Српски психо Srpski psiho [PDF]

Zitiervorschau

Copyright © 2007 Željko Obrenović i Aleksandar Ilić

1. REBEKA

Rebeka je prva žena kojoj sam prišao bez straha i kojoj sam dozvolio da mi se potpuno približi. Kao ruža što se otvara da upije kap rose i ja sam se otvorio, rascvetao... Geografija mojih osećanja bila je pre toga nekako pusta. Rebeka je taj reljef uspešno oblikovala. Osećala je ono što sam priželjkivao. Nenametljivo je istiskivala samoću iz mojih navika. Poslednji obrisi prisebnosti iščezavali su sa zaljubljenošću koja nas je opsedala, pokoravala. Reći su izvirale iz naših usta i mrtve, bez značenja, padale pod noge. Zatrpavale su nas. Naučili smo jezik tišine. Opijenost Rebekom imala je i naličje, demonski sloj, koji se jasno ocrtavao u nepredvidivosti promene mojih stanja. Momenti moje stvarnosti bili su i očaj i ushićenje. Bio sam podloga za različita raspoloženja, kao lutka na kojoj se smenjuju maske. Plastičnost moje volje bila je očevidna. Osećanja su me mrcvarila. Hteo sam da se oduprem, da budem samo srećan, ali nisam znao kako. U trenutku kada bi Rebeka izašla i zatvorila vrata, ostajao bih prepušten onom delu sebe nad kojim nisam imao kontrolu. Tada bi na scenu stupao moj opus arcanum, parazit na mojoj volji, moj gospodar. Zakucavao bi eksere očaja u idealnu sliku Rebekine lepote kroz korteks, duboko u psihu. Ukupnost mog postojanja bila je uvijena u spiralu čije dve niti behu Rebeka i samoća protkana beznađem. Negirala je razumni deo moje ličnosti. U stvari, potiskivala gaje u deseti plan. Gledao sam iz pozadine, kroz sreću i tugu, ali nisam video. Učitavala je sebe u mene, utiskivala se kao pečat u vosak. Njen smeh značio je osmeh i na mom licu. Isto je bilo s besom... Moja dijagnoza bila je zaljubljenost, pretvorila me je u puki refleks, u biljku mesožderku što se zatvara na dodir. Nisam mislio, jednostavno sam bio. I bilo je lepo. I bilo je teško. Moje Ja bilo je na stand by. U stvari, bilo je preoblikovano u Rebekin lik. Bio sam Rebeka, njen odraz u ogledalu, duplikat. Isti u kvark. Entity without identity.

2. GLAD

Ležim u polutami, nepokretan, skriven od sunca. Svest održavam vodom i nikotinom. Juče zamalo da zaspim. Više se i ne sećam kada sam poslednji put spavao. Nedostaju mi snovi. Kao da sam zamrznut. Do mene ne dopire ništa iz sveta koji me okružuje. Ne vidim, ne čujem, ćutim... zatvoren u krugu sopstvenih misli. Živim u tišini. Ona je genus proximum moje elastičnosti, kao kristal kroz koji se prelamaju amplitude između kojih oscilujem. Kao zagrade u koje sam stavljen. Omeđava me odsustvo zvukova. Nemam želju ni za kakvim pokretom. Tišina - jedan od mojih krajeva. Kao kalup koji sam izlio po svojoj ukočenosti. Telo mi je na ivici razuma. Muči me glad. Vezala mi je lanac oko vrata, vuče me napolje. Živim u ritmu Rahmanjinovog Piano Concerto No. 3. Smiren. Tih. Bezazlen... Čini mi se da čujem telefon. Ustajem, sudaram se sa pričama, lomim ih, drobim. Saplićem se o rečenice, motaju mi se oko nogu, šutiram slova kao kamenčiće. Razaram ostatke Rebekine prethodne posete. Izgleda da sam izašao iz sebe. „Halo!” Pustio sam „Suffocation”, Effigy of the Forgotten. Tišina puca, raspada se na komade, pada na pod, meša se sa rećima. Vidim zvuk koji se uvlači u zidove, zauzima prostor. Prolazi kroz mene, prožima me, osećam mu miris, golica mi mozak, vilica mi podrhtava. Kroz nervni sistem struji mi Infecting the Crypts. Kao opijum. Pretvaram se u mrežu neurona, u nešto nalik na oblak. U biće bez mesa i kostiju, sa mozgom i dvanaest nerava koji iz njega izrastaju. Mislim da sam plav. Glad postaje nepodnošljiva. Uzimam obličje normalnog čoveka i krećem u potragu za hranom. Tražim odgovarajući restoran. Biram. Našao sam jedan koji mi se sviđa, možda je to jedino što ga razlikuje od ostalih. Kao da prvi put jedem. Polupečene, krvave šnicle još više me

razdražuju. Osoblje me gleda čudno, kao da se plaše da neću imati novca da platim. Jedem polako, smireno, kao da uopšte nisam gladan, i listam osmodnevnu poštu koju sam usput izvadio iz svog poštanskog sandučeta: šest flajera za dve picerije, reklamni katalog radnje za prodaju i popravku fotoaparata, tri škole stranih jezika, poliklinika za decu i odrasle, stolar Žižak, vodoinstalater, pozivnica za otvaranje novog fitnes kluba. U gomili papira, pravilno raspoređenih po stolu, nalazim i jedno pismo. Piše: „Za gospodina F” Ko je gospodin F? Ja sigurno nisam. Nije poslato poštom. Osećam ukus tople krvi u ustima, zamišljam kako se provlači između zuba, to mi tera vodu na usta, pa je meso ukusnije, nekako slatko... „Poštovani gospodine F, Unapred vam se izvinjavam..... moja ćerka.... problemi.... nije lepo od njega.... ostala trudna.... ću ti..... advokata..... ubiti u njegovom.......vaš prijatelj.... razgovarajte.... snimak na TV.... molim vas... izvinjavam... dete.... volim.... još jednom .... Gospođa T.” Anonimno pismo. Razmišljam: sigurno nije za mene. Šta da radim sa njim? Da li da ga bacim, da ga ubacim u komšijsko poštansko sanduče, možda je i do mene tako stiglo? Da li da odem u policiju, jer ipak.... pominje se ubistvo? Pijem vodu, spiram krv sa zuba, plaćam, osoblju je laknulo. U stanu sam zatekao Rebeku. Kako je ušla? Kaže da je bilo otključano. Flešbek: Pokušavam da zaključam vrata. Ruke mi se tresu. Drhtim na ivici svesti. Ne mogu da pogodim ključem u bravu... Uzimam poštu iz sandučeta, razvaljeno je... jedem... Razmišljam o krvi... Savijam pismo i stavljam ga u džep. Ljuta je. Oči su joj staklaste od suza koje zadržava. Dolazila je svakog dana prošle nedelje. Svakog dana zvala je telefonom po nekoliko puta... Ostavljala je poruke na sekretarici. Ništa! Od mene ni traga. Jednostavno nije me bilo. Znači, stalo joj je do mene. To mi je izmamilo osmeh zadovoljstva. Sada je besna. Viče. Prvi put je vidim besnu. Okrio sam još jednu njenu stranu. To je izmamilo još jedan osmeh. Situacija postaje ozbiljna, naše pokrete ispunjava napetost. Iz njenih usta izlaze rečenice i dave me kao dva udava Laokoona. Nedostaje mi snage da se oduprem. Gubim se u širini njihovih usta. Pogled mi se gasi u dubini njihovih trbuha. Razdiru me. Postajem plen. Da li da kažem „izvini”? Time bih nešto priznao, ali šta? Neću. Da li da probam sa nekom idiotskom frazom poput: „Nisam znao da si tako lepa kada si besna”? U filmovima to uvek pali... Ali iz rupe u kojoj se

nalazim ne vidi se nebo. „Zašto ćutiš? Reci mi gde si bio?” Glas joj podrhtava, osećam u njemu nervozu i tremu. „Ne razumem tvoj bes. Ne razumem tvoje pitanje. Bio sam kod kuće. Da li je to problem?”, progovorio sam. „Pa zašto onda...” Nemam snage za ovaj razgovor. Ne može se objasniti ni razumeti, a da se ne pretpostavi da lažem ili da sam lud. „Jesi li nekada slušala ’Carcass’? Trebalo bi. Heartworkje baš dobar”, progovorio sam, presekavši njen monolog na dva dela kao glistu. Sada su to dva nepovezana dela: rečeno i nameravano. Ostala je nedorečena, zbunjena... Sad ona ćuti. Gleda me. Možda razmišlja o ćutanju. I eto, konačno, nakon toliko vremena proživljenog u magnovenju i polusnu, moje viđenje Rebekinog i mog sveta dobilo je logičku strukturu. Njegovo tkivo postalo je vidljivo kao žice na kišobranu. Razmišljam o razlozima, dajem odgovore na prethodne postupke. Objašnjavam sebe sebi. Povratio sam kontrolu. Opet mogu da odlučujem, da kažem „ne”. Više se ne plašim samoće, postao sam imun na njena zatvaranja vrata, kao i na njeno prisustvo. Sve do ovog trenutka Rebeka je bila moj demon. Nastavljam svoju malu igru ponovnog samopotvrđivanja. Opet ispravno upotrebljavam Ja, razumem ga. „Stvarno nije u redu što se tako ponašaš prema meni”, odgovara mi s razočaranim izrazom lica, „plašiš me.” Zatim nastavlja onim istim, razočaranim glasom: „Uostalom i ne moraš da mi kažeš gde si bio... Još nešto, u subotu imam premijeru u pozorištu, ako hoćeš dođi, ako nećeš... ne moraš.” Okreće se i odlazi. Vrata nije zatvorila.

3. NATAŠA

Natašu sam upoznao pre sedam godina. Stanovao sam tada sa Ognjanom. Jednog poslepodneva ona i Marija došle su kod nas. Ognjan i Marija bili su kolege sa fakulteta i već duže vreme su se muvali. Mislim da su se to veće i smuvali. Nisam siguran, ali čini mi se da jesu. Njih dve su posle toga dolazile češće. Nataša je uvek bila nekako odsutna, otuđena od svega onog što se oko nje, pa i njoj samoj dešavalo. Izgledala je prosečno; jedna od onih koje se nikada nikom nisu svidele na prvi pogled. Jednostavno, na nju se prvo moraš navići. Lice joj je bilo osenčeno tugom, ali ne previše. Činilo se kao da mesecima, godinama, živi jedan isti dan. Telefon na trenutke razbije tu jednoličnost, lice joj se tada ozari. Odjednom, Nataša oživi, postane čovek... ali uvek se vrati monotoniji. Kada smo se upoznali, ona se već viđala sa izvesnim Ivanom. Kasnije se za njega i udala. Iznenada. Mislim da mu je prezime počinjalo na M ili L, nije ni važno. Ta promena ju je učinila srećnom. Dani su joj postali različiti, ali to nije dugo trajalo. Počela je da živi jedan drugi dan, dan za danom jedan isti dan. Njen život može se opisati sa tri dana, moglo bi se reći da je stara tri dana: dan pre venčanja, dan venčanja i dan posle venčanja. Da li će stvoriti četvrti preksutrašnjicu venčanja? Htela je da bude srećna, da živi slobodno, bez velikog planiranja budućnosti, bez obaveza. Čini se da je malo živnula onog trenutka kada je počela da živi sama - Marija i Ognjan su za godišnjicu svoje veze iznajmili stan i počeli da žive zajedno. I ja sam tada povećao zapreminu u kojoj živim (dve sobe). M ili L retko je viđala, jednom u dve-tri nedelje. On je živeo u drugom gradu, nije me zanimalo kom. Mislim da je bio oficir... Moja zainteresovanost za Natašu nekako se poklopila sa ubistvom Borisa Kovača. To se desilo pre otprilike pet godina. Bili smo zajedno na njegovoj sahrani. Njoj ga je bilo žao. To me je zaintrigiralo. Kako

neko ko ga poznaje može da žali za njim? Bio je ona vrsta čoveka koji te jednostavno nervira samim svojim postojanjem. Kada priča, zato što priča, kada ćuti, zato što ćuti. Nervira kada se smeje, kada je tužan... Jednostavno, priziva smrt. Još uvek se sećam njegove teorije da su matematičari autistični. Oni, navodno, ne mogu da se uklope u svet, pa onda postaju matematičari. „Matematika je”, govorio je Boris, „odraz autizma.” Mediokritet! Nikada mu nije palo na pamet da to što ne razume čistu matematiku ili ne vidi potrebu za njom uzrokuje njegov mit o praksi. Zašto imbecil nikada nije pomislio da je rad posledica autizma? Nisam bio siguran da on zaista zna šta je autizam. Drugo, taj njegov stav nekako mi je mirisao na lošu interpretaciju marksističkog učenja o alijenaciji. Ograničena pederčina! Takve treba ubijati odmah po rođenju! Njegova smrt bila je iznenadna, izuzev možda za nekog matematičara koji je izračunao kada bi to verovatno moglo da se desi. Pronašli su ga u njegovom stanu, tačnije ono što je od njega ostalo. Zato nikada nije utvrđeno kako je ubijen. Glavu su mu našli u WC šolji. U usta mu je bila ugurana četka za čišćenje te šolje. Na ivici kade stajala je čaša Borisove krvi, ispijena dopola, sa slamkom i malim suncobranom pričvršćenim za ivicu. Ostatak tela bio je spaljen kiselinom (98% H2SO4, sumporna, skoro idealna), pretvoren u tečnost i spakovan u sto četrnaest staklenih litarskih flaša. Kao da je samleven, a onda rastopljen kiselinom. Glava je bila teška 3 kg i 215 g. Ako se to oduzme od mase celog tela, približno 80 kg, može se zaključiti da je upotrebljeno oko 35 litara H2SO4... Sahrana je bila najčvršći dokaz teze da je Borisov život bio i više nego besmislen. Niz Natašino i Martino (majka) lice cure po dve suze. Svi ostali su tužni, tako bar izgledamo. Prizor je više nego patetičan. Ceo njegov život, dvadeset dve godine, sažet je u plamen nekoliko sveća, u nekoliko fraza sveštenika i dobovanje zemlje po kovčegu. Nisam znao da su mrtvački sanduci tako akustični... Iz daljine dopire muzika, jedva se čuje. Ipak razaznajem pesmu Sweet Dreams „Eurythmicsa”. Dvadesetdvogodišnja istorija našla je svoj ekvivalent u četiri suze, ostalo je ritual. Četiri suze, jedino što je uspeo da zasluži. Sve njegove radosti, uspomene, sve što je značio, njima je obuhvaćeno. Gledajući Natašine suze poželeo sam da je živu sahranim, u isti grob. To je bila prva ideja, prva misao, ali se ona odjednom neobjašnjivo izobličila... u požudu. Video sam je golu, to je bila druga misao. Teško sam disao, gušio se, krv se slivala u jednu tačku... Ne

znam kako sam se suzdržao da je tu pred svima ne silujem. Onda sam ugledao njega. Ćelav poput Smrti iz Bergmanovog Sedmog pečata. Bled. Nosio je crnu kožnu jaknu, pripijenu uz telo. Poput onih bajkerskih. Imala je štepove koji su imitirali trbušnjake. Presijavala se kao esesovski kožni mantil. Onda me je pogledao. Krv mi se sledila. Prvi put u životu. Oči su mu bile ledenoplave. Kao da su mu ženice zaleđene. Kristalne. Kao da je gledao kroz led. Neprimetno se osmehnuo, još više sam se sledio. Osmeh kao da je govorio: znam sve tvoje tajne... Probudio je neki divlji strah u meni. Osećanje koje do tada nisam poznavao. Tog dana me je obuzeo nespokoj, koji me više nije napuštao. Od tada, Ćelavac je počeo da me prati. Uvek je bio korak iza, poput savesti. Kad bih je imao... Viđao sam ga u bioskopu, diskotekama, na ulici... Pojavio bi se niotkud, izdvojio se iz gužve, presekao me onim ledenim pogledom i nestao. Stopio bi se sa masom pre nego što bih stigao da se suočim s njim. Za sobom je ostavljao strepnju... Boris Kovač... Nije mogao da ode kao svako normalan. Morao je da ostavi duha da me progoni... U povratku sa groblja Orlovača svratili smo u neku italijansku poslastičarnicu na sladoled. Još uvek sam osećao jezu zbog susreta sa Ćelavcem. Misli mi je zaokupio mali klempavi, verovatno vlasnik. Sedeo je na stolici u uglu i kao hipnotisan zurio u radio. Neki stari model, čini mi se sovjetski, iz prve polovine XX veka. Ponašao se kao deo inventara; sedeo je nepomično i povremeno bi odmahnuo glavom kao izrazito zbunjen čovek. Mrtav Boris, sladoled, požuda prema Nataši, Nataša naspram mene, Bah na radiju... Bah!!! Pogledao sam klempavog, Bah je bio ključ za njegovu sumanutost. Racionalizovao sam misli i izoštrio pogled ka njegovom licu: to nije bilo lice čoveka koji se divi, to je bilo lice paćenika koji je poslednjih deset godina sedeo kao paraplegičar i pokušavao da čuje/shvati jedno od Bahovih najkompleksnijih dela šestoglasnu fugu iz Musikalisches Opfer, na temu koju mu je 1747. godine zadao Fridrih Veliki. Ušna školjka hvata talas... bubne opne vibriraju... mozak prima signal... zabada se u sujetu, kao glogov kolac u vampira... čujem Natašu! Oštrica svesti prestala je da secira malog klempavog, privučena komentarima upućenim boji moje majice.

„Gde nađe tu majicu da obučeš za sahranu?”, rekla je Nataša. Nosio sam crvenu majicu i štrcao iz gomile crnine. Bio sam opkoljen. Pomislio sam: „Na sahrani je bila prisutna Smrt, ali ne i Krv. Zato crveno!” Rekao sam: „Što? Mislim da sam uneo bar malo vedrine u onu sektašku atmosferu.” Mišići Natašinog lica su mehanički, kao pred nečim morbidnim, zauzeli stav zgroženosti. Rekla je nešto ružno o mojoj crvenoj majici, nezavisno od konteksta u kojem se ona, eto, danas pojavila. „Crveno! Volim crveno! Podseća me na krv. Imam osećaj kao da mi je koža odrana, da sam samo u mišićima, da pulsiraju, krvavi; da ja pulsiram, krvav”, odgovorio sam joj. Lice joj je repriziralo onaj izraz od malopre, s tim što je on bio uočljiviji. Ostalo je zamrznuto, tako iskrivljeno. Nastavio sam: „Zamisli da ne nosim majicu, da nemam ništa na sebi i da žiletom napravim rez od Adamove jabučice do pupka, zatim drugi oko vrata, sekući samo kožu. Zamisli krvavu nit koja me polovi kao simetrala. Hvatam kožu za revere, odvajam je kao da skidam košulju. Kao da širim mantil, kao egzibicionista. Vide se krvavi mišići. Crveni. Živi. Zamisli osmeh na mom licu. Skinuo sam kožu sa grudi i stomaka. Na red dolaze leđa. Desnom rukom je odlepljujem sa levog, a levom sa desnog ramena. Presvlačim se kao zmija. Oslobađam se. Zabacujem ruke za leđa i polako svlačim košuljicu. ’Rukavi’ ove krvave kožne košulje, još uvek deo celine, svlače se sihronizovano sa leđima. Na red dolazi i glava. Ovako sa licem, izgleda kao maska. Skidam kožu lica sa kosom. Zamisli lobanju sa živim očima utopljenim u krv kako te gledaju. Sav sam od mišića, obliven krvlju. Dodiruješ ih, zavlačiš prste među žive, pulsirajuće mišiće, njihovim vrhovima osećaš toplotu krvi. Prisećaš se Drakule: The blood is the life and it shall be all mine. Dodirnuo sam jagodicama njenu ruku, polako skliznuvši od lakta ka noktima. Bila je mrtvački hladna i hrapava. Ježila se... Stegla mi je ruku oznojenim dlanom i rekla: „Tako sirovo, a tako blizu. Sva ta morbidnost sedi naspram mene. Idemo odavde!” „Ne! Ostaćemo još!”, odgovorio sam, zamišljajući da moj glas ima boju kao Candyman ili Evicto Obscurantes iz filma Graditelj senki. Nastavio sam presvlačenje. „Moj skelet je obložen mesom. Skidam ga, razbacujem ga oko sebe, hranim mačke, sam ga jedem. Ostaje samo kostur. Beo, prošaran crvenim nitima kao svilom. I organi. Zamisli da možeš da dodirneš moje srce, da vidiš/osetiš kako kuca. Tu privilegiju imaju samo hirurzi. Zatim pluća, pa želudac koj i var i progutani

biceps...” Počinje troglasni Canon per Tonos, takođe iz Musikalisches Opfer. Vremenom, čovečuljak sve nekontrolisanije i intenzivnije trepće, drma prstima, trese se... Kada se kompozicija završila, odnekud je izvukao daljinski i ponovo pustio Canon per Tonos. Znači ipak nije radio. Izvršena je transplantacija organa, zamena iznutrica, podmlađivanje... u staru ljušturu ubačen je CD plejer. Opet Canon per Tonos. Najviši glas izvodi kraljevsku temu, a ispod njega dva glasa vrše kanonsku harmonizaciju zasnovanu na drugoj temi. Niži od ova dva glasa izvodi svoju temu u c-molu, što je osnovni tonalitet celog kanona, a viši izvodi istu temu pomerenu za kvintu naviše. Kad se kanon završi, on više nije u c-molu, nego u d-molu. Taj završetak zapravo je novi početak... zatim prelazi u e-mol. Posle šest modulacija, ponovo se dolazi do početnog cmol tonaliteta. Svi glasovi se tada nađu oktavu više od mesta gde su bili u početku. Ovaj postupak može se ponavljati u beskonačnost... Tada smo počeli da se jebemo. Odmah posle sahrane. Seks sa Natašom bio je... izuzetan, i svaki naredni put sve bolji... i bolji. Dešavalo se da po dva-tri dana ne izađemo napolje. Tada smo se nekako zbližili, sprijateljili. Nismo bili zaljubljeni. Nataša se promenila, može se reći da je bila srećna. M ili L dolazio bi jednom mesečno, prenoćio, a zatim se odmah vraćao... Nas dvoje smo izlazili često, ali smo ipak najviše zajedničkog vremena provodili u tišini naših stanova. Posle dva meseca sam se pobunio. Sujetom despota i bezobzirnošću tiranina okončao sam našu vezu. Sujeta mi ne dozvoljava da bilo šta s nekim delim, naročito ne sa nekim M ili L. Šta sam ja bio tu, koja je moja funkcija? Uzmimo, na primer, trodimenzionalnu parcijalnu diferencijalnu vremenski nezavisnu jednačinu Šredingera za jednu česticu:

Kao i „i”, moje prisustvo jednačinu čini kompleksnom. Bez mene je ona realna no nepotpuna. Ali ne više. Zašto bih ja održavao njihovu vezu? Ako je trebalo da pukne, nek pukne. Bio sam proteza u njihovoj vezi, kao veštačka noga, kuk, zubi, perika... Nadoknađivao sam nedostatak kurca.

4. PREVARA

Posle više od tri meseca večeras opet izlazim sa Natašom. Otvara se novi klub - Red Angel. Pokupio sam flajer negde na ulici: klub Red Angel, orijentalni ples, deset prelepih devojaka... igraju za vas!!! 500 ljudi. Muvanje, svako na ulazu dobija bedž: crveni - zauzeta, žuti - možda i možeš nešto da uradiš, zeleni - slobodno priđi. Ulaz slobodan. Uzeli smo crvene. Laseri, dim, strob, zaglušujuća muzika, DJ... Puno je sveta. Nekako smo se progurali do šanka, eksirali po četiri tekile, uzeli po pivo i vratili se u haos. Osećam prisustvo alkohola, ali nedovoljno; vratio sam se do šanka i popio još dve tekile. Nikotin i alkohol struje mi venama... pušim cigaretu za cigaretom. Od jačine muzike meso mi vibrira na kostima, osciluje u ritmu, grči se. Stojimo sa strane i posmatramo šta se dešava. Pregledao sam kaveze sa igračicama, nema plesačice. Ponovo se probijamo do šanka, pijemo po još jednu tekilu i uzimamo po još jedno pivo... ne gasim cigaretu. DJ me nervira, rado bih mu gurnuo cigaretu u oko. Kroz glavu mi prolazi „Deicideova” Creatures of Habit, album Serpents of the Light: eye for an eye, applaud when you die... Gužva je, plašim se da izdahnem, ne znam da li ću imati snage da udahom razmaknem masu koja naleže na mene. Oči su mi krvave od dima. Odlazimo do WC-a. Muzika se jedva čuje. Bruji mi u ušima. Opet se vraćamo u gomilu, guramo se, meso se grči, skače, hoće da otpadne... Naleteli smo na Ognjana i Mariju, uhvaćeni smo. M ili L misli da je Nataša kod Marije, a Marija misli da je Nataša kod Silvije. Rekao sam im da smo se do sada jebali osamdeset devet puta i isprobali dvanaest poza. Smeju se, misle da se zezam. Izašli smo napolje svi zajedno, ušmrkali kokain i vratili se unutra. Zbog razlike u temperaturi... pritisku... buci, mozak mi polako popušta. Jasno razaznajem samo tri lica: Natašino, Ognjanovo i Marijino. Sve ostalo je izobličeno, izvijeno, isečeno strobom, gubi se, muti, bledi... meso se i dalje uvija na

kostima... ne gasim cigaretu. Ponovo krećem do šanka. Guram ljude, probijam se. Neko naleće na mene. Odbijem se. Pokušavam da podignem pogled. Sve je izobličeno, izvijeno, isečeno strobom, gubi se, muti, bledi... meso se i dalje uvija na kostima... Jedva ga čujem kako se izvinjava. Nemam snage da odgovorim. Ne vidim mu lice. Odmahujem rukom. Odlazi. Vidim konturu. Strob pršti. Prepoznao sam ga. Mrak Svetlo. Ćelavac. Krećem za njim. Čujem njegov smeh. Ne mogu da se probijem kroz sekvence. Sudaram se sa ljudima. Pokušavam da ga stignem; svaki put kad se strob upali, Ćelavac je na drugom mestu. Izmiče. Nemoćan sam. Osećam se tako malim. Kao da me je neko zakucao za pod. Vrtim se ukrug. Gomila iskreveljenih lica namotava mi se oko glave... Pod je prilično čist. Mermer. Crno-bele ploče, poput šahovske table. Jedna riba zamalo da mi zabode štiklu u oko. Svud oko mene su štikle. Razne visine. Crvene... rože... crne... Ostavili smo Ognjana i Mariju i otišli do mene. U liftu sam izvadio marker i na ogledalu napisao Lucifer, a iznad, velikim slovima, KURAC. Zamišljao sam kako ih urezujem Ćelavcu na čelo. Jedva čekam da vidim lica ovih pačenika od komšija, kad ih deca budu pitala: „A šta je to kurac?” Mislim da če im to grčiti lica bar tri dana. Gledam je dok se svlači. Povećavam svoju zapreminu. Svlači mi pantalone, liže stomak... drhtim... bradavicama para moja leđa... skupljam se... stežem... rastem... mišići se bore sa kostima... opustio sam se, dišem ubrzano, srce takođe ubrzava... vrelina... čujem njen uzdah, dubok... obavija noge oko mene, pripija se, lepi... Ljubimo se već dva sata i sedamnaest minuta. Ukočile su mi se vilice. Zaspala je, s glavom na mojim grudima. Postepeno se treznim. Zujanje u ušima iščezava. Stan se odavno ispunio suncem. Senke su se sakrile ispod kreveta, ormara, iza slika... Soba se ogleda u mojim očima, natapa se mojim pogledom, oživljava... strepi. Živa je dok je gledam i dok može da se vidi. Plaši se svakog mog treptaja jer ne zna šta će joj presuditi - život ili smrt. Bičujem je treptajem oka, razbijam na frejmove, ubijam skretanjem pogleda, pretim njenoj dualnosti. Ona u svakom oku živi drugi život istovremeno. Trebaju joj oči, moje ili bilo čije druge. Što više očiju radi što složenijeg odraza. Pritisnut plafonom koji mi se zabada u oči, odmahujem glavom, zamućujem zidove, sekući ih kao zaoštrenim sečivom u Poovom Klatnu. Pogled mi se zaustavlja na Nataši. I dalje spava. Pomerio sam se da je pokrijem. Soba je

„zaškripala” krevetom i probudila je. Obezbedila je sebi još jedan par očiju. „Kad si se probudio?” upita sanjivim glasom, protežući se i trljajući sisama o moj stomak. „Nisam ni spavao.” „Nisi?!”, upita začuđeno. „Ma, nešto loše spavam ovih dana”, izgovorio sam sigurno nepotreban odgovor - dobro joj je poznata moja nesanica. U trenutku je postala svesna toga i smirenim glasom upitala: „Koliko je sati?” A zatim dodala, takođe bezbrižno: „Koliko sam spavala?” „6 sati i 17 minuta.” „Još uvek brojiš?” „Ne brojim, jednostavno znam.” Po ko zna koji put, oduševio sam se ovom svojom osobinom, a i činjenicom da umem sam sebi da zavežem pertle. „Čujem kako ti srce kuca...”, još više je pritisla glavu uz moje grudi. „Znaš onu Borhesovu priču o tipu koji ništa ne zaboravlja?” „Ma pusti sad to”, prekinula me je stavljajući mi prst na usta, „žurim.” Pridiže se otkivajući sise: „Treba da svratim do Marije.” Istuširali smo se. Onda je otišla. Pustio sam „Biohazard” Waiting to Die i nastavio da čitam Sartrovu Mučninu. Pri kraju sam. Glavni lik zove se Antoan.

5. SAHRANA

Sahrana Borisa Kovača! Kako to lepo zvuči: sahrana Borisa Kovača, sahrana Borisa Kovača, sahrana Borisa Kovača, sahrana Borisa Kovača, sahrana Borisa Kovača... Počeću da vrištim od uzbuđenja kao gomila tinejdžerki u blizini „The Beatles”. Možda ću da doživim orgazam... hm... Ipak, još jednom: sahrana Borisa Kovača! Ona zauzima jedinstveno mesto na grafikonu mog odrastanja. Na njemu se lako može videti sva slojevitost trenutka, paralelnost događaja koji determinišu neke moje buduće postupke. To mesto je samo jedan od čvorova što življenje čine zanimljivim. Tu se jednoličnost razgranava, prestaje. Vreme dobija i psihološku dimenziju; teče brže ili sporije, zavisno od toga kojom se granom krećem, od ljudi koji se na njima nalaze. Sahrana Borisa Kovača! Sahrana Borisa Kovača! Sahrana Borisa Kovača... ushićenost povodom nje koincidirala je sa: 1) početkom mog prijateljstva sa Natašom; 2) susretom sa Ćelavcem; 3) pojavom VHS kasete misterioznog značenja u mom poštanskom sandučetu, bez imena pošiljaoca. Misterioznog? Da, jer su kasete zatim počele da stižu redovno, po nekom čudnom pravilu, za moj um haotičnom. Danas je broj snimaka trocifren, 107. Svi su različiti, ali ipak vrlo slični; ista devojka, ista prostorija, ista muzika, isti pokreti, ali ipak različiti... jedna ideja i mnoštvo izvođenja. Sam po sebi, snimak ne govori ništa; ni onda, ni danas: devojka igra trbušni ples, i to je sve. Zasada nisam pronašao ništa što bi mi misli odvelo dalje od tog plesa, možda do njegove svrhe. A ako je nema, onda on govori sve što treba i može da kaže. To je pitanje pred kojim mi je um ukopan. Neće nazad, napred ne može. Sahrana? Nataša? Ćelavac? Kaseta? Da li njihova simultanost ukazuje na neku logičku ili bilo kakvu bitnu vezu? Da li postoji neka

kauzalna mreža? Svi oni imaju nešto zajedničko. Konstantu - mene! Da li to nešto znači? Da li to uopšte može nešto da znači? Ako ih posmatram pojedinačno, Sahrana i Nataša se ne opiru razumevanju. Neshvatljivost je suštinski vezana za pojavljivanje kasete i Ćelavca. Davi me, guši kao ružna kravata... Ali najviše od svega nervira me činjenica da je Boris jedna od četiri nepoznate u toj jednačini... Sahrana Borisa Kovača... Kako sam se lepo osećao iščekujući njegovu sahranu. Još tri dana. Još dva dana. Još dan. Kao pred premijeru nekog filma koji odavno čekam ili pred neki koncert. Sahrana. Tako ispunjeno osećao sam se još samo jednom, pred premijeru drugog dela Matriksa. Baš sam umeo da nerviram Borisa Kovača. Uvek bih u njegovom prisustvu, koliko sam mogao, iz pamćenja izvlačio neki... recimo nesvojstveni integral ili nešto sa Furijeovim redovima ili sličan matematički problem. Mislim da je u tim trenucima, duboko u sebi, postavljao relaciju striktnog identiteta između sebe i govneta: ∀x∀y((x=y)-> ∀F(FxFy)). Oni koji su me dobro poznavali mislili su da integrale koristim kao sedative. Grešili su! Prema njemu sam osećao samo mržnju i prezir. Spontano, nemotivisano. Mržnja i prezir su tako fine supstance - moraš da budeš veličina, a ako nisi, onda treba da si bar njen obris ili naznaka da bi ih mogao uzrokovati. Boris to nije bio. Jednostavno, uživao sam da se iživljavam na njemu. Koliko sam samo puta ushićeno zamišljao kako mu satarom sečem prste dok su mu raširene šake zalepljene za sto. Milimetar po milimetar, od noktiju uz prste, preko šake, do zglobova... ili kako peglom topim salo sa njegovog ogromnog-debelog-dupeta... Boris je bio tipičan paćenik. Njegovo pojavljivanje uticalo je na mene kao okidač koji mi pokreće nervozu. Samim svojim prisustvom izbacivao me je iz takta, ali nisam dozvoljavao da se to ispolji u izrazu mog lica. Nekako sam se kontrolisao. Najviše od svega nervirala me je njegova potreba da se ispoveda. On nije imao poštovanja prema sebi. Svaki čovek treba da ima granicu, stvari koje čuva samo za sebe. Boris tu granicu nije imao. Svi su znali sve o njemu, bio je čovek bez tajni. Kao, teško mu je, pati, nesrećan je zbog svega i svačega... Ljudi su ga uglavnom sažaljevali. I meni ga je prvi put bilo žao. Samo prvi put. Drugi put sam znao ko je on u stvari... Nikada sebe nisam doživljavao kao poligon za lečenje bilo čijih trauma. To znači da ne umem da slušam. Ne čujem tužne priče. Smešni su mi oni što svoju veličinu vide u veličini patnje ili bola koji trpe. Ceniti patnju, to je sublimat za nešto stvarno vredno. Uživam u tome da

im nanosim bol koji ne mogu da izdrže. To pogađa njihovu sujetu, mit o veličini. Mrzim slabiće. Pičke. One što ne mogu da izdrže sebe, pa postaju automati za štancovanje beskrajno dugih, patetičnih pesama i oproštajnih pisama. Smisao života vide u plakanju, u priči o svojim mukama, u bolu koji trpe, nesrećnom detinjstvu, bolesti... Nikada prema njima nisam imao obzira. Nikada! To su mašine za davljenje, prese koje su u stanju da zgužvaju svakoga ko prihvati da ih sluša. Pijavice, paraziti. Depresivni i u sve što postoji i/ili ne postoji razočarani mehanizmi. Sebični kao crne rupe. Hoće da ih molimo, žalimo, sažaljevamo... Da se ponižavamo. Tako nam se približavaju, spuštaju nas, umanjuju. Nikada im to nisam dozvoljavao! Nisam to sebi dozvoljavao! Nikada prema njima nisam imao obzira. Nikada! Gazio sam ih sa slašću. Ponižavao. Umanjivao. Tretirao ih kao mikrobe, čistio kiselinom ili vrelom vodom. Prema njima ne možeš biti ekstreman, ne možeš preterati, ne postoji mera za njih. Šta god im uradio, uvek je malo, nedovoljno, uvek ima mesta za još...

6. GRIMALDI

Zveckam ključevima dok mi stari crnac čisti cipele. Bacam mu nekoliko novčića i krećem ka autu, zviždeći pri tom St. James Infirmary. Iznenadiću Ognjana i Mariju. Dok se probijam kroz grad, na radiju se smenjuju francuske i italijanske melodije. Ognjan i Marija žive na Dorćolu u stanu koji iznajmljuju od Paola Grimaldija. Pored njih, u istoj toj staroj zgradi sa debelim zidovima i visokim plafonom, žive: Silvija, Paolova nećaka, dva bradata studenta teologije i još jedna žena od nekih četrdeset godina, za koju niko ne zna čime se bavi. Paolo Grimaldi je istrošen čovek. Ognjan za njega kaže da je preživeo starost. Vreme provodi u maloj sobici u prizemlju zgrade, sam. Sedi za stolom i pali cigaretu na cigaretu. Kao da se njegovo stanje iz dana u dan pogoršava. Brzo propada - loš rezime prethodnog, uspešnog života. Sam, zatamnjena soba, zidovi požuteli od duvanskog dima, mala peć na drva u ćošku, okrugli sto na sredini sobe, četiri stolice; krevet u drugom uglu, preko puta peći. Prozor sa desne strane vrata, s pogledom na ulicu. Polica sa knjigama, pored nje ormar. Između ormara i kreveta malo rastojanje kao stvoreno za cipele. Pored prozora veliki portret njegove pokojne žene. Pored peći korpa i jastuče za psa. U stolu fioka; nekoliko nevažećih novčića, slike, pečat, nekada je bio činovnik, italijanski ambasador. Sa svakim otvaranjem te fioke naviru sećanja, ona mu služi kao ostava za tugu... Tada pali cigaretu i počinje da oživljava uspomene, priziva ono što je već godinama mrtvo, zaboravljeno za sve druge osim za njega. Iza vrata je čiviluk, na njemu vise štap, kišobran i šešir. Sve ono što jeste i što je bio nalazi se u toj sobi. Najviše je voleo da puši kada je napolju padala kiša. Naložio bi vatru i u polutami beskrajno pravio kolutiće od duvanskog dima. Razočarao se u ljude, previše su ga iskorišćavali. Imao je malo pravih prijatelja.

