Uvod u opštu lingvistiku 8675582005 [PDF]

Zitiervorschau

RANKO BUGARSKI

SABRANA DELA KNJIGA6

Recenzenti sabranih dela

MILKA IVIĆ MILORAD RADOVANOVIĆ

Za izdavače

ŽARKO ČIGOJA IVAN ČOLOVIĆ likovni urednik

IVAN MESNER Izdavači

Ranko Bugarski

v

UVOD U OPSTU LINGVISTIKU

Beograd 2003

Recenzenti

IVAN KLAJN MILIJA NIKOLIĆ SVENKA SAVIĆ

U vodna

napomena

Kako se može videti iz Predgovora prvom izdanju, ova knjiga je napisana kao srednjoškolski udžbenik. Međutim, pored ove svoje osnovne svrhe, ona se od samog početka široko koristi kao udž­ benik ili priručnik i na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao i na nekim drugim univerzitetima u Srbiji. Prvo izdanje izašlo je 1989, a drugo i treće 1991. odnosno 1995- oba sa samo manjim izme­ nama i dopunama. Treće, ćirilično izdanje ostaje namenjena sred­ njim školama u Srbiji; ovo, četvrto izdanje - koje se minimalno razlikuje od prethodna dva - priređeno je za štampanje u okviru autorovih sabranih dela, pa može računati na nešto raznovrsniju čitalačku publiku. Znatno prošireni, ali još uvek selektivni spisak literature na kraju knjige sada sadrži, pored dela koja čine bib­ liografsku podlogu izlaganja, još neke skorašnje publikacije na našem jeziku koje šire i dublje zahvataju u pojedina područja pred­ stavljena u knjizi, pa se mogu preporučiti za dalje čitanje. Pri tome ne treba gubiti iz vida prvobitnu namenu ovog Uvoda, koja mu nameće stroga ograničenja u pogledu sadržine kao i forme. Autor je zahvalan prikazivačima i drugim pažljivim čitaocima pret­ hodnih izdanja na korisnim sugestijama koje su doprinele po­ boljšanju teksta.

R. B.

Beograd, februara 1996.

5

Predgovor prvom izdanju

Ova knjiga je napisana prema programu istoimenog predmeta u III i IV razredu kulturološko-jezičke struke u srednjim školama SR Srbije, ali se može koristiti i u druge svrhe, kao uvodno štivo o prirodi jezika i osnovama lingvistike. Njen cilj je da omogući upoznavanje sa osnovnim pojmovima i terminima nauke o jeziku, ali i da doprinese boljem razumevanju uloge jezika u životu ljudi. Ona uz to teži da kod mladog čitaoca podstakne interesovanje za jezičke pojave, spo­ sobnost da ih vidi u novom svetlu i spremnost da izgradi valjane stavove i stvaralački odnos prema njima. Išlo se ka jednom moder­ nom, zaokruženom i celovitom pogledu na jezik, u duhu savremene lingvistike ali i aktuelnih interdisciplinarnih pristupa, sa naglaskom na opštim principima strukture i funkcionisanja ovog jedinstvenog obeležja čoveka. Pokriveno polje veoma je široko, pa se nije moglo zalaziti du­ blje u obradi pojedinih pitanja. Ipak je uložen trud da i ono što je dato samo u nagoveštaju bude dovoljno podsticajno za moguća dalja razmatranja. Primeri su davani iz većeg broja jezika, ali najviše

iz

srpskohrvatskog. Na mestima gde se izlažu kategorije ovog jezika, to se čini isključivo ilustrativno i u opštelingvističkoj perspektivi; pot­ puniji prikaz može se dati jedino u okviru nastave tog predmeta. Iako je pisac nastojao da i o složenim pitanjima govori jedno­ stavnim jezikom, zbog prirode same materije i potrebe održavanja odgovarajućeg stručnog nivoa svi delovi neće biti podjednako laki.

Teži delovi se

(npr. šema opšte strukture jezika u odeljku 6.1) po potrebi

mogu najpre preći ovlaš a tek naknadno podrobnije, ali

7

se

zbog

RANKO BUGARSKI

povezanosti izlaganja ne preporučuje preskakanje celih odeljaka. Tekst sadrži i brojne uputnice n a mesta gde se pojedina pitanja dodatno razmatraj u ili ilustruju. Snalaženje u materiji olakšaće i pomoćni apa­ rat u vidu registra stručnih termina, dodatka sa skicom razvoj a lin­ gvistike i spiska odabrane literature na srpskohrvatskom jeziku, pri­ kladne za moguće korišćenje u svrhu daljeg obaveštavanja. Prilikom korišćenja knjige u razredu, prihvaćeni pri stup omo­ gućuje kreativno učešće samih učenika, nudeći početni materij al za šire ilustracije i diskusiju na časovima vežbanja, uz puno angažovanje različitih učeničkih znanj a i interesovanj a, kao i njihovih sopstvenih iskustava i zapažanja u vezi sa upotrebom maternjeg jezika, i drugih jezika koje uče, u raznim životnim situacijama. Pitanja u vezi sa sva­ kom jedinicom, u cilju uvežbavanja i proširivanj a stečenog znanj a, nisu u knjizi već formulisana upravo stoga da bi se i nastavnik i učenici mogli slobodnije kretati ; a sa malo mašte i dobre volje, iz samog teksta će se uvek moći izvući dovoljno motiva i obrazaca za takav zajednički rad. Kako je ovo prvi srednjoškolski uvod u opštu lingvistiku, ne samo u Jugoslaviji, autor i izdavač biće posebno zahvalni svima koji im saopšte svoja mišljenja i iskustva u radu sa knjigom, kako bi njene uočene manjkavosti bile otklonjene u mogućim kasnijim izdanjima. Pisac na kraju izražava svoju zahvalnost članovima recenzentske ko­ misije na podršci i korisnim primedbama. R. B.

Beograd, februara 1989.

8

Prvi deo LINGVISTIKA I NJEN PREDMET FUNKCIJE JEZIKA EVOLUCIJA JEZIKA TIPOVI JEZIKA JEZIK, KULTURA I DRUŠTVO OP ŠTA STRUKTURA JEZIKA FONETIKA FON OLOGIJA

l.

Lingvistika

1

njen predmet

1.1. Mesto jezika u ljudskom životu Lingvistika je n auka o jeziku. Jezik je vredan naučnog pro­ učavanja zato što predstavlj a jedno od temeljnih obeležja ljudskih bi­ ća: čovek bez jezika ne bi bio - čovek. U svakom trenutku svoga svesnog postojanja mi smo okruženi jezikom i u njega uronjen i . Nje­ govog značaja nismo, doduše, uvek ni svesni, uzimajući jezik kao nešto što se samo po sebi razume - bar dok funkcioniše onako kako smo navikli - i što se primećuje tek kada se ispolji u nekom osobitom, nesvakidašnjem vidu. S lično je i sa nekim drugim svojstvim a čoveka; tako na disanje obraćamo pažnju tek kada se zadišemo, na varenje kada nas zaboli stomak, a na hodanje ako neko hramlje ili ako nor­ malan hod pređe u trčanje. A jezik primećujemo svaki put kada naiđemo na neku nepoznatu reč ili čujemo da neko govori zamuc­ kujući, sa stranim n aglaskom, u dijalektu ili na nekom nama stranom jeziku, ili pak pri susretu sa posebno veštim govornikom, odnosno dobrim piscem na jeziku koj i m se i mi služimo. Stoga je važan preduslov za plodan istraživački pri stup jeziku kao pojavi upravo sposobnost da se od njega psihički odmaknemo, kako bismo ga sa tako uspostavljene razdaljine bolje sagledali kao celinu koja postaje predmet proučavanja. Značaj jezika u ljudskom životu takav je da nauka o tom predmetu ima šire značenje, dopri­ noseći saznanjima o prirodi ljudskog bića. Na taj način lingvi stika, govoreći o jeziku, progovara i o čoveku; ova njena odlika daje joj danas posebnu aktuelnost. A zašto je to tako? Zato što je jezik prav ljen ll

RANKO BUGARSKI

po meri čoveka. Nerazdvojan pratilac ljudskog bića, jezik ima sve njegove bitne dimenzije i obeležava ga na sva tri plana postoj anj a čoveka - opštem, posebnom i pojedinačnom. Na opšteljudskom ili biološkom planu, jezik čoveka određuje kao člana ljudskog roda, jer samo Homo sapiens poseduje moć go­ vora. Č ovek, naime, postoji kao vrsta, i kao takav raspolaže simbo­ ličkim komunikacij skim sistemom koji nazivamo ljudskim jezikom. No čovek svuda živi u grupama, u zajednicama koje nužno čine ljudi ali koje se po nekim svojim obeležjima razlikuju od drugih ljudskih grupa. Tako se i opšteljudska sposobnost upotrebe jezika uvek ma­ nifestuje u nekom posebnom jeziku , specifičnom jeziku određene za­ jednice, koji se u nečemu razlikuje od drugih jezika. Tako jezik čoveka određuje na grupnom ili sociološkom planu, kao pripadnika određene društvene zajednice, koj a se služi nekim od postojećih jezika. A kao što su pojedinačni nosioci svega ljudskog pojedini ljudi , koji svi imaju i svoje individualne osobenosti, tako s e i jezik ostvaruje u govornoj delatnosti pojedinaca, koja nosi i njihov lični beleg. Otuda je čovek određen jezikom i na individualnom ili psihološkom planu, kao ličnost čije se odlike odražavaju i u naročitoj upotrebi toga grupnog jezika. Ovakav raspon jezika na sledeći je način jezgrovito ocrtao, pre nekih sto pedeset godina, veliki nemački naučnik Vilhelm fon Humbolt, koji je znatno doprineo zasnivanju opšte lingvistike: "Bilo bi podjednako umesno reći da svekoliki ljudski rod poseduje samo jedan jezik, i da svako ljudsko biće ima svoj zaseban jezik" . Kao biološka vrsta, čovek je evoluirao od manje razvijenih or­ ganizama; naporedo s tim procesom, i u stalnoj uzajamnoj uslovlje­ nosti s njim, jezik se razvio postepenom evolucijom pri mitivniji h si­ stema opštenja. Promene u životu ljudskih zajednica praćene su pro­ menama u njihovim jezicima. Tako je i sa životnim tokom i jezičkim razvojem svakog pojedinca. U prirodi je jezika, kao i čoveka, da se stalno menja, ali da kroz sve te mene zadržava i neka konstantna obeležj a koja ga određuju i po kojima se uvek može prepoznati . Iz ovoga vidimo da se sva tri plana egzistencije čoveka i nje­ govog jezika, ovde analitički razdvojena a u stvarnosti isprepletena,

12

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

očituju kako u statičkom preseku tako i u dinamičkoj projekcij i . Svaki od njih ispoljava se, dakle, u dva pojavna vida: sinhronijskom ili istovremenom, i dijahronijskom ili raznovremenom. Prvi se mani­ festuje, što se čoveka tiče, kao postojanje čovečanstva, društava i po­ jedinaca u bilo kojem datom trenutku, dok se drugi ogleda u konti­ nuitetu razvoja vrste, grupe i jedinke. Analogno, jezik postoji i razvija se i kao opšta sposobnost čoveka, i kao njena realizacija u posebnim jezicima, i kao atribut pojedinca. Jezik, dakle, prati čoveka n a sva tri plana i u oba vida. Drukčije ne bi moglo ni biti, jer ako je jezik čoveku neophodan, on je takav u svim uslovno razdvojenim dimen­ zij ama, pa bi odsustvo jezika u bilo kojoj od njih vodilo njegovom ukidanju kao celine. Jezik nastaje, opstaje i evoluira u neprekidnom međudejstvu sa svetom o kojem govori , a to je svekoliko ljudsko iskustvo. On nije samo svojevrsno ogledalo čovekovog odnosa prema ovom svetu, pre­ ma društvu i prema samom sebi, nego i oblik stvaralačkog ljudskog delovanja tokom koga se menjaju i jezik i svet. Ova ukrštanja i uza­ jamna dejstva upravljala su razvojem jezika, određujući mu strukturu i način funkcionisanja. U njemu su ostavili svoj trag mnogi i različiti zadaci koje je kroz nebrojene generacije imao da obavlja, i koji se bez njega ni danas ne bi mogli obavljati . Iza naznačene šeme, pojmovno ne osobito komplikovane, krije u stvarnosti velika složenost. Ljudski život ni po kojem merilu ne pri pada kategoriji jednostavnih pojava. Stoga i ljudski jezik mora da hude složen, da poseduje stalnost ali i promenljivost, sistemske ali i procesne elemente. On mora znati za granice ali i umeti da ih razmiče; mora znati kako se već postojeće koristi za stvaranje novog, i kako sc u svim preobražajima može zadržati dvostruka uloga pratioca i činioca promena u svetu koji čoveka okružuje i ispunjava. On mora da omogućuje društveni i psihički život dostojan ljudskih bića - da služi kao uhodano sredstvo svakodnevne komunikacije, ali i kao pre­ linjeni medijum filozofske refleksije i pesničke inspiracije; on mora u meti da nosi kaljaču ali i baletsku patiku . sc

Ovo nisu mali zadaci, i zato je jezik pojava sa mnogo lica. Svako ima svoje mesto u celini, ali je ova nesvodljiva na bilo koje

13

RANKO BUGARSKI

od njih. Pokušavajući da pristupimo suštini jezika, izdvojićemo tri njegova glavna lica, koja su došla do jasnijeg izražaja naročito u mo­ dernoj nauci o jeziku; ona donekle odgovaraju trima pomenutim pla­ novima jezičkog i spoljavanja. Jezik je sistem znakova, tj. svojevrstan kOd vezan naročito za opšteljudsku sposobnost simboličke glasovne komunikacije, koji odražava formalnu strukturu i pravila funkcioni­ sanja znakovnih sistema, dakle oblikovanje i prenošenje poruka putem organizovanih znakova. Istovremeno, jezik je društvena pojava, ve­ zana naročito za postojanje jezičkih zajednica, tj. ljudskih grupa odre­ đenih jezikom kojim međusobno saobraćaju njihovi pripadnici. Naj­ zad, jezik je psihička pojava, vezana naročito za umni i duševni život čoveka, koji uveliko prožima. Lingvistika ispituje sva ova tri lica jezika, s tim što se kod prvog više bavi problemima same njegove strukture, a kod druga dva pitanjima njegovog funkcionisanja na društvenom i individualnom planu. Prvo je otuda u izvesnom smislu od središnjeg značaja za samu lingvi stiku, koja upravo njemu najviše i duguje svoj razvoj kao mo­ derne nauke - posebno za njen opšti deo. Opšta lingvistika proučava svojstva jezika kao pojave, odnosno zajednička obeležja svih jezika. Druga dva lica, takođe važna za nauku o jeziku, često su naročito interesantna i za druge discipline; tako se u naše vreme sve izrazitije formiraju i međudiscipline kao što su sociolingvistika i psiholingvi­ stika, koje proučavaju veze između jezičkih i društvenih, odnosno psihičkih pojava. Pri tome se u jezičkim istraživanjima kombinuju dve perspektive : mikrolingvistička, usredsređena na jezičke podatke u užem smislu, dakle na strukturu samih jezičkih sistema, i makro­ lingvistička, koja ove podatke posmatra u širem sociološkom, psi­ hološkom, komunikacijskom i kulturnom kontekstu . Proučavanjem pojedinih jezika i jezičkih grupa bave se deskrip­ tivna ili sinhronijska lingvistika, sa stanovi šta njihove strukture ; is­ torijska ili dijahronijska lingvistika, iz perspektive njihovog razvo­ ja; i uporedna ili komparativna lingvistika, u cilju poređenja i kla­ sifikovanja jezika. Jezičkoj problematici može se prilaziti sa ciljem izgrađivanja teorije jezika, ili u svrhu korišćenja lingvi stički h saznanja izvan po-

14

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

dručja same nauke o jeziku, pri rešavanju praktičnih jezičkih problema (u učenju i nastavi jezika, jezičkom planiranj u , proučavanju m asovnih komunikacija, lečenju poremećaj a govora i sluha itd.). Tako razliku­ jemo teorijsku i primenjenu lingvistiku. Kao nauka koj a nastoj i da osvetli sam jezik kao poj avu, lin­ gvi stika je izrasla iz okrilja filologije - n auke koja u jezicima vidi sredstvo istorijski usmerenog proučavanj a knj iževnosti i kulture po­ jedinih naroda. lako im se predmet, metode i ciljevi najčešće razlikuju, ove dve velike naučne oblasti imaju mnogo zajedničkog - do te mere da ih je nekada teško međusobno razgraničiti . (S ažet pregled razvoj a lingvi stike dat je u Dodatku na kraju ove knjige). Tokom svog dugog razvoja, a naročito u savremeno doba, lin­ gvi stika je došla do niza saznanja o strukturi i funkcionisanj u prirod­ nog ljudskog jezika, kao osnovnog sredstva kojim čovek raspolaže za oblikovanje, čuvanje i prenošenje obaveštenj a u komunikacij i . Upo­ t.navanje sa osnovama tog znanj a moglo bi korisno da posluži gene­ racijama koje će najplodnij i deo svog života i stvaralaštva da provedu u XXI stoJeću - a ono će, uz ostalo, svakako da bude i vek infor­ macija !

1.2. Bitna svojstva jezika S ažimajući tri ugla gledanja i zložena u prethodnom odelj ku, mogli bismo u naj kraćem reći da je jezik sistem znakova koji čoveku omogućuje razvijen društveni i duševni život, i koji se ostvaruje u op.\:tenju među ljudima. Ova radna definicij a traži nešto detaljnij a ob­ jašnje nj a. U njenoj razradi treba najpre uočiti dvosmislenost samog t n mi na jezik. Svi ljudi imaj u jezik, ali nemaju svi isti jezik. Zato tn:ha razlikovati jezik u opštem smislu i pojedine jezike. Jezik u op­ \tcm smislu jeste moć govora, sposobnost svih ljudi da međusobno '1pšte u okvirima svojih zajednica putem glasovnih simbola, koj a pred­ �tavlja biološko nasleđe ljudske vrste. Poj edini jezici, kao specifična '1st varenj a ove opšte sposobnosti , nisu nasleđeni niti zajednički svim 15

RANKO BUGARSKI

ljudima, nego se moraju učiti iz generacije u generaciju unutar za­ jednica koje se njima služe. Tako je jezik kao opšta sposobnost u posedu svih ljudi, ali uvek u obličju nekog posebnog jezika. Jezik je sistem zato što nije skup nepovezanih elemenata - nije, na primer, brdo reči nagomilanih bez ikakvog reda - nego je orga­ nizovana celina čiji delovi stoje u određenim međusobnim odnosi ma, obrazujući jednu strukturu. U toj strukturi mesto i uloga pojedinih sastavnih delova određeni su upravo odnosom prema drugim sastav­ nim delovima i prema celini. Jezik je sistem znakova zato što počiva na principu simboli­ zacije, tj . reprezentovanja nekog elementa stvarnog ili imaginarnog sveta nekim elementom jezika. Razlikujući sredstvo označavanj a i predmet označavanja, čovek putem znaka izdvaja i imenuje pojedine segmente, aspekte i relacije sveta koj i ga okružuje. Dok se druga živa bića samo služe znakovima, jedino ih čovek i proizvodi. Za ra­ zliku od prirodnih znakova (kao kada se kaže da je oblak znak kiše), konvencionalni, tj . društveno ustanovljeni znakovi kakve nalazimo u jeziku pripadaju podvrsti znakova koju zovemo simboli. Sposobnost stvaranja, usvajanj a i upotrebljavanja verbalnih simbola važna je odli­ ka koj a čoveka odvaja od životinja. (Struktura jezičkog znaka biće dalje razmotrena u 6. poglavlju).

U osnovi jezika je opštenje među ljudima, tj . sporazumevanje. Kako je jezik osnovno, naj šire i najsavršenije sredstvo sporazume­ vanj a, a bez ovoga ne bi mogle da postoje društvene zajednice, upravo jezik je bitan preduslov za postojanje ljudskih društava. S druge stra­ ne, jezik se ostvaruje samo u društvu, pa tako i jezik počiva na druš­ tvenoj zajednici . Između jezika i društva postoj i , dakle, odnos uza­ j amne zavisnosti . Pitanje šta je pre nastalo stoga nalikuje poznatom pitanju o kokoški i jajetu . Nastali zajedno, u stalnoj i višestrukoj in­ terakciji, jezik i društvo samo tako i opstaj u . Pošto sm o na ovaj način odredi li pojam jezika, navešćemo neka njegova bitna formalno-funkcionalna obeležj a. l. Jezik je višeslojna, hijerarhijski ustrojena struktura, u kojoj jedinice nižeg reda svojim kombinovanjem obrazuju jedinice višeg re-

16

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

da. Posebno, on je dvostruko artikulisan (tj . raščlanjen) sistem, jer sc u njemu uvek razlikuju plan sadržaja i plan izraza, odnosno plan jedi nica sa značenjem (reči) i plan jedinica bez samostalnog značenja, koje svojom kombinatorikom daju jedinice sa značenjem (glasovi). Stvari o koj ima se u nekom jeziku govori otelovljene su u njegovim rečima (prva artikulacija), ali su same te reči dobijene slaganjem jedinica druge vrste - glasova (druga artikulacija). Tako je, na pri­ mcr, nosilac određenog poj ma reč drvo, sa značenjem poznatim svima koji znaju srpskohrvatski jezik. Međutim, ova reč oblikovana je od četiri glasa (d, r, v, o) koj i poj edinačno nemaj u značenja, nego dato značenje dobij a tek celina u koju se oni grupišu tim redom. Ovaj mehanizam čini od jezika veoma ekonomičan sistem, jer se različitim kombinovanjem svega, recimo, tridesetak glasovnih jedinica obrazuju mnoge hiljade reči . Reči se sa svoje strane kombinuju u grupe reči i rečenice, a broj rečenica već je beskonačan u svakom živom jeziku. Pravila koja na svakom planu strukture - odnosno jezičkom nivou -dozvolj avaju neke kombinacije datih jedinica, a isključuju neke dru­ �c. čine gramatiku, kao takođe bitno svoj stvo jezika.

2. Opisani formalni pri ncipi čine jezik izrazito produktivnim,

i tako usklađenim sa stvaralačkom prirodom čoveka: oni omogućuj u

prirodno i neprekidno stvaranje novih iskaza, kojima s e izražava i saopštava neograničeno mnoštvo novih misaonih sadržaj a. A kada se ne bi radilo o novim kombin acij ama istih elemenata, nego bi se za svaku novu rečenicu morale uvoditi nove reči a za svaku novu reč novi glasovi, jezička komunikacij a bila bi sasvim onemogućena. 3. Jezik poseduje izvanredno važno svoj stvo dislokacije, ili "iz­ mcštanja" u prostoru i vremenu. On, naime, nije vezan za neposredni kontekst komunikacij skog čina, tj . za ono što se dešava " sada" i " ov­ dc", pa se njime može govoriti ne samo o stvarima koje su u datom lrcnutku pri sutne nego i o stvarima prostorno i vremenski udaljenim ili čak nepostojećim. Jezikom se može govoriti o dalekim kontinen­ lima i sazvežđima, o onome što je negda bilo ili će, možda, tek biti , ili pak neće i ne može biti ; može se izmišlj ati i lagati . Na taj n ačin, ll't.ik je čoveku omogućio da zakorači u vreme i prostor. O va mo­ gućnost izmeštanja, sa svim njenim dalekosežnim posledicama, ga-

17

RANKO BUGARSKI

rantovana je već pomenutim fqndamentalnim n ačelom simbolizacije, bez koje ne može da bude ni jezika. 4. Jezik se prenosi i u svaja kulturnim putem, dakle on mora iznova da se uči u svakoj generacij i ; jedna od posledica ovoga j e neprekinuti lanac promena u jeziku od jednog pokolenj a do drugog. Pomenuta temeljna obeležj a jezika, uz još neka druga, prema današnjem naučnom saznanju u potpunosti su, ili bar naj većim delom, odsutna iz svih si stema životinj ske komunikacije. i stina, neke živo­ tinjske vrste privukle su pažnju istraživača svojim zanimljivim , po­ nekad čak veoma upečatljivim sistemima opštenja. Tako pčele pokre­ tima signaliziraju u kojem pravcu i koliko treba leteti do izvora cvet­ nog praha, mravi sa zadivlj ujućom preciznošću usklađuju zamašan posao izgradnje mravinj aka, delfini se međusobno prepoznaju i do­ zivaju na velikim daljinama, neke ptice i čovekoliki maj muni takođe imaju izraženu sposobnost komunikacije, itd. Ali u svemu tome nema artikulacije (zato i govorimo o neartikulisanim kricima), stvaralaštva (papagaj koji uspešno imitira dva ljudska izraza ne može od njihovih elemenata spontano da sačini treći), izmeštanj a (pčele ne mogu da saopš te gde nema cvetnog praha, ili gde ga je ranije bilo), niti učenj a (sistemi životinj ske komunikacije s e u celini nasleđuju, dakle prenose genetski). Svi ovi sistemi ostaju, kako izgleda, u granicama prostih a čvrstih obrazaca, i u njima se ne mogu izražavati sadržaji koj i bi prevazilazili uski nasleđeni repertoar instinktivnog ponašanj a date vrste. Interesantna proučavanja i podučavanja koj a se danas obavlj aju na polju životinj ske komunikacije, uključuj ući simpatične šimpanze i gorile koje "uče da govore " , teško da će ovu sliku iz osnova da izmene - iako, naravno, mogu da donesu značajne nove podatke. Ako mislimo na evoluciju čoveka i jezika, izgleda prirodan za­ ključak da bi se evolucioni kontinuitet između ne-čoveka i čoveka morao na neki n ačin odražavati i u neprekinutoj liniji između neje­ zičke i jezičke komunikacije. Ali ako se ljudski jezik danas u poređuje sa sistemima opštenj a među životinj ama, razlike u strukturi i funkci­ jama tako su velike da bi se moralo govoriti o postoj anju j asnog pre­ kida, dakle o pojavama koje se razlikuju u vrsti a ne samo u stepenu .

18

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

l J smislu u kojem određuje čoveka, budući u i sti mah njime određen, lj udski jezik je jedinstvena pojava, i nikakav drugi sistem opštenj a u /.ivo me svetu nije mu ni sličan . (Upor. i ode ljak 3 . 1 ).

S druge strane, čovek se nesumnjivo može sporazumevati ne samo jezikom nego i na mnoge druge načine - mimikom, gestovima, dimnim ili svetlosnim signalima, zastavicama itd. Tu su, zatim , razni simbolički sistemi posebne namene, kao što su matematičke , logičke ili hemij ske formule, muzička i šahovska notacij a i slično. Međutim, ovi si stemi većinom su izvedeni iz prirodnog jezika, na jedan ili na drugi način, u jednoj ili više faza (npr. Morzeova azbuka i specij alno Brajevo pismo za slepe izvedeni su iz konvencionalnog pisma, a pi­ smo iz govorne realizacije jezika), pa mogućnost svoga n astanka du­ guju njemu. Isto važi i za programske jezike računara, kao i za sisteme kojima bi u budućnosti eventualno mogla naučiti da se služi i neživa materij a, u vidu robota ili drugih mašina. U najširem smislu, jezikom se može nazvati svaki sistem zna­ kova koji služi komunikacij i između ljudi, životinj a i mašina. Opšta nauka o tipovima, strukturi i funkcionisanju znakovnih sistema n aziva sc semiotika ili semiologija, pa se otuda govori o različitim semio­ tičkim jezicima. Ovaj pojam obuhvata, uz ostalo, sisteme životinj ske komunikacije, kao i sve one kojima se u svrhu opštenj a služe ljudi, uk ljučujući i relacij u čovek-mašina. Tu, dakle, spadaju i svi pomenuti formalizovani jezici , kao i svojevrsni znakovni sistemi koji se mogu otkriti u slikarstvu, i konografij i , heraldici , kostimografij i , pozorištu, fi l m u i drugde. Ali daleko naj važnij i podskup semiotičkih j ezika čine prirodni ljudski jezici i storij ski izrasli opšti sistemi verbalne ko­ munikacije unutar i i zmeđu ljudskih zaj ednica. Drugi znakovni sistemi koje je čovek razvio u najvećoj meri podrazumevaju sposobnost je­ t.ičkog opštenja, pa se zato pojam jezika u užem, osnovnom i lin­ � vističkom smislu odnosi samo na prirodne jezike. S amo tako shvaćen jl·t.ik čini predmet lingvistike, a time i ove knjige. -

Izloženo daje povoda za sledeći opšti zaklj učak. Sporazume­

vanja ima i izvan čoveka, a sam čovek može se sporazumevati i druk­ l-ije,

a

ne samo jezikom. Uprkos tome, jezik ostaje jedinstveno i neop-

19

RANKO BUGARSKI

hodno obeležje ljudskog bića, koje ga u velikoj meri odvaj a od drugih vrsta i na kome počivaju mnoge njegove sposobnosti . O jeziku pčela ili semafora, pa i računara, može se govoriti samo metaforički , bar ako je reč o lingvističkom, a ne širem semiotičkom značenju ovoga pojma. Jezikom u pravom smislu služi se samo čovek, i - izuzimaj ući pojedinačne patološke poremećaje svaki čovek. -

1 . 3 . Jezik i govor Iz naših dosadašnjih razmatranj a proističe da je jezik zapravo organizacija verbalnih znakova kojom vlada svaki poj edinac kao član određene društvene zajednice ; znati jedan jezik, to znači vladati prin­ cipima te organizacije. Ovako određen, jezik je u velikoj meri ap­ straktna poj ava. Međutim, samo poznavanje j ednog si stema znakova još nije dovoljno za komunikaciju: mi se ne sporazumevamo telepat­ ski , prosti m "čitanjem misli " . Za verbalno opštenje očigledno je neop­ hodno da se jezik materija/izuje, tj . učini dostupnim čulima. Stoga se u svim situacij ama jezičkog komuniciranja jezički sistem stavlja u pokret i realizuje; a realizacij a jezika jeste - govor. Tako je govor skup svih pojedinačnih ostvarenja jezika. Govoreći , mi pokrećemo mehanizme jezika na koj ima se zasnivaju govorni činovi . A jezik je šema po kojoj se obrazuju rečenice koje svakodnevno izgovaramo. Jezik i govor stoje u odnosu koda i poruke, sistema i procesa; govor je jezik u akciji. Uopšte uzev, čin komunikacije moguć je kada učesnici u njemu raspolažu istim kodom, tj . sistemom znakova ili simbola na osnovu koga se sastavlj aju poruke. Sveden na golu suštinu , čin specifično jezičke komunikacije izgleda ovako. Jedan od učesnika, A, uobliči neku poruku u mozgu, ovaj daje impuls nervima, mišići stupaj u u pogon i aktiviraj u govorne organe, koji poruci daj u fi zički oblik, kako bi ona mogla da deluje na čula. Tako materij alizovana poruka prenosi se kroz vazdušni kanal i dopire u vidu talasnog kretanja do uha drugog učesnika, B. Njegov mozak izdaje komandu da mu se nervnim putem prenesu primljeni akustički nadražaji, obrađuje primljene informacije

20

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

i. zahvaljujući poznavanju i stog koda, dešifruje poruku, tj . razume šta je A rekao. Ako sada B hoće nešto da kaže, proces se obrće. (U ovom slučaj u kOd čak ne mora da bude i sti kao ranije: bitno j e da je i on zajednički učesnicima. Ako obojica znaju srpskohrvatski i en­ �leski, A može da postavi neko pitanje na jednom a B da mu odgovori na drugom jeziku). Ako se pak ispostavi da B ne poznaje kOd koji je upotrebio A, on čulima primljenu poruku dakako ne može da dešifruje, pa od razumevanj a nema ništa; ovo nam se dešava svaki put k ad čujemo neki n ama nepoznat jezik. A moguće je i polovično razumevanje, ako neki jezik znamo delimično pa "hvatamo" tek po­ nešto od rečenog. (Proces govorne komunikacije uprošćeno je prika­ zan na slici 1).

B

A Slika l.

