Dinamika nesvesnog 8636301807, 8636303400 [PDF]

Zitiervorschau

ODABRANA DELA Κ. G. JUNGA

Urednici Dr VladetaJerotić Dr Stevan Vlajković

Glavni urednik i redaktor Dr Stevan Vlajković

Knjiga

prva

DINAMIKA NESVESNOG

Κ. G.

JUNG

DINAMIKA NESVESNOG S nemaćkog preveli DESA i dr PAVLE MILEKIĆ

MATICA

SRPSKA

Izvori originala C. G. JUNG GESAMMELTE WEBKE © Walter Verlag AG, Olten, 1971

Κ. G. Jung

PREDGOVOR I PRISTUP DELU KARLA GUSTAVA JUNGA

PREDGOVOR ŽIVOTNI PUT

Karl Gustav Jung rođen je 1875. godine u Kesvilu, kanton Turgau, u Švajcarskoj, kao sin protestantskog sveštenika, u znaku »svinje«. Ovo je Jungov sopstveni humoristični komentar, jer u kineskom kalendaru 1875. godina stoji pod ovim znakom, kao simbolom tame. U svome detinjstvu, kako dobro primećuje Herbert Rid (Herbert Read) u svojoj studiji ο Jungu posvećenoj njegovom 85. rođendanu, Jung je već utvrdio da je svet taman i nerazumljiv i da površna objašnjenja koja mu. stariji pružaju ο »realnosti«, ne odgovaraju toj[ realnosti. Kada je u Bazelu završio sve potrebne škole za upis na fakultet, a još i u toku gimnazijskog školovanja, pomišljao je rtajpre, da razreši tamu prošlosti i u njoj zagonetku starih rasa i naroda, želeći da studira arheologiju; onda mu se učinilo zanimljivije razvejavanje tame jezika i vavilonske zbrke oko njihovog porekla, pa je razmišljao d^ bi trebalo da studira filologiju; najzad je odlučila najveća misterija života, njeni biološki koreni, što ga je opredelilo da studira medicinu. Jungovi preci i sa očeve i sa majčine strane u više generacija bili su fakultetski obrazovani ljudi, i to poznati teolozi i lekari. Njegov ded, sa očeve strane, poreklom Nemac, bio je pesnik i lekar u isto vreme i sa preporukom Aleksandra fon Humbolta došao je u Bazel, postao profesor anatomije i osnovao prvu bolnicu za nervno i duševno bolesnu decu. Godine detinjstva i dečaštva Jung je proveo u dosta mučnoj i povremeno vrlo nesređenoj porodičnoj sredi-

7

ni, materijalno obezbeđenoj, emotivno, međutim, neusklađenoj zbog suprotnih temperamenata i želja roditelja. Otac je studirao teologiju i postao sveštenik manje zato što je ovo želeo, više iz finansijskih razloga, jer mu se iznenada ukazalo dostupno nasledstvo jednog umrlog srodnika koji je u zaveštanju zahtevao da se novac utroši na studiranje teologije. Sumnja u pogledu pravog izbora poziva, ali i dublja sumnja u istinitost onoga čime se bavio, i što je drugima prenosio, nagrizale su Jungovog oca, izgleda, sve do smrti, i ove sumnje nisu mogle a da ne ostave traga na njegovog mladoga sina koji je dosta rano počeo, i to na originalan način, da se bavi metafizičkim pitanjima. Jungova majka, vrlo obrazovana žena za ono vreme, znatiželjnija i šireg interesovanja od svoga muža, dosađivala se u braku, postajala čas razdražljiva i naprasita prema mužu i detetu, nazivajući njegovo svojeglavo ponašanje »sramotom za porodicu«, čas je bila depresivna i telesno bolesna odlazeći u takvom stanju u bolnicu na lečenje. Ovakvo stanje u porodici uticalo je da je Jung sve do kraja puberteta, i pored jasnih 'znakova koji su označavali vrlo individualan i svojevrstan razvoj ličnosti, patio od niza psihičkih i telesnih bolesti koje su ukazivale na jake sukobe u njegovoj duši. U jednom periodu teške krize koja je zavladala u odnosima Jurigovih roditelja, ka%da je u jednom trenutku došlo i do privremenog razvoda, Jung je patio od ekcema po čitavom telu, za koji je sam kasnije pisao da je bio izazvan psihogeno. J dobu od pet-šest godina nedeljama je patio od nesanice i noćnih strahova. Snovi su mu bili još tada, u najranijem detinjstvu, ne samo obilni i raznovrsni, već i krajnje neobični i za detinji uzrast u kome je bio, vrlo složeni. Njegovo interesovanje za snove kojima će kasnije, u toku svoga naučnog razvoja, posvetiti znatno vremena i plodne pažnje, počelo je još iz detinjstva, kada se mučio da protumači neki svoj san koji je već onda bio bogat neobičnim simbolima. U sedmoj godini patio je od napada gušenja, neke vrste pseudokrupa, izazvan isključivo psihičkim razlozima. U devetoj godini prvi put je doživeo znake rascepa ličnosti, kasnije je pisao ο ličnosti br. 1 i ličnosti br. 2, koje su se jedna prema drugoj odnosile neprijateljski. Ovakvo stanje izazivalo je u

8

Jungu doživljavanje jakog straha, a unutarnja sigurnost bila je ozbiljno uzdrmana. U to doba osećao je snažnu potrebu da se izdvoji od drugih ljudi, da stvori nešto samo za sebe, što će biti njegova tajna i što mu može u teškim momentima da pruži zaštitu ili utehu. I on je zaista napravio za sebe jednog čovečuljka od drveta kome je pridodao jedan sjajan kameni šljunak iz Rajne, koji je on sam šareno obojio vodenim bojama. Ovaj svoj mali totem pažljivo je sakrio na tavanu i tamo je povremeno odlazio da ga vidi kada mu je bilo teško, kada je bio siguran da ga neće niko videti. U ovom događaju treba videti početak Jungove neodoljive privlačnosti prema tajni, najpre onoj u prirodi, zatim u ljudskoj duši, dalekoj istoriji ljudskog roda, transcendentnoj i kosmičkoj. Posle završenih studija medicine opredelio se za u to vreme vrlo malo privlačnu specijalizaciju psihijatrije, pri čemu je imao sreću da već u 25.· godini postane asistent tada vodeće ličnosti psihijatrije u svetu, Eugena Blojlera, na njegovoj klinici u Cirihu. U 27. godini boravio je neko vreme na studijama psihopatologije u Parizu kod Pjer Zanea (Pierre Janet); u tim godinama je i doktorirao. Dve godine kasnije objavio je originalan rad: Eksperimentalna istraživanja ο asocijacijama kod zdravih (poznat do danas kao Jungov asocijacioni test), a u 30. godini izabran je za docenta za psihijatriju na ciriškom univerzitetu. Nezadovoljan radom i načinom ispitivanja psihijatrijskih bolesnika na ciriškoj klinici, pri čemu se malo vodilo računa ο ličnosti bolesnika, dubljem smislu i značenju njegovih simptoma, kao i čitavoj njegovoj prošlosti, Jung se upustio u analizu onih ispoljavanja duševno poremećenih ljudi preko kojih je naslućivao da može da dopre u pozadinu svesti, u nesvesno, koje je svojim bogatstvom obećavalo istraživaču otkrića do tada nepoznatog rudnika čije je eksploatisanje trebalo da bude neiscrpno i da predstavlja radikalan zaokret u psihijatriji uopšte. Prvi plod ovakvog Jungovog otkrića bila je njegova knjiga: Ο psihologiji demencije prekoks, iz 1906. godine. Ova knjiga je uspešan ishod Jungovog naročito marljivog izučavanja jedne stare pacijentkinje na ciri-

9

škoj psihijatrijskoj klinici koja je tamo provela skoro četrdeset godina, dijagnostikovana kao katatona shizofrena demencija, a koja je uporno ponavljala neke stereotipne pokrete rukama čiji je dublji smisao Jung uspeo da odgonetne. Jedini čovek koji se bavio sličnim originalnim istraživanjem, doduše kod neurotičnih pacijenata, bio je u ono vreme Sigmund Frojd (S. Freud), koji je Junga odmah snažno privukao, a prema kome nije bio ravnodušan ni njegov šef klinike, klasični, ali originalni psihijatar Eugen Blojler. Godina 1907. predstavljala je odlučnu prekretnicu za dalji tok života i naučnog stvaranja Karl Gustava Junga. To je bila godina prvog susreta Frojda i Junga, februara meseca u Beču, na Frojdov poziv. Dvojica uglednih naučnika, psihijatara, od kojih je jedan svojim otkrićima već bio izazvao gotovo svuda žestoku reakciju protesta ne samo protiv onoga što je otkrio i objavio, već i protiv svoje ličnosti, a drugi koji je tek otpočinjao svoj naučni put i na njemu već bio zapažen, razgovarali su toga februarskog dana od jedan čas u podne trinaest časova neprekidno i na kraju razgovora, u euforiji koju su jedan u drugom izazvali, bili su u stanju da se zakunu na doživotno prijateljstvo. Jung je u pismu Frojdu od 31. III 1907. naveo da je poseta za njega lično značila »sedmo nebo«, a u svojoj autobiografiji pisao je ο susretu sledeće: »Frojd je bio prvi zaista značajni čovek koga sam sreo. Nijedan drugi čovek iz moga tadašnjeg iskustva nije mogao da se sa njime meri. U njegovom stavu nije bilo ničega trivijalnog. Ocenio sam ga kao izvanredno inteligentnog, oštroumnog i u svakom pogledu značajnog.« Frojd je na sličan način bio impresioniran Jungovom ličnošću, njegovom neobuzdanom vitalnošću, bogatom moć| predstavljanja, sugestivnom snagom u formulisanju najsmelijih hipoteza, beskompromisnom energičnošću. U njemu je Frojd odmah prepoznao svojstva vodeće ličnosti i već posle kraćeg vremena prijateljstva nazvao ga je »sinom i naslednikom«. Pre ovih događaja, 1903. godine. Jung se oženio Emom Raušenbah, sa kojom je imao skladan i srećan brak, sa petoro dece, a koja mu je sve do svoje smrći, 1955. godine, ostala verna i dragocena saradnica.

10

Godine 1909. Jung napušta svoje mesto na psihijatrijskoj klinici da bi se sav posvetio naučnom radu i svojim pacijentima. Sve do 1913. godine zadržao je mesto docenta, držeći predavanja iz psihopatologije u kojima je glavno mesto zauzimala psihoanaliza Sigmunda Frojda. Originalna i samosvojna ličnost Jungova, nove ideje koje je razvio, a koje su sve više dolazile u sukob sa osnovnim postavkama Froj dove psihoanalize, sigurno i neke lične karakterne i neurotične Frojdove i Jungove crte, bitno su uticale na konačan raskid prijateljskih odnosa i dalju naučnu saradnju dvojice velikana. Definitivnom razilaženju naročito je doprinelo objavljivanje nove Jungove knjige Preobražaji i simboli libida, 1912. godine, u kojoj su izašla na videlo duboka neslaganja između tvorca psihoanalize i osnivača »kompleksne« ili »analitičke« psihologije Karl Gustava Junga. Možda je Frojdov isključiv stav prema seksualnosti, njegovo prenaglašavanje prednosti i značaja ovog ljudskog nagona za sve životne manifestacije čoveka, uključujući i one svih njegovih duhovnih i kulturnih potreba, bio jedan od važnih ili možda i najvažniji klin koji je već rano počeo da neprimetno i sigurno razdvaja ovu dvojicu prijatelja. >Bilo je očevidno«, piše Jung u autobiografiji, »da seksualna teorija leži Frojdu na srcu u neuobičajenoj meri. Kada je ο njoj govorio, njegov ton je postajao nametljiv, skoro plašljiv, i od njegovog kritičnog i skeptičnog ponašanja više se ništa nije moglo da primeti... Ovo je učinilo na mene snažan utisak: seksualnost za njega znači numinozno.« Tri godine kasnije, 1910. godine, Jung je ojačao ovaj utisak posle razgovora sa Frojdom u kome mu je ovaj rekao: >Moj dragi Jung, obećajte mi da nećete nikada napustiti seksualnu teoriju. To je od svega najvažnije. Mi moramo od toga da napravimo dogmu, nepokolebljiv bastion. Ovo mi je on rekao pun strasti i u tonu kao kad bi otac rekao: i obećaj mi jedno, dragi moj sine, da ćeš svake nedelje ići u crkvu.« Pošto ostavljamo za kasnije opširnije raspravljanje ο učenju i novim idejama Karl Gustava Junga, kao i kritički osvrt na ovo učenje, pomjenimo sada samo letimično glavna Jungova dela kako su u toku niza godina njegovog dugog života objavljivana, priznanja koja je za ži-

li

vota stekao, a ukažimo još i na skoro neverovatan obim njegovih interesovanja. Među objavljenim delima Junga, kojih već sada ima preko trideset, ističemo kao izuzetno značajna, originalna i za dalji razvoj psihijatrije, psihoanalize i psihologije plodna i podsticajna sledeća: Psihološki tipovi, 1920, Odnos između Ja i nesvesnog, 1928, Duševni problemi današnjice, 1931, Psihologija i religija, 1940, Psihologija i alhemija, 1944, Simbolika duha, 1948, Ο psihološkoj energetici i biću snova, 1948, Ajon (istraživanje istorije simbola), 1951, Studija ο arhetipovima, 1954. Mnogobrojna putovanja, od kojih ona po severnoj Africi i Keniji, kod Pueblo Indijanaca u Arizoni i Novom Meksiku, pomogla su Jungu da otkrije i pokaže velike sličnosti koje postoje između sadržaja nesvesnog nekog modernog evropskog čoveka i izvesnih manifestacija tzv. primitivne psihe i njenih mitova; susreti i lična prijateljstva sa značajnim naučnicima, umetnicima i političarima njegovog vremena, mnogobrojna predavanja koja je godinama održavao na raznim američkim i engleskim univerzitetima, učihili su Junga vodećom ličnošću internacionalnog naučnog istraživanja u oblasti dubinske psihologije. Godine 1930. dodeljeno mu je počasno predsedništvo Nemačkog lekarskog društva za psihoterapiju, a 1933. godine predsedništvo Internacionalnog lekarskog društva za psihoterapiju. Iste godine postao je titularni profesor na Tehničkoj velikoj školi u Cirihu, a 1944. godine redovni profesor za medicinsku psihologiju u Bazelu. Postao je počasni doktor mnogih univerziteta u svetu: u Londonu, Oksfordu, Njujorku, Vorčešteru, Harvardu, Cirihu, Zenevi, Benaresu, Kalkuti itd. Poslednjih 20 godina života Jung je proveo većinom bez pacijenata i predavanja, samo sa prijateljima i užom rodbinom, u povučenosti lepog mestašca Kisnahta, na jezeru pored Oiriha, koje je Jung davno izabrao da u njemu živi, gde je podigao kuću prema sopstvenim nacrtima i, takoreći, svojim rukama, mentalno izvanredno svež i prisutan za duhovne probleme vremena, posvećujući glavnu pažnju uporednoj religiji, mitologiji, simbolima i alhemiji.

12

U 86. godini života, 6. juna 1961. godine, umro je Karl Gustav Jung, jedan od najinteresantnijih i najoriginalnijih mislilaca našeg veka, u kome kao da se još jednom otelovio srednjevekovni medicinar, filozof i alhemičar Teofrastus Paracelzus. UČENJE I NOVE IDEJE

Ličnost K. G. Junga, živa i dinamična, radoznala i puna energetskog naboja visokog kvaliteta, stalno podložna promeni i zbog toga neuhvatljiva, strogim naučnim okvirima slabo obuzdana, utisnula je ovakvim svojim odlikama snažan pečat u celokupno njegovo učenje. Naš zadatak da objektivno iznesemo glavne smernice Jungovog učenja, koje je i samo tokom njegovog dugog života trpelo promene i pri tome umelo da bude protivrečno i nejasno, ne može biti lak već i zbog toga što može biti kritikovan da smo pogrešno shvatili pojedine delove Jungove psihologije. Ovoj kritici ne može se uvek valjano odgovoriti jer je priličan broj pojmova u Jungovoj psihologiji samo skiciran i nedovoljno naučno definisan. Pođimo u prikazu Jungovog učenja od njegove teorije libida. Dok je za Frojda libido zbirni pojam polnih težnji u čoveku, za Junga libido prosto znači duševnu energiju. Dinamični procesi unutar libida su za Junga zbivanje u nekoj vrsti zatvorenog sistema međusobno komunicdrajućih cevi kroz koje energija biva terana posredstvom samoregulativnog »motora«. Ovaj sistem samoregulacije, koji nije direktno u vezi sa spoljašnjim svetom, Jung još naziva »kompenzacijom«. Ako nešto u nama postoji što vrši kompenzaciju, onda očevidno postoji i nešto što se kompenzuje. Energetsko kompenzatorsko izravnanje stalan je proces, jer sve promene i preobličavanja libida dolaze od osnovnog napona suprotnih sila koje su celini psihe inherentan princip. Dakle, sve vrste suprotnosti, one između prirode i kulture, nagona i duha, svesnog i nesvesnog, predstavljaju osnovu psihičke energije koja samoregulatorno teži uravnotežavanju suprotnosti. »Ne postoji nikakva ravnoteža«, piše

13

Jung, »i nikakav sistem samoregulacije bez protivrečnosti. Psiha predstavlja upravo jedan takav sistem samoregulacije.« Svojstvo psihe da se raščlanjava u delove, pri čemu se ovi delovi do te mere mogu odvojiti od svesti da počnu da vode sopstveni autonomni život — takve primere imamo ne samo u histeričnom udvajanju ličnosti i shizofrenom rascepu ličnosti, već i u kompleksima normalnih ljudi — Jung smatra opštim svojstvom psihe. Pretpostavka, dakle, da kompleksi spadaju u normalne životne pojave i da predstavljaju strukturu nesvesne psihe, Jungu je vrlo bliska. Kao što je već rečeno, nasuprot prirodnoj težnji psihe da se čepa u delove, u njoj postoji, shodno polarno raspoređenim energijama u prirodi i čoveku, i suprotna težnja da se ostvari celina i jedinstvo psihe. Ovaj suprotni princip Jung naziva individuacioni princip, a osvešćivanje i ovladavanje ovim principom znači za čoveka početak »individuacionog procesa«. »Polimorfizrnu primitivne prirode nagona«, piše Jung u svojoj knjizi Odnosi između Ja i nesvesnog1 »stoji nasuprot regulišući princip individuacije; mnoštvu i rascepkanosti punoj protivurečnosti suprotstavlja se kontraktivno jedinstvo čija je moć isto tako velika kao i nagona«. »Individuacija znači postati pojedinačno biće«, piše Jung, »i ukoliko pod individualnošću razumemo našu najintimniju, poslednju i neuporedivu jedinstvenost, onda individuacija znači postati Sopstvenost (Jastvo)... Smisao individuacije nije drugi nego da se ova Sopstvenost oslobodi, s jedne strane, iz lažnih omota Persone i, s druge strane, iz sugestivne vlasti nesvesnih slika.« Eto prvih prepreka koje se moraju savladati, ili na čijim se granicama može zauvek neplodno ostati u toku »individuacije«. Persona. Ona predstavlja za Junga odsečak kolektivne psihe i upravo zbog toga ima u sebi skrivenu moć koja ljude uteruje u zabludu da izjednačavajući se sa njome smatraju »individuom«. Ona je, međutim, kao što joj i ime kaže, samo maska kolektivne psihe koja obmanjuje individuu terajući je da igra ulogu 1 Knjiga je ušla kao celina u II knjigu Odabranih dela ovog izdanja.

14

kroz koju progovara kolektivna psiha, a ne individua. Ali kao što za Junga ništa u čoveku ili van njega nije samo negativno ili »zlo«, već na inherentan način sadrži u sebi i svoju suprotnost, tako i Persona korisno služi čoveku u svakodnevnom životu, zaštićujući ga od ra^ njivog otvaranja sebe drugome; ova pozitivna uloga vredi samo ukoliko ne dođe do poistovećivanja individue sa Personom. Slično se odnosi i na Senku. Pod Senkom Jung ροϋrazumeva »negativni« deo ličnosti, zbir skrivenih, nepogodnih svojstava psihe, nedovoljno razvijenih funkcija i sadržaja individualno nesvesnog. Ona predstavlja inferiorni deo ličnosti koji nije dovoljno diferenciran. Osim već nabrojanih suprotnosti preko kojih se, odnosno sa kojima se u borbi postepeno uspostavlja jedinstvo ličnosti, pre svega time što ih sve više osvešćujemo, postoji i jedna druga, vrlo značajna i zagonetna suprotnost koja se ogleda u biseksualnosti čoveka. Pretpostavljajući ovu biseksualnost kao prvobitni oblik života, deljenje polova u nesagledivoj prošlosti života na zemlji dovelo je do izvanredne dinamičke igre suprotnih polova koja je ostavila dubok trag ne samo u telu muškarca i žene cepeći ga, tako reći, somatskim oznakama suprotnog pola, već i u psihi, taložeći u ovoj, kao skrivene, inferiorne funkcije, Animus, mušku dušu i muške odlike u psihi žene i Animu, ženska svojstva i osobine u psihi muškarca. Vidljiva prisutnost i aktivna moć Animusa i Anime ogleda se u nesvesnoj projekciji ovih praslika, manifestovanih od nesvesnog najčešće u determinisanom izboru partnera, u odnosu prema prirodi, izboru poziva, pa do umetničkog stvaranja koje, kao i njen stvaralac, ukoliko je veće i trajnije, utoliko više nosi u sebi psihičke odlike oba pola. Da bismo u »individuacionom procesu« konačno došli do poslednjeg stepena saznanja, odnosno upoznavanja sebe, što bi trebalo da znači da smo se približili Sopstvenosti koja više služi kao neki svetli cilj u daljini nego kao ostvareni ideal, ostaje nam još jedna velika bitka i to sa »manom«. Mana-ličnost je dominanta kolektivno nesvesnog, poznati arhetip moćnog heroja, poglavice, čarobnjaka ili

15

sveca. Ovladavanje manom od strane principa Ja označava visok stepen postignute moći vladanja sobom, izvanrednu sposobnost svesti da se koristi u stvaralačke svrhe silnom energijom mane, što Jung plastično ocrtava na mitološkim i alhemijskim simbolima. U slučaju da mana ovlada našim Ja i našom svešću, postoji opasnost psihoze u kojoj se čovek na paranoidan način izjednačava sa pojedinim herojima i svetiteljima; u drugom obliku pojavljuje se kao neko ko je opsednut željom za vlašću i moći, u trećem kao neko ko je nezajažljivo seksualno pohlepan, itd. Da bismo bolje razumeli šta ova dominanta kolektivno nesvesnog stvarno znači, moramo se upoznati sa ključnim stavovima Jungovog učenja, sa njegovom idejom ο arhetipovima i kolektivno nesvesnim. Treba naglasiti da učenje ο arhetipovima, zatim ono ο snovima, kao i Jungova tipologija ličnosti (introvertovan — ekstravertovan) spadaju možda u najoriginalnija učenja švajcarskog psihijatra koja su nauci psihologije u svetu uopšte donela nešto bitno novo. Lično ili individualno nesvesno, sastoji se, najpre, od svih onih sadržaja koji su postali nesvesni zbog toga što su ili izgubili svoj intenzitet i stoga dospeli u zaborav, ili zbog toga što je svest izvršila potiskivanje neprijatnih predstava i utisaka; ono sć sastoji; najzad, i od onih sadržaja, delom čulnih opažaja koji zbog svog neznatnog intenziteta nikada nisu dospeli do svesti, a ipak su prodrli u psihu. Ovakav stav prema sadržajima individualno nesvesnog Jung je izložio u svome članku Struktura duše, 1928. godine.2 Izvan ovih sadržaja u ličnom nesvesnom, srećemo u nesvesnom još i svojstva koja nisu individualno stečena, već su nasleđena; to su pre svega instinkti koji služe kao podstrek za delatnosti koje potiču iz unutrašnje prisile bez svesne motivacije. Ovde spadaju apriori prisutni tj. urođeni oblici posmatranja, intuicije, arhetipovi, opažanja i shvatanja koji su neminovni i apriori determinišući uslov svih psihičkih procesa. Kolektivno nesvesno, tako, formiraju instinkt i arhetipovi. Psihopatologija duševnih poremećaja tipa 2

danja.

16

Članak je ušao u I knjigu Odabranih dela ovog iz-

shizofrenije, ali i celokupna mitologija, predstavljali bi za Junga jednu vrstu projekcije kolektivno nesvesnog. I tako, dok individualni sloj u nama dostiže svoj kraj sa najranijim sećanjima iz detinjstva, kolektivno nesvesno sadrži preinfantilno vreme, tj. ostatke života predaka. Otud je kolektivno nesvesno za Junga »moćna duhovna nasledna supstanca razvoja čovečanstva, ponovo rođena u svakoj individualnoj moždanoj strukturi«. Pod pojmom arhetipa trebalo bi razumeti opštečovečanski tip reakcije ljudske psihe koja na simboličan način, i pri tome ispunjena izvanrednim energetskim potencijalom, saopštava čoveku i čovečanstvu neka duboka sećanja čitavog ljudskog roda nataložena u dubinama kolektivno nesvesnog kao filogenetski engram prošlosti. Arhetipovi su »organi duše«, neka vrsta »autoportreta instinkta« ili »posuda koja se ne može niti prazniti niti puniti. Oni postoje za sebe samo potencijalno, a kada se uobliče u neki materijal, onda više nisu ono što su bili prethodno. Oni istrajavaju hiljadama godina i zahtevaju ipak uvek novo tumačenje.« Prema tome, dok je individualno nesvesno ispunjeno slikama sećanja koje su doživljene, arhetipovi kolektivno nesvesnog su neispunjene forme koje od individue nisu lično doživljene. Onda kada se uspostavi veza između arhetipova i svesti, istorijski, opšti čovek, po Jungovim rečima, pruža ruku upravo postalom, individualnom čoveku i ovaj je ponovo u vezi sa praiskustvom čovečanstva. Do ovakvog susreta naročito dolazi u kritičnim životnim situacijama, zatim u snovima, vizijama i pri intenzivnom umetničkom stvaranju. Hipoteza ο nasleđivanju arhetipskih mogućnosti predstavljanja ne treba da bude shvaćena kao nasleđivanje predstava. I instinkti i arhetipovi samo su prethodnomu tnozgu uobličeni, što znači da su prisutni kao neka vrsta »prokrčene staze« koje su se preko učestalog iskustva postepeno utisle u nizu predaka. Ako smo delimično uspeli da iznesemo glavne ideje Jungovog teorijskog dela učenja, koje će svaki pažljivi čitalac moći ne samo da proveri, već i bogato dopuni novim otkrićima prilikom čitanja, naročito I i II knjige Odabranih dela K. G. Junga, neophodno je da sada pre2 Jung, Odabrana dela, I

17

demo na praktični deo ovog učenja, na Junga kao psihijatra, i da saznamo kakvo je njegovo mišljenje bilo ο značaju seksualnog nagona i Edipovog kompleksa, neurozi i ο snovima. «

*

Ne želeći da negira značaj seksualnog nagona, koji je i za Junga kao i za psihoanalitičare, zajedno sa agresivnom težnjom u čoveku vrlo značajna poluga ljudskog delanja, Jung ipak nije bio sklon da mu pripiše onakav uticaj na čoveka kao što je to Frojd činio. Naročito nije bio istog mišljenja sa Frojdom ο značenju infantilnog seksualiteta, a u ovome je pre svega posumnjao u seksualnu prirodu autoerotičnih dečjih radnji. Slično se Jung odnosio i prema Edipovom kompleksu. Sagledavajući i sam značajnu formulu ponašanja deteta u patrijarhalnom društvu, on je manje u odnosu deteta prema roditeljima video seksualnu žudnju, više jedan osećajno naglašen kompleks zavisnosti deteta od roditelja i njegove težnje da poseduje roditelje, da se za njih grčevito uhvati, da zavidi i bude ljubomorno, dtd. Kasnije je Jung u Edipovom kompleksu prepoznao arhetipsku osnovu smatrajući da su telesni roditelji za decu značajni i kao nosioci Imago roditelja. Dakle, osim neposredne uloge u kontaktu sa detetom, roditelji za dete otelotvoruju još i sliku ili Imago »biti-voljen«, ili »hteti-ostati-dete«. Nasuprot Frojdovom dualističkom filozofskom stanovištu, sa kojim on nije javno istupao, Jung, kao monista, nije video ni'u jednoj pojavi u prirodi ili ljudskom delanju samo negativno ili pozitivno. Zlo se u njegovom shvatanju pojava i zbivanja neočekivano i nepredvidljivo pretvara u dobro, dobro u zlo, crno u belo i belo u crno. Zahvaljujući ovakvom dinamičkom relativiziranju pojava i pojmova, na koje Jungovo shvatanje nije ostala bez uticaja Ajnštajnova teorija relativiteta, ali i filozofsko-religiozna učenja Indije i Kine, i njegovo tumačenje neuroza bitno se razlikuje od tumačenja i Frojda i Adlera. Dok je za ovu dvojicu psihoanalitičara neuroza predstavljala izrazito bolesnu pojavu, nešto u celini svojoj negativno, čega se treba osloboditi i otre-

18

sti kao neke dosadne i tegobne kožne bolesti. Jung u neurozi vidi pre svega signal i poruku čoveka. Ovakvo Jungovo shvatanje neuroze prirodno proizilazi iz njegove koncepcije ο nesvesnom. Nesvesno Jung ne shvata kao prosto stecište gde dospevaju sumnjivi ostaci sa svesne gozbe, već je nesvesno za njega matica života i čitavog psihizma, mesto u kome se na još uvek neobjašnjiv način zglobljava biološko sa psihološkim, dakle sedište nagona, libida u ši^ rem smislu reči, i mesto iz koga izbija izvor stvaralačkih moći čovekovih, takođe hranjenih od libidinozne energije našeg bića. Nesvesno za Junga nije demonsko čudovište, već moralno, estetski i intelektualno indiferentno prirodno biće koje postaje stvarno opasno šamo onda kada je naš svesni stav prema njemu beznadežno pogrešan. Premeštajući težište izučavanja neuroze, kao i njenog lečenja sa prošlosti ranih dečijih trauma na sadašnjost i odbijajući da neurozu shvati isključivo zasnovanu na konfliktu nagona, pre svega seksualnog nagona, Jung ističe da svaka neuroza koja duže traje ima svoju prošlost, sadašnjost i budućnost. Nema nikakvog smisla svu pažnju u psihoterapiji posvetiti rekonstrukciji prošlosti, kao što to čine ortodoksni psihoanalitičari, jer današnja neuroza pacijenta, bez obzira što je imala svoje korene u prošlosti, koju u prvom delu terapije treba osvetliti u meri koja je potrebna, više nije ona ista koja je bila pre godinu, dve ili pet, a neće biti ista ni u budućnosti. Za svaku psihoterapiju neuroza analitički orijentisanu, za Jungovu naročito, proučavanje snova ima bitan značaj za dijagnozu, prognozu i terapiju neurotičnog pacijenta. Mi ćemo se ovde samo kratko osvrnuti na glavne teze Jungovog učenja ο snovima. 1. San se ne može okarakterisati, kao što to Frojd misli, generalnim smanjivanjem psihičke delatnosti i »spuštanjem mentalnog nivoa« (Janet). Naprotiv, afektivno jezgro nekog kompleksa intenzivira unutarnji život za vreme spavanja. Cilj ovog intenziviranja jeste kompenzatorni odnos sna prema nekom svesnom stavu snevača. 2*

19

2. Prospektivna funkcija sna mora se razlikovati od njene kompenzatorne funkcije. Dok se kompenzacija mora obeležiti u smislu samoregulacije psihičkog organizma kao svrsishodna delatnost, prospektivna funkcija je u nesvesnom pripremana anticipacija budućeg svesnog delovanja jedinke. Osim prospektivnog i kompenzatornog, Jung smatra da san može da bude i reduktivan, u Frojdovom smislu. 3. Tumačenje nekog sna može da se sprovede po sledećoj šemi zbivanja u snu: a) mesto i vreme u kojima se početak sna dešava, kao i ličnosti sna; b) ekspozicija sna, to jest obelodanjivanje problema; c) peripetija sna koja se odnosi na intenziviranje čvora problema, a koja se penje do mogućeg klimaksa, i d) razrešavanje, lizis, rezultat sna, ukazivanje na njegovu kompenzatornu i prospektivnu funkciju. 4. Onaj koji hoće da shvati mogućnosti značenja snova treba da povede naj pre računa ο nekoliko tipičnih situacija u kojima se određeni snovi pojavljuju: a) san se pojavljuje kao reakcija nesvesnog na neku određenu, svesnu situaciju, pri čemu nesvesno deluje dopunjavajuće ili kompenzirajuće i pri tome jasno ukazuje na »ostatke dana«; b) san ne dolazi kao reakcija na neku određenu, svesnu situaciju, već na osnovu izvesne spontanosti nesvesnog, koje, međutim, pruža u snu novu situaciju koja je upravo suprotna svesnoj situaciji, stvarajući ovako konflikt sa njom, i c) nesvesno produkuje san koji nema više nikakve veze sa bilo kakvom svesnom situacijom, snevač se čudi svome snu, ne razume ga, ali je i njime do te mere zahvaćen i od njega uzbuđen da upravo ovakav afektivan odgovor ukazuje da se možda radi ο nekom arhetipskom snu. 5. San je samostalno ispoljavanje nesvesnog, on poseduje svoju sopstvenu realnost i predstavlja svoj sopstveni svet. 6. Daleko je od istine Frojdova tvrdnja da san najčešće ima težnju da zadovolji naše potisnute seksualne želje. I mnogo drugih želja i potreba traže da probiju prag i da nam se obelodane u snu. Među ovim težnjama seksualne i agresivne zauzimaju, doduše, značajno mesto, ali nikako nisu jedine.

20

7. Jung je prvi proučavao kod jedne iste individue seriju snova i iz ove serije bio je u stanju da zaključi da je objašnjavanje snova neophodno dopuniti razumevanjem sna, a tumačenju znakova u snu protivstavio je hermeneutički postupak raznovrsnog tumačenja simbola u snu. 8. Svaki sadržaj sna je uvek višeznačan, otud preuzimanje standardnih simbola u snu ne vodi daleko u tumačenju sna. Tako na primer, dok kula za Frojda znači falus, podrum — vagina, za Junga kula još znači izolaciju, zaštitu prema spolja, gordost itd., a podrum znaci nesvesno, tamno, podzemno, majčinsko, itd. 9. Tumačenje snova je umetničko delo koje zahteva odlično poznavanje ne samo svoje sopstvene psihe, već i poznavanje svesnog i nesvesnog stava snevača, zatim poznavanje simbola, mitologija i religija čovečanstva, itd. ODNOS PREMA PSIHOTERAPIJI

Dok su Frojd i Adler bili skloni da pojednostave svoj prilaz neurotičnom pacijentu, tražeći da u njemu prepoznaju prvenstveno seksualne, odnosno agresivne korene njegove neuroze, Jung je jedini bio energično protiv toga da se bilo koja teorijska šema, ma koliko bila logična, ubedljiva i praksom dokazana, zvala se ona arhetip, Edipov kompleks ili osećanje inferiornosti, apriori uzima kao uvek ispravna i uvek primenljiva kod svakog neurotičnog ili psihotičnog pacijenta. Ne lišavajući sebe, naravno, nekog polaznog teorijskog stava i do tada stečenih znanja u praksi, psihoterapeutski rad sa pacijentom, prema Jungovom mišljenju, mora biti uvek nov i uvek stvaralački, stvaralački na način umetničke improvizacije, jer je svaki pacijent jedinstven, zaseban, i neponovljiv čovek, u izvesnom smislu čak nov eksperiment života, koji se mora lagano i tačno upoznavati, kako bi mu se moglo efikasno pomoći. Ovakav rad sa pacijentom očevidno nije nimalo lak, on zahteva uvek nov napor i novo oživljavanje empatije kod terapeuta i često traje više meseei, pa i godina. Otud može biti uspešno izveden samo u individualnom psihoterapeutskom

21

kontaktu između dva u biti ravnopravna partnera u kome i jedan i drugi partner unose celog sebe, očigledrro ne bez rizika. Ovo je razlog zbog čega je Jung, nasuprot Frojdu, upotrebljavao u tehnici svojih analiza fotelju umesto kauča. Dajući prednost fotelji, Jung je smatrao da se na ovaj način izbegava preterana pasivnost, infantilizacija i stvaranje veštačkog autoerotizma kod pacijenta, samim tim izbegava se pacijentova izolovanost od života. Treba reći da je ovakva tehnika, »oči u oči«, zamornija za terapeuta, čiji izraz lica za vreme seanse pacijent budno prati. Dok je reč ο tehnici psihoterapeutskog rada kod Junga, treba naglasiti da je Jung bio prvi koji je pre Frojda tražio da svaki psihoterapeut koji želi da radi dubinsku psihoterapiju sa pacijentima, treba da bude sam podvrgnut analizi od strane starijeg i iskusnijeg kolege. Po Jungovom mišljenju, može da se kaže bez preterivanja da u svakoj psihoterapiji koja ne spada u tzv. malu psihoterapiju, u kojoj se deluje na pacijenta samo •avetom, sugestijom ili razumnim objašnjenjem, već koja ide u terapeutske intervencije tzv. velike psihoterapije, skoro u polovini slučajeva ova terapija je ujedno i samoispitivanje lekara. Ne u šta je čovek uveren, već da je ćovek uveren, delovalo je u svim vremenima, mudro kazuje Jung. Ovo, naravno, u prvom redu važi za lekara, jer ovaj zaista može da pomogne pacijentu samo onoliko koliko ima stabilnosti i zrelosti u njemu samom. Jungova psihoterapija je najpre sveobuhvatna terapija koja traži i nalazi smisao kako u zdravom, tako i u bolesnom življenju svakog čoveka. Ona polazi od osnovne hipoteze da kada neki čovek ispolji psihogeni simptom, onda ovaj simptom predstavlja tzv. signal-simptom koji odaje neki konfliktni poremećaj na psihičkom planu, koga subjekt nije svestan. Ο kakvom se konfliktu radi, da li je on nagonske prirode ili je konflikt moralne prirode, pri čemu naše osećanje dužnosti, potreba za ispaštanjem i plodnom patnjom mogu isto tako da budu potisnuti kao i bilo koji nagon, pitanja su koja pacijent i njegov slobodno izabrani psihoterapeut treba da počnu zajednički da rešavaju. Susret između

22

pacijenta i psihoterapeuta u Jungovoj psihoterapiji predstavlja neku vrstu dijalektičkog suočavanja sa početnim ciljem prepoznavanja odnosa između svesnog i nesvesnog u pacijentu, pri čemu pacijent treba sve više da prepozna kako svaka od ove dve psihičke suštine ima svoju strukturu, svoje zakone i fenomene, svoj jezik. Psihoterapeut, za izvesno duže vreme, na početku analize treba da ostane u nekoj vrsti posredništva ili samo živi i elastični svedok u raspravi koja se vodi između svesnog i nesvesnog u pacijenta. Psihoterapeutski rad sa pacijentom počiva, prema Jungu, na četiri bitna elementa: na poverenju i ispovedanju koji sami za sebe mogu da imaju katarzičko dejstvo; na transferu i analizi transfera, koji, međutim, u poređenju sa Frojdovim pojmom transfera ima relativan značaj; na edukaciji i samoedukaciji, jer analiza nije nikakva umetnost radi umetnosti, već bolje upoznavanje sebe treba da navede pacijenta na smislenije postupke u životu i postepeno dovede do metamorfoze ličnosti, najtežeg, ali i najpoželjnijeg elementa u Jungovoj psihoterapiji. Nema, međutim, uspešne psihoterapije bez izgrađivanja tipologije i karakterologije koje predstavljaju veliku korist u razumevanju funkcionisanja i osetljivosti psihičkog ponašanja nekog bića. Otud je Jung razlikovao »tipove stava« i »tipove funkcija«. U tipove stava spadaju dva osnovna stava i to ekstravertan, kod koga je primum movens okrenut spoljnjem svetu, oblikujući se prema objektima okoline, zapostavljajući i potcenjujući sve subjektivno, i introvertan, oblikujući se prvenstveno prema unutarnjem mikrokosmosu, pokazujući rezervu i nepoverenje prema objektima u svetu.3 Jung je sve više, što su godine njegovog praktičnog rada odmicale, imao među svojim pacijentima one koji su se nalazili, po starosti, u drugoj polovini života. Njega su više zanimale one neuroze druge polovine života kod kojih su pacijenti nesvesno ili svesno tražili smisao svoga života, postavljali glasno ili preko svojih snova i 3 Ο Jungovoj podeli na introvertne i ekstravertne tipove čitalac se može podrobno obavestiti u V knjizi ovog izbora, kao i u predgovoru dr Stevana Vlajkovića ovoj knjizi.

23

d r u g i h n e s v e s n i h tvorevina pitanja smisla krivice, straha i patnje. Naravno da ovakvih pacijenata nije bilo na početku Jungove psihijatrijske karijere mnogo, ali vremenom, ovo je Jung tačno uočio, što je život u Evropi postajao komplikovaniji i zagušljiviji, a naročito posle drugog svetskog rata kada su bile ozbiljno poljuljane mnoge do tada ustaljene norme vrednosti, broj pacijenata, i to ne samo starijih godina, koji su postavljali vrlo potresno i emotivno proživljeno pitanja ο smislu postojanja i naročito smislu patnje, naglo je rastao. Sve neuroze, inače, Jung je delio, sa psihološkog a ne sa kliničkog gledišta, u dve velike grupe: jedna grupa neuroza se odnosi na one ljude suviše pripojene uz neki kolektiv čija individualnost nije dovoljno razvijena, a iz kojih progovara u vidu nekog neurotičnog signala-simptoma nezadovoljstvo ovakvim stanjem; druga grupa neuroza obuhvata hipertrofirane individualiste čije je prilagođavanje kolektivu ostalo atrofično, a kaj i takođe ispoljavaju neke specifične neurotične signale-simptome koji jasno ukazuju da i ovi ljudi nisu zadovoljni svojim stanjem. Đosledan svome shvatanju suštine neuroza, Jung i u psihoterapiji smatra da pacijent ne treba da traži poništavanje neuroze, već se mora uz pomoć psihoterapeuta potruditi da nauči na šta neuroza hoće da ga upozori, ο čemu ga obaveštava, kakav značaj i cilj ima, jer neuroza je u prvom redu »kriza individuacije«. Štaviše, pacijent, prema Jungovom mišljenju, treba da bude zahvalan neurozi, jer nije neuroza ta koja treba da bude lečena, ona je ta koja nas leči. Ovakvo Jungovo shvatanje ο bolesti, koje nama danas može da izgleda i preterano, u stvari je jedan od retkih doslednih nastavljanja shvatanja svih velikana medicine u prošlosti, od Hipokrata do Paracelzusa, što bi sažeto najpribližnije ovako trebalo da glasi: kada je čovek bolestan, bolest predstavlja pokušaj prirode da ga leči. Uz ovu formulu ide dobro i jedna Paracelzusova misao koja kaže da je svaka bolest vatra koja čisti. Kada se govori ο analitičkoj psihoterapiji, treba pomenuti još dve metode kojima se ova vrsta psihoterapije služi u lečenju: to je metoda tzv. aktivne imaginacije i

24

korišćenje crteža i slika koje bolesnici stvaraju u toku terapije. Dok je za mnoge mislioce, naročito filozofske, ali i brojne psihijatre, pripadnike starije škole, mašta predstavljala nepoznanicu sumnjivog porekla i često negativnog dejstva, Jung je preuzeo na sebe zadatak ponovnog uspostavljanja vrednosti i važnosti mašte. U imaginaciji Jung vidi ništa manje nego snagu koja vodi svet i prema tačnim rečima Rolanda Kaena, najpoznatijeg francuskog analitičara Jungove škole, Jungova psihoterapija mogla bi se valjano ^efinisati kao umetnost stavljanja imaginacije u službu života i života u službu realizacije imaginacije. Polazeći od ovakve opšte ocene vrednosti mašte Jung je izradio svoju metodu aktivne imaginacije koja se sastoji u sledećem: bolesnik treba da učini napor voljne nepažnje i potpunog opuštanja, fizičkog i mentalnog, sve do dremeža, koji bi bio uvod u san. U ovakvoj maksimalno mogućoj relaksaciji pacijent treba da primeti i saopšti sve percepcije, ideje, osećanja, intuicije, koji mu posećuju duh, koji se spontano pojavljuju u misli, kao i sve slike koje se projektuju na crnom ekranu zatvorenih očnih kapaka. Ovakva metoda sačinjena paradoksalno od aktivne pasivnosti čini velike usluge pacijentu i terapeutu, i to naročito onda kada pacijent u toku psihoterapeutskih seansi ne može da upamti snove ili dospeva u stanje unutarnje prepreke kada nije u stanju da kaže bilo šta novo lekaru. Materijal koji ova metoda nudi psihoterapeutskim partnerima dragocen je jer ne dolazi iz svesti i katkad se može dobro uporediti sa hipnagoškim slikama koje prethode normalnom snu, a često ovaj materijal ima vrednost i samog sna. U stvari, materijal aktivne imaginacije najčešće dplazi iz pretsvesnog i izražava njegove težnje, a može se lako izolovati i pratiti u njegovom više ili manje autonomnom razvoju. Danas se u svetu Jungova psihoterapija uči kao i svaka druga metoda dubinske analize. Psihoterapeutsko školovanje i naročito plodna primena u praksi zahteva ju kompletnu ličnost terapeuta koji ne mora biti samo lekar. Dobro poznavanje filozofije, mitologije i istorije religija, uz neophodan dar introspekcije i nezaglušenog

25

vrela intuicije, sa životnim iskustvom koje za sobom ima, veoma su poželjni kvaliteti za analitičkog psihoterapeuta. Njegova sopstvena strast da postavlja egzistencijalna pitanja i traži na njih odgovor, emotivna otvorenost i dublja empatična zainteresovanost za sudbinu drugog čoveka, približila bi ovakvog psihoterapeuta već i samoj ličnosti Karl Gustava Junga, ličnosti koja je nepokolebljivo verovala u čoveka kao stvaraoca i u psihoterapiju kao buduću široko rasprostranjenu metodu lečenja u medicini. KRITIČKI OSVRT

Iako je po našem mišljenju teško zamisliti bilo koju oblast nauke, pa i filozofije, ο umetnosti da ne govorimo, u kojima snažna ličnost stvaraoca, pronalazača ili tvorca nekog novog sistema nije ostavila u svome delu, pronalasku ili sistemu i sasvim lični pečat, neku vrstu manje ili više primetnog otiska svoje ličnosti, kada se raspravljaju otkrića i načini kako se do ovih došlo u oblasti psihijatrije i psihologije, čini nam se da je zaorana brazda ličnosti u delu značajnog čoveka ovde još dublja. U svakom slučaju ovo naše razmišljanje u priličnoj meri može biti primenjeno na ličnost i delo Sigmunda Frojda, Alfreda Adlera i Karl Gustava Junga. Mi možemo, doduše, na različite načine procenjivati vrednost, tačnost i trajnost otkrića u psihoanalizi, individualnoj psihologiji ili analitičkoj psihologiji, već prema našem stavu u odnosu na subjektvno i objektivno uopšte, zatim našem odnosu prema nauci i njenim metodološkim zahtevima i kriterijima egzaktnosti naučnog rada. Trebalo bi ipak skrenuti pažnju onima koji bi bili skloni da suviše strogo procenjuju objektivnu važnost i naučnu opravdanost otkrića upravo u psihološkim disciplinama da ne zaborave na predmet istraživanja psihologa i psihoanalitičara. U pitanju je čovek i to još njegov psihički život, a u tome životu prvenstveno njegov nesvesni deo za koga se sa mnogo prava danas smatra da zauzima prostranije mesto od svesnog dela u celini psihe.

26

Možda je učenje Karl Gustava Junga jedno od najsubjektivnijih učenja u dinamičkoj psihologiji našeg veka. Sledeći njegovu sopstvenu tipologiju ličnosti, možda bismo najpre mogli Junga da svrstamo u grupu iracionalnih tipova. Iracionalnog u Jungu ima, zaista, napretek i umnogome od našeg stava prema racionalnom i iracionalnom u nama samima zavisi kako ćemo se odnositi prema Jungu i njegovoj analitičkoj ili kompleksnoj psihologiji. Kada se bavimo Jungom, moramo biti naročito oprezni i budni. Može nam se desiti da poneti nekim njegovim intuitivnim pogotkom do koga smo i sami, došli ili ga naslutili izučavajući iracionalne delove svoje ličnosti nekritički prihvatimo i ostale, mnogobrojne, nesumnjivo interesantne, ali često i problematične Jungove ideje. I obratno. Već na početku odbijeni nekom Jungovom nejasnom definicijom, preuranjenim poređenjem neke, na izgled, empirijske psihološke činjenice, sa nekim simbolom u mitu ili religiji, ili jednostavno, pošto nemamo dovoljan ili nikakav odnos prema iracionalnom u sebi, olako i brzo proglasimo Junga nenaučnim zanesenjakom, ili još gore, mističnim mračnjakom, pa da opet nekritički (kao i u prvom primeru) prođemo pored Junga slepi i gluvi za neke boje i tonove koje je bilo vredno, čak neophodno videti i čuti. Jungovu psihološku zgradu nije teško kritikovatL Ono što je mnogo teže jeste odlučiti da li su temelji ove zgrade čvrsti i solidni, a podignuti spratovi sumnjive trajnosti, ili je slučaj upravo obratan. Ovo isto teško pitanje možemo uostalom postaviti i za psihološko zdanje Sigmunda Frojda. Edvard Glover (Edward Glover), na primer, u svojoj poznatoj knjizi Frojd ili Jung, odbacuje same temelje Jungove zgrade smatrajući da sve ono što je Jung govorio ο arhetipovima i kolektivno nesvesnom predstavlja čistu projekciju u nesvesno Jungovih sopstvenih fantazama, karakterističnih za rani infantilni stadijum individualnog razvoja. U njima nije teško sagledati, prema Gloveru, afektivne pulzije obnovljenog i modernizovanog animizma koji povlači za sobom ovakve projekcije. Ostavićemo ovo pitanje otvoreno i prepustiti da ga rešava sam svaki onaj koji se najpre ozbiljno i temeljno upoznao sa oba psihološka pravca.

27

Prvi utisak, i to negativan, kada završimo proučavanje nekih osnova psihološkog učenja Karl Gustava Junga, jeste hermetička zatvorenost njegovog sistema. Poređenje dinamičkih procesa libida sa zatvorenim sistemom međusobno komunicirajućih cevi, pri čemu energija biva terana samoregulatornim »motorom«, često naglašavanje ovoga principa samoregulacije koji kao neki deus ex machina posreduje i neočekivano pomaže tamo gde se najmanje nadamo, isticanje sna kao nekog svog sopstvenog sveta sa sopstvenom realnošću, zagledanost u prošlost čoveka i čovečanstva, u svim ovim primerima Jung opisuje psihički život čoveka unutar jednog zatvorenog sistema u kome se sve dešava prema nekim prastarim zakonima i nekom dubokom smislu u koji treba jednostavno imati poverenja ili čak u njega verovati, jer to nepoznato u nama što vodi naš život »zna« sigurno bolje od nas zašto je to tako kako jeste. Glover je dobro primetio da Jung na osnovu izvesnih snova, vizija i mističkih iskustava stiče utisak da postoji neka vrsta svesti u nesvesnom, još jednog ega u tome nesvesnom. Čitav proces individuacije i približavanje Sopstvenosti (Jastvu), posle mnogih saplitanja ili trajnog zaostajanja na granici nekog arhetipa koji nismo prepoznali, već smo postali njegova žrtva, Animusa i Anime, od kojih se uzaludno branimo i stalno ih projiciramo, Persone koja nas je progutala, jer se nismo na vreme od nje dovoljno udaljili, kao da se odigrava mimo svih spoljašnjih događaja u kome ratovi, revolucije, promene ekonomskog stanja i oblika vladanja, čak i susreti sa drugim ljudima iftiaju neko sporedno, manje vredno značenje sa slabim ehom i posledicama po razvoj individualne psihe. Ono što je individualno, što se dešava na poprištu ličnih bitaka, što se u tišini svoje meditacije dokonalo ili naslutilo, što se prosanjalo i fantaziralo ima za Junga odlučujuću važnost i vrednost i nesumnjivu prednost nad svim vrstama javnog života, masovnih medija i kolektivnih zbivanja. Proučavanje kolektivno nesvesnog za čoveka značajnije je, bar nam se tako često čini pročitavajući Junga, od individualno nesvesnog jer se tek u njemu nalaze praslike koje nas na nevidljiv način uplivišu i pokreću na akcije, a simboli i arhetipovi

28

ovog kolektivnog nasleđa važniji su od običnih emocija, znakova i simptoma svakodnevnog života. Međutim, upravo prihvatanje arhetipova koji su za Junga isto tako značajni i trajni, kao i za Frojda Edipov kompleks, u naučnoj psihologiji je danas najteže. Kada Jung »prvobitnu sliku« ili arhetip sa prirodno-naučno-kauzalnog stanovišta shvata kao mnemički talog, kao engram koji je nastao zgušnjavanjem bezbrojnih, jednog drugom sličnih zbivanja, onda se treba pozvati na Adolfa Portmana (Adolf Portmann), danas jednog od najpoznatijih biologa, koji u ideji ο arhetipovima vidi čistu spekulaciju koja je, po njegovim rečima, nastala iz potrebe da se zagonetne činjenice još danas shvate. Prihvatanje postojanja arhetipova, bar u onoj formi kako to Jung predlaže, otežano je dalje još jednom njegovom rečenicom napisanom u radu Ο energetici duše. Tamo stoji sledeće: »Iako se nasledna masa održava na fiziološkim tračnicama, ipak su ovakva prokrčivanja staze stvorili duhovni procesi u nizu predaka.« U ovoj rečenici nije toliko stavljen naglasak na »duhovne procese«, koliko na prikriveno Jungovo prisvajanje lamarkističkog učenja, kako je ovo dobro primetio Hajnrih Balmer (Heinrich Balmer) u svojoj knjizi Teorija arhetipova K. G. Junga. Jung je bio svestan tako reći nepremostivih teškoća u pokušaju konačnog naučnog dokazivanja postojanja arhetipova. Pošto je u njih, međutim, neoborivo verovao, jer je do njih došao intuicijom, on se nije umarao da na uvek nov i drukčiji način formuliše pojam arhetipa. Ovim je samo još više otežavao posao drugima koji su imali zadatak da ga interpretiraju, a koji često nisu znali šta da počnu sa, na primer, ovakvom njegovom formulacijom: »Kada je reč ο arhetipu, ne radi se, dakle, ο nasleđenoj predstavi, već ο nasleđenoj mogućnosti predstavljanja.« Na kraj u, više nismo u stanju da odredimo da li je arhetip apstraktan ili konkretan, da li je prazan ili ispunjen nekim sadržajem, niti kako se to arhetipovi genski prenose pri čemu »predstavljaju forme apriorne psihičke urođenosti«.

29

Zadržali smo se duže na učenju ο arhetipovima, jer je ono, s jedne strane, možda najteže prihvatljivo, s druge strane arhetipovi predstavljaju za Junga osovinu njegovog učenja. Postoje, međutim, i neke druge Jungove postavke koje se mogu kritikovati, na primer njegovo shvatanje neuroza i psihoterapije. U svome oštrom suprotstavljanju Frojdu, čijeg se autoriteta d uticaja trebalo osloboditi po svaku cenuy Jung je otišao daleko ne samo u zapostavljanju značaja seksualnog nagona, kao i Edipovog kompleksa, keji je još uvek za našu kulturu znatno aktuelan, već i u negiranju značaja uspomena iz detinjstva za sadašnju neurozu u toku psihoterapije. Teško je složiti se sa Jungom da je u psihoterapiji dovoljno zadržati se na aktuelnim konfliktima i svesnom menjanju pacijentovog stava prema njegovim infantilnim afektima. Ako možemo s pravom da kritikujemo nekog ortodoksnog psihoanalitačara koji drži svoga pacijenta dve i tri godine na kauču, prepuštajući ga slobodnim asocijacijama koje treba da otkriju traume iz ranog detinjstva, reduktivna terapeutska metoda Frojdova, naročito u njenoj današnjoj ublaženoj varijanti, bliža je empirijskoj analizi pacijentove neuroze od Jungove amplifikatorske metode. Điskutujući »na ravnoj nozi« sa pacijentom ο njegovim, pa i svojim snovima i mogućoj vezi snova sa simbolima u mitologiji i religiji, proširujući i na druge načine konflikte iz pacijentovog nesvesnog, jungovski terapeut dolazi u opasnost da razvodni konflikt kod svoga pacijenta, da zanemari moguću seksualnu pozadinu toga konflikta, jednom reči, nasuprot omađijavanju i pacijenta i lekara putem beskrajnih slobodnih asocijacija na frojdovskom kauču, u jungovskoj analizi tete a tfite postoji opasnost intelektualnog omađijavanja lepim razgovorima iz često bogate riznice intelektualnih znanja partnera. Jungu je stavljena i ozbiljna primedba da zbog sopstvenog entuzijastičkog verovanja u arhetipove i njihove raznovrsne oblike, kao što su na primer mandala, kvadrat ili krug, sugestivno deluje na svoje pacijente da i oni u svojim snovima počinju da »gaje« slične sadržaje. Kakav je stav Jung imao prema političkim događajima svoga vremena i koliko je u njima sam sudelovao?

30

Nije nam poznato koliko je Jung temeljno proučavao političku ekonomiju, savremene teorije ο državi i marksizam i koliko je ovome pridavao značaj za celokupni savremeni život i budućnost čovečanstva. Iako prvenstveno psiholog i psihijatar u neutralnoj Švajcarskoj, Jung nije bio nezainteresovan za politička zbivanja u njegovom dobu (objavljen je intervju iz 1939. g. u kome je Jung izneo svoja razmišljanja ο diktatorima X X veka), mada možda ne u onoj meri zainteresovan kao što bismo to očekivali od nekoga koji je pisao ο životu i shvatanjima naroda sa gotovo četiri kontinenta. Veran svome osnovnom stavu po kome se sve krupne promene u ljudskom društvu, kao što su one kada neko društvo iz osnova menja svoj politički stav, ili kada je jedno društvo u revoluciji, ili kada se pojavi neka nova religija, ne mogu objasniti samo nekim spoljašnjim razlogom, zvao se on ekonomski, socijalni ili istorijski, Jung u ovakvim pojavama traži pre svega psihološki koren njihovom manifestovanju. »Pomoću opštih socijalnih, političkih i religioznih uslova«, piše Jung, »uzbudi se kolektivno nesvesno i to u tom smislu Sto se svi oni faktori koji su potisnuti pomoću dominantnog gledanja na svet, odnosno životnog stava nekog naroda postepeno prikupe u kolektivno nesvesnom i na taj način ožive njegove sadržaje. Tada obično jedna individua ili više njih sa posebno jakom intuicijom opažaju ove promene u kolektivno nesvesnom i prevode ih u saopštljive ideje. Te ideje se brzo šire pošto je i kod drugih ljudi došlo do paralelnih promena u nesvesnom. Vlada opšta spremnost da se prihvate nove ideje, iako s druge strane protiv njih postoji žestok otpor.« Na ovaj način Jung objašnjava nastanak boljševičke revolucije i pojavu Lenjina, a petnaestak godina kasnije dolazak nacizma i Hitlera u Nemačkoj. I jedna i druga država, po Jungu, bile su u svome kolektivno nesvesnom spremne da preobraze svoja politička shvatanja i prihvate dolazak novih vođa. Lenjin je, prema Jungu, srušio čitavu strukturu feudalnog i buržoaskog društva Rusije i zamenio je svojim stvaranjem. Lenjin je, jednom reči, bio za Junga stvaralac. Staljin, međutim, bio

31

je konkvistador, on čak ni u destrukciji nije bio stvaralac. Dosta dugo je voden u laičkom i naučnom svetu spor oko pitanja da li je Jung jedno vreme bio simpatizer nacizma i antisemitski raspoložen psihijatar. Povod za ovakvo gledište pružio je, na žalost, sam Jung najpre time što je 1934. godine pristao da preuzme mesto predsednika internacionalnog psihoterapeutskog društva posle ostavke dotadašnjeg predsednika čuvenog nemačkog psihijatra Ernsta Krečmera koji je podneo ostavku demonstrirajući ovako svoje neslaganje zbog sve bezočnijeg mešanja nacističke ideologije u nauku. Premda je Jung ostao na ovom položaju kratko vreme i ubrzo izjavio da je »moj naučni program bez moje saradnje i protiv moje želje podvrgnut jednom političkom manifestu«, mada nije učinio nijedan praktičan potez koji bi mogao da opravda sumnju da je bio antisemita (jedan deo njegovih bliskih učenika bili su Jevreji), senka je do danas ostala na Jungovom političkom držanju.4 Izgleda da se Jung jedno kratko vreme, upravo oko 1934. g., kolebao u pogledu značaja dolaska Hitlera na vlast za nemački narod. On je tada prvi i poslednji put pisao ο potrebi razlikovanja jevrejske i arijske psihologije i nije bio daleko od shvatanja ο specifičnim rasnim arhetipovima u kolektivno nesvesnom, što se u stvari kosilo sa njegovim sopstvenim shvatanjem ο arhetipovima koji su prema jednoj njegovoj ranijoj definiciji mogući energetski potencijali, ali bez sadržaja. Prema svemu do sada iznesenom, prema političkim shvatanjima Karl Gustava Junga, a onda i posledicama ovakvog stava na neke delove njegovog teorijskog učenja, moramo biti vrlo oprezni i sumnjičavi ne samo zbog toga što ga njegov politički instinkt nije služio sa podjednakim uspehom kao onaj naučni, ili još više umetnički, već i zbog toga što ne možemo biti zadovoljni sa relativno uprošćenim interpretacijama političkih i socijalnih zbivanja koja bi se morala objasniti, i već su 4 Treba pri svemu tome istaći da se ime Karl Gustava Junga našlo na crnoj listi posle nemačke invazije u Francusku i da su tamo uništena sva njegova francuska izdanja.

32

od brojnih priznatih sociologa i objašnjena svestranije i na složeniji način. Posle ovde iznesenih zamerki Jungovim shvatanjima arhetipova, neuroze i psihoterapije, kao i kritičkog osvrta na njegove političke stavove, završićemo kritički prikaz Junga sa nekoliko opštih primedaba. Karl Gustav Jung je tip čoveka koji na intuitivan način dolazi do svojih glavnih otkrića ostajući potom više u oblasti spekulacija nego u empiriji, ili pokušavajući, ne uvek uspešno, da svoja intuitivna otkrića dokaže u empirijskom materijalu. Dokazivati na objektivan, empirijski način i naučno proverenim metodama ideje do kojih se došlo intuitivno, i to ideje koje pripadaju još uvek vrlo tamnoj i slabo ispitanoj oblasti ljudske psihe, za svakog bi bio vrlo težak zadatak. Ovome zadatku Jung nije dobro odgovorio, on je u mnogim svojim definicijama ostao nejasan, neodređen i nedorečen. Iako smo uvereni da nijedna ozbiljnija psihološka teorija, pogotovo kada proizilazi od snažnog i originalnog stvaraoca, ne može da bude lišena »pogleda na svet«, Jungova analitička psihologija najviše je i najdublje prožeta ovim pogledom sa kojim se mi možemo složiti ili ne. Kakav je to pogled na svet? Ako smemo tako da se izrazimo, on je paradoksalan. Jung hoće da bude i naučnik, i filozof, i umetnik, i on to sve uspeva da bude, ali po koju cenu? Mešajući naučne iskaze sa metafizikom, gnostiku sa psihologiziranim neoplatonizmom (primedba Medarda Bosa), empiriju sa spekulacijom, Jung je došao do paradoksa, pa je i čitavu analitičku psihologiju teško drugačije shvatiti. Ako nemamo smisla za paradoks, Jung će nam ostati doživotna enigma. ZNAČAJ JUNGA ZA NAŠE DOBA

Gotovo svi značajni ljudi u prošlosti, naročito oni koji su kao Marks, Ajnštajn i Frojd visoko i daleko zaošijali tek od pre dve hiljade godina, kako Pasternak jednom tačno reče, otpočeti proces stvarno istorijskog zbivanja (istorijskog u odnosu na mitološko, bezvremeno 3 Jung, Odabrana dela, I

33

doba prehrišćanskih civilizacija), imali su svoje sledbenike i nastavljače. Ovi su katkad kvarili i zatamnjivali, katkad prosvetljavali i dalje unapređivali osnovnu misao svojih učitelja. Jedan od najuspelijih, zaista pre nastavljača nego sledbenika, bio je Karl Gustav Jung. U Frojdovom delu bilo je neke genijalne jednostranosti, samim tim nešto od dogme i fanatizma. Možda je ovo slučaj sa svakim genijalnim pokretačem novog. Jedno vreme je izgledalo da je sve što je Frojd otkrio bilo tačno; i tada, međutim, svako ko je i kritičnije, i intuitivnije posmatrao završeno delo Frojdovo, znao je i osećao da u njemu nedostaje nešto čoVeku imanentno, neka dimenzija bez koje se čovek ne može zamisliti, a možda ni podneti. Prolazeći kroz Frojdovu prizmu čovek je izašao nekako ogoljen, pojednostavljen, bez spektra boja, bez tajne i, kako Stefan Cvajg reče u svojoj studiji ο Frojdu, »bez poleta«. Kroz Junga je zastrujao priliv svežeg vazduha u psihoanalizu, u nju je ponovo ušla nada i polet. Njene ispitivačke i radoznale oči bile su opet okrenute unapred sa pitanjem: kuda, ne ostajući samo u prošlosti, sa pitanjem: kada i otkuda. Odnoseći se prema samoj suštini života različito, i to Frojd sa sumnjom i nepoverenjem, Jung sa očuvanim i dalje negovanim »prapoverenjem« (Erikson), oni su morali imati drugačiji i različit razvoj kako naučne misli tako i životne filozofije. Udaljujući se u starijim godinama od empirije u kojoj je bio nenadmašan, gubeći bliske učenike i preživljavajući vrlo teško dolazak nacista u Beč, Frojd je završio život uglavnom usamljen i nesrećan, rvući se u sebi sa svojim večitim Mojsijem. U svom dugom životu (tri godine je duže živeo nego Frojd) Jung kao da je neprestano rastao i u širinu i u dubinu. Započeo je i sam od empirije, od preciznog i do danas vrlo cenjenog testa asocijacije sa kojim je već započeo da uspešno traga za potisnutim i nesvesnim konfliktima u čoveku i to tri godine pre susreta sa Frojdom. Značajan je bio i njegov višegodišnji psihijatrijski rad sa teškim psihozama i hroničnim duševnim bolesnicima na ciriškoj klinici. Neposredan dodir sa sumanutostima i halucinacijama psihotičara ne samo da ga nije uplašio i obeshrabrio, već je u njima Jung otkrivao do tada nepo-

34

znati i neupoznati smisao. U regresivnim fantazijama bolesnika Jung je prepoznavao ne samo bekstva bolesnika u sećanja iz detinjstva, već i zametke novih rešenja, punih smisla, njihovih teških unutarnjih konflikata: Posle Jungovog otkrića sadržaja njihovih psihoza, duševni bolesnici su u očima psihijatara, a onda i ostalog sveta, dobili ljudsku vrednost i ljudski smisao. Jung je pomogao da dobar deo sveta radikalno promeni svoj stav prema duševnim bolesnicima i to zauvek. Covek čoveku postao je manje stran: duševno poremećeni tzv. zdravom i zdravi duševno drukčijem. Dok je Frojd još zazirao od duševnog bolesnika smatrajući da je psihoterapija kod ovoga neizvodljiva, pa je tako svoje glavno interesovanje usmerio na neuroze, Jung je rano počeo da vodi uspešnu psihoterapiju psihoza i tako otvorio put drugim, još uvek retkim i smelim entuzijastima da se sve do danas bave ovim teškim oblikom psihoterapije. Značajno je da naglasimo da su gotovo sva otkrića do kojih je Jung u toku svoga života dolazio bila ili plod alhemijskog rada na samom sebi, ili, ako su podsticaji dolazili spol ja, na primer, od azijskih filozofa i religija, onda ih je primao kao istinita (pa i tada često mnogo kasnije objavljivao), tek pošto ih je proverio na sebi, svojim učenicima i pacijentima. Jung je nosio u sebi upravo čudesnu sposobnost metamorfoze. Iz svakog dodira sa nekim značajnim snom, nekim drevnim spisom, velikim savremenikom, ali i sa prirodom, običnim ljudima, kao i duševnim bolesnicima, on je izlazio preobražen, obogaćen i nov. Njemu zaista ništa ne samo ljudsko, već i živo nije bilo strano, od cveta i ploda nekog drveta koje je sam gajio u svojoj bašti u Kisnahtu pored Ciriha, pa do rascvetane »mandale« na nekom tibetskom starom crtežu ili u toku tumačenja sna ili slike nekog svog pacijenta. Zamerke kritičara da Jung misli i oseća infantilno i na način modernizovanog animizma slične su zamerkama neznalica Pikasu da pošto on, tobož, ne ume da slika, njegove slike su infantilne, bizarne i ekstravagantne. Slično kod svih velikih umetnika, delimično i filozofa i naučnika, Jung je pokazao da infantilno u čoveku nije uvek samo neurotično, već da je i stvaralačko i na koristan način prisutno kod svih velikih ljudi. 3*

35

»Detinjast je«, piše Jung u Psihologiji i alhemtji, »ne samo onaj koji ostaje suviše dugo dete, već i onaj koji se od detinjstva odvaja i misli da ono što on ne vidi, više i ne postoji.« Fenomeni sinhroniciteta koje je Jung otkrio još dvadesetih godina ovog veka prilikom proučavanja stare kineske knjige I Ging (Knjiga preobražaja), a svoje otkriće saopštio javnosti tek 1952. godine, otkriće je akauzalnog principa, koje pored dobro poznatog i svakako češćeg principa kauzaliteta otvara jednu novu dimenziju u ljudskom saznanju, naročito u njegovom poimanju prostora i vremena. Novija parapsihološka izučavanja, naročito ona u SSSR-u, čine verovatnom Jungovu misao »da sa vremenskom egzistencijom našeg unutarnjeg bića paralelno protiče i jedna vanvremenska, čak i jednovremeno egzistiranje oba sveta, ο čemu nas je do sada obuzimala samo po katkad slutnja«. Posle plodnog podstreka koji je Jung pružio parapsihologiji svojim izučavanjima na pacijentima i samom sebi (jer je i sam posedovao neke neobične sposobnosti koje su bile nasledne prirode), on se okrenuo neispitanom području srednjovekovne alhemije otkrivajući u njoj, za modernog čoveka, vrlo aktuelan vid zbivanja. Ne samo da je alhemija za Junga veličanstvena projekcija kolektivno nesvesnog, pa se zato može staviti u isti red sa mitologijom, folklorom, religijom i dubljom simbolikom u snovima, već Jung u alhemiji otkriva preko duha žive, Mercurius dupleks, princip ujedinjenja suprotnosti koji je Junga zainteresovao rano, i to od bioloških data pa do religiozne simbolike. Jungovo bavljenje religijom, sve intenzivnije što j e ulazio u zrelije godine, posledica je različitih činilaca, među kojima možda predstavljaju najvažnije Jungov lični sukob sa ocem sveštenikom, kao i prirodna radoznalost čoveka koji misli i. koji hiljadama godina traži odgovor na večita pitanja ο životu i smrti. Kada je Jung jasno formulisao svoje gledanje na religiju5, on je za sobom imao iz ove oblasti već bogato iskustvo, kako prak5 Izloženo je naj jezgroviti je u njegovoj knjizi Psihološke rasprave, koja je ušla u IV knjigu ovog izbora.

36

tično, tako i teorijsko. Otud njegove formulacije deluju jasno i razumljivo. Za Junga je religija univerzalni ljudski fenomen, a slika nekog višeg bića koje na nevidljiv način upravlja čitavim kosmosom i ima udela i u ljudskim delanjima na zemlji, arhetip, znači svojina kolektivno nesvesnog svakog od nas. Ovo je za Junga psihička istina koju ne treba ceniti manje od bilo .koje istorijske ili fizičke istine. »Ideju boga treba svesno priznati u čoveku jer inače, po pravilu, postaje bilo šta drugo bog, najčešće neko ili nešto što je nedovoljno i glupo i što na tek probuđenu svest tzv. prosvećenog skorojevića deluje zarazno« Ljudska duša govori ο bogovima već eonima dugo i govoriće još eonima budućeg vremena.« I pored ove jasne Jungove formulacije, njegov lični odnos prema bogu, koji je bio uvek, verovatno namerno, neodređen i nedefinisan, kao i odnos prema postojećim religijama i njihovim konfesijama, nervirao je i teologe i ateiste. I jedni i drugi nisu znali šta bi počeli sa jednom ovakvom Jungovom misli: »Ponovo moram da naglasim da nijedan moralni zakon, niti pojam boga, niti bilo koja religija nije izvana, s neba spopala ljude, već sve to ima čovek in nuce u sebi, zbog toga čovek sve to i stvara iz sebe.« Ovakve misli Jungove, međutim, ako i ne odgovaraju očekivanjima teologa ili naučnika, dosledno izražavaju osnovnu njegovu ideju. Pošto preko oca, protestantskog sveštenika, nije mogao da uspostavi prisniji odnos sa hrišćanstvom, a po raznovrsnosti svoje dinamične prirode upućen da traži istinu i na drugim stranama a ne samo u svojoj kući, Jung se okrenuo azijskim religijama posvećujući im duboku i ozbiljnu pažnju u toku nekoliko decenija. Jung se nije zadržao samo na studioznom čitanju kineskih, indijskih i tibetanskih spisa, već je i otišao u Indiju i družio se sa najpoznatijim sinolozima i indolozima njegovog vremena. Jungov predgovor za Tibetansku knjigu mrtvih pokazao je iznenađujuću sposobnost jednog evropskog čoveka da se uživi u daleki i dobrim delom nama stran duhovni svet Azije. U osnovi sve u nama teži da se manifestuje, jer je svaki čovek potencijalni stvaralac, mikrokosmos u ma-

37

krokosmosu. Stvaralaštvo Jung obeležava kao psihički faktor nagonima slične prirode, sa upozorenjem da stvaranje može da bude isto toliko destrukcija koliko i konstrukcija. Ovo destruktivno u stvaralaštvu proizilazi iz naše još uvek čvrste ukorenjenosti u neobraćeno i sirovo gorivo naše arhajske prošlosti. Malo je ko od modernih psihologa bio u stanju da tako jasno pokaže dokle je savremeni čovek dospeo u svome odvajanju od primitivnog mentaliteta i koliko mu je dug put još ostao do stvarnog poznavanja sebe i sveta. Iako je verovao u život i čoveka, Jung nikada nije imao iluzija ο čoveku i ozbiljno je upozoravao na posledice, možda i katastrofalne, slepog oslanjanja čoveka na jake ostatke primitivnog mentaliteta u njemu, koji počivaju pre svega na magijskom odnosu prema objektu, »koji se ne sastoji ni od čega drugog do od projekcija nesvesnih sadržaja u objekt«. Od bitne je važnosti za međuljudske odnose da pojedini čovek izađe iz početnog stanja identiteta subjekta i objekta i da konačno shvati i doživi da su mnogi psihički sadržaji koje je on ranije naivno pripisivao objektu, u stvari subjektivni sadržaji. Ovakvih naivnih, ali i patoloških projekcija ima još uvek bezbroj. Uvek iznova radije smo skloni da pripišemo sve moguće negativne i »zle« osobine svome bližnjem, nego da shvatimo koliko su sve te osobine deo našeg sopstvenog nesvesnog koga mrzimo, od koga se plašimo i koje ne želimo da prepoznamo. Jednom reči, nema napretka u individuaciji bez prepoznavanja svoje Senke. Suprotan odnos mišljenja i osećanja Jung poredi sa odnosom muškog i ženskog u nama i van nas. Iako i sam pripadnik patrijarhalno-protestantske kulture Evrope, Jung igra značajnu ulogu u savremenom svetu u ublažavanju razlika između muškarca i žene. On priznaje ženama puno pravo na stvaranje, a psihološki potpuno opravdano ukazuje još uvek konzervativnom i patrijarhalno raspoloženom muškarcu Evrope da je njegova druga, noćna strana, Anima u njemu značajna ne samo u uspostavljanju tolerantnijeg, mekšeg, ljudskijeg odnosa u svakodnevnom životu (izbegavajući na ovaj način nepotrebnu oštrinu, pa i grubost koja bi proizilazila iz

38

njegovog samo »muškog« elementa), već je naglasio da je ova »ženska strana«, »večno žensko« u nama, presudna u svakom većem umetničkom stvaralaštvu, kao i u celovitom religioznom doživljaju. Protivnik svake vrste dogme i apstraktnog, odnosno samo intelektualnog prihvatanja neke ideje od strane modernog čoveka, Jung je tražio od njega, to smo već vddeli iz prethodnog izlaganja, da proživi svako svoje iskustvo i da svaku svoju značajniju misao bez straha propusti kroz osećanja ili imaginaciju. Naslućujući istrošenost hiljadugodišnjih iskustava Azije na introspektivno-religijskom planu bavljenja samo svojim unutarnjim bićem, ali možda još veću istrošenost materijalističko-racionalnog uma čoveka Zapada koji se bavi samo svojim spoljašnjim bićem, Jung je ukazao na buduće vreme velikog pretakanja iskustva sa Istoka na Zapad i obratno, ističući izvesnu prednost onog mišljenja koje se, tako reći, neposredno percipira postajući povremeno na ovaj način slikovito, čovek Zapada uspeo je uz mnogo truda da odvoji svoj svesni um od iracionalnog u sebi, ali time je izgubio totalnost individualiteta. Krupan zadatak čoveka našeg doba jeste da ponovo pronađe ovu celinu. »Seksualna i teorija ispunjenja želja«, piše Jung, »isto tako i teorija težnje za moći, gledišta su vredna poštovanja koja ne udovoljavaju dubini i bogatstvu čovekove psihe.« Jedan od načina otkrivanja svoga totaliteta jeste i okretanje čoveka mitovima u sebi i oko sebe, jer nikakva nauka, koliko god je cenili, nikada neće moći da zameni mit, niti će se moći iz nauke napraviti mit. Međutim, sam^ ono što je mitsko u čoveku, dakle arhetipsko, svojina svačijeg kolektivno nesvesnog, ima trajnu vrednost. Zašto hrišćanstvo traje skoro dve hiljade godina, zašto su psihoanaliza i još mnogo više marksizam pokrenuli svet? Jer su dodirnuli nešto mitsko, dakle suštinsko i trajno u čoveku. Iako je od mnogih autora koji su se bavili Jungom često naglašavan njegov stav teleološkog determinizma, ovakvo mišljenje je samo delimično tačno. Karl Gustav Jung nije bio čovek kome je bila potrebna neka »pre-

39

stabilizirana harmonija«, niti neka božija ruka koja bi svemu davala unapred smisleno obeležje. Dobro je poznato da se Jung nikada nije izjasnio, ni u javnim istupanjima, ni u intimnim razgovorima ο nekom svom verovanju u egzistenciju Boga. I u poslednjem pismu pre smrti, upućenom prijatelju van der Postu, Jung je napisao: »Ne mogu da vam kažem šta je Bog, sve što mogu da vam kažem jeste da moje delo naučno dokazuje da model Boga (pattern of God) postoji u svakom čoveku i da ovaj model ima na svom raspolaganju veliku energiju preobražavanja.« A u pismu Miguelu Seranu, jednom drugom prijatelju i čileanskom pesniku, nepunu godinu dana pre smrti napisao je sledeće: »Da je Bog unapred znao njegov svet, on bi bio potpuno besmislena mašina, a egzistencija čovekova uzaludan ćef.« Sudbina čoveka na zemlji za Junga, kao i za mnoge druge mislioce koji se od njega u svemu razlikuju, potpuno je neizvesna i zavisi samo od čovekove slobodne volje. I konačno, u ovakvom svom nimalo determinističkom stavu, kakav su, međutim, stav imali njegovi švajcarski prethodnici u 16. veku, Cvingli i Kalvin, Jung je mnogo sličniji Piku od Mirandole koji je u 15. veku napisao ο slobodi čovekovoj zadivljujuće reči koje je Jung vrlo verovatno poznavao i sa kojima je mogao mirno da se poistoveti. One glase: »Nisam ti dao ni utvrđeno mesto, ni sopstveni lik, niti bjlo kakav poseban zadatak, ο Adame, da bi ono mesto, onaj lik, ona preimućstva koje budeš sam želeo prema svojoj želji i prema sopstvenom sudu postigao i čuvao. Ograničena priroda ostalih zakonima je, koje sam ja propisao, prinuđena. Ti, nikakvom prinudom ograničen, odredićeš svoju prema sopstvenoj volji u čije sam te ruke stavio. U središte sveta sam te postavio da bi odatle bolje video sve što je u svetu. Nisam te učinio ni nebeskim, ni zemaljskim, ni smrtnim, ni besmrtnim, da bi, skoro kao slobodan i častan tvorac, samog sebe uobličio i izvajao u obliku koji budeš sam izabrao. Moči ćeš da se izrodiš u niže oblike, kao što su životinjski; moći ćeš, prema sudu sopstvene duše, da se ponovo rodiš u višim, kao što su božanski.«

40

Ο IZDAVANJU ODABRANIH DEJLA Κ, G. JUNGA

Karl Gustav Jung je prvi put predstavljen našoj čitalačkoj javnosti knjigom Psihološki tipovi, u prevodu Miloša Đurića i sa predgovorom Vladimira Vujića 1938. godine u izdanju »Karijatida«. Iako se danas, posle skoro četrdeset godina od ovog prvog izdanja, možemo upitati da li je upravo ova Jungova knjiga u njegovom dotadašnjem već zamašnom opusu stvaranja bila najreprezentativnija za njegovo učenje, moramo priznati da je njegova tipologija ličnosti, i onda kao i danas, šesnaest godina posle njegove smrti, jedan od kamena temeljaca celokupnog Jungovog stvaranja. Otud nije slučajnost da je knjiga Psihološki tipovi doživela svoje drugo izdanje 1963. godine sa opširnim i brižljivim predgovorom Borislava Stevanovića. Pošto je interesovanje za celokupno stvaranje, kao i za ličnost Karl Gustava Junga, naročito od ovog drugog izdanja Psiholoških tipova lagano raslo, ne samo u krugovima psihologa i psihijatara u našoj zemlji, već i u krugovima stvaralaca u drugim oblastima kulture, naročito među umetnicima, ali i sociolozima, etnolozima i antropolozima, pisac ovog predgovora poduhvatio se teškog posla da u vrlo ograničenom obimu biblioteke Zodijak (izdavačke kuće Vuk Karadžić u Beogradu), načini skroman izbor iz, u međuvremenu izvanredno nabujalog stvaranja Karl Gustava Junga. Snabdevena relativno obimnim predgovorom, u prevodu Slobodana Jankovića, knjiga Lavirint u čoveku pojavila se 1969, godine i bila dosta brzo rasprodata. Ime Karl Gustava Junga i njegovo delo, već i do tada prilično poznato, postalo je još poznatije našoj kulturnoj javnosti i ono je postalo predmet sve češćih pominjanja ili citiranja u kraćim ili dužim raspravama naših poznatih naučnika i umetnika. 1973. godine, zahvaljujući zalaganju zagrebačkog filozofa Ivana Salačića, u izvanrednoj opremi zagrebačke »Mladosti« štampana je poslednja knjiga Karl Gustava Junga (uz saradnju njegovih najpoznatijih učenika) Čovek i njegovi simboli, koja je doživela zapažen prijem kod čitalaca.

41

Pomenute činjenice koje su ukazivale na očigledan i neprestani porast interesovanja, kako kod stručnjaka u psihologiji i psihijatriji tako i kod mnogobrojnih kulturnih ljudi u našoj zemlji za originalnu stvaralačku misao Karl Gustava Junga, zatim uvid u rasprostranjenost Jungove misli i njegovog učenja u gotovo svim evropskim zemljama, kao i Americi, koje su već ranijih godina bile podrobno obaveštene ο ovom učenju preko mnogobrojnih prevoda Jungovih dela na gotovo sve evropske jezike (neka dela su prevedena i na vanevropske), dali su za pravo dr Stevanu Vlajkoviću, psihijatru i predavaču na Jungovom Institutu u Cirihu da uz saradnju i razumevanje naših stručnjaka i Izdavačkog preduzeća Matice srpske u Novom Sadu, napravi jedan nov i daleko obimniji izbor Jungovih dela. Smatramo da je ovaj izbor, i pored teškoća koje su ga pratile a ο kojima dr Vlajković piše na kraju svoga Pristupa delu K. G. Junga, uz još brojnije teškoće i prepreke na koje su nailazili prevodioci izvanredno složenog teksta, Desanka i dr Pavle Milekić i Tomislav Bekić, skoro u potpunosti zadovoljio i da će ovaj višestruki trud naići na priznanje i dobar prijem kod naših jugoslovenskih čitalaca. Kao što smo to više puta u predgovoru isticali, učenje Karl Gustava Junga nije bezuslovno prihvaćeno od svih poznavalaca psihološke materije koja se u Jungovom delu raspravlja. Jungova ličnost bila je izvanredno dinamična, protivrečna i u svojoj originalnosti i nepredvidljivosti ne uvek lako prihvatljiva, niti je bilo uvek mogućno pratiti Jungovu misao bez napora i sopstvenih transformacija. Kada je jednom Jungov biograf i prijatelj E. A. Benet (Bennet) upitao Junga ο izvesnim njegovim ranijim pogledima koji ne stoje u saglasnosti sa kasnijim, Jung mu je odgovorio: »Razume se da postoji razlika. Te stare trice već su hladna supa.« Mnogi Jungovi stavovi, naročito oni koji se odnose na učenje ο arhetipovima i kolektivno nesvesnom, zatim ο religiji i alhemiji, ο društvu i ekonomsko-socijalnim zakonima koji ovim upravljaju, još uvek su danas sporni ili nisu prihvaćeni. Vizionarska priroda Junga povremeno je potpuno izlazila iz inače čvrste empirijske naučne baze na koju ga je njegovo solidno švajcarsko vaspi-

42

tanje i školovanje upućivalo. On se sa tih izleta u nepoznato vraćao sa otkrićima koja su uznemiravala i zbunjivala ljude oko njega, ostavljajući i njih i Aas u nedoumici da li se radi ο otkrićima koje će tek bliska ili dalja budućnost da potvrdi, ili ο čisto subjektivnim stavovima koji su imali značaja i vrednost samo za Jungovu ličnost. Podozrevamo i pretpostavljamo da među Jungovim hipotezama vizionarskog porekla ima i jedne i druge vrste otkrića. Ovim predgovorom želeli smo da prikažemo čitaocima što je moguće objektivnije i kritičnije Jungovo delo, ostavljajući, naravno, i samim čitaocima da donesu svoj sud ο vrednosti i originalnosti ovog dela. Smatrali smo da se stvaralaštvo Karl Gustava' Junga, plodnog stvaraoca jedne nove vrste psihologije, nazvane »analitička« ili »kompleksna«, sa otkrićima i dostignućima u njoj koja će ostati trajna baština psihologije i psihijatrije, danas ne može više da zaobiđe i da je zbog toga bilo potrebno da se u jednom trenutku stvaralačkog uspona i zrelosti naše kulture pojavi ovaj i ovakav izbor. Dr Vladeta Jerotić

43

PRISTUP DELU Κ. G, JUNGA Činjenica da je u psihologiji subjekt istovremeno i objekt istraživanja, da psiha posmatra i istražuje samu sebe, jedinstvena je i stavlja psihologiju kao nauku u izuzetan položaj. Ona se za razliku od drugih nauka neprekidno suočava sa problemom objektivnosti, uporno nastojeći da u svom domenu nađe »Arhimedovu tačku«, tj. ono objektivno uporište pomoću kojeg bi uspela da sebe izdigne iz stalno prisutne subjektivnosti» Bez te uporišne tačke ona je sapletena u vlastitoj mreži i s pravom izvrgnuta kritici i rezervisanom stavu naučne javnosti. Jedan od psihologa koji se intenzivno bavio ovim problemom je K. G. Jung. Put k rešenju koje nam on predlaže je isto toliko originalan koliko i iznenađujući: on nam ukazuje na »objektivno nesvesno«, na sferu nesvesnih psihičkih zbivanja, koja su kao i sama priroda oslobođena subjektivnosti ovog ili onog Ja i prema kojoj čovek stoji u istom odnosu kao i prema spoljašnjoj stvarnosti. Ovo »objektivno psihičko« je utoliko objektivno ukoliko je opšte ljudsko i nezavisno od pojedinačne svesti i utoliko stvarno ukoliko, kao i spoljna priroda, deluje, stvara. Ne zalazeći u ovo interesantno područje Jungovih istraživanja, sa kojima će se čitalac susresti na mnogim mestima njegovih spisa, hteli bismo ukazati na još jedno obeležje psihologije, koje je takođe izdvaja iz kruga ostalih nauka. Sve naučne grane, uključujući tu i njihova uža, specijalizovana područja, odaju istorijski orijentisanom pogledu određen kontinuitet razvitka, jedan logički sled razvojnih etapa, u kom klasične, velike naučne

45

oblasti vuku korenje iz svojih davnih istorijskih »preteča«, dok specijalne discipline izrastaju iz njih. Sve one imaju svoju istoriju. Psihologija izgleda da je nema. Formalno, ona je — na svoju sreću ili nesreću — izrasla u okrilju medicine, sadržajno međutim, kao nauka ο psihički nesvesnom, ona nema svojih preteča u istoriji, osim ako se filozofske sentencije prošlih vekova ilegitimno uključe u njenom domenu. Pri tome je psiha ono »najbliže« čoveku, ono što ga prati od njegovog postojanja. Psihologija se pojavila krajem prošloga veka tako reći iz ničega, bez prethodnika, vesnika ili preteče, iznenadno i naglo — kao nagli okret čoveka ogledalu. Interesovanje koje je izazvala može se isto označiti kao izuzetno i neobično. Ono je prešlo sva očekivanja. t)vok se mikrobiologijom ili radiologijom, koje datiraju iz istog vremena, i koje su se isto razvile u okvirima medicine, danas bave samo stručnjaci, psihologija je postala »opšte dobro« izazivajući interes šire javnosti. I ovo izdanje Jungovih dela javlja se zahvaljujući tom interesovanju i ima istovremeno ambiciozni cilj da ga bar delimično zadovolji. On izlazi u vreme naglog porasta interesovanja za sve psihološko. U zadnjih deset godina izdato je više knjiga iz oblasti psihologije negoli u prethodnih sto, a ako se ovom poređenju priključe i radovi iz naučno-stručnih časopisa, onda je prevaga prema novijem vremenu još znatno veća. Otkuda ovaj porast interesa za psihologiju? Na ovo pitanje, koje i Jung postavlja (knjiga: Duh i život; Problemi moderne psihoterapije, stav 6), pokušaćemo da odgovorimo. Tim će nam se tokom izlaganja i analize pružiti prilika da na primeru, tako reći u praksi, prikažemo Jungova shvatanja i ukratko obradimo dva osnovna pojma njegove psihologije: arhetipove i projekciju. Prilazeći gornjem pitanju moramo prvo primetiti da se porast interesa ne ograničava samo na psihologiju, već da on, u sveopštem zamahu razvitka, obuhvata i ostala naučna područja. Ovo ostaje nepromenjeno i zahteva razjašnjenje i onda ako zaključimo da se interes za psihologiju posebno ističe u tom sveopštem porastu. Stoga

46

se gornje pitanje nužno menja i prvo traži objašnjenja koja se odnose na nauku u celini, uključujući sve njene discipline. Tek posle razrade ove opšte tendencije, možemo preći na analizu specijalnog, tj. na pitanje zašto baš * psihologija izaziva natprosečno jak interes. EKSTENZIVNOST NAUKE I ARHETIP

Ko je uključen u ma koju oblast naučnog rada, složiće se sa konstatacijom da se broj naučnih publikacija u zadnjim decenijama naglo povećao i da je on i dalje u vrtoglavom porastu. Ovo ide do te mere da se čak i u uskom području neke discipline, ne bitni ali najopsežniji deo posla sastoji u skupljanju i obrađivanju teško preglednog materijala već objavljenih radova. U naučnim časopisima može se stoga naići na publikacije čiji opseg zauzima tek nešto više strana od onih koje su potrebne za citiranje već objavljenih radova na koje se dotično delo poziva. Ilustracije radi dovoljno je navesti brojke objavljene od Arntza i Glassa1, po kojima »Chemical Abstracts« referišu godišnje ο 216 000 publikacija i patenata iz oblasti hernije, a čiji godišnji prirast iznosi 17 000. Kada bi hemičar tri sata dnevno čitao samo naslove ovih referata, u godinu dana bi pročitao samo polovinu objavljenih. Čovek se dakle nalazi pred opasnošću da od silnih stabala ne sagleda šumu. Čemu taj napredak u širinu? Sta goni čoveka onoj horizontali koja je, kako kaže Jung, pre oko četirsto godina stupila na mesto (gotske) vertikale? Prirodno da se čovek u naučnom radu koncentriše na istraživanja onih veza i odnosa, čije će ispitivanje, prema njegovoj logički konstruisanoj pretpostavci, doprineti rasvetljenju centralnih problema određenog naučnog područja. Ali u tom radu on preduzima i istraživanja koja već unapred, prema svim predviđanjima, neće doneti rezultate posredno ili neposredno vezane sa centralnom problematikom. Ovo se naročito zapaža u obla1 Helmut Arntz und Η. B. Glass: Informationskrise, Fischer Verlag, Frankfurt 1969.