Odavno su mrtvi. I on je na korak od smrti, već godinama. Kao da nema snage da umre, čini se da je toliko slab. Već dugo živi sam, od kada mu je žena umrla. Ubrzo posle toga počeo je da gubi vid, sve dok nije oslepeo. Tada se preselio u prizemlje. Pitanje je da li bi opet mogao da živi sa ljudima, kako bi se ponašao, da li bi mogao da se prilagodi? Prošlo bi i po nekoliko dana a da ne progovori ni reč. Bio je toliko slab da ni bolesti na njemu nisu mogle da se održe. Njegov jedini prijatelj je Gospodin Žak - tako zove svog malog žutog psa sa belim šapama, kao cipelicama. Njih dvojica se zaista vole. Gospodin Žak je osećao kada je Paolu naročito teško, tada se ne bi odvajao od njega. Kada bi to neko fotografisao, taj trenutak istrgnut iz vremena pokazivao bi uvek istu scenu: Paolo sedi u fotelji, u levoj ruci drži cigaretu, desna se spušta gotovo do poda. Tu je dočekuje Gospodin Žak. Njušio bi je, ponekad i liznuo, umiljavao se. Gurao bi svoju malu njušku u izboranu poluotvorenu šaku svog prijatelja. Nekada bi se popeo i satima spavao, sklupčan na Paolovom stomaku.

7. SUKOB

Stigao sam kod Ognjana. Pričamo o nebitnim stvarima, hvatamo zamah za „važniju” temu. Komentarišemo „Rammstein”, spot Mein Teil, koji fotonski top katodne cevi upravo razmazuje po ekranu Ognjanovog TV-a. Anđeo puši tipu, pevaču čini mi se, a on mu/joj čerupa krila. Seks sa anđelom, nije loša ideja. A pušenje i jeste jedini način da bespolni anđeo seksualno zadovolji čoveka. U svakom slučaju, tu se krije nešto izuzetno. Anđeo, kao više biće, savršeniji način postojanja, verovatno je u stanju da ljudsko zadovoljstvo dovede do maksimuma, do tačke na kojoj bi samo jedan kvant zadovoljstva više prestao da bude zadovoljstvo. Postao bi nešto što čovek ne može da iskusi i dostigne. Sporili smo se oko toga da li se anđeo i orgazmični izraz lica mogu pojaviti u istom kontekstu ili pripisati istom subjektu. Marija je bila skeptična. Citirao sam joj Ničea: „Ukoliko bi trebalo da sam grešan, to mi je potpuno promaklo.” Zatim Marija odjednom menja temu, povećavajući ozbiljnost: 1) prekrstila je ruke i nakrivila glavu na desnu stranu; 2) slaže kučkasto-kurvinski izraz lica bolje od bilo koje učiteljice, nadrkane profesorke ili časne sestre, pripremajući se da me samelje; 3) logičan nastavak bi bio da je odalamim pesnicom po nosu 3) počinje; 4) savršeno sam spreman. „Znaš, malo sam se uplašila kada sam te videla sa Natašom”, naglasila je svaku reč kao da izgovara poslovicu. Verovatno bi bilo ko drugi u ovoj situaciji, pred ovim izrazom lica i upravo upućenim prekorom, samo gledao u pod i ćutao. Ja nisam bilo ko! Ergo, pitanje: „Uplašila? Zašto?” „Pa ne baš uplašila, mislim više sam se zabrinula...” „Opet te ne razumem”, prekidam je u pola rečenice. Jeste nepristojno, ali njena učtivost je još nepristojnija.

„Pa kad me prekidaš.” Prodrmala je glavom i prokomentarisala to gestom ruke koji nisam razumeo. „Ne mislim da ćeš je povrediti, nisam zabrinuta u tom smislu, već...” „U kom si onda smislu zabrinuta?”, požurujem je da bih što pre čuo to što ima da mi kaže. Prekrstila je noge, zapalila cigaretu. Obrazi, koji se sažimaju pri uvlačenju dima, otkrivaju nervozu. Uvlači ga sporo i dugo, isto tako i izdiše. Otresa tek zapaljenu cigaretu. Ispod crvene trenerke vire žute čarape sa slikom nekog pileta. Nastavlja razgovor: „Pa, Ivan je tako dobar, on i Nataša se baš lepo slažu, a kada si rekao da ste spavali zajedno...” „Osamdeset devet puta”, ubacio sam. „Naježila sam se.” „Zezao sam se, sve shvataš bukvalno.” Spuštam loptu, pokazujući joj otvorene dlanove, uz stezanje usana i podizanje obrva. Taj izraz lica kod starih ljudi na čelu stvara bore. „Ma u redu je, samo hoću da ti kažem da ne bi bilo u redu prema Ivanu.” Kučka jedna, kao da mi je udarila šamar. Brine zbog Ivana, a za Rebeku je boli kurac. Za Natašu takođe. Ne znam šta vidi u njemu. Moraću da proverim, možda mi je nešto promaklo. „Ali ništa se nije dogodilo.” „Znam. I Nataša mi je to rekla, ali ipak...” Ne veruje mi, ne veruje ni Nataši. Prvo me je pitala, a onda kaže da je pitala i Natašu. Vidim da nešto priča, više je ne čujem. Prebacujem se u kadar Matriksa. Stojim naspram Marije. Kamera snima moj levi profil, zatim brzo pravi polukrug obilazeći oko mojih leđa, s fokusom na glavi. Zaustavlja se na mom desnom profilu. To traje tri sekunde, a onda se još jednim brzim, polulučnim pokretom penje iznad mog temena snimajući me odozgo. Fokus se niz ispruženu ruku polako spušta do šake. Čvrsto stežem svoj Desert Eagle, nišaneći u Marijinu glavu. Ispaljujem metak koji se slow motion kreće ka njoj. Dok metak putuje, podloga na kojoj Marija stoji rotira; njeno mesto zauzima Ivan, ona gleda njegov desni profil i metak koji sa mlazom krvi izlazi iz njegove glave, sudarajući se sa zidom. Vidim rupu od 9 mm na Ivanovom čelu. Marija vrišti... „...eto, to sam htela da ti kažem”, i spušta na sto poluispijenu čašu vode. Završila je predavanje. Mrzim predavanja... „U redu, razumem, ali ipak nemaš razloga za zabrinutost”,

pogledom tražim ogledalo da vidim kako mi stoji cinizam. Za temu namećem Marijinu „omiljenu” komšinicu - Silviju. Pa šta ako voli da se jebe? Dok pričamo o njoj, nešto mi golica grlo. Treperi kao pero. Prija. Kao ukus rastopljene čokolade koju polako gutam. „Vreme je da krenem, treba da svratim u teretanu.” Ustajem, odlazim. Paolo Grimaldi živi u prizemlju. Na prvom spratu iste zgrade su Ognjan i Marija, na drugom Silvija; treći dele neki studenti sa matorom lujkom. Niko ne zna ko je ona. Nikome se ne javlja, stalno ćuti, jedino ponekad priča sa Paolom, ali on izbegava da o tome govori. Kao da ga pri pomenu njenog imena obuzme strah. Ima tu nečeg mračnog. Njeno postojanje uokvireno je misterijom. Žena u kasnim četrdesetim, bez prijatelja, bez sagovornika, kao zver. Nema telefon, TV. Prozor njene sobe uvek je zatvoren, soba zamračena. Svetlo je upaljeno celu noć. Skoro da ne izlazi iz sobe. Jednom u tri-četiri dana ode do prodavnice i to je sve. Kao agorafobičar. Jedini zvuk koji redovno dopire iz njene sobe, buka, čini je još tajanstvenijom. Tupi udarci o zidove, odjek poda, zvuk nameštaja koji škripi kao pred pucanje. Takav zvuk može proizvesti nešto što se kreće haotično, po principu Braunovog kretanja, kao molekul. Ponekad kašlje, bori se za vazduh, što ukazuje na bolest: klaustrofobiju, epilepsiju, šizofreniju... time bi se mogli objasniti buka i gušenje. Ali šta je od toga u stvari? Zastajem pored džipa Silvijinog novog dečka, saginjem se da zavežem pertlu, vadim nož i bušim zadnju gumu. Odmah se osećam bolje. Ustajem, krećem, onda se opet zaustavljam, da zavežem i drugu pertlu. Odlazim ka svom autu uz zvuke šištanja probušenih guma. Na ulazu u teretanu dočekao me je iskreni osmeh nabildovanog pedera koji tu radi. Divim se samom sebi kako uvek iznova uspevam da mu zaboravim ime, iako ga pri svakom dolasku pročitam na njegovoj košulji. „Dobar dan, gospodine, kako ste danas?” Uzvraćam mu osmehom učtivosti, klimanjem glave i podizanjem obrva. Dok opterećujem mišiće, razmišljam o čoveku sa prijavnice čije ime sam upravo ponovo zaboravio. Srce mi pumpa prezir, ali ne dozvoljavam da se to ispolji kao izraz lica. Ustajem, dolazim do prijavnice i razgovetno ali ne previše glasno, tako da samo on čuje, kažem čoveku bez imena: „Da li znaš koliko ljude, uključujući i mene, nervira to što si ti peder? Rado bih ti u dupe nabio nož, neki oštar, kuhinjski, od 30 cm. Kako bi se

onda osećao? Misli o tome dok te sledeći put neko bude guzio.” Vraćam se tegovima. Ruke su mi teže nego obično. Dekstroza (C6H12O6) mi otvara apetit, moram na večeru. To će mi uvećati mišićnu masu.

8. SUMRAK IDOLA

Sedim u polumraku posmatrajući ljude oko sebe. Prvi put gledam Rebeku u pozorištu, velika scena BDP-a. Sreća da imam odlično mesto ovde u loži, pa samim tim i pogled na scenu, inače... Cela ta priča o teatru kod nas je suviše nabijena, a reklamirani proizvod je jadan, kao u tele-šopovima gde na TV-u sve savršeno funkcioniše, a kad nešto naručiš, možeš posle samo da ga baciš. Jedino što oni vraćaju pare, a ovi ovde ne. Sama ideja pozorišta nije mi smetala, već ishod koji sam, uglavnom, bio prinuđen da gledam. Trebalo bi postaviti kamere koje snimaju publiku za vreme predstave. Neki vešt režiser bi od tog materijala mogao da izmontira fini film. U publici se često ispredaju interesantni zapleti. Video sam i nekoliko dobrih predstava, ne radi se o tome, nego me ekstra nervira preglumljivanje, što naši glumci stalno rade, mašu rukama bez veze i deru se kao luđaci. Što rekao Hamlet: „...Ako budete žvakali, kao što čine mnogi vaši glumci, onda će mi to biti isto tako prijatno kao da sam opštinskom dobošaru dao da govori moje stihove. Pa nemojte suviše ni testerisati vazduh rukama, ovako; nego budite u svemu umereni...” Znači, oni sa svešću o ovim Šekspirovim mislima stupaju na stejdž, pa opet glume kb u zabavištu. Pitam se, šta bi bilo da ne čitaju Hamleta? Ono što je u samom startu stvaralo predrasude prema većini predstava bili su ti debilni naslovi. Većina naziva imala je neku gramatičku grešku ili neku reč koja ne znači ništa, ili sve zajedno nije davalo neku smisaonu celinu. Šta govori naslov Ljubavni marketing u kapeli 666? Meni ništa, ali sudeći po žagoru razdragane publike koja nestrpljivo čeka početak, njima znači mnogo, mada su u publici uglavnom snobovi što posećuju sve premijere. Za svaki slučaj, u džepu imam diskmen da ne bih sebi stvarao neprijatnosti naglim izlaskom usred predstave, ako bude baš očajna.

Pored mene u loži sede još dve babe i jedan matorac u sumraku života. Babuskare su iza mene, pa ih nisam dobro video, a matorac sedi ispred. Mogu da osetim njegov starački smrad, koji mi para nozdrve do granice izdržljivosti. Ne mogu da odredim da li taj miris dolazi iz njegove sede kose ili smežurane žućkaste kože. Verovatno iz njegove celovite truleži. Miris Smrti se useljava u svaku poru svog budućeg podanika. Telo je obukao u crno što se utapa u tminu pozorišta i samo na momente, kada snopovi svetlosti sa bine obasjaju publiku, stvara kontrast sa crvenim tepihom i čojom kojom su obloženi zidovi lože. Liči na unutrašnjost ogromnog mrtvačkog kovčega. Crnina, mrtvački sanduk, miris smrti, ideal gotske proze. Samo da je njegovo telo zamenjeno lepom mladom devojkom, bele puti. Silne bi pesme bile inspirisane ovom scenom. Ovako? Pažnju su mi za trenutak privukle manžetne koje na crnoj podlozi nekakvog kamena imaju srebrni pentagram... ne... Davidovu zvezdu. Jedino što se ne uklapa u sliku jeste motorolin mobilni telefon, koji svaki čas vadi iz džepa, prepisujući nešto parkerovim penkalom sa displeja na margine pozorišnog programa. U jednom momentu vrisak sa bine skreće mi pažnju, predstava je već počela. Na sceni neki majmun pere krv sa lica ispred paravana koji bi trebalo da predstavlja kupatilo. Nisam naročito očaran. Pustio sam muziku. Tako je bolje. Dobar soundtrack je izvukao mnoge filmove, možda će pomoći i ovoj predstavi. „A Perfect Circle” je jedan od boljih bendova koje sam slušao i jedan od retkih albuma koje uvek mogu da slušam, bez obzira na to kako sam raspoložen. Nova dimenzija. Puštam telo da se potpuno stopi sa udobnom stolicom. Sada scena izgleda punije. Nije mi jasno šta Rebeki treba da se ovde cima kad je dobijala uloge i u filmovima nezavisne američke produkcije? Mislim da je uzrok njene opsesije pozorištem bio njen deda. Pošto je preživeo holokaust i vratio se kući, želeo je da se do kraja života u potpunosti posveti umetnosti, nastavljajući svoju predratnu karijeru. Obnovio je pozorište i bio zaslužan za postavku nekoliko komada koji su igrani dugo nakon njegovog povlačenja. Nisam siguran šta je tačno bila njegova uloga, da li je bio glumac, režiser, scenograf, koreograf... Kako god, pošto Rebeka nikada nije upoznala oca, njegovo mesto zauzeo je deda. Sa majkom je uvek bila na nekoj distanci, kao da se plašila svoje krivice zbog očevog odlaska i majčinog uništenog života. Majka je nikada nije optužila ni zašta slično, mada je moguće da je u njenoj podsvesti tinjala slična

misao. Deca to najbolje osete. Pošto je tada već bio u penziji, Isak je (kako se zvao njen deda) imao vremena da je vodi po raznim pozornicama. U prvoj šetnji daskama od životne važnosti upoznala se sa glumcima i tako se u njoj probudila ljubav koja se kasnije, posle njegove smrti, rasplamsala. Matorom Jevrejinu je ponovo zapištao telefon i trgao me iz razmišljanja. Panično je zgrabio olovku i užurbano nastavio da piše kao da beleži šifru za aktiviranje atomske bombe, koju mu diktira drugi terorista. Koščate ruke mu se tresu dok ova operacija traje. Obe babe su nas napustile. Pogledao sam publiku u parteru, koja zadovoljno aplaudira. Učeno društvo, profesorke književnosti i njihova šira familija, sa divnom dečicom koja se kreću njihovim stazama, bože moj. Spazio sam među svim tim degenericima i poznato lice, odnosno potiljak, mog prijatelja, Vuka. Pa otkud ti ovde, čoveče? Ne samo što nisam očekivao da ću ga videti ovde, nisam očekivao uopšte da ga vidim. Kol’ko znam, trebalo bi da je u inostranstvu. Mogao bih da skočim dole i hodajući po naslonima sedišta dođem do njega, kao u spotu „Jamiroquai”. Kod Vuka me ništa ne čudi, on je takav freak, lik kojeg niko živi ne kapira. Rebeka je jedina nada, pošto ga još nije upoznala, ali unapred znam kako će taj susret izgledati. Vuk jednostavno plaši ljude, čak i pogledom, a tek pričama. Nema tu ničega konkretnog, ništa što bi se moglo prepričati... Takav je. Osmotrio sam ga pažljivo, možda neki sekund duže, da bih se uverio da je to zaista on, a onda se ta osoba pomerila otkrivši mi da je u pitanju neki nosati klinac koji uopšte ne liči na Vuka. Na pozornici je sada sve drugačije. Umesto onoga improvizovanog kupatila je prazan prostor. Baš tu, onaj isti majmun sa početka siluje Rebeku, to jest Matildu u predstavi. Ona leži na podu polugola, a njene ogromne sise, obasjane crvenom svetlošću reflektora, padaju u prvi plan. Dok je gledam, osećam kako mi se kurac kruti, a zatim osećam i bes prema biću koje, očevidno napaljeno, naskače na nju. Zbog ovakvih scena svaki jebeni glumac zahvaljuje bogu što je upisao akademiju. Jeb’o mu ja mater! Na diskmenu se vrti „Placebo”, koji se divno uklapa u scenu. Bes mi se postepeno stišava. Matorac je na trenutak blenuo u Rebekine sise, pa se vratio svojoj zanimaciji. Ugasio sam muziku da čujem kako Rebeka vrišti i tek tad shvatio koliko je glasna. Krv mi se sledila. Realna je. Bolna. Čuje se mešavina urlika bola i mržnje prema sopstvenom telu. Impresioniran sam. Osetio sam u tom plaču teret krivice koji svaka žrtva silovanja kači sebi oko vrata, optužujući telo

što je, zbog fiziološke reakcije, tera da uživa. Da li sam mu dala povoda? Da li sam bila provokativno obučena ? Da li sam...? Da! Mora se priznati da Rebeka glumi odlično. Sve podseća na surovi naturalizam Gaspara Noa, poput sistematskog uništavanja Monike Beluči (kao Aleks) u Otpozadi. Osećam svaku modricu na njenom telu kao pravu, bolnu. Izgleda da ih i ona tako doživljava. Sve bi bilo mnogo bolje, realnije, da je još malo krvi. Publika je ionako zgrožena, nije došla radi ovoga. Ne vole da vide iznutrice, smrt, istinu, ogoljeno. Nemoj to. E pa, dobili ste život! Osetite ga! Verovatno je stvarniji od onoga koji većina vas živi. U sceni nedostaje neka motorna testera... ili još bolje ručna! Misli su mi ponovo odlutale... Kroz maglu vidim, ona plače, sklupčana u fetusnom položaju, on stoji iznad nje ... ona se ne pomera... on drži pištolj uperen u nju... zatamnjenje ... katarza u publici... upaljeno svetlo... užas na licima gledalaca... odličan završni kadar.

9. OTPOZADI

Otvorio sam vrata garderobe i ušao unutra. Rebeka sedi pred ogledalom i tuferom vate pokušava da skine ostatke šminke. Naslonio sam se na okvir vrata, tako da može da vidi moj odraz u ogledalu. Dok trlja lice kremom, ne skrivajući sreću, kaže: „Ipak si došao.” Divim se lepoti svoje senke na podu. „Aha.” „I?” Ponovo sam pogledao u ogledalo. „Šta i?” „Pa kako ti se čini?” - namrštila se. „Dobro je, u okviru svojih ograničenja.” „Mislila sam da će ti se dopasti...” Pokušala je da odglumi uvređenost, ali pošto je i sama sebi delovala glupo, nasmejala se. „Nisam rekao da mi se ne sviđa.” Ležeći na krevetu, polako smo svlačili jedno drugo. Poljupci su nam više ličili na ujede, male napade zubima, sa ciljem kidanja mesa, hranjenja, otimanja. Brutalnost one scene iz predstave se nastavila, ali poetizovana, pročišćena ljubavlju. Igrala se, prelazeći mi jezikom preko zuba i nabijajući mi jezik duboko u grlo, poput zmije ili parazita koji namerava da se nastani u mojoj utrobi. Uvrtao sam joj sise i grizao bradavice, mameći duboke uzdahe koji su dopirali iz poluotvorenih usta. Uvijala se, ležeći na leđima, u ritmu u kojem sam joj sa dva prsta leve ruke nasrtao na vlažnu pičku. Dodirivala mi je kosu, pribijala telo uz moje, dok se soba punila izmešanim mirisima i uzdasima. Nastavljala je igru hvatajući me za kurac, kao da pokušava da ga izmeri. „Hoću da me jebeš u guzu”, zaječala je glasom pomešanim sa uzdasima. Zategao sam se do neizdrživosti.

„Pokidaj me, je l’ znaš?” Poslednjim naporom je pokušala da izgovori razgovetnu rečenicu. Zatim se spustila i počela da mi grize kurac tako divljački da sam samo gledao kako da mi ne ispadne kondom koji sam pokušavao da stavim. Polako sam počeo da ulazim u nju, osećajući kako joj telo podrhtava od strasti. Sačekao sam još nekoliko sekundi da se opusti, uhvatio je obema rukama za sise i počeo sa silovitim udarima. Promenili smo pozu da bismo gledali lice jedno drugome, pa onda sa strane, pa ona gore. Iscepao sam joj mrežaste čarape, razmazao karmin po licu, maškaru oko očiju. Izgledala je divno.

10. MARKETING 666

Izgleda da sam ovog puta zaspao. Čak je i svanulo. Rebeka leži kraj mene i još uvek čvrsto spava. Kroz glavu mi proleću ostaci pokidanog sna. Ponovo sam sanjao nešto besmisleno. Stojim sa Silvijom na sredini neke raskrsnice, negde na periferiji grada. Oko nas zgrade sa olinjalim, predratnim fasadama, žute, sa ogromnim haustorima. Ljubimo se u potpunoj tišini. Noć je. Osećam njen hladan jezik u ustima i prste na vratu. Parfem ledene svežine zavlači mi se u nozdrve. Scena traje besmisleno dugo u snovitom, rastegljivom vremenu. Odjednom, iz senke jedne zgrade izlazi njen dečko koji nas je sve vreme posmatrao i daje Silviji ostatak kroasana u braon papirnoj kesi. Ostalo je ćutanje. Kad sam se vratio iz prodavnice, Rebeka je već bila ustala i preturala po kutijama sa diskovima. U potpunoj tišini seli smo za sto i razvili kesu sa kroasanima. Kupio sam i novine koje smo prepolovili. Ja sam dobio sport, ekonomiju i kulturu, a ona zabavu, hroniku i vesti iz sveta. Kidam prstima komadiće lisnatog testa dok gledam naslove u novinama. Crna štamparska boja otire mi se o prste, prekidam doručak, ustajem i ponovo perem ruke. Vraćam se u sobu sa peškirom. Brišem svaki prst pojedinačno da mi ne bi izrasle zanoktice. Rebeka čita novine. Kao da je zaboravila na kroasane, lagano klima glavom u ritmu Alien Love Secret Štiva Vaja, čiji debeli tonovi ispunjavaju sobu. Po stoti put zahvaljujem prirodi što biće tako prefinjene lepote postoji. Spontana u svakoj situaciji, odlično uklopljena u svaku pozadinu, kao da je stvorena samo da bi ovaj trenutak bio savršen. Jedna od onih koja bi bila uspešna šta god da radi. U horoskopu mi piše da uz pomoć Device ili Blizanca pokušavam da nadmudrim Ovna i da mi od ruke idu intelektualni poslovi. Ne rešavam

ukrštenicu, ali sam zaustavio pogled na 7 vodoravno: film Andreja Tarkovskog. Probao sam Stalker i Solaris, koji se uklapaju po broju slova, ali je ime glumca sa slike, pod tri uspravno, presudilo u korist Solarisa. Rebeka je promenila položaj, sada sedi na levoj nozi, sa desnom povijenom u kolenu, tako da može da nasloni bradu na njega. Na sebi ima samo rože čipkaste gaćice i majičicu iste boje sa slikom anđela, ispod koje se vidi polovina grudi. „Ej, pogledaj ovo... i, jebote!” Polako je podigla glavu prema meni, pogleda prikovanog za novine. „Šta?” Polako sam sklapao peškir kako bi se njegove ivice poklopile. „Pa... u pozorištu... piše da su ... evo ti pa pročitaj”, tutnula mi je svoj izgužvani, ispresavijani deo novina u ruke: „Sedamdesetogodišnji Avram Polak pronađen je mrtav u jednoj od pozorišnih loža za vreme premijere predstave Ljubavni marketing u kapeli 666 u Beogradskom dramskom pozorištu. Iako policija još nije dala saopštenje, iz nezvaničnih izvora se saznaje da je Polak preminuo usled kidanja kičmene moždine. Kao oružje korišćeno je penkalo, koje je žrtvi zariveno u predelu vratnih pršljenova.” „Strašno, ne mogu da verujem da se takve stvari dešavaju”, Rebeka je odgurnula od sebe i moj deo novina, koji je stajao na stolu, kao da su listovi premazani otrovom. „Ni ja, zar penkalom?”, ironično sam se nasmejao. „Daj, budi bar sekund ozbiljan. Stvarno je užasno.” „A šta se tebi jebe za njega?” „Kako šta, pa čovek je ubijen na mojoj premijeri,... eeej bre”, pogledala me je ljutito. „Izvini, nisam mislio ništa loše, samo hoću da kažem kako ne treba da se cimaš zbog nekoga koga i ne poznaješ. Svakom dođe njegov čas, ništa se tu ne može. Ko zna šta je sve preživeo da bi, eto, skončao u pozorištu. Na kraju krajeva, otkud znaš da nije silovao mlade dečake ili gulio kožu mačkama, pa ih puštao na slobodu?” Oslonio sam joj glavu na grudi i poljubio je u vrh čela. „Verovatno si u pravu, ko ga jebe”, slegnula je ramenima i lagano klimnula glavom.

11. SILVIJA

Već nekoliko dana mota mi se po glavi tema o kojoj bih pisao kolumnu. Nema gore stvari nego kad ti neko da potpunu slobodu. Znamo da si dobar, piši šta hoćeš, biće odlično. Malo sutra! Idealni uslovi, to bi svako poželeo. Zato sam se i navukao. Napiši ti svakog meseca nešto zanimljivo, provokativno a da ima tvoj pečat. Recycle Bin je prepun izgužvanih, odbačenih papirića, ispisanih raznim glupostima koje su, kada bih primenjivao blaži vid autocenzure od onog koji primenjujem, mogli krasiti sledeći broj. Sve je to sranje. Pisaću o nekome koga znam. Zašto da izmišljam nešto što postoji? Silvija. Za razliku od onoga što su Ognjan i Marija mislili, znao sam je odlično. Sretali su nas nekoliko puta zajedno, ali mislim da su je uvek doživljavali kao moj seksualni objekat, i to bukvalno. Građevina od krvi, mesa i nešto silikona, proizvedena da bi u njene otvore bili gurani razni objekti, subjekti, pa čak i poneki pridev. Kao slot mašina. Ona mi je uvek bila više od toga. Upravo preko nje sam Ognjanu i Mariji našao stan, kada su odlučili da žive zajedno. Silvija je iskrena, neisfolirana i takva je od kada je znam. Zato i nije imala puno prijatelja. Živi. Za ljude je kučka. Plava kosa sa rože pramenovima, silikoni kao fudbalske lopte, mini suknja od lakiranog materijala, mrežaste čarape sa krupnom kockom i sandale sa platformom, kojoj nedostaju samo ribice što plivaju poput modnih detalja. Ona je nešto kao web-girl, tj. porno glumica. Stan u kome živi nekada je pripadao njenom dedi Paolu, dok se on nije povukao u podrum. Apartman sada izgleda drugačije, sa ogromnim krevetom u centru sobe i noćnim stočićem pored uzglavlja, na kome uvek stoji nekoliko primeraka časopisa Playboy i pokoja knjiga iz kolekcije ruskih klasika. Zidovi su osveženi reprodukcijama Pikasovih Gospođica iz Avinjona, Munkovog Vriska i neke slike Kandinskog, kojoj stalno zaboravljam ime. Na vratima visi stari poster grupe „Sex Pistols”. Preostali prostor sobe umesto nameštaja popunjavaju kamere

sa stalcima, razmotani kablovi, stativi za osvetljenje, nekoliko videorikordera i dva televizora. Ne znam kada i kako je počela da snima porniće, jer mi je zanimljivija njena kompletirana slika nego skice odbačene pri izradi portreta, različite faze kroz koje je prolazila. Valjda je radila kao manekenka, pa usput rešila da kreira neko erotsko rublje i uletela u šemu sa tipovima iz biznisa. I kako sama voli da odvali frazetinu: „The rest is history.” Ludilo je sa matorim, slepim Paolom Grimaldijem, koji ponekad, mučen nostalgijom, upadne u stan uzvikujući ime pokojne žene. Prva zamka su mu kablovi o koje se odmah saplete, zatim prigušeni smeh tehničara rasvete i kamermana, da ne pričam o Silvijinom zaprepašćenom licu, isprskanom spermom, ili o glavnom glumcu čije je lice još uvek zgrčeno od poslednjeg orgazma. Nekad Grimaldi ostane da sedi u sobi evocirajući uspomene, a oni nastave da snimaju uvodne, manje bučne scene. Paolo, iako ne želi da prizna, čuje prilično loše. Ako im se omakne neki neočekivani zvuk, dovoljno glasan da ga Grimaldi čuje i da to i pomene, Silvija ga napadne da mu se opet nešto pričinjava. Režiser je predlagao da i njega ubace u neku scenu u kategoriji bizzare, ali Silvija nije htela ni da čuje. Uzaludno je bilo ubeđivanje kako Grimaldi neće ni primetiti da je začeo glumačku karijeru. Znači... Silvija. Smišljao sam neku zgodnu rečenicu kojom bih započeo razgovor, kada sam začuo Silvijin glas, doduše, reprodukovan telefonskom sekretaricom. „Ćao, trenutno sam tu, ali ne mogu da se javim.” Nasmejao sam se glasno kao Džoker (Džek Nikolson) u Betmenu (Majki Kiton) Tima Bartona, i proderao se veštačkim glasom: „Odseći ću ti glavu i kad skinem meso, služiće mi kao pepeljara... šalim se, cimni me kad oteraš tog tipa ili ribu. Ćao.” Nisam joj ostavio nikakvu zagonetku da rešava. Jebiga, Džoker bi to uradio. Ponovo sam se nasmejao, ovoga puta u sebi. Jednom je Silvija poslala jednog od bradatih studenata da joj kupi nešto za klopu i potpuno zaboravila da je ostavila otključana vrata. Posle pola sata bradonja bane unutra i zatekne ih usred snimanja scene. Odmah je racionalno uvideo kako može doći do besplatnog seksa. Rekao je da će sve ispričati Grimaldiju, pa će je on, kad sazna čime se njegova mezimica bavi, odmah izbaciti napolje. Paolo je inače mislio da Silvija živi od presnimavanja animiranih filmova za decu na video-kasete, čime je objašnjavala sve te kablove i video-rikordere.

Jedini put da sam je video kako plače bilo je kad me je pozvala ne znajući šta da radi zbog učene bradatog studenta. Predložio sam da ga ubijem, ali izgleda da me nije shvatila ozbiljno. Uzela je stvar u svoje ruke. Prvom prilikom, kad ju je štreber trpao, ostavila je uključenu jednu od kamera, tako da je snimljenim materijalom napravila kontraucenu. Više nije imala problema, a on joj još uvek kupuje hranu. Kako mi je rekla, u poslednje vreme više radi preko web--kamere, valjda ima svoj sajt, pa ko hoće da je gleda, treba da uplati... i bla, bla... Kao, tako joj ostane više, ne treba joj ekipa, a nekad ni jebač. Čak mi je citirala jednog od glumaca: „I rođenoj sestri bi’ predložio da se time bavi.” Telefon zvoni. Zavaljujem se u fotelju, malo kašljem da pročistim grlo i dižem slušalicu. Iz zvučnika aparata zahropta hrapavi glas muškarca koji krizira. „Brate, je l’ imaš neku šemicu?” „Ma, puši kurac”, tresnuo sam slušalicu na sto, tako da je otpalo parče plastike. Nije Silvija. Idem do Ognjana i Marije, a usput ću da proverim je li Silvija kod kuće. Već sam stigao do lifta kad se telefon opet oglasio. Pomislio sam da ću ga naći i ubiti, ako je opet onaj narkos, ali sam ipak potrčao da se što pre javim. Posle tri sekunde prepoznao sam Silvijin glas. „Dušo, jesi li ti to konačno rešio da me kresneš?”, razdragano je uzdisala svojim promuklim glasom, a onda dodala: „Idem na aikido, savitljiva sam, ludilo.” „A jesi li to ti rešila da prekineš neki seks zbog mene?” Nasmejao sam se. „Ma nisam, devojka mi je još tu. Je l’ dolaziš?” Pokušao sam da se uozbiljim i nastavio: „Znaš da imam devojku?” Podigla je glas za tercu i zapištala: „Onu moju koleginicu?” „E, daj.” „Okej okej. Šta sad, gluma je gluma.” Nije dobila odgovor. Iako se slažem. „Šta mogu da učinim za zaljubljenog čoveka?”, rekla je namerno razvlačeći reč zaljubljen. „Treba mi priča za novine, neki kratki intervju. Šta kažeš?” „Od mene? Intervju?”, uzvratila je sa iznenađenjem u glasu. „Dušo, pa ti mene stvarno vidiš kao zvezdu?” „Je l’ možemo sad da počnemo?” upitao sam umesto odgovora. „Pa, zar nećeš da svratiš?” Nije mogla da sakrije razočaranje. „Možda posle, bolje da ovo obavimo ovako”, rekao sam.

„Dobro, ali držim te za reč, da ne bude samo kad ti trebam.” „Ti si prava hardcore riba, zar ne?”, prešao sam na stvar. „Normalno, volim konkretne stvari, bez zavlačenja.” „Reci mi nešto o sebi... je l’ imaš neki sajt?” Za trenutak je oklevala da odgovori, kao da pokušava da se seti. „Pa imam dva: SILVIAXXX.COM i NASTYGIRL.COM. Na netu sam već... četiri godine.” „OK, naše čitaoce će sigurno zanimati čime si se bavila ranije.” „Bila sam manekenka, par meseci sam radila i kao plesačica. The rest...” „...is history”, prekinuo sam je, nadovezavši se. „Znam.” „Poznata si kao veoma analna devojka. Šta je to kod analnog seksa što toliko voliš?” „Pa, valjda što je taboo... I orgazmi su mmmm, strava. To je i vrsta samo analize.” „Takođe praktikuješ i analni fisting?” „Ma sve što je analno jednostavno volim.” „Wow, kako uspevaš da staviš celu pesnicu u svoj anus?” ne uspevam da sakrijem oduševljenje. „Puno sam vežbala, ha, ha, ha”, nastavila je iskreno da se smeje. „Šta da ti kažem, najbolja si... A šta je najluđa stvar koju si imala u guzi?” „Ha, ha, e, to je luda priča. U pitanju je šargarepa, umočena u čokoladni sirup.” Glas joj je poprimio boju kao kod penzionera koji se sa uzdahom priseća davne prošlosti. „To mi je bio prvi put.” „Aaa, jesi li bila sama... ili...?” „Neee, nahvatala sam nekog lika u gradu. Mislim da je bio neki Italijan. Ne sećam se najbolje, bila sam pijana.” „E, stani! Ajde sačekaj sekund, neko mi zvoni.” „OK, čekam.” Otvorio sam vrata, ali nije bilo nikoga. Sigurno neka deca. Već sam krenuo da se vratim Silviji kad mi je pažnju privukla video-kaseta ostavljena na otiraču. Bacio sam je u kutiju pored ormara među ostalih stotinak i uzeo slušalicu. „Tu sam, gde smo stali?” „Ne znam, pitaj nešto novo.”

12. MAGNOVENJE

Cele nedelje nisam izlazio, nisam osećao potrebu. Telefon je zvonio, često vrlo uporno, ali nije pronašao sagovornika. Ponovo se oglasio. Ovog puta nisam oklevao. Došao je momenat da se veza ponovo uspostavi. Kao kod važnih poziva iz inostranstva, telefon je zvonio nekako drugačije, ponosno, zvanično. Uplašio sam se kako će moj glas zvučati posle višednevnog ćutanja, pa sam nekoliko puta sam sebi ponovio halo, iskašljavajući se, pre nego što sam podigao slušalicu. Začuo se poznati Ognjanov glas. Kad sam bio klinac, jedno vreme bilo je popularno da bendovi ubacuju introe. Sve sam ih znao napamet: glas naratora, njegovu boju, dubinu. Nema šanse da zaboravim. E takav je za mene i Ognjanov glas, karakterističan, poznat već pri prvoj reči. Zato se nikada i nije predstavljao. Svaki naš razgovor je uvodnim delom tekao isto: „E?”, rekao je mehanički. „E”, koje označava znak prepoznavanja. „Gde si?” „Ma, evo me”, lenjo odgovaram. „Pa šta ima?” „Ovo-ono, ništa posebno.” „Ne javljaš se, jesi li izlazio negde?”, na ovom mestu je napustio ustaljenu šemu razgovora i pošao u neistražene dubine slobodne inspiracije. „Ma jok, kod kuće sam, slušam muziku. Nikog živog nisam video desetak dana.” „Uh, jebote, a ja mislio da sam preterao jer danas\ naglasio je ovu reč, „nisam izašao nigde. Kao da sam već počeo da se raspadam”, rekao je još uvek zaprepašćenim glasom.

„Ne znam, meni nije smetalo, ali dosta je bilo.” „Ajde onda da se vidimo noćas, oko petnaest do dva, ispred Beograđanke. Je l’ može?” „Eeej! Čekaj, a gde ćemo?” „A, da. Znaš, onaj moj ortak, Nikola, što radi na Dvesta dvojci?”, zastao je na sekund, očekujući moju reakciju koja je izostala. „Nema veze, saznao je da ’Naked City’ prave večeras koncert iznenađenja, u SKC-u. Znači, ko čuje za to, taj i treba da bude tamo. Nema bukvalno, al’ bukvalno, nikakve najave, k’o što je ’Bruheria’ radila. Nik kaže, mada je ovo već fantastika pa mu i ne verujem mnogo, da će pevati Majk Paton. U svakom slučaju, biće ludnica. Ne znam kad su poslednji put uopšte svirali.” „To vredi videti. Mada, možda je i bolje što su tek sad napravili koncert. Nisam siguran da bih ranije išao. Trebalo mi je tri godine samo da svarim onaj Torture Garden. U početku mi je zvučalo kao da neko baca instrumente niz stepenice.” „Znam na šta misliš, a zamisli ih tek sad i to uživo, wooowww!!!”, počeo je da urla poput engleskog navijača na stadionu Arsenala. „Vidimo se.” Bacio sam slušalicu na krevet. Ima još dosta vremena do početka koncerta. Treba ga ispuniti. Počeo sam da listam neke časopise, ali me je odsustvo prirodne sunčeve svetlosti ubedilo da potražim drugu zabavu. Tri od četiri sijalice u lusteru pregorele su za vreme moje izolacije, pa je svetlost dosta slaba. Volim da čitam noću. Tišina i mir grade drevnu, univerzalnu atmosferu poput osećanja pri poseti Stounhendžu ili rimskom koloseumu, osim ako si tamo u ulozi žrtve. Noć, poput ovih mesta, ima težinu, prisustvo prošlosti, večnost. Osećao sam se kao čovek probuđen iz kome. Svet mi je delovao dužan. Preda mnom je milion mogućnosti sa nebrojenim kombinacijama, plašim se da ne ostanem zatrpan njima ne radeći ništa. Na TV-u je Dobar, Loš, Zao. Klint Istvud (kao Plavi, Čovek bez imena /Dobar/) i Ilaj Volah (kao Tjuko, Benedikto Pasifiko Huan Marija Ramirez /Ružan/) u nekoj su fratarskoj misiji usred pustinje, u kojoj je pripadnik reda Tjukov brat Anđelo Novi (kao Monah). Nikako mi nije jasno zašto neke filmove koje sam gledao milion puta uvek uhvatim na istim mestima. Kod ove scene uvek se pitam kako neko provede čitav svoj život na

takvom mestu? Ili živi u dubini pećine, sve dok mu se, usled zvučne i svetlosne izolacije, ne javi bog? Upravo sam vadio iz kutije CD „Naked City” kada se telefon, ovog puta mobilni, oglasio svirajući Mocartov Requiem. Na displeju nema imena. Nije niko iz mog imenika. Čak se ne vidi ni ceo broj. Poziv je verovatno sa stare centrale (tako nešto još uvek postoji). Ipak, to je meni dobro poznat broj, tj. deo broja. Riba koja me zove već četiri i po godine ćuti, a onda prekine vezu. Ako ne kažem molim, halo, da, ona čeka na vezi kao da sam reagovao, pa opet nestane u nespoznajnom lavirintu telefonskih impulsa, malih struja, PN spojeva, kablova i aparata. Izgledalo je nemoguće saznati ko je to. Siguran sam jedino da nije neko koga poznajem. Zapravo, ja joj još uvek nisam čuo glas. Nataša, ili Silvija, nisam više siguran, javila se nekoliko puta. Ženska osoba, mlađa od trideset godina. To je sve što znam. Ponekad ti pozivi učestaju, pa uslede meseci pauze. Nisam ni pokušao da saznam nešto više. Shvatio sam ih kao igru čija pravila ne znam. Sve je delovalo besmisleno, bezrazložno i samim tim privlačno. Nije me prekidala ni u čemu važnom, nikad, poput onih luda u školi kad sam pratio Dosije X. One su bile dosadne i iritantne. Takve stvari ne trpim. Približio sam telefon zvučnicima, odvrnuo volume i oni su zaurlali tonove free-jazz-grind-core improvizacije, a ubrzo zatim umukli. Ovo je bila jedna od onih pesama dugačkih svega nekoliko sekundi. Ponovo sam pogledao displej, veza je još uvek otvorena. Sačekala je još malo i prekinula. Kao u filmu Lovac na potezu, čula je zadatak i otišla da ga rešava. Palo mi je na pamet da ona ne ćuti za vreme naših razgovora nego reprodukuje zvukove frekvencija, viših ili nižih od onih koje čovek može da čuje. Pesma kitova? Ne mogu da proverim ove pretpostavke. Bilo kako, njeni pozivi mi prijaju. Uzeo sam jaknu i pošao da kupim nešto za jelo. Zaključao sam vrata dva puta, pritisnuo taster kojim se poziva lift i sišao niz stepenice peške, ćuteći, dok je lift pri mimoilaženju preteći brujao. Izabrao sam dve rol-viršle u pekari dva ćoška od moje zgrade. Prodavačica je ugurala hranu u papirnu kesu sa logotipom firme i dodala mi je uz izveštačen, napaćen osmeh, kojim je pokušavala da me ubedi da ih posetim ponovo. Niska je, mršava, plava, u stvari crna, u radnom bordo odelu, sa žutom keceljom. Sve one izgledaju isto, poput

glumaca u japanskim filmovima. Liči mi na jednu ribu iz osnovne škole koju je neki tip silovao zajedno sa njenom kevom, čiji je, valjda, i bio jebač. Posle se pričalo da se ništa od ovoga nije stvarno desilo. Sada znam da jeste. Bacio sam jaknu na krevet, a kesu sa pecivom na sto. Na mobilnom telefonu, koji sam zaboravio da ponesem, ima četrnaest propuštenih poziva: Rebeka 01.10,01.12,01.17... Odložio sam ga nazad na sto, ali pre nego što je signalna lampica stigla da se ugasi, zazvonio je ponovo. „Čaaoo, ja sam. Hoćeš da vodiš ljubav sa mnom?”, začuo sam Rebekin opijajući, opijeni glas, praćen odjecima glasne buke. Ćutao sam kao u razgovoru sa nepoznatom, a ona je nastavila: „Iscimaj se do NBDC-a, nešto sam pokidana, nedostaješ mi.” Ma da, samo ti poželi i ja sam tu, pomislio sam. Prekinuo sam vezu i počeo da se spremam za koncert. Obukao sam se po običaju u kombinaciju fancy i underground stvari. Preko dukserice sa kapuljačom - bež sako sa našivenim amblemom „Morbid Angel” Altars Of Madness. Posle pet minuta bio sam napolju, spuštajući se lagano, peške niz aleju drevnih grobalja. Jedanaest minuta kasnije video sam Ognjana kako stoji utopljen u senku noći. Među prstima desne ruke premeće cigaretu iz koje je upravo bio povukao dug dim, koji se mesa sa maglom i okružuje ga kao u filmu Fog (originalnom, Karpenterovom, ne onom bednom rimejku). U braon kožnoj jakni, sa rukom u visini usana, sa zapaljenom cigaretom i drugom kojom mi maše, liči na drvo usred močvare, koje je iznenada oživelo. Neko mu prilazi. Stojim na semaforu i gledam kroz tramvaj. Zbog reklama izlepljenih po prozorima ne mogu jasno da vidim. Bolje rečeno, ne mogu da poverujem šta vidim. Dok sam prešao ulicu, nestao je. Zaobišao sam baru koja se još uvek nije osušila od jučerašnje kiše, ako je to uopšte bilo juče, i stao ispred Ognjana. „Jebote, odakle ti znaš ovog?”, upitao sam ga. „Koga?” „Pa ovog ćelavog što ti je prišao! To je taj lik! On me progoni!” Nervoza mi je zatresla glas. „Ma daj, to je neki klinac, panker. Tražio mi pljugu... Eno ih tamo, cirkaju pivo iza trafike”, čudno me je pogledao. „Jesi siguran?!... Ma nije bitno...” Podigao je pogled i promenivši temu započeo: „Nego brate, šta

ima?” „Ništa, evo me”, odgovorio sam začuđen tonom njegovog pitanja. Zvučao je poput ljudi koji znaju da si kriv i hoće da te razgovorom polako navuku na tanak led kako bi ti, podstaknut njegovim pucanjem, sam započeo priznanje. „Pališ?”, nastavio je istim tonom, potvrđujući moju sumnju. „Otkud ti to?” „NBDC?”, nastavio je bez odgovora. „Izgleda”, zastao sam osmotrivši ga. „Otkud znaš?” „Nema veze, čuo sam, pali. Ja odoh da se provedem kao nikad”, prevalio je preko usana lupkajući nogom po bari, razarajući svoj odraz u bezbroju krugova koji su se međusobno presecali. „Otišao sam. Izvini”, rekoh. „Ma cool je, ajde.” Stavio je ruke u džepove jakne i uputio se u pravcu suprotnom od mog. Stajao sam nekoliko trenutaka, pa polako krenuo ka klubu. NBDC se nalazi na raskrsnici ulica što nose imena bivših vladara ili palih boraca, a vrlo verovatno i jednih i drugih. U jednom momentu shvatio sam da se nalazim nekoliko ulica dalje od one gde sam pretpostavljao da treba skrenuti. Krenuo sam natrag i ovog puta pažljivo osmatrao zgrade. Ulica, nekog majora ili kralja, puna je sličnih lokala. „Ttttt tttt ttttt, I’m waiting to die”, oglasio se telefon melodijom koja je, zauzevši mesto Requiema, pustila Mocarta da produži počinak. Javio sam se i zaurlao: „Šta sad hoćeš? Evo idem!” .. Tišina. Nije Rebeka... Nepoznata. „Ma, odjebi više i ti!” Vratio sam telefon u džep. Proleteo sam kroz prvi nivo, koji je kao dnevni kafić, čitaonica, i sišao stepenicama dole u kotao. Zagazio sam u masu, dok mi je strob umivao lice kao Jovan Krstitelj Isusu u reci Jordanu. Kao da padam u komu i neprestano se budim iz nje. Svetlo. Tama. Svetlo. Tama. Sise. Sise. Znoj. U krugu sam istih, iniciranih, onih koji su videli svetlost. Neka bude svetlost! I bi svetlost! Ali, ne zadugo. Tama. Svetlo. Tama. Svetlo. Sise. Taj isprekidani svetlosni blesak, strob, ima simboličko značenje. Inicijacija, ne naročito prijatna. Nije lako podneti je, izdržati. Nije slučajna ova asocijacija na krštenje. Kao i hrišćanski sveti ritual i ostrobljavanje je deo inicijacije, pristupanja društvu, krugu sličnih. U reci sam, Jordanu, čekam da kleknu pred mene i počnu da se mole.

Krstiću ih! Ostrobiću ih! Pobiću ih! Ha, ha, ha, ha, ha, ha, ha!!! Odjekuje neka house muzika „eminentnog” DJ-a koji ne uspeva da uklopi ni ritam sa tempom pesme, a kamoli da napravi fini miks, pa sve prašti u kakofoniji. Niko to ne primećuje, pokreću ih tribalni porivi, zajedno sa halucinogenim hemikalijama izmešanim u krvi. Sužene svesti, nošeni dinamikom evoluiranih plemenskih ritmova, skaču, znoje se, trljaju jedno o drugo, smeju se na pogrešnim mestima. Snimio sam jednog debelog. Ne znam mu ime, niti se sećam otkud ga poznajem. Nekoliko puta je bio žrtva mojih grubih šala, ali nije se okanuo. Neki ljudi baš sporo uče. Ne mogu da verujem koliko njih po svaku cenu traži nečije društvo. Zar je tako teško podneti sebe? Okrenuo sam se na drugu stranu, pravo u zagrljaj ribi koja me je odmah spopala lepeći mi vlažne usne po licu. „Ćaaooo! Kako je dobro, nikad se nismo luđe provodili, je l’ da?”, zaplitala je jezikom startujući, verovatno, redom svakog ko uđe, ne zadržavajući se samo na tipovima. Lice joj je išarano pegama i uokvireno kovrdžavom kosom, koju ne podnosim. Ali na stranu sve, izgleda ekstra. Prvi put je vidim. „Je T me se sećaš?” „Naravno, odmah sam te video, baš sam gledao hoćeš li mi se javiti”, mrmljao sam pokušavajući da je se oslobodim. Svud po licu imam tragove njenog sjaja prošaranog zvezdicama. „Zvaću te sutra, idem sad!” Ostavio sam je samu, na šta me je donekle zbunjeno pogledala, a onda nastavila da igra, pohranjujući ovu epizodu na savršeno bezbedno mesto - u zaborav. Kod šanka sam uzeo pivo i iskapio ga u dva gutljaja. Hmelj, pomešan sa limunom, počeo je da kruži organizmom, učinivši da se odmah osetim bolje. Pogledom tražim Rebeku. Nema je. Krenuo sam u drugi, manji deo kluba, ne bih li je pronašao. Prebacio sam mozak na drugi režim rada. Opažam samo primarne kvalitete, koliko je to moguće. Probijam se kao kroz testo, kroz elastičnu masu, rastegnute i deformisane boje isprepletane sa mirisima, ne razlikujući sliku od zida, konobara od čaše, lica od muzike. Kao da sam privremeno zaboravio Rebekin lik, ali mi je u svesti ostala njegova kontura, samo forma, deo koji dovršava slagalicu. U ovom podrumu ne postoji klima-uređaj. Gomila oznojenih tela nesputano

zrači toplotu, povećavajući entropiju sistema. Gledam kroz kategoriju kvantiteta, skeniram zapreminu, vidim atome, molekule, frekvencije. Utopljen sam u živo blato, od kojeg se ne razlikujem. Ne plašim se. Rebeka je moj Minhauzenov perčin. Na ekranu svesti preovlađuje siva, u stvari, između sive i tamnozelene, prožete žutom ili crvenom. Kao da sam zaronio u poluistopljeni sladoled: kivi, jagoda, čokolada, kajsija. Lice. Rebeka. Sekundarni kvaliteti vraćaju se u punom sjaju. Osećam miris njenog parfema. Kao kada se kamen baci u vodu, širi se talas za talasom novootkrivenih lica u koncentričnim krugovima, sa Rebekom u centru. Igra nasred prostorije sa nekim kome na čelu piše da je peder. Dečko je jedan od onih što ne smeju da pogledaju sebi u oči, da priznaju, pa zato napadaju zagrejane ribe po klubovima. Sačekao sam da i ona mene vidi, ali ni posle tri minuta nije reagovala. Uhvatio sam je iznad lakta i smireno pogledao u oči. „I šta sad?” Razdragano me je zagrlila, ne skidajući sa lica osmeh koji je imala i kad sam je spazio. U poređenju sa njenim, poljupci one narkomanke malopre bili su obično balavljenje. Stresao sam se pri pomisli na moguću vezu sa takvim stvorom. Skinula je ruke sa mog vrata i uhvatila me za dlanove. Bio je to pokret koji je govorio: budi tu. Udaljena od mene oko pola metra, koliko je dužina ruku dozvoljavala, mora da viče da bih je čuo. „Pa gde si ti? Ovde je smor, ako ostanem, spržiću se”, gestikulirala je da joj je vruće duvajući usnama. „Vidi šta sam našla”, pokazala je pedera glavom, i dalje me držeći za ruke, dok se klatila van ritma pesme, levo-desno. To stoji na metar od nas, obešenih ramena, sa tenzijom u vratnom delu, čuljeći uši ne bi li razaznalo reči koje izgovaramo. Očigledno očekuje sledeći potez. Nisam reagovao na Rebekino kliberenje, niti je uspela, ma koliko pokušavala, da me pokrene na bizarni ples u kojem se uvijala celim telom. Samo sam stajao i gledao u tačku gde bi joj se nalazile oči kada se ne bi pomerala. Progovorio sam tiho, jedva razdvajajući usne, ali znajući da me čuje: „Znaš, To će ubuduće imati još više problema da startuje ribe, čak i u mraku.” I dalje se smejala. Nije odavala utisak da me sluša. Podigla je ruke iznad glave sa laktovima povijenim nadole i prstima u kosi. Stojim slobodan. To je progovorilo. „Brate, mogao bi da ideš sad, kvariš vajb. Ajde, sredite to sutra.”

Nisam reagovao tri sekunde, četiri,... Rebeka se kezi... sedam ... stoji na tridesetak centimetara od mene unoseći mi se u facu... devet... Čak nije ni pijan... trinaest... Potrebna mu je puna koncentracija... četrnaest... skoro da mi ga je bilo žao na trenutak... sedamnaest... samo na trenutak, ne duže. Ščepao sam ga ispod vrata, kršeći mu grkljan i prilepio ga uza zid. Bezuspešno se kobeljao dok sam, ne puštajući ga, slobodnom rukom razbijao pivsku flašu o mermerni sto i zasecao mu lice. Vrištao je glasno, donekle prigušen muzikom i mojom rukom na grlu. Glasnije od njega čuo sam krhotine koje cepaju meso, ispuštajući specifičan zvuk. Parčići finog stakla zarivali su se u meso i ostajali u njemu. Krv mu lije niz lice poput vampirskih suza, ispira staklo, natapa pamučnu majicu. Vrištim mu u lice kricima za koje je njemu ponestalo snage, mada ih njegova fizionomija propisuje. Izgleda poput Dženet Li (kao Merion Krejn) u čuvenoj sceni iz Psiha, ali bez tona, sa aktiviranom opcijom MUTE. Ogrešenje o umetnost! Hičkok bi ovo snimio sa četrdeset kadrova, a To ga ne bi udostojilo ni pristojnog vriska. Zasekao sam ga jače. Terao ga na poštovanje. Ne vredi, ni glasa više. On bi i takvog autoriteta naterao da nasnimava vrisak, kao Travolta u De Palminom Blow Out. Kad se slow motion završio, a trajao je dvadesetak sekundi, ponovo sam jasno čuo muziku i video Rebeku kako spušta ruke i posmatra ga razrogačenih očiju. Osmeh koji je promenio oblik - na tren se zaledio ubrzo je ponovo zablistao na njenom licu. S gađenjem gaje pogledala kako leži na podu, migoljeći se u mešavini krvi, prašine i znoja. Šutirala ga je ne birajući mesto gde će udarci završiti, kao egzekutor presude koja je napokon izrečena za sva počinjena zlodela. Zagrlila me je i prošaputala: „Idemo.” Dok smo tražili taksi lutajući okolnim poprečnim ulicama, Rebeka je nekoliko puta zadovoljno vrisnula iz sve snage, okrenuvši se oko svoje ose. Iskočio sam na ulicu ispred taksija koji, bez obzira na to što je prazan, nema nameru da nas poveze. Možda je vozač umoran, a možda se, kao svaki pristojan taksista na kraju smene, uputio da kresne mušteriju koja mu je ostala dužna. Seli smo na zadnje sedište i izgovorili ime ulice vidno nezadovoljnom vozaču, koji je nešto promrmljao i ugasio cigaretu u pepeljari, iznad koje je pisalo: „Što ste ušli kad ste znali da ste ovde najebali?” I konačno krenuo.

„Jesi li bila sama tamo? Nisam nikoga video. Gde ti je društvo?”, pitao sam je dok smo lagano klizili mračnim ulicama, daleko od buke iza nas. „Nemam pojma, tu negde...”, odsutno je odmahnula glavom gledajući kroz prozor.

13. KOD REBEKE

U Rebekinom stanu u Kursulinoj nema nameštaja, ako ne računam Ikein krevet, ogroman TV sa LCD ekranom i DVD plejer sa gomilom diskova razbacanih po podu. Nestala je iza vrata, ostavivši me da ležim na krevetu i posmatram okrnjeno parče maltera na plafonu. Nije se vratila nekoliko minuta, pa sam ustao i iz gomile diskova odabrao pornić Glitschige Lustschencken. Sačekao sam da laser učita film i premotao ga do sredine. Udaljivši se dva metra, najzad sam video sisatu ribu, ne mnogo različitu od Rebeke, kako sisa kurac dvojici nabildovanih majmuna. Prošlo je još nekoliko sekundi pre nego što je Rebeka ušla u sobu zapljusnuvši me oblakom šanela br. 5. Na sebi ima samo satensku spavaćicu boje trule višnje, a u rukama su joj dve čaše ispunjene nepoznatim pićem. Sa osmehom je ispratila scenu na TV-u - u kojoj je ona glumica gutala spermu svojih partnera - a zatim iskapila svoje piće, pruživši istovremeno čašu i meni. Prišla je i uhvatila me rukama za duksericu, na mestu gde bi verovatno trebalo da budu reveri. Ne odvajajući oči od mojih, slagala je jedan od onih mačkastih pogleda sa ispućenim usnama. Polako se spustila na kolena, dok su joj se usne razvukle... u osmeh...?

14. MUNGOS I KOBRA

Jednom mi je Silvija ispričala Grimaldijevu priču, onoliko koliko ona zna. Pre penzije njegov život bio je jednoličan, lišen dokolice, ispunjen radom. Oženio se u trideset petoj. Smrt žene ga je pogodila, teško je to podneo. Nije stigao ni da je preboli... a umrla je i Lora Grimaldi, njegova jedinica. Iznenada, kažu. Prirodnom smrću u dvadeset šestoj. Govoreći frazama: njegov svet se srušio!!! Njegov svet se srušio!!! Izgledao je kao obični-sjebani-čovek. Vegetirao je dve-tri godine, a onda je odlučio da malo putuje. Napravio je rez. Odrekao se svega što je bio. Ostao je isti samo imenom i prezimenom. Prijavio se za krstarenje Dunavom. Tu je upoznao neke Kineze sa Tajlanda. Sprijateljili su se. Sledećeg meseca otputovao je na Tajland. Zavoleo je taj deo sveta, ili Svet. Borbe pasa, paukova, sijamskih ribica, tajlandski boks - uživao je u svemu tome. Hteo je da vidi krv. Zaboravio je ćerkine skulpture, portrete, slike. Zaboravio je i predivan portret svoje ružne žene, iza vrata, u senci, pored prozora. Smejao se, bio srećan, bio je Paolo Grimaldi. A onda, jednog dana, postao je još srećniji. Upoznao je njega, gospodina Takeutija, vlasnika kafanice u nekoj uličici blizu pristaništa. Taj je mirisao na morsku so i... krv. Uzgajao je kobre i prodavao njihovu krv. Pored kaveza sa zmijama stajao je kavez sa mungosima, koji su neprestano kidisali, kačili se na žicu, pokušavali da dohvate koju kobru. Takeuti skoro da ih nije hranio. Izgladneli, neumorno su napadali uplašene, nervozne, besne kobre. Njihovo telo u takvom stanju luči adrenalin i još neke supstance, tako da im krv ima božanstven ukus. Uhvatio bi zmiju i prikucao joj glavu ekserom za gredu. Ona se uvija, zavezuje u čvor, odvezuje, savija, zamotava, drma, htela bi da se otkine, da ga ujede. Ponovo se vezuje u čvor, mota u loptu, izvija... Onda bije živu rasporio. Tresla se još malo tako otvorena, pre nego što bi počeo da je guli. Krv se sliva u posudu ispod nje. Kad završi, Takeuti presipa u čašu i poslužuje mušteriju koja je sve to gledala. Krvi nema mnogo,

zato je i skupa. Kažu da ima božanstven ukus. Jedino je nevolja kako je piti. Da li je eksirati kao i svaku drugu žestinu ili piti polako, otezati, jer je nema mnogo? Paolo se navukao na krv. Na tavanu je napravio dva kaveza i napunio ih zmijama i mungosima. Uživao je svaki dan, okružen prašnjavim slikama i skulpturama svoje ćerke, koje više nije primećivao. Atelje je pretvorio u farmu, klanicu. Ispijao je krv sa osmehom na licu i slikom gospodina Takeutija u sećanju. Prisećao se mirisa soli... Onda se razboleo - dijabetes. Tako je oslepeo. U mraku je opet pronašao svoju Loru. Nastavio je da se penje na tavan. Sada je dodirivao skulpture, brisao prašinu sa njih i slika. Dodirivao je slike, znao svaku njihovu neravninu, svaki potez četkice, osećao boju pod prstima, osećao Loru.

15. RITUAL

Penjem se uz stepenice ka Ognjanovom stanu, iz kojeg dopire zaglušujući zvuk„Dimmu Borgira”, Puritania. Zvonim i ulazim. Sinhronizovani zvuci ritam gitare i duple bas-pedale talasaju mi telo. Podrhtavam. Ognjan sedi za stolom i slaže šahovske figure na tablu. „Znači, večeras!”, upitah potvrdno. „Večeras, večeras.” Uzimam dva piva iz frižidera, jedno dajem Ognjanu, uključujem TV, pritiskam MUTE i počinjem da menjam kanale. Fudbal, vremenska prognoza, reklame, nepoznati film... Obrćem i obrćem krug: fudbal, vremenska prognoza... noga mi podrhtava u ritmu muzike, sama od sebe. Na vratima se pojavljuje Andrej. „Posle Enthrone Darkness Triumphant želeo sam da se raspadnu, ali oni su sve bolji i bolji! Pojačaj još!”, izgovorio je rečenicu u kojoj je njegova govorna mana, „r” kroz nos, došla do punog izražaja. Ognjan prebacuje na The Maelstorm Mephisto i pojačava. I Andrej uzima pivo. Tek je 20.07, čekamo da noć odmakne. Posle nekoliko krugova odustajem od TV-a. Spuštam daljinski pored šahovske table i slažem crne figure. Za sto seda Andrej i započinje partiju sa Ognjanom. 1) e4, c5; 2) Sf3, d6; 3) d4, cd; 4) S ; d4, Sf6; 5) Sc3, g6; 6) Le3, Lg7; 7) f3, 0-0; 8) Dd2, Sc6; 9) Lc4, a6; 10) Lb3, Da5; 11) 0-0-0, Ld7... ulaze Marija, Rebeka i Nataša. Negoduju zbog glasne muzike. Ne obaziremo se na to. Moj mozak u sekundi opaža 10.000.000 informacija, ali svest je sužena samo na jednu misao ili strepnju. Rebeka i Nataša u istoj prostoriji?! Plaši me mogućnost da Nataša kaže nešto pogrešno. Prožima me nelagodan, neudoban osećaj, kao da imam zmiju pod jastukom. Na TV-u počinje spot Kajli Minog Slow, sa albuma Body Language. Isključujem muziku i puštam ton na TV-u. Pojačavam. Andrej i Ognjan me gledaju, smeju se i vrte glavom, kao da se čude. Slow down and dance with me, yeah... slow, izgovaram reči koje Kajli

peva ili šapuće, reči koje ona ispunjava požudom. „Slušajte ovaj glas. On menja značenje reči. Ona u stvari kaže: Dođi, hoću tvoj kurac duboko u sebi, da, polako, duboko.” Lupetam, sada još napetiji. Nataša me gleda pogledom koji samo ja razumem; na jeziku Kajli Minog. 18) Lf4, De6; 19) h5, b5; 20) hg, fg; 21) Lh6, Lh8; 22) e5, b4. Delom svesti pratim razgovor između Rebeke, Nataše i Marije. Bezopasan je: obiluje izrazima kao što su manikir, solarijum, farba za kosu... izrazima koji guše moju strepnju, ubijaju zmiju pod jastukom. Sinergičnom akcijom podsvesti sklapam svoju rasparčanu ličnost, vraćam samopouzdanje. Nataša mi je prijatelj. Nemam razloga za zabrinutost. 32) Ld4, L:b3; 33) ab, L:d4; 34) T:d4, T:b3; 35) Td2, Tcb8; 36) Td7, Ta3. Ognjan predaje partiju. Moja majica sa natpisom Legalize murder skoro da ne privlači pažnju prisutnih. Primetili su je, blago se osmehnuli, ali je ne komentarišu. Za nekog sa ulice ja sam čovek sa iščašenim pogledom na svet, dijabolik... Uvek sam sebe video drugačije nego što vidim druge. Nikada se ni sa kim nisam upoređivao, ali sam zato druge poredio sa sobom. Drugi, to je prošek, sredina, to je ono gde ne pripadam, ali u šta sam urastao. To je ono gde živim, sam kao zmaj, ali ne i usamljen. Ima i meni sličnih. To su oni malobrojni, prijatelji. Drugi, to je pakao. Mrze me jer me se plaše, a plaše se jer me ne razumeju, ne poznaju. Ne znaju da u njima ne vidim ljude sa imenom i prezimenom, već okolinu - ono gde živim. To je zato što ne uočavaju razliku između podsmeha i smeha. Misle da su duhoviti, a u stvari... Budale. Ognjan i Andrej već duže vreme rade na knjizi čiji je radni naziv Anamneza. Prvobitna ideja bila je da knjiga predstavlja istoriju bolesti, da prati njen razvoj, ali je prerasla u istoriju promašenih dijagnoza. Bračni par prati svoju komšinicu, za koju sumnjaju da boluje od neke čudne bolesti. Jednostavno, njeno ponašanje ne uklapa se ni u jednu njima poznatu bolest. Možda je bila silovana, pa je pod teretom trauma poludela ili se razbolela od neke bolesti čija je nepredvidivost od nje napravila usamljenika... Počeli su da je prate - tako su saznali za njenog psihijatra. Kada su jedne noći provalili u njegovu ordinaciju, u njenom kartonu u rubrici „dijagnoza”, pisalo je samo shizoafektivni poremećaj (F25). U psihijatrijskom priručniku pronašli su odgovarajući opis: epizodični, kompleksni psihotični poremećaj koji se karakteriše istovremenim prisustvom i šizofrenih i afektivnih simptoma, najčešće istovremeno ili u razmaku od nekoliko dana, u okviru iste epizode bolesti. Psihotični simptomi podrazumevaju sumanute ideje,

halucinacije, razdražljivost, nedostatak motivacije, apatiju, socijalnu povučenost, dezorganizovano mišljenje i si. Sve se savršeno uklapa, izuzev buke koju je stvarala. Andrej i Ognjan ludeli su zbog toga. Radnja knjige polako je izmicala kontroli. Par je intenzivirao praćenje. Spremno su čekali retke trenutke kada bi ona izašla; jedno od njih dvoje tada bi je pratilo i telefonom obaveštavalo kada je blizu kuće. Za to vreme, ono drugo bi pokušavalo da nekako otključa vrata njene sobe. U gornjem desnom uglu vrata urezano je AR. Otežavajuću okolnost predstavljali su studenti, čija se ulazna vrata nalaze odmah pored njenih. Par je morao da bude savršeno tih kada bi dva studenta bila tu. Zatim su prešli na plan B. Ognjan se prividno sprijateljio sa studentima. Upravo tada gospodin i gospođa, par iz knjige, saznali su da njihova komšinica poseduje dildo neljudske veličine. Studenti i Bloody Mary, uvrnuta komšinica, imaju zajedničku terasu. Jedno veče su je posmatrali; polugola, sa raširenim nogama, uživala je u svom plastičnom prijatelju, dodirujući drugom rukom sise i stomak ... „Samoseksualka”, prokomentarisala je kroz smeh Anita. Rambo ubija Ruse u Avganistanu. Pogođen je strelom u stomak. Čupa je. U ranu sipa barut, pali ga i tako zaustavlja krvarenje - peče sopstveno meso. Pilotira helikopterom, zatim vozi tenk, puca iz mitraljeza. Naspram njega prostire se poljana prekrivena leševima njegovih neprijatelja, hiljade mrtvih. „Ma daj, skloni to sranje sa TV-a!!!” Logika crtanih filmova, koja nadilazi zakone fizike i razum uopšte, održava Ramba u životu, dovodi ga do pobede i svojom parodičnošću uvek iznova izaziva zasluženi podsmeh. Moja tvrdoglavost skoro je simptom mazohizma. Naterao sam sebe da odgledam više od pola filma. Ponekad ne znam zašto radim neke stvari. Kao da izgubim orijentaciju i zato moram, makar na silu, da to odstranim čvrstinom koja me ponekad boli i u kojoj ponekad uživam. Češće uživam. Kada sam promenio kanal, seratonin mi je preplavio telo, opuštajući ga. Andrej kao da tek sada primećuje Natašu. Razmenjuju nekoliko standardnih, protokolarnih, dosadnih pitanja-odgovora: „Gde si? šta radiš? dobro sam...” Najviše mrzim ljude koji ova idiotska pitanja shvataju ozbiljno, pa onda počinju svoju tužnu priču. U takvim situacijama, po automatizmu, preporučujem da čitaju Vitgenštajna zbog teze o terapeutskoj funkciji filozofije. „Baš mi je drago što te vidim”, reče Andrej Nataši, ljubazno.

„I meni je drago što me vidiš, zamisli da ne možeš”, odgovara mu blago se osmehujući. „Da, to bi značilo da si mrtva.” Andrej slaže samouveren, pobednički izraz lica, podižući obrve i posle kraće pauze dodaje: „Znaš, izgledaš dosta mlađe.” Gleda je pri tom pravo u oči. „Hmmm, a koliko bi mi ti dao?”, povezali su se pogledima, jer i ona njega gleda u oči. „18... do 20, ne više od toga.” „Uuuu, odlično... nego je l’ ti to mene muvaš?” „Ne, naravno, ha, ha,”, smeje se, „u stvari ja bih ti odgovorio pitanjem: da li mogu da te smuvam?” „Mmmmm... Ne.” „Onda te ne muvam.” „Ne muvaš me? A da sam rekla ’da’?” „Pa onda bih te muvao!” Opet se smeje, tiho, kroz zube. I Nataša se smeje. Razgovor prekida Marija, Ivanov advokat, pokušavajući da nametne neku bezveznu temu. Danas je subota. Bradati studenti teologije, Saša i Nenad, otišli su iz grada. Svom novom „prijatelju”, Ognjanu, ostavili su ključ od stana i zamolili ga da im hrani ribice. Svakog jutra one jedu naizmenično lisnatu hranu i tubifeks crviće. Njihov akvarij ima dimenzija 90x45x50 cm (202500 cm3 = 202,5 l) nastanjuju šest mužjaka i četiri ženke trikogastera, tri mužjaka i tri ženke koridorsa, dva algara, rendžeri... „23.49, gospodo! Vreme je!” Nas trojica krećemo; devojke su zaokupljene razgovorom koji ih zadržava u stanu. Odlazimo bez njih. Polako i tiho penjemo se uz stepenice. Iz Silvijinog stana ništa se ne čuje; to nije baš uobičajeno. Usporavamo hod dok se primičemo poslednjem spratu. Iz stana Bloody Mary čuje se „The Rasmus” In the Shadows. Kroz stan bradatih studenata izlazimo na zajedničku terasu. Na vrhovima prstiju približavamo se prozoru. Iz sobe se više ne čuje muzika. Kroz zavesu se vidi samo silueta koja šeta po sobi. Širina zavese je manja od širine prozora, tako da uvek sa jedne strane prozora postoji „otvor”. Zahvaljujući njemu Anita je saznala za plastičnog prijatelja svoje komšinice. Dok žmurim na jedno oko, i ja zadirem u njenu privatnost. Iznad moje glave, na istoj vertikali, stoje Andrejeva pa Ognjanova glava, sa po jednim zatvorenim okom, kao u crtanim filmovima kada više likova viri iza istog ćoška. Bloody Mary sedi za stolom. Pred njom je otvorena knjiga na koju se

nastavlja nešto što liči na pepeljaru; dim se izvija iz te posude. Levo i desno od „pepeljare” postavljena su dva svećnjaka sa upaljenim crnim svećama. Sto je na sredini sobe, između prozora i kreveta. Na noćnom stočiću, u staklenoj vazi, nalaze se dvadeset tri plave ruže. Izgledaju sveže. Pored vaze, jedan od ukupno pedeset štampanih primeraka prvog izdanja Gedanken über Nachahmung der griechischen Werke in der Malerei und bildhauerkunst Johana Vinkelmana iz 1755. godine. Na prvi pogled, knjiga deluje dobro očuvana. Luster je skoro otkačen, visi na dve žice. Na zidu iznad kreveta beli se otisak pravougaonog oblika, kao da je slika skinuta, a zid iza slike ostao čist. Zaključujem da otisak pripada ogledalu istih dimenzija, koje stoji na podu naslonjeno uz krevet. Čudan položaj ogledala - iznad kreveta?! Pročitao sam negde da to mesto nije dobro za ogledalo - podstiče na preljubu, asocira na trećeg. Nju može da asocira samo na drugog, eventualno. Sva naša pažnja usmerena je na Ognjanovu komšinicu. Prosto je neverovatno kako neko može da bude toliko ružan. Nakaza je blaga reč. Ona sedi mirno za stolom kao da meditira, ili kao neko ko radi vežbe za koncentraciju. Crna kosa do ramena, sa dosta sedih, šiške odsečene u visini obrva, kao da nosi šlem, dug nos štrči iz lica. Trup odgovara standardima prosečne lepote... ali glava... celini daje avetinjski karakter. Otvara oči kao da se budi i počinje da izgovara reči na nekom nepoznatom jeziku. Prepoznajem neke od njih, čuo sam ih u pesmama bendova „Morbid Angel” i „Nile”. Čini mi se da je to sumerski jezik. „MERSIDI! MERKURRA! MERURULU! MER MARTU! ZI DINGIR ANNA KANPA! ZI DINGIR KIA KANPA! UTUK XUL, TA ARDATA! KUTULU, TA ATTALAKLA! AZAG-THOT, TA KALLA! IA ANU! IA ENLIL! IA NNGI! ZABAU!” Uzela je nož i rasekla svoj desni dlan. Krv je kapala na papir sa nekom čudnom slikom. „Iz krvi KINGU, kroz znak zmije MUMMU-TIAMAT, ERESHKIGAL iz KUR-a Fokusiram pogled na sliku.

„Neka NAMMTAR otvori moje oči, da mogu da vidim... Neka NAMMTAR otvori moje uši, da mogu da čujem... Neka NAMMTAR otvori moj nos, da mogu da osetim njegov dolazak. Neka NAMMTAR otvori moja usta, da bi se moj glas čuo širom Zemlje. Neka NAMMTAR ojača moju desnu ruku, da imam snage da zadržim mrtve... pod mojom silom.” Ognjan me gura i šapuće da pogledam sliku na zidu, sa naše leve strane. Sa mog mesta se ne vidi zbog neravno skrojene zavese. Menjamo položaj. Slika postaje dostupna mom pogledu. Prvi susret sa njom na trenutak je zaustavio tok mojih misli. Adrenalin mi je preplavio telo. Oznojio sam se. Hladno mi je. To je portret plesačice, devojke čije snimke plesa dobijam. Godinama pokušavam da uđem u trag tim snimcima, onom ko mi ih šalje - bez uspeha. Sada sam tako blizu odgovora. Dovoljno je da uđem u sobu i pitam: „Ko je ona?”. Odgovor je tu, ispred mene, treba samo da ga uzmem. Ergo, nemam razloga za uznemirenost. Ali još nešto rasparčava moj spokoj. Portret je naslikao Adam Ezer još 1743. godine. Potpis i godina jasno se vide u donjem desnom uglu. Mislim da se ni Ognjan ni Andrej ne osećaju nimalo prijatnije; plesačica bi trebalo da ima oko 285 godina. Ne znam da li je Ezer slikao portrete? Možda me pogled vara, možda to nije Ezer. Još više se približavam prozoru kako bih video bolje. U kadar upada Ćelavac i navlači zavesu. Šok me je savladao. Ne vidim, ne čujem, zanemeo sam. Ne znam koliko je vremena proteklo od poslednjeg svesnog trenutka. Na ekranu moje svesti pojavila se mrlja, rupa u sećanju, interval odsutnosti, crno. U psihu mi se urezao jedan ogromni znak pitanja. Svaki moj naredni korak je korak u prazno, neizvesno;

budućnost je odsečena kao na panju; ne mogu da predvidim posledice. „Neka mrtvi ustanu i osete tamjan!” dopire iz sobe. Priziva ih tamjanom, znači dim je tamjan, razmišljam. Ćelavac! Zatim izgovara još nešto na, čini mi se, onom istom jeziku. Ćelavac! Odzvanja mi u glavi. Ko bi drugi bio!? „AZAG Galra sagbi mu unnate NAMTAR Galra zibi mu unnate UTUK XUL gubi mu unnate ALA XUL gabi mu unnate GIDIM XUL ibbi mu unnate GALLA XUL kadbi mu unnate DINGIR XUL girbi mu unnate I minabi-ene tashbi aba-andibbi-esh!” Nečujno se vraćamo u Ognjanov stan. Mojim telom upravlja autopilot. Namere su ostale prilepljene na sliku plesačice. Dok tonem u udobnost Ognjanove fotelje, osećam vibraciju u džepu. Refleksno vadim telefon i na displeju zatičem dobro poznati deo broja. Nepoznata. Pritiskom na OK, bez halo, sjedinjujem se sa smirujućom tišinom sa druge strane, sa tišinom koja mi prodire u telo obuzimajući ga kao demon, uvlačeći ga u sebe, u šupljinu omeđenu zvucima koje samo vidim kako me mimoilaze. Drhtim. Kapljice hladnog znoja klize mi niz čelo. U glavi je crna šupljina opasana lobanjom, sa malim plamenom u svom centru. Osećam neprijatan miris mozga koji ključa. Ležim ispod drveta, u hladovini. Podne. Dubokim plavim nebom projedri poneki beli oblak. „BAAD ANGARRUI. NINNGHIZHIDDA!”, dopire sa obližnje litice. Ustajem, dolazim do bunara, iz dubine izvlačim kofu hladne vode. Zaranjam lice u vodu ne zatvarajući oči. Primećujem mali otvor, pukotinu na dnu kofe, kroz koju voda curi. I dalje stojim nagnut nad bunar. Puštam kofu iz ruku, pada u dubinu. Slede je kapljice koje se cede sa mog lica. Prate je. Okrećem se i krećem ka litici. Skidam šešir i bacam ga u provaliju kao frizbi. Stojim na ivici, preda mnom se pruža nepregledno prostranstvo vatre iz koje se u jednom trenutku začuje prijatan ženski glas: „UUG UDUUG UUGGA GIHTUGBI!” Voda kaplje sa mog lica. Pada u ponor. Čujem. Voda kao da gasi vatru iz koje se zatim oglasio onaj isti ženski glas: „BARRA UUG UDUUG UUGGA!” Levu ruku stavljam u džep, desnu provlačim kroz kosu, smejući se gromoglasno. Uvredljivo. Luđački. Ležim u svom krevetu. Pored mene, na stolici, sedi Rebeka, držeći moju levu ruku. Kaže da sam se onesvestio u Ognjanovoj fotelji, da sam buncao o nekom šeširu i u nekoliko navrata se smejao. Govorio sam na

nepoznatom jeziku, kao u filmu Otkrovenje. Rebeka se seća i nekih reči, bar joj tako deluje: „NINZIDA, IZIDA... UDUD, ili UTUK, BARA... tako nešto.” Ležim ispod drveta, u hladovini. Podne. Dubokim plavim nebom projedri poneki oblak. Sada se sećam. NINNGHIZHIDDA. Postoji bend sa tim imenom. Imam jedan album: Blasphemy i jedan singl: Mistress Of The Night i još jedan album: Demigod. Groznica je pustošila moje telo celu noć. Znojio sam se, tresao, grčio... Usta su mi suva; hteo sam da ustanem, ali me je Rebeka zadržala u krevetu - donela mi je vode. Popio sam dva gutljaja da pokvasim usta. Treba mi nešto hladno. I pored Rebekinog navaljivanja da ležim, ipak sam ustao, otišao do frižidera, uzeo dve banane i sipao čašu mleka. Osveženje mi je prijalo. Tek tada sam primetio da je Rebeka umorna. Nije spavala. Iscrpljenost je virila iz njenih poluotvorenih očiju. Ubrzo je zaspala u mom naručju. Pokrio sam je i izašao na terasu. Uživam u svetlosti podnevnog sunca skrivenog iza kišnih oblaka. Bliži se leto. NINNGHIZHIDDA. NAMTAR. Bloody Mary. Plesačica. Ćelavac. Kakva je veza? Kakva god bila, možda je trebalo da reagujem odmah, naslepo.

16. KAPIJA

03.49. Još 127 minuta do svitanja. Listam kanale na TV-u, ništa što bi se moglo gledati. 04.11. Vozim ka Ognjanu. Grad je pust. Samo poneki beskućnik u ponekom prolazu, umotan u karton, bradat, prljav. 04.23. Nečujno sam se ušunjao u dvorište. Tražim Gospodina Žaka. Tu je, spava ispred Grimaldijevih vrata. Budi se, prepoznaje me, ne laje. Uzimam ga u ruke i krećem ka kapiji. Mazim ga po vratu, po leđima, umiljava se. Stojimo na ulici. Kroz moju anatomiju probija nagli apetit za brutalnošću. Uhvatio sam Gospodina Žaka za vrat i iz sve snage udario njim o betonski stub kapije. Nije stigao ni da zacvili. Slomio sam mu kičmu negde na leđima, tako da zadnje noge sa tim delom tela nekako čudno vise. Još je živ. Gleda me bespomoćno. Oči mu se presijavaju pod svetlom uličnih svetiljki. Kao da plače. Bacio sam ga na ulicu, leži nepomično, pomera samo oči. Iz usta mu viri jezik. Zatežem rukavice tako da su potpuno prilepljene uz kožu, stajem Gospodinu Žaku nogom za vrat i nožem mu odsecam jezik. Lokva krvi počinje da raste. Jezik guram u Grimaldijevo poštansko sanduče. 05.11. Još 55 minuta do svitanja. Listam kanale na TV-u, ništa što bi se moglo gledati.

17. OSTALI

Bivši prijatelji, ljudi koji su mi bili dragi, koje sam voleo. Ostali na mojim starim fotografijama... Već sada znam da sa nekima od njih više nikada neću pričati, otići na pivo, rukovati se, iako su živi. To je život. Ljudi prolaze. Koliko sam ja isti? Da li ljudi sa kojima provodim vreme utiču na to ko i šta sam? Menjam se, znam, a uvek sam ja. Logično i neshvatljivo. Preboljevam sebe isto kao i druge, svakom promenom. Menjanje, u stvari nijansiranje. Postajem ostali. Natapam se vremenom, prolazim, trajem, ali ne istrajavam. Istrajavanje je patnja, životarenje, kompromis. Nikada nisam pristao na kompromis, toliko sam žedan sebe. Bivše devojke. Volim kad ih sretnem. Osetim se nekako prozračno, veselo, slobodno. Još ako su one mene ostavile... blistam. Volim raskide. Čudan je to osećaj, bizaran. Činjenica da ne moram nikom da se javljam, da mogu da ćutim ceo dan... sloboda. Suština je u tome da sam potpuno ravnodušan prema nekome koga dobro poznajem. Da, dobro poznajem: one su sada dobre majke, sa opuštenim sisama, stomacima, nabujalim dupetima, celulitnim butinama. Nisu sve takve, naravno, ali najviše volim da se osmehnem ovim propalim. To više nisu isti ljudi! Negirale su sebe, potpuno. Sada su smerne, nedeljom idu u crkvu, vole svoje muževe i ne nose kratke suknje. A kad sam ih upoznao, bile su, hmmm, čulne, nezasite, raskalašne, skoro perverzne. Ja sam njihov porok, najstrože čuvana tajna, greh. Ja sam njihova mladost, požuda i strast, njihova ispovest. Ostarile su. Ali kako tako odjednom, iznenada, tek tako? I to je život. Stare jer su tako vaspitane. To je posebna vrsta. One nisu postale ljudi, od njih su ljudi napravljeni. Uzgajaju ih kao stoku na farmama da budu uljudne. Nemaju ništa svoje. Godinama je porodica radila na njihovom obrazovanju. Ostali o kojima govorim jesu roboti eklektici. Reaguju refleksno:

izjavljuju saučešće na sahranama, raduju se na venčanjima, nude pomoć kad smo u nevolji... ali zašto? Zato što su tako vaspitani. Žao im je, zato što su tako vaspitani, a ne zato što stvarno osećaju. Njihova ličnost se iscrpljuje u ponašanju, u kao da. Šema njihovog života: rođenje, detinjstvo, škola, brak, deca, smrt. Bilo kakvo odstupanje je neuspeh. Nije opcija. To su automati programirani po najbanalnijim konvencijama. Od kada su rođeni, njihovi roditelji/učitelji usađuju im samo ono najbolje. Ništa nisu sami shvatili. Sve im je iz druge ruke. Da su sami sebe obrazovali/vaspitali, možda bi nešto i vredeli. Ovako, oni su ništa, puko postojanje, kao prazno bure, kapija, vetar, ulica, bara, blato... Ono što se prezire... Nisam imao taj problem sa svojim roditeljima. Nisu u meni videli materijal koji treba oblikovati. Znali su da treba, ako budem i na šta ličio, da ličim na sebe: da ostvarujem sebe, ne njih. Zahvalan sam im na tome, ali tako bi bilo u svakom slučaju, čak i da su radili suprotno. Bilo je saveta, naravno. Ali uvek sam znao da mogu i da ne poslušam. Nije to bilo pitanje izbora - tako sam hteo. I danas me savetuju, ali me to ne obavezuje. Evo, sutra idem na večeru kod njih... neće me smarati, znam, nikada i nisu. Biće tu razgovora o svemu: pričaće o vaterpolu, verovatno će pomenuti Kolakovskog ili Ljermontova, kritikovaće me što ne dolazim češće, pitaće šta ima novo... i tako.

18. KRUŽNI TOK

„Pa je l’ bolji od Desperada?”, pitala je Rebeka ciljajući na film Bilo jednom u Meksiku, koji smo upravo gledali. Malo sam usporio, promenivši pravac ka Slaviji, tako da je popodnevno sunce obasjalo njeno lice. Reći se slivaju iz mojih poluzatvorenih usta, ona ih prihvata. „Nije, definitivno. Izgleda kao da glumci nisu zajedno snimali ovaj film. Ali ipak i da je gori, ja bih ga opet voleo...” Klimnula je glavom, smeškajući se tako da iz osmeha čitam šta misli. Nije mogla da sačeka da završim: „... Da, i meni je super ta Rodrigezova estetika Meksika, sva ta strast i... ne znam, ima nešto posebno. Nije ni čudo što su se on i Tarantino tako skapirali.” Samo sam je pogledao. Nisam imao reči da iskažem šta osećam u ovom predivnom-idealnom-običnom-momentu. Uhvatio sam je ispod butina i podigao uvis, vrteći se ukrug. „Ej, šta radiš, ispustićeš me?! Pusti me, pusti me!”, vikala je iznad moje glave. Neki matori konj, ljut zbog naše spontanosti i sreće, blenuo je u nas željan dobacivanja: „Ajde, ajde, nije vas sramota, zauzimate ceo put, a ja treba da kružim oko vas.” „Ne, gospodine, kružni tok je gore, još dvesta metara”, odjebao sam ga, ne želeći da kvarim lepotu ovog sad već narušenog prizora. Ipak sam je spustio. Kosa joj se zamrsila, a obrazi, netipično za nju, zarumeneli. „Ma daj, nisi normalan, mogla sam da poginem”, namršteno je gestikulirala kao da otresa nešto sa odela. „Da. Ali me zato i voliš.” Prasnula je u smeh, skočila mi oko vrata i poljubila me u usta, a onda, tako pripijenih usana, pokušala da izgovori:

„ZnaFš da jje taAko.” Lagano smo nastavili šetnju, držeći se za ruke. Miris vazduha nas opija. Bistro plavo nebo, sa ponekim belim oblakom, nadnosi se nad nas. Rebeka je obučena kao za kasting filma Aleksa Čendona Kolevka straha. Uske, crne, kožne pantalone i čizme stilizovane kao martinke. Gore košulja, njena kreacija, izgleda čudno, sa puno rezova i pertli koje se upliću i ukrštaju, ističući njene ogromne sise. Ruke su joj ukrašene prstenjem od starog srebra sa licima demona. Ogledali smo se u izlogu jedne prodavnice. Odraz u staklu izgleda prirodnije nego u ogledalu. Da, super smo par, mada sam ja trenutno obučen više fensi, u bledim farmerkama i svetloplavoj dukserici na raskopčavanje, koja ide uz Rebekine oči. Zašto se sve tako dobro uklapa uz njih? Hendriksova Little Wing, koja dopire iz obližnje prodavnice diskova, refleksno me ukopava. „Hoćemo da vidimo nešto od muzike?” pitao sam je. „Ma, gde? Vidi kako je lepo napolju.” „I to što kažeš, a nešto ne znam ni šta bih uzeo.” Produžili smo dalje, kad sam iza leđa začuo poznati glas. „Ej, bre, nećeš da se javiš!?” Pogledao sam preko ramena, zastavši. Vuk je upravo zatvarao vrata držeći jednom rukom kesu sa nekoliko diskova, dok je drugom trpao kusur u džep. Deluje pomalo smeteno jer je verovatno, kad nas je spazio kroz izlog, užurbano istrčao napolje. „Rebeka, evo konačno prilike da upoznaš Vuka”, rekao sam, pustivši da stvari teku svojim tokom. „A gde ti je ona od juče?”, odmah je počeo sa uobičajenim, samo njemu smešnim šalama. Opazio sam Rebekin zgrčeni osmeh. „Šalim se, naravno. Ja sam Vuk”, rekao je zvanično, nekako se savladavši. „Rebeka”, predstavila se. „Bogami, baš ti je lepa devojka”, prokomentarisao je Vuk. „Znam”, izgovorio sam, pokazujući mu očima da malo iskulira. „Hoćemo negde na piće?”, Vuk promeni temu. „Stvarno ne mogu, idite vi, ionako imate puno toga da pričate. Neću da vam smetam”, počela je da se izvlači Rebeka.

„Ma daj, Re, idemo zajedno”, pokušavao sam da je ubedim. „Cool je... čućemo se. Ajde idite”, rekla je. „OK, je I’ se ne ljutiš?”, rekao sam. „Ma daj, šta ti je, što bih se ljutila?” Vuk je odlučio da ovo treba da bude trenutak kada on ponovo progovara. „Evo da vam ja ispričam vic, pa posle vidite šta ćete. Ovako... ide šumar kroz šumu, je li, i naiđe na klinku koja plače ispod drveta. Kaže on njoj: Dušo, sve je u redu, nemoj da plačeš, šta se desilo?... Devojčica krene da priča kroz plač... Tatu, mamu, batu i mene jurili su vukovi... Tatu su prvog stigli i celog su ga pojeli, onda su napali mamu... Bata se okrenuo da vidi šta je sa njom i pošto nije gledao kuda trči, naleti na granu koja mu probode glavu... Samo sam ja uspela da pobegnem i sada sam ovde sama... nastavlja devojčica da plače. Šumar počne da odmahuje glavom i kaže... Mala, večeras baš nemaš sreće... a zatim otkopča šlic...” Uspeo je da dovrši rečenicu pre nego što se ugušio u salvi smeha. Rebeka je zadržala ozbiljan izraz lica, sa jedva primetnim osmehom na krajevima usana, koji je odmah nestao. „Idem ja sad”, stavila je tačku. Shvatio sam poruku i odgovorio: „Ništa, zovem te.” Vuk je iznenađeno pogledao za njom, dok je odlazeći lagano klizila pločnikom. „Šta joj bi?”, pitao je Vuk. „Ništa. Nije raspoložena za društvo.” „Mnogo dobro izgleda, treba joj zakonom zabraniti da se nervira”, rekao je i dalje gledajući kako Rebeka zamiče iza ćoška. „Ništa, menjamo temu.” Odmahnuo sam glavom. „Pa, šta se dešava kod tebe?” nastojao sam da nekako prekratim neprijatnu tišinu. „Duga priča. Ne bih sad o tome.” Pogledao je u zemlju. Postalo mi je jasno. Ima neke probleme, zato se malopre onoliko silio da bude što vukovskiji. „Šta ćemo onda?” „Nemam pojma. ‘Oćemo na piće?” „To mi je malo smor... Ajmo na bilijar.” „Važi, taman da te oderem. Nisam odavno”, počeo je borbeno, bez traga malopređašnje senke na licu. „To ćemo tek da vidimo. Koliko ono beše?”

„369:254.” Krenuli smo do obližnjeg bilijar kluba, koji se nalazi u jednoj od poprečnih ulica, uvek zaboravim kojoj, ali obavezno je prepoznam kad do nje dođem. Često sam visio tamo, obično nije gužva, a i radi jedna ekstra cica. Više se ne sećam da li sam je od ranije znao ili sam je tu i upoznao. Spada među one ljude koje znaš otprilike ceo život, a u stvari kao da ih i ne znaš. Vešto smo zaobilazili prolaznike koji su se sudarali poput kugli u igri snooker. Ako bi neki naleteo na nas, odbio bi se. Delovali smo poput bele, najvažnije kugle: snažno, moćno, u višoj klasi. Vuk mi je dalek. Krećemo se zamišljeno, ćuteći, tek povremeno se osmehujući kad naiđe neka dobra riba, kojih je grad u ovo doba pun. Sve se smeškaju ispunjavajujući svoju jedinu obavezu: bitisanje lepote. Začuo sam Vukov smeh, koji me je prenuo iz misli. Video sam kako zastajkuje, bukvalno se skrivajući iza mene. Već mi je bilo muka od njegovog ponašanja i hteo sam da mu to kažem, ali kad sam pogledao u pravcu koji pokazuje, istog trena sam shvatio razlog njegove reakcije. Sa desne strane, na ulazu u jedan od pasaža, kod uličnih prodavača, stajala je starija kaluđerica i gledala neke priveske. „Je f se sećaš?”, započeo je. „Jok, zaboravio sam... tako nešto može samo tebi da se desi”, pogledao sam ga. „Da, i dešava se, non-stop!” Nastavio je da se smeje. Nekoliko godina ranije, pred koncert Endija Timonsa, stajali smo ispred ulaza moje zgrade i razgovarali. Dok smo tako blejali, pored nas je prošla časna sestra i nestala u prolazu. Zasmejao se i počeo da priča: „Ima u Dekameronu deo kad se kaluđerice jebu.” U momentu kada je to izgovorio, iza njegove glave se pojavila ista ona kaluđerica i pitala gde se nalazi neka ulica. Jadni Vuk, koji je pocrveneo, pokušavao je na nerazumljivom jeziku da joj objasni, nakon čega se okrenula i otišla. Posle me je dva meseca davio pitanjem: „Da l’ me je čula?” Ta priča je, izgleda, na njega još imala efekat. Pogled je fiksirao na matoru devojku u pingvinskom kostimu. „Šta misliš, da li one puše kitu?”, varirao je staru temu, nastojeći da je unapredi. „Ne znam, možda se samo ližu međusobno”, odgovorio sam. „Mada, znaš kako, ako se ne jebu, a puše kurac, ko zna koliko su ih do sada popušile?” „Otprilike tako. Znaš onu priču iz filma Clerks, kad tip (Brajan O’

Heloran kao Dante Hiks) sazna da je njegova riba pre nego što su se smuvali popušila trideset šest kurčeva?” „Da, da, a ona se vadi da je spavala samo sa trojicom, uključujući njega. Kao, samo njih je volela.” „Jeste, samo njega to i nije nešto utešilo.” „Pa jok, tebe bi”, rekao je. „Ko zna?” „A ne, stvarno, šta ti misliš, je l’ bolje to?” Uozbiljio se, kao da mu je baš stalo do iskrenog odgovora. „Pa, u stvari, imam ja tu jednu teoriju”, zastao sam, dok me je upijao očima. „Ona bi trebalo da uživa kada se jebe, a trpala se samo sa tri tipa, znači popušila je trideset tri kurca džabe. E sad, reci ti meni: što je ona to radila?” „Aaa... kapiram, mada ipak se nije kresala sa njima. Bolje je ovako”, napravio je tupavi izraz lica, praćen odsutnim klimanjem glave, tipičan za ljude koji nisu shvatili poentu, a ne žele da protivreče. „Ma kurac bolje, ne kapiraš!”, dreknuo sam. „Da se jebala sa svima njima, to bi imalo svrhu, pa i da im je tada pušila, bilo bi drugačije. Ovako... ništa gore nije mogla da uradi.” Pokušao je nešto da kaže, ali budući da je još uvek imao izraz odmalopre, prekinuo sam ga. „Skoro smo stigli, je l’ znaš ti onu ribu što radi tu?” „Znam... ako je ona ista od pre. Kako se ono zove... Andrea, Andrijana...”, složio je glupav izraz lica. „Blizu: Arijana.” „A da, Arijevka.” „Šta?” „Fina je ona cica, uvek raspoložena, a i dobro igra bilijar. Jedino mi je smešno kako se uvek iznenadi kada uđem, iako znam da me je prethodno videla na kameri interfona.” „Evo nas.” Skrenuo sam u uličicu u kojoj je klub, otvorio vrata i krenuo uz stepenice. U ulazu je, kao i obično, nečiji crveni skuter. Rezervoar za gorivo obliven je benzinom, pa mrlje na crvenoj farbi izgledaju kao fleke od krvi. Ako ne sad, benzin će uskoro imati cenu krvi. Ali zanimljivija mi je ideja: kako bi bilo kad bi krv zaista bila gorivo. Da li bi osnovni moralni postulati onda dobili drugačiju formu? Onda bi bilo OK stvarati farme na kojima se gaje klonovi što služe samo kao izvor krvi za gorivo? Drvene stepenice sa rasklimanim daskama zaškripale su pod našim

koracima. Kao što sam i očekivao, Arijana se izbezumila od sreće kad nas je videla. „Je l’ isto kao obično?”, pitala je i ne čekajući odgovor krenula da nam izvadi kugle za sto broj dva. Bilijar klub sastoji se iz tri prostorije međusobno povezane ogromnim prolazima, tako da se pogled pruža na igrače za ostalim stolovima. Ostavio sam kugle na stolu i pošao u drugu prostoriju, gde obično stoji štap kojim igram. Nije tu. Neko ga je uzeo. Jebiga, sad ću morati da igram nekim budakom. Problem je u tome što su skoro svi štapovi sjebani, a uvek me mrzi da nosim svoj. Svaki koji sam uzeo ili nema kapicu na vrhu ili je ona zalepljena, tako da štap nije ni za kurac. Bacio sam pogled nadesno i video za stolom broj četiri njih šestoricu sa dvanaest štapova. Pola koriste, a ostatak su naslonili uz sto i okolne zidove. Puk6 mi je film. Prišao sam jednom malom čupavom u crvenoj dukserici i bez reči mu oteo moj štap iz ruku. Ostali su me izbezumljeno pogledali, a onda počeli da se gurkaju mumlajući. Stao sam ispred njih držeći štap ispred sebe obema rukama. „Je l’ nije frka da uzmem ovaj štap, nema nijedan slobodan?”, pitao sam. Njihovo gurkanje i mumlanje sve manje je ličilo na ljudski jezik, a sve više na čopor pobesnelih majmuna iz Kjubrikove Odiseje. Pošto na razglasu nije počinjala tema Tako je govorio Zaratustra Riharda Štrausa, rešio sam da isečem ovaj kadar, prešavši na drugu scenu. Vratio sam se do našeg stola, ostavivši ih da lome kosti ili, u ovom slučaju, kugle od slonovače, koje ionako neprestano izbacuju van stola. Vuk je poodavno počeo partiju, pa sada sedi i dovršava cigaretu, čekajući moj potez. Arijana mi se smeška sa druge strane pulta. „Au bre, likčino, pa šta bi sa tobom? Kô da si pravio štap!”, rekao je smejući se. „Ma jok, naleteo sam na neke stare drugare”, odgovorio sam smeškajući se ironično. Vuk me je za trenutak gledao zbunjeno, a onda se sa razumevanjem iskezio. „Kapiram...” „Je li bre, otkud tebi to?” Tek sad sam video crni štap sa zlatnom gravurom u njegovim rukama, koji definitivno nije inventar ovog kluba. „Dala mi Adrijana.” „Misliš Arijana?” „Pa da, Andrijana, to sam i rekao. Izvukla ga je negde ispod pulta”,

reče Vuk i pogleda ka Arijani, čiji sam pogled opet uhvatio na sebi. „Brate, mogao si malo bolje da razbiješ ovo”, rekao sam i svom silinom udario usred bele kugle, tako da su se ostale razletele na sve strane. Igramo devetku, igru sa devet kugli, kako i ime kaže, koje se ubacuju redom. Ko na kraju ubaci devetku, pobedio je. Partija se može i ranije završiti, ako posredstvom neke druge kugle odigraš devetku. Igram trojku o dve martinele i ona ulazi u srednju rupu. Vuk klima glavom u znak odobravanja. Pripremam se za sledeći potez, a Vuk počinje priču. „Je l’ pamtiš ti Anu?” „Koju Anu?” „Pa onu-što-gleda.” „Šta sa njom?” Zveknuo sam ekstra potez pod uglom od šezdeset tri stepena i četvorka je uletela u rupu, tako da je Vuk progutao odgovor. „Šta sa njom?” ponovio sam pitanje. „Ne znam, nisam je video sto godina.” „Što je onda pominješ?” „Onako, vidim kako te snima ova radnica, pa me podsetilo.” „A to! A koja ono bi priča za Anu?” zamišljeno sam ga pogledao. „Jesi je pokupio sa neke žurke?” „Ma jok, na koncertu, pa ti si bio sa mnom. I nisam je pokupio.” „Ma gde ja, ne bih to zaboravio, sjebo si se.” „Nema veze. Ceo koncert riba me snima i snima, pazi kad uopšte ne gleda koncert. Ja više ne mogu da iskuliram...” „Pa, jesi li joj prišao?” Završio sam partiju i seo na stolicu, dok Vuk pakuje kugle za sledeću partiju. „Nisam tu, bilo je bučno. Jebote, kako se ne sećaš, posle smo otišli do nekog kluba, gde smo je ponovo sreli”, počinjao je da bude naporan. „Brate, daj više, kažem ti da to nisam bio ja... nastavi!” „Cool al’ bio si! OK. OK. Priđem ja njoj i ona se oduševi. Počnemo priču, ono, kao, kezić, primetila me, kaže. Mrzelo me da se više smaram, pa sam je zvao da se vidimo nekog dana, a ona mi ’ladno kaže da ima dečka i da je verna.” „Joj da, znam priču, ti je pitaš što si me onako gledala ceo koncert, a ona kaže: Imam naviku da gledam.” Obojica smo prasnuli u smeh. Neki debeli (Volter Hadson, 542 kg, zaglavljiv’o se na vratima, premin’o tokom božićne večere), u ogromnoj crvenoj dukserici koja mu je taman, mrštio se iznerviran što ne može da nas doživi kao deo svog sveta... koji van njega i ne postoji. To je ta psihologija, nije njemu

krivo što ima petsto kila, već što ja nemam. AT ipak, moram da mu odam priznanje, takav entuzijazam za menjanje sveta nisam odavno video. Još samo da zapeva onu Kleptonovu. Vuk se oporavlja od smeha i nastavlja: „E, i nije to ono najgore, fora je što me ona od tada stalno gleda. Gde god je vidim, a uopšte joj se više i ne javljam.” „Znam, sreli smo je zajedno sto puta.” Arijana je prišla da nas pita hoćemo li da otvori prozor, pošto klima ne radi. Unutra i nije bilo bogzna kol’ko vruće, samo je tražila povod da nešto kaže. Obojica klimamo glavom, još uvek se smejući. Arijana otvara prozor kroz koji se naginje i pokušava da nekog pozove sa mobilnog. Njena crna nokija odmah me je podsetila na članak o Japanki koja je primljena u bolnicu pošto joj se mobilni zaglavio u vagini. Kako je novinar zaključio: „Nije ni čudo, nokija ima najbolju vibraciju.” Preplavi me pomisao na Arijanu, koja leži na krevetu, sa mobilnim nabijenim u pičku, čekajući da je neko pozove. Kladim se da se vlaži od neizvesnosti dok čeka poziv. Krajnje bezbedan vid seksa. Feministkinje bi se sad žalile na svoja prava. Šta ako neka od njih pozove? Biće iskorišćena. Oh, zar je moguće? Okrutnog li sveta... Ta trauma se ne leći. Silom naterana da bude ljubavnik ovakve ribe. Da li je to moguće? Možda se prethodno i dogovori sa nekim da je zove u neko doba ili više voli neizvesnost, pa čak i pogrešan broj, slučajnog namernika? Seks sa nepoznatim, bez kondoma, danas? I to bezbedan? Nemoguće! E pa sad... Uhvatio sam Arijanino zgodno dupe u fini kadar. U ovoj pozi došlo je do punog izražaja. Shvatio sam zašto je htela da otvori prozor. Hoće da joj odmerim dupe. Ispred dragstora preko puta spazio sam komšiju koji se, ako sam dobro upamtio, doselio pre neki dan. Prišao sam prozoru da bolje vidim i nesvesno naleteo na naguženu Arijanu. Okrenula se i nastavila da telefonira. Komšija, mrtav pijan, sedi na betonu ispred dragstora, sa nogama povijenim u kolenima, rukama pridržavajući pretešku glavu. „Vuče, dođi da vidiš nešto.” Prišao je, a onda smo obojica, po pola sa svake strane, nalegli na Arijanu, koja se smeškala. „Au, bog te jebô, pa kad je počeo ako je već obeznanjen?”, upita Vuk. „Verovatno juče, a možda nije ni stajao”, odgovorih. „C, c, c, al’ ti je lud komšiluk.” „Ne znam, kad samo pomislim kakvih luđaka tu ima...” Nastavljamo partiju. Vuk ponovo pakuje kugle. Arijana sedi iza pulta, udubljena u čitanje nekog časopisa. Vuk se zbunio, nikako da

spakuje kugle, pa sam se nagnuo preko pulta. „Šta čitaš?” „Joj, al’ si me prepô! Nisam te videla, skroz sam se udubila.” „Šta čitaš?” „Ma neki članak od pre sto godina, nešto kao papa, sad već pokojni, buni se što se Monika Beluči slikala gola u drugom stanju.” „A to... I šta ti misliš?” „Znaš šta, ako njoj nije frka da se slika sa onolikim stomakom, šta znam, meni je OK. Ali ja to sigurno ne bih uradila.” Spustila je novine, pa sam jasno video sliku pape u papa-mobilu i neku Monikinu fotku iz ranijeg perioda, možda faza Dobermana Jana Kunena (Monika Beluči kao Net). „Moja rođaka nije smela da se pogleda u ogledalu”, rekla je, nastavivši da se divi svom odrazu. „Svejedno, mene samo nervira što se crkva mesa. Šta njih boli kurac ako se slikala?” „Otkud znam, valjda su konzervativci”, skliznu joj sa usana bledunjavo objašnjenje. „Ma, kurac konzervativci!” Pokušao sam da se smirim, jer sam prekomerno mahao rukama i očigledno preterano reagovao u sasvim običnom razgovoru. Nastavljam znatno smirenije: „Ja mislim da je Monika do jaja i svakako podržavam to što je uradila, ako je njoj OK. Nego, sad mi nešto pade na pamet. Zamisli da je posle tog foto-sešna abortirala, pa se sledećeg meseca slikala bez stomaka za iste novine. Uvalila bi im kurčinu od pola metra, al’ oni to verovatno i vole, jebo im ja mater pedofilsko-pedersku.” Oči su joj zablistale dok je verovatno već zamišljala narednu naslovnu stranu časopisa. „Zamisli samo ogroman naslov: ABORTIRALA SAM”, kažem. „Stvarno je fora”, progovorila je, klimajući glavom levo-desno, a oči su joj odale zamišljenost. „E, a pazi tek intervju sa njom, gde kaže: Ma to je bilo samo zbog slika, dete bi mi ionako dosadilo. Hteli smo da imamo realistične fotografije, a ne da mi lepe neki silikon, gumu, šta-ti-ja-znam. Da, još nešto: od fetusa se prave dobri kozmetički preparati koji usporavaju starenje. Neću ja doveka biti mlada.” Počeo sam da se cerekam kao luđak, konačno zbacivši poslednju masku preporučljive ljudskosti. Arijana me je osmotrila izbečenih očiju, tako da nisam mogao da

zadržim ponovni napad smeha. Usta su joj i dalje otvorena, na faci vise ostaci malopređašnjeg zaleđenog osmeha. Najgore što možeš da uradiš čoveku jeste da ga načiniš saučesnikom, a da on toga tek kasnije postane svestan. Slušao sam priče o ruskim zatvorenicima, koji su ceo dan kofama donosili vodu i sipali je u šupalj bunar ili zidali nešto što bi ih sledeći dan terali da ruše. Mislim da su ove vrste mentalnog sjebavanja u bliskoj paraleli. Počinjem da pevušim: „Your tears erase that smile upon your face...” Arijana više nije nudila bilo kakvu reakciju, pa sam otišao do Vuka, koji je, kako kaže, završavao partiju iz taka. Osmesi onog debelog i njegovog mršavog druga dokazivali su da je varao. Ipak sam pomerio marker za pobede iznad naših glava, pored neonske sijalice. Ne mogu da verujem da još uvek igra samo na pobedu. „Zamisli, Arijana nije slušala ’Dead Soul Tribe’!”, kažem. „Zamislio sam...”, promrmljao je. „Nikako da te pitam...”, počeh oklevajući: „Pre par dana mi se učinilo da sam te video na premijeri Ljubavnog marketinga u kapeli 666.” „Nije ti se učinilo, bio sam.” „Ma ne, siguran sam. Uostalom, video sam da nisi ti, kada se tip okrenuo.” „Zanimljivo...”, počeo je da glumata. Samo čekam da izvadi novčanik sa legitimacijom, ispruži ruku ispred sebe i kaže: „Foks Molder”, a onda zastane pa doda naglašavajući svako slovo pojedinačno: „FBI”. „Spoooky”, prošaputao je mlatarajući rukama ispred lica. „Ma daj... Nego, kako ti se svidela Rebeka?” „Koja Rebeka?” „Pa moja riba, ona je glavna glumica.” Uhvatio sam njegov izraz lica koji je govorio da se polako priseća. „Nemoj jebati, nisam provalio, a vidim da mi je odnekud poznata.” „Pa šta kažeš?” „Joj, otkud znam. Meni je to k’o kad se njujorške underground filmadžije izdrkaju na celuloidnu traku, pa je to onda, kao, umetnost. Slabo ja to kapiram.” Ubrzo je „System” smenio Ordinary World „Duran Duran”. Glasno konstatujem: „Kako je dobra ova pesma.” „I jeste, sad ću da pojačam”, priključila se Arijana, kojoj društvo sada pravi neka crvenokosa riba.

„A, je li ti?”, rekao sam Vuku. „’Oćeš da čekaš do sutra, il’ ćeš mi konačno reći što si tako rasut? Ne mogu da te pohvatam. Smaraš me.” „Nemoj, brate, bedak mi je da još jednom prolazim kroz to. Duga je priča.” Raspoloženje mu se naglo menja nagore. Ugledao sam pravog Vuka, depresivnog i slomljenog, ali bar iskrenog. „Ajde ipak počni”, nastavio sam uporno. „Joj, ajde kad si navalio, ali znaš kad znam da ne možeš da mi pomogneš, samo ću džabe zvučati k’o luđak.” „Veeerovatno... ajde bre više, idi u kurac!” „Pri kraju srednje škole bio sam sa nekom ribom, Anđelom...” „Znam, napušila te posle mesec dana, niste čak ni raskinuli, samo je nestala... vidiš da nije tako teško.” „Čini ti se... i tako, od tada je nisam video”, nastavio je, skršenih ramena, naslonjen na štap, potpuno zaboravivši na igru. Kiks sa štapa otire mu se o dlanove. Pomislih da ga upozorim, ali sam odustao. Arijana se prodrekenjala: „Je l’ OK da pustim neki techno?” Nismo je ni pogledali, što je ona protumačila kao naš potvrdan odgovor, jer je sa zvučnika zagrmeo Karl Koks Live Honolulu. Nastavili smo igru na nekom spidu, kao hipnotisani. „Pre neki dan zvoni mi na vratima, hoće da popričamo.” „Ma daj... i?” „I, ništa, pričali smo.” „Pa, šta kaže?” „Ma boli me baš kurac šta kaže kad znam da to nije ona.” Proderao se i bacio štap, koji odskoči po stolu, privukavši pažnju prisutnih. „Daj, iskuliraj! Šta pričaš? Kako bre nije ona?” „Ne znam, pokazala mi je i ličnu kartu... posle sam je čak video i sa sestrom. Složila mi priču kako je bila glupa i da joj je posle bio bedak. Sad je, kao, završila faks, bila sa strane i tako to. Ma može da priča šta hoće, ja ne znam ko je ta osoba, ali Anđela nije.” Ne znam kako da se postavim jer Vuk se prilično uzbudio. Samo gledam kad će već jednom zdrobiti štap koji steže obema rukama, sada potpuno plavim od kiksa. „Pa da, teorija zavere! Samo ne znam kakva je tvoja uloga u tom Masterplanu?” „Jeste, sad me još i jebi, kao da nisam dovoljno prs’o! Ne mogu to da objasnim: liči na nju, ali nešto mi je tu drugačije. Brate, veruj mi, raspadam se ovih dana. Motao sam po glavi, ko bi to mogao da mi

namešta, i pre svega, ko bi imao koristi od toga? Ne vredi. Ništa!” Sa ovom pričom ne treba ići dalje. Šta god da se tu zaista dešavalo. Vuk izgleda kao nikad do sada i skoro da me je uplašio. „Da pitamo Arijanu i onu crvenu da igramo u parovima?”, upitah Vuka. Njegove oči su odavale da je daleko odavde, ali je ipak pošao za mnom. Prišao sam crvenoj, koja je sedela na barskoj stolici nešto petljaljući na plavom mobilnom, opet nokija, koji joj se slaže uz patike iste boje, a crvene pantalone sa kosom. „I, Šonja (Brigit Nilsen kao Crvena Šonja), šta ima?” Pogledala me je ispod oka, ne dižući glavu. „Šta te briga šta ima kad ne znaš ni šta je bilo?” Čuo sam kako Vuk vrišti iza mene: „E, ajde bre, odjebi odavde. Kakve su to priče, lepo te je pitao, jebem ti mater.” „Alo momak, znaš kol’ko ti još treba da se razvijaš da bi mene jeb’o?” Kurva i dalje sedi zadržavši, moram da priznam, svu hladnokrvnost. Ogromne naočari za sunce sprečavaju da vidim da li se nečim spičila, što je veoma moguće. Mogao bih da joj nabijem u usta pepeljaru sa četrdeset dva opuška, u koju je upravo ugasila pljugu, ili da samo sednem pored nje i poručim piće kao da joj se nisam ni obratio. Tanka je linija koja deli ta dva postupka. Napravio sam pokret, još uvek nesiguran šta će biti njegov ishod. Ne postoji algoritam u koji bi se moje ponašanje i ja mogli uklopiti. Moji postupci se zbog toga ne mogu predvideti. Ja sam kao bolest za koju ne postoji faktor rizika apsolutno nasumičan. Ishod je neizvestan za svakog sa strane. Ponekad i za mene. Arijana se vratila pošto je izdala kugle nekim klincima. Pogledala nas zbunjeno, ne kapirajući šta se dešava. Šonja je pogledom prebacivala krivicu na mene. Za Vuka je ova priča završena, vratio se do stola i rukom kotrlja kuglu, tako da se ona odbija o martinele i vraća. Svalio sam se na barsku stolicu, iskuliravši Arijanin upitni izraz lica. Neprijatno joj je jer ne zna šta se desilo, a i da zna, opet bi joj bilo glupo što se to uopšte dogodilo. Skenirao sam centar sočiva naočara crvene vlasnice, gde su joj se otprilike nalazile oči i video kako je hladnokrvnost polako napušta. Svakim trenom se loži sve više. Dah joj postaje sve dublji. Širom je otvorila usta. Navikla je na slične razgovore. Mogu da se zamislim u koži Vilijema Defoa (kao Bobi Peru) kada u Linčovom Divlji u srcu loži Loru Dern (kao Lula Pejs), dok ona ne kaže: „Fuck Me\” Moj mozak je zamenio Bobijevu ruku, postigao sam isti

efekat. Glupača, ne znam kako ranije nisam primetio da joj na čelu piše koji jezik razume. Ima ograničen spisak tema. Kada bih načeo neku novu, njoj nepoznatu, morao bih na svake dve sekunde - čim joj pažnja opadne - da kažem kurac ne bi li me ispratila do kraja. Dramska pauza je pri kraju. „Znaš, ima jedan dokaz koji potvrđuje da su žene kao ti zlo.” „Je li?” Promeškoljila se na stolici, pokušavajući da povrati prvobitnu masku koja je zasad nestala. „Da čujem.” „OK, mada nisam siguran da ćeš razumeti. Sastoji se iz složene matematičke operacije: transfinitne indukcije preko inicijalnog segmenta ordinala.” „Probaj, osim ako se plašiš?” Zapalila je novu cigaretu i svim silama se uprla da razume. Pomislio sam da joj samo kažem kurac i odem, ali neka. „Žene kao ti jednake su novac puta vreme. To je aksiom. E sad, pošto se zna da je vreme novac, tj. novac je jednak vremenu, dobijemo da je žena kao ti jednaka novac puta novac. Novac je koren svakog zla, pa sledi da je žena kao ti jednaka koren zla puta koren zla, pa je to jednako koren zla na kvadrat. Pošto se koren i kvadrat poništavaju: žena kao ti = zlo. Q.E.D.” Dok sam koračao do stola, učinilo mi se da je Šonja izgovorila: „Fuck Me!”, pa sam se okrenuo i rekao:„Možda sutra, treba da završim partiju.” Vuk je otvorio usta. „Ne, ove su ribe načisto odlepile. Sve sam trash. Isto tako neki dan, u KST-u, pričam sa ribom i ona počela nešto u fazonu: ’A koju ti muziku slušaš? Ja slušam samo rock i hvatam akorde na gitari.’ Ma uhvatiš me za kurac!” Odmahnuo je glavom kao da hoće da otera negativne misli i promenio temu. „Nego, šta je sa Silvijom? Sreo sam je pre par meseci, kaže da radi kao stjuardesa?” „Radi!”, slagah. Zaustio je da ponovo nešto pita kad onaj debeli prođe pored njega, zakačivši ga tako da je odleteo pola metra. Vuk je pogledao za njim i odmahnuo glavom grčeći usne. Debeli je nastavio ne obrativši pažnju i zastao ispred prozora na kojem je Arijana izvodila ples dupetom. Njegovo dupe je toliko veće od njenog, mnogo bliže slonovskom. Nisam

mogao a da se ne nasmejem. Trenerka, deformisana od debljine, dopola mu se uvukla u bulju. Stao je pored nje naslonivši štap na zid, ne obazirući se na drugara koji gaje zvao da odigra potez. Samo je još jednom pogledao u nju, koja je tresla guzom u ritmu Van Heldenove Everytime I Feel It, i naglavačke skočio kroz prozor. Vuk je nastavio priču o Silvijinim sisama, ne primećujući šta se desilo. Začuo se tresak i, mada znam da je to nemoguće, čini mi se da su se čaše i flaše na šanku zatresle. Uši su mi se zapušile, sve se dešavalo kao slow motion sa izobličenim i za oktavu nižim glasovima. Arijana gleda kroz prozor i kad bi neko isekao sa snimka njegov skok, izgledalo bi kao se ništa nije desilo. Stao sam iza nje, pridržavajući se jednom rukom za otvoreno prozorsko krilo, a drugom za okno. Tek sad vidim da joj je lice nepokretno, bezizražajno, a oči zagledane u neku imaginarnu tačku, daleko u unutrašnjosti susedne zgrade. Ne znam da li je uopšte pogledala dole. Verovatno nije. Mislim da ne bi bila u stanju da podigne glavu. Nagnuo sam se preko nje i zaustavio pogled na beživotnoj lešini, koja je zauzela čitav trotoar. Crvena dukserica, u koju je njegovo telo uglavljeno, natapa se krvlju i sa onom koja je već iscurila na asfalt stvara ogromnu crvenu mrlju. Gigantskom trupu nedostaje glava koja visi na klupi naslonjenoj uza zid. Giljotina je zasekla vrat na pogrešnom mestu. Donja vilica leži na produžetku vrata, iznad pokidane kičmene moždine i smoždenog pršljena. Moj komšija sa druge strane ulice podigao je pogled na beživotno meso i samo odmahnuo glavom, a zatim je oborio, želeći da se njegov delirium tremens što pre završi.

19. RUPA U GLAVI

Osetio sam kako mi se kurac grči dok iskusne usne prelaze preko glavića, spuštaju se na jaja. Zatim neke druge usne ponavljaju istu proceduru, poput učenice koja oponaša profesorkinu lekciju. Prve usne se podigoše i raširiše najviše što mogu, pokušavajući da strpaju ceo moj od erekcije ogromni kurac u svoju usnu duplju. Pljuvačka nad kojom je, zbog prevelike otvorenosti usta i ogromnog komada u njima, izgubila kontrolu, curi i vlaži mi jaja, a druga usta je vešto obrađuju, kupeći i gutajući je. Svet izgleda divno u momentu nadolazećeg orgazma. Sva iskonska pitanja nadomak su odgovora, ceo univerzum sveden je na tren koji želim da traje zauvek. Pošto se prva još uvek davi kurčinom, koju ne namerava da izvadi iz usta, druga se mršti, ljuta zbog toga, ili ljuta na sebe što ga nije prva ščepala. Gleda me odozdo, želeći da me ubedi da je ona podjednako dobra. Nalazim se u separeu kluba kome ne znam ime, za stolom na čijoj površini stoje izvučene crte kokaina. Ispod malog, okruglog stočića dve identične bliznakinje, obe sa dugom crnom kosom i pirsingom na jeziku. Jedina razlika koju sam mogao da vidim odavde jeste ta što gutačica ima malo veće sise i za nijansu bolje oblikovano dupe. U trenutku kad je iz zvučnika zatreštala „Nine Inch Nails” Head Like A Hole, gutačicina seka se podiže izvijajući leđa i nabija mi svoj jezik duboko u usta, želeći da mi bar delimično vrati za ono što je njena seka još uvek primala. Jezici su im se sada ispreplitali oko kurca, koji samo na trenutke ostavljaju ne bi li jedna drugoj istražile unutrašnjost usta. Vrela sperma puni im grlo, a lica boji u belo. Njih dve se ne zaustavljaju. I dalje mi rukama tresu kurac, dok im i poslednja kap ne završi u ustima. Njihova igra čini da mi erekcija ne opada. Pušačica sad kleči na kolenima, ali je leđa izvila unazad kao da pravi most, tako da su joj usne tačno ispod sekinih, koja spermu iz svojih usta pušta u

sestrina. Zatim su celu scenu ponovile, zamenivši uloge. Ritual je ipak došao do kraja jer su progutale svu spermu. Okrenule su se jedna prema drugoj, klečeći na kolenima. Sise jedne zalepile su se za sise druge. Na pirsingu na jezicima skoriće im se ostaci sperme kao sećanje na avanturu od pre nekoliko sekundi. Trljaju jedna drugoj klitoris. Mlađa je starijoj nabila vlažan srednji prst u čmar, zatim ga izvadila, žestoko oblizala, pa ga ponovo vratila u njeno dupe, koje se trese u naletu strasti. Uskoro su obe zajecale pod trzajima višestrukih orgazama. Pedeset šesta stepenica... pedeset sedma... Da li se ova polustepenica na prelasku između spratova računa? Stvara mi zbrku, remeti sklad, razlaže harmoniju... šezdeset sedma... Kako sam se uopšte našao sa onim ribama? Sklonio sam se u stranu, do zida, da bi klinka koja je razdragano skakutala niz stepenice mogla da prođe. Ponašala se kao da me ne primećuje. U momentu mimoilaženja ipak je oborila glavu, ali je, čim sam prošao, pogledala za mojom pojavom, koja je nestajala iza zida. Koliko li ima godina?., petnaest,... šesnaest?... Kô da je bitno. Njeno odrastanje počelo je odavno ili je već i okončano? Kako neko reče: sve one umiru u petnaestoj godini. Od muva naočara nisam uspeo da joj vidim lice, ali sam zapazio kovrdžavu, plavu kosu i nosić sa nekoliko pegica, na kome je imala pirsing. Preko maslinaste, uske majičice nosila je prebačenu torbu iste boje... sedamdeset treća... sto odsto srednjoškolka, u svakom slučaju... sedamdeset deveta... skoro da sam stigao do stana. Godine 2003. upoznao sam sisatiju bliznakinju, ali u bitno drugačijem kontekstu. Zato je nisam odmah prepoznao. Tad je još uvek bila manje oblikovana, mlađa. Ležala je u bolnici zajedno s majkom. Mene su tog dana lekari zadržali zbog upaljenih tetiva i atrofiranih mišića na prstima šaka; preterano sam svirao gitaru. Verovatno mi ne bi ni privukla pažnju svojom tada neutralnom pojavom da joj nije stalno zvonio mobilni, na koji se nikada nije javljala. Pitao sam se zašto ga ne isključi ako ne želi da je neko nađe. Kasnije mi je objasnila da ona posle zove sve te ljude. Nisam je video od tada, a nije mi ni rekla da ima sestru, pa još bliznakinju. Nisam pitao. Ispovedila se da ona i majka rade kao skupe prostitutke za zahtevne mušterije i da trenutno nije aktivna jer ima problema sa nervima zbog premora. Ahhhh... samo reminiscencije,

ništa od toga ne objašnjava otkud ja sa njima. U mobilnom, njen broj mi je zaveden pod ne javljaj se... Znači, nisam je zvao! Nikada je ne bih pronašao, ima ih puno pod tom opcijom. Možda sam je sreo?... gde je Vuk uopšte?.. ne vredi... ne ide. „Revolution is my name”, zavrištao je Fil Anselmo u istoimenoj „Panterinoj” pesmi, koja mi je trenutno melodija na telefonu. Na displeju piše: Ognjan. „Halo”, izgovaram, praćen jasnim osećanjem deja vu. „Pa gde si ti, bre? Nedostupan si ceo dan, nikad te nema kad mi trebaš”, čuo sam ljutiti Ognjanov glas, koji je ipak otkrivao da nisam ja uzrok njegovog besa. „Što, šta je bilo?” „Imam neke probleme sa Marijom. Ekstra smo se posvađali sinoć. Skoro da smo raskinuli”, izgovorio je Ognjan, osetno stišavši glas kao da se plaši izgovorenih reči. „Otkud to, pa vi se baš dobro slažete?” „Znam. Ali tako, ima ona svoje momente, a tada nije baš racionalna. Stvarno ume kretenski da reaguje”, izgovorio je, pa zastao, kao da čeka moju reakciju ili pravi predah kako bi udahnuo. „Eto, sinoć je uzela moj mobilni i zapela da vidi poruke u njemu. Kao, ako nemam šta da krijem, što joj ne pokažem. Ja popizdim, otmem joj telefon i izletim iz stana. Je Y možeš da veruješ?” „Daj, jebote, pa što joj nisi pokazao?” „Kako zašto, ne mogu da verujem da ni ti ne razumeš? Posle mi još šalje ovim-si-sve-rekao poruke, sad još treba i da se pravdam.” „Razumem ja tebe, sam sam to sto puta prošao, znam da se sa ribama ne vredi upuštati u raspravu o njihovim tripovima.” „Jebiga, muka mi je više da iznova prolazim kroz iste scene”, prihvatio je malo smirenijim tonom. „Ceo život od naše veze pravi roman Sidni Šeldon, jeb6 joj ja mater, ili njemu... koji je kurac Sidni, muško ili žensko?” „Ja mislim da je muško...”, izgovorio sam smejući se njegovim rečima, ali on je nastavio kao da me ne čuje. „Jebem mu ja mater pedersku, pederčina sa ženskim imenom. To ti je ono, kad su ti i roditelji isfolirani... Ej bre, zatrovo je naciju... uništava mi život”, galamio je pa zastao, shvativši da se zaneo. „Preterujem, znam, ali ne možeš da zamisliš kako mi je teško. Nikad nisam ni pomislio da je prevarim, a ona mi priređuje takve scene...” „Ajde iskuliraj lepo, malo, pa me zovi na fiksni za koji minut, samo

što nisam ušao u stan.” „Nema veze, čućemo se kasnije. Nisam sad ni raspoložen za priču, samo sam morao nekome da kažem. Hoću da puknem, veruj mi.” „Verujem.” „Šta ću kad je toliko, jebeno, volim... tu... tu... tu”, nastavio je signal telefonske veze tamo gde je Ognjan stao.

20. MRŽNJA

Sedim u sobi Paola Grimaldija. Negde je izašao. Čekam da se vrati. Kažu da već danima plače zbog smrti svog jedinog i poslednjeg prijatelja, Gospodina Žaka. Sve smrdi na duvanski dim, soba je nekako bakarnozelena (Cu2(OH)2CO3; bakar II hidroksid-karbonat). Dišem jer moram, ali se maksimalno suzdržavam. Sveo sam otkucaje srca na pedeset osam u minutu, utonuo u iracionalnost Grimaldijeve sobe. Uzeo sam jabuku sa stola. Sveža je. Strpljivo čekam. Polako ulazi u sobu. Kaci štap i šešir na čiviluk, skida kaput i zavaljuje se u svoju fotelju. Cipele su mu još uvek na nogama. Pali cigaretu i sa prvim izdahnutim dimom kreću suze. Čini se da je svu svoju snagu uložio u njih. Nisu me slagali, stvarno plače. Poneki jecaj zapara tišinu, bolan uzdah ili jedva izgovoreno: „E moj jadni Gospodine Žak.” Ne razumem zašto mu je baš toliko žao... Ubrzo shvatam: plač ga slabi, umara. Osećam da je na ivici sna, na korak od trenutka da svoj bol ulije u imaginaciju. Tu ga čeka njegov prijatelj veselog pogleda, vrti repom, spreman za igru. Čak može i da ga vidi... Zagrizao sam jabuku. Čuo je, prenuo se iz polusna. Nisam mu dozvolio da pobegne iz stvarnosti i da u njoj ostavi svoj bol... slobodnim. Ipak je to njegov bol. Presekao sam lanac za koji je bilo pričvršćeno sidro njegove sigurnosti. Žvačem jabuku. To je jedini zvuk koji se čuje. Jasno mu je da nije sam. „Ko je to?” Glavom pravi pokrete kao da nije šlep, kao neko ko usmerava pogled. „Zašto ćutiš, ko je to?” I dalje sumanuto vrti glavom, s tim što je sada ispružio ruke kao da hoće nešto da dohvati ili kao neko ko u mraku traži prekidač. Na trenutak je zaustavio sve svoje pokrete, ukočio se... sada zna ko sam. Shvatio je. „Ti, ti... zašto... zašto si to uradio, pa šta ti je bio kriv, zašto... ?”

Moje prisustvo na njega deluje kao vomitiv. Grči se od gađenja, povraća u naletima spazama. Ustao je, tetura se po sobi, obara stvari sa polica, pada preko stola. Želudačna kiselina cedi se iz usta, zelena, slaže se sa bojom zidova. „Reci nešto, pičko jedna, reci, zašto ćutiš? Zašto si ga ubio?” Reč bi mu značila, mogao bi da me zamisli po glasu, da uobliči svoju mržnju. Zato ćutim, to ga najviše povređuje. Bezosećajnost mu nanosi najveći mogući bol. Zbog toga je njegova mržnja apstraktna, formalna, u ravni sa geometrijom; metafizička. Ja sam sadržaj koji bi njegovu osnovanu ali (ne)realnu mržnju mogao učiniti čulnom. Ćutanjem postajem sadržaj koji uporno izmiče njegovoj mašti, prozračan kao vitraž, kao akvarel, razliven u besmisao njegovog pokušaja da shvati, da me razume. Blistam zbog njegove patnje. Zadovoljan. Osećam da mi je prirastao za srce, kao pijavica. Postao mi je drag zbog istrajnosti u pokušaju da me spozna. Srce mi je ispunjeno srećom, radošću. Na ivici sam da ga zagrlim. Ne, time bih ostvario njegovu težnju. Suzdržavam se. To me čini još srećnijim... Ustajem i krećem ka izlaznim vratima, na kojima ipak zastajem. Okrećem se kao Orfej da još jednom pogledam suze i patnju Paola Grimaldija - moju Euridiku.

21. ODRANO

Ustao sam sa fotelje i počeo da preturam po kutiji sa DVD-ima: Weapons of Ass Destruction, Horsefuck: Carol and Alexia, Butt Slutts 2. Ne vredi, ništa od toga me ne loži, samo zauzima prostor. Niko neće ili ne ume da uradi pravu stvar, da učini sve malo zanimljivijim i maštovitijim. Kad gledam porno-filmove, imam osećaj da glumice nisu gole, to jest dovoljno gole. Verovatno se one toliko dobro i prirodno osećaju u tom ambijentu da više nisu ni svesne svoje nagosti. Kroz glavu mi prolazi scena iz Gospodara pakla 3, kada Pinhead (Dag Bredli kao Pinhead) jednim potezom svuče kompletnu kožu sa jedne devojke. Ježim se od same pomisli na scenu seksa dva odrana tela. Meso kojem se ne naziru razlike i brišu granice pojedinačnog, dva bića spajaju se u jedno. Mišićno tkivo pulsira u identičnom ritmu i drži u neizvesnosti silikone koji svakog časa prete da izlete van. Nakon ovakvog forpleja, usledila bi dubinska penetracija svih otvora kurčinom koji na vrhu ima malu kameru, tako da može da prikaže unutrašnjost, nedostatak zbog kojeg filmovi uvek imaju hendikep. Zanimljivo je kako filmovi, posebno oni umetnički, istrajavaju na dubini, ali je nikad ne daju. Roko Zifredi je donekle uspeo da umanji taj hendikep, svojim ass-wide-open pristupom, ali mislim da bi kamera ipak bila veliki korak napred. Spoljašnjost je odavno postala nedovoljna. Baš me zanima kako izgledaš iznutra. Uzeo sam DVD Filthy Whore. Pogled mi pada na kasetu ispod diskova: plesačica. Poslednja kaseta koja je stigla. Još je nisam gledao i nisam siguran da li to uopšte ima svrhe. Sve do sada kasete bile su skoro iste. Samo se po sitnim detaljima videlo da nisu. Ponovo isto pitanje: zašto mi ih šalju? Sada mi se nudi novi, sasvim drugačiji odgovor. Možda neko želi da me zaštiti, pa mi kasete šalje umesto amajlije sa noktima mrtvaca, pramenovima kose device, belim lukom... Ili baš naprotiv, ovako baca čini. Kao uranijum, što ga više ima opasniji je.

Ubacio sam je u video-rikorder. Praćena karakterističnim zvukom, mešavinom oštećenja i belog šuma, slika se konačno pojavljuje. Već je početak potvrdio pretpostavku, identičan je prethodnim. Snimak je napravljen u sobi koja odiše klasikom. U ovom jedinom kadru vidi se deo stola, koji ima isti duborez kao i dvosed dva metra dalje, uza zid. Ogroman kristalni luster predstavlja krunu neukusa i preživelog snobizma. Nije bio upaljen, ali se svetlost bezbroj upaljenih sveća i mirišljavih štapića prelamala u kristalu i obasjavala tepih sa indijskim motivima. Na njemu ona igra... Sada nema nikakvog tona, pa ne mogu da budem siguran, ali izgleda kao da igra uz neku muziku. Možda neki orijentalni zvuk. Ruke su joj podignute iznad glave, dlanovi spojeni. Stomak joj je go, sa pirsingom na pupku. Gotovo da nema odeće, sve na njoj više liči na gomilu svilenih konopaca i raznobojnih trakica. Crne oči duboko usađene u duplje, zajedno s tamnom kožom, još više ističu kontrast beonjačama, koje se cakle. U pojedinim trenucima, kada se zaustavljala u nekoj pozi, više liči na skulpturu nego na živo biće, toliko je savršena. Nijednog momenta se ne vidi da je svesna prisustva kamere, mada to nije moguće. To me dodatno uverava u dubinu njenog transa i odsustvo svesnosti. Ili to, ili je ovakav odnos prema kameri čini jednom od najboljih glumica, što je isto tako moguće. Ritam uz koji igra je lagan. Sve u svemu, ona se i ne kreće previše. Ceo ples se više svodi na sitne pokrete mišića, koji su toliko ritmički uklopljeni i međusobno sinhronizovani da ostavljaju bez daha. Spustila je ruke u širokom luku dok nije dodirnula bokove. Shvatam da je prošlo 4 minuta i 28 sekundi. Njena tačka uvek traje toliko...

22. PIKNIK

„Upadaj!”, izgovorio sam glasom radio voditelja, nabijenim emotivnim sadržajem. Tako sam mu dao karakter koji je dodatno ubeđivao. Ušla je i zalupila vrata, malo ćutala kao da se stidi, a onda progovorila: „Kod tebe, kod mene, u kolima, ili.. „Vodim te na Avalu, kuliraj. Pozadi je korpa sa hranom, možeš da uzmeš bananu, ako hoćeš”, odgovorio sam, naglašavajući reč „banana”. „OK, ali samo da znaš, radim na sat.” Okrenula je glavu, kao da gleda kroz prozor, pokušavajući da situaciju učini uobičajenom. Klimnuo sam glavom dva-tri puta, a zatim nastavio: „Andrej mi je dao tvoj broj telefona. Kaže da ne radiš sa svima.” „Andrej? Možda se i setim ko je on, ali tačno je. Nisam kao one uličarke... zato je i cena viša.” Osmehnula se i time, ako sam dobro razumeo njenu mimiku, naglasila svoj kvalitet. Pa naravno da ne znaš ko je Andrej, blesnulo mi je u svesti - misao koja će joj zauvek ostati nepoznata. Upotrebio sam jednu od najuspelijih i najnaprednijih tekovina civilizacije: laž. Laž je kao dokolica, kao hobi, poput pecanja ili čitanja knjiga. Ispunjava vreme i što više biva korišćena, postaje visprenija, savršenija, istinitija. Ćutao sam još koji trenutak, a onda predložio onim „radijskim” glasom: „Dobro, ako radiš na sat, mogla bi da počneš odmah da... recimo, ližeš menjač. To bi mi prijalo.” „U redu, ali prvo depozit, pravila posla.” Opet se osmehnula, ovaj put bez značenja, i slegla ramenima. Zaustavio sam na semaforu, crveno; izvadio novčanik od zmijske kože i dao joj ga. „Evo, uzmi koliko treba.” I sugestivno, kao znak odobravanja, klimnuo joj glavom uz podizanje obrva, transformišući lice u grimasu. Izvadila je nekoliko novčanica, čini mi se dve po pet hiljada i jednu

crvenu, stavila ih u svoju torbicu, koju je zatim bacila na zadnje sedište. Sačekala je da novčanik vratim u džep, a onda se malo nakašljala kao da ima nešto važno da kaže, kao naučnik koji posle višegodišnjeg rada saopštava rezultat-teoremu ili formulu. Htela je da mi otkopča šlic i strpa u usta moj već odavno, zbog njenih velikih, polugolih sisa, dignuti kurac. „Ne! Ne! Stvarno sam mislio na menjač.” Nešto je pogrešno razumela. Odgurnuo sam joj glavu od najosetljivije tačke mog nervnog sistema. Zastala je za trenutak, ali se nije zbunila. Vešto oblizuje kuglu na kojoj je urezano: 1,2,3,4,5, R. Dodao sam gas i uključio radio, koji je uzvratio pesmom Wonderful Life grupe „Black”. Dok joj jezik klizi niz dršku menjača, trudi se da zadrži vizuelni kontakt. Ima lepe, plave oči, krupne; vidim samo jedno oko. Ono je taman toliko da bi, kad bi bilo malo veće, ispalo iz kašike. Ovako je savršeno. Dok sisa menjač, čelom ponekad dodirne moju butinu. Podigao sam joj majicu, koja je ionako kratka, i oslobodio joj sise. Gurnula mi je jezik u uvo, zatim se malo spustila i bradavicama dodirnula vrh menjača. Kugla u ustima, jezik na dršci, pa jezik na kugli... zabacuje kosu kao porno glumica, otkriva lice kao da neko sa zadnjeg sedišta sve ovo snima, pa traži čistiji kadar. Da li da je uhvatim za kosu i počnem da njenom glavom šaltam brzine? Mogao bih... Ipak neću. Upravo se završila pesma Tine Tamer The Best. Počinje „Berlin”: Take My Breath Away. Spuštam ruku niz njena leđa. Uvija se, dok su joj usta ispunjena menjačem. Hvatam je za sisu. Tada, kao da je podivljala; pokušava da mi otkopča pantalone, dahće kao životinja. Pridiže se i pokušava da me opkorači, da sedne na moj kurac. „Daj mi ga, hoću da se nabijem svom snagom!”, izgovara sa izrazom lica osobe koja preklinje. „Menjač”, odgovorih jasno i smireno, vraćajući je na njeno sedište. Na izlasku iz grada polako vadi menjač iz usta. Ispod napućenih usana pojavljuju se 1 i 2... 3 i 4... 5 i R. Otkopčao sam šlic, uhvatio je za kosu, nabio na kurac i nedugo zatim svršio duboko u njenom grlu. Ističe četrdeset drugi minut mog aranžmana. Od sunčanog dana ostalo je samo crveno nebo na horizontu. Bliži se veče. Skoro smo stigli do moje vikendice. Pred nama se pružaju beskrajna prostranstva zelenih prolećnih šuma; ambijent naivnih horor filmova. Od kada sam joj svršio u usta, postala je mnogo opuštenija, kao da misli da smo se zbližili. Ako tako stiče prijatelje, onda ih sigurno ima mnogo. Što da ne?

I takvi modeli su mogući. Pita me za ime. „Paolo Grimaldi!” Uspeo sam da zadržim ozbiljnost, iako zamalo nisam počeo da se smejem na sav glas. „Kakvo ti je to ime?” pitala je zbunjeno. „Otac mi je bio italijanski ambasador.” „Šta god”, malo je zastala, podigla nogu na sedište i dodala: „Ja sam Una.” Nisam raspoložen za priču. Pojačavam radio, iz kojeg se čuje Boni Tajler Holding Out For a Hero. Zapalila je cigaretu i izbacila ruku kroz prozor. Uspeo sam da je navedem na ćutanje. Podstaknuta mirisom proleća, sumrakom i gustom zelenom šumom, sećanja se zabadaju u sadašnjost, preplavljujući mi svest koja je sve više usmerena ka šumi. Listam fragmente iz prošlosti, seciram dijaloge, osećanja, senzacije. Šuma u mojoj svesti, u očima, u plućima, u nosu, na koži, u ušima... Uzeo sam cigaretu iz Unine ruke, duboko uvukao dim, vratio joj cigaretu, a dim ispustio kroz prozor. „Mogu li da utišam radio? Jaki zvuci utiču da slabije osećam mirise. Hi, hi, hi, a baš mi se sviđa miris šume. Pleeeease\” Naginje se ka meni kao da hoće da me poljubi u obraz. „Znači, sviđa ti se ovde?” Postaje interesantna. Kao da mi je nekako aktivirala centar za razgovor; valjda zbog zaraznog smeha ili organizacije čula. „Ahhha, dobro je.” Nastavlja da klima glavom u ritmu Fly Away Lenija Kravica, koja se upravo završila. „Da utišamo, ali da ugasiš cigaretu, zbog mirisa, znaš.” Isključio sam radio, na kojem je u tom trenutku počinjala Two Princess „Spin Doctors”, a ona je gasila cigaretu u pepeljari na vratima. „Eto, ugasila sam”, reče trljajući ruke. „Eto... nego, sviđa ti se šuma?” „Obožavam je!... Studiram ekologiju!!!”, prekide me u pola rečenice, sva važna, puna neke neobjašnjive ozbiljnosti kojom je izgovorila reč „ekologija”. „Studiraš i radiš!? To zahteva vreme. Imaš li neke prijatelje, izlaziš li?” Iskoristio sam priliku da utvrdim istinosnu vrednost teze odmalopre. „Oh, imam ih mnogo. Stvarno mnogo. Gomilu. Ali ne ludujem previše, umerena sam.” Istinita je, kao što sam i mislio: Q.E.D. „Znaš da se, u smislu dubinske psihologije, Eplija na primer, šuma

tumači kao ženski princip, nepoznat mladom muškarcu koji tek treba da je istraži. U njemu vlada zeleni, ponekad rasvetljeni, ponekad tamni sumrak nesvesnog, spolja nevidljivog života.” Zastao sam da udahnem. Bio je to idealan trenutak, koji je iskoristila da prekine moj monolog. „Izvini... Ti si psiholog?” Gleda me znatiželjno, ne trepćući, žedna odgovora kao voditelj kviza koji ne zna odgovor na postavljeno pitanje. „Ne, ja sam vajar, skulptor.” „Umetnik, vauu! Moraš mi pokazati nešto svoje.” „Ma nije problem, pokloniću ti nešto... Slušaj dalje: šuma kao simbol u snovima sadrži raznorazna bezazlena i opasna bića. U njoj može da se sakuplja ono što jednom možda može da stupi i u dnevne predele našeg duševnog kulturnog pejzaža.” Stavio sam tačku na Eplija jednim levijatanskim ili delfinskim zadržavanjem vazduha. „Super je ta priča, ova o snovima posebno, ali ja to kapiram drugačije. Nekako... čini mi se da nije uvek tako.” Lice joj je opet zauzelo izraz „ekologija”, kao da joj je to tik. „Pa nisam ni ja fan, ali jebiga. Mozak je čudo. Neke stvari je jednostavno nemoguće zaboraviti. Najgluplja asocijacija sposobna je da iz sećanja izvuče gomilu podataka, pa ti posle gledaj šta ćeš sa njima.” „Joj jeste, znam!”, složi se, dopunjujući reči potvrdnim klimanjem glave. „E sad, Una, kad smo već kod šume, mislim da ju je Hajdeger najbolje shvatio. Citiram: Holz lautet ein alter Name für Wald. Im Holz sind Wege, die meist verwachen jäh im Unbegangenen aufhören. Sie heißen Holzwege. Jeder verläuft gesondert, aber im selben Wald. Oft scheint es, als gleiche einer dem anderen. Doch es scheint nur so. Holzmacher und Waldhüter kennen die Wege. Sie wissen, was es heißet, auf einem Holzweg zu sein. Kraj citata. Pokazaću ti jedan od mojih puteva.” Gleda me čudno, kao da me tumači. Kad bih znao da je u pitanju tumačenje, predložio bih joj Šlajermahera... ili Diltaja... za početak, ili Betija... „Gde je WC?” pita me tiho, sležući ramenima. „Prva vrata levo”, odgovaram, pokazujući glavom i očima. Zadržala se nekoliko minuta. To vreme sam iskoristio da otvorim prozore i malo provetrim brvnaru. Približava mi se lica složenog u osmeh. Odgovaram joj pesnicom u to lice, tako amortizujem njen smeh.

Gleda me razočarano dok joj iz nosa curi krv. Stoji uspravno, još uvek u meni vidi mušteriju. Zaslužuje kompliment za širinu repertoara. Pitanje je samo da li voli bol ili joj je novac neophodan. Zastajem za trenutak, kao kad se čovek koleba, ali ne zbog toga. Taj trenutak, vremenski interval jednak sa 9192631770 perioda zračenja, koje odgovara prelazu između dva hiperfina energetska nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133 ili jedna sekunda, dovoljan je da u njoj probudi nadu da sam se možda predomislio. Trenutak u koji staje priča ili film: vraćam je u grad s torbicom punom novca, nepovređenu. Trenutak dovoljan da se kaže jedan... dva, pesnicom u stomak bacam je na kolena. Tri, moj kurac u njenom grlu. Grca, oči joj suze, guši se, ne može da se nakašlje jer ne može da udahne. Bori se za vazduh, ali se ne otima, kapilari na očima samo što joj nisu popucali. Steže me za dupe, kao da hoće da se još više nabije. Trista šezdeset dva, leži sklupčana na podu. Sedam na krevet, palim cigaretu i očima joj dajem znak da sedne pored mene. Puzi, približava se sa osmehom koji sada ukrašava veliki hematom ispod levog oka. Pribija se uz mene i pali cigaretu. Ležim na krevetu i držim je za sise, dok se ona divljački nabija na moj kurac. Desnu ruku drži na mom licu, tako da virim, kroz prste. Hiljadu sto četrdeset sedam, hiljadu sto četrdeset osam, hiljadu sto četrdeset devet... Hiljadu sedamsto četrdeset tri, hiljadu sedamsto četrdeset četiri... hiljadu osamsto dvadeset jedan: Držim je za kukove i silovito nabijam kurac u njeno dupe. Grize jastuk, levom rukom steže ćebe koje se gužva pod njom, desnu drži na mojoj butini pokušavajući da se odupre, da me zaustavi, uspori i ublaži bol prodiranja... povremeno ispuštajući krike... zadovoljstva. „Aaaaaaaaaaahhh!!!!!” Hiljadu devetsto jedan. Dijagonalnim potezom žileta od levog ramena ka desnom kuku, urezujem dubok kanal na njenim leđima, koji u trenutku ispunjava krv. „Aaaaaaaaaaahhh!!!!!”, ponovo vrišti, sada kao kastrat. Samo bol, bez uživanja. Pokušava da se oslobodi, da se svuče sa kurca. Levom rukom je hvatam za kosu i nabijam glavu u jastuk, desnom zavrćem njenu desnu ruku na leđa, tako je fiksiram. Mrda samo kukovima, to me dodatno stimuliše, još jače prodirem u nju... Hiljadu devetsto dvanaest. Izgleda da sam joj slomio ruku... ili iščašio rame. Puštam joj ruku i ona pada pored nje, više je ne kontroliše... Hiljadu devetsto sedamnaest, zavlačim kažiprst u posekotinu i pokušavam da ga podvučem pod kožu. Hiljadu devetsto dvadeset tri, uspevam. Odvajam kožu od mesa, zavlačim još dva prsta; polako svlačim ruku od ramena ka kuku, guleći

kožu koja se lako odvaja jer su mišići zgrčeni. Vrišti, preklinje me da prestanem, doziva u pomoć... osećam ukus čokolade koja se topi u ustima i koju polako gutam. Hiljadu devetsto četrdeset dva, onesvešćuje se. Ustajem, donosim čašu vode i prosipam joj na lice. Polako dolazi sebi, još nesvesna situacije u kojoj se nalazi. Uveren sam da ne oseća bol jer mirno leži na krevetu. Hvatam je za kosu i odvlačim na sredinu sobe. Jeca. Trljajući ruke, smotao sam iščupane dlake u loptu i bacio je pored Une. Nema snage da ustane. Desno rame joj neprirodno otiče; kao da će nešto, alien, svakog trenutka da se probije kroz kožu napolje. „Nemoj, prestani, molim te, molim te, prestani...” Nisam odgovorio. Pa kakvi su to argumenti? Ne vidim ništa zbog čega bih se predomislio. Dve hiljade šesto trideset jedan. Počinjem da joj namotavam bodljikavu žicu oko vrata kao šal, nekoliko puta. Nadbubrežne žlezde počele su da joj luče adrenalin. Živnula je, pokrenula se, skoro ustala, vratila joj se snaga... Vučem je po sobi, ukrug, kao Ahilej mrtvog Hektora oko Troje. Stegla je žicu za bodlje, krv curi iz šake kao u filmu Izo Takašija Mikea, kad klinac uhvati oštricu mača. Ne odustaje, bori se da joj se žica ne zabode u vrat. Napravio sam dvanaest krugova, šutnuo je nekoliko puta u rebra i stomak. Sedam joj na leđa i nastavljam da namotavam bodljikavu žicu oko glave. Pokušava da me udari, jasno vidim duboku razderotinu na njenom dlanu, kao stigmatu. Držeći je za kosu, nekoliko puta udaram joj glavom o pod. Sada i na obrazu ima znamen. Podižem je. Žicu kačim za gredu na tavanici. Una stoji na vrhovima prstiju, desna ruka visi, levom steže žicu namotanu oko svoje glave i tako se opire gušenju. U levo oko zabola joj se jedna bodlja, pocepala plavu ženicu, rastrgla je. Oko polako curi niz lice, ispunjava pore na koži, čineći je glatkom i sjajnom. Una se njiše na vrhovima prstiju trudeći se da održi ravnotežu, menjajući naizmenično noge na koje se oslanja, kao roda. Tri hiljade osamsto sedamdeset sedam... četiri hiljade jedan... Pet hiljada sedamsto dvadeset tri. Stoji na levoj nozi i blago se njiše. Uzimam čekić i polako joj prilazim. „Ne, ne, nemoj molim te... pusti me da idem, neću nikom reći, kunem se! Molim te!” Silovitim, preciznim udarcem čekića smrskao sam joj palac levog stopala. Munjevito menja nogu na kojoj stoji. Plače, viče, grči se od bola. Zatim sam joj zdrobio desni nožni palac. Zamalo se nije obesila u

trenutku kad je ostala bez oslonca, ali zadržala se rukom. Solju (NaCl) posipam prste iz kojih curi krv. Una se uvija, skače... ostacima levog palca dodiruje desni list, i obrnuto, praveći bolan izraz lica. Još malo sam se zabavljao crtajući joj žiletom po leđima... Isprao sam posekotine vodom i dodao malo soli na njih, taman toliko da se ne onesvesti. Njeni krici odavno su prevazišli ljudske, više podsećaju na glas zveri. So joj nadražuje nerve, razjeda meso, peče... Trza se, uvija kao riba na udici, na suvom. Bodlja joj se zbog toga još više zabada u oko. Ponovo uzimam žilet i urezujem duboku posekotinu u njen desni taban; sečem od pete ka prstima, do kostiju, parajući i njih. Sedam hiljada devetnaest. Stežem čekić i uništavam joj nožne prste, jedan po jedan. Područje svesti preplavljeno joj je konstantnim bolom. Više ne artikuliše misli, samo refleksno urla. Možda bi mi njeno vrištanje prijalo, to vernije oslikava bol a samim tim i moje sposobnosti, svedoči o mojoj veštini; ali više od toga nervira me što vrištanjem obara cenu sopstvenom životu, obezvređuje ga. Puštam „Dismember”: Indecent and Obscene; odslušao sam Skinfather, zatim prebacujem na Reborn in Blashemy, pa na Dreaming in Red, pa opet na Reborn in Blashemy. Zatim sam preslušao ceo „Terrorizer”: World Downfall, „Sickening Gore”: Destructive Reality, pa „Konkhra”: Sexual Affective Disorder. Pustio sam zatim „Dissection”: Storm of the Lights Bane i dok urlam „Loneliness, yet with you autumn night as guest but can you hear my cries? Permeate me, oh night, as with the forest you did For heart is cold, cold as ice” ...osećam nečiji pogled prilepljen za potiljak. Una, koja se još uvek njiše razapeta između bola izazvanog nedostatkom prstiju i žice namotane oko glave, stojeći u lokvi krvi, ponovo me preklinje, plače, moli... Glasna muzika čini da ne čujem da je prestala da urliče. Opet je sposobna za govor. Mućkam bocu purpene, palcem i kažiprstom leve ruke stežem joj obraze, mora da otvori usta. Usnu duplju ispunjavam joj penom koja će se ubrzo skameniti. Palim cigaretu, ležem na krevet tako da mogu da je vidim, gledam u njeno preostalo oko. „Hoćeš dim? Ha, ha, ha...” Smejem se luđački, kao da je to dijagnoza. Kapljice znoja slivaju joj se sa vrata, između sisa, niz stomak. Mumla, htela bi nešto da kaže, ne zna kako. To je ona ista molba koju je

ponavljala dok je mogla, vidi joj se to u oku. Ne razumem tu njenu volju za životom, rigorizam s kojim ga bezuslovno i bespogovorno bira. Ne misli valjda da će preživeti? Ipak, ona studira ekologiju, nije baš toliko glupa. Možda misli da će jednog dana pustiti nekoliko dabrova u neko davno napušteno stanište, da će za to dobiti zahvalnicu ili da će uspeti da sačuva nosoroge... ili tigrove... ili možda tropske šume... ili da će rešiti problem kiselih kiša... Ali stvarno, u ovoj situaciji ne može da veruje u sopstveno spasenje. To je apsurdno! Zato mi je skremblovan smisao njene nade, pristajanje na patnju, ne razumem tu volju. Možda veruje da će neko svakog trenutka provaliti u ovu nedođiju i osloboditi je. Kao u nekom lošem scenariju za neki još gori film. Ali ovo je film u kojem pobeđujem ja - „zlo”. Imam još toliko toga da uradim. E, pa nemaš! Ali, nisam budala, boli me kurac za tvoje motive, za njihovu besmislenost; jednostavno neću da se bavim njihovom dekonstrukcijom. I za nju samu, urušiće se pre ili kasnije. Shvatiće da ne može da pobedi smrt. Uskoro ću to i dokazati. Mogao bih i odmah, ali neću. Uzimam knjigu sa police. Đakomo Leopardi I Canti E Prose Scelte. Palim cigaretu, zavaljujem se u krevet. Zaustavljam se na pesmi A Silvia. „Questo e quel mondo? Questi I diletti, l’ amor, l’ upre, gle eventi Onte cotanto ragionnammo insieme? Quale La Sorte delle umane genti?” „Šta ti misliš o ovome?” Nedostaju mi samo naočari kao znak ozbiljnosti, da situacija bude potpuno paradoksalna. „Mmmm, mmmm, mmm, mm!”, promumlala je nešto, kao da su joj puna usta. „Nisam dobro čuo, hoćeš, molim te, da ponoviš?” „Mmmmm mmmm.” Vidi se da je fino vaspitana, ne govori za vreme ručka, inače bih je razumeo... Ipak improvizovaću, pretpostaviću šta bi pomislila. „Jeste pesimista, znam, ali moramo ga razumeti. Pa čovek je lirski subjekat, ostao je bez svoje ljubljene. Znaš kakvo je vreme tad bilo, možda se nisu ni kresnuli.” Malo sam se pridigao, oslonio na lakat, držeći drugom rukom džoint, zagledan u Uninu narušenu lepotu. „Mmm, mmm, mm, m, m, m, mm, mmmmm, m.” Slegnuo sam

ramenima, koliko mi položaj dozvoljava, uz blago odmahivanje glavom u znak nerazumevanja. Možda bi je Andrej razumeo? Ipak, praviću se da je razumem. Zanimljivije je. Dok uvlačim dim, izgovoram „Jeste, jeste”. Zadržao sam dim u plućima, zaustavljajući disanje dok mi oči blago ne zasuze. „Silvija je prerano umrla. Logično je što je takozvani lirski subjekt razočaran... ili nije?” Opet sam ispunio pluća dimom marihuane, nastojeći da njime prigušim ili prevedem Unine replike. „Mmmm, mmm, mmmmmm, mmm!”, promumlala je nešto što se ugušilo u oblaku dima kojim sam se ogradio. Na horizontu svesti pojavila se Silvija. To se odrazilo na moju erekciju. Što mi se više približava, dok joj se lik kristalizuje, kurac mi postaje sve čvršći. Misao o mrtvoj Silviji dovodi me do vrata perverzije. Ulazim. Divim se sebi kako sam iz jedne tako, na prvi pogled, bezazlene sintagme „mrtva Silvija” destilovao plodnu misao, jasnu, lako ostvarivu. Silvija je mlada, njen život je ispunjen zadovoljstvima, nasladama. Ne razmišlja o svojoj karijeri koja se, bez obzira na to, uspešno razvija. Filmove je počela da snima rano, vrlo mlada. Nesporan talenat učinio je njeno ime skoro nezaobilaznim u svim viđenijim magazinima. Silvija; ime i telo utkano u spektar sačinjen od stidljivih, amaterskih teenage izleta, do razuzdanih S/M bahanalija. Ona je predmet požude svakog seksualno zainteresovanog bića. Ono što Silviji nedostaje jeste plan koji će okupiti sve ono što ona jeste: biografija. Bez toga, lepeza njenih podviga ostaće okrnjena, nedovršena. Verovatno će i u dubokoj starosti snimati porniće za umobolne perverznjake kojima se diže na zgužvane babe. Svest o biografiji odvela bi je još dalje... do moje ideje! Kada se jednog dana neko bude bavio Silvijinim likom i delom, kada budu objavljivali nešto što će se zvati „Sabrana dela” ili „Opera Silvia”, sigurno će postojati nešto kao „Opus Posthumum”. Šta u njega smestiti? Neobjavljene., ili nedovršene filmove... Ali... sve je to nekako izlizano, upakovano u kliše, u ljudsko, u umereno. Zbog toga ću predložiti Silviji da svoje telo zavešta režiseru. Tako će, kad umre, moći da snimi bar još nekoliko filmova za nekrogerontofilsku publiku. Već vidim naslove: Silvia’s Return I, II, III; Redefloration Process, Rigor Mortis Sex Experiment, Engraved, Virgin Dead, Disfigurement: Sex During Autopsy. Zamišljam kadrove... Mlad, nabildovan, zdrav, idealan tip je jebe dok patolog vrši autopsiju. Vadi organe... kamera u stomaku... vidi se kurac koji ulazi u praznu ljušturu. Odseca joj glavu, gura je u utrobu tako da kurac koji prodire kroz pičku završava u ustima... Svršava joj u usta... patolog

hirurškim kleštima drži Silvijin odsečen jezik i njime oblizuje krvavi kurac... To bi bila prava stvar. Revolucija. Svet porno-filmova više nikada ne bi bio isti. Ovim bi se jasno postavila njegova gornja granica. Donja se gubi negde u magli. Zakon je prilično jasan, ali ga praksa, iskustvo, zamućuje. Prelazeći preko pedofilije, bebifilije i fetusofilije, donja granica bi se sasvim izvesno mogla fiksirati na drkanju. To je nivo koji se ne može dalje redukovati i kojim se određuje opseg kako porno-industrije tako i ljudskih težnji, potrošača. Ustajem. Polako obilazim oko Une, zamišljen. Krv na vrhu mog jezika, na usnama, kao nektar. Život. Njena krv razuzdava mi maštu, rasplamsava požudu, poput greha. Nagoni me da sofisticirani metode proizvodnje bola. Otvaram pakovanje sa iglama. Uporan, kao inkvizitor sa osumnjičenim, istovremeno pažljiv kao sa pokajnikom, uhvatio sam je za šaku desne ruke, slomljene ili iščašene, koju više ne kontroliše, ali koja i dalje može da prenese do mozga nadražaje, i zario jednu iglu...

23. ŠUMA DUŠA

„E, ajde iskopaj mi nešto za čitanje, završila sam Šeparda”, izgovorila je Rebeka, aludirajući na Zlatnu krv. Seta pored moje police sa knjigama, izvlačeći s vremena na vreme poneku. Odgovor nije stigao, pa je okrenula glavu i istu molbu ponavlja očima. Ja i dalje spokojno sedim zavaljen u fotelji. Na TV-u, sa DVD-a ide koncert „Nine Inch Nails”. Konačno sam se pokrenuo, ali samo da uzmem daljinski, kako bih još jednom video i čuo pesmu Terrible Lie. Rebeka se potpuno okrenula prema meni, gleda me u svojstvenoj ženskoj pozi, sa dlanovima na struku i nakrivljenom glavom, formirajući telom ćirilično slovo„®”. Lenjo se budim iz dremeža, osećajući se kao Tom Sojer uhvaćen sa rukom do lakta u tegli sa džemom. „Šta te tačno zanima? Sve je tu odlično. Ne bi inače bilo tu, je li?” Konačno sam se odvojio od ekrana. Znam da najviše na svetu mrzi kad je ne gledam u oči dok pričamo. Ne znam zašto. Ovo i nije neki razgovor, barem to nije još uvek. „Znam ja da je tebi dobro. U to uopšte ne sumnjam. Ali hoću nešto što će učiniti da i meni bude dobro.” „Čekaj. Ponovo te pitam: šta te zanima?” Ko zna zašto, počinje da mi se sviđa ova besmislena igra kojom se ništa ne postiže, osim što lečimo neku bezrazložnu unutrašnju napetost. Nagnuo sam se, laktovima naslonjen na kolena, sa glavom u šakama koje su se oblikovale poput neke velike biserne školjke. „Joj, nemam pojma.” Odbacila je masku, zajedno sa nervozom i veselo zagugutala: „U poslednje vreme imam problem da me ništa ne fascinira.” Ušmrknuo sam i promrmljao za sebe. „Pričaj mi o tome.” Nije obratila pažnju. „Sve što pročitam je, kao, OK, ali mi ne drži pažnju. Samo onako,

kao, čitam. Nikako da se primim, ko što hoću”, zastala je. „Opet me muči onaj san.” „Otkad? Nisi pominjala.” Oborila je glavu i progutala odgovor, kao posledicu klimaksa emocija koje su tinjale sve ovo vreme, iako ja to nisam uočio. Svestan da se to od mene očekivalo, ustajem i grlim je. Rukom joj prolazim kroz kosu, šapućući reči za koje se nadam da će je umiriti. Polako se izvukla iz zagrljaja, ostavivši me zbunjenog, a onda je sve razjasnila kad se okrenula da je zagrlim sa leđa. U ovoj pozi širi se neobična bliskost i pozitivna energija, mnogo puta sam učestvovao u tome. Spuštam joj glavu na rame; čini mi se da se malo pribrala. „Što mi nisi rekla?” „Pa, znaš da ne volim da pričam o tom snu. Imam utisak kao da ću ga oživeti ako pričam o njemu. Kô Fredija Krugera.” (Robert Englund kao Fred Fredi Kruger). Zastaje na trenutak stresavši se, pa nastavlja. Jasno mi je da nije mislila na „Ulicu brestova” dok se ježila. „Oživeti, koji je to paradoks”, kaže Rebeka, „kad sam u tom snu uvek mrtva. To je jedino opšte mesto.” Stegnuo sam je jače, kao majka koja grli dete preplašeno čudovištima iz mraka. Odlučujem da je suočim. „Je l’ sve isto kao ranije, u snu?” „Manje-više. Ambijent se i menja, ali je suština ista.” Transformisala se brže nego što joj je to ikada uspelo na pozorišnoj sceni. Ne mogu da poverujem da smo samo koji minut ranije birali knjige. Skoro da sam zažalio zbog malih nervnih igara koje sam joj priredio, iako znam da one sa ovim nemaju nikakve veze. „Ležim u kovčegu. Mrtva!” odjeknulo je, skoro sintetičkim glasom posednute iz Isterivača đavola, bar se to meni tako učinilo. „Mrtva sam. Ležim nepomično. Iznad kovčega stoje ljudi koje volim. Tu si ti i moj deda i... užas... Da, da... vidim vas, samo što ne gledam iz kovčega, već sedim na grani nekog golog drveta pored rake i sve to snimam kamerom.” Odmahnula je glavom. „Vidim majku kako plače. Pokušavam, i kao u svakom snu, ne mogu da doprem do vas. U stvari, želim da kažem da mi je dobro, da me ne boli, a opet sam prestrašena”, zajecala je, pustivši suzu koja se skotrljala niz obraz, izazvavši lavinu na drugoj zemljinoj hemisferi, a onda se naglo smirila. „I tako godinama, otkad sam bila klinka. Samo se članovi pogrebne povorke menjaju, uklapaju se prema trenutnom društvu, jednokratnimnajboljim-drugaricama i dugogodišnje-jednovečernjim-ljubavima.

Kakva god da je slika, to jest ram, suština, to jest Ja, slomljena je.” Za vreme čitavog monologa gledala me je u lice, ali tek sada me je i stvarno pogledala. „Hm, baš čudno!”, rekoh. „Mislim, kao scenario, to nije ništa originalno, tipska scena. Samo što nikad nisam čuo da to neko sanjah Sa zbunjenim izrazom lica Rebeka reče: „Ne razumem šta hoćeš da mi kažeš?” „Hoću da kažem da je to poznata ispovest osoba koje su preživele kliničku smrt... s tim dodatkom što one obično vide i svetlo na kraju tunela.” „Uuuh, pa onda nema nikakvih problema, ja sam znači mrtva. Da ne lupam više glavu”, pokušala je da se nasmeje, ali je i sama videla da to neće ići. Na licu je ostao da visi neodređen izraz. Rešen da ukinem ove postkatarzičke efekte, progovaram oštrom dikcijom univerzitetskog profesora: „I’ve got something for you.” „Šta, pušku i srebrni metak?” Kao da se iz njenog malko neprimerenog osmeha čitala blaga histerija. „Ma, ne.” „Kolac?” Uporno je nastavila da nagađa, što sam shvatio kao klasičan primer posttraumatskog šoka. „E, jebiga sad, kolac imam, ali njega ne možeš da dobiješ.” Oboje smo se nasmejali, ona ovoga puta bez histerije. „Knjigu, kao što si tražila.” Uzimam daljinski i posle kratkog klika saznajem da je ostalo jos dvadeset osam minuta do kraja koncerta, koji je bio podešen na repeat. Rebeka već duže, zadubljeno, ne odvaja oči od knjige Ričarda Metisona Dok budan sanjam. Nadam se da će joj zaokupiti pažnju i ponuditi bar neke odgovore ili bar ideje u vezi sa njenim snom. U ruci mi je umesto daljinskog bežični telefon, još uvek van funkcije: nisam odlučio koga da zovem. Razrešivši me dileme, telefon tog momenta počinje da bruji. Uzimam daljinski, aktiviram MUTE, a onda pritiskam zeleno dugme, sa nacrtanom stilizovanom slušalicom. „Da li Vi poznajete Vuka?” Dok mi kroz glavu prolazi sve što je moglo da se dogodi i uzrokuje ovaj poziv, odgovaram nešto što liči na da. Osoba sa druge strane žice oseća uzrujanost u mom glasu i brzo

dodaje: „Oh, nemojte da se plašite, nije ništa opasno... po život.” „Ženo, pričaj već jednom, o čemu se radi?” Pucao sam najiskrenije što sam mogao. Iza sebe čujem Rebeku kako uzdiše. „Hm, da, pa ovako, ja sam medicinska sestra u Lazi Lazareviću, zadužena sam za njegovu negu.” „Vuk je u bolnici?!” Popeli smo se stepenicama bolnice, koje su po širini dopola pokrivene nekakvim šperpločama ili nečim sličnim, u funkciji kose rampe za kolica i pokretne krevete. Medicinska sestra je upravo gurala bolesnika u kolicima i pošla da ga spusti, dok je medicinski tehničar otrčao ispred ne bi li pridržao već dovoljno preplašenog pacijenta koji je polako počeo da klizi, zajedno sa svojim ćebetom. Još se nismo popeli ni na prvi sprat, a već sam osetio kako mi se miris bolnice uvlači u nozdrve. Odmah sam počeo da dišem sporije, ne udišući punim plućima. Kao da ću tako sprečiti bakterije da prodru u moj organizam i načnu mi imuni sistem. Rebeki je poznata moja fobija od bolnica, ali me je ipak čudno pogledala dok nogom pridržavam vrata koja je neko ispred nas otvorio kako bih iskoristio priliku da se provučeni kroz njih a da ih ne dodirnem; tako izbegavam svaki dodir sa prolaznicima, bili oni u pižami ili odelu, na uskom hodniku gde je interakcija ponekad skoro neizbežna. Ljudi vole da odlaze u bolnice, da posećuju jadnike što su zauzeli mesto koje je moglo biti njihovo. Verujem da žive za taj osećaj kad lažu bolesnika kako će sve biti u redu. Svi, čim izađu iz bolnice, zaborave gde su bili, a kamoli svoje reči. Ponosni na sebe, jer su shvatili vrednost i lepotu trenutka, odlaze da se prepuste slatkim zadovoljstvima koje novac može da kupi. A onda, prvom prilikom, za praznik ili vikend, razmisliće koga imaju u bolnici i ponovo krenuti poznatim putem. Zvuči uopšteno, ali ljudi su uglavnom tipski likovi. Zadati, bez velikog razvijanja tokom života, ukalupljeni, poput junaka loše literature. Predstavnici sredine, kolektiva, ma koliko on bedan bio. Predvidljivi poput psiholoških profila serijskih ubica. Statistika, jebiga, takav je život. Čuo sam kako me Rebeka doziva. Pokušala je da mi skrene pažnju na to da smo verovatno zalutali, jer se ispred nas nalaze samo vrata PR službe. Sreli smo momka duge, smeđe kose, koji nam je objasnio kako da nađemo odeljenje koje smo tražili. Usput je pomenuo kako uporno traži od direktora da se postave putokazi koji bi usmeravali stranke,

pošto su, kad dođu u bolnicu, sve redom izgubljene. Sišli smo stepenicama i stali ispred staklenih vrata na kojima, istina, piše „Nervno B”. Čim sam video vrata koja moram da dodirnem da bih ih otvorio, u grudima sam osetio paniku poput uragana u zametku. Stajao sam sleđen pred njima kad ih je jedan medicinski tehničar otvorio, umalo nas ne oborivši. Projurio je kroz vrata, tako da smo uspeli da se provučemo pre nego što su se zalupila za nama. Osetio sam olakšanje, a onda, kao da sam se setio cilja ove ekspedicije, ponovo se javila panika pomešana s nervozom. Kao da mi je kroz vene strujala mešavina heroina i kokaina. Vežbe disanja nisu pomogle. Jedva sam potisnuo fobije na podnošljivu meru i uspostavio samokontrolu. U sobi br. 3, na jedinom zauzetom krevetu, sedi čovek i klati se napred-nazad poput igračaka za demonstraciju inercije u obliku detlića, koje sam kao klinac viđao u knjižarama. Njegov cimer u pižami nešto tamnijih tonova stoji uz otvoren prozor, sa glavom isturenom napolje i gleda uvis. U ruci mu se, među nesigurnim, drhtavim prstima, klati neupaljena cigareta koju svaki čas prinosi ustima, duvajući imaginarni dim napolje. Kao u sceni iz Inferna Darija Arđenta, kad nepoznati egzekutor staklom odseca glavu Ajrin Mirakl (kao Rouz Eliot), koja radoznalo viri kroz prozor. Soba br. 4 više liči na mrtvačnicu. Svi pacijenti leže na krevetima, ustondirani sedativima. Rebeka me ćutke sledi u ovom pohodu, primećujući dobar deo stvari koje i sam uočavam. Zaustavio sam pogled na medicinskoj sestri u beloj uniformi sa povezom preko lica, u sledećoj sobi, sa crvenim krstom na mestu gde joj se nekada nalazilo oko. Osmehnula se odloživši ampulu i špric na pokretni stočić ispred sebe, zviždućući temu sličnu srpskoj izvornoj muzici. Uspela je da nam zalupi vrata ispred nosa pre nego što sam stigao da se raspitam. Vratio sam se niz hodnik i napokon pronašao sobicu sestara. „Primarijus će vas odmah primiti. Od njega ćete dobiti najpouzdanije informacije”, rekla mi je podebela žena kratkog trupa, sa brčićima u uglovima usana. Na njen mig, sestra volonter ili pripravnica ustade i izgubi se niz hodnik u potrazi za doktorom. Pored nas sedi još jedna starija sestra koja lista neki debeli ženski časopis, gotovo ne primećujući moje prisustvo. Brkata je ponudila da sednem na jedan od slobodnih otomana, što sam odbio. Pogledom klizim preko dve jabuke na stolu, 100 g kafe pored rešoa

sa ringlom prelivenom hiljadama iskipelih kafa. Na mermernoj ploči u dnu prozora stoji praistorijski tranzistor polomljene antene, ispunjavajući prostor jednako starim šlagerima sa neke od stanica, uz koju se, ruku na srce, moglo čuti bar tri u isto vreme jer toliko, kao po defaultu, mogu zajedno da uhvate samo ovakvi uređaji. Rebeka i dalje stoji na vratima. Pogled joj odsutno luta preko nekakvih aparata i plinskih boca koje, ko zna otkad, stoje napolju. Na ulazu u sestrinsku sobu nema vrata, iako na okviru postoje šarke sa jasnim tragovima masti za podmazivanje. „Šta se desilo s vratima?”, pitao sam. Sada je i ona nezainteresovana sestra digla pogled. Debela se malo snebivala, tražeći pogledom podršku one druge i naposletku progovorila: „Pa, ovaj... to je... načelnica je nedavno naredila... da skinu.” „Zašto, pobogu?”, gledao sam je izbečeno, dok su koraci iza mojih leđa saopštavali da imamo društvo. Rebeka. Nastavila je priču. „Načelnica hoće da budemo uvek dostupne pacijentima... Da budem iskrena, navodno su imali pritužbe da mi ovde noću spavamo dok bolesnici uzalud zapomažu... što naravno nije istina... i, tako...”, zaustila je da kaže još nešto, ali je u sobu stupio doktor, provlačeći se pored Rebeke. Ona ista pripravnica/volonterka stala je iza njega kikoćući se, shvativši o čemu smo pričali. Lekar izgleda krajnje zbunjeno i kao da ne zna ni koji je dan. Rasejano je skinuo naočari za čitanje, koje je greškom stavio na nos i zamenio ih onima za vid, a onda, zagledavši se u mene, pokušao da usredsredi pogled. Pošto nije pronašao moj lik u svojoj bazi podataka, pitao je mršteći visoko čelo, stvoreno jakim zaliscima: „S kim imam čast?” „Da, da”, klimnuo je glavom saučesnički. „Eto vidite, da pređemo na stvar, pacijent pati od bipolarnog poremećaja (F31) i pored adekvatnog tretmana”, zastao je, naglasivši reči adekvatnog tretmana, pa nastavio, „litijum-karbonatom (LiCO3), koji ima funkciju stabilizatora raspoloženja, nema znakova očekivanog oporavka.” Nismo progovarali kako bismo dobili što više informacija. Rebeku ova neizvesnost iskreno pogađa, što me malo čudi. Em je Vuka jedva poznavala, em to poznanstvo nije počelo najsjajnije. Ali opet, pošto ona i napuštene kučiće dovodi sa ulice, nije mi jasno što se uopšte i čudim. „Simptomi njegove bolesti su: ekspanzivno raspoloženje, povećana pričljivost, utrkivanje misli, smanjena potreba za spavanjem,

povećanje aktivnosti usmerenih ka određenom cilju, dok se, e vidite to je vrlo neobično, depresivni simptomi javljaju periodično i nisu intenzivni. Da budemo načisto”, ove me reči trgoše, „on nikada neće biti izlečen”. Napravio je iskusnu, uvežbanu dramsku pauzu, praćenu dugačkim uzdahom. „Ali, uz odgovarajuću terapiju, možemo da se nadamo da će se njegovo stanje stabilizovati. Očekivati nešto više mislim da bi sada bilo, da izvinite, čisto buncanje.” „U njegovom oku ćemo ipak videti luđački sjaj, to hoćete da kažete?” Morao sam da prekinem ovo naklapanje koje nije vodilo nikuda. Pričao je o njemu kao o novim krevetima koje treba da rasporedi po odeljenjima. Jasno mi je da je Vuk samo statistika, krevet u sobi 8a, ako sam dobro zapamtio. „Ne, molim vas, ja to nisam rekao...” „Ne, niste, ali to je tako, zar ne?” Rebeka je pokušala da me umiri, ali joj to nije pošlo za rukom. „Dušo, ajde sad da vidimo Vuka, najbolje da popričaš sa njim, zar ne, doktore?” „Svakako, svakako, nemate čega da se plašite, moći ćete da razgovarate sa njim sasvim normalno. Jedino”, ponovo je zastao, „što se povremeno ovi simptomi odražavaju na fiksaciju ugroženosti, teorije zavere, šta već.” „A vi?”, pitao sam. „Ne razumem”, izgovorio je podigavši obrve, tako da su naočari krenule da mu klize niz nos. „Šta je sa vama, jeste li i vi tu ubačeni, zamenjeni, zavereni protiv njega, šta već?” „A da, pa vidite, to je veoma interesantno. Stvar je u tome da on samo u nas ima puno poverenje.” Podigao je glavu kako bi ovim rečima dao na značaju. „On u stvari ne zna zašto je ovde. On misli da mi treba da... Nego, da ne parafraziram, zašto vam to ne bi on rekao?” Rukom je napravio gest kojim je ukazao na pravac u kom se nalazi soba i ujedno nas propustio. Vuk leži na krevetu sa pedantno ispeglanom posteljinom, do pojasa pokriven belim čaršavom. Glava mu je obrijana. Čita ili bolje reći drži u rukama Anno Drakula Kima Njumena i klima glavom u ritmu neke pesme sa Apple iPOD-a. Valjda sam strahovao da ću videti Normana Bejtsa (Entoni Perkins kao Norman Bejts) odenutog u ženske haljine, okruženog perikama i delovima ljudskih tela, pa sam bio malo iznenađen kad sam video da Vuk izgleda... normalno. Čak nisam

primetio ni onaj neurotični pogled koji je obavezan sadrug ovakvih pacijenata. Doktor stupa u sobu sigurnim, istreniranim korakom glumca koji samouvereno izlazi na binu da još jednom odigra svoju rolu. „Kako ste danas?”, započinje, istovremeno uzimajući listu okačenu ispred Vukovog kreveta, čiji sadržaj detaljno razgleda. Vuk je poskočio na krevetu, zbacivši čaršav sa sebe. Glas mu je bio jači od očekivanog zbog slušalica u ušima. Prišli smo mu, a on se uspravio u sedeći položaj ne obazirući se na doktorove komentare. „Mogu valjda da se pozdravim sa drugovima. Nije mi operisano srce.” Pogledao me je kao da još uvek ne može da veruje da sam tu. „Lepo što si doveo i devojku, baš lepo, ludim da me ljudi vide ovde, znaš, gorim od želje”, nastavio je, ne skrivajući oduševljenje bez obzira na to šta je govorio. Izgrlio nas je i izljubio srdačnije nego što je potrebno, mameći Rebeki osmeh koji je premostio jaz između njih. „Pa, gde si ti, brate? Znaš kako si me iscimô? Kakvi su ti to tripovi? Što nisi dao da nam jave?” Još uvek se nisam privikao na njegov izgled. Smeta mi obrijana glava. Asocira. Ćelavac. „Pusti sad to, tu ste.” Pogledao je oko sebe kao da nešto traži. „Nego, nemoj da devojka, je l’ Rebeka, stoji.” Uzalud je pokušavala da ga odbije, ubrzo se meškoljila na stolici sa koje je prethodno sklonila knjigu Free To Love Ivane Tramp, koja, verovatno, pripada debeljku na susednom krevetu. Pogledala me je mazno, svesna da je više neću dotaći dok je u toj kontaminiranoj haljini. Skoro da vidim kako cvetići sa haljine počinju da menjaju boju i venu. Tkanina odiše mirisom truleži, liči na grobljansku zemlju, svaki cvet na jedan grob, dugmad na nadgrobne ploče. Uzdržavam se da ne skočim i strgnem tu haljinu sa nje pre nego što bolest zaposedne njeno besprekorno telo. „Pričajte mi šta se radi, niste valjda došli da ćutite? Tišina je ko da je neko umro, a nije, mada... onaj debeli mi je sumnjiv.” Okrenuo je neprirodno glavu, skoro za 180 stepeni, kao u Isterivaču đavola i obratio se debelom. „Jesi živ? Eeeej!!” Ponosni vlasnik dela Ivane Tramp nije reagovao. Samo je rukom lupkao po metalnoj ivici kreveta, i dalje praveći balončiće od sopstvene pljuvačke. Vuk je ponovo seo normalno, učinivši da odahnem, odmahnuo rukom u stilu ko-ga-jebe i pogledao nas upitno, očekujući odgovor na svoje pitanje, koje sam ja doživeo više kao retorsko.

„Šta hoćeš da ti pričam, kako je predsednik bio u poseti Bliskom istoku, kako je zemlja u panici od ptičjeg gripa?” bio sam ironičan. „Što se toga tiče, ja sam obavešteniji od tebe. Šta drugo da radim ovde, nego da zevam u ekran?”, pokazao je u ugao plafona gde visi TV. „Pa onda možeš po ceo dan da gledaš filmove, vama dvojici hejtera pozorišta to ne pada naročito teško”, priključila se Rebeka. „Otkud ti to da mrzim pozorište? Čak sam i tvoju predstavu gledao.” „Znam, čula sam....” „Osim tvojih komentara...”, ubacio sam se brzo jer me je streljao pogledom. „Znači ogovarate me? Dobro, dobro, ako nemaš prijatelja, napravi ga”, glumatao je. „Ej, čekaj, a šta ja onda da kažem?”, pitala je Rebeka, ali više me je zainteresovao njegov komentar. „Šta ti to znači?”, upitao sam Vuka. „Ma, to sam gledô neki film sinoć, o klinki sa nekom lutkom... onako, skroz je čudan... ko kad bi Arđento režirao Ameliju Pulen, Puen, kako se već zove”, odgovorio je. „Da nije Mej?”, pitao sam. „Jeste, devojčica se zove Mej, je l’ se tako zove i film?”, klimnuo je glavom. „Aha”, potvrdih. „U, al’ je lud film. Na početku je OK, al’ posle kad poče ludnica, ne znam. Kako se tebi čini?” Iznenada se setio. „Nisam gledao, al’ vidim da ga hvale.” „Ajde kad ga odgledaš, rečeš mi kako ti izgleda.” Nastala je dramska pauza i zapretila da preraste u neprijatnu tišinu koja se i prošli, poslednji put ušunjala u naše razgovore. Ispucavši sve dosetke i šaljive komentare, dočekali smo trenutak u kom se kao jedina moguća varijanta nametnuo iskreni razgovor ili mučno ćutanje. Zagledao sam se u njegove oči, koje su pokazivale da se Vuk gubi. Mrzim sebe što odmah nisam shvatio da je njemu za ovakav, lucidan momenat trebalo energije kao nekom zdravom za godinu dana. Poricanje i ostali mehanizmi odbrane, koji deluju u njegovoj glavi, ponašaju se poput energetskog vampira. Tolika energija utrošena za nekoliko minuta besmislenog razgovora. Nisam ga pitao ništa važno. Jebali me Mej i predsednikove posete... Morao sam ovo da pretpostavim. Lagao sam sebe u nadi da je sa njim sve OK. I šta sad? Vidim njegovo pravo stanje, zamrznuti portret koji veći deo vremena

krasi ovu prostoriju. Sve ono što je doktor rekao verovatno je tačno, samo što je prećutao jednu od omiljenih sentenci lekara: reka bez povratka. „Vuče! Vuče!” Pokušao sam da ga dozovem, ali njegov izgubljeni pogled nije odavao nikakav odgovor na pitanje da li je on razumeo svoje ime ili ga doživljava samo kao skup glasova, bez nekog reda. Rebeka steže usne, ne znajući šta da čini. Prinela je ruku njegovom čelu kao da mu meri temperaturu, a zatim odmahnula glavom, ponovo stežući usne. On nije video ništa. Stajao sam sleđen, bez svesti o tome da li sam ga dozivao pre dve sekunde ili nekoliko minuta. Soba iza mojih leđa se produbila, tavanica se podigla, svetlo stišalo. Za leđima sam osećao ogromno, mračno čudovište, sazdano od tame ispod kreveta, iza vrata, svakog tamnog ćoška, koje samo čeka da se osvrnem. Poput crnih rupa, privuklo je i usisalo svu svetlost, tako da sam jedva razaznavao išta oko sebe. Unutar Vukovog zaposednutog tela stajao je još veći monstrum. Rebeka je nešto pričala, ali su se njene reči odbijale o zidove i preklapale u kakofoniji eha. Nisam ih razaznavao. Bila je tako daleko. Debeli se smejao, čepeći svoje odvratne čeljusti. Sa ove strane mraka, izgledao je mnogo življe. Smeštenog na krevet, neko me je dozivao po imenu. Stajali su iznad mene. A onda, sve je nestalo. Soba je dobila realne dimenzije. Vuk me zove, izvaljen na svom krevetu, još uvek u transu, grčevito gužvajući stranice knjige koja mu se našla u krilu. Govorio je tiho, skoro nečujno, a onda odjednom tako naglo da je Rebeka, odskočivši unazad, sela na stolicu sa koje je bila ustala. Ščepao me je za rukav i očima crvenim od ispucalih kapilara pogledao kao samrtnik koji pokušava da saopšti poslednju želju. „Slušaj!”, rekao je tiho ali razgovetno, kao da želi da samo ja čujem. „Ja nisam ovde zbog onog što su ti rekli”, stegao me je tako da je bol počeo da mi smeta. „Sve mi je postalo jasno... od prošlog puta.... sve. Kad smo se videli... Kad smo se videli prošlog puta, bogohulio sam... ona je... ona je boginja, shvataš li, moja Nefertiti... Bogohulio sam, nisam je prepoznao!” Pogledao me je u oči, ali sa nestalnim fokusom. „O čemu pričaš, ko je Nefertiti?”, zbunjeno sam rekao. „Moja Anđela!”, proderao se i sručio na postelju, ponovo me podsetivši na samrtnika koji je dvoboj sa smrću okončao porazom. Pogledao sam Rebeku, kojoj se nije dopao moj izraz lica, a jasno mi je bilo i zašto. Da je Anđela ovde, zubima bih joj odgrizao glavu, pomislio sam, iskidao pršljenove, pokidao kičmenu moždinu, bacio je

svinjama živu. Rasekao bih joj grudi, provukao ruku kroz njih i zaklao je iznutra, zakopao bih je živu do pojasa i zapalio da gori celu noć kao sveća, vezao konjima za repove da je rastrgnu... ne, nije to sve. Zato me je Rebeka tako gledala dok sam ponovo gubio pojam o vremenu, a krv mi svom silinom nadirala u mozak kao da su mi sve vene preusmerene direktno u glavu. Jedva sam razaznao Rebeku, koja je mahala rukama pokazujući na Vuka. „Slušaj!” Odmahnula je glavom prema Vuku, koji je smireno ali u transu mrmljao isprekidane rečenice, ne obazirući se na to da li ga neko sluša: „Doktori znaju, oni znaju... razumeli su... ne, ne, sve oni znaju, rekao sam im”, buncao je dok mu se pljuvačka, koju nije mogao da kontroliše, kroz otvorena usta slivala niz bradu. „Šta si im rekao, šta znaju?!”, urlao sam. Privukli smo pažnju jedne sestre koja je zastala na vratima, a onda nastavila svojim putem. Rebeka mi gestikulira da se nepotrebno trošim. Ovo nema smisla. Taman kad sam hteo da je poslušam i odustanem, ponovo je progovorio, ovaj put razgovetno. „Rekao sam im da naprave rez na boku i da... i da izvade utrobu i onda isperu... isperu unutra palminim vinom... sve oni znaju... mozak treba izvaditi na nos, da bi Vuk živeo... kroz nos, pa onda prekriju telo natronom, tako treba, da prirodna so, samo ona to može, isuši telo.” Rebekine oči su se ispunile suzama, koje više nije mogla da zadržava. Mora da je proklela sebe ako je prošli put pomislila išta loše o ovom beznadežnom stvorenju. On je postao Ovo. „Kad me polože u sarkofag, neka mi u visini glave prinesu odsečenu teleću nogu, neka sa nje poslednji trzaji života zažive u meni, neka ponovo živi... GIBIL GASHRU UMANA YANDURU TUSHTE YESH SHIR ILLANI U MA YALKI! Moja Nefertiti, ponovorođena, umrla da bi živela, rođena da pleše, moja plesačica... umreti za život...” Oči su mi se razrogačile toliko da sam pomislio kako će mi se kapci izvrnuti. „Šta, bre, pričaš, kakva plesačica, eeeej?!” Protresao sam ga za ramena, ali je on ležao mlitav, lica ukrašenog zastrašujućim, blaženim osmehom. Glava mu je obrijana. U sobu je stupio doktor, praćen onom sestrom od malopre, koja mu je pokazala u našem smeru. „Šta to, pobogu, radite? Njemu je potreban savršen mir!” Uhvatio me je za desno rame kad se prolomilo poput Mojsiju upućenih reći na Sinaju: „Sve to što vi govorite, sve je to za mene samo buka.”

24. ULJEZ

U odnosu na druge događaje iz proteklih nekoliko dana, jučerašnja epizoda sa Vukom, ona sa Ognjanom, pa Bloody Mary i Ćelavac od pre neki dan, kao da su propuštene kroz pojačivač i zakucane u retenciju. Još uvek osećam strah, zabrinutost i sažaljenje. Sve to me je opet vratilo na neka pitanja koja mnogi zovu krupnim pitanjima. Još od puberteta nisam pitao zašto, niti tražio smisao. To i jesu pubertetska pitanja. Ili ih tada preležiš ili si bubuljičav celog života. Progonila su me, dakle, tri problema: u stvari dva, jer kod Ognjana je posredi problem pod znacima navoda. Od preostala dva prednost dajem sebi. Vukom ću se baviti kasnije. Započinjem pretragu po internetu. Zapamtio sam reč NINNGHIZHIDDA sa rituala Bloody Mary, asocirala me je na istoimeni bend. Ukucao sam je i bio zatrpan podacima. Previše linkova za koje nisam imao vremena. Ipak sam posetio nekoliko sajtova. Na svakom od njih može se naći ponešto, ali uvek im nedostaju reference za dalje istraživanje. Na nekom satanističkom forumu naleteo sam na dva lika kako raspravljaju o Cuta Hymns. Uputili su me na Lavkrafta, Alistera Krolija i Nekronomikon. Onda se uključio i treći, neki hrišćanin, s predlogom da je bolje da tražim popa, da ću zaglaviti u nekoj sekti, bla, bla, bla... „Puši kurac!”, odgovorio sam mu, a zatim me je server kickovao. Nakačio sam se opet, malo kasnije, i napisao isto... Kick. Satanisti su me kickovali zbog reći kurac! Ne razumem. Preleteo sam katalog biblioteke na internetu i pronašao dva zanimljiva naslova: 1. Crowley, A. Liber AL vel legis, New York, 1977; 2. Hooke, S. H. Babylonian and Assyrian Religion, Oklahoma 1975; Rešio sam da izađem i da ih pokupim. Posete biblioteci uvek me uzbude. Znači, danas ću se uzbuditi. Nekad je osećanje prijatno, nekad ne. Volim miris knjiga, starih,

izlistanih i požutelih. Isto kao i novih, nečitanih. To je ono što me najviše raduje. Uopšte, sve tuđe knjige dodirujem minimalno, jednim prstom, onoliko koliko je potrebno da okrenem list, a da izbegnem dodir hiljada prljavih ruku. Stomak mi se skameni svaki put kad pomislim ili vidim da neko, pre nego što okrene list, lizne kažiprst. Ulazim u biblioteku. Puna je matoraca koji čitaju novine. Vraćam Sergeja Ejzenštajna Montaža atrakcija... Raspitujem se kod bibliotekarke za naslove koje sam pronašao u katalogu. Šugava biblioteka! Odiše mrtvilom. Ali zato bibliotekarka ima dobre sise; još kad mi je, u odeljku knjiga na engleskom, našla oba naslova koja su mi potrebna... Izlazim iz lifta i krećem ka stanu. Pokušavam da otključam vrata, ali mi ne uspeva. Ubrzo shvatam - otključano je. Da li je moguće da sam zaboravio da zaključam? To mi se nikada ranije nije desilo. Zaključao sam! Siguran sam u to. Mada te stvari radiš po automatizmu, ne razmišljaš o tome. Lagano otvaram vrata. Iz dnevne sobe čuju se zvuci. Neko je unutra! Rebeka nema duplikat ključa. Nije ona. Čuje se muzika. Osećam se ugrožen. Neko je na mojoj teritoriji. Provalio mi je u stan. Prišao sam vratima dnevne sobe. Srce kuca tako snažno da mi nabija pritisak u ušima. Nešto mi steže grlo. Teško dišem. Naglo otvaram vrata. Brzo prelećem pogledom po sobi. Registrujem: prazna je. Na TVu je pušten snimak plesačice. Muzika je čuje sa CD plejera. Pomišljam da ga isključim, ali se predomislim - ako je neko još uvek u stanu, primetiće da se muzika više ne čuje. Obilazim ostale sobe, osećajući pred svakim vratima da će mi grudi eksplodirati. Nisam smiren, a to mi se uistinu retko dešava. Srećom, stan je prazan. Zaključavam vrata. Dva puta. Isključio sam muziku. Jebeni „Zeppellin”. Prilazim TV-u i na displeju vidim da je snimak odmakao tek tri minuta i dvadeset dve sekunde. Da sam malo brže vozio, zatekao bih posetioca. Jebeni saobraćajni propisi. Vadim kasetu. Nije numerisana - novi snimak. Čelo mi je obliveno hladnim znojem. Sedam u fotelju; jedini zvuk koji čujem je kucanje srca. Trudim se da ne brojim otkucaje. Dišem duboko. Smirujem se. Pogledao sam ka stolu, i tek sada vidim, na njemu je neka knjiga. Ustajem i uzimam je. Crne korice bez ikakvog natpisa. Nije moja. Otvaram je i počinjem da listam. Na prvoj strani vidim: The Necronomicon, Edited with and Introduction by Simon, Avon

Books, bez godine izdanja. Egzorcizmi... prizivanja... crteži koji mi ništa ne znače. Sve je na onom BAGRRAB jeziku, ali je uglavnom prevedeno... UTUK XUL, odzvanja u glavi. Poslednje reci koje sam čuo dok smo špijunirali Bloody Mary. Tražim ih. Pronašao sam sliku sa rituala: predstavlja znak KUTULU.... jedino se on ne može prizivati, ali mu se mogu prinositi žrtve... Ritual je bio žrtveni... Listam... UTUK XUL, pronašao sam... drevne čini za izazivanje bolesti... deluju na veliku daljinu... izazivaju groznicu... Ma daj, sigurno sam se zbog toga onesvestio... Sad će ona nešto da pročita... ritual ha, ha, ha... „Ritualno” sam je bacio iza kreveta, u prašinu koja godinama nije usisavana. Baš bi neko štampao pravi Nekronomikon u 5.000 primeraka... Obična glupost.

25. MALA METAFIZIČKA TERAPIJA

Sinoć sam opet čitao Kanta. Ponovo mi je na licu izazvao podsmeh. Moral a priori, causa sui - Kant nije uspeo. Dokaz: ne postoji neki priručnik za vežbanje, upražnjavanje moralnosti. Nema recepta za spasenje. Kant je loš apotekar. Ako bih odlučio da se ubijem, Kantov argument zašto to ne bih smeo da uradim ne bi me odvratio. Ne da je promašio, nego je gađao na suprotnu stranu. Čak i da mu priznam da protivrečim sam sebi, pa šta? Kontradikcija je matematički mehanizam, a moral nije ni matematika, ni logika. Postoje stvari koje nije moguće poreći. Ne može se baš sve staviti u zagrade, nije sve relativno. 1+1 jeste 2, ali nužnost tog zaključka ne tera me da, u slučaju da sam trgovac, tačno vraćam kusur. To nije predmet matematike. Suštinsko pitanje je: da lije uopšte predmet nečeg? Radim kao da nije, dakle nije! Da li postoji svrha ljudskog delovanja? Ako postoji, onda je ona važnija od samog čoveka. A kako da nečem drugom dam prioritet? Kako da se odreknem sebe? Ili još bolje: zašto bih to uradio? I da li zaista postoji nešto važnije od mene? Ako je svrha čoveka čovek, da li se razlozi pojedinca, individue, mogu univerzalizovati? Da li sam dužan da druge uopšte uzmem u obzir? U mom svetu odgovor je ne. Zašto? Zato što ja tako hoću! Kategorički imperativ, zlatno pravilo: smejurija, ne postoji povratna sprega, nema autoreferentnosti, jer onda ne bih ni ja postojao. Lažem, ali ne volim da me lažu. Nemam filter koji bi neke od mojih zamisli sprečio da se ostvare. Ja u sebi nemam pregrade u smislu: ovo mogu - ovo ne mogu, ovo smem ovo ne smem. Ne postoji kriterijum koji me raspolućuje na dopustivo i nedopustivo. Mogu i smem ono što hoću. Nemam parametre koji mi ograničavaju ponašanje. Nije sve smisleno, motivisano, pokrenuto razlogom ili svrhom. Ako bi svaka stvar imala svrhu, morala bi da postoji neka krajnja svrha

kojoj sve teži. To je put u manastir. Previše teistički. Krajnji cilj negira svakog pojedinca, negira mene. Ako život ima svrhu, onda život nema smisla. Hteti osmisliti život je reductio ad absurdum samog života. Tu nema mesta za mene!!! Znači, smešna koncepcija, jer gde sam tu ja? Previđa me, kao i svakog drugog. Vide se samo šabloni, a svi šabloni su prazni. Šablon je opštost, ono zajedničko i nebitno.

26. SILVIJA (II)

Ležim na crnom kožnom kauču, postavljenom nasred sobe, u polumraku. Nije mrak toliko gust koliko su sve boje razlivene, neprirodne, kao u brzopoteznom akvarelu sa puno vode i malo boja. Iz tame se pojavljuje ženska osoba... Rebeka... ne, Silvija! Gola je. (I ja sam go.) Približava se. Taman kad pokušam da je dodirnem, uzmiče. Izaziva me, pleše, zavodi, igra uz neku pesmu, soundtrack ovog trenutka, koji ne čujem. Onda spušta glavu tako da joj kosa pada kao vodopad plavih pramenova. Dodiruje me njome po telu, spuštajući se i podižući, goredole. Poglednula me je u oči pogledom tigrice koji je sevao u mraku i zabacila kosu kratkim trzajem glave, pa nastavila igru, ovog puta dodirujući me kao žilet oštrim bradavicama. Svaki dodir ostavlja tragove. Podigla se i nastavlja da igra. Čujem „Biohazard” Waiting to Die, pesmu koja me trže iz predanosti. Silvija me istog trena hvata za kurac i počinje da puši, ponovo zaškripavši zubima. Osećanja se mešaju, ali sva su divna. Tečnosti u meni se kreću, naviru, kruže. Adrenalin navaljuje. Ovo nije orgazam, drugačije je, potpunije. Celog me uzima u usta poput neke invertovane mesožderke, koja umesto da se hrani, predaje energiju, unoseći u mene ujedno i neki strah, neizvesnost. Kao da hodam po žici iznad provalije. Poput seksa u kolima pri brzini od dvesta na sat. Tona adrenalina. Usne su joj poput vrata hrama u koji je teško stupiti, a u njemu se nalaze savršeni spokoj i mir, odgovori na sva pitanja; zapravo, ona se ovde više i ne postavljaju. Vrhunac se odlaže beskonačno, kao da svršavam satima, a još nisam svršio. Soba se puni ljudima koji nas obilaze, posmatraju, međusobno se sudaraju, vrte ukrug. Tela su im izdužena poput štapićastih čika, likova koje crtaju deca još nerazvijene percepcije. Izgleda kao da ne nose odela. Tela su im pastelnih boja, neljudska. Vrištim. Pokušavam da ustanem, ali mi Silvija ne dopušta. To mi, začudo, ne smeta. Prepuštam

se, ostavljajući svoju podsvest bez rata, koji propisuje horizont očekivanih reakcija. Silvijin dugački jezik obmotao mi se još nekoliko puta oko kurca; napokon svršavam. Skočio sam iz kreveta, ah osećaj stvarnosti sna nije se menjao. Elementi periodnog sistema klize mi niz žile, čineći me srećnim kao da je seks nastavljen. Na zidu visi kalendar sa obeleženim dvanaestim. Rođendan mi je. Neka gori Rim!

27. ROĐENDAN

Trenutno su kod mene Marija i Rebeka. Ognjan i Andrej kasne. Da je publika brojnija, pomislio bih da žele jači halo efekat, ovako... bilo bi imbecilno. Zavaljen u fotelju, ćaskam sa ovim dvema. A momci, kad se pojave, pojave. Još uvek se u ovakvim situacijama osećam kao klinac, euforičan i blago napet. Marijina crna haljina slaže se sa Rebekinom majicom, kao što se Rebekina kosa slaže sa Marijinim očima. Divan prizor. Dok sede na dvosedu isprepletanih nogu, deluju kao jedno biće sa više udova. Otresao sam glavom i otišao da sipam piće. Suviše sam trezan. Marija je listala kanale na kablovskoj, zadržavši se na Eksploreru. Tražile su da pustim neku muziku, pa sam otišao do računara, ali i posle temeljnog pretraživanja po folderima ne uspevam da pronađem nešto što mi se sluša. Pustio sam Best Of David Bowie samo da ne slušamo tišinu i vratio se do njih. Nema dovoljno dobrih albuma. Da li je tome kriva hiperprodukcija ili je u pitanju moja lična prezasićenost? Ne znam, ali znam da sam iz svakog albuma koji imam, a ima ih podosta, iscrpeo energiju, život. Sad mi deluju ko ljudi na umoru. Marija pevuši The Man Who Sold The World, zajedno sa glasom iz zvučnika. „Nema, kad Bouvi napravi hit, onda je on baš...”, prokomentarisao sam, prekidajući višeminutnu tišinu. „A to nije ’Nirvana’?” rekla je pogrešno se osmehnuvši, pa nastavila: „Ja vidim nikako da krene dž dž dž dž”, imitirala je zvuk gitare na distorziji. „Eto, to je dokaz da ja samo slušam reči.” „E, a kako se zove ona njegova pesma, ne peva je on nego, čini mi se, Brajan Feri, nešto... woman...?” Rebeka je pokušala da otpevuši... „Uvek mešam tih nekoliko pesama gde se pominje woman.” „Never Met Girl Like You Before”, izletelo je odnekud.

Rebeka je zapevala uvodne stihove i ushićena poput deteta počela da tapše. „Ali tu se nigde ne pominje woman”, protestovala je Marija bez razloga, kao što sam i ja komentarisao Bouvija. Rebeka je namrštila obrve tražeći pomenutu reč među stihovima. „Pazi stvarno, kô bi reko! Ne znam što, ali uvek mešam nju, onda onu iz Pulp Fiction: Girl, You li be A Woman Soon i Brajana Adamsa Have You Ever Really Loved A Woman ili kako se već zove.” „Ja tu ne vidim nikakvu sličnost, osim što Brajan Feri i Brajan Adams imaju isto ime”, uporna je Marija. Ovim insistiranjima podsetila me je na moje male mentalne igre. Rebeka nije izgledala naročito pogođena, samo je slegnula ramenima i zadržala zamišljeni izraz lica. U trenutku kada je zaustila da nešto kaže, neko je pozvonio na ulaznim vratima. Vratio sam se sa Ognjanom i Andrejem, koji su marširajući među sobom nosili kutiju 32x20x5 cm, zavijenu u ukrasni papir. Iz njihovih usta se orila pesma, intonirana čeličnom disciplinom: „Vor der Kaserne bei dem großen Tor Stand eine Lanterne und steht sie noch davor So wollen wir uns wieder seh’n Bei der Lanterne wollen wir steh’n Wie einst Lili Marlen’.” „Srećan rođendan!!!”, zaurlala su obojica, očigledno već zagrejani alkoholom. „Hvala, hvala... a, šta je ovo?” Pokazao sam glavom prema predmetu koji mi je opterećivao ruke, mase verovatno nekoliko kilograma. Nakrivio sam kutiju i počeo da je mućkam, kad su obojica skočili i počeli da mi pokazuju rukama da prestanem. „Šta je, je l’ nešto živo?”, upitao sam, nakon što sam prestao. „Joj, da nije mače?” rekla je Rebeka, ali oni su se samo značajno smeškali. „To ćeš videti kad otvoriš... ali čekaj, prvo mi reci...” prišao je skroz do mene: „Šta je sa Vukom?” Pokidao sam šareni papir i tek tad se našao na pravom početku. Drvena kutija, čvrsto zašrafljena sa svih strana. I uz pomoć šrafcigera jedva sam je otvorio. Na prvi pogled sam pomislio da me zezaju.

Izgledalo je da unutra nema ničega, osim gomile iskidanog papira. Posle pretraživanja izolacije, dok su se Ognjan i Andrej gurkali i zgledali, izvukao sam omot knjige poznate spisateljice, sa kojeg je svojim ogromnim nosom streljalo njeno unepriličenje, egoistički postavljeno na front cover, i shvatio šta je sadržaj papirića svud okolo. „A ovo je?”, izustio sam, još uvek u neverici. „Morali smo”, odmahivali su glavom, „stvarno nas nervira, krava glupava.” „Odem ja u knjižaru i tražim od devojke što radi tamo neku njenu dobru knjigu i ona mi pokaže na polici nekih pedesetak komada. Počeo sam da se valjam od smeha, al’ nekako iskuliram i uzmem prvu koju sam dohvatio”, produžio je Ognjan. „Kô da ima razlike”, čuo se i Andrej. „Jeste li zajedno cepali?”, pitao sam. „Jesmo. Došo ja kod njega, pustili ’Morbid Angel’. Do kraja prve pesme već je bilo gotovo.” „Još ja kažem: dobro je...”, reče Ognjan. „Ma, kurac dobro, još je moglo da se čita”, uleteo je Andrej. „Eto vidiš. Kako god, usitnili smo je još više”, propovedao je Ognjan koji je glumio glas razuma, a onda se i on presamitio od smeha. „E bre, pa nije to sve, traži dalje!” komandovao je Andrej setivši se da, pored ovog avangardnog performansa u vidu omota, postoji i glavni poklon. Dok su mi kroz prste, poput suvog peska, klizili parčići papira, ličio sam na arheologa koji je upravo otkrio Heraklitove nedostajuće fragmente. Pomislio sam kako će možda jednom neko isto tako opsesivno sastavljati njenu knjigu. Na tu misao razvalio sam se od smeha. Ponovo se začulo zvono. „Ko li ovo može da bude?”, zaustila je Rebeka. Slegao sam ramenima, pokazavši joj da sam iznenađen koliko i ona. Pošao sam do vrata i umalo se na hodniku nisam sudario sa Silvijom. Nisam još stigao ni da se povratim od iznenađenja, a mozak ju je već ugledao među scenama iz onih starih tinejdžerskih komedija u kojima neke pubertetlije pozovu na rođendan kurvu-striptizetu, pa posle upadnu matorci... „Pa gde si ti, nisi valjda mislio da sam zaboravila?” Pogledala me je opijajućim pogledom ispod obrva i odmah mi postade drago što nije. Poljubila me je, uguravši mi jezik duboko u grlo. Dok sam se osvrtao da vidim da li je Rebeka videla, tutnula mi poklon u ruke.

Flešbek: „Zdravo”, rekao sam razvijajući njeno telo poput rođendanskog poklona, dok sam je oslobađao suvišne odeće pomoću dugačkih kirurških makaza. „Nikad.” „E pa, slavljenice, srećan rođendan”, rekla je i prošla pored mene, ostavivši me nasred hodnika. Rebekine oči su posmatrale šta-će-ona-ovde pogledom, ali sam se trudio da ne obraćam pažnju. „Uh, al’ ti je fina majica!”, ispalio je Andrej umesto pozdrava. Nisam znao na šta misli dok nisam pogledao Silvijine grudi, na kojima je krupnim slovima pisalo: „I am still a virgin”, a ispod sitnim slovima dodato, „unfortunately, this is very old T-shirt.” „A otkad je majica?” bio je uporan. „To je lična stvar. Ne moraš baš sve da znaš.” Uživao sam posmatrajući je kako glumi, kao da joj je stvarno stalo. Prava profesionalka, ne može da odvoji zabavu od posla. Naglo se okrenula prema meni, ostavljajući Andreja da smisli sledeće pitanje. „Otvori da vidiš šta je!” Još jedan poklon uvijen ukrasnim papirom, koji srećom nije izgledao okovan kao Ognjanov i Andrejev. Prionuo sam na posao. „Je li, je l’ imamo autorsko pravo da ubacimo tu majicu u knjigu?”, nastavio je opsednuto. Nije mu ovo bio prvi put. Jednom, kad je Silvija obukla neku majicu sa rupicama u obliku malih srca po celim grudima, mucao je kao da je progutao pola tegle vrelog pekmeza. „Naravno”, prošaputala je ne pomerajući usne. „A kako vaša knjiga, kad smo već kod toga, kad ćemo da je čitamo?”, pitala je Rebeka, rešena da spreči Silvijino monopolsko otimanje pažnje. „Biće za nekih mesec dana”, rekao je jedan od autora. „Da, samo što to govorimo već tri meseca”, nestrpljivo je dodao Andrej. „A o čemu je knjiga?”, konačno se Silvija setila da pita, omogućivši Andreju da zablista. „To ti je o nekoj ribi...”, nije stigao da završi, jer mu je Ognjan pokazivao ono što je sad već i sam video. „E pa ne možeš to da radiš, kako sad to!!!” Buljio je u njen poklon koji je, sad potpuno ogoljen, počivao na mojim dlanovima - knjiga How to Make Love Like Porn Star Džene Džejmson. „Imaš i posvetu”, ubacila je Silvija, ne obraćajući pažnju na Andrejevu reakciju.

Otvorio sam prvu stranu i video Silvijin rukopis. NasukanA Ja verujem da čujem svoj glas mada, znam da ne dopire iz mene Nasnimljen je Ima li u meni još strasti il’ umrla je? igrajući role u ličnom životu Tama je dublja i praznina se širi, dalje! dok me, u potpunosti ne proždre Ne sećam se svoga glasa, umorna, da bih disala! ponavljam, šta Tanatos šapće. Marija i Rebeka nemo su se zgledale i otišle da ukinu Bouvija, koji je otišao predaleko. Pustile su „Blackmores Night” bend Ričija Blekmora i one njegove ribe Nešto Night. „Uz ovo je Bloody Mary jednom vodila ljubav”, reče Ognjan. Nasmejao sam se tom eufemizmu. Flešbek: Bloody Mary. Kada sam otišao kod nje, nakon rituala i provale u stan, sve je bilo drugačije: raspored nameštaja; slika nije bila tu, pogotovo Ćelavac. Ali, nije to bilo najhitnije, ni Bloody Mary više nije bila tu. Mislim, zatekao sam je u stanu, bolje reći: ono što je ostalo od nje. Vrata su bila otvorena; sedela je na dvosedu, sa skupljenim nogama koje je pribila uz grudi i čvrsto obgrlila. Klimala se napred-nazad kao drogirana. Iz usta su dopirale reči koje nisam razumeo - nisam siguran ni da su imale neki smisao. Prodrmao sam je i opalio joj nekoliko šamara kako bih je razbudio - nije pokazala nikakvu reakciju na bol. „Ko je onaj

Ćelavi, šta mi to radite? Ko ste vi?!”, drao sam joj se u facu, ali nisam postigao apsolutno ništa. Još više se pribila uz dvosed, stežući kolena tako čvrsto da su joj prsti pobeleli. Odgurnuo sam je i pretražio stan; nisam našao ništa. „Kako ja sad ovo da slušam? Idi pusti ’Dissection Where Dead Angels Lie da okaješ grehe”, savetovao je Andrej Ognjana, koji se samo smeškao. Flešbek: Nikada ih nisam voleo, ni tu njihovu ulogu posrednika, tumača božjih postupaka. Tako su jadni, bespolni, nedovršeni. Bez obzira da li ih doživljavao kao naslednike neizdiferenciranih animističkih duhova, supstitute božanstva žive i nežive prirode ili nekako drugačije, usmerenije nekoj religiji, jedina asocijacija na njih mi je priča o Sodomi i Gomori, u kojoj su, kad su se pojavili, hteli i njih da jebu. Zaista, koža joj je anđeoski bela, ako to uopšte mogu da znam, samo nekako bezlično ravna, dosadna, bez ožiljaka, mladeža. Liči na ljude u crnom odelu. Nema greške, ali ni mašte. „Nego, maleni”, poče Silvija. „Gledala sam neki film, verovatno bi ti se svideo”, gutala me je očima, tako da Rebeka nije mogla da se suzdrži. „Ona gleda filmove, ajde molim te!” Osmehnuo sam se krajevima usana. Rebekina ljubomora bila mi je simpatična. Silvija nije obratila pažnju, samo je za tren zastala: „Načo Čerda, film je Genesis, zapisala sam da ti kažem. Mislim da čak ima nekoliko delova.” Odmahnuo sam glavom. „0 nekom vajaru je... ima neku nekrofilsku atmosferu. Ne traje dugo, tridesetak minuta, čini mi se”, pocrvenela je. „Ja znam samo za Nekromantik”, reče Ognjan. „Ma to je shit”, zareža Andrej i mi se, uglavnom, složismo. „Da se seče torta!”, ispalila je Rebeka i nestala u kuhinji. Zagrizao sam komadić koji sam prethodno viljuškom odvojio od parčeta na tacni i prepustio se zadovoljstvu. Ostali su ćutke sledili moj primer. Samo je Andrej udarao drškom viljuške po stolu kao razmaženo dete, i tražio da pustim „Angel Corpse”. Zapretio sam mu ogromnim nožem, zamazanim šlagom, kojim sam upravo isekao tortu. On se samo nasmejao. Ognjan je ustao i pustio „Helloween” Eagle Fix Free. Flešbek: Krvavi orao anđeo, čitao sam o tome. Mislim da potiče iz Skandinavije. Kô što Vuk reče: mala, večeras baš nemaš sreće. Položio

sam joj telo, licem prema zemlji, tako da guta prašinu sa poda. Kažu da svaki put kad vidiš zvezdu padalicu, jedan anđeo dobije krila. Dugim nožem sam zasekao ispod lopatica i kroz zareze koje sam napravio, izvukao plućna krila napolje. Ne mogu da vidim nebo odavde i da li se ovoga trena zvezda otkinula sa nebeske zavese, ali znam da če jedan anđeo sada dobiti par krila. Posrćući na podu, borila se za poslednje udahe. Izvučena, plućna krila su se pomerala, pa je ličila na krvavog anđela koji dišući pokušava da raširi svoja nova krila. „Bar da si pustio I Want Out”, škrgutao je ironično. „Znaš da mi je isti kurac da l’ je ’Blackmore’s Night’ il’ ’Helloween’. Tražio sam ’Angel Corpse’!” Flešbek: Neka bude Angel Corpse! I bi Anđelin leš! „Što, dobra je pesma?” branio se Ognjan, tražeći našu podršku. Ali mi smo se davili tortom. „Slušaj ovo? To ti je isti kurac ko onda kad si snimao onoj maloj kompilaciju...” Andrej je načeo ekskurs, očigledno je bio nezainteresovan za tortu, ali gaje Marija presekla. „Čekaj, čekaj, kojoj maloj?” „Ma, ne znaš je ti, davno je bilo”, Andrej je odmahnuo rukom. „Kako mi niste pričali?” „Ejjjj... pusti me da završim!!!”, skočio je sa stolice. „I tako, snimaš ti kompilaciju, pa ubaciš ’Blind Guardian’ Bard’s Song, pa ’Panteru’ Well Meet Again, sve manje više balade i odjednom ’Deicide’ Serpents Of The Light. Ja te pitam šta će ti to? I šta si mi rekao?” Gledao je u Ognjana likujući. Ognjan je najpre ćutao, a onda nas pogledao u čudu, shvativši da očekujemo odgovor. „Šta sad? Nemam pojma! Jesi bre ti normalan, znaš kad je to bilo?” „Rekao si: što dobra je pesma, eto šta.” „Hoćeš da nam sviraš?”, prošaputala mi je Rebeka na uho. Naravno da sam prihvatio. „Samo, molim te, isključi muziku”, rekao sam joj hvatajući gitaru za vrat kao da davim rodu, dok sam je podizao sa stalka. Štim je bio OK. Žice su zajecale kad sam započeo uvod u f-molu. „Joj, šta to bi?!”, pitao je Ognjan. „Stani, nemoj da mi kažeš!” „Imam utisak da će biti nešto bezveze kad se setim”, gunđao je Andrej. Prešao sam sa foršpila u tempu 127 na strofe u tempu 98. Rebeka je zapevala, razrešivši ostale dileme:

„I was five and he was six We rode on horses made of sticks He wore black and I wore white He would always win the fight Bang bang, I hit the ground Bang bang, that awful sound Bang bang, my baby shot me down.” Ne prekidajući da peva, prišla mi je sa leđa i spustila glavu na moje rame. Ognjan je zaneseno klatio glavom, dok ga Marija nije podigla da igraju. Plesali su lagano, u skladu sa pesmom. Poslednji taktovi su odjeknuli krunisani flažoletima u Esus4 akordu, koji je stvorio atmosferu večeri na mesečini. Marija je odmotala jedan niz bisera i prebacila ga preko Ognjanove glave, vezavši ih zajedno bisernim lisicama. „Nemoj, klaustrofobičan sam”, bunio se Ognjan. „Otkad to, molim te?” „Oduvek. Znaš, svaki put kad uđem u tebe, ja dobijem napad.” „Ma nemoj, pa što onda ne izađeš?” Podbočila se dok ga je gledala kako pada u zanos. „Ne smem! Moram da se suočim sa svojim strahom! Znaš kako kažu psihoterapeuti? Ja nisam od onih ljudi što pobegnu od straha, sakriju se, sačekaju ga, pa mu se polako prišunjaju i onda ga zakolju s leđa. Ja strahu prilazim spreda, da!... Opa”, uskliknuo je, čak malo i pocrveneo, postavši svestan našeg prisustva. „Samo nastavi”, rekao je Andrej glasom pripovedača. „Ovi dijalozi mi trebaju za knjigu.” „Vau, divno sviraš! Kako?”, pitala me je Marija, igrajući se onim biserima kao brojanicom. „E, draga Majo, mogu sad da ti kažem nešto poput: Kad ti pokažem ruke, nećeš videti ožiljke, ali ja znam da su tu, ili da prećutim. Biraj!” Prećutala je, zadovoljna odgovorom.

