Пожар у Крајини Požar u Krajini [PDF]

Zitiervorschau

НИКОЛА ПЛЕЋАШ-НИТОЊА

ПОЖАР У КРАЈИНИ Предговор написао ДРАГОСЛАВ П. ДРАГУТИНОВИЋ

Чикаго 1975

Ову књигу посвећујем Србима и Српкињама побијеним по директивама Комунистичке партије Хрватске (КПХ).

ПРЕДГОВОР Пред нама се налази необична књига, која је врло узбудљива и веома интересантна. Она је узбудљива стога што описује невеселе догађаје који су се одигравали током II светског рата на западу Југославије, на простору српске Крајине, а интересантна зато што је ретка књига сличне садржине у нашој емиграцији и што износи истину о догађајима у којима је аутор био очевидац. У Другој Југославији написано је на стотине дебелих књига о тим збивањима, у покушају да се, извртањем чињеница и ретуширањем стварних призора и догађаја, увери не само необавештен Слободни свет, него и збуњени и обесправљени Србиграђани Југославије, да се Комунистичка партија “борила и изборила слободу и једнака права за све братске народе Југославије”. Ова књига, поред осталог, има сврху да разбије обмане и лажи о тим догађајима и да их прикаже онако како су се они стварно и сурово одигравали, без икаквог преобртања, преудешавања и сенчења за друге утиске. Људи-сведоци догађаја радо причају успомене из минулих трагичних година, али их не бележе и не објављују у књигама. Међутим, причања избледе, временом се преиначују у једном или другом смеру, или се потпуно заборављају, па тако то историјско доба, које се преживело и у коме су Срби неизмерно патили и страдали, неће бити довољно расветљено за будуће српске генерације, које би требало да користе искуства стечена од претходника, по ономе “Историја је учитељица народа”, те да се не догоди да нека нова српска поколења доживе иста зла. И не само то, него да се лажи о односним збивањима током рата, сервиране српском народу и Слободном свету од стране окупатора, усташа и комуниста, не приме као истина по узусу “Лаж поновљена 33 пута постаје истина”. Одмах у почетку важно је да се изнесе неколико напомена са намером да се читалац подсети на начин како је настао грађански рат у Југославији током окупације.

За разлику од устанка у Србији и неким другим крајевима Југославије, у њеној западној половини, посебно на простору Крајине, Срби су подигли устанак у првом реду да бране голе животе од усташких покоља, с обзиром да је Независна Држава Хрватска, одмах по њеном заснивању, предузела бесомучну хајку на обесправљене Србе на целокупном њеном државном простору са циљем да се српски народ уништи. Четници су се већ увелико борили против окупатора и усташа кад су се појавили партизани (комунисти), па су те две групе, потпуно опречне по идеолошким и политичким схватањима, дошле одмах у сукоб. Но борба између четника и партизана није проистекла само из нескладних идеолошких и политичких схватања, већ и из неједнаких поимања вођења отпора окупаторима. У основи, четничка Врховна команда, на челу са генералом Михаиловићем, је тежила да створи моћну армију која ће се борити против окупатора и која ће припремити и подржати искрцавање савезничких трупа. При том, у сукобима са окупаторима избегавале су се операције које би повлачиле страховите репресивне мере против грађана. Комунисти су, напротив, примењивали саботажу без обзира на одмазде окупатора у масакрирању недужних грађана и уништавању њихове имовине. При том, што је особито карактеристично, комунисти нису вршили саботажне акције у близини хрватских насеља, него искључиво тамо где су живели Срби, па је тако само српски народ плаћао крваве освете окрутног окупатора, што је било сасвим у складу са основном тежњом и Хрвата-усташа и Хрватакомуниста. Комунистички покрет, односно партизански, се дијаметрално разликовао од народног демократског четничког покрета, не само по начелима, него и по устројству и начину рада, и није имао народни карактер. Он је у почетку био малобројна добро организована партија, саздана од интернационално школованих професионалних револуционара, пролетерских идеалиста, незадовољника и покојег “Салонца”-татином и мамином мазом. Комунистички покрет није ни самоникао, као четнички, нити је био независтан, него је представљао одраније плански скован беочуг једног интернационалног ланца. То се запажа и по томе, што је започео акцију у Југославији тек 22 јуна 1941 кад је Хитлер насрнуо на Совјетски Савез, а не као народни четнички покрет за кога је рат започео са првим даном напада на

Југославију. Борба против окупатора “за слободу, демократију и братство народа Југославије”, били су за комунисте само маска и реклама, односно средство за стицање народног поверења, са циљем, у крајњој линији, да се освоји власт. Прелаз из народног отпора нацифашистичком окупатору у грађански рат за комунисте је био брз и лак, јер је одраније био планиран, док је за четнички покрет, као националан и демократски, идеолошка борба представљала новост, с обзиром да за ту врсту борбе није био припремљен ни политички ни идеолошки ни организационо. Тако су се уместо два фронта, фашистичког и антифашистичког, појавила три: (1) окупаторско-усташки, (2) комунистички, потпомогнут од Совјетског Савеза и Интернационале, и (3) четнички-народни демократски, у коме су били углавном Срби. Четнички народни демократски фронт нашао се тако као између чекића и наковња, укљештен између два јака тоталитарна фронта, комунистичког и окупаторско-усташког. Уз то, устанички карактер четничког покрета налагао је борбу против окупатора, док је његов демократски и народни карактер условљавао борбу против усташке НДХ и тоталитарног комунистичког покрета. Друга Југославија, као што је у целом свету познато, створена је на гробљима и јамама побијених Срба, на пепелу и рушевинама српских добара, и на насиљу, обманама и лажима. Српски народ, који чини три петине житеља Југославије, није био за државу онакву како је она саздана после рата стога, што је комунистичка власт успостављена одузимањем грађанских слобода и права да се слободним референдумом грађани изјасне какву државу желе, као што је то било обећано на конференцијама водећих ратних савезника. При том важно је да се има на уму, да су за време целог рата комунисти добијали моралну и материјалну помоћ од Совјетског Савеза и у извесној мери и од Западних савезника до 1943, а отада је и сва помоћ Западних савезника пренета на комунисте, док је четнички покрет напуштен у одлучном тренутку. У том неразумном поступку савезници су се понашали и деловали као да немају никаквог појма шта се на простору Југославије стварно догађа, што ће се после рата, уколико време одмиче, све више посведочавати објављивањем поверљивих докумената из савезничких ратних архива. То је трагична чињеница, која је стварно постала обртна тачка за

даљи развој грађанског рата. Заборавило се да су Западни савезници у четничком покрету Драже Михаиловића имали не само верног ратног савезника у борби против општег ратног непријатеља-нацифашистичког окупатора, већ и идеолошког савезника, који је, по свом демократском карактеру и по циљевима, био једини и последњи њихов ослонац на Балкану. У последицама тих фаталних грешака и заблуда, нарочито с обзиром на интернационални карактер комунизма, слободни народи Запада имаће непремостиве потешкоће у послератној политици, у покушајима за организовање трајног мира у свету. У том наопаком кобном поступку савезника најзначајнију улогу је одиграо председник Британске владе Винстон Черчил, мада једни тврде да је то чинио због нетачних обавештења, а други да је све радио по својој вољи, па је чак и сина Рандолфа послао Титу да би ископао што дубљи гроб Дражи Михаиловићу, односно српском народу. Његове идеје, предлоге и поступке прихватао је и потпомагао тада већ тешко болесни амерички председник Рузвелт, што је Черчилу давало много већи ауторитет и ширу слободу рада. Што је при том врло карактеристично и скоро несхватљиво, напуштање Драже Михаиловића је уследило баш у времену кад је успео да протера из Србије, Црне Горе и источне Босне комунистичке снаге, којом приликом је и сам Броз једва извукао живу главу у поразном бекству у правцу српске Крајине са само једном преполовљеном пролетерском бригадом. Ову своју заблуду Черчил је покушао да исправи једним јавним признањем онда кад је било касно да се ма шта исправи, изјавом: “За време рата веровао сам да могу да имам поверење у Тита. Сада схватам да је то једна од мојих највећих грешака”. Иако је Черчил проглашен највећим државником двадесетог века и неупоредивим политичарем, ми то не можемо да усвојимо с обзиром на његову невероватну кратковидост у раду на помагању комунизма да овлада великим делом Европе, укључно и Југославијом, што ће имати реперкусија у послератним односима међу народима и у вођењу међународне политике. Као што су многим другим народима поробљеним од комунизма (Русија, Литванија, Летонија, Естонија, Пољска, Источна Немачка, Чехословачка, Румунија, Бугарска, Кина, и доцније Северна Кореја и Куба) одузети слобода и сва грађанска права, тако је било и са поробљавањем Југославије од стране

КПЈ, која је пре рата имала скоро невидљив број чланова, па чак и сада, након 30 година терора и страховладе, има једва 5 до 10%. Ова књига има сврху да изнесе истину о догађајима у српској Крајини (Лика-Кордун-Горски Котар-Банија) где су се одигравали многи трагични догађаји у покушају примене плана за уништавање српског народа од стране удружених непријатеља: окупатора, усташке НДХ и Комунистичке партије Хрватске. При том је чудновато, али сасвим истинито, да је српски народ у том затирању далеко много више страдао од Хрвата-усташа и Хрватакомуниста, него од оба окупатора и њихових шакала заједно током 4 године рата, све у једном истом циљу, да се на простору западно од Дрине Срби униште или сведу на безопасну незнатну мањину, тј. да се из основе измени етнички карактер у том простору, чак и тамо где су Срби били 100% или у огромној већини. Сам начин како се тај гнусни криминални посао геноцида обављао у реченим српским крајевима износи ова књига, па би било пожељно да је прочитају сви Срби, без обзира где се налазе и без осврта на њихова политичка уверења, јер се овде ради о српском народу као целини и о покушају да се он збрише са завичајних простора, да се уништи. Књигу би требало да прочитају и они Срби у којих, било из којих разлога, замире српска свест и савест. Нарочито би требало да је прочитају они, који и после свега што се догодило у Југославији током II светског рата, проповедају могућност враћања у живот заједнице Хрвата и Срба без претходног обележавања граница шта је чије, као што је то препоручивао још 1918 Никола Пашић. Такву заједницу је могуће остварити само насиљем и одржавати бичем и кундаком, на начин као што је створена и како се одржава Друга Југославија (комунистичка). Данас, по свему што се зна, ту заједницу не жели хрватски народ, а и огромна већина Срба сматра да су сви мостови за тзв. братство и јединство Срба и Хрвата зазидани новом Ћеле Кулом високом до облака, у коју је узидано преко седам стотина хиљада српских глава посечених од стране Хрвата-усташа и Хрвата-комуниста. Све ово наглашавамо из разлога што и данас има Срба који олако смећу с ума оно што се догодило 1941-1945, казујући да је све што се онда дешавало, па и онај безмало милион гробова српских мученика “превазишло време”.

При том, са изразом “превазишло време”, они у ствари усвајају пропагандну крилатицу властодржаца Друге Југославије, који такође сматрају да је прошлост “превазишло време” у новој “срећној заједници”, и као маска за све прошле и садашње злочине над српским народом проглашено начело “братства и јединства народа Југославије”, којим се прикривају и сва черечења српских земаља и сви прогони Срба обесправљених и принуђених да трпе, ћуте и чекају. Сви потези политичке природе, који су започети током рата, продужени су и по његовом свршетку од исте руке која тежи да српски народ не само распарча и обезглави, него и да га обесхрабри, духовно скрши и уништи, или сведе на безопасну масу. Ти српски ноншалантни појединци препоручују да преко свих зала нанетих српском народу, преко толиких гробова српских мученика, који нису били само из боја јунаци, него највише жене, старци и дечаци, треба прећи са “словенском добротом и опраштањем” у интересу одржавања заједнице по сваку цену. У ствари, са тим паролама се помаже комунистичка теза Друге Југославије, која, у напорима да се одржи “по сваку цену”, чини то по цену само српског народа. При том заборавља се нешто врло важно, иако смо томе сви сведоци, наиме да ни после 30 година од грозних злочина, сем неколико часних изузетака који могу да се наброје на прсте једне руке, хрватски народ као целина још није дао изјаву да са жаљењем осуђује злочине над српским народом, као што је то учинио Немац Аденауер према Јеврејима, па се добија поразан утисак да се хрватски народ слаже са тим неделима и, чак, да их прећутно и одобрава. Из свега што је речено, као и из онога што се и данас тако жалосно очигледно одиграва у Другој Југославији, изгледа да није захватила корен у хрватском народу идеја коју су проносили Људевит Гај као Илиризам, Доситеј као Братство и Штросмајер и Краљ Александар као Југословенство. Гробови преко седам стотина хиљада побијених “Југословена” српског порекла то очигледно и непобитно потврђују. Никола Плећаш-Нитоња, аутор ове књиге, је рођен 28. XII 1921 у селу Плећаши, општина Брувно, срез Грачац, у Лици, од оца Дана и мајке Саве. Основну школу свршио је у Брувну и до рата живео у родном селу чувајући стоку на Равној Чемерници и помажући родитељима као првенац у породици од седморо деце. Кад је настао рат 1941, Никола је био поодрастао, дурашан сеоски младић, лички српски горштачки тип од 19 година, који још није

стасао да служи обавезни војни рок, нити основао породично гнездо. Он ће се тек као избеглица у Италији, у Еболиу, оженити 1945 Српкињом СофијомКоком, рођеном Ђукић, и 1946 у браку стећи сина Мишу, који ће 20 година доцније бити добровољац у америчкој војсци у Вијетнаму, да по повратку дипломира на Универзитету Јужног Илиноја. Никола Плећаш-Нитоња је на младићким плећима проносио тешко бреме ратних година баш онда кад је широм отворио животне очи и отпочео да сагледава свет под пуном светлошћу и у правој боји. Васпитан у патријархалној средини, у националном и демократском духу, он је под родном стрехом, у српској школи, Светосавској широкогрудој цркви и слободољубивом и христољубивом српском друштву, сазнао шта је слобода и демократија, и увидео шта оне значе у животу људи уопште, посебно Срба западних крајева Југославије. Срби тих крајева су се за ореол слободе прво борили против маћехства црно-жуте ћесарске Аустро-Угарске, па потом, добар број, у војсци Краљевине Србије, било пребегом из Аустро-Угарске, било као добровољци на Солунском фронту, а Нитоња и многе десетине хиљада Срба Крајине, током II светског рата као борци националног демократског покрета под предводништвом неумрлог генерала Драже Михаиловића-Чиче. Навикнут одмалена да изнад свега воли слободу и демократска права човека, он од почетка рата покушава да ступи у устаничке четничке редове и у томе успева 27 VII 1941 кад је плануо устанак Срба Крајине за борбу против нацифашистичких окупатора и ради спасавања голих живота Срба Крајине од усташке тзв. Независне Државе Хрватске. Као четник он је 1941 летео из борбе у борбу, дању и ноћу, све до априла 1942 кад је његово село преваром заузето од партизана. Тада су многи млади Срби Крајине, међу њима и Никола, били преваром и присилом мобилисани у партизане, да после мало времена буде постављен за водника, па за командира чете и најзад за команданта батаљона у Другој бригади Шесте личке партизанске ливизије. У борби на Косињу, коју је водио против усташа по својој иницијативи, бива рањен. У партизанској официрској школи први пут је схватио основни циљ комуниста — приграбљивање власти — и пут и начин да се он достигне, па убрзо затим са неколико истомишљеника организује групно бекство у

четнике, које због издаје не успева и он заједно са шесдесет завереника буде ухапшен. То присилно партизанство Никола је платио у ужасном мучилишту у затвору у Подлапачи, где је прочамио три месеца свакодневно саслушаван, мучен и до издаха тучен од интернационално школованих крвопија и џелата, да би му сломили савест и српску свест, убили душу и из клонулог срца изнудили признање о уделу у припреманом бекству и откривања везе на четничкој страни, и да тако оптужи и себе и своје саучеснике у завери. Но он је издржао све до краја, и мучења и искушења, показујући невиђену отпорност српског духа пред невероватним физичким боловима, да се потом бекством поново нађе у четничким редовима да се као љути осветник бори до краја рата. Пребегавши у четнике, Никола је својом бистрином, организацијском способношћу, одлучношћу и изразитом храброшћу брзо постао водник у Одреду Петра Рајака, затим командант Лапачког четничког одреда, па командант Четврте бригаде Првог личког корпуса и на крају рата командант Комитског одреда. Он свршава и четничку Официрску школу у оквиру Динарске четничке дивизије и као четник, током рата бива одликован златном медаљом Милоша Обилића и Карађорђевом звездом са мачевима за осведочену личну храброст у борбама против нацифашистичких окупатора и хрватских усташа, а указом министра војног генерала Драже Михаиловића добија чин поручника. У избеглиштву проводи са осталим борцима Динарске четничке дивизије од маја 1945 у Италији, у логору Цезане, где похађа под најтежим околностима гимназију, коју оснива и води са љубављу, много напора и воље познати четнички идеолог и борац, бивши директор гимназије и народни посланик пок. Станко Драгосављевић, професор. У септембру 1945 логор се сели у Еболи где наставља школовање и завршава три разреда гимназије. У априлу 1947 цела национална група из Еболиа је пресељена у Немачку, и тада Никола са осталим официрима долази у логор Гросенброде, одакле је као “ратни злочинац” пребачен у логор Минстер. После тромесечног испитивања у Минстеру бива преведен у логор Бохолт, да напослетку оде у

логор Боргхорст, одакле септембра 1949 одлази за Америку, где отада живи у Белвуду, у близини Чикага. У овој узбудљивој књизи се сусрећу многа имена српских слободара, живих и погинулих у борбама или усмрћиваних мукама од хрватске усташкокомунистичке дружине, која је обављала исти посао, на истом простору, истим начинима и са истим циљем: уништења Срба. Тај гнусни криминални посао најниже врсте, после рата и узурпирања власти, су наставили комунисти, усмеривши све своје напоре на разбијању српског народа под вођством Тита-барјактара мрзитеља Срба. И тако, док су сви остали народи Друге Југославије добили своје федералне републике, Словенци Словенију, Хрвати Хрватску, тзв. македонски народ Македонију, Шиптари аутономну област Косово-Метохија, древну постојбину српске државе и Српске цркве, и Мађари сакупљени у српској Војводини, са планом да се у догледно време и те две области прогласе републикама,—дотле само Срби остадоше расчеречени, јер је комунистичка врхушка знала да од Срба, посебно од српских сељака, никад неће моћи да начини робове и слуге идеје, која никад није одушевљавала домаћинско српско село. Нова власт у Југославији у свакој прилици је чувала јединство Хрвата, а разбијала Србе плашећи се уједињеног и монолитног Српства особито стога, што Срби поседују богато државно искуство и нарочито велику политичку зрелост, коју су стекли током 150 година борби за демократију и парламентаризам, док су остали народи Југославије то започели тек 1918, пошто су их Срби, уз велике жртве, ослободили туђинског господарења. Па ипак, и поред оштрог терора, Срби нису прихватили стање створено насиљем незнатне мањине, јер су одувек били и остали непомирљиви противници тиранства и диктатуре, и поборници демократских решења. Из свих тих разлога они се не свиђају тлачитељима Друге Југославије, који хоће да народи под њиховом влашћу буду покорни робови, као што је, уосталом, случај у свим земљама у којима су загосподарили комунисти. Српски народ је из једног окупаторско-усташког терора током рата прешао у други терор окупаторско-усташко-комунистички, да 1945, после тзв. ослобођења, буде подвргнут трећем антисрпском терору Комунистичке партије Југославије, који се и данас несмањеном жестином спроводи

хапшењима, тортурама, прогонима српске мисли и културе, Српске цркве и језика, српске књиге и српског слова Ћирилице, и др. Из ове књиге ће се видети и једна друга важна чињеница за разумевање откуда је ионако жесток отпор четника против партизана постајао све љући уколико се рат приближавао крају. Људи који су од почетка 1943 надаље сачињавали четничке борце Крајине били су у несразмерној већини пребегли партизани, који су јасно увидели да је партизански покрет чисто хрватска ствар, и који су били сведоци намештеног подлог уништавања Срба у гурању једних против других по пакленом плану КПХ у договору са НДХ. Најзад, то су били људи чије су многе чланове фамилија побиле усташе или ликвидирали партизани, многима затрт цео род и погашена родна огњишта, па су пребегом у четнике постајали непомирљиви противници и усташа и комуниста. Ова књига је писана чистим српским језиком и уз то и веома лаким стилом који се чита без тешкоће, па ће као таква бити приступачна и разумљива сваком писменом Србину. Појава ове књиге биће добродошла и онима који буду писали о догађајима током рата у српским крајевима западно од реке Дрине, посебно у Лици, Кордуну, Горском Котару и Банији. Они ће у њој наћи много убедљивих истинитих података. Било би врло пожељно ако би се у догледно време указала прилика да се ова књига, или барем нека њена поглавља, преведе на енглески језик, ради обавештавања странаца о истини у вези са збивањима у Југославији током ратних година 1941-1945, с обзиром да су подаци изнети у њој истинити и у највећем броју супротни онима које о тим истим догађајима износи комунистичка пропагандна штампа и диригована литература. Ми ову књигу препоручујемо Србима да је набаве и са пажњом прочитају, и да о њој размишљају. Драгослав П. Драгутиновић Децембар 1974 у Чикагу, САД.

УВОДНА РЕЧ “Чини ми се да бих био најсрећнији човек на свету, кад бих могао да разучим што сам научио, па да узмем фрулу и да свирајући чувам стадо”. Др. Николај Велимировић Сврха ове књиге је да покуша да објасни сложена и замршена збивања у западном делу Југославије у току Другог светског рата. Свестан сам да има пропуста које ће бити потребно доцније унети, а који су настали услед недовољног времена и тешког свакодневног рада у фабрици. У овој књизи желим да изнесем сазнања и искуства која сам стекао непосредним учешћем у рату, како би она бар унеколико допринела расветљавању стварности, која је тенденциозно, са разних страна и из различитих интереса и намера, заташкавана, па да се јасније сагледају не само догађаји, него и њихови узроци и последице, особито они из дана револуције под окупацијом. Већ је дозрело време да учесници, који су надживели ратне страхоте, започну мирно, хладно и трезвено да размишљају о токовима минулих историјских догођаја у нашим завичајним крајевима. У том смислу и ја износим односне догађаје из живота средине у којој сам се родио и живео, и у којој сам се борио ради спасавања свог српског народа принуђеног да живи под нељудским условима живота наметнутих грубом силом од стране окупатора и усташке злочиначке државе Хрватске, и потом од хрватских комуниста. Ја пишем о страдањима синова и кћери српског краја на западу Југославије—Лике, Баније, Горског Котара и Кордуна, — који су били невино, попут Христа, распињани на крстове од стране зверских, подмуклих и лукавих душмана. Био сам очевидац многобројних догађања о којима пишем, па зато ова књига треба да се прими као збир ратних успомена у односним догађајима. Ова књига је уједно и докуменат збивања и стварна неретуширана слика једног временског раздобља на једном делу наше несрећне отаџбине. У ту сврху користио сам неизбрисива сећања, лични дневник и белешке, и

многобројна писма и сведочанства учесника-сабораца. Уз то и обилну литературу, нашу и страну. Услед самог заплета догађаја, хтео-не хтео, био сам принуђен да често говорим о себи и својим најмилијим, па се зато извињавам читаоцима. Прохујало је више од три деценије од догађаја које описујем, па се са те временске раздаљине они могу хладније и без страсти да посматрају. Ја пишем о људима, који су се без предаха и устука борили, о њиховим идеалима и тежњама, сиовима и надама, жељама и страдањима, и о њиховим неизмернии жртвама у покушају спасавања српског народа од руке која је тежила да га утамани. Наслеђена од злих предака схватања бића и карактера Срба, била су главни покретач лудила и незаситости прохтева Хрвата свих политичких оријентација у односу на Србе западних крајева Југославије. То лудило, неговано и распаљивано у раздобљу између два светска рата, нашло је израз током Другог светског рата у незапамћеним злочинима према српском народу на целом простору западно од реке Дрине, који је држала издајом створена злочиначка држава Хрватска под окриљем нацифашистичке окупаторске војне силе. Код Хрвата у опште, код једних јавно — код других потајно, постојао је паклени план о истребљивању Срба на целој територији тзв. Независне Државе Хрватске, посебно мог ужег завичајног краја. Политика уништења Срба од стране Хрвата током Другог светског рата спровођена је на два колосека: (1) јавно биолошко истребљивање Срба које су вршили усташки оријентисани Хрвати под заштитом нацифашистичког протежера, и (2) потајно, такође биолошко, уништавање Срба од стране комунистички настројених Хрвата. Док је прва политика — усташка — безмало свима позната, дотле је друга — комунистичка — била мало или чак нимало знана. Услед тога, поред приказивања усташких злодела, основна тежња ове књиге је раскринкавање ове друге политике — комунистичке, — њене конспирације, подлости и лукавства путем до постављеног циља: узурпирања власти. У исто време износимо и имена бројних комунистичких фирера-Хрвата, који су тај посао обављали у току рата, а од којих, понеки, и данас заузимају високе положаје у насилничкој комунистичкој хијерархији у Југославији.

При читању ове књиге читалац би требало да има на уму извесне напомене: 1) Описани су, углавном, они догађаји у којима сам лично учествовао: 2) Описивао сам само оне борбе против окупатора које су се збиле у другој половини 1941 године. Остале борбе не износим, јер, после наређења окупатора да се за сваког убијеног или рањеног Немца стреља по сто Срба, Динарска четничка дивизија је одлучила да борба против окупатора буде под њеним искључивим надзором, па зато само људи који су били уско везани са Дивизијом могу да пишу о тим борбама. Да се то наређење четничке Дивизије није поштовало било би истребљено далеко више Срба Крајине; 3) Опис детаља појединих догађаја, који би још рељефније приказивали оно што се дешавало у српској западној Крајини, у периоду између 1941 и 1945 године, намерно је изостављен, из обзира према људима који су учествовали у тим догађајима, а налазе се и живе под комунистичким терором који влада у Југославији. Кад је окупирана Прва Југославија био сам деветнаестогодишњи лички сеоски момак, који није још ни војни рок одслужио. Васпитан сам у четничком духу читајући српске народне песме и слушајући приче о српским херојима и њиховим јуначким подвизима. У породици је било седморо деце и ја сам био најстарији. Под утицајем родитеља васпитавани смо у српском патријархалном духу, при чему су многи “србијански” обичаји чувани и неговани као светиње. У селу се већ 19 априла 1941 пронела вест, да је 17 априла неки поп, у пратњи старог четника Владе Новаковића, био у Босанском Грахову и одржао збор позивајући народ на устанак против окупатора и домаћих издајника-усташа, па чувши то више нисам могао мирно да седим код говеди на Чемерници. Осећао сам се и физички и духовно стасао да узмем учешћа у борбама за одбрану угроженог српског рода мог краја. Тако смо се 19 априла, Стево Плећаш, Милан Плећаш, Дане Плећаш, Никола Плећаш, Марко Плећаш и ја, сви из истог села, спремили и наоружани кренули за Босанско Грахово. Нама се придружио и Мићо Обрадовић са митраљезом. Доцкан увече тога дана нашли смо се у селу Ресановац и заноћили у домаћинској

кући Бојића. Сутрадан, 20 априла, пошли смо даље и пред самим Принциповим Граховом сусрели једног старца. Прво смо га упитали да ли је Србин и кад нам је гласом поноса рекао да је Србин из Грахова, казали смо ко смо и одакле смо, па се он распитивао за неке наше сеоске људе које је знао. Затим, кад смо га упитали да ли штогод зна о неком попу, који је пре неколико дана држао говор у Грахову и позивао народ на устанак, старац нас је чудно погледао и после неколико предаха тишине проговорио: “Да, био је овде неки млади поп Ђујић из Стрмице и покушавао да прикупи Србе војнике из 54 пешадијског пука у намери да образује четничку јединицу, па је после тога кренуо према Книнској крајини, и не бих вам могао казати где је сада. Али, децо, саветујем вам да се из ових стопа вратите кућама док поближе не сазнате где би могли да нађете попа Ђујића, јер се овде говори да хрватске усташе хапсе и убијају све српско што стигну, па ухвате ли вас са тим оружјем ни свемоћни драги Бог неће моћи да вам помогне да се спасете”. Тако нам је рекао овај добри српски старац чије су очи биле пуне неисказане туге као одслик душе превршене јадом и чемером. Немајући куд, послушали смо старчев искрен савет и одмах кренули натраг, па да из нашег села покушамо да дођемо у везу са попом Ђујићем. У повратку срели смо 17 младих Лапчана, наоружаних као и ми, који су такође чули за Попа и кренули да му се придруже, и пошто смо им казали наша искуства и они су се вратили кућама. Ових 17 Лапчана ће, мало доцније, изгубити животе као жртве хрватског комунистичког терора. Кад је створена Прва Југославија свим силама се настојавало да се обузда четништво и да се пригуши солунском победом окрилаћено Српство, јер су против четништва негодовали хрватски политичари, они који су у исто време стварали Хрватску сељачку заштиту у оквиру Хрватске сељачке странке, из које се потом изнедрило највише усташких кољача. Међутим, данас, после тридесет година од завршетка бесмисленог и кобног великог рата, кад размишљам о четништву долазим увек до истог закључка, да је држање власти у Првој Југославији начинило неопростив грех према српском народу у обуздавању развоја четништва и спутавању српског духа, јер је четништво била добра идеја, у сваком случају добра за српски народ. Оно је израз српске мисли и воље, обичаја и народне етике. Четништво је наставак српске историјске борбе за слободу, борбе хајдука и ускока, попут Хајдук-Вељка и

Стојана Јанковића. Четништво је одраз дугог временског периода српских народних стремљења и као такво оно је било противник свих, и унутрашњих и спољних, елемената и утицаја, који су имали посебне интересе у односу на српски народ. Кроз своју мукотрпну историју Срби су, у огромној већини, одувек изнад свега сањали и прижељкивали духовно уједињење целокупног српског народа у једној снажној Србији. У напорима ка том идеалу четници су дали блистав допринос, што и догађаји описани у овој књизи посведочавају. Бићу задовољан ако сам успео да, поред података и имена учесника у догађајима, пружим барем приближно душевну слику патњи и страдања српског народа Крајине. Предајући књигу јавности, молим све читаоце да евентуалне пропусте не сматрају намерним. Осећаћемо се срећни ако ова књига буде послужила као подстрек и материјал другим сведоцима ужаса и покора које је преживео српски народ, за даље проучавање догађаја у времену Другог светског рата у српској Крајини. Никола Плећаш-Нитоња Дано на Божић 1975. године Белвуд, Илиној, САД.

ПРВИ ДЕО

ПОЧЕЦИ ЗЛА Настајала су мучна времена. У њима ће се, између осталог, нарочито оцртавати наличја карактера људи са којима смо дотада присно живели и делили добро и зло, радост и тугу. Пошто ми је већ више месеци прогонио фамилију због мог бекства из партизана у четнике, коначно сам решио да партизанском одборнику у мом селу, Илији Плећашу, напишем писмо. При том, имао сам намеру да му кажем како сам најбоље умео, да моји родитељи и моја фамилија не могу никако да буду одговорни за моје поступке и да за то могу само лично да одговарам. Покушао сам, такође, да му објасним да ми нисмо један за другог странци, него блиски рођаци. “Ми смо крвна родбина, јер си ми ти рођени ујак, и то је, колико за моју толико и за твоју фамилију, много важније него наша садашња различита политичка опредељеност”, писао сам му између осталог. Лично нисам гајио било какву мржњу према овом свом рођаку, јер смо нас двојица пре рата били безмало стално заједно, као да смо ништа мање него рођена браћа. Заједно смо расли, заједно се играли, заједно овце чували и заједно стасавали до младићког доба. И наши родитељи су се слагали, његови су волели мене, а моји њега као рођене синове. Улазили смо један другом у кућу као да улазимо у своју. Зато сам писао писмо у благом тону, савлађујући нерасположење, упркос његовом вишемесечном небратском поступању према мојој фамилији. Био сам осетио да је одједном однос међу нама постао врло затегнут, пун експлозивних емоција и зато сам у писму рекао прибрано, без срџбе, да нема смисла да се ми Срби узајамно прогонимо у времену кад доживљујемо толика тешка страдања од хрватских усташа и окупатора. И на крају сам додао да ћемо по завршетку рата опет да живимо заједно по слову судбине у нашем лепом селу и да се ослањамо један на другог и помажемо, као што су то наше фамилије одувек чиниле. “Одгајићемо нашу децу да осећају присан крвни однос, као што смо га и ми донедавно осећали”. Био сам потпуно свестан да се ми Срби Крајине налазимо у једном историјском сукобу, издељени у два опречна табора, четнике и партизане,

али никако нисам могао да претпоставим да је у том сукобу свест родбинског односа могла да замре у толикој мери у срцу и уму једног мог безмало рођеног брата. Пишући напред поменуто писмо ја сам са дубоком искреношћу веровао да ће оно у мом ујаку пробудити старо непомућено осећање рођаштва и да ће збрисати све што нас је раздвајало. Међутим, на то добронамерно и крајње помирљиво писмо, Илија ми је одговорио кратком нотицом, коју ми је послао по једном сеоском дечаку: "Буразеру, дођи да разговарамо. Ја сам мој “Шмајсер” нахранио челиком и чекам те”. Тим Илијиним одговором био сам више него запрепашћен. Такав одговор никако нисам очекивао, па сам био не само изненађен, него и узбуђен и збуњен. Илија Плећаш није био школован човек, као што и ја нисам био, и до рата није о комунизму знао ништа више него што сам ја знао. До тог дана живео сам у уверењу да ми Срби Крајине, под притиском усташког терора, треба да се збијемо и удружимо за одбрану, и да нам у братској слози лежи једина снага и главна залога за животни опстанак у овим крајевима, као што је одувек бивало код Срба у најтежим данима њихова живота, и као што и слова српског грба поручују. То зближавање треба да буде извор и утока наше моћи, па да ни у овим страшним тренуцима не изгубимо присебност и не ослабимо наше изгледе на успех у одбрани. Илијин одговор изазвао је у мени неки унутрашњи удар, уздрмао цело моје морално ја и створио пометеност. Осетио сам да је он постао жртвом смишљене и планске пропаганде Комунистичке партије Хрватске (КПХ), која му је обећавала оно што му убого село није могло никад дати, па се њему учинило да је то оно за чим је чезнуо и о чему је понекад читао или слушао од других. Занешен нечим непознатим, што је могло да га одведе из његовог села и пренесе од стада оваца у некакав чаробан живот, Илија Плећаш је био природна жртва некога ко је тражио људе чији је карактер био подложан да прихвати план какав је КПХ припремала да примени на Србе Крајине. Поред других људи, Партија је и Илију мобилисала и он јој се сав одао и верно служио, никад не размишљајући о ономе што је радио и не питајући се да ли је то што чини корисно за његов српски народ. Њега је Партија не само мобилисала и упрегла у свој јарам, него је она и мислила за њега. А Илија није био склон да руши златне снове, за које је осећао да отпочињу да се

остварују. Тако започет живот наједном је за њега постао и почетак краја његовог доташњег света, у коме се родио и проживео срећну плаву младост. У слепом заносу да постигне нови животни циљ, он је био спреман да око себе уништи све оно што би могло да му смета у започетом успону ка ономе врху који је сматрао бољим животом. За мене је Илијин пример, а он није био усамљен код Срба тога времена, био посебна велика трагедија, и по мом сељачком схватању застрањивања те врсте била су од битног значаја у великој несрећи која је снашла Србе Крајине у њиховом напору одбране и која су их умногом ослабила. Но и поред тога, Срби Крајине су, после два крвава месеца усташког терора, показали ону чудну исконску српску снагу која избујава у најтежим данима и којом су успели не само да зауставе сваки усташки налет, него и да цео усташки покрет претворе у прах. Оно што је Илија Плећаш радио разарало је вековну основу на којој је почивало Српство Крајине и Лике, јер су његовом примеру следовали други. Илија је био искариотско оличење у часу покушаја српских душмана да униште историјску непрекидну животну везу Српства у Крајини. Зато сам, по пријему Илијине нотице, у очајању, осетио да морам с њим што пре да се сретнем, с помишљу, која ми се невољно наметала, да, можда, после тог састанка један од нас двојице више неће бити жив. Тај ће моменат за мене бити врхунац трпљења онога што је отпочело да насрће на живот Срба Крајине упоредо са усташким покретом у априлу 1941, а можда још и много раније. Какве сам улоге у томе одиграо изнећу током даљег излагања.

НЕСЛУЋЕНА И НЕЗАПАМЋЕНА ЗВЕРСТВА Крајем априла 1941, једна за другом, почеле су у моје село непрекидно да стижу све узбудљивије ружне вести. Испочетка моји сељани нису могли да поверују у њихову истинитост, јер се говорило о страшним злочинима, скоро невероватним, које су хрватске усташе чиниле над Србима целе Крајине. Није било могуће замислити, а камоли поверовати да су људи, ма колико огрезли у неваљалству и злу, могли да почине злочине какви су описивани. Тешки отров, који се у срцима извесних Хрвата таложио од Анте Старчевића и превршио априла 1941 године, излио се на голоруки српски народ у часу кад је остао без државе и ичије заштите. Тешке потресне вести све су учестаније стизале, дан и ноћ, све невероватније, страшније, зверскије, крвавије. Уз то, увек је понеко стизао са самог места погрома, живи сведок страхота којима је био очевидац, или да пренесе изјаве које је чуо из уста спашених. Слушајући те вести ми смо се каменили у неверици. Тих дана у Оточцу усташе су само у једној јединој ноћи искасапиле преко 300 Срба. Свештеник Бранко Добросављевић је зверски најпре мучен, па затим приморан да гледа како на комаде секу његовог синчића. У Свињици, у Банији, свештеник Дане Бобић најпре је допола жив у земљу закопан, па су онда усташе око њега играле коло и један по један прилазиле и отсецале са њега по парче меса, док се јадник није од мука онесвестио и умро. Тридесетог априла 1941, усташе су упале у село Липово Поље, ухватиле две српске девојке, Милицу Почучу и Марију Стакић, и заклале их ножем наочиглед и ужасавање целог сеоског света. У Косињу, усташе су натерале једну српску мајку да држи кофу и хвата крв четворице синова, које су оне једног по једног клале, и затим онесвешћену мајку убиле. Заиста је невероватно, али нажалост истинито, како су са Србима поступали ови тешки мрзитељи и лажни Хришћани. Свукуд по Лици, Кордуну и Банији усташе су улазиле у српска села и газиле српску децу и тако их усмрћивале, а одрасле убијале уз садистичко уживање на најгрознији начин. По Лици су образовани логори који су

постали страхотна масовна мучилишта и стратишта Срба. Због тога су Срби Лике живели у неизмерном страху од јутра до јутра, јер више нико није био сигуран за свој живот. Срби су се, међутим, мање плашили саме смрти, него мучења која јој претходе. Они су се бојали да ће бити присиљени да доживљавају неке од најстрашнијих призора мучења, тежих од свих дотада забележених у историји људског рода. Нормалан човечји ум просто није могао да прихвати да је могуће да се оваква зверства дешавају усред културне Европе двадесетог века. Људи који су чинили та дотада незаписана зверства у историји људског рода, имали су од свега људског само физички облик, а све друго зверско-животињско, разбојничко, паклено, душа оптерећених тешким мрзитељством и христохулитељством. Кроз та усташка недела одједном је у српским душама потамнила она велика идеја коју је Људевит Гај пронео под именом Илиризам, бискуп Штросмајер под етикетом Југословенства, а Доситеј Обрадовић под барјаком Братства. Тада су и моји родитељи страховали, као што су и сви други Срби страховали, али не толико за себе колико за своју децу. Тих дана мој отац нас је често кришом погледао чудним погледима, као да се с нама опраштао занавек. По изразу лица видело се да су му мисли биле негде далеко, вероватно у молитвама пред Господом, који је једини могао да нам пружи спас. Гледајући нас можда је помишљао, како ће једног дана бити и он приморан да беспомоћно гледа како и нас усташе убијају. У нашој кући било је седморо деце, међу којима сам ја био најстарији, па је отац у мени гледао и сина и наследника, и јединог способног браниоца целе породице. Одгајао нас је брижљиво и, откако га знам, радио без предаха поваздан веома тешко, у тежњи да нам живот буде ведар, миран и срећан, и да би нам по својој смрти нешто оставио. Сада су зли људи претили, не само да нам прекину тај складан живот, него и да нам отму или униште све што је он мукотрпно стварао. И не само мог оца, него и све друге сељане, највише је мучила тешка помисао да, пред плимом наилазећих безакоња и злочина, нису имали коме да се пожале и обрате за помоћ. Тада су Срби били без државе и

представника њезине власти, без суда да злочинце казни, и без полиције и војске да их заштите, једном речју били су стављени ван закона и прогоњени као зверке-штеточинке. Остали су потпуно обесправљен народ под влашћу страха од усташких злочина како је био мало који народ света изложен од прехришћанског доба до наших дана. Непознати песник је једва дотакао домен ових страхота кад је у своје време написао стихове: “Крајина је крвава хаљина, у крв лијеже, у крви устаје и крваве једе залогаје”... Вести о страхотама стварале су у нама млађима не само велику стрепњу, него су у нас усађивале голему и неизбрисиву мржњу за усташе, као и за цео народ који их је изнедрио. Због свега тога у нама се рађала и вратоломно брзо бубрила страшна мисао и жеља за осветом. Међу сељацима кришом се усађивала мисао о борби против хрватских усташа. Као други младићи у селу и ја сам осећао велику ватрену жељу да пођем у ту борбу. Српска омладина, запојена не само Косовским духом и Светосављем, него, нарочито и нада све, вером националном, добра, кротка и нежна, али поносна и чврста као стене њиховог убогог завичајног краја и спремна на највеће жртве, услед ненадно надошлих ужасних патњи напречац сазрела као мужеви, поћи ће у борбу за национални идеал слободе и невином крвљу оросиће сва поља, горе и камење српске Западне Крајине. — Треба сви да се дижемо и да похрлимо у освету над усташама, — рекао сам једном док смо седели за трпезом о ручку. — Не смеш да дозволиш да жеља за осветом завлада твојим младим срцем и да се у злочину спустиш на ниво тих хрватских одрода, — прекорио ме је благо отац. Већ у јуну месецу почело је у мом селу да се увелико говори о устанку Срба Крајине. Старији су покушавали да тај рад прикрију од млађих, бојећи се да се припрема преурањено не обелодани и цело предузеће компромитује. Затим, кад су прве вести о устанку дошле до мене, поново сам покушао да о томе са оцем разговарам, али он то најпре одби, па ме после неколико дана

сам призва и рече да причекам и да ће ми он казати кад дође време да идем, јер “сад одлазе само четници из стрељачких дружина, који су пре рата обучавани за борбу”. За сеоског младића, као што сам тада ја био, заиста је било тешко поверовати да је могло да се дешава оно што је стварност сведочила, односно да је једна група људи, које смо сматрали браћом, могла, под фирмом усташтва, да врши злочине какви су чињени. Мени је све изгледало као један немиран и тежак сан из којег сам покушавао да се пробудим. Међутим, пред очима су биле непобитне чињенице, крвава стварност. Иван Бркљачић, Хрват из Трновца код Госпића, био је потајно заклети усташа од 1932 године и служио као државни лугар у Брувањској општини. Мој отац је имао две куће и у једној је већ више година становао Бркљачић. Његова жена Аница је често проводила слободно време у разговорима са мојом мајком и њих две су се узајамно опходиле као добре пријатељице. Међутим, почетком јуна 1941 Бркљачић је дошао у наше село да млађе наговара да иду у Србију. “Ако не сад, касније ћете свакако морати отићи, јер је ово хрватска земља и овде ће живјети само Хрвати”, казао је једној групи сеоских младића међу којима сам и ја био. Пошто смо о томе промислили, нас неколико смо решили да прихватимо лугарев савет и да се спремимо за пут у Србију, па, чим се тамо сместимо и нађемо неки посао, да пребацимо и остале укућане док се рат не заврши. Чули смо да Србија прима на хиљаде Срба из наших крајева и Словенаца, смешта их и даје запослења да могу пристојно да живе до краја рата. Лугар нам је обећао да ће да нас одведе у општину у Брувно и да нам помогне да извадимо потребне папире за прелаз у Србију. Кад је дошао дан за полазак у општину спремили смо се и пошли према Брувну, али кад смо излазили из села видели смо како према мојој кући и мајци, сва задихана и уплакана, трчи као без душе лугарева жена Аница, и како јој издалека моја мајка полази у сусрет претпостављајући да јој се у кући десило неко изненадно велико зло. Међутим, Аница из свег гласа закука:

—Не дај, Тето, не дај Николи да иде у Брувно, тамо чекају усташе да их покољу! На тај глас моја се мати скаменила, а Аница притрча Рољановој сестри, која је била моја сестра од стрица и тада се ту нашла, и рече да брзо потрчи и да нас врати. Трчећи за нама Рољанова сестра је успут смислила шта да нам каже, па стигавши нас доста смирено рече: — Нитоња, ’ајде брже натраг кући. Надуо се један во и ено цркава. — Па додаде: — Нека се и други врате да ти помогну, па ћете касније за Брувно! Сви смо се вратили. Пред кућом ме је сачекала мајка и рекла шта јој је казала Аница. Љутит, без размишљања одмах сам потрчао лугаревом стану у намери да га нађем. Пролетео сам кроз кућу, али њега тамо није било. Кревет у коме је спавао био је још топао, што је значило да је пре неколико минута из њега побегао. Поред кревета је стајао његов карабин, па сам закључио да ме је приметио да трчим његовој кући и нагло побегао, највероватније у Брувно код усташа, заборављајући да узме карабин, који сам ја узео и понео својој кући где је још била Аница сва уплакана. —Јој, Нитоња мој, наопако им било, они су чекали да вас покољу, тако ми је мој Ивица рекао, наопако и њему било што вас је наговорио да тамо идете иако је знао шта вас чека. Тада сам знао да је мој пут за Србију затворен, осим ако бих се искрадао преко шума Босне. Исте те вечери лугарева ћерка, којој је било осам година, вечерала је с нама, као што је бивало безброј пута до тада. Мој отац је и њу сматрао својим дететом, јер је више времена проводила с нама, него код своје куће. Она је за столом била, као обично, доста немирна, па је у једном моменту, ваљда у игри, мој млађи брат, коме је било 11 година, ударио нехотице ногом испод стола и она вриснула и повикала: — Идем ја сада да кажем мом тати да доведе усташе да те закољу. Чувши те речи мој отац је заплакао, јер му је изјава девојчице тешко пала и из ње је закључио да је Бркљачић, према коме се он увек пријатељски

опходио, чак и пред својом децом причао о клању Срба у овим крајевима, према ономе “јер овде ће живјети само Хрвати”, како је он то пре нама младићима рекао.

ЧЕМЕРНИЦА У непосредној близини извора реке Уне, на западној страни, на стрмој узвишици обраслој шумом, на надморској висини од 1.200 м. налази се висораван Равна Чемерница. То је планински предео врло подесан за испашу стоке, а има доста и ливада са тврдом травом. Чемерница је подељена на два среза, Лапачки и Грачачки. Источни и јужни део припадају срезу Доњи Лапац, а западни и северни Грачацу. Села и засеоци у близини Чемернице на падинама источне стране су Горња и Доња Суваја са извором реке Уне, на југоисточној је засеок Ајдеровац, а на јужној село Добашница, које је као укљештено међу брдима и врло је неприступачно. Ова места су припадала срезу Доњи Лапац и била су насељена искључиво српским живљем. Северна страна Чемернице је махом обрасла буковом шумом прошараном гдегде јеловином, нарочито тамо где се уздиже Гутешин Врх са 1470 м надморске висине. На подножју тог врха, на североисточној страни, находи се село Брезовац, чији источни део припада срезу Доњи Лапац, а западни срезу Грачац. На северозападној страни Чемернице налазе се села Мазин и Брувно са засеоком Плећаши. Ова села су била међу најнапреднијим у Лици, посебно у одгајању стоке. Она су била приступачнија од других села око Чемернице и од њих води добар колски пут испод Стрме Чемернице на Равну Чемерницу. И ова села су била насељена српским живљем и припадала срезу Грачац. И Равна и Стрма Чемерница богате су изворима питке воде, од којих су најпознатији Бунар и Врано Врело. Уз Врано Врело налази се узвишица Шанац, где се и данас виде ископине и утврђења где су се негда, у другој половини XVII века, борили српски ускоци, који су своје полазне базе имали у северној Далмацији под командом сердара Јанковић Стојана1) и Смиљанић Илије. 1) Стојан Јанковић је успешно ратовао са Турцима по Далмацији, Херцеговини и Лици, и учествовао у борбама 1689 које су допринеле ослобођењу Удбине (Лика). Он је био потомак оних Срба који су пребегли из Босне у Далмацију и који су се називали ускоцима. Ратови које су водили са Турцима зову се ускочки ратови. У ствари, то су четнички ратови, српски, само под другим именом. Такви су се ратови као хајдучки водили у Србији и Босни за све време турске владавине тим подручјима.

Према томе, четници су следбеници и наследници српских хајдука и ускока који су се борили за исте идеале: за слободу. Стојан Јанковић је син чувеног јунака Јанка Митровића, који је 1647 бранио Шибеник од Турака. По оцу Јанку, због његовог јунаштва, Стојан је узео презиме Јанковић. У борбама 1666 са Турцима Стојан је заробљен и одведен у Цариград, одакле је побегао и вратио се у Далмацију после 14 месеци и одмах наставио да води чете против Турака. Од њих он осваја Сињ 1686, а 1688 видимо га да “разгони Турке на буљуке” по Херцеговини. Позван да узме учешћа у борбама на Крбави, брзо се пребацује 1689 у тај крај где успешно разбија Турке. Њему припада највећа заслуга за ослобођење Крбаве и Удбине. *** После Босне, која пада под Турке 1463, Лика је постала ослонац за турска освајања према Западу. Они су били подигли своје јако утврђење на Удбини као базу за даља ратовања и освајања. У то време Аустрија је помагала српске ускоке, јер су јој они били потребни за борбу против Турака. Кад је дошло до мировног уговора између Аустрије и Турске 1699, тзв. Карловачког мира, река Уна је постала међа између Аустрије и Турске. Тада су Срби из северне Далмације, Херцеговине и западне Босне прешли овамо у нади да ће овде моћи да живе у миру у Аустрији која је била хришћанска држава и у њој није било Турака. Међутим, као увек кад јој нису били потребни, Аустрија се понела непоштено према овим Србима и почела да их присиљава да прелазе на католичку веру, прогонећи оне који нису хтели на то да пристану, па су Срби ових крајева опет морали да воде борбе, да подижу буне и да гину. И само тако су успели да задрже своје национално обележје и веру отаца. Њихови потомци су били они српски чобани који су између два светска рата изгонили на хиљаде оваца и говеди на Равну Чемерницу да их на њој напасају и певају старе српске песме које су и њихови преци певали, и међу тим чобанима био сам и ја.

БУБАЊ Село Бубањ се налази у Доњолапачком срезу, удаљено од места Доњи Лапац 10 км. према југоистоку. Село је веома пасивно, земља слабо плодна и кршевита, донекле подесна за сточарство и само местимично за пољопривреду. Село се издржавало, углавном, од сточарства и сточарских производа све време свог опстанка. Из њега су многи људи одлазили у печалбу и враћали се са замотуљцима зарађевине, па тако осигуравали своје фамилије са неопходним потребама. Народ је у селу радио врло тешко, такорећи сви одреда од детета до старца, од рођења до смрти. Морало се радити од предзорја до мрклог мрака да би фамилија могла некако да преживљује животни век. Под таквим условима живота овај убоги народ није “водио” никакву политику и живео је веома мирно, са тежњом да одржи добре односе са свим суседима. Тако живећи народ је врло мало знао шта се догађа у осталом свету изван домашаја свог ока. Претежак рад им је немилосно одузимао све животно време које им је Бог доделио. На својој источној страни Бубањ се међи са кањоном реке Уне, односно њезином левом обалом, каменитом и већином непроходном. На југу Бубањ се граничи са селом Дољанима, а на југозападу са селом Добросело, и на северној страни са хрватским селом Боричевцом. Са хрватским суседима из Боричевца српски народ из Бубња није имао већих веза иако је прихватио идеју краља Александра у оном опсегу колико је она до њега допрла, т.ј. да су житељи у Боричевцу браћа и сестре народа у Бубњу. У Бубњу је било око 100 српских кућа, ниједне хрватске. Неке куће су биле прилично удаљене једна од друге, а понеке груписане, као Радаковићи, Медићи, Мајсторовићи, Џапе и Крнете. До села није долазио нити пролазио ниједан од важнијих путева овог краја. Постојали су само сеоски приступни путеви, од којих је један водио за Дољане, други за Добросело и трећи, на несрећу свих Срба у овом селу, за Боричевац. Бубањ није имао ниједног извора воде, па се народ сналазио копањем дубоких бунара у које је хватао кишницу и њом кувао храну и узимао за пиће. Са том водом је напајао и стоку, па је она морала понекад да буде жртвована у време суше кад вода у бунарима усахне.

Пред сам почетак рата 1941 село је добило школу, али је она слабо радила, јер је тешко било наћи учитеља који би хтео да дође у ово “Богу за леђима” село, које није имало ни погодне приступне путеве. Понекад, кад би учестале кише, путеви су постајали мочваре са блатом у које се заглибљавало до колена, јер је народ био сувише сиромашан и обузет борбом за опстанак, па није могао да направи добар пут, а бановина и држава су се мало о томе бринуле. Народ Бубња није имао ни своју цркву, па је одлазио редовно у цркву у Дољане. Свој црквени живот подешавао је како је најбоље могао и одржавао српске обичаје колико су прилике дозвољавале. Иако веома сиромашан, народ је по самој природи живота био веома гостопримљив и кротак, не желећи ником зло, обузет својим свакидашњим тешким пословима и бригама да преживи. Из свих тих разлога овај је народ теже од свих других Срба Крајине могао да разуме душманске упаде Хрвата из села Боричевца — првих суседа одмах по успостављању НДХ, који су пљачкали и убијали Србе Бубња. Они су пљачкали и убијали све одреда, и женско и мушко, и младо и старо. Народ Бубња је обухватила смртна паника, али није имао куд. Чуо је да је створена Хрватска Држава и поверовао, упркос доживљених покоља и пљачки, да ће држава да покажњава Хрвате из Боричевца за учињена злодела. Било је и логично да овај мирољубив народ тако мисли, јер до њега још нису допрле вести о страшним хрватским покољима Срба на целом простору западно од реке Дрине, које су допирале до других српских села. Народ у Бубњу није имао везе са светом, па није имао могућност да сазна да се овде не ради о једној малој групи криминалаца, него о целој једној нацији, о неколико милиона људи за које је краљ Александар проповедао да су српска браћа. Већ 19 априла 1941 године Хрватска влада у Загребу, која је представљала не само усташки покрет, него и цео хрватски народ, издала је декларацију којом је ставила ван закона све Србе на целокупној територији НДХ, што је практично значило да их је ставила на ниво животиња и одобрила свим грађанимаХрватима НДХ да их убијају како хоће и колико желе. Само четири дана доцније, ова иста Влада, која је представљала цео хрватски народ у НДХ, издала је другу декларацију којом се Србима даје пет дана рока, у ком року имају да напусте НДХ. Пошто Србима, као и Јеврејима, у ово време нису били дозвољени покрети ни слободна употреба јавних

возила, ова декларација је практично била осуда на смрт свег српског живља у НДХ од стране, не само Павелића и његовог криминалног усташког покрета, него и Хрватске народне владе, односно целог хрватског народа. Тако су Хрвати из Боричевца, често упадали у убоги Бубањ и харали и клали, не подлежући никаквој одговорности за тај криминал било каквом кривичном законику државе. Вође ових хрватских пљачкашких булументи су били понекад Хрвати из Боричевца, а каткад Хрвати из Кулен Вакуфа. Злочин који ће народ Бубња и цео српски народ Крајине памтити као један од најстрашнијих хрватских злочина за све време несрећног рата био је онај који се десио 9 јула 1941. Тога дана Хрват Миле Мрковиновић је организовао већу групу Хрвата и пошао “у лов” према српском Бубњу. Иако је био стално у смртној страви од суседних Хрвата, народ Бубња је ипак морао да настави свакидашње најнужније послове, да би могао да живи и да се припреми да надживи идућу зиму. Како је био месец јули настало је мноштво послова на пољима по овом кршном терену. Кукурузи су били стасали за окопавање и народ је знао да ће се осушити ако их не окопа на време, или, у најбољем случају да ће дати слаб или никакав плод, а без кукуруза овај народ није могао да преживи зиму, која је у овим крајевима и сурова и дуга. Као многи други, овог јутра, 9 јула 1941, отишле су да окопавају кукурузе и девојке Даринка Медић, Смиља Медић, Мара Џапа, Софија Медић, Смиља Џапа, Милева Керкез, Ковиљка Медић, Смиља Керкез, Милка Керкез, Мара Медић, Јелка Керкез и Сока Рајић. Све су оне биле сиромашне српске девојке из убогог српског села које нису сањале о принчевима из бајке, него су њини снови били ту на тлу родног села, скромни и реални. Као и друге српске девојке и оне су од детињства спремале тканине и везове, шиле хаљине и плате, и исткивале платно од којег ће будућим животним друговимасупрузима једног дана да шију веш. То је био једноставан сан и у исто време и велики сан скромних српских девојака у забаченом селу на западу Југославије. Док су оне окопавале кукурузе и биле мислима ко зна где у својим девојачким сновима младости, наишла је крволочна хрватска руља из Боричевца и Кулен Вакуфа и подвргнула их најстрашнијим мучењима док

год нису свих дванаест издахнуле. На крају Хрвати су их исекли и тако оставили. И до овог дана било је за Србе ових крајева страхотних доживљавања, али ниједан појединачни догађај није до те мере потресао целу српску Крајину као покољ ових невиних дванаест српских девојака, па је из њихове проливене невине крви произашла српска народна песма: То је било деветога јула, Кад погибе дван’ест српских цура, Дван’ест цура, дван’ест соколица, Од хрватског праха и куглица. Девојке су кукуруз копале, Побише их те хрватске бале. Јадне мајке по шумама лете, Свака пита: “Где је моје дете?” Нађоше их на њиви поклане, Где су цуре у мукама пале. Хтјеше мајке да им помоћ даду, али цуре за себе не знаду. “Кћери наше, наш зелени струку, Пружите нам вашу десну руку!” Ал’ ниједна руку не пружаше, Веће своје душе Богу даше. “Кћери наше, наше бјеле виле, јесу ли вас усташе мучиле? Или су вас из пушке убиле?” “Јесу, нано, биле и мучиле, и живе нам очи повадиле. Онда су нас ножима убиле”. Иако су комунисти, чим су се неколико месеци доцније појавили у овим крајевима, забрањивали да се ова песма помиње и пева, српски народ је кроз цео рат ту песму певао понајчешће од свих осталих.

Хрват Миле Мрковиновић, звани Бале, који је предводио “у лов” ову групу Хрвата који су усмртили ове девојке, погинуо је првог дана четничког устанка у селу Бротињи, где је био дошао да пљачка српске домове. Његово тело четници су оставили да лежи несахрањено. Месо са мртвог Мрковиновића појели су пси, а његова лобања је задуго остала на истом месту, подсећајући Србе ових предела на злочин који су Хрвати учинили 9 јула 1941 у сиромашном српском селу Бубњу. После, кад су се комунисти домогли пуне власти, склонили су лобању и под претњом смрти забранили да се пева народна песма која је опевала овај ужасан догађај.

ПЕСМА И СТВАРНОСТ Кад је Југославија окупирана од нацифашиста и њихових шакала ја сам био ушао у двадесету годину. Био сам тек отпочео да сагледавам живот отвореним очима. О јунацима српске историје, о хајдуцима и ускоцима, сазнао сам, углавном, из српског народног епоса, који сам редовно читао од дечачких дана. У годинама мира, кад до мене нису долазили крик и јаук, плач и мирис људске крви, ја сам, у младалачкој машти и бујности, себе замишљао као јунака из српске народне песме, па сам био час Милош Обилић или Милан Топлица, час Краљевић Марко или Бошко Југовић, или наш Часни Кнез на Косову. У тим тренуцима осећао сам све дражи срећнога живота. То је било природно иживљавање сеоског младића за кога су границе света допирале донде докле је досезала српска народна песма. Међутим, тад, у рату, јунаци из историје су постали давна прошлост, светли примери, а стварност је тражила нове јунаке и нове хајдуке за борбу против окупатора, нове браниоце српских огњишта и међа, и нове приносе на жртвеник српске борбе за слободу. Стварност је била без романтике, груба, свирепа, неосећајна и безмилосна, крвава и далеко суровија него што су била турска насиља које је српска народна песма опевала, тај духовни извор на коме су се напајала чојством и братољубљем толике српске генерације дотада. Ко је усадио у српска срца ону невиђену и несавладљиву отпорну снагу са којом је Србин могао да надживи мукотрпне векове робовања и борби? Народни певач кроз српске народне песме, калуђер и хајдук, и Голубан, слуга Кнеза Лазара! И, ево, ту бакљу сада прихватају Голубанови потомци — српски сељаци, сељаци... Клањамо се вама, о српски сељаци, велики стражари и будни чувари, вечни прегаоци, земље храниоци и вере и Рода храбри браниоци! Прости сте, ал’ земљу ви волите страсно, знате ко сте, када и откуд поникли, под ударом судбе не жалисте гласно,

у патњи рођени, на патње сте свикли! (Д. Драгутиновић “Признање”) Ледени дах тешке трагедије обавијао је однедавно сва српска села и градове целе Крајине. Усташе су јој уништиле српску интелигенцију, на брзину, у првом замаху њиховог ножа. Одједном су порушени сви принципи хришћанске етике. Братство? О, за ту реч усташе нису знале, а наши прератни политичари, учени људи, школски, верски и војни васпитачи, говорили су нам да смо браћа са народима који чине Југославију. Мржња ? Њу српски народ никад није носио у свом срцу. Међутим, она је избијала из сваког хрватског усташког ока, срца, душе, мисли, сна, усађена ту и негована са црквене предикаонице и школске катедре, и потом кроз цели живот, од Старчевићевог тестамента, преко франковачке декадентне Глембајевштине и Радићеве демагогије. У крвавој оргији, такорећи преконоћ, нестало је српских свештеника и учитеља, трговаца и српских народних знаних трудбеника и виђених домаћина, нестало је српских цркава, школа и манастира. Нестало је и српских политичких личности и српских чиновника. Наједном сви су они ишчезли и остао обесправљен и обезглављен убоги српски народ да се, без предводника и голорук, сам бори са збивањима која су била не само крвава унутра, него још и заплитана и подгревана спољним утицајима. Иако српски народ Крајине није никад Југославију сматрао идеалном својом кућом, нити је икад за њу био по сваку цену, за разлику од наших српских високих претставника власти и политичара, који су, у трку за положајима и гласачким куглицама, били и душом и срцем по сваку цену за њу, мада често нису имали појма шта се у српским крајевима на западу државе дешава, ни како народ живи и шта мисли. Поред свега тога, народ је ипак осећао да у тој држави има неког да га представља, и, барем донекле, штити од свих оних сила које би могле да му поремете и угрозе, иако мукотрпан, миран сеоски живот. Међутим, у доба рата, нестанком државе, за српског сељака Крајине нестало је и тог основног односа грађанина према држави. Нова држава, тзв. Независна Држава Хрватска, у којој су се Срби западних крајева невољно нашли, тежила је да све Србе на својој територији

уништи, па су Срби, обезглављени и ван закона, били стављени пред једино решење: да се бране да би сачували голе животе. Иако су Срби знали за изреку: “Покорну главу сабља не сече”, они су изнад свега волели слободу, за коју су били спремни да положе и животе. И поново се, који пут већ у историји, узбуркала српска крв и претила да сможди нове хорде поробљивача слободе. Та страшна српска крв, оркански јака, непобедива, која вуче у борбу и заборавља смрт, поново је праснула као пробуђен вулкан, у покрету за част српског имена, слободу, веру и правду, и за голи живот. У спонтаном напору да бране родна огњишта, Срби су и пред овом новом грозном опасношћу, као увек у тешким приликама у прошлости, били неодољиви. Као што на путу вулканске лаве све пада, тако су, једно за другим, падала у четничке руке места у српској Крајини. Четници из прератних стрељачких удружења показали су брзо очигледну војничку надмоћност. После погибије Краља Александра 9 октобра 1934, у Марсељу, они су отпочели да се спремају за ситуацију у којој су се нашли пролећа 1941, јер се од Краљеве трагичне смрти нетрпељивост Хрвата према Србима све више и јавно испољавала и постепено добијала изглед праве мржње, да по краху Југославије достигне свој врхунац у бесомучном нападу на све што је српско. Ништа нису помагала половична настојавања југословенских Влада да смире духове на хрватској страни, ни уступци бројних чисто српских срезова Мачековим Хрватима 1939 године. А највећа грешка прератних Влада било је оно прикривање стварности и заташкавање гласова о односу Хрвата према Србима западно од Дрине, па је српски народ био, изненађен и неспреман, стављен под хрватски усташки нож. То је био највећи грех и оних Срба који су седели у југословенским Владама тих година, као и свих српских партијских вођа који су, по дужности, морали бити о свему обавештени. Четници су радили више полуилегално и противно расположењу и гледишту кратковидих Влада у Београду. Четничке стрељачке дружине су се множиле, ојачавале и војнички припремале, али су морале да се устежу од било какве политичке активности и јавних предвојничких обука, да би на тај начин задржале какав-такав однос трпељивости између себе и државних власти. Међутим, док је овако било са четницима, на другој страни, на простору Бановине Хрватске, вршене су јавно појединачне и скупне вежбе у

руковању оружјем и гађању тзв. Хрватске сељачке заштите у оквиру Хрватске сељачке странке (ХСС) др. Мачека. “Хрватска сељачка заштита” била је маска греха, јер се у њезином оквиру припремала она гнусна рука која ће потом да убија и руши све што је српско. Др. Мачек је, као вођа ХСС знао шта се у Хрватској мисли и припрема Србима, али није хтео то јавно да каже, чак ни онда кад се грлио са шефовима српских странака из опозиције као носилац заједничке листе на изборима. Иако противник режима, он је направио споразум са Кнезом Павлом, односно са Владом Драгише Цветковића, и на лак начин извукао за Хрватску знатан број чисто српских срезова у западним српским крајевима Југославије. Српски четници су ушли у устанак 1941 године без политичког образовања, које су створене прилике хитно изискивале. Главни циљ њихове акције, од првог дана устанка 1941 године, био је непосредно и брзо окончавање даљег усташког злочиначког терора над српским народом. Међутим, чланови Комунистичке партије Хрватске (КПХ), који су у јулу те године почели да надиру у живот Срба Крајине, имали су сасвим други циљ. Кад се српски народ Крајине подигао из крви, са јасним сазнањем ко му је непријатељ који покушава да га уништи, ненадно се нашла у његовој средини КПХ, која је та сазнања замагљивала и привидно омаловажавала усташке покоље, и почела још једном да протура у српски народ, по који пут већ, отрцане и нереалне фразе о идеји братства и јединства народа Југославије, иако је стварно стање у земљи говорило супротно. Ни пре рата није било богзна каквог успеха тзв. братства и јединства између Хрвата и Срба, као што га није било ни 1941 године, током рата и после њега, као што га, по мишљењу многих Срба западних крајева, неће ни у будуће бити, јер је једно наша жеља, а друго је стварност. У тој ситуацији, већ у току јула 1941, појавила се Комунистичка партија Хрватске, која ће, иако незнатне јачине, на крају имати власт у својим рукама, што је у ствари био њезин циљ. Село, са изгинулом српском интелигенцијом, није могло ни да зна ни да оцени каква му опасност прети од новог противника мирног живота српског сељака у Крајини. Комунисти су безобзирно користили у себичне партијске сврхе историјски удес српског народа, јер су знали да легалним начином политичког рада никад не би могли да дођу до власти у земљи у којој су сељаци представљали 80% народа. Већ

тада комунисти су рачунали са ратним и послератним политичким комбинацијама, о којима Срби, под сталном претњом усташког терора, нису имали времена да мисле. Уз то, Срби Крајине су још увек и те како живели у уверењу да је избегла Влада у Каиру њихов легални политички представник, и да ће она да управља политичким курсом на територији доратне Југославије. Док је српски народ Крајине подизао устанак у тежњи да заустави усташко злочиначко масакрирање Срба, Комунистичка партија се припремала да стави у покрет партијско радништво. Она ће их покренути не да се боре противу усташа, да би спречила њихова даља зверства над Србима, него да преузме контролу над разјареним Србима, који су наједном показивали фантастичну вољу да се боре против терора и претили да заувек затру замишљену идеју једне независне хрватске државе, и да се стави на знање целом хрватском народу да се слично никада више неће моћи да деси, а нов покушај у будуће имаће тешко да погоди саме његове иницијаторе и њихове сагласнике.

МАНЕВРИ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ Кроз то најтеже н најтрагичније доба за српски народ Крајине у свеукупној његовој историји, живео је у усташком Загребу генерални секретар Комунистичке партије Југославије, бивши верни цугфирер Ц. и К. Аустро-Угарске, Јосип Броз. Живео је у Загребу неузнемириван од усташких власти, иако су оне истребљивале све противнике, без обзира којој групи припадају. У том гњезду је Броз живео до 30 маја 1941, кад је, из политичких разлога, одлучио да пређе у Београд. Из Загреба је и даље деловао Централни комитет Комунистичке партије Југославије (ЦК КПЈ), а Броз се преселио у Београд, у вилу породице Ненадовић на Дедињу, где његов боравак стварно има више симболичан значај. Партији су недостајали Срби и Броз се надао да ће његово борављење на Дедињу знатно допринети у том правцу. Он је био добро политички обавештен, па је знао да је први услов за успех Партије, да база његовог деловања треба да буде Србија, а не Хрватска. Ослонац Партије мора да буде борбени, демократски, интелигентни и напредни српски народ, а не сервилни, тупав и декадентни, наци-фашистички расположен хрватски народ. Уз то, Броз је знао, из дугогодишњег политичког искуства, да су Руси, у односу на народе Југославије, били хладни према хрватском народу, који је био окренут према Немачкој, и да су имали одувек топле симпатије за српски народ, у чему се Партија нарочито уверила кад је Коминтерна решила да призна пуковника Драгољуба Михаиловића и његов покрет као главне чиниоце отпора у Југославији. Али ни Броза ни Партију није узнемиравао и узбуђивао непоштедан усташки покољ Срба, па ће проћи и јуни месец, а Партија неће заузети никакав званичан став по усташком злочиначком понашању. Покушаји неких партијских Срба да приволе вођство да заузме позитиван став по усташком питању и да се учине барем какви-такви виднији напори у правцу заштите српског живља од хрватског усташког терора, остају без успеха. И то ће тако остати и у будуће. Масовни покољ Срба у Благају на Кордуну извршиле су усташе 6 маја 1941, и тога истог дана и у селу Вељуну и околини поубијале су око 520 Срба, људи, жена и деце. Члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије, Србин Раде Кончар, известио је о томе лично Хрвата Јосипа Броза и остало вођство КПЈ, и захтевао да Партија хитно предузме енергичне мере у циљу заустављања крвопролића. Међутим, Броз му је одговорио, да Партија засада не може по

томе ништа да уради, јер би то за њу у овом моменту било самоубиство, пошто би тим открила своје циљеве пред усташким властима, а Лола Рибар, увек добро обавештен о мишљењу Броза, у приватном разговору рекао је Кончару: “Усташке власти нас не дирају и ми морамо то да користимо за изградњу наше Партије”. Кад је, неколико дана касније, министар правде у Павелићевој влади сазвао седницу локалних усташа у Глини, на којој је одлучено да се започне са општим ликвидирањем Срба на територији НДХ, Раде Кончар је затражио да се одмах сазове седница ЦК КПЈ, а Хрват Јосип Броз је то одбио провидним изговором, да су чланови Комитета расути по целој Хрватској и да би та седница могла моментално да се одржи једино у Загребу, па је написао Кончару: “Нагли долазак толиких чланова Партије у Загреб могао би да изазове сумњу код усташких власти.” После напада Немачке на Совјетску Русију, 22 јуна 1941, Броз је хитно сазвао седницу Политбироа ЦК КПЈ у Молеровој улици, у Београду, и ту се одлучило да Партија припреми прогласе којима би се народ позвао на устанак против окупатора, али да у прогласима не треба да буде поменуто усташко име, “из тактичких разлога”. “Шта ћемо да радимо у оним пределима који су већ у рукама четника, а таквих има доста?” упитао је тада Раде Кончар. “Наша ће прва дужност бити да преузмемо те крајеве од четника”, одговорио је Броз укратко у име ЦК КПЈ. “Тако је!” потврдио је Лола Рибар, а Раде Кончар је ућутао без икаквог коментара. Кад је проглас био написан и умножен, из непознатог разлога, у њему је било поменуто усташко име, односно народ је био позиван на устанак “против окупатора и усташа”. Такав проглас је разаслат по Србији и Словенији, а његово разашиљање по Хрватској није дозволио ЦК КПХ, због израза да устанак буде “против окупатора и усташа”. ЦК КПХ је формиран 1937 и Владимир Бакарић је постао члан тог Комитета 1939. Некако у исто време, Андрија Хебранг, члан тог Комитета, измислио је наредбу Коминтерне по којој он, Андрија Хебранг, треба да преузме вођство КПХ. Пошто је у то време ЦК КПХ, преко Србина Раде Кончара, био чврсто везан за ЦК КПЈ, Хрват Хебранг је оперисао кроз месни

комитет Партије за град Загреб, у коме су сви чланови били Хрвати. Хебранг је саопштио том комитету измишљену наредбу Коминтерне и од њега тражио да одмах прекине везу са ЦК КПХ, што је овај и учинио. Везу између Коминтерне и ЦК КПЈ одржавао је у то време Јоже Копинић, шпански добровољац и члан КПЈ од 1931. Откако се вратио из Шпаније 1938, па до 1940, Копинић је радио у Коминтерни у Москви. Враћајући се из Москве у Југославију донео је радио-станицу, преко које је одржавао везу са Коминтерном. Наводно, по инструкцији Коминтерне, о тој радио-станици није известио ЦК КПЈ, него на своју руку известио само Андрију Хебранга. Тако је Хебранг, мање-више, имао у својим рукама контролу свих веза које су комунисти у Југославији имали са Коминтерном. ЦК КПЈ одржао је проширену седницу Политбироа 4 јула 1941, са које је издао проглас којим се осуђује наци-фашистичка и усташка агресија, али Хебранг је, оперишући кроз месни Комитет партије за град Загреб, успео да спречи његово разашиљање по Хрватској. Одмах затим Комитет за град Загреб написао је свој проглас, који је разаслат по Хрватској, у коме није поменуто усташко име, јер су нечим морали да плате усташко гостопримство и заштиту које су комунисти код њих уживали. Хебрангов је аргуменат у то време био: пошто више не постоји држава Југославија не може да постоји ни Комунистичка партија Југославије (КПЈ), па, по тој истој његовој логици, пошто је постојала усташка Независна Држава Хрватска, могла је да постоји и Комунистичка партија Хрватске (КПХ), и као таква она је морала, и једино је она могла, као хрватска организација, да делује на хрватском простору. Хебранг је тврдио да је то и Коминтернино расположење, па ће по тој тези много касније, крајем лета 1944, као секретар ЦК КПХ, тражити да после ослобођења Југославије: 1) у састав Хрватске уђе цела територија Срема, 2) да Хрватска добије сопствену војску, 3) да чиновници са територије Хрватске не могу бити премештани у друге делове земље, 4) да веронаука буде предмет у школама, и 5) да новац, производња и трговина Хрватске буде искључиво под контролом Хрватске. За блокирање овог прогласа, ЦК КПЈ ће оштро осудити ЦК КПХ. Међутим, после потпуног војничког и политичког краха комуниста у Србији

под неодољивим ударцима четничких јединица Драже Михаиловића, ЦК КПЈ је био присиљен да повуче оптужбу, да би некако приволео КПХ на каквутакву партијску послушност. Ову је ситуацију КПХ користила и почела са уцењивањем ЦК КПЈ, што је трајало безмало током целог рата. Цео јули 1941 протекао је у оштрој затегнутости између ЦК КПЈ и ЦК КПХ. Крајем јула Јоже Копинић је обавестио Коминтерну да још није нико ништа предузео у вези са Коминтерниним захтевом да се одмах отпочне са диверзантскосубверзивним акцијама већег стила. Секретар ЦК КПХ, Србин Раде Кончар, покушао је да се цела ствар исправи, али у томе није успео. Онда је ЦК КПЈ овластио члана ЦК КПЈ Владимира Поповића, који се под окриљем усташа и НДХ несметано шетао по Загребу, да испита ствар, а Едварду Кардељу је наредио да “посети” другове у Загребу. На седници која је неколико дана касније сазвана оштро је критикован Копинић што је слао Коминтерни извештаје о неактивности КПЈ. Тада, 18 јула, ЦК КПЈ наредио је Ради Кончару да иде на Кордун, Хебрангу за Горски Котар, а Грегорићу за Славонију. Од ове тројице само Кончар је извршио наређење. *** 22 јула 1941 Избегличка влада је објавила декларацију по којој је установљено да је немогуће, бар у том времену, борити се активно против окупатора. Ова декларација је објављена у сагласности и по одобрењу Енглеске владе, и важила за све поробљене земље као Норвешка, Данска, Холандија, Француска и друге. Декларација је била објављивана неколико пута преко ВВС-а и Дража је прихватио као ауторитативну, јер је долазила од Владе коју је он признавао као своју. Па ипак, за Дражу ова декларација није имала никакав практичан значај. Он је већ 13 маја био у борби против окупатора и сада је било немогуће то изменити, док су остале поробљене земље прихватиле декларацију као правило живота под окупатором. У ствари, крајем августа, Хаг Далтон (Hugh Dalton), енглески шеф за специјалне операције, формулисао је програм који је важио за све земље у односу на антиокупаторску активност. Цео тај програм је био сажет у једном параграфу који је гласио: “Избегличка влада Југославије и Ратни офис

Британије се слажу да герила у Југославији треба да настави саботажу непријатеља, тек толико да окупатор не може да повуче известан број свог људства сада у Југославији на друге фронтове. Али, герилска група мора да оперише подземно и да избегава нападе на окупатора на великим скалама, или да се заноси амбициозним војничким операцијама, што би могло само да проузрокује сада у ово време тоталан пораз гериле”. Дража Михаиловић, као командант Покрета отпора, се већ у ово време отворено борио против окупаторских снага свуда по Југославији. У Лици, већ у ово време четници су успели да сатерају усташе у неколико већих градова, на пример, Госпић, и господарили скоро целом осталом територијом Лике. Ни у Лици, ни било где другде у Југославији где су дејствовале Дражине четничке јединице, енглески SOE (Special Operation Executive) програм је био излишан и противан вољи српског народа да се бори против окупатора и хрватских усташа. Циљ SOE програма је био да збуни српски народ и да му тако пометеном доцније наметне прохрватску партизанску политику. Од почетка до краја Другог светског рата, у односу на Југославију, Енглези су били на хрватској страни из једног јединог разлога: за Србе су рачунали да ће увек, под било којим околностима, подржавати идеју Југославије, док Хрвати то неће, уколико не буду на то натерани специјалним подилажењима и повластицама, нарочито обећањем да усташко масакрирање српских жена и деце неће бити преношено преко таласа ВВС-а. Избегличка влада Југославије, пак, избегавала је, због само неколицине Хрвата који су се у њој налазили, употребу речи “четник”, па се прибегавало употреби разних других назива као, на пример: “Југословенска војска у Отаџбини”, “Устаник”, “Герилац” итд. Међутим, за националну српску ствар то је била очигледна несрећна ситуација, јер су је једино комунисти искористили, што ће се нарочито касније видети. И овде су Хрвати једном перфидном политиком натерали воду у свој јаз на штету српског народа.

НЕСЛАВНИ ХЕРОЈИ До пре рата цела Лика је имала око две стотине чланова КПХ. На њиховом челу су били: Јакоб Блажевић (секретар Окружног комитета КПХ за Лику), затим Миле Почуча, Ненад Жакула, Ката Пејновић, Томе Никшић, Дане Брујић, Тоде Маријан и Милан Вукмировић-Шкарпа. Било је нешто више скојеваца од чланова, а толико отприлике и симпатизера. Међу овим Срби су били у већини, али је главну реч водио Јакоб Блажевић као секретар Окружног комитета (ОК), а за њим Томе Никшић, обојица Хрвати. Међутим Србима у Партији није нимало сметало што су ова двојица Хрвати, јер је то било у складу са партијским политичким схватањем о тзв. братству и јединству народа Југославије. Кад је једном успела да у своје руке узме контролу и српског “Сељачког Кола” и хрватске “Сељачке Слоге”, КП је могла комотно да делује и да буде активна на политичком пољу, па је уредила и финансирала одлазак представника ових двеју организација на редовне састанке Партије у Загребу. Састанци су одржавани под окриљем ЦК КПХ и хрватских комунистичких вођа Павла Грегорића и Јосипа Краша. На челу комуниста Лике је у то време био адвокат Јакоб Блажевић. Формирањем Окружног комитета за Лику, комунисти Лике су се солидно повезали са ЦК КПХ и постали агенти једне опште великохрватске политике. Срби-комунисти су били сувише наивни и нису увидели ову хрватску конспирацију према Србима. Јакоб Блажевић је одржавао везу са Загребом преко Хрвата Мирка Буковца и Мартина Францетића. После формирања ОК за Лику прешло се на формирање партијских ћелија у које је улазило 3 до 5 чланова. У Лици је било оваквих око 35 ћелија чије је формирање трајало до децембра 1941. Многи од хрватских предратних комуниста из Перушића, по доласку Павелића и НДХ, постали су усташе, као на пример: Лукица Калуђер, Павле Гривичић, Јурица Крековић, Ивица Зарак и други. Док су српски народ и четници по Лици и Крајини гинули на стотине и хиљаде, дотле су неки Срби комунисти, као награду за противдржавни југословенски рад, уживали гостопримство усташке државе. Светозар Вукмановић-Темпо се лечио у усташкој болници и касније се слободно

кретао по НДХ са усташким и гестаповским дозволама. Док је српски народ крварио од једног до другог краја Југославије, Темпо је у Сарајеву удешавао са усташама важна путовања значајних комуниста. Тако је по споразуму, који је он начинио са усташама, отишао Кардељ из Сарајева за Љубљану усташким возом и са усташком пропусницом, а на повратку навратио у Загреб код Велебита, који га је задржао код себе два месеца са знањем усташких власти. У таквој ситуацији, и са таквим саставом и снагом и таквим паролама, КПХ је почетком августа 1941 почела са продирањем у српске устаничке редове у Лици и узела на себе улогу бивше хрватске Странке права. Хрватска Странка права (ХСП) основана је почетком друге половине 19 века од стране др. Анте Старчевића. После његове смрти на чело странке дошао је адвокат Јосип Франк (1844-1911). Са њим је отпочео франковачки хрватски покрет, који се касније претворио у криминални зликовачки усташки покрет заснован на старчевићанско-франковачким идејама. Франковци су већ у Првом светском рату починили многе злочине над српским народом и као грађани и као војници аустро-угарске војске. Формирањем државе СХС, доцније Југославије, ови су злочини били заташкани “у интересу опстанка новоформиране државе”. 1908 франковци су формирали своје тзв. јуришне одреде (Хрватску народну легију), по чијем су узору касније формиране усташке јединице за затирање српског народа на целој територији тзв. Независне Државе Хрватске, а некоје од ових јединица бориће се и на Источном фронту. По завршетку Првог светског рата, због многобројних злочина које су Праваши починили над српским народом за време рата, вођство странке (Пребег и Хорват) присиљено је да расформира странку и да тако себе разреши одговорности за горе поменуте злочине. Вођству нове државе СХС (Југославије), и оном у Веограду и оном у Загребу, је конвенирало да се о Странци Права и о злочинима, које су чинили припадници странке, што мање говори. Тако су, побеђене и сведене у своје етничке границе, Аустрија и Мађарска одмах по завршетку рата могле несметано да пруже уточишта франковачким вођама као што су били Ивица Франк, Владимир Зах, генералбарон Саркотић, Иван Перчевић, Стјепан Дујић, Нарцис Јасенко и други, од

којих су многи касније пришли Павелићу и усташком покрету. Иако су се неки од франковаца разбежали, франковачка политика и даље има свој јак центар у Госпићу, на челу са адвокатом Андријом Артуковићем, који ће касније да одбегне у Италију, Марком Дошеном, Јуцом Рукавином и другим. У Загребу се на челу усташког центра налази Славко Кватерник. После смрти Краља Александра око ових франковачких центара стаће да се окупљају и присталице Комунистичке партије Хрватске. Наступ комуниста у Лици и Крајини није за Србе представљао никакав нарочити проблем, јер су српском народу, после прве крваве и страшне трагедије коју је управо био преживео, били добродошли сви они који обећавају да ће се раме уз раме са њим борити против наци-фашиста и хрватских усташа. А комунисти су на првом кораку то обећавали, па је зато Хрвату Јакобу Блажевићу било лако да из Госпића, у коме је у то време умирало на хиљаде Срба под усташком криминалном секиром, са свега 200 чланова Партије продре у живот Срба Крајине, а да при том нико ниједанпут не доведе у питање његову хрватску националност. Велебит је за време највећих прогона Срба радио у адвокатској канцеларији у Загребу. Многи, тзв. Шпанци, су се у то време враћали, највише од маја до јуна 1941, из заробљеништва натраг у Хрватску преко Загреба, а да их усташе нису ометале или им спречавале пут, чак је многе од њих Велебит сачекивао. И док се то тако дешавало са хрватским комунистима, Срби заробљеници су задржавани по заробљеничким логорима да у њима прочаме све време Другог светског рата.

ОНИ СУ ЛИКУ ОТИМАЛИ ИЗ КАНЏИ СМРТИ Они Срби који су успели да избегну смрт у првом усташком налету, у мају и јуну 1941, одмах после тога су се посветили једном једином циљу: да српској Лици сачувају српски карактер. У том напору неки од њих су брзо нашли смрт, а други су се борили и падали као жртве једног или другог непријатеља српског рода. Неки су још пре рата себе ставили у прву линију борбе противу хрватског насиља, а други с поносом и без страха стали у борбену линију, која је за Србе Лике у 1941 години представљала границу између живота и смрти. Они нису имали високе школске дипломе, али су имали високи национални осећај и велику свест одговорности и дужности према свом српском народу. Таквих је Срба било много и ја ћу овде да наведем само њих неколико са којима сам долазио у чест додир током четничког устанка 1941. Неки од ових су били синоним српске борбе за опстанак у Крајини, и о њима има речи на одговарајућим местима у овој књизи. Наводећи само неке од њих, изнећу просек њихових карактера, њихову оданост српском народу и спремност да се жртвују без резерве. Кад се дају изјаве о хрватским убиствима Срба у прошлом рату, најчешће се наводе цифре које не представљају стварност, чак и кад истинито приказују саме догађаје. Прави број, односно број који представља пуну количину српских жртава, је она ужасна цифра о којој сви Срби без разлике треба да мисле. Наиме, да је пораст становништва Лике, у раздобљу од 1874 до 1944, ишао својим редовним природним током, према једној студији број становника у 1944 години би доспео до 530.000. Међутим, у Лици је у 1944 години живело само 120.000 српских душа, што значи један мањак од 410.000. Зато је неправилно говорити о томе како су у прошлом рату хрватски Франковци, усташе и комунисти побили само око 200.000 личких Срба. Пошто су побијени великим делом били млади људи, који су тек започели да стварају породична гнезда и да имају децу, логично се може закључити да мањак од 410.000 становника у Лици представља резултат уништења Срба од стране Хрвата током оба прошла велика рата, посебно

Другог. Слична врста мањка постоји и у свим другим покрајинама где год је Хрватима било могуће да уништавају Србе под протекцијом прво Аустрије, потом Немачке или Италије, као и под заштитом људи као што су били Черчил и Стаљин. Пајица Омчикус је био један од Срба који су допринели да цифра српских губитака током Другог светског рата не буде још већа. Он је рођен 1912 у Србу, у Лици, од оца Гаје и мајке Марије. Основну школу је учио у родном месту, а четири разреда гимназије у Госпићу. Кадровски војни рок је одслужио у Мељинама, у Боки Которској, 1933-34, у телеграфској чети. Пред сам рат је био мобилисан и рат га је затекао у Шибенику, на Шубићеву. По капитулацији југословенске војске, Пајица се вратио у родно место Срб, али није дошао да мирује и да равнодушно гледа како Хрвати уништавају српски народ и пљачкају његову имовину, него је, слушајући крваве приче које су одјекивале са свих страна Крајине, ишао од човека до човека које је одраније познавао, нарочито код оних који су били чланови четничких дружина, и са свима се саветовао шта да се ради. Кад је, затим, букнуо четнички устанак, који је он у заједници са другим четницима припремао скоро три месеца, Пајица Омчикус се нашао на челу устанка на простору среза Доњи Лапац. По природи миран, он се није ни по чему разликовао од других Срба-сељака ових крајева, па га је народ зато и волео и поштовао. Био је неустрашив и присебан, и моментални порази које је преживљавао нису га нимало збуњивали и одвајали од праве мисли. Као такав он је брзо постао главна мета локалних комуниста, који су целу 1941 годину провели сакривени по шталама и земуницама, очекујући тренутак кад четници буду преморени и истрошени, да измиле из мишјих рупа, да поубијају четничко вођство и преузму контролу над четничким јединицама, употребљавајући разноразне тајне методе којима их је Партија увежбала током година подземног рада. Пајица Омчикус је био крупан човек, дугуљастог лица, плавих словенских очију, високог чела и необично црне косе. Био је, као и Никола Дрча, урођене бистрине, веома ћутљив, као оно што српски народ каже “Уста има — језик нема”, мада је био веома добар говорник и речитошћу привлачио и освајао људе. Осећао се Србином и четником свим срцем и душом, целим бићем. Био је из веома угледне и напредне српске куће у Лици, а његови родитељи и дедови познати надалеко од родног места Срб. Он није

био охол човек, него врло скроман, приступачан и простодушан. Као мноштво Срба ових крајева и Пајица је био веома узнемирен, увиђајући да се неминовно иде братоубилачком рату између Срба разорним радом КПХ. Колико је лично могао покушавао је да се бори против усташа и окупатора, и да истовремено ради на спречавању братоубилачког рата, који је КПХ све више подстрекавала међу Србима, користећи за то неколицину српских одрода као што су били Ђоко Јованић, Милан Шијан, Милан Жежељ и други. Пајица Омчикус није успео у својим настојавањима, јер су све његове добре намере комунисти онемогућавали. Његов се живот угасио 3 марта 1942 кад се на челу четничких јединица нашао у борби против Италијана у његовом родном Србу. Тада су комунисти напали четнике мукло с леђа и успели да продру до Омчикуса и да га савладају. Спровели су га у Крбавицу и стрељали између 10 и 15 марта. *** Мирко Марић је рођен 1908 године у селу Тишковцу, општина Срб, срез Доњи Лапац, у Лици. Ту је завршио основну школу, па га је отац Петар послао на даље школовање у Завидовић, после чега се одао трговачком позиву. Стасавао је у узбурканом раздобљу српске историје и још у свом младалачком животу осећао да се са Србијом дешава нешто што није у складу ни са њеном политичком ни националном идејом. Своју славу стечену у ратовима за ослобођење Срба, Србија је расипала под притиском разних сумњивих политичких струјања, у којима је оно зашта се она борила 150 година, слобода, демократија и уједињена Србија, било најмање важно и игнорисано. Као личког Србина то је Мирка Марића мучило даноноћно, па је тај свој непреболни бол често исказивао четворици своје браће који су били млађи од њега. Рођен на тромеђи Лике, Босне и Далмације, Мирко је одмалена научио да подједнако воли све српске покрајине, осећајући да су све оне део једне њему предраге Србије, која му је била урасла у срце и са њом је хтео да живи и њој да жртвује све. То је била његова врхунска мисао и највиша амбиција, његов животни сан.

Други светски рат га је затекао у седмом артиљеријском пуку, одакле се по паду Југославије брзо вратио у родно место и на дан српског четничког устанка, 27 јула 1941, заједно са оцем и четири брата, био у борбеним редовима, као организатор и борац, и командант четничке групе која је првог дана устанка, на жељезничкој прузи у Тишковцу, сачекала транспорт од 500 усташа које је хрватско заповједништво покушало да хитно пребаци у помоћ хрватској војсци коју су четници опколили у Дрвару. Разбивши ове усташе Мирко је са својом четничком групом идућа два дана сасекао стубове и покидао водове, уништавајући потпуно саобраћајне линије на већем простору. На дан 29 јула ударио је на усташе у далматинском селу Плавну, разбио их и дошао до значајног плена у оружју и муницији. Потом, без застоја, насрће на усташе у Зрмањи, Србском Кланцу, Боричевцу, Кулен Вакуфу и Рипачком Кланцу и у тим борбама успева да разбије и да покоси на хиљаде усташа. Поред Мирка у тим борбама се истичу и његова четири брата, Ђоко, Тривун, Момчило и Милан, и са њима и њихов стари отац Петар. У касну јесен 1941, кад су се отпочели појав љивати комунисти у Лици, Мирко је био међу првим Србима који су осетили да они представљају нову, мрачну и велику опасност за српски народ не само у Лици, него и по свим другим српским крајевима, па он одмах ступа у бескомпромисну борбу против њих, решен да се до смрти бори за свој велики сан: за једну јединствену, слободну и демократску Србију против свих који буду покушавали да му тај сан наруше. На Видовдан 1942 Мирко Марић је указом, који су потписали генерал Дража Михаиловић и четнички војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, унапређен за четничког војводу, да мало затим (7 септембра 1942) задрхте преголемом тугом сва српска срца Лике и целе Тромеђе, јер се тога дана овим крајевима разнела као олујом ношена кобна вест да међу живима више нема дичног сина српске Лике-мученице, неупоредивог слободарског борца, четничког војводе Мирка Марића. Али његовом смрћу није угашена жеља његовог златног сна, нити је прекинут пут његовом животном циљу. Миркове старешинске бриге прешле су на његовог млађег брата Ђоку, па је четничка традиција српске породице Марић наставила да живи, и браћа, заједно са

оцем, продужила да се боре истим еланом за оне исте идеале за које је Мирко положио свој живот. *** Никола Дрча је рођен 1909 у селу Бротињи, општина Срб, срез Доњи Лапац, од оца Илије и мајке Саве. Основну школу је изучио у селу Суваји и као дечак запажен као врло бистар. Желео је да се даље школује, али то није било остварљиво пошто су му родитељи били сувише сиромашни, па су се измучили док није изучио обућарски занат. Кадровски војни рок је одслужио у тврђавској артиљерији у Боки Которској, у месту Баошић. Био је ожењен и имао сина. Пред сам рат је био мобилисан и рат га је затекао у артиљерији на острву Првићу код Шибеника. По капитулацији југословенске војске Никола се вратио у своје село. У мају 1941 неки Хрвати су упали ноћу у његову кућу, ухапсили га и одвели у Срб, мучили и на крају уценили да за свој живот плати откуп у суми од 20.000 динара. Кад је његовој жени речено колика је уцена за Николин живот, она је, јадна, плачући ишла од куће дв куће и једва сакупила суму коју су Хрвати тражили, па однела на уговорено место и Никола је пуштен. Нису га убили бојећи се да ће онда о новцу сазнати други Хрвати, па ће морати новац са њима да деле. После тога Никола се више није враћао кући. Почео је све чешће да се виђа са Пајицом Омчикусом, и да са њим и многим другим Србима припрема устанак против усташа и окупатора. Дрча ће кроз прве месеце устанка, као крилати змај, да лети из борбе у борбу које су четници водили са српским душманима, хрватским усташама и окупатором. Као многи други српски сељаци Крајине и Никола Дрча је био веома оскудно обавештен о програму и циљевима Комунистичке партије. За њега је борба против окупатора и усташа значила цео смисао и основни циљ живота, и био је спреман да у борби против тих непријатеља српског народа положи живот по примеру толиких других Срба Крајине. Са том одлучном мишљу Дрча ће живети до свете недеље 12 априла 1942 године, кад му је у кућу ушао

Милан Танкосић са два непозната човека. Пошто је Танкосића одраније познавао, али није знао колико је био одан КПХ, Никола је срдачно примио сва три госта, нудећи их да нешто поједу и попију. Тако су остали у разговору док није смркло вече, па Танкосић устао, и Никола, по обичају гостопримства, изашао напоље да испрати госте. То је био задњи пут виђења са женом или ма с ким другим. Танкосић ће потом за ову услугу КПХ бити произведен у чин партизанског мајора. Тек много година доцније сазнаће се да је Ђоко Јованић послао Танкосића да убије Николу Дрчу, који је борбеношћу и угледом у српском свету Лике представљао опасност за рад и развитак Партије у овим крајевима. Никола Дрча је био висок и снажан човек, горштачки лички тип. Био је црномањаст, тамних очију и широка мислена чела. Имао је црну косу и самим физичким ликом одавао утисак снаге. Танкосић је много касније, у пијаном друштву, причао друговима како су он и његови пратиоци имали грдне муке да савладају Дрчу и да га свежу, да би га одвели неколико километара од куће, убили и “само мало закопали”. *** Мићо Обрадовић је био без школе, али природно веома интелигентан. У војску на одслужење обавезног рока отишао је неписмен, али је у њој брзо научио и да чита и да пише, јер је пре рата, школа за неписмене била обавезна у војсци. Био је војник планинског пука и тамо је научио све што су му прилике пружале. Све што је прочитао знао је напамет, па и све текстове из предмета војне обуке. Са тим знањем он ће потом у четницима обучавати како се ратује све оне младе четничке борце који нису служили војску. Са митраљезом, који није никад испуштао из руку од оног дана кад га је запленио у борби са усташама, није се никад растајао, нити га испуштао из руку, чак и кад спава. Њиме је могао да нишани као са пушком и да непријатељима наноси велике губитке. И њега су усмртили комунисти због идеје коју је носио да су “Краљ и Отаџбина нераздвојиви”, што је за Партију представљало “опасну буржујску паролу”.

НИ ОПРОСТИТИ НИ ЗАБОРАВИТИ Усташке власти су 1 и 2 августа 1941 издале прокламацију православном народу Вргин Моста и Чемернице у којој је наглашено, да сви они Срби стари од 16 до 60 година морају 3 августа да дођу у Вргин Мост на одређено место, где ће доћи специјални католички црквени делегат да их преведе у католичку веру. У прокламацији је запрећено смрћу свима онима који не поступе по слову прокламације. Та прокламација је дошла баш у време кад је овај народ живео у смртном страху, јер се већ увелико говорило да је два дана пре тога једно јако усташко одељење дошло из Загреба и похапсило и поклало око 3.000 Срба у селима Крњак, Кротиње, Широка Река, Слуњ, Раковица и другим мањим оближњим селима. У овим крајевима нису постојале Четничке дружине због јаког предратног утицаја Хрватске сељачке странке (др. Мачек) на локалне политичке људе, као и због тога што је народ ових крајева био заљубљен у свог Краља Александра, који је настојао да се четничко расположење Срба Крајине, које је било веома јако, што више скучи. Неки људи ових крајева су се жалили да су могли више да раде за Српство и Србију за време АустроУгарске, него сада за време Југославије Краља Александра. Међутим, нико од српског народа у овим крајевима није био спреман да се успротиви вољи свог великог Краља Александра-Ослободиоца, Ујединитеља. Тако, кад је народ ових крајева најпре остао потпуно без своје интелигенције, која је, како-тако, за њега мислила, и без организованих отпора усташама кроз Четничке дружине, као што је био случај у Лици и неким другим крајевима Крајине, хрватске усташе су могле да раде шта хоће и докле хоће. Остављен сам себи, народ је спонтано отпочео да се договара и да размишља шта треба да се чини у тој дозлабога мучној прилици. При том су једни друге убеђивали и тешили, ако се и покрсте и под том преваром преживе ово претешко доба, они ће тај лажни покрсни католички крст доцније, кад нестане НДХ, лако да одбаце и да опет пригрле свој Светосавски православни српски крст.

На дан 3 августа 1941 дошло је на одређено место око 3.000 Срба и цело после подне чекало да дође апостолски католички делегат. На крају дана су им хрватски војници у домобранским униформама казали да ће морати да проведу ноћ на том месту, јер је апостолски католички делегат спречен другим хитним послом. Такође, речено им је да ће око њих бити постављене барикаде од бодљикавих жица и јаке страже ради саме њихове сигурности, тако да их нико не може да дира. У великом страху и у сенци црног облака језивих вести и најневероватнијих крвавих прича које су прелетале Крајином већ неколико месеци, нико од сакупљеног народа није размишљао о ономе што се непосредно око њега дешавало. Приморани су да дођу овде да буду покрштени у католичку веру да би тим јединим путем спасли своје животе. Уосталом, то је у то злокобно време остајало као једини могућ пут да се преживи, да се егзистира. А тада је једино голи живот остао о коме је беспомоћни српски народ мислио. Учинити привремено све што се буде од насилника тражило да се спасе само тај голи живот, да се опстане. Следећег дана, уместо католичких попова, довезен је већи број камиона у које је српски народ сурово утоварен, као марва за кланицу. При том, речено им је да ће камиони да их превезу у Глину где их чекају католички попови који ће их покрстити, и да ће их, потом, ти исти камиони вратити њиховим кућама. Пре тога, једна већа група Срба из Топуског је на исти начин покупљена и истим методом довезена у Глину. Такође, сви мушкарци, који су затечени код својих кућа у Глини, покупљени су и придодати групи довезених Срба. Међу Србима из Глине било је и малене мушке деце. Усташе су држале блокаду места и убијале све који су покушавали да побегну из Глине. По самој Глини, док су усташе држале стражу, домобранске јединице су претресале српске куће и хапсиле све мушкарце без обзира на старост, од тек проходалог детета до предсмртног старца, и како су их хапсиле тако су их камионима пребацивале и припајале осталим Србима, које су, наводно, прикупили за покрштавање.

Кад су тако једном прикупили све Србе, усташе и домобрани су око њих поставили барикаде и јаке страже, и кад је пала ноћ стигла је прва група камиона да потовари око 300 Срба и одвезе према српској глинској цркви. При том, они су још увек говорили Србима да их превозе у српску цркву за покрштавање. Тако је средином лета 1941 почела једна од најкрвавијих знаних људских оргија, клање и убијање на најзверскији начин, невиног, обесправљеног и беспомоћног српског народа, људи, жена и деце од стране Хрвата-усташа. И да тај ужас буде већи и бесрамнији, овом оргијом је дошао да управља нико други него др. Мирко Пук, Павелићев министар правде, иначе родом из Глине. Са њим је дошао, да му буде од помоћи у послу, и старешина оближњег католичког манастира. Кад су првих неколико стотина Срба довезли у српску глинску цркву, усташе су их сачекивале са маљевима и секирама, икако је који Србин улазио у цркву они су га ударали, и ти умирући Срби су тек тада били свесни да им је дошао крај живота. После убијања прве групе, исти камиони су измасакриране жртве потоварили и одвезли до масовне гробнице коју су локални Хрвати претходно припремили. Затим су се ти исти камиони вратили црвеним путем од српске крви, да довезу нову групу Срба у цркву и да их потом одвезу до гробнице, и тај посао је трајао целу ноћ, док год последњи Србин није усмрћен. Кад су и последњу групу Срба довезли и поубијалн на истоветан грозан начин, Хрвати-усташе их нису износили из цркве на гробље, него су их заједно са црквом спалили. На пепелу цркве не зидајте, Јер у њима чека вас убиство, Од радости срца покидајте, Да китимо Братство и Јединство! (М. Петровић “Запиши, запиши...”) После ових невиђених ужасних призора смрти, које су чиниле хрватске усташе, неће минути ни година дана, а овим ће српским крајевима пролазити

нове хорде џелата српског народа, нова врста Хрвата. под знаком црвене звезде, и захтеваће од преживелих Срба ових тужних српских крајева да забораве крваву ноћ у глинској цркви и да је никад више не помену у име принципа тзв. братства и јединства народа Југославије. *** Пета земаљска конференција комуниста Југославије одржана је у Загребу лета 1940. Конференцији је присуствовало 100 чланова. Главна тачка дневног реда је била дискусија метода за рушење државе Југославије. На тој конференцији комунисти Лике су предлагали да се најпре преузму у руке вођства разних локалних политичких организација и групација и да се онда преко њих делује, па као пример наводили ситуацију у Госпићу и Перушићу, где су Хрватска сељачка странка (ХСС), Усташка организација и Самостална демократска странка (СДС), сарађивале у опозицији према државној Влади. На челу ових група су били комунисти, иако су се већина чланова ових политичких група, односно Хрвата у овим групама, прикључили Павелићевој усташкој организацији. На овој конференцији Светозар Вукмановић је тврдио да би тако поступајући темпо партијског рада био сувише спор, пошто је у неким крајевима четнички дух дубоко укорењен у српске народне душе. Броз је на то одговорио да се он слаже са другом “Темпом”, пошто Вукмановићу није знао име, па му тај надимак остао. Конференција се разишла без икаквих коначних одлука, јер је Броз прекинуо због шовинистичких намера које су показивали Хрвати-чланови Партије. Тако, на пример, Хебранг је предлагао да се Југославија подели у зоне деловања с тим што би ЦК КПХ могао да аутономно делује на територији Бановине Хрватске. Кончар и Ђилас су на то реаговали са мотивацијом да би то дало повода неким групама да комунистичку политику у тим крајевима сматрају као хрватску организацију, што би могло да отежа рад у српским масама. Пошто су се прохрватска схватања на једној страни и пројугословенска на другој оштро и непомирљиво сукобљавала Броз је изненада прекинуо конференцију. ** *

Док је Јакоб Блажевић несметано продирао од Госпића у сва српска насеља Крајине, Партија је од Карловца чинила исте напоре ка југо-истоку, при чему су Хрвати опет играли главну улогу. Но, и у једном и у другом случају, на жалост и велику штету српског народа, коришћени су поједини Срби, које су комунисти још пре рата успели да увуку у своје редове, да им исперу мозгове и да их начине слепим послушницима, који ће бити у стању да равнодушно гледају како се пред њиховим очима просипа српска крв, и који ће бити глуви на дозиве за помоћ српске нејачи, жена и стараца, и на вапаје и плач уцвељених српских мајки. И, уз то, и да учествују у самим злочинима за рачун нових господара. А да би иронија била још већа и трагичнија стварност, цела је ствар управљана из хрватског Загреба, где су, несметано од усташких власти, живели Хрвати Владимир Бакарић, Андрија Хебранг и многи други чланови ЦК КПХ. Улогу, коју је у Госпићу играо Јакоб Блажевић, у Карловцу су играли Јосип Краш-Папо и професор Иво Маринковић-Славко, сва тројица Хрвати, који мирно живе у главним хрватским градовима Загребу, Карловцу и Госпићу, у којима баш тих дана дневно умире на хиљаде Срба, о чему су сви они били и те како обавештени, јер је, такорећи, пред њиховим очима протицала река српске крви коју су они до колена газили на сваком кораку. У Карловцу је живео Вецо Хољевац, млад трговачки помоћник и члан Партије од 1939, који је после пада Југославије мобилисан у Павелићеву војску као дочасник, па кад је Партија у Загребу решила да Раде Кончар иде на Кордун, он је путовао из Загреба преко Карловца, и за тај пут Кончара знали су, осим чланова ЦК КПЈ, само још тројица: Јосип Краш, професор Иво Маринковић и Јоцо Еремић, студент шумарског факултета у Београду. Веци Хољевцу је дат задатак да сачека једног “важног друга” у Карловцу, при чему су му саопштени само дан и време кад ће дотични друг да стигне и шифра по којој ће моћи да га препозна. Вецо Хољевац у то време није знао да је тај “важан друг” Раде Кончар-Брко. Партија је решила, и пре тога наредила члановима у Карловцу, у случају ако би “важан друг” био откривен и ухапшен, да се одмах киднапује син талијанског генерала Амброзија, који је као млади талијански официр служио у Карловцу, и потом да се ухапшени “важан друг” тражи у замену за младог Амброзија. Кончар је без сметње стигао на жељезничку станицу у Карловац, где га је сачекао Вецо Хољевац у

дочасничкој униформи, па тако није нико легитимисао Кончара нити узнемиравао, пошто је био у пратњи хрватског официра. Вецо Хољевац је одвео Раду Кончара са станице код инжињера Вартола Петровића, одакле су онда Кончар и Краш отишли на бициклима за Кордун у Сјеничак, где су прокламовали “устанак” народа Хрватске. Кончар је тих неколико дана био веома резервисан и ћутљив, као да се бавио неким дубоким забрињавајућим мислима. Курс партијског рада је узимао правац који се у понечем оштро косио са његовом савешћу, али је он, међутим, заједно са неколико других партијских Срба, био заробљеник ситуације. Хољевац је и даље остао у Карловцу. Међутим, кад је скојевац Никола Савор са још једним другом, на своју руку бацио бомбу на једну касарну у Карловцу, био је ухваћен и под тешким мукама открио друге чланове партије за које је знао. На основу Саворовог исказа ухапшен је његов газда Ристо Константиновић и његова жена, као и Херта Турза, Слободан Матијевић и сви су они осуђени на смрт и од усташа стрељани, али не као комунисти, него као четници, да би се избегао директан конфликт са КПХ. Други су се партијци у Карловцу тада посакривали, иако су усташке власти трагале само за члановима партије који су Срби. Међу онима који су се склонили у мишије рупе био је и Вецо Хољевац, и пошто се неколико дана није појављивао на војној дужности, за њим је послата потерница. Папо му је тада наредио да се пребаци у Кордун, што је он учинио, јер су му на Кордуну били потребни Хрвати. Ни њега ни Партију нису интересовали покољи Срба од стране Хрвата, али је и те како њихову пажњу привлачио спонтан устанак, одлучност и високи борбени дух и снага, које су Срби показивали свуда по Крајини. подижући устанак и претећи да у прах и пепео претворе хрватску државу и онемогуће нову Југоолавију у којој би Хгвати могли да се, уобичајеном шпекулаттијом обостраних политичара, поново извуку од одговорности и да се поново јевтино иживљавалу на рачун Срба. Можда су Срби-чланови Партије имали друге идеје, па је било резонски и логично да се претпостави да су с болом у души слушали о мучењу Стзба, али је у тим моментима било најважније ко је дириговао курсом Партије са толиком неосетљивошћу за страдање српског народа, мада се знало да су на водећим положајима у Партији, осим неколико изузетака који су били као беле вране, сви били Хрвати.

Вецу Хољевца је на Кордуну сачекао Ћаница Опачић по наређењу из Загреба. Међу побуњеним Србима на Кордуну Ћаница је, својим ауторитетом и познанством, успео за кратко време да толико подигне Вецин углед, да су Срби тих крајева почели у њему да гледају сабрата који је дошао да се с њима заједно бори против хрватских усташа и наци-фашистичких окупатора. Месецима су и Ћаница и Вецо Хољевац кружили Кордуном, а да никад ни на једном месту и ни у једном говору нису поменули ни Партију ни комунизам, а Вецо Хољевац није у својим говорима помињао ни реч усташа. Тако ће доћи и почетак октобра 1941. У ране сате 5 октобра, у нападу на домобранску посаду у Доњим Дубравама и широм Дубрава, кроз борбену ватру ће се чути безбројни поклици: “Живео Краљ Петар II” и “Живели четници”. Ћаница је тог раног јутра то највише викао, бодрећи борце да се што жешће бију. Касније ће он то новим партијцима објашњавати: “Прва ствар коју ме је Партија научила кад сам постао њен члан 1938, било је да говорим оно што народ очекује да од мене чује, односно оно што народ највише воли, да бих могао да урадим оно што ми Партија стави у задатак”. За Вецом Хољевцем ће потом доћи на Кордун међу устанике и други комунисти-Хрвати и певаће четничке песме, а српски народ, обезглављен, никад неће размишљати дубље да би установио шта су стварни циљеви ових вођа-Хрвата у њиховој средини. Уз то, српски сељаци, који су по урођеној интелигенцији умели веома логично да расуђују, сада за то нису имали времена, јер су им домови били у пламену, а чланови фамилија по збеговима или на губилиштима, и у таквој ситуацији није било могућно размишљати о скривеним намерама некога од кога, наоко, моментално није претила скоро никаква опасност. У тадашњим тегобним приликама у којима се нашао српски народ, било би још ненормалније доводити у питање присутност некога који је обећавао помоћ и који се нудио да се бори заједно са српским четницима против зла које је Србе мучило. У јуну 1941 Партија је упутила Перу Морачу у Дрвар да тамо шпијунира за ЦК КПХ и да доставља у Загреб информације о ономе што Срби раде и што планирају. Такође, наређено му је да покуша да успостави везу између партијских ћелија Грачачког и Доњолапачког среза и Дрвара преко Ђоке Јованића.

Безазлен и искрен, српски народ Крајине сувише ће касно увидети да су Хрвати-комунисти, мало-помало, уз помоћ однарођених, заведених и заблуделих Срба, плели мрежу КПХ преко највише настрадалих српских земаља Лике, Кордуна и Баније, које су хрватске усташе својим злочинима довеле у то стање. Тако ће Срби Крајине, мало-помало, да пређу из трагедије, коју су им Хрвати-усташе нанели, у нову трагедију, коју ће им Хрватикомунисти приредити. Дакле, архитекти обеју трагедија Срба били су Хрвати.

САРАДЊА Некако крајем лета 1941 отпочели су Срби Крајине да осећају нове и шире размере терора. Додуше, четници су у неким крајевима сломили усташку кичму и српски народ је, после првих крвавих страдања и језивих догађаја и сцена, почео наоко да осећа нови дух и лакши и сношљивији живот. Међу четницима оружје су носили они који су за руковање њим били извежбани кроз редовну војну обуку, или кроз четничке дружине. Српске омладинце четници су не само штедели и штитили од погибије и затирања, него их нису ни мобилисали, нити захтевали да иду неизвежбани у борбу, него су их чували да би доцније били основа за обнову и развој српског народа кад се борбе окончају. Међутим, ЦК КПХ је био припремљен да ради на сасвим другом основном принципу. Обратно од четничког поступка, комунисти ће избегавати да у редове примају старији српски кадар и највећи део пажње усредсредиће на српску омладину у тежњи да је обраде политички. При том, обећаће им, наравно, речима, да ће им као награду заузврат дати све могуће, и онда ће их послати у борбу, па ако у њој изгину — изгинуће Срби. Познавајући психологију маса кроз дугогодишње студије марксистичког програма, комунисти су знали да ће наћи известан број Срба из старијих годишта, које ће моћи да “прераде” за своју ствар, по свом калупу, по правилу да ниједно друштво нема све идеалне чланове, па их нису имали ни Срби Крајине. Тако, КПХ, поред већ пре рата обрађених Срба типа Ћанице Опачића, Раде Кончара и других, сада ће наћи нове слепе слуге у Ђоки Јованићу, Милану Жежељу, Ради Жигићу и другима. ЦК КПХ је 27 јуна 1941 образовао Оперативно партијско руководство за Хрватску, без сагласности са ЦК КПЈ и упркос протеста Раде Кончара. Са овим је настала серија нових покушаја КПХ да се одвоји од КПЈ и да делује самостално и у интересу само хрватског народа. “Сви говоре о заштити Срба од покоља, а нико не говори о заштити Хрвата од покоља”, рекао је Андрија Хебранг. Као по договору, већ идућег дана по оснивању хрватског Оперативног партијског руководства, усташе су упале у место Срб у Доњолапачком срезу и извршиле масовни покољ Срба, без обзира на пол и године старости, а 1 јула у село Сувају, у коме су убиле 300 Срба, махом жена и деце.

*** Велебит, Велика и Мала Капела, Пљешевица, као и Личко Гацко и Крбавско Поље, сачињавају област која је позната под географским појмом Лика. Граница Лике на југу и западу је било Велебита, на северу огранци Велике и Мале Капеле и на истоку Пљешевица. Према научним изворима на том простору људи су живели већ четири хиљаде година пре Христа. Од култура које су се у овим крајевима развијале најпре је била Илирска, па касније Римска провинцијска и на крају Словенска. Носиоци Словенске културе су били углавном Срби. Они су и данас најбројнија националност у Лици. Значајне друштвене промене у овим крајевима биле су, углавном: Развој римске доминације, пад римског царства и, најзад, досељавање Срба. *** Срез Доњи Лапац се протеже у виду језика од севера према југу. Његова најсевернија тачка је Дреновача, а најјужнија село Тишковац, које је и тромеђа Босне, Лике и Далмације. Од најсеверније до најјужније тачке раздаљина је око 62 км. Од Дреноваче до Доњег Лапца има 14 км. На југ до Доњег Лапца налази се Добросело удаљено 10 км., затим Дољани 15 км., Бротиња 20 км., Суваја 24 км., Срб 29 км., Осреци 36 км. и Тишковац 43 км. Ширина среза, од његове најисточније до најзападније тачке, није нигде већа од 10 км. Овај срез граничи се срезовима: са североистока Босански Петровац, са југоистока Босанско Грахово, са југозапада Грачац и са северозапада Удбина. Са источне стране среза Доњи Лапац тече река Уна, која извире у Суваји и дели Лику од Босне. Негде је граница на њеној левој, а негде на десној обали, која отиче кроз Босну према Бихаћу. У срезу Доњи Лапац није било ниједног државног пута. Постојећи путеви били су бановински првог и другог реда, или срески путеви. Најближи државни пут је био онај што је пролазио кроз Грачац и који је спајао Сушак са Сплитом идући преко Госпића.

Према попису из 1931 Лика је имала површину од 6.000 квадратних километара, подељену на девет срезова. Срезови су били: Доњи Лапац, Грачац, Госпић, Перушић, Удбина, Кореница, Оточац, Сењ и Бриње. Најближа жељезничка станица Доњем Лапцу била је Кулен Вакуф, на унској прузи, удаљена 15 км. Доњолапачки срез сачињавале су две општине: Доњи Лапац и Срб. У срезу Доњи Лапац су настањени, углавном, Срби, који су се ту доселили почетком 18 века из Северне Далмације, Западне Босне и Херцеговине. Највише Срба се доселило између 1700 и 1720 године. У овом срезу Хрвати су се задржали, углавном, у селу Боричевцу, али су 1941, у страху због великог и страшног усташког покоља Срба, напустили село и прешли у плодније крајеве у околини Бјеловара, у Славонији, на поседе оних Срба које су хрватске усташе у самом почетку зверске власти биле поклале. Тако, после 1941 у Доњолапачком срезу више није било Хрвата. У прошлом рату и српски живаљ у овом срезу такође се знатно смањио. Већ 9 јула 1941 усташе су потпуно уништиле село Бубањ, побивши народ и спаливши га. Као село Бубањ општине Доњи Лапац, настрадало је 2 јула 1941 и село Суваја у општини Срб. Била је среда. Два аутомобила из Срба и један аутобус из Доњег Лапца дошли су пуни усташа, од којих су многи носили фесове. Удешено је било тако да и усташе из Срба, удаљеног само 6 км., и усташе из Доњег Лапца, удаљеног 26 км., стигну у Сувају у исто време. И чим су стигли најпре су затворили све улазе и излазе из села, па онда, као бесне крвожедне звери, навалили на Србе који су се у то време затекли у селу, највећим делом деца, жене и стари, поубијали их или живе спалили у кућама. Школу и цркву нису спалили, али су цркву похарали, полупали ствари од стакла и порушили иконостас. У три сувајске куће није остало ниједног потомка, јер су се, по несрећи, тог кобног дана сви нашли у кући на родном огњишту. То су биле породице Миле Вјештице са осам, Стеве Косића са шест и Драге Ћосића са три члана породице. Три дана доцније, петог јула 1941, у суботу, дошло је одељење хрватске војске, па су ископане три велике гробнице и у њих закопани сви побијени. Неке од лешева су закопали на месту где су нађени, јер нису хтели да их преносе рукама. Дошли су да

покопају побијене, јер су се бојали појаве заразе од распадања лешева услед велике врућине и ројева мува. Поред мртвих, усташе су нашле једино живо створење двогодишњег синчића свештеника Спасе Лаврње, који је недељу дана пре тога убијен у Доњем Лапцу. Дете се играло око мртве мајке, а један од хрватских официра дозвао га је себи и кад је невинашце пришло он је испалио два метка у детиње груди. Ужас! Да ли је овај хрватски официр имао своју децу? Ако их је имао, како је сутрадан гледао своју децу и како је могао да их милује руком умрљаном крвљу убогог детета, коме су послушници овог бездушника убили и оца и мајку. О страшног људског срама! На јужној страни Суваје извире река Уна, која од извора тече најпре 1 км. у правцу истока, па постепено окреће на север. На дужини од 20 км. тока она је граница између Лике и Босне, односно између срезова Доњолапачког и Босанскопетровачког. После тока од 220 км. она се улива у Саву код злогласног мучилишта Срба Јасеновца. Целим својим током, од извора до увира, Уна је као неми сведок текла кроз страшна мучилишта Срба 1941 године и током целог времена постојања ругла од државе тзв. Независне Државе Хрватске. Доњолапачки срез је релативно плодан крај. У њему успевају добро шљиве и јабуке, као и све врсте житарица. Поред пољопривреде народ се увелико бавио и сточарством. Крај је већим делом шумовит и брдовит. Тишковац је раван, налик на увалу, и протеже се са севера на југ. Његова источна страна лежи на обронцима планине Илице. Кроз Тишковац, са севера на југ, протиче речица Бутижница и отиче за Далмацију. Својим током она дели Тишковац на два дела, од којих источни припада Босни, а западни Лици. Западна страна Тишковца лежи на обронцима Црног Врха и међаши са селом Ваганом, на северној страни су му села Калдрма и Каменица, а на јужној се наслања на село Стрмицу, које га везује са Далмацијом. Кроз Тишковац је пролазила Шипадова жељезничка пруга, која је везивала Западну Босну преко Приједора, Санског Моста, Санице, Срнатице, Оштреља, Дрвара, Тишковца и Стрмице са Книном и Далмацијом.

*** Потпаљиван зверским неделима разбеснелих хрватских усташа, као што су ова напред описана, кроз цео јули 1941 устанак Срба се све више ширио Крајином, због чега су били и усташке власти и КПХ подједнако забринути и уплашени. Оперативни комитет КПХ за Карловац, по наређењу ЦК КПХ сазвао је 16 јула седницу и одлучио да формира при Оперативном комитету Оперативно партијско руководство са Јосипом Крашом-Папом на челу, коме је Партија била већ доделила задатак да оружани устанак на Кордуну и у Банији по сваку цену подреди контроли Партије. За ту сврху КПХ је увелико користила Србе Раду Кончара и Ћаницу Опачића, чија су академска и политичка образовања била сувише слаба да би могли да одвоје позитивно од негативног, па, пошто КПХ то зна, она то користи до крајњих граница. Као да су радиле договорно са ЦК КПХ, усташе су ноћу 27/28 јула 1941 упале у село Премишље, похапсиле 80 људи и на дивљачки начин их лишиле живота, а идућег дана, по истом послу, упале у село Ивановић Јарак, близу Војнића, и најкрволочнијим поступком побиле око 180 људи, жена и деце. У те исте злокобне дане усташе су вршиле масовне покоље и у Грачацу и његовој околини, и ту, у два дана, 29 и 30 јула, усмртиле на неописиво грозан начин преко 500 Срба, већином жена и деце. Тако је за 15 дана, непосредно после оснивања хрватског Оперативног партијског руководства, изгинуло више Срба, него у ма којих 15 дана целе те године. После првих месеци устанка Партија је тражила неког Хрвата око кога би могла да савије ореол борца, јер таквих није било. Тражила је било кога, само да је Хрват. И нашла је таквог у лицу Марка Орешковића, бившег аустријског војника и предратног митровачког робијаша, који је једно време радио као кројач у Београду. Орешковић није никад учествовао ни у једној борби 1941 против било кога. Уопште, био је велика кукавица и стално сањао обнову Аустро-Угарског царства. Погинуо је у једној биртијској тучи 20 октобра 1941. И поред свих његових негативних особина и недоличног завршетка живота, с њим је Партија постигла оно што је прижељкивала и натерала неке Србе да о Орешковићу испевају стихове, као што је учинио Србин Раде Жигић и спевао:

“Ој четници, јађена вам мајка, платићете Орешковић Марка” ... И није само то, него је једној од првих партијских војничких формација дато његово име. Тако је оно што је у почетку био чисто српски устанички покрет против окупатора и усташа, мало-помало, добијало карактер хрватске партизанске борбе. Орешковић је све време радио у заједници и по упутствима Хрвата из Загреба. У области Дрвара формирао је бригаду и борцима је дао назив “герилац”, као што му је сугерирао Хебранг из Загреба. Он је ово учинио иако су Раде Кончар и Владо Поповић уложили протест, не само због прераног формирања бригаде, него, нарочито, због давања борцима имена “герилац”. У допису ЦК КПЈ, који је упућен Ради Кончару и Влади Поповићу, речено је између осталог: “Из наредбе Крнтије и још једне видимо да су они учинили нешто зашта нису имали никакво овлашћење, т.ј. на стварање бригаде. Још је погрешније стварање таквих јединица кад се уопште још нема ни војске и зато је то преурањено. Војне формације наредиће сам Главни штаб Југославије кад за то буде време. Требало је прво створити чете, одреде, батаљоне, па тек онда долазе бригаде”. У допису од 12 септембра 1941, који је упутио Ради Кончару, Броз критикује употребу назива “герилац” и наређује Кончару Да хитно саопшти потчињеним у ЦК КПХ да се одмах укида назив “герилац”. Истакнути Срби у Партији, Кончар, Опачић, Опсеница и други, изражавали су незадовољство са курсом који Партија спроводи према Србима у односу на усташке покоље и то своје незадовољство изражавали ЦК КПЈ, па уплашен од могућег општег револта Срба у Партији и свестан отвореног неслагања између ЦК КПХ и ЦК КПЈ, Политбиро ЦК КПЈ је настојао да ЦК КПХ одмах сазове седницу у Загребу, на којој је присуствовао и члан Политбироа ЦК КПЈ Едвард Кардељ. Кардељ, као и Броз, у самом настојању КПХ да делује независно и, углавном, у интересу хрватског народа, увиђао је велику опасност за КПЈ, па је на тој седници оштро

критиковао рад ЦК КПХ и, на његово велико чуђење, нико од присутних није ни покушао да брани став ЦК КПХ. И Раде Кончар, Србин, је ћутао, јер је осећао да му је, због његовог јавног неслагања са ЦК КПХ, тло под ногама постало сувише житко, тим пре што је он са Србима у ЦК КПХ био у великој мањини. Потом је Кардељ поднео извештај са ове седнице ЦК КПЈ и на основу тог рапорта Броз је отпослао појединачна писма члановима ЦК КПХ критикујући их што седе у заветрини у Загребу, уместо да иду на терен по Хрватској и да освајају и организују масе. Почетком августа 1941 КПХ је покушавала да успостави солидније везе са хрватском домобранском војском, са циљем да јој она помогне рад независно од КПЈ. Док се ово закулисно одигравало у Загребу, усташе су 5 августа, са два батаљона и једном четом домобрана, упале међу српске избеглице на Велебиту и поубијале, боље рећи искасапиле, 560 српских жена и деце, које су ту били склонили њихови мужеви и родитељи пре него што су отишли у четнике да се боре за опстанак Срба ових крајева. Идућег дана усташе су наредбом позвале српски народ општине Косињ да дође на важан скуп и том приликом ухапсиле 347 Срба, повезале бодљикавом жицом и одвеле у засеок Косу, где су их на најзверскији начин лишиле живота, па затим лешеве набацале у једну кућу и спалиле.

НИСУ ОНИ БИЛИ НИ УСТАНИЦИ НИ ГЕРИЛЦИ, НЕГО ЧЕТНИЦИ За Комунистичку партију Хрватске напад на Југославију 6 априла 1941 је значио много мање него немачки напад на Русију 22 јуна те године. Тек 27 јуна, после Хитлеровог напада на Русију, комунисти Југославије, односно ЦК КПЈ, је именовао Броза за врховног команданта партизанских војних снага, које у то време нису ни постојале. У ствари, комунистичке војне јединице настале су тек пред крај 1941 године. Све борбе које су се дотада водиле противу оба окупатора и њихових шакала, водили су само четници Драже Михаиловића и само под четничком фирмом. Пошто је за време Прве Југославије четничким вођама било забрањено да слободно организују Четничке дружине и да их национално-политички обучавају, многе четничке борбе у 1941 години су објављиване као устаничке борбе против окупатора, што је код неупућених уносило и те како велику забуну, јер су многи тумачили реч “устаник” као реч “партизан” и чак и “комунист”. Пошто је четништво тек доцније дефинисано, комунисти су дотадашњу забуну са именом “устаник” искористили и доцније у свој својој литератури проистеклој из ратног периода приписивали себи све борбе за које није изричито речено да су их водили четници, него је објављивано и записивано да су их водили "устаници”. За српско четништво, бар у 1941 години, реч “устаник” је несрећна реч која је касније отворила врата кроз која је Партија себе слила, укључујући се у борбу у којој практично није учествовала. Они људи, који пажљивије читају послератну комунистичку литературу, у којој се ма на који начин додирују ратни моменти, а таквих књига има подоста, могу да виде како су и сами партијци, хтели-не хтели, присиљени да употребљавају реч “устаник” у односу на све борбе против окупатора у 1941 години, да би неупућеном читаоцу наметнули лажан утисак да су Партија и њени људи учествовали у тим борбама. КПХ је покушавала у току 1941 да домаћој и страној јавности наметне реч “герилац”, и да све борбе против окупатора припише герилцима. Међутим, пошто у извештајима о борбама против окупатора, који су допирали са било које стране, нацистичке, усташке, савезничке, или било које друге, нигде није употребљавана реч “герилац”, а реч “устаник” није

никако могла да откине борбу против окупатора од идеје српског четништва, то је Партија, напослетку, после жестоких и дугих дискусија, нарочито са КПХ, одлучила да укине употребу обе речи, и “герилац” и “устаник”, и да народно-ослободилачкој борби наметне нов назив “партизан”. Већ се било зашло у 1942 годину кад се појавила реч “партизан”, и тада су формиране неке озбиљне комунистичке јединице, али, у суштини, не за борбу против окупатора, него против српских четника. Парадокс у целој овој ситуацији је био у томе, што су комунисти крчили себи пут у српске масе борбом против српског четништва и преко крви српског народа и његове деце, која су током 1941 године, кад се не само Европа, него цео свет тресао у страху од Хитлерове песнице, свесна себе и своје улоге и онога шта их чека, ушла у неравну борбу против окупатора и усташа. Истини за вољу, треба најјаче нагласити да у 1941 години није било ниједне борбе против окупатора или усташа коју су планирали или водили комунисти. Такође, истина је да су поједини предратни комунисти, али веома незнатан број, сви одреда Срби, учествовали у понекој борби те године, као што је био случај Ћанице Опачића у борбама против хрватских домобрана у селу Доње Дубраве, у Горском Котару, али повици, који су се том приликом чули, били су: “Живео Краљ!”, “Живела Србија!” и “Живели Четници!” Тада су и из Опачићевих груди долазили ови повици. Борба је вођена под четничком фирмом и Ћаница Опачић је у њој учествовао као четник, а не као комуниста. Тридесет талаца, ненаоружаних грађана, по десет за сваког од три рањена домобрана (домобрани су се одмах предали), пострељани су као четници. Ћаница Опачић је био једини ратни члан Партије у овој борби и то као обичан борац, и као такав није могао имати никакве везе ни са планирањем напада на домобране, нити са командовањем при његовом извршењу. Борбу је планирала и извела Четничка дружина која је за ову врсту активности обучена пре рата. Међутим, Партија ће, упркос свега тога, у својој намештеној и крцатој обманама званичној хронологији народноослободилачке борбе, коју ће издати после рата, овај напад на хрватску домобранску посаду у Доњим Дубравама да припише себи, односно КПЈ. Тако је она поступала и са свим другим борбама које су вођене против окупатора 1941 године, захваљујући наивности четника и допуштању да вести о борбама против окупатора у ратном периоду до краја 1941 године

буду ширене под устаничком етикетом, а не под четничким именом, као што је то одговарало истини.