47

sti takozvanih bazičnih istraživanja (»Basic Research«, »Grundlageforschung«). Zbog ove ekstenzivnosti stiče se utisak kao da se kod mnogih naučnih radova radi ο nevažnim, nebitnim, u najmanju ruku od prakse udaljenim stvarima. Ona dovodi do sve većeg nagomilavanja informacija, do stalnog, neobuzdanog prirasta novih činjenica, čije nas mnoštvo pre zbunjuje negoli orijentiše. Otkuda ova ekstenzivnost u nauci, ovo bavljenje i sa na izgled nebitnim, nevažnim, marginalnim, sporednim? — Pitanje je utoliko opravdano, ukoliko od odgovora očekujemo sagledavanje činilaca, koji su odgovorni za stanje u kome seme koje sejemo preti da nas uguši u svom bujanju i rastu. Nestručnjak dobija utisak kao da se ovde radi ο nekoj vrsti Tart pour l'art-izma u nauci, gde je naučnik gonjen samo nagonom za saznanjem, a ne rukovodi se u svom radu pragmatičkim principima. U pojedinačnim slučajevima ovo zaista može biti tako, tj. ovaj ili onaj naučnik može biti motivisan samo tim hvalevrednim stremljenjem, međutim nastala situacija u nauci kao celini ne bi se mogla rastumačiti tim podsticajima. Jer, dok pojedinac želi nove uvide, jasnoću i širenje horizonta, rezultati njegovih nastojanja in toto prete suprotnim efektima. Ovaj preokret, ova preteča enantiodromija (izraz po Jungu) pruža dovoljno razloga da se pojava osvetli i sa psihološkog, ne isključujući time i vrednost kojeg drugog stanovišta. Psihologu pada u oči činjenica da je spomenuto bavljenje nevažnim, sporednim, marginalnim, iracionalan akt. Sa racionalnog stanovišta, naime, nalazimo da je jedno od glavnih svojstava inteligencije razlikovanje bitnog od nebitnog i agiranje prema toj spoznaji. Ovde je međutim obrnuto. Stoga sjnemo pretpostaviti da su u igri i iracionalni faktori, koji nagone čoveka da iracionalno postupa. Jung je ovakve faktore otkrio u produktima nesvesnog psihičkog života i nazvao ih psihičkim determinantama, dominantama ili arhetipovima. Individualna analiza mogla bi i u pojedincu otkriti ovaj iracionalni faktor, tj. dominantu koju smo, iza potrebe za bavljenjem nevažnim i sporednim, upravo naslutili u oblasti nauke. U tu svrhu ona bi morala da pro-

48

dre u dublje psihičke sfere nesvesnog, koje su oslobođene od subjektivnih implikacija ovog ili onog Ja i njegovih nesvesnih ličnih aspekata. Međutim ovo otkriće bi bila slučajnost zavisna od momentalne konstelacije nesvesnog u analizantu. Osim toga ono nam ne bi demonstriralo univerzalnost, tj. kolektivni karakter dominante. Metoda koja sa sigurnošću pruža mogućnost sagledavanja svake dominante i koja istovremeno potvrđuje njen kolektivni karakter bazira na dubinsko-psihološkoj postavci koja glasi: sve što je nesvesno, istovremeno je i projektovano u spoljašnjem realitetu. Prihvatanje ove postavke omogućuje da se sve ono što je nesvesno, uključujući i psihičke dominante, sagleda u psihičkom projekcionom polju. Kako ovo obuhvata sve oblasti kulturne i duhovne delatnosti čoveka, to i metoda mora da stavi pod analitičku lupu sve te oblasti. U konkretnom slučaju to bi značilo: kada je se u analizi pojedinca (ili kao ovde u području nauke) nazrela neka dominanta (ovde je to spomenuti iracionalni faktor), onda je potrebno uz pomoć jedne, u biti komparativne metode, tražiti istu i u drugim oblastima čovekove kulturne i duhovne delatnosti. Psiha u delima ostavlja otisak svoje strukture. Ako se ista dominanta sagleda i u drugim oblastima, time nije učinjen nijedan korak ka njenom kauzalnom objašnjenju, ali upoređivanjem njenog značaja, uloge i dejstva u različitim oblastima, dolazi se bliže spoznaji njenog smisla. Ovaj postupak Jung je nazvao metodom amplifikacije (ampli-facere = proširiti). Ona se ne mora rasprostreti na sve oblike manifestacije ljudskog duha, kako to na prvi pogled izgleda. Ne moraju se komparirati sva projekciona polja, sve oblasti. Jung se, kao što je poznato, bavi uglavnom kulturno-istorijskim oblicima, i to onim koji vremenski leže daleko — stotine i hiljade godina — od nas. Njegov interes je posebno okrenut istoriji starih kultura, istoriji religija, mitologiji, pričama, legendama, bajkama, psihologiji primitivnih i čitavom kulturnom dobru koje nam otkriva etnologija. Površnom poznavaocu Junga ovo deluje kao mističarstvo, religioznost i si. Iza tog interesa stoje drugi razlozi. On naime polazi od činjenice da su se ovi kulturno-istorijski obli4 Jung, Odabrana del a. I

49

ci manifestacije ljudskog duha — za razliku od savremenih — prenašali kroz vekove i milenija isključivo usmenim predanjem. Na taj način, stalnim ponavljanjem, sa njih je otpalo sve lično i subjektivno α ostalo je samo ono što je opšteljudsko, što je bilo od opšteg interesa, što je odražavalo opšta stremljenja, nadanja, potrebe i strahove. Usmenim predanjem oni su prošli neku vrstu destilacionog procesa, tako da je u njima ostalo samo ono što je suštinsko, što odražava ljudsku psihu u njenim osnovnim, strukturnim elementima. Zato se u njima, kao u koncentrisanim projekcionim poljima duše, najlakše sagledava njena struktura i njeni osnovni determinirajući elementi: psihičke dominante ili arhetipovi. Kao najbliži primer mogu se uzeti narodne priče i bajke. One su sve do braće Grima i Vuka Karadžića živele i održavale se isključivo usmenim predanjem. Prepričavane bezbroj puta, one su morale izgubiti svaku ličnu subjektivnu crtu, jer bi inače izgubile slušaoce. Nikada nije interesantan lični kompleks, ma kako on bio verbalizovan, već onaj sadržaj koji i nas dotiče, koji ima opšte značenje, koji i u nama odzvanja. Makar da su i postale iz fantazije ili doživljaja pojedinca i time prvobitno bile opterećene ličnim sadržajima i subjektivnom obojenošću, one su tokom prepričavanja izgubile tu crtu i poprimile samo one elemente koji su opšte ljudski. Priče i bajke bi se — uz ograničenja koja zahteva svaka paralela — mogle nazvati bestselerima stoleća. Poprimivši opšti karakter one su izražavale najintimnije i najdublje u ljudima, a ne u ovom ili onom čoveku. Otuda one, kao projekciona polja psihe, sadrže strukturne elemente psihičkog. Njihova apsurdnost i iracionalnost trebalo bi i najokorelijem racionalisti da otvori oči, kako bi uvideo da duša nije samo pamet i da duh nije samo intelekt. Sakupljanjem bajki i njihovim objavljivanjem predata je budućim pokoljenjima bogata riznica narodnog blaga, a komparativnom anatomu psihe njen fiksirani preparat. Štampanjem one su skoro neprimetno usahnule da bi se čovek mogao čuditi »apsurdnoj logici« svojih predaka. U pričama, bajkama, legendama, mitovima, kao i u svim kulturno-istorijskim oblicima duhovnog stvarala-

50

štva, koji kroz duge periode vremena nisu bili fiksirani nego usmeno prenošeni, nalazimo psihičke dominante u vidu tipičnih figura, motiva i situacija. One su prisutne i u današnjim oblicima kulturne i naučne delatnosti, ali (zbog nedostatka »destilacionog efekta« usmene predaje) ne u tako sažetoj meri. Otuda interes Junga za mitologiju, religiju, astrologiju, alhemiju, bajke, legende itd. — Ako, sledeći ga, bacimo pogled na ta područja i upitamo se koji motiv nalazimo u njima, koji bi smisleno odgovarao našoj, u području nauke naslućivanoj dominanti, onda bi to bio motiv neuglednosti heroja. Kako u religijama, tako i u pričama, bajkama, legendama i mitovima heroj je uvek onaj sa kim ntko ne računa, koji na izgled nema nikakve šanse, koji je prezren a često i ismevan, koji je u prvom momentu nezapažen, koji se drži kao nevažan, sporedan, marginalan. U pričama je to treći, najmlađi2 sin cara, koji je ne samo neugledan i nespretan, već i priglup i kukavica, nevičan borbi i predmet omalovažavanja. Kao primer može se uzeti priča u kojoj će princezu iz dalekog carstva dobiti za ženu onaj od trojice sinova, koji je pronađe prateći let odapete strele (oružje u medijumu /vaz/duha •= intelekt). I dok prva dvojica snažno odapinju strele, ali se posle dugog traženja u datim pravcima vraćaju praznih ruku, treći nije u stanju ni da čestito barata tim oružjem. Njegova strela pada, uz grohot prisutnih, tek nekoliko koraka od njega — i gle, baš tamo se nalazi otvor u zemlji (nesvesno), kroz koji se on spušta (katabasis!) u susret avanturama (iskušenja, »Quest») da bi najzad našao i princezu (Anima!) i dobro skriveno blago (Sopstvenost!). Heroj je uvek u početku nezapažen, on se jednostavno previđa. Ako se i zapazi, onda se smatra kao nešto nevažno, nebitno, pa čak i negativno. A ipak on sa tim (od trenutno važećeg stava svesti negativno ocenjenim) osobinama savladava prepreke, rešava zagonetke i pobeđuje da bi postao novi car (i sa sobom doneo nov stav svesti). Heroj dolazi uvek iz neočekivanog ugla i u svojoj prvoj, u odnosu na dominantnu svest ilegalnoj fazi, on 2 Na ovom mestu ne može se zaći u obradu pitanja zašto je on uvek treći i najmlađi.

4*

51

je izvrgnut po život opasnim situacijama (zmije napadaju Herakla u kolevci!). On je kao tanana mladica, koju bi svako mogao da zgazi kada je ne bi prevideo i koja se skoro neprimetno razrasta u ponosni hrast da bi na kraju vlastitom krunom krunisao samoga sebe. »Heroj« može nastati samo od onog što se previđa, što se drži kao nevažno, sporedno, marginalno, neupotrebljivo, što se odbacuje. »Kamen koji odbaciše zidari, onaj posta glava od ugla.« Na Istoku je to onaj koji je u toj meri nezapažen da »je manji od najmanjega, a ipak veći od najvećega«. Kao što je gore spomenuto psihička dominanta se može naći i u projekcionom polju savremene duhovne delatnosti. Tako ovaj motiv nalazimo i u svakom kriminalnom romanu i to kao crtu koja ga čini interesantnim i privlačnim: dok isleđivanje predstavlja logikom vođeni i u najverovatnijem pravcu uspeha usmereni postupak, na kraju romana nam jedan na oko nevažan, sporedan detalj otvara vrata pravom rešenju. Vrativši se polaznom pitanju možemo reći: Upravo ovo instinktivno saznanje, koje nije nikakva ad hoc izmišljena postavka intelekta već prava mudrost, govori nam da jedna naučna informacija, podatak ili otkriće, ma koliko ono bilo malo, ma koliko stručna publikacija bila samo »prilog doprinosu« ovoj ili onoj temi, ma koliko ono sada izgledalo nevažno, sporedno, marginalno, može možda već sutra da zauzme ključnu poziciju i da otvori vrata sasvim novim spoznajama i horizontima. Ovo instinktivno saznanje nije misao ili osećaj. intuicija ili percepcija, nego sve skupa, jedna vrsta tipičnog ponašanja, shvatanja i delovanja, jedan tip, a pošto se nalazi od pamtiveka u svim oblicima ljudskog stvaralaštva — arhetip. Arhetip neuglednosti heroja određuje nas i u nauci i prisiljuje da rasipnički trošimo energiju i materijalna sredstva, da se gubimo u nepreglednoj ekstenzivnosti — koja uostalom nikako neće da previdi sporedno. Sa ovim je dat odgovor na prvo napred postavljena pitanje, jer se interes publike kao i stručnjaka kreće pod istom određenošću. Ujedno postaje razumljivo zašto j e Jung našao više odjeka u širim oblastima kulturne delat-

52

nosti negoli u biološki orijentisanoj medicinskoj psihologiji. On ne govori samo ο duši koja se kao vonj širi iznad gnojiva i koja u svakom novom detetu uvek iznova počinje da pati kod prvog uskraćivanja dojke, već i ο duši koja je oduvek patila i sama nalazila rešenja, koja i patnju i rešenje nosi u sebi, a čiji tragovi stoje utisnuti u spomenicima našeg kulturnog stvaralaštva. Kulturni radnik stoji bliže Jungovoj psihologiji, jer se on bavi u suštini istom problematikom, mada su jezik i aspekt posmatran ja nužno drugi. Ilustrirajući ovo citiraćemo deo članka Kritička svijest Predraga Matvejevića*: U mnogim prilikama obično se »ne uviđa« da stvarni poticaji obnove na razini historijskog procesa ne dolaze iz ustaljenih i potvrđenih tokova, nego više iz onih, nazovimo ih ipak tako, »marginalnih« područja u kojima se začinju inovativne, u prvi mah prividno »neupotrebljive« tendencije: i marksizam prije sto godina ili lenjinizam na početku ovog stoljeća bili su najprije »marginalni« u odnosu na dominantna stanja stvari. Spriječiti u ime potpune »monolitnosti* ili »homogenosti« (društvene, državne, ideološke, nacionalne) da se za duži period takve »marginalnosti« ne mogu — u društvu općenito i u kulturi posebno — kretati prema središnjici i (kritički) stimulirati postojeće relacije na promjenu, znači omogućiti prevlast duhovnog konformizma i društvene stagnacije.

Isti je slučaj i u psihoterapiji. Gornji citat može se skoro u celosti »prevesti« u polje Jungove psihologije: U mnogim prilikama obično se stvara otpor i ne uviđa da stvarni poticaji obnove ličnosti na razini individualnog procesa razvitka (individuacije) ne dolaze iz ustaljenih i potvrđenih tokova, nego više iz onih, nazovimo ih tako, marginalnih područja u kojima se dejstvom arhetipa (neuglednosti heroja) začinju inovativne u prvi mah prividno neupotrebljive tendencije. Sprečiti u terapijskom postupku u ime »monolitnosti« i »homogenosti« dominirajućeg stava svesti da se, u konfrontaciji * Predrag Matvejević: Kritička svest, Članak u NIN-u, br. 1283. od 10. avg. 1975, gde se napominje da isti članak uskoro izlazi iz štampe u okviru knjige pod naslovom: Prema

novom kulturnom stvaralaštvu.

53

sa nesvesnim sadržajima, za duži period takve marginalnosti ne mogu asimilisati i time omogućiti kretanje prema središnjici ličnosti stimulirajući postojeće odnose psihičkih snaga na promenu, znači omogućiti prevlast jednostranog stava svesti pa tim i neuroze. U psihoterapiji se arhetip neuglednosti heroja javlja u snovima, vizijama, fantazijama, halucinacijama, crtežima i si. u onim konstelacijama nesvesnog, koje su nečim »bremenite«. U psihologiji svakidašnjice to može biti neka nejasna misao, ideja, iskra, jedan sramežljivi, jedva primetan osećaj ili opažaj. Katkada on raste u nama kao intuitivno naslućivanje, polako ali postojano sve do izvesnosti. To može biti naša najveća patnja i naš najhrabriji poduhvat. Ali on se najčešće ne vidi ili neće da se vidi. Naša svest je toliko mlada i slaba — ona je najnovija tekovina evolucije — da se rado zabarikadira iza trenutnih postignuća ne dozvoljavajući slobodan pristup nesvesnim impulsima. Ako to ne plati neurozom, onda se pod dejstvom spoljnih, društvenih faktora »održava na vodi« kao prividno zdrava, ali učaurena, ukočena, sterilna. Bez spomenutih impulsa se i najpreciznija savršenost svesne funkcije vrti u začaranom krugu. Zato će, opšte rečeno, intuitivac naći »heroja« u sitničavoj preciznosti koju prezire, a najoštroumniji mislilac naći će izvor kreativnosti u svojoj gluposti — ako je se ne boji.

O ARHETIPOVIMA

Jung je arhetipove uočio prvo kod psihotičkih pacijenata za vreme svog rada u psihijatrijskoj klinici Burghelzli u Girihu. On je zapazio da se mnogi motivi u halucinacijama bolesnika — a posle i u snovima zdravih — poklapaju sa onima iz mitologije. Naravno da je kod toga izgledalo najverovatnije da se radi ο snenoj obradi, ili ο halucinatornoj obradi sadržaja iz sećanja, (i u gornjem primeru navedenog citata može se smatrati da je motiv »marginalnog«, neuglednog heroja, samo varijacija odgojem tj. tradicijom utisnute slike, da se u pozadini razrađene misli krije motiv iz nekad pročitane bajke ο neu-

54

glednom carevom sinu koji pobeđuje). Ali Jung je nailazio i na motive kod ljudi, gde je praktički bdio isključeno da bi se oni mogli sećati na nešto što nisu nikada čuli. Tako se npr. jedan neuki pacijent ne može sećati egipatskog mitologema, ο kojemu ga njegova lokalna kulturna sredina (negde u švajcarskim brdima) nikada nije poučila. Teoretski međutim ne može se sa sigurnošću isključiti kriptomnezija, pojava kod koje se ne sećamo nečega što smo ipak nekada čuli ili videli, i zbog toga držimo da je dat sadržaj sasvim nov. Jedan od slučajeva koji isključuju kriptomneziju, gde ni teoretski nije moguće da se radi ο uticaju odgoja i ličnog iskustva, bio je onaj gde je Jungov pacijent halucinirao takozvani »motiv sunčanog penisa«: iz sunca klateći se visio je penis iz koga je duvao vetar naizmenično na jednu i na drugu stranu i to u istom ritmu, kako je pacijent stereotipno okretao glavu levo i desno. Isti motiv Jung je četiri godine kasnije našao u tek tada otkrivenom i publikovanom starogrčkom papirusu u kome je opisan jedan mitraistički ritual.4 Motivi dakle mogu da i autohtono izrastaju u mana bez uticaja ličnog iskustva. Oni (tj. njima podležuća dispozicija za stvaranje sličnih i istih motiva: arhetipovi) su apriorni faktori našeg psihičkog funkcionisanja u istom smislu kao i instinkti. Ovi zadnji se ne moraju prenositi poučavanjem niti sticati iskustvom. Ptica će graditi gnezdo i kada je od rođenja izolovana od drugih. Arhetipovi su determinante kao i instinkti, ali sagledane u psihičkoj dimenziji. Sto ih Jung ne naziva instinktima leži u konzekventnosti strogog empiričara, koji iskustvom nije ovlašten da pojavu u psihičkoj sferi identifikuje sa onom iz biološke. On samo konstatuje da se arhetipovi ponašaju u oblasti psihičkog kao instinkti u biološkom. Verovatno su oni vezani uz naslednom osnovom određeno funkcionisanje mozga i nervnog sistema uopšte. Kao što je funkcija oka nasledno određena pre svakog individualnog iskustva na širinu »optičkog spektra« u nizu elektromagnetskih talasa raznih frekvencija, a akt 4 C. G. Jung: Simboli preobražaja, Rascher Verlag, Cirih, 1952. str. 169. Prvo izdanje iz godine 1911.

55

viđenja određen ne samo objektom već i tom naslednom osnovom, tako je i npr. doživljaj »majka« i njegov smisao određen ne samo konkretnim objektom majke, već i arhetipom majke. I kao što bi oko, da ima svoju svest, registrovanje talasnih dužina od 4000 do 7500 Angstrema označilo kao akt najveće smislenosti i bilo svesno toga tek iskustvom tame, a kad bi mu u procesu iskustva bile pružene frekvencije samo od 6000 do 7500 A doživelo to kao izvor smetnji i »kompleksa«, tako i čovek označava doživljaj »majka« kao duboko smisaoni, biva tog svestan tek zapažanjem »nermajke« (negativne majke, »maćehe«, »veštice«), a »kompleks majke« doživljava tek kroz individualna neadekvatna iskustva sa konkretnom majkom. Ovde je izvršen pokušaj skiciran ja jednog aspekta arhetipa, i to onog koji je za psihologa još od najmanje relevantnosti. koii međutim, tako nam izgleda, biološki orijentisanima uključujući tu i samog autora kao lekara, pruža najlakši pristup ovoj oblasti. Ne ulazeći u druge aspekte ne možemo napustiti temu a da ne naglasimo da pojam arhetipa uključuje u sebi i afektivnu komponentu najveće snage i brizantnosti. Sa tom napomenom unapred se isključuje mogućnost da se u njima sagledavaju neke vrste »čistih« kategorija mišljenja, što bi značilo napuštanje domena empirijske psihologije. Dok je pojam »kompleks« — uveden u moderrfU psihologiju takođe od Junga — danas već opšte prihvaćen i toliko popularan da se psihoterapeutu često stavljaju zahtevi da ga poput hirurga iz pacijenta jednostavno odstrani, pojam arhetipa ostao je u pozadini, u istoj meri u kojoj arhetipovi zaista stoje u pozadini svakog kompleksa. Razlog zašto su oni teško prihvatljivi leži u njihovoj apriornosti i determinantnosti. Ovo na prvi pogled daje utisak da je čovek za sva vremena determinisan i fiksiran njemu nesvesnim snagama, kao što je životinja determinisana instinktima. Utisak je tim snažniji što se u svim delima Junga uglavnom govori ο snagama nesvesnog psihičkog života, zbog čega se lako previđa, ne toliko opširno obrađena ali isto toliko naglašena, uloga svesti kao dinamičnog i razvojnog faktora. Jer ma koliko arhetipovi bili večite determinante koje nas određuju,

56

svest već samim njihovim sagledavanjem unosi pramenu u ovom odnosu. Ona igra istu ulogu i u kontaktu sa spoljašnjom stvarnošću, zbog čega se ovaj spoljni odnos može uzeti kao paralela koja odražava i unutrašnji. Covek je i u spoljašnjem svetu »određen« činjenicama, pojavama i prirodnim zakonima. Uočavanjem i otkrivanjem tih zakona on i ovladava njima. Izgleda nam da on to čini na tri načina, da u tom ovladavanju ispoljava tri tipa ponašanja: Ako dh sagleda kao negativne (u njihovom negativnom aspektu), a nije u mogućnosti da ih izmeni, on se čuva i izbegava njihova destruktivna dejstva. U medicini on otkriva uzročnike zaraznih bolesti i ukoliko ih ne može savladati, on se ograničava na preventivu. Pred spoljašnjim faktorima koji se momentalno prikazuju kao nesavladivo zlo, on se ponaša kao prepredeni Odisej pred sirenama preduzimajući sve mere da bi im izbegao. U drugom slučaju, ako pojave i prirodne zakone uočava u njihovom pozitivnom aspektu, on ih »otima« prirodi i koristi ih za svoje dobro. Koristeći prvi zakon termodinamike on stvara parnu mašinu, koristeći zakon ο prelamanju svetlosti on pronalazi mikroskop itd. Ovde se čovek ponaša kao Prometej, otimajući ono što pripada »bogovima«. Potpuno ovladavanje prirode postiže se tek primenom jednog zakona protiv drugog, korišćenjem jedne pojave protiv druge — a u svoju korist. Primenom fizičkog zakona akcije i reakcije (reaktivni motor) savlađuje se zakon gravitacije; primenom jedne vrste organizama (penicilin) protiv drugih (uzročnika bolesti) nadvladavaju se ovi zadnji itd. Tek ovim načinom on postaje pravi gospodar prirode, on je heroj, spasilac, oslobodilac, kao Perzej koji koristeći štit Atine i ubija Meduzu. Postoje još mnoge prirodne pojave gde se još nalazimo u »stadiju Odiseja«. Od vulkanske aktivnosti možemo se za sada samo skloniti. Korišćenjem vulkanske topline mi bismo izvršili malo prometejsko delo, ali tek uz potrebnu tehnologiju koja bi isključila sva negativna dejstva (»Meduze« koja sve oko sebe okamenjuje) mi bismo potpuno ovladali pojavom i mogli bismo sami bušiti »vulkane« koristeći neiscrpni izvor energije.

57

Ali kakav je naš odnos prema unutrašnjim, psihičkim snagama, faktorima i determinantama? Jung postavlja zahtev da se oni prvo uoče, jer njihovo svesno sagledavanje dovodi do izmena unutrašnje konstelacije i do pozitivnog razvoja ličnosti. Ako je još kome dato da kao Perzej savlada »negativni aspekt ženskog principa«, koji sve živo fiksira u nepromenljive oblike, oslobodiće u sebi Pegaza: upravo onu »krilatu« dinamičnu snagu smisaonog elana, koja svakom neurotičaru nedostaje. Ovo uočavanje, svesno sagledavanje i »hvatanje ukoštac« tj. doživljavanje unutrašnjih sadržaja ne može se ograničiti samo na jednu dominantu izraženu u motivu kralja Edipa. Kao što biologija poznaje ne samo jedan već mnoge instinkte, tako i u psihičkom deluju mnoge dominante. Nediferenciranoj svesti naših davnih predaka ovo je izgledalo kao da je duša razapeta u prostoru dejstvovanja tih tajanstvenih sila, zbog čega je ona ovu razapetost sagledavala napolju u isto tako tajanstvenom prostoru neba i nebeskih tela. Iz ovog stava proizišla astrologija može se danas definisati kao u nebo projektovana psihologija naših predaka. Sa ovom postavkom približujemo se pojmu projekcije, čija će nas obrada dovesti do odgovora na napred postavljeno pitanje zašto je interes za psihologiju naročito velik.

ο PROJEKCIJI

Projekcija je pojam dubinske psihologije koji označava nesvesni akt izbacivanja (pro-iacere = iz-baciti) nekog psihičkog sadržaja u spoljni svet. U širem smislu u kom se i upotrebljava, ona označava i sam sadržaj nesvesnog koji se, pošto je izbačen, nalazi i uočava u spoljašnjem realitetu, izvan vlastite ličnosti. Povlačenje projekcija, vraćanje sadržaja njenom vlasniku je jedno od glavnih nastojanja analitičkog rada (pogotovo u fazi prenosa). Tek uočavanjem i povlačenjem projekcija iskrsavaju problemi koji angažuju i zadiru u čitavu ličnost. Zbog toga bi se sav prethodni rad i svaka psihote-

58

rapija koja dolazi samo do te tačke mogla nazvati psihoterapijom dečijeg vrtića. U ovu vrstu psihološkog stava bi spadalo i takozvano uočavanje i priznavanje vlastitih mana. Projektovan je uvek nesvesni sadržaj ili tačnije rečeno, nesvesni aspekt određenog sadržaja. Obično je on negativan i sagledava se na drugoj osobi, što ne znači da ga ova bar u nekoj meri ne poseduje. Najčešće su to naši bližnji: bračni drug, prijatelj, sused. Pri tome — a to je siguran znak projekcije — stvar je, mada na drugome, preko svake mere iritirajuća. Postavljaju se zahtevi, preduzimaju se sve mere da se drugi izmeni i popravi. Ukoliko je ovaj stav začinjen i dozom milosrđa, onda subjekt može lako zapasti u stanje koje bi se moglo označiti kao furor educationis. Po svaku cenu nešto se mora poduzeti — kod drugoga. Projektovani mogu biti svi nesvesni sadržaji, bili oni relativno jednostavni ili složene tvorevine intrapsihičkih konflikata, kao što su to kompleksi. Projektovani kompleks zadržava svoju složenost i u spoljašnjem realitetu i tera vlasnika da svoje nesvesne konflikte rešava na širem planu intrapersonalnih odnosa. Ova borba sa vetrenjačama izgleda utoliko opravdana, ukoliko to i drugi čini u obrnutom pravcu. Gola, skoro bezlična atmosfera ordinacije psihoterapeuta pokušava da ovu složenost svede na jedan jedini odnos, tj. odnos prema analitičaru, kako bi se iskristalizovalo njeno jezgro i kroz doživljaj otkrila njena pripadnost. Psihologija koja u nesvesnom sagledava zbir zaboravljenih i potisnutih sadržaja, koji su kad-tad bili u svesti, mora nužno i projekciju shvatiti kao uočavanje u spoljašnjem realitetu samo tih sadržaja. Jung međutim ukazuje i na postojanje nesvesnih faktora, koji nisu stečeni individualnim iskustvom, već su nasleđeni i koji uz spoljni svet objekata sačinjavaju preduslove iskustva. Za ovo zadnje potrebna su, koliko to svest može sagledati, uvek dva činioca: objekt i subjekt. Naglašavanjem da subjekt nije isto što i subjektivnost i da on sadržava opšteljudske crte ne smanjuje se ni u kom pogledu vrednost spoljašnje stvarnosti. Nesvesno, po Jungu, nije samo suma sadržaja koji su uglavnom potisnuti (i stoga uglavnom negativni), već i onih koji nikada nisu bili svesni 59

(koji su i pozitivni) i koji su kolektivni. U ovom konceptu projekcija dobiva sasvim drugu dimenziju: projektovano može biti ne samo zlo već i dobro, ne samo potisnuto, već i ono što nikada nije bilo svesno, ne samo lično već i opšteljudsko, što pripada narodima, kulturama. Projektovana može biti i sama kreativnost, sve zavisno od stupnja svesti. Kao što je rečeno, projektovan je uvek nesvesni sadržaj pojedinca. Međutim, ako je isti sadržaj i kod drugog u istoj meri nesvestan, on je u tom dvojnom odnosu nezapažen. Moglo bi se reći da postoji uzajamna »šlepa pega«. Iz ovog razloga Jung je još u počecima psihoanalize prvi postavio zahtev, koji je danas opšte prihvaćen, da se svaki psihoanalitičar podvrgne vlastitoj analizi, kako bi se u radu bar donekle oslobodio ovog učinka. Ako je sadržaj nesvestan čitavoj grupi ljudi, onda u tom pogledu unutar grupe »vlada ničim neometana priroda«. Projekcija može da usledi samo na drugu grupu, na »susedni kraj«, na susedne narode ili druge kulture. Uzmimo kao primer jedan nadasve komplikovan sadržaj, kojeg ćemo jednostavnosti radi, mada na štetu preciznosti prikaza, označiti kao »lenjost«, Ako je ovaj sadržaj nesvestan u grupi (u jednom svom aspektu koji je potisnut), on se sagledava kao projekcija u drugoj sredini. Zato je vrednom Svajcarcu lenj — Italijan (kako su najnovije ankete statistički dokazale), a njima zajedno u određenoj meri lenji su oni sa Bliskog istoka. I radini Švajcarac će, pošto nema prilike da u užem krugu projektuje, ostati potpuno nesvestan svoje lenjosti u tom smislu da ova neće iskrsnuti kao problem unutar grupe. Stvar je prividno rešena a lenjost prognana za sva vremena i samo će pogled izvan grupe potvrđivati da ona »prava« lenjost još postoji — u drugoj. Kako se nesvesno ne da za dugo vreme potisnuti, ono će kad-tad iskrsnuti, ali sad, pošto »potlačeno«, kao negativna snaga i svojom destruktivnošću prožeti upravo svoj suprotni svesni pol, tj. radinost: vredni će do te mere raditi, dok se ne slome u vlastitoj radinosti. Zastoj koji nastaje izgledaće mu problematičan i nerazumljiv, jer će uzroke tražiti na krivom mestu — najverovatnije u »nedovoljnom kvalitetu rada«. Pri tome on previđa da ga samo-

60

regulativna celina zbog jednostranosti svesnog stava, prisiljava da doživi lenjost i da je lenjost isto toliko potrebna čoveku kao i radinost. Kako bi ovo sagledao, trebalo bi da on čita bajke — gde je utisnuta njegova nesvesna psiha — i u kojima bi našao da, za čudo, vredni brat ima odjednom sve manje i manje dok ne padne na prosijački štap, a lenjom ipak sve rodi i uspeva. (Kod nas se ovaj motiv susreće u priči Usud). Pošto bajke odbacuje kao besmislice, radini Evropejac se mora susresti sa vlastitom kolektivnom senkom, kako bi sagledao nesvesni aspekt svoje »lenjosti«. On se mora suočiti sa kulturama Afrike i Azije, gde lenjost predstavlja svestan, od društva prihvaćen, legitiman »akt«. Tamo će moći da sagleda kako lenjost ima izvanredno pozitivnih, nadasve smisaonih strana i da se upravo za radinog kreativnost skriva u lenjosti. Suprotni je put i obrnuta projekcija senke domoroca iz Afrike ili budiste iz Azije, koji u radinosti vidi ilegalno zadiranje u harmoniju prirode i izvor sveg zla« Evropejac je za njega utoliko zao, ukoliko je uvek nečim zaposlen, stalno se negde »gura«, uvek nešto radi, meuja, izmenjuje i izopačava prirodu — na vlastitu štetu. Jer sav taj spoljašnji svet nije drugo do »Maja«, Čisti privid, na kome nije vredno lomiti koplja. Njegova kreativnost se krije u radinosti koju prezire. Projektovanje na ljude izgleda da je vezano samo uz današnji stupanj svesti. U počecima svog razvoja svest nije ni na ostalim objektima, pa i onim iz mrtve prirode, razlikovala objekt od sadržaja svoje psihe. Kamen ili drvo, šuma i životinje, kiša ili grom, nisu predstavljali samo stvari i zbivanja u »objektivnoj slici sveta« kao sto je naša, već su bili prožeti projektovanim sadržajima psihičkog, — »pro-duhovljeni«. Na dugom putu razvoja svesti čovek je materijalnu stvarnost postepeno odelio od svojih subjektivnih faktora kako bi je sagledao u njenoj goloj objektivnosti. Difuzna, nefokusirana svest primitivca, međutim, nije u stanju izvršiti diferencijaciju u ovom odnosu. Otuda on prilazi stvarima sa drugim pretpostavkama. Njegovo mišljenje je isto tako logičko kao i naše, samo su premise zaključaka različite.

61

Ako drvo predstavlja ne samo svrsishodan objekt od koga se pravi građevinski materijal, gorivo, celuloza itd., čiji plodovi služe ishrani i koji poseduje određena biohemijska i fizikalna svojstva, već i biće koje donosi život, prožeto snagom jačom od čoveka, iz koga na tajanstveni način zrači i dejstvuje »Mana«, — ako je ono »drvo života«, tada su zaključci primitivnog, koji iz ovih premisa slede, besprekorno logični a ponašanje adekvatno. Ne zalazeći u pitanje zašto je baš određeno stablo »drvo života«, a ne bilo koje, ne dodirujući mnoga druga pitanja koja bi nas odvela u psihologiju primitivnih, ostaćemo pri Jungovoj postavci da projektovanje psihičkog u ranim fazama razvitka svesti daje utisak kao da je duša razasuta po stvarima spoljašnjeg sveta. Psiha se nalazi i sagledava u objektima spoljašnjeg realiteta, počev od planeta i zvezda do zrna prosa, i od blistavog ali »sterilnog« zrna bisera do prljavog ali »stvaralačkog« blata i đubreta. (Aristotel je još držao da se pacovi mogu rađati iz đubreta). Isto tako ne može se na ovom mestu ući u analizu činjenice da projekcija obuhvata kako konkretne tako i apstraktne sadržaje svesti. Bitno u oVoj koncepciji je mogućnost da se razvoj svesti sagleda u jednom posebnom aspektu, naime kao vekovni proces »vraćanja«, skidanja projekcija, kao stalno nastojanje čoveka da prirodu očisti od primesa u njoj projektovanog psihičkog i da je vidi u njenoj čistoj objektivnosti. Astrologija se tada prikazuje kao u nebo projektovana slika duše, čije skidanje ima za posledicu nastanak astronomije. Najtamnija tačka u mračnom srednjem veku, ta nelogična, iracionalna mistična, apsurdna alhemija, nedostojna duha jednog Rogera Bacona, ta infantilna fantazmagorija mračnih kreatura, koja nam izmamljuje nadmoćni osmeh prezrenja ili nas goni da je u nedoumici proglasimo kao nevažnu, mada je vladala više od jednog milenij uma, — otkriva se tada kao u materiju projektovano bavljenje sa psihičkim faktorima, kao traženje i nalaženje psihičkih procesa u retortama. Pa čak i ime »sluškinja teologije«, koje deli sa filozofijom srednjega veka, ispostavlja se psihološki kao utoliko ispravno ukoliko i danas svaka kućna pomoćnica predstavlja u izvesnom smislu nesvesnu psihologiju do-

62

maćice. Jung se intenzivno bavio istraživanjem alhemije5 nalazeći upravo u njenim hemijskim i fizikalnim apsurdnostima psihološke istine. Ako se isključi specijalni odnos alhemije prema tada vladajućem stavu svesti (crkva), mogla bi se postaviti pojednostavljena formula prema kojoj bi alhemija minus hernija bila jednaka psihologiji nesvesnog. Skidanje projekcija, oslobađanje objektivno datog od nesvesnih psihičkih primesa predstavlja sekularan proces koji ujedno reflektuje i istoriju razvoja svesti. On postiže svoju kulminaciju u doba racionalizma i prosvetiteljstva sa zahtevom da se iz stvarnosti istera sve natprirodno, mistično, nestvarno i nepostojeće. Ono što je ostalo i posle ovog zahteva uklonjeno je i temeljito pročišćeno naglim razvojem prirodnih nauka i egzaktnošću eksperimenta. Kao posle vekovnog magnovenja priroda se najzad pojavila u svojoj goloj stvarnosti, objektivisana, »obezduhovijena«, očišćena od sveg subjektivnog. Najzad smo sagledali objektivnu sliku sveta. Nebo ne skriva više bogove, svece i anđele, konstelacije i tajanstvene sile koje utiču na sudbinu pojedinca, već stoji gluvo i nemo kao slika rasutih atoma u prostoru. Po šumama ne lutaju pano vi i vukodlaci, a vile, veštice i druga bića nestali su bez traga. U kamen projektujemo retkoe i to tek za trenutak, ako nam pod uticajem snažnog afekta padne (za sekund) nivo svesti, kada se spotaknemo na njega i opsujemo ga. Na vrhovima brda ne vladaju više bogovi i polubogovi, već određena tačno registrovana temperatura, vlaga i barometarski pritisak, a u podzemlju ne leže Titani i ne teče reka Stiks, već leže geološki slojevi i teče petrolej.7 5 Dve knjige »Psihologija i alhemija« i tri knjige »Misterium coniuctionis«. 6 Osim časnog izuzetka: Kabe u Meki. 7 Stoga se »homo faber« Maksa Friša s pravom može da čudi: »Već sam se često pitao šta ljudi zapravo misle kada govore ο doživljaju? Ja sam tehničar, naviknut da stvari vidim onakve kakve jesu. Ja vidim sve ο čemu oni govore, sasvim jasno; nisam zaboga slep. Ja vidim mesec iznad pustinje Tamaulipas — jasnije nego ikad pre, može bifi, ali ja vidim jednu odredivu i izračunijivu masu koja kruži oko naše planete, stvar gravitacije, interesantno, ali zašto bi to bio doživljaj? Ja vidim nazupčani hrbat stena, crn pod sjajem

63

Prema jednom službenom popisu iz Vavilona oko 800. god. pre naše ere zabeleženo je da je broj bogova i viših bića iznosio 65 000, a Petronius8 se još tužio da neki gradovi Rimskog carstva imaju više bogova nego stanovnika. Šta je sa svim tim psihičkim sadržajima, koji su postepeno u jednom dugom istorijskom procesu proterani iz svesti? Jung zaključuje da je nesvesno moralo biti otkriveno i to upravo u vremenu kada je u tako velikoj meri izvršena objektivizacija prirode. Svi ti projektovani sa-

držaji vratili su se čoveku kao njegovo vlasništvo, da bi ih u sebi počeo otkrivati kao psihičke faktore, tendencije, porive, nagone, impulse, komplekse, arhetipove itd. Dubinska psihologija se morala roditi. Neurotičar danas ne može da govori ο tome da mu je veštica sela na grudi i ne da mu da diše, već saznaje od lekara da boluje od »efort sindroma« i psihosomatskih smetnji. Pacijentkinja ako je »U obrazu bl'jeda i potmula«·, ne može se danas tužiti da je noću »na meke dušeke« posećuje zmaj, već će kroz analizu saznati sa kim to ona u nesvesnom mesečine, može biti da on izgleda kao nazupčan hrbat neke praživotinje, ali ja znam: to su stenovite mase verovatno vulkanskog porekla, to bi trebalo ispitati i ustanoviti. Od čega da se bojim? Praživotinja više nema. Zašto da ih uobražavam? žao mi je, ali ja ne vidim ni okamenjene andjele, niti demone, ja vidim što vidim: erozione oblike kakvi se obično susreću i uz to moju dugačku senku na pesku, ali nikakve aveti. Zbog čega da budemo kao babe? Ja ne vidim niti neki potop, već pesak osvetljen mesečinom i od vetra talasasto uobličen poput vode, što me ne iznenađuje; ja to ne nazivam fantastično već shvatljivo. Ja ne znam kako izgledaju proklete duše; možda kao crne agave u noćnoj pustinji. Ali ono što vidim su agave, biljke koje cvetaju samo jedanput da bi onda uvenule. — Zašto da budemo histerični? Brdo je brdo i onda ako možda pod određenim osvetljenjem izgleda kao nešto drugo, ali to je Sierra Madre Oriental i mi se nalazimo ne u nekom carstvu mrtvih, već u pustinji Tamaulipas, u Meksiku, otprilike 60 milja udaljeni od najbližeg puta, što je istina neugodno, ali zašto bi to bio doživljaj?« Max Frisch: Homo faber, Ex Libris, Bern 1967. 8 Petronius: Doživljaji Enklopa, prev. Wilhelm Heinse, Berlin 1925. 9 Iz narodne pesme: Carica Milica i zmaj od Jastrepca.

64

provodi vreme na mekim dušecima, tj. koji je kompleks unutrašnjih sadržaja muči. Sa ovog stanovišta projekcija se ispostavlja kao naknadno uočavanje stanja, koje se men ja procesom sukcesivnih akata introjekcije. Čovek vraća sebi sve ono što je posudio prirodi. Ispunjen je zahtev Ničea10: Ja zahtevam da se čoveku vrati sva lepota i dostojanstvo, koje smo posudili stvarnim i izmišljenim stvarima, kao njegovo vlasništvo i njegov produkt: kao njegova najlepša apologija. Čovek kao pesnik, kao mislilac, kao bog, kao moć: o, kakve li kraljevske darežljivosti sa kojom je on darovao stvari da bi sebe osiromašio i osetio se bednim.

a i reči: Do sada se uvek postavljalo pitanje: šta je bog? — A sada je nemačka filozofija dala ovakav odgovor: čovek je bog.

Još i više. Čoveku je vraćeno i svo zlo, »koje je posudio stvarnim i izmišljenim stvarima« i koje je sagledavao izvan sebe. Sa bogom je vraćen i đavo, sa vilom i veštica, sa Prometejom i Epimetej, sa Atinom i Hekata, sa Olimpom i Had. Čovek je postao svoj vlastiti dobrot v o r ac i svoj jedini neprijatelj. Osim zemljotresa, bolesti i nerodnih godina on nema više ničega čega bi se bojao — do čoveka. On nema više ničega čemu bi se klanjao — do čoveka. On nema više ništa što bi mrzio — do čoveka. Projekciono polje, koje je pre obuhvatalo čitavu prirodu, suzilo se sada u pretećoj meri — samo na ljude. Zbog togi koegzistencija među ljudima dobiva u ovom svetlu svoje puno, visoko etičko značenje, a princip nezadiranja u ljudska prava drugih svoju nesagledivu vrednost. U psihologiji pojedinca ovo sužen je projekcionog polja isključivo na ljude znači pojačanje napetosti u intrapersonalnim odnosima i porast podložnosti uticajima iz tog polja, tj. društva. Osim toga mnogi odnosi, sve do onih najintimnijih kao što je brak, lako postaju, psiho10

1964.

Friedrich Nietzsche: Sveukupna dela, Kroner Verlag,

5 Jung, Odabrana dela, I

65

loški posmatrano, čisto imaginarne veze u kojima se na drugog projektu je vlastita psihologija i ne vidi ono što ovom uopšte omogućuje psihološku egzistenciju: njegova jedinstvenost. * *

*

Ovih pet knjiga predstavljaju izbor iz daleko opsežnijeg materijala Jungovih sveukupnih dela. Njegova sabrana dela (u nemačkom izdanju Walter Verlag, Olten) obuhvata ju 18 knjiga; a skoro još toliko iznosili bi spisi objavljeni u drugim izdanjima a delom još i neobjavljeni, koji kao stenografske beleške njegovih predavanja služe internoj upotrebi K. G. Jung Instituta u Cirihu. Kod ovako neobičnog opsega jednog životnog dela, razumljivo je da izvršni izbor ne može zadovoljiti sve kriterije i sva stanovišta. Tako će na primer poznavaocu Jungovih spisa pasti u oči da nije prevedeno njegovo prvo veće delo, Simboli preobražaja, koje ga je definitivno odvojilo od Frojdove škole. Psihijatru može da nedostaje njegova rasprava ο demenciji prekoks ili studije ο asocijacionom eksperimentu. Isto tako u izbor nije ušlo ni njegovo najvažnije delo, Psihologija i alhemija (dve knjige) kao i najveće i poslednje, Misterium coniuctionis (tri knjige). Pri izboru smo se rukovodili nastajanjem da čitaocu pružimo ne samo spise koji najsažetije prikazuju njegove osnovne postavke, već i one čiji bi izbor najbolje prikazao bogatstvo, ekstenzitet i raznovrsnost njegovog stvaralaštva. Nastojanje da obuhvatimo što više od te raznolikosti dovelo je neminovno do poteškoća u sistematizaciji, tako da su često sasvim različite teme morale naći mesta u istoj knjizi. Kao odšteta za ovaj nedostatak čitaocu je omogućen uvid u skoro sve faze jednog životnog dela u kom se ogleda nemirni duh ovog velikog mislioca. u Cirihu» marta 1976.

Dr Stevan Vlajkovtć

DINAMIKA NESVESNOG

I

0 ENERGETICI DUŠE

1. OPSTE Ο ENERGETSKOM NAČINU POSMATRANJA U PSIHOLOGIJI A. UVOD

Pojam libido koji sam predložio 1 naišao je na mnoge nesporazume pa čak i na striktno odbacivanje. Stoga ne bi bilo suvišno ako bi se još jednom razložile osnove ovog pojma. Opšte je poznata činjenica da se fizička zbivanja mogu posmatrati sa dva gledišta, naime sa mehanicističkog i energetskog gledišta. 2 Mehanicističko gledište je čisto kauzalno i zbivanje shvata kao posledicu uzroka, naime na taj način što nepromenljive supstancije svoje međusobne odnose menjaju prema ustaljenim zakonima. Nasuprot tome energetsko gledište je u suštini finalno 3 i zbivanje shvata iz posledice određenog uzroka i to na način da se u osnovi promene pojava nalazi energija, koju ove promene konstantno sadrže i konačno entropično dovode do stanja opšte ravno1 Up.: Wandlungen und Symbole der Libido, p. 120 ff. (Novo izdanje: Symbole der Wandlung, p. 218 ff.) /Ges. Werke V/. 2 Up.: Wundt, Grundziige der physiologischen Psychologie, HI, p. 692 ff. U odnosu na dinamističko gledište up. Hartmann, Die Weltanschauung der modernen Physik, p. 202 ff. •H Izbegavam izraz »teleološki« zbog nesporazuma koji se vezuju za popularni naziv teleologije, naime shvatanje da teleologija sadrži pojam anticipirane svrhe.

71

teže. Energetski tok ima određeni pravac (cilj), pri čemu ovaj nepromenljivo (ireverzibilno) sledi potencijski pad. Energija nije predočena supstancija koja se kreće u prostoru, već pojam apstrahovan iz odnosa kretanja. Njene osnove, dakle, nisu sama supstancija, već njeni odnosi, dok su osnovi mehanicističkog pojma supstancija koja se kreće u prostoru. Za shvatanje fizičkog zbivanja oba gledišta su neophodna i stoga uživaju opšte priznanje, pri čemu se, zbog uporednog postojanja mehanicističkog i energetskog načina posmatranja, postepeno oformilo treće gledište, koje je isto tako mehanicističko kao i energetsko, iako, posmatrano čisto logički, prerastanje uzroka u posledicu, progresivno uzročno dejstvo, ne može istovremeno biti i regresivni izbor sredstva koje bi služilo svrsi.4 Nemoguće nam je zamisliti da je jedan te isti spoj činjenica istovremeno finalan i kauzalan, pošto jedna determinacija isključuje drugu. To su zapravo dva različita načina posmatranja, od kojih je jedan preokret drugog, pošto je princip finalnosti logički preokret principa kauzalnosti. Finalnost nije samo logički moguća, već je i neophodni princip objašnjenja, pošto nijedno objašnjenje prirodnih pojava ne može biti samo mehanicističko. Da, kada bi našoj predstavi bile date samo pokretljive supstancije, onda bi postojalo samo kauzalno tumačenje. Ali našoj predstavi su dati isto tako i kinetički odnosi, koji nas 4 »Finalni uzroci i mehanički uzroci se isključuju, jer jednoznačna funkcija ne može istovremeno biti i višeznačna.« (Wundt, 1. c. III, p. 728). Izgleda mi nedopustivo govoriti ο »svrhovnim uzrocima«, pri čemu je ovo hibridni pojam, koji proističe iz mešavine kauzalnog i finalnog načina posmatranja. Kod Vunta je kauzalni niz dvočlan i jednoznačan, naime uzrok Μ i dejstvo E, ali je svrhovni niz tročlan i višeznačan, naime uobličavanje namere A, sredstvo M, ispunjenje cilja E. Ovu konstrukciju isto tako smatram veštačkom tvorevinom, pri čemu je pojam uobličavanja namere kauzalno zamišljena dopuna stvarnog finalnog niza Μ—Ε, koji je isto tako dvočlan i jednoznačan. Finalnost ne poznaje nikakav od početka postavljeni uzrok, pošto finalni način posmatranja nije kauzalni, isto tako nema uzročni pojam, kao što ni kauzalni način posmatranja nema svrhovni, odnosno pojam ispunjenja cilja.

72

prisiljavaju na energetski način posmatranja.5 Kada ne bi bilo tako, onda se nikada ne bi pojavila potreba za stvaranjem pojma energije. Prevaga jednog ili drugog načina posmatranja manje zavisi od objektivnog ponašanja stvari, koliko upravo od psihološkog stava istraživača i mislilaca. Uživljavanje vodi u mehanicistički, apstrakcija u energetski način posmatranja. Oba pravca su sklona da počine mislenu grešku i da svoje principe ostvare pomoću takozvanih objektivnih iskustvenih predmeta i da prihvate da je subjektivno gledište identično sa ponašanjem stvari, dakle da se, na primer, kauzalnost, onakva kakvu je nalazimo u nama, sreće i objektivno u ponašanju stvari. Ova zabluda je sasvim uobičajena, i stoga dovodi do neprestanih konflikata sa suprotnim principom, pošto, kao što je već rečeno, nije moguće zamisliti da determinacija može istovremeno biti kauzalna i finalna. Međutim, ova nepodnošljiva protivurečnost nastaje samo kroz nedozvoljenu i besmislenu projekciju samog načina posmatranja u objekt. Načini posmatranja samo su onda bez protivurečnosti kada se drže psiholoških sfera a samo se hipotetično projektuju u objektivno ponašanje stvari. Princip kauzalnosti podnosi bez protivurečnosti svoj logički preobražaj, ali činjenice ne, zbog toga se f i nalnost i kauzalnost moraju isključiti u objektu. Prema uobičajenom načinu analiziranja najčešće se pravi kompromis, koji je uostalom sa teoretskog stanovišta nedozvoljen, na taj način što se jedan deo posmatra kauzalno a drugi finalno, 0 pri čemu se javljaju sva5 Raspra između energetizma i mehanicizma je paralelni slučaj starog problema univerzalnosti. Sigurno da je smisaonom gledištu data samo pojedinost i utoliko je univerzalnost samo nomen, reč. Ali istovremeno su date sličnosti» odnosno povezanosti stvari, i utoliko je univerzalnost realnost (Abelardov — Abaelard — relativni realizam). 6 Finalnost i kauzalnost su dve mogućnosti poimanja, koje su antinomske. One su progresivne i regresivne »interpretante« (Vunt) i kao takve kontradiktorne. Naravno, ova rečenica je samo onda tačna kada se pretpostavi da je pojam energije apstrakcija koja izražava povezanost. »Energija je spoj« (v. Hartmann, Weltanschauung, p. 196). Ali ova rečeni-

73

kakvi teorijski mešoviti produkti koji međutim, to su ne može poreći, pružaju relativno verni odraz stvarnosti.7 Stalno moramo imati pred očima da su, uprkos izvanrednom slaganju činjenica sa našim gledištem, principi tumačenja samo način posmatranja, to jest da su to fenomeni psihološkog stava i apriorističkih uslova mišljenja uopšte.

B. MOGUĆNOSTI PSIHOLOŠKOG KVANTITATIVNOG ODREĐIVANJA

Iz dosadašnjeg izlaganja je bez daljnjega jasno da svako zbivanje zahteva kako mehanicističko-kauzalni tako i energetsko-finalni način posmatranja. Da li će ovaj ili onaj način posmatranja imati prednost odlučuje samo oportunost, mogućnost uspeha. Kada se, npr. postavi pitanje kvalitativne strane zbivanja, tada će kraći kraj izvući energetski način posmatranja, pošto ono nema posla sa supstancijama već samo sa njihovim kvantitativnim kinetskim odnosima. Već j e mnogo raspravljano ο tome da li se psihičko zbivanje isto tako može podvrgnuti energetskom načinu posmatranja ili ne. A priori ne postoji nikakav razlog zbog koga ovo ne bi bilo moguće, p o što nema nikakve osnove da se psihičko zbivanje izdvoji od objektivnih predmeta iskustva, pošto i samo psihičko može biti predmet iskustva. Kako pokazuje Vuntov primer, 8 može se sasvim osnovano posumnjati u to da li se energetsko gledište uopšte može primeniti u odnosu na psihičke fenomene, i ako je to m o ca nije tačna, kada je pretpostavljen hipostazirani pojam energije (kao npr. kod Ostwald, Die Philosophie der Werte). 7 »Razlika između teleološkog i kauzalnog posmatranja nije stvarna, koja razdvaja sadržaje iskustva u dva disparatna područja, već su obadva načina posmatranja formalno različita i to tako što svakoj svrhovnoj povezanosti pripada po jedan kauzalni spoj kao njena dopuna, ali, obrnuto, i svakom kauzalnom spoju može se za svaki slučaj dati teleološka forma« (Wundt 1. c. III, p. 737). * Up. fusnotu 4.

74

guće, onda se postavlja pitanje da li bi se psiha smela posmatrati kao relativno zatvoren sistem. Sto se tiče prve tačke, moram se sasvim priključiti fon Grotu (von Grot), jednom od prvih koji je zahtevao pojam psihičke energije tvrdeći: »Pojam psihičke energije u nauci je isto toliko opravdan kao i pojam fizičke energije; psihička energija ima isto takva kvantitativna merila i različite oblike kao i fizička.«® Sto se tiče druge tačke, razlikujem se od dosadašnjih stručnjaka koji su istraživali ovaj problem utoliko što se skoro uopšte ne bavim pitanjem svrstavanja psihičkih energetskih procesa u fizički sistem. To ne činim stoga što u odnosu na taj problem najviše što raspolažemo su maglovita naslućivanja bez i j e d nog stvarnog oslonca. Iako sam siguran da je psihička energija na neki način najtešnje skopčana sa fizičkim procesom, ipak su nam neophodna sasvim drugačija iskustva i znanja da bismo sa određenom kompetencom govorili ο ovoj povezanosti. Sto se tiče filozofske strane ovog pitanja, potpuno se slažem sa gledištima koja je na ovom području razvio fon Buse (von Busse).10 Moram da dam za pravo i Kilpeu (Kiilpe) kada u vezi sa ovim problemom tvrdi sledeće: »Potpuno je svejedno da li se određeni kvantum duhovne energije uključuje u tok materijalnih procesa ili ne — time se ne narušava zakon ο održanju energije u svom dosadašnjem shvatanju.« 11 Psihofizička relacija je po mome mišljenju problem za sebe koji će možda jednom biti rešen. Ali zbog njega psihologija ne sme biti zaustavljena pred ovom teškoćom, već može psihu da posmatra kao relativno zatvoreni sistem. Pri tom se svakako mora raskrstiti sa meni neodrživim »psihofizičkim« gledištem, pošto je njegov epifenomenološki način posmatranja zaostavština starog, naučnog materijalizma. Kao što smatraju Las vic (Lasswitz), fon Grot (von * V. Grot, Die Begriffe der Seele und der psychischen Energie in der Psychologie, p. 290. 10 Busse, Geist und Korper, Seele und Leib. 11 Kulpe, Einleitung in die Philosophie, p. 150.

75

Grot) i drugi, fenomeni svesti ne bi imali međusobne povezanosti pošto su ovi samo (!) »pojave, izrazi, znaci izvesnih dubljih funkcionalnih odnosa.« Međusobna povezanost psihičkih činjenica, koje možemo zapaziti u svako doba, protivreče epifenomenološkom shvatanju, koje sadrži u sebi fatalnu sličnost sa materijalističkim tvrđenjem da j e psiha sekret mozga, kao što je žuč sekret jetre. Psihologija, koja psihičko posmatra kao epifenomen, učinila bi bolje ako bi sebe nazvala fiziologijom mozga i ako bi se zadovoljila kraj nje oskudnim rezultatima, koje joj donosi jedna ovakva psihofiziologija. Psihičko zaslužuje da se izdvoji kao fenomen za sebe, pošto uopšte nema razloga po kojima bi se ono moglo posmatrati kao čist epifenomen, iako j e psihičko vezano za funkciju mozga isto onoliko malo kao što se život može shvatiti kao epifenomen hernije ugljenih hidrata. Neposredno iskustvo ο psihičkim kvantitativnim odnosima, s jedne, i duboka tama jednog još sasvim neshvatljivog psihofizičkog spoja, s druge strane, opravdavaju makar i provizorno posmatranje psihe kao relativno zatvoren, energetski sistem. Na ovaj način stavljam sebe u direktnu suprotnost u odnosu na fon Grotovu psihološku energetiku. Po mome m i šljenju on se kreće po sasvim nesigurnom tlu, zbog čega i njegovi dalji navodi sadrže malo ubedljivosti. Ipak, želeo bih da čitaocu sažeto izložim fon Grotove formulacije, kao shvatanja jednog od pionira na ovom teškom području: 1. Psihičke energije su isto takvi kvantiteti i v e ličine kao fizičke. 2. One se mogu međusobno preobraćati jedna u drugu kao različiti oblici psihičkog rada i psihičke potencijalnosti. 3. One se isto tako mogu preobratiti u fizičke energije i obrnuto (posredstvom fizioloških procesa). 12 Skoro je nepotrebno napomenuti da se navodu pod br. 3 mora dodati ozbiljan i značajan znak pitanja. U krajnjoj liniji samo je oportunost ta koja o d 12

76

V. Grot, 1. c., p. 323.

lučuje ο tome, ne da li je energetski način posmatranja po sebi moguć, već da li u praksi obećava uspeh.1* Mogućnošću egzaktnog kvantitativnog određivanja fizikalne energije dokazana je mogućnost uspeha energetskog načina posmatranja za fizička zbivanja. Ali bilo bi takođe moguće da se fizičko zbivanje p o smatra energetski, kada ne bi postojalo nikakvo egzaktno kvantitativno određivanje, već samo mogućnost procene kvantiteta.14 Kada bi, međutim, bila sasvim nemoguća i sama procena, onda bi se svakako morao odbaciti energetski način posmatranja, pošto je energetsko gledište potpuno suvišno, ako ne postoji bar mogućnost procene kvantiteta. a. Subjektivni sistem vrednosti Mogućnost primene energetskog gledišta u psihologiji isključivo počiva na pitanju da li su moguće kvantitativne procene psihičke energije. Na ovo pitanje bezuslovno treba odgovoriti potvrdno, pošto naša psiha poseduje čak izvanredno fino izrađeni sistem procene, naime sistem psiholoških vrednosti. Vrednosti su energetske kvantitativne procene. Pri tom treba napomenuti da mi ne raspolažemo samo sa objektivnim sistemom vrednosti, već i sa objektivnim mernim sistemom, naime sa kolektivnim moralnim i estetskim vrednostima. Svakako da ovaj merni sistem nije direktno upotrebljiv u naše svrhe, pošto on predstavlja opšte određenu skalu vrednosti koja samo indirektno uzima u obzir subjektivne odn. individualne psihološke uslove. Ono što u prvoj liniji dolazi u obzir za naše svrhe jeste subjektivni sistem vrednosti, subjektivne p r o 13 Fon Grot ide čak tako daleko tvrdeći, da onus probandi pripada onima koji osporavaju primenljivost zakona ο održanju energije na psihologiju, ali ne onima koji ovaj primaju.« (1. c. p. 324). 14 Ovo je stvarno bio slučaj sa Dekartom koji je prvi postavio princip održanja kvantiteta kretanja a da nije raspolagao fizikalnim mernim metodama, koje su otkrivene tek u novije doba.

77

cene pojedinačne individue. Stvarno smo u stanju da do izvesnog stepena procenjujemo subjektivne vrednosti našeg psihološkog sadržaja, iako nam je katkad izvanredno teško da ove odmerimo ispravno, zapravo ispravno u poređenju sa opšte utvrđenim vrednostima. Ovo upoređivanje je, kao što je rečeno, suvišno za naše svrhe. Naše subjektivne procene možemo m e đusobno uporediti i odrediti njihovu relativnu jačinu. Mera je svakako relativna u odnosu na vrednosti drugih sadržaja i stoga uopšte nije apsolutna i objektivna, ali dovoljna za naše svrhe utoliko što se kao nejednaki intenzitet vrednosti sa sigurnošću može prepoznati u okvirima istih kvaliteta i što iste vrednosti pod istim uslovima dokažljivo drže ravnotežu. Teškoća počinje tek tamo gde se radi ο upoređivanju intenziteta vrednosti različitih kvaliteta, na primer prilikom upoređivanja vrednosti mere naučne zamisli i nekog osećajnog utiska. Ovde bi subjektivna procena bila nesigurna i stoga nepouzdana. Isto tako subjektivna procena se ograničava samo na svesne sadržaje; stoga j e ova nepodobna u pogledu vrednosti nesvesnih uticaja, gde se radi ο procenama koje prevazilaze granice svesti. Kod poznatog kompenzatornog odnosa svesti i nesvesnog 15 od velikog značaja je pronaći mogućnost određivanja vrednosti za nesvesna zbivanja. A k o h o ćemo da sprovedemo energetski način posmatranja psihičkih zbivanja, onda smo prinuđeni da imamo na umu preko svake mere važnu činjenicu, da svesne vrednosti mogu naizgled iščeznuti a da se ne pokažu ponovo u odgovarajućoj svesnoj radnji. U ovom slučaju njihovu pojavu moramo teorijski očekivati u nesvesnom. Ali pošto nam nesvesno nije direktno pri15 Jednostranost svesti se kompenzuje pomoću eventualne suprotne pozicije u nesvesnom. To su u prvom redu psihopatološke činjenice koje jasno pokazuju kompenzatorni stav nesvesnog. Znatan dokazni materijal na ovu temu sreće se u Frojdovim kao i Adlerovim spisima, isto tako i u mojoj Psihologie der Dementia praecox (Ges. Werke III)^Teorijski u Instinkt und Unbewusstes (odeljak VI iste knjige). Ο psihičkoj kompenzaciji u njenoj opštoj povezanosti up. Maeder, Regulation psychique et guerison.

78

stupačno, kako kod nas samih tako ni kod drugih, onda procena može biti samo indirektna, to jest neophodne su nam pomoćne metode da bismo preduzeli bilo kakvu procenu. Kod subjektivne procene bez daljnjega pomažu osećaj i saznanje, pošto se radi ο funkciji koja se razvijala još od nezapamćenih vremena i koja se izdiferencirala do najfinijih granica. Još se dete vrlo rano uči diferenciranju vlastite skale vrednosti, pri čemu odmerava koga više voli, oca ili majku, ko dolazi na drugo i na treće mesto, koga najviše mrzi itd. Ova svesna pnocena ne izneverava samo u odnosu na manifestacije nesvesnog, već se čak izvrće u očigledne pogrešne procene, koje se označavaju kao »potiskivanja« ili »pomeranje afekta«. Dakle, subjektivna procena je potpuno isključena pri ocenjivanju intenziteta vrednosti nesvesnih sadržaja. Usled toga potrebne su nam objektivne tačke oslonca koje omogućuju indirektnu, ali, objektivnu ocenu.

b. Objektivna ocena kvantiteta Prilikom istraživanja asocijacijskih fenomena 1 * dokazao sam da postoji izvesna grupacija psihičkih elemenata oko osećajno naglašenih sadržaja, koji se obeležavaju kao kompleksi. Osećajno naglašeni sadržaj, kompleks, sastoji se od jednog jezgrovnog elementa i bezbroj sekundarnih, konstelativnih asocijacija. Jezgrovni elemenat sastoji se od dve komponente; prvo od uslova koji je dat preko iskustva, dakle doživljaja koji je kauzalno skopčan sa okolinom, sredinom; drugo, iz uslova koji je imanentan individualnom karakteru i koji je predodređene prirode. Jezgrovni elemenat se odlikuje takozvanim osećajnim tonom, afektivnim naglaskom. Ovaj naglasak je, izraženo energetski, vrednosni kvantitet. Subjektivno se može relativno proceniti kvantitet, ukoliko je jezgrovni elemenat svestan. Ali ako je jezgrovni eleu

Up. Diagnostische Assoziationsstudien

(Ges. Werke II).

79

menat, kao što je često slučaj, nesvestan17 ili bar nesvestan u svom psihološkom značenju, tada zakazuje subjektivna ocena. Ovde se uključuje indirektna metoda ocenjivanja. Ona se u principu zasniva na sledećoj činjenici: jezgrovni elemenat automatski stvara kompleks u onolikoj meri koliko je afektivno naglašen, to jest u zavisnosti od energetske vrednosti, kao 17 Da kompleks ili njegovo suštinsko jezgro može biti nesvestan, nije činjenica koja je razumljiva sama po sebi. Kompleks uopšte ne bi bio kompleks, kada ne bi sadržao izvestan, čak znatan afektivni intenzitet. Ova energetska vrednost trebalo bi da ga — kako bi se zapravo moralo očekivati — automatski izdigne u svest, tj. atraktivna snaga, sadržana u kompleksu, morala bi zapravo da privuče svesnu pažnju. (Polja sile se međusobno privlače!) Kako ovo, kao što nas uči iskustvo, često nije slučaj, to je stoga potrebno posebno objašnjenje. Najbliže i najjednostavnije objašnjenje pruža Frojdova teorija potiskivanja. Ova teorija pretpostavlja suprotnu poziciju koja bi bila prisutna u svesti, tj. svesni stav je tako reći neprijateljski naspram kompleksa i ne dozvoljava mu svesno razvijanje. Ova teorija stvarno objašnjava veliki broj slučajeva. Ali, na osnovu mog iskustva ima slučajeva koji se ne mogu objasniti ovom teorijom. Teorija potiskivanja ima na umu zapravo samo one slučajeve u kojima je neki sadržaj sam po sebi pristupačan svesnoj obradi, ili potisnut iz pune svesti i na taj način postao nesvestan, ili se a limine onemogućuje da postane svestan. Međutim, ta teorija ne uzima u obzir i one druge slučajeve gde se od materijala, koji sam po sebi nije pristupačan svesnoj obradi, u nesvesnim područjima oblikuje sadržaj velikog energetskog intenziteta, koji uopšte ne može ili samo uz ogromne teškoće može da postane svestan. U jednom ovakvom slučaju svesni stav prema nesvesnom sadržaju ne samo da nije neprijateljski već je dobronaklon u odnosu na njega — radi se ο kreativnim novim tvorevinama čiji prvobitni prapočetak, kao što je poznato, isu više često potiče iz nesvesnog. Kao što majka čežnjivo očekuje dete a ipak ga samo u mukama i bolu donosi na svetlost sveta, tako isto može nov, kreativni sadržaj dugo vremena da uporno ostaje u nesvesnom a da nije bio »potisnut«. Ovaj doduše ima visoku energetsku vrednost a ipak ne postaje svestan. Nije isuviše teško objasniti ovaj slučaj: kako je sadržaj nov i upravo stoga stran svesti, uopšte ne postoje nikakve asocijacije niti spone u odnosu na sadržaje svesti. Svi ovi,spojevi moraju s mukom da se uspostave i uhodaju. Bez njih ne može doći ni do kakve svesnosti. Stoga se za nesvesnost kompleksa moraju uglavnom uzeti u obzir dva razloga: 1. potiskivanje sadržaja koji je svesnoj obradi pristupačan i 2. stranost sadržaja koji je svesnoj obradi još nepristupačan.

80

što sam iscrpno prikazao u drugom i trećem poglavlju moje knjige Psihologija demencije prekoks. Jezgrovni elemenat ima, shodno njegovoj energetskoj vrednosti, konstelišuću snagu. Iz njega proističe specifična konstelacija psihičkih sadržaja. Odatle nastaje kompleks koji je dakle energetskom vrednošću dinamski uslovljena konstelacija psihičkih sadržaja. Proistekla konstelacija, međutim, nije samo čista iradijacija uzbuđenja, već od kvaliteta jezgrovnog elementa uslovljen izbor uzbuđenih psihičkih sadržaja, koji se naravno ne može objasniti energetski, pošto j e energetsko objašnjenje kvantitativno a ne kvalitativno. Za kvalitativno objašnjenje neophodno nam je kauzalno gledište. 18 Dakle rečenica na kojoj se zasniva objektivna ocena psiholoških vrednosti intenziteta glasi: Konstelišuća snaga jezgrovnog elementa odgovara njegovom vrednosnom intenzitetu odnosno njegovoj energiji. Kakvim sredstvima raspolažemo da procenimo energetsku vrednost konstelišuće snage, koja dovodi do toga da se kompleks obogati asocijacijama? Mi možemo da procenimo ovaj energetski iznos: 1. Prema relativnom broju asocijacija prouzrokovanim pomoću jezgrovnog elementa. Utvrđivanje se sprovodi pomoću direktnog posmatranja, s jedne, i pomoću analitičke selekcije, s druge strane, to jest što češće srećemo konstelacije koje su uslovljene j e d nim te istim kompleksom, utoliko mora biti veća njina psiHološka vrednost. 2. Prema relativnoj učestalosti i intenzitetu takozvanih remetnih znakova ili obeležja kompleksa. Pod ovim ne treba shvatiti samo one znake koji nastaju u asocijativnom eksperimentu koji nisu ništa drugo do dejstvo kompleksa, čiji je oblik uslovljen posebnom situacijom tokom ispitivanja, već se ovde radi ο onim fenomenima koji su svojstveni slobodnim psi18 ili hipostatski pojam energije kao što ga postavlja Ostvald (Ostwald). Supstancijalni pojam neophodan za kauzalno-mehanicistički način objašnjenja ne bi smeo da se zaobiđe na ovaj način pošto je »energija« u osnovi ipak uvek samo kvantitativni pojam.

6 Jung, Odabrana dela, I

oi

hološkim procesima izvan uslova ispitivanja. Veliki deo ovih pojava opisao je Frojd, među koje spadaju govorne omaške i omaške pri pisanju, zaboravljanje, nesporazumi i druge simptomatične radnje. Ovde se ubrajaju još i automatizmi, »oduzimanje misli«, »sapetost«, »govorenje u stranu« 19 itd. Intenzitet ovih fenomena može se delom odrediti direktno merenjem vremena, kao što sam pokazao u asocijativnom eksperimentu. Isto je moguće i kod slobodnog psihološkog procesa, izvan eksperimenta gde lako sa satom u ruci možemo odrediti vrednost intenziteta pomoću merenja vremena koje je potrebno pacijentu da govori ο određenim stvarima. Moglo bi se zameriti da pacijenti vrlo često glavninu svog vremena utroše govoreći ο sporednim stvarima, zaobišavši na taj način glavnu stvar. Ali to pokazuje koliko su njima znatno važnije takozvane sporedne stvari. Posmatrač mora da se čuva od toga da, pomoću arbitrarnog suda, stvarne interese pacijenta oglašava sporednim u smislu neke subjektivne, teorijske postavke, već se u određivanju vrednosti mora držati objektivnih kriterij uma. Kada, na primer, neka pacijentkinja troši sate i sate na žalbe vezane za njenu služavku, umesto da se usredsredi na glavni konflikt koji je lekar sasvim ispravno uočio, onda to znači da kompleks služavke poseduje energetske vrednosti aktuelno veće nego možda još nesvesni konflikt, koji će tek u daljem terapijskom toku iskrsnuti kao jezgrovni elemenat, ili da inhibicije, koje potiču od visoko cenjene svesne pozicije, pomoću nadkompenzacije, jezgrovni elemenat još uvek zadržavaju u nesvesnom. 3. Prema intenzitetu afektivnih propratnih pojava. Za ove fenomene postoje objektivne mogućnosti utvrđivanja, koje doduše ne omogućavaju merenje veličine afekta ali omogućuju njegovu procenu. U ovu svrhu eksperimentalna psihologija nam pruža čitav niz metoda. Nezavisno od merenja vremena, koje određuje više inhibicija asocijativnog procesa nego Up. Vber

die Psychologie

101 ff. (Ges. Werke III).

82

der Dementia

praecox,

ρ,

aktuelne afekte, imamo na raspolaganju sledeće pokazatelje: a) krivulja pulsa;20 b) krivulja disanja;21 c) psihogalvanski fenomen.-Lako uočljive promene ovih krivulja dozvoljavaju izvođenje zaključaka u odnosu na intenzitet uzroka smetnji. Takođe je moguće, kao što je u dovoljnoj meri pokazalo iskustvo, da se kod ispitanika namerno provociraju afektivni fenomeni, pomoću psiholoških draži za koje se zna da su kod ispitivane individue posebno afektivno obojene u odnosu na ispitivača.23 Nezavisno od ovih eksperimentalnih metoda raspolažemo i subjektivnim visoko izdiferenciranim sistemom za raspoznavanje i procenu aktuelnih afektivnih pojava kod drugih — naime, za ovo postoji direktni instinkt prepoznavanja, koji u velikoj meri imaju i životinje, ne samo u odnosu na svoj sopstveni rod, već i naspram ljudi i drugih životinja. Mi zapažamo već i najtiša kolebanja emocionalne prirode kod drugih i imamo vrlo fino osećanje za kvalitet i kvantitet afekata naših bližnjih.

20 Up. Berger, Vber die korperlichen Ausserungen psy~ chischer Zustiinde. A. Lehmann, Die korperlichen Ausserungen psychischer Zustiinde. -1 Peterson und Jung, Psycho-physical Investigations with the Galvanometer and Pneumograph in Normal and Insane Individuals (Ges. Werke II). Nunberg, Vber korperliche Begleiterscheinungen assoziativer Vorgdnge. Ricksher and Jung, Further Investigations on the Galvanic Phenomenon (Ges. Werke II). -2 Veraguth, Das psychogalvanische Reflexphanomen* Binswanger, Vber das Verhalten des psychogalvanischet· Phiinomens beim Assoziationsexperiment. 23 U vezi sa ovim upućujem na moje Diagnostische Assoziationsstudien, kao i Collected Papers on Analytical Psychology.

«·

83

2. PRIMENA ENERGETSKOG GLEDIŠTA A. PSIHOLOSKI POJAM ENERGIJE

Izraz »psihička energija« koristi se već od davnina. Nalazimo ga, na primer, još kod Silera (Schiller).24 Energetsko gledište koriste i fon Grot 25 i Lips.26 Lips razlikuje psihičku energiju od fizikalne energije, Stern27 isto tako ostavlja otvoreno pitanje ove povezanosti. Lipsu imamo da zahvalimo na razdvajanju pojma psihičke energije i psihičke snage. Za Lipsa psihička snaga je mogućnost da u duševnom životu nastanu određena zbivanja i da dospeju do određenog stupnja delatnosti. Nasuprot tome psihička energija je »u samim zbivanjima sadržana mogućnost da se u njima aktuelizuje ta snaga«. 28 Na drugom mestu Lips govori ο »psihičkim kvantitetima«. Razlikovanje snage i energije je pojmovno neophodno, pošto je energija zapravo pojam koji po sebi objektivno nije prisutan u pojavi, već je uvek samo dat u specifičnoj iskustvenoj podlozi, drugim rečima u iskustvu je 24 Siler tako reći misli energetski. On operiše sa predstavama kao »premeštanje intenziteta« i dr. (Vber die asthetische Erziehung des Menschen). 25 Up. Grot, 1. c. 2β Lipps, Leitfaden der Psychologies pp. 62 und 66 ff. 27 Stern, Vber Psychologie der individuellen Differenzen, p. 119 ff. 28 Leitfaden, p. 62.

84

energija uvek specifična kao kretanje i snaga, ako je aktuelna, kao situacija ili uslov, ako je potencijalna. Psihička energija se pojavljuje, ako je aktuelna, u specifičnim dinamičkim psihičkim fenomenima kao nagon, želje, htenja, afekat, pažnja, učinak, što su zapravo psihičke snage. A k o je potencijalna, energija se pojavljuje u specifičnim postignućima, mogućnostima, spremnostima, stavovima itd. što su uslovi. Razlikovanje posebnih energija, kao energije prijatnosti, osećanje energije, energije kontrasta itd., kako pretpostavlja Lips, izgleda mi pojmovno neprihvatljivo, jer su specifikacije energije zapravo snage i uslovi. Energija je kvantitativni pojam, koji sažima snage i uslove. Samo uslovi se mogu odrediti i kvalitativno, pošto su to pojmovi koji izražavaju kvalitete, koji se dovode do dejstva pomoću energije. Kvantitativni pojam nikada ne sme biti istovremeno i kvalitativni, inače nikada neće omogućiti prikazivanje odnosa snaga, što je zapravo njegovo pravo opredeljenje. Kako, na žalost, ne možemo naučno dokazati da postoji ekvivalentni odnosi između fizičke i psihičke energije, 2 · ne preostaje nam ništa drugo nego da ili odbacimo energetski način posmatranja ili da potražimo posebnu psihičku energiju, što bi sasvim bilo moguće kao hipotetička operacija. Psihologija sme sebi da dozvoli, sa istim pravom kao i fizika, ovo izuzetno pravo stvaranja vlastitih pojmova, kao što je već Lips primetio, ukoliko se energetski način p o smatranja uopšte isplati i ne predstavlja samo supsumciju u okviru nekog maglovitog, opšteg pojma, kako s pravom ističe Vunt. Ali mi stojimo na stanovištu da se isplati energetski način posmatranja psihičkih fenomena, pri čemu upravo kvantitativni o d nosi, čije je postojanje u psihi nemoguće poricati, sa39 Meder (Maeder) čak smatra da »stvaralačka delatnost« u organizmu a posebno u psihi »prevazilazi utrošak energije«. On zastupa mišljenje da se za psihu pored principa održanja i entropije mora uvesti i treći princip, princip integracije (Heilung und Entwicklung im Seelenleben, pp. 50 und 69 f.).

85

drže mogućnosti raspoznavanja, koje se ne mogu sagledati samo kvalitativnim posmatranjem. Kada bi se psiha sastojala, kako to žele psiholozi-svesti, samo od svesnih zbivanja (iako se dozvoljavaju i nešto »tamniji« prelivi), onda bismo se mogli zadovoljiti sa postavkom »psihičke energije«. Ali kako smo ubeđeni da i nesvesna zbivanja spadaju u psihologiju a ne samo u fiziologiju mozga (kao čisto supstratski procesi), prinuđeni smo da naš pojam energije postavimo na nešto šire osnove. Potpuno se slažemo sa Vuntom da postoje tamno-svesna zbivanja. Mi isto tako prihvatamo skalu osvetljenosti svesnih sadržaja; ali tamo gde počinje crnilo, tamo za nas psiha ne prestaje, već se nastavlja u nesvesno. Takođe fiziologiji mozga ostavljamo njen deo, pri čemu pretpostavljamo da nesvesne funkcije konačno prelaze u supstratske procese, kojima se ne može pripisati slava psihičkog kvaliteta, pošto bi se na taj način otišlo na put filozofske hipoteze »produhovljavanja« svega postojećeg. Razgraničavanje pojma psihičke energije pruža nam iz vesne teškoće, zbog toga što nam nedostaje ona mogućnost da psihičko odvojimo od biološkog zbivanja.f Biološko je isto tako pogodno za energetski način posmatranja kao i psihičko, ukoliko biolog takav način posmatranja smatra korisnim i vrednim. Kao i psihički, tako i životni procesi uopšte nemaju nikakav egzaktni dokazivi ekvivalentni odnos prema fizičkoj energiji. Ako se postavimo na tie običnog opažanja i uzdržimo od isu više širokih filozofskih razmatranja, onda ćemo učiniti najbolje moguće ako psihički proces jednostavno shvatimo kao životno zbivanje. Na taj način uski pojam psihičke energije proširujemo do daljeg pojma životne energije, koji takozvanu psihičku energiju supsumuje kao specifikaciju. Time stičemo prednost na taj način, što smo u stanju da kvantitativne odnose pratimo i izvan uskih opsega psihičkog, sve do bioloških funkcija uopšte, čime se udovoljava neosporno postojećoj i već od davnina diskutovanoj nedeljivosti »duše i tela«.

86

Pojam životne energije nema ničega zajedničkog sa takozvanom životnom silom, jer ova kao snaga ne bi bila ništa drugo do specifikacija univerzalne energije, čime bi se otklonilo posebno pravo bioenergetike u odnosu na fizičku energetiku, prelaženjem preko do sada još nepopunjenog ponora između fizičkog procesa i životnog procesa. Predložio sam da se hipotetično prihvaćena životna energija, s obzirom na našu planiranu psihološku upotrebu, označi kao libido i da se tako razlikuje od univerzalnog pojma energije, u važećim okvirima biološkog i psihološkog naročitog prava stvaranja vlastitih pojmova. Time ni u kom slučaju ne želim da preduhitrim bioenergetičare, već da im otvoreno dodam da sam termin libido primenio imajući u vidu naš način korišćenja. Za njihovu upotrebu bioenergetičari mogu predložiti termine kao »bioenergija« ili »vitalna energija«. Na ovom mestu moram da predupredim mogući nesporazum. Naime, uopšte nemam nameru da se u ovom poglavlju upuštam u diskusije oko spornog pitanja psihofizičkog paralelizma i uzajamnog dejstva. Ove teorije su spekulacije oko mogućnosti paralelnog ili uzajamnog dejstva tela i psihe i odnose se upravo na onu tačku, koju namerno izostavljam u mome razmatranju, naime pitanje da li psihički energetski proces postoji paralelno sa fizičkim procesom ili je uključen u njega. Zajedno sa Buseom 30 prihvatam uzajamno dejstvo kao zamišljivo i ne nalazim nikakvog povoda da ovoj zamisli suprostavljam hipotezu psihofizičkog paralelizma, pošto baš psihoterapeutima, čije se radno područje zapravo nalazi y kritičnoj sferi uzajamnog dejstva tela i psihe, izgleda više nego verovatno da psihičko i telesno nisu dva procesa koja protiču jedan pored drugog, već da su spojena pomoću vzajamnog dejstva, iako je njihova prava priroda još uvek tako reći potpuno izvan našeg iskustva. Dubinska razlaganja ο ovome pitanju svakako da su neophodna filozofima, nasuprot tome empirijskoj psihologiji je preporučljivo ograničenje na materi30

Busse, 1. c.

37

ju pristupačnu iskustvu. Iako nam do sada nije uspelo da psihički energetski proces uključimo u fizički proces, isto tako nije ni protivnicima uspela takva mogućnost da sa sigurnošću psihički proces odvoje od fizičkog.

B. ODRŽANJE ENERGIJE

A k o prihvatimo da psihičke životne procese p o smatramo energetski, onda time preuzimamo obavezu da se ne ograničimo samo na pojam, već i da isprobamo njegovu upotrebljivost u odnosu na iskustveni materijal. Energetski način posmatranja je suvišan, ako se njegovo glavno tvrđenje, naime ono ο održanju energije, pokaže neupotrebljivim. Prema Buseovom predlogu ovde moramo razlikovati princip ekvivalencije i princip konstantnosti. Princip ekvivalencije glasi »da za svaku energiju, koja se bilo gde utroši za postizanje nekog stani a, negde drugde nastaje is tove tan kvantum iste ili energije nekog drugog oblika«, nasuprot tome princip konstantnosti glasi »da celokupna energija ostaje uvek ista, dakle ne postoje smanjenja niti povećanja«. 81 Princip konstantnosti je doduše logično neophodna ali uopštena posledičnost iz principa ekvivalencije i stoga nema praktičnog značaja, pošto se u osnovi našeg iskustva nalaze uvek samo delimični sistemi. Dakle, za naš zadatak najpre dolaze u obzir samo princip ekvivalencije. U m o j o j knjizi Preobražaji i simboli libida82 ukazao sam na mogućnost da se izvesni razvojni procesi i slične promene shvate p o m o ću principa ekvivalencije. Ovde se neću in extenso vraćati na ono što sam tamo rekao, već bih samo još jednom istakao da nam Frojdova istraživanja seksualnosti pružaju bogate priloge. Tako reći nigde se ne vidi bolje, nego upravo u odnosu seksualnosti Busse, 1. c. p. 406 f. Novo izdanje: Symbole der Wandlung. Up. pre svega 2. deo, III poglavlje (Ges. Werke V). 31 32

88

prema celokupnoj psihi, kako utrošku određenog kvantuma libida sledi javljanje odgovarajuće vrednosti u nekom drugom obliku. Na žalost, shvatljivo precenjivanje seksualnosti Frojda je dovelo dotle da i preobličavanja, koja odgovaraju drugim specifičnim, seksualnosti koordinantnim snagama psihe, redukuje na seksualnost, zbog čega mu se opravdano zamerao panseksualizam. Nedostatak Frojdovih gledišta sastoji se od jednostranosti, kojoj uvek teži mehanicističko-kauzalni način posmatranja, naime u simplificiranoj reductio ad causam, koja što je tacnija, jednostavnija i obuhvatnija, tim manje pogoduje značenju analizovanih i redukovanih tvorevina. Onaj ko pažljivo čita Frojdove radove, lako će uočiti koliko značajnu ulogu u formiranju njegovog shvatanja igra princip ekvivalencije. Ovo se naročito jasno vidi u njegovim kazuističkim istraživanjima, gde opisuje potiskivanja i njihove zamenske tvorevine.351 Onaj ko sam praktično radi na ovom području, taj zna da princip ekvivalencije i u terapiji neuroza ima veliku heurističku vrednost; ako ga čovek ne koristi uvek svesno, onda ga ipak koristi vođen osećanjima — ako se neka svesna vrednost, na primer prenošenje, smanjuje ili čak gubi, onda se odmah traže zamenske tvorevine, u očekivanju da će se bilo gde spaziti izranjanje kakve ekvivalentne vrednosti. Nalaženje zamene nije teško ako je zamenska tvorevina sadržaj svesti. Slučaj da nestaje iznos libida — naizgled bez zamenske tvorevine — odigrava se često. U ovom slučaju zamena je nesvesna ili je, kao što se obično sreće, pacijent nesvestan da je određena nova činjenica odgovarajuća zamenska tvorevina. Ali se isto tako dešava da znatan iznos libida nestane u takvoj meri kao da ga je nesvesno potpuno progutalo, bez nastajanja nove vrednosne pozicije. U takvom slučaju najbolje je striktno se pridržavati principa ekvivalencije, pošto će pažljivo posmatranje pacijenta uskoro ukazati na pojavu znakova nesvesne aktivnosti, bilo u obliku potenciran ja izvesnih simp33

Sammlung

kleiner

Schriften

zur

Neurosenlehre.

89

toma, ili javljanja novog simptoma, ili posebnih snova, ili svojstvenih, usputnih maštanih fragmenata i mnogo čega drugog. Ako se analizom ovih simptoma uspe da se u svest privedu oni skriveni sadržaji, onda se po pravilu može dokazati da je iznos libida, nestao iz svesti, formirao određenu tvorevinu u nesvesnom koja, uprkos svim razlikama, ima ne mali broj zajedničkih crta sa onim svesnim sadržajima, koji su izgubili svoju energiju. Izgleda kao da je libido izvesne kvalitete poneo sa sobom u nesvesno, što je često jasno u tolikoj meri da se na osnovu ovih karakteristika može prepoznati odakle potiče libido, koji je aktivirao nesvesne sadržaje. Ovde postoje ubedljivi i opšte poznati primeri: ako dete u mislima počinje da se odvaja od roditelja, onda nastaju maštanja ο zamenskim roditeljima. Ovakva maštanja skoro po pravilu se prenose na stvarne ličnosti. Prenošenja ovakve vrste vremenom se pokazuju neodrživa utoliko, što čovek koji sazreva mora da asimiluje kompleks roditelja, naime autoritet, odgovornost i samostalnost. On mora i sam da postane otac ili majka. Drugo područje, bogato dotičnim primerima je hrišćanska-religijska psihologija. Potiskivanje nagona (tj. zapravo primitivne prirode nagona) dovodi do religioznih zamenskih tvorevina, do »božje ljubavi« u kojoj samo slepac ne može opaziti seksualni karakter. Ova razmišljanja vode nas do dalje analogije sa energijom u okviru fizičkih nauka. Kao što je p o znato, učenje ο energiji ne poznaje samo faktor intenziteta već i faktor ekstenziteta. Ovaj drugi. j e praktički nužni dodatak čistom pojmu energije. On je posrednik spoja pojma čistog intenziteta sa p o j mom »količine« (npr. količina svetlosti nasuprot j a čini svetlosti). » . . . Količina ili faktor ekstenziteta energije prianja za određenu tvorevinu ( . . . ) i ne može se preneti na neku drugu bez prenošenja dela te tvorevine; nasuprot tome faktor intenziteta može preći sa jedne tvorevine ne drugu«. 84 Dakle, faktor 34

90

Up. Hartmann, Weltanschauung, p. 5.

ekstenziteta daje dinamsku određenost energije prisutne u pojavi. 85 Tako postoji i psihološki faktor ekstenziteta, koji ne može ući u novu tvorevinu bez prenošenja delova ili karakteristika ranije tvorevine. Na ovo svojstvo preobražaja energije iscrpno sam skrenuo pažnju u jednom mom ranijem radu, gde sam pokazao da libido ne napušta neku tvorevinu kao čist intenzitet i prelazi bez ostatka, već da ovaj karakteristike starih funkcija prenosi na nove.8e Ova osobenost toliko štrči da čak daje povoda za pogrešne zaključke, ne samo za pogrešne teorije već i za samoobmane sa teškim posledicama, npr. iznos libida izvesnog oblika seksualnosti prelazi u neku drugu tvorevinu, pri tome uzima sa sobom iz vesne' osobenosti svoje ranije upotrebe. U ovom slučaju lako je shvatiti tumačenje da će dinamika nove tvorevine biti isto tako seksualna.37 Ili iznos libida neke psihičke aktivnosti prelazi u bitno materijalni interes, pri čemu individua pogrešno veruje da je nova tvorevina isto tako duhovne prirode. Ovaj zaključak je u principu pogrešan, pošto uzima u obzir samo relativnu sličnost dvaju tvorevina, ali zapostavlja njihovu, isto tako bitnu različnost. Praktično iskustvo uči nas sasvim uopšteno da se neka psihička delatnost uvek može zameniti samo ekvivalentno; tako patološko interesovanje, intenziv35 Današnja fizika energiju smatra identičnom sa masom. Međutim, ovo tvrđenje ne dolazi u obzir da se razmatra u naše svrhe. ^ 3e Up. Symbole der Wandlung, p. 260 f. (Ges. Werke V). 37 Redukcija neke kompleksne tvorevine na seksualnost predstavlja važeće kauzalno objašnjenje samo onda, kada se unapred sporazumelo. da se u kompleksnim tvorevinama želi da objasni jedino funkcija seksualne komponente. Ali ako se povraćaj na seksualnost prihvati kao važeće kauzalno objašnjenje, tada ovo može da se izvrši samo pomoću prećutne pretpostavke da se jedino radi ο seksualnoj tvorevini. Međutim, time bi se zaključilo a priori da je kompleksna psihička tvorevina samo seksualna tvorevina; očevidno petitio principii! Takođe se ne može tvrditi da je seksualnost jedini psihički osnovni nagon, stoga svako seksualno objašnjenje može biti samo objašnjenje komponenata, ali nikad zadovoljavajuća psihološka teorija.

91

no prianjanje uz neki simptom, može se zameniti j e dino isto tako intenzivnim vezivanjem za neko drugo interesovanje, zbog čega bez ovakve zamene nikada i ne dolazi do odvajanja libida od simptoma. A k o je energetska vrednost zamene manja, onda nam j e odmah jasno da se delimični iznos energije može naći negde drugde, ako ne u svesti, onda u nesvesnim maštanim obličjima ili u smetnjama »parties superieures« fizioloških funkcija (da se poslužim spretnim Zaneovim izrazom). Nezavisno od ovog, davno poznatog iskustva, energetsko shvatanje omogućava nam i jednu drugu teorijsku formulaciju. Prema Frojdovom kauzalnom shvatanju po sredi su uvek jedne te iste nepromenljive supstancije, seksualne komponente, na čije dejstvo ukazuje tumačenje sa jednoličnom ravnomernošću, što jednom naglašava i sam Frojd. Prirodno da duh reductio ad causam ili in primam figuram psihološki ne može nikada da zadovolji preko svake mere važnu ideju finalnog razvitka, pošto svaka promena stanja nije ništa drugo do »sublimacija« osnovne supstancije pa na taj način vredi koliko i nepodesan izraz za jednu te istu staru stvar. Ideja razvitka je moguća samo onda kada se zamisao nepromenljive supstance ne hipostazira u takozvanu objektivnu stvarnost, kada se kauzalnost ne postavi kao identična sa samim ponašanjem stvari; pošto razvojna ideja zahteva promenljivost supstancija, koje su, energetski posmatrano, energetski sistemi teorijski bezgranične odvojivosti i zamenljivosti pod principom ekvivalencije i pod samo po sebi razumljivom pretpostavkom mogućnosti energetskog pada. Takođe i ovde dospevamo, kao i j?ri posmatranju kauzalnog i finalnog spajanja, u nerazrešivu antinomiju kroz projekciju energetske hipoteze, pri čemu nepromenljiva supstancija istovremeno ne može biti i energetski sistem.88 Za mehanicističko gledište energija je priključena za supstanciju, zbog čega Vunt govori ο »energiji psihičkog«, koja j e v r e 38 Ova rečenica naravno važi za makrofizičko područje, u kome postoje »apsolutni« zakoni.

92

menom narasla i stoga ne dozvoljava primenu energetskih načela. Nasuprot tome za energetsko gledište supstancija nije ništa drugo do izraz ili znak energetskog sistema. Ova antinomija je nerazrešiva samo dotle, dok ne doznamo da načini posmatranja odgovaraju fundamentalnim psihološkim stavovima, koji se očigledno u izvesnoj meri podudaraju sa uslovima objekta, zbog čega su praktički primenljiva i njihova gledišta. Stoga se može objasniti što se kako kauzalisti tako i finalisti očajnički bore za objektivnu važnost njihovog principa, pri čemu je to, naime, i princip njihovog ličnog stava prema životu i svetu, čiju uslovnu važnost niko neće primiti bez daljnjega, pošto niko — takav bi bio jedna vrsta samoubice — ne voli da sam seče granu na kojoj sedi. Ali neizbežne antinomije koje proističu iz projekcije logički opravdanih principa, prisiljavaju na temeljno ispitivanje sopstvenog, psihološkog stava, čime se, i samo time, može izbeći nasilje nad drugim, logički opravdanim principima. Antinomija se mora razrešiti u antinomičkom postulatu, ma koliko smetalo čovekovom konkretizmu i tako mnogo odudaralo od prirodnonaučnih postavki, da se takozvana stvarnost bića prepusti tajanstvenoj iracionalnosti, koja, međutim, neminovno proističe iz antinomičkog postulata. 39 Razvojna teorija ne može izaći na kraj bez finalnog gledišta, čak i Darvin operiše sa finalnim p o j movima, kao prilagođavanje itd., što dostojno ističe Vunt. Očigledna činjenica diferenciranja i razvitka nikada se ne može iscrpno objasniti, pošto ova zahteva finalno gledište, koje je čovek, tokom svog psihičkog razvitka, isto tako oformio kao i kauzalno. Finalno shvatanje podrazumeva uzrok kao sredstvo svrhe. Jednostavan primer je pitanje regresije — kauzalno je regresija uslovljena na primer »fiksacij o m za majku«. Finalno, međutim, libido regredira ka imagu majke, da bi tamo našao uspomenske asocijacije, preko kojih razvitak recimo iz seksualnog sistema može proizići u duhovni sistem. 39

Up. Psychologische

Typen, p. 425 ff. (Ges. Werke VI).

