Rimska civilizacija (1968) [PDF]

Zitiervorschau

GLAVA I

LEGENDA I STVARNOST PRVIH VREMENA

AO BLISTAVO razdoblje između tame italske preistorije i sko­ ro isto tako dubokog mraka u koji je raspad rimskog carstva doveo zapadni svet, Rim osvetljava živom svetlošću nekih dva­ naest vekova ljudske istorije. Dvanaest vekova u kojima, doduše, ima i ratova i zločina, ali čiji je najveći deo poznavao trajan i siguran mir — rimski mir, nametnut i prihvaćen od obala Klide do jermenskih planina, od Maroka do Rajne, pa čak nekad i do Elbe, i koji se za­ vršavao tek na ivici pustinje na obalama Eufrata. I još ovom ogro­ mnom carstvu treba dodati čitav jedan pojas država potčinjenih nje­ govom duhovnom uticaju ili privučenih njegovim prestižom. Ne treba se onda čuditi što tih dvanaest vekova istorije spadaju među najzna­ čajnije koje je ikad doživelo čovečanstvo i što se delovanje Rima, uprkos svim revolucijama, svim proširivanjima i svim promenama koje su nastale u toku hiljadu i po godina, još snažno i trajno oseća. Ovo delovanje prodire u sve oblasti: nacionalne i političke, estet­ ske i moralne okvire, u sve vrste vrednosti, u pravne odnose država, navike i običaje svakodnevnog života. Sve ono što nas okružuje ne bi izgledalo onako kako je da nije bilo Rima. Čak jc i verski život sačuvao trag Rima. N ije li u samom carstvu nastalo hrišćanstvo, koje jc tu odnelo svoje pobeđe, stvorilo svoju hijerarhiju i u izvesnoj meri izgradilo svoje učenje?

K

21

RI MSKA

CIVILIZACIJA

Kada je prestao da bude politička stvarnost, Rim je postao mit; varvarski kraljevi krunisali su se kao rimski carevi. Pa i sam pojam Carstva, tako neuhvatljiv i složen, može se shvatiti samo iz rimske perspektive; krunisanje Napoleona u Notre-Dame mogao je dostojno obaviti samo rimski episkop. Iznenadno oživljavanje rimske ideje za koju se moglo misliti da je zanavek umrla nije bilo početkom toga decembra 1804. godine ćud tiranije, već politička intuicija osvajača koji, preskačući hiljadu godina francuskog kraljevstva, nalazi živi izvor evropske misli. Ne bi bilo teško navesti i druge skorije pokušaje čiji neuspeh ne može da zbriše činjenicu da su izazvali snažan odjek kad je čitav jedan narod dobio proklamaciju da carstvo oživljava pod »kobnim brežuljcima Rima«.

Sedam rimskih brežuljaka, oni brežuljci za koje čak i stari pisci nisu tačno znali koji su, dižu se i danas na obalama Tibra. Vekovi su, bez sumnje, nagomilali prašinu u doline koje ih odvajaju u tolikoj meri da su otupile njihove konture i da danas izgledaju niži. Jedino arheolozi mogu vaskrsnuti topografiju prvobitnog Rima. Nije reč tu o učenoj zabavi: poznavati tu geografiju u najranijim vremenima ve­ oma je značajno za svakog onog ko želi da shvati neobičan procvat grada, a to je važno i da bi se rasvetlile nataložene tradicije i teorije 0 početku toga srećnoga razvoja. U jednom odeljku svoje poznate rasprave o državi Ciceron hvali Romula, osnivača Rima, što je tako dobro izabrao mesto gde će za­ orati svetu brazdu, prvi trag gradskoga bedema. On veli da nijedno drugo mesto nije bilo zgodnije za osnivanje velike prestonice: Romul je vrlo mudro izbegao iskušenje da grad osnuje na morskoj obali, što bi unapred obezbeđilo lak procvat. Ali, obrazlaže Ciceron, pri­ morski gradovi nisu izloženi samo mnogobrojnim opasnostima od gusara i osvajača s mora čiji su napadi uvek iznenadni i primoravaju na stalnu opreznost, već blizina mora krije u sebi i još veće opasnosti. S mora dolaze uticaji koji kvare, novine sa strane, skupocena roba 1 neobuzdana težnja ka raskoši. Najzad, more — uvek otvoren put —

22

PRVA

VREMENA

svakodnevno mami na putovanje. Stanovnici primorskih gradova mrze mirovanje u svojoj otadžbini; njihova misao leti, kao njihova jedra, prema dalekim zemljama, a misli prate njihove nade. Mudrost koju Ciceron pripisuje Romulu učinila je da ovaj izabere mesto dovoljno udaljeno od obale da bi se izbegla iskušenja, ali i dovoljno blizu da bi Rim, kad se jednom učvrstio, mogao Iako da trguje sa stranim zemljama. Njegova reka, najveća i najpravilnija u celoj srednjoj Italiji, dopuštala je prenošenje teške robe kako ka moru tako i ka unutra­ šnjosti, Ova dragocena saobračajnica prodire duboko ka Severn. Sa ovog gledišta, Ciceronova su razmatranja potpuno tačna. Tibar je sva­ kako odigrao presudnu ulogu u procvatu Rima, dopuštajući mladoj državi da već rano ima »prozor na m ore«, što je donekle uslovilo značaj Rima kao kolonijalnoga centra. S druge strane, preko Tibra su uskoro pod rimsku kontrolu bili stavljeni etnička i trgovačka stru­ janja koja su se sticala u apeninskim dolinama i kretala ka jugu. Međutim, te koristi, koje su se kasnije ispoljile, nisu se mogle sagledati od prvog trenutka, i Romul bi morao imati izuzetnu i više nego božansku intuiciju da bi u jednom trenutku sagledao jedan me­ hanizam čiji su se zupčanici postavili na svoje mesto tek tokom duge evolucije. Sve u svemu, geografska uslovljenost dolazi do izražaja tek u svojim posledicama i za onoga koji tok istorije prati uzvodno. Ciceron navodi, takođe u prilog Romulovog izbora, druge argu­ mente koji su mnogo upečatljiviji. Čineći to, on odlučno zaklapa oči pred izvesnim istinama. Tako on piše da je osnivač »izabrao mesto bogato izvorima i zdravo u inače nezdravom području, jer su brežuljci bogati vazdušnim strujanjima i pružaju hlad dolinama«. Pri tome on zaboravlja izvesne istine koje su nam danas jasne posle iskopavanja vršenih na Forumu i na Palatinu. U stvari, prvobitni Rim, čije tra­ gove nalazimo ispod današn jega grada, bedne kolibe od kojih su saču­ vana ognjišta i katkada kolje zidova, bio je vrlo nezdrav. Ceo centar kasnijega grada, između Kapitola i uzvišice koja je kasnije nazvana Velija, bio je močvara upola izdvojena od Tibra i potopljena prilikom svake poplave. Potoci koji su se slivali sa brežuljaka stvarali su usta­ jale bare na ćelom Marsovom Polju*, koje je postalo od nanosa reke * Reči i pojmovi »za kojih se nalazi /veztlica objašnjeni su u Rećniku imena i pojmova.

23

L E G E N D E I L U S T R A C I J A 1 DO 4 1. GRUPA ENEJE I ANKIZA

Eneja,koji beži iz zapaljene Troje, nosi na leđima svog oca Ankiza. Statueta od terakote, verovatno iz prve polovine V veka pre n. e., nađena prilikom iskopavanja u Veji. Vis. 20 cm. R im , Muzej vile Đulija. Izložba » Etrurska umetnost i kultura«, Litvr. Pariz, 1955. I . KAM ENI LAV IZ VULCIJA

Predstavljao je čuvara jedne grob­ nice sa kom orom . Druga polovina V I veka pre n.e. Vis. 80 cm. Ar­

24

heološki muzej u Firenci. Izložba >.Etrurska umetnost i kultura«. Luvr, Pariz, 1955. 3. JUPITEROVÀ GLAVA

Etrurska terakota iz hrama M ater Matuta u Konki ( antički Satricum, u Ixiciju ). Početak V veka pre n.e. Vis. 25 cm. Muzej vile Đidija. 4. ETRURSKI RATNICI I 2ENA U POVORCI NA POGREBNOJ SVEČANOSTI

Ploča od terakote iz Veja. K raj V I veka pre n. e. Pariz. Luvr.

PRVA

VREMENA

koja je krivudala između vatikanskih brežuljaka i prirodnih nasipa koje su stvarale stene Kapitola, Palatina i Aventina na levoj obali. Močvarno je bilo sve što je ležalo u ravnici. Rimljani su imali muke da ukrote ćudljive vode i da svedu Tibar u utvrđeno korito te da sani­ raju svoj grad. Još više, čudan paradoks, na tom mes tu okruženom vodom, Rimljani nisu imali pijace vode. Svakako se do nje moglo doći kopanjem dubokih bunara u nižim delovima terena, što je i činjeno, pošto su iskopavanja pokazala postojanje znatnog broja takvih ra­ dova na Forumu. Ali, na brežuljcima bilo je nužno već vrlo rano graditi cisterne, što je bilo skupo i nesigurno. Problem vode stvarno je rešen tek sredinom I I I veka pre n. e., oko 500 godina po osnivanju građa, kada su sagrađeni prvi vodovodi. Prema svemu tome, malo je verovatno da je mesto bilo izabrano zbog svog zgodnog i zdravog položaja. Prave razloge možemo, među­ tim, naslutiti. Ležeći na zapadnoj ivici ogromne visoravni koju sa istoka nadvisuju Albanske planine, Rim je, izgleda, u prvo vreme predstavljao jednu vrstu isturenog položaja, klin koji su Latini po­ stavili prema zapadu na visovima Albe. Latinski doseljenici su se, naravno, nastanili na jednom prirodno utvrđenom mestu. Oni su iza­ brali brežuljke budućeg Rima, koji su se uzdizali među brojnim moč­ varama, zaštićene brzim i dubokim Tibrom, koji se često izlivao. N aj­ zgodnija su im izgledala dva od ovih brežuljaka, Kapitol i Palatin, strmi sa svih strana i povezani sa okolnim zemljištem vrlo uskom prirodnom putanjom. Cesto se govorilo da je Rim nastao na jednom brodu na Tibru i da je on prvobitno bio u prvom redu grad-mosL Stvarnost pokazuje da je to netačno. Naprotiv, Rim se nalazi na je­ dinom mestu gde je u svom donjem toku reka gotovo nepremostiva. Brod je stvarno postojao, ali nekoliko milja uzvodno, kod Fidene, a sudbina Fidene daleko je od toga da naliči sreći Rima. Geografski položaj ovog grada koji se zaklapa kao šaka oko Fo­ ruma, ođscčenog od desne obale rcke sa kojom dugo nije imao veze, uskoro odvojenog od svoje albanske metropole ogromnim zidom koji je zatvarao eskvilinski plato, dobro odgovara strogom partikularizmu Rimljana. Uvek, čak i u vreme svojih pobeda u dalekim zemljama, Rimljani su se osećali kao opsednuti. Njihova osvajanja služila su

25

RIMSKA

CIVILIZACIJA

samo da se zadrži na potrebnoj udaljenosti mogući i opasni nepri­ jatelj. Rim nije doživeo srećno rođenje, miran procvat: uvek je po­ stojalo nepoverenje ratničkog naroda prema nenaklonjenoj prirodi, briga za bezbednost i odbranu.

Istorijsko predanje stavlja osnivanje Rima u sredinu V I I I veka pre n. e., oko 754. godine. Najpre primano bez pogovora, zatim oštro kritikovano, ovo predanje našlo je potvrde u arheološkim otkrićima. Vrlo stara nekropola istraživana na Forumu početkom ovog veka, i kasnije nastavak sistematskih istraživanja na Palatinu, pokazali su da je na mestu kasnijeg grada bilo stanovnika već sredinom V I I I veka pre n.e., to će reći još u vreme kada su prvi grčki kolonisti stvorili svoja »istorijska naselja u južnoj Italiji (Velika Grčka*) i na Siciliji. U Italiji situacija je složena. U raznim krajevima moguće je razli­ kovati razne ljudske grupe. Uopšteni podaci koje pruža preistorija daju uz to mogućnosti za vrlo različita tumačenja. Ipak, neke činjenice izgledaju sigurne. Prvi talas ljudi koji su spaljivali svoje mrtve i po­ znavali upotrebu i preradu bakra pojavio se na severu Italije u II milenijumu pre n.e. Oni žive u naseljima pravilnog, obično trapezastog oblika, koja nekad leže u močvarama. Njima pripada ono Što se naziva »kultura teramara« i smatra se da oni predstavljaju prve indoevropske osvajače koji su došli u Italiju iz krajeva s one strane Alpa. Drugi talas ljudi koji takođe vrše spaljivanje došao je kasnije (krajem I I milenijuma pre n .e.) i preplavio stanovnike teramara. Ova kultura, otkrivena prvi put sredinom prošlog veka u poznatoj nekropoli Vilanova kod Bolonje, obeležena je obredom sahranjivan ja. Pepeo pokoj­ nika stavljan je u velike urne od pečene zemlje, pokrivene nekom vrstom zdele, koje su stavljane u dno rake u obliku bunara. Tehnički nosioci kulture Vilanova učinili su napredak prema svojim prethod­ nicima: njihova kultura okarakterisana je upotrebom gvožđa. Takođe, oni žive na mnogo većem prostoru nego njihovi prethodnici. Čini sc da je centar odakle su se širili bila obala Tirenskog mora u srednjoj

26

1. I T A L I J A O K O 500. G. P R E N. E.

Mesina/ s i c i l i ja.4

27

/ grCKE

k o lo n ije

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Italiji, i da su prilično kasno prodrli u ravnicu Poa i to u vreme svog procvata. Ipak njihovo etničko poreklo nesumnjivo je sa severa. Stanovnici teramara i Vilanovljani nisu prodrli u nenastanjenu Italiju. Ovde su oni zatekli drugo stanovništvo, izgleda sredozemnoga porekla, koje je produžavalo neolitsku kulturu. T i »prvi« stanovnici sahranjivali su svoje mrtve, ovde i onde primali su i uticaje :z Egejc. Bez obzira na to. ovo stanovništvo, došavši u dodir sa pridošJicama, brzo je evoluisalo i stvorilo samostalne kulture, različite od jedne oblasti do druge. Tako se na Jadranskoj obali razvila tipična kultura koja sigurno mnogo duguje vezama uspostavljenim sa ilirskim sta­ novništvom. Ta kultura, nazvana »picenskom« (je r sc njeno središte nalazi u antičkom Picenumu), predstavlja primer partikularizma sta­ novništva koje je u istorijskom periodu dalo otpor rimskom osva­ janju, te je u Rim uklopljeno tek početkom I veka pre n. e., posle krvavih borbi. Početkom I milenijuma pre n. e. u Laciju je bila čvrsto ukorenjena kultura vilanovskog tipa. Međutim, Latini, koji su stvorili Rim, nisu čista etnička grupa, već plod mešavine postepeno ostvarene, pri kojoj su indoevropski osvajači pretopili Međitcrance i tako stvorili novu narodnost. Svakako, kao i u Grčkoj, preovladao jc jezik Arijcvaca, ali pohvatan je jednog narečja ne pretpostavlja potpuno nesta­ janje prvih stanovnika ovih oblasti. Ova složena stvarnost izražena je kod rimskih istoričara u vidu mita: oni pričaju da su Latini nastali spajanjem dve narodnosti, Aborigena, surovih stanovnika Lacija, polunomadskih lovaca koji su obožavali šume, a i sami vodili poreklo iz stabla drveća, i Trojanaca, Enejinih drugova, koji su došli iz daleke Frigije posle strahote koja je pogodila njihovu otadžbinu. Ova legenda nesumnjivo je daleko od arheoloških podataka. Ipak treba imati na umu ovakvo shvatanjc o mešovitom nastanku Latina po kome je starosedelačko stanovništvo oplemenjeno i osveženo priđošlicama. Mo­ žda je isti slučaj bio i sa etrurskom kulturom, neposredno u susedstvu Rima, koja će kasnije imati tako veliki uticaj na taj grad u razvitku. Istoričari se ne slažu o poreklu Etruraca.* Sigurno sc samo zna, po arheološkim iskopavanjima, da etrurska kultura u srednjoj Italiji nastaje u V III veku pre n. e. i da se bez bitnog prekida nađovezuje

28

PRVA

VREMENA

na kulturu Vilanova. Njeno »rođenje« obeleženo je pojavom na istim nalazištima orijentalizirajuće umetnosti. Ali to ne mora da znaci da je rađanje ove kulture uslovljcno masovnim naseljavanjem ljudi sa Istoka koji su, možda, u to doba naselili srednju Italiju. Izgleda da se pro­ mena razvijala pre na kulturnom planu nego nasilno. Sve se odigravalo kao da su se neke latentne težnje odjednom razvile, slično semenu koje iznenada proklija. Jedna nedavno iznesena hipoteza prilično obja­ šnjava kako se takva pojava mogla odigrati: orijentalizirajuća kultura Etruraca — koja se razvila u oblasti vilanovske kulture, a često u otporu prema njoj (sahranjivanje umesto tipičnog vilanovskog spalji­ vanja, težnja za bogatstvom i sjajem nasuprot siromaštvu ranijih grobova, — mogla bi biti samo oživljavanje pod uticajem novih teko­ vina sa Istoka, etničkih elemenata k oji su se iz Egejske oblasti doselili mnogo vekova ranije, možda početkom X II ili čak krajem X I I I veka? to će reći u punom procvatu »herojskog doba«. Na isti način menja se i tradicionalna predstava koju istoričari imaju o poreklu grada Rima i o samoj prirodi njegovog »romaniteta«. Ovako posmatrano, sinteza koju pretpostavljaju antički pisci između italskih elemenata i istočnjačkih doseljenika, to jedinstvo koje je sim­ bolično izraženo u ženidbi Encje sa Lavinijom, ćerkom kralja Latina, nije samo poetsko maštanje, već i stvarnost. Bez sumnje je da su Rimljani uvek hteli da sebe smatraju drugačijim od Etmraca. Oni su svoje marljivo siromaštvo i svoju vojničku hrabrost suprotstavljali izobilju i mekuštvu Etmraca. Cesto su izražavali prezir prema »tirenskim gusarima«, pljačkašima bez vere i zakona. Ali ove suprotnosti dolaze do izražaja naročito u istorijskom periodu kada su se Etrurci, obogaćeni trgovinom i gusarenjem, prepustili postepenom opadanju. Vratimo li se u dalju prošlost, suprotnost je manje primetna i možemo se zapitati da li se i Lacij nije u svoje vreme pokazao podložan uticaiima s mora i da li u osvit protoistorije nije već ovde, kod ušća Tibra, posejano seme koje će se razviti mnogo kasnije, u istorijsko doba, kada trgovačke veze koje dolaze iz Grčke počinju da stvarno heleniziraju latinske zemlje. U svakom slučaju, nema osnova da sc a p riori jedinstveni Rim, cisto arijevski, suprotstavi Grčkoj prožetoj orijentalnim duhom. Ako

29

RI MS K A .

CIVILIZACIJA

su Indoevropljani nametnuli Laciju svoj jezikr dok su Etrurci do po­ četka rimskog carstva zadržali svoj stari pelazgički dijalekat, u drugim stvarima, osobito u verovanjima i obredima, pa čak i u politici kao i u društvenom uređenju, stara sredozemna zajednica udarila je svoj neizbrisiv pečat na nasledstvo Rima koji je nastajao.

• Oko osnivanja Rima ispredene su legende. Istoričari vele da su Romul i njegov brat Rem. ostavljeni na obali Tibra nekoliko dana posle rođenja, na čudesan način othranjeni od vučice koja je izišla iz šume. Nju jc svakako poslao bog Mars, otac blizanaca, a Rimljani će se do kraja svoje istorije rado nazivati »sinovima vučice«. Prihva­ ćeni od jednog pastira, dobroga Faustula, čije je ime samo po sebi povoljno znamenje pošto proizlazi od reći favere, Romul i Rem su odgajeni od njegove žene Akce Larencijc. Iza imena Faustula i njegove žene kriju se božanska imena. Prvo je vrlo slično Faunu, bogu pastira, koji luta šumama Lacija, a drugo podseća na lare, zaštitnike svakog rimskog ognjišta. U Rimu je čak postojao kult Majke lara, koja bi u krajnjoj liniji mogla da bude uzorna majka koja je othranila blizance, sem ako, što je verovatnije, legenda uzima božanska imena da bi svojim herojima stvorila rodoslov. Po predan ju, Faustulova koliba stajala je na Palatinu i u Ciceronovo vreme Rimljani su je gordo pokazivali sa njenim krovom od slame i zidovima od lepa. Može se verovati da se legenda o Faustulu vezala za ovu kolibu, posleđnji trag najstarijeg pastirskog naselja na ovom brežuljku, koja jc sačuvana kao sveti sveđok primitivne čednosti i čistote. Uostalom, koliba na Palatinu nije bila jedina koja se zadržala iz arhajskoga Rima. Još jedna je postojala na Kapitolu, pred »glav­ nim« hramom grada, hramom Jupitera Najboljeg i Najvećeg, Kako legenda ne vodi mnogo računa o logici, tvrdilo se da je i u ovoj kolibi živeo Romul ili njegov suvladar Tit Tacije. Prcdanja po legendi ovog puta su, međutim, potpuno potvrđena arheologijom. Ostaci sela otkri­ veni na Palatinu i nekropola na Forumu potiču, kako to pokazuju ostaci nađene keramike, iz sredine V I I I veka pre n. c.

30

PRVA

VREMENA

Poznato je kako su se blizanci, pošto su odrasli, predstavili svome dedi, koga su vratili na presto, i kako su otišli da osnuju grad na mestu koje je za njih bilo tako srećno. Romul jc na Palatinu, gde je proveo detinjstvo, potražio savet bogova. Rem se, međutim, smestio s druge strane doline u kojoj je kasnije podignut Circus Maximus na Àventinu. Bogovi su bili naklonjeni Romulu i poslali mu natprirodno znamenje u vidu dvanaest kraguja. U isto vreme Rem je video svega šest kraguja. Romulu je, prema tome, pripala čast da osnuje grad i on je to odmah učinio zaoravši oko Palatina brazdu; izbačena zemlja bila je simbol zidina, sama brazda rov, a na mestima kapija izdignuti plug ostavljao je prolaze. Sigurno da svi Rimljani nisu verovali u tu priču, ali su je prihvatali. Oni su znali da njihov grad nije bio samo skup kuća i hramova, već posvećeno zemljište (što je u raznim slučajevima izraženo recima pomérium* i tem plum *), da je to mesto sa određenim verskim privilegijama gde je božanska moć naročito vidljiva i uhvatljiva. Nastavak priče dramatično je potvrđivao posvećivanje grada: Rem se narugao »zidu« od zemlje i njegovom ništavnom rovu. Preskočio ih je jednim skokom, ali je Romul skočio na njega i žrtvovao ga govoreći: »Neka ovako pogine ubuduće svako ko pređe moje zidine!« Ovo je bio dvo­ smislen, zločinački i grozan postupak pošto je po sredi bilo brateubistvo i pošto se time na prvog kralja bacala ljaga takvog ubistva. Ali taj postupak je bio nužan, je r je mistički određivao budućnost i tako, izgleda zanavek, utvrđivao neprikosnovenost grada. Narod će uvek zadržati uspomenu povezanu sa strahom na ovu krvavu žrtvu, prvu koja je posvećena božanstvu Rima. Još 700 godina po osnivanju grada, Horacije ćc je uvek smatrati kao neku vrstu prvoga greha čije će posledice neopozivo izazvati propast grada, nagoneći njegove sinove da se među sobom istrebljuju. U svakom kritičnom trenutku svoje istorije Rim će se o ovome zapitati sa strahom, verujući da oseća kako nad njim lebdi proklet­ stvo. Kao što pri svom osnivanju nije bio u miru sa ljudima, Rim nije bio u miru ni sa bogovima. Ta verska strahovanja tištaće njegovu sudbinu. Lako je — i suviše lako — tu bojazan uporediti sa na izgled čistom savešću grčkih gradova. Međutim, i Atina je znala za zločin:

31

RIMSKA

CIVILIZACIJA

početak Tezejeve vladavine obeležen je Egejevim samoubistvom. Mitska preistorija Grčke vrvi od zločina kao i rimske legende, ali izgleda đa su Grci smatrali da normalno dclovanje verskih ustanova samo po sebi može da zbriše i najgore ljage. Orestu je oprostio Arcopag pod pokroviteljstvom bogova. Pa najzad i ljaga koju je Edip bacio na Tebu zbrisana je izgnanstvom zločinca, a krv koja će kasnije teći za očišćenje od greha biće uvek samo krv Labdakiđa. Naprotiv, Rim se oseća sudbonosno povezan za Removu krv. Izgleda da mu je grčki optimizam bio neshvatljiv; Rim drhti kao kasnije Eneja, u kome će Vergilije hteti da simboliše duh svoje otadžbine. Tako je predanje prvih vremena Rima puno »predznaka« koje savremeni istoričari pokušavaju đa razreše. Bez obzira na to kakvo je poreklo pojedinih legendi (otmica Sabinjanki, Tarkvinijcv zločin, borba Horacija i Kurijacija i mnoge druge), bilo da je reč o uspomeni na stvarne događaje, o starim obredima i njihovom tumačenju ili o još drevnijim tragovima iz zaboravljenih teogonija, te priče odražavaju niz dubokih uverenja i stavova koji su odlučujući za rimsku misao. Stoga onaj koji želi da upozna tajne romaniteta mora voditi računa o rome, je r su to duhovna stanja uvek prisutna u psihi Rimljana.

