine. »Nedelja štednje«! »U cilju da se svi slojevi naroda, a naročito omladina, naviknu na štednju, Opštinska štedionica otvara nedelju štednje, itd., itd...« A kad sam ja pre dvanaest godina, to je bilo 1901, zamislio plan »O prinudnoj štednji u interesu celine i pojedinaca«, niko nije hteo da me sluša i shvati. Nisu ta gospoda tada još ni znala šta je to princip štednje. Magarci! Ti se sećaš tog mog projekta! Sećaš se da sam ga ovde izneo do pojedinosti? — Sećam se, sećam — odgovara gospođica mehaničkim glasom. Tako sam ja svako poslepodne morao da saslušam, i protiv svoje volje, razgovor ovo dvoje gluvih i ostarelih stvorenja i da upoznam po jedan ili dva projekta starog gospodina. Ma koliko da sam bio mlad, a mladost je redovno zabavljena sama sobom, ipak sam zaželio da upoznam i lik govornika iz druge sobe. Kad već moram da ga slušam, prirodno je da sam hteo i da ga vidim. To nije bilo teško. Moj prozor bio je nad samom kapijom i ja sam već posle nekoliko dana mogao da sačekam gosta gospođice Marijane i da ga, neprimećen, vidim kako dolazi ili kako odlazi. Nisam bio iznenađen njegovim izgledom. Preko lepih širokih ploča duguljastog uređenog dvorišta dolazio je i odlazio uvek u isto doba dana — dolazio u tri sata, a odlazio nešto posle šest — sitan ali kočoperan i prav starac, zakopčan i doteran, odeven po modi osamdesetih godina prošlog stoleća. Kad su dani lepi i suvi, na njemu je crn dugačak kaput sa somotom na okovratniku i oko rukava, a iz te crnine vire bele okrugle manšete i isto tako bela, kruta i visoka kragna. Na nogama crne uske cipele na dugmeta, a na glavi crn šešir uska oboda, davno zastarela oblika. Kad je vreme kišovito ili snežno, starac je u lovačkom ođelu. Na njemu je zagasitozelena pelerina i odelo od sivog »lodna« sa dugmetima od jelenskog roga, sa istim takvim šeširom na kome je zelena vrpca, a pozadi kratka

perjanica od veprove dlake. Na dugim pantalonama zeleni lampasi. Na nogama teške mrke cipele. U jednoj ruci uvek štap, a u drugoj rukavice. Crn štap sa srebrnom drškom ili smeđ sa jelenskim rogom, žute rukavice od svinjske kože ili sive od jelenske, već prema tom da li je na njemu crno odelo ili sivo, lovačko. Njegovo lice je usko i sitno, nos velik i povijen, oči suviše bliske i uvek oborene, brkovi potkresani i zalisci pušteni nisko. Potpuno je sed, sav nekako siv, kao da je, sedeći dugo pored gospođice Marijane, i po njemu popadala ona ista siva prašina beznadnog i smrtonosnog vremena. Išao je odlučnim korakom, a celim izgledom i držanjem odavao besprekorno odevenog austrijskog gospodina po modi prošlog stoleća. Iz razgovora sa Lizom doznao sam u isto vreme da je besednik iz susedne sobe baron. Ali to je bilo sve što sam mogao da doznam, jer je stara devojka bila isto tako tvrda na rečima kao što je bila štedljiva u svemu ostalom i usukana i stegnuta u celom svom biću. Slušajući i protiv svoje volje neobične staračke razgovore, ja sam se uzalud pitao šta li su ovo dvoje ljudi jedno drugom. Ostareli ljubavnici? Bliski rođaci? Prijatelji iz detinjstva? U svojoj mladalačkoj neiskusnosti i slabom poznavanju sveta, ja nisam umeo ni približno da odredim prirodu njihovih odnosa ili stepen srodstva. Uostalom, čim bi prestao poslepodnevni razgovor ostarelog para iz druge sobe, ja sam zaboravljao na njih, sav obuzet maštanjima i mislima svoga novog studentskog života, da ih se setim tek sutra posle podne, kad me opet probudi promukli monolog baronov iz susedne sobe. Najposle, ja sam se na to buđenje i te razgovore navikao kao što se čovek navikne na monotone i stalne prirodne pojave. Kad me trgne iz sna starački glas, ja protrljam oči, osluhnem nekoliko prvih rečenica iz baronove tirade koja je toga dana na redu, i slušajući tako njegova hvalisanja o nekom velikom i neshvaćenom njegovom planu i staričina mehanička, ptičja uveravanja (»znam, znam«, »sećam se, sećam«) — okrenem se na drugu stranu i zaspim ponovo. A kad se probudim, moja soba je puna crvenog sjaja od sunca na zalasku i tišina je potpuna. I ja počnem da se spremam za izlazak na novu studentsku sedeljku. Tako su mi prošli jesen i zima i proleće. Došlo je leto sa kratkim, studentskim noćima, kad brzo sviće. Jednog takvog julskog dana, kad sam opet bio u velikom zaostatku sa spavanjem, došao sam kući odmah posle ručka. Nad celom varoši je ležala omorina od koje se teško diše i oči sklapaju same. Očekivala se oluja kao olakšanje koje nikako neće da dođe. Kiša koja se već nekoliko dana muči, obilazila je jednako oko grada i razbijala se o bregove koji ga okružuju. Zaspao sam teškim snom. Probudili su me glasovi iz susedne sobe. Samo napola probuđen, pomislio sam: koji li je od bezbrojnih baronovih planova danas ne redu, osmehnuo se u sebi, i okrenuo na drugu stranu da produžim san, koji se je pritiskivao olovnim teretom na postelji. Padao sam pod težinom sna, pa ipak nisam mogao da ponovo zaspim. Gušila me je zapara sivog dana sa pepeljavim nebom pred oluju i teškim vazduhom bez ijednog daška. Onako bunovan i zlovoljan, slušao sam glasove koji su dolazili iz susedne sobe. Činilo mi se da su ovoga puta povišeni i naročito oštri. Baron je s prezirom i podsmehom govorio o nekoj vesti koju su donele jutrošnje novine, kako su u ne znam kojem italijanskom gradu imućni građani stvorili udruženje koje ima za cilj da siromašnim a dobrim i vrednim devojkama osigura celu spremu, i tako omogući udaju. — Ha, ha, sad su se setili da i to treba uraditi. I to upravo Italijani, koji su poznati sa svoje potpune organizatorske nesposobnosti. Magarci! A ja sam još pre više od dvadeset godina, to je bilo 1892 — ti se sećaš? — dao detaljan plan o jednoj državnoj ustanovi koja bi svim udavačama iz siromašnih slojeva stanovništva osigurala ne ovako neku glupu spremu — krpe i pelenice! — nego pravi miraz kao solidan osnov budućeg braka. Sve je bilo izrađeno: organizacija ustanove, način funkcionisanja, amortizacija. Sećaš se? Ali niko od ovih naših glupaka nije hteo ni da prouči nacrt ni da uđe u moje zamisli. Ti znaš? Do mene su dopirale baronove reči, čas reske i glasne kao da su tu pored mene izgovorene, čas prigušene i daleke, već prema tome kako se približavao ili udaljavao u svom ljutitom hodanju po susednoj sobi. Slušao sam njegov govor, kao što se sluša šum poznatog vodopada, koji nas isto toliko

uspavljuje koliko i budi. I već sam počeo da osećam slast ponovnog sna. Tada primetih da baron govori sam i da njegov monolog nije prekidan, kao obično, onim glasnim odobravanjima (»Znam, znam!-«, »Sećam se, sećam!«) koja je stara gospođica ubacivala visokim grlenim glasom ptice koju su naučili da govori. To je probudilo moju pažnju i nateralo me da dalje slušam glasove iz druge sobe, umesto da ponovo zaspim. Ali u razgovoru ostarelog para kao da je nastala neka pometnja. Najpre kratak zastoj, nekoliko nerazumljivih reči, a zatim baronov nestrpljiv i zapovednički glas: — Kako da se sad najedanput ne sećaš, kad sam ovde pred tobom izneo ceo svoj plan? To je bilo ... to je moglo biti... — To nije nikad bilo. Nemoj da se mučiš i pogađaš kad je bilo. — Kako? Šta je tebi, Marijano? Kako da nije bilo? — Tako lepo, ni-je bi-lo — tvrdila je glasno i odlučno starica i produžila ga govori slobodno i povezano, kao nikad dotada. — Dabome da nije bilo, kao što nije bilo ni sve ono ostalo što ti svakog dana ovde pričaš, a ja potvrđujem. Nije bilo nijednog od svih tih lepih, smelih i neshvaćenih planova. Ti to i sam znaš. I dok je govor o kanalizacijama, bolnicama i svakojakim finansijskim, vojnim, socijalnim ustanovama — ne znam kako se sve te stvari zovu! — dok je govor o tome, mogu i da te slušam i da ti odobravam, iako znam i ja, kao što dobro znaš i ti, da tebi to tek sada na um pada i da o tome prvi put govoriš, Ali da mi ti pričaš o nekoj svojoj organizaciji koja treba da osigurava miraz udavačama koje ga nemaju! Ti! Meni! To je suviše, to neću da slušam. — Ali, Marijano, molim te! Šta to govoriš? — Govorim o onome što znam i o čemu ti ne bi trebalo da započinješ govor. — Ali, draga Marijano, o čemu sam ja to započeo, šta sam rekao? — Započeo si o onome o čemu ti nemaš prava da govoriš. Žena je govorila drvenim i povišenim glasom, kao uvek, ali nekako sabrano i odlučno, dok je baron očigledno gubio prisebnost i uzalud tražio svoj uobičajeni visoki ton bezgraničnog zadovoljstva samim sobom i dubokog prezira prema celom ostalom svetu. Kroz zid se osećalo, čini mi se, kako je postao zbunjen i malen. Po bednim, kratkim rečima i molećivom tonu videlo se da želi samo da prebaci razgovor na drugu temu i da izbegne sukob. — Molim te, Marijano, sad govorimo o opštim stvarima, onako en general. Je li? Je li tako? — Nije, nije — vikala je žena da je soba odjekivala — nije tako! Nego, kad si već pokrenuo tu stvar, ja ću tebi kazati kako je i šta je. Ovako je. Cela varoš, ja mislim i cela pokrajina, od najvišeg do najnižeg, svi znaju da si ti jedan zvrndov, jedan uobraženi glupak, neradnik i čankoliz. — Ali, Marijano, ja molim ... ja moram da te opomenem. — Čut', zvrndove! Zvrndove! Jeste, treba da ćutiš i da se stidiš, ako možeš, ali ti se umesto toga šepuriš kao ćuran. U svetu nema primera da je neko proveo vek tako kao ti. Školu nisi hteo da učiš. Nikad ništa, ni ovoliko, korisno ni pametno nisi hteo da uradiš. Vek si proveo i ostareo u smešnom i glupom njegovanju svoje ličnosti, u brijanju, šišanju, kupanju, masiranju, doterivanju, lickanju i lečenju. Ni pismo nisi nikad predao sam na poštu, a kamoli da si šta drugo uradio u životu. A četrđeset godina, i više, ja te slušam kako nipodaštavaš ceo svet i kako se hvališ i nadimaš i lažeš sam sebe, jer drugog nikog ne možeš slagati, sa tvojim planovima koje svet neće da prihvati i ne može da razume. Pomisli kolika si ti budala kad misliš da neko može biti toliko lud da, i za trenutak samo, poveruje da ti zaista imaš nešto u glavi, da si uopšte sposoban da ma šta zamisliš i smisliš. Iz sažaljenja te slušamo godinama i godinama kako govoriš, i stidimo se zbog tvoje gluposti i drskosti i — ćutimo, a ti, tumačeći pogrešno naše ćutanje, bivaš sve gluplji i sve drskiji. I sad je došlo dotle da ti meni govoriš o tvojim genijalnim planovima koji imaju za cilj da udome sirote devojke i usreće čovečanstvo, ti koji si moj miraz pojeo i prokockao i pro ... — Marijano, zaboga ... — Čut', zvrndove, sad ja govorim! Ti znaš najbolje kako si nas sve iskoristio, iscedio, i staro i mlado, i najbliže i najdalje u porodici; ti znaš šta je bilo sa mnom. Ti misliš ako ja o tome nikad ne

govorim i ako živim ovako usamljena, gluva, stara i ružna, odvojena od sveta, da sam zato potpuno lišena i osećanja dostojanstva i poslednje iskre razuma u glavi. Jer ti se toliko zaboravljaš i toliko si zaluđen osećanjem sopstvene veličine, da misliš da je ceo svet samo postolje za tvoju božanstvenu priliku, da su tuđe sudbine, imanja i ličnosti samo hrana za nenasite apetite tvoje uzvišene i neprikosnovene ličnosti. A u stvari, ti si parazit, kriminalan bedan parazit, bez duše, bez pameti, bez obraza... — Marijano ... — Bez stida, bez osećanja, bez... bez granica i bez — leka. Ah! Tu se ženin glas prelomi. Čuli su se koraci i neko šuškanje. Baron je nastojao da je odvede u drugu sobu i umiri. Izgleda da mu je to pošlo za rukom, jer odmah nastade potpuna tišina u sobi do moje. Bio sam iznenađen i uzbuđen onim što sam čuo, i potpuno rasanjen. U sobi je vladala zapara, razdražljiva i teška. Napolju se naslućivalo potamnelo nebo, puno olujnih, uzvitlanih oblaka i kiše koja se odavno sprema. Nekoliko dana, u susednoj sobi vlađala je potpuna tišina. Gospođica Marijana se zadržavala očigledno u svojoj spavaćoj sobi. Da li je bolovala i ležala? Ne znam. Na Lizinom nepomičnom licu nije se moglo ništa razabrati. Nisam viđao ni barona da dolazi. Prvo uzbuđenje od neobične scene, kojoj sam nehotice prisustvovao, brzo je popustilo i izgubilo se pod mnogobrojnim i raznolikim utiscima mojih noćnih izlazaka. Privikao sam se na tišinu koja je sada vladala u sobi do moje, kao što sam se bio privikao i na staračke razgovore. Ali tišina je trajala svega pet-šest dana. Jedno poslepodne, tek sam bio zavezao u prvi san, kad me probudi govor iz susedne sobe. Glasno i svečano, kao i uvek ranije, baron je vikao: — Dobar dan, draga Marijano, dobar dan! Istim onim ptičjim, mehaničkim glasom gospođica Marijana je pitala kako je napolju, i sa istom važnošću baron je odgovarao da je bolje i ne pitati, jer je vrućina nezapamćena, ubistvena. Zatim se, kao i uvek ranije, čulo nervozno prelistavanje i šuškanje listovima novina, pa prepričavanje i tumačenje jutrošnih vesti iz varoši i sveta. Najpre bojažljiv i oprezan, a zatim sve jači i samopouzdaniji, dizao se baronov glas. — Nije to ništa ni originalno ni novo. Ti se sećaš da sam ja, još 1901 ... — Sećam se, sećam. — I znaš kako sam bio izradio plan, sve do pojedinosti... — Znam, znam. Ja sam ih slušao, u svom mladićkom nerazumevanju, i čekao još samo da im Liza donese užinu pa da ponovo zaspim.

ŠETNJA Posle večere, oko deset sati, profesor V. izišao je da prošeta. Sobarici koja je za njim zaključala vrata rekao je da će doći u deset sati, i da ga čeka čaj. Tako je radio često. Šetao je tada obično glavnim ulicama. Odmarao bi se gledajući, bez zastajanja, osvetljene dućane i u njima luksuznu robu koja njemu ne treba, koju nikad ne kupuje i o kojoj može mirno i nezainteresovano da misli. Ne puši, nikad nije pušio, ali voli da razgleda osvetljene kutije sa krupnim, žutim ili tamnim, pažljivo upakovanim cigarama iz drugih podneblja, dalekih stranih zemalja. Tako giedajući, pogled mu pređe sa cigara na prste jedne ruke koja je držala zgužvanu somotsku kapu. Podiže pogled: crn rukav, kratak somotski žaket ispod koga se vidi modra jevtina haljina; riđa crvena kosa gotovo prekriva lice koje se naslućuje mlado, rumeno i od sebe i od hoda i vazduha. To je bio onaj kratki i uvek smešni trenutak kad neki stari gospodin u crnom šeširu i crnom staromodnom kaputu, sa debelim štapom u ruci, gleda preko naočara mladu devojku umesto predmete iza dućanskog stakla. Odjednom se devojčica trže, krenuvši celo telo onim žustrim ali prirodnim pokretom koji je svojstven prvoj mladosti i kojim se inače samo ribe pokreću iz mirovanja ili menjaju pravac u plivanju. Njene su potpetice tukle — to ne žali ni sebe ni cipele ni trotoar! — i kako je odmicala, video je da je oniska ali dobro razvijena. Razmahivala je oko sebe desnom rukom u kojoj je držala stegnutu vagnerovsku kapu od somota, a kosa joj poigravala i menjala boju prema osvetljenju dućana pored kojih je prolazila. Odmicala je živo. Ako ovako nastavi, izgubiće je iz vida. Profesor opruži korak. Nikad nije na svojim večenjim šetanjima išao tim tempom. A treba li tek kazati da nikad nije, ni kad je bio u godinama u kojima se te stvari dešavaju, jurio za nepoznatim prolaznicima. Da li je devojka ubrzavala korak? Sudeći po profesorovom nesvesnom ubrzavanju, jeste. Sad je razmak između njega i devojke ostajao isti. Mogao je da je gleda. Ali čim odstojanje između njih počne da se smanjuje, ona poveća brzinu. Naravno, i on. Nijednog trenutka nije se upitao šta on to radi, kuda ide, zašto ide, kad to ne priliči njegovim godinama i ne odgovara njegovoj naravi. Ima toliko godina da se nije okrenuo za ženom na ulici. Ne bi mogao kazati tačno koliko godina ima, ali za dvadeset i pet bi se mogao zakleti. Dakle, posle dvadeset i pet godina. U šezdeset i prvoj! To nije mogućno, a ipak, on maše štapom sve brže, jedva dotičući asfalt, i maršira, i oseća kako mu od nagla hoda prolaze trnci uz listove i neka vrelina uz grudi. Devojka gazi. Profesor ne zna više koje su ulice kroz koje idu, ni kako se zovu. Kod svakog čoška devojka zastane za trenutak, okrene se i kad vidi da je još iza nje, pojuri još brže. Kašljuca od brzog daha. Dobro je pristigne, ali ona zamakne za ulični ugao. Dok on stigne do ugla, vidi da je u novoj ulici odmakia daleko. Znači da je iskoristila onih nekoliko minuta, dok je nije video, i trčala. Sad opet ide hodom i okreće se razmahujući pramenovima kose. U profesora, od brzog hoda i zagrejanog lica, stakla na naočarima zahuknuta i neprozima. Briše naočari držeći štap pod pazuhom. Sve u hodu. Ulice postaju uboge i nepravilne, kaldrma rđava. Vlaga je tolika da asfalt izgleda kao pokisao. Mora da su već blizu reke ili nekog parka. Devojka ponekad promeni trotoar i pri tom pretrči ulicu. Njega počinje da izdaje dah. Već se rešava da stane, ali se ona tada okrene, samo za trenutak, i još brže nastavi hod, a profesor zaboravlja umor i svoju odluku da stane, i juri dalje. Jedno vreme je skinuo šešir i nosio ga u ruci, ali je osetio kako mu osetljivo teme, na kome već davno nema kose, hladni pod kapljama znoja i večernjom vlagom. Metnuo je šešir na glavu, a otkopčao kaput. Kuće su sve ređe, a drveta i bašte sve ćešći. Pod nogama nije više asfalt nego šljunak. Pod njenim škripi sitno i žustro, pod profesorovim krupno, uporno. Tu joj se primakne sasvim blizu. Tada se ona dade u trk. Nije mu bilo lako ni prijatno, ali potrča i on. Da je počela da skakuće na jednoj nozi ili da hoda na rukama, verovatno je da bi to pokušao da učini i on toga istog trenutka, iako ni kao osnovac, koliko se seća, nije bio vešt ni okretan za te stvari. Nije to učinila. Samo je trčala, sitno i izazivački, s vremena na vreme se okretala, pokazujući munjevitom brzinom lice, i ne zaustavljajući se ni za sekund. Pri tom joj je oko glave obigravala, sa obe strane, njena kratka gusta kosa, ne u pramenovima, nego kao dva teška velika grozda koji joj čas sakrivaju, čas otkrivaju lice.