Š ema je u suštini ista i kada neko govori sam sa sobom, s amo što je tada komunikacij sko kolo "internalizovano" , tj . ceo krug se odvija unutar jednog organizma. Pri pismenoj komunikaciji umesto ću la sluha aktivira se čulo vida, govorni organi miruju a kao kanal umesto vazduha služi čvrsta površina na kojoj se piše aktiviranjem ruke (ili, pri kucanju na mašini, ruku) pošilj aoca poruke. Ostalo je u suštini isto kao kod usmenog opštenj a. Ako pojam jezika podrazumeva određenu sposobnost upotrebe verbalnih znakova, govor je delatnost upotrebljavanj a takvih znakova, tj. ispoljavanje jezičke sposobnosti . Zato je jezik apstraktan i opštiji,

21

RANKO BUGARSKI

dok je govor konkretan i pojedinačan . Jedan jezik je u posedu cele zajednice koj a se njime služi, dok su pojedinačni govorni činovi uvek rezultat aktivnosti pojedinih pripadnika te zaj ednice . U nadležnosti je svakog pojedinca da odluči kada će da progovori i šta će i kako da kaže u okvirima mogućnosti zadatih jezikom, ali nad samim j e­ zikom kao društvenom celinom on po pravilu nema nikakvu moć odlučivanja. Kao društvena pojava, jezik postoj i i menj a se uglavnom nezavisno od volje pojedinaca, koji ga nasleđuju od svojih predaka i predaju u nasledstvo potomcima. Jezik i govor su u svojoj različitosti ipak neraskidivo povezani, jer je njihova uzajamna uslovljenost potpuna. Niti bi mogao postojati jezik koji nikada i nigde ne bi bio ostvaren u govoru, niti bi govorno komuniciranje bilo moguće bez nekog jezika koj i bi ležao u njegovoj osnovi , dajući mu neophodan smisao. Jezik je izrastao kao organi­ zacija govora, govor se razvio na bazi jezika u stalnom uzaj amnom dej stvu i prožimanju usled kojeg se menjaju i jedno i drugo. Inovacije začete u govoru utiču na evoluciju jezičkog sistema, koj i sa svoje strane drži ove pod kontrolom, prihvatajući jedne a odbij ajući druge. -

Razlika između ove dve pojave, u praksi mahom neprimetna, od velikog je teorij skog značaja. Treba samo uočiti da se reči jezik i govor ovde upotreblj avaju kao termini moderne lingvistike, u čije je same temelje ušlo ovo razlikovanje, a sa značenjem drukčij im od onih koj a imaju u svakodnevnoj upotrebi . Tako npr. govor u ovom smislu ne isključuje pisanje, jer se jezik može ostvarivati različitim sredstvima (zvučni talasi, grafička masa, gestovi gluvonemih). Ana­ logni oblici govora kao ostvarenj a jezika su govorenje (usmeni go­ vor), pisanje (pismeni govor) i gestikuliranje (gestovni govor). U svakoj tački bilo kojeg govornog iskaza pravi se izbor između alternativa koje pruža sistem jezika. Za govornika u datoj govornoj situaciji važno je ono što on hoće da kaže, tj . niz izbora koje će da napravi (npr. Petar ili Pavle, jeste ili nije, ovde ili tamo). Ali za jezički sistem podjednako je važno i sve drugo što j e on mogao da kaže a nije rekao; pomenute alternative u njemu su uvek obavezno prisutne i obavezno različite. Svi mogući izbori, odsutni iz nekog konkretnog

22

UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU

�ovomog čina ali prisutni u jeziku , svoj i m odnosima međusobne su­ protstavljenosti i daju smisao svakom elementu izabranom da uđe u neku poruku (npr. jeste ne bi imalo smisao koji ima kada se ne bi moglo reći i nije) . Stvarna govorna delatnost malo kad je savršen odraz potenci­ jalne jezičke sposobnosti . Ova sposobnost uključuje, primera radi, i gramatičke procese koji kao šeme nisu teorij ski ograničeni, i ako se mi nj ima u praksi ograničeno služimo zbog granica našeg pamćenj a, 1.ahteva ekonomičnosti , osećanj a stila itd. Gramatički si stem srpsko­ hrvatskog, a ni bilo kojeg drugog jezika, ne kaže govornicima koliko pula naj više mogu da u jednoj rečenici n anižu isti veznik ili i stu za­ visnu konstrukciju (npr. /zašli smo I večerali I pevali I igrali 1..., odnosno Pera misli DA Đaka veruje DA Joca zna DA . . . ), ali ovi ipak ubrzo prekidaju takvo nizanje i počinju novu rečenicu . Slično je i kod drugih umnih sposobnosti . Mi bez muke napamet množimo jednocifrene brojeve, jer smo naučili tablicu množenj a, a dva peto­ cifrena broj a pomnožićemo doduše uz pomoć olovke i papira (osim ponekog "čuda od deteta" koj e i to urne da uradi napamet, pa se onda pokazuje svetu !) - ali na osnovu istovetne sposobnosti . A ne­ minovne razlike između pojedinih recitacij a neke pesme ili izvođenja kakve simfonije nimalo ne utiču na sam tekst, odnosno partituru, koji ostaju i sti kroz sve varijacije. Tako je i naš govor podložan uticaj u mnogih praktičnih činilaca vezi s našim psihofiziološkim i neuropsihološki m ustrojstvom i na­ šom životnom sredinom (zamor, zamuckivanje, defekti artikulacije, pre kidi, lutanje pažnje, predomišlj anje usred rečenice, buka itd.). Pa ipak jezički obrasci l ako preživlj avaj u u ovim promenljivim i retko kad idealnim uslovima za komunikaciju, i mi ih najčešće bez teškoća prepoznajemo uprkos svim oštećenjima u produkciji i prijemu govor­ ne poruke, tačno znaj ući "šta je govornik hteo da kaže" . Sama činje­ nica da mi uspevamo govorom da opštimo i pod nepovoljnim spoljnim 11kolnostima pokazuje snagu temeljne i dragocene jezičke sposobnosti . kt.iku, dakle, pripada ono što možemo u verbalnom opštenj u - a kako lo činimo, pitanje je govora. u

23

RANKO BUGARSKI

Ovde izložena podela u skladu je sa uticajnom teorijom velikog švajcarskog lingviste Ferdinanda de Sosira, utemeljivača modeme lin­ gvistike, prema kojoj se celokupno područje ljudskog jezika, dakle jezik u opštem smislu (langage), deli na jezik kao sistem znakova koji pripada određenoj društvenoj zajednici, tj . neki poseban jezik (langue), i govor kao sumu individualnih ostvarenj a tog sistema (pa­ role) . Međusobni odnos ova tri nivoa apstrakcije može se ilustrovati analogijom sa novcem . Ako uzmemo da opšti pojam 'valuta' odgovara pojmu ljudskog jezika, onda se poj am 'dinar' , kao valuta koj a je u upotrebi u jednoj određenoj zajednici, može uporediti sa pojmom je­ zika kao posebnog sistema, a bilo koji konkretni dinar, tj . novčić te vrednosti kao primerak ove valute, bio bi ekvivalentan onome što ide u govor. Ovako shvaćenim predstavama o prirodi jezika i govora srodni su i pojmovi jezičke sposobnosti i govorne delatnosti, kojima smo se takođe poslužili, a koje je u lingvističku teoriju uveo Amerikanac Noam Čomski (u izvornoj terminologiji, linguistic competence odn . linguistic performance) . A uopšte uzev, može s e reći d a s u z a pojedine vidove jezika i njegovih govornih realizacija zainteresovane mnoge naučne discipline, svaka iz svog ugla, ali da celina prirodnog ljudskog jezika predstavlj a u načelu predmet samo jedne nauke lingvistike. -

24

2.

Funkcije jezika

2 . 1. Jezik i komunikacija Jezik sačinjava osnovnu sponu među ljudima, od koj e , zbog pri rode čoveka Icao društvenog bića, zavisi i sam opstanak ljudskih iajcdnica. Ta veza, koj a omogućuje da skup jedinki obrazuje društve­ nu celinu, zasniva se na mogućnosti opštenja među njima - a to je, dakako, glavni zadatak zbog kojeg jezik postoji i po čijoj meri j e i lllČinjcn. Već smo rekli da se j ezikom služe svi ljudi, i samo ljudi . Kud god i gde god zatičemo biće koje n azivamo čovekom (dakle, htz ohzira na epohu, rasu, geografski položaj , vrstu društvene zajed­ nice i l i stepen civilizacije) - mi ga nalazimo s jezikom. I najzaostalija plemena Afrike, Južne Amerike ili Australije, čij i život u ponečemu nije odmakao od prilika kakve su vladale u kameno doba, imaj u svoje Jezike, i to jezike koj i su, lingvistički gledano, sasvim punopravni Instru menti opštenj a. Popularno uverenje da se jezici mogu deli ti na primitivne i raz­

V/jt•ne naučno se mora osporiti , jer ovi atributi pre pristaj u samim dmštvcnim zajednicama nego njihovim jezicima. U principu, svaki

Jr:ik je prikladno i dovoljno sredstvo za obavljanje komunikacijskih

fllltrcha zajednice kojoj služi. Tako npr. Eskimi ili beduini ne mogu 1111 svojim jezicima da razgovaraju o atomskoj fizici ili međuplane­ tamirn raketama, jer to nije deo nj ihovih kultura, ali zato imaj u veoma latgranat rečnik u svemu što se tiče snega, odnosno kamila. A o 11111dernoj nauci i tehnologiji nije se, n aravno, moglo govoriti ni na Ml'dnjovckovnom engleskom.

25

RANKO BUGARSKI

Jezici nisu sami po sebi podobni ili nepodobni za obavljanje određenih funkcija, nego oni prosto hvataju korak sa društvenim pro­ menama, zanemarujući ono što prestaje da bude od važnosti a raz­ vijajući sredstva (samostalno ili pozajmljivanjem) za izražavanje sve­ ga što postaje aktuelno. Naša današnja gradska omladina uglavnom ne zna tačno šta označavaj u reči kao jetrva ili pašenog, zato što rod­ binski odnosi izvan jezgra porodice gube od značaj a u modernom društvu - za razliku od starijih, plemenski i klanski ustrojenih zajed­ nica, gde je za razvojni put pojedinca bilo i te kako važno ko mu je sve rod. Ali zato naš današnj i jezik ima neuporedivo više reči za apstraktne pojmove, na primer, nego jezik Vukovog doba. Bogat reč­ nik više je posledica nego preduslov društveno-kulturnog i naučno­ tehnološkog razvoja; a što se gramatike tiče, tip kulture i društvene promene u njoj se odražavaju daleko manje nego u rečniku, pa tako nalazimo da neki jezici krajnje primitivnih zajednica imaju u pone­ čemu bogatije i složenij e g�amatičke sisteme (npr. znatno razvijeniju morfologiju) nego neki veliki jezici modeme civilizacije. Mora se ipak istaći i razlika između potencijalnog i ostvarenog: jezici se rađaj u jednaki , ali odrastaju nejednako. Naime, dok jedni pretežno ostaju u okvirima uskih potreba pojedinih zajednica, drugi neprekidno moraju da iznalaze nova izražajna sredstva, jer ih na to tera sve širi raspon društvenih potreba zajednica koje se brže razvij aju. (Donekle je slično sa mišićima, koji kržljaju usled neupotrebe a bujno se razvijaju vežbanjem). Zahvaljujući neuporedivo širem rasponu svo­ jih primena kroz istorij u , uključujući i svoj u ulogu kao sredstva van­ redno značajnog književnog i kulturnog stvaralaštva, jezici kao što su grčki , latinski, sanskrit, arapski, engleski ili ruski razvili su svoj potencijal mnogo više nego jezici malih naroda na nižem stepenu društvenog razvoj a. Samo u tom smislu može se reći da su oni prvi razvijenij i , ali zato ne treba ove druge nazivati primitivnima. Razvi­ jenost je u osnovi društveni a ne lingvistički kriterijum. S ada možemo da se vratimo ulozi jezika kao spone među lju­ dima i narodima. Deluj ući kao znak ličnog identiteta i kolektivne pri­ padnosti, jezik ističe sličnosti i služi kao sredstvo raspoznavanj a. Kada

26

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

l·ujemo da neko govori kao mi, odmah smo skloni da ga s matramo jednim od nas. A kao što povezuje pojedince u društvene zaj ednice,

jezik uspostavlj a i održava veze između inače odelitih zajednica, pri­ hližavajući jedne drugima cele narode, kontinente i civilizacije. Međuti m, preko jezika ne ističu se samo sličnosti nego i razlike,

prosto zato što postoje različiti načini izražavanj a i različiti j ezici .

Osobenostima svoga jezika pojedinac može donekle da se izdvoji iz svoje okoline, kao što i narodi mogu da se odvaj aju od drugih naroda na osnovu jezičkih kao i drugih razlika. S lužeći isticanju onog što je 1.ajedničko, jezik istovremeno podvlači i samosvojnost jedinki i druš­ tva. On, dakle, može da bude zaloga jedinstva ali i činilac razdvaj anja, da gradi mostove � li i prepreke među lj udima i narodima. Ova njegova dvostrukost proističe iz same prirode ljudskog jezika i ljudskog druš­ tva, iz činjenice postoj anj a različitih društava i njihovih jezika, i samo je donekle podložna svesnoj kontroli i planiranju. Otuda pred žiteljima jedne sve manje planete pod kraj XX veka stoji dalekosežan i dugo­ ročan zadatak da od bogatog i raznovrsnog jezičkog materij ala grade sve više mostova a sve manje prepreka. Društvena komunikacija putem jezika ima dva glavna vida: izra­ ž.avanje i saopštavanje. Jezik n am omogućuje da oblikujemo i izra­ l.imo svoje misli, kao i svoj a osećanja, želje, nade, strepnje - sve što čini deo našeg duhovnog života. Ali to što izražavamo gotovo uvek je upućeno nekome izvan nas; izražavajući nešto, mi ujedno saopšta­ vamo - opštimo sa drugima. Njima upućujemo i pitanja ili molbe, dajemo savete ili uputstva, izričemo pohvale ili pokude . Stoga j ezik i jeste osnovno sredstvo opštenj a među ljudima. Pri tome se jezikom može i uticati na ljude, oplemenjivali ih ili zavoditi , jer se čovekov svet jezičkim putem ne samo izražava nego i stvara. Ono čega u stvar­ nosti nema i ne može biti , u jeziku se začas stvori . On može da učini da pukne grom iz vedra neba, da biljke i životinje progovore, da reke poteku uzbrdo, da mrtvi ustanu iz groba. Silna je moć jezika, i te moći valja se katkad i pričuvati ; kao i voda ili vatra, jezik je dobar 'luga a zao gospodar. Č ovek je uronjen u jezik. Tokom jednog sata običnog razgovora mi razmenimo i do 4-5 .000 reči ; spiker na radiju, gde su pau ze ređe

27

RANKO BUGARSKI

i kraće, za to vreme pročita 7-8.000 reči ; a mi sami, čitajući knj igu ili novine, savlađujemo nekih 1 2- 1 4.000 reči na sat. Prema tome, ako po jedan sat provedemo ćaskajući, slušajući govornu emisij u na radiju i čitaj ući , mi samo za to vreme izgovorimo ili pri mimo oko 25.000 reči, što znači da tokom jednog aktivnog dana možda "obrne­ mo " i svih l 00.000 ! Ali važnij a od puki h brojeva jeste činjenica da iza ovog mora reči stoj i mnoštvo opštih pojmova kojima raspolažemo i koje razmenjujemo, naša sposobnost da svoje misli uz pomoć jezika uobličimo, organizujemo, dovodimo u međusobne odnose i upo­ ređujemo, uopštavajući sadržaje naše svesti i tumačeći svet koji nas okružuje. Nešto više o tome kako činimo sve ovo, što predstavlja pravu suštinu komunikacije, reći ćemo u narednim odeljcima ovog poglavlj a. Pre toga, međutim, treba još da ukažemo na jednu dublju i traj ­ niju dimenziju opštenja među lj udima. lako mogu da komuniciraj u neposredno, životinje ne mogu da čuvaju z a kasniju upotrebu infor­ macije koje su im dostupne, pa sa smrću svake jedinke u nepovrat odlazi sve što je ona tokom svog života nauči la, osetila ili iskusila - ostavlj ajući traga jedino u vidu opšteg genetskog nasleđa date vrste. U suštini je bilo isto i sa čovekom - uz sve razlike koje su ga inače deliJe od životinja - sve dok je njegov mozak bio jedino skladište informacija. Bitan pre lom u ovom pogledu nastao je tek kada je čovek počeo da razvija sisteme za pohranu, obradu i prenos informacija izvan svog mozga, tako ih čineći dostupnima ne samo neposrednim sagovornicima nego i udaljenim savremenicima, kao i potomstvu. Ovakvo povezivanje fizički odelitih organizama u prostoru i vremenu, čime je prevaziđena slabašnost i kratkotraj nost pojedinačne egzi sten­ cije, dalo je nov i znatno bogatiji smisao pojmu komunikacije. Ono je ujedno bilo i važan preduslov za nastanak civilizacije, koja podra­ zumeva postojanje kolektivnog znanja i i skustva, nataloženog kroz bezbrojne generacije i sačuvanog u raznovrsnim zapisi ma, regi strima i katalozima, mapama, rečnicima i· enciklopedij ama - sve do elek­ tronske memorije naših dana. Ove domete čovek je postigao srazmerno veoma kasno u svom evolucionom razvoju, ali u etapama između kojih se razmak višestru-

28

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

lo.o smanjivao kada je proces jednom krenuo. U tome je u speo se­ �wularnim korišćenjem, u svakoj razvojnoj fazi, sistema kojima je već prethodno raspolagao. Tako je Homo posle mnogih milenijuma svo j e evolucije, tokom kojih je svakako disao i jeo, negde do pre l 00.000 godina biološke mehanizme koji su omogućavali ove radnje dodatno prilagodio u svrhu govora , postaj ući tako Homo sapiens. Po­ lom je pre oko 5.000 godina sada već moderni čovek izumeo pismo, prenoseći moć govora u medijum vidljivih znakova na čvrstoj površini i lime otvarajući put za neslućene dalje prodore. Sledeći veliki iskorak učinio je pre kojih 1 .000 godina izumom štampe, kao postupkom um­ nožavanja i raza�iljanj a rukopisnih tekstova koji je omogućio demo­ kratizaciju pismenosti, obrazovanja i kulture. Naj zad, decenije koje već možemo lako prebrojati donose razne telekomunikacijske sisteme , 1.asnovane na ranije osvojenim znanjima i veštinama, a ubrzani razvoj t'lektronskog računarstva koji se odvij a pred našim očima naj avlj uje novu tehnološku revoluciju na području komunikacije, načelno i po­ tencij alno ništa manj u od prethodno navedenih.

Danas je teško prognozirali da li će u budućnosti doći do još nekog uporedljivog proboja, ali se na osnovu izložene hronologije može zasigurno pretpostaviti da se na njega, ako ga bude, neće dugo čekati : on bi se morao odigrati već za života generacije koja čita ove redove !

2.2. Jezik i misao Često se kaže da nam jezik služi za i zražavanje misli . Francu­ skom državniku XVII stoJeća Taljeranu pripisuje se opaska da jezik, nasuprot ovom tradicionalnom uverenju, služi upravo da sakrij e naše misli. A jedan još veći skeptik, danski fi lozof Kjerkegor, u stvrdiće kako je za mnoge ljude jezik sredstvo prikrivanja činjenice da oni i nemaju nikakvih misli ! No, koliko god istine mogli da sadrže ovako uprošćeni sudovi, nema sumnje da se odnos i zmeđu jezika i mišljenja pokazuje veoma složenim, i to već na osnovu svakidašnjeg iskustva. Ponekad nam se čini da tačno znamo šta mislimo, ali da nam nedostaju reči da to iskažemo. Vapaji nekih pesnika nad nesposob-

29

RANKO BUGARSKI

nošću jezika da izrazi svekoliko bogatstvo njihovog unutrašnjeg sveta spadaju među poznatija svedočanstva ovog osećanja. Postoje i aktiv­ nosti koje podrazumevaju mišljenje, ali uglavnom, kako se čini, bez posredstva jezika. Ovo naročito važi za rešavanje različitih problema (upravljanje automobilom, igranje šaha) i estetsko uživanje (vajanje skulpture, slušanje muzike). Pored motoričkih radnji, odnosno oseća­ nja, u ovakve delatnosti svakako je uključeno i mišljenje, ali izgleda da se ono na neki način odvija neposredno, a ne kroz jezik. S druge strane, nekad osećamo da nešto nismo u punoj meri doživeli ili razumeli ako nismo u stanju da to pretočimo u reči. Svi znamo da snove najčešće veoma brzo zaboravljamo ako nj ihov sadržaj odmah ne zapišemo ili nekome ne saopštimo. Kada u samoći treba da obavimo neko ispitivanje ili donesemo kakvu odluku, mi pribe­ gavamo "unutrašnjem govoru " , tj . obraćamo se samima sebi : ako ura­ diš to i to, desiće se to i to . . . Za mnoge ljubitelje prirode, uživanje u kakvom novom cvetu nikada nije potpuno sve dok ne nauče kako se on zove. Ovakvi doživljaji su, kako vidimo, kratkotrajni ili nepot­ puni bez jezika. Međutim, jezik utiče na mišljenje i u jednom mnogo važnijem pravcu, što ćemo ilustrovati pri merima brojanja i poimanj a geometrijskih oblika. Brojevi ne postoje u prirodi kao predmeti koji bi mogli biti neposredno odraženi u našim mislima; broj anje je u suštini upore­ đivanje po brojnosti, po množini - a ovo je u osnovi jezička operacija. Mi lako možemo i bez brojanja da utvrdimo da li dve police sadrže isti broj knjiga, time što ćemo da uzimamo po jednu iz svake police, gledaj ući da li će na kraju nešto da pretekne u jednoj od njih. Ali mnoge stvari su previše teške za ovako nešto, ili se ne mogu videti, ili ne postoje na istom mestu ili u isto vreme. Ovde nam jezik pri skače u pomoć. Neko ko nikada nije video kita, ili je video samo jednog, može bez teškoća da govori o dva kita, o desetinama ili stotinama kitova, o generacijama kitova, o kitovima koji plivaju u koloni jedan po jedan ili dva po dva. Ovo je moguće zahvaljujući postojanju bro­ jeva u jezicima kojima se čovek služi , a koj i nam omogućuju da pre­ broj avamo i razvrstavamo i mitološka bića kao što su sirene ili ken­ tauri, koje sigurno niko nikada nije video č ak ni pojedinačno !

30

UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU

S lično ovome, za n aše poj move trougla ili četvorougla može

sc reći da su donekle empirij ski potvrđeni, utoliko što često viđamo predmete takvih oblika Uedra, saobraćajni znaci, krovovi , kuće, knjige

itd.). Međutim, sa petouglom je već teže ( možda će poneko da se

scti Pentagona u Vašingtonu, verovatno u svetu najpoznatije zgrade toga oblika, u kojoj je inače smešteno ministarstvo odbrane SAD, pa sc po tome i ono samo tako n aziva) . Petnaestougao je malo ko video " u prirodi , � stougao sigurno niko. Ali o svim ovim oblicima mi ipak imamo sasvim j asnu predstavu - zahvaljujući u velikoj meri upra­ vu jeziku. Mi čak možemo da odbacimo postojanje dvougl a kao ne samo iskustveno nego i geometrij ski nemogućeg oblika, no time samo pokazujemo da imamo tačnu sliku o tome kakav bi tako i menovan ohlik morao da bude, i zašto je isklj učen. Uostalom, jedna kafana u Kopenhagen� , popularno sastaj al ište omladine, zove se Tokanten, što na danskom znači upravo - dvougao !

..

Ako pomislimo koliko je stvari oko nas podložno broj anju ili �cometrij skom oblikovanju, lako ćemo se uveriti da nam jezik pruža )t'dan neophodan princip analize ne samo doživljenog i stvarnog nego i potencijalnog, pa i imaginarnog sveta. On tu, i ne samo tu, deluje kao neka prizma kroz koju se prelamaj u naši utisci o tom svetu, koji hi bez njenog posredovanja bili daleko manje j asni . Usmeravaj ući to­ kove mišljenj a i uopštavajući misaone pojave i procese, jezik omo­ gućuje prevazilaženje neposredno datog u ličnom doživlj aj u i uklju­ i:ivanje u kolektivno, opšteljudsko iskustvo. Ali silna moć uopštavanja koju jezik poseduje, koliko god bila sam a po sebi neophodna i dragocena, ima i svojih manje poželjnih vidova. Oni se najlakše ispolje kada reč , predodređena ne da odeva nego da otelovljuje misao, postane zamena za misao. Ovaj proces najbolje se može pratiti kod mislenih i menica. Zato što mnoge ime­ nice označavaju materijalne predmete kao što su knjige ili stolovi (zbog čega ih i zovemo materijalnim imenicama), mi smo skloni da i zn atno maglovitijim i rasteglj ivijim poj movima, koje jezik određuje kao i menice, takođe pripišemo jednoznačno, predmetno i materijalno postoj anje. Reči kao uspeh, zločin, sloboda, napredak, neprijatelj i

31

RANKO BUGARSKI

mnoge druge zapravo imaj u veoma različito značenje za pojedine lj u­ de i u raznim okolnostima. Recimo, trojka n a ispitu za jednog đaka je uspeh a za drugog nij e , i l i čak za i stog može jednom da bude uspeh a u drugoj pri lici neuspeh . Eutanazij a, ili ubistvo iz milosrđa, može iz različiti h uglova da se oceni i kao zločin i kao dobro delo ; itd. Ipak nas jezik navodi da značenj a ovakvih reči uopštavamo, kao da odgovarajući pojmovi postoje objektivno i nezavi sno od naših promenljivih tumačenja. Stoga neoprezno baratanje nj ima može da vodi u praznoslovlje; još je gore kada se apstrakcij ama svesno ma­ nipuliše, na demagoški n ačin, u cilju zavaravanj a drugih i postizanj a određenih ciljeva, što je već teška zloupotreba jezika. A uopšte uzev, gomile reči mogu da prikrivaju siromaštvo misli, dok se sa malo reči može reći mnogo. Osim toga, i skustvo nas uči da se može govoriti jedno, a misliti nešto drugo. Zaključićemo da, iako mišljenje nekada može da bude uglav­ nom nezavi sno od jezika, jezik pomaže tačnijem mišljenju i punijem doživlj avanju sadržaj a naše svesti . U principu, jezik i misao postoje naporedo, uzajamno se dopunjuju i u celini ne mogu jedno bez dru­ gog. Mišljenje daje jeziku važan deo njegove svrhe, ono ga duboko proži ma i tera ga na stalno usavršavanje i prilagođavanje sopstvenih struktura. A jezik sa svoje strane nije samo spoljno ruho misli, puko sredstvo njihovog izražavanja, nego i važan činilac njihovog rađanja i uobličavanj a. U središnjoj oblasti svoga dodira, jezik i misao su kao dve strane istog novčića: svaka nosi svoj za�eban lik, ali su neraz­ dvoj ne . Ovo je i prirodno, jer su se sposobnost govora i ljudski u m naporedo razvili kroz evolucij u čoveka kao vrste, a slična naporednost i uzaj amnost postoji i u razvoju svake ljudske jedinke. Sa ovim pitanjima j e u vezi i odnos između jezika i logike. Naučno gledano, jezik kao osnovni instrument mišljenja omogućuj e logično rasuđivanje, ali sam on nije nikakva logička šema. Drugim rečima, logičnost je atribut mišljenja a ne jezika. Stoga, nasuprot po­ pularnom verovanju, nema jezika koji su logičnij i, niti manje logični, od drugih jezika. Na svakom jeziku može se govoriti manje ili više

32

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

logično - što ne zavisi od samih jezičkih . sredstava, nego od načina mi šljenja njihovog kori snika. Kao istorij ski proizvodi, jezici u svojim strukturama ispolj avaj u razne nedoslednosti i protivrečnosti , ali to važi �: a sve njih i nema veze s nekom univerzalnom vanjezičkom logikom, pa se jezici jednostavno ne mogu premeravati nekim spoljnim aršinom logičnosti . Ono što je sa stanovišta organizacije jednog jezika savršeno logično može ·iz ugla strukture nekog drugog jezika izgledati krajnje nelogično. Uzećemo pri mer iz gramatičke kategorije broj a, tj . izražavanj a jednine i množine. Mi ne vidimo ništa nelogično u izrazima kao Pet lepih no vih kuća - i ako se, isti ni za volju, poj am množine u ove četi ri reči iskazuje čak četiri puta: jednom leksički (pet) i tri puta gramatički , putem nastavaka u sledećim rečima. Ovo bi lako moglo da se uči ni preterani m , pa i nelogičnim, predstavnicima jezika u ko­ jima bi se to reklo samo jednom (npr. kao da stoji Pet /ep nov kuća i l i sl.). U kineskom razlika između jednine i množine uopšte nije formalno obeležena, ali se Kinezi i bez toga lepo sporazumevaj u . Na drugoj strani sveta, Indijanci plemena Hopi iz Arizone verovatno bi sc začudili naporednosti naših izraza pet kuća i pet dana. Naime, pet kuća mogu da budu istovremeno prisutne i neposredno prebrojive, Jok su dani nužno uzastopni : jedan ne može da nastane dok prethodni ne prođe. Valja prizn ati da su ovo poj movno uistinu različite stvari , i u gramatici jezika hopi jasno razgraničene - samo što mi toga ma­ hom nismo ni svesni , j er struktura evropskih j ezika obe trpa u istu gramatičku vreću ! Slično ovome, i ako u matematici dva minusa daju plu s, ne treba unapred očekivati da će i jezici da slede istu logiku : ako neko kaže da nije video ništa, mi nećemo zaključiti da on jeste video nešto. Stoga se može reći samo to da svaki jezik ima svoju sopstvenu logiku, koja proističe iz njegovog osobenog ustroj stva i nije s vodljiva na neki sveopšti vanj ezički logički obrazac . A naše sklonosti da kao u pravo takav uzor uzimamo ono na šta smo navikli u svom maternj em jeziku, ili što nalazimo u nekom visoko cenjenom klasičnom ili mo­ Jernom jeziku, najlakše ćemo se osloboditi upoznavanjem sa moguć­ nostima kojima raspolažu drugi i drukčij i jezici .

33

RANKO BUGARSKI

2 . 3 . Jezik i stvarnost Odnos između jezika i stvarnosti takođe je složen . Nama se može činiti da jezik označava neke unapred date i od njega nezavi sne sadržaje, prostim imenovanjem predmeta i odnosa koji nas objektivno okružuju, te da se razlike između pojedinih jezika svode na razlike u etiketama za istu stvar: mi određenu životinju nazivamo konj, En­ glezi horse, Nemci Pferd, !talij ani cavallo itd. Kada bi uistinu ovo bilo sve, kada bi vanjezička stvarnost u celosti postoj ala sasvi m od­ vojeno od jezičkog oblikovanja, strani jezici bi se učili mnogo lakše i brže, a prevođenje ne bi bilo tako složen, ponekad i mukotrpan proces. Ali svi mi koji imamo bilo kakvog iskustva u ovim oblasti ma dobro znamo da nam neke stvari predstavljaju teškoću upravo zato što dva jezika ne izražavaj u na isti način nešto što nam može izgledati kao istovetan poj am ili odnos . Jezici nisu, dakle, samo različiti ka­ talozi naziva za i ste stvari , nego su i mnogo više od toga. U srpskohrvatskom, na pri mer, reči ruka i noga svojim znače­ njem najčešće obuhvataju i one delove ovih udova na koj e se odnose zasebne reči šaka, odnosno stopalo. Ali u engleskom ili nemačkom to nije slučaj , jer su ovi poj movi doslednije razgraničeni (arm/hand, leg/foot; Arm/Hand, Bein/Fuss). U tim jezicima kaže se da neko ne­ kome pruža šaku, ne ruku, da fudbaler udara loptu stopalom, ne no­ gom, i slično. Prema tome, pitanje u kojoj je meri šaka deo ruke, ili stopalo deo noge, pomalo je i jezičko pitanje, i ako u ovom pogledu očigledno nema anatomski h razlika između predstavnika raznih jezi­ ka. Reč odnosno, malopre upotrebljena, izražava jedan odnos, odno­ sno skup odnosa, koji se u mnogim jezicima ne može izraziti jednom reči i uvek na isti način. U gramatici, razi laženj a među jezicima česta su u sistemu glagolskih vremena, u upotrebi predloga i na mnogim drugim mestima. Praktična posledica ovih nepodudarnosti jesu greške, ako je reč o učenju stranih jezika, ili nezgrapni prevodi . Ali i bez obzira na druge jezike, svačiji maternji jezik bar u nekim tačkama kao da izrazito utiče na način viđenja okolnog sveta; ovim se dotičemo onoga što smo u prethodnom odeljku rekli o uticaju

34

UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU

jezika na mišljenje. Jedan primer pružaju nazivi za boje. Opažanje hoj a isto je kod svih ljudi, a njihov spektar nij e unapred i zdeljen nego je kontinualan, sa stalnim postepenim prelivanjem bez i kakvih oštri h granica. No i ovde jezici intervenišu, i to donekle različitim dcobama ovog spektra na segmente. Postojanje reči kao što su crveno, plavo ili žuto nekako n as prisilj ava da boje vidimo kao odvojene je­ di nice. Pri tome još razlikujemo osnovne i prelazne boje, a sa ovim drugim možemo imati i poteškoća (npr. nije unapred j asno šta bi sve neko nazvao ljubičastim, purpurnim ili sker/etnim). Ako za neku nij ansu naš jezik nema poseban naziv, mi o njoj ne možemo lako da govorimo; štavi še, mi je teško uopšte uočavamo kao različitu od neke slične nij anse za koj u imamo reč. A neki jezici ne prave razliku koju srpskohrvatski pravi između, recimo, plavog i zelenog, ili smeđeg i crnog; čak i jezik ovome tako blizak kao što je ruski ima dve reči, w.11 y6ou i cu1-tuu, u domenu koji pokriva sh. plavo. Okolnost da se u llijadi i Odiseji ne govori mnogo o boj ama, i ne na način na koj i bismo to mi očekivali , ne znači da je Homer hio slep za boje, kako su brzopleto zaključili neki raniji komentatori , nego samo to da grčki j ezik Homerovog doba nije razlikovao onoliko i onakvih boja kakve razlikuje većina savremenih evropskih jezika. Koliki je značaj verbalnih orijentira u ovoj sferi - da ih tako nazovemo - vidi se i iz reakcija jedne grupe bolesnika od određene vrste afazije, tj . delimičnog gubljenj a moći govora usled bolesti . Ti holesnici u jednom eksperimentu nisu bili u stanju da grupišu končiće različitih nij ansi prema boj ama. Za njih je taj zadatak bio ne samo nemoguć nego i nerazumljiv: svaki končić prosto je bio drukčij e boje, i nije moglo biti nikakvog grupisanja. Normalni ljudi ovde bi složili končiće prema rečima za boje, pa bi u jednoj grupi bili svi koj i spa­ daju pod etiketu "crveno " , u drugoj oni koji spadaju u "plavo " , itd. Ali pomenuti bolesnici izgubili su upravo ovakve reči, a s njima je u nepovrat otišao i princip klasifikacije nečega što je, inače, i spravno opaženo kao različito. Ovo pokazuje kako jezik usmerava i razvrstava /u/na opažanja. po

Donekle je slično sa kompleksom rodbinskih odnosa po krvi i braku, čija je struktura svugde ista pre nego što je pojedini jezici

35

RANKO BUGARSKI

različito kodiraju. Tako u nemačkom postoji zajednička reč za sestre i braću, Geschwister, kakve nema u većini nama poznati h jezika. U mađarskom od davnina postoje reči za mlađu ili stariju sestru, mlađeg ili starijeg brata, ali tek odskora tu nalazimo reči za pojam sestre ili brata, bez određenj a relativne starine. U švedskom se ni danas ne može pomenuti nečija baka a da se obavezno ne odredi da li je reč o baki sa majčine ili sa očeve strane (mormor ' majčina majka' od­ nosno farmor 'očeva majka' ). Mi takvu razliku ne pravimo kod baka, ali je pravimo kod braće majki i očeva, govoreći o ujacima odnosno stričevima. U engleskom se, opet, ni ovo ne razlikuje, jer oboje po­ kriva zajednička reč uncle. S druge strane, našoj reči zet odgovaraju dve različite reči u engleskom, brother-in-law i son-in-law, zavisno od toga da li o ženinom mužu govore njena braća i sestre ili njeni roditelj i . Isto važi i za snahu: sister-in-law prema daughter-in-law. Ovakvi pri meri lako bi se umnožili. D a ilustrujemo iz još jedne oblasti , u srpskohrvatskom se reči za jestivo meso produktivno i zvode iz naziva za odgovarajuće živo­ tinje (ovca-ovčetina, svinja-svinjetina, tele-teletina itd.), dok drugi je­ zici drukčije regulišu ovu leksičku sferu. U francuskom, na pri mer, reč mouton pokriva i ovcu i ovčetinu . Ta reč je još u srednjem veku preuzeta u engleski u obliku mutton ali samo u značenju ovčetine, dok je za ovcu ostala u upotrebi anglosaksonska reč sheep. Analogno, francusko porc dalo je u engleskom pork za prasetinu ali je ostalo pig za prase, dok je buef dalo beef za govedinu prema ox za vola. Ovaj primer zanimljiv je za istoriju jezika i kulture, pokazujući kako su reči za "narodske" pojmove stoke ostale domaće, dok su nazivi za " ku lturne" pojmove jestivog mesa preuzeti iz prestižnog stranog uzora. A u ovom kontekstu , primer nam pokazuje kakvi sve događaji iz davne prošlosti mogu da utiču na rezove kojima neki jezik oblikuje aktuelnu stvarnost svojih govornika. Iz svega rečenog vidimo da nam jezik olakšava orijentisanje u stvarnosti, koja bi bez njega ponekad ličila na bezobličnu masu . Da nemamo jezik, ne bismo mogli u punoj meri misliti niti saznavati svet, pa tako ne bismo imali mnogo šta ni da izražavamo ili saopšta-

36

UVOD U OPŠllJ LINGVISTIKU

vamo drugi ma. Ali ovde j ezici pokazuju izvesne razlike. Tačno je da svi ljudi misle u osnovi n a sličan način; zato, između ostalog, svi uni i jesu ljudi . I svet u kojem ljudi žive u određenom smislu je nesumnjivo jedan, i o njema oni govore jezikom u opštem značenju uvog pojma, kao svoj i m univerzalnim obeležjem. U jednom drugom smislu, međuti m , svet nije jedinstven, jer svi lj udi ne žive u isto vreme, na istom mestu i pod istim uslovima. O ovim donekle različitim svetovima ljudi govore svojim posebnim jezicima, pri čemu svakom od njih odgovara j edan određeni , njemu svojstveni način analiziranja i predstavlj anj a sveta stvarnosti , jedna osobena klasifikacij a i organizacij a iskustvenih podataka. Karakteri­ stični sklop svakog jezika u izvesnoj meri usmerava zapažanj a onih koj i nji me govore, tako da se neki odnosi i stiču a neki ne, dok se neke pojmovne sfere uobličavaj u sad na j edan , sad na drugi način. Utoli ko se može reći da, i pored bitnih z ajedničkih crta koje obje­ dinj uj u sve ljudske grupe i sve njihove jezike, ipak ne postoj i jedna vanjezička stvarnost koj a bi bila u svemu istovetna za sve njih i ne­ podložna diferenciranom oblikovanju od strane pojedinih jezika. Jezici se mogu uporediti sa delimično podudamim mapama stvarnosti, kojima je nekako pokriven ceo prostor, ali uvek uz mnogo neubeleženi h pojedinosti . Dva jezika nikad neće baš sve iste elemente da unesu , i na sasvim i sti način; oni u tom pogledu mogu samo da budu manje ili više međusobno udaljeni . A ovakve razlike mogu da imaj u i posledica n a planu opažanja, mišljenj a, saznanj a i ponašanj a. O ovome govori tzv. hipoteza jezičke relativnosti, po kojoj speci­ fična struktura maternjeg jezika svakog čoveka bar u nekim tačkama utiče na njegovo viđenje sveta, tako da, recimo, Evroplj anin, Kinez, Arapin i Indijanac već iz tog razloga ne žive u sasvim istom svetu. Ova pretpostavka, veoma podsticajna iako nedokazana i verovatno nedokaziva, ima duže i storijske korene ali se naročito vezuje za ame­ ričke antropološke lingvi ste Edvarda Sapira i Bendžamina Lija Vorfa, polovinom ovoga veka. Približno u isto vreme, slična razmišlj anj a navela su i jednog fi lozofa, Ludviga Vitgenštajna, na sažetu ali duboku kon stataciju da su granice nečijeg jezika istovremeno granice njego­ vog sveta.