Legenda dalje priča kako je Romul privukao u grad mlade pastire iz okoline, zatim sve lutalice, sve prognane i sve one iz Lacija koji su ostali bez otadžbine. Međutim, kako je trebalo osigurati budućnost grada, a među doseljenicima nije bilo žena, on je priredio veličanstvene igre na koje su imale da dođu porodice iz susednih gradova. Zatim, na dati znak, usred predstave, Rimljani se baciše na devojke i u gužvi i zabuni oteše ih i odvukoše u svoje domove. Tako je otpočeo prvi, veoma dug rat koji su otmičari imali da izdrže sa očevima mladih žena. Ove su većinom bile Sabinjanke, poreklom iz sela severao od Rima. Nisu bile latinskog porekla. Druga generacija Rimljana biće, prema tome, mešovita, kao što su to bili i Latini. Poznato je kako je spor okončan. Sabinjanke, prema kojima su se njihovi muževi dobro ophodili, baciše se između protivnika i

32

PRVA

VREMENA

povratite slogu. Pristankom na svadbu, one su zbrisale krivokletstvo i nasilje. Treba imati na umu značenje koje je za Rimljane imala ova dramatična priča. Ona svedoči o mestu koje je žena imala u gradu: ako je žena, po recima pravnika, veći ti maloletnik, ako ona teorijski ne može da zahteva ista prava kao čovek, ona jc ipak poverenik i jemac ugovora na kome počiva gradski život. Upravo je ona na bojištu po­ sredovala između Rimljana i Sabinjana i predanje je govorilo da su se Rimljani izričito obavezali da svoje supruge poštede od svakoga ropskog posla, ostavljajući im samo da »predu vunu«. Rimljanka. prema tome, zna već od početka da nije robinja već prijatelj, da je saveznik koga brani svetinja zakletve, pre nego što će je braniti i za­ koni: to je nagrada za odanost Sabinjanki koje su sprečile tastove da proliju krv svojih zetova, a ove poslednje da proliju krv koja će teći kroz žile njihove sopstvene dece. Pošto su se izmirili sa Romulovim drugovima, Sabinjani su se u velikom broju naselili u gradu, koji se znatno uvećao. Takođe je jedan sabinski kralj, T it Tacije, bio pozvan da podeli kraljevstvo sa Romulom. Ali stari istoričari, prilično zbunjeni pojavom ovoga suvla­ dara, ne pripisuju mu osobito aktivnu ulogu i brzo ga sklanjaju sa pozornice, ostavljajući ponovo Romula da vlada sam. Smisao ove epi­ zode mnogo je raspravljan. Verovatno je da je po sredi prenošenje u legendu jednog političkog događaja, podele magistrature. Organi­ zacija konzulata u doba Republike nalazi ovde veoma dragocen prese­ dan. U svojoj celini, međutim, sabinska legenda verovatno počiva na uspomeni na istinski događaj — na pojavi sabinskih plemena na teri­ toriji Rima u drugoj polovini V I I I veka pre n. e. i njihovom stapanju sa latinskim pastirima. I ovde predanje ima čisto istorijsku vrednost. Pošto je osnovao grad i obezbedio održanje njegovog stanovni­ štva, organizovao u glavnim crtama uređenje grada stvorivši senatore — starešine porodica, patres — i skupštinu naroda i pošto je s uspehom vodio nekoliko manjih ratova, Romul je nestao jednog burnog dana pred celim narodom skupljenim na Marsovom Polju. Narodno predanje proglasilo je da je postao bog. Odavan mu je kuk pod ime­ nom Kvirina, starog božanstva koje je smatrano sabinskim i koje je imalo svetilište na Kvirinalu.

33

RI MSKA

CIVILIZACIJA

Lik Romula, kompleksan spoj različitih elemenata, natknliuje istoriju grada: »srećan« osnivač kod koga božanska poreklo možda igra manju ulogu nego neverovatna sreća koja je obeiežila prve godine njegove vladavine i koja je učinila da je uspevalo sve čega bi se latio. Književnost — epska poezija, a osobito pozorište — dodali su njegovoj legendi romantične elemente pozajmljene iz riznice mitskih predanja grčkoga sveta, ali ne mogav&i da prikriju izvesne rimske crte koje ostaju suštinske. Tako je Roinul zakonodavac, ratnik i sveštenik. O n je sve to u isto vreme bez velike povezanosti i uzalud bi se u del ima koja su mu pripisana tražilo jedinstvo jednog karaktera ili duha. On nam pre svega prikazuje savršen lik onoga što će se kasnije nazvati imperator, koji je u isto vreme neposredan tumač volje bogova, neka vrsta fetišiziranc ličnosti koja sama po sebi sadrži magijsku moć, nepobediv borac blagodareći u prvom redu milosti koja ga prati i vrhovni sudi ja u svom narodu. Ovo jedinstvo Romulovc ličnosti u stvari je dar milošte koji će kasnije, tokom ccle istorije Rima, ostati vezan najpre za kraljeve, zatim kroz samu njihovu remmtiatio (njihovu pro­ klamaciju kao izabranika naroda) za republikanske magistrate i ko­ načno za careve koji će u suštini biti doživotni magistrati. Iskušenje da se obnovi kraljevstvo ostade uvek podjednako jako u srcu rimskoga naroda: njegovu snagu nam potvrđuju sama groza koja se vezuje za to ime. Ako se ljudi toliko plaše da neki dostojanstvenik ili čak pojedinac uzme kraljevsku vlast, znači da nejasno osećaju da je ta vlast spremna uvek da vaskrsne. Romul, idealno ovaploćenje Rima. grada koji nosi njegovo ime, progoni maštu i u više mahova izgledalo je kao da će se ponovo ovapiotiti u drugim ličnostima: u Kamilu u vreme pobede kod Veja, u Scipionu posle pobede nad Kartagmom. u Suli, u Cezaru Blagodareći samo vestom političkom manevru, mladi Oktavijan, pobednik nad Antonijem, izbegao jc opasnu čast da bude proglašen -novim Romulom«. Prilično smo slabo obavešteni o tome kako je Rim rastao u po­ četku. Značaj sela na Palatinu izgleda da nije odgovarao važnosti koju mu pripisuje predan je. Već ud druge polovine V III veka izgleda da se na ovome prostoru nalazilo nekoliko odvojenih sela. Me samo Palatin.

*4

PRVA

VREMENA

.sa svoja dva tada još jasno odvojena vrha koji su sada spojeni grad­ njama iz doba Carstva, već i Kapitol, Kvirinal i zapadne padine Eskviiina bili su nastanjeni. Dolina Foruma, koja je već vrlo rano isušena, bila je centar društvenoga i verskog života. Ovde, a ne na Palatinu, nalaze se najstarija i najvažnija svetilišta, naročito Vestin hram, zajed­ ničko ognjište gde su se čuvali Penati* rimskoga naroda, tajanstveni fetiši vezani za sreću grada. Nešto dalje postojalo je drugo svetilište, Regia (to jest kraljevska palata), u kome su boravili Mars i boginja Ops, koja je personifikacija izobilja. Tu su se čuvale i druge svetinje, sveti štitovi, od kojih se za jedan pričalo da je pao s neba, i koji su takođe bili jemstvo zajedničke sreće. Između ova dva svetilišta prola zio jc Sveti put kojim su išle svečane povorke u kojima je kralj, praćen narodom, povremeno odlazio do Kapitola gde je vladao Jupiter. Predanjc je versku organizaciju Rima pripisivalo Numi, Sabinjaninu, koji je vladao od 717. do 673. godine pre n.e. i za koga sc pričalo da ga je u božanske tajne uputio sam Pitagora. Već su rimski istoričari primećivali ovaj anahronizam: kako jc Numa, za koga se tvrdilo da je živeo krajem V I I I veka, mogao da upozna ovog filozofa koji u ju­ žnoj Italiji nije propovedao prc sredine V I veka? Takođe se podvlačilo da je pitagorejstvo Velike Grčke sadržalo u sebi verske elemente koji su postojali pre dolaska ovog mudraca i nema razloga da se ne prihvati Ja se pod ime pitagorejca Nume podvode postupci, verovanja i obredi poreklom iz sabinske zemlje u najširem smislu, to će reći iz središnjeg i južnog pozađa italske zemlje, Numa simboliše oblike verskoga života različite od onih koji se vezuju za imperatora Romula i koji sada više nisu usmereni ka političkom i vojnom delanju, već prema manje koristoljubivom poznavanju natprirodnih istina. U tome se odražavala jedna od najživljih težnji rimske religije koja je ovu vodila da povoljno primi sve oblike svetog i božanskog. Ali, baš zbog toga što prema toj težnji nisu imali poverenja je r je mogla narod povesti svim razuzdanostima i krajnostima, Rimljani su se trudili da jo j postave na hiljade prepreka sa ciljem da sačuvaju postojanost tradicije. Numa je donco novina, ali, kao kasnije Avgust, bio jc dovoljno vest da te novine utka u verovanja predaka.

35

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Numinira reformama predanje pripisuje osnivanje Janusovog* hrama, tajanstvene građevine na severnoj ivici Foruma, posvećene bo­ žanstvu sa dva lica, o čijoj su se prirodi istoričari rimske religije dugo bavili. Sigurno je da Janus nije bog latinske tradicije. Pored toga, Numa sc postarao da svešteničke dužnosti podeli između nekoliko ko­ legija*, mesto da ih, kao što je dotle bio slučaj, ostavi vezane isklju­ čivo za ličnost kralja. Njemu je pripisivano stvaranje flamina*, od kojih je jedan vršio Jupiterov, a drugi Marsov kultu. U tome se svakako obnavljala jedna indoevropska tradicija, kako to pokazuje i samo ime ovih sveštenika koje se etimološki približuje imenu bramana. Među­ tim, pored flamina, Numa je stvorio i kolegij Salijaca, čije su ratničke igre u čast Marsa stari italski obred posvedočen u raznim gradovima, a čije utvari, naročito ancili, štitovi sa dva zareza, svedoče o davnom egejskom uticaju i potiču iz geometrijskog perioda Grčke. Arheologija sa svoje strane otkriva postojanje ovakvih štitova na više mesta na Apeninskom poluostrvu u vreme oko 700 godina pre n. e. I ovom pri­ likom tradicija čuva uspomenu na stvarne činjenice. Numa se postarao da odredi starešinu čija je dužnost da bdi nad tačnim izvršenjem obreda i da ubuduće spreči preterano uvođenje stranih novotarija. To je bio pontifex maximns: ime pontifex ostaje za nas neobjašnjeno. U starom veku ono jc povezivano sa rečju koja obelcžava mostove, te bi pontificcs bili prvobitno »graditelji mostova«. Izgleda, međutim, malo verovatno da bi Rim, koji je dugo vremena imao vrlo oskudnu vezu sa desnom obalom Tibra, mogao dodeliti ovako vodeće mesto u verskome životu svešteniku čija bi osnovna dužnost bila da se stara 0 prelasku preko reke. Ako nas ne dovodi u zabludu varljiva sličnost 1 ako je doista reč o »graditeljima pontes«, trebalo bi da su ti pontes prvobitno bili putevi (smisao koji opravdava poređenje sa drugim indoevropskim jezicim a) i nameće nam se misao da su ti putevi mogli biti samo oni koji su molitvi i obredu omogućivali da dospeju do sveta bogova. Bez obzira na ovo, Rimljani su pod Numom stekli glas pobožnih i podigli žrtvenik vernosti (fides), koja je osnov društvenoga života i međunarodnih odnosa. Već se nazire rađanje jedne pravne organi­ zacije čija je želja da život grada uredi jednom za svagda u skladu sa

36

PRVA

VREMENA

opštim redom u svetu. Rim se postavlja prema jednom celovitom sistemu koji je skladno ukomponovan u ritam svemira. U ovom po­ gledu je značajno da Numa u isto vreme važi i kao veliki reformator kalendara: cilj njegove reforme bio je da, koliko je to moguće, dovede u sklad mesečeve i sunčeve cikluse. U vezi s tim on je stvorio sistem umetnutih meseci koji je imao da u roku od dvadeset godina povrati poklapanje jednog određenog datuma sa određenim položajem sunca. Još jedan lik se javlja oko stvaranja Rima onako kako ga je predanje htelo da prikaže: to je lik kralja Servija Tulija. Šesti kralj Rima, posle Romula (i Tita Tacija), Nume, Tula Hostija (ova tri poslednja su, po predanju, vladali: prvi 672— 641, drugi 639— 616, a treći 615— 579. pre n. e.), Anka Marci]a* i Tarkvinija Oholog, bio je sin robinje iz kraljevske kuće. Ali, po njegovom rođenju dogodilo se čudo koje je na njega privuklo kraljevu naklonost. Po etrurskom predanju, koje je prihvatio imperator Klaudije, on je bio Etrurac po imenu Mastarna. Postavši kralj posle Tarkvinijeve smrti, uzeo je na sebe da reorganizuje rimsko društvo. Podelio je građane u pet staleža »podložnih cenzu«, od kojih je prvu obuhvatao najbogatije, a poslednji najsiromašni je. Svaki stalež opet, sem poslednjeg, čiji su pripadnici bili oslobođeni vojne obaveze, podeljen je u različit broj centurija*. Ova podela na centurije bila je isključivo vojnog karaktera i odgovarala je rasporedu građana u okviru vojske. Tako je bilo konjaničkih centurija regrutovanih među aristokrati j om, građanima prvog reda, jedinim dovoljno bogatim da podnesu kupovinu i opremu kon ja. Svi staleži, sem petog, davali su takođe centurije pešaka, čije je naoružanje bilo razbčito prema bogatstvu. Pored toga, kralj je stvorio i centurije »pionira«, drvodelja ili kovača radi službe u vojsci i čak centurije svirača u rog ili trubu. Podela na centurije prihvaćena je, sem toga, i pri izbo­ rima, a to je imalo za posledicu da u gradu nastane preimućstvo novčane aristokratije. Pri izborima, stvarno, svaka centurija imala je samo jedan glas, tako da je u centurijama koje su obuhvatale naj­ veći broj građana (centurijama najsiromašnijih staleža) glas pojedinca manje vredeo nego u ostalima. Sem toga, i što je osobito važno, gla­ sanje je počinjalo centurijama prvoga reda i završavalo se kad bi se dobila većina. Tako najniže centurije nikad nisu ni glasale. Ovaj sistem

37

RI MSKA C I V I L I Z A C I J A censa* zadržao se do kraja Republike, te je dalje živeo čak i u doba Carstva. Centurijatske komicije, to će reći narod sazvan u vojničkim okvirima, birale su i dalje, pod Republikom, više magistrate i glasale su o nekim važnim zakonima. Vrlo je verovatno da je uređenje ser* vijanskih staleža mnogo kasnije od V I veka, ali je karakteristično da je ono pripisano kralju robovskoga porekla koji se usudio ako ne da raskine stare društvene okvire, ono bar da iznad njih postavi hijerarhiju osnovanu na bogatstvu. Pre Servija postojao je drugi sistem koji je poticao iz vremena viade samoga Romula. Ceo narod bio jc podeljen u tri plemena, koja su nosila arhajska imena Ramncs (ili Ramnenses), Tides i Liiceres. Mije isključeno, kako se to i pretpostavilo, da se u ova tri plemena čuva uspomena trojne podele društva karakteristične za Indoevropljane: možda je, međutim, u pitanju etnička podela. Kako bilo, poreklo ovog sistema bilo je nepoznato i samim Rimljanima. Svaka triba sači­ njavala je 10 kurija, a skup 30 kurija predstavljao je skupštinu naroda. Prava ovih kurijatskih komicija bila su svakako prvobitno vrlo široka, ali su se kasnije sve više ograničavala. Pošto je njihov glavni zadatak prvobitno bio da uvedu kralja poičinjenog njihovom izboru kroz auctoritas Senata i da mu dodele imperium, njima pod Republikom još pripada da taj isti imperium dodele magistratima izabranim od ccnturijatskih komicija. Takođe im se obraćalo za savet za sudske postupke koji su sc ticali vere, kakva su, na primer, usvajanja. Kurijatsko ure­ đenje grada stvarno se zasnivalo na verskim vezama, zajedničkom učešću kurije u jednom kultu, čiji je sveštenik nosio ime kurion. Otuda je među članovima jedne kurije postojala neka vrsta svetoga bratstva. Treći sistem klasifikacije građana nametnuo se preko ova dva. sa napredovanjem plebejaca kada su ovi postigli zvanično priznanje onih skupova koji su tada postali tributske komicije. Okvir ovih ko­ micija bile su tribe, ne one tri koje je stvorio Romul, već četiri, terito­ rijalno raspoređene tribe koje jc osnovao Servije Tulije. Ove četiri tribe odgovarale su u stvari samo četirma oblastima (danas bismo rekli okruzima) na koje je kralj podelio grad. Kasnije je broj triba povećan kad su, pored gradskih triba, osnovane i seoske, koje su udruživale građane nastanjene na svom imanju izvan Rima,.

38

2. Č E T I R I R E G I O N A R I MA

Rim kako je izgledao u vrane etrurskog pe­ rioda i početkom Republike. Crna deblja li • nija na planu označava stan servijanski zid, koji je podignut kada je Rim bio sastavljen od raštrkanih naselja. Pored latinskih kolonista na breiuljku Palatinu, već se naslućuje sabinsko

»selo* na Kvirinalu. koje se tnoida protezalo do severnog vrha Kapitala, zatim etrursko na­ selje na Ćeliju i još nekoliko drugih. Rimskim ciframa su označeni regioni koji su bili nase­ ljeni prvim gradskim plemenima: I Celij, II Eskvilin, I I I Kolin i IV Palatin.

39

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Velika je bila kompleksnost ovakvog sistema u kome su se poste­ pene reforme dopunjavale a da pri tom niko nije pomišljao da ukine ranije postojeće stanje. Kao što se to dešava, osnovna konzervativnost rimske političke misli ni u kom slučaju nije sprečavala reforme. Njome je samo ostvarenje tih reformi bivalo otežano i, što je najvažnije, stva­ ran je sve složeniji sistem organizacije. Međutim, evolucija običaja, porast broja građana, učinili su neizbežnim izvesna uprošćavanja. Tako su kurijatske komicije, koje su posle osnivanja centurijatskih imale samo formalnu ulogu, pošto su se svodile na to da ukalupe nji­ hove odluke dajući im jednu vrstu verske konsekracije, bile u stvari ograničene na nekoliko figuranata, tako da je po jedan običan liktor predstavljao svaku kuriju. Vidimo da je pređanje za Servijevo ime vezivalo krupan posao organizacije čije su se posledice razvijale tokom celog perioda Repu­ blike: time je grad, koji je dotle bio sastavljen od dva nezavisna ele­ menta, imetka i mesta boravišta, bio odjednom ukotvljen na zemljište grada i time kao laiciziran. Servijevo delo može se, prema tome, sma­ trati kao treća osnova ovog puta u političkom životu. Njemu se pripi­ suje stvaranje cenza, postupka koji se sastojao u tome da se svakih pet godina sastavljaju spiskovi građana, da bi svako dobio svoje pravo mesto u gradu prema starosti i bogatstvu i prema moralnoj vrednosti. Taj cenz, koji će kasnije ostvarivati naročiti magistrati, censor i*, bio je praćen, razumljivo, nekim verskim obredima, čija se suština sasto­ jala u purifikaciji celoga naroda: građani, sakupljeni na Marsovom Polju, skupljali su se po centurijama i prema svom vojničkom polo­ žaju; činodejstvujući, najpre kralj, a kasnije cenzor, vodio je oko go­ mile tri životinje: krmaču, ovcu i bika, da bi zatim sve tri žrtvovao bogovima. Time je počinjao lustrum, razdoblje od pet godina u toku koga je ostajala u važnosti izvršena podela. Uporedo sa servijanskim reformama išlo je i stvarno širenje grada i, po kazivanju starih istoričara, podizanje utvrđenja koje je nosilo ime servijanskoga zida. Mnogo je raspravljano oko pravca toga zida, čiju su starost savremeni istoričari hteli da smanje, tvrdeći da u V I veku, 200 godina posle osnivanja, Rim nije mogao dovoljno da se raširi da bi ispunio sav prostor u unutrašnjosti onoga, što se u kla*

40

PRVA

VREMENA

sično doba nazivalo servijanskim bedemima. U stvari, većina zamerki koje se suprotstavljaju predanju ima manje težine nego što na prvi pogled izgleda. Sve u svemu, ostaje veoma verovatno da je jedan zid koji je opasivao grad podignut u V I veku, u vreme etrurskoga kraljevstva, na koje ćemo se vratiti u daljem izlaganju, tako da je taj zid obuhvatao ne samo Forum, već i Kapitol, Palatin, Avenrin, Celij, najveći đeo zaravni na Eskvilinu, Viminal i Kvirinal. Ova granica odgovara stvarno vojnim potrebama. Jedino ona može da osi­ gura efikasnu odbranu domova koji su već vrlo rano podignuti u do­ linama i na brežuljcima. Među mnogobrojnim ostacima koji su na­ đeni, a koji potiču od starinskih zidina, izvestan broj, izgleda, stvarno da potiče iz V I veka pre n. e. Nesumnjivo je da ceo ovako zaštićen prostor nije bio prekriven zgradama i da je bilo i širokih praznih pro­ stora. To je čak i moralo biti tako da bi grad mogao pružiti utočište, u slučaju potrebe, seoskom stanovništvu, i može se utvrditi skoro svuda da su antički gradovi, za razliku od utvrđenih gradova srednjovekovne Evrope, predviđali u svojoj unutrašnjosti slobodne prostore. U vreme kada je podignut servijanski zid, izgleda da se Rim sasto­ jao od izvesnog broja raštrkanih naselja u kojima su živeli stanovnici raznog porekla. Pored latinskih kolonista, na njihovom brežuljku, Palatinu, naslućujemo sabinsko »selo« na Kvirinalu, koje se možda pro­ tezalo do scvernog vrha Kapitola, etrursko naselje na Ćeliju i još ne­ koliko drugih, koja su sačinjavali italski doseljenici na drugim bre­ žuljcima. Servijanska reforma u svojim raznim vidovima svedoči, prema tome, o jednoj vodećoj misli: zamenjujući stare verske okvire dvojnom organizacijom, koliko poreskom. toliko i topografskom, Servije je ostvario pravi sinoikizam; a dajući gradu zajednički bedem, izrazio je na njegovoj teritoriji jedinstvo Rima, koje je već utvrdila podela na staleže i raspodela na tribe prema njihovoj teritoriji. Teško je, bez sumnje, tvrditi da je ova reforma bila odista delo jednog jedi­ nog čoveka, ali se isto tako ne može odreći antičkim istoričarima koji su dali određen lik kralju Serviju da su imali jasnu i skladnu predstavu o nastanku Rima kao grada i države.