Bili su na nekoj čistini. Sa reke je duvao hladan vetar. Videle su se oskudne svetlosti iz nekog naseija od koliba, baraka i cirkuskih kola. Iza prvog ugla udari ga u prsa vetar neočekivanim zamahom i ponese mu šešir. Nastojeći da ga uhvati, ispusti štap. Dok je on sakupljao štap i šešir, devojke je nestalo. Mračna ulica, upravo krivudav šor, između kućeraka. Nemogućno je da tu stanuje. Ali gde? Nema je nigde, kao da je u zemlju propala. Naprezao je vid i prodirao pogledom tamu, dišući teško i kratko. Pred prvim kućerkom iz koga je kroz pritvorena vrata dopirao nemiran sjaj vatre, bila su dva direka kao dovratnici, ali bez vrata i ograde. Sve je to primećivao uzgred, kao u snu, jer su mu oči tražile samo jedno. Činilo mu se da će pasti, i to ne na zemlju nego u dubinu, pošto mu je kretanje izgubilo cilj i telo uporište. Trgnu se kad primeti da se uz jedan od ona dva direka nešto maknu. Bila je neka visoka i mršava žena. Nije joj razaznavao ni lice ni oblike. Tek što je zastao, ne znajući da li da se javi ili da produži put, na kućerku se otvoriše vrata. I po njemu i po ženi pade slaba svetlost, ali je odmah potamni krupan muški lik koji se ispreči na vratima. — Ulazi ovamo! — vikao je grub glas sa vrata. Žena se odmakne od direka i pođe oborene glave u kuću. Covek sa vrata se pomače da je propusti, zagleda se u došljaka i pusti neki uvređen glas. Nešto kao: — O, hoooo! Svakako nešto što nije ni zvučilo lepo ni obećavalo neki prijatan susret. Profesor htede da nazove dobro veče, da upita za put, ili tako nešto, ali ga preteče glas grubog čoveka: — Ulazi, ulazi i ti! Sa dva koraka nađe se u kući. Upravo, u jednoj jedinoj sobi koja je bila zakrčena ćebetima, punim džakovima, konjskom opremom i oruđem svake vrste i razne veličine. Sad vidi da je žena što je maločas ušla u kuću, u stvari Cigančica, polunaga, mršava i ižđikala. Pogleda u čoveka. Bledo lice, retki opušteni brkovi, oči nimalo dobre. — Šta tražite vi? — pitao je profesora prilazeći mu sasvim blizu. Glas je zvučao lažno i podmuklo. Profesor je uzalud nastojao da uzme prirodan stav i izraz. Osećao je da bi trebalo nešto kazati; na primer, objasniti da se ne radi o ovoj Cigančici, priznati da je dojurio za onom rumenom devojkom koja se izgubila, ali ga bledi čovek preteče. Uhvati ga za kaput i prodrmusa. — A, naše devojke traži čiča! A, u našu baštu preskače gospodičić! Dok ga je tako drmusao, u dnu bedne sobe stade da se miče neki čađav pokrovac i iz gomile prnja i haljetaka pojavi se nakazan i prestareo ljudski lik. Kao kreč belo lice, puno modrica, upaljene oči, siva duga kosa u krutim, pravim čupercima. I to lice se nasmeja, zacereka neverovatno i neočekivano, i brzim majmunskim pokretima i kreštavim glasom poče da podstrekava čoveka: — Udri, udri ga samo! Udri! Ni po liku ni po glasu ne bi se moglo pogoditi da li je to čudovište što viče bilo žena ili muškarac. A čovek se nije obzirao na njega. Pošto je prestao da grdi i drmusa starog gospodina, reče mu hladno i brzo, pravo u lice, da je osetio njegov dah i zadah. — Vadi pare! Taj glas, taj ton, nikad u životu to nije čuo ni slutio da postoji, i nikad ga neće moći zaboraviti. Tome se glasu nije moglo odoleti. Dao bi mu odmah sve što ima, kad bi se to moglo učiniti mišlju samo, ali je bio nesposobon da se makne. Tek kad ga uhvati za bradu i stade ponovo da drmusa, profesor se mehanički maši za novčanik, izvadi dve-tri banknote, ne brojeći, i pruži. Čovek ih nesavijene strpa u džep i samo reče: — Još! Dade još. Držeći novac u rukama, covek mu se unese u lice: — A, ti hoćeš da zoveš policiju, je li? Dade mu bez reči i ostatak novca.

Za sve to vreme ona mlada žena sedela je nepomično na jednom sanduku, gledajući mrzovoljno nekud u stranu, a izludela starica je s vremena na vreme razmahivala rukama i kreštala. — Udri ga, udri! Kad se našao na vlažnom vazduhu, u mračnom i nepoznatom kraju, profesor nije verovao da je psovkama i drmusanju kraj, da može slobodno ići, vratiti se u varoš, svojoj kući i svome poslu, kao obično, kao uvek. Činilo mu se kao da ga prate lice i dah onoga čoveka. Trebalo mu je dosta vremena dok se orijentisao i izišao iz tog ciganskog i ribarskog predgrađa. Pa i kroz samu varoš put je bio bez kraja dug. Sad je tek video koliko je prešao trčeći za devojkom. Okretao se često. Činilo mu se da čuje korake za sobom. Ali nikoga nije bilo. Izgledalo mu je još uvek neverovatno da ga niko ne prati, da je sa ono malo straha i sa nekoliko stotinarki zaista sve svršeno, srećno, bez traga i zauvek. Ušao je u prvu veću kafanu. Poručio čašicu konjaka, i otišao u toalet. Tu je na velikom ogledalu video svoje lice, bledo, i oči pune straha. Za jedan trenutak učinilo mu se da je student prve godine, da su danas neki drugovi položili ispite, da se mnogo jelo i pilo, da mu je mučno u stomaku, i da se bled i zelen, sa zamršenom kosom i pomerenom kravatom, gleda i klati u kafanskom ogledalu. — U želji da što bolje ispita svoje lice, bio su suviše primaknuo i njegov brz i vreo dah je zahuknuo ogledalo za trenutak. Kao kratak dah prođe četrdeset godina i iz ogledala je opet gledala glava profesora V. sa umornim ali već stišanim crtama lica, sa očima čiji se pogled sve više smirivao i dobivao svoju pređašnju blagu sigurnost, sa vencem retke kose koja se opet bila slegla i izgladila. Popio je konjak. Put do kuće prešao je bez trzanja i obziranja, i prilično smiren i siguran stigao kući. Sobarica je bila zadremala. Čaj je bio hladan. Poslao je sobaricu da spava. Ostavio čaj. Svlačio se brzo. Neprijatan mu je bio pogled na obuću koja je bila prašnija nego obično. Čim je ostao sam, oprao je još jednom dobro ruke, zatim lice i grudi, i seo na neku malu stolicu na kojoj inače nikad ne sedi. Četvrt sata do ponoći. Sve je opet u redu. Srce još kuca nešto jače i ne posve pravilno. Damari u nogama biju i listovi bride. Čim legne i to će proći. Verovatno da ga pri ovoj neverovatnoj trci za devojkom niko od poznanika nije video. Kod nepoznatog čoveka u onoj čatrlji nije ostavio nikakva traga. Osim banknota kojima se ne zna sopstvenik i koje se promeću i lete brzo od ruke do ruke. Nikakve druge veze sa događajem. A kako je zapao u tu neverovatnu situaciju? Otkud to trenutno ludilo, koje je neko slučajno ili smišljenom klopkom iskoristio? Da li je rumena devojka u vezi sa onim opasnim Ciganinom, da mu dovodi prestarele ili nezrele muškarce, ili je sve bio samo slučaj ? Bilo bi beskorisno i nezdravo razmišljati više o celoj stvari. Najbolje je zaboraviti je. Ne na silu, ne ono što se kaže »pokopati u zaboravu«, nego prosto poći dalje. Tako je i uradio. Samo otada nije više uveče izlazio u šetnju. Šetao je danju, a sa mrakom ulazio u kuću. Na njegovu stolu za rad čekala je več upaljena niska lampa. Širila je krug mlečne, prijatne svetlosti u kojoj su se belele hartije, napola ispunjeni kartoni za fiše, i pisaljke razne boje i veličine. Tamo gde se taj svetli krug svršavao, počinjao je polumrak u kom je tonula njegova soba za rad. A dalje, iza toga, izvan kuće, širio se svet, zgušnjavala se tama i noć u mračne puteve, sumnjive i opasne predele kojima uvek poneko gaca i posrće.

ZATVORENA VRATA »Ko se oženi od Šandanovića taj ima mnogo rođaka.« Tako je mislio inženjer Milan Šeparević na stanici u Stalaću, čekajući da mu kondukter otključa kupe druge klase. Stajao je u hodniku, na kraju vagona. Vagon do njegovog bio je vagon treće klase i to starinskog tipa, sa prostranom otvorenom platformom na kraju. Kroz staklo na vratima svoga vagona on je mogao da je vidi i, kad bi glasovi porasli, da čuje šta se dešava na toj platformi, na kojoj se nalazilo sedam do osam putnika koji su tesno sabijeni stajali ili sedeli na svojim nevidljivim koferima. Ta šarolika grupa koja se našla na platformi pretrpanog voza zbila se, kao što to biva u našim vozovima, u jedno društvo koje se nudilo jelom i pićem, zasipalo šalama i dosetkama i diskutovalo o svemu i svačemu, kao što u drugom svetu mogu samo bliski i dobro poznati ljudi. U sredini te grupe inženjer je video s leđa visokog mladog čoveka u tesnom, kratkom i izgužvanom kaputu, sa isto tako tesnim i smešno okruglim šeširom na glavi. Ne može dobro da ga sagleda, ali sve mu se čini da je to Predrag, rođak njegove žene. Mladić se šaljivo prepire sa nekim postarijim čovekom koji sedi na svom kofera, u uglu, i kome se vidi samo crn nabijen šešir, delić velikog nosa i kraj sivog dugačkog brka. Po pojedinim rečima i iskidanim delovima rečenica koji se gube u lupi točkova, razabire se da se čičica žali na ovo »mutno vreme«, a da visoki mladić i dve rumene devojke okreću stvar na šalu. S vremena na vreme, graja poraste i smeh pokrije sve ostale šumove. Inženjer je zamišljeno posmatrao taj narod koji nalazi snage da se šali i smeje čak i u ovoj opštoj atmosferi straha, brige i potištenosti, krajem avgusta 1941. godine. Kondukter je stigao da otključa kupe, ali inženjer je ostao još malo posmatrajući i slušajući svet sa platforme. Na jednom zaokretu, iskre i dim iz lokomotive zasuše celu grupu. čiča se zakašlja, devojke pociknuše, a visoki mladić skide za trenutak crne naočari, zakrenu se u stranu i protra oči. Tek tada inženjer zaista poznade u njemu svoga rođaka po ženi, Predraga, i naglo se povuče u kupe. Sedeo je sklopljenih očiju i mislio. Ne, nije se prevario. To je Predrag, pastorak njegove svastike Jelene. Ta starija sestra njegove žene, lepa, mlada i školovana devojka, udala se pre desetak godina neočekivano za trgovca, bogatog ali postarijeg i jednostavnog čoveka udovca. Trgovac je imao iz prvog braka već odraslog sina, gimnazistu, bistrog i oštroumnog mladića sa kojim je inženjer voleo da razgovara. Zvao se Predrag. Docnije, na univerzitetu, on se istakao u pokretu napredne omladine. Jedanput je i hapšen zbog toga. Završio je prava pred sam rat, ali sa rođacima u poslednje vreme retko se viđao i još ređe razgovarao. U aprilu mesecu ove godine mobilisan je i više se nije vratio kući. Jelena je govorila da je, kako su čuli, odveden u zarobljeništvo. Mladić se mnogo izmenio. Pustio je brkove i nosi crne naočari, na sebi ima tesno, tuđe odelo, ali nema sumnje da je to on, mislio je inženjer. Kuda ide? Sa kakvim ciljem? I šta traži u toj šarolikoj grupi putnika na platformi vagona treće klase? Trebalo bi da mu se javim! Da, ali možda njega prati policija, a verovatno da ni njemu samom ne bi bilo prijatno da ga neko ovde pozna. Bolje ovako, mislio je Inženjer, a negde duboko u sebi osećao je da nlje bolje, da čak nije nekako ni dobro ni lepo. Od toga je samo raslo njegovo nezadovoljstvo samim sobom i svim oko sebe u ovoj nesrećnoj i porobljenoj zemlji, ali to nezadovoljstvo nije imalo snage da ga pomakne s mesta. Možda mi se samo pričinilo? Glas je njegov, ali držanje je izmenjeno. »Možda ipak nije on« — ponovi sam sebi nemoćno. »Možda sam se prevario. Neću ženi ništa govoriti o ovome.« I sklapajući oči čvrsto, sad je mislio samo na ženu, na njenu porodicu, na svoj brak. »Da, prevario sam se.« To se već nije odnosilo na mladića sa crnim naočarima, nego na brak sam. To je brak kakvih ima dosta. Siromašan mlad inženjer iz porodice koja se zlopatila i zaduživala dok je njega školovala, darovit iznad proseka, ambiciozan i željan života i njegovih dobara koja onima koji ih živo žele izgledaju uvek veća nego što su, on se, kao toliki njegovi vršnjaci, u svojoj dvadeset sedmoj godini našao na raskrsnici: da gradi svoj život sam svojim rukama, ili da se »dobro« oženi i da skrati put i olakša sebi napor. Devojka, koju je upoznao u veslačkom klubu, na Savi, bila je zdravo i bistro

stvorenje, upisana bez ikakve nužde i bez imogo ubeđenja na filozofski fakultet. Otac joj je hio preduzimač i rentijer Šandanović. Sitan i ćuttjiv čovek, on je za četrdeset godina, veštim kupovanjem i preprodavanjem kuća i zemljišta, od pečalbara zidarskog majstora postao više nego imućan, jedan od onih skromnih i povučenih, ali solidnih bogataša. Dva sina je školovao, tri kćeri, od kojih je svaka »nosila« po veliku kuću i siguran miraz u gotovu, dobro je udao. Ostala je ova najmlađa sa mirazom koji nije ništa manji i sa mogućnošću da bira muža prema sebi i svom mirazu. Izabrala je Šeparevića i postigla da on izabere nju. Nije se brzo ni lako rešio na tu ženidbu. Savetovao se i sa dvojicom najbližih prijatelja. Prvi, njegov kolega u Ministarstvu saobraćaja, inače ljubitelj umetnosti i esteta, govorio mu je ovako: — Ništa se ne premišljaj. U ovoj varoši čovek tvojih godina i tvoga položaja treba da proda što skuplje može to malo čapre. Uzimaj devojku. Startovačeš sa položaja na koji bi svojim radom i drugačijom ženidbom došao u najboljem slučaju za deset-dvanaest godina. Drugi prijateli, asistent na tehničkom fakultetu i malko osobenjak, savetovao je protivno. Šeparević ga je naročito izveo na dužu šetnju, čak u Košutnjak, da bi ga upitao za savet. — Ti ćeš učiniti što si naumio — odgovorio je prijatelj posle kraćeg razmišljanja — ali kad si me već upitao, onda ti kažem da to nije put za tebe; on samo izgleda lakši, a za ljude kao što si ti ispada na kraju i skuplji i teži. Prodaćeš se za male pare i za njih kupiti ono što ne valja i što ti nikako ne treba. I pokazujući rukom na čudno lepu, modrikastu varoš ispod sebe, on dodade: — Kad bi te i takve šandanovske porodične sreće uistinu davale ono što obećavaju pre braka, ono dole bi se zvalo raj zemaljski; ali ne daju, i ono se i dalje zove samo — Beograd. Poslušao je prvog, a posle godinu dana braka počeo je sve češće da misli na drugog. Za nepune četiri godine došlo je dvoje dece. Deca su bila velika radost, i briga; a žena i sve ono što je išlo uz nju — teret koji niti se može nositi ni odbaciti; on o tome teretu nikom ne govori ni u sebi ne nalazi za njega imena, ali kad god se ovako osami i sklopi oči, on ga vidi u celosti i oseća da je teži nego što je bio juče. Kad se vratio u Beograd, nije ženi rekao ništa o svom susretu u vozu. Prošle su tri nedelje, možda i četiri, toga vremena kad su i nepoznati ljudi po beogradskim ulicama hvatali jedan drugom pogled, tražeći svuda i u svemu objašnjenje za ono što se dešava oko njih. Te večeri se zadržao nešto u varoši i došao je kući svega desetak minuta pre osam sati, to jest pre policijskog časa. Žena je bila uplašena i zlovoljna. Prekorela ga je što stiže tako u poslednji minut i baca je u brigu. Žalila se na zamorenost, jer ih je devojka pre dva dana napustila, a bedinerka pomaže samo pre podne. U tišini okupiranog grada i nevesele septembarske večeri čula se zloguka piska lokomotive sa stanice. Inženjer je oprao ruke, obišao decu, i upravo su se spremali da sednu za večeru, kad na vratima stana zazvoni zvono. — Jao, Nemci! — ciknu žena prigušeno, sklopivši ruke. Inženjer joj samo rukom dade znak da bude mirna i, usiljavajući se da i sam izgleda prirodno i mirno, priđe i otključa. Nisu bili Nemci. Bio je Predrag. Sasvim pristojno, gotovo elegantno odeven, bez crnih naočara, ali sa brčićima. Bez mnogo pozdravljanja i uvoda, on im reče da se izvinjava, ali je prisiljen da ih zamoli da prenoći kod njih. Žena se pomače, sevnu očima na muža i htede nešto da kaže, ali mladi čovek uze inženjera lako pod ruku i odvede ga u udubljeni širok prozor u dnu trpezarije. Govorio je tiho i bio je kratak. Tamo gde je trebalo da prenoći pokazalo se — nezgodno. Nije zgodno ni ovako upasti rođacima u kuću, ali kad čovek nema izbora ... Mladić je govorio stvarno, gotovo poslovno. Ne treba da se boje. Nije mu policija na tragu, ali bi mu bilo nemogućno da sada, posle policijskog časa, a bez »ausvajsa«, ide i traži neko drugo konačište. Stanove koji nisu sumnjivi, policija obilazi retko, a i kad naiđe, ne pretresa ih. On će još razmisliti i sve će učiniti da rizik za njih bude što manji. Najkasnije u pet sati izjutra napustiće stan. Hteo je da kaže još nešto, ali žena nije izdržala i prišla im je naglo. Drhtala je, širila ruke i govorila isprekidano:

— Pego, znaš, imamo vrlo nezgodnog nastojnika, vrlo, a tu gore ima i nekih sumnjivih studenata, šta li su. Zbog njih motre na kuću. I mi ne bismo mogli nikog primiti, a da ne prijavimo. Znaš kako je, ja imam decu. I molim te ... — Pusti, Dano, nas dvojica ćemo sve urediti — prekide je muž, postiđen. Žena se nije dala zaustaviti. Podigla je glas i nije više zaobilazila u govoru ni tražila reči. Otvoreno je rekla da nije lepo ni pravo da ih dovodi u takav položaj, da svak za sebe radi i za sebe odgovara, da ona nema prava da izlaže život svoje dece, i najposle: neka ide gde hoće, ali ovde prenoćiti ne može. Muž je svaki čas pokušavao da prekine njen go* vor. Kad su oboje ućutali, mladić je rekao prosto: — E ja, vidite, moram da ostanem ovde. Nemam za sada kud, i ne mogu i neću da iziđem. Nastalo je neprijatno ćutanje. Žena je bila poražena. Lepim rečima i sažaljivim pokretima muž je uspeo da je odvede u dečiju sobu. Vratio se posle desetak minuta i nastavio razgovor s mladićem koji je raspitivao o svim stanarima kuće, o nastojniku (koji nije bio nimalo nezgodan, naprotiv), o sporednom stepeništu koje prolazi pored kuhinje, o sporednim izlazima i ključevima. Ponuđen, jeo je malo ali brzo, dok je inženjer žvakao kao mrtvim ustima. Posle su otišli da razgledaju kuhinju i devojačku sobu u kojoj će Predrag spavati. Vratili su se i jedno vreme ćuteći stajali u trpezariji. Tada je mladić izjavio da je umoran i da želi da legne. Još jednom je rekao da veruje da će se sve dobro svršiti i da zbog njega neće imati velikih neprilika. Inženjer kao da je hteo na rastanku još nešto da kaže, već je i zaustio i učinio pokret rukom, ali onda je odjednom ućutao, okrenuo se i otišao. Bilo je tek devet sati kad se inženjer našao sa ženom u spavaćoj sobi. — Šta je? Šta misliš? — dočekala ga je ona uznemireno. — Svuci se pa lezi. Žena je počela da se svlači ali u polovini je stala. — Slušaj, Mile! Ovo ovako ... — Pusti da razmislim ja. Nastavila je da se svlači, navukla je dugačku svilenu spavaćicu, ali nije legla nego je prelazila uznemireno od prozora do vrata, postavljajući kratka pitanja i sipajući reči i uzvike, lomeći ruke, da se u tami čulo kako joj pucketaju zglobovi u prstima. On je želeo da malo odahne, da mirno razmisli. — Stani, smiri se! Čekaj malo! — Neću da čekam, neću da se smirim. I zaista se nije smirivala; neprestano se kretala i neprestano je otpočinjala razgovor, čas molećivo, čas jetko i uzbuđeno. Sa njom kao da se kretalo i sve ostalo u sobi i sprečavalo ga da se pribere. U sobi je bilo tamno. Prozori su bili otvoreni, a drvene roletne na njima spuštene; između letvica ostao je razmak kroz koji je prolazio vazduh, ali i svetlost sa ulice. Te dve roletne bacale su u sobu svoju fantastično izduženu senku; čitav ćilim od svetlih i tamnih pruga koje su se prostirale po širokom bračnom krevetu, po protivnom zidu, po dvokrilnom ormanu, i sve do polovine plafona. I kako je na ulici, prekoputa, slab noćni vetar nihao električnu lampu, tako se i svetlost te rebraste šare lagano kretala. Od toga je čovek imao utisak da se i soba i cela kuća nišu, kao brod koji plovi. Sve je oko njega, kao ukleto, pokrenuto i uznemireno. Ipak nastoji da se sredi i da razmišlja o svom položaju, o svim mogućnostima. Recimo, pojavi se patrola. Nemci ili Specijalna policija. Ko sve stanuje ovde? On će im odgovoriti... — Mile ... — Molim te lezi, i ostavi me za trenutak na miru. — Neću da te ostavim. Ovo je užasno. Ovo je skandal. — Ti praviš skandal.

— Ja? Ti, ti si bez srca. Hoćeš da upropastiš i decu i mene ... Žena se zagrcnu od suza i gneva, i tek docnije dodade: — ... i sebe i... — Dano, budi pametna! Svaka njegova opomena dražila je ženu još više, Ustumarana po sobi, ona je siktala nekim novim glasom neke nove reči, reči bez maske, gole, reči-činjenice, reči-udarce. Nikad takve reči nije čuo od nje i nikad ne bi pomislio da ih ona zna. One su, izgleda, ležale u njoj kao nasleđeno porodično oružje koje se retko, samo u krajnjoj nuždi, upotrebljava. Najposle je ipak legla. Savladale su je više suze i umor nego njegovo nagovaranje. Ali mira nije bilo u sobi. Šeparević je osećao kako mu krv bije u ručnim zglobovima i slepoočnicama, i u istom ritmu poigrava i madrac pod njim. Velika prugasta senka roletni na zidu ne miruje ni za trenutak. Kako da se čovek sabere i smisli nešto? A oseća da žena ne spava i da se svakog trenutka može dići i nastaviti sa kuknjavom. I to mu smeta da hladno misli. Odnekud se javi pitanje: šta bi u ovom položaju uradio onaj prijatelj sa tehničkog fakulteta koga, otkako se oženio, vrlo retko viđa. Odbaci to pitanje i nastavi opet svoju misao. Recimo, pojavi se patrola. Pita ko sve živi u kući. I on će hladnokrvno da odgovori: ja, sa porodicom. I oni će pregledati legitimacije i... — Mile! Mile! Vikala je prigušeno ali oštro. Video je kako se, kao neka zverka iz zamke, ispetljava iz svoje duge spavaćice nekim brzim i neprirodnim pokretima nogu, a u istom trenu već je stajala pored njega. — Mile! Glas je bio dublji, suzan ali tvrd, kao kod ljudi koji govore tešku ali dobro smišljenu stvar. — Mile, ako ti nećeš da mu kažeš da ide, ja ću telefonirati policiji i kazati da se kod nas nalazi takav i takav čovek. I gotovo. Ja svoju decu... Inženjer skoči, uplašen, i nesvesno je odgumu, ne jako ali neprijateljski. Bez dodira i reči, ustremljeni inženjer je gonio ženu pred sobom. Idući natraške, ona je uzmicala kao da je vetrom nošena. Tako su došli do vrata dečije sobe; ona ih laktom otvori, a čovek je ugura u sobu, napipa ključ, kao da ga je maločas ostavio u vratima, i dvaput ga okrenu. Ostao je još trenutak kraj vrata iza kojih je žena šapatom vikala njegovo ime. Teturajući se, ode u predsoblje. Upali svetlost, pogleda na niskom stolicu telefon, kao da ga sad prvi put vidi. Vrata na trpezariji bila su sada zatvorena, isto kao i vrata na hodniku koji vodi u kuhinju. Stajao je jedno vreme nasred osvetljenog hola, kao uhvaćen, trepćući od svetlosti. Osećao je potrebu da vidi živa čoveka, da ode do mladića koji spava u devojačkoj sobi, da razgovara sa njim i da sad on od njega zatraži pomoći i saveta, ali je osećao isto tako koliko bi neumesno bilo buditi čoveka u tom položaju i koliko besmisleno. Pognute glave ali sigurnijim korakom vrati se opet u spavaću sobu. U mraku prošaranom senkama oseti studenu jezu i pade, popreko, po niskom, širokom bračnom krevetu. Tako je ležao, sa dlanovima na licu, ostudeneo i nepomičan, a budan kao da nikad neće zaspati. Po njemu i po belini kreveta ležala je isprugana senka kao pokrivač. Iza zatvorenih vrata na dečijoj sobi nije bilo glasa ni šuma.