37

RANKO BUGARSKI

Odnos jezika prema mišljenju i stvarnosti zanimljiv je za opštu lingvistiku, psiholingvi stiku i etnolingvistiku ili antropološku lin­ gvistiku (koja istražuje veze između pojedinih - naročito nepisanih - jezika i njima izraženih kultura), ali i za filozofiju, posebno filo­ zofiju jezika, koj a se u ovoj oblasti susreće sa lingvističkom teorijom. A naučnom istraživanju odnosa između jezika i mišljenj a možda će nove impulse da pruži i najnovij a interdi sciplinarna oblast veštačka inteligencija, koja proučava računarske modele inteligentnog pona­ šanja u cilju boljeg razumevanja ljudske intel igencije. U tu svrhu da­ nas se projektuju računari sa elektronskim neuronskim mrežama koje simuliraju strukture nerava i sinapsi u ljudskom mozgu. Nj ihov domet trebalo bi da prevaziđe rešavanje problema izračunavanjem posledica različitih mogućih postupaka (npr. u šahu, gde su računari već dostigli solidnu snagu) i da obuhvati sposobnost prepoznavanj a obrazaca raz­ nih vrsta; a među ovima su, uz ljudske likove i glasove, i strukture prirodnog jezika. -

2.4. Podela jezičkih funkcija U životu čoveka i društva jezik obavlj a niz značajnih uloga, koje se mogu klasifikovati na razne n ačine. Bez obzira na moguće dalje podele, prvenstvo svakako pripada komunikacijskoj funkciji je­ zika, kao osnovnoj i naj široj , koj a zapravo obuhvata većinu drugih, u njoj utemeljenih jezičkih uloga. O njoj je u opštim crtama već bilo reči u prvom odeljku ovog poglavlj a. Takođe bitna i s njom povezana je kognitivna ili saznajna funkcij a, kojoj su posvećeni drugi i treći odeljak . Kako smo tu videli, jezik igra značajnu ulogu u procesima mišljenja i oblikovanja sveta. Jezik i misao nisu isto, ali između nj ih postoji velika mera uzaj amnog podrazumevanja. A svet u kojem ljudi žive nije u celini unapred dat, da bi bio samo opisivan i saopštavan putem jezika. Naprotiv, jezik pomaže u uobličavanju pojedinih vidova vanjezičke stvarnosti , time što ih izdvaja, imenuje i dovodi u me­ đusobne odnose. On tako učestvuje u izgrađivanju misaonih sadržaj a koje prenosi - što znači i u samom saznavanju sveta, koji s e čoveku uveliko i otkriva upravo kroz jezik.

38

UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU

Dve pomenute funkcije zasebno smo izložili zbog nj ihove prvo­ stepene važnosti : one su ugrađene u samu suštinu jezika kao poj ave. U ovom, završnom odelj ku poglavlj a napravićemo kratak pregled dru­ gih jezičkih funkcij a, takođe važnih ali specifičnijih i mahom izve­ denih iz opšte uloge jezika kao sredstva komunikacije. Pored svoje pri mene u neposrednom opštenju među pojedinim pripadnicima društvenih grupa, jezik ima i civilizacij ski neophodnu kulturnu funkciju, jer služi za beleženje događaj a, za usmeno pre­ danje, za istorij ske zapi se i hronike, za utvrđivanje zakonika, ustava, raznih društvenih sporazuma, državnih ugovora i drugih važnih do­ kumenata. U ovoj svojoj ulozi on objedinjuje pripadnike savremenih generacij a, a uz to deluje i kao spona između mnogi h pokolenj a. Osta­ vljajući trajna svedočan stva o prošlim zbivanjima, on istovremeno obavezuje i buduće naraštaje na poštovanje utvrđenih društveni h nor­ mi. Stoga kultura svake zajednice uveliko počiva na ovoj funkciji jezika. Povezujući ljude unutar i i zmeđu generacija, u savremenom ži­ votu ali i u sklopu istorije, tradicije, književnosti i kulture jedne druš­ tvene zajednice, njen jezik postaje i merilo grupnog identiteta, simbol etničke, nacionalne, verske ili socij al ne pripadnosti . U tom smislu govorimo o simboličkoj funkcij i jezika (koju ne treba mešati sa sim­ bolički m, tj . znakovnim karakterom jezika u ce lini , o kojem smo go­ vori li ran ije) . Naime, j ezik nije puki mehanizam za prenošenje infor­ macij a, nego - naročito kada je reč o standardnim ili književni m je­ zicima - visoko vrednovan činilac društvenog života, za koji se vezuju snažne kolektivne emocije. Usled toga jezici, u određenim istorij skim i političkim okolnostima, lako postaju znamenja nacionalne emanci­ pacije, ali i objekti nacionalističke manipulacije. Uloga zajedničkog jezika kao važne kohezione sile unutar jedne jezičke zajednice ima svoje naličje u istovremenom podizanju ograda prema zajednicama drugog jezika. A i u okviru iste zajednice, različite grupe mogu se donekle razlikovati po izboru i upotrebi jezičkih sredstava. Simbolička vrednost jezi ka uveliko proističe iz njegove uloge kao znaka raspoz­ navanja, a samim tim i razgraničenja .

39

RANKO BUGARSKI

Kako je jezik, pored ostalog, široko i rado upotrebljavan izvor estetskog zadovolj stva, on ima i važnu estetsku funkciju. Ona dolazi do izražaja u celom rasponu od gukanj a deteta u kolevci, preko brza­ lica i razbrajalica, jezičkih pošalica i kalambura, do igre s pesmom, narodne i umetničke poezije, pa i književnosti uopšte. Uz već navedene funkcije jezika ima ih još nekoliko koje, iako manje poznate, u određenim uslovima upotrebe jezika takođe imaju značaja. Jedna od ovih jeste magijska funkcij a, zasnovana na vero­ vanju u su štinsku i sudbinsku vezu između reči i onoga što one ozna­ čavaju. Ona se pri marno manifestuje u običajima i obredima magije i religije - npr. kroz verbalni tabu, tj . zabranu imenovanja određenih lica, srodnika, radnji ili odnosa iz straha da se time ne prizovu sile zla, ili pak kroz poželjno imenovanje ljudi i životinj a. Tako se kod nas ime Vuk davalo u veri da će njegov nosi lac biti pošteđen dej stva veštica ili demona, a reč medved (od med-jed) nastala je iz potrebe da se strašna zver umilostivi izdvajanjem jedne tako bezopasne oso­ bine kao što je jedenje meda. Ovde bi spadale i dodoJe kao sredstvo prizivanj a kiše, zatim razne bajalice, kletve, molitve itd. Ali ova jezička funkcija ima j asnog odbleska i u savremenim društvima. Najizrazitiji primeri ovde se mogu naći u ponekad slepom verovanju rečima, naročito onima koje simbolizuj u poj move i oseća­ nja do kojih je lj udima posebno stalo, i čija emocionalna nabijenost pruža široke mogućnosti mistifikacije. Tako se u reklamne svrhe mogu vešto kori stiti reči iz intimne i parodične sfere (kao ljubav, dete, maj­ ka, porodica, dom) vezivanjem za komercijalne proizvode. A u po­ litičkoj i ratnoj propagandi rado se poseže za reči ma kao što su nacija, domovina, sloboda, odbrana i slične. Pod znamenjem ovakvih reči kroz istoriju su se odvij ale mnoge oslobodilačke borbe, ali uz nj ih i brojni zavojevački pohodi ; a napad na tuđu teritoriju često je prika­ zivan kao odbrana sopstvene. Stvarna komunikacij a često podrazumeva i dve posebne funk­ cije, jednu prethodnu a drugu prateću. Jezikom se, u okvi ru njegove kontaktne funkcije, uspostavlj a kontakt sa sagovomikom , posle čega može doći do primene jezika u nekoj drugoj funkcij i . Kontaktna funk-

40

UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU

cij a je najuočljivij a pri pozdravima i konverzacionim klišeima koji često uslede posle njih (Dobar dan! Kako ste ? Šta ima novo ?), ali se značajno javlja i izvan toga, kada se nešto kaže tek da bi se izbeglo neugodno ćutanje u pri sustvu drugih, najčešće nepoznatih lica (npr. u liftu ili u vozu, zati m razgovori o vremenu i sl.). Jednom u sposta­ vljen kontakt mora se i održavati , pa se povremeno proverava da li komunikacij a teče kako valj a ili se j avlj aju smetnje. Jezik u funkciji održavanja kontakta primenjujemo kad god zastanemo da proverimo da li nas neko razume, da li uopšte i dalje prati naše izlaganj e , da li nas dobro čuje i sl. (Razumete li šta vam govorim ? Pa ti mene uopšte ne slušaš! Halo, čujete li me ?). Jezikom se može govoriti o svemu, što znači i o samom jeziku. Obj ašnjavanje samih upotrebljenih jezičkih sredstava čini metaj ezič­ ku funkcij u jezika; to je, dakle, jezik o jeziku, ili drugostepeni j ezik, koji se j avlj a kada tražimo i dobij amo obj ašnjenje neke nama nepo­ znate reči ili konstrukcije, bilo u našem maternjem ili nekom drugom jeziku . Prema tome, ova funkcij a izrazito je zastupljena u ukrštanju dij alekata i stilova, u prevođenju i učenj u stranih jezika. (Šta znači " " samit ? Kako vi u Bosni zovete tiganj ? Kako se na engleski prevodi " ?). Potom, jezik ima funkciju olakšanja kada služi kao odnosno " ventil za otpuštanje suvišne emocionalne ili nervne energije (uzvici, svađa, psovke). Najzad, n a zani mljiv način on se j avlja u izvođačkoj funkcij i kada se samim jezički m iskazom izvodi čin koji se nj ime označuje. Tako, dok mi možemo da čitamo, jedemo ili šetamo a da pri tome ne kažemo da to činimo, zakleti se možemo isključivo time što ćemo reći zaklinjem se. Jedan poseban vid raspodele funkcija prema svrsi upotrebe je­ zika jeste njihovo određivanje prema elementima govorne situacije, dakle prema pojedinim članovima skupa činilaca koji čini osnovni okvir komunikacije (v. sliku 2). lako iskazi uključuj u sve ove elemente, oni mogu biti pretežno orijentisani prema pojedinima od njih. Uz osnovno usmerenje na sam PREDMET o kojem se govori (npr. opis neke stvari ili nekog do­ gađaja) ide predmetna ili referencijalna funkcija. Uz orijentacij u na

41

RANKO BUGARSKI

PO Š IUAOCA poruke, tj . iskaz tako formiran da najviše podataka daje o emocionalnom stanju samog govornika (npr. izražavanje ra­ dosti , ljutnje ili straha), ide emotivna funkcija. Orijentacij a na PRI­ MAOCA poruke podrazumeva direktivnu ili usmerivačku funkciju, jer izaziva kod njega određeno ponašanje (npr. davanjem uputstava ili naređenj a). KONTAKT između pošilj aoca i primaoca, odnosno ve­ za između njih u datom kanalu komunikacije, postiže se kontaktnom funkcijom (npr. proveravanje da li se čuju). Orijentacij a na KO D, tj . upotrebljeni jezik, aktivira metajezičku funkciju (npr. obj ašnjavanje nekih jezičkih sredstava) . A u slučajevima kada je u središtu pažnje sama PORUKA, tj . kada je najvažnije kako se nešto kaže, govorimo o poetskoj funkciji jezika (npr. recitovanje pesme) .

(predrnetna) PREDMET

(poetska)

rg������c

PORCKA > ·---···-··-··--··---··-··-..·-··--·-··-·-..·-··->

(kontaktna)

��;����b

KONTAKT

(rnetajezička) K l> D Slika 2.

Između ovako raspodeljenih i ranije navedenih jezičkih funkcij a nužno postoji delimična podudarnost, upravo stoga što konkretna go­ vorna situacij a čini polje stvarne primene širokih načelnih mogućnosti upotrebe jezika. Nije teško videti da neke od nabrojanih funkcij a nemaju nepo­ sredne veze sa izražavanjem ili razmenom bilo kakvih misli, što po­ kazuje da ta važna svrha jezika nije i jedina. Međutim, sve funkcije podrazumevaju određeno društveno ponašanje. Ma kakvi bili ili ne bili sadržaji jezički h poruka, društvena potka jezičkog opštenj a uvek

42

UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU

je pri sutna. Upotrebom jezika stvara se i učvršćuje veza među ljudima koji su njome obuhvaćeni, jedno osećanje bliskosti i zajedništva koje je bitan preduslov društvenog života. Ovo nam još jednom potvrđuje da prvenstvo pripada komunikacij skoj funkcij i jezika, kao naj š iroj ui stinu temeljnoj, i z koje se mogu izvesti skoro sve druge.

43

3.

Evolucija jezika

3 . 1 . Poreklo jezika Kako je jezik stekao svoja specifična obeležj a? Kako je uopšte evoluirao? Gde su, najzad, njegovi koreni ? - Na ovakva pitanja danas je u nauci teško davati određenije odgovore. Pitanje porekla jezika obavijeno je magl inama davne preistorije i otuda čini posebno složen predmet naučnog istraživanj a. Razne ranije spekulacije o razvoju go­ vora iz nagonskih krikova, podražavanja prirodnih zvukova ili potrebe za glasovnom igrom pokazale su se sasvim nedovoljnim. Nisu bili uspešnij i ni pokušaji da se taj proces razj asni upoređivanjem jezika razvijenog sveta sa jezicima primitivnih zajednica, ili govora odraslih sa govorom dece . Glavne teškoće ovog problema proističu iz nedo­ statka dovoljne istorijske perspektive, jer neposredna dokumentacij a u vidu jezičkih zapi sa datira tek od pre kojih pet milenijuma, a ranij i antropološki i arheološki nalazi (lobanje, oruđa) dopuštaju samo opšte pretpostavke o postojanju moći govora, ali ne i određenije zaključke o oblicima ili stepenu njenog ispolj avanj a. Istorij a je tek poslednj a karika u dugačkom lancu preistorije, i pitanje je da li je do kraj a rešiv zadatak rekonstruisanj a celog tog lanca n a osnovu ove karike. Stoga mi o ljudskom govoru iz epoha koje prethode poj avi prvih pi­ sama možemo samo ponešto da naslućujemo, ali nam nedostaju čvrsti , opipljivi dokazi . S nažan podsticaj naučnom pristupu ovom problemu dala je tek biološka teorija evolucije živog sveta, a posebno čoveka. Pre svega, pokazalo se da se ni evolucij a ljudskog bića ni razvoj jezika ne mogu

44

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

obj asniti jedno bez drugog, te da je jezik star koliko i sam čovek. Nastanak jezika nerazdvojno je povezan sa postankom čoveka i mora se razmatrati u sklopu drugih sposobnosti ljudskih bića. Č esto se kaže da je čovek najpre i zumeo jezik a onda, uz njegovu pomoć, ostvario svoje druge prodore. A ovaj odnos bi se prividno mogao i obrnuti , tvrđenjem kako bi se pre moglo reći da je jezik stvorio čoveka nego obrnuto. No oba ova i skaza imaju, dakako, samo metaforičko vred­ nost, jer se pitanje hronološkog prvenstva ovde ne može postavljati : niti je moglo da bude j ezika bez ljudi koj i bi njime govorili, niti pak čoveka koj i ne bi već posedovao jezik. Govoriti o čoveku znači go­ voriti o biću koje se odlikuje govorom. Ovo, naravno, ne znači da se u kontinuitetu jedne evolucije koj a je traj ala stotinama hilj ada godina može bilo gde povući oštra granica, pa su postojeće biološke klasifikacije u tom pogledu samo uslovne. Mora se pretpostaviti da je Homo sapiens tokom celog svog postoj anja - što znači, prema današnjem znanju, bar poslednjih sto hilj ada godina - posedovao jezik. A verovatno je da su embrionalni oblici ljudskog govora počeli da dopunjuju neartikulisane krike već u prethodnoj evo­ lucionoj etapi , negde tokom razvoj a čovekolikog bića koje zbog svog uspravnog hoda u uobičajenoj nomenklaturi ide pod imenom Homo erectus. Č isto anatomski i fiziološki gledano, već čovekovi preci imali su neke osnovne preduslove za razvoj govora, u vidu organa koje mi nazivamo govornima a koji bez izuzetka imaju i biološki starij ih funk­ cija. (Dij afragma i pluća služe za proizvođenje vazdušne struje pri­ likom disanja, a dušnik, ždrelo, usna i nosna duplj a za njen prolazak. Glasnice u grkljanu proizvode šumove i tonove koji ne moraj u da budu jezički , a jezik služi kao čulo ukusa). S nekim razlikama, sve ovo imaju i današnj i čovekoliki maj muni . Pa ipak je tek čovek, i samo on, počeo da pri lagođava postojeću aparaturu u svrhu govora. Ti me je on učinio onaj presudni korak dalje, preko granica primitiv­ nog glasovnog opštenj a, ka specifično jezičkom izrazu. Kako j e došlo do toga? Ako naučnici danas nisu skloni da i menom čoveka nazivaju neko biće koje ne bi već posedovalo karakteri stičnu moć govora, to

45

RANKO BUGARSKI

ne znači da se odbacuje pretpostavka da je čovek progovorio poste­ penim razvijanjem primitivnijih sistema opštenja. Naprotiv, mora se pretpostaviti da je razvoj jezika tekao naporedo sa drugi m evolucio­ nim procesima u razvitku čoveka, podstaknutim promenama u načinu života praljudi i potrebom prilagođavanja novim uslovima. Bitnu po­ kretačku ulogu odigrao je silazak čovekovih predaka sa drveća na zemlju i prelazak na dvonožan hod. Ruke i vilice time su oslobođene za druge radnje, a i drugi organi (oko, grkljan, jezik) prilagođeni su uspravnom položaju tela. Ove promene odvijale su se u sprezi sa razvijenij i m oblicima društvenog života, sa stvaranjem zajednica za­ snovanih na radu uz pomoć oruđa, sa počecima primitivne tehnolo­ gije, poljoprivrede i kulture. Posebnu ulogu u svemu ovome imao je mozak, kao koordinator pomenutih telesnih promena, koji je poste­ peno usavršio neslućene mogućnosti svoga delovanj a. Specij alizovan u jednom pravcu, razvoj opšte simboličke funkcije - koja prožima apstraktno mišljenje, uočavanje odnosa, formiranje poj mova i ljudsku inteligenciju u celini (a naziv Homo sapiens i upućuje na razumno biće ! ) - upravo je i vodio evoluciji jezika. Svi pomenuti procesi, uklj učujući i rađanje j ezika, moraju se sagledati u stalnom dijalektičkom međudejstvu , kao rezultat prilago­ đavanja već prisutnih evolucionih tendencij a izmenjenim u slovima ži­ vota. A jezik se i razvio zato što su komunikacijske potrebe, nastale u opisanim okolnostima, prevazišle sve što se moglo izraziti gestom ili krikom; one su tražile nov instrument - i našle su ga u ljudskom govoru. Evolucij a jezika tako označava prelaz sa ekspresivnog izra­ žavanja putem signala čisto afektivnog reda na višu simboličku de­ latnost, dirigovanu novim moždanim funkcij ama i organizovanu struk­ turom jezika. To je i prelaženje od ograničenog repertoara instinktiv­ nog glasovnog ponašanja ka složenom i velikim delom naučenom sistemu stvar�lačkog verbalnog izraza. Tim putem jezik je stekao svo­ j a bitna svojstva, koja smo već ranije razmotrili. Nije moguće precizirati kada su i gde prvi put zadovoljeni bio­ loški i društveni uslovi za poj avu govora. O razmerama ovog pro­ blema dovoljno govori na početku pomenuti raskorak između istorij-

46

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

skog i preistorijskog perioda u razvoju čoveka i jezika. Ako i storijskim razdobljem smatramo ono za koje imamo pisane dokumente, dok sve pre toga ide u preistorij u , onda možemo da kažemo - grubo zao­ kružuj ući - da istorija zauzima poslednj i i srazmerno sićušni segment od pet hiljada godina u j ednom razvoj nom toku koji traje nekih sto hilj ada godina. Š ematski predstavljeno, ako postoj anje čoveka zauzi­ ma dužinu od jednog metra, istorijska epoha pada tek u poslednjih pet centimetara - što je odnos reda veličine od 20 : l ! A gledano iz ugla samog jezika, osnovano se pretpostavlja da je čovekov j ezički razvoj najkasnije pre trideset hilj ada godina već doveo ne do kak­ vog-takvog jezika - tako nešto moralo je, videli smo, postoj ati znatno ranije - nego upravo do potpuno artikulisanog i izgrađenog sistema verbalne komunikacije, po svoj im osnovnim obeležjima sasvim bli­ skog jezicima današnj ice. D akle, čak i ako operišemo ovom zaista minimalnom skalom, dužina postojanj a razvijenog jezika i zapisa koji označavaju početak i storije daje još uvek veoma ubedljiv odnos od naj m anje 6 : l. Sada je možda j asnije zašto je u razmatranoj oblasti teško doći do empirij ski potvrđenih rezultata. Iz istih razloga još se sa sigurnošću ne zna, a možda se nikada neće ni znati , da li je filogeneza jezika, tj . njegova evolucija u okviru vrste, imala više paralelnih izvorišta ili je pak potekla od jednog je­ dinstvenog izvora. Prva mogućnost podrazumeva da je ona ostvarena nezavisno i manje-više istovremeno u različitim grupacij ama čove­ kolikih bića (kao poligeneza), a druga da se ona najpre začela kod jedne od njih (kao monogeneza) pa tek potom, međusobnim dodirima i prenošenjem, i kod ostalih. Ova dilema može se formulisati i kao pitanje da li jezici sveta, koje danas po genetskom kriterijumu svrsta­ vamo u porodice (o čemu ćemo govoriti u odeljku 4.2), uistinu imaj u različito poreklo, ili možda svi oni svoje daleke korene u krajnjoj linij i vuku od jednog iskonskog prajezika ljudske vrste. Pri tome se ne može isključiti ni treća, kompromisna mogućnost, po kojoj se prvo­ bitna poligeneza vremenom preobratila u praktičnu monogenezu, tako što bi iz nekog razloga već u pradavna vremena bez traga iščezli svi naporedni praizvori osim jednog, od koga bi u tom slučaj u poticali,

47

RANKO BUGARSKI

u raznim evolucionim etapama, svi danas postojeći izumrli jezici.

nauci poznati

Ova zagonetka, koliko god mogla i zgledati neres1va, ima ne­ posredne veze i sa problemom objašnjenja zajedničkih strukturalnih obeležja svih jezika - tzv. jezičkih univerzalija (koje ćemo razmotriti u odeljku 4.4). Naime, pri prvoj mogućnosti takve sličnosti verovatno bi se mogle pripisati zajedničkom formativnom dej stvu unutrašnjih i spoljnih uslova jezičkog razvoj a kod odelitih grupa, dok bi druga i treća mogućnost dopuštale i tumačenje po kome bi zajedničke crte svih jezika sveta bile deli mično nasleđene, kao daleki odraz formalne strukture prajezika iz koga su se tokom duge evolucije razvili. No iako mnogo toga u vezi s razvojem jezika ostaje nepoznato ili nedokazano, čini se da je pređeni put bar u široki m potezima do­ voljno jasan. Evolucioni kontinuitet bioloških vrsta, a s nj i m a i nj i­ hovih sistema opštenja, u celini se ne srne gubiti i z vida. Međuti m, sa definitivnim nastankom čoveka i njegovog jezika, u tom procesu gomi lanja kvantiteta dolazi do novog kvaliteta. Od tog stepena može se opravdano ukazivati i na suštinske razlike koje čoveka dele od njegovih predaka i današnjih srodnika, a ljudski jezik od životinj ske komunikacije.

3 .2. Nastanak i razvoj pisma U prethodnom odeljku istakli smo značaj pisanih potvrda u pro­ učavanju evolucije jezika, pa ćemo sada da kažemo nešto više o pi­ smu . Kako je rečeno u odeljku 1 .3, govor kao ostvarenje jezika može se odvijati u medijumu zvuka (to je govorenje, upućeno na čulo slu­ ha) ili pak putem grafičkih znakova na čvrstoj površini (to je pisanje, upućeno na čulo vida). Ne zaboravlj ajući da je u ovom tehničkom smislu i pisanje oblik govora, mi ćemo ovde ipak radi jednostavnosti da se služimo šire poznatom podelom na govor u značenju usmenog jezika i pismo u značenju pisanog jezika. Pri ovakvom razlikovanj u , sasvim je očigledno da govoru pripada prvenstvo, i t o na v i š e načina.

48

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

Kako smo već videli , čovek govori otkad postoj i , a piše tek nekih pet milenijuma. U svim ljudskim društvima uvek se govorilo, ali mno­ ga ni do danas ne znaj u za pismo. Na svim se jezicima može govoriti, ali naj veći broj nji h još uvek nema svog pisma. Svaki pojedin ac najpre nauči da govori, pa tek onda nauči (ili nikad ne nauči ! ) da piše. Ovako gledano, moglo bi se reći da je pismo samo sekundaran i neobavezan pratil ac govora, jedna srazmerno kasno stečena veš tina nekih govornih zajednica da glasovne i skaze svoga jezika predstavljaju putem vidlji­ vih znakova. No koliko god ovo bilo u suštini tačno, valj a dodati i to da na pismu počiva svekolika civilizacija na našoj planeti. Prvi si stemi pi­ sanj a obeležavaju granicu između preistorije čovečanstva i njegove istorije, a život u savremenom svetu teško bi se mogao zamisliti bez upotrebe pisma. Živeći u društvima u koj i ma zvanično nismo došli na svet niti ga napusti li , završili školu niti stupili u brak sve dok o tim događajima nismo pribavili list papira posut grafičkim znakovima, i još pri tom svakodnevno premećući po rukama razne pisane i štam­ pane tekstove - mi danas uglavnom i ne osećamo da je pismo izve­ deno iz govora, da je na bilo koji n ačin od drugostepenog značaj a. Naprotiv, pre bi se moglo reći da se pisani jezik po pravilu više ceni od govorenog. Uostalom, činjenica je da su razvijena pisma kojima čovek danas raspolaže nešto više od grafičke predstave govora: ona poseduju, kao celoviti sistemi , i izvesnu meru samostalnosti . Stoga se može reći, bar kada je reč o civilizovanim (tj . nužno pismenim) društvima, da su govor i pismo dva ravnopravna sredstva jezičkog izražavanj a. Ovako važna u loga pripala je pismu zahvaljuj ući u prvom redu njegovoj trajnosti i prenosivosti. Govorni iskaz traje samo dok ga proizvodi mo i ne čuj e se daleko; ali jednom zapisan, taj iskaz može da traje godinama i l i vekovima, a često i da se prenosi na velike dalj i ne. Govoreći ranije o temeljnim obeležjima jezika, videli smo da je jezik, svojim svoj stvom "i zmeštanj a" , omogućio čoveku da zako­ rači u vreme i prostor, govoreći o vremenski i prostorno udaljenim stvarima. A sledeći korak od sedam milj a učinjen je upravo prona-

49

RANKO BUGARSKI

laskom pisma, koje je svojim pomenutim osobinama oslobodilo go­ vorni čin vezanosti za konkretnu situaciju ne samo u sadržinskom nego i u fizičkom smislu. Prema tome, ako se postanak čoveka vezuje za razvoj govora, onda se početak civilizovanog čoveka može povezati sa pronalaskom pisma. Istina, modema nauka i tehnologij a učinile su pomenute razlike manje izrazitim. Sredstva kao što su radio, telefon, gramofon, ma­ gnetofon, film, televizija i druga omogućuju neposredno konzerviranje i prenošenje govornih iskaza, ali sva ona - zajedno sa drugim teko­ vinama civilizacije - svoj nastanak u krajnjoj linij i duguj u mogućnosti pisanj a. Razvoj pisma trajao je hilj adama godina. Ono je nastalo iz po­ trebe da se neke stvari zabeleže, kako ne bi ostale neraskidivo vezane za vreme i mesto dešavanja. U tu svrhu mogu da posluže i razni predmeti ili postupci, ako im se sporazumno prida simboličko znače­ nje kakve poruke. Tako slanje žabe jednom indij an skom poglavici od strane drugog može da znači obj avu rata, bacanje rukavice označava izazov na dvoboj , a pošiljka cveća izraz je pažnje i naklonosti . Ve­ zivanje čvora na maramici služi kao podsetnik, upisivanje u raboš kao evidencij a o zaduženju, a rezovi na štapu ili čvorovi na užetu kao beleška o broju grla stoke i zvedenih na pašu. Ali ovo su tek daleke preteče pisma, a kao oblici od njega nezavisnog simboličkog ponašanja u nekim slučajevima preživljavaju i do danas. U bliže pre­ teče pisma mogu se ubrojati slike i crteži preistorij skog čoveka na zidovima pećina, koji su mogli imati smi sao ne samo statičkog prikaza nego i dinamičkog opisa (npr. scene lova), pa i poruke u vezi s tim. Gledano tipološki, prema tome na šta se odnosi pisani znak, prvu fazu predstavlja piktografsko ili slikovno pismo, u suštini samo nizanje manje ili više stilizovanih crteža. Za ovim sledi ideografsko ili pojmovno pismo, koje beleži i apstraktne poj move. Tako krug, koj i najpre označava sunce, kasnije stoj i kao simbol svetlosti , toplote, dana; poguren ljudski lik sa štapom označava starca, ali i starost, nemoć ili oslonac ; a dva ženska lica mogu da simbolizuju svađu. (Ovaj princip, po kojem znak nije više slika nego postaje simbol,

50

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

m arginalno je zastupljen i u modernim pismima: znakovi za broj eve - l , 2, 3 itd. - svoj evrsni su ideogrami). Ali o pismu u pravom smislu reči govorimo tek kada potezi na crtežu prestanu da predsta­ vljaju neki predmet ili radnj u , pa i izveden poj am, koji se mogu pre­ poznati i bez upotrebe j ezika - to jest, kada pisani znaci počnu da simbolizuju jedinice određenih jezika. Ako su takve jedinice reči, go­ vorimo o logografskom pismu. Daljom stilizacijom, odnosno fone­ tizacijom, dolazi do predstavljanja glasovnih skupova u pojedinim rečima nekog jezika, na principu rebusa (kao kada bi u primeni na srpskohrvatski crtež stola počeo d a označava ne samo taj predmet nego i broj sto, a potom i slučaj an sled tih glasova u bilo kojoj reči, kao sto-ka). S ledeću fazu u procesu konvencionalizacije pisma, tj . njegovog udalj avanj a od vanjezičkih sadržaja i vezivanj a za jedinice pojedini h jezika, čini silabičko i l i slogovno pismo, u kome simboli predstavlj aj u slogove određenog jezika - dakle, sada već čisto glasovne vrednosti , bez nužne veze sa značenjem. Ovde je kao stožer najčešće služio suglasnik, dok su njemu pridruženi samoglasnici ubeležavani neoba­ vezno i nesistematski . Od ovoga je bio samo jedan korak, ali presu­ dan, do lingvistički najsavršenijeg oblika pisanj a - alfabetskog ili glasovnog pisma, u kome jedan znak sistematski predstavlj a jedan glas datog jezika. Ovom principu težila je hilj adugodišnj a evolucij a pisma, pre­ lazeć i dugačak put od slobodne slike, koj a se može " pročitati " na bilo kom jeziku, do potpuno konvencionalnog znaka za jedan glas jednog određenog jezika - ili, drukčije rečeno, od sadržaj a bez izraza do izraza bez sadržaj a. Dok je slikovno pisanje sasvim nezavisno od jezika, alfabetsko pisanje od njega u potpunosti zavisi ; a između ovih kraj nosti vizuelno reprezentovanje stvari i idej a postepeno ali sigurno zamenj uje se beleženjem njihovih jezičkih ekvivalenata. Tako se sin­ tetički doživlj aj slike, koja se može obuhvatiti jednim pogledom, pre­ tače u analitički izraz jezika, kojim se zbog linearne prirode govora to celovito opažanje mora razložiti u sukcesivne elemente. Drugim rečima, fizički svet se prelama kroz jezik, i tek tako prelomljen nalazi

51

RANKO BUGARSKI

odraza u pismu. Ovaj proces, na čijem je kraj u pi sanje konačno uhva­ ti lo korak sa linearnošću govora, obeležava jedno od naj veći h inte­ lektualnih dostignuća čoveka, jer mu je to omogućilo da i u pismu u potpunosti izrazi, i u njemu pohrani, sve bogate plodove svoje je­ zičke moći . Izloženi tipološki i logički sled samo s e delimično podudara sa hronologijom evolucije pojedinih pi sama, od kojih mnoga nisu ni sti­ gla do alfabetske faze . Naj važnij a pisma starog sveta, kao su mersko

klinasto

(čij i su potezi ličili na klinove), egipatsko

hijeroglifsko

(sa

urezanim slikama i fonetskim dodaci ma) i kinesko, tokom svog veoma dugog razvoj a prolazi la su kroz razne etape , kombinujući elemente više pomenutih tipova. A i uopšte uzev, ovi obrasci retko su kad ostva­ reni u čistom vidu, pri čemu je važnu u logu igrala i

struktura jezika

koji je bivao pisan. Dok je ustroj stvu j apanskog uveliko primeren silabički ti p, kinesko pismo kombinuje ideografski , logografski i si­ l abički princip, a arapsko pismo je svojevrstan prelazni oblik između silabičkog i alfabetskog . Alfabetski pri ncip prvi put je ostvaren u se­ vemosemitskom konsonantskom pismu, a usavršen je u grčkom, do­ davanjem znakova za vokale; odatle se, najčešće posredstvom lati n­ skog, u razni m varijantama raširio po svetu . Među blizu h i lj adu pi­ sama, koliko ih danas ima, zastupljeni su različiti si stemi pi sanja, ali su sva moderna pisma - bar u načelu, i uz manja ili veća odstupanja -

alfabetskog tipa, kao daleko najekonomičnijeg. Prve sloven ske

azbuke

(alfabete) izradi li su prema grčkom uzo­

ru Ćirilo i Metodije i nj ihovi učenici u IX i X veku. Na delovima naše teritorije kori šćena su i druga pisma slovensko pismo),

bosančica

glagoljica (verovatno prvo arabica (varij anta arap­

(vrsta ćiri l ice) i

skog pi sma prilagođena srpskohrvatskom) - ali su danas u upotrebi samo dva naj važnija,

ćirilica

i

latinica.