41

RIMSKA CIVILIZACIJA 'Posmatramo li ne više razvitak ustanova već same događaje koji obeležavaju prva dva veka Rima, nagađamo kroz izlaganja Tita Livija. i blagodareći otkriću nekih arheoloških činjenica, da je grad bio pozor­ nica brojnih sukoba čiji je značaj predanje nastojalo da umanji. Nalazeći se na granici latinske zemlje, u dodiru sa Etrurcima ili poetrurenim stanovništvom, izložen povremenim napadima sabinskih brđana, Rim je bio privlačan plen, a mešovitost njegovog stanovništva davala je neprijatelju nade da će. ma otkud došao, lako naći saučesnika. Dvojno kraljevstvo Romula i Tita Tacija, smenjivanje latinskog i sabinskog kralja, pokazuju nam da je postojao kompromis između dva najvažnija etnička elementa. Ali isto tako je jasno da su etrurski elementi kasnije, tokom V I veka pre n. e., preuzeli i stvarnu vlast. Dva kralja koje tradicija naziva Tarkvinijima bili su, bez sumnje, Etrurci. Ovu činjenicu potvrđuju i sami antički istoričari, kao i poznata freska iz grobnice François na kojoj je prikazan jedan Tarkvinije iz Rima među etrurskim vitezovima, a verovatno i sam Servije Tulije. Tit U v ije nas obaveštava da je prvi Tarkvinije bio sin nekog Ko* rinćanina po imenu Demarata, koji je iz svoje otadžbine izgnan zbog političkih razdora, te je došao da se nastani u etrurskom gradu Tarkviniju. Jedan od njegovih sinova, koji se zvao Lukumon (u stvari, ovo tobožnje ime je etrursko zvanje u značenju »vo đ a «), potražio je sreću u Rimu, gde je uspeo da stekne prijateljstvo kralja Anka Marcija. Po kraljevoj smrti postao je kandidat za presto, a narod, privučen njego­ vim bogatstvom, govorničkom veštinom i dostojanstvom, izabrao ga je za kralja. Sigurno je da ova priča umnogome ulepšava stvarnost. Vrlo je verovatno da je taj »lukumon« (k o ji je, došavši na vlast, uzeo ime Tarkvinije, to će reći »čovek iz Tarkvinija«). dugovao svoju kari­ jeru sili; možda se on oslonio na potomke Etruraca koji su se u Rim doselili od vremena njegovog osnivanja. U svakom slučaju, njegova vlada obeležava pobedu težnji i običaja koji su prodrli u mladu rimsku kulturu iz Etrurije. Prvom Tarkviniju pripisuju se ratovi protiv Latina. Svakako da u to doba, početkom V I veka, dolazi do širenja etrurskog uricaja u Laciju: ima se utisak da se Rim okreće protiv svoje sabraće po krvi i da od isturenog položaja Latina, kakav je prvobitno bio. počinje da se pretvara u suparnika

42

PRVA

VREMENA

Rimski istoričari umeću između Tarkvinija Starijeg i njegovog sina Lucija Tarkvinija (k oji je zbog svoje tiranije uskoro nazvan Oholi) vladavinu Servija Tulija, koji je sam bio toskanski najamnik. Vlast etrurskih kraljeva produžila se bez prekida. Rim se oslobodio stranog jarma (stranog bar za pojmove Latina i Sabinjana u gradu) tek revolucijom kojom se završila vladavina kraljeva i koja je uspo­ stavila Republiku. Ovaj etrurski period u Rimu, koji pada u vreme kada je etrursko kraljevstvo bilo najviše prodrlo u srednju Italiju (to je vreme kada Etrurci dospevaju do kampanskih gradova, zauzimaju Kapuu i dospevaju do obala Salernskoga zaliva), bio je odlučujući za stvaranje kasnije rimske kulture i tu nas arheološka svedočanstva dovode na čvrst teren posvedočenih činjenica. Tada su u gradu podig­ nuta prva velika svetilišta i naročito ono koje će potom postati simbol rimske moći, hram Jupitera Maj boljeg i Najvećeg na Kapitolu. Tit Livije nas uverava da je taj hram Tarkvinije Stariji obećao bogovima, a da je njegova gradnja, odložena pod vladavinom Servija, konačno preduzeta pod Tarkvinijem Oholim, Tako je ustanovljen na Kapitolu kult božanskog trojstva Jupitera*, Junone* i Minerve, Jupiter (čije indocvropsko ime predstavlja samo spoj izraza koji obeležava dan i obrednog epiteta pater — otac — koji je primenjivan pri obraćanju velikim božanstvima) bio je već obožavan kod Latina i verovatno kod Sabinjana. On je u Laciju posedovao jedno »savezno« svctilište, na vrhu Albanskih planina (sadašnjem Monte Cavo, koje nadvisuje jezera Ne mi i Albu), gdo su svi latinski gradovi vršili njegov zajednički kult. Ali, pod imenom Tinija, Jupiter je takođe pripadao etrurskom panteonu, a i spajanje božanstava u trojstvo predstavlja jednu od karakterističnih crta etrurske religije, pošto su iskopavanja pokazala u Etruriki postojanje hramova sa tri kapele. Osnivanjem kapitolinskog hrama naziremo jednu epizodu dugotrajnoga spajanja koje ie stvorilo rimsku religiju klasičnog doba. Stara božanstva koja su doneli indoevropski osvajači dobijaju svoj definitivan lik preuzima­ jući neke crte iz verskih tradicija koje dolaze iz svih krajeva Medite­ rana, Već u prekstorijsko doba došlo je u Laciju do sličnih spajanja. U Rimu, mestu gđe su se spajali razni etnički elementi, još od početka raskrsnici raznih uticaja, ovaj se pokret još više ubrzao. Nikada se

43

RIMSKA CI VI LI ZACI JA Rimljani nisu odrekli svog verskog duga prema Etruriji. A taj dug je dvostruk: s jedne strane, ispunjavanje verskih kanona pred kojim su stari latinski obredi bili divljački, s druge strane, smisao za božansku hijerarhiju, poznavanje jednog »božanskog grada«. Izgradnja Kapitola dobila je takođe drugi smisao: ona je obeležila uvođenje etrurske umetnosti u Rim i rađanje nacionalne umetnosti. Etrurske radionice su već pre jednog veka ovladale svim oblastima plastike. Pod uticajem jonske umetnosti one su, na primer, razvile izradu pločica od pečene zemlje ukrašenih reljefima koje su imale da budu uklopljene u fasade hramova i da se tu redaju u frizove. Etrurci su takođe naučili đa peku od zemlje velike statue čiji je najsavršeniji predstavnik Apolon iz Veja, koji potiče iz poslednjih godina V I veka, te je, prema tome, savremen hramu koji je Tarkvinije Oholi sagradio na Kapitolu. Istoričaai, čije pretpostavke nalaze potvrdu u rezultatima iskopavanja, tvrde da je Tarkvinije za ukrašavanje Jupiterovog hrama pozvao umetnike iz Veja. Rim je, prema tome, već tada otvoren stru­ janjima grčke umetnosti. Posredstvom Etrurije i blagodareći privre­ meno stečenome prvenstvu u unutrašnjem životu Rima uz pomoć etrurskih elemenata, Rim ulazi u široku zajednicu sredozemne kulture baš u ono vreme kada će se u Grčkoj i njenim gradovima-državicama razviti helenizam. Krajem VI veka pre n. e. rimska država je već stvorena. Njena se moć proširila, pošto ona vlada nad celim Lacijem. Aiba, uništena pre jednoga veka, sravnjena je sa zemljom, a njeni stanovnici preseljeni su u Rim. Ostali gradovi morali su sačinjavati pod rimskim vodstvom latinski savez. Staro naselje pastira postalo je sada nekropola. Ali ono što nam izgleda najznačajnije jeste udaranje osnova rimskoj kulturi. Stvoreni su okviri političkog života; iz razbijenog kraljevstva rodiće se postepeno magistrature republikanskog perioda. Rim ima svoje bogove, svoje hramove, svoje obrede. Glavna obeležja njegove misli već su povučena. Rim poseduje svoje mitove, koji će se sačuvati u nje­ govoj svesti sve do kraja: Rim je uređen organizam koji se stvorio postepeno počevši od različitih elemenata koje smo pokušali da prikažemo i čiji dalji razvoj ćemo pratiti kroz vekove u sledećim poglavljima.

44

GLAVA II

OD R E P U B L I K E DO CARSTVA

TOKU poslednjih decenija VI veka Rim se, oslanjajući se na tradiciju, oslobodio jarma koji je Tarkvhiije Oholi bio namet­ nuo, a isto tako je raskrstio sa kraljevstvom. Kraljeve su zamenili dva magistrata, najpre pretori, zatim konzuli*, birani na godinu dana. Sa kraljevstvom prestao je i etrurski uticaj u gradu. Znamo da je otprilike u isto vreme Atina prognala Pizistratiđe i ponovo stekla slobodu. Mnogim savremenim istoričarima ovaj sticaj okolnosti sc učinio sumnjiv, te nisu prihvatili godinu 509. koja se inače zvani čuo smatra početkom Republike. Međutim, ovaj sticaj nije dovoljan razlog da se ospori utvrđivanje jedne tako značajne činjenice čiji datum nije ostao nikome nepoznat. Tako, vidimo da je grčki uticaj, tako vidan u etrurskorae Rimu, počeo da slabi baš u V veku, a znamo da početak V veka predstavlja za Italiju slabljenje etrurske moći koja je đoživela prve neuspehe i koja, napustivši svoja nedavna osvajanja, želi da se opet ograniči na Etruriju u užem smislu toga pojma. Bez obzira na to Rim je u to doba izgubio nešto od svoga politič­ kog značaja, a možda i đeo svoje moći. Latinski savez, koji je, kako izgleda, bio potčinjen vrlo snažnom i etruriziranom Rimu, ponovo je prigrabio nezavisnost. Meki etrurski gradovi težili su, kako izgleda, ne da obnove vlast Tarkvinijâ u Rimu, već da je zamene u svoju korist, oslanjajući se na savezništvo sa etrurskim klanom koji je tamo bio

45

RIMSKA

CIVILIZACIJA

ostao. Međutim, Rimljani su umeli da se odupru opasnosti, raskrstili su u unutrašnjoj politici sa opasnim grupama, uspeli su da održe dobre susedske odnose sa više etrurskih gradova, kao Cere*, i da razbiju latinski savez u bici na Regilskom jezeru na području Tuskuluma* 499. godine. Međutim, uprkos stečenim preimućstvima, Rim se ponaša kao opsednut grad: mir nije nikada bio toliko nesiguran, a stalno se obnavljaju neprijateljski savezi. Oni obuhvataju narode raznoga po­ rekla koji u mladoj rimskoj državi gledaju opasnog protivnika. Takode je verovatno da su izgnanici koje je revolucija rasturila skoro svuda radili protiv Rima i da su đoprineli održavanju nemira u Laciju. Sredinom V veka zaključen je mir između Rima i latinskih gra­ dova. On je bio uslovljen novom pretnjom: skoro u celoj srednjoj i južnoj Italiji planinsko stanovništvo silazi u priobalske ravnice. U Kampaniji Samniti osvajaju Kapuu i grčku koloniju Kumu*, te osnivaju pravu kampansku državu. Njihovi srodnici Lukanci, južno od Salernskoga rta, šire svoju vlast na oblast Pestuma*. Na jadranskoj strani naprednije i čvršće grčke kolonije uspevaju da odbiju talas sabejskih najezda, ali su njima ipak duboko potresene. Ni Lacij nije bio pošteđen. Sabinjani, koji su samo ogranak Samnita, dokopali su se otruriziranoga područja srednjeg Tibra, između ostaloga grada Falerija*. Južno od Rima oni prodiru do planina koje se uzdižu u blizini grada i zauzimaju put prema Kampaniji. I ovog puta Rim je uspeo da zadrži osvajače — bar ukoliko smemo verovali starim piscima i ako ne treba prihvatiti postojanje jednog sabinskog perioda onako kako je postojao jedan etrurski. U svakom slučaju, čak i ako je unutrašnja ravnoteža u gradu bila poremećena u korist Sabinjana negde krajem V veka, Rim nije 2bog toga izgubio ni svoje jedinstvo ni političku nezavisnost: prešavši u ofanzivu. on je hteo da se zaštiti od opasnosti sa severa, osvojivši etrurski grad Veje na obali Krcmere. Nije isključeno, uostalom, da je cilj ovog poduhvata protiv Veja bio ne toliko da se osujete etrurski napadi koliko da sc Sabinjanima onemogući da sc dokopaju Lacija kroz dolinu Tibra, stvaranjem solidnog uporišta na desnoj obali reke. Rat protiv Veja trajao je dugo Osvojen je tek prvih godina IV veka (p o Livijevoj hronologiji 396. g.) pod diktatorom Furijem Kamilom.

46

OD

REPUBLIKE

DO

CARSTVA

U unutrašnjoj politici V vek je obeležen nizom dugih borbi između patricija i plebejaca, dva staleža na koje se u to doba deli rimsko društvo. Ovo suparništvo čak je u jednom trenutku dovelo u pitanje opstanak rimske države. Možemo nagađati da je uzrok ovog sukoba bila želja patricija da održe svoje političko preimućstvo. a plebejaca da se dokopaju ravnopravnosti. Međutim, ne 2namo kako je došlo do takvih odnosa i gde je tačno izvor postanka patricija i plebejaca. Prividno, sukob je izbio početkom Republike, možda stoga što ona u prvo vreme nije bila — kao što je to čest slučaj u grčkim grado­ vima — prava demokratija, već samo oligarhija i stoga što su uslovi pod kojima je izbila revolucija 509. godine omogućili predaju vlasti aristokratiji koja sc postepeno stvarala u toku prethodnih vukova. Po svemu sudeći, patriciji su bili članovi nekih velikih porodica čije su rodovske tradicije zadržale uređenje starinskog karaktera. Starešine ovih porodica zasedale su u Senatu, u Savetu staraca osnovanom još u vreme kraljeva, koji je preživeo pad kraljevstva. Oko tih patres. a radi povećavanja njihovoga ugleda, skupljali su sc ne samo rođaci i saveznici, već i »klijenti«, to će reći ljudi koji nisu posedovali nikakva bogatstva i koji su se vezivali za bogatog i plemenitog »zaštitnika«, koji im jc za određene obaveze pružao pomoć i zaštitu. Ova pojava klijentskog odnosa (koja je svojstvena patricijskim rodovima) nije. uostalom, karakteristična samo za Rim. Nalazimo je, na primer, u kelt skom društvu. Primamljiva je pretpostavka da ona vodi poreklo \t daleke prošlosti i da patricijski rodovi predstavljaju dalji život vrlo starih društvenih odnosa svojstvenih indoevropskim osvajačima, a sa­ mim tim zajedničkih Latinima i Sabinjanima. Ali, ovde treba odmah učiniti jedno ograničen je. Izgleda da u Rimu rodovi nisu prvenstveno sačinjavali zvanični okvir grada. U V veku patriciji počinju da se po­ lovi ju ju kao veleposednici, koji se naročito bave stočarstvom. Plebejci. naprotiv, prc svega su zemljoradnici, a ukoliko žive u gradu, om su zanatlije i mali ljudi koje nikakve tradicije ne povezuju za neki rod Sa verskog gledišta, patriciji uživaju jedno preimućstvo koje će sc uskoro pokazali kao Jragoceno: uzimanje »auspicija«*, to će rećj neposredno tumačenje božanske volje bez posredstva sveštenika Va­ žnost ovakvog prava može se proceniti ako se pomisli na činjenicu Ja

47

RIMSKA

CIVILIZACIJA

svaki javni čin mora da bude izveden u sporazumu sa bogovima. Stoga su patriciji ubrzo počeli da traže isključivo pravo na one magistrature koje obuhvataju uzimanje auspicija, a to praktično znači konzulat i druga značajnija zvanja koja su postepeno potekla iz njega. Ova verska beneficija patricija znatno je doprinela da se ta suprotnost između njih i plebejaca još više produbi i da se između ova dva delà rimskog društva stvori razlika koja se pokazala kao nepremostiva. Revolucija 309. godine je samo podstakla sukob koji je dotle bio latentan. Plebejci, isključeni iz vlasti pošto im je bilo onemogućeno da učestvuju u konzulatu koji je zamenio kraljevsku funkciju, zapretili su pobunom. Oni su se povukli izvan pomeriuma, na svoj breg, Aventin, u čijem je podnožju stajao Cererin hram, hram boginje koja je po prevashodstvu bila boginja plebejaca. Izjavili su da im je namera da osnuju nov grad nezavisan ođ Rima. Tada $u patriciji prihvatili stvaranje plebejskjh magistratura čiji je zadatak bio da štite plebcjcc od svih zloupotreba vlasti od strane drugih magistrata. Na taj način osnovan je kolegijum plebejskih tribuna, kojih je bilo najpre dva, a kasnije pet. Oni su uživali vrlo veliku vlast pošto su imali pravo da spreče delovanje bilo koga magistrata svojim vetom, a sami su bili neprikosnoveni u svojoj ličnosti i u svojim dobrima. Ovo je jedna od najčudnijih ustanova Republike. Smatrani svetim, a to znači praktično nepovredivim, oni će do doba Carstva voditi samostalan život u hije­ rarhiji rimskih ustanova i ostade sakrosanktni čak i onda kada budu zbrisane sve razlike između patricija i plebejaca. Osnivanje tribuna imalo je nekoliko raznih posledica. Da bi se iza­ brali ovi posebni predstavnici plebsa i njihovi pomoćnici, plebejski edili,valjalo je ozakoniti novu skupštinu, plebejsku (concilium plebis), koja se sastajala u okviru triba. Od Servijevog vremena starim četirma tribama dodate su nove, te ih je sada bilo ukupno sedamnaest, koje su nazivane seoskim, jer se njihovo zemljište širilo izvan Rima, u la­ tinskoj ravnici. Vrlo brzo concilium plebis, nezadovoljan time što bira samo plebejske magistrate, počeo je da izglasava i odluke opšteg zna­ čaja, koje, naravno, nisu imale snagu zakona, ali su težile da idu u korak sa odlukama centurijatskih komici ja gdc su patriciji, prema bogatstvu i hijerarhiji koju je uslovijavao cenz, imali prvenstvo.

48

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

Pred ovako organizovanim plebsom zakonske privilegije patricija nisu se mogle dugo održati, I stvarno, plebejd su već vrlo rano posta­ vili zahtev da postaju konzuli. Patriciji su im odgovorili da je to nemo­ guće, pošto konzul mora sam da uzima auspicije, a taj posao mogu da obavljaju samo patriciji. Ipak, posle mnogih teškoća, došlo se do kompromisa: konzulat bi se zamenio vojnim tribunatom sa konzul­ skim pravima, a na te položaje mogli su se birati plebejci. Pa ni ova odluka nije bila konačna; nekih godina birani su patricijski konzuli, dok se vojni tribuni biraju samo onih godina kada su plebejci, naročito nemirni, nametali zahtevc patricijima. Predanje stavlja u sredinu V veka stvaranje zakonika, koji je dotle bio tajan i poznat samo sveštenicima i patricijskim magistratima. Ko­ misija od deset pravnika, naravno patricija, decemviri, koji su đve godine držali vlast u gradu, dobila je ovaj zadatak. Kada su posao završili objavili su zakone od 12 tablica, koji su ostali osnova svih kasnijih zakona.

Rim je, dakle, postepeno evoluisao prema demokratični jem ure­ đenju — uprkos sebičluku staleža i preprekama koje je podizala reli­ gija. obazrivo konzervativna — kada je nastupila katastrofa koja je za trenutak dovela u pitanje i sam opstanak grada. Od poslednjih go­ dina V veka grupe Kelta prodrle su u severnu Italiju i odatle počele da potiskuju Etrurce. Jedna od tih grupa, sastavljena od Senona, odvažno se bacila prema jugu i dospela je do samog Rima. Skupljena na brzinu, rimska vojska, koja je obuhvatala skoro sve zdrave muškarce, krenula je u susret neprijatelju. Do sukoba je došlo nešto dalje od Rima, na obalama Alija. Obuzeta panikom, rimska vojska je pobegla, a put ka Rimu bio je otvoren. Nepoverijivi Gali napredovali su oba­ zrivo. Očekivali su jak otpor, ali su se ubr20 osvestili. Rim sa otvore­ nim kapijama i nezaštićenim bedemima nije se branio. I tada sc nepri­ jatelji rasuše po ćelom gradu, pljačkajući i paleći kuće i hramove. Malobrojni branioci, povukli su se na Kapitol u tvrđavu. Opsednuti, moruni glađu, morali su povlačenje Gala da otkupe teškim dankom.

49

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Najezda Gala bila je prolazna, ali je za sobom ostavila strahovite ruševine. Što je još gore, ona je pokolebala povcrenje koje su Rimljani imali u sudbinu grada — u toj meri da su mnogi ozbiljno pomišljali da napuste obeščašćeno zemljište i da se nastane severnije u nedavno osvojenome Veju. Rodoljublje je ipak preteglo; sigurno se pomislilo da, pošto Kapitol nije bio zauzet od neprijatelja, čast nije ukaljana i da jc jasna volja bogova da ostanu tamo gdc su prvobitno odredili osnivanje grada. Posle ovog nastao je period nemira, kako u samom gradu tako i izvan njegovih granica. U unutrašnjoj politici tradicionalni problemi i dalje su se oštro nametali: pitanje dugova, koji su znatno opterećivali jedan deo stanovništva, takođe pitanje podele pripojenog zemljišta (ager p u b lia is ), koje su patriciji kao vlasnici stada želeli da prisvoje na štetu sitnih zemljoradnika; najzad, uporno odbijanje patricija da plebejcima dopuste pristup konzulatu. Najzad su licinijevski zakoni, izglasani 366. godine, doneli makar i privremena rešenja i obeležili nove ustupke plebsu. Od tada je bar jedan od konzula mogao biti plebejac. Uskoro se ova mogućnost pretvorila čak i u obavezu, tako da su obe grupe stanovnika redovno bile zastupljene na najvišem položaju. Širenje okvira staroga grada imalo je neposrednu posleđicu da, pošto konzulat nije više isključivo pripadao patricijima, on postane pristupačan i novo doseljenim stanovnicima, pa su i gradovi koji su pristajali da svoju sudbinu vežu za Rim mogli da budu primljeni kao ravnopravni. Rimska država postajala je elastičnija i počela je da prima jednu od crta koje su kasnije postale najsvojstvenije Rimu: sposobnost prihvatanja u svoje redove, uz davanje punih prava, ako ne neprijatelja, ono bar dojučerašnjih stranaca. Sloga obezbeđena licinijskim zakonima omogućila je Rimljanima da savladaju spoljnu krizu koja je rimsku vojsku dovela u sukob sa suseclima, Etrurcima iz Tarkvinijc*, i iz Tcre, i sa Latinima. Uskoro se oko Rima pojavio niz savezničkih gradova, koji su za Rim bili vezani ugovorima. Na ušću Tibra kolonija Ostija (osnovana možda u vremc Anka M arcija) igra značajnu ulogu, a rimska naseljenost stvarno se širi obalom do Ancija i Teracinc.