ПРЕД БУРОМ Познавајући ситуацију која је у нашим крајевима постојала и, нарочито, однос између Срба и Хрвата, Партија је строго водила рачуна да се тај однос, Срба против Хрвата или обратно, не уноси у партијске редове. Тако је Партија наместила Мићу Радаковића да дође у конфликт са четнички расположеним Илијом Ђукићем у селу Курјаку, срез Удбински, где је Ђукић био вођа устанка. Кад су у једној од борби заробљене неке усташе, за које Ђукић није био сигуран да ли треба да их пусти да иду својим кућама или да их стреља као издајице и криминалце, Радаковић је инсистирао да су то поштени Хрвати које Ђукић мора да пусти на слободу, због чега је дошло до сукоба између њих у коме Радаковић губи живот. То је било 6 августа 1941, свега 10 дана после подизања устанка, и Партија је већ почела да показује своју разорну намеру у једној општој трагедији Срба ових крајева. Шест месеци доцније, Партија ће на конференцији у Мекињару, 12 и 13 фебруара 1942, да реши да отпочне са општим обрачуном са четницима, и као први акт у том смеру требало је да се ухвати Илија Ђукић и јавно стреља као рушилац тзв. братства и јединства, јер је он, после убиства Радаковића, у љутњи побио и све заробљене усташе. Једна партизанска јединица је, дан после конференције у Мекињару, опколила кућу у којој се налазио Ђукић, али је он успео да се пробије кроз партизански обруч ручним бомбама и да избегне сигурну смрт. Идућег дана, чим је стигао у село Плећаше, у Брувну, да би, колико-толико, заварао комунистичке гониоце, он је променио своје име у Илија Врачар. Броз је, 17 августа 1941, послао нову директиву ЦК КПХ, којом поново инсистира да иду из Загреба, и наглашава да је устанак у пуном јеку, а водећи комунисти у КПХ још увек седе У Загребу и “доводе код неких кругова у сумњу њихову решеност да се боре против окупатора”. У свим својим директивама датим ЦК КПХ, ни Броз, из разумљивих разлога, никад није употребљавао реч “усташа”. Међутим, ЦК КПХ није одговорио на ову последњу директиву, па је Броз крајем августа послао Комитету ново писмо у коме је тражио да КПХ одмах пошаље на терен шпанске добровољце и да им “не дозволи да и даље седе у Загребу”. Ипак, и у овом писму Броз је подлегао притиску КПХ и одобрио да ЦК КПХ одмах успостави солидну везу са

Хрватском сељачком странком (ХСС др. Мачека), како је то овај Комитет пре захтевао. На дан 3 септембра 1941, Броз је примио писмо од анонимног “Пријатеља Партије” којим је писац опомињао, да се по Кордуну и Лици увелико говори како се само Срби боре, а Хрвати или убијају Србе, или мирно и без бриге седе код својих кућа. Броз поново 4 септембра шаље директиву ЦК КПХ којом настоји да се почне са пропагирањем и популарисањем идеје “Братства и јединства народа Југославије” и, указујући на многе дотадашње грешке КПХ, обавештава их да ће се у Столицама одржати саветовање ЦК КПЈ и Главног штаба НОП одреда Југославије, на коме ће се размотрити и став и држање КПХ. У овој директиви Броз чак и прети КПХ, напомињући да је Методије ШаторовШарло, за покушај независног рада, искључен из Партије са знањем и одобрењем Коминтерне. Да би придобио какву-такву послушност КПХ, Броз је већ 5 септембра лично позвао хрватске домобране да се придруже КПЈ. Истог дана, са Брозовом сагласношћу, КПХ је издала проглас којим је позивала чланове и присталице ХСС (Партија др. Мачека) да се придруже борби КПХ за бољу будућност хрватског народа.

УСТАНАК Узалуд се оштре против Срба мачи, Јер су увек Срби од богова јачи, Кад пођу да бране Мајку и колевку! (М. Петровић “Македонија”) Увиђајући по свему што се са понављањем дешава и закључујући да никада неће доћи до сарадње са комунистима у борби против усташа и окупатора, четници су у септембру почели са противударом. Као прва жртва њиховог подухвата пао је шпански добровољац Мићо Радаковић. Затим се сукоб убрзано заоштравао и продубљивао, и 20 октобра бива жртва члан ЦК КПЈ Марко Орешковић, Хрват. И тако, док је КПХ чинила многе политичке маневре у намери да обмане српски народ, четници су подизали устанак широм целе Крајине. Прву искру за почетак српског устанка у Крајини креснули су Никола Кецман, Симо Бурсаћ-Мимо, Бранко Богић и Милан Миљевић, кад су 26 јула 1941 сачекали у селу Пасјаку код Дрвара усташког мајора Конрада Фердинанда, који је дотада починио многе зулуме и насиља над српским народом. Четници нису правили никакве специјалне планове за почетак рада, него су спонтано осећали да се мора предузети борба против усташа, ако се мисли да ико од Срба у Крајини треба да надживи њихов уништавајући терор. Било се толико у усташком терору загазило у српску крв, да је за све Србе настало време за спасавање голих живота и етничког опстанка. Усташки мајор Фердинанд и његова пратња пали су под четничким рафалима. Одмах после овог догађаја отпослати су у току ноћи на све стране курири-весници кроз Лику, Босну и Далмацију. Сутрадан, 27 јула, проглашен је устанак Срба Крајине против усташа и окупатора. Тога истог дана, у свету недељу, Срби из околине Срба, озлојеђени ужасним покољима, наоружани косама, секирама, вилама, срповима, пијуцима и батинама, и само покојом пушком, кренули су на усташе у Србу. Организатори напада на усташе, према томе и вође устанка, били су Милош Торбица, Дане Калинић и Перо

Рајак. Први је био бележник, а друга двојица жандармеријски наредници. Групом је командовао Пајица Омчикус. У овом првом нападу у Србу уништена је тамошња усташка посада, иако су устаници били такорећи голоруки, а усташе располагале изобиљем модерног оружја и муниције, и са четири оклопна кола. У исто време сачекан је један камион усташа, који је био пошао у помоћ усташкој посади у Србу. Усташе су изгинуле у изненадном и наглом налету примитивно наоружаних српских сељака, којом приликом је, поред бројних пушака, заплењен и један пушкомитраљез. Тога дана сачекан је и воз у Тишковцу, у коме су биле усташе које су упућене у помоћ нападнутим групама у Србу и Дрвару. Цела усташка група је ликвидирана и воз запаљен. У исто време четници су порушили мостове и пропусте на путевима и прузи, као и саму пругу. Тако су главне комуникације, које воде у Срб и из Срба, биле пресечене и ван употребе. Устанак у Тишковцу организовао је Мирко Марић, који ће касније, по српској народној одлуци, бити проглашен за четничког војводу и наставити да исписује легендарну књигу српске борбене етике. У борбама код Срба на четничкој страни јуначки је пао Аћим Војводић. Следећег дана четници су напали жандармеријску станицу у Дољанима. У станици се налазила, као појачање, и једна група усташа, које су ту хитно стигле после вести о устанку Срба у Крајини. У нападу на станицу погинуло је 15 усташа, а међу заробљенима био је и командир станице Томо Делац. Примивши вест о нападу четника на станицу, усташе су хитно упутиле једну групу у помоћ станичној посади, али покушај тих усташа да се у три аутобуса пребаце за Дољане четници су спречили заседом на Брежинама, и у борби која је настала погинуло је 30 усташа и запаљена 2 аутобуса, а трећи је успео да се врати у базу у Кулен Вакуф и да јави погибију. Међу четницима који су напали ову групу усташа били су многи без оружја. Међу њима је био и Никодим Дрча чврсто решен да се овом приликом прописно наоружа. У самом почетку борбе његово је око пало на пушкомитраљез усташе Мухарема Бешића. Никодим је меркао “згодну” позицију и нашао је у тренутку кад је Бешић био неколико корака удаљен, па се Дрча, као бесан

тигар, устремио на усташу и неколико часака касније био до зуба наоружан. Ова је борба донела четницима један пушкомитраљез и 29 пушака. Ту су погинула два четничка хероја, Душан Дубаић и Ђуро Станисављевић. После напада на усташе у Дољанима, Никола Дрча је наставио са још више елана да покреће на четничку акцију српски народ у овом крају. Док су једни четници водили борбу у Дољанима и на Брежини, други су 28 јула решили да ликвидирају усташке посаде у Зрмањи и Отрићу. У овом подухвату учествовали су четници Зрмање, Попине, Вучипоља и Глогова, па су и ту усташке посаде уништене. Истовремено ова група четника дигла је у ваздух и један жељезнички транспорт усташа и наставила покрет у циљу рушења пруге код Прибудића, хитајући да онеспособи све жељезничке уређаје на прузи од Церовца до Бендера. Док се ово дешавало, друге групе четника спонтано су водиле борбе на Брувну, Мазину и Рудом Пољу. У овим борбама погинуло је преко 30 усташа и било заплењено исто толико пушака, а четник Мићо Обрадовић сачекао је усташког митраљесца Ивицу Франића и наоружао се новим митраљезом. Четничком борбом од Бендера до Церовца командовао је поручник Мићо Лукић и с њим су тесно сарађивали организатори устанка у Прибудићу и Зрмањи Перо Новаковић и Богдан Сучевић. У борбама за Брувно, Мазин и Рудо Поље четничким групама командовали су Мићо Обрадовић, Иљега Гутеша и Стево Ковачевић. Само два дана после почетка устанка, усташе су биле свуда у паници, од којих су неки напуштали јединице и почели да беже кућама, а други се позатварали у базе у којима су се нашли, па потом, осећајући да ће ту да сачекају сигурну смрт, 30 јула 1941 кренули из Грачаца према Брувну у извиђање. На Воденој Глави сачекао их је Мићо Обрадовић са групом четника и до ногу потукао. У борби су заробљена четири усташка официра на коњима (командир и три водника), а 29 усташа је изгинуло или заробљено. Заплењен је 1 пушкомитраљез и 28 пушака. Заробљене усташке официре Обрадовић је спровео у штаб четничких јединица Пајици Омчикусу. После четничке победе код Брежина, усташка посада из Доњег Лапца побегла је у два правца, ка Удбини и Кулен Вакуфу, и тим бекством дата је

четницима прилика да се организују, формирају четничке одреде, именују командни кадар и да се снабду храном и другим потребама. Четничка организација је извршена несхватљивом брзином као да је то годинама припремано иако је све било изненада. У Србу су одређени у командни кадар Петар Рајак, Дане Калинић и Милош Торбица, који су били и вође устанка у Србу. У Беглуцима је командовао жандармеријски наредник Петар Ћилас, у Суваји Никола Дрча, а придодати су им Јоћина Кеча из Нетока и Марко Лајић из Бротиње. У Залужју је формирана комбинована група са месним вођама устанка Јовом Богуновићем, Илијом Медићем, Петром Опачићем, Луком Штиковцем, Мирком Марићем, Мићом Боканом, Стевицом Родићем, Лазом Драгишићем и Илијом Родићем, па су ове јединице формиране на територији Србске долине, заједничким решењем стављене под команду Пајице Омчикуса. У Доњо Лапачкој долини устанак је попримио исту форму, где су на чело стали мајор Бошко Рашета и поручници Милан Старчевић и Стојан Матић. Са овом двојицом устанак подижу и шире Драган Ђукић, Стево Опачић, Јово Обрадовић, Лазо Љубојевић, Раде Опачић, Милан Блануша, Миња Косановић, Никола Милеуснић и Дане Милеуснић. Овој групи јединица, заједничким решењем, командује мајор Бошко Рашета. У исто време устанак букти у Грачацу, где је на челу поручник Мићо Лукић и уз њега вође Перо Новаковић, Богдан Сучевић, Лакерија Јакшић, Душан Кесић, Дане Стојсављевић, Милан Миљуш, Петар Обрадовић, Дане Плећаш, Мићо Обрадовић, Дане Обрадовић, Јово Даутовић, Милош Обрадовић, Иљега Гутеша, Јово Кусуља, Стево Ковачевић, Илија Чубрило и Петар Седлан. Командант свих четничких јединица у Грачацу је Дане Станисављевић, а у Брувну Мићо Обрадовић. За команданта свих новоформираних четничких јединица и одреда за срез Грачац именован је, по заједничком договору Срба овог краја, поручник Мићо Лукић. Устанак Срба Лике ширио се као пожар према Удбини, где су на челу Петар Допуђа, Луне Поповић, Илија Тишма, Божо Цвјетићанин, Обрад Радочај, Илија Мајсторовић, Мимо Мајсторовић, Илија Ђукић, Миле Ђукић, Дане Баста, Станиша Радаковић, Дане Вејиновић, Нона Смиљанић, Богдан Радованац, Сала Бунић, Илија Заклан, Ђуро Марковић, Ђукан Свилар, Бранко Машић, Никица Диклић, Дане Вукмановић, Душан Узелац и Ђуро

Баста. За команданта свих одреда Удбинског среза сложним договором изабран је Луне Поповић. Са убрзаним формирањем четничких јединица, борба против усташа је узимала све живљи ток и бивала све жешћа. Тако је већ 1 августа 1941 сачекан у заседи камион усташа на Куку, између Удбине и Доњег Лапца, и у тој борби пет усташа је рањено и три погинуло. Од четника пао је Стево Опачић. Идућег дана, 2 августа, извршен је препад на усташко упориште у Боричевцу и чим је напад отпочео усташе су се дале у панично бекство за Кулен Вакуф, одводећи собом и своје фамилше као и друге Хрвате. У том гоњењу погинуо је четник Драган Ђукић. Затим долази до четничке опсаде Кулен Вакуфа, коју врше одреди мајора Бошка Рашете, Омчикуса, Старчевића, Матића и Николе Дрче. Четнички морал је на све вишем ступњу, па су пре напада на Кулен Вакуф планирали и друге борбе сигурни у себе. Они су се главном снагом концентрисали на левој обали Уне с намером да одатле изврше напад, а на десној обали поставили само неколико мањих четничких група. Међутим, чим су осетиле одакле долази главни напад, усташе су јурнуле свим својим снагама десном обалом Уне и избегле главни ударац са леве обале, и, потом, повлачећи се, успут репресивно спалиле српска села Стрењане и Човку. Падом Боричевца били су ослобођени срезови Доњи Лапац и Грачац, осим самог места Грачац и Ловиначке општине. Тиме је створена пространа четничка слободна територија, што је четницима дало солидну базу за даље напоре и успехе у циљу сатирања усташа и заустављања њиховог крвничког терора. У ово време усташе су се држале само у неколико градова где су им биле базе за снабдевање и испаде. Четнички марш се незадрживо настављао истим темпом без одмора. Четнички одреди су, по заједничком договору и плану, заузели положаје према усташким гарнизонима у Бихаћу, Кулен Вакуфу, Грачацу, Ловинцу и Удбини. Илија Ђукић и Дане Баста са својим четничким одредом сачекали су 3 августа усташки аутобус код Тусића и у борби која је настала погинуло је седам и рањено пет усташа, а аутобус спаљен. После тога одред је наставио

покрет према усташкој станици у Бунићу, одакле усташе, после краћег отпора, беже главом без обзира према Перушићу. Љуљају се и пуцају крхки темељи усташке државе. Под силовитим и добро вођеним ударцима голоруких Срба и бројно малих четничких одреда, круни се тло под кулама тзв. Независне Државе Хрватске. Запрепашћени изненадном четничком снагом, одлучношћу и храброшћу, усташе на брзину спремају противофанзиву, па 16 августа крећу у два правца комбинованом снагом једне дивизије под командом усташког генерала Лукића. Понегде су четници били изненађени и усташе успевају да заузму Томин Гај, Брувно, Пакларић и Церовце. У одбрани Брувна 17 августа погинули су четници Сава и Лука Плећаш. Наступајући у два правца усташке колоне су се 18 августа спојиле у Мазину, одакле су идућег дана кренуле заједно за Кулен Вакуф. Њихова артиљерија (пољске хаубице 100 мм), којом су планирали да бомбардују четничке позиције око Кулен Вакуфа, заузела је положаје на Зелешевици и грешком бомбардовала усташки гарнизон у Кулен Вакуфу, док се њихова једна истакнута извиђачка јединица приближавала самом месту. Били су наоружани тешким митраљезима Шварц-Лозе, које су, прилазећи Кулен Вакуфу, имали на коњским колима. Између Кулен Вакуфа и усташке извиднице, која је била јачине једне чете, налазио се четнички одред Николе Дрче и кад су се усташе појавиле на путу у Пишталној Драги, Дрча је наредио четницима паљбу из свих оружја. Првим четничким рафалима покошени су коњи који су вукли кола са митраљезима и усташе које су се налазиле у близини. Дрча је наредио наставак паљбе, па су усташе биле у паници, и у недоумици шта да предузму. Дрча је пред собом видео митраљезе, који су били од животне важности за даљу четничку борбу, па се сам себи заветовао: “Морам запленити ове митраљезе или погинути”! Током те борбе изгинула је цела усташка чета заједно са комадиром и три водна официра. После ове победе четници су извршили напад са свих страна на усташку главнину, при чему је Дрчин одред напао бочно од Доброг Села, а Лапачки с другог бока. У исто време Брувањски и Мазински одред извршили су удар на усташку заштитницу на простору Пишталне Драге, Боричевца и Зелешевице, па све до Мазина, на дужини од 25 км. Обухваћени са свих страна у својој тзв. Независној Држави Хрватској, усташе су се дале у безглаво панично бекство натраг у Грачац бацајући све од себе: оружје,

шињеле и све друго што им је отежавало брзо бекство, а неки су чак изували и тешке цокуле. Многи од усташа, избезумљени страхом и без игде ичега, скривали су се по планинским пределима, одакле су, после осам дана, без оружја, изнурени и гладни, излазили и предавали се српским голоруким чобанима које су сусретали. У овим борбама усташе су имале 365 мртвих, 190 рањених и 608 заробљених. Од наоружања четници су запленили осам тешких митраљеза, 17 пушкомитраљеза, преко 1.000 пушака и неколико вагона муниције, као и мноштво разноврсне војне опреме. Невероватна способност четничких команданата и самих четника показала се и у чињеници да су у овим борбама погинула само три четника: Никола Љиљак, Мило Обрадовић и Никола Ђоковић. Тако је и ова значајна победа поново доказала освештано начело да “Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака”. Овакви успеси све су више подизали морал четника, који је и иначе био на врло високом ступњу, и давали им све већу слободу акције и подстицали на нове подвиге. Уз то, након сваке победничке борбе четници су бивали и боље наоружани и опремљени, не само оружјем и муницијом, него и опремом, које су пленили од усташа. Пошто четничка команда није имала доказе да су усташе, које су у тим борбама заробљене, лично учествовале ма у ком од покоља или мучења Срба, наредила је да се пусте у Дрвар. Ово су биле, углавном, усташе које су мобилисане и долазиле из крајева ван Лике. При пуштању на слободу речено им је, да ће се према њима применити друкчији поступак ако буду поново заробљени у борби. Једни од њих су се враћали у усташку војску, а други нису више никад били припадници било које гране хрватске војске. Неке ће од њих касније КПХ осудити на смрт зато што ву говорили да им је четничка команда поштедела животе. Док су били у четничком заробљеништву, усташе су слободно и без устезања давале изјаве, па су истицале страх од четника у коме живе и усташе и цео хрватски народ. А тај страх хрватског народа имао је основни извор у прећутном сазнању злочина усташа према Србима, који су се пред њиховим очима вршили, па је то ћутање тумачено као одобравање или чак и као саучесништво, као што ће то тако касније историја тог трагичног времена забележити.

После потпуног пораза у протеклим борбама, усташке снаге у Лици повукле су се у три главна хрватска усташка гарнизона (базе): Удбину, Ловинац и Госпић. Док су четници у Лици успешно разгонили усташе, они су у Босанској Крајини настављали са терором и злочинима над српским народом, па је стога Пајица Омчикус издао наредбу Мирку Марићу да се придружи осталим четничким снагама које су ишле у Босанску Крајину, да би се и тамо зауставили усташки покољи. У том правцу, такође, кренуо је и одред Миће Лукића, коме су придружени одреди Миће Обрадовића, Брувањски одред. Циљ ових здружених четничких снага био је да истерају из Кулен Вакуфа усташку посаду, која је у то време представљала најјачи усташки гарнизон у Босанској Крајини, одакле су излазиле њихове хорде и угрожавале српска села покољима, мучењем и пљачкањем. Команданту четничке групе на територији Грачачке општине, Дану Станисављевићу-Цицвари, био је дат задатак да држи положаје према Грачацу и Ловинцу, и да по сваку цену онемогући усташе из та два гарнизона да дођу у помоћ усташама у Кулен Вакуфу. На оваквим и сличним ранијим планским акцијама већ сређене четничке команде, добија се утисак да су те тактичке планове сачињавали високо школовани и талентовани војни стручњаци. Међутим, то су радили најнижи официри бивше југословенске војске, или, у највише случајева српски сеоски људи који нису имали чак ни основно војничко образовање. Српска урођена природна интелигенција удружена са великом љубављу за свој угрожени народ, изнедрила је ове генијалне народне и војне предводнике, као што је бивало много пута раније током српске мукотрпне историје. Маневри које су они вешто вршили на земљишту давали су им велико преимућство над хрватском усташком војском, бројнијом и несразмерно боље наоружаном и опремљеном, која је командована безмало целим скупом бивших југословенских официра хрватске народности, који су, осим незнатног броја, издали југословенску државу и пришли усташком покрету.

БОРИЧЕВАЧКА ЈАМА Боричевачка Јама се налази у непосредној близини хрватског села Боричевац. Смештена јужно од села, а на источној страни подножја брда Лисац, Боричевачка Јама је удаљена 1 км. од бановинског пута број 2, који повезује Боричевац са Кулен Вакуфом. Недалеко од те јаме налази се и српско село Бубањ. Боричевачка Јама пре рата је била неприступачна и, углавном, непозната српском народу ових крајева. Чим је успостављена НДХ, почела је, по директкви Хрватске владе из Загреба, изградња пута који се спајао са бановинским путем и онда продужавао до на 50 м. од јаме. Боричевачкој Јами могло се прићи само са њене источне стране и пошто на изградњи пута нису учествовали Срби, српски народ ових крајева није ни знао сврху његове изградње. Пут је био брзо завршен и већ почетком јуна био у употреби. Недалеко од Боричевачке Јаме налазила се српска кућа Петра Пилиповића, па су он и његова цела фамилија били прва људска бића која су нашла смрт у јами. Хрвати су их прво страшно мучили пре него што су их сурвали у јаму. После овога је колона за колоном Срба из усташког затвора у Доњем Лапцу дотеривана до јаме и након мучења бацана у њу. У једној од тих колона је био и Никола Пиља-“Баја”, који је успео да се одреши од свог парника са којим је био везан и да побегне са саме ивице смрти. Као избезумљен бежао је ка свом селу Бротињи, и кад је стигао до своје куће наличио је више на рањену звер него на човека, толико је био избезумљен. Избезумило га је оно што је видео и преживео над Боричевачком Јамом. Преморен бежањем и сав у ранама, доцније, кад се повратио свести, причао је грозоте које је видео. Међу људима који су с њим доведени до ивице јаме после мучења, били су и Никола Дробац и Милан Паулић. Ово се десило десет дана пре почетка четничког устанка 27 јула 1941. Пет дана после подизања устанка четници су заузели село Боричевац у суботу 2 августа, и Никола Пиља-“Баја” је одвео групу четника до Боричевачке Јаме која је пружала језовит призор. Из ње су куљали ројеви мува и задах од лешева у распадању. Шипражје око јаме је било суво и поломљено, околно камење ишарано пушчаним мецима, а прилаз сав засут

крвљу. Крв је била сува и глатка, што је био доказ да су нека убиства вршена непосредно пре доласка четника. Око јаме је било одсечених делова људских тела и глава са расутим мозговима. Неке главе су биле са повађеним очима и исеченим ушима, носом и језиком. Уокруг је било много разбацане поцепане сељачке одеће, капа и гумених опанака, као и дечјих хаљина. Из јаме су допирали изнемогли људски гласови који су дозивали помоћ. Тада се добровољно јавио Никодим Дрча, па су га привезали за конопац и спустили у јаму. Пошто је из јаме излазио тежак залах од лешева у распадању Дрча је ставио на уста и нос више слојева крпа и кроз њих дисао. Чим је спуштен неколико метара у јаму, Никодим је сагледао страхоте догађаја који су се одигравали око ове јаме одмах по постанку криминалне НДХ. Пошто је јама кривудава на понеким завојним местима Никодим је видео делове људских тела као и дечје колевке деце која још нису проходала, коју су Хрвати узимали из кућа и заједно са колевкама и са мајкама бацали у јаму. Кад је спуштен око 24 метра Никодим је спазио два жива човека која су се држала за стене на савијуцима јаме, па их је привезао конопцима и спасао од сигурне смрти. Из јаме извучена два човека су се презивали Пилиповићи, Срби из босанског села Стењани. Кад су дошли свести и видели своје спасиоце, изјавили су да су, колико могу да оцене, били у јами око девет дана и да их је у јаму бацио лично Хрват Миро Матијевић, гостионичар из Кулен Вакуфа. Никола Пиља-“Баја” никад више, после бекства са смртне ивице јаме, није могао да се ослободи сећања која су га враћала на јаму. У свим покушајима да заборави оно што је преживео над јамом и у њој, није успевао. Мисли на тај призор ужаса су га пратиле и дању и ноћу, и што је време више пролазило и догађај се временски одмицао, на Николу је све јаче наваљивало сећање на тај грозан доживљај и постајало све страшније, па је, најзад, да би се ослободио мучења, 17 јула 1942 године извршио самоубиство. *** Приликом хапшења у Небљусима усташе су, између осталих, ухапсиле и Српкињу Дару Поповић. Тада су усташе дошле У Небљусе са два камиона и у њих потовариле српски народ, највише жене и децу. Из Небљуса су их

одвезле Боричевачкој јами, која је била удаљена око 20 км. На камионима је било по неколико усташа које су успут без престанка тукле и боле ножевима беспомоћне ухапшенике “да виде да ли је у њима крв или вода”, па су камиони целим путем од Небљуса до Боричевачке јаме оставили траг људске крви. Код јаме су камионе сачекале друге усташе са хрватским грађанима и преузеле похапшене Србе, привеле ивици јаме, поређале и преко њих просуле неколико митраљеских рафала, који су све Србе покосили и са њима пала и Дара Поповић. Њу није погодио ниједан метак, па знајући да јој нема спаса ако покаже да је жива, она се направила да је мртва, иако је видела да усташе вуку побијене Србе и бацају у провалију. Дара није никад чула за Боричевачку јаму, нити је знала колико је она дубока, али је знала да јој следује страшна смрт ако покаже ма и најмање знаке живота или почне да бежи. Најзад су и њу дохватила два злочинца, довукла до ивице понора и гурнула ногама. Била је ипак срећна па се на неколико метара зауставила на једном заокрету. Изубијана и измучена, гладна и жедна, без снаге да ишта учини у свом спасењу, она је тако остала око осам дана, колико је могла да оцени, и највећи део времена била у несвести. Кад се освестила прибрала је последњи атом снаге и успела да се извуче на ивицу јаме, и чим је изашла из дубоке таме засенило је сунце и она поново пала у несвест. Кад се потом освестила устала је и пошла у правцу Боричевца, усташког села. Успут је наишла на неког старца који је чувао овце и он јој је казао да никако не иде у правцу којим се упутила, него да пође у обратном смеру, у правцу Мишљеноваца, што је она и учинила. Оно што је у овом крајње трагичном догађају важно нагласити десило се кад је Дара Поповић стигла у Мишљеновце. Ту су је прихватили Срби и кад се поодморила и дошла себи од силног узбуђења, причала је шта јој се десило и све што се одиграва око Боричевачке јаме. Међутим, на њено велико изненађење, нико јој није веровао да говори истину. За Србе је било немогуће да поверују да је народ са којим су они градили заједничку државу могао тако нешто да учини. Дотада ни они нису знали о Боричевачкој јами ништа, као што ни Дара није о њој знала до овог страшног догађаја.

Безимена гробља, мрачна губилишта, нејач преживела страшну буру ову, пепео олтара и кућна згаришта, опомињу Србе, заклињу и зову: Да никад заборав не падне на жртве од усташке руке палог милиона, и да за те хумке, за те свете мртве, никад не замукне глас црквених звона. (Д. Драгутиновић “Опомена”)

БОЈ НЕ БИЈЕ СВИЈЕТЛО ОРУЖЈЕ Независна Држава Хрватска је била подељена у пет дивизијских подручја: Савско, Осјечко, Врбаско, Босанско и Јадранско. Уз њих су постојале и две групе, једна генерала Лукића са штабом у Госпићу, која је покривала дивизијску територију, и друга генерала Клајића са штабом у Добоју, која је такође покривала територију одговарајућу дивизијској области. Седишта дивизијских подручја била су: Савско-Загреб, ОсјечкоОсјек, Врбаско-Бања Лука, Босанско-Сарајево и Јадранско-Мостар. Дрвар је био скоро у центру свих хрватских војних подручја, у ствари, са свих страна окружен свом моћи НДХ. Хрватском војском су командовали официри које је обучавала најпре Аустро-Угарска и касније Југославија, као што је био случај, на пример, са Кватерником, Томашевићем и другим. Хрватска војска је имала, углавном, модерно наоружање у односу на оно време, један део који јој је остао од Прве Југославије и други који су јој дали њезини савезници-покровитељи, Немачка и Италија, кад су је успоставили, као награду за петоколонаштво, издају и помоћ коју су Хрвати пружили Силама Осовине у разарању Југославије изнутра. Хрватска војска је, уз материјалну помоћ, имала и подршку немачке и италијанске авијације, које су, удружене, у оно време биле најмоћнија ваздушна снага на свету. Против такве силе кренули су да ратују полунаоружани српски сељаци Лике, Босне и Далмације, који су у предратној ери, под барјаком Југословенства уздигнутог од Краља Александра, некако једва успели да образују и одрже незнатан број Четничких дружина. Те Четничке дружине су биле војнички минимално обучене, са само неколико Срба официра као што су били Стојан Матић, Мићо Лукић и други. Ова српска четничка војска на западу Југославије, ако тако може да се назове, која је била тако овлашно припремљена, кренула је 27 јула 1941 у рат против целокупне моћи државе НДХ и њезиних седам дивизија. Уместо под командом једног искусног вишег официра, ова четничка војска је кренула у рат под командом једног српског поседника, војнички такође слабо обученог четника, Пајице Омчикуса. После четничког заузимања Дрвара и ослобођавања околннх места крајем јула 1941, одакле су протеране усташке и домобранске јединице, Хрватска

команда или, како се то званично бомбасто звало, “Заповједништво хрватске копнене војске”, наредило је командантима Врбаског и Јадранског дивизијског подручја, као и групи генерала Лукића, да употребе све своје снаге и по сваку цену угуше српски четнички устанак на Тромеђи. Заповједништво је наредило Јадранској дивизији да заједно са групом генерала Лукића осигура област према италијанској зони и да онемогући евентуално повлачење четника у том правцу, иако Пајица Омчикус и остало четничко вођство нису уопште помишљали да се повлаче у том правцу под било каквим околностима, него су, напротив, били решени да се ту где су боре на живот или смрт до краја. Главни ударац на четничке снаге имале су да изврше Врбаска дивизија и десно крило Јадранске дивизије. Да је неки странац, потпуно неупућен у стварне прилике, посматрао стварање хрватског плана за напад на четничке јединице, и да је знао број људства које су Хрвати спремали за напад на неколико малобројних групица ненаоружаних српских сељака Лике, Босне и Далмације, мислио би да је то спрдња и једва би могао да се уздржи да не умре од смеха. Командант Врбаског дивизијског подручја је тражио од Заповједништва војске да му дозволи да свој штаб премести из Бања Луке у Приједор ради лакшег надгледања операција, што му је одмах дозвољено. Пошто је преместио штаб, командант Врбаског дивизијског подручја, генерал Румлер, је решио да са дивизијом крене према четницима у три колоне. Хрвати су се плашили четника више него ватре, као смрти, и нису хтели да губе време, него чим је почео устанак 27 јула, они су већ сутрадан створили и комплетирали план за уништење четничких група, које су муњевитом брзином оперисале и протеривале хрватске јединице где год су их нашле. Два дана после подизања устанка Заповједништво хрватске војске је издало наредбу за надирање првих хрватских делова према четничким положајима. Пајица Омчикус као да није придавао никакав значај хрватској војсци као да она не постоји, и из његове крви су наједном ишчезли сви трагови страха, па је своју неустрашивост пренео и на све своје четнике-српске сељаке

којима је командовао. Са оно мало што их је у почетку било и са слабим наоружањем, које је било и малобројно, српски сељаци-четници Лике, Босне и Далмације су пркосили снази од седам хрватских дивизија, очекујући их храбро на положајима на којима су се укопали отпре два дана. Да је онај исти посматрач, странац, сада посматрао српске сељаке-четнике, мислио би да посматра групу лудака које је болест лудила толико тешко захватила да нису у стању више да оцене да су њихови изгледи никакви у борби против толике хрватске моћи. Та хрватска несразмерна надмоћност од седам дивизија смождиће ту шаку сељака-четника за тили часак и од њих неће остати ни прах. Заповједништво хрватске војске је знало да ову групу четника мора магновеном брзином што пре да сатре, јер ће сваким следећим даном то бити теже остварити док после извесног догледног времена не постане немогуће. Зато оно није презало да покрене сву располажућу војну моћ у рат против шаке српских сељака-четника. Међутим, Заповједништво није познавало суштину срца и душе српског Крајишника, који је прво “Србин од главе до пете”, како су Срби Крајине волели сами себе да окарактеришу. Кроз њих је текла крв каљена на Косову, Брегалници и Куманову, Церу и Кајмакчалану, и хиљаде других славних места српских великих борби. У заповести јединицама своје Врбаске дивизије генерал Румлер је наредио да се са Србима поступа “без милосрђа”. Наредио је да буду на месту стрељани сви они Срби у које се посумња да су на било који начин помагали “четнике”, укључујући ту и “српске жене и дјецу”. “Тамо”, стајало је у наредби, “гдје буде нападнута жељезничка пруга, цестни објекат, возило или војни појединац, имају се до темеља поништити околна српска села и народ у њима”. Тако је Павелићево Заповједништво војске покупило све своје најбоље јединице, од Загреба до Сремске Митровице и од Бјеловара до Книна, и послало у борбу против групе четника Лике, Босне и Далмације, у доба кад је НДХ била војнички и бројно и материјално у врхунцу моћи, и кад и њезини утемељачи и заштитници, Хитлер и Мусолини, нису били никад јачи него тада.

Међутим, уз сву ову њихову силу и сва теоријска планирања, како се која хрватска јединица сударала са четницима прскала је као мехур на води и подавала у бесомучно бекство. Било је довољно да се са четничке стране чује само “Јуриш, четници!”, па да хрватски синови почну да беже као без главе заједно са својим командним особљем, које им је често предњачило примером. Покушај целокупне војске НДХ да угаси српски четнички устанак на Тромеђи потпуно је пропао у самом почетку, и што је време више пролазило четничке снаге су све више расле, па су и изгледи на њихово уништење постајали све мањи. Ако је икад у историји ратних сукоба у свету могло да се примени гесло “Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака”, онда је то било очигледно на српској Тромеђи Лике, Босне и Далмације месеца јула и августа 1941 године. И хрватске усташе и хрватски комунисти су се каменили увиђајући колико су добро наоружане хрватске војне снаге немоћне да се супротставе неколиким слабо наоружаним и малобројним групама српских сељакачетника. Тих дана је почео нови систем хрватске борбе против Срба планиран заједничким напорима хрватских усташа и хрватских комуниста. После јулских пораза у сукобу са четницима, Заповједништво хрватске копнене војске је повело широку истрагу да установи разлоге тог пораза хрватске војске и пронађе кривце. Истрагу је водио посебни опуномоћеник Поглавника, подмаршал Лакша. После свестране истраге у свом извештају Поглавнику подмаршал Лакша је, између осталог, рекао: “Хрватски оружници су лијењи, стари, без икакве воље за борбу и рад, плашљивци, пљачкаши, неупотребљиви за било коју озбиљнију акцију по својим физичким и по својим душевним способностима. Оружници, частници су исто тако слабо употребљиви, немају довољно војничког знања. Усташе по усташким јединицама су по све слабо војнички изображени, склони пљачкању и убијању изван оквира борбе, веома су подложни паници и ширењу алармантних вијести”. Током Другог светског рата четници су безброј пута тукли ту хрватску војску (усташе и домобране) и ми ћемо од тих победа навести само неколико:

Комбинацију дивизије и придатих делова, на челу са генералом Лукићем, потукли су на Зелешевици и Пишталној Дрази четнички одреди Стојана Матића, Николе Дрче, Миће Обрадовића и Пајице Омчикуса; Делове Босанског дивизијског подручја, који су кренули из Босанског Петровца, Приједора, Крупе и Босанског Новог, потукли су четнички одреди Мане Роквића и Илије Деснице; Јаке делове Јадранске дивизије који су кренули из својих гарнизона Книна и Дрниша, потукао је четнички одред Мирка Марића на Тишковцу и Калдрми; Колону десног крила Јадранске дивизије, која је пошла из гарнизона Ливна, Дувна, Врљике и Мостара, потукао је четнички одред Бране Богуновића у Црном Лугу; Хрватску војску Врбаског дивизијског подручја под командом пуковника Вебера на путу ка Доњем Лапцу, потукли су комбиновани четнички одреди Мирка Марића, Пајице Омчикуса, Николе Дрче, Миће Обрадовића и Стојана Матића.

БОРБЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ Никола Дрча примио је 31 августа наређење да свој одред пребаци преко реке Уне у Босну. Прелаз Уне је извршен ноћу непримећено и покрет настављен дубље у босанске крајеве. После 12 сати кретања по испресецаном земљишту, најчешће изван путева, одред је 1 септембра стигао у село Теочак. Ту је Никола Дрча спазио једног ненаоружаног младог човека како бесциљно шета селом. На непознатом је био стари жељезнички мантил, а на ногама сандале од аутомобилских гума. Имао је ретку црну браду и личио на неког изгубљеног калуђера. Дрча га је зауставио и питао ко је и откуда је, а странац је одговорио да је пре рата живео у Суботици, али су његови родом из Суваје. “Име ми је Ђоко Јованић”, представио се. “Мој земљак!” узвикнуо је одушевљени Дрча и додао: “И ја сам из Суваје”. Мало затим су се растали, јер је Дрча журио на положај. Напад четника на Врточе извршен је 2 септембра. У Врточе се налазило око 400 усташа и домобрана, који су били добро опремљени и наоружани, према 108 четника Дрчиног одреда, који су били такође релативно добро наоружани и опремљени заплењеним хрватским оружјем, и који су скоро сви већ били искусни ветерани из многих борби против усташа. Четнички напад на Врточе изведен је муњевитом брзином. У првом непосредном додиру са усташама четници су отворили ватру и ручним бомбама су потпуно ошамутили и растројили усташку одбрану, па је борба била кратка и завршила се поразом усташа и домобрана. Хрвати су имали преко 200 мртвих, међу којима седам официра, а четници пет погинулих и 14 рањених. Пошто је у овој борби запленио доста новог оружја и војне спреме, Дрча је, по повратку у Теочак, тражио Јованића у намери да још поразговарају као земљаци. У Дрчиној пратњи био је Никола Пуача. Дрча је носио пушку за Јованића, а Пуача нове усташке ципеле заплењене у борби на Врточу. Јованића су затекли да мирно седи у једној кући и кад их је видео само је махнуо безначајно руком не питајући ништа о исходу борбе. Кад су му предали поклоне, пушку и ципеле, Никола Дрча је казао више у шали: “Не могу ја да гледам мог Сувајца да иде без оружја и бос”. Но даљи Дрчин покушај да са Јованићем развије разговор није успео, јер је Јованић опрезно само ћутао и гледао своја два одушевљена земљака са изразом леденог лица, као да их се прибојавао. Знано је да четници нису никог присиљавали да им

се придружи у борби, па је тако и Јованић остао седећи у кући у којој су га затекли. Након заузимања Врточа четници су се спремали за напад на Кулен Вакуф. У међувремену, знатижељан, Дрча је још једанпут покушао да се сретне са Јованићем, јер се у њему зачела нека потајна сумња у вези са тим човеком, али никако није могао да га пронађе, јер је Јованић нагло негде ишчезао. “Али, нека, наш је”, рекао је Дрча Николи Пуачи у покушају да оправда земљака Јованића који је ишчезао и однео пушку и ципеле, које су могле боље да послуже неком ненаоружаном и босом активном четничком борцу. Напад на Кулен Вакуф четници су извршили 6 септембра 1941. Тај датум су изабрали као знак видног обележавања Краљевог рођендана. Сви четнички одреди предвиђени за ову борбу заузели су своје одређене положаје са договорном одлуком, да главни напад отпочне са општим жестоким јуришем на усташке положаје уз поклике: “Живео Краљ! Живела Србија”! Намера је била да се међу усташе, већ у првом маху, унесе паника и да се, бар у некој мери, у самом почетку, паралише и збуни њихова одбрана и отпорна снага, јер су они имали на располагању боље и савремено оружје и већи број бораца. Планским наглим и неодољивим јуришем, четници су тај отпор у зачетку сломили и растројили одбрану, па није успео ни усташки покушај да се у току борбе прегрупишу и повуку пробојем према Бихаћу. Само једна омања група, која се налазила на положају Човке и Врточа, успела је да се спасе бекством. У току кратке борбе усташе су успеле да баце у Уну затварач са топа којим су располагали и да га онеспособе за четничку употребу. Топовске муниције није било у усташком гарнизону, па се у вези с тим објаснио нагли прекид усташке артиљеријске ватре којом су обасипали четничке положаје пет дана. У овој борби заробљено је око 200 усташа, а остали су изгинули. Ту су са усташама биле и њихове породице, које су напуштале своје домове кад су четници почели да освајају један по један усташки гарнизон у Лици. Све ове усташке избеглице четничка команда је одмах упутила за Босански Петровац, где се тада налазио један од јачих усташких гарнизона. Пуштени су да иду, јер четници нису убијали децу, жене, старце и уопште ненаоружане људе, за које су, поред тога, недостајали убедљивији докази о личном учествовању у злочинима према Србима.

Међутим, за 200 заробљених усташа имало се очигледних уверења да су лично убијали невине Србе по српским селима око Кулен Вакуфа. Они су се понашали крајње кукавички, па су појединци, у покушају да спасу себе, оптерећивали сународнике-саборце најтежим оптужбама. Тако су они сами један другог узајамно тешко потказивали и постали сопствени тужиоци. Поред тога узајамног терећења било је и других многобројних н несумњивнх доказа о зверствима која су починили, па је четничка команда изрекла над њима смртну казну стрељањем “за издајство државе и многоструки тешки криминал”. Кулен Вакуф смо сравнили са земљом и од њега је остала само џамија са минаретом, које је као авет надвишавало пустош уоколо, ту где је до јуче било живо место у коме је, да је било више памети, могао заувек да живи срећно народ који га је подигао и населио. Кад смо ушли у Кулен Вакуф нашли смо још топла тела убијене браће Стеве и Душана Владетића, синова трговца Марка Владетића из Мартин Брода. И то је, поред осталог, био доказ да су се усташе у Кулен Вакуфу до краја понашале као звери и убице, па је то имало и те како утицаја на четничку команду да заробљене усташе осуди на смрт. Имајући у виду високи морал, који је владао код четничких бораца после многих победа над усташама, четничка команда је сматрала да би прекид наступа на усташе могао да им да време за предах и прилику да се реорганизују, прегрупишу и добију појачања, што би, потом, отежало даљу четничку борбу и произвело нове непотребне губитке. Стога је четничка команда осећала, да овај моменат пометње и забуне код непријатеља не сме никако да пропусти неискоришћен, па су зато већ 10 септембра четнички одреди били у покрету према Бихаћу, Дреновцу и Рипчу. У вези с тим, 12 септембра сасређено је око 1.200 четника у околини Бихаћа, и чим су све одређене четничке јединице стигле, извршена је опсада места, и у септембру четничка команда је прегруписала расположиве снаге. Број четничких бораца је растао сваким даном и све је зависило од успешности организацијских одлука команде у критичним тренуцима борбе. Тако је од Тишковачког, Ваганског и Калдрмског одреда образован јединствен већи одред којим је командовао Мирко Марић. Посебни одреди Велике и Мале Попине са Зрмањским одредом образовали су, такође, већи одред под командом Миће Лукића. Брувањски одред, који је од почетка

акције био један од већих четничких одреда, остао је у старом саставу под командом Миће Обрадовића. Ова три већа одреда тада су формирала “Јуришни одред”, којим је командовао поручник Мићо Лукић. У опсади Бихаћа одред Миће Лукића је био у резерви и логоровао у селу Увалице, између Небљуса и Дреноваче. Усташе су безуспешно три пута покушавале да разбију четничку опсаду, али су увек одбијане уз знатне губитке. *** Прва енглеска мисија у Југославији за време Другог светског рата стигла је у септембру 1941, у личности енглеског капетана Хадсона (D. T. Hudson), који је, према плану, требало да оде код Драже Михаиловића. Уместо тога он је на мистериозан начин дошао у везу са Милованом Ђиласом, који га је онда, у пратњи Арсе Јовановића и Митра Бакића, одвео код Јосипа Броза који је у то време био сакривен у Ужицама. У разговору са Хадсоном Броз је тражио да савезници одмах отпочну да му шаљу помоћ у ратном материјалу, да би могао да започне борбу против окупатора. Уз то, настојао је да сва та помоћ мора да дође са сагласношћу и преко канала Совјетског Савеза. Броз је желео да на Енглеза Хадсона остави утисак да су комунисти Југославије солидно повезани са Совјетским Савезом, што, у ствари, није било тачно, како се то касније јасно видело. Међутим, капетан Хадсон није имао никаква овлашћења да са Брозом разговара о било каквој помоћи. Капетан Хадсон ће остати са Брозом до 24 октобра 1941, иако је по плану требало све време да буде са Дражом Михаиловићем. Док је Хадсон био са Брозом и са њим се заједно скривао по Ужицама, Дража је планирао напад на Немце у Крагујевцу са намером да ослободи тај град и фабрику муниције, која му је била од превасходног значаја за даљи рад. Међутим, догодило се оно што се није очекивало од регуларне немачке војске. За сваког погинулог Немца код Крагујецва они су репресивно стрељали 100 српских талаца, укључујући у тај број и ђаке крагујевачке гимназије. Ово крвопролиће није тангирало ни Броза, ни Енглеза Хадсона, ни Британију, али је зато бацило

Дражу и цео српски народ у једну агонију из које се неће извући до краја рата.

БОРБЕНА СРЕЋА СЕ МЕЊА Комбиноване јаке усташке и домобранске снаге кренуле су 2 октобра 1941 у напад на слободну четничку територију, јер се у то време Павелићева влада налазила у веома незгодној и крајње непријатној ситуацији: морала је да призна својим ратним савезницима и протежерима, Немцима и Италијанима, да се велики део хрватске државне области налази у рукама непријатеља. У целокупном осталом наци-фашистичком царству у то време није постојало слично стање, па су немачки представници у Загребу отпочели гласно да изражавају сумњу да Хрвати могу да одрже своју тзв. Независну Државу Хрватску без сталне и обилате помоћи осовинских сила. То је савезницима одузимало знатан део снага нужних на главним ратиштима, јер су морали известан број дивизија да држе ту у циљу заштите неспособног ратног савезника и штићеника. Да би ипак уверио своје савезнике да је још увек господар територије своје тзв. НДХ, Павелић је послао јаке усташке снаге у Лику у нову офанзиву, са циљем да од четника преотме изгубљене области. У тој грдној незгоди Павелићеве владе КПХ јој је нудила помоћ и обећавала да ће у четничке крајеве да пошаље своје искусне борце-шпанске добровољце и друге способне теренске раднике, па да заједничким напором паралишу разбукталу моћ четничких снага. Партија није цитирала усташкој Влади детаље свог намераваног метода рада, али је заузврат тражила од Павелићеве владе слободну употребу телефонских линија и свих јавних превозних возила. Налазећи се у великој компромитујућој незгоди сталних пораза у борби са четницима, представници Павелићеве владе су овај услов оберучке прихватили. Међутим, о овом споразуму КПХ нису били обавештени Срби-чланови Партије, као ни ЦК КПЈ. Споразум је омогућивао КПХ да може на време да обавештава Србе-своје чланове и симпатизере, да беже из крајева у које долазе усташе да убијају српски народ. И Хрватиусташе и Хрвати-комунисти видели су у овом споразуму велике користи, нарочито користи за њихов цео хрватски народ. Тако су усташе и домобрани кренули од Бихаћа преко Рипачког кланца и Врточа за Кулен Вакуф и Доњи Лапац. Поручник Лукић је наредио свом одреду да усиљеним маршем пређе реку Уну и настави убрзано кретање према Босанским Дољанима и Горијевцу. Лукићевом одреду се успут придружио и поручник Стојан Матић са својим јаким одредом. Четници оба

одреда су знали да иду у сусрет једној од најкрвавијих борби у упоређењу са свима ранијим против усташа. До судара је дошло 3 октобра на Горијевцу са главнином усташкодомобранских снага, при чему је однос снага био 20 према 1 у корист усташа и домобрана, који су, уз то, били наоружани великим бројем тешких аутоматских оружја, са болничарима и техничких особљем, и са резервама у људству и оружју, што четници нису имали, али су имали оно што је усташама и домобранима недостајало, високи борбени дух, јаку вољу и дубоку свест да се боре за спас свог српског народа. Међутим, исход ове борбе био је поразан за четничке снаге, нарочито кад је, у борби прса у прса, погинуо њихов командант, поручник Мићо Лукић. Пошто четнички борци нису могли да досегну до мртвог тела свог команданта поручника Миће Лукића услед жестоке усташке ватре, касније није могла да буде потиснута прича да Лукић није био убијен од усташа, него да га је, по налогу КПХ, убио с леђа Петар Бабић, који је у то време био једини комуниста међу четницима. Поручник Мићо Лукић је био веома храбар и вешт борац и умео је да користи заклоне. За Бабића је тек доцније откривено да је био везан за КПХ. Много година касније Хрват Јосип Броз, дугогодишњи шеф КПЈ, именоваће Петра Бабића за команданта своје гарде. Тада су усташе извршиле продор преко Врточа у јачини од 2.000 људи и том снагом наставиле покрет према Кулен Вакуфу, па им се успут прикључила и артиљерија, која се састојала од четири дугачка топа 105 мм. Издесетковани на Горијевцу, четници су били принуђени на повлачење, и Кулен Вакуф је у зору 5 октобра поново пао у усташко-домобранске руке. Тога истог дана, Пајица Омчикус је, непоколебљив у својим намерама, пребацио све четничке јединице са Дреноваче за Кулен Вакуф и пред сам сумрак извршио нову опсаду Кулен Вакуфа, баш у часу кад су усташе отпослале хвалисаве телеграме Павелићу и Влади о великим победама над четницима. Четничка опсада Кулен Вакуфа потрајала је два дана, па су 7 октобра усташе отвориле јаку артиљеријску ватру и тукле четничке положаје, јер су комунистичке ћелије обавестиле усташе о тачном четничком борбеном

распореду. После артиљеријске ватре, користећи густу маглу за прилаз четничким положајима на неколико десетина метара испод Мишљеновца, усташе и домобрани су прво обасули четнике ручним бомбама, па затим предузели јуриш на борбене положаје одреда Николе Дрче и Миће Обрадовића. У усташком саставу је било доста домородаца који су свестрано знали терен, који је четницима био непознат, па су оба четничка одреда била присиљена да се повуку под тешким борбеним околностима. У тој борби пао је четник Јован Богуновић и рањени Петар Пуача и Петар Обрадовић, али сазнавши за ово, Мића Обрадовић је наредио противнапад и четници ослобођавају своја два рањена друга пре него што су били побијени. Тако су четници морали да се повуку иако су имали велику вољу и морал да се боре, али им је недостајало оружје и муниција, нарочито ручне бомбе, јер је то зависило од плена у борбама са усташама. Због тога су били у повлачењу преко Присјеке и Височице на нове положаје, а усташе су истог дана, идући преко Боричевца и Гајина, заузеле Доњи Лапац. У овом походу за четнике је било необјашњиво што усташе нису дирале српски народ, па се преко нашег човека у једној од комунистичких партијских ћелија дознало, да усташе имају строго наређење да не дирају народ док не поврате целу територију коју су четници заузели, а после тога опет ће се видети исти крвави призори као и пре. Ми смо између борби покушавали да обавестимо наш народ да их усташе неће дирати само привремено и да ће се покољи наставити чим усташе буду успеле да преотму области којима су дотада овладали четници. У току ноћи четници су се прегруписали и већ у зору 8 октобра предузели напад на Доњи Лапац. У овом нападу сви су одреди били под командом поручника Стојана Матића и то: Пајице Омчикуса, Мирка Марића, Николе Дрче, Миће Обрадовића, Пере Рајака, Петра Ђиласа и Дане Калинића. Не дајући усташама и домобранима да предахну, напад је извршен неупоредивом жестином, па осетивши одмах да их под силовитим четничким налетом чека сигурна смрт, усташе и домобрани су панично бежали из Доњег Лапца и сви од њих који су успели да се извуку пошли су према Бихаћу. Ту је четнички плен био врло богат, јер је добијено управо оно што су прижељкивали и што им је недостајало: један топ калибра 105 мм са 150 граната, четири тешка митраљеза, 12 лаких митраљеза, преко 1.000 пушака,

као и велики број ручних бомби, свакојаке муниције и остале војне опреме. У овој борби губици усташа и домобрана били су врло тешки: од 1.000 је погинуло, рањено или заробљено 800, а свега 200 је успело да побегне у Бихаћ. Међу погинулим био је и усташки пуковник Вебер са целом његовом пратњом, архивом и огромном сумом новца. После ове усташко-домобранске “офанзиве”, Влада у Загребу је била још у тежем положају него пре ње, јер су наци-фашистички савезници још на једном примеру поново били очигледно уверени у оно што су већ одавно знали тј. да Хрвати не могу сами да одрже контролу над областима у којима оперишу четници, па су одлучили да италијанске окупационе трупе поседну и делове НДХ који су у четничким рукама. По том решењу 17 октобра 1941 Италијани су ушли у Срб, Доњи Лапац, Грачац, Удбину, Кореницу и Госпић. Иако комунисти нису имали формирану ниједну војну јединицу, 19 октобра 1941 формиран је Главни штаб НОП (Народног ослободилачког покрета). За команданта је постављен Јосо Рукавина-Владић, а за политичког комесара Марко Орешковић, и после његове погибије у кафанској тучи 20 октобра дошао је за политичког комесара др. Владимир Бакарић. Прва комунистичка војна јединица формирана је 29 новембра 1941 на Каменском и дато јој је име “Марко Орешковић”. У то време у јединици није било ниједног Хрвата, а бројала је 110 Срба бораца. За Пајицу Омчикуса и остале вође устанка са доласком Италијана настао је нов проблем. Уз то, са севера су почели да дувају хладни ветрови и наступили дани са леденим и плахим кишама. Већ је и дрвеће започело да разређује лишће и да се провиди, и да не пружа заклон од ока, тако важан у герилском ратовању. Предзнаци оштре зиме били су на видику, а српске четничке фамилије неспремне да је дочекају. Плодови земље нису били довољни због необрађених многих површина. Најснажнији из домова су провели четири месеца у непрестаним борбама, у време кад је требало радити на њивама, па су залихе хране исцрпљене за исхрану бораца и становништва. Понегде, по пољима, је било још непокупљених плодова неопходних за зимницу, јер су способни мушки чланови изгинули, а нејач била у збеговима. Поред тога, четничка војска није била одевена за снежне и оштре личке зиме.

Оно што се до рата имало похабано је, а обнављање није било могућно, ако нема плена у борби са усташама и окупаторима. А усташе су још увек, као незасите звери, чекале по својим гарнизонским базама, одакле су вршиле испаде да убијају чељад и опљачкају покретну имовину и храну до последњег зрна, а оно што не могу да понесу, оне су предавале пламену. Под таквим околностима прихватати борбу са Италијанима био би неопростив грех, односно самоубиство. Због свега тога Пајица Омчикус је, на састанку у Небљусима, предложио четничким старешинама да се четнички одреди повуку на зимовнике-базе поред својих села и да тако чувају народ од усташке секире и ножа, и да се током зимских месеци вежбају у руковању разним заплењеним оружјем и да се одморе до пролећњих дана кад ишчиле снегови и озелене горе. Овај предлог прихватиле су све четничке старешине, па се, мало затим, четници враћају надомак својих села да помогну укућанима, својим и оних породица чији су мушки чланови изгинули, да припреме зимницу и учине све друго што је заједничка одлука условљавала. Међутим, и Хрвати-комунисти су имали своје планове. Мада су усташе за сва времена осрамотили хрватски народ и пред Богом и пред историјом, Хрвати-комунисти су смишљали нова злодела издесеткованом и осиромашеном српском народу западних крајева Југославије. Покољи над Србима, ма колико велики, страшни и по гнусности беспримерни, нису уништили Србе у оноликој мери како су Хрвати-усташе замишљали, нити скршили српску веру, јачу и од самог живота, и неизмерну љубав за свој мучни род, љубав која подиже и мртве из гробова. Настала је потреба да се тај велики срам на неки начин, барем донекле, ублажи или и сасвим избрише из историје и са хрватског имена. Та немогућа улога је припала Комунистичкој партији Хрватске (КПХ) и она ће чинити све, чак и гнусније него што су чиниле усташе, да би то постигла. Устаничко-четничко затишје у зиму 1941/42 дало је Партији прилику да, планским терорисањем и политичким лажима, обманама, обећањима и подлим смицалицама, захвати корен у српској четничко-устаничкој Лици, у којој су усташе, у процентуалном односу на остале српске покрајине, највише Срба побиле. Теоријски унапред припремљени за овај наступ,

комунисти су имали пред собом широко отворен пут за поход у живот Срба Крајине. Две су им ствари ишле на руку и очигледно олакшавале подухват: 1) Управу над комунистима у НДХ дириговало је вођство КПХ, у коме су Хрвати чинили велику већину, који су знали да ће у предстојећем раду бити жртава, али су исто тако унапред знали да ће те нове жртве бити опет само Срби, па то за Хрвате-комунисте није представљало нерешљив проблем; чак и ако буде репресалија од стране наци-фашиста због комунистичких испада, Хрвате-комунисте ни то није узнемиравало, јер ће и сви ти испади према окупаторима бити чињени само у хатарима српских села и уз потпору однарођених Срба, па ће све евентуалне репресалије бити усмерене против живља из српских села. Напротив, за Партију је ово представљало одличан пут за борбу око преузимања контроле над устаничким Србима, па је она претпостављала да ће се много лакше борити са Србима чији су домови попаљени, а они са децом и женама без игде ичега у збегу и у сталној стрепњи и страху од животних диндушмана-хрватских усташа, него у нетакнутим домовима где су се Срби одувек осећали на сигурном ослонцу, слободнији и силовитији. 1) Идеја о материнској љубави и старању “Мајке Русије” за српски народ одувек је обузимала, непропорционално према стварности, многа српска срца. Та идеја је остала новијим српским нараштајима као наслеђе од старијих поколења, која су се заносила и иживљавала у “Свесловенству”, “Прамајком Словена” и “Свесловенском старом Родином”, иако то она ни раније, из политичких разлога, често није била. За Србе Крајине у прошлом рату ово наслеђе је било ништа мање него право проклетство. За хрватско комунистичко вођство овај српски занос током Другог светског рата био је златна одскочна даска за коришћење Срба кроз ту њихову осетљиву склоност да поверују у све оно што долази из “Мајке Русије”. Ово наслеђе није опсењивало и захватало само нешколоване, него и школоване Србе, њих још у већој мери. А за настале прилике то је значило несрећу, као што ће се у годинама у току рата и по рату, нарочито у оном периоду непосредно после рата, то јако светити српском народу у целини. За Србе Крајине борба против усташа је била много мање компликовани проблем, него откидање од тог кобног заноса о свемоћној “Мајци Русији”.

Пример анализирања мишљења само једне од виђених личности наших западних крајева откриће сву трагику краја наших националних напора. То откриће показаће како се та неограничена и слепа вера у “Мајку Русију”, малопомало, претварала у дубоку трагедију Срба Крајине, па и свих Срба Југославије. У Книнској Крајини живео је у то време један од најпознатијих четника, Владо Новаковић. Он је био борац за Србију у четничким редовима у Балканским ратовима и у Првом светском рату, и за неоспорне националне заслуге носио висока одликовања и био унапређен за четничког војводу. После Првог светског рата живео је у Београду и спријатељио се са Домом Карађорђевића, а посебно са Краљем Александром. Владо Новаковић је био један од образованих четника. Други светски рат затекао га је у Книнској Крајини, у којој одмах бива један од малобројних истакнутих и активних четничких вођа, и као такав представљао узор-четника за све остале четнике. Међутим, кад је настало четничко-устаничко затишје у октобру 1941, и кад је КПХ започела борбу за контролу српских четничких редова и српског простора, Владо Новаковић је постао тежак проблем општој и борбеној четничкој ствари, и нарочито изразито у политичком смислу. Кад су већ хрватско-комунистички насртаји на четничку устаничку војску били доспели до крвопролића, четници-устаници су с правом очекивали од војводе Владе Новаковића савет. Међутим, он је тада био збуњен догађајима и као немиран и неодлучан. Појављивало се изненадно нешто што је било у пуној супротности са његовим убеђењем, које је у њему несумњиво живело кроз цео дотадашњи живот. У то време партијски радници су плански на све стране оживљавали акцију у наметању идеје братског односа према великом словенском руском народу, а Владо Новаковић, било је то већ широм познато, одавно је волео руски народ свим срцем исто онолико колико и свој српски. По његовом убеђењу нико није био “лош” ни на погрешном путу ко год је свој рад заснивао на идеји братског односа према великом словенском руском народу. Уз то, он је гледао у КПХ некога кога су његови “драги Руси” послали у ове крајеве да буде не од штете, него од помоћи браћи Србима. Нико у томе није могао 1941 да разувери Владу Новаковића, па ће ово његово заблудно расположење потом с њим да деле и многи други Срби Крајине, као и другде, што ће Србе мало касније коштати много живота и донети трагичан

завршетак борбе и ново робовање црвеном фашизму, чији је извор био баш у том миту о тзв. Мајци Русији. “Живела Србија! Живео Краљ! Живела Русија! Србију провести кроз Русију, а Русију кроз Србију!” често се чуло са усана четничког војводе Владе Новаковића. Иако у војводи Влади Новаковићу није никад било изгубљено српско четничко расположење, усађено у његов ум, срце, душу и крв од саме младости, његова заблуда у односу на везу између КПХ и руског народа је била судбоносна и поразна за четничку ствар Крајине. Хрватски комунисти помоћу ових фаталних заблуда, које су најугледнији српски појединци на сав глас проносили кроз српске борбене редове, успели су да збуне српски народ Крајине до те мере, да су многи Срби, који су у почетку устанка били четнички расположени, завршили у пролеће 1942 у противничком табору, у комунистичким партизанским редовима. Зато ће и Хрвати-комунисти у највећој могућој мери да користе идеју братства са руским народом кроз цео рат и неколико година по рату, док год не буду сасвим уверени да у својим рукама имају осигурану потпуну власт над Југославијом. Тада ће, 1948 године, себе открити и за извесно време јавно одбацити маску о идеји братства са руским народом. Тако је, захваљујући највише расположењима какво је владало и код четничког војводе Владе Новаковића, било могуће избаченом ђаку суботичке гимназије, Ђоки Јованићу, у новембру 1941, после устаничког јесењег затишја, да прекине своје прикривање по српским селима и да у партијску делатност увуче, једног по једног, приличан број дотада у политици још неупућених Срба. Он чак успева да формира и свој герилски одред у који улазе: Милан Жежељ, Милан Шијан, Душан Милеуснић, Милан Танкосић, Илија Радаковић, Петар Бабић, Данић Дамјановић, Душан Батиница, Бранко Рађеновић, Милош Растовић, Душан Ерцег, Лазо Рађеновић, Јово Батиница, Никола Десница, Илија Батиница, Симо Дамјановић, Јово Дубајић, Милорад Мишчевић, Милан Петровић, Милан Мандић, Драган Шијан, Мићо Рађеновић, Раја Рађеновић, Коста Рађеновић, Душан Грубишић, Јово Грубишић и Милан Ђумић. Сви они, дотада исправни Срби, напречац су постали, многи и не знајући, експоненти КПХ и за њу представљали неоцењиву вредност, и они ће, ти Срби, много допринети новој несрећи сопственог народа, тј. да се после покоља, које су извршили Хрвати-усташе, отпочне са новим истребљивањем Срба од стране Хрвата-комуниста. Зато

овог пута ликвидатори Срба морају да буду сами Срби, и кад прође много година суд историје неће моћи да каже да су Србе Крајине убијале само хрватске усташе, него да су се Срби убијали и сами међусобно. Ови Срби, чија су имена напред наведена, и који су сачињавали први одред Ђоке Јованића, били су за Комунистичку партију Хрватске не само борци, него, у исто време, и барјак и маска, и привлачан мамац за све неопредељене Србе. Мало доцније, они ће, иако Срби, постати извршиоци убистава свих оних многобројних Срба чија четничка расположења КПХ није могла ни на који други начин да измени или угаси. Већ 25 новембра 1941, по наређењу КПХ, Ђока Јованић је са својим људима упао ноћу у село Клапавице, општина Брувно, у свему по истом рецепту, односно поступку, као што су и усташе чиниле. У селу су похватали на спавању српске сељаке Дану Обрадовића, Раду Мирковића и браћу Милу и Јову Даутовића, па их повезали и одвели у Средњу Гору да их ликвидирају убијањем маљевима, потпуно истим оруђем које су употребљавале усташе, као да су школовани у истом злочиначком заводу. Чувши за ово одвођење Срба, сељаци из Комића и Клапавице подигли су се у потеру за комунистима, па Ђока Јованић, сазнавши да су сељаци у потери за њима, пребацује одред и похапшене сељаке преко Јошане и на месту Дубоко, по његовом наређењу, убијају их и бацају у провалију недалеко одатле. Под притиском многих локалних Срба и под оштром претњом, Ђоко Јованић је, уплашен, открио где су лешеви бачени, па се сељак Богдан Лунчар пријавио добровољно да их извуче из провалије и преда породицама за сахрану. Кад је КПХ обавештена шта је Лунчар учинио, наредила је Ђоки Јованићу да га убије, што је он и учинио. Кад су неки национални људи покушали да вест о овим убиствима пренесу кроз друга српска села, нико у то није хтео да верује, јер је било доста Срба који су отворено говорили да је то усташка пропаганда којом покушавају да заваде четнике једне против других. Већ идућег дана, после убиства Срба у Дубоком, Ђоко Јованић је послао једног сеоског дечака код Митра Потребића у Медак, да му јави да ће те вечери код њега да дође група четника из Срба на вечеру, па је Митар био

срећан и поносан и одмах ставио јање на ражањ да га пече за госте, а његови укућани припремали све друго што су имали да послуже драге изненадне госте. “Долазе нам вечерас наши четници”, шапутало се кроз дом Митра Потребића и сва лица била озарена радошћу тог сусрета. А кад се смрачило, уместо четника дошли су Ђоко Јованић, Милан Жежељ, Милан Шијан, Душан Милеуснић, Војин Милеуснић, Душан Батиница и Данић Дамјановић. Митар је био изненађен кад је видео ко су му гости, јер је познавао Шијана и знао да је "некакав скојевац” што њему није добро звучало. Дотада су наши сељаци уопште врло мало знали о комунизму. Знало се да је пре рата Срб био комунистичко гнездо у Лици и да је ту била њихова највећа ћелија за цео крај. У то време срески начелник у Доњем Лапцу био је Иван Котљарев, руски избеглица, који је комунистички партијски програм, циљеве и методе рада познавао боље него ико други у Лици, и својим неуморним радом пред сам рат успео да коначно разбије црвену ћелију у Србу. Главни партијци и скојевци су се брзо посакривали или разбежали по другим крајевима, да се по паду Југославије поново појаве у току највећих усташких покоља Срба, да ухвате Ивана Котљарева, и да га Ђоко Јованић и Милан Шијан убију код Нетока и његово тело гурну под пропуст испод пута. Митар Потребић је о овоме чуо и зато му није било нимало пријатно кад је видео ко су му гости. Пошто су појели јагње, Ђоко Јованић и његова група су изашли из куће не рекавши ни “хвала” и упали у кућу браће Луке, Миће и Ђуре Маодуш и без речи их изболи ножевима. Одатле су отишли у Крушковац и банули у кућу у којој су нашли осамнаестогодишњег Ису Врачара, који им је назвао Бога кад их је видео, на шта му је, уместо одговора, Милан Жежељ зашао с леђа и без речи га избо ножем. Последњи убод му је задао под леву плећку и дотукао га. Неколико дана после ових убистава, 23 новембра 1941, на седници ОК КПХ за Лику, којој је председавао Јакоб Блажевић, Жежељу је призната пробација и саопштено да је примљен за пуноправног члана КПХ. Отада, односно од убијања Срба у Метку и Крушковцу, звезда Милана Жежеља се почела да пење у партијској хијерархијској структури.

За оцену карактера Милана Жежеља од важности је напоменути да се цело његово политичко гледиште пре Другог светског рата састојало у фрази: “Комунизам је непријатељ Краља и Отаџбине и против њега се треба борити без милости свим средствима”. Али то му није нимало сметало да после пада те његове Отаџбине постане убица српске браће, баш у име онога против чега се пре рата припремао да се бори. То недвосмислено показује суштину његова слаба карактера. *** Прва немачка велика офанзива противу четничких снага Драже Михаиловића отпочела је већ новембра 1941 са циљем да се ликвидирају четници у Србији. У то време Броз је са својом групом протеран из Србије и побегао у Босну, која је била под окупацијом Италијана, а Немци су наставили да нападају четничке јединице Драже Михаиловића са свих страна током новембра и целог децембра.

ПОВРАТАК КУЋИ РОДИТЕЉА И НОВЕ НЕЗГОДЕ Кад сам се половином октобра 1941 враћао у моје село Брувно, као што су се и други четници враћали, мислио сам да ћу са спремањем зимнице и чувањем страже око села бити довољно заузет да не мислим о рату и његовим ужасним страхотама које сам видео сопственим очима. Наше старешине су нам казале да ћемо ићи на редовне стражарске дужности ради чувања села и народа, а у времену између стражарских дужности да помогнемо укућанима у спремању свега потребног за зимовање. После четири месеца тешких четничких борби и прелажења Лике више пута уздуж и попреко, мени је до краја живота било доста рата и страхота које сам видео, па сам једва чекао да дођем до мог Брувна, до драгог родитељског дома, и да барем у погледу мисли о рату “закључам мозак”. Кад сам стигао кући сви моји су ме радосно дочекали, али сам на првом кораку уочио да је то расположење некако без уобичајеног срдачног осмеха на лицу. Уколико их је било, ти осмеси су били приметно усиљени, са намером да ме не растуже и не покваре радост сусрета, обеспокоје и помуте моју истинску срећу коју сам осећао после толиких патњи у часу кад сам се попово нашао под кровом родног дома, у кругу најмилијих. Додуше, у те дане ником од Срба није било до смеха, па ипак, сви су моји били срећни што сам жив и здрав. —Како је било “тамо”? — упитао ме отац кад смо се на довратку изљубили. —Било је свакојако, али смо успели да сатерамо усташе у мишије рупе, — одговорио сам. — Како сте ви сви овде на дому и је ли све здраво? — упитао сам у намери да избегнем мрску тему, која би ме узнемирила сећањем на зло и рат, које сам желео барем за тренутак да заборавим. —Ето тако како видиш, — рече отац кратко, нудећи ме да седнем док мати припреми нешто за вечеру. — Животаримо, падамо из једног страха у други, па се човеку, уистину, не мили више живети, — додао је отац са изразом туге и бриге на лицу.

У кући сам затекао и трговца из Брувна Дању Обрадовића и он ми је одмах почео да прича о зверствима усташа. Укратко ми је изнео све оно што свакодневно о томе стиже до села, вести које једна другу сустижу и које су сваким даном све теже, све црње. —Некако чим си оно ти отишао од куће чули смо да су још у мају усташе основале многе логоре за мучење и убијање Срба у Јасеновцу, Старој Градишци, Ђакову, Копривници, Сиску, Сланом, Костајници, Карловцу, Винковцима, Травнику, Вировитици, Вишеграду, Славонској Пожези, Лепоглави, Госпићу и Земуну, и кажу да у те логоре стално доводе групе Срба и ужасно муче и убијају. Дања је познавао карту Југославије као мало ко од наших сеоских људи и чим би чуо да је у неком месту основан логор за мучење и убијање Срба, име тога места би се урезивало неизбрисиво у његовој памети. — У свим тим местима, — наставио је Дања, — било је пре рата доста Срба и, веле, да нико од њих више није жив, већ да су и њих и њихове фамилије усташе утаманиле. И говоре да су у тим логорима сазидане пећи у којима, после убијања, сагоревају српски народ. Причају да хрватски попМогуш у Удбини говори јавно у предикама народу да ће ускоро да дође време да се каже: “Друмови ће пожелети Срба, али Срба више бити неће”. —После тих речи Дања је длановима отирао надошле сузе, па је и мој отац засузио и казао: —Нека мене воде и нек са мном чине шта хоће, само нека ми децу не дирају. После малог застоја Дања је наставио: — Чули смо да су усташе ухватиле и загребачког Митрополита Доситеја, па га тукле и мучиле док год није умно пореметио и умро. И бањалучког Епископа Платона са више Срба усташе су ухапсиле 5 маја, па им ножевима ископале очи и поодсецале носеве и уши. Настрадао је и сарајевски владика Петар, а Епископа Платона су и потковали коњским потковицама и тако терали да иде, па кад је онесвешћен од болова пао усташе су на његовим

грудима наложиле ватру и на крају и њега и остале Србе побиле секирама и побацале у реку Врбању. Дања је почео да се гуши у плачу и ја сам га онда замолио да више не говори о тим грозотама, и да ћемо имати времена да о томе другом приликом разговарамо, јер сам сада уморан од пута и хтео бих да се мало одморим. Тако сам га примирио. Мало затим наишао је мој стриц Петар Обрадовић-Папо и по српском обичају загрлио ме. —Како си, јуначе мој? —Ето, жив сам, стриче, — одговорио сам кратко. Мој стриц је био веома бистар човек. За време Првог светског рата је био солунски добровољац из Америке. Сада је био командант устанка у селу. Као солунски добровољац био је одликован Карађорђевом Звездом за храброст коју је показао у борби на Кајмакчалану. И за њега, као и за многе друге наше Србе у Крајини, Русија је још увек била она Пашићева добродетељна Русија, Мајка православна и ослободитељка Срба испод турског јарма. Читао је редовно новине кад год је могао до њих да дође и волео да “води” политику кад год је имао времена. То је бивало обично недељом увече, кад би се сељаци скупили код неке куће у селу и разговарали о догађајима код нас и у “белом свету”. Ту је он водио главну реч. И он је, као многи други наши људи, искрено волео “Мајку Русију”. —'Оће ли бити шта од ове наше борбе? — питао ме је. — Биће, биће. Ако живи дочекамо пролеће, нестаће хрватске државе заувек. —Па, добро, да ли се само четници боре или има и других, како неки веле? —Којих других, на пример? —Неки говоре да има Срба и Хрвата комуниста, који се боре раме уз раме заједно са четницима.

—Веруј ми, стриче мој, да нигде нема ниједног комунисте ни близу борбе. Иако негде постоје они су се завукли у мишје рупе пред усташама. —Чуо сам да је некакав Ђоко Јованић пролазио кроз нека села и говорио да се удружени комунисти и четници боре против хрватских усташа и Италијана. — Ја сам, мој стриче, досада био у многим мањим и већим борбама које су наше четничке јединице водиле, али још нисам чуо да се неки комуниста уз нас бори, а четници не би имали ништа против заједничке борбе, јер би нам онда свима било лакше. Не веруј то никоме и знај да се само четници боре и жртвују од првог до последњег за спасавање српског народа. Мој стриц је слушао и климао главом, па се замислио као да је био у нечему поколебан, у нечему што је дотада носио у себи као своје уверење. — Знам ја ту лажљиву банду још од онда кад их је Котљарев гонио по Србу, — укључио се и мој отац у разговор. —Још веле да је Јованић казао да комунисти командују свим нашим јединицама и да свака јединица има некакве комесаре, — продужио је мој стриц. — Ти знаш оно што си чуо, а ја знам оно што сам очима видео, па сматрам да треба мени пре да верујеш, него томе злом подметању. Свим нашим јединицама командују четници као што су мајор Бошко Рашета, Мирко Марић, Милан Лукић, Мићо Обрадовић, Бране Богуновић, Никола Дрча и други, а за те комесаре, како ти помену, још нико није чуо да постоје у нашим четничким јединицама. — И кажу да је Јованић говорио да је неки адвокат Гојко Половина командант свих устаника у Лици, а за тога се шапутало још пре рата да је комуниста, који је побегао у Србију кад их је Котљарев овде стао вијати, — наставио је стриц. — Ни то није истина. Цео свет зна да је Пајица Омчикус командант одреда, први међу првима, и његова реч важи као главна за све четнике. А тај Половина кажу да се сакрио у штали неког свог рођака и неће задуго из ње да

изађе. У шталу му укућани и храну носе. Ту једе, спава и све друго чини, такорећи као права правцата стока. Камо среће, мој стриче, да и они имају своје јединице, па да се с нама заједно боре против усташа и окупатора. Против тога нико не би имао ништа, али њих нигде нема, веруј. Ми смо се четири месеца борили и за то време нико од њих није нашао за сходно да дође и да нам ма у чему помогпе. — Е па, нек их ђаво носи, зашто тако лажу? Шта ће нам лажи у оволиком злу које нас са свих страна бије. *** У лето 1941 комунисти нису планирали да стварају своје посебне војне одреде. За стварање таквих одреда они би морали да се ослоне искључиво на српски народ, који је већ био безмало у целини захваћен четничким устаничким духом. Стога су комунисти одлучили да најпре, преко малобројних Срба комуниста, инфилтрирају четничке редове, да убаце неколико Хрвата међу њих, да преузму главне командне положаје у четничким одредима и, мало-помало, да промене реч “четник” у реч “герилац”, па потом у “партизан”, и да на крају терором подвргну целу четничку војску под партијску контролу. По доласку далматинских група комуниста у наше крајеве почеле су да се певају пролетерске песме уместо српских националних и борбених. Тако се, између осталих, сада чула и песма: “Ој, сељаче, друже бедни, пружи руку своме другу, јер смо оба бедни. У горком се зноју купаш, друже, као и ја, а плодове наших жуља оте тиранија. А кад дође дан слободе, ти ћеш радит на земљици, а ја у творници, а плодови наших жуља ић’е радној заједници”.

За наше неке неуке сељаке ова песма је наговештавала ново доба и нови поредак у коме ће “господа” радити заједно са сељацима. Ови Далматинци што су дошли у наше крајеве представљали су за нашег сеоског човека господу, која су, за разлику од предратне српске господе, дошла из града на село. Преко мобилисаних далматинских Хрвата КПХ је покушала да покрет отпора у Хрватској представи као чисто хрватску ствар и да тако, поштопото, скине центар светске пажње са Срба-четника. По упутствима КПХ, једна група Хрвата-Далматинаца је припуцала на једну слабу колону Италијана и онда побегла. На основу тог припуцавања, 16 фебруара 1942, Звонко Цурков, водни делегат, послао је “хисторије ради” Окружном комитету КПХ за Северну Далмацију следећи рапорт: “Другови, наша дивовска борба је отпочела 29 децембра 1941. Ми смо се у Бјелопољу сукобили са окупатором. Иако је непријатељ био јачи пет-шест пута, ми смо прешли у противнапад и протјерали окупатора у сам град Кореницу. У тој борби наши су губици у људству били следећи: Ижанин Роков, Шанте Мусица, Водичанин Мико Дунат из Сриме, Скроза АнтеГлавар, Лучанин Шкалабрин Анте-Смуде, Крапљанин Јурић Никола, Пајић Душан од Книна, Безбрадица Ристо од Кистања, из Шибеника Змачић Думе, Беровић Јосо и Јеловчић Никола”. Овде је за КПХ било од битне важности да је набројано више Хрвата него Срба који су у овој борби погинули. Главни штаб Хрватске, у извештају к. бр. 7 од 30 марта 1942, оптужује, опет хисторије ради, Србе и пише: “У том се дијелу Лике развијала најтежа борба за спровођење партизанске линије. То је једини терен гдје је окупатору било успјело ухватити већег коријена међу српским становништвом. Први је озбиљни сукоб, који је имао одјека за цијелу Лику, био сукоб код Коренице прошле године (28 децембра). Сукоб су изазвали сами Италијани, који су дошли пљачкати села, а прихватила га је чета Далматинаца-Хрвата”. У извештају од 12 марта 1942 Штаба групе НОП одреда за Лику, у коме су Хрвати имали сву контролу у својим рукама, а у вези са тражењем неких комуниста из Далмације да се сви Далматинци врате у Далмацију и да се

тамо боре, стоји: “Како се управо сада налазимо у великим борбама на више крајева, а како, поред тога, очекујемо борбе на Љубову, а евентуално и код Турјанског, не бисмо могли, из чисто војничких разлога, послати Далматинце, а да не угрозимо нашу фронту. Одласком Далматинаца настала би на нашем фронту празнина коју не можемо за сада попунити. Осим овог војничког, постоји јеш један веома важан политички разлог, који нам не дозвољава да, барем за сада, вратимо Далматинце. Далматинци представљају 75% Хрвата партизана Лике, па би њиховим одласком остао веома мален проценат Хрвата у личкој партизанској групи. То би нам шкодило у нашем политичком раду међу личким Србима. Одлазак Далматинаца сада дао би новог потицаја непријатељским елементима за харангу против Хрвата. Тим више, што су баш Далматинци започели борбе против Италијана у Лици, па би свијет, обзиром на данашње велике борбе и на предстојећу италијанску офанзиву, тумачио криво њихов одлазак”. *** Осећао сам умор, па сам замолио оца и стрица да одем да мало прилегнем док не буде зготовљена вечера, и они су изашли напоље, а ја прилегао. —Ово све мени не изгледа добро. — Чуо сам како отац говори стрицу. Сећаш ли се да је та комунистичка банда ухватила Котљарева за време највећих усташких покоља, убила га и гурнула у пропуст испод пута. Они су спремни да тако убију и тебе и мене, и сваког другог кога буду сматрали противником. —Па неће ваљда, — рекао несигурним гласом стриц. —Богами, ја мислим ’оће. Зашто би се иначе спајдашили са Хрватима, који нас, ето, скоро све редом побише, — упорно је тврдио мој отац. Потом сам заспао. Био сам у дубоком сну кад је дошао мој командант одреда, продрмао ме и рекао: —Твој је ред, Нитоња, — и ја сам устао без поговора, мало презалогајио и отишао да стражарчим на брдашцу више села.

РАЗОЧАРАЊЕ МАНЕ РОКВИЋА Италијани су 17 октобра 1941 били на путу да уђу у Дрвар, сходно решењу окупаторских сила, јер хрватска војска није могла поново да заузме територију коју су освојили и посели четници. Мане Роквић је био један од оних Срба устаника, који су веровали да су четници сами довољно јаки да се боре не само са усташама, него и са Италијанима, и да не треба да се чека пролеће. Он је у том свом убеђењу остао са својим одредом и на Плочама, недалеко од Дрвара, сачекао италијанску војску, која је ишла од Грахова преко Ресановаца за Дрвар. Кад је борба започела Мане је приметио нешто чему се није никако надао и што није очекивао као члан комунистичке партије већ дванаест година. Осетио је у својим редовима одсуство људи за које је знао да су чланови Партије или њени симпатизери. Мане није могао да доврши борбу са Италијанима, па је повукао одред и пошао према Дрвару, у намери да тамо стигне пре Италијана и да у исто време извиди о чему се ради и зашто ниједан члан Партије није ишао с њим у борбу против Италијана. Приближујући се Дрвару Мане Роквић је приметио да варош гори, па је појурио и нашао комунисте Славка Родића, Љубу Бабића, Илију Дошена, Воју Кречу и још неке скојевце како посматрају Дрвар који гори у пламену. Видевши их Мане је био изван себе од беса, па их је љутито упитао шта ту раде и зашто нису били тамо где је требало водити борбу с Италијанима. — Друже Мане, ти знаш циљеве Партије као и ми. Наш задатак је да организујемо народ на партијској линији и проширимо и учврстимо партијске редове, а не да се излажемо зрнима окупаторске војске, — одговорио је сасвим хладно Славко Родић. — А ко је запалио Дрвар и Оштрељ? — питао је Мане. — Ми смо запалили да Италијани немају где да станују, — рекао је опет Родић осмехујући се овлашно. После тог одговора Мане је, разљућен, стао да се зноји, али се уздржао да Родића и остале као Србе не убије, па је окренуо кундак и почео да их

немилосрдно туче. Тада су партијци побегли низ страну, а Мане је задржао своје људе, који су били потрчали за бегунцима да их докусуре. —Нису отишли да запале неко хрватско село где Италијани станују, него српско, као да досада нису већ толика изгорела, — грдио је Мане Роквић. После 12 година оданог чланства у комунистичкој Партији, Мане Роквић је тога дана престао да буде комуниста и тиме учинио неопростив прекршај и смртни грех према Партији, која ће отада отпочети да га прогони и вреба, и он ће с њом да се бори, али, као хиљаде других часних Срба, неће преживети рат. За оно нешто мало живота што му је било преостало, Мане Роквић је ишао Крајином, борио се и опомињао српски иарод на опрезност. —Партија није заинтересована за борбу против усташа и окупатора, него за нешто сасвим друго. Она хоће по сваку цену да приграби власт и то јој је главни циљ. Идући том свом циљу она ће вас терорисати и убијати, — говорио је Мане Роквић на свим скуповима Срба по Крајини.

ПРВИ ПОКУШАЈИ РАЗБИЈАЊА ЧЕТНИЧКОГ ЈЕДИНСТВА После затишја Партија је отпочела са убацивањем искусних партијаца у Лику и у друге српске крајеве, свукуд тамо где су четнички напори били необично успешни. И не само то. Због тих четничких успеха партијски људи су више него икад раније почели да певају српске националне и четничке песме и да узносе славопојке четницима, све у циљу обмане српског народа. Марко Орешковић је певао по Лици: “Спремте се, спремте, четници”, а Владимир Бакарић то исто по Плашком и Кордуну. И други комунисти, Срби и Хрвати, чине то исто. Док су они са осталим четницима певали српске народне и борбене песме, и Срби Крајине гледали у Бакарићу и Орешковићу истинску браћу, која су дошла да се удружени боре против усташа и окупатора, они су, та “браћа”, у исто време, по тој истој Крајини, убрзано и прикривено оснивали партијске ћелије, и за кратко време, кад се Партија осетила довољно снажна и сигурна, и започела са терором над Србима, од Срба више нико није био сигуран с ким сме, а с ким не сме реч да прозбори. Срби су отпочели да осећају комунистичко присуство у својој непосредној околини, али против њих нису могли да се боре као што се боре против усташа, јер су они, који су ту комунистичку спрегу стварали, живели и радили у српским селима и међу Србима, ни у једној прилици не показујући своја права лица. Нико од националних људи није смео ни да помисли о ликвидацији партијских радника, Срба-комуниста, које су Хрвати-чланови Партије вешто смештали на важна и видна места, одакле су имали могућност да несметано делују под геслом борбе против окупатора, али не и против усташа. У свим својим директивама ОК КПХ за Лику није помињао реч “усташа”, као што никад није чинио ни ЦК КПХ. За све покоље српског становништва и за све зло које је за Србе настало, кривица је бацана на “мрског и гнусног италијанског окупатора”, који је, међутим, истине ради, по српским селима и градовима најмање зла починио. Само у 1941 години су несравњено више зла нанели српском народу хрватске групе: домобрани, усташе, чланови Хрватске сељачке странке и хрватски комунисти, него Италијани за све четири године окупације. Четници су веровали у принцип сталне обавезне борбе против окупатора, али су они били реални људи и веровали да им треба зима да се спреме за

борбу против једне силе какву су Италијани у то ратно време представљали. Уз то, тада је мало ко на четничкој страни налазио у комунистима стварног непријатеља, који ће се мало доцније показати као најљући душмани српског народа, исто онолико непријатељски као и усташе.Међутим, у то исто време, Партија је вршила грозничаве припреме за борбу против четника, јер је за њу борба против усташа и окупатора стварно завршена пре него што је и отпочела, или, иако је кад спорадично и постојала, она никад није била у њеном првом плану, с обзиром на основни циљ КПЈ — освајање власти, а она је могла да се освоји једино ако Срби буду подвлашћени. Тако су цео октобар и половина новембра 1941 године промакли у престројавању унутар Партије и у опсежним брижним припремама за предстојећу одлучну борбу против четника. Из неког чудног и несхватљивог разлога, као у обамрлости за саму такву помисао, четничко вођство као да се није нимало интересовало шта КП ради и шта припрема и смера. Већма се била и те како започела да осећа невидљива присутност комуниста и њихов кобни утицај по српским селима Крајине, а са четничке стране још нису предузимане никакве видне мере отпора том опаком насртају, па чак ни противу све већег роварења у самим четничким редовима. Док су четници мислили о пролећу и о обнављању акције против окупатора и усташа, комунисти су мислили о часу готовости и о значајним шансама које четничко зимско затишје представља за будућа освајања. У том циљу је у Загребу ЦК КПХ радио свим могућим силама на успостављању што солидније везе са хрватском домобранском војском и Хрватском сељачком странком др. Мачека. О почетку интензивног рада на укључивању што већег дела хрватских маса у комунистичке редове, Броз се сагласио са предлогом КПХ на дан 16 новембра 1941 године, а 25 новембра он шаље Коминтерни протест поводом вести Радио-Москве да је Дража Михаиловић једини вођа отпора у Југославији и да са својим српским одредима води борбу противу окупатора широм целе земље. Идућег дана, приликом састанка са војним и политичким руководиоцима у Ужицу, Броз је одлучио да све своје војничке снаге повуче из Србије и пребаци у Санџак и Крајину, па КПХ критикује ову одлуку и напомиње, да је рад КПХ успешнији него што се представља, и у том смислу чини примедбу на рачун КПЈ. У исто време КПХ шаље свом Покрајинском

комитету за Далмацију отворено писмо у коме баца сву кривицу за неуспехе комуниста у Далмацији на КПЈ, где је један српски поп Ђујић, са малим четничким групама на Тромеђи освојио и контролише делове Лике, Далмације и Херцег-Босне”. Раде Кончар је критиковао овај напад КПХ на ЦК КПЈ; као и, нарочито, индиферентност КПХ према покољима Срба које врше хрватске усташе, па су због тога чланови ЦК КПХ истог дана потказали Кончара Италијанима, који су га омах ухапсили и нешто касније стрељали. Са Радом Кончаром ишчезао је један мали глас Срба Крајине у ЦК КПХ, који се, поред свог политичког уверења, осећао Србином, па је после његове смрти КПХ била слободнија у оперисању на бази искључиво хрватских интереса. У другој половини новембра 1941, КПХ је наредила Србима-комунистима Лике, да у срезу Доњи Лапац одмах формирају Лапачки комунистички батаљон. У то исто време ЦК КПЈ отвореним писмом је критиковао Покрајински комитет КПХ за Далмацију, што је, како је речено у том писму, неспособан да формира јак Сплитски и Солински комунистички одред састављен од Хрвата и да га пошаље у борбу у Лику, и на то ЦК КПХ за Далмацију одговорио да “Хрвати неће да иду да се боре”. Највећа Брозова брига била је уништење четничког покрета, па је, у деловању у томе смислу, 1 децембра 1941, Врховни партизански штаб Југославије упутио Врховном штабу Хрватске обавештење, са напоменом да се убрзају припреме за борбу противу одреда Драже Михаиловића, кога су 7 децембра 1941 Краљ и Избегличка влада унапредили у чин бригадног генерала, потом, по доласку Слободана Јовановића за претседника Владе, 11 јануара 1942, Дража Михаиловић је наименован за Министра војног у тој Влади. Одмах после овог обавештења, почетком децембра, почели су у Лику да стижу Хрвати из Далмације. Однос Срба према Хрватима из Далмације одувек је био умеренији, него однос Срба према Хрватима других покрајина, и Комунистичка партија је то знала и с том чињеницом рачунала у својим предвиђањима при напорима да четничку борбу у Лици подвргне својој контроли. Хрвати који су стизали са стране били су предратни чланови КПХ из Шибеника, Сплита и Дубровника, углавном интелектуалци. Било их је око

200, већином више школовани и у партијском пословању извежбани и искусни. Пошто су били махом без фамилије, није им било стало да ли ће нека српска кућа Крајине да изгори, ни колико ће још Срба умрети под усташком секиром, и колико ће српских мајки заплакати за својим чедима и покрити главе рушним шамијама. Другим речима, били су потпуно слободни да мисле само о партијским стварима, без узгредне помисли и бриге како ће да исхране и заштите своје фамилије. Њихова обавеза је била само према КПХ и ником више. Против такве нове бездушне напасти требало је да се бори српски сељак Лике, без својих народних и политичких вођа, без оружја и под непрекидним страхом за породице и домове. Под таквим околностима сваки би се други народ поколебао, поклекао и предао, али Срби то нису учинили. Они су увек имали на уму стихове Гаврила Принципа, из песме коју је својом руком урезао на робијашкој здели док је чамовао и умирао у тврђави Терезин: “Ал’ право је реко пре Жерајић, соко сиви, Ко хоће да живи, нек мре, Ко хоће да мре, нек живи”. Знали су да без жртава не може бити победе, па су зато били у стању да сагоревају без јаука, да клецају и да се дижу, али да не падају док су проносили судбински крст Голготом до васкрса. Вођство КПХ је то знало и ради тога је све своје знање, умење и снаге усмерило у смислу борбеног и моралног подвлашћивања Срба. Хрватска група комуниста је била и добро наоружана у упоређењу са Србима, који су у самом почетку кобног рата, хрватском преваром, остали без оружја, па су стога сада моралн да отимају пушку по пушку и метак по метак од хрватских усташа и Италијана. Приликом пада Југославије хрватски комунисти су задржали оружје, јер усташе, који су постали господари у НДХ, нису од Хрвата тражили да предају оружје усташким властима.

УЖУРБАНА РЕОРГАНИЗАЦИЈА И ПРОМЕНА ТАКТИКЕ КОМУНИСТА Војсковођа Славко Кватерник је 12 децембра 1941 обавестио Павелића да многи хрватски војни обвезници одлазе у партизане на позив КПХ и да услед тога хрватски домобрански редови слабе, и уз то обавештење предложио да се хитно предузму све потребне мере да се овај одлив домобранских обвезника спречи. Павелић је то одбио. *** Крајем децембра 1941 Броз је стигао у Рогатицу, у источној Боснп, и ту се састао са Светозаром Вукмановићем-Темпом, који је са усташама дотле већ уредио потребне детаље за долазак комуниста из Србије у српске крајеве Крајине. Пре тога четници су успели да растерају усташе из ових крајева, па им је била преко потребна помоћ ма са које стране, јер се нису усуђивали да траже помоћ од Италијана и Немаца за борбу у сопственој држави против голуруких српских сељака. Зато је за Комунистичку партију било сасвим лако да са усташама прави какве хоће аранжмане, јер су усташе у то време имале само један једини услов: да Партија организује посебне војне јединице за борбу против четника. Тако је Комунистичка партија, по уговору са хрватским усташама, формирала Прву пролетерску бригаду под командом Коче Поповића за борбу против четника. Отада у року од године дана Партија ће успети да формира 29 оваквих бригада са јединим циљем и задатком уништења четничког покрета у Крајини. Све се ово дешавало док су четници и Дража Михаиловић покушавали да извуку српски народ из најстрашније загонетке која га је задесила у свеукупној његовој историји. Око 300.000 војника и око 15.000 официра Срба било је тада у немачком заробљеништву. Уз то, око 400.000 Срба било је дотада поубијано од стране хрватских усташа и окупатора, а после сваке борбе са Немцима они су убијали по сто Срба за сваког погинулог немачког војника. Тако је на хиљаде Срба, не само у Крајини, него још више у ужој Србији, губило животе по немачком репресивном правилу: “Сто Срба за једног погинулог Немца”. Дотада највећа народна група у Југославији нагло

је постајала мањина, а то је био јавни циљ Хрвата-усташа и тајни циљ Хрвата-комуниста. Почетком јануара 1942 Врховни партизански штаб Југославије обавестио је Врховни штаб Хрватске о сагласности с њим, (1) да се цело подручје Хрватске подели у четири оперативне зоне; (2) да се интензивно ради политички; (3) да се избегавају све фронталне борбе, и (4) да се уложе највећи напори да у партизанским јединицама у Хрватској буду претежно Хрвати. У циљу убрзавања прилива домобрана и осталих Хрвата у партизанске редове, ЦК КПЈ је одлучио 11 фебруара 1942 да назив ВШ НОП Југославије промени у ВШ НОП и Добровољачке војске Југославије. Ово решење је уследило после жалбе КПХ, да многи домобрани и присталице ХСС сматрају Независну Државу Хрватску слободном и да им стога назив “Ослободилачки покрет” смета при врбовању нових присталица. На дводневном заседању Партијских комитета, 7 и 8 јануара 1942, у селу Иванчићима код Сарајева, присуствовао је и Јосип Броз као и неколико Хрвата-чланова ЦК КПЈ. То Заседање је имало више симболичан значај, јер се одржавало на српски Божић, који је датум за састанак предложила КПХ. Током целог заседања представници ЦК КПХ су критиковали колебљив став ЦК КПЈ према четницима, па пошто су на овом заседању Хрвати били у већини, донета је одлука да ВШ НОП и ДВ Југославије заузме одлучан став према четницима као главним и најопаснијим непријатељима НОП-а, па, према томе да се одреди одговарајуће држање у односу према њима. У току тих договора Броз је саслушао и реферат секретара оперативног руководства ЦК КПХ Владимира Поповића, којим је обавестио ЦК КПЈ да је поп Момчило Ђујић са његовим четницима разбио све дотањашње партијске покушаје у Книнској долини. Крајем децембра 1941 стиже из Далмације у Лику група од десет Хрватакомуниста, као једна врста претходнице казнене експедиције, и отада је Партија отпочела да врши на широкој основи терор над четницима. Партија је вршила пропаганду и на тај начин што је четнички плен од усташа проглашавала својим. Тако је 105 мм топ са 150 граната, који су

четници 8 октобра 1941 запленили у борби са усташама и закопали у шуми на Присјеци код Добросела (9 км. од Доњег Лапца), за чије су закопавање знали и неки комунисти, Партија наредила да се откопа у рано пролеће 1942 и присвоји за партизанску употребу. После су тај топ возали по Удбинском и Кореничком срезу и приказивали као свој плен у борби са усташама, па су на њега сеоске девојке закачињале вунене чарапе за партизанске борце. У исто време Партија је слала своје агенте по српским селима, који су четнике који су тај топ запленили приказивали као народне издајнце. Као резултат заседања напред поменутог скупа у Иванчићнма, једна група комуниста из Далмације-Хрвата смештена је по селима око Коренице и Крбавског Поља. Удружени са комунистима Лике бројали су око 600. Једна од првих њихових акција била је да не дозволе Србима ових крајева да почну да размишљају слободно. Један од партијских тактичких гестова у том смислу било је припуцавање на италијанску војску и онда бежање, остављајући незаштићен српски народ окупаторовим репресалијама. Карактеристично је да ова припуцавања нису никад вршена у хатарима хрватских села. Тако су комунисти 2 јануара 1942 сачекали једну малу италијанску патролу у Бјелопољу код Коренице, припуцали на њу и побегли, па су идућег дана Италијани са јачим снагама изашли из Коренице и попалили неколико српских села у околини Коренице. И мада ни првог ни другог дана није убијен ниједан италијански војник, партијски циљ је потпуно постигнут: спаљена су српска села, а да притом Партија није ушла у отворен сукоб са окупаторским сиагама. Српски народ из спаљених села повукао се у збегове где су га сачекали партијски радници да му кажу како су Италијани попалили њихова “лијепа села”, али не и како су их побиле усташе, јер је Комунистичкој партији било у неизмерно великом интересу да натера Србе Крајине да престану да мисле о томе како су их поклале усташе, него, уместо тога, да отпочну да мисле како су им села попалили Италијани и, уз то, да забораве на проузроковаче паљевине-комунисте. Неколико дана после спаљивања српских села код Кореннце, КПХ је сазвала збор народа у Бјелопољу, а непосредно пре заказаног збора кроз села су пронети гласови да ће се сви они који не дођу сматрати сарадницима окупатора. Ово је био класичан пример комунистичке тактике застрашивања, као што су поступали и Ђока Јованић и Милан Жежељ, и после убистава која

су извршили ишли по селима и изјављивали да су убијени били италијански колаборатери. Као главни говорник за овај скуп дошао је Хрват Јакоб Блажевић обучен у шумадијску народну ношњу. Зачарани сликом шумадијског сељака у антерији, а обузети многобројним страхотама које су их дотада свакодневно пратиле, нико од Срба није размишљао како је тај тако одевен говорник Хрват. У свом говору Блажевић није ниједном речју поменуо грозне злочине које су хрватске усташе починиле, али је зато кроз цео свој говор обасипао паљбом мрског италијанског окупатора, који је, каже он, попалио “лијепа српска села”. Блажевић је користно ту прилику и позвао народ у борбу против окупатора, али не и против усташа. У народу који га је слушао нико у том тренутку није то приметио, јер су у њиховим мислима била згаришта српских села, уништен труд многих нараштаја подвижничких и трудољубивих српских предака. Међутим, ми смо сви, од првог до последњег, психички били орни за борбу, и Партија је то добро знала и била свесна да је та наша решеност за њу капитал од непроцењиве вредности под условом да га што пре искористи. На овом скупу Срби су пред собом гледали човека у шумадијском сељачком руху, које је њиховим срцима драго, и који их тако вешто маскиран позива у борбу против непријатеља, па је стога све друго тога тренутка заборављево, чак и усташки злочини. Кад је говор окончан, пет стотина српских младића пријавило се добровољно да иде у борбу. Успех заиста велики, неочекиван. Преко партијског очекивања, одједном се пет стотина српских младића јавило да крене у народноослободилачку борбу, па је тако један Хрват успео само једним вештим потезом да збрише, као да нису ни била, она четири минула месеца крваве борбе против хрватских усташа и окупатора, које су четници уз велике жртве водили, а невини српски народ платио хиљадама убијених жена и деце и многим попаљеним селима. Међутим, ти чудни часови ироније за младе Србе Крајине нису ту престајали, јер смо, ипак, веровали да је борба против окупатора важнија од свега другог и да ће се све остало, чим се ослободимо гнусних окупатора, само по себи решити онако како желимо. Партија је позивала у борбу против окупатора и по томе се није нимало разликовала од четника, који су то исто чинили и који су ту борбу први повели. И док смо ми тако размишљали и

тако логично резоновали, иронија се бокорила и бубрила, и додавала све више чемера и јада све дубљој трагедији Срба наших крајева.

ПОЧЕТАК БРАТОУБИЛАЧКОГ РАТА Иако је Комунистичка партија у Србији била још одмах у почетку некако организовала своје борбене редове, она није показивала нарочити борбени ефект. Известан број предратних југословенских официра-Срба, који нису пали у наци-фашистичко заробљеништво, прикључили су се четничким снагама ђенерала Драже Михаиловића. Комунистима је пришао незнатан број. У сукобу са таквом борбеном структуром, која је имала и општу подршку сељака, комунисти нису имали велике шансе да се утврде у Србији. Исти такав случај био је и у Црној Гори. Међутим, у Лици, Банији и на Кордуну било је сасвим друкчије. Ту су обе борбене групације биле принуђене, углавном, да изграђују своје старешинске кадрове. За комунисте је то било много лакше изводљиво, пошто су, према уговору о сарадњи са усташама, могли слободно да делују на целокупној територији НДХ. Они су у својим редовима имали већ одраније политичке теренске раднике, које су школовали у првој Југославији и у страним земљама. Имали су и знатан број интелектуалаца, помоћу којих су, путем краћих курсева, и даље припремали и политички и војни старешински кадар. Међутим, пошто КПХ није никад била озбиљно заинтересована у борби противу окупатора, она је могла да сматра политичку изградњу својих редова примарном, па јој је и посвећивала особиту пажњу. Код устаника-четника западних српских крајева ово је било много теже питање. Они су имали незнатан број интелектуалаца и предратних војних старешина, а школовање нових кадрова старешина било је умногом отежано услед сталних борби са окупаторским и усташким снагама, непрекидних покрета и честе промене просторије коју су имали у поседу. На само политичко васпитање четничких кадрова обраћала се мала пажња, с обзиром да су они били уверени да борба са оружјем у руци противу окупатора и усташа треба да буде основног, а све друго, па и политичко образовање, од другостепеног значаја и подређено. Наивност Срба тих крајева у том смислу, одиграла је у потпуности негативну улогу, јер су Хрвати-комунисти, под разним маскама и лажном пропагандом да су против усташа, могли с минималним напорима да увере Србе ових крајева у коректност већине Хрвата према Србима и у добру хрватску вољу за поновно стварање заједничке државе. Међутим, тридесет година касније, биће доказано, да су

Хрвати уопште бринули само хрватску бригу, без обзира да ли су се налазили у Загребу (Павелић), у партизанима (Кучар) или у Лондону (Крњевић). Иако је на први поглед изгледало да Срби западних крајева подижу устанак само против усташа, то стварно није тако било. У Србији и Црној Гори није било усташа, па је ипак устанак подигнут. Сви Срби, без обзира у коме су крају Југославије живели, борили су се против окупатора. Четничка борба је била тако подешена и она није имала никакву посебну политичку ознаку ни према коме, па ни према Хрватима. Истини за вољу, оно што је у лето 1941 године био у Лици, Банији и на Кордуну у основи српски народни покрет отпора окупатору, добио је, мало-помало, карактер грађанског рата, захваљујући страним елементима, који су српску народну и општу несрећу искоришћавали у своје и посебне партијске сврхе. Тако је јединствени покрет отпора Срба претворен у братоубилачки рат. Једна целина — српски народ — подељена је у две политички опречне групације. Једни су били Србипартизани, које је контролисала Комунистичка партија Хрватске, а други Срби-четници, који су били израз српске опште народне воље у једном за српски народ крвавом времену, као што је то бивало и раније током српске бурне и мукотрпне прошлости (против Турака и Бугара у Јужној Србији до Балканских ратова, и против окупатора у времену Првог светског рата). Тај братоубилачки рат је започео 1/2 новембра 1941 године, кад су Брозове наоружане групе напале с леђа један одред Драже Михаиловића код Краљева у Србији. Тада је Дража са четницима уништио партизански покрет у Србији, па се потучен Броз једва жив извукао и пребацио у Босну и даље према Далмацији и Лици, и тамо пренео угарак за грађански рат међу устаницима. Услед повећаног комунистичког терора над српским народом и све учесталијих убистава српских народних првака и истакнутих четничких бораца, састали су се 14 новембра 1941 на сабору у Црним Потоцима делегати четника из ослобођених срезова, да се договоре како и на који начин да се одупру комунистичком злу. Тај састанак је уследио непосредно по убиству четничког хероја Илије Деснице, из Дрвара, а на позив Живка Брковића, команданта четничког пука “Петар Мркоњић”, чије је седиште било у Плавну. На том састанку било је присутно око 500 добро наоружаних

четника са својим старешинама: Бране Богуновић, командант четничког пука “Гаврило Принцип”, са једном четом; Мане Роквић, командант четничког пука “Краљ Александар”, са мањим одредом; Мирко Марић, командант четничког пука “Краљ Петар II”, са већом групом четничких бораца, као и делегати Пајице Омчикуса и многи други. На сабору је изнет, поткрепљен многим доказима, реферат о комунистичком терору над српским народом и њихова настојања да узму под своју команду све четничке јединице, и да ликвидирају све оне Србе који се не буду слагали са њиховим програмом и методом рада. После говора делегата и датих предлога донесене су историјске одлуке: (1) да се, поред борбе против усташа и окупатора, поведе свестрана и отворена борба противу комуниста као највећих непријатеља српског народа; (2) да се успостави веза са Равном Гором и генералом Дражом Михаиловићем, као и веза између свих четничких јединица; и (3), ради јединственог иступа, рада и борбе, и у циљу обједињавања команде, да се од свих четничких јединице Босанске и Личке Крајине и Северне Далмације, образује Динарска четничка дивизија, којој се ставља на чело као привремени командант свештеник Момчило Ђујић, дотадашњи помоћник команданта четничког пука “Петар Мркоњић”.

СЛОМЉЕНО КОПЉЕ Била је доиста голема невоља која је натерала Иву Лолу Рибара и Едварда Кардеља, да 8 јануара 1942 као без душе дојуре у Загреб из Источне Босне, у којој су тада четници разбили све покушаје КПХ да организују партизанске јединице за борбу. После састанка са овом двојицом, схватајући у потпуности да су четници у Источној Босни господари и борбене и теренске ситуације, Броз је у својству врховног команданта НОП одреда Југославије упутио писмо Оперативном штабу босанских четника и предложио им заједнички састанак на коме би св повели преговори “о споразуму за заједничку борбу против окупатора”, дакле за сједињавање обостраних снага. Али ни у овом писму, као ни у свим ранијим, Броз није поменуо усташе, па је и ово писмо изгледало као бацање прашине у очи четнички расположеног народа. За Броза је тај тренутак борбе био веома критичан, с обзиром да је био већ изгубио борбу у Србији, Црној Гори, Источној Босни и Книнској Крајини, па ако изгуби и ову у Лици Партији ће бити сасвим онемогућен опстанак у Југославији. Стога је он одлучио да употреби све могуће методе за убацивање забуна, сваке па и овакве врсте у националне редове, док се партијска позиција не поправи и учврсти у Лици, на Кордуну и у Банији, јер се знало да Срби ових крајева немају солидне везе са осталим српским крајевима, и са тим се Партији указивала изванредна прилика да делује без изразито несавладљивих сметњи и са изгледима на успех. У то време, 24 јануара 1942, Италијани су, у јачини једног пука, кренули из Широке Куле за Љубово. У пуковском саставу био је и један батаљон хрватских усташа. Љубово су држали четници под командом Јовице Сердара, жандармеријског наредника. Била је цича зима каква само може да буде јануара у овим областима, па је Јовица Сердар добро знао, ако Италијани и усташе буду успели да његове борце истерају на чистину, заснежену, ледену и брисану бритким ветром, да ће онда сви његови људи и он с њима да изгину, и стога је одлучио да по сваку цену брани Љубово. Бројно надмоћне снаге Италијана и усташа опколиле су четнике у Љубову и извршиле све припреме за напад, а Јовица Сердар са својим прекаљеним борцима мирно чекао обилазећи их и уверавајући да је смрт боља од ропства, и они су му веровали поуздани у себе и чврсти као стене њиховог родног краја.

Затим је уследио напад. Непријатељи су отворили ватру из свих расположивих оружја, а Јовица Сердар узвраћао само онда кад би осетио да је од очигледне користи. То Сердарово ватрено прећуткивање навело је непријатеље да поверују да су четници у оскудици муниције, па су решили да пођу напред. Борба која је наступила била је кратка и крвава, у којој су Италијани и усташе имали око 400 мртвих, па су били принуђени да остатак својих снага повуку у Широку Кулу, у стопу прогоњени Сердаревим четницима. У неочекиваном брзом повлачењу, Италијани и усташе су оставили не само своје мртве, него и тешка оружја и мноштво лаког наоружања. У тој борби заплењено је: два топа са 450 граната, два лака тенка, четири минобацача са 300 мина, пет митраљеза и пет пушкомитраљеза, 300 пушака и око 10.000 метака. На глас о овој четничкој победи вођство КПХ је било ужасно потрешено, чак више него и сами побеђени Италијани и усташе. И дотада сваки успех четника био је као кост у грлу комунистима. Међутим, ако је, као што су народу говорили, и њихов циљ био борба против окупатора, онда би требало да се радују сваком успеху у борби, без обзира да ли је успех њихов или четнички. Упркос партијског појачаног пропагандног рада у народу и терора над њим, карактер народног отпора окупатору остао је изразито четничкинационални. Да би колико-толико умањило углед четника у народу, вођство Партије је, на специјалном заседању у Загребу, решило да, пошто-пото, спречи да се вести о четничкој победи на Љубову разнесу широм Крајине. У том циљу отпослате су хитно ћелијама следеће директиве: 1) Појачати рад у убеђивању Срба да су фашисти (Италијани) криви, а не Хрвати (усташе) за све зло које је задесило Србе ових крајева, 2) Настојати да се докаже да устаништво није четничка, него само партијска ствар, и 3) Да се само оне вести које су у складу са партијским програмом пуштају да слободно циркулишу кроз народ од једног до другог српског села.

Вођство КПХ донело је ову одлуку усред Загреба, у коме је оно могло, и поред власти окупатора и усташа, да делује у релативном миру, јер су многи високи функционери Партије живели у Загребу, такорећи несметано и сасвим слободно. У том центру окупаторских и усташких врховних органа власти, у Загребу, комунисти су могли да раде партијске послове лакше него у време предратне Југоелавије. Насупрот томе, Срби Крајине су преживљавали најгоре дане своје историје. Они су били обесправљени, гоњени као звери, мучени и убијани на невиђене садистичке начине. Сви ти невероватни гнусни насртаји на животе Срба Крајине извирали су из оне дубоке мржње засноване на старчевићанско-франковачким крилатицама: “Срби су накот зрео за секиру”, “Србе о врбе” и другим. Срби су били голи и боси, а зима стегла, снегови завејавају и хуче северни источни ветрови. Сељаци без школа морали су да планирају борбу за голи опстанак у времену кад су им домови догоревали и породице издесетковане, а неке н сасвим уништене покољима од стране српске крви жедних хрватсккх усташа. Срби, који су били способни за борбу, покушавали су да своје породице сместе на колико-толико сигурна места пре него што се отисну у окршаје из којих се многи, унапред су знали, неће више никад вратити. Оваква душевна пресија у то време није деловала ни на једног члана КПХ, јер су они сви били, углавном, или Хрвати, које усташе нису дирале, или Срби, пролетери без породица и људи чију је људскост Партија кроз преваспитавање успела комплетно да разори и да у њиховим срцима и душама угаси сваки осећај љубави и појам одговорности за породицу. Незнатни остаци српске интелигенције, који су некако дотада успели да надживе усташке поморе, морали су да се посвете формирању четничких војних јединица, па нису имали времена да извесну пажњу посвете и безбројним комунистичким смицалицама, од којих су многе биле вешто маскиране. Кад би који четнички предводник однео неку победу над непријатељем, као некоћ Сердар на Љубову, он је после тога морао да се сав унесе у припреме за следећу борбу, која је била на видику и неизбежна. Јовица Сердар је настојавао да карактер устаничке борбе остане искључиво четнички. Он је био професионални полицајац и у многом, још од пре рата, познавао суштину партијског комунистичког програма и њихове методе рада за постигнуће циља. Међутим, осамљен, он је био недовољан као

такмац бројном партијском руководству, које је, седећи неузнемиравано у нацифашистичко-усташком Загребу, могло да планира у детаљима сваки будући потез и да чини комбинације какве год је хтело, и да се из позадине лако бори против људи као што је био Јовица Сердар, који је безмало стално био под унакрсном ватром италијанског и усташког оружја. Само један дан после четничке победе на Љубову, 25 јануара 1942, партијско руководство у Загребу издало је наредбу за хапшење Јовице Сердара “због штетног ширења непријатељске пропаганде”. Пошто су комунисти могли несметано да се служе постојећим телефонским везама на целој територији НДХ, и ова партијска наредба је пренета телефоном партијској ћелији близу Љубова, па је Сердар истог дана преваром ухапшен, “суђен” и осуђен на смрт стрељањем. Али при спровођењу на губилиште Сердар је успео да савлада два партизана који су га спроводили и да побегне, и да тако избегне сигурну смрт. Тада је Партија наредила да се стрељају седморица четника из Сердаревог одреда ради застрашивања других, а осталим је наређено да поскидају шубаре и да на главе ставе тророшке с петокраком црвеном звездом, па су се због тога изненађени четници нашли у чуду баш у тренутку кад су очекивали усташе и нову борбу противу њих. Партијски потез нашао их је потпуно неприпремљене и збуњене, па су, опкољени јаком хрватском партизанском групом и без сопственог вођства, подлегли. После тога Партија је наредила да се топови и оружје, које су четници запленили од Италијана и усташа на Љубову, провезу уздуж и попреко кроз Лику и да се тако српском народу овога краја покаже моћ Партије кроз трофеје у победним борбама са окупатором. Тад народ још није ништа знао о ономе што се одиграло на Љубову, па је био задовољан да онај који пропагира борбу против окупатора има толику моћ. Млади људи Лике, који су ионако били орни за борбу, почели су један по један да се придружују овој новој сили. Уз то, нико од Срба Лике, у тим магленим, варљивим и збунљивим данима, није био спреман да се упусти у борбу против још једног терора, поред усташког и наци-фашистичког. Дакле, започета комунистичка обмањивачка делатност стала је да бере богате плодове, па је, под утиском свега тога, током само неколико идућих дана, у Удбинском и Кореничком срезу мобилисано у партизанске редове око хиљаду Срба. Једни су веровали

да иду да наставе борбу противу усташа и окупатора, па није важно којој групи припадају, а други су сматрали да је то једини начин да спасу своје породице од удруженог хрватског усташко-комунистичког терора. Главни штаб НОП одреда за Хрватску отпослао је 2 фебруара 1942 директивно писмо комесарима група НОП одреда за Лику, Кордун, Банију и Горски Котар, у коме се тражило да комесари започну у народу да убијају углед Избегличке владе и да уложе све могуће напоре да у партизанске редове уведу што више домобрана и хрватских људи из народа. Већ 8 фебруара Врховни штаб НОП и Добровољачке војске Југославије наређује свим својим оперативним штабовима, да главна дејства усмера на сузбијање четничког утицаја на српски народ на целокупној територији НДХ. Неколико дана касније, северно на Кордуну, Вецо Хољевац је саопштио Ћаници Опачићу, да је Партија наредила да сви они борци који још носе шубаре, морају да их скину и замене тророшком са петокраком црвеном звездом. “То је у интересу даљег успешног рада народно-ослободилачке борбе”, рекао је Вецо Ћаници. Ћаница је најпре зачас ћутао, као да га је нешто неочекивано наједном ударило усред срца, па је затим обећао Веци да ће наређење да пренесе командантима група и јединица. Тога истог дана по подне, Ћаница се састао са капетаном Лалићем, командантом једне од највећих четничких група на Кордуну, и саопштио му наређење које му је Хољевац донео. —Ти си, Ћаница, луд! — одговорио је Лалић кратко и љутито. — Богами, видећемо ко је луд ако не извршиш налог, — узвратио је Ћаница и прекинуо разговор, али се видело да га нешто мучи и једе, као да се љуто борио са својом савешћу. Пошто је у првом покушају да пренесе партијску поруку четницима наишао на отворен и једнодушан отпор, и пошто идућих неколико дана није сагледао никакве изгледе да ће Лалић да изврши наређење, Ћаница је отишао на договор са Хољевцем и затражио да му се да више времена за спровођење налога. Хољевац је Ћаничину молбу, незванично и на своју руку, одбио, али му је обећао да ће ствар да достави Партији у Загреб на разматрање, па је неколико дана после тога једно јако одељење партизана, углавном Хрвата,

опколило ноћу капетана Лалића и његов одред кад су се најмање надали, и ухватили Лалића и осамдесет његових људи. Хрват Хољевац је тада предложио вођству у Загребу, да Лалић и осамдесет четника-Срба буду изведени пред “Народни суд” и да би требало да им буде јавни тужилац неки од боље познатих и угледнијих Срба, па да тако српски народ Кордуна не доводи у питање тачност оптужбе са којом ће Партија да оптужи похапшене. И Хољевац и Партија су се бојали општег народног револта против Партије, јер је осуда морала да буде казна смрћу по партијском правилу за сличне кривице, па је требало иза неког боље познатог Србина да се сакрије чињеница и одстрани сумња да је и ове Србе осудило на смрт вођство КПХ у коме су седели углавном Хрвати, који су живели у Загребу у непосредној близини самог поглавника Павелића. Након неколико дана ЦК КПХ је именовао Ћаницу Опачића за јавног тужиоца и он је понизно и ропски покорно прихватио наименовање. Лалић и његових осамдесет људи су били оптужени ”за непријатељску пропаганду и за борбу противу братства и јединства народа Југославије”, и на захтев јавног тужиоца, Србина Ћанице Опачића, сви осуђени на смрт и стрељани истог дана.

ЗВЕЗДА И КОКАРДА “Кокарда и звезда нису птићи истог гнезда”. Током јануара 1942 године Партија је на целој територији НДХ, потајно и немилосрдно, вршила ликвидирање једног за другим оних устаника код којих је владало четничко расположење, иако су баш у то време четници тврдоглаво и узалудно настојавали да се не улази у кобни братоубилачки рат. Националне снаге сачињавале су, углавном, преживели српски сељаци, који су срећно измакли првом замаху усташког ножа. У општој пометености, коју су Хрвати-комунисти плански уносили у српске устаничке редове, многи сељаци Лике, код којих је владао четнички дух, били су у великом страху за породице ако оду у четнике или такви остану они који су већ били у четничким редовима. Неки, који су хтели да иду у четнике, очекивали су за то бољу прилику, која, међутим, никако није долазила, а други су мислили да привремено оду у партизане и на тај начин спрече одмазду комуниста према породицама, па доцније да изведу да буду у борби заробљени од четника и да тако нађу излаз из ове замршене и крајње трагичне игре. Убиством браће Маодуш и других Срба, комунисти су показали примером шта су намерни да учине са непослушницима и да су у том смислу, исто као и усташе, спремни на најтеже злочине. Српског сељака, као што сам и ја био, највише је збуњивала она бучна свестрана пропаганда, у којој се као главни циљ истицала борба против мрског окупатора, па се под утиском такве пропаганде сматрало да је глупо ризиковати живот породице ако се стварно ради, углавном, о борби против окупатора, што је за све српске сељаке била синтеза свеукупне устаничке активности. У тим данима брижног двоумљења, више него икада дотада, српским сељацима нашег краја била је потребна наша народна интелигенција, наши школци, коју од почетка рата нисмо имали, јер је њу уништило хрватско десно крило-усташе, да би сада хрватско лево крилокомунисти могло са мање отпора да оперише. За свој коначни обрачун са српским националним снагама у нашим крајевима КПХ је до крајњих граница користила Србе-комунисте као што су:

Ђоко Јованић, Милан Жежељ, Милан Шијан, Илија Радаковић, Душан Милеуснић, Данић Дамјановић и други. По партијским упутствима они су вршили терор по Лици, убијајући или оптужујући невине људе “за сарадњу са окупатором”, кога су баш ти национални људи са осталим четницима истерали из наших крајева. Тако су ти однарођени Срби наставили посао хрватских усташа и, мало-помало, ломили кичму српског националног отпора у Лици, са жељом да се тим путем домогну власти и положаја, без обзира да ли он води преко крви и гробова њихове српске браће. Директиве за та убиства долазиле су из Загреба, Перушића и Госпића, одакле су потицали и најкрволочнији зверски примерци усташа у НДХ. Дугогодишња сарадња Хрватске сељачке странке, Самосталне демократске странке, Комунистичке партије Хрватске и усташке организације у Перушићу, створила је солидну основу из које је сада КПХ могла несметано да оперише, при чему су неки од чланова тих група мењали улоге: предратни комунисти из Перушића преметали се у усташке вође, усташе постајале комунисти, а чланови ХСС су били подједнако и на једној и на другој страни. Предратни идеолошки вођа ових здружених организација био је Марко Орешковић, бивши војник аустро-угарске монархије, који Југославију није никад признавао за своју отаџбину. У дане 12 и 13 фебруара 1942, вођство КПХ је одржало војну и партијску конференцију у селу Мекињару и, на њој, по који пут већ, одлучило да се укупним снагама којима се располаже развије офанзивна акција противу националних српских снага у Лапачкој долини и да се приступи енергичном завршном обрачуну са четничким групама у том крају. Поред тога одлучено је да се акција противу четника води у Лапачкој долини у којој нема Хрвата, а да Главни партизански штаб за Лику буде смештен у Подлапачи где нема Срба. Пошто су у партизанским јединицама Срби били борци у великој већини, а командујући кадар углавном Хрвати, као Јакоб Блажевић, Томе Никшић, Јуре Наглић и многи други, таквим решењем Партија је, у ствари, организовала један систем по коме ће Срби-борци и српски народ да гину, а Хрвати-команданти и хрватски народ да буду поштеђени и да живе у

релативном миру, у хрватским селима које усташе не дирају, него, напротив, штите. У првом налету ове офанзиве изгубили су животе многи виђенији Срби и српске породице, који су пуким случајем преживели раније усташке покоље. Главне комунистичке снаге за ове операције прикупљене су са простора целе Лике и Босанеке Крајине и, груписане, 27 фебруара 1942 кренуле на Доњи Лапац, који је дотада важио као српско национално упориште. У то време ближио се крај четничком зимском затишју, па се комунистима журило да овај подухват буде као једна врста препада. Пре почетка офанзиве партијски органи су са успехом убацили велику пометњу у четничке редове, па националне снаге нису ни покушале да им се супротставе, тим пре, што је обезглављени српски народ још увек веровао да су партизани, исто као и други устаници, борци против окупатора, па се није наслућивало ништа ни погрешно ни сумњиво у разним видним партизанским покретима и маневрисањима, који су вршени у самој њиховој средини. —Има у партизанским редовима далеко више Срба него Хрвата, па буду ли Хрвати покушали да учине нешто рђаво српском народу, брзо ће им Срби у партизанима пореметити планове, — чуло се често кроз српска села из уста наивних и неупућених сељака. Тих дана, као и раније у више прилика, слушао је српски народ како партизани певају српске народне песме и није их се бојао, па су тако комунисти, на челу са Ђоком Јованићем и осталима, ушли у Доњи Лапац без икаквог отпора, и, као од раније познате, српски свет их је дочекао као Србе, управо тачно онако као што је КПХ планирала. Исте ноћи комунисти су похапсили 57 Срба под оптужбом “због колаборације са окупатором”, па су и њих, по уобичајеном кратком поступку, осудили на смрт, исто као што су и усташе са Србима чиниле. Затим су их одвели у село Буњић и у Лаудову Гају поубијали на миг Србина Ђоке Јованића. И опет се српски народ Доњег Лапца нашао у паници, баш у тренутку кад му се чинило да му је мало лакнуло и кад је започео да помишља како је нестало страшног хрватског усташког терора, а оно, гле, дошао исто тако груб, али далеко перфиднији хрватски комунистички терор.

У току следећих дана трагедија Срба у овом крају се још више повећавала и добијала слику и размере оне из усташких дана по оснивању НДХ. Док су комунисти вршили покоље Срба у Доњем Лапцу и околини, а националне снаге биле зачас као парализоване згранутошћу пред ненадним новим крвништвом над српским народом и стајале у недоумљу, дотле су усташе, као да су знале, односно као да су обавештене шта се дешава у Доњем Лапцу, изашле несметано из гарнизона у Удбини и упале у суседна српска села Јошане, Пећане и Висућ, и на најзверскији начин извршиле масакр незаштићеног српског живља, углавном жена, деце и немоћних старих. Док се ово догађало комунисти су плански позатварали све комуникације између српских села, осим оних које су они употребљавали. Уз то, наставили су мобилисање необавештених младих Срба у своје редове. Помоћу контроле путева, локализованих терора и мобилисања најмлађих Срба, комунисти су зидали своју и политичку и војну основу у Лици и у Југославији. Увиђајући своје нове јаде, који су их изненада снашли, Срби су углавном ћутали. Само понеки Срби у партизанским редовима показивали су смелост и постављали партизанском вођству непожељна питања. Један од таквих био је поручник Стојан Матић, који је настојао да сазна зашто су главне партизанске снаге отишле у српско место, као што је Доњи Лапац, а оставиле српска села око Удбине да их усташе уништавају и да побију народ. Матић је тражио да му секретар Јакоб Блажевић то објасни. Међутим, уместо објашњења, идућег дана Блажевић је позвао Ђоку Јованића и, између осталог, напоменуо овом крволоку, да би било у интересу Партије да се Стојан Матић “некуд одстрани”, зато што је четнички оријентисан и што “покушава да омете борбу народно-ослободилачке војске”, па је ту Блажевићеву сугестију Ђоко Јованић оберучке прихватио и био готов да сркне крв и из Матићевог српског братског срца. Чим се, затим, Јованић вратио у базу, позвао је Милана Жежеља и пренео му Блажевићев налог, а овај предложио брзу ликвидацију, која би била најбржи и најефикаснији начин за одстрањивање Матића. — Само ћемо морати то да изведемо паметно, — рекао је Ђока Јованић.

—Па хајде да удесимо “да погине у борби” и да га прогласимо народним херојем. Зар је мало њих на тај начин ликвидирано? Тако нико неће ништа посумњати, — предложио је Жежељ, па додао: — И Раду Кончара потказасмо Италијанима, па га они стрељаше, а ми га прогласисмо народним херојем прве класе. —Тако је! Сврха Партије ће бити задовољена, а ознака народног хероја не кошта ништа, међутим, то је за народ од великог значаја, — сагласио се Јованић. Међутим, основни разлог што су Јованић и Жежељ били сагласни да ликвидирају Стојана Матића био је сасвим друге природе, више лични него партијски. Матић је био активни официр и као такав овој двојици озбиљан супарник у пењању лествицама хијерархијске структуре Комунистичке партије. За Јованића и Жежеља стицање чинова значило је све, па су решили да на најподлији начин лише живота још једног српског националног идеалисту и истакнутог борца, само стога што је у свом срцу носио чист српски дух и велику љубав за свој српски народ. Рат ће им, смишљали су, донети све чинове, награде и почасти, које им мир не би могао никада дати. Жежељ је себе замишљао као будућег значајног народног вођу, па зато сви они који су могли једног дана да га омету да буде први међу првима, били су не само његови непријатељи, него, по његовој изопаченој логици и болесној амбицији, и непријатељи народноослободилачке борбе. То је било Жежељево схватање и правило за његово свеукупно држање и све његове гестове током целог рата. А Комунистичкој партији Хрватске ова двојица, с обзиром на њихову готовост за сваки задатак, чак и најпрљавији и најнечаснији, били су у то време неопходно потребни, у првом реду за онемогућавање српског револта против хрватског вођства у КПХ, па је она била и те како склона да им нештедимице дели не само колајне и признања, него и високе чинове за њихов слепо одани рад. Уз то, као Срби они су КПХ били нужни за борбу против српских четника, које је она одувек сматрала главним непријатељима.

ПООШТРАВАЊЕ БОРБЕ ПРОТИВУ ЧЕТНИКА После пада Доњег Лапца и ужасног терорисања српског живља у њему и његовој непосредној околини пуних тридесет дана, комунисти су сасредили све своје снаге за напад на Срб, с обзиром да су имали иницијативу у рукама, пошто су националисти били у великој збуњености, изиграни смелим и вештим маневрисањем и пропагандним обманама. У то време Извршни комитет Коминтерне из Москве послао је (5 марта 1942) телеграм ЦК КПЈ у коме је: (1) критиковао формирање Прве пролетерске НО ударне бригаде за борбу противу четника Драже Михаиловића; (2) захтевао да КПЈ преиспита тактику и политичку линију КПЈ у НОП-у; и (3) скренуо пажњу КПЈ, да је главни задатак НОП-а да истера окупатора из земље, а не да се бори противу четника. Међутим, идућег дана, Јосип Броз је, супротно гледиштима и препоруци Коминтерне, послао писмо ЦК КПХ у Загреб и наредио да се још више појача и убрза рад међу хрватским домобранским јединицама, дајући им обавештење да је образована Друга пролетерска НО ударна бригада за борбу противу четника у Источној Босни, као и да се ускоро очекује да неке усташке јединице приђу партизанском покрету, па да се то има у виду при нападима партизана на усташке посаде. Тога истог дана Врховни штаб НОП и Добровољачке војске Југославије упутио је Првој пролетерској НО ударној бригади директиву, да мора да буде непоштедна у борби противу четника, а Моша Пијаде је отпослао телеграм Коминтерни у Москви, у коме је настојао да РадиоМосква отпочне кампању противу четничког Покрета Драже Михаиловића. На дан 7 марта 1942 Јосип Броз је послао директиву Штабу херцеговачкоцрногорског ударног партизанског батаљона, са опоменом да задатак ударног батаљона није да брани своје сеоске куће, него да води борбу противу четника свуда тамо где то ситуација налаже. Тек 9 марта 1942, у својству генералног секретара КПЈ, Јосип Броз је одговорио на телеграм Коминтерне из Москве (од 5 марта) и образложио исправност и правилност става и линије КПЈ, оправдавајући и формирање ударних пролетерских бригада за борбу противу четника, и тражећи хитну помоћ у оружју, храни, одећи и медикаментима. Уз то, настојао је да објасни,

да је борба противу четника у првенственом интересу "братства и јединства народа Југославије”. А сутрадан, (10 марта) Тито је изаслао директиву Главном штабу НОП одреда за Црну Гору и Боку, и наредио да одмах приступе формирању Црногорске НО пролетерске ударне бригаде, као и омладинских партизанских ударних батаљона, и да их шаљу у борбу противу четника. Усмеравајући све напоре у правцу пооштравања борбе противу четника Драже Михаиловића и сматрајући их најопаснијим непријатељима КПЈ, Броз је 14 марта 1942 издао наредбу штабу Дурмиторског НОП одреда, да све своје снаге на сектору Колашина стави под јединствену команду и тако удруженим снагама да се покуша потпуно “ликвидирање четника”. Док овако Врховни штаб НОП и ДВ Југославије шаље једну за другом директиве својим разним групама за појачање борбене делатности противу четника, ЦК КПХ 15 марта 1942, као и безброј пута раније, позива хрватске домобране да им се придруже, а Јосип Броз, као врховни командант НОП и ДВ Југославије, упутио је 10 марта писмо ГШ НОП за Хрватску и одобрио рад, па је ово Брозово признање било услов под којим је ЦК КПХ најзад решио да се премести из усташког хрватског Загреба у српски Горски Котар. Средином марта Броз је послао писмо и Моши Пијаду и молио га да учини све што може да у Црној Гори дође до што успешније борбе противу четника Драже Михаиловића. Пред сам крај марта 1942 комунисти су сасредили све расположиве снаге у Лици за напад на четнике у Србу, и тада, нападнути у исто време од Италијана и усташа с једне, а од комуниста с друге стране, четници су били принуђени да напусте Срб 28 марта. Потом ће четници да изгубе и моје родно село Брувно 20 априла 1942, након тешких и крвавих борби са комунистима. Опијено победама у Доњем Лапцу, Србу и Брувну, вођство КПХ је тих дана издало, једну за другом, више наредаба за убијање преосталих виђенијих Срба. Извршилац ових злочиначких наређења опет је, већ испробани у злочинима најгоре врсте, Србин Милан Жежељ. Он убија, поред осталих, поручника Милана Старчевића, па затим и поручника Милана

Торбицу, по избору КПХ, да би се кроз та убиства још више обезглавиле ионако сиромашне у стручном старешинском кадру устаничке-четничке борбене јединице. А Милан Жежељ, у коме је дотада Комунистичка партија рсзорила сву људскост у уму, срцу и души, као жандармеријски каплар, сматрао је да ће ови официри да му буду озбиљни супарници у сневаним скоковима у чиновима и положајима у комунистичкој хијерархији, оберучке је прихватио извршење тог џелатског посла. Тако безобзиран, неосећајан за грех и непоштедан и за нејневинија створења, Жежељ ће од Комунистичке партије бити коришћен до крајњих граница и биће јој од велике користи. Међутим, четници су најзад отпочели да се освешћују из ненадног шока и забуне, увиђајућн да се више не ради само о борби против усташа и окупатора, нити о уским локалним борбама између комуниста и четника, него о општем терору који комунисти намећу српском народу Крајине, са циљем да Србе присиле да усвоје њихово схватање. *** У марту 1942 Избегличка влада је предложила Совјетској влади да се ратификује Пакт пријатељства између Југославије и Совјетског Савеза, који је потписан 5 априла 1941, неколико сати пре немачког напада на Југославију. Међутим, на овај предлог Совјетска влада је одговорила са предлогом Пакта о узајамној помоћи. Избегличка влада је прихватила овај предлог, али чим су преговори између Нинчића и Молотова започели Енглеска влада је оштро реаговала и захтевала од југословенске Избегличке владе да не потписује никакав уговор са Совјетима. Већ тада су Енглези били решени да учине све што могу да то буду Хрвати који стварају и потписују било какве уговоре са било којом страном, као што су то радили и за време стварања Прве Југославије. Енглези су већ тада припремали све што је било нужно за подизање хрватског партизанског покрета у Југославији и нису желели да их пакт између Совјетске и Избегличке владе, у којој је Дража био министар војни, у томе омете.