28. POETIKA LEPOG

Rebeka spava pored mene. Okrenuta mi je leđima, blago sklupčana. Jednu ruku steže butinama, drugu drži pod glavom, kao da joj je hladno. Pogled mi se zaustavio na njenom vratu, na pršljenovima čije se konture naziru ispod glatke kože, na istetoviranom bar-kodu; na veni koja hrani snove, na vampirskom tlu. Gladan sam. Jezikom sam ovlažio sasušene usne i poljubio je u vrat. Uvukla je glavu i skupila ramena uz osmeh. Zatvorila se kao jež, kao puž. Izvukao sam se iz kreveta, tiho, neprimetno, zmijski. Još jedan pogled na Rebeku otkrio mi je njeno koleno koje viri ispod ćebeta. Poljubio sam ga i ono je nestalo pod ćebetom, ostavljajući za sobom napućene usne na njenom licu. Doručkovao sam. Počinje da sviće. Dok sam pio čaj i čistio prašinu sa gitare, u stan se uvukao miris jutra. Miris, flešbek: Noćas sam, iščekujući san, razmišljao o parfemima, o tome koji bi mi miris najbolje pristajao. Tok mojih misli bio je otprilike ovakav: Retka su groblja koja ne mirišu na smrt, na hrizanteme i uvele ruže. To su groblja koja ne pohode živi. Živi mirišu na smrt, to je njihova privilegija. Grobljanska zemlja natopljena je suzama. Njih kiša ne spira, one se ne suše, ni vetar im ne može ništa. One su tu gde jesu, duboko uvučene u mermer, u zemlju, kamen, vosak... u kosti. Parfem sa mirisom groblja, sahrane; nešto takvo može se proizvesti ako su suze baza za proizvod. Fabrika koja bi se bavila proizvodnjom morala bi da ima pogon za destilovanje suza. Upošljavala bi određen broj ljudi, koji bi u toku svog osmočasovnog radnog vremena samo plakali i ništa više. Postoje različite vrste suza, u zavisnosti od toga šta im je uzrok. Suze radosnice, suze kao reakcija na fizički bol, suze zbog smrtnog slučaja; tako bi se dobile odgovarajuće vrste parfema; Smrt sina jedinca, Smrt majke, Smrt ljubavnika... Problem? Kako ih navesti da plaču? Hipnoza bi mogla da bude rešenje. Prvo bi se simulirao smrtni slučaj,

zatim bi se zaposleni bombardovao slikama svoje izmasakrirane ćerke ili sina, koje je upravo pregazio kamion, ili silovane pa zadavljene majke... Po isteku radnog vremena vraćali bi se u stvarnost, svojoj živoj ali već prežaljenoj i oplakanoj deci ili roditeljima, supružnicima... Mom demoncentričnom držanju potrebno je nešto apstraktnije, nešto što miriše na Umiranje, na Smrt. Nešto što ne izaziva sažaljenje, već strah. Nosio bih parfem koji se proizvodi u fabrici u kojoj zaposleni plaču zbog straha od Smrti, Umiranja, Zla... ili još bolje u kojoj plaču zato što se plaše mene. Uzeo sam gitaru i kroz prste propustio „Dream Theater” Metropolis, sa albuma Images and Words. Treba da kupim nove žice za gitaru. Prodavnica se otvara za pola sata. Juče sam ponovo počeo da radim na oblikovanju leđnih mišića. Bez lažne skromnosti, savršeni su, ali me ipak muči griža savesti jer sam ih poslednjih nekoliko dana zapostavljao na račun dokolice. Rekao bih opravdano, ali kako da to pomirim sa grižom savesti? Ipak opravdano. Da! Otključavam vrata, ulazim u stan, vraćam se do sobe da još jednom pogledam Rebeku kako spava. Nisam pogrešio: ovo je jedan od najlepših prizora koji se mogu videti. Postupam patetično, emotivno... pa šta, bar nisam toliko glup da pokušam da svaki svoj postupak uramim razumom! IV, III, II, I, prizemlje. Vraćam marker u džep i izlazim iz lifta. Još jednom sam napisao KURAC i ispod toga dodao DC.LX.VI; na istoj vertikali nalazi se i kukasti krst od juče. Prizor upotpunjuju tampon natopljen krvlju u uglu lifta i krvavi otisci prsta na ogledalu: verovatno posledica čišćenja/brisanja prstiju. Pretpostavljam da je neka smerna debela gospođa, recimo sa petog sprata, ostavila svoj krvavi tovar, da bi zatim drugoj smernoj debeloj gospođi, recimo sa trećeg, ogovarala (svaljivala krivicu) iz čiste zavisti neku mladu-sisatu-zgodnu-neudatujebačima-okruženu-kurca-željnu-plavušu, recimo sa sedmog. To što je uradila po definiciji nije higijenski, komšijski, ljudski, normalno, moralno... na kraju nije ni zdravo. Ali nije bez efekta. Na stranu činjenice, roj muva, kolonija bakterija... prva asocijacija je bolest. Zato, ko god uđe, ne diše dok ne izađe. Jer svakim udahom rizikuje da dobije ko zna šta. Moje delo je savršenije, životnije, trajnije... Ne može se tako lako dezinfikovati, sanirati, suzbiti... Zaslepljuje me sunce iz retrovizora. Skrećem u prvu ulicu desno, da mu promenim upadni ugao. Sada su mi oči opet širom otvorene. Opet desno... pa levo... uz Bulevar... preko mosta... levo, desno... kroz tunel.

Probijam se kroz lavirint nasumično, ne tražim izlaz. Gledam kroz oči Minotaura, tražim žrtvu, nekog da okrvavim gume. Slušam „Hate” Awakening of a Lair. Osećam kofein kako mi struji kroz mozak, grebe Rebekin lik koji je istetoviran u mojoj svesti, češe se o ljubav, strah, mirise, boje, sećanja, planove. Rado bih zgazio nekog pijanistu u crvenim cipelama i plavim pramenovima - peder, ili klavir-štimera... R. M. Crni - „pisac”. Izlazi iz prodavnice. Pratim ga... Skreće u uličicu. Dotežem rukavice. Prilazim mu. Koža se lepi uz kožu. Čuje moje korake. Okreće se. Prepoznaje me. Juče mi je potpisao svoju knjigu. U ruci drži kesu, u kesi nekoliko banana - šest, i litar mleka. Došlo je vreme da na njemu iskalim bes. Stao sam ispred njega i namestio se u položaj koji mi dozvoljava da ispalim jedan silovit đako-zuki. Skamenio se kao pred pogledom Gorgone Meduze. Ali u poslednjem trenutku sam se predomislio, otvorio pesnicu, promenio putanju ruke i dlanom mu nos zabio u mozak. Dve krvave crvene niti cure mu niz brkove. Stoji nepomično kao da nije mrtav, kao da je zamrznut u vremenu, u jednom njegovom odsečku. Prostoruje, ali mu nedostaje vremenska koordinata, ne kreće se... Konačno, kesa pada na asfalt ostavljajući otvorenu šaku za sobom. Beživotna gomila sala počinje da se ljulja, da gravitira oko ravnotežnog položaja. Osciluje. Nigde nikoga. Kao da moje biće odbija svakog slučajnog prolaznika. Kao da je svakome ko inače prolazi ovom uličicom nešto reklo: nemoj prečicom; kao da je podsvesno najavljena elementarna nepogoda. Ovde čak ni zvuci ne dopiru: nema čegrtanja pedala dečjih bicikala, industrijske buke, sirena... Ja i... ...Glavonja. Ogromna četvrtasta glava sa sedom kosom, brkovima i klempavim ušima. Hvatam ga za kosu i nabijam mu glavu uz fasadu magacina. Pritiskam koliko njegova lobanja dozvoljava, a da se ne zdrobi. Vesto manevrišem olupinom, uništavam mu lice. Ljuštim mu glavu o zid, koja, dok se približava trotoaru, ostavlja krvavi trag pomešan sa delovima obraza, uha, usana; zid premazan, presvučen, kožom lica. Srećan sam. I besan sam. Biće posla za patologa... Mortician, u tok svesti uključuje se „Mortician” Stab sa albuma Chainsaw Dismemberment: Night of tenor, brutal murder... Treba sve to ponovo sastaviti, ušiti, zamaskirati, našminkati, zalepiti, sklopiti slagalicu, izmisliti delove koji nedostaju, delove uha, obraza, usana, zubnu gleđ... i zatim mu namestiti osmeh na lice, poslednji i večiti. Skidam rukavice i motam ih u rolnu, sa gađenjem gledajući krvavu telesinu pod svojim nogama. Čujem škripu guma - neko je razbio tišinu,

samoću. Juri ogromnom brzinom ka meni. Ulica je uska, nemam gde da se sklonim; nigde prolaza, vrata. Bacam pogled ka metalik vozilu koje samo što me nije pregazilo i skačem na vreće sa đubretom uza zid; ali pre nego što sam pao na njih, video sam vozača: Ćelavac. 08:13. Stajem ispred Grimaldijeve kapije. Svratiću u posetu Silviji. Prolazim pored Ognjanovog stana. Tišina. Spavaju. Probudiću ih kasnije. U dvorištu sam sreo Grimaldija; sedi na klupi ispod stabla kivija i puši. Prišao sam i pozdravio ga. „Čuo sam šta se dogodilo sa Gospodinom Žakom”, rekao sam saučesnički. Oborio je glavu, a u uglovima očiju zasijaše suze. Kaže da ne može da veruje kakav je monstrum mogao to da uradi; šta je on mogao da mu bude kriv... Odmahujem glavom odobravajući sve što govori. Pozdravili smo se; pogledam ga još jednom i okrećem se. „Ova zemlja ništa mi lepo nije dala! Uzela mi je sve najlepše što sam imao. Prokleta bila!”, čuo sam iza leđa vapaj umornog čoveka, koji više nije mogao da zadržava bes. „Ostao sam da živim ovde jer u Italiji nisam imao nikoga; voleo sam svaki kamen ovog grada. A sad... sad ću da se vratim u otadžbinu... gde sam rođen. Gde nemam nikoga! Kupio sam kartu; sutra putujem!” Slegnuo sam ramenima, poluokrenut, i još jednom odmahnuo glavom. Zvonim kod Silvije. Predložio sam joj da otvori školu za pušenje kurca. Nešto što bi se zvalo Blow Job Academy. U podnaslovu bi pisalo Preduzeće za seksualno-saznajnu transakciju. Devojke koje bi dolazile da uče plaćale bi školarinu. Silvija ne bi imala troškove za modele, jer ko bi odbio da mu neka dobra riba popuši. Još ako je neiskusna... Pa, one to rade najbolje. Jedino ako baš nemaju pojma ili ako neko bude nezadovoljan, uzmeš lepo stvar u svoje ruke i odradiš to kako treba. „Ja da mu popušim?”, upitala je uzbuđeno, a oči joj zasijaše. Nastavljam svoju priču, sputan Silvijinim pogledom koji me proždire. Dok pričamo, nešto mi golica grlo, treperi kao pero, kao ukus čokolade rastopljene u ustima, koju polako gutam. Kada devojka završi kurs, dobija zvanje Blow Job Officer ili ako je baš dobra Blow Job Instructor. One najbolje, koje nastave da se dokazuju, jednog dana dobijaju zvanje akademika.

„E, akademika?” prokomentarisala je, kao da preterujem. „Pa što da ne?”, nastavljam da je ubeđujem. „Vidi ovako: to što si svaki dan u misionarskoj pozi, ne znači da si misionarka. Isto tako je i ovde: završiti akademiju ne znači odmah postati akademik. Potrebno je malo više truda.” „Misliš, popušenih kurčeva?”, rekla je kroz smeh i otkopčala gornje dugme na spavaćici, otkrivajući deo svojih ogromnih sisa. Bradavice me već streljaju kroz providno platno. „Recimo”, potvrdio sam. „Znači da ja jednog dana mogu postati akademik?” „Možeš i sada.” 10:27. Iznajmio sam apartman u Hajatu sa velikom terasom, na poslednjem spratu. Častio sam recepcionera da bih se prijavio pod lažnim imenom. „Ma nema problema gospodine Kovač”, rekao je sav srećan. Glupak. Čekam Rebeku. Bićemo turisti u sopstvenom gradu. 10:59. Neko zvoni. Stigla je. 12:02. Sedim na sredini sobe zavaljen u udobnu fotelju. Kroz otvorena vrata terase gledam vidljive delove neba i grada. Pušim. Pepeljaru držim u levoj ruci. Slušam „Behemoth” Zos Kia Kultus. Rebeka još uvek oblizuje moj nabrekli kurac, sa ostacima sperme na licu. Endorfin mi struji telom. 17:54. Vozimo se dva’es trojkom. Iza nas sedi neki mali, proćelavi matorac, 30-40 godina. Priča sa nekom klinkom. Prisluškujemo. Muva je. On je profesor, ona mu je učenica. Objašnjava joj šta je likoravan. Baš nju briga za perspektivu, gleda samo kako da ga odjebe. Odgovara sa „da” i „ne”. Fokus razgovora, odnosno monologa, prebacuje na sebe. Priča joj neke tupave priče na osnovu kojih bi ona trebalo da zaključi kako je on romantičan i da mu onda iza prvog ćoška popuši kurac. Šta drugo? Rebeka sedi do prozora, blago se okreće ka meni nalevo, dovodeći svoje telo u „Mona Liza” položaj. Diše mi u uho. Gura jezik. A, u stvari, loži ćelavog; okreće se tako da on može da vidi njene sise, njihov profil. Možda će i da siluje klinku, ko zna? „Baš ti je velika ta torba. Pomoći ću ti da je poneseš.” Uporan je, nema šta. Ali šta vredi kad je idiot. Tautologija. Bio je na audiciji za nekakav kviz. Kao, oduševili se njegovim odgovorima, sigurno će ga pozvati u emisiju, a tu će onda da namlati para, ih! Savršen trenutak, u smislu romantičan, definisao je kao šetnju Kineskim zidom sa voljenom osobom u sumrak. Bes mi izbija kroz svaku poru na koži. Kao dlake. Kao da ću da se

pretvorim u vukodlaka. U zver. U bes. U biće bez ograničenja. U metak, u nož, u pesnicu, u bol, u kaznu, surovu odmazdu. Ugrizao sam se za usnu i time nadoknadio udarac pesnicom u čelo romantičnog. A neostvarena želja mu je... Očekujemo neku manekensku frazetinu tipa: mir u svetu ili da više nikada ne bude gladi, siromaštva... Iznenadio nas je. Želja mu je da prenoći u Keopsovoj piramidi, jer, kaže: „Poslednji čovek koji je to uradio bio je Napoleon.” 18:27. Vozimo se. „A što joj jednostavno ne kažeš da ti se diže na nju? Znaš kakve su klinke, verovatno će je to naložiti više i od Kineskog zida i svih piramida zajedno.” Okreće se i hvata me za ruku. Nisam ovo očekivao od Rebeke. Sa stilom. Svaka čast. Ništa joj nisu odgovorili. On izlazi na sledećoj stanici. Krećem za njim da ga išutiram. Uhvatila me je za rukav zadržavši me u autobusu. Kakav kviz, sigurno laže. Bio je u nekoj agenciji za ženidbu preko oglasa. Ostavio je sliku, popunio formular i sad čeka da mu se javi „ona prava”. A romantičan je. Kurac! Trebalo je još u autobusu da ga iznabadam. To bi ga sigurno inspirisalo da napiše neku tužno-patetično-pesimističnu pesmu o nepravdi i prolaznosti života. U tok svesti uključuje mi se Kalikle. Dan drugi: Platio sam onom recepcioneru da vlasniku lokalne televizije, mom prvom komšiji, pošalje faksom dvadeset puta jedan potpuno crn papir. Sigurno će mu istrošiti toner. To ga opasno nervira. Neko mu to stalno radi. Dan treći: Muzeji, galerije, knjižare, pozorište... Dan četvrti: Danas se odmaramo uz TV. Posle podne ćemo opet poslati faks. Dan peti: Danas se odmaramo uz TV. Posle podne ćemo opet poslati faks. Dan šesti: Moj jezik i njena požuda. Njen jezik i moja požuda. Hranimo se. Izgladneli. Srećni. Pritisnuti mrakom i slepljeni. Srasli. Mi. Bez razuma. Uklopljeni u tišinu, u tišini, između otkucaja srca i disanja. Lebdimo živi, bez razuma. Mi. Udišemo jedno drugo, ispijamo suštine. Nektar. Ambroziju. Život. Ispreplitani, zavezani u čvor. Uvijeni u njenu kosu. Obmotani spiralom vremena, istrgnuti iz njega. Topimo se, pretvaramo u tečnost, u drhtaj. Brišemo svoje granice, postajemo jedno, razliveni u večnost jednog drhtaja. Uzajamni horizont. Okupani muzikom dodira. Utkani u ritam večnosti. U puls... slušamo „Enigmu”. Vidim samo boju, zelenu, bez oblika i stvari koja je zelena, vidim žuto i plavo i crveno... Vidim sebe i Rebeku. Gledam iz perspektive cigle u

zidu. Osećamo ljubav. Rascepljen sam na dva dela: 1) jedan koji gleda iz zida; 2) drugi koji stopljen sa Rebekom leži na krevetu. Vidim/osećam naša isprepletana tela kao mrest zmija, kao uplašeno jato riba u dubini okeana. Okean -> Voda. H2O: deset elektrona, deset protona... — (H2O -> Voda). H2O je samo matrica (ѵлокзіцзѵоѵ). Voda je mnogo složenija... Enigma nas projektuje u okean. Okružuje nas ono uplašeno jato riba, kruži oko nas. Kruži po nekom čudnom obrascu, pretvara se iz kruga u sferu. Ljubimo se. Ne dišemo. Oko nas, zajedno sa jatom riba, kruži i ona cigla, ja/2, u koju sam smestio deo sebe. Obezbeđuje pogled spolja, kao kamera. Treperimo. Drhtimo. Zeleni. Žuti. Plavi. Crveni... Okruženi dubinom, ispreplitani sa njom, ispresecani ponekim zrakom sunca. Lebdimo. Letimo. Ispunjavaju nas osećanja koja nisu podređena vremenu. Ono prolazi pored nas u oba smera. Kao u rimejku Vremeplova. Ljubimo se na vrelom pustinjskom pesku, na ivici glečera, zatrpani snegom, u grotlu vulkana. Korali rastu na našim telima, lepe se, meduze se provlače kroz njenu kosu, ptice se gnezde na našim glavama, laste izleću iz usta... Čujem jezike Čoveka: doloribus, enfance, dубцна, effigy, Auflösung, sin2cc+cos2tt=l, восполъзовалцсъ... Dodirujemo vreme, ali se ono ne lepi za nas. Cigla počinje da se deli, razbija na atome, rasipa. Preobrazila se u muziku, u Mea Culpa. U vibracije koje se ne čuju već osećaju. Približava nam se delfin. Čujemo njegov smeh, pisak. Budi nas, prožima, kao streljanje. Čujemo zov iskona, odjek početka. Raj. Mi. Njene ruke u mojoj kosi. Moj jezik na njenim usnama, vratu, stomaku... ližem joj bradavice, stežem sise, zatim ih jednim blagim izdahom, kao kada štreber čisti naočare, hladim. Kao letnji povetarac na vreloj plaži sušim njeno mokro telo. Toplo-hladno. Ježi se. Slaže epikurejski izraz lica. Spuštam se ne odvajajući jezik od njene kože. Osećam njenu naloženost; ispoljava se kroz uzdahe, kroz njene ruke na mojim ramenima, kroz guranje nadole, kroz nestrpljivost. Jezik se susreo sa crveno-crnom čipkom, sa malim providnim parčetom tkanine, koje koliko-toliko skriva najosetljiviju tačku njenog nervnog sistema. Iz trenutka u trenutak kurac mi je sve čvršći, krući i veći... Ližem joj unutrašnju stranu butina, jezikom pratim čipkasti obod njenih gaćica. Rukama steže čaršav, gužva ga. Uvija se u ritmu Obscura, benda „Gorguts”, nepredvidivo, samo sporije. Kontrolu nad telom prepušta požudi. Osećam miris njene pičke. Čujem sebe kako dišem kao ronilac.

Kurac mi je čvrst, kao da sam na kokainu. Kokain. Nije loša ideja. Kasnije. Udišem puna pluća vazduha, prislanjam usta na pičku, puštajući usne da se slepe sa svilom. Polako izdišem. Dugo. Sporo. Vazduh u kombinaciji sa gaćicama izaziva osećaj toplote, vreline. Ona stenje. Vrišti. Hvata me za kosu, samo se drži, čvrsto. Udišem polako, dugo, sporo, ne odvajajući usta od nje i to izaziva osećaj hladnoće. Zatim opet toplo... hladno... toplo... hladno... Svlačim joj gaćice, ona širi noge i gura prst u pičku. Drugom rukom steže sisu i vuče je ka ustima. Kroz svest mi prolazi Dalijeva Meka konstrukcija. Isključio sam „Enigmu” i pustio „Prodigy” The Fat of The Land. Smack my Bitch Dp. Vadi prst i gura mi ga u usta. Napaljenost mi steže grlo, krade vazduh. Ližem joj klitoris, obema rukama širim pičku, guram jezik što dublje. Vlažna je i topla, slatka i uska. Rebekino stenjanje pali me još više. Kurac mi se kameni. Boli. Rebeka širi noge nabijajući mi glavu u pičku, kao da hoće da je ugura. Zubima joj grickam nabrekli klitoris, crven od krvi koja se u njemu skupila. Zavlačim dva prsta, jebem je njima. Vadi ih, stavlja u usta i sisa. Breath. Steže mi glavu butinama, uvijajući se i stenjući nekontrolisano glasno. Pička joj je tako vlažna da joj se vrhovi butina presijavaju pod svetlom sijalice. Podižem se na kolena, tako da može da vidi moj okamenjeni kurac kako se izdiže iznad njene razjapljene pičke. Menjamo uloge. Polako se pridiže i nabija glavu na moju kurčinu. Jezik joj je vlažan i vreo. Savršen. Palaca njim kao kobra. Imam osećaj da mi neko kida kožu. Prija. Firestarter. Stojim pored kreveta. Rebeka kleči preda mnom, usisavajući mi jaja u svoja usta. Jednom rukom mi drka kurac, drugom trlja pičku. Osećam kako mi struže zubima po glaviću, istovremeno ga oblizujući. Udaram je kurčinom po ustima, licu... refleksno trepće. Opet mi usisava jaja, zateže kožu... Padam na krevet, ležim na leđima. Seda mi na kurac i divljački se nabada. Fuel My Fire. Ne vidim dalje od njenih sisa. Ne čujem ništa sem uzdaha.............. „Svršiću!” „Svršavam!” Istovremeno. Svršio sam u nju. Kao da je nešto eksplodiralo, stomak mi se grči. Ne znam gde prestaje bol, a počinje zadovoljstvo... Još uvek sedi na mom kurcu, slažući usporene grimase. Svršava. Legla je preko mene lepeći mi oznojene sise na grudi, nastavljajući da mi dahće na uho... Dan sedmi: dan šesti.

29. NEPOZNATA

Neko uporno zvoni. Mrzi me da otvaram vrata. Zvoni i dalje; iritira. Vukovo samoubistvo baš me je uznemirilo... Postao sam nervozan... A zvono... Neću da otvorim. ...Javili su mi da se Vuk obesio o gelender u bolnici, između drugog i trećeg sprata... Nije ostavio nikakvu poruku... Pretpostavljaju da je zapao u jednu od svojih kriza... Danima nisam izlazio iz stana. Sedim na zafu jastučetu, nogu ulaštenih u položaj lotosa. Trup mi je uspravan, karlica lagano nagnuta napred, tako da su unutrašnji organi prirodno postavljeni, a abdomen ne trpi nikakav pritisak Glava mi je uspravna, brada uvučena, tako da mi je nos tačno na liniji pupka, a uši pod pravim uglom u odnosu na ramena. Leđima sam okrenut prozoru. Sedeo sam nepomično, ne osećajući vreme koje je proticalo oko mene. Da me je neko snimao ovih nekoliko dana, a zatim taj snimak sažeo u film od nekoliko minuta, videlo bi se kako cveće oko mene raste, cveta, vene, kako pauk plete mrežu i hrani se ulovljenom muvom, između naizmeničnih treptaja dana i noći... Samo bih ja bio nepomičan i nem. Zvono postaje nepodnošljivo. Udišem duboko, ustajem i krećem ka vratima. Osećam blagu utrnulost nogu. I dalje zvoni. „Idem!”, uzviknuo sam. Otvorio sam, ali nema nikoga. Spuštam pogled i vidim kasetu na otiraču. Saginjem se da je uzmem. Osećam blago peckanje u kolenima. Odjednom, iza desnog ćoška pojavile su se nečije noge, tik ispred mene. Podižem pogled i vidim njega, Ćelavca. Istog trenutka udara me kolenom u nos. Upadam u predsoblje i padam na leđa. Utrčao je unutra i zalupio vrata dok sam pokušavao da se pridignem. Samo sam se namestio da me još jednom, još jače, udari nogom u glavu. To me je zalepilo uza zid i dovelo u uspravan položaj. Zbog udarca u nos oči su

mi zasuzile, tako da sve vidim zamagljeno. Usledio je još jedan udarac nogom u spoljašnju stranu levog kolena, a zatim pesnica u slepoočnicu. Bacio sam se na njega, hvatajući ga za oči.... Uspeo sam da ga oborim... Valjamo se po podu, pokušavajući da zadavimo jedan drugoga... Seo sam mu na grudi i počeo da ga mlatim pesnicama. Uštinuo me je za obraz, skoro ga otkinuvši, pa me udario dlanom u vrh brade bacivši me ponovo na leđa. Uhvatio me je za nogu i odvukao u kuhinju. Pogledom traži nešto oštro. Dohvatio sam sprej za žute mrave i isprskao ga po licu. Pustio mi je nogu i uhvatio se za oči. Uspravio sam se i udario ga iz sve snage pesnicom u nos. Pao je preko šporeta. Ščepao sam mikser i nastavio da punim Ćelavca... Srozao se na pod skoro onesvešćen. Otrčao sam u sobu po pištolj. I dalje leži na podu. Zavrćem prigušivač. Krv mi curi iz nosa. Uperio sam pištolj ka njemu i rekao: „Ko si ti? Zašto me pratiš? Zašto hoćeš da me ubiješ? Ko je ona lujka?” Progutao je knedlu i polako se pridigao. Čvrsto stežem pištolj. „Govori! Nemaš puno vremena! Nije ti ovo film da mi otmeš utoku!”, rekao sam. Kleči ispred mene, slažući osmeh izmešan sa bolom. U njegovom ledenom pogledu ne prepoznajem jezu koja me je uznemiravala; možda je to zbog pištolja. Usne mu se pomiču. Očekujem odgovore. Ne mogu da verujem da se slomio. Razaznajem reči:„OČE NAŠ, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; da dođe Carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga.” Udario sam ga drškom pištolja u glavu. Zgrčenog lica, nastavlja: „U ime Oca i Sina...” Nadovezujem se:„... i Svetog Duha...” Ispalio sam mu metak u čelo. „Amin!” Telo sam uništio kiselinom (98% H2SO4, sumporna, skoro idealna); pretvorio u tečnost i spakovao u 129 staklenih litarskih flaša. Jedan problem sam rešio; znam ko mi je donosio snimke - Ćelavac. Više neće biti kaseta; seo sam da odgledam poslednju. Ubacio sam kasetu; isti stari ples. Plesačicine ruke su podignute iznad glave, spojenih dlanova. Stomak joj je go, sa pirsingom na pupku.

Gotovo da nema odeće. Sve na njoj više liči na gomilu svilenih konopaca i raznobojnih trakica. Crne oči, duboko usađene u očne duplje, zajedno sa tamnom kožom još više ističu kontrast beonjačama, koje se cakle. U pojedinim momentima, kada se zaustavi u nekoj pozi, više liči na skulpturu nego na živo biće. Snimak počinje da podrhtava kao da neko drma kameru. Kadar je iskošen; u njemu se pojavljuje Bloody Mary. Sedi na krevetu, sa skupljenim nogama, koje je pribila uz grudi i čvrsto obgrlila. Klima se napred-nazad poput narkomana. U istom je stanju kao kad sam otišao kod nje u stan. U nekoj vrsti transa, opijena nekim svojim ludilom. Neko - snimatelj, spušta kameru i obilazi oko nje... vidim crne pantalone... kreće se ka krevetu... okreće se i seda pored Bloody Mary... Vuk.... Maše mi... smeje se kao neki drogirani hipik iz onih starih spotova... Vuče!.. Da li je moguće?! Vuče!.. Zašto?!.. Au, jebote?!.. Pa zar ti? I dalje nepomično gledam u ekran, ne verujući u ono što vidim. Pa zar Vuk?!... Kroz glavu mi prolaze slike... pokušavam da shvatim, povežem... da prodrem u tu luđačku logiku okolnosti u koje sam upleten... Palim cigaretu... govorim sebi: iskuliraj, smiri se... Znači, Ćelavac je donosio kasete, Vuk ih je snimao... kao da je unapred znao... i hteo da me kazni... zbog Anđele... ili nekog drugog... kao da je znao šta radim... kasete su uvek stizale neposredno pre ubistava... Ali... kako je mogao da zna... Krvni pritisak mi raste i stvara nepodnošljivo zujanje u ušima... Više mi ništa nije jasno... Dok odsutno odmahujem glavom, pažnju mi ponovo privlači snimak... Vuk uzima telefon i tipka neke brojeve; i dalje se blesavo kezi. Maše mi. Zvoni mi telefon. Na displeju piše Nepoznata.

30. EŠEROVE STEPENICE

Svaka nova stepenica na koju sam zakoračio odzvonila mi je u glavi poput kišnih kapi što dobuju po limenom oluku. Prekidač za svetlo između četvrtog i trećeg sprata ne radi. Skliznuo sam u tamu, nadajući se da neću naleteti na nekakvu prepreku, jedan od onih predmeta koje možeš da nađeš samo u mraku. Bilo da je to stara polica za knjige, koju je neko poneo da je zauvek izbaci iz svog prebivališta i zameni je novim, kičastijim primerkom, ili dečja patika, nemarno odbačena poput upotrebljenog kondoma ili iskorišćene devojke. Ne, izgleda da imam sreće, ništa od toga. Čak ni izgužvani otirač za noge gurnut van ragastova. Ništa. Obasjalo me je lično svetlo iznad vrata nekoga ko se odredio kao univerzitetski profesor, kako je pisalo na zakovanoj pločici. Tama me je ponovo progutala. Flešbek: Izlazim na vrata stana, zaključavam ih, guram svoj otirač što bliže komšinijim vratima (navika, jebiga), pozivam lift, spuštam se niz stepenice... Svetlo! Upali svetlo! Naravno da je bilo upaljeno, ostalo je posle nekoga ko je neposredno pre mene, ušao/izašao, ali ga nisam overio. Zato se ugasilo. Automat za stepenišno svetlo. Ahhhh!! Kakva nesmotrenost. Nekako sam se skotrljao nizbrdo. Ulična svetla delovala su poput svetlosnog prstena čoveku u komi, zamamno, privlačno. Zaplesao sam preko ulice, praćen nizom silnih vatrenih očiju. Moderne zveri. U svom trbuhu nose ko zna koliko proždranih konja. Za tren sam zažalio što i sam nisam uzjahao neman, koja bi jednim urlikom uterala strah u kosti i zverima i jahačima. Nigde nikog, samo jedan narkoman koji startuje radnicu u trafici. Prodaje joj fore koje njen mali mozak (čak i u odnosu na njegov, sprženi) ne može da shvati. Bolje da mu odmah da neku kintu. Ionako će je na kraju dobiti, samo gubi vreme. Jedino ako joj prija bilo-kakvodruštvo. Ne verujem, oni su dva različita pola. Pola sveta.

Obišao sam baru pored zapišanog mermemog stuba i napokon izašao na Bulevar Kralja Aleksandra. Ljudi su se pojavili. Utopili su se u mene. Osetio sam vibraciju mobilnog telefona u džepu - SMS od Silvije: „Je l’ važi ono za večeras?” Kad sam došao do Rebekine zgrade, počela je da promiče kiša. Utrčao sam u ulaz i pre nego što sam stigao da zatvorim vrata, sručio se ekspresni pljusak. Zakoračio sam uz stepenice, ali sam ustuknuo zaprepašćen njihovom visinom. Svaka stepenica izgleda kao tri u mojoj zgradi, a i hodnik je predugačak. Da ne znam da nisam, pomislio bih da sam pogrešio ulaz. Obično čoveku prostorije ili mesta koje posećuje prvi put izgledaju predimenzionirano. Odnos konkretnog i doživljenog prostora. Kao i sva mesta iz detinjstva koja deluju majušno kad ih kasnije, naknadno, posetiš, a bila su gorostasna. Kako to? Gazio sam ih toliko puta. Znam svaki potpis i poruku na zidovima, svaku fleku od kozna-čega na podu! Usudio sam se da zakoračim ponovo, rešen da ih pređem, kolike god bile. Osetio sam se poput lika u starim, crno-belim epizodama Zone sumraka. Pitao sam se: kuda će me put odvesti? U mladost? Budućnost? Alternativnu stvarnost, gde će mi ukazati na stvari koje mogu da promenim? Hodnik se skratio pre nego što sam uspeo da reagujem, a pitam se i kakva bi to reakcija bila. Našao sam se ispred Rebekinih vrata, ubeđen da nisam prešao više od tri-četiri koraka!!! Stojim na trećem spratu! Pritisnuo sam zvono osvrćući se oko sebe kao da će iz polumraka neka neman skočiti na mene. Iznutra sam začuo vrisak, VvVAavVaaAVvaVA!!!, koji me je bacio baš u bezdan, čega sam se plašio. Njen vrisak, zvono, za koje je i sama više puta rekla da će ga zameniti nekim klasičnim ding-dong zvukom, iako zna da nikada neće. „Mislio sam da si sama”, izgovorio sam došavši do daha, dok mi se veselo kačila oko vrata. „Na šta misliš”, pitala je zbunjeno. Pokazao sam rukom na Ninu Riči, „raskomadanu” po celom stanu. Rebeka se nasmejala šali o parfemu. Cev pištolja, koji sam podigao uvis, kezila se Rebeki u lice, isto kao što je rupa od metka na njenoj glavi prazno zevala u mene. Od razlivenog mozga na zidu, oblikovala se ekspresionistička vizija zlokobnog osmeha. Šiljati zubi su se kezili, oivičeni sjajnim, punim, crvenim usnama, obojeni sukrvicom. Spiker na upaljenom TV-u čitao je još jednu vest crne hronike. Nije se smejao.

Željko Obrenović je rođen 1982. godine u Valjevu. Apsolvent je na Katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Uređuje prozu u časopisu za književnost Treći trg. Pored pisanja, bavi se stripom, slikanjem (imao je više grupnih izložbi; dva puta bio u likovnom kampu) i muzikom (svira gitaru, peva i snima progresivnu muziku). Objavio je više priča u Zborniku radionice za pisanje poezije i proze, časopisu Treći trg i fanzinu Helly Cherry. Kontakt: [email protected] Veb-sajt: www.zeljkoobrenovic.com

Aleksandar Ilić rođen je 1981. godine u Valjevu. Apsolvent je na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Za rad Dekartovo shvatanje intuicije dobio je nagradu Sedme filozofske škole Felix Romuliana u Zaječaru 2006. godine. Bavi se Matematičkom logikom i Filozofijom logike i matematike. Pored toga piše prozu, poeziju i izrađuje fraktale. Sluša Death metal. Kontakt: [email protected] Veb-sajt: www.aleksandarilic.co.nr