Lati nica je, u razn im verzi­

j ama, i naj raširenije svetsko pi smo. Dodajmo još da se u davna vremena pisalo slikanjem, crtanjem ili urezivanjem na kamenu , glinenim pločicama ili kori drveća, a tek kasnije i spi sivanjem znakova na papiru. U većini pi sama znakovi teku sleva nadesno, ali su korišćene i druge mogućnosti : obrnuto (semi tska

52

UVOD U OPŠlU LINGVISTIKU

pisma), n aizmenično (najstariji grčki i l atinički spomenici ), ili odozgo nado le (kinesko pismo). U ran i m fazama starih pi sama (grčko, l ati­ ničko, indij sko pismo i

devanagari koj i m je pisan sanskrit) p i s alo se kontinuirano, bez razmaka i zmeđu reči, što je otežavalo prepozna­

vanje ovih jezički h jedinica. A u oblicima današnjih sloya još uvek se krije nj ihovo slikovno-poj movno poreklo; kako su pojedin a slova često i menovana prema običnim rečima koje su njima poč i nj ale, u slovu A se npr. može prepoznati preokrenuta volovska glava - od hebrejske reči

aleph ' vo' , i n ače ovekovečene u prvom delu s ame reči alfabet (drugi deo, n aziv slova B , je od beth ' kuća ' ) .

3.3. Istorijske promene u jezicima U prvom odeljku ovog poglavlj a videli smo da se ne zna pouz­ dano da li su se svi jezici razvili i z jednog prajezika, ili j e jezik nastao nezavi sno i istovremeno na više tačaka zemljine kugle. Ali u oba slučaj a sasvim je izvesno da su današnj i jezici potomci j ezika koj i m a su ljudi govori li u davna· vremena. Ovi daleki preci davno su izumrli kao jedinstveni jezici, ali mnogi od njih i dalje žive u oblicima govora koji su se i z nji h razvil i . Ova poj ava

raslojavanja i cepanja ukrš­

pojedinih jezičkih celina na osi vremena, kao i dopunska poj ava

tanja i prožimanja među jezicima i jezičkim varijetetima, svedoči nam promenljivost j edno od temeljnih obeležj a j ezika.

o činjenici da je

Svi jezici menjaju se kroz vreme, na svim planovima svoje strukture - u glasovima, oblicima, gramatičkim kategorij ama, sintaksi , rečniku, u značenjima koj a izražavaj u i načinima n a koje i h izražavaj u . Procesi istorij ske promene s u stalni, ali uglavnom veoma spori , pa se slabo prate gol i m okom . U svakom jeziku najbrže se menj a rečnik, jer reči najneposrednije odražavaju promene u životu date za­ jednice. Leksičke promene l ako se uočavaju već u rasponu od dve generacije. Gramatički i n aročito glasovni sistemi menjaj u se znatno sporije, pa često prođe više desetina i l i č ak koj a stotina godin a dok neka takva promena p ostane primetna. Celovitije gledano, zbir sitnih

i u početku jedva vidlj ivih promena po i steku više vekova toliko iz-

53

RANKO BUGARSKI

meni jedan jezik (koji je za svaku generaciju ponaosob inače uglav­ nom stabilan ) da se on u ponečemu teško može prepoznati . Jezici se vremenom menj aj u zato što se menjaju ljudi koj i nj ima govore i uslovi u kojima oni žive; jezici tako hvataju korak sa društve­ nim promenama, koje donose nove potrebe i nove mogućnosti za ko­ munikaciju i stvaralaštvo. Stoga se evolucija pojedinih jezika pod okriljem društvenih zajednica n aziva jezičkom

sociogenezom.

Veza

između jezičkih i dru štvenih promena nekad je neposredna, nekad daleka, a ponekad, čini se, i ne postoji u nekom lako obj ašnj ivom vidu - jer pored

spoljnih ima i unutrašnjih činilaca jezičkih promena.

Ova veza je najočiglednij a u

rečniku, u koj i neke reči ulaze

dok se druge iz njega povlače. Delovi našeg današnjeg rečnika mogu da budu nerazumlj ivi našim bakama i dedovima, dok u nj ihovom go­ voru mogu još da žive reči i i zrazi koje mi već ne upotreblj avamo, iako ih možda pasivno poznajemo. Među novij i m rečima kod nas su npr. mlaznjak, sputnik, vikend, motel, smog. Većina ovi h su tzv. in­ ternacionalizmi - reči koje u sličnom obliku a i stom značenju postoje u većini modernih jezika (npr. još radio, radar, taksi, atom, antibiotik, laser, džambo-džet, mikro-čip, kloniranje). Ovakve reči po pravilu su izgrađene na bazi grčkog ili latinskog, ili su direktno preuzete iz ne­ kog savremenog jezika, danas n ajčešće engleskog. Neke nove reči sadrže i domaće tvorbene elemente

(kafić, diskac'), a neke su opet u

potpunosti domaće, odražavajući specifičnosti našeg društvenog raz­ voja

(nesvrstanost, samoupravljanje, sastančiti, jednoumlje). U celini,

nove reči se većinom crpu i z evropskog kulturnog kruga, i to najviše u domenima nauke i tehnike , politike i privrede, sporta i razonode itd. Nasuprot tome, reči koje se gube iz srpskohrvatskog jezika (kao

avlija, doksat, minderluk, zarf) često pripadaju orijentalnom nasleđu , danas kod nas manje aktuelnom nego ranije. Na prelazu u

gramatiku, društvene promene se odražavaj u , na

primer, u širenju izvedenica ženskog roda za označavanje zanimanj a ili statusa. Kako žene osvaj aju i uloge ranije rezervi sane za muškarce, menja se i upotreba odgovarajućih nastavaka.

Doktorka je ranije zna­ " čilo 'supruga lekara' (setimo se Nušićeve " Gospođe ministarke ! ) ,

54

UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU

dok danas ozn ač ava ženu koj a je sama lekar. Postoje i i zvedenice kao

predsednica ili delegatkinja, iako i oblici muškog rod a mogu da gu­ bitnik (prema ranijem dobitnik) i gubitaš (prema kojem j e , i zgleda, naknadno sačinjeno i dobitaš). Društvena obj ašnjenja mogu se po­

obuhvate žene na takvim funkcij ama. Nove su i izvedenice k ao

tražiti i za uprošćavanje sistema glagolski h vremena (ogranič avanje aori sta i gubljenje imperfekta, kao u oblicima

iđah, bejahu otišli), ili za skorašnju pojavu popridevljenih oblika na -ći (leteći tanjir, pliva­ juća valuta, rastuća proizvodnja, nastupajuća godina), koj i omogu­ ćuj u ekonomičnije i zražavanje. Nesumnjivim potrebama s avremenog intelektualnog razgovora odgovaraju i i zrazi kao

međutim, odnosno, uostalom, naime, s jedne strane. .. s druge strane i sličn i , koj i h u n arodnim govori ma u gl avnom nema. Menjaju se, d akako, i

značenja već postojećih reči . Reč pero

je u vezi s pisanjem n ajpre označaval a guščije pero, zati m metalno perce, potom i nalivpera. Rukopis, u značenju teksta spremlj e nog za štampu , danas se najčešće i ne piše rukom nego se kuca n a p i s aćoj mašini . Reč

kola, nastala u vezi s kolom, tj . točkom, označ ava za­

prežno vozilo, ali danas već i automobil. Ako za nekog voj nika ili fudbalera kažemo da je dobar

strelac, time nikako ne mislimo da on

nekoga gađa strelom. A nekad se izgube samo pojedina značenj a. Reč

knjiga, pored značenj a koje se održalo do danas, imala je još tri

druga značenj a, za koj a mi upotreblj avamo zasebne reči : ' pismo' " " ( "knjigu piše Kraljeviću Marko ), ' h artij a' ( "list knj ige bijele ) i ' uče­ " nje, nauka' ( "uči knjigu ) . Često se cela reč zamenjuje drugom . Tako

je gramatika zamenila pismenicu, a umesto drum sve češć e se kaže put, cesta, sada i autoput (pri čemu se reč u povlačenju može " u š ao­ čiti" u ustaljenim i zrekama: " Š to na umu, to na drumu" ) .

N o neke promene, gramatičke i n aročito glasovne, izviru i z po­ treba same

jezičke ekonomije, iz pregrupi savanj a u formal nim si ste­

mima jezika, i na taj način su unutrašnjeg karaktera. Takv i procesi mahom se odvijaju i spod praga svesti samih nosi laca jezika i teško ih je kontrolisati . Mnoge promene odvij aj u se lančano ; u s vakom da­ tom trenutku, dok se negde u jeziku jedan proces promene privodi

55

RANKO BUGARSKI

kraju, drugde se već začinje novi . Tako se ispolj ava

unutrašnja di­

namika jezičkih struktura. Uz sve promene jezici ipak čuvaju svoj identitet. Ma kol iko da se menjao, svaki jezik u jednom temeljnom smislu ostaje taj jezik, zadržavaj uć i svoju osnovnu fizionomij u . Na sličan n ačin mi jednog čoveka prepoznajemo kao i stu ličnost, i ako se tokom godina možda promenio svaki detalj na njemu . Čak i ako ga posle dužeg nevi đenja ne prepozn amo, neko drugi može da nam posvedoči da je to taj i sti čovek - upravo kao što nam može zatrebati potvrda stručnj aka da je naš maternj i jezik od pre nekoliko vekova ipak taj jezik a ne neki drugi . Kao i ljudi, jezici se tokom svog života menjaju pa i prožimaj u , a l i se p o pravilu ne slivaj u i u nekom obliku i straj avaj u . Ovo pokazuje da jezičkim promenama, koje nekad mogu da izgledaju krajnj e hao­ tične, ipak upravljaju neke čvrste zakonitosti . U današnje vreme pri­

rodni tok promena može se donekle i usmeriti društvenom interven­

cijom, posebno u standardni m ili književnim jezici ma, gde stručno izgrađene i društveno prihvaćene norme utiču na pravac i tempo je­ zičkih promena. Međuti m, činjenica je da jezici i bez takvih svesnih intervencij a uspevaju da ostanu u ravnoteži kroz sve svoje promene . Još se n ijedan jezik nije pod dej stvom i storij skih promena raspao, to jest izgubio sposobnost da funkcioniše kao valjano sredstvo komunikacij e . Jezic i kao da s u " od prirode" opremljeni svojevrsnim mehanizmima za sa­ moregulacij u , po funkcij i sličn i m običnom tennostatu , koj i sprečavaj u da procesi promene odu predaleko i razore si stem. Ako, na pri mer, gl asovne promene na kraju reči zatru gramatičke n astavke, protivteža će se spontano stvoriti učvršćivanjem reda reči , č i me će komunika­ cij ski neophodne di stinkcije biti sačuvane . U engleskim rečenicama

The man kit/ed the bear i The bear kit/ed the man po redu reči se

zna ko je koga ubio, i ako i menica u funkciji objekta nij e obeležena posebnim nastavkom kao u ranijem engleskom ili u srpskohrvatskom

(gde nastavak -a pri bilo kojem redosledu obeležava obj ekat: Čovek je ubio medveda; Medveda je ubio čovek).

U dinamici jezičkih promena, osnovna ravnoteža kao da se po­ sti že stalnim usaglašavanjem dvaju oprečnih principa: težnje za for-

56

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

malnim uprošćenjem, što umanjuje napor u ložen u jezička op štenje, i potrebe da se održi funkcionalnost sistema, tj . da se i p ak može ne­ smetano i zraziti sve što treba. Ukratko što lakše izraziti što više. -

Ovde se, naravno, radi samo o opštoj tendencij i , a ne o nekom do­

stižnom kraj njem cilj u , o i dealnom stanju posle koga se jezici više

ne bi menj al i . Jezik se stvara, održava i menja u saobraćaju i zmeđu

lj udi, i tako će uvek biti . N astaj anje, sticanje i smenjivanje različitih tokova u jednom neprekidnom sledu i s ačinj ava život jezika. Jezici j učerašnj ice tako se p reobražavaj u u jezike današnj ice, a ovi već sa­ drže elemente iz koj i h će n aši potomci da izgrade jezike sutrašnj ice.

U ovim procesi ma, kako unutar tako i između jezika, delatne

su još dve su p rotno u smerene ali suštinski kom p lementarne tendencije -

diferencijacija i integracija. U pojedinim jezicima razvijaju se svo­ podjezici različitih teritorijalnih, socij alnih ili funkcionalnih

jevrsni

obeležja vezanih za različite gru pe nj ihovih govornika, a i blisko srod­

ni j ezici mogu se vremenom sve više razdvaj ati , sledeći odeli te raz­ voj ne tokove. S druge strane , p rocesi

standardizacije

u savremenim

jezicima i maj u objedinj uj uće dej stvo na stepenu celih govornih za­ j ednica, isto kao što p oj ačana materij alna i duhovna razmena u okviru

moderne civilizacije čini da se i ti jezici kao celine međusobno p ri­

bližavaju, naročito u oni m · sferama leksi ke i terminologije koje i zra­ žavaju zajedničke sadržaje u nauci i tehnologij i , ali i u savremenom životu uop šte. (Nešto više o svi m ovim p oj avama biće rečeno na dru­

g i m mesti ma u ovoj knjizi, a n aročito u njenom završnom poglavlju).

3 .4. Jezički razvoj pojedinca Pošto smo u p rethodnim odeljcima razmotrili jezičku filogenezu

i sociogenezu (razvoj u vrsti , odnosno u društvu) , ostaje nam da ka­ žemo nešto i o

ontogenezi

jezika - njegovom razvoju u p ojedincu.

Sposobnošću govora od prirode je obdareno svako normalno dete,

bez obzira na boj u kože, stepen inteligencije, i l i kulturnu razinu druš­

tva. Ovu s posobnost ono će da i s polj i uz pomoć ljudi koj i ga okružuju

naučiće jezik svoje sredine, ma koji to jezik bio. Prvi krici novo-

57

RANKO BUGARSKI

rođenčeta i rani oblici gukanja i sti su svugde u svetu, jer sva deca poseduju i sti govorni aparat i u stanju su da proi zvedu i ste zvukove, bez obzira na to da li se oni stvarno kori ste u jezicima, i u koj ima. Razlike se pokazuju tek nekoliko meseci kasnije, kada dete, izlazeći " iz faze " univerzalne fonetike , počne da vezuje zvučne celine sa odre­ đeni m značenjima na način približan praksi odraslih oko njega, dakle kad počne da uči specifični jezik te sredine. Ovaj proces odvij a se u etapama. Dete već od rođenj a reaguje na govor koji čuje, a potom počinje i da ga podražava, u početku samo približno ali vremenom sve veštije. Pošto je kroz plač, gukanje i brbljanje i sprobalo sve moguće glasove, ono počinje da izgovara pojedine reči , kao

mama, tata, baba, nana. Neke od detinj i h reči za­

pravo su reči-rečenice, jer jedna reč igra ulogu cele rečenice; tako kod deteta koje usvaj a srpskohrvatski juku može da znači ' hoću lutku' , ' i mam lutku ' , 'vidi lutku' i sl. Zatim dol aze pravi dvočlani i skazi , kao

kupa juka ' kupa se lutka' , mama kapa ' mamina kapa' , a potom

i šire konstrukcije.

U svemu ovome ima dosta verbalne igre, ali i eksperi menti­ sanja: dete se rado poigrava jezikom da bi se zabavlj alo, ali tim putem mnogo i nauči . Nije slučajno, na primer, to što deca srpskohrvatskog jezika često kažu

konjovi, čoveci ili nećem, po nesvesnoj analogij i sa slonovi, junaci, jedem),

produktivnij i m jezičkim obrasci m a (primerice,

dok deca engleskog jezika regularizuj u nepravilne glagolske obl ike ili nepravilnu množinu kod i menica (govoreći kao ' ,

cutted umesto cut 'se­ gooses umesto geese ' guske' i s l . ) . Ovakvi spontani pokušaj i

" "ispravljanja neravnina u jezičkoj strukturi si stematski s e j avljaj u " kod dece različitih maternjih jezika. Ti " čudni deti nj i oblici, koj i starije veoma zabavljaju, zapravo s u karakteristične

-

motivisane greške

oni su pogrešni sa stanovi šta gramatike odraslih, al i očekivani i z

ugla

hipoteze koju dete nesvesno formira o prirodi tog si stema. Nj ihov

značaj je u tome što pokazuju da deca najpre usvaj aj u najopštij a gra­ matička

pravila, a potom posebno uče izuzetke. Opšta pravi l a koj a

s u već nauči l a o n a pokušavaj u da primene svuda, a ono što je ređe ili izuzetno ona registruju tako što će biti i spravljena. No uz sve is-

58

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

pravke ponešto i prođe, bar kao nagoveštaj dugoročne tendencije, pa su tako deca važan izvor jezičkih promena - u glasovima, rečima, oblicima. Jezik se, videli smo već ranije, prenosi kulturni m putem, što znači da se mora i znova učiti u svakoj generacij i - a nikad dva pokolenj a ne nauče jezik koj i bi u svim pojedinostima bio i sti .

Usvajanje

maternjeg jezika ne svodi se n a mehaničko opona­

šanje govora odraslih, nego je uveliko

stvaralački proces . Dete ne

uči s amo već gotove reči, još manje rečenice . Pol azeći od onoga što je čulo, ono uči kako se na i sti kalup mogu napraviti novi i skazi , koje ono nikada nije čulo a koje neprekidno stvara. Ono zapravo usva­ j a, ne pojedinačne i skaze, nego

sistem pravila koj i leži u osnovi svih

iskaza mogućih u datom jeziku, jednu vrstu programa za proizvođenje s v i h rečenica toga jezika - to jest, njegovu

gramatiku. Pretpostavlj a

se d a u detinjem mozgu - tom najvećem čudu prirode - postoj e struk­ ture , nauci još nedovoljno poznate, koj e omogućuj u rekonstruisanje gramatike sopstvenog jezika na osnovu govornog uzorka. Pri tome ovaj uzorak najčešće nije osobito . reprezentativan : ono što dete čuje od s voje okoline mahom su nesi stematski pri meri govora, često šturi i krnj i , a u ranij i m fazama još i i skrivljeni tepanjem. Ali i n a osnovu takvih podataka, i bez detaljnih uputstava (predškolska deca ne uzi­ m aj u č asove iz maternjeg jezika ! ), ono spontano rešava pomenu ti kru­ pan zadatak. A detinj a gramatika je u svakoj fazi

autentičan sistem

sa sopstvenim pravilima, pre nego nesavršena imitacij a gramatike od­ ras l i h . Jezički razvoj deteta odvij a se u neprekidnoj interakcij i s a raz­ vojem drugih mentalnih funkcij a. Polazeći od uzoraka govora koje čuje, a u procesu intelektualnog s azrevanj a koje omogućuje kreativna sprega jedinke sa okolinom, dete već pre polaska u školu u velikoj meri ovladava gramatikom svoga jezika i poseduje prilično bogat reč­ n i k . Učenje, naravno, ovde ne prestaje: u školskom periodu , a i ka­ snije, dete dograđuje svoju gramatiku, a nove reči i i zrazi često se uče do kraj a života. Osim toga, sa dalj i m rastom i zrazitije su i razlike i zmeđu pojedinih govornika i stog jezika, usled kojih karakteri stični jezik svakog pojedinca postaj e nekom vrstom njegove lične karte.

59

RANKO BUGARSKI

Ipak, srazmerna

brzina i lakoća ovladavanja maternj i m jezikom na­

vode na zaključak da je sposobnost usvaj anja i upotrebe jezika, koj a podrazumeva osobeno mentalno ustroj stvo, bar jednim delom čoveku

urođena, i da se genetski prenosi sa kolena na koleno. Po nekim optimalni period za ostvarivanje ove sposob­

istraživanj i m a postoji

nosti , koji pada između druge i sedme godine života; ako se sticajem i zuzetnih okolnosti jezik tada ne razvije, kasnije će se teško naučiti . Ovo važi samo za prvi jezik koji se usvaj a; proces učenja drugih jezika, zasnovan na veštinama rano stečenim u maternjem jeziku ali u mnogo čemu drukčij i , može se uspešno odvijati i u kasnijem životu . Ali pomenuti

genetski program ne bi nikada mogao biti reali­ spoljne sredine. Pre svega,

zovan bez odlučujućeg uticaja specifične

dete koje bi eventualno odraslo bez ikakvog dodira sa drugi m lj udima ne bi uopšte moglo da progovori . Grčki i storičar Herodot zabeležio je drevnu legendu o egipatskom kralju Psametihu koji je hteo da sazna koji je jezik naj stariji na svetu . U tu svrhu on je dva novorođena dečačića i zdvojio u ograđen prostor, bez ikakvog dodira sa ljudima i njihovim govorom, čekajući da sami od sebe progovore. Najzad je jedan od nj ih izustio reč

bekos, što je n a fri gijskom jeziku značilo

' hleb' - iz čega je kralj zaključio da j e upravo to bio onaj izvorni prajezik iz koga su se razvili svi drugi jezici. Naravno, ovako nešto moguće je samo u priči , a slično je i sa raznim verovanjima o na­ puštenoj deci koj a uče nemušti jezik životinja. Kada su, sasvim i zu­ zetno, takva deca u stvarnosti pronalažena (tzv. deca- vukovi), ona su i spuštala samo neartikulisane krike. Zati m, dete se ne rađa predodređeno da nauči neki dati jezik a ne neki drugi. Svoju opštu naslednu sposobnost usvajanja jezika ono može da ostvari samo kroz posebni jezik koj i sluša oko sebe. Ako dete odraste u sredi ni u kojoj se govori mađarski , ono će ovaj jezik da nauči kao svoj maternj i ; ako se rodi u Kini, to će da bude kineski , itd. Ako se dete jugoslovenski h roditelja rodi i odraste u Ita­ lij i , slušajući oko sebe isklj učivo italij anski , ono će sasvim prirodno da nauči ovaj jezik. Ovo ujedno znači da se svi jezici kao maternji usvaj aju s podjednakom lakoćom - i ako u svakom jeziku, zavisno

60

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

od njegove strukture, i m a elemenata koj i se teže savladavaju (tako deca u srpskohrvatskom i m aj u teškoća sa predloško-padežnim vezama u lokativnim značenj i m a i s a deklinacijom brojeva, u finskom sa jed­ nom vrstom upitnih rečenica, u arapskom sa nekim složenij i m i zra­ zima za množinu, a u afričkim j ezic i m a iz porodice bantu sa jednom " vrstom " coktavih suglasnika). Naj zad, usvaj anje jezika samo je deo šire praktične i komuni­ kacij ske delatnosti koju dete tokom svoje rane

socijalizacije razvij a međudejstvu sa neposrednom i širom okolinom. Dete koje je nauči lo da kaže ja, dakle koj e je steklo svest o sebi kao u nužnom i bitnom

jedinki, i stovremeno je nauč ilo mnogo i o pozadini iz koje sebe izd­ vaj a, dakle o drugome i drugi ma. Na taj način se individualna kom­ ponenta ontogeneze prepliće sa socij alnom u

komunikacijskoj matrici

koj a obavij a dete, a u kojoj glavna u loga pripada majci. U određenim okolnosti ma dete može istovremeno da usvaj a dva, ređe i vi še jezika, što je n ajčešće slučaj kod dece iz mešovitih brakova - ako se npr. jedan roditelj detetu redovno obraća na jednom, a drugi na drugom j eziku . Ako u spe da obama j ezicima ovlada u odgovara;

jućoj meri , takvo dete je sigurno utoliko bogatije od jednojezične dece . No u manje srećnim slučajevima - ako, primera radi , m ajka i otac različitih jezika žive i rade u trećoj zemlj i , č ij i jezik veo m a slabo znaj u , i uz to zbog posla ne stižu da se dovoljno bave svoj i m detetom - pitanje je koji će jezik takvo dete da nauč i , kada i u kojoj meri . A ovakve situacije, koje pokazuju da je

maternji jezik

dinamička i

promenlj iva kategorij a, pa se otuda ne mora podudarati sa j e zi kom m aj ke, ponegde su već zabeležene u ovom našem vremenu velike migracione pokretljivosti stanovništva. One samo još j ače i stiču slo­ ženost onog još uvek nedovoljno i straženog spleta

bioloških, socio­

loških i psiholoških činilaca u kojem se odvij a možda naj znatnij i is­ traživački poduhvat č ij i j e učesnik svako od nas - otkriće jezika. Proces suprotan usvaj anju jezika jeste gubljenje sposobnosti upotrebe i razumevanj a jezika, do koga može doći u pojedin ačni m slučajevima, obično u sled oštećenja mozga. Ovo oboljenje zove se

afazija,

a može se specifičnije manifestovati kroz teškoće u vezi s

61

RANKO BUGARSKI

pisanjem

(agrafija), čitanjem (aleksija), upotrebom vlastitih i mena (anomija) ili gramatički h reči (agramatizam) itd. Nekada j e j ezička

sposobnost očuvana ali postoje smetnje u samoj govornoj delatnosti , kao kod mucanj a. Patološka oštećenja govora i sluha mogu se Ječiti . (Teži je slučaj

autizma

-

zatvorenosti u sopstvenu ličnost koj a veoma

otežava komunikaciju sa svetom, pa i usvaj anje jezika). Centri koj i kontrolišu jezičke funkcije u mozgu su različito raspoređeni , a l i po pravilu dominiraju oni u levoj hemisferi , naročito kod desnorukih lju­ di. Dok je usvajanj e jezika j edna od oblasti

psiholingvistike,

neuro­

Jošku bazu jezika, tj . odnos između jezika i mozga, proučava

rolingvistika.

62

neu­

4.

Tipovi jezika

4. 1 . Jezici u svetu Pre nego što kažemo neku reč o mogućim p odelama u nutar kategorije p rirodnih jezi ka, osvrnućemo se na pitanje - koje se i nače često postavlja - koliko u svetu uopšte ima jezika. Po naučnim pro­ cenama danas postoji blizu 5 .000 jezika, ali se tačan broj ne može utvrditi iz više razloga. Naime, fenomen jezika se i s p olj ava u mno­ gobrojnim vremenskim, p rostornim, strukturalnim i funkcionalnim va­ rij acij ama, pri čemu

nema jedinstvenih i opšteprihvaćenih kriterijuma o tome šta bi upravo trebalo smatrati jednim jezikom. Razna po stojeća merila ( međusobna razumlj ivost, postojanje pisanih i posebno stan­ d ardnih ili književnih jezika, kolektivno osećanje jezičke zaj e dnice) u bolje i straženi m delovima sveta uglavnom daj u j asan odgovor iako či sto lingvistički kriterij umi nisu uvek dovoljni ni kod dobro poznatih jezika. Tako će se n pr. Šveđanin, Danac i Norvežanin , go­ voreći svaki svoj i m j ezikom, lakše sporazumeti nego Škotlanđanin i Teksašanin govoreći svaki svoj i m dij alektom engleskog. N aj severnij i i najjužnij i dijalekti nemačkog nisu uzaj amno razumljivi, ali susedni dij alekti nemačkog i holandskog jesu. Uz p ažnju i dobru volj u , kod nas se u značajnoj meri mogu razumeti govornici triju jezika - srp sko­ hrvatskog, slovenačkog i makedonskog. U Kini j e to opet često ne­ moguće među predstavnicima različitih dij alekata kineskog, koji otuda pribegavaj u zajedničkom pismu. Stoga o jezičkom statusu odlučuj u i drugi činioci - etnički , kulturni i politički , pri čemu je važno i šta sama društvena zajednica smatra svoj i m jezikom i kako ga n aziva.

63

RANKO BUGARSKI

S tvari su još mnogo složenije na svim kontinenti ma osim evrop­ skog, gde i m a na stotine ili čak hilj ade domorodačkih govora, najčešće bez ikakvog pisanog oblika, čije klasifikovanje posebno trpi zbog

od­ sustva jasne granice između jezika i dijalekta. Ako se u jednoj indi­ j anskoj ili crnačkoj naseobini , na primer, govori na jedan n ači n, a u susednoj pri metno drukčije ali uz i zvesnu uzajamnu razumljivost, da li treba zaklj učiti da se tu radi o dva srodna jezika i l i o dva dij alekta i stog jezika? Odgovor je najčešće teško dati zbog nedovoljnog pozna­ vanj a situacije, a na jezičkoj karti sveta mnoga mesta još nisu detal­ jnije obeležena. Na tome se, doduše, intenzivno rad i , ali pouzdanij e rezultate tek treba očekivati . Pored toga, mnogi jezici na naše oči nestaju sa lica ze mlje, sa i zumiranjem zajednica koje su nj ima govori le ili nj ihovim kolektivnim prelaskom n a neki drugi j ezik radi društvenog napretka. U nekim slučajevima - od kojih je neke nauka uspela da zabeleži - sa smrću poslednjeg preživelog člana jedne takve grupe odlazi i njen jezik . Tako je u jednoj eksplozij i na Krku 1 898. godine poginuo Tone Udina, poslednj i predstavnik dalmatskog - jednog od romanskih govora dal­ matinske obale; a godine 1 974. ugasio se život Neda Madrela, po­ slednjeg govornika manskog - keltskog jezika ostrva Man u Irskom moru . Češće se dešava da j edna već ozbi ljno smanjena i ugrožena govorna zajednica vremenom pređe na neki , dominantan jezik okoline kao svoj prvi jezik, dok ranij i maternj i jezik može još kroz više ge­ neracija da se zadrži kao drugi jezik, u svedenom obi mu i ograničenim funkcij ama, polako tonući u zaborav. Poslednj i aktivni govornici korn­ volskog, jednog drugog keltskog jezika, umrli su krajem XVIII veka, a zajednic a je prešla na engleski , ali i danas živi stotinj ak lj udi koj i znaju fragmente svog izgubljenog maternjeg jezika. lako su · mnogi jezici već davno i ščezli bez traga, pa o nj ima bez rezerve govorimo kao o

izumrlim, dešava se i da neki jezik, pošto

izumre kao govorni , zadrži određene verske, kulturne ili naučne funk­ cije (starogrčki , latinski ) , pa čak i da posle dužeg vremena doživi reinkarnacij u kao živi jezik (kao u slučaju hebrej skog po osnivanju i zraelske države posle II svetskog rata, a donekle i i rskog) . Prema

64

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

tome, smrt je relativan poj am i u životu jezika. S druge strane , sa konstituisanjem novih država raniji domorodački govori mogu steći status zvaničnih jezika, pa u tom smislu neki jezici

nastaju dok drugi

nestaju . Ako se sve rečeno uzme u obzir, l ako je videti zašto je ne­ moguće utvrditi tačan broj postojećih jezika u bi lo kojem trenutku . Pomenuti približan broj jezika veoma je neravnomerno raspo­ ređen po kontinentima, kao i po današnj i m državama. Grubo govoreći, u Africi i Azij i ih ima po 1 .400, u regionu Pacifika 1 .200, u Severnoj i Južnoj Americi zajedno 700, a na Srednjem istoku i u Evropi po 70. Na celu Evropu otpada, dakle, svega 1 ,5 odsto svih jezika sveta, što je mnogo manje nego u pojedinim državama dru gde . U bivšem Sovjetskom S avezu , na pri mer, govori se 1 30 jezika, u Indij i oko

200, u Indonezij i oko 300, u Nigeriji oko 400. S vetski rekorder po jezičkoj izdiferenciranosti nesumnj ivo je Papua Nova Gvinej a, koj a na s vega tri miliona stanovnika ima č ak nekih 750 jezika, što je jedna šestin a svih jezika s veta ! Jezici se veoma razlikuju i po

broju govornika. Upoređivanje

ukupnog broj a lj udi na svetu i broj a jezika dalo bi matematički prosek od oko milion ljudi po jednom jeziku . Iako ima jezika sa toliko go­ vornika, ovo je srazmerno redi slučaj , a postojeće disproporcije su odista ogromne: dok su neki jezici svedeni na šačicu predstavnika, n a drugom kraj u skale ima jezika kojima govore desetine, pa i stotine miliona lj udi širom sveta. Apsolutno naj veći broj govorni ka ima ki­ neski - danas već celu milij ardu, što znači da svaki peti čovek na svetu govori nekim oblikom kineskog . Ako se ovome dodaj u engleski sa 300 i španski sa 250 miliona, već je sa ova tri jezika pokrivena skoro j edna trećina svetskog stanovni štva. Dodajući još hindi (sa oko

200 miliona), ru ski , arapski i bengal ski (sa po oko 1 50 miliona), te portugalski ( 1 30), j apanski ( 1 20) i nemački ( 1 00) - čime se ujedno završ ava li sta jezika sa preko l OO miliona govornika - u stanovićemo da samo prvih deset jezika obuhvata više od polovine stanovnika sve­ ta. Idući dalje, sa prvih sto jezika pokri l i bismo čak 95 odsto svih ljudi, što znači da s u svi preostali jezici - dakle, nj ih preko 4.500 - raspoređeni na ciglo 5 odsto svetskog stanovništva !