93

Prvo objašnjenje se iscrpljuje u značenju causa i potpuno previđa svrhovno značenje procesa regresije. Na ovaj način stvaranje kulture postaje puki surogat, pošto je incest nemoguć. Poslednje objašnjenje, međutim, već ostavlja mogućnost da se predvidi sve ono što će proisteći iz regresije i istovremeno nam omogućuje (Ja razumemo šta treba da znače uspomenske slike, koje je ponovo oživeo regredirani libido. Prirodno da kauzalistima ovo poslednje shvatanje izgleda neverovatno hipotetično, međutim, finalistima »fiksacija za majku« je samovoljna pretpostavka, kojoj zameraju da potpuno previđa svrhu, koja se još jedino može smatrati odgovornom za ponovno oživljavanje imaga majke. Adler, na primer, iznosi mnogobrojne zamerke ove vrste protiv Frojdove teorije. Ja sam pokušao da oba gledišta, svakako ne eksplicitno, pomirim u mome radu Preobražaji i simboli libida (Wandlungen und Symbole der Libido), što je imalo za posledicu da mi sa obe strane pripišu nejasne i sumnjive stavove. U tome sam delio sudbinu neutralnih za vreme rata, kojima se često poricalo čak i bona fides. Ono što je za kauzalno posmatranje činjenica j e ste za finalno simbol i obrnuto. Sve ono što je jednom gledištu istinsko, drugom je neistinito. Stoga se m o ramo pomiriti sa antinomskim postulatom i svet takode posmatrati kao psihički fenomen. Sigurno da je za nauku neophodno znati kako izgleda svet sam »po sebi«, ali ni nauka ne može zaobići psihološke uslove saznanja, a psihologija još mora posebno da pazi i na ove uslove. Kako duša poseduje i finalno gledište, psihološki je nedopustivo i vodi u poznatu monotoniju tumačenja, kada se čisto kauzalno pristupi psihičkim fenomenima. Simboličko shvatanje kauze, nastalo posredstvom energetskog načina posmatranja je neophodnost za diferenciranje psihe, jer bez simbolističkog shvatanja činjenica one su nepromenljive supstancije, koje neprekidno dalje delu ju, kao što je slučaj npr. u staroj traumatskoj teoriji Frojda. Causa ne omogućuje razvitak. Za psihu je reductio ad causam

94

suprotnost razvitku, ona fiksira libido za elementarne činjenice. Sa gledišta racionalizma ovo je jedino dobro, sa gledišta psihe 'međutim, ono je beživotno i beznadežno dosadno, čime naravno se ne poriče da je prianjanje libida za osnovne činjenice za mnoge ljude bezuslovno potrebno. Ali, ukoliko je ispunjen ovaj zahtev, psiha ne može da zauvek ostane na o v o me već mora dalje da se razvija, pošto se u njoj causa preobraća u sredstvo svrhe, u simboličke izraze puta koji još treba da se pređe. Isključivo značenje kauze, dakle, njena energetska vrednost, time nestaje i ponovo se javlja kao simbol, čija privlačna snaga predstavlja odgovarajući kvantum libida. Vrednost kauze nikada se ne može ukinuti postavljanjem v o l j nog i racionalnog cilja. To je uvek samo pripomoć iz nužde. Psihički razvitak ne može da se odvija samo kroz nameru i volju, već mu je potreban atraktivan simbol, čiji kvantum vrednosti prevazilazi vrednost kauze. Formiranje simbola ne može da usledi pre nego što je psiha dovoljno dugo proboravila uz elementarne činjenice, što znači toliko dugo dok unutrašnje ili spoljašnje neminovnosti životnih procesa ne dovedu do preobražaja energije. Kada bi čovek živeo čisto instinktivno i automatski, onda bi preobraćanje m o glo da usledi prema čisto biološkim zakonima. Nešto od toga vidimo još u duševnom životu primitivnog čoveka, nešto što je istovremeno sasvim konkretističko i sasvim simboličko. Kod kulturnog čoveka, inače toliko koristan racionalizam svesti pokazuje se kao najteža smetnja beztrenjskog preobračanja energije, pri čemu se ratio, u cilju izbegavanja sopstvene nepodnošljive antinomije, ekskluzivno postavlja na jednu ili drugu stranu i grčevito pokušava da zadrži svoje jednom izabrane vrednosti i to toliko dugo, dok činjenica čovekovog uma važi kao »nepromenljiva supstancija«, čime je isključeno njegovo simbolističko shvatanje. Ratio je međutim, relativan i sam se potire u svojim antinomijama. On je takođe samo sredstvo svrhe, simbolički izraz za prolaznu tačku na putu razvitka.

95

C. ENTROPIJA

Princip ekvivalencije je praktički važno načelo energetike, drugo neophodno dopunsko načelo j'e princip entropije. Preobraćanja energije su moguća samo uz prisustvo razlike intenziteta. Prema Karnoovom (Carnot) načelu toplota se može preobratiti u rad samo onda kada prelazi sa toplijeg na hladnije telo. Međutim, mehanički rad se neprestano preobražava u toplotu, koja se zbog svog niskog intenziteta više ne može ponovno preobratiti u rad. Tako zatvoreni energetski sistem svoje razlike u intenzitetu p o stepeno izjednačava u ravnomernu temperaturu, čime je isključena svaka dalja promena. To je takozvano umiranje toplote. Princip entropije je u našem iskustvu poznat samo kao princip delimičnih procesa, koji predstavljaju relativno zatvoren sistem» Kao tako relativno zatvoren sistem može se posmatrati i psiha. I njeni energetski preobraćaji dovode do izjednačavanja razlika, koje prema Bolcmanovoj formulaciji, 40 neverovatno stanje prevode u verovatno, čime se, međutim, sve više ograničava mogućnost daljih promena. Ovaj proces vidimo, na primer, kod formiranja trajnog i relativno nepromenljivog stava. Posle početnih žestokih kolebanja ujednačavaju se suprotnosti i p o stepeno nastaje nov stav, čija j e kasnija stabilnost utoliko veća što su bile veće početne razlike. Što je veći napon suprotnosti, utoliko je veća energija koja proističe iz toga; što je veća energija, tim je jača konstelativna, atraktivna snaga. Ovoj većoj atraktivnosti odgovara veći opseg konsteliranog psihičkog materijala i što više raste taj opseg, tim postaje manja mogućnost kasnijih smetnji, koje bi mogle da proisteknu iz razlika sa prethodno nekonstelisanim materijalom. Stoga j e posebno trajan onaj zauzeti stav, koji je proistekao iz opsežnih izjednačavanja. Svakodnevno psihološko iskustvo pruža dokaze u prilog tačnosti ovog načela a najteži konflikti, kada se savladaju, ostavljaju za sobom sigurnost i mir ili 40

96

Boltzmann, Populare Schriften, p. 34.

skrhanost, koji jedva da još smetaju, odnosno da se mogu preboleti, i obrnuto, upravo najveće suprotnosti i njihova konflagracija potrebne su u stvaranju vrednih i trajnih uspeha. Pošto su našem iskustvu pristupačni samo relativno zatvoreni sistemi, nismo nigde u situaciji da posmatramo apsolutno psihološku entropiju. Ali, što je jače zatvaranje psihološkog sistema, tim se više dokazuje fenomen entropije. 41 Ovo vidimo naročito kod onih psihičkih poremećaja, koje karakteriše intenzivno isključivanje spoljnjeg sveta. Takozvana »afektivna otupelost« demencije prekoks ili šizofrenije zapravo podseća na fenomen entropije. Na isti način treba razumeti sve one takozvane degenerativne promene, koje se razvijaju u znaku takvih psiholoških stavova koji trajno isključuju vezu sa spoljnim svetom. Ovakvi relativno izdvojeni, psihološki sistemi su i voljno usmereni procesi, kao usmereno mišljenje i usmereno osećanje. Ove funkcije se ba?iraju na isključivanju svega nepodesnog što bi moglo da dovede do skretanja od izabranog pravca. »Pripadajući« elementi se prepuštaju suprotnom izjednačavanju i na taj način štite od spoljnjeg remetnog dejstva. Tako ovi posle nekog vremena dostižu svoje najverovatnije stanje, koje svoju čvrstinu pokazuje, na primer, u »utvrđenom« pojmu ili »uhodanom« načinu posmatranja itd. Koliko su čvrste ove stvari može odmeriti onaj ko pokuša da raščlani ovakve tvorevine, da otkloni kakvu zabludu ili izmeni način mišljenja. U istoriji naroda ovakve p r o mene čak mogu koštati potoke krvi. Ali ukoliko je apsolutno isključivanje nemoguće (izuzimajući možda patološke slučajeve), nastavlja se energetski proces kao razvitak sa neznatnom usmerljivošću i smanjenim intenzitetom zbog »gubitka usled trenja«. Ovakav način posmatranja stvari poznat je već dugo. Svako govori ο »buri mladosti« koja ustupa mesto »miru starosti«. Često se govori ο »čvrstom ubeđenju« posle »pobede nad nedoumicom« ο »iz41 Sistem je potpuno zatvoren, kada više nije moguć spoljni dotur energije. Samo u tom slučaju može nastupiti entropija.

7 Jung, Odabrana dela, I

97

ravnanju unutrašnjih napetosti« itd. To je nevoljni energetski način posmatranja, koji j e svojstven svakom čoveku. Za naučnog psihologa ovaj način p o smatranja j e u, svakom slučaju, bezvredan sve dotle dok ne oseća neophodnost procene psiholoških vrednosti. Ovaj problem uopšte ne dolazi u okvire razmatranja fiziološke psihologije, pošto se ova bavi fiziološkom stranom psihologije, kako j o j već samo ime kazuje. Psihijatrija je, kao što j e poznato, naspram psihologije čisto deskriptivna i sve do nedavno uopšte se nije brinula ο psihološkoj kauzalnosti, čak j e ovu osporavala. Analitičkoj psihologiji je, m e đutim, ostavljeno da mora razmotriti i energetsko gledište, pošto kauzalmehanicističko gledište Frojdove psihoanalize nije dovoljno da obuhvati činjenicu psiholoških vrednosti. Vrednost zahteva kvantitativni pojam razjašnjenja, koji nikada ne može zameniti kvalitativni pojam, kao na primer seksualnost. K v a litativni pojam j e obeležje neke stvari, neke supstancije, nasuprpt tome kvantitativni pojam j e obeležje relacije intenziteta a nikada supstancije ili stvari. Kvalitativni pojam, koji ne obeležava nikakvu supstanciju ili stvar ili činjenicu, je više ili manje arbitrarni izuzetak; uz to moram uvek da uračunam i kvalitativni, hipostazirani energetski pojam. Naučnom kauzalnom objašnjenju su katkad potrebne ovakve pretpostavke, ipak ove se ne smeju prihvatiti kao svrha koja čini suvišnim energetski način p o smatranja. Obrnuto isto važi i za energetiku, koja povremeno pokazuje tendenciju da odriče supstancij u i da na taj način postaje čisto teleološka ili finalna. Postavka kvalitativnog pojma za energiju j e nedopustiva, pošto bi to bila specifikacija energije, koja je, međutim, snaga. To bi u biologiji bio vitalizam, u psihologiji seksualizam (Frojd) ili kakav drugi -izam, ukoliko bi se moglo dokazati da su istraživači energetike celokupnu psihu redukovali na jednu određenu snagu ili nagon. Ali nagoni su, kao što je već rečeno, specifikacije. Energija, kao korelativan pojam, stoji iznad toga i neće apsolutno ništa drugo da izrazi do relacije psiholoških vrednosti.

98

D. ENERGETIZAM I DINAMIZAM

D o sada rečeno ο energiji odnosi se na čisti p o jam energije. Energija je, kao i njen korelat — pojam vremena, s jedne strane neposredni, a priori dati oblik posmatranja, 42 ali s druge konkretan, primenjen ili empirijski pojam, koji je apstrahovan iz iskustva, kao i svi naučni pojmovi. 48 Primenjeni pojam energije odnosi se uvek na ponašanje snaga, na pokrenute supstancije, pošto energija drugačije i nije pristupačna iskustvu do zapravo preko posmatranja ponašanja pokrenutih supstancija. Stoga mi praktički g o vorimo ο električnoj energiji itd., naime tako kao da je energija svakako određena snaga. Iz ovog mešanja empirijskog, ili primenjenog pojma, sa oblicima posmatranja zbivanja, nastaju ona konstantna brkanja »energije« i »snage«. Na isti način psihološki p o jam energije nije čist, već takođe konkretan i primenjen pojam, koji se u našim razmatranjima javlja kao seksualna, vitalna, intelektualna, moralna itd. »energija«, drugim rečima u obliku nagona, čija nam očigledna, dinamička priroda daje za pravo stvaranje pojmovnog paralelizma sa fizičkim snagama. Zbog toga je njena ideja stara koliko i čovečanstvo> Nju srećemo već u osnovnim gledištima primitivnih naroda. Up, F. R. Lehmann, Mana, i moje navode u: Ober die Psychologie des Unbewussten (Ges. Werke VII). Hubert et Mauss (Melanges d'histoire des religions, preface, p. X X I X f.) isto tako nazivom mana obeležava određenu kategoriju uma. Ovde ću doslovce citirati njihove navode: »Constamment presentes dans la langage, sans qu'elles y soient de toute necessite explicites, (les categories) existent d'ordinaire plutol sous la forme d'habitudes directrices de la conscience, elles-memes inconscientes. La notion de mana est un de ces principes: elle est donnee dans le langage; elle est impliquee dans toute une serie de jugements et de raisonnements, portant sur des attributs qui sont ceux du mana, nous avons dit que le mana est une categorie. Mais le mana n'est pas seulement une categorie speeiale a la pensee primitive, et> aujourd'hui, en voie de reduction c'est encore la forme premiere qu'ont revetue d'autres catćgories qui fonctionnent toujours dans nos esprits: celles de substance et de cause.< Bliža tumačenja mogu se naći u Psychologische pen, pp. 436 If. i 630 ff. (Ges. Werke VI).

T\j-

99

Primenom čistog pojma na materijale iskustva nužno dolazi do konkretizacije ili predočavanja pojma, čime dolazi i do privida kao da je i neka supstancija izražena pojmom. Ovo je slučaj, na primer, kod pojma fizičkog nebeskog prostora, kojim se, iako je eter pojam, ipak koristimo kao supstancijom. Ova obmana je neizbežna, pošto smo nesposobni da očevidno predočimo kvantum, i to kvantum nečega. Ovo nešto je supstancija. Stoga se neizbežno hipostazira svaki primenjeni pojam, i protiv naše volje, pri čemu uostalom nikada ne smemo zaboraviti da ipak imamo posla samo sa pojmom. Predložio sam da pojam energije, koji koristimo u analitičkoj psihologiji, obeležimo rečju »libido«. Izbor reči u nekim odnosima ne mora biti idealan, ipak mi izgleda da ovaj pojam već iz razloga istorijske pravičnosti zaslužuje ime libido. Frojd je po prvi put stvarno pratio dinamičke psihološke veze i povezano izložio a pri tom se služio komotnim izrazom libido, uostalom sa specifično seksualnom definicijom, shodno njegovom opštem ishodnom gledištu, koje je upravo seksualnost. Pored»libida« Frojd k o risti i izraze »nagon« (»nagoni vlastitog ja«) i »psihička energija« (na primer u Tumačenju snova). Kako se Frojd ograničava tako reći isključivo na seksualnost i njene brojne izdanke, njegovoj nameri stoga i odgovara seksualna definicija energije kao specifične nagonske snage. Nasuprot tome, s obzirom na opšte psihološke teorije, nemoguće je kao pojam i objašnjenje koristiti samo seksualnu energiju, to jest specifični nagon, pošto psihičko preobraćanje energije nije samo seksualna dinamika. Seksualna dinamika je u totalnom području psihe samo specijalan slučaj. Time se ne osporava njena egzistencija, već se samo pomera na pravo mesto. Kako se primenjeni energetski pojam u određenom gledištu odmah hipostazira u psihičke snage (nagone, afekte i ostale dinamske procese), po mome mišljenju njegova očevidnost se spretno označava rečju »libido«, pošto su se slična gledišta od davnina služila sličnim nazivima, na primer Sopenhauero-

100

vo »htenje«, όρμή Aristotela, Platonov »eros«, E m pedoklova »ljubav i (mržnja elemenata« ili Bergsonov »elan vital«. Iz ovih pojmova uzeo sam samo očevidnost oznake, ali ne i definiciju ppjma. Izostavljanje iscrpnijeg objašnjenja ο ovom problemu u mnogim ranijim knjigama svakako da j e krivo za mnoge nesporazume, pri čemu mi se skoro sa svih strana prebacuje stvaranje neke vrste vitalističkog pojma. Sa rečju »libido«, kao što je već rečeno, uopšte ne povezujem seksualnu definiciju, 44 čime se, međutim, prisustvo seksualne dinamike isto tako malo osporava kao bilo koje druge dinamike, na primer nagona gladi. Već sam 1912. godine ukazao da to moje shvatanje opšteg . životnog nagona, nazvanog libido, stoji umesto pojma »psihičke energije« koji sam koristio u knjizi Psihologija demencije prekoks. Pri tom sam počinio grešku, propust, jer sam pojam predstavio samo u njegovoj psihološkoj očevidnosti, pri čemu sam prenebregnuo njegovu metafiziku, koja j e već bila izložena u samom početku. Ali kada sam pojam libida sasvim postavio u njegovoj očevidnosti, koristio sam ga kao da je hipostaziran. Utoliko snosim krivicu za nesporazume. Zbog toga sam naknadno u m o j o j knjizi Prikaz psihoanalitičke teorije 1913. god. izričito objasnio »da libido, sa kojim operišemo, ne samo da nije konkretan ili poznat već da je zapravo jedno X, čista hipoteza, slika ili žeton, isto toliko malo konkretno shvatljiv koliko i energija fizičkog sveta«.4S Stoga libido nije ništa drugo do skraćeni izraz za »energetski način posmatranja«. U očevidnom izlaganju neće n a p poći za rukom da operišemo sa čistim pojmovima, sve dok ne uspemo da f e nomene izrazimo matematički. Međutim, dok ovo ne bude moguće, primenjeni pojam u posmatranju će 44 Latinska reč »libido« ni u kom slučaju nema isključivo seksualni smisao, već opšte značenje požude, htenja, priželjkivanja. Iscrpni prilozi ο ovom problemu u: Wandlungen und Symbole der Libido, p. 119 (novo izdanje: Symbole der Wandlung, p. 213 ff.) (Ges. Werke V). 45 Up. Versuch einer Darstellung der psychoanalytic schen Theorie, p. 454 f. (Ges. Werke IV).

101

uvek automatski hipostazirati zbog materijala koje pruža iskustvo. Potrebno j e prisetiti se još jedne nejasnosti koja proističe iz očevidnog korišćenja pojma libida i p o j ma energije uopšte; to j e u sferi očevidnosti neizbežno mešanje energije sa kauzalnim p o j m o m d e j stva, koji j e dinamski a ne energetski pojam. Kauzalno mehanicističko gledište vidi činjenični niz a-b-c-d na sledeći način: a dejstvuje na b, b d e j stvuje na c, itd. Ovde j e pojam dejstva kvalitativna oznaka, dakle virtus uzroka, ili drugim rečima dinamika. Nasuprot tome finalističko energetsko gledište vidi ovo na sledeći način: a - b - c su sredstva energetskog preobraćanja, koje bezuzročno od a, od neverovatnog stanja, preko b - c entropski protiče ka verovatnom stanju. Ovde je sasvim zaobiđeno uzročno dejstvo tako da su uzeti u obzir samo intenziteti d e j stva. Ukoliko su intenziteti istovetni, onda se umesto a-b-c-d može postaviti takođe i w - x - y - z . Materijal iskustva u oba puta je niz a-b-c-d, ipak sa razlikom da mehanicističko gledište izvodi dinamizam na svoj način posmatranog uzročnog dejstva, dok energetsko posmatranje umesto uzročnog dejstva posmatra ekvivalenciju preobraćenog dejstva. To znači da oba posmatra ju niz a-b-c-d, međutim, jedno gledište je kvalitativno, drugo kvantitativno. Kauzalno posmatranje iz materijala iskustva apstrahuje dinamički pojam, dok finalističko posmatranje svoj čisti pojam energije primenjuje u opažajnoj sferi i istovremeno dopušta da postane dinamika. Uprkos njihove teorijsko-saznajne različnosti, koja je u svojoj apsolutnosti bez izuzetka, ipak se oba načina posmatranja neminovno mešaju u odnosu na pojam snage, naime kada kauzalni stav čisti opažaj dejstvenog kvaliteta apslrahuje u pojam dinamike, i kada finalistički stav svoj čisti pojam pomoću primene čini očevidnim. Zbog toga mehanist govori ο »energiji psihičkog«, nasuprot tome energetičar ο »psihičkoj energiju. Iz izloženog je očigledno da jedan te isti proces u svetlu različitih načina posmatranja, već prema gledištu, stiče sasvim različit izgled.

102

3. OSNOVNI POJMOVI TEORIJE LIBIDA

104

A. PROGRESIJA I REGRESIJA

Jedan od najvažnijih fenomena duševnog života j e progresija i regresija libida. Pod progresijom pre svega treba shvatiti svakodnevno napredovanje psihološkog procesa prilagođivanja. Kao što j e poznato, prilagođavanje nije postignuto jednom zauvek, iako je čovek sklon da veruje u tako nešto, pošto često meša postignuti stav sa stvarnim prilagođavanjem. Zahtevima prilagođavanja možemo udovoljiti samo pomoću odgovarajućeg usmerenog stava. Prema tome ispunjenje prilagođavanja odvija se u dve etape: 1. Postizanje stava. 2. Ispunjenje prilagođavanja p o moću zauzetog stava. Stav prema stvarnosti j e nešto izvanredno trajno, ali ma kako da je trajan habitus, tako malo j e trajna njegova efektivna sposobnost prilagođavanja. Ovo j e neophodna posledica stalnih promena okoline i time uslovljenih novih prilagođavanja. Progresija libida na taj način bi se sastojala od trajnog zadovoljavanja zahteva, koje postavljaju uslovi sredine. Kako se ovaj učinak može postići samo pomoću zauzetog stava, koji, kao izdvojeni stav. neminovno uključuje usmerenost a samim tim i izvesnu jednostranost, lako se može doći do toga da zauzeti stav više ne može udovoljiti zahtevima prilagođavanja zbog toga što je došlo do promena spolj-

nih uslova, koji zahteva ju neki drugi, a ne postojeći stav. Tako može osećajni stav, koji pokušava da p o moću saosećanja udovolji zahtevima stvarnosti, lako da se sretne sa uslovima koji se mogu ispuniti samo pomoću mislenog stava, to jest pomoću prethodnog, misaonog shvatanja. U ovom slučaju zakazuje osećajni stav. Time prestaje i progresija libida. Prethodno prisutno životno osećanje se gasi, mesto toga neprijatno se po viša va psihička vrednost izvesnih svesnih sadržaja, nadiru subjektivni sadržaji i reakcije, stanje postaje afektivno i sklono eksploziji. Ovi simptomi znače ustavu, stazu libida. Stanje zastoja karakteriše raspad protivurečnih parova. Za vreme progresije libida protivurečni parovi su sjedinjeni u k o ordiniranom toku psiholoških zbivanja. Njihovo uzajamno dejstvo omogućuje uravnoteženu ravnomernost procesa, koji bi bez unutrašnjeg protivdejstva bio jednostran i besmislen. Stoga se sve ekstravagantnosti i preteranosti s pravom smatraju gubitkom ravnoteže, pošto u takvim slučajevima očigledno nedostaje usaglašeno dejstvo suprotnih impulsa. Zbog toga se suštinom progresije, koja je uspešni produkt prilagođavanja, može smatrati svojstvo da impuls i protivimpuls, da i ne, dospeju do ravnomernog uzajamnog dejstva. Ovo izjednačavanje i sjedinjavanje protivurečnih parova vidimo, na primer, u procesu razmišljanja pre neke teške odluke. U ustavi libida, gde je onemogućena progresija, da i ne više ne mogu da se sjedine u jedan ujednačeni čin u kome da i ne postižu iste vrednosti, koje međusobno drže ravnotežu. Sto duže traje ova ustava, tim više raste vrednost protivurečnih pozicija, koje se, shodno tome obogaćuju asocijacijama i sebi priključuju sve nova i nova područja psihičkog materijala. Napon vodi konfliktu; konflikt vodi do uzajamnih pokušaja p o tiskivanja, i kada uspe potiskivanje suprotnog pola, tada dolazi do disocijacije, »rascepa ličnosti« do razjedinjenosti sa samim sobom, čime j e stvorena m o gućnost nastajanja neuroze. Činovi, koji proističu iz ovog stanja, su nekoordinisani odnosno patološki i stiču vrednost simptomatskih radnji; iako su ovi či-

104

novi delom normalno determinisani, ipak se s druge strane baziraju na potisnutoj suprotnosti, koja, m e đutim, za razliku od progresivnog zbivanja, ne deluje uravnotežujuće već protivurečno, čime se efekat ne podstiče već ometa. Borba suprotnosti bi se nekorisno stalno odvijala kada se već sa izbijanjem konflikta ne bi uspostavljao proces regresije, kretanja libida unazad. Preko međusobnog sudara suprotnosti dolazi do postepenog obezvređivanja protivurečnih parova. Gubitak vrednosti stalno se povećava, i taj gubitak j e jedino što opaža svest. On znači isto što i regresiju. Naime, u toj meri u kojoj napreduje gubitak vrednosti svesnih suprotnosti, povećava se vrednost svih onih psihičkih procesa koji, s obzirom na prilagođavanje, ne dolaze u obzir i stoga retko ili nikada ne dospevaju do svesne primene. Kod ovih psihičkih elemenata, koji ne dolaze u obzir u pogledu prilagođavanja na sredinu, radi se uglavnom ο nesvesnim elementima. Zbog toga raste vrednost pozadine svesti i nesvesnog, sledstveno čemu treba očekivati da će porasti njihov uticaj na svest. Zbog inhibicija, koje svesno upražnjava nad nesvesnim, nes vesne vrednosti pribavljaju sebi važnost najpre samo indirektno. Inhibicija, kojoj podležu, je posledica ekskluzivne usmerenosti svesnih sadržaja. (Inhibicija je identično sa onim što Frojd naziva »cenzura«). Indirektna manifestacija nesvesnog pokazuje se u ometanju svesnih tokova, kod asocijaciskog eksperimenta u obliku kompleksnih znakova, a inače u obliku simptomatskih radnji koje je prvi opisao Frojd, i u neurotskim stanjima u obliku simptoma. Kako regresija povišava vrednost onih sadržaja koji su prethodno bili isključeni iz svesnog procesa prilagođavanja i stoga su većinom »tamno svesni« ili .sasvim nesvesni istiskuju se preko praga svesti oni psihički elementi, koji su u odnosu na prilagođavanje po opštem priznanju nekorisni, a zbog čega su obično odvojeni od usmerene psihičke funkcije. Koje vrste su ovi sadržaji može se iscrpno sagledati iz Frojdovih spisa; to nisu samo infantilno-seksualni,

105

već uopšte inkompatibilni sadržaji i tendencije, d e lom nemoralne, delom neestetske, delom iracionalne odnosno imaginarne prirode. Ovaj, u odnosu na prilagođavanje očevidno manje vredan karakter, postao je povod onom, u psihoanalitičkim spisima uobičajenom obezvređivanju dubina duše.46 Pri površnom p o smatranju dolazi se do zaključka da j e uostalom dubinski mulj ono što regresija obelodanjuje. Ali ako se čovek ne zadrži na površnom posmatranju i p o vršnoj proceni obelodanjenog materijala, i ako odustane da na osnovu izgleda i svog predubeđenja d o nosi sud, onda će otkriti da se tu ne sagledavaju samo inkompatibilni, pa stoga odbačeni ostaci svakodnevnog života ili nezgodne, neprihvatljive pratendencije animalnog čoveka, već da tu leže i klice n o vih životnih mogućnosti. 47 U ovome se sastoji jedna ed najvećih vrednosti psihoanalize, što bez ženiranja izvlači na svetio dana inkompatibilne sadržaje, što bi bio sasvim nekorisan, čak odbaci ν poduhvat, kada zapravo u potisnutim sadržajima ne bi ležale mogućnosti obnavljanja života. Da je to tako i da tako mora biti, nije poznato samo iz bogatog praktičkog iskustva, već se može zaključiti iz sledećeg izlaganja. Proces prilagođavanja zahteva usmerenu svesnu funkciju, koju karakterišu unutrašnja konsekventnost i logička čvrstina. Kao što smo već videli, usmerenost funkcije mora da isključi sve neodgovarajuće, da bi mogla da održi pravac. Neodgovarajuće pripada inhibicijama a time i lišavanju pažnje. Svesno usmerena funkcija prilagođavanja je, prema iskustvu, samo jedna, jer ako se, na primer, postavim misleno, ne mogu se istovremeno postaviti i osećajno, pošto su mišljenje i osećanje dve sasvim različite * Nešto u smislu starog Hudibrasa čije mišljenje pominje Kant (Tr&ume etnes Geistersehers, III. Hauptst.): »Ako u utrobi tutnji hipohondrični vetar, onda sve zavisi od toga koji će uzeti pravac; ako pođe naniže, onda iz toga nastaje flatus; ako pođe naviše, onda je to pojava ili sveto nadahnuće.« 47 Profesionalna presićenost neurotskim nestvarnostima čini lekara skeptičnim. Uopšteni sud ša patološkog ugla ima. međutim, manu da je uvek pogrešan.

106

funkcije. Cak moram, da bih udovoljio logičkim zakonima mišljenja, da brižljivo isključim osećanja, da osećanje ne ometa proces mišljenja. U ovom slučaju procesu osećanja oduzimam libido onoliko koliko je to moguće, zbog čega ova funkcija potpada relativnoj nesvesnosti. Shodno iskustvu zauzimanje stava je uglavnom habituelno i stoga su druge, nepogodne funkcije, ukoliko su inkompatibilne sa prevalentnim stavom, relativno nesvesne, i stoga nekorišćene, neuvežbavane, neizdiferencirane i nužno, kroz koegzistenciju asocirane sa ostalim, drugim sadržajima nesvesnog, čiju sam manju vrednost i inkompatibilnost već pomenuo. Na taj način ove funkcije, kada se regresijom aktiviraju i tako dopru do svesti, pojavljuju se u tako reći inkompatibilnom obliku, u izvesnoj meri iskrivljene i prekrivene muljem dubina. Ako se podsetimo da je osnova ustave libida bilo zakazivanje svesnog zauzimanja stava, onda razumemo koliko su, pomoću regresije aktivirani nesvesni sadržaji, dragocene klice — naime oni sadrže elemente one druge funkcije koja je svesnim stavom bila isključena a koja bi bila sposobna da uspešno dopuni ili zameni svesni stav koji zakazuje. Kada mišljenje zakaže kao funkcija prilagođavanja, pošto se radi ο nekoj situaciji kojoj se može prilagoditi samo pomoću saosećanja, onda nesvesni materijal, aktiviran preko regresije, sadrži i odsutnu osećajnu funkciju, ali još u embrionalnom odnosno arhaičnom i nerazvijenom obliku. Na isti način, kod suprotnog tipa regresija će n e u s p e l o m svesnom saosećanju aktivirati

u nesvesnom

delotvorno kompenzatornu

funkciju

mišljenja. IJsled toga što regresija aktivira n e s v e s n o stanje stvari, ona konfrontira svest sa p r o b l e m o m psihe umesto sa p r o b l e m o m s p o l j n j e g prilagođavanja. P r i rodno j e da se svest opire p r i m a n j u regresivnih s a držaja, ali zbog nemogućnosti progresije k o n a č n o ć e ipak biti prinuđena da se podredi regresivnim v r e d nostima; d r u g i m rečirna: regresija vodi d o n e o p h o d nosti prilagođavanja psihi, unutrašnjem d u š e v n o m životu.

107

Isto kao što prilagođavanje na sredinu može biti neuspešno zbog jednostranosti adaptivnih funkcija, tako i prilagođavanje na sopstveni unutrašnji psihički svet može biti neuspelo, zbog jednostranosti onih funkcija koje se bave tim svetom. Kada, na primer, dođe do staze libida zbog zakazivanja funkcije mišljenja pred zahtevima prilagođavanja sredini, i kada se zatim preko regresije aktivira nes vesna funkcija osećanja, onda najpre dolazi samo do osećajnog uživljavanja u unutrašnji duševni život, što za početak može biti dovoljno. Međutim, trajno neće biti dovoljno osećajno uživljavanje, već će se morati da upotrebi i funkcija mišljenja, isto onako kao što je suprotno od ovoga bilo postalo neophodno u odnosu na spoljašnji svet. Na ovaj način potpuno orijentisanje na unutrašnji život postaje neophodnost, naime sve dotle, dok se ne postigne unutrašnja adaptacija. Kada je ova postignuta, onda opet može da nastupi progresija. Princip progresije i regresije ogleda se u mitu ο kitu-aždaji koga j e obradio Frobenius, 48 kao što sam iscrpno izložio u mojoj knjizi Preobražaji i simboli libida. Junak j e simbolični predstavnik kretanja libida. Ulazak u aždaju je regresivan pravac. Putovanje na istok i događaji koji se zbivaju na tom putu (noćno putovanje morem) simbolišu učinak prilagođavanja naspram uslova unutrašnjeg psihičkog sveta. Potpuno gutanje i nestajanje junaka u trbuhu aždaje predstavlja potpuno odvraćanje stava od spoljnjeg sveta. Nadvladavanje monstruma iz unutrašnjosti je učinak prilagođavanja na uslove unutrašnjeg sveta. Izlazak iz utrobe (izvlačenje) uz pomoć ptice, što je istovremeno i izlazak sunca, predstavlja ponovni p o četak progresije. Karakteristično je da u periodu dok je junak progutan, u utrobi, monstrum započinje noćno putovanje prema istoku, tj. prema izlasku sunca, čime se, po mome mišljenju, podvlači činjenica da regresija nije neophodno i korak unazad u smislu unazadnog razvoja ili degeneracije, već naprotiv predstavlja 48

108

Frobenius, Das Zeitalter des

Sonnengottes.

nužnu fazu u razvitku, u kome, međutim, čoveku nedostaje svest razvitka, pošto se nalazi u prisilnoj situaciji, koja se tako predstavlja kao da se sam nalazi u rano infantilnom, čak embrionalnom stanju u majčinoj utrobi. Kada čovek ostane u tom stanju, tek tada se može govoriti ο unazadnom razvoju, involuciji ili degeneraciji. Isto tako ni progresiju ne treba mešati sa razvitkom, pošto stalni tok ili protok života nije obavezno razvitak ili diferenciranje, budući da su izvesne životinjske i biljne vrste od pamtiveka tako reći zastale na istom stupnju diferenciranja i uprkos tome dalje nastavljaju život. Tako i čovekov duševni život može biti progresivan bez evolucije i regresivan bez involucije. Evolucija i involucija pre svega nemaju ničega zajedničkog sa progresijom i regresijom, pri čemu su progresija i regresija zapravo čista životna kretanja koja, uprkos svog kretanja imaju stacionaran karakter. One odgovaraju onome što je Gete vrlo lepo označio kao sistola i dijastola. 49 Protiv ovakvog shvatanja mita, naime da mit predstavlja psihološke činjenice, podignute su već mnoge zamerke. Kao što je poznato čovek se teško može osloboditi ideje da je mit u izvesnoj meri alegorijsko tumačenje astronomskih, metereoloških ili vegetativnih zbivanja. Jedva da se može osporiti koegzistencija tumačećih tendencija, pošto postoji isuviše ubedljivih dokaza da mit ima i tumačeće značenje; ali time se ne odgovara na pitanje zašto mit tumači baš na takav, alegorijski način. Razumljivo 49 Dijastola je u svemiru rasprostrta ekstraverzija libida. Sistola je njeno usredsređivanje na individuu, monadu: » . . . svesno, snažno skupljena, posebno rođena sistola i čežnjivo rasplinuta, u svemiru obuhvatna dijastola«. (Chamberlain, Goethe, p. 571). Zastoj u jednom od ova dva stava znači smrt (1. c.), zbog toga je tip nedovoljan i potrebna mu je dopuna pomoću suprotne funkcije. »Ako neki čovek samo prima, on trajno zaustavlja dijastolu što dovodi, kako u somatskom tako i u psihičkom životu, do uzetosti i konačno smrti. Oživeti' može samo delo; njegov prvi uslov je ograničenje, tj. sistola koja stvara čvrsto ograničena merila. Sto je energičnije delo tim odlučnije se moraju sprovesti ograničenja.« (1. c. p. 581).

109

j e odakle primitivni čovek uzima ovaj materijal p o treban tumačenju. Uz put se ne sme previde ti činjenica da potreba za kauzalnošću primitivnog čoveka ni u kom slučaju nije tako velika kao naša. Njemu je u izvesnoj meri znatno manje stalo do tumačenja nego do prepričavanja fabule. Kod naših pacijenata tako reći svakodnevno možemo videti kako nastaju mitske fantazije — one se ne smišljaju, već se predstavljaju kao slike ili nizovi predstava, koje se nameću iz nesvesnog, a kada se verbalizuju, onda ove ne retko imaju karakter povezanosti epizoda istih vrednosti kao i mitska izlaganja. Na ovaj način nastaju mitovi, zbog toga su i fantazije koje potiču iz nesvesnog toliko srodne sa primitivnim mitovima. Ukoliko mit nije ništa drugo do projekcija iz nesvesnog, a ni u kom slučaju svesni izum, nije samo razumljiva činjenica da se svuda susrećemo sa istim mitskim motivima, već i da mit predstavlja tipične psihičke fenomene. Sada se nameće pitanje kako energetski razumeti proces progresije i regresije. Bez daljnjeg je jasno da se kod progresije i regresije radi ο energetskim procesima.t Progresija bi se mogla uporediti sa vodenim tokom, koji se sa brda sliva u dolinu. Staza odgovara specifičnoj prepreci u pravcu toka, recimo brani, koja kinetičku energiju protoka preobraća u potencijalnu statičku energiju. Nadolaženjem voda će biti primorana da probije neki drugi put u trenutku kada je zbog ustave dostigla određeni vodostaj, koji joj omogućuje da se negde prelije. Možda će isteći u kanal, koji životnu energiju, nastalu padom preko ustave, pomoću turbina preobraća u električnu struju. Ova preobraćanja bila bi slika nove progresije, nastale kroz zastoj i regresiju, čiji je promehjeni karakter (u poređenju sa ranijim) odlikuje time da se energija od sada manifestuje na nov način. U ovom procesu preobraćanja je princip ekvivalencije od posebnog heurističkog značaja. Intenzitet progresije ponovo se javlja u intenzitetu regresije. Iz suštine .energetskog načina posmatranja nipošto ne proističe da progresija i regresija moraju 110

dati libido, već samo da se moraju dati ekvivalentne transformacije, pošto energetika vidi samo quantum, ali nikada ne objašnjava quale. Tako su progresija i regresija specifična zbivanja, koja se moraju shvatiti kao dinamski procesi i da sut kao takvi, uslovljeni kvalitetima supstancije. Stoga se progresija i regresija nikada ne mogu izvesti iz suštine pojma energije, već se oye mogu energetski razumeti samo u njihovim protivurečnim relacijama. Zašto postoji progresija i regresija može se razumeti samo iz kvaliteta supstancije, dakle mehanicistički kauzalno. Progresija, kao neprestani proces prilagođavanja na uslove sredine, zasnovana je u vitalnoj neophodnosti prilagođavanja. Nužda iznudava apsolutnu orijentaciju na uslove sredine i potiskivanje svih onih tendencija i mogućnosti koje služe individuaciji. Nasuprot ovom regresija je prilagođavanje na uslove vlastitog unutrašnjeg sveta i zasnovana je u vitalnoj neophodnosti udovoljavanja zahtevima individuacije. Čovek nije mašina u tom smislu da neprekidno može postići isti radni učinak, već on može zahtevima sredine na idealan način potpuno odgovoriti samo onda, kada je prilagođen i svom vlastitom unutrašnjem svetu, drugim rečima kada je usklađen sa samim sobom. I obrnuto, na svoj vlastiti unutrašnji svet može se prilagoditi i postići sklad sa samim sobom samo onda kada se prilagodio uslovima sredine. Jedna ili druga funkcija mogu biti zapostavljene samo privremeno, kao što pokazuje iskustvo: kada je, naime, na primer, postignuto samo jednostrano prilagođavanje u odnosu na sredinu dok je zapostavljen unutrašnji svet, onda postepeno dolazi do povećavanja vrednosti unutrašnjih uslova, što se ogleda u prodiranju ličnih elemenata u spoljnjem prilagođavanju. Tako sam jednom video drastičan primer: jedan fabrikant, koji se probio svojim radom i postao vrlo imućan, počeo je da se seća izvesnog perioda iz svoje mladosti, u kome je uživao u umetnosti. Osetio je potrebu da se opet prihvati takvih tendencija i započeo da istražuje umetnički uzor za svoju fabričku robu. Rezultat je bio da više niko nije

111

hteo da kupi ove umetničke produkte tako da je taj čovek bankrotirao posle nekoliko godina. Njegova je greška bila što je ono što pripada unutrašnjem, intimnom svetu preneo u sredinu, u spoljni svet, pri čemu je pogrešno shvatio zahteve individuacije. Tako upadljivo izneveravanje jedne, do tada pogodne funkcije prilagođavanja, nalazi svoje objašnjenje iz tog tipičnog pogrešnog razumevanje unutrašnjih zahteva. Iako su progresija i regresija kauzalno zasnovane u prirodi životnih procesa, s jedne, i uslova sredine, s druge strane, ipak ih moramo, pri energetskom načinu posmatranja, shvatiti samo kao sredstvo ili prolazne tačke energetskog protoka. Sa te tačke gledišta progresija i učinak prilagođavanja koji proističe iz nje slede kao sredstvo regresije, naime kao manifestacija unutrašnjeg sveta u spoljni svet, čime je stvoreno novo sredstvo za progresiju promenjene vrste, koja predstavlja bolje prilagođavanje na uslove sredine.

B. EKSTRAVEHZIJA I INTROVERZIJA

Progresija i regresija mogu se staviti u vezu sa ekstraverzijom i introverzijom libida. Progresija, kao prilagođavanje spoljnim uslovima, mogla bi se shvatiti kao ekstra verzija dok regresija, kao prilagođavanje unutrašnjim uslovima, kao introverziia. M e đutim, iz ovog paralelizma nastaje znatna zbrka p o j mova. Progresija i regresija vrlo su nejasne analogije sa ekstraverzijom i introverzijom. U stvarnosti ova dva poslednja pojma se odnose na dinamizme drugačije vrste nego što su progresija i regresija. Progresija i regresija su dinamizmi ili zakonomerni oblici preobraćanja energije, dok su ekstraverzija i introverzija, kao što im već ime naglašava, dinamizmi ili oblici progresije kao i regresije. Progresija j e u vremenskom smislu životno kretanje koje stalno napreduje. Ovo kretanje može se javiti u dva oblika,

112

ili ekstravertno, kada objekti, to jest uslovi sredine pretežno uplivišu na vrstu i način progresije, ili introvertno, kada progresija mora da se povinuje uslovima vlastitog ja (tačnije »subjektivnom faktoru«). Isto tako regresija može uslediti na dva načina, ili kao uzmicanje pred sredinom (intr ο verzija) ili kao bekstvo u čudan, ekstravagantan spoljni doživljaj (ekstraverzija). Neuspeh premešta jednog čoveka u stanje turobnog razmišljanja, dok drugog tera u kafansko skitanje. Ova dva različita načina reagovanja, koja sam označio kao ekstraverzija i introverzija, 50 odgovaraju dvama suprotnim tipovima zauzimanja stava. Libido se ne kreće samo napred i nazad, već takođe napolje i unutra. Psihologiju ovog drugog kretanja iscrpno sam izložio u mojoj tipologiji i zbog toga ću se na ovom mestu uzdržati od daljih navoda u vezi sa ovom problematikom. C. PREMEŠTANJE LIBIDA

U knjizi Preobražaji i simboli libida, drugi deo, III poglavlje, upotrebio sam izraz »premeštanje libida«, da bih time označio energetski preobražaj ili preobraćanje. Pod ovim izrazom mislim na pomeranje psihičkog intenziteta ili vrednosti sa jednog sadržaja na drugi, shodno takozvanom pretvaranju energije, koja se, na primer, kao toplota pomoću parne mašine pretvara u parni napon a zatim u kinetičku energiju. Na isti način i energija izvesnih psihičkih fenomena, pomoću pogodnih sredstava dovodi do pretvaranja u druge dinamizme. U mojoj gore p o menutoj knjizi dao sam primere ovih procesa pretvaranja, tako da ovde mogu da se uzdržim od daljih primera. U prirodi prepuštenoj samoj sebi energija se preobraća shodno njenom prirodnom padu, pri čemu stvara prirodne fenomene ali ne i »radni učinak«. 60

ke VI).

Up. moju knjigu Psychologische

8 Jung, Odabrana dela, I

Typen

(Ges. Wer-

113

Tako čovek, prepušten samome sebi, živi tako reći kao prirodni fenomen i ne stvara rad u pravom smislu te reči. Ali kultura predstavlja mašinu pomoću koje se prirodni energetski potencijal koristi za radni učinak. Sto je čovek uopšte došao do otkrića ove mašine, mora da je duboko zasnovano u njegovoj prirodi, čak u prirodi živih bića uopšte, gde je već sama živa materija energetski transformator, pri čemu život nekako, na još nepoznat način, učestvuje u procesu pretvaranja. Život se odvija na taj način što fizičke i hemijske uslove koristi tako reći kao sredstvo za svoju egzistenciju. Zivo telo je mašina koja primljeni energetski iznos ekvivalentno pretvara u druge dinamičke manifestacije. Ne može se reći da se fizička energija pretvara u život, već samo da je pretvaranje izraz života. Isto kao što je živo telo mašina, tako i druga prilagođavanja fizičkim i hemijskim uslovima imaju vrednost mašina, koje omogućuju druge oblike pretvaranja. Tako su sva sredstva koja su, iia primer, životinji (nezavisno od direktnog hranjenja tela) potrebna za osiguranje i održanje egzistencije, mašine koje prirodni energetski potencijal koriste za radni učinak. Kada dabar obara drveće i na taj način ustavlja vodene tokove, onda je to radni učinak, uslovljen njegovom diferencijacijom. Njegova diferencijacija je prirodna kultura, koja funkcioniše kao transformator energije, kao mašina. Tako je i čovekova kultura, kao prirodni produkt diferencijacije, mašina, najpre tehnička mašina koja koristi prirodne uslove za pretvaranje fizičke i hemijske energije, ali i duhovna mašina, koja koristi duhovne uslove za pretvaranje libida. Kao što je čoveku pošlo za rukom da pronađe turbinu, na nju da navede reku i da, iz tako dobijene kinetičke energije, proizvede električnu struju koja se može najrazličitije koristiti, isto tako mu je uspelo da prirodni nagon, koji protiče prema svojoj usmerljivosti bez vršenja rada, pomoću mašine prevede u drugi dinamski oblik, koji omogućuje radni učinak.

114

Pretvaranje nagonske energije odvija se pomoću prevođenja na analogon nagonskog objekta. Kao što centrala podražava vodopad i na taj način prisvaja njegovu energiju, tako i psihička mašina podražava nagon i time preuzima i njegovu energiju. Dobar primer za ovo je prolećna ceremonija plemena V a čanda.*1 Naime, oni kopaju u tlu rupu izdužena oblika i oko nje pobadaju šiblje, tako da sve to podseća na ženski polni organ. Zatim igraju oko ove rupe držeći svoja koplja tako da podsećaju na penis u erekciji. Igrajući oko rupe zabijaju koplje u jamu i viču pri tome: puli mira, puli mira, vataka! (non fossa, non fossa, sed cunnus! — nije rupa, nije rupa, to je stidnica!). Za vreme ceremonije nijedan od učesnika ne sme da pogleda neku ženu. Pomoću rupe Vačandi stvaraju analogon ženskih genitalija, objekta prirodnog nagona. Učestanim uzvicima i ekstazom igre sugerišu sebi da je rupa u zemlji stvarno genitalija a da sva iluzija ne bude ometena stvarnim objektom nagona, niko ne sme da pogleda ženu. Dakle, neosporno se radi ο kanalisanju energije i njenom presmeravanju na analogon prvobitnog objekta pomoću prethodne igre (koja je zapravo igra sparivanja, kao kod ptica i drugih životinja) i pomoću podražavanja seksualnog čina/'Ova igra ima posebni smisao kao ceremonija oplođavanja zemlje, zbog toga se i izvodi u proleće, To j e magična radnja, čija j e svrha da libido preusmeri na zemlju, zbog čega zemlja dobij a posebnu psihičku vrednost i na taj način postaje objekt iščekivanja. Tada se sa njom bavi duh i njom je determinisan, čime je data mogućnost i verovatnoća da j o j čovek pokloni pažnju, što bi i bio psihološki preduslov zemljoradnje. Obdelavanje zemlje odvija se stvarno, iako ne isključivo, u znaku formiranja sekRl Up. Preuss, Der Ursprung der Religion und Kunst, kao i Schultze, Psychologie der Naturvolker, p. 161 i Jting. Wandlungen und Symbole der Libido, p. 144 (novo izdanje; Symbole der Wandlung, p. 247 f.) (Ges. Werke V). 52 Up. posmatranja kod Pechuel-Loesche, Volkskunde von Loango, p. 38: igrači jednom nogom stružu tie i pri tom bedrima izvode posebne pokrete. 8*

115

sualnih analogija. »Bračni ležaj na njivi« je jedna takva ceremonija: seljak uzima svoju ženu jedne prolećne noći, vodi je na njivu i tamo se pari sa njom da bi zemlja bila plodnija. Na taj način se stvara bliska veza i analogija, koja deluje kao kanal, koji se račva iz korita reke i odvodi vodu u centralu. Nagonska energija se usko asocira sa njivom, tako da obdelavanje zemlje tako reći dobija vrednost seksualne radnje. Ova asocijacija osigurava trajno presmeravanje interesovanja na njivu. Zbog ovoga njiva privlači obrađivača, ovaj se stoga bavi njivom što, razumljivo, koristi plodnosti zemlje. Kao što Meringer vrlo lepo ukazuje, asocijacija libida (takođe i u seksualnom smislu) i zemljoradnje izražava se i u jeziku. 53 Presmeravanje libida na njivu prirodno da se ne vrši samo preko seksualne analogije, već i pomoću direktne mađije dodira, na primer korišćenjem »valena« na njivi. 54 Primitivni č o vek oseća preusmeravanje libida tako konkretno, da čak i zamor o d rada tumači na taj način što smatra da ga j e iscedio poljski demon. 55 Svi veći poduhvati i radovi, kao oranje, lov, rat itd. kod primitivnog č o veka su praćeni uvodnim magijskim radnjama analogije pomoću pripremljenih čarolija, koje očigledno imaju psihološku svrhu, da preusmere libido na nužno nastalu delatnost. U bivolskim igrama plemena Taos-Pueblos igrači predstavljaju istovremeno i lovce i divljač. Pomoću uzbuđenja i uživanje u igri libido se prenosi na oblike radnje koje se vrše u lovu. Za ovo neophodno uživanje igre postiže se ritmičkim bubnjanjem i uzbudljivim pevanjem starih ljudi, koji i diriguju čitavom ceremonijom. Kao što je p o znato stari ljudi žive u svojim sećanjima i vole da pričaju ο svojim nekadašnjim delima, pri tom se »zagrevaju«. Toplota »pali«, i tako u izvesnoj meri stari daju prvi podstrek igri, mimičkoj ceremoniji, 58 Meringer, Worter und Sachen, i Jung, Wandlungen und Symbole der Libido, p. 145 (novo izdanje: Symbole der Wandlung, p. 248 f., Anm. 22) (Ges. Werke V). 54 Up. Mannhardt, Wald- und Feldkulte, I, p. 480 ff. » 1. c., p. 483.

116

čija je namena da mlade i najmlađe privikne na lov i da ih na to psihički pripremi. Prema iz vestaj ima slični »rites d'entree« postoje kod mnogih primitivnih plemena. 56 Klasični primer je Atninga ceremonija plemena Arunta. Ona se sastoji u tome što se pripadnik plemena, određen da sprovede u delo osvetu, prvo mora »rasrditi«. To se čini na taj način što p o glavica kosu mrtvaca koga treba osvetiti spaja sa p e nisom čoveka koga treba »rasrditi«. Pri tom poglavica kleči i obuhvata čoveka tako kao da nad njim vrši seksualni čin.57 Veru je se da se na ovaj način delu je da »se utroba čoveka zapali od žudnje da osveti smrt«. Ceremonija očigledno dovodi do intimnog upoznavanja svih sa ubijenim. Time se kod svakog rađa sklonost da osveti mrtvog. Cesto prekomerna komplikovanost ovakvih ceremonija pokazuje koliko j e potrebno da se libido iz svoje prirodne struje, naime svakodnevnih navika, odvrati i privede, pridoda nekoj neobičnoj delatnosti. Moderno shvatanje veruje da se ovo može postići jednostavnom voljnom odlukom i da se tako mogu odgonetnuti sve magične ceremonije, zbog čega se i dugo čekalo na odgovarajuće razumevanje primitivnih ceremonija. Međutim, ako se uzme u obzir da j e primitivni čovek, u poređenju sa nama u mnogo v e ćoj meri nesvestan, to jest da je čist prirodni f e n o men, i da stoga ono što mi nazivamo »volja« tako reći uopšte ne poznaje, onda se razume bez daljnjega zašto su mu potrebne zametne ceremonije, tamo gde je nama dovoljna jednostavna voljna odluka. Mi smo više svesni, više domestificirani. Tokom milenijuma nam je uspelo ne samo da ukrotimo divlju prirodu koja nas okružava, već i da stavimo u okove i ono divlje u nama (bar na izvestan način i prolazno!). Ipak smo stekli »volju«, naime raspoložljive energije, možda ne mnogo, ali ipak više nego primitivni čovek, i zbog toga nam više nisu potrebne magične igre da 58 Sažeto kod: Levy-Bruhl, Les fonctions mentales dans les sociites inferieures, p. 262 ff. 57 Govorne reprodukcije u: Spencer and Gillen, The Northern Tribes of Central Australia, p. 560.

117

bi nas »ojačale« za neki poduhvat, bar ne za sve obične slučajeve. Nasuprot tome kada se radi ο nečemu što prevazilazi naše snage, ο nečemu što bi moglo i loše da se završi, tada s blagoslovom crkve svečano polažemo kamen temeljac, »krštavamo« brod koji klizi rampom prema moru, tokom rata ljudi se obraćaju za pomoć patriotskom bogu; hladili znoj straha iznudio je kratku usrdnu molitvu i kod najjačih ljudi. Tako su potrebne samo nešto malo nesigurni je prilike da ponova ožive, i to sasvim prirodnim načinom, »magične zametnosti«. Pomoću ceremonija se oslobađaju dublje emocionalne snage, ubeđenje postaje šlepa autosugestija a psihičko vidno polje se ograničava na jednu fiksacionu tačku, na koju se onda koncentriše sva snaga nesvesnog vis a tergo. A objektivna je činjenica da pre uspeva sigurnima nego nesigurnima.

D. STVARANJE SIMBOLA

Simbol j e psihološka mašina koja pretvara energiju. Pod ovim smatram stvarni simbol, a ne znak. Tako rupa u zemlji Vačandija nije znak ženskih g e nitalija, već simbol, koji predstavlja ideju žene-zemlje koju treba oploditi. Mešanjem sa ženom l j u d skog bića simbol bi se tumačio semiotski, i time bi se fatalno oštetila vrednost ceremonije. Zbog toga igrači i ne smej u da pogledaju na neku žensku osobu. Semiotskim shvatanjem razorila bi se mašina, isto onako kao kada bi se razorila dovodna spusna cev turbine, zbog toga što je ona ipak samo neprirodni vodopad, nastao pomoću ometanja prirodnih uslova. Naravno da mi ne pada na pamet ideja da bi semiotsko tumačenje moglo biti besmisleno; ono nije samo moguće, već j e i vrlo tačno. Njegova korisnost j e n e o sporna u svim onim slučajevima gde je priroda samo narušena, a da pri tom ne dolazi do efektivnog radnpg učinka. Međutim, semiotsko tumačenje postaje besmisleno kada se koristi isključivo i šematski, kada se time pogrešno shvata stvarna priroda simbola i ovaj ponižava i svodi samo na običan znak.

118

Magija je prvi radni učinak kojeg primitivni čovek, pomoću stvaranja analogije, otima od nagonske energije. Ceremonija j e magična kada se ne vrši zbog efektivnog radnog učinka, već kada zastane na nivou očekivanja. U ovom slučaju energija se prevodi na nov objekt, pri čemu se stvara nov dinamizam koji. međutim, ostaje magičan sve dotle dok ne izvrši efektivan rad. Prednost koja proističe iz magične c e remonije sastoji se u tome što novoposednuti objekat sadrži dejstvene mogućnosti u odnosu na psihu. P o moću svoje vrednosti deluje determinirajuće na upliv pri formiranju predstava, tako da je duh dugo privučen ovim novim objektom i bavi se njime. Na taj način nastaju radnje, koje se nad magičnim objektom izvode tobože kao igra a najčešće imaju ritmički karakter. Dobar primer za ovo su južnoamerički crteži na stenju koji se sastoje od brazda, duboko utisnutih u najtvrđem kamenu. Oni su nastali na taj način, što su stolećima Indijanci tokom igre uvek iznova kamenom povlačili brazde. Sadržaj crteža jedva da se može tumačiti, ali s njima skopčana delatnost j e nesravnjivo značaj ni ja.*8 Determinacija duha kroz objekte koji imaju magično dejstvo ima za posledicu mogućnost da čovek, preko neprekidnog bavljenja objektom, tokom igre dolazi do svakakvih otkrića koja bi mu inače promakla. Kao što je poznato upravo na ovaj način već je došlo do mnogih otkrića. Ne naziva se uzalud magija majkom nauke. Do duboko u srednji vek ono što danas nazivamo prirodnom naukom nije bilo ništa drugo do magija. Pogodan primer za ovo je alhemifa, čija simbolika sa nepogrešivom razumljivosti pokazuje prethodno u principu opisani proces pretvaranja energije/ tako da su kasniji alhemisti bili čak svesni ove mudrosti. 59 Ali tek kroz razvitak magije u nauku, preko napretka od običnog stadijuma očekivanja do stvarnog tehničkog rada na objektu, došlo je do ovladavanja prirodnim silama, onako kako je sanjala maKoch-Griinberg, Sudamerikanische Felszeichnungen. Up. Silberer, Probleme der Mystik und ihrer Symbolifc, kao i Rosencreutz, Chymische Hochzeit. w

119

gijska era. Ostvario se čak i san alhemije ο mogućnosti pretvaranja jednog elementa u drugi. Magijsko delovanje na daljinu realizovalo se kroz otkriće elektriciteta. Mi imamo dakle dovoljno razloga da cenimo stvaranje simbola i da simbolu posvetimo pažnju kao neprocenjivom sredstvu, koje nam daje mogućnost da čisto nagonski protok energetskog procesa koristimo za efektivni radni učinak. Sigurno da je v o d o pad lepši od centrale, ali dira necessitas nas uči da električno osvetljenje i elektroindustriju cenimo vise od lepe nekorisnosti vodopada, koja nam tokom šetnje za vreme odmora omogućuje četvrt sata uživanja. Na isti način kao što smo u stanju da u fizičkoj prirodi samo ograničeni deo prirodne energije prevedemo u praktički upotrebljivi oblik, tako i u našoj psihičkoj prirodi možemo samo mali deo energije odvojiti od prirodnog toka. Nesravnjivo veći deo ne možemo dohvatiti, već ovaj održava zakonomerno proticanje života. U ovim funkcijama libido je investiran kao njihova nepromenljiva, specifična snaga. Samo tamo gde je slučaj da simbol nudi veću usmerljivost nego priroda, moguće je libido prevesti u druge oblike. Kulturna istorija je dovoljno pokazala da čovek poseduje relativni višak energije, sposobne i za drugačije korišćenje nego što je ono u čisto prirodnim tokovima. Činjenica da simbol omogućuje ovo skretanje dokazuje da nije čvrsto fiksiran sav libido u svom prirodno zakonomernom obliku, koji iznuđava svoj redovni tok, već da preostaje izvestan kvantum energije, koji bi se mogao obeležiti kao višak libida. Moglo bi se zamisliti da ovaj višak nastaje na taj način što čvrsto organizovane funkcije nisu u stanju da dovoljno izjednače razlike u intenzitetu. One bi se mogle uporediti sa jednom cevi, čiji je promer isuviše uzak da bi omogućio nesmetani protok određenoj količini vode, koja se neprestano dopunjava. U tom slučaju voda bi se na bilo koji način prelivala. Iz viška libida proističu izvesni psihički procesi, koji se ne mogu, ili se isuviše nedovoljno mogu objasniti samo prirodnim uslovima. To su religijski procesi, čija je priroda suštinski simbolična. Simboli predsta-

120

va su religijske ideje, simboli radnji su rituali ili c e remonije. Oni su manifestacije i izraz viška libida. Oni su istovremeno prelazi ka novim delatnostima, koje se moraju specifično obeležiti kao kulturne delatnosti, nasuprot zakonomernom proticanju instinktivnih funkcija. Ja sam simbol koji preobraća energiju obeležavao i kao analogija libida 60 i pod tim podrazumevao predstave koje su pogodne da ekvivalentno izraze libido i da ga na taj način iz prvobitnog prevedu u neki drugi oblik. Mitologija pruža bezbrojna poređenja ove vrste, počev od svetih predmeta, huringa, f e tiša, sve do figure bogova. Rituali, koji su pratili svete predmete, često omogućuju da se vrlo jasno prepozna njihova priroda energetskog transformatora; tako, na primer, primitivni čovek ritmički trlja svoju huringu, na taj način upija u sebe magičnu snagu fetiša a istovremeno dodeljuje i fetišu »naboj«. 61 Viši stupanj na istoj liniji je ideja totema, koja je najtešnje povezana sa počecima stvaranja zajednice i direktno vodi do ideje paladijuma, zaštitnog i plemenskog božanstva, i ideje organizacije ljudskog društva uopšte. Proces pretvaranja libida kroz simbol odvija se od početka, čovečanstva i deluje još uvek. Simboli nikada nisu svesno smišljani, već su stvarani od strane nesvesnog putem takozvanog otkrovenja ili intuicije. 62 Zbog bliske povezanosti mitoloških simbola sa simbolima snova i uzimajući u obzir činjenicu da je san, kako se izrazio P. Ležen (Legenne) »le dieu des sauvages«, sasvim je verovatno da veliki deo istorij60 Wandlungen und Symbole der Libido, p. 91 (novo izdanje: Symbole der Wandlung, p. 159) (Ges. Werke V). 61 Spencer and Gillen, 1. c., p. 277. 62 »Man, of course, has always been trying to understand and to control his environment, but in the early stages this process was unconscious. The matters which are problems for us existed latent in the primitive brain; there, undefined, lay both problem and answer; through many ages of savagery, first one and then another partial answer emerged into consciousness; at the end of the series, hardly completed to-day, there will be a new synthesis in which riddle and answer are one.« (Crawley» The Idea of the. Soul,

p. Π).

121

skih simbola potiče direktno iz snova ili da je bar podstaknut snom. w Za izbor totema to pouzdano znamo, a isto tako postoje odgovarajući dokazi za izbor bogova. Ova funkcija simbola koja postoji još od davnina prisutna je još i danas, iako je razvitak duha vekovima težio ka potiskivanju individualnog stvaranja simbola. Prvi korak u ovom pravcu bilo je stvaranje zvanične državne religije, dalji korak istrebljivanje politeizma, koje je počelo sa reformatorskim pokušajem Amenofisa IV. Hrišćanska epoha je, kao što je poznato, izvanredno mnogo postigla u gušenju individualnog stvaranja simbola: U toj meri da se može, u trenutku kada započne popuštanje intenziteta hrišćanske ideje, očekivati ponovno rasplamsavanje individualnog stvaranja simbola. Upravo neverovatno povećanje broja sekti od XVIII veka, veka »prosvećenosti«, moglo bi da posluži kao rečit primer. Snažno širenje Christian Science, teozofije, antropozofije i drugih religijskih sekti su dalji koraci na već zakoračenom putu. U praktičnom radu sa našim pacijentima na svakom koraku sudaramo se sa ovakvim stvaranjem simbola, koji smeraju pretvaranje libida. Na početku lečenja nailazimo na delu formiranje simbola, čija se necelishodnost manifestuje time što pružaju isuviše oskudan potencijal, tako da se libido ne može preobratiti u efektivni učinak, ve^ nesvesno otiče starim putevima, u arhaično seksualnim fantazijama i maštanim doživljavanjima; zbog toga je pacijent u opreci sa samim sobom, to jest neurotičan. U ovom slučaju naravno da je uputna analiza sensu strictiori, to jest reduktivna psihoanalitička metoda koju je uveo Frojd, koja razgrađuje sve nedovoljne simbolske tvorevine i redukuje na prirodne elemente. Ovim putem ruši se isuviše visoka brana i nekorisno sagrađena centrala u njene početne sastavne delove, pri čemu se ponovo uspostavlja prvobitni prirodni v o deni tok. Nesvesno nastavlja da gradi simbole, koji M »Les reves sont pour les sauvages ce que la Bible est pour nous, la source de la rćvelation divine.« (Gatschet, The Klamath Language, Lćvy-Bruhl, 1. c., p. 53.

122

se, naravno, ad infinitum mogu redukovati na njihove elemente. Covek ne može i neće biti zadovoljan sa prirodnim tokom stvari pošto uvek ima višak energije, kome se uvek može ponuditi energetski tok povoljniji od prirodnog, zbog čega nepogrešivo stalno teži za ovim, ma kako ga često redukcijom prinudno vraćali u prirodan energetski tok. Zbog toga smo došli do uverenja da, kada se redukuju necelishodnosti, ponovo uspostavi prirodni tok stvari i na taj način omogući normalan život, redukciju ne treba nastavljati, već naprotiv, potpomagati stvaranje simbola tako da ishod bude stvaranje pogodnog energetskog toka za višak. Redukcija na prirodno stanje za čoveka nije idealno stanje niti čudotvorni lek. Kada bi prirodno stanje bilo ono stvarno, korisno, onda bi morali zavideti primitivnom čoveku na njegovom načinu življenja. Ali to ni izdaleka nije tako, jer primitivnog čoveka muče praznoverice, strahovi i prisile, pored svih drugih bolova i muka čovekovog života, i to u tolikoj meri da bi ga, kada bi živeo u našoj civilizaciji, proglasili teško neurotičnim ako ne i sumanutim. Sta bi se reklo za jednog Evropejca koji bi se ponašao na sledeći način: jedan Crnac je sanjao da su ga neprijatelji progonili, zarobili i živog spalili. Sledećeg dana naredio je rođacima da zapale vatru a on je položio noge u vatru da bi, pomoću ove apotropejske ceremonije, odstranio snevanu nesreću. Zadobio je takve opekotine da je mesecima ležao teško bolestan.64 Od ovih strahova čovek se oslobodio pomoću stvaranja simbola koji su ga vodili ka progresivnoj kulturi. Stoga vraćanje prirodi nužno mora biti praćeno ponovnim sinteznim stvaranjem simbola. Redukcija vodi unazad ka primitivnom čoveku prirode i njegovom svojstvenom duhovnom stanju. Frojd je svoju žižu interesovanja usmerio uglavnom na bezobzirnu pohlepu za zadovoljstvima, Adler na »psihologiju prestiža«. To su svakako dve bitne osobenosti primitivne psihe, ali ni izdaleka jedine. Morale bi se, bar zbog potpunosti, pomenuti i sve druge crte €4

Lćvy-Bruhl, I. c., p. 54.

123

primitivnosti, kao sklonost ka igri, mistici, »herojstvu« itd., ali pre svega dominantne činjenice primitivne psihe: njena prepuštenost »silama« koje su iznad čovekove ličnosti, bilo da su to nagoni, afekti, sujeverja, uobrazilje, čarolije, veštice, duhovi, demoni ili bogovi. Redukcija vodi u potpunu prepuštenost primitivnog čoveka, kojoj civilizovani čovek smatra da je umakao. Isto kao što redukcija upoznaj e čoveka sa njegovom podložnošću »silama« i time mu postavlja jedan, skoro opasan problem, tako ga i sintezno tretiranje simbola dovodi do religijskih pitanja, ali ne do »problema sadašnjih religijskih ispovedanja, već do religijskih problema primitivnog č o veka. Naspram sila koje vrlo realno gospodare njima čoveku mogu jamčiti zaštitu i pomoć jedino isto tako realne činjenice; nikakav misaoni sistem, već samo neposredno iskustvo može da drži protivtežu slepoj sili nagona. Polimorfizmu primitivne prirode nagona kao regulator se suprotstavlja princip individuacije; m n o gostruka i protivurečna rastrzanost susreće se sa kontraktivnim jedinstvom, čija j e snaga isto toliko velika kao i ona nagonska. Đa, čak obe strane stvaraju za samoregulaciju neophodni par suprotnosti, koji je već često označavan kao priroda i duh. Osnovu ovih p o j mova čine psihička stanja, između kojih se čovekova svest koleba kao kazaljka na vagi. U neposrednom iskustvu primitivni duh nam je dat samo u obliku infantilne psihe, još pristupačne sećanju. Svojstvenost ove Frojd sa izvesnim pravom shvata kao infantilnu seksualnost, pošto iz ove klice i nastrojenosti kasnije proističe zrelo seksualno biće. Međutim, iz infantilne klicine nastrojenosti Frojd izvodi još svakakva psihička svojstva, tako da se na ovaj način stiče privid, kao da duh proističe iz seksualne prethodnice i da prema tome nije ništa drugo do položnica seksualnosti. Ali Frojd previđa da infantilna polivalentna klicina nastrojenost nije samo svojstvena perverzna prethodnica normalne i zrele seksualnosti, već da izgleda specifično perverzna zbog toga što nije samo prethodnica zrele seksualnosti, već

124

i duhovnih svojstava individue. Iz infantilne klicine nastrojenosti proističe celokupni čovek, stoga j e klicina nastrojenost isto tako malo čista seksualnost kao i psiha odraslog čoveka. U ovoj klicinoj nastrojenosti ne nalaze se samo počeci odraslog života, već i čitavo nasleđe niza predaka u neodređenim srazmerama i svojstvima. Ovim nasleđenim kontingentom nisu obuhvaćeni samo oni instinkti koji potiču još sa životinjskih stupnjeva, već i sva ona diferenciranja, koja ostavljaju svog traga nasleđem. Tako se zapravo svako dete rađa sa neizmernom inkongruencijom; s jedne strane tako reći životinji slično, n e svesno biće, a s druge poslednje otelotvorenje prastarog i beskrajno komplikovanog naslednog zbira. Ova inkongruencija stvara napon klicine nastrojenosti a izvan ovoga objašnjava još mnoge zagonetke, u dečjoj psihologiji vrlo bogatoj zagonetkama. A k o pomoću reduktivnog postupka u odrasloj psihi otkrijemo infantilne prethodnice, onda kao n a j dublju osnovu nalazimo infantilnu klicu, koja s jedne strane sadrži kasnije seksualno biće in statu nascendi, ali s druge i sve one zapletene preduslove kulturnog bića. Ovo se najlepše ogleda u snovima dece. Veliki broj snova je jednostavno »detinjast« i bez daljnjega razumljiv, neki, međutim, sadrže zapanjujuće m o gućnosti značenja i stvari koje svoj duboki smisao razotkrivaju samo u svetlu primitivnih paralelizama. Ova druga strana j e duh in nuce. Detinjstvo nije značajno samo stoga što se tu nalaze počeci instinktivnih nastranosti, već i zbog toga što tu zastrašujuće ili ohrabrujuće pred dečju psihu nailaze one davnašnje slike i snovi koji pripremaju celokupnu sudbinu, istovremeno sa slutnjama koje gledaju unazad, i koje zadiru daleko izvan dečjeg iskustva u život predaka. Tako u psihi deteta naspram »prirodnih« stoje d u hovni uslovi. Kao što je poznato čovek koji živi u prirodi uopšte nije samo »prirodan«, recimo kao životinja, već on vidi, veruje i boji se, poštuje stvari, čiji se smisao uopšte ne može saglfdati samo iz prirodnih uslova sredine, čiji duboki smisao čak vodi daleko od svake prirodnosti, smislenosti i razumljivosti,

125

pa čak ne retko je u najoštrijem kontrastu sa instinktima. Treba samo pomisliti na sve one užasne rituale i običaje primitivnih ljudi, protiv kojih se uzdiže svako prirodno osećanje, koji su u nesavladivoj suprotnosti sa očiglednošću stvari. Ove činjenice prosto prisiljavaju na pretpostavku, da duhovni princip (pa bilo šta da se pod tim podrazumeva) sa strahovitom silinom nadvladava čisto prirodni. Može se reći da je i ovaj »prirodan«, i da oba potiču iz jedne te iste »prirode«. Ja uopšte ne sumnjam u ovo poreklo, ali moram da istaknem, da se ova »prirodna« stvar sastoji od konflikta dvaju principa, kojima se, već prema subjektivnom ukusu, može dati ovaj ili onaj naziv, i da je ova suprotnost izraz, α možda i osnova onog napona, koga nazivamo psihičkom energijom. I iz teorijskih razloga mora u detetu postojati jedan ovakav protivurečni napon, jer bez njega ne bi bila moguća bilo kakva energija, kao što je već Heraklit rekao: πτόλεμος- πατήρ πάνωγ. 65 Kao što sam već naglasio ovaj konflikt se može shvatiti i kao suprotnost između još duboko primitivnog bića novorođenog čoveka i njegove visoko izdiferencirane nasleđene mase. Prirodno biće karakteriše neskrhan nagonski život zbog potpune prepuštenosti nagonima. Ovom stanju suprotstavljena je nasleđena masa sastavljena od mnemskih taloga svih iskustava niza predaka. Ovoj pretpostavci se prilazi sa najrazličitijom skepsom, pri čemu se smatra da se radi ο »nasleđenim predstavama«. Prirodno da ο tome nema ni govora. Radi se, naprotiv, ο nasleđenim mogućnostima predstavljanja, ο »prokrčenim stazama« koje su se preko učestalog iskustva postepeno utisle u nizu predaka. Osporavati nasleđivanje ovih staza, značilo bi isto što i osporavanje nasleđivanja mozga. Ovakvi ljudi morali bi, zbog doslednosti, da razrade postavku kako se dete rađa sa majmunskim mozgom. Ali kako se ono rađa sa ljudskim mozgom, onda i ovaj mozak pre ili kasnije počinje da funkcioniše na ljudski način, i to nužno počinje na onom stupnju na kome su stajali najmlađi preci. Prirodno da je ovog Rat je otac svih stvari.

126

dete duboko nesvesno. Najpre postaje svesno samo nagona i eventualno onog što se suprotstavlja ovim nagonima. To su vidljivi roditelji. Stoga dete i ne sluti da bi se kočnice mogle nalaziti i u njemu samom. Pravedno ili nepravedno inhibicije se prenose na roditelje. Ova infantilna predrasuda je tako čvrsto ukorenjena, da lekari često ulažu ogromne napore da pacijentima privedu u svest da se zli dtac koji sve zabranjuje nalazi mnogo manje izvan njih već da se, naprotiv, krije u njima samima. Sve što dejstvuje iz nesvesnog, pojavljuje se projektovano na drugima. Ne da bi drugi u ovome bili sasvim nevini, jer i najgora projekcija je zakačena na kuku, pa ma kako malu, koju je ipak isporučio neko drugi. Iako se nasledna masa sastoji od fiziološki utrtih staza, ipak su intelektualni procesi predaka stvorili ove puteve. A k o ove staze dospeju u svest individui, onda se to može zbiti opet samo u obliku intelektualnih procesa; ako oyi procesi mogu postati svesni samo kroz individualno iskustvo i stoga deluju kao individualna tekovina, ipak su to prapostojeće staze, koje se samo »popunjavaju« pomoću individualnog iskustva. Svako »izrazito« iskustvo j e ovakav prodor u staro, ali do tada nesvesno rečno korito. Prapostojeće staze su čvrste činjenice, tako neporecive kao istorijska činjenica da je čovek iz prvobitne pećine u kojoj je stanovao sazidao gradove. Ovaj razvitak, naravno, bio je moguć samo organizovanjem zajednice, a ova je opet bila moguća samo preko ograničavanja nagona. Ograničavanje nagona pomoću duhovnih procesa sprovodi se kod pojedinca sa istom snagom i istim uspehom kao i u istoriji naroda. Ograničenje nagona je normativni, ili tačnije rečeno, nomotetičkV* proces, čija snaga potiče iz nesvesne činjenice nasleđenih staza. Duh, kao dejstveni princip nasledne mase, sastoji se od zbira duhova predaka, nevidljivih očeva ™ čiji se autoritet rađa sa detetom. Zakonodavni. Soderblom, Das Werden des Gottesglaubens. i 175 ff. M

07

pp 88 ff,

127

Filozofski poj aim duha još nije uspeo da svoj sopstveni jezički termin oslobodi od nadmoćnih okova identifikacije sa drugačijim pojmom duha, naime »aveti«. Nasuprot tome religijskim gledištima uspelo se da se govorno vezivanje za duhove prevaziđe na taj način što se isti duhovni autoritet obeležio kao Bog. Tokom milenijuma ovo gledište se razvilo u f o r mulaciju onog duhovnog principa, koji se postavlja inhibitorno u odnosu na puke nagone. Izvanredno značajno u ovom pojmu j e okolnost da je Bog istovremeno zamišljen kao tvorac prirode. On se smatra tvorcem onih nepotpunih stvorenja, koja blude i greše, a istovremeno i njihovim sudijom i stražarom. Jednostavna logika bi rekla: ako sam proizveo stvorenje koje bludi i greši a koje je zbog svojih slepih nagona bezvredno, onda sam očigledno loš tvorac i nisam položio ni kalfenski ispit. (Ovaj argument, kao što je poznato, igrao j e značajnu ulogu u gnosticizmu). Ali religiozno shvatanje se ne zbunjuje ovom kritikom, već tvrdi da su nepoznati putevi i namere Gospodnje. I stvarno u istoriji je imao malog odjeka gnostički argument, pri čemu očigledno neopipljivost predstave Boga odgovara vitalnoj potrebi pred kojom bledi svaka logika. (Ovde se, razumljivo, ne radi ο Bogu kao stvari po sebi, već samo ο ljudskoj predstavi, koja je kao takva legitimni objekt nauke). Iako je, dakle, pojam Boga duhovni princip par excellence, ipak kolektivna potreba zahteva da on bude i predstava prvog stvaralačkog uzroka, iz koga potiče sve ono duhovno što se suprotstavlja nagonu. Na taj način Bog ne bi bio ukupnost samo duhovne svetlosti, koja se kao najkasniji cvet pojavljuje na drvetu razvitka, ne samo duhovni cilj spasenja gde se slivaju svi izvori, ne samo kraj i svrha, već i najtamniji, najdublji uzrok svih prirodnih mračnina. Ovo je čudovišan paradoks, koji očigledno da odgovara dubokoj, psihološkoj istini. Taj paradoks ne predstavlja ništa drugo do suprotnosti jednog te istog bića, bića čija je najintimnija priroda napon suprotnosti. Ovo biće nauka naziva energija, jer j e ona ono nešto što j e živo izjednačenje između suprotnosti. Iz ovog

128

razloga ona zadovoljava po sebi nemoguće paradoksno sagledavanje Boga, saobraženo ljudskim potrebama i to tako, da se tome ne može suprotstaviti ma kako na izgled ispravna logika. Stvarno i najfinijim traganjem jedva da bi se uspelo da se nađe pogodnija formula za ovu osnovnu činjenicu unutrašnjeg viđenja. Verujem da nisam rekao ništa suvišno kada sam nešto detaljnije dotakao prirodu osnovnih suprotnosti psihičke energije.68 Frfcjdova teorija podržava kauzalno objašnjenje psihologije nagona. Sa ovog gledišta duhovni princip mora izgledati samo kao privesak, kao sporedni produkt nagona. Ukoliko se ovome ne osporava inhibitorna i potiskujuća snaga, onda se ova pripisuje utioaju vaspitanja, običajnim autoritetima, konvencijama i tradiciji. Ove instancije sa svoje strane crpu (po ovoj teoriji) svoju snagu opet iz potiskivanja, na putu circulus vitiosusa. Međutim, duhovno se ne priznaje za ekvivalentnu protivtežu nagonu. Nasuprot ovome duhovno gledište je otelotvoreno u religioznom saznanju, koje mogu da pretpostavim kao dovoljno poznato. Ovom gledištu Frojdovu psihologija izgleda kao pretnja. Međutim, ona nije nimalo drugačija pretnja nego materijalizam uopšte, bilo da je ovaj naučne ili praktične prirode. Teorijska jednostranost Frojdove seksualne teorije je bar simptomatski značajna. Ona ima, ako ne naučno, a ono ipak moralno opravdanje. Nesumnjivo je tačno da se nagonski život na području seksualnosti najviše i najupečatljivije sukobljava sa moralnim gledištima. Nikada se ne može izbeći sukob infantilnih nagonskih prohteva i etosa. Sukob je čak, kako mi izgleda, conditio sine qua non psihičke energije. Dok se svi slažemo u tome da je, samo po sebi razumljivo, nedopustivo ubijanje, krađa i druge afektivne bezobzirnosti 68 Isti problem sa drugog aspekta i na drugi način obradio sam u: Wandlungen und Symbole der Libido, pp. 167 i 410 ff. (novo izdanje: Symbole der Wandlung, pp. 287 i 758 ff.), (Ges. Werke V) i u: Psychologische Typent p. 275 ff. (Ges. Werke VI).

9 Jung. Odabrana dela, I

i OQ

svih vrsta, ipak postoji takozvano seksualno pitanje. Ne govori se ο pitanju ubistva ili pitanju srdžbe. Ne preduzimaju se socijalne mere protiv onih koji svoje loše raspoloženje prazne na drugima. A ipak sve su to manifestacije nagona, ali njihovo potiskivanje izgleda nam samo po sebi razumljivo. Jedino se seksualnosti postavlja znak pitanja. Ovaj znak ukazuje na sumnju, naime na sumnju da li su dovoljni i podesni naši d o sadašnji moralni pojmovi i na njima zasnovane zakonske institucije. Svako ko ima uvida neće osporiti da u odnosu na ovo područje vladaju vrlo podeljena mišljenja. Problem ovakve vrste ne bi postojao, kada u ovom pogledu ne bi postojala razjedinjenost j a v nog mnenja. Očevidno da se radi ο reakciji protiv isuviše rigorozne primene moralnih normi. Pri tom nije u pitanju recimo provala primitivnih nagonskih prohteva. Kao što j e poznato ο ovakvim provalama nagona još nikada se nisu brinula običajna pravila niti moralni kodeksi. Radi se ο ozbiljnoj nedoumici da li je naše dosadašnje običajno shvatanje prirode seksualnosti ispravno ili ne. Iz ove sumnje, prirodno, proističe legitimno interesovanje da se bolje i dublje razume priroda seksualnosti. Ovom interesovanju ne izlazi u susret samo Frojdova psihologija, već i m n o gi drugi poduhvati. Sto Frojd stavlja poseban akcenat na seksualnost, mogao bi da bude više ili manje svesni odgovor na savremeno pitanje, i obrnuto, prijem koji je našao Frojd kod ogromnog broja ljudi dokazuje koliko j e savremen bio njegov odgovor. Pažljivom i kritičkom čitaocu Frojdovih spisa neće izmaći kako je uopšten i rastegljiv njegov pojam seksa. On je u suštini tako širok da se čovek često pita zašto autor na izvesnim mestima uopšte koristi seksualnu terminologiju. Njegov pojam seksa ne obuhvata samo fiziološka seksualna zbivanja, već skoro sve stupnjeve, faze i vrste osećanja i žudnji. Ova enormna rastegljivost čini njegov pojam seksa univerzalno upotrebljivim, ali to ne daje prednost objašnjenjima nastalim primenom ovog pojma. Pomoću ovog pojma čovek može da objasni umetničko delo ili religijski doživljaj na potpuno isti način kao neki

130

histerični simptom. Apsolutna različnost tih triju stvari pri tom se uopšte ne primećuje. Objašnjenje, dakle, može biti samo pseudoobjašnjenje za bar dve od pomenutih stvari. Nezavisno od ove inkonvenijencije psihološki je ispravno kada se problem nagona najpre obuhvati sa strane seksualnosti, jer tamo se nalazi nešto što zapravo daje materijala za razmišljanje ljudima bez predubeđenja. Konflikt između etosa i seksualnosti danas nije samo čista kolizija nagonskog života i morala, već borba za opravdanost postojanja jednog nagona ili za priznavanje snage koja se izražava u tom nagonu, koja očigledno ne dozvoljava da se sa njom šali i stoga se ne slaže sa našim dobronamernim moralnim zakonima. Seksualnost nije samo nagon, već neosporno i stvaralačka snaga, koja nije samo osnovni uzrok našeg individualnog života već i faktor u našem psihičkom životu koji se mora ozbiljno uzeti u obzir. Danas znamo dovoljno kakve sve opasne posledice mogu proisteći iz poremećaja seksualnosti. Seksualnost bi se mogla nazvati predstavnikom nagona i stoga duhovno gledište u njoj sagledava svog glavnog protivnika; svakako ne stoga što bi seksualna neu- • < merenost bila nemoralni ja od proždrljivosti i pijančenja, srebroljubivosti, tiranije i rasipništva, već zbog toga što duh u seksualnosti naslućuje njemu jednakovrednog, čak i srodnog premca. Jer kao što duh želi da seksualnost, kao sve ostale nagone, podredi svom obrascu, tako i seksualnost ima stari zahtev u odnosu na duh, koga je jednom — u oplođenju, trudnoći, rađanju i detinjstvu — sadržavala u sebi i čiju strast duh ne može da odgonetne u svojim tvorevinama. Najzad, šta bi bio duh bez suprotstavljanja njemu doraslog nagona? On bi bio samo prazna forma. Razložno uzimanje u obzir i drugih nagona postalo nam je samo po sebi razumljivo; međutim, sa seksualnošću je drugačije, ona nam je još uvek problematična. U ovoj tački još nismo dospeli do one svesnosti koja nam omogućava da budemo potpuno pravični prema nagonu, bez osetljivih moralnih gubitaka. Frojd nije samo naučni istraživač, već zastupnik seksualnosti,

*

131

stoga njegovom pojmu seksa priznajem bar moralno opravdanje u sagledavanju velikog značaja seksualnog problema, a da pri tom nisam u stanju da i naučno prihvatim njegov pojam. Ovde nije mesto za razlaganje mogućih osnova savremenih stavova u odnosu na seksualnost. D o voljno j e istaći da nam izgleda kao da je seksualnost najjači i najneposredniji nagon, 6 · zbog čega se u o p šte i javlja kao aktuelni nagon. Dalje, moram naglasiti da se duhovni princip, strogo uzevši ne sukobljava sa nagonom, već sa nagonskim načinom života, pod čim se mora razumeti neopravdana prevaga n a gonske prirode nad duhovnom. Duhovno se u psihi javlja takođe kao nagon, kao prava strast, »kao p r o ždirući plamen« kako je to jednom rekao Niče. T o nije derivat nekog drugog nagona, kao što bi to htelo da se prikaže u psihologiji nagona, već princip sui generis, naime nagonskoj snazi neophodan oblik* Ovaj problem sam obradio u okviru posebnog istraživanja, na koje ovde moram da ukažem. 70 Put stvaranja simbola prati obe ove mogućnosti koje pruža ljudski duh. Redukcija izaziva razlaganje nekorisnih i neupotrebljivih simbola a time i vraćanje na čisto prirodne tokove, zbog čega dolazi do relativnog ustavljanja libida. Iz ovog stanja prinudno proističu najčešće takozvane »sublimacije«, tj. izvesna kultivisana delatnost, čime se donekle zbrinjava nepodnošljivi višak libida. Ipak time se ne p o krivaju primitivni zahtevi. Ali ako se psihologija ovog stanja istraži brižljivo i bez predubeđenja, onda j e lako otkriti začetke primitivnog uobličavanja religije i to religijskih obrazaca individualnog tipa, koji se bitno razlikuju od vladajuće dogmatske kolektivne religije. Kako je stvaranje religije ili stvaranje simbola od isto toliko važnog interesovanja za primitivni duh kao i zadovoljenje nagona, time j e logički dat put d a Kod primitivnih naroda, gde pitanje ishrane igra znatno veću ulogu, ovo nije slučaj. 70

Up. Instinkt

und Unbewusstes

(VI poglavlje ove knjige).

132

(Instinkt

i

nesvesno)

Ijeg razvitka. Put koji vodi iz redukovanog stanja j e stvaranje religije individualne prirode. Na taj način i individualnost probija veo kolektivne ličnosti, što bi u stanju redukcije bilp nemoguće, pošto je priroda nagona po svome tipu sasvim kolektivna. Razvitak individualnosti j e isto tako nemoguć ili bar ozbiljno ometen, kada iz reduktivnog stanja proisteknu sublimacije iz nužde u izvesne kulturne delatnosti, koje su po svome tipu opet kolektivne. Ukoliko je većina l j u di kolektivna, onda su sublimacije iz nužde uspesi lečenja koje ne treba potcenjivati, pošto ove mnogim ljudima omogućuju dalju egzistenciju u korisnoj delatnosti. U ove »kulturne delatnosti« spadaju i religijske vežbe u okviru postojeće kolektivne religije. Zadivljujuća širina katoličke simbolike pruža duši tumačenja koja zadovoljavaju veliki broj ljudi određene naravi. Neposrednost odnosa prema Bogu, koja karakteriše protestantizam, udovoljava mističnoj težnji za samostalnošću, a teozofija sa njenim beskrajnim mogućnostima predstava izlazi u susret gnosticističkim pogledima i tromosti mišljenja. Ove organizacije ili sistemi su simboli (σύμβοχον — veroispovest), koji omogućuju čoveku da izgradi duhovnu protivpoziciju naspram primitivne prirode nagona, kulturni stav naspram čisto nagonskog življenja. To je bila odvajkada funkcija svih religija. U dugim vremenskim razdobljima i za daleko najveći broj ljudi dovoljan j e simbol kolektivne religije. Samo prolazno i relativno malom broju ljudi su n e dovoljne postojeće kolektivne religije. Uvek tamo gde se kulturni proces nalazi pred svojim novim razvitkom, bez obzira da li u pojedinačnoj individui ili u grupi, dolazi do oslobađanja od kolektivnih ubeđenja. Svaki kulturni napredak psihološki je proširenje svesti, postajanje svesnim, koje ne može nastati drugačije do kroz razdvajanje. Stoga napredak uvek p o činje sa individuacijom, tj. time što pojedinac, svestan svoje usamljenosti, krči novi put kroz do tada> nedirnuto područje. Uz to mora najpre da se priseti svojih osnovnih činjenica — sasvim nezavisno od svih autoriteta i tradicije — i da postane svestan svoje

133

različnosti. Ukoliko mu uspe da svoju proširenu s v e snost dovede do kolektivnog uvažavanja i prihvaćanja, on pomoću napona suprotnosti pruža onaj p o d sticaj, koji j e potreban kulturi za njen dalji napredak. Time nije rečeno da je razvitak individualnosti po svaku cenu neophodan ili makar oportun, iako nekom može izgledati da, prema tvrđenju da je » n a j veća sreća dece ove zemlje samo ličnost«, postoji relativno mnogo ljudi kojima bi razvitak individualnosti bio neophodan, naročito u našoj kolektivno nivelisanoj kulturnoj epohi, gde zapravo novine vladaju zemaljskom kuglom. Prema mom, naravno ograničenom iskustvu, među ljudima zrelog doba postoje mnogi kojima bi upravo razvitak individualnosti bio neophodna potreba; tako sam sebi stvorio privatno i neobavezno gledište da je upravo čoveku zrelog doba našeg vremena neophodno da se vaspita još korak napred u individualnoj kulturi, pošto je preko školskog vaspitanja, tokom mladosti i eventualno na univerzitetu, formiran isključivo kolektivno, tako da je formalno prožet kolektivnim mentalitetom. Prilično često sam iskusio da su ljudi zrelog doba u ovom pogledu preko svakog očekivanja sposobni da se obrazuju, iako se upravo ljudi, sazreli i očvrsli kroz životno iskustvo, najviše opiru isključivo reduktivnom gledištu. Prirodno da mladalačko razdoblje života može imati koristi od dalekosežnog priznavanja nagonske prirode, na primer priznavanjem seksualnosti, čije neurotsko potiskivanje čoveka na nedostojan način udaljuje od života, ili ga nesrećno gura upravo u n a j nepodesniji način života, sa kojim mora da se ne slaže. Opravdano priznavanje i cenjenje normalnih n a gona vode mladog čoveka ka životu i prepliću ga sa sudbinama, koje ga dalje vode neminovnostima i sa njima skopčanim žrtvama i dostignućima, koje jačaju njegov karakter i obogaćuju njegovo iskustvo. Nasuprot tome, za odraslog čoveka u drugoj polovini života stalno proširivanje života očito više nije ispravan princip, pošto spuštanje životnog sunca u popodnevne časove zahteva uprošćavanje. ograničavanja

134

i unutrašnju sabranost, dakle individualnu kulturu. Covek biološki orijentisane prve polovine života, zahvaljujući mladosti njegovog celog organizma, ima mogućnosti da podnese proširenje života i da iz toga načini nešto valjano. Covek druge polovine života prirodno da je orijentisan na kulturu, dok mu smanjivanje snaga njegovog organizma omogućuje podređivanje nagona kulturnim gledištima. Ne mali broj propada na ovom prelazu iz biološke u kulturnu sferu. Naše kolektivno vaspitanje praktički ništa nema pripremljeno za ovaj prelazak. Koliko mnogo se ono brine ο vaspitanju mladih, toliko malo misli na vaspitanje odraslog čoveka, za koga se uvek pretpostavlja — ne zna se s kakvim pravom — da mu više nije potrebno vaspitanje. Za ovaj izvanredno važan prelaz od biološkog na kulturni stav. za preobraćanje energije iz biološkog oblika u kulturni oblik nedostaje mu tako reći bilo kakvo uputstvo. Ovaj proces preobračanja je individualno zbivanje i ne može se iznuditi opštim pravilima i propisima. Preobraćanje libida nastaje kroz simbole. Stvaranje simbola je fundamentalan problem, koji ne spada u okvire ovog rada. Zbog toga moram da uputim na V poglavlje moje knjige Psihološki iipori, gde sam iscrpno obradio to pitanje.