50

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

Saveznički latinski gradovi najzad su jednostavno pripojeni. U isto vreme Rim, sve zabrimitiji zbog opasnosti koja je stalno pretila u rav­ nicama od sabinskih plemena, intcrvcniše u Kampaniji, gde je, uosta­ lom, bio pozvan od lokalne aristokratije. Ovo je bila neočekivana pri­ lika za utvrđivanje vlasti na latinskoj obali i za zaštičivanje svojih kolonija. Tako je oko 340. godine nastala rimsko-kampanska država, u kojoj su vitezi iz Kapue, dakle plemstvo, dobili rimsko građansko pravo. Ali, ovo novo stanje nije za Rim značilo samo preimučstvo. Iz njega je nastajala i obaveza da ubuduće vodi borbu protiv Samnita, čime je Rim uvučen u rat koji je trajao skoro sedamdeset godina i bio obelcžen velikim porazima, kao što je bilo zarobljavanje čitave jedne rimske vojske u Kaudijskom klancu*. Samnitski ratovi predstavljali su za rimsku vojsku tešku školu. Ona je iz njih izišla mnogo čvršća, elastičnija, spremna da izdrži duge operacije koje su se znatno razlikovale od onih protiv suseđnih gra­ dova. Legije počinju da krstare preko celog poluostrva, da prelaze planine i šume, kao i sve druge prirodne prepreke koje su dotle spu­ tavale njihovo dejstvo. Sem toga, rimska država, postavši priobalska sila, obezbeđuje flotom održavanje reda na obali.

• Krajem IV veka Rim je postao najveća sila ćele Italije. Kroz Kampaniju došao je u dodir sa grčkim kolonijama, koje su u njemu gledale najpouzdanijeg saveznika protiv italskih plemena u unutrašnjosti. Već ranije Rim je doprineo smanjivanju opasnosti koju su Etrurci predstav­ ljali za fokejsku koloniju u Marselju. Moguće je da su im već krajem V I veka Rimljani zvanično poslali poslanike Delfijskom svetilištu. U Rimu je postojala čak i jedna filhelenska struja, čiji je uticaj na rimski život i misao bio znatan već vrlo rano, iako vrlo teško možemo da pratimo njene različite manifestacije. Ovu struju pojačao je po­ novni procvat grčkih kolonija u južnoj Italiji poslednjih decenija IV veka, kao i novi talas grčkih uticaja koji je u to vreme osvežio etrursku kulturu.

51

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Rim je svakako već odavno bio poznat Grcima, ali su podaci 0 njemu bili vrlo magloviti. Smatrali su ga grčkim gradom, osnovanim u herojsko doba od nekih došljaka k oji su preživeli trojanski rat. Sada, međutim, Grci stiču o ovoj novoj sili neposređnijc saznanje postepenim razvojem trgovine između grčkih zemalja i rimskih gra­ đana ili saveznika. Ne treba misliti da jc Rim preko noći stvorio trgo­ vačku flotu. Pribrežno stanovništvo Lacija imalo je svoje mornare, često gusare, kao one iz Ancija. Posle zauzimanja Lacija, njihova miroljubiva- delatnost sprovodi se sad pod rimskom zastavom, te ne treba da se čudimo što je već 306. godine Rim sklopio ugovor sa Rođanima*, koji su u to doba i još za ceo vek, bili najpreduzimljiviji moreplovci istočnog Sredozemlja. Tri godine kasnije, jednim drugim ugovorom između Rima i Tarenta, zabranjeno je rimskim brodovima da prema istoku love dalje od Lacinskog rta. Ali, između gradova Velike Grčke i Rima sloga nije dugo vladala. Sukob je izbio sa Tarentom i to je bio prvi rat između Rima i Grčke. Povod koji su naveli Tarcntinci bio je da su Rimljani prekršili ugovor iz 303. godine, poslavši flotu u Jonsko more. U stvari. Tarent se osetio ugrožen procvatom Rima, koji je vodio promenljivu politiku, vezujući sc čas za Lukancc, čas podržavajući protiv njih Grke iz Turija, koji su za Tarent bili naročito omrznuti takmaci, i, najzad, osnivajući na jadranskoj obali nekoliko kolonija koje su mogle da posluže kao baza njihovim pomorskim snagama. Po već osveštanom običaju, Rimljani su u pomoć pozvali stranu vojsku. Obratili su se epirskom kralju Piru*, koji je sebe smatrao potomkom Neoptolcma, Ahilovog sina. Pir je stigao u Tarent 280. godine na čelu vojske helenističkog tipa, koja je imala bom e slonove, što je predstavljalo upečatljivu taktičku novinu. Odneo je pobedu kod Herakleje Sirijske. Potom, uzdajući se u svoju snagu i diplomatsku veštinu, otpočeo je pohod ka Rimu, čvrsto veruj ući da će njegovo primicanje izazvati ustanak pokorenih gradova. Stigao je stvarno do Prcneste, na domak Rima. ali nije bilo onih odmetanja koja je on očekivao, a pored toga su se pred njim nalazile još 1 rimske trupe da mu prepreče put. Povukao sc u Kampaniju, odakle je poslao izaslanike pod vodstvom Kineasa da traže mir. Ali, bivši cenzor Apije Klaudije Ceh* svojom intervencijom u Senatu postigao

52

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

je da se te ponude odbiju: sramno bi bilo, rekao je onr kada bi Rim zaključio mir, dokle god se jedan strani vladar nalazi u Italiji. Već iduće godine (279.) događaji su dali za pravo Apiju Klaudiju. Posle nerešene bitke kod Auskula, Pir je prekinuo ratovanje, je r su se pred njim otvarale nove ambicije. Sicilijanci su ga pozvali da organizuje borbu protiv Kartagine. On je to prihvatio i pune tri godine bio je gospodar ostrva, ali posle toga sicilijanski gradovi, kojima su dosadili on i njegovi prijatelji, pobunili su se, i Pir, prešavši s mukom Mesinski moreuz, vratio se u Tarent. Za vreme njegovog odsustvovanja Rimljani su poboljšali svoj položaj i sklopili savez sa Kartaginom. Pir je pobeđen kod Beneventa i potom je definitivno odustao od dalje borbe. Posada koju je ostavio u Tarentu kapitulirala je 272. godine i predala grad konzulu Luciju Papiriju Kursoru. Šest godina kasnije, Rimljani su zauzeli i opljačkali u Etruriji sveti grad Volsinij, verski centar Etrurskog saveza. Pustolovina Pira, viteškoga kralja i smelog politi­ čara. završila se u korist Rima. Ojačan svojim uspesima u južnoj Ita­ liji, Rim je onemogućio svaki ponovni procvat Etrurije i ostao neo­ sporni gospodar poluostrva južno od linije koja približno povezuje Pizu sa Riminijem.

Rat sa Pirom anticipira u mnogo čemu dugi niz borbi koje obuhvataju drugu polovinu I I I veka i koje će se završiti tek 146. godine uništenjem Kartagine. Ovaj grad, koji su u IX veku osnovali stanovnici Tira, uspeo je da stvori moćnu talasokratiju u zapadnom Sredo­ zemlju, često na štetu grčkih trgovaca i kolonista. Na Siciliji se ovo suparništvo toliko razvilo da je izazivalo stalne ratove između Punaca i grčkih gradova. Intervencija Rima u Velikoj Grčkoj posle pobedc nad Pirom ubrzala je izbijanje sukoba. Stanovnici Mesine*, Italici koji su pre nekoliko godina zauzeli ovaj grčki grad, pozvali su u pomoć Rim, da bi izbegli kartaginski jaram. Ne bez kolebanja, Rimljani su pristali da ih pomognu 264. godine. Time je započeo prvi punski rat. Vrlo brzo je rimska vojska postigla velike uspehe u Siciliji, što jo j je obezbedilo savez sa sirakuskim tiraninom Hijcronom IL Duilije*, zapovednik rimske flote, ođneo je sa svoje strane pobedu kod Mile

53

RIMSKA

CIVILIZACIJA

260. godine. Rimljani, ohrabreni, prihvatiše plan Sirakužanina Agatokla*, te preuzeše ekspediciju ka Africi i Kartagini. Nju je predvodio konzul Atilije ReguL On se iskrcao, ali posle srećnog početka operacije bio je primoran da kapitulira. Poraz mu je naneo Grk, vođa najamnika, Spartanac Ksantip. Ovaj neuspeh produžio je rat. Niz neuspeha rimske flote povratio je Kartaginjanima prevlast nad morem. Od toga vremena glavni sukobi vodili su se u Siciliji, naročito oko Palerma. Sa kartaginske strane operacije je vodio Hamilkar Barka*, koji je, koristeći pomorsku nad­ moć Kartagine, izvršio mnoge napade na italsku obalu. To je trajalo sve dok Rim, zamoren, nije sagradio flotu na čijem je čelu Gaj Lutacijc Katu! odneo nad Kartaginj anima odlučnu pobedu kod Egatskih ostrva u proleće 241. godine. Zamorena ratom koji je trajao dvadeset tri go­ dine, Kartagina nije bila uporna te je sklopila mir. Kartaginjani su napustili Siciliju i prihvatili da plate veliku ratnu oštetu. Uskoro su Rimljani postavili nove zahteve: tražili su da im Kartagina ustupi Sardiniju* i Korziku, što je ona učinila. Kartaginjani, a naročito pristalice Barkâ, odlučili su da na drugoj strani traže naknadu i da osnuju novo carstvo u Spaniji. Iste godine kad su Rimljani započeli zauzimanje Sardinije, Hamilkar je pristupio osvajanjima u unutrašnjosti Španije. Za njega je u prvom redu bilo važno da stvori nove mogućnosti kako bi uspešno poveo osvetnički rat. Uskoro je poginuo u borbi sa jednim iberskim plemenom. Njegovu politiku nastavio je njegov zet Hazdrubal*, koji ga je nasleđio, osni­ vanjem Nove Kartagine (Kartagene). Rim je bio zabrinut. On je pratio uspehe osvajanja Barkida, đobijajući verovatno obaveštenja iz Marselja. Da bi se koliko-toliko zaštitio od opasnosti, Rim je primorao Hazdrubala da potpiše ugovor o Ebru, koji je utvrđivao da Kartagi­ njani ne smeju da pređu ovu reku (nije reč o današnjem Ebru, već o Jukaru) i da ne smeju ničim ugroziti nezavisnost pribrežnih grčkih gradova. U toku tih godina između dva punska rata, ni Rim nije ostao skrštenih ruku. Kao posledica jačanja njegove pomorske snage usleđila je intervencija u ilirske poslove. Nemirna ilirska plemena bavila su se gusarenjem na Jadranu i stalno su uznemiravala Grke sve do Elide

54

3. S R E D O Z E M L J E U V R E M E P U N S K I H R A T O V A

i Mesenije. U jednom trenutku je čak izgledalo da će osnovati pravna ilirsku državu na uštrb Epiraca. Da bi zaštitio svoje podanike, italske trgovce i moreplovce koji su trgovali u ovim krajevima, Rim je bio primoran da izvrši ratni pohod u kome je osvojio Apoloniju i Epidamn. Uplašeni Iliri priznaše rimsku vrhovnu vlast i Rim je postao vodeća sila na Jadranu i stekao mostobran na Balkanu. Rimski poslanici mogli su zvanično da saopšte u Korintu da je učinjen kraj ilirskoj mori, a Korićani, u znak zahvalnosti, dozvolili su Rimljanima da učestvuju u istamskim igrama.

55

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Skoro u isto vreme rimska vojska prodrla je dublje u severnu Italiju, gde su živeli keltski osvajači. Ona je razbila jednu keltsku ofanzivu i osvojila Mediolan (M ilano) 222. godine. Malo zatim osno­ vane su kolonije Kremona i Piačcnca, istureni položaji rimskog gospodstva u Cisalpinskoj Galiji, Izgledalo je da je Rim na dobrom putu da završi osvajanje Italije kada je voljom Hanibala*, Hamilkarovog sina, sve dovedeno u pitanje. Hanibalov rat (tako su Rimljani nazvali drugi punski rat) nije bio opasan samo stoga što je bio u pitanju i sam opstanak rimske države, već i zato što su rimska misao i kultura doživele krizu iz koje su izašle sa dubokim promenama. Kao što često biva, odlučna pobeda stigla je prekasno da bi se jednostavno moglo povratiti staro stanje. Rim je započeo rat delimično zato da bi odbranio interese zapadnog grčkog sveta, a završio ga je kao neprijatel j ili bar kao takmac istočnih grčkih kraljevstava. Na početku on je još bio otvoren svim strujanjima helenizma, a na kraju se povukao u sebe, očvrsnuo u svojoj odlučnosti da se odupre i gord zbog svoje pobede nad Hanibalom, genijalnim voj­ skovođom, koji se izgradio u školi grčkih taktičara. Rim je postao sve stan vrednosti svojih sopstvenih tradicija i, mesto da se preda struji koja ga je već nekoliko vekova vukla ka helenizmu, on će se ubuduće truditi da za sebe prisvoji, više nego da stvarno asimilira, jednu kulturu čije će opadanje ubrzati njegova politika. Vojne operacije počeše posle smišljene provokacije Hanibala, koji je 219. godine prešao Jukar i napao Sagunt. Senat je zatražio oštetu od Kartagine za ovu povredu ugovora. Kartaginjani nisu hteli da se odreknu Barkida i Hanibal je krenuo na čelu jake vojske duž španske obale. Nekoliko čarki, a još više strah koji je ulivao, otvorili su mu put. Njegovi izaslanici već su mu odavno pripremili saučesnike. Oni su u Cisalpinskoj Galiji* izazvali pobunu ïnsubra i Boja, koja je uspo­ rila rimske pripreme. Kad se rimska vojska pojavila na Roni, saznala jc da je Hanibal već prešao Alpe verovatno preko klanca Malog Sv. Bernarda. Rimljani, kojima je zašao za leda, nisu mogli da ga zaustave, a pobuna Gala potpuno je onemogućila odbranu. U proleće 217. godine, sručivši se niz Apenine, Hanibal se pojavio u srednjoj Italiji. Jedan od konzula. Gaj Flaminije, čekao ga je u

56

4. B I T K A KOD K A N E (216. G. PRE N. E.)

Rimska

Knrlaginska

^3^3

[3 9 9 [_ _ _ I

Konjica Pešud ija

Lako naoružane trupe

Napad sa rimskih položaja Povlačenje sa kartaginskih položaja

J

----- ► Bekstvo rimske konjice

ružanjem, suprotstavio se napadu Rimljana, dok su krila, razmeštena u redove jedan iza dru­ goga propuštala neprijateljska krila, koja su svojim suviše brzim napredovanjem uskoro bila odvojena od glavnine snaga. Centar rimske v o j­ ske uspeo je da napravi prodor koji je Hanibal iskoristio presekavši ga na dvoje. Istovremeno je pustio svoju konjicu protiv ostatka razbijenih rimskih snaga koje je do nogu potukao

•Prema J. Kromayeru, » Antike Schlachtfe ld e r«). Hašavši se pred brojno nadmoćnijom rimskom vojskom, Hanibalova namera je bila da je raz­ bije, prikrivajući krttino raspoređenu formaci!U svoje vojske iza redova lakše naoružanih *rupa — sto je zavaralo rimske vojskovođe — koristeći, što je bolje mogao, u odsudnom trenutku pokretnost svoje snažne konjice. (Ha:.Aru bal). Centralni deo vojske sa teškim nao­

oblasti grada Areca, ali je bio iznenađen na obalama Trazimenskog jezera i njegova vojska je uništena. Put ka Rimu bio je otvoren. Me­ đutim, Hanibal, kao pre njega Pir, nije frontalno napao Lacij. On je izbio na jadransku obalu i odatle je pokušao, bilo ubeđivanjem ili

57

RIMSKA

CIVILIZACIJA

.silom, da pridobije plemena koja je Rim nedavno pokorio, a naročito Kampance. Ovakva politika omogućila je Rimljanima izvestan predah, te oni povere vodstvo jedne vojske Kvintu Fabiju, jednom od najkon­ zervativnijih aristokrata. Fabije* bi možda uspeo svojom obazrivom taktikom oklevanja da popravi stanje da jedan od konzula, Gaj Teren­ ci je Varon, 216. godine, nije podlegao iskušenju da povede bitku na obalama Aufida. Hanibal je ponovo pobedio, ovog puta u bici kod Kane. Ovaj poraz, kome u ranijoj istoriji Rima nije bilo ravnog, pot­ puno je razbio oklevanje Kampanaca: celokupna južna Italija izjasnila se za Kartaginu, a i Kapua je napustila svoga saveznika. Rimljani, međutim, nisu izgubili hrabrost. Oni su prema Hanibalu upotrebili taktiku pustošenja. Punskom vojskovođi, udaljenom od svojih baza, bilo je veoma teško snabdevanje. Rimska vojska izabrala je za cilj Kapuu i polako je zatvarala krug oko ovoga grada, k oji je zauzet 211. godine. Aristokratija je bila pobijena, plebejci prodati kao roblje, a kuće napuštene. Hanibal nije ništa mogao da preduzme da spase grad. Posle zauzeća Kapue, Hanibal je smislio da proširi sukob. Okrenuvši se prema grčkom svetu, pregovarao je najpre o savezu sa make­ donskim kraljem Filipom V. Ovaj ugovor predviđao je doslovno podelu sveta između Grka i Kartaginjana. Trebalo je da prvi dobiju istok, a drugi zapad. Rim je slučajno saznao za ove pregovore, što je još uvećalo nepoveren je koje se počelo razvijati prema helenističkim kra­ ljevstvima. Više nego ikad, rimski državnici stekli su uverenjc da se bore za odbranu kulture koja im je draga, protiv punskog varvarstva i ciničke korupcije istočnjačkih kraljeva. Međutim, pomoć koju je Filip V pružio Hanibalu pokazala se kao malo sigurna i sudbina rata odlučena je van Italije. Prvi udarac nanet je u Špnniji. gde su Barkiđi i dalje skupljali pojačanje. Jedan sasvim mlad Ćovek, Publije Kom eli jc Scipion*, dobio je od naroda zadatak da vođi operaci je u Španiji, gde su baš tada bili ubijeni njegov otac i stric. Za nekoliko meseci on je promenio ravnotežu snaga, dokopao se Kartagine, ali nije mogao sprečiti Hazdrubala*, Hanibalovog mla­ đeg brata, da sa vojskom pređe Pirineje. Hanibal se spremao da pođe prema scveru ka Brutijumu, gde su mu bile suprotstavljene rimske

58

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

legije. Izgledalo je da će Rim propasti pred ovim dvostrukim napadom koji su istovremeno vodila dva brata, ali se dogodilo pravo čudo koje je sačuvalo Rim. Hazđrubalove glasnike uhvatili su rimski vojnici. Konzul Klaudije Neron* koji je dobio zadatak da kontroliše Hanibala u Apuliji, saznao je tako za dolazak pojačanja iz Španije. On je smelo sastavio svoju \rojsku sa vojskom Livija Salinatora na obali Metaura. Ove dve rimske vojske pregazile su Hazdrubala, koji je u očajanju stupio u borbu da bi poginuo 207. godine. Nekoliko dana potom, njegova glava, kao zagrobna poruka bačena od Rimljana, dokotrljala se pred Hanibalove noge u njegovom logoru. Od tog trenutka Rim je preuzeo inicijativu. Senat je dopustio Scipionu da pređe u Afriku i 204. godine on se iskrcao ispred Utike. Hanibal je morao napustiti Italiju da bi pomogao svojoj otadžbini, ali ni njegova genijalnost nije mogla sprečiti poraz kad Zame 202. godine, koji je okončao rat.