65

RANKO BUGARSKI

Ovome valja dodati i to da smo ovde računali samo približne procene broj a govornika ovih jezika kao

matemjih. Mnogi od nji h

su j o š znatno rasprostranjenij i ako s e uzmu u obzir i oni koj i i h upo­ trebljavaju kao

druge jezike, koj i u njihovim zaj ednicama imaju neku

meru zvaničnog statusa ili se neformalno koriste u međuetničkoj ko­ munikacij i . U ovom slučaju zastupljenost engleskog bi se u najmanju ruku udvostručila, a bitno bi porasla i kod većine drugih. A i ovaj broj bi se dalje značajno uvećao uračunavanjem oni h koj i takve jezike uče kao

strane.

Iz praktičnih razloga nemoguće je preciznije utvrditi kol iko se koji jezik u svetu kori sti kao drugi ili strani jezik. Ali veoma često se iz raznih razloga i broj ljudi kojima je neki jezik maternj i može samo grubo procenjivati . Masovno pomeranje, pa i desetkovanje sta­ novni štva u sled ratova, etničkih sukoba ili gladi (kao u Vijetnamu ili Etiopij i ) može u kratkom vremenskom rasponu drastično da izmeni broj govornika nekog jezika. U uslovima vi šejezičnosti često je teško razgraničiti upotrebu dvaj u ili više jezika koj i se mogu poznavati u raznim stepenima i koristiti u različitim životni m domenima, a nije redak ni postepeni prelazak cele govorne zajednice na dominantni jezik šire sredine, što smo već pomenul i . U takvim prilikama pitanje " tipa " Kojim jezikom govorite kao maternj i m ? , postavljeno prigodom popisa stanovništva, neretko ostaje bez j asnog odgovora - ti m pre što se, naročito u velikim višejezičnim zemlj ama u razvoj u , i sti jezici tipično prijavljuju pod većim brojem regionalnih ili popularnih naziva, a dešava se i obrnuto, da se i sti naziv odnosi na različite jezike . Uz sve to, iz razloga državne politike (npr. prema n acionalnim manjina­ ma) anketni li stovi se mogu i tako sastavlj ati da zvanični popisi pru­ žaju sasvim i skrivljenu sliku jezičke stvarnosti . Tako izlazi da utvr­ đivanje broj a govornika svakog jezika ponaosob nije nimalo lakši po­ sao od određivanja broj a samih jezika u svetu ! Osim po geografskom položaju, rasprostranjenosti i broju go­ vornika, jezici sveta mogu se razvrstavati i na više drugi h načina. Za nauku o jeziku nisu od većeg značaja pomenuti spolj n i činioci, koj i se više tiču govornih zajednica nego samih nj i hovih jezika. Z a nju

66

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

su bitna pitanj a

geneze, strukture i funkcionisanja ovih komunikacij­

skih si stema; u tom smislu su pred nauko m jednaki svi jezici - stariji i novij i , pisani i nepi sani, " veliki" i " mali " , " elitni" i "egzotični" . N ai me, faktori kao što su broj i distribucij a govornika, civi l i z acij ska i kulturna podloga, ekonomska, naučno-tehnološka i voj no-politička moć, značajna knj i ževna tradicij a itd. svoj s tvo su naroda koj i govore dati m jezici ma, i oni određuju njihovo mesto u razvoju čovečan stva i u logu u savremenom svetu . Usled toga se jezici međusobno razli kuju po društvenom statusu, pa neki uživaj u veći prestiž od drugi h . Ali ovo su sociološke a ne lingvi stičke činjenice; za lingvistiku su svi jezici u načelu podjednako vredni predmeti proučavanja tim pre -

što je izvesno da neki jezici nisu oti šli dalj e od drugih z ato što bi bili či sto

jezički (dakle sami po sebi) bolj i od nj ih, nego sticajem društvenih (dakle vanjezičkih) okolnosti . Postoje četiri glavne naučne

klasifikacije jezika. Prva je ge­ jezičke porodice. Druga je arealna, utemeljena u prostoru, koj a proučava jezičke sa­ veze. Treća je tipološka, zaokupljena sličnosti ma i razlikama u je­ zičkoj strukturi , iz koj e proi stiču jezički tipovi. Čevrta je funkcio­ nalna, koja upoređuje jezike s obzirom na nji hove komunikacij ske i društvene uloge, utvrđuj ući tako jezičke varijetete. Od nj i h samo ova netska,

zasnovana na vremenu , čiji su proizvod

poslednja, po prirodi stvari , izrazi to u ključuje pomenute društvene či­ nioce, pa je u punoj meri sociolingvi stička. Više o ovi m podelama reći ćemo u naredni m odeljcima ovog poglavlja.

4.2. Jezička srodnost Jezici mogu da budu srodni na više n ačina, ali se poj am srodstva u doslovnom smislu vezuje samo z a

genetsku povezanost, koj a uka­ zajedničko porekta. Ovom poj mu možemo se lakše približiti ako se najpre zadržimo u granicama i stog j ezika. Reči pljeskavica i kompjuter nisu ničim povezane, osim pri p adnošću srpskohrvatskom. Ali ako pogledamo reči goreti, gar, zgarište, granuti, grejati, žar i žeravica, mi i bez nekih posebnih stručni h znanj a možemo da pretzuje na

67

RANKO BUGARSKI

postavimo da one, povezane značenjem a donekle i oblikom , zapravo čine jednu

porodicu reči koj a i m a zajednički koren. (Za utvrđivanje

tog korena, dakako, potrebna je stručnost; grana lingvistike koj a prou­ čava poreklo reči u jednom i l i više jezika, nastojeći da otkrije nj ihove prvobitne oblike i značenja, tj . nj i hove

etimone,

zove se

etimologija) .

Slična veza često s e više n e oseća i ako i storij ski postoj i , kao između reči

vrat, vrata, vratiti, odvratan, pa i saobraćaj (od sa-ob-vrat-j aj ) , vrteti; i l i dete, devojka i dojiti; i l i plot i plesti; ili zmija i zemlja ; ili svet i svetlo; ili pismo i pastrmka (zajednički koren označava šaru ) ; ili načelo i početak (upor. rodo­ načelnik ' prvi ' , ' začetnik' ) ; itd. koje su s v e povezane sa glagolom

Ako naučimo da odgonetamo skrivene poruke koje naše reči u sebi nose, možemo ponešto da saznamo o životu naših dalekih pre­ daka, o tome kako su tumačili svet oko sebe, o odnosima koje su u njemu otkrivali a koj i , zbog potonjih promena u obliku i značenju reči, za današnje oči često ostaju nevidljivi. Dodaćemo još samo ne­ koliko pri mera. Tako veza i zmeđu reči

broj i brijati ( ' seći ' ) potvrđuje

da su se grla stoke nekada broj ala urezivanjem štapa. Upadljiva for­ malna sličnost mnogih reči u vezi s pisanjem i naziva za bukvu u više evropskih jezika (sh. bukvar, azbuka, bukvalno 'doslovno' prema bukva, rus. 6yKaa 'slovo' , engl . book i nem . Buch ' knj iga' prema beech odn . Buche ' bukva' itd . ) obj ašnj ava se tek s aznanjem da su pripadnici i ndoevropske zajednice pisali na bukovoj kori . A prema i zvornom značenju korena odgovarajućih reči, etimologij a nas uči da je Bog u suštini davalac, a ruka - skuplj ačica. I mnoge novije reči zanimlj ive su za proučavanje, n aročito kada se i spostavi da su izvedene iz korena pri sutnih i u ranije odomaćeni m rečima, sa kojima ih inače ne bismo povezali. U takvoj vrsti srodnosti su kiosk i ćošak (tur. ' ugao ' ), ili butik i apoteka (grč . 'radnja' ) . Ki· bernetika je naziv za novu nauku o mehanizmima upravljanja i kon trole, izveden iz grčkog korena sa značenjem ' kormilariti ' , već za­ stupljenog u rečima kao i franc. j o š

gubernija, guverner, guvernanta (a u en� l . government odn. gouvernement 'vlada' ) ; kod svih ovi h

reči dominira pojam upravlj anja. A ima i pravih poslastica, kao kada

68

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

otkrijemo da, etimološki gledano, birokrat ne bi mogao da bude ka­ valjer, jer se u prvom slučaj u radi o sedenj u za stolom a u drugom o j ah anju (franc.

bureau - n aj pre čoha koj a prekriva pisaći sto, p otom

sam sto, onda kancelarij a i najzad cela ustanova, što je lep primer širenj a značenj a; lat.

caballus ' konj ' ). Da pojedine reči mogu imati

veoma čudnu istoriju pokazuje i primer normalne ruske reči za želez­ ničku stanicu, 60K3aA, u kojoj se skriva ime mesta

Vauxhall blizu

Londona, u XVIII veku čuvenog mondenskog izletišta. Ova neočeki­ vana pozajmljenica po svoj prilici je zasnovana na izvesnoj sličnosti arhitekture i ambijenta izletišta i ranih železničkih stanica, a možda i na činjenici da su upravo B ri tanc i bili vodeći konstruktori železnica. Kad smo već kod etimologije, još dve uzgredne napomene. Pr­ vo, u potrazi za prvobitn i m značenjima ne treba zaboraviti da je pro­ mena značenj a normaln a i i storij ski neophodna poj ava, te da

aktuelno

značenje neke reči nipošto ne treba brkati sa njenim izvornim, eti­ " mološkim značenjem. U suprotnom bi "pravo značenje reči stil još uvek bilo ' pisaljka' (prema lat. stilus - upor. sh. stilo; v. i druge pri­ mere promene značenj a u odeljku 3 . 3) . A drugo, tumačenjem reči se pored stručnjaka povremeno bavi i neuk svet, dakako na svoj način - pri čemu se narodu nerazumlj ive reči lako i skrivljuju da b i ličile na nešto poznatije, s a čime inače nemaj u nikakve istinske veze . Tako neki lj udi mažu ruke

maze/inom, rade na brdožderu, prestaju s radom svirena, i du u polukliniku kad obole a kod zubara kad " imaj u kvarijes. Nekada se pri neizmenjenom obliku reči "pri lagođava njeno značenje, pa je moralno ono što se mora, dubiozno ono što je duboko, a harmonično je rasteglj ivo (kao harmonika, koj a inače biva i ramenika) . Ova pojava naziva se narodna etimologija.

kad zasvira

Reči mogu da potiču od zajedničkog korena ne samo u j ednom

u više jezika; upor. npr. sh. mati, rus . Manro , polj . matka, Mutter, engl. mother, ital . madre, franc. mere, šved. mor itd.

nego i nem .

Osim u korenima pojedinih reči, gde se često naj lakše uočava, jezička srodnost i spoljava se i u glasovnom sklopu, kao i u gramatic i . Kada su sl ičnosti u strukturi i rečniku dvaj u ili više jezika tako velike i si stematske da se ne mogu obj asniti slučajnošću, pozajmlj ivanjem ili

69

RANKO BUGARSKI

neki m nužnim opštim obeležjima svih jezika (tzv.

zalijama,

jezičkim univer­

o kojima će biti reči u odelj ku 4.4), li ngvi sti utvrđuju da

su ti jezici genetski srodn i , što znači da vode poreklo od zajedničkog pretka. Taj predak, koj i je najčešće davno nestao kao jedinstven jezik, a nekada i bez ikakvih neposredni h svedočanstava u vidu zapi sa, re­ konstruiše se (koliko je to moguće) metodama

istorijske

i

uporedne

lingvistike, na osnovu podataka iz jezika koj i su od njega potekli . Takav prvobitni i zvor naziva s e su se iz njega razvili

prajezikom, a skupina jezika koji jezičkom porodicom. Pošto se ovde računa sa

hilj adama godina, genetsko diferenciranje odvij a se u etapama, pa postoje različiti stepeni srodnosti . Do danas je u nauci utvrđeno oko dvadeset jezičkih porodic a, od kojih su neke veoma velike i razgranate, a druge sasvim male. Mnoge porodice dalje se dele na

grane,

često stepenasto, a na drugoj

strani se u neki m slučajevima predviđa mogućnost daljeg srodstva više takvih porodica, koje bi zaj ednički činile jedan

rod.

Kako se

cela ova klasifi kacij a vrši po utvrđenoj genetskoj srodnosti , za jezi ke čij a srodnost nije dokazana ne može se potpuno isključiti mogućnost bilo kakvog srodstva. Teorij ski je čak moguće da svi današnj i jezici vuku koren od zajedničkog praj ezika lju dske vrste - i ako, kako smo ranije videli, n auka zasad nema pouzdanih odgovora na takva pitanj a. Današnj a j ezička šarolikost usko je povezana sa davnašnj i m i kasnijim seobama stanovništva, kao i sa različitim potrebama ljudi koji žive na razni m mesti ma i u različitim uslovi ma. Jedna zajednica može se vremenom raseliti po većem prostoru , pri čemu se i njen jezik cepa na dijalekte koj i vremenom postaju uzaj amno nerazumlj i v i , tj . različiti i ako srodni jezici . O v o se moralo desiti u prei storij sko vreme i sa pripadnicima pretpostavljene indoevropske zajednice, č ij i s u s e potomci tokom nekoliko milenijuma širili da bi na kraj u zauzeli ogromna prostran stva između Indij skog, Atlantskog i Tihog okeana. Danas se

indoevropska

jezička porodica deli na više grana i ogra­

naka. Glavne preživele grane indoevropskog prajezika su germanska, balta-slovenska, i tal ska, keltska, helenska, albanska, j ermen ska i in­ do-iranska.

70

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

Među važnijim jezicima Evrope, engleski i nemački sa holand­ ski m pripadaju zapadnom ogranku germanske grane, dok njen severni ogranak čine švedski , danski i norveški . Slovenski ogranak balto-slo­ venske grane obuhvata tri grupe jezika: zapadnu (češki, slovački , polj­ ski), j užnu (srpskohrvatski, slovenački , makedonski, bug arski) i i stočnu (ruski, beloruski, ukrajinski). Iz italske grane, a preko govor­ nog latinskog, razvili su se romanski jezici (francuski, italij anski, španski , portugalski, rumunski). Keltskoj grani pripadaju irski , škotski gelski i velški . Grčki , kao izdanak helenske grane, i albanski nemaju živih neposrednih srodnika u okviru šire porodice. U z indoevropsku porodicu, u Evropi je značajnije zastupljena još samo ugro-finska (sa mađarskim i finskim). U bližem susedstvu su turski iz turkijske i arapski i hebrejski iz semitske porodice. Drugde u svetu irna još velikih porodica, kao bantu u Africi, kinesko-tibetska i dravidska u Aziji ili uto-astečka u Severnoj i Srednjoj Americi . Mnoge porodice još su slabo i spitane, pa se j ezici grupišu više po teritorij alnom prin­ cipu (npr. kavkaski ili polinezijski jezici), a kod pojedinih nauci do­ bro poznatih jezika (kao baskij skog u Evropi , potom japanskog i ko­ rejskog) genetska pripadnost nije dokazana, pa se u ovakvi m slučaje­ vima dopušta mogućnost još neutvrđenog daljeg srodstva, npr. u ok­ viru šire altajske porodice. Ovo nas već dovodi do arealne klasifikacije jezika, koj a proi­ stiče iz kontaktne srodnosti : jezici čiji su govornici u dugotrajnom geografskom ili kulturnom kontaktu utiču jedni na druge, pa se u njima mogu javiti zajedničke crte koje nisu nasleđene, dakle genetski uslovljene. Grupa jezika u kojima se to vidno ispoljava n aziva se jezički savez, a među najpoznatijim primerima su upravo balkanski jezici . Na Balkanu nal azimo jezike veoma različitih stepena srodnosti (što se odražava i u različitoj meri uzaj amne razumljivosti , koja varira od značajne do nikakve) : srpskohrvatski (samo južna grupa dij aleka­ ta), makedonski, bugarski, grčki , albanski i rumunski . Među grama­ tička obeležja raširena u ovim jezicima a koj a se pripisuju nj ihovom kontaktu spadaju tzv. postpozitivni član (tj . član iza imenice, npr. ma­ ked. 'lOBeK- OT, rum. om-ul ' taj (određeni) čovek' , alb. /um- i ' ta reka' )

71

RANKO BUGARSKI

i odsustvo infinitiva, umesto koga se javlja da-konstrukcij a (upor. sh. daj mi da pijem /nasuprot daj mi piti u zapadni m govorima, koji izlaze iz zone balkanskog jezičkog saveza/, rum. da-mi sa bea u , alb. a me te pi itd.) . Uopšte uzev, nekada je teško razgraničiti nasleđene sličnosti od onih koje su rezultat dodira - naročito u slabije istraženim situacij ama, kakvih je u svetu još uvek mnogo. -

4.3 . Jezički tipovi U prethodnom odeljku videli smo da jezici mogu da budu po­ vezani u vremenu (genetski) ili u prostoru (arealno), te da se sličnosti među njima objašnjavaju zajedničkim poreklom, odnosno kontaktom. Ali ima i izrazitih sličnosti među jezici ma kod kojih nijedna od ovih dimenzij a ne igra nikakvu vidljivu ulogu. Na primer, petočlani si stem vokala kakav ima srpskohrvatski (i e a o u) nalazimo još u španskom, novogrčkom, gruzinskom, japanskom, havajskom, maorskom na No­ vom Zelandu i nekim afričkim jezicima iz porodice bantu, između ostalih - a svi ovi jezici nisu srodni ni genetski ni arealno. U ovakvim slučajevima, kada su u pitanju prosto sličnosti u samoj j ezičkoj struk­ turi - koje mogu, ali ne moraju da budu rezultat genetskih ili kon­ taktnih činilaca - govori se o tipološkoj srodnosti , pa se na osnovu takve klasifikacije uspostavljaj u jezički tipovi. Jezici mogu onda biti srodni na jedan ili više od ovih načina. Tako se srpskohrvatski da porediti sa rumunskim genetski , arealno i tipološki , sa španski m ge­ netski i tipološki, sa mađarskim arealno i tipološki , a sa finskim samo tipološki , pri čemu se u svakoj dimenziji poređenj a mogu utvrditi manje ili veće sličnosti . Prema tome, jedino tipološko upoređivanje je uvek moguće: upoređivani jezici ne moraju da budu povezani ni genetski ni arealno, ali svi oni nužno imaju svoj a strukturna obeležj a koj a podležu uporednom posmatranju. Ovakvim istraživanjem slično­ sti i razlika u jezičkoj strukturi , uz pomoć tzv. kontrastivne metode, bavi se lingvistička tipologija. U n ačelu, jezici se tipološki mogu proučavati na svim nivoima strukture. Tako se npr. posmatraju broj i raspodela glasovnih jednica

72

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

ili priroda akcenta, i zražene gramatičke kategorije (kao rod, broj , pa­ dež, vreme, vid itd.), sintaksički procesi (naročito red reč i : da li je u nekom jeziku uobičajeni redosled subjekt-glagol-objekt ili neki dru­ gi) i slično. Međutim, sa ovog stanovišta n ajčešće su razmatrani načini građenja reči i konstrukcij a, što je urađalo odgovarajućim podelama. Prema jednoj od ovi h razlikuj u se analitički procesi , sa odvojenim delovima konstrukcije, od sintetičkih, s a srastanjem delova'(upor. npr. engl. l will go prema franc . j 'irai ' ići ću ' ; ili engl. the house of my father prema my father 's house ' kuća moga oca' , more intelligent ' inteligentnij i ' prema quicker ' brži ' - gde vidimo razliku između ana­ litičkog i sintetičkog genitiva odn. komparativa) . Krajnju sklonost ka sintezi ispoljava tzv. polisintetički tip strukture, naročito raširen u nekim sevemoameričkim indij anski m jezicima i u eskimskom, gde u formalni okvir jedne reči može biti sažet s adržaj koji bi u većini jezika bio i skazan celom rečenicom (npr. u indij anskom jeziku nutka inik­ wihl 'minih 'isita ' neka mala svetla gorela su u kući '). Ovoj podeli srodna je tradicionalna monološka klasifikacija na korenski , aglutinativni, flektivni i inkorporativni tip strukture. Ko­ renski tip ispoljavaj u jezici (kao klasični kineski i vijetnamski) koji ne pokazuju nikakve promene po gramatičkim kategorij ama, dakle nemaju različite oblike za jedninu i množinu, sadašnje i prošlo vreme i sl. Kod aglutinativnog tipa (izrazito zastupljenog u ugro-finskim, turkij skim i mnogim afričkim i dalekoistočnim jezicima) gramatičke kategorije izražavaju se nastavcima dodati m osnovi reči, ali prostim " " naleplj ivanjem , tako da svaki ima svoj vidljiv zaseban identitet i svoj u jedinstvenu funkciju. Za primer može da posluži promena turske i menice adam ' čovek' :

nominativ akuzativ genitiv dati v lokati v ablativ

singular adam adam- i adam-in adam-a adam-da adam-dan

73

pl ural adam-lar adam-lar-i adam-lar-in adam-lar-a adam-lar-da adam-lar-dan

RANKO BUGARSKI

U ovom slučaju, koji pokazuje potpunu sistematičnost, struktura reči je sasvim prozirna: dobro se vidi šta je osnova, šta nastavak za množinu, koji su padežni nastavci , i koj i m redom dolaze svi ovi ele ­ menti. (U principu je ovakva situacija i u mađarskom, ali granice između pojedinih delova nisu uvek ovako j asne). Nasuprot ovome, za flektivni tip, najrasprostranjeniji u indoev­ ropskim i semitskim jezicima, karakteristično je srastanje nastavaka međusobno i sa osnovama, pri čemu jedan formalni segment čest·.o izražava više gramatičkih kategorija; tako nastavak u lat. am-o 'volim' jednovremeno označava prvo lice jednine prezenta indikativa aktiva. Fleksija može da bude spoljna (izvan osnove), kao u upravo datonn primeru, ili unutrašnja (unutar osnove), kao u engl. sing-sang-sung, ili kombinovana, kao u nem. singen-sang-gesungen (oblici glagona ' pevati ' ) . U semitskim jezicima nosilac strukture reči je koren koji čine najčešće tri konsonanta, unutar i oko koga dolaze elementi koji daju različite gramatičke i leksičke vrednosti . Arapski koren k-t-b, na primer, nosi porodicu reči i oblika u vezi s pisanjem: kataba ' on je pisao ' , yaktubu ' on piše ' , kitab ' knjiga' , kutub ' knjige ' , kutubl ' knji­ žar' , katib 'pisao ' , maktaba ' biblioteka' itd. Očigledno je da je mor­ fološka analiza daleko teža kod fleksije nego kod aglutinacije. Najzad, inkorporativni tip, kod koga npr. glagol često obuhvata i svoj objekt u okviru i ste reči, analogan je ranije pomenutoj polisintetičkoj struk­ turi . Dok su ranije pojedini jezici često poistovećivani sa navedenim tipovima strukture, pa se tako govorilo o analitičkim, flektivnim ili aglutinativnim jezicima i slično, novija istraživanja su pokazala da je mnogo bolje da se ovakvi atributi vežu za apstraktne strukturalne ti­ pove ili modele. Naime, zbog ogromnog broj a mogućih kriterijunna podele jezici se ne mogu klasifikovati kao celine, nego samo s ob­ zirom na pojedina obeležja koj a definišu profil datog tipa jezičke strukture, pa svaki od njih može pretežno da pripada jednom tipu ali delimično i drugima. Osim toga, jezici mogu vremenom veoma da izmene svoj tipološki lik: ranija sintetičko-flektivna struktura engle­ skog, na primer, izrazito se izmenila u pravcu analitičko-korensk:og

74

UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU

tipa, tako da je ovaj jezik danas u ponečemu tipološki sličnij i kine­ skom nego svom daljem rođaku latinskom. I na kraju, kao što je takođe ranije napomenuto, jezici se mogu

upoređivati i razvrstavati i prema ulogama koje im pripadaj u u ko­ munikacij skom i društvenom životu njihovih zajednica, na osnovu če­ ga se uspostavljaju različiti funkcionalni tipovi jezika - ili, tačnije, jezičkih varijeteta. (Pod jezičkim varijetetom podrazumeva se oblik jezika određen teritorij alno, socij alno ili funkcionalno) . U svoj im za­ j ednicama jezici ili varijeteti mogu da budu od lokalnog, regionalnog ili nacionalnog značaj a, imajući nezvaničan ili zvaničan status u raz­ n i m oblicima i stepenima. Nacionalni jezici, koji obuhvataj u celu n acij u odnosno državu, često su i zvanični jezici odgovarajućih ze­ malja, tj . oni koj i se koriste u službenoj komunikacij i . Takvi jezici po pravilu su ne samo pisani nego su normiranjem izgrađeni kao komunikacij ski instrumenti savremenog života, pa im pripada rang standardnih jezika, koj i se - uz posebno i sticanje književne kulture - nazivaju i književnim jezicima. Neki od ovih imaju i svoje donekle različito standardizovane n acionalne varijante. (O ovakvi m varijete­ tima biće više reči pod opštim zaglavljem jezičkog rasloj avanja u završnom poglavlju ove knjige). Klasični jezici više ne postoje kao sredstva opšte govorne komunikacije, ali su zadržali važne funkcije u religij i , književnosti ili n auci . Nepisani jezici (a takvih je još uvek možda i do 80 odsto svih jezika u svetu ! ) funkcionišu kao govorni j ezici etničkih grupa, plemena i n aroda. U međuetničkoj i međunacionalnoj komunikaciji koriste se raz­ ni tipovi varijeteta. Na dij alekatski razuđenim područjima mogu se razviti naddijalektski govorni tipovi koji služe široj komunikacij i unu­ tar date oblasti (što se naziva koine, prema imenu takvog starogrčkog varijeteta) . Još široj komunikacij i između predstavnika različitih jezika služe teritorij alno rasprostranjeni jezici tipa lingua franca (naziv po­ tiče od mešanog varijeteta, sa osnovom u franko-provansalskom di­ j alektu, kojim su se međusobno sporazumevali učesnici u srednjove­ kovnim krstaškim pohodima). U ovu kategoriju spadaju, s j edne stra­ ne, kontaktni jezici , tj . mešani pomoćni jezici bez sopstvenih govor-

75

RANKO BUGARSKI

nih predstavnika, svedeni u formi i ograničenih funkcija (npr. u trgo­ vini po velikim pomorskim raskrsnicama). Oni se nazivaju i pidžini - možda prema kineskom izgovoru engleske reči business ' posao' . Pidžini koji steknu sopstvene govornike, tako što ih kao maternje jezike usvaj aju deca čiji su roditelji međusobno opštili na njima jer su inače pripadali različitim jezicima, zovu se kreoli (po analogiji sa mešanjem rasnih tipova) . S druge strane, u tip lingua franca ulaze potpuni jezici koji funkcionišu kao maternji ali uz to, veoma izrazito, i kao nematernji ili drugi jezici u nekom širem regionu (npr. svahili u istočnoj Africi ili malajski u Indoneziji i Melaneziji). Oni se zovu i jezici šire ko­ munikacije, čiju najizrazitiju savremenu verziju predstavljaju među­ narodni ili svetski jezici, koji su uveliko prešli granice svojih izvor­ nih govornih zajednica i postali sredstva međunarodnog opštenja. Uz prirodne jezike ovakvog raspona, kao pomoćna sredstva internacio­ nalne komunikacije delimično služe i veštački ili planski jezici tipa esperanta (nešto više o ovome u odeljku 5 . 3). Dodaj mo, najzad, da od vrste i obima funkcija koje obavljaju pojedini jezici ili varijeteti zavisi i njihov društveni status, odnosno prestiž koji uživaju - što je još jedna dimenzija u kojoj se oni me­ đusobno veoma razlikuju. Društveno vrednovanje jezičkih sredstava čini jednu od glavnih oblasti sociolingvistike.

4.4. Jezičke univerzalije U prethodnim odeljcima ovog poglavlja utvrdili smo da jezika ima veoma mnogo i da se oni razlikuju u više pravaca; upravo zbog tih razlika i govorimo o različitim jezicima. Ali i pored svih razlika, svi jezici sveta pokazuju i temeljne sličnosti , po kojima i jesu jezici : svi s u oni sistemi iste osnovne vrste, jer zadovoljavaju kriterijume o kojima smo govorili pod zagl avljem bitnih svojstava jezika. Zajed­ nička - iako različito ispoljena - obeležja svih jezika nazivaju se

jezičkim univerzalijama.

76

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

Ovakvih zajedničkih crta ima u različitim domenima strukture, evolucije i upotrebe jezi ka, pa postoje različite vrste 1,miverzalij a. Na­ vešćemo nekoliko pri mera. Jedinice glasovnih sistema svih jezika dele se na vokale i konsonante, pri čemu broj vokala nije manji od tri . U položaju između vokala, bezvučni konsonanti pokazuju sveopštu ten­ denciju ozvučavanj a tokom istorijskog razvoja. Svi jezici imaju u svo­ joj slogovnoj strukturi slogove od jednog konsonanta praćenog jednim vokalom. Ako jedan gramatički si stem ima kategoriju duala (dvojine), on ima i kategoriju plurala, ali ne i obrnuto (upor. sh. jedan čovek/dva čoveka/pet ljudi). Jezik koj i razlikuje rod u drugom licu obično će ga razlikovati i u trećem, ali ne i obrnuto. Jezik koj i ima kategorij u roda obavezno ima i kategoriju broja. S vi jezici imaju zameničke ka­ tegorije u bar tri roda i dva broj a, ukoliko uopšte razlikuju rod i broj . Svi jezici imaju vlastita i mena, kao i upućivačke elemente čij a de­ notacij a varira prema situacionom kontekstu (npr. reči kao ja, ti, ovde, sada) . Ako jedan jezik poseduje fleksiju, on uvek poseduje i deriva­ cij u . Ako i flektivni i derivacioni afiksi dolaze ispred ili iza korena, derivacioni je uvek između korena i flektivnog afiksa. Dalje, svi jezici imaj u neki tip podele na vrste reči, obavezno uključujući imeničke i glagolske elemente koji na nekom nivou struk­ ture funkcionišu u nekoj vrsti subjekatsko:-predikatskog odnosa. Ako se i menica u funkcij i subjekta ili objekta slaže sa glagolom u rodu, pridev se uvek slaže s a i menicom u rodu . U izjavnim rečenicama sa imeničkim subjektom i objektom, dominantni red reči je gotovo uvek takav da subjekt prethodi objektu, ali ne nužno i glagolu, koj i može zauzimati bilo koji od tri položaja (tj . ispred subjekta i objekta, između ili posle njih). Svi jezici koji kao dominantni redosled imaju glagol­ -subjekt-objekt poznaj u i alternativu subjekt-glagol-objekt i i m aju pre­ dloge. U glagolskim sistemima uvek ima više prošlih vremena nego budućih. Oznake za vreme i mesto u svim jezicima mogu da zauzi­ maju početni položaj u rečenici. Svi jezici raspolažu sredstvima za obrazovanje odričnih, upitnih i zapovednih oblika. Svi jezici koriste se u velikoj meri metaforičkim prenosom značenj a.

77

RANKO BUGARSKI

Dati primeri ukazuju na mogućnost višestruke podele univer­ zalija - na supstantivne (u vezi s vrstama jezičkih jedinica) i for­ malne (u vezi s apstraktnim procesima kombinovanj a tih jedinica u govoru) ; na sinhronijske (koje se tiču jezičkih stanj a u datom vre­ menskom preseku) i dijahronijske (koje iskazuju sveopšte zakonitosti evolucije jezičkih si stema u vremenskom sledu); na neograničene (koje važe za sve jezike bez izuzetka) i ograničene (koje dopuštaju ređe izuzetke); itd. Posebno su važne implikacione univerzalije, čij a je logička forma sledeća: "Ako jedan jezik poseduje osobinu x , onda " on uvek poseduje i osobinu y . One, naime, omogućuju da se poje­ dinačne odlike dovedu u međusobnu korelaciju, čime se - unutar ka­ tegorij a koje jezici moraju ili mogu imati - utvrđuje koj a kategorij a traži neku drugu, koje se uzajamno podrazumevaju a koje se međusob­ no isključuju . Ovde je proučavanje jezičkih univerzalij a u naj tešnjoj vezi sa istraživanjima u okviru lingvističke tipologije, čiji glavni ak­ tuelni zadatak upravo i jeste da definiš� odgovarajući raspon moguć­ nosti i utvrdi da li se i kako te mogućnosti odista i koriste u prirodnim jezicima. Pri tome se unutar date kategorije malo kad empirij ski ko­ riste sve matematički moguće kombinacije, pa ono što se uistinu ko­ risti tako doprinosi bližem određenju pojma " prirodni ljudski jezik" . . �

. . •.