135

4. PRIMITIVNI POJAM LIBIDA Koliko su počeci religijskih stvaranja simbola upravo vezani za energetski pojam, pokazuju najprimitivnije predstave ο magičnoj potenciji, koja se isto tako može posmatrati kao objektivna snaga k o liko i kao subjektivno stanje intenziteta. Ilustracije radi navešću nekoliko primera. Prema izveštaju Mek Džia (McGee) Dakota Indijanci imaju sledeću predstavu ο toj »snazi«: sunce je vakanda, i to ne određena vakanda ili neka vakanda, već j e d n o stavno vakanda. Mesec je vakanda, isto tako grom. munja, zvezde, vetar itd. Isto tako su i ljudi, posebno šamani, vakanda, kao i demoni elemenata, fetiši i ostali predmeti rituala, veliki broj životinja a takođe i predeli sa upadljivim odlikama. Mek Dži kaže: »Izrazu (vakanda) bi možda bolje odgovarala reč -tajna' nego bilo koja druga reč, ali i ovaj pojam je isu više uzak, pošto vakanda može isto tako da znači snaga, sveti, veličina, oživljen, besmrtan.« 71 Slično vakandi kod Dakota, Irokezi koriste reč oki a Algonkini manitu sa apstraktnim značenjem »snage« ili »produktivne energije«. Vakanda j e p o jam »svuda prisutne, nevidljive, životne energije ili univerzalne snage, pristupačne obradi i prenošenju«. 72 Život primitivnog čoveka u svim svojim inte71 The Siouan Indians — A Preliminary Sketch, p. 182; kod Lovejoy, The Fundamental Concept of the Primitive Philosophy, p. 363. n Lovejoy, 1. c., p. 365.

136

resima vrti se tako reći oko toga da u dovoljnoj m e n poseduje ovu snagu. Naročito dragoceno j e zapažanje da se pojam kao manitu sreće kao uzvik prilikom bilo kakvog čudnovatog opažaja. Isto izveštava Hetervik (Hetherwick) 7 * ο plemenu Jaos, koji uzvikuju mulungu kada spaze nešto čudnovato ili neshvatljivo. Pri tom mulungu znači: 1. duša čoveka koja se za života zove lisoka a u smrti postaje mulungu; 2. celokupni svet duhova; 3. jednom predmetu na neki način inherentno, magijski dejstveno svojstvo ili snaga, kao na primer život i zdravlje tela; 4. aktivni princip u svemu magijskom, misterioznom, neshvatljivom i neočekivanom; 5. velika, duhovna snaga, iz koje potiče svet i sve živo. Sličan je vong pojam sa Zlatne Obale. Vong može biti reka, drvo, amajlija, isto tako jezera, izvori, pokrajine, termitski brežuljci, drveće, krokodili, majmuni, zmije, ptice itd. Tajlor (Tylor) 74 vong snagu tumači pogrešno animistički kao »duh« ili »duša-ausserordentlich Wirkungsvollenbet Siidseevolkern. 85 L. c. 84 Das Wesen des Mana. 85 Up. moje izlaganje ο načinu kako Robert Mayer tumači pojam energije u: Uber die Psychologie des Unbewutsten, p. 121 f. (Ges. Werke VII). 81

82

140

Osnovno shvatanje mane ponovo se, na animističkom stupnju, vraća u personificiranom obliku.86 Ovde su duše, duhovi, demoni, bogovi, ti koji vrše izvanredna dejstva. Kako Leman s pravom podvlači, mani se još ne pripisuje ništa »božansko«, stoga se u mani ne sme sagledavati prvobitni oblici ideje ο Bogu. Ali uprkos tome jedva se može osporiti da je mana nužan ili bar vrlo važan preduslov za nastajanje ideje ο Bogu, iako možda ne i najprimitivnija od svih preduslova. Drugi neosporni preduslov je faktor personifikacije, za čije objašnjenje se moraju razmotriti i drugi psihološki momenti. Skoro univerzalna raširenost primitivnog shvatanja energije je jasan izraz činjenice da je čovekova svest još na ranom stupnju osećala potrebu da očigledno označi opažene dinamizme psihičkih zbivanja. Stoga, kada u našoj psihologiji stavljamo poseban naglasak na energetski način posmatranja, onda se to odvija u skladu sa psihičkim činjenicama, koje su još od iskona urezane u čovekovom duhu.

86 Zeligman (Seligman) (1. c. p. 640 ff.) izveštava ο zapažanjima koja, prema mom mišljenju, predstavljaju prelaze od mane u animističke personifikacije. To su labuni plemena Gelarija. »Labuni« je »odašiljati«. Radi se ο dinamskom (magičnom) dejstvu, koje prelazi ili može da bude upućeno na druge sa jajnika (?) porodilje. Labuni izgledaju kao »senke«, koriste mostove da bi prešli preko reke, pretvaraju se u životinje, ali inače nemaju neku ličnost ili definisanu uobličenost. Sličan je pojam ajik Elgonija u severnoj Keniji, gde sam lično vršio posmatranja.

II TRANSCENDENTNA FUNKCIJA

TRANSCENDENTNA

FUNKCIJA

Pod nazivom »transcendentna funkcija« ne treba podrazumevati ništa tajanstveno, tako reći nadčulno ili metafizičko, već psihološku funkciju, koja se po svom tipu može uporediti sa istoimenom matematičkom funkcijom koja predstavlja funkciju imaginarnih i realnih brojeva. Psihološka »transcendentna funkcija« proističe iz spajanja svesnih i nesvesnih sadržaja. Iskustvo je svakog, ko se bavi analitičkom psihologijom, bogato podučilo da se svest i nesvesno retko slažu in puncto sadržaja i tendencije. Ovaj n e dostatak paralelnosti, kako iskustvo uči, nije slučajan ili neplanski, već se temelji na tome što se nesvesno prema svesnom odnosi kompenzatorno ili komplementarno. Ovo se može i obrnuto formulisati i reći da se svesno odnosi komplementarno prema nesvesnom. Ovaj odnos proističe iz toga što 1. sadržaji zadnjeg imaju takvu pragovnu vrednost da svi isuviše slabi elementi ostaju u nesvesnom, što 2. svest, zahvaljujući svojim usmerenim funkcijama, deluje inhibitorno na sav neprikladan materijal (ono što Frojd označava kao cenzura), zbog čega ovaj neprikladni materijal potpada nesvesnom, što 3. svest formira trenutni proces prilagođavanja, dok nesvesno sadrži sav zaboravljeni materijal individualne prošlosti kao i sve nasleđene, strukturalne funkcione tragove čovekovog duha uopšte, i 4. što nesvesno sadrži sve one kombinacije mašte koje još nisu dostigle pragovne vrednosti a koje će vremenom, pod odgovarajućim uslovima, stupiti na svetio svesti. 10 Jung, Odabrana dela. I

145

Iz ovog sklopa sam po sebi proističe komplementarni stav nesvesnog prema svesti. Određenost i usmerenost svesnih sadržaja je svojstvo koje je vrlo kasno stečeno u istoriji plemena, koje u velikoj meri nedostaje današnjim primitivnim narodima. Isto tako ono je mnogostruko probijeno kod neurotičara, koji se na taj način razlikuju od normalnih utoliko što im je prag svesti pomičniji, ili, drugim rečima, što im je prozirniji pregradni zid između svesti i nesvesnog. Psihotičar se sasvim nalazi pod direktnim uticajem nesvesnog. Određenost i usmerenost svesti je nadasve važna tekovina, koju je čovečanstvo iskupilo po cenu teških žrtava a koja je, sa svoje strane, učinila čovečanstva najveće usluge. Bez njih nauka, tehnika i civilizacija bi bile jednostavno nemoguće, jer ove pretpostavljaju pouzdanu trajnost, ravnomernost i ciljnu usmerenost psihičkih procesa. Ove osobine se za sve smatraju kao neophodne, poče ν od najviših državnih činovnika, preko lekara, inženjera sve do nadničara. Socijalna obezvređenost raste u onoj meri, u kojoj nesvesno ovu osobinu isključuje. Svakako da ima i ovde izuzetaka, naime stvaralačke nadarenosti. Takvim ljudima predstavlja prednost upravo ta prozirnost njihovog pregradnog zida između svesti i nesvesnog. Ali socijalnim organizacijama, koje upravo zahtevaju ravnomernost i pouzdanost, po pravilu ovi izuzetni ljudi ne vrede mnogo. Stoga nije samo shvatljivo, već i neophodno, da psihički proces u pojedinačnom slučaju bude što je moguće čvršći i određeniji, jer to zahtevaju nevolje življenja. Međutim, sa prednošću ove osobine skopčan je i veliki nedostatak —- činjenica njene usmerenosti uključuje u sebi inhibicije ili isključenje svih onih psihičkih elemenata, koji na izgled ili stvarno ne odgovaraju, odnosno nisu pogodni da slede naznačeni pravac u njegovom smislu tako da bi doveli proces do neželjenog cilja. Ali na koji način se raspoznaje da okolni psihički materijal nije »prikladan«? Ovo saznanje se temelji na činu rasuđivanja, koji fiksira pravac započetog i željenog puta. Ovo rasuđivanje ie

146

pristrasno i ia predubeđenjem, jer ono izbira jednu jedinu na račun svih ostalih mogućnosti. Sa svoje strane rasuđivanje uvek proističe iz iskustva, što znači iz onog što već postoji kao poznato. Ono se. dakle, po pravilu nikada ne bazira na nečem novom što je još nepoznato a što bi, pod izvesnim uslovima, moglo bitno da obogati usmereni proces. Prirodno da se ono ne može bazirati na tome, ukoliko nesvesni sadržaji ne mogu da dopru do svesti. Kroz ovakav čin rasuđivanja usmereni proces nužno postaje jednostran, takođe i kada je racionalan sud mnogostran i na izgled bez predubeđenja. Najzad, čak i racionalnost suda može biti prejudicijum; pošto je razumno ono što nam izgleda kao razumno. Dakle, ono što nam izgleda nerazumno, potpada isključivanju i to zapravo· zbog svog iracionalnog karaktera, koji je stvarno iracionalan, ali isto tako može samo izgledati iracionalan, a da to u višem smislu nije. Jednostranost je neminovno, neophodno svojstvo usmerenog procesa, pošto je smer jednostranost. Jednostranost je istovremeno prednost i nedostatak. I kada izgleda da ne postoji nedostatak koji se površno da primetiti, ipak uvek postoji u nesvesnom izrazita protiv-pozicija, ako se baš ne radi ο idealnom slučaju potpunog susreta svih psihičkih komponenti u jednom te istom pravcu; slučaju čija se mogućnost teorijski ne može osporavati, ali koji je praktički vrlo. vrlo redak. Protiv-pozicija u nesvesnom je bezazlena toliko dugo dok ne pokazuje veće energetske vrednosti. Međutim, ako zbog isuviše velike jednostranosti poraste protivnapon, tada protivtendencija prodire u svest i to po pravilu u trenutku kada bi bilo upravo najvažnije spro vođen je usmerenog procesa. Tako se govorniku dešava omaška upravo onda kada mu je najviše stalo da ne kaže nešto glupo. Ovaj trenutak je stoga kritičan, jer pokazuje najveći energetski napon, koji kod već postojećeg naboja nesvesnog lako preteže i pokreće nesvesne sadržaje. Naš civilizovani život zahteva koncentrisanu. usmerenu delatnost svesti i time konstelira rizik ja-

147

čeg razdvajanja od nesvesnog. Ali ma koliko se č o vek pomoću usmerenog funkcionisanja odvojio od nesvesnog, tim pre se može stvoriti odgovarajuće intenzivna protivpozicija, koja, ako se probije, može imati neprijatne posledice. Kroz analitičku terapiju, dobili smo snažan utisak ο važnosti nesvesnih uticaja i mnogo toga naučili za naš praktični život, tako da ne smatramo pametnim očekivanje da se posle takozvanog okončavanja terapije nesvesno eliminiše ili primiri. Zbog nejasnog uvida u ovu situaciju mnogi pacijenti se ne mogu ili se teško odlučuju da prekinu analizu, iako već i pacijent i lekar osećanje zavisnosti doživljavaju kao neugodno i neprikladno. Neki se plaše da rizikuju pokušaj i da stanu na sopstvene. noge upravo zbog toga što znaju iz iskustva da se nesvesno, na izgled nepredvidivo, uvek iznova može smetajući umešati u njihov život. Ranije se smatralo da su pacijenti spremni da prihvate normalan način života u trenutku kada su sami od praktičnog samoupoznavanja naučili toliko da su, na primer, u stanju da razumeju sopstvene snove. Ali iskustvo je pokazalo da i lekari analitičari, od kojih bi se očekivalo potpuno vladanje interpretacijom snova, često kapituliraju suočeni sa sopstvenim snovima tako da moraju zatražiti pomoć od kolega. Dakle, kada su čak i oni, koji stručno vladaju metodom, nesposobni da zadovoljavajuće protumače sopstvene snove, onda se ovo utoliko manje može očekivati od pacijenata. Nije se ispunila Frojdova nada da se nesvesno može iscrpsti. Život snova i intruzija nesvesnog neometano se, mutatis mutandis, nastavljaju dalje. Postoji opšte raširena zabluda da se analiza shvata nešto kao »kura«, koja se jedno vreme sprovodi nad nekim da bi konačno bio otpušten kao izlečen. To je laička zabluda, koja potiče još iz početnog perioda psihoanalize. Analitički postupak može se, doduše, posmatrati kao preudešavanje psihološkog stava, koje se sprovodi uz pomoć lekara. Razumljivo da ovaj novostečeni i unutrašnjim i spoljnim uslovi-

148

ma bolje prilagođeni stav može biti određeno vreme vrlo koristan, ali postoji vrlo malo slučajeva gde je jednokratna »kura« imala takav trajan uspeh. Lekarski optimizam, koji nikada nije oskudevao u reklami, zna da izveštava ο definitivnom izlečenju. Međutim, čoveka ne »me da zavede ljudska slabost praktičara, već uvek mora imati pred očima činjenicu da se život „nesvesnog nastavlja i stalno dovodi do problematičnih situacija. Ne moramo biti ni pesimisti; jer smo ipak svedoci mnogih dobrih uspeha, koji su produkt sreće i temeljnog rada. Ali to nas neće sprečiti u tome da računamo sa činjenicom da analiza nije »kura« jednom za uvek, već da je najpre samo više ili manje temeljno preudešavanje. Uostalom, nema nijedne promene koja bi važila bezuslovno i za dugo vreme. Život se mora uvek iznova osvajati. Postoje doduše izvanredno trajni kolektivni stavovi, koji omogućuju tipična konfliktna rešenja. Kolektivni stav istina glatko uvodi jedinku u društvo, pri čemu on deluje na jedinku kao bilo koji drugi životni uslov. Ali teškoća pacijenata sastoji se upravo u tome što se njegova individualna datost ne može glatko uvesti u tipičnu normu, već zahteva individualno konfliktno rešenje da bi se celokupnost ličnosti održala i ostala sposobna za život. Ovom zadatku nije doraslo nijedno racionalno rešenje a ne postoji nijedna kolektivna norma, koja bi bez gubitka mogla da zameni individualno rešenje. Novi stav, stečen tokom analize, obično posle dužeg ili kraćeg vremena postaje u nekom pogledu nedovoljan, i to nužnim načinom zbog stalnog proticanja života, koje stalno zahteva nova prilagođavanja, pošto ni jedno prilagođavanje nije postignuto jednom za uvek. Mogao bi se, uostalom, postaviti zahtev da metoda lečenja mora biti takva da bez teškoća omogućuje stvaranje novih orijentacija i u kasnijem životu. Kao što uči iskustvo, to je do izvesnog stupnja zaista i slučaj. Cesto viđamo da takvi pacijenti, koji su prošli kroz temeljnu analizu, u kasnijem novom preudešavanju imaju znatno manje teškoća. Ali ipak ove teškoće su dosta česte i ponekad prilično neugod-

149

ne. Zbog toga dolazi do toga da se i oni pacijenti, koji su prošli kroz temeljnu terapiju, kasnije često ponovo obraćaju svom nekadašnjem lekaru, moleći za pomoć. U poređenju sa opštom lekarskom praksom ovo nije tako neobično, ali to ne demantuje samo izvesni neprijatni terapijski entuzijazam, već i shvatanje da analiza predstavlja jednokratnu »kuru«. Na kraju krajeva je vrlo neverovatno da bi mogla postojati takva terapija, koja bi uklanjala sve teškoće. Č o veku su potrebne teškoće, one spadaju u okvire n j e govog zdravlja. Samo njihova nedolična mera je ono što nekom izgleda suvišno. Osnovno terapijsko pitanje nije samo to, kako otkloniti trenutnu teškoću, već kako se uspešno mogu sresti buduće teškoće. Pitanje je: kakav duhovno-moralni stav je potreban u odnosu na ometajuće uticaje nesvesnog, i kako se ovaj može preneti pacijentu? Odgovor se očigledno sastoji u tome da je p o trebno otkloniti razdvajanje između svesti i nesvesnog. To se ne može postići time što će se sadržaji nesvesnog osuditi jednostrano i pomoću svesne procene, već naprotiv na taj način što će se njihov smisao prepoznati kao kompenzacija jednostranosti s v e sti i staviti j o j i to na račun. Tendencija nesvesnog i tendencija svesti su ona dva faktora koja grade transcendentnu funkciju. Ona se naziva transcendentnom, zbog toga što organski omogućuje prelazak iz jednog stava u drugi, to jest bez gubitka nesvesnog. Konstruktivna metoda pretpostavlja svesna saznanja, koja su i kod pacijenta prisutna bar potencijalno tako da se mogu privesti u svest. A k o lekar ne zna ništa ο ovim mogućnostima onda, u ovom pogledu, ne može ništa ni da razvije kod pacijenta, osim ako lekar i pacijent zajednički proučavaju ovo pitanje, što j e po pravilu isključeno. Stoga u praksi lekar sa odgovarajućom spremom posredno prenosi pacijentu transcendentnu funkciju, to jest on pomaže pacijentu da spoji svest i nesvesno, i da na taj način dospe do novog stava. Ova funkcija lekara sadrži jedno od različitih značenja prenosa — sa prenosom pacijent se hvata za onog ko mu izgleda

150

da obećava obnavljanje stava; sa prenosom on traži da postigne ovu promenu koja mu je neophodna i onda kada toga nije svestan. Stoga lekar za pacijenta ima karakter neophodne i za život preko potrebne figure. Ma kako infantilna izgledala takva zavisnost, ipak se u njoj izražava neverovatno važno iščekivanje, čije razočaranje lekara često nagrađuje gorkom mržnjom. Stoga je važno znati ο čemu se radi kod ovog, u prenosu skrivenog iščekivanja — čovek je sklon da ovaj zahtev shvati samo reduktivno u smislu erotske infantilne fantazije. Ali to bi značilo da se ove fantazije, koje se po pravilu odnose na roditelje, shvataju bukvalno, kao kada bi pacijent, odnosno njegovo nesvesno, stvarno ponovo ili još gajio ona ista očekivanja koja su nekada postojala kod deteta u odnosu na roditelje. Površno posmatrano to je još uvek isto očekivanje, koje je dete gajilo u odnosu na pomoć i zaštitu od strane roditelja, ali u međuvremenu od deteta je postao odrastao čovek, tako da je ono što je kod deteta bilo normalno, kod odraslog postalo neprikladno. Ono postaje metaforički izraz za potrebu pomoći u teškoj situaciji koja nije realizovana u svesti. Istorijski je, doduše, tačno kada se erotski karakter prenošenja povratno objašnjava svođenjem na infantilni eros. Ali time nisu shvaćeni svrha i smisao prenosa, a tumačenje ovog kao infantilno seksualna fantazija odvlači pažnju sa stvarnog problema. Razumevanje prenosa ne sastoji se u traženju njegove istorijske pretpostavke već njegove svrhe. Jednostrano reduktivno objašnjenje postaje besmisleno, naročito onda kada iz toga ne proističe ništa posebno novo, osim pojačanog pacijentovog otpora. Dosada koja se tada uvlači u terapijski postupak nije ništa drugo do izraz jednoličnosti i siromaštvo ideja — ali ne nesvesnog, kao što se obično smatra, već analitičara, koji ne razume da ove fantazije ne treba shvatiti samo konkretistički reduktivno, već naprotiv konstruktivno. Sa ovim uvidom često se začas menja zastala situacija. Pomoću konstruktivnog pristupa nesvesnom, to jest pomoću pitanja ο smislu i svrsi, postavlja se te-

151

melj za uvid u onaj proces, koji ja označavam kao transcendentna funkcija. Nije suvišno ovde ubaciti primedbu ο često p o minjanoj zamerci da konstruktivna metoda predstavlja sugestiju. Metoda se naime zasniva na tome, da se simbol (naime slika sna ili fantazija) više ne procenjuje semiotski, kao znak izvesnih elementarnih nagonskih zbivanja, već simbolički, pri čemu se pod »simbolom« shvata izraz koji na najbolji način izražava kompleksno i od svesti još nejasno shvaćeno činjenično stanje. Pomoću analitičkog raščlanjavanja ovog izraza ne dobija se ništa drugo do razjašnjenje elementarnih komponenti istog, o d kojih je prvobitno stvoren. Time se ne poriče da povećani uvid u elemente do izvesnog stepena ima svoje prednosti. Ali takav uvid vodi mimo pitanja svrhe. Stoga se mora odbaciti raščlanjavanje simbola u ovom stadijumu analize. Metoda razrade smisla, koji je kroz simbol naznačen svakako je ista kao i kod analitičkog raščlanjavanja: sakupljaju se asocijacije pacijenta koje su po pravilu čak dovoljne da se sintetski primene. Njihovo korišćenje se opet ne odvija u semiotskom, već u simboličkom pogledu. Pitanje glasi, na koji smisao ukazuju dosećanja A, B, C, itd., sagledani zajedno sa manifestnim sadržajem sna? Jedna neudata pacijentkinja je sanjala da joj je neko predao raskošan, bogato ukrašen, prastari mač iskopan iz jedne nekropole. Asocijacije pacijentkinje Mač njenog oca, koji j o j je on jednom postavio tako da blješti na suncu, što j e na nju načinilo veliki utisak. Njen otac je bio u svakom pogledu aktivan čovek jake volje, plahovitog temperamenta, avanturista u ljubavnim odnosima. Keltski bronzani mač, Pacijentkinja se ponosi svojim keltskim poreklom. Kelti su temperamentni, plahoviti, strasni. Šare imaju tajanstveni izgled; stara tradicija, runa (prastaro

152

germansko pismo), znaci stare mudrosti, prastare kulture, nasleđe čovečanstva, iz groba ponovo izneti na svetlost dana. Analitičko

tumačenje

Pacijent kinja ima izraženi kompleks oca i bogatu erotsku maštu vezanu za oca koga je rano izgubila. Ona se uvek stavljala na mesto majke, u svakom slučaju sa velikim otporom protiv oca. Ona nikada nije mogla da prihvati muškarca sličnog ocu i stoga je protiv volje birala slabašne, neurotične muškarce. I tokom analize žestoki otpori protiv lekara-oca. San iskopava njenu želju za očevim »oružjem«. Teorijsko razmatranje ovde bi bez daljnjega ukazivalo na falusnu fantaziju. Konstruktivno

tumačenje

Izgleda kao da je pacijentkinji neophodno ovakvo oružje. Njen otac je imao oružje. On je bio aktivan, i tako je živeo računajući i sa teškoćama koje mu donosi njegov temperamenat, zbog čega je doduše proživeo strasno buran život, ali nije bio neurotičan. Ovo oružje je staro nasledno dobro čovečanstva, koje je zakopano ležalo u pacijentkinji a došlo na svetlost dana pomoću »iskopavanja« (analiza). Oružje ima neke veze sa uvidom i sa mudrošću. Ono je sredstvo napada i odbrane. Očevo oružje bila je strasna, nesavitljiva volja, kojom je on krčio put kroz život. U tom pogledu pacijentkinja je bila sušta suprotnost. Ona se upravo nalazi na putu da shvati da čovek može i da hoće, a ne da mu je potrebno samo da ga teraju, kao što je uvek smatrala. Volja zasnovana na životnoj mudrosti i uvidu je staro nasledno dobro čovečanstva, koje leži i u njoj, ali do sada je bilo zakopano, jer ona je i u ovom pogledu ćerka svog oca, što do sada nije priznavala iz čiste razmaženosti njenog detinjasto-plačljivog bića. Ona je bila izrazito pasivna i prepuštena seksualnim fantazijama.

U ovom slučaju nisu potrebni dopunski prilozi analogijama od strane lekara. Pacijentkinjine asocijacije pružile su sve ono što je neophodno. U odnosu

153

na ovaj postupak pri tumačenju sna može se staviti zamerka da je sugestivan. Pri tome se, međutim, p o t puno zaboravlja da se nikada ne prima sugestija za koju ne postoji unutrašnja spremnost ili da se brzo rasprši ako se ipak prihvati zbog posebnog insistiranja. Sugestija koja se trajno prihvata uvek odgovara jakoj psihološkoj spremnosti, koja je samo provocirana sugestijom. Stoga j e ova zamerka besmislena i pripisuje sugestiji magičnu snagu, koju ona uopšte nema, pošto bi inače u takvom slučaju sugestivna terapija imala fantastično dejstvo, što bi dovelo do potpune suvišnosti analitičkih procedura. Ali, ni u kom slučaju nije tako. Osim toga zamerka da se radi ο sugestiji previđa činjenicu da pacijentkinjine asocijacije ukazuju na kulturno značenje mača. Posle ove ekskurzije vratimo se pitanju transcendentne funkcije. Vidimo da transcendentna f u n k cija u terapiji izgleda kao da je tako reći veštački podstreknuta, pošto j e znatno podržava lekareva p o moć. A k o pacijent treba da dođe do toga da stoji na sopstvenim nogama, onda ne bi trebalo da trajno bude upućen na pomoć sa strane. Interpretacija snova bila bi, doduše, idealna, idealno sredstvo sinteze nesvesnih i svesnih podataka, ali je isu više velika praktička teškoća sopstvene analize snova. Za uspostavljanje transcendentne funkcije p o trebni su nam podaci nesvesnog. Ovde nam se najpre nudi san kao najkomotnije pristupačni izraz nesvesnih procesa. On j e tako reći čist produkt nesvesnog. Promene koje ovaj trpi tokom procesa postaj an ja svesnim, ne mogu se nikako poreći, ali one gube od značaja zbog toga što su i same nesvesnog porekla a ne namerna izopačenja. Moguće promene prvobitne slike sna potiču iz jednog površnijeg sloja nesvesnog i sastoje se od isto tako upotrebljivog nesvesnog materijala. To su produžne maštarije u smislu sna. O v o važi i za tako česte naknadne predstave, koje se »slobodno« javljaju u polusnu ili neposredno pri buđenju. Kako san potiče iz spavanja, on u sebi nosi sva obeležja »abaissement du niveau mental« (Zane), naime obelež ja niskog energetskog napona: logički dis-

154

kontinuitet, fragmentarnost, stvaranje analogija, p o vršne asocijacije po govornoj, zvučnoj ili slikovnoj sličnosti, kontaminacije, iracionalnost izraza, zbrkanosti itd. Sa pojačanim energetskim naponom snovi dobijaju sređeniji karakter, oni se dramatično k o m ponuju, pokazuju jasniju smisaonu povezanost a p o većava se i vrednost njihovih asocijacija. Kako je energetski napon pri spavanju po pravilu vrlo mali, tako su snovi, u poređenju sa svesnim sadržajima, manje· vredni izrazi nesvesnih sadržaja, koji su vrlo teško razumljivi u konstruktivnom p o gledu, nasuprot tome najčešće lakše razumljivi u r e duktivnom pogledu. Stoga su snovi uopšte neprikladan, odnosno teško upotrebljiv materijal za transcendentnu funkciju, pošto ova obično postavlja subjektu isuviše visoke zahteve. Zbog toga moramo potražiti druge izvore: Postoje, na primer, nes vesne interferencije u budnom stanju,^takozvane »slobodno naišle asocijacije«, nesvesne smetnje delanja, falsifikati sećanja, zaboravnost, simptomske radnje itd. Ovi materijali su obično korisniji u reduktivnom nego u konstruktivnom pogledu; oni su isuviše fragmentarni i nedostaje im duža vremenska povezanost, neophodna za smisaono razume van je. Drugačije je sa spontanim maštanjem. Fantazije najčešće nailaze u relativno komponovanom i p o v e zanom obliku i sadrže često vidljivo značajan materijal. Neki pacijenti su sposobni da u svako doba p r o dukuju fantazije, koje jednostavno puštaju da »slobodno naviru« pomoću isključivanja kritičke pažnje. Ove fantazije su upotrebljive, samo ova posebna nadarenost nije tako česta. Ali posebnim vežbanjem može se formulisati ova sposobnost, tako da se znatno može podiči broj ljudi sa ovakvim slobodnim oblikovanjem fantazija. Trening se najpre sastoji od sistematskog vežbanja isključivanja kritičke pažnje, čime se stvara praznina u svesti, koja pogoduje izranjanju spremnih fantazija. Svakako se ovde pretpostavlja da i zaista postoje libidom investirane fantazije. Narav-

155

no da ovo nije uvek i svuda slučaj. Gde ovo nije slučaj, potrebne su posebne mere. Pre nego što pređem na objašnjenje ove posebne metode, moram popustiti pred ličnim osećanjem, koje mi govori da se čitalac sumnjičavo pita, za što je zapravo korisna jedna ovakva priprema i zašto se na svaki način moraju uzneti nesvesni sadržaji. Zar nije dovoljno, što ovi s vremena na vreme vlastitim sredstvima, najčešće neprijatno, skrenu na sebe pažnju? Zar se nesvesno mora silom izvlačiti na površinu? Cilj analitičke terapije bio bi upravo suprotno, tj. da se nesvesno oslobodi fantazija i na taj način neutralise. Ne izgleda mi suvišno da ovim prigovorima na ovom mestu posvetim više pažnje, pošto metode privođenja u svest nesvesnih sadržaja mogu izgledati nove i neobične, pa čak i čudnovate. Zbog toga prvo moramo da raščistimo sa ovim prirodnim zamerkama, da nam ne bi postale smetnja kada počnemo sa demonstriranjem pomenutih metoda. Kao što je rečeno, nesvesni sadržaji su nam potrebni radi dopune svesnih. Kada bi stav svesti bio samo u nešto manjoj meri »usmeren«, onda bi nesvesno moglo da pritiče samo od sebe, što je i slučaj kod svih onih ljudi, kod kojih napon svesti na izgled ne dostiže više stupnjeve, kao na primer kod primitivnog čoveka. Kod njega nisu potrebne nikakve posebne mere, da bi se stvorio ulaz nesvesnim sadržajima. U izvesnom smislu za ovo nisu nigčle potrebne p o sebne mere; jer ko svoju nesvesnu siranu najmanje poznaje, najviše je pod njenim uticajem. Ali on toga nije svestan. Tajanstveno sadejstvo nesvesnog u životu je uvek i svuda prisutno; ono ne treba da se traži. Ono što se traži jeste privođenje u svest nesvesnih sadržaja, koji se nalaze u stanju spremnosti za prodor u naša agiranja; na taj način se upravo izbegava tajanstvena primesa nesvesnog i njene neželjene posledice. Neko će se sigurno zapitati: zašto se nesvesno ne može prepustiti samom sebi? Ko u ovom pogledu nije već imao neka rđava iskustva, naravno da neće tražiti

156

povoda da kontroliše nesvesno. Ali onaj ko raspolaže sa neophodnim iskustvima, on će pozdraviti i samu mogućnost kontrole nesvesnog. Usmerenost je bezuslovna nužnost za svesni proces, no uslovljuje, kako smo videli, neizbežnu jednostranost. Kako je psiha samoregulišući aparat kao i živo telo, tako se s vremena na vreme u nesvesnom priprema regulišuće protivdejstvo. Da ne postoji usmerenost svesne funkcije, tada bi bez daljnjega mogli da se aktiviraju proti vurečni uticaji nesvesnog. Ali upravo usmerenost ih isključuje. Na ovaj način se, prirodno, ne potiskuje protivdejstvo, već ono uprkos tome nastupa. Ali njegov regulišući uticaj se isključuje pomoću kritičke pažnje i volje koja je svesna cilja, pošto protivdejstvo kao takvo izgleda da ne odgovara svesnom smeru. Utoliko psiha civilizovanog čoveka više nije samoregulišući aparat, već slična, recimo, nekoj mašini, čije je automatsko regulisanje brzine s jedne strane tako neosetljivo da svoju delatnost može nastaviti sve do samooštećenja, s druge, međutim, podređeno mešanju jednostrano orijentisane samovolje. Kada se potisne nesvesno protivdejstvo, ono gubi svoj regulišući uticaj. Ono tada počinje da deluje ubrzavaj uće i potenciraj uće u smislu pravca svesnog procesa. Izgleda kao da protivdejstvo gubi svoj regulišući uticaj i uopšte svoju energiju, pošto nailazi stanje u kome ne samo da ne postoji inhibitorno protivdejstvo, već gde izgleda da se njegova energija priključuje onoj od svesnog pravca. Ovo, naravno, olakšava najpre sprovođenje svesne namere, koja se p o što je međutim, bez inhibicije, može sprovesti nesrazmerno i na račun celine. Ako neko, na primer, iznese neku nešto smeli ju tvrdnju a pri tom potisne protivdejstvo, naime pridošlu sumnju, on će na sopstvenu štetu utoliko više insistirati na tvrdnji. Lakoća sa kojom se isključuje protivdejstvo, o d govara stepenu disociranosti psihe i vodi do gubitka instinkta, što je i karakteristično za civilizovanog čoveka ali i neophodno, pošto nagoni sa svojom iskonskom snagom otežavaju socijalno prilagođavanje. Ipak ne radi se ο pravom zakržljavanju nagona, već

157

po pravilu samo ο relativno trajnom vaspitnom produktu, koji se nikada ne bi održao u takvoj meri da ne služi važnim interesima individue. Da ne bismo govorili ο svakodnevnim primerima iz prakse, pomenuću Ničeov slučaj, onako kako ga iznosi u delu Tako je govorio Zaratustra. Otkriće »višeg« kao i »najružnijeg« čoveka odgovara nesvesnoj regulaciji, jer »viši« ljudi hoće da spuste Zaratustru u sferu prosečnog čoveka kakva je bila odvajkada, a »najružniji« čovek je personifikacija samog protivdejstva. Ali »moralni lav« Zaratustrin »preurla« sve te uticaj e, pre svega sažaljenje i vraća se u pećinu nesvesnog. Time je potisnut regulišući uticaj, ali ne i tajno protivdejstvo nesvesnog, koje se jasno primećuje u Ničeovim spisima. Ori prvo traži protivnika u Vagn€iru, kome ne može da oprosti Parsifala, ali uskoro sav svoj bes usredsređuje na hrišćanstvo a p o sebno na svetog Pavla, koji j e u izvesnom smislu prošao slično njemu. Kao što je poznato Ničeu je psihoza pre svega donela identifikaciju sa »raspetim < i prorokom odevenim u rite. Sa ovom katastrofom protivdejstvo doprlo je do površine. Sledeći primer j e klasični uticaj ludila veličine, i o j e nam je ostalo sačuvano preko četvrtog poglavlja Knjige Danilove. Kada se Navukodonosor nalazio na vrhuncu svoje moći, usnio je jedan san koji donosi nesreću, ukoliko ne načini žrtvu u obliku samokažnjavanja i odricanja. Danilo interpretira san sasvim stručno, ali ne nalazeći odgovarajući eho. Međutim, potonji događaji daju za pravo njegovim tumačenjima, jer Navukodonosor, pošto je potisnuo nesvesni regulišući uticaj, upada u psihozu, koja zapravo sadrži ono protivdejstvo koje je kralj hteo da izbegne: on, gospodar zemlje, postaje životinja. Jednom mi j e jedan poznanik ispričao san u kome on sa litice jednog brega pada u bezdan praznine. Objasnio sam mu ponešto od uticaj a nesvesnog i opomenuo ga da se pričuva od isuviše opasnih planinarskih poduhvata, koje j e posebno voleo. On me je ismejao uz epilog da je nekoliko meseci kasnije kročio u prazno i smrtno se unesrećio.

158

Sa ovim stvarima, koje se uvek iznova dešavaju u različitim odstupanjima, zamišljeno se slažu oni koji su ih iskusili. Ćovek postaje svestan kako olako previđa regulišuće mehanizme, i stoga treba da se potrudi da ne previđa nesvesnu regulaciju, toliko neophodnu našem duhovnom i telesnom zdravlju. Shodno tome on će pokušati da se pomogne pomoću samoposmatranja i samokritike. Ali čisto samoposmatranje i intelektualna samoanaliza su nedovoljna sredstva za uspostavljanje kontakta sa nesvesnim. Pošto čovek nikada nije pošteđen loših iskustava, svako zazire da ova rizikuje, naročito ako smatra da bilo gde postoji nekakva mogućnost da se zaobiđe jedno takvo iskustvo. Tendencija da se neprijatno ako je ikako moguće izbegne, potpuno je legitimna. Poznavanje regulišućih uticaja može stvarno da u mnogim slučajevima omogući izbegavanje nekorisnih loših iskustava. Ne moraju se proći mnogi zaobilazni putevi koje ne odlikuje posebna draž, već zamorni konflikti. Dovoljno je kada pratimo stranputice i činimo greške u nepoznatoj i neistraženoj zemlji; ali zalutati u nastanjenom području sa širokim ulicama j e vrlo neprijatna stvar. To se može uštedeti pomoću poznavanja regulišućih faktora. Pitanje je samo: koji su putevi i mogućnosti, koji nam stoje na raspolaganju za upoznavanje nesvesnog? Ako ne postoje slobodni produkti fantazije, onda smo upućeni na veštačku pomoć. Povod da se potraži ovakva pomoć najčešće proističe iz deprimiranog ili na neki drugi način ometenog raspoloženja, za što se ne može pronaći neki dovoljan razlog. Naravno, ono ima obilje razloga. Već je loše vreme dovoljan razlog. Ali nijedan od ovih razloga nije dovoljan kao objašnjenje, pošto je kauzalno objašnjenje ovih stanja zadovoljavajuće samo za posmatrače sa strane, pa i za njih samo polovično. Posmatrač sa strane zadovoljava se relativnim zasićenjem njegove potrebe za kauzalnošću; njemu je dovoljno da sazna odakle dolazi stvar, pošto on ne oseća zahtev koji se za drugog nalazi u depresiji. Direktno pogođeni, naime, mnogo manje želi odgovor na pitanje otkuda, nego na pita-

159

nje čemu, ili je zainteresovan za pomoć. U intenzitetu afektivnog poremećaja leži vrednost, to jest energija, koju onaj koji pati treba da ima na raspolaganju da bi otklonio stanje oslabljenog prilagođavanja. Ništa se ne dobija time ako se ovo stanje potisne ili racionalno obezvredi. Da bi se ovladalo energijom koja je fiksirana na pogrešno mesto, uzima se afektivno stanje kao baza ili ishodna tačka procedure. Po mogućstvu privodi se u svest stanje raspoloženja pri čemu se čovek bez ustezanja udubijuje u njega, a pismeno se fiksiraju sve fantazije koje izranjaju i ostale asocijacije. Fantaziji se mora ostaviti što je moguće slobodniji manevarski prostor, ali ipak ne toliki da ova napusti delokrug njenog objekta, naime afekta, tako da tako reći sa stotina, neprestano asocirajući, prelazi na hiljade. Ove takozvane »slobodne asocijacije« odvode od predmeta ka bilo kakvim kompleksima, za koje čovek uopšte nije siguran da li su povezani sa tim afektom a da ne predstavljaju pomeranja, koja se postavljaju na mesto afekta. Iz ovakve aktivacije proističe više ili manje potpun izraz raspoloženja, koji obimno, konkretno ili Simbolično izražava sadržaj neraspoloženja. Kako ovo neraspoloženje nije nastalo u svesti, već predstavlja nenamernu interferenciju od strane nesvesnog, obrađeni izraz je tako reći slika sadržaja i tendencija nesvesnog koje se in globo sadrže u neraspoloženju. Procedura predstavlja neku vrstu obogaćivanja i predočavanja afekta i zbog toga se ovaj sa svojim sadržajima približava svesti. Afekat postaje izrazit a time i razumljiv. Već ovaj radni učinak može proizvesti povoljan i okrepljujući uticaj. U svakom slučaju time je stvorena nova situacija, pri čemu se prethodno nepovezan afekat pretvorio u više ili manje jasnu predstavu pristupačnu verbalizaciji, i to zahvaljujući predusretljivosti i kooperaciji od strane svesti. Na taj način stvoren je početak transcendentne funkcije, naim^ sadejstvo nesvesnih i svesnih činjenica. Afektivni poremećaj može se i na drugi način, ako ne intelektualno rasvetliti, a ono bar očigledno

160

uobličiti. Pacijenti, sa slikarskom ili crtačkom nadarenošću mogu pomoću slike afektu dodeliti izraz. Pri tom se ne radi ο tehnički ili estetski zadovoljavajućem prikazu, već samo ο tome da fantazija omogućuj e manevarski prostor a da se izvan ovoga čitava stvar izvodi onoliko dobro koliko je to moguće. U principu ova procedura se slaže sa prethodno iznetim. I u ovom slučaju postiže se produkt koji j e uplivisan nesvesnim i svešću, a koji otelotvorava stremljenja nesvesnog ka svetlosti i svesti ka supstanciji. Međutim, često postoje slučajevi gde uopšte ne postoji određeno opipljivo afektivno neraspoloženje, već samo opšta tupa, neshvatljiva nelagodnost, osećanje rezistencije prema svemu, neka vrsta dosade ili nešto kao gađenje neodređene prirode ili praznina koja se ne može bliže definisati. U ovim slučajevima ne postoji određena ishodna tačka, već se ova prvo mora stvoriti. Ovde je neophodna posebna introverzija libida, možda čak potpomognuta povoljnim spoljnim uslovima, kao potpunim mirom, naročito noću, kada libido i tako ima sklonost ka introverziji. »Noć je — i već glasnije žubore svi razigrani izvori, a i moja duša je razigrano vrelo«, kaže Niče. Mora se isključiti kritička pažnja. Vizuelno nadareni treba da usredsrede svoja iščekivanja na to da se uspostavi unutrašnja slika. Po pravilu stvara se takva (ponekad hipnagogna) maštana slika, koju treba pažljivo motriti i fiksirati. Akustički govorno nadareni obično čuju unutrašnji govor. U početku su to možda samo fragmenti na izgled besmislenih rečenica, koje međutim, isto tako pažljivo treba fiksirati. Drugi u tim trenucima jednostavno primaju svoj »drugi« glas. Postoji naime ne mali broj ljudi, koji poseduje neku vrstu unutrašnjeg kritičara ili sudije, koji daje sud ο njihovom delanju i radnjama. Duševni bolesnici čuju ove glasove kao glasne halucinacije. Ali i normalni sa razvijenijim unutrašnjim životom mogu bez daljnjega reprodukovati ove nečujne glasove. U svakom slučaju ove skoro po pravilu potiskuj u zbog njihove opšte poznate nesnosnosti i upornosti. Ovakvim osobama naravno da nije teško da uspo11 Jung, Odabrana Hela, 1

161

stave vezu sa nesvesnim materijalom a samim tim i da stvore preduslove za transcendentnu funkciju. Postoje opet drugačiji ljudi, koji u svom unutrašnjem svetu niti vide niti čuju, ali njihove ruke imaju tu sposobnost da izraze sadržaje nesvesnog. Ovakvi pacijenti sa puno prednosti koriste plastične materijale. Relativno retki su takvi čija motorna nadarenost omogućuje izražavanje nesvesnog kroz kretnje, recimo igru. Nedostatak, zasnovan na tome što se kretnje ne mogu fiksirati, mora se korigovati na taj način što se kretnje kasnije pažljivo ucrtaju, da se ne bi zaboravile. Još rede, ali isto tako upotrebljivo, je automatsko pisanje, direktno ili planšetom. Ova p r o cedura isto tako pruža upotrebljive rezultate. Sada dospevamo do sledećeg pitanja: šta se dalje zbiva sa materijalom dobijenim na opisane načine. Na ovo pitanje nema apriornog odgovora, pošto tek iz konfrontacije svesti sa produktima nesvesnog d o lazi do prolazne reakcije, koja međutim određuje sve što još sledi. Praktično iskustvo može da pruži obaveštenja ο svemu ovome. Na osnovu mog dosadašnjeg iskustva izgleda da se uglavnom javljaju dve različite tendencije: jedna ide u pravcu uobličavanja, druga u pravcu poimanja. Tamo gde preteže princip uobličavanja, dobijeni materijal se uvećava i varira, pri čemu dolazi do kondenzacije motiva u manje ili više stereotipne simbole, koji podstiču stvaralačku fantaziju i pri tom deluju pretežno kao estetski motivi. Ove tendencije vode ka estetskom problemu umetničkog uobličavanja Tamo gde, obrnuto, preteže princip poimanja, relativno malo interesovanja se poklanja estetskom aspektu, pa čak se ovaj oseća kao prepreka; nasuprot tome dolaze intenzivne rasprave sa smisaonom sadržinom nesyesnog produkta. Dok estetsko uobličavanje izraza ima tendenciju da se zadrži na formalnom aspektu motiva, intuitivno poimanje često pokušava da ulovi smisao samo iz nedovoljnih nagoveštaja u materijalu, bez razmatra-

162

nja onih elemenata koji bi izbili na svetio dana pri Drižljivom uobličavanju. Ova dva pravca ne javljaju se pomoću nekog voljndg akta, već proističu iz individualnih svojstava ličnosti. Oba pravca imaju svoje rizike, odnosno svoje tipične stranputice i zablude. Opasnost estetskih tendencija leži u precenjivanju formalnog, odnosno, »umetničke« vrednosti dobijenih uobličavanja, čime se libido sa pravog cilja transcendentne funkcije vodi na stranputicu čisto estetsko-umetničkih problema uobličavanja. Opasnost želje za poimanjem je prečenjivanje sadržajnog aspekta, koji se podvrgava intelektualnoj analizi i tumačenju, čime se gubi esencijalno simbolički karakter objekta. Do izvesne tačke, međutim, moraju se koristiti i ove stranputice, da bi se zadovoljili individualno pretežno estetski ili intelektualni zahtevi. Ali neophodno je podvući opasnost obeju stranputica, pošto precenjivanja uobličavanja proisteklih iz nesvesnog mogu biti vrlo velika na o d ređenoj tački psihičkog razvitka, zbog isto tako bezmernog potcenjivanja takvih produkata. Potcenjivan 3 e J e jedna od najvećih prepreka u uobličavanju nesvesnog materijala; Ovde dolazi do izražaja Čitavo kolektivno potcenjivanje individualnih produkata: ništa nije dobro ili lepo, što se ne uklapa u kolektivnu šemu. Savremena umetnost počinje, doduše, da u ovom pravcu čini kompenzatorne pokušaje. Ono što nedostaje nije kolektivno priznanje individualnog produkta, već njegovo subjektivno cenjenje, naime razumevanje njegovog smisaonog sadržaja i njegove vrednosti za subjekt. Naravno da se osećanje niže vrednosti u odnosu na sopstveni produkt ne sreće svuda; ne retko je situacija obrnuta, naime naivno i nekritično precenjivanje sa obligatnim zahtevom m kolektivnim priznanjem. Kada se prebrodi početno, sporno osećanje niže vrednosti, ovo lako može da se preobrati u svoju suprotnost, naime u isto tako veliko precenjivanje. U obrnutim slučajevima početno precenjivanje često se preobražava u obezvređivačku skepsu. Greška ovih procena krije se u nesamostalnosti i nesvesnosti individue, koja je ili jedino u stair

nju samo da odmerava po kolektivnim merilima ili j e zbog inflacije sopstvenog ja uopšte izgubila m o g u ć nost procene. Jedan put izgleda da je regulišući princip drugog: oba puta nalaze se u međusobnoj kompenzatornoj vezi. Iskustvo daje za pravo ovoj formuli. U k o liko su u sadašnjem momentu već mogući uopšteni zaključci, potrebno je estetsko uobličavanje smisaonog poimanja i razumevanje estetskog uobličavanja. Time se dopunjuju obe tendencije ka transcendentnoj funkciji. Prvi koraci na oba puta slede isti princip: svest pozajmljuje svoje izražajno sredstvo nesvesnom s a držaju; više od toga svest ne sme da pruži da ne bi nesvesne sadržaje skrenula u smislu pravca svesti. Sto se tiče forme i sadržine, vođenje treba koliko j e moguće prepustiti dosećanjima zavisnim od nesvesnog. Ova situacija znači omalovažavanje svesnog gledišta koje se oseća kao nešto vrlo neprijatno. Ovo se lako može razumeti ako se predoči kako se obično prezentuju sadržaji nesvesnog, nstme kao stvari koje su već po svojoj prirodi slabe da bi prekoračile prag svesti, ili kao inkompatibilnosti koje se isključuju iz raznoraznih razloga. To su najčešće delom nepoželjni, delom neočekivani iracionalni sadržaji, čije nezapažanje ili potiskivanje izgleda bez daljnjega razumljivo. Samo mali. deo sadržaja je od neuobičajene vrednosti, posmatrano ili sa kolektivnog ili sa subjektiv nog gledišta. Sadržaji, koji su kolektivno bezvredni, mogu biti, posmatrani sa individualnog gledišta, od najveće vrednosti. Ova činjenica se ispoljava pomoću afektivnog naglaska, svejedno da li se ovaj od strane subjekta oseća kao pozitivan ili kao negativan. I društvo je pocepano u odnosu na prijem novih i nepoznatih ideja koje se približuju njegovoj emocionalnosti. Svrha početne procedure je nalaženje osećajno naglašenih sadržaja, pošto se uvek radi ο takvim situacijama gde se jednostranost svesti sudara sa otporom sfere instinkata. Oba puta principijelno se razdvajaju tek onda kada jednom postane merodavan estetski aspekt a

164

drugom intelektualno-moralni. Idealan slučaj bila bi ravnomerna paralelnost ili ritmična alternacija obe mogućnosti. Izgleda da je jedva moguće jedno bez drugog ali se u praksi ipak sreće: na račun smisla želja za uobličavanjem grabi svoj predmet, ili želja za poimanjem prerano isključuje uobličavanje. Nesvesni sadržaji žele najpre da se jasno pojave, što im je moguće samo kroz uobličavanje i tek posle ovoga da dožive procenu, kada se raspolaže sa svim iskazima. Iz ovog razloga već j e Frojd sadržinu snova iskazivao tako reći u obliku »slobodnih asocijacija«, pre nego što je tumačena. U svim slučajevima nije dovoljno da se razjasni samo misaoni kontekst sadržine nekog sna. Često se nameće potreba da se nejasni sadržaji moraju razjasniti pomoću vidljivih uobličavanja. Ovo može da se sprovede pomoću crtanja, slikanja i modeliranja. Cesto su ruke u stanju da odgonetnu ono oko čega se uzalud trudio razum. Naime, preko uobličavanja u budnom stanju san se dalje i potpunije sneva, tako da se početna, neuhvatljiva izolovana slučajnost integriše u sferu celokupne ličnosti, iako u početku to može subjektu ostati nesvesno. Time se zadovoljava estetsko uobličavanje i odustaje od toga da se otkriva neki smisao. Ponekad iz toga kod pacijenta nastaje sumanutost da je umetnik — naravno neotkriveni. Zelja za poimanjem, koja odustaje od brižljivog u o bličavanja, javlja se sa svojim zahtevom već na p o četku asocijacije i zbog toga nema dovoljnu podlogu. Međutim, sa izvesnim izgledima na uspeh ova može početi tek uz neki uobličeni produkt. Što je manje uobličeno ishodnog materijala, tim je veća opasnost da razum ne bude određen empirijskom datošću, već teorijskim i moralnim predrasudama. Poimanje, ο čemu se i radi na ovom stupnju, sastoji se od konstrukcije smisla, koji izgleda da se hipotetično nalazi u pra-dosećanju. Jasno je da se ovakva procedura opravdano može sprovesti samo onda, kada za to postoji dovoljan m o tiv. Isto tako nesvesnom se može prepustiti vodstvo samo onda kada u nesvesnim sferama lebdi želja za 165

vodstvom. Međutim, ovo j e slučaj samo onda kada se svest na neki način nalazi u nevolji. Kada se, srećom, uspe da se uobliči nesvesni sadržaj i razume smisao uobličenog, onda se postavlja pitanje, kako se sopstveno Ja odnosi prema ovakvoj situaciji. Tada započinje obračunavanje između sopstvenog Ja i nesvesnog. To je drugi i važni deo procedure, približavanje suprotnosti i nastajanje i uspostavljanje nečeg trećeg: transcendentne funkcije. Na ovom stupnju nesvesno više nema vodstvo, već sopstveno Ja. Ovde se nećemo upuštati u definisanje individualnog Ja, već ćemo ga ostaviti u njegovoj banalnoj stvarnosti kao onaj kontinuirani centar svesti, čije je prisustvo osvedočeno još iz dečjih dana. Nasuprot njemu stoji psihičko činjenično stanje, produkt koji svoju egzistenciju ima da zahvali uglavnom nesvesnim zbivanjima, tako da se nalazi u izvesnoj suprotnosti prema Ja i njegovim tendencijama. Ovo gledište je bitno za svako razračunavanje sa nesvesnim. Ja u odnosu na nesvesno treba smatrati jednakovrednim i vice versa. Ovo predstavlja neophodno upozorenje, pošto isto kao što svest civilizovanog čoveka ima ograničujući uticaj na nesvesno, tako i prepoznato nesvesno često može imati upravo opasno dejstvo na sopstveno Ja. Kao što Ja u prvom slučaju potiskuje nesvesno, tako isto oslobođeno nesvesno može Ja gurnuti u stranu i nadvladati u psihičkom životu. Opasnost se sastoji u tome da svesno »izgubi prisebnost«, to jest da više ne može odbraniti svoju egzistenciju od navale afektivnih faktora, situacija koja se, inače, češće sreće u početku šizofrenije. Ova opasnost ne bi postojala ili bi bila prisutna u vrlo malom obimu, kada bi se obračunavanje sa nesvesnim moglo osloboditi dinamike afekata. Ovo se po pravilu pokušava da postigne pomoću estetizacije ili intelektualizacije suprotne pozicije. Međutim, razračunavanje sa nesvesnim mora biti svestrano, pošto se kod transcendentne funkcije ne radi ο delimičnom procesu, koji može proticati uslovno, već ο celovitom zbivanju, u koje su uključeni svi aspekti ili, bolje, u koje treba da budu uključeni. Afekat stoga mora biti

166

uključen u svojoj punoj vrednosti. Estetizacija i intelektualizacija su, doduše, izvanredno oružje protiv pretećih afekata, ali ih treba upotrebiti samo tamo gde se radi ο vitalnoj ugroženosti, a ne da bi se jevtino izbegla neka obaveza. Zahvaljujući Frojdovom uvidu u terapiji neuroza obraća se pažnja postojanju emocionalnog faktora u punom opsegu, to jest, ličnost se kao celina uzima ozbiljno, što važi za obe strane, kako za pacijente tako i za lekara. U kojoj meri se ovaj drugi sme zakloniti iza paravana teorije, ostaje delikatno pitanje subjektivne ocene. U svakom slučaju lećenje neuroza nije psihološko banjsko lečenje, već obnavljanje ličnosti, pa prema tome svestrana mera koja zadire u sva područja života. Razračunavanje sa suprotnom pozicijom je ozbiljna stvar, od koje obično vrlo mnogo zavisi. Ozbiljno primanje druge strane predstavlja bezuslovni zahtev ovog razračunavanja. Samo na taj način mogu regulacioni faktori imati uticaj a na delanje. Ozbiljno shvaćanje stvari ne znači i bukvalno shvaćanje, već nešto kao dodeljivanje kredita nesvesnom, kome se na taj način otvara mogućnost kooperacije umesto automatskog ometanja svesti. Kod razračunavanja nije samo opravdano gledište sopstvenog Ja, već se i nesvesnom priznaje odgovarajući autoritet. Razračunavanje, doduše, vodi sopstveno Ja, ali se i nesvesnom prepušta reč — audiatur et altera pars. Način kako se može voditi ovo razračunavanje najbolje se može pokazati na oriim slučajevima gde se više ili manje jasno razaznaje »drugi« glas. Ovim ljudima je tehnički vrlo jednostavno da pismeno fiksiraju »drugi« glas i da na njegove iskaze odgovore sa gledišta sopstvenog Ja. To izgleda tako, kao kada dođe do dijaloga između dve ravnopravne osobe, u kome svaka priznaje drugoj neki važeći argumenat i zbog toga smatra da je vredno truda, pomoću temeljnog upoređivanja i diskusije, međusobno usaglasiti ili jasno razgraničiti suprotna gledišta. Ali, kako je retko neposredno otvoren put ka slaganju, po pravilu dolazi do trajnijeg konflikta, koji zahteva žrtve sa

167

obe strane. Jedna takva rasprava može isto tako da usledi između lekara i pacijenta, pri čemu lekaru lako zapadne uloga advocatus diaboli. Užasno je videti kako je čovek malo u stanju da uvaži argumenat drugog, iako je ova sposobnost neophodni osnovni uslov svake ljudske zajednice. Sa ovom opštom teškoćom mora da računa svako ko namerava da započne raspravu sa samim sobom. U istoj meri u kojoj ne uvažava drugog ne priznaje hi pravo egzistencije »drugog« u samome sebi — i vice versa. Sposobnost za unutrašnji dijalog je merilo spoljašnje objektivnosti. Ma kako jednostavna može biti rasprava u slučaju unutrašnjeg dijaloga, tako nesumnjivo komplikovana izgleda ova u onom drugom slučaju, gde p o stoje samo slikovni produkti, koji za znalca predstavljaju rečit govor ali onome ko ne razume izgledaju kao gluvonemost. U odnosu na ovakve slikovne uobličenosti Ja mora preuzeti inicijativu i postaviti pitanje: »Kako deluje ovaj znak na mene?« Faustovsko pitanje može izmamiti odgovor koji rasvetljava mnoge probleme. Sto je ovaj neposredniji i prirodniji, tim je vredniji, posto neposrednost i prirodnost garantuju najpribližniju celovitost reakcije. Pri tom se uopšte ne postavlja bezuslovan zahtev da razračunavanje bude svesno u svim svojim detaljima. Naime, često celovita reakcija ne nalazi one duhovne preduslove, nazore i pojmove koji omogućuju jasno shvatanje, U ovom slučaju moramo se zadovoljiti osećanjima, koja su nema ali puna slutnji, koja se javljaju umesto shvatanja, a znatno su vrednija od visprenog ćaskanja. Ovo natezanje argumenata i previranje afekata predstavlja transcendentnu funkciju suprotnih parova. Protustavljanje jedne pozicije drugoj predstavlja energetski napon koji stvara nešto živo, treće, što nije logičko mrtvorođenče shodno načelu: tertium non datur, već napredovanje iz suspenzije između suprotnosti, živorođenost, koja dovodi do novog stupnja bitisanja, do nove situacije. Transcendentna funkcija ispoljava se kao svojstvo približenih suprotnosti. Sve

168

d o k su međusobno udaljene — naravno u cilju izbegavanja konflikta — one ne funkcionišu i predstavljaju mrtvo primirje. Bilo kako da u individualnom slučaju izgledaju suprotnosti, u osnovi uzev uvek se radi ο svesti zagriženoj i zabasaloj u jednostranost a suočenoj sa slikom instinktivne celine i slobode. To je prizor antropoida i arhaičnog čoveka sa njegovim navodno nesputanim nagonskim životom i s druge strane njegov mnogostruko pogrešno shvatani duhovni svet nazora k o j i se, kompenzujući i korigujući našu jednostranost, pomalja iz tame i pokazuje nam kako i gde smo se psihički obogaljili i udaljili od osnovnog plana. Ovde se moram zadovoljiti samo prikazivanjem spoljne forme i mogućnosti transcendentne funkcije. Dalji zadatak od većeg značaja bio bi opisivanje sadržaja transcendentne funkcije. U ovom pravcu već postoji bogat materijal. Ipak još nisu savladane sve teškoće oko njihovog prikazivanja. Naime, potreban j e još čitav niz prethodnih radova da bi se stvorila pojmovna osnova, na kojoj bi bilo moguće shvatljivo i zorno prikazivanje ovih sadržaja. Na žalost, stekao sam iskustvo da naučna publika još nije u stanju da prati ovakva psihološka razmišlj an ja i razmatranja, pri čemu se još uvek dodaju primese ili ličnog stava ili filozofsko-intelektualnih predrasuda, koje onemogućuju smislenu procenu psiholoških povezanosti, l i č n a zainteresovanost uvek procenjuje subjektivno, pri čemu ova oglašava nemogućim sve ono što ne važi za nju ili ono što ne zna. Lična zainteresovanost je zbog toga nesposobna da uvidi da ono što važi za nju uopšte ne važi za nekog drugog čoveka sa drugačijom psihologijom koji živi u drugačijim prilikama. Još smo beskonačno udaljeni od jedne opšte važeće šeme objašnjavanja koja bi obuhvatala sve slučajeve. Kao velika prepreka psihološkog sporazume van ja pokazala se radoznalost da se sazna da li j e izneto psihološko stanje »istinito« ili »tačno«. A k o izlaganje nije iskrivljeno ili čak, možda, lažno, onda je činjenično stanje, onakvo kakvo jeste, prihvatljivo i d o kazuje svoje važenje pomoću svoje egzistencije. Da

169

li je ravno stopalo »istinit« ili »tačan« pronalazak volje stvaraoca? Isto tako je detinjasto predubeđenje ο ulozi koju u životu psihe igraju mitološke pretpostavke. Pošto nisu »istinite«, one ne bi mogle — tako se smatra — da nađu mesta u naučnim objašnjenjima. Mitologemi egzistiraju i onda kada se njihovi prividni iskazi ne mogu prekriti našim nemerljivim pojmom »istine«. Kako razračunavanje sa suprotnom pozicijom ima celoviti karakter, iz ovoga se ne može ništa isključiti. Sve je podložno diskusiji, čak i onda kada su samo delići pristupačni svesti. Svest se stalno proširuje ili — bolje rečeno — može biti proširena do tada nesvesnim sadržajima, kada bi se malo potrudila oko njihove integracije. To, naravno, nije uvek slučaj. I kad se raspolaže sa dovoljno inteligencije da se razume postavljanje pitanja, ipak nedostaje hrabrosti i samopouzdanja ili je čovek duhovno i moralno isuviše trom ili isuviše kukavica da učini određeni napor. Ali gde postoje potrebni preduslovi, tamo transcendentna funkcija ne samo da predstavlja korisnu dopunu psihoterapijskog postupka, već pacijentu omogućuje prednost koja nije za potcenjivanje, i to da sopstvenim snagama dade značajan prilog lekarevim nastojanjima i da u istoj meri ne bude, često na ponižavajući način zavisan od lekara i njegovih m o gućnosti. To j e put oslobođenja pomoću sopstvenih napora i put hrabrosti da nađe samoga sebe.

III

OPŠTE Ο TEORIJI KOMPLEKSA

OPSTE Ο TEORIJI KOMPLEKSA

174

Moderna psihologija ima nešto zajedničko sa m o dernom fizikom, to jest da se njenoj metodi pridaje veći spoznajni značaj nego njenom predmetu proučavanja. Naime, njen predmet, psiha, je tako b e z d a no raznovrsna, neodređena i neograničena, da su o d ređenosti koje iz nje slede nužno nejasne, dok su n a suprot tome određenosti koje proizlaze iz načina p o smatranja i iz njih izvedenih metoda, poznate veličine ili bi bar trebalo to da budu. Psihološko istraživanje polazi od ovih empirijski ili arbitrarno određenih faktora i posmatra psihu u promenama uprava ovih veličina. Zbog toga se psihičko pojavljuje kao poremećaj neke od metoda pretpostavljenog, verovatnog načina ponašanja. Princip ove procedure je cum grano salis prirodno-naučni postupak uopšte. Bez daljnjega je jasno da u ovim uslovima tako reći sve zavisi od metodološke pretpostavke i da ova uglavnom iznuđava rezultat, i ako ovome u izvesnoj meri odgovara pravi predmet saznanja, ali se pri tome ne ponaša tako kao što bi se ponašao kao autonomno biće u prirodnoj neometanosti. Zbog toga j e upravo u eksperimentalnoj psihologiji, a pre svega u psihopatologiji, već odavno poznato da izvesni e k s perimentalni poredak neposredno ne obuhvata psihički proces, već da se između ovoga i eksperimenta uvlači izvesna psihička uslovnost, koja bi se mogla obeležiti kao eksperimentalna situacija. Ova psihička P] Pristupno predavanje, održano na Kantonskoj tehničkoj visokoj školi 5. maja 1934.

»situacija« može u datom slučaju ceo eksperiment da dovede u pitanje, zbog toga što asimiluje kako sled eksperimentalnog postupka tako i njegovu osnovnu nameru. Pod asimilacijom se podrazumeva stav ispitivane osobe, koja pogrešno tumači eksperimenat, pri čemu u početku postoji nesavladiva tendencija da se smatra da je eksperimenat recimo provera inteligencije ili pokušaj da se indiskretno zaviri iza kulisaOvakav stav zamagljuje postupak koji se nameravao obuhvatiti eksperimentom. Ovakva iskustva stečena su pretežno kod asocijativnog eksperimenta i ovom prilikom je otkriveno da je ono što je bila namera metode, naime utvrđivanje prosečne brzine reagovanja i kvaliteta reakcije, relativno sporedan rezultat naspram vrste i načina kako je metoda ometana autonomnim ponašanjem psihe, odnosno preko asimilacije. Pri tome sam, naime, otkrio osećajno naglašene komplekse, koji su prethodno uvek registrovani kao reaktivna greška. Otkrivanje kompleksa, kao i asimilacionih fenomena koje ovi prvi uzrokuju, jasno j e pokazalo kako je stajalo na staklenim nogama staro shvatanje, koje potiče još od Kondijaka (Condillac) 2 , da se psihička zbivanja mogu istraživati izolovano. Ne postoji nijedno izolovano psihičko zbivanje, kao što nema ni izolovanih životnih procesa; u svakom slučaju još nije otkriven način da se ovi eksperimentalno izoluju 1 Samo posebno treniranoj pažnji i koncentraciji uspeva da na izgled jedan psihički proces izdvoji onako kako odgovara eksperimentalnoj svrsi. Međutim, ovo j e opet eksperimentalna situacija, koja se od prethodno opisane razlikuje samo u tome što ovaj put svest preuzima ulogu asimilirajućeg kompleksa, dok 2 Etienne Bonnot de Condillac, francuski filozof i nacionalni ekonomista, 1715—1780. On je širio Lokove ideje u Francuskoj a svojim spisima Τraitč des systemes ,

p. 418 (Ges, Werke VI).

178

snova, kojima smo nemoćno prepušteni; oni su vilinsko biće. koje je u danskom folkloru tako pogrdno opisano u onoj priči ο svešteniku koji je hteo da dve vile poduči očenašu. One su se svim silama trudile da ispravno ponavljaju reči, ali već u prvoj rečenici nisu mogle drugačije da kažu do: »Oče naš, koji nisi na nebesima.« Shodno teorijskom očekivanju pokazalo se da su nepristupačne učenju. Cum maximo salis grano nadam se da mi se neće zameriti na ovom metaforiziranju naučnog problema. Ni sasvim trezvena formulacija kompleksnih fenomena ne »može zaobići upečatljivu činjenicu autonomije kompleksa i što ova dublje prodire u suštinu — skoro bih rekao biologiju kompleksa, utoliko više i utoliko jasnije izranja njihov karakter psihičke parcijalnosti. Psihologija snova pokazuje sa svom poželjnom jasnoćom, kako kompleksi nailaze personificirano kada ih ne potiskuje inhibirajuća svest, isto kao što je u folkloru opisan kućni duh, koji noću tumara po kući. Isti fenomen zapažamo u izvesnih psihoza, gde kompleksi postaju »glasni« i pojavljuju se kao »glasovi«, koji imaju izrazito lični karakter. Danas se može smatrati sigurnom hipoteza da su kompleksi otcepljene parcijalne psihe. Etiologija njihovog porekla je često takozvana trauma, emocionalni šok i slično, kojim se otcepljuje »komad« psihe. Jedan od najčešćih uzroka svakako je moralni konflikt, čija je poslednja osnova u navodnoj nemogućnosti da prihvati celinu čovekovog bića. Ova nemogućnost pretpostavlja neposredno cepanje, nezavisno od toga da li to zna ili ne zna svest sopstvenog Ja. Po pravilu postoji čak izražena nesvesnost u odnosu na komplekse, što ovima, prirodno, jamči utoliko veću akcionu slobodu. U ovakvim slučajevima pokazuje se njihova asimilaciona snaga u sasvim posebnoj meri, naime ukoliko nesvesnost u odnosu na k o m pleks ovome potpomogne u tome da asimiluje čak i Ja, iz Čega nastaje trenutna i nesvesna promena ličnosti, koja se označava kao identitet kompleksa. Ovaj sasvim moderni pojam imao j e u srednjem veku drugačije ime: tada se zvao opsednutost. Ovo stanje se ne 179

zamišlja tako bezazlenim, ali principijelno ne postoji razlika između govornih omaški usled kompleksa i divljih blasfemija opsednutog. Radi se samo ο razlici u stepenu. Za ovo nam svakodnevni govor daje n a j bogatije priloge. Za kompleksnu emoeiju se kaže: »Sta je opet ušlo u njega?« »Koji ga je đavo spopao?« itd. Pri tom se u ovim nešto doteranim metaforama više ne misli na njihov prvobitni smisao, koji se svakako Iako može prepoznati, a osim toga neosporno ukazuje na to da primitivniji i naivniji ljudi ne »psihologiziraju« neprijatne komplekse kao mi, već ih shvataju kao entia per se, to jest kao demone. K a sniji razvitak svesti stvorio je takav intenzitet k o m pleksa sopstvenog Ja odnosno svesti sopstvenog Ja, da je kompleks izgubio svoju prvdbitnu autonomiju bar u svakodnevnom govt>ru. P o pravilu se kaže: »Imam kompleks.« Opominjući glas lekara govori h i steričnoj pacijentkinji: »Vaši bolovi nisu stvarni; vi samo uobražavate da vas boli.« Strah od infekcije j e na izgled voljno uobrazenje bolesnikovo, u svakom slučaju se pokušava da se pacijent ubedi kako j e on sam sebi skuvao poparu, to jest sumanutu ideju. Nije teško sagledati kako moderno,, opšte prihvaćeno shvatanje problem tako tretira kao da je i z van svake sumnje sigurno da j e kompleks pronalazak i »uobraženje« pacijentovo, da ovaj uopšte ne bi egzistirao da pacijent nije uložio napora da ga donekle namerno oživi. Nasuprot ovome neosporno j e da kompleksi poseduju značajnu autonomiju, da organski neosnovani, tj. takozvani uobraženi bolovi isto tako bole kao i legitimni i da fobija od oboljenja n e ma ni najmanje sklonosti da se izgubi i onda kada sam bolesnik, njegov lekar i sva lica iz okoline izričito tvrde da se ne radi ni ο čemu drugom do ο u o braženju. Ovde se susrećemo sa interesantnim slučajem takozvanog apotropejskog načina shvatanja, koje leži na jednoj liniji sa antičkim eufemističkim oznakama, za što Πόντος· εύξεινος- (gostoljubivo more) služi kao klasičan primer. Kao što se erinije oprezno nazivaju eumenidama, dobronamernima, tako i moderna svest

180

shvata sve unutrašnje poremećaj ne faktore kao svoj u sopstvenu delatnost, jednostavno ih asimiluje. Prirodno da se ovo ne dešava uz otvoreno priznanje apotropejskog eufemizma,, već uz određenu, isto tako n e svesnu tendenciju da se pomoću davanja promenjenog imena irealizuje autonomija kompleksa. Pri tome svest postupa kao neko ko j e začuo sumnjiv šum na gornjem spratu i hitro šmugnuo u podrum, da bi tamo došao do zaključka da uopšte ne postoji p r o valnik i da je, posledično, i taj šum čista uobrazilja. U stvarnosti ovaj oprezni čovek jednostavno'se nije tisuđivao da pođe na gornji sprat. Svakako da će za sada pružiti vrlo malo objašnjenja to što bi strah trebalo da bude motiv koji daje povoda svesti da komplekse objasni kao sopstvenu delatnost. Kompleksi se pojavljuju kao takve sitnice, smešne ništarije, da ih se čovek zapravo stidi i sve čini da ih prikrije. Ali kada bi stvarno bili tako ništavni, oni ne bi mogli da budu tako mučni. Mučno je ono što uzrokuje muku, dakle nešto izrazito n e prijatno, što j e kao takvo eo ipso važno i stoga se mora smatrati važnim. Ali ono što je neugodno, isuviše rado se irealizuje, sve dok je to moguće. U tom slučaju izbijanje neuroze označava trenutak kada se primitivnim magičnim sredstvima više ne mogu p o stići apotropejski gestovi i eufemizam. Od ovog trenutka kompleks se smestio u svesne, površne slojeve; on se više ne može zaobići i korak po korak asimiluje svest sopstvenog Ja, isto onako kao što je ranije svest pokušavala sa kompleksom. Na kraju iz ovoga nastaj e neurotska disocijacija ličnosti. Kroz takav razvitak kompleks pokazuje svoju prvobitnu jačinu, koja u datom slučaju čak premaša i snagu kompleksa sopstvenog Ja. Tek u takvom slučaju je shvatljivo što sopstveno Ja ima svaku osnovu da u odnosu na komplekse sprovodi opreznu magiju imena, pošto je neposredno jasno da se ja plašim onoga što preti da me neprijatno preraste. Među l j u dima koji uopšteno važe za normalne, postoji veliki broj takvih koji zadržavaju »skeleton in the cupboard«, čija se egzistencija pod smrtnom kaznom ne

181

sme pomenuti pred njima: tako je veliki njihov strah od aveti koja stalno vreba. Svi oni koji se još nalaze u stadijumu irealizacije kompleksa« koriste podatak ο postojanju neuroze kao dokaz za to da se zapravo radi ο pozitivno bolešljivim prirodama, kojima oni ne pripadaju. Kao da jedino bolesnici imaju pravo da budu bolesni! Tendencija da se kompleksi irealizuju pomoću asimilacije, dokazuje ne njihovu ništavnost, već naprotiv njihovu važnost. Ona je negativno priznanje instinktivnog straha primitivnog čoveka od mračnih, nevidljivih stvari koje same sebe pokreću. Ovaj strah se kod primitivnih javlja u stvarnosti sa tamom noći; ma kako da su kompleksi naglašeni danju, ipak noću tim jače podižu svoj glas i ometaju usnivanje ili bar teškim snovima ometaju spavanje. Kompleksi su predmeti unutrašnjeg iskustva i ne mogu se po s\'etlu dana sresti na ulicama ili javnim trgovima. Od kompleksa zavisi dobro i zlo ličnog života; oni su lari i penati koji nas očekuju na domaćem ognjištu, čiji se mir tako opasno glasno slavi i oni su »gentle folk*, koji se neprijatno najavljuje u našim noćima. Uostalom, sve dok zlo biće hvata samo bližnje, ono ne vredi ništa, međutim kada se sruči na nas — čovek mora biti lekar da bi saznao kakve užasne štetočine mogu biti kompleksi. Čovek mora da sagleda kako se tokom decenija čitave porodice upropašćuju moralno i fizički, i kako neuporediva tragika i beznadežna beda prate njihovo propadanje, da bi stekao potpuni utisak realnosti kompleksa. Tek tada je shvatljivo koliko je izlišna i kako nenaučna misao da čovek može da »uobrazi« da ima kompleks. Ako bi se potražilo neko medicinsko poređenje, onda bi se kompleksi najpre mogli uporediti sa infekcijom ili sa malignim tumorima, pošto oboje nastaju bez i najmanjeg udela svesti. Ovo poređenje svakako nije sasvim zadovoljavajuće, pošto kompleksi nisu sasvim bolesne naravi, već svojstvene životne manifestacije psihe, bilo da su ove izdiferencirane ili primitivne. Zbog toga njihove neprevidive tragove srećemo kod svih naroda i u svim vremenima. Njih sadrže i najstarija lite-

18.2

rarna dela; tako, na primer, Gilgameš, ep sa neprevaziđenim majstorstvom, opisuje kompleks moći, a Knjiga Tobijina u Starom za vet u sadrži priču ο erotičkom kompleksu zajedno sa njegovim izlečenjem. Opšte rašireno verovanje u duhove je direktni izraz strukture kompleksa nesvesnog. Kompleksi su naime živi entiteti nesvesne psihe, čije postojanje i svojstva uglavnom možemo upoznati samo preko svesti. Nesvesno bi u stvari bilo, kao što je slučaj u Vuntovoj (Wundt) psihologiji, ništa drugo do ostatak bledih, takozvanih »tamnih« predstava, ili »a fringe of consciousness« kako ga naziva Vilijam Džems (James), kada ne bi postojali kompleksi. Stoga je i Frojd postao pravi otkrivač psihološkog nesvesnog, pošto je istražio ova tamna područja i nije ih jednostavno gurnuo u stranu kao eufemistički umanjene omaške. Via regia ka nesvesnom uostalom nisu snovi, kako on misli, već kompleksi, koji su uzročnici snova i simptoma. Ovaj put je manje kraljevski utoliko što kompleksima prokrčeni put pre naliči džombastoj i vijugavoj pešačkoj stazi, koja se često gubi u šipražju i obično ne vodi u srce nesvesnog, već pored njega. Strah od kompleksa je loš putokaz, pošto ovaj uvek odvodi od nesvesnog i upućuje k svesti. K o m pleksi su nešto tako neprijatno, da se niko ne može ubediti u njihov zdravi smisao, da nagonska snaga sadržana u kompleksu može značiti i nešto dobro. Svest je uvek ubeđena u to da su kompleksi nešto nepristojno i da ih na bilo koji način treba eliminisati. Uprkos mnoštvu dokaza svake vrste da se kompleksi sreću uvek i svuda, ne može se postići da se ovi smatraju normalnim* manifestacijama života. Strah od kompleksa predstavlja najjaču predrasudu, pošto je sujeverni strah od nepovoljnog ostao netaknut od prosvećivanja. Ovaj strah prilikom istraživanja kompleksa prouzrokuje znatan otpor, za čije savladavanje je potrebna prilična odlučnost. Strah i otpor su putokazi koji stoje na via regia ka nesvesnom. Razumljivo da ovi, u prvoj liniji znače predubeđenje ο onome na šta ukazuju. Ništa nije prirodnije do iz osećanja straha zaključiti da se radi 183

ο nečem opasnom, a iz osećanja otpora ο nečemu odvratnom. To čini pacijent, to čini svet, to najzad čini i lekar, zbog čega je posledično prva medicinska teorija nesvesnog bilo učenje ο potiskivanju, koje j e p o stavio Frojd. Po o v o m gledištu, sudeći po prirodi kompleksa, nesvesno se sastoji od inkompatibilnih tendencija, koje se potiskuju zbog svoje nemoralnosti. Ova konstatacija dokazuje mnogo bolje nego bilo šta drugo da je autor ovog shvatanja postupao čisto empirijski, bez i najmanjeg upliva filozofskih premisa. Ο nesvesnom bilo je govora dugo vremena pre Frojda. Filozofski ovaj pojam uveo j e već Lajbnic« prihvatili su ga Kant i Seling, a Karus (Ćarus) ga je prvi put razradio u sistem, kome je sledio Eduard fon Hartman (von Hartmann), pod njegovim uticajem, sa važnim delom »Filozofija nesvesnog«. Prva medicinsko-psihološka teorija nema ničega zajedničkog sa ovim pretpostavkama, isto toliko malo koliko i sa Ničeom. Frojdova teorija je verno predstavljanje stvarno prisutnih iskustava stečenih prilikom istraživanja kompleksa. Međutim, kako je ovo istraživanje dijalog između dva čoveka, prilikom formiranja shvatanja ne dolaze u obzir samo kompleksi jednog već i onog drugog. Svaki dijalog koji zadire u područja koja su branjena od straha i otpora, cilja na suštinu i tim što on jednom od njih daje povoda za integraciju svoje celovitosti, prinuđava i drugog na potpunije zauzimanje stava, dakle isto tako na celovitost, bez koje zadnjemu ne bi uopšte uspelo da razgovor vodi k onim od straha branjenim pozadinama. Još nijedan istraživač, ma kako lišen predrasuda i objektivan, nije u stanju da se ne obazire na sopstvene komplekse, pošto i ovi uživaju istu autonomiju kao kompleksi drugih ljudi. On nije u stanju da se na njih ne obazire jer se oni na njega ne obaziru. Kompleksi pripadaju psihičkoj konstituciji, koja je kod svake osobe apsolutno prejudicirana. Stoga konstitucija neumoljivo odlučuje koje će psihološko shvatanje proisteći iz određenog posmatrača. Ovo je neminovno ograničenje psihološkog posmatranja, koje konačno važi

184

samo pod pretpostavkom ličnog poređenja posmatrača. Stoga psihološke teorije u prvoj liniji formulišu psihičku situaciju, koja je nastala kroz dijaloge između određenog posmatrača i većeg broja posmatranih. Kako se dijalog uglavnom kreće u području otpora kompleksa, tako i teorija poprima karakter kompleksa, to jest ona je u najopštijem smislu neprijatna, pošto opet deluje na komplekse ljudi. Stoga sve postavke moderne psihologije nisu samo u objektivn o m smislu kontroverzne, već su i razdražujuće. One k o d ljudi prouzrokuju žestoke reakcije u smislu o d o bravanja ili odbijanja, u području naučnih diskusija emocionalne debate, dogmatske napade, lična vređanja itd. Pomoću ovih činjenica lako se može sagledati da je moderna psihologija sa istraživanjem kompleksa otvorila psihičko tabuizirano područje, iz koga p o tiču svakakve zebnje i nadanja. Područje kompleksa j e pravo psihičko žarište nemira, čiji potresi su stvarn o znatni u tolikoj meri da nema izgleda da se dalje psihološko istraživanje odvija u miru tihog naučnog rada koji, naime, pretpostavlja određeni naučni consensus. Psihologija kompleksa j e za sada još beskrajn o udaljena od nekakvog sporazuma, čak mnogo dalje, kako mi se čini, nego što slute i pesimisti. Sa otkrićem inkompatibilnih tendencija sagledan j e tek jedan sektor nesvesnog i pronađen je samo jedan deo izvora straha. Još se možemo prise ti ti kakva se bujica negodovanja podigla kada su Frojdovi radovi postali opšte poznati. Ova složena reakcija prinudila je istraživač e na izolaciju, koja j e Frojdu i njegovoj školi donela zamerku dogmatizma. Svi psihološki teoretičari na o v o m području izloženi su istoj opasnosti, pošto se služe takvim predmetom koji pogađa u čoveku ono nesavladivo, numinozno — da upotrebimo spretan Otov (Otto) naziv. Tamo gde počinje područje k o m pleksa, prestaje sloboda sopstvenog Ja, pošto su k o m pleksi psihičke snage, čija duboka priroda još nije dokučena. Uvek kada se u istraživanju uspe da se

185

prodre dalje u pravcu psihičkog tremenduma provociraće se kao i do sada reakcija kod ljudi isto kao i kod pacijenata, koji se iz terapijskog razloga podstiču da se bore protiv nedodirljivosti svojih kompleksa. Način na koji sam izložio učenje ο kompleksima, nepripremljenom uvu zvuči svakako kao opisivanje primitivne demonologije i psihologije tabua. Ova osobenost jednostavno dolazi otuda što j e egzistencija kompleksa, dakle otcepljeni psihički fragmenti, o č e vidni ostatak primitivnog duhovnog stanja. Ovo stanje je u visokom stepenu disocijabilno, što se, na primer, izražava u činjenici što primitivni ljudi vrlo č e sto smatraju da imaju više, u jednom slučaju čak do šest duša, a pored toga postoji još bezbroj bogova i duhova ο kojima se ne samo, kao kod nas, priča, već se obično radi ο vrlo upečatljivim psihičkim iskustvima. Ovom prilikom želeo bih da napomenem da p o jam »primitivan« korist η u smislu »prvobitan« a da pri tome ne mislim na vrednosni sud. A kada g o v o rim ο »ostacima« primitivnog stanja, time ne mislim da će to stanje neophodno posle kraćeg ili dužeg vremena dostići svoj kraj. Uopšte ne bih mogao da navedem nijedan neosporni razlog protiv toga da će to stanje trajati do kraja čovečanstva. U svakom slučaju do danas se nije bitno izmenilo, a sa svetskim ratom i od tada je to stanje nadaleko potencirano. Z b o g toga sam pre sklon da prihvatim hipotezu da k o m pleksi spadaju u normalne životne pojave i da predstavljaju strukturu nesvesne psihe. Kao što se vidi, zadovoljio sam se time da izložim bitne, osnovne činjenice učenja ο kompleksima. Ali moram sebi da uskratim da ovu nepotpunu sliku dopunim izlaganjem problematike koja proističe iz egzistencije autonomnih kompleksa. Ovim su nabačena tri važna problema: terapijski, filozofski i moralni. Sva tri još podležu diskusiji.

IV ZNAČAJ KONSTITUCIJE I NASLEĐA ZA PSIHOLOGIJU

Z N A Č A J KONSTITUCIJE I NASLEĐA Z A PSIHOLOGIJU Današnje naučno mišljenje ne sumnja u to da individualna psiha u velikoj meri zavisi od fiziološke konstitucije, pa čak nije mali broj i onih koji ovu zavisnost smatraju apsolutnom. Ja ne bih išao tako daleko, već smatram prikladnim, ako se psihi prizna relativna nezavisnost u odnosu na fiziološku konstituciju. Za ovo mišljenje svakako da ne postoje striktni dokazi, ali isto tako malo se može dokazati da se psiha nalazi u totalnoj zavisnosti od fiziološke k o n stitucije. Nikada se ne sme zaboraviti da j e psiha X, a konstitucija odgovarajuće Y. Oboje su, uzev u o s novi, nepoznati faktori, koji tek od nedavna počinju da poprimaju oblik. Ali još smo daleko od toga da makar i približno razumemo njihovu suštinu. Iako je nemoguće u individualnom slučaju u t v r diti veze između konstitucije i psihe, ipak su vršeni mnogostruki pokušaji, ali njihovi rezultati nisu ništa drugo do nedokažljiva mišljenja. Jedina metoda koja nas zasad može dovesti do donekle pouzdanih rezultata je tipološka metoda, koju j e Krečmer primenio u odnosu na fiziološku konstituciju a ja u odnosu n a psihološki stav. U oba slučaja metoda se temelji na velikom iskustvenom materijalu, u kome se individualne varijacije dalekosežno međusobno potiru, ali stoga utoliko jasnije izbijaju izvesni tipski osnovi i t1] Objavljeno u: Die Wochenschrift 111/47 1929.

Medizinische

Welt,

Arztliche

189

omogućuju konstrukciju idealnih tipova. Prirodno da se ovi idealni tipovi u stvarnosti nikada ne sreću čisti, već uvek samo kao individualne varijacije njihovog principa, isto kao što su kristali po pravilu individualne varijacije istog sistema. Fiziološka tipologija teži u prvoj liniji ka utvrđivanju spoljnih fizičkih znakova, zahvaljujući kojima se mogu klasifikovati individue i istraživati njihova ostala svojstva. Krečmerova istraživanja su pokazala da fiziološka svojstva zadiru do u psihičke uslovljenosti. Psihološka tipologija u principu postupa isto. ipak njena polazna tačka ne leži tako reći spolja, već unutra. Ona ne teži utvrđivanju spoljnih znakova, već pokušava da pronađe unutrašnje principe pro : sečnih psiholoških stavova. Dok fiziološka tipologija, da bi dospela do svojih rezultata, u suštini mora da primeni metodiku prirodnih nauka, nevidljivost i ne merljivost psihičkih zbivanja primorava primenu metodike humanističkih nauka, naime analitičke kritike. Ovde se ne radi, kao što je naglašeno, ο principijelnoj razlici, već samo ο nijansi, uslovljenoj različnošću polaznih tačaka. Sadašnji nivo istraživanja opravdava nadu da se rezultati, već dobijeni na jednoj i drugoj strani, podudaraju u izvesnim bitnim osnovnim činjenicama. Lično imam utisak da izvesni osnovni Krečmerovi tipovi nisu tako daleko od izvesnih osnovnih psiholoških tipova koje sam ja postavio. Nije nerealno da bi se na ovim mestima mogao sagraditi most između fiziološke konstitucije i psihološkog stava. Što do toga još nije došlo verovatno je zbog toga što su, s jedne strane, rezultati istraživanja još vrlo mladi a, s druge, što su istraživanja sa psihičkog aspekta mnogo teža i stoga nerazumljivija. Vrlo lako se može postići zajednička platforma razumevanja fizioloških obeležja kao vidnih, taktilnih i mernih veličina. Ali u psihologiji još nisu raščišćena i utvrđena čak ni značenja pojedinih reči. Jedva da postoje dva psihologa koja bi se mogla složiti oko značenja pojma »osećanje«., a ipak se glagol »osećati« i imenica »osećanje« odnose na psihičke či-

190

njenice, inače se za ovo nikada ne bi našla reč. U psihologiji imamo posla sa po sebi određenim, ali naučno teško prikazivim činjenicama, sa stanjem saznanja koje otprilike odgovara onom srednjovekovnom prirodno-naučnom; zbog toga u psihologiji svako zna bolje od onog drugog. Zapravo postoje samo mišljenja ο nepoznatim činjenicama. I zbog toga psiholog stalno pokazuje skoro nesavladivu sklonost da se grčevito hvata za fiziološke činjenice, jer se tamo nalazi u sigurnosti na izgled poznatog i određenog. Nauka je upućena na određenost verbalnih pojmova, stoga je psihologu u prvoj liniji osnovna briga da postavi granice pojmova i da izvesna psihička činjenična područja pokrije određenim nazivima, ne v o deći računa ο tome da li je neko imao ili nije imao kakvo drugo shvatanje ο značenju tog naziva. Jedino na šta ima da pazi je pitanje da li se upotrebljeni naziv u svojoj opštoj upotrebi uglavnom podudara sa psihičkim činjeničnim područjem koje je on obeležio tim nazivom. Pri tom se istraživač mora osloboditi tako uobičajene zablude, da naziv istovremeno i ne objašnjava psihičke činjenice koje obuhvata. Naziv mora da mu toliko znači koliko običan broj, a njegov pojmovni sistem ne sme mu biti više od trigonometrijske mreže rasprostrte preko izvesnog geografskog područja, čije su fiksne tačke praktički doduše neophodne, teorijski međutim irelevantne. Psihologija mora još da pronađe svoj određeni jezik. Kada sam pokušao da obeležim moje empirijski dobijene tipove psiholoških stavova, osetio sam ovu situaciju sa jezikom kao najveću prepreku, tako da sam nolens volens bio prinuđen da postavim izvesne pojmovne granice i da uvedem nazive za ta područja i to tako da ti nazivi po mogućstvu potiču iz svakodnevnog govora. Ali time sam se neminovno izložio prethodno pomenutoj opasnosti, naime opštoj predrasudi da naziv prejudicira suštinu. Iako je ovo nesumnjiv ostatak stare magije reči, ipak ovo nikoga ne čuva od nesporazuma i stoga su mi često zamerali: »ali osećanje je ipak nešto sasvim drugo«.