• Iz drugog punskog rata Rira je izišao ozleđen, ali očvrsnut, ste­ kavši neobičan prestiž u sredozemnom svetu. Gospodar ćele Italije, pretvorivši Siciliju u provinciju, on nije mogao izbeći da ne bude uvučen u događaje na Istoku. Bojeći se osnivanja velikog makedon­ skog kraljevstva koje bi neposredno ugrozilo sevemu Italiju, objavio je rat Filipu V. Odlučna pobeđa kod Kiniskefale 197. godine omogu­ ćila je Rimljanima da grčke gradove oslobode makedonskog jarma. Na istamskim igrama 196. proglašena je nezavisnost grčkih gradova i data im je sloboda samoupravljanja. Na ovu prvu intervenciju na istoku nadovezao se sukob sa Antiohom III, koji jc takođe sanjao o stvaranju velikog carstva. Isteran iz Grčke rimskom pobedom kod TermopiJa, on je odlučno pobeđen 189. godine u bici kod Magnezije. U unutrašnjoj politici Senat, koji jc bio vinovnik borbe, uživao je ponovni prestiž. Pošto su prošle opasnosti, opet je preovladao stari oligarhijski duh tako da se Scipion, pobeđnik nad Hanibalom, povukao u dobrovoljno izgnanstvo u Liternu, zbog Katonovih

59

RIMSKA

CIVILIZACIJA

dosađivanja. Znatan deo senatora mogao jc imati utisak da je sada Rim ostvario svoj zadatak i da je još jedino ostalo da se održi ova pobednička ravnoteža. A li već od tog trenutka bilo jc u rimskoj politici suviše raznih faktora đa bi se mogao održati ovaj mudri stav. Vojnici i starešine 05ladili su se pljačkom. Osetili su opijenost svemoći i postepeno duhovi su počeli da naziru mogućnost novih osvajanja. Vaskrs jake Make­ donije pod vlašću Perseja podstakao je nova strahovanja i doveo do rata koji se završio pobedom Paula Emilija kod Pidne 167. godine. To je značilo kraj nezavisne Makedonije, koju su Rimljani uskoro, zbog anarhije u koju je pala Grčka, morali da svedu na stepen provincije (148. g.). Postepeno, pod pritiskom Rima rušila se politička ravnoteža hele­ nističkog istoka. Da bi uništio Rođane, Senat je odlučio da stvori slo­ bodnu luku na Delosu*, čime je uništena rodska trgovina i znatno unapređena delatnost italskih trgovaca, koji su od tada počeli da bogatstva Istoka dopremaju ka Rimu. Sredinom veka rimska vlast se učvrstila po svim obalama Sredo­ zemlja. Kartaginu, iscrpljenu rimskim zahtevima, opsedao je i osvojio drugi Afrikanac, Scipion Emilijan, otprilike u isto vreme kada jc Korint osvojen i opustošen. U Španiji, gde se dugo održao otpor domo­ rodačkog stanovništva, stalno se nastojao uspostaviti mir. U Aziji poslednji pergamski kralj Atal I I I zaveštao jc svoje kraljevstvo Rim­ ljanima, koji su primili to nasledstvo i tako stvorili jezgro provincije Azije*. Međutim, ovo ogromno delo imalo jc za unutrašnju politiku veoma značajnih posledica koje su najzad dovele do pada Republike oligarhijskoga režima. Glavni korisnici osvajanja bili su aristokrati, koji su stekli ogromna imanja, na kojima su njihovi robovi u vrlo velikom broju upražnjavali zemljoradnju, a osobito stočarstvo. S druge strane, vite­ zovi, koji su predstavljali jednu vrstu građanskoga staleža, moćnog i prcduziml jivog, obogatili su se trgovinom. Nasuprot ovim povlašćenim staležima, rimski i seoski plebs ostajao je u podređenom ekonomskom položaju. Razvitak novčane privrede, gramzivost poslovnih ljudi i publikana*, često povezana sa konzervatizmom senatora, stvarala je bed u

60

5. H E L E N I S T I Č K I S V E T ( I I I i I I V E K P R E N. E.)

malih posednika. U samom gradu procvat carstva privukao je mnoge doseljenike bez imanja, raseljene Italike, Grke koji su tražili zaštitnike i, naročito, oslobođenike svih narodnosti koji su sačinjavali bednu i neaktivnu masu. Ovaj jadni plebs stekao je svoje zaštitnike među aristokratima, ljudima koji su bili dirnuti mislima koje su u ime pravde i čovečnosti izrazili grčki filozofi. Godine 133. Tiberije Grah*, unuk po majci Scipiona Starijeg Afrikanca, izabran je za narodnog tribuna, te je odmah uzeo na sebe da štiti interese sirotinje. Predložio je agrarni zakon koji je zahtevao

61

RIMSKA

CIVILIZACIJA

da se ograniči pravo veleposednika na ager publions i da se građanima bezemljašima dodeli nepovredivo imanje. Nepomirljivi oligarsi izazvali su protiv njega pobunu u kojoj je izgubio glavu. Tada je ostvarenje njegove zamisli u novom obimu preuzeo njegov brat Gaj Grah*. Pošto je shvatio da se značajni uspesi mogu postići samo dubokom refor­ mom državnog uređenja, on je pokušao da raznim merama ograniči prava Senata i da uključi u građanska prava italske gradove. Među­ tim, i on, kao i njegov brat, pao je kao žrtva nasilja. Pa ipak, delo braće Graha, ako je i prilično mršavo po svojim stvarnim rezulta­ tima, bilo je naročito značajno stoga što je podstaklo osnivanje na­ rodne stranke čije će vođe do pada Republike uporno postavljati svoje zahteve senatorima. I kako je rasla ova suprotnost, tako je ubrzo i izbila kriza koja je poljuljala temelje rimske moći. Tako su Italici, nezadovoljni što su isključeni iz rimskog građan­ skog prava i uplašeni time što je postojala opasnost da njihova imanja, po agrarnim zakonima, zauzmu pojedini kolonisti, digli bunu 91. go­ dine. Opet su se rasplamsale stare mržnje. Najnepom irljiviji među ustanicima bili su Samniti, koji osnovaše svoju prestonicu sa simbo­ ličnim imenom Italika i pokušaše da k sebi privuku Kampance i Etrurce. Rimsko plemstvo je iz straha učinilo tada one ustupke koje je dotle odbijalo. Ovaj socijalni rat završio se u korist Rima, ali je iz njega Italija izišla prcobražena: stari grad-država postupno se pre­ tvara u jednu narodnost, italsku. U svim municipijima*, koji su od tog trenutka uređeni po uzoru na metropolu, celokupno stanovništvo uživa nepovrediva priznata prava rimskih građana. Međutim, novi neredi ubrzo uznemiruju Rim. Tek što se završio ovaj rat. započinje era građanskih ratova, koja će se završiti tek Oktavijanovom diktaturom i ustanovljavanjem Carstva. Reč je o raznovr­ snim borbama punih peripetija, ali sa jednim jedinstvenim ciljem, bez obzira na njihove protagoniste. Postavlja sc pitanje da se utvrdi u korist koga, koje društvene grupacije ili koga pojedinca se koristi ogromni posed koji je sebi stvorio grad. U to vreme, tokom tri četvr­ tine veka, Rim preživljava fazu đećjih bolesti: oligarhijsko uređenje, već poljuljano građanskim ratom, postepeno prerasta u Carstvo. Time je uslovlje.no da ustanove postanu elastičnije, ukoliko se čak i u

62

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

korenu ne menjaju, što jasno za sobom povlači teške i ponovljene sukobe. Izrastaju novi interesi» upoređo sa stvaranjem jednog novog srednjeg staleža obogaćenog trgovinom (to je u prvom redu slučaj novih građana koji dolaze iz italskih gradova posle građanskog rata) i sa određivanjem poreza u provincijama; neprestano raste broj liberta* i peregrina* koji žive u Rimu. Nemoguće je ne povesti računa 0 ovoj često nemirnoj masi koju pokreću razni agitatori. Otuda istorija ovoga perioda, tako bogata ličnim sukobima, toliko ispunjena živopisnim pričama o raznim herojima, ipak u suštini predstavlja nerazlučno jedinstvo: staro uređenje ruši se svuda, tradicionalne ustanove nisu više u stanju da održe teret carstva i, uprkos povremenim promenama, nejasno sc produžuje spora aktivnost koja teče neodoljivo do trenutka kada će se državna mašina prilagoditi novim potrebama. Prva epizoda u nizu građanskih ratov'a bio je rat između Marija*, vođe narodne stranke, i Sule*, koji je na istoku pobedio pontskog kralja Mitridata (121— 64.). Salustije* je opisao sjajne početke Marija u ratovima protiv Jugurte. Potom je Marije spasao Rim od đveju uza­ stopnih varvarskih opasnosti, pobedivši Tevtone i Cimbre, kod Eksa 1 kod Verseja (102— 101.). Sulu su podržavali aristokrati. On je ko­ načno odnco pobedu, koja je, međutim, stajala mnogo krvi. Sto je još gore, bilo je potrebno, da bi se ponovo zaveo red, ukinuti republi­ kanske ustanove i dati Suli izuzetna prava koja su od njega načinila kralja bez ove titule, dopustivši mu da nekažnjeno izvrši proskripcije, to će reći da pobije svoje političke protivnike, koji su istovremeno bili protivnici senatske oligarhije. Sula se naročito založio da obnovi moć Senata, rušeći dotadašnje prepreke koje su se već četrdesetak godina postavljale pred vlast aristokrata. Između ostalog, on je odlučio da tribunali (sudovi*) budu isključivo sastavljeni od senatora bez učešća vitezova, što je samo po sebi obezbeđivalo oslobađanje upravnika pro­ vincija za njihove unapred stvorene odluke, pošto su oni bili sigurni da će se u slučaju izvođenja na sud pojaviti pred sebi ravnima, koji će im biti naklonjeni, očekujući da će oni za uzvrat postupiti ravnom merom. Vlast tribuna je ograničena, tako da je plebs imao utisak da su zbrisani rezultati vekovne borbe i da vaskrsavaju vremena najmračnije stege plemstva nad narodom.

63

L E G E N P E I L U S T R A C I J A 5 DO 21 5. ORAČ SA ZAPREGOM

9. NOVAC SA CEZAROVIM LIKOM

Voîivna bronza iz IV veka pro n. e,f nađena u Arecn (antički Arretium). Rim. Muzej vile Đulija.

Srebrni denar. Na aversu, Cezarov profil, prikazan realistički. On no­ si lovorov venae. Na reversu, vojnička insignija i legionarski znak, uz to skiptar i plug (s im ­ bol osnivača). Legenda Ti(bcrius) Sempronius Gracchus q(uaestor) desig(natus). Narodna biblioteka. Kabinet medalja.

6. NOVAC SA POMPEJEVTM LIKOM

Srebrni denar. Na aversu, Pom pe] u profilu. Legenda: Magnus imp (era tor) i ter (um ). Okolo, insigni­ je augura: lituus (augurska pali­ ca) na desnoj strani, a na levoj praefcriculum. Na reversu, Anapis i Amfinomos. Legenda: Pracf (ecti) orae m aritim (ae) etclas(si). Novac koji su kovali Gnej i Seksi, Pom pejevi sinovi. Narodna biblio­ teka. Kabinet medalja.

10. NOVAC SA TTBERUEVIM LIKOM

Zlatnik. Na aversu, Tiherije u p ro­ filu, sa lovorovim vencem. Legen­ da: Ti(bcrius) Caesar Divi A u g u ­ sti) F (iliu s) Augustus. Na reversu, kvadriga. Legenda: Tr(ibunicia) poi(cstate) X V I im p(crator) V II. Novac se datira između I. jula 14. i 1. jula 15. godine n. e. Narodna biblioteka. Kabinet medalja.

7. NOVAC SA ANTONIJEVIM LIKOM

Srebrni denar koji je 44 godine kovao P. Sepulije Maccr. Na aversu, Antonije u profilu. Okolo, insignije augura (v. s i 6). Na re­ versu, lik jednog Dioskura. Oko­ lo, palma i venae. Narodna bibli­ oteka. Kabinet medalja.

11. NOVAC SA KLAUDTJEVJM LIKOM

Zlatnik. Na aversu, Klaudije u profilu, sa lovorovim vencem. Legenda: Ti(berius) Claud(ius) Caesar Aug(ustus) P (on tifex) M (axim us) tr(ibunicia) p(otestate) V I im p(erator) X I. Time se novac datira između 25. januara 46. i kraja iste godine n. e., kada je Klaudije uzeo titulu imperator X II. N a reversu, krilata ženska fi­ gura sa napisom; Paci Augustae (Carskom m iru ). Narodna biblio­ teka. Kabinet medalja.

8. NOVAC SA PREDSTAVOM GLASANJA

Srebrni denar. Na aversu, lik Ve­ ste. Na reversut građanin koji stavlja u urnu glasački Lstić u pri­ log rogatio (nacrt zako}ia)f na šta ukazuje slovo V (uti rogas, »kako želiš«). (Cassius) Longin(us) III v (ir monetališ) označava magisirastrata pod kojim je novac kovan. Narodna biblioteka. Zbirka Ailly,

64

L E G E N D E I L U S T R A C I J A 5 DO 21 12. NOVAC SA HADRIJANOVIM LIKOM

15. NOVAC SA TEODOSIJEVTM LIKOM

Zlatnik. Na aversu, Hadrijan u profilu: Legenda: Hadrianus Aug (ustus) Cos (consul) I I I P (ater) P (atriae). Posle 119. godine n. e., verovatno 132. godine, (v. revers). Na reversu, predstava Hadrijana k oji stoji na desno, držeći svitak, okrenut Ita liji, koja drži patent i rog izobilja. Legenda: Adventui Augusti Italiae (U čast Avgustovog dolaska u Ita liju ). Narodna bi­ blioteka. Kabinet medalja.

Zlatnik. Na aversu, Teodosije u profilu. Legenda: D(ominus) N (oster) Theodosius P (iu s) F (e lix ) Aug(ustus). 16. HADRIJANOV LIMES KOD CUDY'S CRAGA U ŠKOTSKOJ

Ostaci odbrambenog bedema (val­ lum) k o ji prate konfiguraciju te­ rena. Sistem utvrđenja bio je raz­ rađen u dubinu, a obuhvatao je i isturena utvrđenja. 17. GLAVA MLADOG AVGUSTA

Mramor. Muzej u Arlu.

13. NOVAC SA LIKOM ANTONINA PU A

18. GLAVA AG RIPINE MLADE

Zlatnik. Na aversu, Antonin u pro­ filu . Legenda: Im p (e rator) T (itus) A eli(us) Cacs(ar) Hadri(anus) Antoninus. Na reversu, Pie~ tas, sa velom , stoji na levot sa uz­ dignutom desnicom i kutijom za mirise u levoj ruci. Legenda: Aug (ustus) Pius P (on tifex) M(aximus) Tri(bunicia) P(otestate) Cos (con sul) des(ignatus). Time se novac datira u 138. g. Narodna biblioteka. Kabinet medalja.

Trajan u oklopu, tip Avgustove statue iz Prim a Porta. Na oklopu, maska Meduzina i dve krilate Pobede. Mram or. Ostija.

U. NOVAC SA DIOKLECIJANOVIM LIKOM

21. NOVAC SA KONSTANTINOVIM LIKOM

Zlatnik. Na aversu, Dioklecijan u profilu. Legenda: Dioclelianus P (ius) F (c lix ) Aug(ustus). Novac iz 203. g. n. e. Narodna biblioteka. Kabinet medalja.

Zlatnik. Na aversu, Konstantin u profilu, sa dijademom i pogledom ka nebu. Legenda: Constantinus Max ( i mus Aug( ustus). Narodna biblioteka. Kabinet medalja.

Praunuka Avgustova, majka Neronova. Mramor. Pariz. Luvr. 19. TRAJANOVÀ STATUA

20. VESPÀZIJANOVA GLAVA

Deo monumentalne statue od mra­ mora sa fonim a Hipo Regijusa (danas Bon, ti Alžiru).

65

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Pošto je izvršio svoje reforme, Sula je dao ostavku na diktaturu 79. godine. Bilo mu je moguće da postane kralj po uzoru na istočnjačke monarhe ili da se dokopa tiranije kao što se to ranije događalo u Grčkoj. Ali, on je bio dovoljno mudar da se odupre ovom iskušenju, pri čemu ga je zadržalo osećanje Rimljanina, za koga je pojam kraljevstva bilo nešto stravično. Bez obzira na to, njegovo se delo potpuno raspalo. Bilo je nemoguće ići protiv struje koja je nezadrživo vukla Rim prema većoj humanosti i političkoj pravdi. Od ovog tre­ nutka do Avgustovog dolaska na vlast prisustvovaćemo posiednjim trzajima oligarhije senatora, koji se bore za očuvanje svojih prava. Posle Sule, ponovo se oštro nametnulo više problema za koje je on smatrao da ih je resio. Kao diktator on je verovao da je ujedinio Italiju namećući svuda isti sistem gradskog uređenja. Ali, u Španiji se baš jedan Italik, Sertorije*, proglasio braniocem svojih zemljaka pred rimskom tiranijom, a na jugu Italije pobunjeni robovi skupili su se oko Tračanina Spartaka*, te je bilo potrebno deset legija da bi ga uni­ štili. Plebejci su i dalje bili nepomirljivi i tražili su podelu zemlje i žita. Snabdevanje grada nije stvarno bilo dovoljno obezbeđeno: Rim, koji je dobijao žito iz udaljenih provincija, mogao je opstati samo pod uslovom bezbednosti pomorskih puteva. A po ćelom Sredozemlju krstarili su gusari koji su presretali rimske brodove. Sve ove teškoće, od kojih svaka ponaosob ne bi izgledalo da prevazilazi moći Rima, predstavljale su zajedno smrtnu opasnost, osobito od trenutka kada je kralj Mitridat, nastavivši dva ranija nesrećna rata, pokušao da uskladi napore neprijatelja Rima. Očigledno je potpuno pretrpela neuspeh senatska vlast zasnovana na redovnom smenjivanju magistratura među pojedinim aristokratskim porodicama. Pod priti­ skom ne samo plebejaca, već i vitezova, i uopšte svih imućnih građana. Senat je bio prinuđen na sve veće ustupke. Tako su tribunima vra­ ćena njihova stara prava, pristup sudstvu ponovo je otvoren vitezovima (tom e je doprineo i skandal sa Vercsom *) i, što je naročito važno, nametnulo se da se jednom čoveku dadu široka ovlašćenja koja su prevazilazila granice jednog zvanja. Taj čovek bio je Pompej*, koji je uživao povercnje vitezova i još više publikana (čija je dužnost bila da utvrde skupljanje poreza u provincijama). On je bio jedan od starih

66

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

Sulinih oficira i jedan od pobednika nad Sertorijcm. U roku od neko­ liko meseci izišao je na kraj sa gusarima, a zatim je veoma brzo okončao rat sa Mitriđatom. Završivši dclo započeto jedan vek ranije, prognao je iz Sirije poslednje Seleukide* i pretvorio je ovu zemlju u provinciju. Slobodno kraljevstvo ostao je još samo Egipat. Međutim, ove pobede na spoljnopolitičkom polju nisu rešavale sva pitanja države, a naročilo ne ozbiljnu krizu koja će se razviti u vezi $a proširenjem trgovine sa Istokom, koja je obuhvatala najveći deo ulaganja u uvozu i činila skupljim kredite koji su dodeljivani malim i srednjim posednicima. Svi nezadovoljnici skupili su se oko Katiline*, avanturiste koji nije bio bez uticaja, i da nije bilo budnosti Cicerona kao konzula, te 63. godine, režim bi pao u požaru i pokoljima. Obične mere bezbednosti koje su blagovremeno preduzete osujetile su zaveru, ali je bila potrebna prava bitka da bi se ugušila pobuna koju jc ona izazvala u Etruriji među bivšim Sulinim veteranima i nekim Itaiicrma, uvek spremnim da se late oružja protiv rimske uprave. Na­ ročito se zuckalo da je Katilina na.šao saveznika u ličnosti jednog mla­ dog senatora koga je proždirala ambicija i k oji je u skoroj budućnosti postao konzulski kandidat, Gaja Julija Cezara*. Onog trenutka kad su sve tradicionalne ustanove izgubile svoju snagu, bio je otvoren put svim ambicijama. Već 60. godine, tri čo\reka, Pompej, Cezar i Kras* (najbogatiji čovek svoga vremena), po­ tajno su se udružili da bi upravljali celokupnim političkim životom i državom po svom nahođenju. Ovaj sporazum, koji se naziva prvi trijumvirat, oni su stvorili mimo svakog zakona i samo prema svojim ličnim interesima. Oslanjajući se na svoja dva saučesnika, Cezar je dobio konzulat za 59. godinu, te je odmah obnovio staru politiku »narodnjaka«. Postigao je izglasavanje dva agrarna zakona, ograničio je prava upravnika provincija, a zatim, da bi obnovio svoje bogatstvo koje je bilo uništeno njegovom darežljivošću, postigao je da mu za sledeću godinu đodele upravu nad dvema Galijama*, Cisalpinskom i Transalpinskom. Ali, pred svoj odlazak, dao je sva ovlašćenja jednom od svojih pobornika, demagogu Klođiju*. Klodije je prvo raščistio račune sa Ciceronom, koga je izgnao, a zatim je postigao da se izgla­ saju zakoni koji su stvarno davali preimućstvo skupštinama naroda.

67

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Međutim, dok je Cezar, bacivši se u jednu pustolovinu čiji obim u početku možda nije ni shvatio, pokoravao jedan za drugim galske gradove: Bezanson, Bibrakt, Avarik i, najzad, Alesiju, gde mu $e u jesen 52, predao Vercingetoriks*, Pompej je postepeno preuzimao vodstvo. Treći trijumvir, Kras, zauzet pohodom protiv Parta*, konačno je poginuo u bici kod Kare 53. godine. Suparništvo dva preživela trijumvira raslo jc iz dana u dan. I najzad, učinilo se aristokratima, što je svakako bila varka, da je Pompej još predstavljao boljega branioca republikanske ustavnosti nasuprot Cezaru, srećnom vojskovođi, koji se, međutim, oslanjao isključivo na silu oružja. Godine 49. sukob se zaoštrio, pošto je Senat odlučio da Cezaru oduzme zapovedništvo u Galiji. Odbivši da se pokori, Cezar je prešao Rubikon (rečicu koja obeležava između Ravene i Riminija granicu Galije) i krenuo na jug. Goneći Pompeja, koji se povlačio i najzad prešao u Grčku zajedno sa većinom senatora, on je zauzeo Rim i po­ stigao da mu narod dodeli diktaturu, a zatim konzulat u zakonskim oblicima. Potom je preuzeo »osvajanje carstva«. U nekoliko uništavajućih pohoda pokorio je Spaniju, uništio Pompeja i senatsku vojsku kod Farsale. Pobeđent Pompej sklonio se u Egipat, gde ga je ubio jedan kraljevski evnuh. Pošto je smirio istok, Cezar se vraća u Rim, zatim u Afriku i ponovo u Spaniju, gde je uništio posleđnje pregrupisane republikanske trupe. Tako je najzad opet uspostavljen mir u rimskom svetu i Cezar preuzima zadatak da reorganizuje državu koja se nalazila u punom političkom raspadanju. Kod njega naslu­ ćujemo duboku misao o osnovnim problemima: on je shvatio da stari oblici političkog uređenja ne mogu da se održe, da neuspeh dolazi ne od ljudi već od samih institucija koje se u toku dugog razvoja nisu stvarno mogle prilagoditi potrebama jedne velike sile. Tako vi­ dimo da on uvodi u Senat nove ljude, poreklom iz provincije, da velikodušno deli rimsko građansko pravo čitavim narodima, kao cisalpinskim Galima, da osniva kolonije van Italije u koje prima jedan deo plebejaca i da istovremeno stvara nova jezgra romanizacijc. S druge strane, on obnavlja gradsku samoupravu u pojedinim pro­ vincijskim gradovima, utvrđuje privatna udruženja (kolegije) koja su u Rimu odvajkada izazivala nerede i štiti provincijalce protiv nasilja

68

6. C E Z A R O V O O S V A J A N J E G A L I J E (58 — 51. P RE N. E.)

još da osvoji razlikovao (u Galiji » duge kose*): belgijsku Galiju (Germuno-Kelti), keltsku Galiju (čisti K e lti) i akvitansku Galiju ( K cltoib eri).

Osim rimske provincije (Galije •u togi*) zauzete drugom polovinom I I veka pre ti. e. (taćkasto polje) Cezar je od teritorija koji je nameravao

upravnika, a naročito publikana. Jednom rečju, on svuda teži da uvede red i zakonitost. Ali, ostvarenje ovih planova počivalo je isključivo na njegovom autoritetu. Progonjen uspomenom na velikog Aleksandra,

69

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Cezar pomišlja da dokonča osvajanje Istoka, napadajući Parte, da bi zbrisao ljagu nanetu porazom kod Kare, a možda još i više zato da bi prevazišao slavu Makedonca. Ali, Rim je suviše mizeo kraljeve i 15. marta 44. jedna šaka zaverenika ubila je Cezara.

#

Ubistvo Cezara* bilo je delo jedne manjine aristokrata koji su bili uvereni da je ličnost »tiranina« predstavljala jedinu prepreku za povratak na staro političko uređenje. Nesvesni ozbiljnosti krize, oni su pripisivali ljudskim pobudama ono što je u suštini predstavljalo daleko dublju uzrocnost. Stoga martovske ide nisu mnogo promenile stvari u toku istorije. Možda su samo nešto produžile anarhiju i gra­ đanske ratove. Antoni je*, jedan od Cezarovih oficira koji je u to vreme bio kon­ zul, učinio je sve da od Cezarovog poduhvata spase ono što se još spasti moglo. Bez velikih teškoća, on je postigao potvrđivanje Ceza­ rovih odluka, to jest njihovu ratifikaciju u Senatu. To znači da je cczarzam nadživeo martovske ide. Možda bi se čak postigao sporazum između aristokrata i Cezarovih pobornika, koji su imali podršku celokupnoga naroda, vojske i starih demobilisanih Cezarovih vojnika, da se ambicija još jednog čoveka nije probila izazivajući još veću zbrku. Godinu dana pre toga, Cezar je usvojio svoga nećaka Gaja Oktavija, koji je potom uzeo ime Gaj Julije Cezar Oktavijan. Kao naslednik ubijenoga diktatora, Oktavi je (tako ga redovno zovu francuski istoričari) se vratio iz Apolonije, gdc je pripremao pohod na Istok, koji je bio smislio njegov ujak. Tada mu je bilo tek 19 godina, ali, povučen svojom ambicijom, on se nije libio da se suprotstavi Antoniju. Izvan­ redno vešto, predstavljajući se kao pobornik senatora — posebno Ci­ cerona, koga jc bezobzirno izigrao — uspeo je da se nametne Antoniju. Njih dvojica, uz pomoć Lepida, ranijeg zapovednika Cezarove konjice, primorali su martovske zaverenike da se povuku na Istok. Tako je obnovljen građanski rat u prilikama sličnim onim iz 49. godine. I ovog puta republikanci su pobeđeni — sada kod Filipa, oktobra 43. godine.