-� ... l. •J ' '

' . '

Da sada malo proširi mo jedan već pomenuti primer, ako po­ smatramo odnos između duala i plurala u sistemu gramatičkog broja, logički su moguće četiri kombinacije: da neki jezik nema ni jedno ni drugo, da ima oboje, da ima plural bez duala, i da ima dual bez plurala. Ali dok se u jezičkoj stvarnosti lako mogu naći primeri za prva tri slučaja (npr. kineski za prvi , klasični grčki za drugi, engleski za treći), četvrta teorijska mogućnost nikada se ne koristi : nema jezika koji bi imao dual bez plurala. Drugim rečima, između duala i plurala postoji jednosmeran odnos implikacije: dual podrazumeva plural , ali ne i obrnuto, što znači da je plural temeljnija i hijerarhij ski važnij a kategorija. I z ovog zaključujemo da prirodnom jeziku može odgova­ rati da ne pravi razlike u broju, ali ako takve razlike postoje, onda mu nikako ne odgovara postojanje duala bez plurala. Praktično, to bi značilo da čoveku iz nekog razloga može pogodovati da grama-

78

UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU

tičkim sredstvima uopšte ne pravi razliku između 'jedan ' i ' vi še od jedan ' , ali mu nikako ne pogoduje da uz pomoć takvih sredstava ra­ zlikuje 'jedan ili više od dva' i 'dva' . (Postojanje duala bez plurala podrazumevalo bi ukidanje razlike između singulara i plurala, jer ako se ne zna šta je plural onda nema ni singulara) . U navedenom primeru može se razumeti zašto ova potonj a si­ tuacija nije empirij ski povoljna, ali u složenijim slučajevima teško se može i nagađati o razlozima zbog kojih u jezicima nalazimo upravo ono što nalazimo, a ne nešto drugo. Pitanje zašto su jezici onakvi kakvi jesu deo je šireg problema obj ašnjenj a jezičkih univerzalij a. Ovde treba pre svega imati u vidu okolnost da se jezici sveta veoma razlikuju u svojim površinskim strukturama, dakle u tehnici obra­ zovanj a pojedinih tipova iskaza, dok su veoma slični u dubinskoj strukturi, odnosno n a planu na kojem se konstituišu značenj a koj a će biti izražena. (O razlikovanju površinske i dubinske strukture više će biti rečeno u pogl. 9 i l l ). Pri mera radi , sa stanovišta površinske gramatike veoma je različito to što se za nekoga u srpskohrvatskom kaže da piše perom, a na engleskom with a pen (dakle, u prvom slučaju bez predloga i sa padežnim nastavkom, a u drugom pomoću predloga i bez padežne oznake). Ali čim se spustimo malo dublje u analizi značenja, nalazimo da u oba slučaj a imamo isto : i menica + ' instrument' (tj . oznaka instrumentalnog značenj a). Ovako posmatra­ na, dubinska gramatika svih jezika može se prikazati kao jedinstven si stem pravila vi sokog reda apstrakcije, dakle kao svojevrsna " uni­ verzalna gramatika " koj a se diferencirano manifestuje u strukturama pojedinih jezika. Međutim, nosioci jezika su ljudi , pa se univerzalije mogu otkriti ne samo u sinhronij i i dijahronij i jezičkih sistema nego i u promenama u govornoj sposobnosti pojedinaca tokom nj ihovog života - u razvoju govora kod dece, kao i gubljenju govora u afaziji . Zašto, na primer, prve celovite reči koje dete izgovara, i kojima roditelj i obično pripi­ suj u značenj a tipa ' majka' , 'otac ' , ' baka' i slična, u velikom broj u genetski različitih jezika glase mama, papa, tata, nana ili ovome ne­ kako približno? Istaknuti ruski lingvist savremene epohe Roman Ja-

79

RANKO BUGARSKI

kobson dao je objašnjenje po kome su ovakva glasovna razlikovanj a i slogovne strukture najlakši za usvajanje pa se otuda najpre i nauče, dok se teži zadaci savladavaju kasnije. Po istoj teorij i, ono što se u detinjstvu n ajpre usvoji najkasnije se gubi kod afazičnih oboljenj a. Š taviše, glasovne jedinice koje se tokom individualnog govornog raz­ voja kasnije usvaj aj u i ranije gube ne mogu se u jezicima sveta di­ jahronij ski razviti, niti u njima sinhronij ski postoj ati , bez jedinica koje se prve usvajaju i poslednje gube. U ovom svetlu moglo bi se posmatrati i pitanje kon sonantskih razlika č : ć i dž : đ u srpskohrvatskom. One dolaze kasno u hro­ nologiji u svajanja ovog jezika, u njemu imaju minimalnu funkcional­ nu vrednost, a u jezicima sveta veoma su retke . Ove okolnosti mogle bi doprineti obj ašnjenju činjenice da se te razlike povlače iz jezika, dospevajući pod specijalnu zaštitu jezičke norme. No u svakom slu­ čaju, izgleda da su jezičke pojave u svim svojim pomenutim aspek­ tima podložne dej stvu jedinstvenih strukturalnih zakona sukcesivnosti i implikacije, dakle jednog hijerarhijskog poretka koji upravlj a raz­ vojem od jednog neizdiferenciranog početnog stanj a ka sve većoj di­ ferencijacij i . Na temelju ovoga može se donekle i predviđati buduć­ nost jezičkog razvoja. No osnovno pitanje zašto je u jezicima sve tako kako jeste još uvek ostaje bez konačnog i podrobnog odgovora. Š iroko uzeto, može se reći da se pojedini jezici razlikuju zato što se razlikuju i ljudske grupe koje njima govore, ali da su i slični upravo stoga što svima njima govore ljudi . Pri tome se jezičke univerzalije ne mogu pripi sati jednom i zvoru - npr. ograničenjima čovekove memorije ili potrebama delotvome komunikacije (sa čisto formalnog stanovišta l ako se mogu zamisliti sintaksički procesi koji bi bili daleko jednostavniji i ekono­ mičniji od nekih koje nalazimo u jezicima, a koj i se ipak nikada ne kori ste). Pre će biti da objašnjenje zajednički h crta u oblasti jezika valja tražiti u jednom sklopu pretežno vanjezičkih činilaca - od fi­ zioloških i psiholoških do komunikacijskih i društvenih. Jezik je, ne zaboravimo, deo čovekovog genetskog nasleđa, ali se ostvaruje kul­ turnim putem ; u toj dijalektici datog i stečenog, biološkog i socio-

80

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

laškog, treba tražiti korene kako sličnosti tako i razlika među jezicima. Pri tome i jedne i druge mogu da imaj u implikacija i posledica za opažanje, mišljenje, saznanje i ponašanje. Tada sa empirijskog plana prelazimo na teorijski, pa povodom sličnosti govorimo o jezičkim uni­ verzalij ama kao nužnim atributima ljudskog jezika (a ne slučajnim podudarnostima istorij skog razvoja), dok u vezi s razlikama podse­ ćamo na ovome komplementarnu hipotezu jezičke relativnosti (koj u s m o pomenuli n a kraju odeljka 2 . 3 ) . Pitanje zajedničkog i različitog u jeziku odista je složeno !

81

5.

Jezik, kultura

1

društvo

5 . 1 . Jezik i druge društvene kategorije Kao društvena pojava, jezik stoji u određenim odnosima prema nizu drugih društvenih kategorija, od kojih ćemo da pomenemo naj­ važnije. l . Jezik, rasa i kultura. U prošlom veku je u naukama o čove­ ku bilo rasprostranjeno nastojanje da se razmeštaj ljudskih grupa na zemljinoj kugli proučava jednovremeno iz tri ugla - njihovih rasnih, jezičkih i kulturnih obeležja, za koja se verovalo da su tesno međusob­ no povezana. Pod rosom se pri tome mislilo ne samo na čisto biološke nego i na antropološke, etničke, geografske i druge činioce, pa se npr. u okviru bele rase govorilo o arijevskim, tevtonskim, alpskim, mediteranskim, dinarskim i drugim rasnim tipovima. Jezička obeležj a obuhvatala s u kako tipološke tako i genetske karakteri stike, dakle strukturni lik i razvoj od pretpostavljenih jezičkih predaka. A pojmu kulture davan je antropološki smisao, koji uklj učuje materijalne osno­ ve postojanja jedne zajednice, njene društvene ustanove i duhovne vrednosti - sve ono što njene pripadnike, određujući im način života, povezuje u celinu . Predstava o suštinskoj podudarnosti ova tri kruga činilaca i da­ nas preživljava u svesti mnogih laika, imajući č ak i izvesnu senti­ mentalnu vrednost. Ljudi često osećaju da pripadaju nekoj rasnoj sku­ pini, da se ova prirodno izražava upravo u njihovom jeziku, i da ovaj isto tako normalno služi potrebama nj ihove kulture. Međutim, u mo-

82

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

dernoj nauci je odbačena bilo kakva načelna korelacija između rasnih, jezičkih i kulturnih tipova, koj a se mogla tako dugo održati naj više zahvaljujući nepreciznosti ključnih termina. Danas se smatra da takve podudarnosti, tamo gde postoje, jesu rezultat sticaj a istorij skih okol­ nosti, a ne nekih nužnih unutrašnjih uslovljenosti . Ovo se lako može pokazati . Govorni organi su isti kod svih ljudi, bez obzira na rasne razlike . Dete iz Nigerije ili Japana koje bi odmah po rođenju bilo preneto u Beograd i tu odrastala, slušajući oko sebe samo srpskohrvatski , prirodno bi usvojilo ovaj jezik i po govoru se uopšte ne bi razlikovalo od dece rođene u Beogradu - iako bi, razume se, zadržalo svoj a rasna obeležj a. Rasno i etnički veoma slične ljudske grupe nekad se služe genetski i tipološki veoma ra­ zličitim jezicima, kao u slučaju Finaca prema drugim Skandinavcima. Obrnuto, isti jezik neretko služi različiti m rasama, što pokazuju npr. belci i crnci u SAD (izvesne razlike u njihovoj upotrebi zajedničkog engleskog jezika treba pripisati sociološki m pre nego antropološkim faktorima). Prema tome, jezik i rasa nikako nisu nužno povezani. U pogledu kulture, rečnik jednog jezika dosta verno odražava kulturne datosti i potrebe zajednice koja se njime služi, ali to uglav­ nom ne važi za gramatičke sisteme, koj i su stabilniji i merodavniji deo jezičke strukture. Dublji identitet jednog jezika ne ogleda se toliko u prirodi sadržaja koje on izražava (i koji su registrovani u rečniku), koliko u osobenom načinu njihovog izražavanja (tj. u gramatičkoj formi). Zato je moguće da potpuno nesrodni jezici učestvuju u istoj kulturi , a i da isti jezik služi različitim kulturama. Balkansko poluos­ trvo je kulturno znatno homogenije nego jezički , dok je obrnut slučaj kod Velike Britanije i SAD. Tri jezika nosioca orijentalne kulture arapski , turski i persijski - pripadaju trim a sasvim odelitim porodi­ cama jezika. Ovo znači da unutrašnj a povezanost uglavnom ne postoji ni između jezika i kulture. Posebno .se ne mogu uspostavljati globalne korelacije između vrste društvene zajednice i tipa jezičke strukture na primer, tako da bi stočarskim kulturama odgovarala jedna vrsta glasovnih i gramatičkih sistema, a urbanim društvima neka druga vrsta.

83

RANKO BUGARSKI

Slučajevi podudarnosti tri kruga činilaca postoje ali su krajnje netipični, budući mahom ograničeni na male izolovane zajednice u kakvima žive Eskimi ili Bušmani. Kod razgranatih i dinamičnih za­ jednica, daleko tipičnijih za savremeni svet, uzaj amni uticaji i raspro­ stiranje elemenata kulture ostavili su malo traga čak i od nekog pret­ postavljenog jedinstva iz daleke prošlosti . No pri svemu ovom, na­ vodno troj stvo jezika, rase i kulture još uvek kao da nosi neki mistični oreol koji se povremeno koristi u svrhe šovinističke i rasi stičke pro­ pagande, za koje je kao stvoren. Naime, vrlo je lako povući znak jednakosti , s jedne strane, između primitivnije kulture, " nerazvijenog " jezika i "niže " rase, a s druge strane između velikih kultura, "razvi­ jenih " jezika i " više " rase. (Ovo se naročito ispoljilo u vreme uspona fašizma) . Stoga ovakva pitanja, koj a su lingvi stički i antropološki uglavnom dovoljno razjašnjena, zaslužuju produženu pažnju na so­ ciološkom, socijalno-psihološkom i socij alno-političkom planu . 2. Jezik, nacija i država. I u pogledu ovog odnosa, kod mnogih postoji osećanje - u evropskom kulturnom krugu nasleđeno od ro­ mantičarskih shvatanja prošlog stoleća - da bi bilo nekako prirodno da pripadnici pojedinih nacija imaju svoj poseban jezik, pa možda i sopstvenu državu, koje ne bi delili sa drugima. Međutim, analiza brzo pokazuje da ni tu nema nužne uzročne povezanosti . Č injenica je da mnoge nacije, po pravi lu manje, imaju po jedan jezik koj i je samo njihov, ali ima i mnogo drukčijih slučajeva. Svi Mađari , i samo oni, govore mađarski ; to važi i za Slovake i slovački, Baske i baskijski, Japance i japanski , itd. Ali pripadnici jedne nacije mogu imati i više od jednog jezika (Belgijanci : francuski i flamanski ; Kanađan i : engleski i francuski ; Š vajcarci: nemački, francuski , itali­ janski i romanš; itd.). I obrnuto, jedan jezik može da služi većem broju nacija (nemački govore Nemci, Austrij anci i deo Š vajcaraca; engleski govore Britanci, Amerikanci , Kanađani, Austral ij anci, No­ vozelanđani i Južnoafrikanci ; srpskohrvatski m su se kod nas služile četiri nacije; itd.). Stvar se dalje komplikuje ako se uzmu u obzir i nacionalne manjine izvan matične zemlje; na ovom nivou se nemački, primera radi , govori u još desetak zemalja. Kako nije uvek lako odre-

84

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

diti šta treba računati kao jedan jezik a šta kao jednu naciju, teško je reći šta je u velikom postojećem šarenilu tipično a šta nije. Ipak se može utvrditi da jezik i nacionalnost nisu organski povezani, iako ima mnogo slučajeva podudarnosti ovih i storij skih kategorij a, često paralelno izraslih (naročito u Evropi počev od kraj a XVIII veka, zbog čega se ovde jezik i danas često smatra jednim od glavnih obeležj a etničkog i nacionalnog identiteta). Kod jezika i države stvari su j asnije već na prvi pogled: u celom svetu broj jezika je približno dvadeset pet puta veći od broj a danas postojećih državnih zajednica (grubo zaokruženo, 5 .000 prema 200). Ovoj nesrazmeri , dakako, najviše doprinose broj ne vi šenacionalne i vi šejezične države kakve su bivši SSSR, Indij a, Nigerij a i mnoge dru­ ge, posebno među zemljama u razvoj u . U kontekstu učenj a stranih jezika povremeno se postavlj a pi­ tanje obdarenosti pojedinih nacij a za strane jezike. Nasuprot rašire­ nom verovanju, dar za jezike može se pripisati samo pojedincima, ali nikako ne i celim nacij ama. Na planu nacij a, zapažene razlike u aktivnostima i uspehu na ovom polj u moraj u se objašnjavati razlikama u motivaciji. Jedan Jugoslaven , koji sa svojim jezikom neće stići da­ leko u svetu, svakako je bolje motivisan da uči druge jezike nego, recimo, neki Amerikanac. Iz izloženog sledi zaklj učak da je lišeno naučnog osnova po­ pularno gledište koje u jezičkim, rasno-etničkim i kulturnim obeležji­ ma vidi tri lica i stog društvenog organizma, a potom taj organizam identifikuje sa nacijom. Doduše, ova fikcij a, sama po sebi bezazlena, u modernom svetu često se koristi kao oruđe političke propagande, pa i svakovrsne demagogije. Ipak ostaje činjenica da jedina vrsta društvene zajednice koju jezik odista podrazumeva jeste jezička za­ jednica, defini sana kao kolektiv koj i govori datim jezikom: da bi neki jezik postojao, očigledno je neophodno da ima ljudi koj i se njime služe. Ali ovi ne moraju živeti na istom mestu , niti pripadati istoj rasno-etničkoj , kulturnoj , n acionalnoj ili administrativno-političkoj formaciji .

85

RANKO BUGARSKI

Otuda su pokušaji da se jezičke granice usklade sa granicama drukčije definisanih društvenih grupa u velikoj meri veštački . Takvi pokušaji ipak su vršeni u novijoj istorij i , s manje ili više uspeha, u političke svrhe - u okviru raznih nacionalnih preporoda, ali i nacio­ nalističkih pokreta. U takvim prilikama jezik deluje kao važan simbol nacionalne pripadnosti, iako se iza pozivanja na jezik često kriju su­ kobi društveno-ekonomske i pravno-političke prirode. Tako tzv. je­ zički sukobi u Belgij i , Kanadi, Indiji i drugde (uključujući i neke polemike oko varijanata srpskohrvatskog knji ževnog jezika i druge jezičke raspre u doskorašnjoj Jugoslaviji) u suštini imaju dublji koren . Drugi slučajevi (kao primer SAD u odnosu prema Velikoj Britaniji) pokazuju, međutim, da se puna nacionalna i politička autonomija može postići i bez lišavanj a nesumnjivih prednosti koje pruža zajed­ nički jezik. 3. Među preostalim društvenim kategorij ama sa kojima se jezik prožima kratko ćemo da pomenemo još neke. Tamo gde važna uloga pripada religiji, jezik može da funkcioniše kao razmeđe. Tako je kod nas izbor ćirilice ili latinice u pisanju srpskohrvatskog bio primamo određen verskom pripadnošću. Hindi i urdu su lingvistički jedan jezik, sa osnovom u istim hindustan skim govorima, ali veštački razdvojen u kulturnoj sferi i pismu - indij skom, odnosno arapskom - kako bi simbolizovao dve suprotstavljene konfesije, hinduističku i musliman­ sku, i doprineo izgrađivanju odelitih n acij a u Indiji i Pakistanu. Kako ćemo videti u završnom pogl avlju ove knjige, u jeziku se odražavaju i druge društvene podele - prema klasi, socioekonomskom statusu, obrazovanju, profesiji. Naj zad, slično se može reći i za kategorije kao što su pol ili uzrast, koje takođe imaju bitnih društvenih impli­ kacija. Izvesne razlike koje se primećuju u govoru muških i ženskih pripadnika i ste zajednice potiču od diferenciranja u njihovom društve­ nom statusu ili karakterističnim životnim i radnim domenima, odno­ sno u društvenim ulogama koje im se pripi suju. Analogno, određene razlike u .upotrebi jezika očituju se i generacijski, počev od dece, preko adolescenata i omladine, do pripadnika srednjih i starij ih po-

86

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

kolenja. Veze između j ezičkih i društvenih poj ava uistinu su brojne i višestruke.

5 .2. Višejezičnost Jezička karta sveta veoma je š arena. Istorij ski gledano, ona se stalno menj a usled seoba stanovništva, ratova i osvaj anj a, privrednih i trgovačkih veza, kulturnih i političkih uticaja jednih zajednica na druge. A u savremenom svetu još se snažno osećaju produžene po­ sJedice ovih istorij skih procesa, dok s druge strane, uz njihovo dalje odvij anje u novi m uslovima, u istom pravcu deluju i moderni činioci kao što su naučno-tehnološki razvoj , urbanizacij a, masovni mediji i, s tim u vezi , raširene svakodnevne komunikacije, čij a mreža danas pokriva najveći deo zemljine kugle. Jezici su, znači , u živom međusobnom dodiru, vremenski i pro­ storno. Pri tome se j ezičke međe retko kad potpuno podudaraj u sa državnim granicama. Iz već poznate n am činjenice da jezika ima neu­ poredivo više nego država sledi i to da će u vrlo velikom broju zemalj a u upotrebi biti više jezika. Tako nalazimo d a u Evropi, sa mogućim izuzetkom Islanda i Portugala, i nema zemlje u kojoj bi celo stanov­ ništvo govorilo istim jezikom kao maternjim, i koj a bi dakle bil a pot­ puno jednojezična. U maloj Š vajcarskoj govore se čak četiri j ezika, a u bivšoj Jugoslavij i preko dvadeset (pored srpskohrvatskog, slove­ načkog i makedonskog kao tadašnjih jezika jugoslovenskih n aroda, u upotrebi su, često ali ne uvek u pograničnim oblastima, i jezici n arodnosti i etničkih grupa kao što su albanski , mađarski , turski, ru­ munski , slovački , rusinski, češki , bugarski, italij anski , ukrajinski, po­ tom romski, vlaški i drugi, od kojih neki imaju mali broj govornika). Broj ni su jezici danas zastupljeni i u državama sa veliki m pri­ livom radnika migranata, kakve su Nemačka, Velika Britanij a i skan­ dinavske zemlje. Ali višejezičnost je veoma izrazita na svim konti­ nentima. Već datim pri merima mnogojezičnih država (v. odelj ak 4. 1 ) dodaćemo da su SAD i Kanada jezički mnogo šarenije nego što se

87

RANKO BUGARSKI

to obično misli, a Australij a, doskora smatrana dobrim primerom uglavnom jednojezične zemlje, pravi je jezički kaleidoskop sačinjen od nekih 1 50 preživelih domorodačkih jezika i oko 1 00 useljeničkih. I mnoge afričke i južnoameričke zemlje izrazito su višej ezične. Naporedna upotreba dva ili više jezika u jednoj društvenoj za­ jednici naziva se dvojezičnošću (bilingvizam) ili, obuhvatnije, višeje­ zičnošću (multilingvizam). Iz već datih primera može se zaključiti koliko je značajna i raširena pojava višejezičnosti na širem društve­ nom planu, kada pripadnici jednog ili više naroda, često uz nacionalne manjine i razne etničke grupe, žive zajedno služeći se različitim je­ zicima. U pogledu obima zastupljenosti , upotrebe i društvenog statusa ovih jezika postoje veoma različite mogućnosti . U nekim višejezičnim zemljama ipak izrazito dominira po jedan jezik (engleski u anglosak­ sonskim državama, francuski u Francuskoj , španski u Š panij i ) ; druge su u suštini dvojezične, uz moguće manje učešće i drugih jezika (Bel­ gij a, Kanada) ; a u nekima je veći broj jezika ravnomernije raspoređen ( Š vajcarska, Nigerija, Kenija, Indij a itd.). Š to se tiče upotrebe, potreba sporazumevanja sa susedima na­ vodi predstavnike jednog jezika u ovakvim zajednicama da se pored svog maternjeg jezika aktivno ili pasivno služe i drugim, bilo uglav­ nom jednosmerno (kada jedan od jezika izrazito dominira) ili uza­ jamno (kada takve dominacije nema) . U zajednicama rascepkanim na više etničkih grupa i jezika (naročito u zemljama u razvoju) j avlj a se potreba za sredstvom opšte komunikacije, posebno u sferama ad­ mini stracije, višeg obrazovanja i kulture, kao i j avnog života uopšte. Tu ulogu može igrati jedan od domaćih jezika ili, češće, neki svetski jezik; takav jezik se obično ne oseća kao u punoj meri strani, pa mu bolje odgovara naziv drugog jezika. U ovom smislu engleski je drugi jezik stanovnika mnogih afričkih i azij skih zemalj a, ranijih britanskih kolonij a - pored toga što je, dakako na drukčij i način, drugi jezik onih Vel šana, Š kotlanđana i Iraca kojima nije već postao prvi jezik. Engleski i francuski takođe funkcionišu kao drugi jezik frankofonim, odnosno anglofonim stanovnicima Kanade; itd. A višejezičnosti sa­ vremenih društava još jednu važnu dimenziju daje i činjenica da se neki jezici masovno uče kao strani.

88

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

S ve ovo opet može voditi specij alizovanju jezika po funkcijama unutar i ste zajednice, pri čemu izbor jezika tipično zavisi od situacije, pa j edan jezik istim govornicima služi, n a primer, za svakodnevno opštenje, a drugi jezik - ili drugi oblik i stog jezika - za više kulturne funkcije. Ovakav funkcionalni rascep n aziva se diglosija (sam termin iskovan je na isti način kao i bilingvizam , opet upućuj ući n a dva jezika, samo od grčkih a ne latinski h elemenata) . Klasične slučajeve diglosije nalazimo u Grčkoj (narodna i učena verzij a grčkog), Š vaj­ carskoj (švajcarski dij alekt nemačkog i knj i ževni nemački), ili u arap­ skim zemlj ama (razni govorni varijeteti arapskog i savremena verzij a klasičnog arapskog), ali se o ovom tipu situ acije može govoriti svugde gde paralelno postoje narodni govori i standardizovani obl ici i stog jezika, pa tako i kod nas. Najzad, u pogledu društvenog statusa i formalnog položaj a za­ stupljeni jezici mogu biti u raznim vrstama odnosa. Oni mogu da budu ravnopravni, kao u bivšoj Jugoslavij i - gde ni srpskohrvatski , kao maternji jezik tri četvrtine stanovni štva zemlje i drugi jezik većine ostalih, nije imao posebnih zvaničnih privilegij a (druga je stvar to što je on nekada funkcionisao kao nezvanično sredstvo šire komuni­ kacije n a celom jugoslovenskom prostoru) . U drugim slučajevima može da postoji neki oblik zvaničnog ili državnog jezika, kome su drugi u tom smislu podređeni jer nisu službeno priznati kao sredstva javnog saobraćaja. Ovakvu privilegiju naj češće imaj u po jedan ili dva jezika, ređe više njih - ali u Indiji č ak petnaest domaćih jezika, uz engleski , ima zvaničan statu s ! Jezička neravnopravnost može voditi otporima među grupama čiji jezici nisu privilegovani, neretko u vidu zatvaranj a, izrazitog purizma i jezičkog nacionalizma (što su tipični odbrambeni mehanizmi jezički ugroženih, bilo objektivno ili samo subj ektivno). A i uopšte uzev, na društveno-političkom planu višeje­ zičnost je bremenita različitim problemima, tim pre što se često pre­ pliće sa etničkim trvenjima, pa zahteva pronalaženje optimalnih i du­ goročnih rešenja. Organizovana stručna i društvena nastojanja u ovom pravcu nazivaju se jezičkim planiranjem, a ovo se obavlj a u širim okvirima jezičke politike kao politike jednog društva u svim pitanji­ ma koja se tiču jezičke komunikacije među njegovim članovima.

89

RANKO BUGARSKI

U dinamici savremenog sveta sa višejezičnošću moraju da računaju ne samo pojedine države nego i razne međunarodne orga­ nizacije koje taj problem rešavaj u kako umeju, a najčešće uz učešće dobro obučenih i opremljenih prevodilačkih službi . Tako Organizacija ujedinjenih n acija priznaje šest zvaničnih jezika u svom radu (engle­ ski, španski , ruski, francuski, kineski i arapski), a Evropska ekonom­ ska zajednica operiše čak sa devet jezika svojih zemalj a-članica. Za čovečanstvo u celini svakako je velika dobit što čovek ra­ spolaže mnogim glasovima, što postoje toliki jezici u kojima su na­ taložena duhovna blaga raznih naroda, starih i savremenih, velikih i malih. Svako nasilno ujednačavanje postojećeg jezičkog šarenila stoga bi bilo ne samo nerealno nego i štetno. Ali ta raznolikost ima i ne­ gativnih posledica, utoliko što otežava komunikaciju u jednom svetu u kome međusobno razumevanje sve više postaje imperativ vremena. Lice i naličje jezičke raznolikosti najbolje se mogu uskladiti ako kažemo da ideal međunarodnog sporazumevanja i saradnje podra­ zumeva negovanje zajedništva u okviru postojećih razlika - u jeziku kao i u drugim oblastima. Mogućnostima prevazilaženja jezičkih razlika pozabavićemo se . u narednom odeljku. Pre toga treba još da kažemo da smo u ovom razmatranju vi šejezičnosti tu pojavu posmatrali isklj učivo na društve­ nom ili institucionalnom planu, kao veoma rašireno i po posledicama dalekosežno obeležje mnogih ljudskih kolektiva. Dodajmo ipak koju reč i o individualnoj dvojezičnosti , kao poj avi koj a je za pojedinca važna psihološki onoliko koliko je za društvo kolektivna dvoj ezičnost ili višejezičnost značajna sociološki . Dvojezičnima u strogom smislu smatraju se oni poj edinci koji su od malih nogu paralelno usvojili dva jezika i njima ovladali u podjednakoj meri , tako da se za njih može reći da imaju dva maternj a jezika. Ali pojam individualne dvoj ezičnosti može se proširiti i na sve one koji su kasnije u životu naučili i neki drugi j ezik - ili druge jezike, što onda podrazumeva pojedinačnu višejezičnost. Tu se više ne postavlj a zahtev da se ti jezici u nekom apsolutnom smislu znaju podjednako dobro, a tipično se javlj a manje ili veće diferenciranje

90

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

prema jezičkim veštinama i prema domenima upotrebe jezika. Nai­ me, takva osoba može podjednako dobro da razume oba jezika ali da tečnije govori na jednom od njih, ili da čita na oba ali radije piše na jednom. Isto tako, jedan od tih jezika može da joj bude bliži kao sredstvo svakodnevne komunikacije u razgovoru ili ličnoj korespon­ dencij i , dok se drugim spretnije služi u profesionalne svrhe i na njemu radije čita stručnu literaturu . Kada se razvij a pod iole povoljnim okolnostima, što znači uz stalnu prirodnu izloženost dvama jezicima, dvojezičnost pozitivno de­ luje na umni razvoj jedinke, širi njene duhovne vidike i čini je bo­ gatijom ličnošću . Međuti m, pod nepovoljnim spoljnim uslovima (o kojima v. pri kraju odeljka 3 .4) nekada se može dostići tek donja granica dvojezičnosti - tačnije, svojevrsna " dvostruka polujezičnost" - pri kojoj dete u ranijim razvojnim fazama ne zna dobro nijedan jezik, što mu umanjuje šanse za uspešno školovanje i pristup poželj­ nim zanimanjima. Stoga je ovde takođe bitna pravovremena društvena intervencija. Pošto smo videli da je, suprotno popularnom verovanju, višeje­ zičnost u svetu pravilo pre nego izuzetak, zaključimo isticanjem n ačel­ no j asne veze između kolektivne i individualne višejezičnosti : da bi neko višejezično društvo uistinu funkcionisalo kao celina, a ne samo kao manje-više mehanički zbir nezavisnih i samodovoljnih delova, neophodno je da što veći broj njegovih članova bude i pojedinačno dvojezičan. Samo tako mogu se iz višejezične situacije i zvući sve njene prednosti, uz i stovremeno neutralisanje njeni h mogućih slabosti na planu opšte komunikacije i punog zajedničkog života celog društva.