191

Ovu na izgled trivijalnu okolnost pomenuo sam samo stoga što je ono, upravo zbog svoje trivijalnosti, jedna od najvećih prepreka psihološkog istraživačkog rada. Psihologija, kao najmlađa od svih nauka, još pati od srednjovekovnog duhovnog stanja, li kome se ne prave razlike između reči i činjenica. Smatram da moram da iznesem ove teškoće, da bih naučnom svetu objasnio nepoznatost i prividnu n e pristupačnost kao i posebna svojstva psihološkog istraživanja. Tipološka metoda stvara takozvane »prirodne ^ klase (nijedna klasa nije prirodna!), koje su od velike heurističke vrednosti utoliko što sabiraju one individue, koje imaju zajednička spoljna obeležja ili zajedničke psihičke stavove i time doprinosi tačnijem posmatranju i istraživanju. Konstituciono istraživanje daje psihologu izvanredno korisne kriterijume, kojima se prilikom istraživanja psihičkih povezanosti može eliminisati ili uzeti u obzir organski faktor. Ovo je jedno od najvažnijih mesta sa kojim se čista psihologija sudara sa X organske dispozicije. Ali to nije jedino mesto. Postoji još jedan faktor koji se za sada ne uzima u razmatranje u konstitucionom istraživanju. To je činjenica da psihički proces ne započinje sa individualnom svesti kao sa nečim apsolutno novim, već je mnogo pre ponavljanje od davnina uhodane i u moždanoj strukturi nasleđene funkcije. Psihička zoivanja su prisutna ispred, pored i iza svesti. Svest je interval u kontinuiranom psihičkom zbivanju, verovatno vrhunac, koji zahteva posebno fiziološko naprezanje i stoga se uvek ponovo gubi u dnevnom ritmu. Psihički procesi koji predstavljaju osnovu svesti za nas su automatske prirode i njihovo odakle i kuda nam je nepoznato. Jedino znamo da j e nervni sistem, posebno centri, uslov i izraz psihičke funkcije i da ove nasleđene strukture u svakoj novoj individui počinju iznova da nepogrešivo funkcionišu tako kao što su činile odvajkada. Vrhovi ove delatnosti pojavljuju se samo u periodično ugasloj svesti. Kako su beskrajne varijacije individualne svesti, tako je jednoličan osnovni temelj nesvesne psihe. Koliko

192

je uspelo da se dokuči priroda nesvesnih procesa, ovi se svuda javljaju u začuđujuće identičnom obliku, iako njihovi izrazi, manifestni posredstvom individualne svesti, isto tako mogu biti vrlo raznoliki. Na ovoj fundamentalnoj istovetnosti nesvesne psihe p o čiva mogućnost opšteg ljudskog razumevanja, koja postoji izvan svih svesnih raznolikosti. Ovi zaključci po sebi nemaju ništa začuđujućeg; stvar postaje zapanjujuća tek onda, kada se otkrije koliko j e i individualna svest prožeta ovom jednorodnošću. Doduše, u porodicama se često sreću slučajevi zapanjujuće jednorodnosti. First (Fiirst) j e publikovao slučaj majke i ćerke sa asocijacijskom konkordancom od 30 procenata (štampano u mojoj knjizi Diagnostische Assoziationsstudien), ali čovek je sklon da smatra neverovatnom mogućnost opsežne psihičke podudarnosti između udaljenih naroda i rasa. Međutim, stvarno se u području takozvanih fantastičnih predstava sreću zapravo začuđujuće podudarnosti. Doduše, učinjeni su svi napori da se na način Goble d Alvielovog (Goblet d'Alviella) Migration des symboles ova podudarnost mitskih motiva i simbola o b jasni pomoću seoba naroda i prepričavanja. Ovo o b jašnjenje, koje naravno ima izvesnu vrednost, suprotno je činjenici da u svako doba negde može nastati neki mit, bez i najmanje mogućnosti prenošenja predanja. Tako sam posmatrao jednog duševnog bolesnika koji je tako reći od reči do reči produkovao poduži simbolički spoj, koji se nekoliko godina kasnije mogao pročitati na Diterihovom (Dieterich) papirusu (slučaj je publikovan i u mome delu Wandlungen und Symbole der Libido). Pošto sam video dovoljan broj ovakvih slučajeva, poljuljana je moja prvobitna ideja da je ovako nešto moguće samo u okviru iste rase, i zbog toga sam istraživao motive snova čistih Crnaca iz južnih država Severne Amerike. U ovim snovima sam našao motive iz grčke mitologije, što mi je odagnalo svaku sumnju da se moglo raditi ο rasnom nasleđu. Cesto su me optuživali za sujeverje prema nasleđenim predstavama; nepravedno, pošto sam izričito U< June, Odabrana dela, I

1QQ

naglašavao da ove podudarnosti zapravo ne potiču od »predstava«, već mnogo pre iz nasleđene dispozicije da se opet tako reaguje kao što se uvek reagovalo. Ili se podudarnost osporavala zbog toga što je figura »spasilac« u jednom slučaju zec, u drugom ptica, u trećem čovek, pri čemu se zaboravlja ono što je j e d nom naivnom Indusu bilo tako upadljivo u engleskim crkvama, tako da je kod kuće pričao kako hrišćani gaje kult životinja, pošto j e video toliko naslikane jagnjadi. Vrlo malo zavisi od imena, već mnogo više od povezanosti. Tako ništa ne znači što j e »dragulj < u jednom slučaju zlatan prsten, drugom kruna, u trećem biser, u četvrtom čitavo blago. Bitna j e ideja izvanredno skupe stvari koja se teško dobavlja a sasvim j e svejedno kako se ona lokalno označava. A psihološki je bitno da u snovima, fantazijama i psihički izvanrednim stanjima u svako doba ponovo mogu autohtono nastati i najudaljeniji mitski motivi i simboli, često na izgled kao rezultat individualnog uticaja, predanja i podsticaja, ali češće i bez ovih. Ove »prvobitne slike« ili »arhetipovi«, kako sam ih nazvao, spadaju u osnovni temelj nesvesne psihe i ne mogu se objasniti pomoću materijala lično stečenog iskustva. Njihova celovitost čini onaj psihički sloj koji sam označio kao kolektivno nesvesno. Postojanje kolektivno nesvesnog ne znači da je individualna svest lišena pretpostavki. Naprotiv, ova j e u velikoj meri pod uplivom nasleđenih pretpostavki, nezavisno od neizbežnih uticaja sredine. Kolektivno nesvesno je psihički život predaka unazad sve do prvih početaka. Ono je pretpostavka i osnova svih svesnih psihičkih zbivanja i stoga i uticaj koji u velikoj meri kompromituje slobodu svesti, pošto j e stalno usmereno da sve svesne procese ponovo navede na stare puteve. Ovom objektivnom opasnošću objašnjava se izvanredan otpor svesti naspram nesvesnog. Međutim, ovde se ne radi ο Frojdovom seksualnom otporu, već ο nečemu daleko opštijem, naime ο instinktivnom strahu od gubitka slobode svesti i potpadanja automatizmu nesvesne psihe. Za izvesne vrste ljudi ova opasnost na izgled leži u seksualnosti, pri

194

čemu se plaše da će tu izgubiti svoju slobodu, međutim za druge ona se nalazi u sasvim drugim područjima, i to uvek tamo gde se oseća izvesna slabost, dakle tamo gde se nesvesnom ne može suprotstaviti visoki prag. Kolektivno nesvesno predstavlja drugu tačku gde se čista psihologija suočuje sa organskim datostima, gde ona mora, sa svom verovatnoćom, da prizna nepsihološko činjenično stanje koje počiva na f i ziološkim osnovama. Kao što otelotvorenom psihologu neće poći za rukom da fiziološku' konstituciju svede na nazivnike individualne psihičke etiologije. isto tako je nemoguće fiziološki uslovljenu pretpostavku kolektivno nesvesnog objasniti kao individualnu tekovinu. Konstitucioni tip isto kao i kolektivno nesvesno su faktori koji su izvan slobodne volje svesti. Tako su konstitucione uslovljenosti i besadržajni oblici kolektivno nesvesnog realnosti, što u slučaju nesvesnog ne znači ništa manje do da su njegovi simboli ili motivi isto tako realni faktori kao i konstitucija, koji se ne mogu niti odbaciti niti poreći. Previđanje konstitucije dovodi do bolesnih poremećaja. Zapostavljanje kolektivno nesvesnog čini to isto. Stoga u mojoj terapijskoj metodi glavnu pažnju usmeravam na pacijentovu vezu sa datostima kolektivno nesvesnog, pošto mi je bogato iskustvo pokazalo da je isto tako važno izaći na kraj sa nesvesnim kao i sa individualnom dispozicijom.

ν

PSIHOLOŠKE DETERMINANTE COVEKOVOG PONAŠANJA

PSIHOLOŠKE DETERMINANTE COVEKOVOG PONAŠANJA Pošto čovekova duša živi u nerazdvojivom jedinstvu sa telom, psihologija se može samo veštački o d vojiti o d bioloških pretpostavki, a kako ove važe za ceo živi svet a ne samo za čoveka, one pružaju naučnoj osnovi sigurnost koja prevazilazi onu, karakterističnu za psihološki sud koji važi samo u području svesti. Stoga nije nikakvo čudo kada se psiholog rado i često hvata za sigurnost biološkog načina posmatranja i posuđuje od učenja ο instinktima i od filozofije. Isto tako nije čudno što postoji vrlo rasprostranjeno shvatanje, koje psihologiju smatra samo odeljkom fiziologije. Psihologija mora da prihvati postojanje obimnih koincidencija njenih činjenica sa biološkim datostima, takođe i onda kada traži pravo autonomije svog istraživačkog područja. Psihički faktori koji determinišu čovekovo ponašanje jesu u prvoj liniji instinkti kao motivisuće snage psihičkog zbivanja. S obzirom na protivurečna m i šljenja u odnosu na prirodu instinkata, želeo bih jasno da podvučem šta podrazumevam pod vezom između instinkata i psihe, i zašto instinkte nazivam psihičkim faktorima. Kada psihu naprosto identifikujemo sa živim svetom, onda moramo prihvatiti egzistenciju psihičkih faktora i kod jednoćelijskih organizama. U o v o m slučaju instinkti bi bili neka i1] Prvobitno izašlo na engleskom pod naslovom: Factors Determining Human Behaviour u: Harvard Tercentenary Conference of Arts and Sciences, 1936 (1937).

199

vrsta psihičkih organa, a produkovanje hormona od strane žlezda imalo bi psihičku kauzalnost. Ako, nasuprot ovome, prihvatimo da je psihička funkcija propratna pojava na neki način centralizovanog nervnog sistema, onda postaje sumnjiva prvobitno psihička priroda instinkata. Kako je povezanost sa mozgom verovatnija nego psihička priroda života uopšte, karakterističnu prisilnost instinkta smatram izvanpsihičkim faktorom, koji je, međutim, psihološki značajan utoliko što se njegove tvorevine mogu smatrati determinantama čovekovog ponašanja. Tačno uzev u takvim okolnostima izvanpsihički instinkt nije neposredni determinišući faktor već one tvorevine, koje nastaju iz sadejstva instinkta i svagdašnje situacije. Prema tome determinišući faktor bio bi modifikovan instinkt, što možda isto toliko znači kao razlika između boje koju vidimo i objektivne talasne dužine. Izvanpsihička činjenica instinkta imala bi " l o g u čiste draži; nasuprot ovome psihički instinktivni fenomen bio bi asimilacija draži u već postojeću psihičku kompleksnost, što ja označavam kao psihifikacija. Dakle, ono što bez ustručavanja nazivamo instinkt prema ovome bila bi jedna već psihificirana datost izvan psihičkog porekla.

a. opSta f e n o m e n o l o g i j a Prethodno skicirano shvatanje omogućuje razumevanje varijabilnosti instinktivnog faktora unutar opšte fenomenologije. Psihificirani instinkt gubi u izvesnoj meri svoju jednoznačnost, on gubi čak svoju bitnu karakteristiku, prisilnost, pošto zapravo više nije izvanpsihička, jednoznačna činjenica, već modifikacija uslovljena sudarom sa psihičkim datostima. Kao determinišući faktor instinkt je varijabilan i stoga sposoban za različitu primenu. Bilo šta da je psiha, u svakom slučaju njenoj suštini pripada izvanredna sposobnost varijacije i transmutacije. Ma kako bilo jednoznačno somatsko stanje razdraženja, koje se označava kao glad, isto toliko mogu 200

biti raznolike psihičke konsekvence koje proističu iz tog stanja. Ne samo da se na naj različiti j e načine može reagovati na činjenicu ordinarne gladi, već se sama glad može manifestovati kao »denaturisana«, pa čak kao metaforična. Reč »glad« ne samo da možemo koristiti u najrazličitijim obrtima, već i samo glad može poprimiti naj različiti ja obličja, pri čemu se kombinuje sa drugim datostima. Prvobitno jednostavna i jednoznačna determinanta može se manifestovati kao pohlepa uopšte, kao nezadrživa pohotijivost i nezasitnost u najrazličitijem pogledu, na primer kao gramzivost ili slavoljubivost. Glad, kao pravi izraz nagona samoodržanja, sigurno da je jedan od najprvobitnijih i najjačih faktora koji uplivišu na čovekovo ponašanje. Život primitivnog čoveka, na primer, mnogo više i jače j e uplivisan ovim nagonom nego seksualnošću. Glad na ovom stupnju znači A i O, i egzistenciju uopšte. Značaj instinkta održanja vrste, seksualnosti, ne mora da se posebno ističe. Ograničenja običajne i socijalne prirode, sve brojnija sa porastom kulture, d o vela su do, bar prolaznog precenjivanja koje se može uporediti sa značenjem vode u su vim pustinjama. Sladostrasna nagrada, koju je priroda združila sa činom plođenja, kod Čoveka, koji više nema određene periode parenja, primetna je skoro kao izdvojeni nagon. Ovaj nagon je udružen sa mnogim osećanjima i afektima, duhovnim i materijalnim interesima, i to u takvoj meri da su, kao što je poznato, već činjeni pokušaji da se čitava kultura izvede iz njegovih komplikacija. Kao i glad tako i seksualnost u velikoj meri podleže psihifikaciji, koja prvobitno čistu nagonsku energiju odstranjuje od biološke upotrebe i prepušta ie korišćenju u druge svrhe. Da su ovakva otcepljivanja uopšte moguća, ukazuje na to da moraju postojati još neke druge nagonske snage, dovoljno jake da promene seksualni nagon i da ga, bar delimično, odvrate od njegovog jednoznačnog cilja. U ovome smatrati spoljne uzroke isključivim uzročnikom nne moguće, pošto bez unutrašnje spremnosti spoljni

201

uslovi deluju samo štetno. Samo druge instinktivne datosti mogu da se efikasno suprotstave nagonima. Stoga, kao treću nagonsku grupu hteo bih da izdvojim nagon aktivnosti, nagon koji funkcioniše, možda čak oživljava zapravo onda, kada su zadovoljeni drugi nagoni. Pod p o j m o m aktivnosti podrazumevali bi se nagon za lutanjem, želja za promenom, nemir i nagon za igrom. Jedan dalji nagon, koji se odvaja od aktivnosti i koji je, koliko znamo specifično ljudske prirode, mogao bi se označiti kao nagon za refleksijom. Obično ne mislimo da je refleksija ikada bila instinktivna, već za to asociramo svesno psihičko stanje. »Reflexio« znači savijanje prema natrag, a u psihološkoj upotrebi time se označava činjenica da j e refleksni pro-' ces, koji draž prevodi u instinktivni tok, prekinut psihifikacijom. Psihički procesi vrše privlačno d e j stvo na aktivni impuls proistekao iz draži zbog intervencije refleksije, tako da se ovaj pre svog pražnjenja prema vani spolja skreće u endopsihiiku delatnost. »Reflexio« j e savijanje ka unutra sa učinkom da umesto instinktivne reakcije nastaje niz sadržaja ili stanja koja bi se mogla označiti kao razmišljanje ili prosuđivanje. Na taj način na mesto prisilnosti javlja se izvesna sloboda a na mesto predvidivosti relativna nesagledivost posledica. Instinkt refleksije sačinjava suštinu i bogatstvo čovekove psihe. Refleksija precrtava proces razdraženja i njegov impuls prevodi u niz slika koje se k o načno, ako j e podstrek dovoljno jak, i reprodukuju. Reprodukcija se odnosi delom na ceo proces, delom j e rezultat unutrašnjeg toka. Ona se odvija u različitim oblicima: ili kao neposredni govorni izraz ili kao izraz apstraktne misli, kao scenska radnja ili kao etičko ponašanje, kao naučni rad ili kao umetnički prikaz. Pomoću nagona refleksije nadražajni proces se više ili manje potpuno preobraća u psihičke sadržaje, drugim rečima on postaje doživljaj — prirodni proces preobraćen u svesni sadržaj. Refleksija je kulturni nagon par excellence, a njegova jačina se ogleda u samopotvrđivanju kulture naspram čiste prirode.

202

Nagoni po sebi nisu stvaralački, pošto su kao stabilne organizacije automatizovani. U ovome i instinkt refleksije nije nikakav izuzetak, pošto stvaranje svesti po sebi još nije stvaralački čin, već prema okolnostima automatizovani proces. Prisilnost koja kod civilizovanog čoveka pobuđuje strah uzročnik j e i onog karakterističnog straha od privođenja u svest, koji s e najbolje, ali ne isključivo, zapaža kod neurotičara. Iako je nagon, opšte uzev, čvrsto organizovani protok i stoga naginje neograničenom ponavljanju, ipak je čoveku svojstvena snaga da, u pravom smislu te reči, stvara novo, kao što i prirodi uspeva da u dugim vremenskim razdobljima stvara nova obličja. Ne znam da li j e za ovo »instinkt« prava reč. D o duše govori se ο stvaralačkom nagonu, pošto se ovaj faktor bar dinamički ponaša slično kao nagon. On j e prisilan kao i ovaj, ali nije opšte proširen niti j e čvrsta ni nasleđena organizacija. Zbog toga smatram da j e pogodnije da se stvaralaštvo označi kao psihički faktor nagonski slične prirode. On je doduše intenzivno povezan sa drugim nagonima, međutim, nije identičan ni sa jednim od njih. Njegove veze sa seksualnošću su mnogo diskutovani problem, a sa nagonom aktivnosti ima mnogo zajedničkog, isto tako i sa nagonom za refleksijom. Ali on može da potisne sve te nagone ili da se posluži njima sve do samouništenja individue. Stvaranje je isto toliko destrukcija koliko i konstrukcija. Rekapitulirajući želim da naglasim da se sa psihološkog gledišta mogu izdvojiti pet glavnih grupa instinktivnih faktora: glad, seksualnost, aktivnost, refleksija i stvaralački faktor. Nagoni su u krajnjoj osnovi izvanpsihičke determinante. Sporni položaj zauzima volja. Ona je nesumnjivo, kao i nagoni, dinamički faktor. Problem volje skopčan je sa filozofskim razmišljanjima, koja su opet, sa svoje strane, opterećena različitim premisama gledanja na svet. A k o se volja smatra slobodnom, onda je ova bezrazložna a u tom slučaju tome se više ništa ne može reći. A k o se smatra determinisanom i

203

stavi u kauzalnu vezu sa instinktima, onda je volja epifenomenalan faktor od sekundarnog značaja. Upravo zbog istog razloga afekte mogu samo da p o menem. Od dinamičkih faktora treba razlikovati modalitete psihičkih funkcija, koji u drugom pogledu uplivišu na čovekovo ponašanje. Pre svega pomenuo bih pol, naslednu dispoziciju i životno doba. Ova tri faktora se pre svega podrazumevaju kao fiziološke datosti, ali su i psihološki faktori, koji, kao i instinkti, podležu psihificiranju. Anatomska muškost, na primer, još zadugo ne dokazuje psihičku muškost individue. Isto tako i psihološki uzrast ne koincidira uvek sa fiziološkim. Sto se tiče hereditarne dispozicije psihološka superstruktura može potisnuti determinišući faktor rase ili porodice. Mnogo šta što se smatra hereditetom u užem smislu, upravo j e neka vrsta psihičkog kontagiona, koji se sastoji od prilagođavanja dečje psihe na nesvesno roditelja. Ovim trima semifiziološkim modusima želeo bih da pridodam tri psihološka. Kao prvi modus treba istaći svesno i nesvesno. Za ponašanje individue čini veliku razliku da li njena psiha funkcioniše pretežno svesno ili nesvesno. Naravno radi se samo ο većoj ili manjoj svesnosti, pošto j e totalna svest empirijski nemoguća. Ekstremno nesvesno stanje psihe karakteriše prevlast prisilnih, instinktivnih procesa, iz čega rezultuje nekontrolisana inhibicija ili odsustvo inhibicija sveg zbivanja. Psihički protok j e protivurečan i odvija se u odmenjujućim, alogičnim suprotnostima. Pri tome se svest u suštini nalazi na stupnju snova. Nasuprot tome ekstremno stanje svesnosti karakteriše povišena budnost, prevlast volje, hotimični racionalni tok zbivanja i skoro potpuno odsustvo instinktivnih determinacija. Pri tom se nesvesno nalazi na izrazito životinjskom nivou. U prvom stanju nedostaje intelektualni i etički učinak, u svesnom prirodnost. Drugi modalitet je ekstraverzija i introverzija. Ovi modusi pokazuju pravac psihičkim zbivanjima, to jest oni regulišu pitanje da li će se svesni sadržaji

204

vezati za spoljne objekte ili za subjekt. Oni, dakle, odlučuju ο tome da li se akcenat stavlja na spoljnje ili unutrašnje. Ovaj faktor deluje tako postojano, da iz ovoga nastaju od spolja primetni, habituelni stavovi, to jest tipovi. Treći modalitet daje — ako bi čovek smeo da se izrazi metaforički — smer prema gore i dole: radi se naime ο modalitetu duhovnog i materijalnog. Materija je doduše predmet fizike, ali ona j e i psihička veličina, kako to jasno pokazuje istorija religije i filozofije. I isto tako kao što materiju u krajnjoj liniji treba shvatiti samo kao radnu hipotezu fizike, tako je i duh, objekt religije i filozofije, hipotetična veličina koja zahteva uvek novo tumačenje. Takozvana realnost materije nam j e uverljiva u prvoj liniji zbog opažanja naših čula, a egzistencija duha se oslanja na psihičko iskustvo. Psihološki u oba pravca ne m o žemo ništa drugo da utvrdimo do da postoje sadržaji svesti koji se mogu etiketirati kao sadržaji materijalnog porekla, i takvi koji su duhovnog porekla. Između oba kvaliteta izgleda da u civilizovanoj svesti postoji oštro razgraničenje, međutim na primitivnom nivou granice su slivene, tako da se materija često pojavljuje kao produhovljena a duh kao materijalizovan. Iz egzistencije ovih kategorija, međutim, proističu etički, estetski, intelektualni, socijalni i religijski sistemi vrednosti, koji katkad primarno odlučuju ο konačnom korišćenju dinamičkih faktora.

B. SPECIJALNA FENOMENOLOGIJA

Posveticemo se sada specijalnoj fenomenologiji. U prvom delu izdvojili smo pet glavnih nagonskih grupa i šest modaliteta. Izloženi pojmovi imaju samo akademsku vrednost kao opšte kategorije reda. Psiha je, međutim, u stvarnosti komplikovano međudejstvo svih ovih i još mnogih drugih faktora a pri tome saobražena njenoj svojstvenoj strukturi, s jedne strane beskrajnim individualnim varijacijama, a s druge

205

isto tako velikoj promenljivosti. Prvo je uslovljeno stanjem što psiha nije homogena tvorevina, već se verovatno sastoji od labavo povezanih nasleđenih j e dinica i da j e zbog toga podložna opsežnoj cepljivosti, Drugo je uslovljeno prodirućim uticajima od spolja i iznutra. Cepljivost i promenljivost funkcionalno se nalaze u bliskoj međusobnoj povezanosti. Najpre ćemo razmotriti cepljivost. Iako se ova osobenost najjasnije zapaža u psihopatologiji, ipak je ova u osnovi uzev normalan fenomen, što se najlakše može prepoznati u projekcijama primitivne psihe. Cepljivost znači da se delovi psihe odvajaju od svesti u takvoj meri, da se ovi ne pojavljuju samo kao strani, već istovremeno vode i autonomni, sopstveni život. Pri tom ne mora da se radi ο histeričnim udvojenim ličnostima ili ο šizofrenim alteracijama ličnosti, već samo ο kompleksima u okvirima normalnog. Kompleksi su psihički fragmenti, koji za svoje otcepljivanje imaju da zahvale traumatskim uticajima ili izvesnim inkompatibilnim tendencijama. Kao što d o kazuje asocijacijski eksperimenat, kompleksi interferiraju sa voljnom intencijom i ometaju učinak svesti; oni ometaju sečanje i dovode do zastoja u priticanju asocijacija; oni se javljaju i nestaju, sledeći svoje sopstvene zakonomernosti; oni prolazno opsedaju svest ali na nesvesni način utiču na govor i radnje. Oni se dakle ponašaju kao samostalna živa bića, što postaje naročito jasno u nenormalnim stanjima. U glasovima duševnih bolesnika čak poprimaju lični Ja-karakter, slično duhovima koji svoje prisustvo odaju automatskim pisanjem ili sličnim tehnikama. Pojačanje fenomena kompleksa dovodi do bolesnih stanja, koja nisu ništa drugo do više ili manje izra« nim životom pojedinih odlomaka. Slično kompleksima ponašaju se i novi, u svest još neasimilovani sadržaji, koji su konstelovani u nežena ili raznolika cepanja sa nesavladljivim sopstvesvesnom. Ovo mogu biti sadržaji koji se temelje na subliminalnim opažajima ili stvaralački sadržaji. Kao i kompleksi, tako i ovi vode samostalan život, sve dok ne postanu svesni i dok se ne pripoje u život lič-

206

nosti. U području umetničkih i religijskih fenomena ponekad se takvi sadržaji javljaju isto tako u personificiranom obličju, naime kao takozvane arhetipske figure. Istraživači motiva obeležavaju ih kao »motive«, Levi-Bril (Levy-Bruhl) kao »representation collectives« a Hubert (Hubert) i Maus (Mauss) kao »categories de la phantasie«. Ja sam arhetipove sažeo pod pojam kolektivno nesvesnog. Oni su a priori prisutne, nasleđene i univerzalno raširene datosti i stoga se mogu dokazati otprilike svuda gde postoje odgovarajući literarni spomenici. Kao faktori koji uplivišu na čovekovo ponašanje, arhetipovi igraju značajnu ulogu. Naime, kroz identifikaciju oni deluju alternirajuće na celokupnu ličnost. Ovo dejstvo proističe iz činjenice što arhetipovi verovatno predstavljaju tipizirane životne situacije. Potvrde za ovo proizilaze iz psihološke i psihopatološke kazuistike. D o bar primer je psihologija Zaratustre kod Ničea. Razlika ovih tvorevina od rascepnih produkata šizofrenije sastoji se u tome što su prve smisaone uobličenosti ličnosti, nasuprot tome drugi su odlomci, kojima pripadaju samo smisaoni ostaci. Ovi drugi su zapravo raspadni produkti. Međutim, i jedni i drugi poseduju izraženu sposobnost da uplivišu na ličnost, na sopstveno Ja, da dominiraju ili čak da potiskuju, tako da dolazi do prolazne ili trajne transformacije ličnosti. Cepljivost, s jedne strane, znači raščlanjavanje u mnoštvo strukturalnih jedinica, s druge poželjnu m o gućnost diferencijacije, izdvajanja izvesnih strukturnih delova koji se onda vežbaju pomoću voljne k o n centracije i time dovode do najvećeg mogućeg razvitka. Na ovaj način se izvesne sposobnosti, naročito one kojima se pripisuje socijalna korisnost, neguju sa svesnom jednostranošću uz zapostavljanje drugih. Time se postiže/slično neuravnoteženo stanje, kao i ono koje je uzrokovano dominantnim kompleksom. U ovom slučaju svakako se ne govori ο opsednutnosti kompleksom, već ο jednostranosti. Međutim, faktičko stanje je prilično istovetno, samo sa tom razlikom što jednostranost odgovara namerama jedinke i

207

stoga se unapređuje svim sredstvima, dok se k o m pleks oseća kao štetnost i remećenje. Čovek često ne uviđa da je svesno željena jednostranost jedan od najvažnijih uzroka tako neželjenih kompleksa, ili obrnuto, da izvesni kompleksi uzrokuju jednostrana diferenciranja od sumnjive koristi. Izvesna jednostranost razvitka je neminovna, u istoj meri neminovni su i kompleksi. Posmatrano u ovom svetlu kompleksi odgovaraju izvesnim modifikovanim instinktima, koji najviše pate zbog jednostranosti razvitka. To j e glavni uzrok neuroza. Kao što j e poznato čovek ima mnoge sposobnosti koje se mogu diferencirati. Ne bih želeo da se izgubim u kazuističkim detaljima i stoga ću se ograničiti na normalne i uvek prisutne sposobnosti svesti. Svest je u prvoj liniji organ orijentacije u svetu spoljnih i unutrašnjih datosti. Najpre i pre svega utvrđuje svest da nešto postoji. Ovu sposobnost obeležavam kao percepcija. Pri tom se ne misli na bilo kakvu specifičnu čulnu delatnost, već na opažanje uopšte. Dalja sposobnost omogućuje tumačenje opaženog. Nju nazivam mišljenje. Pomoću ove funkcije asimiluje se opaženo i time se objekt opažanja preobraća u psihičko u znatno većoj meri nego običnim osećajem. Treća sposobnost utvrđuje vrednost objekta. Tu vrednosnu funkciju nazivam osećanje. Reakcija prijatnih i neprijatnih osećanja u najvećem stepenu odgovara subjektivizaciji objekta. Pomoću osećanja objekt se dovodi u tako blisku vezu sa subjektom, tako da subjekt mora da donese odluku u smislu prihvatanja ili odbacivanja objekta. Ove tri funkcije bile bi sasvim dovoljne za orijentaciju u bilo kojoj datosti, kada bi se radilo ο objektu izolovanom u prostoru i vremenu. Ali o b j e kat je u prostoru u beskrajnoj povezanosti sa mnoštvom objekata, dok u vremenu uvek predstavlja prelaz iz onoga što j e bio, ka onome šta će biti. Najveći deo prostornih povezanosti i isto tako vremenskih menjanja j e neizbežno nesvesan u trenutku orijentacije, a ipak prostorno-vremenske veze bezuslov-

208

no pripadaju utvrđivanju značenja objekta. Četvrta sposobnost svesti, naime one koja bar približno omogućava utvrđivanje prostorno-vremenske povezanosti, jeste intuicija. Ovo j e opažajna funkcija koja obuhvata subliminalno, naime moguću vezu ka objektu koji se ne pojavljuje u vidnom polju, i moguća m e njanja u prošlosti i budućnosti, ο kojima objekt ne daje iskaza. Intuicija j e neposredno uočavanje povezanosti, koje nisu mogle da utvrde tri ostale funkcije u trenutku orijentacije. Funkcije orijentacije pominjem stoga što se mogu praktički izdvojiti i pojedinačno diferencirati. Već po prirodi postoje znatne razlike u njihovoj važnosti kod pojedinih individua. Po pravilu naročito je razvijena jedna o d ove četiri funkcije, usled čega celokupni mentalitet dobija posebno obeležje. Iz d o minacije jedne funkcije nastaju tipične dispozicijet koje se mogu obeležiti kao misaoni, osećajni itd. tip. Jedan ovakav tip j e prejudicijum sličan pozivu sa kojim se identifikuje onaj ko ga upražnjava. Da li će se raditi ο čoveku koji zna šta hoće, ο čoveku od akcije ili ο takvom čiji se život sastoji od stalne vežbe paipćenja, uvek proističe iz toga koju je čovek sklonost ili korisnost pretvorio u princip ili u vrlinu, jednostranost i prisila ka jednostranosti koja p o tiskuje ostale mogućnosti. Sve što je isključeno od svesnog vežbanja i prilagođavanja, nužno ostaje u neuvežbanom, nerazvijenom, infantilnom odnosno arhaičnom i manje vrednom sve do potpuno nesvesnog stanja. Zbog toga dolazi do toga da su normalno pored svesnih motiva i razuma uvek prisutni brojni uticaji primitivne prirode koji ometaju intencije svesti. Jer, ne može se pretpostaviti da svi oni oblici delatnosti koji su preformirani u psihi, a koji se individualno potiskuju ili zanemaruju, već samim tim i gube svu svoju energiju. Mnogo pre situacija je takva kao kada bi se čovek oslonio samo na podatke koje dobija preko čula vida. Međutim, zbog toga on ne bi prestao da čuje. A kada bi bilo moguće da se premesti u svet tišine, ovaj bi uskoro realizovao po14 Jung, Odabrana dela, I

209

trebu da nešto čuje, najverovatnije u obliku slušnih halucinacija. Specifične suprotnosti, koje proističu iz nemogućnosti da se prirodnim funkcijama oduzme specifična energija, mogu se naročito dobro zapaziti u području prethodno opisanih orijentacionih funkcija svesti. Dve glavne suprotnosti su one između mišljenja i osećanja s jedne i između percepcije i intuicije s druge strane. Prva suprotnost je odavno poznata i nije j o j potreban komentar. Nasuprot tome druga se može protumačiti na taj način ako se izrazi kao suprotnost između objektivne činjenice i prividne m o gućnosti. Evidentno je da neko, ko gleda za mogućnostima, ne može da ostane pri trenutnom činjeničnom stanju, već ga što j e moguće brže prevazilazi. Ove suprotnosti imaju svojstvo da su iritativne prirode, i to kako u obliku njihovog konflikta u individualnoj psihi tako i kao konflikt između individua suprotnih tipova. Smatram da je ovde samo naznačena problematika suprotnosti osnova kritičke psihologije, koja bi iz više razloga bila neophodna. Kritika ovakve vrste ne bi bila od velike važnosti samo za usko područje psihologije, već za dalje područje humanističkih nauka uopšte. Prethodno sam skupio sve one faktore koji, p o smatrano sa gledišta čisto empirijske psihologije, igraju glavnu ulogu. Mnogostrukost i raznolikost aspekata s jedne strane bi odgovarala mnogobrojnosti faceta u kojima se ogleda bit psihe, s druge m e đutim, bila bi izraz teškoća sa kojima se sukobljuje empirijsko razumevanje. Čudovišnu zamršenost psihičke fenomenologije počinjemo da naslućujemo tek pošto nam je postalo jasno da su svi pokušaji stvaranja obuhvatne teorije osuđeni na propast pošto polaze iz isuviše prostih pretpostavki. Iz duše potiču apsolutno sva čovekova iskustva, a njoj se u krajnjoj liniji vraćaju sva stečena saznanja. Psiha je početak i kraj svake spoznaje. Ona nije samo objekt njene nauke, već i njen subjekt. Ovo posebno mesto među

210

svim naukama znači s jedne strane neprestanu sumnju u njene mogućnosti uopšte, s druge ona osigurava psihologiji privilegiju postavljanja problema koji spadaju u najteže zadatke buduće filozofije. U mome, možda isuviše sažetom pregledu nisam naveo mnoga svetla imena, ali ne mogu da zaobiđem ime vredno poštovanja — Vilijama Džemsa (William James), čijoj psihološkoj viziji i čijoj pragmatskoj filozofiji treba da zahvalim za odlučujuće podsticaje. Njegov obuhvatni intelekt mi je do nemerljivih daljina proširio horizonte čovekove psihologije.

H«

VI INSTINKT I NESVESNO

INSTINKT I NESVESNO Svrha ovog simpozij uma Instinkt i nesvesno p o gađa vrlo važno pitanje, koje isto toliko interesuje područje biologije koliko i psihologije i filozofije. A k o se želi da se uspešno diskutuje ο vezi instinkta i nesvesnog, onda je neophodno unapred pružiti jasnu definiciju pojmova koji se žele razmatrati. Sto se tiče definicije instinkta, moram podvući da j e njihovo vrlo značajno svojstvo »all-or-none-reaction« koje j e formulisao Rivers. 2 Izgleda mi čak. da j e ova osobenost instinktivnih radnji od posebne važnosti za psihološku stranu problema. Prirodno da se moram ograničiti uglavnom na psihološku stranu problema, pošto se ne osećam kompetentnim da problem instinkta tretiram sa njegovog biološkog aspekta. Ako bi trebalo da instinktivnu radnju okarakterišem psihološki, onda se za sada ne bih mogao da poslužim Riversovim kriterijumom all-or-none-reaction i to zbog sledećih premišljanja: Rivers objašnjava ovu reakciju kao proces sa intenzitetom koji nije odgovarajuće saobražen prilikama. To je reakcija koja, kada je izazvana, protiče u svim prilikama svojstvenim intenzitetom bez proporcije prema pokretačkoj draži. Ako sada ispitamo psihološke procese svesti i proučimo da li među njima ima nekih koji se odlikuju nedostatkom proporcije njihovog inH Prilog istoimenom simpozij umu Aristotelian Society. Mind Association i British Psychological Society u Bedford College, univerzitet u Londonu, juli 1919. - Up. Rivers, Instinct and the Unconscious.

215

tenziteta sa pokretačkom draži, onda bismo kod svakoga i stalno mogli da dokažemo mnoštvo takvih procesa, na primer nesrazmerni afekti, utisci, isuviše obimni impulsi i namere i slično. Zbog toga nam je nemoguće da ove procese ubrojimo u instinktivne. Stoga se moramo najpre osvrnuti za nekim drugim kriterijumom. Kao što je poznato u svakodnevnom govoru vrlo često se koristi reč »instinkt«, i to se uvejc govori ο »instinktivnoj radnji« onda kada se radi ο ponašanju kod koga nisu potpuno svesni niti uzrok niti svrha a uz to je povod iz vesna mračna unutrašnja prisila. Ovu osobenost je već istakao jedan stariji engleski pisac, Tomas Rid (Thomas Reid). On kaže: »By instinct, I mean a natural blind impulse to certain actions, without having any end in view, without deliberation, and very often without any conception of what we do.« s Na ovaj način instinktivnu radnju odlikuje izvesna nesvesnost njene psihološke motivacije nasuprot svesnim procesima, koje karakteriše svesni kontinuitet njihovih motivacija. Stoga instinktivna radnja izgleda kao neko više ili manje abruptno psihičko zbivanje, neka vrsta provale u kontinuitet svesti. Zato se ova oseca kao unutrašnja prisila, kao što je već Kant definisao instinkt kao »unutrašnju prisilu«. 4 Shodno ovakvoj prirodi instinktivne radnje, nju treba zapravo ubrojati u nesvesne procese, koji su pristupačni svesti samo preko njihovih rezultata. Ako se zadovoljimo ovakvim shvatanjem instinkta, onda ćemo ubrzo doći do zaključka da je ono nedovoljno, pošto smo sa ovom definicijom instinkt samo razgraničili od svesnog procesa i označili ga kao nesvesnog. Ako neko naiđe na zmiju i zbog toga se žestoko uplaši, onda takav impuls treba obeležiti kao instinktivan, pošto se ničim ne razlikuje od instinktivnog straha majmuna od zmija. Upravo ova jednorodnost i pravilnost ponavljanja su najkarakterističnija svojstva instinkta zbog čega bi, kako je to tačno 8 Reid, Essays on the Active Powers of Man, p. 103. '· Kant, Antropologie, 1, § 80 (p. 156).

216

primetio Lojd Morgan (Lloyd Morgan), kladiti se na pokretača instinktivne radnje bilo isto toliko neinteresantno koliko i kladiti se na sutrašnji izlazak sunca. Međutim, dešava se da se neko preplaši od petla isto toliko koliko i od zmije. Iako mehanizam prestravljivanja pokrenut petlom predstavlja isto tako nesvestan impuls kao i instinkt, ipak moramo napraviti razliku između ova dva procesa. Prvi slučaj, strah od zmije, je svrsishodan, opšte raširen proces; nasuprot tome drugi je, ukoliko je habitualan, fobija a ne instinkt, tako da se sreće usamljeno i uopšte nije opšte svojstvo. Ali postoje i druge nesvesne prisile, na primer uporno nametane misli i melodije, trenutna prisećanja i raspoloženja, impulsivni afekti, depresije, osećanja straha itd. Kao što je poznato ove pojave se ne sreću samo kod nenormalnih, već i kod normalnih osoba. Ukoliko se sve ove pojave sreću samo usamljeno i ako se ne ponavljaju u pravilnim razmacima, onda ih treba razlikovati od instinktivnih procesa, iako izgleda da njihov psihološki mehanizam odgovara mehanizmu instinkta. Može ih čak karakterisati svojstvo all-or-none-reaction, što se lako može zapaziti kod patoloških procesa. U području psihopatologije ima mnogo takvih slučajeva gde se može videti da na određenu draž protiče određen iivideli stvarnu zmiju. Moglo bi se, međutim, prigovoriti: zmija u snu nije ništa drugo do očigledno predstavljena jezička figura. Za izvesne žene se kaže da su lukave kao zmije, govori se ο zmiji iskušenja itd. U našem slučaju ovaj prigovor izgleda mi da jedva ima neke osnove, ali neki ozbiljniji dokaz teško da bi se mogao naći, p o što j e zmija stvarno svakodnevna jezička figura. Siguran dokaz mogao bi se samo onda izneti kada bi se uspelo da se nađe slučaj u kome mitološka simbolika nije ni obična jezička figura niti kriptomnezija, to jest da čovek koji j e sanjao ovaj motiv nije nikada i nigde pročitao, video ili čuo, zatim zaboravio pa ga

238

se nesvesno ponova setio. Ovaj dokaz izgleda mi od velike važnosti utoliko što bi pokazao da je racionalno razumljivo Nesvesno, koje se sastoji od tako reći veštački nesvesnog materijala, samo površni sloj, a da tek ispod toga leži apsolutno nesvesno, koje sa našim ličnim iskustvom tako reći nema nikakve veze, koje bi bilo psihička delatnost nezavisna od svesne psihe pa čak i od nesvesnih površnih slojeva, netaknuta — možda i nedodirljiva — od strane ličnog iskustva, neka vrsta nadindividualne psihičke delatnosti, kolektivno nesvesno kako sam ga nazvao, nasuprot površnom, relativnom ili ličnom nesvesnom. Ali, pre nego što potražimo ovaj dokaz želeo bih da, zbog potpunosti, navedem još neke dopunske primedbe u vezi sa sanjanjem zmije. Izgleda kao da su oni hipotetični dublji slojevi nesvesnog, kolektivno nesvesno, iskustvo sa ženama preveli u ujed zmije i na taj način ga zapravo uzdigli do mitološkog motiva. Osnova ili mnogo pre svrha ovog je za sada tamna. Ali ako uzmemo u obzir osnovno načelo da simptomatologija jedne bolesti istovremeno predstavlja i prirodni pokušaj lečenja — na primer bolovi u predelu srca su pokušaj emocionalnog pražnjenja — onda i simptom bola pete moramo posmatrati kao neku vrstu pokušaja izlečenja. Kao što pokazuje san kroz ovaj simptom nisu samo nedavna razočaranja u ljubavi, već i sva druga razočaranja uopšte, u školi itd. istovremeno podignuta na stupanj mitološkog događaja, kao da se time na neki način pomaže pacijentu. Ovo nam svakako izgleda neverovatno. Ali stari egipatski sveštenici, koji su ujed zmije opevali kroz himnu ο Izidinoj zmiji, verovali su u ovu teoriju i ne samo oni, već i čitav stari a i primitivni svet još uvek veruje u magiju analogije — ovde se naime radi ο psihološkom fenomenu, koji se nalazi u osnovi magije analogije. Ne bi se smelo verovati da je ovo sujeverje daleko iza nas. Ako se pažljivo pročitaju tekstovi mise, onda će se čovek stalno sudarati sa onim poznatim »sicut«, koje uvodi analogiju pomoću koje treba da

239

se podstakne neka promena. Kao drastičan primer hteo bih da citiram stvaranje vatre Sabbatus sanctus. Kao što je poznato nekada se nova vatra dobijala udarom ο kamen — a još ranije trenjem drveta, što je bila privilegija crkve. Stoga se u molitvi sveštenika kaže: »Deus, qui per Filium tuum, angularem scilicet lapidem, claritatis tuae ignem fidelibus contulisti: productum e silice, nostris profuturum usibus, novum hunc ignem sanctifica.«: »Bože, koji si preko tvog sina, nazvanog ugaoni kamen, vernima doneo vatru tvoje svetlosti: osveti ovu novu iz kremena izbijenu vatru za našu buduću korist.« Pomoću analogije sa Hristom kao ugaonim kamenom kremen se u izvesnom smislu uzdiže do samog Hrista, koji će ponova zapaliti novu vatru. Racionalista se ovome može smejati. Ali nešto duboko j e dirnuto u nama, ne samo u nama, već u milionima hrišćana, a to možemo nazvati samo lepotom. Ali ono što nas j e dirnulo, to su one daleke p o zadine, oni najstariji oblici ljudskog duha, koje nismo stekli već nasledili iz magle pradavnina. A k o postoji ova nadindividualna duša, onda bi sve ono što bi se prevelo u njen slikovni govor bilo nepristupačno sveiriu onom što j e lično, a kada bi to postalo svesno, onda sub specie aeternitatis to ne bi više bila moja žalost već ta žalost sveta, više ne lično izolovani bol, već bol bez gorčine koji spaja sve nas ljude. D a ovo može da izleči, za to ne moramo tražiti dokaze. Međutim, za postojanje ove nadindividualne d e latnosti do sada još nisam naveo dokaze koji bi udovoljili svim zahtevima. Ovo bih opet učinio u obliku primera: Radi se ο tridesetogodišnjem duševnom b o lesniku koji boluje od paranoidnog oblika demencije prekoks. Oboleo j e rano, početkom dvadesetih godina. Bio j e oduvek čudna mešavina inteligencije, nastranosti i zanesenjaštva. Kao činovnik nižeg obrazovanja bio j e zaposlen u jednom konzulatu kao p i sar. Očigledno kao kompenzacija njegove nadasve skromne egzistencije oboleo je od ludila veličine v e rujući da je spasitelj. Opsednut mnoštvom halucina-

240

cija povremeno j e bio vrlo nemiran. U mirnim intervalima slobodno je šetao hodnikom. Tu sam ga j e d nom sreo kako kroz prozor žmirkajući posmatra sunce i pri tome čudnovato klima glavom tamo-amo. Odmah me j e uhvatio pod ruku i rekao da želi nešto da mi pokaže, potrebno je da zažmurim i pogledam u sunce i tako mogu da spazim sunčev penis. A k o budem pomerao glavu tamo amo, onda će se p o m e rati i sunčev penis a to j e poreklo vetra. Ovo posmatranje obavio sam oko 1906. godine. Tokom 1910, kada sam se bavio proučavanjem mitologije, došla mi je do ruku Diterihova (Dieterich) knjiga, obrada jednog dela takozvanog »Pariškog čarobnog papirusa.« Deo koji je obrađivao Diterih j e smatrao liturgijom kulta Mitrasa. Sastojao se od niza propisa, priziva i vizija. Jedna od ovih vizija doslovce je opisana na sledeći način: »Slično će biti vidljiva i takozvana cev, postanak delotvornog vetra. Jer ti ćeš sa sunčane ploče videti kao da visi jedna cev: i to prema područjima zapada beskrajno kao istočni v e tar; kada je odredište prema područjima istoka drugačije, onda ćeš na sličan način videti ona područja prema kojima si okrenuo (micanje) lice.« Za cev je upotrebljena grčka reč αυλδς- koja znači duvački instrument a u spoju αυλδς· παχύς- kod Homera znači: »jaka struja, potok krvi«. Očigledno struja vetra duva kroz cev iz sunca. Vizija mog pacijenta iz godine 1906. i tek 1910. pročitan grčki tekst dovoljno su razdvojeni tako da su isključeni sumnja na kriptomneziju sa strane pacijenta i prenošenje misli sa moje strane. Ne može se osporiti očigledan paralelizam obe vizije, ali se može tvrditi da je to sasvim slučajna sličnost. U ovom slučaju, dakle, ne bismo smeli da očekujemo niti spoj sa analognim predstavama niti unutrašnji smisao vizije. Ali ovo očekivanje se ne ispunjuje, pošto j e srednjovekovna umetnost ovu cev čak naslikala na izvesnim slikama kao neku vrstu creva, koje na slici Blagovesti polazi sa neba i završava se ispod Marijine haljine. U njemu sleće sveti duh u obliku goluba koji oplođava devicu. Sveti duh je u prapredstavi, kao 16 Jung, Odabrana dela. Γ

241

što je poznato iz čuda Svete Trojice, žestoki vetar, πνεύμα — »vetar duva kuda hoće — το πνεύμα δπον θεχευ πυε i«. Animo descensus per orbem solis tribuitur: za duh važi da silazi kroz sunčev kotur — ovo gledište j e zajednički posed celokupne poznoklasične i srednjovekovne filozofije. Zbog svega toga u o v o j viziji ne mogu da otkrij e m nikakvu slučajnost, već samo ponovno oživljavanje od davnina postojeće mogućnosti predstavljanja, koja se iznova može otkriti u najrazličitijim glavama i u najrazličitija vremena, dakle nikakve nasleđene predstave! Namerno sam ulazio u pojedinosti ovog slučaja da bih posredovao konkretno sagledavanje one duboke psihičke delatnosti, kolektivno nesvesnog. Sažeto želeo bih da napomenem da bismo morali u neku ruku razlikovati tri psihička stupnja: 1. svest, 2. lično nesvesno, koje se najpre sastoji od svih onih sadržaja koji su postali nesvesni, zbog toga što su ili izgubili svoj intenzitet i stoga dospeli u zaborav, ili zbog toga što se od njih distancirala svest (tzv. potiskivanje), i zatim od onih sadržaja, delom čulnih opažaja, koji zbog svog neznatnog intenziteta nikada nisu dospeli do svesti a ipak nekako prodrli u psihu; 3. kolektivno nesvesno, koje kao nasleđeni posed m o gućnosti predstavljanja nije individualan, već opšte ljudski, čak opšte životinjski i predstavlja zapravo osnovu individualno psihičkog. Čitav ovaj psihički organizam tačno odgovara telu, koje doduše uvek individualno varira, ali j e p o red toga u svim bitnim osnovnim crtama opšte ljudsko telo, koje imaju svi, a koje u svom razvitku i strukturi ima još žive one elemente, koji ga spajaju sa beskičmenjacima i najzad čak i sa protozoama. Teorijski bi čak iz kolektivno nesvesnog moralo biti moguće izdvojiti ne samo psihologiju crva već i ćelije. Svi smo uvereni da bi bilo nemoguće živi organizam razumeti bez njegove povezanosti sa uslovima sredine. Postoji bezbroj bioloških činjenica koje se mogu objasniti samo kao reakcione pojave na uslove

242

sredine, tako recimo slepilo pećinskog proteja, specifiteti crevnih parazita, posebno anatomija kičmenjaka prilagođenih za život u vodi. Isto važi i za psihu. I njena svojstvena organizacija mora biti najčvršće povezana sa uslovima sredine. Od svesti bismo mogli očekivati reakcije i pojave prilagođavanja na sadašnjost, pošto je svest u izvesnom smislu onaj deo psihe koji je pretežno uključen u trenutna zbivanja; nasuprot tome od kolektivno nesvesnog, kao bezvremenske i opšte psihe možemo očekivati reakcije na najopštije i uvek prisutne uslove psihološke, fiziološke i fizikalne'prirode. Kolektivno nesvesno — ukoliko sebi uopšte srnemo dozvoliti neki sud ο tome — izgleda da se sastoji od nečega kao što su mitološki motivi ili slike, zbog čega su mitovi naroda zapravo eksponenti kolektivno nesvesnog. Celokupna mitologija bi bila jedna vrsta projekcije kolektivno nesvesnog. Najjasnije to vidimo na zvezdanom nebu, čiji se haotični oblici sređuju pomoću projekcije slika. Odatle se objašnjavaju uticaji sazvežđa koje nudi astrologija — oni nisu ništa drugo do nesvesno introspektivno opažanje delatnosti kolektivno nesvesnog. Kao što su se na nebo projektovale konstelacione slike, tako su se slične i druge figure projektovale u legende i bajke ili u istorijske ličnosti. Stoga kolektivno nesvesno možemo istraživati na dva načina — ili u mitologiji ili analizom individue. Kako ovde nisam u stanju da pružim materijal za analizu individue, moram se ograničiti na prvi način. Mitologija je, međutim, tako široko polje, da odatle možemo izdvojiti samo nekoliko tipova. Isto tako je i broj uslova sredine beskrajan, tako da i ovde možemo obraditi samo nekoliko tipova. Kao što je telo sa svojim posebnim svojstvima sistem prilagođavanja na uslove sredine, tako i psiha mora pokazivati takve organe ili funkcione sisteme, koji odgovaraju normalnom fizikalnom sticaju prilika. Time ne mislim na organski uslovljene čulne funkcije, već mnogo pre na neku vrstu psihičkih p o java paralelnih sa fizičkim pravilnostima. Tako se, na primer, svakodnevni hod sunca i menjanje dana 16*

243

i noći mora psihički odslikati u obliku od davnina urezane slike. Mi ne možemo dokazati jednu ovakvu sliku; ali šta nalazimo umesto toga, to su više ili manje fantastične analogije fizičkog zbivanja: svakog jutra se Bog-junak rađa iz mora, on se penje u sunčeva kola. Na zapadu ga čeka Velika Majka, koja ga uveče proguta. U trbuhu aždaje on putuje po dnu noćnog mora. Posle užasne borbe sa noćnom zmijom izjutra se ponovo rađa. Ovaj mitski konglomerat neosporno sadrži kopiju fizičkih pojava i to tako jasno da, kao što je p o znato, veliki broj naučnika pretpostavlja da primitivni ljudi iznalaze odgovarajuće mitove da bi uopšte bili u stanju da objasne fizičke pojave. Neosporno je da su prirodne nauke i filozofija izrasle iz ove osnove. Ali smatram malo verovatnim da primitivni čovek iz potrebe za objašnjenjem smišlja takve stvari kao neku vrstu fizikalne ili astronomske teorije. Ono što za sada možemo reći ο mitskim tvorevinama je da je fizičko zbivanje očigledno prodrlo u psihu u obliku ovog fantastičnog rastočavanja i tamo zadržano, tako da nesvesno još i danas reprodukuje slične slike. Naravno da se postavlja pitanje: zašto psiha ne registruje stvarno zbivanje, već samo fantaziju ο fizičkom zbivanju? Ako se prenesemo u dušu primitivnog čoveka, onda ćemo odmah razumeti zašto je to tako. On naime živi u svom svetu u takvom »participation mystique«, kako Levi-Brul naziva ovu psihološku činjenicu, da između subjekta i objekta ni izdaleka ne postoji ona apsolutna razlika kao u našem racionalnom razumu. Ono što se dešava izvan njega dešava se i u njemu, a ono što se dešava u njemu dešava se i izvan njega. U ovom smislu posmatrao sam vrlo lep primer kada sam boravio kod Elgonija, primitivnog plemena u istočnoj Africi. Oni običavaju da pri izlasku sunca pljuju u šake a zatim da dlanove drže naspram sunca, koje upravo nailazi na horizontu. Kako reč »atiista« .označava istovremeno i boga i sunce, zapitao sam: »Da li je sunce bog?« Odbili su to uz smeh kao da sam rekao nešto izvanredno glupo.

244

Kako je sunce upravo bilo u zenitu, pokazao sam na njega i zapitao: »Kada se sunce nalazi ovde, vi kažete da ono nije bog, međutim, kada je ono na istoku, onda kažete ono je Bog.« Ovome je usledilo neodlučno ćutanje sve dok stari poglavica nije uzeo reč i rekao: »Tako je to. Tačno je da sunce gore nije bog, ali kada izlazi, to je bog (ili tada je ono bog).« Koja je od ovih dveju verzija tačna, primitivnom duhu je svejedno. Izlazak sunca i njegovo osećanje spasenja, za njega su isti božanski događaj, kao što su noć i njegov strah jedno te isto. Njegov afekat mu je, prirodno, bliži od fizike, zbog toga registruje svoje afektivne fantazije; tako mu noć znači zmiju i hladni dah duhova, nasuprot tome jutro znači rađanje lepog boga. Kao što postoje mitološke teorije koje žele da sve izvedu od sunca, ima i lunarnih teorija koje žele to isto da učine sa mesecom. Ovo dolazi jednostavno stoga što stvarno postoji bezbroj mesečevih mitova, među njima bezbroj u kojima je mesec sunčeva žena. Mesec je promenljivi doživljaj noći. Zbog toga se poklapa sa seksualnim doživljajem primitivnog čoveka sa ženom, koja je za njega isto tako događaj noći. Ali, mesec može biti i zapostavljeni sunčev brat, pošto noću spavanje remete uzbudljive i loše misli ο moći i osveti. Mesec ometa spavanje, on je i receptakulum duša umrlih, pošto se u snovima noći mrtvi ponovo vraćaju, a u strašljivoj nesanici javljaju se utvare prošlosti. Mesec znači i sumanutost (lunacy). Doživljaji ovakve vrste su ono što zadržava psiha umesto promenljive mesečeve slike. U psihi se ne zadržavaju kao slike niti grom i munja, niti kiša i oblaci, već fantazije koje je prouzrokovao afekat. Jednom sam doživeo vrlo jak zemljotres i moje prvo, neposredno osećanje je bilo da ne stojim na dobro poznatoj čvrstoj zemlji, već na leđima džinovske životinje koja se stresa. Ova slika se utisla u sećanje, a ne fizička činjenica. Kletve ljudi uperene protiv zahuktale stihije, njihov strah od razbesnele prirode davali su nešto ljudsko ovoj jarosti prirode, tako da je čisto fizički elemenat postajao razgnevljeni bog.

245

Na sličan način kao fizički uslovi sredine i fiziološki uslovi, nagoni zavisni od žlezda, pobuđuju afektivno jako naglašene fantazije. Seksualnost se pojavljuje kao bog plodnosti, kao grozni ženski demon, kao sam đavo sa dionizijevskim kozjim nogama i nedoličnim licem, ili kao strašna, sklupčana zmija. Glad stvara od namirnica bogove kojima neki meksički Indijanci čak daju godišnji raspust u cilju odmora na taj način što se inače korišćene namirnice jedno vreme ne jedu. Stari faraoni su slavljeni kao jelci bogova. Oziris j e pšenica, sin zemlje, stoga još uvek nafora mora da bude od pšeničnog brašna, bog koji biva pojeden, isto tako i Jakhos, tajanstveni bog eleusinskih misterija. Mitrasov bik j e jestiva plodnost zemlje. Psihološki uslovi sredine naravno da ostavljaju za sobom iste mitske tragove. Opasne situacije, bilo da su ugrožavanje tela ili duše, pobuđuju afektivno jako obojene fantazije i ukoliko se takve situacije tipično ponavljaju, iz toga se formiraju isti arhetipovi, kako ja uopšte nazivam mitske motive. Aždaje vršljaju po vodenim tokovima, naročito vole gaz ili druge opasne prelaze, džinovi i drugi đavoli u bezvodnim pustinjama ili opasnim liticama, duhovi mrtvih borave u jezivom šipražju bambusove šume, izdajnički vilenjaci i vodene zmije u morskim dubinama i brzacima. Moćni duhovi predaka ili b o govi žive u značajnom čoveku, razorna snaga fetiša se nalazi u stranom i neobičnom. Bolest i smrt nikada nisu prirodni, već uvek uzrokovani duhovima ili v e šticama. Čak i oružje, koje je ubilo, j e mana, to jest obdareno neobičnom snagom. A kako stoji stvar, možemo se zapitati, sa n a j običnijim i najbližim, najneposrednijim zbivanjima, sa mužem, ženom, ocem, majkom, detetom? Ove n a j običnije i večito ponavljane činjenice stvaraju n a j moćnije arhetipove, čiji se stalni uticaj svuda n e p o sredno može prepoznati i u ovo naše, racionalističko doba. Uzmimo za primer hrišćansku dogmatiku: t r o j stvo se sastoji od Boga-Oca, Sina i Svetoga Duha, koji je predstavljen Astartinom pticom; golubom,

246

koji se u početku hrišćanstva nazivao i Sofija i bio ženskog pola. Očigledna zamena za to je obožavanje Marije u novijoj crkvi. Ovde imamo porodični arhetip έν όυρανίφ τόπφ »na nebeskom mestu«, kako se izrazio Platon, pri svečanoj formulaciji poslednje tajne. Hristos kao ženik, crkva nevesta, krstionica uterus ecclesiae, kako se još uvek naziva u benedictio fontis tekstu. Sveta vodica sa dodatkom soli — vrsta plodove ili morske vode. Hierosgamos ili sveto venčanje, kod gore pomenutih benediktanaca slavi se u Sabbatus sanctus, gde se upaljena sveća, kao falusni simbol »tri puta umače u krstionicu, da bi se oplodila krštena voda i podarilo joj se svojstvo da ponovo rodi krštenika (quasimodogenitus). Mana ličnost, lekar, je pontifex maximus, papa, crkva mater ecclesia, magna mater magijske snage, ljudi su bespomoćna i nemilosrdna deca. Taloženje snažnih, afektivnih i slikama bogatih iskustava svih predaka ο ocu, majci, detetu, muškarcu, ženi, ο magijskoj ličnosti, ο stradanjima tela i duše, podigao je ovu grupu arhetipova, u nesvesnom priznanju njihovih ogromnih psihičkih snaga, do najviših principa koji formulišu i regulišu religijski, pa čak i politički život. Našao sam da razumljivo poimanje ovih stvari ništa ne smanjuje od njine vrednosti, već naprotiv pomaže da se njihovo ogromno značenje ne samo oseti već i da se uvidi. Ova snažna projekcija dozvoljava katoliku da znatan deo njegovog kolektivno nesvesnog doživi u opipljivoj stvarnosti. On ne mora da traga za autoritetom, za nadmoćnošću, otkrivanjem, sponom sa večnošću i bezvremenošću, već je to prisutno i njemu dostupno — u presvetosti svakog oltara boravi mu Bog. Protestantu i Jevrejinu je rezervisano traženje, pošto je prvi u izvesnom smislu razorio zemaljsko telo božanstva, a drugi ga nikad nije dostigao. Kod obaju arhetipovi, koji su katoličkim hrišćanima postali vidljiva i oživotvorena stvarnost, leže u nesvesnom. Na ovom mestu, na žalost, ne mogu dublje ulaziti u značajne razlike u stavovima naše kulturne svesti prema nesvesnom. Hteo bih

247

samo da pokažem da je pitanje stava kontroverzno i da očigledno spada u najveće probleme čovečanstva. Ovo je razumljivo bez daljnjega kada se shvati da je nesvesno, kao celokupnost svih arhetipova, talog sveg čovekovog doživljavanja unazad sve do njegovih najtamnijih početaka i to nikakav mrtvi talog — u izvesnom smislu napušteno polje ruševina — već živi reakcijski i pripravnosni sistemi, koji nevidljivim i stoga uticajnijim putem određuju individualni život. Ali u izvesnom smislu to nije samo gigantska istorijska predrasuda, već istovremeno i izvor instinkata, pošto arhetipovi nisu ništa drugo do oblici manifestacije instinkata. Iz životnog izvora instinkata, međutim, teče i sve stvaralačko, tako da nesvesno nije samo istorijska uslovljenost, već istovremeno rađa stvaralački i m p u l s — slično prirodi, koja je strahovito konzervativna a u svojim stvaralačkim činovima ukida svoju sopstvenu istorijsku uslovljenost. Stoga nije čudo što je za sve ljude svih vremena i krajeva bilo goruće pitanje kako čovek treba najbolje da se ponaša prema ovom nevidljivom uslovu. Da se svest nikada nije bila otcepila od nesvesnog — večito ponavljani događaj simboliziran u padu anđela i u neposlušnosti prvih roditelja — to ne bi ni nastao ovaj problem, isto kao što ne bi nastalo ni pitanje prilagođavanja uslovima sredine. Zbog postojanja individualne svesti postaju svesne ne samo teškoće spoljnjeg već i unutrašnjeg života. Kao što primitivnog čoveka sredina dočekuje prijateljski ili neprijateljski, tako mu i uticaji nesvesnog izgledaju kao sila koja mu se suprotstavlja, sa kojom on ima da se razračuna isto onako kao i sa njegovim vidljivim svetom. Ovoj svrsi služe njegovi bezbrojni magijski obredi. Na višem stupnju civilizacije istu svrhu ispunjavaju religije i filozofije i svagda, kada počne da otkazuje jedan ovakav sistem prilagođavanja, nastaje opšta uznemirenost i počinju pokušaji da se nađu novi, pogodni oblici odnosa sa nesvesnim. Našoj modernoj prosvećenosti ove stvari uostalom izgledaju daleke. Kada govorim ο snagama psi-

248

hičke pozadine, ο snagama nesvesnog i njihovu realnost poredim sa vidljivim svetom, često se susrećem sa osmehom neverice. Ali ovima kao odgovor moram postaviti pitanje koliko ima ljudi u obrazovanom svetu koji su još uvek pristalice teorije duhova i mane, drugim rečima koliko ima miliona Christian Scientists i spiritista? Ne bih dalje gomilao ovakva pitanja. Ona mogu samo da ilustruju činjenicu da je problem nevidljive psihičke uslovljenosti još isto toliko živ kao što je pdvajkada bio. Kolektivno nesvesno je snažna duhovna nasledna masa ljudskog razvitka, ponovno rođena u svakoj individualnoj moždanoj strukturi. Nasuprot tome svest je efemerna pojava, koja omogućava sva trenutna prilagođavanja i orijentacije, zbog čega se njen učinak najpre može uporediti sa orijentacijom u prostoru. Nasuprot tome nesvesno sadrži izvor pogonskih psihičkih snaga i oblike i kategorije koje ih regulišu — arhetipove. Sve najjače ideje i predstave čovečanstva svode se na arhetipove. Ovo je naročito slučaj kod religijskih predstava. Ali izuzetak od toga nisu ni naučni, filozofski i moralni centralni pojmovi. U svom sadašnjem obliku oni su varijante prapredstava nastale kroz svesnu primenu i prilagođavanje, pošto je funkcija svesti ne samo da spoljni svet prima i razaznaje preko čula, već i da unutrašnji svet stvaralački prevodi u spoljni svet.

VIII TEORIJSKA RAZMIŠLJANJA Ο SUŠTINI PSIHIČKOG

TEORIJSKA RAZMIŠLJANJA Ο SUŠTINI PSIHIČKOG A. ISTORIJSKI PRISTUP PITANJU NESVESNOG

Jedva da postoji područje nauke koje jasnije od psihologije demonstrira duhovne promene od antičkih do novih vremena. Njena istorija 2 do XVII veka uglavnom se sastoji od nacrta dogmi ο duši, a da se ona nijednom rečju ne pominje kao objekt istraživanja. Kao neposredna datost izgledala je svakom misliocu do te mere poznata da je mogao biti ubeđen da duši nije potrebno dodatno ili čak objektivno iskustvo. Ovaj stav je neobično stran modernom stanovištu, pošto smo danas mišljenja da je izvan svekolike subjektivne izvesnosti potrebno još i objektivno iskustvo da bi se obrazložilo neko mišljenje koje ima pretenzija da bude naučno. Uprkos svemu tome i danas je još uvek teško u psihologiji konsekventno sprovesti čisto empirijsko, odnosno fenomenološko gledište, pošto je još uvek duboko ukorenjeno u našem ubeđenju prvobitno gledište da je duša, kao neposredna datost, nešto najpoznatije. Ne samo da svaki laik u datoj situaciji daje svoj sud, već i svaki psiholog i to ne samo u odnosu na subjekt već i, što je mnogo teže, u odnosu na objekt. Covek zna ili pre veruje da zna šta se kod drugog zbiva i šta mu odgovara. To je maf1] Prvi put objavljeno u Eranos-godišnjaku XIV (1946) pod naslovom: Der Geist der Psychologie. Ovaj se opravdava i temom tadašnjeg skupa: »Geist und Natur«. 2 Siebeck: Geschichte der Psychologie.

253

nje zavisno od suverenog omalovažavanja različitosti već mnogo više od prečutne pretpostavke istovetnosti. Zbog ove druge pretpostavke čovek je nesvesno sklon verovanju u opštu vrednost subjektivnih m i šljenja. Ovakvo stanje pominjem samo stoga da bih pokazao da, uprkos progresivnom empirizmu tokom tri stotine godina, prvobitni stav još uopšte nije iščezao. Njegovo prisustvo pokazuje samo kako se teško formira prelazak sa starih, filozofskih ka modernim, empirijskim shvatanjima. Naravno da ranije gledište nije primetilo da njegove postavke nisu ništa drugo do psihički fenomeni, ukoliko je postojala naivna pretpostavka da se čovek pomoću uma, odnosno razuma, može u izvesno j meri iskobeljati iz svoje psihičke uslovljenosti i preći u nadpsihičko, racionalno stanje. Covek još uvek zazire da ozbiljno prihvati sumnju da iskazi duha nisu na kraju krajeva ništa drugo do simptomi izvesnih psihičkih uslova. 3 Ovo pitanje j e očevidno, ali ono ima dalekosežne, revolucionarne posledice u tolikoj meri da j e shvatljivo previđanje ovog pitanja ne samo nekada već i u novije vreme. Danas smo još daleko od toga da sa Ničedm filozofiju ili čak teologiju posmatramo kao »ancitta psychologiae«, pošto čak ni sam psiholog nije bez daljnjeg voljan da svoje iskaze bar delimično smatra subjektivno uslovljenim. Ο istovrsnosti subjekata može se govoriti samo ukoliko su ovi u velikoj meri nesvesni, to jest nesvesni svoje stvarne različnosti. Naime, što j e čovek nesvesniji, utoliko će više slediti opšti kanon psihičkog zbivanja. Ali, što j e više svestan svoje individualnosti, tim više prodire u prvi plan njegova razlika u odnosu na druge subjekte i tim manje će odgovarati opštim očekivanjima. Isto tako mnogo manje se mogu predvideti njegove reakcije. Ovo drugo je zbog toga što j e individualna svest uvek više izdiferencirana i šira Ali što postaje šira, tim se više uočavaju razlike i tim više se emancipuje od kolektivnih zakonomernosti. 3 Ovo stvarno važi samo za staru psihologiju. U novije vreme gledište se znatno promenilo.

254

pošto proporcionalno proširenju svesti raste stepen empirijske slobode volje. Dakle, u onoj meri u kojoj se povećava individualna diferencijacija svesti, smanjuje se objektivna važnost i povećava se subjektivnost neposredne spoznaje iste, i ako ne uvek neophodno i de facto, a ono ipak u očima sredine. A k o jedno gledište treba da bude važeće, onda mora steći odobravanje što j e m o guće većeg mnoštva, nezavisno od argumenata koji se iznose njemu u prilog. Tačno je i važi ono u šta veruju mnogi jer to potvrđuje jednakost svih. Ali za diferenciranu svest više nije po sebi razumljivo kada se sopstvena pretpostavka slaže sa pretpostavkama drugih i vice versa. Ovaj logički razvoj doneo j e sa sobom da je u, za nauku tako značajnom X V I I veku. psihologija počela da napreduje pored filozofije, a Hristijan August Volf (1679—1754) (Christian August W o l f f ) j e bio prvi koji j e govorio ο »empirijskoj« ili »eksperimentalnoj« psihologiji 4 i time priznao da j e neophodno psihologiji dati nove temelje. Ona se m o rala odvojiti od racionalnog određivanja istine kojim se služila filozofija, pošto j e postepeno postajalo j a sno da nijedna filozofija nije posedovala onu opštu važnost, koja bi bila ravnomerno pravična prema raznolikosti individua. Kako je i u principijelnim pitanjima bio moguć neodređeni broj subjektivno različitih iskaza, čije važenje je opet samo subjektivno moglo da se ospori, prirodno da j e zbog svega postalo neophodno da odbace filozofski argument a da se na njihovo mesto stavi iskustvo. Na taj način psihologija j e postala prirodna nauka. Svakako da je u početku filozofiji bilo prepušteno široko područje takozvane racionalne ili spekulativne psihologije i teologije, i tek tokom sledećih vekova psihologija je mogla postepeno da se razvije u prirodnu nauku. Ovaj proces još ni danas nije završen. Još uvek je psihologija kao predmet na mnogim univerzitetima pridodana filozofskom fakultetu i po pravilu u rukama stručnih filozofa, i još 4

Psychologia

empirica.

255

uvek postoji »medicinska« psihologija koja traži utočište na medicinskom fakultetu. Zvanično je dakle situacija dobrim delom još srednjovekovna, pri čemu su negde čak prirodne nauke prepuštene filozofiji uz lažno ime »prirodno-filozofske nauke«. 5 Iako je od pre najmanje dva veka jasno da filozofija u prvoj liniji zavisi od psiholoških pretpostavki, ipak je učinjeno sve moguće da se bar zamagli autonomija iskustvenih nauka, nakon što se više nije moglo prevideti otkriće kruženja zemlje oko sunca i jupiterovih meseca. Od svih prirodnih nauka do sada je psihologija najmanje uspela da osvoji svoju samostalnost. Ova zaostalost izgleda mi značajna. Položaj psihologije može se uporediti sa stanjem neke od psihičkih funkcija koju inhibuje svest. Od strane svesti, kao što je poznato, prihvata se sa pravom na postojanje samo onaj udeo koji se podudara sa dominantnim tendencijama u svesti. Onome što se sa tim ne podudara čak se odriče postojanje, uprkos i nasuprot činjenici da su prisutni mnogobrojni fenomeni, odnosno simptomi, koji dokazuju suprotno. Svaki poznavalac ovakvih psihičkih procesa zna sa kakvim se izgovorima i samoobmanama postiže otcepljivanje onoga što ne konvenira jedinki. Isti je slučaj i u empirijskoj psihologiji: kao disciplina opšte filozofske psihologije eksperimentalna psihologija je dopuštena kao ustupak prirodno-naučnoj empiriji uz bogatu prožetost sa filozofskim stručnim terminima. A psihopatologija je ostavljena medicinskom fakultetu kao redak privesak psihijatrije. »Medicinsku« psihologiju uz to još ili uopšte ne uzimaju u obzir ili joj pridaju neznatan značaj na univerzitetima. 6 Namerno se izražavam nešto drastičnije da bih što reljefnije prikazao stanje psihologije krajem XIX i početkom X X veka. Za tadašnju situaciju reprezentativno je Vuntovo gledište, već i stoga što je iz njegove škole potekao niz znamenitih psihologa, koji su 5 U anglosaksonskim zemljama doduše postoji »stepen »doctor scientiae« a psihologija uživa veću samostalnost. β Od nedavno je nastupilo izvesno poboljšanje ovakvog stanja.

256

dali ton početku X X veka. U njegovoj Grundriss der Psychologie (Osnovi psihologije) Vunt kaže (str. 248): »Za neki elemenat koji se izgubio iz svesti smatraćemo da je postao nesvestan tek onda ako pri tome pretpostavljamo mogućnost njegove obnove, to jest njegovo ponovno vraćanje u aktuelne veze psihičkih tokova. Naše poznavanje nesvesno postalih elemenata nije veće od ove mogućnosti obnavljanja. Stoga ovi formiraju nastrojenost ili dispoziciju za nastajanje budućih sastojaka psihičkih z b i v a n j a . . . Stoga su za psihologiju sasvim besplodne pretpostavke ο postojanju 'nesvesnog' ili ο bilo kakvim 'nesvesnim zbivanjima' 7 , ali postoje psihičke propratne pojave onih psihičkih dispozicija, koje se mogu delom direktno dokazati a delom se mogu naslutiti pomoću iskustva.« Jedan od predstavnika Vuntove škole smatra »da se jedno psihičko stanje ne može nazvati psihičkim ako bar nije doprlo do praga svesti.« Ovaj argumenat pretpostavlja, odnosno tvrdi, da je samo svest psihička a samim tim da je sve psihičko svesno. Pri tom se autoru desilo da kaže: jedno »psihičko stanje«, iako je po logici stvari trebalo da kaže »jedno, stanje«, pošto upravo osporava da je takvo stanje psihičko. Drugi argumenat glasi: najjednostavnija psihička činjenica je osećaj. Ovaj se ne može razložiti u prostije činjenice. Zbog toga ono što prethodi osećaju ili ono što mu je u osnovi nikada nije psihičko, već fiziološko, dakle: nema nesvesnog. Herbart je jednom rekao: »Ako jedna predstava potpadne ispod praga svesti, ona nastavlja da živi u latentnom obliku, u stalnom nastojanju da se vrati preko praga i da potisne ostale predstave.« U ovom obliku rečenica je nesumnjivo netačna, pošto genuino zaboravljeno uopšte nema nikakvu tendenciju da se ponovo vraća. Ali da je Herbart umesto »predstava« rekao »kompleks« u modernom smislu tog pojma, rečenica bi bila bezgranično tačna. Jedva da grešimo, ukoliko smatramo da je on stvarno i mislio nešto tako. Ovoj rečenici jedan filozofski protivnik nesve7

Kurziv moj.

17 Jung, Odabrana dela, I

257

snog načinio j e vrlo jasnu primedbu: »Ako se ovo prihvati, onda j e čovek prepušten svim mogućim hipotezama ο nesvesnom, hipotezama koje ne može držati pod kontrolom nikakvo posmatranje.«* Očigledno je da se kod ovog autora ne radi ο tome da se prihvati određena činjenica, već j e odlučujući strah da se ne dospe u sve moguće teškoće. A otkud zna da takvu hipotezu ne bi moglo da kontroliše nijedno posmatranje? Za njega j e to očigledno a priori jasno, Ali u Herbartova posmatranja on se uopšte ne upušta, Ovu upadicu ne navodim zbog toga da bih j o j pridodao neki stvarni značaj, već samo stoga što j e karakteristična za zastareli filozofski stav naspram iskustvene psihologije. Sam Vunt je mišljenja da se kod takozvanih »nesvesnih zbivanja« »ne radi ο nesvesnim, već svuda samo ο tamno svesnim psihičkim elementima« i da se u »hipotetičnim nesvesnim zbivanjima stvarno mogu supstituisati dokažljlve ili bar beznačajna hipotetična svesna zbivanja.« 9 Ovaj stav znači jasno odbijanje nesvesnog kao psihološke hipoteze. Slučajeve double conscience on objašnjava pomoću »promena individualne s v e s t i . . . do koje ne retko dolazi kontinuirano, u stalnim prelazima i kojima se ovde, pomoću nasilnog i činjenicama oprečnog preinačavanja, zamenjuje veći deo individualne svesti.« Ove druge — tako argumentuje Vunt — »morale bi ipak da se javljaju istovremeno u jednoj te istoj individui.« Ovo, kaže on, »u istinu nije slučaj« Bez sumnje nije moguće da se u jednoj individui istovremeno, i to grubo uočljivo, ispoljavaju dve svesti. Zbog toga su ova stanja po pravilu naizmenična. Međutim, Žane j e dokazao da dok jedna svest tako reći gospodari glavom, druga svest može istovremeno stupiti u kontakt sa posmatračem pomoću obrasca izraženog u obliku pokreta prstiju. 10 Dakle, dvostruka svest može vrlo lako biti istovremena. 8

p. 339. 9 40

258

Villa, Einteitung in die Psychologie Grundziige der physiologischen L'Automatisme psychologique.

der

Gagenwart

Psychologie, III« ρ 32T ρ 238. i 243,

Vunt smatra da je ideja ο dvostrukoj svesti, dakle »nadsvestU i » pods vesti« u Fehnerovom (Fechner) 11 smislu još jedan »preživeli zaostatak iζ psihološkog misticizma« Selingove škole. On se o č i gledno sudara sa činjenicom da je nesvesno predstav a takve vrste da j e niko »nema« (Fechner, Psychophysik, p. 439). U o v o m slučaju postaje i reč »predstava« neupotrebljiva, pošto već sugeriše određeni subjekjtt kome j e nešto predstavljeno. Ovde leži bitni razlog zašto Vunt odbija postojanje nesvesnog. M e đutim, ova teškoća se lako može zaobići na taj način što se umesto »predstava« ili »osećaj« govori ο sadržajima, što ja po pravilu i činim. Ovde moram da se unapred osvrnem na ono čime ću se kasnije baviti još iscrpnije, naime na činjenicu da za nesvesne sadržaje prianja nešto kao predstavijenost, odnosno svest, zbog čega ozbiljno dolazi u obzir razmatranje pitanja nesvesnog subjekta. Međutim, taj nije identičan sa sopstvenim Ja. Da su to za Vunta uglavnom »predstave« vidi se i u njegovom odbacivanju ideje ο »urođenim predstavama«. Kako doslovce on razmatra ovu ideju, pokazuje njegov način izražavanja: »Kada bi novorođena životinja stvarno unapred imala predstavu ο svim radnjama koje preduzima, kakvo bi se onda bogatstvo anticipiranih životnih iskustava nalazilo u životinjskim i ljudskim instinktima, a kako izgleda neshvatljivo da ne samo čovek već i životinje najveći deo usvaja tek preko iskustva i učenja!«* Ali, uprkos tome postoji urođeni pattern of behaviour i isto toliki posed ne anticipiranog, već nagomilanog životnog iskustva, samo tu se ne radi ο »predstavama« već ο nacrtima, planovima ili slikama koji su. iako nepoznati sopstvenom Ja, ipak tako realne kao Kantovih 100 talira ušivenih u postavu kaputa, koje j e vlasnik zaboravio. Ovde se Vunt mogao setiti V o l 11 Elemente der Psychophysik, II, p. 483. Fehner kaže da za »pojam psihofizičkog praga, za pojam nesvesnog uopšte postoje čvrste osnove. Psiholog ne može apstrahovati nesvesne osećaje, predstave, odnosno dejstvo nesvesnih osećajaT predstava.« 19

ιτ·

Grundziige, III, p. 328,

259

fa, koga i sam pominje i na njegova izdvajanja » n e svesnih« stanja, ο kojima se može, po njemu, donositi zaključci samo na osnovu onoga što se nalazi u našoj svesti.13 U »urođene predstave« spadaju i »elementarne zamisli« Adolfa Bastijana (Adolf Bastian)14, koje se mogu shvatiti kao svuda prisutni analogni osnovni oblici saznanja, dakle nešto istovetno onome što d a nas formulišemo kao »arhetipovi«. Naravno da Vunt odbija ovo gledište, stalno pod sugestijom da se radi ο »predstavama« a ne dispozicijama. On kaže da »poreklo jedne te iste pojave na različitim mestima d o duše nije apsolutno nemoguće, ali prema empirijskom psihološkom stanovištu u najvećem stepenu nevero vatno.« 15 On osporava »duševno skupilo imanje čovečanstva« a u ovom smislu i odbacuje ideju smisaonog simbolizma mitova sa karakterističnim obrazloženjem da je nemoguća pretpostavka da se iza mita krije »pojmovni sistem«. 16 Veleučena pretpostavka da je nesvesno ništa manje nego baš pojmovni sistem nije postojala u Vuntova vremena, a kamoli pre ili posle njih. Bilo bi netačno pretpostaviti da je odbijanje i d e je ο nesvesnom u akademskoj psihologiji na kraju prošlog i početkom ovog veka prihvatano bez izuzetka. To uopšte nije slučaj, tako da nesvesnom ne samo Fehner 17 , već kasnije Lips pridaje čak odlučujući zna13 Grundziige, III, p. 326. Wolff: Verniinfftige Gedancken von Gott, der Welt und der Seele des Menschen. Par. 193. 14 Ethnische Elementargedanken in der Lehre vom Menschen i Der Mensch in der Geschichte, I, p. 166, 203. i II, 24. 15 Volkerpsychologie, V, 2. deo, p. 460. 16 L. c., IV, 1. deo, p. 41. 17 Fehner kaže: »Osećaji, predstave dakako da prestaju da egzistiraju kao stvarne u stanju nesvesnog... ali se u nama nešto nastavlja, psihofizička delatnost« itd. (Elemente der Psychophysik, 2. deo, p. 439). Ovaj zaključak je nešto neoprezan utoliko što psihički proces ostaje više ili manje isti, bio on nesvestan ili ne. »Predstava« ne postoji samo u njenom predstavljanju, već i — a to je glavno — u njenoj psihičkoj egzistencijalnosti.

260

čaj. 18 Iako je za njega psihologija »nauka ο svesti«, on ipak govori ο »nesvesnim« osećajima i predstavama, koje, međutim, smatra »zbivanjima«. »Psihičko zbivanje« kaže on »po svojoj prirodi, ili tačnije po svome pojmu nije sadržaj svesti ili svesni doživljaj već je neophodno zamišljena psihička realnost koja je u osnovi postojanja.« 19 Međutim, razmatranje svesnog doživljaja dovodi do uveren ja da se nesvesni osećaji i predstave ne nalaze samo povremeno u nama, već da se psihička životna kohezija stalno uglavnom »odigrava u nesvesnim osećajima i predstavama, a'da samo ponekad, na istaknutim tačkama, neposredno najavljuje svoje postojanje ono što deluje u nama u obliku odgovarajućih slika.. .20 Tako psihički život stalno prelazi daleko izvan onoga što je prisutno u nama ili što može biti prisutno u obliku sadržaja svesti ili slika.« Lipsovi navodi uopšte ne protivureče današnjim shvatanjima, naprotiv oni predstavljaju teorijsku osnovu psihologije nesvesnog uopšte. Uprkos tome još dugo se održao otpor protiv hipoteze ο nesvesnom. Tako je, na primer, karakteristično da Maks Desoar (Max Dessoir) u svojoj »Geschichte der Neueren Deutschen Psychologie« (2. izd. 1902), K. G. Karusa (C. G. Carus) i Hartmana (Hartmann) uopšte i ne pominje.

B. ZNAČAJ NESVESNOG ZA PSIHOLOGIJU Hipoteza ο nesvesnom znači veliki znak pitanja, koji je postavljen iza pojma psihe. Duša, do tada zasnivana na postavkama filozofskog intelekta i opremljena sa svim neophodnim sposobnostima pretila je da se iščauri u stvar sa neočekivanim i neistraženim svojstvima. Ona više nije predstavljala ono nepo18 Up. Der Begriff des Unbewussten in der p. 146, i Grundtatsachen des Seelenlebens, p. 125. 19 Leitfaden, p. 64.

20

Psychologie,

L. c., p. 65. Kurziv moj.

261

sredno znano i poznato, na čemu više nije imalo šta da se pronalazi osim više ili manje zadovoljavajućih definicija. Naprotiv, sada se pojavila u čudnom dvostrukom obličju, kao nešto sasvim poznato a istovremeno i nepoznato. Time je stara psihologija izbačena iz sedla a istovremeno doživela i revolucionarni prevrat21 kao klasična fizika kroz otkriće radioaktivnosti. Ovom prvom iskustvenom psihologu desilo se otprilike ono što se zbilo mitološkom pronalazaču brojnog niza koji je redao jedno zrno graška do drugog ne čineći ništa drugo do što je sledeću jedinicu dodavao već postojećoj. Međutim, kada je osmotrio rezultat, onda je to izgledalo tako kao da, na izgled, nije bilo prisutno ništa drugo do 100 identičnih jedinica; ali su se brojevi, koje je on smislio samo kao nazive, neočekivano i nepredviđeno pretvorili u neobične svojstvenosti sa nepromenljivim osobinama. Na primer, tu je bilo parnih, neparnih, prostih brojeva, pozitivnih, negativnih, iracionalnih, imaginarnih brojeva itd.22 Ista stvar je i sa psihologijom: ako je duša stvarno samo pojam, onda već samo ovaj pojam ima nesimpatičnu nepreglednost: ona poseduje osobine za koje niko ne bi pomislio da ih ima. Čovek može da 21 Ovde ću ponovo navesti ono što Viljem Džems kaže ο značaju otkrića nesvesne psihe (The Varieties of Religious Experience, p. 233): »I cannot but think that the most important step forward that has occurred in psychology since 1 have been a student of that science is the discovery, first made in 1886, that... there is not only the consciousness of the ordinary field, with its usual centre and margin, but an addition there, to in the shape of a set of memories, thoughts, and feelings which are extra-marginal and outside of the primary consciousness altogether, but yet must be classed as conscious facts of some sort, able to reveal their presence by unmistakable signs. I call this the most important step forward because, unlike the other advances which psychology has made, this discovery has revealed to us an entirely unsuspected peculiarity in the constitution of human nature. No other step forward which psychology has made can proffer any such claim as this.« Otkriće iz 1886. god. na koje se poziva Džems, je uvođenje pojma »subliminal consciousness« od strane Frederic W. H. Myers. Dalje videti dole. 22 Jedan matematičar je jednom rekao da je u nauci sve stvorio čovek, ali da su brojevi stvoreni od Boga.

262

tvrdi da je duša svest i njeni sadržaji; to ni u kom slučaju ne sprečava već naprotiv potpomaže otkriće prethodno neslućene pozadine, pravog izvora svih fenomena svesti, jednog pre i posle, iznad i ispod svesti. U trenutku kada čovek od jedne stvari stvara pojam, uspeva mu da uhvati jedan od njenih aspekata, pri čemu po pravilu podleže zabludi da je obuhvatio pelinu. Pri tom čovek uopšte ne misli na to da je apsolutno nemoguće totalno obuhvatanje. Cak i jedan totalno pokrivajući pojam nije totalan, pošto je on još i ona svojstvenost sa ne^agledivim osobinama. Ova samoobmana u svakom slučaju donosi sp^kojstvo i duševni mir: nepoznatom je dat naziv, udaljeno je približeno toliko da se može dodirnuti rukom. Covek ga je osvojio i ono je postalo nepovratna svojina, kao ubijena divljač koja više ne može po« beći. To je magijska procedura koju primitivni čovek sprovodi nad stvarima a psiholog nad dušom. Covek više nije izvrgnut, pošto i ne sluti da upravo kroz pojmovno obuhvatanje objekta ovaj dobija najbolju mogućnost da razvije sva ona svojstva, koja nikada ne bi izašla na videlo, da objekt nije sputan pomoću shvatanja. Pokušaji shvatanja duše u poslednja tri stoleća sastavni su deo onog snažnog širenja upoznavanja prirode, koje je približilo kosmos u skoro nezamislivoj meri. Uveličan je hiljadama puta pomoću elektronskog mikroskopa takmiči se sa razdaljinama od 500 miliona svetlosnih godina, do kojih dopire teleskop. Ali daleko od toga da je i psihologija doživela sličan razvitak kao ostale prirodne nauke; kao što smo već videli, ona je malo uspela da se oslobodi stega filozofije. Ipak su sve nauke funkcije duše, u njoj je koren sveg saznanja. Ona j e najveće od svih kosmičkih čuda i conditio sine qua non sveta kao objekta. Čudnovato je u najvećoj meri da čovečunstvo Zapada,, osim retkih izuzetaka, na izgled pridaje tako malo značaja ovoj činjenici. Pred tolikim spoljnim objektima spoznaje subjekat sveg saznanja povukao se u pozadinu, katkad sve do prividne ne-egzistencije.

263

Duša je bila prećutna pretpostavka, koja je samoj sebi izgledala poznata u svim delovima. Sa otkrićem mogućnosti nesvesnog duševnog područja stvorena je prilika za veliku avanturu duha, tako da se moglo očekivati da će ova mogućnost podstaći strasno interesovanje. Kao što je poznato, ovo ne samo da nije bio slučaj, već naprotiv prema ovoj hipotezi podigao se opšti otpor. Niko nije izvukao zaključak da, ako subjekat saznanja, naime duša, stvarno p o seduje i tamni, svesti ne direktno pristupačni oblik egzistencije, onda i ovo naše saznanje mora biti u neodređenom stepenu nepotpuno. Važnost svesnog saznanja dovedena je u pitanje u sasvim drugačijoj i opasnijoj meri nego što j e to bio slučaj sa kritičkim razmatranjima teorije spoznaje. Ova teorija j e d o duše postavljala ljudskom saznanju uopšte izvesne granice, od kojih je težila da se oslobodi nemačka idealistička filozofija posle Kanta; ali prirodne nauke i common sense lako su izlazile sa ovima na kraj, ako su ih uopšte i primećivale. Filozofija se ovome opirala u korist zasstarele ambicije čovekovog duha da prevaziđe samog sebe i da sagleda stvari koje se naprosto nalaze izvan domašaja čovekovog razuma. P o beda Hegelova nad Kantom značila je za um i daljni duhovni razvitak, posebno nemačkog čoveka, najtežu pretnju, utoliko opasniju što je Hegel bio prikriveni psiholog koji je velike istine iz područja subjekta projektovao u kosmos koji je sam stvorio. Mi znamo dokle danas dopire Hegelov uticaj. Kompenzirajuće snage ovog kobnog razvitka personifikuju se delom u Selingu (Schelling), delom u Sopenhaueru (Schopenhauer) i Karusu (Carus), dok je, naprotiv, kod Ničea potpuno probio onaj nesputani »razuzdani Bog«, kome je još Hegel bio na tragu u prirodi. Karusova hipoteza ο nesvesnom morala j e da tadašnji dominantni pravac nemačke filozofije p o g o di utoliko jače, što j e ova na izgled upravo prevazišla Kantovu kritiku i ne samo obnovila već i nanovo osnovala skoro božanski suverenitet čovekovog duha — i duha uopšte. Duh srednjovekovnog čoveka bio je kako u dobru tako i u zlu još uvek duh božji, kome

264

266 j e čovek služio. Kritika saznanja s jedne strane bila je još izraz skromnosti srednjovekovnog čoveka, s druge već odricanje ili odbijanje duha božjeg, dakle moderno širenje i jačanje čovekove svesti u okviru granica čovekovog uma. Svuda gde se iz čovekovih procena izbacuje duh božji, stupa nesvesna zamenska tvorevina. Kod Sopenhauera srećemo nesvesnu volju kao novu definiciju Boga, kod Karusa nesvesno, a kod Hegela identifikaciju i inflaciju, praktičko sjedinjavanje filozofskog razuma sa duhom uopšte, čime je na izgled omogućeno ono proteravanje objekta, koje je u njegovoj filozofiji države dalo najlepše izdanke. Hegel predstavlja rešenje problema proizišlih iz kritike saznanja, koja je pojmovima pružila šansu da dokažu svoju nepoznatu autonomiju. Oni su snabdeli razum onom osionošću koja je dovela do Ničeovog natčoveka a time i do katastrofe, koja nosi ime Nemačka. Ne samo umetnici, već ponekad su i filozofi proroci. Očevidno je da su svi filozofski iskazi, koji prekoračuju područje zdravoga razuma, antropomorfni i nemaju kakvu drugačiju vrednost od one koja se pridaje psihički uslovljenim iskazima. Filozofija kao Hegelova je samootkrivanje psihičke pozadine a filozofski uobraženost. Psihološki ona znači koliko i prodor nesvesnog. Sa ovim shvatanjem slaže se osobeni, preoštar i izveštačen Hegelov jezik. Ovaj skoro da podseća na šizofreni govor koji koristi reči prepune patosa da bi transcendentno podvrgao subjektivnom obliku ili da bi banalnom pribavio šarm novog ili beznačajno prikazao kao mudrost. Ovako usiljen j e zik je simptom slabosti, nemoći i nedostatka supstancije. Međutim, to ne sprečava upravo najnoviju nemačku filozofiju da ponova koristi iste reči »sila« i »moć«, dajući sebi privid da ne spada u nevoljnu psihologiju. Jedan Višer je još poznavao ljubazniju upotrebu nemačke ekcentričnosti. Pored ovog elementarnog prodora nesvesnog u zapadnjačko područje čovekovog razuma, Šopenhauer kao ni Karus nisu imali tla na kome bi mogli da razrastu i razviju svoje kompenzatorno dejstvo.