70

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

Kao da se i sada ponavljala istorija. Oktavije, Antonije i Lepid* stvorili su takođe trijumvirat u borbi protiv republikanaca. Ali ovoga puta to nije bilo više privatno udruživanje kao u slučaju Cezara, Pompeja i Krasa. Zvanje trijumvirata zvanično je objavljeno; oni su prihvatili zvaničan zadatak da Rimu stvore novo uređenje, a za to su dobili sva ovlašćenja. Posle pobede kod Filipa trijumviri su među sobom podelili svet. Antonije je dobio Istok, gde se nadao da će ostvariti slavoljubive Ce­ zarove namere; Lepid je dobio Afriku, a Oktavije ostatak Zapada. A zatim, dok je Lepid pao u zaborav, Oktavije je preuzeo pripreme da ukloni Antonija, organizujući Zapad. Antonije, pak, zanet svojim snom o istočnjačkom kraljevstvu, učinio je teške greške, koje su postepeno odvojile od njega sve njegove rimske saveznike. Oktavije, koga su najpre gledali sa nepoverenjem, bio jc dovoljno vest da skupi oko sebe veliku nacionalnu grupaciju i da svoj sukob sa Antonijem prikaže kao borbu protiv groznoga i tiranskoga Istoka, neprijatelja »rimskoga imena«. Odlučno odmeravanje snaga dogodilo se kod Akcija 2. sep­ tembra 31. godine. Antonije i njegova žena i saveznica Kleopatra*, poslednji izdanak dinastije Ptolomeja, pobeđeni su na moru i na kopnu. Oktavije je ostao jedini gospodar sveta. Pošto je obezbeđeno ponovno osvajanje Istoka, Oktavije se vratio u Rim. On jc savladao sve prepreke koje su ga delile od vlasti, ali sc nametalo pitanje kako će iskoristiti moć koju je tako skupo stekao. Obazriviji od Cezara, poučen primerom martovskih ida, počeo je najpre da odugovlači. Najzad, imao je svega 32 godine. Strpljivo i pra­ veći se kao da nema nikakve druge želje sem da postane običan građanin, onog trenutka kad sc u državi uspostavi red, on je sakupio oko sebe ostatke senatske stranko. Onoga trenutka kada je trebalo odrediti njegov sopstveni položaj, Oktavijan je primio samo titulu Avgusta, a ne titulu kralja, koju su mu nezgrapni ili zlonamerni po­ bornici otvoreno nudili. Zvanje Avgust je stara reć vezana za obrede, koia jc izražavala »srećni« i plodni karakter Oktavijeve ličnosti. Ova reć. srodna sa verskim izrazom augur*, značila je da novi gospodar ima božansku moć da sve stvari počnu pod srećnim auspicijama. Bez ikakvih predrasuda u pogledu oblika uređenja, ovaj naziv je izdvajao

71

RIMSKA

CIVILIZACIJA

u pojmu kralja ono što je Rimljanima uvek bilo u njemu drago i što su republikanske ustanove pokušale da sačuvaju: nezamenljivi i skoro magijski karakter kraljeve ličnosti. Sednica Senata od 16. januara 27. godine, na kojoj je Oktavije prvi put nazvan Avgustom, dobija time vrednost novog osnivanja rimske vlasti: stvara se novi savez između grada i bogova, čije ovaploćenje predstavlja sveta ličnost vladara. Avgustova* vladavina trajala je 47 godina, pola veka, za vreme kojih pitanje ustava nikad nije postavljeno izričito, iako je stvarno rešavano iz dana u dan. Vladar je uspeo da stvori utisak da on ne nameće nikakvo političko uređenje, već da sam Rim od slučaja do slu­ čaja otkriva odgovarajuća rešenja. On je bio dovoljno vešt da nikad ne prekine, kao što je to učinio Cezar, razgovor sa rimskim narodom, razgovor izdiferenciran, čiji su učesnici bili prema prilikama svi grad­ ski staleži, nekada provincijalci, nekada aristokrati, nekada italski građani, nekada vojnici, pa čak i robovi i oslobođenici. Avgustova ge­ nijalnost sastojala se u tome što je saslušavao sve glasove ogromne rimske zajednice i što ni jedan od njih nije ugušivao. À među pesnicima i misliocima našlo se ljudi koji su proslavljali pojavu ovog rim­ skog carstva i koji su umeli da izdvoje ono što ga je u prošlosti već odavno pripremilo, tako da sc u Rimu počelo verovati u renesansu, iako lik koji mu je sada pokazivan nikad nije postojao sem u snovima. Avgustova ambicija je svakako spasla rimsku kulturu omogućivši jo j u isto vreme da stekne svoj lik, da se materijalno i moralno pot­ puno izgradi i da sc nametne dovoljno dugo da bi ostavila u istoriji trajni trag. Stara ravnoteža, koja je osvojenim provincijama suprot­ stavljala samo grad Rim, zamenjena je novim poretkom u kome iz dana u dan podjarmljeni narodi stiču sve veći značaj. Senat više nije jedini gospodar, već je uz vladara samo savet u kome se skupljaju velikodostojnici carstva. Prefinjenc spletke među pojedinim grupaci­ jama nisu više jedini pođstrekač političkog života. Upravljači nisu više ostavljeni na milost i nemilost suparničkog slavoljublja, oni su sada predstavnici Čvrste vlasti kojoj imaju da polažu računa. Osva­ janja nisu više, kao nekada, lična stvar vojskovođa: vojskovođe su samo vladarevi oficiri, a on je jedini imperator, jedini koji može da ispituje auspicije.

72

7. B I T K A KOD A K C I J A (31. G. PR E N. E.)

Antoni jeva flota ( taćkice) koja je napuštala Ambracijski zaliv ( jutrto od E pira) i spremala se Ja zaplovi ka Egiptu, pri izlasku iz zaliva bila je blokirana od Oktavijanovog admirala Agripe. 2. septembra 31. godine (pune crte).

Posle jedne nerešene bitke, laki ratni brodovi ovog poslednjeg, dobrim manevrisanjem uspeli su da zapale deo neprijateljskih brodova, čija se demoralisana posada predala, pošto su Antoni je i Kleopatra otplovili sa egipatskim lađama.

U tako obnovljenom carstvu, u kome sva vlast u krajnjoj liniji iz­ vire iz Avgustove ličnosti, brzo je uspostavljen mir. Granice su učvr­ šćene, provincije umirene — to je nekada zahtevalo velike napore kao u Španiji ili u alpskim dolinama — a krajem vladavine, posle nekoliko neuspelih pokušaja da se pokori Germanija, izgledalo je kao da je rimska vlast dospela do svog najvećeg širenja. Slabost ovoga uređenja počivala je, međutim, baš u onome što je omogućilo Avgustove lične uspehe: pravno je i dalje postojala Repu­ blika sa svojim nasleđenim sistemom upravljanja; a stvarno sve je zavisilo od cara. Stoga pri svakoj promeni vladara sve je ponovo

73

RIMSKA

CIVILIZACIJA

dovođeno u pitanje. Avgust je bio svestan ovog problema: u više mahova on se postarao da odredi svoga naslednika, ali, zbog dužine njegove vladavine, jedan za drugim su nestajali ljudi na koje je pomi­ šljao pre nego što se nasledstvo ostvarilo. Najzad, 14. godine n. e., posle Avgustove smrti, vlast je pripala njegovom pastorku Tiberiju*. Ovaj izbor, koji su nametnule prilike, nije bio najsrećniji. Kažu da je Tiberije u dnu duše bio republikanac i da je sa gađenjem prihvatio da rukovodi Senatom, za koji je u prvo vreme osećao samo naklonost. Ubrzo, razočaravši se, povukao se u samoću Kaprija i prepustio upravu svome prefektu pretorija, Sejanu*. Kada su Sejanova nasilja, a naročito njegove spletke, učinile gnusnim ovog Tiberijevog miljenika, car ga je bez razmišljanja žrtvovao, a njegova vladavina utopila se u teror. Tiberijevi pokušaji da obnovi moć Senata potpuno su propali, i među njegovim naslednicima, do smrti Nerona (68.), koji je bio poslednji Avgustov potomak, vidimo dokle je dospelo propadanje bez ikakvoga spasa rimske aristokratije. Carevi, koje je sve više primam­ ljivao istočnjački oblik vladavine, uprkos kratkim razdobljima kada je izgledalo da se vraćaju tradicionalnom shvatanju uprave, ostvari­ vali su sve više svoju vlast preko svoje sopstvene »kuće«, svojih oslobođenika i ličnih činovnika, koje su birali među vitezovima. Senato­ rima je bila ostavljena samo prividna sloboda. Uostalom, time je samo učvršćena uprava nad provincijama i, ako ostavimo po strani nekoliko ustanaka u još nedovoljno romaniziranim oblastima Brita­ nije, mir i procvat svuda su donosili svoju blagodet. Oko Sredozemlja, po kome krstare bezbrojni trgovački brodovi, duhovna razmena po­ stala je jača nego ikad, a istočne provincije postepeno su povratile ugled koji su ranije izgubile silom oružja. Ova osveta Istoka oseća se u mnogo čemu, a sami carevi prednjače primerom. Kaligula* poštuje egipatska božanstva i biva nadahnut običajima Lagida čak i u svom ličnom životu. Nerona* je jedan jermenski knez uveo u mazdaizam, a sam Ncron jc želeo da se izjednači sa suncem-kraljem. U isto vreme mali čovek strasno prihvata sve strane oblike misticizma. Aristokrati pak, uzdržljiviji kada je reč o religiji, heleniziraju se čitajući grčke filozofe, a mnogi od njih vežbaju se da recituju na grčkom.

74

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

Pobuna od 68. godine, kojom je okončana vladavina Avgustovih potomaka, imala je više uzroka, a brzo smenjivanje careva koji su ’ vladali do dolaska Vespazijana* ukazuje na ovu činjenicu: težnja re­ publikanaca i senatora, nasledstvo prošlosti, je smisao pokreta koji je na vlast doveo Galbu*. U isto vreme Oton*, prvi Popein muž i je­ dan od Neronovih drugova iz detinjstva, usredsredio je oko sebe nade heleniziranih plebejaca koji su prema Ncronu sačuvali trajno divljenje i ljubav. Ali, tada se Otonu suprotstavio treći suparnik, Vitelije*, zapovednik rajnske vojske: lo je prvi put da vojnici sa granice postav­ ljaju zahtev da imenuju cara po svojoj volji. Kao odgovor njima, vojnici sa istoka, iz Sirije i Podunavlja, okupili su $e oko drugog vojskovođe koji je tada umirivao Judeju, Vespazijana. Ï najzad je Vespazijan preuzeo vlast. Vredno je pažnje da carstvo nije propalo u toku te strašne godine »triju careva«. Samo na jednom mestu dovedeno jc u pitanje jedinstvo Rima: u Galiji je jedan Batavac, Julije Civil (čije ime pokazuje da je građansko pravo stekao za vreme jednog od prvih careva), dao znak za pobunu. A taj pokret, potpomognut od druida, uzeo je takve razmere da su se pobun jenici proglasili nezavisnim i osnovali galsko car­ stvo*. U pitanju je čudan pokušaj koji potvrđuje dalji život galskog nacionalizma više od jednog velca po osvajanju. Uostalom, verovatno je da jc ovaj nacionalizam dugovao baš rimskome ujedinjenju sticanje svesti o sebi. U svakom slučaju, ovaj ustanak se ne može zamisliti van već rimskog političkog okvira. Već 70. godine Petilijc Cerijal razbio jc pobunjenike pred Trijerom. Ustanak je trajao svega godinu dana, a već je celokupno ostalo carstvo priznalo Vespazijana. Iako je Vespazijana dovela na vlast volja vojnika, on se ubrzo pokazao kao car Italika i provincijskih građana. Carstvo sad više nije pravo jedne velike rimske porodice koja se, bez sumnje, uzdigla iznad ostalih aristokratskih gensa. ostajući, međutim, jedan od tih gensa po celokupnoj svojoj prošlosti, vezama tradicije i kulture i saučesnišlvu u osvajanjima. Ono je sad povereno unuku jednog centu­ riona. potomku jedne nepoznate sabinske porodice, koji duguje samo svojim zaslugama, a možda i svom niskom poreklu, da je u zgodnom trenutku doveden na presto uz aklamaciju svojih vojnika.

75

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Vcspazijan, koji nije bio plemić, želeo je najpre da u državi vrati potpunu provincijsku skromnost. On je sebe smatrao upraviteljem carskih dobara, a bio je nemilosrdan upravitelj u duhu starih »očeva porodica« italskoga sela. Istovremeno se trudio da stvori novu aristokratiju uvodeći u Senat ljude »bez loze«, bivše oficire i bogate građane iz provincije: Senat konačno postaje ono što je već počeo da biva kroz Avgustove reforme, savet činovnika skupljenih iz celog carstva, ali osobito sa Zapada. Stiče se utisak da je Vespazijan bio nešto nepoverIjiv prema Istoku, koji je, međutim, bio blagonakloni svedok njegovog uspona. On nije imao poverenja ni u filozofe čije su smele reći u prošlosti stvorile stvarne protivnike. Dok je ranije rado primao njihove savete — Filostrat, na primer, tvrdi da je u to vreme mnogo dugovao Apoloniju iz Tijane* — Vespazijan je, postavši car, prognao filozofe iz Rima, zbog čega mu je mudrac pisao prilično jetka pisma. Iako je Vespazijanova vlast bila ozakonjena u neku ruku time što je on u određenom trenutku bio izraz vodećih težnji i želja, bilo je teško iz ovog stanja stvari izvesti princip nasledstva, te se i ovog puta, kao i u vreme Avgusta, carstvo sukobilo sa pitanjem »transcen­ dentalnog« ozakonjenja principata. Kao dobar otac porodice, Vespazi­ jan je vlast preneo na svoju decu — Tita*, koga je još za života uveo u upravu, a zatim na mlađeg sina Domicijana*, koji je vaskrsao Tiberijevc metode i surovo desetkovao Senat. Domicijan je ubijen 16. sep­ tembra 96. godine pošto su se zaverenici prethodno osigurali da će jedan uvaženi senator, Kokcej Nerva, prihvatiti da preuzme vlast. Nervu* je Senat primio sa oduševljenjem kao oslobodioca. U jed­ nom trenutku moglo je izgledati da će se obnoviti Avgustov principat i da će ožive ti moć Senata pod zaštitom jednog »protektora«. Ali, za jedan i po vek prilike su se promcnile. Nerva je bio starac. Mudro je odmah učinio sve da bi rešio pitanje nasledstva, čiji mu suštinski značaj nije promakao. Trebalo je naći princip po kome će se svi slo­ žiti u imenovanju careva. Božanska predodređenost Avgustova bila je samo jedan izuzetak u prošlosti. Domicijanova tiranija nije dala mnogo bolje rezultate. Nerva jc posegao za usvajanjem. Nesumnjivo su već Avgust i julijevsko-klaudijevska dinastija usvajali naslednike, ali su oni to činili više po nuždi nego po izboru, ne izlazeći pri tome iz okvira

76

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

svoje porodice. Nerva, međutim, nije vodio nikakvog računa o srod­ stvu, te je izabrao čoveka sposobnog da posle njega održi jedinstvo carstva, cara koji bi svojim poreklom i ranijom karijerom bio u sta­ nju da ostvari to jedinstvo, to opšte prihvatanje Rima i provincija, bez čega bi sve utonulo u anarhiju. Zvanično, parola je glasila da će carstvo pripasti »najdostojnijem«. Nervin usinjenik Marko Ulpije Tra­ jan* bio je Španac, koji je 97. godine predvodio legije Gornje Germanije. On je u sebi sjedinjavao sve potrebne uslove: bio je provincijalac, preduzimljiv, naviknut na vojnički život i uživao je potpun ugled. Sa njim počinje nova dinastija Antonina*, po imenu cara Antonina Pia, pod kojima je Carstvo proživelo svoje zlatno doba (96— 192.).

• Ponekad ostajemo iznenađeni utvrđujući da su Antonini, koji su prividno predstavljali blagodet za rimski svet, bili u stvari apsoluti­ stički vladari skloni da budu obožavani kao bogovi isto onoliko koliko Neron ili Domicijan i veoma malo naklonjeni da senatorima ili čak opštinskim odborima gradova u provinciji prepuste i najmanju inici­ jativu. Neobično je posmatrati kako Plinije Mlađi podnosi caru izveštaj o pitanjima koja danas nc bi prevazilazila nadležnost jednog sreskog odbora. Pa najzad, i sam Trajan, mudri Trajan, pojavljuje sc na kraju svoje vladavine kao Hcrkul, dok sc Rim zgranjavao Neronovoj smelosti kada je dao svoj lik kolosalnoj statui sunca. »Prosvećena monarhija« Antonina bila je u suštini vrlo strog režim, koji je nastojao da se zasniva na božanskom pravu, približno isto onako kako su to činili Kaiigula, Neron i Domicijan. Ali, postupak careva julijevsko-klaudijevske dinastije osudilo je javno mnjenje, jer još nije bilo došlo vreme za ostvarivanje takvih namera. U njihovo doba obožavanje živog cara bilo je još samo izraz samoljublja. U Trajanovo vreme ili u doba Hadri jana i Marka Aurelija to obožavanje je potvrda da se car svojim vrlinama u celini izjednačuje sa bogovima. To će reći bićima koja po shvatanju filozofa, naročito stoičara, pred­ stavljaju sliku moralnoga savršenstva. Ali ono što je u očima obra­ zovane elite filozofski simbol, predstavlja za većinu ljudi doslovnu

77

RIMSKA

CIVILIZACIJA

istinu: smatra se, naime, da car poseduje numeri* koji ga uzdiže iznad ostalih ljudi. On je božanstvo koje sc priziva u teškoćama svakodnev­ noga života i kojim se čovek teško usuđuje da se zakime. Nije tu rec samo o ljudskoj obazrivosti koja se ćuva od eventualnih prestupnika: ličnost cara je sveta, pozvati sc na to obožavano ime znači pokrenuti čitav jedan verski sistem čije se posledice ne mogu predvideti. U carstvu u kome su uživale potpuno podjednaka prava grčke i latinske provincije (u vreme Hadrijana* postoji isto onoliko senatora porcklom sa Istoka koliko ih je došlo iz Galije, Spanije ili Afrike) shvatanja se slobodno razmenjuju, pri čemu čak ni razlika u jezicima ne čini prepreku: bar u gradovima svi obrazovani Rimljani govore dva jezika, a nema ni trgovaca, vojnika ili maloposednika na zapadu koji se ne bi mogao sporazumeti na grčkom. Priliv robova iz heleniziranih zemalja privikao jc zapadnjake ne samo da razumeju tehnički ježile (već odavno lekari, muzičari, pisari, kuvari i mnogi drugi »tehničari«, koji su radili u uglednim domovima, uveli su u Rim jezik svoga za­ nata) nego i da misle i osećaju kao Grci. Značajno je da je car Marko Aurelije*, poreklom iz španske porodice, napisao na grčkom svoje Misli, pri čemu ne treba zaboraviti đa jc jedan vek ranije Seneka, takođe Španac, stoičar i državnik, bio veliki latinski pisac. Stiče se utisak da sc u I I veku živa misao može još izraziti samo na velikom jeziku Istoka. Stoga, dok latinska književnost stvara još samo delà bez velikog sjaja, pisana od književnika amatera, u Grčkoj se razvija ono što se naziva drugom sofistikom, čije je najveće ime Plutarh. U isto vreme ljubavni roman, koji proizlazi iz stare narodne tradicije, stiče novi ugled, a u velikim duhovnim centrima Atini, Pergamu i Aleksandriji, filozofska razmišljanja traže nove putevc koji će uskoro dovesti do novog platonizma, usredsređenog oko Plotina. U filozofiji, književnosti i politici opada uticaj Italije uporedo sa prvim znacima ekonomskog opadanja, koje, naravno, zabrinjava careve. Vladavina Antonina, sa njihovom savesnom administracijom, brojnim činovništvom, stvorenim sa pohvalnom željom da se pravda učini bržom i pristupačnijom svima — sa svojim vrlo strogim kontrolisanjem finansija i uspostavljanjem službene pošte* za pouzdano prenošenje saopštenja i naredbi iz Rima — sve to nagoveštava početak

78

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

poznog Carstva. Ono što je bilo zamišljeno đa pomogne vlast, uskoro će se pokazati kao niz smetnji koje će postupno ugušiti provincije. Pri kraju svoje vladavine Avgust je izrazio želju da se ne menjaju granice carstva. Posle toga izvršeno je nekoliko osvajanja, kao u Bri­ taniji, postepeno osvojenoj i koju je Hadrijan ograničio na provincije juga, podizanjem zida duž granice Škotske*, ili u Jermeniji, i pored opasnosti što je pri tome pretila da se pokvari ravnoteža koja se počela uspostavljati između Rimljana i partskoga carstva. Trajan je odlučio da na Donjem Dunavu definitivno stvori čvrstu granicu. Postepeno je bio prinuđen da osvoji dotle nezavisnu državu Dačana* i da od nje napravi carsku provinciju. Svakako, Trajan nije bio uvučen u taj poduhvat isključivo iz strategijskih razloga. Vrlo bogata Dakija imala je rudnike zlata i gvozda. Veliki je bio plen koji je sakupljen pri pobedi nad Dccevalom i državne finansije znatno su se oporavile pri­ livom đačkog zlata. Bar za izvesno vreme to jc dopustilo da se nado« knadi odliv zlata koje je prema Panim a i Dalekom istoku odvlačila trgovina začinima i svilenim tkaninama. Sam Trajan bio je potpuno sve stan ove ekonomske opasnosti, koju je pokušao da spreči šireći ka istoku granice carstva verovatno u nameri da ograniči preterane tranzitne namete koje su postavljali pustinjski narodi. Tako je on pripojio kraljevstvo arapskih Nabatejaca, što mu je omogućilo da sagradi put između sirijske granice i Crvenog mora, kako bi obezbedio brze veze i trgovačke transporte. Možda sc prekid između Rima i Parta 112. godine može smatrati kao posledica ove karavanske politike. N ije isključeno ni da je Parte zabrinulo osvajanje Trajana u Arabiji, a možda je i sam Trajan iza­ zvao sukob, kako bi produžio prema Istoku put kojim su prenošeni začini. Bilo kako mu drago, Trajan je 114. godine osvojio Jermeniju, a dve godine kasnije izbio je na Persijski zaliv. Provincije koje je on stvorio, Mesopotamija i Asirija, označavaju trenutak najvećeg širenja Carstva ( 115.). Ali, njegova osvajanja nisu bila trajna, pa je i sam car bio primoran da postavi jednog partskog princa »štićenika« kao vla­ dara ovih oblasti koje su se čim su bile pripojene Carstvu otccpile. Od II veka u Rimu počinje da sc nazire opasnost koja mu je stvarno oduvek pretila, ali koja je sve više rasla i koja će jednog dana

79

RIMSKA

CIVILIZACIJA

biti ona nevolja od koje će carstvo propasti: u pitanju su varvarske najezde. Ova opasnost sc naročito osećala na granici Germanije, a svi pokušaji Rimljana da bar delimično osvoje ovu teritoriju i da umire njena plemena pretrpeli su neuspeh. Sve što se moglo postići bilo je stvaranje jednog širokog romaniziranog pojasa na desnoj obali Rajne, gde su stvorene kolonije i putevi strategijskog značaja. Hadrijan* (117— 138.) je smatrao da je postigao rešenje podizanjem limesa*, utvrđene granice između Anđemaha i Regensburga. Ali koje mogao očekivati da će jedna obična palisađa, čak i pojačana manjim utvrđe­ njima, moći da prkosi nebrojenim hordama? Pritisak germanskih plemena bio je nezadrživ. Godine 166. Kvađi, zatim Langobarđi i Markomani, počinju da silaze ka jugu i pojavljuju se 167. ispred Akvi­ leje, velikog trgovačkog grada Ilirika. Car Marko Aurelije* lično je vodio rat protiv varvara na čelu pretorijanskih kohorti. Neprijatelj nije ni pokušao da se odupre, već se povukao, ali je ipak za oslobo­ đenje osvojenih provincija bilo potrebno pune dve godine. Car se nije zadovoljio ovim uspehom. već je, procenjujuči opasnost, preduzeo izu­ zetne mere radi organizovanja pohoda koji je imao za cilj da ubuduće spreči ovakve katastrofe. Carske dragocenosti bile su prodate , mobilisani su robovi i gladijatori i rat je počeo. Događaji iz toga rata pri­ kazani su nam na stubu Marka Aurelija, podignutom po uzoru na Trajanoxy, koji je slavio uspomene na ovoga cara i pobedu nad Dačanima. U veoma odlučno vođenom pohodu, Marko Aurelije primorao je Kvade na predaju, a pobedio je Markomane. Ali, taj uspeh bio je kratkoga veka. Već iduće godine Kvadi se ponovo podižu. Uzalud je rimska vojska napredovala, istrebljivala sve veći broj neprijatelja, postizala povraćaj zarobljenika, odlučna pobeda bila je sve dalja. I jedna pobuna, pobuna Kasi ja, zapovednika sirijske vojske, onemo­ gućila je caru da nastavi svoje napore. Pošto je pobedio Kasija, Marko Aurelije se vratio na podunavski front, ali je umro među svojim v o j­ nicima od kuge či ja je epidemi ja lađa besnela (17. marta 180.). Njegov sin Kom od* obustavio je rat, povećao broj utvrđenja na dunavskoj gra­ nici i zaključio sa varvarima ugovore koji su se ubrzo pokazali jalovi.