PORODIČNA SLIKA Gostinske sobe u kućama imućnijih beogradskih trgovaca počele su posle 1919. godine da se preobražavaju i, sa manje ili više uspeha i doslednosti, pretvaraju u salone po građanskom ukusu toga vremena. Tada je iz njih izbacivan ne samo suvišni jevtin nameštaj nego i pirotski ćilimovi i rodoljubive oleografije, uveličane i u boji. Sve je to upotrebljavano u sporednim sobama, ili čak bacano među stare i nepotrebne stvari, u ostavu ili u sobu za mlađe. U maju mesecu 1944. godine, posle drugog teškog amerikanskog napada iz vazduha, zanoćio sam čudnim sticajem prilika u jednoj napola razorenoj kući koja je pripadala takvoj trgovačkoj porodici. Zapalo me da spavam u tesnoj devojačkoj sobi, na tvrdom ležaju na kome su se za poslednjih dvadesetak godina izmenjale mnoge Slovenke i »Totice« koje su služile u ovoj imućnoj kući. Uzbuđen, zabrinut i rasanjen, a nesposoban da čitam, ja sam pri svetlosti improvizovanog žiška razgledao najpre oskudan nameštaj, a zatim sam prešao na gomilu sitnih i krupnih predmeta koje je ovo kućanstvo odbacilo u toku vremena i koji su ležali u jednom uglu, pod starom prašinom i novom naslagom maltera kojim ih je jutros zasuo potres od eksplodiranih bombi. Tu je bio čitav mali svet svakojake neme a rečite starudije koju su vreme i ljudi izbacili iz mode i upotrebe: pokvarenih igračaka, lepeza sa slomljenim rebrima, okrnjenih gramofonskih ploča, zastarelih kalendara, zalomljenih školjki u kojima je na sedefskoj unutrici bila slika Dubrovnika ili Opatije u bojama, reklamnih prospekata bečkih firmi i francuskih banja i lečilišta, štampanih poziva na nekadašnje priredbe i »Redova igara« na starim balovima. Najkrupniji od tih predmeta, koji je najviše privukao moju pažnju, bila je velika porodična slika u teškom pozlaćenom okviru. To je bila do krajnjih granica mogućnosti uveličana i do besmisla retuširana fotografija bračnog para, po odelu sudeći, negde iz devedesetih godina prošlog veka. Fotografija je još i kolorisana. Naročiti veštak, koji se i potpisao, pobrinuo se da licu, očima i odelu bračnog para da neke boje koje sa bojama kakve u životu gledamo nemaju mnogo veze, ali približno odgovaraju onom pojmu boja koje gazdinsko lice, oči i odelo po konvencionalnom shvatanju treba da imaju. A tu svoju kolorističku pažnju i veštinu posvetio je naročito granatskom brošu i zlatnom lancu gazdaričinom i ordenima — svetog Save i Crvenog krsta — koji vise na grudima muževljevim. Pogled mi se neprestano vraćao na tu sliku. Kad sam najposle zaspao, snivao sam o njoj neke nejasne snove. A kad me prva svetlost dana probudila, na njoj sam dugo gledao odsjaj svetle beogradske zore i prvih jutarnjih časova. Imao sam prilike da je se nagledam i, čini mi se, dobro sam je »pročitao«. I stoga mi danas nije teško predstaviti vam ličnosti sa te velike »slike«, jer slika sama po sebi — ma šta kazali naši slikari umetnici — kazuje mnogo, svojim stilom, izradom i ukusom, a lica prikazana na njoj, za onoga ko ih je znao žive ili ko ume da ih oživi, još su rečitija svojim govorom ili svojim ćutanjem. Ta slika prikazuje gazda-Nikolu K. Dimitrijevića, zvanog i nekad u čaršiji uopšte poznatog pod imenom Kapa, i njegovu ženu Nataliju, gospa-Natu, od roda Kamenkovića, prikazuje ih onakve kakvi su biii za života, ona u svojoj četrdeset prvoj a on u pedesetoj godini. Oživeli i izišli iz svog okvira, oni izgledaju otprilike ovako. Žena. Da počnemo sa ženom, jer je s njom i inače, od venčanja pa do groba, sve počinjalo i svršavalo u ovoj kući. Ona je žena crne masti, oniska, sa dva podvaljka i oštrim brčićima, sa obilnim i mnogim naslagama sala u neobičnim količinama i na neočekivanim mestima. Haljina od »krem« svile, po poslednjoj modi toga vremena, sa niskim strukom, uska, isečena oko vrata, vrlo je nepovoljna za njenu kratku, zdepastu figuru. Crne oči hladnog sjaja, sa oštrim pogledom i malo žućkastom beonjačom. Pada u oči sitni povijeni nos; on se gubi u tustom licu, masnom i ispod naslaga pudera, isto kao što su i ispod jakog rumenila blede njene tanke usne, koje ne pokazuju zube ni pri govoru ni u smehu. (Davno je neko rekao da je »za Kamenkoviće osmejak dukat«, a dukate oni ne rasipaju, nego ostavljaju za sebe.) Zbog velike ugojenosti celog tela, stopala i ruke su sitni i izgledaju slabi, ali izgled vara. Ništa nema u njoj i na njoj što nije snažno i oporo. Od teško zadržavanih energija cela žena trepti i igra kao na žici; čini vam se da čujete kako u njoj sirova snaga brekće kao nevidljiv, moćan i dobro podmazan motor.

Nečeg uvređenog, ljutitog ima u njenom glasu, izrazu i celom držanju. Ona se ničeg ne ustručava, ni pred kim ne snebiva, nikad ne uzdržava, govori sve što pomisli i tek što pomisli, ne štedeći nikog i ne vodeći računa ni o čem. Jer, što pomisli to je za nju istina, što kaže to je zakon, a što uradi to je pravo. Veština da se bude samoživ, tvrd, neprijatan i neljubazan i da se stalno i jedino ima pred očima svoj interes, i to onaj prvi i neposredni interes, ono što čovek može metnuti »u se, na se i poda se«, ta veština, razvijana kroz naraštaje palanačkih trgovaca, došla je u gospa-Nati do svog savršenstva, — počela da prelazi u nesmisao. Jer, da bi se imalo sve što ima ona i moglo sve što ona, u svom krugu, može — nije ni izdaleka potrebno biti toliko i tako osion, nasrtljiv, osoran i zlorek. Davni i daleki pokojnici, neki večito ugroženi i zbog toga prema svakom nemilosrdni, nepopustljivi i uvek oprezni i nakostrešeni preci govore iz nje avetinjskim jezikom i nevidljivo rukovode njenim nerazumljivim postupcima. Sve te osobine koje ona ispoljava, razvijali su postepeno u sebi i predavali dalje potomcima mnogi, davno pomrli Kamenkovići, boreći se u trgovini sa konkurencijom, sa nepoverljivim seljakom, sa podmitljivim vlastima, sa rđavim platišama i teškoćama i podvalama svake vrste, a ona ih je donela na svet, zajedno sa nasleđenim imanjem, izoštrene i razvijene do manijakalnih oblika. Te osobine — mračno i kobno nasleđe — potpuno izlišne i besmislene u njenim prilikama i njenom vremenu, prave od njenog gazdinskog života pustinju, jad i mrzost, a od nje same nakazno stvorenje, zlo i naopako prema svakome. Takva se rodila i takva je živela gospa Nata, ne kao neka zasebna i odelita ličnost, nego kao primerak fele Kamenkovića. Samo u državnoj administraciji i crkvenim knjigama ona je bila zapisana kao Dimitrijevićka, ali to je bila sušta formalnost, prazna konvencija, a ona zna, kao što zna i ostali svet, jer mu je ona to neumorno ponavljala i u svemu pokazivala, da je bila i ostala, i u svojim i u tuđim očima postojala samo kao — Kamenkovića seme. Kao takva se udala za oniskog ali lepog, ne više sasvim mladog trgorca galanterijskom robom Nikolu Dimitrijevića Kapu. To je bio brak bez prigovora, po svim pravilima čaršijskog reda. On — čovek bez mane, trgovac u teškim počecima kome treba samo dobra i sigurna podrška pa da izbije među prve ljude u galanterijskoj struci. Ona — devojka iz bogate i uticajne kuće, kojoj treba muškarac drugog roda i imena da bi mogla da rađa i širi potomstvo Kamenkovića, pa ma i sa ženske strane. Sve što se ikako može, Kamenkovići su svršavali između sebe, tako da i napor i plod napora ostaju u porodici, ali za ovaj posao morali su, na svoju veliku žalost, da potraže stranog čoveka i da među sebe uvedu »tuđu kost«. Ali zato su se udavače iz Kamenkovića kuće nagonski trudile da taj neophodni stranac, njihov muž, što pre i što više stane da liči na Kamenkoviće, da prima njihova shvatanja i navike, način života i poslovanja, sve do najsitnijih pokreta i uzrečica. Njihov muž mora da misli i govori kao Kamenkovići, ili da ne misli ništa i da ćuti doživotno. Ova Kamenkovićka, crna, bucmasta i uvek namrgođena Nata, taj posao pretvaranja jednog živog čoveka u Kamenkovića pokretnu svojinu izvela je savršeno, u čistom tradicionalnom stilu porodice na kome su mogle da joj pozavide sve Kamenkovićke od osnutka dinastije do danas. Tek što su se vratili sa venčanja, mlada je pokazala pravo lice i advokatski iskoristila prvu priliku da odmah zauzme načelan stav i osvoji sve pozicije u kući i braku. Raznežen i obazriv čovek predložio je svojoj tek dovedenoj ženi da učini neku malu pažnju njegovom stricu i strini, koji su ga i dali na zanat i toliko pomagali dok je rastao i učio, a sad se raduju ovom braku i unapred vole nju kao rođenu kćer. Žena je skočila i odbila grubo. Od same pomisli da bi se i drugi ljudi, sem ovog neophodnog muškarca i muža, mogli umešati u njihovu zajednicu, nakostrešila se u njoj Kamenkovićka, i dotle ćutljiva mlada progovorila je neočekivano, živo, strogo i odsečeno, glasom (a možda i rečima) neke svoje daleke prababe Kamenkovićke: — Idi, bogati, čoveče! Šta je tebi? Znaš li ti ko smo mi? (Gazda-Nikolin stric, dobričina kao i on, nije to držanje svoje snahe uzeo mnogo srcu, ali njegova žena, uvređena kao nikad, nije mogla da zaboravi i oprosti gospa-Nati njen stav prema siromašnim rođacima i nije htela, ni o slavi, da im pređe kućni prag.) I kako tada, prvog dana, u toj sitnoj porodičnoj stvari, tako otada, pa doveka, u svima i

najvažnijim pitanjima, na sve što je gazda Nikola mogao da kaže, savetuje ili predloži, uvek jedno te jedno, isti nabusiti i prezrivi odgovor: »Idi, bogati, čoveče! Šta je tebi?», uvek ista zlovolja i samovolja. Isprva je još i pokušavao da joj protivreči, na svoj pitomi i meki način Valjevca i galanterijskog trgovca, da objašnjava i ubeđuje, ali brzo je uvideo koliko je to uzaludan i beznadan trud. Uvideo je ne samo da njegova mišljenja i predlozi ne važe nego da on ceo ne znači ništa, da se u stvari venčao ne sa devojkom, nego sa svima Kamenkovićima, živima i mrtvima, da su ga oni preplavili i porobili i da odsada mora da živi za njih, njihovim životom, osuđen da do smrti postoji samo i jedino kao Kamenkovića zet. I šta da uradi on protiv ove stihije od žene koja ne ume da misli i ne može da oseća ništa što je izvan kruga njene porodice, a ne poznaje obzira ni prema kome i ne boji se ničega? Šta može da uradi? Očigledno, ništa! Ona ima fizičku odvratnost prema svemu što nije Kamenkovića krv, čak i prema mužu, a prema njemu lično savlađuje tu odvratnost samo utoliko ukoliko je zet i muž. Ona ni u crkvi ne ume da prikloni glavu, i kad daje prilog na crkveni tas, ona stavlja svoju banku u srebru na čistinu, odvojeno od ostalog novca, a izraz lica joj govori: — To ti je, Bože, od Kamenkovića! Pa, pazi, nemoj tu paru da pomešaš sa tamo koječijim sitnišom! Ona zapoveda i žandariše tako prirodno kao što živi i hoda, i dok je živa ne ume, ne može, drugačije da radi. Dve kćeri je rodila u prve četiri godine braka. To je bilo sve; više nisu imali dece. A te dve devojčice, sa svima karakteristikama Kamenkovića rase, od rođenja nalik na majku, bivale su joj sa svakim danom i mesecom sve sličnije. One nisu ličile na majku kao što deca liče na roditelje, ne, to je bila potpuna, zoološka, mehanička jednakost, onako kao što su male ribe jednake velikima i samo se po dimenzijama razlikuju. To je bilo malo biološko čudo o kom se govorilo ne samo među susedima nego i u širem krugu Dimitrijevićevih poznanika. Jedan njegov sused po dućanu, obešenjak i stari neženja, govorio je, kad god bi se povela reč o tome, svome društvu: — Šta se vi čudite? Pa znate dobro da u toj kući u svemu, pa i u tome, samo ženska strana ima reč. Sam gazda Nikola je samo gledao kako se novi primerci Kamenkovića razvijaju u njegovoj kući; posmatrao je slepi i nezadrživi hod toga prirodnog procesa, i on mu je čas izgledao strašan i ispunjavao ga sujevernim užasom, a čas opet groteskan i nagonio ga na neki silovit i bolan smeh koji mu je podizao utrobu, ali kome on nije smeo da pusti maha, jer ga ničim i nikako ne bi mogao objasniti ukućanima. Devojčice su rasle među sobom kao bliznakinje, a pored majke kao kopije pored modela. Jednoj je trinaesta a drugoj petnaesta godina. Obe su malene rastom, crne, već sa jastučićima sala, ispod koga se kriju mišići brzih i oštrih refleksa, sa stegnutim ustima i nausnicom umesto majčinih brčića, sa ljutitim i uvređenim izrazom lica, sa zapovedničkim, prezrivim tonom u govoru. Kad je starijoj kćeri, koja se zvala Poleksija kao i njena baba Kamenkovićka, bilo devetnaest godina, gospa Nata joj je našla muža, uglednog preduzimača koji se naglo i neobično obogatio brzim podizanjem i veštom preprodajom kuća u centru Beograda. Ali gospa-Nati nije bilo suđeno da dočeka unuče ni da uda i drugu ćerku. U svojoj četrdeset drugoj godini, kad je i sebi i drugima izgledala najsnažnija i najzdravija, razbolela se naglo i od vrlo teške bolesti. Stvar je počela neznatnim povodom i jedva primetno, a svršila je brzo i rđavo. Jednog dana gospa Nata je došla u sukob s nekim kočijašem. (S godinama ona je postajala sve tvrđa na pari, sve oštrija na reči i sve bezobzirnija prema ljudima.) Kočijaš je na svojim kolima prevezao neke ormare koje je gospa Nata nasledila od jedne stare tetke. Ona je tražila da se te stvari unose u kuću zaobilaznim putem, kroz neko sporedno dvorište, kako joj ne bi prljali glavni ulaz, a kočijaš je tvrdio da tako nije pogođeno i tražio da se njemu i njegovom pomoćniku za taj nepredviđen trud posebno plati. I kad je gazdarica zbog toga nazvala kočijaša hajdukom i pljačkašem, on je nju, odmerivši je od glave do pete, upitao sa nekom naročito uvredljivom mirnom drskošću: — Je li, gospoja, da li je tebe ikad iko dobro izmlatio?

A kad je gazdarica ogorčenim cikom, od kog se hodnik prolamao, odbila tu nezamišljivu i strašnu pomisao, kočijaš je još mirnije i još uvredljivije dodao: — E, vidiš, to je šteta. To tebi fali! — Juh, juh! — ciktala je gospa Nata još dugo posle te svađe i pri tom se jednako obema rukama držala negde ispod ožičice, jer je od onog kočijaševog pitanja odjednom osetila jak bol u predelu stomaka, nešto kao oštar ubod, od same pomisli da nekome može na um pasti da bi nekog od Kamenkovića mogli da biju, i da ima živ čovek koji to sme da izusti. Stvar sa kočijašem je nekako uređena i brzo zaboravljena, kao i toliki drugi gospa-Natini ispadi i sukobi, ali njoj je otada ostao onaj bol u predelu stomaka, i javljao se sve češće, danju i noću, i bez naročitog povoda. Kućni lekar je savetovao klinički pregied, ali gospa Nata je to odbila oštro. Muž je sve češće slao da je nagovara da se leči, ali ona mu je odgovarala svojim večitim i večito istim tonom: — Idi, bogati, čoveče! Šta je tebi? Zar da punim kesu tim šarlatanima i secikesama što se zovu lekari. A kad je već postalo očigledno da gospa Nata sve više i sve brže opada, kad su bolovi počeli da postaju nepodnošljivi i koža da dobija karakterističnu sivozelenkastu boju, gospa Nata je ipak otišla na kliniku. Tu su posle prvog pregleda lekari zaključili da gospa Nata ima rak, da je operacija neophodna, ako nije možda i dockan. Najpre je odbila, kao što je uvek i sve u životu odbijala, a onda je, pod pritiskom bolova, ipak popustila. Kad su je operisali, bilo je zaista dockan. (»Rasporili, pogledali, pa odmah zašili«, kazivala je osvetnički gazda-Nikolina strina koju gospa Nata nije htela da prizna kao ravnopravnog člana porodice.) Živela je svega tri nedelje posle operacije, u bolovima koje ni jake doze morfijuma nisu mogle potpuno da ublaže. Tako je umrla gospa Nata u svojoj četrdeset trećoj godini, i neočekivano prosto i brzo nestala iz kuče u kojoj je uvek i svima izgledala večna i svemoćna. A posle smrti pominjana je začudo malo, kao da su se svi trudili da je zaborave. Još najduže je gospa-Natu pominjala gazda-Nikolina neprebolno uvređena strina. Još šest meseci posle gospa-Natine smrti, kad se gazda-Nikolin stric vratio sa groblja gde je davan polugodišnji pomen gospa-Nati, ona je dočekala svog dobroćudnog muža rečima: — Dakle i Kamenkovići umiru! Celo jutro mislim nešto o tome, i nije lepo ovo što ću sada reći, ali dobro je to bog uredio, jer inače bi se za sto godina toliko namnožili da bi zavladali polovinom sveta. Muž Nikola Dimitrijević je došao u Beograd u svojoj devetoj godini. Nikad nisu seljaci njegovog kraja voleli da šalju decu od kuće, ali izuzetaka je bilo uvek. Mališanu su umrli iste zime i otac i majka, od neke pošlice; rođaci se našli nekakvi rđavi i nesložni ljudi, a u Beogradu je živeo mlađi brat dečakovog oca i on je dete doveo u Beograd, držao ga kod sebe dok nije završilo osnovnu školu, a onda ga dao u zanat u poznatu galanterijsku radnju u Knez-Mihailovoj ulici. Taj Nikolin stric Sava bio je izuzetak na selu i u porodici. Kao dete pokazivao je neobičnu volju za knjigom i učenjem. Pustili su ga na godinu dana u valjevsku gimnaziju, jer je pretio da će pobeći od kuće, a u gimnaziji je pokazao takvu marljivost i takvo pamćenje da ga profesori, koji su u njemu videli čudo od deteta, nisu više pustili iz gimnazije. Nagađalo se šta će od njega biti. Naučnik, veliki matematičar, ili filolog? Možda političar? Sve je to bilo mogućno, jer je Sava učio sve predmete sa istim interesovanjem i jednakim odličnim ocenama. Uvek nasmejan, čedan i snebljiv, dečak je bio bez određene volje i jasnog cilja. I što se više razvijao i bolje napredovao, to je više u njemu rasla ta ravnodušnost prema svemu u nauci kao i u životu, čudna nesposobnost da pokaže bilo gde i ma u čemu življu želju ili neku mladićku strast. Tako je završio šest razreda, koliko ih je tada bilo u valjevskoj gimnaziji, a njegovi profesori postarali su se da ne stane na po puta i omogućili mu da pređe u Beograd i završi gimnaziju. Ćutljivi i nasmejani mladić maturirao je sa odličnim uspehom. Ali tada, kad mu je već bilo osigurano izdržavanje na Univerzitetu i kad je trebalo samo da izabere struku, on je na opšte iznenađenje onih koji su ga znali i pomagali u školovanju, odlučno odbio da produži studije i uzeo mesto arhivskog činovnika u Ministarstvu poljoprivrede. Prosto, sam je zaustavio svoje dalje razvijanje, svako učenje i svako napredovanje u društvu. I za godinu-dve »izuzetno obdareni mladić« izgubio se u sivoj masi beogradskog nižeg činovništva. Neka nerazumljiva

stidljivost kočila je ceo život toga od detinjstva povučenog mladića. Kao što se drugi strasno, svim sredstvima i na sve načine guraju napred i propinju na viša mesta, on se isto tako strasno i uporno povlačio i bežao od svega, u želji da ne pada u oči, da se ničim ne ističe, da živi nepominjan i nepoznat. I u tome je uspeo. Odlični đak i nada valjevske gimnazije, Sava Dimitrijević je ostao arhivski činovnik, a svi njegovi »darovi« i mnogostruka znanja zakopani su u učtivom i nasmejanom ćutanju. Vredniji i sposobniji od ostalih, on je dosta brzo napredovao i, najposle, postao i šef arhive. Oženio se jednom Novosađankom, koja je bila prešla rođacima u Srbiju, ne lepom ali školovanom i dobro načitanom devojkom, koja je bila žive reči, govorila književnim jezikom, biranim rečima, a i pomalo izveštačeno i sa nekim bezazlenim prenemaganjem. Posle prvog deteta, koje je odmah umrlo, ostali su bez dece. Kod tog bračnog para proveo je Nikola dve lepe godine svoga dečaštva, a zatim je osetio malo teži, šegrtski život. Ali dečak je bio vredan i poslušan; i fizički i moralno umnogome nalik na strica Savu, sve je otrpeo i savladao. Tako su prošle duge šegrtske i još duže kalfinske godine, tako je došlo, najposle, vreme i Nikola je otvorio svoju radnju i oženio se iz bogate i u trgovačkom svetu ugledne kuće Kamenkovića. Tu se prelomio život Nikole Kape, ukoliko se ono što mu je ostalo posle ženidbe sa Kamenkovića ćerkom može nazvati životom. Kao što smo videli, žena ga je pojela; nije ga progutala kao što ženke izvesnih insekata gutaju svoga mužjaka, ali ga je izljuštila iznutra, ispraznila ga i ostavila samo tanku fasadu, i taj ostatak od čoveka, koji se nazivao gazda Nikola Dimitrijević Kapa, živeo je; to jest trgovao i oprezno ali stalno širio i učvršćivao svoju radnju, kućio kuću i sticao imetak i ugled u beogradskoj čaršiji. A sve je to radio ne kao samostalna i izdvojena ličnost, nego kao muž gospa-Nate Kamenkovićke i otac njene dece. Samo kao takav on je postojao u očima svoje žene i celoga sveta, pa i u svojim rođenim. Samo i jedino kao takav on je i mogao postojati. Ni za šta drugo od živih stvorenja i mrtvih ljudi nije ostalo mesta u njegovom životu. U prvo vreme je ponekad, krišom od žene, odlazio kod strica Save. (Oni već odavno žive u svojoj kućici, na Senjaku, koju su kupili od njegove uštede i njenog dobrog nasleđa u Novom Sadu. Kraj je pust, ali Sava je zasadio lepu i prostranu baštu u kojoj gaji pčele. Upravo te godine on je, posle dvadeset i pet godina službe, zatražio penziju. Oduvek povučeni, sad žive tu još povučeniji i stare, lepo, mirno, uporedo.) Već kod jedne od prvih poseta, Savina žena ga je zapitala gledajući ga pravo svojim kratkovidnim dobrim očima i naglašavajući svaku reč, kao na pozornici: — Jesi li bar srećan? — Pa, jesam, strina. — Nisi, Nikola, i ne možeš biti. Ta vidim ja, meni ne treba da govoriš. Ali, šta se može? To je tvoj teret, zbaciti ga ne možeš, pa treba da ga nosiš što pristojnije. Imaš pravo. Stric Sava je pri tom samo zbunjeno treptao očima. Ubrzo je gospa Nata saznala za te posete, i Nikola je, »radi kućnog mira«, morao da odustane i od njih; stricu je odlazio samo dvaput godišnje, o slavi i o Božiću. Tako se sav i potpuno zarobio. Mršav, tih, sav istanjen i krut, bled i rano osedeo, sa očima koje su usled toga postale kao veće i tamnije, uglađen, korektan i ljubazan sa svakim, bio je uvek svečano i kao za sahranu odeven: u crnom odelu, u krutoj košulji sa visokom kragnom i tamnom kravatom, sa crnim mekim cipelama na nogama. Takvog ste ga mogli videti u radnji kao i na ulici, gde je na svačiji pozdrav duboko odzdravljao svojim crnim, uvek kao novim šeširom. Takav je živeo, to jest takav se kretao preko dvadeset godina ne menjajući u životu ništa i ne menjajući se gotovo ni sam. A posle dvadeset i četiri godine braka nenadano je umrla gospa Nata. Kad tako naglo i neočekivano nestanu takvi ljudi čije je samo postojanje značilo pritisak na sve oko njih, tada nastaje čudna tišina i velik poremećaj ravnoteže kod svih za koje je taj pritisak bio sastavni deo života. Gazda Nikola se odjednom našao na neslućenoj i opasnoj raskrsnici: da li da linijom svoje dosadašnje egzistencije i on krene za ženom, ili da ostane i da, ako je mogućno, nastavi ženidbom

prekinuti život, to jest da živi za sebe i svojim životom. Praznina u kojoj je iščezla žena, vukla ga je sebi kao kovitlac dubokog vodenog vira, a ona trunka ličnosti što je, pored svega, ostala negde u njemu, zadržala ga je u životu. Jedno vreme se nije moglo znati na koju će stranu krenuti. Bio je sasvim utanjio, došao još tiši i mršaviji, kao izgubljen čovek, ali onda se ipak oteo. Godinu dana posle ženine smrti, kad je i drugu kćer udao za mladog i okretnog čoveka iz svoje struke, i ostao sam, gazda Nikola je počeo da staje na svoje noge i da se oporavlja. A i to nije išlo brzo ni lako. Čovek koga posle dužeg tamnovanja iznenada i pre vremena puste na slobodu, prolazi uvek u početku manje ili više kroz tešku krizu. Takav čovek, pre nego što ponovo dođe do svog starog slobodnog hoda i kretanja, prođe kroz dug period privikavanja. U tom periodu mogu se, otprilike, utvrditi tri faze. Prva faza. Ma kuda išao i ma kako se kretao, čoveku se čini da čuje za sobom korake stražara koji ga u stopu prati, i samo bi trebalo da se okrene pa da ga vidi. Druga faza. Hodajući slobodno po ulicama, čovek oseća da mu nešto nedostaje: ne čuje korake i nema više osećaj da bi, čim se okrene, ugledao ranijeg večnog pratioca svih svojih pokreta i izlazaka — naoružanog stražara za svojim petama. To mu smeta, uznemiruje ga i plaši na svoj način. I, najposle, treća faza. Čovek ne čuje korake za sobom i nema osećaj da ga neko prati, ali to mu ne smeta, jer i ne pomišlja više na stražu ni na vreme tamnovanja. To znači da je robiju ne samo preživeo nego je i preboleo i uspeo da ozdravi od nje. Tek tada može bivši robijaš kazati da je opet slobodan čovek koji se slobodno kreće. (Možda ove faze i nisu kod svakog pojedinca potpuno ovakve ni ovako oštro ni jasno određene ni podeljene, ali nesumnjivo svak ima od svake od njih ponešto.) Slično je bilo i sa Nikolom Kapom. Ali najposle je potpuno prezdravio. — Jeste li videli kako je živahnuo Kapa? — Živnuo, bogami. — Ama šta »živnuo«? Vaskrso čovek! Tako se govorilo po čaršiji i među poznanicima. A Nikola se nije pitao ni šta se govori ni kako kome stvari izgledaju. On je živeo. Nestalo je onog osećanja nejasne, olovne obaveze, koje je on od početka svog braka nosio kao tešku i skrivenu muku u sebi. On se nije pitao kuda je nestala, nego kako je mogla da postoji. Pa onda, nije se pitao ništa, zaboravio je da je postojala. Osećao je samo da je veliki smrtonosni teret spao s njega, da su se mračne i gole planine razmakle i da je pred njim otvoren svet. I njemu je to dosta. On ništa ne traži od tog sveta. Živi malim, skromnim životom. U kući u kojoj za četvrt veka niko bez Natina odobrenja nije smeo prozor otvoriti, parče drveta u peć metnuti ili stolicu pomeriti, sad je slobodno, prostrano i vedro. Odahnula je i smirila se ne samo posluga nego i nameštaj i kućni zidovi. Gazda Nikola ustaje rano, ali kad on hoće. Sedi na terasi ispod venjaka. Na zidu od ograde, u dugom nizu saksija sa cvećem. Oko nogu mu igra pseto, maleno, belo i umiljato. Sve stvari koje se nekad nisu mogle zamisliti, jer Nata je bila odlučan protivnik cveća, tvrdeći da to stoji novaca, zahteva posla i prlja kuću, a ne služi ničem, dok je pse, kao i mačke i ostale životinje mrzela duboko i nije ih podnosila ni u susednoj kući. Tu mu svako jutro donesu najpre čašu vode i parče šećera, tu doručkuje, diše slobodno i gleda mirno i radosno. Odlazi u radnju, ali sve više kao gost, jer poslove prepušta malo-pomalo mlađem zetu. Retko odlazi kćerima. Starija ima već dvoje dece, dečaka i devojčicu. Gazda Nikola ih gleda kako rastu, mrki, zdepasti, grlati i nasrtljivi; još neistanjena Kamenkovića krv. Pokušao je jednom-dvaput da ih pomiluje, ali deca se brane ili ravnodušno okreću glavu, naročito devojčica. Tek prohodala, a već zapovednički odmahuje rukom kao da će sada progovoriti i kazati nešto kruto i neprijatno što počinje rečima: »Idi, bogati, čoveče ... !« »Nata! Naataaa!« misli gazda Nikola u sebi, ali bez bojazni i uzbuđenja. Neka rastu i neka se množe, ali sve to nema više vlasti nad njim i ne može ništa da promeni ni pokvari u životu koji se otvorio pred njim. S tim će se drugi nositi i boriti; on je spasen i — živi, Najčešće odlazi na Senjak kod strica. Kućica koja je nekad bila usamljena, sad je okružena malim vilama, ali Savina bašta, koju on neguje već dvadeset i pet godina, sad je bujan voćnjak u koji ne dopire

ni šum ulice ni pogled suseda. Sava je davno prešao sedamdesetu, ali je zdrav i čio starac, kao što često biva kod ljudi koji su u mladosti tihi i povučeni bili. Strina je takođe prešla šezdesetu, ali je okretna i rečita, voli knjige i govori birano i knjiški kao i nekad. Ugojila se i prolepšala s godinama, kao što biva kod žena koje u mladosti nisu bile lepe. Oboje su potpuno sedi. Tu, u gustoj i negovanoj bašti, nedaleko od pčelinjaka koji je postao čitavo ulište, sede stric i sinovac, pola na suncu a pola u seni, malo govore o svakidašnjim stvarima. Strina im iznela užinu, koju pologano i slatko jedu. Sava reže zalogaje hleba malom džepnom britvom, po seljačkom običaju valjevskog kraja. Strina ga kori zbog toga, ali nasmejano i bez nade da će ga od te navike odučiti. (Prekori između tako starih i harmoničnih supružnika bezazleni su, bez oštrine, ne sudaraju se, nego klize lako kao oni kamenčići beluci koje je reka u toku godina zaoblila i uglačala do savršenstva, tako da više vezuje par ljudi nego što ga dele.) Oko njih zuje pčele, trava dahne svežinom i pomešanim raznim mirisima. Nikola Kapa oseća da živi i da je slobodan i radostan. Radostan je i umro gazda Nikola u četvrtoj godini svoga udovačkog života i svoje slobode. Umro je od srčane kapi, ne poznavši bola ni bolesti, smirio se odjednom, u stolici, na terasi svoje kuće. U čaši vode, pored njega, topilo se ispušteno parče šećera i slalo uvis sitne fine mehuriće, kao iskre.

OSATIČANI Osatica. Varoš na uzvisini, ali ta uzvisina sama opkoljena je sa svih strana visokim planinama sa golim, krševitim obroncima. Tako su podjednako u pravu i oni Osatičani koji tvrde da je njihov grad na brežuljku, kao i oni koji kažu da nije, nego da se naprotiv, nalazi u rupi. Ali ono što je zajedničko svima, bez obzira na sva podeljena mišljenja, to je da svi Osatičani imaju neku urođenu težnju za visinama i da i najskromniji i najugledniji među njima žele da se ispnu bar za pedaij više od mesta na kom su. Da se ispnu, i da se to vidi i zna. Ko ne može ništa drugo, on bar sanja ili priča o izdizanju. I ta želja za usponom svake vrste i po svaku cenu, za iluzijom visine, ne ostavlja ih nikad, sve do smrti, koja je kraj svih želja i, za Osatičane, neka vrsta poslednjeg i naročitog uspona. Ona prelazi sa starijih na mlađe, od naraštaja na naraštaj. I u tom »osatičkom propinjanju« nema razlike između muslimana i hriščana, iako se inače dve osatičke vere u malo čemu slažu, čak i žive odvojeno. Hriščanski deo grada je u krševitom kraju na brežuljku, oko crkve, koja je na najvišoj tački, a muslimanski na padinama toga brežuljka, gde je sve »pod nogu«, gde se zemlja lakše radi i bolje rađa. Dok je bila turska vlast u Bosni, češće i više su se »propinjali« oni iz donjeg dela kasabe. A i moglo im se, jer su bili zaista sultanovi sinovi i sa konja na ovaj svet gledali... Iako je, razume se, i među njima bilo više sirotinje koja je tuđe konje vodila, nego bogataša i kolenovića koji su ih jahali. Pa i kad je nestalo vlasti i popustilo imanje, ostao je glas i ugled i visoko mišljenje o sebi, i stotina priča o svemu tome. Sve se one sa zanosom pričaju i sa slašću slušaju, a dovoljno je ispričati samo jednu od njih pa da se to lako razume, na primer priču o Hasimu Glibi, koji se u poslednjem rusko-turskom ratu pročuo pravim osatičkim podvigom. Kad je turska vlast među muslimanima po Bosni kupila nizam za rat protiv Rusije, branio se svak živ od regrutovanja, kako je ko bolje mogao i umeo. Što je ko ugledniji i imućniji i veštiji, to se uspešnije i lakše otimao nizamu. Neko je ipak morao da krene, makar po jedan ili dvojica iz svakog naselja, i to su bili obično siromašni mladići, nadničari, bez jačeg roda, veza i ugleda. Služiti rok u earskoj vojsci i obući na sebe zapadnjačku, »tijesnu« uniformu, nije uspon, nego pre pad; zbog toga je iz Osatice krenuo jedan jedini vojnik, Hasim Glibo, neugledno i sitno momče koje nije imalo ničim da se iskupi, nikog ko bi ga zaklonio i odbranio. Ali se taj jedan jedini Osatičanin proslavio mimo svu carsku vojsku i, bar u osatičkoj priči, popeo više od ostalih. Nije se doduše nikad vratio u svoju kasabu, ostao je negde na nekom etapnom položaju, gde je, umotan u svoje tanko ćebe, umro od opšte iznurenosti i dizenterije, i pokopan u zemlji crnici i negašenom kreču, zajedno sa nekoliko desetina istih takvih bezimenih askera koje je ista bolest ukinula s nogu. Ali u Osatici je nikla priča o njegovoj veličanstvenoj pogibiji; i ta priča nije samo lepša od nelepe stvarnosti, nego će i duže trajati no što bi trajao Hasim da je ostao u kasabi,i mnogo više vredi nego što je on, živ, za kasabalije vredeo. To svako dete zna. Zatvorili se Rusi u neki vrletni grad, poboli svoj barjak navrh tvrđave, pa se pomešao sa oblacima. Gleda ga turska vojska, ali mu ništa ne može. A naš Hasim, gledao i on, gledao, pa nije više mogao da odoli srcu. Zatražio izun od komandanta da se ispne i skine kaurski barjak. Komandant ni da čuje. Govorio mu Hasim ko je i odakle je i uveravao ga da za čoveka iz Osatice, koji se inače celog veka penje i spušta, nema krša ni strmine uz koje se ne bi mogao popeti. Najposle, komandant ga oterao, zajedno sa njegovom ludo smelom zamisli. Ali Hasim krenuo sam, na svoju ruku. Krenuo u samo svitanje. Smenjuju se dan i noć. Još nije otpočela svakodnevna topovska paljba, ni već uobičajene rovovske borbe, čarke i manevrisanja u podnožju tvrđave. Bos, zasukanih nogavica do kolena i rukava do lakata, samo sa nožem za pojasom, Hasim se peo uz liticu koja nije bila zaštićena, jer su je Rusi smatrali nepristupnom. U početku nije ga niko video, jer se nije ni pomišljalo da se neko s te strane može uspeti. Najposle, primetile ga obe vojske, i turska i moskovska, ali niko nije pucao. Ne mogu Ijudi da se priberu od čuda i iznenađenja. Sve stalo kao skamenjeno i samo gleda uvis. Ide šapat kroz tursku vojsku: »Ama, šta je ono?!« »Pelivan?« Dok će neko: »Hasim iz Osatice!« Jeste Hasim, nije Hasim! Dok oni tako nagađaju, osveste se Moskovi, u neko doba, i stanu da pucaju. Ali Osatičanin sve

od kamena do kamena, iz jednog mrtvog ugla u drugi, penje se i penje sve više, ne znaš na što staje, sagledati ga dobro ne možeš. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš. Gledaju vojske šta Hasim radi. Hvataju ga komandiri na durbine i topdžije na nišan, dok se on tako ne ispne na najviši bedem i ne pokaza na čistini ispod barjaka. A odozdo osula po njemu ruska vojska da puca iz svega što pucati može. Sipa kuršum kao gràd, a Hasim već pruža ruke za barjakom. I skinuo bi ga da nije bilo izdaje. Ali onaj Hasimov komandant, murtatin i zavidnik, naredio nekim svojim ljudima pa i oni pucaju. I tako je naš Hasim od turskog kuršuma poginuo, i nije mu bilo suđeno da snese moskovski barjak i da se proslavi i on i njegova Osatica u Bosni. Tako su Turci Osatičani slavno sahranili na vrh ruske tvrđave Hasima Glibu, koji je umesto njih otišao u nizam i tamo negde jadno zaglavio. A, rekli smo već, nisu se propinjali samo Osatičani Muhamedove vere, nego i oni gore što žive na strmeni, okupljeni oko crkve; nisu onoliko koliko bi hteli, ali jesu koliko su ikad mogli. I o njima je ovde govor. Kad je turski asker napustio Bosnu i došla austrijska uprava, videli su Osatičani da je njihova crkva (»Hram svetoga Uspenija v mjestu Osatici«) nedostojno malena, niska, neugledna, da nemaju zvona ni zvonare. Kao da su im se odjednom oči otvorile. Postiđeli su se i pregnuli da stvar izmene i poprave. Prvo su podigli zvonaru što su mogli tvrđu i višu, a zatim su, ne puštajući da se pobožni zanos ohladi, nabavili zvona, čak iz Vršca, i to dva odjednom, malo i veliko. Stajalo je to mnogo novca celu opštinu, ali su se zato i nauživali i naslavili, i naprkosili inovernim komšijama dole u polju. Zvona su dovezena u velikom slavlju, na kolima koja su bila okićena zelenilom, cvećem i trobojnim vrpcama. Sve što je muška, i ono od pedlja, pomagalo je kod podizanja tih zvona. Toliki su pomagali i hteli da budu korisni da je posao jedva svršen; umalo se nesreća nije desila. A kad su zvona najposle obešena, počela je prava orgija metalnih zvukova. Bučalo je veliko, Bogorodično, cilikalo malo, Mihaila arhangela. I to bez prestanka. Staro i mlado smenjivalo se na zvonari, vešalo se o konopce i propinjalo uz njih, svetlih očiju, utrnulih dlanova, otvorenih usta, pevajući iz punih grudi nešto što se gubilo u jeci zvonâ. Dva dana je kolo igralo u crkvenoj porti. Zvona nisu prestajala. Izgledalo je da neće ni prestati i da će od sada ljudima vek prolaziti u stalnom tutnju i zvonjavi. Onima dole život je omrznuo slušajući tu mrsku lupu i ludo zvoncanje. To im je bila kao neka osveta za one borije i bubnjeve kojima su oni oduvek za vreme ramazanskog posta, po ceo mesec dana, pre svitanja budili svoje hrišćanske sugrađane iz gornjeg dela grada. Tako je svak proveo svoje. Još nisu bila zvona dokraja ni isplaćena, i zbog skupog njihovog podvoza trajao je spor, a već je počelo sabiranje novca i materijala za proširenje crkve i — dizanje kubeta. Stara, prizemljasta crkvena zgrada sa običnim niskim krovom od pocrnele šindre nije više odgovarala potrebama osatičke crkvene opštine ni visokoj predstavi koju je ona imala o svojoj snazi i svom ugledu. To je nekako u istom trenu svima postalo jasno. Kad je jednom izgovorena reč kube, ona više nije izlazila ljudima iz glave. Istina, nikad niko od njih nije video kube, osim na jednoj ikoni u crkvi, na kojoj je naslikan »Nebeski Jerusalim«, fantastični grad pun nekih čudnih i visokih tornjeva i kupola. Niko nije tačno znao ni zamišljao šta će to i po čemu će to u Osatici biti lepše i bolje kad crkva dobije kube, ali svak je o njemu maštao i govorio, smatrajući da je ono neophodno za dalji život kasabe i sreću budućih naraštaja, gotovo kao i vazduh, hleb i voda. A kad o nečem počne tako da se mašta i govori, to se pre ili posle mora i ostvariti. Ljudi koji su išli trgovačkim poslom po svetu našii su u Novoj Varoši nekog majstora, Ristu Nišliju, koji je popravljao tamošnju crkvu. Pozvali su ga i on je došao u Osaticu, razmotrio stvar i pristao da se primi posla. Odmah je rekao da se crkva ne može mnogo proširiti ako treba na nju da se postavi kube, i da to kube ne može biti visoko ako se želi da bude trajno i za oko prijatno. Osatičani su pristali. Jer, pravo govoreći, nije im u crkvi ni do sada bilo tesno, a glavno je da se ispuni želja i ispne kube, pa koliko je da je. Najposle, sastavljen je približan proračun troškova, sklopljen je ugovor, i odmah otpočeo

rad. Posao je svršen tačno prema pogodbi. Osatička crkva dobila je kube. To kube, istina, nije bilo ni oblikom ni veličinom kako su mnogi zamišljali da će biti, nije bilo na sredini crkvene zgrade kao ona kubeta na ikoni »Nebeskog Jerusalima«, nego spreda, iznad samili vrata, usko i šiljasto a pozadi je ostao običan krov »na dvije vode« kakav je i dosad bio; i to kube nije bilo pokriveno limom ili čak bakrom, kako su neki sanjali, nego sitnom i finom, naročito sečenom šindrom, koju su seljaci dali besplatno, kao svoj prilog hramu, i koja je rađena po majstorovim nacrtima. Nije bilo sve onako kako se očekivalo, ali kube je bilo tu, i Osatičani su bili i suviše poneseni njime, takvim kakvo je, da bi još dugo mislili na ono o kom su nekad maštali. A najposle — tešili su se Osatičani — ko zna da li i druga kubeta u većim gradovima i na čuvenim crkvama odgovaraju svima željama i očekivanjima, i da li iko na svetu ima kube kakvo želi i zamišlja? Ne može svaki imati kube kao što su ona naslikana na ikoni »Nebeskog Jerusalima«. Uostalom, ko zna kako i ta izgledaju u stvarnosti, jer ikona je jedno a stvarnost drugo. Glavno je da se njihova crkva uzdigla i klisila koliko god je mogla uvis, da se više ne pripija uza zemlju i ne pravi manja nego što je, i — da sve to lepo vide oni odozdo, iz donjeg dela grada. Bilo je dosta razgovora o krstu koji treba da bude postavljen navrh kubeta. Majstor Nišlija predlagao je da krst bude drven i samo pokovan limom; toga mišljenja bili su i neki opštinari, ali je velika većina građana smatrala da na njihovoj crkvi može biti samo pozlaćen krst, ili nikakav. Kako nisu imali dovoljno novca, postavljen je privremeno običan drveni krst, a Osatičani su pregnuli da sakupe potrebnu sumu. Sakupljali su po selima, išli čak do Sarajeva u prošnju, vršili pritisak na imućnije ljude, menjali testamente nekim staricama. Najposle, krst je poručen kod jedne firme u Novom Sadu na otplatu, i stigao je u najbolje doba godine. Sa krstom je firma poslala i majstora koji će krst podići i utvrditi. To je bilo veliko vreme za gornju Osaticu. Pozlaćen krst koji treba utvrditi na visini, stranac majstor, uzbudljive pripreme za opasno penjanje. Sve predmeti za beskrajne, žive razgovore i za velika maštanja, koja Osatica toliko voli. Sam majstor, zvao se Jakov Bodnar, nije svojim izgiedom i držanjem odgovarao predstavi koju su ovdašnji ljudi imali o toj vrsti veštaka. Suviše im je bio sitan, neugledan i jednostavan, nedovoljno rečit i svečan za visoki posao koji radi. Odseo je u kući Lekse limara. Aleksa Jovanović, zvani Lekso, jedini je majstor toga zanata u kasabi. Stamen i plav momak sa nekim svetlim, zrakastim očima koje menjaju boju i trepere. Išao je u Višegrad i tamo izučio zanat kod austrijskog majstora, o kom je mnogo pričao. Za četiri godine nije se taj majstor jednom nasmejao, ali nije ni Leksu ošamario. Takav je bio. Kad je dobio »kalfensko pismo«, Lekso se vratio u Osaticu i pod majstorovim imenom otvorio radnju, u kojoj je radio manje limarske poslove. Kad je stekao pravo, preneo je dućan na svoje ime, pošto je prvo odslužio vojsku. Dobro je radio, za skromne osatičke potrebe, i prilično zarađivao. Pio je koliko i ostali, i u piću se ponašao kao svaki Osatičanin. Prešao je dvadeset i petu godinu, a još se nije oženio. Živeo je sa ocem i majkom. To je bilo jedino u čemu se odvajao od svojih meštana. Lekso, koji se stalno nalazio uz novosadskog majstora i pomagao mu u svemu, bio je neka vrsta veze između njega i ljubopitljivih građana. On im je pričao o tom čoveku sve što je mogao da sazna. Ćetrdeset i šest mu je godina, ima ćerku učiteljicu i već unuče. Niti pije rakiju niti puši duvan. Nije mnogo rečit ni preterano ćutljiv. A radi — to se čudo videlo nije! Nigde ne staje, nikad ne miruje, mrav mu ravan nije. A građani, koji su hteli sve da znaju, jednako su i dalje zapitkivali o stranom majstoru. Da li je snažan i vešt koliko treba? Da li je baš od tih što krstove postavijaju? Jede li krmetinu? Da nije neka druga vera? Za to vreme majstor je mirno i neupadljivo vršio sve pripreme za podizanje krsta. Po njegovom nacrtu načinjena su od dobra a laka drveta nekolike merdevine razne debljine i dužine, pobijeni su klinovi u krov kubeta i postavljene lestvice od konopca; oko vrha je sklopljena i utvrđena skela od kratkih i čvrstih dasaka, po njoj se kretao majstor i odozgo dovikivao naredbe kao hodža sa munare. Lekso mu je pomagao u svemu i viđao se svuda. Pored toga, poučeni su i raspoređeni pomoćni radnici.

Crkvena porta je bila zatvorena, tako je tražio majstor, ali svet se stalno iskupljao i gledao spolja šta se radi: deca nisu silazila sa ograde. Svi su, pomalo razočarani, gledali te jednolične, sitne radove bez vidljiva cilja, u stalnom išćekivanju onog što je glavno: kad će »zlatan« krst zasjati nad Osaticom. I jednog dana je Bodnar, uz Leksinu pomoć, zaista postavio krst navrh kubeta, zalemio ga i gvozdenim prečagama utvrdio pri dnu, a sa strane vezao čvrstom a tankom, gotovo nevidljivom čeličnom žicom. Sve je to izvršeno brže i na izgled lakše nego što su ljudi u kasabi očekivali, tako da im se činilo kao da su u nečem prevareni i kao da im je na neki mađioničarski način ukraden onaj glavni i najuzbudljiviji trenutak: kad je krst prvi put zablistao nad Osaticom. Sad je već bilo dockan. Krst je blistao sa svakim zrakom sunca i svačijem oku, kao da je to najobičnija stvar i kao da je oduvek bio tu. I majstor se spremao na odlazak; Lekso se nije odvajao od njega; a kad je krenuo, ispratio ga je do Dobre Vode, na sat hoda od kasabe, dokle Osatičani prate svoje najbliže kad odlaze u svet. Stojeći pored česme, bogate vodom, koja je u četiri teška, kao srebrna mlaza padala u dugačko korito, Lekso je gledao za kolima u kojima je odlazio Bodnar. To je bio pravi majstor, čovek od posla, koji bi svoj zadatak jednako radio u mračnom podrumu kao i na vrhu crkvenog kubeta, bez zle pomisli i prevare, bez potištenosti i bez sujete. To je protivno od osatičkog propinjanja i želje za vidnim i visokim mestom. Trepćući modrim zrakastim očima, Lekso je pratio kola koja su odmicala sa majstorom. Još mu je izgledao jasan njegov nauk bez reči o tome šta je to poslenik i majstor. Biti majstor, znači umeti odvojiti za vreme rada svoj posao od svega ostalog, znati tačno, i jedino pred očima imati: šta treba uraditi i kako to uraditi; ne obazirati se ni na što što nema sa tim veze; ne brinuti se za uspeh, ne pomišljati na neuspeh; ničega se ne plašiti, a ništa ne ostavljati slučaju; uvek bit sav pri onom delu posla koji u tom trenutku obrađuješ. Ako tako radiš, sve oko tebe radi s tobom i sve ti pomaže, svaka alatka ti je prijatelj, svaka promena putokaz, a materijal pod rukom poslušan; sve ide bez greške i zastoja, ili, bolje rečeno: svaka se greška popravlja i svaki zastoj nadoknađuje. Tada tvoj posao mora da napreduje, i što dalje, sve bolje; uz put jača i biva lepši, jer raste iz sebe kao biljka iz semena koje je probrano, dobro posejano, i za koje je sve predviđeno. Biti radnik i majstor, čovek od posla! Ničeg boljeg ni pouzdanijeg u ovm životu, u kom mnogo dobra nema, a pouzdano nije ništa. Sve mu je to bilo bez reči jasno i sve jasnije sa svakim danom koji je provodio pored Bodnara u radu. Jasno mu je bilo i nezaboravno izgledalo sve to još i sada, dok je stajao kraj česme, ali čim se okrenuo i zaputio pešice u kasabu na bregu, osetio je da se sve to u njemu magli i muti. I sa svakim korakom napuštalo ga je ponešto od majstorovog nemog nauka. Zastao bi za trenutak i okrenuo se, ali bi u daljini video samo tamni masiv hrastove šume u koji je uvirao beli drum na kom su nestala kola s majstorom. Zbunjen i prazan, stigao je Lekso u kasabu, nad kojom je na jutamjem suncu sijao krst sa kubeta. On je gledao taj krst i, kao da ga gleda nekim novim očima, prvi put je pomislio: ja sam ga podigao! Jeste, stajo sam pored njega, gore na vrhu kubeta, dodirivao ga rukom, učestvovao u brizi i naporu, sve dok nije utvrđen i osiguran na mestu na kom je sada. Ja! — Tu se javi i misao na majstora, ali sada je ona bila, začudo, slaba i gubila se u daljini, kao tačka koja biva sve manja. Idući tako čaršijom, jednako je gledao čas gore u krst, čas u prolaznike na ulici. Niko nije glave dizao. Svi su išli za svojim poslovima ili lunjali dokono, kao da nad njima nema ni krsta ni kubeta. Vratio se u radnju, koja mu se sada činila prazna i pusta, počeo da radi, ali nije izdržao dugo. Digao se i stao na dućanski prag, naslonivši se na dovratnik. Ispred njega je i dalje prolazio svet, uz čaršiju i niz čaršiju, a on je ispod oka posmatrao izraze iica i hvatao svačiji pogled. Bilo je jasno da su ljudi, posle nekoliko dana iščuđavanja i divljenja, zaboravili i krst na crkvi i one koji su ga podigli. To ga je iznenadilo, pa zabolelo, pa ogorčilo. Tek sada ga je ispuniia živa i puna svest o svom podvigu. Nema nijednog od ovih, mislio je uvređeno i ljutito, kome ja nisam sagledao teme, i to sa visoka i opasna mesta, a sada prolaze mimo mene kao mimo tursko groblje, praveći se da ne znaju ili da su zaboravili, kao da se takva stvar može tako zaboraviti. Ko od njih zna kako sve ovo što se zove Osatica

izgleda kad se posmatra ođozgo? Niko. Bilo nas je do jutros dvojica, Bodnar i ja. A sad sam samo ja. U celoj varoši jedini. Idući kući na ručak, on je toga dana prošao kroz čaršiju sredinom ulice, držeći ruke podalje od trupa, raskopčana prsluka na isturenim grudima. Šibao je pogledom oko sebe i u tuđem pogledu tražio pravo značenje svoga podviga, ali ga nije nalazio. Ništa. Tvrda ravnodušnost ili neka lična briga koja se ne izdiže iznad kućnog slemena. Uveče, u mehani, ljudi pričaju što jeste i što nije, što može biti i što ne može, samo o krstu niko ni reči. Tako i sutra i preksutra. Lekso je sedeo ćutljiv i namrgođen, ali niko nije primećivao njegovo mrgodno ćutanje. Gušeći u sebi bes i zlovolju, on se pitao da li je mogućno da se za nekoliko dana zaboravilo ono o čemu se godinama snevalo i mesecima govorilo. Zar su ovi ljudi koji su mogli da ga vide kako, pomažući Bodnaru, stoji na skeli ispod samog krsta, visoko iznad njih, izgubili pamćenje i nemaju ništa da mu kažu i ničim pokažu da je on izveo izuzetan podvig i veliko delo? Savlađujući gnev, pokušao je da sam zapodene govor o postavljanju krsta, o novosadskom majstoru, o velikom poslu koji je svršen. Ne pominjujući sebe ni svoj slučaj, pričao je, kao uzgred, kako u svetu cene slične podvige. On zna da su novine pisale — bečke novine! — o ljudima koji su se peli na tornjeve, i sliku su donosile, i čoveka i tornja. Video je to kao šegrt u Višegradu kod svog majstora. Tako je to u drugom svetu, tamo. (Istina, Lekso nije pominjao kakvi su bili ti tornjevi u poređenju sa ovim osatičkim, ni kakva su bila ta penjanja, ni kolika. Ali svakom je njegova visina najviša. I kad to pijanstvo, pijanstvo visine, zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.) Ljudi su ga slušali ravnodušno i skretali govor na drugo. A kad uhvati nekog od teških pijanica, plati mu polić rakije i počne izdaleka da ga ispituje o podizanju krsta, čovek trepće očima i jedva se priseća: — Krst? ... Podignut, pa šta? I pijanac počinje da priča neki svoj podvig, izmišljen i neverovatan, prema kom dizanje krsta na crkvi nije ništa; priča dugo i zaneseno, a pri tom gleda u rakiju pred sobom kao da čita iz njenih preliva opalne boje. Tako Lekso sada sluša tuđu laž, a guta svoju istinu, kao da je lažov njemu platio rakiju, a ne on lažovu. Sluša i razmišlja. Eto, takvi su ovi njegovi Osatičani! Vole da se veličaju i uzdižu na visoko, a kad to ne mogu, onda gledaju da bar drugog, koji se izdigao, spuste na niže, do sebe ili malo ispod sebe. Ogorčen i tup, odlazi kući sa željom da se što pre pokrije po glavi, zaboravi i sam sve o sebi, i zaspi tvrdo i duboko, bez sećanja i snova. Ali sad se dešava, što dosad nikad nije, da se usred noći probudi odjednom, a pred njim cela i živa misao ođ koje je hteo da se spase snom. Izgleda zaista da niko ne smatra da je on taj koji je krst postavio. Rasanjen i potpuno svestan, on se u mraku sad i sam pita da li se zaista to on peo na kube i učestvovao u postavljanju krsta. (Na majstora više i ne misli.) Jeste, dabome da jeste, i to u po bela dana, naočigled celog sveta. Tako odgovara sam sebi, a neka jeza ga prolazi svega zbog toga što ovako u noći mora sebi da postavlja takva pitanja i da sam odgovara na njih. I odmah nailaze nova pitanja. Jeste, izveo je podvig, ali kako je onda mogućno da mu to nitko ne priznaje, nijednom rečju, nijednim pogledom, i da se takvo delo tako brzo zaboravlja? Još može biti i to da ga smatraju hvalisavcem i da za njim, umesto slave i priznanja, ide glas lažljiva čoveka. Osatica je ovo. Zariče se u tami da će sutra, čim svane dan, prvom čoveku u čaršiji postaviti jasno i otvoreno pitanje šta misli o njemu i njegovom delu. Ali sutradan vidi da nije mogućno izvesti tu odluku koja je u noći izgledala laka i jednostavna. Dođe nekom čoveku na dućan, i sedne, i počne već: da je došao kao dobrom prijatelju, da ga zapita nešto, u stvari do koje mu je mnogo stalo . .. i onda odjednom ustukne kao da se našao pred ponorom, uplaši se i svoje odluke i svog pitanja i odgovora koji bi mogao dobiti, i toga čoveka koga hoće da pita. I tada, zamuckujući, uvijajući — skrene razgovor, izmisli nešto drugo, beznačajno, zbog čega je tobože došao da pita. Posle nekoliko takvih slučajeva, on se više i ne usuđuje da otpočne govor o svom pitanju. Samo, koga god sretne, on pomisli: evo, ovoga bih mogao upitati! Ali sa tom pomisli i mine mimo njega.

Celo leto prošlo je Leksi u tom smešnom i nerazumljivom a ipak stvarnom mučenju. A to leto se, još pre nego što je sasvim dozrelo, naglo prelomilo i počelo da pretvara u kišovitu ranu jesen. Ni za kog i ni za što ovakvo vreme nije dobro; ni za radove ni za raspoloženje kod ljudi. A Osatičani zavise mnogo od vremena i raspoloženja. Svi sad piju više nego obično i sabijaju se pre vremena u mehanu, koja je inače zimsko utočište. Svi se žale na vlagu i jugovinu i na tu jesen koja otima dane letu. — Rano počela ... — kaže neko. — Ništa što je rano počela, nego što je nekakva... — Jeste, baš je nekakva ... nekakva... Tako su svi ogovarali jesen, koja je pritisla kraj leta; niko nije umeo da kaže kakva je ali svaki je znao dobro šta misli kad kaže »nekakva«. I zaista, nekako ništa nije valjalo u Osatici u danima toga kasnog leta i prerane jeseni. Nešto zlovoljno i teško uvuklo se s vlažnim jugozapadnim vetrom među brda, leglo na kuće i bašte i sokake, i ne skida se sa njih. Takve jedne noći — jesen je već bila odmakla i nastavljeni prvi kazani sa rakijom — zaseđeli se neki sitni službenici i mladi majstori u krčmi. Seli su bez zle namere; naprotiv, svi kao jedan sa tvrdom odlukom da posle trećeg čokanja idu svojim kućama na večeru. Ali, kao što biva ponekad, stvar se neočekivano okrenula tako da nisu viđeli kuće ni večere, nego su uz meze i piće zagazili duboko u noć. Svađali su se i mirili i ljubili, vikali i pevali, hvalili se i junačili. Vreme je takvo da je čoveku i bez pića mutno u glavi. A oni su od sumraka počeli da piju rakiju prvicu, koja pijanom čoveka udara ne u noge, nego u glavu, oduzima mu razum a daje veliku snagu i rečitost, pa nema toga što tada ne bi bio sposoban da kaže i učini. Sedeli su i pevali i prepirali se o stvarima koje treznom čoveku ne mogu ni na pamet pasti. Među njima je te večeri bio i učitelj Petar Stanković, zvani »Batak«, visok, plećat i malo razrok čovek tridesetih godina, neumoljivo podrugljiv, šaljivčina bez osmejka. On je bio učitelj u jednom selu svega desetak kilometara udaljenom od kasabe, tako da je bio više u Osatici nego u svom mestu službovanja. Lekso je, kao i uvek, navodio razgovor na svoj podvig, ali niko nije hteo da taj razgovor prihvati. Najposie, on ga je sam pomenuo. Tada ga je Petar Batak rasejano-prezrivo i malo sa strane pogledao svojim krupnim, šašiokastim očima. Kakvo kube? Kakav krst? Kada? — i okrenuo mu leđa. Lekso je stajo nepomičan, zaprepašćen tolikom drskošću i, gledajući toga lošeg učitelja koji ispija poliće i češlja karte po mehanama, pitao se: kako je mogućno da takvi ijudi koji sami ne preduzimaju nikad ništa imaju tako moćnu, strašnu sposobnost da poriču sve što preduzmu i urade drugi, bolji i sposobniji od njih? A zatim se trgao iz misli, skočio besno pred učitelja i uhvatio ga za kaput na grudima. — »Kakvo kube«? Jesi li čuo ti bar za Bodnara, majstora? — Pa šta? — kaže Batak hladno, uzgred. — Šta imaš ti sa njim? — Kako? Šta imam, šta imam? Imam to da sam stajao pored njega, navrh kubeta, i pomagao mu dok god nismo utvrdiii krst. Pedalj ispod njega nisam bio, a pošljednji sam sišao. Tako viče Lekso kao da hoće da ubedi celu Osaticu, koja ćuti i pravi se nevešta, a vičući širi ruke koliko god može da bi pokazao visinu na kojoj je bio i prostranstvo vidika koji je sa nje sagledao. Batak odmahuje rukom sa visine svoga prezira, koja je iznad svih tornjeva i visina. — Nisi se ti, burazere, nikad ni na što ispeo, koliko ni djed na babu. — Ko? Kako? Ja nisam, ja nisam? — zamuckuje Lekso od besa i čuđenja, prelazi pogledom preko lica oko sebe, koja se pakosno stežu ili podrugljivo smeškaju. — Ljudi, ljudi! Ja se nisam popeo?! Viče to kao da ga na mehove deru, očajan što laž može biti tako drska i govoriti tako ubedljivo, i što među ovolikim ljudima nema nigde razuma ni poštenja, ni svedoka da potvrdi očiglednu i svima poznatu istinu. A onda ućuta. Stojeći oborene glave, oseća prosto kako se smanjuje. Ne samo da se nikad nije

ispeo više od njih nego ni do članka im nije, dok stoji tako pred tim svirepim učiteljem kao zbunjeno đače. A Ijudi oko njega počinju da govore o drugom, da pevaju, dok on stoji mrk, zaprepašćen, opuštenih ruku i užarena pogleda. Stoji tako jedno vreme, pa onda odjednom opet raširi ruke. — Ja se nisam uspeo? Viče i maše rukama kao davljenik. — Možebit, u snu, — odgovara mirno Batak, a graja i pesma pokrivaju njihove glasove potpuno. Niko ne okreće glavu na očajnog limara, ali čim nastupi samo tren tišine, on skače prema učitelju. — Jesam, jesam! I opet ću se popeti, sutra, veččeras, ako treba. Da se kladimo u što god hoćete! Tako je prošla kratka septembarska noć koja je ljudima u piću izgledala još kraća. U tom dimu i tmuloj svetlosti lampe što je visila sa tavanice osetio se u jednom trenutku nov nemir, ona pijancima poznata bolna slutnja da je vrhunac pređen, da se noć bliži kraju i približava jutro sa trežnjenjem i mamurlukom, kad će svakom zanosu i čaroliji biti kraj i kad će se svi oni morati, kao priviđenja, razići i povući. Upravo tada je oživela ponovo prepirka između Lekse i cinički hladnog i nepokolebljivog učitelja. Lekso je i ranije, od samog početka noćašnje prepirke, predlagao da ponovo izvede pred svima njima svoj podvig. Na to se ranije niko nije osvrtao, a učitelj je samo odmahivao svojom velikom bledom rukom. Ali sada, kad je odmakla noć i preovladalo piće, to nisu bili isti ljudi koji su sinoć posedali za ove stolove. Sad više ništa nije izgledalo ni nemogućno ni besmisleno. Učitelj i Lekso opkladili su se u pet forinti. I ti novi ljudi, nošeni alkoholom naročite vrste, digli su se, kao po dogovoru, da idu i traže konopce, merdevine i ostalo što je potrebno za penjanje. Sve su to radili kao najprirodniju i najrazumljiviju stvar na svetu. I sve se našlo, kao čudom. Poslednji petli su se nadvikivali i dan je počinjao da se deli od noći kad su došli do crkve. Tu je Lekso nameštao svoje merdevine i razmrsivao lestvice od konopca. Pijani ljudi su mu pomagali i odmagali, ali njega je pored svega pijanstva nosila neka nova snaga i upućivala njegov rad pravo ka cilju. Nije čuo ni video ništa od onog što se oko njega govori i čini, nije pravo znao ni ko je ni šta je ni gde je, i da ga je ko zovnuo po imenu, on bi se začuđen zaustavio i, možda, pao kao mesečar, ali je svoj posao izvodio mirno i pažljivo, sav utonuo u njega. Koristeći se gvozdenim kvakama i prečagama koje su pri prvom penjanju bile pobijene u krov kubeta, Lekso se ispeo brzo i sigurno. Lakše i brže nego ono prvi put, kad se penjao trezan, sa treznim majstorom Bodnarom. Još nije mesec izbledeo na jednom kraju neba, a na drugom između tamnih planina i surih tankih oblaka — probija se žuta hladna svetlost, prethodnica sunca, nadire kao bleda klica iz mrke opne. A između njih — Lekso, prav i visok, levom rukom se drži za krst, a desnu digao uvis i maše, maše, ne onima dole, na koje je, izgleda, i zaboravio, nego suncu i mesecu, levo i desno od sebe, predelima i prostranstvima i svemu onom što on sa svoje visine vidi, a što oni koji ga odozgo posmatraju neće nikad videti, bar ne tako i ne sa te tačke. I sišao je Lekso i sklonio sve tragove svog podviga, da bolje ne bi ni najsavesniji, najtrezniji majstor. Neki iz njegovog društva počeli su još pre toga da se razilaze; razgonilo ih je sve jače razdanjivanje, a ni stvar zbog koje su došli nije više imala za njih značenja ni važnosti, jer pijani ljudi napuštaju brzo i lako svoje zabave kao deca igračke. Ispavali su se pijanci i otreznili, i osatički dani su krenuli svojim tokom i ljudi za svojim poslovima. Ne pije se svake noći do zore i ne izvode besmisleni podvizi posle stvakog pića i sedenja u mehani. Lekso se oslobodio svoje čudne misii i sumnje, ne peče ga više mučno pitanje da li mu ljudi priznaju njegov uspon, ne misli uopšte na to, čak ni dobivenu opkladu ne traži. I svi ostali ćute. Sva je prilika da će ceo događaj biti zaboravljen i ostati u beutu jedne pijanke, pokopan negde između dana i noći, gde stvari i jesu i nisu, već prema tome kako ko hoće i ume da gleda i vidi, i gde i ostaju zauvek nepoznate, bez objašnjenja, bez nekih društvenih posledica. I ranije se to dešavalo. Bivalo je da zagrejani ljudi krenu u potragu za podvigom i ne miruju dok

ga ne nađu. I to obično pred zoru, kad pijancima izgleda da po svaku cenu valja učiniti nešto izuzetno, uspeti se nekud ili oboriti nešto kad u kasabi sve spava, kad se čini da nema vlasti ni zakona ni prepreka za noćne ludosti. Tada se dešavalo da sa baždarske barake na pijacu poskidaju sav crep, odnesu ga pred opštinsku zgradu i tu pažijivo slože na gomilu. Dešavalo se da iskopaju mlade boriće koji su tek prošle godine posađeni ispred Konaka, i da ih presade pred mehanu na drugom kraju varoši. I pošto su izveli posao kao najbolji baštovani, utabali zemlju, zalili vodom presađena drveta, povedu kolo oko njih. A sutradan, razume se, predstojnik kažnjava sve redom globom i zatvorom, nagoni ih da vade boriće i da ih, pod nadzorom policije, ponovo presađuju pred Konak. Bivalo je i gorih ludosti, pa su prećutane i zaboravljene. I sada je izgledalo da će sa ovim Leksinim penjanjem za opkladu biti isto i da neće izazvati neko mešanje vlasti. Istina, kroz kasabu je prošlo govorkanje da su se pijani ljudi te noći vrzli oko crkve, ali je brzo i umuklo. Sve se odigralo noću, dok varošica spava. Jedini svedok bio je Mile govedar, koji ustaje pre svega sveta, i koji je upravo u tom trenutku tuda prolazio. Ali kakav je svedok taj božji čovek bez kuće i porodice, suludi i dobroćudni, krivonogi patuljak što govori samo u stihovima i sentencijama? A učesnici sami, kad su se otreznili i pribrali, nisu imali razloga ni računa da stvar prepričavaju i priču dalje šire. Naprotiv. Zbog svega toga izgledalo je da će zaista sve ostati nezapaženo i prećutano. I bilo bi tako da nije bila u pitanju crkva. Prošlo je mesec dana od te noći, koju su i Lekso i njegovo društvo počeli da zaboravljaju, kad se odjednom javila najviša crkvena vlast iz Sarajeva. Izveštena o teškoj i bogohulnoj povredi crkvene svetinje, Mitropolija je oštro prebacivala popu Stojanu što to sam nije prijavio, tražila od njega hitno izjašnjenje, preteći teškim kaznama i globama, i crkvenim i svetovnim, ne samo onima koji su istup počinili nego i celoj crkvenoj opštini, ne izuzimajući ni paroha. Da bi se ta stvar bolje razumela, treba znati ovo. Mitropolit je mrzeo osatičkog paroha onom kaluđerskom mržnjom koja je odavno postala poslovična. Tu mržnju pop Stojan je nasledio zajedno sa parohijom. Njegov otac, pop Arso, čovek sitan i okoščat, poznat po svojim zavadama i parnicama sa celim svetom, imao je dugotrajan spor sa mitropolitom. Taj spor, u kom je osatički paroh dobro zagorčao život svom crkvenom glavaru, prekinula je pop-Arsina smrt; prekinula je spor, ali nije mitropolitovu mržnju. Prerano ostareli mitropolit bio je ne samo usedelički svadljiv i sitničav nego istinski zao i osvetoljubiv čovek, u kome su s godinama usahle i opale sve sposobnosti osim sposobnosti da mrzi. On je pred unutarnjim pogledom, u sebi, stalno nosio mapu svoje mitropolije, a na toj mapi bile su ognjenim krugom označene one parohije u kojima je sedeo paroh sa kojim je mitropolit u zavadi i koga treba mrzeti i progoniti, uvek, svima sredstvima i svakim povodom. Te jarko osvetljene tačke stalno su mu treptale pred očima, pa i za vreme službe u crkvi, čak i u snu. Na toj mapi je i Osatica, zabačeno mesto u planinama istočne Bosne, bila označena takvim vatrenim krugom. Samo što je posle pop-Arsine smrti mitropolit preneo svoju mržnju na njegovog sina, koji je bio sušta protivnost očeva, dobroćudan, mek i popustljiv čovek. Ali mitropolit, koji se zakleo da ni grob pop-Arsin neće ostaviti na miru, video je u popu Stojanu vazda i jedino njegovog oca i gonio ga gde god je i kad god je mogao svojom mržnjom, koju su godine mogle samo da raspire i zatruju. Mitropolit je stajao vrlo dobro sa državnim vlastima; pored toga, imao je u svim gradovima, a naročito u onim označenim ognjenim krugom, svoje poverljive ljude, dostavljače, koje je uvek birao među parohovim neprijateljima i zavidnicima. Priča o pijanim ljudima koji su se posle terevenke, za opkladu, peli na crkvu i dirali krst, pronela se od mesta do mesta i brzo doprla mitropolitu do ušiju. On je odmah poveo postupak protiv osatičke crkvene opštine i njenog paroha, jedan od onih na zakonu zasnovanih a nemilosrdnih postupaka u kojima se crkvenim kanonima i hartijom i mastilom često ubija ljudima ugled i truje život. Paroh se branio. Neki pijanci su se »dotične noći« vrzli oko crkve, a to nije ništa novo u Osatici, naročito u jesen, kad prispe rakija, jer su ovdašnji ljudi takvi, svojeglavi i pusti, da od njih možeš svašta očekivati. Ali nije tačno da se iko peo na crkveni krov i da je nedavno osveštani krst na kubetu bio »oskrnavljen i obesvećen«, jer pijanci se i kad po zemlji idu jedva drže na nogama, a to da se neko od njih u takvom stanju mogao popeti na kube, to ne može neko razuman verovati.

Uostalom, sve se odigralo noću, bez trezna svedoka, a sami pijanci ne sećaju se ničega. Sve su to samo osatičke priče i zadirkivanja u piću ili mamurluku. U tim pričama penju se oni i na oblake, ali to nikad niko ne prima kao stvarnost i istinu. Stoga ne treba ni tu dostavu uzeti u obzir, nego je odbiti kao neosnovanu, smešnu i zlonamernu klevetu, koju je neko hteo da baci na ovu crkvenu opštinu. Mitropolija je bila neumoljiva i ostajala pri svojoj optužbi i svojim zahtevima. Pre svega, ona je prebacivala popu Stojanu što su mu parohijani takvi, pijanice i bezbožnici, da im ništa nije sveto. A zatim je, sve zvanično i bezlično, tražila da se krst skine sa kubeta, osveti pred crkvom i zatim ponovo stavi na svoje mesto. Ako se to ne izvrši, mitropolit će udariti prokletstvo na crkvenu opštinu, tako da će u toj crkvi neće moći liturgija čitati ni krštavati ti venčavati. I pop i građani našli su se u teškom položaju. Skinuti krst sa kubeta, ponovo ga osveštati i izdizati, to bi bio ogroman trošak i još veća bruka, a živeti kraj crkve a bez crkve, i to nije mogućno. Što je najglavnije, ni pop Stojan ni iko živi u Osatici ne bi nizašta na svetu priznao grešku i popustio pred mitropolitom. To je bio jedan od onih suludih i nerešljivih bosanskih sporova kojima samo vreme može da donese neko rešenje. Prepiska je trajala dugo. U spor se umešala i građanska vlast. Sam mitropolit je to tražio. Kotarski predstojnik dobio je nalog da izvidi stvar i da podnese izveštaj. Predstojniku Đuri Pavlasu nije ovo prvina da izviđa neki od osatičkih teško shvatljivih skokova i ispada. Posle austrijske okupacije, kad su vojne vlasti predale upravu civilnim, Osatica je bila »kotarska ispostava«, a za upravitelja te ispostave došao je mlad i bezbrk Austrijanac, rodom iz Koruške, koji se ponašao kao da je u najzabačenijoj koloniji. Aristokrat i osobenjak, nošen nepokolebljivom samosvešću svoje klase, pun dobrih namera i zamršenih planova, on je hteo da uredi i usreći svoje malo upravno područje nezavisno od ostale zemlje i bez obzira na prilike koje je zatekao. Sa narodom se sporazumevao preko tumača. Između njega i građanstva iskrsavali su jedan za drugim tragikomični nesporazumi i sukobi. Kad je, najposle, bio povučen u Sarajevo, on je otišao u čvrstom uverenju da su svi Osatičani histerici i manijaci, surovi i neblagođarni divljaci, a u Osatici je ostalo opšte i ustaljeno mišljenje da je njihovim gradom dve pune godine upravljao lud, potpuno lud i neuračunljiv čovek. Tada je Osatica podignuta na rang kotara i za kotarskog predstojnika postavljen Đuro Pavlas, Ličanin. To je bio drukčiji čovek. Imao je veliku porodicu sa četvero dece, sve muške. Jednostavan i razuman, uzdržljiv i odmeren, vredan i zauzimljiv, dobar upravnik koliko god je to bilo mogućno u granicama prestarelog i u svojoj osnovi neljudskog režima kome služi. Visoka i mrka ljudina piskutljiva glasa, velikih sivih očiju, ošišan uvek kratko, on je malo govorio, smejao se retko, a i tada bi zakrenuo glavu u stranu, kao da krije osmejak. Tvrd i krut starešina graničarskog tipa, ali čovečan po prirodi, a po svom poreklu dovoljno blizak našem svetu, on već osmu godinu upravlja ovim srezom. Navikao on na Osatičane, a i oni na njega. Samo sa jednom stvari ne može ovaj trezveni i suvoparni čovek nikako da se pomiri i iziđe na kraj. Smeta mu i stalno ga zbunjuje i ljuti ono što on naziva »osatička fantazija«. Mnogo piju, i u piću su na sve spremni i za svašta sposobni, ali, što je najgore, i kad ne piju, nisu potpuno trezni. Oni, tako mu se čini, ne vide, ne mogu i neče da vide razliku između reči i dela, između onog što svaka stvar jeste i onog što bi, po njihovom mišljenju, morala da bude. U najobičnijim i najjasnijim poslovima oni često i neočekivano odjednom iskaču iz koloseka, propinju se nekud nerazumno i uzaludno, i odmah zatim padaju, sa brukom i štetom po sebe i po druge. I u tom ne možeš nikad biti potpuno siguran ni dovoljno obazriv ni kod najtrezvenijeg Osatičana. To predstojnika često dovodi do besa i hladnog očajanja. Upravo mu se učini da im je, najposle, pohvatao sve i najfinije konce i da je sagledao njihove skrivene i njima samim nepoznate pobude i shvatio zamršenu logiku njihovih postupaka, koja sa običnom logikom nema mnogo veze, a onda odjednom oni učine nešto što ga ponovo i zadugo dovede u zabunu i obeshrabri. U razgovorima sa starešinom Poreske uprave Lađevićem, svojim kumom i prijateljem, on često raspravlja o tome. — Da, da, nikad kod ovog sveta nije dvaput dva jednako četiri — kaže poreznik sa uzdanom iz koga progovara iskustvo.

— Nikad — odgovara predstojnik — ali nije ni to najveće zlo, nego to što niko ne zna koliko je, kad već nije četiri. I zatim dolazi dugo ii podrobno razlaganje pojedinih postupaka ili shvatanja ovog osatičkog naroda u svakodnevnom životu i u dodiru sa vlastima. Slučaj sa Leksom limarom bio je za predstojnika naročito težak. Naravno da je on već sutradan saznao za tešku pijanku i za noćne šetnje oko crkve. Do njega je doprla, kao neverovatna nagovest, i priča o nekom penjanju za opkladu. Ali, kako su otrežnjeni učesnici o svemu ćutali, a pop Stojan se nije živ javljao, to je predstojnik smatrao da je najbolje da se i on pravi nevešt i da se cela stvar preda zaboravu, koji prekriva tolike druge male i velike osatičke bruke. Iskustvo ga je naučilo da upravna vlast treba da je budna i savesna, ali ne preterano revnosna. Pametna upravna vlast, smatrao je on, treba da ima oba oka u glavi, dva dobra i uvek otvorena oka, ali isto tako treba da ume i to: da za trenutak zažmuri na jedno oko i da se pravi da ne zna za ono što je videla. Razume se, to treba da čini samo izuzetno i samo ponekad, a kad i kako, to vlast sama treba da zna, ako je dosta pametna. I predstojnik bi to svoje pravilo primenio i u ovom slučaju da Mitropolija nije iznela svoje optužbe i teške zahteve, i zatražila postupak vlasti. Kad je dobio naređenje da povede istragu, i pitanje zašto to dosad nije učinio, predstojniku je bilo jasno da sve to potiče od mitropolitove mržnje na paroha, a isto tako mu je bilo jasno da u ovom slučaju mora uzeti u zaštitu Osaticu i svoje Osatičaiie, ma šta inače u sebi mislio o njima i njihovim ispadima. Predstojnik se pre svega posavetovao službeno sa kotarskim sudijom Turkovićem, strastvenim lovcem i veseljakom čovekom, zatim sa svojim prijateljem Lađevićem, i najposle sa popom Stojanom, ne kazujući ni njima otvoreno svoju nameru. Bez mnogo reči i ne imenujući stvari punim imenom, sporazumeli su se prećutno da u ovoj nezgodi ima samo jedan izlaz: da se sa velikom, upadljivom strogošću i oštrinom vodi istraga, koja će na kraju dokazati da nema dela za koje se pijani ljudi okrivljuju i da nema mesta ni kaznama. Počela je istraga sa svim formalnostima i strogostima. Predstojnik je najpre zvanično zatražio pismeno izjašnjenje od popa Stojana. Paroh je izjavio isto ono što i u svom odgovoru Mitropoliji, odbijajući optužbu kao neosnovanu. Zatim je saslušano nekoldko građana koji su učestvovali u pijanci one noći. Predstojnik je lično ispitivao, a po većinu njih slao je patrolu od dva žandara sa bajonetom na pušci. Oni su odlučno i jednodušno sve poricali. Gde bi oni tako šta učinili? Da se penju na crkvu? Pa to je daleko od pameti. To ni luda deca ne bi činila, To je neko u šali govorio valjda, kao što se govori pri čaši rakije, a neko se našao pa uzeo stvar ozbiljno. Jeste da su te noći malo posedeli i popili čašicu više, ali crkva i penjanje .. sačuvaj bože! Na kraju su saslušani učitelj Batak, Mile govedar i okrivljeni Lekso. Najodlučniji i najdrskiji bio je Batak. Kao državni službenik i vaspitač, on je došao bez žandara, jedno poslepodne kad njegova škola ne radi. Još viši od visokog Pavlasa, on se u govoru primicao predstojniku, unosio mu se u lice ;i govorio poverljivo, kao da dobrovoljno daje podatke. Predstojnik nije hteo da primi takav familijaran ton, odmicao se i povišavao glas, kako bi celoj stvari dao službeni karakter i kako bi ga pisar, koji vodi zapisnik za malim stolom, dobro čuo. Batak je pričao kako ga je »uhvatio mrak« u Osatici ii kako je onda malo posedeo u mehani, i protiv svoje volje, kako su ljudi pri piću razgovarali o svemu i svačemu, i kako su se onda zaputili kućama. Uz put su se zaustavili kraj crkve. Tu je Lekso limar pričao nešto o postavljanju krsta i rukama pokazivao gde su nekad stajale merdevine. To je sve. Tu se društvo i razišlo. U Batakovom pričanju sve je izgledalo jednostavno i bezazleno, svedeno na šalu bez važnosti. Predstojnik je gledao učitelja pravo u oči, u prostrane zelenkaste i bele površine tih očiju, koje se ne obaraju i ne trepću ni kod očigledne laži. U svom poslovanju sa ljudima, Pavlas je poznavao taj tip čoveka, koji se ne zbunjuje nikad i koji laže prirodno i smelo, celom masom svoga snažnog tela, celom težinom svoje fizičke snage. Takve je najteže pokolebati i izobličiti. Ali on to ovog puta nije ni hteo. — Dakle, po vama, nije uopšte bilo nekog obesvećenja crkve?

— Niti ga je moglo biti — dopunjuje drsko Batak — jer ja ne bih nikad dozvolio da se tako nešto u mom prisustvu čini. — Niti se je limar Aleksa Janković penjao na crkvu? — Ako se peo sarajevski mitropolit, to je i on. Pavlas kašljucanjem pokazuje da ne odobrava i ne dozvoljava takav ton, i Batak odmah okreće drukčije. — Kad bi brbljali o penjanju bilo isto što i popeti se, e onda bi se moglo pomisliti da se popeo. Ali ovako, ne. Leksi je to penjanje udarilo u glavu još od vremena kad je krst podignut, i on ni o čemu drugom više i ne zna da govori. I od tog njegovog brbljanja je i nastala cijela ova priča. I to bi trebalo da zna i shvati i Mitropolija, koja se ispizmila na našu crkvenu opštinu ... — Ostavite to! — To će vam, poglaviti gospodine, potvrditi cijela varoš. — Dobro. Vi, dakle, ostajete pri svom iskazu? — Potpuno! — I spremni ste, ako treba, da se zakunete na to? — U svako doba! Batak je potpisao zapisnik i otišao u mehanu, mimo i samosvesno, kao čovek koji je izvršio svoju građansku dužnost. Saslušanje onog Mila govedara, jedinog treznog Osatičanina koji je bio svedok prizora kod crkve, tražilo je više napora, ali je i ono završeno dobro. Maloumni čovečuljak, koga je doveo uniformisani služitelj kotarskog ureda, bio je od straha više mrtav nego živ. Kružio je svetlim detinjskim pogledom i smeškao se s vremena na vreme, u želji da udobrovolji ove oko sebe i razagna svoj rođeni strah. Saslušanje je otpočelo teško. Na svako pitanje Mile je odgovarao da on nije ništa kriv i da nikad dosada nije bio »na sudu«. Kad mu je rečeno da treba da govori istinu, i samo istinu, jer će inače biti kažnjen, nasmejano treptanje njegovih očica postalo je još brže. Kroz osmejak on je zbunjeno gledao iznad sebe, predstojnika u lice, kao čovek koji se pita: a šta je to drugo, sem istine, što bi mogao kazati, i zašto da ne kaže istinu ovde, sada, kad celog života nije ništa drugo ni govorio do istinu. Ali Milova istina nije bila jasna ni određena, jer je bila sva od bezbrojnih sitnih istina i istinica. Eto tako, išao je toga jutra, kao uvek, u samo svitanje, pa, ako hoćeš, malo i pre svitanja, video je kod crkve neke ljude koji su nešto vikali i mahali rukama. Koliko ih je bilo? Ko su bili? E, to je teško kazati, k'o kad je i svanulo i nije. Ali ljudi su bili, ili bar na to najviše ličili. Pogledao je uvis, kuda su i oni gledali. Gledao je i gledao i činilo mu se i da vidi i da ne vidi, jer njemu zablešte oči kad tako uvis gleda: na kubetu, kraj krsta, stoji čovek. — Kako si ti to »i vidio i nisi vidio«? Koji čovjek? Ko ga je vidio? Govori! — Vidili su ga, vala, i sunce i mjesec, k'o kad se dan od noći dijeli, pa onako ... — Ostavi sunce i mjesec i dan i noć! To nisu svjedoci. To te ne pitam. Predstojnik ga je prekinuo oštro, digao se, prišao mu sasvim blizu, nagnuo se nad njega i stao odozgo da viče: — Pitam te jesi li ti vidio imenovanog Aleksu Jankovića kako stoji navrh crkve i drži se za krst, i možeš li se na to zakleti ovdje, pred ovim jevanđeljem. Govedar je šarao očicama, tražeći gde da se skloni pred ovim što se nadnelo nad njega kao nevreme i što traži tu strašnu zakletvu. Da ga je pitao onako kako svi u varoši sa njim razgovaraju, obično I upola šaljivo, on bi kazao sve kako je bilo i šta je video, ali ovako: neki »imenovani« Aleksa, pa jevanđelje, bog i zakletva! Ne! Ne, sa tim on nije želeo ništa da ima i o tome on nije mogao da zna ni umeo da govori. — Da ili ne? — grmeo je predstojnik sa visine. — Ne ... ne mogu. — Još te jednom pitam, jesi li vidio ili nisi, i možeš li se zakleti?