Spasonosno potčinjavanje dobrome Bogu i zaštitno distanciranje ud mračnog demona — ovo veliko naslede iz prošlosti — u principu su kod Sopenhauera ostali sačuvani a kod Karusa nedodirnuti utoliko što je on pokušavao da problem reši u korenu na taj način što ga je sa isuviše predimenzioniranog filozofskog stanovišta prenosio na psihologiju. Možemo ne uzeti u obzir filozofski stil prikazivanja kako bi istakli njegovu bitno psihološku hipotezu. On se bar približio onom ranije napomenutom zaključku kada je pokušao da sagradi sliku sveta koja sadrži i tamnu stranu duše. Na ovoj građevini svakako j e nedostajalo nešto koliko bitno toliko i nečuveno, ono što bih želeo da pobliže razmotrim. U ovu svrhu najpre nam mora biti jasno da se do saznanja uopšte dolazi na taj način što se reakcije psihičkog sistema, koje pritiču svesti, dovode u poredak koji odgovara ponašanju metafizičkih o d nosno po sebi realnih stvari. A k o je psihički sistem, kao što to žele novija stanovišta, koincidentan i identičan sa svešću, u principu ćemo moći da saznamo sve ono što j e uopšte saznajno, to jest ono što se nalazi unutar saznajno teorijskih granica. U ovom slučaju nema osnove za uznemirenje koje bi išlo dalje od onog koje osećaju anatomija i fiziologija u odnosu na funkciju oka ili čula sluha. Ali, ako bi se ispostavilo da duša ne koincidira sa svešću, već da izvan toga nesvesno ili drugačije funkcioniše nego njen deo koji je sposoban da postane svestan, tada bi naš n e mir morao da dostigne vrlo veliki stepen. Naime, u ovom slučaju više se ne radi ο opštim saznajno teorijskim granicama, već ο pragu svesti, koji nas deli od nesvesnih psihičkih sadržaja. Hipoteza ο pragu svesti i ο nesvesnom znači da se neophodne sirovine sveg saznanja, naime psihičke reakcije, pa čak i n e svesne »misli« i »spoznaje«, nalaze neposredno pored, ispod ili iznad svesti, od nas odvojene samo »pragom« a ipak na izgled nedostižne. Za sada se ne zna kako funkcioniše ovo nesvesno, ali kako se pretpostavlja da se radi ο psihičkom sistemu onda nesvesno možda ima sve ono što ima i svest, naime percepciju, aper-

266

cepciju, pamćenje, fantaziju, volju, afekat, osećanje, prosuđivanje, sud itd., ali sve ovo u subliminalnom obliku.25 Ovde se podiže zamerka koju je izrekao još Vunt, da je nemoguće govoriti ο nesvesnim »osećajima«, predstavama«, »osećanjima« ili pak »voljnom činu«, pošto se ovi fenomeni ne mogu predstaviti bez doživljenog subjekta. Sem toga, ideja ο pragu svesti pretpostavlja energetski način posmatranja, po kome svest bitno zavisi od intenziteta, to jest energije psihičkih sadržaja. Kako draž izvesne jačine poseduje natpragovne vrednosti, morali bi pretpostaviti, što se može prihvatiti sa izvesnim opravdanjem, da psihički sadržaji poseduju određenu višu energiju da bi mogli da prekorače prag. Ako ovu energiju poseduju samo u maloj meri, oni ostaju, kao i odgovarajuće čulne draži, subliminalni. Kao što je već istakao Lips, prva zamerka se otklanja ukazivanjem na činjenicu da psihičko zbivanje po sebi i za sebe ostaje isto, bilo ono predstavljeno ili ne. Onaj ko stoji na stanovištu da se cela psiha sastoji od fenomena svesti, taj mora svakako insistirati na tome da se one »predstave« koje nemamo44 ne bi smele obeležavati kao »predstave«. On 23 Lewes (The Physical Basis of Mind) tako reći pretpostavlja ovakvu postavku. On kaže p. 358: »Science has various modes and degrees — such as Perception, Ideation, Emotion, Volition, which may be conscious, sub-conscious, or unconscious.« p. 363: »Consciousness and Unconsciousness are correlatives, both belonging to the sphere of Sentience. Every one of the unconscious processes is operant, changes the general state of the organism, and is capable of at once issuing in a discriminated sensation when the force which balances it is disturbed«; p. 367: »They are many involuntary actions of which we are distinctly conscious, and many voluntary actions of which we are at times sub-conscious and unconscious. Just as the thought which at one moment passes unconsciously, at another consciously, is in itself the same thought... so the action which at one moment is voluntary, and at another involuntary, is itself the same action...« Lewes ide svakako isuviše daleko kada kaže (p. 373): »There is no real and essential distinction between voluntary and involuntary actions.« Obično se između nalazi iedan svet. Fechner, 1. t\, II. p. 483.

267

bi morao da ospori svako psihičko svojstvo i onome što preostaje od svega ovoga. Za ovo rigorozno stanovište psiha može imati samo fantasmagoričnu egzistenciju letimičnih svesnih fenomena. Međutim, ovo shvatanje teško se podnosi sa opštim iskustvom, koje govori u prilog moguće psihičke delatnosti i bez svesti. Lipsovo shvatanje egzistencije psihičkih procesa po sebi bolje odgovara činjeničnom stanju. Ovde ne bih želeo da trošim truda oko navođenja dokaza, već bih se zadovoljio ukaživanjem na činjenicu da još nikada razuman čovek nije sumnjao u postojanje psihičkih procesa kod psa, iako se nije desilo da se ikada neki pas izjasnio ο svesti svojih psihičkih sadržaja. 25

C. DISOCIJABILNOST PSIHE

A priori nema osnove pretpostavci da nesvesni psihički procesi bezuslovno moraju imati subjekt a isto tako malo imamo povoda da sumnjamo u realnost psihičkih procesa. Problem postaje težak tek kada se pretpostave nesvesni voljni činovi. A k o se ne radi samo ο »nagonima« i »sklonostima«, već i ο na izgled promišljenom »izboru« i »odluci«, koji su o b o je svojstveni volji, čovek ne može izbeći zaključak da neminovno mora postojati raspoloživi subjekt kome je nešto »prikazano«. Međutim, time bi se — per definitionem — u nesvesnom pretpostavila svest, što predstavlja misaonu operaciju, koja psihopatolozima uopšte ne bi teško pala. Naime, oni poznaju psihički fenomen koji obično ostaje nepoznat »akademskim« psiholozima: to je disocijacija ili disocijabilnost psihe. Ovo svojstvo se sastoji u tome da j e m e đusobna povezanost psihičkih procesa pojava, zavisna od mnogih uslova. Ne samo da su nesvesni procesi cesto primetno nezavisni od doživljaja svesti, već se i kod svesnih procesa može zapaziti znatna labavost, M Ovde ne uzimam u obzir »Pametnog Hansa« i psa koji govori iz »praduše«.

268

odnosno razdvojenost. Podsetio bih samo na sve one neskladnosti prouzrokovane kompleksima, koje se mogu posmatrati kod asocijacijskog testa sa tačnošću kakva se samo može poželeti. Kako se ipak sreću slučajevi double conscience u šta sumnja Vunt, tako su slučajevi, gde zapravo nij£ razdvojena cela ličnost već su odcepljeni samo mali delovi, utoliko više v e rovatni i stvarno znatno češćL Radi se čak ο prastarom iskustvu čovečanstva koje se ogleda u opšteraširenom verovanju ο postojanju većeg broja duša u jednoj te istoj individui. Kako pokazuje na primitivnom stupnju shvaćeno mnoštvo psihičkih komponenti, prvobitno stanje odgovara vrlo labavoj povezanosti psihičkih procesa među sobom a ni u kom slučaju zatvorenom jedinstvu istih! Osim toga psihijatrijsko iskustvo pokazuje da je često potrebno vrlo malo da se razbije tokom razvitka tegobno postignuto jedinstvo svesti i da se ponovo razloži u njene prvobitne elemente. Prihvatanjem činjenice disocijabilnosti o m o g u ćeno je lakše otklanjanje onih teškoća koje proističu iz neophodne pretpostavke postojanja praga svesti. A k o je zapravo tačno da sadržaji svesti gubitkom energije postaju subliminalni a samim tim i nesvesni, i obrnuto, prirastanjem energije nesvesni p r o cesi postaju svesni, onda bi se moralo očekivati, da na primer nesvesni voljni čin kako bi uopšte bio moguć, poseduje energiju koja ga osposobljava za svesnost; uostalom, za sekundarnu svesnost, koja se sastoji u tome što je nesvestan proces »predstavljen« subjektu koji bira i odlučuje. Ovaj proces bi neophodno morao da poseduje onaj energetski iznos koji je bezuslovno neophodan za svest. On bi morao da dostigne svoj bursting point.2® Ali ako je tako, onda se mora postaviti pitanje zašto onda nesvesni proces uopšte ne prekoračuje prag i na taj način bude d o stupan opažanju čovekovog Ja? Kako ovaj to očigledno ne čini već, kako izgleda, ostaje u području subliminalnog sekundarnog subjekta, onda se mora objasniti zašto se ovaj subjekt, kome je hipoteza do2e

James, Varieties, p. 232.

269

delila energetski iznos neophodan za svesnost, ne p o digne iznad praga i učlani u primarnu svest sopstvenog Ja. Psihopatologija raspolaže materijalom neophodnim za odgovor na ovo pitanje. Naime, ova se^ kundarna svest predstavlja komponentu ličnosti, koja nije slučajno odvojena od svesti sopstvenog Ja, već za svoje odvajanje ima da zahvali određenim razlozima. Jedna ovakva disocijacija ima dva različita aspekta: u jednom slučaju radi se ο prvobitno svesnom sadržaju, koji je, međutim, zbog svoje inkompatibilne prirode pomoću potiskivanja dospeo u područja ispod praga svesti; u drugom slučaju sekundarni subjekt sastoji se u zbivanju koje još nije pronašlo pristup u svest, pošto u svesti ne postoje m o gućnosti njegove percepcije, to jest svest sopstvenog Ja ne može da primi ovo zbivanje zbog nedostatka poimanja zbog čega ovaj uglavnom ostaje subliminalan, iako bi, posmatrano energetski, bio već podoban za prijem u svest. Za svoje postojanje on ne treba da^ zahvali potiskivanju, već predstavlja rezultat subliminalnih zbivanja, koji kao takav nikada pre toga nije bio svestan. Ali pošto u oba slučaja postoji energetski iznos dovoljan za svesnost, sekundarni subjekt ipak deluje na svest sopstvenog Ja, ali indirektno, to jest posredstvom »simbola«, izraz koji svakako nije naročito srećan. Naime, sadržaji koji se pojavljuju u svesti najpre su simptomatski. Ukoliko se zna ili ukoliko se smatra da se zna na šta ovi ukazuju ili na čemu počivaju, onda su ovi semiotski, za šta frojdistička literatura uvek koristi izraz »simboličan«, zaboravljajući činjenicu da uvek simbolično izražava ono što se u stvarnosti ne zna. Simptomatski sadržaji su delom stvarno simbolični i predstavljaju indirektne reprezentante nesvesnih stanja ili zbivanja, čija se priroda iz sadržaja koji se javljaju u svesti samo nepotpuno, može shvatiti i postati svesna. Dakle, moguće je da nesvesno skriva sadržaje, koji poseduju tako veliki energetski napon, da bi ih sopstveno Ja u drugim uslovima moralo opaziti. Pri tom se najčešće uopšte ne radi ο potisnutim, već ο još nesvesnimt to jest subjektivno opaženim sadržajima, kao što su, na 270

primer, demoni i bogovi primitivaca ili različiti -izmi u koje fanatično veruje moderan čovek. Ovo stanje nije ni patološko niti na neki način osobito, već prvobitno normalno stanje, dok u jedinstvu svesti sažeta celovitost psihe predstavlja idealan i nikada postignuti cilj. Mi rado, i ne nepravedno, svest postavljamo u analogiju sa čulnim funkcijama, iz čije fiziologije je i uzet pojam »praga«. Broj treptaja zvučnih talasa koje prima čovekovo uho iznosi oko 20 do 20.000, a dužina talasa vidljive svetlosti izitosi 7700 do 3900 angstrema. Iz ove analogije proističe da je opravdano pomisliti da i za psihička zbivanja ne postoji samo donji već i gornji prag i da se samim tim svest, koja j e perceptivni sistem par excellence, može uporediti sa perceptivnom zvučnom ili svetlosnom skalom, pri čemu bi svesti, slično svetlosti i zvuku, bila postavljena ne samo donja već i gornja granica. Možda bi se ovo poređenje moglo proširiti i na psihu uopšte, što bi bilo moguće onda, ako bi se psihoidna zbivanja odvijala na oba kraja psihičke skale. Prema principu; natura non facit saltus ova hipoteza ne bi smela biti baš sasvim na stramputici. Upotrebljavajući izraz »psihoidan« svestan sam da se na taj način sukobljavam sa pojmom psihoida, koji j e uveo Driš (Driesch). Pod ovim on podrazumeva vodeću, »reakciju određujuću«, »prospektivnu potencu« klicinog elementa. To j e »elementarni agens otkriven u delaniu, radnji«, 27 »entelehija radnje«. 2 Kao što Eugen Blojler umesno podvlači, Drišov p o j a m j e više filozofski nego prirodno-naučni. Nasuprot tome Blojler izraz psihoid 2 · koristi u tom smislu da ovaj predstavlja zbirni pojam za pretežno subkortikalne procese, ukoliko se ovi biološki odnose na »funkcije prilagoudvanja«. On to definiše na sledeći način: » P s i h o i d . . . j e zbir svih ciljnih i promišlienih i telesnih, uključujući i centralno-nervne funkcije t7

Philosophie

des Organischen,

p. 357.

L. c„ p. 487. *· Die Psychoide, p. 11. fem. sing, konstruisan očigledno po analogiji sa pojmom »Psyche«.

271

koje služe za održanje života (sa izuzetkom onih funkcija kore, koje smo odvajkada navikli da označavamo psihičkim).« 80 Na drugom mestu on kaže: »Somatopsiha pojedine individue i filopsiha zajedno stvaraju opet jedinstvo, koje se upravo u našem sadašnjem razmatranju mora najviše da koristi, a koje bi se možda najbolje obeležilo nazivom psihoid. Z a jedničko psihoidu i psihi je . . . usmerenost cilju i korišćenje ranijeg iskustva z a . . . postizanje cilja, što u sebi uključuje pamćenje (engrafija i ekforija) i asocijacije, dakle nešto analogno mišljenju.« 31 Iako je jasno šta se misli pod izrazom psihoid, ipak se ovaj u upotrebi meša sa pojmom »psiha«, kako pokazuje ovo mesto. Nejasno je zašto ove subkortikalne funkcije zapravo treba obeležiti kao »psihički slične«. M e šanje potiče zbog shvatanja koje se još oseća kod Blojlera, koje operiše sa pojmovima kao »kortikalna psiha« i »psiha moždanog stabla« i time najavljuje očiglednu sklonost da prihvata tvrđenje da odgovarajuće psihičke funkcije proističu iz ovih delova mozga, iako je uvek funkcija ta koja stvara, održava i modifikuje svoj organ. Mana organološkog shvatanja je u tome što se konačno ove delatnosti materije vezane za neki cilj prihvataju kao »psihičke«, tako da se »život« i »psiha« slivaju u jedno, kao na primer u Blojlerovom rečniku filopsiha i refleksi. Sigurno da je ne samo teško već čak i nemoguće, suštinu psihičke funkcije zamisliti nezavisno od njenog organa, iako psihička zbivanja stvarno doživljavamo bez n j i hove povezanosti sa organskim supstratom. Ali za psihologa je upravo celokupnost ovog doživljaja predmet njegove nauke, usled čega mora da se odrekne terminologije pozajmljene od anatomije. Dakle, ako upotrebim termin »psihoid« 32 , onda se to ne dešava u L. c., p. 11. L. c., p. 33. Ja mogu reč »psihoid« da upotrebim tim pre pošto moj pojam, iako potiče iz druge sfere gledišta, pokušava da obuhvati otprilike onu grupu fenomena, koju je Blojler imao na umu. Ovo nediferencirano psihičko Buzeman (Busemann) naziva »mikro-psihičko« (Die Einheit der Psychologie und das Problem des Mikropsychischen, p. 51). 30 81

32

272

supstantivističkom, nego u adjektivističkom obliku; drugo, time se zapravo ne misli na psihički, odnosno duševni kvalitet, već na psihički slično, na kvalitet koji imaju reflektorna zbivanja, i treće, time treba da se određena kategorija fenomena izdvoji s jedne strane od čistih vitalnih pojava a s druge od pravih psihičkih zbivanja. Ova poslednja diferencijacija će nas primorati da definišemo vrstu i opseg psihičkog a posebno psihički nesvesnog. Ako nesvesno može da sadrži sve ono što je p o znato kao funkcija svesti, tada se nameće mogućnost da na kraju krajeva kao i svest tako čak i subjekt poseduje neku vrstu sopstvenog Ja. Ovaj zaključak se izražava u često i stalno upotrebljavanom pojmu »pods vesti«. Ovaj termin svakako može dovesti u zabunu, zbog toga što ili označava ono što je »ispod svesti«, ili određuje »donji deo«, to jest sekundarnu svest. Istovremeno pretpostavka »podtevesti«, kojoj se odmah pridružuje ona ο »nadsvesti« 33 ukazuje na ono do čega mi je ovde zapravo stalo, naime na činjenicu da je drugi psihički sistem koji egzistira pored svesti — svejedno koje mu osobine pripisujemo — od apsolutno revolucionarnog značaja utoliko što se time iz osnova može promeniti naše shvatanje sveta. Ako bismo uspeli samo da percepcije, koje se odvijaju u drugom psihičkom sistemu, prevedemo u svest sopstvenoga Ja, bila bi data mogućnost nečuvenog proširenja slike sveta. Ako hipotezu nesvesnog ozbiljno uzmemo u razmatranje, moramo uvide ti da se naša slika sveta sme smatrati samo kao privremena; jer ako se u subjektu opažanja i spoznaje sprovede tako suštinska promena kao što je ova, vezana za neuporedivo udvostručenje, onda mora nastati slika sveta, koja je različita od d o sadašnje. Ovo je uostalom moguće samo ako je ispravna hipoteza ο nesvesnom, a ovo se može d o n Ova »nadsvest« mi je, naime suprotstavljena od strane ljudi koji su pod uticajem indijske filozofije. Po pravilu Jasno je da sva čovekova mudrost zemaljskog tela leži u svetlosti prirode.« To je »čovekova svetlost večite mudrosti«. (PhiL sag., Huser X, p. 395; Sudhoff XII, p. 441). 80 De gen. hom., Huser VIII, p. 171; Sudhoff I, p. 299. 81 »Ja sam došao da bacim oganj na zemlju; i kako bi mi se htjelo da se već zapalio!« (Luka, XII, 49). 82 Fragmenta cum libro de fundamento sapientiae, Huser IX, p. 448; Sudhoff XIII, p. 325. 83 Phil, sag., Huser X, p. 46; Sudhoff XII, p. 53. 84 Phil, sag., Huser X, p. 79; Sudhoff XII, p. 94. 85 Practica in scientiam divinationis, Huser X, p. 434; Sudhoff XII, p. 488.

19*

291

» . . . kako svetlost prirode ne može da govori, ona treperi u snu iz snage reči« (Božje).86 Dozvolio sam sebi da se nešto duže zadržim kod Paracelzusa i da navedem veći broj autentičnih tekstova želeći da pomognem čitaocu u stvaranju utiska kako je ovaj autor shvatao lumen naturae. Izgleda mi pre svega da je važno, s obzirom na našu hipotezu ο multiplim fenomenima svesti, da se kod Paracelzusa karakteristična vizija alhemičara — svetleće varnice u crnoj arkanskoj supstanciji — preobražava pri sagledavanju »unutrašnjeg neba« njegovih astra. On posmatra tamnu psihu kao noćno nebo osuto zvezdama, čije plaiiete i sazvežđa predstavljaju arhetipove u svoj njihovoj luminoznosti i numinoznosti. 87 Zvezdano nebo je u stvari otvorena knjiga kosmičke projekcije, ogledalo mitologema, dakle arhetipova. U ovom shvatanju astrologija i alhemija, obe antičke predstavnice" psihologije kolektivno nesvesnog, pružaju jedna drugoj ruku. Paracelzus je pod neposrednim uticajem Neteshajma (Agrippa von Nettesheim),88 koji pretpostavlja »luminositas sensus naturae«. Odatle »silazi proročka svetlost na četvoronožne životinje, ptice i druga živa bića« i osposobljava ih za proricanje budućnosti.89 TJ odnosu na sensus naturae on se poziva na Guilielmus Pariziensisa (Guilielmus Parisiensis) u kome prepoznajemo Vilhelma od Overnja (Wilhelm von Auvergne — G. Alvernus, | 1249), koji je oko 1228. bio b i skup Pariza. On je napisao mnoga dela koja su uticala i na Alberta Magnusa. Za sensus naturae prvi 86

p. 298.

Liber de caducis,

Huser IV, p. 274; Sudhoff VIII,.

87 U Horapollon-ovoj Hieroglyphica zvezdano nebo označava Boga kao konačnu sudbinu, pri čemu je on simbolisan petocifrenim brojem, možda quincunx. 88 Up. Paracelsus als geistige Erscheinung, p. 47 (Sab. dela XV). 89 De occulta philosophia, p. LXVIII. »Nam iuxta Platonicorum doctrinam, est rebus , inferioribus vis quaedam insita, per quam magna ex parte cum superioribus conveniunt, unde etiam animalium taciti consensus cum diviniscorporibus. consentire vident, atque his viribus eorum corpora et affectus affici« itd. (1. c., p. LXIV).

292

pretpostavlja da ovaj ima viši smisao od onoga što može shvatiti čovek a naročito naglašava da ga poseduju i životinje. 90 Učenje ο sensus naturae razvilo se iz ideje ο svuda prisutnoj svetskoj duši, s kojom se bavio i jedan drugi Guilielmus Parisiensis, prethodnik Alvernusa, naime Gijom de Konše (Guillaume de Conches, 1080—1154)91 platonski skolastičar koji je predavao u Parizu. On je anima mundi, dakle sensus naturae, identifikovao sa Svetim Duhom, slično kao Abelard (Abaelard). Svetska duša predstavlja prirodnu silu, koja j e odgovorna za sve pojave života i psihu. Kao što sam pokazao na navedenom mestu, ovo shvatanje anima mundi je uopšte prisutno u alhemijskoj tradiciji, ukoliko se Mercurius tumači čas kao anima mundi, čas kao Sveti Duh. 92 S obzirom na veliku važnost alhemijskih predstava za psihologiju nesvesnog korisno je posvetiti pažnju varijanti koja baca svetlost na simboliku varnice. Naime, još češći od motiva scintillae je riblje oko, koje ima isto značenje. Kao što sam gore pomenuo, kao izvor »učenja« ο scintillae autori navode mesta u Morienusovom delu. U traktatu Morienus Romanusa stvarno se nalazi takvo mesto. Ali ono glasi: » . . . Purus laton tamdiu decoquitur, donee v e luti oculi piscium elucescat . . .«9S Ova rečenica već ovde izgleda kao citat iz nekog ranijeg izvora. K o d kasnijih autora riblje oči sreću se sve češće. Kod Džordž Riplija (Sir George Ripley) sreće se varijanta da prilikom »isušivanja mora« zaostaje supstancija koja svetluca kao »riblje oči«, 94 što je jasno ukazivan j e na zlato i na sunce (kao Božje oko). Stoga više Up. Thorndike, A History of Magic and Experimental II, p. 348. 91 Picavet, Essais sur Vhistoire generale et comparee des theologies et des philosophies mćdićvales, p. 207. 92 Up. Psychologie und Alchemie, p. 187, 261, 467, 570 i 586. (Sab. dela XII). 93 Artis auriferae..II Liber de compositione alchemiae, p. 32: »Čist laton se kuva toliko dugo dok ne počne da svetluca kao riblje oko.« »Oculi piscium« je od samih autora preobraćeno u »scintillae«. 94 Opera omnia chemica, p. 159. 90

Science

293

nije ništa čudno kad alhemičar 17. veka u svom izdanju Flamela (Nieolas Flamell) stavlja kao moto reči: Zaharija, IV, 10: » . . . et videbant lapidem stanneum in manu Zorobabel. Septem isti oculi sunt Domini, qui discurrunt in universam terram«.95 ( » . . . jer će se radovati kad vide završni kamen u ruci Zorgvavelja. To sedmoro su oči Gospodnje koje prelaze svu zemlju«). 96 Sedam očiju očigledno predstavljaju sedam planeta koje su, kao i sunce i mesec, oči Gospodnje, koje su neumorne, svuda prisutne i svevideće. Isti motiv verovatno da je i u osnovi velikog broja očiju džina Argosa. On je nosio nadimak πανόπτής· (svevideći) i tumačen je na zvezdanom nebu. On je čas jednook, čas četvorook, čas stook pa čak i μυριωπός* (sa hiljadu očiju). I on nije spavao. Oči Argosa Panoptesa Her a je premestila na paunov rep.97 Kako je Argus stražar, tako se u Hipolitovom citatu daje i sazvežđu 'zmaja svevideće mesto. Tu je zmaj opisan kao onaj »koji sa visine pola motri na sve i sve vidi tako da mu ne ostaje skriveno ništa od onoga što se zbiva«. 98 Ovaj zmaj tako reći nikada ne spava pošto pol »nikada ne zalazi«. On se često javlja na nebu pomešan sa kružnom sunčevom putanjom. »C'est pour ce motif qu'on dispose parfois les signes du zodiaque entre les circonvolutions du reptile«, kaže Kimon (Cumont)99. Zodijakove znake p o nekad nosi na leđima zmija.100 Kako Ajsler (Eisler) ističe preko simbolike vremena svevideći zmaj pre95 Uz ovo spada i Zaharije III, 9: > Super lapidem unum septem oculi sunt.« 96 Eirenaeus Orandus, Nieolas Flamell: His Exposition of the Hieroglyphical Figures.,. etc. 97 Ovaj mit je važan za tumačenje »Cauda pavonis«, 98 »Τβτάκθαι γαρ νομί£ουσι κατά rov αρκτικό ν πολον τον Δράκοτόν αντέ όφιν. άπό του υψηλοτάτου πόλου πάντα έπιβλκποντα καί πάντα έφορώντά, Ενα ηηδ£ν τών πραττοηενων αύτόν λάθη"« (Elenchos, IV, 47, 2, 3). 99 Textes et monument figures relatifs aux mystbres de Mithra, 1, p. 80. 100 »ΙΙροσέταξι* τον αότόν δράκοντα βαστάξϋΐν διόδια του νώτου αύτοό·* (PITRA, Analecta sacra, V, p. 300, zit. bed EISLER, Weltenmantel und Himmelszelt, IL p. 389, Anm. δ).

294

lazi u hronos, koga pominje Sofokle kao ο παντ δρώυ χρβνος i u zapisu na spomeniku palima kod Kerone Κόπανε πισχοπος δαίμων.101 K o d Horapola (Horapollo)

υύροβσρος znači večnost (αιων) i kosmos. Ο identičnosti svevidečeg sa vremenom govore i oči na točkovima Jezekiljeve vizije (Jezekilj I, 28: » . . . i b i jahu naplaci puni očiju unaokolo u sva č e t i r i . . . točka«). Identifikacija svevideće konstelacije sa vremenom ovde se pominje zbog njenog posebnog značaja; ipak ova ukazuje na vezu mundus archetypusa nesvesnog sa »fenomenom« vremena, naime na sinhronost arhetipskih zbivanja, što će biti još razmotreno na kraju sledećeg rezimea. Iz autobiografije Ignacija Lojole, koju j e diktirao Gonzalesu (Loys Gonzales) 102 , saznajemo da je često video svetao zrak koji je, kako mu se činilo, ponekad imao oblik zmije. Ona j e izgledala kao da je puna svetlećih očiju, koje zapravo i nisu bile oči. U početku se osećao vrlo dirnutim lepotom ove p o jave, međutim, kasnije j e spoznao da je to bio zao duh.103 In summa ova vizija sadrži sve ovde razmatrane aspekte motiva očiju i predstavlja izvanredno upečatljivu uobličenost nesvesnog sai njegovim razbacanim luminosusima. Lako se može predstaviti zbunjenost koju je morao da oseti srednjovekovni čovek u odnosu na tako eminentnu »psihološku« intuiciju, utoliko više što njegovom sudu nisu mogli da pomognu ni dogmatski simboli ni alegoričnost Časnih otaca. Međutim, Ignacije nije mnogo promašio, pošto se hiljaduokost kao svojstvo susreće i kod pračoveka, purusa. Tako piše u »Rgveda« X , 90: »Hiljaduglav je Purusa, hiljaduok, hiljadunog. On je obuhvatio celu z e m l j u . . .«104 Monoimus Arapa, prema Hipolitu, je učio da je pračovek (» Αυθρωπος «) jedna jedina m o 101 Eisler, 1. e., II, p. 388: »Svevideći Hronos« i »demon koji sve posmatra«. 102 Ludovicus Gonsalvus, Acta antiquissima. 103 Ignacije je takođe imao viziju jedne »res quaedam rotunda tanquam ex auro et magna« koja je lebdela pred njim. On ju je tumačio Hristom, koji mu se javljao kao sunce. 104 Hillebrandt, Lieder des Rgveda, p. 130.

295

nada (μια αεραια) nesastavljen, nedeljiv a istovremeno sastavljen i deljiv. Ova monada je tačkica na slovu »i« (μια χεραια), i ova najmanja monada, koja odgovara Kunratovoj scintilla ima »mnogo lica« i »mnogo očiju«. 105 Pri tom se Monoimus uglavnom oslanja na prolog jevanđelja po Jovanu! Njegov pračovek je, k a o i p u r u s a , u n i v e r z u m (άνθ·ρωπον είναι τό πάν).106

Ovakve vizije su svakako introspektivne intuicije, koje obuhvataju stanje nesvesnog a istovremeno se mogu shvatiti kao recepcija centralne hrišćanske ideje. Prirodno da wse motiv u istom značenju sreće i u modernim snovima i fafitžizijama, na primer kao Wezdano nebo, kao odsjaj zvezda u tamnoj vodi, kao razbacano zlatno grumenje 107 ili zlatni pesak, kao proslava na moru, noću, naime lampioni na tamnoj površini vode, kao jedino oko u dubini zemlje ili mora ili kao parapsihička vizija svetlosne kugle itd. Kako se svest-odvajkada karakteriše izrazima uzetim od svetlosnih pojava, po mome mišljenju nije neosnovana pretpostavka da multipli luminozusi odgovaraju sitnim fenomenima svesti. Ako se luminozus javlja kao monada, na primer kao izdvojeno sazve^đe ili kao sunce ili kao oko, onda rado uzima obličje Mandale a tada ga treba tumačiti kao čovekovo ja, čovekovu ličnost. Ali tu se ne radi ο double conscience, pošto se pri tom ne može dokazati disocijacija ličnosti. Naprotiv, simboli čovekovog ja imaju »sjedinjujuće značenje.108

G. PATTERN OF BEHAVIOUR I ARHETIP

Donji početak psihe preneli smo u ono stanje u kome se funkcije emancipuju od nagonske prisile i omogućuju da dođe do izražaja dejstvo volje, dok Elenchos, VIII, 12. L. c., VIII, 12. 107 Slično izreci majstora alhemičara: »Seminate aurum in terram albam foliatam.« 108 Up. moje navode ο »sjedinjujućem simbolu« u Psychologische Typen, p. 269 (Ges. Werke VI). 105 106

296

smo volju definisali kao raspoloživi energetski iznos. Međutim, time smo, kao što je već rečeno, pretpostavili raspoloživi subjekt sposoban za rasuđivanje, kome se mora pripisati i svesnost. Na tom putu d o speli smo do toga da dokazujemo tako reći baš ono što smo u početku odbacivali, naime indentifikaciju psihe sa svešću. Ova dilema se razjašnjava onda kada shvatimo koliko j e svest relativna, pošto su njeni sadržaji istovremeno svesni i nesvesni, to jest sa izvornog aspekta svesni a sa drugog nesvesni. Kao i svaki paradoks, tako i ovaj zaključak nije lako shvatljiv. 109 Ali moramo se naviknuti na ideju da svest nije nikak v o ovde a nesvesno nikakvo tamo. Psiha naprotiv predstavlja svesno-nesvesnu celinu. Za granični sloj, koji sam označio kao »lično nesvesno«, nije teško d o kazati da njegovi sadržaji sasvim odgovaraju našoj definiciji psihičkog. Ali, da li po našoj definiciji ima psihički nesvesnog, koje nije »fringe of consciousness « i koje nije lično? Već sam pomenuo da je još Frojd utvrdio da u nesvesnom postoje arhaični ostaci i primitivni funkeioni obrasci. Kasnija istraživanja potvrdila su ove nalaze i sakupila bogat opservacioni materijal. U o d nosu na strukturu tela bilo bi začuđujuće kada bi psiha bila jedinstveni biološki fenomen, koji ne pokazuje jasne tragove njegovog istorijskog razvitka a sasvim je verovatno da ova obeležja upravo stoje u uskoj vezi sa instinktivnom osnovom. Nagon i arhaički modus koincidiraju u biološkom pojmu pattern of behaviour. Naime, ne postoji amorfni nagon, pošto svaki nagon prima obličje svoje situacije. On uvek ispunjava sliku koja poseduje čvrsto određena svoj109 I Frojd je došao do sličnih, paradoksnih zaključaka. Tako on kaže (Zur Technik der Psychoanalyse und zur Metapsychologie, p. 213): »Nagon nikada ne može biti objekt svesti, već samo predstava koja ga reprezentuje. Ali, i u ne~ svesnom nagon ne može biti drugačije reprezentovan do predstavom« (kurziv moj) kao što u mom gornjem izlaganju preostaje pitanje ο subjektu nesvesne volje, tako se i ovde može zapitati: Kome je nagon predstavljen u nesvesnom stanju? Naime, »nesvesna« predstava je contradictio in adiecto.

297

stva. Nagon mrava krojača ispunjava se u slici mrava, drveta, lista, sečenja, transporta i vrta sa gljivama.110 Ako nedostaje jedna od ovih odrednica, onda nagon ne funkcioniše, pošto nagon uopšte ne može da postoji bez svog totalnog obličja, bez svoje slike. T a kva jedna slika j e tip apriorne prirode. On j e urođen mravu pre svake delatnosti, pošto se ova može realizovati tek onda kada j o j za to povod i mogućnost pruži odgovarajuće uobličeni nagon. Ova šema važi za sve nagone i u identičnom obliku je prisutna u svim individuama istog roda. Isto važi i za ljude: č o vek ima u sebi a priori instinktivne tipove, koji f o r miraju povod i predlog njegove delatnosti, ukoliko on uopšte funkcioniše instinktivno. Kao biološko biće on ne može da se ponaša drugačije do specifično ljudski ispunjujući svoj pattern of behaviour. Time su m o gućnosti njegove volje stavljene u uske granice, utoliko uže ukoliko je primitivniji i ukoliko više n j e gova svest zavisi od sfere instinkata. Iako je, posmatrano sa izvesnog ugla, sasvim ispravno ο pattern of behaviour govoriti kao ο još prisutnim arhaičnim ostacima, kao što je, na primer, činio Niče pri analizi funkcionisanja snova, ipak time uopšte ne opravdavamo biološki i psihološki značaj ovih tipova. Naime, oni nisu ni relikti, niti prisutni ostaci ranijih funkcionih obrazaca, već su oni stalno prisutni, biološki n e ophodni regulatori nagonske sfere, čije se dejstvo proteže preko čitavog područja psihe koji gube svoju bezuslovnost tek tamo gde ih ograničava relativna sloboda volje. Slika predstavlja smisao nagona. Koliko j e verovatno prisustvo nagonske uobtičenosti u čovekovoj biologiji, toliko j e teško empirijski dokazati različite tipove, pošto j e onaj organ kojim bismo mogli da obuhvatimo ove tipove, naime svest, po sebi ne samo preinačenje, već i preinačitelj p r v o bitne nagonske slike. Stoga nije nikakvo čudo što razumu ne uspeva da izdvoji precizne tipove za č o veka, slične onima koje poznajemo iz životinjskog carstva. Moram priznati da sebi ne mogu predstaviti 110 Opširnije wohnheit.

298

videti kod

Morgan:

Instinkt

und

Ge-

direktan put za rešenje ovog zadatka. A ipak mi je uspelo, nadam se, da otkrijem bar indirektan pristup ka nagonskoj slici. Zeleo bih da sasvim ukratko izložim tok ovog otkrića. Često sam posmatrao pacijente čiji su snovi nagoveštavali bogat materijal fantazije. Isto tako stekao sam utisak ο samim pacijentima, kao da su ovi bukvalno prepuni fantazija, bez mogućnosti da kažu u čemu se sastojao taj unutrašnji pritisak. Stoga mi je slika sna ili neko prisećanje pacijentovo služilo kao povod da mu dam nalog da ovo razradi ili razvije u slobodnoj delatnosti fantazije. U zavisnosti od individualne sklonosti ovo je moglo da se realizuje u dramatičnom, dijalektičkom, vizuelnom, akustičnom, slikarskom, crtačkom ili plastičnom obliku ili kroz igru. Rezultat ove tehnike bio je bezbroj komplikovanih uobličenosti, čije mnoštvo godinama nisam raspoznavao, naime sve dotle dok nisam shvatio da se kod ove metode radi ο manifestaciji jednog po sebi nesvesnog procesa, samo potpomognutog tehničkim mogućnostima pacijenta, procesa kome sam kasnije dao naziv »proces individuacije«. Ali dugo pre nego što sam naslućivao okvire ovog saznanja, zapazio sam da ova metoda u velikoj meri smanjuje učestalost i intenzitet snova a time i smanjuje neobjašnjivi pritisak od strane nesvesnog. Ovo je u velikom broju slučajeva značilo znatni terapijski uspeh, što je ohrabrivalo kako mene tako i pacijenta da nastavljamo rad uprkos neshvatanju podstaknutih i u svesno prinetih sadržaja.111 Morao sam da insistiram na ovoj neshvatljivosti da bih samog sebe sprečio od pokušaja da na osnovu izvesnih teorijskih pretpostavki pokušam sa tumačenjima, za koja sam osećao da ne bi bila samo nedovoljna već da bi bila pogodna da prejudiciraju naivna uobličavanja pacijenata. Sto sam više naslućivao da se u ovome krije izvesna ciljna usmerenost, tim sam se manje usuđivao da ο tome skiciram bilo kakvu teoremu. Ova rezervisanost u ne111 Up. Seelenprobleme der Gegenwart: Ziele der Fsychotherapie, p. 105 (Sab. dela XVI), i Die Beziehungen, ztvischen dem Ich und devi XJnbewussten, p. 162 (Ges. Werke VII).

299

kim slučajevima bila mi je teška, posebno ako se radilo ο pacijentima kojima je potrebno izvesno tumačenje da se ne bi sasvim izgubili u tami. Morao sam da pokušam da pružim bar privremena tumačenja, onakva kakva sam u tom trenutku mogao dati, ali prožeta sa bezbroj »možda«, »ako« i »ali«, nikada ne prekoračujući granice aktuelnog uobličavanja. .Uvek sam nastojao da se tumačenje neke slike pretopi u pitanje, na koje će odgovor biti prepušten slobodnoj delatnosti fantazije pacijenta. Početno haotično mnoštvo slika tokom rada sažimalo se u izvesne motive i uobličene elemente, koji su se u identičnom ili analognom obličju ponavljali kod različitih individua. Kao najglavnija obeležja pomenuću haotičnu mnogostrukost i sređenost, dualnost, suprotnost svetla i tame, gore i dole, desno i levo, sjedinjavanje suprotnosti u trećem, kvaternitet (kvadrat, krst), rotacija (krug, kugla) i najzad centriranje i radijalni poredak, po pravilu prema kvaternom sistemu. Trijadne formacije, osim complexio oppositorum (sjedinjavanje suprotnosti) u trećem, bile su relativno retke i stvarale su izrazite izuzetke koji su se mogli objasniti posebnim uslovima.112 Centriranje predstavlja u mom iskustvu nikad neprevaziđeni vrhunac razvitka,113 koji se kao takav karakteriše i time što se podudara sa praktički najvećim mogućim terapijskim efektom. Navedena obeležja predstavljaju krajnje apstrakcije a istovremeno i najjednostavnije izraze za operativne principe uobličavanja. Konkretna stvarnost uobličenja je beskrajno šarenija i slikovitija. Njihova raznolikost prevazilazi sve m o gućnosti opisivanja. Ο tome bih mogao da kažem samo toliko da nema motiva bilo koje mitologije, koji se s vremena na vreme ne javlja u ovim produktima. Ako su moji pacijenti uopšte poznavali mitološke motive, onda su ih daleko prevazilazili u idejama, koje je uobličavala fantazija. Po pravilu moji pacijenti su minimalno poznavali mitologiju. Nešto slično je slučaj sa pentadskim obličjima. Koliko se razvitak može zaključiti na objektivnom materijalu. 112

118

300

Ova činjenica nedvosmisleno ukazuje na koincidenciju fantazija uobličenih nesvesnim regulatorima sa monumentima čovekove duhovne delatnosti, upoznate preko tradicije i etnoloških istraživanja. Sva prethodno pomenuta apstraktna obeležja su u izvesnom smislu svesna; svako zna da broji do četiri i zna šta j e krug a šta kvadrat, ali kao principi uobličavanja oni su nesvesni, a isto tako nije svesno ni njihovo psihološko značenje. Moja najhitnija zapažanja i pojmovi izvedeni su iz ovog iskustva. Prvo su sakupljena posmatranja i tek posle toga sa puno napora sam ο tome oformio tumačenja. Taj isti postupak je svojstven ruci koja vodi olovku ili četkicu, nozi koja pravi pokret u igri, viđenju i sluhu, reči i misli: neki tamni impuls odlučuje ο konačnom uobličenju, nesvesno a priori goni da bude uobličeno, i č o vek ne zna da j e svest nekog drugog vođena istim motivima, a da ipak oseća kako je prepušten bezgraničnoj subjektivnoj slučajnosti. Iznad cele procedure izgleda da lebdi tamno predznanje ne samo obličja, već i njegovog smisla.114 Slika i smisao su identični, kako se slika uobličava tako se smisao razjašnjava. Obličju zapravo nije potrebno tumačenje, ono p r e d stavlja svoj sopstveni smisao. Tako ima slučajeva gde mogu sasvim da odbacim tumačenje kao terapijsku potrebu. Sa naučnim saznanjem svakako je drugačije. Ovde se iz celokupnosti iskustva moraju iznaći izvesni, po mogućstvu opštevažeći pojmovi, koji nisu dati a priori. Ovaj posebni rad znači prevođenje bezvremenskog, uvek prisutnog i operativnog arhetipa na naučni jezik aktuelne sadašnjosti. Iz ovog iskustva i razmišljanja spoznao sam da postoje izvesni kolektivno prisutni nesvesni uslovi, koji deluju kao regulatori i kao podsticaj stvaralačke delatnosti fantazije izazivajući odgovarajuća uobličenja, pri čemu ovi koriste u svoje svrhe raspoloživi materijal svesti. Oni postupaju isto onako kao motori snova, zbog čega aktivna imaginacija, kako sam nazvao ovu metodu, može do izvesnog stepena da za114

XII).

Up. Psychologie

und Alchemie,

p. 303 (Ges. Werke

301

meni snove. Postojanje ovih nesvesnih regulatora, koje sam ponekad, zbog njihovog načina funkcionisanja nazivao dominantama,u'° izgledalo mi je toliko važno, da sam na tome zasnovao moju hipotezu takozvanog bezličnog, kolektivno nesvesnog. Vrlo značajno mi je izgledalo kod ove metode što ona ne znači reductio in primam figuram, već mnogo pre prirodnu sintezu pasivnog materijala svesti sa nesvesnim uticajima, koju samo potpomaže voljni stav. Ove slike se uopšte ne mogu raspoznati na taj način što bi se sadržaji svesti sveli na njihov najprostiji činilac, što bi predstavljalo onaj direktni put ka praslikama, za koji sam već rekao da se takav ne može zamisliti, već one dolaze do izražaja tek kroz amplifikaciju. Na prirodni proces amplifikacije oslanja se i moja metoda iznalaženja smisla sna, pošto snovi p o stupaju na isti način kao i aktivna imaginacija, pri tom samo nedostaje potpora od strane svesnih sadržaja. Ukoliko u uobličavanju sadržaja svesti arhetipovi sudeluju regulatorno, zatim kao faktor modifikacije i motivacije, ovi se ponašaju kao instinkti. Zbog toga je očevidna pretpostavka da se ovi faktori dovedu u vezu sa nagonima i da se nametne pitanje, da li su tipične situacione slike, koje na izgled predstavljaju ovi kolektivni principi oblika, na kraju uopšte identične sa nagonskim obličjima, naime sa patterns of behaviour. Moram priznati da još nisam našao neki siguran argumenat koji bi verodostojno opovrgao ovu mogućnost. Pre nego što nastavim sa mojim razmatranjima, moram istaći jedan aspekt arhetipa, koji j e najpre jasan svakom onom ko se praktički bavi o v o m materijom. Pojavljivanje arhetipova ima, naime, izrazito numinozan karakter, koje se mora označiti ako ne kao »magičan« onda ipak zapravo kao duhovan. Stoga je ovaj fenomen od najvećeg značaja za religijsku psihologiju. Uostalom efekat nije jednoznačan. On može biti lekovit ili destruktivan, ali nikada nije indiferentan i naravno da pretpostavlja izvestan stepe η 115

Uber die Psychologie

Werke VII).

302

des Unbewussten,

p. 170 (Ges.

razumljivosti. 116 Ovaj aspekt par excellence zaslužuje oznaku »duhovan«. Naime, nije retko da se arhetip u snovima i obličjima fantazije pojavljuje u obliku duha ili se ponaša kao parapsihološki fenomen. Njegova numinoznost ima često mističan kvalitet i odgovarajuće dejstvo na raspoloženje. On mobiliše filozofska i religijska shvatanja upravo kod ljudi koji uobražavaju da su od ovih slabosti daleko kao nebo od zemlje. Često se on sa neshvatljivom strastvenošću i neumoljivom doslednošću probija do svog cilja i subjekt potčinjava svojoj vlasti tako da se ovaj, uprkos često očajničkom otporu ne može osloboditi, a konačno više i ne želi da se oslobodi. Ovo poslednje stoga ne, pošto doživljaj donosi sa sobom takvo ispunjenje smisla, koje je do tada smatrano nemogućim. Izvanredno dobro shvatam otpor svih č v r stih ubeđenja naspram psihološkog otkrovenja ove vrste. Sa više slutnje nego stvarnog znanja osećaju ljudi strah od preteče sile, koia leži sputana negde duboko u svakom čoveku i nekako čeka na čarobnu reč, koja kida okove. Ta čarobna reč uvek se završava sa -izam i ima najuspešnije dejstvo upravo kod onih ljudi koji imaju najmanji uvid u intimna, psihološka zbivanja čoveka i koji su od svoje instinktivne osnove najdalje zalutali u stvarno haotički svet kolektivne svesti. Uprkos ili možda upravo zbog srodnosti sa instinktom arhetip predstavlja istinski elemenat duha; ali duha koji nije identičan sa čovekovim razumom, već pre predstavlja njegov spiritus rector. Bitni sadržaj svih mitologija i svih religija i svih -izama je l l e Katkad su s tim skopčani čak i sinhronistički odnosno parapsihički efekti. Pod sinhronicitetom podrazumevam, kako sam naveo na drugim mestima, ne tako retko opservirano sticanje subjektivnih i objektivnih činjeničnih stanja, koje se ne može objasniti kauzalno, bar ne sa našim sadašnjim sredstvima. Na ovoj pretpostavci se bazira astrologija i metoda I. Ginga. Ova posmatranja, kao i astrološki nalazi, nisu opšte priznata, što nimalo ne šteti Činjenicama. Ove efekte pominjem samo zbog potpunosti i samo zbog onih mojih čitalaca koji su imali prilike da se uvere u stvarnost parapsihičkih fenomena. Opširnije videti u mojoj raspravi ο sinhronicitetu kao principu akauzalnih povezanosti.

303

arhetipske prirode. Arhetip je duh ili zloduh i najčešće zavisi od stava čovekove svesti, šta će iz njega konačno proisteći. Arhetip i instinkt čine najvepe zamislive suprotnosti, koje nije teško prepoznati ako se čovek, koji se nalazi u potpunoj prevlasti nagona uporedi sa onim koji je obuzet nekim duhovnim problemom, Ali kao što između svih suprotnosti postoji uska povezanost tako da se pozicija ne može ni pronaći niti zamisliti bez negacije, tako i ovde važi poznati zaključSk: Les extremes se touchent. Kao slaganje pripadaju jedno drugom i to ne stoga što se jedno može izvesti iz drugog, već, naprotiv, oni postoje uporedo kao one predstave od kojih stvaramo .suprotnosti, kojoj u osnovi leži psihički energetizam. Covek se oseća kao da je teran ka nečemu a istovremeno kao da nešto zamišlja, predstavlja. Ova suprotnost po sebi nema moralni značaj, pošto nagon po sebi nije zao, a duh nije dobar. Oba mogu biti oboje. Pozitivni elektricitet je isto tako dobar kao i negativni; on je pre svega elektricitet. Tako i psihološke suprotnosti treba posmatrati sa prirodnonaučnog stanovišta. Stvarne suprotnosti nisu inkomenzurabilnosti, pošto se kao takve nikada ne bi mogle sjediniti: uprkos sve suprotnosti, one uvek pokazuju sklonosl ka sjedinjavanju, a Nikolaus Kuzanus (Nicolaus Cusanus) je Boga definisao kao complexio oppositorum Suprotnosti su ekstremna svojstva jednog stanja, zahvaljujući kojima se ovo stanje može opaziti kao stvarno, pošto one stvaraju potencijal. Psiha se sastoji iz reakcija čija energija može proizići iz izjednačenja različitih suprotnosti. Suprotnost duh-nagon predstavlja samo jednu od najopštijih formulacija, koja ima tu prednost što omogućava da se bezbroj najvažnijih i najkomplikovanijih psihičkih-zbivanja svede na zajednički imenitelj. Sa aspekta ovog stanovišta psihičke reakcije se pojavljuju kao energetsko izjednačenje između duha i nagona, pri čemu ostaje sasvim nejasno da li se to zbivanje može označiti kao duhovno ili kao nagonsko. Ova procena ili tumačenje potpuno zavise od gledišta ili stanja svesti. Na primer, malo razvijena svest, koja je zbog prisu-

304

stva obilja projekcija pretežno uplivisana konkretnim ili na izgled konkretnim stvarima i stanjima, očito će smatrati da su nagoni izvor stvarnosti. Pri tom je potpuno nesvesan duhovnosti svoje filozofske konstatacije i uobražava da je pomoću svoje procene utvrdio esencijalno nagonsko psihičkih reakcija. Obrnuto može svest, koja se nalazi u suprotnosti prema nagonima, zbog preteranog upliva arhetipa, nagon da podredi duhu u tolikoj meri da zbog neosporno bioloških procesa nastanu groteskne »duhovne« k o m plikacije. Pri tom nagon nema uvida u fanatizam neophodan za jednu takvu operaciju. Stoga se psihička zbivanja ponašaju kao skala, koja klizi duž svesti. Cas se nalazi u blizini nagonskih zbivanja i potpada pod njihov uticaj; čas se približava drugom kraju, gde preteže duh i čak asimiluje njemu suprotne nagonske reakcije. Ove protupozicije, koje stvaraju iluzije, niukom slučaju nisu nenormalna pojava, već stvaraju psihičke jednostranosti, tipične za današnjeg normalnog čoveka. Ove jednostranosti, razume se, ne manifestuju se samo u p o d ručju suprotnosti duh-nagon, već i u mnogim drugim oblicima, koje sam delom opisao u mojoj knjizi Psihološki tipovi. Ova »klizeća« svest je sasvim karakteristična za čoveka današnjice. Time uslovljena jednostranost može se otkloniti, onim što sam označio kao uočavanje Senke. Za ovu operaciju lako bi se mogao izmisliti manje »poetski« naziv, recimo grčko-latinski hibrid koji bi zvučao više naučno. Međutim, iz praktičnih razloga u psihologiji se treba čuvati ovakvih poduhvata, bar tamo, gde se radi ο eminentno praktičnim problemima. Ovde spada »uočavanje Senkena tragičan način sa istovetnim psihičkim stavom sa kojim je prethodno pripadala nekoj crkvi. Ako je nasuprot tome dovoljno samostalna da prepozna ograničenost socijalnog -izma, tada j e u g r o žena od subjektivne inflacije; pošto individua po pravilu nije u stanju da uvidi da religijske ideje u psihološkoj stvarnosti niukom slučaju ne počivaju samo na tradiciji i veri, već da potiču od arhetipova, čije »brižljivo uzimanje u obzir« predstavlja suštinu r e ligije. Arhetipovi su stalno prisutni i dejstveni, njima kao takvima nije potrebno verovanje, već poznavanje njihovog smisla i oprezna bojazan, δεισιδαιμονία, koja nikada ne previđa njihov značaj. Domišljata svest zna za katastrofalne posledice koje kako za p o jedinca tako i za zajednicu ima ne uzimanje u obzir tih faktora. Kako je arhetip jednim delom duhovni faktor, drugim delom skriveni smisao svojstven nagonu, tako je i duh, kako sam pokazao, razdvojen i paradoksan: velika pomoć a isto tako velika opasnost.126 Izgleda kao da je čoveku bifo suđeno da igra odlučujuću ulogu u rešenju ove sumnje i to zahvaljujući njegovoj svesti, koja se kao svetlost pojavila u mračnim ponorima prasveta. Doduše ο ovim stvarima se 'tako reći nigde ne zna ali ipak najmanje tamo gde cveta -izam, koji predstavlja izmudrovanu zamenu za izgubljenu vezu sa psihičkom stvarnošću. Odatle nepogrešivo nastalo omasovljenje psihe razara smisao individue a samim tim i kulturu uopšte. 126 Ovo je izvrsno izraženo u Logionu koji citira Origenes (Jeremija, XX, 3): »Ko je meni blizu, blizu je i ognju. Ko mi je daleko, daleko je od Carstva.« Ova »bezbožnome riječ Gospodnja« odnosi se na Jezekilja, XXXIII, 14.

320

Psihu, dakle, ne ometa samo prirodni poredak, već ona, kada izgubi ravnotežu, razara i sopstvene tvorevine. Zbog toga brižljivo uzimanje u obzir psihičkih faktora ima značaja za uspostavljanje ravnoteže ne samo u individui već i u zajednici, inače lako nadvladaju destruktivne tendencije. Kao što je atomska bomba do sada nedostižno sredstvo masovnog fizičkog uništenja, tako i pogrešno usmereni razvitak psihe vodi u masovno psihičko pustošenje. Današnja situacija je zabrinjavajuća utoliko što se ne može p o tisnuti sumnja da tvorac sveta planira ponovni potop da bi istrebio današnje čovečanstvo. Ali onaj ko bi verovao da se ljudi mogu uputiti u spasonosno uverenje postojanja arhetipova, taj misli naivno isto kao i oni ljudi koji bi rat ili atomsku bombu hteli samo da prezru. Poslednja mera podseća na onog biskupa koji je bacio anatemu na majskog gundelja zbog nedopustivog množenja. Promena svesti počinje kod pojedinca i predstavlja vekovni proces, koji uglavnom zavisi od pitanja kolike su sposobnosti razvitka psihe. Danas znamo samo to da u prvom redu postoje pojedine individue koje su sposobne za razvitak. K o liki je njihov ukupan broj izmiče našem uvidu, isto tako ne znamo kakvu sugestivnu snagu ima proširena svest, to jest kakav uticaj ima takva svest na okolinu. Ovakvo dejstvo nikada ne zavisi od razložnosti neke ideje, već mnogo više od toga da li je određeno vreme zrelo ili nije zrelo za promenu — pitanje na koje se može odgovoriti samo ex effectu. Psihologija se nalazi, kako sam izložio, u poređenju sa drugim prirodnim naukama u neugodnoj situaciji utoliko što j o j nedostaje baza koja bi se nalazila izvan njenog objekta. Ona se može samo prevesti u samu sebe ili se odraziti u samoj sebi. Što više proširuje područje svog objekta istraživanja i što ovo postaje kompleksnije, utoliko više joj nedostaje gledište koje bi se razlikovalo od njenog objekta. Ako kompleksnost dostigne čak i kompleksnost empirijskog čoveka, onda se njegova psihologija neminovno sliva u sam psihički proces. Ona se više ne može razlikovati od psihičkog procesa, već postaje on sam. Ali 21 Jung, Odabrana dela. I

321

efekat je, da na taj način proces postaje svestan. Time psihologija ostvaruje težnju nesvesnog ka svesnosti. Ona omogućuje svesnost psihičkog procesa, ali u dubljem smislu nije objašnjenje ovog, pošto svako objašnjenje psihičkog ne može biti ništa drugo do životni proces same psihe. Kao nauka ona se mora sama uzdići i upravo u tome će postići svoj naučni cilj. Svaka druga nauka ima nešto izvan same sebe; tako nije u psihologiji, čiji j e objekt subjekt svih nauka uopšte. Psihologija nužno dostiže najvišu tačku u psihi svojstvenom razvojnom procesu, koji se sastoji od integracije sadržaja sposobnih da se privedu u svest. On znači nastajanje celovitosti kod čoveka, koje za svest ο sopstvenom Ja ima kako neobične tako i teško opisive posledice. Sumnjam da ću biti u mogućnosti da opišem promenu subjekta pod uticajem procesa individuacije na način koji mu dolikuje; kod toga se naime radi ο relativno retkom događaju, k o jeg saznaje samo onaj ko j e prošao kroz dugotrajno* ali za integraciju nesvesnog neophodno razračunavanje sa nesvesnim komponentama ličnosti. Kada se nesvesni delovi ličnosti privedu u svest, tada iz toga ne proističe samo asimilacija ovih u već postojeću Ja-ličnost, već i promena iste. Najveća teškoća sastoji se upravo u karakterizaciji vrste promene. Ja j e po pravilu čvrsto sklopljeni kompleks, koji se, zbog sa tim skopčane svesti i njenog kontinuiteta, ne može i ne sme lako menjati ako se želi da se izbegnu patološke smetnje. Najbliže analogije promene sopstvenog Ja nalaze se, naime, u području psihopatologije, gde ne srećemo samo neurotske disocijacije, već i šizofrenu fragmentaciju pa čak i rastrojstvo sopstvenog Ja. Na istom području zapažamo i patološke pokušaje integracije — ako je dozvoljen ovaj izraz. Ovi se sastoje od više ili manje žestokih prodora nesvesnih sadržaja u svest, pri čemu se ispostavlja da je Ja nesposobno da asimiluje nametljivce. A k o je, nasuprot tome, struktura kompleksa sopstvenog Ja tako jaka da može izdržati navalu nesvesnih sadržaja a da ne bude fatalno razlabavljena u svom sklo-

322

pu, tada može doći do asimilacije. Ali u ovom slučaju ne menjaju se samo nesvesni sadržaji, već i Ja. Ono doduše može zadržati svoju strukturu, ali biva quasi gurnuto u stranu iz svog centralnog i dominantnog položaja i na taj način dospeva u ulogu pasivnog posmatrača, kome nedostaju neophodna sredstva da bezuslovno dokaže svoju volju; ovo poslednje manje stoga što j e volja oslabljena već mnogo pre što j e sputavaju izvesna razmišljanja. Naime, Ja ne može a da ne otkrije da priticanje nesvesnih sadržaja aktiviše ličnost, obogaćuje j e i gradi obličje koje po opsegu i intenzitetu na izvestan način prerasta sopstveno Ja. Ovo iskustvo parališe isuviše egocentričnu volju i uverava Ja da j e njegovo povlačenje na drugorazredni položaj još uvek bolje od bezizlazne borbe u kojoj se ipak, konačno, izvlači deblji kraj. Na ovaj način volja se, kao raspoloživa energija, p o stepeno podređuje jačem faktoru, to jest novom, c e lovitom obličju, koji sam ja obeležio kao Sopstvenost (Selbst)* U ovakvoj situaciji naravno da postoji v e liko iskušenje da se sledi instinkt moći i da se Ja bez ustručavanja identifikuje sa Sopstvenošću i time očuva iluzija dominantnog Ja. U drugim slučajevima ispostavlja se da j e Ja isuviše slabo da pruži neophodni otpor prodrlom priticanju nesvesnih sadržaja tako da ga asimiluje nesvesno i na taj način nastaje rasplinjavanje i pomračenje Ja-svesti i identitet ove sa predsvesnom celovitošću. 127 Oba razvitka onemogućuju s jedne strane ostvarenje Sopstvenosti a * Sopstvenost, nemački »Selbst«, engleski »self«, francuski »le soi«: pojam u psihologiju uveden od Junga, koji se može (samo u paradoksima) definisati kao centralno-regulativna instancija u ličnosti koja predstavlja ujedno i njenu neodredivu celovitost. Sopstvenost se odnosi prema svesnom Ja kao centar prema periferiji i kao celina prema delu. Slikovito: kao svemir prema zemlji. (Prim, urednika). 127 Svesna. celovitost sastoji se od uspešnog sjedinjenja Ja i sopstvenosti, pri čemu oboje zadržavaju ^voja bitna svojstva. Ako umesto sjedinjenja dođe do nadvladavanja Ja kro? sopstvenost, tada ni sopstvenost ne postiže onaj oblik koii treba da ima, već zastaje na primitivnijem stupnju a tada se može izraziti samo pomoću arhaičnih simbola.

»·

323

s druge oštećuju egzistenciju Ja-svesti. Stoga ovi znače patološke efekte. Psihički fenomeni, koji su se nedavno mogli posmatrati u Nemačkoj, spadaju u ovu kategoriju. Pri tom se pokazalo u najvećim m e rilima da takav »abaissement du niveau mental«, upravo preplavljivanje sopstvenog Ja od strane n e svesnih sadržaja i posledičnog identiteta sa predsvesnom celovitošću, poseduje čudovišnu psihičku virulenciju, to jest kontagioznu snagu koja može imati zlokobno dejstvo. Ovakve razvitke treba pažljivo p o smatrati a osim toga oni zahtevaju najstrožiju prismotru. Onome koga ugrožavaju ovakve tendencije preporučio bih da na zid okači sliku svetog Hristifora i da ο njemu meditira. Naime, Sopstvenost ima funkcionalni smisao samo onda kada može da deluje kao kompenzacija svesti sopstvenog Ja. A k o se Ja raspline kroz identifikaciju sa Sopstvenošću, tada iz toga nastaje neka vrsta neodređenog natčoveka sa nadmenim Ja i usahlom Sopstvenošću. Takvom čoveku, bez obzira da li dela spasiteljski ili rušilački, nedostaje scintilla, psihička varnica, ona mala, božanska svetlost, koja nikada ne svetli jače osim kada mora da se suprostavi naletu tame. Sta bi bila duga kada ne bi bila ispred tamnog oblaka? Sa ovim poređenjem hteo bih da podsetim da patološke analogije procesa individuacije nisu jedine. Postoje istorijski monumenti sasvim druge vrste koji predstavljaju pozitivna predočenja našeg procesa. Pre svega hteo bih da ukažem na Koane zenbudizma, koji upravo pomoću svoje paradoksalnosti munjevito osveti java teško sagledive odnose između Ja i Sopstvenosti. Sasvim drugačijim i zapadnjacima znatno pristupačnijim jezikom opisao je isti problem Johanes fon Kroje (Johannes von Kreuz) kao »tamnu noć duše«. Zbog prirode stvari prinuđeni smo da potežemo analogije s jedne strane iz područja psihopatologije a s druge iz istočnjačke i zapadnjačke mistike: proces individuacije je psihički granični fenomen, kome su potrebni potpuno posebni uslovi da bi postao svestan. Možda je ovo početni korak razvojnog puta koji će uzeti buduće čovečanstvo, koji je, međutim,

324

kao patološka stranputica, najpre doveo dv> evropske katastrofe. Poznavaocu kompleksne psihologije može, m o žda, izgledati suvišno ponovno razmatranje već odavno uočene različnosti između postajanja svesnim i postajanja sopstvenim (individuacija). Ali, stalno iznova zapažam kako se proces individuacije mesa sa postajanjem svesnim vlastitog Ja što dovodi do identifikacije Ja sa Sopstvenošću, odakle prirodno da nastaje neizlečiva zbrka pojmova. Na ovaj način individuacija se svodi na čisti egocentrizam i autoerotizam. Međutim, Sopstvenost obuhvata u sebi b e skrajno mnogo više od samog Ja, kao što odvajkada dokazuje simbolika: Sopstvenost je isto tako taj drugi ili ti drugi kao i Ja. Individuacija ne isključuje već uključuje svet. Ovim bih završio moje izlaganje. Pokušao sam da skiciram razvitak i bitnu problematiku naše psihologije a time i da prenesem kvintesenciju, zapravo duh ove nauke. S obzirom na neobične teškoće moje teme čitalac mi može oprostiti nedoličan zahtev u p o gledu udela njegove spremnosti i pažnje. Iako osnovna razmatranja spadaju u samopribiranje jedne nauke, retko kada su zabavna.

POGOVOR

Cest je slučaj da se pogrešno shvataju ona tumačenja koja se koriste za objašnjenje nesvesnog. Zbog toga bih upravo u rezimeu mojih principijelnih razmatranja nešto bliže izložio dve najosnovnije prejudicije. Pre svega razumevanje onemogućava često kruta pretpostavka da se arhetip smatra urođenom predstavom. Nijednom biologu neće pasti na pamet da prihvati tumačenje da svaka individua uvek iznova stiče svoj opšti način ponašanja. Mnogo pre postoji verovatnoća da mlada ptica tkalac gradi svoje karakteristično gnezdo upravo stoga što je tkalac a ne ku-

325

nić. Isto tako j e verovatnije da se čovek r a s p e cifično ljudskim načinom ponašanja a ne sa onim nilskog konja ili bez ikakvog obrasca. U njegovo karakteristično ponašanje spada i njegova fizička fenomenologija, koja se razlikuje od one kod ptica ili četvoronožaca. Arhetipovi su tipični oblici ponašanja koji, kada se privedu u svest, izgledaju kao predstave, kao uostalom i sve ono što postane sadržaj svesti. Pošto se radi ο karakteristično ljudskim modusima, nije čudno što u individui možemo utvrditi psihičke forme koje ne samo da se sreću kod antipoda, već i u drugim milenijumima, sa kojima nas vezuje samo arheologija. A k o hoćemo da dokažemo da j e određena psihička forma ne samo jednokratni, već i tipičan događaj, onda se ovo može postići samo na taj način što bih za sada samo ja lično posvedočio da sam uz p o trebne kautele posmatrao kod različitih individua iste oblike. Pored ovog i drugi posmatrači moraju posvedočiti da su imali slična ili ista zapažanja. Najzad, mora se još zaključiti da se slične ili iste pojave mogu dokazati u folkloru drugih naroda i rasa i u tekstovima koji su nam predanjem preneti iz ranijih stoleća i milenijuma. Stoga moja metoda i opšte razlaganj&polazi od individualnih psihičkih činjenica koje nisam utvrdio samo ja već i drugi posmatrači. Priloženi folklorni, mitološki i istorijski materijal služi u prvoj liniji kao dokaz ujednačene forme psihičkog zbivanja u prostoru i vremenu. Ukoliko j e smisaoni sadržaj individualno nastalih tipičnih formi praktički od velikog značaja a upoznavanje istih u pojedinačnom slučaju igra značajnu ulogu, neizbežno je da se i mitologem, u odnosu na svoj sadržaj, sekundarno pomeri u osvetljenija područja. Ali time se niukom slučaju ne želi reći da j e svrha istraživanja bila tumačenje mitova. Međutim, upravo u vezi sa ovim vlada raširena zabluda da j e psihologija takozvanih nesvesnih zbivanja neka vrsta filozofije, predodređena da objasni mitove. Ova, na žalost, prilično proširena zabluda namerno previđa da naša psihologija polazi od osmatranih činjenica a nipošto od filozof-

326

skih špekulacija. Ako, na primer, posmatramo mandala strukture koje se javljaju u snovima i fantazijama, onda nepromišljena kritika može staviti zamerku — a takvu je stvarno i postavila — da se time indijska ili kineska filozofija tumačenjem utuvljuju u psihi. U stvarnosti su se, međutim, samo vršila po« ređenja pojedinačnih psihičkih zbivanja sa očigledno srodnim kolektivnim pojavama. Introspektivna tendencija istočnjačke filozofije iznela j e upravo onaj materijal koji, u principu, obelodanjuju svi introspektivni stavovi u svim vremenima i na svim mestima zemaljske kugle. Velika teškoća za kritičara, prirodno, sastoji se u tome što on činjenice ο kojima je reč poznaje iz sopstvenog iskustva isto onoliko malo koliko i duševno stanje lame koji »sastavlja« mandalu. Obe ove zablude onemogućuju pristup modernoj psihologiji ne malom broju inače naučno disponiranih glava. Pored toga postoji još mnogo drugih prepreka, kojima se, uostalom, ne može razumno prići. Stoga neće biti ni pomenute. Nesposobnost da se shvati ili neznanje publike ne mogu sprečiti nauku u tome da se postave izvesne hipoteze, čija nesigurnost j o j j e dovoljno poznata. Tačno znamo da stanja i procese nesvesnog možemo prepoznati isto tako malo kao fizičar proces koji leži u osnovi neke fizičke pojave. Ono što leži izvan sveta pojava ne možemo uopšte predstaviti, pošto nema predstave koja bi imala neko poreklo izvan sveta p o java. Ali ako ο biti psihičkog želimo da postavimo principijelna razmatranja, onda nam je potrebna A r himedova tačka, koja tek omogućuje neki sud uopšte. Ova može biti samo nepsihičko, pošto kao životna pojava psihičko je usađeno u na izgled nepsihičkoj prirodi. Iako ovo poslednje opažamo samo kao psihičku datost, ipak postoji dovoljno razloga u prilog n j e ne objektivne realnosti. Uostalom, ova nam se datost, ukoliko se nalazi izvan granica našeg tela, uglavnom prenosi samo preko delića svetlosti koji padaju na našu mrežnjaču. Raspored ovih delića opisuje sliku sveta pojava, čija suština zavisi s jedne strane od svojstava apercepirajuće psihe, a s druge od prenete

327

svetlosti. Pokazalo se da se apercepirajuća svest može razviti u velikom stepenu i da je konstruisala instrumente pomoću kojih je znatno proširena percepcija vida i sluha. Na taj način ona je u nečuvenoj meri proširila kako realni svet pojava tako i subjektivni svet svesti. Postojanje ove značajne korelacije između svesti i sveta pojava, između subjektivnog opažanja i objektivnog realnog zbivanja, to jest njegovog energetskog dejstva, nije potrebno dalje dokazivati. Kako svet pojava predstavlja gomilanje procesa reda veličine atoma, prirodno da j e od velike važnosti otkriti da li i kako nam, na primer, fotoni omogućuju jednoznačnu spoznaju realnosti koja leži u osnovi posedovanih energetskih zbivanja. Iskustvo j e pokazalo da se kako svetlost tako i materija ponašaju s jedne strane kao partikule a s druge kao talasi. Ovaj paradoksalni rezultat ukazao je na neophodnost da se na stupnju reda veličine atoma odbaci kauzalno opisivanje prirode u uobičajenom kontinuitetu prostora i vremena, na čije mesto stupaju neprikaziva polja verovatnoće u višedimenzionalnim prostorima, koja zapravo predstavljaju stanje našeg tadašnjeg stanja. Ova apstraktna šema objašnjenja ima u osnovi realan pojam, koji načelno uzima u obzir neizbežno dejstvo posmatrača na posmatrani sistem, čime realnost delimično gubi svoj objektivni karakter a f i zikalna slika sveta dobija subjektivni momenat. 128 Primena statističke zakonomernosti na procese reda veličine atoma u fizici ima jedan neobičan k o relat u psihologiji, ukoliko ova istražuje osnove svesti, to jest prati sve sna zbivanja sve dotle, dok se ne zamrače do u nepredstavljivost, kada se mogu utvrditi samo još određujuća dejstva na sadržaje svesti.129 128 Za ovu formulaciju zahvaljujem ljubaznoj pomoći prof. V. Paulia (W. Pauli). 12μ Čitaoca će verovatno interesovati mišljenje fizičara ο ovom problemu. Profesor Pauli, koji je bio tako dobar da pročita manuskript mog pogovora, napisao mi je: »Fizičar na ovom mestu zaista očekuje korelaciju u psihologiji, pošto teorijsko-saznajna situacija u odnosu na pojmove 'svest' i 'nesvesno' pokazuje dalekosežnu analogiju sa dole skiciranom

328

Istraživanje ovih dejstava dovodi d o uočavanja n e o b i č n e činjenice, naime da oni potiču iz nesvesne, to jest objektivne realnosti, k o j a se, međutim, istovrem e n o ponaša i kao subjektivna, dakle kao svesnost. Realnost k o j a se nalazi u osnovi dejstava nesvesnog, u k l j u č u j e dakle isto tako posmatrajući subjekt i stoga j e nepredstavljiva. Ona j e u stvari o n o najintimnije subjektivno a istovremeno i opšta istinita, to jest ono što se u principu svuda m o ž e dokazati kao prisutno, što ni u k o m slučaju ne važi za sadržaje svesti lične prirode. Prolaznost, svojevoljnost, maglovitost i j e d nokratnost, k o j e laički razum u v e k v e z u j e za p r e d stavu psihičkog, važe samo za svest ali n e i za apsolutno nesvesno. Stoga kvantitativno nemerljive, d e j stvene jedinice nesvesnog k o j e se m o g u odrediti samo kvalitativno, naime takozvani arhetipovi, i m a j u p r i r o d u koja se sa sigurnošću ne bi mogla označiti kao psihička. situacijom 'komplementarnosti* u fizici.« S jedne strane nesvesno se može dokučiti samo indirektno kroz svoja (nadređena) dejstva na sadržaje svesti, a s druge svako 'posmatranje nesvesnog', tj. svako privođenje u svest nesvesnih sadržaja ima najpre nekontrolisano povratno dejstvo na ove nesvesne sadržaje (što, kao što je poznato, principijelno isključuje 'iscrpljivanje' nesvesnog kroz 'privođenje u svest'). Po analogiji fizičar će, dakle, zaključiti da upravo ovo nekontrolisano povratno dejstvo posmatranog subjekta na nesvesno ograničava objektivni karakter njegove realnosti i ovoj istovremeno dodeljuje Subjektivnost. Nadalje, iako stanje 'sečenja' između svesti i nesvesnog (bar do izvesnog stepena) ostavlja slobodan izbor 'psihološkom eksperimentatoru', egzistencija ovog 'reza' ostaje neizbežna nužnost. Prema tome 'posmatrani sistem' sa gledišta psihologije neće se sastojati samo od fizičkih objekata, već će obuhvatati i nesvesno, dok će svesti pripasti uloga 'posrednog posmatrača'. Očigledno je da je razvitak 'mikrofizike' doveo do dalekosežnog približavanja načina opisivanja prirode u ovoj nauci opisima u novijoj psihologiji: dok se prva zbog principijelne situacije označene kao 'komplementarnost' suočila sa nemogućnošću da pomoću determinišućih korektura eliminiše dejstvo posmatrača i zbog toga je u principu morala da se odrekne objektivnog obuhvatanja svih fizičkih fenomena, ova druga mogla je subjektivnu psihologiju svesti da načelno nadopuni, pomoću postulata egzistencije nesvesnog, koje je od mnogo objektivnije realnosti.

329

Iako sam pomoću čisto psihološkog razmatranja došao do toga da posumnjam u psihičku prirodu arhetipova, psihologija j e i zbog rezultata do kojih j e došla fizika prinuđena da revidira svoje čisto psihičke pretpostavke. Naime, fizika j o j je demonstrirala zaključak da j e na stupnju reda veličine atoma posmatrač postavljen u objektivnu realnost i da j e samo pod tim uslovom moguće stvoriti zadovoljavajuću šemu objašnjenja. To s jedne strane znači pridodavanje subjektivnog momenta fizičkoj slici sveta, a s druge za objašnjenje psihe neophodnu vezu ovog m o menta sa objektivnim kontinuitetom prostora i v r e mena. Kako malo se može predstaviti fizički kontinuitet, isto toliko j e nepredočiv neophodno prisutni psihički aspekt istog. Od najvećeg teorijskog značaja j e relativni ili parcijalni identitet psihe i fizičkog kontinuiteta, pošto ovaj znači moćno pojednostavljenje utoliko što premošćava prividnu inkomenzurabilnost između fizičkog i psihičkog sveta; ovo uostalom ne na predočiv način, već na fizičkoj strani p o moću matematičkih jednačina, na psihičkoj pomoću postulata izvedenih iz empirije, naime arhetipova, čiji se sadržaji, ako ovi uopšte postoje, ne mogu predstaviti. Arhetipovi se pojavljuju tek u posmatranju i iskustvu, naime na taj način što predstave stavljaju u određeni red, proces koji se odvija nesvesno i zbog toga se uvek spoznaje tek naknadno. Oni asimiluju materijal predstava, čije se poreklo iz spoljašnjeg sveta ne može osporiti, i na taj način postaju vidljivi i psihički. Stoga se oni najpre spoznaju samo kao psihičke veličine i kao takve prihvataju, sa istim pravom sa kojim našim neposredno opaženim fizičkim pojavama dodeljujemo euklidski prostor. Tek objašnjenje psihičkih pojava minimalne jasnoće nameće pretpostavku da arhetipovi moraju imati i nepsihički aspekt. Povod ovom zaključku daju fenomeni sinhroniciteta," 0 koji su skopčani sa delatnošću nesvesnih faktora a koji su do sada svrstavani u »telepatiju« m Ο pojmu »SynchronizitSt« videti Naturerkldrung und Psyche, Studije, C. G. Jung, Institut IV (1952).

330

itd. odnosno odbacivani. 181 Skepticizam treba rezervisati samo za netačne teorije a ne za činjenice. Otpor prema njihovom priznavanju uglavnom počiva na odbojnosti koja se oseća protiv pretpostavke da psiha navodno poseduje i natprirodnu sposobnost, naime takozvanu vidovitost. Vrlo različiti i zapleteni aspekti ovog fenomena skoro sasvim se razjašnjavaju, koliko sam to do sada mogao da utvrdim, pomoću pretpostavke psihički relativnog prostorno-vremenskog kontinuuma. Ukoliko neki psihički sadržaj prekorači prag svesti, gube se njegovi sinhronistički ivični fenomeni. Prostor i vreme poprimaju svoj u o bičajeni apsolutni karakter, a svest je ponovo izolovana u svoju subjektivnost. Ovde se srećemo sa j e d nim od slučajeva koji bi se najlakše mogli obuhvatiti sa u fizici poznatim pojmom »komplementarnosti«. Kada nesvesni sadržaj pređe u svest, tada prestaje njegova sinhronistička manifestacija i obrnuto — prevođenjem subjekta'u nesvesno stanje (trance) mogu se izazvati sinhronistički fenomeni. Uostalom, istovetni komplementarni odnos može se isto tako p o smatrati u svim onim čestim i lekarskom iskustvu bliskim slučajevima, kod kojih nestaju izvesni klinički simptomi kada se privedu u svest njima o d g o varajući nesvesni sadržaji. Kao što j e poznato, čitav niz psihosomatskih pojava, koje su inače sasvim izvan uticaja volje, može se izazvati pomoću hipnoze, to jest upravo pomoću sužavanja svesti. Pauli na sledeći način sa fizičke strane formuliše odnos komplementarnosti, koji ovde dolazi do izražaja: »Prepušteno j e slobodnom izboru eksperimentatora (odnosno posmatrača) . . . koja će znanja steći a koja izgubiti, ili popularno rečeno da li hoće da premeri A a uništi Β ili da uništi A a odmeri B. Međutim, nije mu prepušteno samo da stekne znanje a da neko drugo ne izgubi«. 132 Ovo naročito važi za odnos fizičkog gle181 Fizičar Jordan (Positivistische Đemerkungen ilber die paraphysischen Erscheinungen, p. 14) već je ideju relativnog prostora potrgao za objašnjavanje telepatskih fenomena. m Saopštenje preko pisma.

331

dišta prema psihološkom. Fizika određuje kvantitete i njihov međusobni odnos, psihologija, međutim, kvalitete bez mogućnosti merenja bilo kojih količina. Uprkos svemu obe nauke stižu do pojmova koji se znatno međusobno približavaju. Na paralelizam psihološkog i fizičkog objašnjenja već je ukazao C. A. Majer (Meier) u svom članku: Moderna fizika — moderna psihologijaOn kaže (p. 362): »Obe nauke su tokom dugogodišnjeg odvojenog rada nagomilale zapažanja i odgovarajuću sistematiku mišljenja. Obe nauke su se sudarile sa izvesnim ograničenjima koja imaju slični principijelni karakter. Istraživač i čovek sa svojim čulnim i organima spoznaje i njihovim proširenjima — mernim instrumentima i mernim p o stupkom — nalaze se u nedeljivoj povezanosti. To je komplementarnost kako u fizici tako i u psihologiji.« Između fizike i psihologije postoji čak »pravi pravcati komplementarni odnos«. Čim se čovek jednom oslobodi od nenaučnog izgovora da se-radi samo ο slučajnoj koincidenciji, lako uviđa da sporni fenomeni ni u kom slučaju nisu retka, već relativno česta pojava. Ova okolnost sasvim se slaže sa Rineovim (Rhine) rezultatima, koji prevazilaze granice verovatnoće. Psiha ni u kom slučaju nije haos sastavljen od samovoljnosti i slučajnosti, već objektivna realnost, koja je pristupačna istraživanju pomoću prirodno-naučnih metoda. Izvesni znaci g o vore za to da se psihički procesi nalaze u energetskoj relaciji prema fiziološkoj osnovi. Ukoliko se radi ο objektivnim događajima, ovi se ne mogu drugačije tumačiti nego kao energetska zbivanja, 134 tj. neće nam uspeti, uprkos nemerljivosti psihičkih procesa, da opažajne činjenice, odnosno psihom uslovljene promene shvatimo drugačije nego energetsko zbivanje. Na taj način za psihologa nastaje situacija koja 138 Die kulturelle logie, p. 349.

Bedeutung

der

Komplexen

Psycho-

184 Time hoće da se kaže samo da psihičke pojave poseduju i energetski aspekt, na osnovu čega se upravo i mogu obeležiti kao »pojave«. Međutim, time se ni u kom slučaju ne tvrdi da energetski aspekt obuhvata ili čak objašnjava celovitost psihe.

332

j e krajnje neprijatna fizičaru — prvi govori ο energiji iako nema ništa merljivo u rukama a pri tom pojam energije predstavlja matematički tačno definisanu veličinu, koja se kao takva uopšte ne može primeniti na psihičko. Formula kinetičke energije, L =

TTVO^

sadrži faktore m (masa i ν (brzina), koji 2 nam izgledaju nespojivi sa bićem empirijske psihe. A k o uprkos tome psihologija nastoji da koristi sopstveni pojam energije da bi izrazila delotvornost (ένέργεια) psihe, onda prirodno da ne koristi matematičke fizičke formule, već samo njihove analogije. Međutim, ovo j e istovremeno starije gledište, iz koga se prvobitno razvio fizički pojam energije. Naime, ovaj pojam počiva na ranijoj upotrebi matematički nedefinisane ένέργεια, koja se u krajnjoj liniji svodi na primitivni, odnosno arhaični pogled na »izvanredno dejstveno«. To j e takozvani pojam mane, koji se ne ograničava samo na Melaneziju, već se sreće i u Indiji, kao i na istočnoj obali Afrike, 1W a u latinskom odzvanja u reči »numen« a delom i u »genius« (na primer genius loci). Upotreba termina libido u novij o j medicinskoj psihologiji ima začuđujuću duhovnu srodnost sa primitivnom manom. 186 Ovo arhetipično sagledavanje ni u kom slučaju nije samo primitivno, već se od fizičkog pojma energije razlikuje po tome što nije kvantitativno, već uglavnom kvalitativno. Na mesto egzaktnog merenja kvantiteta u psihologiji se koristi procenjivačko određivanje intenziteta, za što se koristi funkcija osećanja (vrednovanje). Vrednovanje u psihologiji zastupa mesto merenja u fizici. Psihički intenziteti i njihove stupnjevite razlike nagoveštavaju kvantitativno karakteristična zbivanja, koja su, međutim, nepristupačna neposrednom p o smatranju, odnosno merenju. Dok j e psihološko o d ređivanje u suštini kvalitativno, ipak ono poseduje tako reći latentnu »fizičku« energetiku, jer se kod U Kisvahili mana znači »značaj« a mangu »bog«. Up. moj spis Ober psychische Energetik und das Wesen der Traume. 135

m

333

psihičkih fenomena ipože opaziti i izvestan kvantitativan aspekt. A k o bi se uspelo da se ovi kvantiteti na neki način izmere, onda bi psiha morala da se pojavi kao nešto pokretno u prostoru, nešto na čemu bi m o gla da se primeni energetska formula: kako su masa i energija u suštini istih svojstava, za psihu bi, u k o liko ova uopšte ima uočljiva dejstva u prostoru, m o rali da odgovaraju pojmovi mase i brzine; drugim rečima, ona bi morala da poseduje aspekt pod kojim bi se javljala kao pokretna masa. A k o se u odnosu na fizička i psihička zbivanja ne postavlja zahtev za prestabiliziranom harmonijom, onda ona mogu biti samo interactio. Poslednja hipoteza, međutim, zahteva psihu koja na neki način dodiruje materiju, i obrnuto, materiju sa latentnom psihom, od kojeg postulata više nisu isuviše udaljene izvesne formulacije moderne fizike (Eddington, Jeans i dr.). U vezi sa ovim morarn da podsetim na postojanje parapsihičkih fenomena, čija stvarna vrednost svakako može biti priznata samo od onih koji su imali prilike za dovoljno duga i temeljna vlastita posmatranja. A k o su ispravna ovakva razmatranja, onda odatle proističu teški zaključci ο bivstvu psihe, pošto u tom slučaju njena objektivnost ne bi bila samo u n a j užoj vezi sa fiziološkim i biološkim fenomenima, već i fizičkim i to, kako izgleda, najviše sa onima iz okvira atomske fizike. Kao što se vidi iz mog izlaganja, prvenstveno se radi ο utvrđivanju izvesnih analogija, iz čijeg postojanja se ne sme izvući zaključak, da j e time već dokazana povezanost. Pri sadašnjem stupnju kako fizikalnih tako i psiholoških saznanja čovek se mora zadovoljiti sa čistom sličnošću izvesnih osnovnih razmišljanja. Međutim, postojeće analogije kao takve su dovoljno značajne da opravdavaju njihovo isticanje.

IX OPŠTA GLEDIŠTA PSIHOLOGIJE SNOVA

Ο Ρ δ Τ Α GLEDIŠTA PSIHOLOGIJE SNOVA San je psihička tvorevina, koja se, nasuprot ostalim sadržajima svesti, po obliku i značaju na izgled ne nalazi u kontinuitetu razvoja sadržaja svesti. U svakom slučaju san po pravilu ne izgleda kao integralni deo svesnog duševnog života, već kao pretežno spoljašnji, na izgled slučajan doživljaj. Osnove ovog izvanrednog položaja sna leže u njegovom p o sebnom načinu nastanka: on ne potiče, kao drugi sadržaji svesti, iz jasno preglednog, logičnog i emocionalnog kontinuiteta doživljaja, već j e ostatak neobične psihičke delatnosti, koja se uspostavlja za vreme spavanja. Već ovakav način nastajanja izoluje san od ostalih sadržaja svesti a u okviru ovoga posebno svojstvene sadržaje snova, koji se nalaze u upadljivom kontrastu prema svesnom mišljenju. Međutim, pažljivom posmatraču neće biti teško da otkrije da san ipak ne ispada sasvim iz kontinuiteta svesti, pošto se skoro u svakom snu mogu naći izvesne pojedinosti koje potiču od utisaka, razmišljanja, raspoloženja toga ili prethodnih dana. pakle, ipak postoji izvestan kontinuitet, za sada usmeren retrogradno. Nikome, ko problemu snova posveti veće interesovanje, neće promaći da san poseduje i kontinuitet usmeren unapred, ako j e dopušten ovakav izraz, pošto snovi obično vrše primetno dejstvo na svesni duševni život i kod osoba za koje se ne bi smelo [A] Prvi put objavljeno u: Ober die Energetik der Seele (Psychologische Abhandlungen II, 1928). 22 Jung, Odabrana dela, I

337

reći da su sujeverne ili nenormalne. Ova uzgredna naknadna delovanja najčešće se sastoje od više ili manje izražene alteracije raspoloženja. Zahvaljujući ovom labavom spoju sa ostalim sadržajima svesti, san je u odnosu na ponovno prisećanje izvanredno labilna tvorevina. Mnogi snovi izmiču reprodukciji odmah posle buđenja, drugi se mogu reprodukovati samo sa krajnje sumnjivom vernošću, dok se za relativno mali broj snova može reći da se zapravo mogu reprodukovati jasno i sigurno. Ovakvo specifično ponašanje u odnosu na reprodukovanje može se razumeti i iz kvaliteta spojeva predstava koje se javljaju u snovima. Za razliku od logički usmerene predstave, što se može smatrati posebnom karakteristikom svesnog duhovnog procesa, spajanje predstava u snu je krajnje fantastično; takva vrsta asocijacija, koja povezuje sadržaje, po pravilu sasvim je strana realno orijentisanom mišljenju. Ovoj osobini san ima da zahvali za obezvređivajući epitet: besmislen. Pre nego što izreknemo ovakav sud, moramo se setiti da su san i njegova povezanost nešto što mi ne razumemo. Dakle, za sada ćemo takvom ocenom naše nerazumevanje projektovati samo na objekt. To, međutim, ne negira da u snu p o stoji njemu svojstveni smisao. Nezavisno od hiljadugodišnjih nastojanja da se snu pripiše proročanski smisao, praktički su tek F r o j dova otkrića prvi pokušaj da se prodre u smisao snova; pokušaj kome se sme dodeliti atribut »naučnis pošto je ovaj istraživač pružio tehniku za koju ne samo on već i mnogi drugi istraživači tvrde da dovodi do cilja, naime do razumevanja smisla snova; smisla koji nije identičan sa fragmentarnim nagoveštenim smislom manifestnog sadržaja sna. Ovde nije mesto gde bi se kritički raspravljalo ο Frojdovoj psihologiji snova. Naprotiv, potrudiću se da ukratko izložim ono što se više ili manje može smatrati sigurnom tekovinom psihologije snova. Najpre se moramo pozabaviti pitanjem odakle potiče pravo da se snu pripisuje smisao drugačiji od one nezadovoljavajuće fragmentarne manifestne sli-

338

ke sna. Jedan argumenat, koji je posebno važan u ovom pogledu jeste činjenica da je Frojd skriveni smisao snova našao empirijski a ne deduictivno. D a lji argumenat u prilog moguće skrivenog ili nemanifestnog smisla sna pruža upoređivanje fantazije snova sa fantazijama u budnom stanju jedne te iste osobe. Nije teško uvideti da ovakve budne fantazije ne samo da imaju površni, konkretistički smisao, već i dublji, psihološki smisao. Zbog kratkoće, koju sam sebi morao da postavim, nisam u stanju da ovde prikažem takav materijal. Ali želeo bih da skrenem pažnju na to da jedan veoma stari i vrlo rašireni tip fantastičnog pričanja, za šta su karakterističan primer Ezopove basne, dobro ilustruje ono što se može reći ο smislu fantazije. Na primer, ispriča se nekakva fantazija ο delima lava i magarca. Konkretni površni smisao je nemoguća fantastika koja, međutim, svakome ko malo dublje razmisli otkriva skriveni moralni smisao. Karakteristično j e da j e deci već dovoljan egzoteričan smisao basne da bi j o j se mogli radovati. Daleko najbolji argumenat u prilog postojanja skrivenog smisla sna pruža savesna primena tehničkih metoda u razrešavanju manifestnog sadržaja sna. Na taj način dospevamo do druge glavne tačke, naime do analitičkog postupka. Ni ovde ne bih želeo niti da branim niti da kritikujem Frojdove stavove i otkrića, već da se ograničim na ono što mi izgleda kao potvrđeno. A k o pođemo od činjenice da j e san psihička tvorevina, onda najpre nemamo ni najmanjeg povoda da pretpostavimo da bi se konstitucija i odredište ove tvorevine vladali po drugačijim zakonima i smernicama nego bilo koje drugo psihičko zbivanje. Prema rečenici »principia explicandi praeter necessitatem non sunt multiplicanda« 2 , san moramo analitički tretirati tako kao bilo koje drugo psihičko zbivanje, sve dok nas drugačije iskustvo ne poduči nečem boljem. Znamo da je svako psihičko zbivanje, posmatrano sa gledišta kauzaliteta, rezultanta prethodnih psi2 Principe, korišćene za objašnjenje, ne treba umnožavati više no što je potrebno.

22*

339

hičkih sadržaja. Znamo dalje da svaka psihička tvorevina, posmatrana sa finalnog gledišta, ima svoj svojstveni smisao i svrhu u aktuelnom psihičkom zbivanju. Ovo merilo mora se primeniti i na san. Dakle, ako san treba da objasnimo psihološki, onda najpre moramo znati iz kojih je proteklih doživljaja sastavljen. Stoga svaki delić snevane slike pratimo u njegovoj protekloj prošlosti. Poslužimo se primerom: Neko sanja da izlazi na ulicu, pred njim skoči dete koje iznenada pregazi automobil. Ovu snevanu sliku uz pomoć osobe koja j u j e usnila redukujemo na proteklu prošlost. Ova osoba ulicu prepoznaje kao određenu ulicu, k o j o m j e p r o šla prethodnog dana. Dete prepoznaje kao dete n j e nog brata, koga j e posetila veče pre sanjanja, pri čemu je videla dete. Saobraćajni udes podseća na nesreću koja se stvarno desila pre nekoliko dana, ο k o j o j je, međutim, samo čitala u novinama. Ovakva redukcija obično j e dovoljna za vulgarnu procenu. Obično se kaže: »Aha, zbog toga sam sanjao sve te stvari.« Razumljivo da je sa naučnog gledišta ovakva r e dukcija sasvim nedovoljna. Osoba koja je sanjala je prethodnih dana prošla kroz veliki broj ulica; zašto j e njen san izabrao baš tu ulicu? Otkrivanjem proteklog detalja još nije dovoljno postignuto pošto je tek konkurencija više uzroka pružila plauzibilnu determinaciju slike sna. Dalje sabiranje materijala sledi po istom principu sećanja, koji se naziva i metoda prisećanja. Ovim načinom se sabira, što je lako razumljivo, vrlo raznolik i delom heterogeni materijal, koji na izgled ima samo jedno zajedničko, naime da je asocijativno povezan sa sadržinom sna, inače ne bi mogao biti reprodukovan iz sadržine sna. Tehnički je važno pitanje do koje granice treba sabirati materijal. Kako se iz duše konačno sa svake tačke može ustalasati sav životni sadržaj, tako se uz svaki san teorijski može tumačiti celokupni prethodni životni sadržaj. Međutim, nama j e potrebno samo onoliko materijala, koliko nam je neophodno za shvatanje smisla sna. Ograničavanje materijala je, razum-

340

ljivo, arbitrarni postupak prema osnovnoj Kantovoj postavci, prema kojoj poimanje nije ništa drugq do spoznaja u onoj meri, koliko je dovoljno za našu namer«.*-Ako tumačimo uzroke francuske revolucije, onda u sabiranju materijala možemo tumačiti ne samo srednjovekovnu istoriju Francuske već proučavati i grčku i istoriju Rima, što »za našu nameru« svakfito nije »neophodno«, pošto nastanak revolucije isto tako dobro možemo shvatiti i uz daleko ograničeniji materijal. Stoga u tumačenju materijala jednog sna idemo dotle, dok nam izgleda neophodno da iz sna možemo steći uvid u upotrebljivi smisao. Tumačenje materijala leži izvan svoje volje istraživača sve do pomenutog arbitrarnog ograničenja. Sakupljeni materijal mora se podvrgnuti procesu odabiranja, i to proradi, čiji se princip koristi pri svakoj proradi istorijskog ili inače naučnog materijala. Radi se u suštini ο uporednoj metodi, koja se, prirodno, ne odvija automatski, već dobrim delom zavisi od spretnosti istraživača i njegovih namera. Ako treba da bude razjašnjen neki psihološki faktum, onda se treba podsetiti na to da psihološko zahteva dvostruki način posmatranja, naime kauzalni i finalni. Namerno govorim ο finalnom da bih izbegao konfuziju koja se javlja sa pojmom teleološkog. Sa finalnošću želeo bih da označim samo imanentnu psihološku usmerenost cilju. Umesto »usmerenost cilju« moglo bi se reći »svrhovni smisao«. U svim psihološkim fenomenima nalazi se ovakav smisao, takođe i u čisto reaktivnim fenomenima, kakvi su, na primer, emocionalne reakcije. Ljutnja zbog pretrpljene uvrede ima svrhovni smisao u osveti, svima prikazivana žalost ima svrhovni smisao pobuđivanje sažaljenja kod drugih. Ukoliko za materijal sakupljen uz neki san primenimo kauzalni način razmatranja, redukujemo manifestni sadržaj sna na izvesne osnovne tendencije ili osnovne ideje prikazane u materijalu. Kao takve ove su srazmerijo elementarne ili opšte prirode. * Up. Uvod u delu: Die Logik. p. 377.

341

Jedan mladi pacijent, na primer, sanja: »Nalazim se u nepoznatom vrtu i sa drveta berem jabuke. Oprezno se osvrćem da me neko ne vidi.« Snevani materijal je sećanje na to kako je nekada kao dečak nedozvoljeno uzbrao nekoliko krušaka u tuđem vrtu. Osećanje nečiste savesti, naročito potencirano u snu, podseća ga na situaciju proteklog dana. Na ulici je sreo njemu poznatu, inače ravnodušnu ženu i s njom razmenio nekoliko reči. U tom trenutku naišao je jedan njemu poznati gospodin, dok je njega iznenada savladalo čudno osećanje nedoumice, skoro onakvo kao kada ima nečistu savest. Jabuka je sećanje na scenu iz raja uz činjenicu da nikada nije razumeo zašto je nedozvoljeno kušanje jabuke moglo da ima tako teške posledice po praroditelje. Svojevremeno se uvek ljutio zbog tadašnje božje nepravde, pošto je Bog stvorio ljude onakve kakvi su, sa svom njihovom radoznalošću i pohlepnošću. Dalje se setio oca koji ga je takođe ponekad neshvatljivo kažnjavao za izvesne stvari. Najžešće je bio jednom kažnjen kada su ga uhvatili kako krišom posmatra devojke na kupanju. Na to se nadovezalo priznanje da j e nedavno započeo ljubavnu igru sa jednom sobaricom, koju nije doveo do prirodnog završetka. Veče pre sna imao je s njom rendez-vous. Ako razmotrimo ovaj materijal, onda vidimo da san ima vrlo usku, providnu vezu sa događajima prethodnog dana. Scena sa jabukom i s njom asocijativno povezani materijal pokazuje da je očigledno zamišljana kao erotična scena. Moglo je doduše da svi drugi mogući razlozi, koji se mogu smatrati sasvim verovatnim, deluju u snu preko ovog događaja. U snu mladi čovek bere rajsku jabuku, koju, naime, u stvarnosti još nije brao. Ostali materijal asociran sa snom bavi se sa jednim drugim događajem prethodnog dana, naime sa svojstvenim osećanjem nečiste savesti, koja je mladića ophrvala kada je razgovarao sa njemu ravnodušnom mladom ženom, zatim sa slučajem greha u raju i najzad sa erotskim grehom njegovog detinjstva, zbog koga ga je strogo kaznio otac. Ove asocijacije se kreću po liniji krivice.

342

Na dati materijal najpre ćemo primeniti Frojdov kauzalni način posmatranja, tj. ovaj ćemo san, kako se izrazio Frojd »tumačiti«. Iz dana koji je prethodio snu preostala je neudovoljena želja. Ova želja je u snu ispunjena pod simbolom scene sa jabukom. Zašto je ovo ispunjenje usledilo uvijeno, tj. u simboličnoj slici, umesto u jasnoj, seksualnoj zamisli? Frojd ukazuje na krivicu, očevidni momenat u ovom materijalu, i kaže: Moralne norme, od ranog detinjstva utisnute u mladića, koje zahtevaju da se potiskuju ovakve želje, u stvari su ono što prirodnoj požudi stavlja pečat neprijatnog i nepodnošljivog. Zbog toga potisnuta, neprijatna pomisao može da se probije samo »simbolički«. Pošto su ove pomisli nespojive sa moralnim svesnim sadržajem, psihička instancija koju pretpostavlja Frojd označavajući je kao cenzura, brine za to da ova želja ne prođe neuvijena u svest. Finalni način posmatranja koji suprotstavljam Frojdovom gledištu ne znači, kako bih izričitđ želeo da istaknem, osporavanje kauze sna, već drugačiju interpretaciju materijala sakupljenog uz san. Činjenice, naime materijal, ostaju iste, ali merilo kojim se mere je drugačije. Pitanje se može jednostavno formulisati na sledeći način: čemu služi ovaj san? Sta treba da izazove? Ovo postavljanje pitanja nije samovoljno utoliko što se može primeniti na sve psihičke delatnosti. Svuda se može postaviti pitanje zašto i čemu, pošto se svaka organska formacija sastoji od komplikovane građe svrhovnih funkcija pri čemu se svaka funkcija može razložiti na niz svrhovno orijentisanih pojedinačnih činjenica. Jasno je da se preko sna erotskom doživljaju prethodnog dana pridodaje materijal koji, u prvom redu, naglašava momenat krivice u erotskom postupku. Ista asocijacija pokazala se dejstvenom već u onom drugom doživljaju prethodnog dana, naime pri susretu sa indiferentnom ženom, pri čemu se i tu automatski i začuđujuće pridružilo osećanje nečiste savesti, tako kao da je mladić i tu učinio nešto nepravo. I ovaj doživljaj se uigrava u san a tamo se kroz asociranje daljnjeg odgovarajućeg materijala poja-

čava, pri čemu se erotski doživljaj prethodnog dana prikazuje u obliku počinjenog greha u raju, koji je bio tako surovo kažnjen. Na ovo sve mogu reći: kod ovog mladog čoveka koji je sanjao postojala je nesvesna sklonost ili tendencija, koja mu je njegov erotički doživljaj predstavila kao krivicu. Karakteristično da u snu sledi asocijacija greha, u vezi s kojim mladi čovek nikada nije shvatio zašto je bio tako drakonski kažnjen. Ova asocijacija baca svetio na razloge zašto mladić nije jednostavno pomislio: »Nije pravo ono što činim.« On očigledno ne zna da bi svoj erotski postupak mogao osuditi kao moralno neispravan. Ovo je stvarno i slučaj. Svesno on veruje da je njegovo ponašanje moralno sasvim indiferentno, svi njegovi drugovi činili su to isto a on i inače iz drugih razloga uopšte ne može da shvati zašto se oko toga podiže tolika galama. Da li san treba smatrati smisaonim ili besmislenim zavisi od vrlo značajnog pitanja, naime da li je stanovište iz davnina nasleđene moralnosti smisaono ili besmisleno. Ne bih se gubio u filozofskim diskusijama oko ovog pitanja, već bih samo primetio da je čovečanstvo očigledno imalo jake razloge za iznalaženje ovakvog morala, inače se ne bi moglo razumeti, zašto je takav moral suprotstavljao ograničenja najjačoj žudnji. Ako ovu činjenicu smatramo vrednom, onda moramo i ovaj san smatrati smisaonim zbog toga što mladića suočava sa izvesnom neophodnošću da svoj erotički postupak jednom razmotri sa stanovišta morala. Već plemena na niskom, primitivnom stupnju imaju delom izvanredno stroge zakone u vezi sa seksualnim odnosima. Ova činjenica pokazuje da posebno seksualni moral nije faktor koji treba potcenjivati u višim psihičkim funkcijama, zbog čega zaslužuje da se sasvim uključi u razmatranje. Dakle, u ovom slučaju se može reći da mladi čovek ne razmišljajući, hipnotisan primerom njegovih drugova sledi svoju erotsku požudu, zaboravljajući činjenicu da je čovek i moralno odgovorno biće, pošto je čovek sam izgradio moral i da se slobodno ili protiv volje povinuje svojoj sopstvenoj tvorevini.

344

U ovom snu; možemo prepoznati balansiraj uću funkciju nesvesnog, koja se sastoji u tome što se one zamisli, sklonosti i tendencije čovekove ličnosti, koje u s vesnom životu dolaze isu više malo do izražaja, stupaju u funkciju tokom spavanja kada je u velikoj meri isključena svest. Svakako se može nabaciti pitanje: kakvu korist može imati čovek koji sanja kada san ipak ne razume? U vezi sa ovim moram primetiti da razume van je uopšte nije isključivo intelektualni proces, pošto, kako pokazuje iskustvo, na čoveka upliviše bezbroj stvari, pa čak ga mogu vrlo efikasno ubediti a da ih intelektualno nije razumeo. Podsećamo samo na delotvornu moć religijskih simbola. Prema ovom ovde datom primeru čovek bi lako mogao da pomisli da se funkcija snova može shvatiti kao direktno »moralistička«. Doduše to tako i izgleda u prethodno datom primeru, ali ako se setimo pravila po kome snovi sadrže svagdašnji subliminalni materijal, tada više ne možemo govoriti ο »moralističkoj funkciji. Naime treba primetiti da snovi takvih ljudi čije je ponašanje neosporno moralno, iznose na videlo takav materijal koji se mora označiti kao »nemoralan« u građanskom smislu. Karakteristično je da se sveti Augustin radovao što pred Bogom nije bio odgovoran za svoje snove. Nesvesno je ono što je u datoj situaciji neznano, stoga nije čudno što san u aktuelnu svesnu psihološku situaciju dovodi sve one aspekte, koji su bili karakteristični za totalno različito gledište posmatranja. Jasno je da ova funkcija sna predstavlja psihološku ravnotežu, poravnanje koje je bezuslovno potrebno za sređenu delatnost čoveka. Kao što je u svesnom procesu razmišljanja neophodno da po mogućstvu razjasnimo sve strane i konsekvence nekog problema da bi našli ispravno rešenje, tako se ovaj proces automatski nastavlja u više ili manje nesvesnom stanju spavanja, gde se, kako izgleda prema dosadašnjem iskustvu, snevaču javljaju sva ona stanovišta, bar i naznačeno, koja su tokom proteklog dana nedovoljno procenjena ili uopšte nisu

345

razmatiana, to jest ona koja su bila relativno nesvesna. Sto se tiče toliko diskutovanog simbolizma, njegova procena je vrlo različita, zavisna od toga da li se ovaj razmatra sa kauzalnog ili finalnog stanovišta. Frojdov kauzalni način razmatranja proističe iz priželjkivanja, od potisnute želje sna. Ovo priželjkivanje je uvek relativno jednostavno i elementarno, koje može biti skriveno iza najrazličitijih paravana. Tako je, na primer, mladi čovek u prethodno navedenom primeru isto tako mogao da sanja da je ključem otvorio neka vrata, da putuje avionom, da ljubi majku itd. Sa ovog stanovišta sve bi imalo isto značenje. Na ovom putu uža Frojdova škola dospela je do toga, da navedemo samo grub primer, da skoro sve duguljaste predmete u snu oglasi za falične a sve okrugle ili šuplje za ženske simbole. Za finalni način posmatranja, slike sna imaju njima svojstvenu vrednost. Da je, na primer, mladi čovek umesto scene sa jabukom sanjao da ključem otvara vrata, onda bi, shodno izmenjenoj slici sna, proistekao sasvim drugačiji asocijativni materijal, koji bi svesna situacija dopunila na način sasvim različit od materijala za scenu sa jabukom. Za ovo stanovište bogatstvo smisla leži u različitosti simboličkih izraza sna, a ne u njihovoj jednoznainosti. Kauzalni način posmatranja teži, shodno svojoj prirodi, jednoznačnosti, to jest čvrstom značenju simbola. Nasuprot tome finalni način posmatranja u promenjenoj slici sna vidi izraz promenjene psihološke situacije. Ono ne poznaje nikakva čvrsta značenja simbola. Sa ovog stanovišta slike snova po sebi su vrlo važne, pri čemu, naime, one nose značenje u sebi samima, zbog koga se uopšte i javljaju u snu. Ako ostanemo pri prethodnom primeru, onda ćemo videti da sa finalnog stanovišta simbol u snu ima više vrednost parabole; on ne sakriva već podučava. Scena sa jabukom jasno podseća na momenat krivice, istovremeno skriva i delo praroditelja. U zavisnosti od stanovišta načina posmatranja dolazimo, kao što se vidi, do vrlo različitih shvatanja

346

smisla sna. Postavlja se pitanje koje je shvatanje bolje ili tačnije. Da uopšte moramo imati neko shvatanje ο smislu sna, za nas terapeute prvenstveno je praktična a ne teorijska neophodnost. Ako želimo da lečimo naše pacijente, onda iz sasvim konkretnih razloga moramo ovladati nekim sredstvom koje će nam omogućiti da bolesnike uspešno prevaspitamo. Iz gore navedenog primera bez daljnjega jasno proističe da je snimanje materijala vezanog za san nabacilo pitanje, koje je tako usmereno da mladom čoveku otvori oči u odnosu na mnogo štošta ο čemu prethodno uopšte nije razmišljao. Ali, tim što je prešao preko toga, prešao je preko samoga sebe, pošto on poseduje moralnu kritiku i moralne potrebe kao i svaki drugi čovek. Ako bi dakle pokušao da živi ne obzirući se na ovu okolnost, živeo bi jednostrano i nepotpuno, tako reći nekoordinisano, što bi za psihološki život imalo iste posledice kao nepotpuna dijeta za telo. Da bi individualnost odgajili do njene potpunosti i samostalnosti, potrebna nam je asimilacija svih onih funkcija, koje su do tada isuviše malo ili uopšte nisu dospevale do svesnog razvitka. Da bi postigli ovaj cilj, iz terapijskih razloga moramo zaći u sve one nesvesne aspekte stvari koje nam pružaju sneni materijali. Stoga je lako uvideti da upravo finalni način razmatranja znači veliku pomoć praktičnom individualnom odgajanju. Prirodno-naučnom duhu našeg vremena, koje razmišlja strogo kauzalistički, mnogo je bliži kauzalni način posmatranja. Stoga bi u odnosu na prirodno-naučno objašnjenje psihologije snova Frojdov kauzalni način posmatranja imao izvanredno mnogo prednosti. Međutim, ja sam prinuđen da osporim potpunost ovog načina, pošto se psiha ne može obuhvatiti samo kauzalno, već zahteva i finalno razmatranje. Tek objedinjavanje oba stanovišta, što danas nije sprovedeno u zadovoljavajućem obimu zbog postojećih ogromnih teškoća kako teorijske tako i praktične prirode, daće nam potpunije shvatanje suštine sna.

347

Zeleo bih ukratko da razmotrim još neke probleme psihologije snova, koji se nalaze postrance opštih razmatranja problema snova. Najpre pitanje klasifikacije snova: praktični i teorijski značaj ovog pitanja ne bih želeo da precenim. Godišnje prorađujem materijal od 1500 do 2000 snova, i na osnovu ovog iskustva mogu da konstatujem da stvarno ima tipičnih snova. Ali oni nisu tako česti, isto tako pod finalnim načinom posmatranja mnogo gube od svoje važnosti koju imaju na kauzalno shvatanje s obzirom na utvrđeno simbolično značenje. Izgleda mi da su tipični motivi u snovima od najveće važnosti, pošto oni, naime, dozvoljavaju .upoređivanje sa mitološkim motivima. Mnogi od onih motiva, za čije izdvajanje izvanredne zasluge ima Frobenius (Frobenius), sreću se u snovima mnogih ljudi, često sa istovetnim značenjem. Ograničeni prostor mi, na žalost, ne dozvoljava da ο ovome iznesem iscrpni materijal. Ovo je učinjeno na drugom mestu. Ali moram istaći da je poređenje tipičnih motiva snova sa mitološkim motivima blisko ideji da se sneno mišljenje, kao što je već učinio Niče, shvati kao filogenetski stariji način mišljenja. Kako je to zamišljeno, umesto mnogih drugih primera može pokazati prethodno pomenuti primer sna. Kao što se sećamo taj san je doneo scenu sa jabukom kao tipičnu reprezentaciju erotske krivice. Odatle izvučena pomisao bi glasila; »Ako ovako postupam, ne činim pravo.« Karakteristično je da se san skoro nikada ne izražava na ovako logično apstraktan način, već uvek paraboličkim ili komparativnim jezikom. Ova osobenost je istovremeno karakteristika primitivnog govora, čiji nam bogati zaokreti i poređenja uvek padaju u oči. Ako se samo setimo spomenika iz stare literature, na primer komparativnog jezika Biblije, onda ćemo videti da je ono što se danas izražava pomoću apstrakcije, tada postizano putem upoređivanja. Čak i filozof, kao što je Platon, nije se ustručavao da pomoću poređenja izrazi izvesne osnovne ideje. Kao što naše telo u sebi nosi tragove njegovog filogenetskog razvitka, tako ih ima i čovekov duh.

348

Zbog toga nije ništa čudno što je komparativni govor naših snova arhaični ostatak. Istovremeno je u našem primeru krađa jabuke tipični sneni motiv, koji -se u najrazličitijim varijacijama sreće u mnogim snovima. Isto tako je ova slika dobro poznat mitološki motiv koji susrećemo ne samo u priči ο prvim ljudima u raju, već osim toga u mnogobrojnim mitovima i bajkama svih vremena i meridijana. To je jedna od opštih ljudskih slika, koja se autohtono može pojaviti u svakome u bilo kom vremenu. Na ovaj način psihologija snova otvara nam put opštoj uporednoj psihologiji, od koje očekujemo isto razume vanje za razvitak i strukturu čovekove psihe, kao što nam ga je darivala uporedna anatomija u odnosu na ljudsko telo. Posredstvom sna, dakle, stičemo uvid u komparativni jezik, to jest u čulno opažajne predstave, zamisli, sudove, shvatanja, smernice, tendencije, kojih zbog potiskivanja ili čistog neznanja nismo bili svesni. Pošto su sadržaj nesvesnog a pošto je san derivat nesvesnog procesa, ovaj sadrži prikaz nesvesnih sadržaja. Ali ne radi se ο prikazu nesvesnih sadržaja uopšte, već samo izvesnih sadržaja, koji su asocijativno privučeni i izabrani trenutnim stanjem svesti. Ovaj zaključak smatram praktički vrlo važnim stanovištem. Ako želimo da ispravno tumačimo neki san, onda nam je neophodno temeljno poznavanje trenutnog stanja svesti, pošto san sadrži njenu nesvesnu dopunu, naime materijal koji je prema trenutnom stanju svesti konstelisan u nesvesnom. Bez ovog poznavanja nemoguće je dovoljno ispravno tumačiti san — naravno ne uzimajući u obzir slučajne pogotke. U cilju ilustracije iznetog želeo bih da navedem jedan primer. Jednom mi je došao neki gospodin; to je bila prva konsultacija. Objasnio mi je da ima raznovrsnih interesovanja u nauci i da se »literarno« interesuje i za psihoanalizu. On je sasvim zdrav i stoga uopšte ne dolazi u obzir da mi bude pacijent. On se samo interesuje za psihologiju. On je vrlo imućan, ima mnogo slobodnog vremena tako da se bavi svim mogućim

349

problemima. On bi želeo da poznanstvo sa mnom iskoristi za uvođenje u teorijske tajne analize. Meni, sigurno, neće biti interesantno da se bavim normalnim čovekom, pošto su mi »ludi« svakako interesantniji. Nekoliko dana pre toga mi je pisao i pitao kada bih mogao da ga primim. Tokom započetog razgovora ubrzo smo dospeli do problema snova. Na to sam nadovezao pitanje da li je tokom noći, pre dolaska meni, nešto sanjao. On je odgovorio potvrdno i ispričao mi sledeći san: »Nalazio sam se u pustoj sobi, neka vrsta medicinske sestre me je primila i pokušavala da me prisili da sednem za sto na kome se nalazila boca kefira, koji je trebalo da popijem. Ja sam hteo dr Jungu, ali sestra mi je rekla da se nalazim u bolnici a da dr Jung nema vremena da me primi.« Već se iz manifestnog sadržaja sna vidi da je očekivanje posete meni na neki način uticalo na nesvesno. Prisećanja su dala sledeće: u odnosu na praznu sobu: »neka vrsta hladne čekaonice, kao u nekoj zvaničnoj ustanovi, prijemna soba u nekoj bolnici. Nikada nisam bio u bolnici kao pacijent.« Medicinska sestra: »Izgledala je odvratno, bila je razroka. Sećam se jedne vrs "are koja je bacala karte i čitala sa dlana, kod koje sam nekada išao da bi mi prorekla budućnost. Jednom sam bio bolestan, a negovala me je jedna kaluđerica.« Boca sa kefirom: »Kefir je odvratan. Ne mogu da ga pijem. Moja žena stalno pije kefir, zbog čega je ismejavam pošto ona smatra da čovek stalno mora nešto da čini za svoje zdravlje. Sad mi je palo na pamet da sam jednom bio u sanatorijumu — bio sam loše sa nervima — i tamo sam m o rao da pijem kefir.« Ovde sam ga prekinuo sa indiskretnim pitanjem, da li je od tada sasvim nestala njegova neuroza. P o kušavao je da se izvuče ali je ipak konačno morao da prizna da je još uvek nervozan i da ga žena odavno nagovara da me konsultuje. Ali on se nije osećao toliko nervozan da bi morao stoga da me konsultuje, pošto on nije lud, a ja se ipak bavim samo sa luda-

350

cima. Njega je samo interesovalo da upozna moje psihološke teorije, itd. Iz ovog materijala se vidi, kako je pacijent sebi falsifikovao situaciju: naime, njegovom ukusu sasvim odgovara da kod mene nastupi kao filozof i psiholog a da činjenice u odnosu na njegovu neurozu gurne u pozadinu. Ali san ga na vrlo neprijatan način podseća na to i prisiljava ga da sagleda istinu. On mora da guta taj gorki napitak. Vračara otkriva način na koji je zamišljao moju delatnost. Kako mu je pokazao san, on bi morao prvo da se podvrgne lečenju, pre nego što dospe do mene. San prečišćava situaciju. On prinosi i ono što tome pripada i na taj način poboljšava stav. Ovo je razlog zašto nam je u našoj terapiji potrebna analiza snova. Sa ovim primerom ne bih želeo da pobudim utisak da šu Svi snovi tako jednostavni kao ovaj ili da su svi snovi istog ovog tipa. Po mome mišljenju su, doduše, svi snovi kompenzatorni prema sadržaju svesti, ali u svim snovima kompenzatorna funkcija ni izdaleka ne dolazi tako jasno do izražaja kao u ovom primeru. Iako san doprinosi psihološkom samousmeravanju zbog toga što automatski prinosi sve potisnuto i neprimećeno ili neznano, ipak često još nije bez daljnjega jasan njegov kompenzatorni značaj, pošto još uvek raspolažemo sa nepotpunim znanjima ο suštini i potrebama čovekove duše. Postoje, međutim, psihološke kompenzacije, koje su na izgled vrlo udaljene. U tim slučajevima mora se podsetiti na to da svaki čovek u izvesnom smislu reprezentuje celo čovečanstvo i njegovu istoriju. I ono što je u istoriji čovečanstva bilo moguće u velikom, moguće je u malom u svakom pojedincu. Ono što je bilo potrebno čovečanstvu, bilo je potrebno i pojedincu. Stoga nije čudno što u snovima veliku ulogu igraju religiozne kompenzacije. Da je ovo upravo u naše vreme slučaj i to u povećanoj meri možda je prirodna posledica prevage materijalizma u našem gledanju na svet. Da kompenzatorni značaj snova nije niti nov izum, niti veštačka pojava nastala kroz interpreta-

351

cije, proističe iz starog, dobro poznatog primera jednog sna koji se nalazi u četvrtom poglavlju knjige proroka Danila (10—16). Kada se Navuhodonosor nalazio na vrhuncu svoje moći, usnio je sledeći san: »10 . . . : vidjeh, gle, drvo usred zemlje, i visina mu velika. 11. Drvo bješe veliko i jako, i visina mu dosezaše do neba, i vidjaše se do kraja sve zemlje. 12. Lišće mu bješe lijepo i rod obilat, i na njemu bješe hrane svemu; zvijerje poljsko odmaraše se u hladu njegovu, i na granama njegovijem stanovahu ptice nebeske, i od njega se hranjaše svako tijelo. 13. V i djeh u utvarama glave svoje na postelji svojoj, i gle, stražar i svetac siđe s neba. 14. Povika jako i reče ovako: posijecite drvo, i okrešite mu grane, pokidajte mu lišće i razmetnite mu rod; neka pobjegnu zvijeri ispod njega i ptice s grana njegovijeh. 15. Ali panj sa žilama ostavite mu u zemlji, u okovima gvozdenijem i mjedenijem u travi poljskoj, neka ga kvasi rosa nebeska i dio da mu je sa žvijerjem od trave zemaljske. 16. Srce čovječije neka mu se promijeni i srce životinjsko neka mu se da, i sedam vremena neka prođe preko njega.« U drugom delu sna personifikuje se drvo, tako da se lako uviđa da je veliko drvo sam kralj koji sneva. Danilo shodno tome i tumači san. Njegov smisao je bez dvoumljenja pokušaj kompenzacije sumanutosti veličine, koja je, prema izveštaju, prešla u pravi duševni poremećaj. Shvatanje procesa sanjanja kao kompenzatornog zbivanja po mome mišljenju odgovaralo bi bivstvu biološkog procesa uopšte. Frojdovo shvatanje kreće se u istom smeru, pošto se snu takođe pripisuje kompenzatorna uloga, naime u odnosu na održavanje spavanja. Kako je pokazao Frojd, postoje mnogi snovi koji jasno pokazuju kako se izvesne spoljne draži, koje mogu da probude usnulog, deformišu i to na način koji pogoduje spavanju odnosno želji da se ne omete spavanje. Isto tako ima bezbroj snova u kojima se, opet kako je pokazao Frojd, intrapsihičke ometajuče draži, kao pojava lažnih predstava, koje bi mogle da izazovu jaču afektivnu reakciju, deformišu na takav način da se uklapaju u sne-

352

nu povezanost, koja onda neprijatne predstave pokriva do te mere da je onemogućena jača afektivna naglašenost (a spavanje očuvano). Nasuprot tome ne sme se prevideti činjenica da snovi upravo najviše ometaju san, da čak ima snova — i to ne mali broj — čiji dramatični sklop tako reći logično cilja na afektom prepunu situaciju i ovu u toj meri stvara da afekat neminovno budi snevača. Frojdovo tumačenje objašnjava takve snove time što cenzoru više ne uspeva da potisne neprijatni afekat. Izgleda mi da ovo objašnjenje ne odgovara činjenicama. Opšte poznati su oni slučajevi gde se snovi manifestno, na najneprijatniji način bave nezgodnim doživljajima ili sadržajnim predstavama dnevnog života i sa neprijatnom jasnoćom prikazuju upravo one misli koje najviše ometaju. Po mome mišljenju bilo bi neopravdano ovde govoriti ο snu kao funkciji koja bdi nad spavanjem prekrivajući i prigušujući afekte. U ovim slučajevima morala bi stvarnost upravo da se izokrene, da bi se našla potvrda prethodno pomenutog shvatanja. Isto važi i za one slučajeve gde se. potisnuta seksualna maštanja neuvijeno pojavljuju u manifestnom sadržaju snova. Zbog ovoga došao sam do zaključka da je Frojdovo shvatanje, po kome bi snovi imali pretežnu funkciju očuvanja spavanja i ispunjenja želja, isuviše usko,* iako je sigurno tačna osnovna zamisao biološki kompenzatorne funkcije. Samo ova kompenzatorna funkcija u ograničenoj meri upliviše na samo spavanje, njen glavni značaj odnosi se na svesni život. Snovi se odnose kompenzatorno prema aktuelnom stanju svesti. Oni, ako je moguće, održavaju spavanje, tj. to čine prinudno i automatski pod uticajem stanja spavanja, ali ga prekidaju ako to zahteva njihova funkcija, tj. ako su kompenzatorni sadržaji tako intenzivni da odgone spavanje. Kompenzatorni sadr* Najnovija istraživanja biologije snova potvrđuju to gledište. Ispitivanja tzv. rem-faza (stadija sanjanja u spavanju) pokazala su da san ne štiti spavanje već svoj kontinuitet. — Vidi: Hartmanne: Spavanje i sanjanje, Little Brown Comp., Boston 1970. (Prim. gl. urednika). 23 Jung, Odabrana dela, I

353

žaj je posebno intenzivan kada ima vitalni značaj za svesnu orijentaciju. Već sam 1906. ukazao na kompenzatornu vezu između svesti i otcepljenih kompleksa i istakao njihov svrhovni karakter.4 To j e isto učinio Flurnoj (Flournoy), nezavisno od mojih nazora.5 Iz ovih posiyiatranja proističe mogućnost svrhovno orijentisanih nesvesnih impulsa. Međutim, treba istaći da finalna orijentacija nesvesnog ni u kom slučaju ne protiče paralelno sa svesnim namerama; po pravilu čak nesvesni sadržaj se suprotstavlja svesnom sadržaju, što je posebno slučaj onda kada se svesni stav kreće isključivo u jednom pravcu koji preti da ugrozi vitalne^ neophodnosti individue. Sto je jednostraniji svesni stav i što dalje odvlači od optimuma životnih mogućnosti, tim pre postoji mogućnost da naiđu živahni snovi sa naglašeno suprotnim, ali svrhovno kompenzatornim- sadržajem kao izrazom psihološke samoregulaćije individue. Isto kao što telo na svrhovan način reaguje na ozlede ili infekcije ili na nenormalni način života, tako i psihičke funkcije reaguju svrhovnim odbrambenim sredstvima na neprirodne ili ugrožavajuće poremećaje. U ove svrhovne reakcije po mome mišljenju spada i san koji datom stanju svesti privodi u svest nesvesni, za to konstelovani materijal u simboličnoj kombinaciji. U ovom nesvesnom materijalu nalaze se sve one kombinacije, koje su zbog svoje slabe naglašenosti ostale nesvesne. ali koje ipak poseduju toliko energije da se zapaze u stanju spavanja. Naravno da se svrhovnost snevanog sadržaja ne može bez daljnjega od spolja sagledati u manifestnom sadržaju sna; da bi se zapravo dospelo do kompenzatornih faktora latentnog sadržaja sna. potrebna je analiza manifestnog sadržaja sna. Od iste, manje očite, tako reći indirektne prirode je i najveći broj somatskih odbrambenih pojava, čija je svrhovna priroda upoznata tek kroz produbljena is4 Up. Ober die Psychologie der Dementia praecox (Ges Werke III). 5 Flournov: Automatisme teliologique antisuicidc, p. 113.

354

kustva i tačnija istraživanja. Podsećam na značaj groznice i gnojne procese prilikom inficiranja rane. Okolnost da su kompenzatorna psihička zbivanja skoro uvek vrlo individualne prirode, znatno otežava dokazivanje njihovog kompenzatornog karaktera. Pošto se, po pravilu, radi ο individualnim zbivanjima, često je, posebno početniku na % ovom području, teško da sagleda u kolikoj meri sadržina sna ima kompenzatorni značaj. Čovek bi, na primer, bio sklon da prihvati da bi, prema teoriji kompenzacije, neko ko prema životu ima pesimistički stav morao da ima vrlo vedre i optimističke snove. Međutim, ovo očekivanje važi samo za onog čoveka koji se na ovaj način obodri u pozitivnom smislu. Ali ako je on nešto drugačije prirode, tada če snovi svrhovno imati znatno crnji karakter nego njegov svesni sfav. Oni tada slede princip similia similibus curantur. Dakle, nije lako postaviti bilo kakva posebna pravila ο vrsti kompenzacije sna. Karakter kompenzacije prisno je vezan sa čitavim bičem individue. Mogućnosti kompenzacije su bezbrojne ! neiscrpne, iako će se sa povećanim iskustvom postepeno iskristalisati izvesne osnovne crte. Postavljanjem teorije kompenzacije ne bih želee istovremeno da tvrdim da j e ovo jedina moguća teorija sna ili da su time potpuno objašnjene sve pojave snenog života. San je izvanredno kompleksan fenomen, isto tako Jcomplikovan i nedokučiv kao i fenomeni svesti. Da će se fenomeni sna tako jednostavno objasniti isto je toliko malo verovatno koliko i nekadašnja želja da se svi fenomeni svesti shvate sa aspekta ispunjenja želja ili teorije nagona. Ali isto tako malo smemo da fenomene sna sagledavamo kao čisto kompenzatorne i sekundarne u odnosu na sadržaj svesti iako je, prema opštem mišljenju za egzistenciju individue, svesni život od neuporedivo većeg značaja nego nesvesni. Ovo opšte gledište moraće još da se revidira, jer sa rastućim iskustvom produbiće se uvid u to da je funkcija nesvesnog u životu psihe od takve važnosti, ο kojoj, možda, danas imamo još isuviše nedovoljno mišljenje. Upravo analitičko iskustvo 23*

355

je to što u rastućoj meri otkriva uticaje nesvesnog na svesni duševni život — uticaje čije je postojanje i značaj previđalo dosadašnje iskustvo. Po mome mišljenju, koje se zasniva na dugogodišnjem iskustvu i mnogobrojnim istraživanjima, značaj nesvesnog za celokupni učinak psihe verovatno je isto toliko veliki kao značaj svesti. Ako je ovo mišljenje tačno, onda se ne bi smela samo funkcija nesvesnog posmatrati kao kompenzatorna i relativna u odnosu na sadržaje svesti, već i sadržaji svesti kao relativni u odnosu na trenutno konstelativni nesvesni sadržaj. Ο tom slučaju aktivna orijentacija prema svrsi i nameri ne bi bila samo povlastica svesti već bi važila i za nesvesno, tako da bi i nesvesno bilo u stanju, isto tako dobro kao i svest, da preuzme finalno orijentisano vodstvo. Shodno tome san bi u pogodnom slučaju imao vrednost pozitivno vodeće ideje ili ciljne predstave, koja bi u svom vitalnom značaju bila nadređena trenutnoj konstelaciji sjdržaja svesti. Sa ovom, po mome mišljenju postojećoj mogućnosti, sasvim se slaže consensus gentium, budući da sujeverje svih naroda i vremena san posmatra kao najavljeno proroštvo. Apstrahujući preterivanja i isključivost, ipak u ovom opšte raširenom verovanju preostaje zrnce istine. Meder (Maeder) je energično podvukao prospekti v no-finalni značaj sna u smislu svrhovne nesvesne funkcije, koja priprema rešenja aktuelnih konflikata i problema pokušavajući da ih izrazi oprezno izabranim simbolima.® Želeo bih da prospektivnu funkciju sna odvojim od njegove kompenzatorne funkcije. Ova poslednja najpre znači da nesvesno, posmatrano kao relativno u odnosu na svest, pridružuje svesti sve one elemente koji su proteklog dana ostali ispod pragovnih vrednosti i to iz razloga potiskivanja kao i iz razloga što su jednostavno bili isuviše slabi da bi mogli da dopru do svesti. U smislu samoregulacije psihičkog organizma kompenzaciju treba označiti kao svrhovnu. • Up. Maeder: Sur le mouvement psychoanalytique, p. 389; Uber die Funktion des Traumes, p. 692; Vber das Traumproblem, p. 647.

356

Nasuprot tome prospektivna funkcija je u nesvesnom nastala anticipacija budućih svesnih delatnosti. nešto kao pripremna vežba ili kao prethodna skica, unapred uobličeni plan. Njegov simbolični sadržaj je prigodna skica rešenja konflikta, za što Meder daje odgovarajuće dokaze. Ne može se osporiti postojanje ovakvih prospektivnih snova. Bilo bi neopravdano nazvati ih proročkim, pošto su, u osnovi uzev, isto toliko malo proročki koliko i prognoza bolesti ili vremenske prognoze. Radi se samo ο kombinovanju verovatnoća unapred, koja se u datom slučaju može slagati sa stvarnim događajima ali ni u kom slučaju nije neophodno da se slaže niti se pak moraju poklapati sve pojedinosti. Samo u ovom poslednjem slučaju smelo bi se govoriti ο proroštvu. Da je prospektivna funkcija sna znatno nadređena svesnim kombinacijama unapred nije čudno utoliko što san proističe iz stapanja pod-pragovnih elemenata, dakle, predstavlja kombinaciju svih onih opažaja, misli i osećanja koja su, zbog svoje slabe naglašenosti, izmakli svesti. Osim toga snu u pomoć pritiču još i pod-pragovni tragovi sećanja, koja više nisu u stanju da delotvorno uplivišu na svest. Zbog toga je san u odnosu na postavljanje prognoze obično u znatno povoljnijem položaju nego svest. Iako je, po mome mišljenju, prospektivna funkcija bitno svojstvo sna, ipak je dobro ne precenjivati ovu funkciju, pošto čovek onda lako prihvati da je san neka vrsta Psihopomposa, koji je u stanju da na osnovu nadmoćnog znanja pruži životu nepogrešiv pravac. Isto koliko se na jednoj strani potcenjuje psihološki značaj sna, toliko je i velika opasnost za onog ko se bavi analizom snova da preceni nesvesno u njegovom značaju za realni život. Na osnovu sveg dosadašnjeg iskustva imamo pravo da pretpostavimo da je značaj nesvesnog približno jednak značaju svesti. Bez sumnje ima svesnih stavova koje natkriljava nesvesno, tj. svesni stavovi koji su individualnom biću kao celini loše prilagođeni u tolikoj meri da nesvesni stav ili konstelacija predstavljaju za to neuporedivo bolji izraz. Ali ovo ni izdaleka nije uvek slu357

čaj. Vrlo često je čak tako da san svesnom stavu doprinosi samo fragmente pošto je u takvom slučaju svesni stav s jedne strane skoro u dovoljnoj meri prilagođen realnosti a s druge približno udovoljava biću individue. Manje ili veće precenjivanje stanovišta sna i previđanje svesnog stava u ovom slučaju bilo bi loše i pogodovalo bi samo tome da poremeti ili razori svesni učinak. Samo pri očigledno nedovoljnom i defektnom svesnom stavu ima se pravo da se nesvesnom pripišu veće vrednosti. Merila koja su neophodna za ovakvu procenu svakako da predstavljaju delikatan problem za sebe. Samo po sebi je razumljivo da se vrednost svesnog stava nikada ne može meriti sa isključivo kolektivno orijentisanog stanovišta. Za to je mnogo pre neophodno temeljno istraživanje individualiteta ličnosti, i samo iz tačnog poznavanja individualnog karaktera može se odlučiti u kojoj meri je nedovoljan svesni stav. Kada težište stavljam na poznavanje individualnog karaktera, onda time ne mislim da treba sasvim zanemariti zahteve kolektivnog stanovišta. Kao što je poznato individua ni u kom slučaju nije određena jedino pomoću same sebe, već isto tako i kroz njenu kolektivnu zavisnost. Ako je stoga svesni stav približno adekvatan, tada se značaj sna ograničava na njegovu čisto kompenzatornu funkciju. Iz ovog razloga izgleda mi da teorija kompenzacije uopšte daje tačne i činjenicama saobrazne obrasce, tim što snu daje značaj kompenzatorne funkcije u odnosu na samoregulaciju psihičkog organizma. Ako slučaj odstupa od norme u tom smislu što je svesni stav neprilagođen kako objektivno tako i subjektivno, onda obična kompenzatorna funkcija nesvesnog. dobija u važnosti i povećava se do vodeće, prospektivne funkcije, koja je u stanju da svesnom stavu pruži sasvim izmenjen i, u poređenju sa ranijim, poboljšani smer, kao što je to uspešno dokazao Meder u prethodno pomenutim radovima. U ovu stavku spadaju snovi po tipu Navuhodonosorovog sna. Očigledno je da se snovi ove vrste sreću uglavnom kod individua koje su ostale ispod svojih sop-

358

stvenih vrednosti. Isto tako je očigledno da se ovakvi slučajevi vrlo često sreću. Stoga često dolazimo u situaciju da san posmatramo sa ugla njegove prospektivne vrednosti. Međutim, potrebno je razmotriti još jednu stranu sna, koja se ni u kom slučaju ne bi smela prevideti. Ima mnogo ljudi, čiji svesni stav u odnosu na prilagođavanje sredini nije defektno već u odnosu na izraz sopstvenog karaktera. To su, dakle, oni ljudi čiji svesni stav i rezultat prilagođavanja prevazilaze individualne mogućnosti, oni izgledaju bolji i vredniji nego što jesu. Ovaj spoljni višak učinka naravno da se nikada ne podmiruje samo iz individualnih sredstava već, i to čak većim delom, iz dinamskih rezervi kolektivne sugestije. Ovakvi ljudi ispnu se do stupnja višeg nego što odgovara njihovom bivstvu, na primer zahvaljujući dejstvu kolektivnog ideala ili primamljivosti neke kolektivne povlastice ili uz potporu zajednice. U osnovi uzev oni intimno nisu dorasli svojoj spoljnoj visini, zbog čega u svim ovim slučajevima nesvesno ima negativno-kompenzatornu, to jest reduktivnu funkciju. Jasno je da je redukcija ili obezvređivanje pod ovim uslovima takođe kompenzatorno u smislu samoregulacije a isto tako da ova reduktivna funkcija može biti i eminentno prospektivna. (Up. Navuhodonosorov san). Sa pojmom »prospektivan« mi rado spajamo predstavu ο nečem konstruktivnom, pripremljenom i sinteznom. Ali da bismo bili pravični prema reduktivnim snovima morali bi pojam »prospektivan« da očistimo od ovakve predstave, pošto reduktivni san ima dejstvo koje nije ni pripremno ni konstruktivno ni sintezno, on više rastavlja, rastvara, obezvređuje, čak razara i ruši. Time, naravno, nije rečeno da asimilacija reduktivnog sadržaja mora imati sasvim destruktivno dejstvo na individuu kao celinu, naprotiv, dejstvo je često lekovito, ukoliko je, naime, ovim pogođen samo stav a ne cela ličnost. Ovo sekundarno dejstvo, međutim, ništa ne menja u karakteru sna koji nosi izrazito reduktivno i retrospektivno obeležje i zbog toga ne bi trebalo da bude označen kao »prospektivan«. Iz ra-

359

zloga egzaktnog kvalifikovanja preporučljivo je ovakve snove označiti kao reduktivne snove a odgovarajuću funkciju kao reduktivnu funkciju nesvesnog, iako se, u osnovi uzev, obično radi ο istoj kompenzatornoj funkciji. Ali moramo se priviknuti na činjenicu da, isto toliko malo kao svesni stav, tako i nesvesno pruža uvek isti aspekat. Ono menja svoj izgled i svoju funkciju isto tako kao svesni stav, zbog čega je posebno težak poduhvat stvoriti predočivi pojam bivstva nesvesnog. Redilktivnu ' funkciju nesvesnog u prvom redu razjasnila su nam Frojdova istraživanja. Njegovo tumačenje snova bitno se ograničava na potisnute lične i infantilno seksualne slojeve individue. Zatim su kasnija istraživanja poslužila kao most prema arhaičnim elementima, ka nadindividualnim, istorijskim, filogenetskim funkcionim ostacima u nesvesnom. Stoga danas sa sigurnošću možemo reći da reduktivna funkcija sna konsteluje materijal koji je uglavnom sastavljen od ličnih potiskivanja infantilno-seksualnih želja (Frojd), infantilnih težnji za moći (Adler) i nadindividualnih, arhaičnih mislenih, osećajnih i nagonskih elemenata. Reprodukcija ovih elemenata, koji imaju potpuno retrospektivan karakter, •vrlo je pogodna da efikasno podrije isuviše visoku poziciju i da individuu svede na njenu ljudsku ništavnost i njenu fiziološku, istorijsku i filogenetsku uslovljenost. Svaki privid lažne veličine i važnosti raspada se pred reduktivnom slikom sna, koji sa nemilosrdnom kritikom i iznošenjem razornog materijala, koji se odlikuje potpunim registrovanjem svih neprijatnosti i slabosti, analizuje svesni stav. Samo po sebi se uskraćuje da se funkcija ovakvog sna označi kao prospektivna, pošto je u njemu sve, do poslednje niti, retrospektivno i može se dovesti u vezu sa prošlošću za koju se drži da je već davno pokopana. Naravno, ova okolnost ne sprečava da je sadržaj sna prema sadržaju svesti orijentisan kompenzatorno i, prirodno, finalno, pošto je reduktivna tendencija u odnosu na prilagođenost individue u datom slučaju od posebne važnosti. Ali karakter sadržaja sna je reduktivan.

360

Cesto se dešava da pacijenti spontano osećaju kako se sadržaj sna odnosi prema stanju svesti i u zavisnosti od.ove osećajne spoznaje sadržaj sna se uzima kao prospektivan, reduktivan ili kompenzatoran. Ovo svakako ni izdaleka nije uvek slučaj, čak se mora naglasiti da uopšte, naročito u početku analitičkog tretmana, pacijent ima neodoljivu sklonost da rezultate analitičke razrade njegovog materijala uporno shvata u smislu njegovog patogenog stava (koji je doveo do bolesti). Ovakvim slučajevima je potrebna pomoć od strane lekara da bi dospeli do toga da ispravno shvate san. Zahvaljujući ovoj okolnosti od neobične važnosti je kako lekar procenjuje svesnu psihologiju pacijenta. Analiza snova nije, naime, samo praktična primena metode koja je zanatski izučena, već ona mnogo pre pretpostavlja saživelost sa celokupnim" analitičkim pogledom, saživelost koja se stiče samo pomoću vlastite, od drugog vođene, analize. Najveća greška koju može načiniti terapeut je ta, da kod pacijenta koga analizuje pretpostavlja psihologiju sličnu svojoj. Ova projekcija ponekad može biti tačna, međutim najčešće ipak ostaje samo čista projekcija. Sve što je nesvesno može se projektovati, stoga bi analitičar morao biti svestan bar najvažnijih sadržaja nesvesnog da nesvesna projekcija rie pomućuje njegov sud. Svako ko analizuje snove kod drugih, treba stalno da bude svestan da nema jednostavne i opšte poznate teorije psihičkih fenomena, niti ο njihovom bivstvu, niti ο njihovom uzroku, niti ο njihovoj svrsi. Stoga uopšte ne posedujemo opšte merilo procene. Znamo da ima raznoraznih psihičkih fenomena. Ali šta je njihovo bivstvo ο tome ne znamo ništa izvesno. Mi znamo samo da posmatranje psihe sa bilo kog izdvojenog gledišta može, doduše, dati dragocene pojedinosti, ali nikada dovoljnu teoriju po kojoj bi se mogla sprovesti i dedukcija. Seksualna i teorija ispunjenja želja, isto tako i teorija težnje za moći su gledišta vredna poštovanja, koja međutim ne udovoljavaju dubini i bogatstvu čovekove psihe. Kada bismo imali jednu ovakvu teoriju, tada bismo se

361

mogli zadovoljiti zanatskim izučavanjem metode. Tada bi trebalo samo pročitati izvesne znake, postavljene za već utvrđene sadržaje, za što bi, opet, trebalo naučiti napamet nekoliko semiotskih pravila. Poznavanje i ispravna procena stanja svesti bili bi tada toliko suvišni kao kod lumbalne punkcije. Na žalost prezauzetih praktičara našeg vremena psiha se ponaša refrakterno prema svakoj metodi, koja unapred polazi od toga da je obuhvata sa jednog stanovišta, nezavisno od svih drugih. Ο sadržajima nesvesnog, pored svojstva da se nalaze ispod pragovnih vrednosti, za sada znamo samo da su u kompenzatornom odnosu prema svesti i da su stoga uglavnom relativne prirode. Stoga je za razumevanje sna neophodno poznavanje stanja svesti. Sa reduktivnim, prospektivnim ili kompenzatornim snovima nije iscrpljen niz mogućnosti značenja. Postoji san koji se jednostavno može označiti kao reakcioni san. Čovek bi bio sklon da pod ovu rubriku svrsta sve one snove, koji uglavnom ne izgledaju ništa drugo do reprodukcija svesnog afektivnog doživljaja, da analiza ovakvih snova nije otkrila dublju osnovu zašto se ovi doživljaji tako verno reprodukuju u snu. Naime, ispostavilo se da doživljaj ima još jednu, simboličnu stranu, koja je izmakla individui, i jedino zbog ove strane doživljaj se reprodukuje u snu. Ali ovi snovi ne spadaju ovde, već samo oni gde su izvesna objektivna zbivanja dovela do psihičke traume, čiji oblici nisu samo psihički već istovremeno znače i fizičku leziju nervnog sistema. Ove slučajeve teških šokova posebno obilato je izazivao rat, i kod ovakvih slučajeva mogu se očekivati brojni čisti reakcioni snovi, u kojima trauma predstavlja više ili manje presudnu determinantu. Iako je za opštu funkciju psihe sigurno vrlo važno da traumatski sadržaj preko češćeg doživljavanja postepeno gubi od svoje autonomije tako da se na ovaj način ponovo uklapa u psihičku hijerarhiju, ipak se ovakav san, koji je uglavnom samo reprodukcija traume, ne može označiti kao kompenzatoran. San, doduše, na izgled vraća otcepljeni, autonomni komad

362

psihe, ali uskoro se pokazuje da svesna asimilacija komada koji je reprodukovao san ni u kom slučaju ne dovodi do nestanka potresa kojim je determinisan san. San »reprodukuje« mirno dalje a autonomno postali sadržaj traume dejstvuje sa svojih pozicija i to toliko dugo dok se traumatska draž sasvim ne ugasi. Do tog termina ništa ne koristi svesno »uočavanje«. U praktičnim slučajevima nije lako odlučiti da li je san uglavnom reaktivan ili samo simbolično reproduku5e traumatizirajuću situaciju. Ali analiza može resiti problem time što se u poslednjem slučaju reprodukcija traumatske scene pomoću tačnog tumačenja odmah dovodi do prestanka, dok reaktivnu reprodukciju ne ometa analiza sna. Samo po sebi je razumljivo da iste reaktivne snove srećemo.naročito kod bolesnih somatskih stanja, gde na odvijanje sna odlučujući uticaj ima npr. jak bol. Po mome mišljenju somatske draži samo izuzetno imaju determinirajući značaj. Ove se obično utapaju u simbolični izraz nesvesnog sadržaja sna, to jest one se iskorišćavaju kao izražajno sredstvo. Ne retko snovi pokazuju čudnovatu unutrašnju povezanost između nesumnjivo somatskog obolenja i određenog psihičkog problema, pri čemu fizički poremećaj zapravo izgleda kao mimički izraz psihičkog stanja. Ovu značajnost pominjem više zbog potpunosti nego zbog bacanja posebnog akcenta na ovo problematično područje. Međutim, izgleda mi da između fizičkih i psihičkih poremećaja postoji izvesna veza, čiji značaj se uopšte uzev potcenjuje, dok se, s druge strane, svakako bezmerno precenjuje, pri čemu izvesni pravci žele da fizički poremećaj shvate samo kao odraz psihičke smetnje, kao što je to npr. slučaj kod Christian Science. Na problem zajedničkog funkcionisanja tela i psihe snovi bacaju vrlo interesantno svetio, zbog čega ovde i pominjem to pitanje. Kao dalju determinantu sna moram da priznam telepatski fenomen. Danas se više ne može sumnjati u opštu činjeničnost ovog fenomena. Samo po sebi je razumljivo da je vrlo jednostavno, bez provere posto363

jećeg dokaznog materijala, osporiti postojanje ovog fenomena; ali to je nenaučno ponašanje koje ne zaslužuje pažnju. Ja sam lično iskusio da telepatski fenomen upliviše i na snove, što se, uostalom, tvrdi još od davnina. U ovom pogledu izvesne osobe su naročito osetljive i često imaju telepatski uplivisane snove. Sa ovim priznanjem telepatskog fenomena ne mislim istovremeno i na bezuslovno prihvatanje uobičajenog teorijskog shvatanja bivstva actio in distans. Fenomen bez sumnje postoji, samo mi izgleda da njegova teorija nije tako jednostavna. U svakom slučaju mora se uzeti u obzir mogućnost konkordance asocijacija, paralelnog psihičkog protoka,7 koji, kao što je dokazano, igra vrlo veliku ulogu u porodicama i koji se, između ostalog, manifestuje istovetnošću ili velikom sličnošću stava. Isto tako dolazi u obzir faktor kriptomnezije, koga je posebno istakao Flurnoj (Flournoy)8 i koji u danom slučaju pobuđuje najčudnovatije fenomene. Kako u snu dolazi do izražaja i inače subliminalni materijal, onda ni u kom slučaju nije čudnovato što se ponekad kriptomnezija javlja kao determinišuća veličina. Često sam imao prilike da analizujem telepatske snove, među njima veći broj onih čije je telepatsko značenje bilo nepoznato u trenutku analize. Analiza je dala subjektivni materijal, kao i svaka druga analiza, i na taj način san je imao svoj značaj u skladu sa trenutnim položajem subjekta. Analiza nije dala ništa što bi ukazivalo na to da je san telepatski. Do sada nisam našao nijedan san u kome se telepatski sadržaj nesumnjivo skrivao u analitički iznetom asocijativnom materijalu (u »latentnom sadržaju sna«). On se uvek nalazio u manifestnom obliku sna. U literaturi telepatskih snova obično se pominju samo oni u kojima se posebna situacija opterećena afektom »telepatski« anticipira prostorno ili vremen7 Up. Diagnostische Assoziationsstuđien, II, p. 95 (Ges. Werke II). β Des Indes ά la planćte Mars i Nouvelles observations sur un cas de somnambulisme avec glossolalie.

364

ski, gde, dakle, donekle ljudska važnost događaja (npr. smrtni slučaj) objašnjava ili bar približava razumevanju njegovu proročku slutnju ili udaljenu percepciju. Telepatski snovi, koje sam posmatrao, u većini odgovaraju ovom obrascu. Nasuprot tome manji broj se odlikuje čudnovatom činjenicom da manifestni sadržaj sna sadrži u sebi telepatsku k o n stataciju koja se odnosi na nešto sasvim beznačajno, na primer lice nepoznatog ili sasvim indiferentnog čoveka, ili izvestan razmeštaj nameštaja na indiferentnom mestu pod indiferentnim uslovima, prispeće beznačajnog pisma, itd. Sa ovom konstatacijom beznačajnosti, naravno, želeo bih samo da kažem da se nisam niti uobičajenim ispitivanjem niti analizom sukobio sa sadržajem čiji bi značaj »opravdavao« telepatski fenomen. U takvim slučajevima može se, pre nego u prvo pomenutim, misliti na takozvanu slučajnost. Na žalost, hipoteza slučajnosti uvek mi izgleda kao asylum ignorantiae. Sigurno da niko neće osporavati da se dešavaju izvanredno neobične slučajnosti, ali njihovu slučajnu prirodu isključuje to što se sa verovatnoćom može računati sa njihovim ponavljanjem. Naravno da nikada neću tvrditi da se u toj zakonomernosti krije nešto »natprirodno«, već samo nešto što se još tačno ne uklapa u naša školska znanja. Tako i sporni telepatski sadržaji imaju karakter stvarnosti, koji prkosi svakom očekivanju verovatnoće. Iako ni na koji način ne bih želeo da odmeravam teorijsko mišljenje ο ovim stvarima, ipak smatram da je ispravno priznavanje i naglašavanje njihove činjeničnosti. Ovo stanovište predstavlja samo obogaćivanje istraživanja snova.9 Naspram poznatog Frojdovog mišljenja ο bivstvu sna, da je ovaj »ispunjenje želja«, ja i moj prijatelj i saradnik A. Meder (Maeder) zauzeli smo stanovište da je san spontano samoprikazivanje aktuelnog stanja nesvesnog u simboličkom izražajnom obliku. U ovoj tački naše shvatanje je blisko razmišljanjima • Po pitanju telepatije upućujem na New Frontiers the Mind (nemački: Neuland der Seele).

of

365

Zilberera (Silberer).10 Slaganje sa Zilbererom je utoliko prijatnije što je rezultat međusobno nezavisnog rada. Ovo shvatanje proti vureči Frojdovom obrasou utoliko što se odriče od stvaranja određenog izjašnjenja ο smislu sna. Naš obrazac pre svega ukazuje na to da je san simbolično prikazivanje nesvesnog sadržaja. On ne ispituje podrobnije da li su ovi sadržaji uvek i ispunjenje želja. Dalja istraživanja, na što je izričito ukazao Meder, jasno su nam pokazala da sek sualni govor snova ni u kom slučaju ne treba uvek shvatiti na konkretistički način,11 to jest da se radi ο arhaičnom jeziku, koji je ispunjen svim bliskim analogijama tako da nije potrebno da se ovim sadržajima prekriva stvarna seksualna sadržina. Zbog toga nije opravdano da se seksualni jezik sna smatra konkretnim u svim prilikama, dok se ostali sadržaji tumače kao simbolički. Međutim, čim se seksualne forme snenog jezika shvate kao simboli nepoznatih stvari, tada se odmah produbljuje sagledavanje bivstva sna. Ovo je Meder podesno izložio na jednom praktičnom Frojdovom primeru.12 Sve dok se seksualni jezik snova shvata konkretistički, dotle će postojati samo neposredna, površna i konkretna rešenja ili odgovarajuća pasivnost, to jest oportunistička rezignacija ili uobičajeni kukavičluk ili lenost. Ali tu se neće stvoriti nikakvo shvatanje problema niti određeni stav. Ovi će nići odmah čim se odbace konkretistički nesporazumi, naime doslovno uzimanje nesvesnog seksualnog govora i tumačenje snenih figura kao realnih lica. Isto kao što je čovek sklon da prihvati da je svet onakav kakvim ga vidimo, tako i naivno prihvata da su ljudi onakvi kakvim ih zamišljamo. Na žalost u ovom slučaju još nema fizike koja bi dokazala nesrazmeru između opažanja i stvarnosti. Iako je mo10 Up. Silbererove radove u: Jahrbuch fiir psychoanalitisćhe und psychopatfoologische Forschungen. ΠΪ (1911) i IV (1912). 11 Ovde se susrećemo i sa Adlerom. 12 Maeđer: Traumproblem, p. 680.

366

gućnost obmane mnogostruko veća nego kod čulnih opažaj a, ipak smelo i naivno projektujemo našu sopstvenu psihologiju u druge ljude. Na ovaj način svako stvara niz više ili manje imaginarnih veza. koje su, uglavnom, zasnovane na ovakvim projekcijama. Među neurotičarima čak često ima slučajeva gde je fantastična projekcija tako reći jedina ljudska mogućnost odnosa. Čovek, koga uglavnom opažam pomoću mojih projekcija je imago, ili nosilac imaga ili nosilac simbola. Svi sadržaji našeg nesvesnog sveta konstantno su projektovani u našu okolinu i samo ukoliko izvesne svojstvenosti našeg objekta prozremo kao projekcije, kao imaginacije, uspeće nam da ove razlikujemo od stvarnih svojstava objekta. Ali ako nam ne pristigne u svest projektovani karakter nekog svojstva objekta, onda ne možemo drugačije do da bezazleno smatramo da ovo svojstvo stvarno pripada objektu. Svi naši ljudski odnosi vrve od ovakvih projekcija; onome kome to u odnosu na ličnosti nije jasno, obratili bi pažnju na psihologiju štampe u zemljama koje vode rat. Cum grano salis u protivniku se vide sopstvene nepriznate greške. Izvanredne primere srećemo u svim ličnim polemikama. Ko nema u izvanrednoj meri sposobnost unutrašnjeg kritičnog stava prema samom sebi, taj neće stajati iznad svojih projekcija, već će se obično nalaziti ispod njih, pošto prirodno duhovno stanje pretpostavlja postojanje ovih projekcija. Projekcije nesvesnih sadržaja predstavljaju prirodnost i datost, Kod relativno primitivnog čoveka ovo stvara onu karakterističnu vezanost za objekt, koju je Levi-Bril podesno označio kao »mistični identitet« ili »mistična participacija. Na taj način je svaki normalan čovek našeg vremena, koji nije razborit preko određene mere, vezan za okolinu pomoću čitavog sistema nesvesnih projekcija. On uopšte nije svestan prisil13 Levy-Bruhl: Les fauctions mentales dans les societes inferieures, p. 140. Na žalost ovaj autor je sasvim podesnu oznaku »mističan« kasnije izbacio. Verovatno je podlegao naletu glupaka, koji su pod »mističkim« podrazumevali sopstvena tručanja.

367

nog karaktera ovih veza »dok je sve u redu«. Ali kada se razvije paranoidni duševni poremećaj, tada se ove nesvesne spojnice pojavljuju kao isto toliko prisilnih spona, po pravilu ukrašenih nesvesnim materijalom koji je, nota bene, još za vreme normalnog stanja formirao sadržaj ovih projekcija. Dakle, sve dok životni interes, libido, koristi ove projekcije kao prijatne i korisne mostove sa svetom, dotle i projekcije predstavljaju pozitivno olakšanje života. Ali čim libido hoće da krene drugim putem i stoga započne da se vraća preko ranijih projekcionih mostova, tada projekcije deluju kao najveće prepreke, pošto efikasno sprečavaju svako stvarno oslobođenje od ranijeg objekta. Tada se javlja karakterističan fenomen da se čovek trudi da po mogućstvu obezwedi i snizi raniji objekt, da bi mogao da oslobodi libido. Ali kako se raniji identitet zasniva na projekciji subjektivnih sadržaja, potpuno i konačno oslobađanje može uslediti samo onda, kada se imago, predstavljen u objektu, skupa sa svojim značenjem vrati subjektu. Ovo vraćanje se odvija kroz svesnu spoznaju projektovanog sadržaja, tj. pomoću priznavanja »simboličke vrednosti« ranijeg objekta. Učestalost ovakvih projekcija je isto toliko sigurna kao i činjenica da se nikada ne stiče uvid u njihov karakter. U ovakvoj situaciji uopšte nije čudno što naivni čovek unapred prihvata kao samo po sebi razumljivo da je, kada sanja gospodina X , ova snena slika gospodina X identična sa stvarnim gospodinom X . Ova pretpostavka odgovara opštoj, nekritičnoj svesti, koja ne vidi nikakvu razliku između objekta kao takvog i predstave koja se stvara ο njemu. Kritički sagledano — to ne može niko osporiti — slika sna ima samo površnu i vrlo ograničenu vezu sa objektom. Ali zapravo to je kompleks psihičkih faktora koji se — svakako usled izvesnih spoljnih podsticaja — sam formirao i stoga se u subjektu uglavnom sastoji od subjektivnih faktora, koji su karakteristični za subjekt i često imaju vrlo malo veze sa realnim objektom. Mi razumemo drugog uvek na način kako sebe razumemo ili kako pokušavamo da

368

se razumemo. Ono što u nama ne razumemo, ne razumemo ni u drugima. Tako se priroda obilato pobrinula da je slika drugog po pravilu većinom subjektivna. Kao što je poznato ni intimno poznanstvo ni u kom slučaju ne može garantovati* objektivno poznavanje drugog. Ako se, kao što je to učinila Frojdova škola, jednom započne sa tim da se izvesni manifestni sadržaji sna prihvataju kao »ne-sebi-svojstveni« ili »simbolični« i da se objašnjava kako san, doduše, govori ο »tornju« ali misli »falus«, onda je to samo sledeći korak do onoga kada kažemo da san često priča ο >seksualnosti«, ali ni u kom slučaju ne misli uvek na seksualnost, isto tako da san često priča ο ocu ali da zapravo misli na — samog snevača. Naše imaginacije su sastavni delo vi našeg uma i kada naš san reprodukuje nekakve predstave, onda su to u prvoj liniji naše predstave, u čijem je stvaranju utkana celokupnost našeg bića; to su subjektivni faktori koii se u snu, ne iz spoljnih razloga već iz najintimnijih podsticaja naše duše, ovako ili onako grupišu i na taj način izražavaju ovaj ili onaj smisao. Čitavo istraživanje snova je uglavnom subjektivno a san je ono pozorište gde je snevač scena, glumac, sufler, režiser, autor, publika i kritičar. Ova jednostavna istina je osnova onog shvatanja smisla sna koje sam ja označio kao tumačenje na subjektivnom stupnju. Ovo tumačenje obuhvata, kako proizilazi iz termina, sve figure sna kao personificirane crte snevačeve ličnosti.14 Ponavljano je bio prime tan izvestan otpor protiv ovog shvatanja. Argumenti jednih se oslanjaju na već opisanu naivnu pretpostavku normalnog svakodnevnog mentaliteta. Argumenti drugih se baziraju više na principijelnom problemu šta je važnije — objektivni stupanj« ili »subjektivni stupanj«. Protiv 14 Već je Maeder, Traumproblem, izneo neke primere tumačenja na subjektivnom stupnju. Oba ova postupka tumačenja bliže su iznesena u mome spisu Vber die Psychologie des Unbewussten, p. 150 (Sabr. dela VII).

U Jung, Odabrana dela, I

369

teorijske verovatnoće subjektivnog stupnja stvarno ne bih mogao da smislim nijednu prihvatljivu zamerku. Nasuprot tome drugi problem je znatno teži. Ma kako da je slika objekta s jedne strane subjektivno sastavljena, ona je, s druge strane, uslovljena objektivno. Kada ja u sebi reprodukujem, onda time stvaram nešto uslovljeno kako subjektivno tako i objektivno. Da bi se odlučilo koja strana preteže u danom slučaju, mora se prvo dokazati da li se slika reprodukuje zbog svog subjektivnog ili objektivnog značenja. Dakle, ako sanjam nekog čoveka sa kojim me povezuje vitalni interes, tada će sigurno tumačenje biti bliže objektivnom stupnju nego drugom. Nasuprot tome, ako sanjam indiferentnog čoveka koji mi je dalek i stran u stvarnosti, tada je tumačenje bliže subjektivnom stupnju. Ali je moguće — a takvi slučajevi se praktički često sreću — da se snevač iz indiferentnog čoveka odmah priseća nekoga za koga je afektivno vezan. Ranije bi se reklo — indiferentno obličje je u snu namerno pomaknuto da bi se prekrila neprijatnost druge figure. U ovom slučaju preporučio bih da se sledi prirodni put i da se kaže: u snu je očigledno ono afektom nabijeno nejasno sećanje zamenjeno indiferentnim gospodinom X , čime bi se tumačenje približilo subjektivnom stupnju. Ova zamena predstavlja učinak sna, koji je svakako isto što i potiskivanje neprijatnih sećanja. Ali ako se ovo sećanje može tako jednostavno gurnuti u stranu, onda ono ne može biti ni važno. Njegova zamena pokazuje da se ovaj lični afekat može depersonalizovati. Dakle, ja bih mogao da se izdignem iznad toga i da se zbog toga ne vratim u lični afektivni položaj time što u snu uspelu depersonalizaciju obezvređujem kao čisto potiskivanje. Verujem da ispravno postupam kada uspelu zamenu neprijatnog lica sa indiferentnim smatram za depersonalizaciju prethodnog ličnog afekta. Na taj način je ova afektivna vrednost, tj. odgovarajući udeo libida, postala bezlična, drugim rečima oslobođena lične vezanosti za objekat tako da zbog toga mogu da raniji realni konflikt podignem na subjektivni stupanj i da pokušam da ra-

370

zumem koliko je ovaj isključivo subjektivni konflikt. Zbog razumljivosti želeo bih da ovo prikažem na jednom primeru: Jednom sam imao lični konflikt sa gospodinom A, pri čemu sam postepeno stekao ubeđenje da je on mnogo manje u pravu nego ja. U to vreme usnio sam sledeći san: »Zbog nekog problema konsultovao sam advokata; na moje bezgranično zaprepašćenje on mi je za konsultaciju zatražio ništa manje od 5000 franaka, čemu sam se energično usprotivio.« Advokat je bezvredna figura iz sećanja mojih studentskih dana. Ali period studija je važan, jer sam tada doživeo mnogo diskusija i rasprava. Međutim, uz osorni tip advokata sećanje mi sa afektom prinosi ličnost gospodina A kao i još uvek prisutni konflikt. Mogu dakle da nastavim na objektivnom stupnju i da zaključim: Gospodin A se krije iza advokata, dakle gospodin A postavlja preterane zahteve. On nema pravo. Tih dana ®ni je jedan siromašni student tražio pozajmicu od 5000 franaka. Gospodin A je, dakle, siromašni student kome je potrebna pomoć, pošto se nalazi tek na početku studija. Takav čovek uopšte ne može imati neke zahteve niti svog mišljenja. Ispunjenje želje bilo bi: moj protivnik je tiho obezvređen, sklonjen u stranu a meni je ostao zajamčeni mir. Međutim, u stvarnosti ja se na ovom mestu budim sa vrlo živim afektom zbog advokatovog preteranog zahteva. Dakle, nimalo me nije umirilo »ispunjenje želje«. Sigurno da se iza advokata krije neprijatna Α-afera. Ali je značajno da je san prineo onog indiferentnog pravnika iz mojih studentskih dana. Uz reč advokat palo mi je sledeće na pamet: pravna prepiska, pravičnost, rasprava — i s tim u vezi ono sećanje iz studentskog doba kada sam često sa ili bez prava svojeglavo, uporno i svađalački iznosio moju tezu da bi sebi izborio bar prividnu nadmoćnost. Ovo je — a to osečam — saučestvovalo u svađi sa gospodinom A. Na taj način znam da sam to ja sam, naime jedan deo u meni neprilagođen sadašnjosti koji me.

371

kao i onda, svađalački nadvladava, tj. hoće isuviše libida da istisne iz mene. Tako znam da spor sa A neće da odumre zbog toga što parničar u meni još uvek brine za »pravičan« ishod. Ovakvo razmatranje je dovelo do rezultata koji mi izgleda smisaon, dok je tumačenje na objektivnom stupnju bilo bez ishoda, pošto mi nije ni najmanje stalo do dokaza da su snovi ispunjenje želja. Ako mi san ukazuje kakvu sam napravio grešku, onda mi na taj način pruža mogućnost da popravim moj stav, što je uvek korisno. Do ovakvog rezultata, naravno, dospeva se samo primenom subjektivnog stupnja. Ma kako očigledno bilo tumačenje na subjektivnom stupnju jednog ovakvog slučaja ono može biti bezvredno u nekom drugom, gde jedan po život važan odnos stvara sadržaj i osnovu konflikta. U takvom slučaju snenu figuru naravno da treba dovesti u vezu sa realnim objektom. Kriterium se uvek može dokučiti iz svesnog materijala, izuzev onih slučajeva gde dolazi u obzir prenos. Prenos lako dovodi do krivog zaključivanja, tako da lekar izgleda kao apsolutno neophodan deus ex machina ili kao isto tako neophodan rekvizit stvarnosti. Po pacijentovom zaključku on to i jeste. U ovakvim slučajevima lekarev samokritični stav mora odlučiti u kom stepenu je on sam pacijentov realni problem. Cim objektivni stupanj tumačenja počne da biva monoton i bez ishoda, jasno je da je vreme da se figura lekara shvati kao simbol projektovanih sadržaja, koji pripadaju pacijentu. Ako se to ne učini, onda analitičaru ne preostaje ništa drugo do da prenos obezvredi pomoću redukcije na infantilne želje i time da ga uništi ili da realno prihvati prenos i da se žrtvuje za pacijenta (čak i protiv njegovog nesvesnog otpora), što ide na uštrb svim učesnicima pri čemu po pravilu najgore prolazi lekar. Naprotiv, ako se uspe da se figura lekara podigne na subjektivni stupanj, onda se svi prenošeni (projektovani) sadržaji ponovo mogu svesti na svoju prvobitnu vrednost. Primer vraćanja 372

projekcija u prenosu nalazi se u mome spisu Odnos između Ja i nesvesnog.15 Razumljivo mi je samo po sebi da se onome ko sam nije analitičar-praktičar neće posebno svide ti ova razlaganja ο »subjektivnom stupnju« i »objektivnom stupnju«. Ali što se dublje bavimo problemom snova, tim više dolaze u obzir tehnička gledišta praktičnog lečenja. Za gornji postupak potrebna je ona neumoljiva prinuda koju lekaru donosi svaki teži slučaj, pošto se uvek mora nastojati da se sredstva tako usavrše da se može pružiti pomoć i u teškim slučajevima. Imamo da zahvalimo teškoćama u svakodnevnom lečenju bolesnika da su nas prisilile da formiramo shvatanja koja delimično uzdrmavaju temelje našeg svakodnevnog mentaliteta. Iako subjektivnost imaga spada u takozvanu samu po sebi razumljivu istinu, ipak takav zaključak zvuči nešto filozofski, što je neprijatno izvesnim ušima. Zašto je to tako, bez daljnjega proističe iz napred pomenute činjenice da naivna pretpostavka imago bez daljnjega identifikuje sa objektom. Svaki poremećaj ovakve pretpostavke deluje na ovu vrstu ljudi iritirajuće. Iz istog razloga deluje nesimpatično ideja ο subjektivnom stupnju, pošto ova ometa naivnu pretpostavku identiteta svesnog sadržaja sa objektom. Naš mentalitet karakteriše to — kako su jasno pokazali događaji iz vremena rata16 — da sa besramnom naivnošću dajemo sud ο protivniku, a u kritici, koju iskazujemo ο njemu, izdajemo naše sopstvene defekte; protivniku se jednostavno prebacuju sopstvene, nepriznate greške. Sve se vidi u drugom, drugi se kritikuje i osuđuje, trud i nastojanja su usmereni da se drugi popravi i vaspita. Uopšte nije potrebno da za dokazivanje ove tvrdnje podnesem na uvid odgovarajuću kazuistiku: najlepši dokazi nalaze se u svakim novinama. Samo po sebi je razumljivo da se ono što se zbiva u velikom, takođe odigrava u malome i u pojedincu. Naš mentalitet je još tako primitivan da ,r> Up. i Ges. Werke VII; U vezi sa projekcijama i premeštanju videti Die Psychologie der Vbertragung (Ges. Werke XVI). 16 Prvi svetski rat.

373

se tek u izvesnim funkcijama i područjima oslobodio od primarnog mističnog identiteta sa objektom. Primitivni čovek ima, pri minimumu samosvesnosti, maksimum vezanosti za objekat, što na njega može vršiti čak i direktnu magičnu prisilu. Čitava primitivna magija i religija počiva na ovom magijskom odnosu prema objektu, koji se ne sastoji ni od čega drugog do od projekcija nesvesnih sadržaja u objekt. Iz ovog početnog stanja identiteta postepeno se razvila samosvesnost, koja ide ruku pod ruku sa razlikovanjem subjekta i objekta. Ovo razlikovanje ima za posledicu uvid u to da su izvesna, ranije naivno objektu pripisivana svojstva, u stvari subjektivni sadržaji. Ljudi antičkih vremena, doduše, više nisu verovali da su papagaji ili krokodilova braća, ali su još uvek bili obavijeni magijskom mrežom. U vezi sa ovim tek je preporod u XVIII veku načinio korak napred. Ali kao *to je svima poznato, još smo vrlo daleko od samosvesnosti koja bi odgovarala našem znanju. Kada se zbog nečega sekiramo do besvesti, onda nas niko ne može ubediti da uzrok naše ljutnje ne leži sasvim izvan nas, u onoj neprijatnoj stvari ili čoveku. Dakle, verujemo da te stvari mogu da nas dovedu do ljutnje, eventualno čak da nam poremete san ili probavu. Stoga smelo i neograničeno osuđujemo predmet prepreke a time grdimo nesvesni deo u nama samima, koji je projektovan u omrznuti objekt. Ovakvih projekcija ima bezbroj. One su delom povoljne, to jest kao mostovi libida one deluju olakšavajuće; delom su nepovoljne, ali kao prepreka praktički ne dolaze u obzir pošto se nepovoljne projekcije obično naseljavaju izvan kruga intimnih odnosa. Od ovog je neurotičar izuzetak — svesno ili nesvesno on je tako intenzivno vezan za okolinu, da nije u stanju da spreči uticaj nepovoljnih projekcija i na bliske objekte i na taj način da izazove konflikte. On je stoga prinuđen — ako traži leka — da svoje primitivne projekcije uoči u daleko većoj meri nego što to ikada čini normalan čovek. Normalni čini, doduše, istovetne projekcije ali su ove bolje odvojene;

374

za povoljne projekt j e u blizini a za nepovoljne u najvećoj udaljenosti. Kao što je poznato kod primitivnih j e isto tako — strano j e neprijateljsko i zlo. K o d nas su još u drugoj polovini srednjeg veka »tuđina« i »beda« bile reči sa identičnim značenjem. Ova podela j e korisna, zbog čega normalan čovek ne oseća potrebu da ove projekcije privodi u svest, iako je takvo stanje opasno varljivo. Psihologija rata jasno je istakli ovo stanje: dobro j e sve što čini sopstvena nacija, rđavo sve što čini drugi. Centar svih podlosti svagda se nalazi u udaljenosti od nekoliko kilometara iza neprijateljskih linija. Ovu istu primitivnu psihologiju ima i pojedinac, zbog čega iritira svaki pokušaj koji bi ove — kroz večnosti nesvesne — p r o jekcije mogao da privede u svest. Sigurno da se žele bolji odnosi sa bližnjim, ali prirodno pod uslovom da ovi bližnji odgovaraju našim očekivanjima, tj. da su dragovoljni nosioci naših projekcija. Ako se ove p r o jekcije privedu u svesti, lako dolazi do pogoršanja odnosa prema drugim ljudima, pošto nedostaje iluzioni most, preko koga mogu slobodno da klize ljubav i mržnja, preko koga se mogu preneti i sve one vrline koje žele da druge »poboljšaju« i »izdignu« a koje se lako i povoljno prenose na čoveka. Kao posledica ovog pogoršanja nastaje zastoj libida, zbog čega se postaje svestan nepovoljnih projekcija. Tada se p o stavlja zadatak subjektu da na sopstveni račun prenese sve one niskosti, odnosno đavolstva, koja su se smelo pripisivala drugima i koja su celog života predstavljala izvor ljutnje. Ono što iritira u ovoj proceduri j e s jedne strane ubeđenje da bi život bio znatno podnošljiviji kada bi tako činili svi ljudi, a s druge osećanje žestokog otpora protiv primene ovog principa — i to sasvim ozbiljne — kod samoga sebe. A k o to čini neko drugi — ne može se poželeti ništa bolje, ali ako čovek treba to sam da učini, onda je nepodnošljivo. Neurotičar j e svojom neurozom» svakako prinuđen da načini ovaj napredak ali normalan čovek ne, zbog toga normalan doživljava ovu psihičku smetnju socijalno i politički u obliku pojava psihologije mase,

375

na primer ratova i revolucija. Realno postojanje neprijatelja, kome se mogu natovariti sva zla znači očevidno olakšanje savesti. Čovek bar može smelo da kaže ko je đavo, to jest postaje jasno da se uzrok nesreće nalazi negde izvan a ne u sopstvenom stavti. Čim je čovek stekao uvid u donekle neprijatne konsekvence shvatanja na subjektivnom stupnju, javlja se zamerka da je ipak nemoguće da svaka loša osobina koja nas ljuti kod drugih ljudi, pripada nama samima. Na ovaj način bi naime veliki moralista, fanatički pedagog i popravilac sveta ispali kao najgori. Ne bi imalo malo da se kaže ni ο bliskosti dobrog i zla, ο neposrednoj vezi para suprotnosti uopšte, ah ipak bi nas to isu više udaljilo od naše teme. Naravno da ne treba preterivati sa shvatanjem na subjektivnom stupnju. Radi se samo ο nešto kritičnijem odmeravanju valjanosti. Ono što mi pada u oči na objektu, to će biti i stvarno svojstvo objekta. Ali što je subjektivniji i afektivniji ovaj utisak, tim pre to svojstvo treba shvatiti kao projekciju. Pri tom, međutim, moramo sprovesti suštinsko razlikovanje između osobine stvarno postojeće na objektu, bez koje ne bi bila verovatna projekcija na objekt, i vrednosti ili značaja, odnosno energije ovog svojstva. Nije isključeno da se neko svojstvo projektuje na objekt od koga u stvarnosti jedva da postoji trag kod objekta (npr. projekcija magijskih kvaliteta u nežive objekte). Drugačije stvar stoji sa običnim projekcijama karakternih svojstava ili trenutnih stavova. U ovim slučajevima često objekt projekcije pruža određenu priliku, čak ovu izaziva. Ovo drugo je slučaj onda kada objekt sam nije svestan svojstva; na taj način ono deluje na nesvesno drugog, pošto sve projekcije podstiču protiv-projekcije tamo gde objekt nije svestan svojstva projektovanog sa subjekta; kao što na analitičarev »prenos« sledi odgovor u obliku »protiv-prenosa«, kada prenos projektuje sadržaj koga sam lekar nije svestan, ali koji je, uprkos tome, u njemu prisutan.17 Protiv-prenos je tada isto tako 17 O tipičnim projektnim sadržajima up. Die logie der Vbertragung (Ges. Werke XVI).

376

Psycho-

svrhovan i smisaono ili ometajući kao i pacijentov prenos, pošto i on teži da uspostavi onaj bolji raport, koji je neophodan za uočavanje izvesnih nesvesnih sadržaja. Protiv-prenos je kao i prenos nešto prisilno, prinudno, pošto predstavlja »mistični«, tj. nesvesni identitet sa objektom. Protiv ovakve nesvesne veze katkad postoje otpori, svesni, kada je stav subjekta takav da svoj libido daje jedino dobrovoljno no dozvoljavajući da se ovaj namami ili otme; nesvesni, kada subjekt najviše voli da mu se libido oduzme. Zbog toga prenos i protiv-prenos stvaraju, ukoliko njihovi sadržaji ostanu nesvesni, nenormalne i neodržive veze, koje imaju za cilj sopstveno uništenje. Takođe i kada se u objektu može naći trag projektovanog svojstva, i tada je praktični značaj projekcije ipak čisto subjektivan i pada na teret subjekta, pri čemu je njegova projekcija dodelila preteranu vrednost tom tračku svojstva. Ako projekcija odgovara svojstvu koje stvarno postoji u objektu, to ipak projektovani sadržaj postoji i kod subjekta, gde on stvara jedan deo imago-objekta. Sam imago-objekt je različite psihološke veličine koja zavisi od opažanja objekta; on je i pored svih opažaj a a ipak na osnovu svih opažaj a postojeća slika,18 čije samostalno življenje ostaje nesvesno sve dotle dok se sasvim ne stopi sa stvarnim življenjem objekta. Stoga svest ne priznaje samostalnost imaga, već je nesvesno projicira u objekt, to jest stapa sa samostalnošću objekta. Na taj način seT naravno, objektu u odnosu na subjekt pridaje zapravo prisilni karaktjer stvarnosti, dakle preterana vrednost. Ova vrednost počiva na projekciji, odnosno na apriornom identitetu imaga sa objektom, usled čega je spoljni objekt istovremeno i unutrašnji. Na ovaj način spoljni objekt može nesvesnim putem da direktno vrši neposredni psihički uticaj na subjekt time što se on, preko svog identiteta sa imagom, nalazi tako reći jednom rukom u psihičkom pogonu subjekiH Zbog potpunosti mora se napomenuti da nijedan imago ne potiče samo spolja. Njegovom specifičnom obličju doprinosi i a priori prisutna dispozicija, naime arhetip.

377

ta.% Tako objekt može dobiti »magičnu« snagu nad subjektom. Pogodne primere za ovo pružaju primitivni ljudi, koji na primer sa svojom decom ili sa drugim objektima za koje pretpostavljaju da imaju dušu postupaju tako kao što postupaju sa sopstvenom psihom. Oni se ne usuđuju da išta učine protiv njih iz straha da ne uvrede dete ili dušu objekta. Stoga deca ostaju nevaspitana do puberteta, kada se podvrgavaju često surovom naknadnom vaspitavanju (inicijacija). Prethodno sam naveo da samostalnost imaga ostaje nesvesna pošto se identifikovala sa samostalnošću objekta. Shodno tome smrt objekta bi morala da pokrene naročita dejstva, pri čemij se objekt sasvim ne gubi nego egzistira u neuhvatljivom obliku. Kao što je poznato, ovo baš i jeste slučaj. Nesvesni imago, kome više ne odgovara nijedan objekt, postaje duh umrlog koji vrši uticaje na subjekt, koji se ne mogu shvatiti drugačije do kao psihološki fenomeni. Nesvesne projekcije, subjekta, koje prevode nesvesne sadržaje u imago-objekt i ove identifikuju sa sadržajima objekta, nadživljavaju realni gubitak objekta i igraju značajnu ulogu u životu kako primitivnog čoveka tako i svih kulturnih naroda starih i najnovijih vremena. Ovi fenomeni ubedljivo dokazuju relativno autonomno postojanje imago-objekata u ttesvesnom. Oni su, očigledno, u nesvesnom zbog toga što svesno nikada ne bi mogli da se sagledaju odvojeno od objekta. Svaki napredak, svako novo tumačenje čovečanstva bilo je skopčano sa napretkom samosvesnosti: čovek se razlikovao od objekta i nastupao u odnosu na prirodu kao drugačiji od nje. Stoga i nova orijentacija psihološkog stava mora ići istim putem: očigledno je da identitet objekta sa subjektivnim imagom dodeljuje objektu značaj koji mu zapravo ne pripada, ali koju je posedovao odvajkada, pošto je identitet apsolutno izvorna činjenica. Međutim, ovakvo stanje stvari znači za subjekt primitivno stanje, koje može da opstoji samo dotle dok ne dovodi do teških nesporazuma. Precenjivanje objekta je upra-

378

vo tačka koja je vrlo pogodna da omete razvitak subjekta. Jako naglašeni »magični« objekt u velikoj meri orijentiše svest u smislu objekta i uništava svaki pokušaj individualnog diferenciranja, koje bi, razumljivo, moralo da započne ša odvajanjem imaga od objekta. Pravac individualnog diferenciranja nemoguće je zadržati ako se spoljni faktori »magično« umešaju u subjektivni psihički pogon. Ali skidanje imagines, koji dodeljuju objektu onaj isuviše veliki značaj, vraća subjektu onu otcepljenu energiju koja mu je hitno potrebna za njegov razvitak. Shvatanje imagines sna na subjektivnom stupnju znači za čoveka današnjice isto kao kada se primitivnom čoveku oduzmu figure predaka i fetiši i pokuša da mu se objasni kako je »snaga medicine« nešto duhovno, što se ne krije u objektu nego u čovekovoj psihi. Primitivni čovek oseća legitimni otpor protiv ovog jeretičkog shvatanja, a tako i čovek sadašnjice oseća kao neprijatno, možda čak nekako opasno, odvajanje identiteta imaga i objekta, identiteta koji je već od drevnih vremena držan za sveto. Posledice i za našu psihologiju su jedva shvatljive: više ne bi postojao niko ko bi se mogao optužiti, niko ko bi bio ogovaran, ko bi se mogao podučiti, popraviti, kazniti. U svim stvarima čovek bi morao da započne kod samoga sebe, zahteve, koji se postavljaju drugima, imao bi da postavlja jedino samom sebi. U ovakvoj situaciji je pojmljivo zašto shvatanje imagines sna na subjektivnom stupnju nije ravnodušan korak, nije naime stoga što daje povoda jednostranostima i preterivanjima u oba pravca. Nezavisno od ove više moralne teškoće postoje neke prepreke na intelektualnom području. Već je načinjen prigovor da je tumačenje na subjektivnom stupnju filozofski problem, i sprovođenje ovog principa sudara se sa okvirima gledanja na svet i stoga prestaje da bude nauka. Ne izgleda mi čudnovato da psihologija pogađa filpzofiju, jer je i u filozofiji misaoni proces psihička delatnost, koja je kao takva predmet psihologije. Pod psihologijom zamišljam celokupni opseg psihe, a tu su sadržani i filozofija i

379

teologija i mnogo šta drugo. Naspram svih filozofija i svih religija stoje činjenice čovekove psihe, koje možda u poslednjoj instanci odlučuju ο istini i zabludi. Našoj psihologiji je, pre svega, malo stalo do toga da li naši problemi, tu i tamo nailaze na neodobravanje. U prvoj liniji mi imamo posla sa praktičnim neophodnostima. Ako je pitanje gledanja na svet psihološki problem, onda ga moramo tretirati bez obzira da li filozofija spada u psihologiju ili ne. Isto tako su za nas religijska pitanja pre svega psihološka pitanja. Sto je današnja medicinska psihologija daleko od ovih područja žalostan je nedostatak koji se jasno oseća u činjenici da se za psihogene neuroze često nalaze bolje mogućnosti lečenja negde drugde nego u školskoj medicini. Iako sam i sam lekar i po principu »medicus medicum non decimat« imam svakog osnova da se uzdržim kritike lekara, ipak moram da priznam da lekari ni U kom slučaju nisu uvek oni u čijim se rukama najbolje održava psihološka medicina. Cesto sam iskusio da medicinski psihoterapeuti pokušavaju da svoju veštinu sprovedu na onaj rutinski način, koji im je blizak preko svojstvenosti njihovih studija. Medicinske studije sastoje*se s jedne strane od gomilanja strahovito velike količine informacija, koje se jednostavno memorišu bez stvarnih poznavanja osnova, s druge od praktičkih obrazaca koji se moraju steći po principu: »Tu nema mnogo da se razmišlja već treba stvar uzeti u svoje ruke.« Tako dolazi do toga da medicinar sa svih fakulteta ima najmanje mogućnosti da razvija funkciju mišljenja. Stoga dalje nije čudno što čak psihološki orijentisani lekari uopšte ne mogu ili s teškom mukom prate moja razmišljanja. Oni su se navikli da postupaju po receptu i da mehanički primenjuju metodu koju sami nisu smislili. Ova tendencija je, međutim, nepogodna za upražnjavanje medicinske psihologije pošto se ova oslanja na stubove autoritativnih teorija i metoda i ometa razvitak samostalnog mišljenja. Tako sam doživeo da čak elementarna i za praktički postupak neobično važna razlikovanja kao subjektivni i objek-

380

tivni stupanj tumačenja, Ja i Sopstvenost (Selbst), znak i simbol, kauzalnost i finalnost itd. predstavljaj u isuviše veliki zahtev za funkciju mišljenja. Ovom teškoćom se može objasniti žilavo zadržavanje nazadnih shvatanja kojima je odavno potrebna revizija. Da ovo nije samo moje subjektivno shvatanje p o tvrđuje i fanatička jednostranost i sektinska isključivost izvesnih »psihoanalitičkih« organizacija. Ovaj stav je, kao što je poznato, simptom i znači nadkompenzovanu sumnju. Ali, ko primenjuje psihološke kriterij ume na — sebe samog? Shvatanje snova kao infantilno ispunjenje želja ili kad finalno orijentisani aranžman u službi infantilnih htenja isuviše je usko i nije u skladu sa bivstvom sna. San je, kao i svaki deo psihičkog jedinstva, rezultanta celovitosti psihe. Zbog toga možemo očekivati da se u snovima nađe sve ono što je u životu čovečanstva od davnina imalo značaja. Kao god što se čovekov život vrlo malo ograničava na ovaj ili onaj osnovni nagon, već se gradi na mnoštvu nagona, potreba, neophodnosti, fizičkih i psihičkih uslovljenosti isto tako malo se i san može objasniti ovim ili onim elementom, pa ma kako jednostavno prihvatljivo bilo to tumačenje. Možemo biti sigurni da je ono netačno, pošto nijedna jednostavna teorija nagona neće nikada biti u stanju da obuhvati čovekovu dušu, tu moćnu i tajanstvenu stvar, pa stoga ni njen izraz, san. Da bismo bar donekle udovoljili onome što zahteva proučavanje snova, potrebna su nam oruđa koja mukotrpno moramo skupiti iz svih područja humanističkih nauka. Međutim, sa dva tri-loša vica ili dokazivanjem izvesnih potiskivanja nije rešen problem snova. Mome pravcu je direktno zamereno da je »filozofski« (ili čak »teološki«, smatrajući da nastojim da stvari objasnim »filozofski« a da su moja psihološka* shvatanja »metafizička«. 19 Međutim, ja koristim izvesne filozofske, religijsko-naučne i istorijske materijale isključivo za prikazivanje psihičkih odnosa. 1* Pod tim se misli na učenje ο »arhetipu«. Da li je biološki pojam »pattern of behaviour« takođe »metafizički«?

381

Kada pri tom upotrebim pojam Boga ili isto tako m e tafizički pojam energije r onda to moram da učinim, pošto su to slike koje se od prapočetka nalaze u č o v e kovoj duši. Ponovo moram da naglasim da nijedan moralni zakon, niti pojam Boga, niti bilo koja religija nije spolja, s neba spopala ljude već sve to ima čovek in nuce u sebi, zbog toga čovek sve to i stvara iz sebe. Stoga j e zaludna ideja da j e potrebno jedino prosvećivanje da bi se rasterale ove aveti. Ideje moralnih zakona i božanstva spadaju u neuništivi sastojak čovekove duše. Zbog toga svaka iskrena psihologija, koja nije zaslepljena duhovno skučenim, nadmenim prosvećivanjem, ima da raspravi ove činjenice. One se ne mogu odstraniti objašnjenjima i ismejavanjima. U fizici možemo biti bez slike božje, m e đutim, u psihologiji j e ona definitivna veličina sa kojom ima da se računa isto kao sa veličinama kao što su: »afekat«, »nagon«, »majka«, itd. Naravno, zbog večitog mešanja objekta i imaga ne može se zamisliti razlika između »bog« i »imago boga« i stoga se misli da čovek, govoreći ο Bogu, objašnjava »teološki« ako govori ο slici Božjoj. Psihologiji kao nauci ne pripada da potpomaže opredmetljivanje Božjeg imaga. Ali ona mora da, shodno činjenicama, računa sa postojanjem slike ο Bogu. Isto tako psihologija računa sa nagonom i ne preuzima kompetenciju da ustanovi šta j e to »nagon« u suštini. Svakome j e jasno koje se psihološko činjenično stanje označava kao nagon, ma kako nejasno bilo šta j e zapravo nagon. Isto tako j e jasno da, na primer, slika ο Bogu odgovara određenom psihološkom kompleksu činjenica i da tako predstavlja određenu veličinu sa kojom se može operisati; međutim, ostaje izvan svih psihologija pitanje šta j e Bog u suštini. Žao mi j e što sve ovo, samo po sebi razumljivo, moram da p o navljam. Prethodno sam izložio skoro sve ono što bih imao da kažem u odnosu na opšta gledišta psihologije snova.20 Namerno sam izostavio razmatranje pojedino20 U raspravi koja sledi, napisanoj znatno kasnije, nalaze se još neke dopune.

382

sti. To se mora prepustiti kazuističkom radu. Razlaganje opštih stanovišta dovelo nas j e do daljih problema čije se pominjanje ne može obići kada j e reč ο snovima. Naravno da bi se imalo još mnogo šta reći ο cilju analize snova, ali kako j e analiza snova instrument analitičkog postupka uopšte, ovo se može učiniti samo u sklopu sa izlaganjem celokupnog p o stupka. Ali da bi se temeljno izložila suština postupka, potrebni su različiti predradovi, koji obuhvataju problem sa različitih strana. Pitanje analitičkog p o stupka j e izvanredno kompleksno, iako se izvesni autori nadmeću u simplifikacijama verujući da će moći da dovedu dotle da se poznati »koreni« oboljenja vrlo jednostavno iščupaju. Upozoravam na sve lakomislenosti u ovom pogledu. Više bi me radovalo kada bi ozbiljne glave temeljno i savesno raspravile velike probleme koji su iskrsli zahvaljujući analizi. Stvarno bi bilo vreme da se akademska psihologija jednom vrati stvarnosti i nešto sasluša ο stvarnoj čovekovoj duši a ne samo ο laboratorijskim eksperimentima. Više ne treba da bude tako da profesori svojim đacima zabranjuju bavljenje sa analitičkom psihologijom ili da im uskraćuju korišćenje analitičkih pojmova, ili da se našoj psihologiji zamera da na nenaučni način »razmatra svakodnevna iskustva«. Znam da opšta psihologija može izvući najveću k o rist iz ozbiljnog bavljenja problemom sna, samo kada bi jednom mogla da se oslobodi od potpuno neopravdane i laičke predrasude da snovi potiču isključivo od somatskih draži. Precenjivanje somatskog je i u psihijatriji jedan od najhitnijih razloga zašto nema napretka u psihopatologiji, ukoliko ovu nije obogatila analiza. Dogma: »Duševne bolesti su bolesti mozga« j e ostatak materijalizma sedamdesetih godina prošloga stoleća. Ona je postala ničim opravdana zabluda koja koči svaki napredak. Cak i kada bi bilo tačno da su sve duševne bolesti bolest mozga, to još ni izdaleka ne bi bio razlog protiv istraživanja psihičke strane bolesti. Međutim, predrasuda se koristi da bi se unapred diskreditovali i uništili svi pokušaji u ovom pravcu. Dokaz da su sve duševne bolesti obolje-

383

aja mozga nikada nije realizovan, a neće se ni naćiT inače bi se moglo i dokazati da čovek ovako ili onako misli ili dela zbog toga što su se u ovoj ili onoj ćeliji sjedinila ili razgradila ova ili ona jedinjenja belančevina. Ovakav nazor direktno vodi ka materijalističkom jevanđelju: »Ono što čovek jede, to je on.« Ova orijentacija hoće da duševni život razume kao asimilacione i disimilacione procese u moždanim ćelijama, pri čemu su ovi uvek zamišljeni samo kao laboratorijske sinteze i dezintegracije, pošto je odavno sasvim isključeno da se ta zbivanja zamisle onako kakp ih stvara život, kao da nismo u stanju da sebi predstavimo sam životni proces. Ali tako se moraju zamisliti ćelij ski procesi ako se prihvati važnost materijalističkog gledišta. Time je, međutim, već prevaziđen materijalizam, ako se život ne može zamisliti kao funkcija materije, već samo kao po sebi samom postojeći proces, kome su subordinirane materija i energija. Život kao funkcija materije zahteva generatio aequivoca. Na ovaj dokaz moraće još dugo da se čeka. Ali kao što nemamo prava da život uopšte shvatimo materijalistički jednostrano i proizvoljno, isto tako nemamo prava da psihu shvatimo kao m o ždani proces, nezavisno od toga što je bezuman već i#sam pokušaj da se predstavi nešto tako, pokušaj koji j e ma kako ozbiljno sprovođen, uvek samo bezumlje dovodio na videlo. Naprotiv, psihičko zbivanje treba posmatrati kao psihičko a ne kao organski ćeli j ski proces. Isto onako kao što se rasplamsa gnjev zbog »metafizičke fantazije« kada neko pokuša da vitalistički objasni ćelijske procese, tako isto fizička hipoteza važi kao »naučna«, iako nije ništa manje fantastična. Ona se uklapa u materijalističku predrasudu i zbog toga je naučno posvećena svaka besmislica samo ako obećava preobraćanje psihičkog u fizičko. Po svoj prilici više nije daleko čas kada će našim predstavnicima nauke biti odstranjen ovaj perčin ovako ustajalog i besmislenog materijalizma.

χ

Ο BIVSTVU SNOVA

25 Jung, Odabrana dela, I

Ο BIVSTVU SNOVA Od svih drugih prirodno-naučnih disciplina medicinska psihologija se odlikuje time što raspravlja ο najkompleksnijim problemima bez mogućnosti oslonca ο sigurne eksperimentalne odredbe, eksperimentalne serije i logično shvatljiva činjenična stanja. Naprotiv, ona je suočena sa bezbroj promenljivih iracionalnih datosti; duša je najneprozirnija i najnepristupačnija tvorevina sa kojom se ikada bavila naučna misao. Doduše, mora se pretpostaviti da se sve psihičke pojave nekako nalaze u kauzalnom nizu u najširem smislu tog pojma, iako je uputno upravo ovde ne smetnuti sa uma da je kauzalnost u krajnjoj liniji samo statistička istina. Stoga, možda, u izvesnim slučajevima nije sasvim neumesno da se apsolutnoj iracionalnosti bar ostave otvorena vrata, iako se u svim slučajevima, već iz heurističkih razloga, najpre postavlja pitanje kauzalnosti. Isto tako je korisno da se, i u okviru ovih pitanja, bar uzme u obzir jedno od klasičnih razdvajanja pojmova, naime causa efficiens i causa finalis. Kod psihičkih stvari postavlja se pitanje: zašto se to dešava? Ovo pitanje nije ništa manje probitačno od drugog pitanja: Čemu se to dešava? Među mnogim problemima medicinske psihologije san zadaje posebne brige. Bio bi kako interesantan tako i težak zadatak san tretirati isključivo sa njegovog lekarskog aspekta, naime u odnosu na diP] Prvi put objavljeno u Ciba Zeitschrift. ovde neznatno dopunjen nekim prilozima. 25*

IX (1945»;

387

jagnozu i prognozu bolesnih stanja. San se stvarno bavi sa zdravljem i bolešću i kako on, zahvaljujući svom nesvesnom poreklu, gradi i stvara iz riznice podpragovnih opažanja, u stanju je da ponekad produkuje značajne stvari. Ovo mi je često bila pomoć u slučajevima otežane diferencijalne dijagnostike kod organskih i psihogenih simptoma. Izvesni snovi su značajni i za prognozu. 2 Ali na ovom području nedostaju svi neophodni predradovi, kao brižljive kazuističke zbirke i mnogo šta slično. Zadatak budućnosti je da psihološki školovani lekari sistematski zapisuj u snove, pošto čovek često ima prilike da stekne uvid u sneni materijal koji se odnosi na kasnije javljeno izbijanje po život opasnog akutnog oboljenja ili čak na letalni ishod, dakle na događaje koji se nisu mogli predvideti u vreme uzimanja protokola. Istraživanje snova uopšte j e već po sebi životno delo. Međutim, za razradu u pojedinostima potrebna je saradnja m n o gih. Zbog toga sam smatrao da je bolje da u ovom kratkom pregledu fundamentalne aspekte psihologije i interpretacije snova izložim tako da i neiskusan na ovom području može steći sliku ο problematici i m e todici. Poznavalac ove materije će mi dati za pravo što poznavanje načelnosti smatram važnijim od g o milanja kazuistike, koja ipak ne može da zameni n e dostatak iskustva. San je deo nevoljne psihičke delatnosti, koji ima svesnosti upravo toliko da može bit; reprodukovan na javi. Među psihičkim pojavama san pruža možda najviše »iracionalnih« datosti. Izgleda da j e san dobio minimum onih logičnih povezanosti i hijerarhije vrednosti, koje inače pokazuju sadržaji svesti, i zbog toga je manje saglediv i shvatljiv. Snovi koji logički, moralno i estetski udovoljavaju spadaju u izuzetke. Po pravilu san je čudnovata i tuđa tvorevina koja se odlikuje nedostatkom logike, sumnjivim moralom, ružnim obličjem i očiglednom oprečnošću i besmi1 Up. moj članak: Die praktische Verwendbarkeit der Traumanalise, u: Wirklichkeit der Seele, p. 98 (Ges. Werke XVI).

388

slom. Stoga se snovi rado odbacuju kao glupi, besmisleni i bezvredni. Svako tumačenje sna je psihološki iskaz ο izvesnim psihičkim sadržajima sna. Stoga tumačenje nije bezopasno, pošto snevač. po pravilu često pokazuje čudnovatu osetljivost u odnosu ne samo na netačne, već pre svega na ispravne primedbe. Kako je samo pod sasvim posebnim pretpostavkama moguće obraditi san bez saučestvovanja snevača, obično je potreban nesvakodnevan napor da bi se sačuvala taktičnost, ukoliko se ne želi da se nepotrebno ozlede tuđa osećanja. Sta treba, na primer, reći kada paćijent ispriča niz nimalo pristojnih snova i na to postavi pitanje: »Zašto upravo-ja sanjam takve snove?« Na takvo pitanje najbolje je ne dati odgovor, pošto je iz više razloga teško odgovoriti, naročito početniku, dok se isuviše lako u takvoj situaciji kaže nešto neumesno, i to upravo onda kada se smatra da se može odgovoriti na pitanje. Razumevanje snova je naime nešto tako teško, da sam odavno samom sebi stvorio pravilo da kada mi neko ispriča svoj san i potom zapita za moje mišljenje, kažem pre svega samome sebi: »Nemam pojma šta znači taj san.« Posle ovog zaključka mogu započeti sa ispitivanjem sna. Ovde će čitalac svakako postaviti pitanje da li se uopšte isplati u pojedinačnom slučaju tragati za smislom sna, pod pretpostavkom da snovi uopšte imaju smisao i da se ovaj uopšte može dokazati. Da je, npr. neka životinja kičmenjak, lako se može dokazati tako što se ogoli kičmeni stub. Ali šta treba učiniti ako treba »ogoliti« unutrašnju, smisaonu strukturu sna? Za sada na izgled ne postoje j e d noznačne zakonomernosti i uopšte nikakvi pravilni načini ponašanja snova, nezavisno od »tipičnih« snova, kao na primer mora ili košmar. Snovi straha d o duše nisu retki, ali nemaju nikakvih pravila. Osim toga ima tipičnih snenih motiva, koji su poznati i laicima, kao letenje, uspinjanje uz brdo ili stepenice, hodanje bez dovoljno odeće, ispadanje zuba, gomila sveta, hotel, stanica, železnica, avicm, automobil, životinje koje izazivaju strah (zmije) itd. Ovi motivi

389

su vrlo česti, ali ni u kom slučaju nisu dovoljni za izvlačenje određene zakonomernosti u sastavu sna. Ima ljudi koji povremeno uvek iznova sanjaju isti san. Ovo se naročito sreće u mladalačkom dobu, ponekad se ovakvo ponavljanje proteže decenijama. Pri tom se ne retko radi ο vrlo upečatljivim snovima tako da se neminovno oseća da oni »ipak mora da nešto znače«. Ovo osećanje j e opravdano utoliko što se i pri najvećem oprezu ne može zaobići pretpostavka da s vremena na vreme dolazi do određene psihičke situacije koja daje povoda snu. »Psihička situacija« je, međutim, nešto što je, ako se može formulisati, identično sa određenim smislom — ovo svakako samo ako se čovek uporno ne drži potpuno nedokazane hipoteze da se svi snovi mogu dovesti u vezu sa poremećajima želuca, leđnim položajem spavača i slično. Ovakvi snovi u stvari daju podloge da se bar nasluti izvesni kauzalni smisaoni sadržaj. Isto važi i za takozvane tipične motive, koji se mnogo puta p o navljaju u dugim serijama snova. I ovde se teško m o žemo oteti utisku da se »pod tim misli na nešto«. Ali kako dospeti do verodostojnog smisla i kako bi se, u tom slučaju, mogla potvrditi tačnost tumačenja? Prva, svakako nenaučna metoda, sastojala bi se u tome što bi se na osnovu knjiga snova iz tih snova proricali budući događaji, tako da bi se pomoću njihovog kasnijeg dešavanja moglo verifikovati tumačenje, pod pretpostavkom da se smisao snova sastojao u tome što j e unapred doživljena budućnost. Druga mogućnost da se direktno dokaže smisao sna sastojala bi se, možda, u tome da se. zaključujući unazad ο prošlosti, rekonstruišu raniji događaji iz javljanja određenih motiva. Iako je ovo moguće u ograničenoj meri, ovo bi imalo odlučujuću vrednost tek onda kada bi na ovaj način moglo da se prepozna nešto što se stvarno desilo ali što j e snevaču ostalo nesvesno ili, u najgorem slučaju, ono što ne bi p o v e rio ni po koju cenu. A k o oboje nije slučaj, onda se radi samo ο slici sećanja, čije javljanje u snovima prvo, niko ne osporava i drugo, u odnosu na smisaonu funkciju sna ona j e krajnje nevažna utoliko što j e

390

i snev&S isto tako dobro mogao svesno da nas obavesti ο tome. Na žalost, time su iscrpljene mogućnosti direktnog dokazivanja smisla. Velika je Frojdova zasluga što je istraživanje snova izveo na pravi put.· On je pre svega spoznao da se tumačenje ne može preduzeti bez snevača. Reči od kojih je sastavljen izveštaj ο snu nemaju samo jedan smisao već su višesmislene. Ako neko sanja sto, onda se još ni izdaleka ne zna šta znači snevačev »sto«, iako reč »sto« izgleda nedvosmisleno dovoljna. Mi naime ne znamo jedno, i to da li je taj »sto« upravo onaj sto za kojim je sedeo otac kada je snevaču otkazao svaku dalju finansijsku pomoć i kao nikogovića izbacio iz kuće. Glatka površina ovog stola sa svojim hladnim odsjajem izgledala mu j e kao simbol njegove katastrofalne nesposobnosti u svesti dana kao i u snu noći. To je ono što naš snevač podrazumeva pod rečju »sto«. Zbog toga nam je potrebna snevačeva pomoć da bi mnoštvo značenja reči ograničili na bitno i uverljivo. Da »sto« označava neprijatni, glavni momenat u snevačevom životu, u to bi mogao svako da sumnja ko nije bio prisutan. Međutim, u to ne sumnja snevač, takođe ni ja. Jasno je da je tumačenje snova u prvoj liniji doživljaj koji je, pre svega pouzdano bez zamerke prihvaćen samo od dva lica. Ako, dakle, dospemo do zaključka da »sto« u snu znači onaj fatalni sto sa svim onim što je skopčano sa tim, tada nismo doduše protumačili san, ali bar njegov glavni motiv, to jest saznali smo u kakvom subjektivnom kontekstu se nalazi reč »sto«. Do ovog zaključka došli smo pomoću metodičnog ispitivanja prisečanja snevača. Prinuđen sam da o d bacim dalje procedure kojima Frojd podvrgava sadržaje snova, pošto se ona isuviše nalaze pod predubeđenjem da su snovi ispunjenje »potisnutih želja«. Iako ima i takvih snova, to još ni izdaleka nije dokaz za to da su svi snovi ispunjenje želja, kao što ni sve misli svesnog duševnog života nisu ispunjenje želja. 3

Up. Die

Traumdeutung.

391

Nema nikakvog osnova pretpostavci da bi nesvesna zbivanja, koja čine osnovu snova, po formi i sadržim bila ograničenija i jednoznačnija od svesnih zbivanja. Pre bi se za svesna zbivanja moglo pomisliti da se ograničavaju na poznate tipove, što se odražava na pravilnosti ili čak monotoniji svesnog života. Da bi se utvrdio smisao sna, razradio sam jedan postupak na osnovu gore navedenih saznanja, koji sam označio kao snimanje konteksta, a koji se sastoji u tome da se za svaku važniju pojedinost sna pomoću prisećanja snevača utvrdi njena nijansa značenja. Dakle, moj postupak nije ništa drugačiji od onog pri dešifrovanju teško čitljivog teksta. Rezultat ove m e tode uopšte nije uvek neposredno razumljiv tekst, već pre svega često samo značajno upućivanje na mnogobrojne mogućnosti. Jednom sam imao pacijenta, mlađeg čoveka, koji mi je u anamnezi dao p o datak da je svečano veren i to sa devojkom iz »dobre« porodice. U njegovim snovima često se pojavljivalo njeno obličje na vrlo nepristojan način. Iz konteksta je proizišlo da nesvesno snevača iz sasvim drugog izvora kombinuje svakakve skandalozne priče sa njegovom verenicom, što mu je bilo sasvim nepojmljivo a, naravno, i meni. Iz stalnog ponavljanja ovakvih kombinacija morao sam da zaključim da uprkos njegovog svesnog otpora postoji nesvesna tendencija da se njegova verenica može pojaviti u ovako sumnjivom svetlu. On mi je rekao da bi za njega značilo katastrofu ako bi tako nešto bilo tačno. Njegova akutna neuroza javila se neko vreme posle svečanog proglašenja veridbe. Uprkos nezamislivosti izgledao mi je momenat sumnjičenja verenice od kapitalne važnosti, tako da sam mu posavetovao da proveri čitavu stvar. Ovo je pokazalo da je sumnja opravdana a »šok« neprijatnog otkrića nije uništio pacijenta, već ga je izlečio od njegove neuroze a samim tim i od njegove verenice. Dakle, iako je snimanje konteksta pružilo takozvanu »nezamislivost« a time i, na izgled, besmisleno tumačenje snova, ipak se ovo, u svetlu kasnije otkrivenih činjenica, pokazalo kao ispravno. Ovaj slučaj je egzemplarno jedno-

392

stavan. Suvišno je naglašavati da se samo za vrlo mali broj snova može naći tako jednostavno rešenje. Snimanje konteksta je svakako jednostavan, skoro mehanički rad, koji ima samo pripremni značaj. Posledična izrada čitljivog teksta, naime interpretacije sna je, nasuprot tome, po pravilu ambiciozni zadatak. On pretpostavlja psihološko uživljavanje, intuiciju, poznavanje sveta i ljudi, a pre svega specifična znanja, koja zavise kako od širine obrazovanja tako i od izvesne »intelligence du coeur«. Sve ove pretpostavke, uključujući čak i poslednje p o m e nutu, važe za veštinu lekarske dijagnostike uopšte. Uopšte nije potrebno šesto čulo da bi se mogli razumeti snovi. Ali potrebno je više od šema bez trunke duha, koje se sreću u vulgarnim sanovnicima i od mišljenja zasnovanog na predubeđenju. Treba o d baciti stereotipno izlaganje snenih motiva; opravdana su samo specifična značenja do kojih se može doći brižljivim snimanjem konteksta. I kada se poseduje veliko iskustvo na ovom području. Covek je uvek iznova prinuđen-da pred svakim snom prizna svoje neznanje i da se, odričući se svih predubeđenja, pripravi na nešto sasvim neočekivano. Ma kako se snovi odnosili na određenu tako stvorenu svest i na određenu psihičku situaciju, isto tako duboko leže njihovi koreni u nesaznajnoj, tamnoj p o zadini fenomena svesti. Usled nedostatka boljeg izraza, ovu pozadinu nazivamo nesvesno. Njegovo bivstvo ne poznajemo, već posmatramo samo iz vesna ispoljavanja iz čijih svojstava se usuđujemo da izvučemo izvesne zaključke u odnosu na prirodu nesvesne psihe. Pošto je san izvanredno često i normalno ispoljavanje nesvesne psihe, on nam pruža najveći deo iskustvenog materijala za istraživanje nesvesnog. Kako se smisao većine snova ne poklapa sa tendencijama svesti, već pozakuje svojstvena odstupanja, moramo pretpostaviti da nesvesno, matrix snova, ima samostalnu funkciju. To označavam kao autonomija nesvesnog. San ne samo da nije poslušno oruđe naše volje, već je vrlo često čak u čistoj suprotnosti prema svesnim namerama. Suprotnost, me393

đutim, nije uvek tako izražena; ponekad san može da donese modifikacije ili da samo neznatno odstupa od svesnog stava ili tendencija; ponekad čak može i da koincidira sa sadržajima i tendencijom svesti. Da bi se formulisalo ovo ponašanje kao jedini mogući p o jam nudio mi se kompenzacija, koji je, kako mi izgleda, jedini u stanju da smisaono sažme sve načine ponašanja sna. Kompenzaciju treba strogo razlikovati od komplementiranja. Komplement j e skučen i ograničen pojam, nedovoljan da odgovarajuće objasni funkciju sna, pošto označava dopunski odnos koji protiče tako reći prisilno. 4 Nasuprot tome kompenzacija je, kao što to sam termin kaže, sravnjivanje i upoređivanje različitih podataka ili gledišta, usled čega nastaje izjednačenje ili ispravljanje. U ovom pogledu postoje tri mogućnosti. Kada je stav svesti prema životnoj situaciji u velikoj meri jednostran, san se stavlja na suprotnu stranu. A k o svest zauzima položaj relativno blizak oznaci »srednje«, san se zadovoljava varijantama. Međutim, ako je položaj svesti »korektan« (adekvatan) onda san koincidira sa svešću i time podvlači njene tendencije, bez gubljenja snu svojstvene autonomije. Kako se pri tom nikada sigurno ne zna kako treba vrednovati situaciju svesti nekog pacijenta, time je već unapred isključeno tumačenje snova bez ispitivanja snevača. Ali i kada poznajemo svesnu situaciju, time još uvek ne znamo ο stavu nesvesnog. Kako nesvesno nije samo matrix snova, već i matrix psihogenih simptoma, pitanje stava nesvesnog dobija posebnu praktičnu važnost. Ne vodeći brigu da li ja ili ko drugi smatra moj svesni stav ispravnim, nesvesno može biti tako reći »drugačijeg mišljenja«. Ovo, posebno u slučaju neuroza, nije svejedno utoliko što j e nesvesno sasvim u mogućnosti da prouzrokuje svakojake neprijatne smetnje kroz pogrešne postupke sa često teškim posledicama ili izaziva neurotske simptome. Ovakve smetnje zasnivaju se na neusaglašenosti »svesnog« i »nesvesnog«. »Normalno« trebalo bi da postoji ova4 Time se ne osporava princip komplementarnosti. Pojam kompenzacije znači samo psihološko prečišćavanje istog.

394

kva usaglašenost. Međutim, činjenica je da često ne postoji i stoga je ovo osnova nesagledivog mnoštva psihogenih nezgoda, od teških nesrećnih slučajeva i oboljenja do bezazlenog lapsus linguae. Frojdova je zasluga što je ukazano na ove odnose.5 Iako je kod znatno većeg broja slučajeva cilj kompenzacije uspostavljanje normalne psihičke ravnoteže, čime se posvedočava da je kompenzacija neka vrsta samoregulacije psihičkog sistema, ipak se ne smemo zadovoljiti sa ovim saznanjem, pošto u izvesnim uslovima i kod izvesnih slučajeva (npr. kod latentnih psihoza) kompenzacija dovodi do fatalnog ishoda (prevaga destruktivnih težnji!), na primer samoubistva ili drugih nenormalnih radnji, koje su »pisane« u životnom planu izvesnih opterećenih osoba. U terapiji neuroza postavlja se zadatak ponovnog, približnog uspostavljanja sklada između »svesnog« i »nesvesnog«. Kao što je poznato, ovo se može postići na različite načine, poče ν od »prirodnog načina života«, racionalnpg ubeđivanja, jačanja volje sve do »analize nesvesnog«. Pošto jednostavnije metode tako često otkazuju da, u tom slučaju, lekar više ne zna kako dalje da postupa sa pacijentom, kompenzatorna funkcija snova pruža dobrodošlu pomoć. Ovo ne stoga što bi snovi modernog čoveka neposredno dali pogodni lek, kao što se tvrdi za inkubacijske snove koji su se snevali u Asklepijadovom hramu; 6 snovi osvetljavaju pacijentovu situaciju na način koji veoma može da pospešuje zdravlje. Oni donose sećanja, uvide, doživljaje, oni bude ono što je usnulo u ličnosti i u različitim vezama otkrivaju nesvesno, tako da je retko da neko, ko je dozvolio da mu se duže vremena obrađuju snovi uz stručnu pomoć, nije obogatio i proširio svoje vidike. Upravo zahvaljujući kompenzatornom držanju, konsekventno sprovedena analiza snova stvara nova gledišta i otvara nove puteve koji pomažu da se prevazi^ đe zastrašujući zastoj. Up. Zur Fsychopathologie des Alltagslebens. Up.: C. A. Meier, Antike Inkubation und moderne Psychotherapie. 5

6

395

Sa pojmom kompenzacija svakako da je data samo jedna od opštih karakteristika funkcije sna. Ako se, kao što j e to slučaj sa dužim i težim terapijskim postupkom, ima prilika da prati čitava serija od nekoliko stotina snova, tada se posmatraču postepeno nameće fenomen koji je skriven iza kompenzacije p o jedinačnog sna. To je neka vrsta procesa razvitka u ličnosti. Najpre kompenzacije izgledaju kao svagdašnje izjednačavanje jednostranosti ili regulisanje p o remećene ravnoteže. Pri dubj em uvidu i iskustvu ovi na izgled jednokratni kompenzacioni akti se sređuju u određeni plan. Oni izgleda da su međusobno povezani i da su u dubljem smislu podređeni zajedničkom cilju, tako da dugačka serija više ne izgleda kao b e smisleno redanje inkoherentnih i neponovljenih događaja, već kao razvojni ili sređeni proces koji kao da protiče u planiranim stupnjevima. Ovaj nesvesni proces koji se spontano izražava kroz simboliku dugih serija snova označio sam kao proces individuacije. Ovde bi više nego igde u okvirima izlaganja terapijskog postupka psihologije snova bilo mesto da se navedu pogodni primeri. To je, na žalost, nemoguće iz tehničkih razloga. Stoga upućujem na moju knjigu Psihologija i alhemija7 koja, između ostalog, sadrži opise istraživanja strukture serije snova sa p o sebnim osvrtom na proces individuacije. Zbog nedostatka odgovarajućih istraživanja još je sasvim nerazjašnjeno pitanje da li se u dugim serijama snova, snimljenim izvan analitičke procedure, isto tako može sagledati razvojni tok koji podseća na individuaciju. Analitička procedura znači, naročito kada uključuje sistematsku analizu snova, »process of quickened maturation», kao što je to zgodno primetio Stenli Hol (Stanley Hall). Stoga bi bilo m o guće da se motivi, koji prate proces individuacije, uglavnom i u prvoj liniji javljaju samo u serijama snova koje se snimaju u okvirima analitičke procedure, dok se u »vananalitičkim« serijama snova v e 7

396

Ges. Werke XII.

rovatno sreću samo u znatno većim vremenskim razmacima. Prethodno sam pomenuo da tumačenje snova, pored ostalog, zahteva i specifična znanja. Dok u inteligentnog laika sa nekim psihološkim znanjima, izvesnim životnim iskustvom i vežbom imam bezrezervnog poverenja da praktički ispravno može dijagnostikovati snenu kompenzaciju, dotle smatram da j e isključeno da neko bez poznavanja mitologije i folklora, bez poznavanja psihologije primitivnog č o veka i uporedne religije, može razumeti proces individuacije koji, prema- svemu što nam je poznato, leži u osnovi kompenzacije.. Svi snovi nisu od iste važnosti. Već primitivni ljudi razlikuju »male« i »velike« snove. Mi bismo rekli »beznačajne« i »značajne« snove. Tačnije sagledano »mali« snovi su fragmenti noćnih fantazija, koji potiču iz subjektivne i lične sfere i u odnosu na svoje značenje iscrpljuju se u svakodnevnici. Stoga se ovakvi snovi lako zaboravljaju, pošto njihova važnost ne dopire dalje od dnevnih kolebanja psihičke ravno^ teže. Nasuprot tome značajni snovi se često čμvaju u sećanju čitavog života a ne retko predstavljaju centralni doživljaj u riznici psihičkog doživljavanja. K o liko sam sreo ljudi koji, pri prvom susretu, nisu m o gli a da ne kažu: »Jednom sam usnio jedan san!« Obično bi to bio prvi san koga se moglo setiti, a koji se odigrao između treće i pete godine života. Istražio sam veliki broj ovakvih snova i u njima sam često nalazio neke naročitosti koje ove snove odlikuju, za razliku od drugih. Naime, u njima se sreću simbolična obličja koja srećemo i u Istoriji čovekovog duha. Značajno j e da snevač ne mora da ima pojma ο postojanju ovakve paralele. Ova naročitost važi za snove procesa individuacije. Oni sadrže takozvane mitološke motive odnosno mitologeme, koje sam označio kao arhetipove. Pod ovim se podrazumevaju specifični oblici i slikovne povezanosti, koji se u podudarnom obliku ne sreću samo u svim v r e menima i na svim meridijanima, već i u individualnim snovima, fantazijama, vizijama i sumanutim ide-

397

jama. Njihovo često javljanje u individualnim slučajevima kao i njihova etnička ubikvitarnost dokazuje da j e čovekova duša samo jednim delom jedinstvena i subjektivna ili lična, dok je drugim kolektivna i objektivna* Stoga s jedne strane govorimo ο ličnom, a s druge ο kolektivno nesvesnom, koje istovremeno predstavlja dublji sloj nego svesti bliže lično nesvesno. »Veliki«, odnosno značajni snovi potiču iz ovih dubljih slojeva. Njihov značaj odaje se, ne uzimajući u obzir subjektivni utisak, već kroz njihovu plastičnu uobličenost, koja ne retko pokazuje pesničku snagu i lepotu. Ovakvi snovi se najčešće odigravaju u o d sudnim životnim dobima, tako u prvoj mladosti, u doba puberteta, oko srednjeg doba života (36 do 40 god. života) i in conspectu mortis. Njihovo tumačenje j e često skopčano sa znatnim teškoćama, pošto j e materijal, koji može da pruži snevač, vrlo oskudan. Naime, kod arhetipskih tvorevina se više ne radi ο ličnom iskustvu, već donekle ο opštim idejama, čije se glavno značenje sastoji u njima svojstvenom smislu a ne u nekakvim ličnim doživljajnim vezama. Na primer, jedan mladi čovek sanjao j e veliku zmiju, koja j e u podzemnom svodu čuvala zlatnu zdelu. On je, doduše, jednom u zoološkom vrtu video džinovsku zmiju, ali inače nije mogao ništa da navede što bi moglo da mu da povoda za takav san, osim sećanja na bajke. A k o bi se doneo zaključak na osnovu ovog nezadovoljavajućeg konteksta, san, koji se upravo odlikovao najjačim afektom, imao bi sasvim ravnodušno značenje. Međutim, time se ne bi objasnil^njegova izrazita emocionalnost. U jednom ovakvom slučaju moramo posegnuti natrag prema mitologemu u kom zmije ili aždaje, blago i pećina predstavljaju proveravanje snage i junaštva heroja. Tada će biti jasno da se radi ο kolektivnoj emociji, tj. ο tipičnoj situaciji punoj afekta, koja u prvoj liniji nije lični doživljaj, već to tek sekundarno postaje. Primarno se 8 Up. moj spis: Ober die Psychologie (Ges. Werke VII).

398

des

Unbewussten

radi ο opšte ljudskom problemu, koji se subjektivno previđa i stoga se objektivno probija do svesti.· Covek srednjeg životnog doba oseća se još mlad, još su mu daleko starost i smrt. Međutim, oko trideset šeste godine prekoračuje zenit života, a da nije svestan te činjenice. Ako je to čovek koji po čitavom svom sklopu i nadarenosti ne podnosi isuviše veliku nesvesnost, tada će mu prodreti spoznaja ovog m o menta možda u obliku arhetipskog sna. Biće uzaludno pokušavati da se san razume pomoću brižljivo uzetog konteksta, pošto se ovaj izražava u stranim mitološkim oblicima, koji nisu poznati snevaču. San koristi kolektivne figure pošto izražava večiti, beskonačno ponavljani ljudski problem a ne lični poremećaj ravnoteže. Svi oni trenuci individualnog života gde opštevažeće zakonomernosti čovekove sudbine probijaju namere, očekivanja i nazore lične svesti, istovremeno su stanice procesa individuacije. Ovaj proces je, naime, spontano ostvarenje celog čoveka. Covek svestan svoga ja predstavlja samo deo žive celine, njegov život još ne predstavlja ostvarenje celine. Sto. j e on više samo Ja, tim više se odvaja od kolektivnog č o veka, što j e i on, i postaje čak suprotnost kolektivnom čoveku. Ali kako sve živo stremi svojoj celini, tako se naspram neizbežne jednostranosti svesnog života u nama odvija stalna korektura i kompenzacija, sa ciljem konačne integracije nesvesnog u svest ili bolje, asimilacije Ja u obimniju ličnost. Ovakva razlaganja su neizbežna ako čovek hoće da pravilno oceni smisao »velikih« snova. Naime, oni koriste mnogobrojne mitologeme, koje karakterišu život heroja, onog velikog čoveka, poluboga. T u se sreću opasne pustolovine i oprobavanja, što se sreće i u inicijaciji. Tu ima aždaja, životinja i demona; tu se sreće mudri starac, životinje koje govore, skriveno blago, drvo želja, izvor, pećina, ograđeni vrt, procesi preobražaja i supstancije alhemije, itd., sve stvari 9 Up. raspravu koju smo izdali Karl Kerenyi i ja: Einfiihrung in das Wesen der Mythologie, I/B (Ges. Werke IX/1. deo).

399

koje nemaju ničeg zajedničkog sa banalnostima svakodnevnice. Razlog za ovo j e da se radi ο ostvarivanju dela ličnosti koji još nije formiran, nego se tek sprema da postane. Način na koji se mitologemi, međusobno se sažimajući i modifikujući, javljaju u snu, pokazuje slika Navuhodonosorovog sna (Danilo, IV, 7). Iako, na izgled, slika nije ništa drugo do prikaz tog sna, ipak izgleda kao da j u j e umetnik još jednom snevao, što se odmah zapaža čim se pažljivije razgledaju p o j e dinosti. Drvo raste (neistorijski) iz kraljevog pupka — on je dakle ono rodoslovlje Hristovih predaka, koje izrasta iz pupka praoca Adama. 10 Stoga on u kruni nosi pelikana, koji svojom krvlju hrani mlade, kao u poznatoj »allegoria Christi«. Osim toga pelikan gradi quincunx sa tetramorfozom — četiri ptice koje stoje umesto četiri evangelista. Isti quincunx se nalazi i dole, jelen kao simbol Hrista11 i četiri životinje u iščekivanju, pogleda uprta naviše. Oba ova kvaterniteta su u bliskoj vezi sa alhemijskim predstavama: gore volatilia, dole terrena, prva (kao obično) predstavljena kao ptica, druga kao quadrupeda. Dakle, u predstavu snene slike nije prodrla samo hrišćanska predstava rodoslovlja i kvaterniteta evangelista, već i (alhemijska) zamisao dvostrukog kvaterniteta (superius est sicut quod inferius). Ova kontaminacija 10 Drvo je isto tako alhemijski simbol, up. Psychologie und Alchemie, p. 563 (Ges. Werke XII). 11 Jelen je allegoria Christi, pošto mu legenda pripisuje sposobnost samoobnavljanja. Tako Honorius von Antun piše u svom Speculum Ecclesiae (Migne, Patr. Lat. CLXXII, col. 847): »Fertur quod cervus, postquam serpentem deglutiverit, ad aquam currat, ut per haustum aquae venenum ejiciat; et tunc cornuam et pilos excutiat et sic denuo nova recipiat.« (Kaže se da jelen, pošto je progutao zmiju, žuri do izvora da bi pomoću gutljaja vode mogao da svari otrov a zatim da odbaci rogove i dlaku i da primi sve novo). U Saint-Gradl (izd. Hucher, III, str. 219. i 224) se priča da se Hristos javio učenicima kao beli jelen sa četiri lava ( = evangelista). U alhemiji Merkur (živa) se alegoriše kao jelen (Manget, Bibliotheca chemica, II, tab. IX, fig. XIII), pošto jelen može samog sebe da obnovi: »Les os du cuer du serf vault moult pour conforter le cuer humain.« (Delatte, Textes latins et vieux frangais relatifs aux Cyranides, p. 346).

400

izvanredno i očigledno ilustruje kako individualni snovi postupaju sa arhetipovima. Ovi se ne samo među sobom (kao ovde), već se sažimaju, prepliću i mešaju sa jedinstvenim individualnim elementima.* 2 Kada snovi iznose tako suštinske kompenzacije, zašto onda nisu i razumljivi? Ovo pitanje često mi postavljaju. Na ovo se mora odgovoriti da je san prirodni događaj a da priroda uopšte nije sklona da svoje plodove stavlja gratis na raspolaganje shodno č o vekovim očekivanjima. Cesto se zamera da će k o m penzacija biti neuspešna ako se san ne razume. M e đutim, to baš nije tako sigurno, pošto mnogo šta deluje iako nije razumljivo. Neosporno da se razumevanjem može znatno povećati dejstvo, što je često neophodno, pošto se nesvesno može prečuti. »Quod natura relinquit imperfectum, ars perficit!« Ono što priroda ostavlja nedovršenim, dovršava veština! glasi alhemijska izreka. Najzad, što se tiče obličja snova tu se uopšte sve sreće, od munjevitog utiska do beskrajno dugog prediva sna. Ipak, najveći broj snova je »prosečan« u kojima se zapaža izvesna struktura koja je slična onoj u drami. San počinje, na primer, sa naznačenjerh mesta kao: »Nalazim se na ulici, to je aleja« (1), ili: »Nalazim se u velikoj zgradi, kao hotel« (2) itd. Tome se često pridružuje obaveštenje ο aktuelnim licima na primer: »Sa prijateljem X šetam po gradskom parku i najednom srećemo gospođu Y « (3); ili: »Sa ocem i majkom nalazim se u jednom kupeu voza« (4); ili: »Ja sam u uniformi, oko mene veliki broj drugova« (5); i tako dalje. Naznaka vremena je reda. Ovu fazu sna označavam kao ekspozicija. Ona daje mesto radnje, aktuelna lica a često i ishodnu situaciju. Druga faza je zaplet Na primer: »Nalazim se na ulici, to je neka aleja. U daljini se pojavljuje automobil, koji se brzo približava. On vozi nesigurno tako da sam pomislio da je šofer sigurno pijan.« (1) Ili: »Gospođa Υ izgleda vrlo uzbuđena i žurno hoće nešto da mi šapne, što očigledno ne treba da čuje m o j 12 U vezi sa ovde korišćenim alhemijskim pojmovima videti Psycholo$ie und Alchemie (Ges. Werke XII).

26 Jung. Odabrana deia, I

401

prijatelj X « (3). Situacija se nekako komplikuje, nailazi izvesna napetost tako da se ne zna šta će se desiti. Treća faza je kulminacija ili peripetija. Ovde se dešava nešto odlučujuće ili se nešto naglo menja, npr.: »Odjednom ja sam u tim kolima i kao da sam ja taj pijani vozač. Ja svakako nisam pijan, već čudno nesiguran i kao da sam bez volana. Više nisam u stanju da zaustavim zahuktala kola i sa treskom udaram ο zid.« (1). Ili: »Gospođa Υ najednom postaje bleda kao kreč i ruši se na pod.« (3) Četvrta i poslednja faza je liza, rešenje ili rezultat nastao na osnovu snene obrade (ima izvesnih snova kod kojih nedostaje četvrta faza, što ponekad može stvarati poseban problem, ο kome se ovde ne može diskutovati), na primer: »Primećujem da j e prednji kraj kola smrskan. Ja sam neozleđen. Sa strepnjom razmišljam ο mojoj odgovornosti«. (1) Ili: »Mislimo da je gospođa Υ mrtva. Ali očigledno u pitanju je samo nesvestica. Prijatelj X viče: »Moram pozvati lekara«. (3) Poslednja faza daje konačno činjenično stanje, koje je istovremeno i »traženi« rezultat. U snu 1 očigledno je posle izvesnog haotičnog darmara došlo do novog pribiranja, odnosno trebalo je da dođe, po$to j e san kompenzatoran. U snu 3 rezultat je ideja da bi bila potrebna pomoć trećeg kompetentnog lica; Prvi snevač (1) je čovek, koji j e u teškim porodičnim prilikama donekle izgubio glavu a nije hteo da dozvoli da dođe do najgoreg. Drugi snevač (3) bio j e u nedoumici da li će ispravno učiniti ako za svoju neurozu potraži pomoć psihoterapeuta. Naravno da sa ovim podacima san nije tumačen, već je samo skicirana ishodna situacija. Ova podela na četiri faze može se, bez posebnih teškoća, primeniti kod većine snova, što potvrđuje da san najčešće ima »dramatičnu« strukturu. Bitni sadržaj snene radnje je, kao što sam gore izneo, neka vrsta fino odmerene kompenzacije za izvesne jednostranosti, zabludelosti, odstupanja ili drugih smetnji svesnog stanovišta. Jedna moja pacijent-

402

kinja iz aristokratskih krugova, koja je ο sebi imala neopravdani utisak da se beskrajno razlikuje od drugih, u snovima je serijski sretala prljave prodavačice riba i pijane prostitutke. U ekstremnim slučajevima kompenzacije postaju toliko preteče da iz tog straha naiđe nesanica. San, dakle, može da čoveka najneprijatnije dezavuiše ili da ga na izgled vrlo blagonaklono moralno obodri. Prvo se rado javlja kod ljudi koji imaju isuviše dobro mišljenje ο sebi, kao gore pomenuta pacijentkinja, drugo kod onih koji se smatraju suviše sitnim. Ponekad, međutim, u snu se oholost ne samo ponižava, već se povećava do neverovatnog stepena tako da postaje smešna, što isto tako neverovatno p o nižava (»to rub it in«, kako Englezi kažu). Kod mnogih ljudi, koji znaju nešto, ali nedovoljno ο snovima i njihovom značenju, pod utiskom rafinirane i kao namerno javljane kompenzacije, rado nastaje zabluda da san stvarno ima moralne namere. da on opominje, kori, teši, predskazuje. itd. ćoveka lako zavede ubeđenje da nesvesno sve zna bolje tako da počne da snovima pripisuje neophodne odluke i zaključke, da bi se potom razočarao kad snovi počnu da kazuju sve manje. Iskustvo mi je pokazalo da pri određenom poznavanju psihologije snova lako dolazi do precenjivanja nesvesnog, što onda upliviše na svesne odluke. Nesvesno, međutim, funkcioniše zadovoljavajuće samo onda, kada svest ispunjava svoje zadatke do granica svojih mogućnosti. Ono što tada još nedostaje, možda je u stanju da dopuni san ili on može čoveka da pomogne onde, gde su zakazala i najbolja nastojanja. Kada bi nesvesno stvarno bilo nadređeno svesti, tada se ne bi videlo u čemu bi se sastojala korist od svesti, odnosno zašto je u filogenezi uopšte nastao fenomen svesti kao neophodnost. Ako bi to bio samo lusus naturae, onda ne bi imala nikakvog značaja činjenica što neko zna da postoji on i da postoji svet. Ovo mišljenje se nekako teško prima, stoga njegovo isticanje treba izbegavati iz psiholoških razloga pa i kada bi bilo tačno, što srećom, nikada nećemo biti u stanju da dokažemo (kao ni su26*

403

protno!). Ovo pitanje spada u područje metafizike, u kom području nema kriterijuma istine. Ali time ni u kom slučaju ne treba potceniti činjenicu da su metafizička stanovišta od najveće važnosti za dobrobit čovekove duše. U istraživanju psihologije snova sudaramo se sa najudaljenijim filozofskim pa čak i religijskim problemima, čijem razumevanju je upravo fenomen snova pružio odlučujuće doprinose. Ali ne možemo se pohvaliti da posedujemo opšte zadovoljavajuću teoriju ili objašnjenje ove teško shvatljive pojave. Za to nam je bivstvo nesvesne psihe još isuviše nepoznato. Na ovom području treba izvršiti još beskrajno mnogo strpljivih radova lišenih predrasuda u kojima se niko ne sme prepustiti iluzijama. Namera istraživanja se ne sastoji u tome da se čovek smatra u posedu jedino tačne teorije, već da se, sumnjajući u sve teorije, postepeno približi istini.

XI

PSIHOLOŠKE OSNOVE VEROVANJA U DUHOVE

PSIHOLOŠKE OSNOVE VEROVANJA U DUHOVE Ako bacimo pogled unazad na prošlost ljudskog roda, tada, pored velikog broja drugih religijskih ubeđenja, srećemo opšte rašireno verovanje u postojanje bića od vazduha ili daha, koja se zadržavaju u čovekovoj okolini i vrše na njega nevidljivi ali delotvoran uticaj. Najčešće je sa ovim udruženo mišljenje da su ova bića duhovi ili duše umrlih ljudi. Ovo verovanje se sreće od naroda najviše kulture do australijskih Crnaca, koji još žive u kamenom dobu. Kod zapadnih kulturnih naroda racionalna epoha prosvećivanja, koja traje od pre nešto više od sto godina, suzbila je verovanje u duhove i potisla ga kod velikog broja obrazovanih ljudi, zajedno sa drugim metafizičkim ubeđenjima. Ali kako su ova vrlo živo prisutna kod velike mase ljudi, tako je prisutno i verovanje u duhove. Kuća u kojoj se pojavljuju duhovi još nije izumrla ni u najprosvećenijim i najintelektualnijim gradovima, kao što ni seljak nije prestao da veruje u omađijavanje njegove stoke. Naprotiv, svedoci smo da je verovanje u duhove u eri materijalizma — ovoj neminovno j.posledici racionalističkog prosvećivanja — doživelo uskrsnuće na višem stupnju, i to ovaj put ne kao pad u tamu sujeverja, već kao intenzivno naučno interesovanje, kao potreba da se zrakom istine osvetli ovaj mračni haos sumnjivih činjenica. Imena Kruka, Majera, Valasa, Celnera (Crook, Myer, Wallace, ZoelI1] Predavanje održano u British Society for Psychical Research, u Londonu, jula 1919.

408

lner) i mnogih drugih izvanrednih autora simbolizuju ovo ponovno rađanje i obnavljanje verovanja u duhove. Iako se može raspravljati ο prirodi posmatranja, iako se ovim istraživačima mogu prebaciti zablude i samoobmane, ipak im se ne može osporiti besmrtna moralna zasluga za napore da u tamu unesu novo svetio, po cenu svog celokupnog autoriteta i velikog naučničkog imena, zanemarujući sopstveni strah. Oni nisu bili pošteđeni akademskih predrasuda ni ismejavanja gomile, a ukazivali su na fenomene psihičke provenijencije, koji izgleda da se nalaze u najoštrijoj protivurečnosti prema materijalizmu sadašnjice i to upravo u vreme kada je mišljenje obrazovanih više nego ikada ranije bilo pod uplivom materijalističkih strujanja. Stoga ovi ljudi obeležavaju reakciju čovekovog duha protiv materijalističkog gledanja na svet. P o smatrano sa gledišta istorije, uopšte nije čudno što su se upravo verovanjem u duhove poslužili kao najdelotvornijim oružjem protiv samo materijalno uslovljene istine, pošto verovanje u duhove i za primitivnog čoveka ima istovetno funkcionalno značenje. Strahovita zavisnost primitivnog čoveka od okolnih uslova, mnogostruka ugroženost i teškoće njegovog života zbog neprijateljskih suseda i opasnih zveri, česta prepuštenost nemilosrdnoj prirodi, njegova izoštrena čula, njegova čulna pohotljivost, njegovi nedovoljno obuzdavani afekti, sve ga to vezuje za psihičke realnosti, tako da se često nalazi u opasnosti da potpuno potpadne materijalističkom stavu a time i degeneraciji. Međutim, njegovo verovanje u duhove, ili bolje rečeno, njegova opažanja duhovnoga, uvek iznova kidaju njegove veze sa vidljivim i opipljivim svetom i nameću mu izvesnost duhovne realnosti, čije zakone ima da sledi isto onako brižljivo i plašljivo kao i zakone fizičke prirode koja ga okružava. Stoga on zapravo živi u dva sveta. Njegova fizička realnost je istovremeno i svet duhova; koliko mu je neosporan onaj, toliko mu je stvaran i ovaj, ne samo zbog mišljenja već i zbog naivnosti opažanja duhovnih stvari. Tamo gde je ugušena ova naivnost, zbog

408

dodira sa kulturom i njenom, za primitivnog čoveka pogubnom prosvećenošću, prestala je i njegova uslovljenost kroz duhovne zakone i on se degenerisao. Pred ovom propasti ne može ga sačuvati ni hrišćanstvo, jer ova visoko razvijena religija zahteva i visoko razvijenu psihu, da bi mogla da razvije svoja blagodatna dejstva. Fenomen duhova je za primitivnog čoveka neposredna očevidnost realnosti duhovnog. A k o malo bliže ispitamo u čemu se za njega sastoji fenomen duhova, onda ćemo naći sledeće psihološke činjenice: pre svega medu primitivnim ljudima nije retka vizija duhova. Covek je sklon da prihvati da se ovo neuporedivo češće sreće kod primitivnih nego kod kulturnih ljudi i odatle se izvodi ideja da je Vizija duhova samo sujeverje, pošto se tako nešto nikada ne sreće kod prosvećenog čoveka, osim možda u toku bolesti. Sasvim je sigurno da kulturni čovek nesravnjivo manje drži do hipoteze duhova nego primitivni; ali, po mome mišljenju, isto tako je sigurno da se sam psihički fenomen ne sreće tako znatno rede nego kod primitivnog čoveka. Uveren sam da će jedan Evropljanin, koji otalja sve vežbe i postupke koji su p o trebni vraču da bi duhove učinio vidljivim, imati i istovetna opažanja. On će ih, svakako, drugačije tumačiti i na taj način obezvrediti, što ništa ne oduzima činjenici kao takvoj. Poznato je da i Evropljanin može imati svakojaka čudnovata psihička opažanja kada je prinuđen da duži vremenski period živi pod primitivnim uslovima ili kada se inače nalazi pod izvanrednim psihičkim uslovima. Za primitivnog čoveka bitni oslonac verovanja u duhove predstavljaju snovi. U snu se često javljaju saučestvujuće ličnosti, koje primitivna svest rado shvata kao duhove. Za primitivnog čoveka izvesni snovi imaju, kao što je poznato, neuporedivo veću vrednost nego za kulturnog čoveka. On ne samo da vrlo mnogo priča ο svojim snovima, već su mu ovi tako značajni da često izgleda kao da je jedva u stanju da ih razlikuje od stvarnosti. Opšte uzev kulturnom čoveku snovi izgledaju nevažni, ali i među o v i -

409

ma ima veliki broj ljudi koji pridaju veliki značaj izvesnim snovima i to upravo zbog njihovog često stranog i upečatljivog karaktera. Ova osobenost izvesnih snova čini razumljivom pretpostavku da ovi predstavljaju nadahnuća. Inspiraciji, međutim, implicite pripada i inspirator, spiritus ili duh, iako se malo govori ο ovom logičnom zaključku. Naročito pogodan slučaj je ne retko javljanje umrlih u snovima. Naivni razum ovo smatra ponovnim javljanjem mrtvih. Dalji izvori verovanja u duhove su psihogena oboljenja, neurotski poremećaji, naročito histeričnog tipa, koji izgleda da se češće javljaju kod primitivnih ljudi. Kako ova oboljenja proističu iz psiholoških konflikata, koji su najvećim delom nesvesni, ima se utisak kao da ova oboljenja prouzrokuju oni živi ili umrli, koji six na neki način suštinski povezani sa subjektivnim konfliktom. Ako se radi ο umrlom, onda se lako nameće pretpostavka da je njegov duh ono što vrši štetan uticaj. Kako patogeni konflikti često dopiru unazad sve do detinjstva, tako da su na ovaj način sažeti u sećanjima na roditelje, onda je razumljivo da su primitivnom čoveku posebno važni upravo duhovi umrlih rođaka. Ovim odnosom objašnjava se tako rasprostranjen kult predaka i rođaka. Kult mrtvih u prvom redu znači zaštitu od zlonamernosti umrlih. Onaj ko se bavi lečenjem nervnih bolesnika zna koliko uticaj roditelja ima veliki značaj za bolesnika. Mnogi pacijenti se osećaju upravo progonjeni od roditelja, iako su ovi odavno mrtvi. Psihološko naknadno dejstvo roditelja je tako jako da se, kao što je pomenuto, kod mnogih naroda formirao čitav sistem kulta mrtvih. 2 * Kada sam 1925/26. sa jednom ekspedicijom boravio u Maunt Elgonu, razbolela se jedna od naših vodonoša, mlada žena iz susednog mesta, po svoj prilici od septičnog abortusa, sa vrlo visokom temperaturom. Naša oskudna opremljenost nije omogućavala lečenje. Rođaci su odmah pozvali »uganga«, vrača. Ovaj je u sve širim krugovima obilazio oko kolibe i njuškao po okolini. Odjednom je stao na jednu putanju koja se spuštala sa brda, izjavivši da je bolesnica jedina ćerka roditelja koji su umrli mladi i koji sada borave gore

410

Za nastajanje verovanja u duhove od nesumnjivog značaja su duševne bolesti. K o d primitivnih naroda, koliko postoje bliži podaci, najčešće se radi ο oboljenjima delirantne, halucinatorne i katatone v r ste, koja najverovatnije spadaju u široko područje šizofrenije, oboljenja na koje otpada najveći procenat hroničnih duševnih bolesnika. Uvek i svuda se smatralo da su duševni bolesnici opsednuti zlim d u hovima. Svojim halucinacijama bolesnik izlazi u susret ovom verovanju. Bolesnici ove vrste manje pate od vizija, već znatno više od slušnih halucinacija — oni čuju »glasove«. Ovi glasovi su često glasovi r o đaka ili lica koja su na neki način Skopčana sa subjektivnim konfliktom bolesnika. Naivni razum, prirodno, ima utisak kao da ove halucinacije potiču od duhova. Ο verovanju u duhove ne može se govoriti a da se istovremeno ne uzme u obzir verovanje u postojanje duše. Verovanje u postojanje duše j e korelat verovanja u duhove. Kao što j e po primitivnom ubeđenju duh najčešće duh nekog od mrtvih, tako isto se smatra da j e taj duh prethodno bio duša nekog živog. To je, naime, slučaj tamo gde vlada uverenje da čovek ima samo jednu dušu. Međutim, ova pretpostavka uopšte nije svuda raširena, već se često smatra da čovek ima dve ili više duša, od kojih jedna ili druga preživljava smrt, posedujući relativnu b e smrtnost. U tom slučaju duh mrtvog je jedna od različitih duša živog. On je, dakle, samo deo celokupne duše, tako reći psihički fragment. Verovanje u duše je, na taj način, neophodna pretpostavka verovanja u duhove, ukoliko se radi ο verovanju u duhove mrtvih. U primitivnom uveren ju u bambusovoj šumi, odakle silaze svake noći i bacaju bolest na ćerku. da bi ova umrla i pravila im društvo. Odmah je na ovoj putanji sagrađena »klopka za duhove« u obliku minijaturne kolibe, od gline načinjena figura kao simulacrum bolesnice a u kolibicu stavljena »posho« (namirnice), Tu će noću svratiti duhovi, pošto će misliti da su kod ćerke. Na naše bezmerno čuđenje bolesnica je za dva dana ozdravila. Da li je naša dijagnoza bila pogrešna? Zagonetka je ostala nerešena.

411

svakako da ne postoje samo duhovi mrtvih, već i demoni elementarnih sila, za koje se ne smatra da su prethodno bili ljudske duše ili njini delovi. Stoga za ovu grupu duhova dolazi u obzir drugo izvođenje. Pre nego što pređemo na bliže razmatranje psiholoških osnova verovanja u duše, samo se kratko osvrnimo na prethodno pomenute činjenice. Uglavnom sam istakao tri izvora, koji verovanju u duhove pripremaju tako reći stvarnu osnovu: vizije duhova, san i bolesni poremećaji duševnog života. Najnormalniji i najčešći« slučaj je san, čiji je veliki značaj za primitivnu psihologiju opšte priznat. Sta je dakle san? San je psihička tvorevina, koja nastaje za vreme spavanja bez svesne motivacije. U snenom spavanju svest svakako nije potpuno ugašena, već postoji neznatna svesnost. Tako u većini snova još postoji relativna svest ο svome Ja, u svakom slučaju ο vrlo ograničenom i svojstveno promenjenom Ja, koje se označava kao sneno Ja. To je samo fragment ili nagoveštaj budnog Ja. Svest postoji jedino utoliko što je psihički sadržaj asociran sa Ja. Ja predstavlja psihički kompleks koji je posebno čvrsto unutrašnje povezan. Kako je spavanje retko sasvim bez snova, može se pretpostaviti da se Ja-kompleks kao delatnost retko sasvim gasi. Po pravilu njegovu delatnost spavanje samo ograničava. Na ovo se u snu asociraju psihički sadržaji, koji prilaze prema Ja, tako kao, na primer, realne prilike iz spoljnjeg sveta, zbog čega smo u snu najčešće dovedeni u situaciju koja nema nikakve sličnosti sa budnim mišljenjem, već mnogo pre sa stvarnim situacijama. Kao što realni ljudi i stvari stupaju u naše vidno polje, tako i snene slike, kao druga vrsta realnosti, stupaju u svesno polje snenog Ja. Mi nemamo utisak da stvaramo snove, već nam oni dolaze. Oni ne podležu našoj volji, već slušaju sopstvene zakone. Oni očigledno predstavljaju autonomne psihičke komplekse, koji mogu da se uobličavaju iz sebe samih. Njihov izvor motiva nam je nesvestan. Zbog toga kažemo da snovi dolaze iz nesvesnog. Stoga moramo pretpostaviti da ima samo-

412

stalnih psihičkih kompleksa, koji izmiču našoj svesnoj kontroli, javljaju se i nestaju prema njihovim sopstvenim zakonima. Blagodareći našem budnom postojanju, verujemo da znamo zašto i zbog čega n e što određeno mislimo kao i poreklo te misli. A k o nam se neka misao pojavi ili nas ophrva protiv naše volje, ili ako iznenada nestane protiv naše volje, onda takav slučaj osećamo kao izuzetak ili čak kao nešto bolesno. Zbog toga izgleda da je značajna razlika psihičke aktivnosti u budnom stanju i tokom spavanja. U b u d nom stanju psiha j e na izgled podređena svesnoj v o lji, nasuprot tome tokom spavanja psiha proizvodi sadržaje koji, strani i nerazumljivi, u našoj svesti štrče kao da su iz nekog drugog sveta. Isti je slučaj sa vizijom. Ona je kao san, ali u budnom stanju. Ona izlazi iz nesvesnog pored svesnog opažanja i nije ništa drugo do trenutni prodor nesvesnog sadržaja u kontinuitet svesti. Isti fenomen sreće se i kod duševnog poremećaja. Na izgled sasvim neposredno čuje uvo ne samo okolne šumove, spoljašnje zvučne talase, već je uvo nadraženo iznutra i čuje psihičke sadržaje, koji nisu bili neposredni sadržaji svesti subjekta. 3 Pored suda, koji se formira pomoću intelekta i osećanja iz premisa, javljaju se mišljenja i ubeđenja koja se nameću subjektu na izgled iz stvarnih opažanja, a u stvari potiču iz unutrašnjih nesvesnih uslova. To su sumanute ideje. Zajedničko za ova tri slučaja j e činjenica da psiha kao celina nije nedeljivo jedinstvo, već deljiva i više ili manje podeljena celina. Iako su pojedini delovi međusobno povezani, ipak su relativno samostalni, što ide toliko daleko da izvesni delovi psihe ili uopšte ne dolaze ili samo retko stupaju u asocijativne odnose sa Ja. Ove psihičke delove sam označio kao autonomne komplekse i na činjenici njihovog postojanja zasnovao moju takozvanu kompleksnu teoriju psihe.4 Prema ovoj teoriji Ja-kompleks f o r mira našoj psihi karakterističan centar. Međutim, Ja3 Ima slučajeva gde glasovi bolesnika glasno iznose sopstvene misli. Ipak, to su redi slučajevi. 4

Up. Allgemeines

zur

Komplextheorie.

413

-kompleks je samo jedan medu različitim kompleksima. Drugi kompleksi više ili manje često stupaju u asocijativne odnose sa Ja-kompleksom i na taj način postaju svesni. Ali oni ne mogu dugo da postoje bez asocijacija sa Ja. Pogodan i opšte poznati primer za ovo je psihologija preobraćanja svetog Pavla. Iako trenutak preobraćanja izgleda apsolutno iznenadan, ipak nam je poznato na osnovu mnogobrojnog iskustva da jednom ovakvom fundamentalnom preobražaju uvek prethodi dugotrajna unutrašnja priprema, i tek kada je ova završena, to jest kada je individua zrela za preobraćanje, sa silnim afektom probija nova spoznaja. Savle je već dugo nesvesno bio hrišćanin time se objašnjava njegova fanatična mržnja prema hrišćanima, pošto se fanatizam uvek sreće kod onih ljudi koji su prigušili intimne sumnje. Zbog toga su preobraćeni uvek najgori fanatici. Vizija Hrista na putu za Damask samo označava trenutak kada se nesvesni kompleks Hrista asocirao sa Pavlovim Ja. Ste; mu je pri tom Hristos quasi objektivno stupio kao vizija objašnjava se stanjem da je hrišćanstvo bilo Savlu njegov nesvesni kompleks. Zbog toga mu se ovaj kompleks pojavio projektovan, kao da ne pripada njemu samom. Samog sebe nije mogao da vidi kao hrišćanina; stoga je zbog otpora prema Hristu oslepeo a mogao ga je izlečiti samo neki hrišćanin Psihogeno slepilo, ο čemu se radi u ovom slučaju, shodno iskustvu uvek je (nesvesno) odsustvo želje da se nešto vidi. Ne žele ti da se vidi u ovom slučaju odgovara Savlovom fanatičnom otporu protiv hrišćana Ovaj otpor, kako pokazuju zapisi, kod Pavla se nikada nije sasvim ugasio, već je povremeno ponovo probijao u njegovim napadima, koji se pogrešno tumače kao epilepsija. Napadi odgovaraju iznenadnom povratku kompleksa-Savla, koji je preobraćanjem tako otcepljen kao ranije kompleks-Hrista. Zbog intelektualnog morala slučaj svetog Pavla ne možemo podvrgnuti metafizičkom objašnjenju, inače bismo morali da sve slične slučajeve, koji se odigravaju kod naših bolesnika, tumačimo na isti metafizički način. Time bi se, međutim, došlo do ap~

414

surdnih zaključaka, kojima se ne opire samo razum već i osećanja. U snovima, vizijama, bolesnim halucinacijama i sumanutim idejama najjasnije se ističu autonomni kompleksi psihe. Pošto su ovi Ja nesvesni, javljaju se prvenstveno uvek kao projekcija. U snu su predstavljeni kroz druge osobe, u viziji su donekle projektovani u prostoru, kao glasovi kod duševnih bolesti, ukoliko ih bolesnik direktno ne pripisuje licima iz njegove okoline. Sumanute ideje se često usmeravaju na određene osobe, koje se onda ukrašavaju kvalitetima nesvesnog kompleksa. Njih bolesnik oseća kao neprijateljske, pošto je njegovo Ja neprijateljski usmereno prema nesvesnom kompleksu, nešto kao Savle naspram njegovog nepriznatog kompleksa Hrista. On j e progonio hrišćane kao reprezentante u n j e mu postojećeg, ali od njega nepriznatog kompleksa Hrista. Ovaj slučaj se neprestano ponavlja u svakodnevnom životu — bez ustezanja čovek j e spreman da projektuje bilo kakvu predstavu ο ljudima i stvarima i da ove, shodno tome, mrzi ili voli. Kako su razmišljanje i proveravanje zamršeni i teški, radije se prosuđuje olako i ništa ne primećuje, tako da č o vek samo projektuje i sam postaje žrtva budalastog iluzionističkog trika. On ne polaže sebi računa zbog nepravičnosti i nemilosti ovakvog postupka, a pre svega nikada ne misli na znatne štete po ličnost, od koje čovek trpi ako sebi, iz čistog nemara, dozvoli luksuz da drugima pripisuje sopstvene mane ili vrline. U svakom pogledu je štetno kad čovek druge smatra tako glupim i manje vrednim kao što je on sam, a isto tako trebalo bi da zna koliku će štetu naneti sebi ako zbog sopstvenih dobrih osobina postane plen svojih lakomih moralnih pustahija. Duhovi su, dakle, posmatrano sa psihološkog stanovišta, nesvesni autonomni kompleksi, koji se javljaju kao projekcije, pošto inače nemaju direktnih asocijacija sa Ja.6 5 Ovo ne treba pogrešno shvatiti kao metafizičku konstataciju. Ovim ni izdaleka nije odgovoreno na pitanje da li ima duhova po sebi. Psihologija se ne bavi stvarima »po sebi«, već samo njihovom predstavom.

415

Prethodno sam naveo da je verovanje u postojanje duše neophodni korelat verovanja u duhove. Dok se duhovi osećaju kao strani i kao da ne pripadaju sopstvenom Ja, ovo nije slučaj kod jedne ili više duša. Primitivni čovek oseća blizinu ili uticaj duha kao n e što neprijatno ili opasno i oseća olakšanje ako še duh može ukrotiti. Međutim obrnuto, on oseća gubitak duše kao tešku bolest i tešku telesnu bolest dovodi u vezu sa gubitkom duše. Postoje mnogobrojni rituali da se ptica-duša ponovo namami u bolesnika. Deca ne smeju biti tučena pošto se inače njihova uvređena duša može povući. Dakle, duša je za primitivnog č o veka nešto što normalno treba da bude kod njega; međutim, izgleda da su za njega duhovi nešto drugo, što normalno ne bi trebalo da bude u njegovoj blizini. Stoga on izbegava mesta gde se zadržavaju duhovi. On ih posećuje samo sa zazorom, u religijske ili magijske svrhe. Mnoštvo duša ukazuje na mnoštvo kompleksa sa relativnom autonomijom, koji se mogu ponašati kao duhovi. Kompleksi duše se javljaju kao nešto što pripada sopstvenom Ja a njihov gubitak se oseća kao bolest, nasuprot kompleksu duhova čiji odnos prema Ja izaziva bolest a čije odvajanje znači ozdravljenje. To je razlog zbog čega se u primitivnoj patologiji uzrokom bolesti ne smatra samo gubitak duše, već i opsednutost duhom. Obe ove teorije drže se u priličnoj ravnoteži. Shodno ovom stanju stvari moralo bi se, dakle, tražiti postojanje nesvesnih kompleksa, koji normalno pripadaju sopstvenom Ja i takvih, koji normalno ne bi trebalo da se asociraju sa Ja. Prvi su kompleksi duše, drugi kompleksi duhova. Ovo primitivnom ubeđenju blisko razlikovanje sasvim odgovara mome shvatanju nesvesnog. Po mome mišljenju nesvesno se raspada u dva oštro razgraničena dela. Jedan deo je takozvano lično nesvesno. Ono sadrži sve one psihičke sadržaje koji su zaboravljeni tokom života. Njihovi tragovi još su očuvani u nesvesnom, čak i kada je ugašeno svako svesno sećanje. Osim toga ono sadrži sve subliminalne utiske ili percepcije, koje zbog isuviše male energije

416

nisu mogle da dopru do svesti. Uz to dolaze još i n e svesne kombinacije predstava koje su još isuviše slabe i suviše nejasne da bi mogle da prekorače prag svesti. Najzad, u lično nesvesnom nalaze se i svi oni sadržaji koji su se pokazali kao inkompatibilni sa svesnim stavom. Pre svih stvari zbog inkompatibilnosti podležu potiskivanju oni sadržaji koji nam moralno, estetski ili intelektualno izgledaju nedopustivi. Kao što je poznato čovek nikada ne misli i oseća samo lepo, dobro i iskreno. Ali ako čovek stremi tome da postigne mogući idealan stav, onda automatski potiskuje sve ono što ne odgovara ovom stavu. Kada je. kao što je to kod izdiferenciranih ljudi skoro uvek slučaj, jedna funkcija, kao npr. mišljenje, razvijenija od drugih i stoga dominira u svesti, onda se tim p u tem osećanja potiskuju u pozadinu tako da većim d e lom dospevaju u nesvesno. Iz ovog materijala sastavljeno je lično nesvesno. Drugi deo nesvesnog označavam kao bezlično ili kolektivno nesvesno. Kao što ime pokazuje, ovo nesvesno ne sadrži lične sadržaje, već kolektivne, to jest takve koji ne pripadaju samo jednoj individui, već obično ćelom narodu, pa čak čitavom čovečanstvu. Ovi sadržaji nisu tekovina individualne egzistencije, već plodovi urođenih formi i instinkata. Iako dete nema urođene predstave, ono ipak ima visoko razvijen mozak sa sasvim određenim funkcionim mogućnostima. Oyaj mozak je nasleđen od predaka. On je naslaga psihičkih funkcija cele ascedencije. Tako dete donosi sa sobom u život jedan organ koji j e spreman da funkcioniše bar onako kako je funkcionisao u svim vremenima. U mozgu su preformirani instinkti a isto tako i sve praslike, na čijim osnovama su svagda m i slili ljudi, dakle čitava riznica mitoloških motiva.® Prirodno da kod normalnog čoveka nije lako dokazati postojanje kolektivno nesvesnog, ali u njegovim • Pod ovim se nikako ne podrazumeva svagdašnje obličje motiva, već njegova predsvesna (i stoga nepredočiva) šema. Ovo se može uporediti sa preformiranom kristalnom mrežom koja se nalazi u lugu, što ne treba mešati sa različito izobraženim aksijalnim sistemom individualnih kristal?.. 27 Jung, Odabrana dela, I

417

s n o v i m a s v r e m e n a na v r e m e se j a v l j a j u m i t o l o š k e predstave. O v a k v i sadržaji se n a j j a s n i j e v i d e u s l u čajevima duševnih poremećaja, posebno u šizofreniji Tu se često r a z v i j a j u m i t o l o š k e slike u n e s l u ć e n o j ra znolikosti. D u š e v n i b o l e s n i c i često p r o d u k u j u s p o j e v e ideja i s i m b o l e , što se ne m o ž e dovesti u v e z u sa iskus t v o m n j i h o v o g i n d i v i d u a l n o g p o s t o j a n j a , v e ć sa i s t o rijom ljudskog duha. T o je primitivno mitološko miš l j e n j e k o j e r e p r e d u k u j e s v o j e praslike, a ne r e p r o d u k c i j a s v e s n o g iskustva. 7 Lično nesvesno sadrži, dakle, k o m p l e k s e k o j i p r i p a d a j u individui i s t v a r a j u n e o p h o d a n d e o n j e g o v o g psihičkog života. A k o neki k o m p l e k s i , k o j i treba da se a s o c i r a j u sa Ja postanu nesvesni k r o z p o t i s k i v a n j e ili k r o z p o t o n u ć e , o n d a to i n d i v i d u a d o ž i v l j a v a ka > g u b i t a k . K a d a m u se, na p r i m e r , p o m o ć u p s i h o t e r a p i j s k o g p o s t u p k a i z g u b l j e n i k o m p l e k s p o n o v o vrati i, svest, o n d a se to oseća kao priliv snage.* O v i m p u t e m se postiže i z i e č e n j e m n o g i h n e u r o z a . N a s u p r o t t o m e . a k o se k o m p l e k s kolektivno nesvesnog asocira s o p s t v e n o m Ja, tj. p o s t a n e svestan, o v a j s a d r ž a j i n d i v i dua oseća kao stran, n e p r i j a t a n a i s t o v r e m e n o kao m a g i č a n ; u s v a k o m s l u č a j u o v o z n a t n o u p l i v i š e na svest, bilo z b o g toga što se k o m p l e k s o s e ć a k a o nešto b o l e s n o , ili što se z b o g toga j a v l j a nešto strano n o r malnom životu. Kroz asocijaciju kolektivnog sadržaja za s o p s t v e n o Ja nastaje s t a n j e » o t u đ e n j a « , pošto se u i n d i v i d u a l n u svest meša n e š t o što j e z a p r a v o t r e balo da ostane n e s v e s n o , tj. o d v o j e n o od Ja. Uspe h da se o v a k a v s a d r ž a j p o n o v o odstrani iz svesti, i n d i vidua se oseća o l a k š a n o i n o r m a l n i j e . P r o d o r ovih stranih s a d r ž a j a s r e ć e se k a o k a r a k t e r i s t i č a n s i m p t o m u početku mnogih duševnih oboljenja. Bolesnike spo1 Up. Wandlungen und Symbole der Libido (Novo izdanje: Symbole der Wandluvg) (Ges. Werke V); zatim Spielrein. Uber den psychologischen Inhalt eines Falles von Schizophrenie, p. 329; Nelken: Analytische Beobachtungen iiber Phantasien eines Schizophrenen, p. 504; Meier: Spontanmanifestationen des kotlektiven Unbewussten. s Ovo se svakako ne oseća uvek kao prijatno. Covek pretaodno uopšte nije bio nezadovoljan zbog gubitka kompleksa, sve dok nije osetio loše posledice gubitka.

418

p a d a j u strane i n e č u v e n e misli, svet izgleda p r o m e n j e n , l j u d i i m a j u strana, i z o b l i č e n a lica, itd/' S a d r ž a j i l i č n o n e s v e s n o g o s e ć a j u se kao da p r i p a d a j u s o p s t v e n o j duši, sadržaji k o l e k t i v n o n e s v e s n o g p o j a v l j u j u se kao strani i k a o da dolaze s p o l j a . R e i n t e g r a c i j a l i č n o g k o m p l e k s a d e l u j e o l a k š a v a j uće a č e s t o i kao d i r e k t n o izJečenje, nasuprot t o m e p r o d o r kolektivno nesvesnog kompleksa je vrlo neprijatan, čak opasan znak. Jasan j e p a r a l e l i z a m sa p r i m i t i v n i m v e r o v a n j e m u d u š u i d u h o v e . Duše primitivnog čove-

ka odgovaraju autonomnim kompleksima lično nesvesnog, nasuprot tome duhovi kompleksima kolek-

tivno nesvesnog. Sa stanovišta n a u k e o n o što p r i m i tivni č o v e k shvata kao duše ili d u h o v e p r o z a i č n u o z n a č a v a m o kao psihički k o m p l e k s i . S o b z i r o m na i z v a n r e d n u u l o g u k o j u v e r o v a n j e u duše i d u h o v e igra u istoriji i u sadašnjosti, ne smerno se z a d o v o ljiti s a m o sa k o n s t a t a c i j o m o v a k v i h k o m p l e k s a , v e c m o r a m o p r o d r e t i nešto d u b l j e u n j i h o v u suštinu. O v i k o m p l e k s i lć?ko se m o g u e k s p e r i m e n t a l n o d e m o n s t r i r a t i p o m o ć u a s o c i j a c i j s k o g testa. 10 E k s p e r i m e n a t se sastoji k a o što j e p o z n a t o u t o m e što s? ispitaniku k a z u j e j e d n a reč, na što ispitanik što j t m o g u ć e b r ž e r e a g u j e sa o d g o v a r a j u ć o m reči. M e r i se r e a k c i j s k o v r e m e . P r e m a o p š t e m o č e k i v a n j u na svl p r o s t e reči m o r a se o d g o v o r i t i sa istom b r z i n o m , d o k s a m o » t e š k e « reči p r o u z r o k u j u d u ž e r e a k c i j s k o v r e m e . A l i u stvarnosti to izgleda d r u g a č i j e . C e s t o se n e o č e k i v a n o d o b i j a d u g o r e a k c i j s k o v r e m e na v r l o j e d n o s t a v n e reči, d o k se na teže o d g o v a r a brzo. B l i ž i m i s p i t i v a n j e m se i s p o s t a v i l o da d u g o r e a k c i j s k o v r e m e nastaje n a j č e š ć e o n d a kada stimulusna r e č pogad-u • Poznavaoci ove materije će zameriti na jednostavnosti mog izlaganja, pošto znaju da arhetip, zapravo autonomni kolektivni sadržaj, poseduje ne samo ovaj ovde opisani negativni aspekt. Međutim, ja sam se ovde ograničio samo na uobičajenu simptomatologiju, koja se može naći u svakom udžbeniku psihijatrije, i na isto tako uobičajeni odbrambern stav. Samo po sebi razumljivo arhetip ima i pozitivnu numinoznost, koju sam obimno izneo na drugim mestima. ια Up. moj spis: Diagnostische Assoziationsstudien.

419

sadržaj, koji je jako osećajno naglašen. Osim produženja reakcijskog vremena javljaju se još neki karakteristični poremećaji, u čije pojedinosti ne mogu ulaziti na ovom mestu. Osećajno naglašeni sadržaji obično pogađaju stvari za koju bi ispitanik želeo da ostanu drugima nepoznate. Po pravilu se radi ο nešto neprijatnijim i stoga potisnutim sadržajima, nekad čak ο takvima koje su nepoznate i samom ispitaniku. Ako stimulusna reč napada ovakav kompleks, onda ispitaniku ili ne pada na pamet nikakav odgovor ili mu navire tako mnogo stvari, tako da zbog toga ne zna šta da odgovori, ili mehanički ponavlja stimulusnu reč, ili daje odgovor i odmah potom ga zamenjuje drugim itd. Ako se po završenom eksperimentu ispitanik još jednom zapita šta je odgovorio na pojedine stimulusne reči, on se obično dobro seća onih na obične reakcije, a loše na reči vezane za kompleks· Ove osobenosti jasno ukazuju na svojstva autonomnog kompleksa: on uslovljava poremećaj u reakcijskoj spremnosti, on oduzima odgovor ili bar d o vodi do nesrazmernog zakašnjenja, ili prouzrokuje neprikladnu reakciju a naknadno često odvlači sećanje na odgovor. On, dakle, probija svesnu volju, remeteći stav. Zbog toga govorimo ο autonomiji kompleksa. A k o neurotičara ili duševnog bolesnika podvrgnemo ovom eksperimentu, otkrivamo da isti k o m pleksi koji ometaju reakcije istovremeno predstavljaju suštinski sadržaj psihičkog poremećaja. Oni ne uzrokuju samo poremećaje reakcija već i simptome. Video sam pojedine slučajeve gde je na izvesne stimulusne reči došao odgovor u obliku stranih i na izgled besmislenih reči, reči koje su se neočekivano omakle ispitaniku. Zvučalo je tako kao da je iz njih govorilo neko strano biće. Ove reči spadale su u autonomni kompleks. Ovi kompleksi mogu, ako su podstaknuti spoljnom draži, da prouzrokuju iznenadnu pometnju misli, afekta, zatim depresije, stanja straha itd. ili se izražavaju u halucinacijama. Ukratko, oni se ponašaju tako da primitivno verovanje u duhove izgleda kao izvanredno očigledna formulacija svega toga.

420

Paralelu možemo povući još dalje. Izvesni kompleksi nastaju kroz bolna ili neprijatna iskustva individualnog života. To su životna iskustva prepuna afekta, koja ostavljaju dugotrajne psihičke ozlede. Loše iskustvo može, na primer, potisnuti plemenite osobine nekog čoveka. Iz toga nastaju nesvesni kompleksi lične prirode. U ovom slučaju primitivni čovek će govoriti ο gubitku duše — tačno, jer su stvarno na izgled nestali izvesni delovi psihe. Jedan deo autonomnih kompleksa nastaje iz ovakvih ličnih iskustava. Drugi deo, pak, potiče iz sasvim drugačijeg izvora. Koliko je lako uočljiv prvi izvor — pošto se odnosi na svakome vicUjivi spoljni život — toliko je mračan i teško razumljiv drugi, pošto se odnosi na opažanja ili utiske ο sadržajima kolektivno nesvesnog. Covek obično bezuspešno pokušava da ove unutrašnje opažaje racionalizuje pomoću spoljnih uzroka. U osnovi uzev radi se ο iracionalnim sadržajima, kojih individua prethodno nikada nije bila svesna, zbog čega se uzaludno trudi da ih negde smesti. Primitivno shvatanje ovo prikladno izražava svojim ubeđenjem da je u to umešan neki strani duh. Prema mom iskustvu ovi unutrašnji doživljaji nastaju ili onda kada je spoljašnje iskustvo potreslo individuu u tolikoj meri da je došlo do sloma dotadašnjeg pogleda na život, ili kada sadržaji kolektivno nesvesnog iz nekog razloga steknu tako veliku energiju, da su u stanju da uplivišu na svest. Ovo drugo po mome mišljenju nastaje onda kada u životu jednog naroda ili neke veće ljudske grupe uopšte, dođe do dubokih promena političke, socijalne ili religijske prirode. Ova promena istovremeno označava i promenu psihološkog stava. Doduše, mi šmo navikli da duboke istorijske promene dovodimo u vezu isključivo sa spoljašnjim uzrocima. Međutim, smatram da su spoljašnje okolnosti često više ili manje prilike u kojima postaje manifestan nesvesno pripremljeni, novi stav prema svetu i životu. Pomoću opštih socijalnih, političkih i religioznih uslova uzbudi se kolektivno nesvesno, i to u tom smislu što se svi oni faktori, koji su potisnuti pomoću dominantnog gledanja na svet odnosno životnog stava nekog

421

naroda, p o s t e p e n o p r i k u p e u k o l e k t i v n o n e s v e s n o m i na taj način o ž i v e n j e g o v e sadržaje. T a d a o b i č n o j e d na individua ili više n j i h sa p o s e b n o j a k o m intuicij o m opažaju ove promene u kolektivno nesvesnom i p r e v o d e ih u saopštljive ideje. T e i d e j e se b r z o šire, pošto j e i k o d drugih l j u d i d o š l o d o paralelnih p r o m e n a u n e s v e s n o m . V l a d a opšta s p r e m n o s t da se p r i hvate n o v e ideje, iako s d r u g e ^strane p r o t i v n j i h p o stoji žestok otpor. N o v e i d e j e nisu s a m o p r o t i v n i c i starih, v e ć se o n e n a j č e š ć e j a v l j a j u u t a k v o m obliku, k o j i starom stavu izgleda više ili m a n j e n e p r i h v a t l j i v . U v e k kada o ž i v e sadržaji k o l e k t i v n o n e s v e s n o g , o v a j d o g a đ a j v r l o silno d e l u j e na svest. U v e k dolazi d o izvesne zbunjenosti. A k o d o o ž i v l j a v a n j a k o l e k tivno nesvesnog d o đ e u toku sloma životnih n a d a n j a i očekivanja, onda postoji opasnost da se n e s v e s n o postavi umesto stvarnosti. O v a k v o stanje bilo^bi b o lesno. Naprotiv, ako o ž i v l j a v a n j e naiđe k r o z p s i h o loške p r o c e s e u n e s v e s n o m j e d n o g naroda, o n d a se, doduše, p o j e d i n a c oseća u g r o ž e n i m ili bar d e z o r i j e n tisanim, ali iz o v o g proisteklo stanje n i j e bolesno, b a r ne za individuu. Ipak, tada se d u š e v n o stanje c e l o g naroda m o ž e uporediti sa p s i h o z o m . A k o p r e v o đ e n j e nesvesnog u saopštljiv jezik uspe, onda dolazi d o s p a sonosnog dejstva. N a g o n s k e snage, prisutne u n e s v e snim sadržajima, p o m o ć u p r e v o đ e n j a p r i v o d e se s v e sti i f o r m i r a j u n o v i energetski izvor, k o j i m o ž e p r o buditi k o b a n entuzijazam. 1 1 D u h o v i nisu b e z u s l o v n o opasni i štetni, v e ć m o g u , p r e v e d e n i u ideje, da r a z v i j u blagodatna d e j stva. Opšte poznati p r i m e r o v a k v o g prelaza k o l e k t i v n o nesvesnog sadržaja u opšti j e z i k j e č u d o svete T r o j i c e (Duhovi). Z a posmatrača sa strane apostoli su se nalazili u stanju ekstatične smetenosti. 1 2 A l i u p r a v o iz o v o g stanja proisteklo j e n o v o u č e n j e , k o j e j e n e s v e s n o m o č e k i v a n j u naroda dalo p o g o d a n i s p a s o n o 11 Gornji opis javljanja kolektivne psihoze nastao je u proleće 1919. godine. Događaji iz 1933. godine su ovo potvrdili. 12 Djela svetijeh apostola, II, 13: »Nakitili su se vina«.

422

san izraz, lako da se sa z a č u đ u j u ć o m brzinom proširilo po ć e l o m R i m s k o m carstvu. Duhovi .su kompleksi kolektivno nesvesnog, koji :li stupaju na mesto izgubljene prilagođenosti ili teže da zamene novim stav j e d n o g naroda, koji se p o k a zao n e d o v o l j n i m . Duhovi su. dakle, ili bolesne n i s i i ili j o š nepoznate nove ideje. Izgleda mi da duhovi umrlih nastaju na taj način sto onaj iznos afektivne pripadnosti, koji je umrlog vezivao sa n j e g o v i m rođacima, sa smrću gubi realnu pri menu i zbog toga dospeva u nesvesno. gde o v a j oživljava kolektivni sadržaj, koji cesto vrsi n e p o v o .jan uticaj na svest. Stoga pleme Bataka i mnogi d r u gi primitivni narodi tvrde da sei odmah posle smrti karakter umrlog pogoršava i tako stalne teži dc živima na neki način naškodi. Oni o v o očigledno tvrde na osnovu mnogostrukog iskustva da nerazrešena veza sa umrlim onesposobljava ljude za život, pa čak uzrokuje duševna o b o l j e n j a . N e p o v o l j n o dejstvo može se neposredno javiti u obliku gubitka libida, depresije i telesnog o b o l j e n j a . Od postmortalnih d o gadaja p o m i n j u se i parapsihološki fenomeni. Pri tom .se, u p r v o j liniji, radi ο psihičkim činjenicama koje se ne mogu osporiti. Fobija od praznoverja, č u d n o v a to skopčana sa takozvanom opštom prosvećenešću, često dovodi do toga da se izvanredno interesantni činjenični iz vesta j i brzo odstranjuju i na taj način ostaju neistraženi. Ne samo da sam od mojih p a c i j e nata d o b i o m n o g o b r o j n e izveštaje ove vrste, već sam . sam štošta osmotrio. Ali m o j materijal je isuviše >skudan da bi se na n j e m u m o g l o bazirati kakvo osnovano mišljenje, ipak sam došao do subjektivnog uverenja da se kod parapsiholoških f e n o m e n a radi ο činjenicama, ο kojima se doduše sanja, ali na što so ne obazire -školska mudrost«. U ovorn članku skicirao sam psihološko shvatanje problema verovanja u d u h o v e na način koji p r o ističe iz sadašnjeg poznavanja nesvesnih p/ocesa. Sasvim sam se ograničio na psihološko i namerno izostavio iz diskusije pitanje, da li duhovi po sebi i za sebe postoje i da li se n j i h o v a egzistencija može ispo423

ljiti kroz materijalna dejstva. Ovo ne stoga što bih bio mišljenja da je takvo pitanje besmisleno, već zato što nisam u stanju da navedem nekakav dokazni iskustveni materijal. Moj čitalac je, sigurno, zajedno sa mnom svestan kako je izvanredno teško naći dokaze za nezavisno postojanje duhova, pošto uobičajene spiritističke komunikacije većinom nisu ništa drugo do svakodnevne manifestacije lično nesvesnog. Ipak ima izuzetaka vrednih pomena. Tako bih skrenuo pažnju na čudnovat slučaj koji Stjuart E. Vajt (Stewart Ε. White) opisuje u nizu knjiga. Ovde komunikacije imaju neobičan sadržaj, dublji nego bilo gde drugde. Tako se produkuje niz arhetipskih ideja, među njima, na primer, arhetip Sopstvenosti (Selbst). tako da se skoro može pomisliti da se radi ο pozajmljivanju iz mojih spisa. Kao i svesni plagijat, tako i kriptomnestičku reprodukciju smatram neverovatnom. Stvarno bi moglo da se radi ο genuinom, spontanom produkovanju kolektivnog arhetipa. To po sebi nije ništa neobično, pošto se upravo tip Sopstvenosti može sresti svuda u mitologiji, kao i u individualnim produktima fantazije. Spontana svesnost kolektivnih sadržaja, čije je prisustvo u svesti odavno ispitala psihologija, spada u opštu tendenciju medijumističkih komunikacija, koje sadržaje nesvesnog prevode u svest. U većem delu spiritističke literature upravo sam istraživao tendencije koje izbijaju u komunikacijama i pri tom sam došao do zaključka da je u spiritizmu prisutan spontani pokušaj nesvesnog da u kolektivnom obliku prodre u svest. Nastojanja takozvanih duhova idu na to ili da živima direktno povećaju svesnost, ili da novoumrlim — a time opet in direktno i živima — pruže svoja psihoterapijska nastojanja. Spiritizam kao kolektivna pojava stremi, dakle, istom cilju kao i lekarska psihologija i pri tom čak produkuje, kako pokazuju njegove najnovije manifestacije, iste osnovne predstave — svakako u obliku »nauke ο dusima« — koje su karakteristične za suštinu kolektivno nesvesnog. Ovakve stvari, ma kako bile zapanjujuće, ne idu u prilog niti pak opovrgavaju hipotezu postojanja duhova. Sigurno da

424

stvar stoji drugačije sa uspešnim dokazivanjem identiteta. Ja neću potpasti modnoj gluposti pa da obmanom smafram sve ono što nisam u stanju da objasnim. Postoji samo mali broj dokaza ove vrste koji mogu da izdrže kriterijume kriptomnezije a pre svega »extrasensory perception«. Nauka sebi ne može da dozvoli luksuz naivnosti. Na ova pitanja treba još odgovoriti. K o se interesuje za psihologiju nesvesnog, tome bih samo mogao da preporučim da pročita knjige Stjuarta Vajta. 13 Čini mi se da je najinteresantnija knjiga The Unobstructed Universe. Takođe je značajna i The Road I Know, utoliko što se u njoj nalazi zgodan uvod u metodu aktivne imaginacije, koja se u terapiji neuroza već preko 30 godina koristi za prevođenje nesvesnih sadržaja u svest.14 U ovim spisima još se sreću primitivna poređenja: zemlja duhova == zemlja snova (nesvesno). Tamo gde se radi ο parapsihološkim fenomenima ovo po pravilu izgleda da je skopčano sa prisustvom medijuma. 15 Oni predstavljaju, bar dokle dopiru moja iskustva, eksteriorizirano dejstvo nesvesnih kompleksa. Sasvim sam ubeđen u ovu eksteriorizaciju. Video sam različita telepatska dejstva nesvesnih kompleksa i posmatrao niz parapsiholoških fenomena. Ali u svemu tome ne mogu da vidim dokaza za egzistenciju stvarnih duhova, već moram da ovo područje pojava do daljnjega smatram poglavljem psihologije. 16 Sma15 Dr Kiinkel u Los Anđelesu mi je skrenuo pažnju na Stewart Ε. Whitea. 14 Kratak prikaz metode nalazi se u: Die transzendente Funktion; dalje u: Die Beziehungen zwischen dem Ich und dem Uribewussten, 2 deo/III (Ges. Werke VII). 15 Ali i od ovog pravila ima izvesnih značajnih izuzetaka. (Up. npr. duh vezan za određeno mesto)» 1β Pošto sam tokom pola veka od velikog brbja ljudi i iz mnogih zemalja skupio psihološka iskustva, više se ne osećam tako sigurnim kao godine 1919, kada sam napisao gornju rečenicu. Otvoreno sumnjam u to da isključivo psihološka metoda i posmatranje mogu biti pogodni za ispitivanje ovih fenomena. Ne samo zaključci parapsihologije, već i moja teorijska razlaganja, koja sam skicirao u Eranos godišnjaku (1946). dovela su me do izvesnih postulata koji dotiču pod-

425

tram da nauka mora sebi nametnuti ova ograničenja. Međutim, ne treba nikada zaboravljati da je nauka samo delo intelekta. Intelekt j e j e d n a među b r o j n i m fundamentalnim f u n k c i j a m a i stoga nije d o v o l j a n za stvaranje opšte slike sveta. Za to su potrebna bar još osećanja. Osećanje ima najrazličitija u b e đ e n j a d r u gačija nego intelekt, a ne m o ž e se uvek dokazati da su u b e đ e n j a osećanja m a n j e vredna u p o r e d e n j u sa ubeđenjima intelekta. Dalje, postoje subliminalna opažanja nesvesnog, k o j a ne stoje na raspolaganju svesnom intelektu i stoga ne dolaze u obzir kod intelektualne slike sveta. Stoga i m a m o svakog osnova da našem intelektu pripišemo samo ograničenu v a žnost. Ali tamo gde radimo sa intelektom, m o r a m o nastupati naučno i ostati verni iskustvenim postavkama sve dok o v e postavke ne ponište nesumnjivi dokazi.

ručje f i z i č k o - a t o m s k i h predstava, tj. kontinuum v r e m e stor. T i m e se postavlja p i t a n j e transpsihićke realnosti, j e neposredna osnova psihe.

proko.ia

SADRŽAJ Dr V l a d e t a J e r o t i ć , Predgovor — — —

7

Dr S t e v a n V l a j k o v i ć , Pristup delu K. G. Junga — — — — — — — — — —

45

I. Ο ENERGETICI DUSE

— — — — — —

1. Opšte ο energetskom načinu posmatranja u psihologiji — — — — — — — — — A) Uvod — — — — — — — — — B) Mogućnosti psihološkog kvantitativnog određivanja — — — — — — — — a. Subjektivni sistem vrednosti — — — b. Objektivna ocena kvantiteta — — — 2. Primena energetskog gledišta

69 71 71 74 77 79

— — — —

84

— — — —

— — — —

84 88 96 99

3. Osnovni pojmovi teorije libida — — — —

103

A) B) C) D)

A) B) C) D)

Psihološki pojam energije Održanje energije — — Entropija — — — — Energetizam i dinamizam

Progresija i regresija — Ekstra verzija i introverzija Premeštanje libida — — Stvaranje simbola — —

4. Primitivni pojam libida

— — — —

— — — —

— — — —

— — — —

— — — —

— — — —

103 112 113 118

— — — — —

136

427

II. TRANSCENDENTNA FUNKCIJA — — — — III. OPSTE Ο TEORIJI KOMPLEKSA

145

— — —

173

IV. ZNAČAJ KONSTITUCIJE I NASLEĐA ZA PSIHOLOGIJU — — — — — — — — —

189

V. PSIHOLOŠKE DETERMINANTE ČOVEKOVOG PONAŠANJA — — — — — — — —

199

A) Opšta fenomenologija

— — — — —

B) Specijalna fenomenologija

200

— — — —

205

VI. INSTINKT I NESVESNO — — — — — —

215

VII. STRUKTURA DUSE — — — — — — —

229

VIII. TEORIJSKA RAZMIŠLJANJA Ο SUŠTINI PSIHIČKOG — — — — — — — — — —

253

A) Istorijski pristup pitanju nesvesnog B) Značaj nesvesnog za psihologiju — C) Disocijalnost psihe — — — — D) Nagon i volja — — — — — E) Svest i nesvesno — — — — F) Nesvesno kao multipla svest — — G) Pattern of behaviour i arhetip — Η) Opšta razmišljanja i izgledi — — Pogovor — — — — — — —

— — — — — — — — —

— — — — — — — — —

253 261 268 271 280 286 296 314 325

IX. OPSTA GLEDIŠTA PSIHOLOGIJE SNOVA

—

337

Χ. Ο BIVSTVU SNOVA — — — — — — —

385

XI. PSIHOLOŠKE OSNOVE VEROVANJA U DUHOVE — — — — — — — — — —

407

ODABRANA

DELA

DINAMIKA

Κ. G. J U N G A

NESVESNOG

III izdanje Glavni urednik RASA POPOV τ ekior MILICA BUJAŠ worice MILAN 2ARKOVIĆ Tehnički uredn'k MIRJANA JOVANOVIC Korektor MIRJANA TEODOROVIC Izdavačka radna organizacija Matice srpske Novi Sad Tiraž 7500 primeraka Štampa RO »Kultura«, OOUR »Radiša Timotić«, Beograd, Jakšićeva 9 1984