Srpski prezimenik 8675380194, 9788675380191 [PDF]

Zitiervorschau

Др Велимир Михајловић

СРПСКИ ПРЕЗИМЕНИК

АУРОРА · Нови Сад

Уредник Милорад Грујић

САСВИМ ОСОБИТИ Др ВЕЛИМИР МИХАЈЛОВИЋ Проф. др Велимир Михајловић., Веља, није живео дуго, а живео je, помало наклоњен боемији, не умећи да се уклопи у системе. Понешто му je таквом одузето, прећутано и заташкавано. Причао je, понекад и само најближима, о томе, сетан. Пријатељи су га и по томе знали и по томе упамтили. Једно писано сведочанство о томе вала имати на уму када се говори о њему. Реч je о Напомени издавача, Института за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, у Уводној напомени књиге Речник презтена Шајкашке, Нови Сад, 1983, 6, у којој стоји: У складу са чшъеницом daje ова юъига настала као резултат вишегодишњег рада на пријекту Ономастичко - лексиколошка истраживања на терену Војводине, чијије носилац од оснивања др Велимир Михајловић, Издавая je био танирао да се носилац пројекта нађе на челу ауторског колектива ове књиге. Из разлога на које се није могло утицати, међутим, догодило се да носилац пројекта није имао удела у уобличавању кљиге. Веља Михајловић je студирао руски у генерацији са преводиоцем Петром Вујичићем и историчаром књижевности Миливојем Јовановићем. Та генерација слушала je многе предмете из филологије са студентима југословенских књижевности и српскохрватског језика у којој су били: сјајни новинар Драган Никитовић, песник и библиограф Радисав Мића Цајић, приповедач Велизар Бошковић, критичар Петар Џаџић, потоњи професори универзитета: Слободан Марковић, Baca Милинчевић, и Милија Николић, историчари књижевности Милован Богавац, Станко Јовићевић, Предраг Лазаревић, Милутин Пашић и Петар Пешут. Мало je ко од њих на почетку студија, 1948, најављивао оно што ће бити од њих. Није се, тада, могло очекивати ни који су домети које ће досећи Веља Михајловић, а достигао je вредности да буде препознатљив и свој и у животу и у стваралаштву. Учио je лако језике. У позним годинама студија савладао је есперанто и преводио на тај језик Радоја Домановића, Бору Станковића и Лазу К. Лазаревића. Дружно се са есперантисима и ишао на њихове конгресе и упознавао свет. Прво запослење било му je Архиву Војводине, тада у Сремским Карловцима. Оданде се јавио у науци. Писао je према архивској грађи и објављивао у Задружном архиву (1958), цетињским Историјским записима (1960) и Acta historica medecinae. И превођење на есперанто и историјске теме нису га дуго држали и брзо се окренуо филологији. Пријавио je и одбранио на новосадском Филозофском факултету докторску тезу Дримоними Фрушке Горе, која je те године и објављена. Од тада објављу je искључиво радове из филологије. Централно место у његовом научном раду je лексикологија. Имао je богату библиотеку речника, која му je служила да трага за речима (лексемама). Писао je о називима ветрова, топонимима Срема и Србије, о лексици рибарства и, понајчешће, о презименима. У свему je био на терену историје језика и упоредне лексикологије. Природно je тако стигао да напише изузетну Грађу за речник странихречи од времена Велике сеобе до Вуковог Рјечника 1815. године, Нови Сад, 1972—4, а потом и до, такође, двотомног речника Посрбице од Орфелина до Бука, Нови Сад, 1984. године. Знао je Веља Михајловић добро да je у Матици српској бележена грађа за славеносрпски речник, a осећао je потребу да, ипак, начини речник страних речи и посрбица. Више но икоме било му je јасно да je за те послове било потребно и времена и рад много људи. Бојао се, међутим, да би се такав рад могао одужити у недоглед и неће или бити завршен или да ће се на њега морати чекати веома дуго, чак много година. Одлучио je стога, свестан одговорности и могућих недостатака, да објави Грађу, а не Речник страних речи. Лепше и одговорније не може се поступите у науци. Ваљда треба да буде забележено да je уза себе у век имао довољно картица да би у свим приликама где би се нашао, у Новом Саду, Београду и другде, бележио речи. Увече би уз речнике сређивао и обликовао грађу. Тако радећи наишао je 1969. на најстарије српско име Београда. Само истраживачу његова кова било je дато да открије такав податак. Утисак je да je пре био склон посрбицама а не туђицама.

Користио je Веља Михајловић сва своја знања и познанства да би долазио до грађе која га je интересовала. Познавање архивске грађе, на пример, помогло му je да организује рад на Речнику презимена Шајкашке, а да се определи баш на његову израду допринело je објављивање двотомног дела Шајкашка. Историја l—2, Нови Сад, 1975. и лично пријатељство са Рајком Николићем, директором Музеја Војводине, који je био иницијатор израде монографије Шајкашка. Сем о српској лексици и презименима, писао je Веља Михајловић и о мађарској, румунској и русинској. Последњих година живота највише je Веља Михајловић радио на књизи о презименима. У Задужбини, листу Вукове задужбине, објављивао je прилоге о презименима под насловом Име u судбина. Под њиме je желео да објави књигу која се сад објављује под насловом Српски презименик. Рукопис књиге прегледао je лесник, есејиста и преводилац Бранимир Живојновић, Бане. У њега je имао поверења, jep je био полиглота као и сам, а знали су се из гимназијских дана у Смедеревској Паланци. Прилоге, расправе и студије, објављивао je Веља Михајловић у свим водећим листовима код нас: Прилози проучавању језика, Рад војвођанских музеја, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, Наш језик, Гласит цетињских музеја, Јужнословенски филолог, Зборник Матице српске за юъижевност и језик, Књижевни језик (Сарајево), Расковник, Библиотекар, Политика, Дневник, Ономатолошки прилози и други. Било би корисно објавити његове прилоге по тематици како би се на једном месту нашла лексиколошка грађа коју je објавио. Њој нико није посветио више пажње од њега. Велимир Михајловић, Веља, рођен je 18. маја 1928. у селу Старо Ланиште код Јагодине. Умро je 4. августа 1994. у Веограду. Основну школу и гимназију завршио je у Смедеревској Паланци. Школске 1946—7. имао je прекид у школовању. Руски језик и књижевност студирао je на Филозофском факултету Београдског универзитета 1948—57. године. У Архиву Војводине радио je од 1965, а управник je био до 1969. године. Током 1957. завршио je у Загребу архивистички течај на коме je слушао и полагао латинску, глагољичку и ћириличку палеографију. Током гимназијског и универзитетског школовања ишао je на оновремене радне акције. Зиме 1944—5. био je на Црном Врху, на сечи дрва за Београд. Са пруге Брчко—Бановићи, 1946, упућен je са југословенском бригадом у Пољску. Могућно je да je тај боравак у Пољској утицао на његово опредељење за славистику. Био je и на прузи Шамац—Сарајево и на Новом Београду. Године 1969. именован je за управника Института за лингвистику и онде био иницијатор и извођач научних пројеката. Крајем 1974. изабран je за доцента, 1979. за ванредног професора, а 1985. и редовног. Предаваоје Упоредну граматику словенских језика. У Карловцима je Веља Михајловић упознао и заволео Дунав и на њему проводио много времена. Упознао je и заволео све што je у Карловцима и његовој околини било за памћење, али и подрумаре и пчеларе. Знао je и све карловачке скривене крчме. Највише je волео да свраћа и да води пријатеље, а имао их je уистину много, у крчму једног Руса. Успостављао je лако пријатељства и умео да их одржава и у земљи и у свету. Његове животне згоде су препричаване, а све више одлазе у заборав, а биле су и лепе и драге. Биобиблиографију проф. др Велимира Михајловића начинила je и објавила Светлана Спасић —- Вукославовић у Зборнику Матице српске за филологију и лингвистику, књига 39, св. 2, 1996, 267-274. Лаза Чурчић У Тителу јуна—јула 2оо2.