80

8. V E L I K E E T A P E R I M S K E E K S P A N Z I J E

Istorija ovog pohoda Kvada i Markomana osvetljava prilike u ko­ jima se tada nalazio rimski svet. Krajem »zlatnog veka« Antonina pretnje postaju jasnije: Rim postaje ono od čega je uvek strahovao u toku svoga dugoga života — opsednut grad. Međutim, dokle god je zadržao razuman opseg svoje teritorije — Italiju i neposredno sre-

?}

RIMSKA

CIVILIZACIJA

dozemne provincije — on sc mogao i braniti. Sada pak trebalo jc boriti se na svim stranama, a napadači su bili bezbrojni. Oni su dolazili sa ruba beskrajnih ravnica Germani je i Skitije i u sve češćim talasima udarali na smešnu prepreku koju su Rimljani pokušali đa im suprot­ stave. Da bi se zaista sačuvala nada, trebalo bi da su se protiv ove plime slale uvek ponovo osvežene vojske. A kao što to inače biva, Rimljani su postepeno omrzti vojnički zanat. Za ovo je dobrim dolom kriv materijalni procvat »zlatnog veka«. Kad se pruža mogućnost da ljudi trguju, da se obogaćuju, da žive u miru i blagostanju, ko bi se odlučio za oskudni život vojnika? Otuda su vojske sastavljene isklju­ čivo od ljudi čiji je to bio zanat postepeno postale pravi društveni stalež: neophodne za osiguranje granica, one su se počele sve više mešati u politiku. Ugled careva bio je trajno ugrožen pobunama pronunciamentos koje su ih primoravale da zavode red prekidajući svaki drugi posao, pa čak ako su bili u pitanju i interesi carstva. A ovo je podsticalo vladare da izbegavaju nagomilavanje vojske, da rasturaju je­ dinice postavljene duž granice, kako bi umanjili opasnost vojnih po­ buna. Oni su nastojali da legije zamene utvrđenjima. Septimije Sever*, koji j^ poginuo u Jorku na domaku »Hadrijanovog zida«, preduzeo je stoga, posle nereda koji su ga doveli na vlast, značajne mere da bi povratio i obnovio postojeća utvrđenja. Međutim, ova politika nije vratila stabilnost kako na granicama tako ni u srcu Carstva. Od tada pod Sevcrima (193— 238.), i tokom celog I I I veka rastu neredi i opasnosti. Konačno, ratovi, razvoj birokratije. uzastopna razdoblja bezvlašća koja su sledila za vojnim pobunama srušili su Carstvo. Svi se žale na velike poreze, na opšte osiromašenje koje stoji u suprotnosti sa ogromnim imetkom nekih povlašćenih posednika nesrazmerno velikih imanja. Staro društveno uređenje živi još samo u sećanju. Stara rim­ ska aristokratija je već odavno ustupila mesto svakojakim skorojevi­ ćima, te se carevi više ne mogu oslanjati na nju kada pokušavaju da ponovo uspostave svoj autoritet. Sve više i više uprava teži da se razvije u jednu monarhiju koja hoće sve da izjednači, dok građanski stalež opada. Smenjuju se razni sistemi upravljanja, ali ni jedna reforma nije dovoljno đugovečna da bi delovala pouzdano.

82

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

Krajem I I I veka izgledalo je u jednom trenutku, pod vlašću ne­ koliko odlučnih vladara, da će Carstvo naći makar prividan spas. U najvećoj krizi (271.) došao je na vlast jedan oficir ilirskoga porekla, Aurelijan. U to vreme Alamani su se nalazili u Italiji, kod Piačence je uništena jedna rimska vojska i panika je zahvatila Rimljane u toj meri da je Aurelijan naredio da se na brzu ruku podignu bedemi oko Rima — oni bedemi koje i danas vidimo. Zatim, u nekoliko srećnih pohoda, prognao je neprijatelja i svuda vaspostavio rimsko ime, ali je poginuo na istoku, ubijen u jednom tračkom gradiću 275. godine. Potom je nastala anarhija do trenutka kada je, posle kratkotrajne vladavine više vladara, Dioklecijan* (28^— 305.) uzeo vlast u svoje ruke. I on je bio Ilir, a imao je dovoljno vremena da izvrši korenite reforme. Smatrajući s pravom da je carstvo i suviše veliko da bi njime mogao vladati jedan čovek, Dioklecijan je uzeo suvladara, Maksimijana, a svaki od ova dva cara usvojio je po jednog mlađeg »cezara«, koji je bio predodređen da ga nasledi. Ovaj sistem uprave nazvan je tetrarhija. Njegov je cilj bio da podeli dužnosti upravljanja, omogu­ ćujući jednoj »carskoj ličnosti« da uvek bude prisutna na svakom mestu. Poslcdice ovog sistema bile su najprc povoljne, ali je on, posmatran u dužem razdoblju, nosio u sebi klicu raspada carstva. Jer, iako jc Dioklecijanova tetrarhija još samo obična podela odgovornosti a ne teritorija, ona predstavlja ipak prvi korak ka krajnjoj podeli. Dioklecijan je odlučio da poveća broj careva, umesto da jedno­ stavno uzme saradnike, stoga što je tetrarhija istovremeno i jedan teološki sistem koji odgovara i vrlo smišljenoj politici. U I I I veku ubrzao se pokret ćija je težnja bila da živog cara proglasi bogom. Svi carevi ovoga vremena predstavljani su na novcu sa zrakastom krunom na glavi, čime je izražavana njihova težnja da budu smatrani božan­ stvom sunca. Vrlo je verovatno da je ova težnja — koja se već osećala kod Nerona, a čiji je trag moguće naći i u Apolonovom kultu Avgusta — pojačana naročito posle Elagabala*, u doba dinastije Severn, čije sirijsko poreklo objašnjava njihovu osobitu naklonost ka misticizmu i kultu boga Sunca iz Emesc. Aurelijan je zvanično ustanovio u Rimu kult Sunca, čiji jc raskošni hram svojom veličinom prevazilazio

83

RIMSKA

CIVILIZACIJA

hramove starih nacionalnih božanstava. U to doba sunce, nebesko telo blagotvorno po prevashodstvu, postaje vrhovno božanstvo sinkretističke religije u kojoj se mešaju verovanja mazdaizma i samitska verovanja. A car, izjednačujući se sa suncem, potvrđuje svoj položaj pantokratora, gospodara sveta i celoga kosmosa. Pod tetrarhijom božanska svojstva careva ne izražavaju se poj' movima solame teologije, već u vidu tradicionalnog i izrazito rimskog simbolizma. Dioklecijan je nazvan I ovins (što znači jupiterski) a nje­ gov suvladar Maksimijan* Herctdius (što znači herkulski). Herkul (Heraklc), koji je po starom grčkom mitu sin Jupitera (Zevsa), postao je u Rimu već vrlo rano simbol svih vrlina. Zaštitnik trijumfatorâ, on je obožavan stoga što je ljudima pokazao put ka nebu i postigao besmrtnost posle života punog napora, posvećenog blagodeti smrtnika. Jupiter pak, osnov i izvor imperija, vekovima je u mislima filozofa smatran kao vrhovni, ako ne i jedini bog i kao simbol suštine sveta. Spajanje naziva lovius i Hercidius samo po sebi je odraz teologije vlasti: Dioklecijan, sličan Jupiteru, ima uz sebe »sina« i »izvršioca svojih naredbi« Maksimijana, koji je odraz njegove misli i njegove postojanosti, a božanski je kao i on. Time se zvanično rimsko carstvo proglašuje potpunom i teokratskom carevinom, po uzoru na svet koji su stvorili filozofi. Ono se stvarno oslanja na snagu vojske, a vodi ga »božanska sudbina« vladara. Jakim podstrekom Dioklecijana ova sudbina ispoljila se najpre u pojačanoj administrativnoj delatnosti. Izvršioci carske volje mešaju se u sve, broj upravnika se umnožava rasparčavanjem provincija, a nad ovim provincijama stoji nova organizacija dvanaest dijeceza, koje često odgovaraju istorijskim i etničkim jedinicama koje će se u kasnijem razvoju potvrditi. Tako postoji afrička dijeceza (koja obuhvata Magreb), španska dijeceza u unutrašnjosti celog Iberskog poluostrva, dve italske dijeceze (milanska na severu i rimska koja obuhvata jug). Ali ove reforme povlačile su za sobom velike troškove, a loše stanje ekonomike nije se niukoliko popravilo. Život je iz dana u dan postajao skuplji, tako da je bilo potrebno 301. godine izvršiti opšte normiranje cena. To je bio edict maximum koji jc konačno nametnuo, uz veliki otpor, opasna prisilna ograničenja celoj rimskoj ekonomici.

84

OD R E P U B L I K E

DO C A R S T V A

Dioklecijanovom abdikacijom počinje novi period nemira koji su ( i to vrlo relativno) prestali tek dolaskom na vlast Konstantina*, koji je postao jedini gospodar carstva (324.). Poznato je kako su u njemu našle posrednika dve velike rimske struje, mnogobožačko stanovni­ štvo koje je ostalo vem o kultovima predaka i hrišćani čiji je broj stalno rastao. Od vremena ovoga cara, koji je formalno, a možda i po uverenju bio hrišćanin, nastaje novi svet i duge razmirice arijanske jeresi nagoveštavaju već verske ratove, pojavu koja je dotle bila pot­ puno nepoznata carstvu. Može se prihvatili da pobedom kod Milvijevog mosta nad njegovim suparnikom Maksencijem* i Milanskim ediktom (313.) za nas prestaje rimska kultura. Stvarno, rimsko carstvo još živi. Ono čak nije ni pođeljeno zvanično u dva koegzistentna delà koji će uskoro postati neprijatelji, ali Konstantin stvara drugu prestonicu, stvarajući od Vizanta svoj omiljeni grad Konstantinopolj, buduću prestonicu Istočnog carstva (330.). Ovo je dovoljno da pokaže u kojoj su meri sada raskinute veze sa prošlošću: sigurno je da Carigrad delom duguje svoje postojanje strateškim potrebama. Bliži osetljivim tačkama carstva nego što je to bio Rim, on je pogodnije središte vojnoga upravljanja, na pola puta između podunavskog i sirijskog fronta. Ali, isto tako, a to će nedvosmisleno pokazati njegov uspon, on leži u srcu Istoka, gde se stvorila i odakle zrači hrišćanska misao, zadojena razmi­ šljanjima helenizma i judeizma. Nesumnjivo, rimska kultura nije umrla, ali ona još živi samo u onoj meri u kojoj rađa nešto novo, što jo j obezbeđuje da živi do naših dana.

GLAVA I I I

ŽIVOT I OBIČAJI

G

ODINE 167. pre n. e. jedan mladi hiparh ahajskog saveza, Poli­ bije, doveden je u Rim zajedno sa još hiljadu talaca optuženih da su u Grčkoj podržavali antirimsku struju. Ovo nam je omo­ gućilo da danas posedujemo svedočanstvo jednog Grka čiji je duh bio otvoren i nadaren vrlo pouzdanim smislom za istoriju, a koji je bio vrlo blizak planovima rimskog osvajanja u jednom od odlučnih tre­ nutaka, Za Polibija postoji jedna činjenica koja prevazilazi sve ostale, a koja se graniči sa čudom: kako je bilo moguće da taj italski grad za manje od jednog veka ne samo utvrdi svoju prevlast na poluostrvu, već i da se odupre strahovitom napadu moćne kartaginske republike, pa da potom, kao ponet svojim zaletom, sruši stara grčka kraljevstva i nametne Istoku svoje zakone? Kao i sva čuda, tako je i ovo svakako božanskog porekla, i Polibije ne propušta da navede Fortunu Rimar »duh« grada, koji je u prvom redu tvorac njegove izvanredne sudbine. Ali Polibije takođe zna da posredstvo bogova koristi ljudima da bi ostvarili svoje ciljeve. Ako je Rim tako brzo stekao tu nepovredivost koja ga čini pobednikom nad svim neprijateljima, onda je to stoga što tradicije i običaji obezbeđuju ovom gradu nadmoć nad ostalim lju­ dima. Prilično duhovito Polibije utvrđuje da će Grk, ako se obaveže zakletvom i pred deset svedoka, uvek naći mogućnosti da se izvuče, dok će reč Rimljanina, «bio on pretor ili konzul«, biti ravna zakonu.

89

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Svakako da ova idilična slika jednog naroda punog vrlina, koja se dopadala samim Rimljanima i za koju su smatrali da predstavlja sta­ nje na početku njihove države, nije potpuno tačna. Ali je isto tako sigurno da su Rimljani uvek pokazivali vrlo visoke moralne zahteve i, pošto su stvorili ideal vrline, oni su ga projicirali u prošlost dajući mu vrednost mita i trudeći se da toga mita budu dostojni. Ova rimska vrlina sastoji se od volje, strogosti (gravitas, ozbilj­ nost kojoj je strana svaka lakomislenost) i odanosti otadžbini* Možda čak ovo poslednje osećanje opredeijuje sva ostala. Ono samo prividno liči na savremeni patriotizam, sa kojim su ga često brkali. U suštini ovde je pre reč o svesti o jednoj hijerarhiji koja strogo potčinjava pojedinca raznim društvenim grupacijama, a same te grupacije jedne drugima. Najobaveznija zakonitost dolazi od samog grada, a najneposrednija od porodice. Pojedinac ne igra nikakvu ulogu van svoje dužnosti u zajednici: ako je vojnik, on dušom i telom pripada starešini; kao zemljoradnik, on mora najbolje da iskoristi svoju zemlju u službi svoga oca ili svoga gospodara; ako je samo član jedne familije, on radi kako je to najcelishodnije za tu familiju, sadašnju ili buduću, a ako je otac porodice, on se stara o imanju ma koliko ono bilo malo. Kao magistrat, pak, Rimljanin je određen od sebi ravnih da obavlja jednu funkciju koja mu ne može donositi ni najmanju ličnu korist. U slučaju potrebe on će joj čak morati da žrtvuje sve što mu je drago, pa čak i sebe samog. »Sukobe dužnosti«, koji su se katkad pojavljivali na početku Re­ publike, proslavili su istoričari. Poznata jc žrtva Brutova*. oslobodioca Rima, koji sam naređuje da se izvrši smrtna kazna nad n jegovim sino­ vima zato što su učestvovali u zaveri da bi na presto doveli kraljeve. Te iste godine drugi konzul, Tarkvinije Kolatin, dobrovoljno je pristao da ode u izgnanstvo u Lavi ni ju pošto su njegova ličnost i ime bili sma­ trani kao stalna opasnost za slobodu. Verovatno da ove žrtve samo ovekovečuju uspomenu na druge oblike »odanosti« koja je postojala u svim primitivnim zajednicama — tako jc nalazimo, na primer, u atičkim legendama. U pitanju jc samoubistvo za dobro otadžbine. Na Fo­ rumu jc postojalo mesto koje sc zvalo Kurcijcvo jezero, jedna stara, skoro potpuno isušena močvara, gđe se, kako se pričalo, u vreme kra-

90

ŽIVOT

I

OBI ČAJI

ljcva zemlja otvorila. Uzalud su ljudi pokušavali da zaspu ovu prova­ liju. Vrači su, kada su upitani, odgovorili da će zemlja ostati otvorena dok se u tu jamu nc baci ona žrtva bogovima donjeg sveta »koja je či­ nila glavnu snagu Rima«. Niko nije razumeo smisao toga proročanstva. Samo je jedan mladi čovek, koji se zvao Kurcije, razumeo da glavna snaga Rima leži u njegovim mladićima i on je skočio u ambis koji se odmah zatvorio nad njim. Ova vrsta žrtve zvala se devotio. Žrtva je sama sebe posvećivala bogovima podzemnoga sveta, spontano, da bi umirila njihov gnev, da bi ponovo vratila opšti red čiji je poremećaj ugrožavao postojanost, pa čak i postojanje zajednice. Devotio jc pri­ lično često obavljana u jstorijskome vremenu, a vršili su je vojni zapovcdnici i istaknuti ratnici. Bez obzira na to kakvo je njeno daleko po­ reklo (verovatno su njeni koreni u magijskoj prošlosti plemenskoga kraljevstva), ona je Rimljanima izgledala gotovo kao prirodan gest, svečano izvršenje žrtve na koju izričito pristaje, i to uvek, svaki član zajednice, kako u ratu tako i u miru. Verovatno je da je ovo tiransko shvatanje građanske dužnosti na­ metnuto u prvome redu od patricijskoga društva koje se dokopalo vlasti 509. godine pre n. e. Gens je doprineo održavanju stroge hije­ rarhije raznih društvenih elemenata, utvrđujući stvarno zavisnost po­ jedinaca od klana i produžujući autoritet oca porodice kao onoga koji deli svakodnevnu hranu, uključujući članove porodice u sistem verskih obreda koji simbolišu prevlast gensa nad svakim pojedincem. I baš u to vreme nametnule su se velike rimske vrline koje proizlaze iz zemljoradničkog društva. Osnovna vrlina Rimljana je baš ono što najpotpunije odgovara seljačkom idealu: istrajnost. Smatraće se da je u skladu sa dobrim sve ono čime se održava posto jeći red, plodnost zemlje, nada u bogate žetve, pravilan ciklus godina, stalno obnavljanje roda, stabilnost imanja. Naprotiv, biće osuđivano sve ono Što je anar­ hično, što predstavlja novotariju i što ugrožava pravilnost ritma, sve ono što stvara pometnju. Istorija jedne reci, koja je kasnije vrlo često upotrebljavana, luxus, dopušta nam da shvatimo ove koncepcije. Izraz najpre pripada jeziku seljaka i označavao je samoniklo i nepoželjno bilje koje svojom »nedisciplinom« dovodi u pitanje žetvu. Na primer, ako žita rastu u suviše gustim stabljikama ili loza razvija isključivo

91

R l i MS K A

CIVILIZACIJA

lišće na štetu grožđa. Luxas (ili luxuries) je sve što remeti ravnotežu. To može da bude i jogunasti skok u stranu loše dresiranog konja; ali su to isto tako za ćoveka sve preteranosti koje ga navode da traži preobilje uživanja, ili, čak jednostavno, da se suviše oštro ističe svojim držanjem, svojim ođevanjem, svojom željom za životom. Bez sumnje, luksuz u savremenom smislu toga pojma osuđen je zbog svoje moralne štetnosti, je r razvija želju za dobiti, odvraća pojedinca od njegovih stvarnih dužnosti i podstiče lenjost. Ali sve su to zamerke drugoga reda. Rimski moral ne bi se pokazao tako strog prema svim zloupotre­ bama svakodnevnoga života da ne počiva na suštinskom nepoverenju seljaka prema svakoj novini, svakome prekršaju pradedovske disci­ pline, prema svemu onome što teži da prevaziđe okvire grada. Ko god se predaje luksuzu, pokazuje samim tim da ne zna za upravljanje samim sobom i da će se prepustiti svojim nagonima: privlačnosti uži­ vanja, pohlepnosti, lenjosti i u datom času na bojnom polju, strahu, koji u suštini nije ništa drugo nego vrlo prirodan nagon samoodržanja. Ovaj rimski moral vrlo je jasno opredeljen: cilj mu je potčinjavanjc ličnosti gradu, i do poslednjih vremena taj ideal će ostati nepromenjen uprkos svim ekonomskim i društvenim promenama. Ako jedan Rimljanin još u doba Carstva govori o virtus (ova reč koju mi prevo­ dimo sa »vrlina« je u stvari imala značenje svojstva da neko bude čovek, v ir), on će pod tim pođrazumevati manje pridržavanje apstrakt­ nih vrednosti, nego potvrđivanje u delima i svesno najveće osobine muškarca, vladanja samim sobom — prepuštajući, ne bez izvesnoga prezira, slabosti žene impotentia sui, nesposobnost da vlada svojom prirodom. U svemu tome nema ni traga o vrednostima religioznoga karaktera onakvim kakvima ih shvata moderna misao. Rimski bogovi nikada nisu objavili nešto kao deset božjih zapovesti, a ni društvo nije iskoristilo ovaj zaobilazni put da nametne svoje zakone. Međutim, religija znatno učestvuje u moralnom životu, ali ona nastupa samo kao izvesno proširenje discipline, izvesno produženje hijerarhije. Bo­ govi ne naređuju ljudima da se svakodnevno ponašaju na ovaj ili onaj način; oni zahtevaju samo obavljanje tradicionalnih obreda. Po tu cenu oni obećavaju da će održati svoju blagotvornu delatnost: Jupiter će poslati kišu i nadahnuće gradske magistrate, Ops će osiguravati