ВРБОВАЊА СРБА ЗА ПАРТИЗАНСКЕ РЕДОВЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ После учесталих убистава Срба, која су у последње време починили комунисти у нашем крају, ја сам почео да размишљам о бежању у шуму. Мислио сам да одем у Книнску крајину у четнике, чим моји родитељи и остали чланови породице буду склоњени на сигурно место, ван дохвата и хрватске усташке и хрватске комунистичке руке. Али је то било лакше замислити, него остварити, јер су сада комунисти владали овим простором и терорисали и уништавали четничке фамилије без милости, исто онако као што то чине усташе, и ја, иако у младићким годинама, нисам никако могао да направим неморални компромис са својом савешћу, па да оставим родитеље и целу своју фамилију на милост комуниста. Од усташа смо успевали да се некако склањамо збеговима, али од комуниста то нисмо могли, јер су они били ту, такорећи међу нама самим. Локалне Јуде и џелати, као што су Ђоко Јованић, Милан Жежељ и други, немилосрдно су вршили прогоне и убиства Срба целог мог краја, некад по наређењима Партије, а понекад и на своју руку, у тежњи задовољења својих зверских нагона и у фанатичној похлепности за чиновима, звањима и положајима, које им је Партија издашно обећавала. У то време међу нама се однекуда изнанада појавио Гојко Половина, коме је Партија наредила да организује збор народа Брувна и Мазина и да буде главни говорник. Из мог краја није било много људи који су одлазили на велике школе, па је наш народ према таквим ретким појединцима, који су имали велику срећу да се школују, испољавао велико уважавање. Тако је било и са Гојком Половином, који је био изданак нашег краја, адвокат, високи школац, српски понос. Он је био један од незнатног броја преосталих у животу српских интелектуалаца који су избегли први замах усташке косе, па је српски народ према њему гајио очигледне симпатије. Али то је Партија знала и ту народну слабост вешто користила, шаљући Гојка Половину по Лици да Србима говори и да младе људе мобилише у партизанску војску. — Зна он више него ми, брате, — чуло се међу српским сељацима. А Гојко Половина је говорио:

—Млади људи морају да иду у борбу за оне који не могу да се боре, за старце, жене и децу. Ви и сами знате, и ја то не треба да вам кажем, да су непријатељи народно-ослободилачке борбе они младићи и способни за пушку људи, који седе код својих куђа и равнодушно гледају како наш народ страда. И, исто као и сви партијци пре њега, ни Гојко Половина није ни у једном свом говору помињао име усташа, али народ то није примећивао, јер му је то говорио високи школац који је поникао из њега, а то је било важније од свега. Он је њихов, Србин, и ваљда зна шта треба за свој народ да чини сад кад су сви навалили да га истребе. До самог пролећа 1942 четници су веровали да сукоб између њих и комуниста може да буде временом уклоњен, и да су рат и ситуација која је из њега проистекла и захватила цели свет, били узрок том сукобу. Међутим, неки од четничких вођа почели су тек од пролећа 1942 да у комунистима увиђају свог и српског народа најопаснијег непријатеља, нарочито у оним комунистима који су се у свом деловању држали искључиво комунистичког вођства у Загребу, које је показивало изразите противсрпске намере. Међу такве четничке предводнике спадао је и Мићо Обрадовић, који је одлучио да са својим одредом 10 априла 1942, разоружа један партизански одред док се однос између четника и партизана не разјасни и рашчисти. Командант партизанског батаљона био је бивши учитељ Милојко Ћук, а комесар Бићо Кесић. Приликом разоружавања батаљона комунисти се нису супротстављали, него тврдили да су и они Срби, јер су добро знали да само та изјава може да разоружа четничку срџбу. И у томе су били у праву, јер је, после тих изјава партизана, Обрадовић наредио да се сви партизани, заједно са њиховим командантом Милојком Ћуком, пусте на слободу, а да се само комесар батаљона Бићо Кесић спроведе у Вучипоље код Душана Кесића. Овој Обрадовићевој одлуци није се нико од четника противио. “Не убијај брата Србина” била је у то време страшна крилатица, која је на изузетан начин деловала на срце сваког четника и бивала често кобна по српски народ. Комунисти су покупили партизане из батаљона који је Обрадовић разоружао и додали им друге, укупно четири батаљона, и кроз 10 дана (20 априла) блокирали село Плешаће где се налазио Мићо Обрадовић са својим

батаљоном. Међутим, Обрадовић је успео да се са батаљоном пробије кроз партизанску блокаду, при чему је погинуо само четник Јово Плећаш. Не успевши у својој злој намери партизани су прибегли новој тактици, шиљући Обрадовићу курире са захтевом да нареди својим људима да предају партизанима све одузето оружје, јер им оно треба за борбу противу усташа и окупатора. У недоумици шта да чини, Обрадовић је послао своје курире Дани Станисављевићу-Цицвари тражећи савет, па му је Дане одговорио да никако не верује комунистима и да треба да брани територију коју има у рукама, али никакву помоћ не може да му пошаље, јер су комунисти сасредили противу четника све партизанске снаге којима располажу на овом простору. За несрећу, време тих дана било је врло рђаво. Наизменично су падали час снег час ледена киша и четнички борци непрестано киснули смрзавајући се на положајима. У овим крајевима још су дували оштри и хладни априлски ветрови и такво време није било погодно за борбу, а партизани су наставили непрестано да шаљу курире са писмима за враћање одузетог оружја и заузврат обећавали, да се оним четницима који се врате својим кућама неће ништа рђаво десити. Како су хладни дани један за другим без промене пролазили, тако је међу четницима расла и бубрила склоност да поверују партизанским обећањима да се заиста неће ништа догодити онима који се врате својим кућама, ако се партизанима врати оружје које им је одузето. Многи четници, мокри и прозебли од хладноће, коначно су подлегли партизанској пропаганди, напустили положаје и вратили се кућама. Чим су се повратили кућама партизани су похапсили 87, одвели на гробље звано Каменуша и стрељали. Улогу тужиоца у овом случају КПХ је дала браћи Милану и Ђуђи Покрајцу. Кад је Душан Кесић чуо за ову нову превару и стрељање, разјарен, наредио је да се стреља комесар Бићо Кесић. Тада се Мићо Обрадовић, са Петром Плећашом, Стевом Плећашом и другим, повукао са дотадашњег положаја у позадину на сигурнији терен. Међутим, четници су имали и других својих недаћа. Међу овим највећа је била политичка нееластичност, коју је у четнички покрет усадила краљевска Југославија. Зато они нису били припремљени за субверзивне политичке ситуације које су им комунисти, печени у томе, неочекивано и необуздано наметали. Политички недовољно упућени да се брзо прилагођавају свакој

промени политичке тактике искусног новог непријатеља као што су били комунисти, они су губили многе моменте у саветовањима како да реагирају. Зависили су од осећања српског народа ових крајева, а да никад нису покушавали да га оријентишу у свом политичком правцу. Четништво је имало основу у чистоти српског духа, безграничној снази воље и решености на жртве, урођеној природној високој интелигенцији која је општа одлика српског народа, неизмерној љубави за слободу и демократију, тежњи за очувањем вере отаца и неокаљаног српског имена, и правдољубивости и истинитости, а то није политика, него српска народна етика. Док су четници хтели борбу против усташа и окупатора, а по свему судећи то је била њихова главна линија борбене активности, за комунисте је борба против усташа и окупатора била само вешто намалана фасада и маска, иза којих су примењивали терор у наметању своје воље неупућеним масама. Услед тога су се четници, наједном, иако дотада војнички знатно надмоћнији и крунисани величанственим победама над усташама и Италијанима, нашли од комуниста потиснути из многих крајева Лике, па и из мог родног села Брувна, и народ у њему остављен на милост агената Комунистичке партије Хрватске. Током целог априла 1942, док су Ђоко Јованић и његова група необуздано убијали једног за другим домаћине и национално истакнутије Србе, КПХ је послала групу глумаца из Загреба да по Лици шири комунистичку пропаганду. Међутим, после једног примљеног рапорта, да им поп Ђујић са четничким јединицама задаје велике бриге и невоље, и да прети да целу територију Западне Југославије очисти од комуниста, Главни штаб НОП одреда за Хрватску одлучио је 27 априла да се пресели из усташког Загреба у Кореницу заједно са целим ЦК КПХ, да би били ближе позорници на којој се главни чин одигравао. А у почетку маја 1942, ГШ НОП одреда за Хрватску, у сагласности са ЦК КПХ, формирао је Комбиновани НОП одред од Првог пролетерског НОВ батаљона Хрватске, батаљона “Буде Борјан” из северне Далмације, батаљона “Марко Орешковић”, Ударног батаљона и техничке чете из групе НОП одреда за Лику, као и других мањих партизанских јединица на том простору, за борбу против “попа Ђујића и његових четника”. Тако су Хрвати-комунисти, делујући кроз КПХ, успели да Србе, груписане у партизанским јединицама, пошаљу у борбу противу Срба

груписаних у четничким јединицама Динарске дивизије војводе-попа Ђујића. Још много слободније је КПХ радила кад су Италијани, 22 маја 1942, стрељали Србина Раду Кончара-Брку, кога су партијци Хрвати потказали кад је започео све гласније да поставља питања за која је ЦК КПХ био врло осетљив, која су се односила на неразумно и нерезонско убијање Срба од стране неких партијских људи. Броз је 9 априла 1942 послао писмо ЦК КПХ у Загребу у коме је опомињао да до крајњих граница могућности искористе енглеске мисије ако оне дођу до њих, а у исто време да се од њих чувају “као од најотровнијих змија”. Проширујући борбу противу четника, Главни штаб НОП одреда за Хрватску послао је 26 маја директиву команданту групе кордунских НОП одреда, да од Хрвата образује покретне ударне партизанске батаљоне за борбу противу четника на Тромеђи, где је с великим замахом и сјајним успесима оперисала Динарска четничка дивизија под командом војводе-попа Момчила Ђујића. Партија је имала ситуацију у својим рукама и није се више плашила српскнх маса, нити њиховог револта на простору српске Западне Крајине. Средином јуна 1942 Главни штаб НОП одреда за Хрватску и ЦК КПХ прешли су из Коренице у Доњи Лапац, пошто је Ђоко Јованић са својом разбојничком дружином успео да очисти цео Лапачки срез од непожељних Срба убијањем преко 200. Сам Ђоко Јованић са својом групом поубијао је више Срба у самом Лапачком срезу током месеца марта и априла 1942, него што је погинуло Хрвата из целе Лике у народно-ослободилачкој борби током све четири године рата.

ДРУГИ ДЕО

МАТИЋ, ЈОШ ЈЕДНА ЖРТВА ПАРТИЈЕ На комунистичкој конференцији у Мекињару одржаној 12 и 13 фебруара 1942 године, утврђен је коначни план КПХ за продор у српски народ Лике. Дотада комунисти нису могли нигде да се учврсте, ни војнички ни политички. Дража их је протерао из Србије и осталих српских покрајина као што су Црна Гора, Источна Босна, Херцеговина и друге. После овога комунисти су гледали у Лици последњу прилику за опорављање и ту су, у дослуху са усташким властима, започели своју прву сасређену политичку и војничку офанзиву на српске масе. Још у касно лето и рану јесен 1941 године српски четници су успели да скрше кичму усташама и да их сатерају у неколико њихових главних гарнизона као Бихаћ, Госпић, Оточац и други. Павелићеве хрватске власти су биле у врло непријатној ситуацији кад су морале да објашњавају својим заштитницима, Италијанима и Немцима, зашто су широке територије у њиховој властитој држави пале у руке скоро голоруких српских четника. У незгодној прилици усташким властима је била од непроцењивог значаја Хебрангова понуда да преко КПХ поврати хрватске територије које су дотада били заузели четници. Тада је Хебранг обећао Павелићу да ће преко КПХ урадити оно што његова (Павелићева) војна моћ није могла да учини. По Хебранговој сугестији, после његовог разговора са Павелићем, је утврђена и сазвана комунистичка конференција у Мекињару. Ту конференцију отворио је Блажевић изјавом да оружане јединице, органи народне власти, антифашистичке организације жена и омладине и просветни (теренски) радници морају да почну да раде као никад дотада у историји овога краја (Лике). Још почетком децембра 1941 године поручник Стојан Матић је био сазвао конференцију четничких старешина, јер је осећао како четници губе иницијативу у корист комуниста, који су одједном постали врло агресивни, али не у односу на окупаторе и усташе, него само у вези са српским народом Лике и учесницима у српском устанку од јула до новембра 1941. Матић је покушавао да сачува за четничку ствар преимућство које је оно имало и стекло подизањем устанка против окупатора и усташа, док су комунисти,

онолико колико их је тада било у Лици, равнодушно посматрали целу ствар, стојећи по страни и не узимајући никаквог учешћа у самој борби. На конференцију коју је Матић сазвао у Небљусима, отишли су из Брувна Мићо Обрадовић, Петар Плећаш, Петар Обрадовић, Милан Плећаш, Илија Гутеша и Стево Ковачевић. На конференцији је Матић покушао да убеди присутне да усташе нису потучене, него само сатеране у неколико гарнизона (Госпић, Удбина, Оточац и др.) и да борбу против њих треба наставити истим замахом до краја. Поред тога он је предложио да се одмах формира један јачи четнички батаљон у коме би он увежбавао људе у руковању оружјем и поступцима у герилској борби. У то време Матића је највише забрињавао Ђоко Јованић, који је 5 км. недалеко од Небљуса основао некакав свој герилски одред са комунистичким смером и у сарадњи са Франковцима из Госпића и Перушића. Кад је Матић предложио образовање четничког батаљона, један од Јованићевих људи, кога је Јованић успео да убаци на ову конференцију, предложио је да се не ствара никакав батаљон, јер за то нема потребе, него кад се уочи да долазе усташе, да са цркве у Доњем Лапцу зазвоне звона, и чим се чује тај знак да они који имају оружје хитно изађу на одређена места и пођу усташама у сусрет. Неки од присутних четника су мислили да је ово добар предлог и то је Матића наљутило и он је рекао: “Ако ви будете чекали да звоне звона, онда ће она одзвонити и вама и мени”. Овај Матићев испад је расрдио комунисте, јер је њима било у интересу да четници остану код својих кућа, барем још једно кратко време док не буду организовали своју солидну базу у Лици. Посматрајући рад и покрете партијских агената као што су били Јованић, Жежељ, Шијан и други, Матић је био сасвим уверен да ће доћи до братоубилачке борбе и да је настало питање да ли ће четници успети да задрже у рукама иницијативу стечену од првог дана устанка. Велика четничка трагедија тог времена, као што ће се то тек касније јасно видети, била је одражена у личности мајора Бошка Рашете. Оно што је Дража био за четнички устанак на територији целе бивше Југославије, то је мајор Рашета био за устанак у Лици. Био је недвосмислено храбар човек и показао је у оним првим тренуцима да је вољан да се жртвује до крајњих граница. Он је био по чину највиши официр у то време у овим крајевима и српски народ

Лике је веровао у њега као у Бога који ће им донети спасење од усташа. Цела четничка активност у Лици током 1941 окретала се око имена мајора Бошка Рашете. Међутим, он је био више хуманиста него револуционар. Он није могао ни да замисли да буде учесник у догађајима који су очпгледно водили ка братоубилачком рату. Са друге стране, Партија је са Хрватом Јакобом Блажевићем на челу њеног дела у Лици, тај рат форсирала, јер је то била једина могућноет за хиљаде усташа, које су биле збијене у Бихаћ, Госпић, Удбину и Оточац, као и у неколико других гарнизона, да буду спасене од погибије која је над њиховим главама висила као Дамоклов мач. Одувек је смисао Партије био да сачува што више Хрвата, без обзира на којој су страни, усташкој или комунистичкој, и да уништи што више Срба. “Не могу ја пред судом историје да примим на себе одговорност за братоубилачки рат”, изјавио је Рашета у једном друштву интимних пријатеља. Поручника Стојана Матића је овај Рашетин став страховито онеспокојавао, а није могао да иступи противу њега, јер га је иначе веома поштовао и као пријатеља и као старијег друга, по годинама и по рангу. Но тада обојица нису били потпуно свесни колика ће се из тога изродити трагедија српског народа и четничког покрета ових крајева. И не само у овим крајевима, него у последицама тога и у целој Југославији. А са судбином четничког покрета током прошлог рата упоредо је ишла и судбина слободне државе, у којој ће српски народ да живи у миру и слободи. Потом, кад је Рашета увидео да не може ништа да уради у спречавању братоубилачког рата, јер је Партија узела маха, он се повукао и склонио у кућу трговца Милана и Даре Опачић. У 1943 је заробљен од Немаца и отеран у заробљеништво у Немачку. Међутим, уочи конференције у Мекињару састали су се потајно недалеко од Удбине Блажевић, Жигић, Жежељ, Шијан и још неки комунисти, да расправљају и установе дневни ред за конференцију која ће се одржати идућа два дана. Пре него што су прешли на разговор о дневном реду дошло се у дискусији на име Стојана Матића. Блажевић је у једном моменту запитао Јованића шта мисли о Матићу, и Јованић, пошто се као мало замислио, одговорио: “Матић је добар и храбар човек, али се никада неће одрећи заклетве коју је положио Краљу и народу”. Тада је одлучено да Матић мора да буде ликвидиран, јер својим угледом и утицајем код народа у Лапачкој

долини може да ремети сва партијска планска предузећа. Блажевић је са присутнима слободно разговарао о убиству Матића, јер је сваки од њих већ и те како записао своје име на листу криминалних убица у Лици. Блажевић је могао за сваког од њих, пред било каквим редовним судом, да докаже да је био убица, док ниједан од њих није имао доказе да је Блажевић неког лично убио. Пошто су сви присутни пристали да Стојан Матић буде ликвидиран, Блажевић је, оперишући систематски, изнео на дневни ред листу Срба које је Партија сматрала смртним непријатељима у Лици. Кад је добио сагласност присутних да сви Срби у списку именовани морају да буду ликвидирани, ако Партија хоће да јој се не деси оно што јој се догодило у Србији, Црној Гори, источној Босни, Херцеговини и другим српским покрајинама, Блажевић је тек тада открио да та листа садржи ништа мање него десет хиљада имена Срба Лике. Уз свако име је стајало и место боравка, што је било уверење да је Блажевић имао приступа општинским и среским архивама, које су биле у усташким рукама. — Куд ћемо са толиким лешевима? — запитао је Јованић, нашта је Жежељ, као да је унапред предвиђао питање, без размишљања одговорио: — Па побацаћемо их у оне исте јаме у које су Србе бацале и усташе. После, кад се њихове кости откопају окривиће се усташе. Блажевић се тада очигледно задовољно насмешио, вероватно зато што је “добра идеја” потекла од једног бившег Србина. Те исте вечери је решено да се изврши напад на Италијане у Доњем Лапцу без обзира на последице, и да у току напада буде ликвидиран Матић, пошто је Јованић казао да је сигуран, ако се буде ишло на Доњи Лапац, да Матић неће дозволити да напад буде извршен без њега. “Матић мисли, ако ми без њега уђемо у Доњи Лапац, да ћемо побити неке Србе”, рекао је подругљиво Јованић. Матић је био уверен, ако четници не узму учешће у нападу на Италијане у Доњем Лапцу, да ће Партија бити увелико на добити, јер ће имати са чим да изађе пред српски народ Лике, што јој је дотада било немогуће. У Доњем Лапцу је било укупно 170 Италијана и Партија је, по препоруци Хебранга и са одређеном хрватском рачуницом, обавестила Италијане у Доњем Лапцу о

предстојећем “српском нападу”. Тако, Италијани у Доњем Лапцу, унапред обавештени о доласку напада, нису били нарочито забринути за његов исход, рачунајући ако их Срби и заробе неће им ништа урадити. Ипак су обавестили своју вишу команду, која им је ставила до знања да не може на брзину да им пошаље тражену помоћ. Конференција у Мекињару је ишла по утврђеном дневном реду, који су саставили Блажевић и његова група уочи саме конференције. Матић је био одређен да са својом јединицом-батаљоном изврши напад према среској згради у Доњем Лапцу, где су се Италијани утврдили у бетонским бункерима. Матић се у начелу слагао са нападом на Италијане, али није никако хтео да прихвати сасређивање свих снага само за овај напад, остављајући српска села око Удбине незаштићена од усташких злочинаца. Међутим, Јованић га је све време убеђивао да је око Удбине све у реду и да тамо постоје јединице које ће узети у заштиту српска села. Напад на Доњи Лапац је био предвиђен за зору 27 фебруара 1942 и пред сам почетак напада Матић је пронашао Јованића, који му се прикључио и остао с њим и његовом јединицом. Матић је био отворен и искрен човек, па су њих двојица успут разговарали о свему, па и о незаштићеним српским селима око Удбине, која су Матића много забрињавала. Штавише, Матић је рекао Јованићу и о гласовима који се чују, да је овај напад на Доњи Лапац планиран у Загребу, односно да га је кројила група око Хебранга и Блажевића са знањем усташа. Јованић је тврдио да то никако не може да буде истина. У том часу Италијани су почели из бункера да обасипају Матићеву јединицу ватром, али она Матића није нимало збунила и он је наредио да се продужи напад по плану према среској згради крећући се испред јединице заједно са Јованићем. Потом, пред саму зору, Јованић се одвојио од Матића, како је то идућег дана Јованић причао. Доњи Лапац је убрзо пао у устаничке руке, јер су се Италијани, по обичају, неотпорно борили, али је ипак у тој краткој и лакој борби било четрдесет рањених, од којих су неки били рањавани после истицања знака за предају-беле заставе. Група комуниста, која се налазила са националним устаницима, поубијала је тада на садистички начин све рањене и заробљене

италијанске војнике и официре, што је учињено по Блажевићевом наређењу, у сагласности са планом који је Хебранг са Павелићем формулисао. По том плану, после садистичког убијања рањеника и заробљеника, италијанска команда је преко Павелића обавештена “о зверском поступку Срба” према рањеним и заробљеним италијанским војницима и официрима. Циљ овог пакленог плана био је да дође до што веће мржње између Италијана и Срба, да према Србима буде што оштрија одмазда и да се Италијани што више приближе Павелићевим Хрватима, које Италијани нису никад симпатисали због њихових злочиначких поступака према Србима. Око 10 сати следећег дана, после напада на Доњи Лапац, нађен је Матић мртав на самом оном месту на коме се Јованић одвојио од њега, на неколико стотина метара од италијанских бункера, где су сведоци током борбе видели Јованића заједно са Матићем. Погођен је са два зрна, једним у потиљак, другим у леђа. Зрно којим је погођен у леђа прошло је кроз грудни кош и изашло испод самог грла остављајући велики излазни отвор, што је доказ да је усмрћен из позадине. На оба места где су зрна ушла, видело се по нагорелом оделу и коси да је пуцано из непосредне близине. Са Матићем је, на исти начин, с леђа убијен и његов пратилац Душан Поповић. Претпоставља се да је Јованићу било немогуће да убије Матића а да Поповић не види, па је зато и њега убио. За команданта Матићевог батаљона Партија је поставила Томицу Поповића, брата погинулог Матићевог пратиоца. Убијен по партијском наређењу, Матић је од те исте Партије проглашен херојем, а његовом батаљону дато име “Батаљон Стојана Матића”, и на основу Матићевог имена, које је било веома поштовано код српског народа Лике, мобилисано је у Лапачкој Долини нових 1.000 Срба у партизанске редове. И да та жалосна игра буде што безочнија, Матићу су чак спевали и песму, коју су морали да певају новомобилисани Срби: Баш у Лапцу једног дана на срце нам паде рана, изгубисмо друг Стојана... Са Матићевим убиством изгубљен је најпопуларнији српски официр у Лици у то време. Дотада ниједна устаничка група у овом простору није могла

ништа да предузме без Матићевог знања и одобрења. Био је веома интелигентан и врло скроман, по карактеру отворен и искрен, неупоредиво одважан, савестан и спреман официр, и народ је био отпочео око његовог лика и имена да сплиће ореол јунака и симбол српског отпора у Лици. Блажевићу се то све није нимало свиђало из чисто хрватског партијског интереса, а Јованићу, Жежељу, Шијану и другима уз то и из приватног завидног рачуна, па је Блажевићу било сасвим лако да планира Матићево убиство. Матићево убиство 27 фебруара 1942 године било је дубока трагедија, једна од значајнијих која је задесила српску Лику у прошлом великом рату. И он је постао једна од десет хиљада српских жртава коју је усмртила КПХ, јер: (1) на једној страни, усташе су дотада побиле око 30.000 Срба и бациле у Јадовно, око 4.000 у Јањћу, 3.000 у Тушићу и 5.000 у Боричевац јаму; (2) на другој страни, комунисти ће убити 2.000 Срба на Каменском, 3.500 у Подлапачи, 3.000 у Лаудовом Гају, 500 у Каменуши и око 1.000 у Кореници. За исто време Италијани неће убити ниједиог Србина, осим оних који су изгинули у борбама противу њих. Конференција у Мекињару је одржана по дневном реду који је искројен уочи саме конференције на скупу коме је присуствовала само мала група комуниста са Јакобом Блажевићем. Све што год је ова групица одлучила усвојено је као решење на дводневној конференцији где је цела ствар попримила званичну форму. Наравно, ту Матићево убиство и убиство 10.000 Срба Лике, по списку који је сачинио Блажевић, није нико помињао. КПХ је, са конференцијом у Мекињару и предконференцијом уочи тога дана, озваничила два партијска програма. Један је био прави партијски програм, чије су детаље знали само најповерљивији комунисти, и у коме су предвиђени: (1) детаљи убијања Матића и других Срба које је Партија сматрала опасном препреком партијском развоју, (2) формирање Јованићевог одреда “Чапајев”, који је, у ствари, био партијска казнена експедиција, (3) припуцавање на окупатора из српских села и онда бежање, да би срп одмазде покосио српски народ, и (4) истеривање српског народа у збегове, где су онда комунисти бивали апсолутни господари, итд. У тај прави партијски програм су ушли и сви они елементи које је Партија сматрала битним за успех партијске акције не само у Лици, него и у целокупној Југославији. Други

програм, мање важан, је био онај који је Партија пружила јавности и који је могао привремено да задовољи оне Србе Лике чије је про-српско политичко образовање у Првој Југославији било оскудно, скучено. Овај други програм је отклонио сумњу понеких Срба Лике у искреност КПХ кроз њено заглушно пропагандно истицање главног циља да се бори против усташа и окупатора. По том истоветном програму, од Срба који су већ били у партизанима, стварани су преко ноћи “народни хероји”, а борба Комунистичке партије је представљена једино као борба народа противу фашистичког окупатора. У пролеће 1942, сва пропагандна машинерија КПХ ће се свести на убеђивање Срба Лике да је партијска борба народна борба против мрских окупатора који уништавају све оно што су “наши преци деценијама знојем, крвљу и жртвама стварали и сачували”. Комунисти су дотада мобилисане Србе приморавали да маршују у растреситим колонама на великим одстојањима, па тако, идући од једног до другог личког села, остављали утисак на српски народ да је све листом отишло у партизане. Тада нико од прогоњених Срба није имао времена да размишља о ономе што се уоколо стварно догађало. Док су комунисти приређивали ове сцене по Лици, четници су морали не само да се прегрупишу, него и да се преоријентишу, јер оно што је у почетку био четиички покрет отпора окупатору и усташама, сада је постајало грађански рат. Сада су четници били приморани да хитно организују контрареволуцију на политичкој бази у борби за придобијање народа, који су комунисти наједном почели да придобијају за себе комбинацијом лажне пропаганде и терора. Одмах после конференције у Мекињару Партија је започела са организовањем зборова и састанака, и растурањем пропагандног материјала који је штампан у Загребу. Главна мета свих напада био је четнички покрет “који је још више хтео да продуби јаз између братског српског и хрватског народа”. Усташе су скинуте са дневног реда као непријатељи НОБ-а, по селима су организована разна прела и села и читалачке групе, на којима су писмени читали гласно пропагандни материјал који су скуповима сервирали партијски теренски радници. Читане су вести које је Партија едитовала, као и билтени, прогласи и разноразни леци који су говорили о стању у Хрватској

онако како је то хтела Партија да се говори, и о опасностима које четничке јединице представљају за НОБ. Започето је са усиљеним формирањем тзв. АФЖ-а, и на њиховим састанцима Партија је учила жене да пишу дописе за листове, упознавала са циљевима Партије и важним улогама жене у њој, и поучавала како се одржавају састанци и конференције, и како се негују рањеници и болесници. Пре краја 1942 у Лици ће бити организована 203 одбора АФЖ-а, са укупно 1.399 организованих жена-комунискиња, скојевки и партијских симпатизера. Организован је и рад певачких група, рецитаторских (декламаторских) зборова, дилетантских позоришних секција итд. Већ 22 априла 1942 године, по пређашњем договору између Хебранга и Павелића, у Лику је послата из Загреба једна група хрватских глумаца, која је осам дана касније, 1 маја, дала приредбе у Кореници и Доњем Лапцу. Наоружани комунисти су на ове приредбе дотерали око 5-6.000 Срба Лике. На дан 25 јуна, Партија је основала у Дољанима (српском месту) “Казалишну групу” Аугуст Цесарец. У ово време је организован и УСАОХ (Уједињени Савез антифашистичке омладине Хрватске) и НОФХ (Народноослободилачка фронта Хрватске). Тада су стварани и омладински течајеви на које је Партија присиљавала да присуствују деца од 5 година старости па навише. На посебним састанцима, старији партијски радници су учили децу да певају партизанске песме, развијали у њима љубав према партизанским борцима, учили их како треба да мрзе четнике и како могу потказивањем старијих, чак и родитеља, да помогну партизанску борбу и да и они постану “велики борци”. Смернице за рад са децом је израдио ПК СКОЈ-а за Хрватску под називом “Упуте за одгојно-образовани рад с најмлађом генерацијом”. Такође је штампана за децу и “Џепна почетница народног борца VI дивизије”, која је издата у режији хрватског Агитпропа. Све ово рађено је под контролом Хрвата, као да ниједан Србин није постојао у овим крајевима. Тако је са повлачењем у мир мајора Бошка Рашете и убиством поручника Стојана Матића, био за КПХ отворен широк и важан пут у Лапачку Долину и кроз њу на кормило “Нове Југославије”.

КАКО ЈЕ ПАДАЛА ЛИКА У РУКЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ После многих неуспешних покушаја да се потврде у Хрватској, комунисти Хрватске су најзад закључили да то могу да постигну само ако успеју да изиграју српског сељака и чобанина српске западне Крајине. То помало чудно изгледа али је тако, с обзиром да су српски сељаци западних крајева одувек имали снажну националну свест којој је било одударно све оно што је мутна река са “културног Запада” покушавала да нанесе и на простор сељачког Балкана. Ту класичну отпорност свему страном Срби западних крајева Југославије су посведочили у више прилика у њиховој мукотрпној прошлости, прво у доба најезде Турака, затим за време Аустрије и, најзад, током Првог и, нарочито, Другог светског рата. Знајући све то, комунистички доктринари КПХ су препоручили нов метод рада у пробоју у народне масе српске западне Крајине. Неколико година пре рата они су обучавали своје теренске раднике тајној активности, иако у то време Партија није поменула да ће та конспирација свом својом жестином бити уперена против слабо писменог српског сељака и чобанина Крајине. Потом, кад је Партија успела да за себе придобије поједине врло ретке криминално настројене Србе-издајице, као што су били Ћаница Опачић, Милан Жежељ, Ђоко Јованић и други, она је прешла на штампање и растурање подземне штампе у виду својих новина као што су биле “Срп и чекић”, “Пролетер”, “Политички вјесник” и друге. Уз те новине су растуране и брошуре као “Изградња лика комунисте”, “Држање пред класним непријатељем”, “Правила конспирације” и др. Са таквом штампом Партија је обрађивала будуће носиоце њене идеје у Хрватској и обучавала и уверавала будуће теренске раднике и пропагаторе, да је у интересу Партије све дозвољено, да је и измишљање прича о негативностима противника дозвољено и, чак, у највишем партијском интересу, и да таква врста партијског рада не сме никад да престане, ни у миру ни у рату. Партија је имала једно важно правило у остваривању и спровођењу свог програма: најпре покушати да се противник теоријски савлада, а ако то не може онда га убити, а ако не може да се оствари ни једно ни друго, онда га компромитовати свим могућим методама. Нама је у партијској официрској

школи препоручивано да је понекад потребно наизменично убијање и компромитовање, нарочито у приликама кад се буде радило о противнику чије су идеје дубоко укорењене у народне масе. Док смо били у школи често смо добијали задатак да измислимо неку причу о четницима у којој би их приказали као издајице, народне непријатеље и пљачкаше. Понеки од нас смо се извлачили изјавом да нисмо никад ништа писали, па не можемо да смислимо такве приче, док су други писали без знатнијих потешкоћа, јер су пре рата као скојевци обучавани у тој врсти писања. Један од курсиста био је Милан Кривошија, који је по свим изгледима био наивни чобанин, и упитао инструктора Раду Жигића у једној “слободној” дискусији, како неко може да пише нешто што је измислио да би окаљао неког другог па макар он био и непријатељ. Чувши питање Раде Жигић је погледао Кривошију и онда му објаснио ствар постављајући му најпре питање: — Да ли ти мислиш да је неки од попова некад стварно видео Вога? — Не знам, — рекао је наивно Кривошија. —Е, видиш, религија почива на измишљотинама. Знаш и сам да све религије заснивају свој програм на Светом писму, које је, такође, измишљотина, — рекао је Жигић, па наставио: — Религија је успешно опила милионе људи лажима и већ две хиљаде година она егзистира као веома важан чинилац у људском животу, па зашто би онда било неправилно и непоштено за Партију да измишља приче које ће да подстрекну солидну и брзу успоставу њеног програма који јој је толико потребан за успешну борбу против свих наших класних непријатеља, буржуја и верских фанатика, — завршио је Жигић. Кривошија, који је поставио питање, очигледно није разумео одговор, али је ућутао, па је изгледало као да је све схватио и да је убеђен инструкторовим објашњењем. Неке приче које су читане на часовима биле су очигледан продукт претходних напора оних који су их читали. Неке су одавале утисак да су раније писане од неког другог лица и намештене да буду читане, пошто они

који су их читали нису могли правилно да прочитају имена људи и места која су, наводно, одиграла неку улогу у догађају који је описиван. Све ове приче су говориле, углавном, о четницима-бандитима, који су слуге окупатора и који се боре против народно-ослободилачке борбе. Неки од наивнијих и не баш бистрих чобана, који су били доспели до ове школе, почели су од првог дана да верују у ове приче, иако је било очигледно да су измишљотине. И не само то, него се на часовима и дискутовало да је измишљање овакве врсте прича врло важно за успешан партијски рад. По свему, човек је могао лако да закључи какав ће утисак ове приче да имају на хиљаде необавештених који буду подвргнути бујној дози измишљених прича, а нарочито ако им уз то буде понешто обећавано као награда за веровање у њих. Важност овог система измишљања клевета о непријатељу није био истицан само у овој партијској официрској школи, него и у свим другим партијским школама и наставама. У ствари, ово је био један од најважнијих делова партијске наставе, који је наглашен и у самом партијском програму као веома важно средство за уништавање противника. Сваки нови члан, као и сваки нови скојевац, по примитку у партију обавезно је пролазио кроз партијски политички курс, који је био при командама Подручја. Ту је, поред истицања важности компромитовања непријатеља, говорено да чланови морају да живе и умиру за Партију, а то је значило да у првом реду штите командни кадар као зеницу ока, и да чувају и респектују ауторитет тог кадра. На официрском курсу ово је понављано сваког дана по неколико пута, са напоменом да од поштовања командног кадра зависи успех Партије много више него од ичега другог. А што се тиче самог командног кадра, Партија је у пракси примењивала два правила. Срби су добијали више чинове и веће положаје на основи броја убистава других Срба, а Хрвати су напредовали према томе колико су Хрвата спасли од погибије. Неки од нас Срба, који смо прошли кроз њихову официрску школу, брзо смо то прокљувили, али смо били немоћни да ишта урадимо, осим, чим будемо могли, да се извучемо из ове хрватске комунистичко-усташке спреге.

РАКИНИЋЕВА ПОБУНА У фебруару 1942 напустио је партизане и поручник Милић Ракинић, који се у то време налазио у Кордуну и покушао да поново тамо организује четничку борбену групу. Имао је знатан број присталица, али услед оштре зиме те године рад му је био увелико отежан. Зима је била и снеговита и ветровита, и задуго сувомразна, и од хладноће прскали и дрво и камен. О Ракинићевом напуштању партизанских редова Хољевац је хитно обавестио ЦК КПХ у Загребу и отуда добио наређење да се немилосрдно поступи не само према Ракинићу, него и у односу на све његове присталице, па је тако и учињено. И опет се све исто дешава: наредба је дошла од Хрватакомуниста из усташког Загреба, а жртве су требало да буду опет само Срби. Један по један, убрзо је ликвидиран велики број Ракинићевих људи. При том, трагедија је Срба била још већа зато што је Србин Ћаница Опачић био тужилац и џелат своје браће Срба. Међу малобројним Србима који су успели да избегну смрт био је и Ракинић. Међутим, у јесен те године, Ракинића ће ухватити Павелићев усташки официр Фрањо Молек, који је са четом усташа изненадио Ракинића, заклати га ножем и бацити у бунар у Тушиловићу, Ћаничином родном месту. Тако су комуниста Ћаница и Павелићев усташа Фрањо Молек окончали посао који је неколико месеци пре тога хрватска комунистичка партија из Загреба наредила. Молек ће после тога убрзо отићи у партизане и бити примљен од Веце Хољевца у партизанској команди са великим почастима, као израз признања које им је као усташа учинио. У време Ракинићеве побуне и одметништва нарочито се истицао србовањем Скрадски одред. Они су србовали иако су били у партизанима, па је Партија једног по једног убијала док цео одред није био уништен. Тада је команда Кордунашког подручја, под претњом смртне казне, забранила ношење шубара, које су носили само Срби и биле обележје четништва по традицији. У ликвидирању Скрадског одреда главну улогу је опет имао Србин Ћаница Опачић. Командант и комесар су били Хрвати Иво Манола и Вецо Хољевац, и они су наређивали убијања Срба, а Србин Ћаница Опачић

извршивао. Ни тада, као, уосталом, ни у ранијим случајевима, којих је било сијасет, Манола и Хољевац нису наредили убиство ниједног Хрвата, нити је Ћаница настојавао да се усташе-Хрвати третирају подједнако као четнициСрби, јер је важило опште правило кроз цео рат: да се четници убијају као највећи непријатељи, већи и од окупатора, а са усташама да се поступа као са заведеним наивним људима присилно мобилисаним. Доцније, кад је формиран корпус, опет су командант и комесар корпуса били Хрвати Иво Гошњак и Вецо Хољевац, који су и даље продужили да наређују убиства Срба, а смртне казне је извршивао опет Србин Ђоко Јованић. И опет нису убијани Хрвати, али то Србину Ђоки Јованићу није нимало сметало.

КО ЈЕ ЋАНИЦА ОПАЧИЋ — Његов успон и пад — Ћаница Опачић је из села Тушиловића, срез Војнић. Постао је члан Комунистичке партије 1938. Званично се издавао за члана Самосталне демократске странке (СДС). У то време, под фирмом СДС скривали су се пред властима многи комунисти па и он. Пре рата Ћаница Опачић је активно сарађивао и са “Сељачким колом” чији је председник био Србин Адам Прибићевић. Адам је у то време био и почасни председник СДС. Због присуства Опачића и других са политичким левичарским уверењима као он, у “Сељачком колу” је још пре рата често долазило до великих несугласица. Тако су, на пример, комунисти успели да контролишу “Сељачко коло” у околини Госпића иако је оно званично сарађивало са усташким организацијама као што су биле “Сељачка слога” и Хрватска сељачка странка (ХСС), које су контролисали у потпуности франковачки хрватски елементи у заједници са хрватским комунистима као што су били Блажевић, Грегорић и други. Несугласице су достигле врхунац кад је председник “Сељачког кола”, Адам Прибићевић, почео да објављује своје чланке којима је нападао спољну и унутрашњу политику Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР). Прибићевић је нарочито оштро писао после уласка руских трупа у Пољску и започињања рата са Финском, и посебно жестоко нападао економску политику СССР, нарочито колективизацију сељачких поседа, истичући значај малих сељачких имања и вредност ситног рада. У вези са Прибићевићевим идеолошким чланцима, Ћаница Опачић се увелико разилазио са једним од најпопуларнијих људи у то време на Кордуну, Мишаном Напијалом, који је био кандидат за народног посланика на изборима 1938 године на листи Удружене опозиције (УО) у два среза, Војнић и Слуњ. Иако је Напијало добио у срезу Војнић трипут више гласова него др. Грба, његов противкандидат на Владиној листи др. М. Стојадиновића, ипак, по “количнику” тадашњег Изборног закона, није добио посланички мандат, али му је због тога популарност у народу још више порасла. Док је Напијало чврсто стајао на политичкој и економској линији

СДС, “Сељачког кола” и председника Прибићевића, дотле је Опачић, под знатним утицајем хрватског књижевника Аугуста Цесарца, био противник. Председник Прибићевић је високо ценио рад и способност Мишана Напијала, исто онако као што је владика Николај Велимировић ценио и волео рад Чеде Милића, познатог херцеговачког родољуба, правог народног човека. Ове несугласице у "Сељачком колу” покадкад су превазилазиле оквире самог Кола. Тако је на једном предавању, које је Адам Прибићевић одржао на позив студената агрономије, на Пољопривредном шумарском факултету Београдског универзитета, дошло до великих супротности мишљења између Лоле Рибара и Јоце Еремића. Ове несугласице ће и касније бити значајне у међусобним односима у животу и раду ове двојице. Рибар ће доцније доћи у сукоб са Титом и Партија ће га ликвидирати, проглашујући га народним херојем прве класе, а Еремић ће у партизанским редовима, са положаја команданта партизанског Кордунашког подручја, организовати једну од најзначајнијих побуна у партизанским редовима, упркос све већег прохрватског карактера који је партизанска борба попримала, што је парадоксално кад се има у виду учешће незнатног броја хрватских бораца у односу на Србе, који су представљали огромну већину у партизанским редовима. На састанку Прибићевића:

приликом

поменутог

предавања

Рибар

је

упитао

—Шта мислите о социјалистичком преображају села и о радним задругама? Адам га је прво озбиљно погледао, па одговорио: —Прво, чим постављате такво питање могу одмах рећи да ви не спадате у оне “школоване сељаке”. Нашем сељаку, посебно српском, нису потребни никакви социјалистички преображаји, нити неке радне задруге. Нама су потребни културни преображај села и наше старе задруге створене на бази слободног удруживања. Лола Рибар, стојећи док је Прибићевић одговарао, полако је сео кад је одговор завршен и није ништа рекао. Састанку је био присутан и Петар

Стамболић, који се јавио за реч да Адаму постави питање, али је спустио руку кад је Адам погледао у његовом правцу. Прибићевић је у то време био свестан чињенице да су се у његову политичку странку увукли многи важни комунисти и најтеже му је било пгго је знао да су комунисти већ владали у неким огранцима “Сељачког кола”, као што је био случај у околини Госпића, које се у подршци ослањало на хрватску “Сељачку слогу” и ХСС. Ове, пак, две организације су тада већ биле комплетно контролисане, економски и политички, од стране франковачких елемената, међу којима су били и комунисти као Блажевић, Грегорић и други. Под фирмом Самосталне демократске странке борили су се неки комунисти. Није то био случај само са овом политичком странком. Процес увлачења комуниста у политичке партије започео је још 1921. Доношење Обзнане (1. јануара 1921) и Закона за заштиту Државе (августа 1921), и завођења шестојануарске диктатуре 1929, били су судбоносни за демократију у Југославији, посебно за политички развој Срба у оном правцу у коме су они желели да се политички иживљавају. Сва три горња догађаја нису намењени да помогну Србима, него да их држе под притиском ради навикавања да приме Хрвате као своју браћу, иако то они у великој већини нису желели. Осетивши такву намеру, Хрвати су одмах започели да уцењују Београд и цео српски народ онако како су хтели. При том, Комунистичка партија је забрањена, па је наставила рад у илегалности. Зато су они стали да се увлаче у “туђе куће” и из тих бусија да врше своју разорну пропаганду. Увукли су се не само у грађанске политичке странке, него и у бројна друштва као: Соко, Скаути, “Петар Кочић” и друга. Увлачили су се и у редакције познатих листова и часописа, и покретали под туђим фирмама сопствене листове и часописе, као: “Култура”, “Уметност и критика”, “Жена данас”, “Млада култура”, “Студент”, Савремени живот” и друге. Увлачили су се готово свуда, роварили и уништавали све што је представљало основе слободе човека, све што је гарантовало демократска права. Овај духовни продор комуниста не би се могао остварити да предратни режими нису онемогућавали Србима да испољавају своје Српство, као пгго су га проносили кроз целу своју мукотрпну историју. У исто то време франковачки елементи у хрватском народу су наставили своју борбу кроз ХСС и

остваривали своје прве усташке јединице путем “Хрватске сељачке страже”, која је слободно оперисала у време кад су Срби терани у затвор ако би запевали “Устај Царе из гробнице своје”. Према томе, Обзнана, Закон о заштити Државе и Шестојануарски режим су, у ствари, погодили само оне за које нису били кројени и намењивани, а потпуно су промашили оне политичке разорне елементе ради којих су успостављани. Срби су у Југославији гледали своју државу, јер је за њено одржавање упорно настојавао Краљ Александар, кога су Срби у огромној већини сматрали својим, и тако је ова иронија, мало-помало, претварана у слом Срба и у њихову страшну трагедију коју су доживели 1941 и током целог Другог светског рата. По окупацији Југославије, чим се формирала криминална НДХ и започели злочиначки усташки покољи, српски народ се подигао на устанак. Кад је КП, после Хитлеровог препада на Русију 22 јуна 1941, ступила на сцену, она је, сасвим логично, много рачунала на Ћаницу Опачића, Србина, сина тога краја и у исто време члана КП, и кад год су чланови КП, из Загреба и Карловца као и других градова, долазили у устаничке редове, Ћаница Опачић је био тај који је много доприносио за њихов пријем и прихватање КП код побуњеног српског народа Кордуна. Чињеница да је Кордун, поред делова Лике, Баније и Босанске Крајине, био најважније упориште за потврду КП код побуњеног народа, — а после пуног пораза комунистичког устанка у Србији и Црној Гори, и донекле у целој Југославији, — истиче Опачићеву улогу још значајнијом. Сама КП је тежила да га још више уздигне и популарише у народу. Иначе, Ћаница Опачић је по природи био интелигентан, веома храбар, но и болесно амбициозан. Међутим, иако бистар, ипак није био у стању да проникне битне намере КП и вешто маскиран рад њезиних искусних и интернационално школованих и припремљених револуционара. Мада је Опачић врло вешто искоришћаван и био до лудила опијен привидном славом, ипак у јесен 1942, кад се Партија донекле учврстила, био је повучен из војске и “бачен” у политику. Тако је постао члан АВНОЈ-а и по формирању ЗАВНОХ-а његов потпредседник. То повлачење из војске је на Опачића поразно деловало, јер је тиме његова привидна звезда славе, иако је донекле и даље постојала, нагло трнула. Мада је он то све осетио, ипак је и

даље наставио да слепо служи Партији као веран пас после шибања од стране свог господара, а она наставила да га цеди и искоришћава, нарочито као главосечу Срба који нису хтели да прихвате силом натурану партијску линију. Ипак, једном је у разговору са Јоцом Еремићем и Милом Мартиновићем рекао: “Није то више онако као кад смо почели”, при чему је призвук његовог гласа одавао разочарење, а очи гледале негде у даљину, у неостварене наде и снове. Али било је сувише касно за враћање, пошто је на својој души носио огромно бреме грехова према браћи Србима ликвидираним за рачун Партије, и од својих господара био већ одбачен као “Црнац који је одиграо улогу”. Потом су другови и Партија почели, мало-помало, и да га исмејавају, нарочито Хрвати, што му је теже падало од свих Других доживљених понижавања и разочарења. У вези с тим, једном приликом, кад је Штаб корпуса сазвао конференцију војних старешина са територије 4. корпуса, коју је водио комесар корпуса Вецо Хољевац, био је дошао непозван и Ћаница Опачић, и чим га је спазио Хољевац је набусито упитао: “Шта ћеш ти овде и кога представљаш ?” Кад је чуо те речи Ћаница замало што није заплакао и једва изговорио: “Дошао сам као резервни официр и члан Главног штаба”. Вецо је тада омаловажавајући одмахнуо руком, а Јоцо Бремић, као командант Подручја на чијем се терену конференција одржавала, добацио је Хољевцу: ‘‘Па ваљда је друг Ћаница Опачић, као рођени Кордунаш, заслужио да присуствује војним конференцијама које се на његовом завичајном кордунашком терену одржавају”. Еремић и Хољевац су у то време по положају били равноправни и Хољевац је одговорио: “Ето, такви су Кордунаши, увек један другог бране”. А Еремић, да не би остао дужан, одмах му је узвратио: “Лепши динар него куна, не да Србо свог Кордуна”. После конференције Опачић је насамо пришао Еремићу и забринуто рекао: “Тешко је више знати где су се све усташе увукле”. По завршетку рата Ћаница Опачић постаће министар у Влади Хрватске, па га је, ваљда, пекла пробуђена и укорена српска свест и он је покушавао да се “поправи”. Међутим, то покајно враћање коштаће га све славе коју је грешним радом у партизанима стекао. У том покајном заокретању једном

приликом био се сложио по питаљу стања Срба у Хрватској са својим српским друговима у Влади Хрватске Радом Жигићем и Душком Бркићем, и дао демонстративно оставку у Влади. Тад је, заједно са овом двојицом, оштро критиковао антисрпски став и рад Владе, па ће га то казивање одвести у затвор и у потпуно одбацивање из Партије. По издржаној казни вратио се у Тушиловић да на попаљеном згаришту ради као столар на селу. Додуше, нису му одузели живот, као Ради Жигићу и толиким другим палим у немилост виђеним руководиоцима, јер је Жигић извршио самоубиство за време издржавања казне на Голом Отоку, не могавши да поднесе мучења на која су га бивши партијски другови стављали, али је зато Опачић био одбачен и презрен, и данас, у старости, живи у родном Тушиловићу и само понекад, петком, оде у Карловац, где улицама града лута са изгледом бедног убожника кога и у сну и на јави прогоне многобројни мученички ликови Срба Кордуна које је отерао у смрт.

НА КАМЕНСКОМ СУ ПОЛАГАНЕ ПРВЕ ПАРТИЗАНСКЕ ЗАКЛЕТВЕ Каменско је висораван која се налази на 1647 метара надморске висине. Ослања се на четири среза: на истоку се спушта према селу Днопољу и Бировачи, обронцима који досежу на 5 км. од среског места Доњи Лапац; на северу се везује са планином Пљешивицом, која се спушта до самог Бихаћа; на западу силази до Вркашића и Бјелопоља, на 10 км. од седишта среза Коренице; и на југу, преко Козје Драге, ослања се на село Висућ и Јошане, на 6 км. од центра среза Удбине. На врху Каменског извире речица Бијели Поток. Каменско је један од најважнијих терена за испашу стоке у Лици. Чобани из четири среза (Удбинског, Кореничког, Лапачког и Бихаћског) су ту догонили на хиљаде оваца и говеди за напасање уз непрекидну песму и игру српских омладинаца Лике, који су били срећни са оним што су имали, певали српске песме, играли српска кола и препричавали српску историју. Доласком усташа и стварањем НДХ Каменско је постало велики збег српског народа — нејачи, жена, деце и старих. Ту се усташе нису усуђивале да дођу, па је оно представљало, мање-више, сигурно склониште за српски народ. Тако је бивало до новембра 1941 када на Каменско стижу Јакоб Блажевић, Марко Орешковић, Јуре Наглић и други, који су, наводно, дошли не као Хрвати, него као комунисти, представљајући се српском народу као браћа и борци противу окупатора. Њима су се придружили Ђоко Јованић, Милан Жежељ, Милан Шијан и још неки други Срби, чланови КП. На Каменском су положене прве заклетве партизана и истовремено ту су сачињени спискови Срба које треба ликвидирати у интересу КП и тзв. принципа братства и јединства народа Југославије. Тако су се ненадно, такорећи напречац, некадашњи раздрагани клици и песме српских личких чобана претворили у крике деце, јауке мајки и запевке сестара. Хрватиусташе се нису усуђивали да дођу на Каменско и да на њему убијају Србе, али су то, на један неочекивани и свиреп начин, по рецепту усташа, успели да ураде Хрвати-комунисти.

Прве српске жртве пале од руке Хрвата-комуниста су закопане на Каменском у Бијелим Потоцима. Тако је ту поникло прво “гробље братства и јединства” у коме су сахрањивани само Срби. После гробља Бијели Поток поникла су гробља Бунић и Подлапача, у којима ће бити сахрањено око 2000 најугледнијих Срба Лике од оног дана кад је на Каменско закорачила нога Јакоба Блажевића и дружине до септембра 1943 године. У то ће време доћи до четничких формација у Доњем Лапцу и Каменско ће постати ново поприште љутих и крвавих борби. КП је имала два различита програма, један који се примењивао на Србе и други на Хрвате-усташе. Срби у партизанским редовима су то увидели и то понекад покушавали да исмејавају. Као пример за то двоструко држање може да послужи напад на Подлапачу. Тада су се усташе разбежале куд који на све стране, преко Вребачких Стаза ка Госпићу. КП је тада наредила да се усташе не убијају, него да се живи хватају. У наређењу је стајало: “ако не можемо да их похватамо живе да на њих не пуцамо, пошто су то све добри заведени Хрвати”. У том нападу, сем погинулих, остале усташе су се бекством склониле на сигурна места, па су борци ухватили само једног оригиналног живог зеца, који у борбеној хуци није умео да се снађе и да побегне. Но и тог зеца су борци пустили да бежи, па је идућег дана поводом тога случаја на зидним новинама, које је свака јединица редовно писала, Мишо Дракулић написао: “Приликом претраживања Вребачких Стаза ухватили смо једног живог зеца и пошто смо му објаснили наш циљ борбе и упознали са идејама и програмом Партије, гарантовали смо му живот и пустили на слободу”. Кад је Јакоб Блажевић дознао за овај напис, призвао је Дракулића у свој штаб и питао да му објасни шта је мислио са оним написом о зецу. Без устезања, Дракулић је одговорио да је тим хтео да каже да је зецу објаснио циљеве наше борбе исто као што се то објашњава и усташама који се ухвате живи. Тада је Блажевић, бесно љутит, истерао Дракулића из штаба. Партизанско ослобођавање територија је била само гола фантазија. Окупатори су почетком 1942 одлучили да напусте многе стратегијски мање важне тачке и просторе по целој Југославији, са сврхом да створе резерве

људи за Афрички фронт где су имали велике потешкоће са Савезницима. Чим би које место окупатори напустили, комунистн су улазили у њега са својим наоружаним групама и ударали на велика звона и проглашавали да су га у жестоким борбама “ослободили”. Стварна ослобођавања појединих територија вршили су четници у 1941 години, кад су потискивали усташе и окупаторе из мањих и већих места. У то време за комунисте се нигде није чуло.

ОДЛАЗАК У ПАРТИЗАНЕ До априла 1942, смишљеном и добро организованом пропагандом, комунисти су успели да многим Србима представе своју активност у Лици као борбу противу “мрског окупатора и усташа, противу убица српског народа и оних што пале српске домове и муче и убијају српску децу и жене, као и противу зликовачке усташке завере, чији је циљ потпуно уништење Срба Крајине”. Те речи су падале као мелем на душе Срба Крајине и на њихова српска срца пуна тешких рана, па пошто је то добро знала, КП је сву своју пропаганду усмерила у томе правцу у борби за освајање српских народних маса. За сеоске младиће, као што сам у то време и ја био, оваква пропаганда имала је убиствен утицај, и комунисти су њом задобили довољан део српског народа да могу даље да делују без бојазни од општег српског револта. Ми који смо били дорасли за борбу и већ учествовали у четничком устанку, нисмо више били слободни да сами решавамо о сопственим будућим намерама, и многи су размишљали како поново да дођу до четника и да се на тај начин извуку из комунистичке спреге. Али повратак у четнике сада је постао као плава жеља, као фантазија, јер би тим одласком ставили на коцку животе најмилијих и неке од њих, ако не и све, послали у сигурну смрт, с обзиром да су комунисти, исто као и усташе, били према Србима без милости. Тих дана био је сазван збор народа у Мазину и на њему је говорио Гојко Половина, Србин, син ових крајева, кога је КП баш због тога и послала. У почетку говора Половина је био умерен. Говорио је о рату уопште, о страдању српског народа и о потреби удружене борбе за опстанак Срба. За разлику од других комунистичких говорника, Половина је отворено рекао о усташким крвницима и завршио позивом младих људи да се добровољно пријављују у народно-ослободилачку војску. —Они који желе да се добровољно јаве у народно-ослободилачку војску нека иступе неколико корака напред, — рекао је, уверен да ће се јавити сви млади људи, или бар добра већина. Међутим, од 500 младића на збору одазвало се само 12, што је био очигледан доказ да Срби немају поверење у

Партију, па је, видевши то, говорник побеснео и почео опет да говори, али не онако умерено као у почетку, већ по линији партијских интереса, а не по линији животних интереса српског народа, и више није помињао усташе, него само окупаторе. —Они који су способни за борбу, а буду и даље остали код својих кућа, сматраће се колаборатерима са окупатором и непријатељима народноослободилачке борбе, — запенушио је Гојко Половина и беснео све док нас претњама није убедио и док нам није јасно ставио на знање: ако нас не побију усташе то ће свакако учинити комунисти. Тада смо недвосмислено сазнали да немамо куда другде осим у партизане, са бледим зрачком наде у нашим мислима да ће се ситуација изменити и да ћемо успети да испливамо из вртлога у који смо невољно упали. Под таквим околностима покушати бекство у четнике значило је ставити под нож животе својих најдражих, па сам тако и ја мислио и других 500 српских младића присутних збору, и сви смо се јавили за народно-ослободилачку војску. Речено нам је да сутрадан дођемо на исто место и да собом понесемо само најпотребније. Кад сам се вратио кући, мој отац, који је сасвим јасно сагледавао оно што се око нас дешава, зачуђено ме је погледао кад сам му рекао да идућег дана идем у партизане. —Какве партизане, забога! Знаш ли ти ко су они? — љутито је говорио, а ја нисам хтео да му кажем да одлазим због њега и фамилије, него сам рекао: — Па иду сви. — Јеси ли ти, мали, сигуран да то није превара? — питао је отац са неверицом и као зачуђено. —Није то никаква превара, — одговорио сам у покушају да ствар поставим тако да је отац прихвати и да по мом одласку што мање страхује за мене и за живот целе фамилије. Међутим, јасно сам осетио да је отац остао неубеђен и, чак, као разочаран и још више забринут, јер је боље увиђао шта се том игром смера. Сутрадан је

на зборно место стигло око 250 младића и кад смо постројени пред нас је стао командант групе одређен од Партије, морнарички наредник Богдан Дукић. У Мазину смо остали две недеље на некој врсти војничке обуке: престројавање, развијање у стрељачке стројеве и руковање разним ватреним оружјем, при чему је највећа пажња посвећена постројавању. КП је од самог почетка тежила да од нас начини слепе послушнике, па је у том смислу у нас усађивала челичну дисциплину и послушност старешинама. Од Партије одређене старешине постали су нека врста наших нових богова, који су нам говорили више о негативностима у предратној Југославији, него о партијском програму и циљевима, и о предстојећој борби са усташама и окупаторима. Посматрајући шта се с нама чини, отпочео сам све чешће да се присећам очеве сумње да је дела ствар добро намештен трик. Натраг нисам више могао, управо нисам нигде другде могао, јер су свуда око нас, на сваком кораку, били наоружани партизани. По завршеној краткој обуци изделили су нас у две чете и ја сам припао чети којој је командир био жандармеријски поднаредник Илија Крајновић из Брувна, па смо одмах кренули за Губачево Поље, где смо остали недељу дана вршећи извиђања. Али уместо да извиђамо и прогонимо усташе и окупаторе, мн смо извиђали према Вучипољу и Глогову које су држали четници и бранили од усташа и Италијана. Ту је у свима нама зачета прва велика сумња у искреност КП и пред очима нам је прснуло сазнање, да је главна сврха комунистичке борбе уништење четника, пошто су им они једини били озбиљна сметња за узимање власти, основног и главног циља КП и њеног рада током целог Другог светског рата. Комесар чете био је Стево Грубишић, највећа кукавица коју сам у животу срео. Пошто није имао никакво образовање његово се комесарство, углавном, састојало у прикривеном прислушкивању кадгод су борци разговарали. Једном сам га приметио како се кришом привлачио двојици бораца који су седели крај пласта и разговарали. Дуго је остао непримећен ослушкујући о чему разговарају, па им је напослетку приступио и са њима започео разговор. Био сам сигуран да је и Грубишић један од оних типова спремних да убију и рођену мајку да би се додворили Партији.

Док је у другим крајевима Крајине узимала маха четничка контрареволуција, ни комунисти ни усташе нису мировали. Комунисти су у Кореници и Доњем Лапцу започели са мерама предострожности: мање сумњиве Србе су пуштали кућама где ће чекати да их КП позове у војску, а више подозриве убијали. А усташе су и даље вршиле испаде из својих гарнизонских база, пљачкале и убијале народ, и рушиле и палиле српска села. Кад су усташе у мају 1942 заузеле и запалиле Љубово оне су цинички певале: “Тужан гледа из планине Јово како гори гвоздено Љубово” .... Иако је Љубово било у усташкој држави они нису могли никако у њега да уђу док год КПХ конспиративним радом није успела да разбије четничку групу Јовице Сердара, хапсећи самог Јовицу и издајући налог да се побије неколико његових најбољих четника. За Блажевића је Љубово у четничким рукама било трн у оку, а за Павелића и усташе велика поруга пред њиховим заштитницима и савезницима. Оно што није могла да учини Павелићева усташка војска за годину дана, урадила је КПХ за кратко време применом сасвим других метода, па су тако, захваљујући КПХ, усташе постигле оно што су одавно желеле да учине од Љубова: пепео згаришта. До јула 1942 сукоб између партизана и четника попримио је пуну непријатељства и крваву форму. Обострано супротстављање више није било искључиво војничко, него и политичко, економско и друштвено. Док су четници настојавали да хумано поступају према заробљеним партизанима и избегавали непотребна убиства, чак и у самој борби, комунисти су били одлучни у супротним поступцима, тј. да баш на бази потпуног терора створе највиши степен страха и да помоћу њега развију надмоћност над непријатељем, па у свом насртају нису штедели никога, чак ни нејач, жене, децу и старе, исто онако као што су чиниле усташе. До лета 1942 КПХ је успела да неке од Срба, који су прихватили партијско политичко “вјерују”, обману и да од њих начине садистичке наказе. Додуше, то су били изузеци међу Србима, али су по карактеру недела

били на нивоу самих Хрвата који су они достигли кроз усташки злоделни покрет. Акције ових одрођених Срба биле су дириговане из хрватског центра у Загребу, у коме су, једни поред других, седели Хрвати-усташе и Хрватикомунисти и у злочинима сарађивали. Кроз цео јуни 1942 борба комуниста сводила се на простор око Грачаца, са циљем да суже четнички утицај на српски народ тих крајева. Војнички надмоћнији, четници су успевали да повремено врше испаде из Грачаца и да туку и разбијају комунистичке борбене формације, али нису могли да штите Србе појединачно од оних комуниста који су користили познавање земљишта и услуге одрођених мештана, па упадали у српске домове и репресивно терорисали укућане четника бораца. Увиђајући да војнички неће никако успети да паралишу четнички утицај, и да убиства Срба, која су дотада починили, нису ни изблиза постигла очекиване резултате, КПХ је одлучила да примени још крвавији терор над српским становништвом, као и према партизанским борцима за које је постојала вероватноћа да нису потпуно прихватили партијски програм. Партизанском батаљону “Бићо Кесић” је наређено под претњом преког суда да потпуно спречи четничке продоре из Грачаца према северу, па пошто је овде био ангажован директно Главни штаб КПХ, команда батаљона је била свесна тешких последица ако наредба не буде успешно извршена. Знајући да су четници војнички надмоћнији, команда батаљона је затражила од Главног штаба помоћ у људству и оружју, и та је помоћ стигла у виду чете скојеваца, која је имала да делује по принципу фашистичких репресалија: за сваки четнички испад из Грачаца убиће по једног недужног Србина или Српкињу. Па, пошто су знали да четници делују по начелу хуманости, не дирају жене, децу и неуниформисане грађане, Партија је овим убиствима очекивала сасвим позитиван резултат. Почетком јула 1942 штаб батаљона “Бићо Кесић” позвао је командире чета на конференцију у Брувну, која је одржана у истој згради у којој су пре комуниста усташе правиле спискове Срба које треба да побију и да им одузму имовину. Штаб батаљона је изнео командирима чета најновије директиве за даљу борбу и поступак са српским живљем, па се приступило раду. Сама Партија је отпочела преко својих агената да убија и оне српске

жене које су одлазиле у посету родбини која је живела у местима под контролом четника. И док су под тим “кривицама” убијане српске жене, хрватске жене су и даље одлазиле у посету у усташка места, као што је био, на пример, Госпић, без икаквих сметњи и последица.

ВИШЕ НИКО НИ У КОГА НЕМА ВЕРЕ Док смо се налазили у Губачевом Пољу постављен сам за водника првог вода у коме је водни делегат био Раде Гутеша, који је пре рата завршио четири разреда гимназије и, у недостатку образованијих људи, представљао нашу интелигенцију. Делегат другог вода био је Тривун Гутеша, који је завршио четири разреда грађанске школе. Нас тројица, Раде, Тривун и ја, осећали смо да нешто није у реду са овим нашим “новим” друштвом, које је, уместо напада на Италијане и усташе, окренуло фронт према четницима који су чували два велика српска села да их усташе и Италијани не потамане. Били смо сва тројица узајамно одани, иако смо се налазили у приликама у којима је човек као дивља животиња морао да буде крајње опрезан. Требало је да се што мање говори, да се ником не поверава и исповеда, да се ником не верује и да се без престанка увек, отворених очију и начуљених ушију, мотри и слуша око себе. Такав начин неприродног живота ужасно замара и обеспокојава. Али нас тројица смо се ипак кришом дошаптавали и узајамно поверавали кад год би нам се указала прилика, иако смо знали да је сваки наш шапат и корак могао да се претвори у додир са смрћу. Требало је само један комесар, рецимо као Грубишић, да нас погрешно чује и пријави команди, па да очас будемо покојници. Дошаптавањем смо се договорили да, уколико је могуће, што пре бежимо за Грачац, у четнике. Била је то дозлабога тешка и ризична одлука, посебно за Раду и мене, јер смо имали фамилије са бројним члановима, које су се налазиле на земљишту које су контролисали комунисти. Тривун је могао да буде хладнокрвнији, јер су њему комунисти већ уништили целу фамилију још у првом налету. Тад су му побили 14 чланова непосредног сродства, међу којима 5 браће и оца, једном речју затрли су му све, угасили родно огњиште до пепела. А таквих трагедија Срба било је безбројно. Па и поред свих тих ужасних грозота комунисти су нам свакодневно пружали пропаганду да су усташе заведени наивни Хрвати и да су четници једини и прави душмани народно-ослободилачке борбе и рушиоци принципа тзв. братства и јединства народа Југославије, иако су, у ствари, четници у то време, и у току целог Другог светског рата, били једини заштитници српског прогоњеног народа. Са оваквим паролама Хрватикомунисти су већ тада покушавали да са хрватске “најновије повјеснице” сперу срамоту коју су Хрвати-усташе у њој неизбрисиво записали.

Раде и ја смо били свесни да ћемо бекством ставити на коцку животе наших фамилија, и ко год није имао прилику да буде у таквој ситуацији не може у потпуности да схвати дубину душевног сукоба који таква ситуација ствара у људском бићу. Једне вечери Тривун је био послат у патролу и више се из ње није вратио, успевши да се домогне четничких положаја, са чиме се остварила његова велика и неугасива жеља да постане љути и безмилосни осветник својих најмилијих побијених од комуниста. После његовог бекства Раде и ја више нисмо могли да се макнемо ни корак, а да нас не следе и вребају нечије очи, нити да проговоримо, а да нас не прислушкују нечије скривене уши. Поводом тог бекства испитивао нас је комесар Грубишић у покушају да од нас сазна да ли смо били упознати са Тривуновом намером, јер нас је више пута виђао заједно, али од нас није могао ништа да извуче. У тој чети остао сам још три недеље и за то време комесар Грубишић ми је, неподношљивим тортурама, одузео 10 година живота. У његовој личности ја нисам видео политичког комесара КП, него животињу, звер у људском облику, човека без икаквих моралних вредности, хуљу и најокорелијег зликовца, па сам, гледајући га, још јасније него дотада увидео, да је Комунистичка партија међу Србима управо такве карактере тражила и налазила у појединцима типа Грубишића, с обзиром да у сваком житу има кукоља, па према томе и у сваком људском друштву добрих и рђавих. Ако је неко сличан Грубишићу постојао у неком српском селу Лике, КП га је проналазила, обрађивала и награђивала за злодела која је за њен рачун чинио. Вио је 3 јуни кад смо најзад кренули ка Удбини. Међу српским партизанским борцима гунђање је бивало све гласније уз приговор што не нападамо усташе, него извиђамо према четницима и застрашујемо српски свет по селима. Да би нам се, ваљда, осветили за та сашаптавања, КПХ нас је упутила на Удбину коју су држале усташе добро наоружане и укопане. Чета у којој сам се налазио имала је 114 људи, све Срби, без иједног јединог Хрвата. Командир нам не рече куд идемо, јер ни сам то није знао, само нам је дат правац покрета без означавања циља. У међувремену КПХ је обавестила (преко једне Хрватице) усташе у Удбини, да се ближи српски напад, па су нас

усташе сачекале спремне и ватром свих оружја покосиле наше редове као што се косом трава коси. Од 114 бораца моје чете остало је живих само 12. У одступању од Удбине сусрео сам Луну Поповића, његовог брата Косту и сина Марка. Луне ми шапну: “Нитоња, виде ли ту гадну издају?” “Видео сам”, одговорио сам уз позив да бежимо у четнике. “Како ћу да будем убица своје фамилије”, рекао је Луне и додао: “Не могу да их извучем у Грачац, а да ови разбојници не примете. Чим будем могао видећеш ме у четницима, а ти, брате, не чекај, него бежи одмах. Уосталом, брате, немој мене да слушаш, него чини по својој српској савести. Као што и сам знаш данас је наступило такво доба да се ником не може дати добар савет, нити коме да верује. Око нас су Хрвати-усташе, а међу нама Хрвати-комунисти. Што год покушамо да урадимо за себе и своје, они, једни или други, вребају да нас у томе онемогуће. И само једна реч изговорена на незгодном месту може да одува живот. Но, знам да и ти о својима мислиш. Међутим, као што увиђаш, ни ти ни ја нисмо благовремено о томе размишљали”, завршио је Луне и отишао. Те његове речи, искрено изговорене, натерале су ме да још једном размислим о бекству у четнике и да при том разумно и брижно преиспитам и одмерим шта би тај мој гест значио у последицама за моју фамилију.

УЦЕНА После нашег пораза на Удбини послали су ме у Кореницу на командирски курс. Са тим одласком наслутио сам прилику да стекнем довољно поверења партијских људи, па да прекину да будно прате сваки мој покрет. Поред тога, сада сам у себи стално носио мисао како непримећен да дођем до фамилије, па да заједно одбегнемо у Грачац. Наставници командирског курса у Кореници били су сви Срби, бивши официри војске Краљевине Југославије, међу којима капетани Данило Латас и Илија Павловић и поручник Дане Рајчевић. Било је 126 курсиста, сви Срби, представници свих крајева српске западне Крајине. Оно мало Хрвата што је било у партизанима већ су се били испели на високе командантске и комесарске положаје, и њих КПХ није ни покушавала да шаље на било какве курсеве, јер су били одавно “партијски стручно школовани”, па су та знања сад практично примењивали на српском народу. Курс је трајао шест недеља и по завршетку био сам упућен за командира чете у батаљон “Миће Радаковића”, баш у времену кад су се комунисти припремали за крвави обрачун са четницима у Грачацу, па је, ваљда, ради записа на страницама историје тих дана, било нужно да на командирским положајима у том оштром обрачуну буде што више Срба. Пре него што сам отишао у јединицу било ми је дозвољено да одем кући. Објаву за четири дана одсуства дао ми је командант школе са наређењем да је предам партизанској команди у Брувну. Код куће су ме моји дочекали радосно, али забринуто, као што је, уосталом, тих дана био брижан цео српски народ, нарочито Срби западних крајева Југославије. Српски народ није још био освешћен од утисака панике коју су изазвали хрватски усташки покољи, а већ их је изнова захватио нови немир произишао из страха од новог терора, опет хрватског, али, за разлику од првог, сада од комунистичког, па с тога опет нити је ко смео куда да се креће, нити шта да говори. Српски народ је, по кратком поступку, пребачен из једног у друго ропство, из усташког у комунистички терор. Иницијатори и извршиоци првог ропства и терора били су Хрвати-усташе, Павелићеви људи, а покретачи и

извршиоци другог, Хрвати-комунисти, шефови КПХ, а и једни и други су оперисали из истог центра, Загреба, и по истим методама рада. Кад сам стигао свом дому сетио сам се да ми је у школи речено да најпре морам, пре него што одем кући да се пријавим команди места да сам стигао у село. Отишао сам у команду места и тамо сам нашао Ђоку Јованића. Устао је одмах као да ме је очекивао и честитао на завршеном курсу и позвао ме напоље “да будемо сами” да са мном разговара. Отприлике унапред сам знао шта има да ми каже и нисам желео да неко ишта од тога чује. За комунисте је било важно да најпре сваког од нас наговоре да убијемо понеког од наших сељака-суседа Срба и да тако порушимо мостове за повратак, другим речима да се тако, хтели-не хтели, сами одродимо и отпадимо, и повежемо са Комунистичком партијом. Кад смо, затим, изашли напоље, жене и чељад које смо напољу затекли погледали су за нама као у два брата разбојника. Пошто ми је, као увод, испевао неколико познатих класичних комунистичких фраза, прешао је на оно због чега је дошао. —Ти си, Нитоња, сада завршио официрску школу у народноослободилачким редовима, и то је, као што сам знаш, висока част, — рекао је некако покровитељски, па додао: — Сада од тебе зависи да ли ћеш да се бориш за највећу част у народноослободилачкој борби, односно да постанеш члан Комунистичке партије. Ја сам упорно ћутао, а Јованић је наставио: —Ти ћеш, Нитоња, постати члан Партије врло брзо, у ствари одмах чим обавиш један поверљив задатак. Наиме, треба да ликвидираш издајице народно-ослободилачке борбе и непријатеље братства и јединства народа Југославије, Стеву Плећаша-Рољана и Мићу Обрадовића. Очекивао сам да ће Јованић тако нешто од мене да тражи, једино нисам знао ко треба да буде жртва, па ме то није нимало изненадило. Изрекавши ту уцену, после које би требало да стекнем “највећу част”, да постанем члан КП, Јованић ме је гледао право у очи, а ја сам се окренуо и пошао даље, остављајући утисак као да размишљам. Увек у мучним приликама у мислима

прво ми искрсне моја фамилија. Исто овако, као што је од мене овај српски главосеча сада тражио да убијем брата од стрица Рољана и кума Мићу, тако ће од неког другог сутра да захтева да убије мог оца или да ликвидира целу моју фамилију, само да би доживео “највећу част” и постигао “највећи животни домет”, да буде члан КП. Бацао сам погледе по околним голим и убогим личким брдима, по сивом стењу и белом камењу, и размишљао како су се негда за ове кршевите поребрине и пустопољине деценијама борили наши преци, да би ти исти крајеви данас изнедрили оваквог зликовца као што је Ђоко Јованић. Магновено, укрштале су се у мојој глави најтеже мисли. Поред мене више није стајао пропали ђак суботичке гимназије, него јањичар хрватске Комунистичке партије сав огрезао, од темена до стопала, у крви српске браће, одрод, крвник, сотона, људско ништавило. — Мислим да се Рољан овуда некуда шуња, можда чак и у твојој кући, али мене се то не тиче. Главно је у свему да урадимо оно што од тебе, преко мене, тражи Партија и тада ће све бити у најбољем реду. Са тим ми је Јованић недвосмислено ставио на знање да сумња у моје укућане да скривају Рољана и да, према томе, ја немам никаквог другог избора него да тог човека лишим живота. У противном, неће све бити у реду, другим речима сви ће моји страдати, а с њима свакако и ја. —Не верујем да је Рољан игде овде у близини, — рекао сам онако, тек да штогод кажем, у намери да се отресем Јованићевог непожељног присуства. Зато сам додао: — Он је највероватније у Грачацу. —Нитоња, ја не знам да ли се Рољан крије у твојој кући, али засигурно знам да није у Грачацу, — рекао је као мало срдито. — Него уради оно што ти рекох, па ти заузврат гарантујем да твоје укућане неће нико да дира, а ти ћеш сместа постати члан Партије, што је данас, по свему мерећи, највећа част у животу сваког грађанина. Око мене све је почело да подрхтава, да се окреће, љуља и преврће.

—Ако нећеш да лично ликвидираш Рољана и Обрадовића, од којих ти је један брат од стрица а други кум, а ти онда нађи неког другог да то за тебе учини, а записаће се у твоју корист, као да си лично извршио наређење. Кад смо се растали био је још увелико дан, а мени је пред очима био мрак као у паклу, као да ми се не само вид замрачио, него да ми је и сва памет одбегла. Нисам могао више ништа да мислим. Покушавао сам да пронађем какав идући корак да учиним, али је мозак отказивао послушност. То је случај кад у човеку обамре све, свака нада, свака животна искра, слично као код многобројних наших несрећних људи које су усташе похватале, а они, обамрли, нису ни покушавали да беже и тако доживели сигурну смрт. — Зар да убијем брата Рољана или кума Мићу? — чуо сам у себи гласно питање савести, које је бучно добовало целим мојим бићем по такту откуцаја срца. Те ноћи нисам могао око да склопим. Кад сам се мало смирио почео сам да размишљам и у једном тренутку решио да се сместа вратим у јединицу, иако сам имао четири дана одсуства. Замишљао сам да свој брзи повратак искористим као изговор да нисам имао времена да извршим Јованићево наређење. Међутим, након краћег мирнијег размишљања, закључио сам да Јованић не би то примио као оправдање, него би, највероватније, сматрао да нисам хтео да извршим наређење и самим тим би ме прогласио непријатељем народно-ослободилачке борбе, што је по партијском уском мерилу значило осуду на смрт. Остао сам код куће да преноћим избегавајући да разговарам са укућанима. Отац ме је посматрао очигледно брижно и тачно оценио да ме нешто врло тешко мори, али ме није питао, јер је унапред знао да му се не бих исповедио и да би ме тим питањем ставио у још тежу недоумицу. “Покушаћу да ноћас нешто смислим”, рекао сам себи лежући. Међутим, већ је била одмакла и поноћ, а крила сна још нису склапала моје очне капке. Отац је био уредио да будем сам у соби да би се пристојно одморио. Осамљен у богомданој сеоској ноћној тишини могао сам да размишљам о свему. Ово је била револуција кад нико није био сигуран у живот, нити је појединац могао да штити било кога дуго времена. Неки људи, као што сам и ја био, заносили су се мишљу да извесним својим поступцима

могу да заштите своје најдраже, па сам, попут многих других, и ја отишао у партизане у намери да бих заштитио фамилију, а сада, кад сам се нашао међу њима, требало је да убијем брата од стрица и кума да бих заштитио своју фамилију. Од кога? И зашто? Сутра ћу, можда, морати да запалим кућу најбољем пријатељу, или добром суседу, или, чак, и неко српско село да претворим у прах и пепео опет из истог разлога: да бих заштитио своју фамилију. И тако би се уцене ређале унедоглед. Како бих се потом борио са својом савешћу ако бих у овом сивом вртлогу на крају крајева неким пуким случајем остао жив? Ако погинем отац ће рећи, у поверењу, другима у селу да су ме убили комунисти, и кад се то разгласи онда ће и њега и целу фамилију Хрвати-комунисти ликвидирати као непријатеље народноослободилачке борбе и рушиоце принципа тзв. братства и јединства. Таквим горким злослутњама у мени није било краја и ја сам знао да нећу да заспим. Устао сам и изашао кроз прозор да укућани не би приметили. Одлучио сам да идем да тражим Рољана. Знао сам да моји ништа о њему не знају, јер је Рољан био озбиљан човек и никад му не би пало на памет да се скрива у мојој кући и да тиме ризикује животе свих мојих. То је Јованић смислио да би ме што лакше приволео да убијем Рољана. Знао сам ко је упознат са Рољановим кретањем, па сам полако и опрезно кренуо у том правцу и добио обавештење где је Рољаново скривалиште. Кад сам пришао Рољан ме је зауставио на неколико корака позивом: — Стој! Ко иде? — Нитоња, брате Рољане! — Јеси ли сам? — Потпуно сам. — Приђи, али сасвим полако. Кад сам прилазио он ми је притрчао и братски ме загрлио. — Немам много времена, Рољане, да с тобом дуже будем и нашироко разговарам. Потребно је да ти само неколико речи кажем и да те унапред замолим да ме схватиш. Одмах се спремај и иди у Грачац. То исто реци и

мом куму Мићи Обрадовићу. Од твог и његовог одласка тамо зависе животи и моје фамилије и мој, и, молим те, не питај ме за објашњење зашто то од вас тражим. Реци четницима да комунисти међу њима имају достављаче и да се добро пазе. — Пружио сам му братски руку и додао:— Брате Рољане, молим те учини то што ти рекох! — Све ће бити као што си ми казао. Ти знаш, Нитоња, да сам увек био за то да један другом помогнемо кад год затреба. Није ни потребно да ми објашњаваш моју претпоставку да су од тебе захтевали да мене и Мићу убијеш. То је њихова уобичајена прљава тактика кад год хоће неког новајлију вечито да вежу за Партију, па томе јаднику остаје само: у Партију или у гроб. Сутра ћемо и ја и Мићо бити у Грачацу, не брини. На растанку сам му дошапнуо да ћемо се ускоро видети у Грачацу, ако ме дотле не лише живота. После три дана вратио сам се у јединицу и отишао у команду места да се пријавим по уобичајеној пракси. Тамо сам нашао комесаре чета и батаљона, као и команданта батаљона, и одмах се уверио да је њихова обавештајна машина радила брзином одсева муње. Били су већ обавештени да су Рољан и Обрадовић стигли у Грачац. У команди места нису ми ништа казали, али се међу борцима о томе већ и наглас говорило. Ком-партија је од самог почетка посветила највећу пажњу развоју обавештајне службе, не само у областима којима би овладала, него и у четничким крајевима. Осим неколицине, сви ти обавештајци су били аматери и онај ко је познавао операције комуниста могао је лако да их заобиђе и избегне. Њихов основни задатак био је, углавном, да понеког од Срба оптуже код команде места, па да га затим КП означи као непријатеља народноослободилачке борбе и онда би тај убрзо изгубио живот. За комунисте је обавештајна служба овакве врсте имала далеко већи практични значај, него сама борба против окупатора. Помоћу рада ових обавештајаца комунисти су се попели на власт у Југославији. Сеоски одборник био је шеф локалне обавештајне службе и било је довољно да као такав било зашта оптужи макар само једног Србина, и чим га Партија ликвидира одборник је бивао стално везан за њу. Понеки од одборника су искоришћавали створену хаотичну

ситуацију да се свете својим сељанима с којима одраније нису били у добрим односима. Партија је знала за такве случајеве, који нису били малобројни, и, уместо да их сузбија, она их је подстицала и подржавала. У ствари, то је био један од најважнијих елемената који је Партија користила за разбијање и уништавање националних осећања Срба Крајине. Комунистичка партија Лике је започела своје деловање са једним хрватским дрводељом-радником Ивом Гржетићем, кога је увела за члана Централног комитета 1923 године. Међутим, рад Партије је био замро више година док у ове крајеве није био послан Акиф Шеремет, члан ЦК КПЈ, који је успео да обнови рад КП у Госпићу, и, отада па до Другог светског рата, Партија је у Госпићу деловала заједно са усташком организацијом и Хрватском сељачком странком. Њихов заједнички циљ је био рушење Југославије и успостављање самосталне хрватске државе. У ствари, у многим хрватским местима у Лици комунисти су тим путем успевали да буду на челу ХСС. Комунисти Госпића су били уско повезани са комунистима Перушића преко Дивка Будака и чланова Павла Грегорића, Јакоба Блажевића, Иве Чачића, Хубера Видаковића и Драга Марушића, сва шесторица Хрвати, па су, заједно с другим хрватским групацијама, већ тада помагали формирање хрватских крижарских организација за борбу противу српског четништва, које су доцније претворене у усташке. Да би могла лакше легално да ради, КП између 1936-38 подржава “Сељачку слогу” (Хрватска господарска слога) и чини исто тако покушаје ширења партијског уплива на Србе у Лици помоћу организације “Сељачко коло”, у које су се прикривено увукли.

УСТАШКО-КОМУНИСТИЧКА СПРЕГА НА ДЕЛУ У команди места су ме испитивали два сата, па пошто нису сазнали оно што су желели, поново су ми нагласили да сам млад и храбар човек, и да ме чека велика будућност у народно-ослободилачким редовима. —У реду, другови, могу ли сад да обиђем чету? — упитао сам, осећајући да је моја позиција код њих на стакленим ногама и да је боље да с њима што мање разговарам. По самим питањима, која су ми током саслушавања постављали, било ми је сасвим очигледно да је с њима претходно разговарао Ђоко Јованић. У револуцији човек врло брзо развије танано чуло сагледавања скривене истине и лако може да оцени кад гранични међаш, који раздваја живот од смрти, постане преузак. Чета ме је хладно дочекала, отприлике као непожељног члана. Они који су већ били подлегли пропаганди гледали су ме као непријатеља идеје за коју су веровали да ће да им донесе рај на земљи и блажени утопистички живот, како је теоријским програмом Партија обећавала у лову на народне масе. То је била идеја од које су очекивали и лички заведени сељаци да их, евентуално, пребаци из тихог и сивог личког остењака на бурно шеталиште великог града, где су дотада само тзв. буржуји живели. Они, пак, који су осећали исто као ја, избегавали су да се макар и погледом са мном сусретну, у стрепњи да их поглед не разголити и баци у немилост свемогуће и бездушне Партије. По мом реаговању Јованић је претпоставио да нећу извршити његов налог, па је пожурио да у команди места и мојој јединици створи за мене непријатно држање. Мало затим кренули смо на положаје према Широкој Кули где сам први пут сусрео Станишу Опсеницу, коме је Партија, исто као и Милану Жежељу, пуним замахом подизала углед. Док сам био у официрској школи сазнао сам да Партија намерава да ликвидира око 10.000 Срба у Лици, и унапред рачунала, ако то не спроведе, да ће и у Лици проћи као у Србији, где је била безмало сатрвена и није могла да се одржи све до доласка Толбухинове армије октобра 1944 године. Да би могли да изврше ликвидирање овако великог броја људи, комунистима су били потребни, пре свега, поједини Срби, чији би углед у Лици био такав да

њихове одлуке не би нико доводио у сумњу. Партији је био хитно потребан неко, као Станиша Опсеница, за рад у Кореничком, Оточачком и Госпићком срезу, где се у ово време налазило око 3.000 организованих четника. Опсеницу је Партија поставила за команданта батаљона, а за политичког комесара наместила му Тому Никшића, Хрвата, члана ЦК КПХ. Тако је КПХ Опсеницу не само користила како је хтела, него га и потпуно контролисала. Неоспорно је да је Опсеница био лично храбар човек. За разлику од Ђоке Јованића, који је био рођени криминалац, Станиша Опсеница је био политички заведен и уколико је био убица своје браће Срба, он је то био зато што је Партија успела да од њега изгради убицу. Међутим, Јованић је био избачен из суботичке гимназије не зато што је био политички активан, него стога што је по природи глуп и од малих ногу криминално настројен, што се посведочавало у његовом понашању према професорима. Опсеница је био више префињен човек, и ко га није познавао могао је у њему да нађе извесну симпатичност, чак и привлачност. Према Опсеници сам се и ја од почетка осећао некако слободно, а према Јованићу затворен и резервисан, јер сам од првог нашег сусрета у њему оценио овејаног разбојника. Неколико дана пре него што сам сусрео Опсеницу чуо сам да је на једном месту изразио велико жаљење што је дошло до сукоба између четника и комуниста, до братоубилачког рата. Да би маскирао главне циљеве КПХ, сам Никшић је разносио снажну пропаганду по Лици и истицао: да није било Станише Опсенице не би више било ни Срба у Лици. Знао сам да је ово само партијска обмана, као и све друго што она јавно говори, јер, иако је Опсеница био добар борац, он у Лици није значио неко нарочито српско име. Био је познатији међу комунистима, него код Срба и четника уопште. Али, снажном и планском пропагандом Партија је у народу створила једну специјалну психозу, на којој је почивало веровање: ако Опсеница неког оптужи као народног непријатеља онда је тај доиста крив, и онда се то усваја као праведна одлука заснована на истини. У то време Владимир Бакарић се налазио на територији Лике и Кордуна међу самим устаницима, али је у исто време држао редовне и тесне везе са усташком организацијом у Карловцу. Уска сарадња са усташком организацијом и заједничка борба против надмоћнијих Срба у Београду, била је једна од предратних смерница КПХ. Тако је Павелићева Хрватска била

једина нацистичка земља на свету, у којој, после напада Хитлера на Совјетски Савез и током Другог светског рата, нису хапшене вође Комунистичке партије. Тако ће сви високи руководиоци КПХ бити нетакнути и преживети рат, осим појединаца које је Партија сама решила да ликвидира, као што су били Раде Кончар-Брко, Станиша Опсеница и много касније, из сасвим других разлога, Рибар, Хебранг, Жигић, Арса Јовановић и други. Истовремено, кроз ратну ватру храбро ће изгинути 90% четничког вођства, а током рата Хрвати-усташе убиће преко 600.000 Срба и Хрвати-комунисти ликвидираће око 250.000 опет само Срба, и једни и други из истог разлога, да би свој “хисторијски простор очистили од влашке гамади”. Док сам био у партизанима мене је највише болело што партијци нису испитивали прошлост ниједног Хрвата, док су за сваког Србина истраживали све детаље из ранијег живота, поред осталог: шта је радио пре рата, за кога је гласао, где је живео, с ким се дружио итд. Ником у партизанима није сметало што је у мају 1941 Владимир Бакарић апеловао на чланове КПХ да се својски ставе на расположење властима нове тзв. Независне државе Хрватске и да помогну завођење реда, рада и мира у њој. Исто то је препоручио свима Хрватима и др. Влатко Мачек, вођа ХСС. Доцније, кад су четници претили да претворе у прах целу хрватску државу, Бакарић је одлазио међу њих и певао с њима четничке борбене песме, и ни тада ни касније нико није постављао питање о његовој прошлости. А кад су хрватски комунисти успели, инфилтрацијом и триковима, најпре помоћу прикривеног, а мало затим и јавног терора, да преузму контролу над бројним оружаним четничким јединицама, Бакарић је наставио шуровање са усташама и, у договору са Хебрангом, водио преговоре са Павелићевим маршалом Кватерником о узајамној помоћи за борбу противу српских четника. По једном споразуму ове тројице, Кватерник је доставио три вагона муниције и оружја комунистичком штабу за Лику, а пре тога упознао са овим споразумом Павелићевог министра војних послова др. Младена Лорковића који га је одобрио, па су и оружје и муниција испоручени на Каменском у надлежност ОК КПХ за Лику, преко секретара комитета Јакоба Блажевића. Том приликом сусрели су се Хрват-комуниста Иво Рукавина и његов полубрат усташа Јуцо Рукавина, највећи убица Срба Лике у прошлом рату. Поред ове двојице, овом кратком састанку присуствовали СУ Јуре Наглић и Томо Никшић, и том

приликом Блажевић се захвалио усташи Рукавини на “резонском” понашању према Србима члановима КПХ, па је Јуцо Рукавина упитао за Милована Ђиласа, са којим се упознао у затвору у Лепоглави, и испоручио му поздрав. Међутим, кад су немачке власти сазнале за тај споразум између хрватских усташа и хрватских комуниста, поставиле су захтев да Кватерник буде одмах кажњен, па је Павелић, као одговор на тај захтев, одмах сменио Кватерника и договор између комуниста и усташа био унеколико поремећен. Три године после тога Блажевић је уручио Ђиласу поздрав Јуце Рукавине и Ђилас је био изненађен и поставио питање како је дошло до додира између Блажевића и Рукавине. Блажевић је покушао да преко целе ствари пређе као преко једног неважног детаља, али је Ђилас остао упоран да то сазна и Блажевић му је изнео случај из Каменског због чега је Ђилас поцрвенео. Због овога је у ЦК КПЈ дошло до озбиљног неслагања, јер је Ђилас тражио исцрпан рапорт по тој афери сарадње усташа и комуниста. Броз је покушавао да целу ствар смири и заташка, али није у том успео. У међувремену Партију ће да затресу и други проблеми, и као резултат свега тога Хебранг ће бити смењен са положаја секретара ЦК КПХ, а замениће га Владимир Бакарић. Уплашен, Тито је молио Кардеља-Словенца да заједно са Ђиласом-Србином пренесе одлуку о промени у ЦК КПХ и са том одлуком Срби у ЦК КПЈ ће се тренутно задовољити, иако се, у ствари, неће ништа изменити, јер је уместо смењеног једног Хрвата постављен други Хрват. Хебранг ће и даље остати члан ЦК КПЈ, да би доцније постао и министар у првој Титовој влади по завршетку рата. Треба напоменути да је Хебранг 1929 године био осуђен од Суда за заштиту државе на 10 година робије и са робије изашао пред сам рат. У оптужници је било наведено “да ради са усташким организацијама на рушењу Државе Краљевине Југославије”. На робији је Хебранг упознао робијаше који ће се по паду Југославије 1941 наћи на водећим положајима и усташке и комунистичке организације. Ту се упознао и са Јуцом Рукавином, Вјекославом Павером, Павлом ПапомШиљом, Радом Кончаром-Брком и другима. После пада Југославије, иако комуниста, остао је и даље у усташком Загребу, а недалеко од њега становали су Владимир Поповић, Раде Кончар, Владимир Бакарић, Павле Пап, Лола

Рибар и многи други водећи комунисти, дакле у време кад су четници гинули у борбама са окупатором и проносили барјак устанка Крајином. Хебранг је изабран у ЦК КПХ у априлу 1941 кад су у комитету већ седели Раде Кончар, Јосип Краш, Владимир Бакарић, Павле Грегорић, Марко Орешковић, Драго Чафек и Владимир Поповић. У лето 1941 Хебранг је био одређен од Партије да организује њене војне јединице по Хрватској и с њим су у тај војни одбор ушли Марко Сименић и Јуцо Рукавина-Шпанац. Док је слободно шетао по усташком Загребу лета 1941, Хебранг је одржавао сталну везу са Вјекославом Павером, шефом усташког Политичког уреда у Загребу, кога је Хебранг такође упознао на робији у Лепоглави када су се и спријатељили. Иако су други високи комунистички руководиоци видели Хебранга много пута у друштву значајних усташа, као што су Дидо Кватерник и Јуцо Рукавина, нису поводом тога чинили никаква питања. Често су га виђали да улази у Уред друге усташке надзорне службе у Звонимировој улици број 2, на другом спрату, па ипак нису сумњали у његову партијску лојалност. Кад су Поповић и Кончар покушали да поставе питања у вези с тим, ућуткивали су их Краш и Грегорић. Шеф Уреда друге усташке надзорне службе био је Владо Сингер, са којим је Хебранг био често сатима у разговору. У истој згради налазио се и Уред-управа свих усташких логора смрти, чији је шеф био Вјекослав Максо Лубурић, као и Уред службе безбедности, чији је шеф био Виктор Томић, са којим ће Хебранг провести многе сате у разговорима кад буде проводио време у усташком затвору, у који је сам себе стрпао да не би ишао из Загреба на борбени терен, како је Партија од њега захтевала. За сва та Хебрангова дружења са владајућим усташама знао је његов добар пријатељ Павле Пап-Шиља, кога је Хебранг такође упознао на робији. Добар Шиљин друг Раде Кончар такође је знао за неке Хебрангове везе са усташама, али не све. Кад је једном приликом Кончар покушао да разговара са Папом о Хебрангу и његовом шуровању са усташама, он га је ућуткао речима: “Није сада време да о томе говоримо. Добро је имати и резерву”. Кончар није Шиљу разумео, али је ипак ућутао. Међутим, неколико дана касније, Кончар

је на састанку ЦК КПХ потегао питање састајања неких од водећих другова са водећим усташама, али су га Краш и Грегорић ућуткали рекавши да је сада за Партију време врло критично и није прилика за расправљање ствари које се односе на унутрашњи партијски рад. Али Хебранг је тада већ имао јак утицај у ЦК КПХ преко месног одбора КПХ за Загреб и наговорио чланове ЦК КПХ да се Кончар упути на терен у Сплит да организује герилске војне јединице. Са тим је Кончарева звезда у Партији почела да тамни и пада, а Хебрангова да се диже и светли. Кончар је рођен у Кончаревом крају код Плитвичких Језера 28 октобра 1911. Већ у 25 години живота (1936) био је дубоко умешан у рад КП и осуђен од Државног суда на годину дана робије. На робији се упознао и повезао са многим лицима која су издржавала казну због антидржавног рада, међу којима је био и Ђилас, поред осталих комуниста, као и усташа Јуцо Рукавина и други. У 1938 Кончар је члан месног комитета КПХ за Загреб, следеће године постаје секретар ЦК КПХ, а на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу бива изабран за члана ЦК КПЈ. Од саме појаве Кончара на партијској позорници Хебранг је у њему гледао Србина, а не партијца, и сматрао га личним непријатељем, нарочито после избора Кончара за секретара ЦК КПХ, на који је положај Кончар био препоручен и подржан од самог Јосипа Броза и Владимира Поповића, и тај њихов гест Хебранг неће заборавити до смрти. Кад је Хебранг успео да наговори ЦК КПХ преко месног загребачког комитета да упути Кончара у Сплит, он је планирао да иде даље и да Кончара поткаже Италијанима, што је и учинио и они су га ухапсили и 22 маја 1942 стрељали. После Хебранговог хапшења, које је сам удесио, Хебранг ће открити усташама и адресу Владимира Поповића, члана ЦК КПЈ, који је становао у Шоштарићевој улици број 8, па су усташе отишле да га ухапсе, али је он, на своју срећу, већ негде ишчезао. Припремајући поменуто сопствено хапшење, Хебранг се побринуо да буде и рањен од усташа, лако, наравно, па да Срби у Партији не би могли опет да указују на његову сарадњу са усташама. Међутим, приликом испаљивања метка, који је требало да га само “окрзне”, Хебрангу је повређено једно око и усташе су га хитно пренеле у болницу “Свети Дух” поред католичког Семеништа, где су убрзо

дошли да га посете Дидо Кватерник и Јуцо Рукавина. Посетила су га и два франковца код којих је становао, Ахмед Љубијанкић, агент усташке обавештајне службе и Владимир Фрајтић, са којим се као франковцем такође упознао на робији. Другог дана посетио га је лично поглавник Павелић и остао дуже у разговору. Ова Павелићева посета изведена је у великој тајности и са великих осигурањем. Пред његов улазак у болницу сви су ходници очишћени од болесника, болничког особља и посетилаца, а на вратима сваке собе стајао је по један наоружан усташки агент. Два дана иза тога Павелић ће поново посетити Хебранга и опет са њим подуже разговарати. Четири дана пре Хебранговог “хапшења” Лола Рибар је у писму Брозу казао да “ствари иду доста слабо. До сада нисмо успели да организујемо ниједну нашу војну јединицу коју би могли да пошаљемо у борбу”. Уз то напоменуо је “Старом” (тј. Титу) да се у партијским круговима у Загребу говори да Хебранг сарађује са усташама’ “Ово је врло озбиљна ствар и обавестите нас шта да радимо”. То је било 21 фебруара 1942.

ПОБУНА У ПАРТИЗАНСКИМ РЕДОВИМА У ходу слободи нек смо једнодушни, предачки ореол нека нас њој вуче, вечити су сужњи само малодушни и они што љубе руку која туче! (Д. Драгутиновић “Нек смо једнодушни”) Хрвати-руководиоци у партизанским редовима могли су да маневришу како су хтели, а Срби гинули и излазили на губилишта за једну једину сумњиву или погрешну реч. Отворена сарадња хрватских усташа и хрватских комуниста, која се очигледно и убедљиво одразила у испоруци усташког оружја и муниције Главном штабу за Лику у Каменском, није остала незапажена код појединих Срба у партизанским редовима, код којих је још постојала свест здравог српског расуђивања. У то време дошло је до значајне промене у партизанској команди Кордунашког подручја, и то сасвим изненадно. Дејановић је премештен, а за новог команданта дошао резервни инжињерски мајор предратне Краљевске војске Јоцо Еремић. Необично интелигентан, он није био подложан комунистичкој пропаганди иако је још пре рата био уско везан за Раду Кончара као и са неким другим члановима ЦК КПХ. Еремић је, као веома бистар, убрзо видео стање онакво какво је било у стварности у односима свих група. Уочио је сарадњу усташа и комуниста и она му је била крајње непријатна и потпуно неприхватљива. Његови искрени покушаји да ухвати додир са националним четничким вођством нису имали успеха с обзиром на многе дотадашње комунистичке преваре, па су четнички вођи са сумњом и неповерењем гледали на све нове сличне покушаје високих руководиоца у партизанским редовима. Иако је у првом тренутку Еремић био сам, он је подстрекивао Србе Кордуна и Баније на побуне због сарадње Хрватакомуниста и усташа. Такође, Еремић је решио да организује разне побуне Срба-партизана на малој скали, у нади да ће се већи број ових мањих побуна током времена развити у једну ширу, велику и општу побуну свих Срба противу хрватског комунистичког вођства у партизанским редовима. У исто време, на сасвим другој страни и независно од Еремићеве акције, у деловима

Лике и Горског Котара, Мане Пешут је организовао побуне у партизанским редовима. Тако, спонтано, са побуном поручника Милића Ракинића на Кордуну, настаје низ локалних побуна у партизанским редовима кроз целу Лику и Горски Котар. И Бакарић и Хебранг су покушавали да ове буне угуше сурово у крви, у чему су делимично успевали, али не свуда. Четнички устанак је бубрио несавладив, мада веома крвав. У даљем раду Јоцо Еремић ће остати веома усамљен скоро две идуће године. Па ипак, за то време он ће успешно да организује неколико побуна. Револти Срба у партизанским редовима су учестали, да наведемо само неколико значајнијих: фебруара 1942 на Кордуну; априла 1942 у Лици; маја 1942 у Горском Котару; јула 1943 у Банији, итд. Све те побуне Хрват Бакарић је немилосрдно гушио у српској крви. Иако се Бакарић у понеком случају није слагао са Павелићевом владом, односно са њеним планом и методама борбе противу Срба, он је имао њену пуну подршку кад год је била у питању борба против српских четничких елемената, па је тако национално српско вођство било стално као између чекића и наковња, под жестоким притиском с једне стране од Хрвата-усташа и Италијана, а с друге од Хрвата-комуниста. Свестрано потпомогнут Павелићевим усташама и домобранима, Бакарић је могао по вољи да оперише и у пракси да утврди потпуну и неусловљену контролу хрватске Комунистичке партије над партизанским покретом. За хрватска вођства свих политичких оријентација ово је било идеално решење заједничког проблема, који су им наметнули четници невероватним успесима у акцији првих неколико месеци устанка 1941 године. Ове учестане побуне у партизанским редовима повукле су не само нове снажне четничке ударе према усташама и комунистима, него су проузроковале нова организовања још снажнијих четничких одреда широм целе Крајине. На партизанској страни Станиша Опсеница је важио као један од најпопуларнијих Срба у централној и западној Лици. Њега сам последњи пут срео неколико дана пре његове погибије. Тада смо почели да разговарамо у присуству неких других партизана, али ме је он позвао да се одвојимо и

будемо сами. Осетио је да у партизанским редовима постоји нешто што мени није било право и хтео је то да сазна ради своје оријентације. Иако сам знао да га је Партија свестрано обрадила и да је био у потпуности партијски човек, ипак сам пред њим био слободан да искажем све, без страха да ћу бити пријављен и оптужен. Чим смо се одвојили, Станиша ми је, не знам зашто, рекао да је чуо да сам одважан и да треба да настојим да што пре постанем члан Партије. Верујем да је то казао зато што је претпостављао да нас неко од партијаца прати и прислушкује. Пре неколико дана чуо сам да је Станиша био у Врховинама за разговор са тамошњим четничким вођством о могућностима избегавања братоубилачког рата. Њега је, како сам са многих страна чуо, као ретко кога Србина-комунисту, мучио братоубилачки рат у коме су се Срби узајамно истребљивали. То га је кињило као ниједног другог комунисту у то време и ради тога је био искрено спреман да непосредно разговара са четницима, али да се не одрекне Партије и њеног програма. Знао је да по партијском програму, кога су Хрвати комплетно спроводили, не долази у обзир било какав разговор са четницима. Зато је и отишао у Врховине да на своју руку сам разговара и да покуша да пронађе неку додирну тачку између тих опречних полова са циљем да се прекине братоубилачки рат. Кад ми је Опсеница рекао да настојим да што пре постанем члан Партије, одговорио сам да је за мене прилично компликовано и ово што сам борац у партизанским редовима а камоли да будем и члан Партије. На то ме је он само погледао и почели смо убрзаније да ходамо ка оближњем брежуљку покривеном ретком храстовом шумом. Са брежуљка се могло видети подаље на све стране и Станиша је био сигуран да нико не може да нас прислушкује. — Шта је то што тебе мучи у партизанима, Нитоња? — Све ме мучи, —одговорио сам уверен да разговарам са Србиномкомунистом који ме неће одати. — У тебе Партија полаже велике наде, а ти ми дајеш утисак као да у њу немаш поверење?

—На пример, зашто је потребно да нам Хрвати из Загреба наређују шта да радимо. Ми имамо српско вођство у Србији, које је подигло устанак давно пре нас у Крајини? —Та зар ти, Нитоња, заиста сматраш да ми треба вечито да се везујемо за Србију ради нашег животног опстанка? Ја мислим да у томе много грешиш. Ми живимо у Хрватској и треба са Хрватима договорно да радимо, што је у складу са прокламованим спасоносним начелом “братства и јединства народа Југославије”, које је Партија истакла као прво начело њеног рада. Не разуми ме погрешно, ја немам ништа против Србије, али је она сувише далеко од наше убоге Лике и за нас не представља непосредан и практичан ослонац у тешким временима као што су била она по успостави Независне Државе Хрватске. — Опрости, Станиша, то је твоје мишљење, али ја сматрам да се грдно вараш. Оног дана кад ми Срби западних крајева Југославије признамо да је наша судбина више везана за Хрватску него за Србију, ми ћемо за свагда да запечатимо нашу историјску стварност као Срби. Право да ти кажем, ја лично не желим да живим као неки национални отпадак, дрво без корена, сироче без родитеља и без будућности. А ти, брате, ако ти је остало макар мало српске памети и свести, можеш да запазиш да оно Срба што је некоћ преживело хрватски-усташки нож, сада је жртва хрватског-комунистичког ножа. Без Србије за Србе нема живота. Она је наш корен, извор, животно сунце, нада, свеопшти српски пијемонт. Ма где живели, Срби су за Србију везани од давнина, током њиховог битисања на балканској груди, не од Косова, него од првог дана закорачивања на Балкан. И дешавало се кроз нашу мукотрпну историју увек исто: кад је она била срећна сви су Срби били срећни и кад је над њом гаснуло сунце слободе, гаснула је нада свих Срба и ми смо сви бивали несрећни. Само поглед на Србију и везе с њом одржали су нас до сада да се не изгубимо и не утопимо у туђинска мора која су нас са свих страна запљускивала. — Претерао си, Нитоња, богами. Неће све тако бити. — Не претерујем, Станиша. Сам знаш да су до сада у нашем малом срезу усташе усмртиле на хиљаде Срба, Хрвати-комунисти преко хиљаду, а

Италијани ниједног. Па кад тако изгледа стварност, дедер, кажи ми противу кога треба ми Срби да се боримо и који је душманин на кога треба прво да јуришамо? —Добро, Нитоња, али ипак треба да схватиш да је ово револуција и да она може у понечему и да погреши, — рекао је Опсеница прилично нервозно и као застиђен. — Чија револуција, забога? И ко је ту револуцију наметнуо српском народу? Сам знаш да четници не убијају Србе, никог не мобилишу присилно и не пљачкају никога. Народ их се не плаши и сматра их заштитницима. Четници су подигли устанак да штите српске животе, а комунисти су запалили тзв. револуцију само да би после рата дограбили власт. Партија не само што убија Србе-борце, него им мучи и уништава фамилије, разара Огњишта и тако их затире. Да ли се сећаш како је било са поручником Станком Шакићем? Он је дошао из Србије у Доњи Лапац да види рођеног брата Мићуна у Висућу. Тада га је мајор Бошко Рашета опоменуо да не иде брату у походе, с обзиром да је Мићун био сав одан Комунистичкој партији, па да може да настрада ако тамо оде. На ту добронамерну опомену Станко се насмешио и одговорио: — Зар ви заиста мислите да би мој рођени брат могао да ме убије? —Није он више твој брат. Њега је Партија опила, залудила и одузела му разбор, срце и душу. За сва лепа људска осећања њему је Партија опрала мозак. Он сада припада само Партији и она је за њега све. Сваки непријатељ Партије, ма ко био, у исто време је и његов непријатељ. Зато ти кажем да ћеш страдати ако одеш да га видиш, — рекао је Рашета. Станко се наљутио и био скоро увређен, па полазећи за Висућ, добацио Рашети: —Идите, ви мајоре, код неког доброг доктора да вам прегледа мозак, а за мене не брините. У Висућу Станка је сачекао брат Мићун, бивши учитељ, и кад је Станко, раздраган, раширених руку пошао да га загрли, Мићун га је убио.

Што сам дуже разговарао са Станишом све ми се више гадило на Партију. Можда је тај осећај наступио с тога што сам у Станиши Опсеници био видео човека од кога би Српство Лике могло имати знатне користи да га није Партија самлела и избезумила. Са извесним самониклим цинизмом упитао сам га: —Да ли ти, Станиша, знаш ко су Бакарић, Хебранг, Рукавина, Блажевић, Никшић, Хољевац, Наглић и њима слични толики други Хрвати? —А да ли ти, Нитоња, знаш ко су они? — упитао ме је Станиша уместо одговора. —Знам, и те како знам. То су усташе које су скинуле са капе “У” и ставиле црвену петокраку звезду. Пошто су их четници спречили да уништавају Србе под ознаком усташтва, они су нашли нову етикету, нову тактику и нови пут под којима су наставили започету злочиначку работу. Мени је заиста жао што су и тебе, као и друге Србе, упрегли у та ђаволска зликовачка кола. И само још нешто желим да ти рекнем: они су се бојали поручника Стојана Матића, као што се, највероватније, боје и тебе, па су Матића, пошто су га искористили, на крају убили, и, да се Власи не сете, што би казао наш народ, прогласили су га народним херојом и једном батаљону дали његово име. Тако ће, можда, и с тобом да ураде и са свим Србима у том пакленом табору, ако се на време не отрезне. Нек ти сам Бог буде у помоћи да тако не буде. Станиша није више ништа рекао. Гледајући се у очи поздравили смо се и он ми је чврсто стиснуо десницу као брату, и при том као да је хтео још нешто да ми стави на знање што није смео да изговори. Било ми је прилично жао што сам му у очи исказао своје велико негодовање у односу на Партију, којој је он и срцем и душом цео припадао, схватајући је чисто теоријски, идеално, као што су ту исту Партију прихватали толики други, па се потом дубоко разочаравали видевши њен рад у пракси. Станиша је пошао неколико корака, па се осврнуо и рекао: — Шта ти, Нитоња, радиш у партизанима?

—Покушавам да сачувам живот фамилије да је хрватски комунисти не униште. Уосталом, чиним оно исто што чине толике хиљаде других Срба у партизанским редовима. После тих речи Опсеница је лако махнуо руком и отишао низ брежуљак. Отада га више нисам сусрео.

ОЧИ И УШИ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ Почетком јуна 1942 било је у околним селима Крбавског Поља сакупљено око 2.200 партизана са 2.000 пушака, 80 пушкомитраљеза и 18 тешких митраљеза, распоређених у 6 батаљона. Тако је, у кратком размаку од неколико месеци, КПХ успела да има у долини Крбавског Поља велики број партизанских бораца наоружаних оружјем ради којег су многи млади Срби Лике изгинули као четници отимајући га од оба непријатеља. У борбама за то оружје није погинуо ниједан Хрват. Чим су формирали тих шест батаљона комунисти су приступили стварању гвоздене дисциплине и слепе послушности, не само међу наоружаним партизанима, него још драстичније код сељака по селима. У свакој чети и батаљону је установљена партијска ћелија за обавештавање. Нама је у Официрској школи било речено о задацима ћелија, али нам није речено који их и какви људи сачињавају, јер се то чувало у највећој тајности. Самим тим морали смо да потиснемо устрану наше свако јавно негодовање, чак и онда кад, у близини или у јединици у којој смо се налазили, није било познато да је организована ћелија. То је био један од многобројних начина за утеривање партијске круте дисциплине и ропске послушности. Партијски радници су издељени у четири групе: (1) чланови КП, (2) скојевци, (3) кандидати који су на пробацији за чланство и (4) партијски симпатизери. Са планским многобројним убиствима угледних Срба и виђених домаћина по Лици, Банији и Кордуну у критичним првим данима, комунисти су успели да паралишу националне редове у многим деловима Крајине. Тада се сваки сваког прибојавао и међу људима у свим односима замукле све везе. Чак се ни у самим фамилијама није слободно разговарало као што је било дотада. У друштвима се више ћутало него што се говорило, а и кад се говорило било је то само о најобичнијим наивним стварима које немају никакве додирне тачке са политиком и борбом. У сусретима пријатеља поздрављало се издалека погледима, осмесима или мигом очију. Комуникације са спољним светом потпуно су контролисали партијци. Чим би се уочило да је неки од бораца макар мало нерасположен, из било кога разлога, прилазио би комесар да испита шта му је, и ако није био задовољан одговором позвао би дотичног у команду места да с њим тамо “шире” разговара. Знало се за многе случајеве позивања појединаца у команду места, одакле се више нису вратили, нити је ико знао шта се с њима

десило. Под таквим околностима, и наоружани и ненаоружани српски сељаци отпочели су гласно да говоре само оно што су унапред знали да ће бити угодно комесару или одборнику-обавештачу, да би на тај начин што даље од себе одстранили не само сумњу, него и пиштољску цев и оштрицу ножа. Тако је наједном изгледало, за сваког ко је ослушкивао шта се јавно говори, да је већина народа Лике и срцем и душом за партизане, иако је било сасвим обратно. Ласкање Партији у лето 1942 био је једини начин за многе Србе Крајине да мимоиђу несрећу, односно да избегну смрт. Све је тада било усмерено једном једином циљу: да се сачувају голи животи и да се избегну разна малтретирања и саслушавања, која су жртвама разарала нерве и скраћивала живот по неколико година. Тако је јучерашњи хрватски усташки терор замењен, и речју и делом, комунистичким, а оба су у свему била подударна, јер су вођени истом циљу и истом руком. Многи Срби, на чијој је храбрости и раду дотада почивала сва четничка акција, нашли су се наједном у средини у којој су били национално потиснути и крајње несигурни, јер је на све стране КПХ понамештала невидљиве жбире, замке и мамке, мреже и клопке, чије су жртве били Срби којима је главни циљ био окончавање усташког хрватског терора.

СВЕ ТЕШЊА САРАДЊА ХРВАТА-УСТАША И ХРВАТА-КОМУНИСТА Да би могла да изврши свој посао, а да се Срби Крајине не присете, КПХ је одлучила да примени нову серију операција, да би барем донекле умањила увек бодар четнички дух код великог броја појединаца у партизанским редовима. Циљ операција био је двојак: (1) да се стекне утисак и да уђе у рекорд КПХ да се она бори противу усташа и (2) да из партизанских редова ишчиле они најхрабрији и најугледнији Срби, који су од почетка рата за Партију представљали загонетку над којом се морало стално да бди, и који би касније могли да јој буду озбиљан проблем. Ради тога су отпочеле операције у тесној сарадњи са усташком командом, шаљући Србе-партизане у нападе на усташке позиције и, у исто време, потајно обавештавајући усташки штаб о месту и часу напада који треба да уследи. У извршењу тих паклених акција по плану КПХ, кренули смо из Крбавског Поља за Широку Кулу, Перишићку Косу, Јањчу, Љешће, Равнање и Косињ. У сваком судару усташе су нас чекале потпуно припремљене и са довољно благовремено привученим резервама у људству и муницији, тако да су без осетних жртава успевале да одбију сваки наш напад и да нам задају велике губитке. У нашим редовима, у овим борбама, било је, које рањено које погинуло, око 500 Срба. Тих 500 избачених из строја Срба КПХ је заменила са 500 других, које су сеоски комесари и одборници силом мобилисали, нарочито од најмлађих. И овога пута су Хрвати наређивали и командовали, а Срби извршивали и гинули. Италијани су 22 јула кренули из Грачаца да заузму моје Брувно и Мазин. Вест да се Италијани приближавају унела је панику, па се партизанска команда разбежала, а борци остали сами повлачећи се у нереду куд који. Италијани су ушли у Брувно и Мазин без икаквог отпора и дан касније се вратили у Грачац, јер за њих ова два села нису значила ни тактичку ни стратегијску вредност. После операција у Крбавском Пољу, међу Србима-партизанским борцима све учестаније су се чули гунђајући протести у односу на начин извођења операција, а посебно о томе како је могуће да нас усташе сваки пут сачекају спремне и будне, иако смо се трудили да се неопажено приближимо,

најчешће ноћу или пред саму зору. Потом се говорило гласно и отворено да то неко доставља обавештења усташама за сваку нашу намеру. У напад на Косињ 31 јула усташе су нас дочекале у пуној спремности, па у тој борби гине 350 Срба-партизанских бораца. На вести о овим подлим подметањима Срба пред усташке цеви, сеоски мадићи су се разбежали, па је партизанској команди било потребно цео месец дана да мобилише нужан број нових Срба за попуну губитака. Чим је та нова мобилизација извршена и губици накнађени, упућени смо у нови напад на Удбину, где су нас усташе сачекале, по други пут на истом месту, па су губици Срба-партизана у погинулим и рањеним били око 650. Без обзира на те огромне губитке, Команда партизана Лике (Хрват Јакоб Блажевић) наставља рад несмањеном брзином и у том смислу наређује нову мобилизацију, саопштавајући месним одборницима да што пре сакупе нових 1.000 Срба и да то буду само најмлађи, пошто су старији Срби почели да представљају озбиљан проблем за Партију. Оперишући преко четних и батаљонских комесара, Блажевић није престајао да настојава да се врши стална и што већа мобилизација Срба Лике. Од групе батаљона формирао је три бригаде, свака са по три батаљона. Те три бригаде су за кратко време, после нових мобилизација, бројале по 1.800 људи. У међувремену нижу се следећи значајни догађаји: Лола Рибар је 28 јула 1942 обавестио Кардеља да је у Србији и Војводини страховит терор, али да се у Хрватској ствари повољно развијају. Исто обавештење послао је и Коминтерни. Овим обавештењима Партија је покушала да бар донекле из центра светске пажње одстрани и замаже усташки терор и злочинства према Србима. На дан 10 августа 1942 Избегличка влада је наименовала ђенерала Драгољуба-Дражу Михаиловића за Начелника штаба Врховне команде. Датирану 12 августа, Броз је упутио директиву Оперативном штабу НОП и ДВ за Босанску Крајину, којом опомиње да су четници издајници и да је смрт једина казна за заробљене четнике. Истог дана Лола Рибар је обавестио

Покрајински комитет КПЈ за Србију, да је ЦК КПЈ одлучио да партизанске јединице воде борбу искључиво противу Михаиловићевих јединица. Александар-Лека Ранковић је 15 августа послао писмо Брозу у коме је критиковао дрско и небратско понашање ПК КПЈ за Далмацију према тамошњем српском становништву, а Броз му је одговорио да су таква његова обавештења подметнута од стране четника. Међутим, Ранковић није усвојио ово Брозово објашњење, него је захтевао да Партија упути у Далмацију комисију која ће да испита право стање. У Гламочу је 25 августа одржано саветовање коме су присуствовали командант Главног штаба народно-ослободилачког покрета (ГШ НОП) за Хрватску, секретар оперативног руководства ЦК КПХ и представник штаба Четврте оперативне зоне НОП одреда Хрватске, па је одлучено да се у будуће главни ударци партизанских снага усмере противу четника и њихових упоришта у Средњој Босни и Книнској Крајини. Почетком септембра 1942 Влада Совјетског Савеза је послала радио депешу ВШ НОП и ДВ Југославије у којој се тражило да се хитно пошаљу сви расположиви подаци о сарадњи Драже Михаиловића са Немцима. У депеши је узгред напоменуто, да, тобож, постоје знаци да окупатори, у ствари, распаљују међусобну борбу између партизана и четника разним смицалицама. На ову депешу ВШ није дао одговор и уместо тога Броз је послао своју депешу Коминтерни са питањем зашто московска радио-станица на српско-хрватском језику не популарише НОВ, истичући да су многи Југословени, нарочито борци, незадовољни њеним емисијама, јер оне не пружају чак ни моралну подршку борцима и присталицама НОП-а.

НОВИ МАСАКРИ МЛАДИХ СРБА За Кордун смо пошли 15 октобра и прошли кроз Перјашицу, Глину и Тушиловић, и онда окренули натраг према Бихаћу, све истим путем у растреситим колонама са великим растојањима, да би у очима необавештеног народа оставили утисак да нас има много. Док смо тако маршовали, Партија је плански ширила намештене вести, које су пуштане нарочито кроз српска села, како су кроз њих промарширали “силни партизани које је немогуће пребројати”. Нико од српских сељака није могао ни да помисли да су то обмане и да су то све исти људи, јер Партија је забранила сваки додир бораца са сељацима, а сами борци нису имали времена да било с ким разговарају пошто су стално били у ужурбаном кретању и непрекидно под будним очима четних и батаљонских комесара. Ипак, упркос свим опоменама и претњама, међу нама су поницала нова питања на која Партија није могла да одговори. На пример, зашто идемо од села до села без одређеног циља, а усташе мирно седе у својим базама и користе сваку прилику да врше препаде на српска села ради пљачке и убијања народа. У том чудном општем хаосу, а свесна тешке ситуације у којој би се нашла ако би се открио њен про-хрватски карактер, Партија је одлучила да изврши напад на Бихаћ. У плановима за припреме и извршење напада нико се од партијског вођства није освртао на могуће велике губитке бораца до којих ће морати неминовно доћи. Пошто смо стално нападали и гинули, и при том ништа нисмо од непријатеља освајали, осим, понекад, просторе које је сам непријатељ напуштао сматрајући да су од незнатне вредности, Партија је најзад решила да ипак мора борбом да заузме неко мало значајније непријатељско упориште. После крваве борбе Бихаћ је пао у наше руке 4 новембра 1942. Ту сам први пут срео Арсу Јовановића, око кога се била сјатила групица Србапартизана и он им, свестан да лаже, говорио како су цела Србија, Црна Гора, Херцеговина и Источна Босна ослобођене и како су сад партизани из Србије дошли овамо да нам помогну да се и ми ослободимо окупатора. Ни он није поменуо усташе, него лицемерно лагао сваком речи од почетка до краја. Додуше, нико од нас није у то време знао да су четници најурили све партизане из Србије и Црне Горе, и да је сам Броз једва успео да спасе живу

главу и да се бекством пребаци у Санџак, па одатле у Босну са свега једном издесеткованом пролетерском бригадом. То смо доцније чули, па нам је Арсин пример дао још више уверења да партијским руководиоцима не поклањамо никакву пажњу. После заузимања Бихаћа комунисти су успели да у Босанској Крајини мобилишу већи број нових партизана и да од њих образују три дивизије. Тој групи дивизија дали су назив “Први крајишки корпус”. Међутим, комунисти нису могли преконоћ да из срца људи ишчупају оно што је ту од детињства усађивано, јер су то били младићи српски васпитани и задахнути српским четничким борбеним духом, бунтовни и слободарски синови поносне и славне српске Крајине, које никаква сила ни пре комуниста није могла потпуно да покори. Тако су се комунисти, по који пут већ, задесили у веома непријатној ситуацији и били изузетно опрезни у приступању решавања овог проблема. Било је у питању остварење потпуне контроле не само над партизанским борцима, него и над народом. Млади и одважни мобилисани људи Босанске Крајине били су велика опасност за саму ту контролу. Да би што брже скршила тај тврди отпор, Партија је одлучила да прибегне драстичним мерама, исто као што је раније чинила у другим српским крајевима. У том смислу она је наредила напад на Немце у Босанском Новом, при чему је рачунала да неће Хрвати гинути ни на једној ни на другој страни, као што је био случај у свим нападима на усташка упоришта, где су само понеки на усташкој страни гинули, иако су бивали унапред обавештавани о свим појединостима предстојећих напада Срба-партизана. КПХ је сматрала ако напад на свестрано брижљиво утврђено немачко упориште у Босанском Новом не скрши кичму поноса и храбрости босанских крајишника, онда то ништа друго неће моћи да постигне. Партији је, и сада и кроз цели рат, била много важнија контрола над српским народом, него сам број бораца у партизанским јединицама. И овде, у нападу на утврђене Немце, Партија је смишљала да постигне двоструки циљ: (1) да се ослободи већег броја бунтовних српских младића, па ће села остати пуста, без људи који би могли да подигну побуну и да поведу борбу противу Партије, и (2) страни свет ће најзад чути о борбама Комунистичке партије противу Немаца, односно окупатора.

У подне, усред белог дана, 26 новембра 1942, јуришали су босански крајишници Срби-партизани, долином надошле и мутне реке Сане на утврђену немачку посаду у Босанском Новом. Из хиљада грла младих Срба проламало се питомом долином Сане: “Јуриш, ура, ура! Живео Краљ Петар! Живела Србија!” Ја сам их посматрао са положаја на брду изнад Сане, гледао, слушао и у гордом поносу плакао. Стотине младих српских сељака умирало је у густим јуришним таласима, који су ишли један за другим изложени прецизној и убитачној ватри немачког лаког и тешког оружја. Неки борци у мојој близини запиткивали су се узајамно зашто се напад врши дању и Немцима пружа могућност да нас једног по једног гађају и убијају, као да гађају покретне мете на школском полигону. У овом нападу ишчезла је, као снег у пролеће, као утонула у мрачну бездану провалију, једна цела дивизија људи. Ти Срби нису умрли ни за Краља ни за Србију, иако су им у часу смрти они лебдели на уснама, него за нешто сасвим друго. После те страховите погибије, тог безумног и ужасног масакра, Немци су и даље остали у Босанском Новом, а ми, и предводници и борци, дали смо се у неконтролисано бекство у правцу Бихаћа. Кад смо се најзад зауставили и сабрали, издато нам је наређење да кренемо према Лици за Удбинско Поље. Од 1.800 бораца у мојој јединици враћало се натраг нешто мање од 300. Сви други били су покојни. За 1.500 који су недостајали, нико се није сећао где су погинули, још мање где су сахрањени. Комунистичка партија их је плански послала у смрт. Они су остали на обалама Сане или у њеним мутним таласима. Партија је одмах наредила нову мобилизацију по расплаканој Лици, у црно завијеној од првог дана кобног рата. Од команданата у вишој команди, који су сви били чланови Партије, и, углавном, Хрвати, који наређују ове безумне покрете и крваве борбе, нико није погинуо, док су борци-партизани, све Срби, гинули на стотине у свакој борби, као да су они пилићи који се под крилима квочке или у инкубатору испиле сваке три недеље, а не деца коју мајке рађају по једно годишње и којој треба 20 година да доспу до снаге да понесу пушку. Тако је КПХ плански уништавала Србе, једне мучки убијала, друге мобилисала и слала пред припремљене непријатељске цеви, и то се стање

није мењало од првог дана постојања НДХ, јер је Србе требало истребљивати и уништавати сваком згодом и на све могуће начине по начелу: што брже и што више, то боље.

НОВА УКИДАЊА СЛОБОДЕ Опет смо, као што је бивало више пута раније, ради пропаганде маршовали од села до села. Ми нисмо знали сврху ових кретања, али је знала Партија, и чим би стигли у какво село, партијски радници би се размилели на све стране и својски дали на посао, да најпре формирају грађанску власт која је била основа партијске снаге. За сеоске одборнике бирани су људи за које су се од раније имала обавештења да су погодни за обраду, да се могу лако контролисати и пружити Партији пуну лојалност. После постављања одборника прелазили би на мобилизацију барем десетак људи из самог села, за које су се надали да ће им бити присталице, било што ће моћи у том смислу да их обуче или што ће их присилити да то буду, па би ту групицу људи проглашавали четом дајући им понеку пушку. Уз постављање одборника и формирање чете успостављала се и обавештајна служба, од које је потпуно зависила контрола над сеоским народом, друштвена, политичка и војничка. Партија је знала, ако и не буде имала пуну војничку контролу над извесним селом, да ће, ипак, преко одборника и “чете”, имати политички и друштвени надзор, и кад једном постигне такву контролу у свим селима и градовима Југославије, нико више неће моћи да је спречи да узме потпуну власт над целом земљом. Тако су партијци осећали, планирали и у том правцу радили, а број и врста жртава на путу тог остварења били су сасвим споредна ствар, по класичном принципу свих насилника: Циљ оправдава средства. Они су се уверили да могу “планским радом” да обезбеде контролу над народним масама, а да при том сами не гину у фронталним борбама. Независна држава Хрватска је већ годину и по дана постојала и за то време убијено је од стране усташа близу пола милиона Срба, а од комунистичке партијске хијерархије нико није изгубио живот, осим оних које је Партија сама решила да ликвидира, па их убијала с леђа кад су били окренути непријатељу, или потказивала окупатору и он их осуђивао на смрт, па их Партија потом “чистих руку” проглашавала народним херојима и њихова имена давала војним јединицама, улицама и местима. Средином октобра 1942, одлуком ВШ НОП и ДВ Југославије формиран је при том штабу Привремени управни одсек: чије су дужности биле: (1) да организује позадинске власти и контролише њихов рад, (2) да организује службу безбедности и (3) да ради на пропаганди у земљи и иностранству. За

руководиоца овог Привременог управног одсека постављен је Јеврејин Моша Пијаде, и већ 25 октобра овај одсек наредио је свим командама подручја да почну са састављањем спискова народних непријатеља и свих сумњивих лица, и да се за ову сврху ослоне, углавном, на градске и сеоске одборнике. Већ 1 новембра овај одсек је послао наредбу командама подручја да забране народу слободно кретање и да сва прелажења грађана из места у место буду само путем писмених дозвола издатих од команде места.

ПОРАЗ КОМУНИСТА У ПРИБРЕЖНОЈ ДАЛМАЦИЈИ И КНИНСКОЈ КРАЈИНИ Још у мају 1942 године комунисти су започели да врше концентрацију снага према јадранској обали са циљем да је осигурају за себе у случају савезничке инвазије у овом делу Балкана, као што се увелико причало. При том раду највише су им сметала српска села у неким областима, с обзиром да је народ у њима био четнички оријентисан. Зато су одлучили да нападну и развале пругу која везује Загреб са Далмацијом, почевши са великим жељезничким мостом код Бендера, па западно све до села Вучипоља. Уздуж овог дела пруге, и са јужне и северне стране, налазила су се само српска села, а земљиште око пруге било је брисани простор. Пруга је пролазила и кроз неке брдовите делове обрасле шумом где је прилаз Италијанима био скоро немогућ, али су у овим деловима била хрватска села, и Партија ни овом приликом није хтела да узнемирава хрватски народ, као што није практиковала ни при ранијим операцијама. Партији је био циљ да изазове одмазду Италијана, па да они спале српска села и тако обескуће и принуде на бекство српски народ, а да при том кривица не падне на КПХ. Исти су метод рада применили и код Коренице. Да би иронија била још већа, и да би опет само Срби били изложени смрти и страдању, у напад на пругу од Бендера до Вучипоља одређен је батаљон “Буде Борјан” кога су сачињавали искључиво Срби из Северне Далмације, батаљон “Марко Орешковић” у коме су били Срби из Доњолапачког среза и Ударни батаљон састављен од Срба из Кореничког и Удбинског среза. Међутим, Италијани су овај напад на пругу одбили бомбардовањем из тешких оруђа и нису ни покушавали да спале српска села или да убијају народ по српским селима, па је намера Партије промашила циљ. Кад су се четници досетили шта, у ствари, Партија покушава да уради, тј. да зграби контролу земљишта према јадранској обали, предузели су противнапад на партизане. Ту су четничке војводе Момчило Ђујић и Мирко Марић са својим јединицама први пут потукли до ногу једну од јаких партизанских концентрација. После овог пораза комунисти су започели подлу и крваву пропаганду против “распопа” Ђујића, како су га они називали, и та пропаганда није више престајала.

Неуспех код Бендера био је за комунисте утолико поразнији, што су после успеха, које су постигли заузимањем Доњег Лапца, Срба и Брувна, доживели пораз који нису нимало очекивали, при чему су се њихове партизанске јединице почеле расипати. Потучени партизани су бежали на све стране, како је ко стигао, па, иако је од Зрмање до мог села попречним путем око 30 км., неки од партизана, у безглавом бежању, допрли су чак у моје село и стали викати народу да бежи, јер иду четници и успут све редом кољу. Ова хрватска усташка пропаганда о четницима је била усађивана у срца и душе партизанских бораца-Срба, па су јој неки од њих и подлегли чврсто верујући да све оно што Партија каже мора да је истина. Не мислећи да ће му се нешто десити, Марко Плећаш је довикнуо овим паничарским бегунцима: “Не бојимо се ми четничког клања, него се бојимо вашег ослобођења”. После три дана Партија је послала патролу да Марка изведе из куће и да га убије. Након ових догађаја четници су били свесни да им предстоји још крвавија борба са Партијом, па хтели-не хтели да се боре против Срба у партизанским редовима, сада су морали то да чине. Четничке јединице су сада биле плански распоређене за сваку евентуалност. Граховски срез је бранио Бране Богуновић, Петровачки срез Мане Роквић; Книнску Крајину поп Ђујић; Тишковац, Зрмању, Велику и Малу Попину, Поштак и Јелове Таване према Србу Мирко Марић; Грачац, Вучипоље и Глогово Дане СтанисављевићЦицвара. Протерани од Дражиних четника из Србије, Санџака, источне и централне Босне, Црне Горе и Херцеговине, партизани, односно Партија, су се пребацили на тромеђу Босне, Лике и Далмације, где ће да се бије одлучна битка на живот и смрт између четничких одреда и партизанских снага КПХ. Дража Михаиловић је тада осетио да постоји потреба за стварање јачих ауторитета у овим српским земљама, па је већ у априлу 1942, а на предлог војводе Илије Трифуновића-Бирчанина, унапредио у чин четничких војвода: свештеника Момчила Ђујића, Мирка Марића, Брану Богуновића и Ману Роквића. Декрет о унапређењу предао је новим војводама капетан Иванишевић, помоћник војводе Бирчанина, у једном засеоку у близини Босанског Грахова. Сваком од унапређених војвода додељене су и територије

на којима ће деловати са својим јединицама. Приликом предаје декрета био је присутан и народни првак Далмације Пајо Поповић. После овога наступиле су страшне и крваве борбе. Под сталним јаким притиском надмоћних партизанских снага, које су у овим крајевима сабране из свих делова Југославије, четници су напустили Босански Петровац и Грахово и концентрисали своје јединице, углавном, у Книнској Крајини, сем личких четника који су још увек држали Грачац, Зрмању, Попину и Вучипоље. Током ових непоштедних обрачуна дошло је до пуног формирања Динарске четничке дивизије и на њено чело долази за команданта четнички војвода Момчило Ђујић. У вези с тим, у новембру 1942, из Динарске дивизије послана су за Херцеговину четири борца, у сврху стварања планова за прелаз и прихват херцеговачких четника који се по одобрењу Драже Михаиловића упућују у Книнску Крајину да помогну Динарску четничку дивизију у борби против партизана. Са извесним мањим и већим тешкоћама та четири борца су доспела до Хума, на пола пута између Дубровника и Мостара. Ту су дошли у додир са истуреним деловима четничких јединица и приведени у штаб херцеговачких четника, који се налазио у малом Кифином Селу близу Невесиња. После завршених договора око смештаја и снабдевања херцеговачких четничких јединица по јужној Лици и Книнској Крајини приступило се формирању јединица за извршење покрета. Неколико дана по повратку ове четворице у Книн почеле су да пристижу херцеговачке четничке јединице под војним вођством војводе Петра Баћевића и политичким вођством војводе Добросава Јевђевића. Са војводом Баћевићем и 6.500 четника стигли су и команданти бригада, капетани Милорад Поповић, Добрица Ћукић и Милош Куреш. Редом, како су херцеговачке четничке јединице пристизале биле су упућиване на одређена места и положаје. Неке од тих јединица биле су још истог дана присиљене да прихвате борбу са комунистима. Народ је са одушевљењем примио ове четнике, који су били веома дисциплиновани и добро наоружани, и, поред тога, врло храбри борци. Они ће ту остати до маја 1943, па ће се онда вратити истим тереном, преко Мосора изнад Сплита и Широког Брега до под Мостар, па одатле на места одакле су дошли, али 350 од њих оставиће кости у Книнској Крајини и Лици, које ће остати у четничким рукама безмало до краја рата, кад су руске

комунистичке окупационе трупе дошле да замене наци-фашистичке окупаторе. Кад је Партија увидела да не може да задобије победу над удруженим херцеговачко-динарским четничким снагама, она је Крајинске партизанске јединице послала да харају и пале по Херцеговини, услед чега је војвода Баћевић био принуђен да своје јединице врати у Херцеговину, па Динарска четничка дивизија поново остаје да се сама носи са бројно далеко надмоћнијим партизанским снагама. Но динарски четници, већ искусни ветерани многих борби, нису се нимало уплашили нових партизанских навала, него су са још већом жестином узвраћали ударце, задавали све теже губитке и стварали им све веће бриге. Током овог периода времена десило се и следеће: Од Шесте Личке, Седме Бањске и Осме Кордунашке дивизије формиран је у јесен 1942 Први корпус Хрватске. Сви припадници ове три дивизије су били Срби, а само командант и комесар Хрвати, Иво Гошњак и Вецо Хољевац. Уз то, корпус је носио и хрватско име. На дан 24 новембра 1942 ЦК КПЈ послао је Окружном комитету за Срем директивно писмо, у коме је наглашено да се свим силама настане да се становништво убеди, да су Дража Михаиловић и његови четници народне издајице и да се у корену уништи сваки покушај ширења четничког утицаја на народне масе. У писму се, такође, препоручује, да се у Срему остави само неопходно потребан број партијских људи за пропагандно деловање међу становницима, а да се јединице Трећег НОП одреда Треће оперативне зоне НОВ и ПО Хрватске пребаце у Источну Босну за борбу против четника. И ово директивно писмо обелодањује исто: за КП је главни циљ борба противу четника који се боре против окупаторских снага свих фела. Борба комуниста против окупатора свела се само на повремена припуцавања на неког окупаторског војника у хатарима српских села и градова, да би се изазвале одмазде према српском народу. Почетком децембра 1942 Броз је одлучио да се јавно идентификује као Хрват. У говору на народном збору у Цазину он је изјавио да се зове Јосип Броз и да је Хрват, радник из Загорја. У неким круговима се веровало да је

ово учинио као Хрват, јер су вести о злочинима Хрвата-усташа биле знатно продрле у страни свет, па се о томе почело увелико да пише по страним новинама на Западу. Броз је хтео да тим гестом паралише страну штампу о “измишљању страшних злочина” који се приписују хрватским усташама. Изјавом да је Хрват, Броз је имао намеру да као такав покаже, нарочито англо-саксонској штампи, да је он већ афирмиран као значајни вођа групе која се бори против окупатора и подједнако штити и Србе и Хрвате. Крајем 1942 на територији Југославије било је 820.000 окупационих, усташких и домобранских војника (39 дивизија, 12 бригада и око 130 батаљона). Поред тих трупа партизани су тада имали око 80.000 наоружаних бораца у 9 дивизија, 2 корпуса, 38 бригада и 36 одреда. Против те војничке моћи од безмало једног милиона војника имао је да се бори Дража Михаиловић у то време са својих 150.000 четника.

НАГАЂАЊА ЗА УДБИНУ Кад су, најзад, успели да организују грађанску власт, тј. обавештајну службу, и њом застрашили народ, и кад су образовали оружане групе, комунистички вођи су приступили општем чишћењу свега онога што би до краја рата могло ма у чему да им смета у општем подухвату за узурпирање власти. Другим речима, наставили су по српским селима да руше што још није срушено, да пале што није изгорело и да убијају све што усташе нису успеле да побију. Почетком децембра 1942 стигли смо у Крбавско Поље и тамо затекли новомобилисане Србе, који су требали да заузму места сународника, изгинулих у партизанским редовима. Партија је увидела да одборници, у тесној сарадњи са комесарима, могу да ураде посао који се од њих очекује, па је закључила да су Срби већ у толикој мери заплашени и збуњени, најпре усташким, а сада партијским насилним налетом, да за њих више не може да буде лако организовање ради било каквог озбиљнијег устанка противу Партије, као што су то са запрепашћујућим успехом учинили противу усташа пре годину и по дана. Такође, Партија је била задовољна са маневрисањем трију бригада, које су пре неколико месеци формиране, јер док је Друга бригада пролазила-парадирала Кордуном и уверавала необавештен српски народ, да је партизанска војска једна нова и велика сила против које се не може нико борити, Трећа бригада је била у борби противу четника у Босанском Грахову, а Прва је ангажовала четнике по западној Лици. У то време Партија је постигла још један циљ. Наиме, док се њена Трећа бригада бесциљно шетала по Кордуну и друге две бориле противу четника, српски народ централне Лике је остао незаштићен, откривен за све ударце. Усташе су искористиле ту прилику и изненадно упале у српска села Јошани, Пећани, Висућ, и Селиште, и поклале око 900 деце, жена и стараца. Многе су српске девојке из наведених села повезивале око пластова сена и спаљивале, па смо, вративши се, налазили угљенисана тела и костурове повезане непрегорелом жицом, а неколико метара од те сцене биле су истакнуте табле са натписом: “Српске цуре играју коло”. Кад су се, најзад, све три партизанске бригаде вратиле у Лику, резултат њихових похода је био: 2.000 погинулих бораца и 900 побијених српских

жена, деце и старих. Многи партизански борци су у почетку тихо протестовали, па затим све гласније, нарочито они најмлађи. Појављивала су се питања зашто су све три бригаде напустиле средњу Лику у исто време, а поједини борци су се усудили да запитају зашто су две бригаде упућене у борбу противу четника који не дирају народ, него га, напротив, штите, а остављене су усташе да слободно шенлуче по Удбини и да касније изађу и усмрте многобројни српски народ, нарочито децу, жене и старце. На источној страни Удбине налазе се села Висућ и Мутулић, изнад којих се протеже планина Сарајево, на западној страни налазе се села Крбавица, Бунић и Дебело Брдо, а на северу села Пећани и Јошан. На јужној страни Удбине налази се село Шалабунић са Лаудовим Гајем, који ће 1941 и 1942 постати гробница за хиљаде Срба које су убијали најпре Хрвати-усташе, па затим Хрвати-комунисти. Поред Шалабунића, на јужној страни Удбине се налазе и села Пишац, Смрдељ, Сврачково, Подлапача, Војновића Брдо, Средња Гора, Курјак и Мекињар. Сама Удбина је на узвишици, са које се пружа одличан преглед безмало целог Удбинског среза и Крбавског поља. Ово се поље протеже између горе наведених села, дугачко је 30 км. и сматра се најплоднијим подручјем западне Југославије. У њему добро успева јечам и зоб. Поред ратарства, у Удбинском срезу пре рата свет се увелико занимао и сточарством. Ту је било на хиљаде оваца и говеди напасаних у чувеним Чаирским Барама, које су се протезале од Удбине на југ око 15 км. Удбински срез са својим богатством снабдевао је добрим делом партизанску војску храном за све четири године рата. У Подлапачи се задуго налазило партизанско Личко подручје и ту су доношене осуде на смрт највећег броја оних 10.000 Срба које су Хрватикомунисти ликвидирали током рата у Лици. Многи партизански борци су захтевали освету и тражили да се одмах пође у напад на Удбину. Ово се расположење нагло проширило кроз све три бригаде и партизанско вођство се нашло у недоумици, не могући да се одлучи шта да предузме. Партизанска команда Лике је хтела да сачува животе усташа у Удбини и да с тим докаже целом хрватском народу да је Партија његов пријатељ, и да хрватске масе треба да је прихвате као такву. Међутим, увиђајући да неће моћи више да одуговлачи напад на Удбину,

Јакоб Блажевић је сконцентрисао своје партизанске јединице и наредио марш према Грачацу, да би добио у времену да може да обавести усташе у Удбини да долази партизански напад. Ово је био дупло дужи пут, него да се ишло директно за Удбину, али је Блажевићу било потребно извесно време да наговори усташе да напусте Удбину и да се повуку за Ловињац, што су они на крају и учинили. Тако, док смо ми пешачили 50 км. од Крбавског Поља до Грачаца, усташе су имали довољно времена да повуку своје фамилије и сву стоку из Удбине у Ловињац, и кад смо после неколико дана ушли у Удбину место је било празно. На примеру Удбине партизански борци су поново недвосмислено уочили прљаву игру команде и њен закулисни рад, па су наставили са све јачим протестима, који су непрестано стизали до команде углавном преко сеоских одборника. Уплашена, Партија је тада најзад решила да жртвује усташе у Ловињцу, сматрајући да је боље да жртвује ову групу усташа, него целу хрватску КП.

ТОРТУРЕ НЕ ПРЕСТАЈУ Пред напад на Ловињац био сам одређен за вршиоца дужности команданта батаљона. Тога дана упознао сам се са командиром Друге чете Момчилом Мирићем родом из Бабина Потока, који ми је у поверењу одмах ставио на знање да мисли да Партија нешто ради иза леђа бораца. “Мој брат је погинуо у борби као партизан на Плитвичким Језерима и ја мислим да је убијен с леђа. Он је пре рата био полицајац са службом у Загребу и познавао је многе илегалце, укључујући и Раду Кончара. Није му се допадало понашање Партије према усташама, па је отишао да о томе разговара са Радом Кончаром пред саму борбу на Плитвичким Језерима, и Раде му је обећао да ће да испита целу ствар”. Мирић је говорио полугласно, као да му није било много стало да ли ће когод да га чује, и ја сам се због тога осећао веома нелагодно, помишљајући да га је, можда, Партија наместила да испита моје расположење у односу на извесне партијске активности. Почео сам да се снебивам и осврћем около не бих ли нашао какав било изговор за прекид непријатног разговора. Међутим, Мирић је уочио да се осећам незгодно у његовом друштву и да покушавам да се извучем, па ми је рекао: “Можеш, Нитоња, да мислиш о мени што год хоћеш, и треба да мислиш, али ја могу да ти кажем да сам постао члан Партије само зато што ми се једно време учинило да је то једини пут да се сачува глава и да се заштити фамилија. Сада увиђам да нисам био у праву. Убили су Матића, убили Кончара и убиће још многе друге, па и мене и тебе, ако се благовремено не освестимо и опаметимо. Знај да ја никад нећу да пљунем на гроб брата. Могу да ти кажем да се не бојим с тобом да разговарам, па се ни ти не бој разговора са мном, јер због разговора са мном за тебе нема опасности, пошто ми је Партија дала задатак да те пратим и да те у сваком могућем часу испитујем, да бих сазнао твоје мишљење по неким стварима које њу интересују. Они су толико покварени да мисле да сам већ заборавио смрт рођеног брата, кога су они убили. Моја је сада дужност да мотрим шта ти радиш, шта говориш и с ким се дружиш. Мене се не бој, али буди опрезан према другима. Мој први извештај команди места о теби биће врло повољан”. Кад је то изговорио отишао је, а ја сам остао у великој недоумици да ли да му верујем. Кад се поизмакао више корака Мирић се вратио и додао: “Чувај се у нападу на Ловињац, и пази више на оне који су иза тебе. Може да постоји још неко

коме је Партија дала исту дужност као мени, а да не знамо један за другог, и тај други би могао да поднесе команди места извештај, који би био у супротности са мојим. Тако Партија увек ради, све дупло поставља”. После растанка са Мирићем размишљао сам о свом положају и закључио да је, и за мене и за све моје истомишљенике, он врло тежак, да не кажем безизлазан. Око нас су били свуда жбири и наоружани партизани, и заиста није било могуће одређено рећи ко је партијски човек, а ко није, нити ко је жбир, а ко пријатељ и брат. Поред свега, били смо потпуно одсечени од спољног света и о свему обавештени само онолико колико је Партија дозвољавала да знамо. Ако би покаткад помислио на бекство, наишла би друга мисао која би ме одвраћала и обеспокојавала. Шта знам шта ме чека тамо где желим да бежим. Ако је Партија све узела у своје руке, ако она све контролише и диригује, куд онда да бежим, провлачило се често кроз моју уморну главу. Следећег дана дошао је у батаљонски штаб курир са два човека. Донео је писмо и на коверти је стајало: “Комесару батаљона лично у руке”. У Официрској школи научио сам да се строго поверљиве ствари свршавају преко комесара, а не преко команданта. Претпостављао сам да се садржина писма односи на два млада човека које је курир довео. Могли су они да буду нови партијски људи, у коме случају би комесар батаљона добио специјална упутства о њима, или су били некакви бунтовници и тада би се комесару у писму дало наређење да “узме ствар у своје руке”, што на комунистичком језику значи: ликвидирати. Пошто је комесар батаљона био на партијском састанку, без и мало размишљања какве последице може да изазове отварање једног таквог писма, ја сам га отворио, тим пре што је писмо било врло непажљиво залепљено, па ме је и то донекле навело на помисао да га отворим. Уз то, на отварање писма подстрекло ме је и сећање на разговор са Мирићем, па сам помислио да се, можда, у писму ради о мојој глави. Отворивши га прочитао сам: “Шаљемо ти у батаљон Спасу Кнежевића и Душана Ракића. Спасу одреди за водног делегата, а Душана за водника. Немој их стављати у исти вод, него их растави и над њима спроведи строг партијски надзор. Обојица су борбени људи, али страховито мрзе усташе, јер су им поклале све чланове фамилије. Због усташа мрзе и све друге Хрвате, што за Партију није нимало корисно с обзиром на начело “братства и

јединства народа Југославије”. Уз то, обојица су српски шовинистички настројени и као такви могу да нам ометају односе са хрватским масама, па ако не “погину” у следећим операцијама у Госпићном и Перушићком срезу, даћемо ти накнадна упутства како даље с њима да поступиш”. Потпис је био: Обавештајни официр Шесте личке дивизије Ђуро Станковић (адвокат). Прочитавши писмо залепио сам коверат и ставио на комесарев сто. Те вечери био сам дежурни бригаде и, између осталог, била ми је дужност да прикупим четне рапорте, односно да доставим команди места имена лица за рапорт и због чега. За рапорт је био и младић Стево Милеуснић зато што је рекао: “Онај пас који се силом у лов тера не лови”. У одређено време постројио сам испред штаба бригаде оне који су тога дана били за рапорт. То је била не само дужност дежурног официра, него још један метод за утеривање дисциплине и постизање слепе послушности у партизанским редовима. Док сам чекао посматрао сам Стеву Милеуснића. Био је млад, такорећи дете још недорасло за пушку. Из искуства сам знао, и из онога што сам научио у партијској Официрској школи, да се овакви случајеви с времена на време користе, и из групе која је на рапорту узима понеки и стреља као од шале “примера ради”. Другим речима, стрељају једног да би код стотине других утерали ледени страх у кости и приморали на слепу послушност. Рапорт је у име бригаде вршио заменик комесара бригаде Никица Пејновић. По природи партијске структуре, заменик је био у исто време и секретар комунистичке ћелије у бригади и то борци нису требали знати. Тако су се многи борци често нашли у чуду кад су били обавештавани да ће бити изведени на рапорт. Заменици комесара су по правилу увек били са борцима, с њима седели, ручавали, спавали и маршевали. У комунистичким ћелијама доношене су и све одлуке, а команде су их само, ради форме, озваничавале и објављивале као своје. Пејновић је приступао једном по једном борцу и изрицао казне, пошто би им претходно саопштио зашта су оптужени, односно шта су погрешили. Кад је пришао Мнлеуснићу, не погледавши га нити саслушавши, изрекао је смртну казну стрељањем “због ширења непријатељске пропаганде међу борцима”. Двојица партизана су га одмах свезали жицом, очигледно унапред припремљени за тај посао.

Иако сам знао да је мешање у ћелијске послове опасна ствар и да може да кошта живота, ипак нисам могао да оћутим грдну неправду, па сам искористио тренутак одмах после осуде на смрт да кажем Пејновићу: —Јеси ли ти луд, човече? Зар не видиш да си дете осудио на смрт, које највероватније није ни разумело значај онога шта је казало. —Треба да знаш да је то једини начин да се одржи дисциплина у јединицама у којима су извесни борци шовинистички и четнички настројени. Пејновић је са мном разговарао отворено и слободно као са старешином и партији оданим борцем. Он није слутио шта тога тренутка кроз моју главу пролази. Хтео сам да знам да ли је пресуда његова лична ствар, или је он само извршилац нечијег наређења, и он ми је рекао да је пресуда Партијска ствар. —То значи да је пресуда донета од других партијских лица, а ти је само извршаваш, односно преносиш? — Мени није нико наредио кога и како да осудим, — цикнуо је Пејновић доведен у незгоду. —Кад је тако, онда значи да ти можеш и да је измениш ако хоћеш ? —У првом реду видим да ме не ословљаваш са “друже”, као што би требало да чини један партизански старешина, а друго, интересује ме зашто се ти толико заузимаш за Милеуснића. —За њега се заузимам у првом реду што је још дете, друго, што је Србин и, треће, што је већ одвише Срба побијено, а ако ти то није довољно могу да ти наведем још хиљаду разлога. На крају, Пејновић се сложио да не стреља Милеуснића, него да га изведе пред постројену бригаду и да га “критикује”, а то критиковање је било један од метода да се осталим борцима стави на знање да је Милеуснић народни непријатељ и да га као таквог треба у првој борби ликвидирати. У Официрској школи нам је говорено да убијање у току борбе примењујемо онда кад се ради о неком локалном борцу, чије би стрељање могло да изазове месне масе на револт противу Партије.

Док је Пејновић “критиковао” Милеуснића пред постројеним борцима бригаде, ја сам се, гледајући га, молио Богу да му да довољно памети да увиди, да је ова критика само једно временско одлагање извршења изречене смртне казне, и да треба да бежи што пре и било где. Тога дана, касно у ноћ, пролазио сам покрај једне куће у којој је горела ватра на огњишту и над њом висио чађави лонац. Кад сам ушао, два борца, који су седели поред ватре, су ме поздравили у ставу “мирно”, па ми се учинило да се сва кућа затресла од њиховог поздрава. Били су млади људи и изгледали врло отресито. Погледао сам их и казао да немају потребе да скачу, јер ми није много стало да ли ће ме ко поздравити, и додао: “Будите ви добри борци, а за поздраве је лако, поздрављаћемо се кад будемо слободни и будемо имали своју слободну државу”. Кад сам, потом, сео крај ватре да се огрејем, јер је напољу било веома хладно, борци су ми се представили: Душан Ракић и Спасе Кнежевић. Одмах сам се сетио зашто су онако хитро скочили да ме поздраве. Били су присутни кад је Милеуснић осуђен на смрт и касније пред стројем критикован. Видели су ме да разговарам са замеником комесара Пејновићем одмах повле осуде на смрт и пре њене измене. Пружио сам им руку, најпре Спаси, па Душану, који ми тихо рече: “Здраво брате”, и у том моменту у његовим очима спазих сузе. Правио сам се као да те искрене сузе не видим и започео да говорим нешто без везе, џарајући ватру и не скидајући очи с ње. Било ми је врло тешко. Увек ми је бивало тешко кад видим дете или жену да плаче, али сад, кад сам видео једног јунака да плаче, било ми је неописиво теже. Остали смо крај ватре десетак минута и Душан ми рече да се Спасе и он већ одавно знају, и да су се пре неког времена упознали и са Момчилом Мирићем. Слушао сам га ћутећи, јер сам знао да овог тренутка нечије уши прислушкују шта разговарамо. Устао сам и напустио кућу упућујући им само једно “Довиђења”. Са Душаном и Спасом поново сам се сусрео идућег дана на положају. Били смо већ стари знанци и много слободније разговарали, па сам им казао да и ја врло добро знам Момчила Мирића. “Друже, команданте”, рекао је Спасе, “ако ми не урадимо нешто врло брзо, све ми се чини да ће и нас да прогута партијска магла”.

Идућих дана састајали смо се још неколико пута, увек кратко, на неколико минута. Открили смо узајамно срца и изнели мишљења шта би било најбоље да урадимо. Ја сам предложио да сваки од нас треба да бежи у четнике првом приликом која му се укаже, што пре. Спасе се није с тим сложио, рекавши да су у овим бригадним јединицама, углавном, људи из његовог краја и да би требало најпре да их организујемо, па да онда заједно напустимо ову “Блажевићеву комунистичко-усташку дружину”. “Треба најпре да организујемо митраљесце и њихове помоћнике, а ја те људе знам и међу њима познајем оне који нас неће ни по цени живота издати”. Са тим Спасиним предлогом сложили смо се Душан и ја. Спасе је пре рата завршио Средњу техничку школу, а био је и по природи врло интелигентан, необично храбар, крајње обазрив, разуман и присебан. За непуни месец дана он је успео да организује 24 борца-пушкомитраљесца и толико исто њихових помоћника. Комесар батаљона у коме смо били био је Саво Допуђа, Србин из Удбине, предратни члан Партије, који је био са Брозом у Србији док их отуда нису четници најурили. У Брозовој пратњи доспео је до Босне и онда је, на Блажевићево тражење, дошао у Лику. Блажевићу-Хрвату били су потребни Срби, да би помоћу њих могао да терорише српски народ Лике и да га натера на послушност Партији. По пријему дужности комесара у мом батаљону, Допуђа је одржао говор у коме је нагласио да српски шовиниста Михаиловић креће са својим четничким бандама према нашим крајевима. Бацајући се дрвљем и камењем на четнике он је рекао: “То су све кољачи који долазе да покољу поштен хрватски народ, па је дужност сваког борца народноослободилачких јединица да се стави у заштиту хрватског народа као целине”. Као и сви други партијци пре њега, ни Допуђа није ниједном речи поменуо хрватске усташе. По завршеном говору Допуђу је запитао Јовица Грозданић из Добросела, “ко ће да брани Србе од “поштеног хрватског народа”, ако ми тај поштени народ будемо штитили и за њега се борили противу четника? У Висућу, Јошанима и Пећанима има још несахрањених лешева Срба које су ти “добри” Хрвати поклали”. Допуђа је изгледао као побеснео и упитао једног од бораца који је стајао у близини: “Ко је онај балавац?” Пошто је сваки борац осетио да је ситуација више него мучна, речено је командирима чета да врате борце

у њихове базе. Јовица Грозданић ће неколико дана после тога збора бити убијен приликом напада на усташе у Ловињцу.

НАПАД НА ЛОВИЊАЦ На католички Божић 1942 извршили смо напад на Ловињац, жељезничку станицу Свети Рок и још неколико мањих места. Намера Хрватске комунистичке партије је била да овим нападом задовољи оне Србе који су све гласније протестовали због неактивности партизанске војске у борби против усташа и окупатора. У Ловињцу су се налазиле и усташе из Удбине, који су сматрани најкрволочнијим усташама у Лици. Околина Ловињца је претежно каменита, а само место је опасано са више попречних и уздужних зидова, који су пружали добре заклоне и омогућавали жилаву одбрану. На средини пута између Ловињца и жељезничке станице налази се брдо Цвитуша, такође добро утврђено. Пре напада наређено је јединицама да се построје, па је пред њих изашао Јуре Наглић и одржао краћи говор, односно дао упутства која су се односила на предстојећу борбу. Наглић нас је строго опоменуо да не пуцамо у оне усташе који беже, него да покушамо да их хватамо живе. “Већина од њих су наивни и заведени људи, који ће једног догледног дана бити добри борци НОВ. То су силом мобилисани Хрвати, ваша браћа, чије животе треба по сваку цену сачувати”. Наглића је у једном тренутку прекинуо Душан Ракић и упитао: “Да ли то треба да значи да ја треба да хватам живог усташу, да му узмем пушку и скинем слово “У”, и онда да га загрлим и пољубим?” Као да је очекивао слична питања, Наглић се није ништа збунио, него, не подижући глас одговорио: “Кад би ви сви добро познавали циљеве НОВ, ви би то чинили не чекајући да вам се каже”. После овог у Наглићевом тону осетила се опомена Србима да су у прилици у којој немају да бирају шта треба да чине, с обзиром на опомену Партије коју им је малочас саопштио. То је била стварност. Приликом напада на Ловињац био сам одређен у резерву. Распоређен сам у кући заједно са водом Душана Ракића и обојица смо били свесни да је то била Наглићева идеја. Кућа је била усташка и у њој је било много разноврсне хране, одеће и других ствари. По изгледу ствари добијао се утисак као да

потичу са разних страна и да су ту сабране, највероватније, пљачком српског народа из села око Удбине. Нисмо смели ништа да такнемо, иако смо били и гладни и жедни. Од укућана затекли смо само неког старца, који је био у дубоким годинама и очигледно није распознавао ко је ко од војника, јер су за њега сви били исти, па нам рече да му је син у усташама у Ловињцу. Једног тренутка Ракић је упитао старца да ли зна које је време, јер нико од нас није имао сат, па старац извади џепни сат и рече: “Шест сати”. — Имате леп сат, рекао је Ракић. —Јест, дакако да је леп, дао ми га син као поклон за последњи рођендан. Погледали смо сат. Видело се да је већ одавно употребљаван, можда бивша својина неког закланог Србина. И Ракић и ја осећали смо се веома тешко гледајући по овој кући нагомилане ствари, за које смо слутили и осећали да су српске. Иако смо с почетка били одређени у резерву, током ноћи је наређено да кренемо ка Ловињцу, па смо се са том изменом Душан и ја осећали мало боље. Душан ми је изгледао посебно смирен и ја сам унапред предвиђао да за њега Наглићева упутства да хватамо усташе живе неће имати никаквог значаја. Само сам га упозоравао да не пренагли и да ће имати наодмет времена да погине, а он је ћутао и ишао напред. У почетку борбе напредовали смо према Цвитуши. Усташе су нас рано осетиле и припуцале, па смо под ватром стигли до бодљикавих жица. Ракић је са неколико ручних бомби направио брешу у препрекама и наредио свом воду да га следи, јер му се журило да стигне до усташа пре свих других јединица. Иако је усташка ватра бивала све јача, више ништа није могло да заустави Ракића и чинило се као да нимало није марио за свој живот, који ионако више није имао никакав смисао ни изгледе за срећнију будућност. Оштра борба је трајала кратко и за непуних 20 минута Цвитуша је пала у Ракићеве руке, у којој је заробљено 18 усташа, међу којима је Ракић препознао усташу који је одвео и убио његовог оца. Чим га је видео Ракић је пушкомитраљезом покосио сву осамнаесторицу толиком брзином, да ми други, и да смо хтели, нисмо могли да га у томе спречимо.

Неколико минута по паду Цвитуше стигао је обавештајни официр дивизије Ђуро Станковић и одмах питао Душана за заробљене усташе, а он му одговорио да их је послао за “Јадовно”. Са тим одговором Станковић је осетио да је Ракић спреман на све као запета пушка, па је у благом тону рекао да се заробљеници уобичајено спроводе вишој команди на испитивање и ако она утврди да су убице онда ће се казнити. У тој борби из моје групе погинула су осморица, међу којима и Јовица Грозданић, и борци су веровали да је и он убијен по наређењу Партије, пошто је погођен у леђа, а ниједног момента није био у првим редовима под директном усташком ватром.

НАПАД НА ГРАЧАД И ОДЛУКА ЗА БЕКСТВО Убрзо по паду Ловињца наређен је покрет за Грачац, који је био једно од главних четничких упоришта у Лици. За тај напад комунисти су концентрисали своје најбоље јединице, али за разлику од Наглићевих упутстава, која су претходила нападу на Ловињац (да не убијамо усташе који беже, него да их хватамо живе), нова упутства за напад на Грачац су гласила да се убија “све што се миче”, и уз то речено је да је Грачац последње четничко упориште у Лици и да га зато треба потпуно уништити. Напад на Ловињац и сада напад на Грачац, са карактеристичним и дијаметрално опречним упутствима за поступак према непријатељу, Спасе Кнежевић је вешто искористио да организује што већи број партизанских бораца за пребегавање четницима. Услед предвиђане оштре и крваве борбе и опасности да се погине, комесари, обавештајци и њихови жбири нису имали ни времена ни могућности да у стопу прате оне борце које је Партија окарактерисала као сумњиве, па је Кнежевићев додир са борцима био знатно олакшан. У међувремену између те две борбе састајао сам се са Спасом неколико пута и једну прилику искористио да му кажем да би требало Ракић, он и ја одмах да бежимо, с обзиром да су нам четници надомак ока. Рекао сам му да је Ракић на своју руку побио 18 усташа на Цвитуши и да је услед тога, највероватније, већ маркиран за брзу ликвидацију. Међутим, Спасе ми рече да сам ја велики песимиста и да ствари ни изблиза не изгледају такве као што ја представљам. “Многи су борци заинтересовани за бекство и ја не знам зашто да их не помогнемо”, рекао је Спасе, а ја му узвратих: “Један од тих заинтересованих пријавиће те команди места, и у том случају можеш да претпоставиш шта ће то да значи и за тебе и за твоје организовање, за све нас”. “Неће тај моћи да изговори ни реч, јер ћу му ја пре узети меру”, осмехнуо се Кнежевић, па додао: “Све ће бити добро”. *** На дан 22 јануара кренули смо усиљеним маршем из Комића за Плитвичка Језера и после 24 сата марша стигли до села Увалице. Италијани су још раније окупирали Плитвичка Језера, а Немци су стигли преко Кордуна и заузели Личко Петрово Село и Пребој, па преко Бихаћа продужили да

чисте Босанску Крајину од четника и партизана. Додуше, партизани нису давали нигде отпор, ни Италијанима ни Немцима, већ су много пута бежали у нереду куд је ко могао, па се потом скупљало чим би се осетило да се довољно удаљило од непријатеља. Ова безглава бежања Партија ће за историју назвати “Четвртом офанзивом”. Партизанске јединице су војнички биле неспособне да се успешно супротставе окупаторским снагама. Додуше, да смо имали официре, који су листом отишли код четника, ипак би представљали неку војничку снагу која би била у стању да нанесе извесну штету окупаторским јединицама. Међутим, разлог за ову слабост био је у томе, што се није поклањала првенствена пажња војничком борбеном оспособљавању партизанских бораца, који су више припремани за неку врсту политичког кадра, а оружје се носило да би се привукао народ, односно да би освојили народне симпатије као борци противу усташа и окупатора, или да га заплашимо и ставимо партизанској потпуној контроли. Једини разлог ради којег смо донекле и војнички увежбавани, био је борба са четницима, јер је, од почетка до краја рата, Партија четнике сматрала главним и, могло би се рећи, јединим непријатељем, који јој стоји као препрека на путу приграбљивања потпуне власти у целој земљи. Захваљујући искључиво здравом четничком борбеном духу, који није био изумро код доброг броја партизанских бораца-Срба, Партија је успевала да себи на рабош уреже извесне војничке победе. На Бадњи дан 1943, делови Шесте Личке партизанске дивизије отпочели су са извиђањима према Грачацу. Били су готови сви партизански планови за напад на ово најјаче четничко упориште у Западној Југославији, које су бранили херцеговачки и грачачки четници, па је одлучено да главни напад почне у 11 сати увече, уочи српске Нове године. Рачунало се да ће четници да славе дочек Нове године и да ће у то доба већина од њих бити пијани и неспособни за борбу. Бар је тако Главни партизански штаб претпостављао. Грачац је бранило укупно 4.000 четника, а партизанска снага за фронтални напад износила је преко 6.000, са додатком више групица, које су биле постављене око Грачаца за затварање праваца за прилаз и извлачење бранилаца. Заповест је, углавном, гласила:

“У Грачацу се налази око пет хиљада четничких бандита и кољача које треба до последњег уништити. Та банда већ месецима угрожава поштени и мирни хрватски народ на личкој територији и омета развој народноослободилачке борбе по основним плановима Оперативног штаба КПХ” ... Међутим, међу борце је убачена полузванична наредба обавештајаца и жбира: “Кад започне борба, убијај све од године младости до стотину година старости”. Ово је било супротно наредби за напад на усташки Ловињац, кад је наређено да се не пуца на усташе који беже, него да се хватају живи, јер су, наводно, то све заведени наивни људи, којима је силом навучена усташка униформа и невољно утурена пушка у руку. Чим сам сазнао садржину наредбе кришом сам њене најважније детаље доставио Рољану и он то пренео четничкој команди у Грачац. Пред сам напад сусрео сам Раду Жигића и у разговору поменуо како се наредба за напад на четнике у Грачацу суштаствено разликује од наредбе за напад на усташе у Ловињцу. Жигић је поцрвенео, обазрео се да ко не прислушкује и полугласно рекао: ‘‘Не можемо сви одлучивати како ће се борба водити”, и отишао љут. Грачац је кршевито и каменито место, па му је таква и околина. Са истока га круже села Граб, Вучипоље и Глогово, а са запада Штикада и Тучић. На северној страни дижу се брда Црни Врх и Буков Врх, а на југу га додирују огранци каменитог масива Велебита. Кроз Грачац пролази жељезничка пруга која га повезује на северу са Загребом и потом, долином Саве, са Београдом, на југу са далматинским градовима Книном, Шибеником и Сплитом, па даље ка Дубровнику. Кроз само место протиче речица Отућ, која у два крака извире 15 км. северно од Грачаца и понире у Грачачким Барама југоисточно од вароши. Грачац се налази на раскрсници путева који га повезују са источне стране са Далмацијом, а на западу са Госпићем, па северно до Загреба. Овај пут спаја Грачац, преко Брувна и Мазина, са Кулен Вакуфом и даље са Босном, а на југу, преко Велебита, са Обровцем који лежи надомак залива Јадранског мора. Према заповести у вези са нападом на Грачац, батаљон “Миће Радаковића”, у коме сам и ја био, имао је да напада преко Блазне Пијаце и да

надире у сам Грачац, а десним крилом да се држи пута који иде источно од Грачаца за Далмацију. Батаљон је имао да се ослони на батаљон “Стојана Матића”, који се налазио на левом нападном крилу, на самом мосту преко реке Отућ. Ту се налазио и Ударни батаљон, чији је задатак био да одвоји жељезничку станицу од вароши, односно да пресече сваку везу између ове две тачке. Раздаљина од вароши до жељезничке станице је око 3 км. За ову борбу партизанска команда је за сваку јединицу одредила по једног старешину из штаба дивизије, чија је дужност била да настоји да се напад изводи по плану и да, по потреби, издаје непосредна наређења кад то буде измењена ситуација диктовала. За мој батаљон био је одређен оперативни официр Шесте Личке дивизије Ђуро-Ђука Покрајац, по причању велика кукавица, али је умео да се вешто и снисходљиво удвара Партији, која га је, заузврат, награђивала релативно високим положајима. Искористио сам једну прилику да се састанем са Спасом Кнежевићем и Душаном Ракићем, и пришапнуо им како гласи заповест за напад на Грачац, односно да је наређено да све убијамо што видимо “од године младости до стотине година старости”, без обзира на пол. — Та није могуће!—запрепастио се Кнежевић. — Тако гласи заповест, — казао сам и предложио им да одмах бежимо ма куд. —Шта смо онда урадили са нашим организовањем ? — рекао је Кнежевић забринуто, а кад му саопштих да ми је додељен Покрајац, насмеја се и додаде: — То је невиђена кукавица и ми га као таквог морамо искористити. Смишљајте како да то изведемо док будемо у покрету, а и ја ћу мислити, па ћемо се договорити шта је најбоље да учинимо. Пред напад на Грачац у осам сати увече кренуо сам са батаљоном из села Молиџаба према Грачацу, који је био удаљен нешто више од 3 км. У десет сати те вечери батаљон је био на полазном положају, на коме смо по наредби имали да сачекамо до 11 сати кад је требало да уследи напад. На нашу срећу, Покрајац је послао патролу да осмотри терен, чији је вођа био сам Кнежевић, који је другој двојици пратиоца у патроли рекао да ништа не говоре кад се врате и да ће он сам Покрајцу да рапортира. Кнежевићев извештај је гласио:

“Између нас и Грачаца терен је поплављен и вода је као море пола метра дубока. Нигде нема заклона и кад се једном задесимо у тој води, на чистини и без икаквог заклона, непријатељ ће нас делом покосити, а остатак ће се подавити у бекству кроз баруштине са рупама” .... Посматрао сам их обојицу. Кнежевић није ни оком трепнуо док је рапортирао, а Покрајац се смрзао, као да је за час занемео. Није могао да нас пошаље у напад, а да он остане у позадини, јер је као оперативни официр морао да нас у стопу прати, па можда и да погине, а он то никако није желео. Иза неколико тренутака колебања и недоумице у избору одлуке, дао је наређење да се батаљон повуче. У исто време отпослао је курира са извештајем дивизији да је, услед временских непогода и воде на правцу напада на Грачац, сваки покрет немогућ. Тако батаљон “Миће Радаковића” није испалио ниједан метак на четнике у Грачацу. Ова Покрајчева наредба коштаће га свих чинова, части, положаја и колајни у партизанима. Ударни батаљон са другим партизанским јединицама поступио је по основној заповести и у 11 сати увече кренуо у напад. Неколико тренутака од почетка обостране ватре, док се ехо, ударајући о стеновите стране, испео на врхове, тресао се цео Велебит. У почетку борбе Ударни батаљон је напредовао изван сваког очекивања и успео да се привуче блиско главним четничким позицијама. Друге јединице, осим мог батаљона, пошле су у напад такође по предвиђеном распореду. Међутим, кад су четници успели да се снађу и приберу од изненађења, предузели су оштар противнапад и партизани су у времену од неколико минута потпуно изгубили главе, па је наступила луда и панична јурњава на све стране. Најпре су бежале партизанске старешине, да би сачувале своје скупоцене животе, а по њиховом примеру, за њима у стопу дали су се и борци, јер и њихове главе вреде коју лулу дувана. Кад је борба завршена, Ударни партизански батаљон је био потпуно уништен. Од 500 бораца батаљона свега неколико је успело да изнесе живе главе. И остале партизанске јединице су се разбежале, па су том приликом четници још једанпут показали потпуну војничку надмоћност над партизанима.

После великог партизанског неуспеха у нападу на четнике у Грачацу, партизани су се у нереду повлачили, управо бежали. Предводници и примери за бектсво били су партизанске старешине. Бежало се преко грачачког поља, које је на великом простору било поплављено. На једном месту, куда је највећи број партизана покушавао да се извуче, била је прилично дубока вода и у њој стајао Станиша Опсеница, раскорачен, снажан човек, људина, и помагао бежећим борцима да се пребаце и да се не подаве, нарочито рањеници. Кад је и последњи живи партизан пребегао, Станиша се још једном обазрео по грачачком пољу да се увери да више нема кога да спасава, али у том моменту, прикривен, стајао је комесар батаљона Томе НикшићХрват, подигао карабин, као бајаги да се спрема да пуца “на непријатеља” на прузи удаљеној око 2 км., па нанишанио и повукао другу ногу на обарачу. Пуцањ је усамљено одјекнуо и снажни Станиша Опсеница пао мртав у воду. Као многи други слични случајеви, и то је била освета Партије, која није могла да му отпише одлазак код четника у Врховине, кад је на своју руку покушавао да нађе неко решење да се не продубљује братоубилачки рат између Срба, четника и партизана. Десет км. западно од мог села Брувна били смо 20 јануара у биваку у селу Церовци. Био је празник Светог Јована Крститеља, моја слава. Као што бива обично у ово време године, снег је без престанка падао, а “бура” је завејавала тако да се понекад није могао да види прст пред оком. Пре тога чуо сам да ће моја јединица бити одређена на један дужи пут према Босни, па сам отишао код комесара да му кажем да бих желео да обиђем моје код куће, јер ко зна кад ћу их моћи поново видети, можда никад. Молио сам и одобрење за једног коња, јер би тако лакше превалио пут од 10 км. по оваквом непогодном времену. Нисам поменуо да ми је слава, јер сам знао да ми онда не би дао дозволу. Међутим, он ми је дозволио да идем, јер је био велика кукавица, па сам често и ја био, хтео-не-хтео, принуђиван да за њега “вадим кестење из ватре”. Узео сам коња и срећан кренуо Брувну. Требало ми је преко три сата да кроз мећаву пређем 10 км. и стигнем кући, где сам укућане нашао при ручку крај запаљене славске воштанице. Загрлили смо се и изљубили, и пожелели узајамно срећну славу. Кад сам се пољубио са оцем, запазио сам на његовом лицу чудан израз туге који није био у складу са овим свечаним славским

даном. Такав израз нисам дотада видео на његовом лику поред безбројних тешких јада и брига, који су га са свих страна немилосрдно шибали. —Шта је, оче? Да ли се не осећаш добро? —Добро сам, добро, али, ето, тако... Трпеза је била пуна пића и хране. Наш се српски народ сналазио, поред свих мука, нарочито кад је требало да се обележе свечани дани, посебно Божић, Ускрс и Слава. За славу је морало да буде све по древном обичају: молитва, свећа, колач, жито и залогај и гутљај за госте. Овога пута страних званица није било, као што је то било уобичајено пре рата. У рату се није практиковало сазивање пријатеља и рођака, чак ни на дан славе, јер се није знало кад ће морати изненада да се бежи, па је свак желео да буде на опрези, у близини родног огњишта и са својим укућанима. Кад смо ручали отац је извукао писмо из џепа и пружио ми га са сузама у очима. Било је из батаљона са наређењем да се одмах вратим, јер батаљон креће на предвиђени марш. Знао сам позитивно да батаљон још не може да крене, јер је очекивао попуну резерве муниције и људства, и претпостављао сам да је комесар сазнао да је то био дан моје славе и да сам с тога тражио да идем кући. Поред свега, није ми никако било јасно како је курир који је донео ово писмо могао да стигне пре мене. Отац ми рече да су била двојица на коњима. Рекох укућанима да морам да идем и устадох од трпезе крстећи се. Мајка је, као увек, стала одмах гласно да лелече, али јој ја нисам могао ништа да помогнем. Прекрстио сам се пред иконом Крститеља, а мајка, све плачући, као да ме занавек испраћа, на брзину запакова за мене понешто од свега што је било на трпези. Затим се растадосмо у плачу. Ни ја нисам могао да зауставим сузе, но, ипак, са извесним олакшањем што ме нико од мојих бораца из батаљона не гледа. Чим сам се вратио питао сам комесара зашто ме је звао да се вратим кад је батаљон још ту, а он се као мало замисли, па рече да је наредба већ двапут мењана док сам био одсутан. Знао сам да лаже, али сам исто тако знао да ми не вреди да се с њим носим, јер ће у сваком случају на крају ударац пасти по мојим плећима.

Најзад је дошао час покрета ка положају јужно од села Комић, јер су усташе биле заузеле Комићко Поље, па ту сакупљене да крену и заузму цео Удбински срез. Успут су палиле све српске домове до којих су допирале и пред њима је убога српска чељад бежала као испред вулканске лаве. На путу за Комић сусретали смо српски народ који је оставио домове и бежао главом без обзира да спасе само голе животе. Све су то били неборци, жене, деца и остарели. Деца су плакала, јер су била на мразу, уморна и гладна, а жене и старци нарицали за изгубљеним домовима. С положаја јужно од Комића угледали смо велике ватре, а партизанска команда још није издавала наређење за напад на усташе, да би их зауставили у злочинима и паљевинама. Тако смо ми седели скрштених руку, а српске куће изгарале до темеља и усташе слободно шетале, пљачкале и убијале по Удбинском срезу. — Можда команда због снега не може да нам достави наређење за напад, — рекао сам комесару. —Не знам, — одговорио је равнодушно. Било је то 23 јануара 1943 увече. Више нисам хтео да чекам. Смркавало се кад сам издао наређење батаљону да у пола ноћи силовито нападне усташке положаје. Пре тога тражио сам добровољце-бомбаше, који ће да начине бреше у препречним жицама и пријавило се њих десетак као један, сви орни за борбу до смрти. Напад је извршен у пола ноћи као што је наређено. За усташе је борба била кратка и врло крвава, и кад је завршена било је 80 мртвих на њиховој страни. У прекиду борбе запитах Ракића како да ниједан усташа није заробљен, а он ми одговори да борци нису имали времена да их заробљавају. “Шта би вредело да смо их заробили. Да смо их хватали морали би да их спроводимо Команди подручја, а она би их, по обичају, пустила да иду у своје усташке јединице, да би нас поново у следећој борби узимали на нишан. Ни мој чукундеда није никад заробљавао Турке, па сам и ја решио да не заробљавам усташе”. На нашој страни није било губитака, сем неколико лако рањених јер су усташе први пут биле изненађене, пошто их нико није претходно обавестио, а они би се свакако припремили да је наређење за наш напад издала наша виша команда. У место похвале за успех у борби и спречавање даљег паљења

српских кућа, партизанска команда је наредила мом батаљону да сместа усиљеним маршем крене за поседање Чудин Кланца источно од Бабина Потока, 5 км. јужно од Плитвичких Језера. То је био пут од 100 км. у време кад је све затрпано снежним наметима и кад се све живо смрзавало чим се нађе далеко од ватре. Међутим, наређење је морало да се изврши, или, у противном, да се изгуби глава. Маршевали смо преко Крбавског Поља, Крбавице и Кончарева Краја, и после два дана и једне ноћи стигли на Чудин Кланац и заузели положај. Чудно ми је било зашто смо упућени овамо кад нигде нисмо примећивали усташе, нити су гореле куће, нити смо успут сусретали избеглице. У том размишљању пришао ми је Душан Ракић и шапнуо: “Знаш ли, Нитоња, ради чега смо овамо упућени? Овај простор држе четници и ми треба да се боримо против њих. То нам је казна за оне побијене усташе на Комићком Пољицу”. Био сам запрепашћен сазнањем да нас је Партија послала овамо у борбу противу четника, а оставила усташе око Удбине да харају и пале српска села и убијају народ. У томе је наишао Момчило Мирић и Душану и мени рекао: “Никад нећемо имати бољу прилику за пребегавање четницима него ову сада, хајде да је искористимо одмах”. “Побиће нам фамилије”, одговорио сам не размишљајући. “Свеједно, ни њима ни нама и тако нема спаса”, казао је Момчило. Међутим, док смо ја и Душан одмеравали последице, Мирић је одлучно остао при својој одлуци и са Чудина Кланца пребегао четницима. Одмах по паду Југославије 1941 и стварању НДХ, Италијани су се понашали као да су познавали Хрвате боље него ико други, чак боље и од нас, и објављивали на сва звона да је Хрватска као војничка сила само фантазија њених умно оболелих вођа и да, као таква, стварно не постоји. Зато су Италијани посели сва важнија места у Лици, а кад је, затим, планула прва четничка пушка и Италијани били потиснути из неких база, њихова се војска повукла у већа и војнички важнија места, са циљем да очувају и обезбеде комуникације на прузи и путу Загреб-Сплит и Загреб-Сушак. После су они, с времена на време, вршили испаде на територије националних устаника, тек да би се видело да су ту. Ове Италијанске испаде усташе су често користиле, да се, заштићене, као шакали привуку позади Италијана и изврше покоље над српским живљем, опљачкају имовину и спале села. У свим тим приликама страдала је, углавном, нејач, — жене, деца и старци, — јер су способни људи

били у четничким јединицама, изузев само неких, као што је био Ђока Јованић и његово мародерско друштво, који су лутали селима и чекали згоду за наметање воље КПХ измасакрираном српском народу. Међутим, Италијани се нису могли да задрже ни у бетонским бункерима, јер су их четници и одатле изгонили, па су бивали принуђени да напусте и нека већа места, која нису имала неки већи стратегијски значај. У зиму 1943, удружене немачко-италијанске снаге предузеле су велику офанзиву са задатком уништења националне гериле на територији њиховог немоћног савезника и штићеника НДХ. Они су 20 јануара продрли на Кордун, и том приликом је на Кордуну, у Банији и Лици попаљено много српских кућа које нису дотада попалиле усташе. Пред ову офанзиву српски је народ избегао у шуме и по планинама склањао се у бајте које су биле у горама далеко од било каквих путева, али су у нужним и тешким приликама важиле као какво-такво склониште. Окупатори су надирали, углавном, важнијим друмовима и нису се много обазирали лево и десно од њих, као да их није интересовало шта се тамо дешава. Тамо, где се при овој офанзиви није давао отпор окупатору, он је, заузврат, затечени народ по селима остављао на миру. У највише случајева то су били стари којима више није стало до живота после тешких мука које су претрпели за минуле две године. Може се претпоставити да је то била тактика окупаторске наци-фашистичке војске, да примири народ и смањи број својих војника на окупационој зони ради слања на друге важне фронтове, посебно Руски. Ово раздобље, које су комунисти назвали “Четврта офанзива”, били су најцрњи дани за Србе Кордуна и Крајине током целог рата. Хрватикомунисти су у овој окупаторској офанзиви видели јединствену прилику да са лица тла Кордуна и Баније збришу Српство, које је у то време, по који пут већ, тако убедљиво претило да скрши кичму КПХ и да јој онемогући даљи злочиначки посао према Србима. У договору са усташама, које су као стрвинари ишле иза окупаторске војске и клале све што су живо налазиле у српским селима, КПХ је упућивала своје оружане јединице ка српским склоништима дубоко у шумама и планинама, истеривала их из склоништа на чистину, на пут према Босни, по страшном времену сурове, снеговите и ледене зиме, па се тако од преживелог српског живља Кордуна и Баније

образовала колона смрти од око 60.000 деце, жена и старих, које су на друмовима пресретале усташе и докусуривале. На гробљима где српски род труне, Бол задрхта и покида струне. Ту, на гробљу крај босанског пута, И наша су срца откинута! (М. Петровић “Гусларско вече”) У партијском руководству на Кордуну, где су Срби-партизани око Јоце Еремића били организовани у једну снажну антихрватску групу, дошло је до значајних несугласица. Иако је знао да ставља на коцку и свој положај и свој живот, Еремић је предложио да се српском народу, истераном из склоништа на друм, допусти да се пребаци на територију која је била у рукама четника, на коју окупатори нису могли да продру. Остали чланови руководства, углавном Хрвати, који су држали кључне положаје, били су против тога предлога, међу којима се највише истицао Вецо Хољевац, који је био комесар корпуса у чијем су саставу биле Шеста (Личка), Седма (Бањска) и Осма (Кордунашка) дивизија. Том згодом Вецо је замерио Еремићу “великосрпство”, па је њихово разилажење ишло све дубље и ван оквира тзв. Четврте офанзиве. Хрвати су били упорни, а Срби су једнако настојавали да се избеглицама допусти прелаз на четничку територију пре него што им оштра зима и глад покосе истанчале животе. Еремићу су се придружили Миле Мартиновић, Илија Жегарац и други Срби у партизанском вођству. И Српкиње са Кордуна, чланице АФЖ-а умешале су се у свађу и оптужиле Аницу Ракар-Магашић, члана ОК КПХ Карловац, као кривца за смрт Данице Љеповић, која је била у руководству АФЖ-а за Кордун. И Ћаница Опачић је јавно оптужио Аницу Ракар-Магашић као кривца за нестанак његове јединице ћерке Цице. Али, кад је, потом, Ћаница сазнао да је његова ћерка у животу, напречац је стао на страну хрватске групе и ствар је тако стишана. У прва два дана офанзиве ужасне грозоте и број губитака превазишли су и најцрња очекивања. Тада је Стево Косановић-Јабучар родом из Плашчанске Долине коју су контролисали четници, дојурио у Врело Мрежнице код среског Народно-ослободилачког одбора да разговара са председником

одбора Драгићем Брујићем о спасавању избеглица. Брујић, угледни сељак из Збјега, по природи весео и говорљив, стао је као скамењен кад је према Плашчанској Долини угледао непрегледну колону српских избеглица, али није смео ништа да каже, ништа што је тог тренутка мислио. Срби на руководећим положајима у Партији су се борили за спасавање српских живота на два фронта, (1) против надирућих непријатеља — окупатора и Хрвата-усташа и, (2) против Хрвата-комуниста на кључним положајима у КПХ, који су без милости наређивали да изнемогла српска нејач, измучена и искрвављена, маршује према Босни и буде одбојна зона Главном штабу Хрватске. Еремић је ризиковао живот у борби са Вецом Хољевцем, у тежњи да се измене инструкције вођства КПХ и да се српским избеглицама допусти прелазак на четничку територију док окупаторске трупе не буду потучене или одбијене. Еремићев отпор према инструкцијама био је у толикој мери снажан, да су Седма и Осма партизанске дивизије, састављене само од Срба, почеле да показују претеће негодовање. У међувремену, док је народ страховито страдао и умирао, Хољевац је са својим штабом бежао према Босни главом без обзира, а чланови ОК КПХ, који су се пре офанзиве налазили на Кордуну, побегли су заједно са Главним штабом, а на Кордуну је остао само Србин из тог Комитета Ћаница Опачић. Он је касније слао извештаје ЦК за Хрватску у име ОК КПХ, у којима је наводио, како Хрвати (који су као стрвинари и костоглође ишли иза окупатора) овог пута нису пљачкали и клали Србе као раније што су чинили, па је ово била права иронија, јер више није имало шта да се пљачка, нити је било кога да се убија, пошто је тај посао раније учињен. Кад се Мане Мишљеновић, који је био пребегао на четничку територију, после офанзиве вратио својој кући, био је одмах ухапшен и од Партије осуђен на смрт вешањем на торњу српске православне цркве у Плашком. Међутим, на интервенцију Срба у партизанском руководству казна је преиначена у два месеца присилног рада. Секретар ОК КПХ за Карловац, др. Саво Златић, звани “друг Мићо”, је протестовао код Еремића, сматрајући да је Мишљеновића требало обесити. Овај његов испад је тим више карактеристичан, што је он спадао у категорију оних Хрвата као што су били Милка Куфрин, Фрањо Пушкарић и још неки, који су дотада до извесног степена саосећали са српским народом. Но они су били тзв. беле вране у том

погледу, јер се драма одигравала пред очима целог хрватског народа, који у маси није реагирао на злодела према српском народу, па се добијао језовит утисак да се он са таквим поступцима слаже и да их одобрава. За разлику од Хебранга, Хољевца, Маце Гржетић, Јуре Наглића, Анице Ракар и других, Златић и они који су мислили као он, иако су били, такође, за самосталну државу Хрватску, нису били мрзитељи свега онога што је српско. Кад се Седма (Банијска) дивизија, која је била у пратњи Врховног штаба, вратила у Банију са знатно смањеним бројем бораца, јер је већина изгинула и страдала, и кад су остали живи борци видели шта се у међувремену догодило са њиховим милим и драгим, дивизија се још више расула. Тада су почели да се појављују четници у троуглу на Банији, због чега су настала још већа пребегавања Срба-партизана. Током трајања ове тзв. Четврте офанзиве, преко 40.000 Срба Баније и Кордуна полагано је умирало од страшне зиме, босотиње, голотиње и глади. Беспомоћно се ходало у страшну смрт суровим заснеженим стазама Босне према Херцеговини. Они који су тај убоги народ натерали на тај смртни марш нису нимало марили за његове муке и умирање. Партији, као и усташама, било је стало да уништавањем српског живља измене етнички карактер Баније и Кордуна са српског на хрватски, па су ово жалосно страдање сматрали изванредном приликом за остварење те злочиначке замисли. Непријатељска окупаторска зрна, резови усташких ножева, зима и глад односили су безбројне српске животе, па им је притекао у помоћ и страшни тифус. Под његовом оштром косом умире дневно на стотине изморених, измучених, изгладнелих и премрзлих Срба, а у Партији нико за то не мари, нарочито они у чијим је рукама била сва моћ одлучивања. Тако је та страшна непрегледна поворка умирућих Срба као црна река одмицала корак по корак све ближе неизбежној смрти. Последњим напором снаге мајке су носиле умирућу децу у наручју, а другу водиле за руку, и успут, изнемогле, молиле борце да их побију заједно са децом и да их ослободе мука. Понека убога српска мајка, од патњи умно поремећена, давила је своју рођену децу да их спасе од усташког ножа. Потребно је да се нагласи, да су и овде, као свугде другде, страдале само српске мајке и деца. Ту није било хрватског рода. У борби за начело тзв. братства и јединства народа Југославије, само су Срби умирали. А у исто време Хрвати, сигурни у живот и смештени у својим

топлим домовима, крцатим опљачканим српским благом, са осмејцима су пратили окупаторске и усташке војнике, “витезе и заштитнике”, како иду у потеру за “српским непријатељем”. У јануару 1943 ишао сам са батаљоном од Плитвичких Језера преко Коренице, Вркашића и Бијелих Потока за Каменско. На Бијелим Потоцима партизанска команда је била подигла бараке које су биле намењене за болнице и магазине. Ишли смо колоном по један преко Бјелопоља за Вркашић, и кад смо прошли кроз Вркашић почели смо да се пењемо за Бијеле Потоке уз стрмину од 60 степени. По клизавом стрмом тлу често смо ишли побауљке, каткад корак напред-два назад. Ту је снег био метар висок и непрестано падао, а са севера је брисао леден ветар и као бријач секао уши, лица и руке. Неки борци су били боље одевени оним што су добијали од кућа, а већина се смрзавала и кочила од студени. Наоко је изгледало да ту нико ни за кога не мари, а, у ствари, ту нико ником није могао да помогне и да је хтео. Срце ми се цепало од јада гледајући како око мене дрхћу слабо одевени људи којима нисам могао ништа помоћи. У тој прилици требало је неко само нешто да каже, ја или који од бораца, па да од батаљонског комесара буде оптужен као побуњеник и непријатељ тзв. народноослободилачке борбе. С времена на време љути ветар је таквом жестином узвитлавао снег да нисмо могли један другог да видимо, иако смо били на одстојању само по који метар. У немоћном очајању проклињали смо своје мученичке српске мајке што су нас родиле да се овако невољно злопатимо. Био сам на челу колоне и пртио целац, покаткад упадајући до појаса у снег. У непровидној вејавици стално сам опомињао људе да пазе на међусобну везу и да никако не губе додир. При том сам чуо борце како псују и мене и везу. “Шта овај прича! Каква веза на овој мећави, везао га Бог!” У спором одмицању, кроз кршеве и камење, јаме и вртаче покривене наметима снега, најзад смо дошли до Вркашићке Драге. Успут, одједном, учинило ми се да чујем детињи плач. Ћутао сам и ослушкивао бојећи се да то коме кажем, да се не би помислило да сам шенуо с ума. Ипак сам напрегнуто ослушкивао, па како нисам ништа чуо мислио сам да ми се то само причинило. Али, мало затим, плач детета се поновио, па сам погледао на борца иза себе не бих ли приметио да је и он чуо плач, али тај борац је био један од слабо обучених и подрхтавао од зиме скоро укочен, са белим лицем

без икаквог израза, као да је живи мртвац. У ствари, чак и неки мртви које сам имао прилику да видим, изгледа парадоксално, имали су више животног израза на лику него овај борац иза мене. У томе ми је пришао борац Добре Блануша и рекао да сам доста пртио целац и да ће сада он мало да ме смени. Са захвалношћу сам примио његову понуду, јер сам већ био полумртав од умора, а имао сам жељу да неко други дође на чело колоне не би ли и он чуо плач детета. —Чујеш ли, команданте, како негде блиско цвили неко дете ? — застао је одједном Блануша и ја га погледах са уверењем да још нисам померио умом. Дакле, и он је чуо детињи плач. Дао сам знак да колона стане и са Бланушом пошао у правцу одакле је допирао детињи плач, и нађосмо трогодишње мушко дете како седи у снегу замотано у сукно и плаче. Узео сам у наручје то убого Српче, обавио шињелом и пригрлио да га загрејем. — Откуд си ти, синко, овде?—упитао сам дете које ме је без трептања захвално гледало великим црним очима. — Оставила ме мама у снегу. Није могла више да ме носи, па узела млађег брацу и отишла. Овим путем су пре неколико сати прошле српске избеглице са Кордуна и Баније гоњене од партизанске команде као стока према Босни и Херцеговини у бекству пред окупаторским офанзивним ваљком, који је био немилосрдан. При том су неке мајке остављале старију, а понеле собом млађу децу, у нади да ће старију неко наћи и прихватити и тако им сачувати живот. Неке су мајке падале и умирале под теретом деце, које су покушавале да носе дугим и напорним путем кроз снежне сметове и ледене ветрове, голе, босе и гладне. На хиљаде других српских мајки покосио је тифус, који је у овим околностима нашао најбољу прилику да покаже своју моћ. Неке су мајке бежале од тифуса издвајањем из колоне, па су осамљене налазиле белу смрт у снегу заједно са децом. И данас је српска земља пуна крика и препуна нових светих мученика, који нису само из боја јунаци,

већ сви људи, жене, старци и дечаци. (Д. Драгутиновић “Видовдан”) Кад смо изашли на Бијеле Потоке нашли смо мноштво српских избеглица, које је партизанска команда зауставила да установи до које их је мере захватио тифус. Ја и Блануша смо узели малишана нађеног у снегу и наизменично носили од једне до друге групе избеглица скупљених око ватри, у намери да пронађемо мајку. Наједном, жена са малим дететом у наручју погледа према мени и кад спази на мојим рукама своје остављено дете, врисну и од радости заплака. И док је она плакала и грлила дете, оно је говорило: “Мама, мама, зашто си ме оставила? Немој ме више никад остављати”. Наређено је да батаљон продужи покрет. Одлазећи, видео сам како ме два крупна црна детиња ока нетремице гледају и како ми маше једна мала рука. Дете је било сувише младо да схвати крваву драму која се око њега одигравала. Ту невероватну трагедију нисам ни ја у потпуности разумео, јер је све што се дешавало било у супротности са логиком једног здравог људског ума. У марту 1943, после ове назови офанзиве, Италијани су се повукли у своје гарнизоне у Грачачком, Удбинском и Доњолапачком срезу. Пре почетка офанзиве, многи су Срби са својим фамилијама, у циљу спасавања голих живота, напуштали родна огњишта и бежали у шуме и горе, или према Босни. Многи од њих нису се више вратили на родна огњишта покошени зимом, глађу, тифусом, окупаторским зрном или усташким ножем. Међутим, око 700 старих, који су били немоћни за ма какво бежање, нарочито путевима и планинским стазама завејаним снегом, остали су у својим кућама. У то време била је незапамћена мећава, која је на понеким местима правила намете веће од два метра, било је непроходно, па су стари Срби сматрали да је боље да их Италијани побију на родним огњиштима, него да се смрзну у снегу незнано где. Међутим, Италијани су дошли и отишли, никог нису дирали, али су по одласку Италијана дошли натраг комунисти и све ове старе Србе оптужили

“за колаборацију са окупатором,” па је наређено да сви дођу у Подлапачу. Оне који, услед старости и оболелих ногу, нису могли да ходају, партизани су потоварили у кола и одвезли у Подлапачу. Тамо им је прочитана оптужба за колаборацију са непријатељем и изречена смртна казна стрељањем. Карактеристично је овде напоменути, да су и ова оптужба и осуда примењени само у односу на Србе. Тако шта није чињено према Хрватима, који за цело време трајања рата нису бежали са родних огњишта било пред окупатором или усташком групом. Из искуства, с обзиром на урођену душевност Италијана, наши су људи знали да Италијани не убијају исправне грађане, док је поступак Немаца и усташа био подједнако ужасан и немилосрдан. Кад год је једна од ове две групе убица долазила, српски народ је бежао да спасава животе, чак и жене, деца, стари и болесни.

НОВИ МЕТОДИ ЗА ИСТРЕБЉИВАЊЕ СРБА На дан 25 јануара 1943 састао се ПК КП за Лику на челу са секретаром Јакобом Блажевићем и донео одлуку, да се веће партизанске војне јединице расформирају у мање, а понеки борци да се врате кућама. Наредба Покрајинског комитета прочитана је пред стројем свима јединицама: (1) обуставља се даља борба против окупатора, уз наглашавање да ће окупатори сами да напусте земљу; (2) да ће се јединице, чим прође зима, поново груписати и ударити на четнике “крвавог и заклетог непријатеља братства и јединства народа Југославије”; и (3) да ће у периоду затишја и даље да делују све месне власти са задатком да на локалним базама учвршћују власт Народно-ослободилачког покрета, јер је Партија осетила по партизанским јединицама јаке четничке елементе, па, бојећи се да приступи јавном и директном обрачуну, прибегла овом методу. Неки партизани, који ће отићи својим кућама, неће се више вратити у своје јединице због неслагања са партијским вођењем рата, а Партији је то тренутно било у интересу, јер ће се на тај начин растеретити једног великог баласта који јој је кочио рад по основним смерницама. Један број од тих отпуштених партизана одбећи ће одмах четницима, а друге ће Партија појединачно ликвидирати преко сеоских одборника и команди места, и тако ће јединице, кад се у пролеће изнова групишу, бити очишћене од разорних прочетничких елемената. Командном особљу није било допуштено да се враћа кућама, јер се Партија прибојавала да би оно могло да припреми преврат, који би јој, већ увелико ослабљеној, могао да нанесе ненакнадиву штету и да поруши све оно што је дотада изградила. Италијани су били увек исти. Они нису могли да буду без својих обавезних бункера, и кад би у својим повременим борбеним екскурзијама успели да нас из каквог места истерају, они су се поново у њега враћали, у те своје сигурне базе. Кад би Италијани тако заузели, па потом напустили нека места, ми партизани смо без борбе одмах у њих улазили, а Партија је ударала у велика пропагандна звона и објављивала народу Лике, како је то и то место у оштрој и крвавој борби ослобођено од Италијана захваљујући нашем умешном војном вођству и пожртвовању и храбрости наших партизана. Било

је много таквих места које смо ми на сличан начин “ослобођавали”, понека и по неколико пута током рата. Српски народ, који је често с нама заједно бежао пред непријатељем, започео је да протестује како смо ми немоћна војска и како не можемо да се одупремо ни најмањем притиску окупатора, чак ни Италијанима. Те протесте су комесари и сеоски одборници прибележавали и многи наши сеоски људи, нису били свесни да ће их ти праведни протести, који нису били у вољи Партије, пре времена отерати у гроб. Партијци су подло и зликовачки лишавали живота све оне у које су ма и најмање сумњали или се прибојавали да би могли ма у чему да ометају рад Партије. Сви комесари, од четног до бригадног, су увек били активни у прихватању оптужби преко својих разгранатих мрежа пандура и жбира, чак и онда кад су те оптужбе долазиле од несавесних грађана, који су, не размишљајући дубље чему то води, долазили код одборника или комесара и будзашто оптуживали своје комшије и друге сељаке. Партијско вођство је ретко проверавало истинитост поднетих достава, па су комесари, по природи примљене оптужбе, одлучивали да ли ће оптуженог одмах ликвидирати или ће га прво, тобож, опоменути и застрашити, у нади да ће дотични, у страху за живот свој и својих најближих сродника, постати партијски потказивач-обавештајац. Сличних случајева је било безбројно много и ја сам их кроз опрезне додире сазнавао. Сви они, на тај начин врбовани за потказиваче, који понуђену “част” нису прихватали, бивали су убрзо ликвидирани, да би се другима, који се двоуме шта да чине, ставило на знање да има свега два избора: жбир или смрт. У свим тим случајевима радило се о ситним људима, који су, у једној дозлабога замршеној и тешкој ситуацији и општој паници, изгубили смисао за здраво расуђивање, па су као такви прихватали све само да сачувају главе. Иако је дејствовала у општем и потпуном војничком расулу, Партија је свим силама и начинима помагала примену најгрубљег и крвавог терора. Њој је одувек био и остао основни циљ власт, комплетна власт, потпуна контрола народа, политичка, војна и економска, па је гредећи том циљу примењивала све методе и сва средства. Многи српски људи и жене, које су комесари имали у списку као непријатељски расположене према НОВ-у, нестајали су један за другим, невидљиво, такорећи преконоћ, током зимских месеци и у рано пролеће 1943. као да се журило да се посвршавају “послови” које дотада нису

успели да обаве Хрвати-усташе. Тако је, на пример, само у Подлапачи, одлуком КПХ поубијано преко 500 Срба и Српкиња. Углавном су осуђивани по већ уобичајеној класичној оптужби као “рушиоци братства и јединства народа Југославије”, која ће парадоксална парола за стварне односе међу народима Југославије коштати несрећне Србе много десетина хиљада живота. Тамо где та оптужба, из било ког разлога, није могла да се наметне, жртве су усмрћиване као ‘‘сарадницн са окупатором”. На конференцијама командног особља више пута је било говора како Италијани и четници сарађују у заштићивању српског живља. Ми партизани, који смо знали да то није истина, нисмо смели ни реч да проустимо са пуним уверењем да би нас због тога усмртила прва прилика и прогутала мрачна безданка крај стазе марша, или погодило зрно с леђа у првој борби, иако својим питањем не би били ником од какве користи. Чак и за време тзв. Четврте офанзиве, кад су Италијани спалили око 30.000 српских кућа и при том ниједну хрватску, међу комесарима и командним особљем у партизанима се говорило како Италијани више нагињу Србима него Хрватима, и да је стога дужност народно-ослободилачке војске да заштити од Италијана и Немаца “Незаштићено и недужно хрватско живље”. Током фебруара 1943 треба забележити и следеће: а) Да је 20 фебруара 1943 југословенска Избегличка влада тражила од Британске владе да пребаци 25 Срба-официра из Каира на терен код Драже Михаиловића, пошто је био оскудан у официрском кадру, али су Енглези одбили да то одобре и учине. б) Да је 26 фебруара 1943 пуковник Бели, шеф енглеске мисије при штабу Драже Михаиловића, послао меморандум SOE-u (Special Operation Service) у Каиру, у коме је поред осталог навео, ако Британија не пошаље хитну помоћ Михаиловићу, четници неће моћи да наставе са саботажама. SOE је лицемерно одговорио 28 фебруара да не располаже са транспортним авионима за слање било какве помоћи на Балкан. Овакав одговор је дат стога што су Енглези у то време припремали масовну помоћ хрватским партизанима иако су ови активно сарађивали са усташама, иако је

партизански Врховни штаб припремао делегацију да иде у Загреб на преговоре са Немцима. в) Да је 23 марта 1943 Енглеска спољна служба (Foreign Office) послала меморандум Америчкој влади у коме је сугерирано да Американци почну хитно да шаљу помоћ у храни и оружју “партизанској хрватској групи отпора која се бори против окупатора”.

САМО ПРЕКО УНИШТЕЊА ЧЕТНИКА ВОДИ ПУТ КА ВЛАСТИ За Комунистичку партију Југославије, борба на целокупном државном простору није била борба за слободу, правду и добро народа, него искључиво поход за приграбљивање власти. Комунисти су ту основну тежњу отворено показивали у свим својим гестовима током четири године рада. Ови примери то недвосмислено и драстично посведочавају. На дан 11 јануара 1943 министар иностраних послова Велике Британије препоручио је председнику југословенске Избегличке владе, да посредује да четници обуставе борбу против партизана и да се све четничке јединице повуку у Србију источно од реке Дрине, и на тај начин да оставе “хрватску територију” слободну за дејство партизанских јединица. Британски министар је тада обећавао да би у том случају Велика Британија утицала на партизане да, заузврат, обуставе борбу против четника. Два дана доцније (13 јануара), ВШ НОВ и ПОЈ наредио је ГШ НОВ и ПО за Хрватску, да одмах успостави солидне везе са водећим домобранским официрима Павелићеве хрватске војске. И док је министар иностраних послова Велике Британије, у тајном договору са партизанским представницима, сугерирао Избегличкој влади да четници повуку све своје снаге у Србију иза Дрине, у Главном партизанском штабу је састављано директивно писмо, које је 16 јануара отпослано Покрајинском комитету КПЈ за Србију, и у њему наглашено да треба развити што ширу политичку активност у борби против српских четника под вођством ђенерала Михаиловића, који “озбиљно угрожавају братство и јединство народа Југославије”. У том писму је, такође, наглашено да се одмах отпочне са формирањем војних јединица, које треба да се шаљу у напад на четничке позиције У Србији. Тога истог дана Броз је послао директивна писма ПК КПЈ за Војводину, ПК КПЈ за Банат и ОК КПЈ за Срем, у којима је рекао да се посвети особита пажња укључивању што већег броја Хрвата у партизанске редове, и да се настане свим расположивим средствима да се у корену униште четнички

елементи у тим крајевима, који су главна препрека за узимање власти у партијске руке. У вези с тим, 4 фебруара, ВШ НОВ и ПОЈ упутио је позив свим хрватским домобранским официрима да пређу на страну НОВЈ и да се заједно са народно-ослободилачком војском боре против четника. Тако је, као што се јасно види, све усклађивано у истом смислу. Комунистичка пропагандна машина радила је пуним замахом на све стране, у земљи и на страни, користећи све канале и сва расположива средства. Њеним утицајем дошло је 20 фебруара 1943 до одржавања Конгреса америчких Хрвата у Чикагу, на коме је једногласно осуђен Дража Михаиловић са својим четницима, и послан поздравни телеграм Јосипу Брозу, Хрвату, и члановима ЦК КПХ. На дан 13 марта исте године генерални секретар КПЈ, Јосип Броз, обавестио је Коминтерну о поразу четника на планини Прењ, и додао, да четници појачавају своје редове мобилизацијом у Црној Гори и Херцеговини са паролом “борба против усташа и муслимана”, и да то спречава учвршћивање “братства и јединства народа Југославије”. Такође, у последицама успешне обмањивачке комунистичке пропаганде, 14 марта 1943 одржан је у Канади Оснивачки конгрес “Напредних организација југословенских исељеника у Канади”, који је осудио четнике Драже Михаиловића и упутио поздравни телеграм Јосипу Брозу, у коме је поздрављен “прилив хрватских домобрана и ‘других’ хрватских војника партизанском покрету”. Тако су Хрвати дејствовали на свим фронтовима и у много случајева успевали, нарочито код необавештених, јер њихова интелигенција није била уништена као српска, па се, безмало сва, предала истом послу. Они су дејствовали у свим деловима Крајине као добро организована група која је знала шта хоће. Може се рећи да је на Кордуну устанак Срба био у пуном јеку већ у септембру 1941. Тада се појавио као четник један млади левичарски настројен студент, Симо Карапанџа, за кога нико пре рата није знао да је био

комуниста. За њим се појавио и један Хрват, Мркић, који је био шпански добровољац. Обадвојица су дошли по налогу КПХ из Загреба. Прва жртва од ножа Партије био је младић Ђуро Гангала, општински писар, кога је Партија оптужила “за сарадњу са окупатором”, иако је пре Карапанџе и Мркића дошао у устаничке редове. За Гангалу се говорило да је пред сам рат носио српску заставу кроз нека хрватска села и певао: “Ја сам Србин-жива ватра, не бојим се сто Хрвата”. Симо Јањанин, један од устаника, кад је сазнао за Гангалино убиство, протестовао је јавно по селима, па је Партија због тога и њега осудила на смрт. Био је снажан човек, стар 42 године, па је на стратишту, кад су му два метка пробила груди, пуним гласом клицао: “Живела Србија! Живео Краљ Петар!” Тада је сам Мркић узео карабин и пуцао у Јањанина док год је имало метака у магазину, и кад је падао са Јањанинових усана чуле се последње речи: “Живела Србија!” Карапанџа, који је присуствовао том призору убиства, није могао ни да наслути да ће Мркић, две године доцније, исто као Јањанина и њега да убије, јер је Карапанџа почео да сумња у циљеве КП. После Карапанџиног убиства, његов добар друг и сарадник из школе и првих дана устанка, писар Осме (Кордунашке) дивизије, Ђуро Микашиновић, извршио је самоубиство под утиском да је Партија и њега маркирала за ликвидацију. Тако је Мркић, Хрват, једног по једног, лишио живота онај мали број преосталих Србаинтелектуалаца у устаничким редовима. У марту 1943 Партија је наредила једном свом обавештајном официру, Србину Тоди Затезалу-Шорги, да са десетином бораца упадне у општинско место Дугу Ресу и да ухапси Хрвата Фрању Наглића, који је тајно обављао неке важне послове за немачку команду. Шорга је извршио налог и довео Наглића на Кордун, где му је наређено да ухапшеног пошаље у Подручје на саслушавање код иследника, бившег загребачког пекара, Хрвата Пушкарића. Две недеље доцније Подручје је послало Наглића натраг обавештајном официру Шорги са упутством да је то поштен Хрват и да га врати његовој кући у Дугу Ресу. Кад је неколико дана по повратку из Дуге Ресе Шорга уложио протест што је Наглић пуштен на слободу, Партија је наредила да се у Шоргином селу ухапси неколико људи, међу којима и општински бележник Симо Вуцелић и обућар Перо Вигњевић, са ознаком да се стрељају без

икаквог саслушавања, да би на тај начин ставила Шорги на знање ко је господар ситуације на Кордуну. Сваки партијски потез је био добро смишљен и унапред срачунат, па је тако и Мркић дошао међу Србе на Кордуну као бивши официр предратне Југославије, у униформи и са шубаром на глави, да би био са поверењем што срдачније прихваћен и искрено омиљен од наивног српског народа. Носио је ознаке капетана и нико у њега није посумњао да има зле намере, а најмање да је ту да убија Србе које су усташе промашиле. На захтев ВШ партизанске војске, 28 марта 1943, Британски комитет за пропаганду на Средњем Истоку забранио је рад четничке радио-станице “Карађорђе”. Истог дана ВШ НОВ и ПОЈ одржао је саветовање у штабовима Прве и Друге пролетерске дивизије НОВЈ, и после саветовања наредио да се више не врше напади на окупаторске снаге, него да се свим расположивим војним јединицама баце на уништавање четника на десној обали реке Дрине (Западна Србија) и на широком појасу око Фоче (ј-и Босна). Идућег дана (29 марта) ЦК КПЈ доставио је секретару ПК КПЈ за Босну и Херцеговину упутства како да се појача борба против четника и мобилише ново људство за ову сврху, уз поновну напомену да се по сваку цену избегавају судари са окупатором. Јосип Броз је, у својству врховног команданта НОВЈ, на дан 30 марта издао наредбу штабу Првог Босанског ударног корпуса НОВЈ, да своје главне снаге усмери на разбијање четника у Босанској Крајини и Босни (средњој и источној). Као што се јасно уочава из ових писама, упутстава, директива и наређења, и као што је, уосталом, било од првог дана сукоба двеју политички супротних групација на простору Југославије, све стреле и копља комунистичке пропаганде и сва оружја НОВЈ били су уперени против четника Драже Михаиловића, тј. противу Срба. Требало је по сваку цену скршити кичму српског народа, ту најжилавију и главну препреку за освајање власти, основног циља свеукупног рада КПЈ.

Од првих дана борби КПЈ за власт престали су насртаји њене војске на усташка гнезда, а на окупаторе се, ту и тамо, припуцавало, и то само у чисто српским крајевима, да би потом Срби, у одмаздним мерама окрутног окупатора, главама скупо плаћали та безумна шенлучења, што је и те како ишло у прилог геноцидној тежњи над српским народом коју су плански изводили Хрвати-усташе. Док сам планирао бежање и Срби у Србији и у партизанским редовима и по селима на све стране гинули, Броз је 13 априла 1943 послао нову наредбу ГШ НОВ и ПО за Хрватску, да најенергичније наставе да чисте хрватску територију од четника.

ЧЕТВРТА ОФАНЗИВА И НОВ ПОКУШАЈ ХВАТАЊА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА За време Четврте офанзиве комунисти су оптуживали четнике за колаборацију са Немцима, па су Енглези насели и овој новој лажи, јер је немачка војна команда организовала ову офанзиву са сврхом да једним ударцем уништи обадве групе, и четничку и комунистичку-партизанску. Хрвати, који су се у огромној већини налазили на водећим положајима у КПХ и партизанској војној команди, водили су политику и контролисали партизански покрет онако како су желели. Они су маневрисали са партизанским наоружаним јединицама како су хтели, па су их понекад слали и на јака немачка утврђења, али не са намером да нашкоде Немцима, него да разоре српски дух код многих партизана, пошто то нису никако могли да постигну пропагандом. Зато, кад су Немци одлучили да Четвртом офанзивом униште обе групе, и партизанску и четничку, они би стварно уништили само Србе, с обзиром да су Срби били у борбеним редовима и на једној (четничкој) и на другој (партизанској) страни. Тако, ниједна ранија немачка офанзива, па ни ова Четврта, није нимало погађала ни Хрвате ни Словенце, него само Србе. Оно што се дешавало у време Четврте офанзиве била је четничка упорност да бране своју територију и од Немаца, и од усташа, и од партизана. Хрватска комунистичка команда, које се нимало није тицало колико ће Срба имати да изгине, покушавала је и овом приликом, усред немачког офанзивног замаха, да највећи део партизанских снага употреби за освајање четничких територија, уместо за борбу против Немаца. Под тим околностима четници су били присиљени да се боре не само против Немаца и усташа, него још крвавије против партизана. Тако је, крцата голим лажима, комунистичка хрватска партијска пропаганда борбе четника против партизана без зазора приказивала као колаборацију са Немцима. Енглеско Министарство спољних послова (Foreign Office) примило је и ову најновију лаж као истину, и нико на савезничкој страни није ни покушао да установи шта се стварно дешава у Југославији за време тзв. Четврте офанзиве. Још један моменат, али веома важан, хрватска партизанска команда је искористила да оптужи четнике за колаборацију и са Италијанима. Односно,

у трећој фази операције “Вајс” (Weiss), требало је Силе осовине да разоружају четнике и да их тотално униште у свим деловима Југославије, и команда Сила осовине је решила да то учини сада или никада. Међутим, одлично обавештени и знајући боље него Немци колико је ова намера немогућа, јер су били сведоци кад су полунаоружани четници-сељаци до ногу потукли многоструко надмоћније усташке снаге и довели усташку државу на ивицу пропасти, у рано лето и касну јесен 1941 године, Италијани су одбили да убаце своје трупе у ове операције. Италијанска команда је претпостављала да би у овим борбама изгинуло на хиљаде њихових војника и да то ипак не би донело никакве користи, јер су Италијани веровали да више нико не може да избаци четничке снаге са њихове територије. Као доказ за ово, Италијани су запамтили хрватску Лукићеву офанзиву у којој ни снага једне појачане дивизије усташа и домобрана, добрих познавалаца терена, није могла да помакне неколико малобројних јединица слабо наоружаних српских сељака са територије коју су они били посели приликом подизања устанка крајем јула и почетком августа 1941 године. Хрватска партизанска команда је и ово италијанско избегавање борбе са четницима представила Савезницима као четничку колаборацију са Италијанима, па су они и ту лаж прогутали као истину и на основи таквог квалитета обавештења доносили своје одлуке у односу на Дражу Михаиловића и његов четнички покрет. Највећи срамотни грех у целој овој збрци учинили су званични савезнички представници при партизанској команди, који су из сумњивих разлога примали и спроводили својим владама очигледне лажи као истине. *** Након неуспеле Четврте офанзиве Немци су почели да организују Пету офанзиву са истоветним циљем: да униште остатке четничких јединица које нису успели да униште у Четвртој офанзиви, нити су то остварили партизани после те офанзиве. Тринаестог маја 1943 немачке трупе су продрле до саме четничке Врховне команде, али се Дража благовремено повукао према северу Србије. Овај немачки напад на Дражин Врховни штаб била је завршна тачка плана припреманог безмало три месеца, у чему су учествовали и

представници партизанске Врховне команде. Наиме, још 16 фебруара 1943 Хитлер је писао Мусолинију, и у том писму, које је Рибентроп лично пренео Мусолинију 24 фебруара, Хитлер је молио Дуче-а да употреби своју Другу армију за уништење четничких снага које су представљале главну опасност за снаге Сила осовине на Балкану. Мусолини је одговорио Хитлеру 9 марта и у свом писму уверавао га, да он “зна да је Дража Михаиловић непријатељ Сила осовине, иако га партизанске радио-емисије називају издајицом”. У том писму Мусолини је обавестио Хитлера да је хитно позвао у Рим генерала Роботи-а, команданта Друге италијанске армије на Балкану да с њим продискутује планове о борби против четника. Ни Хитлер у свом писму, ни Мусолини у свом одговору, нису помињали борбу против партизанских јединица, па се и из тога добија недвосмислен утисак да су обојица сматрали Дражине четнике као непријатеља број 1. У време док је трајала Четврта офанзива, и док су Немци и Италијани покушавали да униште Четнички покрет отпора у Југославији, представници Комунистичке партије Југославије Милован Ђилас (алијас Милош Марковић), Владимир Велебит (алијас Владимир Петровић) и Коча Поповић, налазили су се 11 марта 1943 у преговорима са нацистичким генералом Диполдом у Горњем Вакуфу (западно од Сарајева). У тим преговорима комунистички представници су уверавали немачку команду да они (комунисти) немају разлога да се боре противу немачке војске, а да су се дотада борили против Немаца само у случајевима кад су од њих били нападнути. Такође, они су уверавали Немце да је њихов једини циљ да се боре за уништење српског четничког покрета у Југославији, и да је то најважнија додирна тачка између Немаца и партизана, па све друго треба сматрати споредним, неважним. У овим преговорима са Немцима партизани су предлагали поделу територије Југославије, при чему би Немци задржали стратегијске позиције и веће градове ван НДХ, а да, заузврат, партизанским јединицама буде дозвољено неограничено кретање по свим осталим областима Југославије. Партизански представници су даље уверавали немачке представнике да ће они (партизани) моћи да користе и снаге НДХ за борбу против четника Драже Михаиловића, или бар да ће координирати рад са командом хрватске војске.

Тај меморандум у који су ови предлози унети потписала су сва три партизанска представника (Ђилас, Поповић и Велебит), али касније су заборавили да га узму и понесу, па је задржан у немачкој ратној архиви, где је после рата пронађен. Према меморандуму, комунистички представници су тражили примирје са Немцима, односно Пакт о ненападању, да би могли слободније да се боре против четника Драже Михаиловића. Седамнаестог марта 1943, немачки опуномоћени министар у Загребу, Каше, послао је телеграм у Берлин у коме је нагласио да је о партизанским предлозима разговарао са италијанским опуномоћеним министром у Загребу, Касертаном, као и са усташким министром вањских (спољних) послова, Лорковићем, и да обојица прихватају партизанску понуду. “Партизани желе да наставе борбу само против четника Драже Михаиловића”, рекао је министар Каше у свом телеграму. Пошто је партизанска понуда условно у целокупности прихваћена на наци-фашистичкој страни, Немци су 26 марта својим авионом пребацили Ђиласа и Велебита у Загреб за даље преговоре са Кашеом. Они су у Загреб пребачени из Сарајева, у које су стигли обезбеђени пратњом одељења немачке војске, и чим су дошли сели су у немачки авион који их је чекао спреман за лет. Ови преговори са партизанима били су за Немце од веома велике важности у борби против четничких снага Драже Михаиловића. И у Загреб су Велебит и Ђилас дошли под именима Др. Владимир Петровић и Милош Марковић. Након тих разговора Каше је поново обавестио Берлин да партизани по сваку цену желе да прекину борбу са Немцима. Ђилас се 30 марта повратио из Загреба у партизанску Врховну команду да реферише Брозу о току и прогресу у преговорима са Немцима, а Велебит се задржао у Загребу још извесно време. По повратку у партизанску Врховну команду, у разговору са Дедијером, Ђилас је казао како је приметио да сада девојке у Загребу носе краће сукње него што су носиле пре рата, и да је, док је боравио у Загребу, успео “да гледа и један љубавни филм у биоскопу”, што је такође убедљив доказ да је као комуниста уживао пуну слободу кретања у усташком Загребу. Ђилас је, такође, обавестио Дедијера, да је Велебит остао у Загребу да разговара са појединим члановима ПК КПХ за Загреб, који су у то време још увек неометано живели и радили у усташком Загребу.

Кад је један од чланова ПК КПХ, неки Зебић, препоручио Велебиту да се састане и разговара и са поглавником Павелићем, Велебит је одговорио да би о томе могли да сазнају Срби у партизанском покрету, и Срби уопште, што би могло да их сувише узбуди, па због тога такав разговор у овом времену не би имао практичну корист. После разговора са Немцима и предлагања Пакта о ненападању, партизанска Врховна команда је у јулу отпочела преговоре са представницима италијанске Друге армије. У овим преговорима партизани су тражили од Италијана да им уступе Сплит, да би у њему учврстили своју базу. Заузврат, у предлогу је стајало, партизанске јединице не би више нападале италијанску војску. Тридесетог марта 1943, Броз је наредио свим својим командантима да престану са свим нападима на Немце и да свеукупне снаге “упрегну у борбу против четника Драже Михаиловића, које ВШ НОВ сматра својим главним непријатељима, испред усташа, Италијана и Немаца”. У то време, кад је Броз издао ову наредбу, партизанска делегација се налазила у Загребу у преговорима са Немцима, у вези са заједничким напором Немаца и партизана да спрече енглеско и америчко искрцавање на јадранску обалу. После свега овога немачка Врховна команда је наредила својој Првој брдској дивизији да по сваку цену зароби или убије Дражу Михаиловића и Павла Ђуришића. Немачка дивизија је, у извршењу ове наредбе, успела да зароби Павла Ђуришића, и да га у немачким колима Црвеног крста пребаци у Немачку, а Дража Михаиловић је опет успео, колико пута већ, да се спасе повлачећи се у централну Србију. Коначно, увиђајући да својим офанзивама никако не може ни да ухвати ни убије Дражу Михаиловића, ни да уништи четнички покрет, немачка Врховна команда је издала проглас којим је обећала 100.000 златних рајхс марака као награду за мртвог или живог Дражу Михаиловића. Проглас (уцена) је издат 21 јула 1943 и објављен преко радиа, штампе и летака. Међутим, видећи да би тај проглас-уцена могао потпуно да неутралише целокупну пропаганду о Дражиној колаборацији са Немцима, Енглеска је успела да за свој став придобије и америчку штампу, па су обе земље,

Америка и Енглеска, донеле вести путем новина и радиа, да је Врховна команда немачке војне силе издала проглас и уценила Јосипа Броза са 100.000 немачких златних марака, не помињући нигде име Драже Михаиловића. Мало касније у једним њујоршким новинама, 21 септембра 1943, изаћи ће велика слика Јосипа Броза пропраћена чланком Луја Адамића, који ће доцније, демаскиран као лажов, извршити самоубиство.

ИЗА КУЛИСА САВЕЗНИЧКИХ ВЛАДА И ДИПЛОМАЦИЈЕ Петог маја 1943 југословенски амбасадор у САД, Константин Фотић, је тражио хитан пријем код Председника Рузвелта у вези са 400 тона хране коју је Рузвелт послао четницима као лични поклон. Том згодом он је обавестио Рузвелта да је ова храна стигла до Каира и да су је Енглези задржали, пошто је енглеска пропаганда крцата лажима против Драже Михаиловића у то време била у пуном замаху. Фотић је такође обавестио Рузвелта, колико је могао да установи, да је један добар део те хране већ нестао и да су неки њени делови нађени у поседништву каирских проститутки које су редовно посећивали енглески виши официри. Рузвелт је био шокиран обавештењем које му је Фотић дао, тим пре што је он ту храну послао још у јесен 1942, а сада је био мај 1943. Током зиме, кад је Дражиним четницима храна била најпотребнија, Енглези су је задржали, и кад је Рузвелт тражио од Британске владе обавештење о тој храни, одговорено му је неколико дана касније да је пронађено само 288 тона, а да је 112 тона на непознат начин ишчезло у Каиру. Тада је Рузвелт захтевао да се бар оно што је пронађено одмах пошаље Дражиним четницима и Енглези су обећали да ће то учинити. Али, као и сва друга енглеска обећања која су се односила на Дражу, ни ово обећање није испуњено. Онај део хране који није отишао каирским проституткама мало доцније је дат Титовим партизанима који су били побегли из Југославије у Бари. Седмог маја 1943 Британија је уручила ноту Избегличкој влади Југославије којом је тражила, да Михаиловић усклади свој рад са хрватском и словеначком групом “које се боре против окупатора”, и да се споразуме о сарадњи са хрватском партизанском групом на челу са Брозом. Ова нота је показала колико је Британија била смућена и колико је имала слабу стварну слику о свему ономе што се дотада дешавало у Југославији, а међутим, желела је да целим током ствари она диригује. У то време нигде у Југославији није постојала ниједна посебна хрватска или словеначка група која се борила против окупатора. Било је само неколико Хрвата и Словенаца у партизанским групама у којима је било преко 95% Срба. Између осталог, поменутом нотом од Драже Михаиловића је тражено да покида све везе са Миланом Недићем, председником Владе спаса у Србији, и

да сматра Силе осовине главним непријатељем. Избегличка влада је послала ову ноту Михаиловићу 12 маја 1943 и он је одговорио 1 јуна наглашавајући да су Силе осовине биле, и сада су, његов главни непријатељ, што је он много пута досада посведочио борбом, и да је већ одавно осудио Милана Недића и његову Владу, па не може да схвати зашто треба исту ствар још једанпут да понавља Британији. Дража је већ био приметио да га Британија почиње да изазива и да од њега захтева све више и више скоро немогуће ствари, као што је, на пример, “сарадња са хрватским и словеначким антиокупаторским групама”, које у то време нису уопште постојале. Британија је све то тражила без обећања икакве помоћи Дражи, или, ако ништа друго, да барем испуни раније дата обећања Дражи о издашној помоћи. Но, пре него што је Дража одговорио на овај меморандум, Британија је наговорила Америчку владу, преко амбасадора Џона Вајнента (John G. Winant), да пошаљу заједничку мисију у Главни партизански штаб. У ствари, пре него што су издали поменути меморандум, и пре него што су разговарали са Американцима, Енглези су послали двојицу својих представника-Канађана код Броза. Кад су Енглези примили Дражин одговор у коме је изјавио да пристаје на све захтеве, Енглези су му истог дана послали нов захтев преко пуковника Белиа којим су тражили да одмах повуче све своје јединице источно од реке Ибра и да остави хрватској групи да слободно оперише на простору западно од Ибра. Овај захтев је био у сагласности са комунистичко-усташким споразумом, па кад је Дража Михаиловић оштро реагирао Енглези су тај захтев истог дана повукли. Док је на једној страни целим ауторитетом подржавао хрватску групу око Броза, Черчил је на другој страни, у општењима са Рузвелтом, хвалио четнике и Дражу Михаиловића. Рузвелт је, захваљујући документарним обавештењима која је добијао од амбасадора Фотића, имао пред очима стварну представу онога што се дешавало у Југославији током 1941 и 1942 године. Тако је Черчил 5 априла 1943 писао Рузвелту: “Ја сам уверен да ће Михаиловић убацити све своје снаге у борбу против Италијана чим му ми

дамо било какву помоћ”. Али, као увек дотада у вези са свим обећањима која је Черчил давао четницима и Дражи, од тога није никад ништа остварено. Сва та обећања су остајала као мртво слово на хартији. Черчил је водио рат само за Британију и томе све друго подређивао. Почетком августа 1943 Југословенска избегличка влада у Лондону је одржала седницу на којој је усвојен “План ослобођења Југославије”. Тим планом је предвиђено да јединице Избегличке владе изврше десант у ширем појасу Задра, а потом, са четничким снагама у земљи, да пређу у офанзиву правцима Книн-Мостар-Сарајево-Београд и Книн-Загреб. Међутим, савезничке владе нису усвојиле овај план и тако је он пропао.

И3ДАЈА Кад су Италијани, за време тзв. Четврте офанзиве, надирали према Кореници и Врховинама, Момчило Мирић, Душан Ракић, Спасе Кнежевић и ја, чешће смо се састајали и смишљали бекство из партизана у четнике. Мирић је предлагао да окупимо људство које је дотада организовано и да бежимо у Црну Власт. Тада је било организовано око 60 партизанских бораца са 26 пушкомитраљеза. Ја сам се с тим сложио, али Ракић и Кнежевић нису то прихватили. Кнежевић рече да најпре мора да похвата штаб Личког партизанског Подручја, уверен да се у њему налази списак Срба које је Партија планирала да ликвидира. “Једини начин да спасемо животе тих људи је да пронађемо ту црну листу”, рекао је озбиљно Кнежевић, па сам и ја то прихватио и одлучио да останем са Кнежевићем и Ракићем, а Мирић је одмах сам успешно пребегао четницима у Врховине. Чим су Италијани почели све дубље да надиру према Кореници, наше (партизанске) јединице су се пребациле из Коренице у Могорић. Ту смо преноћили и те ноћи је Кнежевић обавестио организовано људство, да се сутрадан у пола ноћи сви нађу у кући где је он смештен. Претходно смо се опет састали Кнежевић, Ракић и ја и договорили о плану распореда за напад на штаб Шесте (Личке) дивизије и Личког Подручја, пошто су оба штаба била у истој кући. Решили смо да Ракић и ја извршимо напад на оба штаба, а Кнежевић да држи на оку Другу бригаду, која се налазила у Врепцу, и да је спречи да притекне у помоћ стражи која је чувала два нападнута штаба, да по завршеном задатку да се повуче преко Љубова за Црну Власт. Споразумели смо се да се више не састајемо до напада, да не би изазвали сумњу и привукли на себе пажњу. Кнежевић је рекао да је све људство обавештено и да још само треба да види неког Мастилицу, кога до тада није успео да нађе и да и њега припреми и организује. На крају је додао: “За тај посао ми неће требати много времена, јер га вечерас спазих овде у Магорићу”. “Ама, да ли је паметно да још некога припремаш напречац у овако критичном тренутку кад су сви планови готови и кад се само чека час извршења?” упитао је Ракић. “Па, брате, како да оставимо тог јадног човека сигурној смрти кад сте и сами видели некоћ колико га Партија малтретира и то траје већ неколико месеци, па га изводи и на рапорт да би га комесари јавно пред целим људством “критиковали” и исмејавали.

Зар није наша дужност да и тог брата Србина и мученика извучемо из овога пакла?”. Мастилица је стварно био од Партије највише малтретирани партизански борац од првог дана кад сам га упознао, негде почетком прошле јесени, па је једном осуђен и на смрт, и само на “тражење неких команданата”, на једвите јаде помилован. Знало се да они који су осуђени на смрт и потом помиловани не живе дуго, јер Партија увек нађе другу згодну прилику да их ликвидира. Пошто нам је свој тројици било искрено подједнако жао измученог човека, решили смо да целу тако брижно и потајно припремљену акцију подведемо ризику ради спасења тог убогог Србина, па се сложисмо да Кнежевић покуша да одмах дође с њим у додир. Наравно, ако при том осети да не може без потешкоћа да разговара са Мастилицом, да не покушава да форсира ствар. Растали смо се пошто смо се још једанпут преслишали о улогама по плану за идућу ноћ, уверавајући се да је све брижљиво предвиђено да не може боље бити. Све као да нам је ишло наруку. Кнежевић је одмах пронашао Мастилицу и на брзину упознао са нашим намерама, позивајући га да учествује у нападу на два штаба и да, потом, заједно с нама бежи за Врховине четницима. Нико од нас није могао да помисли да је Мастилица партијски човек, сакривен испод стотину тамних велова. Извођен је више пута на рапорт, “критикован” и привидно јавно грубо малтретиран, све по плану Партије: да ће бити привлачан мамац и “локер” за оне који би смишљали неки озбиљнији подухват побуне или бекства, и да ће тада они, претпостављало се, у првом реду да ухвате контакт с њим као са једним од оних који су највеће жртве Партије, и којег су ради тога уистину већина партизанских сабораца сажаљевали. Чим је наивни и добродушни Кнежевић обавестио Мастилицу о плану за бекство и напад, он је као без душе одлетео у штаб дивизије, и кад је Кнежевић идућег дана отишао у кућу да сачека остале заверенике како је планирано, кућу је опколила чета наоружаних партизана и ухапсила га. Обавештајни официр Станковић је наредио чети која је ишла да га ухапси, да мора по сваку цену да га доведе у дивизију живог. Станковић није наредио да се у исто време похапсе и остали завереници, јер је претпостављао да би могло да дође до борбе. Њему је било стало да по сваку цену сазна до ког степена се развила побуњеничка организација. При том, да би наша несрећа

била већа и драматичнија, Спасе Кнежевић је, у малом џепу за сат у панталонама, имао цедуљицу на којој су била исписана сва наша имена, која је он записивао с једином намером да никог не заборави кад дође час за бекство. Кнежевића су одвели у штаб Друге бригаде, у Вребац, и тамо га цео дан мучили и саслушавали. Кад је стигло време да ми остали побуњеници дођемо у Спасину кућу, нису се видели уговорени знаци које је Спасе требало да да, па смо закључили да нешто није у реду и убрзо, исте ноћи, чули шта се с њим догодило. Партијци су Кнежевића ужасно мучили да би га принудили да им каже све шта зна о побуњеничкој организацији, с ким је од четника одржавана веза и да именује сваког члана организације. Међутим, Спасе Кнежевић није био кукавица, него српски лички карактер, тврђи од стене Велебита, и није ништа одао. И не само то. Спасе је успео у току испитивања да на препад ухвати водног делегата, неког Узелца, који га је чувао између испитивања, да му отме пушку, да га убије и да побегне у Медак. Бориће се као четник више од годину дана и на крају погинуће у борби против комуниста приликом одласка у патролу према Кореници кад је са патролом налетео на јаку групу партизана.

ХАПШЕЊЕ Док су Станковић и остали партијски обавештајци испитивали Кнежевића, мом батаљону је издато наређење да пође за Вребац. Нисам знао шта су иследници од Спасе сазнали, али знајући његов чврст карактер и мржњу према комунистима који су му затрали цео род, био сам сасвим уверен да ће много претрпети, све шибе издржати и ништа неће одати. Ипак, нешто је у мени говорило да не идем у Вребац, него да приберем већи број људи из организације и да с њима бежим, макар у покушају спасавања сви изгинули. Међутим, као увек дотада у свим изузетно тешким приликама, и овог пута наметнула ми се мисао на фамилију, тешка као планина. Под том мишљу, убеђен да иследници неће ништа сазнати од Кнежевића, сматрао сам да ћу имати времена да измењам неколико речи са Ракићем ради нужног договора шта да чинимо у насталој ситуацији. Стреле убиствених претпоставки укрштале су се у мојој глави док смо маршевали према Врепцу. Није било важно што су у Врепцу били људи који су ме знали, јер сам се с њима много пута данима пребацивао с краја на крај убоге Крајине. Ма ко био тамо, могли су бити и усташе, мени је овог часа изгледало сасвим свеједно, јер су и хрватске усташе и хрватски комунисти смртни непријатељи и моји и моје фамилије, и целог српског народа. На средокраћи према Врепцу сусрели смо кухињу. Било је прилично чудно што нам кухиња долази у сусрет, кад смо били на путу за Вребац где је храна кувана. Стали смо да примимо следовање и, по уобичајеном поступку кад примамо храну, сви смо, осим стражара код оружја, оставили лично оружје и стали у ред према казану. Тако сам и ја оставио своју машинску пушку на ледину и пошао казану, стао у линију и чекао ред. Сунце се клонило западу и бакарна боја заранка засипала далеке беле стене Велебита. И док сам занет том чаробном сликом стајао, наједном су ме с леђа изненадно дохватила за руке два снажна партизана. У први мах помислио сам да се то неки шале, као што смо били склони да чинимо у часовима предаха, али затим видех испред себе комесара бригаде са упереним пиштољем. Стреловитим погледом сам прошарао около и видео да смо опкољени са два батаљона партизана. “Боже, где си!” крикнуо сам у себи. Да сам у томе тренутку могао нормално да мислим, почео бих или да

бежим или бих се хрвао са комесаром док ме не би убили. Али у таквим тренуцима мозак откаже као да се следи. Баш у часу кад треба најбрже да ради он је затајио. Ипак, дођох себи помишљу да ће Божјом помоћи однекуд изненада доћи спасење, али спаса није било. Похапсили су нас свих 60, осим Мастилице који нас је издао. Док су ме она двојица држала, пришао је трећи партизан и меком бакарном жицом свезао руке унакрст иза леђа. Комесар је стално стајао преда мном са упереним пиштољем и наређивао шта да се ради, али га ја нисам чуо. Моје мисли су летеле свуда по Крајини, можда последњи пут, помишљао сам. Интересантно је да ми тога тренутка ни фамилија ни пријатељи нису падали на памет, као да је подсвест под утиском удеса одбијала те драге мисли. На десној страни чуо сам пуцње и погледао. Видео сам Ракића како се бори с неким партизаном у покушају да му отме пушкомитраљез и како му други партизан прилази с леђа и у њега испаљује рафал од 40 метака. Те партизане, који су вршили наше хапшење и убијање Ракића, нисам познавао. Од свих присутних знао сам само комесара и неколико његових помоћника из команде. Други партизани које сам познавао стајали су око нас немо и без покрета, као парализовани. Затим су нас повезали једног за другог жицом и одвели у Подлапачу, хрватско село, где је био штаб Личког партизанског Подручја, у коме је врховна личност био Хрват Јакоб Блажевић, и ја сам унапред знао шта нас чека. Могао је ту бити и Јуцо Рукавина, за нас то не би представљало никакву разлику, јер нам се у сваком случају кројила иста судбина. Одвојили су ме од осталих и бацили у затвор Подручја у подрум који је имао само један отвор: дебела и тешка храстова врата на која се улазило и излазило. Без прозора и осветљења у том подруму је ноћ трајала 24 сата. Гурнули су ме унутра кроз та врата и она су се за мном са језивом шкрипом затворила. У тами моја је нога закачила за нешто и одмах сам осетио да је то био неки затвореник који је лежао на поду. Стао сам да се извињавам, а неки глас ми је одговорио: “Не брини, Србине, ниси ме повредио. Овде се сваког дана и ноћи исто дешава”. На следећем кораку поново сам на неког нагазио и закључио да је подрум пун људи и жена стиснутих једно до другог, злосрећника као што сам и ја био. Нисам даље покушавао да нађем место, него сам остао стојећи код врата, бојећи се да ћу даљим корачањем некога да нагазим и повредим. Убрзо сам сазнао да у подруму има око 200 јадника-

Срба на белом хлебу. На поду, који је био од земље, шуштала је угажена иситњена слама. Задах је био неподношљив. “Шта ово смрди?” отело ми се нехотице полугласно питање. “Смрди оно што увек смрди. Навикнућеш се на све за кратко време, дете”, чуо се у близини сипљив и немоћан старачки глас који је наставио: “Кад се свикнеш на овај живот више ти неће бити ни до чега. Нећеш тада осећати ни овај смрад и као спасење чекаћеш смрт”. Из једног ћошка подрума, при плафону, налазио се отвор одакле је одводила једна вијугава жељезна цев од једног дециметра у диаметру. Она је служила за довођење и одвођење ваздуха у подрум. Због вијугавости она није по дану доносила било какво светло у подрум. У подруму је била тешка мемла измешана са устајалим ваздухом и смрадом људског измета. Мало затим по мом доласку све се смирило, настала је глува тишина као на ноћном гробљу. Никог није интересовао мој долазак, нити ме је ко питао ко сам, одакле сам и зашто сам овамо доспео. Мало касније нашао сам место да седнем, јер, услед скученог простора и великог броја људи, лежање није долазило у обзир. По свему је било очигледно, да је Партија људе у овој јазбини сматрала животињама, и још горе, јер смо ми сељаци држали стоку у штали са прозорима и често под њом мењали простирку. Сада су комунисти овде људе третирали горе него стоку, исто као што чине усташе. У мучењу српског народа хрватску усташку мафију заменила је хрватска комунистичка безбожна и бездушна хорда. Убрзо су минути постали дуги као сати, сати као недеље. Да се понекад нису на подруму отварала врата не би се знало да ли је ноћ или дан. Храстова врата су се отварала само кад би мучитељи убацивали у пакао нове жртве или кад би долазио ред да неко од затвореника пође на губилиште. Храна је доношена само једанпут дневно. То је било мало прокувано купусно лишће, несољено, без зачина и бљутаво, и уз то и по парче качамака од несејаног брашна, који је такође био несољен и често сасвим буђав. Слама по земљаном поду била је пуна ваши, које су нас, удружене са неизвесношћу судбине и бригама, држале стално будне. На мени су биле хиљаде после једног сата и жедно пиле свежу крв.

Време је било ужасно дуго, али ми нисмо имали времена наодмет да мислимо и о вашкама. У подсвести ницале су успомене, и то само оне најлепше из живота. Као на филмском платну ређале су се чаробне слике срећних дана у кругу најмилијих, у мирном личком селу надомак кршног Велебита и под плавим блиставим небом. Зашто баш сад кад живот виси о пауковом свиленом концу! Затим сам корио самог себе што нисам био предострожан први пут у животу, али и последњи пут, тако ми је сад изгледало. Био сам свестан да ће мало ко од нас да остане у животу, можда нико, али и у таквој безизлазној ситуацији у срцу човека светли и игра зрачак наде да ће се нешто изненадно догодити, неко чудо вођено Божјом руком, које ће донети спасење, извести на светлост, у нов живот. Тај зрачак наде није се гасио чак ни онда кад су долазили да неког изведу на губилиште. Затим се у мислима променила слика. Уместо лица осликало се наличје прошлог живота ... Сетио сам се Јадовна. Једном приликом сам га дуго посматрао и размишљао како је могуће да неки људи постану такве крвожедне звери, као што су биле хрватске усташе, и да безбројне хиљаде недужних живота уништавају на један тако садистички начин како се није забележило током целе историје постојања човечанства. Тада, у Јадовну, покушавао сам да претпоставим како су се осећали ти Срби, људи, жене и деца, које су Хрватиусташе ту доводили за убијање. Присећао сам се како ме је тада захватала језа и како ми се ум губио из овог најцивилизованијег и најкултурнијег века пуног ужаса у дубоку прошлост најпримитивнијег живота праљуди, јер се онда убијало само за хлеб-природну потребу. Данас сам, ево, и ја у истим приликама као они убоги Срби пред канџама смрти у Јадовну. У Јадовну сад више нису убице Хрвати-усташе. Четници су их у том ђаволском послу спречили у лето 1941. Али у Јадовну нису престала убиства Срба. Наставили су их опет Хрвати, али у другим униформама и не под црном заставом нацизма, него под барјаком црвеног фашизма. Међутим, жртве су и пре и сада исте: Срби. Тако сам сада доживео исто оне што сам неколико месеци раније покушавао да представим маштом. Знао сам да ће ме

комунисти одвести у Јадовно да ме тамо умлате као пса, као што су пре њих усташе убијале хиљаде других Срба. Сећам се да ми је једном приликом Ракић рекао да је Партија (ОК КПХ за Лику) решила да ликвидиране Србе баца у Јадовно где су их раније бацале усташе, па ако се некад деси да се открију и пребројавају њихови лешеви, бациће се сва кривица на хрватске усташе. Иако је Мирић тврдио да је то сува истина, и да је он као члан Партије имао извесно њено поверење и, према томе, увид у њен рад, чак и онај скривен, ја му нисам могао да поверујем. Нисам могао да му верујем ни онда кад ми је рекао да постоје спискови на хиљаде и хиљаде Срба које је Партија одлучила да ликвидира. Није ми било могуће да замислим да је једна Партија, која је јавно, од Маркса и Енгелса, па преко Лењина и других њених теоретичара и идеолога, проповедала слободу, правду и једнакост, и у којој су и неки Срби били чланови и пропагатори њене идеје, могла да планира ликвидацију преко десет хиљада Срба у Лици, Кордуну, Банији и Горском Котару, да би осигурала своју власт после рата. Није, заиста, било могуће ни замислити, а камоли поверовати, без обзира колико неко сумња у искреност Партије, да су толики Срби у партијским редовима знали шта Партија намерава и шта ради, па ипак тај рад, само из партијског уверења и њених интереса, прећутно одобравали. Око затвора је био стално појас стражара. Познато ми је било да ни Хрвати-усташе нису држали тако јаке страже. Додуше, усташа се није много тицало да ли ће свет да сазна за злочине које они врше, јер су им пред очима били примери Хитлерових логора смрти, Фирера који после победног рата има да организује Европу по рецептима из “Мајн Кампфа”. С друге стране, исто тако, за хрватске комунисте су постојали слични примери за углед широм комунистичке Русије, али је за њих било од битне важности да ниједан од затвореника не изађе жив и да не открије и разгласи своја искуства у рукама комуниста. Под том силном стражом нико није имао никакве шансе да побегне. Хрвати у вођству Партије су нас затварали, они су нам и судили, исто као што су чиниле усташе, са разликом што сада исти посао према Србима врше и једни и други са истим циљем: уништење српског народа.

ИНКВИЗИЦИЈА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА — Саслушавања и мучења — Предвече истог дана кад сам бачен у затвор ушла су два партизана у подрум, подигли ме, свезали ми руке бакарном жицом и извели напоље. На самим вратим стајала су још два партизана са спремним машинским пушкама, а мало даље још двојица. Они су ме нетремице посматрали и пратили сваки мој поглед и покрет. Одвели су ме у команду места и чим сам у њу ушао видео сам Јакоба Блажевића како седи за столом и чека. Целом физичком појавом он је давао утисак крволочног усташе. Било је уобичајено да он врши дужност судије у свим “важнијим” случајевима. Видевши га сада у пози судије, присетио сам се како ми је неко пре хапшења казао: “Ако икад будеш изведен пред партизански суд и Блажевић буде вршио дужност судије, можеш унапред да знаш да ћеш бити покојник”. Кад су ме угурали у собу за саслушавање, поред Блажевића, у њој је било још неколико непознатих људи као и Јуре Наглић, бивши усташа из Госпића. Помислих: лепо друштво, сложна браћа! Сви су ћутали, Блажевић ме није ни погледао, него је непомично зурио кроз прозор и смирено куцкао прстима по столу, као да је нешто смишљао, па се затим окренуо према мени и наши су се погледи сукобили. То је био сусрет погледа окованог Србина и Хрватакомунисте, српског џелата, по чијој ће вољи ускоро умрети око десет хиљада Срба Лике, Кордуна, Баније и Горског Котара. —Знаш ли, друже команданте, зашто си оптужен? — пало је прво Блажевићево питање. Таман сам био заустио да одговорим, а у собу уђе адвокат Ђуро Станковић, обавештајни официр Шесте партизанске дивизије, такође убица безбројних Срба. Пришао је Блажевићу ради поздрава и он му понудио столицу крај себе. Чим је сео Станковић је управио на мене мрзитељски и душоваднички поглед. —Има вас овде доста и нема бојазни да ћу побећи, па би могли да ми одвежете руке, да их жица не сече и да бих прибраније одговарао на ваша питања, — проговорио сам, осећајући како ми низ шаке и прсте клизи млака крв. Погледао сам у моје иследнике, па на под на који су капи моје крви падале и добовале претњом. Станковић је погледао Блажевића и он је дао

знак милости да ми ослободе руке. На неким местима жица ми је била засекла месо до кости и то ми је производило страховите болове. — Јели то све, друже команданте? — упитао је Блажевића партизанстражар који ми је скинуо жицу с руку. Махнуо је руком да је то све. По нагласку закључио сам да је стражар Хрват са далматинских острва, које називају “Бодуле”. —Реци нам, друже команданте, шта те је понукало на издају народноослободилачке борбе и на рушење начела братства и јединства народа Југославије? — упитао је Станковић. —Не признајем да сам учинио то што ми намећете, али сам очекивао да ће ми се догодити ово једног дана, — рекао сам испружајући и показујући крваве руке. Само што сам завршио одговор, партизан који је стајао иза мојих леђа, вероватно на миг “судије”, млатнуо ме је кундаком по плећки толико снажно, да сам се прво нагло упола окренуо као сврдло и као клада пао на патос. Ударио ме је крвнички, као да је те ударце већ много пута практиковао. —Устани!—дрекнуо је Блажевић. — Слушај, Плећашу, — наставио је Станковић, — ти знаш шта издаја значи и какве последице повлачи. Буди паметан и са нама сарађуј да дођемо до истине, па ћемо ми бити добродушнији при изрицању пресуде и блажи у одмеравању казне. Ћутао сам, јер нисам могао да одговорим оно што је Станковић ишчекивао да чује, а унапред сам знао ако одговорим оно што осећам, да ће ми партизан иза леђа разбити и другу плећку. Ова данашња сцена била је само увод у оно што су комунисти за мене наумили да учине. — Ако будеш паметан ти ћеш о свему промислити, па ћеш нам казати све шта знаш у вези с намераваном побуном и бекством, с ким сте били у додиру, преко кога је била веза са четницима и ко је поименично упознат са планом вашег рада. Ми ћемо онда ту твоју “сарадњу” узети у обзир на суђењу као

олакшавајућу околност, — издекламовао је Станковић, а Блажевић дао знак главом да се са тим слаже и наредио да ме врате у затвор. Партизан ми је истом жицом уз ужасан бол свезао руке иза леђа, па су ме опет исти стражари потерали у подрум. Из досадашњег искуства о начину како Партија оперише у сличним случајевима, унапред сам знао да ће ме мучити као Исуса Христа, али сам се молио Свевишњем да ми подари моћи да издржим све физичке муке и да ништа не одам до смрти. Знао сам за многе побуњенике, које је дотада Партија открила, како у отпору пред мучитељима издрже извесно време и онда напречац клону, малакшу у вољи за отпор, и све кажу што Партија жели од њих да сазна, у пустој нади да ће тако да спасу голи живот. Молио сам Бога да не будем као они, него да истрајем до краја и да над мојом смрћу заблиста частан ореол. Док сам био у команди места на саслушавању бацио сам више погледа на Блажевићев лик и нашао у њему много сличности са Павелићевим ликом, према слици коју сам у усташким новинама скоро свакодневно сусретао. То као да ми је доливало извесну нову снагу и храброст, и осветљавало наду да ћу све да издржим. Да ми је неки Србин био судија, Станковић, Опачић или Жигић, ја бих им предложио да ме што пре убију и да не губе време, јер им нећу ништа одати, али пошто је мој судија био Хрват-усташа из Госпића, у коме је умрло на хиљаде Срба у најгрознијим мукама под оштрицама ножева других Хрвата, био сам тврдо решен да не причиним задовољство овим Хрватима, Блажевићу, Наглићу и другима, и да им никако не кажем оно што би хтели од мене да сазнају. На ствар сам гледао логично и то је било оно што ми је повећавало снагу воље да до краја издржим све инквизицијске муке, и као човек, и као Србин, и као четник. Био сам свестан, иако сам жив, да сам већ мртав човек, чим сам се нашао у канџама ових српских мучитеља, и да ни признање не би нимало изменило суштину ствари, нити би ме спасло смрти, а ови би исти Хрвати отишли и лишили живота не само оне које бих потказао, него и њихове убоге фамилије, пријатеље и сроднике. “Не, не, усташе, ни ви у Госпићу, ни ви у Подлапачи, ни они у Загребу, нећете од Нитоње ништа да сазнате о организацији,” говорио сам сам себи, целу идућу ноћ.

Следећег дана одвели су ме прилично рано. У соби за саслушавање нису били ни Блажевић ни Станковић, него све нека непозната лица, осим Јуре Наглића. Казали су ми да седнем на дрвену столицу, свезали ме жицом за њу и са обе стране поставили стражаре. Иследник је био неки непознати партизан, по изговору Хрват. —Јели друг решио да нам каже све што зна о организацији за побуну и бекство, и да тиме и себи и нама помогне? —Немам шта да вам кажем, — одговорио сам кратко, па се Наглић цинички осмехнуо, а иследник најпре превртао по папирима на столу и оданде подигао некакву цедуљицу: —Ти рече да немаш шта да нам кажеш, а твоје име је на овој цедуљици са свима осталим издајицама народно-ослободилачке борбе. —Не знам где сте нашли ту цедуљицу, али знам да ја с тим немам никакве везе. —Значи ли то да ми говоримо неистину? —Ја знам да ја говорим истину, — рекао сам, а један од стражара ме је ударио коленом под ребра и опоменуо: — Пази, бандиту, шта говориш! Изненадио сам се поступцима на овом тзв. суду, где и пандури имају право да чине шта хоће, да оптуженог злостављају и да га и пре пресуде називају бандитом. Тако су ме испитивали и злостављали два сата и затим вратили у подрумски затвор. При изласку из команде места сусрео сам партизанског одборника Илију Плећаша. Наш сусрет је био без речи, само погледима. Знао сам да га је Партија изврбовала и потпуно обрадила, начинивши га роботом који се креће без мозга и делује на сваки притисак партијског дугмета. —Како је данас било? — упитао ме један из подрума. —Па знаш како може да буде код усташа, — одговорио сам.

—Па то су комунци, а не усташе. —Тамо су и једни и други. Они заједно раде исти посао. —Е, кад би ми Бог пружио милост да се само једног од њих могу дочепати, — јавио се један прозукли старачки глас, — скршио би га ка’но ивер овим старим ручетинама. Тога дана упознао сам се са многим затвореницима. Прво сам ја рекао ко сам и онда су се они, један по један, јављали са разних страна из мрака, износећи своја имена, одакле су и зашто су у затвору. При том један глас рече: —Тако ми великог Бога не знам зашто сам овде дотеран. Мора бити да је зато што сам Србин, јер другог греха немам откако сам се родио. Богме, биће да сте и ви сви због тога овде. Нисмо један другог могли да видимо, па смо се на овај начин упознавали. Били су ту и неки сељаци из мог Брувна, махом старији људи. Било је и неколико жена које нисам познавао. Питао сам их зашто су похапшене, и оне казаше да их је мој ујак, Илија Плећаш, оптужио да шпијунирају за четнике. Овог дана су ме и по подне водили на испитивање. Опет сам, као и јутрос, сео на исту дрвену столицу и они ме привезали за њу, и са сваке стране опет је стао по један наоружани стражар, а трећи, то је била новина, стао иза мојих леђа. Јутрос су ме тукли и предосећао сам да ће сада бити још жешће батинање. Зато су и ставили овог партизана иза мојих леђа. Био је то огроман разбојник, ухрањен, висок два метра, права слика џелата-крвника. За столом је био и Јакоб Блажевић. — Јеси ли решио да нам кажеш шта знаш ? — рекао је Блажевић. Чим сам казао да сам већ рекао све што знам, партизан иза мене ударио ме је кундаком по леђима, при чему се жица, којом су ми биле везане руке, дубоко засекла у месо и бол ме доводио до несвестице. Тада је у собу ушао одборник Илија Плећаш, мој ујак, и упитао осмехнут: —Јели, бандиту, шта си то урадио?

Само сам га погледао и ћутао, а партизан иза леђа додаде: —Што не одговараш кад те друг одборник пита ? — и при том ме поново удари кундаком по леђима. —’Оћеш, ’оћеш, рећи ћеш ти све, само полако, — казао је мој ујак Илија пакосно насмејан, као да је у танчине знао ритуал на овим тзв. народним судовима. Јуре Наглић све време није проговорио, само се лако смешкао, нарочито кад би ме партизан ударио. Нису ме дуго испитивали, па сам убрзо враћен у подрумску јазбину. Затим се завршио дан и нечујно пала ноћ, јер ми нисмо видели ни чули шта се изван подрумских зидова дешава. Око пола ноћи са језивом шкрипом су се отворила тешка врата и неки партизан је прозвао неког затвореника, чије име нисам запамтио. Његове су муке те ноћи биле прекраћене у крвавом Јадовну, али је пре поласка нама који остајемо довикнуо поруку: —Остајте збогом и будите јунаци, будите Срби! —Нико кога су ноћу изводили није се више враћао. Прогута га помрчина, без гласа, без трага, као да никад није постојао. Око 3 сата те исте ноћи поново су се чули кључеви у брави. —Долазе опет по некога за Јадовно, — рекао сам сасвим тихо самом себи, али ме неко чуо: — Може да буде, али и не мора бити. Понекад се деси да само ставе кључ у кључаницу, па га изваде и оду, а врата не отварају. Тако чине врло често ноћу. То је нова врста мучења, кидање нерава, јер човек, ма у ком стању да се нађе, ипак је прво човек од меса и крви, срца и душе, и никако није у стању да се навикне да равнодушно прими смрт као решење краја живота, у овом случају краја зла. Тако је и било. Чуо се кључ како је увучен у кључаницу и одмах затим извучен. Многи су тога тренутка уздахнули, да ли што их нису прозвали да се спасу јада, или што их мимоиђе рука смрти. После тога је поново настала гробна тишина.

Идућег дана су ме рано одвели на саслушавање и, као пре, све је ишло познатим редом: прво сам сео на дрвену столицу и они ме за њу свезали, стражари су стали са обе стране и партизан иза леђа. Разлика је овога пута била само у томе што је партизан иза леђа држао у руци подебљи оплавак. Присутни су били нови непознати партизани, као и нов иследник. Као и иследник пре њега отпочео је питањем да ли сам решио да кажем све што знам о издајничкој организацији у партизанским редовима, и кад сам рекао да сам већ казао све што знам, партизан иза леђа задао ми је оштар ударац мотком преко обе плећке. Осетио сам бол као ујед страшних зуба, као засек оштром сабљом. За разлику од ранијих туча, овога пута ми се учинило као да партизан који ме удара пази где удара. Имао сам утисак као да је мојим мучитељима наређено да пазе да ме приликом туче не убију, да би могли моје мучење да продуже што више. Но ипак ми се учинило да су ми од овог ударца мотком обе плећке здробљене у парампарчад. А таквих удараца је било више. Пошто су болови од ових “вештих” удараца мотком били толико велики да сам зажелео да их скратим, смишљао сам шта треба да учиним па да употребе оружје и да ме убију. Али они прекидоше тучу која је за данас била предвиђена и вратише ме у подрум, па ме после подне поново изведоше, али ни овога пута ни касније неће се више појављивати Јакоб Блажевић. Сада су ме питали да изјавим с ким сам од четника имао везу, и то исто питање су понављали цело по подне, и кад год бих рекао да нисам ни с ким имао везу, партизан са батином би ме свом снагом оштро ударио испод плећки. Од тих удараца леђа су ме ужасно болела, као да је свака кост у мени самлевена. У сумрак су ме вратили у затвор и после тога нису ме 3 дана изводили на саслушање и мучење. Али су сваке ноћи из затвора изводили понеког путника за Јадовно. Са мном у затвору налазио се Дања Обрадовић, трговац, добар радник и добар човек. Помагао је сваком сиромаху колико је могао, а многима и позајмљивао новац, на дуг почек и без интереса. Тако је позајмио 100 хиљада динара браћи Милану и Ђуђи Покрајцу да сазидају кућу. У томе је наишао рат и покољи, па Дања није ни покушао да тражи да му се у том нередовном стању дуг враћа. Рачунао је, рат је, па ако остану у животу дужници и он, све ће се лепо средити кад се рат заврши. Међутим, Дања је био наиван, јер су се у том мучном времену измениле не само животне прилике, него и карактери

људи. Скривајући се Дања је успео да сачува свој живот од усташке каме и маља, а кад су наишли комунисти узели су у руке и село у коме је живео Ђуђа Покрајац, па се догодило оно што Дања Обрадовић није предвидео ни очекивао. И Милан и Ђуђа Покрајац су се прикључили хрватским комунистима, не зато што су веровали у комунизам, него што су на тај начин нашли прилику да се на лак начин ослободе великог дуга. Они су знали да је довољно да само неко од хрватских комуниста упре прстом на неког Србина, па да га комунисти ликвидирају. Тако су браћа Покрајац и учинили. Оптужили су Дању Обрадовића, тобож, да је пре рата радио против Хрвата, па су га отерали у затвор и из њега на губилиште. За 3 месеца проведених у затвору није доведен ниједан Хрват. За то време одводили су жртве на мучилиште у Подлапачи и тамо их усмрћивали ударцима крампа или лопате по глави, па бацали у јаму не гледајући да ли је ударени мртав. Многе су, исто као што су чиниле усташе, комунисти закопавали полумртве. У подруму затвора непрестано је лебдело јаукање које је пратило неиздржљиве болове, јер су неким затвореницима биле поломљене руке, ноге, ребра, кључне кости, или повређено око, одсечено уво, нос или прсти, или им је разбијена глава. Све се то дешавало у батинањима при “саслушавањима”, у складу са упутствима КПХ. Кад су тукли чинили су то обично глоговим или дреновим штапом, не бирајући где се удара. После више узастопних туча, жртвама би обично обамрла кожа и поткожна ткива, па онда нису осећали болове од нових удараца. Кад би партијци приметили безболност жртве они су је поливали хладном водом и настављали са мучењем, и жртва би поново умирала од болова. Тако је КПХ принуђавала људе-Србе да “признају” да су пре рата починили грдна зла према Хрватима, пљачкали њихова добра и у свакој прилици према њима рђаво поступали. Са тако изнуђеним тзв. признањима КПХ је тежила да пред страним светом оправдава усташке злочине, тобож, да су настали из освете. Многи од оптужених Срба, са довољно физичке снаге и моралне чврстине, нису хтели да примају неистину и да сами себе оптужују, па су радије умирали као часни људи. Иако су Срби западних крајевима Југославије пре рата имали доста незгода са многим нетрпељивим Хрватима, својим суседима, они нису испољавали никакву узнемиреност због тога, најмање мржњу, у жељи да имају мир не само у непосредном суседству дома

и села, него и у оквиру Југославије, коју су сматрали заједничком кућом свих Срба, Хрвата и Словенаца, заједно са осталим мањинским народностима које су се ту налазиле. У тами подрумског затвора размишљао сам о свему, нарочито о ономе што би могли да ме питају на саслушавањима. Знао сам да је Кнежевић побегао и да су Ракића убили, па према томе нису имали с ким да ме суоче. Са осталих 60 људи у организацији нисам имао никакве везе, нити се с њима састајао, пошто је ту дужност узео на себе Кнежевић. Из тих разлога решио сам да се браним изјавом, да је моје име Кнежевић ставио на листу пошто му је, вероватно, неко казао да дође и са мном у додир. Најзад, решио сам да им кажем, кад ме буду поново испитивали, да је то могао да уради неко у име Партије, јер се знало да је она слично поступала кад год је бивало разлога да испита лојалност неког од људи у својим редовима. На идућим саслушањима оптуживали су ме да сам водио целу ствар у вези са побуном и да они, наводно, имају за то непобитне доказе и сведоке. Четници са којима смо пред сам крај имали везу били су све људи од великог поверења и нетакнуте части. Једног дана су ме дуго испитивали. Станковић је седео за столом са неким непознатим партизаном. Он ме је врло мало питао, али ме је тај партизан испитивао у свим могућим детаљима. Тада су ме тукли више него икад дотада и на сваки мој негативан одговор, а они су увек били такви, добио бих по неколико удараца, ногом, батином или кундаком. Од силне туче овога дана нисам више могао да стојим и партизани су ме искрвављеног и полуонесвешћеног одвукли у подрумски затвор и убацили као врећу преко неких људи који су се размакли да ми направе место. Тада сам осетио како ми неко ставља руку на груди да испита да ли дишем, да ли сам жив. — Господе, Господе! — прошапутао је неко нада мном у сумњи да ли сам жив, кад је свуда где ме је дотакао напипао крв. Био сам ухапшен 5 фебруара. Била је још јака зима, коју су оштри источни ветрови повећавали. Сувомразица је све стегла и од ње је прскало и дрво и камен. Затвореници су били лако одевени, али је наша срећа била што је подрум био укопан у земљу и што је у њему било много људи, па се нисмо

смрзавали, иако су многи желели да умру у сну, полако, неосетно, без бола. Међутим, ја нисам желео да умрем. Желео сам да живим што дуже, сваки могући минут. Запазио сам колико комунисти бесне што од мене не могу ништа да извуку, па ми је то причињавало изузетно задовољство, поред свих њихових свирепих поступака и мојих крвавих мука. У то време партизанске војне снаге су своје операције свеле на нулу. Тако је Партија имала време наодмет да до миле воље терорише српски народ по селима и градовима, да га хапси, мучи и лишава живота. У Лаудовом Гају тада су копана масовна гробља и сваког дана довођене групе Срба за стрељање. У Лаудовом Гају није било тло каменито, као по другим крајевима Лике, па је било лако копати гробнице, и оне су унапред спремане како кад, широке и плитке, или уске и дубоке, зависило је од броја људи које је требало побити. Те гробнице су понекад копали сами затвореници, па потом убијани и затрпавани, или су то чинили Хрвати-партизани, а врло ретко кад одборници и људи које би одборници одредили као врло поверљиве, што се чинило само онда кад је требало неко тајно да се убије и да му се не зна гроб. Пошто је Партија контролисала сва кретања, у Лаудов Гај није могао да дође нико од сељака са стране, па стога сељаци из Лаудова Гаја и околних села нису ни слутили какве злочине партијци овде чине. Пошто су ме дан пре тога на мртво испребијали, следећег дана нису ме изводили на саслушање, а и да су хтели морали би да ме носе на носилима. Зато су ме пустили да се мало одморим и приберем снагу за ново мучење. Ишчекивао сам да дођу да ме одведу и да ме убију, јер су ми сапатници у подруму казали да се обично дешава да људе претуку непосредно пре одвођења на стрељање. Из тога разлога су моје мисли, очи и уши били уперени према црним и тешким храстовим вратима. Ако се врата отворе и сагледам мрак онда свакако долазе по мене да ме одведу на погубљење, јер то никад нису по дану практиковали у страху да затвореник не побегне, или да се не види да га воде на убијање. Сваког тренутка ишчекивао сам да се отворе врата и да чујем прозивку мог имена. Сати самртника у тешким мукама најспорије промичу. Најзад сам чуо како се ставља кључ у кључаницу, али, зачудо, зажелео сам да то буде уобичајено терорисање, да се кључ потом извуче и да опет настане тишина. Ни овако измученом и

изломљеном није ми се још умирало. Но, врата су се отворила и на њима се урамио партизан прозивајући петорицу људи и две жене. —На саслушање! — рекао је прозивар командним тоном, па се с пода подигло седам сенки, седам црних прилика, и нечујно пошле према вратима, газећи нехотице сапатнике који су непомично лежали на поду очекујући да партизан настави прозивање. Неки јадници су се крстили захваљујући Богу за спас, за смрт, а други су спокојно чекали да дођу на ред, да би се и за њих завршило мучење. Али је прозивка престала и тешка окована врата су се поново са шкрипом затворила. Следећег дана су ме двапут водили на испитивање, и пре и после подне. Понављали су иста питања са ранијих саслушања, али ја нисам ништа одговарао. Иако сам упорно ћутао, они су упорно настављали да питају, и како ја нисам хтео да одговарам, падали су све љући и свирепији ударци по врату, раменима, плећима и леђима. Вероватно да је поткожно ткиво на мени, услед ранијих туча, било замрло, овога пута, иако су ударци били веома јаки, нисам осећао болове као при ранијим тучама. Кад су ме вратили у затвор нисам могао ни да седнем ни да легнем на леђа, него сам клечао и потом легао потрбушке. Надао сам се да неће прећи на неки нов метод мучења и да ће се задржати на батинању, али сам се преварио, јер има још много начина за мучење које су ове учене убице донеле из интернационалних школа. Идућег дана, чим су ме увели на саслушање, четворица партизана су ме дохватила и обесила за греду на таваници, која је ту одраније била специјално постављена, па сам закључио да нисам ни први ни последњи који о њој виси. Ја сам висио са главом надоле, а они ме саслушавали. Сва крв ми се слила у главу, па ми се чинило да она бубри и да ће да прсне. Колико сам могао задржавао сам дисање, јер сам сматрао да ће ми тако бити лакше. У том положају су ме испитивали око пола сата, па су ме скинули и вратили у подрум. На поподневном испитивању применили су исти поступак, али је трајање дуплирано. Почео сам да мислим докле ћу моћи да издржим, а да ме не сломе и из мене извуку оно што желе. Стварно, више сам се бојао овог вешања, него батинања. Идућег дана држали су ме обешеног пуна 4 сата. Тада ме нико није ништа питао, само сам висио као обешен џак. Партизани су без речи излазили и улазили, пушили, пили,

разговарали се и смејали, као да ту пред њиховим очима није човек у самртним мукама. Био сам страховито жедан и како је који од њих улазио тражио сам гутљај воде, али ме они нису ни чули ни видели. Два партизана су стално били поред мене, на смену по два сата и пили ледену воду, и њом се понекад прскали и засмејавали. Иза тог четворочасовног мучења нису ме изводили из подрума пуна 4 дана. Кад су после тога наставили испитивања, почели су да ме суочавају са једним по једним од младића које су похапсили кад и мене. Упирући у мене прст питали су “сведоке” да ли сам ја онај који их је организовао и наговарао на побуну и бекство. Сваки од њих је одговарао да то нисам био ја, него Спасе Кнежевић. Тек доцније ћу сазнати, да су ове поштене српске сеоске младиће, после суочавања са мном, незадовољни њиховим исказима, једног по једног одводили у Лаудов Гај и убијали. Било их је 59 и сви су изгубили животе, али би их они изгубили и да су ме оптужили. Међу затвореницима у подруму био је и Милош Бањанин, трговац из Удбине. И он је, као толики други Срби, имао злу судбину. Бекствима је успевао да сачува живот од Хрвата-усташа, али је пао у руке Хрватакомуниста. А, и у једном и другом случају, крај је исти. У подруму је очекивао смрт свестан да је питање само времена кад ће она да дође. Нису га никако водили на испитивање, а био је оптужен да је пре рата гласао противу Мачекове листе Удружене опозиције, у коју се онда сјатило не само све што је било за демократију, него и сви они који су били противу државе Југославије. Ови други су мислили, рушити режим значи рушити и државу. Са њим су затворили и његову жену, која је безмало све време проводила у плачу. Кад год се ко од партизана појављивао на вратима Милош је покушавао да измоли милост за жену, али су све његове молбе биле узалудне, јер партизани нису никад слушали шта затвореници говоре. Молио их је да ослободе жену, а с њим да чине што год хоће. Кад смо се у затворској тами упознали, он ми је приповедао како је пред усташама побегао у Србију, и после, кад је чуо да су четници ослободили Лику, вратио се да буде од помоћи. Био је у подруму и Илија Медић, трговац из Дољана, који је 1941, такође, неким срећним случајем успео да побегне из усташког затвора, али овога

пута није био исте среће. Било је са мном у затвору још доста других виђених Срба Лике, који су на било који начин успевали да сачувају главе од Хрватаусташа, али нису могли да их спасу од Хрвата-комуниста. Кад се са смрћу упореде ова бездушна мучења, која смо у подлапачком подруму доживљавали, онда је акт смрти далеко лакши, јер траје тренутак, и стога су је многи једва чекали да дође. Међутим, у мени целом је врила усијана жеља за осветом и ради тога сам желео да останем жив само онолико колико ми је потребно да се осветим овим хрватским усташкокомунистичким крвницима у партизанским редовима. У том смислу стално ми је на уснама лебдела молитва Господу. После извесног времена чуо се бат корака и ми смо претпостављали да је ноћ, јер се ти кораци као сада чују само ноћу, кад и унутра и напољу овлада потпуна тишина. Кад су кораци замукли чуло се како се кључ увлачи у кључаницу. У паузи, краткој као трептај ока, док се кључ не заокрене, настала је страшна и злослутна тишина, али се кључ није окренуо, врата се нису отворила и у подруму су се чули уздаси, једних што их је смрт мимоишла, а других што није дошла да им прекрати муке. Тако се понављало неколико пута: завлачеље кључа у браву, које зауставља дах и напреже слух, па гробна тишина пуна злослутње. Потом се чује како се кључ вади и бије тупи бат удаљујућих корака. Чим се сврши то мучење, то психичко убијање пре него што људе физички убију, затвореници неразумљиво загунђају сваки себи у недра, понеко опсује, па опет на све легне тешка тишина, која је потпуно подједнака дању и ноћу. Уосталом, у овај подлапачки затворски подрум никад није продро сунчев сјај, ту је увек ноћ, непровидна, црна као чађ. У затворском подруму стално су нас јеле вашке и доводиле до безумља не дајући нам ни часак мира и сна. Оне су се стално множиле, а нико од нас није био у могућности да их уништава с обзиром да смо живели у мраку и увек у истом оделу и вешу, које нисмо ни прали ни пресвлачили. Ту није било воде ни за умивање, а о купању није било ни говора. Нисмо имали прибор за бријање, нити смо се шишали и чешљали. Милиони ваши, у потрази за људском крви, у колонама су милеле из затворског подрума у све стране и допирале и до соба у којима је било смештено Подручје. Да би барем донекле

смањили инвазију ваши, партизани су нас, с времена на време, појединачно изводили у други део подрума где се налазила каца са хладном водом, да се оперемо и понекад и обријемо. Али то није нимало помагало, па су вашке приликом туче на саслушавањима падале са нас и прелазиле на наше мучитеље и иследнике. Број затвореника у Подлапачи није се никако мењао. Није могао да расте, јер није било места, нити је опадао, пошто су увек придолазили нови несрећници да заузму места убијених, да буду мучени док год им куца срце. У подруму сам остао три месеца. У почетку је било теже, после се свикло на батине, као да тако мора да буде. Од 200 Срба које сам затекао кад сам ушао у подрум, у року од два месеца били су сви побијени, укључујући и жене, а на њихова места доведено је нових 180 Срба. Јуре Наглић-бивши усташа, сада комуниста, био је увек у команди места кад год сам тамо вођен на саслушавање и никад није ни реч проговорио, нити ме шта питао, само се ђаволски смешкао, као да је уживао у мом мучењу, нарочито кад су ме садистички тукли. Његов брат Ивица Наглић био је у то време командант једног усташког батаљона у Госпићу и важио као крвник одговоран за убијање многих Срба, нарочито у прво време, у меденом месецу НДХ.

ВОСКРЕСЕЊЕ —Поново на слободи — Након три месеца проведених у затвору у Подлапачи, исто као кад сам првог дана улазио, зашкрипала су стара и тешка гвожђем окована храстова врата и ја сам угледао светлост дана. Пролећно сунце је благо грејало и ја сам био срећан што није ноћ. Партизан на вратима изговорио је моје име и ја полако устадох претпостављајући да се то мучења настављају, и да полазим на саслушавање и батинање, као толико пута пре. Кад сам изашао, пред самим вратима угледао сам Раду Жигића. Изненадио сам се што га видим, али сам се у толикој мери бедно осећао да нисам ни покушао да размишљам о разлогу његовог присуства. Нисам имао ни трунку снаге да се задуго држим на ногама, па сам се ослонио леђима на зид. За три месеца из мене је систематски цеђена и исцеђена сва моја снага младићких двадесетих година, из мишића, кости и крви. По свом спољњем изгледу наличио сам на костур покривен воштаножутом кожом, која је као џак држала костур да се не распе. По целој површини коже били су црни и пепељави кругови и дуже и краће бразготине, трагови бездушних батинања. Осврнуо сам се уокруг. О, добри Боже, како је лепо бити на светлости сунца! Сву природу су обасјавали млаки зраци априла, али је било још прохладно. Међутим, ја сам био толико физички измењен да нисам више ништа споља осећао, па ни хладноћу. Подигао сам очи небу, чистом и плаветном као споменак, и хтео да сагледам Бога и да Га запитам шта је смерао онда кад је наше српске претке пустио да населе ово суро дивље камење и ову проклету земљу, у којој се за залогај хлеба аргатује од јутра до мрака, од дечаштва до смрти. Партизан који ме је прозвао отишао је. Крај мене није било никога, осим Жигића, који ме је са очигледном нелагодношћу гледао и као да није имао смелости да ми се приближи и да ме ослови. Учинило ми се као да је дубоко изненађен мојим физичким изгледом, као да је био постиђен и да ме жали, осећајући, донекле, посредно саучесништво у мом мучењу. Ћутао је као скамењен. После неколико тренутака дошао сам себи и осетио да се са мном нешто сасвим друкчије и нередовно дешава, нешто што нема никакве везе са

уобичајеним поступцима кад су ме изводили на мучење. Магновено, попут муња, пролазиле су ми кроз главу чудне претпоставке. Започео сам да осећам чудно дрхтање у срцу. Као да је то био пробуђен стари српски понос, који се ту неубијен сакрио. Јесте, српски расни понос, неугашен, увек жив. Никад у животу, ни пре ни после, нисам био поноснији на своје Српство као у овом часу. Никада нисам Српство више волео ни ценио, него овог чудног тренутка. То је, заиста, била чудна игра чудних осећања. У овом моменту, уместо да мислим о себи, о новом животу и о својима на дому, који нису имали појма шта се са мном збива, ја сам мислио само о Српству. Кад ми је, затим, Жигић пружио руку, погледао сам га и једва сабрао нешто снаге да подигнем своју руку покривену крастама и ранама. Жигић ми је тада дао шињел који је био скоро нов, да се њим огрнем и покријем смрдљиво одело умрљано крвљу и подрумском нечистоћом. — Жао ми је, Нитоња, што се догодило зло које си доживео и преживео. Нећу да се упуштам у то да ли си и у коликој мери крив, али, истину ти велим, много бих више волео да се то није десило. Можда је непотребно и скоро глупо да ти нешто рекнем у вези с тим, али ја ћу ти ипак рећи: Нитоња, волео бих кад би могао да заборавиш ова протекла мрачна три месеца твог живота. Стварно бих то волео, — рекао је Жигић и после тих речи наступило је ћутање. Нисам покушавао да му одговорим, нити сам га гледао док је говорио. На крају, пошто више нисам могао да издржим да стојим на ногама, упитао сам га да ли зна где ће ме сада водити. —Не воде те нигде, — рекао је благо осмехнут. —Ти си сада слободан човек! —Слободан? — узвикнуо сам у неверици. —Јесте, ти си, Нитоња, сада слободан човек. Почео сам да подрхтавам, да се знојим, да убрзано дишем. Затим сам стао да се удаљавам и тек кад сам одмакао неколико корака осврнуо сам се ка подруму и неколико тренутака остао у мислима на јадне Србе које сам тамо оставио. Потом сам хтео да потрчим и да се што брже удаљим од тешких подрумских врата и од ужасних уздаха, гробне тишине, смрада, јазбинске

таме и мемле. Али, измучен и изубијан, једва сам подизао ноге тешке као олово и почео сасвим полако да се удаљујем од те куће ужаса и језе, немајући никакву идеју где да идем. Лутао сам мислима као изгубљен. Уместо радости у васкрслој слободи ја сам се осећао несрећан и тужан, јер овог тренутка, иза безбројних тешких врата, као што су ова на подруму у Подлапачи, кроз која сам малочас изашао, очекују смрт многе хиљаде моје недужне српске браће и сестара. — Треба да знаш и да запамтиш, Нитоња, да Партија нема ни мајке ни сестре, ни оца ни брата. Уместо њих она има само идеју, пут и циљ. А тај циљ је власт, то сада само теби кажем први пут у животу. То имај увек на уму и кад те пусте да мало одеш кући, настој да се опоравиш и онда ће све бити у реду. И заборави ову скору прошлост, јер у њој ниси ништа добро сусрео, — казао је Жигић гледајући заснежено овршје Велебита по коме је ветар местимично разголио стене, па је изгледало ишарано. У општем неповерењу, у први мах сам претпоставио да је Жигића послала Партија да ме први сретне кад изађем из затвора, да ме испита док сам још отровно љут и осветно киван на мучитеље, и да ми, уз то, сервира отровну и отрцану црвену пропаганду, коју сам одавно знао и која ми је била од првог дана и одвратна и бљутава. Ја сам знао какав је општи циљ Партије, али сам сад желео да сазнам какав је њен циљ у односу на мене, јер је до сада Партија ретко кога тако изубијала као мене и пустила на слободу да свету рекне шта је преживео. — Жигићу, да будемо крајње искрени један према другом. Ти си могао да ме лажеш пре неколико месеци док сам понешто могао да ти верујем, али сада је све касно, — рекао сам уверен да неће из ових стопа да одјури у команду места и да ме оптужи. — Ти си заиста тврдоглав, Нитоња, и мени се чини као да ти није стало до живота. — Ако треба ви да победите, ти и ове твоје црне и црвене усташе, онда знај да ми није стало ни до сунца нити до живота. Само ме више нико неће лако живог ухватити, то ти тврдим, а сад можеш да идеш и да рапортираш онима који су те изаслали да ме у овом часу сусретнеш и да ми пренесеш њихове поруке, — рекао сам гласно, нимало не хајући да ли ће ко да чује.

Заиста, Жигић је морао да се осећа врло непријатно. Био је некако као несрећан, вероватно нарочито с тога што му је дата улога да ме први сретне у оваквим околностима, па се као правдао и извињавао. —Нитоња, веровао или не, ја сам ти пријатељ. Сам добро знаш да у овој околини тренутно имаш само непријатеље, — говорио је Жигић наоко благим гласом. — Да си ти мој искрени пријатељ онда би ми пре три месеца правовремено дошапнуо шта су ова хрватска ком-партија и ове хрватске усташе спремали за мене. —Забога, Нитоња, немој да бунцаш. Каква хрватска ком-партија, какве хрватске усташе! У свему се много вараш... —Раде, зар ти заиста не видиш да је сва наша тзв. партизанска борба чисто хрватска ствар, односно њихова борба, уперена само противу Срба и Србије? —По чему закључујеш? — По свему. Наброј ми поименично управљаче, комесаре и командно особље код партизана, па ћеш сам увидети да је тачно оно што ти казах. Немој ми набрајати капларе, него од команданта батаљона надаље, до Врховног штаба, па ћеш запазити да од десет руководиоца девет пада на Хрвате. Било би то у реду да је већина у партизанима хрватска, али чињеница је да је од сваке хиљаде партизана девет стотина деведесет и девет Срба. И реци ми да ли су Хрвати због високе памети на свим водећим положајима, а ми Срби будале које су ту само да гину. Цела ствар је хрватска од почетка до краја, која нам је од самих усташа сервирана преко КПХ ... — Нитоња, по свему видим да си стекао једно погрешно уверење и ја нисам у стању да га моментално исправим, јер сада не располажем временом за то, али бих волео да једног будућег дана о томе шире разговарамо. —Како да не, може и то да буде, али ћеш морати да пожуриш пре него што ме партијски пандури на некој уској и затамњеној стази или раскршћу не изненаде с леђа и докусуре.

—Можеш да мислиш шта хоћеш, али пази шта говориш, шта радиш и с ким се дружиш. То је све што могу сада да ти рекнем. Уосталом, сада си стекао и те какво искуство и уз то довољно си паметан, па можеш да претпоставиш шта би било с тобом ако би неком другом казао ово што си сада мени рекао. Могу да те уверим да ће ово све о чему смо разговарали остати заувек само моја и твоја ствар, — завршио је Жигић и пружио руку. Признајем да ми је рекао доста, чак и више него што сам могао да претпоставим. Био је стари партијац и дошао је по партијском налогу, па ипак, по начину на који ми је представио ствар и по боји гласа, који је имао пријатељски призвук, закључио сам да га нешто велико у савести мори и да му је поверени задатак крајње непријатан. Верујем да у том часу Жигић није могао да замисли оно што ће се ускоро десити, да ће та КПХ, за коју је он радио и срцем и душом, ликвидирати и њега, као толике друге корисне будале-слепце који касно прогледају. Док су ме испитивали и тукли у Подлапачи највише су времена утрошили у расветљавању веза са четницима. То их је највише мучило. Небројено пута су питали која је личност била наша веза на четничкој страни и ја сам могао да поштедим себе многих удараца кундака и тојаге, да сам казао да смо једино са мајором Миливојем Вуксановићем имали везу, али из ината нисам хтео да им причиним то велико задовољство, а себи да навучем омчу на врат. Они ни до Вуксановића ни до његове фамилије нису могли да доспеју, па према томе и да сам рекао не бих ником причинио никакву незгоду. Размишљајући дошао сам до закључка да су ме сада пустили из затвора под претпоставком да ћу покушати да тај контакт са четницима што пре обновим. У том циљу КПХ би пратила сваки мој корак и ослушкивала сваку моју реч, и, уз то, поставила би хиљаду замки и клопки да ме ухвати на делу и ликвидира. Био сам свега тога сасвим свестан и настало је само питање времена и ко ће кога да изигра и намагарчи, Партија мене или ја њу. Она је позитивно знала, да, убијањем Душана Ракића и групе коју је организовао, није нимало успела да заустави бежање Срба из партизана у четнике, чак је изгледало да га је и појачала. Једини начин да прекине сталан одлив партизанских бораца бекством у четнике, био је да уништи ту тајну везу на четничкој страни. Зато је Партија сматрала да сам ја кључ на вратима те тајне. По мом дотадашњем понашању били су уверени да од мене неће моћи

никад више да направе партизана по свом калупу, поготову после овог мучења. Међутим, однекуд су ипак веровали да би могли још једном да ме искористе у партијске сврхе. Откривање те везе коју су партизански завереници имали са четницима, била је сада за КПХ маглена опсесија, несавладива мора и једна од најбитнијих дужности свих, и они су у том смислу напрегли сву своју интелигенцију и упрегли цео обавештајни апарат. — Нећеш, Жигићу, нећеш ни ти ни усташе и Павелићеве и Хебрангове! — шаптао сам сам себи у недра кад се Жигић удаљио. Он је био један од оних Срба чији је национални карактер био неизграђен, управо, он га није ни имао, и с тога је био склон да подлегне налету било какве идеологије, стране или домаће. Такав, он је прихватио Комунистичку партију и њене циљеве, потпуно, целим бићем. Однарођеном, за њега је било сасвим неважно да ли су на врху и крмилу Партије Хрвати који су седели у Загребу и сарађивали са усташама и окупаторима, и да ли се из усташког Загреба управља партијским пословима. За њега, као и за све друге сличне партијце, борба против окупатора је била последња рупа на свирали у скали њиховог деловања, а борба против четника за узурпацију власти ствар првенственог карактера, врховни закон. Међутим, за разлику од Ђоке Јованића, који је Партију користио као параван за препаде у убијању Срба и за достизање егоистичких личних циљева, као и за задовољавање својих садистичких злочиначких страсти, Жигић је срастао у партијски организам из основе идеализма у толикој мери, да је поред њега, опијеног и обневиделог за сагледавање разлике између добра и зла, КПХ могла у његовом присуству да уништава Србе на десетине хиљада, а да он за те злочиначке поступке не осуди Хрвате ниједном речју. Овакви потпуно опречни карактери, типа као што су Јованић и Жигић, били су нож са два реза у рукама КПХ, којим су Хрвати обе феле довршавали Будаков усташки државни програм уништавања Срба у западним крајевима Југославије, заснован одавно од хрватског учитеља мржње према Србима Анте Старчевића. Праведан и непогрешив суд историје наших дана, који је већ започео да се оглашује, подједнако ће осудити и Хрвате-усташе и Хрвате-комунисте за све злочине које су починили над недужним српским народом, било у склопу Комунистичке партије, било кроз усташку државну организацију.

НОВИ ВИДИЦИ После Жигићевог одласка био сам потпуно сам обузет изненадним чудом. Иако слободан нисам знао шта да чиним, ни у коме правцу да кренем. Нико ми није ништа рекао, па нисам знао да ли сам обавезан да најпре идем у батаљон, па после отуда куд ми буде наређено. Кад је наишао неки непознат партизан упитао сам га да ли зна где је батаљон “Миће Радаковића” и он ми је пружио обавештење с напоменом да ме се сећа из борбе. Пошао сам у означеном правцу и дошао до куће из које је излазило неколико партизана, за које сам знао да су из мог батаљона. У кући сам затекао неке борце како седе око ватре на огњишту. И ја сам сео уз ватру, јер се нисам осећао добро. Иако су ме познали, војници су се снебивали у недоумици шта да чине, да ли да ме поздраве или да се праве као да ме не знају. Настало је опште ћутање. Мени су кроз главу магновено пролетале разне црне мисли и обнављале страхотне слике из тек ишчезлих дозлабога ружних и тужних дана. При том, прво су ми дошли на ум сапатници из подлапачког затвора, они који више нису међу живим и они живи који су тамо остали у чекању смрти, јер из тог подрума нико није изашао жив. Ја сам био једини изузетак, једина бела врана у том смислу, и то благодарећи специјалном партијском интересу. Сећао сам се како смо у затвору један другог тешили и храбрили. Шапатом смо разговарали о доживљеним понижавањима на саслушањима и мучењима. Неки су ми причали како их је Јакоб Блажевић више испитивао у односу на период пре рата, него о некој њиховој “кривици” за време рата. Питао их је за коју су странку гласали и да ли су били чланови великосрпских четничких дружина. Садистичко злочиначко усташко иживљавање и задовољавање криминалних нагона настављено је над невиним Србима и под партизанском образином. Сцене, глумци и драмске слике, били су у свему исти, само су измењени декор и костими. Старије људе Блажевић је испитивао шта су радили између 1914 и 1918 кад је измучена Србија, по цени огромних жртава, проносила барјак за ослобођење не само свих Срба, него и свих Хрвата и Словенаца. Питао их је да ли су били добровољци на Солунском фронту, што је сматрано и те каквим грехом. На последњем саслушавању трговца Дање Обрадовића, Блажевић га је питао зашто између 1918 и 1941 није на своју радњу никад истицао југословенску заставу, него увек српску. Дања је казао да је живео и

радио само са Србима и зато је увек истицао српску заставу. То је био “ужасан грех”, и на Блажевићев миг партизански стражари су се окомили на Обрадовића и тукли док се није онесвестио. Те ноћи су га извели и дотукли. Оца су му убили Хрвати-аустријски војници за време Првог светског рата, жену Хрват Ивица Наглић, рођени брат Јуре Наглића, партизанског комесара, а Дању такође Хрвати, али под другом етикетом, у другом времену и под друкчијим околностима. Седећи уз ватру сећао сам се, кад би се врата на подлапачком подрумском затвору отворила, да сам за тренутак могао да видим понеког свог сапатника крвавог од главе од пете. И кад год би се она отварала знали смо да је дошао ред да неко иде или на саслушање-мучење или на стрељање, зависило је само да ли је дан или ноћ. Пошто су нам при уласку у затвор поузимали све личне ствари, па и сатове, нисмо знали које је време, ни да ли је дан или ноћ. Ако је био дан онда су отварали врата да одводе на саслушање и мучење, а ако је била ноћ онда су одводили на стрељање. Они које су у тим ноћним посетама прозивали никад нису закукали, нити су се опирали одвођењу у смрт, као да су само на њу чекали. Мисао о бекству била је неостварива услед јаких стража. Нада у неко чудо, које би могло да донесе спасење из овог земаљског пакла, била је ситна као маково зрнце. Па ипак, та атомски ситна нада држала је неке људе до дана смрти. Иако смо знали да ће нас, једног по једног, све одвести на стрељање, ипак никад нисмо могли да се потпуно помиримо са судбином и да верујемо да ће то учинити. “Неко ће се извући жив, и то ћу бити ја”, помишљали су многи. Из метода испитивања и терора који је при том примењиван, видели смо од првог дана да се налазимо у рукама доктринарних професионалних убица, као што су биле усташе и сви други тоталитарци, укључно и чланови комунистичке партије. Ја сам био сав прљав, пун вашки, масница и красти, а одело ми је било прекривено осушеном крви. Та осушена крв није била само моја, него и других мојих сапатника из затвора, чија је крв падала на нас кад год би се ко вратио са саслушавања и батинања. Партизански борци, који су седели до мене крај ватре, као да нису марили за моје присуство у оваквом стању, или су већ били свикли да се сусрећу са сличним сликама и сценама. Упитао сам

једног партизана да ли би знао где бих могао да нађем мало воде да се умијем и четку да се очеткам, и млади партизан рече: —Ја ћу да ти нађем воде, друже команданте, — и изгуби се из куће. Кроз неколико минута он се врати с дрвеном кофом допола напуњеном водом. Партизан је тада дохватио чађави лонац и запитао: — Да угрејемо воду мало, — па, и не чекајући мој одговор, усу воду у лонац и закачи га ниже за ланац да се брже загреје. Други партизани су ме мирно и безречно посматрали. Било ми је јасно да су знали ко сам, али нису били сигурни да ли ме Партија још сматра непријатељем народноослободилачке борбе. Кроз неколико минута вода се загрејала и онај исти млади партизан дохватио је лонац и сасуо воду у кофу. Најзад се и они око мене раскравише, осмелише се, и неко од њих рече да је дошло наређење за напад на Широку Кулу и да ће то да буде сутрадан увече. Те вечери су ми дали нешто да једем, али сам се осећао сувише малаксао целим бићем, па ми није било до јела, него само да мирно отпочинем. Шћућурио сам се крај ватре, а неки борац, кога раније никад нисам видео, донео ми је дебело ћебе и с пажњом ме покрио. — Ево ћебе, друже команданте, изгледа да теби више треба него мени, — рекао је покривајући ме, а ја сам га само погледао и у знак пажње климнуо главом. Кад ме на моменте захватао сан опет су се наметале слике из затвора у Подлапачи, а у расанцима размишљао сам о свом Сутра. Ако одем у борбу, убиће ме и то мучки, с леђа, и после ће се објавити да сам у тој и тој борби херојски погинуо, и с тим би се на мој случај ставила тачка. Можда ће ме посмртно закитити петокраком, и, чак, можда и неком батаљону прикачити моје име, као што се уобичајено поступа кад неког “незгодног” друга уклоне из политичких и партијских интереса. У зору сам устао пре свих. Ноћ ми није ништа помогла и болови су ме све јаче кињили. Борац, који ме је синоћ покрио ћебетом, донео ми је комад хлеба и парче сира, и пре него што сам га упитао ко је и од куда је, њега нестаде. Више га нисам никад видео. Можда је и он погинуо у борби погођен с леђа, зато што ми се срдачно нашао на помоћи.

Око подне смо кренули према Широкој Кули. Једва сам се мицао и неколико пута ми се навлачио мрак на очи, неколико пута сам и посртао, али сам успевао да се одржим на ногама. Понос ми није допуштао да затражим помоћ и, уз то, нисам хтео да остали виде колико ме је Партија физички руинирала. То би сазнање само заплашило друге који су жељкали да беже из овог пакленог друштва у коме су се невољно нашли, и у коме су Хрвати успели да узму у руке све бичеве и дизгине, све важније положаје у Партији. Док смо ишли према Широкој Кули уз мене је стално био понеки борац, и ја сам морао да будем стално на опрези и да мотрим ко је иза мојих леђа. Ти моји блиски пратиоци су ми били непознати. Они су се повремено згледали и смењивали. То ми није било нимало пријатно, јер ми се учинило као да је неко наредио да ме нечије очи прате. Иако би ми то у другим приликама много више сметало, сада то није био случај. Физички исцрпљен до изнемоглости могао сам сваког часа да паднем, па ми је присуство тих младића донекле годило, јер су могли да ми буду и од помоћи. Уосталом, они су се према мени понашали скоро пријатељски и, чинило ми се, са извесним сажаљењем, па сам претпостављао да то чине искрено. По распореду напада на Широку Кулу, моја позиција је била на католичком гробљу више самог места, и чим сам тамо доспео пао сам без свести. Кад сам се освестио био сам у амбуланти и над собом угледао дивизијског доктора, који ми је рекао да ме је захватио пегави тифус. Доктор оде, а неки болничар ми каза да ћу бити пребачен у Крбавицу на лечење, јер је тамо било тифусарско одељење. На путу за Крбавицу видео сам Миладина Плећаша. Био га је ранио бацач мине у ногу, па су му превили рану и упутили га у бригадну комору у Вребац. Борци се нису много чували од болести, па је, здравећи се и разговарајући са мном, могао да се зарази пегавцем. Похвалио ми се шапатом да иде у коморџијску заветрину у Вребац, а ја му узвратих саветом: — Заборави заветрину коморе, мој Миладине, него бежи одавде чим ти се пружи прва згода. — Ништа за мене не брини, него чувај себе, — рекао је на растанку, па одгегутао.

У Крбавици сам провео кратко време и кад сам се осећао мало боље допустили су ми да идем кући на неколико дана одсуства. И ја се опет нађох у родном Брувну, селу личком, најлепшем на свету. При уласку у село нисам видео никога, само се на понеком сеоском прозору зањихала ланена завеса, па сам због тога стискао машинску пушку за сваки случај. Никако нисам могао себи да објасним зашто сам се осећао странцем у селу у коме сам се родио и одрастао до младићког доба. “Можда су ме пустили да идем у своје село, да би ме неки од мојих четнички расположених сељака сачекао и убио”, врзмало се тада у мојој глави. Ипак, стигао сам до родне куће и прекорачио драги праг.

ПРЕД НОВИМ БЕКСТВОМ Брувно је село, општинско место у Грачачком срезу. Налази се 4 км. западно од Чемернице, једној од значајнијих испаша и сенокосница Југославије. На Чемерници се налазе пространи пашњаци, који се протежу преко Дубрава, Велике и Мале Висибабе, Ваганца и Грозда, па све до планине Опаљеника на једној страни, и Лађене Горе и Лисца на другој. Обронци Чемернице су стрми и из њих извире седамнаест врела, од којих је најчувеније далеко знано Врано Врело. Ток речице, која је формирана од ових седамнаест извора, је веома кратак, свега 2 до 3 км., па затим понире. На тим изворима, у срећна времена слободе и мира, напајало се на хиљаде личких говеда и оваца сваког дана, током пролећа, лета и јесени. Ту су долазила крда и стада из неколико околних општина, па је било прилика кад је могло да се види како се ова српска стада простиру од дола до дола и од брда до брда, као непрегледно заталасано златно море. Било је у овим крајевима подоста српских домаћина који никад нису знали колико имају оваца. Пре рата ту су се са свих страна ориле српске песме и звучале фруле и двојнице. То је био српски крај на западу Југославије, Мала Србија. Западна страна Брувна протеже се преко планине Ресника до села Рудо Поље и Пакларић, и онда се наслања на село Прљево. На северу Брувно допире до врхова Кремена и Урљаја, који га одвајају од Мазинске општине. Јужно од Брувна налазе се села Враче, Совиљи, Иванићи, Омшић и Миљуши. Цела Брувањска општина налази се на брежуљцима прошараним сивим каменом, по чему је Лика одувек знана. Народ је живео претежно од сточарства. Од свих села општине само Рудо Поље било је у већини хрватско, у коме је било око 70 хрватских домова. Остатак општине био је насељен искључиво српским живљем. Моји се нису надали мом доласку. Они нису о мени ништа знали од кобног дана кад сам ухапшен и пао у руке црвених мучитеља. Рачунали су да сам мртав, као што је било са многим другим који су били са мном заједно похапшени. Кад сам закорачио у кућу мати ме је једва познала, па одмах, по њеном обичају, ударила у гласну запевку. Остали укућани, како је ко наилазио и видео како изгледам, почели су заједно са мајком да лелечу.

Чинило ми се да би ми било лакше да сам на католичком гробљу поред Широке Куле умро, него што вам доживео, уместо радосног дочека, овај невесели призор. Знао сам да ће се овакви тренуци од сада још много пута понављати, па сам их молио да престану да ме живог оплакују, него да ми спреме да се оперем, пресвучем, окрепим и својски одморим, ту, под родним кровом, најдражим од свих на свету. Журило ми се да што пре оздравим и да се потпуно оснажим, па да бежим у четнике, да не би поново било касно. Овакав какав сам и како сам се осећао нисам био способан ни за какво бежање. У Брувну је била већ успостављена партизанска власт “народа”. Село је добило одборника чија је главна дужност била да обавештава команду места о стању у селу у односу на сељаке: ко шта говори, шта ради, где иде и с ким се састаје. При сеоској команди места било је, како кад, 10 до 20 наоружаних партизана, чија је основна дужност била да хапсе оне које одборник или које друго партијско лице оптужи. Често су хапшени и они које је било ко оптужио из било којег разлога. Хапшења су вршена сваког дана, јер је и то био један од многобројних начина за утеривање страха, уздизања “поштовања” Партије и одржавање дисциплине у смислу слепе послушности Партији. Команда места није никад хтела да проверава тачност примљених оптужби, јер су тужиоци били “поверљиви” људи, на које је Партија увелико рачунала у замаху борбе за потпуну власт. Уз то, команда места, иако најнижа на скали војних команди, имала је широка овлашћења, чак и право на живот сељака. Група партизана при команди места, по потреби, вршила је и смртне казне над сељацима које би команда места том казном осудила, а то није било ретко. Сваки срез је проглашен “Командом Котара”, а све котарске команде једне покрајине улазиле су у “Команду Подручја”. Таква команда за Лику била је у Подлапачи у којој је Јакоб Блажевић био комесар, а поред тога вршио је дужност председника суда и команданта школе Комунистичке партије, и тако поседовао огромну власт. Кроз ту школу, која је, у ствари, била нека врста партијско војно-политичког курса, имали су да прођу сви одборници, комесари од четних до бригадних и теренски радници. За комесаре корпуса, дивизија и подручја постављани су људи који су показивали пуну партијску спремност и неограничену оданост, и они нису били обавезни да пролазе кроз ову школу, јер су то све били стари партијци.

У ово време Јуре Наглић био је командант Подручја за Лику у Подлапачи. Исто као и Блажевић, и он је пре рата сарађивао са Франковцима и Хрватском сељачком странком у Госпићу и Перушићу, па су сада, по несрећи српског народа, њих двојица били и судије, и тужиоци и џелати за све Србе Лике, праве дахије. Раније су само хрватске усташе пуниле Јадовно са убијеним Србима, а сада тај посао они врше удружени са хрватским комунистима. Рачуна се да је под контролом КПХ убијено и бачено у Јадовно и сахрањено у Лаудовом Гају око 10.000 Срба, домаћица, деце и стараца, и то само из околних крајева. Лаудов Гај је пре рата био један од питомих предела Лике. На њему је било мало стења и камења, којима је Лика иначе издашно обдарена. Ту је била плодна земља, мека црница, житоносна. Комунисти су Лаудов Гај изабрали за закопавање побијених, јер је било лако копати простране гробнице, у које су свакодневно бацали многобројне Србе. Пре почетка ликвидирања Срба Блажевић се обратио Ради Жигићу и питао да ли зна неко место у Лици где би могле лако да се копају дубоке јаме. Не питајући зашта су потребне јаме Жигић је одговорио, да у Лици најлакше могу да се копају дубоке јаме у Лаудовом Гају. У сагласности са Наглићем, Блажевић је затим именовао партијску комисију за испитивање земљишта и она је установила да је тачно оно што је Жигић рекао о земљишту у Лаудовом Гају. У тој комисији су били Јакоб Блажевић, Јуре Наглић и Томе Никшић, са двојицом Срба, Радом Жигићем и Ђоком Јованићем. Најкобнију, најпрљавију, најподлију и најнижу улогу у целој Лици, у служби комуниста, одиграли су сеоски одборници. Они су одлазили и под прозоре сеоских кућа да ослушкују шта укућани разговарају и о томе подносили пријаве команди места, па их она хапсила или убијала. За одборнике су бирани људи слаба карактера, првенствено они који су били велики алкохоличари, подложни да за бакарну пару, лулу дувана и чокањ ракије савију кичму до земље пред ким било. Бивало је ретких случајева да су за одборнике узимани и неки озбиљни људи и добри домаћини, али су такви брзо напуштали одборничке положаје чим би сагледали стварно стање. Партија је онда по тим селима узимала за одборнике најгоре људе које је могла да пронађе, пијанице, женскароше, коцкаре, кокошаре и бивше

робијаше. Одборници су обавештавали и ко је кога дана улазио у село, код кога је био, шта је радио и шта говорио, као и ко је из села излазио, где, код кога и зашто. Неки од рапората које су одборници подносили пролазили су и кроз моје руке у својству команданта батаљона, и кад год сам их читао смучило ми се због нискости и нељудских гестова одборника. Они нису никад пријављивали и оптуживали Хрвате и усташе, него само Србе из свог села, иако су знали да неповољан рапорт у рукама Партије, у највише случајева, значи сигурну смрт за туженог. Партија је, заиста, била веома вешта и способна да међу хиљадама Срба Лике пронађе оне ретке, најгоре олошке карактере, којих, уосталом, има у свакој људској заједници, и да их користи за одборнике. Срби, као што су били Опачић, Јованић, Жигић, Жежељ и други, који су, да су се друкчије понашали, могли бар донекле да промене партијски став према Србима и да за њих створе повољнију ситуацију, нису хтели ни прстом да мрдну у корист прогоњене једнокрвне браће, него су у свим приликама чак погоршавали њихов положај. Прогоњени Срби нису од њих очекивали да постану Дражиновци, него су с правом сматрали да треба да покажу макар мало саосећања са својим српским народом, после толиких жртава од усташких кама и окупаторских бездушних одмазди. Хрватски комунистички партијци су Србе и тужили, и судили, и слали на губилишта. Под Ралетином и у Лаудовом Гају, као и у многим другим местима Крајине под утицајем КПХ, убијено је око 250.000 Срба током четири године рата. У сваком случају ови су Срби били жртве хрватске усташко-комунистичке спреге. Само на територији мале Лике Партија је побила око 15.000 Срба, који су сахрањивани у масовним гробницама, углавном у Подлапачи, Лаудовом Гају и на Каменском. Кад је једном приликом Раде Кончар тражио од вођства КПХ, да се ГШ КПЈ-е и команданту Брозу упути представка за ублажавање поступања према Србима “који згреше”, КПХ је послала Кончара у Сплит и тамо га потказала Италијанима, који су га ухапсили и стрељали. Са Кончаревим нестајањем упражњено је место секретара СК КПХ, једини важан положај који је био у српским рукама у КПХ. На тај положај ће касније бити постављен Андрија Хебранг, који ће настојати да КПХ мора да делује независно од КПЈ. Са

његовим доласком за секретара КПХ нагло је појачана пропаганда противу четника, и свим комесарима, од четног до дивизијског, као и вишем командном особљу, дата су нова упутства како треба четнике представљати народу. “Морате убеђивати народ да су четници његови најљући непријатељи, бандити који секу уши и носеве партизанима које ухвате, ваде им очи и кољу ножевима”, — написао је Хебранг у упутству које је послао свим командантима од батаљона навише, као и свим комесарима од четног па надаље. Разлог трагедије српског народа Лике током Другог светског рата био је, поред осталог, и у томе, што је демократски и национални дух Срба на том простору био делимично сломљен још пре рата. Идеали српских родољуба Лике нису остварени, јер је прератна државна политика, нажалост, мало пажње посвећивала овом српском крају и људима који су се борили за слободу и јединство српског народа. Ово се примећивало свуда у јавном и гласном негодовању дубоко разочараних и забринутих Срба, које нико од позваних није слушао. Ови разочарани Срби, у потрази за нечим другим што би могло да им обезбеди остварење националних идеала, постајали су, у једној или другој форми, жртве разноликих политичких струјања која су дувала Ликом. При том, они код којих је српски национални дух био довољно јак пред налетом ових шарених струјања, наћи ће се у крвавим и драматичним данима рата у националним-четничким редовима, у одбрани оног истог што су покушали да бране у Првом светском рату, док ће други, слабе отпорне снаге пред туђим утицајима, постати све и свашта, углавном, корисне будале и јањичари Хрватске комунистичке партије. Такви, они ће омогућити једној групи Хрвата да покуша да спасе хрватски народ од заслужене и, по свим људским мерилима, правичне казне за масовна убиства у подухвату геноцида према српском народу. Но крвава мрља, коју су злочиначка недела хрватских усташа утиснула на чело целог хрватског народа, неће моћи нико никад да избрише, кроз све будуће векове постојања културног света. На хрватском народу је било да се јавно, речју и делом, десолидарише од ових криминалних дела усташа, али он то никад није учинио, па се добија поразан утисак да је он те злочине одобравао. Из Кореничког и Удбинског среза било је у Првом светском рату око 3.000 солунских добровољаца, а у Другом светском рату само 18 четника.

Остали су отишли у партизане. Из села Могорића, Врепца, Барлета, Острвице и Павловца, било је у Првом светском рату 400 Срба добровољаца, а у Другом само два четника (Никица Миљковић и Милош Гравовац). Никада раније нисам размишљао шта је прве Србе довело под Велебит. Нисам имао разлога да о томе размишљам, јер ми је на родном огњишту, од рођења до Другог светског рата, све било лепо. Живео сам у свету који сам познавао и волео, духовно сам се хранио српским књигама до којих сам могао да дођем, па ми свет Кнеза Лазара, Шумадије, Милоша и Марка, Вожда Карађорђа и Николе Пашића није био ни далек ни стран. То је био мој свет, коме сам језику, вери и националности припадао, и који је за мене био најбољи на свету. Тако су ме учили родитељи, српска народна песма и Српска црква. Савети мог оца и речи мог стрица, солунског добровољца и носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, молитве и проповеди у цркви, падали су благотворно на моје срце и душу, па су се непожељни гласови одбијали од мене као да сам сав саздан од сурог личког станца камена. Међутим, кад је наступио кобни рат и кад је српска крв почела немилице да шкропи српску земљу, почео сам да размишљам, као и многе хиљаде других Срба, која је била та луда сила која нас је негда дотерала под кршни Велебит. Од поробљавања Босне од стране Турака 1463 и убиства њезиног последњег краља Стевана Томашевића, настало је кретање српског народа према западу из страха од Турака. Срби су у ове крајеве у већини долазили као војници да бране границу у служби Аустрије. Током стајања овде Срби су се множили, ширили и све више насељавали пределе, који су бекством дотадашњег живља остајали празни и пусти. Тако су Срби, као храбри граничари, остали стално у овим крајевима где се и данас налазе. Било је ту и јаког притиска за покрштавање, јер је Аустрија, као и Шпанија, била јака католичка држава. Услед тога, што покатоличене Србе нису аустријске власти прогањале, Срби који су се одупрли преверавању почели су да беже у планине, а покатоличени, који су се касније похрватили, остајали у низинама, у плоднијим деловима, нарочито у долини реке Уне. Тако су у нижим, плоднијим и богатијим пределима Лике живели Хрвати, а у вишим, каменитим и сиромашнијим јуначки Срби, који су били стално изложени притиску, прво турском, а потом аустријском.

Ми смо храм Слободе костима зидали откако постоји славно српско племе, и где год су наши преци попадали онамо је Српство и његово слеме! (Д. Драгутиновић “Никад Дрина неће да нам буде међа”) *** За све време одсуствовања осећао сам се потиштен, скоро сломљен, не само физички, него и духовно. Тиштали су ме болови од батинања и мучило сазнање да нико не сме да ми дође у кућу, а без тога нисам могао да успоставим жељену везу са четницима. Претпостављао сам да ми је сеоски одборник често под прозором и да је око мене разапета густа мрежа жбира, али, поред свега тога, ипак сам четвртог дана по доласку успео да заједно са Даном, Марком и Миладином Плећашем одем у Лађену Гору и да се састанем са четничком патролом која је често крстарила по партизанској позадини и прикупљала обавештајне податке и српске бегунце из партизанских редова. Са патролом смо остали цео дан и за то време осећао сам се прилично сигуран, јер је, уместо мене, један од мојих оданих пријатеља лежао у мом кревету, а одборник није имао смелости да уђе у кућу и провери да ли сам то стварно ја у кревету. Међутим, људи из четничке патроле су ми предложили да добро размислим пре него што се одлучим да пођем с њима. До првих четничких положаја било је око 100 км., а ја сам био још неспособан да пређем толики пут. Саветовали су ме да се вратим у своју партизанску јединицу и да њене акције користим у приближавању четничким положајима ради бекства. Поред тога, простор од Брувна до првих четничких положаја контролисали су и усташе и комунисти, па би правац кретања морао да се мења више пута, што би условљавало дужи пут, односно већи напор. Услед свега тога рекао сам Миладину, Марку и Дани да иду, а ја да учиним како су ми четници препоручили. Али они не хтедоше да ме оставе самог, и у томе је био нарочито упоран Миладин, него да причекамо па да бежимо заједно чим се ја мало оснажим. Четници су нам казали да њихове патроле долазе често у ове крајеве, па су нам дали имена неколико људи преко којих можемо да хватамо с њима везу. У патроли је било осам четника, међу њима Марко Поповић и Стево Плећаш, па сам их замолио, ако се

задрже два-три дана у овом крају да покушају да успоставе везу са једним од нас четворице, па буде ли ми мало боље да кренемо сви заједно. После договора смо се растали и вратили у село баш у време кад је одборник био у команди места да преда редовни рапорт, па смо се без потешкоћа вратили кућама. Дане Плећаш је имао девојку, која је била члан СКОЈ-а, и у њу је Партија имала више поверења него у одборника, па нас је она редовно обавештавала о партијским акцијама у овом крају и о свим плановима са којима је била упозната. Ни после неколико дана моје физичко стање није никако полазило набоље. Напротив, чинило ми се да се сваког новог дана све горе осећам, јер су се последице батинања и живота у подрумском затвору јављале у боловима главе, груди, плућа, стомака, зглобова и костију, па сам стога поново рекао Миладину, Марку и Дану да иду, а ја ћу за њима чим будем ојачао. Замолио сам Дана, ако може, да преко девојке сазна где се налази партизански батаљон “Миће Радаковића”. Чуло се да су партизани већ неколико дана у тешким борбама са четницима и стога ми је било важно да што пре будем у батаљону, јер бих онда имао да пређем много краћи пут у бекству. Дане ми је идућег дана рекао да је мој батаљон у борби са четницима на Прљеву, у Далмацији, па смо, најзад, споразумно одлучили да њих тројица крену одмах, а ја да се најпре домогнем батаљона и оданде да бежим. Идућег дана отишао сам у команду места да тражим пропусницу за повратак у свој батаљон и командант ме је испрва гледао са извесним скривеним подозрењем, па затим упитао зашто журим да идем пре него што се потпуно не опоравим. Али ја сам одговором разбио сваку његову сумњу рекавши, да ми се више ни по коју цену не остаје са женама и да се међу њима осећам сваког дана све болнији. Чувши то насмејао се и издао пропусницу. Осим оцу, другим мојим укућанима нисам ништа казао. Њему сам рекао ако треба да умрем више волим да издахнем на положају него у кревету или прислоњен уз зид, и уз то сам додао да ми је много жао што за своје најмилије не могу више ништа да учиним. Мој добри отац се с тим сложио у

свему и казао: “Гледај себе, а ми ћемо се некако сналазити као и до сада”. На растанку мајка је почела опет да наглас плаче, да ме милује и грли и љуби. У целом рату, признајем, њезин плач ми је био од свега најтежи. Да су комунисти знали како могу најлакше да сломе мој дух и отпорну вољу, требало је само да ми доведу мајку да поред мене плаче, јер сам њу надасве волео. Њезина љубав, туга и брига, били су одувек мој јад големи. Рекао сам јој да не брине, да сам већ доста мука надживео и да ћу и остатак рата преживети и да стога више не плаче, јер ми њезин плач, од свих тегоба које сусрећем, најтеже пада на срце и на душу. Јадна моја мајка, мученица, тада је крајњим напором сабрала преосталу снагу, стегла срце и задржала сузе, и чак је, предобра моја мајка, покушала да изгледа задовољна, поносна и као радосна што одлазим и што сам био тако сигуран у себе, а ни она, нити ико друти од укућана, нису ни слутили с каквим сам унутарњим страхом живео и одметао дане. Мати ми је спремила пуну торбу преобука и хране, и ја сам предвече кренуо из села. Да ли ћу те још икада поново видети, Брувно моје златно! Растанак није трајао дуго, али је био врло потресан и одвећ тужан, најтужнији од свих ранијих растанака са фамилијом. Промичући селом осетио сам како ме партизани испод ока подозриво посматрају. И сељаци су ме чудно гледали иза прозора, као да сам био неко ретко чудовиште, неки ужасни разбојник кога воде да му одсеку главу. Међутим, ја се на то нисам нимало обазирао, а и мој однедавна присни друг-страх, полако ме је остављао. Чинило ми се да више, као некоћ, не страхујем ни од кога и ни од чега. Одлука је донета и глава се разбистравала од смутњи, слутњи и тражења излаза на светлост, јер је овај живот налик на пакао, на ропство најтеже врсте. “Шта ми друго могу осим да ме убију”, говорио сам себи излазећи из села, исто као што сам говорио кад су ме саслушавали Јакоб Блажевић и дружина док сам био у подрумском затвору у Подлапачи. С тим сам покушавао сам себе да бодрим и храбрим. На путу према Прљеву мислио сам о целој фамилији, највише о мајци. Па ипак, понекад сам помишљао како је њезин положај у неку руку мање трагичан, него многих других српских мајки, које су биле присиљаване да живе и прођу кроз многе грозоте и тренутке ужаса, који моју фамилију дотада нису у већој мери такли. Сетио сам се српских мајки које су нагонили да држе кофу и хватају крв синова и

кћери које су усташе клали, и оне од тог ужасног призора умирале крај умируће деце. У много случајева смрт је бивала једино богомдано спасење српских мајки од страхота живота. У поређењу са хрватским усташким крвожедним гестовима, смрт се показивала као дивна ствар, једини пут за скраћивање неиздржљивих мука. Окренуо сам се још једном селу, које је полако бледело и остајало у сумаглици даљине. Присећајући се слике партизана и сељака како су ме погледали док сам пролазио селом, ја сам им у себи довикнуо: “Дођите, дођите, кукавице, да ме мучки убијете на неком пустом месту! Зар заиста мислите да вас се плашим!” Чим сам то изрекао полугласно осетио сам се много боље и помислио да бих ту терапију пркоса требало чешће да употребљавам. *** Кад сам оно дошао кући на одсуство после затвора у Подлапачи, сугерирао ми је Дане Плећаш да би било добро да посећујем омладинске састанке, које комунисти одржавају за младиће и девојке, и да их тиме заварам док се не опоравим и снађем. У то време Дане се забављао са девојком која је била секретарица локалног СКОЈ-а и он ми рече да би могао с девојком да уреди да она обавести секретара котарског СКОЈ-а да по свим изгледима има наде да ћу се поправити. Тај савет сам прихватио и после неколико дана отишао на један такав састанак, на коме је главну реч водила нека Бика Обрадовић. Она нам је читала говор, који јој је написао секретар котарског СКОЈ-а Милан Покрајац, и у тексту говора било је неколико скованих речи од скраћеница које је са муком читала, као на пример АФЖ, АВНОЈ и др. На крају, као што је било уобичајено на тим састанцима, Бика је питала има ли ко какво питање у вези са прочитаним, и како се није нико јавио ја сам подигао руку и питао да ми објасни шта значи реч АФЖ. “Ћути, бандиту, ти си дошао на састанак да саботираш!”, цикнула је Бика као гуја у процепу, иако је, у ствари, била задовољна што сам баш ја био онај који јој је поставио питање, јер није знала шта да одговори, пошто није разумела шта та реч значи, па јој је повика на мене, бандита, омогућила да се извуче из незгоде.

Сутрадан је мог оца позвао секретар котарског центра СКОЈ-а, Милан Покрајац, и рекао: “Слушај, Дане, и ти и твој син и ја добро знамо ко је пре рата била Бика Бичкова, сада Обрадовић, али је данас ствар друкчија. Њој је Партија доделила дужност да руководи пропагандом у нашој општини, па је она сада овде Бог и батина, и оно што Бика рекне ни Бог не може да порекне. Дане, знај, она може, ако јој се прохте, да скине главу и теби и твом сину, па зато реци оном твом дерану да заклопи уста”. Према мом оцу Покрајац се одувек понашао пријатељски, па му стога савест није допуштала да због једне глупаче и пробисвета као што је била Бика, изгубимо живот ја или мој отац, или обојица.

НА СТАЗИ СПАСА Из села сам кренуо преко Губачева Поља и Глогова. Свуда около било је суро камење на које је падала светлост благог мајског сунца. Кад бих, с времена на време, бацао погледе на ово бело личко камење, одблесак светлости ми је засењивао очи и оне би засузиле. Док сам корачао уским стрмим пречицама из главе ми није никако избијала стрепња да ли ћу успети да се пребацим на четничку страну. Та тешка мисао ме је заокупљивала и ја више нисам ни о чему другом мислио, као да је то био једини циљ мог живота. Али тренутно је то било заиста најважније. Био сам сасвим уверен да више нећу моћи да ћутим, и ако останем у партизанима може ме то једном изненада коштати живота, па према томе четници су били моја прва мисао, најлепши сан и једина нада за спас. Пут је водио преко Велике Попине до Отрића, где су биле партизанска команда места за Северну Далмацију и команда Зрмањске општине. Пријавио сам се по обавезном поступку и при том пажљиво и детаљно осмотрио команду места и земљиште око ње, јер сам се себи заветовао, ако срећно одбегнем у четнике, да ћу се првом згодом овде вратити да се још једном пријавим, али сасвим друкчије него сада. У Отрићу је била и партизанска пекара за Северну Далмацију, па сам разгледао и земљиште око ње. Из те пекаре су снабдеване партизанске јединице у Северној Далмацији и Шеста (Личка) дивизија, пошто је то била пекара већег капацитета и врло важна партизанска позадинска установа. Из Отрића пут је водио преко Мале Попине и Растићева за Прљево, кроз голи камен, и, зачудо, у ово претешко време у овим пределима се, мањевише, решавала судбина будуће Југославије. После два дана стигао сам у Прљево и одмах отишао у штаб батаљона, где сам затекао неколико партизана који су ме познавали, и од њих су ме једни гледали са извесним презиром помешаним са сажаљењем, што сам “покајнички” дошао натраг у јединицу после оноликих мучења, а други са прекорним погледима с тога што су сматрали, по логици ствари, да сам већ одавно требало да будем код четника. Тај непријатни тренутак ћутње прекинуо је комесар батаљона рекавши:

—Јеси ли жив? — па се трже због тих својих речи као убоден жаоком. Јадник, ваљда се сетио да није требало да ми постави такво питање које је могло да посече и њега. —Као што видиш, али не знам докле ћу бити жив, — одговорио сам сигурним гласом, јер нисам хтео да сазнају колико сам се бедно осећао. Ту сам остао пола сата, предао путну пропусницу из Брувна и батаљонски комесар ми је рекао да се јавим комесару прве чете, који ми каза да причекам, па се изгуби према штабу батаљона. Чекао сам га пун сат. Запазио сам да је у Прљеву било мало партизана, углавном рањени и болесни. Видело се да су сви здрави негде на положају у борби, јер се чула далека пуцњава са више страна, чему сам се искрено зарадовао, јер сам био уверен да нисам далеко од четничких положаја. Кад се комесар најзад вратио упутио ме водном делегату првог вода и са тим водом сам преноћио. Борци су избегавали да разговарају са мном, а ни ја нисам то желео, јер, право да кажем, с њима нисам имао шта да разговарам с обзиром да смо били два опречна света, и по основи домаћег и друштвеног васпитања, и по националним осећањима. Била је већ дубока ноћ кад је пришао један од партизана и сео крај мене. Није ми се спавало, па сам, жмурећи, седео и размишљао. —Ви сте, друже, Никола Плећаш, ако се не варам? —Да. —Били сте једно време у затвору? —Да. —Па, добро, зашто су вас ухапсили? —Е, то ни ја не знам. То би требало да се пита КПХ. Било је за мене потпуно нормално да претпоставим да се овде опет ради о некој новој смицалици. Може бити да су овог партизана послали да ми извуче језик, па да ме после ставе на нове муке у неки други мрачан подрумски затвор као онај у Подлапачи. У општем неповерењу, у односима

бораца у партизанским редовима, где су се нашли једни по својој вољи, а већина присилно, такве сумње су ми се јатиле у глави при сваком додиру ма с ким. —Ти ми не рече како се зовеш? — упитах. —Стево Бајић! — изговори некако спонтано, па поверовах да говори истину. У том часу наредише да се све јединице построје и пред нас стаде комесар дивизије Раде Жигић. —Другови, сада су наступили најцрњи дани наше борбе и револуције, али у њима има и једна добра вест: савезници ће се ускоро искрцати на Сицилији и Италијани ће капитулирати. На нашој територији налази се око сто хиљада Италијана и њима ће бити наређено да пред нама положе оружје и да нам предаду сву ратну спрему. Зато, до даљег наређења нећемо улазити у фронталне борбе са окупатором и усташама, него ћемо све наше напоре и сва средства борбе усредсредити против домаћих издајица-четника. Са Италијанима и Немцима борићемо се само ако нас нападну. Одмах после говора издато је наређење за покрет и мој батаљон је кренуо за Прибудић. На том маршу пришао ми је један млад партизан и шапатом казао: —Да сам на твом месту бежао бих чим ухватим прву прилику, — и чим то шапну изгуби се, и ја сам био уверен да тај младић нешто зна што је мени било непознато, али ми није дао могућност да га припитам нешто више. Неколико тренутака касније он опет изненада приђе и опет пришапну: —Наместили су да те ликвидирају и да после борбе објаве да су те убили четници. Кад смо стигли у Прибудић била је ноћ већ увелико пала. Због младићевог саопштења мени се опет вратио стари друг страх. Уз то, физички сам се осећао веома неповољно и размишљао како ћу овако немоћан да идем. Нисам био способан да бежим, а не би требало да чекам да ме убију као вола. Никад у животу нисам више дрхтао као те дуге ноћи. Мотрио сам на сваки

покрет, на сваки шум око себе, нарочито иза леђа. Имао сам за собом читав товар тешког и крвавог искуства, па сам био обазрив до крајности. У кући у којој сам био смештен око мене је било неколико партизана које нисам познавао. Који ли је од њих онај прави? То ме је питање нагонило да целе ноћи, као гоњена зверка, не затворим ни уво ни око. У току ноћи свратио је командир чете да тражи добровољце за патролу за извиђање према четницима у правцу Жагревића и ја се први пријавих. Било је то мало несмотрено, па сам тим гестом могао да пружим повод за сумњу. И командир и партизани су ме погледали као са изненађењем и чуђењем, али нико није био противан. Као најстарији у патроли одређен сам за вођу. Са чуђењем сам констатовао да је одједном поново нестало мог страха, који ме је напето држао целе вечери, јер сам сада знао да ћу као вођа да господарим сваким покретом људи у извиђачкој десетини. У групу коју сам водио ушао је и онај младић који ми је пре тога рекао да треба да бежим. Сећајући се Милеуснића, претпостављао сам да је и њему Партија наредила да ме у борби првом приликом смакне. Са патролом сам пошао преко Бендера и код села Пашићи наишао на сељака-старца који је водио волове на појило. Зауставио сам га и назвао Бога, па упитао да ли зна где се налазе четници. Старац махну главом и управи кажипрст према брду изнад села Пашићи и рече привидно као незаинтересован: — Пре два дана тамо их је било доста, па верујем да су још ту. Прибрао сам десетину око себе и рекао да идем да погледам према брду које ми је старац означио, а они да остану ту и ако четници припуцају да ме подрже ватром да се повучем. Мислио сам да понесем пушкомитраљез, али бих онда морао да поведем и помоћника, а мени то није ишло у рачун. Онај млади партизан, за кога сам мислио да је од Партије одређен да ме ликвидира, намигнуо ми је и олако се насмешио. Изашао сам на брдо будно пазећи на људе иза себе да ме неко од њих не узме на нишан. Брдо је било пусто, нигде никог, па сам продужио ка Жагревићу. Чим сам прешао преко недовршене пруге Бихаћ-Книн наишао сам на четири човека који су косили детелину. Нису били наоружани, а у

близини није било никог другог. Упитао сам их да ли могу да ми кажу где се налазе четници, али су они ћутали згледајући се међусобно и осврћући се уоколо. Присетио сам се зашто. Они су на мени спазили партизанске значке које сам заборавио да поскидам, па нису знали шта да чине. Поновио сам исто питање, али су косачи ћутали и наставили да косе. Извадио сам пиштољ и поново запитао да ли знају где се најближе налазе четнички положаји, па се они, видевши да нема шале, тргоше, али у томе часу однекуд се створи неки старац и кад у мојој руци виде оружје благо ме погледа и рече: —Овде немаш потребе за тим, синко. —Питао сам их да ми кажу где се налазе четници, а они ћуте, па сам хтео да им припретим. —Ја ћу ти казати где ћеш наћи четнике. Најбоље ти је да идеш на Булину Страну. Поверих се старцу и рекох да бежим из партизана и да ми је потпуно непознато земљиште. — Хајде, дете, прихвати се мало са овим мојим косцима, па ћемо после да пођемо, — рече старац стављајући на траву храну за косаче. —Хвала, нисам гладан, али ћу причекати. Кад су косачи завршили ручак старац и ја кренусмо. После једног километра хода наиђосмо на неког младог човека са женом. Зауставио сам их, али се нисам усудио да се лаћам оружја, јер сам приметио да ме човек оштро гледа спреман на све, а старац ми препоручи да сусретнутом саопштим шта тражим. Кад сам рекао да бежим из партизана и да тражим четнике човек ми пружи руку: — Ја сам Миле Сурчевић, — па онда рече жени да продужи, а мене позва да пођем с њим. Захвалих добром старцу који оде својим путем, а Сурчевић и ја пођосмо према Книну на Калатову Главицу. Била је света недеља 6 јуна 1943 године кад сам око два сата после подне стигао четницима. Тада ми Сурчевић рече да малко причекам док оде да дозове неког четничког команданта, па мало затим дође Перо Ђилас и ја му

казах ко сам и с каквим сам циљем дошао. —’Оди, брале! — повика раздраган Перо и братски ме загрли. Био сам међу својима и поново слободан човек.

ИЗМЕЂУ ДВА ЖИВОТА Кад сам се удаљио од партизанске јединице и био сигуран да ме нико од партизана не вреба иза леђа, убрзао сам кораке, скоро сам трчао према Жагревићу у намери да се што брже удаљим од омрзнутог друштва. Иза себе сам остављао свет терора, криминала и моралног шљама, у коме је сваки појединац од оних који су били на врховима гледао искључиво своје интересе, одликавања, чинове и звања, без обзира колико ће људи погубити животе да би се то постигло. Иза мене су сада остајали и хрватске усташе и хрватски франковци оличени у Блажевићу, Никшићу и другим, као и хрватски јањичари у ликовима Јованића, Жежеља, Опачића, Жигића и других. Ишао сам у неизвесност и мало ме се тицало да ли ме тамо чека живот или смрт, јер живот који сам напуштао био је гори од смрти. Потом, остављајући и Жагревић иза себе, моје мисли су се опет окретале прошлости. Био сам уверен више него икад дотада, да је сав партизански хрватски покрет заснован на крви, лажима и обманама, и да у ономе што је говорено у партизанским јединицама и у Официрској школи није било ни трунке истине и људске речи. Све је заснивано на мржњи човека према човеку, чак и према родитељима, браћи, сестрама, пријатељима и друговима. Тражило се да се Партији да све, срце, душа, мисао, све. У таквом мрзитељском друштву, сведеном на најнижа сумњичења, плашило се и сопствене сенке, јер је само у таквом ђаволском колу Партија успевала да лако све контролише. Човек је био принуђен да пева кад би хтео да плаче и да плаче кад му се пева. Бивао је сумњив ако неког дана није никог пријавио команди места, или ако је био замишљен. Били су сви стално сумњиви и окружени невидљивим очима и ушима ухода и дању и ноћу. Под таквим околностима захватало је страшно осећање сваког човека који зна шта је слобода и који је свикао да мисли својом главом и да има слободно мишљење о свему. Одувек ми је бивало тешко да оћутим неправду, а у партизанском животу сусретао сам је сваког часа на сваком кораку и морао сам да ћутим и да у срцу носим немоћну срџбу. Знао сам за праксу тајног ликвидирања оних појединаца који Партији било због чега сметају, или се предвиђа да ће бити то у њезиним будућим плановима и подухватима, па су такви усмрћивани не

оптужујући их јавно и проглашујући их после убиства херојима народноослободилачке борбе. При том, над њиховим ракама роњене су крокодилске сузе и држани говори пуни класичних фраза унапред скројених за сличне прилике. Док сам био међу њима молио сам Бога да ме не убију потајно, па да више мог одра дође неки “оратор” и каже: “Преко твојих костију, друже, зидаћемо нашу нову домовину у којој ће сваки бити срећан. Довиђења, мили друже, довиђења, и поздрави нам друга Лењина и реци му да смо на путу остварења његовог великог дела, које ће да ослободи, спасе буржујске тираније, уједини и усрећи све радне људе света”.

ТРЕЋИ ДЕО

У СТАРОМ ДРАГОМ ДРУШТВУ Није прошло ни неколико минута по мом доласку, а целим крајем се пронела радосна вест да се четницима предао један партизански командант, па су са свих страна подолазили четнички борци да ме виде. Дешавало се врло често пребегавање партизанских бораца у четнике, па и нижих старешина, али ретко партизански командант. Од дуга пута, од узбуђења и оштрих утисака, и од последица мучења у затвору Подлапаче, био сам сувише уморан и желео сам само мир и одмор. Перо Ђилас ме је оставио са неколико његових људи и отишао да о мом доласку обавести штаб Динарске четничке дивизије, па вративши се рече да мора да ме пошаље у штаб Дивизије где ће ми дати даља упутства. Међу онима који су дошли да ме виде било је и мојих старих пријатеља из ранијих борби четника против усташа код Кулен Вакуфа, Бихаћа и Дреноваче. А од свих сусрета најдражи ми је био сусрет са Николом Бурсаћем, такође једним од старих ратних другова и пријатеља из дана кад смо сви били четници, и кад се није знало ни за партизане ни за Комунистичку партију. Кад се партизански вод, који сам водио у извиђање, вратио у базу и обавестио команду места о мом бекству, комунисти су одмах ухапсили Дану, Миладина и Марка Плећаша, али су они исте вечери провалили врата затвора, разоружали стражу и сва тројица успела да побегну. Они су исте ноћи ухватили везу са четничком патролом, која их је без тешкоћа превела четничким снагама у Жегар у Далмацији. Два дана после бекства, не знајући ништа о мом бекству, моја мајка је послала моје две сестре да ме посете на положају партизанске јединице. Кад су стигле у Прибудић и упитале за мене, партизани су им казали да сам побегао у четнике, па су оне намах удариле у плач и лелек, јер су знале из многих ранијих случајева да партизанске команде обично тако говоре за оне борце које Партија ликвидира, а нема намеру да их прогласи херојима. Под утиском такве претпоставке, оне су плачући кренуле кући. Ипак су покушавале да провере саопштење које им је дато, при чему су осетиле да су партизани, које су у Прибудићу питале, избегавали да с њима разговарају.

Успут, док су, идући кући пролазиле кроз неку шумицу, пришао им је један партизан и рекао да не плачу, јер је истина да сам побегао у четнике и, колико он зна, да сам жив и здрав. Партизан се тада представио као Стево Бајић из Доњег Лапца. Моје сестре су биле у недоумици и нису знале да ли да му верују или не, али им је после његове изјаве ипак било некако лакше. Но свега недељу дана доцније Стево Бајић ће бити први Лапчанин који ће да пребегне из партизана у четнике и са тим ће започети један велики прелазак Лапчана из партизана у четнике, и та пребегавања личиће као сеоба. Следећег дана Перо Ћилас ме је обавестио, да је у Дивизији речено да ћу привремено бити придат Личкој бригади, у којој су били четници Зрмање, из Растићева и Велике и Мале Попине. После тога стигао је курир од војводе Ђуре Плећаша са поруком да му се јавим, па сам заједно са куриром одмах кренуо. Претходне целе ноћи сам се одмарао, па сам и с тога, а и због срећног преокрета у мом дотадашњем животу, био свеж, расположен и лак као соко на крилима. Чим сам стигао Војвода ми је пришао, па смо се срдачно братски поздравили и загрлили, иако се пре тога нисмо лично познавали. — Јеси ли ти Брувањац? — упитао је Војвода. — Јесам, — рекао сам са поносом. — Па и ја сам Брувањац по деди који је одселио из Брувна за Босански Рисовац, — казао је нудећи ме да седнем.—Ја нећу с тобом да разговарам о званичним стварима, јер је то надлежност Дивизије, — додао је старац и сео према мени. — Дедер, реци ми нешто о нашем јадном драгом Брувну, како је српски народ тамо и је ли много страдао? — Настрадало је много, дакако, најпре од хрватских усташа, па од комуниста, — одговорио сам уздахнувши. Читав сат смо разговарали о многим стварима, па сам га при крају запитао да ми каже ко је Дража Михаиловић. — Питаш ме, синко, ко је Дража, — рекао је Војвода управљајући очи прозору као да гледа некуд далеко. Било је очигледно да и само помињање имена Дражиног изазива у њему пријатно узбуђење и неко дубоко осећање идеализма и мистике.

—За мене је Дража право оличење Српства. Паметан, обазрив, одлучан, храбар, неустрашив и човечан, оличење вође какав је српском народу потребан у овим тешким приликама. Кад се цео свет бојао и дрхтао и од саме Хитлерове сенке, он му је бацио прашину у лице. Све што је предузимао радио је свестан сваког момента велике историјске одговорности пред српским народом. Још као дете остао је сироче без мајке и оца, јер му је отац умро кад је имао две, а мајка кад је имао пет година. Прихватила га је једна тетка и подигла, па је ту тетку волео као мајку. Губитак родитеља у годинама раног детињства, имао је за Дражу значајне последице. Кроз ту личну трагедију још дететом је научио да разуме несреће других и да саосећа са људима који страдају. Данас нико боље не разуме и не осећа велику трагедију српског народа као што је разуме и осећа Дража. Као дете био је веома повучен и волео осаму у пољу и шуми, па је често тамо одлазио и проводио сате берући пољско цвеће. Волео је да посматра природу и у томе налазио сладак изузетан мир. У тим завичајним мирним и мирисним пољима, сам са својим мислима, он је нераздвојно срастао са родном грудом, са Србијом. И, ето, видиш, он данас чува не само завичајну Србију, њену част и славу, име и живот, него и цео српски народ, који му је драг подједнако као његова Србија. А, заиста, није му лако. У овом дозлабога мучном времену пуном насиља, мржње и лажи, он из дана у дан пролази кроз многе личне агоније, борећи се да из овог наметнутог рата изведе цело и слободно Српство, са сачуваном чашћу и у још већој слави и величини. Ја сам се с њим више пута састајао, пре него што ме је овамо послао, и увек сам се чудно осећао у његовом присуству. Чинило ми се да стојим са човеком који представља нашу прошлост, нашу садашњост и највише идеале наше будућности. Осећао сам у тим тренуцима да сам са човеком који ће једном заувек да смири бурну српску историју и да нашу будућност управи сигурном стазом. Ми четници требало би да будемо дубоко захвални Богу што нам је, у овим најтежим одсудним данима за српски народ, дао за предводника Дражу Михаиловића. До крајности узбуђен, Војвода се машио марамице да отре надошле сузе, па је наставио: — Кад се сва прашина ратних, револуционарних и идеолошких сукоба у завађеном свету слегне, одјеци Дражиних националних слободарских

прегнућа неће се зауставити на границама Српства, него ће отићи далеко преко свих међа и дотаћи срца многих културних и цивилизованих народа Слободног света. По мом мишљењу Дражина личност не би могла да буде награђена већом славом. Као што је Хришћанска религија после Христовог распећа привлачила људе упркос свих потешкоћа везаних за њу, тако и Дража данас, иако у једном мањем смислу, привлачи људе у чијим душама нису утрнули драгоцени трагови осећања личне слободе и части. Дража нас је нашао прилично подељене, као што и сам знаш, мислим политички подељене у односу на предратна партијска политичка размимоилажења. Та партијска политичка струјања су нас донекле и национално атомизирала, од Пашићевог до Стојадиновићевог, и од Прибићевићевог до Љотићевог. Па ипак, Дража је успео снагом своје појаве да уједини највећи део Срба и да им да јединствен израз, да имају лик и глас, да их цео свет може да види и чује у једном најстрашнијем времену у српској историји. Њега је у једном крвавом моменту српске историје обухватила свест историјске одговорностн и са њим и све оне Србе који су пошли за њим. То се дешава врло ретко и само код великих људи и великих генерација, и те моменте историја не дели издашно. Српска историја је дала посебна места многим заслужним српским синовима, а Дражи Михаиловићу даће изузетно место, као никад ником пре њега и можда га неће дати задуго после њега, — завршио је Војвода. Затим ми је Војвода казао да му је потребан пратилац и упитао ме да ли бих хтео то да будем. —Ја бих уредио ствар са Дивизијом, — рекао је. —Молим Вас, Војводо, да покушате да ме разумете, — казао сам осетивши се веома нелагодно. — Ја сам овамо дошао да се борим против усташа, окупатора и комуниста. Као пратилац често бих морао да гледам како се други боре и то ми не би било нимало пријатно. —Разумем ја тебе, мој Плећашу, — рекао је Војвода и наставио: — Плећаши су вазда били такви и то ми је заиста много мило, јер сам и ја те горе лист. ***

Ђуро Плећаш је рођен у селу Босански Рисовац, срез Босански Петровац. У 1914 био је мобилисан у аустроугарску војску и у борбама на Руском фронту првом приликом се предао руској војсци. Ту се пријавио за добровољца у српску војску и учествовао у борбама на Солунском фронту, где је, за осведочену личну храброст, одликован Карађорђевом звездом са мачевима. По свршетку рата, пошто је нова држава Срба, Хрвата и Словенаца указивала више пажње аустријским вељбабама него Србима Крајишницимасолунским добровољцима, Ђуро је о свом трошку ступио у шумарску школу. Рат 1941 затекао га је са службом у Бања Луци, и због хрватских зулума одмах одлази у Београд и хвата везу са Врховном командом Драже Михаиловића, који га касније унапређује у чин капетана II класе. Почетком 1943 четничка команда шаље га у Херцеговину на расположење мајору Баћевићу и капетану Милораду Поповићу, одакле се са групом херцеговачких четника пребацује у Далмацију. После многих борби враћа се у Херцеговину где бива унапређен у чин четничког војводе. Доцније, 6 јула 1943, Врховна команда му је наредила да пређе у Босански Петровац и да тамо организује Грмечко-Клековачки четнички корпус, на чијем челу је у борбама са партизанима на Уништима погинуо. *** Кад сам се вратио у групу сачекао ме је Ђоко Марић кога сам тада први пут срео. Са његовим братом Мирком провео сам три месеца 1941 у борбама против усташа на Кулен Вакуфу, Чавци, Врточу, Дреновачи, Завољу, Рипцу, Рипачком Кланцу и Бихаћу. Били су то страшни и крвави, али и славни, дани Срба Крајине, који су се голоруки ухватили са целокупном војничком моћи једне насиљем створене државе, која је покушавала да их уништи. Пет браће Марића су били поносан сој српске Крајине и ишли у борбу против усташа и окупатора свесни да је српски народ у највећој опасности. Ђоко ми је показао наређење команданта Дивизије којим је речено да до даљег обавештења будем у саставу одреда Ђоке Марића. У Марићевом одреду сусрео сам тридесетак четника са којима сам прошао кроз борбе у 1941 години. Та виђења су за мене била изузетно дирљива, с обзиром да сам дотада прошао кроз два хрватска мучења, усташко и комунистичко, и опет

сусрео браћу са којом сам се у пламену борбе 1941 упознао, па су ми сузе потекле од радосног узбуђења.

ОПЕТ САСЛУШАЊЕ После неколико дана позван сам у штаб Дивизије на саслушање. Иследник Динарске четничке дивизије у то време био је подофицир југословенске војске Дајо Трбојевић. После неколико његових питања и мојих одговора јасно сам сагледао део трагичности опште српске националне ситуације. Динарска четничка дивизија, иако по формацији дивизија, територијално је активна и стварно контролисала област читаве армије. Према томе Трбојевић је био иследник јединице која је покривала целу армијску област. Иследнички положај у јединици каква је била Динарска четничка дивизија представљао је један врло важан положај, па би и иследник требало да је одговарајућих способности. И у томе је био одслик тежње усташа и комуниста још у почетку рата, кад су на брзину уништили скоро сву српску интелигенцију западних крајева Југославије, па су сада, у последицама тога, националне снаге морале, хтеле-не хтеле, да буду задовољне са оним што су имале. На другој страни, иследник Шесте партизанске дивизије, која је територијално покривала дивизијску или још мању област, био је искусни правник, адвокат Ђуро Станковић, по природи интелигентан и професионално образован и квалификован за одговарајућу дужност, и уз то и свестрано идеолошки изграђен дугим годинама рада у оквиру Комунистичке партије. Кад сам позван на саслушање ја сам замишљао да ће се од мене тражити да представим прилике код партизана онакве какве су оне стварно биле, односно како сам их видео и схватио. Међутим, Дајо Трбојевић је хтео да све то изложим некако друкчије, па да моје изјаве за четничку страну изгледају ружичасте, мислим у свему повољне. Али ја то, по личној савести и одговорности, нисам могао никако да учиним. Нарочито не у лето 1943 године кад су партизанске снаге достигле врхунац своје моћи. На питање колико има бораца у Шестој Личкој дивизији, дао сам број који сам имао пре самог бекства, па је на то иследник почео да псује и мене и партизане. —То је комунистичка пропаганда! — сиктао је и вређао Трбојевић. —Није то ничија пропаганда, него је то оно што ја знам, — рекао сам оштро, изазван иследниковом неразумношћу и нетактичношћу. — Не бих

желео да ви овде схватите да је тамо нека безопасна гомила, и да на основи такве оцене ступите с њима у борбу, па да будете потучени. —Шта имају од оружја? Но ни на ово питање одговор није задовољио иследника, па је поново почео да псује и да поново тврди како је то пропаганда, али сам запазио да је ипак све записивао што сам рекао. — Комунисти су све сазидали на пропаганди, — додао је. —Ово што сам рекао ни по чему не спада у пропаганду, него је сува истина, и било би крајње неразумно да то не примите и користите, с обзиром да су то подаци из прве руке, дати од човека који ће од сада бити љути борац против партизана и велики осветник за све јаде које је лично преживео у њиховим рукама. Биће ми, заиста, много жао ако пошаљете људе против њих са мишљу да су они ништавна башибозучка гомила која се може лако тући. — Све што си казао послаћу Дивизији, па нека они тамо протумаче ствар како хоће, — рекао је Трбојевић и при том додао: — ја верујем само у оно што ја знам. Чинило ми се да код овог човека нема ничега што би одговарало иследничком позиву, ни спреме, ни искуства, ни логике и здравог расуђивања, чак ни најмање тежње да дође до истине. Али ја сам био задовољан и срећан, и, изнад свега, свестан да се налазим међу људима, својом браћом, који ме неће ликвидирати зато што у понеким стварима имамо различите представе и што у понечему немамо иста мишљења као што је случај код комуниста. Поред свега имао сам наду да ће барем један део онога што сам изјавио бити предано Дивизији, и да ће они тамо ствари мало друкчије оценити, него што их је оценио иследник. Па ипак, напустио сам саслушавање разочаран. Било би далеко корисније да ме је саслушавао неко Станковићевог капацитета, који зна да оцени шта је битно, и да одвоји важно од неважног и главно од споредног, али то није кривица друштва у коме сам се налазио. Кривица има изворе дубоко у нашој прошлости, са почетком негде одмах по завршетку Првог светског рата, кад је отпочело са више надлежних и одговорних страна да се онемогућава

идеолошко развијање и припремање за прилике у којима смо се сада изненадно и невољно нашли.

ПРВЕ БОРБЕ СА ПАРТИЗАНИМА У прву борбу против партизана ушао сам са одредом Ђоке Марића, у саставу батаљона Давида Дамјановића. Напали смо партизанску комору која се враћала из Далмације за Лику сачекавши је на Пљешевици изнад Голубића. Колико год сам некоћ био разочаран површним, нестручним и нетактичним испитивањем иследниковим, толико сам јаче био пријатно изненађен утиском четничке дисциплине и оштрином борбености приликом овог напада, и помислио сам: “Богу хвала! Нашао сам право место”. У току борбе неко је са партизанске стране узвикнуо: — Да ли је Нитоња Плећаш са вама? — Јесте! — одговорио сам и додао: — И теби је место овде. Мало затим пребегла су у наш табор два партизана, неки Кртинић и Радаковић, чијих се првих имена не сећам. Некако баш у то време главни делови Динарске четничке дивизије су кренули за Босну, а Марићев одред био одређен да иде за Лику ради задржавања партизанских снага на тој страни, односно њиховог ангажовања и онемогућавања да се пребаце у Босну, где су се у то време водиле крваве борбе између партизана и четника. Крећући се, наш одред је успут напао партизанску команду места у Отрићу, где смо, поред осталог, нашли и 5.000 хлебова намењених Шестој партизанској дивизији. Услед убрзаног марша нашег одреда по наређењу Дивизије, нисмо могли ништа собом да носимо, па смо хлеб спалили. Да смо га изделили народу, комунисти би, чим се удаљимо, сваког ко би примио хлеб оптужили као колаборатера и убили. Узели смо само оно што је било најбитније и неопходно за борбу: оружје и муницију, и нешто одеће, и кренули даље, али су нас убрзо сустигли курири из Динарске четничке дивизије, са обавештењем да се партизани спремају да нападну Далматинско Косово и да стога кренемо усиљеним маршем цркви Лазарици на Косову, где сам први пут срео капетана Неђељка Плећаша, кога су Савезници са радио-станицом парашитирали на четничку територију. Почетком месеца маја 1942 Јован Ђоновић је позвао капетана Неђељка Плећаша у своју канцеларију где је затекао мајора Павла Новаковића и

капетана Аћима Слијепчевића. Ђоновић их је обавестио о мисији парашитирања на тло Југославије ради придруживања јединицама Драже Михаиловића. Пошто је мајор Новаковић сломио ногу приликом вежбања у парашитирању, Аћим и Неђељко су без њега отишли у Хаифу (Палестина) у тренажну школу савезничке команде за акције иза непријатељских линија (Air Special Service). Неђељко је био одређен да води групу која се састојала од поручника Јове Трбојевића и поднаредника Трипка и Војислава Павловића. Требало је да одлете у Југославију са 4 авиона ноћу 5. септембра 1942 и да сутрадан, на дан Краљевог рођендана, буду бачени са четири радио-станице код Дражиног штаба. По обављеном парашитирању ти исти авиони су имали да надлете неколико већих места у Југославији и да баце пакете са храном, дар председника Рузвелта српском народу. Пакети су били од по четири фунте умотани у америчку заставу са сликом председника Рузвелта и фотостатом његовог писма генералу Михаиловићу, у коме је изразио своје дивљење за херојску борбу српског народа под његовим вођством. Међутим, то је све било преко ноћи измењено под притиском енглеског Форењ офиса и ова група је, уместо са четири, кренула са два авиона, а пакети са храном који су били намењени српском народу послани су енглеским војницима на Малти. Отпочињући своју мисију Плећаш је ноћу 5/6 септембра 1942 скочио из авиона на простор планине Сињајевине и заједно са Трбојевићем срећно сишао, а оба поднаредника, Трипко и Војислав Павловић, су погинули. Потом је Плећаш по наредби Драже Михаиловића дошао у састав Динарске четничке дивизије. У то време размишљао сам шта је овог младог човека довело из Каирске тишине у ове запаљене крајеве, у којима је могао да сретне само борбе и мучења. Али он је жарко волео свој народ, који се мучио и био у животној опасности, и био је вољан да му помогне. У ствари, иако је био послат Дражи Михаиловићу, Неђељко је кратко време после парашитирања, на захтев војводе Бирчанина, био упућен у Далмацију са једном радио-станицом, да заједно са Бирчанином ради на осигуравању јадранске обале за инвазију Савезника.

Идућег дана опет сам се срео са Неђељком и он ми је казао да је преко радиа прошле ноћи обавестио Чичу о мом бекству из партизана. Тек што смо стигли до Лазарице, обавештени смо да је Динарска четничка дивизија наишла на снажан отпор партизана на Уништима у Босни и да се повлачи за Далмацију. Тада је стигла и вест да је у борбама на Уништима погинуо војвода Ђуро Плећаш, па ме је та вест не само дубоко растужила, него сам се и прилично непријатно осећао помишљу да се то, можда, не би догодило да сам прихватио његов позив да му будем пратилац. После мало времена комунисти су успели да ангажују у борби целу Дивизију, па сам и ја учествовао у борби на Полачи. — Ето, видиш, Нитоња, не дају нам да се боримо против окупатора, него нас стално изазивају и нападају, да би после и они и Савезници могли да рекну како се недовољно боримо против окупатора, — рече Ђоко Марић успут. У борби на Полачи руковао сам митраљезом кога ми је дао Дане Калинић, а помоћник ми је био Марко Роквић. Приликом те борбе ми смо били у бољој позицији, јер смо успели да зађемо партизанима иза леђа, и пошто су увидели да ће претрпети велике губитке и изгубити борбу, позвали су нас на преговоре. При том су употребили крилатицу “И ми смо Срби”, која је код четника увек палила и комунисти су то знали. Четници су и у најтежим борбама настојавали да избегну убијање других Срба, макар они били на душманској страни, па смо и овом приликом прихватили партизански позив за преговоре. Ја сам био одређен да преговарам у име четника, а представник партизана је био неки Узелац, комесар чете из Днопоља код Доњег Лапца. После неколико првих минута преговора увидео сам да је партизанима једини циљ добитак у времену, односно да продуже прекид борбе до ноћи, имајући у виду да би повлачење преко брисаног простора по дану за њих значило самоубиство. — Колико има Хрвата са вама ? — упитао сам. — Нема ниједног, — рекао је Узелац некако ведро, као да је очекивао баш то питање.

У даљем разговору покушао сам да убедим Узелца да се он као партизан бори за хрватску ствар и да треба што пре да пребегне у четнике. Међутим, он је ћутао и на његовом лицу није било никаквог видног знака да је био убеђен у оно што сам покушавао да му докажем, или је то крио и није хтео ни могао да призна. Или је, можда, био један од оних партизана који су били решени да умру за комунистичку ствар, с обзиром да им је Партија обећавала оно што им нико други не би могао обећати. Већ је била почела да пада ноћ кад сам се вратио у своју јединицу без икаквих резултата и рекао команданту одреда шта сам закључио у разговору са комесаром. —Јеси ли сазнао да ли има Хрвата међу њима?—питао је Марић. —Питао сам и комесар ми каза да међу њима нема Хрвата. — Онда нека их ђаво носи! Нећемо их дирати, него ћемо их пустити да беже. Знаш како је, и они су Срби као и ми. —Да. Можда ће се једног дана освестити. —Јесте, можда ће се једном ипак освестити, — завршио је Марић.

ПРОМЕНА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВЛАДЕ И НОВЕ ПОТЕШКОЋЕ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА Четничка ситуација је почела нагло да се мења. Савезници су напустили Дражу Михаиловића и под притиском енглеског Форењ Офиса, у коме су тада главну реч водили чланови енглеске Комунистичке партије, отпочели да дају пуну помоћ и свакојаку подршку само Титу. Са тим новим политичким курсом свака четничка јединица је осетила тежину измењене ситуације. У то време Дража је својом војничком надмоћношћу протерао из Србије све комунисте, па су савезници овим актом не само учинили издају једног свог верног ратног савезника, који је обећавао да после рата оствари демократски поредак у том делу Европе, него су посредно сачували усташе и народ који их је изнедрио од правичне историјске оцене и казне за страшне и дотада невиђене злочине које су током рата вршили над српским народом. Сада је за четнике одбранбена борба могла да постане сигуран пут у смрт, па су били принуђени да усредсреде све своје напоре у офанзивне акције. Те офанзивне борбе су, по природи напречац измењених прилика, морале да носе у себи поред војничког и политички карактер, иако су четници од самог почетка веровали да је потребно да буду само војнички довољно моћни, да би могли да бране свој српски народ од насртаја усташа и других злоделника. Бити само војнички моћан није било довољно. За четнике партизани као војници нису никад представллли неку нарочиту опасност, најмање смртну, кроз све време рата све до пред крај 1944 године. Али њихове грађанске власти, које је КПХ подвргла челичној дисциплини, биле су те које су за четнике значиле стварни, велики и компликован проблем. Те њихове партијске грађанске власти морали смо тражити, идентификовати и уништавати, или, у противном, бити од њих, односно од Партије, уништени. Ове власти су се састојале, углавном, од одборника и теренских радника. Одборници су обичио били локални сељани, које је Партија успевала разним привлачним обећањима да придобије и подвргне потпуној контроли. Теренски радници су били партијски људи, које је она школовала и обучавала, и наређивала шта да раде, контролишући сваки њихов покрет. Били су врло ретки партијски теренски радници који су покушавали да се извуку из контроле Партије и остали живи.

Деветог августа 1943 године за председника југословенске Избегличке владе дошао је др. Божидар Пурић, који је био најискренији пријатељ кога су Дража и четници имали у Избегличким владама за све време Другог светског рата. Пурићева упорна подршка Драже Михаиловића и четничког покрета у земљи, направила је дубок јаз између Избегличке владе и Британске владе тако, да је Избегличка влада морала 28 септембра 1943 да пређе из Лондона у Каиро. Недељу дана пре тога Енглези су парашитирали Меклина на партизанску територију, да одатле, извртањем чињеница, измишљотинама и обманама, шири комунистичку пропаганду против Драже Михаиловића. Кад год се на енглеској страни нешто радило о Дражи Михаиловићу, заборављала би се борба са Немцима и о њој више нико није ни мислио ни бринуо. Главни циљ, као некаква кобна опсесија, био је уништење Драже Михаиловића и четничког покрета у Јутославији. Могло би се из извесних ненаглашених детаља закључити да је Черчил био помало и завидан на Дражу Михаиловића, јер се током 1941-1942 године више у свету помињао и хвалио Дража Михаиловић, вођа четничког отпора у Југославији и први герилац у Европи, него Винстон Черчил, председник Владе Британске империје. И да би му се за ово осветио, Черчил је направио компромис са својом савешћу и решио, да, у заједници са комунистима Југославије и Хрватима, употребљавајући сву расположиву моћ и утицај као председник ратне Британске владе, уништи Дражу Михаиловића. Просечан енглески свет, који није учествовао у решавањима која су се односила на Дражу, а сазнавши касније поред осталих нечасних смицалица, и за ову, збациће Черчила као прљаву крпетину са највишег места у првим послератним изборима. Са Меклином код Тита је парашитиран и Ферис (Lin M. Faris), који је одмах по доласку код Броза, а по наговору Меклина, писао Америчкој влади рапорт о партизанском покрету, иако још није имао времена да негде изађе на терен и да се лично увери о некој партизанској борби. Но свега неколико месеци доцније, кад изађе на терен и лично види шта се дешава, пробуђена савест натераће га да комплетно измени своје мишљење о партизанима, па ће то и јавно рећи. И Меклин, пошто се најзад освестио и увидео шта су у ствари били планови Јосипа Броза и Партије, писаће Черчилу да је дошао до уверења, да после рата партизани припремају да силом уведу комунистички режим у

Југославији по угледу на Совјетски Савез. Меклин је то поновио и у прилици кад се лично састао са Черчилом, а Черчил га је на то запитао: —Да ли ти мислиш да живиш у Тугославији после рата? —Не, — одговорио је Меклин. —Не ни ја, — рекао је Черчил. Ни Черчила ни Британске владе није се у то време нимало тицало шта се моментално дешава и шта ће да се догоди доцније са око једанаест милиона Срба који су живели у Југославији. У то време Британију је најмање забрињавало да ли ће тих једанаест милиона Срба да нађу смрт на немачким бајонетима, иако је Британска влада непрестано опомињала друге земље, као Данску, Норвешку, Холандију и друге, да мирују и да не гину узалуд у немачким одмаздама. Више није чинила никакву разлику чињеница, да су се Срби подигли противу Немаца одмах по паду Југославије, и да су норвешки Квислинзи довели Немце у Норвешку уз највеће почасти. Све су ово били критични тренуци за Дражу Михаиловића и четнички покрет који је он предводио, кад му нико осим српског народа није пружио руку помоћи. Треба нагласити да је приликом капитулације Италије, на територији Црне Горе, Далмације и Словеније, било 14 италијанских дивизија са 308.000 војника, које су све своје оружје и сав ратни материјал, по наредби Енглеза, предале хрватским партизанима. Током месеца јула и августа 1943 године Јосип Броз и други високи функционери Партије, преко директива, упутстава, наређења и обавештења, управили су све своје напоре у смеру уништавања четничког покрета, нарочито у западним деловима Југославије. Тако 11 јула Броз наређује Другој пролетерској ударној дивизији НОВЈ да све своје снаге управи према планини Озрену и у Требави ради уништења четничких упоришта. У ово време већ су почеле читаве пуковније хрватских усташа и домобрана да се прикључују хрватском партизанском покрету, и

што су партизани више нападали и убијали четнике тај је прилив бивао све већи и чешћи. Осмог августа Броз је наредио и Другој пролетерској ударној дивизији НОВЈ да избегава сукобе са усташама и окупаторима, и да сва своја дејства упути у правцу Фоче, Санџака и Црне Горе у циљу уништавања четника. Десетог августа Броз је отпослао директиву Првом босанском ударном корпусу НОВЈ да почне живо да ради на мобилисању нових бораца за што бржу ликвидацију четничке посаде у централној и источној Босни. У исто време он шаље директиву и Другом босанском ударном корпусу, са наређењем да обустави сукобе са усташама и окупаторима, и да све снаге управи за уништење четничких позиција у Босни. Дванаестог августа Кардељ је послао упутство ЦК КП Словеније у коме, поред осталог, каже да се планиранн штрајк против Немаца у Љубљани неће извршити, с обзиром да би Немци могли да изврше одмазду над словеначким народом. Уместо тога, Кардељ каже, треба се концентрисати на раскринкавању Избегличке владе др. Божидара Пурића, приказујући је великосрпском четничком владом, од које словеначка клерикална акција не би могла да очекује ништа повољно у погледу националних захтева словеначког народа. У том упутству Кардељ обавештава да има изгледа да Бела Гарда раскине добре односе са четницима Драже Михаиловића и да се прикључи Ослободилачкој фронти. Четрнаестог августа ВШ НОВ и ПОЈ обавештава ЦК КПХ и ГШ НОВ и ПО за Хрватску о примирју са италијанским окупационим снагама, “тако да се можемо лакше да концентришемо на уништавање четничких позиција, које озбиљно сметају даљем развоју нашег Народно ослободилачког покрета”. Овог истог дана Кардељ је известио генералног секретара КПЈ Јосипа Броза о постигнутом споразуму са представницима ХСС (др. Мачека). По том споразуму, који је начињен пре него што је Броз написао писмо упућено ЦК КПХ и ГШ НОВ и ПО за Хрватску, Кардељ га обавештава да ће ХСС образовати своје политичко представништво у оквиру ЗАВНОХ-а. У истом извештају Кардељ јавља да је Штајерски четнички одред разбијен и да је

клерикална Бела Гарда одвојена од четника, па према томе четници више не могу да постану озбиљан војнички фактор у “овом делу наше земље”. (Поменуто писмо Брозово од овог истог датума, које је упућено ЦК КПХ и ГШ НОВ и ПО за Хрватску, објашњава да не треба стварати нову ХСС стога што је један њен члан био извесно време члан Избегличке владе, него треба створити споразум са постојећом ХСС у оквиру ЗАВНОХ-а. Кратко време после тога представник ХСС Томо Бабурић био је у штабу Кордунашког подручја да разговара са Јоцом Еремићем о припајању чланова ХСС партизанском покрету). Тридесетог августа Броз је послао упутства Првом босанском ударном корпусу НОВЈ, чим је Корпус дошао у источну Босну, да ради на уврштењу што већег броја хрватских домобрана и “других хрватских војника” у јединице НОВЈ, као и на уништавању четника на том подручју. “Морате да тежите увек, у свако време, да уништите што већи број четника”, нагласио је Броз у упутству. “Тежите да уништите четнике на Романији и да у том напору обухватите све делове око Сарајева”. Кроз цео август 1943 партизанска главна команда је издавала једно за другим многа наређења за уништавање четника, као и за обуставу борбе противу усташа и окупатора. У том месецу, у Билтену ВШ НОВ и ПОЈ, бр. 29-31, донет је текст поздрава који је Броз упутио Хрватима и Словенцима, па кад је тај Билтен прочитао Милован Ђилас и упитао зашто су у поздраву изостављени Срби, Броз је одговорио да је то омашка. Чим је 8 септембра 1943 капитулирала Италија, после само два дана (10 септембра), Немци су заузели Книн и у њему разоружали 6.000 Италијана, према којима су дивљачки поступали, нарочито према италијанским официрима, дојучерашњим савезницима. А партизани, уместо да се боре против Немаца, гледали су да избегну сваки судар са њима и да сву своју пажњу и све своје расположиве снаге усмере уништавању четника, успевши у току октобра, новембра и децембра да заробе приличан број.

Док су партизани били унапред обавештени о развоју односа између савезника и Италијана, четнике је капитулација Италије изненадила и затекла потпуно неприпремљене. Појачани Италијанима и њиховим оружјем, партизани су се свом снагом бацили противу четника остављајући Немце на миру. Овај се партизански рад осећао у целом Динарском простору, па су се, са овом партизанском навалом и са придоласком нових немачких снага, четници нашли у једном од најкритичнијих времена своје борбе. Септембар 1943 био је први месец у једном периоду од 16 месеци борбе, у коме су четници Динарског планинског простора били принуђени да воде борбу на живот и смрт. Ипак, дубоко осећање обавезе према народу и оданости великој четничкој идеји, сачували су код четника моћ здравог духа у овом периоду од 16 месеци, у коме ниједан четник није преспавао мирну ноћ, јер је сваког часа одсвуд одјекивала јека свих врста оружја. Сви елементи ове борбе, физички и психички, указивали су на неизбежно страдање и смрт. Па ипак, четници су наставили и даље да корачају старом славном стазом традиције, оном древном и суровом стазом која је имала почетак на засужњеном Косову и Јужној Србији. Ове моменте тренутне забуне код четника користила је КПХ да стабилизује своје позиције применом усташких рецепата терора над српским народом. Њени органи егзекуције упадају ноћу у српске куће и убијају без милости народ, мушко и женско, старо и младо, само ако је српског рода и Крста православног. Тако, 9 октобра упадају у Доњи Лапац и убијају Стеву Опачића, Зорку Милеуснић, Зорку Опачић и Марију Балаћ. 20 септембра 1943 ГШ НОВ и ПО за Хрватску издао је једну проусташку прокламацију ЗАВНОХ-а, па су због ње Раде Жигић и Александар Ранковић оштро протестовали у ЦК КПЈ због проусташког карактера прокламације и њима су се придружили и неки други Срби у Централном комитету. Због тога је Броз био принуђен да напише писмо ГШ Хрватске, да сваку прокламацију, ову и било коју другу, треба прво да одобри и потпише АВНОЈ, а представништво ЗАВНОХ-а да је супотпише. Хебранг је сматрао да је ово што Броз тражи илегално и да ЗАВНОХ може да изда прокламацију која се односи на хрватске територије, односно за територију војнички подвргнуту Главном штабу Хрватске. Међутим, кад је неколико дана касније, 9 октобра

1943, Броз забранио Главном штабу НОВ и ПО за Србију да склапа са четницима било какве споразуме, ЦК КПХ је ову “хисторијску одлуку” одмах поздравио. *** Крајем октобра 1943 партизанска команда је предложила генералу Вилсону, који је у то време био Командант Средоземља, да она пошаље своју мисију у његов штаб ради усклађивања заједничког рада. Вилсон је прихватио тај предлог, иако није хтео да прихвати сличан Дражин предлог који му је био упућен раније. Од стране партизанске команде био је одређен Ива Лола Рибар као шеф партизанске мисије, са којим се избором није слагао Броз, а ево зашто: Рибар је био про-југословенски оријентисан у партизанским редовима, по угледу на свог оца. То Брозу није конвенирало, јер су њему више годили про-хрватски усташки типови као што је био Велебит. Поред тога, говорило се у најужим партијским круговима да Броза треба сменити и поставити на његово место много интелигентнијег Лолу Рибара. Кад се Рибар потом спремао да пође у Вилсонов штаб, експлодирала је мистериозна бомба и убила га, и на његово место, по Брозовој препоруци, именован је Велебит, који је непосредно пре тога, а после разговора са Немцима о пакту о ненападању између Немаца и партизана, слободно живео у усташком Загребу. *** После великог пораза четника код Мусулин Потока, утицајни Срби у партизанским редовима су препоручивали амнестију за све бивше четнике и то је у првом моменту спасло животе многих наших људи. Тако се могао да преда Осмој партизанској дивизији истакнути четнички борац, вођа четничког пуча у Јасеници, Ђуро Видаковић, а да га комунисти не убију. Тога дана кад се Видаковић предао седели су у штабу Кордунашког партизанског подручја Јоцо Еремић и Ћаница Опачић. Зазвонио је телефон и Еремић је подигао слушалицу. — Овде је Мишо Шумоња, — чуо се глас са друге стране.

—Здраво, Мишо, како си? — питао је Еремић. —Добро сам, али знаш зашто те зовем, — рекао је Шумоња, у то време комесар Осме партизанске дивизије. — Данас се предао штабу дивизије Ђуро Видаковић. Ти, Јоцо, знаш ко је он. Био је водник Пиштанског вода у Јасеници у пролеће 1942 кад је изведен четнички пуч и кад су побијени наши комесари Роберт и Драго, као и Бранко Латас и Стево Чутурило. Пошто је он био један од главних вођа пуча, молим те, реци шта с њим да радимо ? — завршио је Шумоња. — И за Видаковића важи амнестија као и за све друге четнике, — рекао је Еремић, а Ћаница Опачић је слушао и узмахивао главом лево-десно у знак неодобравања онога што је Еремић рекао. После телефонског разговора са Еремићем Шумоња је обавестио команданта дивизије Владу Ћетковића о мишљењу команде Подручја, који је наредио да се Видаковић пусти кући и да не сме нико да га дира. Али пре него што је Видаковић напустио штаб дивизије дошао је Ћетковић да с њим разговара и у разговору изразио Видаковићу жаљење за палим комесарима, друговима Драгом и Робертом. — Друже Ђуро, жао ми је оних другова што их ви побисте у Јасеници, а нарочито друга Роберта. Били смо заједно у Шпанији, на истом смо кревету спавали, али, знам, револуција је револуција, — рекао је Ћетковић и на то Видаковић само климнуо главом потврдно. У томе је наишао Шумоња и умешао се у разговор. — Јесте ли као четници имали везу са партизанима? — питао је Шумоња наивно. — Не, осим са Ђуром Богдановићем, — одговорио је Видаковић.

УНИШТАВАЊЕ ПАРТИЗАНСКИХ МАГАЗИНА НА ПЛАНИНИ САРАЈЕВО У почетку октобра 1943 Перо Рајак је почео да спрема своју јединицу за повратак из Далмације у Лику и већ 9 октобра стигао у Доњи Лапац и са њим Стево Бајић, Илија Влашић, Јово Рапајић и ја, и ту ме је Рајак поставио за водника. У Доњем Лапцу смо нашли Саку и Иљегу Опачића са групом од 15 четника, све људи средњих година, ратари, које је један немилосрдни догађај отргао од њихових домова, поља и најмилијих. Морали су да дограбе оружје да би бранили оно што је било њихово, да то одбране или бранећи да умру. Тако су они разумели насталу ситуацију и тако је прихватили, па су се њих 17 прикључили Рајаковој групи и касније развили у језгро четничке снаге у Доњем Лапцу у хладном октобру 1943. Двадесет петог октобра 1943 Перо Рајак је поставио заседу на Присјеци код Добросела и ту смо разбили групу партизана далеко јачу него што смо ми били, па нам је тај успех улио нови подстрек и моралну снагу да у овим крајевима поново учврстимо наш ослонац. Између осталих ту смо заробили и Лазу Цвијетићанина из Висућа, који је као столар радио на изради партизанских склоништа у планини Сарајево изнад села Мутилића код Удбине, и у која су била смештена десет вагона оружја и муниције које су им Италијани предали приликом капитулације. Тај ратни материјал партизани су наменили за одлучну борбу са четницима, за коју су знали да мора ускоро да дође. После краћег испитивања Цвијетићанина четничка команда је одлучила да пронађе место склоништа, па ако не може да заплени оружје и муницију у њима, онда да их уништи дизањем у ваздух. Цвијетићанин се добровољно јавио да буде водич, верујући да ће моћи да открије место где је одлазио на рад под строгом контролом партизана. Сам распоред и смештај у унутрашњости склоништа Цвијетићанин је у танчине познавао и, штавише, био је упознат и са начином како је склониште обезбеђено и чувано. У циљу започињања рада по тој замисли Перо Рајак је наредио покрет у правцу Удбине и ми смо кренули у сумрак 2 новембра и те ноћи прешли 25 км. Ишло се опрезно и на одстојању, јер се пролазило кроз територију коју су држали партизани и на више места имали јака упоришта која смо морали да заобилазимо. Правац кретања је био партизанско склониште оружја и

муниције, па је Рајак скренуо свима пажњу да се у току кретања по сваку цену избегне било каква борба са партизанима. Партизани су очекивали појаву четника само са правца Доњег Лапца, али ми смо успели да заобилажењем дођемо иза њихових леђа и да себи створимо, мање-више, отворен пут ка Удбини. Кад смо се стали приближавати Удбини Лазо Цвијетићанин је ишао пред нама и Рајак ми је наредио да чувам Цвијетићанина као очи у глави. После, кад смо пришли на пола километра од вероватног места магацина, Лазо је познао терен, па се окренуо према мени и тихо рекао. “Мислим да знам тачно где је”. Застали смо и Рајак је наредио да развијем вод у стрелце, јер је очекивао јаку партизанску стражу, ако су заиста ту били магазини. И Рајак и Цвијетићанин су били у праву кад су тврдили да смо пред магазинима, јер смо били обасути јаком партизанском ватром чим смо пошли неколико корака напред. “Јуриш!” повикао сам без размишљања, па је исто то и Рајак учинио, пошто је пре тога и главнину развио у стрелце. Нашим јуришем су се партизани збунили и одмах дали у панично бекство, јер њима није речено ни шта у овим планинама чувају, ни да то што чувају имају да бране по сваку цену. Најпре смо појурили за партизанима, па сам брзо зауставио свој вод, јер ми нисмо дошли овамо да гонимо партизане, него да пронађемо магазин са оружјем које би једног будућег дана могло да кошта живота многе четнике, Позвао сам Цвијетићанина и рекао да добро осмотри не би ли што пре пронашао где је магазин. “Стојиш на њему!” узвикнуо је Цвијетићанин и ја сам се тргао, као да ме је одједном нешто ужасно целог потресло, помишљу да се под нама налази експлозив који би могао да однесе у ваздух планину Сарајево заједно са нама. Одмах је пришао и Рајак па смо заједно тражили улаз у склониште. Неколико корака даље Лазо Цвијетићанин је довикнуо: “Ево га овде”, показујући руком на гомилу сувог грања. Било је све одлично скривено. Улаз је био покривен травом, сувим лишћем и преко свега је разбацано више грана, као да су ту саме пале са дрвета. Могли смо овде логоровати месецима и да не откријемо шта се под нама налази. Цвијетићанин ми је рекао да постоје троја улазна врата и да је, колико му је познато, на сваким намештен експлозив за случај да неко други покуша да их отвори осим оних које је партизанска команда одредила за то. Цвијетићанин је рекао да ће сам покушати да отвори врата, пошто је на

гредама за врата он правио лежишта за експлозив, а нама је, за сваки случај, рекао да се измакнемо даље. Мало затим он је дао знак да је отворио улаз. У сагласности са Рајаком наредио сам борцима мог вода да будно мотре и ако налете јаче партизанске снаге да пуцају у врата магазина и изазову експлозију, а ја сам са Лазом Цвијетићанином пошао према отвору и ушавши најпре наишао на гомилу митраљеза и на хрпе артиљеријске муниције. Провукавши се кроз тесан пролаз, помоћу ручне лампе у подземном мраку видео сам наслагане тешке бацаче и муницију за њих. Најзад сам прошао и трећа врата и спазио сандуке са пушкама и муницијом. Док сам ја разгледао слагалиште Рајак је са осталим људима, осим неколико њих које је оставио са мном, поставио страже око предела на коме се налазило склониште. И баш кад сам излазио из магазина да наредим људима да почну да извлаче тешке митраљезе и одговарајућу муницију, улево од нас најпре се зачуло лако, па све јаче пушкарање, а затим и снажна митраљеска ватра. Било је и Рајаку и мени непознато да се недалеко одавде находила у пуном саставу 35-та партизанска дивизија, и кад су се партизанске страже код склоншпта разбежале, оне су журиле штабу дивизије да би га обавестиле о четничком нападу. Рајак се одмах упутио у правцу пуцњаве, а мени наредио да минирам магазин како год знам и да ће он дотле да покуша да задржи партизане. Сад су настале велике муке. Ни ја ни било ко у мом воду нисмо ништа знали о употреби експлозива, па сам се услед тога наједном осетио изгубљен. Никад нисам помишљао да ћу се икад наћи у прилици као што је била ова сада, и да ће се од мене захтевати да дижем у ваздух магазин. Неки од бораца су спазили да сам у великој недоумици, па су ми се добровољно јавили да дигну магазин у ваздух онако како буду могли. То су били Сава Петровић, Душан Растовић (Врнтавша), Никола Рајак и Пајо Дрча. Ни они нису никад ту врсту посла вршили, али су били присебнији, јер нису имали да мисле о својим животима ни о животима других бораца. Међутим, мене је мучило уверење да се у овом случају не ради о обичној експлозији, него о експлозији која би могла са магазином и нас да понесе у ваздух, а ја сам желео да сви моји борци по обављеном задатку остану живи. Пуцњава слева бивала је све јача и ближа. Почело је све да се тресе од силине борбене хуке и Петровић рече: “То је сад стигао Рајак до њих!” и ја више нисам имао времена да мислим ма о чему, ни као малопре о животима

мојих бораца. Људе које ми је Рајак оставио распоредио сам около да мотре, а са моја четири “добровољца” пошао сам према вратима склоништа да “палим” експлозив. Сва петорица смо наједном постали “стручњаци” за дизање магазина у ваздух, али ниједан није знао како треба посао да се изведе, односно како да се упали експлозив. Тада приђе Сава Петровић и каза: “Мислим да је најбоље да станемо иза неког сигурног заклона и да пуцамо у врата док се нешто не деси”. Пошто су сви други ћутали решили смо да послушамо Саву Петровића, највећег стручњака међу нама и да покушамо да ствар приведемо крају по његовом предлогу. Поставили смо се иза добрих заклона, осим Петровића, који је стао иза грма, а ја иза дебеле букве. Били смо стотинак метара од врата и почели да пуцамо, рачунајући да је експлозив укопан у земљу, па ће при експлозији дејствовати вертикално, а не у ширину. Наједном нам је уши заглушила експлозија и буква иза које сам стајао била срубљена изнад моје главе и одбачена. Експлозија је однела у ваздух све што је у магазину било. Са експлозијом је полетео неколико метара у ваздух и “стручњак за минирање” Сава Петровић, и пао на грм иза којег је пре експлозије стајао, погледао около и подигао се псујући. Псовао је све од реда, и Саваота, и Искариота, и врага. Међутим, неким чудним случајем, невиђеном срећом, ништа му није фалило сем неколико огреботина. Због тог његовог лета и срећног спасења ми смо га прозвали Сава “Падобранац”. Притиснута великом снагом из 35-те партизанске дивизије, Рајакова група се журно повлачила Доњем Лапцу и кад смо тамо стигли Рајак је призвао Лазу Цвијетићанина да му изрази захвалност за велику помоћ, и да му каже да више није четнички заробљеник него слободан човек и да може да иде својој кући. А Цвијетићанин на то одговори: — Перо, иди ти кући, а ја ћу да останем у четницима, па се Рајак1) овлашно насмешио, пружио руку Цвијетићанину и казао: — Добро нам дошао, брате! 1

)Петар Рајак је рођен у Србу, у Лици, 1913. године, где је свршио основну школу са одличним успехом и био запажен као веома бистар и природно интелигентан, али, као многим другим четничким вођама у

прошлом рату, ни њему као детету, услед сиромаштва родитеља, није било могуће да настави даље школовање. Ипак, после одслужења војног рока ступио је у жандармерију и био на служби у Краљевском двору где га је затекао рат 1941 године. Обука и образовање, које је стекао да би постао дворски службеник, биће му доцније у рату од значајне користи. По капитулацији Прве Југославије Рајак се спретно пробио до родног Срба и тамо са другим виђеним националним Србима неуморно и пожртвовано радио на припремама за четнички устанак противу окупатора и усташа. У тим данима Рајак се често састајао са Пајицом Омчикусом, Даном Калинићем и Милошем Торбицом, ради договора и споразумевања у свим припремним одлукама за подизање устанка. Као дворски службеник он је од комуниста рано био обележен за ликвидацију. Потом, кад је планула прва пушка на почетку четничког устанка, 27 јула 1941, Петар Рајак је био у првим борбеним редовима као један од предводника и такав остао до последњег дана рата. Чланови КПХ у овим крајевима, од којих ниједан није узео учешће у припремама устанка, нити у самом устанку, имали су од ОК КПХ за Госпић наређење да Рајака на било који начин првом приликом ликвидирају, и они су му стално били на трагу и постављали разне замке, заседе и клопке, у покушају да га усмрте, али у томе никако нису успевали. На дан 3 марта 1942, комунисти су сакупили све снаге, које су у то време имали у реону Срба, и напали Срб, не само да би га заузели, већ, између осталог, да ту ликвидирају и Петра Рајака. Међутим, Рајак је успео да одбије партизански напад и да потом оде код Мирка Марића у Тишковац. Он се у свом раду задржавао по Бобији, Коњској Глави, Јеловим Таванима и Поштаку. То су биле планине којима комунисти током четири године рата нису успели ниједном да загосподаре. На том простору Петар Рајак ће остати све до 26 новембра 1943, кад ће се са групом четника поново повратити свом родном Србу и заузети га од комуниста исте ноћи. У Србу ће Рајак бити постављен за команданта Треће бригаде Првог личког корпуса Динарске четничке дивизије, и са том бригадом, чувеном по борбама које је водила, одиграће улогу од превасходног значаја у вези са пробијањем Динарске четничке дивизије ка западу Југославије, све до границе Италије.

ВРАЋАЊЕ НАРОДНОГ ПОВЕРЕЊА И АКЦИЈА ПРОТИВУ ПАРТИЈСКИХ ГРАЂАНСКИХ ВЛАСТИ Као што је на једном месту напред речено, партизани као војници нису за четнике никад представљали смртну опасност. Међутим, њихова пропаганда и њихове грађанске власти су за нас значиле велику незгоду. Њихов рад је умногоме доприносио да трагедија српског народа током рата буде онако велика. Зато су њих, те партијске грађанске власти, четници морали да траже и да уништавају. Те власти су, углавном, чинили одборници и теренски радници, па је четничка команда одлучила да против њих организује четничке тројке, које су имале задатак да ноћу обилазе и патролирају по Лапачкој Долини, да проналазе те носиоце зла и да их уништавају. Ноћу су обично оперисали и партијски теренски радници, сазивали и одржавали састанке и достављали својим командама рапорте, које су сеоски одборници припремали, па онда хапсили и одводили Србе које су одборници означили као лица која треба ликвидирати. Због тога морали смо, пре свега, помоћу четничких тројки у првом реду да паралишемо активност партијских теренских радника и одборника, и тек онда да радимо и на нашем војничком ојачавању. Помоћу тих тројки четници су до половине децембра 1943 успели не само да очисте Лапачку Долину од партизанских грађанских власти и великог броја теренских радника, него и да успоставе многе везе са оним Србима у партизанским редовима који су били незадовољни директивама, програмом и радом КПХ, која је у потпуности контролисала партизански покрет у Хрватској. Убрзо по растројавању партизанске грађанске власти почело је расипање Шесте партизанске Личке дивизије која је била попуњена Србима. Само у току децембра 1943 пребегло је 350 Срба из партизана у четнике у Доњи Лапац. Са тим великим приливом искусног борбеног људства ми смо се реорганизовали и формирали Четврту бригаду Првог Личког корпуса Динарске четничке дивизије. У то време Дивизија је била непрестано заузета борбама са концентрисаним партизанским снагама, које су покушавале да је униште, па није било могуће да формирање Четврте бригаде изведемо у сагласности и у присуству представника Динарске четничке дивизије. Тако се

Лапачки четнички одред y децембру 1943. Напред стоје: Саво-Брацо Чорак, командант Лапачког среза; капетан Boja Перишић, командант Прве бригаде Првог личког корпуса Динарске четничке дивизије и командант Одреда Никола Плећаш-Нитоња. десило, уместо Дивизија да постави командно особље новоформиране бригаде, оно је изабрано од самих бораца једном врстом слободног гласања. Мене су изабрали за команданта бригаде и тако сам постао ваљда једини изабрани командант бригаде у Динарској четничкој дивизији. За команданта I батаљона изабран је Стево Плећаш, а за његовог заменика Стево Бајић; за команданта II батаљона Милан Опачић, пешадијски наредник, који је са два брата 4 новембра пребегао у четнике, а за његовог заменика Ицан Опачић. Тако смо, у року од само два месеца, имали не 50 старијих четника, које сам затекао у Доњем Лапцу, него солидно формирану бригаду од шест чета, по три у оба батаљона. Са овим, довољно војнички ојачани, били смо у могућности да посветимо више пажње унутрашњим приликама, односно да приступимо исправљању свега онога што је комунистичка партијска пропаганда дотада успела да извитопери, преокрене и поруши у односу на народно расположење према четничком покрету. *** Десетог јануара 1944 председник Избегличке владе Божидар Пурић је тражио од америчких представника да авиони Либератори, које је Рузвелт

даровао Избегличкој влади, буду употребљени за пребацивање оружја и хране четницима Драже Михаиловића, јер су се савезници, у то време, увек изговарали да не могу да пошаљу помоћ Дражи, јер им недостају транспортна ваздушна средства да ту помоћ пребаце на Дражину територију. Американци су одбили ово Пурићево тражење са изговором да су Енглези упорно противни да се Дражи Михаиловићу шаље ма каква помоћ. У енглеском образложењу је, поред осталог, наведено да сва савезничка помоћ буде обустављена Србима и да се уради све могуће да се што обилнија помоћ пошаље “хрватским герилцима и партизанима”. *** Нова ситуација је изискивала да Перо Рајак повуче главнину свог одреда у Срб, па су његовим одласком из лапачког краја простори Горњег Лапца, Оровца, Збјега, Днопоља, Бироваче и Гајине још дубље утонули у партизанску контролу. Партизанска пропаганда је говорила народу да су у близини четници и да мора да се бежи да би се спасавали животи, па је убоги народ, хтео-не хтео, подлежући непрестаном јаком партизанском притиску, који је систематски подржавала КПХ, напуштао родна огљишта и бежао. Не послушати и не бежати, сматрало се, по партијским мерилима, издајом, а за тако нешто следовала је од народних партизанско-хрватских судова казна смрти. И тако је српски народ невољно поново покренут у збегове, у брда Каменског, Пљешевице и Сарајева, где су се налазиле јаке партизанске јединице. Кад се једном нашао у бекству, народ се више није усуђивао да помишља на повратак на родна огњишта, јер су партизани поставили страже за спречавање повратка у она села која су заузели четници, или су били у близини у покрету да их заузму. За КПХ је било увек важно да стави српски народ психички у безизлазан положај, па је такво стање приморавало многе способне Србе да приступе партизанским редовима у једином циљу, да својим фамилијама омогуће какав-такав живот. Наравно, било је појединаца међу Србима, који су након неколико месеци оваквог душевног притиска и неуморне смишљене пропаганде КПХ, подлегли и почели да верују да су четници заиста онакви каквим су их Партија и њена пропагандна машинерија представљали. Партија је појединим Србима, мање обавештеним и национално ослабљеним из било којих разлога, по потреби додељивала понеки чин и положај, и с тим успевала да их потпуно подвргне својој вољи,

услед чега је настајао још дубљи и шири јаз између Срба-четника и Србапартизана. Да је неким случајем КПХ била под контролом Срба, оно што се дешавало између Срба на једној и другој страни не би никад постало стварност, или не би барем достигло онај степен нетрпељивости. Широм Тромеђе партизани су вршили притисак на четнике, па сам 2 децембра 1943 кренуо са бригадом ка планини Сарајево. Унапред сам знао, ако желимо да успемо у овим српским крајевима, да је потребно претходно да дођемо у тесну везу са народом кога су партизани приморали да одбегне у брда и да га тако искључе из сваког додира са четницима. Био сам обавештен да има доста старијих људи и жена који су размишљали о повратку на родни праг, али су се прибојавали да ће их, можда, четници сматрати партизанским симпатизерима и шпијунима и као такве третирати. Поред тога, неки од бегунаца су насели партијској пропаганди да четници тероришу народ и да му одузимају сву имовину. Знао сам да је требало неким поступком претходно разбити тај утисак који је комунистичка пропаганда проузроковала код збуњеног и обескућеног српског света ових крајева, и зато сам тежио да га убедим да треба што пре да се врати кућама где ће бити потпуно слободан и сигурно заштићен. Много се шта било изменило, али се никако није могло да извитопири основно демократско правило које су четници одувек поштовали: да је народ извор и утока сваке власти. Дан је био хладан и влажан. Лака суснежица ношена ветром поступно је простирала бео покривач на поља и побрђа планине Сарајева. Чим су нас партизанске истакнуте предстраже издалека приметиле, обавестиле су своје главне делове да долазе четници, и на ту вест су одмах подизали народ и насилно гурали да бежи све дубље у оголеле и беспутне ледене планине. Дешавало се, у журби, у овим наглим бекствима, да су се чланови фамилија раздвајали и губили. Многи родитељи нису знали где су им деца, јер партизанске страже нису слушале вапаје деце и плачеве мајки, него су их као стоку немилосрдно гониле да беже. У ствари, народ није знао шта се дешава чак ни у најближој околини, јер су као једина веза са спољним светом били само партијски обавештачи, који су им саопштавали као истину само оно што је Партија наређивала, а у партијској врхушци су били Хрвати. Према четницима и српском народу није било никакве разлике у држању између

Хрвата у Комунистичкој партији и Хрвата усташа. Разлика се састојала само у методу уништавања Срба. Један део млађег света, који није никад сазнао много о четницима, бежећи од планине до планине, од збега до збега, кроз жегу и зиму, гладан и неодевен, током времена је наседао партизанској пропаганди у мржњи према четницима. Тако смо на путу према планини Сарајево наишли на једно склониште у коме су биле две девојчице, згурене и замотане у старо ћебе. Једној је могло бити седам, а другој можда осам година. Биле су покисле, промрзле и преплашене као дивљач. Кад сам их запитао шта ту раде саме оне су ћутале. Поново сам их питао зашто су саме, али су оне и даље ћутале. Видећи их како дрхте од студени свукао сам шињел и огрнуо једну, а Раде Крајновић својим шињелом завио другу. У намери да их одобровољим упитао сам их да ли желе негде да иду да их одведемо, и да не би требало да се плаше, него да нам кажу како мисле да остану саме у леденој планинској пустињи у којој ће се смрзнути, јер осим нас никог другог нема у близини. Тада ме старија погледа и проусти полугласно: — Сакриле смо се овде од четника да нас не закољу. Крајновић ме погледа са очигледним чуђењем, па се трипут прекрсти и рече: — Боже сачувај! —Онај ко вам је то рекао, децо моја, слагао је. Ево ми смо четници... — рекао сам у намери да још нешто кажем, али кад чуше реч “четници” обе девојчице вриснуше и падоше у грчевит плач, па смо једва успели да их примиримо. При том, било нам је потребно много вештине да их уверимо да им ништа ружно нећемо учинити, него да желимо само да им помогнемо и да треба да нам верују. Казао сам им да иду својима пре него што падне мрак, ако знају где су они сада. Тек тада, ослобођена страхом, старија рече да знају где су им родитељи и да ће одмах кренути, а ја додадох: — Онда идите својима и реците им да се врате кућама и да се не злопате и смрзавају по планинским збеговима, јер их четници неће дирати, него ће им, напротив, помоћи да се сместе и презиме у топлом родном дому. —На крају сам их опоменуо: — Немојте ништа говорити онима што носе капе са три рога и

црвену звезду на њима, јер ће они онда онемогућити вашим родитељима да се врате кућама. —Мислиш, партизанима ? — проговорила је и млађа девојчица, која је све време ћутала. Дали смо им по комад хлеба и меса и казали да иду да нађу фамилије и да им пренесу наше поруке. А кад су почеле да одмичу ја им довикнух: —Јесте ли сигурне да ћете наћи родитеље? —Не брините наћићемо их, нећемо се изгубити,—одговорила је старија. Тако су деца отишла на једну, а ми на другу страну. Молио сам Бога да барем један део српског народа ових крајева поверује у оно у шта су ова деца поверовала. По утиску у сусрету са овом децом изгледало је да ћемо непосредним додиром успети да уверимо народ у збеговима, да је гола лаж све што му је комунистичка пропаганда говорила о четницима. Кад сам се са јединицом вратио у Доњи Лапац решио сам да те ноћи не силазим у село, него да заноћимо на положају који је био на 1 км. од села. Веровао сам да су партизани осматрали наше покрете и да би могли да нам направе клопку у селу и препадом да нас изненаде и потуку. У то време целу Лапачку Долину је прекривала завеса тамно сиве магле. Ноћ је била веома хладна и мокра, али на свим странама мирна. Понекад је допирала далека пуцњава, спорадична, и после једног таквог пуцња чуо сам како један борац рече: —Чија ли је крв сад прокапала! — а други борац до њега, уздахнувши одговори: — Српска, роде, да чија може бити него српска. Срби гину на обадве стране, и тамо преко и овде. Знаш ли, роде, ону нову крилатицу: Свако тане, ма са које стране, такне срце неке српске нане... Те ноћи обишао сам положај двапут, око поноћи и око три сата ујутру. Све је уоколо било смирено. Погледао сам неколико пута према селу, али је

оно било далеко да би се из њега нешто могло чути. Нисам се плашио партизана, али нисам хтео да им дам прилику да нас улове у клопки, јер би се из опкољеног села тешко извукло без већих жртава. Уз то, знао сам шта би мене лично задесило ако бих се поново нашао у њиховим душманским рукама, као негда у затвору у Подлапачи. После сванућа магла је убрзо ишчилила и на све стране пукао јасан видик. У низини видели смо село као на длану. Кад смо га напустили прошлог дана било је сасвим празно и пусто, као мртво, јер су и пси отишли са својим господарима. Народ је из њега отишао пре неколико месеци застрашен и гоњен од партизана. Међутим, овога јутра слика села је била из основе измењена. — Види, команданте’—повикао је један борац и ја сам погледао према селу. Из безмало свих оџака извијао се небу плавичаст дим, знак живота и сведочанство да се народ вратио на родна огњишта, под топлу драгу стреху. У исто време то је значило да је поверовао вести коју су му пренеле девојчице, за које је пре тога реч “четник” представљала нешто ужасно страшно. После првих неколико веселих мисли, ведрих као долазак ласта после дуге снежне зиме, у мојој глави се гњездила нова мисао: како да се приближим народу и како да га поново недвосмислено уверим да су четници заиста његови најбољи и једини пријатељи и заштитници у овим дозлабога мукотрпним приликама. Свеколика пажња комуниста је била усмерена у правцу онемогућавања сваке везе између четника и српског народа, и ради тога је све јаче притезан обруч пропагандних лажи и претњи, хапшења, тортура и убистава. Онај ко никад није био под психичком пресијом пропаганде какву је Партија била развила према обезвлашћеном, бесправном и беспомоћном српском народу, не би могао никада да схвати у потпуности откуд може да буде Срба у Крајини који су веровали да су четници убице и да треба од њих бежати у окриље партизана. Кад би Партија осетила да негде неко од Срба, поред свих њезиних утицаја, није дозрео да подлегне партијској контроли и усвајању пропаганде о четницима, она је такве застрашивала Немцима, говорећи да са

Немцима иду и четници, па у немогућности да се чује истина, јер је Партија контролисала све комуникације на просторима које је држала, народ је, појединачно или групно, мало-помало, подлегао тој необузданој пропаганди. Комунисти су палили српске куће, рушили цркве и школе, исто као што су чиниле усташе, па су чак рушили и путеве и мостове у српским крајевима, у које окупатор није никада ногом крочио, али је све то била мања трагедија од једне друге појаве: рушења српске душе. Историја ће показати да је била далеко мања трагедија рушење цркава и школа, путева и мостова, па чак и делимично убијање људи, жена и деце, него што је било рушење народне душе, на шта је КПХ била усредсредила сву своју пажњу и свеукупан свој рад. Од свега се најтеже подиже душа из рушевина и због тога смо морали да радимо брзо и смишљено, истрајно и неуморно, да би ту душу подигли из рушевина. Међутим, да се то постигне осећао сам да ми је потребан неки уман човек који би ме искрено посаветовао шта и како да радим, али таквог човека нисам имао крај себе, нити је било напретек времена да о томе дубље размишљам. Све је имало да се ради вратоломно брзо, па сам, у договору са саборцима, смислио какав-такав план по коме има даље да се ради. При том, првенствено смо морали да имамо на уму, да је то наш српски народ који је прошао кроз велику трагедију, изложен целим путем компликованој и фантастично организованој комунистичкој пропаганди, која је неуморно радила, дан и ноћ, сваког тренутка без застоја. С обзиром на сва искуства било је сасвим могуће, како сам закључио са својим борцима, да тај народ неће више никад ником веровати, а нарочито не наоружаним људима. Кад смо сишли у село народ је обраћао незнатну пажњу на нас, али су нека деца извиривала из ћошкова, а друга бежала кријући се од нас. Пошто нисмо били сигурни да ли су се са народом вратили и партизани да нам припреме клопку, улазили смо у село као да га освајамо, развијени у стрелце и спремни за сваку евентуалност. Међутим, све је текло мирно и кад су затим почела прво да нам се приближују деца и да се око нас јате, ми смо осећали да смо већ на првом кораку успели. У кратком размаку после тога, 73 Србина из села Оровца су ступила у наше редове, па сам се осећао пресрећан. Никог нисмо ни наговарали ни присиљавали да постане четник, нити смо житељима села забрањивали да

одлазе где хоће, чак и да посећују своје рођаке који су се налазили у супротном табору, у партизанима. И тим нашим мирољубивим поступцима ми смо показивали да никако не можемо да се навикнемо да је ово рат и да смо ми и партизани две непријатељске војске, и да се у сваком додиру примичемо смрти. И опет нам је био потребан и овде неко ко је знао методе рада са народним масама и разумевао и војничку и политичку ситуацију у којој смо се налазили. Ниједан од људи у мојој бригади није био са вишим образовањем, па смо морали да се задовољимо оним што су нас као чобане научили природа и наши старији, који су и сами били оскудни у знању које је било потребно да би човек могао да се снађе у оваквим замршеним приликама. *** Дража Михаиловић је 18 децембра 1943 године обавестио команду Средоземља да је вољан да уведе своје јединице у било какве операције у сагласности са том командом. Он је тада понудио да са својим јединицама разори постројења у рудницима у Југославији, која су Немци увелико користили за копање руда које су им биле преко потребне за производњу ратног материјала. На ову Дражину понуду Енглези су оштро реагирали и забранили разарање рудничких постројења, пошто су многи од ових рудника пре рата били у поседу Енглеза, који су се надали да их задрже у поседништву и после рата. Због тога је у њиховом интересу да рудничка постројења буду што мање оштећена, иако је то значило да ће их Немци до краја рата користити у своје сврхе. Све време трајања рата Енглези су гледали и свему другом претпостављали само своје интересе, личне, друштвене и државне, и као са некаквим освештаним правом очекивали да Срби умиру на десетине хиљада за себичне њихове интересе, иако то исто нису тражили ни очекивали ни од једног другог народа који је био под окупацијом Сила осовине. Заузврат за српске многобројне животе Енглези су издашно давали јевтина обећања која нису никад испуњавали, као што ће се то доцније видети. Преко Армстронга и Белиа Дража Михаиловић је 23 децембра 1943 предложио Команди Средоземља, да се његова и партизанска делегација

састану у присуству енглеских представника у циљу разговора о прекидању братоубилачког рата и усмеравања свих заједничких снага противу Немаца. Пошто су прво разговарали са хрватским представником партизана Владимиром Велебитом, који се налазио код њих као шеф хрватске партизанске мисије код савезника, Енглези су и овај предлог одбили. Енглезима је из непознатих разлога, и Хрватима из познатих разлога, био циљ да се никако не прекида умирање Срба у масама, него да умиру у борби противу Немаца, да умиру у борби противу хрватских усташа, да умиру у борби противу комуниста, да умиру под бомбама које су Енглези бацали само на српске градове и села Југославије по директивама Хрвата, да умиру под ножевима подмуклих Шиптара и Македонаца, под ударцима Бугара и Мађара, под бомбама необавештених америчких авијатичара по упутствима енглеске Команде за Средоземље, да умиру без лекова од тифуса и других болештина, да умиру у немаштини од глади, док су поклоне у храни, које су им други наменили, Енглези задржавали за себе. Једном речи, да само умиру и да њихово умирање траје док год и последњи Србин не ишчезне. Да би са своје гресима оптерећене савести, колико-толико, скинули осећање тешке одговорности за умирање многобројних хиљада Срба, који су отишли у смрт на основи обећања енглеске помоћи, Енглези су кратким поступком осудили Дражу Михаиловића за колаборацију са Немцима и стали на страну хрватских комуниста. Колико је колаборација Драже Михаиловића била провидна лаж и чиста измишљотина хрватских комуниста и Енглеза, видеће се доцније и из оних извора који за време рата нису били наклоњени Дражи Михаиловићу и четницима. Дража Михаиловић се за све четири године рата није никад, ни у своје лично ни у име четничког покрета, састајао ни са каквим немачким представницима у сврху било каквих разговора или преговора, нити је икога у четничком покрету овластио да у његово име или у име четничког покрета разговара са Немцима. И партизани и Енглези и Американци су преко друге руке разговарали са Немцима у току рата кад им је то било у интересу, е, али то није колаборација, него тзв. висока политика. ***

Крајем децембра 1943. године у Америци је одржан Конгрес Американаца југословенског порекла и на њему образована специјална комисија са задаком да врши притисак на Америчку владу да забрани излажење српског дневног листа “Американски Србобран” и приказивање филма “Четник”.

КОЛО ЧЕТНИЧКИХ СЕСТАРА Једног дана, пролазећи кроз Доњи Лапац, сусрео сам групу девојака и оне су ме зауставиле са изјавом да имају нешто са мном да поразговарају. —Изволте, сестре, — рекао сам љубазно, немајући појма о чему се ради. У име групе девојака почела је да говори Мира Ковачевић, ћерка трговца Даце Ковачевића, кога су усташе убиле у Бихаћу некако одмах после њиховог узимања власти спролећа 1941. Мирин отац, Дацо Ковачевић, био је трговац у Карловцу и пред сам рат је купио још једну трговину у Личком Петровом Селу где га је и рат затекао. Мирина мајка је умрла кад је детету било две године, па се после тога Дацо више није женио, бојећи се да маћеха неће моћи Мири да пружи онакву негу какву је Дацо желео, па је решио да се сам мучи и да своје једино дете подигне са највећом љубављу и пажњом. За њега је Мира била једина и највећа животна радост и срећа, и само ради ње је до краја живота радио. Мислио је да јој оствари више школско образовање, и она је у том смислу до рата завршила шест разреда гимназије у Карловцу. Међутим, Дацо није имао срећу да преживи прве усташке покоље. Пао је као жртва заједно са 600 других Срба из Личког Петровог Села, које су усташе похапсиле и отерале у Бихаћ и тамо их, на падинама планине Пљешевице, измучиле, побиле и бациле у тамошње јаме. — Дај ти нама оружје, Плећашу, да се и ми заједно с вама боримо против ове прљаве и крваве гамади усташке и комунистичке што покушава да нас Србе затре, — казала је Мира одлучно, па сам био веома изненађен њезиним захтевом, који ме је помало и зачудио и збунио. Очекивао сам да ће ми рећи све друго само то не, па нисам знао какав одговор да јој дам. Мира је говорила одлучним и ватреним тоном, и убедљиво, па сам схватио да су оне све претходно о томе размишљале. Али, у првом моменту, не знајући шта да одговорим, искрено сам рекао: —То је лепо, Миро, али ми немамо довољно оружја ни за људе, — па присетивши се додадох:—Има код нас четника и за девојке и жене много послова кеје могу да обаве само вичне женске руке. Ето, на пример, образуј

ти, Миро, са овим овде и другим девојкама и женама, помоћне секције при четничким формацијама, које ће нам плести чарапе, шити, крпити и прати веш и одећу, и као Косовке Девојке неговати наше рањенике, а ми мушкарци ћемо наставити да се боримо противу свих душмана српског рода. То што би ви могле да радите нама је исто толико потребно колико и борба оружјем и хлеб, јер без ваше помоћи нећемо моћи дуго да издржимо у борби, — рекох благо и девојке се згледаше и нагло одоше. Неколико дана после тог сусрета, 5 јануара 1944, опет ме је нашла Мира Ковачевић и обавестила да је организовала “Националну женску секцију при четничким јединицама” и да су јој заједничком одлуком свих присутних жена и девојака дали име “Коло четничких сестара”. Образовале су и Управу Кола, у коју су ушле: за председницу Мира Ковачевић, за потпредседницу Софија Лукић и за секретарицу Мица Косановић. У први мах чланице Кола су биле: Мира Д. Ковачевић, Софија С. Лукић, Мица Косановић, Милка М. Дивијак, Марија Ј. Покрајац, Даринка М. Опачић, Драгица М. Опачић, Милица С. Опачић, Милка С. Опачић, Савка М. Ђукић, Даринка С. Ђукић, Јела Ђ. Дукић, Смиља С. Ђукић, Милка С. Ђукић, Јека Л. Поповић, Милица Л. Поповић, Милка К. Поповић, Јела Д. Поповић, Зорка Ђ. Вигњевић, Нада Д. Кнежевић, Милица Д. Кнежевић, Марија Н. Стиковац, Милица Д. Милеуснић, Милица Г. Милеуснић, Сава М. Милеуснић, Јованка Ђ. Мирковић, Марија М. Косановић, Анка И. Косановић, Ђулка М. Косановић, Сава Л. Цветићанин, Јованка Л. Цветићанин, Евица П. Цветићанин, Смиља Д. Цветићанин, Драга М. Цветићанин, Марија Т. Тишма, Сока М. Бабић, Маша Л. Зорић, Мира Ј. Сердар, Анђа Ј Рашета, Мика И. Рашета, Марија С. Блануша, Јела Б. Бубало, Марица Ј. Оклобџија, Сава И. Радмановић, Аница Ђ. Јеремић, Милка Ђ. Јеремић, Смиља А. Мрђа, Марија Л. Балаћ, Милица Ц. Рађеновић, Марија Л. Бубало, Драгица Ј. Опачић и Милица С. Поповић. Са таквим бројем чланица првог Кола четничких сестара у великој мери је био побољшан живот бораца, а нарочито је присуство сестара било значајно у нези рањеника и болесника. Дотадашње велике бриге четничке команде примиле су на своја плећа вредне и пожртвоване жене и девојке у Колу четничких сестара. Допринос који су оне дале нашој борби био је од неоцењивог значаја и вредности.

Секретарицу Четничког кола сестара Мицу Косановић (касније удату Радовић) рат је затекао у трећем разреду учитељске школе у Бањој Луци. После оснивања Четничког кола Мица се својски предала послу помагања четничких бораца и њихове борбе. Ишла је од куће до куће, сабирала вуну и позивала жене и девојке да дођу да чешљају и преду вуну, плету чарапе, крпе поцепана четничка одела и да перу веш борцима чије породице нису живеле у Доњем Лапцу. Мицина мајка Саја, шнајдерка по занимању, сашила је за четнике безброј долама, шајкача и других делова одеће од ћебади и шаторских крила. На стотине бораца је нахрањено у четничкој кући Мице Косановић и њезине мајке Саје. Поред бриге за домаћинство и рада у Колима сестара, српске жене Крајине дале су небројене велике жртве у борби да своју децу спасу од усташке каме. Многим српским мајкама су бездушни хрватски злочинци отимали из руку нејака чеда и пред њиховим очима их усмрћивали, па затим и мајке мучили, силовали и убијали. Грозни злочини, које су према невиној деци и женама чиниле дивље хорде хрватских усташа, и којих су се стидели и њихови бездушни протежери Немци, нису дотада записани у аналима историје људског рода. Наш неумрли емигрантски песник овим стиховима је дотакао страдање деце и жена искрвављене српске Лике: Усташка је кама растави од чеда И с огњшпта прогна да умре у збегу, Личанин јој хумку ископо у снегу, А зима јој ковчег сковала од леда. Откинуте ветром, две ледене “свеће” Пале су са грана насред хумке свеже, Јер овима овде, што под снегом леже, Воштанице нико запалити неће. Отишла јој душа на небо код чеда, А земљи остаде њен гроб и легенда: У овој планини изнад пустих села,

У којима сунце српску крв не суши, Умрла је Мара и у својој души, Целу своју Лику на небо понела! (М. Петровић “Личанкина смрт”)

ГОВОР ВОЈВОДЕ МАНЕ РОКВИЋА И НОВИ УСПЕСИ ЧЕТНИКА Сада смо прешли из одбранбене у офанзивну борбу. Чим смо неуморним радом успели да једног по једног Србина Лапачке долине уверимо да је све што им пружа партизанска пропаганда гола лаж, код партизана је отпочело расуло. На стотине Срба бежало је из партизана у Трећу бригаду у Србу и у Четврту у Доњем Лапцу. Међу пребеглим су били и командири чета, команданти батаљона, политички комесари, обавештајни официри, војни техничари, тобџије и тенкисти. Бежали су редом сви они Срби који су најзад јасно увидели да је партизанска борба под потпуном контролом усташко-комунистичке хрватске интелигенције, диригована из Загреба. Лапачка долина је скоро две године била центар комунистичке активности, и ми смо сада успели да га разоримо. Захваљујући знатним делом Колима четничких сестара ми постајемо сваким даном све снажнији и боље снабдевени са многим стварима које су нам дотада у великој мери недостајале, а наши рањени и болесни са нужном пажњом неговани. Оно што је пре непуну годину дана била омања група старијих четника, сада је постало страх и трепет партизанима не само у Лапачкој Долини, него и 100 колиметара наоколо. Трећа и Четврта бригада смештене су прва у Србу, а друга у Доњем Лапцу, удаљене једна од друге око 30 км. Партизани, односно комунисти Лике, гледали су у Трећој и Четвртој бригади своје смртне непријатеље. То исто почиње да осећа и КПХ. У том периоду КПХ отпочиње концентрацију својих војних снага за борбу, која би, по њиховом предвиђању, требало да буде завршни обрачун са четницима Лике, односно ликвидирање четника заувек. Са том намером они ударају наизменично на Трећу и Четврту бригаду, али их четници у сваком додиру туку. Кад би Рајаку у Србу запретила опасност, коју сам није могао да савлада, он је слао курире у Доњи Лапац са кратком нотицом: “Треба ми помоћ, побро” и ја сам за неколико сати био у Србу са деловима Четврте бригаде. Кад би мене запљуснула нека ненадна незгода, слао сам курире у Срб са писмом: “Шаљи помоћ, побратиме”, и помоћ би кроз неколико сати била у Доњем Лапцу. Радили смо као мајстори на шаховској табли, па су

партизани били у немоћном бесу, јер нам нису ништа могли, а ми смо их сачекивали и тукли приликом сваког њиховог напада. Петнаестог јануара 1944 дошао је у Доњи Лапац војвода Мане Роквић са својим одредом, па смо идућег дана одржали збор у Опачића Долини на коме је Роквић говорио. Било је присутно око 1.500 сељана и моја постројена бригада. Војвода Мане Роквић је као младић био члан Комунистичке партије. Поставши њен члан 1930 године познавао је рад Партије, њен програм и циљеве, пут и метод рада до ситница, као мало ко од Срба ових крајева у то време. На овом збору је говорио ватрено и опомињао народ, да се под фирмом КПХ крије једно крило усташке организације под које су стали они Хрвати који су били убеђени да масовним убијањем неће моћи да истребе Србе Крајине. — Ови Хрвати покушавају један нови метод рада, чини ми се гори и од усташког, јер је прикривен, и под притиском овог другог зла Срби Крајине неће приметити шта се у стварности дешава док не буде одвећ касно да се организује отпор новом усташко-комунистичком хрватском злу, — говорио је војвода Роквић уз често прекидање народним узвицима одобравања. Људи и жене који су се овде окупили добро су разумели Војводу, јер су на сопственој кожи добрим делом осетили оно о чему је он говорио. — Немојте да се само борите противу њих, него их и убијајте, јер ако их ви не убијете они ће вас убити, с обзиром да је њихов крајњи циљ да од вас начине или робље или гробље. Никако није право да једна група пробисвета, светских луталица и бескућника, која нити има шта заједничко са народом ових крајева, нити шта за њега осећа, наметне том народу систем револуционарног терора. Војвода Мане је после тога напустио Лапачку долину, а морал четничких бораца у Четвртој бригади је био знатно подигнут. Ова Војводина казивања су била озбиљна опомена српском народу ових крајева, кога смо ми већ били обавестили шта му предстоји и какво му зло прети. Народ је био већ веома добро организован и ми смо били брзо и тачно обавештавани о сваком примећеном покрету партизана, па су изненађења бивала све ређа. И ту су нам увелико помагале чланице Кола српских сестара,

које су, кратко време после организовања, биле научене да лако запазе све акције партизана и да нас обавештавају у детаљима о свему ономе што је за нас бивало од првостепене важности. Можда никад у ранијим ратовима нису жене обављале тако снажну обавештајну службу као што су чиниле чланице Кола српских сестара у Доњем Лапцу. Из тога извора 1 фебруара 1944 обавештен сам о кретању једне партизанске тзв. херојске групе у Днопољу. Тога дана касно увече речено ми је да се шесторица из те групе налазе на вечери код неког Узелца, док су остали били на положају на Градини, па сам решио да одмах пођем са више бораца у том правцу, с обзиром да је ово била прва појава тих херојских група у овим пределима и за мене је било од велике важности да с њима што пре рашчистим. Повео сам два вода, јер нисам био сигуран на колико ћемо партизана да наиђемо. Имао сам обавештење да су сви наоружани аутоматима, што је био један доказ више да су то били важни људи за КПХ. Са једним водом кренуо сам ка Градини, а други упутио у село где су партизани вечерали. Тај други вод био је под командом Миладина Плећаша који је био необично храбар и поред тога природно обдарен за препаде. Он није био учен борбеној тактици по војним школама, али је имао фантастично природно осећање да оцени моменат за удар и начин поступка. Зато је и у овом случају све ишло некако глатко и брзо. Пре него што сам избио на Градину сустигао ме је курир са Миладиновим обавештењем да је заробио сву шесторицу партизана код Узелца. На градину сам изашао са закашњењем. Међутим, чим се зачула пуцњава у селу партизани са Градине су се дали у безглаво бекство. У то време и сама помисао на четнике је код партизана изазивала неописив страх. Два партизана на Градини су улетела у нашу унакрсну ватру и погинула. У базу смо се вратили са шест заробљеника. Сви су били Срби и ја сам се двоумио шта с њима да радим. Знао сам да су били поверљиви људи за Партију и њиховим изјавама нисам могао да верујем, и кад год би се десио сличан случај судара у борби са Србима-партизанима мени је бивало некако лакше да видим Србина-партизана мртвог него заробљеног. Пошто смо стајали на принципу да Србе партизане које заробимо не убијамо, ми смо и у овом случају тако поступили. После краћег размишљања и договора са командантима батаљона рекао сам овој шесторици, да могу, ако желе, да иду својим кућама или да остану са нама. Двојица су се изјаснила да желе да

остану као четници, а четворица се оправдавала изговором како ће им КПХ, ако остану са нама, побити фамилије, па сам им рекао да ће добити пропуснице за слободан пролазак кроз четничку територију. Уз то, саопштио сам им да пазе да не буду поново заробљени, јер ће у том случају поступак према њима бити сасвим друкчији. Затим, пошто смо их добро нахранили они су отишли, али не кућама, него натраг у своје партизанске јединице. Један од те четворице био је Ђуро Драгићевић, који је по повратку у партизанску јединицу говорио својим партизанским друговима све шта је доживео док је био у четничком заробљеништву, а не онако као што је Партија очекивала да каже. Говорио је све што је искусио и при том казао, да четници нису руља нити убице, него, напротив, веома дисциплинована војска, која заробљене Србе-партизане не убија већ им дозвољава да се врате својим кућама. Као многи други пре Ђуре Драгићевића, ни он није могао више да разуме лажну и одвратну пропаганду противу четника којом Партија свакодневно обасипа све партизане. И док је Драгићевић говорио о свом новом искуству са четницима, највише му је пажње поклањао командир партизанске чете у којој се Ђуро налазио, Милош Пупавац. Те исте ноћи Пупавац је постројио своје борце, издао наређење за покрет и сутрадан освануо са скоро целом четом у Доњем Лапцу, у четничком табору. Поменуту четворицу партизана, који су решили да се врате у своје партизанске јединице, Партија је извела пред партизански ратни преки суд и осудила на смрт, са оптужбом да су “спроводили четничку пропаганду”. Међу њима је био и Ђуро Драгићевић, због чијег је казивања Милош Пупавац превео своју чету из партизана у четнике. Партизанска команда је била много очекивала од Милоша и већ га је била произвела у чин поручника.

Јуна 1943, југоисточно од Босанског Петровца, Петровачки четнички одред y операцији на Црном Врху, планине Клековаче, Западна Босна.

НОВИ ПОРАЗИ ПАРТИЗАНА На дан 27 јануара 1944 партизани су спремили један снажнији напад на четничке јединице у Лапачкој долини и Србу, упутивши Шесту дивизију у напад на Доњи Лапац и Опачића долину, а 35-ту на Срб, Сувају и Бротињу. Био је дан Светог Саве и ја му се никад, ни пре ни доцније, нисам молио као тога дана, јер је бројни однос партизана према четницима био 11:1. У тим борбама, у Доњем Лапцу са Шестом и у Србу са 35-том дивизијом, четници су, иако несразмерно слабији, приморали обе дивизије на повлачење, при чему су оставиле преко 200 погинулих на оба бојишта, док су наши губици били изненађујуће мали. После те борбе Шеста партизанска дивизија је била у расулу и њен даљи опстанак је постао проблем број 1 за штаб КПХ. Да би јој помогла да се опорави, КПХ је одлучила прво да у овим крајевима поново успостави своју грађанску власт, коју смо ми крајем 1943 безмало потпуно уништили. У том смислу, по угледу на четнике, КПХ је образовала своје тројке под називом “Херојске групе”, да би се избегло да се називају “патроле”, јер су тај назив усталили четници за своје тројке на терену. Задатак херојских група је био, углавном, паралисање рада четничких патрола и омогућавање вођству Партије да обави поновно организовање партизанске грађанске власти, односно терористички настројену шпијунску службу. За КПХ ове грађанске власти су одувек значиле снажну полугу помоћу које је уништавала Србе Крајине. Једног дана партизани су избацили већи број херојских група са Каменског према Доњем Лапцу и ми смо се одмах дали у потеру за њима, при чему нам је нарочито падало у очи њихово нагло повлачење где год би дошли у додир са нама. Оне су се у сваком судару, такорећи без борбе, повлачиле према Каменском, али је било сувише касно кад смо установили да је то био партизански трик да нас увуку у раније припремљену клопку. Одједанпут, са свих страна око нас отворена је жестока митраљеска ватра, која је нарочито била убиствена са оближњег доминирајућег врха брда Виторога, а кад смо застали да се средимо од изненађења они су нас засули густом ватром минобацача. Био сам и изненађен и збуњен као никад дотада, нарочито кад ми је један пушчани метак ранио кажипрст и средњи прст леве руке, али, зачудо, ни кап крви није из ране потекла. Касније сам био захвалан Богу што ми је том приликом пружио довољно присебности да свој бол и

страх не покажем пред борцима, јер би то произвело панику и, можда, и крај живота свију нас. По неколико пута погледао сам разваљене прсте, видео месо и сломљене кости, али нисам могао да сагледам ни кап крви. То ми је дало могућност да сакријем рану од погледа бораца, да не примете ни израз бола на лицу, ни срџбу на мом челу противу самог себе што сам дозволио да наседнем тако провидној партизанској замци. Бацио сам поглед око себе и њим обухватио своје борце, њих око осам стотина, сви из Доњег Лапца и околине, и у глави ми је севнула помисао да сви они имају родитеље, браћу, сестре и децу, па ако изгину ни ја не бих могао да се вратим жив. Погледао сам земљиште около, које сам одраније познавао, и закључио да би се из ове клопке могло извући само ако би нам успело да заузмемо Виторогу. У том моменту налазио сам се у реону прве чете, у воду Миладина Плећаша, и погледао према њему баш у истом тренутку кад је и он према мени погледао. Видевши да сам га погледао, он је без речи управио прст према Витороги и као да смо се унапред договарали и споразумели климнуо је главом. Миладин Плећаш је био невероватно способан да се провуче неопажено кроз непријатељске линије и да нападне из позадине изненадно и неодољиво, па сам му рекао да крене у позадину Витороге, а команданту другог батаљона, Милану Опачићу, да са батаљоном привуче сву партизанску ватру док се Миладин не пребаци иза леђа непријатеља. И ја сам пошао са Миладином. Ватра другог батаљона је привукла сва оруђа са противничке стране и Миладин је за десетак минута избио довољно близу митраљеског гнезда, одакле је извирала најопаснија ватра противу нас, и бомбама га уништио. На врху Витороге било је пет погинулих партизана поред два митраљеза. Остали партизани су се разбежали чим су приметили да смо на Витороги, где је пре тога била њихова главна борбена потпора. Зачудо, са моје ране на левој руци тек тада је почела да тече крв и чинило ми се да неће никако престати док год сва не истече, па чим то виде мој борац Миле Мрђа рече: —Видим ја да идеш и пушеш, па, као велим, требаће ти помоћ. —Не филозофирај, него дај неко парче крпе да замотам руку, — рекао сам привидно ведро и без бола, но он није имао ништа при себи, него истрже рукав кошуље и повеза моје прсте.

УСТАШАМА И ДОМОБРАНИМА СУ ОТВОРЕНА ВРАТА ЗА УЛАЗАК У ПАРТИЗАНЕ Врховни командант НОВ и ПОЈ, Јосип Броз, издао је 2 јула 1943 директиву опуномоћеним представницима ВШ НОВ и ПОЈ, у вези са преговорима са хрватским домобранима и “осталим хрватским војницима” у Источној Босни и у њој нагласио: (1) да се свим хрватским војницима гарантује безбедност живота и личне имовине; (2) да се свим хрватским војницима, који уђу у састав НОВ, гарантују чинови које су дотада имали; (3) да им се гарантује даље напредовање у чиновима и команди према способностима; и (4) да се све нове снаге и постојеће партизанске јединице, појачане приливом хрватских домобрана “и других војника”, употребе за борбу противу четника у Источној Босни. Одмах после ове директиве Броз је издао наређење штабу Другог Босанског ударног корпуса НОВЈ, да једну дивизију упути преко средње Босне и планине Озрена у источну Босну ради разбијања четничких снага на том подручју. Кад је Влада Поповић покушао да разговара са Ђиласом о овој директиви, Ђилас је само одмахнуо руком и полугласно изустио: “Ја не знам ко је Старом саветовао да изда овакву директиву било коме”. И многи други Срби у врху Партије су осетили изразито прохрватски тон ове директиве, али су решили да целу ствар прећуте, верујући да ће проћи неприметно. Међутим, кад је Јоцо Еремић упитао Ћаницу Опачића да ли директива значи да се у партизанске редове примају и усташе, што би се могло да подразумева под изразом “и остали хрватски војници”, Ћаница је, исто као Ђилас, одмахнуо руком и резигнирано дословно рекао: “Пусти све у п. м., ја већ не знам шта се све дешава међу нама”. Истог овог дана (2 јула 1943), одлуком ВШ НОВ и ПОЈ образован је ГШ НОВ и ПО за Војводину, а одлуком ЦК КПЈ одвојена је партијска организација Земунског среза од ПК КПЈ за Србију и припојена ПК КПЈ за Војводину, са тенденцијом да се скучи простор Србије, што ће у доцнијим, нарочито поратним годинама, доћи до пуног изражаја Титове политике разбијања српског народа.

Већ 18 јула 1943 делегат ЦК КПЈ и ВШ НОВ и ПОЈ, Светозар Вукмановић-Темпо, састао се у селу Кучакима близу Корче у Албанији са представницима ЦК КПА (Централног Комитета Комунистичке партије Албаније) и после тога наредио ГШ НОВ и ПО за Косово и Метохију да успостави сталне и солидне везе са ГШ НОВ и ПО за Македонију. Тако се делокруг деловања КП Србије знатно смањио и, уз то, постављена база за будуће отцепљивање ових српских покрајина од Србије, што ће уследити одмах после рата и што би значило свођење њеног простора на предкумановски. У исто време (18 јула) Броз је наредио штабу Прве пролетерске ударне дивизије НОВЈ да концентрише све расположиве снаге за уништење четничких упоришта у Босни. Тога истог дана ВШ НОВ и ПОЈ упутио се са Првом пролетерском НОВ бригадом из источне у западну Босну, јер је ново тежиште главних борбених операција прешло у западне делове где је оперисала Динарска четничка дивизија. Партија као да је већ тада осећала да ће с овом великом четничком јединицом имати највише посла. Двадесет петог јула 1943, делегат ЦК КПЈ и ВШ НОВ и ПОЈ, Светозар Вукмановић-Темпо, је известио писмом ЦК КП за Македонију, да је са ГШ НОВ Албаније и Грчке постигнута сагласност заједничког дејства у борби противу четника. У то исто време обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију, обавестио је да је са ЦК КП Албаније постигнут споразум о заједничким политичким и војним мерама за борбу противу четника и за “подизање шиптарских маса” Косова и Метохије у оружану борбу за јачање “братства и јединства Македонаца, Шиптара и Црногораца”. Међутим, чим смо ми сасредили наше снаге и чим смо се прилагодили новонасталим приликама, преживели заробљени четници започели су, један по један, да беже из партизанских простора и да се враћају у стара братска јата, у четничке јединице, па ће тако у јануару, фебруару и марту 1944 само у Доњи Лапац, у моју Четврту бригаду, да пребегне 105 тих бораца. Уз то, ми смо у једном од напада на Немце заробили, односно ослободили од Немаца, десет руских заробљеника, које су Немци заробили на Источном фронту и гонили на присилан рад у Италију. Ја сам тим Русима обећао да ћу преко Корпуса да предузмем све што могу да им се омогући повратак у Русију. Међутим, после неколико дана сва десеторица су изразила жељу да остану са четницима. Они су комунизам осетили на својим плећима, па су желели да се

против тог зла боре. Што је за мене било од свега важније, они су познавали рад и трикове Комунистичке партије, и као такви би мени лично били од значајне користи. Са овом групом Руса смо и ја и моји борци брзо склопили топла пријатељства, а посебно са двојицом од њих Алексом Дохоковим и Сергијем Шчапкивом. Чим смо ове Русе ослободили, изјавили су, колико је њима познато, да овуда треба да наиђе више немачких транспората који ће заробљене Русе превозити на рад у Италију, па сам у договору с њима започео да планирам серију напада на Немце, али сам им објаснио ситуацију и рекао, да све нападе на Немце мора да одобри Дивизија, с обзиром да Немци убијају по стотину Срба за сваког убијеног Немца. Зато “пре него што предузмемо напад потребно је да будемо сигурни да ћемо моћи да заштитимо српско становништво од оштрице репресивних мера, па нам је стога потребна не само сагласност, него и помоћ Дивизије”, — рекао сам Русима. Међутим, сва та наша планирања пала су у воду. Кад се Дивизија сагласила са серијом пројектовних напада на Немце и њихове транспорте, партизани су били већ сасредили 35-ту и Шесту дивизију за напад на Лапачку Долину, са циљем да униште Четврту четничку бригаду. Поред тога, настало је и невреме, цича зима, оштри ветрови и снег. Партизани су били прикупљени северно и северозападно од нас, па сам због тога морао у тим правцима да упутим најбоље делове бригаде, удаљујући се од Немаца и транспората који су заробљене Русе спроводили у Италију, одакле се највећи број њих неће никад жив вратити. Мени је то било нарочито жао зато што су ми ослобођени Руси казали, да су сви они које Немци гоне у Италију антикомунистички расположени и да би се њиховим ослобођавањем могла да образује јака антикомунистичка борбена група. Двадесет деветог јануара 1944 један део Медачког четничког одреда стигао је на Отрић, а други део са капетаном Миланом Потребићем дошао је код мене у Доњи Лапац. Двадесет деветог јануара 1944 приспео је код мене, као појачање, део Јасеничког четничког одреда под командом Николе Јоветића. Било их је око 90, све ветерани из многих борби против окупатора, усташа и комуниста.

Међутим, већ 30 јануара Потребић је морао са својим људством да се пребаци у Грачац, јер су тамо четнички положаји били јако угрожени. У дане 5, 6 и 7 фебруара, уместо да чекамо да нас нападну две партизанске дивизије, ми смо њих напали на правцу Кестенова КоритаБосански Дољани-Рипачки Кланац. У тој борби изгубио је десну руку Милан Бубало, један од неустрашивих четничких бораца Личке Крајине. Подстакнути успешним тродневним борбама, ми већ 10 и 11 фебруара прелазимо у напад у правцу Днопоље-Каменско-Бијели Потоци, али се овога пута партизани не повлаче, него дају отпор, који је био нарочито јак у Бијелим Потоцима, па сам главнину Четврте бригаде упутио у том правцу. У то време мени је било непознато да се у Бијелим Потоцима налазила партизанска болница. Што год је борба постајала жешћа Бијели Потоци су се претварали у пламен, па је и болница изгорела заједно са другим кућама. Пре ове борбе био сам обавештен од пребеглих партизана да се у Бијелим Потоцима налази партизанска радионица за оправку оружја. То се показало тачно и ми смо је пронашли одмах до болнице и спалили. Био је увек обичај да пребројимо мртве непријатељске борце, али овога пута није било за то времена, с обзиром да су у близини биле две партизанске дивизије, чије смо делове ми почесно уништавали. Овом приликом су нам се предала само шест партизана. На разбојишту после борбе видели су се погинули партизани остављени од другова, који су настојали да спасу сопствене животе. Као увек досада и овом приликом треба са тугом напоменути, да су и они што су бежали, и они што су изгинули, и ми који смо нападали, сви одреда били Срби, браћа. То је била стално понављана поражавајућа слика страшне трагедије српског народа. У дане 20 и 21 фебруара 1944 Четврта бригада је оперисала на правцу Боричевац-Бубањ-Мартин Брод. Ни у овим борбама на нашој страни није било губитака, док су партизани имали 10 погинулих и осам заробљених. Од ове осморице заробљених ниједан није изразио жељу да остане с нама, и, пошто су сви били Срби, ми смо их, по устаљеном обичају при заробљавању Срба, пустили да иду кућама. У сличним приликама унапред смо знали да ће се понеки од ослобођених партизана вратити у своју партизанску јединицу уместо својој кући. Међутим, ми нисмо имали другог излаза, јер је за све

четничке јединице на територији коју је држала Динарска четничка дивизија постојало наређење које је важило као закон, да нико од заробљених Србапартизана не буде осуђиван на смрт, осим ако се то изузетно затражи од Корпуса или Дивизије, и само у случајевима кад се радило о шпијунима, чији је задатак био да се увуку у четничке редове и да у погодним приликама врше убијање четничког командног особља, или да обавештавају своје партизанске команде. Дивизија је сматрала сасвим логично да такви појединци то чине свесно, па ту није било никаквог двоумљења у погледу поступања с њима. Поред оружја, ми смо у борбама 20 и 21 фебруара запленили и десет товара енглеских униформи који још нису били распаковани, очигледно примљени од Енглеза путем ваздушних транспората, који су бивали све чешћи. После кратке паузе ми 25 и 26 фебруара одлазимо у напад правцем Бушевић-Кестенова Корита, па том приликом заплењујемо сасвим ново неупотребљено енглеско оружје, које је тек бачено из ваздуха, укључно и један митраљез са више сандука одговарајуће муниције, што нам је добродошло, као поклон с неба. Остатак фебруара и цео март протекли су у мањим или већим окршајима са партизанима. Кад год нисмо ми ишли у напад на њих, они су долазили и узнемиравали нас ноћу изненадним припуцавањима и бежањима, па се може рећи да није прошла ниједна ноћ без излажења на положаје у пуној ратној спреми. У вези са периодом времена четничких борби које описујемо, од важности је да напоменемо неке догађаје који су имали и те како великог утицаја на дотадашња четничка борбена расположења. *** После Краљеве женидбе 20 марта 1944, коју су четници на борбеном простору у окупираној земљи сматрали неумесном, с обзиром да су тада 150.000 четника Драже Михаиловића били у најкритичнијој ситуацији и у борби на живот и смрт, настајали су све тежи дани и све мањи изгледи за жељени исход борбе протеклих година рата. Тада је све зависило од успешних политичких потеза и интервенција код савезника, а Енглези су отпочели све јачи притисак на Краља да распусти Избегличку владу др. Божидара Пурића и да је замени новом, којој би на челу био неки Хрват или Словенац, само не Србин. Чланови у новој Избегличкој влади требало би да

буду од Хрвата они “Хрвати који су наклоњени хрватској герили и партизанима”. Краљ се оженио под утицајем Енглеза и, нарочито, по наговору Черчила, који му је свашта обећавао ако се ожени грчком принцезом Александром. У то време Черчил је био на сигурним ногама, јер је, после много напора, успео да и Американце наговори да пошаљу војну мисију код Тита, што је учињено 27 фебруара 1944. На челу америчке мисије био је мајор Роберт Веил (Robert Weil), који се одмах по доласку у Југославију спријатељио са Брозом и није 15 дана излазио из његовог штаба. Броз је у Веилу видео наивну будалу која ће све да верује што му хрватски партизани рекну, па је тако већ 15 марта, дакле свега 15 дана по доласку код Броза, написао извештај Рузвелту, иако није излазио међу партизане нити их видео где у борби. При напуштању Броза и повратку у Америку, Броз је Веилу дао једно подуже писмо, у коме је оптуживао Србе, Дражу Михаиловића и Милана Недића, да ометају борбу партизанских јединица противу Немаца. У том писму Броз није поменуо Павелића нити било кога другог Хрвата, и на крају писма ставио потпис: “Тито, маршал Југославије”. На православни Ускрс, 16 априла 1944, само месец дана после писма којим је Броз пред Рузвелтом оптужио Србе, Михаиловића и Недића, изнад Београда су се појавили амерички бомбардери. Београд није био немачка база, него сматран отвореним градом од почетка рата. На дан тог великог хришћанског празника, српска деца, жене и стари људи испунили су све београдске православне богомоље молећи се Богу, поред осталог, и за победу савезника. Док се српски свет тако молио, Београд су изненада обасуле савезничке бомбе, од којих је, на тај велики празник Христовог Воскресења, поубијано на хиљаде српских жена, деце и стараца. То је настало у последицама онога што је Хрват Броз тражио, а савезници под утицајем Енглеза учинили. Од ових злочиначких бомби бачених на Београд на Ускрс, 16 априла 1944 године, тачно три године после таквог истог бомбардовања које су учинили Немци 6 априла 1941 године, није погинуо ниједан Немац, али је у експлозијама тих бомби нашло смрт хиљаде Београђана, највише деце и жена.

Тако је на захтев Броза у српском Београду на Ускрс 1944, под кишом савезничких бомби нашло смрт мноштво Срба. Београд је био отворен град и у њему није било неке нацистичке војске која би била од већег значаја. Док је тако било са српским Београдом, на другој страни хрватски град Загреб није никад бомбардован током целог рата, иако је био пун наци-фашистичких активности, јер је био и центар Сила осовине за Балкан. *** Међутим, несреће се ређају једна за другом. Двадесет четвртог марта 1944 Черчил се састао са Краљем Петром II и обавестио га да се бивши председник владе, генерал Душан Симовић, 20 фебруара одрекао Драже Михаиловића и приступио Титу, и да би сада требало Краљ да распусти владу др. Божидара Пурића и да из владе избаци Дражу Михаиловића, јер би то омогућило разговоре са партизанима. Два дана касније (26 марта), Краљ је на конференцији за штампу изјавио да је спреман да разговара са Брозом о формирању заједничког јединственог министарског савета. *** Од 1 априла 1944 обилазио је четничке јединице на територији Лапачког среза командант Првог личког корпуса мајор Миливоје Вуксановић и 4 априла стигао у Доњи Лапац. Тада је донео наредбу команде корпуса по којој је Четврта бригада формално постала део Првог личког корпуса. Рекао је, предајући ми наредбу, да је доноси са закашњењем, јер је желео да ми је лично преда, а ситуација је изискивала да буде непрестано у борбама на другим странама. На овом терену мајор Вуксановић се тада задржао десет дана. Та наредба је потврдила планиран рад моје бригаде као и Треће Рајакове. Десетог априла 1944 извршили смо нападе на комунисте и усташе у правцу Кестенових Корита и Босанске Дољани и при тим борбама погинуло је 16 усташа и партизана, а заробљено 7 партизана. Одатле смо наставили операције у правцу Бубња и Мартин Брода где смо наишли на јаку непријатељску одбрану, јер су партизани и усташе и овде тесном сарадњом

једни друге допуњавали, али смо их серијом јуриша разбили, којом приликом је погинуло 20 и заробљено 11 непријатељских војника. Сви заробљеници су били партизани. Од оружја, између осталог, запленили смо и два нова енглеска пушкомитраљеза са већом количином односне муниције и више сандука хране, нераспакованих, у оригиналној форми. Вероватно је да су ово партизани покушали да пребаце на запад, или су хтели тим материјалом да помогну усташе и да их опреме за борбу противу четника, боље речено за коначни обрачун са четницима, за који се сада већ позитивно знало да долази. Иако су, после низа борби, четници Четврте бригаде били до крајности физички исцрпљени, ја сам се осећао обавезним да наставим са истраживањем усташа и партизана ради њиховог уништења, па сам са бригадом одмах кренуо у правцу Каменског, Бијелих Потока, Вркашића и Коренице. У новим сукoбима непријатељ је имао преко 30 мртвих и 10 заробљених. Од оружја запленили смо и три италијанска митраљеза који су били нови, као и један знатно истрошени митраљез “Брно” бивше југословенске војске. Од погинулих на четничкој страни најтеже нам је пао губитак солунског добровољца и носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, Петра Обрадовића. Он је оставио своју вољену кршну Лику пре Првог светског рата и отишао у Америку, али његово српско срце није мировало, и кад су тражени добровољци за борбу за ослобођење Србије одмах је пошао и у борбама, за осведочену храброст пред непријатељем, добио Карађорђеву звезду са мачевима, но не и његову вољену Србију. Уместо ње дошло је после рата нешто друго, али Петар, уместо да се врати у Америку, отишао је у своју вољену убогу Лику, да се после 23 године поново бори за његову Србију, најдражу земљу на свету. Међутим, овога пута неће изборити ни одликовање, ни Србију, ни живот.

НА ОБЕ СТРАНЕ ФРОНТА СРБИ Двадесет четвртог априла 1944 продужене су акције у правцу Боричевца, Бубња и Мартин Брода, пошто су се неке јаче партизанске снаге поново појавиле у овим крајевима. У ствари, ми нисмо имали свуда довољно развијену обавештајну службу да би били на време тачно обавештавани шта КПХ смера и где партизанске јединице припремају напад на нас. У овом новом походу нилазили смо на слабије партизанске групе које нису прихватале фронталну борбу, него су се одмах подавале бекству чим би се ми појавили на видику. Бежећи пред нама партизани су изгубили три погинула и једног тешко рањеног. Кад сам пришао том рањенику на издисају да видим да ли му се може шта помоћи, јер сам знао да мора бити Србин, пошто у партизанима и није било Хрвата-бораца, умирући партизан ми је казао једва чујним гласом: “Ја сам Јово Диклић, поздрави ми мајку и реци да су ме браћа убила.” Диклић је умро, као хиљаде других Срба-партизанских бораца, верујући да је истина све оно што Партија доноси кроз своју систематску лажну пропаганду. Умирући, Јово Диклић није изгубио из вида да се овде ради о рату Срба против Срба, при чему је брат убијао брата. Јово је издахнуо на мојим рукама и његове последње речи никад нећу заборавити. Двадесет шестог априла наставили смо операције према Висућу, Удбини и Козијој Драги, и у борбама, поред оружја, запленили смо шест партизанвких камиона натоварених са 50 метара брашна. И камионе и брашно смо запалили, јер у герилској борби и кретању, најчешће ван путева, нисмо могли да употребљавамо камионе и кола, а нисмо желели да допустимо да ти богати товари поново дођу у партизанске, усташке или немачке руке. За нас су све комуникације на територији НДХ биле искључене, осим на простору који смо држали, док је за партизане било сасвим друкчије, јер су они, преко вођства КПХ и по споразуму са усташким властима, могли слободно да користе све комуникације на простору НДХ и да сав материјал превозе где се потреба укаже. Идући из борбе у борбу ми смо 28 априла били на правцу Мазина и Брувна, а 30 априла у правцу Добросела и Брозовца. У тим борбама нисмо имали губитака, а на партизанској страни било је шест заробљених и 18 погинулих, међу којима и комесар батаљона, неки Ђујић. Код заробљеног

курира ВК НОВ нађени су извештаји о стању партизана у Хрватској, које сам одмах преко штаба корпуса послао Дивизији. Прилике су налагале да се растанем са братом Илијом Влашићем, који је 2 маја 1944 кренуо за Гацку Долину и собом повео групу од 30 четника. Тамо је било већ започело прикупљање четничких група из западних крајева Лике, као и из Баније, Кордуна и Горског Котара. Сваким новим даном постајала је све важнија контрола простора од Тромеђе у правцу западне Лике, Горског Котара, Приморја и Словеније. Западну Босну, северну Далмацију и источну Лику држала је чврсто и све терене војнички потпуно контролисала Динарска четничка дивизија. Четнички Кордунашки одред под командом Јоце Еремића непрестано је вршио упаде на партизанске поседе у Кордуну и Банији. Део приморја и део јужне Словеније држао је сигурно војвода Добросав Јевђевић са Приморско-Горјанским четничким корпусом. Међупросторе између побројаних четничких група затварао је Илија Влашић, који је организовао четнички одред у Гацкој Долини. Илија је био неустрашив борац и сјајан организатор. Радећи са Ђуром Бањанином и другима успео је да у кратком времену формира снажан четнички одред у Гацкој Долини. Био је његов први командант. По формирању Личко-кордунашког четничког корпуса Влашић је постављен за националног повереника истог. Са Влашићевим одласком из наше средине изгубио сам најшколованијег четника на простору на коме је оперисала моја Четврта бригада. Чим је Влашић отишао отпослао сам курире у штаб корпуса и молио да се подејствује у Дивизији да ми се додели помоћ у водећем људству. Но како ни у Дивизији није било резерве таквог људства, она се обратила војводи Урошу Дреновићу у Босни, па је 5 маја отуда стигао са пратњом од 20 четника полицијски наредник Никола Мирић. Затим су настављена дејства противу партизана и усташа, и већ 7 маја смо се нашли у жестоким борбама са партизанским јединицама, које су се сада налазиле безмало свуда око нас, па се по свему јасно осећало и видело да КПХ своје главне снаге сасређује у овим крајевима. Истодобно, у околини Каменског, Бијелих Потока и Вркашића, почеле су поново да вршљају усташе и да пљачкају и убијају незаштићен српски народ, па сам 10 маја, по наредби Корпуса, морао да кренем у том правцу. Међутим, партизани су нас, као и обично, пресрели на пола пута и принудили да прихватимо борбу, а за то време усташе су, само неколико километара даље, терорисале и убијале

Србе. Тако су Срби у партизанским редовима, под јаким утицајем и контролом КПХ, постали заштитници крвавих усташких банди, које су већ три године примењивале свој програм уништавања и истребљивања Срба ових крајева. Захваљујући партизанском ометању четничких борбених предузећа, усташе су се сада много слободније кретале по неким српским пределима него 1941 године. *** Петнаестог маја 1944 дејствовали смо у правцу Мишљеноваца, Калати и Кулен Вакуфа, и при том заробили три партизана, а погинула четири. Никад међу погинулим партизанима нисмо нашли Хрвата. У свакој новој борби пребегавало је на нашу страну све више партизана, који су најзад увидели да је њихова борба у партизанским редовима чисто хрватска ствар. Четнички борци су били физички преморени, али воља за борбу није никако јењавала. Ако није било борбе онда се убрзано кретало у сусрет непријатељу или се он прогонио. У правцу Мазина и Брувна кренули смо 20 маја, а већ 25 маја у правцу Корита и Бушевића. И у тим борбама било је погинуло девет и заробљено пет партизана. И они су били сви Срби. После приступања знатног броја заробљених Срба-партизана четницима, КПХ је установила јаку унутрашњу обавештајну службу, па је за Србепартизане наступало све теже бекство, нарочито је било скоро немогуће организовати групна бекства. Уз то, партизанска Врховна команда, после многобројних извештаја о пребегавању великог броја партизана на четничку страну, издала је наређење локалним командама да отпочну са убацивањем у четничке редове партијских агената, чији су се задаци састојали, углавном, да убијају четничке команданте и виђеније четничке борце приликом борбе. После немачког напада на партизане у Дрвару, 25 маја 1944, и Брозовог, наврат-нанос, брзог изненадног спасавајућег бекства из земље, Партија се била много уплашила могућег општег револта Срба ових крајева, што би могло да је уништи у корену. Партију је изузетно женирала чињеница што се у српском народу Лике увелико говорило како партизани не иду у борбу противу окупатора, него само ометају четничке акције против усташа, па је зато КПХ наредила својим грађанским властима да примене највећи могући

терор сваке врсте над прочетничким елементима, пошто је било очигледно да је дошао у питање даљи опстанак принципа тзв. “братства и јединства народа Југославије”. Другим речима, ово је био сигнал за почетак убијања на великој скали свих “сумњивих Срба” и прогањање свих оних који не показују пуну лојалност Партији. У вези с тим, при повратку из посете својој браћи и очевима у Доњем Лапцу, похватане су жене из Мишљеноваца Милка Кртинић, Драга Опачић и Милка Опачић, па, оптужене да су вршиле шпијунажу за четнике, осуђене на смрт и стрељане 28 маја 1944. У исто време, као што је бивало увек дотада, Хрватице су без тешкоћа добијале пропуснице од партизанских власти да могу да иду у посету код својих рођака који су били усташе у Госпићу. Партизанска команда је нарочито настојавала да омогућује посете Хрватицама усташама у Госпићу, јер је и то сматрано важном пропагандом за Партију у врбовању усташа и домобрана за партизанске редове. Никад нико није смео ни да упита зашто Партија убија Српкиње које иду у посету сродницима на четничкој територији. Све је то и те како утицало да Срби ових крајева све јасније сагледавају куда их води КПХ, па је, иако под ужасним терором, све више њих прилазило четничком покрету, јер су у њему видели једину котву спаса у мору смртних опасности које су их сваког часа са свих страна вребале. *** Шеснаестог маја 1944 Владимир Велебит се састао са генералом Ајзенхауером, који је, после тог разговора и наседања Велебитовим лажима, препоручио генералу Маршалу да се употреби “око сто америчких транспортних авиона за пребацивање помоћи хрватским партизанима у Југославији”, на шта је генерал Маршал одговорио да савезничка команда већ има на располагању групу транспортних бродова, седам Б-27 авиона, 30 тешких бомбардера и 40 италијанских бомбардера, који већ врше пренос материјала и хране “хрватским партизанима”. После Мансфилдовог и Сајцовог рапорта Америчкој влади, који су је уверавали да је тзв. колаборација Драже Михаиловића са Немцима продукат ординарних лажи хрватске групе комуниста, Америчка влада је одлучила да почне са слањем помоћи Дражи Михаиловићу. То обећање је дато

амбасадору Константину Фотићу и председник Рузвелт је лично одобрио ову одлуку. Међутим, и ово је било још једно голо обећање дато генералу Михаиловићу, које савезници нису никад испунили. Чим је Черчил обавештен о овој одлуци Америчке владе, запретио је да ће направити скандал у савезничким редовима ако Американци одрже ово своје обећање, па у жељи да избегне било какве трзавице у савезничким круговима свега неколико месеци пре планиране гигантске инвазије Европе, председник Рузвелт је оповргао своје одобрење и забранио да се изврши обећање дато Дражи Михаиловићу. У ово време Рузвелт је примио три писма која су написана њему лично. Једно је било од Краља Петра писано 17 априла, свега један дан после савезничког крвавог бомбардовања Београда, којом приликом је изгинуло на хиљаде невиних Срба, углавном деце и жена, а ниједан Немац. На то писмо, у којем се Краљ ниједном речи није дотакао овог криминалног бомбардовања престоног Београда, Рузвелт је одговорио тек месец дана доцније (17 маја). Друго писмо било је од Јосипа Броза, датирано 15 марта, на које је Рузвелт одговорио 23 маја. Али 21 марта Мансфилд је донео Рузвелту лично писмо Драже Михаиловића, на које је Рузвелт хтео да одговори исто као на писма Краља Петра и Броза, али се бојао Черчила. Призвао је секретара Хала да о томе разговара и њих двојица су решили да не би требало да одговори на писмо Драже Михаиловића, и да се као изговор узме оправдање да се са Дражом Михаиловићем не може да успостави никаква веза. Ово је била гола лаж, јер је Србин-Американац, капетан Мусулин још увек био код Михаиловића, и енглеска мисија, која се такође тамо налазила у интересу Британског царства, заштићена од Немаца Михаиловићевим јединицама, имала је редован радио-контакт са базом у Барију. У том периоду времена кроз Бари није могла да прође никаква радиокомуникација, а да о њој није био претходно обавештен Велебит, који се ту налазио као партизански представник. Савезници су то знали и зато су се бојали да са Дражом Михаиловићем успоставе макар какву радио-везу, да не би пореметили своје односе “са хрватским партизанима” и расрдили Винстона Черчила. Све секретарице, које су у то време радиле у бази у Барију, носиле су партизанске униформе са свим партизанским ознакама, укључујући и петокраку звезду, па је и по томе Бари изгледао више као

партизанска, него као савезничка база. Тек касније, кад су неки официри протестовали због ношења партизанских униформи и ознака, наређено је свим секретарицама да их поскидају, а енглески официри, који су одобрили ношење ових униформи, смењени су и премештени у друге базе. Черчил је 17 маја 1944 телеграмом обавестио Броза, да је по његовом (Черчиловом) саветовању Краљ сменио Србина др. Божидара Пурића и на његово место поставио за председника Избегличке владе Хрвата Ивана Субашића. Овај гест је омогућио Брозу да побегне из земље у Италију, у Бари, кад су Немци отпочели тзв. Седму офанзиву. Броз је стигао у Бари 3 јуна 1944 и савезничке власти су га дочекале и одмах сместиле у једну раскошну вилу. Међутим, чим је Броз сазнао да је у Бари, неколико дана пре њега, стигла једна мисија Драже Михаиловића са др. Живком Топаловићем, Адамом Прибићевићем, др. Белајчићем, Звонком Вучковићем и другим, захтевао је да буде одмах пребачен на острво Вис, где су у то време савезници (Енглези) започели да увежбавају велику групу хрватских партизана за завршни обрачун са четницима Драже Михаиловића. Тако је Броз стигао на острво Вис 9 јуна 1944 и ту мирно седео, а за то време ББС и “Њујорк Тајм” су свакодневно доносили измишљене вести за време Седме офанзиве, како се Броз жилаво и храбро бори и са својим штабом пребацује са једног на друго место широм Југославије под великим притиском Немаца. Да ли су “Њујорк Тајм” и ББС знали, да је Броз у то време наврат-нанос побегао из земље и свесно лагали публику, или их нико није обавестио о Брозовом бекству, није познато, али да су и ББС и “Њујорк Тајм” лагали своје слушаоце и читаоце, то је непобитна истина. Седамнаестог маја 1944 др. Божидар Пурић је сазвао дводневну седницу Избегличке владе Краљевине Југославије. На тој седници Пурић је изјавио да Избегличка влада не може да прими на себе одговорност да се у министарски савет поново не изабере генерал Дража Михаиловић. “То би значило јачање позиција револуционарног покрета на штету четника”, рекао је др. Пурић, предлажући да Краљ сазове шефове политичких група у Лондону и Слободана Јовановића ради формирања нове владе у којој би Михаиловић задржао ресор министра војске. Осам дана после те седнице Пурић је разрешен дужности Председника владе, иако није био поднео оставку.

Крајем маја Владимир Велебит, у својству шефа војне мисије ВШ НОВ и ПОЈ, је имао у Лондону састанак са др. Иваном Субашићем и том приликом Субашић је обавестио Велебита о формирању нове владе у коју би, уместо Драже Михаиловића, ушао као министар војске, морнарице и ваздухопловства Јосип Броз. Кад је Велебит о овоме реферисао на састанку ЦК КПЈ, устао је Милован Ђилас и питао да ли је било паметно за КПЈ, нагласивши реч “Југославије”, дозволи да двојица Хрвата, Велебит и Субашић, разговарају у име КПЈ, наглашујући поново реч “Југославије”, о избацивању из владе једног Србина, Дражу Михаиловића, и увођење на његово место једног Хрвата, друга Броза? Све то без присуства и једног Србина”, завршио је Ђилас, а Броз је тада љутито устао и изјавио да у Југославији нема Срба или Хрвата, него има Југословена, па је Ђилас повукао своју примедбу. *** Указом Краља Петра од 1 јуна 1944, поверен је мандат за састав Избегличке владе Краљевине Југославије Хрвату др. Ивану Субашићу и он, привремено, задржава све ресоре. Први званичан акт новог председника је био да одузме агреман амбасадору Константину Фотићу, југословенском амбасадору у Вашинктону, због његовог идентификовања са четничким покретом. Тројица Хрвата, Броз, Субашић и Велебит, су се 16 јуна састали да, под покровитељством Енглеза, посебно Винстона Черчила, кроје судбину будуће тзв. Друге Југославије. У тој Другој Југославији требало је да обитава преко 11 милиона Срба које није нико више низашта питао, иако су Срби били једина нација у Југославији која је лила крв за општу савезничку ствар. Ни Хрвати ни Словенци се нису борили за савезничку победу, нити су ради савезничке ствари умирали за све четири године рата. По споразуму ове тројице, Субашић је био одређен да образује нову Владу Југославије у коју не могу да уђу анти-хрватско-партизански људи. Недељу дана пре тога Хрват Субашић је наредио Србину, југословенском амбасадору у Вашинктону, Константину Фотићу, да преда дужност Мађару Ивану Франгешу. Са Субашићевим доласком за председника Избегличке владе, што је Енглеска више од две године форсирала, високе политичке положаје, на којима су се

дотада налазили Срби, почели су да преузимају Хрвати и Словенци, и југословенске мањине, Мађари, Фолксдојчери и Шифтари. Срби су били све више потискивани у позадину, како су то Енглеска, посебно Черчил, неодступно захтевали, рачунајући да се само тако може сачувати југословенска мисао и целина Југославије, као и мир на Балкану. Небројене хиљаде Срба усмрћено је хрватским усташким ножем, затим, такође под хрватским комунистичким терором, па ће још на стотине хиљада помрети у Другој Југославији по завршетку рата, опет под оптужбом да су били четници, или њихови сарадници и симпатизери. Тако су Срби милионском жртвом крвљу платили Хитлерову нацистичку, Павелићеву усташку и Енглеску, односно Черчилову, југословенску идеју. Међутим, већ током месеца јула 1944 године савезнички однос према Брозу се отпочео хладити. Но тада је већ све било касно. “Глупи загорски тежак” успео је да савезнике вуче за нос скоро пуне три године. Петнаестог јула 1944 Черчил је писао Идну “За сву помоћ коју смо дали Титу, он нам није ништа узвратио”. У исто време Рузвелт се јадиковао Черчилу како су савезници радили у односу на Тита све оно што је у даном тренутку било пробитачно и да при том нису мислили на будућност и на последице, које ће им се, изгледа, горко осветити. И тако је и било. Борећи се са сопственом савешћу, Винстон Черчил је 12 августа писао Брозу да је он (Черчил) мислио да ће енглеска помоћ бити искоришћена у правцу приближавања српског народа и “хрватског партизанског покрета”. Истог дана Черчил је писао и Идну, да треба обавестити Форењ Офис о негативним појавама у вези са Брозом. На то писмо Идн је одмах одговорио да није о овоме потребно обавештавати Форењ Офис, јер он ово већ дуже времена зна, “и то сте били ви који сте цело ово време протежирали Броза”. Већ 18 августа 1944 помоћни секретар Офиса за европске послове, доставио је секретару државе Халу писмо у коме је нагласио да је “са грозотом” констатовао, да оружје које Америка и Енглеска шаљу Титу у сврху борбе противу наци-фашистичких окупатора, није употребљавано у ту сврху, “него за убијање Срба”.

*** Другог јуна 1944 наставили смо операције у правцу Висућа, Мотилица, Ундица, и Подкречане. Поново смо се сударили са 35-том партизанском дивизијом, па је у борбу убачена цела Четврта бригада и после шесточасовне борбе успели смо да разбијемо партизанске снаге које су се криле под окриљем болнице 35-те партизанске дивизије. У једном тренутку ја сам са неколико бораца улетео у једну зграду из које је долазила јака митраљеска ватра, која је неке делове бригаде приковала за тло. Улетевши у зграду, ни сам не знам како, одједном сам се обрео у соби у којој је лежао један болесник, млађи човек, и чим је приметио да нисам партизан, пружио је руку под узглавље и потегао пиштољ, немачки “Лугер”. Тада је Миладин Плећаш улетео у собу и из машинске пушке пустио рафал преко кревета, па је болесник клонуо. Тек касније сазнали смо да је то био комесар Осме партизанске дивизије, Александар Бацковић. Било ми га је жао и да је остао миран у кревету не би му се ништа догодило. Ми нисмо партизане убијали као што су они нас усмрћивали сваком приликом. Међутим, у овом конкретном случају, кад је Миладин спазио да болесник потеже пиштољ испод јастука, није имао времена да размишља шта друго да чини него да пуца. Кад се ова борба завршила и преживели партизани се разбежали куд који, пребројали смо њихове мртве и нашли 176, разбацаних свуда на простору где се водила борба. Тада смо заробили 41 партизана. Плен је био огроман ратни енглески санитетски материјал, већим делом у неотвореним кутијама и сандуцима са енглеским ознакама. По свему се видело да су се партизани спремали за крваву борбу, али је, можда, нису очекивали у овом моменту, него доцније. Одасвуд смо били обавештавани да Партија довлачи људе и материјал са свих страна Југославије за обрачун са Динарском четничком дивизијом која им је одавно постала кост у грлу. У овој последњој борби, поред осталих, рањена су и моја два командира чета Илија Тишма и Ђуро Јоветић. Мени се тада уврзла у главу помисао да су, можда, комунисти успели да убаце своје агенте и у Четврту бригаду, са дужношћу да приликом борбе с леђа убијају четничко командно особље. Међутим, на срећу свију нас, то се није обистинило, јер смо сада и ми имали изграђену добру обавештајну службу, нарочито Дивизија, која је обавештавала старешине

закључно до командира чета које су биле одвојене од својих матичних великих јединица. Са комбинованим снагама корпуса напали смо 8 јуна 1944 Мазин, у коме су се находиле знатне непријатељске снаге. Док смо ми били заузети том борбом, партизански одборник у мом селу, мој ујак Илија Плећаш, ишао је од куће до куће оних сељана чији се понеко налазио у четницима, наређујући им да узму само оно што им је најнужније и да напусте село. Све остало од имовине што не понесу собом припашће команди места и народноослободилачкој борби. Није поштедео ни кућу мојих родитеља. За њега је сада Комунистичка партија Хрватске била и отац и мајка, и сестра и брат, и он је био у стању све друго да уништи за обећање које му је она дала. Тако су 10 јуна освануле у Доњем Лапцу, преплашене, голе и босе четничке фамилије из мог родног села Брувна. Тада сам знао да морам што је могуће пре да се душмански сусретнем са овим слугом КПХ, иако ми је, на жалост, био ујак. — Немој с њим да имаш никаква посла. Можда ће ипак да се опамети. Пусти нека га враг носи, — рекао ми је отац стежући под пазухо све што му је од мукотрпног рада целог живота остало као награда. Све друго што је у животу створио сада је по декрету поседовала КПХ. Но, и поред очевих добродушних речи, нисам веровао да ће се мој ујак икад опаметити. Осећао сам свим својим бићем да је настало само питање завршног сусрета нас двојице, сукоба у коме ће један од нас двојице бити сравњен са земљом.

МИШАН БУКВА И поред свих настојавања Партија никако није успела да Србе Лике и Кордуна претвори у своје верне слуге-робове. Она није могла из срца и душе Срба ових крајева да избије њихово личко-кордунашко Српство, за које је Србија била неизбрисив појам у бићу од рођења до смрти. Србија је за њих био јединствен појам који се територијално и духовно простирао свуда, по Лици и Кордуну, Шумадији и Старој Србији, Босни и Црној Гори, по свим крајевима Балкана где је живео српски народ. Један од таквих Срба био је и Мишан Буква, рођен у Војнићу где су Срби веома често плаћали крваве данке свог битисања. Он је у двадесетој години живота ушао у четнички устанак Срба Крајине целокупним својим физичким и духовним бићем. Кад је КПХ терором, оличеним у убиствима виђених Срба и нестварном игром “братства и јединства”, успела да под своју контролу стави неке делове онога што је у зачећу било чисто четнички покрет отпора, Мишан је одлучио да потражи себи ново друштво за борбе за које ће бити уверен да су само у интересу Српства и његове “миле Србије”. Као борац Мишан је био неустрашив. Он је био један од оних 25 храбрих Срба Кордуна, који су у новембру 1941 упали у град Карловац на Купи и из њега истерали хрватску војску од око девет хиљада усташа, домобрана и полиције, јер Хрвати увек беже, чак и од одјека једне једине пушке, а камоли од ватре 25 пушкомитраљеза из руку љутих осветника. После “ослобођења” Војнића и хапшења и убијања многих виђених Срба почетком 1942, и након Скрадског случаја, кад Срби-партизани нису хтели да се одрекну “четничких шубара”, Мишан је решио да заједно са Душаном Ђурићем пребегне четницима у Гацкој Долини. Мало доцније, у договору са четничком командом, он се пребацио у Плашћанску Долину да би био ближе свом Кордуну. Мишан Буква је био одличан друг и храбар борац. Имао је мелодичан снажан глас и својим певањем народних песама привлачио пажњу четничких бораца. Безмало увек је певао о “његовој милој Србији”, са којом је живео, са

њом се заједно борио и са њом певао и плакао. Такав, постао је међу четницима врло омиљен, чак и код оних који га никад нису видели, него само о њему слушали. После капитулације Италије Мишан је одбио да прихвати комунистичку амнестију за “бивше четнике”, јер је унапред знао пакосну подвалу и рекао: “Та пушка не пали”, па се са групом сабораца пребацио на Петрову Гору, на Кордуну. У то време Петрова Гора је била жариште хрватске партизанске активности, па је ту Мишан, заједно са својим ратним друговима који су били с њим, наишао на безброј нових тешких проблема. Ипак, тврдокорно је настојавао да остане у Петровој Гори и да се одатле бори против партизанског покрета контролисаног од Хрвата. Јоцо Еремић, тадашњи командант Кордунашког партизанског подручја је чуо за Мишанов долазак у Петрову Гору некако одмах по његовом доласку и пружио му помоћ преко својих поверљивих људи у партизанским редовима. Тако се Мишан Буква једино и могао да задржи у Петровој Гори жив, јер су у овом крају партизани тада имали снагу којом би могли да преврну сваки лист на Петровој гори. Међутим, кад су Немци крајем 1943 године са јаким снагама провалили на Кордун, а оштра зима стегла, Јоцо Еремић је јавио Мишану да се што пре пребаци било куд из Петрове Горе и препоручио му тромеђу Кордуна, Лике и Босне. То је била територија коју су, углавном, контролисали босански четници. У Бихаћу, Цазину и другим деловима су оперисали и милицајци Муслимана Хуске Миљковића (тзв. Хускина војска). Хуска Миљковић је био од првих дана у партизанима. Истакао се као партизан и постао члан вишег форума у Партији. Потом кад се разишао са партизанима, Хуска је, уз помоћ бившег народног посланика Хасана Миљковића и хоџе Миљковића, организовао муслиманску милицију у величини од око 3.000 бораца. Иако је званично био под Павелићевом командом радио је самостално. У то време и Дража је покушавао да успостави добре односе са босанским муслиманима српске народности. Хуска Миљковић је јавно изјављивао да ће

да пређе у четнике и да ће се са својом милицијом ставити под команду Драже Михаиловића. Хуска је, у првом реду, имао пуну контролу својих људи и могао је да их мува како је хтео, јер су они сада били на јаслима НДХ, добро живели и ништа нису радили, нити се против кога борили, што је и био циљ одласка код Павелића. Главни Хускин успех је дошао кад је четничка команда овластила мајора Капетановића да ухвати везу са Хуском и да дозна “шта тражи и шта хоће Хуска”. Чим је Мишан Буква дознао да је четничка Врховна команда овластила мајора Капетановића да разговара са Хуском, одлучио је да и сам направи додир са њим. Познавао га је још из партизана и знао је да је био члан вишег форума КПЈ. Разлог за хватање овог додира био је у томе, што је Мишану бивало све теже да се самостално одржи и да успешно избегава да он и његови саборци не падну у партизанске или усташке руке. После неколико покушаја Мишан Буква је најзад успео да добије додир са Хуском Миљковићем, па су се договорили о месту и времену личног састанка. Мишан је желео да се задржи на простору на коме је био, па му је Хуска био ближе него босански четници. Ни на памет му није долазило да Хуска Миљковић није Србин. Сматрао га је антипартизанским борцем као што је и сам био. Кад је Мишан са седам пратиоца стигао на уговорено место састанка, Хуска их је опколио јаким одељењем своје милиције и захтевао да положе оружје, и кад је Мишан одбио настала је борба која је за Мишана Букву била завршна. Изгубио је млади живот баш у часу кад је желео да га сачува не због себе и за себе, него због Србије и за Србију. Пошто се Хуска таквим гестом показао у правој боји, он је са милицијом на брзину похапсио четнике који су се налазили у његовој близини, укупно 27, који су сви у своје време били у партизанима и отуда побегли чим су увидели да Хрвати преузимају контролу над партизанским покретом и претварају га у свој покрет. По упутствима Партије, да не би он као Муслиман побио Србе-четнике, и по сугестији ГШ КПХ, спровео је похватане четнике у команду Кордунашког подручја, да их тамо Срби

ликвидирају, као што је дотада на хиљаде било ликвидидирано по оптужбама Србина Ћанице Опачића. Нека сада и ових 27 буде на исти начин усмрћено и нико неће моћи ова убиства да припише Хрватима или Муслиманима. Тако је ГШ КПХ резоновао и тако је требало да буде да је све ишло како је замишљено. Под стражом својих “Балија” Хуска је спровео четнике са пропратним писмом, у коме је, поред осталог, стајало: “Похапшени су оптужени за издајство народно-ослободилачке борбе, и партијско руководство је препоручило да буду спроведени у Кордунашко подручје на поступак”. Тим речима је командану Подручја стављено на знање каква се казна очекује за похапшенике. У ствари, КПХ је кажњавала Србе смрћу за много мање кривице него што је “издаја народно-ослободилачке борбе”. У то време командант Кордунашког партизанског подручја је био Јоцо Еремић и чим је 27 похапшених четника доведено наредио је да се одмах сви пусте на слободу и да се тужба поништи. Тако је 27 четника, међу којима су били Дања Миљковић, Милан Бркљач и други, избегли сигурну смрт. Неколико сати после ослобођења ових четника, у Подручје је, сав запенушен као бесни пас, улетео Србин Ћаница Опачић и као без душе упитао: — Шта си то урадио? —Урадио сам оно што си ти као Србин требало да чиниш много пута у ове протекле три године, — одговорио је сасвим смирено Еремић. И тек што је те речи изговорио у Подручје је, исто као и Опачић, улетео Хрват Андрија Хебранг, срдит као рањена звер, без даха у грлу: —Друже, команданте, да ли ти мислиш да си изнад Партије? — Био је блед као лимун и личио на зликовца коме је жртва измакла из руке. — Како то ви сви знате тако брзо о овом хапшењу и пуштању на слободу, кад се ништа од тога није десило на територији на којој се налазите? — упитао је Еремић обојицу, и хрватског јањичара Србина Ћаницу Опачића и хрватског усташки расположеног комунисту Хрвата Андрију Хебранга.

Ћаница и Хебранг су се погледали, али ниједан није имао смелости да погледа у Јоцине очи. Они су за тренутак заћутали, па је проговорио Хебранг: — Друже команданте, да ли си ти прочитао пропратно писмо и видео шта у њему пише? Уместо да одговори директно на Хебрангово питање, Јоцо Еремић је погледао Хебранга право у очи и упитао: —Откуд друг Андрија Хебранг зна шта је написано у пропратном писму које је упућено лично мени као команданту овог Подручја, уколико га он сам није написао и дао Хуски Миљковићу да га пошаље као пропратно писмо са похапшеним четницима? И опет је Хебранг погледао Ћаницу, а Ћаница њега, али поново ниједан није смео да погледа у Еремићеве очи. Но друг Хебранг поново проговори: —Ја видим да овај наш разговор не води никуда, — па после тих речи љутито изађе, а Ћаница је, покорно као укорено кученце, лагано изашао трагом за Хебрангом, ваљда да кроје неко ново зло за Србе, или да се узајамно окривљују за кукавичлук пред Еремићем, или да се јадиковно теше. После ове афере Хуска Миљковић се вратио у партизане, где су му за услуге које је учинио КПХ, прикачили пуковничке златне ширите. Међутим, после бекства из партизана Јоце Еремића, и кад се Партија побојала да ће због Хускиних веза са Павелићевим усташама разјарити неке важније Србе у партизанском покрету, она је Хуску прогласила издајицом и унела га у списак за ликвидацију. Но све то није помогло једном кордунашком српском младићу, који је покушао са оно мало знања и умења што је имао, да помогне да се ток српске историје у Крајини окрене у другом правцу, у правцу спасавања српског народа. И он, Мишан Буква, положио је живот на жртвеник српске слободе.

НЕКА БУДЕ СРБИЈА, НА МАКАР НЕ БИЛА ВЕЋА ОД ДИНАРА Ове ведре ноћи у мају 1944 месец је осветљавао зелена и зацветала пролећна поља Лике. Уоколо је било пуно безгласје богомдано за одмор тако потребан премореним борцима моје Четврте бригаде, која је била већ више дана на напорним и убрзаним маршевима по брдовитом земљишту Лике. Били су будни само стражари и патроле које су крстариле око Доњег Лапца да не би партизани или усташе изненадили борце на одмору. Већ више ноћи мало ко од људи је уграбио тренутак сна, па је ова блага и тиха пролетња ноћ брзо успавала све борце, па и мене. Око два сата после поноћи кад се месец отпочео да нагиње према Пљешевици, чуло се да неко гласно пева: “Краљу Перо, волели би знати како ће се ова земља звати. Браћо Срби, ако Бога знате, не верујте више у Хрвате”... Пошто није имао други инструменат, певач је певање пропраћао рафалима из машинске пушке и разбудио не само целу бригаду, него и целу околину. После сваке строфе он је испаљивао по рафал, па је за два-три минута цела бригада била под оружјем. Команданти батаљона и командири чета, не чекајући моје наређење, развили су јединице у стрељачке стројеве према правцу одакле се чула песма и пуцњава. После тренутка ослушкивања распознао сам по гласу да је певач Луне Поповић, који је иначе врло лепо певао и имао добар слух и јак глас. Док су борци бригаде псовали и заузимали положаје намештајући оружја за брзо дејство, певач је настављао да пева и да испаљује рафале: “До Мостара све Србија стара, од Мостара и нова и стара”... После тога био сам уверен да се не ради о нападу душмана, него о Лунетовом певању, па сам дао знак људима да се повуку на спавање, које ће

ове ноћи изузетно да траје “док сунце не одскочи за шаку над Пљешевицом”, а Луне је наставио да ређа: “Наврх српске горе Велебита развила се једна јела вита и под јелом рањен четник лежи, ’ајде, селе, па му ране вежи. Мила селе, ти се не бој рана, нема смрти без суђена дана. Мене мајка родила четника на врх српске горе Велебита. Одјекује песма с Велебита, то је песма Дражиних четника”. “Босна, Лика, то је једног рода, само их је разделила вода. Састала се Далмација с Ликом, па се не да покорити ником”. “Наврх горе Романије четнички се барјак вије, та нека га нек се вије донет нам је из Србије. Донела га српска рука, мајор Дангић, Осмог пука, послао нам Чика Дража и његова Горска стража”... Напослетку се све утишало. После једног сата певања Луне је дошао код мене. Пришао је полако и гледао ме не говорећи ништа, као да је био свестан грешке и осећао се кривим. Угушујући у себи срџбу, упитао сам га:

—Шта је то с тобом, Луне? Целу уморну бригаду си ми пробудио у 2 сата ноћу. Зар ниси свестан шта значи одмор за људе који толике ноћи нису тренули и којима је сан потребнији од хлеба?. —Нисам ја томе крив, својто, — проговорио је Луне. — Видео сам ја у Срему јунца од десет метара тежине који не зна да мукне, а овде код нас у Лици чим се отели већ се забуца у Велебит. У Славонији згазиш змију од два метра и ништа ти неће, а овде код нас ако те гуштер ћокне готов си, црко си начисто. То су ови наши кршеви, својто, ово голо и суро камење, који су нас направили овакве какви смо. Зато нисам крив, својто, што сам малопре певао у невреме. Опрости ми то, па ће ми и људи опростити. Знаш, својто, ти мене мораш да разумеш. То што певам, то моје срце плаче за Србијом, и ето тако, уместо сузе одлијем бол кроз песму, па ми одлакне, јер ми је у срцу туга голема. И, знај, својто, докле је Србије дотле ћемо бити Срби. Кад ње нестане, збогом наше Српство. Ја хоћу Србију, својто, мајку Србију нашу ојађену. Нека буде Србија, па макар не била већа од динара, само да у њој удахнемо дах слободе Петра I. Луне је својим казивањем успео да разоружа моје нерасположење и ја нисам могао ништа да му замерим осим да му кажем да иде да спава.

НА СВАКОМ КОРАКУ ЖБИРИ Током 12 јуна наше су акције биле управљене према Каменском, Бијелим Потоцима и Вркашићу. Четврта бригада је била у садејству са Одредом Петра Ђиласа и једним батаљоном Треће бригаде. И у овој борби партизани су претрпели знатне губитке: 18 погинулих и 12 заробљених, а остали су се разбежали. Али после два дана партизанска команда је сасредила нове снаге на Каменско, на чијој је широкој заравни КПХ често примала из ваздуха од Енглеза ратни материјал, лако и тешко оружје, као и санитетску спрему и лекове, одећу и храну, све за борбу противу Динарске четничке дивизије. У овом борбеном пожару и непоштедном одливу српске крви, Срби у партизанским редовима су још увек планирали и извршавали бекства четницима, док ниједан борац из четничких јединица није никад пребегавао у партизане. Тако се 16 јуна спремао да пребегне у четнике и Ђуро Боровац, чији су брат Милован и зет Славко Јовић кратко време пре тога успешно пребегли. Ђуро Боровац се спустио у село Оровац и ушао у једну кућу да затражи чашу воде. У кући је затекао старију жену, која му је понудила да седне и да се часак одмори док му она начини нешто да једе. Боровац је једва дочекао понуду да нешто поједе, јер је био врло гладан и није знао кад ће идући оброк да нађе. Спремајући Боровцу јело жена је казала да јој се чини да је добар и искрен човек, па му је поверила да има сина и мужа у четницима. —Нисте ви партизани добри за наш српски народ, припуцате на окупатора, па побегнете и оставите народ да страда од душманина, — рекла је стара жена. —Да ли овде негде у близини има четника? — упитао је Боровац. —О, него како да их има, небројено. Него ти мој синко, да се спремиш и бежиш њима док ти је на рамену глава. Ја ћу ти помоћи да пребегнеш, за то не брини. Само, дедер, поједи ово што сам ти приправила и мало се одмори, а ја идем да нађем четничку патролу, па ћеш онда заједно с њима, — завршила је старица и ишчезла.

Боровац је био веома задовољан што је наишао на ову добру Српкињу која је познавала прилике у овим крајевима, и кад је презалогајио, наслонио се на столицу и заспао. После неког времена неко га је продрмао и кад је отворио очи сагледао је четири партизана са карабинима упереним у њега. Стара жена, која му је малочас спремила да једе, стајала је иза партизана смешкајући се као вештица. Кад су партизани почели да га везују и спутавају Боровац је упитао: —Другови, зашто ме везујете? —Знаш ти врло добро зашто те везујемо. Хтео си да бежиш у четнике, а сад се правиш будала, — рекао је један од партизана. —То није истина! — бранио се Боровац, али наоружани партизани нису слушали шта говори, него су га везаног изгурали из куће и спровели у команду места, где су већ биле партизанске судије да му суде. — Где си мислио да се састанеш са четницима, друже? — упитао је један судија. — Какви четници? Шта је вама, другови? — бунио се Боровац и отимао од оптужбе, наоко узбуђен и љутит. — Ова поштена жена, у чијој смо те кући нашли, казала је да си је отпослао да доведе четнике да би с њима побегао. — То је гола голцата лаж, другови! — узвикнуо је Боровац. — Она је казала да зна где има четника и, другови, ја сам јој рекао да иде да их доведе да бих их похапсио и довео овде пред вас да им пресудите, — рекао је наизглед отресито, искрено и убедљиво Боровац. Знао је он да се налази на ивици живота, па је напрегао све своје моћи и призвао у помоћ и лаж, да би некако убедио судије да је невин и да тако извуче главу из канџи смрти која се већ наднела над њим. И успео је. Судије су се згледале и поверовале у оно што им је о жени говорио, и пустиле га на слободу. У ствари, дали су му још једном прилику да размишља о томе како више не може да се верује ником, па ни старим женама по селима, јер су партијци понеку и од њих упрегли у своју службу. Та стара жена, која умало што га није отерала у смрт, није

знала ни да чита ни да пише, али је и таква могла на неки начин да послужи Комунистичкој партији. Овде се није радило о једној изузетној старици, јер је било много таквих по српским селима Крајине, и ја сам више пута опомињао своје борце да буду крајње опрезни кад улазе у било које село, да не би постали наивне жртве партијских клопки, замки и мамаца, претпостављајући да су све старице по селима безопасне и добре мајке и баке синова и унука, од којих су сада једни били у четницима, а други у партизанима. КПХ је користила не само људе по српским селима, него и жене, младе и старе, па чак и децу. А шта је четничка команда могла да чини са српским дететом које је неког од сељана оптужило партизанској команди места, него да га пусти као да није ништа учинило. КПХ је и то знала, па је ту осетљивост и слабост српског четништва користила до крајљих граница могућности. Осамнаестог јуна поново смо пошли у правцу Каменског. Била је у покрету цела бригада. Дотада смо чешће практиковали кад улазимо дубоко у партизанску територију да будемо у партизанским униформама. Овога пута са мном су тако преобучени ишли браћа Иљега и Васо Опачић. Успут, у близини Висућа, сусрели смо три жене, које су ишле према Каменском у правцу Небљуса, и ја сам их зауставио и упитао да ли знају где се налази најближа партизанска команда. Знао сам да се свугде на партизанској територији контролишу кретања и траже пропуснице, и то је била обавеза, супротно поступку на четничкој територији, где је кретање било слободно и где се ником нису издавале пропуснице, нити се тражиле од пролазника, сем у појединим изузетним приликама. На моје питање о најближој партизанској команди једна од жена, уместо одговора, затражи ми пропусницу. Претпостављајући да је неписмена, јер су најчешће такве партизани могли да изврбују за своју службу, извадио сам из џепа парче папира на коме су биле неке забелешке, окренем наопако и покажем. Она узе хартију не окрећући је и рече: — Мени ово не изгледа као права пропусница. Нема црвене звезде, — јер је она научена да на пропусници мора да буде утиснута црвена звезда као знак веродостојности.

—Како нема? Зар не видиш? — узвикнуо сам и скинуо партизанску капу и ставио шајкачу са кокардом. Сагледавши изненада четничку шајкачу све три жене завришташе, а она што ми је тражила пропусницу стаде да бежи бацивши замотуљак који је носила у руци. Другим двема које нису бежале казали смо да нећемо ни њима ни оној што бежи ништа нажао учинити, па су оне престале да дрхте и плачу, и ми их пустисмо да продуже пут и да понесу оној што побеже замотуљак који је бацила. Таквих жена, које је Партија мобилисала у обавештајну службу, било је напретек. Оне су током рата причиниле знатне штете не само четничкој ствари, него и целом српском народу Крајине. И оне су помагале Партији у одржавању терора над српским живљем, причињавајући му живот тежи него што би иначе био. Иако смо, при сусретањима са таквим женама утврђивали њихове улоге ми их нисмо кажњавали, него смо их пуштали кућама, а Партија је настављала да их користи. И тај такав поступак четника био је једна више омашка на сопствену штету у борбама у прошлом рату. Кад смо пустили ове три жене наишла је група партизана и чим смо искочили из заседе они су се предали. Један од њих је већ одавно меркао моменат за бекство и ова је прилика за њега била као од Бога дата. Он нам је саопштио да се у групи налазе два теренска радника, па сам наредио да се издвоје и свежу. Потом, испитујући их, казали су да је њихова дужност била да стално прате покрете Четврте бригаде и да извештаје шаљу партизанској команди. Клели су се да ништа друго нису радили нити знају друго о партизанским плановима. Изгледало је као да говоре истину, па смо их пустили да иду кућама. При поласку напоменуо сам да ће идући пут бити стрељани ако се ухвате као партизанске уходе. У овим српским младићима нисам гледао непријатеље, него невине људе, које је КПХ, претњама и терором према њиховим фамилијама, принуђавала да јој се покоре и да јој служе. Уколико сам их понекад сматрао непријатељима то није било стога што су били партизански борци, него зато што су понеки од њих били у обавештајној служби Комунистичке партије Хрватске, којом су сада све више господариле усташе. Под утицајем КПХ

братоубилачки рат између самих Срба узимао је све веће размере и сваким даном постајао жешћи и крвавији, јер је она успела да разори душе понеких Срба до те мере, да они више нису саосећали са својим народом који је мученички страдао и уништаван од окупатора, усташа и комуниста. У заседи изнад села Оровца 25 јуна 1944 ухватили смо Марију Балаћ из села Крузи. Она је пре рата свршила стручну школу у Дрвару и постала чланица СКОЈ-а 1939 године. Код партизана је била шеф обавештајне службе за Личко подручје, посебно за Лапачки срез. Доњи Лапац је постао трн у оку КПХ, не само стога што су њим владали четници, него и зато, што су многи партизани, који су бежали у четнике, долазили преко веза у Доњем Лапцу. Сваки партизански борац који је бежао био је унапред уверен да ће у Доњем Лапцу бити примљен као рођени брат, па је зато КПХ хтела, што пре и пошто-пото, да уништи четничко гњездо у Доњем Лапцу. За унутрашње интриге и обавештајну службу најчешће су употребљаване жене, с обзиром да четници дотада нису стрељали ниједну жену коју су ухватили у шпијунској служби Партије. Из тога разлога Партија је могла лакше и са мање ризика да оперише са успехом, и да преко жена разграна своју густу шпијунску мрежу. При претресу код Марије Балаћ смо нашли доста материјала од велике важности, који нам је дао пуну слику намера КПХ у односу на Доњи Лапац и четничке снаге у њему. У тим папирима је наглашено на више места, да ће се, ако буде потреба, бацити у борбу цела Шеста и 35-та партизанска дивизија ради уништења четника у Доњем Лапцу и Србу. Након подужег испитивања Марија Балаћ нам је открила, поред осталог, и имена два шпијуна у нашим редовима, Јову Бланушу и Јандру Зобеницу, који су пре два месеца “пребегли” из партизана у четнике, и ми их прихватили као браћу. Они су имали задатак да одржавају везу са Маријом и да примају наређења само од ње. Њихова главна дужност је била да сачекају док партизани монтирају главни напад на четнике у Доњем Лапцу, па да онда поубијају с леђа што већи број четничких старешина и на тај начин да обезглаве многе четничке јединице у најкритичнијем моменту борбе. Обојица су били одрасли младићи свесни свог задатка, али кад сам послао моје борце да их ухапсе и потом суочио са Маријом они су ударили у плач.

—Ми смо због наших фамилија морали да чинимо оно што нам Партија наређује, — правдали су се кроз плач. Нисам знао шта да радим ни са Маријом Балаћ ни са овом двојицом младића. Ово је био још један случај да се нађем у прилици за коју нисам био спреман. Радило се о животима троје Срба. Помишљао сам да су партизани, можда, у наше редове убацили већи број оваквих људи и жена, па ако у овој прилици не поступимо драстично, да ће једна будућа ноћ да прогута и моју бригаду и мене. И Марија Балаћ и Јова Блануша и Јандре Зобеница су тражили да остану у четницима и да се са нама даље боре, али ја више нисам могао ни смео да верујем оваквим лицима, јер су ми друга двојица партизанских агената, које сам недавно ухватио и пустио, касније поручили да не верујем кад ми ко од ухваћених важнијих партизана рекне да хоће да остане у четницима, наглашавајући да нарочито не поверујем изјавама оних који су у партизанској обавештајној служби. “Партија обучава и нарочито скреће пажњу својим шпијунима да употребе тај трик ако кад буду ухваћени”, опомињали су ме они. Били су ми, ваљда, благодарни за поклоњене животе, јер су знали да би као шпијуни у рукама које било друге војске били убијени. Не знајући шта да чиним, послао сам хитан извештај команди корпуса и тражио упутства. После два дана вратили су се курири са наређењем да сва три ухваћена шпијуна буду осуђена на смрт стрељањем. У наређењу је стајало да се позове народ из околних места на један скуп и да му се каже зашто су ова три шпијуна осуђена на смрт. Сва три агента су изведена на српско гробље у Доњем Лапцу, стрељана и гробови обележени да би их њихови сродници могли наћи. Пре стрељања Марија Балаћ се држала хладно и прибрано, а младићи плакали све време, молећи да им се опрости живот. Међутим, то право није било у мојим рукама, него у власти корпуса чије сам наређење имао да извршим. Тек у последњем тренутку пред извршење казне Марији је канула једна суза, можда суза покајања или суза жалбе за животом. Ја сам тек после овог стрељања размишљао о томе како је Партија можда баш и хтела да ми откријемо ове шпијуне и стрељамо их да би могла међу својим осталим

борцима да проспе пропаганду да четници стрељају људе који побегну из партизана у четнике. И заиста, после стрељања тројице шпијуна број бекстава партизана у четнике се нагло смањио.

КРОЗ НОВЕ БОРБЕ БЕЗ ПРЕДАХА Опет смо били приморани да 28 јуна 1944 кренемо у правцу Каменског, Бијелих Потока и Вркашића, а већ 2 јула били смо у нападу у правцу Залешевице, Мазина и мог родног Брувна, при чему успевамо да заробимо целокупну комору Шесте партизанске дивизије,која је била на путу за Босну где је оперисала Шеста дивизија противу четника. У товарима коморе нашли смо око 50 закланих свиња, 10 буради масти, 5 буради маслиновог уља, око 1.000 кг. шећера и близу 3.000 хлебова. И овом приликом смо поново и недвосмислено утврдили да је овај сав материјал достављен партизанској команди из Загреба, јер су се на кутијама, џаковима и сандуцима налазиле загребачке ознаке. И овај случај је још више посведочио наша ранија поуздана уверења да КПХ најтешње сарађује са Владом НДХ и усташким организацијама у Загребу у борби противу четника. Пошавши према Висућу и Удбини ми смо 6 јула 1944 наишли на јаче партизанске снаге, па је у борбама било 15 погинулих, 20 рањених и 4 заробљена партизана. Међу заробљенима био је и један комесар чете. Рањене партизане смо спустили до једног потока, где је било неколико жена које су прале веш и оне превиле и прихватиле рањенике, а ја са јединицом изашао на узвишенији терен да у долини не бих био опкољен од партизана. Поред наређења да прихвате и превију рањене партизане, наредио сам женама да нађу начин за њихово пребацивање до најближе партизанске команде, пошто су они, на питање да ли који жели да остане код четника, изјавили да би остајањем настрадале њихове фамилије, с обзиром да су се налазиле на партизанској територији и биле стварно нека врста таоца и гаранције да ће борци остати у партизанским редовима. Дешавало се више пута да су ликвидиране читаве породице због неког њиховог члана који је остао код четника. Од заробљеника повели смо само комесара, а остале пустили да иду кућама. На жалост, рањене партизане, које су жене превиле и пребациле до најближе партизанске команде, комунисти су пострељали зато што нису хтели да дају лажне изјаве како четници муче и кољу рањене и заробљене партизанске борце. Они су осуђени на смрт као “четнички сарадници” и пострељани у Подлапачи, и потом закопани у заједничкој гробници.

Десетог јула ишли смо ка Бијелим Потоцима, Вркашићу и Кореници и сусрели само мање партизанске делове. У лаким борбама погинула су 2 н заробљена 7 партизана. Све заробљене пустили смо да иду куд желе, јер ниједан није изјавио да жели да остане с нама. И они су се изговарали исто као и они заробљеници пре њих, тј. да ће им комунисти побити фамилије ако остану са четницима. Они су били сви Срби и није био други избор него да их пустимо да иду, али им је напоменуто да ће бити стрељани ако се поново ухвате у борби као партизански борци са оружјем у руци. У ствари, та претња је била само застрашивање, јер смо дотада многе партизане заробљавали по неколико пута и увек пуштали, изузев агената-шпијуна, као и оних за које смо поседовали непобитне доказе да су оптуживали и терорисали српски народ по селима. Таква пракса је била уобичајена за све време рата у оквиру Динарске четничке дивизије. Враћајући се у базу успут ме је зауставио неки старац и запитао: — Болан, синко, кажи ми рашта се ви четници борите? Признајем да ме је то неочекивано питање изненадило и прилично збунило, али сам се некако брзо прибрао и одговорио: — Стриче, ми четници се боримо за Краља и Отаџбину, како то стоји написано на свим нашим ознакама и на нашој застави. —Е, мој синко, и ја сам се борио за Краља и Отаџбину у Првом светском рату као солунски добровољац из Америке, али то није било доста, као што и сам видиш данас. Видиш ли шта смо доживели од наше тзв. браће Хрвата које онда ослободисмо уз велике жртве ? — завршио је убоги старац са очима препуним неизмерне туге. Покушавао сам затим да му објасним потанко циљ наше борбе, али сам осећао недостатак идеолошке спреме за то. Муњевитом брзином прелетео сам мислима по прошлости не би ли се домогао одговора који би задовољио старца и у том домишљању сам се дотакао комунистичких лажи и њихове отровне и зле пропаганде. —Комунисти обећавају тракторе и авионе који ће нам засејавати њиве и узбирати плодове, а ти сам, стриче, добро знаш да по овим судланицама

плодне земље и по овом кршу и камењу једва и волови пролазе, а камоли трактори. Они обмањују народ голим лажима и магленим неостварљивим обећањима, а ми четници покушавамо да тај исти народ уверимо да мора сам о себи да брине, као што је то овде одувек бивало, јер у овим убогим крајевима живот неће никада бити лак ма ко дошао на власт. И да тај народ убедимо да не треба да лута и дивља по маглуштинама туђих немогућих идеја, као што је била нечија идеја о нашем тзв. братству са Хрватима, од којег није ништа досада било нити ће икад бити. Нашу српску кућу треба сами да кућимо, чувамо и осигурамо, и да са њом, каква год била, будемо задовољни. Ето, мој стриче, то би био наш циљ, прост, разумљив и доступан, — завршио сам, а добри српски старац је климао главом у знак одобравања. Петнаестог јула 1944 пошли смо ка Калати и Кулен Вакуфу, а затим, 20 јула ка Кестеновим Коритима и Бушевићу. Кроз настале нове борбе успевали смо да прођемо без жртава насупрот партизанима који су увек имали и мртвих и рањених и заробљених. Преко нашег српског народа сазнавали смо за све партизанске покрете, јачину снага и положаје, док су они, поред највећих напора, ретко добијали тачне податке о нама. У ствари, у највећем броју случајева, они су о нашим акцијама добијали обавештења кад је било касно да се искористе, било кад смо били у изненадном налету, било после борбе. Са мањим предасима били смо стално или у покрету или у борби, не допуштајући партизанима да се оријентишу, среде, попуне и одморе. Тако смо 25 јула кренули према Бубњу и Мартин Броду, а 30 јула ка Купирову, Каменском и Бијелим Потоцима, да 2 августа предузмемо чишћење партизана у простору Бироваче и Днопоља, а већ 5 августа да нападнемо, разбијемо и прогонимо партизанске јединице у реону Присјеке, Доброг Села и Брозовца. Налетали смо као осице, задавали ударце, па се измицали или прогонили непријатеља и ишли даље. Таман би се партизани усмерили покретом у циљу пружања помоћи у једном правцу, ми смо их већ угрожавали на другом месту, наносећи им штете и губитке, растројавајући их и деморалишући. Тако је минуо цео август у тој врсти борбе, у типичним герилским акцијама, у смишљеним покретима, изненадним препадима, дању и ноћу, без обзира на временске прилике. У тим нашим успешним операцијама највише нас је забрињавало све учестаније дотурање оружја и

осталих ратних потреба, које су Енглези бацали партизанима из ваздуха, и које смо ми све обилније пленили скоро у сваком сукобу са партизанима. Двадесет шестог августа су партизани сконцентрисали већи број јединица и напали Грачац и Вучипоље, потиснули четнике и под јаком ватром принудили да се повуку у један тунел, који су потом без застоја нападали и све снажније притискивали, али нису успели да га заузму све до 29 августа. За партизане је ово представљало ретку и давно ишчекивану прилику да униште једно јако четничко упориште у Лици, па су са доведеним појачањима и великим бројем довучених тешких оруђа успели да потпуно опколе Вучипоље. Да би помогли опкољеним четничким деловима у Вучипољу, по наређењу штаба Корпуса кренула је моја Четврта бригада са једним батаљоном Треће бригаде и Одредом Петра Ђиласа убрзаним маршем ка Вучипољу. Сабрали смо се у Великој Попини и наставили у три колоне: батаљон моје бригаде, са којим сам и ја био, ишао је правцем села ПодљутиШупље Брдо-Камара; батаљон Треће бригаде кретао се брдима Виле и Тремзина, а Одред Петра Ђиласа преко села Лабуси. Батаљон Треће бригаде је потиснуо партизане са Тремзина, а мој батаљон их је натерао у бекство са положаја на Камари. То су била два брда која су тактички доминирала Вучипољем. Под притиском наших опседнутих јединица изнутра и налетом придошлих снага споља, деморалисани партизани су се 30 августа дали у панично бекство. Тако је разбијена партизанска опсада Вучипоља, која је претила да уништи једно важно четничко упориште и знатан део снага у њему. Вративши се из Вучипоља дознали смо да су 1 септембра јаче партизанске снаге напале Одред Петра Ђиласа, који је био у селу Купирову, али је Ђилас противнападом растерао нападаче, при чему је заробио 3 партизана и запленио 1 пушкомитраљез са већим бројем пушака и знатном количином муниције. Заплењено оружје и муниција били су енглеског фабриката.

ПОПОВ КОЊ У лето 1943, у борби између четника и партизана на Уништима, где су партизани успели да изненаде четничке јединице, услед велике пуцњаве и експлозије једне бомбе која је поред њега пала, поплашио се коњ војводе Ђујића, па се отео и појурио ка партизанском положају. То је био врло леп и добар коњ, и Војводу много пута проносио од положаја до положаја по узбурканој Тромеђи. Видећи да ће да оде међу партизане, неки четници су почели да нишане у намери да убију коња да не би пао у партизанске руке, сматрајући да би била срамота за четнике да ат њиховог команданта буде заплењен од непријатеља. Међутим, Војвода је забранио да се пуца на животињу више из сентименталних разлога, јер му је овај коњ много пута био од велике користи и помоћи, проносећи га по сваком времену и по најтежем земљишту свуда тамо где је његово присуство било од особитог значаја. Тако су партизани успели да се домогну Војводиног парипа, па су, као и све друго, и ову питому животињу искористили да окрилате своју пропаганду, и да то прогласе својим великим успехом у борби против четника. У том смислу Партија је сазвала 8 км. југоисточно од Удбине у селу Андићу велики омладински збор са циљем да омладини прикаже свој велики успех у борби на Уништима и да покаже значајног заробљеника-поповог коња, кога су заробили “у крвавој борби са четничким издајицама”. После многих говора, у којима су оратори од заробљавања поповог коња направили историјски датум и представљали ствар као значајан догађај у народноослободилачкој борби, један од присутних, Обрад Радочај, је упитао једног партизанског старешину шта би они тек радили да су нешто ухватили Попа уместо његовог коња. Простосрдачни и невини Радочај није могао ни да наслути да ће га за то питање неколико дана доцније Партија оптужити “за саботирање народно-ослободилачке борбе”, осудити на смрт и обесити у Удбини.

КАКО ЈЕ РАСЛА РЕВОЛУЦИЈА Док смо ми, српски лички сељачићи, певали српске песме и препричавали српску историју поред стада на Равној Чемерници, великом пашњаку северне Лике, дотле су на сасвим другој страни нашу судбину кројили подједнако: искрени револуционари, којима је идеја Југославије одузела нешто што им је било веома драго, салонски комунисти, чаршијски зеленаши, словеначки клерикалци и повампирени франковачки елементи, који су деловали кроз две струје — усташку и комунистичку. У ствари, у то време није било толико важно ко је ко, него је било важније ко је шта хтео. У том шареном друштву су били великим делом млађи људи које је захватила револуционарна мисао једне или друге врсте, неке зато што су искрено осећали потребу за нечим бољим и приснијим, него што им је држава — Прва Југославија обећавала, а други, пак, су били револуционари зато што је у то време то била мода. Неки појединци од ових су били криминално настројени елементи, који су, у револуционарним покретима неконтролисаних гомила и сукобима, тражили терен на коме ће да се иживљују и дају одушка својим криминалним инстинктима. Понеки од ових, међутим, као да сами нису знали шта би хтели, па су прилазили оној револуционарној групи са којом су најпре дошли у додир. Такав један је био и Иво Лола Рибар, татина и мамина маза, син др. Ивана Рибара, познатог предратног политичког човека у Југославији. Рибари су пореклом Срби. Стари Иван је производ мешовитог брака и тако постао Хрват, иако је као политичар углавном деловао у крајевима где су Срби били у већини и провео знатно време живота у српској Војводини. Имао је два сина, и то опет из мешовитог брака, Јурицу, даровитог сликара, и Иву (Лолу). Иво Лола Рибар је имао у свему “буржујске” манире и био господско дете. Био је веома размажено дете, оно што би код нас казали материна маза. Био је интелигентан младић и много је читао. Не би се могло рећи да је ишло “од оца на сина”, иако је стари Рибар био са др. Плећевићем “леви демократа”. Баш напротив, “отац је прилазио сину”. Већ у раним годинама студија нагињао је “улијево”, јер је често упадао у таква друштва. Као дете научио је да говори француски и лако је стварао пријатеље, и под утицајем неких старијих студената, тзв. вечитих апсолвената, постао члан Комунистичке партије кратко време пре рата, и кад је Броз затражио од Милована Ђиласа да предложи неког поузданог младића као представника

омладине и за вођу СКОЈ-а, Ђилас је предложио Иву Лолу Рибара. За неке старије комунисте било је чудно да је неко ко је тек постао члан Партије био одмах предложен на тако важан положај као што је било вођство СКОЈ-а, тим више, што је Лола био познат као “господско дете”. Међутим, Партија је имала два разлога за ово: (1) Лола је био размажен син једног од југословенског режима маженог политичара; (2) говорио је течно француски и могао, као поуздано оријентисан левичарски, под штитом очевих угледа и веза, слободно да одлази у Француску по “конкретним” задацима, јер је режим на њега гледао као на “татиног” сина и “салонца”, па је као такав био у могућности да чини шта хоће и да се креће куд жели. Био је салонски комуниста. Међутим, Лола, не зна се из којих разлога, или на своју руку или по налогу некога у Партији, што до данас није разјашњено, почео је да се састаје са Секулом Дрљевићем, познатим црногорским сепаратистом. Из тих разлога је у то време оживела прича, да је Партија већ тада имала у свом главном плану расцеп Србије у што више парчади. У том плану Секула је можда могао да игра извесну улогу, јер је био познат као страшни противник “Србијанаца”. Не само што се састајао са франковачким елементима (Томајић, звани “Пјагула”, Половић и други), што је било и разумљиво, јер је Секулин главни пријатељ био познати, иако је настојавао да то донекле прикрије, непријатељ Срба адвокат Бертић, Дрљевић је имао крајње нетрпељив став према Србији и “Србијанцима”. Мање је било разумљиво што је Секула још више настојавао, ваљда што му је ипак било теже, да ступи у везу и са левичарском напредном омладином. Била је “јавна” тајна да код Секуле навраћају на “кафу” и истакнути левичарски студенти, као Соња Маринковић и други, па чак и средњошколска омладина. Било је и његових ужих земљака из Црне Горе који су тамо навраћали. У том “трагању” за омладином, из непознатих разлога, Секула је преко једне младе средњошколске ученице Трговачке академије позвао на “кафу” и личкокордунашког студента на Београдском универзитету Јоцу Еремића. Еремић је то онако кордунашком тврдоглавошћу категорички одбио: — Не идем ја тамо где су чести гости они шта носе “ЖАП” на реверу испод капута. — (ЖАП је значило “Живео Анте Павелић”, а кад им је то неко замерио, онда су рекли да та три слова значе “Жао ми је Ако Погинем”).

Али се на томе није завршило. Једне вечери је Еремић навратио код “Црне мачке” на ћевапчиће код “чика” Паје и успут је видео код једног стола, за којим су седела два “старија господина”, једну ученицу Трговачке академије где са њима нешто разговара. Пошто се Јоца са њом добро познавао, пролазећи он јој је више у шали добацио: — Шта ти овде радиш, ако те виде професори нећеш се добро провести, — и продужио за један празан сто. Та млада ученица је била без родитеља и Дрљевић јој је био “тутор”, па је ту дошла чисто ради фамилијарних ствари. Њу је Дрљевић упитао за Еремића ко је и кад му је рекла они су обадвоје убрзо дошли код Еремићевог стола и ту их је она упознала. Секулин пријатељ је остао сам за својим столом, а то је, у ствари, био адвокат Бертић. Дрљевић је више као у “шали” благо пребацио Јоци што није дошао на “кафу”, и како он дословно рече: На “кафу” коју Марија лично “пече”, и притом реч “пече” нарочито нагласио. — Ви, господине Дрљевићу, као да сте из Босне, кажете “пече”, а ми у Лици кажемо “сварити каву”, — одговорио је Еремић, па је на ту примедбу Дрљевић отпочео са заносом да прича о вечитости Црне Горе, о Ловћену, о Његошу, итд. Затим је био усхићен кад му је Еремић рекао шта су о Његошу писали Милан Решетар, Павле Поповић, Брана Петронијевић, Николај Велимировић и други. Ваљда да би узвратио Јоци, Дрљевић је рекао да је једном, у друштву са професором универзитета др. Баленом и адмиралом Маријашевићем, било говора о омладини, и да др. Бален о Еремићу има најбоље мишљење, па је затим наставио да говори о Адамовој скромности, Милановим елементима величине, Светозаревој борбености, и као да он, Еремић, као син оног краја, поседује све ове врлине. — Значи још ми недостаје Валеријанова обдареност, па да постанем калуђер, иако се у нашем крају људи, и код живе жене, ожене више пута, — одговорио је Еремић и са осмехом додао: — Још мало па у једној особи “Браћа Карамазови”.

За тренутак, уз пристојно извињење, Дрљевић је само за један минут отишао за Бертићев сто и врло брзо се вратио. Али тада је настала нека врста “лома”. Дрљевић је почео да даје неке савете рекавши: —Ви православци из Хрватске треба да нагињете Загребу, а никако Србијанцима, — на шта га је Еремић прекинуо и казао: — Зашто Ви, господине Дрљевићу, кажете православци из Хрватске, а не кажете Срби? —Чуди ме то Ваше питање кад знате да су Вам Србијанци и оца пре времена пензионисали, — дословно је одговорио Дрљевић, па се Еремић насмејао и рекао: —Откуда то, јер то није тачно, пошто је мој отац сам затражио пензију. Затим, кад је Јоцо увидео да Дрљевић зна о њему више него што је сам о себи знао, скренуо је разговор на друге ствари и растанак је био врло учтив, са напоменом да ће се опет видети, што више никад није уследило. Неколико дана доцније Лола Рибар је упитао Јоцу, што значи да га је Дрљевић обавестио о састанку, шта мисли о Дрљевићу, и Јоца је хладно одговорио: —Исто што и прије. Стари Рибар је одиграо важну и значајну улогу у успону комуниста на власт у Југославији, нарочито председавањем АВНОЈ-у, а његов изданак Лола је, уз то што је био секретар СКОЈ-а, постао и члан ЦК КПЈ и за време рата као члан Врховног штаба несметано одлазио у Загреб, иако су му мајку јеврејског порекла стрељали Немци. Кад је Броз издао налог да Лола буде ликвидиран, у исто време је погинуо и Лолин брат Јурица, па је Тито наредио да обојици буду дате све посмртне почасти. Стари Рибар је знао да је Лолина погибија била намештена од стране Броза, али је ћутао и кад је дошло до Другог заседања АВНОЈ-а, стари Рибар је само отворио заседање и одмах се повукао, те су даље заседање водили потпредседници. Ово је била једна врста немог и скривеног протеста старог политичара, који, из принципа доследности, није хтео сада да руши оно што је тако издашно помагао да се створи.

Током рата, док је био жив, при одласцима у Загреб, Лола се често сусретао са Едвардом Кардељом, који је, као и Лола, много пута за време рата несметано долазио у Загреб као члан Словеначке клерикалне заједнице и као велики мрзитељ Срба, па је усташама годило да га пусте да се слободно креће. Само име Кардељ има италијанско порекло (Cardelli). Он је био по професији учитељ и у Русији је похађао највише комунистичке школе. За време Брозовог боравка у Русији био је нека врста његовог ментора (саветодавца). Кад је пред сам рат реорганизован ЦК КПЈ Кардељ је постао његов члан, а за време избора 1938 године Кардељ је био веома активан и, као сви остали комунисти, из партијских разлога и интереса, радио за победу Удружене опозиције. После, кад је образована влада Цветковић-Мачек, затворена је Кардељева жена Пепица, а сам Кардељ се склонио испред власти. Он је тада носиоцу Удружене опозиције др. Влатку Мачеку написао оштро писмо у коме га је опомињао да је издао оне који су за њега радили. Због заслуга и оданости Партији, чак и онда кад она буде из својих редова очистила “стару гарду”, Кардељ ће да остане на снази. Он ће остати једини преостали “Колумбусовац” који је заменио попа Корошеца, без кога се није могло ништа да започне кад се односило на Словеначку.

ГДЕ ЈЕ СРЦЕ ПОБУЊЕНИЧКОГ КРАЈА Кордун је сматран једном од тврђава партизанског покрета не само у Хрватској већ и у целој Југославији. На Кордуну је проглашен “устанак народа Хрватске”; на Кордуну, на Петровој Гори, је образован партизански Главни штаб; за време рата на Кордуну су се најдуже налазила разна партизанска руководства; Кордунашки партизански одред је истицан као узор оданости тзв. НОП-у. Тако је то наоко изгледало све до пролећа 1944 кад је избила побуна на Кордуну (Еремића и другова). Тада је Кордунашки партизански одред показао где је стварно срце тога побуњеничког краја. Преконоћ се тај Одред “одметнуо” у шуму и громовитим ударом све затресао, па иако је Тито употребио све расположиве снаге да ту побуну угуши није успео. Мада под тешким околностима, знатан број бораца, искусних старих ратника, успео је да се пребаци на четничку територију и да буде главна ударна песница опет Кордунашког одреда, али сада Кордунашког четничког одреда. У њему су се опет нашли заједно стари знанци: Ђуро Матијевић, благе нарави, али са великим ратним искуством способног старешине; Јанко Срдић, фамозно храбар, кога су његови саборци и старешине, не без разлога, звали “Јанкић ватра”, и који је био старешина огромног искуства и способности; Нинко Христић, који је био и међу јуришлијама и међу певачима први; Милић Цвијановић, скоро дете, које је у својој петнаестој години живота узело пушку у руке. Са овима су били многи други, прекаљени и испробани борци: Мићо Ивошевић, Ђуро Томић, Момчило Томић, Пајо Матијевић, Милош Гријаковић, Милић Пушкар, М. Вучковић, Ђорђе Чика, Ђуро Самарџија и други. У једној од првих тешких борби као четници изгубили су животе: Нинко Христић, Пајо Матијевић, Ђорђе Чика, Ђуро Богдановић и поручник Сава Ненадић. Поручник Ненадић је могао да оде у своју Лику одакле је био родом, јер су тамо биле много јаче четничке снаге, али он то није учинио, него је остао на Кордуну и својом погибијом цементирао “вечиту неразлучивост” Лике и Кордуна, као и осталих крајева српске Крајине. Јоцо Еремић је извршио побуну 24 априла 1944, а већ 25 априла ноћу је одржао конференцију на Корани, на Вељуну, изнад Велимировића млина, на којој су, поред осталих, присуствовали и Стево Косановић (Јабучар), Илија Жегарац, Вељко Кораћ, Никола Ромчевић (Осула) и знатан број других, чија

је судбина била да потом остану на родном тлу и да живе под комунистичким терором. Ту је Еремић предложио да се одмах образује војна јединица. По завршетку конференције Еремић је са Бранком Крајновићем продужио за Слуњ, где је одржао конференцију са Љубом Вујичићем и другима, и одатле продужио за Примишље, а Крајновић је отишао за Плашки. У Примишљу, на Мрежници, у млину Рафаила Божића, Еремић је одржао конференцију са Вајом Тумаром и још четворицом људи и док је тај састанак трајао тим правцем је наишао ППК батаљон јачине 240 бораца у потрази за побуњеницима. Млинар Божић је успео да одврати њихову пажњу од млина. Из Примишља Јоцо је отишао за Тоболић и са још неколико људи одсео у кући Бегових. У том моменту, док Јоцо и његови људи нису још такорећи ни сели у кући, наишла је Пета партизанска бригада у пуном саставу, али нису преметали кућу. Тада се из Плашког вратио Дацо Бегов и саопштио Јоци да је цела Осма партизанска дивизија у покрету са наређењем да уништи побуњенике. Из Тоболића су Јоцо Еремић, Мићо Брниловић и Јован Тумара отишли натраг за Тржић и у току пута сустигао их је лугар Јукац, да јави Еремићу да један партизански батаљон претреса цео терен око реке Мрежнице, па је Еремић тада отишао за Шикару у Тржићу и тамо основао језгро Кордунашког четничког одреда. Одмах после тога, Одреду се прикључио Игњатија Капељ као и Милан Јајић са групом Примишљанаца, и после тога одмах и Никола Јузбашић. Ђуро Брниловић је у то време био курир IV партизанског корпуса и већ 30 априла се припојио Кордунашком четничком одреду.

НЕ БОЈЕ СЕ СМРТИ Једне касне вечери пролећа 1944 стајала је пред хрватским партизанским форумом Кордунашког партизанског подручја једна група “покајника”, који су дошли да пред Вецом Хољевцом искажу покајање за рад против народноослободилачке борбе. По ратном речнику ово су били издајници. По личној вољи и савести они су једно време били чланови побуњеничке групе, коју је у партизанским редовима организовао и водио нико други него Јоцо Еремић, командант Кордунашког партизанског подручја. Еремић је био један од оних бунтовних духова нашег времена који нису могли да мирују. Син Лике и Кордуна (родитељи су му из Лике и Кордуна) он је осећао за Српство на један свој сасвим посебан начин. Као дечак је провео време наизменично у Лици и на Кордуну. Хтео је да србује, али га је понешто увек спречавало. Некад су за то били криви Хрвати, а некад Краљ Александар. Русију је примао без резерве. Имало је то трага такорећи још из основне школе и нижих разреда гимназије. Кад је за професора госпићке гимназије дошао Акриф Шеремет развио је делатност и међу најмлађима, такорећи међу децом. Релативно кратка “професура” Акрифова у Госпићу оставила је траг на три школске генерације. Из најстарије ће изаћи и Јакоб Блажевић, из средње и Ђуро Станковић, а из најмлађе и Јоцо Еремић. Зато је Јоцо тражио нешто што би дало одушка његовој српској души. Стога кад се једног дана нашао као студент на Београдском шумарском факултету и упознао револуционарце, који су свој рад базирали на основи иза које је стајала “мајка Русија”, која је за Јоцу уз то била и мајка православља, он је осетио нешто привлачно у овој новој акцији. Мислио је, можда ће ту наћи одушку свом Српству, које није могао да испољи ни међу Хрватима ни међу Југословенима Краља Александра. Нагли успон Хитлеровог Трећег Рајха, нарочито после аншлуса (присаједињења) Аустрије Трећем Рајху и посебно мирно гледање оних који су гарантовали “независност” Аустријске Републике, наметали су једини спас, по мишљењу тада младог студента Београдског универзитета, од моћне Русије, снажне и вољне да спречи германско надирање, а уз то она је, по мишљењу младих идеалиста, представљала узор социјалне правде и била прва земља социјализма. Посебно после чехословачке кризе, кад је Хитлер

расчеречио Чехословачку по пристанку савезника (Енглеске и Француске), Еремић се јавио у чехословачко Посланство за добровољца у борби против Хитлерове Немачке. По својој природи Еремић је био приступачан човек, како ће то много година доцније и сами комунисти писати, био је добар друштвен козер. За њега, такође, није било тешко успостављање додира са људима, и увек је деловао отворено и искрено, са истином изнад свега. У ствари, био је искрен у свему што год је радио. Имао је необичног смисла за организовање људи, био је благ, али је у исто време знао да бива и оштар кад би људи погазили реч коју су му једном дали. Јоци Еремићу су усташе заклале оца и брата, као и ујну Милку Јерковић са петоро деце. Ујнин најстарији син Мирко је био управо те године завршио осми разред гимназије у Госпићу. Еремићевог тетка, Александра Бобића, познатог глинског трговца, заједно са сином Бранком, студентом, усташе су заклале у глинској цркви. У ствари, Јоци Еремићу су усташе заклале сву најближу родбину, и са очеве и са мајчине стране, укупно 92 особе. Па ипак, Јоцо Еремић није био кивни крвни осветник, него је веровао у правду, и у сваком друштву у коме је живео понашао се као човек у чијем животу правда игра значајну улогу. Кад је једном ушао дубоко у партијски организацијски рад, Партија је чинила све могуће напоре да га користи као способног организатора. Говорио је одлично француски, немачки, италијански и руски. Међутим, већ у првим данима рата Еремић је, супротно ономе што је негда мислио, почео да увиђа да ће у партијској организацији “Мајке Русије” моћи мање да србује него што је могао у Александровој Југославији. Покушавајући да исплива из ситуације у коју је сам себе добровољно увео и да у њој не потоне, он је планирао сваки свој покрет и у тим покретима главни циљ му је био да спасе што више Срба од крвничке хрватске комунистичке руке, а да у исто време себе не компромитује и изгуби позицију са које би могао успешно да делује у спасавању Срба. Кад су хрватски комунисти у току 1942 започели да намећу своју контролу једној по једној од четничких војних јединица, које су учествовале у првим четничким устаничким борбама, Еремић је стао да размишља о

контрареволуцији. Био је сам и морао је да делује против масе која је била извежбана у контрареволуционарним активностима, али је, поред свега, успео да у року нешто мање од две године организује снажну групу побуњеника у партизанским редовима. Кад је управо требало да изведе пуч и да њим потресе цео хрватски партизански систем, појавили су се покајници у његовим редовима и отишли Веци Хољевцу да му кажу све што знају. Ову покајничку групу Јоцо Еремић није осуђивао онако како би се то могло нормално да очекује кад је у питању издаја. То су све били Срби који су у своје време видели, као што је и он сам видео, да је партизански покрет постепено постао чисто проусташка ствар, па су хтели да ствари окрену у корист Срба, а не против њих. Међутим, многи други фактори су играли и те какву улогу и збунили ове људе до те мере да су изгубили не само морал него и главу. Руси су прилазили својим снажним армијама југословенској граници; Италија је капитулирала и њена војска, која се налазила на територији Југославије, предала је све своје оружје хрватским партизанима; Савезници су се одрекли Драже Михаиловића и четника, и помагали хрватску партизанску војску и покрет пуном мером; Краљ Петар II се одрекао Драже и позивао четнике да се предају партизанима и ставе под команду Јосипа Броза; на хиљаде бивших усташа и домобрана је прилазило партизанском покрету појачавајући његову војничку моћ, док су четници били остављени сами себи и губили многобројне борце у борбама на све стране. Зато је било големо чудо да је у партизанском покрету било оних који су били решени да га оставе и да у њему напусте себи осигуране позиције и да прелазе у четнике за које је ситуација изгледала више него слаба, такорећи очајна. И заиста, требало је имати праве српске куражи да неко у то време пребегава из партизана у четнике. Морала је код ових људи да постоји страшна моћ осећања љубави према Српству кад су били решени да оставе за себе скоро осигурану добру будућност у партизанском покрету и да дођу на искушења на каква су често кроз историју ишли они који су сачували Србију од поколења до поколења. Јоцо Еремић је успео на време да сазна за издају у побуњеничким редовима и пређе за Тржић, где је имао организовано једно јако наоружано одељење, и да се онда одатле пребаци на четничку територију. То је била ноћ 25 априла 1944 године. Са Еремићем су се пребацили на четничку територију

и многи други чланови побуњеничке организације унапред одређеиим правцима. Те ноћи прешли су у четнике: Ђуђа Шумоња, Стево КосановићЈабучар, Милан Баста, Мићо Павић, Ђуро Матијевић, Јанко Срдић, Милош Гријаковић, Тоде Затезало-Шорга, Лазо Вишњић, Милан Јајић, Јово Тумара, Мићо Ивошевић, Момчило Томић и његов отац Ђуро, Милић Цвијановић, Ђуро Самарџија, Игњатија Капељ и многи други. Међу овима су били комесари група одреда, команданти батаљона, командири чета и борци који су сви подједнако осећали и били вољни да се жртвују до краја за оно у шта су стварно веровали. Комунистичка партија Хрватске није губила време у организовању ратног судског процеса на који ће да изведе побуњенике који нису успели да пребегну на четничку територију, него су пали у руке хрватских партизана. Ово ће уједно бити забележено као највећи судски ратни процес у историји НОБ-а. То је био тзв. Горњо-Будачки процес, на коме је, између многих других, било суђено и Јоци Еремићу, Стеви Косановићу-Јабучару, Ђуђи Шумоњи, Љуби Вујичићу, Илији Жегарцу, Велжу Кораћу, Марку Мркићу, Милану Момчиловићу, Мишану Напијалу, Николи Видовићу (шефу обавештајног центра за разлику од Николе Видовића који је постао командант Кордунашког партизанског подручја после Еремићевог пребегавања у четнике), Милици Стојић-Вујичић (члану Завнох-а и члану ОК КПХ за Карловац), Драгићу Бунчићу, Милкану Маслићу, Душану Балчину, Јовану Балчину, Љуби Мартиновићу, Милићу Напијалу (син Мишана Напијала) и многим другим. Суд је сачињавао судски колегијум од десет судија, а председник суда је био Богдан Орешчанин. Између осталих чланова судског колегијума били су: Никола Видовић (командант Кордунашког подручја), Мишо Шумоња, Миле Мартиновић и други. Државни тужилац је био Душко Бркић, а народни тужилац Ћаница Опачић. Ово је био суд Четврте корпусне области и по дотадашњој пракси, што је важило као неки закон, председник овог суда је требало да буде комесар Корпуса Вецо Хољевац. Међутим, ово је било суђење Србима, јер међу оптуженима није било ниједног Хрвата, и знало се унапред да ће главни оптуженици бити осуђени на смрт. КПХ је сматрала непрактичним да председник суда у таквој једној ситуацији буде Хрват. Тако је за председника суда постављен Богдан Орешчанин. У историји ће тако

изгледати да су Срби убијали Србе. Партија је поставила и три браниоца који су оптужене више теретили него бранили. Ови су били Милутин Кошарић, Стево Томић и Иво Амулић. Иво Амулић је био Хрват и за КПХ најважнији члан овог суда. Он је био члан ОК КПХ за Карловац, а пре тога и члан обласног комитета за Далмацију. Пошто је на овом суду био једини Хрват, Партија је преко њега и оперисала, јер није веровала ником другом од судског особља зато што су били Срби, иако су од њих многи били потпуно одани Партији и били убице толиких Срба за рачун Партије. КПХ није никад ниједном Србину веровала, без обзира ко је он био и шта је за Партију све урадио. Тако је овде Амулић контролисао све остале на суду, а њега је контролисала Партија. Ово је била партијска “контрола над контролом”, како је Партија уобичајено оперисала у критичним моментима. Овде се радило о једном компликованом и специјалном случају, јер су неки од судија свега неколико дана пре тога певали: Ој, усташе, бежте преко Бића, Ево војске Јоце Еремића ... Зато је за Партију било важно да има контролу над контролом преко Амулића, а увек је, пак, могла да рачуна на Ћаницу Опачића. Ово суђење је било суђење Српству, а не појединцима. Љубо Вујичић је био учитељ и члан Партије још отпре рата. Брат Радан му је убијен од усташа у Благају заједно са оцем, а пре рата је био члан високог партијског форума ОК КПХ за Карловац, и тај Окружни комитет је планирао несрећу и касније дубоку трагедију Срба Кордуна и Баније. Пре него што му је изречена смртна осуда, а знао је да ће бити осуђен на смрт, јер је познавао партијску праксу, Љубо је рекао у своју одбрану: — Оца и брата су ми убиле усташе 1941 године. То је моја остарела мајка некако и примила, јер је била свесна да усташе убијају све што је српско. А како ће сада да прими ово, да ви мене, јединог њеног хранитеља и бранитеља, убијате, ја не знам... Народ у судници је плакао док је Љубо говорио. Једна од присутних жена са Вељуна је у плачу довикнула судијама:

—Ви, усташе, сада убијате нашег првоборца, ваљда зато што се први дигао против усташа! — Хтела је још нешто да рекне, али је организована руља, коју је Партија довела у судницу, почела да урличе и да виче: —Живео праведни народни суд! Док је Вујичић говорио председник и остали чланови суда су гледали у под, као и Ћаница Опачић, а само је Иво Амулић гледао Вујичића у очи и полако се смешкао. Мишану Напијалу усташе су заклале жену и петоро деце. Само му је успео да избегне смрт још преостали син Милић, који је сада заједно са оцем седео на оптуженичкој клупи. Мишан је још пре рата био познат као политички човек и члан Самосталне демократске странке, и био велики пријатељ Адама Прибићевића који га је неизмерно волео и ценио. Кандидовао се и за народног посланика једном пре рата и изгубио је на тим изборима, на којима је Стојадиновиђев кандидат др. Грба добио изборе не на основи већине гласова, него по изборном количнику. Ћаница Опачић је већ тада радио против Мишана под утицајем неких хрватских комуниста. Мишан је био омиљен човек међу српским народом Кордуна и добио је огромну већину гласова, али је свеједно изгубио изборе. Партија је зато морала да буде изузетно опрезна на овом суђењу у односу на Мишана, па га није осудила на смрт, али је зато мало касније нађен мртав сав исечен ножевима. Преживели син Милић је осуђен на робију. Марка Кокира, члана побуњеничке групе, су сасекли на комаде без суда. За неке од судија Партија је припремила исту судбину, као и за неке од оптужених. Миле Мартиновић је био учитељ, млад човек, у устанку од првог дана. Био је наименован за комесара Партизанске бригаде кад је основана 1942 на Кордуну (за команданта је постављен Никола Видовић, такође један од судија). Мартиновић је заузимао високе војне и политичке положаје у партизанима. Кад је добио чин мајора није стављао мајорске ознаке. У поверењу је звао новопроизведене официре “Шириташима”, јер су носили ширите на рукавима. Понеке удворице, као што је био Мишо Шумоња, Мартиновић је звао “подрепашима”.

У пролеће 1943 Миле је још увек био комесар бригаде. Командант бригаде је тада био Петар (Перица) Клеут. Бригада је по наређењу ГШ КПХ у то време водила борбу против четника у Плашчанској долини. Бригада је била потпомогнута батаљоном Гаје Буњевца. Еремић је у то време свратио у штаб бригаде, јер су он и Мартиновић били искрени пријатељи. Еремић је Мартиновића сматрао увек више Србином него партизаном. Управо кад је Еремић дошао у штаб бригаде Клеут је послао писмо четницима и позвао их на предају. Борба је била застала у очекивању четничког одговора. Писмо је потписао Буњевац зато што су га многи четници познавали, јер је био из овог краја. Чекајући на одговор, Еремић, Клеут, Буњевац и Мартиновић су разговарали о свему и свачему. Међу партизанима, ова Клеутова бригада је важила као најелитнија партизанска бригада у целом партизанском покрету. Кад је Јоца у једном моменту упитао Клеута како се осећа као командант најелитније хрватске партизанске бригаде, пре него што је Клеут могао ишта да каже, упао је Мартиновић и казао: — Ово је хрватска бригада колико и моје бабе. У то време бригада је бројала око 1.500 бораца. Пошто им се одужило чекање на четнички одговор, сва четворица су изашла напоље да мало прошетају. Партизани су седели око штаба како који, неки су између себе разговарали, други су се одмарали и ћутали. Као и обично, петорица Хрвата, који су се налазили у бригади седели су заједно и нешто разговарали. Један од њих препознао је Јоцу Еремића, устао и поздравио, и Јоца га отпоздравио. У том моменту је стигао четнички одговор и Клеут је отворио писмо и прочитао. Оно је било веома кратко. Клеут га је дао Јоци и он се насмејао кад га је прочитао. Тада је и Клеут почео да се смеје. У одговору ја стајало: “Ми ћемо се предати, али најпре морате да пошаљете све Хрвате које имате у бригади у јуриш на нас”. У томе моменту је Клеут без размишљања командовао веома гласно: — Јуриш, Хрвати! Петорица Хрвата, која су дотада мирно седела и разговарала, нашла су се наједном у чуду. Погледали су један другог, па онда сва петорица у Клеута.

Јоци је ствар била веома смешна, па је морао да се окрене устрану да га Хрвати не виде да се смеје. И Мартиновић је морао то исто да учини. У ствари, само тројица од петорице Хрвата у бригади су били прави Хрвати. Четврти је био Владо Новаковић, заменик комесара бригаде, од оца Србина и мајке Хрватице, крштен у католичкој цркви и осећао се Хрватом. Пети је био Рафко Табор, у полит-оделу бригаде, Словенац, који је цео живот провео са Хрватима и сматран је Хрватом. Док су ова петорица била тако у недоумици шта да раде, пришао им је Клеут и извинио се рекавши да је цела ствар била једна неумесна шала с његове стране. Неколико тренутака доцније, кад се Мартиновић нашао сам са Еремићем, рекао је забринуто да не зна шта ће све овај рат да реши, али да му се чини да неће да реши српско питање у Крајини, него ће само да га компликује. — Ово мало Хрвата што је с нама и оно мало што их је са Перицом у Лондону, камо среће да су сви у Загребу са Павелићем, — рекао је Мартиновић гледајући неодређено негде у даљину. У том моменту четници су почели са противнападом и Еремић је напустио штаб бригаде, а Клеут је почео да припрема бригаду на повлачење пре него што падне четничка команда “на јуриш”. Два месеца после Горњо-Будачког судског процеса Миле Мартиновић је нађен убијен у једној шуми која се налазила усред територије коју је контролисала КПХ преко својих партизанских јединица. Говорило се да је Мартиновић протестовао после суђења у разговору са старим пријатељем Николом Видовићем о многим неправилностима на суђењу. Државни тужилац на овом суђењу, Душко Бркић, после суђења ће такође уложити протесте код команде Подручја да је суд на много места неправилно поступио. И он ће бити маркиран од Партије за ликвидацију, па је најпре ухапшен и затворен и на крају убијен. Јоцу Еремића, Стеву Косановића-Јабучара и Ћуђу Шумоњу овај суд је осудио на смрт у одсуству. Шумоња ће доцније, тек 1948, поверовати

партизанској амнестији и вратиће се код њих, и они ће тада над њим извршити смртну казну изречену на Горњо-Будачком процесу. После пребегавања у четнике Јоцо Еремић се са својим људством прикључио четничкој групи Илије Влашића у Гацкој Долини, где је формално и образовао Кордунашки четнички одред. Ради лакшег оперисања по партизанској територији Кордуна, Баније и Горског Котара, Еремић је свој штаб одреда већ у мају пребацио у Доње Дубраве, где је већ пре био организовао јаку групу четника, која је мање-више господарила територијом Горњодубравске општине. Док је још Горњо-Будачки судски процес био у току, Еремићеви људи су већ тада упадали дубоко на партизанске територије, покушавајући да прикупе људе и материјал које су морали због издаје да оставе. Ови Еремићеви четници су пркосили смрти као што је мало ко пркосио у то време, јер је ГШ хрватског партизанског покрета баш тада био обратио пуну пажњу Горњо-Будачком судском процесу, као и плановима да што већи број Еремићевих људи уништи. Међутим, ни Еремић ни његови људи нису се бојали смрти. Четничка организација је, нагло и ван сваког очекивања, напредовала. На десетине Срба Горњодубравске општине је прилазило Еремићевој групи сваког дана. Били су то дивни млади људи Лазо Вишњић, Божо Вуцелић, Нико Ребић, Миле Ребић, Милош Ребић и други. Нико се од ових Срба није више плашио смрти, и никад Српство у овим крајевима није дошло до јачег изражаја него баш ових дана. Пре него што је био напустио хрватски партизански покрет Еремић је организовао одличну обавештајну службу. Са том обавештајном службом он ће пратити покрет сваке партизанске јединнце до краја рата. Познавао је партизанску обавештајну службу боље него ико и по томе је умео да организује контрабанду. О свим овим покретима он је обавештавао Милу Маријана, који је онда обавештавао војводу Јевђевића, а он друге четничке команде по Крајини. Половином августа 1944 командант четника у Гацкој Долини, капетан Миле Маријан, је почео са стварањем планова у складу са општим превирањем у четничким редовима у односу на одбрану. Маријан је најпре упутио писмо Јоци Еремићу са обавештењем о плановима концентрације четничких јединица у складу са наређењем Врховне команде. “Дођи ближе!”

писао је Маријан Еремићу. Кордунашки четнички одред је оперисао на широкој територији. Неки су били дубоко на партизанској просторији око Вељуна и Горњег и Доњег Будачког, као и на падинама планине Ралетине, док су други били дубоко на територији према Карловцу, са циљем да посматрају усташке концентрације за које се чуло да се спремају да униште четничку групу у Доњим Дубравама. Једна јача група је крстарила према Горском Котару, преко села Поникве, па до Јосип Дола и Огулина, осматрајући усташке и партизанске покрете у тим крајевима, који су за Кордунашки четнички одред били од виталне важности, јер је туда ишла веза између Одреда и четничког штаба у Гацкој Долини, неких 100 км. према југу. Пред сам крај августа Еремић је примио поверљиво писмо од једне групе својих бивших другова у партизанима, који су, као да нису знали шта се дешава, молили Јоцу да се врати натраг и да ће они, њих око четрдесет на високим положајима у партизанском покрету, учинити са своје стране све што буду могли да осигурају да му се по повратку ништа не деси. “Постоји код нас велика забуна због твог пребегавања у четнике. Ова забуна неће нимало користити онима због којих си ти учинио то што си учинио. Ако треба да се боримо за оно зашта ти инсистираш да се бориш, ми то морамо и једино можемо да радимо изнутра”, написано је између осталог у писму. У писму су Еремићу наведена и два имена за која му је речено да се чува, јер су шпијуни у његовој групи. Међутим, Еремић је то већ пре њих знао и пратио будним оком сваки покрет ове двојице. У ствари, он је ову двојицу и њихове покрете користио за контрашпијунажу. Тих дана Еремић није имао времена да води дугу дискусију било с ким, па је на ово писмо концизно одговорио: “Ја сам увек ценио ваше пријатељство. Ценим још више ваше поверење у мене да вас неком партијском форуму нећу потказати. Било би ми немогуће да овде износим све што ме је болело у партизанима. Ја сам партизанском покрету пришао међу првима. Од почетка био сам вољан да се за њега жртвујем. Мислио сам да ће на крају крајева покрет користити Српству и није ме у почетку тангирало присуство неких Хрвата у том покрету. Ја сам у њему гледао један револуционарни корак путем кога ће Срби-сељаци Крајине

осигурати за себе мало солиднију будућност него што су је имали дотада. Зато сам одмах био спреман на све задатке, као што је био напад на Карловац већ 1941, или примање на себе лично одговорности за отмицу сина италијанског генерала Амброзија, у случају да неки од наших важнијих људи падне у италијанске руке. Али шта се у покрету у то све време дешавало? Дешавало се све оно што није смело да се дешава нити да се деси. За све то смо криви сви, ви и ја, али ми овде не говоримо о томе шта не ваља у томе покрету и шта је мене из њега истерало. Ви знате да су у Карловцу била два важна индустријалца, Пешке, који је у Карловцу имао творницу чарапа и био један од важних Хитлерових агената, затим Валчић, који је имао творницу коже и био један од важних агената не Партизанског покрета, него Хрватске комунистичке партије, која је успела да партизански покрет у Хрватској каналише у неку врсту “проусташства”. Пешке и Валчић су били добри пријатељи и преко Валчића КПХ је преносила своје понуде Пешке-у, које је онда овај даље преносио Хитлеровој Главној команди. Неки од вас сте за то знали и кад сам ја покушао да са некима од вас о томе разговарам ви сте ме ућуткивали речима: “Није време да о томе сад разговарамо”. Ви се сећате доласка усташа Смољана и Цвитака у наше редове. Кад сам ја поводом тога упитао онда кад смо почели да у своје редове примамо усташе, који су сви крвави од српске крви, ви сте ме и онда ућуткивали речима: “Није време да о томе сад разговарамо”. Они не само што су примљени срдачно у наше редове, него је Цвитак одмах постављен за комесара команде места у Скакавцу, па кад сам ја ово Цвитаково постављање за комесара протестовао ви сте ме опет ућуткивали речима: “Није време да о томе сад разговарамо”. Кад су се ова двојица мало касније вратила Павелићу ви сте ми рекли да не потежем то питање. Ја сам био највећи противник да се Цвитак постави за комесара команде места у Скакавцу. На једној од конференција, где је било говора о кадровима за команде места, били су присутни и др. Вера Шарић, шеф санитета команде Подручја, и Вецо Хољевац, комесар корпуса, и други. Др. Шарић је сугерирала да узмемо у обзир другарицу Мацу Мајсторовић, нашта сам одговорио да она треба да зна како се код нас врше постављања. По завршетку конференције Хољевац ми је више приватно добацио зашто сам једини био против постављања Цвитака за

комесара команде места у Скакавцу, а поставио сам за комесара команде места у Плашком Ђуру Ребића, иако су сви остали у команди били против тога. Према томе, ви нисте хтели да ми помогнете онда кад сте могли, па зашто и откуд сада ово ваше писмо, за које кажете да је добронамерно. Кад сам ја протестовао убиство Србина, поручника Диклића, ви сте ми опет казали да “није време”. Ви се добро сећате како сам се ја осећао у вези са Павелићевим заповедником посаде у Каменици, Михаљевићем, коме је у нашим редовима припремљен онакав срдачан дочек баш у моменту кад је убијен поручник Диклић. Нисте ми ништа казали кад се Михаљевић неколико дана после онако срдачног пријема вратио натраг Павелићу у Загреб. Ви се врло добро сећате случаја Павелићевог високог функционера у министарству унутрашњих послова, најпре код Артуковића, па после код Лорковића, Поцрнића. Није уопште било питање ко је Поцрнић. У команду Подручја је управо у то време био дошао млађи брат хрватског песника Горана-Ковачића са још једним млађим човеком. Ја сам песника познавао, тада младог човека око 28 година старости, кад је крајем 1942 дошао у партизане са песником Владимиром Назором. Овај млади песник је био изузетак међу Хрватима и болеле су га патње српског народа, што је он и овековечио у својим песмама. Кад је његов брат дошао код мене ми смо се одмах спријатељили, и док смо у једном моменту о нечему разговарали наишао је Поцрнић и ја сам песниковог брата упитао ко је овај човек, па се он ухватио за главу и рекао да је то први злочинац после Артуковића у усташком министарству унутрашњих послова. Ви сте ми тада опет рекли да није време за то кад сам почео да питам да ли ћемо ми сада у покрет да примамо и доказане усташке зликовце. Нисте ми ништа казали ни кад се Поцрнић вратио натраг у Загреб код Павелића и био од њега одликован и унапређен за свој користан рад. Познато вам је као и мени шта се радило са Србима у Маћешић Потоку под руководством Јосипа Ђерђе, док је тамо мирно седео и чекао за замену познати усташки зликовац Хераковић. Такође, познато вам је да је постављено питање ко је Италијанима издао секретара ЦК КПХ Раду Кончара, Србина из Лике, и кад се прилазило крају рекли сте ми “не покрећимо то питање, јер је Раде, тако и тако, већ мртав и из гроба га дигнути

не можемо”. Кад сам рекао да знам да га ми не можемо оживети, али се могу расчистити многе друге ствари, зар ми нисте рекли: “Потежући то питање можемо још и тебе да изгубимо и ништа да не добијемо”. Зар вам нисам тада казао: “То није важно што ћете мене да изгубите, али ће за вас који останете пут бити јаснији”. Могао бих ја вама још много тога да наведем, али мислим да је излишно. Желим да ме разумете да ваше писмо не сматрам подвалом, па макар да сте и ви били присиљени да га напишете, као што је био случај са писмом Богића Марковића. Марковић је мислио да ће подвалом нама да спасе своју кожу, па нам је у писму рекао да доводи на Мрежницу батаљон партизана који желе да пребегну у четнике. Пре Марковићевог писма до мене је стигао мој обавештајац да ми јави да је Миле Рокнић наредио својим људима, који су требали да нас чекају у заседи, да ме само ране, јер хоће да ме ухвати живог. Као што и сами знате Марковић је погинуо “несрећним случајем”. Ја ћу бити срећан ако и ви једног дана пођете путем оних људи преко којих је организована, нажалост неуспела, отмица наших похапшених другова Илије Жегарца, Љубе Вујичића, Вељка Кораћа и других. Од тих који су организовали отмицу нисте ниједног открили. Ти ваши шефови су исфабриковали некакве приче о некој сулудој девојци Пиргави и несрећном Милану Момчиловићу, који ни о чему није ни појма имао. Кад ме је истакнути члан Хрватске сељачке странке (ХСС), Томо Бабурић посетио у команди Подручја, у име др. Мачека и др. Шутеја, да са мном разговара о тоталном и комплетном припајању чланова ХСС партизанском покрету, ја сам са некима од вас дан раније разговарао и упозоравао да ће Хрвати опет да нас потпуно изиграју, као што су нас изиграли 1918 године, али ви сте ми и тада казали да није време да о томе разговарамо. Вама је, чак, било смешно кад сам вам рекао, док је Бабурић са мном разговарао, да су пред командом Подручја чекали Ката Пејновић и Ћаница Опачић да са мном разговарају, односно да ме посете. Кад је Бабурић отишао рекао сам Кати ради чега је Бабурић дошао и да се ја осећам веома неугодно у целој ствари. — Изиграће нас опет Хрвати, — рекао сам јој.

—‘Ајде к’ врагу, Јоцо, ти се увијек бојиш Хрвата, — одговорила је Ката и наставила: — Гледај ти свога посла, Јоцо, а остави великима да воде политику. Ваљда је мислила на Броза и Бакарића. Кад сам све то вама казао ви сте се смејали, иако сте знали да ја нисам међу вас дошао да гледам “свога” посла. Ви сте ми том приликом рекли, да би била велика срећа кад би целокупно чланство ХСС пришло Партизанском покрету. Тада сам вам нагласио да је пола Срба које су Хрвати дотада поклали било убијено од чланова Мачекове Хрватске сељачке странке. Набројао сам вам тада неколико случајева, између којих и случај у селу Гудовцу код Бјеловара, где су 27 априла 1941 убијена 184 српска сељака. Организатор овог злочина је био Чикаш, још отпре рата командант Мачекове Хрватске сељачке страже. Нисте ми ни тада ништа рекли. Нисте ми чак рекли да није време да се о томе разговара. Недавно је Партија натерала Шесту личку партизанску дивизију и Осму кордунашку на 16.000 усташа у Госпићу. Усташе су биле ограђене у 14 редова бодљикаве жице и бетонске фортификације. У ове две дивизије су били безмало све Срби, углавном млади људи Кордуна, Баније и Лике. У борби која је трајала 4 дана рањено је или погинуло 8.000 наших људи-Срба. Зашто?! Било је више убедљивих знакова да је хрватска партијска команда обавестила усташе о долазећем нападу “Срба”. Ове усташе су могле бити ликвидиране блокадом уместо директним нападом. Уосталом, како то да је било толико важно извести овај напад на усташе док су биле унутар бодљикавих жица и бетонских утврђења, а партизанска команда их није никад сачекивала кад су излазиле из жица и ишле да убијају и пљачкају српски народ по селима око Госпића? Могао бих ја вама данима да одговарам на ваше писмо у овом смислу као ово горе, али мислим да је излишно. Сви ви знате све оно што и ја знам. Ви ћете одсада па убудуће морати да живите са својом савести, а ја ћу да живим са мојом”. То је био одговор Јоце Еремића. ***

Последњих неколико дана августа 1944 Еремић је био ангажован у сакупљању својих људи услед ситуације која је била настала. По наређењу из Загреба, усташки пуковник Реш из Карловца је сакупио 3.000 усташа, којима је поред тога додао једну бојну Браце Томљеновића из Огулина, као и две усташке бојне Делка Богданића из Госпића, и ове су већ биле у Брињу на путу да, заједно са осталим усташким снагама, униште четничку групу у Доњим Дубравама. Са усташама је у овоме сарађивао Главни штаб Хрватског партизанског покрета, који је послао на Мрежницу своју Осму дивизију, а у Капелу своју 35-ту дивизију. Тако је Кордунашки четнички одред, у ствари, био опкољен са комбинованим усташко-партизанским снагама, са односом: њих двадесеторица на једног четника Кордунашког четничког одреда. Рано ујутру 1 септембра вратила се у команду Еремићевог одреда последња извиђачка тројка са партизанске територије на Кордуну. Тројка је потврдила пређашње обавештење да се на десној обали Мрежнице налази Осма партизанска дивизија. Око подне Еремић је пребројавао одред и установио да су се све тројке вратиле у базу, као и све друге групе које су крстариле по усташкој и партизанској територији, па је издао наређење: “Спрема за покрет”. Тог послеподнева при штабу одреда је била права гужва. Многи цивили били су измешани са четницима, јер су многи борци у одреду били из овог места. Мајке и очеви су дошли да се поздраве са својим милим, за које нису били сигурни да ће опет да их виде. Ствари нису нимало нагињале на четничку страну, па су сви родитељи, браћа, сестре и родбина били веома забринути. Међутим, Еремићу се журило да крене. Сунце је замицало западу кад је одред напослетку био постројен и спреман за полазак. — На десно! — командовао је Милан Баста и људи су се по команди окренули. — У колони простих редова, напред! — командовао је даље Баста и одред је кренуо према југу, баш кад су последњи зраци сунца тога дана обасјавали српске Доње Дубраве. Колона је убрзо постала дуга. Пред њом су ишли Еремић, Баста, Шорга, Павић, Матијевић и други. Иза њих су полако и опрезно ишли остали

четници одреда. У кретању се држало углавном шумовитих предела. Септембарска ноћ је била ведра и тиха, и само су људски кораци реметили тишину. Еремић се често враћао зачељу колоне да осмотри како све иде. Све је протицало по плану, све осим двојице шпијуна који су ишли са одредом. Они су, мало-помало, заостајали док на крају нису стигли са чела колоне на зачеље. Баста је у том моменту упитао Еремића шта мисли да уради са њима, а овај му одговори: — Да су Хрвати ја бих знао шта би с њима радио. А овако пусти их у п. м. Док они стигну до прве партизанске команде ми ћемо бити у Гацкој Долини. Та двојица су потом нестала у ноћи. Идућег дана после подне уморна колона четника је стигла до околине Јосип Дола, па је Еремић наредио да се застане и одмори. Ту је одред провео читаву ноћ и идућег дана кренуо даље према обронцима Капеле. Била је већ дубока ноћ кад је одред стигао на врхове Капеле више Плашког. Из Плашког се чула песма. Ту је била смештена 35-та партизанска дивизија и Еремићев одред је сада био само неколико стотина метара удаљен од ње. Око пола ноћи Еремић је наредио застој. Ноћ је била хладна, па је земља била хладна као да је смрзнута. — Нема ватре ни пушења! — чуо се Бастин глас. Баста се ретко кад смејао и млађи четници у одреду су га се скоро плашили колико су га озбиљно схватали. Ту је одред заноћио. Људи су се замотали у оно што је ко имао. Доле, ниже, у Плашком се једнако чула песма партизана. Неки су људи предлагали да се изврши препад на 35-ту дивизију, али је Еремић то одбио из два разлога: (1) дивизија је смештена у селу где има много српског живља; (2) недалеко су се налазиле две усташке бојне, па би са откривањем својих позиција четници били изложени скоро сигурној смрти у унакрсној усташкопартизанској ватри. Неки људи су преморени одмах заспали иако је земља била хладна, док су други шапутали дуго у ноћи. Еремић је обилазио борце једног по једног и, као да им је мајка, прилазио и покривао сваког са оним што је ко имао. Нарочито је обраћао пажњу млађима у одреду којих је било доста. Лагани

ветар је зањихавао врхове дрвећа високо изнад глава уморних четника, као да хоће да их успава. Сутрадан одред је продужио даље. И доле у Плашком је сад била тишина. Одред је и овог целог дана пешачио и идуће ноћи опет заноћио на Капели. Следећег дана ишло се даље кроз Капелу и тек 5 септембра, при спуштању низ обронке Капеле према Дабру, сусрео је прве курире Миле Маријана, — Спахију Кнежевића и Ђуру Везмара-Јују. Они су Еремића обавестили да се 35-та партизанска дивизија налази недалеко одавде и да, у ствари, прати одред. Неколико тренутака доцније Еремићево лево крило се сударило са деловима ове партизанске дивизије и одред је био присиљен да се повуче на сигурније позиције, због великог замора људи после марша од преко 100 км. кроз шуме и неке тешко пролазне кршевите делове Капеле. Почетком поподнева 6 септембра, Кордунашки четнички одред се спустио у Гацку Долину према порушеној српској цркви у Шкарама, где су дочекани од масе света, који се овде сакупио да прослави Краљев Рођендан. Тада је образован личко-кордунашки четнички корпус. *** У јуну месецу 1944 пребегао је из партизана у четнике Богдан СолешаЖућо. Богдан је био командант батаљона у партизанима и његово бекство у четнике у ово време, кад су партизани уз помоћ Енглеза достизали врхунац своје моћи, створило је подједнаку сензацију и међу партизанима и четницима. Мени је пре тога команда Корпуса наредила да пазим на оне који пребегну из партизана у четнике, пошто Партија тако убацује своје људе међу нас да шпијунирају и саботирају наш рад и борбу. Стога сам био присиљен да Богдана Солешу ставим у кућни притвор док Корпус не испита ствар и нареди шта даље да радим. Тада ми је Солеша рекао да ме разуме и предложио да дођем у везу са Николом Пиљом, који зна много више о њему него ми остали, па сам урадио тако како ми је предложио. Послао сам курире у Корпус са тражењем да пронађу Пиљу и да га обавесте, да је Богдан Солеша-Жућо пребегао из партизана у четнике и да би желео да га види. Затим, чим је примио обавештење, Пиља је позвао Никодима Дрчу и Бранка Дробца и сва тројица

се упутила у правцу моје Четврте бригаде, прелазећи око 30 км. кроз партизанску територију. Пиља је био рођени револуционар и наупоредиво храбар. Почетком 1944 он је образовао једну групу четника састављену од бивших партизана, који су пребегли из партизана у четнике пошто су и они увидели да је КПХ преузела под своју контролу цео партизански покрет. Са том групом Пиља је много пута упадао дубоко у партизанску позадину, наносећи им велике штете и губитке у људству. Ову Пиљину групу КПХ је назвала “Бандит-група” и за борбу против ње КПХ је основала своју групу, коју је назвала “Херојска група”, стављајући јој на чело појањичареног Србина Марка Медића, па се он и заклео Партији да ће уништити и Пиљу и његову Бандит-групу. Та Пиљина група је одиграла главну улогу код четника кад је јака партизанска формација напала четничко упориште Међеђак. То је кота између Суваје и Бротиње подесна за одбрану, па су је четници утврдили и са ње имали добар преглед на све стране и могућност за ефикасну ватру ма откуд се непријатељ појавио. Међеђак се налази на надморској висини од 630 м. Комунисти су први пут напали Међеђак 8 априла 1944 и та борба је трајала дуго, пуних 7 дана. Једне ноћи комунисти су били већ заузели половину ровова, али су их четници искасапили ручним бомбама и повратили изгубљене ровове. Те борбе су се водиле само ноћу и у њима су гинули и партизани и четници. Једна група, од око 150 четника, тада се налазила у Суваји, али су јој партизани затворили приступ ка Међеђаку, па посади на њему није могла да пружи никакву помоћ иако је била надомак ока. Међутим, Пиља је сваке ноћи дејством из позадине задавао комунистима тешке и крваве ударце и сваки Пиљин ударац коштао их је великог броја бораца које нису могли да надокнаде, пошто појачања нису могла да им дођу преко просторије на којој је Пиља крстарио као рањена зверка. То је приморало комунисте да се напослетку повуку, па је Међеђак и даље остао у четничким рукама. Четници су били решени да држе Међеђак до последњег борца, па су седам дана и ноћи гинули и партизани и четници. Бројно слабији од

партизана четници су морали да прибегну употреби бомбаша, који су се ноћу привлачили партизанским позицијама и разбијали их ручним бомбама. Од ових су се нарочито истакли Никола Пуача-Ниџо, Душан Јелача и Стево Дрча. Бомбаши су морали да се привлаче партизанским позицијама потрбушке користећи лешеве, који су на врућим летњим данима страховито заударали и почели да се распадају. Од ових лешева четници бомбаши су правили себи какву такву заштиту у привлачењу партизанским позицијама. После овог великог неуспеха комунисти су се 5 месеци спремали за нов напад на Међеђак, који су предузели са јаким снагама тек 10 септембра 1944. Том приликом употребили су целу 35-ту партизанску дивизију са придатим мањим партизанским деловима, решени да по цени живота заузму Међеђак. Овог пута су довели и артиљерију, јер су се хрватски домобрани, који су се налазили у Дољанима и Доброселу, управо били прикључили 35-тој партизанској дивизији и собом довукли и топове и тешке бацаче, које ће сада партизани, уз помоћ домобранске топовске послуге, да користе и туку четничко упориште Међеђак. Међеђак је тада тучен највише са босанске стране и држан у блокади 7 дана. И опет је Пиља почео да напада партизане из позадине и прва два дана им нанео велике штете и губитке, али су се онда партизани досетили и поставили фронт и у правцу откуда је Пиља обично долазио, те ова његова четничка група више није могла да им наноси губитке као дотада. Тада је Пиља одлучио да се са својом групом пробије кроз партизански обруч и придружи посади на Међеђаку. Пете ноћи партизанске опсаде Пиљина група се пробила кроз партизанске линије и придружила четничкој посади на Међеђаку. Да би за четнике несрећа била још већа, баш тога дана је преко ББС-иа из Лондона, 12 септембра 1944 године, говорио Краљ Петар II и позивао четнике да се предају Јосипу Брозу и Комунистичкој партији Хрватске. То је за комунисте била велика добит, а за све четнике, па и за ове на Међеђаку, велика трагедија, која је погодила њихова срца и њихове душе. Поред тога што су били гладни, уморни и искрвављени, сад их је издао и њихов Краљ, у кога су безусловно веровали и са чијим су именом улазили у борбе на живот и смрт у одбрани поробљеног, пониженог и измученог српског народа.

Седме ноћи опсаде четничка посада Међеђака је решила да учини пробој кроз партизански обруч и да се извуче из блокаде, јер им је нагло нестајала муниција, а партизани су доводили нова појачања и ново оружје за уништење четничке посаде. Решено је да први талас у пробоју изврши група од око 70 четника. И десило се поново чудо које је већ раније постало класично у толиким дотадашњим сусретима у борби између партизана и четника. Чим су четници силовито кренули у пробој партизани су стали да беже главом без обзира. Пред једним четником је бежало по 100 партизана, па је и сада, као што је бивало и у ранијим сукобима, многим четницима било нејасно зашто су их се партизани тако бојали. Кад се борба завршила кота Међеђак је била црна без и једне травке, као сагорела у пламену, и на њој је остало само гвожђе и изривени ровови обливени сасушеном људском крвљу. После поновног дугог планирања, партизанска група јањичара Марка Медића сударила се са Пиљином четничком групом 20 новембра 1944 на грлу Брезовца, где су у самом почетку борбе погинули Медић и његов заменик, а њихова “херојска” Партизанска група се у паници разбежала. Тада је из Брезовца наишао један партизански батаљон, али се Пиља већ повукао немогући да оцени са каквом снагом партизани располажу. Претпоставио је да ће овај партизански батаљон истог дана да се врати из Брезовца у Мазин, па је на повратном путу поставио заседу са својом четничком групом. Батаљон је заиста наишао истог дана враћајући се у Мазин и Пиља је сачекао да цео батаљон прође кроз његову заседу. На зачељу партизанске колоне била су три официра са машинским пушкама преко прса. То је био штаб батаљона. Кад је, затим, Пиљина група отворила изненадну ватру сва три официра су била покошена. Нису били успели ни да скину машинске пушке са прсију. *** Поред храбрости Пиља је имао невероватан смисао за герилску борбу. Хватао је везе са оним Србима у партизанским редовима, за које је био уверен да су у партизанима само зато што их је тамо однела зла судбина. Један од таквих био је и командант партизанског батаљона Богдан СолешаЖућо, и чим сам јавио Пиљи да је Солеша пребегао у четнике, он се брзо упутио према штабу Четврте бригаде заједно са Никодимом Дрчом и

Бранком Дробцом. На путу је налетео на једну групу јачине око чете партизана, које је препадом преплашио и само са двојицом сабораца растерао, убивши три партизана и запленивши један пушкомитраљез и један “Шмајсер”. Кад је стигао код мене био је леп осунчан дан. Солеша и он су се братски загрлили и пољубили, и из очију су им кануле сузе. Пиља је рођен 1914 у селу Бротињи, срез Доњи Лапац, од оца Ђуре и мајке Марије, рођене Богдановић. Основну школу је завршио у Суваји са одличним успехом и оцењен као изванредно бистар и природно необично интелигентан, али услед сиромаштва у кући није било могућности за даље школовање, па је остао у селу да чува стоку као сва друга сиромашна сеоска деца. Војни рок је одслужио 1935/6 у воду за везу у Зајечару, у 20-том пешадијском пуку, па је по одслужењу ступио у жандармерију и служио у Чајетини све до почетка рата 1941. По капитулацији Југославије Пиља се нашао у родном месту Бротињи, где одмах постаје врло активан у организацији четничког устанка против усташа и окупатора, и већ од почетка борби показује се као веома вешт борац и добар организатор. Касније је постао командант батаљона у Трећој бригади Првог личког четничког корпуса.

КАЗИВАЊА НИКОДИМА ДРЧЕ Овога дана, после дужег времена, сусрео сам Никодима Дрчу. Упознали смо се првих дана устанка, и после, ја по својој, а он по његовој несрећи, били у партизанима и преживели многе врло сличне догађаје. Много сам се зарадостио кад сам га сусрео и позвао да остане мало са мном, да један другом испричамо шта се у међувремену од нашег растанка десило и он је то радо прихватио. Овога дана било је врло мало пуцњаве и ја сам Четвртој бригади дао 24 сата одмора под условом да се “не расипају”. — Дедер, реци ми нешто о себи. Кажи ми шта си све првживео откако смо се растали, јер сам чуо да си пролазио кроз исте незгоде кроз које сам и ја пролазио, и да је и теби судио Јакоб Блажевић, као што је и мени судио. — Што се тиче мог здравља не бих се могао много похвалити, но ипак сам задовољан што сам жив. И сам знаш како је било од пролећа 1942. Дотада комунисти нису узимали учешћа у устанку који је био искључиво четнички, нити су они дотада имали војничких јединица. У то пролеће ја сам још био са четничким одредом Николе Дрче. Било нас је око 100 четника у одреду и теби је познато како је Никола са одредом јурио, скоро летео, од места до места, кад год је где била потреба и кад год је Пајица Омчикус наредио. Нико од нас онда није знао ишта о комунистима, као да нису постојали. Додуше, постојали су, али по мишијим рупама. Неки наши људи су причали како су то све пробисвети који имају циљ да искористе рат за приграбљивање власти, што није било неистина како се сада види. Неки су говорили како они, као и усташе, убијају виђеније Србе, нарочито оне четнички расположене, али многи Срби нису у то поверовали сматрајући да су то све усташке лажи које нам Хрвати подмећу да би нас позавађали. Кад су 3 марта комунисти најзад успели да сакупе већу групу присталица у околини Срба и пошли да нападну Срб, са изговором да нападају Италијане, а у ствари да похватају четничке вође, ја сам био са одредом Николе Дрче на положају на Србском Кланцу. Комунисти нису могли да изгоне Италијане из Срба, што им и није био циљ, него су њихове јединице успеле да око Срба похватају Пајицу Омчикуса, бележника Торбицу и Дању

Пуачу, и да их спроведу у Крбавицу. То хапшење четничких устаничких вођа од стране комуниста знатно је збунило Николу Дрчу и његове четнике, па су италијанске снаге, које су ишле као појачање посаде у Србу, разбиле Дрчин одред и он био принуђен да се повуче са Србског Кланца. Тада су Италијани спалили Срб и заједно са посадом отишли за Книн. Само три недеље доцније, 12 априла, комунисти ће успети да преваром изведу Николу Дрчу из куће, пошто им је при доласку указао гостопримство, и да га у шуми, удаљеној 3 км. од Дрчине куће, убију. Тако је овим убијањем четничких предводника народ око Срба још једанпут постао обезглављен. Таман се био мало освестио и дошао себи од протеклих ужасних усташких покоља, а сада га је изненада запљуснуло ново зло. И комунисти су, исто као усташе, без милости убијали, па народ заиста више није знао шта да ради и како да заштити само голи живот укљештен између те две напасти. При том, комунистичка гласна обећања, да ће сви они од којих неко из куће буде у партизанима бити сигурни и да им се ништа неће десити, била су за многе Србе једина котва спаса у ситуацији у којој су се нашли. У ствари, радило се о томе да ли ће и колико Срба у овим крајевима остати у животу. И мене су комунисти мобилисали у септембру 1942, пошто су најпре по мом селу и околини раширили пропаганду како ће сви који одбију позив за мобилизацију бити сматрани непријатељима народноослободилачке војске и колаборатери. Као што сам знаш, ми смо у то време већ имали искуство и знали да ово значи сигурну смрт, не само за оне који се не одазову позиву за мобилизацију, него и за њихове фамилије. По мобилизацији спровели су ме у Шаламунић, јер је тамо била у формирању Трећа личка партизанска бригада за чијег команданта је одређен Милан Купрешанин. Ја сам припао батаљону “Матија Губац” и било ми је необично смешно што се овај батаљон тако зове, јер су у њему били само лички Срби мобилисани присилно као и ја. Али КПХ је сада могла већ да ради шта хоће и како хоће, и да нас Србе исмејава и упреже у своја омрзнута кола, јер су, убијањем наших најважнијих вођа и серијом других локалних убистава, успели да нас збуне до те мере да нисмо били у стању да дамо било какав снажнији отпор.

По формирању Трећа партизанска бригада је пребачена у Плећаше са задатком да ликвидира Дану Станисављевића-Цицвару, кога су комунисти Лике и ОК КПХ имали на нишану од првих дана настајања НДХ. У почетку 1941 хрватске власти су позвале 1921 годиште из Грачачког среза за регрутацију и на тај позив дошло је у грачачку среску зграду око 400 српских младића, али то није био позив за регрутацију, него маска којом ће необавештене српске младиће да доведу у Грачац и да их ликвидирају. Сакупљене младиће за регрутацију постројили су у колону простих редова, па опколили усташама и домобранима, којима су се придружили и неки наоружани хрватски грађани, повезали жицом по паровима, свели на пут и повели према јами у Тучићу. Та јама се налази југозападно од Грачаца, око 2 км. од села Враце на падинама Велебита. Западно од јаме су села Дупори и Штикада, а северно Главица Ђекића. Поред саме јаме са југоисточне стране иде бановински пут, који преко Алана, односно Велебита, повезује Грачац и Лику са Обровцем на Јадранском мору. Југозападно од Тучића простиру се Грачачке баре, које су при мало већим кишама надолазиле и плавиле веће просторе, ради чега је пре рата био прокопан канал који је одводио сувишну воду у саму јаму Тучић. Са сливањем воде у јаму се свлачио муљ и блато из бара. Кад је заснована криминална НДХ, решили су Хрвати из Грачаца и околине да ту јаму употребе за масовну гробницу без дна за хиљаде невиних Срба, које ће доводити на њену ивицу и, измучене и искасапљене, сурвавати у њу, а вода од киша ће лешеве гурати у тамну дубину и затрпавати. Дане Станисављевић-Цицвара је одмах по стварању НДХ успео да се наоружа митраљезом и са њим се повукао у Велебит, одакле је осматрао покрете хрватских злочинаца, које је одувек сматрао дивљачким народом и диндушманима Срба, па је тако гледао и овога дана кад су спроводили 400 српских младића ка јами Тучић. Он је већ пре тога дочуо како Хрвати употребљавају ту јаму за масовну гробницу Срба, па је брзо закључио где сада спроводе и ову српску децу. Био је сам и неко време посматрао тужну колону несрећне српске младости, која је тек отворених животних очију корачала у мученичку смрт. Тада му је, наједном, блеснуло у глави оно што је пометен призором сметнуо с ума: да су Хрвати, кад су сами, одувек били

кукавице, и да су храбри само кад их неко моћан штити, и да за њих не постоји разлика да ли ће их напасти један човек или више људи, јер се они у сваком случају уплаше и беже, па ће тако и овом приликом бити, и онда ће неко од ових младића успети да спасе живот. Цицвара је знао да нешто мора да учини и то одлучно и брзо, иначе ће ових 400 Срба прогутати тама безданке Тучић. Прикривено се привлачио путу и колони која се примицала. За Цицвариним леђима стајао је његов најоданији и највећи пријатељ и заштитник српски Велебит, намргођен, ишаран остењацима и ситногорицом, у коме се увек осећао сигуран и кога је називао “Бог и мајка прогоњених Срба”. Кад је, мало затим, непримећен пришао колони на око 200 метара, наместио је митраљез, нанишанио изнад глава колоне и пустио рафал до краја. И чим су зрна зафијукала над главама ухапшеника и хрватских џелата, настало је оно што је предвидео: Хрвати су се дали у безглаво бекство од Велебита, а Срби, који су знали шта их чека код јаме Тучић, појурили онако повезани ка Велебиту. И десило се чудо. Нико од Срба у колони није погинуо, а Хрвати су побегли у нереду са жељом да спасу животе, и ниједан није застао да види да ли то пуца један човек или 100 људи. Свих ових спасених 400 српских младића ће затим, кад букне четнички устанак, отићи у четничке редове и значити један снажан подстрек борби за одбрану српског народа Лике. Због тога Партија неће моћи то никад Цицвари да заборави и тражиће прилику да и његово српско срце пробије отровном стрелом. Најзад, октобра 1942, ГШ Хрватске је имао до детаља припремљен план за напад на четничку групу којој је командовао Дане Санисављевић-Цицвара, која се у то време налазила у селу Дојићима. За ову акцију Партија је употребила, углавном, локалне појањичарене Србе који су земљиште око Грачаца познавали у танчине. Дотада партизани нису смели никад да улазе дубље у Велебит и да са те стране нападну неку четничку посаду око Грачаца. Међутим, овога пута план је предвиђао напад са велебитске стране, одакле се Цицвара није нимало надао, и Партија је много рачунала на ово изненађење. Комунистима је било стало да по сваку цену ликвидирају Цицвару и да му се освете за сва зла која им је дотада починио. За ову

операцију употребљена је цела Трећа личка пролетерска бригада са придатим неким мањим партизанским јединицама. Мада изненађен њиховом појавом са велебитске стране, одакле их није очекивао, Цицвара је прихватио борбу, иако су партизани били неупоредиво надмоћнији, али су имали грдне муке и велике губитке, јер су се Цицвара и његови борци борили као лавови. То је била Цицварина последња борба. Погинуо је и однео у срцу велику жалбу, јер је током те његове последње борбе међу партизанима познао Србе-Грачане, који су, нажалост, насели пропаганди КПХ, стављајући јој се у службу у борби против Дане Станисављевића-Цицваре, који је свој живот био посветио спасавању Срба ових крајева од хрватских усташко-комунистичких насртаја и убистава. Иако им је предводник погинуо, четници његове групе су се брзо снашли и извршили жесток противнапад, и натерали Трећу пролетерску бригаду у бекство. При повлачењу партизани су ипак успели да одсеку од главнине и заробе око 25 четника. Са заробљеним четницима су повели и српску девојку коју је бивши усташа (сада партизан) Туркаљ ухапсио и оптужио да је покушала да прикрије једног четника. Туркаљ је такође дао да се ухапси и игуман Саватије, управник манастира Крупе, са оптужбом да га је ухватио да носи храну четницима. Тако су са 25 заробљених четника спроведени у Брувно и ухапшена девојка и игуман Саватије, где им је одмах суђено. Милан Муниџаба је био тужилац и, осим девојке, сви су осуђени на смрт. Али кад је девојка чула да ће остали бити стрељани није хтела да се одвоји од њих, што је Туркаља довело до беснила, па је почео да је туче, јер је на тзв. народним судовима било могуће све, па и туча оптужених. Била је врло мршава, погнута и слабо обучена. По свему се видело да је из сиромашне куће и слабо храњена. Изубијану су је везали са једним младићем, који је имао бујну црну косу и био за главу виши од ње, па је она према њему изгледала као дете. Извршиоци пресуде су пронашли једну малоумну српску девојку, Сокицу Колунџић, која се “добровољно јавила да осуђене постреља”. Она је била ћерка српских родитеља из Брувна, врло честитих и поштованих, који нису могли ништа да ураде са Сокичиним здрављем и ради тога су били несрећни и много патили. И да би родитељску трагедију и трагедију свих Срба још

више продубили, Хрвати-комунисти су пронашли Сокицу, српску девојку, да “добровољно” стреља осуђене Србе, браниоце незаштићеног српског народа око Грачаца. Палећи већ четврту цигарету, Никодим је наставио да прича. На дан 6 фебруара дошла је група партизана да ме ухапси и свезаног спроведе у затвор у Доњи Лапац. У затвору сам затекао, поред других Срба, и Марка Лајића, мог доброг пријатеља. Четири дана доцније једне ноћи извели су га и убили. Кад смо у затвору пре његове смрти разговарали, казао ми је да не зна зашто је ухапшен и да му нису казали шта је његова кривица, и да мисли да је ухапшен само стога што је Србин. Сваког дана су ме изводили на саслушавање код иследника при штабу Шесте личке партизанске дивизије, који се налазио у Оровцу, у кући Лазе Зобенице. Саслушавао ме је иследник Јакоб Блажевић у присуству комесара Раде Жигића. Шест дана узастопце су ме саслушавали у тежњи да дознају да ли сам био организатор четника у мом месту. Стално ме је саслушавао Блажевић, а Раде Жигић био присутан и само покаткад би ме нешто неважно запитао не гледајући ме у очи, него у неки предмет на столу, у таваницу или кроз прозор, као да се стидео. Једног дана, док ме је Блажевић саслушавао, ушао је Милан Купрешанин, погледао ме и рекао да сам био добар док сам био с њим, и да је изненађен што се сада налазим у затвору, па се заинтересовао зашто сам ухапшен. Неће друг ништа да призна, али хоће, хоће, признаће, — рекао је Блажевић. Мислим да је Купрешанин казао Блажевићу да ме ослободи, а он то прихватио са намером да ме ликвидира на други начин, па сам пуштен заједно са Миланом Баскотом и Милом Радаковићем. Радаковић је убијен истог дана. Осамнаестог децембра побегао сам у четнике и ноћу тога дана састао сам се са Николом Пиљом, — завршио је Никодим Дрча.

ОСИПАЊЕ ШЕСТЕ ЛИЧКЕ ПАРТИЗАНСКЕ ДИВИЗИЈЕ Половином јула 1944, пошто је осипање Шесте личке партизанске дивизије узело велики мах и пребегавање многих партизана у четнике постајало све учестаније (1.800 партизана је дотада пребегло из Шесте дивизије у Трећу и Четврту четничку бригаду Првог личког корпуса), ГШ КПХ је решио да ову дивизију премести у неки други део Југославије пре него што сви њени борци не пребегну у четнике, углавном у Доњи Лапац. Одлуком комунистичког Врховног штаба решено је да ова дивизија буде упућена на дуги марш од Лике до Србије. Ово је био казнени марш за Шесту личку партизанску дивизију. Рачунало се да ће на тај начин, имајући јединицу у сталном покрету, бити прекинута веза појединих Срба партизана са четницима и да ће се командном особљу дати могућност да поново успостави и учврсти пуну контролу над јединицом. Из овога се види да овај покрет Шесте личке партизанске дивизије од Лике до Србије није предузет у интересу какве борбене потребе против окупатора, него због унутрашњег непријатеља, који је ову дивизију, силом и терором створену, мало-помало изнутра нагризао и разарао. Била је јавна тајна да борци у овој партизанској дивизији не желе да буду уврштени у ред разбојника и убица као што су били Јованић, Жежељ и други.

КРОЗ ЛАПАЦ ДАЉЕ У КРАЈИНУ Половином августа стигао је код мене у Доњи Лапац Лазо Зец са једним водом четника из Срба. Према споразуму између Динарске четничке дивизије и Личко-кордунашког корпуса, Лази је било наређено да се са водом пребаци из Срба у Гацку Долну. У његовом воду су се налазили људи који су извесно време провели у партизанским редовима, па кад су увидели, као и многи други Срби дотада, да партизанским покретом управљају Хрвати и искључиво у интересу Хрвата, они су пребегли у четнике и припојили се Динарској четничкој дивизији. Они су сви били Кордунаши и њихово бекство из партизана је угрозило животе свих из њихових фамилија које су оставили на домовима. Међутим, код њих је национална свест надјачавала све и дошла чак и испред питања живота или смрти и њих и њихових фамилија. Лазо је са водом остао у Доњем Лапцу два дана и онда сам му дао вод мојих бораца ради помоћи у пребацивању преко Каменског и Пљешевице до Пребоја, с обзиром да је имао да пређе партизанску територију, преко које је прелазак било какве четничке јединице био врло тежак. Од Пребоја даље према Гацкој Долини Лазо је ишао сам, јер су тај терен и он и његови људи добро познавали, па је на растанку рекао мојим борцима да ништа не брину и да ће се како-тако пребацити у Гацку Долину. Лазо Зец је био врло храбар борац и старешина у партизанима. Кад је букнула побуна на Кордуну у пролеће 1944 (Еремићева), тада је, по директиви Ђуђе Шумоње и Стеве Косановића, разоружан штаб Плашћанског партизанског одреда, који је посао Лазо Зец обавио.

УМОРНЕ ЧЕТНИКЕ ОБИЛАЗИ ВОЈВОДА МОМЧИЛО ЂУЈИЋ, КОМАНДАНТ ДИНАРСКЕ ЧЕТНИЧКЕ ДИВИЗИЈЕ Непрестане борбе из дана у дан, без застоја и починка, не само да су физички измориле четничке борце по свим јединицама Динарске четничке дивизије, него су започеле да нагризају и њихов морал, што је за наш опстанак представљало велику незгоду и оштру опасност. Борци су почели, као некада Наполеонови “грињари” (гунђала), међусобно да негодују и гунђају: “Докле ће ово овако да траје?”; “Ко ће ово моћи жив да издржи?”, и, најзад “Кад ће ово завршити?”. Они су с правом хтели да знају одговоре на сва та питања, а нико није могао да их да. Пошто сам приметио да долази до извесног опадања морала и у томе гледао нашу будућу катастрофу, укључно и моје Четврте бригаде, обавестио сам о томе Корпус, а он Дивизију, па су већ 4 септембра стигли курири из Дивизије са вестима да ће идућег дана, 5 септембра, стићи у Доњи Лапац командант Динарске четничке дивизије, војвода Момчило Ђујић. У вези са Војводиним доласком на брзину је припремљено што је било могуће, а пошто сам знао да његов долазак треба да остане у строгој тајности, било је тешко нешто особито припремити, нарочито не видно, али смо ипак направили скроман славолук са речима: “Добро нам дошао, четнички Војводо! Тачно како је јављено, 5 септембра 1944 стигао је у Доњи Лапац војвода Момчило Ђујић у пратњи дивизијске гарде са командантом Јандријом Радошем и Летеће бригаде којом је командовао поручник Бошко Асановић, као и комплетном дивизијском пропагандном групом и дивизијском музиком. За дочек је била постројена цела Четврта бригада, осим бораца и патрола на истакнутим стражарским местима за осматрање и обезбеђење, и кад је Војвода пришао на десетак метара рапортирао сам по војничком пропису. Док је Војвода вршио смотру војна музика је свирала четнички марш. После смотре разговарао сам са Војводом о организовању народног збора за идући дан. Чланови пропагандне групе су се разишли међу борце. Идућег дана сјатио се народ из Доњег Лапца и околних села на зборно место у Доњем Лапцу да чује Војводу и да уједно, скромно али срдачно, обележи

Краљев рођендан. На жалост, ово је било свега шест дана пре него што ће Краљ својим кобним апелом преко ББС, 12 септембра 1944 године, да нас изда и позове да се подвластимо Титу, односно да се предамо јединицама КПХ, нашим најљућим душманима. Пред сам збор отишао сам да упитам Војводу, с обзиром да је подолазило много више српског народа него што се очекивало, да ли би било потребно да се појача осигурање, да не би комунисти, док буде он говорио, искористили прилику да пуцају на њега. “Онако како је осигурано добро је”, одговорио је хладно Војвода. Он је био крајње неустрашив човек. На зборном месту тога дана било је преко 5.000 душа. Прво су, испред провизорне бине, где је стајао Војвода, уз звуке марша, продефиловале четничке јединице које су се нашле у Доњем Лапцу. Поред осталог, и то је имало сврху да се и народ и борци увере, да се ништа није изменило и да морамо да наставимо да се боримо до коначне победе. После проласка јединица почео је Војвода да говори, па се народ, и младо и старо, почео да тиска ближе да би чуо сваку Војводину реч. А Војвода је био тужна лица и гледао црни народни скуп испред себе, у коме су велики део чиниле жене, безмало све, од прве до последње, одевене у црне хаљине и повезане рушним шамијама. Свакој од њих понеког милог и драгог убили су или Хрватиусташе или Хрвати-комунисти, па је било заиста тужно гледати тај црни скуп. Многима од њих је побијено више чланова најближег рода, а неким сви. А Војвода је, отприлике, говорио: — Зашто сте све у црно завијене, драге моје српске мајке, сестре и кћери? Ја сам досада обишао много српских зборовања за протекле три године борби, али нигде још не видех толико црних хаљина и жалосних убрадача ... Жене су плакале, неке лелекале, а Војвода је наставио: —Побили су нас и искасапили, браћо и сестре, али нас нису уништили, нити ће нас икад моћи сатрти. Борићемо се и изборићемо своју слободу и право да као људи живимо на родним огњиштима, на овој измученој и крвавој, али светој српској земљи. Борићемо се, јер смо ми деца опште српске мајке Србије, јер смо Дражини четници, борци за слободу и демократију. Борићемо се и нећемо да наседамо непријатељској лажној пропаганди, која се

оглашава са свих страна и шиба и са Истока и са Запада, као да је целом свету стало да нестане српског народа са Балкана. Борићемо се, јер је то порука која долази из неколико стотина хиљада гробова, знаних и незнаних, наше пале браће, жена и деце, које су на најзверскији начин поубијале хрватске усташе, хрватски комунисти и потурчени хрватски комунистички пандури, слуге и жбири, као што су Јованић, Жежељ и други. Војвода је говорио све ватреније, а народ је срцем и душом пио сваку његову реч коју је изговарао, као мелем за све дотадашње ране и еликсир снаге за будуће напоре. Слушајући га, сакупљени српски народ је дрхтао од неког чудног и узбудљивог осећања величине сопствене вредности, славе и поноса, који су се у Срба увек из смрти рађали: Потом, кад је Војвода завршио говор провео је неко време поздрављајући се са људима и женама, који су му у реду, скрушено и са очигледним поверењем прилазили као свецу, а неки му и руку целивали. У сељачком шумадијском оделу из Србије, са шубаром на глави и ватреним очима под густим засвођеним обрвама које су севале као муње громова, висок и стасит, са густом црном брадом и брковима, окићен реденицима и бомбама и машинком у руци, Војвода је опијао људе, не само својим речима, него и појавом, и у свим присутним уливао поштовање и поверење, и они су га сусретали са чудним и невиђеним спонтаним осећањем поноса и мистике. После говора председница Кола четничких сестара, Мира Ковачевић, поздравила је Војводу у име Кола и предала њему и његовој супрузи скромне поклоне, а чланице поклониле по пар оплетених вунених чарапа сваком од војводиних гардиста. У последицама сусрета са Војводом, својим командантом дивизије, идућег дана морал бораца Четврте бригаде, као ударен мађијским штапићем, био је опет на највишем ступњу, па је у томе смислу Војводина посета постигла жељени циљ. Осећао сам да је сваки борац био спремнији него икад пре да и живот да у борби за спас српског народа. Рано ујутро 7 септембра Војвода се са својом пратњом вратио у Книнску Крајину, јер борба није допуштала да се губи и један тренутак. Чак и док је говорио на збору стизали су курири са разних страна и из штаба дивизије, са

вестима од којих понеке нису биле најпожељније. Безмало сви курири су доносили обавештења о све новијим концентрацијама партизанских снага надомак територије којом је господарила Динарска четничка дивизија. *** Кад су први знаци ноћи почели да падају на Лапачку долину и песма четничких хероја одзвањала са околних брда, ја сам упирао очи према северу, ка Банији и Кордуну. Осећао сам да је код четничких бораца морал јачи него икад пре, и да смо сада којом срећом могли и имали да оставимо довољно снага да чувају ослобођену територију Лике, и да одемо за Кордун и Банију, па да из тих српских земаља истерамо и Хрвате-комунисте и Хрвате-усташе, чини ми се да би са тим била сломљена хрватска партизанска моћ не само у тим покрајинама, него много шире. Ми смо се борили не само за будућност нашу и четничког покрета, него за будућност свих Срба. Борили смо се за српског сељака и радника, за српског чобанина и интелектуалца, за Србе на родном тлу и оне изван земље. Нисмо чинили разлике нити имали нездравих претензија да осигурамо само себе, јер смо одувек рачунали да ће већина од нас у борбама да изгине и да ће на крају остати они који ће да продуже да кроз историју проносе измучено, али непобеђено и необешчашћено Српство за које смо ми падали бранећи га. Ми смо то тако осећали иако, као неуки сељаци и чобани, нисмо били кадри то да изразимо речима да нас сви схвате. Нама су понекад долазиле топле речи из Каира, Лондона и Вашингтона, па и из Москве, али су оне много пута развејаване и заглушиване ветровима који су нас били са свих страна на самом прагу родног дома. Били смо вољни да умиремо за све Србе на завичајним згариштима, по шумама и на голим стенама и убогим брдима Лике, која за неког странца, који би их видео онако сиромашне, не би вределе ни кап зноја, а камоли толиких река људске крви које су за њих просуте. За нас су ово била наша брда и шуме, наше стене и земља, наша Отаџбина. У пожару који је запалила Каинова рука сви су нас пријатељи напречац изневерили и оставили саме у пламену, који су ти наши неверни пријатељи подстрекивали и у коме су догоревали наши домови и наше душе, и који ће, мислили су они, да затвори последњу страну наше српске историје.

Овог дана наши команданти дивизије и корпуса као да су дошли да нам свима кажу: “Почните да се припремате да напустите ову кору српске земље коју су негда ваши преци знојем и крвљу заливали, а сада је и ви обилно натапате крвљу дубоко до њеног језгра. Спремајте се да рекнете збогом овој земљи која није по материјалном аршину много значила, али је од вас вољена као да вреди више него и једна земља на свету. Почните да се спремате да се опростите са вашим шумама што су вас држале и чувале као мајке у наручју, не само у љутим борбама, него чак од првих дана детињства. Знамо да ће многи од вас ускоро умрети, али је и то боље него живети животом роба под ударцима кнуте и под теретом туђе идеје коју ви никад не би могли ни разумети ни прихватити”. Моје су се мисли пренеле на личност мајора Вуксановића који је стајао на челу Корпуса у прилици која је личила на бујно море на коме се наш брод нашао титран као орахова љуска, бодрећи нас да верујемо у себе, у српску снагу, која још никад није побеђена. Та његова постојаност у најтежем часу дала је и мени, као и многим другим, ново поуздање, помишљу да он има далеко веће бриге и одговорности него ја, јер су на његовим леђима и савести били не само његови борци у Корпусу, него нарочито деца, жене, старци, рањени и болесни. Читаво море очију уперене су у њега тражећи помоћ и спас. Гледајући лик свога команданта Вуксановића,1) у мојој глави је васкрсла нова мисао: “Какав ли је тек терет на Дражиним плећима и савести, оптерећеним целим српским народом?” И не само њихови примери и пожртвовања, него и многих других наших врлих предводника у борбама уливали су ми џиновску снагу и подизали вољу да се истраје до краја: слободе или смрти. 1

)Миливоје Вуксановић је рођен 13 марта 1907 у селу Биоче, племе Кучи код Подгорице у Црној Гори, од оца Велише и мајке Милице. Основну школу је завршио у месту рођења, а седам разреда гимназије у Подгорици. Желео је одмалена да студира медицину, но пошто су му родитељи били сиромашни, Миливоје је, у договору с њима, ступио у Војну академију. Стриц му је био официр, па је тако љубав за медицину пренео на војнички позив.

У нижу школу Војне академије ступио је 1 октобра 1926 као питомац 54те класе у Београду и 1 априла 1929 произведен у чин артиљеријског потпоручника, служећи у Загребу, Мостару и Сарајеву као водник, командир батерије и официр на служби. Рат га је затекао у Сарајеву на положају официра на служби Друге ваздушне зоне, с обзиром да је још као потпоручник завршио противавионски курс. По капитулацији југословенске војске избегао је заробљавање и отишао у четнике да настави борбу, али несравњено тежу него што је замишљао и учен као млади питомац. У години 1942 војвода Бирчанин га одређује за помоћника команданта четничких трупа у Грачацу, у Лици, где је тада био командант мајор Михаило Томашевић, који је био у исто време и командант четничког пука “Гаврило Принцип”, у коме је делегат војводе Бирчанина био пуковник Узунчевић. У то време комунистичке снаге, које је Дража био протерао из Србије, одлучиле су да се баш у овим крајевима реорганизују и да ту заснују и учврсте базу за даљи рад. Да би то постигли, они су морали најпре да ликвидирају извесна важнија четничка упоришта, међу којима је Грачац био најважнији. Из тих разлога је четничка Врховна команда довела у Грачац појачања од око 5.000 херцеговачких бораца под командом војводе Петра Баћевића. Поред њих, четницима у Грачацу су придати и неки делови пука “Гаврило Принцип”, као и извесне јединице из Далматинског четничког корпуса. Приликом великог партизанског напада на Грачац 14 јануара 1943 погинули су пуковник Узунчевић и мајор Томашевић, па Вуксановић бива одређен за команданта четничких снага у Грачацу и на том положају остаје до 14 марта када је формирао корпус “Велебит”. Он остаје као командант тога корпуса до времена кад је преформирана Динарска четничка дивизија и устројен Први Лички четнички корпус у њеном саставу, чији је командант постао Миливоје Вуксановић, пошто је кратко време пре тога, по Краљевом указу, унапређен у чин мајора. Тако је овај врли син Црне Горе поделио судбину са браћом Србима из Лике, са којима је током рата саосећао и делио сву трагедију у најцрњим

данима историје ових крајева. Он се са њима борио и гладовао, са њима се радовао и туговао, и са њима сањао о бољим данима који по свим мерилима, људским и Вожјим, треба да дођу.

Командно особље Динарске четничке дивизије са командантом Дивизије, војводом Момчилом Ђујићем.

ВРАЋАЊЕ СПАСЕНИХ АМЕРИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА У БАЗУ У БАРИ Почетком јула 1944 Дража Михаиловић је обавестио савезничку Врховну команду, да се код њега налази неколико стотина спасених савезничких авијатичара, који су из оштећених авиона парашитирали на његову територију. Дража је тражио информације како да пребаци те људе у савезничке базе, али је савезничка команда, на отровно настојавање Винстона Черчила, одбила да одговори Дражи. Кад је његово обавештење остало без одговора, Дража је преко радио-везе коју је имао преко амбасадора у Вашинктону, Константина Фотића, 12 јула о томе обавестио амбасадора, а он пуковника Goodfellow-а, па је то сазнање о Черчиловом држању изазвало велику дебату међу савезницима. Черчил је сматрао да би одговор Дражи пореметио савезничке односе са Брозом, и да би сва дотадашња помоћ Брозу била узалудна, ако би он сазнао да савезници одржавају икакву везу са Дражом Михаиловићем. Черчил је тражио од Американаца да забораве своје авијатичаре који су се налазили код Михаиловића, ако желе да одрже добре односе са Брозом. И тек кад су неки виши амерички официри почели да постављају питања, да ли би њихова држава исто тако лако заборавила и њих ако би се нашли у сличној ситуацији као ови авијатичари, Рузвелт је први пут направио притисак на Черчила и натерао га да пристане на, какав-такав, аранжман са Михаиловићем, да се поменути амерички авијатичари врате у њихове базе. Черчил и генерал Вилсон су пристали да се организује једна савезничка група, која се не би звала мисија код Михаиловића, него било како друкчије, којој би искључива дужност била да обави пребацивање америчких авијатичара са Михаиловићеве територије у Бариу. Међутим, Дражи није било важно како ће савезници ову групу да крсте, него само да се амерички авијатичари живи и здрави врате у њихове базе. Тако је 2 августа 1944 парашитирао на Дражину територију поручник Мусулин са још двојицом Американаца. Пре поласка њима је саопштено да имају задатак да са Врховном командом Драже Михаиловића координирају само у послу око пребацивања америчких авијатичара у њихове базе. Чим је стигао на четничку територију и прегледао провизорни аеродром у селу Прањанима, у Србији, који су српски сељаци неколико дана и ноћи

копали и заравњивали бесплатно, Мусулин је обавестио савезничку Врховну команду да је аеродром у доброј кондицији и да је и добро осигуран Михаиловићевим четничким јединицама. На дан 9 августа 1944 слетели су први амерички авиони на аеродром у Прањанима. Са једним авионом дошао је и амерички капетан Никола Лалић. Идућег дана, 10 августа, 14 америчких транспортних авиона су слетели на прањански аеродром и успешно однели 250 америчких авијатичара у њихову базу у Барију.

БОРБЕ ЗА СРБ, СУВАЈУ И БРОТИЊУ Од 10 до 15 септембра 1944 партизани су извршили општи напад на Срб, Сувају и Бротињу, на простор који је војнички контролисала Рајакова Трећа бригада Првог личког корпуса. Положаје које је држала моја Четврта бригада партизани су тукли само под спорадичном ватром, са намером да нас држе приковане ту где смо и да нас тако спрече да пођемо у помоћ Трећој бригади. По свему судећи оценио сам да они покушавају да нас почесно туку, најпре Трећу, па онда моју бригаду, и да тако отворе себи пут за четничку територију. Рајак је тада отпослао курире у Книнску Крајину војводи Ђујићу и у Босански Петровац војводи Мани Роквићу. Чим је стигао 14 септембра војвода Мане Роквић, идући из Босанског Петровца преко Кулен Вакуфа и Дољана, одмах је предузео леђни напад на партизане на положају око Бротиње и успео да разбије обруч који су партизани започели да притежу око Треће бригаде Пере Рајака. Међутим, и поред овог изненадног Роквићевог удара партизани се нису поколебали, него су, после краће пометње и исправљања распореда, наставили борбу. У овим борбама осетили смо да су партизани отпочели да дају прве жилавије отпоре четничким снагама. Били су добро наоружани новим енглеским оружјем, снабдевени обилато муницијом и одевени у нове енглеске униформе. Имали су све што им је било потребно за борбу и нису морали, као четници, да се боре да би се дочепали плена од непријатеља. Партизанима је, заиста, све падало “с неба”: оружје, муниција, санитетски материјал, одећа, обућа, па чак и храна, док су четници били принуђени да се жестоко боре за сваку пушку, митраљез и метак, као и за свако парче одела које су на себи носили. Борбе код Бротиње трајале су укупно пет дана и у њима су партизани претрпели велике губитке у људству, оружју и материјалу. Имали су нешто преко 200 погинулих и толико исто рањених. Али је и на четничкој страни било жртава. Између осталих бораца Рајак је изгубио Марка Пиплицу, Бранка Дробца и Јову Дубаића, са којима је три године без прекида делио многа добра и зла, радости и жалости, па је на вест да су међу палим четницима и ова тројица Рајак заплакао.

Тада сам обавештен од Корпуса, да партизанске јединице у овом делу Лике, где оперишу Трећа и Четврта бригада, имају наређење да по сваку цену разбију четничка упоришта у Србу и Доњем Лапцу. У том обавештењу напоменуто је да је ова територија Лике потребна партизанима да би им послужила као канал за снабдевање храном јединица у Босанској Крајини. У обавештењу је такође речено да храна за партизанске јединице долази из хрватских домобранских складишта, из градова Карловац, Сисак и Загреб, и из усташког слагалишта у Огулину. Сутрадан сам обавештен на исти начин, да Мек Лин и Рандолф Черчил, који се налазе сакривени са Брозом у једној пећини код Дрвара, треба да заврше извештај Енглеској влади у коме ће је обавестити о ситуацији у Југославији, и да Броз настоји да се тај извештај не шаље док његове јединице не заузму Доњи Лапац, Срб и околне крајеве које држе четници. Корпус је тражио да Трећа и Четврта бригада појачају офанзивне активности, а дивизијски курири су ми предали три писма која сам имао да пребацим у Гацку Долину. Затим су се дивизијски курири вратили у штаб Дивизије, а ја сам своје отпослао из Доњег Лапца за Гацку Долину, у штаб Личко-Кордунашког корпуса, да писма уруче у руке Мили Маријану.

Командант Треће бригаде Првог личког корпуса, Динарске четничке дивизије, Перо Рајак, у средини са брадом и шубаром, са једним делом штабске чете Треће бригаде.

ЧЕРЧИЛОВ ИНАТ, КРАЉЕВА ПРЕТЊА И ДОЛАЗАК РУСКИХ ТРУПА Још 2 марта 1944 Америчка влада (ООС) је решила да отпошаље мисију у штаб Драже Михаиловића. Требало је да се та мисија састоји од 40 лица подељених у шест група. Генерал Донован је о томе обавестио генерала Ајзенхауера 31 марта, међутим, 6 априла, чим је Черчил о томе сазнао одмах је упутио телеграм Рузвелту у коме га је оштро критиковао. “Ако једна америчка мисија стигне Михаиловићу сада, то ће посведочити колико су Енглеска и Америка подељене у мишљењима у односу на Броза и на Балкан. Руси ће се тада умешати и узети иницијативу у своје руке, пристајући, наравно, на Брозову страну”, сиктао је као гуја отровница Винстон Черчил. После овога Рузвелт је наредио да се потпуно напусти идеја слања било какве мисије у штаб Драже Михаиловића. Већ у то време Рузвелт је био веома болестан човек и желео је да одржи добре односе са Черчилом. Но, под притиском америчких војних кругова, који су на ствар гледали друкчије, мисија је ипак послана 26 августа 1944, са пет месеци закашњења од дана кад је Америчка влада мислила да је пошаље. Овога пута Американци нису консултовали Енглезе. О одашиљању те америчке мисије код Михаиловића Черчил је сазнао 1 септембра и одмах отпослао оштру ноту Рузвелту: “Ми помажемо Броза и ако сада Америка започне да помаже Михаиловића на Балкану ће настати комплетан хаос. Са нашим нескладним акцијама ми ћемо изазвати грађански рат у Југославији. Генерал Донован води кампању за помоћ Михаиловићу сада када смо ми коначно успели да уверимо Краља Петра да треба да напусти Дражу Михаиловићу и да се придружи хрватским партизанима, као и да позове четнике да се ставе под команду хрватске гериле. Једини начин да спасимо Краља и монархију у Југославији јесте да се Краљ удружи са Хрватима Брозом и Субашићем”. Тако је Черчил писао 1 септембра 1944, уплашивши Рузвелта и он му истог дана обећао да ће повући мисију код Михаиловића колико год пре буде могуће.

По сугестији Хрвата Субашића и Велебита, Краљ је 29 августа издао декрет којим је расформирао Дражин Врховни штаб и означио Броза као јединог вођу отпора у Југославији. Међутим, 1 септембра 1944, према раније утаначеном општем плану, Дража је издао проглас за општу мобилизацију, за борбу противу свих непријатеља у земљи. У то исто време, како то касније тврди и пуковник Мек Довел (Маck Dowel), Дража Михаиловић и његови четници су били једини људи у Југославији који су водили борбе против окупатора, док су партизани све своје расположиве снаге сконцентрисали за борбу противу четничких јединица. У радио-емисији од 12 септембра 1944, из Лондона, Краљ Петар је, између осталог, опоменуо четнике да се одмах подреде контроли хрватске усташке комбинације Броз-Субашић-Велебит, у противном, ако се не подвргну реченом, да ће бити сматрани издајицама пред народом и историјом. Била је права иронија да се ово догодило баш у моменту кад је морал динарских четника био виши него икад у овом рату. Док је Краљ говорио, по динарским брдима и кршевима четници су певали: Краљу Перо, врати нам се мио у Београд где си некад био ... и у борбама јуришали са ускликом: Јуриш! Живео Краљ Петар!, и гинули, гинули... После овог Краљевог прогласа Хрватска комунистичка партија је мобилисала све могуће своје снаге и убацила их у борбу противу четника. Са усташама и домобранима, као и са члановима ХСС, који су сада у све већем броју почели да приступају у КПХ, Партија је била у могућности да у кратком временском размаку оствари војску од близу пола милиона људи и да их усмери у завршни обрачун са четничким снагама Драже Михаиловића. Партија сада није ни за шта питала, нити слушала глас похрваћених потурица, као што су били Опачић, Јованић, Жигић и други. Радило се искључиво о уништењу српских четника и то је била чисто хрватска ствар оних затрованих Хрвата, који су били само то и ништа друго, као што су

били Броз, Хољевац, Субашић, Велебит, Рукавина, Хебранг, Блажевић, Павелић, Бакарић и други. Седамнаестог октобра 1944, савезници су пренели на острво Вис и предали партизанима: 200 тона хране, 10 тона санитетског материјала, 10 тона бензина и нафте, 30.000 пари одеће, 10.000 пушака, 100 митраљеза, 6 топова, 100 тона муниције и 6 радиостаница. Са том помоћи завршена је последња фаза енглеско-партизанских планова за уништење Динарске четничке дивизије, чије су одбранбене линије биле истањене на огромном простору који би у редовним приликама захватала једна армијска област. Двадесет првог октобра 1944 Дража је понудио команданту Средоземља, генералу Вилсону, да стави 50.000 четника под његову команду, али је Черчил забранио да се Дражи да било какав одговор на ову понуду. Дража је 13 новембра послао други предлог по коме је понудио Вилсону да се 50.000 четника бори на страни савезника у Југославији, или било где другде где то савезници зажеле, с тим да савезници усклађују борбу и да утичу на партизанску команду да престане са нападима на четничке јединице кад су оне заузете у борби противу Немаца и усташа. И опет је Черчил забранио Вилсону да Дражи да било какав одговор. Двадесет седмог октобра 1944, ВШ НОВ и ПОЈ је одобрио ГШ НОВ и ПОВ за Хрватску, да у Босни и Жумберку почну преговоре са немачким представницима о заједничким интересима. Затим, 29 новембра Дража је тражио од команде Средоземља да му пружи потпору из ваздуха да би са четничким јединицама одсекао немачке снаге које су се тада налазиле у Албанији. Ни на ову Дражину представку команда Средоземља није одговорила, опет по налогу Черчила. Међутим, позитиван одговор на било коју од поменутих Дражиних понуда недвосмислено би показао целом свету да га је Черчил две године лагао кад је говорио о Дражиној колаборацији са Немцима. У то исто време, док је Дража нудио команди Средоземља 50.000 четника, Броз је од Енглеза тражио помоћ у пољској артиљерији, што су они одмах удовољили. У Дубровнику је искрцано око 20 тешких топова заједно

са људством, јер партизани нису имали способно људство да рукује тим топовима. Ово људство је стављено под партизанску команду, па су целу прву половину новембра ови топови дејствовали, али нису тукли немачке, него само четничке положаје. Кад су у другој половини новембра Енглези, који су руковали топовима, открили да не бомбардују Немце него “Србе”, тражили су хитно објашњење од партизанске команде и уместо објашњења партизанска команда им је наредила да иду из земље заједно са њиховим топовима. Партизанска команда је 25 новембра, преко своје радио-емисије, објавила да је Енглезима наређено да иду из земље, с обзиром да са њима, као ни са Американцима, није постојао уговор за улазак у земљу, као што је постојао уговор са Совјетском Врховном командом. Овде се радило о уговору који је Броз потписао са Совјетском Врховном командом кад је отишао са острва Виса у Москву, не обавештавајући о томе савезнике, па они нису уопште знали да је напустио острво. Осамнаестог септембра 1944 Броз је напустио Вис и отишао за Москву авионом који се подигао са аеродрома на Вису који су контролисали Енглези, не обавештавајући о томе ни Енглезе ни Американце. Енглеска и америчка мисија при Брозовом Врховном штабу га је неколико дана узалудно свуда тражила и кад су питали где је Броз речено им је да је изашао у шетњу. Тек неколико дана доцније најзад су сазнали да је одлетео за Москву авионом којим су пилотирали Руси. Са Брозом је отишао и генерал Корнејев, шеф Совјетске мисије при Врховном штабу и тек 11 октобра, 20 и више дана касније, Молотов је обавестио Идн-а да се Броз налази у Москви. Глупи загорски сељак, како је Стаљин обично називао Броза, извргнуо је руглу савезничке водеће кругове Енглеске и Америке пред целим руским народом. Кад је, затим, Идн оштро протестовао код Молотова због начина на који је Броз напустио Вис, Молотов је одговорио да је Броз један глупи сељак који ништа не зна о политици, и да од њега као таквог није требало нешто друкчије ни очекивати. Ипак, Броз је успео да од Совјета добије сагласност да се њихове трупе, које уђу у Југославију, задрже у Србији и да никако не прелазе на хрватску територију, осим ако би то од њих тражила КПХ. То је, у ствари, суштина Брозовог одласка у Москву.

У последицама погрешака савезника у вођењу политике на Балкану, клупче несрећа за Југославију и њезине народе све се брже одмотава. 1 октобра 1944 руске трупе су прешле границу Југославије. Четнички одреди, који су их сусрели и понудили сарадњу у борби противу Немаца били су разоружани и предати Брозовим комунистима КПЈ, у чијим су рукама били поубијани без икаква суда. Чим су Руси ушли у Југославију Броз је наредио да се кретање енглеских и америчких чланова мисија при његовом штабу ограниче на целој територији Југославије. Американци су на ово реагирали обустављањем сваке даље помоћи Титу и партизанима, па су у својој љутњи обуставили и летове авиона који су преносили партизанске рањенике на савезничку слободну територију. Срби, потпуковник Живан Л. Кнежевић и капетан Бора Тодоровић, су тада тражили од америчких војних власти да их парашитирају код Драже и ствар је била одобрена. Међутим, енглески генерал Вилсон, командант Средоземља, који је то најпре одобрио, променио је мишљење после разговора са Черчилом. У то се онда умешао и Мекмилан и обавестио америчке војне кругове, да би одлазак ове двојице код Михаиловића у ово време изазвао сумњу код Броза и Краља у савезничку искреност. Кнежевићу и Тодоровићу је тако било онемогућено да оду код Драже, иако је код извесних америчких војних личности дошло до изражавања незадовољства што Броз тражи да се оповргне оно што је америчка војна команда једном решила да учини. Ове америчке војне личности су сматрале да савезници Михаиловићу бар толико дугују, с обзиром да је он спасао од немачког заробљавања на стотине америчких авијатичара. Али су сви ти приговори и протести били узалуд. Против Драже Михаиловића био је цео свет и то ће тако остати до његове мученичке смрти. Броз, Велебит и Субашић, сва тројица Хрвати, су се 23 октобра 1944 још једанпут састали у хрватском Главном партизанском штабу, у Вршцу, да расмотре даљи развој догађаја у Југославији. Као Хрвате, јер су то сва тројица били, највише је интересовало како опет да изиграју Србе и да их натерају да забораве усташке покоље, односно како да приморају 11 милиона Срба да забораве да су хрватски екстремисти у оквиру злочиначке НДХ

поклали више од пола милиона Срба. Ни Краљ, нити било ко од Срба, нису учествовали у овим разговорима, иако је до састанка дошло на тражење Молотова и Черчила, који су хтели да се даље дискутује “југословенски проблем”. “Србија је још увек била уз Михаиловића и не би било пробитачно имати некога из Србије на овом састанку”, резоновао је Черчил. Броз и Субашић су се опет састали 28 октобра да утаначе уговор о будућем уређењу Југославије, а Велебит је отишао да обавести Хрвате у Партији и изван ње о успешном развоју разговора између Партије и “представника српског Краља, др. Ивана Субашића”. Британски и совјетски шефови мисија код партизана присуствовали су 1 новембра потписивању склопљеног уговора између двојице Хрвата, Броза и Субашића, о будућем уређењу Југославије. Ни том приликом није било представника Срба, нити је у новом уговору, као ни до тада у писаним документима, поменуто име “усташа”, док су у том истом уговору четници окарактерисани као издајице и колаборатери. Потом, уместо да се врати у Лондон и да поднесе извештај Краљу, јер је на разговоре ишао као његов представник, Субашић је отишао у Москву. Ни овога пута Енглези нису били обавештени о путовању Субашићевом, као што нису били обавештени о Титовом путу у Москву, иако су очекивали да ће бити обавештавани о кретању краљевог представника, јер, на крају крајева, баш су они били ти који су утрошили много труда да пласирају Краља код хрватске групе са Брозом на челу, и да приморају Србина-Краља да се одрекне Србина-Драже Михаиловића. Сазнавши да је Субашић отишао за Москву не обавестивши о томе Енглезе, Черчил је побеснео и позвао Мекмилана и дао му налог да испита могућност избављења Драже Михаиловића из земље. Уз то, наредио је Мекмилану да разговара са Американцима и да их обавести да ће Енглеска да понуди Дражи Михаиловићу да дође и живи о енглеском државном трошку где год буде желео на територији Британског царства. Мекмилан је по томе брзо добио сагласност Американаца и одмах обавестио Мекдовела, који се још налазио у мисији код Драже, са налогом да то пренесе Дражи. Међутим, као што је једино могло да се очекује од једног човека као што је био Дража

Михаиловић, он је одбио понуду. “Ја хоћу да останем и да умрем на родној груди”, одговорио је Дража Мекдовелу, који је одговор пренео ООС-у у Бариу, па су о томе обавештени Лондон и Вашинктон. У новембру 1944 Мекдовел је препоручио Дражи, после одбијања да напусти земљу, да своје трупе пребаци према Словенији ближе савезницима. — То је много лакше рећи, него учинити. Између нас и Словеније се налази мноштво немачких и хрватских, као и партизанских трупа, које чекају да нас сатру. Свуда око нас су партизанске јединице које нас непрестано нападају. Уз то, долази зима и кад завеју снегови и навеју сметове, неки пролази би били немогући. Поред тога, — наставио је Дража, а Мекдовел слушао не трепћући, јер је осећао да стоји пред једним од највећих људи двадесетог века, — ја сам оскудан у оружју и муницији, храни и одећи. Ни од кога на свету, за протекле две године, ја нисам примио никакву помоћ, ни у оружју ни у одећи. Ово што имамо то смо у борбама отели од непријатеља, — завршио је Дража. Тифус је започео да се шири међу Дражиним јединицама, а његове молбе савезницима да му пошаљу макар само медикаменте и санитетски материјал за борбу противу тифуса, остале су, као и све његове раније молбе, апели, предлози и представке, без одзива. *** У вези са уласком руских армија у Београд није наодмет да додамо још један податак животопису одрођеног Србина и братоубице Милана Жежеља. Кад је позног октобра 1944 ушао у Београд иза руских трупа, Милан Жежељ је продужио да обавља исти посао који је радио 1941 у Лици. У јесен 1941 он је наставио усташки рад који је био прекинут четничким устанком. У свом посувраћеном уму Жежељ се већ тада заносио сновима о путу ка величини и слави, макар и преко лешева Срба које ће да поубија на путу убирања колајни, чинова и положаја у комунистичкој хијерархији. Улазећи у Београд у октобру 1944 Руси су нашли у тунелу под Белим Двором око 200 махом старијих Београђана, који су се ту склонили да се

заштите од пуцњаве, и нису их дирали, него су им, штавише, казали да у заклону сачекају док борба не престане и да онда изађу и иду кућама. Међутим, у позадини Руса привлачио се као шакал Милан Жежељ са својом Пролетерском бригадом и у том истом тунелу нашао 200 старих Београђана, похапсио их и предао Озни са оптужбом да су четници и ознаком да се побију, што је Озна и учинила. Сутрадан, дакле само један дан доцније, Милан Жежељ је наишао на већу групу хрватских домобрана у Земуну, који су били у униформама и под оружјем, и који су само неколико сати пре тога убијали Србе, и није их похапсио, него пустио да слободно иду кућама, дајући им и пропуснице које је лично потписао, да их не би неке друге партизанске јединице узнемиравале, јер је свако од партизана знао по злу ко је Милан Жежељ. При том, он није запитао хрватске домобране да ли су починили какав криминал за време рата. Старе Београђане је осудио на смрт без размишљања, а Хрвате заштитио, као што је током целог рата чинио.

ДРАЖА ОДБИЈА НЕМАЧКОГ ПРЕДСТАВНИКА Немачки представник Старкер, који је пре тога два пута имао састанак и разговор са Мекдовелом о пребацивању немачких трупа на страну савезника Америке и Енглеске за борбу противу бољшевика, тражио је у новембру 1944 да се састане и са Дражом Михаиловићем да би разговарао по истој ствари. Дража је чуо за Старкера раније једном приликом кад је Мекдовел настојавао да Дража присуствује разговору између америчких представника и овог Немца. Овог пута, пре замишљеног састанка, Дража је захтевао да Старкер претходно изјави са којим циљем хоће да разговара и зашто тражи састанак. Старкер је одговорио да жели да разговара о заједничкој борби против партизана, а Дража је на то дао одлучан одговор: “Ми и ви смо били и још увек смо непријатељи. То је жалосно догађање у исто време да се ја борим против партизана као и ви. То је нешто што ја уистину жалим. Ту су борбу мени наметнули комунисти њиховим сталним нападима на моје јединице које се боре противу окупатора”. До састанка није дошло. Међутим, немачки представник Старкер је 17 марта 1945 још једанпут покушао да дође у додир са Дражом Михаиловићем. Али Дража је, као и при првој понуди разговора, захтевао да му Старкер претходно изнесе циљ састанка, и овај је изјавио да има “виталну поруку за савезнике и да жели да је Дража Михаиловић пренесе преко својих веза”. Тада је Дража пристао на састанак и Старкер је дошао у Дражин штаб, који се у то време налазио у Дугом Пољу, на Вучјаку близу Дервенте. Старкер је Дражи донео тајну поруку и замолио да је хитно пренесе савезничкој команди. У тој поруци Немци су нудили да капитулирају пред енглеском и америчком војском, и Дража је ту поруку пренео савезничкој команди у Казерти, у Италији. У исто време то је била последња Дражина порука савезницима.

ПОГИБИЈА ИЛИЈЕ ПЛЕЋАША, СЕОСКОГ ОДБОРНИКА У БРУВНУ По наређењу Корпуса кренуо сам 16 септембра 1944 према Мазину, Брувну, Грубачевом Пољу, Глогову, Вучипољу и Грачацу. Ноћу 17 септембра стигао сам са Четвртом бригадом пред село Плећаше, и пошто су село и земљиште око њега били познатији Миладину Плећашу, него ма којем другом борцу у бригади, послао сам га са још неколико бораца у село рекавши му да буде врло опрезан и да извиди да ли у селу има партизана. Прилазећи једној кући из које се видело слабо светло, приметио је покрет испод прозора и дао осталима знак да застану, а он са Миланом Бубалом наставио да се потрбушке привлачи кући. Кад је пришао на двадесетак метара јасно је угледао људску фигуру како погнута стоји испод прозора и као да прислушкује. Смотрено се привукао непознатом под прозором и у њему препознао мог ујака Илију Плећаша, који ми је негда писао да дођем да разговарамо и да је његов “Шмајсер челиком нахрањен”. И овом приликом он је обављао свој гадни жбирски посао: прислушкивао под туђим прозорима да докучи шта се говори, да би сутрадан, или исте ноћи, могао то да рапортира партизанској команди места. Пошто је већ успео да истера из села са родних огњишта многе недужне четничке фамилије и одузео им све што нису могли да понесу собом и предао партизанској команди, сада је ишао даље да ослушкује и пријављује, да би за себе прибавио веће партијске симпатије и коју нову награду. Мало затим привукли су се Миладин и Бубало са притегнутим машинским пушкама за сваки случај, јер нису били сигурни да је одборник сам. — Не мичи се! Руке горе! — узвикнуо је Миладин. Изненађен и преплашен као пред самом смрћу, Илија се на месту следио и тек иза неколико предаха замуцао: — Не пуцајте! Ја сам сеоски одборник Илија Плећаш, народни човек и заштитник. — То што рече све је лепо и у реду, а ми смо српски четници, — одговорио је саркастично Милан Бубало, и чим је изговорио речи “српски

четници”, одборник Илија је пао на колена и започео да цвили и да преклиње да му ништа зло не ураде, да има жену и четворо деце, и да никад није био против четника. —Па ако је тако како кажеш зашто си се толико уплашио? — упитао је Миладин, а одборник нешто промуцао што ни Миладин ни Бубало нису разумели. Тада му је пришао Миладин сасвим близу: —Познајеш ли ме, друже? Још клечећи одборник га је погледао и кад га је познао скочио и стао да бежи као звер пред хајком. Миладин је пустио један рафал у ваздух и позвао га да стане, али је он наставио да бежи. Борци који су започели да пристижу спазили су човека како бежи из села и опоменули га да стане, но он се ни на њихове позиве није освртао, него је наставио да бежи још жешће. —Не бежи, брате, ми смо четници! — довикнуо је неки борац, па како је непознати човек продужавао трк кроз мрак, ноћ је запарао дуги оштри рафал. Бегунац је пао, а Комунистичка партија Хрватске изгубила верног слугу, који јој је служио као пас за понеку добачену кост и маглена обећања, и за то многе своје сељане отерао у мучилиште и на стратиште. Кад сам стигао у село после неколико минута, Миладин ми је саопштио шта се десило. — Зашто нисте пуцали преко главе? — упитао сам. — Пуцали смо у ваздух, али није стао. Тада сам клекнуо поред мртвог одборника и прошапутао: — Ујаче, ујаче...

ПОРЕД СВИХ НЕДАЋА МОРАЛ ЧЕТНИКА ЈЕ НЕТАКНУТ У Грачац сам стигао 18 септембра 1944. Ту је био штаб Корпуса, па сам одмах отишао да поднесем рапорт команданту, мајору Миливоју Вуксановићу. Поред осталог он ми тада рече: “Комунисти нам спремају смртни ударац, а ми не можемо да их изазовемо да нам изађу сада на мегдан да се боримо, па ком гаће ком кошуља”. Као он мислили су и други четнички команданти, јер се сва партизанска борба дотада сводила, да у додирима са нама припуцавају и одступају, тек да нас узнемире и кажу да су ту. У сагласности са командантом Корпуса, кренуо сам у предвечерје 18 септембра из Грачаца према Грабу, 5 км. североисточно од Грачаца да тамо са бригадом преноћим. У Грабу сам ставио јединице у приправни распоред са претпоставком да ће нас комунисти напасти, па да их онда у нашем брзом развоју за борбу натерамо да се ангажују фронтално. Био сам уверен да смо још, као увек дотада, у стању да их у фронталном судару уништимо, без обзира на бројни однос, који је увек био у њихову корист, и на многоструко и богато наоружање којим су располагали. Очекивали смо их целу ноћ, али се они нису појавили. Идућег јутра кренули смо натраг преко Вучипоља, Велике Попине, Срба, Бротиње и Доброг Села и стигли у Доњи Лапац 21 септембра. На овом путу од око 150 км. нигде нисмо наишли на партизане као да су у земљу пропали. У међувремену обавештен сам да је команда ЛичкоКордунашког корпуса отпослала Јоцу Еремића са Кордунашким одредом у Србско Поље и Косињ, да осигура тај простор и онемогући партизанско увлачење и укопавање, а да се остатак тога Корпуса развио у веома танку борбену линију од Брлога до Плашчанске Долине, постављајући местимичне мање посаде на тактички важнијим врховима Мале Капеле, као и јаче делове у Дабру и Личкој Јасеници. Сада је мој основни задатак био да мотрим на партизанску појаву и покрете, и да, пошто-пото, онемогућавам јаче партизанске концентрације на простору између Првог Личког корпуса и јединица Личко-Кордунашког четничког корпуса. Ово је било земљиште преко кога је Динарска четничка дивизија намеравала да се повлачи према западу, ако би преко Србије у овом правцу кренуле јаче руске снаге. У ово време имали смо веома штуре извештаје о партизанима (преко 60.000) на острву Вису, које су Енглези обучавали и припремали за борбу противу Драже Михаиловића и његових четничких формација. То је била главна снага

са којом је КПХ рачунала да ће потиснути из ових крајева Динарску четничку дивизију и Личко-Кордунашки корпус, и да тако целокупну српску Западну крајину подвргне под своју пуну контролу. Ради тога је партизанска команда избегавала да са снагама којима је располагала прихвати фронталну борбу са четничким јединицама које су се у ово време овде налазиле. За КПХ, која је имала пуну контролу над целом партизанском војском и с њом чинила шта хоће, било је сада само питање времена за дефинитиван обрачун са четничким снагама. И опет се исто дешава. Опет су Енглези на сцени. Исто као негда, кад су четници са релативно малим снагама успели да скоро разоре партизанску војску и КПХ, комунистима су прискочили у помоћ Енглези, који су их повратили тако рећи из мртвих и од њих начинили победнике на Балкану. И сада су Енглези у замаху да помогну комунистима у завршном обрачуну са четницима, и да тако униште главну препреку на путу за потпуно узурпирање власти у целој Југославији. Међутим, само неколико месеци доцније, енглески водећи кругови и сва њихова ратна интелигенција заједно са Винстоном Черчилом, Брозовим највећим пропагатором и протежером у савезничком ратном табору током Другог светског рата, назваће ову спасавајућу помоћ партизанима-комунистима и напуштање генерала Драже Михаиловића највећим енглеским фијаском током целог рата. Стаљин је Броза у неколико наврата за време рата називао “Глупим загорским шлосером”, али је тај “глупи загорски шлосер” успевао да вуче за нос целокупно енглеско ратно вођство током четири године рата. Није само време радило противу нас, него су против нас још више радили наши савезници. Ништа нису вредели наша урођена интелигенција, челично срце, несаломљива воља и непоштедно жртвовање, кад смо били сами без игде икога на свету да нас саслуша, подржи, помогне и заштити. Усташе су нас искасапиле, да би касније исти посао наставили комунисти уз свесрдну и немилосрдну помоћ западних савезника бомбардовањем српских села и градова, усмрћивањем српске нејачи и пружањем преобилне помоћи гробарима Југославије, комунистима. Концем септембра 1944 Трећа и Четврта бригада Првог Личког корпуса су бројале заједно око 1.850 бораца. Било нам је потребно још само мало

времена да бројне Србе по партизанским јединицама убедимо да је партизанштина хрватска ствар под пуном контролом КПХ, и да је акција КПХ наставак усташког програма, чији је главни циљ, био и остао од самог почетка, да у Крајини униште етнички престиж Срба. Од четника, који су у ово време сачињавали Трећу и Четврту бригаду, безмало сви су били краће или дуже време у партизанима, све донде док нису увидели да су контролу над партизанским покретом преузеле бивше хрватске усташе. Изузеци су били само неколицина људи који никад нису били у партизанима, као Петар Рајак, Дане Калинић, Пајо Дрча, Светиша Јованић, Саво Чорак, Илија Мајсторовић и Никола Пиља. Сви други, у тренутку кад су пребегавали из партизана у четнике, стављали су и свој живот и животе своје породице на коцку и у крваву душманску торбу. Другим речима, били су свесни онога што су радили и вољни да и себе и све своје жртвују за идеју у коју су од детињства непоколебљиво веровали. Боравак у партизанима за њих је остао као ружан сан. Њихово припадништво партизанским редовима 1941 или касније била је највећа и најперфиднија превара која је Србе Крајине задесила у читавој њиховој историји. Две су главне ствари допринеле овом злом удесу толиких хиљада Срба Крајине: (1) Диктатура Краља Александра, која није ништа спречила, али је помогла разбијању српског четничког покрета у Крајини, и (2) усташки покољи и нагли нестанак српске интелигенције ових крајева. Двадесет трећег септембра 1944 Четврта бригада је била у операцијама у правцу Мишљеноваца, Калати и Кестенових Корита, а већ 27 септембра према Днопољу, Каменском, Бијелим Потоцима и Вркашићу. У овим последњим борбама успели смо да заробимо комору Друге бригаде 19-те партизанске дивизије. Током 1 октобра обавештен сам да су примећени покрети знатних партизанских снага око Висућа и Удбине, али кад сам 2 октобра отишао са бригадом да размотрим тамошње стање, имали смо сукоб само са мањим партизанским снагама које смо брзо разјурили.

КАКО ЈЕ УМРЛО 1.100 БОСАНСКИХ ЧЕТНИКА Четничка бригада Васе Мијатовиђа је формирана у септембру 1943 од дотадашњег његовог батаљона, који је дотле оперисао на просторији око Козаре. Кад је формирана имала је 1.100 бораца и ушла у састав корпуса “Петра Кочића” којим је командовао војвода Урош Дреновић. Бригада је дејствовала на простору Приједор-Сански Мост-Козара и даље све до Бања Луке, граничећи се на земљишту са четничким одредом Марка Црвенице, који је оперисао око Двора на Уни. У септембру 1944 партизанска команда је сасредила све своје снаге у овом крају за обрачун са овом бригадом, па је Васо Мијатовић био принуђен да се повуче према Босанском Новом где је дошло до тешких борби. Њему је притекао у помоћ Марко Црвеница са својим одредом и тако је бригада успела да се пробије до Двора на Уни изгубивши у борбама око 500 људи. Са преживелих 600 бораца, Мијатовић је одатле дошао код мене у Доњи Лапац и, на несрећу и његову и свију нас, он је поверовао куририма који су му донели обавештење да се одмах врати у Босну у састав Дреновићевог корпуса. И поред свих настојавања да га убедим да не верује овим куририма, јер су ми у много чему били сумњиви, Мијатовић им је поверовао сматрајући да су аутентични, наводећи да их је једном приликом видео у Босни са четницима. Уз то рекао је да он свагда извршава наређења претпостављених, па ће тако учинити и овога пута. Међутим, како ће се трагично мало касније видети, ове курире је подметнула партизанска команда да на превару наведе Мијатовића и његову бригаду у унапред припремљену клопку. У том смислу, чим је отпослала курире, партизанска команда је обавестила усташку команду о правцу Мијатовићевог кретања и она га сачекала са неколико хиљада усташа на простору Костајница-Суња-Јасеновац и у борби уништила. То је била последња и најкрвавија борба коју је Васо Мијатовић са четницима његове бригаде водио, и у исто време и последња борба четника његове бригаде, од којих ће преживети рат само њих десетак, међу којима Милош Хрваћанин, Новак Пиљић и Цвијо Дакић.

БОРБЕ ОКО МАЗИНА Командант Корпуса ми је 10 октобра 1944 издао наређење у коме је, између осталог, речено да се у Мазину находе делови 35-те партизанске дивизије са нешто преко 2.000 бораца, батеријом брдских топова и извесним бројем борних кола и лаког оружја, и да се запажају покрети и неких других партизанских јединица у том простору. У вези с тим заповест добијена путем курира гласила је: “Наређујем: Да се на дан 12 октобра 1944, у 6 часова ујутру, нападне 35-та партизанска дивизија и по могућству растроји, односно онеспособи за сваку акцију у дужем периоду времена. Правац кретања јединица биће следећи: Прва бригада правцем: Грачац-Томигај-Брувно-Мазин. Медачки одред ће кренути улево од Прве бригаде и у истој висини са њом. Друга бригада правцем: Глогово-Губачево Поље-село Плећаши-Мазинско Поље-Мазин. Марићев одред правцем удесно од Друге бригаде и упоредо са њом. Трећа бригада правцем од Срба: Суваја-Заклопача-Брезовица-Мазин. Одред Петра Ђиласа биће на левом боку Треће бригаде и упоредо са њом. Четврта бригада кренуће од Доњег Лапца правцем: Оровац-Ваган-Мазин. Командант Корпуса биће у центру на челу Прве бригаде”. Током 12 октобра Четврта бригада је прешла пут Оровац-Ваган са једном колоном, а другом преко Обрлапца и Залешевице. У 6 сати ујутру бригада је била на одређеном положају спремна за напад. По оцени са положаја, 35-та партизанска дивизија је била у припреми за покрет. Био је још мрак и није се могло далеко видети, али су звуци који су допирали од Мазина одавали обимније покрете.

У то време нисам био обавештен да су партизани са својим другим јединицама успели да успоре покрет неких четничких група и да их омету да у одређено време поседну заповешћу одређене положаје, па сам се тако сам са Четвртом бригадом задесио пред Мазином. Но, без обзира на ту околност, ја сам у 6 часова и 15 минута призвао команданте батаљона, Милана Опачића и Стеву Плећаша, да се заједнички посаветујемо о предстојећем нападу, као што смо уобичајили при већим борбама. Око седам сати допрла је из даљине јака пуцњава, а у Мазину, где су се налазили партизани, примећивала се необична ужурбаност. Чувши пуцњаву из даљине претпоставио сам да су то остале четничке јединице наишле на јаче партизанске снаге и да ће се, највероватније, сасвим разданити пре него што стану на одређене положаје. Да бих олакшао њихову ситуацију, у сагласности са командантима батаљона, наредио сам почетак напада на Мазин. Нисам у том тренутку ни појма имао да се баш тада цела 35-та партизанска дивизија налазила постројена на пољу под селом Бабићи и да су им ту комесари држали предике и убризгавали последње дозе отрова противу “четника-кољача”. Чим су батаљони Четврте бригаде избацили прве рафале из пушкомитраљеза, партизани су се развили за борбу и усмерили према брду изнад села, које су моји делови већ посели. Ни покушај партизана да јуришем заузму брдо није успео. Одбијени уз осетне губитке они су се повукли ради новог прегруписавања. Тада ми је пришао командант Првог батаљона Милан Опачић и предложио да се благовремено повучемо на огранке планине Залешевице пре него што се партизани прегрупишу. Међутим, брдо на коме смо се налазили тактички је доминирало не само селом, него и свом његовом околином. Нисам знао да ли ће остале четничке групе успети да заузму положаје који су заповешћу одређени, па стога нисам смео да напустим положај који сам према заповести заузео. Планина Залешевица је била три км. иза наших леђа, а око брда на ком смо били налазио се добро прегледан брисани простор и ја сам одлучио да останем са бригадом ту где сам био. Тада су партизани предузели други јуриш са Мазинског Поља, али, пошто се разданило, ми смо их видели као на длану и тукли убитачном ватром. Ни покушај да нас туку артиљеријом и минобацачима није уродио плодом, јер су више погађали своје борбене редове него нас. При трећем јуришу успели су да заузму брдо над селом Бабићи и ми смо се нашли у незгоди, јер је иза нас

био брисан простор и узбрдица. После овог успеха партизани су се осмелили и продужили напад на моје главне положаје изнад села. Један од партизана је успео да ускочи у део рова који је држао Дане Завођа, али га је приметио Раде Крајновић и бацио бомбу која је случајно пала на Завођин ранац и експлодирала убивши партизана, а, чудним случајем или Вожјом вољом, није ни окрзнула Завођу. Помислио сам да је дошао моменат да се повучемо, али, што сам дуже посматрао терен около и тачке које су партизани већ чврсто држали, све сам више долазио до закључка, да би повлачење усред дана имало скупо да се плати, јер би у том случају имали да пређемо брисани простор од неких три км., на коме би нас партизани могли да скидају једног по једног, као вране на засејаним голим јесењим њивама. Бројни однос наш према партизанима био је 1:8, јер су им однекуд пристигла јака појачања. И тај однос снага био је за нас врло неповољан, па кад се томе дода и надмоћност у оруђима свих врста и оклопним колима, онда је наша ситуација изгледала заиста врло тешка. Због свега тога одлучио сам да извршим један дрзак противнапад да бих се поново домогао брда изнад села Бабићи, па да одатле покушамо да се повучемо главнином, а на брду да остане мањи део ради заштите повлачења. Тај смели противнапад је успео да растера партизане са брда, али су они у исто време снажно ударили на лево крило бригаде, па сам се са делом бораца пребацио тамо и затекао Милоша Пупавца, командира чете у Првом батаљону како псује бесан од немоћи. Затајила су му 7 митраљеза у чети у најкритичнијем тренутку, па је био изван себе од љутње. — Шта је, Милошу, ’леба ти? — упитао сам наоко ведро. — Прегрејали се ови посрани митраљези и неће да пале, — рекао је, све жешће псујући, љут као змија. — Попишај се на њих, па ће се охладити, — добацио сам уз смех. Потраја неколико тренутака тишине, па затим заклокоташе сви Милошеви митраљези тукући уништавајућом ватром партизане, који су били већ на домету ручних бомби, па су се узнемирили од великих губитака и започели да беже ка Мазину.

Ова борба између Четврте бригаде и 35-те партизанске дивизије трајала је цео дан, од 7 ујутру до 6 увече, у којој су они оставили 123 погинулих и велики број рањених, а ми 10 мртвих и 38 рањених. Том приликом, борећи се као дивови, погинули су Симо Ђукић, Симо Мрђа, Стево Блануша, Сава Бубало, Милан Басара, Стево Почуча, Ђуро Шашић, Дане Опачић и Васо Опачић. Ови изгинули јунаци били су велики губици за нас, а најтежи губитак је био Васо Опачић, не стога што је био неустрашиви пушкомитраљезац, него зато што је умео да поправи оружје које би током борбе застало, и много пута је морао, под непријатељском убитачном ватром, да претрчава од једног до другог оруђа, чим би му се јавило да неки митраљез неће да ради. Немци су 14 октобра 1944 успели јаким снагама да опколе војводу Ману Роквића, који је у том моменту имао само десеторицу четника у Топољу. У исто време Немци су успели да опколе и једну другу групу од десет Роквићевих четника у селу Отону. Но, иако су Немци били несразмерно надмоћнији и у људству и у наоружању, војвода Роквић је прихватио борбу која је била узалудна. Ту је заробљен Војвода са обе групе његових бораца и то: Драго Никић, Брацо Смиљенић, Драган Крагуљ, Душко Репија, Мирко Дукић, Мићо Рунић, Љубко Латиновић, Душко Мирковић, Чедо Тубић, Мирко Латиновић, Никола Шипка, Урош Латиновић, Милан Мрђа, Влатко Романов као и Мића, Вицко и Миле, чијих се презимена не сећам. Чим је дознао за овај случај, Славко Шљивар, заменик војводе Роквића, упутио је директно мени курире с молбом да са Четвртом бригадом сачекам Немце који су спроводили заробљене за Немачку и да их ослободим. Међутим, провлачећи се кроз партизанску територију курири су били ометани у брзом кретању и задоцнили три сата. Немци су успели да се убрзаним покретом пребаце према северу и да спроведу заробљене четнике за Немачку и у смрт. *** После учесталих разговора између представника штабова ПриморскоГорјанског корпуса (војводе Јевђевића) и Личко-Кордунашког, решено је да се препоручи Динарској четничкој дивизији да почне повлачење правцем:

Дрежник град-Раковица-Личка Јасеница-Гацка Долина. У време кад је дата ова препорука партизани су имали врло мало снага на овој територији (правцу), пошто су, према подацима које су сматрали поузданим, веровали да ће се Динарска четничка дивизија повлачити сасвим другим правцем. Затим, на једној од конференција у штабу Личко-Кордунашког корпуса, један млади и слабуњави човек, који се таман био вратио са разговора са војводом Јевђевићем, сумирао је ситуацију овако: Убрзан је споразум ТитоСубашић, избачен је из Избегличке владе генерал Михаиловић и укинута његова Врховна команда; Краљ нас је позвао да се предамо Титу и прикључимо хрватском партизанском покрету. Ми сада, у ствари, имамо само два избора: (1) да се одазовемо Краљевом позиву, или (2) да се повлачимо према Словенији и да се тамо удружимо са осталим националним снагама и покушамо да са те основе разговарамо са савезницима о нашој будућности. Те исте вечери је учвршћен правац кретања према Словенији и сви детаљи о томе достављени у извештају Динарској четничкој дивизији.

Део четника Треће бригаде Првог личког корпуса Динарске дивизије у јесен 1944 год.

ПРЕДСТАВА У РЕЖИЈИ ХРВАТСКИХ ЧАСТНИКА (ОФИЦИРА) Крајем јесени 1944 Командант једног хрватског здруга (дивизије) у Лици био је генерал Томашевић. У време Прве Југославије Томашевић је био у личном пријатељству са Краљем Александром, али му то није нимало сметало да по паду Југославије дође у Загреб и да се поклони поглавнику Павелићу и понуди своју службу “За дом спреман”. У новој служби, Томашевић је, 5 октобра у 3 сата по подне, у пратњи новопостављеног бележника Горњодубравске општине у Горском Котару, дошао да посети жандармеријску станицу у Генералском Столу, где се у дворишту налазило тридесетак Срба из села Доње Дубраве, међу којима и неколико жена, деце и инвалида, које је у рано јутро тога дана у њиховим кућама похапсила чета домобрана. Док Томашевић није стигао, од дотеривања у двориште жандармеријске станице па током целог дана, похапшени су злостављани и мучени, и тучени тојагама, ланцима, кундацима и гвозденим и гуменим цевима. Тај посао је обављало око стотину хрватских усташа, домобрана и жандарма, и изгледало је да је то био дан за увежбавање Хрвата свим могућим начинима мучења и тучења, али тако да ударци не усмрте, да би што дуже могли да их муче и у њиховим мукама да уживају. Сви мучени Срби били су крвави од главе до пете, и пре него што је Томашевић дошао у двориште сви су повезани жицом за ноге и постављени у ред. Томашевић је ушао у двориште у пратњи неколико домобранских официра и ишао полако поред свезаних Срба загледајући их, и кад је дошао до једног ухапшеника застао је. То је био инвалид по рођењу, Симо ЈаковићЗец, рођен са краћом ногом. Био је висок и наизглед веома снажан човек. Са њега је одасвуд цурила крв, а лице му је било сво покривено крвљу, лубања му је била на више места разбијена и крв му се из главе сливала низ руке. Покушавао је да збрише крв са чела и очију, али је она све више текла у очи и заслепљивала га. На њега су се Хрвати највише окомили и целог дана тукли, злостављали и подсмевали му се. Говорили су да се претвара да му је нога краћа и натеривали га да хода “равно”, па пошто је храмао они су га тукли дрвеном полугом наизменице, и како је који Хрват додао полугу другом, тако су један другом говорили: “Хајде да и ти пробаш да га излечиш”.

Пошто је Томашевић добро загледао Симу, окренуо се бележнику, који је стајао иза њега, и нешто му шапутао, нашта су се обојица слатко гласно насмејала у лице јаднику коме је већ пола душе истерано мучењем. Кад је завршио обилазак Срба, Томашевић се окренуо свом пратиоцу, поручнику Антону Бунчићу, и рекао: “Одведи их у Карловац, на Шварчу, и тамо доврши где и оне друге”. Два сата доцније Хрвати су измучене и испребијане Србе натоварили на теретни воз за Карловац. Међутим, Бунчић није учинио како му је његов генерал Томашевић наредио “да их одведе на брдо Шварчу и да их тамо доврши”, него их је поскидао с воза у селу Звечај, на десет километара од Генералског Стола, где се још отпре рата находила кречана са неколико пећи, у којима се пекао креч од камена који је узиман са брда над кречаном. Кречана је била усечена у брдо и крај ње је пролазио главни пут, који је служио за довоз дрвета и одвоз креча на жељезничку станицу. Кад је Бунчић са својом хрватском војском и спутаним Србима стигао до села Звечаја, три пећи кречане су биле усијане и око њих сакупљено мноштво хрватског народа свих узраста и оба пола, људи, жена, стараца и деце. Пећи су ложене са доње стране, до пута, а дим и пламен су излазили кроз отвор на врху пећи широк око три метра, кроз који је стално куљала јара. Око самих горњих отвора пећи простор је био покривен циглом за лакши прилаз при потребним оправкама. Тај патосани простор ће овог дана, 5 октобра, да послужи за један сасвим друкчији призор, страшан и језив, дотада невиђен нигде у целом свету. Хрватски војници једва су успели да дотерају српске “заробљенике” до кречане, јер су многи успут посртали и падали од изнемоглости, с обзиром да су мучени, тучени и изгубили пола крви. Кад су, најзад, војска и похапшеници пришли кречани, подивљали народ је ударио у пљесак и смех, уз повике: “Живио хрватски народ! Смрт четницима!” Затим је Бунчић наредио војницима да Србе притерају под кров над вратима кроз која су се ложиле пећи и да прву тројицу свежу око руку бодљикавом жицом и изгурају горе и поставе поред сваког отвора пећи по једног. Кад су три Србина дотерана крај отвора, позвана су три Хрвата из сакупљеног света да дођу и гурну жртве у пећ. Јавила су се три млада Хрвата и стала иза свезаних Срба и

на команду “частника” Бунчића гурнули мученике у усијане пећи. При тој слици загрмео је спонтан пљесак раздрагане и помахнитале хрватске масе. Срби који су испред кречане чекали да дођу на ред за спаљивање нису могли да виде шта се горе дешава. После ове прве сцене понављале су се нове на исти начин: по тројица Срба су извођени горе и бивали гурнути од друга три Хрвата док није све завршено и остао само инвалид Симо Јаковић-Зец. За његово спаљивање пријавиле су се две младе жене, које су, уз сатанско смејање и врискове гурнуле измученог и немоћног инвалида у смрт. При сваком бацању жртви у ватру хрватска маса, која је бројала око две хиљаде, пљескала је и радосно вриштала као при некој аренској сцени у најцрњем добу Нероновог Рима. Тако су погубили животе ових тридесет Срба чија је једина кривица била што су Срби-православци, па ови стихови најбоље илуструју њихов грех: О, Срби, Срби, за све смо криви: и што смо Срби и што смо живи, што се крстимо само с три прста и ко Бог мремо на врху крста, што смо душмане сабраћом звали и наши оци за њих крв дали! О, Срби, Срби, за све смо криви: и што смо Срби и што смо живи, што сачувасмо име пред хајком и што Слободу зовемо мајком, што нам је љубав за Српство јача од сваке муке и сваког мача! (Д. Драгутиновић “За све смо криви”) Кад је крајем 1944 године увидео сасвим јасно да уклета НДХ срља неповратно у пропаст, генерал Томашевић је послао једну своју делегацију (једног частника и два подчастника) у штаб Динарске четничке дивизије да пренесу његову поруку лично војводи Ђујићу. У тој поруци Томашевић је нудио сарадњу у циљу заједничке одбране од партизана. Вероватно да је

мислио да су Срби већ сметнули са ума шта је радио у овом рату и да се само присећају како се негда, у Првом светском рату кад је био заробљен од Срба, јавио за добровољца у српску војску. По пријему поруке Војвода је дао одмах одговор Томашевићевој делегацији: “Између нас и вас међаш је направљен од једног милиона гробова Срба, наше браће, које сте ви побили. Тај ће међаш ту остати за вечита времена. Никад више ми и ви нећемо моћи ни у чему сарађивати, а најмање у заједничкој одбрани”. Недељу дана по пријему Војводиног одговора, Томашевић је ту исту делегацију послао у штаб моје Четврте бригаде са писмом које је гласило: “Команданту српске бригаде, Имам информације да ћете са Вашом бригадом покушати да се пребаците преко Мале Капеле према Словенији и Италији. Знајте, и кад би имали орлова крила Ви се преко Капеле не можете пребацити, јер вас тамо чекају партизанске снаге које ће Вас смрвити чим се са њима сударите. Ја Вам предлажем да се припојите мом здругу (дивизији) и да се онда заједно повлачимо преко Карловца према Аустрији, гдје ће дотле, највјероватније, да стигну савезничке јединице. Са срдачним поздравом генерал Томашевић”. Кад сам прочитао писмо нашао сам се у чуду. У то време нисам знао да је Томашевић већ покушао да направи споразум са Динарском четничком дивизијом, па не знајући шта друго да чиним обавестио сам о томе Корпус са напоменом да се обавести Дивизија, а ја сам упутио генералу кратко писмо: “Господине Генерале, О овоме што помињете у писму требало би да разговарате са Динарском четничком дивизијом, а не са мном. А што се тиче орлових крила, она српским четницима нису ни досада била потребна, па неће ни одсада, без обзира када и у коме правцу Дивизија буде решила да кренемо. Никола Плећаш, командант Четврте бригаде Првог личког корпуса Динарске четничке дивизије”.

ДВА ВЕЛИКА НЕПРИЈАТЕЉА ЧЕТНИЧКОГ МОРАЛА: ЗИМА И НЕАКТИВНОСТ Са доласком децембарских дана 1944 снегови су започели да завејавају планине Зелешевицу, Каменско и Височицу. Јак и хладан северни ветар без престанка је халаукао низ лапачку долину у којој се осећало као на отвореном мору, без икаквог заклона и без штита од удара ветрових таласа, који су резали лице као ножеви и пробијали истанчала одела. У тзв. добра времена, за нас који смо свикли на такво време, јер смо са њим стасавали, оваква непогода није била неподношљива, чак је понекад изгледала идилично, као прича из Андерсонових бајки. Али овог пута, у позну јесен 1944, све је било из основа друкчије. Током дана са пахуљама често су падали и енглески леци, чија је намена била да нас деморалишу и разбију. Они су нас позивали да се прикључимо Хрвату Брозу, опомињући нас да је то наредба Краља Петра II, “вашег Врховног команданта”. Моја Четврта бригада била је распоређена на положајима око Доњег Лапца. Све везе са Корпусом и Динарском четничком дивизијом биле су покидане. Знало се да су Енглези искрцали партизанску 26-ту дивизију са острва Виса на јадранску обалу и она одмах ударила на Динарску четничку дивизију код Лозовца, где је дошло до тешке и, по обе стране, врло крваве борбе. По Доњем Лапцу су пролетале многе обеспокојавајуће и дозлабога неповољне вести, па се, не знајући шта да се верује, предосећало поразно Сутра. Посматрао сам своје борце и појединачно са многима разговарао сваком приликом кад год сам за то улучио згоду. Осећао сам како се дотада висок морал нагло срозава и то ме је много забрињавало, па сам само чекао да кренемо ма куд или да уђемо у ма какву борбу са партизанима, без обзира колика је њихова снага, јер сам знао да је морал код четника у време покрета или борбе бивао увек одличан. Крај свих покушаја нисам никако могао да дођем у везу са Корпусом, чак ни са Трећом бригадом (Рајаковом), па ме је то притискивало као олово. У таквој прилици нисам био у стању ништа друго да чиним осим да останем на положају који је поседнут по последњој наредби Корпуса.

Отпослао сам јаке патроле да крстаре селом васцелу ноћ и дан, и да по сваку цену онемогуће панику међу борцима или становницима. Иначе, све друго у бригади било је редовно, осим што сам без сигурне везе са Корпусом био доста немиран и помало као изгубљен. Највероватније су се тако осећали и други људи у бригади, али се нису један другом поверавали, него ћутали, а за мене је ћутање бораца одувек било најопасније, по ономе: —Како је народ? —Ћути. —Е, кад ћути онда попуштај. Потом, кад се први пут разнела вест да је Војвода рањен, пода мном су дрхтале ноге и клецала колена, и стао да ме обасипа леден самртнички зној, а цела Лапачка долина је почела да се љуља, окреће и преврће. Борци су, забринути, очима један другог ћутке гледали, а жене, по обичају у несрећама, како је до које допирала вест, започињале да плачу и кукају. Не само код наших душмана свих боја, него и међу нама самим било је појединаца који су веровали да нам је заиста дошао најгори крај. Кад сам се затим мало прибрао под ударцем свих тих недаћа, отишао сам да разговарам са старешинама у бригади, са сваким понаособ. Убеђивао сам их да су се избеглице, које су баш тада пристизале у Доњи Лапац, највероватније случајно одвојиле од осталих избеглица и да је вест о Војводином рањавању могао неко из пакости да измисли или душмани да потуре. Најдуже сам се задржао у разговору са Миланом, Цаном и Иљегом Опачићем, Стевом Бајићем, Стевом Плећашом и Милошем Пупавцом. Чинило ми се да је то доста помогло да се заустави пад морала бораца, свих степена одозго до доле, јер се мало затим опет чула песма, што је био знак да се опака бољка преболева.

НА ПУТУ ЗА БОСНУ Два курира из Динарске четничке дивизије стигла су 28 октобра са наређењем да одмах пошаљем своје курире у штаб Личко-Кордунашког корпуса, који се налазио у Брлогу, у Гацкој Долини. Курири из Дивизије су ми предали три писма, које су моји курири имали да пренесу даље, једно за команданта Корпуса Милу Маријана, друго за инжињера Јоцу Еремића и треће за Николу Јоветића. По плану, Личко-Кордунашки корпус требало је одмах да крене према Доњем Лапцу и да тамо стигне најкасније 1 новембра до пола ноћи. Затим би Личко-Кордунашки корпус, заједно са Четвртом бригадом, кренуо за Срб, правцем Добросело-Дољани-Бротиња-Суваја-Срб, и у Србу би нам се придружила Трећа Бригада Пере Рајака. Одатле би општи покрет био правцем Остреци-Трубар-обронци планине Уилице-РесановциПећ-Босанско Грахово. У реону Босанског Грахова требало је да се оствари концентрација Динарске четничке дивизије, и онда би се тамо, у ситуацији која би настала, утврдио даљи правац кретања Дивизије. Основни план Врховног штаба био је да се у Босни изврши концентрација свих четничких снага. У поменутом наређењу је напоменуто, ако Личко-Кордунашки корпус не стигне до одређеног времена у Доњи Лапац, да Четврта бригада крене у правцу Срба и да се тамо споји са Трећом бригадом, па да одатле заједно пођу по утврђеном плану. По овом делу наређења осетио сам да је наша ситуација неповољна, чак и опасна, јер се између Доњег Лапца и простора који је држала моја Четврта бригада, и Гацке Долине и зоне којом је господарио Личко-Кордунашки корпус, налазила територија од око 100 км. коју су контролисали партизани и где је велики број њихових јединица био већ концентрисан. Пошто је те пределе Никола Мирић познавао боље од мене, отишао сам к њему да о томе разговарам. Изложивши му о чему се ради, рекао сам: — Морам да пронађем два неустрашива и оштроумна, издржљива и изнад свега поверљива човека, који треба да пренесу три писма у штаб ЛичкоКордунашког корпуса. Они треба да буду најспремнији борци готови за све, па и за смрт.

—Ништа не брини, само ми дај два-три сата времена и ја ћу ти их довести, — одговорио је Мирић и отишао. После два сата стигла су код мене два млада борца, Ђуро Узелац и Душан Кантар. —Послао нас је Мирић, — рекли су и није требало ништа више да ми говоре, јер сам знао ко су и зашто су дошли. Оставши сам са њима изложио сам им врло важан задатак и веома опасан, а они су примили улоге без поговора, као да полазе у шетњу. Ипак сам им обратио пажњу на све незгоде на које успут могу да наиђу, јер им је предстојао пут од преко 150 км. кроз партизанско-усташке територије. —За то не треба да бринеш ништа, — казала су обојица сасвим сигурно, па ми се учинило да сам био ја више уплашен него они. У сунчев заранак 29 октобра предао сам овој двојици запечаћена писма, руковао се и пожелео им срећан пут и успех, додајући: —Од вас двојице јунака умногом зависи 10.000 живота српских четничких бораца, — а они се само узајамно погледали и овлашно насмејали, хладни и мирни као сиве велебитске стене, и кренули далекој Гацкој Долини. Кад су изашли и кренули, ја сам, кроз сумрак, дуго гледао за њима. Ишли су полако али сигурно према западу и пењали се уз падине и узбрдице Каменског. Мирић је стајао крај мене и ћутао, можда и са сузама у очима, али ја нисам смео да га погледам, јер смо обојица дубоко осећали сву озбиљност започетог задатка. Партизани су сабирали са свих страна све расположиве снаге за одавно планирани општи и завршни обрачун са четницима, који су сваким новим даном постајали уморнији, све оскуднији у оружју и муницији и све сиромашнији у свему осталом што је неопходно потребно за ратовање. Насупрот таквом стању код четника, партизани су имали у изобиљу свега, јер су од савезника примали свакодневно небројене тоне ратних потреба у припреми за тај одлучујући обрачун. Више нико није имао времена да помишља на борбу са окупатором, па смо и ми нашу борбу тада свели на препаде на њихове бојне и трупне коморе, и на транспорте свакојаког

материјала, у потрази за оружјем, муницијом и осталим материјалом, док партизани нису ни толико радили, јер их то није нимало интересовало, пошто су им савезници добацивали сав ратни материјал који им је био потребан за борбу против нас. По свему судећи предстојали су нам неизвесни и црни дани, и над нама су се громадили тамни облаци који су били весници буре, и ми смо били тога свесни. — Како ће ово да испадне? — запитао сам Мирића враћајући се штабу бригаде. —Богами, не знам, — одговорио је кратко и полугласно. Затим је додао наизглед забринуто и као разочарано, али ипак са неким призвуком наде у чудо: — Партизани су већ сакупили у овом простору око 60.000 људи, а Енглези увежбавају још око 50.000 на острву Вису. Према тој снази ми имамо свега 10.000 бораца недовољно наоружаних, слабо одевених, неуредно храњених и сталним борбама и маршевима преморених. Богзна како ћемо и да ли ћемо моћи да издржимо ту неизбежну неравну борбу. Ако у нашем штабу Корпуса и Дивизије буде способних људи који ће моћи да нас извуку из овог понора, онда то морају стварно да буду генијални људи, а ја не знам да ли ми таквих имамо међу нама. — Чује се да је Дража са Главним штабом стигао у Босну и намерава да тамо сакупи све четничке снаге, — поменуо сам. — То би био једини излаз и најбоље решење, — одговорио је Мирић. — Уверен сам да ми можемо да задржимо у својим рукама један део Југославије док не стигну савезници, па после нек буде шта мора бити. — Видећемо шта ће бити, али ако треба да се боримо борићемо се до смрти, — рекао сам на растанку тапшући Мирића по рамену. Већ је била пала ноћ. У штабу бригаде, сем неколико стражара, није било никога. Сви су други били на положајима или су се одмарали користећи часак починка док их пуцњава не пробуди. Осећао сам као да је око мене и у мени било све наједном празно. Тога тренутка чинило ми се да би ми било много лакше да сам био само борац-четник, а не командант бригаде. Такав,

једном погрешном заповешћу могао сам да пошаљем у смрт 1.000 прекаљених бораца-четника. И на саму помисао на то у мени је све замирало. Мислио сам о борбама које имају неминовно да наступе. Међутим, ја никада, па ни сада, нисам осећао никакав страх од борбе, јер је она већ одавно постала мој живот. Њом су били испуњени сви моји дани, и не само моји, него и свих мојих сабораца-четника у бригади. Али мене је узнемиравало нешто друго, наш покрет према Босни. Уз то и помисао на наше фамилије, које би нашим одласком биле остављене на милост наших диндушмана, усташа и комуниста. Били смо у положају, да их, хтели-не хтели, морамо оставити Богу и удесу. Једног тренутка помислио сам да поведемо своје фамилије, али ми се одмах наметнула друга мисао: шта с њима да радимо кад започне одлучна борба, чији резултат није могао да се предвиди. Док сам тако размишљао негде у даљини су све јаче праскали пуцњеви пушака и митраљеза, измешани са понеким одјеком бомбе или мине. Бринуо сам и о куририма Узелцу и Кантару, и шапутао молитву Богу за њихов успех. Обојица су били четници пре пада Италије, па су их потом партизани заробили. Узелац је пре рата завршио 4 разреда гимназије и комунисти су у њему гледали још једну српску жртву коју би могли да користе за своје прохрватске циљеве. Натерали су га да постане члан СКОЈ-а, и, штавише, већ су га у априлу послали као делегата на Други омладински конгрес у Дрвар. Међутим, ни Узелац ни Кантар нису могли никад да постану партизани духом, јер је оно чему су их учили родитељски дом, школа, црква и друштво, било у супротности са свим оним чему су их кљукали нови доктринарни васпитачи. Стога су обадвојица искористили прву згоду и пребегли у своје јато, четницима. Узелац је пребегао са митраљезом. Због свега тога њихово поновно хватање од стране партизана значило би крај њихових живота, и то су они знали исто као што сам и ја знао. Следећих десетак дана остали смо утврђени на положајима, на којима смо познавали сваку мрву земље, и мени се чинило да нема земаљске силе, ма колико била моћна, која би могла да нас помакне, па ни сва сила Комунистичке партије Хрватске. Током насталог затишја партизани су започели да се крећу са више слободе по њиховој територији. Ни ја тада нисам хтео да замарам борце Четврте бригаде чаркањима са партизанима, јер нисам знао какав нас напор чека сутрадан, а некмоли кроз неколико дана.

У том напетом чекању дошао је 11 новембар, сећање на дан примирја 1918 године, а није било гласа ни трага од Личко-Кордунашког корпуса, нити од моја два курира. Прошао је дан и почела да пада ноћ, а курири се нису никако појављивали, па сам наредио спрему за покрет у складу са наређењем Динарске четничке дивизије. У један сат по поноћи (12 новембра) наредио сам почетак марша са напоменом, да се мора понети сва ратна спрема, макар било науштрб извесних за борбу неважећих потреба. Такође, дао сам обавештење народу Доњег Лапца и околине, да се сви они који из било којег разлога сматрају да не смеју да дочекају партизане, спреме за покрет и придруже нама. Око места сам поставио страже да не би вести о нашем покрету допрле до партизана. Међу женама је настала пометња и плач, док су сами борци, као увек дотада, примили ствар хладно. Већ неколико месеци они су осећали да се ближи дан крвавог обрачуна са КПХ и њезиним партизанским јединицама, које су сада и Енглези припремали, наоружавали, одевали, хранили и бодрили за ту завршну акцију противу четника. Сат доцније кренули смо ка Србу где је требало да се састанемо са Трећом бригадом Пере Рајака. На трећем километру од Доњег Лапца сустигли су нас курири Узелац и Кантар, и усред мркле ноћи мени је одједном све засветлило као да је сијало сунце и ја сам зауставио колону. Интересовало ме је шта се десило и због чега није стигао Личко-Кордунашки корпус. — Та где сте, забога, оседех чекајући вас! — рекао сам рукујући се. — Нисмо могли да се крећемо дању, него само ноћу, а ноћу, чак и у редовним приликама спорије се креће, а камоли у рату. Територија коју смо прелазили начичкана је партизанским осигуравајућим деловима и њиховим јединицама, чини ми се да их има на десетине хиљада. Сви изгледају као Енглези, добро су одевени у енглеске униформе и наоружани новим енглеским оружјем, — казао је Узелац. —Шта је са Личко-Кордунашким корпусом? — Они неће ићи у овом правцу. Војвода Добросав Јевђевић је послао курире и саопштио Маријану да је повлачење у Босну стаза смрти. Дата нам је порука да обавестимо Динарску четничку дивизију да се не повлачи према

Босни како је раније планирано, него да одмах крене према Гацкој Долини и да се онамо споји са Личко-Кордунашким корпусом, па да се удруженим снагама пође ка Словенији, — одговорио је Кантар.

Штаб Личко-Кордунашког четничког корпуса. На слици се виде с лева на десно: Раде Милеуснић, командант Друге бригаде; Илија Влашић, национални повереник Корпуса; Јоцо Еремић, заменик команданта Корпуса; Миле Маријан, командант Корпуса и Стево Косановић-Јабучар, командант Прве бригаде. Тада су ми курири саопштили садржину Јевђевићевог писма које су знали напамет. Писмо је било адресовано на војводу Ћујића:

“Драги Момчило, Одступање у Босну је сигурна смрт. Ја се са тим уопште не слажем, иако је то Дражина идеја. Ситуација у овим крајевима нагло се мења из дана у дан, чак и из сата у сат. Не можемо Дражу о овим наглим променама на време да извештавамо. Некад је врло тешко са њим добити радио-везу. Ја никако не могу да успоставим везу са Врховном командом и са Дражом лично већ неколико дана. Има много детаља које Врховна команда још не зна. Неки извештаји, које сам примио у последњих неколико дана, указују колико је смртоносно за нас повлачити се у Босну. Ја сам сигуран кад би ове извештаје могао да пренесем Дражи да би он и Врховна команда мењали план повлачења. Ја сам мом Личко-Кордунашком корпусу наредио да се припреми за повлачење за Словенију. Повлачи се и ти са дивизијом за Словенију. У Гацкој Долини ће те сачекати мој Личко-Кордунашки корпус и тамо ћеш моћи Дивизију да снабдеш храном, и онда заједно са мојом групом да се повлачиш према Словенији. Моји четници су добри познаваоци земљишта од горње Лике до Словеније. Чекам те у Словенији. Добросав” Ова Јевђевићева порука је била потпуно супротна наредби Динарске четничке дивизије, коју сам имао обавезу да извршим, па сам стога одлучио да са бригадом застанем где сам се нашао и да хитно обавестим Корпус о Јевђевићевој поруци. После више покушаја да добијем радио-телефонску везу са Корпусом најзад сам успео и команданту Корпуса, мајору Миливоју Вуксановићу, укратко изложио поруку војводе Јевђевића и рекао му да Личко-Кордунашки корпус не планира да се повлачи према Босни. — Наредба Динарске четничке дивизије остаје у важности док год се званично не измени, — рекао је војнички правилно и хладно мајор Вуксановић.

БОРБА КОД ДОБРОСЕЛА После разговора са командантом Корпуса вратио сам се на чело колоне и продужио покрет према Србу. Маршовало се у три колоне, при чему сам ја био са средњом, која се кретала према Доброселу где су се очекивале главне партизанске снаге. Те новембарске ноћи била се спустила густа магла на само тло, па се ни прст пред оком није видео. Крт бат корака по смрзнутој земљи био нам је једина помоћ за одржавање међусобне везе. Кад смо били надомак Добросела почела је да се бели зора и магла стала да се разређује и повлачи. Зауставили смо се и почели да ослушкујемо. Недалеко испред нас чула се трка људских корака и тек понеки глас. Развио сам бригаду у степенасте стрељачке стројеве и дао знак за покрет у највећој могућој тишини. Бука, коју смо малопре чули, долазила је од неколико стотина партизана који су били на положају испред Добросела. Они, као да нас нису очекивали, а и услед магле, нису нас приметили док нисмо пришли сасвим близу и засули их блиском брзом ватром. Чим смо, мало затим, кренули на јуриш, партизани су, изненађени, почели да беже остављајући мртве и рањене, као и знатан број оружја и ратну спрему коју нису могли да понесу, па смо њихово бежање искористили да заузмемо положај на Присјеци, брду које је доминирало овим простором. Чим су се у бежању извукли из наше ватре, партизанско вођство је прибрало људство и за два сата предузело снажан противнапад, који нас је приморао да напустимо Присјеку. У овој непоштедној борби гину партизани, али гину и четници, но на обе стране гину само Срби. Од једног заробљеног партизана сазнало се да је њихова команда наредила да бране пролаз четника кроз Добросело по цену највећих жртава. Међутим, за нас је успешан пролаз кроз Добросело значио живот. Током борбе команданти батаљона из друге две колоне увидели су ситуацију средње колоне, па су убрзаним покретима предузели заобилажење партизанских снага код Добросела, да их мало затим једновременим јуришима нападну с леђа и бокова. Спонтано, као по договору, и средња колона је поново пошла на јуриш право на село и поново заузела Присјеку. У даљем налету потисли смо партизане са целог положаја чим је десна колона успела да зађе иза Добросела и да угрози непријатељску позадину. У тој борби партизани су имали 60 погинулих и много рањених, као и 20 заробљених. У односу на број жртава, и с обзиром на ситуацију у којој смо се нашли пред главнином 35-те партизанске дивизије, ми смо добро

прошли и прилично срећно према нашим незнатним жртвама: 2 погинула (Раде Мрђа и Момчило Балаћ) и 36 рањених. После ове борбе оценио сам да наш пролаз по предвиђеном плану неће моћи да буде остварен без несразмерно великих жртава. Било је јасно да је за партизане било од превасходне важности да онемогуће предвиђену концентрацију четничких снага, па су зато предузели затварање јачим снагама свих праваца, па и овај преко Добросела. Током размишљања пришао ми је Ђуро Узелац са поновним питањем: —Не разумем зашто идемо у правцу Босне кад је војвода Јевђевић наредио својим јединицама сабирање у анектираном делу Словеније? —То ни мени није јасно, — рекао сам, јер нисам знао шта друго да одговорим. Сада је и мени било сасвим јасно да би заиста било смртоносно ићи у Босну и пробијати се кроз толике партизанске препреке поседнуте јаким снагама. Осетио сам да Узелац није био задовољан мојим одговором и он је, мало затим, поново упитао: —Постоји ли могућност да су комунисти намештеним интригама успели да олабаве везу између војводе Јевђевића и војводе Ђујића, и да се стога догодило да иду у раскорак, један на једну други на другу страну? —Колико је мени познато, Дража је наредио концентрацију у Босни у сагласности са другим националним вођама, што значи да војвода Ђујић извршава наређење Врховне команде. Питање је само да ли наше Војводе могу да успоставе везу са Врховном командом. Можда је војвода Јевђевић дошао до неких других обавештења, па ће се цео план потом током пута највероватније изменити у договору са Врховном командом, — одговорио сам и Узелац је са тим био задовољан.