А

АБАДИЋ Овакво презиме носио je неки Петар, пренумер;,нт на једну Вукову књигу 1837. године, пореклом иероватно из Новог Сада; савремено презиме у Јагодини. Основа: м у с л и м а н с к о л и ч н о име Абад(ин) у эначен>у побожан. У п. Абадовић - облик забележен у Босни 1886. године.

ском потврдом из 1755. године; забележено je још у Поуњу, Гласинцу, Зети, у Паљусима код Ваљева где су дошли из Дробњака после 1827. године: у Болечу (код Београда) „прича се да су најстарији Абазовићи који су водили порекло од неког Србина Абаза, некадашњег спахије"; у Самобору (Херцеговина), где je регистровано да су овакво презиме добили „по добијеној аби". (Слијепч 22). Уп. македонске облике: Абазов, Абазовски, Абазоски.

АБА* Исељена мус ф м а н с к а породица из села Кути (Дабарско иол>е); старо презиме Карића из села Чукути (Гламочко nojbe) о коме je сачувана следећа легенда: „Кад je Суљо Пилиповић јашио на хату, сваки je орач морао уставити волове и чекати док Суљо прође. Један Абаз je opao кад je Суљо наишао. Када га Суљо нападне, Абаз га удари по врату; Суљо паде мртав, а Абаз узјаше коња и побегне 'у Босну' и тамо промени презиме" (Милојевић, Куп. 137); католичка породица у селу Прослап (Рама), у које су дошли из Пролошца у Далмацији пре 1878. године; приликом полиса станов, ништва Хрватске 1948. године најбројније у Доњем Пролошцу код Имотског. Презиме je идентично са муслиманским антропонимом Абаз у значењу лав. Уп. Абазовић у Араду (Румунија) са историј-

АБАЏИЋ Презиме са доста широким ареалом у Србији и Босни; у Хрватској најбројнији у околини Вуковара. Од турског апелатива абација (abaci) у значењу сукнар, који се у нашој речничкој литератури први пут појављује 1609. године.

АБД(УЛАХ) - Абдијановић: у селу Брекавици код Бихаћа. досељени из Лике после Карловачког мира. Од непотврђеног личног имена *Абдијан (ановића сазнајемо да je поп Илија био прво поп, а тек после тога калуђер. Калуђер нема право, по православним канонима, да се жени, те, према томе, није ни могуће да je у том периоду свога живота родио сина Авера. Али, он je могао имати сина и пре него што je отишао у манастир и касније се потурчио. Према томе, свештено лице, наш поп Илија, даје своме сину име хришћанског, а не муслиманског порекла које je касније послужило као основа за род Аверића.

Овакво презиме носила je једна муслиманска породица у Подгорици пореклом из Бјелопавлића. Цитат из књиге Андрије Јовићевића не односи се на етимологију, али донекле осветљава ово преретко презиме: „Предак Аверића je био из Слатине и тако се звао поп Илија; у потоње време био калуђер у манастиру Ждребабику. Не зна се зашто се потурчио, а на потурчењу je добио име Јунус. Јунус je имао сина Авера и по н>ему су АДАШЕВИЋ Аверићи добили име." Очито je, судећи по суфиксу, да je овде у питању лично име Авер како je нагла- Најстарији податак о оваквом облику шено и у цитату. Поводећи te за преда- налазимо у селу Мала Вашица (Срем) њем које je забележио Јован Ердељано- 1737. године, затим у Ужицу 1866. годивић, у први мах сам помислио да je не; регистровано je, да.гье, као савремено црногорски потурчени свештеник Јунус презиме, у Београду и у области Качер дао своме сину име сходно муслиман- (Србија). ском антропонимијском корпусу. Међу- Презиме je надимачког порекла и настатим, права етимологија, нарочито на ло je од турског облика у значењу именашем тлу, не може се замислити без нах, од ad - име и adas - друг. Необичног упоређивања са антропонимијским фон- je ареала, jep га констатујемо и у руском довима суседних народа. Тако сам. прет- ономастичком фонду. У Хрватској je постављајући да je ово лично име вла- потпуно нефреквентно, налазимо га сашког порекла, прегледао румунске изво- мо у Винковцима. Овај турски апелатив ре и пронашао исти антропонимијски послужио je као основа топониму Ада-

АДРОВИЋ

(Ю)

шеаци у Срему, који се у нашој историјској литератури први пут помиње 1720. године у облику Adaschefze. Занимљиво je напоменути да се почетном XVIII века један од главних саветника цара Ивана Грозног називао Алексеј Фјодорович Адашев. Путеви позајмица су често недокучиви и треба их откривати са највећом пажњом. Презиме овог министра Ивана Грозног, истоветно je са нашим примером, с том разликом што смо ми ову реч примили од Турака. а Руси, знатно раније, од Татара.

АДРОВИЋ Могло би се слободно рећи да je ово црногорско презиме, jep га налазимо само у Бјелопавлићима, код Куча и код Зећана. За разлику од хрватског презимена Хадровић, које je немачког порекла (у лично име * Баран од календарског Бартоломеј.

БАРАТ У селу Зарожје у Горњем Подрин.у, пореклом од врха реке Лима. „Барати између себе причају да им je презиме Барат дошло од надимка њиховог претка Вуколе. Taj je надимак добио у хајдучији и речју Барат казује се човек који je готов на све [од баратати]."; у Хрватској записани су у околини Прелога и Чаковца. Ареал овог облика у Хрватској упућује на изворно мађарско barat (егов алкохолни садржај. Уп. македонске примере Бардаков и Бардакоски. Уп. и презиме Бардаков регистровано у Мошорину (Бачка) 1796. године, као и облик Бардаковић у Темишвару 1712. године.

БАРИЛУК

БАРЕШИЋ У селима Гора (пореклом из Ливна) и Нажбиљ код Високог у Босни; у селу Гмић у Рами; у Благају, Растичеву, Суави, Олову, Купресу, Доњем Вуковском и Халапићу у Босни; у Хрватској их највише има у околини Задра. Шибеника и Карловца. Основа: непотврђено лично име *Бареш (уп. Костреш, Маркеш, Габреш), од хришћанског антропонима Бартоломеј.

БАРЗУТ Најстарију потврду за презиме Барзут налазимо у манастиру Завала (Херцеговина) 1718. године, када je неки „срзенто" Симо Барзут прилежно манастиру једну золоту; као савремено забележено je у селу Верићи код Пећи на Косову, а у Дубровнику евидентиран je један придошлица у XIX веку из Херцеговине. На етимолошком плану овај облик представља хибридни патроним, јер му je основа албански придев bardh у значен>у бео и наш антропонимијски суфикс -ут. (Уп. Милут, Радуг, Богут.) Узгред, Стефан Илчев објашњава бугарско презиме Барзекон, Барзов и Барзев од румунске речи barzä у значењу чапља коју сматра албанском позајмицом у овом језику. Истој основи припала и презиме Барзета у селу Клепци у Херцеговини, као и облик Барзић у Јошаници код Сокобагье у Србији. Могуће je да je ово последнее, заједно са топонимом Барзиловица у Србији, и румунског порекла.

БАРИЛУК Приликом полиса становништва Хрватске 1948. године забележен je у Белом Манастиру само један становник са оваквим презименом. Води порекло од глагола барити и именице лук и представлю императивну

БАРИЋ

ГАРЛИНАЦ

(35)

сложеницу. Очито je да се овде крије нека заборављена згода која се догодила носиоцу оваквог надимка, јер се лук (као ингредијенца) и бари (тј. кува) и пржи.

ском, Халапићу у Босни; веома фреквентно у целој Хрватској. Основа: лично име Бариша (ца. Етимологија je, по свој прилици. у вези оваквог облика. са турском речју бясра (у пероноспора + наш суфикс -ак. презимена овакав патроним налазимо само у Загребу. - Басуровић: у селу Бухар крај Ужица, пореклом су из Колашина и сматрају се БАСТстаринцима у том месту. - Баста: најстарији податак о овом презимену налазимо 1600. године, када je записан неки Ђорђе, али са изричитом БАТАВАЛА напоменом да je пореклом из Албаније; у селу Крупи (Поугье), пореклом из Лике после 1878. године; у Меденом Пољу По свој прилици очинство или надимак (Босна), дошли 1879. године из околине забележен у дечанским хрисовуљама Удбине; у околини Петровца (Босна), 1330. године. Према истраживањима Скендера Гашија, овај облик je у блиској такође из Удбине. Овај облик представља, у ствари, апела- вези са илирским антропонимом Baton тив бастах (без крајњег сугласника X) (Batan) који се, узимајући у обзир илиркоји је потврђен већ у XVI веку у значе- ско порекло Албанаца, налази у дана-

БАТАЈ-

(39)

БАТАН-

Долази од глаголског корена бата- (батати) у значењу ићи с напором', ударати + суфикс -ло. Уп. топоним Бателе код Слуња у Хрватској где их управо највише и има. - Баталов: у Перлезу (Банат) 1784. године; савремено у селу Бешка (Срем). - Баталовац: староседеоци у селу Растелица у области Гора (Србија). - Баталовић: једно од презимена Срба у Жумберку 1569. године; у околини ШиБАТАЈбеника 1462. године. Уп. топоним Баталовићи код Сарајева кога локална леген- Батаја: у Хрватској на острву Цресу, да везује за турски глагол баталити: Лабину и на Ријеци. Од румунског апе- „Овако [су] назвати што je, по причању, латива vätaf ( код Невеситьа; у Соколпу, Балтићима, Сајицама, Кусала.ма, Бандином Оцаку, Принчићима и Бјелосављевићима у Гласинцу (Босна) - сви пореклом из Дробњака; у Беговом Селу, пореклом из Далмације (Купрешко поље); у Иванићима код Сарајева; у Кутима (Дабарско поље у Херцеговини), пореклом из села Врбе у Његушима; у селу Каран код Ужица, пореклом из Дробњака; у селу Азањи (Јасеница), пореклом из Рашке где су дошли са Арсенијем Чарнојевићем; у Хрватској врло фреквентно: околина Дубровника, Сплита, Имотског, Огулина, Задра, Оточца и Макарске, Винковаца, Нашица, Коренице и Грачца. Уп. топоним Батина Вас код Задра потврђен у XII веку (од личног имена - Батин), топоним Батиниће код Новог Пазара, Батинац код Ћуприје, средњовековно село Батина са хронолошком потврдом из 1220. године итд. - Батиница: у селу Бара у Босанској Крајини; у Дрвару (Унац); савремено у Земуну; у Хрватској, околина Шибеника и Доњег Лапца. - Батиновић: забележено у Босни 1588. године.

БАТАС - Батас: у Чуругу (Бачка) 1771. године; у местима Велики Радић, Бихаћ, Грабеж и Притока у Поун>у; савремено на Умци код Београда; у Хрватској: околина Славонског Брода и Белог Манастира. Постало je од словенског антропонимијског корена Ват- + редак суфикс -ас типа Милас, Витас, Вулас. Код Тихомира Ђорђевића, у списку личних имена из 1895. године, постоји и овакав антропоним, али његово присуство треба овде схватити само као предлог аутора. - Батасов: у Чуругу (Бачка) 1815. године.

БАТИНА - Батина: у Требињу (Попово пол>е), а „Батинама су прозвани пошто je неки стално носио батину (штап)" и после Првог светског рата један део се одселио у Славонију; у Хрватској најбројније у околини Доње Стубице, Загреба, Сплита, Кутине и Вараждина. Презиме je идентично са непотврђеним личним именом *Батина које сврставамо у ред постојећих средњовековних антро-

БАТИЋ У селу Шуме (Јасеница, Србија); у Хрватској: околина Книна и Дубровника. Идентично je са личним именом Батић које je на територији Босне потврђено око 1420. године. Уп. село Батићи код Сарајева и истоимено ишчезло село код Пожаревца у Србији.

БАТКОВИЋ

(41)

БАТКОВИЋ

У Костајници 1768. године; на острву Пагу где су дошли из Задра у XVIII веку; 1948. године најбројније у Задру и Подравској Слатини. Од антропонима Батко + ов + ић. У нашој ономастичкој литератури овај антропоним потврђен je тек 1895. године, али постојао je свакако много раније. Уп. топониме Батковић код Бијељине, Батковићи код Невесиња, Чајнича и Увца.

БАТОС

презимена Батнога. Мислим да je овде у питагьу и батина, штап и, ослањајући се на фразеологизам „ноге су му [joj] као штапови", овакво презиме понео човек сувих, танких ногу.

БАТОВИЋ

Регистровано у околини Бенковца и Задра у Хрватској. Од антропонима Бато (Ератислав, брат и ел.).

БАТНОГА

Овакво презиме забележено je у Горњој Крајини у XIX веку и у Костајници у Хрватској 1948. године. Треба одмах напоменути да постоји истоветни топоним код Цетин-Града у Хрватској. Међутим, судећи по једном натпису из 1477. године у Радимљи који je овде у множинском облику, могуће je, тим пре што je ово презиме врло ретко у нашем ономастичком систему, да би његово исходиште требало тражити у Херцеговини, а не у Хрватској. Запис из Радимље гласи: „Сие лежи добри Радое син воеводе Стипана н[а] свои баштини на Батногах." Пре свега, треба констатовати да je овде у питању сложено презиме, Бат + нога. Реч нога иначе није непозната у нашем ономастикону, па и у осталим словенским језицима, у императивним сложеницама типа Косинога, Трчинога, Смудинога, Забинога; чешки: Valnoha, KlatinoΙια, украјински Зломинога, Кладиноженко, Обуинога итд. Међутим, у нашем примеру немамо у првом делу сложенице глагол, већ именицу, што значи да управо она у овом случају одређује и семантику и етимологију. Приликом полиса католичког становништва у Босни 1743. године записан je и облик Батоглав. Будући да je наша ре ч бат полисемична када означава чекић, батину, штап, тучак; доњи део бута човека, мушко сполно удо, једно од ових значења лежи свакако у првом делу сложеног

БАТОГЛАВ

Као што je већ напоменуто у одредници Батнога, ово презиме je забележено 1743. године код католичког становништва у Босни. За разлику од Батноге, Батоглав није исте семантике, јер овде семантику одређује реч глава, а не ноге. Према томе, овде je у питању бат у значењу онога што je физички тешко, а то може бити само чекић или тучак. Декодирано на значењском плану, ово презиме односи се на тврдоглавог човека, човека главе као тучак, као чекић.

БАТОЈЕВ

Забележено у Чуругу (Бачка) 1734. године. У основи: лично име *Батоје које до сада није посведочено у нашој ономастичкој литератури.

БАТОС

Савремено презиме у Чуругу (Бачка); у Хрватској: околина Книна и Глине. Од нерегистрованог личног имена *Батос, које je као и Вукос ( - Богић: забележено код католичког становништва у Босни 1743. године; у Чуругу (Бачка) 1775. Врло фреквентно на целом српском и хрватском подручју. Једнако са личним именом Богић (Зета, 1455. године). - Богићевић: врло фреквентно на територији Србије; у Хрватској најбројније око Нове Градишке, Петриње, Винковаца и Вировитице. - Богиша: само у селу Мравињац код Дубровника. Идентично je ca личним именом Богиша 1330. године у дечанским хрисовуљама; 1342. у Хуму; 1416. у Дубровнику: 1455. у Зети. Уп. очинство Богишић у околини Дечана 1330. године: 1476. у Лиштици (Херцеговина); 1784. године у Жабљу (Бачка); у Хрватској 1948. године пописани само у Дубровнику и Загребу. Уп. топоним Богишић у Боки Которској и Богишићи код Сомбора (Бачка). - Богнић: нефреквентно у Хрватској, само у околини Славонског Брода. Од непотврђеног личног имена *Богно (а продата у Италији. - Богобија: забележено 1787. године у Кусићу (Банат). Врло необична сложеница, ако je уопште сложеница. После једанаест година у матичној књизи регистрован je облик Богубија, па je заиста тешко утврдити првобитни изглед овога патронимијског лика. Можда се овај

БОГ-

(81)

процес одвијао овако: Боговоје нема своју етимологију. Питање се не ограничава само на вукя, већ и на друге демоне којима обилује наша митолошка стварност, можда баш због тога што словенски Олимп није сачуван. Другим речима, зашто je било потребно позајмљивати од Турака (непријатељског народа) демоне као што су ала, ажлаја, караконцула, кемза и ел., када су пре тога постојали домаћи називи? Задовољавајући одговор пружа нам етнолошка литература у вези са табу-законима који су двоструко занимљиви за ономастику. Прво, као извор неисцрпних метонимијских комбинација, а друго - као процес који нам омогућава да помоћу њега схватимо најдубљу прошлост језика. Приме-

ВУК-

(176)

гьено конкретно на оваква истраживања, табу-закони нам омогућавају да дубле схватимо смисао позајмљивања и појаву синонима који не представљају само просто богаћење лексичког фонда једног језика већ и нормалну закономерност оваквих поступака. Консеквентно свему овоме, сви наведени демони, исто као и многи други, укључујући ту и курјака, ушли су у наш митолошки фонд управо због овог универзалног правила које важи за све језике. Kao што je већ речено, реч курјак нема своје етимологије, али се сигурно зна, судећи по законима фонетике, да није турска. Усуђујем се да овде предложим једно етимолошко решење које се не базира на фонетици. већ на семантици. Сматрам, найме, да je изворник речи курјак ипак турског порекла са наслањањем на турску реч кујрук (kitynik) у значен>у реп. Контаминација мотива пук : реп сасвим je могућа, тим пре што реп, поред много значења, симболизује и снагу, јачину. У Ускуфијевом турско-српскохрватском речнику реч курјак je двојако записана: као курјак, али и као кујрак. Ова друга реч коју je Ускуфи записао већ 1631. године, као да нас упућује на поменуту контаминацију семантички одрживу. Другим речима, овде се срећемо са познатим феноменом „pars pro loto", на који се надовезује свуда присутни еуфемизам, поготову ако су у питању сеновите животиње. Везу између ђавола и вука не треба нарочито истицати, јер се то подразумева за све непријатељске демоне, али вреди напоменути да се ђаво еуфемистички назива и репоња. Један детал> из „Вукове грађе" открива нам у пуном светлу однос између репа и вука: „Кад се прасе убије, они који га расијеца откине реп и баци говорећи: 'Ово ђаволу.'" Из свега овога произлази да je синоним курјак камерно преузет у наш лексички фонд због табузакона, а еуфемистичка промена кујрук У КУРЈУК (реп) и курјак (вук) довољно je јасна из оваквог контекста. Потребно je нетто рећи и о сложеницама са антропонимијском основом Вук- у

ЕЈУК-

првом делу, које бих за ову прилику условно поделио на две скупине. Прва трупа односила би се на сложенице које су творбено поредиве са антропонимијским моделима типа Радмил, Доброслав, Добривој, Гралимир и ел., а друга - она која у другом делу има поствербал типа Вукодер или неку другу категорију речи (Вукооча, Вукобрз и ел.). Инвентар сложеница у овом раду чине следећи примери: Вугделија, Вугделић, Вудра, Вудраг, Вудраговић, Вудрак, Вудраковић, Вујимил, Вујмил, Вујмило, Вујмиловић, Вујмио, Вујмир, Вукдраг, Вукдраговић, Вукдрашина, Вукимир, Вукисал, Вукисаловић, Вукмарковић, Вукмер, Вукемровић, Вукмил, Вукмилић, Вукмиловић, Вукмиљ, Вукмир, Вукмира, Вукмирић, Вукмирица, Вукмиров, Вукмирокић, Вукмјеровић, Вукобрад, Вукобрадић, Вукобрадов, Вукобрадовић, Вукобрат, Вукобратић, Вукобратовић, Вукобраћ, Вукобрашовић, Вукобрз, Вуковој, Вуковојац, Вуковоје, Вуковојевић, Вукодер, Вукодој, Вукодраг, Вукодруг; Вукодружић, Вукомер, Вукомил, Вукомир, Вукомирић, Вукомиров, Вукомировић, Вукоча, Вукопаран, Вукопер, Вукопера, Вукорад, Вукореп, Вукорепа, Вукореповић, Вукорјеп, Вук-Орешки, Вукосав, Вукосава, Вукосавац, Вукосавин, Вукосавић, Вукосавка, Вукосављев, Вукосављевић, Вукооча, Вукосавовић, Вукосал, ВукосаљиН, Вукослап, Вукослава, Вукославац, Вукосдавић, Вукослављић, Вукославовић, Вукославчевић, Вукослалић, Вукосоглавић, Вукосгана, Вук-Павловић, Вуксагсљић, Вукумирић, Вукумировић, Вукусав, Вулетић-Вукасовић, Вусав, Вучедабић, Вучедруга, Вучемил, Вучемило, Вучемилов, Вучемиловић, Вучемировић, Вучендрековић, Вучеслав, Вучимир, Вучмиловић, Вучосав. Из прве трупе сложеница најбројнији су примери на -слав (Вукослав, Вучеслав итд.) којих има 25, затим 20 на -мил (Вујмил, Вукмил, Вукомил, Вучемил...), 16 на -мир (Вујмир, Вукмир, Вукомир...), 8 на -драг (Вудраг, Вукодраг, Вудрашина и ел.), пет на -брат (Вукобрат, Вукобратић...), четири на -во/ (Вуковој, Вуковојац, Вуковоје, Вуковојевић), четири на -мер

ВУК-

(177)

ВУК-

(Вукмер, Вукмеровић, Вукмјеровић, Вуко- нашим историјским споменицима помер) и један на -рад (Вукорад). У другој тврђена у XIII и XIV веку. У консеквенгрупи су најбројнији примери са сег- ци свега овога, лично име Вукобрад насментом -брад, којих има четири (Вуко- тало je аналошким путем са ослонцем на брад, Вукобрадић, Вукобрадов и Вукобра- сложенице у којима се у првом делу довић); реп се такође помиње четири помюье брада, или по узору на лична пута: Вукореп, Вукорепа, Вукореповић, имена Бра дослав и Бра до мир. Вукорјеп); -делија - два пута: Вугделија Вукобрз je лично име, у нашим језичким и Вугделић; поствербал -пер два пута: споменицима потврђено само једном, Вукопер и Вукопера; остали примери се 1522. године. Носио га je пеки старац помињу само по једанпут: придев брз Вукобръзъ, који je те године платно (Вукобрз), глава (Вукосоглавић); очи (Ву- „златицу за свою доушоу", по свој прикооча); поствербал -до/ (е презимена Вукодер. То je једноставно („са срдитим очима") итд. Пример у начовек који убија вукове, може то бити и слову je за сада најстарији у овој тематпрофесионални ловац, али порука je ja- ској скупини и његов слободни превод сна. Међутим, занимљиво je да се овај би гласно - „онај са вучјим очима". О глагол приписује и вуку, што се најбоље злим очима и урокљивости je много до види из пословица које je прибележио сада написано, па je чак и изврсна моноФрањо Ледић: „Вук дере (подв. В. М.) графија из пера Тихомира Ђорђевића и туђе коже, ал' ће нетко и његову одера- до данас непревазиђена у нашој етнололи гератури. У огромном броју оноти"; „Доброг je пастира овде стрићи, а не шкој мастичких података у дечанским хрисодерати'"; „Дери, дери, курјаче - што на- вуљама, поред личног имена Вукооча. дереш, теби je"; „Пастир овде стриже, а налазимо и његов семантички пандан вук дере." Све ове пословице изричито који гласи Врагооча. Спрега вук - ђаво наглашавају да вук дере (то јест, убија) (враг) je општепозната не само у нашој овце, дакле исто што и човек ради са митологији, те зато ова два имена можењим. Једном речју, вук дере овце, али he мо т р а ж и т и као а н т р о п о н и м и ј с к е коначно и он „надерати" (како се то чује синониме.

ВУКОПЕР

(179)

ВУКОПЕР (Вукопера) Презимена која обухватају углавном приморски ареал у Хрватској. Припадају тематској групи „агресивних" глагола упућених вуку, јер се други део сложенице односи на ишчезли глагол перти који je сачуван у руском језику (переть) у значењу притискивати, наваљивати и семантички je најближи облику тиштивук. (В. ниже.) - Вукорегг. презиме сложено од именице вук и именице реп. Исходна семантика лежи ипак у речи реп, која има нише значења, али, будући да je вук хтонична животиња, решење треба тражити у том правцу. Семантика везана за овај анатомски детаљ у многим језицима упућује на фалично значење које код нас нема потврде, те зато треба помишљати на раширено веровање да овај део животин>е спаржи сву њену снагу. Трагове овог веровања налазимо у раширеној пословици „могао би курјаку (или вуку) реп ишчупати" која наглашава и снагу онога који то може и једновремено и улогу репа код ове животиње. Уп. и следеће пословице у којима се помиње вучји реп: „Вук вуку не истрга репа"; „Мртву се курјаку реп не мјери" и супротна „Живу се курјаку реп не мјери." Презиме Вукореп забележено je крајем XIX века у селу Хутову у Херцеговини и у Гружу крај Дубровника двадесетих година XX века (пресељени из Хутова). Међутим, облик Вукорепа носи већи број особа код Шибеника, Дрниша и Сплита, а заселак Вукорепе код Шибеника представлю, у ствари, множински облик презимена Вукорепа и настао je на исти начин као и, рецимо, бројни плурални облици који једноставно означавају збир сродника или племенску скупину типа Газије, Дероње, Мокроноге и ел. Секундарно презиме Вукореповић породице Биљурић запазио je Јован Ердељановић у племену Братоножића у Црној Гори са напоменом да су „дошли пре 200 година [монографија о Братоножићима штампана je 1909. године, прим. В. М.] из старог села Куписаца у Кучи-

ВУКОПЕР

ма." Ови ономастички подаци, као што се види, нису бројни, али су ипак довољни да би се потврдило веровање у снагу вучјег репа и на плану антропонимије. - Велову/с. на први поглед ово сложено презиме у наслову није тешкоћа за његово етимолошко представљање. Међутим, ако ово исто презиме ставимо напоредо са обликом Беломарковић, на морфолошком плану добијамо јасну слику: оба презимена су сложенице које у првом делу имају придео бео. Овде управо и почињу главне тешкоће у вези са семантиком. Найме, носилац презимена Беломарковић je епитет „бели" добио због бледог лица или светле косе, исто као и презиме Белобрк - по седим или белим брковима. Ако овим презименима прикључимо и облик Белдораи (множина Белдорчеви), које je Јован Ердељановић забележио у Итебеју у Банату, и овде се срећемо са препознатљивом реалијом: бели кон, (дорат) не представља неку нарочиту реткост у својој врсти, али да ли се то исто може тврдити и за вука? У целој Европи, а поготову на подручју српског и хрватског језика, не постоји вук беле боје ни у природи ни у народној свести. (За овај податак захвалан сам господину Вуку Бојовићу, директору Зоолошког врта у Београду.) Јасно je да се овде у придеву бео крије нешто друго, а не бела боја његовог крзна. За разлику, дакле, од поларног вука, који је заиста бео, вук у нашим крајевима није примећен ни маркиран чак ни као албин, што се у зоологији објашњава као ретка и спорадична појава код неких дивљих животиња. Остаје нам, дакле, истраживање по непрегледном комплексу симболикс боја, која није баш тако једноставна. У народно] свести вук je дивља животиња сиве, мрке или суре боје. Ево примера из пословица: „Љут као курјак сиве длаке"; „Попут ћаће и он се умотао суром вучетином" (чује се у Лици и Босни у значењу отприлике „какав отац такав син"); „Или сви бијели као јањци, али сви мрки као вуци." Зелену боју не срећемо као епитет у народним песмама, већ

ВУКОСОГЛАВИЋ

(180)

једино као поређење које je Павићевић забележио у Црној Гори. У исцрпној студији о нашим бугарштицама са Приморја Валтазар Богишић наводи све епитете везане за белу боју, али се вук не помиње. Ево тог списка: бисер, вила, крата, град, грло, данак, двор, дом, камара, кошуља, кожух, лишће, образ, појас, река и шатор. Овај број je много већи код Миклошића, који je обрадио епитете у нашој десетерачкој поезији, али ни ту нема вука. Све у свему, бела боја, која се иначе придаје многим конкретним апелативима па и живим животињама, не долази ни у каквим комбинацијама у Вези са вуком. Оваква констатација отвара нам несметано пут ка размишл>ању о придеву бео као митолошком епитету. Ту заиста нема никакве препреке. jep je вук познат као митолошки лик о коме постоји опсежна литертура, и на првом месту позната Чајкановићева књига „О српском врховном богу". Полазећи од чињенице да je вук божанство, за овакву анализу потребно je увести још један митолошки лик, који такође у патронимима има придев бео. Реч je о женском божанству баба (опозипије од деда) које срећемо, поред множине примера у топонимији, и у презимену Белобабић (Бјелобабић). У м и т о л о ш к о м смислу презимена Беловуковић и Белобабић су сродна и по придевској одредници и по својој семантичкој структури. Најстарији пример о презимену Беловук у алтернацији са обликом Беловуков налазимо у Тителу у Бачкој 1789. и у Мачви 1829. године. Приликом полиса становништва Хрватске 1948. године констатован je само један носилац презимена Беловук у Винковцима. У јекавском облику Бјеловук регистровано je као савремено у Београду и Новом Саду и у селу Кути у Дабарском пол>у (пореклом из Мираша у Херцеговини). Беловуковић je презиме које je забележено у селу Јабучју у Ваљевској Тамнави после 1827. године и у овом крају има их још у Коцељеви. Евидентирано je и као савремено у Београду. У свеукупном корпусу наших презимена cpehe се само још

ГАЗИВУКОВИЋ

један патроним са личним именем Бјелоиу/с(е, те зато њена етимологија остаје отворена.

ГАШВУКОВИЋ Приликом једне пиратске акције против Млечана, у Дубровачком архиву забележен je 1566. године, поред других учесника, и ускочки старешина под именом М а т и ј а Газивуковић, п о р е к л о м из Ријеке. С обзиром на бројност императивних сложеница веза!гих за хтоничну живо-

ДШШКУКОВИЋ

(181)

тињу вука, Koja представља Један од најфреквентнијих зоопима, могло б и се рећи да основу овог композита чини глагол газити и именица пук. Оваква идеја би се могла прихватите, јер се уклапа у семантику сличних примера и по глаголском и по именичком делу. Међутим, постији и друга могућност, исто тако реална. Врло чест турски антропонимијски епитет гази - у значењу јунак, херој, оставио je трага у нашем ономастичком систему. Пре свега, треба узети у обзир да je реч газија сачувана у нашем лексичком фонду. Презиме идентично са оваквим апалативом срећемо као савремено у Тузли, а и топоним од њега (Газије) такође у Босни и Славонији. Облик Газић (од Газијић) потврђен je у околини Задра, Винковаца и Белог Манастира у Хрватској. У прилог првој претпоставци да je композит Газивуковић словенског порекла могла би се употребити и чињеница која почива на хронолошком моменту. Турски апелатив газија јавља се први пут тек 1818. године у Вуковом Рјечнику, а сложеница у наслову већ у другој половини XVI века. Али, ни ово не мора да буде пресудни доказ о његовом пореклу, јер хронологија, као што je познато, у оваквим истраживањима, не представлю одлучујући факат у одређивању тачне етимологије.

ДЕЛИВУКОВИЋ Приликом пописа Срба граничара у Хрватској 1644. године записан je, међу осталима и граничар по имену Иван Деливуковић. Тринаест година касније (1657) забележена je поново ова иста личност, али и његов брат или рођак по стричевој линији Радул Деливуковић. Од паралела може се навести топоним Деливуки код Јастребарског у Хрватској који, у ствари, представлю плурал антропонима Деливук. (Фонетски лик овог топонима припада кајкавском говору, јер би он штокавски гласно Деливуци.)

ДОБРОВУК

Презиме je сложено од турске речи делија (а), Впопашю (помоћ), Виопатапо (рука), Buonamici (пријатељ), Внопаппо (година), Buonanotte (ноћ), Виоппрпсе (мир), Bnonasorte (судбина), Buonatesta (глава), Buonavita (живот), Btioncristiano (хришћанин), Buonfiglio (син), Biionjrate (брат), Buongermini (клица), Bnongiardino (врт), Buongiorno (дан) итд. Kao што се јасно види из примера, ниједан од ова два језика нема комбинацију придева добяр са именицом пук, већ je придевска одредница повезана са другим конкретним или апстрактним именицама. Рекло би се да само наш језик поседује бинарни однос добар-лош у односу на вука. али овакву тврдњу би требало проверити на ширем језичком материјалу, што прелази границе концепције ове монографије. У ономастици се место дешава да лично име има старију хронолошку потврду од презимена, али се дешава и суцротно - да презиме буде потврђено пре антропонима. Такав je управо случај и овде: презиме Добровуковић je за читавих 246 година старије од Вукове потврде у Рјечнику из 1852. године. Почетком XVII века, 1606. године, поред многобројних Срба граничара у Хрватској, забележен je и неки Вукоје Добровуковић, човек са „вучјим" именом и презименом. Књига Алексе Ивића о миграцији Срба у Хрватској и Славонији незаобилазна je литература за сваког ономастичара и било би више него пожељно да се ови спискови уазбуче и издају на увид научној јавности.

ЗЈАЈИВУК

ДОБРОВУКОВИЋ Презиме које je евидентирано у полису Срба у Хрватској војној граници 1606. године. Нема паралела у „Лексику презиме! m Хрватске." Основу овог презимена чини непотврђени антропоним Добровук, који се моделски уклапа у многобројне словенске антропониме типа Доброслав, Добривој, Доброгост, Добромисл и ел.

1ЈАЈИВУК Презиме je примећено код Срба у селу Мекињар код Коренице у Лици, са историјском потврдом из 1712. године. У истом месту су пописани и 1948. године, а било их je још у Великом Грђевцу код Грубишног Поља и у Бјеловару у Хрватској. Овакав облик може се објаснити и разумети само уз помоћ паремиолошких чињеница. Найме, овако сложено презиме, од глагола зијати и именице вук, ствара нам слику разјапљене чељусти гладног вука. Управо овакво поређење je и забележено у народу: „Зинуо као гладан вук." Асоцијативно би се ово презиме можда могло повезати и са вучјим зевом (кожа обрезана око вучје чељусти кроз коју су се за време епидемија, ради заштите провлачила мала деца), али ће бити ипак тачније да овакав патроним у п у ћ у ј е на вучје раље или вучју чељуст. Крволочност вука оставила je импресивни траг у неким нашим пословицама, и то управо с акцентом на разјапљене рал>е (уп. мотив у бајци о Црвенкапи), па се у једној пословици оне пореде са целатовом сабљом, а у другој једноставно констатује да од н>их нема спаса: „Џелатова сабља и вучја раља не поштеди никога"; „Што вуку рал>а допадне, то му више не испадне" (по Ф. Ледићу).