5.3 . Prevazilaženje jezičkih razlika Dve glavne mogućnosti prevladavanj a jezičkih razlika bez nji­ hovog ukidanja pružaju učenje jezika i prevođenje. l. Učenje jezika. Ovladavanje i drugim jezicima, osi m m ater­ njeg, u svakom slučaju predstavlja obogaćenje ličnog i društvenog

91

RANKO BUGARSKI

života. A kada je reč o nadilaženju jezičkih granica radi opštenja sa što većim brojem nosilaca drugih jezika, posebne prednosti pruža ko­ rišćenje jezika šire komunikacije, odnosno međunarodno raširenih je­ zika koji se popularno nazivaju svetskim jezicima. Ovim se pre svega misli na prirodne jezike koji su sticajem raznih okolnosti daleko pre­ rasli okvire svojih neposrednih jezičkih zajednica i postali mnogo šira sredstva opštenja između predstavnika različitih jezika. Potrebu za takvim sredstvom čovek je osetio već vrlo davno, o čemu u sferi legende svedoči npr. biblijska povest o Kuli vavi lonskoj, a u stvarnosti činjenica da su se u osvit istorije mnogi narodi u međusobnim kon­ taktima služili vavilonskim i aramejskim jezikom. Potom su grčki i naročito latinski služili kao administrativni i kulturni jezici na širem području tadašnje evropske civilizacije, dok su, idući ka istoku, slične uloge pripadale arapskom i hebrej skom, sanskritu i kineskom. Latinski je svoj međunarodni status zadržao kroz ceo srednji vek, a u neki m oblastima i sve do danas - služeći kao izvor naučne terminologije i zvanični jezik katoličke religije. Ali on je od početka novog veka potisnut rađanjem nacionalnih standardnih jezika. Neki od ovih su, zahvaljujući ekonomskoj , voj no-političkoj i kulturnoj moći svojih naroda (a ne bilo kakvim svojim či sto jezičkim obeležjima) vremenom postali sredstva šireg međunarodnog komuniciranj a (fran­ cuski , italij anski , španski , potom engleski i nemački, najzad i ruski ; drugde u svetu naročito arapski i donekle kineski). Danas su ovi jezici deli mično raspoređeni po geografskim zonama, odnosno sferama uti­ caja, ali ima i elemenata raspodele prema oblastima života (međuna­ rodni poslovi, nauka, diplomatija, saobraćaj , sport i zabava itd.). Naj­ rašireniji svetski jezik i najčešće korišćen medijum međunarodnog opštenja u različite svrhe danas je engleski - i ako i drugi jezici koje smo pomenuli zadržavaju svoju internacionalnu važnost. Pored ovih istorijski izraslih svetskih jezika, postoje i veštački jezici međunarodne komunikacije - planske tvorevine pojedinaca koje nisu ničiji maternji jezici nego služe kao dopunska, pomoćna sredstva opštenja i zmeđu predstavnika raznih jezika. Počev od XV III veka, kada je postala veoma osetna praznina nastala povlačenjem latinskog

92

UVOD U OPŠ111 LINGVISTIKU

kao međunarodnog jezika, konstruisano je nekoliko stotina takvih je­ zika (i pisama) . Od ovih je samo esperanto, izum polj skog lekara Zamenhofa krajem prošlog veka, stekao i zadržao nešto širi krug pri­ stalica. Teorij ski, ovakvi jezici, oslobođeni nepravilnosti i komplika­ cij a prirodnih jezika i sačinjeni od materijala iz više njih, trebalo bi svim ljudima da budu podjednako laki za učenje, pored toga što kao veštački proizvodi ne vređaj u ničij a n acionalna osećanja. U praksi se, međutim, pokazuje da su oni po pravilu najlakši upravo onima kojima su naj manje potrebni , jer već vl adaju drugim, često svetskim jezicima na čijoj je osnovi dati planski jezik konstruisan . O s i m toga, stvarna potreba z a veštačkim jezicima nešto je manj a u jednom svetu u kome već postoji nekoliko istorij ski oblikovanih jezika međunarodne komunikacije, čije poznavanje otvara kulturne svetove kakvi uglavnom ostaj u van domašaja konstruisanih tvorevina. Ovo ne znači da oni ma koj i žele da uče esperanto ili neki drugi jezik tog tipa to ne treba omogućiti ; naprotiv. Ali ako se trezvenij e gleda na utopije minulih generacij a, onda u tome ne treba gledati ni jedini lek za komunikacij ske boljke čovečanstva. Tada je, naime, lako videti da naj veći problemi današnjeg sveta ipak nisu jezički : ko odista hoće da sarađuje sa drugima, taj će i ovako naći zajednički jezik. U svetu u kojem živimo izgleda pril ično iluzorno maštati o jed­ nom jedinstvenom, i stinski univerzalnom pomoćnom jeziku , prirod­ nom ili veštačkom, jer je takav ideal realan otprilike koliko i zamisao o jednoj jedinstvenoj svetskoj vladi . Umesto toga valja još intenzivnije učiti strane jezike, naročito žive svetske jezike, birajući - prema mo­ gućnostima, potrebama i sklonostima - unutar postojeći h alternativa. 2. Prevođenje. Učenje stranih, posebno svetskih jezika od naj­ veće je važnosti, ali su mogućnosti za to često ograničene ako se ima u vidu sveukupno obrazovano stanovništvo zemljine kugle. Zato veoma važna uloga pripada i drugom glavnom vidu premošćivanja jezičkih granica - prevođenju . Kulturna blaga nataložena u mnogo­ broj n i m jezicima širom sveta mogu se putem prevođenja učiniti do­ stupnim i onima koj i te jezike ne znaj u . Ovo je davno uočeno, kao i potreba za prevođenjem u kontaktima između predstavnika različitih

93

RANKO Bl'GARSKI

jezika, pa su prevodilačke delatnosti zabeležene već u VJSeJeZJcmm civilizacijama Sumera, Vavi lona i Egipta. U srednjem veku su najviše prevođeni verski tekstovi . U modernom svetu, počev od Renesanse, prevodilačka vešti na postaje nezaobilazan instrument poj ačane mate­ rijalne i duhovne razmene među narodima, pa se sve raznovrsnij i tek­ stovi prevode između sve većeg broja jezika. Mnoge oblasti savre­ menog života bez ovoga se teško mogu i zami sliti . Naročito za manje narode, prevođenje znači uvođenje u svet time što se nj ihove vrednosti prikazuju drugima, i što oni sami upoz­ naju bogatstva drugih kultura. Ovo u prvom redu važi za književno prevođenje. Međuti m, u mnogim oblastima sve važnije mesto zau­ zima i stručno prevođenje - bilo pismeno, u domenima poslovne korespondencije i naučno-tehničke literature, ili usmeno, na međuna­ rodnim skupovi ma raznih vrsta. Usmeno prevođenje može da bude simultano, kada prevodilac govori gotovo istovremeno sa izvornim govomikom, ili konsekutivno, kada se prevodi u blokovima različite dužine - obično po nekoliko rečenica. Stručno prevođenje tešnje je vezano za jezik sa koga se prevodi, vemije prenosi sam sadržaj originala, često ima karakter tehničkog servisa i ponegde se već izvodi uz pomoć mašina (pa se utoliko može govoriti i o mašinskom nasuprot ljudskom prevođenju). Za razliku od ovoga, književno prevođenje je bliže jeziku na koji se prevodi , ono teži da pored sadržaj a prenese i duh original a, i po tome spada u umetničke delatnosti koje n ajbolje obavljaju ljudi od književnog dara. Stručno prevođenje je dakle u celini doslovnije a književno slo­ bodnije, ali ova razlika je ipak relativna, jer dobar prevod uvek traži kompromisna rešenja.

Prevođenje se može široko odrediti kao oblik komunikacije pri kome se neki sadržaj , prethodno izražen sredstvima jednog jezika, prenosi u neki drugi jezik. Pri tome ono nije samo jezička operacij a nego je i kulturni čin. U načelu, između svih jezika sveta postoj i prevodivost, ali ovaj princip podložan je razni m ograničenjima zbog razlika u kulturama i jezičkim sistemima. Očigledno je da se naučna i filozofska dela ne bi mogla prevoditi na jezike primitivnih zajednica,

94

UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU

koje nemaju ovakvu potrebu, a ni odgovarajući rečnik u tim oblastima. Određene teme su u neki m zajednicama zabranjene (tzv. tabu -npr. rodoskrvnuće, pojedine životinje ili božanstva), dok druge i zazivaju sasvim različite asocij acije kod pripadnika raznih kultura (npr. slika vatre među stanovnicima Sahare i Grenl anda). Teškoća ima i kod kul­ turno bližih jezika, kao kada se kakav roman o ličnim odnosima pre­ vodi sa engleskog, koj i ne pravi gramatičku razliku između intimnog i formalnog oslovlj avanja, na srpskohrvatski, koj i pravi takvu razliku (you prema tiM) . Leksički problemi, koj i nastaju usled nepodudarnosti u rečni­ cima dvaju jezika, često potiču od poj mova specifičnih za jednu za­ jednicu i nepoznatih u drugoj ; teško je prevesti na zapadnoevropske jezike naše reči kao apsolvent, udarnik ili samoupravljač. Ali leksičke poteškoće daju se ipak rešiti, uz pomoć objašnjenj a ako ne drukčije. U principu su znatno teži gramatički problemi, koj i izrastaj u i z razlika u formalnom ustroj stvu dvaju jezika. Gramatički sukobi imaj u n aj teže posledice u simbolički i asocij ativno bogati m poetskim tekstovima. Kako su nemačka imenica Siinde i ruska imenica JICU31lb obe gra­ matički ženskog roda, dok su u srpskohrvatskom odgovarajuće i me­ nice (greh odnosno život) obe muškog roda, praktično je nemoguće uspešno prevesti na srpskohrvatski kakvu nemačku pesmu o grehu, punu ženske si mbolike, ili Pasternakov pesnički naslov Cecmpa MOR JICU31lb. Tu prevođenje zapravo ustupa mesto " prestvaranju " . Svojevrsnog " prevođenj a" , naravno u drugom smislu, može biti i u granicama jednog jezika, u kojem postoje delimično različiti pod­ jezici, pa utoliko svaki pojedinac može da bude " vi šejezičan " u svom maternjem jeziku ; no ovakvo raslojavanje jezika biće tema poslednjeg poglavlja ove knjige. Veoma složeni proces prevođenj a nastoji da objasni teorija pre­ vođenja interdisciplinarno naučno područje na lingvističkim osno­ vama. U načelu, ona teži odgovoru na pitanj a kao što su: Š ta se dešava u mozgu prevodioca dok prevodi? Kako je moguće da informacije sadržane u jezički m porukama ostanu neizmenjene prilikom prenoše­ nj a u neki drugi jezik (što je osnovna pretpostavka prevođenj a) kada -

95

RANKO BUGARSKI

se sv1 JeZICI razlikuj u kako strukturno tako i kulturno? Š ta upravo podrazumevaju poj movi prevodne ekvivalencije i adekvatnog pre­ voda? Nasuprot tome, praktična pitanja, kao poboljšanje kvaliteta pre­ vodilačkog rada, idu u oblast primenjene nauke o prevođenj u . Kažimo, na kraju, d a s e jezičke razlike u izvesnoj meri preva­ zilaze i samim međujezičkim kontaktima do kojih dolazi u procesima učenja drugih jezika i prevođenj a. Naime, dodirujući se u višejezični m populac ijama - jer jezici stupaju u kontakt samo dodirom njihovih govornika - jezici utiču jedni na druge , bilo jednosmerno ili uzajam­ no, što može dovesti do masovnog pozajmljivanja, pa i interferen­ cije, tj . prodora fonoloških, gramatičkih i leksičko-semantičkih struk­ tura jednog jezika u si stem drugog jezika. Komunikacij sko i kulturno zbližavanje naroda u modernoj civilizaciji prati i jezička približavanje, naročito u dominantnom sloju tzv. internacionalne leksike (o čemu više u odeljku 1 2.2).

5.4. Stavovi prema jeziku Za uspešno prevazilaženje jezičkih razlika, kao i za skladan je­ zički i društveni život uopšte, od najveće su važnosti stavovi koji se zauzimaju prema jezičkim poj avama, pa ćemo stoga ovom još uvek slabije poznatom pitanju da posveti mo poseban odelj ak. Pojam stavova prema jeziku ne odnosi se na mišljenja koj a se izgrađuju u okviru nauke o jeziku, nego na nezvanične, popularne reakcije na jezičke pojave koje postoje u jezičkim zajednicama. One su deo šireg kompleksa verovanja i ukorenjenih vrednosnih sudova koji ima obeležja svojevrsnog lingvističkog folklora ili narodne lin­ gvistike, a mogu se otkriti u svim vrstama društava. Neka od ovih anonimnih i subjektivnih laičkih uverenj a, koja se prenose s kolena na koleno, odgovaraju objektivnim i nauci poznatim činjenicama, neka im se protive, a neka se pak tiču estetskih, religij skih i drugih pred­ stava koje ne podležu racionalnoj argumentacij i . Takva verovanj a, i stavovi i sudovi o pitanjima jezika koji iz njih proističu, zadržavaju

96

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

svoj u snagu čak i kada je reč o običnim predrasudama ili pukom neznanju, pa u takvim slučajevima naučna lingvistika mora da i m se suprotstavi svim snagama. Da ilustrujemo, deo je našeg svakidašnjeg iskustva da čujemo iskaze o tome koji su jezici lepi a koji ružni, koj i se lako uče a koji teško, koji su bogati a koji siromašni , koji su upotrebljivi za koje svrhe itd. Tako se u evropskoj kulturi romanski jezici po pravilu opi­ suj u kao prijatni i muzi kalni, a germanski (naročito holandski i dan­ ski) kao grleni, grubi i neprij atni za uho. No ovo je pitanje estetskog ukusa, a kako je to jedna kulturno uslovljena kategorija ovakve pred­ stave nemaju opštij u vrednost: pomenuti jezici možda bi drukčije zvučali jednom Arapinu ili Japancu. Rašireno je verovanje da se npr. italij anski lako uči, dok je naj­ teži jezik u Evropi mađarski , a na svetu kineski . Međutim, mi smo već videli da se svi jezici kao maternj i usvajaju s podjednakom la­ koćom ; a ako je reč o učenju stranih jezika, onda su oni lakši ili teži s obzirom na stepen odstupanja od strukture učenikovog maternjeg jezika, odnosno već naučenih drugih jezika. Upravo zato je većini Evropljana mađarski teži od italijanskog. Ispravno pitanje glasi kome je koj i jezik lak ili težak; dakle, i to je relativna stvar. U ovome značajnu ulogu može da igra i motivacija. Ako onaj koj i uči ima pozitivan emocionalni odnos prema narodi ma i kulturama datih jezika, on će ih lakše i savladavati , dok odbojnost u ovom smislu donosi i slabiji uspeh u učenj u . Pojedini svetski jezici, kao nemački, ruski ili engleski , mogu tako za neke narode u raznim delovima sveta da budu opterećeni negativnim asocij acijama na skorašnju istoriju. Tada treba posebno insistirati na odvaj anju jezika od nacije ili ideologije: pri­ merice, jezik na kome su pisali Hajne, Rilke ili Kafka ipak neće biti dobar samo za Eins-zwei i Marsch hinaus! Polazeći od raširenih verovanja o postoj anj u razvijenih i primi­ tivnih jezika, neretko se tvrdi da npr. mnogi afrički jezici -koj i , na­ vodno, imaju veoma malo reči i još manje gramatike - jednostavno nisu sami po sebi sposobni za obavljanje civilizacijskih funkcij a, pa ih ne treba ni pripremati za takvu ulogu nego valja u nedogled računati

97

RANKO BUGARSKI

samo sa bivšim kolonijalnim jezicima. Lako je videti koliko ovakvi apriorni stavovi mogu da otežaju nacionalno i državno konstitui sanje zemalja u razvoj u . Inače, ovo je samo naličje bezazlenih sudova o tome kako je italijanski dobar za pevanje, francuski za ljubav i di­ plomatiju, nemački za nauku, filozofiju i vojno komandovanje, en­ gleski za poslove i zabavu, i slično. Uostalom, ovakva uopštavanja veoma su stara, i o njima ima mnogo anegdota. Prema persij skoj legendi , zmija koj a je zavela Evu govorila je arapskim, najzavodlji­ vijim jezikom na svetu, Adam i Eva razgovarali su na persij skom, najpoetičnijem, dok se arhanđel Gavrilo služio turskim, najopasnijim. A caru Karlu Petom pripisuje se sledeća izjava: ,,Ja se Bogu obraćam na španskom, ženama na italijanskom , muškarcima na francuskom, a svome konju na nemačkom " . Unutar stari h kultura, nj ihovi jezici - grčki, latinski, arapski , hebrej ski , sanskrit - smatrani su i u apsolutnom smislu nadmoćnim svim drugim jezicima, pri čemu se po pravilu svoje proglašavalo uzor­ nim dok se tuđe zanemarivala ili č ak izvrgavala ruglu. Ovaj stav star je koliko i mnogi jezici , a celi narodi duguju mu sama svoja imena (razume se, na sopstvenom jeziku ako su pozitivna a nil jeziku nekog suseda kada su negativna). Barbaros je za Grke i Rimljane preva­ shodno bio čovek koji govori drukčije, dakle nerazumljivo; Hotentoti , Tatari i još neki doslovno su mucavci; a S loveni - koj i , vidimo, slove, tj . govore - svojim susedima su jednostavno odrekli moć govora, na­ zivajući ih Nemcima! U novije vreme sličan lingvistički apsolutizam tipičan je i zraz nacionalne megalomanije, pa je svet od Nemaca dosta čuo o prirodnoj nadmoćnosti nemačkog, od Francuza o neuporedivoj logičnosti francuskog, a od Engleza - suptilnom i mplikacijom - o tome kako su drugi jezici zapravo suvišni kad već postoj i engleski . U okvirima jednog jezika različito se vrednuju pojedini njegovi varijeteti . U slučaju dijalekata narodnog jezika posebno je izrazita inače šira tendencija da se iza sudova o govoru pojedinih grupa za­ pravo kriju stereotipna mišljenja o samim govornicima. Ovo se naj­ bolje vidi u etničkom humoru - popularnim vicevi ma kakvih ima posvuda i u kojima se govornici pojedinih dijalekata prikazuju kao

98

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

lenji, glupi, naivni itd. Sličnih reakcija i m a i među različitim etničkim grupama u vi šenacionalnim zemlj ama, kao i među različitim narodi­ ma. Pri tome predstavnici "boljih " dijalekata ili jezika s visoka gledaju na nosioce " lošijih" oblika govora. Ova praksa, koliko god nekada mogla izgledati bezopasna, pa i dobroćudna (kao kod pomenuti h vi­ ceva), u suštini je potencij alno veom a štetna, jer dok jedan čovek ili narod ismeva ili prezire govor drugog, između njih ne može biti rav­ nopravne komunikacije niti pravog razumevanja. Demografske promene i nagla urbanizacija daju nepotrebnu po­ pularnost uprošćenom i lingvistički sasvim neopravdanom vredno­ snom razlikovanju " lepog " , " izvornog " i "či stog " govora našeg sela i "ružnog " i "i skvarenog " gradskog jezika. Kod nas su doskora gotovo jedi ni stvaraoci jezika bili pisci , a nji hov neposredni izvor uzornog jezika bilo je selo. Ali danas je situacija bitno drukčija. Standardni jezik stvara se i na drugim stranama i prenosi drugim putevima, po­ sebno posredstvom sredstava j avnog informisanja, zatim po zori šta, fil­ ma i j avnih tribina, a industrijalizacij a je težište savremenog života definitivno smestila u grad. Zato jučerašnji uzori ne mogu da budu današnja norma, nego treba poći od činjenica aktuelnog života i težiti jednoj normi koj a će, ne odričući se najboljega u svom nasleđu, ipak imati daleko širu i raznovrsniju bazu. A ovaj posao samo ometa pomenuti negativni stav prema gradskom govoru, koji se kod nas - za razliku od seoskih dij alekata - veoma malo proučavao, svakako delom i zbog raspro­ stranjenog uverenj a da on zapravo i ne zavređuje naučni opis. Govor grada nužno je heterogen, jer odražava slojevitost savremenog društva u svom kombinovanju različitih elemenata (standardnog saobraćajnog jezika, književnog jezika gradskih pisaca, prigradskih i doseljenički h dij alekata, urbanog substandarda, žargona i td.). N o ovo ga ne čini manje vrednim, pa bi se trebalo brže oslobađati nasleđeni h popularnih predstava. U vezi s ovim, štetna je i načelna povika na strane reči. Potpuno čistih jezika u modernom svetu nema, a tzv. strane reči (o kojima ćemo slično ali sa primerima govoriti u odeljku 1 2.2) pouzdan su znak civilizacije i bez njih se n aprosto ne bi moglo. Treba osuđivati

99

RANKO BUGARSKI

jedino neumerenu i neznalačku upotrebu takvih reči, koja među po­ jedincima - naročito u nekim društveni m krugovima - otkriva sklo­ nost ka praznoslovlju i fraziranju. Ali takve tendencije, koje se naj­ upadljivije očituju u rastućoj birokratizaciji jezika kao najvećoj stvar­ noj pretnji svakoj jezičkoj kulturi , dolaze do snažnog izražaj a i u domaćem jezičkom materijalu, pa nisu nužno uslovljene stranim rečima. Uopšte uzev, generalnim odbacivanjem svega novog i stranog jezik ne bi bio sačuvan i očišćen nego, naprotiv, osakaćen i sputan . Ovo nikako ne znači da problem uzornog jezika nije više aktuelan, nego samo da on danas traži drukčiji pristup - naučno zasnovan, di­ namičan i izdiferenciran . U poređenju sa dij alek!tima, standardni ili književni jezik je svo­ jim opštim prestižom zaštićen od negativnih sudova i čak može u popularnoj viziji steći atribute neprikosnovenog izraza nacionalne kul­ ture, koj i se mora udruženim snagama braniti od svih opasnosti koje mu prete spolja ili iznutra. No takva glorifikacij a, koliko god mogta biti opravdana, ima i svoje neugodno naličje utoliko što ljudima koj i nisu imali prilike da ovl adaju ovim vi soko cenjenim oblikom jezika može da usadi kompleks manje jezičke, pa i individualne i društvene vrednosti . Stoga bi zastupnici knji ževnog jezika, naročito u školstvu, u svojim naporima da takav jezički izraz šire morali da poštuju i dostojanstvo neprivi legovanih ali autentičnih govornih tipova. Željeni ciljevi teško će se postići ako se ljudi navode da se stide svog izvornog govora; umesto ovoga, treba širiti svest o tome da svaki oblik govora ima svojih vrednosti - samo što su te vrednosti, iz niza objektivnih društvenih razloga, različite. Kako se iz izloženog može zaključiti, rašireni društveni stavovi na području jezika, čak i bez obzira na nj ihovu empirij sku opravda­ nost, mogu da budu objektivno važan čini lac u raznim oblastima živo­ ta, od međulj udskih odnosa na raznim planovima, preko jezičkog pla­ niranja, do nastave jezika. A tu snagu daje im činjenica da se ovde u jeziku samo prelamaju dublj i društveni stavovi . Mi neka jezička obeležja i neke tipove govora volimo ili ne volimo, cenimo ili ne ceni mo, ne zbog onoga što oni sami po sebi jesu, nego zbog ono�a što oni predstavljaju ; dakle, ne iz jezičkih nego iz društvenih razloga.

1 00

6.

Opšta struktura jezika -.

6. 1 . Jezički znak l

Razmatraj ući naj važnij a svojstva jezika u ode ljku 1 .2, rekl i smo da jezik počiva na principu simbolizacije, koji omogućuje da se ele­ menti stvarnog ili imaginarnog sveta reprezentuju elementi ma j ezika. Ljudi najčešće ne mogu neposredno da razmenjuju predmete, još ma­ nje poj move, ali zato razmenjuju reči ili i skaze koji ove simbolizuju. (Kako bi opštenje moglo izgledati da nije tako, na zabavan n ačin j e pokazao veliki satiričar XV III veka Džonatan Svift u epoizodi " Gu­ liverovih putovanja" o u mnim akademicima iz Lagada koji su, rešivši da ukinu ovakvo posredovanje reči, hodali okolo vukući ogromne vreće sa svim mogućim stvarima koje bi po potrebi vadili, pokazivali i razmenj ivali!). Ova zamenjivačka, predstavljačka funkcija (A "stoj i umesto" B) leži u osnovi svih znakova; u jeziku se ona manifestuje specifičnije, kao odnos neke forme i njoj pridruženog značenja (A " označava" B) .. Ovaj odnos je u principu konvencionalne prirode, tj . društveno ustanovljen, jer ne odražava nikakvu nužnu, od prirode datu vezu između onoga čime se označuje i onoga što se označuje. Prost dokaz za ovo jeste činjenica da se iste stvari različito označavaju u razni m jezicima; na primer, životinj a koju m i zovemo pas n a engleskom se zove dog, na francuskom chien, na nemačkom Hund itd. Prema tome, upravo konvencionalni karakter ovog odnosa omogućuje i samo po­ stojanje različitih jezika: ako bi se pas zvao pas zato što jeste pas, i ako bi bio pas zato što se tako zove, on se ne bi mogao zvati nikako drukčije a da promenom i mena ne pro meni i svoju pseću suštinu!

101

RANKO BUGARSKI

Da bi mogao da deluje na način primeren celoj lepezi svojih funkcija, jezik mora da poseduje veliku meru rastegljivosti i prilago­ dljivosti . Ali da bi uopšte mogao da funkcioniše, on mora u svojoj osnovi da bude formalan si stem, tj . da u svojim različitim manife­ stacij ama ipak poštuje određena pravila. Pri tome se u stalnom međudejstvu jezičkih struktura i govornih procesa taj si stem nepre­ kidno narušava, obnavlj a i time menj a, ne gubeći ipak svoj a osnovna si stemska obeležja; ukratko, jezik je dinamičan sistem znakova i pra­ vila. U pri stupu pitanju opšte forme jezika najbolje je poći od gl av­ nog zadatka koj i jezik mora da obavlj a i po čijoj je meri skrojen a to je komunikacija među ljudima. Imajući na umu opis čina komu­ nikacije koj i smo dali u odeljku 1 .3, treba posebno da se podsetimo ' da poruka o kojoj je tamo bilo reči operiše određenim pojmovima koji se odnose na predmete i pojave u svetu čij i smo deo, a prenosi· se, kako smo takođe videli, u određenoj materiji. Očigledno je da ona i sa poj movne i sa materij alne strane mora imati neku formu, koju stiče sami m činom svoga konstituisanja i prenošenj a. U svemu ovome imamo elemente koji nam omogućuju da razluči mo osnovne planove zastupljene u jeziku i onome što on izražava. U jednoj di­ menziji, plan �UPSTANCE (materij a iskaza) razlikuje se od plana FORME (oblik iskaza). U drugoj di menziji, plan SAD RŽ AJA (sadr­ žina iskaza) razlikuje se od plana IZRAZA (sredstvo iskaza). Ako ove di menzije ukrstimo, dobićemo četi ri odel ita polja: A, B, C i D. (V. sliku 3) . Osa AC čini supstancu, osa BD formu, osa AB sadržaj , a osa CD izraz. Pojedina polj a imaju sledeće vrednosti . A = supstanca sadržaja, tj . materija na koju se i skaz odnosi, same stvari o kojima govori mo. B = forma sadržaja, tj . oblik dat sadržini iskaza, poj am koji imamo o stvari ma. e = supstanca izraza, tj . medijum u kojem se iskaz ostvaruje, fizička materij a (glasovna ili grafička) kojom se kori stimo kada govorimo ili pišemo. D =forma izraza, tj . oblik dat sredstvu iskaza, zvučno-grafička predstava (putem glasova ili slova) koju o njemu imamo.

1 02

UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU

SUPSTANCA

FORMA

A

B

SADRŽAJ IZRAZ

e

stv ar fizička materija

l)

pojam

zvučno-grafička pred s t av a

Slika 3.

Za ilustraciju, ako j e reč npr. o vratima, onda bi polje A z au­ zimala sama neka konkretna, fizička vrata, tj . stvar koju tako nazi­ vamo ; na polj u B bi se n ašao naš poj am vrata, ono što zamišlj amo kada upotrebimo odgovarajuću reč; na polje C bi došla bezoblična glasovna ili grafička masa koju koristimo za i zgovaranje ili pisanje te reč i i svih drugih reči ; a na polju D bi bili pojedini glasovi ili slova (v-r-a-t-a) čija kombinacij a čini zvučno-grafičku predstavu koju povezujemo s poj mom vrata. (V. sliku 4) . SUPSTANCA

D

SADRžAJ

A

IZRAZ

e�

FORMA l.

B

l)

"vrata" v-r-a-t-a

-

-

-

-

-

Slika 4.

Osa AC naj veći m delom leži izvan jezika. Polje A zauzima be­ skonačni svet stvari o kojima jezik govori , a te stvari nisu sam jezik. Polje C zauzima beskonačna fizička materij a u kojoj se jezik ostva­ ruje, a ta m aterija takođe nije još jezik. Bez prvog jezik ne bi i m ao svrhe; bez drugog, mogućnosti da se realizuje. Zato i jedno i drugo

1 03

RANKO BUGARSKI

treba ovde uzeti u obzir. Ali treba i razumeti da sam jezik nije ni jedno ni drugo. Strogo uzev, jezik je tek organizacija koj a povezuje to dvoje, a svaka organizacij a podrazumeva određenu formu. Stoga je suština jezika u osi BD, koja obuhvata formu sadržaja i formu izraza. Na polju B, beskonačni svet ljudskog isku stva organi zuje se putem konačnog skupa značenjskih jedinica jezika koje ga uobličuju. A na polju D, beskonačna fizička materija analogno se organizuje putem konačnog i mnogo manjeg skupa jedinica gl asovne ili grafičke strukture, koje joj daj u oblik. Kombinovana, ta dva polj a simbolizuj u ranije pominj anu dvostruku artikulaciju (v. 1 .2) kao bitnu osobinu ljudskog jezika - naime, oblikovanje jedinica sa značenjem i njihovo izražavanje kombinovanjem jedinica bez samostalnog značenja. Za­ hvaljujući njoj , čovek jezikom analizira i organizuje svet u kojem živi. U teorijskoj lingvistici, jedinice jezičke organizacije posmatr�ju se kao jezički znaci_ . Jezički znak je spoj nekog jezički uobličenog· pojma (tj . nečeg označenog) i odgovarajuće zvučne ili grafičke pred­ stave (tj . nekog označitelja). U smislu naše šeme, jezički znak bio bi amatgam jedinica sa polja B (pojam ili označeno) i polja D (zvučno-grafička predstava ili označitelj ) ; to bi u datom pri meru bi la sama reč vrata, koju kao celinu nismo imali zastupljenu u našoj ana­ litičkoj šemi , iako smo imali pojedine elemente potrebne za njeno konstituisanje, tj . sintezu . Pri tome postoji asocijativna povezanost oz­ načenog i označitelja: pojam vrata izaziva u nama zvučno-grafičku predstavu odgovarajuće reči, i obrnuto, ova predstava odmah nam do­ ziva u svest njoj pridruženi pojam. (V. sliku 5, na kojoj raznosmerne strelice simbolizuju pomenutu asocij ativnu vezu). Jezički znak je apstraktna jedinica, utoliko što ni sa jedne strane nije određen fi zičkim kvalitetima: u označeno ne ulaze konkretni pred­ meti nego pojmovi o njima, a u označitelj ne ulaze pojedine (i uvek u nečemu različite) fizičke realizacije datog sleda glasova ili slova nego naša akustička ili vizuelna predstava tog sleda. S druge strane, ta apstraktna jedinica ne može se upotrebiti osim u nekom fizičkom medijumu, tako da u svojoj realizaciji jezički znak ima nezaobilaznu materijalnu bazu . Ipak, kako se znak sam po sebi ne može definisati

1 04

UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU

v-r-a-t-a

l

ZNAK:

vrata

Slika 5.

svoj i m fizički m svojstvi ma, za pojam znaka bitna je njegova dife­ rencijalna priroda, tj . njegova različitost od ostali h znakova u siste­ mu datog jezika (npr. vrata :t; prozor :t; zid itd.). Jezički znaci ulaze u složene međusobn� odnose, obrazujući znakovne sisteme. Uz sve teškoće, komplikacije i odstupanja - jer prirodni jezik nije nikakva matematička ili logička šema - si stemska priroda upravo i omogućuje jeziku da valjano obavlj a svoj posao: bez sistema ne bi moglo biti ni komunikacije.

6.2. Funkcionisanje jezika kao sistema znakova Iz analize izvedene u prethodnom ode ljku izlazi da jezik pove­ zuje plan značenja sa planom zvuka. Da bi se ta veza ostvarila, oba ova plana organizovana su u jedinice određene vrste. Uprošćeno go­ voreći , jedinice sa značenjem su reči, a one se manifestuju kao sledovi jedinica glasovne strukture. Jedinice obe vrste međusobno se kombi­ nuj u u skladu sa određenim pravilima, koj a čine gramatiku datog jezika. Veza između značenj a i zvuka, ostvarena putem leksike i gra­ matike, može se predstaviti kao na slici 6. Iz ovoga sledi da jezik zapravo nije jedinstven sistem, nego pre sistem sistema u tesnoj međusobnoj vezi, u stalnom uzajamnom pro­ žimanj u ( semantički si stem, fonološki sistem, leksički sistem, grama­ tički si stem - sa nji hovi m podsistemima i međusistemima; podrobn ije

1 05

RANKO B UGARSKI

o ovima ponaosob u narednim poglavlj ima). Tako se npr. pojam množine (značenje) preko kategorije plurala (gramatika) unosi u sa­ stav pojedinih reči (leksika), pri čemu realizacija nastavka za plural može zavisiti od prirode prethodnog glasa (zvuk - upor. npr. različit izgovor nastavka u englesKi m rečima cats 'mačke' ls/, dogs 'psi' Iz/, horses ' konj i ' /izl). A leksički ekvivalentni glagoli kao reći i kazati razlikuju se u gramatic i : prema Šta kažeš? ne ide Šta rekneš? (iako u nekim dijalektima ide Šta rečeš?); dok se rečeno može poreći ka­ zano se ne može pokazati u značenju negiranja; svi koji su uči li en­ gleski znaju da se ekvivalentni glagoli say i tell takođe različito gra­ matički ponašaj u ; itd.

ZNAČENJE

LEKSIKA

GRAMATIKA

ZVUK Slika 6.