НА РАСКРШЋУ: БОСНА ИЛИ СЛОВЕНИЈА Одлучио сам да, пошто-пото, још једном дођем у везу са командантом Корпуса, мајором Вуксановићем, па сам зауставио колону и рекао да се јединице разместе и заузму приправни распоред са удвојеним стражарским осматрачницама. Брзо сам успео да ухватим везу са штабом Корпуса и тражио разговор са командантом лично. После два-три минута јавио се глас мајора Вуксановића и ја сам га обавестио да сам наишао на јаке партизанске снаге, односно на главне делове 35-те партизанске дивизије и да, с обзиром на све друге чињенице, не постоје сигурни изгледи да ћу моћи да се пробијем кроз нове препреке. При том, упитао сам зашто се ми повлачимо на исток, а Јевђевићеве групе на запад, па ми је мајор објаснио да се по предвиђеном плану сви повлачимо према Босанском Грахову и да је за њега новост наређење војводе Јевђевића јединицама под његовом командом да се повлаче ка Словенији. Уз то објашњење рекао ми је да се задржим на положају на коме се сада налазим, па ће ме он обавестити кроз два-три сата шта даље да радим, чим ухвати везу и разговара са штабом Динарске четничке дивизије. За мене је ово било умирујуће олакшање напетих нерава. Вило ми је најважније да знам да постоји стални контакт у везама између Корпуса и Дивизије, па према томе и могућност да се свака евентуална промена у основном плану пренесе на јединице које су биле удаљене од главних штабова, као што је био случај са мојом Четвртом и Рајаковом Трећом бригадом. Пуцњава са северне стране почела је нагло да се појачава и ја сам кренуо у том правцу. Знао сам да са те стране навире 35-та партизанска дивизија и био сам спреман да поправим распоред бригаде. Нисам могао да предвидим колико ћу моћи да се држим на положају, па сам одаслао обавештења командантима батаљона, да чекам вест из Корпуса о даљем раду и да се ради тога овде привремено задржавамо. Уопште, у свакој прилици неизвесност је убиствена, а у оваквим и злокобна, и ја сам желео да моји борци, коликотолико, знају шта се дешава. Уз то, поручио сам командантима батаљона да приме вест из штаба Корпуса, ако бих ја био из било којих разлога онемогућен да то учиним.

ПРЕКИД ПУТА ЗА БОСНУ И ПОВРАТАК У ДОЊИ ЛАПАЦ После око два дана чекања, бранећи заузете положаје под унакрсном непријатељском ватром, јавио се командант Корпуса мајор Вуксановић са кратком заповешћу: “Враћај се у Доњи Лапац и тамо чекај док не стигнем са осталим јединицама Корпуса”, па се Четврта бригада одмах извукла из додира са непријатељем и кренула за Доњи Лапац. Повлачење смо предузели по деловима, опрезно, док се нисмо извукли из домета оружја и погледа партизана, па онда продужили убрзаним маршем. У повлачењу је, ту и тамо, долазило до мањег чаркања наших заштитних делова са слабијим партизанским групама, које су биле расуте свуда по терену између Добросела и Доњег Лапца, чији је задатак био да онемогућавају саобраћај четничких курира кроз ову територију. Одавно су ишчезли дани кад смо могли да прилегнемо и да се барем мало одморимо од борби и маршовања. Сада су партизани били свуда око нас, и дању и ноћу, као пси на трагу рањене звери. Сваки борац у Четвртој бригади морао је да буде будан и спреман за борбу кроз свих 24 сата сваког дана. У претходним месецима борби стекли смо искуство да би за нас значило смрт ако би се укопали и сву нашу борбену активност свели на одбранбену борбу, па смо стога били у сталним офанзивним акцијама које су до изнемоглости замарале све борце. Очекујући остале делове Корпуса полазио сам са бригадом у акције у два правца: један батаљон ка Удбини, а други у правцу Коренице. Циљ ових предузећа је био извиђање покрета партизанских група, њиховог распореда и јачине, као и ометање концентрације за одлучан сукоб и онемогућавање да почесно туку један по један део Корпуса. Батаљон који се кретао ка Удбини брзо је наишао на партизанске снаге и од два заробљеника-Србина добио обавештење да припадају претходници 19-те партизанске дивизије, која има задатак да се у пуном саставу пребаци на Крбавско Поље. Други батаљон се сусрео са деловима 35-те партизанске дивизије и један од заробљених Србапартизана је изјавио да је претходног дана његова јединица стигла у Кореницу, односно да је цела 35-та партизанска дивизија сада у Кореници и да је знатно појачана артиљеријом и тенковима енглеског фабриката, којима сада рукују партизани које су Енглески стручњаци обучили. Узалуд сам два

дана покушавао да о томе обавестим Корпус и Дивизију, који су били у покрету и чији правац кретања нисам знао, јер није саопштен. Другог децембра 1944 пошао сам у насилно извиђање преко Бироваче и Каменског, па онда врховима Пљешевице до Пребоја. У том извиђању задржали смо се два дана и једну ноћ. Од два заробљена партизанска курира дознали смо да је Кордунашка партизанска дивизија смештена у Дрежнику, Раковици, Мочилима и другим суседним селима око Слуња, где ће, како рекоше, остати до даљег наређења. По свим тим новим околностима свима нам је било недвосмислено јасно да је одсудан обрачун између нас и партизана удаљен још само неколико дана. Они су нас плански и систематски заокруживали са свих страна и притезали као полип, а ми још нисмо били концентрисани, него раштркани по положајима, често чак и без унутрашње везе једних с другим, и у покретима на простору целе Тромеђе. И наше борбене линије биле су сувише танке и као такве недовољно отпорне за борбу са далеко надмоћнијим партизанским снагама, које је КПХ у ове крајеве са свих страна плански сконцентрисала. У том пакленом обручу око нас биле су четири партизанске дивизије са многим придатим деловима, који су привучени из скоро свих крајева Хрватске. При том, да несрећа буде још већа, усташе и Немци су имали потпуно одрешене руке за предузимање акција по вољи, јер није било никог да их спречи и напада. Динарска четничка дивизија је убрзано ишла у сусрет завршном обрачуну са четири партизанске дивизије: Осма, 19-та, 26-та и 35-та. Кад је освануо 5 децембар партизани су располагали са око 150.000 бораца у положају за напад на Динарску четничку дивизију, која је имала само око 12.000 четника. Однос је био 12:1 у корист партизана. Уз то, тај се однос сваког новог дана мењао у корист партизана, сталним све већим приливом усташких и домобранских трупа, поред познате чињенице да су партизани имали подршку Енглеза и Руса, који су им давали издашно сву помоћ коју су тражили, а четничка једина подршка је био српски народ, који је дотада био и те како искасапљен и осиромашен од хрватских усташа, хрватских комуниста и оба окупатора. Наш је живот сада зависио од наше вештине сналажења и наше издржљивости психичке и физичке. Знали смо, ако се и пробијемо кроз оволике партизанске снаге да нам предстоји марш од око 500 км. од Тромеђе до Словеније, преко многих природних препрека и

бројних непријатељских положаја, заседа, клопки и замки. Смрт нас је помно вребала иза сваког брда, увале, шуме, реке, грма, трулог пања и куће. Они који су непристрасно и логично ценили наше стање, сматрали су да су наши изгледи да преживимо прве снажне партизанске ударце минимални или чак никакви, и помисао да се са 12.000 бораца силом пробијамо до Словеније, кроз непријатељске снаге од преко 100.000 људи, је изгледала као фантазија. “Нећемо се ми живи пробити ни до Гацке Долине”, рекао је тих дана један командант батаљона у мојој бригади, који није никад био страшљивац у борби, нити се бојао смрти. Борци у Четвртој бригади су били наоко мирни и хладнокрвно примали све утиске око себе. Могло би се рећи да су били скоро спокојни као никад дотада, као да је сав страх из њих одавно засвагда ишчезао. Имали су веру у себе и поверење у старешине, и са трезвеним спокојством чекали догађаје, сагласно оној народној: “Из ове се коже никуд не може”. Већ 5 децембра почеле су из Книнске Крајине да пристижу у Доњи Лапац избеглице и са њима понеки рањени четник. Од избеглица сам сазнавао о активности 26-те партизанске дивизије, коју су Енглези до зуба опремили за борбу противу четника. Њих су Енглези својим бродовима пребацили са острва на обалу. Правац те дивизије је био ка Книнској Крајини и за неколико дана по искрцавању они су успели да изврше блокаду Книна. Ни рањени четници нису могли да кажу ништа друго, осим да се око Книна воде огорчене борбе, да партизани употребљавају тенкове и тешку артиљерију, и да их из ваздуха потпомажу енглески “Спитфајери”. “Биће чудо над свим чудима ако се било која од четничких јединица извуче из книнске блокаде”, казао је један рањеник. Идућег дана (6 децембра 1944) стигао је у Доњи Лапац Милојко Галић са групом избеглица. Почеле су да пристижу све бројније групе избеглица носећи на леђима целу имовину коју су могли да понесу са напуштених родних огњишта. Галић ми је рекао да су делови Далматинског корпуса опкољени на Лозовцу и да друге јединице Динарске четничке дивизије покушавају да изврше продор преко Пађана. Све што ми је Милојко Галић рекао било је прилично нејасно. Он је знао оно што су му други казали, а у моментима какве смо ми тада преживљавали нико није био сигуран шта је

истина у свему ономе што се причало. Ипак, из онога што ми је Галић рекао могао сам да закључим да Далматински и Босански корпус Динарске четничке дивизије преживљују најтрагичније моменте. Речи “Лозовац” и “Пађени” ће се идућа два дана безброј пута понављати преко крвавих усана и бораца и грађана које су повели собом. Нико од нас у Доњем Лапцу за ова два дана није ни у једном тренутку могао да помисли да ће у две борбе — на Лозовцу и на Пађенима — Динарска четничка дивизија изгубити безмало две хиљаде четника. Тада је нагло, као гром из ведра неба, кроз Доњи Лапац пукла страшна вест да је Војвода рањен. —Војвода је рањен! Војвода је рањен! — преносило се од уста до уста, са уха на ухо. Жене су почеле да лелечу, а људи да врте главама и да подижу рамена, као да су тиме желели да рекну: —Е, вала, само нам још то треба! Како су нове избеглице пристизале у Доњи Лапац, тако се та поражавајућа страшна вест понављала: —Војвода рањен на Пађенима! Босански корпус преполовљен! За војводу Брану Богуновића се не зна шта је: погинуо или заробљен ... Иако су ове вести биле деморалишуће за прилике у којима смо се налазили, оне нису нимало збуниле борце у мојој бригади, нити су их обесхрабриле. Сви борци, од првог до последњег, били су спремни да се боре за живот докле год у њиховим грудима куца четничко српско срце. Из онога што ми је Милојко Галић рекао видео сам да се обистињава све оно што смо предвиђали и очекивали: партизани су употребили све снаге које су имали да нас униште. Међу партизанима су већ били и већина хрватских домобрана и усташа, који су у том периоду времена свакодневно прилазили партизанима, не само да би сачували своје главе због злочиначких дела која су починили према српском народу, него и да спасавају свој хрватски народ. Ни на Немце ни на хрватске усташе нису се партизани устремљивали, него искључиво на четнике.

После разговора са Галићем потражио сам Милоша Пупавца да и с њим говорим. Нашавши га на положају позвао сам га да се мало удаљимо од његових бораца и мојих пратилаца. —Слушај, Милошу, за нас је стање прилично неповољно. Оно што у идућих неколико дана има да одлучи нашу судбину јесте морал бораца, њихова гранитна непоколебљивост и челична вера у оно зашто смо се неколико минулих мукотрпних година борили. — У томе се слажем с тобом, — одговорио је и његове даље речи заглушила је хука енглеских авиона, који су већ више дана узастопце бацали пропагандне летке, којима се позивају четнички борци да се ставе под Титову команду. Милош је погледао авионе који су тонули у даљину и немоћно пљунуо према њима псујући пијаног Черчила и енглеску мајку. Кад се хука мотора стишала он је продужио: — Буди уверен да су сви наши борци непоколебљиви и спремни на све. — Ако наш морал остане на висини ми ћемо издржати у борби и, веруј ми, нема партизанске снаге која нас може разорити. Нађи се што чешће са људима и бодри их, а и ја ћу чинити исто, — рекао сам одлазећи да видим и остале старешине. Док су четници у Книнској Крајини водили борбе са партизанском 26-том дивизијом и другим придодатим мањим и већим групама које је КПХ довукла, дотле је цео Први Лички корпус био уплетен у тешке борбе са 19том и 35-том партизанском дивизијом, у циљу да задржи у поседу Лапачки срез, где је по плану требало да се сакупи Динарска четничка дивизија.

РАСТАНАК СА РОДИТЕЉИМА И ПОКРЕТ ЗА ГАЦКУ ДОЛИНУ Делови Далматинског и Босанског корпуса отпочели су да стижу у Доњи Лапац 7 децембра 1944, а већ сутрадан дошао је и командант Динарске четничке дивизије са Гардом и Летећом бригадом. Корачао је поштапајући се. Уз њега је ишао дивизијски лекар др. Вељко Чорак. Борци су били радосни да га виде макар рањеног само да је жив и да је са њима. Чим је стигао он је током 8 и 9 децембра одржао исцрпне конференције са потчињеним командантима. Говорило се о даљим правцима кретања, о снабдевању јединица ратном спремом и храном, о предузимању изузетних препада на непријатеље ради надокнаде истрошене муниције, као и о реорганизовању неких јединица чија су бројна стања после Пађанске борбе и борбе на Лозовцу била осетно смањена. У 5 сати ујутру 10 децембра издато је наређење за покрет. Падала је суснежица и густа магла покривала обронке Залешевице, Каменског и Пљешевице. Сви путеви у Доњем Лапцу били су прекривени избеглим српским народом и борцима. Ту су били и моји родитељи да ме испрате, тужни као да ме испраћају на вечити починак, као да се са мном опраштају засвагда. Очи мајке су биле пуне суза и она је све време само плакала и тихо понављала: “Мој Нитоња, сине, само се чувај”. Међутим, отац је наоко изгледао смирен и у том тренутку само је он знао колико његово срце пати. Знао је да не идем на неки обичан пут, као што је дотада бивало кад год сам навраћао да их видим, него на тежак пут пун ризика и смртних замки. Било ми је врло мучно и једва сам чекао да се поздравимо и растанемо, јер је наш даљи разговор наносио и њима и мени све оштрији бол. Ни у једном часу нисам тада помислио да је то моје последње виђење са њима, и не знам како бих се осећао да сам знао да ћу бити у неком далеком свету кад буду занавек затварали животне очи, и да их више никад нећу видети после овог тужног десетог децембра. На конференцији је одлучено да Први Лички корпус буде претходница свих четничких снага у покушају пробоја и продора према Гацкој Долини, па је у том смислу командант Првог Личког корпуса одредио моју Четврту бригаду на чело Корпуса. Правац кретања је био Гацка Долина с тим, да се првог дана марша пређе пут: Лапачка Корита-Небљуси-Увалице-Дреновача-

Скочај-Заваље-Бољевац. Претходница и побочнице су кренуле одређеним правцима и на растојањима, а главнина дивизије у центру маршевског распореда у колони простих редова. Покрет је настао у потпуном реду и у првим часовима маршовања људи су одмицали живо, а потом, кад је Доњи Лапац стао да бледи и остаје у сумаглици даљине изван догледа наших очију, колона је ишла све спорије, па ми је пришао командант Другог батаљона Милан Опачић и упитао: — Да ли знаш зашто је настало оволико успоравање? Нисам знао шта да му одговорим, али сам осећао да у срцима, душама и мислима људи избујава све дубља туга за родним огњиштима која остављају, не знајући да ли ће се икад више на њих вратити. —У питању је растанак са завичајним крајем, са прагом родног дома. Проћи ће се кроз једну малу душевну кризу, па ће после опет све да буде у реду, — одговорио сам иза неколико момената паузе. Из сентименталних разлога, који су и мене обузимали, решио сам да не покушавам да убрзавам марш, бар не извесно време док у људима не згасне тренутак трагичног растанка путем у неизвесност. У вези са свим тим, првог дана марша према Словенији морал мог људства је нагло ослабио, као никада дотада, као ни у једној прилици откако сам их знао. У сумрак смо се зауставили ради преноћишта уздуж пута. Јединице су задржале дотадашња места у маршевском распореду са истакнутим јаким осигурањима у све стране да би се избегло свако изненађење. Команданти батаљона и командири чета су најбрижљивије прегледали земљиште и затворили све прилазе. Људи су били сви одреда замишљени и неми у толикој мери да је то забрињавало све старешине укључно и команданта Дивизије. Једни су гледали уназад, у мрак, а кроз главу су им пролетале слике родног дома и ликови најмилијих од којих су сада, можда, занавек откинути. Други су мислили шта им спрема будућност, неизвесна и непрозирна. При том, сви су они знали да ће питање живота или смрти за сваког од њих бити одлучено за неколико идућих недеља, можда дана, или чак и часова. Све је то зависило од тога какве је планове имала

КПХ и њена партизанска команда са силним људством којим је располагала, као и колико су знали о нама и нашем покрету. Већина четничких бораца су били ратни ветерани, прекаљени безбројним сукобима са највећим душманима српског народа, спремни да се суоче са судбином онаквом каква дође. Међутим, било је појединаца који су размишљали докле ће пут испред њих да води, где и када ће бити крај. Ја сам се молио Богу да само ове ноћи не дође до борбе, јер ће сутра већ проћи грозница растанка, криза коју, уосталом, свака војска преживљава у сличним тренуцима, и после ће опет бити вољни да се боре на живот и смрт. Обилазећи без предаха своје јединице и разговарајући са старешинама и борцима, осећао сам да су људи те прве ноћи марша ка Гацкој Долини били психички неспремни да прихвате одлучујућу борбу са партизанима, која је имала да буде прекретна тачка за судбину Динарске четничке дивизије. Међу оним борцима који су заноћили на обронцима планине Пљешевице био је и Светозар Торбица-Лешо. И он је, као и сви други, осећао куцаје срца сабораца са којима је дотада делио судбину. Рат му је већ убио оца и једног брата, а други брат је био негде на четничким положајима. Лешо је сео и из џепа извадио оловку и на парчету хартије стао да пише: “Нас два брата оба четујемо, Не плач, мајко, ако погинемо. По шумама падају гранате, Пази, брале, да не падну на те. Мога брата ранила граната, Жао ми је што и мене није. Остај моја мала код оваца, А ја одох преко Доњег Лапца. Немој, мала, да те љубе деца, Већ ти чекај свога митраљесца.” Светозар Торбица-Лешо је био музички талентован, па је одмах започео да тихо пева песму коју је записао, па су сви они који су седели недалеко од њега слушали и почели заједно са Лешом да саосећају исти бол и исти српски понос који је песма изазивала. Један за другим, сви су прихватали песму и заједно са Лешом певали, ла је свима на срцу и души лакнуло. А кроз

неколико дана та ће се песма разлегати свим пољима и планинама којима су четници маршовали у неизвесност и путем умирали. Четници Динарског простора су још једанпут осетили своје место у српској историји и заједничку судбину са српским народом, и комунисти су промашили критичан тренутак кад су могли да их униште. Морал је почео нагло да се пење врхунцу невероватном брзином, као ударен мађијским штапићем. Није било ни хрватских усташких, ни хрватских комунистичких снага које би тај спонтан процес могле да зауставе. Иако је све оно што се у тим сатима и данима дешавало означавало дубоку трагику српског народа Крајине и српског четничког покрета, четници су, ипак, у сваком часу били свесни где иду, зашто иду и ко им је непријатељ. То је била суштина четничке снаге у часу у коме би, највероватније, свака друга војска неповратно пала. Зато: Певај, певај, брате, победа је наша, Божји прст нас води путем наших хтења, ништа слађе није него горка чаша кад се пије за спас нових поколења! (Д. Драгутиновић “Певај весело”) Цео дан 10 децембра 1944 Четврта бригада је била у усиљеном маршу према селу Бољевац где се заноћило. Остале јединице Динарске четничке дивизије су следиле и заноћиле у селима Скочај и Заваље. Ту се преданило да би се дала могућност извидницама и патролама, које су биле упућене по ближем и даљем околном земљишту, да прикупе обавештења о партизанским покретима и намерама.

НА КОРАНИ У 2 сата после пола ноћи 12 децембра 1944 наређена је спрема за покрет свим јединицама Динарске четничке дивизије. Поред осталог, сада је против нас било и време. Ноћ је била хладна са лапавицом, па су одела, истањена од дуге употребе, убрзо прокисла и почела да се смрзавају и круте. Дувао је северац и повећавао студен, и стално нас засипао и шибао по лицу леденом кишом и снегом. Кренуло се пола сата после наређења за спрему за покрет правцем Личко Петрово Село-Ваганац-Дрежник. У претходницу је сада одређена Трећа бригада Пере Рајака, у леву побочницу комбиновани Одред Петровчана са Марићевим одредом, а у десну моја Четврта бригада. Кретали смо се полако услед тешке видљивости кроз ноћ, снег и кишу. Мало затим отпочели смо да се спуштамо према десној обали реке Коране, где смо предвиђали појаву јаких непријатељских снага. Сама река, брзином и количином воде у ово годишње време и склопом обала и околног земљишта, представљала је знатну природну препреку. По извештајима наших извидница, партизанске снаге су биле утврђене на левој обали Коране и биле спремне да нас дочекају. Претпостављао сам ако брзим налетом разбијемо партизанске снаге на Корани и прегазимо мутну и брзу реку, да ће наш даљи покрет према Словенији бити лакши и мање крвав. Од силних киша које су падале целе јесени, ионако брзотока, Корана је била још бржа. Била је набујала и на много места превршила корито. Кад сам јој пришао и видео онако брзу, набујалу и мутну, мени се све пред очима завртело. Знао сам да су партизани укопани на супротној обали и да чекају да нас као зечеве на утрини покосе чим закорачимо у воду, која је сада била дубока понегде преко појаса, а понегде до грла, поред тога што ћемо се по преласку смрзавати на хладном децембарском ветровитом и лапавичастом дану. Бауљајући привукли смо се неопажено реци, али на другој обали није могло ништа да се примети, па сам одлучио да пребацим групу бораца преко реке да бих видео којим ће оружјем да нас туку партизанске снаге. И чим је одређена група загазила у Корану обасута је снажном митраљеском ватром, па увиђајући да је немогуће да се пређе на другу обалу без огромних жртава наредио сам да се група врати. Осматрао сам место где је негда био мост

преко Коране, кога су партизани порушили највероватније пред наш долазак, а то је био једини мост преко Коране у овом крају. Па ипак, мени се учинило да може да се користи и онако срушен. Било је важно да се људи за нешто држе док се налазе у брзој води, а ту могућност су пружале поломљене греде и стубови који су вирили из воде. Уз то, рушевине моста су могле да се користе и као, какав-такав, заклон од непријатељске унапред оријентисане ватре. Из искуства из дотадашњих многобројних борби знао сам да се партизани боје четника као жеравице, и ако виде нашу упорност да пређемо реку, и нарочито наш изненадан и нагли налет, да ће се уплашити и предати бекству, па сам одлучио да тај психички моменат у овом случају искористим до крајњих граница. У том циљу наредио сам Другом батаљону да заузме положај одакле ће да оспе заштитну ватру на непријатељске положаје и, нарочито, на митраљеска гнезда док са Првим батаљоном будем у покушају да пређем воду. Пре поласка у напад казао сам команданту Првог батаљона Стеви Плећашу да саопшти људима да од исхода овог предузећа зависи да ли ће цела Динарска четничка дивизија прећи Корану или ће бити сахрањена на њезиној десној обали. Кад је потом то речено људима Првог батаљона они су правилно разумели важност подухвата и онако уморни и смрзнути били решени да уложе свој последњи напор у то што има да одлучи питање живота или смрти целе Динарске четничке дивизије. Моја заповест Првом батаљону састојала се само из две речи: “Гази Корану!” и чим сам их изговорио Други батаљон је отворио паклену ватру какву никад у дотадашњим сударима нисам чуо. Партизани су прво почели да одговарају истом мером и у том унакрсном двобоју мој Први батаљон је загазио у воду. Корана је зачас постала и крвава. Газили смо држећи се за руке и покаткад придржавали за делове срушеног моста да нас вода не обори и однесе. Уз то, са севера је дувао леден ветар и снагом реметио нашу равнотежу. Кад смо, затим, уз велике напоре изашли на леву обалу наредио сам јуриш и чим су чули претећи страшни узвик “Јуриш!” и снажно и љутито “Ура!” партизани су знали шта их чека и кренули у панично бекство, тачно онако како је предвиђено. Колико год су плашили народ лажима о “четничким клањима”, они су тим лажима још више сами подлегали, па их је деморалисала и сама помисао да се четници налазе у њиховој близини. Кад смо избили на леву обалу Коране, осим погинулих партизана, бројног оружја

и обилног другог ратног материјала, нисмо нашли ништа друго. Затим је и Други батаљон прешао Корану и заузео заједно са Првим батаљоном ровове које су партизани ископали. Истрошену муницију при овом прелазу надокнадили смо заплењеним оружјем и муницијом које су партизани у наглом бекству оставили. Погледао сам низ Корану и уз њу неколико пута. Била је мутна и брза. По томе нико не би могао да рекне да је њезино врело у најдивнијем крају наше земље. Извирала је онде где престају Плитвичка језера. Она протиче овуда хиљаде година и никад није видела ово што је данас сагледала, помислио сам. Плитвичка језера представљају природан феномен јединствене лепоте, привлачан не само за наш народ, него и за странце. Налазе се између Мале Капеле и личке Пљешевице. Систем Плитвичких језера простире се на десет километара дужине са висинском разликом између највишег и најнижег језера око 150 м. Има 13 већих и велики број мањих језера. Цео систем језера снабдевају водом Црна и Бела река и поток Лесковац, који утиче у Прошћанско језеро на надморској висини од 600 м. Из овог језера вода истиче у нижа, падајући преко седрених баријера у многобројним слаповима и брзацима. Језера су окружена буковим шумама, а местимично и мешовитим јеле, јавора, граба, бреста и другог шумског дрвећа. Неки делови шума, као што је Чоркова увала, задржали су до данас карактер прашуме. У том велелепном кругу почиње река Корана. После тога примио сам обавештење да је и Трећа бригада Пере Рајака прешла Корану и да партизани имају четири тешка митраљеза на торњу цркве у Дрежнику. Наређено је да уништимо то митраљеско гнездо на торњу и пређемо у гоњење, и да непријатељу не дозволимо да се прегрупише и стане док год остали делови Динарске четничке дивизије са избеглицама не буду на левој обали Коране. У том је пристигао и мој штаб бригаде и командант Корпуса мајор Вуксановић, коме сам поднео извештај и добио наређење да са бригадом истерам партизане из Дрежника, да би наше прозебле и уморне избеглице преноћиле под кровом, јер су се многи од њих смрзли до те мере да су стварно били на ивици живота, нарочито жене и деца. У циљу заузимања Дрежника призвао сам команданта Првог батаљона Стеву

Плећаша и саопштио наређење команданта Корпуса, и он је одмах одредио командира Прве чете Милоша Пупавца, да са четом пође ка цркви и уништи митраљеско гнездо на торњу. То је врло брзо извшио његов Први вод, па су се партизани из осталих делова Дрежника повукли. Кад је очишћен Дрежник командант Корпуса је наредио да цео Корпус ту заноћи са истакнутим јаким обезбеђењима свуда около. Ноћ је почела да пада, а са њом поново ледена киша и снег. По упутству команданта Корпуса наредио сам командантима батаљона да се прво смести комора, са којом су се кретали рањеници, болесни и избеглице — деца, жене и стари. Одмах затим у Дрежник су стигле Прва и Друга бригада и место је одједном постало пуно четника и избеглица. Међутим, партизани нису мировали, него су се недалеко од Дрежника прикупили и извршили напад на Дрежник и положаје где су се налазила обезбеђења Прве и Друге бригаде. Мајор Вуксановић је одмах отишао у том правцу да лично руководи противнападом, а пре поласка наредио да Трећа бригада хитно изврши напад на партизане у правцу Раковице, а Четврта у правцу Корита. Он је знао да не смемо да допустимо партизанима да поврате ниједан сантиметар простора који смо од њих освојили, јер би нас то бацило у тежак положај, пошто смо били још несређени и са бујном реком иза леђа. Са нашим наглим и незадрживим налетом у противнападу, партизанске снаге су се најпре поколебале и почеле да повлаче, па се убрзо дале у неконтролисано бекство. Остатак ноћи прошао је у релативном миру са, ту и тамо, спорадичним партизанским припуцавањима у мрак, по њиховој старој тактици узнемиравања ради физичког и психичког трошења противника. Ту су тактику партизани примењивали у највише додира током целог рата: припуцају и онда беже, остављајући незаштићен српски народ да страда од окупаторских репресивних мера. Један део избеглица се био сместио у цркви, али је у њој било веома хладно, па смо током целе ноћи били у тражењу каквих-таквих топлијих просторија за избеглице: собе, стаје, подруме, крчме, магацине и др. Због обавештења да партизани имају тенкове недалеко од Дрежника, Милош Пупавац и Миладин Плећаш су са својим борцима затворили друм који води из Дрежника у Раковицу, па су они, вршећи дужност, са већином својих

бораца сву ноћ пробдели под кишним небом изложени хладном северном ветру.

БОРБЕ ОКО ДРЕЖНИКА И КОРИТА Најзад био је освануо крвави 13 децембар 1944 и у 6 сати ујутру наређен је покрет за Личку Јасеницу са следећим распоредом Динарске четничке дивизије: као претходница ишао је Комбиновани одред Ђоке Марића и Петровчана; у леву побочницу Трећа бригада, а у десну моја Четврта, обе из Првог личког корпуса; Прва и Друга бригада и Медачки одред су били у борбеној резерви Корпуса на челу главнине, а Босански корпус је био главнина Дивизије и наступао иза Првог Личког корпуса; Далматински корпус је био заштитница. Командант дивизије и његов штаб били су на челу Босанског корпуса. У таквом распореду започело се кретање према западу ка партизанским снагама, које су нас, према прикупљеним обавештењима, чекале у следећем распореду: Кордунашки одреди и Осма Кордунашка партизанска дивизија на положају Корита-Чоркова Увала-Лисина-Раковица-Слуњ-Кусељ-ЈариновацМеђеђак-Туркаљи-Мочила; 35-та партизанска дивизија и Лички одреди на положају Плитвичка језера-Пребој-Увалице-Језерце-Кончарев Крај-Мирић Страпина-Врело Кореница. Ове партизанске снаге, у којима су Лички одреди били бројно већи од Осме и 35-те дивизије заједно, биле су преко Корита наслоњене на Осму Кордунашку партизанску дивизију. Партизанска 19-та дивизија држала је положаје Бунић-Крбавица-Дебело Брдо-Пећани-ЈошанУдбина и тој дивизији је био придодат већи број тенкова и оклопних кола, с обзиром да се наш главни продор очекивао преко ових предела Лике. По извештајима наше обавештајне службе комунисти су били уверени да Динарска четничка дивизија има три плана, односно припремљена три правца одступања према Гацкој Долини. По њиховом предвиђању први правац је био: Удбина-Крбавско Поље-Бунић-Врховине-Гацка Долина. Други правац: Доњи Лапац-Каменско-Кореница-Бабин Поток-Гацка Долина. Трећи правац: Доњи Лапац-Заваље-Личко Петрово Село-Ваганац-ДрежникРаковица-Слуњ, па преко Кордуна у правцу Карловца, са намером да се отприлике на пола пута скрене лево према Горском Котару, преко кога би се Динарска четничка дивизија спојила са Приморско-Горјанским корпусом војводе Јевђевића. Један млади коштуњави командант, који је рад КПХ познавао као мало ко од четника у то време, имајући тачна обавештења о партизанским сазнањима о покрету Динарске четничке дивизије, одмах је

предложио да се сва три плана напусте и да се хитно обавести Динарска четничка дивизија уз сугестију да промени правац свога повлачења, иако је то значило нагло пребацивање неких јединица и мењање њиховог распореда. Он је предложио да се сачини сасвим нов и хитан план и да се одреди сасвим нов правац повлачења. Он је нарочито акцентирао реч “хитан”, са намером да подвуче да је важно да се комунистичкој обавештајној служби не да могућност да открије нови план. Исто тако он је истакао, да се ни за живу главу не крене правцем Доњи Лапац-Заваље-Личко Петрово Село-ВаганацДрежник-Раковица-Слуњ, па преко Кордуна. То је прихватио и војвода Јевђевић и штаб Личко-Кордунашког корпуса, и они су употребили све силе да се то хитно достави штабу Динарске четничке дивизије, па је радиостаница из штаба војводе Јевђевића, из словенчког приморја, непрестано откуцавала, а штаб Личко-Кордунашког корпуса, који се налазио у Гацкој Долини разаслао курире на све стране. Пошто су комунисти своје најјаче снаге били бацили на правац РаковицаСлуњ-преко Кордуна, да сачекају и, како су рекли, “униште” четнике попа Ђујића, то је штаб Личко-Кордунашког корпуса био пресрећан што је комунистички план унапред пропао доприносом члана баш њиховог штаба. У 6 сати ујутру 17 децембра 1944 кренули смо из Дрежника. Густа мрка магла је притискивала тло и почео да пада снег помешан са кишом. Ишли смо колонама са приуготовним распоредом да будемо спремни сваког момента да се развијемо у борбени поредак. Пролазили смо неком уском стазом кроз густ бодљикави шибљак спуштајући се у Корита. У једном тренутку, кад се магла под ветром изненадно разишла, сагледали смо партизане развијене у стрељачке стројеве у покрету ка нама, могло их је бити око хиљаду. Одмах сам своје јединице развио за борбу, па зауставио док се не споразумем са Рајаком који је био у близини, тражећи да ми прида једну чету из његове бригаде, ценећи да ће ме партизани напасти с чела и бока, док ће он бити угрожен само с бока с обзиром на положај његових јединица у односу на кретање партизанских стрељачких стројева. Међутим, партизани нас нису одмах приметили и ишли полако и опрезно. Пошто се магла скоро потпуно разишла поново сам узео доглед да осмотрим и утврдим тачан правац њиховог покрета, и у том истом времену стигла је од Рајака чета под

командом Паје Дрче, коју су сачињавали четници тврдо уверени да их партизани ни у каквој прилици и ни на каквом месту не могу победити. Најзад су нас партизани опазили и застали, па смо то исто и ми учинили и нико није пуцао, ни они ни ми. Ту грозничаву и неизвесну тишину пред буром ми смо искористили за кратак договор (Рајак, Перо Ђилас, Никола Пиља, Ђоко Марић, Славко Шљивар и ја). Шљивар је после заробљавања војводе Мане Роквића, преузео команду његовог одреда. Све ове старешине били су људи који нису знали страх од смрти и који нису никад упадали у личне кризе у ситуацијама као што је била ова, па су били у стању да хладно расуђују и доносе одлуке које су биле у најбољем интересу њиховог борбеног људства. Благодарећи баш тој таквој психози код четничких команданата, могла је Динарска четничка дивизија да прихвата борбе са далеко бројнијим и по квалитету оружја надмоћнијим непријатељем. Пошто су све наше јединице биле већ постављене у распоред за борбу, решили смо да извршимо напад на партизане наглим јуришем и Перо Рајак је овлашћен да да знак за јуриш. Затим, кад смо се вратили у јединице, није прошло ни два-три минута и Рајак је дао знак за јуриш. Из четничких грла зачули су се спонтани снажни узвици “Ура”! и “Живела Србија!” и утопило се у снажну ватру свих оружја са обе стране, углавном лаких и тешких митраљеза. Испред нас планина Капела је била још у магли и о њене стене су ударали и крто се одбијали пуцњи и јауци рањеника, и ехо их разносио у све стране. И овде, као свугде другде досада, борили су се Срби противу Срба и српском крвљу исписивали најтрагичније странице њихове најновије историје, док су Хрвати, негде из топлог запећка, слушали, климали главама и осмехивали се што су по који пут већ успели да преваре “Влахе”. Али после првих неколико критичних тренутака насталог судара, осликала се наша пуна надмоћност, као што је одувек бивало кад год је између партизана и нас долазило до фронталних војничких судара, па се и у овом конкретном случају посведочило старо освештано правило да за борбу није довољна само надмоћност у броју и оружју, него и срце и одлучност, уверење бораца да се боре за праведну ствар и за слободу. Партизани су падали као влати под оштром косом. Чинило се као да они нису очекивали борбу, него да су чекали да дођемо и да им се предамо. Али ће преживели од њих увидети да их је Партија, по који пут већ, преварила говорећи “да су остаци деморалисаних и разбијених четника

спремни да се у свакој новој прилици предају народно-ослободилачкој војсци без отпора”. Међутим, насупрот овој пропаганди лажи, и у овој борби, исто као и у многим пре ње, партизани који нису погинули бежали су пред четницима без осврта. Удесно од нас, на брду званом Лисина, налазило се партизанско митраљеско гнездо, које нас је одозго као у теме непрестано тукло. Ту се налазио цео партизански митраљески батаљон, који је имао задатак да штити стрељачке стројеве Осме партизанске дивизије у фронталном судару са Динарском четничком дивизијом, али због магле ватра овог митраљеског батаљона није могла успешно да дејствује, пошто због скучене видљивости није могао да распозна партизане од четника, с обзиром да су под нашим наглим налетом борбене линије биле врло блиске и брзо се помицале према западу и Капели. Призвао сам командира чете Милоша Пупавца и водника Миладина Плећаша на кратак договор како да разбијемо овај опасни непријатељски ватрени извор, и Миладин је предложио да Пупавац под заштитом магле, која је још завијала половину Лисине, покуша да зађе за леђа овој партизанској митраљеској групи, па смо се Пупавац и ја сложили са тим предлогом. Тада нико од нас није помишљао на сопствени живот, него само о могућности пробоја Дивизије и спасавању неколико хиљада избеглица које су представљале савест Дивизије током овог целог мучног повлачења. Кратко време после договора Пупавчева Прва Чета је изашла у залеђину партизанског митраљеског батаљона, који се томе није нимало надао, нити ту могућност предвидео, па нису приметили маневар до тренутка кад су били засути ручним бомбама а тада је за партизане било одвећ касно да ма шта предузму, него су се разбежали, највећим делом ка Осмој дивизији. Међутим, уместо да улете у распоред своје дивизије, они су се нашли пред главнином Треће и Четврте бригаде, које су прогониле разбијену Осму партизанску дивизију ка Коритима. Ту је покошен безмало цео партизански митраљески батаљон заједно са старешинским особљем и једним комесаром бригаде. Заплењено је много оружја са 14 тешких митраљеза марке “Бреда”, чији је успешан домет био око 2 км. Услед маглуштине и покиданих веза неке партизанске јединице су и даље држале одсеке на гребенима Лисине, који су се протезали поред Корита и Чоркове Увале све до Капеле. У међувремену партизанима је стигло појачање

из Слуња састављено од деморалисаних јединица које смо разбили на Дрежнику. Мржња пристиглих партизана према четницима је била утолико већа, што су их четници једном већ потукли до ногу, па је КПХ сада користила душевна расположења тих људи за борбу противу њихове браће Срба који су се налазили у четницима. Појачани таквим снагама партизани су прешли из одбране у напад, па је то био једини случај да се партизанске јединице усуђују на офанзивну акцију према четничким јединицама. Између два партизанска јуриша стигла су нам обавештења из штаба Дивизије, да партизански штаб скупља веће снаге на мом десном крилу, очигледно у намери да га уништи. Предузимајући овај маневар они су оставили отворен простор од Чоркове Увале до Личке Јасенице. Њихов је план био да нас задрже у Чорковој Ували и Коритима док им не пристигну 35-та и 19-та дивизија, па су у том циљу вршили прво један, па онда одмах други напад на моје десно крило и ми смо оба одбили наносећи им велике губитке. Ми нисмо вршили противнапад из два разлога: (1) што наш правац није за Раковицу, јер би то био правац у ком би морали да нападамо и да се удаљујемо од основног правца, и (2) што је партизанима била намера да нас нападом на њих и њиховим повлачењем увуку у припремљену клопку, и да се тако изненада нађемо опкољени од њихових главних снага. Моји команданти батаљона, Милан Опачић и Стево Плећаш, су ми предлагали да покушамо да се препадима и наглим покретима што пре домогнемо обронака Капеле, пошто ће партизани, највероватније, врло брзо да добију јака појачања, а можда и тенкове. То ми је изгледало логично решење, те смо одмах установили тачан правац у коме се налази Личка Јасеница, па сам сишао код претходнице, коју је водио командир чете Иљега Опачић, и наредио да брзим покретом крене у правцу Капеле, али да при том добро пази да се сувише не одвоји испред осталих делова бригаде, па да тако буде евентуално од њих одсечен. Иљега је био храбар, неустрашив борац, као што су били и сви његови борци у претходници. Он је убрзо стигао до Кушеља и продужио брзим маршем према Саборском и обронцима Капеле. У исто време до обронака Капеле стигли су и Рајакова Трећа бригада, као и одреди Ђоке Марића и Славка Шљивара. Партизани, који су без прекида нападали моје десно крило, нису знали да је наш правац повлачења Личка

Јасеница, па су наведени на погрешну претпоставку да ми улазимо у Капелу да их отуда заобиђемо и нападнемо с леђа, и почели да се повлаче, што је било обратно од наше намере. Тако је Први Лички корпус успео да разбије дотада највећу концентрацију партизанских снага у Лици, да их потуче и отвори пут Динарској четничкој дивизији за даље повлачење према Личкој Јасеници. Са овом победом ми смо добили једну од најкритичнијих борби са партизанима за све четири године рата. Да су они успели да добију ову битку и потуку и униште Динарску четничку дивизију, могли су, према њиховом раније приуготовљеном плану, слободно да пођу противу Личко-Кордунашког корпуса Миле Маријана и Приморско-Горјанског корпуса војводе Добросава Јевђевића. Сасвим логично је претпоставити да би у том случају партизани били у стању да са своје четири дивизије, одлично наоружане и свестрано опремљене од Енглеза, почесно потуку оба четничка корпуса и затим да се свом снагом баце у потеру за Врховним штабом Драже Михаиловића, да и њега униште и тако запечате све даље акције четничких снага. Четници Првог Личког корпуса су осећали значај и величину ове њихове велике победе над партизанима и стога су, иако веома уморни, гладни и неиспавани, излазећи убрзаним маршем на обронке Капеле, певали из свег грла: “Српски четник и митраљез “Брно”, и Тита ће завити у црно. Митраљезу чауре ти жуте, Ја се уздам у Бога и у те. Ој, Капело, планино зелена, сва си српском крвљу натопљена, са Србима преболела ране кад је било у најтеже дане”... Партизани су, у Чорковој Ували и на Коритима и Лисини, били потучени од снага Првог Личког корпуса, које су тим обезбедиле прелаз Динарске четничке дивизије за Личку Јасеницу. Партизани су битку на Дрежнику и Коритима изгубили нарочито зато што су потценили четничке снаге и што

нису отворили ватру на нас док смо се из Дрежника и Корита спуштали у колонама на незгодном земљишту за развој. Тада смо ми били на уским и стрмим козјим стазама зараслим у бодљикаво џбуње, и на таквом земљишту било би нам немогуће да се развијемо за борбу. Да су нас напали у правом тренутку они би успели да нас задрже док им не стигну 35-та и 19-та дивизија, које су по плану имале задатак да ударе у леви бок Динарске четничке дивизије. Овом приликом, први пут у рату, време је било на нашој страни исто онолико колико и погрешке противника. Густа магла је притискивала гребене Лисине и падине Капеле и онемогућавала непријатељу да сагледа и прати наше покрете, и да стави у дејство његово пратеће и тешко оружје. Уз то, нагли продор Првог Личког корпуса је знатно пореметио партизанске снаге, а неке и разбио, па су изгубиле контролу над положајима од Дрежника до Личке Јасенице, простор који су по плану требале да држе у рукама њихове три дивизије. Битка на Дрежнику и Коритима и победа над партизанима припада првенствено Трећој и Четвртој бригади Првог Личког корпуса, (1) због борбености људства тих бригада и (2), услед доброг познавања партизанске тактике у погледу начина и природе њиховог ратовања. За ту победу знатна заслуга припада командиру чете Милошу Пупавцу и воднику Миладину Плећашу. Њихова вештина и храброст били су неупоредиви. Они су, по личној иницијативи, зашли за леђа партизанског митраљеског батаљона и растројили га и искључили из борбе.

НА КАПЕЛИ После победе над партизанима у Дрежнику и Коритима закорачили смо на Капелу снежним стазама преко каменитих превоја, кроз право беспуће. Пењали смо се и спуштали у колони по један козјим стазама које је снег потпуно покрио. Услед оштре стрмине били смо принуђени да заобилазимо камењаре засуте снегом, губећи драгоцено време. Ваздух је био леден и уједао нос, уши и руке. Челни четници су се смењивали крчећи стазу по снежном целцу. У великом напору они бришу зној, ћуте и корачају напред. Однекуд издалека допиру бројни гласови и ја покушавам да утврдим одакле долазе, али фијук ветра онемогућава прислушкивање. Из позадине, пренето релејно, долази наређење Корпуса: “Застанак 10 минута.” Поседало се у снег, брише се зној и прегледа оружје да се није замрзло на “незгодном месту”. Са овршја Капеле све бриткије дува хладан ветар и црна шума Капеле тајанствено хучи и шапатљиво певуши, као да хоће да нам каже да је још једном отворила недра четницима Крајине да их прихвати и да им да одушку и заклон. —Напред! — стиже команда са зачеља из штаба Корпуса и ми без речи полазимо, али сада као да нам је теже, него што је било десет минута пре. Учинило нам се као да је сада снег дебљи и као да је ветар хладнији. У напорном корачању пробија нас зној. Понеки борац опсује, али без застајања корача, други ћуте и истрајно грабе напред. Сваки забринуто мисли ко зна о чему, можда о фамилији, о прошлим борбама, о палој браћи, о будућности, или о хиљадама партизана који нас негде недалеко прате и вребају као гладни шакали. Наше даље кретање стварало нам је све већа изненађења. Опет смо се прво провлачили кроз некакав густ бодљикав шипраг, па онда пењали уз неки крш, а снег је бивао све дебљи и све новијим слојевима покривао камењаре. Коначно смо избили на овршје брда које смо видели дан раније. Ту смо сазнали наш правац кретања. Пред нама се указало село Саборски и једна наша извидница на том правцу јавила је да је у Саборском све у реду за наш размештај и одмор. Четвртој бригади је одређено да преноћи на Вукелића Пољани, и кад смо тамо стигли већ је била ноћ. Штаб Корпуса био је близу нас, а штаб Динарске четничке дивизије недалеко у Личкој Јасеници. По

неком унутарњем уверењу сви смо осећали да је најгоре прошло и да ћемо имати мир бар неколико идућих дана. Предвиђали смо да ће партизанске снаге за неколико дана да се прегрупишу и новим присилним мобилизацијама по српским селима да попуне проређене редове, као и да буду појачане придоласком хрватских усташа и домобрана, који све више и више увиђају да је њиховој злочиначкој НДХ одзвонило и да им је једини спас у хрватским партизанским редовима.

ПРЕПАД ПАРТИЗАНА И ЈОШ ЈЕДАН ЊИХОВ ПОРАЗ Конференција старешина сазвана је 14 децембра 1944 за 10 часова ујутру у штабу Дивизије у Личкој Јасеници. Док је на једној страни та конференција старешина била у току, на другој страни, недалеко од Личке Јасенице, био је на брзину постројен батаљон партизана и пред њима је стајао комесар. Тај батаљон је био попуњен новомобилисаним Србима из села која су безмало све време рата била у четничком поседу. Осим комесара, који је био Хрват, сви остали у батаљону су били Срби, од којих већина без војничког искуства било какве врсте. А комесар им је предиковао: “Другови, нама је пао у део частан задатак да потучемо и уништимо остатке четника попа Ђујића, њих око 300, који се налазе у Личкој Јасеници, изморени, гладни, голи и боси и упола смрзнути. Та кољачка банда је потпуно деморалисана и неспособна за борбу, и наша је дужност да им онемогућимо да се нахране и одморе, и да до краја наставе њихову издајничку борбу противу велике идеје ‘братства и јединства народа Југославије’. Ја од вас, у име наше Партије, тражим да убијате све оно што не будете могли да ухватите живо”. Док је на конференцији командант Дивизије објашњавао даље смернице Дивизије, наједном се заорила јака пуцњава недалеко од штаба Дивизије. У том тренутку, као ошинут, скочио је Петар Рајак и одлетео према прозору да провери да ли та пуцњава долази са правца где је смештена његова Трећа бригада. Затим је као муња излетео из штаба, па како се најчешће током рата кретао с једног места на друго на коњу, скочи у седло и одјури у правцу његове бригаде. Тамо је у трку улетео у средиште борбе и стао коњем да обара и разгони неискусне партизане, а код штаба Дивизије Гарда је заузела положај за заштиту штаба. Неколико тренутака по доласку међу своје борце Рајак је командовао “Јуриш!” и неискусна српска деца у партизанском батаљону су почела да се предају, а други појединци, опирући се, падали као снопље под убитачном четничком ватром. За само неколико минута нестало је партизанског батаљона као пена, само се спасао комесар, који је издалека посматрао борбу. Рајак је, по обичају у окршајима изблиза, ушао у акцију муњевитом брзином, и пре него што су се партизани могли да освесте и снађу, четници су били господари ситуације. Ту је погинуло и заробљено око 250 партизана, а само петнаестак је успело да се спасе од партизанског батаљона који је пре борбе бројао око 265 бораца.

Комунистичка партија Хрватске је плански изводила неке борбе против четника и припремала их тако да четници, у самоодбрани, убију што више Срба-партизана, да би Партија доцније могла код српског народа то да користи у пропаганди противу четника. У томе су они често имали успеха, нарочито код оних Срба којима је понеко од фамилије погинуо у борбама противу четника. На хиљаде Срба-партизана су изгинули на тај начин, али никада Хрвата-партизана.

ДЕСЕТ ДАНА ЗАТИШЈА НА НЕПРЕКИДНИМ МАРШЕВИМА Динарска четничка дивизија је напустила Личку Јасеницу 15 децембра 1944 и кренула преко огранака Мале Капеле према Дабру и даље ка Гацкој Долини, где ће најзад да се споји са четничким Личко-Кордунашким корпусом Миле Маријана. Рано тога јутра дивизијска обавештајна служба је доставила штабу Дивизије да су се јаче партизанске снаге укопале на прузи која је пролазила испод Капеле, очигледно решене да ту сачекају Динарску четничку дивизију. Снег је био доста велики и успон ка прузи прилично стрм. Могли смо да пређемо пругу на неком другом месту, али је то условљавало марш од неколико километара дуж пруге у једном или у другом правцу, и у том случају не би били сигурни где могу да нас сачекају партизани или усташе, па су могла да настану ризична изненађења. Ради тога је Дивизија одлучила да се прелаз пруге изврши на месту које је било плански предвиђено. Стрмина према прузи којом је требало да се пење била је брисан простор и, осим снега, није било ничега другог што би могло да се искористи као штит од партизанских погледа и зрна. Дивизија је овлашно расмотрила ситуацију и стала на гледиште да нема другог излаза осим да се јуриша на пругу. Моја Четврта бригада је имала да наступа ка прузи развијена у стрелце и да изврши јуриш чим партизани отворе ватру. По пријему заповести, ради сигурности акције, бацио сам поглед према прузи и сагледао колико је високо и како је снег као табла гладак на целој узбрдици којом треба у нападу да се пређе, и увидео да ће наступ том леденом заснеженом брисаном стрмом површином имати да значи смрт за велики број мојих бораца. “Ни сам Бог нас овога пута не може да спасе од смрти” — шапутао сам себи у недра као у неком бунилу. Није се ту постављало питање да ли ћу са бригадом да идем на пругу или не, него да ли ће ова очигледна погибија Четврте бригаде да користи сврси, односно да омогући Дивизији да прође даље започетим путем или да буде сахрањена у Личкој Јасеници, свега неколико километара од простора који је сигурно држао Личко-Кордунашки четнички корпус. Кад је командант Личко-Кордунашког корпуса примио обавештење да је Динарска четничка дивизија успешно стигла до Личке Јасенице, одмах је упутио Јоцу Еремића са Кордунашким четничким одредом и још неколико

делова Корпуса да осигура падине Капеле које су се спуштале према Дабру и куда је требало да води пут Дивизије ка Гацкој Долини. И Дивизија и ја смо знали да партизани имају иза нас четири своје дивизије које су могле да нас сустигну сваког момента и да нас нападну с леђа, а, међутим, ми смо иза сваке борбе постајали све оскуднији у муницији и осталим борбеним потребама. Према томе гињење није могло да нас мимоиђе, само је било питање у којој мери. Позвао сам команданте батаљона и саопштио заповест Дивизије, и моје потчињене старешине су схватиле ситуацију. Било ми је тешко, јер су и они помишљали како ће после толиких мука да окончају живот под овом пругом. —Живи или мртви, ми морамо прећи преко пруге, — казао је одлучно Миладин Плећаш. Али ни на партизанској страни није се мировало. Највиши старешина укопаних партизана био је Србин, и то је био изузетан случај у целом рату да се партизани пребаце 100% у рачуници у односу на Србе. Пошто је таман био сазнао о бесмисленој партизанској погибији батаљона у нападу на Трећу бригаду Петра Рајака, партизански старешина-Србин размишљао је о целој ствари и о томе није ником ништа саопштавао. Имао је наређење ВК КПХ да по сваку цену одржи пругу док у Личку Јасеницу пристигну партизанске 35та, 19-та, 26-та и Осма дивизија са придатим другим одредима. Развио сам бригаду у борбени поредак и кренуо у борбу, можда последњи пут, и не само ја, него највероватније и већина бораца Четврте бригаде. У лаганом кретању дошли смо до стране која се нагло уздизала ка прузи, при чему је сваки борац морао сам себи да крчи пут кроз дубоки целац. Ишло се опрезно корак по корак, али је целац под нашим ногама пуцао и одавао наше кретање: очи су нам биле упрте ка прузи у жељи да на њој уочимо било какав покрет. Идући корак по корак стигли смо до пруге без икакве сметње. На самој прузи и на другој страни, која је била такође веома стрма, снег је био потпуно угажен и по процени овде је пре кратког времена могло бити преко хиљаду људи. На прузи, на сваких десетак метара били су борбени заклони од нанетог камена, и по опсежности послова око њихове израде укопавање је морало да траје неколико дана. Нисмо нашли ништа од оружја и војничке спреме, што је био знак да су се партизани повукли у пуном реду.

Одахнуо сам као да сам се родио и послао извештај штабу Корпуса. Испред нас је опет била висока Капела покривена снегом и оголелим дрвећем. То је био терен на коме смо били вични да се боримо и ја сам био уверен да нас тамо партизани неће чекати. Сат доцније делови Дивизије су започели да прелазе пругу, а ја сам са Четвртом бригадом наставио даљи покрет као претходница. После краћег кретања гребенима огранака Капеле дошли смо у додир са деловима Прве бригаде Личко-Кордунашког корпуса, а затим и са извидницама Еремићевог Кордунашког одреда. Остатак терена, од обронака Капеле који су се спуштали према Дабру, па све до Гацке Долине, осигурао је Миле Маријан са Другом бригадом његовог корпуса под командом Раде Милеуснића. У Гацкој Долини налазио се штаб Корпуса осигуран штабном четом и деловима Кордунашког одреда. Касно увече 15 децембра 1944 Динарска четничка дивизија је ушла у Гацку Долину. Моја Четврта бригада је смештена у село Главаце, где смо остали до 25 децембра. Народ нас је дочекао искрено раздраган, иако већ и те како заморен непрестаним окршајима између четника Личко-Кордунашког корпуса и разних већих и мањих партизанских јединица. Народ нам је давао хране онолико колико нам је било нужно, и док смо били у Гацкој Долини нисмо били гладни. Друго ништа нисмо ни тражили, а није било ни потребе. Самовоље није у опште било, а она се није никад ни допуштала, јер је још при формирању Динарске четничке дивизије војвода Ђујић издао наредбу сталне вредности, да ће се казнити смрћу свако недозвољено узимање народних добара од српског народа, или од било ког другог грађанског становништва. Десет дана које смо провели у Гацкој Долини били су релативно мирни. Партизани су били предузели прегруписавања, формирањем нових јединица и стварањем нових планова, пошто су сви њихови дотадашњи планови за уништење четника пропали. Наш план је био да преко Горског Котара пређемо у Словенију, где је требало да се спојимо са Приморско-Горјанским корпусом војводе Јевђевића. Земљиште између Гацке Долине преко Горског Котара ка Словенији, које смо требали да пређемо, било је добро познато четницима Личко-Кордунашког корпуса.

Из Гацке Долине кренули смо 25 децембра 1944 и истог дана стигли у село Прокике, у коме смо преноћили и сутрадан рано кренули према Новом, спуштајући се низ гола брда хрватског приморја. У то време ми смо били највећа војничка сила на овом простору. Хладан ветар нас је сусретао са мора. Још у току дана били смо у Винодолу и ту остали да преноћимо. Четврта бригада је стално у претходници и ја, крећући се, бројим сате и села, и сваки пут помислим како по један сат више живимо без борбе. Идући кроз гола брда хрватског приморја често сам погледао уназад. Колона иза мене је била дуга, отегнута, бескрајна.

Део Четврте бригаде у претходници приликом повлачења Динарске четничке дивизије према Западу. На челу се виде: Мићо Обрадовић-Дашчица, пушкомитраљезац; Миладин Плећаш, водник првог вода, Прве чете; Марко Плећаш, пушкомитраљезац; Стево Плећаш-Рољан, командант Првог батаљона; Дане Плећаш, десетар; Петар Бабић-Бјеља и Милан Кантар.

Нико није знао шта нас чека у сумаглицама даљине. Међутим, сви смо знали да за нама лешинарски надире далеко бројнији непријатељ жедан наше српске крви. Као маково зрно ситна нада у савезничку помоћ, мало-помало, све је више чилила, а са њеним нестајањем приморски ветрови су постајали све хладнији и негостопримљивији. Они су секли наша тела као оштри ножеви. Али, ипак, зачудо, ниједан борац није посустајао, није се предавао очају и изгубљености. И нико није помишљао да бежи, јер, најзад, где би пошао прикљештен између непријатеља иза леђа и неизвесности пред собом. И тако се ништа није мењало осим колона људи која је сваким сатом постајала дужа и тања. Пењући се уз суво и ледено брибирско стење, људи су постајали све опрезнији и буднији. Тада је неко упро поглед навише ка врховима брда над Брибиром. “Тамо почивају у миру у заједничкој гробници лошињске жртве-140 четника. Савезници су их издали. Ту су доведени, под врхове овог стења, и мучки побијени од партизана, па сахрањени у заједничкој гробници, у јесен 1943”. То казивање се пронесе дуж целе колоне и борци један по један гледаху горе ка врховима брибирским. Неко је гледао ћутећи, други дубоко уздахнули, трећи неком претили. Са чела колоне погледао сам поново уназад и чинило ми се као да сваки борац сада корача сигурно и поносно, као припадник непобедиве војске. У ствари, они су пркосили смрти која им се већ четири године прикрадала и вребала њихова срца. Но они су корачали све даље и, сваким тренутком који су преживљавали и са сваким кораком који су чинили, пркосили смрти. У Скрљево смо стигли 27 децембра и у њему остали два дана. Невреме и свакодневни маршеви су исцрпели неке наше борце до изнемоглости. Пошто смо имали известан број коња решили смо да се растеретимо свега што није било битно за борбу и да најизнемоглије и најболесније борце ставимо на коње, да би могли са нама да продуже даљи пут. Али борци, за које смо били уверени да су били изнемогли и одвише болесни, одбили су да приме коње. “Не брини ти за мене, издржао сам ја и горе па ћу издржати и ово до краја”, био је као по договору њихов одговор. Неки од њих предложили су да сви коњи без терета буду придодати групи избеглица које су ишле са нама, а било их је неколико хиљада под контролом Дивизије и под заштитом бригаде Маркице Ћућуза. То су били углавном жене, деца и нешто старих.

У СЛОВЕНИЈИ Из Скрљева пошли смо 30 децембра 1944 и увече стигли у Свети Матеј. Три корпуса Динарске четничке дивизије заузела су положаје око Светог Матеја и уздуж словеначког приморја. Штаб Дивизије, Гарда и Летећи одред били су у Илирској Бистрици, где је одраније био смештен штаб ПриморскоГорјанског четничког корпуса војводе Јевђевића. У том распореду смо остали дуже времена. Дивизија је почела са прегруписавањем и реорганизацијом јединица у миру. Словеначки партизани су водили рачуна о словеначком народу и нису га излагали бесмисленим одмаздама, као што је у српским крајевима био чест случај у акцијама КПХ, која је тако радећи преузимала посао усташа према српском народу. Овде је народ био словеначки и партизанске вође су били Словенци, а код нас је народ био српски, а партизанске вође Хрвати, углавном усташки настројени хрватски шовинисти и србомрзитељи. У томе је била битна и огромна разлика између словеначких партизана и оних у српским крајевима. Приликом дотадашњег нашег марша могли смо лако да сагледамо у пракси рад КПХ. Од Новог, дуж хрватског приморја, па преко словеначког приморја до Илирске Бистрице, није било ниједне попаљене или порушене куће. Додуше, у овом појасу Срби нису никад ни живели. На целом нашем маршу од око 500 км. нисмо видели ниједно изгорело или порушено хрватско или словеначко село. Ако је где у овим крајевима била борба за будућу Југославију, односно за тзв. принцип братства и јединства народа Југославије, та борба није оставила никакав траг. Оваква слична ситуација ће натерати, неколико година касније, истакнутог партизана Раду Жигића, да као члан Српског представништва при Хрватској влади у Загребу дође у Љубово да одржи говор. Погледавши најпре према западу и југозападу (Перушићу и Госпићу), где су се виделе нетакнуте хрватске куће покривене црвеним крововима од црепа, и онда према северу и истоку (Удбини, Крбавском Пољу и Кореници), где су стајала сама згаришта некадашњих српских кућа, он је, између осталог, рекао: “Говоримо много о братству и јединству и зовемо се друговима, а можда би требало најпре да зацрвенимо црвеним крововима и овај овамо крај, — при чему је уперио прст према српском крају, — па да се тек онда зовемо друговима”. После те изјаве Партија га је обележила као реакционара и убрзо ухапсила и без оптужбе интернирала на уклети Голи Оток где је извршио самоубиство након

многобројних мучења од стране инквизитора КПХ за коју је целог живота предано радио.

Четничке сестре са корпусним свештеником Доситејем Обрадовићем после светог причешћа на Цветну недељу, 1945. Стоји десно од свештеника Мира Ковачевић, председница Кола четничких сестара, а позади групе види се богослов Србо Крњулац. Кад смо се сместили у Словеначкој Бистрици и њеној околини, Дивизија је организовала официрску школу при свом штабу и кад сам од Корпуса обавештен да треба да се упишем и посећујем ову школу, сетио сам се речи професора Станка Драгосављевића, кад ме је једном приликом у Доњем Лапцу чуо како псујем што ми ствари нису ишле онако како сам мислио да треба да иду, па ми је казао: “Младићу, ти доста псујеш, а било би боље да мање псујеш, а да више читаш. Можда онда нећеш имати толико проблема због којих мораш стално да псујеш”. Планирано је да кроз официрску школу прођу све старешине у Дивизији од команданта батаљона па навише. Курсеви су отпочели 26 марта 1945, као

скраћени, пошто је Дивизија свакодневно обавештавана о партизанским формацијама које се приближују нашим просторијама.

јаким

*** Из овог периода времена потребно је да поменемо састанак који је одржан између енглеског генерала Александера и Броза. Састанак је одржан у Београду 21 фебруара 1945 кад је генерал Александер био у посети код Броза. Присуствовао је и Велебит, са којим је Броз дуго разговарао пре доласка генерала. Броз је затражио од енглеског генерала 100.000 униформи и 10.000 камиона, са образложењем да му то хитно треба за борбу противу Немаца у Срему. При том, изоставио је да каже да су он и Велебит решили да покупе младост Србије, да јој навуку ове енглеске униформе и камионима пребаце на Сремски фронт противу Немаца, да их они тамо, војнички необучене, на брзину покосе. Броз и Велебит су планирали да покупе најмање 250.000 младића Србије и да их са 10.000 камиона пошаљу на Сремски фронт да тамо изгину у борби са Немцима, па да се и на тај начин освети Дражиној Србији. Доцније ће на том фронту заиста изгинути многе хиљаде младића из Србије. Кад је генерал Александер рекао да је сигуран да могу да даду 100.000 униформи, али да то не би могао да тврди и за камионе, Броз је казао да је већ примио 800 од Совјетског Савеза и да ће покушати да добије и остатак камиона од Совјета, ако Енглези не могу да му даду. Генерал Александер је рекао да ће у погледу камиона да учини све што буде могао. *** Крајем марта 1945, Дража је одлучио да се са јединицама повуче из Босне у Србију. Био је почетак маја кад су три колоне његових четника успеле да продру кроз немачке и партизанске снаге до Дрине близу Фоче. Међутим, хрватска партизанска команда је оценила да Дража покушава да се пробојем врати у Србију, па је сакупила све своје расположиве снаге у тој области у циљу спречавања преласка Дрине, тим пре што се знало да је ужа Србија још увек била и срцем и душом уз Дражу Михаиловића.

До судара Дражиних колона које су се повлачиле ка Србији и јаких партизанских снага које су располагале свим модерним енглеским оружјем, дошло је 10 маја 1945, и у тим крвавим борбама на живот и смрт Дража је изгубио око 6.000 четника. После тих великих губитака Дража је одлучио да се неко време задржи у околини Фоче, јер је сазнао да су партизани сакупили јаче снаге и на другој обали Дрине и да би, под таквим приликама, прелаз четничких јединица преко Дрине, које су сада уз све то почеле да оскудевају и у муницији, био немогућ. Затим, захваћен тифусом, Дража ће преваром да падне у партизанске руке 13 марта 1946, источно од Вишеграда, близу границе Србије и Босне. Ни тада га партизани нису заробили као војска, него су употребили све своје конспиративне моћи да дођу до живог Драже Михаиловића. Једна група хрватских партизана се представила једном од Дражиних сарадника као група “Србијанаца” која хоће, пошто-пото, да спасе Дражу од усташкокомунистичке спреге. У пролеће 1945 Дража је знао да се његова смрт и уништење његових јединица нагло приближава, па је решио да последње дане живота проведе у Босни, на западној страни Дрине и да тако својом смрћу остави живу поруку будућим српским поколењима, да је највећи Србин из Србије двадесетог века, а можда и целе српске историје, гледао у Босни и свим другим српским покрајинама на западној страни Дрине неодвојиви део Србије. Док су официрски курсеви трајали Дивизија је пребацила све јединице из словеначког приморја у Випавску Долину према Горици и ја сам тамо отишао 28 марта 1945 после завршеног официрског курса. После курса сваки од учесника вратио се у своју јединицу, на пређашњи положај, а ја сам добио нови задатак. У Випавској Долини Дивизија је формирала Комитски одред и по њеном тражењу свака јединица у Дивизији имала је да пошаље по неколико најбољих и најодабранијих бораца за тај одред. Међутим, многи команданти су искористили ту прилику да се растерете оних људи с којима није било лако командовати, а то су, у ствари, били најборбенији и најпожртвованији борци у Дивизији. То су били људи у које се могло, без икакве сумње, да има

неограничено поверење у свакој прилици, нарочито у борби. За те људе мир је био сувише досадан и зато је према њима, у редовним приликама, односно у времену затишја, било теже примењивати дисциплину коју су старешине требале да одржавају. По наређењу команданта Првог Личког корпуса ја сам 30 марта постављен за команданта Комитског одреда, па сам после две године рада тешка срца напустио Четврту бригаду, у којој је било много бораца који су за мене били више него рођена браћа. Са њима сам прешао 500 км. од Доњег Лапца до Словеније стално у претходници Динарске четничке дивизије. У тој четничкој јединици ја бих био увек поносан и као обичан војник, а камоли као старешина. Од првог дана заједничког рада био сам горд на своје борце у Четвртој бригади, са којима сам током борби преживео и горке и славне часове. И у тузи и у радости ја сам их подједнако ценио и волео. И није било ниједне борбе током две године у коју ми нисмо били спремни да уђемо без предомишљаја и без страха. Они који су били одређени за Комитски одред били су упућени у Врпоље, па сам и ја кренуо тамо водећи одређене људе из Четврте бригаде. По доласку постројио сам додељено људство, упознао се са онима које дотада нисам познавао и покушао да објасним потребу формирања једног оваквог одреда. У ствари, пренео сам објашњење које ми је Дивизија дала за формирање Комитског одреда. — Дивизија је увидела потребу за стварање једног елитног четничког одреда, јер смо ми тамо на Тромеђи разбили четири партизанске дивизије, али их нисмо уништили. Партизанима су у последње време пришле хиљаде хрватских усташа и домобрана, који су се нашли у расулу после тајног бекства Павелића и Владе НДХ. Са тим новим приливом људства и оружја партизани су се знатно ојачали и формирали већи број нових јединица за даљу борбу за освајање власти. Са четири дивизије и са другим мањим и већим одредима, КПХ је припремила нов план за завршни обрачун са четницима, водећи рачуна, као и увек досада, да они који дођу у директан судар са четницима морају да буду углавном Срби. Ми ћемо са нашим Комитским одредом имати да идемо тамо где буде најтеже, па ако који од вас

не жели да буде борац овог одреда, ја ћу покушати да учиним све да га вратим у његову матичну јединицу. По завршеном говору, ниједан се борац није пожалио што је одређен у Комитски одред, него, напротив, сваки је био поносан што је изабран у најелитнију борбену јединицу, у Комитски одред, па сам и ја био врло горд што сам био од Дивизије одређен да будем командант једној оваквој одабраној групи бораца, у којој су сабрани најбољи међу најбољима. У Врпољу се налазила празна школска зграда на два спрата и у њој је смештен Комитски одред. Већ идућег дана била је прва проба наше вредности. Наређено је да идемо да рашчистимо терен у селу Подкрају, где су наишле и сместиле се мање партизанске снаге. Одлучио сам да у нападу на село применим тактику препада, па су словеначки партизани, који су се нашли у селу, највероватније неспремни да приме неочекивану борбу, изгубили 10 погинулих и 5 рањених, а остатак се разбежао. Ми нисмо имали губитака, јер, изненађени, партизани нису имали времена ни да нанишане и опале, него се одмах предали бекству. У тој новој борби осведочио сам се да у Комитском одреду имам борце са којима ће тешко моћи да се бори било каква војничка јединица, нарочито кад се буде радило о препаду и блиској борби прса у прса. Они су се понашали као да је смрт нешто што је преодређено за друге људе, а не за њих. Почетком априла 1945, судари између нас и партизана постајали су све учесталији и жешћи. Главне партизанске снаге су се полако приближавале Трсту, а словеначким партизанима је Главни партизански штаб наредио да појачају активност у свим правцима, нарочито према четницима. Ова њихова активност се сводила углавном на припуцавање на наше јединице и свакојака друга изазивања, да би нас замарали и омекшали у очекивању главних партизанских снага. Четничке сестре са корпусним свештеником Доситејем Обрадовићем после светог причешћа на Цветну недељу, 1945. Стоји десно од свештеника Мира Ковачевић, председница Кола четничких сестара, а позади групе види се богослов Србо Крњулац.

ПАВЛЕ ЈЕ ПАО Половином априла 1945 примио сам строго поверљиво наређење од каманданта Корпуса, мајора Миливоја Вуксановића, да мој правац кретања усмерим у сусрет јединицама војводе Павла Ђуришића, пошто је он имао велике потешкоће у пробијању кроз усташко-партизанску територију. По том наређењу имао сам са Комитским одредом да кренем из Випаве преко Золе за Ракек, па онда преко планине Суха Крајина у правцу Кочевја и Рибнице. Кренуо сам усиљеним маршем и било је потребно дан и ноћ да се стигне до старе југословенске границе. На пет км. од границе наишли смо на јака бетонска утврђења на италијанској страни, где се од бункера према граници налазило 10 редова бодљикаве жице у висини од 5 м. Избацио сам претходницу и побочнице, а остатак одреда се кретао у колони, па смо прошли кроз отвор у жици и кроз утврђења, али нигде никог нисмо срели. Најзад смо изашли на пут и продужили покрет. — Е па сад, молим те, погледај ово, — рекао је Азап показујући руком бетонска утврђења и непролазну бодљикаву жицу. — Погледај, мој брате, како су се неке војске бориле. Кад ово видим и помислим како смо се ми четници морали борити добро је да је још ико од нас жив. По преласку наше границе јавио се и Миладин Плећаш: —Е, сад сам мирнији, јер ако погинем бар ћу пасти на својој груди. —Море није важно где ћеш погинути, с ове или оне стране, јер ко зна чија ће ова земља сутра бити, — добацио је неко из позадине. Ишли смо брзо и прешли око 10 км. преко југословенске територије без икаквих потешкоћа. Успут, на једном месту наишли смо на једну бандеру од метала високу око 20 м., на којој се у минулим добрим временима лепршала наша државна застава. Бандера је била на четвртастом постољу од бетона које је било високо 1 м. и на свакој страни имало натпис “Чувајте ми Југославију”. Видевши тај натпис неким борцима су потекле сузе од туге, јер су то биле задње речи нашег Краља Александра пре смрти у Марсељу, 9 октобра 1934 године.

Недалеко од те бандере преноћили смо у једном засеоку, па сутрадан продужили за Ракек и у њему нашли батаљон словеначких домобрана Рупникових, које је наша команда корпуса била већ обавестила да ћемо туда да прођемо, па нам није било тешко да се са домобранима споразумемо. Командант домобранског батаљона је био бивши југословенски мајор. Чим је претходница Комитског одреда стигла пред Ракек, словеначка стража их је зауставила и мајор тражио да разговара са четничким командантом, па сам отишао на састанак. Из разговора сам видео да му није било могуће да верује да је један одред четника имао храбрости да се упусти на овај пут, који су, изузев неколико мањих делова, контролисале јаке партизанске снаге. Затим сам са мајором ушао у Ракек где нас је сачекала словеначка војска и гледала као неко највеће чудо света. Било им је невероватно што смо прешли толики пут кроз територију кроз коју се они већ одавно не усуђују да пошаљу и своје много јаче снаге. Потом су се око нас окупили и грађани, људи, жене и деца, од којих су многи само слушали о четницима, али их никад нису видели. За многе од њих ми смо били она врста бораца као што је била легендарна српска војска из 1918, која је уз велике патње и жртве отворила вратнице на Кајмакчалану и донела светлост слободе свим Србима, Хрватима и Словенцима. У договору са мајором моји борци су размештени по 5-6 у кућама у целом месту. Домаћини су се постарали и за вечеру иако ја то нисам тражио, јер смо собом понели следовања хране, али је мајор рекао да то желе мештани добре воље. —Ови људи овде до данас нису имали прилику да погосте ниједну српску војску, па нек то сада учине, то је њихова општа жеља, — казао је мајор, а и ја сам могао да оценим да је народу било мило што му се пружила згода “да нечим послужи српску војску”. Потом ме је позвао да будем гост у његовом дому, где нас је дочекала жена која је припремала вечеру. Мало доцније наишао је и један свештеник. — Драго ми је, велечасни оче, што сте могли да дођете, — пресрео је часног оца мајор.

—Знате, ја никад не пропуштам прилику да присуствујем друштву као што је ово вечерас, — одговорио је љубазно свештеник. Међутим, мени је било мало незгодно и осећао сам се помало и узбуђен помишљу да су ово словеначка господа, па сам се бојао да као лички горштак можда нећу знати све манире које условљава једно такво друштво и да ћу као Србин да оставим неповољан утисак. Чинило ми се да бих се лакше снашао у друштву српске господе, која су, углавном, потекла из гуња и опанка, али за ове овде нисам био сигуран. Док смо вечерали нисмо улазили ни у какве разговоре о рату, јер сам осетио да оба Словенца избегавају ту тему, али по завршеној вечери мајор ме запита: — Ви сте свакако из последње класе? У први мах нисам разумео шта је хтео тим да рекне, па је то он приметио и допунио питање: — Ви сте највероватније из 68 класе? Тек тада сам схватио суштину питања и тога момента у мени се пробудила моја сељачка полусуровост, па сам одговорио: —Господине мајоре, ја нисам ни из једне официрске класе: Ја сам сељак из Лике кога су ратни вихор и многи други подстицаји ставили на ово место на коме ме данас видите. Ја нисам чак ни војску служио. Моји се саговорници погледаше, а ја продужих да говорим како су и мене и хиљаде других Срба натерали хрватски и комунистички покољи да будемо оно што смо, да напустимо стада и говеда у нашој кршевитој Лики и да сада наоружани маршујемо овим словеначким планинама. —Неки од српских официра су у заробљеништву, други су побијени од усташа и комуниста. Свештенике, учитеље и друге школоване људе су покосиле усташе још 1941 заједно са стотине хиљада српских људи, жена и деце, па смо ми, људи са села, морали да попунимо те празнине, да би барем нешто од свог српског народа сачували од потпуног истребљења.

Био сам сметнуо с ума да је овај свештеник католички жупник и да је био упознат како су многи католички свештеници предводили усташке криминалне хорде у покоље Срба и уништавање свега што је српско, па сам покушао да скренем разговор на сасвим другу страну, али они затражише да само наставим да причам о ономе што се догађало 1941 у крајевима које сам познавао и о догађајима којима сам био живи сведок. Разговор је потрајао срдачно и пријатељски, па ме је онда домаћин опоменуо да је време за починак и одмор за сутрашњи напоран марш. Свештеник се са мном братски поздравио захваљујући за многа обавештења о којима су они дотада само понешто чули. Те ноћи, иако сам био уморан, нисам дуго могао да заспим. Размишљао сам о нашој несрећној држави Југославији, и нарочито о томе како би она вероватно била много стабилнија и срећнија да су је сачињавали само Срби и Словенци, и, можда, и Бугари, с обзиром на чемерна искуства из заједничког двадесетогодишњег живота са Хрватима. У 2 сата ујутру један од мајорових подофицира је дошао да ме пробуди и да ми преда депешу која је стигла радиом из штаба Корпуса. Она је гласила: “Павлу нема помоћи. Одмах се враћај са одредом натраг!” И мајор је био на ногама и тужно ме гледао: —Знам шта Вам је био задатак и осећам се веома ражалошћен што се Ваша мисија овако завршила. Павла сам отпре рата врло добро познавао, — рекао је, па се окренуо на другу страну да не видим његове сузе. Пола сата доцније наредио сам спрему за покрет и после два дана стигли смо у полазну базу. Телеграм са сличном садржином сустигао је и делове ПриморскоГорјанског корпуса војводе Јевђевића и Личко-Кордунашког корпуса, који су под командом капетана Душана Џаковића били прешли Истру у усиљеном маршу у правцу којим су четничке јединице војводе Павла Ђуришића покушавале да продру кроз усташко-партизанску територију.

По повратку Комитски одред је заузео положаје код Золе према Црном Врху, одакле се са правца Трста чуо непрекидан двобој тешких артиљеријских оруђа. Са нама на положају био је начелник штаба Корпуса капетан Милан Потребић. Једне вечери, кад је око нас било тренутно све стишано, осим далеке тешке канонаде, упитао сам га шта мисли о нашој ситуацији у опште. — Није добро, — рекао је. Били смо сами и могао је да каже оно што је стварно мислио и осећао. — Ова пуцњава коју чујемо, долази од партизанских тешких оруђа којима су их снабдели Енглези. Тим оруђима вероватно управљају бивши домобрански и усташки артиљерци, који би са садистичком страшћу ова оруђа употребили против нас, што ће се ускоро и десити. Ми немамо одговарајућа средства за одбрану од тих оруђа. Верујем да ће они кренути у овом правцу чим заузму Трст, односно, чим се Немци повуку из Трста, што се очекује кроз неколико часова. Затим сам упитао капетана Потребића шта зна о нашим везама са савезницима. — Мени се чини да ми моментално немамо везе ни с ким од наших савезника осим са Богом, а ја, да будем искрен, нисам више ни у Његову помоћ сигуран, — рекао је очигледно потиштен и забринут. — Све ће зависити од интелектуалне окретности и вештине сналажења наших старешина свих редом одозго до доле. Они треба да буду приковани за ситуацију и да умеју да се снађу у сваком изузетном случају. Буде ли обратно, односно учине ли се врхунске грешке, сви ми, уколико не погинемо у борбама са партизанима и Немцима, завршићемо своје животе најбедније у комунистичким кланицама. — Сматрате ли да ми имамо старешине спремне за све могуће случајеве? — Мислим да имамо. Сви су доста предострожни и прилично лукави, и умеју да се сналазе у најтежим ситуацијама. Снашли су се толико пута пре у врло деликатним приликама, па ће се снаћи и у овој сада. Војвода је успео да изађе из несреће на Пађенима, па ће, ваљда, моћи да исплива и из ове пометње у коју смо запали. Храбар је, одлучан и лукав, а уз то има и

неупоредив ауторитет код команданата корпуса и другог старешинског особља, као и код свих бораца. —Шта би било ако би Војвода погинуо? —Па, искрено да рекнем, надам се да се то неће десити, на срећу свију нас. Али, као што сам знаш, у њему је доста динарске немирне пламене крви и помало је пргав и брз. Било би боље да је мање храбар, чак да је и мало плашљив, али мирнији, сталоженији. Требало би да је стално у позадини где је мање прилика да се погине и више могућности за мирна размишљања о општим плановима за свеколику нашу активност. Тешко је и кад неки најнижи старешина погине, али кад погине главни командант онда је то нешто сасвим друго, јер су све очи њему упрте. Знамо ми да је он неустрашив и да се нимало не боји смрти, али исто тако ми желимо да он буде увек на свом месту, командант и старешина који за све нас мисли и брине. Пуцњава која је раније допирала из велике даљине сада се чула све јасније, па је капетан Потребић устао да посматра у правцу одакле се она чула. Далеко од нас видели су се безбројни одблесци које је пратила тутњава пуцњева и експлозија. После подне 29 априла у 17 часова капетан Потребић је кренуо у штаб Корпуса у пратњи Миће Обрадовића-Дашчице и Јове Гаћеше-Азапа и кад је тамо стигао затекао је сва три команданта, потпуковника Миливоја Вуксановића, команданта Првог Личког корпуса, мајора Милана Цвјетићанина, команданта Босанског корпуса и потпуковника Жику Младеновића, команданта Далматинског корпуса. Капетан Потребић је обавестио потпуковника Вуксановића о стању у Комитском одреду и рекао да је морал четника на врло високом ступњу и да је Комитски одред спреман да прими борбу било с ким, на било ком месту и ма у које доба дана и ноћи. — Одлично! — рекао је командант Босанског корпуса. Таква једна јединица треба нам да штити прелаз Соче.

ПОСЛЕДЊА ЗАПОВЕСТ ЗА ПРЕЛАЗАК СОЧЕ

Штаб Првог Личког корпуса Стр. Пов. О. бр. 306 29 априла 1945 г. 22 часа ЗАПОВЕСТ (Секција Трст 1:100.000) Услед настале ситуације, Командант Динарске четничке дивизије, у вези заповести Команданта Истакнутог дела Врховне команде, наредио је, да се наше снаге из Випавске Долине благовремено пребаце на десну обалу реке Соче. У циљу извршења предњег, Наређујем: 1) Да команданти Прве, Треће и Четврте бригаде сутра 30 овог месеца до седам часова ујутру истуре по један батаљон на правцу Зола-Ајдовшчина, и то: батаљон Четврте бригаде да држи Золу; батаљон Прве бригаде да држи Кук (к. 963), и батаљон Треће бригаде да држи положај од Кука (к. 963) до Гриуце (северно од Стулија). Друга бригада ће обезбедити са једним батаљоном линију положаја: Св. Томас-Стини-Верторино, хватајући везу са Далматинским корпусом у Чернице. Људство ових батаљона да узме собом целокупну ратну спрему и оружје, а комору оставити код штаба бригаде. 2) Команданти бригада повућиће сутра 30 о.м. у 7 часова ујутру све јединице са положаја око Золе, вратити их у кантонман да узму своју спрему и преостало оружје, па их потом упутити и то: Прва бригада Випачо-ВрпољеБадање; Четврта бригада Будање-Гриуце; Трећа бригада Слапе-ПланинаДолење; Друга бригада Забље-Села. Са овим јединицама да се крећу коморе

и остатак избеглица. Комора Прве бригаде може остати у Випави до проласка Босанског корпуса. 3) Штаб корпуса, Штабска чета и Комитски одред кретаће се са потписаним друмом: Випава-Ајдовшчина-Монте Спино. 4) Правац кретања јединица биће: Випава-Ајдовшчина-Св. Криж-СелаМонте Спино-Горица-мостови на Сочи-Чивидале. 5) Час поласка одредиће се накнадно кад јединице Босанског корпуса прођу зачељем Випаву. 6) По прелазу Чернице заштиту ће вршити Далматински корпус, који ће маршовати позади Личког корпуса. 7) Команданти бригада могу сву комору (сем бојне), одмах по пријему овог наређења, упутити правцем за Горицу. Саопштити свима да приликом кретања држе стално десну страну пута. На случај покрета дању обратити највећу пажњу на обезбеђење од напада из ваздуха. 8) Пре поласка јединица из кантонмана изузети храну из магацина корпуса и исту добро чувати, јер је мало вероватноће да ће бити лако доћи до нове хране. 9) Људство снабдети муницијом којом бригаде располажу и која се налази у слагалишту овога Корпуса. 10)На маршу одржавати најстрожију маршевску дисциплину. При прелазу преко мостова не дозвољавати никакво нагомилавање. У случају наиласка авиона стати, склонити се поред пута и не дозволити никакво кретање. 11) Улазак јединица у колону биће по следећем: Кад Босански корпус прође зачељем кроз Випаву крећу Штаб корпуса, Штабска чета, Комитски одред и трупни лекар. Овог момента повлаче се батаљони Прве и Четврте бригаде са Золе и Кука и крећу за Ајдовшчину, где чекају своју јединицу; Прва бригада из Врпоља и Будање креће ка Ајдовшчини са штабом корпуса; Четврта бригада из Будање и Груице креће

позади Прве бригаде; Трећа бригада из Долења и Груице креће позади Четврте бригаде. По прелазу кроз територију Друге бригаде иста се свија на зачеље Корпуса. 12) Знаци за распознавање биће следећи: За батаљоне на Золи и Куку једна бомба и једна црвена и једна зелена ракета. Ракете ће бити избачене из Борја код дворца у селу Земово. Пазити на овај знак и дати одговор истим знаком. За повлачење Прве и Четврте бригаде две зелене ракете испаљене са пута Св. Криж-Села. 13) Знаци распознавања биће они који су достављени из Дивизије. 14) Команданти ће настојати да се понесе сва спрема, оружје и муниција, како не би пали у руке непријатеља. 15) При поласку из кантонмана лепо и коректно поступати са народом и не дирати никоме ништа. НАПОМЕНА: Босански корпус ће се кретати испред нас одређеним правцем. Трупе војводе Јевђевића формираће леву побочницу крећући се правцем: Врапче-С. Данијел-Рифемберг-Монте Спино. Партизанске јединице се налазе западно од Постојне на Наносу, у Тарновским шумама и на Красу. Зачеље Босанског корпуса проћи ће кроз Випаву отприлике око 12 часова 30 овог месеца. Ја ћу се кретати на челу Корпуса. На извршење! Командант, потпуковник Миливоје Вуксановић с. р. Достављено: Командантима бригада (на положају и у контонманима), Команданту Комитског одреда.

ЗАВРШНА БОРБА При напуштању Випавске Долине, на маршу према Горици, успут су нас често тукли енглески “Спитфајери”, не допуштајући нам ни да предахнемо, ни да очи склопимо. Маршовало се у колони са одстојањима и без прекида кретало напред упркос енглеског узнемиравања, јер смо знали да од Трста партизанска команда доводи снаге које су и бројно и по наоружању далеко надмоћније, и да енглески авиони чине све да нам успоре марш и изложе уништењу. Кад смо, најзад, стигли до предграђа Горице Босански корпус је већ водио уличне борбе са удруженим комунистичким и фашистичким снагама. У борбама прса у прса непријатељи су успели да пресеку Босански корпус, али је један његов део успео да се пробије и да стигне до главног моста на Сочи и да га осигура јаком посадом. Други део Босанског корпуса је наставио да води уличне борбе по Горици да би рашчистио пролаз за избеглице, које су се приближавале под заштитом једне корпусне бригаде. Командант Првог Личког корпуса, Вуксановић, се кретао са мојим Комитским одредом и чим је остварена веза са деловима Босанског корпуса, призвао је команданте бригада и дао наређење за наступање у циљу помоћи Босанском корпусу. Комитском одреду је наређено да се пробије кроз Горицу према главном мосту, са задатком да не допусти да мост падне у комунистичко-фашистичке руке. У продору кроз Горицу били смо тучени са свих страна: са прозора, са кровних отвора, из подрума, пропуста, па чак и из отвора за канализацију. То је био организован напад удружених непријатеља. При том, могли смо да прођемо са мање жртава да смо редом палили куће и пожаром истеривали непријатеља на чистину. Међутим, командант Вуксановић, знани хуманиста, строго је наредио да се ништа не пали, с обзиром да у кућама има небораца, жена, деце и стараца. Тако смо морали да се пробијамо грудима тамо где би други (Немци, Енглези, Руси, Американци) отварали пут својим трупама фосфорним бомбама, тенковима са бацачима пламена и артиљериским баражима, не водећи рачуна да ли ће при том страдати жене, деца и немоћни.

Кад смо били близу један другом рекао сам потпуковнику Вуксановићу да изгледа да су куће празне, а он ми одговори да је то само моје нагађање и да поступим како је наређено, иако су нас решетали из ваздуха Енглези и Американци, с леђа комунисти, а са фронта удружени и комунисти и фашисти. Затим наиђосмо на широку раскрсницу са чијих нас углова засула јака митраљеска ватра. — Далеко би било да заобилазимо. Морамо, како било, да рашчистимо раскрсницу, — рекао је Вуксановић. На десној страни, иза угла улице био је командир чете Прве бригаде Првог Личког корпуса, Богдан Кесић. Видео је поред мене команданта корпуса и чекао да му да знак да са четом претрчи раскрсницу. Лево је био Миладин Плећаш такође спреман да на знак крене преко раскрснице. Кад је Вуксановић дао знак Богдан Кесић је појурио испред чете, али је дочекан ватром погођен и пао. Мислећи да је рањен појурио сам да га извучем са брисаног простора на заклоњено место, а Вуксановић је излетео да ме подржи рафалима из машинске пушке. Видећи да је Богдан мртав, вратио сам се решен да јуришам са Комитским одредом преко раскрснице, док је Вуксановић стајао иза стуба и без застоја обасипао ћошак иза кога је сада долазила умањена митраљеска ватра. У том сам чуо потмуо удар, као да је неко ударио Миладина коцем по плећки, и видео како се он руком прихвата за леву страну груди и пада. Притрчао сам и баш кад се нагињао земљи прихватио сам га на руке. Из уста му је текла крв и очи малаксавале. Био је погођен у срце, па сам његовом погибијом изгубио вољеног и верног ратног друга, драгог као рођени брат. Притрчао је и Вуксановић и, видевши да је мртав, рекао: — Покри га и позови комору да га узму. Борба се продужила. Са попречне улице пробијао се Петровачки одред Славка Шљивара и ја сам му са Комитским одредом пошао у сусрет, и кад сам стигао до Славка, он је био на коленима поред погинулог свог борца, који је за њега значио исто онолико колико је за мене био Миладин Плећаш. Погинули је био заменик команданта Петровачког одреда, Радан Миљуш. За разлику од партизана, четничке старешине су увек биле испред својих

бораца, па тако и гинули међу првим. На овој раскрсници у Горици пали су један заменик команданта одреда, један командир чете и један водник, иако је борба била кратка, али је била на важном правцу и четничке старешине су биле свесне тога, па су сви, од десетара до команданта корпуса, били у првом борбеном реду. Кад се Комитски одред пробио до моста на Сочи он је био већ обезбеђен од других наших јединица, па сам прешао на десну страну Соче без жртава, иако су нас партизани и фашисти и даље обасипали митраљеском ватром. Чим сам закорачио на десну обалу Соче, пресрео ме командант Динарске четничке дивизије, војвода Момчило Ђујић, и ми смо се братски загрлили под звиждуцима митраљеских зрна. — Знао сам ако тебе не видим да више нећу видети ни мој Први Лички корпус, — рекао ми је Војвода зарадошћен и са извесним тоном похвале. — Било је поприлично вруће и доста густо, али, ето, пробисмо се, — одговорио сам. У томе часу почео је да прилази мосту Први Лички корпус на челу са командантом Вуксановићем. Са Војводом сам разговарао на брзину, о свему укратко. Рекао сам му о губицима одреда, а он ми саопшти да су, према још непровереним обавештењима, комунисти успели да одвоје Личко-Кордунашки корпус од главнине. —Ако буде затребало мораћемо да се вратимо преко Соче да им пружимо помоћ, — казао је забринуто, и отишао да обиђе друге делове Дивизије. Првог маја сахранили смо наше мртве у Кормонсу са свим одговарајућим ратним почастима, међу њима и мог незаборавног друга, водника у Комитском одреду, Миладина Плећаша, као и десетара Илију Гутешу. Тога дана по подне стигло је наређење да се Комитски одред заједно са Првим Личким корпусом врати на леву обалу Соче ради пружања помоћи ЛичкоКордунашком корпусу да се пробије до моста. У то време на мосту су биле завршене припреме за минирање и рушење чим све наше јединице пређу на десну обалу.

Са тешким напорима и кроз борбу најзад је Личко-Кордунашки корпус допро до моста и прешао на десну обалу, па смо се и ми вратили у Кормонс, и док смо прелазили мост све се јаче чула тутњава прилазећих тенкова. Минирање моста је било под контролом Истакнутог дела Врховне команде и лично генерала Дамјановића. Наредба за рушење моста није дуго долазила, јер је Врховна команда очекивала обавештење о неким јединицама, које су партизани били успели да одсеку од главнине и омету да се пребаце на десну обалу. Узводно од главног моста налазио се дрвени мост, довољне носивости да преко њега могу да пређу тенкови, па је дивизија наредила да Комитски одред заузме положај на десној обали Соче према дрвеном мосту, ради онемогућавања прелаза непријатељских пешадијских делова. Прве партизанске јединице су се већ биле привукле близу моста кад се спуштала ноћ и са њом почела да дажди киша. Коликогод су мрак и киша ометали покрет непријатеља, толико исто су му и помагали да предње делове неприметно привуче до леве обале. Још неко време чула се хука тенкова, па је у близини моста напречац замукла. Комитски одред је био распоређен по гребенима са којих је током дана добра прегледност. Вршено је и укопавање. Митраљези су постављени тако да могу у свако доба да туку прилазе мосту и сам мост уздужном и бочном ватром. Док се одред укопавао партизанске моторизоване јединице са појачањима су јуриле од Трста ка Горици правцем два моста на Сочи. Упаљачи за минирање главног моста су постављени на три места дуж моста. Тројица људи су били стално крај њих, молећи Бога да киша не пробије до шибица и да их овлажи. Затим су партизани почели топовима да туку земљиште око дрвеног моста на десној обали, али та ватра није много сметала, сем што нас је понекад засипало оброњено камење и земља. Добро укопани, људи Комитског одреда су чекали без могућности да сагледају покрете око моста због мрака и кише, иако су се чула моторна возила која су се привлачила. По гранатама које су знатно пребацивале закључили смо да је партизанским артиљерцима речено да пазе да не погоде мост који им је потребан. Ветар је све јаче дувао, нарочито на великом мосту, киша је косо шибала, минери псовали, а Врховна команда ћутала. Никако није стизало наређење за рушење моста иако су партизански делови све више прилазили левој обали и

њихови тенкови били надомак дрвеног моста. Вероватно је партизанска команда претпостављала да су оба моста минирана, и да наше снаге само чекају да њихови тенкови и војска закораче на њих, па да их у том часу дигнемо у ваздух. Била је већ одавно минула поноћ, а бомбардовање земљишта где се Комитски одред налазио није престајало. Пред зору стигао је код мене начелник штаба Првог Личког корпуса, капетан Милан Потребић. — Да ли је срушен главни мост? — питао сам. —Није, — казао је Потребић, па додао: — Још се на левој обали налази неколико стотина наших бораца, који покушавају да се пробију на десну обалу. Истакнути део Врховне команде ће дати наређење за рушење у последњем могућем моменту. Ноћ је почела да бледи и са истока се јављао срмени знак зоре. У шали, са намером да разбије напето чекање, Потребић рече: — Ништа не брините. Недалеко је гробље у коме је сахрањено доста Срба који су изгинули у борбама против Италијана у Првом светском рату. Тамо има доста слободног места и кад нас сутра покопају у то гробље, знаћемо да смо у добром друштву. Разлика ће бити само у томе што су оне који су раније сахрањени побили Италијани, а нас, можда, наша браћа Срби у партизанима. У току разговора приметио сам да је колона партизана кренула према дрвеном мосту, па саопштих борцима да не отварају ватру док год партизани не дођу до половине моста. — Они ваљда мисле да су нас збрисали артиљеријском ватром, — рекао сам Потребићу који је посматрао партизане како се опрезно примичу мосту. — Највероватније, — одговорио је кратко. — Нек се не пуца док не дам знак за паљбу! — опоменуо сам борце. Рачунао сам кад већа група партизана буде на мосту и ми је изненадимо сасређеном ватром свих оружја и уништимо, да ће им онда бити потребно извесно дуже време да обнове напад, и уто ће наши дићи главни мост у ваздух, па ћу и ја добити потребна тражена појачања.

—Паљба! — командовао сам кад су челни партизани допрли да изласка са моста на нашој страни. Митраљези су косили партизане као траву и после само неколико минута мост је био очишћен. Неки партизани су покушали да беже натраг, али су оборени, а неки у покушају спасавања поскакали у Сочу, бујну и надошлу, и у њој се подавили. Одједанпут, брдо на коме се налазила главнина Комитског одреда обасуто је јаком артиљеријском ватром. Подигли су се дим и прашина, па сам наредио да се линије спусте ниже ка реци где су партизани мање тукли. Полегли смо по земљи и чекали, а преко наших глава резали су ваздух ројеви граната. Недалеко од мене лежао је за митраљезом Јово Гаћеша-Азап и сасвим тихо певушио: — Гините, браћо, падајте јунаци, мајку вам вашу кад сте лудаци. — Зашто не бежиш кад тако осећаш? — довикнуо сам. — Ама, ја бих бежао да знам да ћеш и ти овде да погинеш. Али се бојим остаћеш жив, па како ћу ти онда од стида погледати у очи. Знао сам да је ово за њега била пошалица, јер је Јово био неустрашив четник-јуначина. Но, било нам је свима доста борбе, па и оваквог живота, тако је то понекад изгледало. Кад је чуо Азапа како пева, Мићо Рађеновић није могао да заустави смејање, а он је, уистини, био таква природа и увек се смејао и у борби и у затишју. Чак и кад нам је у неком окршају било најтеже и животи висили о концу, он је налазио било какав разлог да се смеје. Уз њега је било заиста тешко мислити на смрт. Тад, наједном, даље низводно се чула страшна експлозија. “Оде мост”, довикнуо је неко. Нико од нас није имао времена да погледа у правцу где је некад чврсто стајао велики мост преко Соче. Одједном се зачула заглушна бука тенкова, као да их је мноштво, пуцњава на обе стране је престала и људи почели да бришу зној и прашину с лица. То су у тенковима били Енглези у покрету према дрвеном мосту. Енглези нам никад у рату нису ништа помогли, него су нам, напротив, увек наносили штете и у борби и у политици. Дошли су до овог дрвеног моста на Сочи да штите своје интересе. Тога тренутка за нас је Други светски рат постајао историја.

Погледао сам око себе уморне борце, па затим управио поглед небу, које је било сиво и изгледало тужније од мог срца. Затим сам потражио неко дрво које није оборено да се наслоним на његово стабло и да одморим уморно тело и још уморнију душу. Никад дотада нисам осетио толики и тако освајајући умор као сада. Све је у мом животу наједном постала тама као што је морала да буде у срцу песника кад је певао: Па коме да кажем шта ми тишти груди? Где уморну душу часак да ослоним и истину рекнем и туге разгоним? (Д. Драгутиновић “Прва песма”) Одједном ми се цело тело олабавило, срце уморно куцало, очи саме склапале.

Део елитног Комитског одреда Првог личког корпуса, Динарске четничке дивизије. Напред клечи са шубаром на глави командант Одреда Никола Плећаш-Нитоња.

СКРАЋЕНИЦЕ АВНОЈ Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије АФЖ Антифашистички фронт жена Би-Би-Си Британска радиоталасна компанија ВШ Врховни штаб ВШ НОВ Врховни штаб народно-ослободилачке војске ВШ НОП Врховни штаб народно-ослободилачких партизанских одреда ВШ НОП и ДВ  Врховни штаб народно-ослободилачких партизанских одреда и добровољачке војске ВШ НОВ и ПОЈ  Врховни штаб народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије ВК НОВ Врховна команда народно-ослободилачке војске ГШ Главни штаб ГШ КПЈ Главни штаб Комунистичке партије Југославије ГШ КПХ Главни штаб Комунистичке партије Хрватске ГШ НОП Главни штаб народно-ослободилачких партизанских одреда ГШ НОВ и ПО Главни штаб народно-ослободилачке војске и партизанских одреда ЗАВНОХ Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Хрватске КП Комунистичка партија КПЈ Комунистичка партија Југославије КПХ Комунистичка партија Хрватске НДХ Независна држава Хрватска

НО Народни одбор НОВ Народно-ослободилачка војска НОВЈ Народно-ослободилачка војска Југославије НОП Народно-ослободилачки покрет НОФХ Народно-ослободилачки фронт Хрватске НОВ и ПО Народно-ослободилачка војска и партизански одреди ОК Окружни комитет ОК КПЈ Окружни комитет Ком. партије Југославије ОК КПХ Окружни комитет Ком. партије Хрватске ПК Покрајински комитет ПК КП Покрајински комитет Комунистичке партије ПК КПХ Покрајински комитет Ком. партије Хрватске ПОЈ Партизански одреди Југославије ПК КПЈ Покрајински комитет Ком. партије Југославије ППК Против пете колоне СКОЈ Савез комунистичке омладине Југославије СССР Савез Совјетских Социјалистичких Република СДС Самостална демократска странка СХС Држава Срба, Хрвата и Словенаца УСАОФ Уједињени савез антифашистичког омладинског фронта ХСС Хрватска сељачка странка ХСП Хрватска странка права ЦК Централни комитет

ЦК КП Централни комитет Комунистичке партије ЦК КПА Централни комитет Ком. партије Албаније ЦК КПЈ Централни комитет Ком. партије Југославије ЦК КПХ Централни комитет Ком. партије Хрватске

СПИСАК ИМЕНА Адамић Луј 235 Аденауер Конрад 11 Ајзенхауер Двајт 339, 407 Александер Харолд 470, 471 Амулић Иво 373, 374 Армстрог Ц. Д. 317 Артуковић Андрија 47, 379 Асановић Бошко 396 Бабић Љубо 104 Бабић Петар 90, 95 Бабић Петар-Бјеља 467 Бабић М. Сока 320 Бабурић Томо 300, 380, 381 Бајић Стево 279, 288, 304, 311, 431 Бакарић Владимир 42, 57, 92, 106, 172-174, 178, 381, 408 Балаћ Марија 301, 356, 357, 358 Балаћ Л. Марија 320 Балаћ Момчило 439 Балчин Душан 373 Балчин Јован 373 Баћевић Петар 195, 290, 401 Бакић Митар 88 Бален Др. 366 Баљанин Ђуро 337 Бањанин Милош 255 Басара Милан 424 Баскот Милан 392 Баста Дане 74, 75 Баста Ђуро 74 Баста Милан 372, 382 Батиница Душан 95, 96 Батиница Илија 95 Батиница Јово 95 Бацковић Александар 343 Бегов Дацо 369 Белајчић Др. 340 Бели С. 317 Бертић 356, 366 Бешић Мухарем 72 Блажевић Јакоб 46, 47, 57, 97, 112, 123, 125, 137, 138, 141, 142, 155, 156, 159, 170, 173, 174, 186, 198, 204, 224, 242, 246-251, 264-265 269, 370, 392, 408 Блануша Добре 221, 228 Блануша Јово 357 Блануша С. Марија 320 Блануша Милан 74 Блануша Стево 424 Бобић Александар 371 Бобић Бранко 371 Бобић Дане 26 Богданић Делко 381 Богдановић Ђуро 303, 368 Богић Бранко 71 Богуновић Б р а н а 10, 84, 115, 194, 444 Богуновић Јово 73, 90 Божић Рафаило 369 Бокан Мићо 73 Боровац Ђуро 353, 354 Бркић Душко 154, 373, 376 Бркљач Милан 347 Бркљачић Аница 28, 29 Бркљачић Иван 28, 29 Брковић Живко 115 Брниловић Ђуро 369 Врниловић Мићо 369 Броз Јосип 10, 41, 42, 57, 66-70, 88, 90, 97, 110, 111, 115, 117, 127, 128, 133, 175, 186, 196, 204, 218, 230, 234, 235, 236, 493, 298-302, 328, 330, 333, 334, 340342, 364, 372, 381, 403, 406, 407-410, 430, 470, 471. Брујић Дане 46 Брујић Драгић 218 Бубало Б. Јела 320 Бубало Л. Марија 320 Бубало Милан 331, 415, 416 Бубало Сава 424 Будак Дивко 170 Буква Мишан 345-349 Буковац Мирко 46 Бунић Сала 74 Бунчић Антон 427 Бунчић Драгић 373 Буњевац Гајо 375 Бурсаћ Никола 287 Бурсаћ-Симо-Миме 71

Валчић 378 Веил Роберт 333 Вејиновић Дане 74 Велебит Владимир 47, 233. 234, 302, 317, 339-341 407, 408, 411, 470, 471 Велимировић Николај 16, 151, 366 Везмар Ђуро-Јуја 383 Вигњевић Ђ. Зорка 320 Вигњевић Перо 229 Видаковић Ђуро 302, 303 Видаковић Хубер 170 Видовић Никола 373, 375, 376 Вилсон Хенри 302, 408, 409, 410 Винант Џон 237 Вишњић Лазо 372, 377 Вјештица Миле 63 Владетић Душан 87 Владетић Марко 87 Владетић Стево 87 Влашић Илија 304, 337, 376, 436 Војводић Аћим 72 Впачар Исо 97 Вујичић Љубо 369, 373, 374, 380 Вујичић Радан 374 Вукмановић Дане 74 Вукмановић Светозар-Темпо 46, 56, 57, 110, 329, 330 Вукмировић Милан 46 Вуксановић Велиша 401 Вуксановић Миливоје 362, 334, 400-402, 417, 437, 440, 441, 452, 453, 474, 478, 482, 483, 484 Вуксановић Милица 401 Вуцелић Божо 377 Вуцелић Симо 229 Вучковић Звонко 340 Вучковић М. 368 Гај Људевит 12, 27 Галић Милојко 443, 444 Гангала Ђуро 228 Гаћеша Јово-Азап 478, 486 Гошњак Иво 149, 196 Гравовац Милош 272 Грба, Др. 150, 374 Грегорић Павле 44, 46, 170, 175 Гржетић Иво 170 Гржетић Маца 170 Гривичић Павле 46 Гријаковић Милош 368, 372 Грозданић Јовица 205, 208 Грубишић Душан 95 Грубишић Јово 95 Грубишић Стево 159 Гудфелов Престон 403 Гутеша Илија 138, 484 Гутеша Иљега 73, 74 Гутеша Раде 162, 163 Гутеша Тривун 162, 163 Дакић Цвијо 420 Далтон Хаг 44 Дамјановић Давид 294 Дамјановић Данић 95, 122 Дамјановић Миодраг 484 Дамјановић Симо 95 Даутовић Јово 74, 96 Даутовић Миле 96 Делар Томо 72 Дедијер Влалимир 234 Дејановић 177 Лесница Илија 84. 115 Десница Никола 95 Дивјак М. Милка 320 Диклић Јово 336 Диклић Никица 74 Диклић, поручник 379 Добросављевић Бранко 26 Донован, генерал 407 Допуђа Петар 74 Допуђа Саво 204 Доситеј, Митрополит 99 Дохоков Алекса 330 Дошен Илија 104 Дошен Марко 47 Драгичевић Ђуро 325, 326 Драгишић Лазо 73 Драгосављевић Станко 13, 470 Драгутиновић Драгослав 37, 80, 177, 222, 273, 428, 449, 488 Дракулић Мишо 156 Дреновић Урош 337, 420 Дрљевић Секула 365-367 Дробац Вранко 384, 386, 405 Дробац Никола 78 Дрча Илија 52

Дрча Никодим 72, 79, 384, 386, 388, 392 Дрча Никола 50, 52, 53, 72-76, 84-86, 90, 91, 101, 388, 389 Дрча Пајо 306, 419, 455 Лрча Сава 52 Дрча Стево 385 Дубајић Душан 72 Дубајић Јово 95, 405 Дујић Стјепан 47 Дукић Вогдан 158 Дукић Ђ. Јела 320 Дукић Мирко 425 Ђерђа Јосип 380 Ђилас Милован 57, 88,173, 174, 175, 233-234, 301, 329, 341, 364, 365 Ђилас Петар 73, 91, 282, 288, 353, 362, 420, 455 Ђоковић Никола 76 Ђоновић Јован 294 Ђујић Момчило 18, 19, 107, 111, 116, 133, 193, 194-195, 363, 396, 405, 428, 437, 439, 455, 462, 466, 484 Ђукић С. Даринка 320 Ђукић Добрица 195 Ђукић Драган 74 Ђукић Илија 69, 74, 75 Ђукић Милан 95 Ђукић Миле 74 Ђукић С. Милка 320 Ђукић М. Савка 320 Ђукић Симо 424 Ђукић С. Смиља 320 Ђукић Софија-Кока 12 Ђурић Душан 345 Ђуришић Павле 235, 474, 477 Еремић Јоцо 57, 151, 153, 154, 177, 178, 217-219, 300, 302-303, 329, 337, 346-348. 365-373, 375377, 381-383, 417, 432, 436, 464 Ерцег Душан 95 Жакула Ненад 46 Жегарац Илија 218, 368, 373, 380 Жежељ Милан 50, 61, 95, 97,112, 122, 125, 128-130,139, 140, 142, 145, 155, 171, 394, 412, 413 Жигић Раде 61, 139, 146, 154, 173, 211, 248, 259, 260-264, 270, 271, 279, 301, 392, 469 Завођа Дане 422 Заклан Илија 74 Зарак Ивица 46 Затезало Тоде-Шорга 229, 372, 382 Зах Владимир 47 Зец Лазо 395 Зимоњић Петар, владика 99 Златић Саво 219 Зобеница Јандре 357 Зобеница Лазо 392 Зорић Л. Маца 320 Иванишевић Радојица 194 Ивошевић Мићо 368, 372 Идн Антон 342, 410 Јајић Милан 369 Јаковић Симо-Зец 427, 428 Јакшић Лакерија 74 Јанковић Стојан 19, 31, 32 Јањанин Симо 228, 229 Јевђевић Добросав 195, 337, 377,

425, 436, 437, 439-440, 454-455, 458, 466, 469, 477, 481 Јелача Душан 385 Јеремић Ђ. Аница 320 Јеремић Ђ. Милка 320 Јерковић Милка 371 Јерковић Мирко 371 Јованић Ђоко 50, 53, 59, 61, 85, 86, 95-97, 100, 112, 122, 124, 130, 133, 134, 138, 140-142, 145, 149, 155, 166-168, 171-172, 216, 262-263, 270-271, 394 Јованић Светиша 419 Јовановић Арсо 88, 172, 188 Јовановић Слободан 108, 341 Јоветић Ђуро 343 Јоветић Никола 331, 432 Јовић Милован 353 Јовић Славко 353 Јузбашић Никола 369 Калинић Дане 71, 73, 91, 296, 307, 419 Калуђер Лукица 46 Кантар Душан 433, 434-436 Кантар Милан 467 Капељ Игњатија 369, 372 Капетановић, мајор 346 Карапанџа Симо 228, 229 Кардељ Едвард 44, 47, 66, 117, 174, 186, 300, 367 Кардељ Пепица 367 Касертани 233 Каше Зигфрид 233, 234 Кватерник Дидо 174, 176 Кватерник Славко 47, 110, 173 Керкез Јелка 35 Керкез Милка 35 Керкез Милева 35 Керкез Смиља 35 Кесић Бићо 131 Кесић Богдан 183 Кесић Душан 74, 131, 132 Кецман Никола 71 Кеча Јоцина 73 Кљајић Драган, генерал 81 Клеут Петар 375 Кнежевић Живан 410 Кнежевић Д. Милица 320 Кнежевић Д. Нада 320 Кнежевић Спасе 201, 203, 204, 209, 212, 238-241, 255 Кнежевић Спахија 383 Кнез Павле 39 Ковачевић Дацо 319 Ковачевић Мира 319, 399, 470 Ковачевић Стево 73, 74, 138 Ковачић Горан 379 Кокир Марко 374 Кончар Раде 41-44, 57-58, 61, 64, 65, 66, 107-108, 125, 133, 172, 174-175, 177, 200, 271, 380 Копинић Јоже 42, 43, 44 Кораћ Вељко 368, 373, 380 Корњејев, генерал 410 Корошец 367 Косановић И. Анка 320 Косановић М. Јулка 320 Косановић М. Марија 320 Косановић Миња 74 Косановић Мица 320, 321 Косановић Саја 321 Косановић С т е в о-Јабучар 218, 368, 372-373, 376, 396, 436 Косић Стево 63 Косарић Милутин 333 Котљарев Иван 97, 101 Крагуљ Драган 425 Крајновић Бранко 369 Крајновић Илија 159 Крајновић Раде 313, 422 Краљ Александар 39, 47, 54, 81, 94, 152, 370, 419, 426, 474 Краљ Петар I 352, 372 Краљ Петар II 334, 339-341,385, 407-408, 430 Краш Јосип 57, 64, 174-175 Крековић Јурица 46 Креча Војо 104 Кривошија Милан 146 Крњулац Србо 470 Кртинић Милка 338 Колунџић Сокица 392 Купрешанин Милан 389, 392 Куреш Милош 195 Кусуља Јово 74 Куфрин Милка 219

Лаврња Спасе 63 Лајић Марко 73, 392 Лајић Никола 403 Лакша, подмаршал 84 Лалић, капетан 121 Латас Бранко 303 Латас Данило 165 Латиновић Љубо 425 Латиновић Мирко 425 Латиновић Урош 425 Лорковић Младен 173, 233, 379 Лубурић Вјекослав 175 Лукић, генерал 81-82 Лукић Милан 100 Лукић Мићо 73, 74, 77, 81, 87, 89, 90 Лукић Ц. Софија 320 Лунчар Богдан 96 Љеповић Даница 218 Љшвак Никола 76 Љубијанкић Ахмед 176 Љубојевић Лазо 7 Мајсторовић Илија 74, 419 Мајсторовић Маца 379 Мајсторовић Симо 74 Макдовел Роберт 408, 412, 414 Мандић Милан 95 Манола Иво 184 Маодуш Ђуро 97 Маодуш Лука 97 Маодуш Мићо 97 Маријан Миле 377, 383, 406, 432, 436, 458, 464, 466 Маријан Тоде 46 Маријашевић, адмирал 366 Маринковић Иво 57 Маринковић Соња 365 Марић Ђоко 51-52, 290-291, 294, 420, 450, 454-455, 458 Марић Милан 51 Марић Мирко 51-52, 72-73, 77, 84, 87, 91, 100, 115, 193194 Марић Момчило 51 Марић Петар 51 Марић Тривун 51 Марковић Богић 380 Марковић Ђуро 74 Мартиновић Љубо 373 Мартиновић Миле 153, 218, 373, 375-376 Марушић Драго 170 Маслић Милкан 373 Матијевић Ђуро 368, 372, 382 Матијевић Миро 79 Матијевић Пајо 368 Матијевић Слободан 58 Матић Стојан 74, 81, 84, 89, 91, 125, 137-144, 181, 200 Мачек Влатко 39, 54, 70, 107, 172, 300, 367, 380 Машић Бранко 74 Медић Даринка 35 Медић Илија 73, 256 Медић Ковиљка 35 Медић Мара 35 Медић Марко 384, 386 Медић Смиља 35 Медић Софија 35 Меклин Фоцђеролд 298, 299, 406 Мекмилан Харолд 410 Месфилд Волтер 339, 340 Мијатовић Васо 420 Микашиновић Ђуро 229 Милеуснић Војин 96 Милеуснић Дане 74 Милеуснић Д. Милица 320 Милеуснић Ђ. Милица 320 Милеуснић Никола 74 Милеуснић Раде 436, 466 Милеуснић М. Сава 320 Милеуснић Стево 202, 203 Милић Чедо 151 Миљевић Милан 71 Миљковић Дања 347 Миљковић Никица 272 Миљковић Хуска 346, 347, 348 Миљуш Милан 74 Миљуш Радан 483 Мирић Момчило 200, 201 204, 216, 238, 244 Мирић Никола 337, 432, 433-434 Мирковић Душко 425 Мирковић Ђ. Јованка 320 Мирковић Раде 96 Митровић Јанко 32 Михаиловић Дража 8-10,

12-13, 41, 43-44, 52, 67, 87-88, 97,107, 108, 110, 114-116, 127-129, 138, 186187, 194-196, 204, 226-228, 230, 232-237, 288-290, 300, 301, 316-318, 333-334, 339-341, 346, 372, 401-403, 407-412, 414418, 425, 434, 437, 439, 458, 471 Мишљеновић Мане 219 Мишчевић Милорад 95 Младеновић Жика 478 Молек Фрањо 148 Молотов Вјачеслав 129, 410-411 Момчиловић Милан 373, 380 Морача Перо 59 Мрђа Милан 425 Мрђа Миле 328 Мрђа Раде 439 Мрђа Симо 424 Мрђа А. Смиља 320 Мркић Марко 373 Мрковиновић Миле 35, 36 Муниџаба Милан 392 Мусолини Бенито 83, 232 Мусулин Ђорђе 340, 403 Наглић Иво 257, 265 Наглић Јуре 123, 155, 173, 206, 219, 246, 248, 250, 257, 265, 269 Наглић Фрањо 229 Назор Владимир 379 Напијало Милић 373, 374 Напијало Мишан 150, 151, 373 374 Нарциз Јасенко 47 Недић Милан 236, 237, 333 Никић Драго 425 Никшић Томо 46, 123, 172, 173, 213, 370 Ненадић Сава 368 Нинчић Момчило 129 Новаковић Владо 18, 94-95, 376 Новаковић Павле 294, 295 Обрадовић Бика 176 Обрадовић Дане 74 Обрадовић Дања 96, 98-99, 251252, 264-265 Обрадовић Доситеј 12, 27, 470 Обрадовић Јово 74 Обрадовић Милош 74 Обрадовић Мићо 18, 53, 73, 74, 77, 84, 87, 90-91, 100, 131, 138, 166-167, 169 Обрадовић Мићо-Дашћица 467, 478 Обрадовић Петар-Папо 74, 91, 99, 138, 335 Оклобџија Ј. Марија 320 Омчикус Гајо 50 Омчикус Марија 50 Омчикус Пајица 50-52, 71, 73-74, 77, 8182, 84, 90-92, 101, 115, 307, 38 Опачић Васо 355, 424 Опачић Дане 424 Опачић Дара 139 Опачић М. Даринка 320 Опачић Драга 338 Опачић Ј. Драгица 320 Опачић М. Драгица 320 Опачић Зорка 301 Опачић Иљега 304, 355, 431, 458 Опачић Ицан 311, 431 Опачић Милан 139, 311, 328, 422, 431, 447, 458 Опачић С. Милица 320 Опачић Милка 338 Опачић Ц. Милка 320 Опачић Петар 73 Опачић Раде 74

Опачић Сока 304 Опачић Стево 74, 301 Опачић Ћаница 59, 61, 64, 68, 120-121, 145, 148, 150, 153-154, 218-219, 248, 271, 302-303, 329, 347-348, 373-374, 381 Опсеница Станиша 65, 171-172, 178-179, 181-182, 213 Орешковић Марко 65, 71, 92, 106, 123, 155, 174 Орешчанин Богдан 373 Павелић Анте 46, 89, 90, 110, 121, 137, 141, 159, 176, 234, 408 Павер Вјекослав 174 Павић Мићо 372 Павловић Војислав 295 Павловић Илија 165 Пап Павле-Шиља 174-175 Пашић Никола 11, 272 Паулић Милан 78 Пејновић Ката 46, 381 Пејновић Никица 202-203 Перчевић Иван 47 Петровић Вартол 56 Петровић Милан 56, 71, 217, 321 Петровић Сава 306-307 Петронијевић Брана 366 Пешке 378 Пијаде Моша 127-128, 192 Пиплица Марко 405 Пилиповић Петар 78 Пиља Ђуро 387 Пиља Марија 387 Пиља Никола 384-387, 392, 419 455 Пиља Никола-Баја 78-79 Пиљић Новак 420 Платон, владика 99 Плећаш Дане 12, 18, 74, 273274, 276, 287, 467 Плећаш Ђуро 288, 290, 295 Плећаш Илија 23-25, 249, 344, 415 Плећаш Јово 131 Плећаш Лука 75 Плећаш Марко 18, 194, 273-274, 287, 467 Плећаш Миладин 267, 273, 274, 287, 325, 328, 393, 415-416, 433, 457, 459, 465, 467, 474, 483-484 Плећаш Милан 18, 38 Плећаш Мишо 12 Плећаш Неђељко 294-295

Плећаш Никола 12-13, 18, Плећаш Петар 132, 138 Плећаш Сава 12, 75 Плећаш Стево-Рољан 18, 132, 166-169, 274, 311, 422, 431, 450, 452, 458, 467 Плећевић, Др. 364 Покрајац Ђуђа 132, 211-212, 251 Покрајац Ј. Марија 320 Покрајац Милан 132, 251, 276-277 Половина Гојко 101, 130, 131, 157, 158 Поповић Владимир 43, 65, 111, 174-176, 329 Поповић Дара 79-80 Поповић Душан 14 Поповић Д. Јела 320 Поповић Л. Јелка 320 Поповић Коста 163 Поповић Коча 110, 233 Поповић Луне 74, 163-164, 350, 351 Поповић Марко 163, 274 Поповић Л. Милица 320 Поповић С. Милица 320 Поповић К. Милка 320 Поповић Милорад 195, 290 Поповић Павле 306

Поповић Пајо 194 Поповић Томица 141 Потребић Милан 331, 477, 478, 485-486 Потребић Митар 96-97 Поцрнић 379 Почуча Миле 46 Почуча Милица 26 Прибићевић Адам 150-151, 340, 374 Принцип Гаврило 109 Пуача Никола-Ниџо 85-86, 385 Пуача Петар 91 Пук Мирко 56 Пупавац Милош 326, 424, 431, 444, 452-453, 457, 459 Пурић Вожидар 298, 300, 311, 333-334, 340-341 Пушкар Милић 368 Пушкарић Фрањо 49 Радаковић Илија 95, 122 Радаковић Миле 392 Радаковић Мићо 69, 71 Радаковић Станиша 74 Радмановић И. Сава 320 Радованац Богдан 74 Радочај Обрад 74, 363 Радош Јандрија 396 Рађеновић Вранко 95 Рађеновић Коста 95 Рађеновић ЈГазо 95 Рађеновић С. Милица 320 Рађеновић Мићо 95', 486 Рађеновић Пајо 95 Рајак Никола 306 Рајак Петар 13, 71, 73, 91, 304-308, 311, 322, 405, 419, 432, 440, 450, 452, 455, 458, 462, 465 Рајић Сока 35 Рајчевић Дане 165 Ракар Аница 218-219 Ракић Душан 201, 203-204, 206207, 209, 215216, 238, 241, 244, 252, 262 Ранковић Александар 186, 301 Рапајић Јово 304 Раринић Милић 148, 178 Растовић Душан-Врнтавша 306 Растовић Милош 95 Рашета Ј. Анђа 320 Рашета Бошко 73-74, 100, 138139, 144, 180 Рашета И. Милка 320 Ребић Ђуро 379 Ребић Миле 377 Ребић Милош 377 Ребић Нико 377 Репија Душко 425 Реш, пуковник 381 Решетар Милан 366 Рибар Иван 364, 367 Рибар Јурица 364, 367 Рибар Лола 42, 117, 151, 172, 174, 176, 186, 302, 364-365, 367 Рибентроп 232 Родић Илија 73 Родић Славко 104 Родић Стево 73

Роквић Мане 84, 104-105, 115, 194, 324, 405, 424-425, 455 Роквић Марко 296 Рокнић Миле 380 Романов Влатко 425 Рузвелт Франклин 10, 236, 237, 295, 311, 333, 339-340, 342, 403 407 Рукавина Иво 173 Рукавина Јосо 92, 174 Рукавина Јуцо 47, 173-176, 242 Румлер, генерал 82-83 Рунић Мићо 425 Савор Никола 58 Сајц Алберт 339 Самарџија Ђуро 368, 372 Саркотић, генерал 47 Свилар Ђукан 74 Седлан Петар 74 Сердар Јовица 117-119, 159 Сердар Ј. Мира 320 Сименић Марко 174 Симовић Душан 334 Сингер Владо 175 Слијепчевић Аћим 294 Смиљанић Илија 31 Смиљанић Нона 74 Смиљенић Брацо 425 Солеша Богдан-Жућо 384, 386 Срдић Јанко 368, 372 Стакић Марија 26 Стаљин Јосип 50, 410, 500 Стамболић Петар 151 Станисављевић Дане Цицвара 74, 77, 194, 389-391 Станисављевић Ђуро 72 Станковић Ђуро 201, 207, 239, 241, 246-248, 253, 293, 370 Старкер Руди 414 Старчевић Анте 26, 47, 263 Старчевић Милан 74, 128 Стојадиновић Милан 150, 374 Стојић-Вујичић Милица 373 Стојсављевић Дане 74 Субашић Иван 340-342, 407-408, 411, 425 Сурчевић Миле 282 Табор Рафко 376 Танкосић Милан 53, 95 Тито 9. 128, 297, 342, 367, 425, 444 Тишма Илија 74, 343 Тишма Т. Марија 320 Тодоровић Бора 410 Томашевић, генерал 426-429 Томашевић Михаило 401-402 Томић Виктор 175 Томић Ђуро 368 Томић Момчило 368, 372 Томић Стево 373 Томљеновић Брацо 381 Топаловић Живко 340 Торбица Милан 128 Торбица Милош 71, 73. 307, 388 Топбица Свето-Лешо 448 Трбојевић Дајо 292-293 Трбојевић Јово 294-295 Трифуновић Илнја Бирчанин 52, 194, 295, 401 Тубић Чедо 425 Тумара Вајо 369 Тумара Јован 369, 372 Ћетковић Владо 303 Ћосић Драго 63 Ћук Милојко 131 Ћућуз Маркица 468 Узелац Душан 74 Узелац Ђуро 433, 435, 439 Узунчевић 401-402

Фарис Лин 298 Фердинанд Конрад 71 Фотић Константин 236-237, 341342, 403 Фрајтић Владимир 176 Франгеш Иван 342 Франић Ивица 73 Франк Ивица 47 Франк Јосип 47 Францетић Мартин 46 Хадсон Даг 87-88 Хајдук Вељко 19 Хал Ховард 340, 342 Хебранг Андрија 42-44, 57, 61, 65, 137, 141, 172-176, 178, 219, 271, 302, 348, 408 Хитлер Адолф 8, 83, 232, 371 Хољевац Вецо 57-59, 120-121, 148-149, 153-154, 196, 218-219, 370-371, 373, 379 Хрваћанин Милош 420 Христић Хинко 368 Цветићанин Д. Драга 320 Цветићанин П. Евица 320 Цветићанин Л. Јованка 320 Цветићанин Л. Сава 320 Цветићанин Д. Смиља 320 Цветковић Драгиша, 39, 367 Цвијановић Милић 368, 372 Цвјетићанин Божо 74 Цвјетићанин Лазо 304-307 Цвјетићанин Милан 478 Црвеница Марко 420 Чафек Драго 174 Чачић Иво 170 Черчил Винстон 9-10, 50, 237, 298-299, 333-334, 339-342, 403, 407, 409, 411, 418, 444 Черчил Рандолф 9, 406 Чика Ђорђе 368 Чорак Др. Вељко 446 Чорак Саво-Врацо 419 Чубрило Илија 74 Чутурило Стево 303 Џаковић Душан 477 Џапа Мара 35 Џапа Смиља 35 Шакић Мићун 180 Шакић Станко 180 Шарић Вера 379 Шаторов Методије 70 Шашић Ђуро 424 Шеремет Акиф 170, 370 Шијан Драган 95 Шијан Милан 50, 95-97, 122, 139, 142, 155 Шипка Никола 425 Шљивар Славко 425, 455, 458, 483 Штиковац Лука 73 Штиковац Н. Марија 320 Штросмајер Јурај 12, 27 Шумоња Ђуђа 372-373, 376,395 Шумоња Мишо 302-303, 373, 375 Шутеј Јурај 380 Шчапкив Сергије 330

БИБЛИОГРАФИЈА Авакумовић Иван. Михаиловић према немачким документима. Лондон: Савез “Ослобођење”, 1969. Бакарић Владимир. Развој народноослободилачке борбе y Хрватској, стварање и развој ЈНА. Београд 1952. Баста Милан. Агонија и слом Независне Државе Хрватске. Београд: Рад, 1971. Богданов Васо. Хисторија политичких странака y Хрватској. Загреб, 1958. Булат Раде. Жумберак и Покупље y НОВ-и. Загреб: Култура, 1951. Веселиновић Л. Рајко. Историја Српске православне цркве са народном историјом, књига II (1766-1941). Београд: Издање Св. Арх. Синода Српске православне цркве, 1966. Вукчевић Радоје. “Американци на Равној Гори”, Часопис "Његош, Св. II, 1959. ” Ha страшном суду. Чикаго, 1968. Гаврнловић Милан. “Уједињење 1918 и Прибићевићи”, Часопис “Његош”, Св. III, 1959. Гершковић Леон. Документи о развоју народне власти. Београд: Просвета, 1948. Дапчевић Пеко. Тактика партизанских одреда и бригада y току НОР-а. Београд: Војно дело, 1961. Дедијер Владимир. Дневник. Књига 1-3. Београд: Издавачки завод Југославије, 1945-1950. The Road to Sarajevo. New York: Simon & Shuster, 1966. Документи историје омладинског покрета Југославије, TOM I. Београд: Историјско оделење ЦК НОЈ, 1953. Dragnic Alex. Tito's Promised Land. New Brunswick: Rutgers, 1954.

Deakin F. W. The Embattled Mountain. New York and London: Oxford, 1971. Djilas Milovan. Conversations with Stalin. New York: Harcourt, Brace & World. 1962. Драгутиновић Драгослав. Песме. Мелбурн: Уједињење, 1962. Draskovic Milorad M., and Lazic Branko, EDS. The Comintern: Histоrical Highlights. New York: Praeger, 1966. Драшковић Слободан. Српски народ и српска политика. Издање “Душан Силни”, 1947. Други Светски Рат, књига I и II. Београд: Војно-историјеки Институт, 1957 и 1961. Ђоновић Јован. “Извештаји ђенерала Михаиловића из краја 1943 и 1944 године”, Часопис “Његош”, Св. III, 1959. ” “Телеграми Драже Михаиловића о енглеским мисијама y свом штабу и енглеској политици на терену,” Часопис “Његош”, Св. V и VI, 1960, Св. VII,