МАЛИВУК

(1X3)

МИЛОВУК Придев мио (lieb, carus) срећемо у бројним нашим личним именима и, заједно са основама Рад-, Стан- и неким другима, припада најфреквентнијем слоју антропонима. Лично име у наслову примећено je први пут у селу Чечевцу (данас Чечава) код Славонске Пожеге 1702. године и исте године у полису Срба у селу Бјелушевци, такође у Хрватској. Kao ггрезиме носио га je Јосиф Миловук. познати јавни радник и књижар заслужан за издавайте неких дела Симе Милутиновића Сарајлије и Вука Карацића. Најстарији податак о облику Миловук наводи Тадија Смичиклас у свом познатом полису становништва Славоније с краја XVII века. Из биографије Јосифа Миловука зна се само да je рођен у селу Тењи у Срему 1793. и да je умро у Пешти 1850. године. Прегледавши списак становника овог села, који je објаиио Душан Поповић, установио сам да су у том месту 1736. године постојале две породице са оваквим презименом, гачније два облика: Maxim Millovnk и Moio Miüovukovicli. Један од ових je свакако био деда реченом Јосифу, па би се овакав детал. могао бол>е расветлити само ако би се прегледале матичне књиге тог места, наравне, под претпоставком да су уопште сачуване. Иначе, презиме Миловукочић je 1920. године забележено у околини Славонске Пожеге и Ораховице, а 1948. код Белог Манастира и Ораховице. Kao етимолошки коментар треба нагласити, слично као и код претходног примера, да у нашем ономастичком систему постоји импозантан број личних имена која почињу оваквим придевом са врло старим потврдама, као што су: Мил (1406. године), Миладии (1382), Миладко (1467), Милак (1234), Милан (1272), Милас (1528), Милат (1371) итд. итд. Карактеристично за ову основу јесте и то што се до данашњег дана одржао обичај да новодоведена млада даје својим деверима и јетрвама имена која управо почињу оваквим придевом. Недавно je Видан Николић у „Расковнику" објавио мали реч-

НАЛИВУК

ник рабација са планине Таре, па међу њима има и поетских назива који заслужују да овде буду поменути: милобрат je назив „како новодоведена млада зове једног од девера"; миловиље - једну од заова; милодивна - јетрву; милодивни девера; милосејка - једну од заова; милоцмиље - такође заову; миље - заову. Скоро сто година пре њега (1895) и Дамјан Прерадовић je у „Летопису Матице српске"' објавио 51 „мазно" име, како он каже, и међу њима су и Милоранка и Миладикина. Све у свему, Миловук je, дакле, настао аналошким путем када се узму у обзир бројни пример и са намерним спајањем митолошког лика у виду хтоничне животиње вука.

НАЛИВУК Презиме које из непознатих разлога није ушло у велики „Лексик презимена Хрватске" и ja га цитирам из рукописа; ово je пре штампања било у свесци бр. 12 на 39. страници. Записано je 1948. године у селу Шимл>аник код Гарешнице и носила га je само једна особа. Необично занимљиво презиме, које у себи крије неку непознату анегдоту у вези са вуком и сложено je од глагола налити и именице пук, што значи да пред собом имамо непогврђени надимак *Наливук. Мотив je нејасан, мада се издалека разазнаје да се ради о некој причици у којој je пук извукао дебљи крај. Сам глагол налити упућује на воду, или можда на пијанство, али сам ипак склон мисли да je прва идеја приступачнија, јер унеколико подсећа на крај бајке о Црвенкапи. - Маливук: презиме чији најстарији помен налазимо 1712. године у Кореници у Лици. Приликом полиса становништва Хрватске 1948. године концентрисани на подручју око Двора, Славонског Брода, Белог Манастира и Вуковара. Очито je да je овде у питању непотврђени антропоним * Маливук у функцији презимена. Његова етимологија не крије никакву поруку или претњу, већ једноставно представља име типа Вучић,

ПАЛИВУК

(1X4)

Вучко, Вујица и ел. Од исте основе постоји и презиме Миливуковић, које je 1948. године залажено у околини Нове Градишке и Кутине у Хрватској. - Миливук: приликом полиса православног становништва села Мигаловци код Славонске Пожеге 1702. године записан je и Миливук Рашчевић. Нема паралела у нашим ономастичким приручницима. Сложено je од придева мио и именице вук и по линији творбе припада великој групи антропонима типа Миливој, Милидраг, Милисяк и ел. У истом крају у селу Лазе примећено je и презиме Милипуковић си историјском потврдом, такође из 1702. године.

ПАЛИВУК

ПГ-ДИВУК

ПОПРАВУК

Међу српским старешинама у Пакрацу које су 16У1. године водиле преговоре са аустријском војном командом забележен je и кнез са врло чудним именом Уђен Поправук. Остављајући овај антропоним (свакако несловенског порекла) по страни, може се констатовати да je презиме сложено од глагола попрати у значењу згязити и именице вук. Занимљиво je истаћи да се овај глагол не среће ни у каквим другим комбинацијама у читавом нашем ономастичком корпусу. За разлику од примера у којима се вук поистовећује са братом и у којима му се даје ранг који му као божанству и припада (уп. Вукобраг, Миловук и ел.), ово презиме припада другој групи у којој се вук осуђује, прогања, гази (као и у овом случају) итд.

Изумрла породица у Почитељу у Лици; део града Котора у Боки Которској; топоним у Босни код Котор Вароши. Композиција je јасна и састављена je од ПРДИВУК глагола палити и именице вук. Императивност у првом делу композита довољно јасно говори о ставу према вуку Породични надимак у селу Надвода у какав срећемо и код других народа; уп. Вуковици (Далмација). Сложен je од глаф р а н ц у с к и Chasscloitp, и т а л и ј а н с к и гола прдети и именице вук. Необично Caccialupi, пољски Goniwilk, украјински занимљив облик, који захтева дета.ъниГонтовк итд. Међутим, полазећи од на- је објашњење. Глагол прдети у оваквим ше речи паљевина која означава нео- комбинацијама се обично придодаје збиљног човека и галамцију, као и од именици да би омаловажио н>ену семанукрајинског апелатива палисвит са си- тику и надимак би се могао скоро слононимом паливода у значењу храбар бодно превести као „Невук". Найме, кочовек, али и пустахија, у оваквом контек- ристећи унутрашњу семантичку пејорасту могуће je наше Паливук довести у тивност овог глагола, непознати .,кумовезу са наведеним антропонимом Вугде- ви" су креирали овакав надимак имајулија (