— Nisam ... ne mogu — odgovarao je Mile plačevnim glasom. — Jesi li video bar merdevine I konopce? — Nisam, nisam ... ništa ja vidio nisam, Predstojnik se tada okrenu zapisničaru, i pošto je ljutito, za sebe, progunđao: »Sunce i mjesec! ?« izdiktira svedokov iskaz u pero. Leksu limara dovela su dva žandara i držan je ceo dan u Konaku. U stvari, njegovo saslušanje bilo je kratko i jednostavno, a veći deo toga dana on je presedeo zaključan u jednoj praznoj kancelariji, pušeći cigaretu za cigaretom. Tek sa sumrakom pušten je kući. Uoči toga dana, posle svog razgoora sa predstojnikom, pop Stojan je pozvao Leksu svojoj kući i tu imao s njim dug i poverljiv razgovor. Ogrornni i mirni paroh, koga inače ništa nije moglo da uzbudi i pokrene, bio je sada brižan i govorio nekim novim, odlučnim glasom. Milropolit se okomio na ovu parohiju i ni pred čini se ne zaustavija. U stanju je da ih natera na skidamje krsta i ponovno osvećenje. A šta bi to značilo, to Lekso dobro zna. Na stranu bruka i uzbuna u narodu i stroga kazna koja bi postigla »počinitelje svetogrđa«! Stoga ostaje samo jedno: da svi složno poreknu optužbu i da pri tom ostanu dokraja. Pop Stojan nije nijednom rečju pokazao da zna ko je »počinitelj« i govorio je sa Leksom kao da se sa njim savetuje kako da se otkloni jedna napast od Osatice i njene crkvene opštine. Zbunjenom i uplašenom Leksi bilo je to prijatno. Izgledalo mu je odjednom da u ovom njihovom, inače tromom i dremljivom parohu ima mnogo zdravog razuma. — Da poreknemo, jakako! — rekao je spremno. A pop Stojan je nastavio. Da, poreći treba, ali poreći svako penjanje, i dnevno i noćno. — Kako? Odjednom se u Leksi digoše, celovite i neizmenjene, njegove stare sumnje i muke, kojih je bilo potpuno nestalo posle one pijane noći. Kako »i dnevno«? A paroh objašnjava. Treba da se viša vlast uveri u neosnovanost i besmislenost optužbe, ali potpuno. Optužuje se jedan čovek da se noću i pijan ispeo na crkveno kube, a on to nije sposoban bio da uradi ni trezan, danju, kad je po svom poslu trebalo da se penje. To, tako kazano, vredi nešto. — Pa ima ljudi koji su me videli kad sam se peo ... sa Bodnarom! — Neće se naći hristijanska duša da to posvjedoči. — Neće? — kaže tupo Lekso, a oseća kako ga sve više prožima neka studen. A paroh nastavlja da se pravda i pred sobom i pred Leksom. Mora se tako, jer je nevolja. I bog će oprostiti. Mitropolit je — šta vredi kriti? — stari krivokletnik, čovek bez srca i bez duše, i u stanju je da upropasti ovu parohiju, samo da bi svoju pizmu izdovoljio. Sve to uviđa Lekso i sve mu razumniji dolazi pop Stojan, ali ne oseća pod sobom sećije na kojoj sedi, ne oseća ni svoje rođeno telo, koje se rasipa u hladne trnce. I »dnevno i noćno«! mislio je u sebi, a bezbojnim, tuđim glasom složio se da je tako, i sa odlučnošću kojoj se i sam čudio izjavio da će poricati sve kao i ostali, pa šta bilo da bilo. Ta ga je odlučnost držala u nekom studenom uzbuđenju i te noći i sutradan kad je doveden u Konak. Kad mu je predstojnik Pavlas, mračan i strog, postavio prva pitanja o njegovom penjanju na crkvu, on je imao gotove odgovore. Nije se peo na crkvu nikad, nikad, niti bi to mogao učiniti, jer ne samo što, kao dobar hrišćanin, ne bi hteo, nego što nije sposoban za takav posao ni danju a karmli noću. Peo se samo onaj majstor iz Novog Sada. A one noći, u mehani, jeste bilo govora o tom, onako u piću i šali, i jesu se on i njegovo društvo pri rastanku zaustavili kraj crkve, i jeste pokazivao, poizdaleka, kako se majstor peo i kako mu je on odozdo dodavao što treba. Ali crkve se niko nije te noći dotakao, a kamoli šta drugo. Predstojnik je postavljao nova pitanja, ali Lekso je ostajao pri svome. Nije i nije, i spreman je da se zakune pred krstom i jevanđeljem, pa ako se nađe svedok da dokaže protivno, neka ga seku gde je najtanji.

Govorio je hladno, kao da se sve to ne tiče njega lično, a pogled mu je bio odsutan. Dok je ispitivanje trajalo, Osatica se »zaljuljala«. Među građanima vri, temperatura se naglo penje. Svi su rešeni da brane svoju crkvu, svoga paroha i ugled svoga grada. Svi su spremni da se zakunu da su izjave svedoka i okrivljenih tačne, i da je optužba lažna. Nema jednog koji bi se našao da posvedoči protivno. Stariji pamte i iznose pakosti koje je omraženi mitropolit činio pokojnom pop-Arsi. Svi govore, mnogi prete ogorčeno. A to ogorčenje, kao poručeno, zadovoljava njihovu potrebu za velikim i žestokim rečima. Sevaju očima, biju se u grudi, šapuću besno ili viču, ne birajući reči, mereći mnogo smisao, ne osećajući protivrečnost u onom što govore. — Nećemo se pokoriti turskom i švapskom ližisahanu, pa kad bismo znali da ćemo svi izginuti. — Šta, zar je došlo vrijeme da ljudi ne smiju popiti čašicu rakije ni proći pored crkve? A ko je crkvu očuvao u teška turska vremena nego mi? — Šta hoće taj došljo? Crkva je naša, mi je održavamo i opravljamo, možemo je i zapaliti ako hoćemo. — Svi ćemo se isturčiti, ako dođe baš do toga, ali krst sa naše crkve ne damo! Tako se dugo bunila i branila kasaba, i već se i zamorila, jer meseci su prolazili, a rešenje nikako nije stizalo. Ogorčenje se bilo već i samo od sebe prilično stišalo kad je, sredinom idućeg leta, izvešten kotarski ured da se, zbog nedostatka dokaza, obustavlja dalji postupak i ceo predmet »Obesvećenje osatičke crkve« baca u akta. Osatica je pobedila. Mitropolit je morao da odustane od pune osvete i da čeka drugu priliku. Sve je leglo i smirilo se i svi su, na kraju, zadovoljni. Osatičani likuju što su nadmudrili i nadvisili omraženog mitropolita. Pop Stojan je srećan što se oslobodio bede. Predstojnik je miran, jer se opravdao pred višom vlasti i sačuvao mir i ugled kasabe. Pred veče sedi on za čašom piva. Sa njim su poreznik Lađević i kotarski sudija Turković. Razgovaraju o držanju ovdašnjeg čoveka na saslušanju pred suđskom ili policijskom vlasti. Jakim, »šumskim« glasom sudija kazuje svoja iskustva. — Tri godine su prošle kako sam ovde, ali se ne mogu pohvaliti da sam shvatio ove ljude i njihovo čudno držanje na sudu. Priznaće ti i ono što ne bi morali i kazati istinito što niko ne bi kazao, ali će isto tako besmisleno poricati i svakojakim lažima prikrivati neke beznačajne sitnice. Zašto? To ni oni sami ne znaju. Glavno je da nikad ne možeš pouzdano znati kad lažu a kad govore istinu, ni zašto to čine. — Možebiti da je teško odrediti kad lažu a kad ne, ali znam da istinu, punu i pravu istinu, ne govore nikad — kaže tiho i zamišljeno poreznik. Predstojnik ćuti. Svi su zadovoljni, pa zadovoljan je, valjda, tamio negde, i sam mitropolit, jer je dosta namučio sina i naslednika pop-Arsina. Jedini koji nije mogao biti zadovoljan i ko je iz cele ove uzbune izišao još više zbunjen i namučen, bio je Lekso limar. Sav onaj stari nemir i sve čudne nedoumice ponovo su oživeii u njemu. Dva puta se peo na vrh crkve, i trezan i pijan, i danju, poslom, i noću, nezakonito, od besa. I svak zna da je tako. Pa ipak, niko ne govori o tom i svak se pravi da ništa ne zna; niko mu to ne priznaje, a i ne može priznati jer je sve to i sam porekao, službeno i pismeno, kao i svi ostali. Dobro, tako je moralo biti i tako je bilo. Ali da mu bar neko, osmehom samo, pokaže da zna za njegov dvostrukd podvig i da mu veruje. Da mu namigne u šali. Ne! Još ga možda smatraju neozbiljnim čovekom, koji priča ono što nije. Gleda ljudima u oči, a oni okreću pogled od njega. Eto, sad se opet sve češće dešava da ni sam ne zna pravo na čemu je. I opet počinje da sumnja u ono što je sam uradio i doživeo, i dođe mu da poludi. I opet oseća potrebu da sa nekim porazgovara o svemu tome, da samo jednom čuje iz nečijih usta potvrdu i priznanje, pa bi se, čini mu se, smirio do kraja života. A kad je zaista jednom i pokušao u svojoj radnji da sa prvim susedom u čaršiji, obućarom, zaobilazno i bojažljivo povede govor o tome, ovaj ga je povukao dublje u dućan i tu mu ljutitim šapatom, izbliza rekao u samo lice: — Slušaj, Lekso, dosta je tvoga! Zbog tvoje hvale i lude glave mi udarismo na belaj i umalo ne

ostadosmo i stidni i sramotni, i bez krsta i bez crkve. Zaveži, kažem ti, i ne pominji to nikom više! Obućaru je zaudaralo iz usta, i čim je to rekao, okrenuo se i izišao. A učitelj Batak, kad se slučajno sretnu, samo ga oštro i netremice, do neizdržljivosti, gleda onim svojim tvrdim, bezdušnim pogledom. I Lekso mu se, gde god može, sklanja s puta. Ponekad, kad sumnja i nezadovoljstvo počnu da paraju po njemu, pomisli da bi možda bolje bilo da nije poslušao popa Stojana i da je na saslušanju priznao da se peo na crkvu, pa kud puklo da puklo. Platio bi globu i odležao aps, ali sad bi bio miran i znao na čemu je. Odmah i sam uviđa da je to bilo nemogućno učiniti i takvu štetu i poniženje naneti svojoj crkvi i svojim sugrađanima. Uviđa i smiruje se, ali zakratko, jer ludi kovitlac u glavi počinje neprestano iznova, i danju i noću: i popeo sam se, što nijedan nije, i potvrdio to, pijan, po mraku, i zatim sam sve porekao, i drugi su porekli; i svi znaju, kao što ja znam, da sam se peo, i niko ne priznaje niti govori o tom, niti može da prizna niti sme da govori, a tako će i ostati doveka, sve u istom krugu, sve u istom krugu: i jeste, i treba da se potvrdi, i nije, a potvrđeno je da jeste ... I sad, snađi se tu i živi u tom šejtanskom kolu, sam, bez razgovora i objašnjenja. Danju još i može, jer je bar na mahove jasno šta jeste a šta nije. Sad sebi može da kaže poluglasno: »Jeste, peo sam se, dabome da sam se peo!« Ali noću! Kad zaspi, on sanja ružno. Sanja da ide između dva špalira prezrivih pogleda i podrugljivih osatičkih osmeha koji svojim nemim govorom kazuju: »Ovo je onaj što priča da je postavio krst na crkvi!« Ide kao kroz šibe, a ne ume da se zaustavi i ne može da se odupre, jer u snu je čovek bez odbrane. Ili sanja, na primer, da se penje na neko kube, strmo i klizavo; neprestano se zanosi, i oseća da će pasti, da mora pasti, da pada. Onda, padajući celom težinom sopstvenog tela, leti naopakim letom, sa punom svešću o svom padu, i to bez prestanka. Nigde dna ni kraja! Ničeg za šta bi se u letu uhvatio. Ono što je u svakom padu najteže i najbolnije traje ovde večno. Udariti o tle i razbiti se, značilo bi kraj i izbavljenje. Ali kraja nema. A kad se, kao od unutrašnjeg udarca, probudi i nađe u nekoj tami u kojoj nije zaspao, nego koja je zamešena dok je on spavao, tada je i strašno i teško i sve potpuno nejasno. Ne znaš ni kako se zoveš. Ni pravi položaj svoga tela ne osećaš. Trebalo bi nekog nešto upitati, tek toliko da se javi ljudski glas, kao svetlost u tami. I bilo bi lakše možda. Ali koga da pita? Otac i majka spavaju u drugom delu kuće i ni pomisli ne može biti o tom da ide i da ih budi. Napolju se čuje noćni vetar kako šumi u krošnji visokog duda koji prekriva veći deo avlije. Oseća kako ga potpuno napušta san, a u glavi se sve brže okreće vatreni točak: i jeste se peo, i nije, i slava je, i sramota je ... Tada treba čekati dan i sa njim olakšanje, i to nepotpuno. Ne znajući u toj nevolji šta da radi ni kuda da se dene, Lekso je pomislio na ženidbu. To je bilo jedino što se u životu još može učiniti a što on nije učinio. I uzeo je devojku iz susedstva, sa kojom je rastao, a koja je bez razloga bila malo pousela. Zvala se Darinka. Težak je bio taj brak, a njegovi tereti nevidljivi i svetu nepoznati. (A kad se ovde kaže da je neki brak težak, onda to redovno znači da je težak za ženu.) Kad su prošli prvi dani, oni koji brzo prolaze, Lekso je počeo noću da se trza iz sna, kao i pre ženidbe, probuđen uvek istim pitanjima. Isprva se snebivao i ćutao pored usnule žene, ali ubrzo je nestalo svakog obzira. Mučen svojim nedoumicama, on je budio ženu da je pita u čemu je stvar. Hteo je iz njenih usta da čuje potvrdu da je on zaista izveo ono što je izveo, da pametni i trezveni ljudi u to ne sumnjaju, da mu se svet ne podsmeva. Mlada žena, koja je o bračnim noćima i supružanskom odnosu slušala nekad razne i protivrečne stvari, nije nikad mogla slutiti da postoji i to. Posle prvog sna neko je drma i nemilosrdno budi. U tami, prošaranoj nepravilnim odblescima svetle noći napolju, naziru se njegove oči ispod natmurenog čela i kose u neredu. Sedi pored nje, držeći se, kao davljenik, za njenu mišicu, i gleda joj ispitivački u lice. — Darinka, pravo da mi kažeš ... To su za nju bili teški trenuci. Šta hoće čovek od nje? Da ga razume, sve bi učinila da mu pomogne. Ovako, može samo da ćuti i drhti. Vilice su joj se stezale od straha, a i da je mogla da govori, nije imala šta da kaže, jer nije nalazila nijedne reči i ne bi umela da je nađe pa da je sad ubiju. A on je

navaljivao. — Šta ljudi govore? Šta je istina? To hoću da znam, a ti si to mogla da čuješ i možeš da mi kažeš. Moraš! Šta da mu kaže, kad ne razume šta je pita ni šta traži od nje? Plakala je od straha, od nekog čudnog stida što muž čini to sa njom. Kroz plač je slabo i nevešto pokušavala da ga umiri lepim rečima i umiljavanjem, ali on se otimao, napadao je i korio: da je neiskrena, lažna i tuđa. Ne umejući da se brani od tih nerazumljivih i nepravednih optužaba, ona bi plakala sve ljuće i teže. Dešavalo se da se i on, posle besnih prekora i teških reči, rasplače. Tako i zaspi ponovo. U trenucima večernjih nežnosti, ona ga je, uz bojažljiva milovanja, molila da je ne budi, da joj obeća da neće više to činiti. I on je obećavao i u tom trenutku verovao u svoje obećanje, kleo se. Ali posle dva-tri dana dešavalo se opet isto, isto mučenje, isti strahovi bez objašnjenja. To se već toliko puta ponavljalo da čovek nije više ni postavljao jasna ni određena pitanja. Samo bi je grčevito stegao za mišicu i bolnim glasom rekao: — Darinka! Kazuj, molim te! Kad bi ona počela, kroz plač, da ga šapatom umiruje i nagovara da legne i spava, on bi je stezao sve jače i drmao oštro: — Govori! A ona bi se savijala na dušeku i plakala u dlanove. Dešavalo se i to da se čovek digne i, u snu, kao mesečar, pođe ka vratima, valjda rešen da ide i da se popne još jednom na crkvu i tako potvrdi ono što je več dvaput učinio, a što mu se ne priznaje i čega se i sam odrekao. Žena bi tada trčala za njim, zaustavljala ga s mukom, vešala mu se oko vrata, vičući: — Kuda ćeš, jado moj? Probuđen, on bi se vraćao u postelju i padao u san, koji je ona sad uzalud iščekivala. Pokušavala je da ga danju pita o tom i da se objasni s njim, ali on je odlučno odbijao da prihvati takav razgovor. Izvlačio se na sve moguće načine, i šalom i nadmoćnim, muškim odmahivanjem rukom, pa i grubošću, kad drukčije nije mogao. Izgledalo je kao da danju zaista ne zna šta radi noću. A kad padne mrak i naiđe san — opet isto. Ako ne te noći, a ono iduće. Strah od tih besmislenih noćnih prizora razarao je mladoj ženi svaku radost. Dešavalo se i to da je po nekoliko noći uzastopce uopšte ne probudi, ali šta vredi kad je njeno spavanje prožeto strepnjom od mogućnog buđenja? Sasvim joj se istanjio i odbio san. Često se dešava da legne i svede oči i počne da zalazi u dremež, ali tada joj se odjednom učini da je neko drma i budi. Trgne se i pogleda uplašeno oko sebe. Ništa. Mrak i tišina. Pored nje spava čovek tvrdo i mirno. Ali sad ona ne može da zaspi, i sad se u njoj dižu pitanja. Nema i nepomična, sad ona pita samu sebe, i svog u san utonulog druga, i sve ljude na svetu, budne i zaspale: šta je to što od ničega stvara među ljudima nesporazume, sukobe i strahovanja, da sami sebi i jedan drugome kvare život i remete san i truju zadovoljstva, kojih ionako nema suviše? Kako da ona, sama i uplašena, nađe odgovor na to! Pomišljala je da sve kaže majci ili da se požali dobroj drugarici, pa je brzo uviđala da su to muke koje se ne kazuju. Za ta pitanja ne nalazi se rešenje kod drugih, nego u sebi, tu kraj čoveka sa kojim je vezana svim mogućim vezama i, što je najteže, posteljom. I dugo je tražila izlaz i rešenje i mučila se u osećanju da ih neće ni naći. Već je i prvo dete došlo, žensko, a besmislena buđenja su se ponavljala. Dete je bilo slabačko i plačljivo, pa je tražilo veliku brigu i negu, i danju i noću. Žena je slabila i vidno omršavela. Ali nekako u to vreme počela je malo-pomalo da se brani. Kad bi je probudio u najnezgodniji čas, ona bi mu rekla oštro i gorko: — Što me budiš? Imaš li ti, bolan, dušu? Vidiš da mi dijete ne da oka stisnuti. Pa i to malo sna što uhvatim ti mi kidaš. Malo postiđen, on se povlačio, ali već sutradan moglo se ponoviti buđenje i mučno ispitivanje na jedan ili drugi način. Ali žena je sada sve više i sve bolje nalazila ne samo hrabrosti da se brani nego i snage i načina da odgovara na njegova pitanja. Došlo je i drugo dete, ovog puta muško. I kao da su njena snaga i

snalažljivost jačale uporedo sa rastom deteta. Sad joj se činilo prirodno i razumljivo da čovek treba da odgovori drugom čoveku, a pogotovu onom sa kojim deli sve u životu, i to da odgovara na sva njegova pitanja, ma kako neopravdana i nerazumljiva izgledala. Treba naći za to strpljenja i snage, i bar pokušati objasniti se. To je dužnost, jer je mnogome od nas često potrebna samo dobra reč bliska čoveka. Treba govoriti, jer je ćutanje lenost i kukavičluk, i truje odnose među ljudima. I ona je odgovarala. Mirnim glasom i posve prirodno. Sve se češće dešavalo sada da se između muža i probuđene žene razvije kratak ali prisan razgovor u mraku. Ona se više ne plaši i ne plače, nego ga umiruje povlađujući mu u svemu. Njene reči su obične i ne daju neki stvaran odgovor na njegova pitanja; pa ipak, izgovorene od zdravog, bliskog stvorenja u tom noćnom času, imaju snagu da smiruju i uspavljuju upravo svojom običnošću. I čovek bi ubrzo prestao da zapitkuje i, poćutavši malo, legao krotko i zaspao. A žena je ostajala još neko vreme, sedeći kao čuvar među svojima. Levo od nje spavaju ćerka i sin, a desno, kao treće zaspalo dete, muž. Pa onda bi i ona legla između njih, da potraži malo sna. Tako je ne samo bivalo bolje nego su i ona luda buđenja prestala. Prošla je beda u kojoj je Darinka, žena dobra i obična kao hlebac, podnela glavni teret. Ali to se više ne pominje. Sve je zaboravljeno; zato i jeste dobro. Lekso se smirio, ugojio i otežao malo. Slatko jede, tvrdo spava. Zaboravljene su nekadašnje nerazumljive misli i nesanice, kao preboljene dečje bolesti. Posao ide dobro. U radnji kalfa i dva šegrta uz njega. Rade se lonci, kante za polivanje bašte i limeni oluci na austrijski način. Obični poslovi, ali lepa zarada. Kad ima neki limeni krov da se postavi ili opravi, Lekso šalje kalfu. Njemu se više ne penje. Za iduće četiri godine našlo se u Leksinoj kući još dvoje dece, oboje muško. Prolaze godine, nailazi polako nov naraštaj, sa novim podvizima i propinjanjima. Predstojnik Pavlas, posle dugog boravka u Osatici, postao je okružni predstojnik i premešten je u Sarajevo. — Visoko se ispeo naš predstojnik! — kažu Osatičani. Iduoeg leta je okružni predstojnik, na službenom putu, svratio u Osaticu i odseo kod svog prijatelja poreznika Lađevića, koji će, izgleda, i penziju i smrt u Osatici dočekati. Rano ujutro Pavlas je izišao da prošeta, sam, strmim osatičkim sokacima, kao što je imao običaj dok je ovde živeo i samo osatičke brige brinuo. Prolazi pored crkve sa čudnim kubetom i pozlaćenim krstom, pored mehane, pored poznatih kuća i dućana. Seća se raznih događaja i nezgoda, ali ne više sa brigom i ljutnjom kao nekad, nego gledajući na sve to sa visine svog sadašnjeg položaja, sa kojeg takve stvari izgledaju manje važne i krupne, gotovo beznačajne sitnice. Bio je već na kraju svoje šetnje, u najstarijem delu grada, i prolazio je upravo iznad jedne kuće utonule u voćnjak, kad se odozdo odjednom prolomi dreka i dećji plač i vika i kuknjava ženskih glasova. Pavlas je zastao i gledao u avliju ispod sebe. Na zanihanom vrhu visokog duda vrištao je u lišću nevidljiv mališan koji, očigledno, napred ne može a natrag ne sme i ne ume. A dole ispod njega trčali su uokrug dečaci i devojčice i svi u jedan glas dozivali: — Mama, mama! Jovica se popeo na dud, pa sad ne umije da siđe. Eno ga u vršici. Jao, mama, slomiće se! Iz kuće je istrčala mršava žena razdrljenih grudi i brašnjavih ruku. Izbezumljeno i uplašeno vikala je i kreštavim glasom dozivala dečaka, kunući ga i tepajući mu, hrabreći i opominjući, sve to naizmence. — Kud si se tu izdigo, đavoli te dizali! ... Čekaj, čedo moje, ne miči se, sad će mama donijeti merdevine... E, dabogda, junače, vrat jednom slomio sa tvojim penjanjem, k'o što ćeš ga i slomiti! ... Čekaj, miruj, drži se dobro i ne staj na tanku granu! ... Sad će mama merdevine. — Merdevine, dajte merdevine! — vikao je sad još jedan ženski glas, dok je dečak odozgo i dalje zapomagao i dozivao u pomoć, a deca mu ispod duda odgovarala vriskom i lelekom. Okružni predstojnik je zaokrenuo drugim putem, nizbrdo. Za njim se polako stišavala vika iz dvorišta.