Ovakvo lingvističko razmatranje planova i jedinica jezičke strukture može izgledati dosta složeno, ali se njegova suština (narav­ no, u manje eksplicitnom i formalizovanom obliku) delom nalazi već u našim intuitivnim osećanjima o ustrojstvu jezika. U laičkoj pred­ stavi , jezik je sastavljen od reči, dok su reči sastavljene od slova, odnosno glasova. Ovo shvatanje je nepotpuno i neprecizno, ali se u njemu krije zrno istine, pa može da nam posluži kao polazište za dalje razmatranje. Pogledajmo za početak reč mišolovka, koja nesumnjivo pripada srpskohrvatskom jeziku. Od čega je ona sastavljena? S jedne strane, svakako od glasova (odnosno slova), na koje se može rastaviti : m-i­ -š-o-1-o-v-k-a. Ali ona se može podeliti i na slogove: mi-šo-lov-ka,

1 06

UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU

pa prema devet glasova (ili slova) imamo četiri sloga. No to nije kraj analize, jer se u našoj reči očigledno kriju i neke druge manje celine. Na njenom početku stoji celina miš, �oja se može i samostalno upo­ trebiti kao reč ovog jezika, i koja je po značenju povezana sa reči mišolovka. Ono· što ostaje, olovka, takođe se javlja kao reč ovog je­ zika, ali ne u značenjskoj vezi sa elementom miš, pa je ona ovde sadržana samo prividno, kao rezultat slučajne podudarnosti na prin­ cipu rebusa. Drugim rečima, olovka nije u ovoj reči nikakva celina, ali taj deo sadrži i jednu manju celinu, lov, koja jeste u vezi sa celinom miš: mišolovka je predmet kojim se love miševi.

t"

Preostaju još elementi -a- i -ka; kakva je njihova uloga ovde? U srpskohrvatskom postoje, doduše, predlozi o i ka, ali oni nisu za­ stupljeni u ovoj reči (iako, da se malo našalimo, život miša visi o koncu kada krene ka mišolovci !). Ovde je -a- vezivni element koji olakšava izgovor (upor. lov-o-kradica, mir-o-ljubiv, disk-o-teka i sl.), dok -ka gramatički obeležava celinu kao reč ženskog roda, pored toga što po značenju upućuje na sredstvo obavljanja imenovane radnje (upor. igrač-ka, zveč-ka i sl. - ali uz napomenu da gramatičko-se­ mantički odnosi nisu ipak tako jednostavni: igračka nije ženski rod od igrač kao što lekarka jeste od lekar, trunka jeste ženskog roda ali nije ženski rod od trun, kao ni manastirka od manastir ili, konačno, mišolovka od mišo/ovac). (Više o ovome u odeljku 1 0.2). Znači, ako reč mišolovka rastavimo na delove koji imaju sa­ mostalno značenje, odnosno gramatičku funkciju, dobijamo četiri ele­ menta, od kojih dva .mogu a dva ne mogu da stoje sami za sebe: miš-o-lov-ka. Ova podela samo je naizgled veoma slična podeli na slogove (mi-šo-lov-ka): tu se očigledno radi o sasvim različitim pla­ novima analize i vrstama jedinica. Kao što jedna reč predstavlja nešto više od niza glasova koji ulaze u njen sastav, tako i jedna rečenica nije prosto niz reči koje je obrazuju. U rečenici Posle večere ići ćemo u bioskop ili u pozorište postoje manje grupe međusobno povezanih reči: posle večere, ići ćemo, u bioskop ili u pozorište, pri čemu je ova poslednja sa svoje strane sastavljena od dve grupe u bioskop i u pozorište, povezane -

1 07

RANKO BUGARSKI

veznikom ili. Svi mi znamo da su manje celine upravo ove, a ne, na primer, večere ići ili ćemo u bioskop iako se to iz samog nizanj a n e vidi , jer je razmak između svih reči podjednak. (Podrobnije u odelj­ cima 9.4. i 1 1 .2). -

Ovi primeri pokazuju da, ma o kakvim jezičkim jedinicama i kombinacijama govorili, uvek moramo uzimati u obzir činjenicu da one postoje na raznim planovima. Tako se npr. o javlj a i kao glas, i kao slovo, i kao slog, i kao vezivni gramatički element, i kao reč, a u funkciji uzvika (O!) i na nivou potpunog iskaza, ekvivalentnog celoj rečenici . Pri tome sastav jezičkih iskaza nije samo linearan, dakle horizontalan, nego je i hijerarhijski, tj . slojevit ili vertikalan. Jedinice jednog reda međusobno se kombinuju, obrazujući jedinice drugog, višeg reda. (Da damo jedno grubo poređenje, cigle služe kao građevin­ ski materijal, ali se sazidana zgrada više ne deli na cigle nego na jedinice drugog reda - krila, spratove, prostorije i sl.). Tako se glasovr grupišu obrazujući reči, reči stvaraju grupe reči, ovakve grupe ulaze u sastav rečenica, a rečenice tvore duže iskaze, odnosno tekstove. Ovim kombinovanjem upravlj a veoma složen si stem pravila koji se prostire preko svih slojeva jezičke strukture, određujući mogućnosti kombinovanja unutar i između njih. Ovaj si stem pravila, koji dozvo­ ljava neke kombinacije a isključuje neke druge, može se, govoreći široko i uopšteno, nazvati gramatikom jednog jezika. Obavljeno i spitivanje još jednom ukazuje na znač aj dvostruke artikulacije kao dvostepene veze između značenja i zvuka u jeziku . S jedne strane, pojedini poj movi izražavaju se uz pomoć reči kao jedinica sa značenjem (npr. miš, lov, posle, večera, ići, u itd.), dok se kombinovanjem reči dobijaju rečenice. A s druge strane, do samih ovakvih jedinica dolazi se kombinovanjem glasova, kao jedinica koje su same za sebe bez značenja; tako glasovi m, i, š, složeni tim redom, daju reč miš. Na oba stepena od najvećeg je značaj a činjenica (istaknuta već u odeljku 1 .2) da se nove kombinacije ne ostvaruju uvođenjem novih jedinica, nego novim razmeštajem već postojećih. Da bismo sastavili novu rečenicu mi ne moramo da izmišlj amo nove reči , niti pak za

1 08

UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU

•...

oblikovanje novih reči u vodimo nove glasove. Kada bismo morali da činimo ovo, upotreba jezika nametala bi čovekovom pamćenju, kao i komunikaciji među ljudima, nesavladi ve prepreke. Srećom, dvoste­ pena organizacij a čini jezike vanredno ekonomičnim sistemima, koji omogućuju kori snicima ogromne uštede u vremenu i naporu. Kom­ binovanjem svega 30 glasova srpskohrvatskog jezika mi dobijamo na desetine hiljada reči, a kombinovanjem ovih reči dobijamo beskonačan broj rečenica. (Isto načelo važi , dakako, i za sve druge jezike). Kratko rečeno, u jeziku se ograničena sredstva koriste u neograničene svrhe, i u tome je suština jezičke ekonomije. Stoga je jezik uistinu jedinstven proizvod čovekove evolucije. Njegovo pomenuto svoj stvo odražava konstrukciju i funkcionisanje ljudskog mozga, koji bi bez takvog principa obrade podataka bio pot­ �uno zakrčen nepreglednom masom informacija koju mu naša čula .,'1 u svakom trenutku prosleđuj u . Ljudska bića nisu elektronski računari ogromne veštačke memorije u kojoj bi bile pohranjene nebrojene sklo­ pljene rečenice, svaka već gotova za svoju priliku. Naš mozak ostva­ ruje jedan viši princip: on "pamti " samo elemente i principe njihovog slaganja, ne opterećuj ući se trajnim memorisanjem samih proizvoda tog procesa. Mi stoga prema svakoj prilici sastavljamo nove rečenice - naravno, od datih elemenata i mahom prema ustaljenim obrascim a. Tako je, sa izuzetkom konverzacionih klišea i drugih stereotipnih izra­ za, naj veći deo rečenica koje svakodnevno proizvodimo i primamo nov, utoliko što se one u identičnom obliku ranije nisu j avlj ale. U i sti mah , i u tesnoj vezi s ovim, takva priroda jezika m ak­ simalno odgovara, u jednom opštem smislu, i komunikacij sk i m po­ trebama čoveka kao društvenog bića. Zbog svega toga, ne bismo smeli biti odveć nestrpljivi nad neizbežnim pojedinačnim neusaglašenosti­ ma, nelogičnostima i drugi m nedostacima jezika koj i ma se služimo. Ispod neravne površine j ezičkih pojava kriju se duboki organi zacioni principi velike čvrstine i doslednosti , kojima zapravo dugujemo sve ono što sa jezikom možemo da učinimo. A to je, videli smo ranije, odista veoma mnogo !

1 09

RANKO BUGARSKI

U zaključku, vidimo da način na koji jezik funkcioniše, uklju­ čujući tu i stalno izražavanje novih sadržaj a, proističe iz osnovnih principa njegovog formalnog ustroj stva. Svekolika upotreba jezika po­ čiva na načelu slaganja i preslaganja datih jedinica na nov način, čime se od malog dobija mnogo. Tokom vremena menjaju se, dakako, i same jedinice i pravila njihovog kombinovanja, ali je taj proces veoma spor; osim toga, postojanje takvih promena ne menj a ništa u opštem karakteru samog kombinatornog mehanizma o kojem je bilo reči.

6.3. Jezičko stvaralaštvo Mogućnost izražavanja beskonačnog broja novih značenj a pu­ tem drukčijih kombinacij a istih jedinica čini da jezik dejstvuje kao uhodan mehanizam u kome se mnogo toga ponavlja, ali i kao stva: ralačko sredstvo izražavanja kojim se neprekidno ostvaruje i nešto novo. Sistematičnost čini jezik delotvornim instrumentom opštenja među ljudima, a njegova otvorenost ka novome tesno je povezana sa stvaralačkom prirodom čoveka. (Slični odnosi elemenata i njihovog rasporeda daju se uočiti i drugde, npr. u raznim igrama; tako u šahu i ste figure, u okviru i stih pravila kretanja, ostvaruju bezbroj pozicija) . Kad bi s e koristile sve matematički moguće kombinacije, od tridesetak glasova nekog jezika mogao bi se sastaviti astronomski broj reči određene dužine, koji bi daleko prevazilazio i potrebe i mogućno­ sti ljudskih bića. Isto važi i za slaganje reči u rečenice: hilj ade godina bi protekle dok bi se samo po jednom izgovorile sve moguće rečenice nekog jezika u dužini od, recimo, dvadeset reči . (U vaniskustvenim sferama teško je i pojmiti ovakve brojčane odnose; setimo se istočnjačke legende o caru koj i nije mogao da i spuni rado dato obećanje da će jednog vernog podanika da nagradi žitom tako što bi na prvo polje šahovske table došlo samo jedno zrno, na drugo dva, na treće četiri itd. - jer se pokazalo da bi svekoliko žito u njegovom carstvu bilo nedovoljno da se tako stigne do 64. polj a ! ) . Stoga se broj korišćenih kombinacija u svakom jeziku svodi na razumnu i de­ latnu meru delovanjem raznih ograničenja: ograničena je dužina reči

1 10

UVOD V OPŠTU LINGVISTIKU

i rečenica, kao i sloboda slaganj a glasova u rečima i reči u grupama reči i rečenicama. Ove granice nisu oštre i teško je odrediti tačno gde padaju (npr. koliko naj više glasova može imati jedna reč srpsko­ hrvatskog, mađarskog, ruskog ili kojeg drugog jezika), ali ako im je položaj donekle neodređen, njihovo prisustvo se ipak j asno oseća. Pitanje šta se sa čime može kombinovati - uz napomenu da se � �ealizacij i i stih osnovni h principa pojedini jezici mogu u ponečemu razlikovati - ilustrovaćemo najpre na glasovnom planu. U srpsko­ hrvatskom, zahvaljujući slogotvomoj funkcij i glasa r, moguće su reči kao prst i smrt, kakve bi u fonološkoj strukturi veći ne drugih j ezika bile nedopuštene. Isti glasovi mogu se složiti i drukčije, pa dobij amo reči Strp (ime zaseoka u Boki Kotorskoj ) i strm. U prvom slučaju mog la bi se očekivati još kombinacij a sprt, a u drugom mrst (što se i javlj a kao dij alekatski oblik reči mrs u izrazu post i mrst). S ve su pomenute kombinacije fonološki moguće u ovom jeziku, a da li su već i ostvarene ili nisu - to može biti stvar istorij ske slučaj nosti . Nasuprot njima, kombinacije istih glasova kao rtsp ili mstr n ikada neće biti ostvarene, ali ne zato što bi bile besmislene nego stoga što su sa stanovišta strukture ovog jezika neizgovorlj ive. (Upor. i ostva­ reno vrata, vatra, trava sa mogući m arvat, tarva, tvara i nemogućim arvta, vtaar, rvtaa i sl.; više u odeljku 8.2). Došli smo, znači, do razlike između mogućih i nemogućih kom­ binacij a, a u okviru mogućih i do razlike između već ostvarenih i po­ tencijalnih. Nemoguće kombinacije možemo da zanemarimo, jer one ni­ kada ne mogu uroditi rečima datog jezika. Ostvarene među mogućim kombinacijama čine, u svojoj sveukupnosti, rečnik jezika kakav je on bio u prošlosti i kakav je danas. (Takve kombinacije marginalno se j a­ vljaju i bez pridodatih leksičkih značenja, npr. u magij skim formulama tipa abrakadabra ili razbrajalicama kao ondola-dondola-šiškala-biška­ la-kalarija-rusalija-podgor-gorčin-čavčin-čaulin-čagrk). A moguće ali još neisl«>rišćene kombinacije dragocene su u svakom jeziku, jer upravo one pružaju mogućnost za dalji razvoj i bogaćenje jezika: sve nove reči koje danas ulaze u jezik, ili će u njega sutra ući, spadaju u ovu kategoriju, koj a se intuitivno koristi prilikom davanja i mena Ill

RANKO BUGARSKI

novim pojmovima, izumima, proizvodima itd. (upor. novije reči kao kros, smog, taš, faks). Ista poj ava zapaža se i u procesima građenja novih reči od ma­ nji h morfoloških jedinica, gde se postojeće osnove i nastavci, pored dobijanja novih samostalnih značenj a, često ukrštaju na nove načine. Tako odavno postoje parovi kralj-kraljica, sobar-sobarica, ali izve­ denice kao državnica prema državnik tek zakoračuju u jezik (v. i slič­ ne primere u odeljku 3.3). Stariji nastavak turskog porekl a -džija sa značenjem zanimanja (kujundžija, jorgandžija, sajdžija) kasnije se po­ novo j avio sa novim, ironičnim prizvukom (siledžija, filmadžija) . Na­ stavak -ak, odranije zastupljen u mnogim rečima bez neke n aročite sopstvene boje (kao u vrbak, prvak, grudnjak, mlaznjak), poslednjih godina izrazito je produktivan sa novim, familijarno-žargonskim emo­ tivnim senčenjem: buvljak (buvlj a pij aca), Studenjak (Studentski grad), narodnjak, zabavnjak (narodna, zabavna melodij a), kožnjak. (kožni kaput), lažnjak (lažni proizvod), oštrak (žestoko piće), mirov­ njak (pripadnik mirovnog pokreta) - pri čemu čak i već korišćene kombinacije sa osnovama dobijaju nova značenja ove vrste: crnjak (crno vino, potom crni humor), divljak (divlji čovek, potom neregi­ strovani radio, taksi, ugostitelj , građevinar i sl.). U osnovi isti princip važi i u međusobnom kombinovanju reči. Grupa pridev +imenica veoma se često javlj a, ali ne ide svaki pridev sa svakom imenicom, a marginalno moguće kombinacije koriste se u jezičkom stvaralaštvu. Crn kvadrat je u redu,.ali je četvrtast kvadrat pleonazam, a okrugao kvadrat je kontradikcij a. Vredan kvadrat mo­ gao bi da se j avi personifikacijom, u kakvoj dečjoj priči, stripu ili crtanom filmu čiji bi junaci bili kvadrati . Uz pridev sporedan nor­ malno upotrebljavamo manji broj i menica kao put, ulaz, kolosek ili zadatak, dok uz imenicu nebo očekujemo prideve kao plavo, vedro ili oblačno; ali kada se ovi sasvim raznorodni skupovi neočekivano preseku, to je rezultat pesničke inspiracije - Vasko Popa nazvao je jednu svoju poznatu zbirku pesama, u kojoj ima još ovakvih neobičnih naslova, upravo Sporedno nebo (upor. i sklopove kao plesniva zora ili tamnovodena zver misli kod Dušana Matića).

1 12

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

U okviru rečenice takođe su mogući neki redosledi određenih jedinica, dok drugi nisu. Reči iz rečenice Sunce izlazi na istoku mo­ žemo i drukčije da složimo, uz nijansiranje značenja ili stila (Na istoku sunce izlazi, Na istoku izlazi sunce, Sunce na istoku izlazi), ali ne možemo da kažemo npr. Istoku sunce na izlazi, jer nam to gramatika �·dozvoljava. S druge strane, rečenica Sunce izlazi na mom pisaćem stolu je čisto gramatički valjana, iako bi se mogao osporavati njen smisao; dok u nizu Stolu izlazi mom na pisaćem sunce ne bi bilo ni gramatike ni smisla. No ako se osnovna gramatička pravila o redu reci ne smeju kršiti, ima i pravila koja dopuštaju izvesno eksperimentisanje. Ako u rečenici Devojčica se nasmešila dečaku obrnemo redosled dveju ime,. nica, uz potrebno prilagođavanje padežnih oblika, dobićemo isto tako dobru rečenicu, iako drukčijeg značenja - Dečak se nasmešio de­ vojčici. Ali primenjujući isti postupak na rečenicu Devojčica se na­ smešila cvetu dobićemo Cvet se nasmešio devojčici, što je u svako­ dnevnom jeziku čudno jer se za cveće - za razliku od ljudi - obično ne kaže da se smeši, dok bi u kakvoj pesmi ili bajci to moglo da bude sasvim prihvatljivo. Naši primeri, kojima smo jedva i zavirili u složeni splet gra­ matičkih i vanjezičkih odnosa, pokazuju ipak da se stvaranje novog u jeziku, na svim planovima njegove strukture, poziva na moguće a još ne is korišćene kombinacije jezičkih jedinica, kombinacije koje tako predstavljaju nepresušno vrelo novih sazvučja, značenja, govornih vrednosti i izražajnih mogućnosti. Ovo važi za sve oblike stvaranja u jeziku - a ovaj proces ima dva glavna vida, koji se mogu samo donekle razgraničiti. Jedno je stvaralaštvo koje je neophodan atribut obične up�trebe jezika, u kome dakle učestvujemo svi i svakodnevno, i koje se uglavnom odvija strogo u granicama pravila zadatih gra­ matikom. Drugo je specifičnije književno-umetničko stvaralaštvo u je­ ziku, rezultat nadahnuća pojedinaca od posebnog dara, koje boravi na samim pomenutim granicama, nastojeći da ih proširi. Kod prvog tipa reč je o stvaranju u smislu obične produktivnosti, koje je sveopšte, anonimno, nesvesno i uglavnom neprimetno. Kod drugog se radi o

1 13

RANKO BUGARSKI

posebnom, svesnom stvaralačkom naporu, čiji se rezultati primećuju i pamte (upor. npr. formalno neveliku ali umetnički efektnu razliku između običnog spoj a most na Drini i Andrićevog naslova Na Drini ćuprija). Međutim, ovo drugo je u osnovi samo poseban slučaj onog pr­ vog, od koga u potpunosti zavisi. Isto se može reći i za razne oblike jezičkog stvaranja (u govoru dece i omladine, u igri reči, u žargonima i stručnim terminologijama i dr.) koji se mogu smatrati na neki način prelaznima između dve pomenute glavne kategorije. Naime, na sve­ opštoj kreativnoj jezičkoj sposobnosti svih ljudi počiva i posebna veš­ tina sa kojom izuzetni pojedinci obrađuju zlatnu žicu skrivenih mo­ gućnosti stvaralačkog jezičkog izraza: u jeziku pesnici trče, ali svi ipak hodamo. A i trčanje poznaje granice, pa tako i jezičko stvara­ laštvo, čak i kada najviše eksperimentiše, računa sa izvesnim grr;mi­ cama, bez kojih bi svaka komunikacija prestala, a jezički kosmos bi· se pretvorio u haos. O ovoj opasnosti svedoče automatska poezij a nadrealista, "zaumni " jezik futurista i slični pesnički pokreti koji su u krajnjoj liniji ostali kratkog daha upravo usled odbij anj a da prihvate postojanje bilo kakvih ograničenj a u jezičkoj kreativnosti .

1 14

7. Fonetika ...

7. 1 . Govorni organi S uština jezičke komunikacije jeste prenošenje gramatički obli­ kovanih i leksički otelovljenih značenja između pošilj aoca i primaoca poruke . Ovaj proces odvij a se u oba glavna medijuma realizacije je­ zika, zvučnom i grafičkom, tokom govorenj a i slušanja, odnosno pi­ sanj a i čitanj a. (U nužno modifikovanom obliku, on je zastupljen i u gestovnom medijumu kojim se služe gluvonemi, prilikom gestiku­ liranj a i gledanja). U ovom i n arednom poglavlj u govorićemo o ostva­ rivanju jezika, najpre putem zvučnih talasa a potom grafičkim sred­ stvima, da bismo u kasnijim poglavljima razmotrili i druge aspekte jezičke strukture i njima odgovarajuće lingvističke discipline. Kre­ ćemo, dakle, od zvuka u jeziku, odnosno od) fonetike. 1•

Fonetika se bavi fi zičkom (fiziološkom i akustičkom) stranom govora; njena osnovna jedinica je glas - artikulisani zvuk u govoru. Ona daje opis i klasifikaciju govornih glasova - njihovog proizvođenj a (artikulaciona fonetika), prenošenj a kroz zvučne talase (akustička fonetika) i prijema, tj. prepoznavanj a (auditivna fonetika). U procesu proizvodnje govora angažovan je značajan deo ljud­ skog organizma. Govor se stvara proizvođenjem, potiskivanjem, obli­ kovanjem i ispuštanjem vazdušne struje; ovaj uobičajeni tok zove se egresija (u retkim slučajevima, pojedini glasovi u nekim jezicima proizvode se obrnutim pravcem, tj . usisavanjem spoljnog vazduha, što je ingresija). Organi koji su uključeni u ovaj proces - iako, kao

1 15

RANKO BUGARSKI

što smo ranije videli, imaj u i biološki starijih funkcija u vezi sa di­ sanjem i jedenjem, i samo su delimično prilagođeni ovoj posebnoj svrsi - nazivaj u se govorni organi (v. sliku 7).

Slika 7.

1 16

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

Podizanjem dijafragme ( l) usled kontrakcije trbušnih miSica prethodno udahnuti vazduh se i stiskuje kroz pluća (2), bronhije (3) i dušnik (4), na čijem kraj u dospeva u grkljan (larinks, 5), da bi potom kroz ždrelo (farinks, 6) i usnu šupljinu (7) ili nosnu šupljinu (8) bi o izdahnut. Organ specij alizovan za neposredno stvaranje zvuka jeste grkljan sa svoj i m glasnicama ( "glasnim žicama" , 9), čije vi­ bracije pri otvaranju ili zatvaranju otvora grklj ana (glotis, l O) i proiz­ vode zvuk. Prilikom uzi manja hrane grklj an odozgo zatvara njegov po klopa� ( epiglotis, l l), kako hrana ne bi krenula u dušnik (kada se to ipak desi , onda se zagrcnemo, a poneko se na taj način i udavio ; stoga razg.ovarati " sa punim ustima" nije samo nepristojno, nego može da bude i opasno !). Ždrelo, usna i nosna šupljina funkcioni šu kao rezonatori zvuka obrazovanog u grkljanu. Nosna šupljina je odvojena nepcem, koje se deli na nepokretno tvrdo nepce (palatum, 1 2) i pokretno meko nepce (velom, 1 3) sa resicom (uvulom, 1 4) na kraju. Pri podignutom mekom nepcu prolaz vazduha kroz nosnu šuplj inu je zatvor�n, pa on izlazi kroz usnu šupljinu, obrazujući oralne gla­ sovli; a . s puštanjem mekog nepca otvara se put i kroz nosnu šupljinu, što daje nazalne glasove. Pored nepca, u usnoj šupljini kao glavnom rezonatoru n al aze se, ili je zatvaraju, gornj i i donj i zubi ( 1 5 , 1 6), gornja i donj a usna ( 17, 18), desni (alveole, 1 9) između zuba i nepca, te glavni artikulator - jezik (20). Jezik se može podeliti na vrh, lopaticu, prednj i , srednj i i zadnj i deo leđa, i koren. Velika pokretlj ivost ovog mišićnog organa omogućuje mu da raznim svoj i m delovima zauzima različite položaje, tako stvarajući raznovrsne prolaze ili prepreke vazdušnoj struj i , što je od bitnog značaja za proizvođenje i razlikovanje pojedinih vrsta glasova. (Svest o posebnoj važnosti ovog organa za ljudski govor odražava se i u činjenici da mnogi jezici - među njima, kako vidi mo, i srpskohrvatski ! - imaj u istu reč za jezik u ustima i jezik kao sredstvo komunikacije). Pokreti jezika usklađeni su sa takođe pokretni m usna­ ma, čij i različiti položaji (neutralni, ispupčeni , zaokruženi , razvučeni) daju mnogim glasovima poseban kvalitet. I uopšte uzev, aktivnost go­ vornih organa odvija se u koordinaciji, čij i je ukupni rezultat proiz-

1 17

RANKO BUGARSKI

vođenje i oblikovanje zvuka - ali ne bilo kakvog zvuka, nego zvuka koji je finim nijansiranjem raščlanjiv u veliki broj prepoznatljivo ra­ zličitih jedinica. A upravo takve jedinice zahteva ljudski govor kao artikulisan sistem komunikacije, zasnovan na pridavanju značenj a kombinacijama ode/itih i međusobno oprečnih glasovnih jedinica. Zvuk proizveden aktivnošću govornih organa prenosi se kroz vazduh, u vidu talasnog kretanj a, od usta pošilj aoca do uha primaoca. Taj zvuk ima određenu visinu, j ačinu, dužinu i boj u . Visina je uslo­ v ljena frekvencijom, čija je mera herc (Hz); ljudsko uho može da registruje širok raspon od približno 20 do 20.000 Hz, ali za govor su najvažnije frekvencije između l OO i 4.000 Hz - pri čemu je osnov­ na frekvencija odraslog muškarca oko 1 20 Hz a žene oko 220 Hz. Zvučni talasi primaju se preko spoljnog, srednjeg i unutrašnjeg uha (to što imamo dva uha korisno je radi preciznijeg lociranj a izvora zvuka bez okretanj a glave; gluvi na jedno uho mogu s tim imati pro­ blema) . Primljeni zvuk otuda se nervnim putem prenosi mozgu. Još uvek se malo zna o percepciji govora o tome kako upravo uši i mozak sređuju primljene nadražaje, kako se kontinuumi zvučnih ta­ lasa analiziraj u u diskretne elemente, kako se u tom neprekinutom toku prepoznaju pojedini glasovi i njihove kombinacije koje nose zna­ čenje. Posebno je pitanje kako mozak identifikuje "isti " glas kada se mehaničkim putem može pokazati da se svaka realizacij a neke jedi­ nice fizički uvek u nečemu razlikuje od svih drugih; ili kako mozak obavlja selekciju, pa od svega što uši primaju sluša samo ono što " " " "hoće a zanemaruje ono što "neće (kao kada se "uključujemo sa­ mo na jednog govornika u sobi punoj ljudi koji istovremeno govore). Za razliku od proizvodnje govornih glasova u ustima, percepcij a go­ vora u uhu i mozgu ne može se posmatrati neposredno, nego se mora proučavati uz pomoć indirektnih metoda. -

Jedno važno obeležje govora, koje olakšava percepciju govornih signala i "dešifrovanje" verbalnih poruka, jeste redundanca zaliha informacija. Ovaj poj am, razrađen u okviru teorije informacija (koj a uspostavlja i meri jedinice informacija u porukama, kodiranih, pre­ netih i dekodiranih prilikom funkcionisanj a nekog sistema komuni-

1 18

UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU

kacije), odnosi se na informacij ski višak koji se može korisno akti­ virati u slučaj u potrebe. Prostije rečeno, struktura jezika nas navodi da najčešće kažemo više nego što je neophodno za razumevanje, ali upravo taj višak omogućuje da se poruka sačuva i pri nepovoljnim komunikacijskim uslovima (slabljenje pažnje, buka, smetnje n a ve­ zama i sl.). Tako je npr. redundanca dosta visoka u pričanj u , kada se dosta toga ponavlj a, ali se iz razloga ekonomičnosti smanj uje u tzv. telegrafskom stilu (telegrami , novinski naslovi i dr.). Ona se dalje umanjuje i upotrebom raznih skraćenica, a to bi se moglo veštački postići i smanjenjem broj a znakova, naročito u pisanom tekstu (pitanje kkv j tj nv flm ? verovatno je razumljivo bez ijednog vokala ! ) . Pri fonetskim i straživanjima uveliko s e koriste razni instrumenti , što je područje instrumentalne (ili eksperimentalne) fonetike. Važno mesto među nj ima pripada spektrografu, aparatu koj i "fotografiše" govor, grafički prikazujući na spektrogramu vreme, frekvencij u i in­ tenzitet kao komponente glasova i njihovih sledova sadržanih u zvuč­ nom tala5..lJ . Tradicionalnom tehnikom palatogratije utvrđuje se mesto dodira jezika sa nepcem pri izgovoru pojedinih glasova, a sada elek­ tropalatografija omogućuje da se ovi kontakti prate sukcesivno u vezanom govoru . Uz pomoć labiografije prate se pokreti usana, dok elektrolaringogratija pruža mogućnost posmatranj a aktivnosti grklja­ na. Percepcij a govora danas se proučava uz pomoć sinteze govora - proizvođenj a veštačkih glasova elektronskim putem. S ovim je u vezi i automatsko -prepoznavanje govora, kao deo interakcije ljudi i mašina. Verovatno ćemo već u bliskoj budućnosti imati mašine koje će moći da štampani tekst pretvaraju u sintetički govor, i obrnuto, da govoreni tekst neposredno preobraćaju u pismo i štampaj u . Š to se tiše m ašina koje i same govore, izvesni rezultati već su postign uti u robotici i ponegde se i praktično koriste; teorij ska istraživanj a n a no­ vom području veštačke inteligencije obećavaju i nove prodore i raščlanjene odgovore na pitanje koje čoveka već dugo muči - mogu li mašine da proi zvode i razumeju ljudski govor.

RANKO BUGARSKI

7 2 Glasovi .

.

lako pri prenošenju i prepoznavanju glasova važnu ulogu igraju i njihova akustička obeležja, osnovu njihovog opisa i klasifikacije čini sama artikulacija, tj . proizvodnja glasova, koja za taj postupak daje najjasnije kriterijume. Među ovima su najvažniji sledeći. ( l ) Korišće­ nje, izvor i pravac vazdušne struje. Premda se povremeno nalaze i drukčije artikulacije, daleko najveći broj glasova u svim jezicima obrazuje se uz pomoć vazdušne struje i to iz pluća prema ustima. (2) Aktivnost glasnica. Mirovanje glasnica proizvodi bezvučne, a nji­ hovo vibriranje zvučne glasove. Ovu razliku možemo da osetimo iz­ govaraj ući najpre [sss] a potom [zzz] sa začepljenim ušima, ili sa prstom na Adamovoj jabučici (koja služi kao štit grklj ana) . Bezvučni su neki konsonanti, dok je zvučnost obeležje većine konsonanata i . svih vokala. (3) Položaj mekog nepca, od koga zavisi oralni ili na-: zalni kvalitet glasova. (4) Mesto artikulacije: gde se, u rasponu od usana do grkljana, obrazuje glas. (5) Način artikulacije: postoj i li pre­ " preka vazdušnoj struji, i ako postoji, da li se prolaz samo sužava ili se negde zatvara. Osnovna podela glasova je na vokale ili samoglasnike, pri či­ jem izgovoru vazduh slobodno struji kroz kanal govornog aparata pro­ izvodeći kontinuiran zvuk (zbog čega su vokali u muzičkom smislu tonovi), i konsonante ili suglasnike, čija artikulacij a na nekom mestu nailazi na neku vrstu prepreke koja se savlađuje uz dodatnu moguć­ nost zvučanj a (što sve akustički deluje kao šum). Vokali se međusobno razlikuj u po kvalitetu koji im daje karak­ teristična rezon anca izazvana različitim položajima jezika, usana i me­ kog nepca. Pri izgovoru vokala jezik se može kretati u dva pravca, horizontalno (napred-nazad) i vertikalno (više-niže), što daje dva kri­ terij uma njihove podele - na prednje, centralne i zadnj e, odnosno na visoke, srednje i niske. Ova određenj a mogu se po potrebi pre­ cizirati za jezike sa većim brojem vokala, npr. podelom srednjeg nivoa na visokosrednji i niskosrednji, ili razlikovanjem zatvorenijih i otvo­ renijih realizacij a nekog vokala (sa nešto višim odnosno nižim po-

1 20

UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU

ložajem jezika). Tipizirane predstavnike ovih pozicij a ilustrovaćemo uprošćenim prikazom dijagrama tzv. kardinalnih (osnovnih) vokala, koji je izradio engleski fonetičar Danijel Džouns (v. sliku 8).

!!. X

Q. X

X

. ... Slikn 8.

Dijagram treba razumeti kao šematski prikaz preseka usne šu­ pljine čoveka koji gleda ulevo, gde tačke pokazuju optimalne zvučne vrednosti pojedinih vokala, a orijentaciono i najviši položaj koji neki deo j ezika dostiže prilikom njihove artikulacije. Ti vokali mogu se opisati kao prednji visoki (i), prednji visokosrednji (e), prednji ni­ skosrednji (E), centralni niski (a), zadnji niski (a), zadnji niskosrednj i (o), zadnj i visokosrednji ( o ) i zadnj i visoki ( u ) . Pri tome valj a imati na umu da ovo nije slika vokala bilo kojeg j ezika, nego svojevrstan koordinatni sistem osnovnih vokalskih vrednosti koj i pokriva celo­ kupna polje realizacije vokalskih mogućnosti u svim jezicima. U nje­ ga se mogu ucrtati vokali svakog jezika, prema položaju koji zauzi­ maju u prostoru omeđenom i i sparcelisanom pomoću osam kardinal­ nib tačaka. Tako se nijedan od pet vokala srpskohrvatskog (i e a o u ) ne bi podudario sa zamišljenim odgovaraj ućim kardinalnim vokalom,

121

RANKO BUGARSKI

iako bi bio u njegovoj blizini na istom dijagramu (v. mesta označena sa x), a slično bi u principu važilo i za sve druge jezike. Pri izgovoru vokala značajnu ulogu igra i položaj usana, koje mogu da budu razvučene (kao kod i), neutralne (kao kod e ili a), zaokružene (kao kod o) ili zaokružene i blago ispupčene (kao kod u). Drukčije kombinacije položaja jezika i usana mogu da daju tzv. preglašene vokale (nem. Umlaut npr. položaj jezika kao za i a usana kao za u proizvodi vokal ii kao u nem. fiinf ' pet' ). A spuštanje mekog nepca pri artikulaciji vokala otvara vazdušnoj struji prolaz ne samo kroz usnu nego i kroz nosnu šupljinu, što urađa nazalizovanim vokalima kakve nalazimo npr. u francuskom (upor. bon [bo] 'dobar'), portugalskom i mnogim drugim jezicima (i praslovenski je imao vo­ kale ovog tipa, koji su se do danas sačuvali u polj skom). -

Kvalitet vokala zavisi i od toga da li su pod naglaskom ili nisu; ako nisu, njihova artikulacija slabi , približavajući se onoj koj a je ka­ rakteristična za jezik u mirovanju , tj . za neutralnu, centralnu i srednju vokalsku vrednost koja bi se našla na sredini dijagrama, a za koju se u fonetici koristi simbol [ ;}] i naziv schwa (iz nem., izg. šva; mnogi jezici imaju ovakav vokal, čiji se zvuk inače čuje prilikom oklevanj a ili zamuckivanja u govoru: [ ;} . . ;} . . ;}]) . Mnogi jezici uz to razlikuju kratke i duge vokale, iako tu razlika najčešće nije samo u dužini nego i u kvalitetu (upor. sh. pas/p&, luk/luk). .

.

U nekim jezicima koriste se kombinacije vokala u istom slogu, pri koj ima artikulacija počinje jednom vokalskom vrednošću a završava se nekom drugom. Takve složene vokalske realizacije zovu se diftonzi ili dvoglasi (npr. engl . [ei] u day 'dan ' ili [au] u now 'sada' , nem. [ai] u mein 'moj ' ) , odnosno triftonzi ili troglasi (engl . [ai;}] u fire 'vatra' i l i [au;}] u o u r 'naš ' , ital. [iei] u miei ' moj i ' ); u poređenju sa ovima obični vokali su monoftonzi. Konsonanti se dele prema mestu artikulacije, tj . zoni govornog aparata u kojoj se, idući od usana prema grlu, obrazuje prepreka, i prema načinu artikulacije, tj . načinu formiranja te prepreke. Ukršta-

1 22

UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU

njem ovih podela dobija se tabela kakva je prikazana na slici 9, u koj u su radi ilustracije uneti konsonanti srpskohrvatskog jezika. labi "alni ·a ";j

·a ";j

e: