Uzroci Prvog svetskog rata [PDF]

Zitiervorschau

Гпавни уредник Зоран Хамовић

Уређивачки одбор Душан Т. Батаковић Смиља Марјановић-Душанић (уредник) Војислав Павловић Александар Палавестра Даница Поповић Вељко Станић

Ликовни уредник Светлана Волиц

© Clio, 2013. Сва права за издање на српском језику задржана. Ова публикација, y целини или деловима, не сме ce умножавати, прештампавати, похрањивати y меморију компјутера или на било који начин преносити - електронски, механички, фотокопирањем, снимањем или на друти начин - нити може на било који начин или било којим средствима бити дистрибуирана без одобрења издавача.

Аника Момбауер

Узроци Првог светског рата Спорења и сагласности

Превела са енглескоГ

Ксенија Тодоровић

Наслов ориШнала Annika Mombauer The Origins of the First World War Controversies and consensus © Pearson Education Limited 2002 This translation of The Origins of the First World War 1/E is published by arrangement with Pearson Education Limited.

nôXiç

aio

ϝҴүҷҲҺҪҸ
͍ЃϩϭϠϟϫ
Ёϫ
͗Ϯϧϯϰϵ
ϰϵ
͉ϣϵ
ɀϧϯϰЅ϶
ϠϟϯϧϩϣІ϶
ϨϟЃ
ϟІϰϭϨϮЀϰϵϮ
͓ϣϮϠЃϟ϶
ϨϟЃ
h͒ϵϪϟϫЃϟ϶

Узроци Првог светског рата

6

3. Узроци рата и питањ е континуитета y немачкој и с т о р и ји ...................................................................... 104 У вод ....................................

Увод

104

Расправа поспе Другог светског рата: ка угодном консензусу .................................................................. 106 Фрид Фишер и нови изазови старом консензусу ..................... 111 Фриц Фишер il његови критичари...............................................114 Подршка Фишеровим закључцима..............................................125 Нови консензус и нова расправа: Фишеров Рат илузија ....... 129 Потрага за новим доказим а .......................................................... 133 Крај Фишерове деценије ..........

138

Н апомене........................................................................................... 141 4. С агласност и н аставак р асп рав а после Ф иш ера ............... 151

У трагедију светског рата спада и чињеница да свака зараћена страна може да нађе сасвим убедљиво оправдање. Џорџ П. Гуч1

У вод.................................................................................................... 151 Нијансе y расправи после Фишерове контроверзе ................... 152 Процена улоге осталих зараћених снага 1914. године ........... 161 Расправа на крају двадесетог в е к а ...............................................179 Н апомене...........................................................................................183 З а к љ у ч а к ............................................................................................ 191 Б и б л и о гр а ф и ја ................................................................................ 195 Војислав П авловић П рви светски рат: одговорност и дуго трајањ е .................. 211 И ндекс

223

Узроци избијања Првог светског рата већ деценијама постављају изазовна питања пред историчаре. Текст који следи настоји да покаже због чега je потрага за образложењем узрока његовог избијања готово „опсесивно питање”.2 Циљ овог текста није само да буде водич кроз лавиринт различитих тумачења, него и да установи због чега je толико студија објављено после двадесетих година прошлог века, као и зашто je и даље тешко установити тачан разлог избијања рата 1914. године. У тексту ће ce наћи и назнаке неколико основних разлога текућег настојања да ce одреди појединачна одговорност. Делимично су и емотивне реакције на ужасе рата изазвале разумљиву жељу победничког савеза да пронађе кривца. И тако je кривица бачена на Централне силе, a посебно на Немачку. Истовремено, Немачка je због свог националног поноса беспоговорно одбила сваку наводну одговорност. Други мотив за истраживање узрока рата била je жеља да ce спречи да било који будући сукоб добије размере правог рата. Међународна криза, која je уследила после оба светска рата, подстакла je трагање за општим одговором на проблеме рата. Проучавајући узроке избијања Првог светског рата, историчари настоје да реше тајну због чега повремено међународне кризе прерасту y оружане сукобе.

8

Узроци Првог светског рата

Обновљено интересовање за рат 1914. после Другог светског рата, делимично ce може ибјаснити схватањем да je Први светски рат умногоме био „прва највећа катастрофа” двадесетог века.3 Да би ce разумела историја тог века неопходна je свест о рату који га je дефинисао и одредио му ток. Потребна je свест о томе да постоје непосредне везе између Првог и Другог светског рата (и да оба рата чак могу да ce тумаче као један тридесетогодишњи рат); стога je обновљено занимање за његове узроке, a посебно, свакако, за Немачку, где ce требало позабавити питањ има континуитета од П рвог ка Другом светском рату. У овом тексту Немачка, из више разлога, има средишње место када ce говори о узроцима рата. Због тога што су на Версајској мировној конференцији савезници оптужили Немачку као кривца за почетак рата, та земља je уложила највише напора да ce докаже да савезници нису y праву, иако нису сви који су ce залагали за искупљење Немачке били Немци. Друго, с обзиром на то да су њени противници сматрали Немачку одговорном за избијање рата, велики део накнадних исграживања узимао je управо то као почетни став и превасходно ce расправљало о томе да ли je Немачка крива или није. Тек недавно обављено je слично истраживање шта су све предузимале друге зараћене стране. Штавише, већина историчара данас ce слаже да највећа одговорност лежи на одлукама које су немачки држ авници донели 1914. године. Према томе, немачка предратна политика с правом заузима средишње место y истраж ивањ у узрока Првог светског рата, као и y расправама међу немачким историчарима. Ова књига ће ce y појединим тренуцима бавити разлозима због којих je неки став према узроцима Првог светског рата имао своје заступнике y одређеним земљама. Показаће ce да та различита тумачења често више зависе од савремених политичких и идеолошких наклоности него од убеђења да je одређено тумачење једино исправно. Према томе/овде ce мање бавимо истраж ивањ ем догађаја који су довели до рата (иако ће о томе укратко бити речи y овом уводу), a много више околностима које су подстицале, и још увек подстичу, ову „дуготрајну расправу”4. Као што ћемо видети, расправа о узроцима рата усложњена je подметањима и цензуром, као и мноштвом различитихтумачења. Често разлике y аргументима појединих школа мишљења зависе од анализе најситнијих детаља. Исто тако, често je тешко разумети непријатељске реакције супротстављених страна. Стотине књига и чланака објављено je о овој теми током протеклих деценија, хиљаде докумената je откривено y архивима и стављено

Увод

9

историчарима на располагање - па ипак кључна питања и даље остају нерешена, a о узроцима Првогсветског рата стално ce пише и објављује мноштво текстова. , Наш текст прилази овом предмету хронолошки.,После кратког прегледа догађаја који су довели до избијања рата 1914, први део ове књиге бави ce анализом расправа које су вођене непосредно после" рата; y другом делу износе ce реакције такозваних ревизиониста и антиревизиониста на Версајски уговор, a y трећем делу разматрају ce сагласност постигнута после Друтог светског рата и изазови које je донело ново сагледавање немачког историчара Фрица Фишера. Ha крају, y четвртом делу испитују ce научна тумачења из последњих деценија и уводе ce нека нова посматрања.јПосле готово сто година научних истраживањ а и испитивања тих расправа које су вођене током целог двадесетог века, поставља ce питање да ли ce уопште, и y чему, историчари слажу када je реч о узроцима Првог светског рата. Међутим, пре него што ce окренемо тумачењима, потребно je да укратко размотримо саме догађаје.

Дугорочни и краткорочни узроци Првог светског рата5 Нека истраживањ а узрока рата почињу још од £870/7Цфд времеЛ 3 оснивања Немачког.царства. Уједињење Немаикр бипп јр нгтгш три рата која су вођена између 1864.л_иШ--године, против Данске, Аустрије и Француске. После оснивања новог Немачког царства, канцелар Ото фон Бизмарк трудио ce да избегне сукобе са својим суседима. Њ егов сложени систем-савезш иш ава хребало je да обезбеди да ce постигнути^1а1м5 quo не може угрозити никаквом „кошмарном коалицијом” против Немачке. Објавио je да je Немачка „засићена” после недавно обављеног уједињења и припајања Алзаса. и-Дорене, и да_јој.није потребан сукоб са суседима_3а време његовог мандата тај систем савезниш тава имао ie зјш иљ .да очува мир и спречи немачке суседе да сами склапају савезе п ро ти в ње. Немачка je била y савезу са Аустроугарском утакозван ом Двојном савезу из '4879^који je после укљунивања И талије'18.82.1TQaviHe.de.^ictp_jiocja.o зојни савез. Неколико година касније, 188уН емачка je саРусијом

Узроци Првог светског рата

10

-закљуаила тајни »Уговор о додатном осигураљу”, по којем je била i загарантована неутралност y случају неког будућег рата (што je било y супротности са у г т ш р ш и еавеанНИЈтвУИгтганд^ н и м са АустроуграгтсомјЈКадаје цар Вилхелм II ступир на престо, a нарочито пршто' je Бизмарк уклоњен (КЗоЈјгодине, овај брижљиво осмишљени систем савезниш тава прчели су да_руше њ еговидасдедници. који су имали другачије прлитичке идеје и.нига.у-исхај .мери.кап-он- нагтоја ли да сачувају постоЈећи5Јл1ц5 quo v Европи. Немачка спољна политика под ВилхелмоЈГТПдосхада је-иеаредвил љива и недрследна и прлако je пАчела~даугрожава равнотежу снага y Европи која je гра!)ена од 1Д71 ГПДИНР6

^

П рд Вилхелмом II немачка Царевина ступила je y нрву еру када je прервлађивало мишљење да њена новрстечена позиција екрномске моћи треба да ce огледа y Рсвајањ^Иеста-евезкке-сиде. Прстрјала су мишљења да je земља пропустила дрилику када су рстали европски народи освојили кздоније будући да je уједињена немачка држава установљена течизи The First World War: Germany and Austria-Hungary 1914-1918, London 1997, стр. 6-42. Основни увод y ту тему налази ce y књизи: James Joli, The Origins of the First World War, 2nd edn, London 1992. 6 Преглед скорашњег датума: Matthew S. Seligmann, Roderick R. McLean, Germanyfrom Reich to Republic 1871-1918, London 2000. 7 Видети мапу европских савеза пре Првог светског рата. 8 Видети, на пример: Volker Berghahn, Der Tirpitz-Plan: Genesis und Verfall einer mnenpolitischen Krisenstrategie unter Wilhelm II, Düsseldorf 1971; Berg­ hahn, Germany and the Approach of War, 2nd edn, London 1993; Paul M. Ken­ nedy, The Development of German Naval Operations Plans against England, 1896-1914', idem (ed.), The War Plans of the Great Powers, 1880-1914, London 1979; idem. The Rise of the Anglo-German Antagonism, London 1980; Michael Epkenhans, Die wilhelminische Flottenrustung 1908-1914: Weltmachtstreben, industrieller Fortschritt, soziale Integration, Munich 1991. Кратак преглед на енглеском: Berghahn, Imperial Germany 1871-1914: Economy, Society, Cultu­ re and Politics, Oxford 1994. 9 Појединости потражити y: R. T. B. Langhorne, ‘Great Britain and Germany, 1911-1914’, y књизи, F. H. Hinsley (ed.), British Foreign Policy under Sir Ed­ ward Grey, London 1997, стр. 288-611; R. J. Crampton, The Hollow Detente: Anglo-German Relations in the Balkans, 1911-1914, London 1980; Kennedy, Rise of Anglo-German Antagonism. O изградњи борбене флоте адмирала Тирпица: Berghahn, Der Tirpitz-Plan. 10 Видети, на пример, Keith M. Wilson, The Policy of the Entente: Essays on the Determinants of British Foreign Policy 1904-1914, Cambridge 1985; Rainer Lahme, ‘Das Ende der Pax Britannica: England und die europaischen Machte 1890-1914’, Archivfiir Kulturgeschichte, voi. 73, No. 1,1991, стр. 169-192. 11 За следеће, видети, на пример: Joli, The Origins of the First World War; Berg­ hahn, Germany and the Approach of War; Seligmann and McLean, Germany from Reich to Republic; Strachan, The First World War. 12 Холштајн, записник од 3. јуна 1904, Die Grosse Politik, 20/1, No. 6521, наведено y: Gregor Schöllgen, ‘Germany's Foreign Policy in the Age of Impe­

22

Узроци Првог светског рата

rialism: A Vicious Circle?’, idem (ed.), Escape into War? The Foreign Policy of Imperial Germany, Oxford 1990, стр. 125. 13 „Младотурци” je назив покрета либералне реформе y Турској. После револуције из 1908. y Турској je уведена уставна власт. 14 Више информација y: Samuel R. Williamson, Jr., Austria-Hungary and the Origins of the First World War, London 1991. 15 O трци y наоружавању: David Stevenson, Armaments and the Coming of War: Europe 1904-1914, Oxford 1996; David G. Herrmann, The Arming of Europe and the Making of the First World War, Princeton, 1997. 16 Више информација o дипломатским догађањима током Јулске кризе: Imanuel Geiss (ed.), July 1914: The Outbreak of the First World War. Selected Documents, London, New York 1967; Luigi Albertini, The Origins of the War of 1914, 3 vols, енглески превод, Oxford 1952-57; Fritz Fischer, War of Illu­ sions: German Policies from 1911-1914, London 1975; Joli, Origins of the First World War; Keith M. Wilson (ed.), Decisionsfor War, 1914, London 1995; Ste­ venson, Armaments and the Coming of War, стр. 366ff.; Langdon, July 1914; David Stevenson, The Outbreak of the First World War, London 1997. Више извора y: Annika Mombauer, Helmuth von Moltke and the Origins of the First World War, Cambridge 2001, поглавље 4. 17 Franz Conrad von Hotzendorf, Aus meiner Dienstzeit 1906-1918, 5 vols, Vi­ enna, Leipzig, Munich 1921-1925, vol. I, crp. 165. 18 Geiss, July 1914: Selected Documents, стр. 77. 19 Видети: Mombauer, Helmuth von Moltke, стр. 121ff. 20 Ови аргументи налазе ce y Трећем делу књиге. 21 Меморандум Лихновскогнаведенјеу: JohnC.G. Röhl (ed.), 1914: Delusion or Design? The Testimony of Two German Diplomats, London 1973, стр. 79ff. 22 Ферстер je недавно тврдио да главни немачки државници нису веровали y краткотрајан рат: „Der deutsche Generalstab und die Illusion des kurzen Krieges, 1871-1914: Metakritik eines Mythos”, Militargeschichtliche Mitteilungen, 54,1/1995, стр. 61-98.

Питање ратне кривице y току рата и на Версајским мировним преговорима

Увод Чак и ако су сви наши напори [да ce постигне мир] узалудни, нак иако нам на силуугурају мач y руке, omuhu ћемо на бојно поље чисте савести знајући да нисмо желелират.

Теобалд фон Бетман Холвег, августа 19141.

Расправа о узроцима избијања Првог светског рата, која je почела још 1914, постала je интензивнија после Версајског мировног уговора и пораза Немачке. За време рата и непосредно по његовом окончању, свака сила укључена y ратне операције била je убеђена да je непријатељ крив за рат. После Версајског уговора, победници и побеђени свађали су ce око тога коме приписати кривицу за избијање рата. После 1919. године, „ревизионисти” (који су ce противили одлуци победника о ратној кривици и сматрали да je треба променити) и њихови супарници („антиревизионисти”) спорили су ce око питања тачног тумачења догађаја који су довели до рата. У следећем одељку разматраће ce разлог због чега je било неопходно да ce неко окриви за избијање рата, и како су они који су оптужени за изазивање рата, посебно Немачка, реаговали на такву оптужбу. Који су мотиви руководили неке аналитичаре да одбију кривицу за избијање рата, a који су мотиви подстакли оне који су ту кривицу приписали? Како je Немачка реаговала на оптужбе да je крива за рат

24

Узроци Преог светског рата

и ko je изван Немачке устао y њену одбрану и траж ио одговорност свих зараћених страна? У овом делу такође ће ce испитати утицај појединих влада на уобличавање званичних ставова о избијању рата током самог рата, када су сви руководиоци, оправдано, били укључени y пропаганду која je требало да прикаже њихову политику y позитивном светлу, a и y послератном периоду, када су разне узастопне владе y Немачкој настојале да ce озваничи став о невиности и добије подршка y бројним званичним и полузваничним немачким публикацијама.

Почетак расправе о узроцима избијања рата Клио je, y ствари, изневерена y Немачкој још почетком 1914. године. Холгер Хервиг2

Покушаји да ce неко окриви за почетак рата претходили су ратним операцијама 1914. године. Оправдано, све владе су подвлачиле одбрамбену функцију својих потеза. Све нације укључене y рат сматрале су да je неопходно да њихово становниш тво добије утисак да ce води праведан и оправдан рат, y којем они бране своју земљу од непријатељског агресора. Владе европских држава знале су да „обични” људи не би били спремни да y милионском броју учествују y рату који подразумева агресију. У Бечује под видом ултиматума Београду, који je намерно срочен тако да не буде прихватљив, учињен покушај да ce кривица за избијање рата свали на Србију. У Британији, Француској, Белгији и Русији, народ није имао никакве сумње да ce агресори налазе y Берлину и Бечу и да ce њихове земље бране, као што je био случај са Русијом, Француском и Белгијом, или спашавају своје слабије суседе или, пак, бране своје савезнике, као што je било y Британији. Непријатељи Немачке сматрали су да je повреда неутралности суседних држ ава Луксембурга и Белгије била довољан доказ о ратоборности Немачке 1914. године. Међутим, Немци и Аустроугари веровали су да ce бране од непријатељски расположених сила Антанте. У Немачкој je такозвано Burgjrieden (политичко примирје између антиратне Со-

Питање ратне кривице y току рата

25

цијалистичке партије - СПД и владе) могло да ce постигне само под условом да je немачка влада невина кад je реч о догађајима који су довели до рата. Према томе, y Немачкој су тврдили да je рат резултат царистичке агресије (на пример, y говору канцелара Теобалда фон Бетман Холвега y Рајхстагу 4. августа, и y немачкој Белој књизи која je сачињена почетком августа). Према томе, немачки ,,’комплекс невиности’ није искључиво резултат Версајског уговора (о чему ће бити речи касније) него je саставни део немачке политике још од Јулске кризе 1914. године”. 3 И пре и после рата било je од кључне важности да ce искаже и докаже невиност y погледу избијања рата, тако да то ни y ком случају није последица послератног мировног уговора. У Берлину су чинили свесне напоре да ce покаже да je Немачка y опасности и да je на њу извршен напад; канцелар Бетман Холвег оптужио je Русију за продубљивање кризе. Ha пример, немачки канцелар je 28. јула охрабрио цара Вилхелма II да цару Николају II пошаље помирљив телеграм, y којем je стајало да руски цар може отклонити „невољу која сада прети целом цивилизованом свету”. Како je Бетман Холвег без увијања објаснио немачком цару, ако ипак дође до рата због кризе, постојање таквог телеграма јасно ће указати на кривицу Русије и изгледаће као да je јула 1914. године Немачка желела да сачува мир.'1 Када je рат постао стварност, шеф царске морнарице, адмирал Георг Александер фон Милер, записао je y свом дневнику: „Савршено расположење. Влада je успела да нас прикаже као жртве напада”.5 Убрзо по избијању рата, све веће силе укључене y ратне операције објавиле су документа y такозваним „обојеним књигама”. Ти документи требало je да докажу њихову невиност y догађајима који су довели до рата (Немци су имали Белу књигу, Британци Плаву књигу, y Русији t je била Наранџаста књига, y Аустроугарској Црвена књига, y Француској Жута књига итд.). Ове веома селективне збирке докумената имале су за циљ да оправдају поступке, али су по својој природи биле и донекле објективне. Није тешко уочити шта je мотивисало овакве публикације - ниједна влада није желела да неко помисли да je земља крива за рат, ни спољни свет нити грађани, чија je воља да ce боре y великој мери зависила од помисли да учествују y праведном рату. У покушају да ce умањи улога Немачке y избијању рата, немачка влада je објавила Белу књигу (Deutsches Weissbuch) већ 3. августа 1914. године. Попут свих „обојених књига” које су објавиле зараћене земље, и немачка Бела књига - дело канцеларовог приватног секретара Курта Рицлера - требало je да докаже да je Немачка невина y

26

Узроци Првог светског рата

догађајима који су довели до рата. Према томе, њен поднаслов гласи: „Како су Русија и њен владар изневерили немачко поверење и тако изазвали европски рат”. Херман Канторовиц, који je двадесетих година посумњао y то званично тумачење немачке невиности, књигу je назвао „најлажнијом обојеном књигом о избијању рата”.6 Међутим, такви критички ставови нису јавно изношени ни током рата нити по његовом завршетку, па je немачко становништво било оправдано погођено тиме што њихови непријатељи покушавају да свале кривицу за избијање рата на Немачку, када ce из званичних доказа који су им доступни види да je било сасвим супротно. Наравно, влада y Берлину није могла знати колико ће за Немачку постати битно да покаже свету сопствену невиност y догађајима који су довели до рата. У лето 1914. године немачки руководиоци су још веровали да ће Централне силе однети победу. Међутим, ипак су сматрали да je неопходно да сакупе и објаве одговарајући материјал будући да je y самој Немачкој требало ућуткати разне критичаре. Међу онима који нису били убеђени y тезу да су Немачку напали њени непријатељи био je социјалиста и пацифиста Карл Либкнехт, који je предводио малу групу посланика који су још 3. августа 1914. године тражили да Социјалистичка партија гласа против ратних кредита. Либкнехт je 2. децембра 1914. био једини посланик који je отворено гласао против даљих таквих кредита y Рајхстагу. Своју одлуку објаснио je следећим речима: Овај рат, који није желео ниједан народ укључен y њега, није почео ради добробити немачког или неког другог народа. Ово je империја листички рат, рат за капиталистичку контролу над важним областима индустријског и банкарског капитала. Са гледишта трке y наоружању, ово je превентивни рат, који су заједнички изазвале Немачка и Аустрија y мраку полуапсолутизма и тајне дипломатије.7 С обзиром на овако отворену критику, a y светлу потребе да ce прикаже да je Немачка нападнута, министар иностраних послова Готлиб фон Јагов je крајем августа упозорио свог помоћника, Артура Цимермана, да припреми „за неизбежну борбу мишљења, обимну публикацију о предисторији рата”, a посебно да сакупи одговарајући материјал за обимнију публикацију „која би могла да буде објављена y року од неколико дана, ако буде потребно”.8 По речима Холгера Хервига, „Клио je, y ствари, изневерена y Немачкој још почетком 1914. године.”9

Питање ратне кривице y току рата

27

Током првих недеља рата, питање ратне кривице с правом je имало веома висок политички приоритет. He само да je требало убедити народ да треба да ce бори из правичних разлога, него су постајала и друга политичка питања. У једном љутитом одговору на немачку публикацију објављену y септембру 1914. године под насловом Истина о Немачкој: чињенице о рату, коју су потписали немачки аутори, међу којима су били и бивши канцелар Бернхард фон Билов и индустријалац Алберт Балин, британски аналитичар Даглас Слејден je изнео своју најдубљу забринутост. Сматрао je да je та публикација смишљена с циљем да „Американце одврати од правих узрока за избијање рата”. Из истог разлога, или да би ce Сједињеним Државама показало оно што он сматра да je истинито, Слејден je припремио анотирано издање немачког текста с означеним „неистинитим местима”. Као што ce види, и немачка публикација и британски аналитичар имали су жељу да упозоре Америку на последице укључивања y рат на „погрешној” страни, па чак и на то какве ће бити последице ако ce уопште не укључи y рат y Европи. Немачки текст отворено je упозоравао на вероватне последице америчког неукључивања. Рат, који je изазвала Русија из своје прекомерне жеље за осветом, и који подржавају Енглеска и Француска, има само један мотив - завист према положају Немачке y привредном животу и завист према њеном народу који ce бори за место под сунцем [...] Лако ce може замислити шта ти народи осећају док посматрају брз и успешан напредак Немачке и питамо ce да ли та иста осећања једног дана могу бити уперена против младог северноамеричког џина.10 Америчке државнике ипак нису убедили ови аргументи и Америка je ушла y рат 1917. године на страни немачких непријатеља. Америчке трупе одиграле су одлучујућу улогу y поразу Централних сила, a „Четрнаест тачака” председника Вудроа Вилсона, којима je обећао нови европски дипломатски поредак, биле су темељ нада поражених Немаца да he постићи релативно поштен, ако не и повољан, мировни уговор.11 С обзиром на опште убеђење да су противници изазвали рат, и с обзиром на дужину и суровост сукоба, природно je постајало све теже, чак и немогуће, да ce о узроцима рата води смирена расправа. Нико није покушао да направи озбиљну анализу догађаја за време рата или да установи разлоге због којих je свака страна имала утисак да води одбрамбени рат. Хартмут П. фон Страндман je то објаснио на

28

Узроци Првог светског рата

следећи начин: „За такво истраживање било би потребно исцрпно познавање политичких, војних и привредних челника, њихових планова, амбиција и претпоставки. A то je, сасвим јасно, било изван спремности дипломата и публициста, па чак и историчара тог раздобља.”12 Штавише, било који аргумент против званичне линије сматрао би ce издајом и неверношћу; с друге стране, велики губици и велика патња умањили су и оно мало изгледа да ce дође до објективне оцене. A ипак, од кључног значаја за даљи ток разговора о избијању рата јесте податак да су постојали извештаји који су ce ослањали на познавање политичких, војних и привредних прилика, и њихово објављивање за време рата било je веома непријатно за немачке власти, a охрабрујуће за њихове непријатеље. Берлински правник Рихард Грелинг био je један од оних који су y знак протеста напустили Немачку после почетка рата. У егзилу y Швајцарској проучавао je доступну литературу, укључујући и „обојене књиге”, и дошао до закључка да je немачка влада много више желела рат него аустроугарски руководиоци. Његова књига, J accuse..., објављена y Француској, забрањена je y Немачкој, иако ce водећи немачки генерал, гроф Макс фон Монжела, y приватном писму упућеном Грелингу сложио са његовим општим закључцима и споменуо „троструку кривицу Немачке”: Пре рата, Немачка je настојала да очува мир застарелим и неподесним средствима све већег наоружавања. Свесно je изазвала рат који je назвала превентивним ратом. Имала je ратне циљеве које ниједан разумно частан противник није могао да прихвати. Штавише, Монжела je признао да je тај „превентивни рат о којем ce одлучивало 5. јула прерастао y освајачки рат y септембру 1914.”.13 Упркос оваквом убеђењу током рата, гроф Монжела ce после немачког пораза непоколебљиво одрекао оваквог става, о чему ће касније бити више речи. Још један критички и засновани извештај био je подужи меморандум који je написао бивши немачки царски амбасадор y Лондону, Јтринц_Карл-Макс фон Лихндвски о својим искуствима y годинама пре рата. Будући да je био дипломата инем ачки племић, његове везе са водећим немачким руководиоцима који су доносили важне одлуке обезбедиле су му бољи увид y немачку политику током година непосредно пре избијања рата. У јулу 1914. године фон Лихновски ce y Лондону неуморно залагао да ce избегне претварање кризе y рат. Када ce почетком августа

Питање ратне кривице y току рата

29

вратио y Берлин, схватио je да je одлучено „да будем жртвени јарац за катастрофу коју je наша влада сама себи нанела упркос мојим саветима и упозорењима". Немачка штампа окривила га je као особу одговорну за одлуку Британије да уђе y рат на страни непријатеља Немачке. С тим на уму, y лето 1916. године написао je меморандум „Моја мисија y Лондону”. Била je то његова лична одбрана од таквих оптужби. Лихновски није намеравао да га штампа, и текст je требало да буде само концепт приватног обраћања крајем јула 1916, који je растуран од руке до руке. Показао га je „само неколицини политичких пријатеља”, како je објаснио y свом писму канцелару y марту 1918. године. Међутим, један примерак je стигао до владе y Берлину посредством немачког генералштабног капетана, a још један je схигао до неутралне Шведске, где je објављен y социјалистичким новинама Политикен.м До краја 1917. године документ je кружио Немачком и одиграо значајну упогу y залагању левог крила Спартак лиге да ce рат оконча. Лихновском je влада упутила оштру критику и y априлу 1918. године избачен je из пруског горњег дома.15 Године 1918, пре него што je рат окончан, Манро Смит, амерички аналитичар и преводилац меморандума, укратко je исказао „главну вредност” тог извештаја као „чињеницу да [Лихновски] одбија и успут пориче сваки позив на одбрану и оправдање немачког понашања коју су званични немачки апологети изнели од избијања светског para”. Штавише, тај текст показује да „Немачку нису изоловале зле намере њених суседа него je она саму себе изоловала сопственим поступцима”.16 Тај запањујући документ, који толико тога открива, приказује немачку предратну политику y веома негативном светлу и одговорност за ескалацију кризе јасно приписује Берлину. Није никакво чудо да су ce чланице Антанте усредсредиле на овај текст када су окривиле Немачку за избијање рата, a исти извештај послужиће као доказ против Немачке више од педесет година после избијања рата, током спорења око Фишерових закључака шездесетих и седамдесетих година прошлог века.17 Манро Смит ce надао да ће, после рата, немачка јавност прихватити доказе попут оних које je изнео Лихновски: „У Немачкој отрежњеној ратом, меморандум Лихновског, Милонова писма и много сличних доказа који показују кривицу Берлина без сумње ће привући пажњу и може ce очекивати да ће истина полако продрети y немачку свест”.18 Вилхелм Милон, члан Управног одбора Крупове фабрике y Есену, y Швајцарској je 1918. године објавио памфлет састављен од делова његових дневника и писама под насловом Die Verheerung Euro-

30

Узроци Првог светског patria

pas (Разарање Европе). По мишљењу Манроа Смита, он je био „један од релативно малог броја Немаца који су знали од самог почетка да су Централне силе наметнуле Европи непотребан и неоправдан рат; и био je један од веома малог броја Немаца који су били огорчени и револтирани понашањем своје владе”.19 Ha пример, на основу изнетог материјала Милон je тврдио да су 1914. године немачки Кајзер и његови војни саветници желели рат, да je Вилхелм II отишао на крстарење y јулу те године само да би заварао траг и да je y Берлину, на састанцима са индустријалцима фон Боленом и Халбахом, изразио одлучност да „не поклекне” за време текуће кризе. Међутим, y извесној мери je и Милонов доказ био заснован на препричавањима. Извештај Лихновског био je за Савезнике много одговорнији доказ, ако je доказ уопште био потребан, да je Немачка крива за 1914, посебно с обзиром на чињеницу да je Лихновски хтео да повуче меморандум када je процурео y јавност, као и податак да ce немачка влада упињала да га повуче и да принца прикаже као неуравнотежену особу, односно патолошку будалу.20 Такве доказе непријател>и ће користити y пропагандне сврхе y Британији за време трајаша рата, као ш то je један коментатор изнео y новинама Дејли њуз 1918. године: Распршен je и последњи делић доказа противника овог рата - оних који су више од три године тврдили да смо и ми криви, који су износили незамисливе и ружне приче о борби неких група капиталиста и говорили им да треба да сумњају и да ce питају: „За шта ce боримо?” Лихновски зна за шта ce боримо. Хиљаде људи y Немачкој знају за шта ce боримо, a ускоро ће то знати милиони.21 Следећи извод из текста Лихновског открива природу његових оптужби: Све званичне публикације показују, a наша Бела књига не оспорава, и због сиромашног садржаја и пропуста представља озбил>ну оптужбу нас самихјер смо: Охрабрили грофа Берхтолда да нападне Србију, иако смо сви знали да y томе Немачка нема интереса и да постоји опасност од светског рата. Сасвим je неважно да ли нам je био познат садржај ултиматума. Током периода између 2. и 30. јула 1914. године, када je Сазнонов одлучно изјавио да не може толерисати напад на Србију, ми смо одбили британски предлог да посредују, иако je Србија, под притиском Русије и Британије, прихватила готово цео ултиматум и лако ce могла постићи сагласност о двама спорним питаљима, a гроф Берхтолд je чак био спреман да прихвати одговор Србије.

Питање ратне кривице y току pania

31

Ha дан 30. јула, када je гроф Берхтолд изразио спремност да промени курс, ми смо послали ултиматум y Санкт Петербург само због руске мобилизације, иако Аустрија није била нападнута. A 31. јула смо објавили рат Русима, мада je цар дао реч да неће дозволити ниједном човеку да пође y рат док трају преговори. Према томе, намерно смо уништили сваку могућност мирне нагодбе. У светлу ових неспорних чињеница, није никакво чудо да цео цивилизовани свет изван Немачке на наша плећа сваљује целокупну одговорност за светски рат.22 Изван Немачке, прва истраживања узрока рата пратила су национални став и наглашавала кривицу Централних сила. У Британији, шест оксфордских историчара објавило je септембра 1914. године извештај заснован на немачким и британским „обојеним књигама” под насловом Зашто смоy рату: спучај Велике Британије. Ту су као разлози за избијање рата наведени немачки милитаризам и жеља да ce освоји моћ; улазак Британије y рат оправдан je потребом земље да поштује међународно право.23 Аутори су то објаснили као „дужност Енглеске” да пружи помоћ малим нацијама као што су Белгија и Србија. „Борећи ce за Белгију боримо ce за право народа, односно, y крајњем исходу, за мир свих народа и за право слабијих на постојање.” За Британце укључене y борбе такви аргументи су били потврда њихове законите и часне дужности. Аутори су написали и подужу историју Белгије и Луксембурга и објаснили како je Белгија добила посебан статус као независна држава. Читаоце су упознали са Хашком мировном конференцијом из 1907. године, према којој je „зараћеним странама забрањено да преко територије неке неутралне силе покрећу трутге или конвоје, муницију или ратну опскрбу”. HaBean су и Лондонски уговор из 1839. године, по којем ce Британија, заједно са другим земљама, сложила да Белгија оформи независну и трајно неутралну државу”. Ha тај начин су професори настојали да објасне својој публици зашто je Британија увучена y рат, и да ce боре за правду. „Ако уговори немају никакву вредност, ниједан народ не може бити сигуран све док ce свака комбинација сила може носити на дипломатском или бојном пољу под једнаким условима”.24 Ha сличан начин je Е. Баркер изнео доказе y кратком памфлету из 1915. године - „Енглеска” je имала потребу да подржи Белгију из моралних и политичких разлога: „сигурност Енглеске зависи, и вековима je зависила, од интегритета и независности Белгије”, тврди Баркер y својој родољубивој публикацији, коју je написао „као Енглез који говори y име Енглеске”.25

3*

Узроци Првог светског рата

Историчар и политичар Џејмс В. Хедлам-Морли такође ce током рата бавио „обојеним књигама” и другим доступним материјалима, и по његовом мишљењу je Немачка била крива за ескалацију Јулске кризе. Његов закључак je следећи: „После дуготрајног и пажљивог проучавања свега што je издала немачка влада немогуће je ослонити ce на оно што они кажу, без обзира на то да ли je реч о њиховим мотивима и намерама или су посреди најједноставније чињенице”. Према Хедлам-Морлију, немачка влада je с успехом убедила немачки народ да je руска мобилизација била агресивна. To je, међутим, учињено тако што je објављено оно што наводи на погрешан закључак и тако што y Немачкој није била доступна британска дипломатска преписка. Било je то готово типично гледиште y Британији током рата. Аутор није уопште сумњао да je Немачка крива за почетак рата и да њена влада има штошта да сакрије. Хедлам-Морли ce самопрегорно упитао шта би урадио ако би ce нашао y сличној ситуацији као немачки аутори, после проучавања потеза сопствене владе: „Да сам током рада установио да би резултат био неповољан по правду и поштење британског циља, прихватио бих једини могући правац и ћутао док ce рат не заврши”.26 С обзиром на то да није ћутао, читаоци су могли да закључе да могу бити сигурни y истинитост његовог приказа. Међутим, било je и оних који ce нису слагали са Хедлам-Морлијем и који су сумњали y истинитост његових тврдњи. Они нису ћутали док ce рат не заврши. У Британији.Едмунд Д. Морел je био отворени противник гледишта да Немачку треба оптужити за избијање рата. У својој публикацији из 1916. године - Истина ират , изнео je тврдње да je прави кривац тајна дипломатија и страствено ce залагао за то да истина буде изнета упркос родољубивим обзирима. He треба ни помињати да му такви ставови нису обезбедили подршку британске владе и Морел je отворено оптужен за неверност, па чак и издају.27 Ипак, британски текстови углавном нису износили сумњу y агресију Немачке и њену одговорност за избијање рата. Исто ce може рећи и за француске публикације. У Француској je владало опште уверење да je земљу напао ратоборни сусед, који je дуго пре тога планирао рат; доказ невиности Француске поткрепљен je одлуком владе из августа 1914. године да повуче француске трупе десет километара иза линије фронта, као и настојањем да ce за кризу пронађе дипломатско решење.28 Французи су могли да тврде да су опет били ж ртве немачке

Питање ратне кривице y току рата

33

агресије, друге после 1870, иако су постојале гласине да председник Поенкаре жели реваншистички рат. Уверење Савезника да je Немачка крива пренесено je директно за конференцијски сто после завршетка рата. Иако су имали релативно мало стварних доказа да поткрепе такав став, победници су ce брзо сложили и оптужили Немачку и њене савезнике као кривце за рат дотад невиђених размера и страхота. Дејство такве одлуке победника о ратној кривици и будућност Немачке биће тема наредног одељка ове књиге. Стварна потреба да ce објасне узроци Првог светског рата појавила ce ca Версајским уговором и тада je почела расправа која ће трајати готово до краја века.

Версајске оптужбе за ратну кривицу Немачки народ нијежелео рат и никада не би започео агресивни рат. Он јеувек веровао даје овај рат за њих био одбрамбени рат. Гроф Брокдорф-Ранцау, маја 1919.29

После четири дуге године борби дотад незамисливих размера и неописивих патњи војника и цивила, рат je најзад окончан. Тридесет шест држава учествовало je y борбама и мобилисало око седамдесет милиона људи; бар десет милиона je изгубило живот, a још двадесет милиона војника je осакаћено. He постоје тачни подаци о милионским жртвама међу цивилима.30 Немачка царевина и њени савезници су побеђени и примирје je објављено 11. новембра 1918. године. Цар Вилхелм II je абдицирао и напустио земљу 9. новембра, a Филип Шајдеман je објавио да република замењује монархију која je ушла y рат 1914. године. Били су то видљиви знаци да je Немачка потучена и да ће y будућности одлучно раскинути са прошлошћу. Судбина побеђених Немаца сада je зависила од воље Савезника. После толико година борби, победници из Антанте желели су што пре да осигурају да ce немачка агресија не понови, да земљу спрече да отпочне нови рат и због тога су желели да Немачку оптуже за рат који су, према њиховом уверењу, изазвали немачки руководиоци. Током сукоба били су убеђени да je Немачка крива за почетак рата, да je подстакла Аустроугарску на ратоборну политику према Србији, да je одбила

34

Узроци Првог светског рата

предложено посредовање које je могло да разреш и ситуацију и да je желела рат да би остварила своје експанзионистичке циљеве. И после завршетка рата настављена су та црно-бела тумачења кривице за почетак рата, само овога пута с другачијим циљевима на уму.31 Сада je no среди било много више од обичног установљавања одговорности за почетак рата. Јавно мњење y Француској и Британији тражило je освету за наводне и стварне страхоте које су починиле немачке трупе, посебно против цивила y Белгији и Француској, као и да Немачка плати за сва разарања почињена y рату.32 Током рата и током изборне кампање y Француској 1919. године, главни поклич био je Le boche payera. У Британији су током избора y новембру 1918. године све политичке партије сматрале да треба да ce непосредно обрате антинемачком расположењу y земљи, a многи су чак покушали да узбуркају мржњу према бившем непријатељу. Један аналитичар, Лео Ејмери, записао je: „Велики британски народ уопште не занима друштвена реформа или реконструкција; они само желе да натерају Немачку да плати за рат и да казне Кајзера”.33 Иако je Лојд Џорџ покушао да ce држи по страни y тим антинемачким агитацијама, и y почетку настојао да ce y својим говорима усредсреди на домаћа питања („Британија je требало да постане земље y којој живе хероји”), његова публика желела je да чује о томе како ће казнити Немачку. Један члан парламента лансирао je следећи слоган: „Хоћу да обесе Кајзера”.34 Током рата и непосредно по његовом завршетку, француски и британски аналитичари су сматрали да ce не поставља питање Кајзерове кривице. „Када ce све узме y обзир, немачки цар [...] je одговоран за невоље које су погодиле свет”, оценио je један француски критичар.35 Вилхелма II није оптуживао само победнички савез за избијање рата. И y Немачкој су сматрали да je он y много чему одговоран за разорну спољну политику која je довела до рата. Унеколико поједностављено, многи критичари су ce усредсредили на његову личност и наводни психолошки поремећај. После његове абдикације y Немачкој ce појавио већи број квазинаучних студија које су y Кајзеровом претпостављеном лудилу налазиле разлог његове ратоборности. „За искусног лекара и психијатра нема никакве сумње да je Вилхелм II био луд још као веома млад. [...] Кривица за рат, која ce њему може приписати, била je резултат његове болести”, оценио je психијатар Паул Тесдорф 1919. године. Према Томасу Кохуту, ти аутори су искрено настојали да ce схвати тако „збуњујућа личност, која je, no њиховом мишљењу, имала одлучујућу историјску улогу, те je стога јасно да je дијагноза урођеног „поремећаја” - као што je и

Питање ратне кривице y току рата

35

скривено приписивање немачког пораза Вилхелмовом психопатолошком стању - одговарала потреби Немаца да ce после 1918. године дистанцирају од свог Кајзера”.36 Било je лакше помирити ce с поразом и са оптужбом о ратној кривици, ако ce обе ствари могу приписати „лудом” и сада већ одсутном Кајзеру. Могло ce унапред закључити да ће мировни уговор бити оштар, с обзиром на убеђење непријатеља Немачке да су она и њени владари намерно изазвали рат 1914. године. Па ипак, многи Немци су ce надали умереном уговору, који ће бити заснован на „Четрнаест тачака” Вудроа Вилсона.37 Ha крају, нису само победници осећали да су ce борили y оправданом, одбрамбеном, па према томе и законитом рату. Велики број Немаца веровао je y објаву свог цара немачком народу августа 1914. године, када je узвикнуо: „Усред мира напада нас непријатељ!”, a канцелар je, као што je већ речено, на сличан начин настојао да прикаже да ce Немачка брани од непријатељски расположених суседа. Немачки народ није знао колико je битан „наводни напад” y плану немачких руководилаца за време Јулске кризе 1914. и до које мере je био жртва срачунатог пропагандног маневра y којем je кривица за избијање рата била важно питање још пре него што су непријатељства почела.38 За време рата таква пропаганда je непрестано обезбеђивала родољубива осећања y немачком народу и стога није чудно да су ce Немци осетили погођени када je требало сами да носе терет рата, који нису желели и за који ce нису осећали одговорнима. Штавише, Немци ce заиста нису осећали „побеђенима”. Од августа 1914. године убеђивали су их да he мир стићи y облику немачке победе. Током рата до њих нису стизале вести о поразима и застојима на разним фронтовима. Немачка je чак победила Русију и по уговору из Брест-Литовска, из марта 1918. године, непријатељу je наметнула строге услове за примирје. У пролеће и лето 1918. била je веома близу да добије рат, односно тако je званична пропаганда уверавала немачки народ. A сада, готово изнебуха, од њих ce очекивало да прихвате пораз. У новембру 1918. године, осим Кајзерове абдикације и проглашења републике, није било много очигледних спољних знакова пораза. Није било страних војника на немачком тлу, a немачке трупе су ce враћале са фронта „наизглед непобеђене” y тако уредном поретку да ништа није говорило да су управо изгубили рат. Мит о непобедивој Немачкој армији, којусуунутраш њ и издајници напали с леђа, лако je могао да настане y таквим условима и стога je било још теже схватити строге услове примирја које су Немачкој наметнули

36

Узроци Првог светског рата

победници на Париској мировној конференцији. Унапред ce очекивало да ће Немачка бити против мировног уговора и готово цео политички спектар нове Немачке Републике био je јединствен кад je реч о једном питању: да ce боре против версајске нагодбе.39 Када ce узме y обзир да су Немци мислили да воде одбрамбени (и разумно успешан) рат, још жешћи je био бес с којим су побеђени Немци дочекали Версајски уговор, одлуку победника о будућности Немачке, о репарацијама и о кривици за избијање рата, и све то без консултација са немачком владом. Међу победницима, председник Вудро Вилсон je водио битку против британског премијера Дејвида Лојда Џорџа и француског премијера Ж орж а Клемансоа y вези са природом уговора. Вилсон je инсистирао на мировном уговору који би поштовао нека начела изнета y „четрнаест тачака”, a посебно формирање Лиге народа. Лојд Џорџ и Клемансо били су непопустљиви y захтеву да Немачка призна одговорност, односно да та одговорност не буде исказана само y тврдњи Савезника, и зато су траж или оштар мировни утовор. Ha крају je „Вилсон добио своју Лигу народа, a Клемансо и Лојд Џорџ своју клаузулу о ратној кривици”.40 У самој Немачкој je Вилсонових „четрнаест тачака” y почетку имало веома малу подршку и усвојене су само из прагматичних разлога када je земља била y очајању и када je пораз био неизбежан. Н ије теш ко разумети гнев којим je дочекана немачка наводна издаја y Версају, где Вилсонове „тачке” нису прошле, с обзиром на то да су немачка надања y попустљив мировни уговор почивала на Вилсоновим наводним обећањима.41 Међутим, Немачка je и сама ош тро поступила према Русији y мировном уговору из Брест-Литовска и ту су чињеницу спретно занемарили y ситуацији када je Немачка била та која треба да прихвати мир који нуде победници. Оптужбе Савезника да Немачку треба окривити за избијање рата биле су осетљиво питање части и, на неки начин, било их je још теже поднети него сурове економске санкције које je Немачка имала да истрпи због изгубљеног рата.42 С обзиром на то да je оптужба за ратну кривицу оправдавала такве санкције, требало je оспорити тврдњу да je наводно Немачка била једина крива за избијање рата да би ce окончале и економске санкције. У лето 1919. године још нису сведени рачуни о пуном износу који Немачка треба да плати на име штете и немачка делегација je невољно потписала уговор; одлука о износу репарација je одложена. М еђутим, реш ено je било питањ е „кривице за избијање рата” односно „ратне кривице”. Н ова немачка влада искључена je из преговора и немачкој мировној делегацији

Питање ратне кривице y току рата

37

(шест немачких политичара, предвођених министром иностраних послова грофом Улрихом Брокдорф-Ранцауом) напросто je уручен нацртуслова примирја на дан 7. маја 1919. године; речено имје да на уговор могу да поднесу своје примедбе y писменом облику y року од петнаест дана. Усмени преговори нису долазили y обзир.43 Будући да je Брокдорф-Ранцау прихватио именовање да би предводио мировну делегацију под условом да може одбити да потпише уговор ако je срочен тако да „немачки народ лишава пристојног ж ивота”, оштар уговор који су припремили победници неминовно je изазвао незадовољство и одбијање мировне делегације.44 Када су Брокдорф-Ранцауу коначно предали нацрт предлога уговора y палати Тријанон y Версају, он je одржао страствен и изазован говор током којег je прекршио дипломатску етикецију и одбио да устане да би ce обратио Клемансоу, председавајућем састанка. Посебно ce осврнуо на питање кривице за избијање рата: Немамо никаквих илузија о обиму сопственог пораза и степену своје немоћи. Знамо да je сломљена снага немачког оружја. Знамо колико нас сви мрзе и чули смо страствени захтев победника да ће нас као побеђене натерати да платимо, и да ћемо бити кажњени за своју кривицу. Од нас ce захтева да признамо да смо једини криви за изазивање рата. Такво признање из мојих уста било би лаж. Иако није порекао да су учињена недела, на пример y Белгији, Брокдорф-Ранцау je инсистирао да y том смислу „Немачка није једина згрешила” и посебно скренуо пажњу на савезничку блокаду и присутне подсетио да je „стотине хиљада људи који нису били y рату нестало због блокаде после 11. новембра, и да су хладнокрвно и намерно уништени пошто су противници освојили сигурну и потврђену победу. Сетите ce тога када говорите о кривици и помирењу”.45 Иако овакав стил обраћања без имало покајања није могао да остави позитиван утисак y Версају, такве јавне изјаве само су појачале убеђење унутар Немачке да je уговор био мир победника. У таквим условима несметано je могао и даље да буја немачки „комплекс невиности”. С обзиром на природу уговора и начин на који je он представљен немачкој делегацији, као и на Брокдорф-Ранцауов дрски став, сасвим очекивано je уследио „жустар папирни рат” пре самог потписиван>а, као што Харолд B. В. Темперли описује y својој књизи Историја мировне конференције y Паризу. Брокдорф-Ранцау je 13. маја 1919. године упутио љутиту ноту Клемансоу, y којој je објаснио став Немачке о предложеном мировном уговору, a посебно о увредљивом

38

Узроци Првог светског рата

члану о немачкој кривици за рат. Делегација je прихватила захтев за репарацијама, али y својој ноти Брокдорф-Ранцау истиче да je то питање одвојено од питања ратне кривице и никако не треба да буде схваћено као признање одговорности или кривице од стране Немачке. Немачка делегација није могла да прихвати да Савезници свој став против нове владе и немачког народа заснивају на наводној кривици претходне немачке владе. Брокдорф-Ранцау je затим укратко изнео шта ce y том тренутку мисли y Немачкој: „Немачки народ није желео рат и никад не би изазвао агресивни рат, јер je одувек био убеђен да je овај рат одбрамбени рат”. Штавише, није могао да прихвати да претходна немачка влада треба да буде једини, па чак ни главни, кривац за рат, и истакао je да ce y нацрту уговора не налази ниједан доказ y том правцу. Поновио je свој захтев за оснивање непристрасног трибунала који ће установити стварни узрок рата, што je поменуо и y свом првом обраћању на конференцији.46 У одговору послатом 20. маја Клемансо je одбио Брокдорф-Ранцауове примедбе на мировни уговор. Тврдио je да промена политичког система и смењивање људи који су били на власти када je избио рат не може да отклони одговорност Немачке за тај рат. И стакао je да ce ни Немачка није другачије понашала према Француској када je постала република 1871. године, после Ф ранцуско-пруског рата, или Русији када je цар свргнут после Руске револуције. У м арту 1918. године, као и 1871. победничка Немачка je наметнула ош тре мировне уговоре својим побеђеним непријатељима. Клемансо није био спреман да прихвати Брокдорфове примедбе, нити je био спреман да Немачкој дозволи приступ доказима које je сакупила комисија, које je описао као „документа унутрашњег карактера која [вам] ce не могу проследити”.47 Да би ce окончало питање кривице за избијање рата специјална „Савезничка комисија за одговорност узрочника рата и за примену казне” истражила je одговорности које ce односе на рат. У свом извештају, Комисија je закључила: да одговорност [за рат] лежи y целини на Централним силама које су објавиле рат y складу са својом политиком агресије, и њено скривање даје узроцима овог рата карактер мрачне завере против мира y Европи. Ова одговорност лежи најпре на Немачкој и Аустрији, a потом на Турској и Бугарској. Одговорност je још озбиљнија због повреде неутралности Белгије и Луксембурга од стране Немачке и Аустрије, које су саме гарантовале ту неутралност. У односу на Француску и Србију одговорност je још већа јер су њихове границе повређене и пре објаве paia.

Питање ратне кривице y току рата

39

У закључку овог документа стоји: Централне силе су планирале рат заједно са својим савезницама, Турском и Бугарском и рат je резултат намерних потеза који су почињени да би рат постао неизбежан. Немачка je, y сагласности ca Аустроугарском, намерно одбијала све предлоге за помирење које су износиле силе Антанте, као и њихове многобројне напоре да ce избегне рат.48 С обзиром на такво уверење делегата, вреди ce запитати која су документа наводно „унутрашњег карактера” била на располагању саставл>ачима мировног уговора. Изгледа да je доказни материјал био танак и да je њихова одлука y великој мери заснована на општој претпоставци о немачкој кривици за избијање рата, која je била присутна током целог рата, као и на чињеници да су немачке трупе повредиле неутралност суседних држава. Између осталих докумената које je Комисија користила, биле су немачка Бела књига, француска Жута књига, српска Плава књига, меморандум Лихновског и писма Билхелма Милона. Додатни доказ био je говор немачког канцелара y Рајхстагу 4. августа 1914. године y којем je Бетман Холвег признао да je повреда неутралности Белгије y супротности са међународним уговорима па према томе представља неправду. Све то je релативно мали стварни доказ немачке кривице y поузданим изворима, будући да су извештаји Лихновског и Милона само лична мишљења и не могу ce сврстати y чврсте и непроменљиве доказе, као и с обзиром на то да ce y немачкој Белој књизи не налази ништа што би оптужило Немачку, a да ce y француској Жутој књизи налази велики број лажних докумената. Клемансо није желео да открије немачкој делегацији са којим документима располажу, можда и због чињенице да je постојао ограничен број докумената која потврђују немачку кривицу. После те размене нота, немачка мировна делегација послала je Савезницима свој предлог на више од четири стотине страница. У њему je Немачка поново изнела своју тврдњу коју je покренуо Брокдорф-Ранцау да нова влада представља нову демократију и навела посебне примедбе на територијалне клаузуле уговора, на предложене пољске границе и на репарације. Пропратно писмо које je послато с одговором Савезника на овај предлог изванредно преноси расположење y Версају и донекле објашњава оштрину уговора. Темперли je био присутан на преговорима и сажео je најбитнија питања:

40

Узроци Преог светског рата

Заузети став веома je важан јер појашњава суровост неких услова уговора. С обзиром на то да je одговорна за рат и за „суров и нељудски начин на који je он вођен" Немачка je починила „највећи злочин против човечности и слободе људи који je икада свесно починила било која нација која ce назива цивилизованом”. Седам милиона мртвих сахрањено je y Европи, више од двадесет милиона рањено je и пати „јер je Немачка желела да задовољи своју похлепу за тиранијом и отпочела рат!” Основа мира треба да буде правда, коју je Немачка тражила и коју ће добити. „Али, то мора бити правда за све. Мора бити правде за мртве и рањене, за оне који су ојађени и оне који су остали без родитеља да би ce Европа ослободила пруског деспотизма... Треба да буде правде за милионе домова и поседа, бродова и имања која je немачко дивљаштво отело и уништило”. To je разлог за репарације, за кажњавање злочинаца и за економску немоћ и остале нагодбе којима Немачка треба привремено да ce приволи.49 Очигледно да они који су руководили y Версају нису нимало сумњали y исправност своје претпоставке о кривици за рат, a ни Темперли y својој свести није постављао питање да ли Немачку треба окривити. Међутим, с обзиром на то да je било недовољно стварних доказа којима би ce y Версају могле поткрепити те тврдње, и будући да су Немци сматрали да су неправедно окривљени, немачка мировна делегација je наставила да пориче своју одговорност. У мају 1919. године, y оквиру немачке понуде да свој случај изнесе пред делегате y Версају, немачка влада je објавила другу Белу књигу, која ce бавила питањем кривице за избијање рата, под насловом Deutschland Schuldig? (Немачка крива?).50 У књизи ce налазио меморандум који je саставило неколико немачких професора, такозвани Professor-Denkschrift. Аутори овог списа протестовали су против версајске пресуде, захтевали непристрасно истраживање и политику сила Антанте осудили за избијање рата.51 Упркос доказима које су доставили и упркос протестима немачке мировне делегације и њеном одбијању да потпише документ, Савезници су издали ултиматум и инсистирали да Немачка потпиш е М ировни уговор под претњом обнове непријатељстава y случају да Немци одбију да ce повинују том захтеву. Један дан пре истека ултиматума, 22. јуна 1919. године, Немачка je коначно била спремна да прихвати највећи део Уговора. У ноти о прихватању, Густав Бауер, који je преузео место канцелара после оставке Филипа Шајдемана 20. јуна, образлож ио je да je Уговор прихваћен због тога што „немачки народ не жели обнављање крвавог рата”. Навео je велики број резерви према потписивању Уговора, као

Питање ратне кривице y току рата

41

што je, на пример, губитак немачких територија и немачког становништва, и подвукао да немачка влада никада не би потписала мировни уговор „својом вољом”.52 Влада Немачке Републике свечано изјављује да њен став треба разумети као попуштање пред силом, и да je решена да поштеди немачки народ, чије су патње неописиве, новог рата и цепања његовог националног јединства новом окупацијом немачкихтериторија, страшном глади за жене и децу и немилосрдним продужавањем затвора за ратне заробљенике. Међутим, Бауер je изјавио да Немачка не може да прихвати члан 231. Мировног уговора, „који од Немачке тражи да призна да je једина одговорна за рат, и да његов потпис не покрива и тај члан”. Ha сличан начин Немачка није могла да прихвати чланове 227. и 230, којима ce тражи да Немачка одустане од надзора над ратним суђењима и да савезничким и придруженим силама изручи ратне злочинце ради суђења, укључујући и прогнаног Кајзера.53 Што ce тиче савезничких сила, питање одговорности je решено и они не прихватају делимично потписивање. Упркос резервама и протестима, немачка делегација je била приморана да стави потпис y Версају на све, па и на увредљиви члан који ce тиче наводне немачке кривице. У ноти о безусловном прихватању савезничких мировних погодби, немачка влада није крила чињеницу да Уговор сматра озбиљном неправдом: Влада Немачке Републике са запрепашћењем сазнаје [...] да су Савезници одлучни да нас присиле, свом силом коју имају на располагању, да прихватимо чак и оне поставке y уговору које су, иако безвредне, смишљене да би немачки народ лишиле његове части. Част немачког народа не може ce повредити силом. Немачки народ, после страшних патњи током последњих година, више уопште нема средстава да брани своју част од спољашњег света. Попуштајући пред надмоћном силом, влада Немачке Републике објављује да je спремна да прихвати и потпише мировни уговор који су јој наметнуле савезничке и придружене владе. Али тим чином влада Немачке Републике ни на који начин ce не одриче свог уверења да су ови услови мира неправда без преседана.54 Уговор потписан под таквим условима y Немачкој je прихваћен као дикт ат , који су побеђеном народу наметнули неразумни и осветољубиви победници. У обраћању немачком народу 24. јуна 1919. године, влада je замолила Немце да очувају мир и прихвате Уговор, признајући да je одлука о потписивању донета „тешка срца, под при-

42

Узроци Првог светскограта

тиском најнепопустљивије силе и само с једном мишљу: спасити наш незаштићени народ од нових жртава и нових глади”.55 Савезници су оштро поступили према Немачкој y жељи да осигурају да Немачка никад више не буде агресор: смањили су јој величину и војни потенцијал, укинули су јој статус „велике силе”. Територијални губици Немачке износили су једну седмину предратне територије Рајха и једну десетину становниш тва, не рачунајући колонијалне поседе. Сарска област стављена je под ф ранцуску управу, Рајнска област делимично je окупирана и демилитаризована. Немачке оружане снаге смањене су на 100.000 војника и распуш тен je немачки генералш таб.56 Тај „победнички м ир” било je теш ко прихватити, али je још теже било издржати тај уговор због репарација и оптужбе за ратну кривицу. Такав диктат није могао да ce помири с немачким националним поносом. Како су указали М аршал Л и и Волфганг Михалка, противљење мировном уговору y Немачкој je продубило мржњу према пређашњим непријатељима: Готово на сваком политичком нивоу Немци су уговор сматрали живом раном на њиховом националном поносу и дубоком увредом немачког карактера. Једногласна осуда уговора y Немачкој као диктатл замаглила je могућност политичког разумевања и сарадње између победника и побеђених, a то je могло да умањи међународну напетост која ce задржала после рата.57 Осим тога, мировни уговор je покренуо обновљено и још ургентније интересовање да ce ш то пре испитају узроци рата. Сада није било битно само убедити немачки народ да je вођен праведан рат, него убедити пређашње непријатеље да њихова одлука о кривици за рат није била правична. He треба да изненади што je објавом Мировног уговора почела озбиљна расправа о узроцима избијања Првог светског рата.

Питање ратне кривице y току рата

43

Немачка „кампања невиности” Немачки историчари суу ствари истраживали почетак рата да би своју земљу ослободили кривице; Французи и Британци, бар y почетку, да би оправдали мировне услове. Р.Џ.В. Нванс и X. П. фон Штрандман58

Међу бројним непопуларним деловима Уговора, један je y Немачкој изазвао највише несутласица - чувена клаузула о кривици за избијање рата, члан 231. Версајског утовора. Немци су били јединствени y жељи да оборе тај члан, који су сматрали неприхватљивим и са моралног и економског становишта. Огромни износи репарација који су оптеретили Немачку y великој мери су оправдавани оптужбом за ратну кривицу. Према томе, први корак ка скидању терета репарација био je да ce докаже да члан 231. није заснован. Тај спорни део о кривици за избијање рата гласи: Савезничке и придружене владе потврђују, a Немачка прихвата, одговор: ност Немачке и њеннх савезннка за све губитке и штету коју су Савезничке и придружене владе и њихови становници претрпели као последице рата који им je наметнула агреснја Немачке и њених савезника.59 Овакав начин одређивања нечије кривице био je без преседана. Пре Првог светског рата пнтање крнвице никад ce није помињало y вези с ратовима. Рат je увек био животна чињеница и за.народ и за државу, прихватљиво средство решавања међународних сукоба које дипломатија није могла да реши. Међутим, после овог светског рата таквих размера, јавно мњење, посебно y Француској и Британији, захтевало je да ce кривци идентификују и казне. Сматрало ce даје за избијање рата био крнв „пруски милитаризам” и победници су били решени да га униште. Сурове репарације које су победници тражили биле су одраз ове жеље. Немачка не само да je требало да плати за сву _ штету којује изазвала, него je требало да плати иукупну ценурата, a о тој суми још није био постигнут договор када je Уговор потписан. Иако су С авезници смислили параграф о ратној кривици y основи као законску меру, да би Немачка била и законски одговорна за ратну штету нанету пређаш њ им непријатељима, једнострано одређивање кривице за избијањ е рата y Немачкој je схваћено као морална осуда и као такво je гневно одбијено.60

44

Узроци Првог светског рата

С обзиром на то да je тако виђен „победнички м ир” био неприхватљив y Немачкој, немачке владе су сматрале да имају мисију да свету докажу да „параграф о ратној кривици” није оправдан. Током вајмарских година наизменичне владе су ce трудиле да немачку политику око 1914. године и раније прикаж у y другим бојама. Како Холгер Хервиг тврди, „од јуна 1919. па све до Трећег Рајха, кључни чиниоци немачке државне управе изградили су масивну и успешну кампању дезинформација које су лажну пропаганду провукле кроз велики број канала”.61 Питање кривице за рат прерасло je y „национални фетиш ” и немачки ревизионисти нису ништа имали да изгубе y својим напорима да докажу да Савезници нису били y праву. Они су историјско питање одговорности за избијање рата претворили y политичко питање.62 Изгубљени рат и неславни мировни уговор истовремено су изазвали читаву бујицу оправдања од стране водећих држ авника који су водили немачку политику непосредно пред рат. О бично су имали два циља: да себе ослободе било какве одговорности за догађаје који су довели до рата и да оптуже непријатеље Немачке за нетачне претпоставке о ратној кривици. Како Џон Рел објашњава, имали су добре разлоге за такве поступке: С обзиром на обим несреће, не треба да нас изненади да ће та неколицина на власти y Берлину 1914. године одбијати сваку одговорност и настојати да - бар y јавности - кривицу пребаце на другога, посебно када су казнени мировни услови наметнути y Версају кривицу свалили на Немачку и њене савезнике; осим тога, постојала je и реална могућност изручења ради суђења пред међународним трибуналом.63 Готлиб фон Јагов, који je 1914. године водио спољне послове y царској Немачкој, критички ce осврнуо на оправданост и самог помињања кривице y вези са избијањем рата. У својим мемоарима он тврди да само они који поричу историјско искуство могу да говоре о „кривици” када je реч о рату. „Откад постоји политика - односно, историја - ultima ratio сваке размирице међу народима био je позив да ce одлучује оружјем. Хероји свих времена и свих земаља такође би били ’криви’, пола јавних скулптура y свету требало би поруш ити”, тврдио je. Према Јагову, одговорност за рат лежи на Словенима, као и на Британији, која их није задржала, a и на Француској, која je хтела да ce освети за рат из 1870/71. Бивш и министар иностраних послова чврсто je стајао на становиш ту да „ни Немачка, ни Кајзер, ни канцелар, и нико од одговорних руководилаца нису желели рат”. A јасно je

Питање ратне кривице y току рата

45

да Јагов и сам спада y ту последњу категорију. Његово неслагање са победничким мировним уговором сасвим je јасно: Коришћење термина „кривица” и „казна” y ствари je неукусно лицемерство. Да ли Антанта жели да пред својим народима оправда огромне захтеве које потражује од својих потучених противника y слепој мржњи или хладно прорачунатој жељи за уништењем?64 После рата je и бивш и канцелар Бетман Холвег такође осетио потребу да ce брани. Према његовим мемоарима Betrachtmgen zum Weltkrieg, који су гневна оптужба Версаја и последица мировног уговора по Немачку, одлуку о рату донели су непријатељи Немачке, a пре свега Русија, која није успела да обузда Србију и допринесе мирном решењу кризе. „Данас знамо да je господин Сазонов био решен да поремети мир y Европи зато што je желео Цариград и био му je потребан европски рат да би то постигао”, тврди Бетман. Међутим, и на Француску je бацио део кривице. Улога Француске била je одређена „њеним савезом са Русијом и новопокренутом идејом реванша под Поенкареом”.65 Бетман такође тврди, још од времена Јулске кризе, да je Британија y извесној мери одговорна за избијање рата, због тога што британски руководиоци нису на почетку кризе јасно исказали своју намеру да пруже подршку Француској и Белгији. У једној ситуацији набијеној емоцијама, канцелар je уочи рата саопштио британском амбасадору сер Едварду Гошену: У рукама Лондона била je моћ да обузда француски реваншизам и пансловенски шовинизам. Лондон то није учинио него их je стално подбадао, a сада им Енглеска срдачно помаже. Немачка, цар, влада, сви воле мир, a то je амбасадор знао као и ја. У рат смо ушли чисте савести, али je одговорност Енглеске монументална.66 У својим мемоарима, Бетман je тврдио да Британија није ушла y рат због тога ш то je Немачка повредила неутралност Белгије, него зато што je сматрала да има моралну обавезу према Француској и желела je да заш тити свог савезвика.67 И тако je Бетманово тумачење уобличило званичну пропаганду током рата и прихваћено je y Немачкој и током међуратних година. Један други савременик, размишљајући о догађајима који су довели до рата, закључио je y својим мемоарима да Британију треба окривити пре свих осталих. Бивш и државни секретар за финансије Карл Хелферих, подсетио je своје читаоце на расположење 1914. године, на

46

Узроци Првог светског рата

осећање које je преовладавало y Немачкој да je земљи рат наметнут споља, a Кајзера je ослободио сваке кривице јер je „свом народу двадесет шест година чувао мир”. Сигуран y своје мишљење, Хелферих je предвидео да лажи победника y будућности неће моћи да заведу историјска разматрања и да ће ce показати да je Британија желела рат да би остварила своје империјалистичке циљеве: „Британија je поново постигла свој циљ. Најснажнија сила на континенту, њен најјачи супарник на светском тржишту оборен je на земљу, као што ce пре тога догодило са Шпанијом, Холандијом и Ф ранцуском”.68 Међутим, упркос јавним изјавама, приватно су ови људи умели да признају да ce корени paia налазе y њиховим потезима, који су можда били погрешни, али свакако нису били свесни жеља да ce изазове рат. Током рата канцелар Бетман Холвег je признао новинару Теодору Волфу да га мучи мисао да Немачка сноси део одговорности за почетак рата (а то ће ватрено порицати y својим мемоарима), док je Јагов признао једном пријатељу да више не може да спава ноћу због тога што je Немачка желела рат. Још y августу 1914. године, y светлу свих ужаса рата, који je трајао тек неколико недеља, и с обзиром на то да je знао за његов узрок, Волф je записао y свом дневнику: „Само да ce сви ти мртви не подигну и не упитају: зашто?”69 Докази попут Волфовог дневника појавили су ce тек током дебате после Другог светског рата, као што ћемо видети касније. Бројни разговори Теодора Волфа са људима који су y рату доносили битне одлуке створили су код њега јасан утисак да je немачка политика знатно допринела избијању рата. За време рата и непосредно после рата, било je веома мало гласова који су одскакали од званичне линије зацртане бројним мемоарима објављеним после губитка рата. Ти приватни записи били су корисна додатна муниција против Версаја, али више узастопних вајмарских влада отишло je још даље y именовању званичних и полузваничних тела y Немачкој задужених за истраживање узрока рата. Први je био Парламентарни истраж ни одбор (Parlamentarischer Untersuchungsausschuss). Н езависни социјалисти y Рајхстагу тражили су такав одбор током револуционарног раздобља после примирја; желели су да ce сазна истина о узроцима рата. Одбор je формално конституисан августа 1919, имао je двадесет осам чланова, али никад није профункционисао y правом смислу јер je влада (не више тако револуционарна као она која je траж ила истраживање) одлучивала о томе којим документима чланови одбора могу да приступе. Штавише, на крају je рад Одбора и његове закључке гласањем забранила једна друга владина организација, која je такође

Питање ратне кривице y току рата

47

имала задатак да истражи узроке рата, као што ћемо ускоро видети. За разлику од осталих званичних организација за истраживање ратне одговорности, Одбор je бар y почетку желео да обави праведно и објективно истраживање узрока рата. Међутим, током двадесетих година састав Рајхстага ce знатно померио удесно, y пододборима за истраживање било je све више конзервативних и националистички настројених чланова и тако je нестајала она снага која je на почетку № покренула парламентарно истраживање.70 - f / t fi - Ј '-Ј /ј~>ј ; С-' / - / Немачком „кампањом невиности” руководило je Министарство иностранихпослова, AH5W3rljg«,Amf, којејеутом циљу 1919.устаноÇ 0 виломоћну пропаганднуорганизацију-О дељ ењ езаратнукривицу'1* (Kriegsschuldreferat). Постојање и делотворност овог „генералштаба ' /3-У ~ борбе против кривице за рат”71 може ce сматрати „једном од најбоље чуваних државних тајни Вајмарске републике”72 а, према једном савременом критичару, био je то „огроман и успешан подухват, покренут родољубивом љубављу према земљи али несмотрен y односу на Ì/ било какве моралне захтеве”.73 Његова једина улога била je да одбаци оптужбе Савезника о кривици за рат. Ha челу Одељења за ратну одговорност био je секретар за законодавство Бернхард Вилхелм фон 'р 0 !> Билов, човек кога je Брокдорф-Ранцау именовао да води организацију која je претходила Одељењу за ратну кривицу, такозвани „Специјални биро фон Билова” (Spezialbüro von Biilow). Биро je основан после примирја и имао je задатак да прикупља документа из разних канцеларија, превасходно од Auswartiges Amt-a, и да испитује руска документа која им je на располагање ставила бољшевичка влада (бољшевици су оптужили царистичке власти за избијање рата и документа су изнели ујавност још 1917)/4. Биро јетребало да их припремиза потребе спољне псшитике, превасходно да би ce супротставило оптужбама за ратну кривицу које су Савезници изнели y Версају. У ту сврху документа су класификована y категорије „одбране” и „напада”.75 Немачка делегација послата y Париз ослањала ce управо на документа која je Биро сакупио y свом покушају да одбаци оптужбе за ратну кривицу. Био je то такозвани „професорски меморандум”, обиман извештај о питашу ратне кривице, предат Савезницима 27. маја 1919. године; темељио ce на налазима фон Билова, a вероватно га je сам фон Билов и написао. Четири угледна професора која су га потписали учинила су то „из родољубивих разлога” a не из убеђења.76 Став Билова према таквој збирци доказа поставио je тон целокупној ревизионистичкој кампањи немачког Министарства иностраних послова. Н азив „ревизиониста” y овом контексту потиче од јасне

48

Узроци Првог светског рата

намере да ce ревидира одлука Версаја, која je била основ свеукупне кампање невиности коју je водио Auswartiges Amt. Билов je, прилично с висине, објаснио свом помоћнику Хансу Фрајтагу да на основу докумената „сваком народу може да буде приписана” одговорност за избијање рата. „Лично бих ce латио посла да ’докажем’ на основу архива било које нације да je управо она, и то само она, одговорна за рат - или било шта друго”.77 Ово јасно показује да кампања против кривице за рат y Немачкој није имала за циљ да установи истину о 1914. години. Иако би ce такав цинизам могао оценити као јадан, ипак je важно схватити да je разлог поделе међу историчарима око ове расправе, која траје до данас, управо чињеница да je могуће, уз селективнуЈ' примену расположивих података, окривити било коју велику силу за избијање рата 1914. године. Као што ће ce касније видети, историчари извлаче различите, чак и супротне закључке из истих докумената. Гневна реакција немачке јавности поводом М ировног уговора релативно брзо je јењавала, иако ce првобитни шок изнова појачао када je y фебруару 1920. године Немачкој влади уручен списак наводних злочинаца.78 Међутим, убрзо je брига о суровим домаћим проблемима нове и крхке Републике надвладала осећање повређеног поноса. Ова ситуација промењена je y јануару 1921. године, када су ce победници састали y Паризу да објаве износ који Немачка треба да плати својим бившим непријатељима на име репарација. Иако je било тешко прогутати мировне услове које су Савезници зацртали, кампања против „победничког примирја” постала je још усмеренија y светлу незамисливе суме од 269 милијарди златних марака, које je Немачка требало да исплати током наредне 42 године (овај износ смањен je на Лондонској конференцији о репарацијама y мају 1921. на 132 милијарде, што je било једнако фантастичан износ).79 Немачка je поново била приморана да прихвати захтеве Савезника под претњом војних дејстава. После тога je жестоко појачан рад антиверсајске владине машинерије. Auswartiges Amt ce y почетку надао да ће моћи да води сопствену кампању уз помоћ Одељења за ратну кривицу. М еђутим, убрзо ce показало да je политички исправније препустити тај посао наизглед независним телима, тако да ce стекне утисак да дистрибуиране информације не потичу од немачке владе. У том циљу основане су y априлу 1921. године још две организације које je ф инансирао и контролисао Auswartiges Amt, али су наизглед то била независна тела. Једна je био Центар за проучавање узрока рата (Zentralstelle f u r die erforschung der Kriegsurachen), „псеудонаучни биро” за који je ради-

Питање ратне кривице y току рата

49

ла неколицина главних заговорника ревизионистичког историјског тумачења, на пример Макс Монжела, Бернхард В. фон Билов, Ханс Делбрик и Херман Луц.80 Како je канцелар Јозеф Вирт рекао y новембру 1921, главни задатак Центра био je да „просветли” јавно мњење y неутралним земљама и државама бивших непријатеља, што je влада сматрала „основним задатком потврде ревизије Мировног уговора”.81 У исто време основана je и друга организација, Радни одбор немачких асоцијација (Arbeitsausschuss Deutscher Verbande). И она je имала сличне задатке, али je требало да ce усредсреди на пропаганду унутар Немачке и била je веома успешна y популарисању званичног става о Немачкој невиности. До 1930. године y Arbeitsausschuss било je укључено између 1.700 и 2.000 различитих организација и све оне су настојале да порекну версајску одлуку о кривици за избијање рата. Одељење за ратну кривицу подржало je њихово уједињење јер je требало прош ирити тезу о немачкој невиности. Arbeitsausschuss je био „јавни дистрибутивни центар масовне пропаганде”, како je рекао Холгер Хервиг; био je издашно финансиран и кадар да своју поруку пренесе на семинарима, конвенцијама, изложбама и митинзима. Био je повезан са око 1.500 новина y Немачкој, па je то омогућило да стотине текстова о ратној кривици буде објављено.82 He само да je Радни одбор издавао популарни магазин под насловом Der Weg zur Freiheit (Пут ка спободи) него je штампани пропагандни материјал слао y школе и на универзитете, па чак je користио и нови медијум радија да би стигао до широке публике. Немачка влада настојала je да ce ослободи плаћања репарација готово одмах пошто je прихваћен лондонски ултиматум. Настојала je да покаже Савезницима да Немачка не може да одговори захтевима за плаћање. Британија ce y овоме није противила Немачкој и Француска je остала изолована y свом тврдом ставу о репарацијама. Француски премијер Рејмон Поенкаре и његова влада били су под жестоким притиском јавности да истрају y свом тврдом ставу према Немачкој, иако je екстремна инфлација y Немачкој спречила исплату репарација 1922. године. До краја године Немачка je била y таквом заостатку да су француске и белгијске трупе окупирале индустријску област Рур. Неки су сукоб око Рура сматрали „климаксом деценије ратовања”, које je настављено економским средствима и после краја физичких обрачуна. Борба између Немачке и њених противника, чија je војна фаза окончана 11. новембра, настављена je несмањеном снагом током следећих пет

50

Узроци Првог светског рата

година. Упркос Версају, или можда због Версаја, Велики рат je продужен политичким и економским средствима, све док ce политичко, економско и војно ратовање није слило y сукоб око Рура и окончало рат.83 Као што ћемо видети, ови међународни сукоби обликовали су расправу о узроцима рата и имали велики утицај на њу. Расправа о ратној кривици и одговорности за рат увек je била блиско повезана са спољном и унутрашњом политиком народа који су y њој учествовали. Захтеви за репарације темељили су ce на питању ратне кривице и, ако национални понос није био довољан разлог за жељу да ce свету докаже да Немачка није ни тражила нити почела рат, онда je потреба да ce оконча плаћање репарација осигурала да ce с новим еланом настави кампања о невиности. Оснивање Zentralstelle и „Радног одбора” y априлу 1921. године несумњиво je било мотивисано новим подстреком да ce објави што више публикација о питању кривице за рат и претворило ce y праву „пропагандну офанзиву”.84 Zentralstel­ le није објављивала само безбројне студије и документа, него je од 1923. године почела да издаје магазин посвећен искључиво питању ратне кривице; наслов часописа био je Die Kriegsschuldfrage (Пит ање кривицеза pam)85. Чак и на врхунцу инфлације, y јесен 1923. године, y златним маркама су била обезбеђена неопходна финансијска средства за ову публикацију, што je истакло значај који je томе придавао Auswàrtiges Amt.86 У овом часопису објављивани су ревизионистички текстови из свих крајева света; осим немачких аутора, ту су ce често налазили текстови француских, британских, италијанских и америчких ревизиониста. Одељење за ратну кривицу финансирало je и подржавало стране ауторе који су били против тога да ce Немачка окриви за рат. Одељење за ратну кривицу и његов часопис много су допринели томе да ce ревизионистичко мишљење подржи y иностранству тако што су стране ауторе снабдевали документима и већ објављеним ревизионистичким студијама, ф инансирали стране публикације и страним истраживачима омогућавали путовањ е y Немачку, и обезбеђивали им штампање њихових налаза. О сим овог ~ часописа и његовог „обичнијег” рођака Der Weg zur Freiheit, влада je наручивала текстове од неколиико научника и политичара, на пример од Билова, Менделсон-Бартолдија, Монжелаа, Ш икинга, Ш вертфегера, Стивеа и Тимеа.87 Auswàrtiges Amt je нарочито био активан поводом посебних догађаја, па je Њујорк тајмс с правом претпоставио y мају 1924. године да

Питање ратне кривицеутоку рата

51

Немачка није случајно обелоданила важне изворе управо y време када je требало Савезницима да плати репарације.88 Пропагандна кампања je имала два циља. Први je био да ce јавно мњење код куће и y иностранству увери да Немачка није одговорна за рат и да што више људи схвати ревозионистичке захтеве. Други циљ био je да ce цензуришу публикације y којима ce могу наћи информације које нису y складу са првим циљем, посебно оне које издаје Парламентарни истражни одбор, који ce сасвим независно бави испитивањем узрока избијања рата. Први циљ био je y надлежности Zentralstelle, која je требало да објави дела која ће „научно” доказати, односно документовати, „тезу о невиности" и која je припремала збирку докумената с тим циљем на уму. Осим тога, трудила ce да добије подршку из иностранства и да докаже валидност онога за шта ce залаже. Други циљ постигнут je одлагањем или забраном публикација које пропагирају другачије, антиревизионистичке доказе. Исход je био да ce „теза о релативној или потпуној невиности Немачке y погледу избијања рата 1914. године” појавила y већини међуратних публикација.89 Разна немачка друштва, на пример Лига немачких родољуба и, наравно, Радни одбор немачких асоцијација, придружила су ce антиверсајском хору и због тога je Немцима постало тешко „да одржавају паметну равнотежу y вези са том темом”90 Холгер Хервиг je много непосреднији y својој оцени ове пропаганде: Селективним објављивањем збирки докумената, гушењем поштеног научног рада, помагањем псеудонаучног рада, подржавањем масовне пропаганде и контролом извоза ове пропаганде, посебно y Британију, Француску и Сједнљене Државе, родољубиви самоцензори y Берлину ширили су моћан утицај на јавно мњење и мишљење елите y Немачкој и. y мало мањој мери, изван Немачке. Њихови напори загадили су историјско схватање и тумачење y земљи и изван ње на дуги период, који je трајао il после 1945. године.91 Истовремено, свака критика претходног политичког система постала je готово немогућа. Напротив, Kaiserreich je био прецењен и идеализован, ш то je довело до додатног слабљења политичког самопоуздања нове немачке државе.92 Велики број Немаца није волео нову републику, рођену из пораза; они су патили за „славним” пређашњим царством из времена пре светског рата, или су жудели за будућношћу y којој Немачка више неће морати да носи терет ратне кривице и y којој ће бити кадра да поново буде поносита нација и „велика сила”. Чињеница да већина Немаца није могла да прихвати

52

Узроци Првог светског рата

одговорност своје земље за избијање рата, па према томе ни Версајски уговор, оптерећивала je нову државу колико и мит да je непобедивој Немачкој забијен нож y леђа.

Збирке званичних докумената Сви треба да буду објективни према питању ратне кривице. Сваки други npucmyn je сумњив. Јавности су ce већ смучипе партијске полемике. Теобалд фон Бетман Холвег, 1920.93

Знатан део почетне расправе о узроцима Првог светског рата представљало je беспримерно објављивање званичних докумената зараћених сила. Почело je с објавом Бољшевичке партије y Русији, y новембру 1917. године, да укида тајну дипломатију и да he, не би ли дискредитовала царску власт, отворити за јавност све државне архиве. Прва документа објављена су y Правди y новембру и децембру 1917, и објављивање je настављено и y другим новинама све до фебруара 1918.94 Касније су документа објављивана y посебном часопису Црвени архив после 1922. године. Основни задатак часописа био je да „разоткрије тајне империјалистичке политике и дипломатије”.95 Од сличних публикација y другим земљама разликовао ce no томе што ce руска влада упињала да докаже да бивши царистички режим, и остале империјалистичке силе, треба оптужити за избијање рата. С друге стране, званичне публикације друтих влада трудиле су ce да порекну било какву одговорност за избијање рата. У својој жељи да за рат оптужи империјализам, Бољшевичка партија je била мотивисана идеологијом a не родољубљем, које je надахњивало Немце, Британце и Французе. Штавише, ако ce покаже да je царистички режим сарађивао са својом савезницом Француском и да су обе земље одговорне за рат, онда би нова власт, како каже Џон Кајгер, „убила две муве једним ударцем: дискредитовала царистичку Русију и донекле ce оправдала што не враћа Француској огромне предратне позајмице”.96 У Немачкој je установљен Парламентарни одбор за истраж ивањ е револуционарног периода непосредно по завршетку рата. Био je то покушај да ce истраже узроци рата без родољубивих примеса. Међутим, убрзо ce прешло на апологетскије теме. Велики напор да ce по-

Питање рат не кривице y току рата

53

рекне одлука о ратној кривици уложен je y објављивање докумената који ће доказати немачку невиност. Само недељу дана по окончању рата, 18. новембра 1918. године, Одбор народнихкомесарајавноје дао обећање да ће отворити немачке архиве, a Карл Кауцки, члан Независне социјалдемократске партије, добио je задатак да припреми издавање званичних докумената. Његова збирка била je готова y марту 1919, али je „бацала неповољно светло” на немачку политику вођену током неколико недеља непосредно пре почетка рата. Auswàrtiges Amt je ангаж овао интерног саветника, грофа Оберндорфа, да редигује планирано издање. Оберндорф je одлучио да би било најбоље да ce све заустави због тога што су документи били толико неповољни по немачку политику пре избијан.а рата да би Немачкој највише одговарало ако ce не појаве y јавности.97 Иако збирка Кауцког није показала да je Немачка смерала рат, он сам je закључио да су ce немачки руководиоци понаш али „неописиво немарно и неодговорно” и да су због тога главни кривци за избијање рата.98 Док je Кауцки радио на свом издању, социјалистички покрет y Немачкој разбио ce децембра 1918. и партија Кауцког je напустила владу. Најрадикалнији социјалисти оформили су Комунистичку партију, a Кауцки je остао „политички усамљен”. Када je заврш ио своју збирку, његов критички рад носио je „печат издајничког социјализма’’.99 Auswartiges Amt, па и сама влада, одлучили су да одложе објављивање; као што ce могло и очекивати, Брокдорф-Ранцау je био главни противник.100 Страховало ce да би објављивање y току версајских преговора могло да има неповољно дејство на савезничку оцену немачке спољне политике током месеци који су претходили избијању рата. Кауцког су замолили да одложи објављивање док трају мировни преговори, али je због обећања датог y новембру 1918. јавно мњење y земљи и иностранству очекивало такву публикацију и y случају да ce она не појави могло ce закључити да Немачка нешто прикрива.101 С обзиром на то да je оно што je Кауцки пронашао могло да оспори званичну линију, спречили су га да настави свој уреднички посао и забрањен му je приступ владиним архивима y Берлину. Међутим, из тактичких разлога није могао да буде сасвим искључен из планираног објављивања докумената. Посао je настављен под руководством два друга уредника која су доведена као гаранција да ће издање бити y складу са владиним ставовима. Кауцки je морао да остане y одбору јер ce знало да припрема сопствено издање на основу утисака које je стекао читајући документа по архивима. Auswàrtiges A m t je покушао да га наговори да одложи своју публикацију бар до званичног

54

Узроци Првог светског рата

објављивања немачких докумената. To званично издање, такозваних Кауцки докумената, објавили су Карл Кауцки, М аксмилијан Монжела и Валтер Шикинг под насловом Die deutschen Dokumente zum Kriegsausbruch (Немачки документи о избијању рат а) y децембру 1919, y четири тома брижљиво одабраних списа која je требало да докажу невиност Немачке y догађајима 1914. године.102 М еђутим, нешто раније, y британским и холандским новинама објављена су нека размишљања Кауцког, као и оно што je пронашао, непосредно пре појављивања Докумената, и наводно je то средио издавач Кауцког против његове воље. Тако je Тајмс 26. новембра објавио чланак под насловом „Кајзерова кривица - нови докази из Беча”; после три дана уследило je „обиље извода” из докумената Кауцког.103 Када су документи званично објављени y децембру, нису наишли на повољан пријем којем ce надао Auswartiges Amt. Чак и y неутралним земљама било je негативне реакдије због очигледне пропагандне намене, a нису постигли ни циљ који je Auswartiges A m t зацртао - да докажу невиност Немачке или бар да имају позитиван утицај на јавно мњење y иностранству. С обзиром на „пропагандни промашај” издања Deutsche Dokumen­ te104хитно je испланирано шире издање. Под руководством Auswar­ tiges Amf-a после 1922. године радило ce на званичној збирци докумената Die Grosse Politik der Europàischen Kabinette (Висока полит ика eeponcKux enaòa). Одељење за ратну кривицу задржало je право да цензурише књиге и да да последњу оцену. Требало je спречити да ce после дебакла Кауцког поново дође y ситуацију када ce не може спречити објављивање потенцијално опасног материјала. И пак je један од главних задатака био да ce контролише одабир документарних доказа који ће ce дати на увид јавности, a да ce при томе осигура да само „политички поуздани” историчари имају приступ тајним документима.105 Ова збирка требало je да дода велику количину доказа документима Кауцког, посебно оним који су осветљавали поступке других европских влада, и да ce свету докаже да немачка предратна политика није довела до рата. Документи y овој збирци потичу чак и из 1871. године, године оснивања Немачког царства. Циљ јој je био да кривицу за избијање рата свали на колективну одговорност, a посебно на политиЈсу Антанте. Намера објављивања Die Grosse Politik била je да обавести научнике, a посредно и целу јавност, о улози Немачке y догађајима који су довели до рата. Како пише y меморандуму из маја 1921. године, збирка није припремљена „да би њени томови [...] скупљали

Питање ратне криеице y току рата

55

прашину по архивима и били предмет проучавања појединих историчара који би своје налазе објавили тек после много година”.106 Канцелар Вилхелм Маркс обавестио je 1924. године британског премијера Ремзија Макдоналда да ће Немачка искористити Die Grosse Politik као изазов победницима из 1918. да дозволе арбитражу међународног суда y испитивању узрока Првог светског рата. Немачка влада je, како je министар спољних послова Густав Штреземан објаснио 1925. године, сматрала да je та публикација гест самоодбране.107 Немачка влада je објавила Die Grosse Politik y четрдесет томова између 1922. и 1927, и све до данас то je остала значајна, мада селективна, збирка за потребе историчара. Неки страни аналитичари поздравили су штампање ових књига, на пример амерички историчар Бернадот Ш мит или Михаил Н. Покровски, издавач руских царских докумената; они сматрају да je то једно од највећих постигнућа y овој области.108 Уредници издања, Фридрих Тиме, Јоханес Лепсијус и Албрехт Менделсон Бартолди, гарантовали су да ниједан важан документ није изостављен и да са том публикацијом Немачка отвара своје карте.109 Фридрих Тиме je јавно изјавио да y том издању „нема апологетских усмерења, ни националистичких нити било којих других” и „да ce нису штедели појединци, живи или мртви”; приватно je сматрао да je добро што су успели да постигну „значајну рехабилитацију старог режима и Кајзера, бар с моралне стране”. Како Петер Ламберт истиче y својој студији о улози коју je Тиме имао као уредник издања Die Grosse Politik, Тиме je свој циљ исказао „пре него што je био y прилици да детаљно прегледа доказе”.110 С обзиром на такве јавне тврдње и на обим и брзину издања, тадашњи аналитичари можда и нису могли одмах да уоче грешке y тој збирци. После Другог светског рата, А. Џ. П. Тејлор je био много мање наклоњен тим документима него Шмит и Покровски пре њега. Ha пример, критички ce осврнуо на класификовање докумената по темама, a не по хронолошком редоследу, по чему je немачка предратна политика могла да ce појавн y бољем светлу: По одабиру докумената и још више по њиховој класификацији Die Grosse Politik даје погрешан утисак о безазлености немачке политике и о злобивости немачких противника. Ha пример, документи који ce односе на Мароканску кризу из 1905. године налазе ce y једном тому, документи који ce односе на неуспешан савез Русије и Немачке из 1905. године (уговор из Бјеркеа) стоје y сасвим другом тому.111

5б

Узроци Првог светског рата

Према томе, не зна ce како су та два међународна догађаја повезана као ни да je циљ немачке политике y позадини оба догађаја y то време био да промени тренутну равнотежу сила y своју корист. Међутим, то огромно издање има много озбиљнијих мањ кавости. Пре свега, томови су y потпуности засновани на документима Министарства спољних послова, избачени су документи из царске канцеларије, као и из војних и поморских институција, на пример генералштаба, Министарства војске и морнарице, a њихово укључивање дало би другачију слику предратног одлучивања. Штавише, потенцијално опасна документа, као и Кајзерове успутне примедбе, које много откривају и оптужују, понекад су избачене или су релативизоване апологетским коментарима уредника. Истраживање које je обавио Фриц Клајн педесетих година открива које су скривене намере апологета, као и методологију којом je то постигнуто.112 Да би ce постигао циљ ревизије Версајског уговора, уредници немачких докумената намерно су изостављали непријатне податке и кључна документа, као што су „carte blanche гаранција”, коју je Берлин дао Бечупочеткомјула 1914. или детаљи о разговорима y Потсдаму 5. и 6. јула 1914. између Кајзера и његових политичких и војних саветника y вези са немачким одлукама поводом Јулске кризе.113 Када je коментарисао недавно завршену аустријску збирку докумената 1930. године, Фридрих Тиме, један од уредника издања Die Grosse Politik, открио je намерно скривени начин на који je његова едиција комплетирана, и цил>еве који су стајали иза такве стратегије. „У немачкој публикацији, наравно, пре свега сам мислио на циљ да ce посебним методом непријатељске државе приморају да и саме објаве свој материјал”. Тај циљ, по Тимеовом мишљењу, не би могао да ce оствари да je публикација припремљена чисто хронолошки”, или без коментара y фуснотама, које су читаоца упућивале на доказе који оптужују непријатеље.1м Упркостим мањкавостима, од којих велики број није одмахуочен, Немачка je прва објавила званична документа y тако обимном издању. Остали европски народи убрзо су осетили потребу да ураде исто и објаве документа која ће доказати њихову невиност y догађајима који су довели до рата, баш као што су објавили и своје „обојене књиге” током првих недеља после почетка рата. Међутим, победничке силе Антанте y почетку су биле споре y откривању докумената, a то оклевање имало je неповољне последице по њихову сопствену пропаганду ратне кривице. Чим je Немачка објавила своја документа, одлагање je наговештавало да Британија и Француска имају разлога да нешто сакрију.115

Питање ратне кривице y току рата

57

Британија je била прва сила Антанте која je одговорила на изазов Немачке и понудила јавности своја тајна документа. Британска документа о узроцим а рата објављена су између 1926. и 1938. године y једанаест томова. Уредници, Џорџ П. Гуч и Харолд B. В. Темперли, пратили су модел немачке Die Grosse Politik и британска документа класификовали по темама, a не хронолошки. Као и немачки узор, и ова публикација je изоставила нека могућно штетна документа, на пример, она која ce односе на Француску и пријатељске неутралне силе. To je урађено или по налогу владе или су их затајили ревни чиновници који су сматрали да и од уредника треба сакрити неке доказе.116 Британско Министарство иностраних послова, као уосталом ни немачки Auswartiges A m t, није било спремно да дозволи приступ својим досијеима онима који нису из куће. Када ce све узме y обзир, релативна отвореност y Немачкој и Русији била je последица, с једне стране, пораза, a с друте, револуције. Међутим, британски политичари осећали су потребу да реагују не само због објављивања званичних докумената y Немачкој, него, на пример и због текстова објављених y мемоарима фрајхера Фон Екардштајна о времену које je провео као први секретар немачке амбасаде y Лондону a no којима би ce могло закључити да Берлин није једини кривац за англо-немачки антагонизам пре рата.117 Избор уредника и објављених докумената обављен je веома брижљиво. П ре тога, y М инистарству je било примедби на Гуча јер je учествовао y писањ у Кембричке историје британске спољне попитике, где je писао о британској спољној политици између 1907. и 1914. године, јер je као германофил сматран непоузданим. Стални подсекретар сер Ејр Кроу и историчар Џејмс В. Хедлам-Морли нису имали поверења y његов политички суд. Хедлам-Морли ce 1920. жалио после разговора са Гучом да овај „не схвата природу одговорности које има сваки човек акције” (односно, политичар), па je стога „суштински неспособан да разуме државника који намерно учини неку малу неправду или предузме нешто што очигледно носи бројне неповољности само да не би жртвовао веће и битније циљеве”. Друга наводна замерка на рачун Гуча била je да je критиковао политику сер Едварда Греја непосредно пре избијања рата. Осим тога, „он све чита - посебно све ш то ce појави y Немачкој - и из искуства знам како je тешко бити непристрасан ако стално проучаваш немачку политичку литературу”. О пасност je претила, y ствари, од тога што би Гуч могао критички да оцени Грејову политику и што би његови текстови могли да створе утисак „да су грешке y просуђивању сер Едварда Греја

58

Узроци Првог светског рата

y великој мери криве за стање из којег je неминовно избио рат”.118 Гуч и Темперли су ce много више одупирали цензури узастопних влада него што су то радипе њихове колеге y Немачкој, чак су претили да he ce повући из посла због таквих расправа. To указује на значај питања узрока рата током двадесетих година. Чак je и земља као што je Британија, која није била оптерећена оптужбама о ратној кривици, желела да избегне могуће оптужбе y вези са политиком владе пред избијање рата. Друге земље су убрзо после тога почеле да објављују сопствене збирке примарних извора. После веома раног објављивањ а докумената од стране бољшевичке власти, немачки и британски пример подстакли су објављивање обимне совјетске едиције. Првих пет томова збирке званичних докумената Совјетског Савеза - Међународни oÒHocu y доба империјализма - објављено je између 1931. и 1934. године; био je то пројекат започет под руководством Покровског, али никада није завршен.119 У Француској су објављивање немачких докумената двадесетих година сматрали за пропаганду и француски дипломати траж или су од француског Министарства иностраних послова да реагује на ту провокацију објављивањем француских докумената. С обзиром на то да су француски руководиоци, a посебно Поенкаре, пореклом из Лорене, y Немачкој оптужени као људи који траже revanche за рат из 1870/71, па с тим y вези и одговорни за Први светски рат, било je неопходно да ce такве оптужбе одбаце. Међутим, француска влада није желела да предузме ништа што би могло да заустави Немачку y плаћању репарација, a y то би спадало и објављивање потенцијално окривљујућих докумената из француских архива. П оенкаре je то истакао y фебруару 1922. године када je објавио да ф ранцуска влада неће предузети ништа што би могло да доведе до „слабљења потврде немачке одговорности”.120 Министарство иностраних послова није било импресионирано објављивањем британских докумената и Mina­ no je примедбе на садржај неких томова те публикације јер „ништа нису рекли о најпознатијим чињеницама које потврђују одговорност Немачке и њених савезника y односу на светски рат”.121 Међутим, француски политичари су схватили да ниш та неће добити тиме што ће Немачкој дозволити да објави сопствену верзију догађаја ако и сами не објаве своју, посебно када ce узме y обзир да je Немачка сматрала да су y француској Жутој књизи објављене нетачности. Пјер де Маржери, француски амбасадор y Берлину, упозорио je министра спољних послова Аристида Бријана 1926. године:

Питање ратне кривице y току рата

59

Нема сумње да je већ дошло до промене јавног мњења y свету под утицајем огромне количине докумената која je Вилхелмштрасе избацила на историјско тржиште. Било би пожељно да ce хитно објаве документа из наших архива која ce односе на догађаје из 1914. године јер би то показало, нарочито по англосаксонском схватању, да ce не бојимо суда будућих генерација.122 За Француску je било веома битно питање узрока рата и требало je доказати да француски revanche није био разлог за сукоб. У ствари, како Џон Кајгер тврди, „расправа о ратној кривици постала je још жешћа због тога што je Поенкаре био на власти и после рата и тражио je строгу примену Версајског уговора и плаћање репарација”.123 У светлу критичког односа према спољној политици француског Министарства 1914. године, Француска je желела колико и Немачка да докаже сопствену невиност y догађајима који су довели до рата те je влада одбила да прихвати аргументе који ce нису поклапали са званичним ставом да je током више година Немачка претила Француској и да ју je сурови сусед напао под одређеним изговором.124 Немачка je наизглед остварила своје намере да објављивањем званичних докумената изазове друге владе да ce бране, али и да окрене јавно мњење y свету на своју страну. Остале зараћене силе нису могле да ускрате објављивање докумената. Међутим, тек 1928. године, када ce појавио последњи том Die Grosse Politik, Аристид Бријан je основао Commission de Publication des Documents relatifs aux Origines de la Gu­ erre de 1914-1918, ca задатком да надгледа објављивање француских докумената.125 Први том ове званичне француске збирке - Documents Diplomatiques Français 1871-1914 - појавио ce 1930, исувише касно да остави јачи утисак на разбуктали ревизионистички консензус. Последњи од 32 тома појавио ce тек 1953. Италија није учествовала y тој трци с објављивањем. Будући да je y рат ушла тек y мају 1915, није јој било стало да покаже своју невиност y догађајима који су довели до рата 1914. (иако сноси одговорност за улазак y рат 1915. године с циљем да прошири своју територију), a после П римирја мање je бринула о избијању рата него о његовим последицама по Италију. Земља ce осећала превареном мировним уговором; имала je утисак да су je савезници издали. С обзиром на италијанске притужбе на завршетак, узроци рата нису били од велике важ ности.126 Влада je одбила да штампа предратна документа, тако да je објављивање италијанских докумената из раздобља пре 1914. године - I Documenti Diplomatici Italiani - почело тек после Другог

6o

Узроци Првог светског рата

светског рата и још траје. Тако су и важни мемоари италијанских државника објављени тек после 1945.127 Аустријски мировни преговори одвијали су ce y Сен-Ж ермену изван Париза, и земља je невољно прихватила мировни уговор који ce на њу односио. За разлику од Немачке, питање ратне кривице, поменуто y члану 177. Сенжерменског уговора, било je од другоразредне важности за Аустријанце. Много више спора y међуратном периоду било je око питања Anschluss-a (уједињења са Немачком). Политика аустријске владе о кривици за избијање рата била je обојена ограниченим простором за нагодбу јер je постојао страх да би свака дужа расправа о ратној кривици могла да наведе Савезнике да траж е репарације. Према томе, влада y Бечу je признала одређену меру одговорности Аустроугарске монархије око ултиматума Србији, али je сву кривицу свалила на Мађарску и, посебно, на наводну мађарску клику која je y то време контролисала Министарство иностраних послова. Аустријска влада je такође сматрала да би што пре требало објавити званична документа, па je Родериху Госу дала задатак да их припреми за штампу. Међутим, објављивање су одложили док су трајали преговори y Версају из бојазни да ће повредити немачке интересе. Госово дело - Das Wiener Kabinett und die Entstehung des Weltkrieges - објавл!ено je 1919. године после потписивања Версајског утовора. Није то била збирка докумената, него пре апологетски извештај заснован на документарним доказима. Аустријско Министарство иностраних послова објавило je изабрана документа још 1919, али ће проћи доста времена пре значајније едиције, y сваком случају и због недостатка средстава за финансирање таквог пројекта.128 После много размишљања и планирања, Аустрија je објавила девет томова званичних докумената 1930. године, под насловом ÖsterreichUngarns Aussenpolitik von der Bosnischen Krise 1908 bis zum Kriegsausbruch 1914 (Аустроугарска спољна попитика od босанске кризе 1908. do избијања рата 1914). Немачка je извршила притисак на аустријску владу да објави такву публикацију. Немачки државни секретар Шуберт подсетио je на то аустријског канцелара Рамека током његове посете Берлину 1926. године. Auswdrtiges A m t обавестио je Рамека да би немачка влада била веома задовољна ако би Аустрија објавила документа која ce односе на предратне догађаје јер ce надала да ће то помоћи y обарању оптужбе за ратну кривицу против Немачке и Аустрије. Рад на публикацији почео je маја 1926. године према строгим упутствима о тајности подухвата.129 Лудвиг Битнер, један из екипе која je радила на аустријској едицији, отпутовао je y Берлин

Питање ратне кривице y току рата

6г

да ce сретне са Фридрихом Тимеом и да добије савет како да сакупи материјал. Немачки Auswdrtiges A m t помогао je Аустрији y финансирању тог издања, али га je држао и под контролом уз помоћ својих чиновника.130 Немачка влада je наручила 300 примерака пре него што je публикација званично објављена да би их проследила разним новинама.131 Све те збирке докумената и званичне публикације биле су неизбежно селективне и одражавале су апологетске намере својих уредника, али су ипак ставиле на располагање бројна документа y време када су државни архиви били претежно затворени за истраживачки рад. Ревизионисти и антиревизионисти могли су да пронађу доказе за своје тезе о избијању рата. И збор докумената био je много мање под утицајем критеријума које би применио један историчар, него политичких питања. Тако je британски министар иностраних послова Остин Чемберлен 1926. године рекао уреднику британских докумената, Џ. П. Гучу да je „његова прва дуж ност [...] да чува мир сада и y будућности. To не могу да жртвујем чак ни историјској тачности”.132 У ствари, Кит Вилсон претпоставља да то није била само тенденција двадесетих и тридесетих година и да, без обзира на околности „у стварању, обликовањ у колективног памћења, улога власти увек je била већа него улога историчара, и највероватније ће тако и остати”.133 Ако je заиста било сукоба међу историчарима, на једној страни, и власти, на другој, онда ce то мање одразило y Немачкој, где je већина историчара усвојнла званичну линију y погледу питања ратне кривице. Наоружане публикацијама званичних докумената из више земаља, две школе мишљења дале су ce на посао да докажу остатку света да je исправно једино њихово тумачење догађаја који су довели до избијања Првог светског рата. Предмет следећег дела ове књиге јесте расправа између ревизиониста и антиревизиониста.

Напомене 1 Наведено y: Konrad Jarausch, The Enigmatic Chancellor: Bethmann Hollweg and the Hubris of Imperial Germany, New Haven, 1973, стр. 177. 2 Holger Herwig, ‘Clio Deceived: Patriotic Self-Censorship in Germany after the War’, first published in International Security, 12,1987, прештампано y књизи: Keith М. Wilson (ed.), Forging the Collective Memory: Government and In-

62

Узроци Првог светског рата

temational Historians through Two World Wars, Providence and Oxford 1996, crp. 87-127, стр. 90 (сви наводи из репринта). 3 Imanuel Geiss, Studiën iiber Geschichte und Geschichtswissenschaft, Frankfurt/M. 1972, стр. 113, 4 Imanuel Geiss (ed.), Julikrise und Kriegsausbruch: Eine Dokumentensammlung, 2 vols, Hanover 1963/64, vol. II, No. 587. 5 Наведено y: John C.G. Röhl, „Admiral von Müller and the Approach of War, 1911-1914”, Historical Journal, XII, 4,1969, стр. 670. 6 Наведено y: Imanuel Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfrage, Deutsche Reichspolitik in der Julikrise 1914 und Deutsche Kriegsziele im Spiegel des Schuldreferats des Auswartigen Amts, 1919-1939”, Militargeschichtliche Mitteilungen, 34,2/1983, стр. 34. O релативним заслугама различитих „обојених књига” видети y: S. В. Fay, The Origins of the World War, 2nd revised edn, New York 1930, стр. 3fF. O контроверзи која je пратила дневнике Курта Рицлера видети ниже, стр. 133ff. 7 Наведено y: Fischer, Illusions, стр. 463. 8 Geiss, Studiën, стр. 113-114. Такође: Herwig, „Clio Deceived”, стр. 90, o paним покушајима да ce докаже немачка невиност, укључујући и инструкције које je Јагов дао Цимерману крајем августа 1914. да размишља о већој публикацији на тему „Обруч политике Антанте још јаче ce стеже око нас”. 9 Ibid., стр. 90. 10 Douglas Sladen, Germany's Great Lie: The Official German Justification of the — War, London 1914, стр. vii. (ЈјуАмерички председник je изнео мировне циљеве y говору пред Конгресом 8. јануара 1918. У говору je било четрнаест тачака за будући мировни програм, којима je, између осталог, истицано и право на самостални развој мањина унутар Хабзбуршког и Османског царства, план за оснивање Лиге народа, као и примирје засновано на начелима демократије, правде и једнакости. Иако je немачка штампа y почетку оштро реаговала и програм напала као план да ce постигне „англосаксонска хегемонија”, a немачка влада je послала неодређен одговор, када je пораз постао неминован, немачки руководиоци су почели да схватају да ce y том мировном програму крије могућа заштита од казне коју спремају Британија и Француска. Немачка влада je 3. октобра 1918. године од Вилсона затражила примирје a потом и мировну нагодбу на основу његових „четрнаест тачака”. Видети: Alma Luckau, The German Delegation at the Paris Peace Conference, New York 1941, стр. Iff.; Klaus Schwabe, Woodrow Wilson, Revolutionary Germany and Peacemaking, 1918-1919: Missionary Diplomacy and the Realities of Power, Chapel Filli and London 1985; Ruth Henig, Versail­ les and After: 1919-1933, London 1984,2nd edn 1995,стр. 10-11. 12 Hartmut Pogge von Strandmann, „Germany and the Coming of War”, y књизи: R. J. W. Evans, Hartmut Pogge von Strandmann (eds), The Coming of the First World War, Oxford 1988, cip. 94.

Питање ратне кривицеy току рата

бЗ

13 О Грелингу и Монжелау пише y: Fischer, Illusions, стр. 464. Citations from Richard Grellmg, La Campagne innocentiste et le traité de Versailles, Paris 1925, ibid. C обзиром на то да je после рата Монжела тврдио да ce није слагао са Грелингом, Грелинг je објавио факсимил писма y: La Campag­ ne innocentiste. У Уводу горенаведеног погледати детаље о догађајима 5. јула. 14 Die Denkschrift des Fürsten Lichnowsky, припремила „група љубитеља мира”, Bern 1918. Писмо Лихновског на стр. 4-5. 15 Röhl, 1914: Delusion or Design, стр. 46-49. 16 Munroe Smith (ed.), The Disclosures from Germany, New York 1918, стр. 9; Prince Lichnowsky, „My London Mission, 1912-1914” (1916), прештампаHo, ibid., стр. 24ff. Наводи на стр. 117 и стр. 11. 17 Видети Трећи део књиге. 18 Smith. The Disclosuresfrom Germany, стр. 22. 19 Ibid., стр. 185. O Милону, видети и: Fischer, Illusions, стр. 464. 20 Аргумент који су изнели непознати швајцарски уредници („група љубитеља мира”) о меморандуму 1918. године. Smith, The Disclosures from Germany, стр. 7-8. 21 A.G. Gardiner, наведено y: C. A. McCurdy, Guilty! Prince Lichnowsky's Disclo­ sures, National War Aims Committee, London, недатирано [1918], crp. 12. 22 Lichnowsky, ‘My Mission to London’, in Smith, The Disclosuresfrom Germany, стр. 119ff. 23 E. Barker, H. W. C. Davis, C. R. L. Fletcher, A. Hassal, L. G. Wickham Legg and F. Morgan, Why We Are at War: Great Britain's Case, Oxford 1914. Bnдети и: Hartmut Pogge von Strandmann, ‘Germany and the Coming of War’, crp. 9 Iff. 24 Barker et al., Why We Are at War, crp. 14-15; 19-20. 25 E. Barker, Britain's Reasons for Going to War, London 1915, 26 Наводи из: J. W. Headlam-Morley, The History of Twelve Days, London 1915, cxp.xi, xii-xiii, viii. Хедлам-Морли je објавио и: The German Chancellor and the Outbreak of War, London 1917. 27 For E. D. Morel, види и стр. 91f. 28 Gerd Krumeich, „Vergleichende Aspekte der ’Kriegsschulddebatte’ nach dem Ersten Weltkrieg” y књизи: Wolfgang Michalka (ed.), Der Erste Weltkneg: Wirkung, Wahrnehmung, Analyse, Munich and Zurich 1994, стр. 913-928, crp. 922. 29 Гроф Брокдорф-Ранцау Клемансоу, 13. маја 1919, наведено y: Fritz Ber­ ber, Das Diktat von Versailles. Enstehung - Inhalt - Zerfall. Eine Darstellung in Dokumenten, 2 vols, Essen 1939. 30 Stig Forster, Introduction, y књизи: Roger Chickering and Stig Forster (eds), Great War, Total War: Combat and Mobilization on the Western Front, 19141918, Cambridge 2000, crp. 6. 31 Winfried Baumgart (ed.), Die Julikrise 1914 und der Ausbruch des Ersten Weltkriegs 1914, Darmstadt 1983, crp. xii.

64

Узроци Првог светског рата

32 У Версају су поднети и захтеви за реституцију уништене библиотеке y Лувену, што je, међу осталима, постало симбол немачких зверстава на непријатељској територији. „Белгијски Оксфорд” требало je обновити из фондова немачких библиотека. Видети: Wolfgang Schivelbusch, Eine Ruine im Kneg der Geister: Die Bibliothek von Löwen, August 1914 bis Mai 1940, Frankfurt/M. 1993. O немачкој окупацији Белгије, видети, на пример: Mark Derez, „The Experience of Occupation: Belgium”, y књизи: John Bourne, Peter Liddle, Ian Whitehead (eds), The Great World War, 1914-1945, vol. I: Lightning Strikes Twice, London 2000, стр. 511-532. O рату против цивила, видети: John Horne, Alan Kramer, „War between Soldiers and En­ emy Civilians, 1914-1915”, y књизи: Chickering, Forster (eds), Great War, Total War, стр. 153-168. 33 Наведено y: Erik Goldstein, „Great Britain: The Home Front”, y књизи: M. F. Boemke, G. D. Feldmann, E. Glaser (eds), The Treaty of Versailles: A Reasses­ sment after 75 Years, Cambridge 1998, стр. 147-166, стр. 152. Око Француске, видети: Krumeich, „Vergleichende Aspekte”, стр. 920. 34 Goldstein, „Great Britain: The Home Front”, стр. 155. Такође: Joli, Origins of the First World War, стр. 2. 35 M. Muret, L'Evolution belliqueuse de Guillaume II, Paris 1919, наведено y књизи: Christopher Clark, Kaiser Wilhelm II, London 2000, erp. 257. 36 Thomas A. Kohut, Wilhelm II and the Germans: A Study m Leadership, New York, Oxford 1991, стр. 226; Paul Tesdorpf, Die Krankheit Wilhelms II, Mu­ nich 1919, наведено, ibid., стр. 225. Видети стр. 26. 3i Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfrage”, стр. 33-34. ' Париска мировна нагодба имала je неколико различитих уговора. Версајски мировни уговор од 28. јуна 1919. бавио ce Немачком, аустријски споразум са Савезницима сачињен je y Сен Жермену 10. септембра, бугарски мировни уговор потписан je 27. новембра 1919. y Неију, Тријанонски уговор од 4. јуна 1920. бавио ce Мађарском, a Уговором из Севра 10. августа 1920. склопљен je мировни споразум са Турском. He само Немачка, него сви њени савезници били су приморани за прихвате одговорност за избијање рата, али je оптужба за ратну кривицу имала најозбиљније последице по Немачку па je и изазвала отворени протест. Antony Lentin, Lloyd George, Woodrow Wilson and the Guilt of Germany, Le­ icester 1984, стр. 66, 72. И Британија je инсистирала на начелу слободне пловидбе морима. Прве примедбе британске и француске владе на Вилсонов мировни програм видети у: Luckau, The German Delegation at the Paris Peace Conference, стр. 24. 41 Fritz Klein, „Between Compiègne and Versailles: The Germans on the Way from a Misunderstood Defeat to an Unwanted Peace”, y књизи: M. F. Boem­ ke, G. D. Feldmann, E. Glaser (eds), The Treaty of Versailles, стр. 217-218. 42 Wolfgang J. Mommsen, „Max Weber and the Peace Treaty of Versailles”, ibid., стр. 535.

Питање ратне кривицеу току poma

65

43 Претходни догађаји су детаљно описани у: Luckau, The German Delega­ tion at the Paris Peace Conference, стр. 54fF. 44 Наведено, ibid., crp. 55. 45 Говор Брокдорф-Ранцауа, ibid., стр. 220ff. 46 Текст писма y: Fritz Berber, Das Diktat von Versailles, vol. 2, стр. 1226f. Ehглески текст y: The German White Book Concerning the Responsibility of the Authors of the War, edited by the Auswartiges Amt, English translation New York 1924, crp. 6. Такође прештампано y: Luckau, The German Delegation at the Paris Peace Conference, стр. 241-242. 47 Текст Клемансоовог писма y: Berber, Das Diktat von Versailles, voi. 2, стр. 1227fF.; Luckau, The German Delegation at the Paris Peace Conference, стр. 254. 48 Извештај савезничке Комисије о одговорности креатора рата и примени казни, ibid., стр. 272fF„ наводи на стр. 272 и стр. 279. 49 H.W.V. Temperley, A History of the Peace Conference of Paris, 5 vols, London 1920, voi. 2: The Settlement with Germany, стр. 11. 50 Deutschland Schuldig? Deutsches Weissbuch iiber die Verantwortlichkeit der Urheber des Kncges, Berlin 1919 (Немачка крива? Немачка Бела књига о одговорности креатора рата). 51 Видети стр. 47, о „професорском меморандуму". 52 Видети мапу ca немачким територијалним губицима после Версајског уговора. 53 Текст ноте у: Luckau, The German Delegation at the Paris Peace Conference, crp. 478fF. 34 German Note of 23 June 1919, наведено ibid., стр. 482. 55 Обраћање немачке владе немачком народу, 24. јуна 1919, ibid., стр, 496. 56 Видети: Marshall Lee, Wolfgang Michalka, German Foreign Policy 1917-1933: Continuity or Break?, Leamington Spa 1987, стр. 26, резиме савезничких захтева. 57 Ibid., стр. 28-29. 58 Evans, Pogge von Strandmann, The Corning of the First World War, стр. vi. 59 Текст Уговора може ce наћи y: Anton Kaes, Martin Jay, Edward Dimenberg (eds), The Weimar Republic Sourcebook, Berkeley and London 1994, стр. 819ff. 60 Baumgart, Julikrise und der Ausbruch des Ersten Weltkrieges 1914, erp. xii. Taкође видеети: Fritz Dickmann, „Die Kriegsschuldfrage auf der Friedenskonferenzvon Paris 1919”, Historische Zeitschrift, 197, 1963, erp. 1-100. 61 Herwig, „Clio Deceived", стр. 88. 62 Видети: Selig Adler, „The War-Guilt Question and American Disillusion­ ment, 1918-1928”, Tournai of Modern History, xxiii, No. 1, March 1951, стр. 1-28, стр. 5. 63 John Rolli, „Germany”, in Keith Wilson (ed.), Decisions for War, 1914, London 1995, crp. 27. 64 Gottlieb von Jagow, Ursachen und Ausbruch des Weltkrieges, Berlin 1919, стр. 179-180, 8-9.

66

Узроци Првог светског рата

65 Theobald von Bethmann Hollweg, Betrachtungen zum Weltkrieg 2 vols, Ber­ lin 1919, vol. I: Vordem Kriege, crp. 119-120, 159. 66 Запис Бетмана Холвега o догађајима, датиран 13. новембра 1914, наведен у: Jarausch, The Enigmatic Chancellor, стр. 176-177. 67 Bethmann Hollweg, Betrachtungen zum Weltkrieg, vol. I, стр. 174-175. 68 Karl Helfferich, Die Vorgeschichte des Weltkrieges, Berlin 1919, crp. 225,230. 69 Bernd Sösemann (ed.), Theodor Wolff. Tagebucher 1914-1919. Der Erste Wel­ tkrieg und die Entstehung der Weimarer Republik in Tagebiichern, Leitartikeln und Briefen des Chefredakteurs am „Berliner Tageblatt" und Mitbegriinder der ,Deutschen Demokratischen Partei’, 2 vols, Boppard am Rhein 1984, стр. 156, 665,92. Видети такође Röhl, „Germany”, стр. 28. 70 Детаље потражити у: „Clio Deceived”, стр. 108-109. 71 Wolfgang Jager, Historische Forschung und politische Kultur in Deutschland, Gottingen 1984, стр. 47. 72 Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfrage”, стр. 31. 73 Hermann Kantorowicz, навод, ibid., стр. 32. Појединости о Одељењу за ратну кривицу видети: Jager, Historische Forschung, стр. 44ff.; Herwig, „Clio Deceived”, стр. 88. 74 Видети страну 57. 75 Ulrich Heinemann, Die Verdràngte Niederlage: Politische Offentlichkeit und Kriegsschuldfrage in der Weimarer Republik, Gottingen 1983, стр. 38; Herwig, „Clio Deceived” стр. 92. 76 „Професорски меморандум" cy потписали Ханс Делбрик, Максимилијан фон Монжела, Албрехт Менделсон-Бартолди и Макс Вебер. Видети: Heinemann, Verdràngte Niederlage, стр. 45; Herwig, „Clio Deceived", стр. 93-94. Kao што смо видели, меморандум je био укључен y другу немачку Белу књигу. ff} Наведено y Herwig, „Clio Deceived”, стр. 93. 78 Наспискусу ce налазила 853 имена Немаца који су оптужени зазлочине, a међу њима биле су и главне војне и политичке личности, као, на пример Хинденбург, Лудендорф, Бетман Холвег, као и пруски и баварски престолонаследник. Reichswehrministerium je затим покренуо сопствену кампању невиности како би ce доказало да су оптужбе за ратну кривицу неправедне. Осим расправе о ратној кривици због изазивања рата, спорно je било и питање ратне кривице за време рата. Видети: Alan Kra­ mer, „Der Umgang mit der Schuld: Die ’Schuld im Kriege’ und die Republik von Weimar”, in Dietrich Papenfuss und Wolfgang Schieder (eds), Deutsche Umbrüche im 20. Jahrhundert, Cologne 2000. 79 Detlef Peukert, The Weimar Republic: The Crisis of Classical Modernity, New York 1992, crp. 53; Heinemann, Verdràngte Niederlage, crp. 62; Lee, Michalka, German Foreign Policy, crp. 40. O стварној суми која je исплаћена (21.448.475.148,75 марака) и о борби Немачке да смањи исплате и оконча репарације, видети: Sally Marks, „Smoke and Mirrors: In Smoke-Filled Ro­ oms and the Galerie des Glaces”, y књизи: Boemke et al. (eds), The Treaty of Versailles, стр. 337-370.

Питање ратне кривице y току poma

67

80 Herwig, „Clio Deceived”, crp. 101. 81 Наведено код: Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfrage”, crp. 34. 82 Herwig, „Clio Deceived”, crp. 103; Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfra­ ge”, стр. 36. 83 Ibid., crp. 43ff.; навод на стр. 47.0 борби за Рур, видети: Bruce Kent, The Spoils of War: The Politics, Economics, and Diplomacy of Reparations 19181932, Oxford, 1989, crp. 169ff. 84 Jager, Historische Forschung, стр. 46. 85 Die Kriegsschuldfrage: Monatshefte fiir Internationale AuJklArung. Назив часописа преименован je 1929. y Berliner Monatshefte. 86 Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfrage’’, стр. 37. 87 Herwig, „Clio Deceived”, стр. 101. 88 Видети: Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 20, note 143. 89 Видети: Jager, Historische Forschung, crp. 46. 90 Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 7. 91 Herwig, „Clio Deceived”, стр. 88-89. 92 Видети: Jager, Historische Forschung стр. 45. 93 Бетман Холвегу приватном разговору 1920, наведено у: Konrad Jarausch, „The Illusion of Limited War: Chancellor Bethmann Hollweg’s Calculated Risk, July 1914", Central European History, vol. II, 1969, crp. 48-76, crp. 49. 94 Подробније o руској збирци докумената y: Derek Spring, „The Unfinis­ hed Collection: Russian Documents on the Origins of the First World War”, y књнзи: Wilson (ed.), Forging the Collective Memory, стр. 63fiF. 95 Наведено ibid., crp. 67. 96 John Keiger, Raymond Poincaré, Cambridge 1997, стр. 194. 97 Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfrage", crp. 41-42. 98 Heinemann, Verdràngte Niederlage. crp. 40. 99 Herwig, „Clio Deceived”, стр. 91. 100 Heinemann, Verdràngte Niederlage, стр. 41. 101 Ibid., стр. 75ff. 102 Karl Kautsky, Max Montgelas, Walter Schiicking (eds), Die deutschen Dokumente zum Kriegsausbruch, 4 vols, Berlin 1919 (енглески превод: The Out­ break of the World War, London 1924). 103 The Times, „The Kaiser’s Guilt: New Evidence from Vienna”, 26 Nov. 1919; „The Potsdam War Conspiracy: New Wilhelmstrasse Documents”, 29 Nov. 1919. 104 Heinemann, Verdràngte Niederlage, стр. 78. 105 Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfrage”, crp. 40-41. 106 Наведено y: Keith M. Wilson, „Introduction: Governments, Historians, and ’Historical Engineering’”, y књизи: Wilson (ed.), Forging the Collective Me­ mory, crp. 11. 107 Ibid., crp. 11-12. 108 Jager, Historische Forschung стр. 52. 109 Adler, „The War Guilt Question", crp. 4-5; J. Lepsius, A. Mendelssohn Bartholdy, F. Thimme (eds), Die Grosse Politik der Europaischen Kabinette, 1871-

68

Узроци Првог светског рата

1914: Sammlung der Diplomatischen Akten des Auswàrtigen Amtes, 40 vols, Berlin 1922-27. 110 Peter Lambert, „Friedrich Thimme, G.CTP. Gooch and the Publication of Documents on the Origins of the First World War: Patriotism, Academic Li­ berty and a Search for Anglo-German Understanding, 1920-1938”, y књизи: Stefan Berger, Peter Lambert, Peter Schumann (eds), A Dialogue of the Deafl Historiographical Connections between Britain and Germany, c. 1750-2000, Gottingen 2002 (захваљујем ce др Ламберту што ми je омогућио да видим пре штампања). 1,1 Наведено y: Wilson, „Introduction", y кн>изи: Wilson (ed.), Forging the Col­ lective Memory, стр. 11, напомена 45. 112 Heinemann, Verdrangte Niederlage, стр. 82; Herwig, „Clio Deceived”, стр. 96-97; Fritz Klein, „Über die Verfâlschung der historischen Wahrheit in der Aktenpublikation 'Die Grosse Politik der Europàischen Kabinette 1871 — 1914”’, Zeitschriftfür Geschichtswissenschaft, 7, 1950, стр. 318-330. Видети, на пример: Konrad Canis, Von Bismarck zur Weltpolitik: Deutsche Aussenpolitik 1890 bis 1902, Berlin 1997, erp. 12 1 - 122 , jep ce приказује разлика између оригиналног документа (y овом случају записника Крунског савета из 1894) и верзије која ce налази y Die Grosse Politik, и постаје јасно да су приређивачи изоставили важне делове тог документа. 113 Видети: Geiss, Julikrise, vol. I, стр. 33-34; Herwig, „Clio Deceived”, стр. 97. Детаљи o догађајима налазе ce y Уводу. 114 Наведено y: Ulfried Burz, „Austria and the Great War: Official Publications in the 1920s and 1930s”, y књизи: Wilson (ed.), Forging the Collective Me­ mory, erp. 187. 115 Adler, „War-Guilt”, стр. 4. 1,6 Lambert, „Friedrich Thimme, G.CTP. Gooch”, необјављени рукопис, стр. 19; Wilson, „Introduction”, y књизи: Wilson (ed.), Forging the Collective Me­ mory, стр. 1-23. 117 Keith Hamilton, „The Pursuit of Enlightened Patriotism: The British Foreign Office and Historical Researchers During the Great War and its Aftermath”, ibid., стр. 207; Hermann Freiherr von Eckardstein, Lebenserinnerungen und politische Denkwiirdigkeiten, 3 vols, Leipzig 1919. 118 Наведено y: Hamilton, „The Pursuit of Enlightened Patriotism”, стр. 204. O Гучу видети код: Lambert, „Friedrich Thimme, G.CTP. Gooch”, y књизи: Berger et al (eds), A Dialogue of the Deaf, y штампи. 119 Mezhdunarodnye Otnosheniya v Epokhu lmpertalizma: Dokumenty iz arkhivov tsarskogo 1 vremennogo pravitel’stv (Међународни односи y доба империјализма: Документи из архива царистичке и привремене владе); Spring, „The Unfinished Collection”, стр. 71ff. Трећа серија, од јула 1914 до марта 1916, преведена je и штампана y Немачкој као Die internati­ onalen Beziehungen im Zeitalter des Imperialismus, Berlin 1931-34. Изван Совјетског Савеза нека руска докумената објавл>ена су y Немачкој, на пример, едиција Фридриха Штивеа о депешама Извољског из Париза:

Питање ратне кривице y току рата

69

Der diplomatische Schriftivechsel Iswolskis 1911-1914, 4 vols, Berlin 1925; и y Француској: Rene March, Un livre noir, 3 vols, Paris 1921-22. 120 Keith Hamilton, „The Historical Diplomacy of the Third Republic”, in Wilson (ed.), Forging the Collective Memory, стр. 43-44, навод на стр. 44. 121 Ibid. 122 Наведено, ibid., стр. 44. 123 Keiger, Poincaré, стр. 194. 124 Видети: Krumeich, „Vergleichende Aspekte”, стр. 920. 125 Детаље потражити код: Hamilton, „The Historical Diplomacy of the Third Republic”, стр. 44-45. 126 Разочарање Италије мировним нагодбама код: М. Clark, Modern Italy 1971-1995, 2nd edn, London and New York 1996; Denis Mack Smith, Mo­ dem Italy: A Political Histoty, New Haven and London 1997; Holger Afflerbach, „'... nearly a case of Italy contra mundum?’ Italien als Siegermacht in Versailles 1919”, y књизи: Gerd Krumeich (ed.), Versailles 1919. Ziele - Wirkung- Wahrnehmung, Essen 2001, стр. 159-173. 127 Giorgio Rochat, „Die italienische Historiographie zum Ersten Weltkrieg” y књизи: Wolfgang Michalka (ed.), Der Erste Weltkrieg, erp. 972-990, стр. 974. See Afflerbach, ‘Italien als Siegermacht’, ibid, стр. 159-160, за расправу o италијанским мемоарима и документима и за остале изворе. 128 Burz, „Austria and the Great War”, стр. 181ff.; Rudolf Jeràbek, ‘Die österreichische Weltkriegsforschung’, y књизи: Wolfgang Michalka (ed), Der Er­ ste Weltkrieg, exp. 953-971, стр. 961. Министарство иностраних послова објавило je: Die österreichisch-ungarischen Dokumente zum Kriegsausbruch: Diplomatische Aktenstücke zur Vorgeschichte des Krieges 1914, што je 1923. прешта.мпано y Немачкој. 129 Наведено y: Burz, „Austria and the Great War”, стр. 186. L. Bittner, H. Übersberger (eds), Osterreich-Ungarns Aussenpolitik von der Bosnischen Krise bis zum Kriegsausbruch 1914, 9 vols, Vienna 1930. 130 Jager, Historische Forschung, стр. 52; Heinemann, Verdrangte Niederlage, стр. 90-91. 131 Наведено y: Burz, „Austria and the Great War”, erp. 186. 132 Наведено y: Wilson, „Introduction”, y књизи: Wilson (ed.), Forging the Col­ lective Memory, стр. 2. 133 Ibid.

Ревизионисти и антиревизионисти

Ревизионисти и антиревизионисти

*

71

цу до много угодније сагласности (бар кад je о Немцима реч) која je постигнута тридесетих година.

Немачка ce труди да ревидира Версајски уговор

Увод Средином двадесетих година, извори и монографске студије о рату били су тако бројни даје свако могао, уз прикладан избор, да изградч било какав „оквир”и да га поткрепи с довољно доказа да делује вероватно. Зелиг Адлер1

Током међуратних година постојао je велики број различитих ставова о разлозима избијања рата 1914, од оних који су за то оптуживали Немачку (члан 231, Версајског уговора) до сваљивања кривице на судбину (Б. Е. Шмит). Било je тврдњи да je Европа склизнула y рат због грешака и случајности (Лојд Џорџ), да су основни кривци Француска и Русија (X. Е. Барнс), или, пак, да нико није одговоран што ce Јулска криза претворила y рат (С. Б. Беј).2 До почетка тридесетих година y већем делу Европе установљен je нови консензус о ратној кривици. Прешло ce од констатације „да je Немачка једина одговорна" на закључак да су „народи напросто склизнули y рат”. Када je Хитлер дошао на власт y Немачкој, званично je објављено да je питање ратне кривице решено y корист Немачке. Што ce Немаца тиче, рат 1914. није био ни одговорност нити намера њихове државе. Више нису осећали да треба да живе са кривицом за његово избијање и пратећим економским санкцијама и ограничењима. Следећи одељак прати развој расправе од побијања оптужби за ратну криви-

Бићемо уништени. Градови [...] he бити полумртви камени блокови и даље делимично насељени, путеви he бити разровани, шуме посечене, y пољима he расти бедна жетеа. Луке, железнице, канали, све ће бити y рушевинама и посвуда he ce видети високе, оронуле зграде, тужни подсетници на време када смо били велики. [...] Народ живи и умире. Валтер Ратенау, 1919.3

С обзнром на оптужбе за кривицу y рату, Немачка je осећала потребу да докаже своју невиност. Према томе, као што смо већ видели, посебан труд уложен je y збирке званичних докумената и расположиве публикације добро су искоришћене. Ha основу документарних доказа, немачкл политичари су наставили да опседају своје некадашње непријатеље захтевима да ce изврши ревизија пресуде о ратној кривици. У тексту под насловом „Одговорност за рат”, који je објављен y америчком часопису Foreign Affairs јануара 1926. године и о којем ce много и нашироко причало y Америци, бивши немачки канцелар Вилхелм Маркс приказао je расположиве документарне доказе настојећи да оповргне оптужбе да je Немачка одговорна за рат. Своје аргументе засновао je на руским и немачким документима, будући да y то време други нису ни били доступни, што je и сам истакао уз готово нескривену критичку примедбу. „Истина, британска влада je обећала да ће припремити такву публикацију, али то обећање до сада није испунила”, жалио ce; a Француска je до тада објавила само мали број докумената на основу којих „се не могу извући закључци о француској политици пре 1914”.4 Такве изјаве говоре о међународном притиску на зараћене земље да своја документа обелодане ако желе да избегну осуду да нешто прикривају. И, заиста, Зелиг Адлер je тврдио да je „одлагање штампања њиховог ратног материјала једна од великих грешака англо-француске политике после 1918”.5 Маркс je

72

Узроци Првог светског рата

упозорио на то да није тачна претпоставка да само „окорели националисти” y Немачкој траже ревизију версајских закључака и подвукао да „цео немачки народ непрестано протестује против погрешних оптужби од како je Немачка била приморана да ce повинује версајском диктату”. Без околишања je изнео да захтев за ревизију версајских одлука о ратној кривици превазилази све партијске несугласице y Немачкој: Министри свих странака сложни су y протесту - Бауер, социјалдемократа, Ратенау, демократа, др Вирт из Партије центра, Штреземан, вођа немачке Народне партије и људи као што су барон фон Розенберг, Куно и Лутер - сви једногласно траже да немачка буде ослобођена страшног прекора да je пореметила мир y свету. Пошто je приказао документарне доказе, Маркс je закључио да само ревизија Версајског уговора, односно окончањ е исплате репарација и нова процена ратне кривице, могу да обезбеде будући напредак човечанства. „Помирење међу народима могуће je једино ако пркос и мржња попусте пред смиреношћу и разумом”, упозорио je, уз суморну слику прилика y Европи неколико година после краја рата: „војно разоружање могуће je само када морално разоружање довољно узнапредује, пре свега када ce поништи морална осуда из Версаја, када јења међусобна мржња која и даље изједа свест људи, иако je седам година прошло од краја светског рата ”.6 Упркос Марксовој тврдњи да Немачка преко колекције званичних докумената Die Grosse Politik „свету представља неулепшан и недотеран поглед на своју прошлост и тако пружа могућност свакоме ко зажели да обави сопствено истраживање”7, немачка документација уопште није била комплетна и пружала je веома једнострану слику, као што смо већ видели. Потоњи историчари, на пример Луиђи Албертини и Фриц Фишер, откриће многе доказе о кривици који су намерно били искључени из таквих издања. Од краја Другог светског рата још много докумената угледало je светлост дана и историчарима разјаснило догађаје који су довели до рата 1914. Готово непрекинуто интересовање за узроке избијања Првог светског рата довело je до обиља документарних доказа о том питању .8 Међутим, непосредно после рата, објављени докази били су ограничени само на руске и немачке. Ha основу брижљиво одабраних докумената који су ce нашли y званичним публикацијама, свака европска земља je бранила сопствену невиност, a y Немачкој су с посебним

Ревизионисти и антиревизионисти

73

жаром тврдили да ниједан народ не треба сам да буде оптерећен свеукупном одговорношћу за избијање рата. Бернхард Швертфегер припремио je једнотомну збирку важних докумената и понудио je јавности. Садржај Die Grosse Politik превазилазио je обим који могу да обраде и најзаинтересованији обични читаоци. И опет je избор направљен с обзиром на општи ревизионистички циљ да „такозвани мировни уговор представља најсуровије понижење икад наметнуто једном великом и поноситом народу ”.9 Осим званичних гласова власти и оних који су били упућени и финансирани од стране Auswartiges A m t-a, историчари, политичари и јавне личности различитог порекла и политичких уверења удружили су ce y ревизионистичкој кампањи, као што je противљење Версајском уговору ујединило најразнородније и најразличитије групе вајмарског друштва. У тим несигурним годинама ништа није могло на тај начин да пренебрегне неслагања и да позове на јединство као противљење Версајском утовору, мада су y Америци угледни историчари настојали да ce држе по страни спора јер су сматрали да то спада пре y „текуће послове” него y историју. С друге стране, немачки водећи историчари дали су облик спорном разматрању тек после 1945. године: y међуратним годинама „су по правилу такву расправу остављали y надлежности М инистарства иностраних послова и његових подређених”10. Алфред фон Вегерер je no много чему био симбол вајмарских покушаја ревизије Версајског уговора и званичних погледа на то. Као вођа Zentralstelle и уредник часописа Die Kriegsschuldfrage y времену од 1923. до децембра 1936. године, био je, 1923. године, подстрекач оснивања Друштва за истраживање узрока рата (Gesellschaft fiir die Erforschung der Kriegsursachen), под вођством историчара Лудвига Рашдауа. Под Вегерером je Zentralstelle „водила научну и моралну битку против лажне оптужбе за ратну кривицу”, као што je сам рекао 1939.11 Вегерер je 1928. објавио Die Widerlegung der Versailler Kriegsschuldthese, што je касније преведено на ф ранцуски и енглески, као и више од три стотине чланака током међуратних година. У тим текстовима je настојао да прикаже „истину” која лежи иза оптужби за ратну кривицу .12 Гроф Макс Монжела, коуредник издања Deutsche Dokumente, објавио je и сопствена размиш љањ а о питању ратне кривице и узроцима избијања рата y свом тексту Leitfaden zur Kriegsschuldfrage (1923). Текст je ревизионистички, иако му je циљ био да направи уравнотеженији приказ догађаја него што су то урадили Вегерер и Zentralstelle, можда и због тога што лично није био

74

Узроци Првог светскограта

сигуран коју je тачно улогу одиграла Немачка y догађајима који су претходили рату .13 Осим таквих публикација, вајмарске владе су изнеле већи број званичних и полузваничних изјава против оптужби за ратну кривицу. Ha пример, y фебруару 1921. године министар Симонс je y једном говору изјавио да „ми не прихватамо кривичну осуду као последњу одлуку светске историје”, a на то je Лојд Џорџ одговорио y марту исте године да једном за увек треба прихватити да одговорност Немачке за рат треба да буде схваћена као cause jugée (донета пресуда).И У epeine када су 1924. године вођени преговори о уласку Немачке y Лигу народа, канцелар Вилхелм Макс je y Рајхстагу изјавио да Немачка не прихвата одлуку Савезника о њеној ратној кривици. Одговор Британије и Француске била je формална жалба на ову изјаву. Пропали су и покушаји Немачке да оспори клаузулу о ратној кривици током преговора о Лиги народа и уговору из Локарна .15 У септембру 1927, током уводног говора на обележавању годишњице битке код Таненберга, председник фон Хинденбург јавно je порекао немачку ратну кривицу. „Одбијамо, сви слојеви немачког народа одбијају, оптужбу да je Немачка крива за највећи од свих pa­ lm a !”, изјавио je и поново истакао мишљење да рат 1914. није био рат агресије него рат који су Немци водили да одбране своју домовину. Онда je поновио ранији захтев да ce оснује непристрасан трибунал који ће испитати узроке рата .16 Штавише, Хинденбург je јавно назвао дан обележавања десете годишњице потписивања Версајског уговора „даном жалости” и поново je нагласио да je „Немачка потписала уговор али није признала да je немачки народ крив за рат. Због те оптужбе наш народ не може да ce смири; она ремети поверење међу народима ”.17 Чак и десет година после потписивања, немачки политичари и државници су одбијали да прихвате Версајски уговор и отворено су настављали борбу против њега. Међутим, важно je схватити да нису само Немци били ревизионисти и да су на основу расположиве документације и други аналитичари закључили да Немачка можда није једина крива за избијање рата и да je неправично оптужена 1919. године. У ствари, подршка из иностранства имала je одлучујућу улогу ууспешном дејству ревизионистичких аргумената y Немачкој. Такви ревизионистички текстови били су мотивисани текућим политичким зебњама њихових аутора, али и осећањем да ce према Немачкој неправично поступило, као што ce види на примеру истакнутих америчких ревизиониста.

Ревизионисти и антиревизионисти

75

Амерички ревизионисти У Америци je дошло до значајне „промене мишљења” после 11. новембра 1918. године .18 Ревизионистичка тумачења односила су превагу током међуратних година. Њихов циљ био je да амерички народ убеде да су до тада имали погрешно мишљење о узроцима рата. Ревизионизам je био део шире побуне против вредности деветнаестог века, као што истиче Зелиг Адлер, „без обзира на то шта значи бранити Немачку после 1933, двадесетих година ревизионисти су били ’либерали ’”.19 Жеља да ce исправе претпоставке о ратној кривици биле су мотивисане осудом Версајског уговора, који je амерички Сенат одбацио као превише суров. Штавише, било je политичких разлога због којих су Американци посебну пажњу обраћали на испитивање почетка рата. Неслагања y вези са узроцима Првог светског рата била су испреплетена са расправом о америчкој интервенцији y европском рату 1917. године. Према речима Ворена Коена, „Питање ратне кривице [...] посебно je важно за Американце. У Сједињеним Држава.ча многи су веровали да ce Америка умешала иако није била угрожена њена безбедност нити н>ени интереси. [...] Било je оних који су сматрали да ce Сједнњене Државе нису бориле из личних интереса, нити су одговориле на одређену претњу, него да одбране силе светлости и доброте које су ce борнле против сила мрака и зла. Ако то није тачно, зашто су онда Сједињене Државе ушле y рат?”20 „За калеидоскопске промене y тумачењима после 1920. године” битан разлог била je и расположивост документарног изворног материјала .21 Амернчки ревизионисти, разочарани суровош ћу версајске нагодбе, искористили су примарне изворе објављене y Русији и Немачкој да истраже потезе сила Антанте и да докажу њихову одговорност за избијање рата. Британији и Француској није ишло y корист то што су њихова документа објављена са великим заостатком, док je, наизглед, Немачка отворила сва важ на документа, која je цео свет могао да проучи. Америчким ревизионистима изгледало je да силе Антанте нешто крију, a да je Немачка отворила све своје карте .22 Историчари Сидни Бредшо Феј и Хери Елмер Барнс били су међу најутицајнијим америчким ревизионистима двадесетих и тридесетих година. После рата, Феј je тврдио да je 1914. „одбио да ce придруж и”

76

Узроци Првог светског рата

америчком јавном мњењу, које je „убрзо потпало под утицај пропаганде и ратних предрасуда” које су Немачку и Кајзера оптужиле као кривце за рат.23 Џон Е. Мозер анализира природу те пропаганде и њен утицај на америчку ревизионистичку традицију y међуратном раздобљу. Између 1914. и 1919. године „британски посланици, књижевници и дипломате [...] утрошили су доста новца и снаге да увере Американце да je рат био кривица Немачке и да je вођен да 6 и свет био ’сигурно место за демократију’”. После рата, ревизионисти попут Феја, тврдили су да je британска пропаганда „навела САД да ступе y рат који за њих није био ни од каквог животног значаја ”.24 Да би показао да таква пропаганда није била исправна, Феј je почео са анализом документарних доказа чим су ce појавили и његови први чланци о узроцима рата објављени су y часопису American Hi­ storical Review 1920-1921. Ослонивши ce на брижљиву анализу доказа, он je закључио да ниједна европска земља није желела рат 1914. године, да je рат био случајност и да су све европске силе криве за ескалацију кризе. „Ниједан земља и ниједан појединац нису искључиво, a ни превасходно, криви”, тврди Феј y својој двотомној студији Узроци светског рата (The Origins o f the World War), која je објављена 1929. За разлику од већине текстова његових савременика, овај извештај био je трезвен и настојао je да буде непристрасан. „Ниједна сила није желела европски рат”, закључио je Феј на основу налаза, те „не треба поштовати пресуду Версајског уговора да су за рат одговорни само Немачка и њени савезници ”.25 Укратко, Фејово дело тврди „да je Аустрија одговорнија за непосредне узроке рата него иједна друга сила”, иако je, no његовом гледишту, поступила y самоодбрани; Немачка није смислила европски рат и учинила je „праве, мада закаснеле, напоре, да ce он избегне”; улога Француске „није тако јасна”, јер до тада није објавила ниједан званични документ; Италија и Белгија нису имале одлучујућу улогу, a што ce Британије тиче, сер Едвард Греј je заиста желео да посредује. Ha основу детаљног проучавања расположивих званичних докумената, Феј je закључио: „пресуда Версајског мировног уговора да су Немачка и њени савезници одговорни за рат, на основу сада расположивих доказа, није историјски заснована, и зато je треба ревидирати”. Међутим, сумњао je да би ce y том тренутку „формална и законска ревизија” могла спровести „с обзиром на осећање народа земаља Антанте”. Прво би требало ревидирати јавно мњење, a тај процес je зависио од додатних ревизија историчара .26 Политички циљеви америчких ревизиониста, као на пример противљење америчком мешању y рат, y многоме су утицали на исто-

Ревизионисти и антиревизионисти

77

ријске текстове, иако je Феј порицао да има „било какав политички мотив да оправда Версајски уговор или да траж и његову ревизију; његов задатак био je само да обави оно што je велики мајстор одредио као прави задатак историчара - да исприча како je стварно било ”.27 Међутим, наш поглед уназад открива нам да je то било све теже урадити, ако je икад и било могуће, с обзиром на тему толико пуну емоција као што je била тема узрока Првог светског рата. Фејове умерене ревизионистичке публикације спремно су дочекане y Немачкој, али je Барнс ипак отишао корак даље и ствар потпуно преокренуо: оптужио je силе Антанте, посебно Русију и Француску, за ескалацију кризе 1914. године, a Централне силе ослободио сваке кривице .28 Барнс je заговарао америчку интервенцију пре 1917, али ce покајао после Версаја и почео да верује да je Америка уш ла y рат на погрешној страни. Помоћу ревизионизма Барнс je желео да дискредитује економски империјализам и, као професионални историчар, убрзо je стао на чело америчких ревизиониста .29 Године 1922. доказивао je да je одговорност за рат равномерно распоређена на силе Антанте и Централне силе, a 1924. сматрао je да je први кривац Аустрија, док Француска и Русија сносе већу одговорност од Немачке. Ha крају je дошао до закључка да су оне, a не Немачка, једине одговорне за избијање рата .30 Барнс je 1926. године објавио истовремено и сажетак и прош ирено издање свог дела Генеза светског рагпа, прву америчку књигу која je написана на основу расположивих документарних извора. Током своје две посете Европи, 1926. и 1927. године, Барнс je био y прилици да разговара са великим бројем водећих немачких и аустријских руководилаца из 1914. и њнхове изјаве су потврдиле Барнсово мишљење о узроцима рата, што вероватно никога не треба да чуди. У Немачкој су његови говори о ратној кривици, наравно, примљени с одобравашем .31 Према Барнсу, Немачка je била ж ртва завере сила Антанте. Барнс je одбијао сваки изазов који би му упутиле америчке колеге, позивајући ce на „пет хиљада докумената” којима je доказао своју тезу. Ha основу тога je Алфред фон Вегерер изјавио да немачки ревизионизам „тешко да би могао да произведе бољу књигу [од Барнсове ]”.32 Барнсов интерес није лежао само y томе да докаже да je оптужба за ратну кривицу била погрешна. Он je истовремено нападао и појам „праведног рата” и идеју да je Америка била y праву када ce умешала y сукоб с наводним циљем да ствара бољи свет. Због тога je 1925. године написао:

78

Узроци Првог светског рата

Само кад бисмо могли да схватимо како су нас y потпуности и страшно „обрлатили” 1914. и 1918. трговци овим најсветијим и најидеалистичкијим светским сукобом, били бисмо спремнији да ce одбранимо од заводљивих лажи и превара које ће нам нудити сличне групације намећући неопходност нове светске катастрофе да би ce „угушио милитаризам”, „да би свет био безбедан за развој демократије” „да би ce на тај начин окончали сви ратови будућности” итд.33 Према томе, y предговору за Генезу светског рата Барнс je изнео идеју да je последњи рат био „неправедан рат” и да проучавање питања ратне кривице може помоћи y спречавању будућих ратова. Он je био убеђен да je истина о узроцима светског рата најживотније и најважније практично питање садашњице. Оно je основ свеукупне садашње европске и светске ситуације која ce темељи на непоштеном и неправедном мировном уговору, који je и сам изграђен на некритичком и потпуном усвајању најнеотесанијих ратних илузија о ратној кривици.34 Барнс je, no сопственим речима, био мотивисан да напише такву ревизионистичку сторију својом „мржњом према рату уопште и жарком жељом да на прави начин разоткрије креаторе последњег рата ”.35 Барнсови закључци били су погубни по силе Антанте, али истовремено добродошло објашњење немачког става: Одмеравајући поредак кривице разних земаља, са сигурношћу можемо рећи да непосредну одговорност за светски рат сносе једино Србија, Француска и Русија и кривица je једнако распоређена. После њих - a много испод Француске и Русије - налази ce Аустрија, иако она никад није желела општеевропски рат. И на крају долазе Немачка и Енглеска, које су биле против рататоком кризе 1914. Вероватно je кемачка јавност била наклоњенија војној активности од енглеске, али [...] Кајзер ce много више трудио да 1914. очува мир y Европи него сер Едвард Греј.36 Као што овај извадак показује, екстремни ревизионизам тешко да би могао да буде удаљенији од закључака који су y Версају донети y вези са кривицом за избијање рата. Амерички ревизионисти су на основу свог залагања заступали тезу да оптужбе за ратну кривицу треба да буду повучене. Имали су подршку из званичних кругова, y лику сенатора Роберта Латама Овена, који je y Сенату поставио питање ратне кривице и који je био убеђен да су Савезници „преварили народ Сједињених Држ ава [...

Ревизионисти и антиревизионисти

79

као и да je] нетачна теорија да je рат вођен y одбрану америчких идеала”.37 Овен je био демократски сенатор од 1907. до 1925. године. Био je уз Вудроа Вилсона 1917. и одобрио je улазак Сједињених Држ ава y рат, a 1919. године био je за то да ce Немачка натера да прихвати Версајски утовор. Тада je сматрао да je то „офанзивни рат потпуно спремних војних аутократија Немачке и Аустрије против недужних и недовољно спремних демократских друштава y свету ”.38 Пред крај свог сенаторског мандата, после једног путовања y Европу y лето 1923, где je прочитао неке ревизионистичке написе, променио je мишљење и прешао y ревизионистички табор. Немачки државни секретар из Auswartiges A m t-a, Aro фон Малцан, убедио je Овена да y америчком Сенату, y име Немачке, покрене питање ратне кривице. Овен je до тада већ био убеђен да су силе Антанте превариле Сједињене Државе 1917. године и сматрао je да je и сам делимично одговоран за ту превару. Због тога ce осетио позваним да заступа немачки случај. Циљ му je био да ce ревидирају одлуке о ратној кривици и плаћању репарација, јер су, по његовом мишљењу, биле непоштене и засноване само на претпоставкама из члана 231. Овен je „нагло избио y први план” 18. децембра 1923. године својим говором под насловом „Унутрашње тајне европске дипломатије no први пут обелодањене пред америчком јавношћу ”.39 У свом говору, који je био заснован превасходно на аргументима из дела немачких, енглеских и францускпх ревизиониста, изнео je да Немци имају право да буду огорчени због члана 231. Остали ревизионисти су то веома лепо примнли и то не само y Немачкој. У Британији, на пример, Е. Д. Морел je y свом одговору на Овенов говор приметио „да je први пут после краја рата члан једног светског законодавног тела прекинуо ту заверу ћутања [...]. Немачки милитаризам je баба-рога из успаљене маште. Француски милитаризам je стварност и овога часа ставља своју челичну пету на Европу ”.40 Француски милитаризам на којп je Морел мислио, недавно ce показао y окупацији Рура, што je био одговор Француске на одбијање Немачке да ce повинује плаћању репарација .41 За немачко Одељење за ратну кривицу Овенов говор je био прави тријумф и оно ce побринуло да текст буде доступан y преводу на немачки, француски, шпански и италијански, као и да ce вести о њему појаве y неутралној штампи. Штавише, y Америци je говор обележио „обрт [...] y процени питања ратне кривице y политичким круговима Сједињених Држава ”.42 Покренути су захтеви да ce обави званично испитивање ратне кривице и о томе ће ce разговарати током неколико

8o

Узроци Првог светског poma

следећих година. Сенат je од Одељења за законодавне списе Конгресне библиотеке наручио збирку „непристрасних извода и индекс свих аутентичних важних доказа, објављених или на неки други начин одмах расположивих, који ce односе на питање узрока светског рата”. За време истраживања, добили су велику практичну подршку од немачког Одељења за ратну кривицу. Алфред фон Вегерер лично je отпутовао y Вашингтон да разговара о расположивој литератури са људима из Одељења за законодавне списе и да осигура да им буду на располагању све релевантне ревизионистичке публикације. Чиновници који су радили на овом пројекту (и којих није било довољно за тај задатак) коначно су закључили да ће, због огромне количине докумената, тек будући историчари моћи да пресуђују о питању ратне кривице и да време није зрело за истраживање ове природе .43 У другој половини двадесетих година, усмерење расправе y Сједињеним Државама прешло je ca питања ратне кривице на питање зашто je Америка ушла y рат 1917. године. До краја те деценије, Велика депресија и потоњи економски пад одредили су амерички став према спољној политици ”.44 Као што Зелиг Адлер указује, ревизионизам je био значајан фактор y „повећаној склоности ка изолацији током двадесетих година, па je 1929. године било тешко поверовати да je само десет година раније један историчар писао да je изолационизам супротан модерном ж ивоту и да je заувек нестао ”.45 Као исход жустре расправе о узроцима Првог светског рата, Америци ће бити потребно много убеђивања пре него што ce поново укључи y европске послове и велики део америчке спољне политике биће обојен утиском да су земљу раније ’обрлатили ’”.46 И текстови ревизиониста утицали су на то да je велики број Американаца осећао да су њихову земљу силе Антанте на превару увукле y рат као и да je сукоб био резултат тајне дипломатије. Према томе, убудуће ће водити рачуна пре него што ce упусте y тако нешто.

Европски ревизионисти Немачка и Америка нису биле једине земље y којима су историчари заговарали ревизију питања ратне кривице. Међу аналитичарима који су имали критички став према версајским оптужбама за ратну

Ревизионисти и антиревизионисти

81

кривицу били су Едмунд Д. Морел (у Британији), Ж орж Демарсијал (у Француској) и Матијас Морхарт (у Швајцарској); они су ce руководили пацифистичким идејама и жељом да покажу опасности тајне дипломатије .47 Њ ихов утицај на америчке ставове био je веома изражен, можда и због тога, како мисли Зелиг Адлер, што je све „што потиче из Немачке” y вези с узроцима рата било сумњиво. С друге стране, француске и британске тврдње о сопственој кривици и немачкој невиности наизглед су биле много убедљивије .48 У Британији je Едмунд Дин Морел био међу оним члановима Парламента који су из протеста напустили Либералну партију када je Британија ушла y рат 1914. године, „под утицајем најдубљег убеђења” да je то био погрешан потез, како je написао после рата .49 Био je против ратних борби све док je сукоб трајао. Пре почетка рата био je против британског савеза са Француском и залагао ce за гарргосhment Британије и Немачке. Током Друге мароканске кризе објавио je Мароко y дипломатији, заговарајући „успостављање и одржавање пријатељских односа” између Британије и Немачке. Под утицајем ратних страхота, 1915. године језгровито je сажео своје виђење разлога за избијање рата: „Постало je очигледно да тајна дипломатија и ’равнотежа снага’ са својим савезима и одборима, нису спасле Европу од губитака живота, блага и међународне доброхотности, и то превазилази најстрашније примере и најстрашнија предвиђања ”.50 Заједно са другим противницима рата, Морел je 5. августа 1914. осковао Унију демократске контроле, организацију која ће ж ивети више од педесет година. Њ ен цил> био je да обезбеди трајну послератну нагодбу која би спречила ратове y будућности. Током целог рата Морел je страствено и отворено био против жеље сила Антанте да оптуже Немачку за избијање рата. У књизи коју je објавио 1916. под насловом Истина ир а т траж ио je да ce истина о узроцима рата изнесе без освртања на родољубиве обзире. „Мој je циљ да помогнем y рушењу мита да je Немачка једина одговорна за овај рат, који je покренула ’да би потчинила Европу”’. Пре рата и за време ратних дејстава настојао je да буде „поштен према [нашим] садашњим непријатељима, y интересу своје земље, да укажем да ce искључива одговорност за рат, по правди, не може приписати само н>има”.51 Влада и један део ш тампе нису волели М орела и чланове Уније још и пре објављивања овог текста, али Морел због тога није променио мишљење о питању ратне кривице. После објављивањ а књиге Истина и рат, Морела су оптужили да je изгубио оданост и родољубиви дух y овако теш ким временима. Иако je влада одлучила

82

Узроци Првог светског poma

да не цензурише публикацију, сматрало ce прекршајем ако ce примерак књиге пошаље y иностранство .52 Морел je провео пет месеци y затвору (1917-1918) зато што je прекршио Закон о одбрани краљевства када je покушао да пошаље књиге изван земље .53 Морел je после рата био згрожен Версајским уговором јер није донео трајну нагодбу као што ce надао. По његовом мишљењу, влада je издала британски народ јер ce борио за много мирољубивији свет. Њихове небројене жртве биле су узалудне јер „мир није био конструктиван, него деструктиван. Уместо да лечи, отварао je нове ране y политичком телу Европе”, жалио ce Морел .54 Иако ти ставови могу да ce тумаче као видовити, његов биограф Катрин Клајн тврди да Морел „није био [...] научник који настоји да створи уравнотежену слику предратне дипломатије, него пропагандиста који ce труди да британску јавност преобрати тако да прихвати један одређени програм спољне политике ”.55 И заиста, Морел je желео да покаже да je стварни непријатељ неко други. Веровао je да je тајна дипломатија владајуће класе довела до рата и да радничка класа, која ce борила и гинула y рату, трпи и па-. ти y свим зараћеним земљама; сви они су „жртве безначајних речи, празне параде, отровног ратног хвалисања; жртве варварске државне машине, изопачене религије, себичне експлоатације сталежа, уверен>а и личних интереса”. Исто тако je веровао да су све европске владе одговорне за избијање рата. Немачка дипломатија била je, као и све остале, неморална, кратковида и подмукла. Осим тога, тим уобичајеним манама дипломатије додала je сопствену особину окрутне отворености, уз готово феноменалну неспособност разумевања, још мање поштовања, психологије народа са којима општи. Али, сваки народ има задатак да очисти сопствене Аугијеве штале. [...] И, ако ми кажу да ’вређа национални интерес’ објављиваље збирке студија по којима оно што je исправно није y целости на једној страни, a неисправно на другој, и да je одговорност за страшни рат много општија него што je јавно мњење било које зараћене стране спремно да призна, онда ја на то дајем следећи одговор: Ово ће подржати, a не повредити, једини интерес који признајем као ’национални’.56 Ако je Морел овако размишљао 1916. године, онда исход рата и мировни уговор нису много утицали да он промени мишљен.е. Током поверљивог разговора с чланом Auswartiges Amt-a, Карлом фон Шубертом, 1922. године, Морел je подвукао да његови захтеви за нову процену ратне кривице ни y ком случају нису м отивисани његовим

Ревизионисти и антиревизионисти

83

германофилским приступом. Као члан УДК, сматрао je да британски народ треба да добије већу контролу над британским парламентарним системом, a његов метод требало je да покаже и које су биле мањкавости владе y јулу 1914.57 Био je убеђен да тајну дипломатију и државну политику треба окривити за избијање рата и мислио je да je најважније да ce покаже да ce управо тако догодило, да би ce избегли ратови y будућности и да би ce класна солидарност прош ирила преко граница једне земље. Морелове мисли имале су одјека и изван Берлина. Ш вајцарски историчар Матијас Морхарт ce већ раније успротивио француској спол>ној политици за време рата. Био je члан Société d Etudes Docu­ mentaires et Critiques sur la Guerre (Друштва за критичко проучавање докумената о рату), групе која je сумњала y тезу да je Немачка једина одговорна за рат. Заједно са Франдузима Ж оржом Демарсијалом и Алфредом Фабр-Лисом делио je мишљење да су силе Антанте, a не Немачка, почеле рат .58 Ревизионисти су углавном сматрали да je превише лако, па чак и опасно, приписати кривицу само Немачкој, јер ce на тај начин пажња одвлачила од других питања, као што je, на пример, утврђена опасност тајне дипломатије, a то увећава ризик будућег међународног сукоба ако ce пренебрегне. Француски ревизионисти имали су званичну публикацију под насловом Evolution, где су могли да објављују своје текстове ревизионисти попут Дермасијала. Оснивач je био Виктор Маргерит, a уредник Арман Шарпантје. Као некадашњи директор Одељења за колонијалне послове, Демарсијал je оптуживао Француску и н.ене савезнике за избијање рата, на пример y свом тексту из 1922. године La Guerre de 1914: comment on mobilisa les consiences. Француски ревизионисти били cy отворени противници онога што ce називало „поенкаризмом”: истицали су наводну жељу Поенкареа да припреми Француску на одмазду према Немачкој уз помоћ Русије као савезника и његово ширење национализма y Француској. Гласине о Поенкареовој наводној одговорности за рат почеле су да ce шире месец дана по почетку сукоба и, према Џону Кајгеру, изгледа да je то финансирала Немачка. Ф ранцуски ревизионисти окренули cy ce против Поенкареа после 1919. Демарсијал je на ту тему написао текст који je 1926. године објављен y часопису Current history и после тога му je на пет година одузет орден Легије части .59 Међутим, француским ревизионистима није било лако да обезбеде да њихово мишљење буде прихваћено y Ф ранцуској, као што je Герд Крумајх показао y својој студији о међуратној расправи y Француској. Чак и декларисани противници П оенкареа - ф ранцу-

84

Узроци Првог светског рата

ски социјалисти - нису били вољни да y парламенту подрже ставове против њега. Упркос јавним осудама, на пример, y комунистичким новинама Humanité, да су ce Поенкаре и царистичка руска влада договорили да 1914. године окрену француску штампу y корист рата, и упркос ревизионистичким публикацијама које су ce заснивале на тим новим доказима, француска јавност није прихватила овакве ставове. Питање законитости захтева за плаћање репарације никада није доведено y питање ни међу онима који су отворено агитовали против Поенкареа, нити међу социјалистима који су били против француских анексија и окупације Рурске области. Оптужбе против Поенкареа биле су претежно мотивисане горућим питањима домаће политике после рата, a не дубоким убеђењем да je Версајски уговор био грешка, као што je био случај y Немачкој.60 Поенкареов повратак на власт ујануару 1922. године изазвао je непријатну реакцију y Немачкој. Противљење Поенкареу исказано je издашним финансирањем пропагандне кампање y Немачкој; осим тога, Совјетски Савез, решен да дискредитује царистичке претходнике, [који] су имали велики уплив на ’англосаксонске’ и неутралне земље, допринео je y послератном раздобљу да ce Француска и посебно Поенкаре прикажу као германофоби, ратоборни, милитаристи и решени да поврате француску хегемонију и на европском континенту.61 У периоду између два рата y Британији су убеђени и жестоки ревизионисти, попут Морела, остали y мањини. Већина британских историчара није имала „мазохистичку потребу да оптужи сопствену земљу, што je било типично за велики број ревизиониста ”.62 Па ипак je званичан став о узроцима рата почео да ce мења када су ce y британској јавности стишали бес и жеља за одмаздом, како je језгровито рекао Дејвид Лојд Џорџ y својим Ратним мемоарима, и закључио да „су народи склизнули преко ивице y узаврели котао рата без бојазни и страха ”.63 Лојд Џорџ je био један од главних твораца Версајског уговора, али ce убрзо по нагодби покајао што je заузео тако тврд став. Само годину дана пошто je Немачка потписала, признао je Чарлсу Хардинџу: „Да поново одем y Париз, закључио бих сасвим другачији уговор ”.64 У својим мемоарима наставио je ca помирљивим ставом, ослободивши политичке руководиоце y Европи одговорности за избијање рата: „Чак ни најпроницљивији и најдалековидији државници нису предвидели почетком лета 1914. године да ће ce већ y јесен народи света наћи уплетени y најстрашнији сукоб који je човечанство

Ревизионисти и антиревизионисти

85

доживело ”.65 Пре тога je историчар Џ. П. Гуч већ оценио Версајски уговор као превише суров, вероватно због тога (како Хартмут П. фон Страндман препоставља) што није веровао да je само Немачка изазвала рат. Наравно, било je још много утицајних критичара мировног уговора, као што je, на пример, економиста Џон Мејнард Кејнз, који je y свом критичком тексту Економске последице мира потврдио најгоре страхове оних који су били против суровог уговора и без сумње имао великог утицаја на ставове ревизиониста. Гуч je отишао још даље од оцене Версајског уговора као превише суровог; y својој публикацији Недавна открића европске дипломатије он тврди да ниједна земља није желела рат. По том тумачењу све државе сносе свој део кривице и не може ce само Немачка оптужити за ратну кривицу. Други ревизионисти променили своје ставове о Немачкој током послератних година - неки су, као Рејмонд Бизли и Вилијам Досон, добили финансијску помоћ од немачког Одељен.а за ратну кривицу да би могли да напишу своје ревизионистичке текстове. Бизли je дошао до закључка који je био повољан за Немачку јер, по његовом мишљењу, Немачка „није смислила заверу чији исход je био велики рат, нити je желела велики рат, него je направила искрен, мада окаснели и лоше организован, напор да ce рат избегне ”.66 Према овом промењеном и много помирљивијем гледишту, које je убрзо постало нови, општеприхваћени став крајем двадесетих година, рат je био чин судбине, a не план било којег агресора. Због много ургентнијих питања домаће и спољне политике, као и због антифранцуског расположења после Рурске кризе 1923. године, јавно и званично мњење ce такође прнклонило овом новом ставу. Хенри В. Невинсон, британски ратни нзвештач, написао je 1926. да je, no његовом мишљењу, члан 231 „тако бестидна лаж да ce питам како ce није осушила рука која je то написала”. Био je то ехо изјаве немачког канцелара Филипа Шајдемана из 1919. године да ће ce сигурно осушити рука која потпише Версајски уговор .67 У Британији, после промене става Лојда Џорџа, више нису кривили само Немачку за избијање рата. Да би ce схватио развој тако помирљивог тумачења, важно je ' размотрити међународну ситуацију y другој половини двадесетих година, која je Европи донела нове изазове и потенцијалне непријатеље. Бољшевизам je био све већа претња „западним” земљама, Немачка je била потребна као могући савезник против Совјетског Савеза. С обзиром на све већа међународна непријатељства, вероватно ce сматрало да би добар политички потез био закопати старе ратне секире, тако да je изјава Лојда Џорџа y овом контексту наизглед нудила

86

Узроци Првог светског рата

могућност помирења. Британска јавност би много лакше поднела улазак Немачке y Лигу народа, a можда чак и будући савез Британије и Немачке, ако ce покаже да je осуда ратне кривице била претерана иди неистинита. Џ. П. Гуч je 1938, године овако сажео нови консензус: „Више нико озбиљно не верује да je један државник или један народ искључиви злочинац.” Све велике силе имале су добар разлог да 19147 уђу y рат, тврдио je, и уопште ce не поставља питање сваљивања кривице или разговора о ратној кривици, иако „расподела укора и даље донекле зависи од народности стручњака ”.68 Према Холгеру Хервигу, не треба умањивати утицај ревизиониста на међународну политику y међуратном периоду, од Феја и Барнса y Сједињеним Државама, до Морела y Енглеској и Маргерита и Фабр-Лиса y Француској. Загађење америчког, британског и француског историјског тумачења узрока Великог рата мора да je помогло да ce пољуља поверење y потребу очувања помирљивих клаузула уговора из 1919. Остаје отворено питање да ли je то допринело изолационизму y Сједињеним Државама и спремности Енглеске на помирење тридесетих година.69 Изгледа да су ce политичари који су заступали помирење донекле ослањали на ревизионизам не би ли оправдали своју политику. Ако Немачка није одговорна за избијање рата онда су заиста непоштено поступили према тој земљи y Версају, a y том светлу ce лакше могла оправдати и Хитлерова политика. Нема сумње да je расправа била мотивисана и таквим политичким питањима. Ти гласови са стране били су добродошла допуна немачкој „кампањи невиности” и осталој пропаганди, без обзира на политичку мотивацију, па je и Одељење за ратну кривицу много учинило да подржи и охрабри ревизионистичке аналитичаре и да обезбеди да ce њихови погледи појаве y штампаном облику. Немачко јавно мњење имало je још мање прилике да добије реалистичну оцену питања ратне кривице или Версајског уговора, с обзиром на то да je отворена пропаганда којој су га излагале узастопне вајмарске владе била склона ревизионизму. A то ce не односи само на немачко јавно мњење. Када ce узме y обзир тајност које су ce држале владе y Британији, Француској и Немачкој, становници тих земаља нису имали довољно прилике да развију реалистичну оцену догађаја који су довели до рата 1914.

Ревизионисти и антиревизионисти

87

Антиревизионисти Наравно, нису сви истраживачи узрока рата y међуратном раздобљу закључили да версајска пресуда треба да буде ревидирана. Оне који су били убеђени y кривицу Немачке, или бар веровали да je немачка највише одговорна за догађаје који су довели до избијања рата, обично зовемо антиревизионистима. Као што смо видели, међу појединцима који су одступали од званичне линије y Немачкој били су принц Лихновски и бивши директор Крупа Вилхелм Милон, као и Рихард Грелинг, који je објавио J'accuse... y Француској за време рата и чије су послератне антиревизионистичке публикације такође тамо штампане. У Аустрији je Хајнрих Канер оптужио Централне силе за избијање рата y два текста објављена 1922. и 1926.70 У августу 1923. године парламентарна комисија која je истраживала узроке рата тражила je од немачког професора права Хермана Канторовица да припреми извештај о Јулској кризи 1914.71 Канторовиц je почео да истражује предратне догађаје уз помоћ званичних докумената и да процењује расположиве доказе. Што je више откривао, тим више je мењао претходно мишљење, које je било на линији тадашњег немачког правоверног схватања. Независно истраживање узрока рата Хермана Канторовица, засновано на документарним доказима, довело je до закључака који су ce разликовали од ревизионистичког става властн (и Комисије), и навело га да Централне силе прогласи превасходно одговорним за рат. Канторовиц je био један од ретких аналитичара вајмарског раздобља који није подржао званичну линију владе. У децембру 1923. завршио je свој рукопис насловљен Gutachten zur Kriegsschuldfrage (Експертски извештај о питању ратне кривице) y којем je изнео критичко мишљење о предратној политици Немачке и Аустроугарске и закључио да су Централне силе, a посебно Аустроугарска, превасходно криве за избијање рата. Тако јеретичан извештај није могао да буде штампан y Немачкој y то време. У складу с тактиком одлагања, Парламентарна комисија je два пута тражила од Канторовица да преради и прош ири свој извештај. Уз одобрење министра иностраних послова Штреземана, немачка влада je 1923. године одложила објављивање овог штетног текста, a 1927. званично ускратила право Канторовицу да објави своје налазе .72 Све до 1930. Канторовиц je водио битку с Одељењем за ратну кривицу и Комисијом, али није успео да промени њихову

88

Узроци Првог светског рата

одлуку. У преписци ca Auswartiges Amt- ом 1929. године, сажео je своје виђење њихове политике: Уверен сам, делимично свесно, делимично несвесно, да целокупна званична, полузванична и приватна пропаганда о невиности има само један разлог - да морално припреми немачки народ за тренутак када he, после одбацивања „лажи о кривици” цео Версајски уговор [...] бити обезвређен.73 Страховао je да ће исход тога бити „аутоматско отварање светског рата" и сматрао je да му je дужност да својим ограниченим средствима ради на спречавању таквог развоја. У писму из марта 1930. године он још јаче исказује свој страх: убеђен je да je целокупна пропаганда око кривице [s/c] само невероватна превара народа која служи моралној мобилизацији за следећи светски рат ”.74 Страствени напори Канторовица да објави оно што je пронашао о питању ратне кривице донели су му репутацију незгодног човека који ствара невоље и оптужен je да „погани сопствено гнездо” - резултат тога било je да му je ускраћена катедра на Универзитету y Килу. Одлуку да не буде унапређен и да му ce не дозволи да објави Gutachten, донео je министар иностраних послова Ш треземан, 1927. године. Штреземан je страховао да би објављивање тог текста „обезвредило мој целокупни политички труд y Локарну”. Другим речима, знао je да бивши непријатељи Немачке не би били спремни на попустљивост према Немачкој после докумената које je Канторовиц нашао и који je осуђују.75 Auswartiges A m t je 1929. године разматрао могућност да ce наручи „контраизвештај”. После те одлуке Канторовиц je дао оставку y парламентарној комисији, али није одустао од одлуке да своје налазе и објави. Међутим, није му било дозвољено да свој извештај објави самостално, независно од Комисије. Један од учинака надолазеће силе националсоцијалиста 1933. године био je да Канторовицеви налази неће бити објављени пре Другог светског рата нити за његова живота. За време Трећег рајха није долазило y обзир да ce постави питање званичне тезе о невиности, a када je нови режим јавно спалио књиге нежељених аутора, објављена дела политички неподесног Канторовица (Јеврејина) униш тена су заједно са делима свих који су проглашени за не-Немце. У таквој политичкој клими ништа антиревизионистичко није могло да буде објављено. Канторовицев извештај пронашао je Имануел Гајс, који га je штампао 1967, четрдесет година пошто га je његов аутор завршио;

Ревизионисти и антиревизионисти

89

био je то допринос новој дебати о избијању рата током такозване Фишерове контроверзе (в. Део трећи). Auswartiges A m t je био толико против Канторовицевог дела, да je чак четрдесет година после изворне забране штампања, бивш и секретар мисије Карл Швендеман, који je био на челу Одељења за ратну кривицу од 1928. до 1931, протестовао y писмима читалаца против позитивне оцене Канторовицовог дела када га je Гајс објавио 1967.76 Крајем двадесетих година, принц Лихновски je поново дошао на насловне стране, овога пута са својим сећањима под насловом Право ка амбису. После објављивања y новембру 1927. године, књига je y целој Немачкој дочекана с бујицом негативних приказа и критика. Фридрих Тиме, један од уредника Die Grosse Politik, осудио je књигу и Лихновског назвао „амбасадором који je током рата краљеве доказе окренуо против сопствене земље ”.77 Другим речима, текст Лихновског je осуђен као текст издајице. Тиме je чак толико далеко отишао да je Лихновског окривио за послератно швајцарско издање његовог спорног меморандума из 1916. године .78 A оно што je Лихновски настојао да покаже било je сасвим безазлено и односило ce на тадашњи међународни консензус. Објаснио je да je књигу објавио с намером да истражн дубље разлоге катастрофе, али не дирајући такозвано питање ратне кривнце и да терет одговорности не припише само једном појединцу y Немачкој или на неком другом месту. Покушао сам да покажем да je до рата довело кобни склоп група и удружења које je Бизмарк увео, и да су велике силе на тај начин увучене y сукоб који je био против њихових стварних интереса. Надао ce да би његов извештај могао да „подржи дух помирењ а и rapprochement (приближ авањ е ставова), и да би истовремено могао да допринесе консолидовању мира y Европи ”.79 У ствари, Лихновски je спустио тон својих претходних осуда, изречених 1915. године, и нагласак ставио на погрешне потезе, a не на жељу за ратом као главне чиниоце немачке одлуке 1914. године, a и зостави оje оно ш то су неки сматрали најопаснијим деловима његовог ратног меморандума. Зашто треба да будемо y свакој чорби мирођија, чак и по цену рата, зашто ce мешамо y ствари које нас ce не тичу? Знам да ће ме због оваквих изјава опет напасти и спреман сам да ме укоре да сам нанео штету „немачкој ствари” објављивањем таквих примедби. Може ли ико да нам науди T a ­ lco што ће веома брижљиво и с јасним критичким освртом размотрити догађаје који су довели до огромне несреће? [...] Нашу ствар угрозили

90

Узроци Првог светског рата

су они који су, упркос мојим учесталим упозорењима, упорно водили политику која je, иако против њихове жеље, неизбежно довела до рата и до пропасти Отаџбине.80 Чак и овако измењен, његов извештај су немачке власти сматрале штетним. Лихновски je умро фебруара 1928. године „исцрпљен бујицом личних погрда које je његово дело изазвало међу сународницима ”.81 Немачке власти су y том кључном времену поновног разматрања питања ратне кривице на међународном плану, дочекале његову смрт као одлазак још једног бучног и обавештеног критичара, о којем више не треба водити рачуна. Изван Немачке, наравно, било je гласова који су упозоравали да не треба ревидирати Версајски уговор. Најчувенији амерички антиревизиониста био je историчар Бернадот Еверли Шмит .82 Шмит je био најгласнији Фејов противник, и расправа између та два научника тридесетих година добила je „херојске размере” и утицала на више генерација Американаца .83 У тој дебати, Феја су сматрали много убедљивијим, делимично и због тога, како претпоставља Џон Кангдон, што je било много лакше читати његове текстове него Шмитове. Због тога су Фејови ревизионистички текстови утицали на америчке ставове од Јулске кризе до данашњег дана .84 Шмитови погледи на питање ратне кривице проистекли су, на пример, из његове критике Барнсовог ревизионистичког текста Genesis o f the World War. Mopa ce рећи да књига господина Барнса није тако потребна објективна и научна анализа великог проблема. Сви поштени људи поздравиће je као протест против старог схватања да je само Немачка одговорна за рат. Међутим, књигу треба одбити без оклевања као покушај да ce установи нова доктрина јединствене француско-руске одговорности. Рат je био последица, можда неизбежна, целокупног система савеза и наоружања, a y настанку, развоју и примени тог система Централне силе, a посебно Немачка, имале су значајну улогу. И заиста, Немачка je тај систем ставила на пробу y јулу 1914. године и нема право да тражи да буде ослобођена сваке одговорности само зато што тест није успео.85 Француски историчари међуратног периода били су y тешкој ситуацији јер je и после рата Рејмон Поенкаре био истакнути политичар. Прво je 1914. године био председник Француске, a двадесетих година њен премијер. Као што je Бернадот Шмит приметио 1926, двадесетих година су ce појавиле прве сумње да je Поенкаре можда радио на томе да дође до рата, али на то није обраћана велика пажња јер

Ревизионисти и антиревчзионисти

91

je све потекло од социјалиста. Будући да je рођен y Лорени, бивши француски председник je наводно смерао revanche и y француском народу подстицао реваншистичко расположење. Због таквих ставова Поенкаре je 1926. године објавио јавну одбрану својих потеза y делу насловљеном Au Service de la France.86 Француски научници, ревизионисти, били су пред дилемом - доказивање француске кривице угрожавало je плаћање репарација, које су Француској биле преко потребне. Алтернатива je била оправдати Поенкареову политику, па према томе и његов текући мандат, иако ce, можда, не слажу са тврдим ставом према Немачкој. У сваком случају, анализа Поенкареове улоге била je „политичка мина ”.87 Поенкаре je, y извесној мери, био „жртва властитог успеха”, како je Џон Кајгер објаснио. „У доба мира неуморно ce припремао за сваку евентуалност и радио на националном јединству.” Када je рат постао стварност, „криза je била под контролом. Критичари нису желели да њему, човеку рођеном y Лорени, опросте овај 'случајан’ след догађаја ”.88 Другим речима, многи су мислили да je Поенкаре желео рат и да je при томе био мотивисан осветом. Герд Крумајх je језгровито сажео расправу о ратној кривици y Француској, али историчари на то нису обратили претерано велику пажњу: Уопштено говорећи, било je изузетно мучно и тешко да [Француска] схватн да није била земља којој je сурова Немачка годинама претила и коначно je под изговоро.м напала. Осим одјека ратне пропаганде, постојала су и званична дела, као што je на пример извештај Сената, наводно исторнјска it заснована на доказнма, која су објављена под именом Емила Буржоа il Жоржа Пажеа, и која су више од једне деценије за народ била неспорни изворн података о питању ратне кривице 89 Историчаре су владе и y другим земљама, не само y Немачкој, упућивале да објављују само оно што je званични став о ратној кривици, и Французи су углавном веровали y такво тумачење узрока рата. Тако je влада основала институт на Сорбони и Пјера Ренувена задужила да спреми противаргумент пропагандном материјалу који y Немачкој објављује Одељење за ратну кривицу. Међутим, иако je левица критиковала Ренувена зато што je апологета и „званичник”, он je испитао француску предратну политику с критичког становишта и био je први који je рекао да ce y француској Жутој књизи налази велики број лажираних докумената .90 Да на њега не би утицали политички ставови, Ренувен je своје дело засновао на научном истраживању, што није било нимало лако, како je и сам описао 1929. године:

92

Узроци Првог светскограта

Требало je прочитати десетине хиљада дипломатских докумената, требало je пронаћи и критички обрадити сведочења стотине сведока, требало ce пробити кроз лавиринт спорних питања и расправа, све y потрази за неким случајним значајним открићем - то je задатак историчара који треба да y целини нападне велики проблем узрока светског рата.91 Ренувен je био добро опремљен за овај задатак, будући да je био y редакцији за издавање Documents diplomatiques français, и свој први извештај о узроцима рата - Les Origines immédiates de la guerre - 06 јавио je 1925. године. По његовом мишљењу, Немачка није била крива за планирање рата уопште, али с обзиром на то да су Немачка и Аустроугарска биле спремне да уђу y локални рат, упркос чињеници да су „хладнокрвно промислиле о свим могућим последицама таквог потеза”, оне треба да сносе и главну одговорност за избијање рата .92 У Француској и Британији антиревизионистички ставови имали су највише утицаја непосредно по завршетку рата. Гнев изазван ратним страхохама и потреба да ce неко окриви за његово избијање, довели су и до потребе да ce пронађе и осуди тај кривац. У Француској, која je толико пропатила за време рата, репарације су биле посебно осетљива политичка тема, нарочито када je Поенкаре наредио да Француска окупира Рурску област због тога што Немци не плаћају репарације. Било каква ревизија версајских одлука негативно би утицала на распоред плаћања репарација, a обнова Француске зависила je од тога. Међутим, време je пролазило и међуратна међународна дипломатија тешње je повезала Немачку са западним силама, па и сваљивање кривице више није било тако хитно питање. Требало ce бавити другим претњама, не само суровим економским условима крајем двадесетих година него и страхом од бољшевизма, a y том случају Немачка je била потребна као савезник. С протоком времена, освета и казна постале су мање важне - дошао je тренутак за помирљивију сагласност y погледу питања ратне кривице.

Угодни консензус из тридесетих година Како примећује Волфганг Јегер, када погледамо уназад могло би ce рећи да je „мирна, усредсређена и отворена расправа о узроцима светског рата била уско ограничена y време Вајмара ”.93 Када ce узму

Ревизионисти и антиревизионисти

93

y обзир пораз Немачке, економски, политички и друш твени услови y Вајмарској републици, биће много лакше наћи ж ртвеног јарца за текуће стање него уронити y непријатне истине. Можда je м ировни уговор био престрог и Немци са тим нису могли да ce помире, можда пораз није био довољан разлог да ce прекине с прошлошћу. Превиш е ствари из Другог немачког царства прешло je y Вајмар, па после и y „Трећи рајх” и због тога заиста није могло да дође до правог разрачунавања са прошлошћу. Кампања невиности из година непосредно по заврш етку рата y Немачкој je била веома успешна и Немци су претежно веровали да je y Версају донета непоштена осуда, да Немачку не треба кривити за избијање рата више него друге народе, па чак и да су Русија и Францускау ствари прави кривци. Херман Хесе je 1930. године својауверења поверио садругу писцу Томасу Ману да „данас 999 од 1.000 Немаца ништа не зна о [нашој] кривици”94. Ревизионистичка тумачења преузела су водећу улогу y учионицама и популарним текстовима о узроцима рата, посебно y Америци и Немачкој.95 Када ce крајем двадесетих и током тридесетих година развило ново правоверно учење, по којем je одговорност била колективна, a не само кривица једног народа, напори ревизиониста крунисани су успехом. Тај помирљиви став прихватила je већина земаља. Више није било толико важно да ce установи ko je кривац и да ce он „натера да плати” за рат, важније je било пронаћи модус вивенди са бившим непријатељима. Због To­ rà су покушаји да ce само једна земља прогласи одговорном за рат замењени новим размишљањем: европски народи нису клизнули y рат својом кривицом, као што je Лојд Џорџ утврдио, a прави кривци били су систем савезниш тава и тајна „дипломатија старог кова”. Био je то консензус ca којим су Немци могли да живе, образложење чијој je формулацији y многоме допринела њихова пропаганда против ратне кривице. Осим ове нове сагласности, марксистичка тумачења налазила су везу између капитализма, империјализма и избијањ а рата. П рема таквим гледиштима, рат je био неизбежни исход империјалистичког супарништва, a не план једне земље, a та супарниш тва сматрала су ce последицом кризе капитализма. Овакво гледиште изнео je, на пример, Кони Зилијакус крајем Другог светског рата, y саж етку свог проучавања узрока рата из 1914. године: Ако треба научити лекцију из историје настанка и завршетка Првог рата и свега што ce после тога догађало, онда je то лекција о невероват-

94

Узроци Преог светског рата

ном слепилу, жилавости, суровости и бескрупулозности са којима су ce владајуће класе држале својих повластица и моћи, по било коју цену патње народа и ширих интереса мира и цивилизације. Они су тако Be­ rn™ и лукави y појединостима, a тако слепи и будаласти y темељним стварима.96 Попут историчара који су ce бавили темом узрока Првог светског рата за време хладног рата (о чему ће бити речи y Трећем и Четвртом делу књиге), Зилијакус ce окреће и могућем трећем светском рату и сматра да je познавање узрока „две велике катастрофе овога века” неопходно да би ce избегли будући сукоби. Зато je 1944. године упозоравао: Ако данас јавно мњење научи лекцију из нашег неуспеха да сачувамо мир 1914, можда ће разумети зашто нам исто то није пошло за руком 1939. Тада бисмо имали више шансе да очувамо мир после Другог светског рата него што смо имали после Првог.97 Лењин je 1916. тврдио да су колонијално ширење и империјалистичке амбиције највећих зараћених земаља y жижи узрока рата. Поредећи предратну трговину и производњу, поставио je питање: „Која средства осим рата постоје под капитализмом да ce превазиђе несразмера y развоју производних снага и акумулације капитала, на једној страни, и расподеле колонија и сфера утицаја финансијског капитала, на другој?“ Када je 1916. написао Империјализам: највиши стадијум капитализма, Лењин je хтео да покаже социјалистима који су подржали своју земљу 1914. y уверењу да бране своју земљу од агресора, да су их њихове владе превариле. После рата Лењин je y уводу додао даје његова студија „доказала да je рат 1914-1918. на обе стране био империјалистички (односно да je био рат анексиониста, грабљивица и отимача); био je то рат за поделу света, за расподелу и прерасподелу колонија и утицајних сфера финансијског капитала ”.98 Западни историчари углавном ce не би сложили са оваквим марксистичким тумачењем, али je велики број њих ипак сматрао да су за избијање рата криви систем савезништава, тајна дипломатија позног деветнаестог века, и империјална супарништва; на тај начин су лотврђивали расположење из касних двадесетих и тридесетих година да Немачка не може бити једини кривац. Упркос развоју таквог угодног консензуса, Одељење за ратну кривицу наставило je да цензурише и контролише немачке публикације. У ствари, сада je могло много делотворније да делује него непосредно

Ревизионисти и антиревизионисти

95

после рата, посебно y случају збирки неких непожељних докумената. Одељење je 1919. године могло неометано да заустави ш тампање докумената које je Кауцки сакупио, крајем двадесетих и почетком тридесетих могло je да заустави објављивање и неких званичних налаза Парламентарног одбора, који je, као што смо видели, установљен 1918. да би ce истражили узроци рата. Одбор je ујануару 1931. представио резултате истраживања y завршном извештају. Одељење за ратну кривицу позвало je експерта, Вилхелма Шера из Радног одбора да сакупи оцене тог извештаја Парламентарног одбора. С обзиром на то да je посреди била једна од пропагандних организацију коју je водио Auswartiges Amt, радило сес посебно обазривошћу. Ипак, није то било независно истраживање. Шеров извештај je предложио да три тома још необјављеног матернјала не треба износити y јавност. У н>ему су били садржани подаци о кривици, нарочито y односу на ратне циљеве Немачке, па би извештај могао да баци неповољно светло на улогу председника фон Хннденбурга y рату. Иако расправа више није била онако политички осетљива као раније, Шер je сматрао да je објављивање превише опасно. Према њему, посебна претња тог извештаја крнла ce y томе да je сабрано доста доказа који су током претходних година објављени по разним публикацијама које нико није ни гледао. Било би сасвнм другачије да сам о питању немачких ратних циљева читао део по део на разним местнма y раздобљу од десет година, јер бих то до сада заборавио, него да одједном добијем целовиту слику, из публикације која бн ce могла назвати званичном. Мислим да ce данас нико не би трудио да проверава све што je објављено о ратним циљевима, као што сам ја урадио [да бчх напмсао овај извештај].99 Осим тога, Шер je страховао да би таква публикација обезбедила нову муницију бившим непријатељима Немачке. М ислио je да би Француској било довољно да штампа та документа „са што мање коментара” и они би послужили као савршена антинемачка пропаганда. Није никакво изненађење да су историчари који су истраживали узроке рата после Другог светског рата закључили на основу Шеровог извештаја да су докази које je Auswartiges A m t цензурисао садржавали оптужујући материјал који би помогао да ce докаже да je Немачка била одговорна за рат 1914. Заустављање објављивања таквог потенцијално опасног материјала сматрало ce „посредним признавањем кривице"; зашто би, иначе, таква документа била цензурисана, осим

96

Узроци Првог светског рата

ако не потврђују немачку кривицу? Шер и његови сарадници из Одељен>а за ратну кривицу нису могли знати тачно какво ће бити дејство њиховог заустављања нотенцијално опасних доказа. Штета je no оне који су после Другог светског рата доказивали да je Немачка била крива 1914. што та три тома никад нису објављена јер су она данас изгубљена и не могу ce користити да расветле ову расправу .100 Имануел Гајс указује на негативне последице чињенице да je Одељење за ратну кривицу успевало да забрани да истина о узроцима рата продре y јавност. Због тога je велика већина немачког становништва била убеђена y релативну невиност Немачке 1914. године. Опасности од овакве намерне пропаганде много су озбиљније него искривљене истине. Успешна манипулација историјском истином и „националном” свешћу једног великог народа помогли су да победи немачки националсоцијализам, чији je омиљени историјски аргумент, осим мита о ножу y леђа, било упорно доказивање немачке невиности y вези са његовим почетком и током Првог светског рата. Исход свега [...] био je Други светски рат, y којем je Немачко царство коначно нестало.101 И на крају, порицање питања ратне кривице није одвело немачки народ „на пут слободе” јер га није ослободило ограничења која су наметнули Савезници y Версају, само je допринело развоју националсоцијалистичке диктатуре. После јануара 1933. године питање ратне кривице више није било хитно будући да нови режим није поставио као циљ ревидирање Версајског уговора, нити je то био крајњи циљ спољне политике: било je то полазиште за постизање других, много ширих циљева спољне политике. Наравно, терен за те циљеве националсоцијалистичке владе већ je био припремљен током вајмарских година, a поготово ревизионистичком пропагандом коју je спороводио Auswartiges A m t непосредно после рата. Како Холгер Хервиг каже: Ширење нацизма очигледно je обављено на плодној интелектуалној основи коју су двадесетих година поставили родољубиви цензори. Другим речима, радикални „ревизионизам” Адолфа Хитлера имао je дубоке корене y јавном мњењу и мишљењу елите за време Вајмарске републике.102 После 1933. промењена je природа немачке критике мировног уговора будући да ce она тада бавила откривањем правних мањкавости нагодбе y односу на међународно право. Битка прохив Вер-

Ревизионисти и антиревизионисти

97

сајског уговора y медијима je изгубила оштрину и расправа о ратној кривици y Немачкој je званично завршена 1937.103 У свом говору y Рајхстагу 30. јануара 1937. Адолф Хитлер je језгровито објаснио да ће ce почев од тада немачки народ, од „губавца” међу другим народима након Версајског уговора, вратити на место велике нације. „Пре свега”, изјавио je, „свечано повлачим немачки потпис са декларације да je Немачка крива за рат, који je уценом добијен од претходне, слабе владе, упркос њеном стварном мишљењу". To je, no Хитлеровим речима, значило „враћање части немачком народу ”.104 Исте године распуштени су Zentralstelle и Радни одбор. Сматрало ce да je њихов задатак обављен и више није било неопходно излагати ce толиким издацима. Иако je часопис Berliner Monatshefte (некадашњи Die Kriegsschulfrage) наставио да излази све до 1944, Алфред фон Вегерер више није био уредник, a дошло je и до опадања интересовања јавности за питање ратне кривице .105 Бпвши непријатељи Немачке имали су сопствене разлоге да прихвате такав развој догађаја, као што објашњавају Еванс и Фон Штрандман: „У одговору Савезника на измирење лежала je све већа спремност да ce измене мировни услови и постојало je уверење да није политички мудро да ce једино Немачкој припише одговорност за 19 14 ”i°o Штавише, изван Немачке je тридесетих година истраживање узрока Првог светског рата изгубило важност y светлу опасности новог европског или светског рата, док y самој Немачкој, после коначног напуштаља Версајског уговора, више није било потребе да ce ревидира омражена одлука о ратној кривици. Коначно je озваничено да Немачка није започела рат и да je одлука y Версају била непоштени диктат победника. Нвропски суседи Немачке више ce нису бунили против тог новог мишљења. Један од најутицајнијих, „класичних” немачких ревизионистичких текстова о узроцима рата објављен y то време била je двотомна студија Алфреда фон Вегерера, под насловом Ausbruch des Weltkrieges 1914. Ту je сабрано званично немачко мишљење y чијем су обликовању учествовали Вегерер и његови сарадници из Zentralstelle. Вегерер je тврдио да je свој извештај из 1939. године темељио на расположивим документима, укључујући руска и француска документа, и на великом броју објављених мемоара, као и на личним разговорима са људима који су водили политику 1914. године. Ta публикација требало je да буде „једини, научни крај његове битке против версајске тезе о ратној кривици, на коју je лично утрошио петнаест година, пре Хитлерове изјаве y јануару 1937. Све до почетка шездесетих година

98

Узроци Првог светскограта

Вегерерово угодно тумачење y Немачкој je сматрано стандардним ставом и препоручивано je професорима и студентима историје y уџбеницима, упркос чињеници да, по речима Џона Лангдона, „текст није лепо старио”. Упркос својим тврдњама, Вегерер je свој „тенденциозан и пристрасан текст” темељио на Die Grosse Politik, и изабрао je само она документа из објављених збирки која су говорила y прилог Немачкој .107 Вегерер je y тој студији окривио силе Антанте за ескалацију Јулске кризе тврдећи, на пример, да je један од главних разлога што рат између Аустроутарске и Србије није могао да буде локални била одлука Русије да подржи Србију. И Француска je била крива јер je стала уз Русију и пружила подршку својој савезници, a Британија ce укључила y рат јер je страховала да 6 и Немачка могла да постане превише моћна на континенту, ако би y европском рату победила Француску. Из проучавања расположивих дипломатских докумената Вегерер je закључио да су последњих дана кризе y Берлину највише желели да ce избегне рат, мада je признао да je иста жеља била присутна и на другим местима. Понудио je веома утешно тумачење по којем je немачка влада бар покушала да избегне ескалацију кризе и не може ce сматрати одговорном за избијање рата. Прве одлуке донете су y Бечу, каже ce y Вегереровом извештају и Немачка je узалуд покушавала да наговори аустроугарске руководиоце да посредује 29. јула. Русија je запретила Немачкој општом мобилизацијом, a одређену улогу одиграла je и жеља Француске да ce освети. У свему томе, Немачка ce појављује као пасивна страна, немоћна да промени или обликује догађаје који су почели да ce одвијају. Ha крају Вегерер резимира да je „почетак рата био много више исход судбине него жеље !”108 Двадесет година после краја рата, његови узроци били су наизглед решени. Нови, још страшнији рат 1939. године изазвао je пометњу y Европи, a касније и y свету. Био je то рат за који Немачка није могла да порекне одговорност после тоталног пораза 1945. У годинама непосредно после Друтог светског рата, узроци П рвог нису били превише битни. Већи ужаси помрачили су оне које je изазвао рат из 1914, a нове бриге бациле су y засенак бављење узроцима рата. Питање одговорности наизглед je било решено компромисом y односу на међуратни став о пропасти савеза. За Немачку je то био заиста угодан консензус; међутим, веома брзо ће постати предмет новог истраживања.

Ревизионисти и антиревизионисти

99

Напомене 1 Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 17. 2 Видети: Holger Herwig (ed.), The Outbreak of World War I: Causes and Responsibilies, 5th revised edn, Lexington, Toronto 1991, стр. 10-11. 3 Walter Rathenau, Nach der Flut, Berlin 1919, наведено y: Fritz Klein, „Bet­ ween Compiegne and Versailles: The Germans on the Way from a Misunder­ stood Defeat to an Unwanted Peace” y књнзи: M. F. Boemke, G. D. Feldmann, E. Glaser (eds), The Treaty of Versailles: A Reassessment after 75 Years, Cambridge 1998, стр. 203. 4 Wilhelm Marx, „The Responsibility for the War”, Foreign Affairs, 4, 1926, стр. 178. 5 Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 4. 6 Marx, „The Responsibility for the War" наводи на стр. 177-178,194. 7 Ibid., стр. 179. 8 Један део ових доказа обрађен je y Трећем делу књиге. 9 Bernhard Schwertfeger (ed.), Dokumentarium zur Vorgeschichte des Weltkrieges, 1871-1914, Berlin 1928, навод y Уводу. Видети такође: Herwig, „Clio Deceived", стр. 102. Швертфегера je Zentralstelle ангажовала да припреми водич за широку читалачку публнку од осам делова за књигу Die Grosse Politik. 10 Herwig, „Clio Deceived”, стр. 102f. навод на стр. 103; Langdon, The Long Debate, стр. 26. 11 Alfred von Wegeren Der Ausbrucli des Weltkrieges 1914,2 vols, Hamburg 1939, 2nd edn, 1943, vol. I, увод, стр. v. O Вегереровој књизи детаљније настр. 112-113. 12 Alfred von Wegerer, Die Widerlegung der Versailler Kriegsschuldthese, Berlin 1928 (енглески превод: A Refutation of the Versailles War-Guilt Thesis, New York 1930). Постоје и остале публикације као: Wie es zum Grossen Krieg kam: Vorgeschichte des Weltkrieges, Leipzig 1930, Im Kampf gegen die Kriegsschuldlüge: Ausgewahlte Aufsàtze, Berlin 1936, где ce могу наћи његови одабрани текстови. О Вегереру, видети такође Langdon, The Long Debate, стр. 2111'. 13 Langdon, The Long Debate, стр. 26, фуснота 21, где je наведено писмо које je Монжела написао y лето 1918, y којем о рату говори као о превентивном рату и каже да je Немачка „свесно изазвала рат као превентивни”. Док je приређивао документа Кауцког, и после Версајског уговора, променио je мишљење и порекао немачку кривицу. 14 Наведекоу: Berber, Das Diktat von Versailles, стр. 1229. 15 Наведено, ibid. 16 Хинденбургов говор од 18. септембра 1927, ibid., стр. 1229L Видети такође: Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 21.

100

Узроци Првог светског рата

17 Хинденбургов говор од 28. јуна 1929, y књизи: Peter Longerich (ed.), Die

Erste Republik: Dokumente zur Geschichte des Weimarer Staates, Munich, Zu­ rich 1992, стр. 143. 18 Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 1. 19 Ibid., стр. 10. 20 Warren I. Cohen, The American Revisionists: The Lessons of Intervention in World War I, Chicago, London 1967, стр. 28-29, 21 Adler, „The War Guilt Question”, стр. 2. 22 Ibid., стр. 4-5. 23 S. B. Fay, The Origins of the World War, 2 vols, New York 1929, vol. I: Before Sarajevo: Underlying Causes of the War, vol. II: After Sarajevo: Immediate Ca­ uses of the War; vol. I, стр. vii. 24 John E. Moser, Twisting the Lion’s Tail: Anglophobia in the United States, 19211948, London 1999, стр. 39. 25 Fay, The Origins of the World War, наводи: vol. I, стр. v; vol. II, стр. 547548. 26 Ibid., vol. II, стр. 550ff„ навод: стр. 558. 27 Ibid., vol. I, стр. vi. 28 H. E. Barnes, The Genesis of the War: An Introduction to the Problem of WarGuilt, New York 1926. Разлике између тумачења Барнса и Феја подвучене у: Langdon, The Long Debate, стр. 26ff. 29 Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 16-17. 30 Cohen, American Revisionists, стр. 75. 31 Ibid., стр. 98. 32 Видети: Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 18. 33 Наведено y: Cohen, American Revisionists, стр. 79. 34 Barnes, Genesis, стр. xi. 35 Ibid., стр. xiii. 36 Ibid., стр. 661-662. 37 Наведено y: Adler, „War-Guilt”, стр. 14. 38 Наведено y: Herman Wittgens, „Senator Owen, the Schuldreferat and the Debate over War Guilt in the 1920s” y Wilson (ed.), Forging the Collective Me­ mory, crp. 131. Видети такође: Moser, Twisting the Lions Tail, стр. 39. 39 Wittgens, ‘Senator Owen, the Schuldreferat and the Debate over War Guilt in the 1920s” стр. 132. Овенов претерано дугачак говор (на више од 40 страна) сажет je овде. 40 Наведено, ibid., стр. 133. 41 Видети John F.V. Keiger, „Raymond Poincare and the Ruhr Crisis”, y Robert Boyce (ed.), French Foreign and Defence Policy 1918-1940: The Decline and Fall of a Great Power, London and New York 1998, стр. 49-70, за податке o ономе што je довело до окупације Рура. 42 Ibid., cip. 134. 43 Ibid., стр. 135-138. 44 Cohen, American Revisionists, стр. 97,120.

Ревизионисти и антиревизионисти

101

45 Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 27. 46 Ibid., стр. 28. 47 Jager, Historische Forschung, стр. 59. 48 Adler, The War-Guilt Question', стр. 7-8. 49 Catherine A. Cline, E.D. Morel 1873-1924: The Strategies of Protest, Belfast

1980, стр. 98. 50 E. D, Morel, Morocco in Diplomacy, London 1912, ново издање током рата: Ten Years of Secret Diplomacy: An Unheeded Warning, London 1915, навод на стр. xvi. O Морелу и Унији демократске контроле, видети и: Marvin Swartz, The Union of Democratic Control in British Politics During the First World War, Oxford 1971, стр. Uff.; Keith Robbins, The Abolition of War: The Peace Movement in Britain, 1914-1919, Cardiff 1976, стр. 37ff.; Cline, E. D. Morel, стр. 98ff. 51 E. D. Morel, Truth and the War, London 1916, стр. 103/xi. 52 Видети: Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 8. Модерлове књиге биле су веома популарне. 16.000 примерака књиге Truth and the War продато je само 1916. године, a Ten Years of Secret Diplomacy имала je пет издања то_ ком рата. Cline, E. D. Morel, стр. 103. ; f f f Swartz, Union of Democratic Control, стр. 178. Join један британски пацифиста провео je четпри и по месеца y затвору 1918. године; био je то Бертранд Расел, који je, као и Морел, сматрао да je Британија могла да постигне неки договорса Не.мачком прејула 1914. Он памти да je пре pa­ ia „предвидео да he велики рат обележити крај једне епохе и драстично смањити општи цивилизацијскл ннво. Због тога сам желео да Енглеска буде неутрална. Потоња исторнја потврдила je да сам био y праву”. У Раселовој аутобиографији описује ce борба пацифиста и родољуба за време пацифистичкпх састанака. Bertrand Russell, „Experiences of a Pacifist in the First World War”, in Portraits from Memory and other Essays, London 1956, стр. 30-34. Унија je такође добила подршку и од Нормана Ејнџела и Ремзија Макдоналда. 54 Наведено у: Jager, Historische Forschung, стр. 59. 55 Cline, E. D. Morel, стр. 104. 54 Morel, Truth and the War, стр. xvi, xxii-xxiii. 57 Видети: Heinemann, Verdrdngte Niederlage, стр. 231. 58 Jager, Historische Forschung, стр. 59-60; Keiger, Poincare, стр. 199-200. Видети, на пример, Georges Demartial, „La Guerre de 1914: Comment on mobilisa les consciences”, Current Historyl922; Mathias Morhardt, Les Vrais Coupables, немачки превод: Die wahren Schuldigen, Leipzig 1925; Alfred Fabre-Luce, La Victoire, Paris 1924. O француским ревизионистима, видети и: Jean-Baptiste Duroselle, La Grande Guerre des Français, 1914-1918: Lincompréhensible, Paris 1994, стр. 31-33. 59 Keiger, Poincare, стр. 195, 197; Krumeich, „Vergleichende Aspekte” стр. 922; Adler, „War-Guilt”, стр. 22. Demartial, „La Guerre de 1914”. 60 Krumeich, „Vergleichende Aspekte”, стр. 922-924.

102

Узроци Првог светског рата

61 Keiger, „Raymond Poincare and the Ruhr Crisis”, стр. 51. 62 Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 23. 63 David Lloyd George, War Memoirs, vol. I, London 1924, стр. 32, O промени

мишљења Лојда Џорџа поводом Версајског уговора и одлуке о ратној кривици, видети и: Michael Graham Fry, „British Revisionism”, y књизи: M. F. Boemke, G. D, Feldmann and E. Glaser (eds), The Treaty of Versailles, стр. 565-601. 64 Наведено y: Alan Sharp, „Lloyd George and Foreign Policy, 1918-1922”, in Judith Loades (ed.), The Life and Times of David Lloyd George, Bangor 1991, стр. 129. 65 Lloyd George, War Memoirs, vol. I, стр. 32. 66 Hartmut Pogge von Strandmann, „Britische Historiker und der Ausbruch des Ersten Weltkrieges”, y књизи: Wolfgang Michalka (ed.), Der Erste Weltkrieg стр. 929-952, стр. 934, навод на стр. 935. 67 Nevinson, наведено y: Adler, „The War Guilt Question", стр. 23. 68 Gooch, Before the War, voi. 2, стр. v. 69 Herwig, „Clio Deceived”, стр. 106. 70 Heinrich Kanner, Kaiserliche Katastrophenpolitik, Vienna 1922; idem, Der Schliissel zur Kriegsschuldfrage, Munich 1926; Richard Grelling, J'accuse..., Lausanne 1915; idem, Le Campagne innocentiste, Paris 1925. Видети: Adler, „The War-Guilt Question”, стр. 7, фуснота 46. 71 Подаци o Херману Канторовицу y Уводу Имануела Гајса за: Hermann Kantorowicz, Gutachten zur Kriegsschuldfrage, edited by I. Geiss, Frankfurt 1967, стр. Uff. (наведено као: Geiss, ‘Introduction’). 72 Herwig (ed.), The Outbreak of World War I, стр. 2. 73 Наведено y: Geiss, „Introduction”, стр. 35. 74 Писмо Херману Луцу, наведено y Ibid., стр. 36, фуснота 68. 75 Наведено код: Herwig, „Clio Deceived”, стр. 113; видети и: Geiss, „Intro­ duction”, стр. 22-23. После годину дана та одлука je повучена и Канторовиц je добио унапређење. У књизи: Der Geist der englischen Politik und das Gespenst der EinkreisungDeutschlands, Berlin 1929, Канторовицописујесавремену немачку пропаганду о невиности. 76 Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfrage”, стр. 33. Резиме Канторовицових аргумената на енглеском y приказу књиге Gutachten in Central Euro­ pean History, 1,1968, који je написао Роберт A. Кан; и: Langdon, The Long Debate, стр. 36ff. 77 Чланциу KölnischeZeitung, П.дец. 1927. и y: ArchivfürPolitik und Geschìchte, Heft i, 1928, наведени код; Lichnowsky, Heading for the Abyss, London 1928, примедба преводиоца, стр. v. 78 Видети стр. 30, о меморандуму Лихновског из 1916. године. 79 Писмо принца Лихновског у: Headingfor the Abyss. 80 Prince Lichnowsky, Headingfor the Abyss, стр. xxvi. 81 Ibid., примедба преводиоца, стр. vii. Меморандум Лихновског и све оно што je изостављено y: Rohl, 1914: Delusion or Design?, стр. 48ff'.

Ревизионисти u антиревизионисти

103

82 B. E. Schmitt, The Coming of the War, 1914, 2 vols, New York 1930; idem. The

Origins of the First World War, London 1958. 83 Langdon, The Long Debate, стр. 44. 84 Ibid., erp. 44-45. 85 B. E. Schmitt, „July 1914”, y: Foreign Affairs, No. 1, Oct. 1926, стр. 147. 86 Ibid., стр. 133; R. Poincare, Au Service de la France, Paris 1926. У Британији

je cep Едвард Греј осетио потребу да објави оправдање: Viscount Grey of Fallodon, Twenty-Five Years, 2 vols, New York 1925. 87 Langdon, The Long Debate, стр. 39. 88 John Keiger, „France”, y књизи: Wilson (ed.), Decisions for War, стр. 145. 89 Krumeich, „Vergleichende Aspekte”, стр. 920. 90 Ibid., стр. 921. 91 Pierre Renouvin, „How the War Came”, y: Foreign Affairs, Apr. 1929, стр. 384. 92 Наведено y: Langdon, The Long Debate, стр. 44. P. Renouvin, Les Origines immédiates de la guerre, Paris 1925. Енглески превод: The Immediate Origins of the War, објављен je y Њујорку 1927. године. 93 Jager, Historische Forschung, стр. 68. 94 Наведено код: Herwig (ed.), The Outbreak of World War I, стр. 7. 95 Langdon, The Long Debate, стр. 4. 96 K. Zilliacus, The Mirror of the Past: Lest it Reflect the Future, London 1944, стр. 129. 97 Ibid., стр. 121. 98 V. I. Lenin, Imperialism - The Last State of Capitalism, in Selected Works, En­ glish translation, Moscow 1968, стр. 169-257, наводи на стр. 240, 171. Видети и: Joli, Origins, стр. 146-147. 99 Шеров извештај наведен код: Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfrage", стр. 46. 100 O расправи o индиректном признаваљу кривице, видети, Ibid., стр. 48. Надан 30. августа 1932. годинеХерман Герингјеу својству председника Рајхстага распустио Комисију и наредио да ce униште сви преостали примерцп извештаја. Herwig, „Clio Deceived”, стр. 108. 101 Geiss, „Die manipulierte Kriegsschuldfrage”, стр. 50. 102 Herwig, „Clio Deceived", стр. 89. 103 Jager, Historische Forschung, стр. 45-46, 66-67. 104 Текст говора код: Berber, Das Diktat von Versailles, vol. 2, стр. 1231. 105 Jager, Historische Forschung, стр. 64. 106 Evans, Pogge von Strandmann (eds), The Coming of the First World War, стр. vi. 107 Langdon, 77ie Long Debate, стр. 23.

los \\regereri Ausbruch, vol. 1, стр. 118fF.; vol. 2, стр. 88fF., 124ff., 414, 423.

Узроци pania и питање континуитета y немачкој историји

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

Увод Поспе 1945. савезници су сматрапи да сууслови Версајског мировног уговора били озбиљна грешка. Из тога произлази даје део немачке одговорности за Први сеетски рат постепено опадао. Р. Џ. В. Еванс и X. П. Фон Страндман1

Педесетих година немачки историчари су обично говорили о пуштању Другог светског рата с ланца, a за Први ce увек говорило о његовом избијању. Нашироко je прихваћена дефиниција разлике између ова два лојма коју je дао Валтер Хофер и на основу које je разлика између два рата постала очигледна. „Вулкан ’избија’ [има ерупције], епидемија ’избија’ - рат из 1939. године није ’избио’ y том смислу”, објаснио je Хофер .2 Други светски рат je припреман, планиран и свесно пуштен с ланца. Зато ce за Први светски рат каже да je „избио”. Под тим ce подразумевало да je постојала јасна разлика y узроцима два рата, y складу са међуратним устаљеним мишљењем да рат из 1914. није настао као резултат намере или плана, него као неизбежан догађај, готово чин природе, попут ерупције вулкана. Као што ће настављена расправа о узроцима Првог светског рата показати, такве претпоставке нису могле да прођу без реакција и настао je широк спектар нових тумачења. Према неким историчарима, рат je намерно пуштен с ланца, други тврде да je избио без ичије свесне

105

намере. Наравно, између ова два екстрема постоји мнош тво различитих аргументација. Наредни одељак почиње с прегледом расправе вођене непосредно после рата, када су ревизионистички погледи били веома присутни међу америчким и британским професорима. Схватање да су ce европски народи „спотакли о рат” 1914. и даље je било опште прихваћено тумачење y западнонемачкој јавности и еснафу историчара. Затим ће ce y овом одељку показати како су аргументи Фрица Фишера о узроцима рата, изнети почетком шездесетих година, распршили то угодно тумачење и истражиће ce утицај Фишерових теза - и понекад непријатељски расположених одговора на њих - y контексту Немачке шездесетих година. Упркос временској дистанци, расправа о ратној кривици била je средишње питање идентитета y Савезној Републици. Фишер je порекао становиште да je Немачка била невина y догађајима који су довели до рата 1914, и наговестио je да су Савезници y Версају донели правилан закључак о кривици Немачке. Фишерови аргументи нису само покренули ново вредновање тадашњих погледа, него су и нагласак са днпломатске и политичке историје преместили на друштвену и економску нсторију, што ce одразило на начин на који су историчари желелн да објасне узроке рата - усредсређеност на спољну политику замењена je y многим областима повећаним интересовањем за унутрашњу политику као први разлог експанзионистичке и агресивне спољне политике. Историчари су ce све више бавили темељним структурама Вилхелмове Немачке, a много мање појединачним руководиоцима, значајем неких кључних догађаја и аутентичношћу расположивих примарних доказа. Иако су y почетку водећи немачки историчари гневно реаговали на Фишерове погледе, на крају je Фишерово дело подстакнуло ново занимање за стару тему узрока Првог светског рата и дало подстрека новим истраживањима истог питања.

10б

Узроци Првог светског patria

Расправа после Другог светског рата: ка угодном консензусу Немачка политика 1914. године није имала као циљ да европски patti пусти с ланца; превасходно je била одређена обавезама према Аустроугарској. [...] Извесни круговиу немачком Генералштабу веровали су даје Немачка имала веће шанседа победи 1914. него следећих година; међутим, таква размишљања нису одредила политику немачке владе. Француско-немачка историјска комисија, 1951-3

Немачка je 1945. била много другачија него после пораза 1918. Овога пута није ce могло порећи да je земља изгубила рат, нити je било сумњи да га je Немачка започела. Немачка je претрпела тотални пораз, a њени непријатељи су je окупирали и поделили. Оснивање две одвојене немачке државе 1949. године, као резултат изгубљеног рата, био je спољни знак пораза, али и одлучујућег раскида са немачком историјом. У Западној Немачкој су природа пораза, потпуна предаја и капитулација, као и болна свест о почињеним злочинима под националсоцијалистичким режимом довели до озбиљне кризе идентитета. Због тога je било још битније инсистирати на томе да Немачка није проузроковала Први светски рат, да не постоји „образац” изазивања ратова, нити урођена агресивна политика која je само „немачка”. С обзиром на ужасе Другог светског рата, бављење узроцима Првог није било најбитније питање y годинама непосредно по завршетку рата. Главна тема западнонемачких историчара тих првих тешких година нове Савезне Републике био je дисконтинуитет немачке историје y двадесетом веку и покушај да ce националсоцијализам објасни као застрањивање y модерној немачкој историји. С друге стране, y Источној Немачкој су историчари наглашавали континуитет немачке историје између Кајзеровог царства, Хитлеровог Рајха и западнонемачке Савезне Републике. Нови комунистички систем настојао je да ce издвоји поистовећивањем „буржоаске” западнонемачке историје и капиталистичке западнонемачке државе са немачким Рајхом који je водио рат и 1914. и 1939. године. Прематоме, Западна Немачка постављена je y традицију агресивне империјалистичке историје да би ce дискредитовала и девалвирала нова Савезна Република.4 У Источној Немачкој питање узрока Првог светског рата

Узроци patria и питање континуитета y немачкој историји

107

није било нарочито спорно, делимично и због тога што ce сматрало да je ратоборна историја последњих деценија окончана одлучним раскидом који je довео до оснивања две засебне државе: Република Источна Немачка je сматрала да ce одвојила од неугодне историје, a Западну Немачку су сви посматрали као њен наставак. Као што Андреас Дорпален указује. марксистички историчари нису видели никакву темељну разлику y понашаљу Немачке и друтих држава, осим y одређеном степену. Немачки империјализам je био посебно штетан јер je касно ушао y империјалистички трку и поседовао само мали део светског богатства па je због тога жарко желео да види свет подељен. Источнонемачки историчари нису осећали потребу да „прекрече” немачку империјалистичку политику пре рата, њих није занимало да ce крнвица распоредн на разне државе, a посебно не на поједине руководиоце.3 Напротив, Дорпален објашњава, источнонемачко гледиште потиче од претпоставке да су све силе сматрале да je рат правн и пригодан начин решавања сукобљеннх гледишта - a не последњи, очајннчки потез који треба избећи ако je могуће. Према томе, и Британија спада y намерне изазиваче рата: оклевање Лондона да безрезервно стане на страну Француске и Русије после Сарајевске кризе тумачи ce као обазрива мера смишљена да Немачку не одврати од уласка y рат - a тај рат je Британија наводно желела да би ce ослободила Немачке као супарника.6 У НДР педесетих година није било спора о улози Немачке y почетку Првог светског рата, међу марксистичким историчарима вођена je жучна расправа о политици социјалдемократских вођа 1914. године, који су владу уверавали y своју наклоност и вољно подржали рат. Марксистички историчар Јирген Кучински оспорио je став да кривицу треба приписати само партијским руководиоцима и окривио je раднике за оно што су предузели .7 Међутим, ова расправа није уопште била ни близу обновљеном спорењу око узрока Првог светског рата које ће избити y Савезној Републици тек кроз неколико година. Ha Западу je већина историчара (и немачке јавности) и даље одбијала закључке Савезника из Версаја који су Немачку оптужили за избијање рата 1914. године. Међуратно уверење да су европски народи „ склизнули” y Први светски рат и даље je било раширено гледиште, као што ce обично тврдило да je Хитлер био чисто застра-

io 8

Узроци Првог светског рата

њивање, „неочекивани уљез”.8 У Савезној Републици je педесетих година постојало несумњиво уверење о колективној одговорности. Штавише, после страхота Другог светског рата, y почетку ce није осећала потреба да ce истражују узроци рата 1914, посебно y Немачкој, која je сада имала да ce суочи са великом мером неугодне историје. Обимније истраживање засновано на документима углавном није било могуће пре 1956. године, када су Савезници почели да враћају немачка документа која су запленили 1945. Ha првом послератном националном састанку западнонемачких историчара [Deutscher Historikertag), одржаном 1950. године, угледни историчар Герхард Ритер подвукао je да je „победа немачке главне Te­ se” y расправи историчара двадесетих година била велико достигнуће немачке историографије .9 Што ce немачких историчара тиче, дебата о узроцима Првог светског рата je завршена. Француско-немачка комисија историчара из 1951. године, y којој су ce налазили и Ритер и француски историчар Пјер Ренувен, предложила je да ce y школским уџбеницима y Француској и Немачкој ова тема обради према владајућем мишљењу из међуратног раздобља. Тај међународни уговор добио je политички значај јер je педесетих година Западна Немачка била потребна као савезник Британије, Француске и Сједињених Држава против хладноратовске претње Совјетског Савеза, па je због тога било потребно да земља буде рехабилитована. Као и y међуратном раздобљу, расправа о улози Немачке y избијању Првог светског рата само би ометала процес реинтеграције. Касније je Фриц Фишер приметио да договор постигнут y оквиру Комисије историчара, као и општу сагласност с почетка педесетих година која je била резултат страха од могућег трећег светског рата, посебно после неочекиваног Корејског рата, треба посматрати y светлу спорног питања поновног наоружавања Западне Немачке .10 С обзиром на затегнутост односа почетком педесетих година, наизглед je било политички исправно окончати расправу о узроцима y корист општег компромиса, што подсећа на став Лојда Џорџа y међуратном периоду, који je такође био усмерен на решавање тих напетости y светлу све неповољније међународне климе. До 1955. године Западна Немачка je примљена y НАТО, што ce може сматрати сигурним знаком да ce земља дистанцирала од своје прошлости и кретала ка Bchoj међународној интеграцији и признању. Као резултат таквих политичких потеза, јавно су признати и потврђени на међународном политичком нивоу ставови немачких ревизиониста. Комисија историчара дошла je до следећег закључка:

Узроци pania и питање континуитета y немачкој историји

109

Документи не допуштају да ce свесна жеља за европским ратом припише иједној влади или народу. Међусобно неповерење достигло je врхунац и y руководећим крутовима сматрало ce да je рат неизбежан. Свако je оптуживао оног другог за агресивне намере, и гаранцију сопствене безбедности видео y систему савезништва и сталном наоружавању.11 Као да je расправа о узроцима рата била спремна да оде y историју. Историчар Валтер Хубач поуздано je тврдио 1955. године да je „историја раздобља од 1914. до 1918. подробније истражена него историја било које епохе. Историчар ce ту креће по сигурном терену ”.12 Узроци Првог светског рата и његов ток наизглед су били доследно истражена тема и историчари су ce ослањали на званичне војне историје и збирке докумената који су објављивани после раних двадесетих годчна и комплетирани после Другог светског рата .13 Међутим, угодну сагласност међуратних година довео je y питање италијански сенатор Луиђи Албертини, који je десет година проучавао расположива документа. Његова импресивна тротомна судија под насловом Узроци Првог светскограта објављена je y Италији за време Другог светског рата. llliipa јавност сазнала je за његове налазе тек педесетих година, када je дело објављеноу преводу на енглески .14 Албертини je прстом указао на Немачку као земљу најодговорнију за избијање рата, мада je напоменуо да ју je на то охрабрила Аустроугарска и да су њени руководиоци имали на уму локализовани аустријско-српски сукоб, a не европски рат. Руководиоци Аустроугарске нису били ни пасивни, нити неодлучни y догађајима из јула 1914, али одговорност сноси и Бетман Хопвег, на пример, зато што није подржао британски предлог да посредује. Албертини je сматрао и да су силе Антанте донекле криве, због тога што je Сазонов увећао кризу општом мобилизацијом y Русији. И Србија je могла другачије да поступи и да y потпуности прихвати аустријске захтеве. С обзиром на развој међуратне дебате, Албертини je покушао да напише још непристраснији извештај одвајањем питања узрока сукоба од правичних и погрешних потеза y рату. Према томе, његове књиге не доносе суд и, можда због тога што су написане са веће дистанце, нису мотивисане истим моралним гневом који je утицао на толики број текстова аналитичара y периоду одмах по завршетку рата .15 Иако je ово битно Албертинијево дело засновано на великом броју нових примарних доказа и после 1952. године постојало je и на енглеском, његов утицај y Немачкој био je веома ограничен, посебно када ce има на уму да (све до данашњег дана) не постоји превод на

no

Узроци Првог светског рата

немачки. Међутим, Албертинијева подробна студија отворила je пут многим потоњим истраживањима. Као што Самјуел Вилијамсон указује, „велики број историчара који траже неку новину често установи да je Албертини већ рекао, предложио или наговестио оно што они желе да кажу.”16 У Британији je највећу подршку антиревизионистичком ставу дао А. Џ. П. Тејлор, који je немачку политику 1914. године сматрао делом доследне немачке традиције од Бизмарка до Хитлера, и који je, као и Албертини, тврдио да ce Хитлер није случајно нашао y немачкој историји. Штавише, тврдио je да je немачка политика после 1871. године пореметила крхку равнотежу снага y Европи. Одбијање Немачке да прихвати свој положај y Европи готово аутоматски je довело до већих међународних напетости, које су врхунац досегле y рату. Тејлор je сажео своје антиревизионистичке ставове и изнео их y неколико публикација.17 У тексту Pam no девном реду тумачио je ескалацију Јулске кризе као крајњи резултат војних припрема великих сила, a посебно као део Шлифеновог плана, немачког злогласног плана напада. „Када ce све сведе на основне чиниоце, једини узрок избијања рата 1914. био je Шлифенов план - производ вере y брзину и напад”, тврдио je Тејлор.18 Било je то свакако превише поједностављено тумачење тако сложеног проблема, као што Џон Лангдон каже y свом критичком осврту: „Он поједностављује веома сложену ситуацију до тачке једноузрочности, и на неки начин антиревизионистичком ставу чини оно што je Хери Барнс урадио за ревизионистички. Тејлор je најугледнији аутор текстова о Јулској кризи из педесетих година, али озбиљан проучавалац треба да на неком друтом месту потражи уравнотежен и детаљан преглед”19. У Немачкој je Лудвиг Дејо био једини научник који ce ослободио увреженог мишљења педесетих година. Ha пример, он je указао на сличности између пруског милитаризма и Хитлера, али су његове колеге претежно занемариле његове ставове тако да није имао никаквог утицаја на постојеће мишљење. Његове превише критичке осврте цензурисали су издавачи часописа Historische Zeitschrift, чији je уредник био од 1945. године. Дејоове тезе (прихватање немачке кривице и објашњење немачких одлука 1914. године циљевима спољне политике) пружиле су важан подстицај новом приступу историји Првог светског рата и охрабриле Фрица Фишера, историчара из Хамбурга, да поново испита немачку политику током Првог светског рата .20 Упркос неколицини неподударних мишљења изван Немачке, и још мање унутар земље, консензус који je ослободио Немачку некадашње

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

i ll

ратне кривице и даље je био на снази - „научна стагнација била je савршена", рекао je Имануел Гајс.21 Утицај Албертинија, Тејлора и Дејоа није био занемарљив, али није био ни драматичан. М еђутим, то ће ce изменити када на сцену ступе радикално другачија тумачења узрока Првог светског рата: тезе историчара Фрица Фишера.

Фриц Фишер и нови изазови старом консензусу Под велом историјске контроверзе, разгоеор о књизи постаоје, посредно, и политичка дебата о непосреоној прошлости Немачке и оснивању две немачке државе 1949. годчне. Р. Џ. В. Еванс и X. П. фон Штрандман22

Разматрање узрока рата брзо je промењено када je немачки историчар Фрнц Фишер понудио до тада најконтроверзнији прилог За круг западнонемачких историчара његове крајње антиревизионистичке тезе нису бнле прнхватљиве, посебно зато што их je изнео неко из њиховог круга, као што je бно Фишер. Његова нова и изазовна тумачења разбила су угодно послератно уврежено мишљење о узроцима Првог светског рата. „Сигуран терен” који je Хубач помињао не само да je почео да ce помера, него и да ce отвара .23 Дебата je почела y најпрестижнијем немачком историјском часопису Historische Zeitschrift 1959. године, када je Фишер објавио чланак y којем je изнео прелиминарне налазе о узроцима и природи рата, на чему ће ce заснивати и његова прва значајнмја књига Griff nach der Weltmacht (Посезање за светском лјо1ш )-24 У својим контроверзним публикацијама Фишер je тврдио да су немачки руководиоци 1914. године намерно ризиковали избијање европског рата и били до краја свесни да ce аустријско-српски сукоб може проширити, као и да није вероватно да може да ce задржи локализовани рат. Немачку политику не треба тумачити само као реакцију на претње и потезе суседних земаља. Напротив, тврдио je да су немачки руководиоци водили агресивну спољну политику и пре 1914, као и да су сматрали да je Јулска криза савршена прилика дасе остваре бар неки експанзионистички циљеви. Штавише, изнео

112

Узроци Првог светског рата

je још спорнију тврдњу, тврдио je да су немачки руководиоци ушли y рат да би постигли ратне циљеве припајања територија (такозвани ’септембарски програм’) и да су ти циљеви били веома слични Хитлеровим циљевима y Другом светском рату. Још rope, тврдио je да су програм немачких ратних циљева подржале све политичке странке, укључујући и већинску СПД, умерени индустријалци, попут Ратенауа, готово сви немачки универзитетски професори и све немачке државе. Према томе, уместо да окриви мали број руководилаца, Фишер je својим доказима одговорност за избијање рата приписао много већем броју различитих категорија Немаца. Према Фишеру, политика која je довела до избијања рата није била политика грешака из заблуде, него политика смишљеног плана. Можда je данас тешко схватити дејство Фишерових теза, и отровну реакцију на њих, али ce не може довољно нагласити њихов значај. Аустралијски историчар, Џон А. Мозес, 1975. године сажима тај значај на следећи начин: Једном y деценији или, пак, једном y генерацији, свет историчара може да изненади објављивање резултата неког изванредног истраживања које не само да разбије прихваћене слике откривањем новог материјала, него постави и нова питања о свеукупној ваљаности претходних методологија. Такву врсту истраживања објавио je професор Фриц Фишер y свом тексту Griff nach der Weltmacht.1Ј Речи које Мозес користи посебно одговарају спору око Фишерових теза. Фишерови противници заиста су били „изненађени” објављивањем његовог дела, и његовим последицама по немачку историју. Он je обавио детаљно истраживање западно и источнонемачких архива и своје аргументе y великој мери засновао на примарним изворима, тако да je његово дело заиста „резултат изванредног истраживања”. Он je „разбио прихваћене слике” уз помоћ тих нових доказа и неколико нових питања о ономе што je претходило његовом тексту. Била je то провокација коју круг немачких историчара и немачка конзервативна влада нису могли да пренебрегну. Међутим, велики број младих Немаца поздравио je Фишерову храброст y обради табу теме и y покушају да разори старе митове y немачкој историји. Карл-Хајнц Јансен je 1969. године ту почетну расправу оценио као претечу студентских протеста 1968, тврдећи донекле саркастично да су Фишерови напади на буржоаско-конзервативне класе, на индустрију и финансијски капитал имали „укус револуције” и према томе били

Узроци рата и numawe континуитета y немачкој историји

ПЗ

веома привлачни једном броју младих Немаца .26 Гледајући после четрдесет година уназад на тај спор, Герд Крумајх објашњава заш то су шездесетих година Фишерови погледи били привлачни студентима, међу којима je био и сам Крумајх: Нико из анонимне масе студената [који су слушали Фишерова предавања] y Хамбургу илн на било ком другом месту никад није размишљао о иемачким ратним циљевима y Првом светском рату или о Јулској кризи 1914. године. Међутим, сви су разумели да je неко имао храбрости да ce окрене против естаблишмента и да постави питање „континуитета” онако како су студенти желели да га поставе. Пратили смо Фишера нарочнто зато што je могао да разбесни озбиљне старце који су стално придиковали на семинарима о „демонској природи силе“, о немачком духу и немачкој судбини, о Бизмарковој историјској величини и томе слично. У стварности, расправа о избијању рата 1914. служила je као замена за рат {Stellvertreterkrieg) јер смо ми y ствари имали сасвим друкчије питање, које би само неколицина смела да постави. Било je то питање о Аушвицу и како ce тако нешто могло догодити!27 Очигледно нису по среди били „само” узроци Првог светског рата, и то треба имати на уму да би ce схватила нетрпељивост према Фишеру после објављивања његових теза. Фишер je истовремено обрадио оба светска рата и улоге Немачке y њима, a свако истраживање не тако давне прошлости било je болно. Питања о избијању рата 1914. године увек су била благо скрнвена питања о узроцима рата 1939. и ужасима који су уследилн, као што ce види из Крумајхових сећања. Иако Фишеров текст објављен 1961. године почиње детаљним истраживањем Јулске кризе, највећи део текста није посвећен немачкој политицн пре рата него одлукама које су доношене током рата. Међутим, највише критике изазвала je његова анализа предратног раздобља. Брижљиво бирање расположивих доказа навело je Фишера да закључи да немачка влада треба да прихвати „одлучујући део историјске одговорности” за општи рат који je проистекао из Јулске кризе (што ce увелико поклапа са Албертинијевим претходним налазима). Немачка je желела да Аустрија и С рбијауђуу рат и омогућила je тај сукоб тако што je Аустроугарској дала бланко гаранцију 5. јула и ободрила je да свом силином крене на Србију. Надајући ce да ће Британија бити неутрална, Немачка je свесно ушла y ризик могуће ескалације локалног рата између Аустроугарске и Србије y европски рат, y који ће бити уплетене и Немачка, Француска, Русија, a могућно и Британија .28 Следећи навод илуструје Фишерове доказе:

114

Узроци Првог сеетског рата

Собзиром на напету ситуацијуу свету 1914. године- стање за које јеувелико одговорна немачка политика која je већ раније изазвала три опасне кризе (1905,1908, 1911) - сваки ограничени или локални рат y Европи y који je укључена једна велика сила носи неизбежну опасност општег рата. Будући да je Немачка желела и подстрекивала аустријско-српски рат и, сигурна y своју војну надмоћ, намерно преузела ризик сукоба са Русијом и Француском, њени руководиоци сносе озбиљан део историјске одговорности за избијање општег рата 1914.29 Немачки историчарски еснаф и читаоци који су „одрасли” са ревизионистичким ставовима Вегерера и осталих, нису могли лако да прихвате Фишерове аргументе. За њих су они представљали радикално удаљавање (једног немачког научника) од прихваћеног и много угоднијег мишљења да су све европске државе y истој мери криве за избијање рата .30 Иако je Фишер очигледно намеравао да ускомеша историјски консензус, није могао да предвиди да ће његова књига изазвати тако жучну и дутотрајну расправу. Напротив, мислио je да je, за разлику од међуратних година, када су политичка ограничења била под утицајем историчарског истраживања узрока рата, направљена одређена дистанца која омогућава много непосреднију дискусију. „Данас, са перспективом коју je створио Други светски рат и сасвим другачијим политичким приликама y Европи, [ова тема] je већ постала историја и може да буде предмет разумног разматрања”, тврди Фишер y књизи Griff nach der Weltmacht.3I Међутим, Фишерови противници нису сматрали да je тема прешла y историју нити су ce слагали с његовом радикалном ревизијом прихваћеног мишљења. Стога су почели да бране установљене ставове, и њихове расправе са Фишером и његовим следбеницима претвориле су ce y најзначајнију историјску контроверзу двадесетог века.

Фриц Фишер и његови критичари Ha књучним стручним местима и даље су ce налазили људи који су обучени y царској Немачкој и каријеру започели y вајмарском раздобљу - Герхард Ритер, Ханс Херцфилд, Ханс Ротфелс, [...] али уопште није бипо њихових вршњака који су све критички посматрали и заувек напустили Немачку после јануара 1933. године. Георг Игерс32

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

115

Када je Фишер 1961. објавио G r ff nach der Weltmacht (што буквално значи „посезање за светском м оћи”, али енглеско издањ е носи мање провокативан наслов - Немачки циљеви y Првом свет ском рату) почела je такозвана Фишерова контроверза. М еђутим, био je то и крај самоцензуре коју су утледни немачки историчари примењивали превасходно из родољубивих разлога. Тумачење колективне ратне кривице из међуратног периода коначно je отворено доведено y питање и после тога су апологети прешли y одбрану. Заступајући устаљено мишљење, Ф ишерови критичари су ce усредсредили пре свега на три главне тачке његовог разлагања: на повезаност, коју je показао, немачке политике y време Weltpolitik и ратних циљева царске Немачке током рата; на његово ново тумачење Јулске кризе и већу одговорност коју je Фишер приписао немачкој политици y догађајима који су довели до избијања рата и, нарочито, на улогу канцелара Бетмана Холвега y предратном одлучивању. У средишту Фишерове књиге G r ff nach der Welmacht налази ce документ који je открио y досијеима државне канцеларије y Потсдаму и који je наводно открио да ратни циљеви током трајања рата одговарају намери из предратних година да ce за Немачку обезбеди надмоћан положај, најпре y Европи a y крајњем исходу, y свету. Даље, неки од тих циљева подсетнли су његове читаоце на оне које je Хитлер желео да оствари за време Другог светског рата. Тај документ, датиран 9. септембра 1914. године и накнадно назван „септембарски програм" y ствари je меморандум који je написао приватни секретар канцелара Бетмана Холвега, Курт Рицлер, са детаљним описом канцеларових ставова y вези са немачком политиком y време када дође до припреме мировних уговора. Пет недеља после почетка рата, немачки „Шлнфенов план” je наизглед обећавао брзу победу и канцелар je очекивао да ће мировни преговори почети y блиској будућности. „Септембарски програм” je један од кључних докумената које je Фишер обелоданио. У канцеларовој визији Европе y будућности, после победе Немачке, били су планови за припајање територија европских суседа Немачке, царинска унија, која би Немачкој гарантовала превласт, и немачка колонијална Африка. У меморандуму ce наводи да треба установити и осигурати безбедност немачког Рајха на западу и истоку, заувек. Зато Француску треба толико ослабити да ce никад више не опорави и да не постане поново велика сила. Русију треба гурнути уназад што даље од немачке

116

Узроци Првог светског рата

источне границе и на тај начин прекинути доминацију Русије над вазалним народима који нису руског порекла. По Фишеровим речима, „остварење овог програма проузроковало би тоталну револуцију политичких и економских односа сила y Европи”33. Фишер сматра да je „септембарски програм" био „план” за власт y свету. „Био je то израз немачког стремљења ка надмоћи y Европи, и први корак ка ’надмоћи y свету’”, језгровито je исказао y једној каснијој публикацији .34 Фишерови противници сматрали су да ова тврдња није убедљива. Тврдили су да меморандум написан почетком септембра 1914. године, y време када je Немачка побеђивала на свим фронтовима, не може да буде доказ предратних циљева. До тог дана, немачке трупе су побеђивале на два фронта, и вероватно je да су политички руководиоци сматрали да je веома близу била победа бар једног непријатеља. Егмонт Цехлин подвлачи да je меморандум био „прелиминарни програм”, који je замењен y октобру. Цехлин такође тврди да нису посреди територијални ратни циљеви, него само успутни предлог како да ce организује економски утицај Немачке изван земље, да би ce потукла Британија .35 Међутим, према Фишеру, обимни територијални захтеви који су побројани y меморандуму нису мотивисани само недавним војним успесима Немачке, нити су пуко прижељкивање немачких политичких вођа. По његовом мишљењу, ови захтеви су наставак политике коју су пре избијања рата водили водећи индустријалци, војни и политички руководиоци и, што je кључно, осим уске групе државних вођа, ту политику су подржавале и све политичке странке и велики број интересних група. Што je још rope, заговорници тезе о дисконтинуитету настојали су да порекну сличности немачких ратних циљева y оба рата. Неповољан пријем књиге Griff nach der Weltmacht и опсежна расправа која je уследила међу историчарима и представницима штампе, на радију и телевизији, била je условљена континуитетом, на који je Фишерово истраживање указало, између немачког Рајха и Хитлеровог „Трећег Рајха”. Имплицирајући такав континуитет од Бизмарка до Хитлера, Фишерово дело je претило да обори тадаш њ е важеће мишљење да je „Трећи Рајх” био аномалија, кратко и необјаш њиво застрањивање y немачкој историји и да Немачку оптерети још већом кривицом и још неугоднијом историјом. С обзиром на то да je углед Немачке већ био пољуљан, било je веома пожељно да ce такав став оповргне. Ha пример, председник немачког Бундестага, Еуген

Узроци рата и питање кантинуитета y немачкој историји

117

Герстенмајер, изјавио je y свом говору y Бундестагу 1964. године да je „чисто претеривање” приписати Немачкој исти обим кривице и одговорности за Први као и за Други светски рат и јавно je оспорио Фишерову тезу .36 Владина тела и конзервативне владајуће странке y то време, CDU/CSU (Christlich-Demokrcitische Union /Хришћанскодемократска унија и баварска сестринска странка Christlich-Soziale Union / Хришћанскосоцијална унија) били отворени противници Фишера. Конзервативни политичари истицали су да ће Ф ишерови погледи нанети штету угледу Немачке y иностранству и оптеретити немачку спољну политику y ионако опасно време. Савезној Републици требало je десет година после завршетка рата да поврати квазисуверени статус када јој je допуштено да уђе y НАТО (1955. године), али je почетком шездесетих година земља и даље била y релативно осетљивом положају (на унутрашњем и спољном плану). Сматрало ce да Фишерове тезе нису биле од помоћи y остваривању жеље западнонемачке владе да постигне много ширу интеграцију на Западу. Један од Фишерових критичара, Михаел Фројнд, пописао je све последице Фишерових аргумената по немачку нсторију y целнни: ако су, наводно, оба рата, онај из 1914. и из 1939. године, избили као последице „планираног пуштања светског рата с ла н ц а ' од стране немачког диктатора, „онда je Хитлер увек владао нама и владаће заувек y будућности”37. Иако оваква изјава данас може да звучи хистерично, вреди ce подсетити да су немачки историчари писали y веома специфичним условима после Другог светског рата, a с обзиром на жестоку природу саме теме, Фишерове тезе су неминовно изазвале страсну дебату. Лакше je разумети одбрамбени став западнонемачке владе и историчара y светлу оштрих аргумената као што je онај „од Бизмарка до Хитлера”, које су понекад користили бивш и непријатељи Немачке, по чему je за страхоте Другог светског рата одговоран посебан тип немачког националног карактера. Наравно, Фишер то никада није рекао. Франц Јозеф Штраус, из баварске CSU захтевао je од владе 1965. године да упосли сва расположива средства против таквог „искривљавања немачке историје и слике Немачке данас”. Текстови попут Фишеровог сматрани су контрапродуктивним за развој западне заједнице јер пружају измишљене „слике милитаристичке, ратоборне и осветољубиве Немачке”38. Неки су критичари мислили да je основна опасност Ф иш ерових аргумената y томе да ће ослабљено самопоштовање Немаца бити утрожено оваквим осудама, као да већ није y довољно лошем стању, или, како je Герстенмајер рекао: „да треба да одговарају за Хитлерове страхоте”39. С обзиром на важност суђења

ii8

Узроци Првог светског рата

Ајхману y Јерусалиму и СС чуварима из Аушвица y Диселдорфу, као и све радикалније студентске протесте који су претили конзервативној влади захтевима да ce изврше политичке промене и да ce на прави начин разрачуна са недавном прошлошћу Немачке, као да je заиста било довољно прилика да ce одговара за страхоте које су почињене y немачкој историји. Влада, наравно, није била спремна да додаје нове грешке на ионако погубан списак. Чак je и опозициона SPD (Sozialdemokratische Partei Deutschlands - Немачка социјалдемократска партија) претежно ћутала на почетку расправе, можда због тога што je настојала да заштити конзервативне делове друштва и да привидно буде y складу са системом Савезне Републике, y којој je на власти CDU .40 Фишерови критичари су веома брзо реаговали на те „јеретичке” тврдње и y почетку ce усредсредили на питање немачке ратне кривице, као и на карактер и улогу канцелара Теобалда фон Бетман Холвега. Били су убеђени y Бетманову невиност и могли су, евентуално, пристати на то и прихватити да je био под утицајем војног врха који га je искористио, као и да су његове одлуке понекад биле погрешне. Међутим, нису могли да прихвате Фишеров став да je Бетман Холвег имао агресивне спол>нополитичке циљеве. Према Фишеровим критичарима, Бетман je играо позитивну улогу 1914. године, a и раније, и стога су његови напади на тог „доброг Немца” изазивали оправдани гнев. Приказати Бетмана као политичара који води експанзионистичку политику, било je исто као да ce од њега прави жртвени јарац. Голо Ман реагује с посебним огорчењем: Мислим да га ништа боље. нити другачије, не познајемо после Фишерове публикације.Он [Бетман Холвег] јебио помирљив и слаб [...] желео je да остане на врху и дасвезадовољи [...] и , наравно, Бетман je размишљао на строго монархистички и пруски начин. [...] Али није био „зверски освајач”. Ман je чак тако далеко отишао и рекао да je, без обзира на недостатке, Бетманова наводна жеља за Weltpolitik била невероватна: „у то не бисмо поверовали чак и да ce појави писмо y којем Бетман Холвег тражи германизацију планете”41. Ман je оптужио Фишера да користи гомилу докумената која je прикупио да на силу конструише континуитет између 1900, 1914, 1918, 1925, 1939. Билов и Бетман, министар иностраних послова Штреземан, Адолф Хитлер: сви су они y суштини водили исту политику па je Први светски

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

П9

рат, као и Други, покренула једна сила која je желела рат да би основала светску империју. Ман ce највише бавио последицама ове тезе по нову Немачку Републику и настојањем земље да y западном свету буде прихваћена као цивилизована нација. Ако су Хитлерова и Штреземанова политика y суштини биле усмерене на „поробљавање целог континента и владање њиме”, зар ce то онда не може применити и на садашњу Немачку? „Енглески непријатељи Савезне Републике склони су да верују y то. [...] Бетман Холвег, Штреземан и Хитлер: још само један кораку овом континуираном низу и Аденауер he бити четврти члан скупине ”.42 Манова критика јасно je показала колика je зебња настала y Немачкој после Фишерових публикација - шта ће западни свет да мисли о Немачкој; које су последице Фишеровог дела на немачки положај y иностранству, a који на немачко самопоштовање? Али, Фишерови критичари нису уочили да je скривање истине о улози Немачке пре 1914. године и невољности узастопних вајмарских влада да ce суоче са немачком прошлошћу пре свега омогућило националсоцијализму да дође на власт. Следећа озбиљна чињеница био je страх да би на основу Фишерових теза источмонемачко тумачење историје могло да постане легитимно. Иако je подизање Берлинског зида 1961. године значило да „од тог тренутка НДР више не може да ce игнорише”43, западнонемачка влада je све до позних шездесетих одбијала да призна постојање НДР (на основу такозване Холштајн доктрине из 1955, која je измењена тек 1968. под Вилијем Брантом). Фишерове погледе сматрали су опасним јер су ихтумачили као став који даје веродостојност истрочнонемачком тумачењу да je подела Немачке оправдана. Герхард Ритер, један од угледних немачких историчара, био je најкритичнијн и најотворенији противник Фишеров. У то време, њему je пришла већина немачких историчара. Ритер je веома брзо реаговао на оно што je сматрао Фишеровом провокацијом. У приказу Фишерове књиге из 1962. године, осудио je Griff nach der Weltmacht као први врхунац y тадашњој склоности да ce потамни немачка историјска свест (Selbstverdunkelung) јер je сматрао да je корен тога y поразу 1945. године и да je тада заменио пређашњу супротну крајност самоидолизације (Selbstvergötterung). По Ритеровом мишљењу, „књига je била обнова кривичне осуде y Версају” и подсећала га je на „антинемачку пропаганду 1914. године ”.44 Ритеров огорчени одговор Фишеру подсећа на гнев са којим су Немци дочекали Версајски уго-

120

Узроци Првог светског рата

вор и трудили ce да га оборе. Своју реакцију на књигу Griff nach der Weltmacht Ритер je језгровито изнео на следећи начин: „Нисам могао да заклопим књигу без осећања дубоке меланхолије, меланхолије и тескобе према генерацијама које долазе ”.45 Изгледа да je замишљао будућност y којој ће млади Немци носити терет за избијање оба рата, y којој ће ce сматрати да су праведно кажњени поразом и поделом, y којој више неће постојати могућност поновног сједињења. Ритера je бринуо и Фишеров портрет Бетмана Холвега, који ce ту, по Ритеровим речима, појављује као лукави политичар моћи (Machtpolitiker) који ce бескрупулозно и бахато поиграва са судбином Немачке ”.'16 У публикацији коју je влада подржала, памфлету из серије коју je штампала Bundeszentralle fü r politische Bildung, написаном за потребе наставника и ученика, Ритер je објаснио посебан значај питања узрока Првог светског рата по Немачку. По његовим речима, рат je био „једно од најзначајнијих историјских стања текућег ж ивота” a питање одговорности било je посебно потресно за Немце јер, ако je [то стањеј проузроковано искључиво или превасходно претераним политичким амбицијама нашег народа и наше владе, као што су тврдили наши ратни противници 1914. године, и као што су недавно потврдили неки немачки историчари онда наша национална историјска свест још мрачнија je него што je то показало искуство Хитлеровог доба!47 С обзиром на осетљив положај Немачке шездесетих година, Ритер je упозорио да такав развој „може да постане опасан” и, понављајући међуратно мишљење да историчари треба да пишу историју да би унапредили савест и свест нације, објаснио je да je задатак историчара да помогне уздизање политичке слике народа y самом народу представљањем историје коју тај народ ствара .48 Фишерови критичари пронашли су велики број, по њиховом мишљењу, сумњивих делова књиге. Ha пример, доводили су y питање његову методологију и оптужили њега и историчаре који су дали подршку његовим налазима (под етикетом ’Фишерова или Хамбуршка школа’) да су усвојили противречан приступ користећи дипломатска и политичка документа како би доказали сопствену тврдњу да je немачка спољна политика пре рата била под утицајем унутрашњих прилика. Фишера су такође оптужили да je историји пришао „с погледом уназад” и Хитлерове спољнополитичке циљеве повезао са циљевима Бетмана Холвега и царских власти. Волфганг Момзен je замерао Фишеру да извлачи закључке из вербалних изјава, a не

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

121

из стварних политичких догађаја, a посебно je био против „моралистичког тона” Фишеровог дела ."19 Осим тога, тврдило ce да ce Ф ишер превише усредсредио само на Немачку па je потезе других европских влада тумачио као реакције на немачке потезе и сасвим занемарио кривицу других народа. Поређење с политиком других великих cu­ na, тврдили су Голо Ман и други критичари, обелоданило би и разлике и сличности. Фишер je превидео овакве критике и покушао je да ce на то осврне y уводу тврдњом да истраживање ратних циљева других народа захтева засебну књигу.50 Ипак, његови критичари су били y праву када су указали на то да истраживање узрока рата само из немачке перспективе даје веома уску слику. Будућа истраживања дипломатске, економске и друштвене историје осталих зараћених земаља попуниће ову празнину. Емотивна природа расправе одразила ce и на личне критике против Фишера. У атмосфери која ce данас тешко може замислити, Фишер je оптужен као издајник отаџбине који „погани сопствено гнездо". Подвргнут je професионалној и личној критици и оптужен да прима тајну помоћ од Источне Немачке. Ta сумња ce родила због тога што je Фишер био први научникса запада који je добио дозволудауђе y источнонемачке архиве, a и зато што су га неки критичари - погрешно - оптуживали да je марксиста на основу нагласка који je ставио на домаћу политику и тога што je истраживао улогу индустријалаца и великог бизниса y узроцима рата, a и зато што je отворено искључио Карла Либкнехта и Розу Луксембург из иначе свеобухватног списка Немаца који су подржавали агресивне ратне циљеве које je он обелоданио. Непријатељско расположење према Фишеру било je тако изражено да су неки од његових конзервативних колега одбили да ce рукују с њим на Међународној конференцији историчара y Бечу 1965. године.51 Претходне године, на Немачкој конференцији историчара одржаној y Берлину, Ритер и Фишер су ce сукобили око Ритерове оптужбе да je Фишер нсфабриковао и намерно погрешно протумачио документарне доказе. Фишер je, ca своје стране, оптужио Ритера да наставља „традицију апологетског новинарства и историографије започету 1914. или 1918, по којој je национална дужност била да ce не објашњава и анализира него оправдава, или бар ’разуме’ развој и деловање пруско-немачке националне државе”52. Те исте године, министар иностраних послова Герхард Шредер повукао je средства која су већ била одређена за Гете Институт како би спречио Фишера да оде на серију предавања по Сједињеним Државама. Повлачење средстава уследило je после интервенције тројице угледних историчара

122

Узроци Првог светског рата

(Герхарда Ритера и Арнолда Бергштесеа са Универзитета y Фрајбургу и Ханса Ротфелса из Тибингена). Владини званичници наговарали су Фишера да одложи, a не да откаже, путовање и предлагали као компромис да са н>им пођу још двојица историчара, који би излож или другачији став и „исправили” Фишерове тезе. У одговору на то, дванаест истакнутих америчких историчара je јавно изнело своје неслагање са оваквим понашањем y недељнику Die Zeit. У Западној Немачкој, критику овакве цензуре нису покренули само Фишерови следбеници него и, на пример, његов критичар и колега Егмонт Цехлин, који je инсистирао на очуваљу слободе научног рада .53 Фишерова контроверза открива исто онолико непознатог о Немачкој шездесетих година, колико и о царској држави. У светлу онога што смо већ раније одредили као „родољубиву бригу” историчара када пишу историју, угледни немачки историчари су шездесетих година били y великој мери вођени жељом да Немачку ослободе Фишерових „оптужби”. За све оне који су као Ритер рођени y време Вилхелма, Први светски рат je био део њихове личне историје. Штавише, не треба заборавити y овом контексту да je почетком шезедсетих година нова западнонемачка република настојала да ce докаже као део западне алијансе; y то време хладни рат je био опипљива претња, нарочито подељеној Немачкој. Нова западнонемачка држава била je y опасном положају између Истока и Запада, па je чак и најмањи наговештај традиције агресивности могао да je оцрни и да наговести да садашња подељеност и окупација треба вечно да потрају, као и да Западна Немачка није погодна као савезник Западних сила. Послератна Немачка била je после Првог, као и после Другог светског рата место где ce очекивало да историчари најпре мисле на „националне интересе”, a њима свакако није био задатак да ce узроци Првог светскограта прикаж уу новом и неугодном светлу. Херман Канторовиц je још двадесетих година говорио о таквом стању ствари када je забрањено објављивање његових налаза о узроцима тога рата јер нису били y складу са тадашњим ревизионистичким мишљењем. Тим поводом je записао: У Немачкој - па и на целом континенту - сматра ce да није довољно да једно историјско дело говори истину y складу са убеђењима свог аутора. У делу које ce тиче више политике сматра ce да je неопходно да аутор своје истраживање обави y интересу властитог народа, a против његових противника, и да његово дело треба да буде „родољубиво” и израз „националног осећања”.54

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

123

Није ce много тога променило до шездесетих година, па су немачка влада и велики број конзервативних историчара били једнако спремни да очувају ревизионистички приступ из страха од онога што Фишерове тезе могу да нанесу новој Републици. Холгер Хервиг то овако објашњава: Штета коју [Фишероветезе] могуда нанесу имиџу бонског режима бнла би разорна. Отуда тн одурнн и увредљивн покушаји истакнутих западнонемачких историчара, као што су Герхард Ритер и Карл Дитрих Ердман, и министра иностраних послова Герхарда Шредера да спрече ширење погледа Фрица Фишера изван гранчца Савезне Републике.55 Влада коју je водио CDU (под Конрадом Аденауером до 1963, a касније под Лудвигом Ерхардом) сматрала je да je будућност немачког поновног уједињења утрожена Ф ишеровим оптужбама (мада je Аденауер био вољан да интеграцију y западне економске и војне структуре стави испред уједињења, a Фишерове тезе су и y томе одмагале). Посматрајући то све из историјске перспективе, Џон Лангдон поставља питање ваљаностн таквих размишљања. „С обзиром на хладни рат и на равнотежу снага коју траже НАТО и Варшавски пакт, какве je уопште шансе нмала Немачка да ce уједини? Фишер je можда изневерно тај драгоцени идеал, али он 1961. године ни y ком случају није ни могао да буде остварен”1’6. Ипак, треба озбиљно да схватимо све те стрепње савременика који нису имали могућност историјског погледа уназад н веровали су да Фишерове публикације озбиљно угрожавају положај Немачке y западном свету. Расправа која je отпочела поводом Фишерових публикација по обиму je превазилазила све претходне историјске контроверзе. Међутим, јавност дебате направила je од књиге бестселер, ш то није уобичајено када дело има више од девет стотина страна и бави ce компликованим и детаљним аргументима. За само неколико година Griff noch der W dtmacht имала je неколико издања и преведена je на енглески, француски, италијански и јапански. Фишер je 1977. године помињао више од три стотине приказа и текстова о тој теми .57 Данас укупан број књига и чланака који ce баве овим спорењем п ревазилази могућност обраде једног историчара. Расправа je од почетка била јавна јер су обе стране користиле медије (новине, радио и телевизију) да докажу своје мишљење, посебно 1964. године, када ce обележавало избијање оба светска рата (педесет од почетка Првог и двадесет пет година од почетка Другог). Приликом таквих обележавања интерес

124

Узроци Првог светског рата

јавности je већи и праћен веома емотивним дискусијама на телевизији и y штампи .58 С тим y вези je и Еутен Герстенмајер 1964. одржао говор y парламенту и осудио Фишерове текстове .59 Све до 1964. расправу су углавном водили и обликовали Фишерови критичари из жеље да докажу да Фишер није y праву. Ова нова рунда разговора о ратној кривици имала je исти интензитет као и расправа вођена током међуратног периода. Критичари су били мотивисани конзервативним и националистичким приступом историји, a групе које су биле за Фишера и против њега биле су подељене по политичким ставовима y односу на нову Савезну Републику, ставовима који ce могу укратко изразити као подршка или порицање новог усмерења спољне политике Немачке y то време .60 По мишљењу Михаела Фројнда, на пример, Фишерова књига je била „заглављенау 1919. години” и била je једнако лоша као и лаж о невиности из година после 1918, али je обрнула ту лаж о невиности, односно подгрејала лаж Савезника о ратној кривици y најсировијем облику”. Фројнд ce жалио да „никоме не иде y прилог ако ce целокупна немачка историја премаже Хитлеровим ђубретом”. Био je убеђен да немачка политика 1914. године није била посезање за светском моћи него „посезање самртника за животом”. У свом гневном одговору на Фишерово дело, он није оставио нимало сумње где ce крију опасности тог новог тумачења: Фишер je желео да превазиђе лаж о невиности, али ce на супротној страни од лажи никад не налази истина. Осуда Немачке за ратну кривицу од стране Савезника, глупа и зла оптужба, и исто тако зла и глупа противтврдња да члан о ратној кривици изражава ђаволску жељу за уништењем, већ једном je упропастила једну немачку републику. Једном je сасвим довољно.61 Осим негативних приказа Фишеровог дела, Герхард Ритер je сакупио и критике y трећем тому своје велике четворотомне студије Staat­ skunst und Kriegshandwerk. Taj tom je y целости посвећен истраживању улоге Бетмана Холвега током ратних година и носи наслов „Трагедија државничког посла: Бетман Холвег као ратни канцелар 1914-1917”. Ритер je покушао да „спасе” канцелара од Фишерове критике и свој приступ противнапада језгровито je изнео y Уводу: [Фишерова] основна теза je да je Бетман Холвег y ствари спроводио политику силе с амбициозном идејом о освајању, па je стога нека врста претече Адолфа Хитлера - и код Фишера увек je приказан као бојажљив

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

125

човек спреман на компромис и помирење. Тај ме аргумент није убедио, као што није уверио ни велику већину професионалних историчара y Немачкој и шире. To погрешно тумачење можда може да опстане y популарној штампи, али није вероватно да he имати значаја y научним круговима. Само из тог разлога није ми ce чинило да своју књигу треба да оптеретим дужим полемикама. [...] Истовремено, учинило ми ce битним, односно неизбежним да y својим белешкама покажем, на основу изворннх докумената, бројне примере да je Фишеров извештај заснован на произвољним погрешним тумачењима извора. Само на тај начин може ce спречити да нетачна историјска слика остане заувек. [...] Настојао сам да веома пажљиво анализирам изворни матернјал и да опрезно опипам путу сваку ситуацију која јебилазначајнау то време, све док ce на крају нисам прнближио историјској стварности колико je то уопште могуће, и то без национално-либералних прнмеса, иза којих ce крију текстови највећег броја мојих претходника, као и без обрта пристрасног приступа који je присутан после 1945. (као y Фишеровом случају).62 Према томе, наговештено je да Фишер ннје покушао да што верније наслнка „историјску реалност” и, што je кључно, да je било могуће дати слику „историјске реалности” опрезном и разумном применом расположивмх примарннх извора. Такви погледи само су увећали значај докумената, на чему су инсистирали Фишерови противници и објашњава како то да су обе стране могле да тумаче иста документа на различите начине да би тако доказали своју „историјску стварност”. Када je писао свој одговор Фишеру, Ритер није очекивао да ће ce појавити велики број нових доказа због којих 6 и требало изнова да напише своје тумачење догађаја. Предвидевши отварање архива y Лондону и Паризу педесет година после избијања рата, Ритер je претпоставио да „можда he бити потребно да ce исправе или употпуне многи детаљи y слици коју пројектујем. М еђутим, не очекујем велика изненађења ”.63

Подршка Фишеровим закључцима Иако су неки од [Фишерових] закључака на први погпед запањујући, није вероватно да их неко може озбиљно довести y питање с обзиром на тежину доказа које аутор износи. Times Literary Supplement, 1962.м

12б

Узроци Првог светског рата

Иако je шездесетих година Фишер добио слабу подршку западнонемачких историчара, његове тезе су много боље примљене изван граница Савезне Републике. У Источној Немачкој je поздрављена Фишерова теза о континуитету агресије y немачкој историји, која je наизглед потврђивала марксистичко тумачење узрока рата као неизбежног исхода капитализма и империјализма, иако су на Западу сматрали да je Фишеров приступ y најмању руку „марксистички”, на Истоку су га критиковали што није довољно марксистички .65 Фриц Клајн, један од водећих источнонемачких историчара Првог светског рата, сажео je y једном приказу оно што je, no његовом личном мишљењу, Фишеров важан допринос буђењу „праве немачке историјске свести”, коју сам сматра „предусловом за живот будућих генерација”. Ta свест ће ce развити и очврснути када Немци схвате да треба да ce ослободе империјализма. „Фишерова књига je драгоцена за тај процес освешћивања”, тврди Клајн .66 Фриц Клајн je био на челу групе историчара који су 1968-1969. објавили тротомни извештај под насловом Немачка y Првом светском рату, који на марксистичко-лењинистичкој линији доказује да je рат био последица „монополистичког капитализма”. Немачки руководиоци и њихова жудња за империјалистичким ширењем тумаче ce као узроци рата; велики део тог текста заснован je на документарним доказима произишлим из Фишеровог истраживања .67 Западнонемачка расправа имала je мало утицаја на источнонемачке историчаре и Фишерово дело није изазвало ни приближно исту реакцију y НДР, као што Клајн бележи y својим мемоарима: Докази да Немачка сноси главну одговорност за избијање светског pa­ ra 1914, да су опсежни ратни циљеви одређени y водећим екоиомским круговима, да je експанзионистичка ратна политика немачког Рајха била само пуки наставак политике немачких политичара и немачке елите много пре 1914. године и није окончана 1918, то нама није било ништа hobo ca научног гледишта, нити нам je сметало.68 У Клајновој изјави лежи кључ за друтачије схватање значаја Фишерових теза y Источној и Западној Немачкој: на Истоку, Фишерови погледи нису били политички спорни због тога што су марксистички историчари сматрали да je немачка ратна кривица дата чињеница, као уосталом и кривица осталих империјалистичких сила. Ha основу таквог тумачења, немачки империјализам je био посебно штетан, и на Немачку отпада највећи део кривице. Источнонемачка држава

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

127

није ce сматрала делом немачке традиције и неславна немачка прошлост приказивана je као да не припада Источној Немачкој. Расцеп између две Немачке постао je сасвим видљив и још јасније обележен подизањем зида да би Источну Немачку „штитио” од „фашистичке” Западне Немачке. Источнонемачки историчари упињали су ce да истакну континуитет y немачкој историји од Бизмарка до Хитлера и после 1945, јер je идеја о дисконтинуитету y немачкој историји могла да угрози постојање засебне источнонемачке државе. Ако би теза о дисконтинуитету могла да ce докаже, и ако би ce могло доказати да je националсоцијализам бно застрањивање, онда би могли да ce појаве и захтеви за поновним уједињењем. За Источне Немце та теза о континуитету y (западно)немачкој историји није била само одбрана од империјализма, него и део класне борбе y којој je важило мишљење да je прогресивна класа y Немачкој однела победу 1949. године над реакционарним и милитаристичким силама које владају немачком историјом и тако окончала процес који je почео 1848. Идеја континуитета y немачкој агресивној спољној политици послужила je источнонемачком естаблишменту који je желео потпуни прекид y немачкој историји, какав je била подела Немачке 1949. године.69 Насупрот томе, y Западној Немачкој je та тема била изузетно значајна због тога што Савезна Република ннје сматрала да je одвојена од претходне немачке историје и због тога што конзервативни елементи y новој државн нису желели да немачка историја буде окаљана оптужбом да постоји читава исторнја агресивнпх ратних циљева и оптужбом за изазивање два светска рата. Фишерове погледе поздравио je и један број страних историчара, на пример Аустријанац Рудолф Нек, који je сматрао да je Ф ишерова књига Griff nacli der Weltmacht „производ немачког духа који немачким пријатељима изнова поручује да ипак не очајавају над бићем Немачке (am deutschen Wesen)”. У позитивној оцени Фишеровог дела само je натукнуо да je улога Аустроугарске потцењена тврдећи да „су ce ватром играли и на Балхаусплацу”70. Позитивне реакције стигле су и од швајцарског историчара Адолфа Гасера и Американца Клауса Епштајна, који су сматрали да Фишерово дело није само уобичајена ревизија једног историјског тумачења него „пробој који по много чему подсећа на револуционарни обрт ставова царске Немачке y Првом светском рату”. После тога, више нико не може да каже да je немачка политика била без усмерења и бесциљна, тврди Епштајн .71 У Ф ранцуској je Ж ак Дроз истицао да Фишер није само написао историју већ je створио историју брисањем апологетске историје немачке про-

128

Узроци Првог светског рата

ш лости и наметањем ревизије увреженог мишљења .72 У Британији су Ф иш ерови погледи углавном добро примљени. Подршку његовим тврдњ ама, на пример, дали су Џејмс Џол и Џон Рел. Приказ y Тајмз лш перари саппементу пун je хвале за Фишерова достигнућа и истиче да постоји потреба за „исто тако опсежним студијама ратних циљева осталих зараћених страна y Првом светском рату”. Књига професора Фишера Посезање за светском моћи (Greiff nach der Weltmacht) [...] сјајан je пример историје написане на основу изворних података да би ce осветлило не само раздобље којим ce књига бави, него и периоди пре и после њега. To je апсолутно најподробнија студија ове теме до сада и мада неки од закључака могу на први поглед изгледати сасвим неочекивано, мислим да их нико не може оспорити због тежине доказа које аутор наводи.73 Фишер je y Западној Немачкој y почетку имао подршку само малог броја историчара, од којих су неки били његови студенти y Хамбургу, на пример Имануел Гајс и Хелмут Беме. Гајса су занимали узроци оба светска рата због могућности да ce y будућности избегну сличне пошасти. Био je то одраз значајног политичког размишљања y доба нуклеарних ратова, и Гајс je извео закључак да ce y Европи може одржати мир само ако Немачка не буде имала других политичких циљева осим да ce очува status quo. Наравно, један од циљева немачке спољне политике не би требало да буду ни покушаји да ce две Немачке поново уједине. Гајс je био убеђен да би сваки нови покушај Немачке да оствари Weltpolitik водио y трећи велики рат .74 Осим више публикација о тој теми, Гајс je приредио важну збирку докумената о Јулу 1914. године, с намером да упозна ширу јавност са примарним изворима и на тај начин подржи Фишерове тврдње. Збирка je објављена поводом обележавања годишњице почетка рата, 1964. године .75 После разговора о овом питању на Немачкој конференцији историчара 1964, расправа je почела да мења тон и стил, јер je све више немачких историчара почело да прихвата, односно бар делимично да верује y Фишерове аргументе. Све присутнија била je спремност да ce провере и поново вреднују главна апологетска тумачења немачке историје. Између две тврде линије, Фишера и његових критичара, настало je мноштво тумачења. Немачки историчари били су спремни да прихвате да je царска Немачка можда имала важнију улогу y Јулској кризи него што ce раније мислило, као и да су немачки руководиоци можда намеравали да воде превентивни рат 1914, да би ce ишчупали из окружења непријатељских сила. И поред свега, великом броју

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

129

немачких историчара било je тешко да прихвате Фишерове тврдње о агресивним ратним циљевима .76

Нови консензус и нова расправа: Фишеров P a tti и л у зи ја Mono je докумената о историји царске Немачке изазвапо толико комешање - ami и помно размишљање - међу историчарима као дневнччки запис од 8. децембра 1912. године [...] адмирапа Георга Апександера фон Милера. Џон Рел77

Фишер je после својихтврдњи нз 1961. године о немачким ратним циљевима објавио другу велику студију, y којој je пажњу усредсредио на немачку политику током година непосредно пре рата. Књига Krieg der Illusionen (Paru илузија)78, штампана 1969, још јасније доказује да je немачко руководство било спремно да искористи прилику која ce појавила са кризом на Балкану, као што je на пример било убиство Франца Фердинанда, да би изазвали рат. Фишер тврди да je руководство y Берлину још y децембру 1912. године одлучило да уђу y рат y блиској будућности и његов преглед немачке историје од 1911. до 1914. године требало je да докаже да je Немачка заиста желела рат 1914. године. И док су y средишту пажње књиге Griff nach der Weltmacht били „септембарски програм” и немачки ратни циљеви, друга велика публикација о истој теми y средиште истраживањ а поставила je један други кључни догађај. У децембру 1912. Кајзер je одржао, сада већ злогласни, састанак са својим војним и поморским саветницим а. Рат на Балкану je био y току, a знало ce да Британија неће остати неутрална ако избије рат између Немачке и Француске; Вилхелм II je на основу те нове непобитне чињенице заговарао да ce pam nycm u с ланца. Њ егови саветници су ce сложили, a шеф генералш таба Хелмут фон Молтке je траж ио да рат почне „што пре”, али je адмирал фон Тирпиц захтевао одлагање „велике битке” бар за годину и по дана због тога што морнарица још није била спремна. Докази о том

130

Узроци Праог светског рата

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

131

тајном састанку појавили су ce y дневнику Кајзеровог шефа царског поморског кабинета, адмирала фон Милера. Према Милеровом запису, Кајзер je на том састанку „предвидео следеће:

консултовања цивилне владе, канцелара или министра иностраних послова, Кајзер je ca својим војним и поморским саветницима доносио одлуке иза кулиса. Штавише, Џон Рел примећује и следеће:

Аустрија мора енергично да ce обрачуна са Словенима (Србима) иначе ће изгубити контролу над Словенима y Аустроугарској монархнји. Ако Русија подржи Србе, што очигледно већ ради (...) онда ће рат и за нас бити неизбежан. Међутим, могли бисмо можда да на своју страну приволимо Бугарску, Румунију, Албанију, па можда и Турску. (...) Ако те силе приђу Аустрији, онда ћемо имати слободу да y пуном налегу поведемо рат против Француске. Флота ce, природно, мора припремити за рат против Енглеске. (...) Генерал фон Молтке: „Верујем да je рат неизбежан и што пре избијс тим боље. Али, треба да будемо присутни y штампи да бисмо припремили народ за рат против Русије [...).” Њ[егово] Вјеличанствој je подржало ово и државном секретару [адмиралу фон Тирпицу] наложило да све контакте y штампи упосли y том правцу. Тјирпицј je приметио да би морнарица више волела да ce велика битка одложи за годину и по. Молтке каже да армија неће бити спремна ни тада, a војска ће бити y веома неповољном положају јер ce непријатељи озбиљније наоружавају од нас, пошто немамо довољно новца. [...]79

„ратни савет” ce мора тумачити као један од најочигледнијих показатеља да je војска поново освојила свој традиционално првенствени положај y пруској Немачкој после пропасти Тирпицових изворно грандиозних поморских планова и фијаска y време Агадирске кризе 1911.82

Ha основу оваквих доказа, Фишер je тврдио да je о рату одлучено y Берлину још y децембру 1912, и да тај састанак потврђује да je постојао ратоборни дух међу немачким руководством. Тврдио je да су огромни војни издаци 1913. године припрема јавног мњења за рат преко штампе и напори да ce привуку нови савезници непосредно проистекли из тог састанка. Већина немачких историчара одбила je да поверује да je о рату 1914. године одлучено осамнаест месеци пре његовог почетка, a Фишер je добио подршку од Адолфа Гасера из Швајцарске и Џона Рела из Британије. У важној и детаљној збирци докумената о ратном савету, објављеној 1977. године, Рел je могао да порекне један део критика уперених против Фишеровог тумачења значаја ратног савета .80 У одговору критичарима који су сматрали да „не постоји ни најмањи доказ који ће подржати тврдњу да je исхитрен налог Вилхелма II да ce земља припреми за рат посредством званичне кампање y штампи био пропраћен стварним деловањем"®1, Рел je сакупио много доказа да то побије. Иако y крајњем исходу није било могуће да ce докаже веза између разговора одржаног 1912. године и одлуке да сеуђеу рат 1914, тај састанак језначајан доказ о томе како су одлуке доношене на највишем нивоу y царској Немачкој: без

Спорења око ратног савета посебно су осветлила које све тешкоће могу да настану када ce документа користе да би ce доказало једно одређено мишљење. Фишерови критичари су тврдили да je он преценио значај састанка, будући да je y Милеровом дневнику записано: „То je био крај скупа. Резултат je био готово 0.” Другим речима, састанак није могао бити тако значајан догађај као што je Фишер тврдио. Међутим, Џон Рел je успео да покаже уз помоћ оригиналног дневника да ce y објављеној верзији није налазио цео текст. У изворном дневнику било je записано следеће: „То je бно крај скупа. Резултат je био готово 0. Начелник Генералштаба каже: Рат почети што пре, али из тога не извлачи логичан закључак, односно да Русији или Француској, или обема, треба поднети ултиматум који he откачити рат, a право ће бити на нашој страни. После подне писао сам Рајх канцелару о деловаљу преко штампе”. Милер je резултат састанка сажео y „нулу” због тога што je био разочаран због чињенице да ратоборно расположење учесника ннје довело до одлучнијег подухвата. Само поглед на изворни дневник бчо je довољан да ce порекну оптужбе Фишерових критичара и да ce покаже да je Милеру тај састанак био доказ жеље да ce отпочне рат као и да му je, y најмању руку, било жао што из тога ништа није одмах произишло. Релово детаљно истраживање открило je да je канцелар, Бетман Холвег, био обавештен о састанку истог дана, што je противно тврдњама да он о том догађају ништа није знао, a то су користили критичари да би оповргли било какав значај састанкау децембру 1912.83 У Рату ипузија Фишер je тврдио да Немачка сноси највећу одговорност за избијање рата због својих експанзионистичких спољнополитичких циљева. Према Фишеру, Немачка je ушла y „превентивни рат”, али то не значи да су немачки државници настојали да спрече напад својих суседа, него да су желели да спрече да ce развије стање y којем Немачка више не би била довољно снажна да изазове своје суседе - што je танана, али значајна разлика. Фишер ce није слагао

132

Узроци Првог светског рата

са ставом да je рат 1914. био превентивни рат који би офанзивом требало да спречи неизбежан руски напад, што je било уобичајено мишљење западнонемачких историчара y то време. По Фишеровим речима, превентивни рат 1914. године „био je покушај да ce непријатељске снаге поразе пре него што превише ојачају, и да ce остваре немачке политичке амбиције, које ce укратко могу исказати као превласт Немачке y Европи”.84 Осим тога, Фишер je тврдио да je владајућа елита царске Немачке водила агресивну спољну политику да би утицала на јавно мњење и одвратила пажњу од унутрашњих проблема. Исти став први je изнео Екхарт Кер почетком тридесетих година. Нагласак на „првенству унутрашње политике” (Primat der Innenpolitik), a не на спољнополитичким циљевима, отворио je нове видове овог спора, током којег су историчари расправљали y којој мери je унутраш ња политика одређивала спољнополитичке одлуке y Вилхелмовој Немачкој. Због тога je седамдесетих година прошлог века проучавање друштвене историје Вилхелмове Немачке било веома популарно међу историчарима. Фолкер Бергхан je био један од главних заговорника става да je немачка политика била мотивисана жељом да ce скрену, a донекле и избегну домаћи проблеми. По његовом мишљењу „владајуће елите земље биле су све више опседнуте кошмаром неизбежног унутрашњег хаоса и спољног пораза, тако да им je офанзивни рат био једини излаз из општег безизлаза”.85 Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година једна група историчара са Универзитета y Билефелду (најистакнутији међу њима били су Ханс-Улрих Велер и Јирген Кока) усредсредила ce на проучавање основних структура Вилхелмове Немачке, a не на улоге појединих државника. И они су нагласак ставили на првенство унутрашње политике, уместо да ce превасходно баве спољном политиком y покушају да схвате историју Вилхелмове Немачке и узроке Првог светског рата. Ставови „Билефелдске школе” били су слични погледима Екхарта Кера и Ханса Розенберга и језгровито су исказани y Велеровој књизи Das deutsche Kaiserreich из 1973. године. Према Велеру, корени проблема Немачког царства били су y нескладу између модерне економије и немодерног или превазиђеног политичког система, који није увео демократизацију и парламентарни поредак. Владајућа, ауторитарна, пруска елита настојала je да сачува status quo и да манипулише немачким народом јер je осећала све већи страх од унутрашњих и спољних непријатеља. Фишер je указао на свесно и намерно посезање за светском моћи које ce ослањало на претерану самоувереност немачких владара, a Велер je сматрао да je

Узроци рата и питање континуитетаy немачкој историји

133

Први светски рат био очајнички „скок унапред”, који готово да није могао да ce избегне.86 До почетка седамдесетих година, неслагања око узрока рата донекле су изгубила важност. Историчари су наставили да расправљају о различитим тумачењима историје царске Немачке, али више нису настојали да „оптуже” Немачку за избијање рата. Уместо да одлучно одбију да прихвате кључну улогу Немачке y догађајима који су довели до избијања рата, много више су ce бавили питањем да ли je рат био израз жеље да ce остваре спољнополитички циљеви или, пак, да ce скрену или умање унутрашње тензије. Расправа je све више била ограничена на текстове и дискусије академика, па je тако 1973. године, на основу непостојања јавног неслагања, Арнолд Сивотек закључио да ce „историографска истраживања [немачке] националне историје готово уопште не баве историјско-политлчком свешћу Савезне Републике”.87 За разлику од раздобља Вајмарске републике, када je та тема била непрекидно значајна, после гнева којим су пропраћени први Фишерови текстови, о питању ратне крнвице више ce није нашироко расправљало, нити ce оно појављивало y политичком дискурсу Савезне Републике. Влада Бонске републике, насупрот вајмарским владама, није имала потребу да измишља слику непоштено оптужене Немачке. Пре свега, y њиховом интересу било je да не покрећу ту спорну тему. Међутим, историчарн су наставили да расправљају о осетљивим тачкама и нијансама различитих аргумената.

Потрага за новим доказима Рицлеров дневник je тако претворен y оружје против Фишера. Бернд-Феликс Шулте88 Фишерово обилато коришћење примарних извора y обе спорне књиге утицало je на ново интересовање за документарне доказе о узроцима Првог светског рта. Као што 1963. године Франсис Л. R ap­ erei! истиче y свом приказу књиге Griff m ch der Weltmacht, „историчари који би били спремни да оспоре [Фишерове] закључке увидеће да je то веома тешко ако ce не лате истог истраживачког рада којим ce он годинама бавио”.89 Фишерово инсистирање на аргументима који

134

Узроци Првог светског рата

су засновани на документима довело je до тога да су обе стране тражиле нове примарне доказе и тежиле да их објаве y својим научним издањима. После штампања Фишерове књиге Griff nach der Weltmacht велики број примарних извора постао je доступан историчарима захваљујући издањима сабраних докумената. Међу њима су: двотомна збирка Julikrise und Kriegsausbruch 1914 Имануела Гајса (скраћена издања на немачком и енглеском објављена су 1965. и 1967. године), меморандуми принца Карла Макса фон Лихновског и принца Филипа цу Ојленбурга y издању Џона Рела. дневници Курта Рицлера, које je приредио Карл Дитрих Ердман, као и дневници новинара Теодора Волфа, које je објавио Бернд Зеземан.90 Захваљујући настојању обеју страна да своје тезе оснаже документарним доказима и да своје аргументе заснују на примарним изворима, студенти и научници су имали велике користи од поплаве публикација, a расположиви докази стално су ce умножавали захваљујући новим публикацијама. Међутим, због значаја који су историчари умешани y расправу почели да придају документима као средству за „доказивање” сопственог гледишта и „порицање” аргумената противника, спор ce проширно на аутентичност одређених доказа и на поузданост објављених докумената (као што смо већ видели на примеру Герлицовог издања Милерових дневника). Други проблеми y тумачењу докумената проистекли су из чињенице да je посебан нагласак на улози Бетмана Холвега y јулу 1914. године y великој мери претворио расправу y разговор о личностима. Џејмс Џол наводи проблеме који могу да проистекну из таквог усмерења: Ако je тако, онда тумачење докумената неизбежно зависи од тумачења карактера, јер je начин на који неко чита документа одређен општим ставом о природи и мотивима писца неког документа, a различити погледи на карактер условиће различита тумачења онога што je та особа написала.91 И заиста, особеност те расправе била je y томе да историчари нису могли да ce сложе y тумачењу одређених кључних докумената, као што je Милеров детаљан дневнички запис о ономе ш то ce догађало на ратном савету. Ha сличан начин ce став Бетмана Холвега током недеља које су претходиле избијању рата, a на основу дневника н>еговог личног помоћника Курта Рицлера, може тумачити као доказ канцеларовог песимизма и страха те 1914, али и као доказ његове политике „блефирања” током Јулске кризе.

Узроци pania и питање континуитета y немачкој историји

135

С обзиром на значај који ce придаје улози Бетмана Холвега, кога je, као што смо видели, антифишеровски „круг” описао као човека који je искрено волео мир, али je био заведен, a Фишер и његови приврженици као ратоборног човека који je водио агресивну спољну политику, није никакво чудо да су дневници Холвеговог блиског политичког саветника и секретара Курта Рицлера представљали документарни извор који су обе стране жељно очекивале. Нове критике и расправе о документима уследиле су после објављивања Рицлерових дневника. У ствари, може ce чак говорити о „контроверзи Рицлерових дневника” која je настала почетком осамдесетих, неколико година пошто je те дневнике Карл Дитрих Ердман објавио 1972. Лични папири Бетмана Холвега уннштенн су y неком тренутку за време или одмах после Другог светског рата и због тога су дневници његовог блиског саветника Рицлера били још драгоценији. Ти су дневници били окружени контроверзом и пре Ердмановог издања. Пре њиховог објављивања, a на основу онога што je y њима видео, Ердман (иначе један од Фишерових критичара) наговестио je да би Фншерова теза о немачкој политици y јулу 1914, a посебно y односу на улогу Бетмана Холвега, могла да буде оповргнута на основу Рицлерових записа. Што ce тиче узрока рата, сам Ердман je, као и Лојд Џорџ, сматрао да ниједна држава није желела рат, али да ниједна није желела ни га спречи. Што ce већине Немаца тиче, било je то веома удобно тумачење „на пола пута”. Мора ce рећи да je чнста срећа била што су уопште делови Рицлерових дневннка објављенк, с обзиром на то да je Курт Рицлер наложио свом брату Валтеру да их уништи после његове смрти 1955. године. Валтер Рицлер je одлучио да не уништи дневнике јер je схватио значај тих докумената. To му je саветовао и Рицлеров дугогодишњи пријатељ Теодор Хојс после саветовања са историчарима. Па ипак je прошло још неколико година пре него што je Валтер Рицлер предао свеске Ердману, који je био уредник y име Историјске комисије Баварске академије наука, и још неколико година je прошло пре него што je Рицлерова ћерка дала пристанак да ce они објаве.92 Током тог раздобља Ердман je имао прилику да документа прочита пре објављивања и на основу тога je тврдио да „више није могуће сакрити да je Немачка имала активну улогу y Јулској кризи 1914”. Дневници су потврдили Фишерове тврдње да je Бетман Холвег свесно рескирао избијање рата y јулу 1914, али нису потврдили његове тврдње да je немачка влада смерала рат још од децембра 1912. и да су из Вилхелмштрасе пустили рат сланца да би остварила планове о надмоћи y Европи.93 Према томе, обе стране су имале велика очекивања од те

13Ö

Узроци Првог светског pania

публикације. Фишеру и Ритеру било je дозвољено да виде само неке делове пре објављивања, a када je коначно цео текст био спреман за читањ е, изгледало je да потврђује Ердманов став о Бетману Холвегу. Ердман je сматрао Рицлеров доказ веома значајним и дошао je до следећег закључка о немачкој политици 1914: Концепт политике Бетмана Холвега y Јулској кризи, на основу Рицлерових дневника, не уклапа ce ни y једно тумачење по којем je Немачка гурнута y рат против своје воље, нити y тумачење по којем je Немачка вољно срљала y рат. Егмонт Цехлин je пронашао веома погодан термин за овакав став - pràvcntive Abwehr (превентивна одбрана). Ово je наизглед много тачнија одредница од „превентивног рата”, иако je Бетман Холвег и сам, нешто касније, рекао да je Први светски рат „на известан начин” био превентиван рат. И Фишер ce слаже да превентивни рат није прави термин због тога што на страни Антанте објективно није било планова да ce нападне Немачка. По мом мишљењу, термин praventive Abwehr боље одговара од термина превентивни рат, будући да ce Немачка надала, иако je преузела ризик рата, да ће Антанту сломити и без рата.9,1 Очигледно je Рицлеров дневник био кључни доказ y текућој расправи, посебно због тога што je антифишеровска страна искористила тврдећи да ова публикација коначно побија тезе Фрица Фишера о улози Немачкеу избијањурата 1914. године и њеног наводног „посезања за светском моћи”, као што пише y посебној јединици стандардног биографског речника немачке историје.95 Међутим, ускоро су ce појавиле сумње y аутентичност докумената које je Ердман обелоданио y свом издању. У приказу те публикације, аустријски историчар Фриц Фелнер изјавио je да je дневник „изневерио сва конкретна очекивања”. Фелнеров детаљан приказ изнео je прве сумње y веродостојност дневничких записа из јула 1914. са закључком да „Рицлерови дневници ништа не откривају и ништа не доказују”.96 Међутим, прави спор није почео све до раних осамдесетих када je главни напад на Ердманово издање дошао од историчара Бернда Зеземана, који je y то време припремао сопствену документарну едицију дневника новинара Теодора Волфа. Зеземан ce критички осврнуо на Ердманово издање превасходно с техничког становишта, будући да Ердман није поменуо да ce y дневницима које издаје налазе озбиљне празнине. Према Зеземану, недостајало je тридесетак свезака изворног материјала за године 1907-1914, a неке странице су исечене из свезака које су сачуване, на пример записи из августа 1914. Из овога као кључни податак произлази да немачка политика y јулу 1914. го-

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

137

дине није била тако ратоборна као што je тврдила „Фишерова школа”. Осим тога, Ердман није упозорио своје читаоце да јула и августа 1914. дневник није вођен y уобичајеном формату, y малим вежбанкама, него je био исписан на одвојеним листовима хартије, што ce разликује од преосталог дела дневника и указује на то да je Рицлер можда преписао (а могућно и променио) кључне делове свог текста, или да су, y најгорем случају, измењени касније, можда y светлу Фишерове контроверзе.97 И Фриц Фишер je написао своју критику Ердмановог издања и позвао ce на „државну тајну Рицлерових дневника”. Његово истраживање показало je да je током Другог светског рата Рицлер читао делове својих дневника неком америчком дипломати и да ce y тим деловима налазе непобитни докази да je Бетман Холвег желео рат 1914. године. Међутим, докази за то нису ce налазили y Ердмановом издању дневника.98 Постојала je сумња да je уклоњен материјал који много више оптужује и да je то учинио сам Рицлер, или неко други после његове смрти. Критичари Ердмановог издања сматрали су да je Ердман обавио посао од непроцењивог значаја када je обрадио документа и написао исцрпан увод о Курту Рицлеру, али je пропустио да укаже на могуће проблеме са тим изворима, те поузданост дневника треба озбиљно испитати. У време када су Рицлерови дневници изазвали спор, Бернд Зеземан je објавио научно издање дневника Теодора Волфа. Оно садржи исказе неколико кључних сведока који су, y приватном разговору са Волфом, говорили о улози Немачке y догађајима који су довели до рата, a међу њмма су Бетман Холвег и министар иностраних послова Готлиб фон Јагов. Докази које je Зеземан објавио указују на то да су и неки од водећих немачких политичара и индустријалаца веровали да je рат изазвала Вилхелмштрасе, али више случајно него намерно." С обзиром на то да ce y дневнику налазе записи о разговорима са многим утицајним политичарима из периода 1914-1919. и да ce не сумња y веродостојност издања, за историчаре je ова публикација много драгоценија него Рицлерови дневници, чији je значај прецењен пре објављивања. О значају ове расправе y Немачкој најбоље говори чињ еница да je спор око Рицлерових дневника убрзо пренесен из историјских часописа y националне новине, које су биле спремне да одвоје велики део простора за дискусије о веродостојности текста и за питања повезана са узроцима Првог светског рата. Супротстављене стране могле су о својим ставовима да разговарају и на телевизији.100 Иако су урасправи превасходно учествовали професионални историчари и

138

Узроци Првог светског рата

неколицина новинара, велики број образованих Немаца био je обузет темом која ни данас није изгубила свој политички значај. Жестина расправе о дневницима и обим оптужби на рачун Ердмана (међу којима су биле и теорије завере, када су историчари „Фишерове школе” оптужили своје противнике да су намерно фалсификовали или изоставили доказе да би оборили Фишерове ставове) слика су спорења око Фишерових закључака и последица тих расправа. Обе стране су много улагале y покушаје да докажу да њихови противници нису y праву; по среди није био само професионални углед, мада je био исти број оптужби за непрофесионални научни приступ. Значај који ce придавао савременим доказима још више je распаљивао спор око Рицлеровог дневника. У крајњем исходу, дневник није успео да непобитно докаже да je било која страна y тој расправи била y праву, a неслагање око веродостојности само je појачало неповерење супротстављених фракција. Будући да ни једна страна није могла да убеди ону другу y своје становиште, расправа je настављена y другом кругу, који je обележен одређеним консензусом, али и наставком размирица поводом одређених спорних питања.

Крај Фишерове деценије Размишљајући о узроцима жестоке реакције својих колега, Фишер je лично 1970. године сажео један број критика које су му упућене на следећи начин: Очигледно сам повредио национални табу. Од пада Трећег Рајха историчари стално занемарују Први светски рат и своју пажњу усмеравају на Адолфа Хитлера и Други светски рат. [...] Тако изгледа да je немачка историја пре и после Хитлера била „без икаквих проблема”. (...) Јула 1914. године Немачка je увучена y рат; следеће четири године очајнички ce борила за сопствену егзистенцију. С друге стране, y септембру 1939. Хитлер je намерно убрзао рат и ту чињеницу нико y Немачкој не оспорава. Следећих шест година наставио je да следи своје грандиозне освајачке планове. За историчаре школоване y оваквој традицији, моја кн>ига je чиста издаја. Ја сам изван сваке сумње показао да je Немачка имала сличне цил>еве y оба рата, и с обзиром на то да ce та сличност не може порећи,

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

139

моји критлчари су применшш различите методе да сакрију непријатну истину.101 Десет година после почетка озбиљног спорења, Имануел Гајс, један од Фишерових млађих колега на Уннверзитету y Хамбургу н значајан учесник расправе, и сам je покушао да објаснн због чега су Фишерови ставови толико узнемирили и разгневили немачке историчаре и немачку јавност. Да би објаснио поглавито ирационалну и y сваком случају жестоку реакцију против Фишера међу већином старијих историчара y Савезној Републнци и y једном делу немачке јавности, човек мора да схвати средишље место којејеу немачкој националној свести све донедавно заузимао Први светски рат. Тај рат био je херојско раздобље Немачке y овом веку и на н>ега велнкн број прнпадника старије генерацмје - оннх који данас имају између педесет и деведесет година - гледа са мешавином меланхоличног поноса h националне туге (нарочито због политичких и територијалних губитака проузрокованнх Версајским уговором). Немци су ce тада, као наводне жртве уротннчког опкољавања, борили против пословичног „света непријатеља" под заставом Кајзера и Рајха, према којима и данас велики део (...) старнје генерације гаји скривене нли отворене симпатије. Велики број старнјих немачких истормчара учествовао je y Проом светском рату. y редовнма немачких или аустријских официра [...). Основни део мнта о „ратном искуству” била je свест о немачкој релативној или потпуној невиности y нзбнјаљу Првог светског рата.102 Упркос чињеници да je готово педесет година прошло од почетка рата, многи Немцн, a посебно уважени немачки историчари, сматрали су да рат није постао „историја”, него да je и даље активно присутан y њиховој свести. Тек je нова генерација историчара, удаљенија од догађаја из периода 1914-1918. могла објективније да приђе тој теми. Јоахим Ремак je 1971. године почео текст о узроцима рата следећом увереном изјавом: „Окончана je деценија Фрица Фишера. Почела je врло лепо 1961. године с књигом Der Griff nach der Weltmacht и приведена je крају 1969. књигом Krieg der Illusionen. У међувремену, вођено je више расправа, и то не само научних, него што je и један други историчар изазвао y нашем веку”.103 Ремак није могао да предвиди да ће још више расправа проистећи из покушаја Фишерових критичара и његових бранилаца да потврде своје ставове, на пример y вези са спором око Рицлерових дневника, који je почео читавих десет годнна

140

Узроци Првог сеетског рата

после објављивања Ремаковог текста. Такође није могао да предвиди да ће његово залагање да ce испита политика других европских сила 1914. године („Зар 1914. није било и Француза, или Срба?”, питао je) изазвати нову поплаву публикација о спорном питању узрока рата. Па ипак, истина je да су, после изворно непријатељске реакције великог броја Фишерових немачких колега, после седамдесетих година успостављени и неки компромисни ставови. Његово дело заувек je уништило илузију о немачком Рајху који je изненађен ратом и невин y односу на његово избијање. Када ce стишао први гнев, историчари су ce углавном сложили да je Немачка имала много активнију улогу y догађајима који су довели до рата, што велики број њих није био спреман да призна пре Фишера. Када je расправа наизглед окончана 1972. године, Имануел Гајс je на следећи начин сажео резултате спора и текућег консензуса: Стара теза о невиности од 1914. до 1960. je мртва. Коначно ce више не можемо повући y окриље тезе „сви смо склизнули y рат”. Више ce не може разговарати нити порицати главна улога немачког Рајха y избијан>у Првог светског рата, као ни офанзивни карактер немачких ратних циљева.104 Гајс je ca оптимизмом гледао на позитивне последице спора око Фишерових закључака по немачки народ уопште, као што je y истој публикацији и објаснио: Немац који данас верује својим историчарима (мада и даље млађим) да пре 1914. године није било „опкољавања”, да Први светски рат није био немачки одбрамбени рат него превасходно немачки агресивни и освајачки рат, више неће погрешно тумачити Версај и репарације, нити ће економску кризу користити као национални изговор за успон националсоцијализма. [...] Немац који je то схватио схватиће да Немци треба да плате одређену цену и за Други светски рат, који je Немачка отпочела и с моралне стране правично изгубила, не само против Запада, него и против Истока.105 Друтим речима, требало je да Немци прихвате свој пораз y Другом светском рату и исцртавање нове карте Европе које je уследило, укључујући и спорну границу на Одри и Ниси између Немачке и Пољске на истоку, као оправдано и законито послератно гранично поравнање.106 У напетим односима између Западне и Источне Немачке, детант je тек почео да ce назире после Аденауерове оставке y октобру 1963, a

Узроци рата и питање континуитета y немачкој историји

141

нова Ostpolitik Вилија Бранта била je још y повоју током преосталих година седме деценије. Тек када je Брант наследио Кисингера на месту канцелара, када je de facto призната Немачка Демократска Република и граница на Одри и Ниси прихваћена y августу 1970. изгледало je да Западни Немци коначно пристају на нове границе и да више не праве планове да изнова цртају карту Европе. Када ce посматра y овом ширем контексту, разјашњава ce значај расправе која je вођена y Немачкој после Другог светског рата. За Савезну Републику увек je било важнијих ствари од једноставног разумевања догађаја из 1914. године. Расправа о узроцима рата имала je непосредан политички значај шездесетих и седамдесетих година, као и двадесетих и тридесетих, због тога што je y оба случаја постојало прекрајање граница и смањеље немачке силе и положаја, и поражена Немачка морала je да ce потруди да ce помири с исходом изгубљеног рата. Штавише, после 1945. историчари y Немачкој и изван н>е, расправљали су о томе да je Немачка, због посебности y историјском развоју земље, пошла путем који je био другачији од оног којим су ишле околне државе. Ta расправа о немачком Sondenveg дала je нови значај питању узрока Првог светског рата, иако je и тај приступ доведен y питање. У појму нарочитог пута - Sondenveg - садржан je приступ који подразумева да постоје исправни и погрешни путеви за развој земаља, a то историчари вшие не заступају с истом сигурношћу као што су некад чннили.107 Упркос Гајсовој оптимистичкој оцени текућег стања расправе, настављен je спор између онпх који су више волели тезу о одбрамбеном рату, оних који су сматрали да je Немачка 1914. године офанзивно поступила и оних који су сматрали да je вођен превентивни рат.108 Сви ти приступи и наставак расправа биће тема последњег дела ове књиге.

Напомене 1 Evans, Pogge von Strandmann (eds), The Coming of the First World War, стр. vi. 2 Видети: Gottfried Niedhart (ed.), Kriegsbeginn 1939: Entfesselung oder Ausbruch des Zweiten Weltkrieges, Darmstadt 1976, стр. 5, ca наводом: Walter Hofer, Die Entfesselung des Zweiten Weltkrieges, 2nd edn, Stuttgart 1955, стр. 11.

142

Узроци Преог светског рата

3 Споразум француско-немачке комисије историчара из 1951. „Deutschfranzösische Vereinbarung iiber strittige Fragen europaischer Geschichte” (May and October 1951), Geschichte m Wissenschaft und Unterricht, 3, 1952, crp. 288-299. 4 Jager, Historische Forschung, стр. 106/120. 5 Andreas Dorpalen, German History in Marxist Perspective: The East German Approach, London 1985, стр. 286. O перцепцији Фишерових погледа y Источној Немачкој, видети: Willibald Gutsche, „The Foreign Policy of Imperial Germany and the Outbreak of the War in the Historiography of the GDR”, y кљизи: Gregor Schöllgen (ed.), Escape into War? The Foreign Policy of Imperial Germany, Oxford 1990, crp. 41-62. 6 Dorpalen, German History in Marxist Perspective, стр. 285. Немарксистички историчари, као што су Кит Вилсон и Најл Фергусон, недавно су поново изнели сличне аргументе. Видети y Четвртом делу књиге. 7 Расправа која ce водила y новинама Neues Deutschland и y бројним чланцима објављеним y источнонемачком часопису Zeitschrift für Geschichtswissmschaft описана je y: Dorpalen, German History in Marxist Perspective, стр. 287ff. 8 James Retallack, Germany in the Age of Kaiser Wilhelm II, Basingstoke and London 1996, стр. 9. 9 Наведено y: Arnold Sywotteck, „Die Fischer-Kontroverse: Ein Beitrag zur Entwicklung des politisch-historischen Bewufitsems in der Bundesrepublik”, y књизи: Imanuel Geiss and Bernd Jürgen Wendt (eds), Deutschland in der Weltpolitik des 19. und 20. Jahrhunderts, Düsseldorf 1973, стр. 27. C обзиром на то да cy те тезе грубо и безосећајно конструисане и предочене током међуратног периода, то није било нешто чиме ce могло поносити (видети Први и Други део књиге). 10 Fritz Fischer, Juli 1914: Wirsind nicht hinemgeschlittert. Das Staatsgeheimnis um die Riezler-Tagebücher. Eine Streitschrift, Hamburg 1983, стр. 49. Значај Корејског рата за Немачку анализирао je, на пример, Лотар Кетенакер, који je написао и историју западнонемачке интеграције од Хладног рата до детанта и коначне реинтеграције. Lothar Kettenacker, Germany since 1945, Oxford 1997, стр. 53-99. 11 „Deutsch-ffanzösische Vereinbarung über strittige Fragen europàischer Geschichte”, стр. 293. Видети и: Frank McDonough, The Origins of the First and Second World Wars, Cambridge 1997, стр. 25. 12 Walther Hubatsch, Der Weltkrieg 1914/1918, in Leo Just (ed.), Handbuch der deutschen Geschichte, vol. IV, 2nd Section, Konstanz 1955, стр. 2. Друго, peвидирано издање овог текста објавило je западнонемачко Министарство одбране 1966. године, и тада je Хубач само мало променио своју поверљиву изјаву: „Мстраживачи из свих земаља мање-више ce слажу y погледу главних одлика тих догађаја - све док идеолошка ограничења не спречавају објективан приступ”. Der Erste Weltkrieg, Bundesministerium der Verteidigung (ed.), Bonn 1966, стр. 10.

Узроци pania u питање континуитета y неманкој историји

143

13 Bruno Thoss, „Der Erste Weltkrieg als Ereigms und Erlebnis: Paradigmenwechsel in der westdeutschen Weltkriegsforschung seit der Fischer-Kontroverse”, y књизи: Wolfgang Michalka (ed.), Der Erste Weltkrieg, crp. 1012-1043, crp. 1012. Међу званичним историјама налазе ce: Reichsarchiv (ed.), Der Wel­ tkrieg 1914-1918, 14 vols, Berlin and Frankfurt/M. 1920-1956; Marine-Archiv (ed.), Der Kneg zur See, 23 vols, Berlin 1920-1965. 14 Luigi Albertini, Le origini della guerra del 1914, 3 vols, Milan 1942-1943; енглески превод, The Origins of the War of 1914, 3 vols, London 1952-1957. 3a разматрање и резиме Албертинијевих аргумената, видети; Langdon, The Long Debate, стр. 50ff.; Samuel R. Williamson (ed.), The Origins of a Tragedy: July 1914, Chapel Hill, 1981, стр. Iff. 15 Langdon, The Long Debate, crp. 60-61. 16 Williamson (ed.), Origins of a Tragedy, стр. 20. 17 A. J. R Taylor, The Course of German History, London 1945; The Struggle for Mastery in Europe, 1848-1918, New York 1954; War by Time-Table: How the First World War Began, London and New York 1969. Сажетак Тејлорових аргумената налази ce код: Langdon, The Long Debate, стр. 62ff. 18 Taylor, War by Time-Table, стр. 121. - Langdon, The Long Debate, стр. 64. 20 Ludwig Dehio, Gleichgewicht oder Hegemonie? Krefeld 1948; idem, De­ utschland und die Weltpolitik im 20. Jahrhundert, Munich 1955. Упркос н>еговим раним радовима о немачкој предратној политици, Дејо je постао отворени критмчар Фишерових погледа, можда и због тога шго je Фишер нашао надахнуће y његовом делу и потом га протумачио на неочекиван начин. Видети: Geiss, Studiën, стр. 130. О Дејоу, видети и: Stefan Berger, The Search for Normality: National Identity and Historical Consciou­ sness in Germany since 1800, Providence and Oxford 1997, crp. 58-59. 21 Ibid., crp. 123. O другим немачким научницима који су писали после 1945, вндети: Berger, Vie Search for Normality, crp. 56ff. 22 Evans, Pogge von Strandmann (eds), The Coming of the First World War, стр. vii. 23 Geiss, Studiën, стр. 123. O утицају Фишерових погледа на политичку сцену y Немачкој, видети, на пример, Edgar Wolfrum, Geschichtspolitik in der Bundesrepublik Deutschland: Der Weg zur bundesrepublikanischen Erinnerung, 1948-1990, Darmstadt 1999, crp. 231ff. 24 Fritz Fischer, „Deutsche Kriegsziele, Revolutionierung und Separatfrieden im Osten 1914-1918”, Historische Zeitschrift, 188, 1959; idem. Griff nach der Weltmacht: Die Kriegszielpolitik des kaiser- lichen Deutschland 1914/18, 1st edn Düsseldorf 1961 (енглески превод: Germany's Aims in the First World War, London 1967). 25 John A. Moses, The War Aims of Imperial Germany: Professor Fritz Fischer and his Critics, University of Queensland Papers, vol. I, No. 4, St Lucia 1968, crp. 213. 26 Karl-Heinz Janssen, „Aus Furcht und Verzweiflung: Das deutsche Angriffsmotiv im August 1914”, Die Zeit, No. 12,21 March 1969, crp. 62.

144

Узроци Првог светског рата

27 Gerd Krumeich, „Das Erbe der Wilhelminer”, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 4 Nov. 1999, стр. 56. Међухим, треба напоменути да Фишер себе није сматрао вођом студентског покрета, нити ce слагао са његовим циљевима. Видети: Bernd Jürgen Wendt, „Fritz Fischer: Leben, Werk und Wirkung”, y књизи: Kersten Krüger (ed.) Fritz Fischer (1908-1999): Schenkung der Gelehrtenbibliothek Fritz Fischer an die Fachbibliothek Geschichte, Veröffentlichungen der Universitàtsbibliothek Rostock 2000, exp. 26. 28 Догађаји из јула 1914. године разматрају ce y Уводу. 29 Fischer, Germany's Aims, стр. 88. 30 Ервин Хелцле и Лудвиг Дејо били су међу првим критичарима из редова историчарског братства, a као што смо видели, Албертини je имао сличне погледе на немачку кривицу. 31 Fischer, Germany^ Aims, стр. ix. 32 Georg Iggers, „Introduction”, y књизи: Iggers (ed.), The Social History of Po­ litics: Critical Perspectives in West German Historical Writing Since 1945, Lea­ mington Spa 1985, стр. 22. 33 O „септембарском програму”, видети: Fischer, Germany’s Aims, стр. I03ff. 34 Fischer, „World Power or Decline: The Controversy over Germany's Aims in the First World War”, Norton 1974 (енглески превод текста: „Weltmacht oder Niedergang? Deutschland im Ersten Weltkrieg”, Frankfort 1965), стр. 44-45. 35 Egmont Zechlin, „Problème des Kriegskalküls und der Kriegsbeendigung”, y idem, Krieg und Kriegsrisiko: Zur deutschen Politik im Ersten Weltkrieg, Düsseldorf 1979, стр. 41ff. (Овај рад први пут je представљен на Конференцији немачких историчара 1964) 36 Наведено у: Sywotteck, „Fischer-Kontroverse”, стр. 28. Када je говор прештампан y званичном владином билтену 1966, чак су и неки Фишерови критичари сматрали да ce отишло предалеко. Видети: Langdon, The Long Debate, стр. 77. 37 Michael Freund, „Bethmann-Hollweg, der Hitler des Jahres 1914?” y књизи: Lynar (ed.), Deutsche Kriegsziele, стр. 175. 38 Наведено y: Jager, Historische Forschung, стр. 143. O учешћу истакнутих критичара као што су Штраус, Герстенмајер и Ерхард, видети: Wolfrum, Geschichtspolitik in der Bundesrepublik Deutschland, стр. 233. 39 Видети ibid., стр. 144. 40 Овакво тумачење je код: Sywotteck, „Fischer-Kontroverse", стр. 45. Впдети и: Stefan Berger, „The German Tradition of Historiography, 1800-1995”, y књизи: Mary Fulbrook (ed.), German History since 1800, стр. 477-492, стр. 479. 41 Golo Mann, „Der Griff nach der Weltmacht”, y књизи: Lynar (ed.); Deutsche Kriegsziele, стр. 189-190. 42 Ibid., сгр. 192. _43 Kettenacker, Germany since 1945, exp. 63. 44 Gerhard Ritter, „Eine neue Kriegsschuldthese? Zu Fritz Fischers Buch ’Griff nach der Weltmacht’”, Historische Zeitschrift, 194, 1962, exp. 667-668, npe-

Узроци pama u numawe континуитета y немачкој uemopuju

14 5

шхампано y: Lynar (ed.), Deutsche Kriegsziele, cxp. 121-144, навод на exp. 144. Један поглед на Рихерову биографију може донекле да објасни н>егову реакцију на Фишерове хезе. Рођен 1888. године, Рихер je младост провео y Вилхелмовој Немачкој и био je дубоко погођен поразом земље 1918. Није волео републику којаје дошла после монархије, ау почехкује подржавао неке хезе Хихлерове спољне полихике. Међухим, на крају ce нашао на схрани оних који су били прохив Хихлера, и присхупио je конзервахивној групи војног охпора Карла Фридриха Герделера. Са Герделером га je упознао Дихрпх Бонхофер. После покушаја убисхва 20. јула 1944, Рихер je неколико месеци провео y захвору. И после 1945. Пруска мује осхала идеал, па je године под националсоцијализмом смахрао засхрањењем y немачкој исхорији. Видехи: Andreas Dorpalen, „Gerhard Rit­ ter”, in H.-U. Wehler (ed.), Deutsche Historiker, Gottingen 1973, cxp. 86-99. 45 Наведено y: James Joli, „The 1914 Debate Continues: Fritz Fischer and his Critics”, y књизи: H. W. Koch (ed.). The Origins of the First World War: Great Power Rivalry and German War Aims, 2nd edn, London 1984, cxp. 30-45, cxp. 31. Видехи и: Gregor Schöllgen, „Griff nach der Weltmacht? 25 Jahre FischerKontroverse”, Historisches fahrbuch, 106,1986, cxp. 386-406, cxp. 392. 46 Ritter, „Eine neue Kriegsschuldthese?”, cxp. 144. 47 Gerhard Ritter, Der Erste Weltkrieg: Studiën zum deutschen Geschichtsbild, Bundeszentrale for politische Bildung, Heft 64, Bonn 1964, cxp. 11. 48 Buine o Рихеровој критнци Фишера код: Langdon, The Long Debate, cxp. 101-109. 49 W. J. Mommsen, „Domestic Factors in German Foreign Policy before 1914”, Central European History, voi. 6, No. 1, 1973, cxp. 8. 50 Mann, „Der Griff nach der Weltmacht", cxp. 187; Fischer, Germany’s Aims, cxp. X. Џон Лангдон наводи одређен број спорних пихања, од „грешака и прехериваља” до „полихичких импликација” Фишеровог дела. The Long Debate, cxp. 74ff. / 5) Richard J. Evans, In Hitleri Shadow: West German Historians and the Attempt to Escape from the Nazi Past, London 1989, cxp. 113; Jager, Historische For­ schung, cxp. 143; Wendt, „Fritz Fischer: Leben, Werk und Wirkung”, cxp. 13-29. Фишерови крихичари бавили cy ce његовом прошлошћу да би га дискредчховали, и посебно указивали на његово члансхво y НСДАП и на чињеницу да je напредовао y академској каријери хоком хридесехих година. Фишер y схвари никада није хврдио да ce опирао удару националсоцијализма без одређених усхупака том режиму, мада Венх хврди да његов члански број y нацисхичкој пархији (5.846.569) показује да Фишер није присхупио све док није морао из професионалних разлога (ibid., схр. 18). У поређењу са Рихеровим учешћем y покреху охпора, Фишерова прошлосх није била за похвалу, бар y очима његових крихичара. 52 Наведено у: Langdon, „The Long Debate”, cxp. 74. Ток конференције може ce прахихи y: Versammlung deutscher Historiker in Berlin, 7-11. Oktober

146

Узроци Првог светског рата

1964. Beiheft zur Zeitschrift Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, Stut­ tgart 1965. 53 Fischer, Juli 1914, стр. 70-71; Langdon, The Long Debate, стр. 77. Одлазак y Америку коначно je финансирао Амерички савет научних друштава (American Council of Learned Societies). 54 Наведено y; John A. Moses, „Politics of Illusion: The Fischer Controversy in German Historiography”, London 1975, стр. 5. 55 Herwig (ed.), „The Outbreak of World War Г, crp. 3. 56 Langdon, The Long Debate, crp. 84. 57 Наведено y: Schöllgen, Jahrbuch, crp. 393. 58 Geiss, Studiën, стр. 144. 59 Герстенмајеров говор на стр. 134. 60 Jager, Historische Forschung, стр. 141f. 81Freund, „Bethmann-Hollweg: Der Hitler des Jahres 1914?”, стр. 178ff. 61 Gerhard Ritter, Staatskunst und Kriegshandwerk: Das Problem des Militarismus in Deutschland, 4 vols, Munich 1959-1968, voi. 3: Die Tragodie der Staatskunst, 1964. Енглески превод: The Sword and the Scepter: The Pro­ blem of Militarism in Germany, превео: Heinz Norden; voi. 3, The Tragedy of Statesmanship - Bethmann Hollweg as War Chancellor 1914-1917, 3rd edn Miami 1972, crp. 2-3. (63 До позних шездесетих година, међу најгласнијим критичарима из редова Фишерових немачких колега нашли су ce и: Андреас Хилгрубер, Егмонт Цехлин, Карл-Дитрих Ердман и Волфганг Ј. Момзен; касније ћемо видети да ce њихово неслагање са Фишеровом школом огледало пре y начину излагања, a не y порицању важне улоге коју je Немачка одиграла y догађајима који су довели до рата 1914. године. Детаљан преглед н>ихових аргуменага налази ce y: Langdon, The Long Debate, стр. 100-129. 64 TLS (без имена аутора) 3140, 4 May 1962, стр. 323. 65 Видети: Fritz Klein, „Die westdeutsche Geschichtsschreibung iiber die Ziele des deutschen Imperialismus im Ersten Weltkrieg”, Zeitschrift fiir Geschichtswissenschaft, voi. 10/8,1962, crp. 1808-1836. 66 Ibid., стр. 1836. 67 Fritz Klein et al. (eds), Deutschland im Ersten Weltkrieg, 3 vols, Berlin 1968-1969. Видети такође: Willibald Gutsche, Der gewollte Krieg: Der deutsche Imperialismus und der Erste Weltkrieg, Berlin 1984; Fritz Klein, „Der Erste Weltkrieg in der Geschichtswissenschaft der DDR”, Zeitschrift fiir Geschichtswissenschaft, 42,1994, стр. 293-301. 68 Fritz Klein, Drinnen und Draussen. Ein Historiker in der DDR. Ennnerungen, Frankfurt/Main 2000, стр. 239. O пријему Фишерових теза y НДР, видети: Matthew Stibbe, „The Primacy of Ideology? The Fischer Controversy over German War Aims in the First World War and its Reception by East German Historians, 1961-1989”. 69 Cf. Sywotteck, „Fischer-Kontroverse”, стр. 46. Источнонемачка тумачења узрока Првог светског рата код: Klein et al. (eds), Deutschland im Ersten

Узроци parna u питање континуитета y немачкој историји

147

Weltkrieg; Wolfgang Schumann and Ludwig Nestler (eds), Weltherrschaft im Visier, Berlin 1975; Willibald Gutsche, Sarajevo 1914: Vom Attentat zum Wel­ tkrieg, Berlin 1984. Процена наводне Фишерове примене марксистичке анализе, што je такође поменуто y критикама, код: Langdon, The Long Debate, стр. 76-81. 70 R. Neck, „Kriegszielpolitik im Ersten Weltkrieg”, y књизи: Lynar (ed.), De­ utsche Kriegsziele, наводи настр. 157/148. 71 K. Epstein, „Die deutsche Ostpolitik im Ersten Weltkrieg”, ibid., crp. 160. Америчко тумачење Фишерове расправе, код: Konrad Н. Jarausch, „World Power of Tragic Fate? The Kriegsschuldfrage as Historical Neurosis”, Central European History, 5, 1972, crp. 72-92. 71 Видети: Jager, Historische Forschung стр. 151. Позитивни прикази Фишерове књиге Griff nach der Weltmacht, на пример, код: Jacques Droz, Les Ca­ uses de la Première Guerre mondiale: Essai d'historiographie, Paris 1973; Kapстенов прнказ y English Historical Review, 78, 1963, стр. 751-753; Гацкеов пркказ y American Historical Review, 68, 1962, стр. 443-445; P. Renouvm, „Les Buts de guerre de l’Allemagne (1914-1918) d’après les travaux de Fritz Fischer", Revue Historique, 80, 1962, стр. 381-390; Epstein, „Die deutsche Ostpolitik im Ersten Weltkrieg", Jahrbücherfür die Geschichte Osteuropas, 10, 1962, erp. 38Iff. 73 TLS (без имена аутора) 3140, 4 May 1962, стр. 323. 74 Вндети: Jager, Historische Forschung стр. 139/40 - резиме ових политичKiix мотивација. 75 Geiss (ed.), „Julikrise und Kriegsausbruch”. 76 Видети: jager, Historische Forschung crp. 151-152. 77 John Röhl, The Raiser and his Court: Wilhelm II and the Government of Ger­ many, Cambridge 1996, стр. 162. 78 Фишер je неке налазе претходно објавио y часопису Historische Ze­ itschrift пре него што je књига изашла из штампе 1969. „Weltpolitik, Weltmachtstreben und deutsche Kriegsziele", Historische Zeitschrift, 199, 1964, crp. 265-346; idem, Krieg der Ulusionen (енглески превод: War of Illusions: German Policies from 1911-1914, London 1975). 79 Fischer, War of Illusions, стр. 160 ff. Анализа дипломатске потке овог састанка код: Stevenson, Armaments, стр. 25Iff. Џон Рел je исте године анализирао Милерове дневнике, a сматрао je да je објављени дневник, који je за штампу приредио Валтер Герлиц, некомплетан. Фишер je своју анализу засновао на ономе што je Рел установио; видети: „Admiral von Muller and the Approach of War, 1911-1914”. Ty ce може пронаћи укупан дневнички запис. 80 Највећи број релевантних докумената и детаљна анализа догађаја налазе ce y Реловој збирци списа: „Ап der Schwelle zum Weltkrieg: Etne Dokumentation über den ’Kriegsrat’ vom 8. Dezember 1912”, Militargeschichtliche Mitteilungen, 21, 1/1977. Исто то на енглеском: Röhl, „Admiral von Müller and the Approach of War”, и idem. The Kaiser and his Court, ch. 7. Видети и:

148

Узроци Првог светског рата

Fischer, War of Illusions, стр. 160ff.; Adolf Gasser, Preuflischer Militargeist und Kriegsentfesselung 1914: Drei Studiën zum Ausbruch des Ersten Weltkrieges, Basel and Frankfurt/M. 1985. Један од историчара који су порицали значај чувеног састанка јесте и Волфганг Момзен; Wolfgang J. Mommsen, „Der Topos vom unvermeidlichen Krieg: Aufienpolitik und öffentliche Meinung im Deutschen Reich im letzten Jahrzehnt vor 1914”, y idem. Der autoritdre Nationalstaat, Frankfurt/M. 1990, стр. 380ff.; исто на енглеском: „Domestic Factors in German Foreign Policy before 1914”; E. Zechlin, „Die Adriakrise und der ’Kriegsrat’ vom 8. Dezember 1912”, in Krieg und Kriegsrisiko: Zur De­ utschen Politik im Ersten Weltkrieg. Düsseldorf 1979; L.C.F. Turner, The Ori­ gins of the First World War, London 1970. Детаљна библиографија o ратном савету: Röhl, The Kaiser and his Court, стр. 255-256. Анализа састанка и други извори код; Mombauer, Helmuth von Moltke, стр. 135-143. 81 Mommsen, „Domestic Factors in German Foreign Policy before 1914”. 82 Röhl, 1914: Delusion or Designi, стр. 31. 83 Röhl, „An der Schwelle zum Weltkrieg”. Muller’s diary was published by W. Gorlitz (ed.), Der Kaiser... Aufzeichnungen des Chefs des Mannekabmetts Ad­ miral Georg Alexander von Müller über die Ara Wilhelm IL, Gottingen 1965. Критика o B o r издања код: Röhl, „Admiral von Muller", стр. 651-673 и idem, The Kaiser and his Court, стр. 163; Рел тврди да су постојали „дубоки и сложени разлози да око тог документа настане збрка [дневнички запис о ратном савету]. Главни разлог лежи y томе да су Милерови дневници изворно објављени y намерно измењеном и оштећеном облику”. 84 Fischer, War of Illusions, стр. 470. 85 Volker Berghahn, Germany and the Approach of War in 1914, 1st edn 1973, crp. 213. 86 Hans-Ulrich Wehler, Das deutsche Kaiserreich, 1871-1918, Gottingen, 1973, енглески превод: The German Empire, 1871-1918, Leamington Spa 1985. O Велеровом недавном тумачењу везе између немачке унутрашље и спољне политике, видети: Deutsche Gesellschaftsgeschichte, vol. 3: Von der „De­ utschen Doppelrevolution”bis zum Beginn des Ersten Weltkrieges, 1849-1914, Munich 1995. O историографији немачког царства видети такође Chris Lorenz, „Beyond Good and Evil? The German Empire of 1871 and Modern German Historiography”, Journal of Contemporary History, 30, 1995, стр. 729-765. 87 Sywotteck, „Fischer-Kontroverse”, стр. 33. 88 Bernd F. Schulte, писмо читаоца листу Die Zeit, No. 33,12 Aug. 1983. 89 Carsten, Review of Griff nach der Weltmacht, стр. 752. 90 Geiss (ed,),Julikrise und Kriegsausbruch; Geiss (ed.), Juli 1914 (енглески превод: July 1914); Röhl (ed.), Zwei deutsche Fürsten zur Kriegsschuldfrage, енглески превод: 1914: Delusion or Design?; Karl Dietrich Erdmann (ed.), Kurt Riezler: Tagebücher, Aufsatze, Dokumente, Gottingen 1972; Sösemann (ed.), Theodor Wolff: Tagebücher 1914-1918. 91 Joli, „The 1914 Debate Continues: Fritz Fischer and his Critics”, стр. 35.

Узроци pama u питање континуитета y немачкој историји

И9

92 Историја ове публикације и спорење око дневника детаљно су приказани y: Agnes Blansdorf, „Der Weg der Riezler- Tagebücher: Zur Kontroverse über die Echtheit der Tagebücher Kurt Riezlers”, Geschichte in Wissenschafi und Unterricht, 35,1984, стр. 651-684. Наенглеском, видети: Langdon, The Long Debate, стр. 109ff. Дневнике je објавио: Karl Dietrich Erdmann, Kurt Riezler: Tagebücher; Briefe, Dokumente, Gottingen 1972. Библиографија peлевантних новинских чланака и публикација о Рицлеровој контроверзи и озбиљан напад на Ердмана, код: Bernd Felix Schulte, Die Verfdlschimg der Riezler Tagebücher: Ein Beitrag zur Wissenschaftsgeschichte der 50er und 60er Jahre, Frankfurt/M., Bern and New York 1985. O расправи y немачкој штампи, видети, на пример: Karl-Heinz Janssen, ‘August ‘14: Wahrheit auf Raten. Zwei Historiker streiten um Tagebücher: Wurde die deutsche Kriegsschuld am Ersten Weltkrieg im nationalen Interesse ver- schleiert?, Die Ze­ it, No. 24, 10 June 1983; Karl Dietrich Erdmann, „Die Tagebücher sind echt. Streit um ein historisches Dokument, das ins Zwielicht geraten ist. Eine Antwort”, Die Zeit, No. 28,8 July 1983; и писма уредништву: Die Zeit, No. 33,12 Aug. 1983. „Дуел” између Ердмана и Бернда Зеземана, историчара који je први посумњао y аутентичност текста који je Ердман приредио, углавном je вођен на страницама часописа Historische Zeitschrift. 93 Ердманов одговор на оптужбе Бернда-Феликса Шултеа наведене у: Schulte, Die Verfdlschimg der Riezler Tagebücher, стр. 16, note 4. 94 Ердманови погледи на Бетмана Холвега у: „Zur Beurteilung Bethmann Hollwegs", Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, 15, 1964, стр. 525-540. Ha енглеском његови погледи могу ce наћи y: „War Guilt 1914 Reconside­ red: A Balance of New Research", in Koch (ed.), The Origins of the First World War, стр. 342-370, навод на стр. 366. 95 Rössler-Franz, Biographisches Wörterbuch zur deutschen Geschichte, наведено y: Schulte, Die Verfdlschimg, стр. 17. 96 Fritz Fellner, Review of Kurt Riezler: Tagebücher, Aufsatze, Dokumente, in Mitteilungen des österreichischen Instituts für Geschichte, 1973, стр. 490-495. 97 To друго тврдио je Бернд-Феликс Шулте; Bernd-Felix Schulte, Die Verfdlschung tier Riezler Tagebücher, који je посумњао y нечисту игру антифишероваца. Остали аналитичари нису помињали сличну теорију завере, али сутакође доводили y питање аутентичност, или бар целовитост дневника које je Ердман приредио. 98 Fischer, Juli 1914. 99 Sösemann (ed.), Theodor Wolff, видети такође. vol. I, No. 88,357,340. Видети такође: Röhl, „Germany”, стр. 27ff. 100 Расправа je почела y часопису Historische Zeitschrift, a онда cy je преузели Die Zeit, Der Spiegel, Die Welt и Frankfurter Allgemeine Zeitung, који cy штампали чланке o тој дебати, као уосталом и велики број регионалних новина, на пример, Hamburger Abendblatt,Main-Echo, Münstersche Zeitung али и радио и телевизија, Norddeutscher Rundfunk и Bayerische Fernsehen. Недавно ce поновило, када je, y одговору на текст о Фише-

150

Узроци Првог светског рата

ровој контроверзи (који je написао Герд Крумајх) објављен y листу Frankfurter Allgemeine Zeitung, Бернд Зесман подсетио читаоце y писму уредништву да je неко мењао Рицлерове дневнике. У свом одговору, Агнес Бленсдорф je поново подвукла своју ранију одбрану Ердмановог издања. Видети: FAZ, 4 Nov. 1999; писма од 12. and 19. новембра 1999. У марту 2001, Зеземан je објавио нову критику пздања Рицлеровог дневника y листу Frankfurter Allgemeine Zeitung {FAZ, 14 Mar. 2001), тврдећи да je Ердману очигледно био потребан „добро наоштрен мач против Фишера” и зато je прикладно превидео проблематичну природу извора који je приредио. 101 Fischer, World Power or Decline, Foreword, crp. vii. 102 Geiss, Studiën, crp. 112. Гајсову улогу y развоју расправе детаљно испитује: Langdon, The Long Debate, стр. 86ff. 103 Joachim Remak, „1914 - The Third Balkan War: Origins Reconsidered” Jo­ urnal of Modern History, 43,1971, reprinted in Koch (ed.), The Origins of the First World War, стр. 86. 104 Geiss, Studiën, стр. 188. 105 Ibid., crp. 195-196. 106 У вези c тим спорењем, докторску тезу Фишеровог студента Имануела Гајса о немачким ратним циљевима y Пољској током Првог светског рата конзервативни Немци су с гневом дочекали, и та чињеница потврђује изузетно емотивну природу расправе о пољској територији y Немачкој после 1945. године. Imanuel Geiss, Der Poltriscile Grenzstreifen 1914-1918: Ein Beitrag zur deutschen Kriegszielpolitik im Ersten Weltkrieg, Lübeck and Hamburg 1960. Реакције на ту публикацију апализиране су у: Geiss, Studiën, стр. 124-125. 107 О новом тумачењу концепта немачког Sonderweg, видети: Berger, The Se­ arch for Normality, стр. 64-65. 108 Видети: Jager, Historische Forschung, стр. 156.

Сагласност и наставак расправа после Фишера

Увод Нема никакве сумње да je истраживање Фрица Фишера, засновано на помном проучавању извора, дубоко утицало на немачку историјску литературу. Без оозира на то да ли човек прихвата његове главне тезе, резултати његовог рада cada су нераздвојни део сваке анализе спољне политике царске Немачке. Грегор Шелген1

Као одговор на Фншеров нзазов прихваћеном схватању и вишегодишње непријатне расправе, y Немачкој су настале различите школе мишљеља (на пример, „Хамбуршка школа" или „Билефелдска школа”) и полако су ce потирале границе између појединих фракција. Наравно, већина научника и даље није била убеђена y исправност Фишеровог става да je немачка спољна политика имала непрекинуто усмереље: y његовом тумачењу „ратног савета” наговештено je да су немачки руководиоци 1914. године циљали на рат неколико месеци пре него што je заиста избио. С друге стране, његово истраживање нагнало je немачке историчаре да поново испитају расположиве доказе да би схватили зашто je рат заиста избио 1914. „Противници” су почели све више да ce усредсређују на ситне детаље овога спора. У расправу су ce полако укључивали и млађи историчари, који су били кадри да немачку историју истражују непристрасније од историчара (попут Ритера и Фишера) који су прожи-

152

Узроци Првог светског рата

вели и Први и Други светски рат. За генерацију младих историчара питање узрока рата припадало je историји и зато je заслуживало да буде истражено, али није припадало историји њихових живота. Осим тога, историчари су све више истицали улогу других зараћених страна 1914. године, и тако померали Фишеров фокус са Немачке и ширили дебату. Неке нијансе ове расправе, као и недавна истраживања улоге других држава y догађајима који су довели до рата, биће анализирани y последњем делу ове књиге. Сагласност која je постигнута и наставак расправе показују y коликој су мери историчари прихватили Фишерове спорне тврдње о којима ce и даље воде расправе.

Нијансе y расправи после Ф иш ерове к о н т р о ве р зе Педесетихгодина прошлог века „Фишерова контроверза"оборила јеуврежено схватање, али га није заменила неким новим ставом, и Фишер je с правом тврдио да je помогао да ce демократизује не само историјска струка него и немачко друштво y целини. Дејвид Стивенсов2

Крај Фишерове контроверзе није довео до потпуне сагласности о узроцима Првог светског рата, иако данас постоји веома мали број оних који би били спремни да потпишу некадашње апологетско тумачење о народу који je случајно склизнуо y рат. После Фишерове контроверзе међу немачким историчарима појавила су ce три главна тумачења: туманење Фишера и његових следбеника, који су тврдили да je Немачка ушла y рат 1914. због својих амбициозних спољнополитичких циљева, затим тумачење Волфганга Момзена, Ханс-Улриха Велера и Фолкера Бергхана и још неких, који су нагласак стављали на ситуацију y земљи и структуре унутар Вилхелмове Немачке као чиниоце који су одредили спољну политику, као и тумачење Егмонта Цехлина, Карла Дитриха Ердмана и Андреаса Хилгрубера, који су сматрали да су немачку политику усмериле и одредиле спољна политика и стратешка питања и тврдили да je Немачка желела да сачува своју слободу деловања и 1914. ушла y прорачунати ризик.

Сагласност и наставак расправа после Фишера

153

Фишерове и Велерове аргументе анализирали смо раније. У свом одговору на обе школе мишљења, конзервативни западнонемачки историчари почели су да изнова тумаче улогу Немачке y годинама које су претходиле избијању рата; многи од њих наставили су да приказују Немачку политику из 1914. као суштински одбрамбену, иако нису порицали да je Фишерова школа била y праву када je подвукла велики део одговорности Немачке за избијање рата. Расправа je настављена y академским публикацијама, али ce поново појавила и y јавним медијима. У једном чланку из 1982. године, објављеном y листу Frankfurter Allgemeine Zeitung, Егмонт Цехлин je ту одбрамбену природу немачке политике 1914. описао као политику усмерену ка „одбрамбеном превентивном рату” и нагласио жељу немачких државника да пруже подршку Аустроугарској. Подвукао je одлучујућу улогу „судбине” y изазивању рата и, понављајући Ердманове ставове, тврдио да нико y ствари ннје желео рат и нико није био спреман да га избегне.3 Почетком осамдесетих година расправа je и даље изазивала довољно занимања y јавности и због тога су националне дневне новине биле спремне да штампају подуже текстове о тој теми и тако обезбеде трибину за нове расправе о узроцима рата.4 Клаус Хилдебранд, на пример, нзнео je компромисни став, који je био изме!)у Фишеровог става н става његових критичара; његово схватање наговестило je y којој мери je највећи број конзервативних историчара спреман да прчхвати Фишерову тезу. Иако сматра да je немачко руководство имало почетну одговорност за догађаје током Јулске кризе, он тврди да Немачка „није ’пустила с ланца’ Први светски рат према неком плану, a да би остварила своје офанзивне циљеве”. Ни немачки потези нису били искључиво одбрамбени. Према Хилдебрандовом мишљељу, може ce сматрати да je Немачка „покушала да направи спољни ‘скок унапред’, y рат, због свог крајњег очаја јер није постојала могућност унутрашњег излаза (Ausweglosigkeit) из ситуације y којој ce налазила”. [Немачка политика 1914] тражила je решење како да ce офанзивним средствима преброди одбрамбена [ситуација] која ce више није могла поднети и како да ce [она] потврди као велика сила међу осталим великим силама, као држава y систему европских земаља.5 Ово представља радикалан заокрет y односу на тезу о невиности из међуратних година и првог послератног периода, али je ипак то

154

Узроци Првог светског рата

став који Немачку више оправдава него ставови Фишера и његових следбеника. Осамдесетих година су критичари Хамбуршке и Билефелдске школе отишли још даље y својим покушајима да објасне и оправдају немачке државне одлуке током 1914. године и раније, наводећи геополитику као разлог због чега ce немачки Рајх разликовао од својих западних суседа. По овом тумачењу, Велеровој тврдњи да je политичка култура царске Немачке била y нелагодном односу према привредном развоју Рајха супротстављен je аргумент да су проблеми Немачке потицали од њеног посебног положаја y средишту Европе. Клаус Хилдебранд каже да je немачка историја обележена специфичном свешћу (Sonderbew usstsein ) - термин je први употребио Карл Дитрих Брахер - која потиче од положаја земље „између западног и источног света”. По Хилдебрандовим речима, Немачка je била земља којој je било дозвољено да „постоји, али не и да расте”, и та чињеница je Немцима стварала „сталне тешкоће и изазивала оправдану стрепњу за будућност Рајха”6. Почетком осамдесетих година Грегор Шелген ce залагао затумачење немачке политике пре и током 1914. године као суштински одбрамбене, a не офанзивне. Шелген сматра да треба „нагласити [...] одбрамбени чинилац y немачкој политици” много јаче него што je то Фишер урадио. Према Шелгеновом мишљењу, континуитет немачке историје je истовремено и „континуитет стрепње” која проистиче из осетљивог положаја земље окружене великим силама.7 Шелген je овакве ставове, који подвлаче „опасну” геополитичку ситуацију Немачке, недавно поново изнео y есеју под насловом „Рат као излаз?” Према Шелгену, Фишерова школа није y праву када и даље инсистира на теорији агресивног рата. Он ce слаже са Хилгруберовим тумачењем, изложеним y студији о Јулској кризи, из 1977. године, тумачењем „одлуке о срачунатом ризику за постизање политичких промена ограничене моћи путем коришћења ситуације међународне кризе”8. Шелген тврди да je немачки Рајх био уловљен y замку „зачараног круга” током деценија које су претходиле избијању Првог светског рата. Због тога je Немачка била суочена с „озбиљном дилемом”, како Шелген објашњава: Била je велика сила Европе и као таква, желела je - и била приморана да води политику велике силе да би одржала своју позицију. Међутим, y доба империјализма, политика велике силе била je исто што и политика светске силе, односно како би ce рекло y Немачкој - Weltpolitik. Спроводећи политику светске силе, немачки Рајх je y суштини знатно допринео

Сагласност и наставак расправа после Фишера

155

поремећају равнотеже снага која je y много чему неопходна за постојање Немачке као велике силе y Европи.9 Према таквим аргументима (који много подсећају на оне који су y Немачкој изношени за време рата и одмах по његовом завршетку), немачки руководиоци нису могли друтачије да поступе него што су стварно поступили 1914, нису били y офанзиви него y дефанзиви y светлу свих непријатних савеза који су ce склапали око Немачке да би јој ограничили развој и угрозили статус и будућу сигурност. Штавише, y поређењу са Британијом и Француском, Шелген оцењује немачку Weltpolitik - политику светске силе - као „прилично скромну” a не као „посезање за светском моћи”, што je тврдио Фишер. По овом тумачењу, целокупан утисак о положају Немачке 1914. године посматра ce фаталистички: „изгледа да je због тога што je немачка политика напредовала, било неминовно и да почне да опада”10. Геополитичке аргументе заговарали су и други, утлавном политички конзервативни историчари, као на пример, Михаел Штирмер и Клаус Хилдебранд. Према Штирмеру, немачка историја пре рата била je обликована оним што он назива „немачком дилемом”. Немачком народу, „који ce налазио y том стратешком средишту Европе”, била je потребна јака национална држава као гаранција против будућих инвазија. Геостратешки положај Немачке налагао je земљи немогућ задатак „да одреди квадратуру крута”. Штавише, по Штирмеровом мишљењу, немачка геостратешка днлема „и даље je присутна. За разлику од Британије, Немачка нема предност коју пружа острво”11. Такви аргументн нису могли да прођу без одговора. Осамдесетих година геополитика je ушла y академске и јавне расправе y Савезној Републици, али с мало сазнања, како критички примећује Ханс-Улрих Велер, о сличностима са оваквим дискусијама y националсоцијалистичкој Немачкој. По тим анализама, може ce говорити о немачком попожајуу срсдишту Европе - Mittellage, о геостратешким ограничењима, или напросто о геополитици. Последица оваквих теорија јесте закључак да je географија судбина Немачке - да je земља утрожена због свог централног положаја y Европи и да je нови немачки Рајх после 1871. године био под сталном претњом због свог геостратешког положаја. Другим речима, нису посреди поступци и жеље људи који су били на челу царске Немачке, нити недостаци политичког система и структура, него једноставно присила коју je немачком Рајху наметнула судбина, и то je оно што сноси одговорност за политику која je довела до рата 1914. Доводећи y питање ово апологетско тумачење

1$6

Узроци Првог светског рата

Велер ce упитао да ли je Немачка заиста била опкољена, као што су тврдили њени руководиоци, и да ли je ситуација „у срцу Европе” била заиста тако опасна као што су сматрали апологети. A шта ћемо онда са Швајцарском и Пољском, питао je - y тим земљама не постоји историја агресије, a њихова геополитичка ситуација je слична немачкој.12 Заступник геополитичких аргумената вероватно би одговорио да ниједна од ових земаља није била „велика сила” и указао 6и на немачку индустријску и финансијску снагу и на бројност њеног становништва као разлоге због којих царска Немачка није могла да поднесе положај „у средишту”. Према оваквом гледишту, царска Немачка није имала избора - морала je да постане велика сила и да ce бави политиком моћи - или да допусти да je прогутају моћне државе око ње. Конзервативна геополитичка тумачења која су ce појавила после осамдесетих година понављала су апологистички став из педесетих, мада су овога пута имале достојан број критичара. Џејмс Реталак je одбацио ставове који ce ослањају на спој „механизама” и „изложеног геостратешког положаја” Немачке као чинилаца y узроцима рата, и подвлачи оно што сматра да je био њихов главни циљ: „Такве анализе настоје да кривицу пребаце на неког другог: или на остале велике силе или на апстрактни међународни систем”13. Хелмут Be­ ine пише критику геополитике уз нагласак на њеним апологетским намерама: У таквим аргументима, право на светску моћ практично ce изједначава са дужношћу да ce води рат, против уобичајене европске политике, или ce тумаче као контекст рата култура. Немачка није имала избора 1914. ако je желела да ce и дал.е такмичи са великим европским народима.14 Зашто су такве апологетске и реакционарне геополитичке аргументе износили y Немачкој осамдесетих година? Одговор, као и увек, лежи y политичкој позадини развоја историјских расправа. У овом случају, посреди je било ново политичко усмерење које je Немачка спроводила после промене владе 1981. године, када je конзервативни демохришћанин Хелмут Кол преузео место канцелара од социјалдемократе Хелмута Шмита. Нови подстрек стигао je с поновним уједињењем Немачке 1990. године, и због тога je y одређеним круговима оживела потреба за ,,’политиком м оћи’ која je историја и судбина ’земље y средини’”.15 Џејмс Реталак истиче значај савремене конзервативне политичке климе која je „неке конзервативне историчаре навела да изнесу позитивније, националистичко тумачење немачке

Сагласност и наставак расправа после Фшиера

157

историје”16. Био je то радикалан преокрет y односу на критичке дане шездесетих година. До почетка осамдесетих оба светска рата већ су била довољно удаљена y времену и неки млађи историчари су поново покренули питање ортодоксног става о немачкој истори ји - од жестоких дана Фишерове контроверзе сматрало ce да Немачка треба да сноси велики, можда највећи део одговорности за избијањ е рата 1914. Велики број Немаца схватио je да ce коначно заврш ава раздобље оправдавања и кривице. У конзервативној Савезној Републици поново je подстакнуто родољубље, тако дуго непристојна реч y послератној Немачкој, као и националистички однос према немачкој историји. Мери Фулбрук долази до сличних закључака о немачкој историји осамдесетих година: He може ce тврднти да je y Западној Немачкој историја на неки начин бнла „објектпвна” и аполнтична. Западнонемачки канцелар Хелмут Кол, уз сарадњу историчара Михаела Штирмера и Андреаса Хилгрубера, као и фнлозофа-нсторичара Ернста Нолтеа, улагаоје велики труд осамдесетих година да популарну исторнјасу свест обликује y интересу „нормализовања" немачке прошлости и изградље новог националног идентитета преко селективног приказа и новог тумачења прошлости по музејима и изложбама, али и преко чланака и књига.17 Наравно, то ново тумачење немачке историје y покушају да ce створи позитивнији нацнонални ндентитет Западних Немаца није ce односило само на Први светски рат. Историја националсоцијализма, Другог светског рата и холокауста такође су биле теме ревизије и новог тумачења, које je врхунац достигло y новој историјског расправи на внсоком нивоу, чувеној свађи историнара - Historikerstreit - која je почела 1986.18 После поновног уједињења Немачке четири године касније, позитивно тумачење немачке историје постало je још пожељније и на то су спремно реаговали немачки конзервативни историчари. Обновљено занимање за геополитику није било искључиво немачки феномен и објашњено je истовременим порастом национализма и опадањем интернационализма, нарочито y оквиру међународног радничког покрета, a та тенденција била je још израж енија после пропасти и коначног рушења Совјетског Савеза и његових европских сателита. Када описује привлачност геополитике y одређеним круговима Мајлс Калер то чини y односу на прош лост и на текуће политичке одлуке:

158

Узроци Првог светског рата

Рабљена и злорабљена од стране заговорника сасвим различитих гледишта, геополитика ce уредно уклапа y националистичку и конзервативну страну политичког спектра, где je и настала. Геополитика je корисна као стега када ресурсе треба упослити за решење домаћих циљева зато што одређује потребе сваке велике силе која жели да задржи сопствени статус. Помоћу слободне примене термина као што су „периферни поседи” подстиче ce нарастајућа стратешка улога велике снле и оправдава обновљено надметање y Трећем свету. Геополитичко мишљење такође ce уклапа (као и пре 1914) y визију међународног надметања и борбе која пориче могућност одрживе сарадње.19 Геополитичка објашњења узрока Првог светског рата, која смо до сада срели, добро ce уклапају y овај последњи став. Уз порицање могућности међународне сарадње или мирног решења међународних криза, овакав став на фаталистичан начин претпоставља да je 1914. године сукоб био неизбежан. Према томе, никога не треба кривити за избијање рата: био je то уредан повратак на угодни међуратни консензус. Постојао je још један разлог да стара тема узрока рата осамдесетих година поново дође y жижу интересовања историчара. Када ce све узме y обзир, нови консензус je успостављен и пре тога и превасходно ce ослањао на закључке Фишерове школе, односно опет je постојало установљено мишљење које je нова генерација историчара требало да порекне. Велики део Фишерових тумачења полако je нашао своје место y општим историјским прегледима и школским уџбеницима, и његове ставове све више je прихватала и академска средина. Детаљно истраживање начина на који je тема избијања рата разматрана y западнонемачким уџбеницима позних седамдесетих година открива да су Фишерови ставови продрли y западнонемачке школске уџбенике - са изузетком баварских уџбеника, из којих je y потпуности изостављена расправа о Фишеру - и нова генерација историчара je no њима предавала. Клаус Брукман, један од критичара Фишерових схватања, проучавао je до које мере су тада y настави узроци избијања Првог светског рата предавани y складу са Фишеровим назорима. Дошао je до закључка да je оно што je y немачким школским уџбеницима нашао од Фишерових погледа било „историја као индоктринација”.20 Ако су Фишерове, некада јеретичке тврдње, сада представљале нову званичну линију, истина донекле разблажену и лишену најспорнијих навода, као што je питање ратних циљева и дугорочног планирања сукоба, онда су његови критичари осетили потребу да спрече даљу „индоктринацију” његовим ставовима насилно уводећи противаргументе.

Сагласност и наставак расправа после Фишера

159

Изван Немачке постојали судруги чиниоци који су одређивали природу расправе и развоја научног проучавања узрока рата. Неке студије из касних седамдесетпх година и с почетка осамдесетих треба посматрати y контексту сукоба међународних суперсила током седамдесетих година. Американац Мајлс Калер je 1979. године направио поређење сукоба из раздобља пре 1914. између Британије и Немачке са сукобима Совјетског Савеза и Сједињених Држава седамдесетих година. Иако извлачи закључак да je таква аналогија „привлачана, али нетачна”, разлози за истраживање узрока Првог светског рата толико година после његовог избијања могу ce наћи y међународним догађајима и напетостима тог доба, које je пратио чест и осетан ризик од ескалације y трећи светски рат.21 Као и y предратном раздобљу, изгледало je да би разумевање разлога претходних ратова могло да помогне да ce одреди да ли има изгледа да избије нови рат. Истраживање je рађено y односу на тадашње кризе, као што су били кинеско-вијетнамски сукоб 1979. године или све напетији односи између СССР » САД. Трка y наоружању суперсила током седамдесетих h осамдесетих годнна, a посебно све жешћа трка y нуклеарном наоружавању, утицала je на повећано занимање за трку y наоружавању великихсила пре 1914.22 Самјуел Р. Внлијамсонје 1981. годинеуказао на оно што je сам сматрао очигледном паралелом између ситуације која je претходила Првом светском рату и текућих политичких односа: „сличности између савеза и трке y наоружаљу током година које су претходиле 1914. и међународне ситуације с почетка осамдесетих постављају кључно питање о будућности модерне цивилизације”, упозоравао je.23 Пример студије која je наводно мотивисана текућим политичким проблемима јесте истраживање Џефрија Бараклоа посвећено Агадирској кризи из 1911. године. Аутор сматра да јет о био „дугорочни узрок" Првог светског рата. To дело y суштини je било мотивисано жељом да ce открнју паралеле између догађаја који су довели до рата 1914. и међународне напетости почетком осамдесетих година, када je књига написана. Према томе, Баракло закључује следеће: Године 1911. није била потребна нека посебна бистрина да би ce предвидело, као што je то учинио Бебел, велики Kladderadatsch, односно потпуна пропаст постојећег система. Невоља je била y томе што нико није обраћао пажњу. Ако ни данас нико не обраћа пажњу, можемо очекивати сопствени Kladderadatsch, само што ће овога пута пропаст бити много потпунија. [...] Било би бесмислено поново причати причу

1бО

Узроци Првог светског рата

о 1911, ако ce не би могла применити на нашу садашњу судбииу. [...] Ако ce од Агадира нешто може научити [...] онда би коначна лекција морала да буде: никад више ни један Агадир. Међутим, када ce данас погледа по свету, и по свим садашњим жариштима, ко 6и ce усудио да тако нешто каже?24 У временима међународних криза и напетости, седамдесетих и осамдесетих година, као и током међуратних година, y многим круговима истицана je колективна одговорност за избијање рата. У оба случаја био je то покушај да ce спрече будући сукоби тако што ће ce указати на мане међународног супарништва и империјализма. Претпостављало ce да, ако су једном довели до рата, лако то могу поново да учине. Зато не изненађује да су ратови на Балкану крајем двадесетог века многе аналитичаре подсетили на чињеницу да je Први светски рат започео свађом на Балкану и многи су стрепели да би напетости y тој области поново могле да започну већу катастрофу европских или чак светских размера. Студија Дејвида Стивенсона о избијању Првог светског рата написана je y тим околностима 1997. године. Аутор објашњава зашто сматра да 6и било битно разумети како су претходне напетости на Балкану прерасле y светски рат: Док пишем ову студију, на телевизијским екранима западног света светлуцају слике Сарајева, a коментатори ce присећају да je оно што ce ту догодило пре осамдесет година започело светски рат. Иако je глобална политика деведесетих година до сада била ман>е опасна него почетком двадесетог века, можда неће тако остати после слома познатог оквира совјетско-америчкогхладнограта. Највероватнија будућностје повратак y свет са неколико великих сила које ce надмећу и маневришу y погибељном окружењу етничких сукоба, супарничких тржишта и ресурса и трке y наоружању. Ако ce то догоди, биће много битније него икад раније да ce истражи зашто су напетости на Балкану пре 1914. попримиле тако разорне димензије.25 Поређење међународних криза крајем двадесетог века са кризама с краја деветнаестог века није остало незапажено међу историчарима. У несигурном свету хладног рата изгледало je да ce y узроцима Првог светског рата могу пронаћи вредне лекције о ескалацији криза, и стара тема опет je постала политички релевантна. У светлу критика Фишеровог једностраног приступа, историчари су све чешће изван Немачке тражили кључно решење због чега je међународна криза 1914. године прерасла y светски рат. Ж елели су да установе, као што

Сагласност и наставакрасправа после Фишера

lo l

ћемо видети, да ce један део кривице за избијање рата може при писати и другим земљама a не само Немачкој.

Процена улоге остадих зараћених снага 1914. године Превепика концентрација на упогу Берлина умањује значај догађаја који су ce одиграли y Аустроугарској, Русији, Србији и земљама Балкана током неколико месеци пре јула 1914. Самјуел Р. Вилијамсон, млађи26

He слажу ce сви историчари да Немачка треба да сноси већу кривицу за избијање Првог светског рата него остали народи, a највећи број и даље сматра да искључнво усредсређење на Немачку даје исувише једносграну слику. Проучавање појединих земаља указује на различите нивое кривице - y зависности од фокуса историчара разлмчите земље јављају ce као мање нлн више изразито уплетене или криве. Тензнје на Балкану које су „мучиле” Европу пре рата свакако су од кључног значаја, као и одлуке које су y јулу 1914. године донеле поједине европске владе. Идући Фишеровим трагом, историчари су почели да ce концентрншу на дугорочне узроке рата и на оцену улога које су одиграли различити европски државници. Ta истраживања су показала да не треба да ce бавимо само мотивима немачког руководства и да остали део Европе није само, и једино, реаговао на немачке поступке. Напротив, истраживање политике европских суседа Немачке открило je да ce одговорност за избијање рата не може приписати само Немачкој. Историчари су ce нарочито усредсредили на улогу влада y Бечу, Лондону, Паризу, Санкт Петербургу и Београду и y наредном тексту обрадићемо сваку од њих посебно.

Аустроугарска Аустроугарска je била y ж ижи истраживања, и то није никакво чудо када ce узме y обзир чињеница да je објава рата Двојне монархије

1б2

Узроци Првог светског рата

Србији покренула ланац мобилизација и објава рата из којег главне европске силе нису могле да ce избаве. Ha основу истраживања Јулске кризе Албертини je четрдесетих година закључио да je „Берлин могао да охрабри и подстакне на напад, али je иницијативу имала Аустрија”.27 Како Џон Лангдон истиче, пре Фишерове књиге Griff nach Weltmacht, значајан део одговорности Аустроугарске за избијање рата узимали су за дату чињеницу. Фишер ce удаљио од тог става, али не ослобађањем Аустроугарске од кривице него усредсређивањем на Берлин и занемаривањем Беча. „Од његових обилних оптужби немачких намера поступци Аустрије су избледели и постали безбојни подаци о чврстој одлуци да ce потчини жељама Берлина”28. За разлику од утиска који може да ce стекне из Фишерових текстова, студија Самјуела Р. Вилијамсона о Аустроугарској између осталог говори о значајној улози бечких одлука. Он je против „претеране концентрације на улогу Берлина” која, по његовом мишљењу, пориче важност одлука које су донете y Аустроугарској, Русији, Србији и балканским државама током неколико месеци пре јула 1914.29 Вилијамсоново истраживање улоге Аустроутарске y догађајима 1914. године наводи га на закључак да одлуке донете y Бечу уопште не могу да ce занемаре и ни y ком случају нису другоразредног значаја y поређењу са одлукама донетим y Берлину, него су свесно срочене тако да воде y рат. У јулу 1914. y Бечу je известан број људи искусних y вођењу државних послова, и управљању силом и кризним ситуацијама свесно преузело ризик општег рата да би водио локални рат. После удараца које су им нанели ширење Србије y Балканским ратовима, руски активизам и губитак Франца Фердинанда, хабзбуршки државници су очајнички желели да обликују своју будућност, a не да дозволе да их догађаји униште. У страху од разједињења земље рат им je изгледао као прихватљива политика. Хабзбуршка одлука, уз подршку Немачке, дала je покретачку силу Јулској кризи и мир je пао као прва жртва.30 Роберт Еванс на сличан начин доказује да je „висока политика државника y Монархији свесно изазвала рат јер су убиство [Франца Фердинанда] сматрали кобним изазовом Аустроутарској”. Његова студија указује на „изузетно јединство” државника y Бечу y одлуци да кризу искористе за свођење рачуна са Србијом. Последњих дана јула, „Беч свакако није чекао на инструкције; хабзбуршка престоница показала je ретку слогу војних и цивилних руководилаца”, тврди Еванс.31 Аустријски историчар Фриц Фелнер закључио je на основу своје детаљне студије такозване Хојошеве мисије од 5. јула 1914. године

Сагласност и наставак расправа после Фшиера

1бз

(чији je резултат била чувена carte blanche гаранција немачке подршке Аустрији) „да ce пуштање рата с панца може y великој мери приписати активностима младих дипломата y бечком М инистарству иностраних послова”.32 Водећи државници y Бечу сматрали су да je експанзионистичка спољна политика начин да ce изађе из стагнације и проблема унутрашње политике. Штавише, смрћу надвојводе Франца Фердинанда нестао je један од највећих аустријских поборника за мир, унутрашњу реконструкцију и промене. Како je Џон Лезли истакао y својим истраживањима аустроутарских ратних циљева, „тешко je избећи закључак да су рат поздравили, па чак и намерно изазвали, они који су за њим посегнули као за катализатором промена које више нису могли да очекују од празног Белведереа (палата y Бечу)”.33 Другим речима, баш као y Берлину, унутрашњи и спољни пробпеми решавани су уз помоћ рата. Ha унутрашњем плану, Двојна монархија je била суочена с проблемом уређења и умирења различитих народа, од којих су неки, a нарочито Срби, радили све да поткопају Монархију и тражили независност, a на спољном, положај Аустроугарске као велике силе био je све безначајнији и земља je била y опасности да постане „другоразредна” сила. Агресивну спољну политику подржавао je аустроугарски шеф генералштаба Франц Конрад фон Хецендорф, којл je одавно желео да ce „обрачуна” са Србијом и који je због тога поздравио кризу 1914. године. Нзегово ратоборно расположење охрабривали су и подржавали други аустријски војни команданти. „Отклонивши главну препреку његовој ратоборности, Сарајево je Конраду пружило јединствену прилику да категорички захтева превентивни рат против Србије, за који je чекао прилику још од 1906, a Берхтолду [аустријском мчнистру иностраних послова) одузело главни аргумент протнв оваквог поступка - самог надвојводу.”34 Ha сличан начин Вилијамсон потврђује да je „жеља за ратом одвојила Конрада од већине протагониста Јулске кризе. И, док je велики број њих био спреман да са жаљењем или опрезом прихвати развој околности, Конрад je поздравио кризу”.35 Међутим, Фелнер je убеђен да су Немачка и Аустроугарска y ствари желеле два различита рата. Прерастање сукоба y европски рат „искључиво je било последица и исход одлучне немачке политике која je примењ ивана и пре последњих дана јула”, тврди Фелнер y складу са фиш еровским ставом да су немачки руководиоци имали посебне циљеве на уму када су охрабрили бечке државнике да поставе услове Србији. Штавише, према Фелнеру „рат je могао да буде локализован да Немачко царство није намерно организовало његову

1б4

Узроци Првог светског рата

ескалацију”. Немачка политика за време Јулске кризе била je „издаја савезника којем je обећана подршка”, с обзиром на то да Немачка није била вољна да пружи подршку коју je обећала y случају локализованог рата. Према Фелнеру, „Аустроугарска сноси одговорност за планирање трећег локалног Балканског рата против Србије - одговорност за прерастање сукоба y европски рат није на Аустроугарској, него на Берлину.”36 Међутим, тешко je схватити како je рат могао да буде локализован, како Фелнер тврди, када ce има y виду одлучност Русије да помогне Србији и намера Аустроугарске да не пристане на дипломатску победу. У оцени улоге Беча Холгер Хервиг на следећи начин сажима тадашњу сагласност око уплетености Аустроугарске y догађаје 1914: Англосаксонци су предуто били опчињени fin de siècle Бечом Густава Малера, Артура Шницлера, Густава Климта, Арнолда Шенберга и Сигмунда Фројда и одбијали су да прихвате да je град y којем je настала сахер-торта и (где ce пије] Kaffee mit Schlag, где су Карнивап или Мусиквереин, могао да покрене велику будалаштину 1914. Међутим, иницијатива за тај рат потиче из Беча. Хабзбурзи и Хоенцолерни су одлучили да рачуне сведу војним, a не дипломатским средствима. Усмерење и развој Јулске кризе одређивао je Беч [...] Беч ce најпре одлучио за рат, потом je тражио јемство од Немаца и искористио га чим ra je добио.37 Према Хервигу, није довољно усредсредити ce само на Берлин y јулу 1914, јер je одлуке диктирао „агресивни став” аустроугарског ine­ tta генералштаба, a цар Франц Јозеф je делио генералово мишљење, док je Берхтолд играо „кључну улогу”.38 Недавно je Гинтер Кроненбитер истражио однос између савезника Немачке и Аустроугарске и посебно ce усредсредио на однос двојице шефова генералштаба, Хелмута фон Молткеа и Франца Конрада фон Хецендорфа. Приметио je да je њихово настојање да координирају стратегије од самог почетка било обликовано различитим политичким и стратешким циљевима. Кроненбитер говори и о Конрадовој жељи да ратује против Срба и да их победи, као и о чињеници да je Беч сматрао да je сукоб неминован. Међутим, он много већи нагласак ставља на Берлин који ескалацију кризе води y светски рат: „Однос савезника може ce тумачити и тако да je најкасније y последњој фази Јулске кризе Немачка покушала да бескрупулозно реорганизује рат против Србије, о чему je одлучено y Бечу, y одлучујући светско-политички рат (Entscheidungskampf)”.39 Тако детаљне студије аустроугарске политике и ратних циљева доказале су значајне улоге које су одигра-

Сагласност и наставак расправа поспе Фишера

165

не и изван Берлина. Без изворне спремности бечких држ авника да „сведу рачуне” са Београдом, руководиоци y Берлину не би могли да искористе управо ову кризу као окидач за рат. Међутим, y крајњем исходу, постоји сагласност о томе да je Берлин y последњем тренутку охрабрио Беч (на пример, давањем carte blanche гаранције), или, y најгорем случају, да je на Аустроугарску извршен притисак да делује пре него што буде прекасно.

Велика Британија И Британија je била y жижн интересовања историчара који су настојали да утврде одговорност за ескалацију кризе 1914. године. Уосталом, већ смо видели да су немачки политичари још од јула 1914. тврдили да je британска политика y одређеној мери одговорна за избијање рата: британски политичари су од самог почетка јасно изразили своју спремност да подрже Француску и Белгију, a ставови Бетмана Холвега утицали су на мишљење јавности о британској политици y међуратном раздобљу.40 Међутим, била би погрешна претпоставка да су такви ставови постојали само на страни непријатеља. Неки од савремсних британских државннка, пре свега Лојд Џорџ, оптуживали су Грејову спољну политику за избијање рата, па чак су наговештавали да Белгија није била прави разлог за улазак Британије y ратни сукоб. Beh првнх месеци рата неки министри y влади приватно су разговарали о томе да ли je Грејова спољна политика била одговорна за ескалацију Јулске кризе и таква разматрања наставили су и после 1918.41 У својим Ратним мемоарима Лојд Џорџ ce постарао да ce о Грејовим наводним манама расправља и y јавности. По речима Кита Вилсона, y књизи ce налази „смишљен и отрован напад на личност сер Едварда Греја и на његово вођење британске спољне политике током [Јулске] кризе”. У својим мемоарима Лојд Џорџ понавља критичке примедбе Бетмана Холвега, али признаје да je Греј био суочсн с тешкоћама које су настале због подела y влади. Међутим, његови закључци су убиствени: „Да je [Греј] на време упозорио Немачку y којем часу ће Британија објавити рат - и свом снагом ce борити y њему - исход би био сасвим другачији.”42 Лојд Џорџ je дошао до закључка да je „Едвард Греј један од двојице најодговорнијих за рат”43. У светлу таквих оптужби против Грејовог одлучивања, истраживање британске улоге y узроцима Првог светског рата привукло je

166

Узроци Првог светског рата

велики број научника. Иако су бројни британски историчари били вољни да поверују y тезе Фрица Фишера о ратним циљевима Немачке, остала je потреба да ce испита улога Британије y догађајима који су довели до рата. Управо то je подвукао Џејмс Џол y свом уводу за енглески превод књиге Griff nach der Weltmacht: Чак и ако Фишерово дело учвршћује веровање да немачки руководиоци сносе највећу одговорност за избијање и продужење Првог светског рата, то још јаче истиче дужност британских историчара да испитају податке о британској влади.44 У Британији историчари све до 1967. године нису имали приступ документима похрањеним y Државном архлву, a те године je Џол написао свој увод и тада je објављен енглески превод Фишерове књиге о тој теми. После Албертинијеве студије, књига Заре Штајнер Британија и узроци Првог светског рата спада y прве покушаје да ce открије британска политика y догађајима који су довели до рата. Према Зари Штајнер, британска политика и њене „дипломатске одлуке биле су реакција на спољне догађаје и околности" и нису биле мотивисане унутрашњим притисцима (као што су били, на пример, сифражетски покрет, индустријски немири или Ирско питање), што je било супротно мишљењу које су изнели Фишер и други да je y Немачкој агресивна и погрешна спољна политика донекле била условљена унутрашњим притисцима и проблемима. Због тога ауторка закључује да Британија није имала активну улогу y настанку кризе, и да je британска политика 1914. године била реактивна и дефанзивна, као и да ce y јулу 1914. cep Едвард Греј трудио да не разљути Берлин, па су његови предлози за посредовање пропали управо „зато што су Централне силе имале друге циљеве на уму”45. Британски историчар Кит Вилсон брани Греја од његових тадашњих критичара. Он описује да je Греј био под „великим притиском" Русије и Француске да објави подршку Британије њима y случају рата и показује да je руски министар иностраних послова Сазонов имао намеру да уцењује Британију преко готово отворених претњи британском амбасадору Бјуканану. Вилсон тврди да je y то време „главна тема y британском Форин офису било неопходно побољшање енглеско-руских односа” и као доказ наводи енглеско-руске поморске преговоре из лета 1914. Према Вилсону, британска спољна политика „имала je империјалну скалу приоритета” 1914, a „Грејова лична

Сагласност и наставак расправа после Фшиера

167

опредељеност за рат не може ce y целости схватити и проценити ако ce не узму y обзир и ове околности”.46 Очигледно je да изван Немачке расправа о Фишеровим ставовима није довела до окончања потраге за разлозима избијања рата 1914. После спорења, историчари су наставили да испитују, и y одређеном обиму да ревидирају узроке рата. Од осамдесетих година ови „неоревизионисти” су ce усредсредили на улогу Британије доказујући да je уз мало више флексибилности y Лондону можда могло да ce избегне прерастање кризе y рат. Према таквим тумачењима, Немачка није била никаква претња европској безбедности, док су циљеви Британије да осигура сопствену безбедност били много јаснији од било каквих циљева које je, можда, имала Немачка.47 Према томе, Дејвид Калео не осуђује само немачку агресију него и реакцију немачких суседа на тај изазов: Географија и историја уротиле су ce да успон Немачке прикажу као закаснео, брз, повредив и агресиван. Остали део света реаговао je смрвившм тог скоројевића. Ако je y том процесу немачка држава почела да ce непрпхватљиво понаша н ако je y и>у ушао зли демон, можда прави закључак не би требало да буде да je цивилизација била изузетно слаба y Не.чачкој, него да je тако крхка на осталим местима. Могућно je да права поука не лежи y будном праћењу агресора него y погубним последицама одбијања да ce скоројевићу обезбеди разумно место.48 И такви аргументи ималн су своје критичаре. Доналд Кејган je сумњичав према сличним ставовима и пита ce: какво „место" су европске државе могле да понуде немачком аривисти „скоројевићу” које би задовољило Немачку и Европи обезбедило стабилност? [...] Вилхелмова Немачка није била само једна од европских нација која настоји да одржи сопствене националне интересе и да их унапреди прнхватљивим средствима за ibeHe суседе. Од почетка деведесетих година деветнаестог века царска Немачка je била темељно незадовољна сила, жељна да поремети status quo и да оствари своје експанзионистичке цил,еве, застрашивањем и претњама, ако je могуће, или ратом, ако je неопходно.44 И други историчари су подвлачили став Британије vis-à-vis уочене претње од стране Немачке. Недавно je Најл Фергусон обрадио улогу и одговорност Британије y прерастању Јулске кризе y рат. Фергусонов извештај показује да ce Греј налазио y готово безизлазној ситуацији.

l6 8

Узроци Првог светског рата

П рирода система савеза и онога што ce називало немачком војном стратегијом унапред су указивали на то да ако Аустрија, уз подршку Немачке, постави екстремне захтеве Србији, и ако Русија стане y одбрану Србије, онда ће y сукоб бити увучена и Француска. Да je Греј насилно покушао да одврати Аустрију и Немачку, можда би послао сигнале Француској и Русији да ће ce Британија неизбежно наћи на њиховој страни y будућем рату и на тај начин je могао да подстакне напад на Немачку. С обзиром на значај који je Британија придавала одржавању равнотеже снага на европском континенту, Греј ce заиста налазио y незавидној ситуацији. Према Фергусону, део Грејове стратегије да савезе са Француском и Русијом претвори y квазисавезе био je да Немачку одврати од ризика уласка y рат. Међутим, сада je стрепео да би прејак сигнал подршке Француској и Русији [...] могао да охрабри Русе да уђу y рат. Налазио ce y процепу: како одвратити Аустрију и Немачку, a не ободрити Француску и Русију.50 Ово je добар сажетак Грејових неприликаујулу 1914. Вреди размислити о следећем: предлог Бетмана Холвега Бечу да посредују (после више недеља инсистирања да не треба улазити ни y какво посредовање) вероватно би био изнет раније, и одлучније, да je канцелар раније знао за одлуку Британије да помогне Француској y случају европског рата. Наравно, то je било садржано y Бетмановој изјави Гошену. Фергусон размишља као и Дејвид Калео, који понавља ране критике на рачун Греја и тврди да je „одлучна Британија са јасно израженим ставом о подршци и одсуству подршке, можда могла да -спречи сукоб. У ствари, с очајничким расположењем y Бечу, Санкт Петербургу и Берлину, чак ни одлучна Британија можда није могла да угуши кризу. У сваком случају, Греј je одуговлачио све док шанса није изгубљена”.51 Фергусонов суд о Греју y ствари je оштра осуда политике министра иностраних послова: У својој одлуци да очува савез са Француском, Греј je био вољан да преузме војне обавеае због којих je рат са Немачком био изгледнији и скорији. Својим потпуно кружним процесом размишљања желео je да Британију обавеже на могући рат са Немачком - због тога што би иначе могло да дође до рата са Немачком. Имало je смисла умирити Француску и Русију, али je Греј опет продужио са својом политиком, чак и пошто je сваки разуман разлог за то одавно нестао.52

Сагласност и наставак расправа после Фишера

169

Греј je и даље лака мета, баш као што je био за време и после p a ­ ia, али оптужбе које су против њега подигнуте захтевају одређено образложење. Ha пример, тешко je схватити како ce амбивалентност Грејове политике може тумачити као узрок рата y поређењу са политиком коју су y исто време водили државници y Берлину и Бечу. У крајњем исходу, може ce доказати да je Грејова неодлучност била мотивисана његовом жељом да избегне ескалацију кризе, a да су немачке и аустроугарске одлуке засноване на отвореној жељи да ce изазове сукоб, могућно само локални, a не светских размера. Иако ce може рећи да je политика Бетмана Холвега током предратних година и током јула 1914. била заснована на нади да ће Британија остати неутрална (упркос јасним доказима о супротном), исто не важи за немачке војне руководиоце, јер за н,их улазак Британије y рат није био од значаја. И док би немачки генералштаб био пресрећан да ce Британија нађе међу непријатељима Немачке, Бетман Холвег ce и даље надао британској неутралности.53 Осим тога, британска влада je имала подељено мишљење о уласку y рат и Греј није био y позицији да објави подршку савезницима y случају да такав сценарио буде остварен. У расправи о британском предратном одлучивању занимљиво je питање зашто je Британија уплетена y европски рат. Мало je историчара који би и сада тврдили да je „отмица Белгије" стварни разлог британске објаве рата Немачкој (иако je привидно битка за неутралност Белгије била популарно оправдање објаве рата); један број историчара чак тврди да „би Британија свакако повредила белгијску неутралност да то није учиннла Немачка 1914”.54 Међутим, неслагање ce наставља по питању ko je, y очима Греја и Форнн офиса, на крају био страшнији будући противник: Немачка или Русија. Британске државнике бринула je могућност да Русија постане превише моћна, посебно ако Британија одлучи да остане неутрална, a Русија добије рат против Немачке. Победничка руска империја била би непосредна опасност по Индију и зато je британски Форин офис сматрао да je неопходно да одржава добре односе са Француском и Русијом, чак и по цену слично добрих односа са Немачком. У британском Форин офису су веровали да би „било много штетније имати непријатељски расположене Француску и Русију од непријатељски расположене Немачке”.55 Према Фергусону, британска политика y годинама пре Првог светског рата постала je проруска и антинемачка и врхунац je достигнут y тајним поморским преговорима између Британије и Русије 1914. године, за које je Немачка знала.

170

Узроци Првог светског рата

„Због свега тога, немачки страхови од опкољавања нису толико параноични колико су стварни”, тврди Фергусон. Осим тога, он каже да кључни тренутак одлуке о току сукоба између Британије и Немачке није био на Кајзеровом ратном савету 1912, него на састанку Одбора за одбрану империје y августу 1911, када je одлучено да Британија не може себи да приушти да не пружи подршку Француској ако дође до активног француско-немачког сукоба: „Према томе, изгледа да би резултат почетних потеза y рату између Немачке и Француске био нерешен, ако Енглеска активно учествује на страни Француза, али би Немачка била под много већим притиском ако би ce рат продуж ио”, пише y записнику са тог састанка. Према Фергусону, овај доказ „наглавачке обрће Фишера” због тога што показује да je Британија била спремна да ce бори против Немачке. Међутим, постоји кључна разлика због које je овај аргумент неубедљив и ограничава значај тог састанка. Није донета одлука да ce пружи безусловна подршка Француској, чак и y случају да Француска буде агресор и сама нападне Немачку. A опет, само ако би то био исход, онда би ce тај састанак по значају могао поредити са ратним саветом. Тешко je схватити како je Фишер „наглавачке обрнут” само помоћу овог доказа, и критичари Фергусоновог става с правом су питали: „Како je тај скуп 'одредио ток војног сукоба између Британије и Немачке’ остављено je нама самима да закључимо”, како каже Холгер Хервиг.56 Иако je био важан, тај састанак изгледа да je био квалитативно различит од скупа y Берлину удецембру 1912, када су учесници заговарали отпочињање рата y блиској будућности. Истовремено, Фергусон осењује да су „безумна” и „фантастична” Грејова страховања да би Немачка можда пожелела да разбије Антанту и склопи засебан споразум са Француском.57 Међутим, када ce узме y обзир да je то заиста био крајњи циљ Немачке y бројним међународним провокацијама, као што je, на пример, Прва мароканска криза, Фергусонови критичари су y прилици да закључе да су Грејова страховања била сасвим оправдана.58 Џон Чармли je још један савремени критичар предратних одлука сер Едварда Греја. Чармли, попут Фергусона, доводи y сумњу нашироко прихваћену претпоставку да je укључивање Британије y рат 1914. године било неизбежно и неопходно. Према Чармлију „Греј je био хладнокрвни ратник y топлој клими” и његова политика донекле je допринела узроцима рата. За разлику од онога што je, на пример, закључио Пол Кенеди, Чармли сумња y Грејову бригу о „равнотежи снага” и y његову одлучност да je очува.59

Сагласност и наставак расправа после Фишера

171

У сваком случају поштено je закључити да je Греј наизглед погрешно проценио природу Јулске кризе и, према Самјуелу В илијамсону, „није увидео жељу Беча да отпочне рат”. Вилијамсон тврди да je „Грејов пропуст да призна разлику између ове и претходних криза главни пропуст y сагледавању озбиљно умањене способности Британије да ту кризу доведе до мирног решења”. Тешко јесхватити како je Британија могла да уочи ту разлику с обзиром на тајност која je била присутна y Бечу и Берлину. Као што je до сада показано, историчари су изнели снажне аргументе y прилог оптужби Грејове политике y јулу 1914. Међутим, изгледа да и даље постоји велика разлика коју je неопходно истаћи: док су y јулу Беч и Берлин тајно ковали заверу, британски државници су само реаговали на околности са којима су били суочени. Очигледно, као што ни немачко одлучивање не треба посматрати изоловано, не треба то чинити ни са британским. Осим тога, како Јоахим Ремак тврди: Одговорност Велике Британије за крајњу кризу и почетак непријатељстава беспоговорно je мања од немачке. Јединице немачке војске, a не британске морнарнце, гранатирале су Белгију. Међутим, не може ce рећи да су Британци били успешни y обуздавању источног члана Антанте пре него што су топовн постављени на положаје, a при томе су оптуживали Немце да нису обуздалн Беч.60 У светлу Фергусонове изазовне тезе, недавно je немачки историчар Штиг Ферстер донео закључак да je од свих великих сила Британија имала најмање интереса y општем рату, као и да њена влада није готово ништа могла да учини да спречи катастрофу на континенту. Међутим, он такође закључује да британски политичари нису мудро поступили y односу на немачку агресију настојећи да очувају могући излаз за Британију, јер je то само ојачало немачке наде да ће Британија остати неутрална.61 Ферстер y сваком случају мисли као и Фергусон да улазак Британије y рат није био y интересу државе, с обзиром да није било никакве обавезе. Међутим, Француска, британски сусед и члан Антанте, није себи могла да дозволи луксуз да ce одлучује за рат или против њега будући да je no немачком Шлифеновом плану Француска аутоматски уплетена y борбе. Па ипак су историчари испитивали и улогу Француске y рату.

172

Узроци Првог светског рата

Француска После Британије, Француска je била очигледно следећа y жижи постфишеровске расправе. У крајњем исходу, увек су постојали они који су (у Француској, али и y Немачкој) указивали на француски реванш као мотив француске агресије и оптуживали Француску за избијање рата. Спољна политика Поенкареа, кога су звали Poincaré-laguerre, била je тема посебног испитивања непосредно после окончања рата. Да ли je француски председник y јулу 1914. сковао заверу са руским савезницима? Да ли je Фишер погрешио када ce превише усредсредио на Немачку и изоставио све остале државе, као, на пример, Француску, чија je политика пре рата била непобитно антинемачка? Џон Кајгер објашњава природу оптужби које су изречене на рачун француске политике и нарочито улоге Поенкареа y Јулској кризи. Француска je била савршен жртвени јарац на који ce могла пребацити сва кривица. Будући да je y рату ca Немачком 1870. године изгубила две провинције^ Алзас иЈорену, било je говора да ce следећих пола века припремала за revanche против Немачке да би повратила изгубљене територије. С обзиром нато да je нови лидер Француске после 1912. Рејмон Поенкаре, иначе родом из Лорене, био спреман да примени одлучну политику и ојача везе Француске са савезницима, нарочито са Русијом, сматрало ce да смера реваншистички рат против Немачке. [...] Поенкаре je оптужен да je подстакао Русију да отпочне сукоб. Прпхвабен je појам Poincaré-la-guerre, и коришћен je за све и свашта. У Француској je имао политичку функцију када су Поенкареови политички противници желели да га спрече да поново дође на власт 1926. И на крају, када су расправе јењале због тога што су чињенице искривљене a докази уништени, неминовно je настала збрка и нешто од прљавштине je остало.1'2 Кајгерово истраживање улоге Француске y узроцима Првог светског рата наговештава да су оптужбе против Поенкареа, па и оне које су међу осталима подигли Албертини и Ж ил Исак63, биле углавном непоштене и незасноване. Кајгер закључује да Поенкаре није наговарао Русе да уђу y рат током своје посете Санкт Петербургу јула 1914. године, a нити je то чинио по свом повратку y Париз. Други историчари дошли су до другачијих закључака о улози Поенкареа. Студија Герда Крумајха о француској политици наоружавања пре Првог светског рата указује на то да je Поенкаре дао велику подршку свом савезнику Русији јер je сматрао да би ce Антанта распала да je подлегао немачким притисцима. Иако Крумајх сматра да je Поенкаре био

Сагласност и наставак расправа поспе Фшиера

173

много активнији него што то мисли Кајгер, он не заступа ревизионистичку линију из међуратног периода. Напротив, он на крају тврди да су француске одлуке биле мотивисане „дугогодишњом стрепњ ом од немачке агресивне жудње да ce прошири широм света”.64 У много скоријој студнји о француском министарству иностраних послова, М. Б. Хејн закључује да су Поенкареови поступци 1914. године y суштини били одбрамбени: „иако je Поенкаре можда допринео почетку првог светског рата, свакако треба одбацити мит о томе да je он свесно планнрао и желео рат”. Међутим, Хејн не ослобађа све француске државнике кривице. Напротив, он пребацује одговорност за „агресивну политику” на француског амбасадора y Санкт Петербургу, Мориса Палеолога. Хејн тврди да поседује документарне доказе који „повезују амбасадора са почетком рата”. Док je влада y Паризу настојала да избегне ескалацију крнзе, Палеолог je y Санкт Петербургу успоставно „амбасадорску диктатуру” и није обавештавао Париз о ономе што ce догађа y руској престоници. Осим тога, без сагласности владе Палеолог je дао непорециву подршку Сазонову, руском министру иностраних послова. Својим уверавањима охрабривао je Русе да заузму ратоборан став и на тај начин je знатно допринео избијању општег рата. Тешко je замислити да Санкт Петербург улази y рнзик сукоба без подршке Палеолога. који je тврдио да све ради y име Француске.65 Последњих дана јула Палеолог je преувеличао немачку спремност за рат н руску жељу за посредовањем и намерно je „изопачавао, ускраћивао и одлагао слање основннх података о томе шта ce догађа y Русији”.66 Упркос тако оштрој пресуди, Хејн није убеђен y наводне оптужбе - које je изнео, на пример, Л. Ц. Ф. Тарнер - да je Палеолог ковао заверу са француском војском о отпочињању рата. Штавише, он тврди да би било погрешно тумачити амбасадора „као ратног хушкача. Био je озбиљно сумњичав према Немачкој и уверен да je рат неизбежан. He може ce порећи његов патриотизам. Нажалост, то га je терало да заузме екстремни став који je, без обзира на немачке мотиве, умногоме омео мирно решење Јулске кризе”.67 Крумајх, напротив, објашњава француску спољну политику y контексту унутрашњих политичких тензија које су Поенкареа приморале да прихвати Ренеа Вивијанија као премијера, човека који je имао другачије мишљење, на пример, о новом закону за продужење обавезног војног рока на три године. Палеолог није ускраћивао информације

174

Узроци Првог светског patria

зато што није био сигуран y Поенкареа, него зато што je страховао да 6и Вивијанијева реакција могла бити миротворнија од његове, с обзиром на то да je премијер подржавао Грејов предлог за посредовање. Тамо где Кајгер види Вивијанија као Поенкареову марионету, Крумајх га представља као важну личност која je спречавала Поенкареове одлуке. Према Крумајху, Поенкаре je чврсто подржавао руске потезеујулу 1914. године и био je вољан, баш као и његови савезници y Санкт Петербургу, да одговори на немачки блеф. Крумајх није усамљен када тврди да je страх Француза од Немачке изазван немачким потезима. Доминик Ливен, на пример, тврди следеће: ако je (...] три године пре 1914. Париз почео да тумачи немачке потезе чак и изван сопствене сфере интересовања, као општу претњу равнотежи снага и безбедности Француске, онда за то главну кривицу сноси немачка, непотребно трапава и агресивна, дипломатија”68. Ha сличан начин Јоахим Ремак тврди да je „француски народ најмање крив за избијање рата. To je тачно чак и ако знамо за све ревизије историјских одлука и све ревизије ревизија [...]. A тако je и када применимо Фишеров приступ и упитамо ce који су били циљеви Француске y годинама пре и после рата”69. Иако Ремак признаје да je француска политика била мотивисана жељом да ce „развргне одлука из Франкфурта” (мировног уговора после Француско-пруског рата из 1870-1871, y којем je Француска изгубила провинције Алзас и Лорену), он подвлачи која je све ограничења Француска наметнула сама себи и како ce „уздржано и опрезно односила према повратку изгубљених провинција". Француска није ушла y рат 1914. да би повратила Алзас и Лорену, него због тога што je Немачка кренула y марш на П ариз.'0 И поред свих разлика, студије француске предратне политике откривају снажан антинемачки став y Ке д ’Орсеју и јасну жељу да ce стане уз руског савезника против немачке агресије. Извесне паралеле постоје између немачких и француских руководилаца: док je Палеолог био мотивисан „најдубљим песимизмом према односима ме!)у силама и закључком да je Немачка одлучила да y скорој будућности распали ватру огромних размера”71, исти страх од несигурне будућности када би Немачка могла да буде препуштена милости и немилости непријатељски расположених суседа мотивисао je Бетмана Холвега и његове одлуке током Јулске кризе. Обојица су били уверени да je рат неизбежан y блиској будућности. И за обојицу je било кључно понашање Русије током балканске кризе која je почела убиством Франца Фердинанда.

Сагласност и наставак расправа после Фишера

175

Русија Наравно, историчари су ce концентрисали и на Русију, још једну велику силу која ће бити уплетена y рат 1914. Улога Русије y Јулској кризи неизбежна je тема истраживања када су посреди узроци рата с обзиром на то да je немачка пропаганда за време рата и после њега тврдила да je руска мобилизација онемогућила све покушаје да ce нађе мирно решење за Јулску кризу. Доминик Ливен je истраживао колико je заиста била битна мобилизација руске војске на дан 31. јула. Ha први поглед могло би ce учинити да je посреди кључни потез с обзиром на то да je на њега Немачка одмах одговорила мобилизацијом и y року од два дана избио je рат. Међутим, чак и без руске мобилизације и.ма много разлога да ce сумња да je пре 30. јула европски сукоб могао да ce избегне, како je нагласио један рускн дипломата, будући да су до тада Аустрија н Немачка отишле сувише далеко да би ce повукле без озбиљног угрожавања сопственог угледа и стабилностн њиховог савеза.72 Штавише, доказн из немачких архива потврђују да je Немачка донела одлуку о својој мобилизацнји без обзира на руске потезе - посреди je била чиста срећа да je руска општа мобилизација најављена благовремено тако да војне мере које je Немачка предузела буду наизглед реакција на одлуку Русије. И натај начин су немачки руководиоци покушали да оставе утисак да су нападнути и да кривицу за избијање рата припншу Руснји.73 Улога француско-руског савеза такође je истражена y овом контексту. Домнник Ливен тврди да je y много чему тај савез био „логична последица рата из 1870-1871", н да je Француску штитио од нове Немачке агресије тако што je окончао њену изолованост. A шта je тај савез значио Русији? Пре свега, савез je обавезивао Русију да брани европску равнотежу снага од растуће немачке моћи. Ако би Берлин покушао да силом од Француске направи немачки сателит, Русија би интервенисала. Русија je тако Немачкој ограничавала слободу понашања y Западној Европи, као што je Двојни савез 1879. године био симбол одбијања Берлина да прихвати да Русија представља било какву претњу независности и опстанку Хабзбуршке монархије. Такав одбрамбени савез са Француском био je донекле опасан за Петербург.74

176

Узроци Првог светског рата

Ливеново истраживање, објављено y књизи Русија и узроци Првог светског рата, почиње од постфишеровске премисе да су „ујулу 1914. немачки државници донели већину виталних одлука које су довеле до рата и да су ce y томе донекле руководили страхом не само од брзог раста руске војне силе него и од последица које садашњи и будући политички развој може имати на њену примену”. Иако Ливен закључује да су немачке стрепње y тој области биле претеране, он ипак каже да су донекле биле и оправдане. Русија je градила велику морнарицу, као што je била Тирпицова немачка флота, a руска армија je брзо расла y квантитету и квалитету. „Осим тога, ако je претерана била немачка паника од руске напасти, готово да није била већа од британске панике да Русија представља опасност по Индију”75. Овакво становиште додаје нову димензију Фишеровом германоцентричном погледу, на пример, указивањем на значај одлуке да ce подржи Србија, чак и по цену рата, коју je министарски савет донео 24/25. јула. Међутим, Ливеново истраживање слаже ce ca Фишеровим закључцима: „Проучавање Јулске кризе са руског становишта заиста потврђује сада већ општеприхваћено гледиште да главну непосредну одговорност за избијање рата непорециво сноси немачка влада”76. A ипак, према Киту Нилсону, Русија je имала важну улогу y догађајима који су довели до рата: „Иако није желела да ce догоди рат, руска влада je била спремна, y светлу промена које су ce догодиле y раздобљу од пет година после понижења y Босни, да ризикује сукоб како би • • »»77 задржала своју п о з и ц и ј у велике силе . Због свог заштитничког односа према Словенима Русија je и раније проглашена кривцем за ескалацију кризе. Русија свакако није тајила своје намере да подржи Србију y Јулској кризи. Да ли je Русија и пре тога знала за заверу која je претходила убиству Франца Фердинанда, као што ce понекад претпостављало? Ливен није пронашао доказе за такве тврдње и пориче да je Русија била уплетена y то. Да ли je Русија охрабрила Србију да буде непопустљива y одговору на аустроугарски ултиматум, као што су неки говорили? Самјуел Вилијамсон доказује да ce на основу српских докумената може дефинитивно искључити могућност да je Русија подстакла Србију на отпор. Докази показују да „Србија није имала намеру да прихвати било какав хабзбуршки ултиматум који je и y најмањој мери ограничавао суверенитет државе", иако Вилијамсон примећује да су „Пашић и његови сарадници очигледно били сигурни y помоћ Русије када су заузели такав став”78.

Сагласност и наставак расправа после Фишера

177

Србија То нас сада доводи до питања улоге Србије y кризи. Након свега, Франца Фердинанда je убио терориста који je био под српским утицајем, a то убиство je послужило као окидач за рат и Први светски рат почео je када je Аустроугарска објавила рат Србији. Аустроугарски државници били су сигурни y умешаност српске владе y убиство надвојводе које je извршио Србин из Босне, иако све до 1917. године, односно до такозваног Солунског процеса, није било доказа да je један број чланова владе (ни y ком случају цела влада) знао за планирани терористички чин.79 Анализирајући српске одлуке током Јулске кризе, Марк Корнвол доказује да je улога Београда била много значајнија него што су то историчари били вољни да прихвате. Када je Аустроугарска објавила рат Србији 28. јула 1914, окончан je период несигурности за владу y Београду. Доказн показују да je током претходних месец дана Србија била много независнија и тврдоглавија него што су историчари замишљали. [...] Пре свега, ујулу 1914. Србија je била спремна да одбије аустријске захтеве који су били y супротности са статусом суверене и „цивилизоване” државе и, попут великих сила, била je спремна да ризикује рат да би одбранила тај положај. Ta тврдоглавост бнла je делимично условљена српским новостеченим самопоуздањем после ширења територије y Балканским ратовима [...]. Због тога je влада срочила (по сопственом мишљењу) веома помирљив одговор, који je ипак био пун резерви и неодређен y кључннм питањима: упркос војној слабости Србије и готово потпуној дипломатској изолованости, Краљевина je била спремна 25. јула да уђе y ризик локалног рата са Аустроугарском. [...] До краја јула 1914. године Пашић [председник владе и министар иностраних послова] je знао да ce Велика Србија може остварити само кроз огањ свеевропског рата. Сама Србија помогла je да ce тај рат догоди јер током Јулске кризе није била спрсмна да ce врати y положај аустроугарског сателита.80 Јоахим Ремак ce усредсредио на сучељавање Аустрије и Србије y Јулској кризи и закључио, на основу онога што je пронашао, да je рат који je избио 1914. по много чему био „трећи Балкански рат”. Србија je имала веома важну улогу y овој кризи. „Да Београд није рачунао на Велику Србију, могао ce наћи излаз после аустријског ултиматума. У том случају, ако би прихватио ултиматум in toto, Пашић би пореметио све аустријске планове”81. Према Ремаковом мишљењу, српски руко-

i 78

Узроци Првог светског рата

водиоци су били спремни да уђу y ризик ратног пожара зато што су ce надали да, уз руску помоћ, могу добити рат против Аустрије. Остваривање српских циљева било je вредно рата с Аустријом. Чак и под условом да тај сукоб покрене европске савезе и заврши ce као аустријсконемачко-српско-руско-француски рат. Страх од међународних усложњавања није био кадар да заустави ни два претходна Балканска рата. Турска јебила на умору, a сада и Аустрија. Рат 1914-1918. бно je најдужи, али не и једини рат за турско наслеђе. Био je то Трећи балкански рат.82 Као што Манфрид Раухенштајнер показује, српска влада није била y помирљивом расположењу и брижљиво срочени одговор на бечки ултиматум требало je да буде прихватљив осталим европским владама, али ни y ком случају није био безусловно прихватање захтева који су упућени Београду. Из чињенице да je Србија почела мобилизацију више сати пре слања одговора на аустријски ултиматум види ce да je српска влада била свесна последица свог одговора.83 Укратко, сва ова истраживања улоге европских влада y годинама пред рат садрже исти приступ - не испитивати узроке рата само са становишта немачких потеза него ce усредсредити на остале протагонисте умешане y кризу. Проучавање догађаја који су довели до рата из различитих перспектива подарило je нову димензију расправи. Одлуке нису доношене само y Немачкој; судбину Европе нису контролисали само Бетман Холвег и Молтке, него и Берхтолд, Конрад, Греј, Поенкаре, Палеолог, Сазонов и Пашић, да набројимо само неколицину. Таква тумачења наговештавају да Фишерово уско посматрање искључиво Немачке може да осветли само део приче, мада значајан, a неки би рекли и најважнији део. Упоредна перспектива ових студија пружа увид y „свет међународне политике, који je истоврсмено сложенији, интерактивнији и не тако једностран као што Фишеров поглед наговештава”84. Међутим, највећи број студија извлачи закључак да ce део кривице може приписати и друтим владама (не свима y истој мери), али главна одговорност свакако лежи на одлукама које су донете y Немачкој.

Сагласност и наставак расправа поспе Фишера

179

Расправа на крају двадесетог века Педесетих година прошлог века „Фишерова контроверзија" оборила je уврежено схватање, али га није заменшт неким новим ставом. Дејвид Стивенсон35

Ha крају овог истраживања може ce учинити да су историчари испитали сваки могући угао и понудили све могуће вероватне и невероватне теорије y вези с узроцима рата. Да ли je преостало ишта о чему ce може разговарати? Историчари су свакако дошли до сагласности коју већина може да прихвати? Као што Штиг Ферстер примећује y недавно објављеном тексту о узроцима рата, сада je могуће прићи испитивању догађаја који су довели до рата с мање политичког оптерећења. Али то не значи да заннмање за ту тему јењава. Напротив, Ферстер je открио да ce y свету с новим жаром расправља о Првом светском рату y целини, али да кључна питања, посебно y вези с узроцима рата, остају нерешена упркос великом труду.86 Према Ферстеру, данас једва да постоји озбиљан историчар који би ce усудио да оправда немачку политику пре августа 1914. Чак и некадашњи критичари Ф ншеровог дела, на пример Клаус Хилдебранд, критички ce осврћу на спољну политику царске Немачке и из њихових публикација видн ce д ати ставови више нису ни свадљиви нити маргинални.87 Ипак je свака нова публикацнја на тему узрока рата пуна изненађења. У недавно објављеној књнзи под насловом Какоје почео Први светски patri: Антанта и наилазак Великог рата 1914-1918, Едвард Макало тврди да су ce „Немачка и Аустрија бориле да сачувају status quo, a Фанцуска и Русија да га промене”. Према аутору, немачки историчари који закључују да највећу одговорност за избијање рата сноси Немачка мотивисани су уврнутом жељом за самокажњавањем: Немци из школе Фрица Фишера обузети су потребом да пронађу жртвеног јарца за све невоље које су задесиле Немачку, a царска влада им стоји на услузи. С обзиром на то да добро знају да Немачка никако није могла да избегне пораз од Антанте, чим je ова настала, онда на Немачку сваљују одговорност за настанак тог савеза и за њену изолацију.88

i8 o

Узроци Првог светског рата

Данас нема много историчара који би подржали теорију завере Едварда Макалоа и тврдили да je Антанта крива за избијање рата, a да су Немачка и Аустроугарска невине y догађајима који су довели до међународне кризе и европског рата. Овај текст je заиста изван садашњег научног схватања узрока и природе Првог светског рата (као што ce види из наведене библиографије), међутим, ипак показује да je и даље могуће, уз селективне доказе, изнети тако екстремне ревизионистичке аргументе, као и да постоје историчари који сматрају да то треба учинити, из било којих разлога. Међутим, иако je јасно да још нема опште сагласности о узроцима избијања рата 1914. године, ипак можемо да закључимо да постоји нека врста сагласности међу стручњацима после више деценија спорења. Многи историчари су прешли на друге области истраживања. Историчаре више не занима расправа о томе да ли je битнија унутрашња или спољна политика, a проучавање самог рата више ce не бави приписивањем националне кривице него структурним доказима. Седамдесетих година обављена су пионирска истраживања друштвених и економских аспеката рата (то су урадили, на пример, Џералд Д. Фелдман и Јирген Кока), a источнонемачки историчари (као што су Фриц Клајн и Вилибалд Гуче) истакли су улогу индустрије и банака. Осамдесетих година на историјску сцену враћају ce појединачни државници и њихови потези поново улазе y жижу интересовања историчара. С друге стране, историчари су замерали да ce већ предуго историја рата пише без дужне пажње према људима који су ce y њему борили и ж ивот изгубили. Због тога су историчари почели да истражују, на пример, војну историју „одоздо” (Ф. Вете), историју свакодневице (Alltagsgeschichte) и културну историју, и тако су обликовали данашњи приступ проучавању Првог светског рата. Историчари су ce бавили, и баве ce, испитивањем менталитета друштвених група и класа и успели су да открију одређени „ратни менталитет” y неким деловима европског становништва. Показали су да рат није могао избити 1914. године да међу европским народима и неким државницима није било спремности и очекивања да ce уђе y рат. Осим тога, историчари су ce усредсредили на испитивање искуства „обичних војника” и грађана током раздобља 1914-1918, на питања сећања и комеморација, обрадили су стара општа веровања и легенде о рату, као што je, на пример, наводно одушевљење ратом међу европским становништвом y августу 1914. (такозвани Augusterlebnis).89 Данас више није могуће написати убедљиву историју Првог

Сагласност и наставакрасправа после Фишера

i8l

светског рата без тих нових приступа који бацају нову светлост не само на вођење рата него и на његово избијање.90 Међутим, историчари су наставили да ce враћају на узроке Првог светског рата и та тема je поново постала битна после позних осамдесетих година када су невоље на Балкану наговестиле да ce европска историја могућно понавља. Како je Грегор Шелген објаснио, „у времену које je искусило повратак конвенционално вођеног рата y срцу Европе, питање неумитности ескалације y лето 1914. постаје још важније него раније”91. Метју Селигман и Родерик Маклејн 1999. године пишу о узроцима рата с уверењем да су спорна питања утлавном решена и да никакв траг нису оставили недавни покушаји апологета да скину кривицу са Немачке и припишу je неком другом: Иако су неки Фишерови ставови и даље спорни, мало je историчара који би расправљали о томе да je Немачка била спремнија од било које друге силе да рпзикује рат 1914. Нова мишљења нису успели да поколебају ни неоконзервативни немачки историчари 1на прнмер, Грегор Шелген) који су покушали да оживе идеју да je немачка политика била y суштини одбрамбена.92 Као што смо већ видели, најновији текст Штига Ферстера на сличан начин подвлачи да ниједан озбиљан историчар данас не би могао да брани немачку политику пре августа 1914. Он велики нагласак ставља на Бетмана Холвега и сматра да je „непобитна чињеница да ce Бетман није плашно ризика током Јулске кризе”. Међутим од превасходног значаја јесте Ферстерова тврдња да Бетман није имао никакве конкретне ратне циљеве осим разарања Антанте - a то je потпуно другачнје од Фишерове тезе да je Бетман имао агресивне ратне циљеве. Ферстер тврди да су ce Бетман и шеф генералштаба Молтке ужаснули рата који су пре тога желели, када je постало јасно да je сукоб неизбежан. Према Ферстеру, управо због те двојност узроци рата постају апсурдни. Узроке рата тешко je докучити управо због тога што су ce „људи који су рат изазвали кретали y домену апсурда”. Питање стварних мотива тих државника можда никад неће моћи до краја да ce сагледа. Подаци о апсурдности y доношењу одлука y престоницама Европе пре почетка рата налазе ce y студијама скорашњег датума посвећеним европским војним руководиоцима. Публикације о пруском министру рата Ериху фон Фалкенхајну, немачком шефу генералштаба Хелмуту фон Молткеу и аустроугарском шефу генерал-

l 82

Узроци Првог светског poma

ш таба Францу Конраду фон Хецендорфу показују y коликој су мери ови војни руководиоци желели рат, али и страховали од његовог избијања. У том контексту треба тумачити Фалкенхајнову изјаву на дан 4. августа: ,Нак и ако страдамо, барем je било забавно” или Молткеову тврдњу „спремни смо, па што пре тим боље”, или Конрадово често исказано жаљење што je Двојна монархија пропустила претходне прилике да ce обрачуна са Србијом.93 У коначној анализи Ферстер закључује да су рат изгледа желели руководиоци y Бечу и Санкт Петербургу, али они не би били y стању да остваре своје циљеве да немачка политика није ескалирала Јулску кризу. Ферстер такође битно указује на нешто што ce лако пренебрегне, a вреди га изнова подвући на крају овог истраживања узрока Првог светског рата - шта год да су били циљеви немачких државника 1914. године, не може ce рећи да je већина Немаца желела рат. He само да их нико није питао, него су их систематски лагали, што важи и за остале велике силе које тврде да су водиле одбрамбени рат 1914.94 Ово je можда најновија сагласност, али и даље постоје апологетска гледишта, па и аналитичари који одбијају да прихвате велику одговорност Немачке за догађаје који су довели до рата. Према томе, само су уважени немачки историчари почели да прихватају закључке проистекле из Фишеровог пионирског истраживања и одлука које су победници донели y Версају, y Немачкој и на другим местима јављају ce гласови који су и даље вољни да о томе расправљају. Ha пример, y јулу 2001. године немачке конзервативне новине Франкфуртер апгемајне цајтунг обрушиле су ce на говор немачког канцелара Герхарда Шредера приликом отварања изложбе о историји Савезне Републике, када je говорио о „непојмљивим злочинима националсоцијализма” и о два светска рата y двадесетом веку који су започели (cmgezettelt) Немци. Новине су изразиле своје неслагање: „Политичке тезе о искључивој одговорности Немачке за Први светски рат нису научно одрживе: главни кривци 1914. године седели су y Берлину, Бечу и Санкт Петербургу. Шредерово посезање за Версајем била je историјска грешка”95. С обзиром на сталне размирице и различите циљеве не може ce рећи како ће ce y будућности развијати расправа о узроцима рата. Толико смо удал>ени од тог догађаја да више нема очевидаца који би могли да испричају причу. Први светски рат, једна од најемотивнијих тема модерне историје, ускоро више неће припадати ничијој личној историји. Апологетима ће можда бити лакше да умање значај пита-

Сагпасност и наставак расправа после Фишера

183

ња узрока рата, a можда ће његов значај заиста нестати, али лекдије, стварне или замишљене, свакако ће и даље утицати на наше реакције на међународне кризе y годинама после хладног рата. Сви ти спорови без сумње ће бити занимљиви историчарима, који ће наставити да откривају документа y настојању да схвате одлуке које су донете y јулу 1914, a ако ce настави с објављивањем апологетских текстова, академици ће имати довољно прилика да расправл>ају о спорној историји. Можда ће ревизионисти наставити да ревидирају оно што сматрају да je уврежено ммшљење, али, на крају ће ипак увидети да je тешко оспорити постојећи консензус који je постигнут као резултат некада спорних Фишерових тврдњи.

Напомене 1 Gregor Schöllgen, Escape into War? The Foreign Policy of Imperial Germany Oxford 1990, стр. 4. 2 Stevenson, The Outbreak of the First World War, стр. 12. J Енглески превод овог текста, објављен y листу Frankfurter Allgemeine Ze­ iltuig 8. јула 1982, и одговор аутора на критику његових аргумената који je написао Фишер може ce наћн у: Koch (ed.), The Origins of the First World War, exp. 371-385. 4 У априлу 1980. годнне, недељник Der Spiegel y свом главном тексту nopeau догађаје из јула н августа 1914. године и сукоб између Кине и Вијетнама 1979-1980, кризу y Ирану, совјетску инвазију на Авганистан и поморске маневре великих cuna y Индијском океану, и поставља слике из рата 1914. наспрам описа текуће међународне тензије. „Like in August 1914? Fear of the Great War”, Der Spiegel, 21 Apr. 1980. 5 Klaus Hildebrand, „Saturiertheit und Prestige: Das Deutsche Reich als Sta­ at im Staatensystem 1871-1918”, Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, 1989/4, стр. 193-202, наводи на стр. 199, 200. Исти аргумент je поновљен 1994: „Немачка je преузела на себе иницијалну одговорност за избијање Првог светског рата, али не и оптужбу да je једина крива”. Hildebrand, „Reich-GroGmacht- Nation: Betrachtungen zur Geschichte der deutschen Aussenpolitik 1871-1918”, Historische Zeitschrift, 259,1994, стр. 369-389, наводи на стр. 379. 6 Hildebrand, „Der deutsche Eigenweg: Über das Problem der Normalitât in der modernen Geschichte Deutschlands”, y књизи: M. Funke et al. (eds), Demokratie und Diktatur: Geist und Gestaltpolitischer Herrschaft in Deutschland und Europa, Festschrift fur Karl Dietrich Bracher, Düsseldorf 1987, стр. 17,21.

184

Узроци Првог светског рата

7 Gregor Schöllgen, „’Fischer ^Controverse’ und Kontinuitàtsproblem: Deutsche Kriegsziele un Zeitalter der Weltkriege”, y књизи: Andreas Hillgruber, Jost Diilflfer (eds), Ploetz: Geschichte der Weltkriege, Freiburg and Würzburg 1981, crp. 174ff. 8 Schöllgen (ed.), Escape into War?, стр. 4; Hillgruber, „Riezlers Theorie des kalkulierten Risikos und Bethmann Hollwegs politische Konzeption in der Julikrise 1914" y књизи: Deutsche Grossmacht- und Weltpolitik im 19. und 20. Jahrhundert, Düsseldorf 1977, стр. 92. 9 Gregor Schöllgen, „Germany’s Foreign Policy in the Age of Imperialism: A Vi­ cious Circle?”, y књизи: (ed.), Escape into War?, стр. 121. Занимљиво je да je Лудвиг Дејо педесетих година тврдио готово исто. 10 Schöllgen (ed.), Escape into War?, стр. 125, стр. 133, курзив из извора. 11 Michael Stürmer, „А Nation-State against History and Geography", y књизи: Schöllgen (ed.), Escape into War?, стр. 64-65. Stürmer’s Das Ruhelose Re­ ich: Deutschland 1866-1918, Berlin 1983, где Штурмер о Немачкој говори као о „моћној држави (Machtstaat) y средишту”; био je то подстрек да ce прошире дискусије о проблему геополитике. Видети такође: Klaus Hil­ debrand, „Staatskunst oder Systemzwang? Die 'Deutsche Frage' als Problem der Weltpolitik”, Historische Zeitschrift, 228,1979, стр. 624ff.; idem, „Der deutsche Eigenweg”, стр. 15-34. 12 Hans-Ulrich Wehler, „Sonderweg aus der ’Sonderlage’?: Die Wiederentdeckung der 'deutschen Mittellage’ in Wissenschaft und Publizistik", in Landeszentrale fur politische Bildung Nordrhein- Westfalen (ed.), Streitfall Deutsche Geschichte: Geschichts- und Gegenwartsbewufttsein in den 80er Jahren, Essen 1988, стр. 87ff. 13 Retallack, Germany in the Age of Kaiser Wilhelm II, стр. 74. Снажна критика геополитичког објашњења код: Helmut Böhme, „’Primat’ und 'Paradigma­ ta’: Zur Entwicklung einer bundes- deutschen Zeitgeschichtsschreibung am Beispiel des Ersten Weltkrieges", y књизи: Hartmut Lehman (ed.), Historikerkontroversen, Gottingen 2000, стр. 89-139. 14 Ibid., стр. 136. 15 Ibid., стр. 135. 16 Retallack, Germany in the Age of Kaiser Wilhelm II, стр. 74. Историјска позадина промена y расправи код: Böhme, ,,’Primat' und 'Paradigmata', стр. 135-136. 17 Mary Fulbrook, „Dividing the Past, Defining the Present: Historians and Nati­ onal Identity in the Two Germanies”, y кн.изи: Stefan Berger et al. (eds), Wri­ ting National Histories: Western Europe since 1800, London 1999, стр. 221. 18 Иако cy расправе вођене o различитим темама, y основи су све биле о једном - покушају неких историчара да „спасу” немачку историју повољнијим тумачењем недавне прошлости земље, и да испод историје националсоцијализма подвуку црту преко „које ce не прелази”. Historikerstreit, односно свађа историчара почела je нападом Јиргена Хабермаса на „апологетске тенденције" y немачкој историјској литератури, и

Сагласност и наставак расправа после Фишера

185

расправа je вођена y националној штампи, веома слично спорењу око Фишеровнх теза двадесет година пре тога. У основи, историчари cy ce осамдесетих година спорили око „јединствене” природе страхота националсоцијализма и наводне „релативизације” тих страхота од стране историчара који су тврдили да су совјетске страхоте биле пре нацистичких и да су поступци нациста само одговор на совјетско понашање. Кључни текстови o Historikerstreit прештампани cy y књизи: Historikerstreit: Die Dokumentation der Kontroverse und die Einzigartigkeit der nationalsozialistischen Fudenvernichtung, Munich 1987, преводиоци на енглески Џејмс Нолтон и Трует Кејтс, Forever in the Shadow of Hitler?, New Jersey 1993. Мери Фулбрук прати порекло и природу Historikerstreit y књизи: German National Identity after the Holocaust, Oxford and Cambridge 1999, стр. 118-129. Видети такође: Peter Baldwin (ed.), Reworking the Past: Hitler, the Holocaust and the Historians’Dispute, Boston 1990. 19 Miles Kahler, „Rumours of War: The 1914 Analogy”, Foreign Affairs, 2, 19791980, стр. 374-396, стр. 391. 20 Klaus Bruckmann, „Erster Weltkrieg - Ursachen, Kriegsziele, Kriegsschuld: Fritz Fischers Thesen in deutschen Schul- geschichtsbüchern”, Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, 10, 1981, стр. 600-617, навод на стр. 607. 21 Kahler, „Rumors of War”, стр. 375. 22 Видети, на пример: Kennedy, The Rise of Anglo-German Antagonism: David E. Kaiser, „Germany and the Origins of the First World War”, Journal of Mo­ dern History, 55/3,1983; Der Spiegel, 21 Apr. 1980. 23 Williamson (ed.), 7he Origins of a Tragedy, стр. v. 24 Geoffrey Barraclough, From Agadir to Armageddon: Anatomy of a Crisis, Lon­ don 1982, стр. 180-181. 25 Stevenson, The Outbreak of the First World War, стр. 1. 26 S. R. Williamson, Jr., „The Origins of World War 1”, Journal of Interdisciplinary History, xvtii/4,1988, стр. 795-818, стр. 796. 27 Albertini, The Origins of the War, voi. 2, стр. 148. 28 Langdon, The Long Debate, стр. 155. 29 Williamson, „The Origins of World War Г, стр. 795-818. 30 Williamson, Austria-Hungary and the Origins of the First World War, стр. 215. Слични погледи код истог аутора: „Vienna and July 1914: The Origins of the Great War Once More”, y књизи: S. R. Williamson, Jr., Peter Pastor (eds), Essays on World War 1, New York 1983. 31 R. J. W. Evans, „The Habsburg Monarchy and the Coming of War”, y књизи: Evans, Pogge von Strandmann (eds), The Coming of the First World War, наводи на стр. 34, 37. 32 Fritz Fellner, „Die ’Mission Hoyos”’, y књизи: Wilhelm Alf (ed.), Deutschlands Sonderung von Europa 1862-1945, Frankfurt 1984, стр. 283-316; idem, „Austria-Hungary”, y књизи: Wilson (ed.), Decisionsfor War, citation crp. 11. 33 John Leslie, „The Antecedents of Austria-Hungary'S War Aims”, Wiener Be­ drage zur Geschichte der Neuzeit, voi. 20, 1993, стр. 307-394, стр. 309.

i8 6

Узроци Првог светског puma

34 Ibid., стр. 131, 318. 35 Williamson, „The Origins of World War I”, стр. 815. 36 Fellner, „Austria-Hungary”, стр. 19,21, 23. 37 Holger Herwig, The First World War: Germany and Austria-Hungary, 19141918, London and New York 1997, crp. 18. 38 Ibid., crp. 11-12. 39 G. Kronenbitter, „Bundesgenossen? Zur militàrischen Kooperation zwischen Berlin und Wien 1912-1914”, y књизи: Walther L. Bernecker and Volker Dotterweich (eds), Deutschland in den internationalen Bcziehungen des 19. und 20. Jahrhunderts: Festschrift fur Josef Becker zum 65. Geburtstag, Munich 1996, crp. 165. Видети такође: Kronenbitter, „Falsch verbunden? Die Militàrallianz zwischen Osterreich-Ungarn und Deutschland, 1906-1914", Osterreichische Militarische Zeitschrift, 38, 2000, 6, стр. 743-754; idem, ,,’Nur los lassen’; Osterreich-Ungarn und der Wille zum Krieg”, y књизи: Johannes Burkhardt et al. (eds), Lange und kurze Wege in den Ersten Weltkrieg, Mu­ nich 1996, стр. 159-187. Тумачеље аустроугарске политике пре 1914, код: Mark Cornwall (ed.), The Last Years of Austria-Hungary: Essays in Political and Military History, 1908-1918, Exeter 1990, particularly eh. 1: F. R. Brid­ ge, „The Foreign Policy of the Monarchy, 1908-1918”, crp. 7-30; F. R. Bridge, From Sadowa to Sarajevo: The Foreign Policy of Austria-Hungary, 1866-1914, London 1972. 40 Bethmann Hollweg, Betrachtungen zum Weltkriege. 41 O критикама Грејове политике за време рата и после њега: Wilson, „Bri­ tain”, y књизи истог аутора: (ed.), Decisionsfor War, стр. 175ff. 42 Наведено: ibid., стр. 175. 43 Наведено: John Charmley, Splendid Isolation? Britain and the Balance of Po­ wer 1874-1914, London 1999, стр. 331. 44 Увод Џејмса Џола за: Fritz Fischer, GermanyS Aims in the First World War, стр. xv-xvi. Видети такође: Pogge von Strandmann, „Britische Historiker und der Ausbruch des Ersten Weltkrieges", стр. 941. 45 Zara Steiner, Britain and the Origins of the First World War, New York 1977, crp. 248, 224. Видети, такође: Langdon, The Long Debate, crp. 152-154 и S. R. Williamson, Jr., „The Reign of Sir Edward Grey as British Foreign Secre­ tary”, International History Review, 1,1979, стр. 426-438; ту ce налази резиме и оцена Штајнерових погледа. 46 Наводи; Wilson, „Britain”, стр. 184-186. 47 Donald Kagan, On the Origins of Wars and the Preservation of Peace, London 1995, crp. 205. Видети, такође: Kahler, „Rumours of War”, стр. 374-396; Steven E. Miller, Military Strategy and the Origins of the First World War, Prin­ ceton 1985; Barraclough, From Agadir to Armageddon. 48 David Calleo, The German Problem Reconsidered, Cambridge, Mass. 1978, crp. 6. Видети такође: Kagan, On the Origins of Wars, стр. 206. 49 Ibid., crp. 206,209. 50 Niall Ferguson, Pity of War, London 1998, crp. 155.

Сагласност u наставак расправа после Фишера

187

51 Calleo, The German Problem Reconsidered, стр. 34. 52 Ferguson, Pity of War, crp. 73. 53 Вчдети; Mombauer, Helmuth von Moltke, e.g. crp. 109, 116, 210. 54 Ferguson, Pity of War, crp. 67. 55 Наведено: Wilson, The Policy of the Entente, стр. 78. Сличан аргумент код: Lahme, „Das Ende der Pax Britannica”, стр. 190. 56 Holger H. Herwig, Review of Pity of War, Journal of Modern History, vol. 72, No. 3, Sept. 2000, стр. 774. 57 Ferguson, Pity of War, crp. 64-73. Сличан аргумент код; Wilson, The Policy of the Entente. 58 Видети, на пример, Штига Ферстера, који тврди да je Фегусон потценио агресивни потенцијал немачке политике пре 1914. „Im Reich des Absur­ den: Die Ursachen des Ersten Weltkrieges”, y књизи: Bernd Wegner (ed.), Wie Kriege entstehen: Zum historischen Hintergrund von Staatenkonflikten, Paderborn, Munich, Vienna and Zurich 2000, стр. 211-252, стр. 217. 59 Charmley, Splendid Isolation?, стр. 1, 6. 60 Remak, „1914 - The Third Balkan War”, crp. 14. 61 Förster, „Im Reich des Absurden”, стр. 247. 62 John Keiger, France and the Origins of the First World War, London 1983, стр. 1-2. Подробније o мнту Pomcare-la-guerre видети Кајгерову биографију Поенкареа, стр. 193ff. 63 Jules Isaac, Un débat historique: 1914, le problème des origines de la guerre, Paris 1933. 64 Gerd Krumeich, Armaments and Politics in France on the Eve of the First World War: The Introduction of the Three-Year Conscription, 1913-1914, Le­ amington Spa 1984 (енглески превод књиге Aufrustung und Innen- politik in Frankreich vor detti Ersten Weltkrieg Wiesbaden 1980), стр. 228-229. Видети: Langdon, The Long Debate, o Крајгеру и Крумајху, стр. 165-171. O ревизионистичким u антипоенкаровским аргументима y међуратним годинама y Другом делу књиге. 65 М. В. Hayne, The French Foreign Office and the Origins of the First World War, 1898-1914, Oxford 1993, наводи на стр. 2,269. 66 Ibid., стр. 273,281. 67 Ibid., стр. 310. Другачија оцена Палеолога код; Dominic С. В. Lieven, Rus­ sia and the Origins of the First World War, London 1983, стр. 141: „може ce само претпоставити да je амбасадоров самоуверен наступ био одјек приступа који су руководиоци његове земље показали претходне недеље”, и да je то y складу са француском политиком претходних осамнаест месеци. 68 Lieven, Russia and the Origins, стр. 27. 69 Remak, „1914 - The Third Balkan War”, стр. 11. 70 Ibid., стр. 12. 71 Hayne, The French Foreign Office, стр. 294. 72 Lieven, Russia and the Origins, стр. 151.

i88

Узроци Првог светског рата

73 See Mombauer, Helmuth von Moltke, стр. 199ff. Појединости o руској мобилизацији код: Stephen Ј. Cimbala, „Steering Through Rapids: Russian Mo­ bilization and World War Г, Journal of Slavic Military History, 9/2, 1996, стр. 376-398. 74 Lieven, Russia and the Origins, стр. 24,26. 75 Ibid., crp. 136. 76 Ibid., crp. 151. 77 Keith Neilson, „Russia”, y књизи: Wilson (ed.), Decisionsfor War, crp. 112. 78 Williamson, The Origins of World War V, стр. 811. Сличан поглед код: Manfried Rauchensteiner, Der Tod des Doppeladlers: Osterreich- Ungam und der Erste Weltkrieg, Graz, Vienna and Cologne 1993, crp. 85. 79 Данас више нема сумње да су премијер Пашић и неколицина његових колега, као и шеф српске обавештајне службе, пуковник Димлтријевић, па и неки војни руководиоци знали за план убиства. Видети: Rauchen­ steiner, Der Tod des Doppeladlers, стр. 77; Strachan, The First World War, стр. 65-68. За детаљан приказ догађаја видети Friedrich Würthle, Die Spurführt nach Belgradi Die Hintergründe des Dramas von Sarajevo 1914, Vienna 1974. 80 Mark Cornwall, „Serbia”, y књизи: Wilson (ed.), Decisions for War, стр. 8384. И пре шездесетих година, Владимир Дедијер (један од приређивача српских докумената о рату), je истражио улогу Србије.и пронашао доказе о умешаности српске владе y убиство Франца Фердинанда. The Road to Sarajevo, London 1966. 81 Remak, „1914 - The Third Balkan War”, crp. 22. 82 Ibid. 83 Rauchensteiner, Der Tod des Doppeladlers, стр. 85. 84 Williamson (ed.), The Origins of a Tragedy, crp. xi 85 Stevenson, The Outbreak of the First World War, стр. 12. 86 Förster, „lm Reich des Absurden”, стр. 211-212. 87 Ibid., стр. 216; Klaus Hildebrand, Das vergangene Reich: Deutsche Aussenpolitik von Bismarck bis Hitler, Stuttgart 1995. 88 Edward E. McCullough, How the First World War Began: The Triple Entente and the Coming of the Great War of 1914-1918, Montreal, New York, London 1999, наводи на стр. 336 и стр. 329. 89 y те ПрИмере спадају: Wolfram Wette (ed.), Der Krieg des kleinen Mannes, Munich 1992; Jost Dülffer, Karl Holl (eds), Bereit zum Krieg: Kriegsmentalitat im wilhelminischen Deutschland, 1890-1914, Gottingen 1986; Bernd Ulrich, Benjamin Ziemann (eds), Frontalltag im Ersten Weltkrieg: Wahn und Wirklichkeit. Quellen und Dokumente, Frankfurt/M. 1994; M. Stocker, „Augusterlebnis 1914"in Darmstadt: Legende und Wirklichkeit, Darmstadt 1994; J.M. Win­ ter, Sites of Memory, Sites of Mourning: The Great War in European Cultural History, Cambridge 1995; Roger Chickering, Stig Förster (eds), Great War, Total War: Combat and Mobilization on the Western Front 1914-1918, Cam­ bridge 2000. Још извора код: Strachan, The First World War и увод Штига Ферстера y Great War, Total War.

Сагласност u наставак pacnpaea nocne Фишера

189

Нова ауторитативна студија Хјуа Строна о Првом светском рату садржи и старе и нове приступе историји рата. Strachan, The First World War, vol. I: To Arms. 91 Gregor Schöllgen, „Kriegsgefahr und Krisenmanagement vor 1914: Zur Aussenpolitik des kaiserlichen Deutschland”, Neue Politische Literatur, 267, 1998, стр. 399-413. 92 Seligmann and McLean, Germanyfrom Reich to Republic, стр. 140. 93 Фалкенхајн, наведено код: Holger Afflerbach, Falkenhayn: Politisches Den­ ken und Handeln im Kaiserreich, Munich 1994, crp. 147; Moltke, наведено код: Mombauer, Helmuth von Moltke, стр. 182; o томе да Конрад жали за пропуштеном приликом 1908/1909, код; Kronenbitter, ,,’Nur los lassen”, crp. 175. 94 Förster, „lm Reich des Absurden”, стр. 213, 243-247. O апсурдности Молткеових захтева да рат почне и истовременог страха од рата, код: Momba­ uer, Helmuth von Moltke, passim. 95 Frankfurter Allgemeine Zeitung, 16.јули 2001, No. 162.

Закључак

Овај текст je истражио еволуцију расправе о узроцима Првог светског рата од почетних, емотнвно набијених реакција на кланицу самога рата, па све до много одмеренијих (али и даље спорних) академских дебата на крају двадесетог века. Током рата и непосредно по његовом окончању, нацнонални понос je одиграо важну улогу y жељи свих зараћених страна да неком другом прнпишу кривицу за избијање рата и оправдају сопствене поступке. Версајска пресуда о „ратној кривици”, на коју су ce ослањали и потоњн захтеви за ретрибуцијом, била je под утицајем ратних страхота које су још биле свеже y сећаљу победника. Међутим, убрзо су друге бриге превладале ту послератну жељу да ce именује и посрами кривац. Нове међународне кризе угрожавале су мир y Европи и било je много важније да ce схвати зашто je међународни систем заказао 1914. године, a сада ce верује да ce управо то догодило. Осим тога, y светлу нарастујућег антагонизма између Истока и Запада, било je наизглед политички оштроумно да ce Немачка, земља која je требало да понесе терет кривице за избијање рата, приволи на страну Британије, Француске и Америке и да ce повећа број савезника прогив претње која je долазила од Совјетског Савеза. Недуго затим, претња и потоња стварност Другог светског рата привремено су бациле сенку на расправе о узроцима претходног рата и размирице су наизглед гурнуте y историју после још rope кланице Другог светског рата. Међутим, када je наговештено да, y ствари, постоји веза између та два рата и да су нерешена питања Првог светског рата допринела избијању Другог, истраживање узрока рата постало je незаобилазно због идеје да je Први светски рат био главни догађај двадесетог века.

192

Узроци Првог светског рата

С потврдом немачке ратне кривице y самој Немачкој током шездесетих година тема je поново постала политички осетљива као и y међуратном периоду, и текући политички проблеми утицали су на природу историјске расправе. Усред хладног рата, нова, подељена Немачка требало je да ce помири са доста неугодном историјом, чак и без ставова Фрица Фишера и његових следбеника. Ускомешана расправа која je уследила седамдесетих година довела je до поларизације гледишта, али су геополитички аргументи изнети осамдесетих година наговестили нову спремност да ce умањи улога Немачке y догађајима који су довели до рата 1914. Тек недавно, с поновним уједињењем Немачке, ова тема je постала мање спорна. Расправа о узроцима Првог светског рата наизглед je коначно изгубила везу са савременим политичким проблемима и y целости ce нашла y домену историје. Више не подстиче исту врсту страсти, али су историчари и даље y одређеној мери подељеног мишљења. Какви ce закључци могу извући на крају овог истраживања расправа о узроцима Првог светског рата и после готово деведесет година спорења? Прво, ова књига je указала на блиску повезаност политичких проблема једног друштва и тумачења историје. Историјски спорови треба да ce проучавају y односу на савремене политичке преокупације. Ако y потпуности разумемо мотиве победника и поражених Немаца, ревизиониста и антиревизиониста, оних који су прихватили угодан компромисни став тридесетих година и оних који су ce трудили да шездесетих година и касније обнове питање узрока Првог светског рата, онда je битно да ce размотри историјски контекст y којем су настала њихова гледишта. Исто тако треба узети y обзир и политичке циљеве оних који су обликовали контроверзу. Уопштено говорећи, ако je нека тема вредна сталног разматраља онда je то свакако због тога што има савремени значај и одјек који je уздижу изнад „обичне” историје. Као такво, питање узрока Првог светског рата било je од огромне важности за историју Немачке после оба светска рата, a и за историју Европе y целини. Друго, проучавање и разумевање историјских спорова y њиховом историјском контексту не може ce довољно нагласити. Ова спорења доказују, ако je доказ уопште потребан, да je историја увек тумачење догађаја онако како су ce догодили, a историјске текстове треба читати с јасним разумевањем њиховог порекла. Историја je подложна пристрасностима, фалсификатима и намерно погреш ним тумачењима појединаца, чак и професионалних историчара, a подложна je и цензури државних тела ако су историјски закључци неугодни или

Закључак

193

ce неповољно одражавају на садашњост. To je могућно најбитнији закључак ове књиге када су y питању студенти историје. Да ли на крају толике расправе постоји консензус? Фишерова контровеза из шездесетих година и сама je постала историја, јењала je y великој мери огорченост из тог доба, a највећи број историчара умешаних y расправу данас није толико политички оптерећен, али неслагања о узроцима Првог светског рата и данас постоје. Постигнута je нека сагласност, данашњи историчари утлавном не би подржали мишљење Лојда Џорџа да су европски народи случајно склизнули y рат. Велики број би ce сложио с Фишеровим, некад тако контроверзним мишљењем, да Немачка треба да поднесе највећу одговорност за рат који je почео 1914. године, али и даље има неслагања о тачној размери кривице која ce приписује Берлину, за разлику од Беча, Санкт Петербурга, Лондона и Париза. Студије о појединим земљама показују различите нивое кривице - зависно од фокуса историчара, различите државе појављују ce више или мање очигледно одговорне за политику која je непосредно или посредно довела до избијања рата. Напетости на Балкану које су „мучиле” Европу током предратних година очигледно су од кључног значаја y овом контексту, као и одлуке које су поједине европске владе донелеу јулу 1914. Међутим, историчари су углавном прихватнли Фишерове тезе, осим његовог става о немачким ратним циљевима. Исто тако, историчарима je углавном тешко да прихвате Фншерово тумачење значаја ратног савета одржаног y децембру 1912. године. Као што данас нико више не бн озбиљно могао да тврди да je Немачка била сасвим невина, изненађена догађајима и нападнута од стране Русије и Француске (нити да то поткрепи доказима), исто тако нико не би рекао да je Немачка поступила самостално као ратоборна сила која једина треба да буде окривлЈена. Текући консензус говори да je Немачка y највећој мери одговорна, односно да сноси велики део кривице, али да политике осталих европских влада такође треба узети y обзир приликом коначног суда. Тако одмерен закључак потврђују и расположиви докази. Па ипак, y овој студији срели смо ce ca многим исто тако поузданим изјавама. Педесетих година веровало ce да ce историчари крећу по сигурној територији када je реч о Првом светском рату; тако je тврдио Валтер Хубач, као што je тридесетих година Џорџ П. Гуч био уверен да je решена загонетка узрока рата. Све док узроци, природа и вођење Првог светског рата окупирају исторлчаре и док ce књиге о рату појављују y несмањеном броју, могуће je да ће данашња сагласност сутра прерасти y спорно питање.

Библиографија

Adler, Selig, ’The War-Guilt Question and American Disillusionment, 19181928’, Journal of Modem History, xxiii, No. 1, March 1951, pp. 1-28 Afflerbach, Holger, Falkenhayn: Politisches Denken und Handeln im Kaiserreich, Munich 1994 Afflerbach, Holger, .... nearly a case of Italy contra mundum?” Italien als Siegermacht in Versailles 1919’, in Gerd Krumeich (ed.), Versailles 1919: Ziele - Wirkung - Wahmehmung, Essen 2001, pp. 159-73 Albertini, Luigi, Le origini della guerra del 1914, 3 vols, Milan 1942-43 (English translation: The Origins of the War of 1914, 3 vols, Oxford 1952-57) Auswiirtiges Amt (ed.), Deutschland Schuldig? Deutsches Weissbuch iiber die Verantwortlichkeit der Urheberdes Kneges, Berlin 1919; The German White Book Concerning the Responsibility of the Authors of the War, New York 1924 Baldwin, Peter (ed.), Reworking the Past: Hitler, the Holocaust and the Historians' Dispute, Boston 1990 Barker, E., Britain's Reasons for Going to War, London 1915 Barker, E., Davis, H. W. C., Fletcher, C. R. L., Hassal, A., Wickham Legg, L. G. and Morgan, F., Why We Are at War: Great Britain's Case, Oxford 1914 Barnes, H.E., The Genesis of the War: Art Introduction to the Problem of WarGuilt, New York 1926 Barraclough, Geoffrey, From Agadir to Armageddon: Anatomy of a Crisis, Lon­ don 1982 Baumgart, Winfried (ed.), Die Julikrise 1914 und der Ausbruch des Ersten Weltkriegs 1914, Darmstadt 1983 Bell, Philip, ‘Origins of the War of 1914’, in Paul Hayes (ed.), Themes in Modern European History 1890-1945, London and New York 1992 Berber, Fritz, Das Diktat von Versailles. Enstehung - Inhalt - Zerfall. Eine Darstellung in Dokumenten, 2 vols, Essen 1939 Berger, Stefan, The Search for Normality: National Identity and Historical Con­ sciousness in Germany since 1800, Providence and Oxford 1997

19б

Узроци Првог сеетског рата

Berger, Stefan, 'The German Tradition of Historiography, 1800-1995’, in Mary Fulbrook (ed.)> German History since 1800, London 1997, pp. 477-92 Berger, Stefan et al. (eds), Writing National Histories: Western Europe since 1800, London 1999 Berghahn, Volker R„ Der Tirpitz-Plan: Genesis und Verfall einer innenpolitischen Krisenstrategie unter Wilhelm II, Düsseldorf 1971 Berghahn, Volker R„ Germany and the Approach of War in 1914, London 1973, 2nd edn London 1993 Berghahn, Volker R„ Imperial Germany 1871-1914: Economy, Society, Culture and Politics, Oxford 1994 Bethmann Hollweg, Theobald von, Betrachtungen zum Weltkrieg, 2 vols, Berlin 1919 Bittner, L. and Übersberger, H. (eds), Osterreich-Ungarns Aussenpolitik von der Bosnischen Krise bis zum Kriegsausbruch 1914,9 vols, Vienna 1930 Blânsdorf, Agnes, ‘Der Weg der Riezler-Tagebücher: Zur Kontroverse über die Echtheit der Tagebücher Kurt Riezlers’, Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, 35, 1984, pp. 651-84 Boemke, M.E, Feldmann, G.D. and Glaser, E. (eds), The Treaty of Versailles: A Reassessment after 75 Years, Cambridge 1998 Bdhme, Helmut, "’Primat” und “Paradigmata”: Zur Entwicklung einer bundesdeutschen Zeitgeschichtsschreibung am Beispiel des Ersten Weltkrieges’, in Hartmut Lehman (ed.), Historikerkontroversen, Gottingen 2000, pp. 87-139 Bourne, John, Liddle, Peter and Whitehead, Ian (eds), The Great World War; 1914-1945, vol. I: Lightning Strikes Twice, London 2000 Boyce, Robert (ed.), French Foreign and Defence Policy; 1918-1940: The Decline and Fall of a Great Power, London and New York 1998 Bridge, Francis R., From Sadowa to Sarajevo: The Foreign Policy of Austria-Hun­ gary, 1866-1914, London 1972 Bruckmann, Klaus, ‘Erster Weltkrieg - Ursachen, Kriegsziele, Kriegsschuld: Fritz Fischers Thesen in deutschen Schulgeschichtsbüchern, Geschichte in Wissen­ schaft und Unterricht, 10, 1981, pp. 600-17 Burz, Ulfried, 'Austria and the Great War: Official Publications in the 1920s and 1930s’, in Keith M. Wilson (ed.), Forging the Collective Memory: Government and International Historians through Two World Wars, Providence and Ox­ ford 1996 Calleo, David, The German Problem Reconsidered, Cambridge, Mass. 1978 Canis, Conrad, Von Bismarck zur Weltpolitik: Deutsche Aussenpolitik 1890-1902, Berlin 1997 Carsten, Francis L, Review of Griff nach der Weltmacht, in English Historical Re­ view, 78,1963, pp. 751-3 Charmley, John, Splendid Isolation? Britain and the Balance of Power 1874-1914, London 1999 Chickering, Roger, Imperial Germany and the Great War, 1914-1918, Cambridge 1998

Библиографија

197

Chickering, Roger and Forster, Stig (eds), Great War, Total War: Combat and Mobilization on the Western Front, 1914-1918, Cambridge 2000 Cimbala, Stephen J., ‘Steering Through Rapids: Russian Mobilization and World War Г, Journal of Slavic Military History, 9/2, 1996, pp. 376-98 Clark, Christopher, Kaiser Wilhelm II, London 2000 Clark, M., Modern Italy 1971-1995, 2nd edn, London and New York 1996 Cline, Catherine A., E.D. Morel 1873-1924: The Strategies of Protest, Belfast 1980 Cohen, Warren L, The American Revisionists: Vie Lessons of Intervention in World War I, Chicago and London 1967 Conrad von Hötzendorf, Franz, Aus meiner Dienstzeit 1906-1918, 5 vols, Vi­ enna, Leipzig and Munich 1921-25 Cornwall, Mark (ed.), The Last Years of Austria-Hungary: Essays in Political and Military History, 1908-1918, Exeter 1990 Cornwall, Mark, ‘Serbia’, in Keith M. Wilson (ed.), Decisions for War, 1914, Lon­ don 1995, pp. 83-4 Crampton, R. J., The Hollow Detente: Anglo-German Relations in the Balkans, 1911-1914, London 1980 Dedijer, Vladimir, Vie Road to Sarajevo, London 1967 Dehio, Ludwig, Gleichgewicht oder Hegemonie?, Krefeld 1948 Dehio, Ludwig, Deutschland und die Weltpolitik 1m 20. Jahrhundert, Munich 1955 Demartial, Georges, ‘La Guerre de 1914: Comment on mobilisa les consciences’, Current History, 1922 Die Denkschrift des Fürsten Lichnowsky, edited by 'a group of peace lovers’, Bern 1918 Derez, Mark, ‘The Experience of Occupation: Belgium', in John Bourne, Peter Liddle and Ian Whitehead (eds), Vie Great World War, 1914-1945, vol. I: Lightning Strikes Twice, London 2000, pp. 511-32 ‘Deutsch-französische Vereinbarung über strittige Fragen europàischer Ge­ schichte’(May and October 1951), Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, 3, 1952, pp. 288-99 Dickmann, Fritz, ‘Die Kriegsschuldfrage auf der Friedenskonferenz von Paris 1919’, Historische Zeitschrift, 197, 1963, pp. 1-100 Dorpalen, Andreas, ‘Gerhard Ritter’, in H.-U. Wehler (ed.), Deutsche Historiker, Gottingen 1973, pp. 86-99 Dorpalen, Andreas, German History in Marxist Perspective: The East German Approach, London 1985 Droz, Jaques, Les Causes de la Première Guerre mondiale: Essai d'historiographie, Paris 1973 Dülffer, Jost and Holl, Karl (eds), Bereit zum Krieg: Kriegsmentalitàt im wilhelminischen Deutschland, 1890-1914, Gottingen 1986 Duroselle, Jean-Baptiste, La Grande Guerre des Français, 1914-1918: L’incompré­ hensible, Paris 1994

198

Узроци Преог сеетског рата

Eckardstein, Hermann von, Lebensermnerunpen und politische Denkwiirdigkeiten, 3 vols, Leipzig 1919 Epkenhans, Michael, Die wilhelminische Flottenriistung 1908-1914: Weltmachtstreben, industrieller Fortschntt, saziale Integration, Munich 1991 Epstein, Klaus, ‘Die deutsche Ostpolitik im Ersten Weltkrieg’, Jahrbiicherfiir die Geschichte Osteuropas, 10, 1962, pp. 381ff.; reprinted in Ernst W. Lynar (ed.), Deutsche Kriegsziele 1914-1918, Frankfurt/M. 1964, pp. 158-74 Erdmann, Karl Dietrich, ‘Zur Beurteilung Bethmann Hollwegs’, Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, 15,1964, pp. 525-40 Erdmann, Karl Dietrich (ed.), Kurt Riezler: Tagebiicher, Aufsatze, Dokumente, Gottingen 1972 Erdmann, Karl Dietrich, ‘Die Tagebiicher sind echt. Streit um ein historisches Dokument, das ins Zwieiicht geraten ist. Eine Antwort’, Die Zeit, No. 28, 8 July 1983 Erdmann, Karl Dietrich, ‘War Guilt 1914 Reconsidered: A Balance of New Re­ search’, in H.W. Koch (ed.), The Origins of the First World War: Great Power Rivalry and German War Aims, 2nd edn, London 1984, pp. 342-70 Evans, R.J.W., The Habsburg Monarchy and the Coming of War’, in R.J.W. Evans and Hartmut Pogge von Strandmann (eds), The Coming of the First World War, Oxford 1988, pp. 33-55 Evans, R.J.W, and Pogge von Strandmann, Hartmut (eds), The Coming of the First World War, Oxford 1988 Evans, Richard J., In Hitlers Shadow: West German Historians and the Attempt to Escapefrom the Nazi Past, London 1989 Fabre-Luce, Alfred, La Victoire, Paris 1924 Fay, S.B., The Origins of the World War, 2 vols, New York 1929, 2nd revised edn, New York 1930 Fellner, Fritz, Review of Kurt Riezler: Tagebiicher, Aufsatze, Dokumente, in Mitteilungen des Österreichischen Institutsfür Geschichte, 1973, pp. 490-5 Fellner, Fritz, ‘Die “Mission Hoyos’”, in Wilhelm Alf (ed.), Deutschlands Sonderung von Europa 1862-1945, Frankfurt 1984, pp. 283-316 Fellner, Fritz, ‘Austria-Hungary’, in Keith M. Wilson (ed.), Decisions for War, 1914, London 1995, pp. 9-25 Ferguson, Niall, Pity of War, London 1998 Fischer, Fritz, ‘Deutsche Kriegsziele, Revolutionierung und Separatfrieden im Osten 1914-1918, Historische Zeitschrift, 188, 1959 Fischer, Fritz, Griff nach der Weltmacht: Die Knegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914/18, 1st edn Düsseldorf 1961 (English translation: Germa­ ny's Aims in the First World War, London 1967) Fischer, Fritz, ‘Weltpolitik, Weltmachtstreben und deutsche Kriegsziele’, Histori­ sche Zeitschrift 199, 1964, pp. 265-346 Fischer, Fritz, World Power or Decline: The Controversy over Germany's Aims in the First World War, New York 1974 (translation of Weltmacht oder Niedergang? Deutschland im Ersten Weltkrieg, Frankfurt 1965)

Бибпиографија

199

Fischer, Fritz, Krieg der Illusionen: Die deutsche Politik von 1911-1914, 1st edn, Düsseldorf 1969 (English translation: War of Illusions: German Policies from 1911-1914, London 1975) Fischer, FritzJuli 1914: Wirsind nicht hmeingeschlittert. Das Staatsgeheimnis um die Riezler-Tagebiicher. Eine Streitschrift, Reinbek 1983 Förster, Stig, ‘Der deutsche Generalstab und die Illusion des kurzen Krieges, 1871-1914. Metakritik eines Mythos’, Militargeschichtliche Mitteilungen, 54, 1/1995, pp. 61-98 Förster, Stig, 'Im Reich des Absurden: Die Ursachen des Ersten Weltkrieges’, in Bernd Wegner (ed.), Wie Kriege entstehen: Zum historischen Hintergrund von Staatenkonflikten, Paderbom, Munich, Vienna and Zurich 2000, pp. 211-52 Freund, Michael, ‘Bethmann-Hollweg: Der Hitler des Jahres 1914? Zu einer Spatfrucht des Jahres 1914 in der Geschichtsschreibung’, in Ernst W. Lynar (ed.), Deutsche Kriegsziele 1914-1918, Frankfurt/M. 1964, pp. 175-82 Fry, Michael Graham, ‘British Revisionism’, in M. F. Boemke, G. D. Feldmann and E. Glaser (eds), The Treaty of Versailles: A Reassessment after 75 Years, Cambridge 1998, pp. 565-601 Fulbrook, Mary (ed.), German History since 1800, London 1997 Fulbrook, Mary, ‘Dividing the Past, Defining the Present: Historians and Na­ tional Identity in the Two Germanies’, in Stefan Berger et al. (eds), Writing National Histories: Western Europe since 1800, London 1999, pp. 217-29 Fulbrook, Mary, German National Identity after the Holocaust, Oxford and Cam­ bridge 1999 Gasser, Adolf, Preufiischer Militargeist und Kriegsentfesselung 1914: Drei Studiën zum Ausbruch des Ersten Weltkrieges, Basel and Frankfurt/M. 1985 Gatzke, H. W„ Review of Griff nach der Weltmacht, in American Historical Re­ view, 68, 1962, pp. 443-5 Geiss, Imanuel, Der Polnische Grenzstreifen 1914-1918: Ein Beitrag zur deutschen Kriegszielpolitik im Ersten Weltkrieg, Lübeck and Hamburg I960 Geiss, Imanuel (ed.), Julikrise und Kriegsausbruch: Eine Dokumentensammlung, 2 vols, Hanover 1963/64 Geiss, Imanuel (ed.), Juli 1914: Die europaische Krise und der Ausbruch des Ersten Weltkrieges, 3rd edn 1986 (1st edn 1965) (English translation: July 1914: The Outbreak of the First World War. Selected Documents, London and New York 1967) Geiss, Imanuel, Studiën über Geschichte und Geschichtswissenschaft, Frankfurt/M. 1972 Geiss, Imanuel, ‘Die mampulierte Kriegsschuldfrage. Deutsche Reichspolitik in der Julikrise 1914 und Deutsche Kriegsziele im Spiegel des Schuldreferats des Auswârtigen Amtes, 1919-1939’, Militargeschichtliche Mitteilungen, 34, 2/1983 Goldstein, Erik, ‘Great Britain: The Home Front’, in M.F. Boemke, G. D. Feld­ mann and E. Glaser (eds), The Treaty of Versailles: A Reassessment after 75 Years, Cambridge 1998, pp. 147-66

200

Узроци Првог светског рата

Gooch, George Р., Before the War: Studies in Diplomacy, voi 2: The Coming of the Storm, London 1938 Görlitz, Walther (ed.), Der Kaiser ... Aufzeichnungen des Chefs des Marinekabinetts Admiral Georg Alexander von Muller über die Ara Wilhelm IL, Gottin­ gen 1965 Greiling, Richard, J'accuse.... Lausanne 1915 Greiling, Richard, Le Campagne ‘innocentiste’ en Allemagne et le traité de Ver­ sailles, Paris 1925 Grey of Fallodon, Viscount, Twenty-Five Years, 2 vols, New York 1925 Gutsche, Willibald, Sarajevo 1914: Vom Attentat zum Weltkrieg, Berlin 1984 Gutsche, Willibald, Der gewollte Krieg. Der deutsche Imperialismus und der Erste Weltkrieg, Berlin 1984 Gutsche, Willibald, The Foreign Policy of Imperial Germany and the Outbreak of the War in the Historiography of the GDR’, in Gregor Schöllgen (ed.). Es­ cape into War? The Foreign Policy of Imperial Germany, Oxford 1990 Hamilton, Keith, The Historical Diplomacy of the Third Republic’, in Keith M. Wilson (ed.), Forging the Collective Memory: Government and International Historians through Two World Wars, Providence and Oxford 1996 Hamilton, Keith, The Pursuit of Enlightened Patriotism: The British Foreign Of­ fice and Historical Researchers During the Great War and its Aftermath’, in Keith M. Wilson (ed.), Forging the Collective Memory: Government and Inter­ national Historians through Two World Wars, Providence and Oxford 1996 Hayne, M. B„ The French Foreign Office and the Origins of the First World War; 1898-1914, Oxford 1993 Headlam-Morley, J. W., The History of Twelve Days, London 1915 Headlam-Morley, J. W., The German Chancellor and the Outbreak of War, Lon­ don 1917 Heinemann, Ulrich, Die Verdrangte Niederlage: Politische Offentlichkeit und Kriegsschuldfrage in der Weimarer Republik, Gottingen 1983 Helfferich, Karl, Die Vorgeschichte des Weltkrieges, Berlin 1919 Henig, Ruth, Versailles and After 1919-1933, London 1984,2nd edn 1995 Herrmann, David G., The Arming of Europe and the Making of the First World War, Princeton, 1997 Herwig, Holger (ed.), The Outbreak of World War I: Causes and Responsibilities, 5th revised edn, Lexington and Toronto 1991 Herwig, Holger, ‘Clio Deceived: Patriotic Self-Censorship in Germany after the War’, first published in International Security, 12, 1987, reprinted in Keith M. Wilson (ed.), Forging the Collective Memory: Government and Interna­ tional Historians through Two World Wars, Providence and Oxford 1996, pp. 87-127 Herwig, Holger H„ The First World War: Germany and Austria-Hungary 19141918, London 1997 Herwig, Holger H„ Review of Pity of War, Journal of Modern History, voi. 72, No. 3, September 2000

Библиографија

201

Hildebrand, Klaus, ‘Staatskunst oder Systemzwang? Die “Deutsche Frage” als Problem der Weltpolitik’, Historische Zeitschrift, 228, 1979 Hildebrand, Klaus, ‘Der deutsche Eigenweg: Über das Problem der Normalitat in der modernen Geschichte Deutschlands’, in M. Funke et al. (eds), Detnokratie und Diktatur: Geist und Gestalt politischer Herrschaft in Deutschland und Europa, Festschrift für Karl Dietrich Bracher, Düsseldorf 1987 Hildebrand, Klaus, ‘Saturiertheit und Prestige: Das Deutsche Reich als Staat im Staatensystem 1871-1918', Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, 1989/4, pp. 193-202 Hildebrand, Klaus, ’Reich-GroSmacht-Nation. Betrachtungen zur Geschichte der deutschen Aussenpolitik 1871-1918’, Historische Zeitschrift, 259, 1994, pp. 369-89 Hildebrand, Klaus, Das Vergangene Reich: Deutsche Aussenpolitik von Bismarck bis Hiller, Stuttgart 1995 Hillgruber, Andreas, ‘Riezlers Theorie des kalkulierten Risikos und Bethmann Hollwegs politische Konzeption in der Julikrise 1914’, in idem, Deutsche Grossmacht- und Weltpolitik im 19. und 20. Jahrhundert, Düsseldorf 1977 Hinsley, F. H. (ed.), British Foreign Policy under Sir Edward Grey, London 1997 Historikerstreit Die Dokumentation der Kontroverse um die Einzigartigkeit der nationalsozialistischen Judenvemichtung, Munich 1987 (English translation by lames Knowlton and Truett Cates, Forever in the Shadow of Hitler?, New Jersey 1993) Hofer, Walter, Die Entfesselung des Zweiten Weltkrieges, 2nd edn, Stuttgart 1955 Hubatsch, Walther, Der Weltkrieg 1914/1918, in Leo Just (ed.), Handbuch der deutschen Geschichte, vol. IV, 2nd Section, Konstanz 1955, 2nd revised edn, Der Erste Weltkrieg, Bundesministerium der Verteidigung (ed.), Bonn 1966 Iggers, Georg (ed.), The Social History of Politics: Critical Perspectives in West German Historical Writing Since 1945, Leamington Spa 1985 Isaac, Jules, Un débat historique: 1914, le problème des origines de la guerre, Paris 1933 Jager, Wolfgang, Historische Forschung und politische Kultur tn Deutschland, Got­ tingen 1984 Jagow, Gottlieb von, Ursachen und Ausbruch des Weltkrieges, Berlin 1919 Janssen, Karl-Heinz, ‘Aus Furcht und Verzweiflung: Das deutsche Angriffsmotiv im August 1914’, DieZeit, No. 12, 21 March 1969 Janssen, Karl-Heinz, 'August ‘14: Wahrheit auf Raten. Zwei Historiker streiten um Tagebücher: Wurde die deutsche Kriegsschuld am Ersten Weltkrieg im nationalen Interesse verschleiert?’, Die Zeit, No. 24, 10 June 1983 Jarausch, Konrad H., ‘The Illusion of Limited War: Chancellor Bethmann Hollweg’s Calculated Risk, July 1914’, Central European History, vol. II, 1969, pp. 48-76 Jarausch, Konrad H., ‘World Power of Tragic Fate? The Kriegsschuldfrage as His­ torical Neurosis’, Central European History, 5,1972, pp. 72-92

202

Узроци Првог светског рата

Jarausch, Konrad Н„ The Enigmatic Chancellor: Bethmann Hollweg and the Hu­ bris of Imperial Germany, New Haven, 1973 Jerabek, Rudolf, ‘Die österreichische Weltkriegsforschung’, in Wolfgang Michalka (ed.), Der Erste Weltkrieg: Wirkung Wahrnehmung Analyse, Munich and Zurich 1994, pp. 953-71 Joli, James, ‘1914: The Unspoken Assumptions’, in H. J. Koch (ed.). The Origins of the First World War: Great Power Rivalry and German War Aims, New York, 1st edn 1972 Joli, James, ‘The 1914 Debate Continues: Fritz Fischer and his Critics’, in H.W. Koch (ed.), The Origins of the First World War: Great Power Rivalry and Ger­ man War Aims, 2nd edn, London 1984, pp. 30-45 Joli, James, The Origins of the First World War, 2nd edn, London and New York 1992 Kaes, Anton, Jay, Martin and Dimenberg, Edward (eds), The Weimar Republic Sourcebook, Berkeley and London 1994 Kagan, Donald, On the Origins of Wars and the Preservation of Peace, London 1995 Kahler, Miles, ‘Rumours of War: The 1914 Analogy’, Foreign Affairs, 2, 1979-80, pp. 374-96 Kaiser, David E., 'Germany and the Origins of the First World War’, Journal of Modern History, 55/3,1983 Kann, Robert A., Review of Gutachten zur Kriegsschuldfrage, in Central European History, 1,1968 Kanner, Heinrich, Kaiserliche Katastrophenpolitik, Vienna 1922 Kanner, Heinrich, Der Schliissel zur Kriegsschuldfrage, Munich 1926 Kantorowicz, Hermann, Der Geist der englischen Politik und das Gespenst der Einkreisung Deutschlands, Berlin 1929 Kantorowicz, Hermann, Gutachten zur Kriegsschuldfrage, ed. I. Geiss, Frankfurt 1967 Kautsky, Karl, Montgelas, Max and Schiicking, Walter (eds), Die deutschen Do­ cumente zum Kriegsausbruch, 4 vols, Berlin 1919 (English translation: The Outbreak of the World War, London 1924) Keiger, John F. V., France and the Origins of the First World War, London 1983 Keiger, John F. V., ‘France’, in Keith M. Wilson (ed.), Decisions for War, 1914, London 1995, pp. 121-49 Keiger, John F.V., Raymond Poincaré, Cambridge 1997 Keiger, John F.V., ‘Raymond Poincaré and the Ruhr Crisis’, in Robert Boyce (ed.), French Foreign and Defence Policy, 1918-1940: The Decline and Fall of a Great Power, London and New York 1998, pp. 49-70 Kennan, George E, The Decline of Bismarck’s European Order: Franco-Russian Relations, 1875-1890, Princeton 1979 Kennedy, Paul M„ 'The Development of German Naval Operations Plans against England, 1896-1914’, in idem (ed.), The War Plans of the Great Powers, 18801914, London 1979

Бибпиографија

203

Kennedy, Paul M., The Rise of the Anglo-German Antagonism, London 1980 Kent, Bruce, The Spoils of War: The Politics, Economics, and Diplomacy of Repara­ tions 1918-1932, Oxford 1989 Kettenacker, Lothar, Germany since 1945, Oxford 1997 Klein, Fritz, ‘Ober die Verfalschung der historischen Wahrheit in der Aktenpublikation “Die Grosse Politik der Europiiischen Kabinette 1871-1914’”, Zeit­ schrift, für Geschichtswissenschaft, 7,1950, pp. 318-30 Klein, Fritz, ‘Die westdeutsche Geschichtsschreibung uber die Ziele des deut­ schen Imperialismus im ersten Weltkrieg’, Zeitschrift für Geschichtswissen­ schaft, 10/8, 1962, pp. 1808-36 Klein, Fritz, 'Der Erste Weltkrieg in der Geschichtswissenschaft der DDR’, Zeit­ schrift für Geschichtswissenschaft, 42,1994, pp. 293-301. Klein, Fritz, ‘Between Compiègne and Versailles: The Germans on the Way from a Misunderstood Defeat to an Unwanted Peace’, in M.F. Boemke, G.D. Feldmann and E. Glaser (eds), The Treaty of Versailles: A Reassessment after 75 Years, Cambridge 1998, pp. 203-20 Klein, Fritz, Drinnen und Draussen. Ein Historiker in der DDR. Erinnerungen, Frankfiirt/M. 2000 Klein, Fritz et al. (eds), Deutschland im Ersten Weltkrieg, 3 vols, Berlin 1968-69 Koch, H.W. (ed.), The Origins of the First World War: Great Power Rivalry and German War Aims, 1st edn London 1972,2nd edn London 1984 Kohut, Thomas A., Wilhelm II and the Germans: A Study in Leadership, New York and Oxford 1991 Kramer, Alan, ‘Der Umgang mit der Schuld: Die “Schuld im Kriege” und die Republik von Weimar’, in Dietrich Papenfuss and Wolfgang Schieder (eds), Deutsche Umbriiche im 20. Jahrhundert, Cologne 2000 Kronenbitter, Günther, 'Bundesgenossen? Zur militarischen Kooperation zwischen Berlin und Wien 1912-1914’, in Walther L. Bernecker and Volker Dotterweich (eds), Deutschland in den internationalen Beziehungen des 19. und 20. Jahrhunderts. Festschrift fHr Josef Becker zum 65. Geburtstag, Munich 1996 Kronenbitter, Giinther, “’Nur los lassen.” Österreich-Ungarn und der Wille zum Krieg', in Johannes Burkhardt et al. (eds), Lange und kurze Wege in den Ersten Weltkrieg, Munich 1996, pp. 159-87 Kronenbitter, Giinther, ‘Falsch verbunden? Die Militârallianz zwischen Osterreich-Ungarn und Deutschland, 1906-1914', Österreichische Militarische Zeitschrift, 38,2000,6, pp. 743-54 Krumeich, Gerd, Armaments and Politics in France on the Eve of the First World War: The Introduction of the Three-Year Conscription, 1913-1914, Leaming­ ton Spa 1984 (English translation of Aufrüstung und Innenpolitik in Frankreich vor dem Ersten Weltkrieg, Wiesbaden 1980) Krumeich, Gerd, ‘Vergleichende Aspekte der “Kriegsschulddebatte” nach dem Ersten Weltkrieg’ in Wolfgang Michalka (ed.), Der Erste Weltkrieg: Wirkung, Wahrnehmung, Analyse, Munich and Zurich 1994, pp. 915-28

204

Узроци Првог светског рата

Krumeich, Gerd, 'Das Erbe der Wilhelminer’, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 4 Nov. 1999, p. 56 Lahme, Rainer, 'Das Ende der Pax Britannica: England und die europaischen Machte 1890-1914’, Archivfür Kulturgeschichte, vol. 73, No. 1,1991,pp. 169— 92 Lambert, Peter, ‘Friedrich Thimme, G.P. Gooch and the Publication of Docu­ ments on the Origins of the First World War: Patriotism, Academie Liberty and a Search for Anglo-German Understanding, 1920-1938’ in Stefan Ber­ ger, Peter Lambert and Peter Schumann (eds), A Dialogue of the Deaf? His­ toriographical Connections between Britain and Germanyc. 1750-2000, forth­ coming, Gottingen 2002 Langdon, John W, July 1914: The Long Debate 1918-1990, New York and Oxford 1991 Langhorne, R. T. B., 'Great Britain and Germany, 1911-1914', in F.H. Hinsley (ed.), British Foreign Policy under Sir Edward Grey, London 1997, pp. 288311 Lee, Marshall and Michalka, Wolfgang, German Foreign Policy 1917-1933: Con­ tinuity or Break?, Leamington Spa 1987 Lehmann, Hartmut (ed.), Historikerkontroversen, Gottingen 2000 Lenin, V. L, Imperialism - The Last State of Capitalism, in Selected Works, English translation, Moscow 1968, pp. 169-257 Lentin, Antony, Lloyd George, Woodrow Wilson and the Guilt of Germany, Leic­ ester, 1984 Lepsius, J., Mendelssohn Bartholdy, A. and Thimme, F. (eds), Die Grosse Politik der Europaischen Kabinette, 1871-1914: Sammlung der Diplomatischen Akten des Auswartigen Amtes, 40 vols, Berlin 1922-27 Leslie, John, ‘The Antecedents of Austria-Hungary’s War Aims’, Wiener Beitrage zur Geschichte der Neuzeit, voi. 20, 1993, pp. 307-94 Lichnowsky, Karl Max von, Heading for the Abyss, English translation, London 1928 Lieven, Dominic, Russia and the Origins of the First World War, London 1983 Lloyd George, David, War Memoirs, vol. I, London 1924 Longerich, Peter (ed.), Die Erste Republik: Dokumente zur Geschichte des WeimarerStaates, Munich and Zurich 1992 Lorenz, Chris, ‘Beyond Good and Evil? The German Empire of 1871 and Mod­ ern German Historiography’, Journal of Contemporary History, 30, 1995, pp. 729-65 Luckau, Alma, The German Delegation at the Paris Peace Conference, New York 1941 Lynar, Ernst W. (ed.), Deutsche Kriegsziele 1914-1918, Frankfurt/M. 1964 Mack Smith, Denis, Modern Italy: A Political History, New Haven and London 1997 Mann, Golo, ‘Der Griff nach der Weltmacht’, in Ernst W. Lynar, (ed.), Deutsche Kriegsziele 1914-1918, Frankfurt/M. 1964, pp. 189-90

Библиографија

205

Marchand, René, Un livre noir, 3 vols, Paris 1921-22 Marks, Sally, ‘Smoke and Mirrors: In Smoke-Filled Rooms and the Galerie des Glaces’, in M. F. Boemke, G. D. Feldmann and E. Glaser (eds), The Treaty of Versailles: A Reassessment after 75 Years, Cambridge 1998, pp. 337-70 Martel, Gordon, The Origins of the First World War, 2nd edn, London 1996 Marx, Wilhelm, ‘The Responsibility for the War', Foreign Affairs, 4,1926 McCullough, Edward, How the First World War Began: The Triple Entente and the Coming of the Great War of 1914-1918, Montreal, New York and London 1999 McCurdy, C. A. Guilty! Prince Lichnowskys Disclosures, National War Aims Committee, London, no date [ 1918 j McDonough, Frank, The Origins of the First and Second World Wars, Cambridge 1997 Michalka, Wolfgang (ed.), Der Erste Weltkrieg: Wirkung; Wahrnehmung, Analyse, Munich and Zurich 1994 Miller, Steven E., Military Strategy and the Origins of the First World War, Princ­ eton 1985 Mombauer, Annika, Helmuth von Moltke and the Origins of the First World War, Cambridge 2001 Mommsen, Wolfgang J., ‘Domestic Factors in German Foreign Policy before 1914’, Central European History, voi. 6, No. 1, 1973 Mommsen, Wolfgang J., ‘Der Topos vom unvermeidlichen Krieg: AuSenpolitik und offentliche Meinung im Deutschen Reich im letzten Jahrzehntvor 1914’, in idem, Der autoritare Nationabtaat, Frankfurt/M. 1990, pp. 380ff. Mommsen, Wolfgang J., ‘Max Weber and the Peace Treaty of Versailles’, in M. F. Boemke, G. D. Feldmann and E. Glaser (eds), 7he Treaty of Versailles: A Reas­ sessment after 75 Years, Cambridge 1998, pp. 535-46 Morel, Edmund D., Morocco in Diplomacy, London 1912, republished during the war as Ten Years of Secret Diplomacy: An Unheeded Warning, London 1915 Morel, Edmund D„ Truth and the War, London 1916 Morhardt, Mathias, Les Vrais Coupables, German translation Die wahren Schul­ digen, Leipzig 1925 Moser, John E., Twisting the Lion's Tail: Anglophobia in the United States, 19211948, London 1999 Moses, John A., The War Aims of Imperial Germany: Professor Fritz Fischer and his Critics, University of Queensland Papers, vol. I, No. 4, St Lucia 1968 Moses, John A., Politics of Illusion: The Fischer Controversy in German Historiog­ raphy, London 1975 Neck, R., ‘Kriegszielpolitik im Ersten Weltkrieg’, in Ernst W. Lynar (ed.), Deut­ sche Kriegsziele 1914-1918, Frankfurt/M. 1964, pp. 145-57 Neilson, Keith, ‘Russia’, in Keith M. Wilson (ed.), Decisions for War, 1914, Lon­ don 1995, pp. 175-208 Niedhart, Gottfried (ed.), Kriegsbeginn 1939: Entfesselung oder Ausbruch des Zweiten Weltkrieges, Darmstadt 1976

20 6

Узроци Првог светског рата

Peukert, DetJef, The Weimar Republic: The Crisis of Classical Modernity, New York 1992 Pogge von Strandmann, Hartmut, 'Britische Historiker und der Ausbruch des Ersten Weltkrieges’, in Wolfgang Michalka (ed.), Der Erste Weltkrieg. Wirkung: Wahrnehmung, Analyse, Munich and Zurich 1994, pp. 929-52 Pogge von Strandmann, Hartmut, ‘Germany and the Coming of War-, in R.J.W. Evans and Hartmut Pogge von Strandmann (eds). The Coming of the First World War, Oxford 1988, pp. 87-123 Poincaré, R., Au Service de la France, Paris 1926 Rauchensteiner, Manfried, Der Tod des Doppeladlers: Osterreich-Ungarn und der Erste Weltkrieg, Graz, Vienna and Cologne 1993 Remak, Joachim, ‘1914 - The Third Balkan War: Origins Reconsidered, Journal of Modern History, 43, 1971, reprinted in H. W. Koch (ed.), The Origins of the First World War: Great Power Rivalry and German War Aims, 2nd edn London 1984, pp. 101-27 Renouvin, Pierre, Les Origines immédiates de la guerre, Paris 1925 (English trans­ lation: The Immediate Origins of the War, New York 1927) Renouvin, Pierre, ‘How the War Came’, Foreign Affairs, April 1929 Renouvin, Pierre, 'Les Buts de guerre de l’Allemagne (1914-1918) d'après les tra­ vaux de Fritz Fischer’, Revue Historique, 80,1962, pp. 381-90 Retallack, James, Germany in the Age of Kaiser Wilhelm II, Basingstoke and Lon­ don 1996 Ritter, Gerhard, ‘Eine neue Kriegsschuldthese? Zu Fritz Fischers Buch “Griff nach der Weltmacht’”, Historische Zeitschrift, 194, 1962, pp. 667-8, reprinted in Ernst W. Lynar (ed.), Deutsche Kriegsziele 1914-1918, Frankfurt/M. 1964, pp. 121-44 Ritter, Gerhard, Der Erste Weltkrieg: Studiën zum deutschen Geschichtsbild, Bundeszentrale fur politische Bildung, Heft 64, Bonn 1964 Ritter, Gerhard, Staatskunst und Kriegshandwerk: Das Problem des Militarismus in Deutschland, 4 vols, Munich 1959-68, vol. 3 Die Tragodie der Staatskunst, 1964. English translation: The Sword and the Scepter: The Problem of Militarism in Germany, translated by Heinz Norden; voi. 3, The Tragedy of Statesmanship -Bethmann Hollwegas War Chancellor 1914-1917,3rd edn Miami 1972 Robbins, Keith, The Abolition of War: The 'Peace Movement in Britain, 19141919, Cardiff 1976 Rochat, Giorgio, ‘Die italienische Historiographie zum Ersten Weltkrieg’, in Wolfgang Michalka (ed.), Der Erste Weltkrieg: Wirkung, Wahrnehmung, Ana­ lyse, Munich and Zurich 1994, pp. 972-90 Röhl, John C.G., ‘Admiral von Müller and the Approach of War, 1911-1914’, His­ torical Journal, XII4,1969 Röhl, John C.G. (ed.), 1914: Delusion or Design? The Testimony of Two German Diplomats, London 1973, translation of Zwei deutsche Fürsten zur Kriegsschuldfr age. Lichnowsky und Eulenburg und der Ausbruch des Ersten Welt­ krieges. Eine Dokumentation, Düsseldorf 1971

Библиографија

207

Röhl, John C. G., ‘An der Schwelle zum Weltkrieg: Eine Dokumentation über den “Kriegsrat" vom 8. Dezember 1912’, Militargeschichtliche Mitteilungen, 21, 1/1977 Röhl, John C. G., ‘Germany’, in Keith M. Wilson (ed.), Decisions for War, 1914, London 1995, pp. 27-54 Röhl, John G. G., The Kaiser and his Court, London 1995 Russell, Bertrand, ‘Experiences of a Pacifist in the First World War’, in Portraits from Memory and other Essays, London 1956 Schivelbusch, Wolfgang, Eine Ruine im Krieg der Geister: Die Bibliothek von LÖwen, Aiigust 1914 bis Mai 1940, Frankfurt/M. 1993 Schmitt, B. E., 'July 1914’, Foreign Affairs, No. 1, Oct. 1926 Schmitt, B. E., The Coming of the War, 1914, 2 vols, New York, 1930 Schmitt, B. E., The Origins of the First World War, London 1958 Schöllgen, Gregor, ‘“Fischer Kontroverse" und Kontinuitàtsproblem: Deutsche Kriegsziele im Zeitalter der Weltkriege', in Andreas Hillgruber and Jost Dülffer (eds), Ploetz: Geschichte der Weltkriege, Freiburg and Wurzburg 1981 Schöllgen, Gregor, ‘Griff nach der Weltmacht? 25 Jahre Fischer-Kontroverse’, Historisches Jahrbuch, 106, 1986, pp. 386-406 Schöllgen, Gregor, ‘Germany’s Foreign Policy in the Age of Imperialism: A Vi­ cious Circle?’, in idem (ed.). Escape into War? The Foreign Policy of Imperial Germany, Oxford 1990 Schöllgen, Gregor, ‘Kriegsgefahr und Krisenmanagement vor 1914: Zur Aussenpolitik des kaiserlichen Deutschland', Neue Politische Literatur 267, 1998, pp. 399-413 Schulte, Bernd Felix, Die Verfiilschung der Riezler Tagebucher: Ein Beitrag zur Wissenschaftsgeschichte der 50er und 60erfahre, Frankfurt/M., Bern and New York 1985 Schumann, Wolfgang and Nestler, Ludwig (eds), Weltherrschaft im Visier, Berlin 1975 Schwabe, Klaus, Woodrow Wilson, Revolutionary Germany and Peacemaking, 1918-1919: Missionary Diplomacy and the Realities of Power, Chapel Hill and London 1985 Schwertfeger, Bernhard (ed.), Dokumentarium zur Vorgeschichte des Weltkrieges, 1871-1914, Berlin 1928 Seligmann, Matthew S. and McLean, Roderick R., Germanyfrom Reich to Repub­ lic 1871-1918, London 2000 Sharp, Alan, 'Lloyd George and Foreign Policy, 1918-1922’, in Judith Loades (ed.), The Life and Times of David Lloyd George, Bangor 1991 Sladen, Douglas, Germany's Great Lie: The Official German Justification of the War, London 1914 Smith, Munroe (ed.), The Disclosures from Germany, New York 1918 Sosemann, Bernd (ed.), Theodor Wolff. Tagebiicher 1914-1918. Der Erste Welt­ krieg und die Entstehung der Weimarer Republik in Tagebiichem, Leitartikeln

20 8

Узроци Првог светског рата

und Briefen des Chefredakteurs am Berliner Tageblatt' und Mitbegründer der ‘Deutschen Demokratischen Partei', 2 vols, Boppard-am-Rhein 1984 Spring, Derek, 'The Unfinished Collection: Russian Documents on the Origins of the First World War’, in Keith Wilson (ed.), Forging the Collective Memory: Government and International Historians through Two World Wars, Provi­ dence and Oxford 1996 Steiner, Zara, Britain and the Origins of the First World War, New York 1977,2nd edn London 2001 Stevenson, David, Armaments and the Coming of War: Europe 1904-1914, Ox­ ford 1996 Stevenson, David, The Outbreak of the First World War: 1914 in Perspective, Lon­ don 1997 Stieve, Friedrich, Der diplomatische Schriftwechsel Iswolskis 1911-1914, 4 vols, Berlin 1925 Stocker, M. ‘Augusterlebnis 1914: in Darmstadt: Legende und Wirklichkeit, Darm­ stadt 1994 Strachan, Hew, The First World War, vol. I: To Arms, Oxford 2001 Stiirmer, Michael, Das Ruhelose Reich: Deutschland 1866-1918, Berlin 1983 Stùrmer, Michael, ‘A Nation-State against History and Geography’, in Gregor Schollgen (ed.), Escape into War? The Foreign Policy of Imperial Germany, Oxford 1990 Swartz, Marvin, The Union of Democratic Control in British Politics During the First World War, Oxford 1971 Sywotteck, Arnold, ‘Die Fischer-Kontroverse: Ein Beitrag zur Entwicklung des politisch-historischen Bewufitseins in der Bundesrepublik’, in Imanuel Geiss and Bernd Jiirgen Wendt (eds), Deutschland in der Weltpolitik des 19. und 20. Jahrhunderts, Düsseldorf 1973 Taylor, A. J. P„ The Course of German History, London 1945 Taylor, A. J. P., The Struggle for Mastery in Europe, 1848-1918, New York and Oxford 1954, reprint 1988 Taylor, A. J. R, War by Time-Table: How the First World War Began, London and New York 1969 Temperley, H. W. V., A History of the Peace Conference of Paris, 5 vols, London 1920 Ihoss, Bruno, 'Der Erste Weltkrieg als Ereignis und Erlebnis: Paradigmenwechsel in der westdeutschen Weltkriegsforschung seit der Fischer-Kontroverse’, in Wolfgang Michalka (ed.), Der Erste Weltkrieg: Wirkung, Wahrnehmung, Analyse, Munich and Zurich 1994, pp. 1012-43 Turner, L. C. F„ The Origins of the First World War, London 1970 Ullrich, Volker, Die nervose Grossmacht: Aufstieg und Untergang des deutschen Kaiserreichs 1871-1918, Frankfurt/M. 1997 Ulrich, Bernd and Ziemann, Benjamin (eds), Frontalltag im Ersten Weltkrieg: Wahn und Wirklichkeit. Quellen und Dokumente, Frankfurt/M. 1994

Вибпиографија

209

Versammlung deutscher Historiker in Berlin, 7.-11. Oktober 1964. Beiheft zur Zeitschrift Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, Stuttgart 1965 Wegerer, Alfred von, Die Widerlegung der Versailler Kriegsschuldthese, Berlin 1928 (English translation: A Refutation of the Versailles War-Guilt Thesis, New York 1930), 2nd edn Berlin 1936 Wegerer, Alfred von, Wie es zum Grossen Krieg kam: Vorgeschichte des Weltkrieges, Leipzig 1930 Wegerer, Alfred von, 1m Kampfgegen die Knegsschuldliige: Ausgewdhlte Aufsdtze, Berlin 1936 Wegerer, Alfred von, Der Ausbnich des Weltkrieges, 2 vols, Berlin 1939 Wehler, Hans-Ulrich, Das deutsche Kaiserreich, 1871-1918, Gottingen, 1973 (English translation: The German Empire, 1871-1918, Leamington Spa 1985) Wehler, Hans-Ulrich, 'Sonderweg aus der “Sonderlage”?: Die Wiederentdeckune der “deutschen Mittellage” in Wissenschaft und Publizistik’, in Landeszentralc fur politische Bildung Nordrhein-Westfalen (ed.), Streitfall Deutsche Geschichte. Geschichts- und Gegenwartsbewufitsein in den 80er Jahren, Essen 1988 Wehler, Hans-Ulrich, Deutsche Gesellschaftsgeschichte, voi. 3: Von der 'Deutschen Doppelrevolution bis zum Beginn des Ersten Weltkrieges, 1849-1914, Munich 1995 Wendt, Bernd Jurgen, 'Fritz Fischer: Leben, Werk und Wirkung’, in Kersten Krüger (ed.), Fritz Fischer (1908-1999): Schenkung der Gelehrtenbibliothek Fritz Fischer an die Fachbibliothek Geschichte, Veröffentlichungen der Universitàtsbibliothek Rostock 2000, pp. 13-29 Wette, Wolfram (ed.), Der Krieg des kleinen Mannes, Munich 1992 Williamson, Samuel R., Jr., The Reign of Sir Edward Grey as British Foreign Sec­ retary’, International History Review, 1, 1979, pp. 426-38 Williamson, Samuel R., Jr. (ed.), The Origins of a Tragedy: July 1914, Chapel Hill 1981 Williamson, Samuel R., Jr., ‘Vienna and July 1914: The Origins of the Great War Once More', in S.R. Williamson and Peter Pastor (eds), Essays on World War I, New York 1983 Williamson, Samuel R„ Jr., The Origins of World War V, Journal of Interdisciplin­ ary History, xviU/4,1988, pp. 795-818 Williamson, Samuel R., Jr., Austria-Hungary and the Origins of the First World War, London 1991 Wilson, Keith M., The Policy of the Entente: Essays on the Determinants of British Foreign Policy 1904-1914, Cambridge 1985 Wilson, Keith M. (ed.), Decisions for War, 1914, London 1995 Wilson, Keith M. (ed.), Forging the Collective Memory: Government and Interna­ tional Historians through Two World Wars, Providence and Oxford 1996 Winter, Jay M., Sites of Memory, Sites of Mourning: The Great War in European Cultural History, Cambridge 1995

210

Узроци Првог светског рата

Wittgens, Hermann, ‘Senator Owen, the Schuldreferat and the Debate over War Guilt in the 1920s’, in Keith M. Wilson (ed.), Forging the Collective Memory: Government and International Historians through Two World Wars, Provi­ dence and Oxford 1996 Wolfrum, Edgar, Geschichtspolitik in der Bundesrepublik Deutschland: Der Wég zur bundesrepublikanischen Erinnerung, 1948-1990, Darmstadt 1999 Wiirthle, Friedrich, Die Spur fiihrt nach Belgrad: Die Hintergründe des Dramas von Sarajevo 1914, Vienna 1974 Zechlin, E., 'Die Adriakrise und der “Kriegsrat” vom 8. Dezember 1912’, in idem, Krieg und Kriegsrisiko: Zur Deutschen Politik im Ersten Weltkrieg, Düsseldorf 1979 Zechlin, Egmont, ‘Problème des Kriegskalküls und der Kriegsbeendigung’, in idem, Krieg und Kriegsrisiko: Zur deutschen Politik Im Ersten Weltkrieg, Düs­ seldorf 1979 Ziemann, Benjamin, Front und Heimat: Fanàtiche Kriegserfahrungen im siidlichen Bayern, Essen 1997 Zilliacus, Könne, The Mirror of the Past: Lest it Reflect the Future, London 1944

Први светски рат: одговорност и дуго трајање

Први светски ратбпо je, данас скоро незамислива, прекретницау историји Европе. Испуњена позитнвнстнчким самопоуздањем Европа je крај деветнаестог и почетак двадесетог века сачекала заборавивши шта заправо рат значи. Ратовн за италнјанско и немачко уједињење, као и Париска комуна завршени су почетком седамдесетих година XIX века. Од тада je Европа живела y времену економског напретка, друге индустријске револуције, социјалних покрета, пуна самопоуздања y свој неометани развој. У француској историографији овај перпод je познат као La Belle Epoque и ли Лепо доба. Отрежњење које he рат собом донети je стога било много драматичније, јер су научна достигнућа показала своју ефикасност као оруђа за уништавање, док су демократски поредак, демографска експанзија и обавезна војна служба учннили то да рат постане масован и обухвати све слојеве друштва. Масовне ар.мије и савремена оружја су собом донели и темељита уништаваља тернторнја, али и велика страдања цивилног становништва. Укратко, Први светскн рат je показао мрачну страну економске, научне и демографске експанзије друге половине деветнаестог и почетка двадесетог века. Самопоуздање грађанске Европе je нестало y рововима северне Француске и Балкана, a уместо њега ce појавила црна сенка одговорности за масакре, разарања и дивљаштво испољено y немилосрдном оружаном сукобу милиона људи. Чинило ce као да je Европа развила супериорну цивплизацмју којом њени државници и војници нису знали да управљају и она им ce после деценија благостања отела контроли и довела до свеопште катастрофе. Предмет студије Анике Момбауер je расправа о одговорности за овај свеопшти пораз, губитак поуздања y вредности грађанског друштва, милионе цивилних и војних жртава - изгубљене генерације, разорене градове и области, и свеопшту брутализацију друштва као целине. Њена студија написана je почетком двадесетпрвог века и сведочи да ce ова расправа водила са истим интензитетом од самих почетака рата све до данашњих дана, што ce може видети и из низа савремених текстова

212

Први светски рат: одговорност и дуго трајање

Узроци Првог светског рата

посвећених стогодишњици почетка Првог или, како ce он y страним историографијама назива, Великог рата. Први светски рат није само крај једног периода благостања, пуног самоуверене самозадовољности једног друштва y експанзији, он je и почетак новог периода који ће обележити тоталитаризми леве или крајње десне оријентације. Периода пуног неизвесности, страдања, чак и организованог геноцида над Јеврејима, и на крају периода y којем je технолошки напредак довео y питање сам опстанак цивилизације претњом нуклеарног сукоба. Први светски рат, или чак пуцњи Гаврила Принципа y Сарајеву на Видовдан 1914. године, често ce посматрају као вододелница између La Belle Epoque и времена нетрпељивих, како га je назвао академик Андреј Митровић. Одговорност за смер којим су Европа, a за њом и цео свет кренули почетком августа 1914. je од самих почетака рата до данас било питање којим ce бавила пре свега политика, a тек онда историја. У немачкој јавности и науци непрестани ток политичког и историографског, чешће сукоба него дијалога, анализирала je Аннка Момбауер. Аника Момбауер je британска историчарка средње генерације, која je своја истраживања Првог светског рата крунисала монументалном биографијом начелника немачког генералштаба, Хелмута фон Молткеа млађег. Управо су истраживања везана за делатност првог међу немачким генералима била и својеврсан увод Аники Момбауер за свеобухватно сагледавање проблема одговорности за избијање Првог светског рата. Полазиште за ову расправу несумњиво je 231. члан Версајског мировног уговора, потписаног јуна 1919. године, којим je Немачка недвосмислено означена као једини и искључиви кривац за четири године разарања и страдања широм Европе, односно за уништење и дефинитивни крај La Belle époque. Последица овог преседана y дипломатској историји Европе - да je једна од зараћених страна била осуђена као искључиви узрочник рата, било je то што je Немачка осуђена да плати ратне репарације, али и да сноси политичке последице својих акција. Версајски мировни уговор je Немачку ставио на стуб срама и на одређени начин je изопштио из европске заједнице народа. ƒ Одредбе Версајског мировног уговора биле су одраз расположења јаоно' сти y земљама победничке коалиције, пре свих, Француске и Велике Британије. Међутим, савезничка победа није била последица катастрофалног пораза немачке армије на Западном фронту. Коначна победа савезника je извојевана пре свега захваљујући распаду Солунског фронта, где су средином септембра 1918. српске и француске снаге направиле одлучан пробој, који je убрзо довео до капитулације Бугарске. Остале немачке савезнице на Балкану, Турска и Аустроугарска, стога су ce нашле y неодрживој позицији. Немачка врховна команда je тада оценила да не постоје изгледи да ce рат добије, иако њена армија на Западном фронту нису претрпеле одлучујући пораз. Обустава непријатељстава ce чинила као боље решење од пораза на бојном пољу, који ce, y светлу догађаја на Балкану и предстојеће велике офанзиве савезника на Западном фронту, чинио неминовним. Рат, чији je почетак, defacto, био аустроугарски ултиматум Србији, 23. јула 1914, почео

213

je да ce приводи крају пробојем Солунског фронта. Иако су ce пресудни моменти Првог светског рата одиграли на Балкану, судбина послератне Европе je одлучена на Западном фронту. Непоражена на бојном пољу, немачка врховна команда je желела примирје и мировни уговор који би био y складу са ситуацијом на Западном фронту. Размишљало ce о миру, који би ce могао назвати девентаестовековним, a то je споразумни мир на основу договора професионалних војника и дипломата. Међутим први масовни ратни сукоб имао je за последицу и први мировки yговор y коме су као виновници рата означени не само дипломати и генерали, или немачки цар, него цео немачки народ, који je стога морао да сноси економске и политичке последице пораза. Члан 231 je тим теже прихваћен y немачкој јавности што ce сматрало да je ово понижење дошло после рата који није изгубљен, већ je прекинут са циљем да ce спрече даља разарања. Овакво тумачење je превнђало да ce тиме спречавало разарање које би настало преношењем рата на немачку територију пошто ce рат четири године водио на територији зе.маља немачкнх противника - од Белгије и Француске, преко Србије до Русије. Последице Версајског мировногуговора, репарације, економска криза која je уследила по завршетку рата, политичка одговорност за рат и структурно нестабилан политички живот Вајмарске републике, поставили су расправу о одговорности за избијање рата y жижу политичког живота y Немачкој, y којој језаправо и остала практично све до немачкогуједињеља током девете деценије XX века. Значај одговорностн за избијање рата, како нам то прецизно осликава Аника Момбауер, схваћен je непосредно по почетку непријатељстава, августа 1914. Одмах ce кренуло са нздавањем званичних збирки докумената чији je цнљ бчо да ce докаже да одговорност за рат припада непријатељу. Све зараћене стране су издале своје збирке докумената, a миш љење о њима je најбоље сажео Холгер Хервиг оценпвши следећим речима немачку збирку докумената : Клио je, y ствари, изневерена y Немачкојјош почетком 1914. године.* Историја je од самих почетака уступила место политици јер je улог био огроман, те ce није могло само историчарима препустити тумачење тако важног догађаја. Стога су ce тумачења одговорности за рат користила y политичке сврхе током рата, како би ce мобилисало јавно мњење y зараћеним државама да чздржи напоре које je рат собом донео, мобилизацију, економске тешкоће и људске губитке. По његовом завршетку, 231. члан мировног уговора je y савезничким земљама био тумачен као оправдан>е за тешке услове наметнуте Немачкој, где су пак на државном нивоу формиране комисије које су ce бавиле објављивањем дипломатске грађе и организовале кампање y штампи, са циљем да ce докаже неоснованост1

/

1 Holger Herwig, „Clio Deceived: Patriotic Self-Censorship in Germany after the W ar, y: Keith M. Wilson (ed.), F o r g i n g t h e C o ll e c t i v e M e m o r y : G o v e r n m e n t a n d I n t e r n a t i o n a l H i s t o r i a n s t h r o u g h T w o W o r l d W a r s , Providence and Oxford 1996, стр. 87-127, стр. 9.

214

Узроци Првог светског рата

немачке кривице. Интензитет напора који су учињениу Немачкој двадесетих година сведочи о неприхватању Версајског мировног уговора, апи још више о основаности оптужби на којима je заснован његов 231. члан. Упоредна анализа политичких манипулација везаних за одговорност за избијање ратаи самихтумачења овог догађаја y књизи Анике Момбауер недвосмислено сведоче, ако не о искључивој одговорности Немачке, онда сигурно о њеној несумњиво највећој одговорности. Од посебног je значаја њена анализа организованог труда да ce двадесетих година сва сведочанства која не иду y прилог немачким званичним тумачењима дискредитују или да им ce онемогући да нађу пут до читаоца. Херман Канторовиц, чувени немачки правник, чија анализа je објављена тек шездесетих година, четрдесет година пошто je написана. врло јасно je сажео смнсао званичног немачког става према Версајском мировном уговору: „Уверен сам, делимично свесно, делимично несвесно, да целокупна званична, полузванична и приватна пропаганда о невиности има само један разлог - да морално припреми немачки народ за тренутак када he, после одбацивања ’лажи о кривици’ цео Версајски уговор [...] бити обезвређен”.2Управо je то учинио Хитлер пошто je дошао на власт. Он je јануара 1937, y свом говору y Рајстагу, изјавио да y име немачког народа повлачи потпис са Версајског мировног уговора, и нагласио je да je тиме повратио част немачког народа.34Свесрдно ce трудећи да немачким грађанима онемогући да прочитају било које друго тумачење одговорности за избијање рата осим званичног, Вајмарска република je створила простор за победу националсоцијализма, као што je то шездесетих година закључио Имануел Гајс: „Успешна манипулација историјском истином и ’националном' свешћу једног великог народа помогли су да победи немачки националсоцијализам, чији je омиљени историјски аргумент, осим мита о ножу y леђа, било упорно доказивање немачке невиности за почетак, али и ток Првог светског рата. Исход свега [...] био je Други светски рат, y којем je Немачко царство коначно нестало”.'1 Исход Другог светског рата није оставио простор за сумљу о одговорности Немачке за шест година разарања и почињени геноцид. Тим више je било од прворазредног значаја да ce Хитлер и националсоцијализам прикажу као изузетак и некарактеристичан инцидент y немачкој историји. Стога je ca још већим жаром настављена политичка и историографска борба да ce Немачка ослободи хипотеке Версајског уговора. Изопштење Немачке због кривице за Први светски рат je претило да постане опасан

2 Hermann Kantorowicz, G u ta c h te n z u r K r ie g s s c h u ld fr a g e , edited by I. Geiss, Frank­ furt 1967, стр. 35. 3 Fritz Berber, D a s D i k t a t v o n V e rsa ille s. E n s t e h u n g - I n h a l t - Z e r f a ll . E i n e D a r s t e l l u n g i n D o k u m e n t e n , voi. 2, Essen 1939, стр. 1231. 4 Imanuel Geiss, „Die m anipulate Kriegsschuldfrage, Deutsche Reichspolitik in der Julikrise 1914 und Deutsche Kriegsziele im Spiegel des Schuldreferats des Auswartigen Amts, 1919-1939”, M i l i ta r g e s c h ic h tlic h e M i t t e i l u n g e n , 34,2/1983, стр. 50.

Први светски pam: одговорност u дуго трајање

215

пример за судбнну послератне Западне Немачке, која ce, после процеса денацификације, свим снагама борпла да буде примљена y Западни в о ј н и савез атиме и да постане пуноправни члан слободне Европе. Истовремено je њена сестринска држава, Немачка Демократска Република, чланица Источне, неслободне Европе, здушно бранила тезу о континуитету империјалистичке политике y Немачкој, по којој je Хитлер следио стратегију коју су формулисали Вилхелм II и његови генерали и дипломате. Патриотски консензус y Западној Немачкој о Првом светком рату као нензбежном исходу сукоба супротстављених савеза, за који не постоји јасна одговорност hu једне од зараћенпх страна, разорио je хамбуршки професор историје, Фрпц Фишер, објавнвши 1961. књнгу Посезање за светском моћи.5 Он je недвосмислено дао за право ауторима Версајског уговора, написавши да су немачки државници свесно водили агресивну политику јула 1914. са намером да изазову ратни сукоб. Отишао je и корак даље утврдивши да je циљ агресивне немачке политике територијално проширење и да ce стога може повућн паралела са Хитлеровим плановима. Највећи ударац до тада успостављеном полнтнчком и исторнографском једноумљу, Фишер je задао када je написао да je y Немачкој 1914. године постојао свеопшти консензус о неопходности рата и љеговим територнјалним циљевима. Фишерова књнга je изазвала огромну полемику, a његови закључци су били подвргнути критици, пре свега y настојању да ce оповргне његоваTe­ sa о немачкој агреснвној политици територијалне експанзије 1914. године. Посебну пажљу немачке јавности je изазвала његова теза о континуитету немачке политике између Внлхелма II н Хитлера. Конзервативна немачка влада шездесетнх година, састављена од демохришћана и баварских социјалхришћана званично je осудила Фишерове ставове као штетне по интересе Немачке. Он je сматран за издајника националних интереса и комунисту, између осталог и зато што je први добио дозволу да ради y источнонемачким архивима. Фишерова друга кљига, Рат илузија6, y којој je аналнзирао предратну немачку историју била je повод да ce расправа пренесе и на област друштвене н економске историје Немачке пре 1914. Фншерове књиге су дале нови елан проучавању историје Немачке y време Вилхелма II и током Првог светског рата. Допринеле су томе да ce немачка историографија суочи са свим изазовима прошлости и да ce ослободи политичког притиска који je захтевао да историјско тумачење буде зависно од дневне политике. Са консолидацијом положаја Савезне Републике Немачке и пре свега пошто су социјалдемократи, на челу са Вилијем Брантом, седамдесетих година покренули процес отварања према Истоку, Фишерове тезе и питање одговорности за Први светски рат изгубили су свој политич5 Fischer, Fritz, G r i f f n a c h d e r W e l t m a c h t : D i e K r ie g s z ie l p o l i t i k d e s k a is e r li c h e n D e ­ Düsseldorf 1961. 6 Fischer, Fritz, K r ie g d e r U l u s io n e n : D i e d e u t s c h e P o l i ti k v o n 1 9 1 1 - 1 9 1 4 , Düsseldorf

u ts c h la n d 1 9 1 4 /1 8 ,

1969.

2l6

Узроци Првог светског рата

ки набој. Уједињена Немачка, y потпуности сигурна y свој геостратешки, политички и економски положај y Европи, дефинитивно je препустила историчарима расправу о почецима Првог светског рата. Историографија je y предвечерје стогодишњице постигла консензус о превасходној кривици Немачке за избијање рата, али уз неопходну допуну која упућује на проучавање политике свих других зараћених земаља које су дале свој допринос избијању ратног сукоба. _ Закључак Анике Момбауер о пресудном значају политичког контекста y коме je немачка историографија доносила своје судове о одговоркости за Први светски рат, y потпуности je применљив и на наше поднебље.) Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца je своје међународно прнзнање добила потписом на Версајском мировном уговору. Пошто je заједничка држава јужних Словена званично призната на мировном конгресу којим je завршен Први светски рат, његове тековине нису довођене y питање ни y првој, демократској, нити y другој, комунистичкој, Југославији.7 Супротстављена гледишта о унутрашњем уређењу и националним односима нису поколебала уверење да je заједничка држава најбоље решење за све југословенске народе. Пад Берлинског зида и пораз комунизма y Европи су, међутим, створили нову геостратешку ситуацију, y којој заједничка држава није више била неопходна као спољни оквир који je омогућавао несметани развој југословенских народа. Ратови за наслеђе југословенске федерације су односе међу југословенским народима поставили y центар пажње међународне јавности. Осамдесет година после распада Отоманског, a потом и Хабсбуршког царства, изгледало je да je процес расподеле њиховог наслеђа тек тада добио свој коначни епилог. Југославија je нестала y крвавим међунационалним сукобима чији je циљ био да ce ратом реши дилему из јесени 1918. када ce расправљало о томе да ли je требало створити једну или више посебних држава на југословенском простору. Балкански ратови и Први светски рат су тако од историје поново постали политика и чинило ce да посткомунистички период на југосповенском простору могу боље да разумеју познаваоци лика и дела Николе Пашића, Анте Трумбића или Стјепана Радића, него спедбеници Јосипа Броза. Нов геостратешки оквир y коме ce југословенска федерација y крви поделипа, једнопопарни свет и апсолутна превпаст западне војне алијансе, као и политички и економски примат Европске уније, условили су да ce судови о току ратова y бившој Југославији доносе на основу одлука донетиху Вашингтону и Бриселу. Апсолутно и беспоговорно прихватање

7 Само je Комунистичка партија Југославије y међуратном периоду, по наредби Коминтерне, сматрала Југославију за тамницу народа и део санитарног кордона којим je Совјетски Савез изолован од Европе. Стога je Стаљин сматрао да Југославију и Версајски поредак треба разрушити. По доласку Хитлера на власт, Стаљин je на конгресу Коминтерне 1935. y Москви променио став о Југославији, јер су му тада били лотребни савезници пред нарастајућом немачком опасношћу.

Први светски рат: одговорност и дуго трајање

217

два основна постулата савремене Европе, демократског поретка и западног војног савеза, ширило ce постепено, од североистока ка југозападу, на сада већ некадашњем југословенском простору. Брзина прихватања европских вредности условила je и обим западних симпатија за поједине средине y бившој Југославији. Покушај председника Србије да ратом и ослањањем на, тада већ видно ослабљени, Совјетски Савез, a потом и Русију, осигура промену некадашњих републичких, a од јануара 1992. и одлука Бадинтерове комисије, и државних граница, не би ли очувао своју ауторитарну власт, доживео je прво идеолошки, a потом политички, пропагандни и војни пораз. Последице су биле катастрофалне и одразиле су ce и на тумачења историје југословенског простора током деветнаестог и двадесетог века. У бившим југословенским републикама нарочито, али и y иностраним историографијама, англосаксонским посебно, целокупна историја српског националног покрета почела ce тумачити кроз призму делања последњег комунистичког председника Србије. Ревизионисти су ce тако поделили y две категорије. Локални су ревизијом српске историје градили своју, за коју или није било много конститутивних елемената, или je неке од њих требало показати y новом светлу, не би ли њихов апсолутно негативан предзнак бно умањен. Страни су y српској историји нашли погодан материјал да доказују, прво нсторнјску оправданост политике воћене током ратова y бившој Југославији, a потом и утемељеност новог типа међународних односа који ce заснивао и на праву међународне заједнице да ce воЈно умеша y унутрашње прилике међународно признатих независних држава. Стогодишњица првог светског рата je стога оцењена као идеапан повод да ce проЈекцијама садашњег политичког тренутка и вредностима на коЈима je он заснован тумаче припике од пре једног века и тако исправе многобројне тада направљене „грешке". Међу н>има су претежна одговорност Немачке за Први светски рат и стварање Југославије. У случају српске историје акцент je стављен на постојање историјске вертикале једне агресивно националистичке средине која je због својих уских циљева одвела Европу y четири године свеопштег страдања током Првог светског рата, да би осамдесет година каскије упалила последњи ратни пожар на тлу већ скоро y потпуности уједињене Европе. У светлу анализе историографије о одговорности за Први светски рат коју je бриљантно понудила Аника Момбауер, неопходно je рећи и неколико речи о књигама објављеним последњих година y којима je српска исгорија укључена y матицу историографског разматрања Првог светског рата. Сама чињеница да je српска историја поново привукла пажњу светске историографије je сама по себи вредна пажње. Аутори као што су Шон Макмекин и Кристофер Кларк8*, пишући историју почетака рата, зна-

8 Sean McMeekin, J u l y 1 9 1 4 . C o u n t d o w n to War, London, Icon books, 2013. Christo­ pher Clark, T h e S l e e p w a l k e r s . H o w E u r o p e w e n t t o W a r i n 1 9 1 4 , London, Harper, 2013.

218

Узроци Првог светског poma

чајан простор су посветили Србији и то y два наврата: поводом атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и поводом аустроугарског ултиматума Србији јула 1914. Њихов приступ Јулској кризи je, међутим, врло различит. Кларк покушава да осветли дубље узроке избијања рата и y том циљу je посветио читаво поглавље историји Србије од 1903 до 1914, засновано на анализи српске секундарне и архивске грађе. Макмекин из сата y сат прати ток кризе која je уследила после пуцња Гаврила Принципа. Кларкова књига je занимљивија за нашег читаоца, јер покушава да нађе одговор на питање о одговорности Србије за избијање рата анализирајући српско друштво током деценије која je претходила Првом светском рату. Његова анализа и одговори много дугују његовом личном искуству као савременика ратова y бившој Југославији. Он y уводу своје књиге каже: „После Сребренице и опсаде Сарајева, постало je теже мислити о Србији само као објекту или жртви политике великих сила, али и лакше схватити српски национализам као посебну историјску снагу”.9Управо јер не верује више да je Србија само жртва, Кларк покушава да реконструише мотнве, планове, организацију и циљеве српског националног покрета. Проблем настаје када он то чини са становишта вредносних судова са почетка XXI века. Национализам, као проскрибована идеологија којој ce приписује одговорност за избијање Првог светског рата, y Кларковој ce анализи налази y основи свег српског политичког и јавног прегнућа. Чак и да je тако, a није, несумњиво je да y том погледу Србија није била изузетак ни на Балкану ни y Европи. Национализамје био преовлађујућа идеологија почетка двадесетог века, од које нису биле имуне ни велике силе. У супротном би српски национализам био изузетак и последица атентата y Сарајеву би била општеприхваћена казнена експедиција Аустроугарске y Србији. Континуитет српске националне идеје од Илије Гарашанина до Николе Пашића, теза je о којој ce може дискутовати, али ce не може сама по себи сматрати за доказ о њеној неприхватљиво агресивној природи. Сликајући српску средину као економски неразвијену, ксенофобичну и окренуту искључиво територијалној експанзији на националној основи, Кларк имплицитно заговара алтернативни модел српског развоја. У том светлу je карактеристична његова оцена царинског рата између Србије и Аустроугарске, y коме он види само српску ратоборну тежњу да ce наоружа најмодернијим француским топовима.10Кларк стога не види никакв проблем y алтернативној политици која je захтевала да Србија остане аустроугарски политички и економски клијент као y време последњих Обреновића. Намера Беча да цео Балкан задржи y подређеном, чак колонијалном положају, Кларку не представља сама по себи доказ да je Србија морала да ce таквој

9 Christopher Clark, T h e S l e e p w a lk e r s , xxiv. 10 Christopher Clark, The Sleepwalkers, 29.

Први светски pam: одговорност u дуго трајање

219

политици супротстави. Можда je његово интимно уверење да je, имајући y виду економску заосталост српске средине, положај клнјента и био природан однос Београда према Бечу. Несумњиво je да Кларк јасно осуђује реметилачку акцију српског националног покрета на европској политичкој сцени од анексије Босне и Херцеговине, преко Балканских ратова, до јулске кризе 1914. Наше je питање: зашто би српски национални покрет био опаснији од било ког другог покрета, на пример, бугарског, италијанског, аустријског или немачког? Да ли само зато што ce показао као виталнији и успешнији током кључног периода од 1912. до 1918? Српске победе y Балканским ратовима су биле део општег рата балканских држава против анархије y Отоманском царству, које ce показало неспособно да гарантује минимум људских и имовинских права својим поданицима. He треба заборавити да су Балкански ратови донели Србији Косово и Македонмју, али и Грчкој Солун и западну Тракију, a Бугарској током Првог Балканског рата, источну Македонију, источну Тракију и Једрене. Рат je вођен за велику Србију, велику Бугарску и велику Грчку. Југословенскн пројекат je пре јула 1914. био ограничен само на културну сферу и исцрпљивао ce y дружењима студената и универзитетских професора, без озбиљног утнцаја на матицу политичког живота y Београду или Загребу. Из Београда Аустроугарска ce чинмла као солидна и дуговечна грађевнна, a њена будућност je сматраназа неспорну, док ce y Бечу чинило да je после Балканских ратова њена даља судбина доведена под знак питања. He верујемо да ce српском националном покрету може приписати одговорност за мањак самопоуздања y водећим круговима једне вишевековне европске импернје. У недостатку неспорних доказа о агресивној природи српског националног покрета, Кларк говори о менталној мапи српског друштва, то јест о визији Велнке Србнје, од Гарашанина до Драгутина Димитријевића Аписа, која je за њега и кључни доказ да су Amie и Црна рука организовали атентат y Сарајеву. Кларк и сам каже да чврстих информација о организацији атентата нема, алн га то не спречава да закључи: „Апис je главни архитект завере, али je идеја о атентату вероватно потекла од његовог сарадника, Радета Малобабића, Србина из Аустроугарске који je годинама радио као шпијун за рачун Народне одбране”.11 Ha другом месту пак тврди да су Недељко Чабриновнћ и Гаврило Принцип, седећи y београдским кафанама, разматрали могућност да убију аустроугарског престолонаследника.12 Неспорна je чињеница да су официри блиски Апису дали оружје и бомбе младобосанцима и помогли им да ce пребаце y Босну, али je идеја о атентату потекла од његових учесника, a не од Аписа, који je само дозволио да им ce пружи логистичка подршка.

11 Christopher Clark, T h e S l e e p w a l k e r s , 48. 12 Christopher Clark, T h e S l e e p w a l k e r s , 52-53.

220

Узроци Првог светског рата

Кларк, као и Макмекин пише о Апису и Црној руци као организованој, многобројној официрској завери, чији ce политички утицај могао поредити са утицајем радикала и Пашићеве владе. Заправо Апис je био окружен са пар десетина својих пријатеља са којима je свакодневно сарађивао и то колико y својству номиналног вође Црне руке, толико и y својству шефа обавештајног одељења Врховне команде. Власт je била y рукама Пашића н владе, који су контролисали прилике y земљи, као што ce то могло видети током сукоба y Македонији, где je јуна 1914. недвосмислено потврђен примат цивилних над војним властима. Међутим, појединачне иницијативе, као што je била ова младобосанаца уз подршку Аписа, могле су да промакну контроли полиције, највероватније, усудили би ce да претпоставимо, јер je њихова замисао била толико невероватна да je влада није могла предвидети. Најбољи доказ за то je енергнчна акција Пашићеве владе да je спречи када je за њу сазнала. Без икаквог основа je оптужба Кларка и Мекмекина да Пашић није учинио све што je могао да спречи атентат. Кларкова тврдња да je Пашић y крајњој инстанци био спреман на светски сукоб, јер je то био једини начин да ce добије подршка сила Антанте за последњи период српског уједињења на рачун Аустроугарске, још један je пример како ce концепт менталне мапе користи за доказ произвољних конструкција y недостатку ваљане потврде y изворној грађи. Пашић je ван сваке сумње био y потпуности свестан катастрофе која je Србији, економски и војно исцрпљеној Балканским ратовима, претила y случају рата са Аустроугарском. Оба аутора су сагласна y ревизији општеприхваћеног става y историографији да je српски одговор на аустроугарски ултиматум доказ српске жел>е да ce рат избегне. Њихово je мишљење да je реч о малом ремек-делу дипломатске комуникације, којим су само наизглед прихваћени сви аустроугарски захтеви сем једног, оног који je предвиђао учешће аустроугарских органа y истрази на српској територији. Аутори тврде да je српски одговор садржавао низ појединачних двосмислених одговора писаних y кондиционалузахваљујући којима je укупан позитиван одговор био само привид. Из овакве анализе имплицитно проистиче да ce одговорност српске владе састојала y томе што она није без поговора прихватила све аустроугарске захтеве. He можемо ce отети утиску да иза оваквог става стоји уверење да ниједан балкански сукоб, без обзира на његову природу или на одговорност за његов настанак, није био вредан сукоба светских размера који je из њега проистекао. Марк Корнвол je још 1995. закључио: „Пре свега, y јулу 1914. Србија je била спремна да одбије аустријске захтеве који су били y супротности са статусом суверене и цивилизоване државе и, попут великих сила, била je спремна да ризикује рат да би одбранила тај положај. Ta тврдоглавост била je делимично условљена српским новостеченим самопоуздањем после ширења територије y Балканским ратовима [...]. Због тога je влада срочила (по сопственом мишљењу) веома помирљив одговор, који je ипак био пун резерви и неодређен y кључним

Први сеетски рат: одговорност и дуго трајање

221

пнтањима: упркос војној слабости Србије и готово потпуној дипломатској изолованости, Краљевинаје 25. јула била спремна да уђеу ризик локалног рата са Аустроугарском. [...] До краја јула 1914. године Пашић [председник владе и министар иностраних послова] je знао да ce Велнка Србија може остварити само кроз оган. свеевропског рата. Сама Србија помогла je да ce тај рат догоди, јер током Јулске крнзе није била спремна да ce врати y положај аустроугарског сателита. "1Ј Улога коју су Апис и његови пријатељи из Црне руке имали y Сарајевском атентату, и послеједног века представља огромну хипотеку за српски националнн покрет и за српску историју. Упркос свеопштем консензусу да ce узроци избијања Првог светског рата не могу тражити y Сарајевском атентату, које ни наведени аутори, упркос њиховом несумњивом труду, нису успели да доведу y питање, једном малом народу као што je српски није никада опроштено што je своју судбину поставио y матицу европске историје и тиме постао невољни учесник процеса који je довео до свеопште катастрофе током Првог светског рата. Књига Анике Момбауер je још један доказ да Балкан има тенденцију заостајања за Европом. Питање одговорности за Први светски рат je y највећој могућој мери окупирало пажњу Европе, a посебно Немачке, све до пада Берлинског знда. Југословенска држава je y истом периоду била сама по себи гарант да ce то питање y суштнни код нас и не постави. Уједшвење Немачке и распад Југославије су поново поставили Први светски рат y центар политичке и историографске расправе на простору бивше Југославије. Гаврило Принцип je од хероја постао злочинац, Аустроугарска од окупатора модернизатор. a Србија je од жргве постала окупатор. Ван сваке сумње je да je политички и историографски консензус о Првом светском рату из времена заједннчке државе јужних Словена подложан ревизнји. Проблем настаје ако je ревизија мотивисана политичким, a не историографским разлозима, јер y том случају анализа, слична овој коју je Аника Момбауер понудила за Немачку, али за југословенски простор неће ускоро бити написана.Д'реба ce надати да ће током четири наредне године политички набој везан за почетке Првогсветског рата изгубити на интензитету и да ћемо стогодишњицу уједињења дочекати са историграфским, a не политичким коментарима. óp Војислав Павловић

13 Mark Cornwall, „Serbia”, y књизи: Wilson (ed.), 1995, стр. 83-84.

D e c i s io n s f o r W a r 1 9 1 4 ,

London

Индекс

Адснауер. Конрад (Adenauer. Konrad) 119,123.140 Адлер. Зелиг (Adler, Selig) 65,67-68,70, 71,75,81.99, 100, 101 Албертини. Луиђи (Albertini, Luigi) 72, 109, 110, 111, 113,143, 144, 162, 166, 172 Алзас и Лорена, анексија 9, 10,172,174 Амерички ревнзионисти 50,74,75,76, 77, 78 Аустроугарска објава para 177 црвсиа књхга 25 A i i s w â r t i g e s A m t 28, 47, 48, 50, 53, 54, 57, 60, 61,62, 65.68, 73, 79, 82, 88, 89, 95,96

Белгија (немачка инвазија) 19,45,64,169 Бетман Холвег, Теобалд фон (Bethman Hollweg, T. Von) 17, 18. 19, 23,25, 39, 45, 46, 52, 66, 67, 109, 115, 118, 119, 120, 124, 131, 134,135, 136,137, 149, 165, 168, 169, 174, 178, 181 Берхтолд, гроф Л, (Berchtold, L. Von) 17, 19,30,31, 163,164,178 Брокдорф-Ранцау, гроф Улрих (Brockdorff-Rantzau, Ulrich) 33,37, 38, 39, 47, 53, 63, 67 Бауер, Густав (Bauer, G.) 40,41,72 Билов, Бернхард фон (Biilow, B. W. Von) 27,47,48,49, 50,118

Бријан, Аристид (Briand, A.) 58, 59 Барнс, Хери Елмер (Barnes, H. Е.) 70,75, 77, 78, 86. 90, 100, 110 Бергхан, Фолкер (Berghahn.V.) 132, 152 Брукман, Клаус (Bruckmann, К.) 158 Баракло, Џефри (Barradough, G.) 159

Версајски мировни уговор 9,23,25,33, 36,43, 52,56, 59,60,64,65,70,72,73, 74,75,76,77, 79,82, 84,85, 86, 88,90, 96,97,99, 102,104, 139 Вилхелм II (Wilhelm II) 10, 17, 18, 25, 30, 33, 34, 35, 129, 130 Вилсон, Вудро (Wilson, W.) 27,35, 36, 61,62,64,79 Волф, Теодор (Wolff, Т.) 46,134,136,137 Вирт, Јозеф (Wirth, Ј.) 49,79 Вилсон, Кит (Wilson, Keith) 142,165,166 Вегерер, Алфред фон (Wegerer, A.) 73, 77,80,97,98,99,114

Греј, Едвард (Grey, Е.) 19, 57,76,78,103, 165,166,167,168,169,170,171,174, 178,186 Гасер, Адолф (Gasser, A.) 127,130 Грелинг, Рихард (Grelling, R.) 28, 63,87 Гуч, Џорџ (Gooch, G. P.) 7, 57, 58,61, 68, 85,86,192 Гајс, Имануел (Geiss, I.) 88, 89,96,102, 111, 128, 134, 139, 140, 141, 150

Узроци Првог светског рата

224

Герстенмајер, Еуген (Gerstenmaier, Е.) 117,124,144,146 G r i f f n a c h d s r W e l t m a c h t 111, 112,114, 115,116,119,120,123,127,129,133, 134,139, 143, 144,145,147,149,162, 166 Гете институт 121 D i e G r o s s e P o l i ti k d e r E u r o p d i s c h e n

21,54,55, 56,57,59,68,72, 73, 89, 98, 99

K a b in e tte

G u t a c h t e n z u r K r ie g s s c g u ld fr a g e

(e.

Канторовиц, X.) 87, 88,102 Геополитика 155,158 Демарсијал, Жорж (Demartial, G.) 81,83 Дејо, Лудвиг (Dehio, L.) 110, 111, 143, 144,184 Дроз, Жак (Droz, J.) 127 Дорпален, Андреас (Dorpalen, A.) 107 D i e d e u ts c h e n D o k u m e n t e z u m

(e. Кауцки дохумента)54,67 K r ie g s a u s b r u c h

Ердман, Карл Дитрих (Erdmann, K. D.) 123, 134, 135,136,137,138, 146, 149, 150,152,153 Екардштајн, фон X. (Eckardstem, H. Von)57 Еванс, P. Џ. B. (Evans, R. J. W.) 43, 97. 104,111,162 ZentralstelleJiir die Erforschung der Krtegsursachen 48,50,51,73, 97,99 Зилијакус, Кони (Zilliacus, K.) 93, 94 Исак, Жил (Isaac, ƒ.) 172 Игерс, Георг (Iggers, G.) 114 Источна Немачка 106,107,112,116,119, 121,126,127,140,142,147,180 Јулска криза 16,18,22, 25,32,35,45,56, 70,87,90,98,110,111,113,115,128, 134,135,136,153,154,162,163, 164, 165,167,171,172,173,174,175,176, 177,181,182

Јагов, Готлиб фон (Jagow, G. von) 26, 44, 45,46,62,137 Јегер, Волфганг (Jager, W.) 92 l'a c c u s e ... (e. Грелинг, P.) 28, 87,102 Канторовиц, Херман (Kantorowicz, H.) 26, 87, 88,89,102,122 Клемансо, Жорж (Clemenceau, G.) 36, 37,38,39,63,65 Ka)rep, Џон (Keiger, J.) 52, 59,83,91,172, 173.174.187 Кауцкн, Карл (Kautsky, K.) 53, 54,95 Крумајх, Герд (Krumeich, G.) 83,91,113, 150.172.173.174.187 Клајн, Фриц (Klein, F.) 56, 82, 126,180 Кол, Хелмут (Kohl, H.) 156,157 Корнвол, Марк (Cornwall, М.) 177

Малцан, Aro фон (Maltzan, A. von) 79 Маргерит, Виктор (Margueritte, V.) 83, 86

Мозес, Џон A. (Moses, J. A.) 112 Молтке, Херман фон (Moltke, H. von) 17,129, 130, 164, 178,181,182,189 Макало, Едвард (McCullough, E.) 179, 180 Момзен, Волфганф (Mommsen, W.) 120, 146,148,152 Невинсон, Хенрн (Nevinson, H. W.) 85 Немачка Демократска Република (a. Источна Немачка) 141 Нек, Рудолф (Neck, R.) 127

100

Младотурци 14,22 Милер, Георг Александер фон (Müller, G, A. von) 25.129,130, 131, 134, 147, 148 Монжела, Максимилијан (Montgelas, М. von) 28,49,50, 54,63, 66, 73, 99 Милон, Вилхелм (Muehlon, W.) 29,30, 39,63,87 Морел, Едмунд Д. (Morel, E. D.) 32,79, 81,82,83, 84, 86,101 Менделсон Бартолди, A. (Mendelssohn Bartholdy, A.) 50,55,66 Маркс, Вилхелм (Marx, W.) 55, 71,72

Тејлор, А. Џ. П, (Taylor, A. J. P.) 55,110, 111, 143 Тирпиц, фон A. (Tirpitz, A. Von) 11,21, 129,130,131,176 Темперли, Харолд (Temperley, H. W. V.) 37,39,40, 57, 58 Тиме, Фридрих (Thimme, F.) 50, 55, 56, 61,89 Ултиматум Србији 18,24, 30,31, 40, 60, 176, 177, 178

Овен, Роберт Латам (Owen, R.) 78,79, Лангдон, Џон (Langdon, Ј.) 98, 110,123, 145,162 Луц, Херман (Lutz, Н.) 49, 102 Лихновски, Карл Маркс фон (Lichnowsky, К. М. von) 19,28,29, 30,87, 89,90 Лојд Џорџ, Д. (Lloyd George, D.) 15, 36, 70, 74, 84, 85,93,102,108,135,165, 192 Лига народа 36, 62,74, 86 Либкнехт, Карл (Liebknecht, К.) 26,121 Лењин, В. И. 94 Луксембург (немачка инвазнја) 19, 24, 31,38

225

Индекс

Пашић, Нпкола 176. 177, 178, 188 Поенкаре, Рејмон (Poincaré, R.) 18,33, 45, 49, 58, 59, 83, 84, 90,91, 92, 172, 173,174,178,187

Фалкенхајн, Е, фон (Falkenhayn, E. von) 181,182, 189 Фелнер, Ф. (Fellner, F.) 136, 162,163, 164 Ферстер, С. (Förster, S.) 171,179,181, 182,187, 189 Фмшер, Фриц (Fischer, F.) 9, 29,72, 89, 105, 108, 110-140, 142, 143, 144, 145, 146, 147, 150-167, 169, 170-179, 181, 182, 183, 185, 191, 192 Фердинанд, Франц (Ferdinand, F.) 16, 17,129,162,174, 176,177,183 Фројнд, Михаел (Freund, М.) 117,124 Фабр-Лис, Алфред (Fabre-Luce, A.) 83, 86

Рицлер, Курт (Riezler, К.) 25,62,115, 133, 134, 135, 136,137, 138,139,149, 150 Ратенау, Валтер (Rathenau, VV.) 71,72, 112

Рмтер, Герхард (Ritter, G.) 108, 114,119, 120, 121, 122, 123, 124, 125,136, 145, 146,151 Pen, Џон (Röhl, ). C. G.) 44, 128,129. 130, 131, 134, 147, 148 Розенберг, Ханс (Rosenberg, H.) 72,132 Реталак, Џејмс (Retallack, J.) 156 Ремак, Јоахпм (Remak, J.) 139,140,174, 177 Спшенсон, Дејвид (Stevenson, D.) 152, 160,179 Смит, Манро (Smith, М.) 29, 30 Слејден, Даглас (Sladen, D.) 27

Феј, Сидни Бредшо (Fay, S. В.) 75,76,77, 86,90,100 Хервиг, Холгер (Herwig, Holger) 21, 24, 26,44,49,51,86,96, 123, 164, 17о Хилдебранд, Клаус (Hildebrand, К.) 153, 154, 155,179 Хецендорф, Франц Конрад фон (Hötzendorf, Franz Conrad von) 17, 163, 164,182 Хителр, Адолф (Hitler, A.) 70, 86,96, 97, 106,107,110,112,115,116,117,118, 119,120,124,127,138,145 Хофер, Валтер (Hofer, W.) 104 Хинденбург, фон (Hindenburg, P. Von) 66, 74, 95,99, 100 Хелферих, Клаус (Helfferich, K.) 45,46 Хедлам-Морли, Џејмс В. (Headlam-Morley, J. W.) 32, 57,63

226 Чемберлен. Остин (Chamberlain, A.) 61 Члан 231 Версајског мировног уговора 41,43,70, 85

Џол, Џејмс (Joli, Ј.) 128,134,166,186

Шајдеман, Филип (Scheidemann, Р.) 33, 40,85 Шуберт, Карл фон (Schubert, С. Von) 60, 82 Шарпантје, Арман (Charpentier, A.) 83 Швендеман, Карл (Schwendemann, К.) 89

Узроци Првог светског рата Шер, Вилхелм (Schaer, W.) 95,96,103 Штирмер, Михаел (Stürmer, М.) 155, 157 Шслген, Грегор (Schôllgen, G.) 151,154, 155,181 Шмит, Хелмут (Schmidt, Н.) 156 Шредер, Герхард (Schroder, G.) 121,123, 182 Шулте, Беркд-Феликс (Schulte, B. F.) 133,149 Штраус, Франц Јозеф (Strauss, F. J.) 117 Штреземан, Г. (Stresemann, G.) 55, 72, 87,88,118, 119 Штрандман, Хартман П. фон (Strandmann, H. P. von) 43,97,111

Аника Момбауер

Узроци Првог светског рата Спорења и сагласности

Издавачко предузеће Клио Господар Јованова 63 Београд

за издавача Зоран Хамовић рецензенти

др Војислав Павловић др Милан Ристовић стручна рсдпктура мр Вељко Станић лектура Ивана Андрић коректура Мира Савић дизајн ш ш е Светлана Волиц технички уредник Дејан Тасић

штампа Ротографика Суботица

[email protected] www.clio.rs