PRAZNIČNO JUTRO Taj što se zove Jovica i liči na Ciganina, iako Ciganin nije, imao je čudnu i opasnu naviku da noću lunja iz sela u selo. (A sela su ovdje sva pored glavnog druma i posve blizu jedno drugom.) Odgovarali su ga od toga, pretili mu, ponekad ga i kamenicama zasipali, jer se u ovim selima kraj puta mnogo krade i razna druga zla čine, pa sumnjivog čoveka ne ispituju, nego ga gone i tuku. Ali mladić nije, izgleda, mogao da se ostavi te svoje nezdrave potrebe. Čim počne da pada mrak, on se uznemiri. Goni ga neki đavo da luta iz sela u selo, da iznenađuje ljude i plaši žene i decu, iskrsavajući nenadno u mraku, pored tuđih bašta i avlija. Sam ne zna čemu i zašto. Premire od straha, ali i od neke slatke jeze što, idući sve tako pored granice neobičnog i nedopuštenog, može da liči na ono što nije, na protuvu i lopova, i da se u poslednjem trenutku vešto spasava i beži sa same ivice kazne i stradanja. Zbog te svoje nastranosti nije ni bio neki dobar radnik ni ugledan mladić. U selu Kućanima te jeseni učestale su krađe kao nigde i nikad. Motkama su oterali neke čergare koji su se zadržavali u blizini njihovog sela, postavljali su straže noću, ali ništa nije pomagalo. Kralo se i dalje kao da neko iz zemlje niče i pod zemlju odvlači ukradeno. U to selo naišao je Jovica jedne noći, dolazeći iz grada. Zora nije bila daleko. Straže su se razišle i pospale. Ostao je bio samo najrevnosniji među njima, neki Jovo, zvani Mandal, ljudeskara niska čela i strašnih šaka. Kad je u tami naslutio lik mršavog čoveka koji se u strahu prilepio uz ogradu, on je riknuo od zadovoljstva i sručio se na nj tako da je oborio i njega i ogradu, i sam pao sa njima. Zanela ga je njegova rođena snaga i silina. Udarao je neznanca i rukama i nogama, ali ne onoliko koliko je hteo i koliko bi mogao, jer su se obojica zaplela u živicu i u polomljene daske i žioke ograde. To je i omogućilo mladiću da se, kao lakši i tanji, prvi ispetlja i pobegne. Kad se oslobodio i digao, Mandal je, mumlajući, slep od besa, trčao od avlije do avlije, tražeći uzalud svog nepoznatog lopova. A Jovica je pobegao pravo drumom. Trčao je brzo, bez glasa i dugo, dok nije počeo da oseća bolove koji su ga sve više pritiskivali zemlji, kao da mu je neko uzjahao na ramena. Uspeo je da stigne do idućeg sela i da neopažen prođe pored njega. Na izlazu iz tog sela stajala je kraj druma, u mutnoj svetlosti prvog svitanja, usamljena i napuštena pojata sa pokidanim krovom i izvaljenim vratima. Tu ga je izdala snaga. Pao je na prag tih vrata i ostao tako sedeći, savijen u pasu, obujmivši glavu dlanovima. Izudaran, izgreban, on ni sam nije znao šta je na njemu još njegovo, sinoćnje, a šta je pridošlo i naraslo noćas, sa iznenadnim udarcima. Jedino što zna i oseća, to je stid i kajanje zbog te lude potrebe da luta noću po selima i da izigrava sumnjivog čoveka, napasnika ili kokošara, da priviruje i zagleda šta ima s onu stranu reda i zakona, ali da nikad stvamo nogom ne stupi na nju. Sad vidi šta iza toga stoji: sve je igra i šala, samo su udarci i bolovi ozbiljni i stvarni. I on je sad zaista i lopov i probisvet, i uhvaćen je i kažnjen kao takav, i još povrh svega — nije pravi, nego lažni. Ništa se luđe ni zamršenije ne može zamisliti. Njegovi se postupci nikom ne mogu objasniti, i nigde u svetu nema mesta za njega, osim da se savije u svoj rođeni bol, kao u nepomičnu tačku, i da postane jedno sa njim. Daleko, među borovima u dnu vidika, koji se sa svitanjem otvarao pred mladićem, izlazilo je sunce, još nejako ali sigurno u svom hodu. Kao da se rađa samo za njega. Oktobarska rosa i svečani mir prazničkog dana. Ništa on to ne gleda i ne vidi. Otkako se spustio na prag i naslonio na dovratnik, naglo i žestoko bujaju i rastu modrice i ogrebotine na premlaćenom telu, a on kao da ih otkriva jednu po jednu, i sriče i čita nateklim usnama, izgovara iz hrapavog grla mutne slogove. — Ah, daaa ... booo, huuu! Sunce je jačalo, ali on ga je video samo kao ognjen sjaj obilnih suza u koje su htela da se rastoče oba njegova oka u glavi. Tu glavu on jednako drži obema rukama i neprestano je, zajedno s bolovima koji rastu, diže uvis, sve više i više, kao jedinu odbranu za koju je sposoban, kao svoju žalbu i teški dokaz da je nevin bijen. Bijen, bijen u mraku, bez pravog razloga i objašnjenja, nepotrebno, ludo, slučajno, ali sa mržnjom, dušmanski bijen. To je kraj i početak svega. Javljaju se neki novi bolovi, i jačaju i rastu stari. Uboji na glavi i po leđima žive svojim životom, istiskuju ga i nagone da neprestano, iza okrvavljenih i slepljenih usnica, mumla otegnute slogove: tu, hu,

hooo! — Teška je ta njegova izubijana glava u koju se vlasi njegove rođene kose zabadaju sve dublje i oštrije, kao trnje svuda uokrug, ali on mora ne samo da je drži nego da je neprestano podiže, dok se pred njim, počevši od nožnih prstiju, otvara i ruši grdna provalija, puna nekih nemirnih svetlaca i bleštavih boja koje prelaze jedna drugu. Dubina te provalije, to je otprilike mera njegovog bola. Njegovo mumlanje i naprezanje ruku koje stišću i podržavaju glavu, to su jedini znaci života i dokaz postojanja. Ali sada i oni kao da nailaze na otpor, sudaraju se sa nečim. Tu su još nečiji pokret i još nekakav glas. I jedno i drugo povećava bolove. Iz sela je naišla sredovečna žena, obučena praznično, prišla mu i stala da ga zapitkuje i teši. Kad je bol velik, ništa nam ne pomažu ljudi u prolazu ni njihove dobre reči. To je uvidela i milosrdna seljanka, i zaputila se natrag svojoj kući da potraži malo toplog mleka, hleba, rakije, i ostalo što treba bolesniku i ranjeniku. Mladićevi bolovi su ponovo oticali svojim neremećenim tokom. Ali nije prošlo mnogo vremena, i oni su opet udarili na neke prepreke. Oko njega je šumelo i šištalo nešto, suzbijalo njegov tihi otegnuti lelek, menjalo mu tok i pravac, i tako uvećavalo bolove. Bila je stigla žena sa ponudama i s krčagom vode i peškirom, a u isto vreme naišao je putem iz grada nevelik zelen automobil. Ne misleći šta čini, ona je mahnula peškirom. Kočnice su zaškripale, kola su usporila vožnju, i kad je već izgledalo da će se zaustaviti, odjednom su produžila put još brže. (A stvar je bila u ovom: Čovek za volanom bio je zubni lekar u gradu, jedan od onih snažnih i ambicioznih ljudi koji mnogo rade, dobro zarađuju, i vole da žive i uživaju. On je očekivao nedelju kao spas i olakšanje i žuđeno bežanje od tuđih kvarnih zuba i vilica. Tada je, sa manjim ili većim društvom, redovno odlazio izvan grada i ceo dan provodio negde na proplanku ili u nekom šumskom restoranu. Kad je video da mu mašu, on je nehotice usporio, ali tada je jednim pogledom iza krupnih naočara obuhvatio sve oko sebe i odmah shvatio stvar. Žena sa peškirom i krčagom i presamićen čovek na pragu pojate, znači: ili seljak koji je noćas prepio, ili mladić koji je izvukao batine u seoskoj tuči oko devojaka; svakako, neka sitnica koja se u selu lepo rešava sama od sebe. I, sad, zbog toga njega zaustavljaju i hoće da mu već na prvim kilometrima pomute radost ovog toliko očekivanog dana. Učinilo mu se da je sve pokvareno i upropašćeno. Osetio je gnev i iskreno ogorčenje kao nad velikom nepravdom, i potrebu da se otima, da brani svoje pravo na predah i odmor, na život i zdravlje i, na kraju, na zadovoljstvo. Krv mu je pojurila u glavu, nagonski je pritisnuo nogom papuču. Iza sebe je ostavio uzvitlan pramen dima i prašine.) Žena je samo odmahnula rukom i predala đavolu kola i vozača i lepu, vrlo mladu devojku pored njega, i vratila se svom poslu. Sada je sedela pored mladića na pragu, zapajala ga i umivala, jednako šapućući i zazivajući Isusa Hrista i njegovu majku da kazni one koji ovo čine od čoveka, kao i one koji neće da mu pomognu. Mladić se mrštio i branio i uporno držao sklopljene oči. Dosađuju mu i vređaju ga taj šapat, ti laki dodiri, i samo prisustvo živa čoveka — svedoka. Šta će mu ko? Tu pomoći nema. Ni boga ni božije majke! Pa i da ima, ne treba mu. Najviše bi voleo da ga ostave tu gde je, samo da ga više ne biju, i da živi životom primljenih udaraca i bolova koji su već prerasli i njega samog i sve ono što može da vidi, čuje i razabere oko sebe. To, čini mu se, najbolje odgovara njegovom položaju, svemu onom što se desilo, i što je uzrok da se tako desilo. Žena je bila uporna. Pod uticajem njene pažnje i njenih reči, mladić se ipak smirivao. Otvarao je oči pa bi ih opet sklapao, ali bilo je očigledno da je sada sluša. Samo je još s vremena na vreme puštao svoje žalbe kao kratke jecaje. A ona je, kao da su to neke jasne reči i kao da ih razume, odgovarala na njih tiho, više za sebe, i tešila ga time, što je povlađivala svakom njegovom muklom jauku, tvrdeći da je tako i nikako drukčije, da ona sve to dobro zna i razume, jer su i nju tukli, i kao devojku kod njene kuće i docnije kad se udala u susedno selo. Tako se nekako desilo da je imala suviše strogu majku, a zatim muža, silovita i preka čoveka. Stoga zna i pamti kako je to. I nije ona jedina. Bivalo je, i biva, i bivaće toga među ljudima. Biju čoveka zbog koječega, često i ni zbog čega. Na pravdi boga! Onako, vole da biju, pa nađu nekog ko ne može da se brani. Tada je čeljadetu zaista teško, a naročito posle, kad ostane samo sa svojim ubojima i mislima. Jeste. Sve ona to zna. Ali dođe i tome kraj. Kako i kada, to ona ne

kazuje, ali celom svojom pojavom, čistom svečanom haljinom, dobrim smežuranim licem i bistrim plavim očima, pokazuje da i to ne treba i da ne može trajati. Ne biju uvek iste. A čovek se brani i otima koliko može. (Zato je čovek!) I pre ili posle, na jedan ili na drugi način, otme se i izmakne čovek ispod vlasti nasilnika i njihovih ćudi, skloni se, i pomeša među one koje ne biju. Dok je žena govorila i rastao praznični dan, pored njih su promicala seoska kola i retki automobili. U jedan mah su naišli neki seljački svatovi, četvora ili petora kola puna zvanica i svirača. Svi su bili veseli i nasmejani. Mnogi su pevali i potcikivali, dižući ruke uvis, kao da pozivaju ceo svet da se s njima raduje. Pa onda su opet pojedinačno prolazila seljačka kola: muž kočijaši, žena pored njega; pa brzi automobili, ili prepuni autokari. Sve to žena kao i da ne primećuje. I ne pomišlja da nekog od njih zaustavi i pozove u pomoć. Oseća sada da je ov što radi samo njezin posao, da mu je potpuno dorasla i da će sve što treba, i što se može učiniti da bi se mladiću olakšao bol, izvršiti sama! Misleći tako, ona ga je i dalje tešila svojim jadnim iskustvom, umirivala ga kao dete, više zvukom i jednomernim ritmom svojih reči, nego njihovim ubogim smislom. A njemu to sada nije više smetalo. Naprotiv. Kad sklopi oči, čini mu se da sa ženinim šapatom pridolaze sa svih strana sveta mnogi i mnogi koji su bijeni, i to svejedno zbog čega, zbog počinjene greške ili zbog svoje lude glave, možda samo zbog nesporazuma, ili prosto što su bili te sreće da se sretnu sa jačim od sebe. I ta nema i nevidljiva gomila, koja raste oko njega kao gusta ustalasana trava, govori mu samim svojim prisustvom isto što i ženin šapat: da bol prolazi; da uvek biva bolje; da mora biti bolje.

REČNIK TURCIZAMA, PROVINCIJALIZAMA I NEKIH MANJE POZNATIH IZRAZA Sve turske reči navedene su u onom redovno nepravilnom obliku i u onom često izmenjenom značenju u kom se upotrebljavaju u narodnom govoru u Bosni i Hercegovini. Naziv Turci i turski upotrebljeni su često u toku pričanja i za bosanski muslimanski svet, naravno ne u rasnom i etničkom smislu, nego kao pogrešni ali tada uobičajeni nazivi. adet — običaj, navika, tradicija akča — srebrni turski novčić alvaluk — dar, nagrada, bakšiš alčak — varalica, mangup, vragoljan aman — jao! amvon — predikaonica u pravoslavnoj crkvi amidža — stric arar — vreća od kostreti aračlija— skupljač poreza argat — nadničar, radnik arslan — lav asker — vojnik asli — doista, uistinu, verovatno aferim — bravo! tako je! ahmedija— beo ovoj oko fesa, koji nose hodže ačkosum — bravo! živio! ašikovati — voditi ljubavni razgovor aščinica — gostionica bakal — trgovac životnim namirnicama balega — životinjski izmet balija — prostak; pogrdan naziv za muslimane basamak — stepenica badža — otvor na krovu za dim sa ognjišta bez — platno bezbeli — zaista, svakako belaj — beda, nevolja, zlo belegija — kamen za oštrenje noževa, britava, kosa, itd. beli — zaista, svakako bensilah — kožni pojas beut, behut — potpuna smirenost binjedžija — jahač od zanata bisage — dve spojene torbe preko sedla, jedna s jedne, druga s druge strane boj — sprat borija — truba bošča — velika marama, šal bravetina — ovčetina budžaklija — opskuran čovek vala — bogme, baš

valahi — bogami! vižle — vrsta psa, a i pogrdan naziv za lukava i okretna čoveka vlah — podrugljiv naziv za hrišćanina vlahinja — podrugljiv naziv za hrišćanku damar — žila kucavica damla — srčana i moždana kap; paraliza dernek — vašar, sajam def — muzički instrument divanana — prostor ispred soba na gornjem spratu, često u staklu divit — mastionica dilber — dragi, ljubljeni; krasan, zanosan dimije — muslimanska ženska odeća, nosi se umesto suknje domuz — svinja dost — prijatelj dram — mera za težinu (2,5 gr.) dumača — uvala, rupčaga đugum — bakreni sud za vodu sa širokim grlićem đumrukana — carinarnica đunah — grijeh đunup— naziv za muslimana ili muslimanku od momenta polnog akta dok se ne okupa; kupanje posle polnog akta verska je obaveza kod muslimana ejsadile — u dobar čas! srećno! esnaf — zanat; zanatlijsko udruženje espap — roba žioka — letva župnik — katolički paroh zamandaliti — zatvoriti vrata mandalom zapis — talisman, amajlija zaptija — stražar, policajac zort — strah zulum — nasilje, bezakonje, teror zurna — svirala ibrišim — svileni konac izmećarica — služavka izun — dozvola, odobrenje islahana — vojna škola; internat ispizmiti — zamrziti

iftar — noćni mrs posle dnevnog posta za vreme Ramazana jazija — pismo; natpis jalah — o bože! bože pomozi! jandzik — kožna torba japija — drveni građevinski materijal; tjelesna građa jeribasma — vrsta kruške ječerma — jelek, kratak gomji haljetak jordamiti — ponositi se, držati se oholo kavaz — pratilac, kurir kadija — sudac kadovi — lekovi koji se pale i na njihovom dimu leči bolesnik kamiš — trstika; štab od čibuka kanonik — čin u katoličkoj hijerarhiji (kao prota) karavan — kotlić za četiri vojnika kaurkinja — žena druge vere, nemuslimanka kahva — kavana kiridžija — čovek koji prenosi robu sa konjima ili kolima klisar — poslužitelj u pravoslavnoj crkvi kolajluk — lakoća kolast — išaran krugovima košija — trka krajcara — austrijski sitan novac krneta — svirala kršan — naočit kumati — oprati peskom magaza — dućan sazidan od kamena; skladište, magacin mandal — prevomica, šipka kojom se zatvaraju vrata ili ćepenci mahala — gradska četvrt; ulica maštrafa — lepo ukrašena čaša, pehar medresa — muslimanska srednja škola meram — želja, volja merhaba — zdravo! medžedija — turski novac milet — narod, nacija minderluk — sedište, sofa muktar — opštinslci kmet, starešina gradsjke četvrti (mahale) munara — toranj na džamiji sa kojega mujezin poziva vernike na molitvu murtatin — izdajnik muteselim — upravni činovnik nakastiti — nameravati nanule — drvena obuća

nebitnica — smrtni čas nizam — redovna turska vojska ordinarijat — biskupska kancelarija orma — konjska oprema ornat — celokupna oprema u kojoj sveštenik vrši bogosluženje oroz — petao oficijal — niži činovnik u Austriji papaz — pop, sveštenik pezevenkuša — podvodačica pelivan — akrobat na žici ili užetu pendžer — prozor pizma — omraza, osveta pilav — jelo od pirinča pretrglija— prekupac provištati — pokisnuti, ukiseliti se rabiner — svešteno lice kod Jevreja ravanluk — kas Ramazan — mesec posta kod muslimana reis-ul-ulema — verski poglavica muslimana; prvosveštenik rospija — rđava žena ršum — povika, bes, razbešnjelost sabah — zora salebdžija — čovjek koji prodaje salep (sladak vruć napitak) sarač — sedlar sekser — sitan srebrni novac Selanik — Solun sepet — velika košara serbez — slobodno, odvažno; sećija — sedište od dasaka prekriveno čilimom sefer — naziv jednog meseca; put; ratni pohod sikter — marš! gubi se! sinija — niska okrugla trpeza sofra — trpeza subaša — mali turski starešina po selima, onaj koji skuplja letinu od kmetova suvarija — konjanik; konjanik-vojnik ili konjanik-žandarm takiša — vrsta kruške tapija — zvanična isprava o vlasničkom pravu na ne« kretninu telal — glasnik, dobošar temerut — zbunjen, nespretan čovek

teskera — uverenje, objava teferič — izlet, zabava u prirodi tozluci — dokolenice Toske — odredi šiptara u turskoj vojsci trapovesno — bunovno ćemane — violina ćemer — naročito pojas u kome se drži novac ćepenik — drveni kapak kojim se zatvara dučan, i na kome se sedi kad je dućan otvoren ćereće — fino svileno platno utok — priziv, žalba ućumat — sresko načelstvo ušćupski — skopljanski falinka — mana, nedostatak firaunski — ciganski forinta — austrijski novac hajnak — grohotan smeh hak — pravo, pravda, istina halal — blagosloveno; oprost halvedžija — onaj koji pravi i prodaje halvu, slastičar hamal — nosač han — svratište, prenoćište handžija — gostioničar, vlasnik hana handžinica — gostioničarka hapovi — lekovi, pilule haramija — razbojnik hasura — prostirka od rogoza hadžiluk — hodočašće u Meku ili Jerusalem hizmet — služba, dvorba, podvorenje hodža — muslimanski sveštenik čakanec — čekić kojim se kosa pokiva čalgidžija — svirač čapra — koža ili kožna kesa čevkeni — dugi rukavi na dolami vezeni zlatom čevrma — vezena marama čengijati — skakati, previjati se čitluk — imanje, naročita vrsta spahiluka čuruk — pokvaren, neispravan, sa manom

džambas — trgovac konjima; veštak za konje džambasma — vrsta platna džanum — uzrečica: dušo draga! dževap — odgovor; kletva džizlija — bludnica, prostitutka šargija — vrsta tambure šarpelj — kožna torba koja se nosi o kaišu šašiokast — razrok, škiljav šejten — đavo šenluk — veselje, proslava šenlučiti — veseliti se šeretski — lukav, podmukao šeš-beš — kockarska igra šiljte — dušečić na kome se sedi šindra — bukova daska šiš — gvozdeni ražanj šućur — hvala, zahvala