92

ŽIVOT

I

OBI ČAJI

bogatstvo njiva, Cerera će dati da raste žito, Liber Pater da sazreva grožđe i da vino previre, Mars će štititi vojsku i boriti se na strani Rimljana raspaljujući hrabrost vojnika. Ali pre svega ova božanska delatnost izraziće se efikasno u otklanjanju brojnih opasnosti koje u svakom trenutku prête ljudskoj aktivnosti: Robigo, ako joj se na odgovarajući način mole, zaštitiće žito od plamenjače, boginja groznice obezbeđivaće zdravlje, Kloakina će očistiti grad od truleži, Faun i Pales oteraće vukove i držače ih daleko od stada. Tako posmatrana, rimska religija često izgleda hladna, i današnji istoričari jo j rado prebacuju da je verski život ograničila na ispunja­ vanje, u prvom redu formalno, ugovora između čoveka i bogova. U tome oni vide jedan od dubokih razloga zbog kojih je Rim prilično rano prihvatio istočnjačke kultove, koji više uzbuđuju i koji su podesniji da zadovolje duboke potrebe duše. Drugim rečima, prazni for­ malizam rimske religije trebalo bi da je pripremio put hrišćanstvu. Kada su društvene obaveze olabavile, kada je patriotizam, uporedo sa skoro beskrajnim proširenjem carstva i davanjem rimskog građanskog prava sve brojnijem stanovništvu kome je nacionalna tradicija bila strana, postao bespredmetan, trebalo bi da su Rimljani zatražili od jednog transcendentalnog boga onaj »osnovni pođstrek« morala koji im njihova država više nije pružala. Ali ovaj teorijski stav ne može da izdrži jednu pažljivu analizu. Verski život Rimljana bio je mnogo složeniji nego što to kažu oni koji posmatraju samo zvaničnu religiju, ostavljajući po strani svakodnevne izraze, inače vrlo brojne, smisla za svetinju koji su Rimljani uvek imali. Sam izraz religio je nejasan. On najpre ne označava kult kojim se poštuju božanstva, već jedno prilično nejasno osećanje, u suštini nagonsko, koje čini da se čovek uzdržava od neke određene radnje. To je mutno osećanje da se čovek nalazi pred nekom natprirodnom opasnošću. Taj osećaj čovek ima, na primer, u trenutku kada stupa na posvećeno tie ili kad polazi na put. On je srodan sa predosećanjem ili sa praznovernom intuicijom. Zbog njega se odlaže za sutra neki posao za koji ne postoje »srećne auspicije«. Tu je dovoljno da proleti jedna ptica ili da se začuje jedna reč koja je »loš znak«. Ovakav stav je opštećovečanski, i nije nepoznat ni savremenom čoveku. On se

93

RIMSKA

CIVILIZACIJA

spontano rađa u psihi đeteta, a nastaje i kada čovek ima utisak da svet koji ga okružuje postaje nerazumljiv, prepušten mašti i ćudima nevidljivih bića. A to osećanje Rimljani su imali u najvećoj meri. Oni su nagađali da se svuda nalaze »demoni«, natprirodne, često bezimene sile, koje su dolazile sa drugog sveta da pomažu ljudima, a možda češće da ih uznemiruju. Ćak ni preci porodice nisu ostajali zatvoreni u svojim domovima. U određene dane godine oni su iz njih izlazili. Otvarala su se vrata podzemnoga sveta i trebalo je da živi umiruju te manes — koje su nazivali imenom čiji je cilj bio da ih učine blago­ naklonim ( manes u stvari znači »dob ri«), je r su stvarno znali da su oni u stanju da budu vrlo zli. Toga dana otac porodice, dok su svi ukućani sedeli oko ognjišta, izlazio je sam u noć i bacao zlim dusima šaku kuvanog boba. U nekim prilikama mrtvi su se i zvanično vraćali. Tako se oni pojavljuju u povorkama koje umrle prate do lomače. Tu ih pred­ stavljaju glumci koji nose maske predaka, a nekad čak i maske pre­ daka prijateljskih porodica. U pitanju su mrtvi koji primaju pridošlicu, a i ovaj sam je bio prisutan. Bio je običaj — bar od Avgustovog vremena, ali verovatno pod nekim drugim vidom još u vrlo staro vreme — da jedan glumac, sa licem pokrivenim maskom pokojnika, ide pred lesom na kome su nosili telo podražavajući hod i pokrete pokojnika i produžujući u neku ruku njegov život do potpunog uništenja tela. Na selu svakodnevni život je možda bio još više ispunjen religi­ jom. Između čoveka i božanstva nije postojao grad, i seljak je lično imao da vrši radnje čiji je bio cilj da se održi dobar odnos sa natpri­ rodnim svetom. Verovalo se da oko kuće stalno idu, vijući se, dva lara koji su predstavljani kao mladići ruku punih voća. Njihova igra odbi­ jala je zle demone i obezbeđivala napredak na imanju. Zato su im svakoga meseca žrtvovali kolače od brašna i meda. mieko, vino, voće. kao nagradu za njihovu pomoć. Sama kuća imala je svoga genius*, a njega je imalo i svako mesto. U pitanje je demon zaštitnik koji pred­ stavlja uvek onu božansku silu čije prisustvo čovek nagađa ili ga se boji. A i njemu su prinošene žrtve na domaćem žrtveniku. Van kuće i imanja takode je bilo poznato prisustvo natprirodnoga. Drveće raštr­ kano po njivama, koren je drveća koje je plug pažljivo izbegavao,

94

ŽIVOT

I

OBIČAJI

ledine koje je prekrivala trava, kamenje upola utonulo u zemlju, i koje su ovde postavile već davno mrtve ruke, sve su to bila prirodna svetilišta, vidni ostaci božanskoga, zaostali iz vremena kada je cela priroda bila u potpunoj vlasti fauna i nimfi. Zvanična religija nije se razlikovala od ovog neposrednog animizma, bar ne u svojim praktičnim ciljevima. Njena je težnja bila da odra vaspostavljcni red ispunjavanjem obreda bez kojih bi bila pre­ kinuta ravnoteža između ljudskoga i božanskoga, koja je uvek bila izložena opasnosti. Pod imenom pietas Rimljani su pođrazumevali stav koji se sastojao u savesnom čuvanju ne samo rituala već i odnosa koji su postojali među bićima u svetu. Pietas je najpre neka vrsta pravde u svetu nestvarnoga, koja duhovne stvari održava na njihovom mestu ili ih na to mesto vraća uvek kada neki uzrok izazove neki po­ remećaj. Ovaj izraz je u tesnoj vezi sa glagolom piare, koji označava brisanje ljage, rđavog predznaka ili zločina. U unutrašnjem uređenju pietas se, na primer, za sina sastoji u tome da poštuje oca, da mu se pokorava i da se prema njemu ophodi u skladu sa prirodnom hijerar­ hijom. Sin koji se ne pokorava ocu ili koji oca udari je monstrum, čudo suprotno prirodnom odnosu stvari. Da bi se taj prirodni redosled mogao povratiti, ovakvo delo mora da se verski ispašta. Obično se to ispaštanjc sastojalo u izvršenju smrtne presude nad krivcem koji je bio proglašavan sacer: time jc on pripadao bogovima i prestajao da učestvuje u ljudskoj zajednici. Više mu nije bilo mesto u gradu niti čak na ma kome mestu na zemlji. Bio je osuđen da nestane. Postojala je, dakle, jedna pietas prema bogovima, ali i prema po­ jedinim zajednicama kojima ljudi pripadaju, prema samom gradu i, najzad, preko toga, i prema svim ljudskim bićima. Ova posleđnja forma pietas nije bila onoliko spora i kasna kako se to ponekad kaže. Ona se izražavala već rano u pravnom pojmu ius gentium (ljudsko pravo), k oji je nametao obaveze čak i prema strancima. Sigurno je, međutim, da se ta pietas potpuno razvila tek pod uticajem grčke filo­ zofije kada se jasno ocrtao pojam Uumanitas, shvatanje da već samim pripadanjem ljudskome rodu postoji i pravo srodstvo, slično onome koje je povezivalo pripadnike jednoga gensa ili jednoga grada stvara­ jući obavezu solidarnosti, prijateljstva ili bar uzajamnoga poštovanja.

95

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Po našem mišljenju, humanitas se pojavljuje u književnim tekstovima sa jednom čuvenom rečju Terencija, koji u svom Heautontimoroumenos stavlja u usta jednoj od svojih ličnosti sledeće reci: »Ja sam čovek i nije mi strano ništa što je ljudsko.« Možda je ovde Terencije samo prevodio jedan stih Menandra, koji mu je bio uzor. Zanimljivo je, međutim, utvrditi da je ta misao prihvaćena, promišljena i tuma­ čena od mnogih latinskih pisaca, a da jc pri tom svaki put obogaćena nečim novim. Oni su od toga napravili neku vrstu principa opšte pravde, te se pojam civiias romana proširio u civitas humana. Može se pomisliti da formula grčkih filozofa ne bi postala tako čvrsta da u njoj Rimljani nisu našli izraz jednog osećanja koje su latentno nosili u sebi i koje je odjednom osvetljeno otkrovenjem koje je došlo sa Istoka. Jedan od najosnovnijih izražaja te pictas bio je poštovanje oba­ veza, fides. U božanskom liku Fides boravi na Kapitolu, gde ima svoj hram* pored hrama Jupitera Najboljeg i Najvećeg. Ona postoji ovde da bi obezbedila poverenje u celokupan društveni život. Zvanično se naziva Fides Poptili Romani (vera rimskog naroda) i, kao što bog susedstva, Termin, obezbeđuje održavanje međa (granica grada, imanja i svega što treba da ostane na svome mestu kako bi se sačuvala ravno­ teža u svetu), Fides osigurava odnose među ljudima u sporazumima i ugovorima i još više u izričitome ugovoru koji određuju razni obi­ čaji, a koji povezuje među sobom građane. »0 Fides Quiritium/« (»O vero građana!«), uzvikuju lica u komediji kada se na njih sruči neka nevolja. Ovaj poziv u pomoć odražava solidarnost pripadnika jedne gradske celine. Prekršiti je, bilo bi isto kao i dovesti u pitanje ćelu zgradu. Otuda je jasno zašto je fides bila jedna od osnovnih vrlina rimskih shvatanja. sjZ Virtus, pietas, fides — disciplina, poštovanje i održavanje obaveza čine rimski ideal. Ovo trojstvo vlada svim vidovima života, vojnog, porodičnog, ekonomskog i društvenog, a religija ih je samo osigura­ vala čineći ih čvrstim izvan vidljivoga sveta u celokupnome sklopu stvari i života. Religija je jemac ovih osnovnih vrlina, ali ne i njihov tvorac. Sve se odigrava kao da moral logično proističe iz neminovnosti nužne za održavanje reda u svim oblastima, za trajnost svega što

96

ŽIVOT

I OBI ČAJI

postoji i ugrožava vremc. Rim želi da se obezbedi mudrošću i samopregorom od siromaštva, robovanja i smrti. U tome smislu celokupan njegov moral pojavljuje se suštinski kao ođbrambeni, što — kao što smo viđeli — ne isključuje priznavanje altruističkih vrednosti, jer nije reć o odbrani pojedinca već zajednice, od porodice do države. Platon na jednom čuvenom meslu veli da ljubav nije ništa drugo nego želja čoveka da se ovekoveći u lepoti i preko nje. Lako možemo zamisliti da je taj duhovni zahtev, u stvari ličan, mogao izgledati Atinjanima V veka kao početak i kraj svake ljudske delalnosti. Ali, Rim se od smrti ne brani lepotom; on želi da to postigne vrlinom i preko Loga slavom. Najvažnija stvar za Rimljanina je da za života stekne dobar glas, a da posle smrti za njim ostane uspomena na njegovu vr­ linu. Za njega grob* nije samo odmaralište gđe će njegov pepeo naći »zemaljski san«, gde će nejasno dalje živeti njegovi manes, koje će svake godine osvežavati ritualni darovi; grob je pro svega spomenik, značenje upućeno živima, čiji je zadatak da ovekoveći uspomenu na čovekova delà. Stoga se grobovi u tolikom broju gomilaju oko kapija i duž puteva koji vode u gradove: što bude više prolaznika koji će pročitati nadgrobni natpis, k oji će, makar i ne misleći, izgovoriti ime pokojnika, ovaj će biti sve zadovoljniji, je r će biti ovekovećen »na usnama ljudi«. U tome i leži razlog zbog koga se grobovi ukrašavaju statuama ili poprsjima u reljefu, koji predstavljaju pokojnike. Ta umetnost je često sirova i ne pomišlja da ulepša svoje uzore, ali je vična ua u kamenu utvrdi njihove crte. Ta težnja za slavom, za večitim slavljenjem, biće da predstavlja nadoknadu koju dobija pojedinac koga za života društvo sputava na svakom koraku: ako je bio magistrat, on nije mogao da nastavi svoje delo preko one godine za koju je izabran; kao vojni zapovednik, ako nije imao sreću da odnese odlučnu pobedu u vremenu za koje je bio izabran, morao jc prepustiti nekom od naslednika da poberc lovorike. Tek posle smrti on postaje ponovo ličnost, njegov život stiče snagu primera u onoj meri u kojoj je poštovao disciplinu u svim njenim oblicima kao vir rus, pietas i fides.

97

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Ova struktura rimskog morala ostade čvrsta do kraja i oduprcće se svim pokušajima kritike. Ona će čak prilagoditi sebi učenja filozofa i osvežiće ih uprkos svim razlikama u shvatanjima. Kada je tokom I I veka pre n. e. Rim otvorio vrata grčkim filozofima, rimska gravitas je instinktivno učinila odbir među raznim učenjima. Dok su epikurejci, stoga što su najveće dobro nalazili u zadovoljstvu, ostajali sumnjivi uprkos vrlo strogom asketizmu svoga života, stoičari su odmah vrlo blagonaklono primljeni. Oni su propovedali stav koji je izgledao kao stvoren da opravda iskonsko moralno shvatanje Rimljana. Zanemaru­ jući dijalektičke finese ostvarivanja, Rimljani su se zadržali na šuštim skoj misli: za stoičare osnov morala je usklađivanje sa prirodom, to će reći sa svim onim što je kako priroda čoveka tako i red u svetu božanskom i materijalnom i u državi. Zadatak čoveka je da se potrudi da shvati taj red u svim oblastima i da mu se prilagodi. Ali, dok su prvi stoičari stavljali težište na vrlinu posmatranja, na teorijsko, najpre dijalektičko, a zatim naučno saznanje koje dovodi do istine, a time i do božanske misli, Rimljane je privukla vrlina u aktivnosti: vladanje samim sobom, umerenost, pravda, hrabrost, sve ono što je po shvatanjim a grčkih teoretičara dolazilo uzgred u liku mudraca. Panecije*, k oji je bio veliki predstavnik stoicizma u Rimu u II veku pre n. e., vrlo jc vesto prilagodio učenje smislu koji su tražili njegovi slušaoci. On je dao jedno čuveno poređenje koje jasno osvctljava smisao nje­ govog učenja. Vrlina, govorio je on, jedinstvena je, ali ona ima neko­ liko vidova kao meta podeljena u raznobojna polja. Ako čovek gađa metu i ako je pogodi, nije važno u koje će polje udariti strela, strelac je pobedio. Time je tradicionalni ideal Rimljana, virtus, bio opleme­ njen. Ali, Panecijevo učenje imalo je još značajnijih poslcdica i nije samo zadovoljavalo savest onih koji su bili vezani za tradiciju. Ono je proširilo stara nacionalna shvatanja i naročito njemu dugujemo, kao i njegovim neposrednim i posrednim učenicima, među kojima se nalazi i Ciceron, oplemenjivanje Rima. Grčka shvatanja bila su u neku ruku osigurana jemstvom morala koje im jc dao stoicizam, te su ih Rimljani prim ili bez oklevanja, smatrajući da jc jedina greška, u stvari, što se na to do tog vremena nije mislilo, jer su oni bili i suviše zauzeti osvajanjem sveta.

98

ŽIVOT

I OBI ČAJI

Tako je od početka I vcka pre n. e. nastalo ono široko shvatanje humanizma koje je za nas nerazlučno vezano za antičku književnost i misao. Grčka filozofija sama po sebi nikada ne bi mogla da se razvije u ideal tako pristupačan svim duhovima. U njoj je bilo suviše mnogo protivrećnih težnji koje su tražile duboko razmišljanje, njeno suštin­ sko shvatanje lepog, iskušenje bezvlašća (je r u velikoj meri grčki mi­ slioci, osobito počev od Sokrata, težili su da se oslobode od države) mogli su da privuku pojedince. Ali grčkoj filozofiji je nedostajala moć da se izrazi u činjenicama i da uputi u određenom smeru politiku ili živo društvo. Neuspehu ideje republike Platonove škole uspešno se suprotstavlja rimski principal zasnovan na idejama stoičara. Stoička filozofija opštc je prihvaćena u podesnom trenutku. Već krajem drugog punskog rata postepeno popuštaju kolektivne obaveze. Izuzetne opasnosti koje su pretile državi dovele su do preduzimanja izuzetnih mera Spašavanja. Tako je Scipion Stariji Afrikanac pozvan da sredi prilike u Spaniji u godinama u kojima bi pod normalnim uslovima mogao samo da stekne niža zvanja. Postepeno su ga njegovi uspesi uzdigli iznad ostalih senatora i njegova ličnost stekla je skoro božanski ugled, koji je održavao izdajući se za čoveka koji nepo­ sredno opšti sa Jupiterom i provodi duge časove u hramu ovoga boga. Posle odlučne pobede Scipion više nije mogao, kao ni toliki drugi, da se ponovo vrati u red. Njegova snažna ličnost i dalje je rukovodila rimskom politikom do onoga dana kada je tradicionalno izjednačava­ nje građana, čiju je misao nosio »malograđanin« Katon*, posle mnogih napada, uspelo da ga izgna iz Rima 1 da ga primora da u Liternu pro­ vodi, uvređen, izgnanstvo. Ali uspeh Katona i svega onoga što je on predstavljao bio je samo prolazan. Pojavili su se drugi protagonisti čija je dužnost bila da završe osvajanje sveta. Sve dok jc bilo moguće uputiti prema dalekim bojnim poljima to mnoštvo starešina, tradicio­ nalni režim se mogao održavati, ali je zatim došlo vreme kad su pobune postale češće: pobuna braće Graha u ime humanitas, kako bi se Italicima i rimskom plebsu dala sredstva za život koja im je sporila senatorska oligarhija; isto tako pobune samoljubivih ljudi koji se nisu mirili s tim da predstavljaju samo jednu kariku u igri upravljanja i koji su želeli da nametnu svoje vodstvo izigravajući izvršavanje

99

RIMSKA

CIVILIZACIJA

zakona. Posle buntovnih tribuna došao je »spasitelj« Marije, koji Je nezakonito produžavao konzulsku vlast do onog trenutka kad je i $io tako slavoljubivi Sula prisvojio diktaturu, da bi zatim» u trenutku kada je mogao da postane kralj, iznenada promenio politiku i obno 'n° vlast Senata. Ali dvadeset godina kasnije nastade kriza u kojoj će načno propasti Republika. Posle pobede Cezara, a možda još i v*se posle njegovog nestanka, izgledalo jc da će Rim postati plen bilo pustolova k oji će umeti da se nametne. Tada sc u toku građanskih ratova stvorilo političko shvatanje koje će doneti spas. Već u toku poslednjih godina Republike nastalo je shvatanje ° državi u kojoj upravu neće voditi konzuli birani na jednu godinu đJJa se vlast ne može produžiti, već prvi građanin (princeps) predstavnik države, zaštitnik svih staleža, predodređen za ovu dužnost svojorn vrednošću, uplivom, zaslugama i takođe onim izuzetnim svojstvom koje čini da je jedan čovek srećne ruke i da uživa vidnu zaštitu bo­ gova. Stoičari su tvrdili da je takav režim moguć pod uslovom da i221' brani »protektor« bude mudrac. Oni su bili često aristokrati u svom shvat anju i smatrali su da postoji duhovna nejednakost među lJu' dima, iako su pred zakonom svi jednaki. Masi neukih (in d octi ^ stulti, glupači koje mogu da povuku za sobom nerazumna gledišta oni su suprotstavljali nekoliko elitnih duhova koji su bili u pos®**u prave svctlosti i k oji su jedini mogli da shvate i ostvare dob1*0, jer jedini mogu mislima da obuhvate red u svetu u celokupu°J njegovoj složenosti. Mnoge Avgustove reforme, koliko političke toliko i verske, nal^ze se u skladu sa ovim shvatanjem izuzetnog čoveka kome jc dode!jelia naročita misija od strane božanstva i k oji se stara da održi ravnotežu ugroženu preterivanjima, koja se sa svih strana pojavljuju. Zbog toga se Avgust trudio da oživi stare moralne vrednosti, da povrati njegovu čvrstinu, koju je ugrožavala opšta razularenost i zloupotreba razvoda, i da vaskrsne stare kultove koji su pali u zaborav. Tako je on stavio u zadatak Vergiliju da opeva svetinju seoskog života, utočiš^ čistote i prostodušnosti. Avgustov principat pokazuje se kao pokušaj povratka unazad, ali uz pravdanje svim mogućim sredstvima obu**vljanja onog što je nekad bilo samo instinkt i sreća Rimljana.

100

ŽIVOT

I OBI ČAJI

Vodeća uloga senatora pobornika stoicizma u toku kriza u I veku n. e. jasno pokazuje sklad koji je postojao između ove filozofije, koja je postala po prevashodstvu izraz rimskoga morala, i Avgustovog prim cipata. Cim bi neki car skrenuo sa Avgustove političke linije, budila se opozicija stoičara. Nasuprot tome, vladari mogu računati sa podrškom ovoga delà Senata čim se vrate Avgustovim principima. Kada je po­ četkom svoje vladavine Ncron izrazio nameru da prekine sa Klaudijevom* administracijom i da vlada po principima osnivača Carstva, on je pobudio oduševljenje senatora. Seneka, koji je u stvari upravljao u ime mladoga cara i koji je takođe bio stoičar, izgledao je svima kao zaloga Neronove iskrenosti. Stoga su prvih pet godina Neronove vla­ davine protekle u duhu sloge i poštene saradnje. Ali ovaj prećutni ugovor raskinut je kada je Neron, pošto je Seneka pao u polu nemilost, počeo da upravlja kao istočnjački despot. Pizonova* zavera stvorila se manje oko njegove ličnosti, koja je izabrana samo zbog svog starog plemićkoga roda, a više oko Seneke, koji jc smatran najmudrijim čovekom svoga vremena. Nekoliko godina kasnije, Galba, jedan od vladara koji su se brzo smanjivali posle pada tiranina, pokušao je da obnovi tu vladavinu vrline koja jc izgledala kao osnovna crta Avgustovog principata. Ovaj pokušaj prekinut je pobunom i intervencijom vojske sa Rajne i sa Istoka, ali je obnovljen posle pada Domicijana, kada su ostvareni uslovi slični onima koji su izazvali pobunu od 68. godine. Vladavina Antonina obeležava pobedu ove prosvećene monarhije zadojene stojićarskim idejama, u kojoj, uprkos svim revolucijama, i dalje živi stari rimski duh. Uprkos svim svojim manama, nekad čak i porocima, kukavičluku, ulagivanju vladarima (ali šta sc može učiniti protiv gospodara koji jedini u rukama ima svu vlast?). Senat je pod Carstvom doprineo odr­ žavanju starih moralnih vrednosti. Cak i kada je prava rimska aristokratija nestala, provincijska elita koja ju je zamenila primila je k srcu da održi ideal koji je za nju bio nerazlučan od rimskog imena. Provin­ cijalci iz vremena Domicijana i Trajana — Plinije Mlađi i Tacit — obo­ jica iz Cisalpinske Galije (poreklo prvoga je sigurno, dok se o drugome samo nagađa), bili su ncpomirljiviji u poštovanju tradicije nego

101

RIMSKA

CIVILIZACIJA

poslednji predstavnici slavnih porodica od vremena Hanibala. To osećanje oni su svakako crpli iz divljenja kojim ih je ispunjavala pro­ šlost Rima u provincijskim tradicijama njihovih gradića, često nadahnutim idealom sličnim rimskom, ali je ono na njih preneto i uče­ njem retora i filozofa. Još kao mladići oni su slavili u svojim deklama­ cijama vrline Fabricija, Fabrija Kunktatora ili Scipiona, oni su pre­ zreli Grahe i optuživali Katilinu. Još od školskih dana njima su se nametnule stare moralne vrednosti i učenje filozofa razumno je po­ tvrdilo ono što su bili priviknuti da smatraju kao prirodni ljudski ideal. Uticaj obrazovanja bio je svakako jedan od činilaca koji su naj­ više doprineli učvršćivanju i očuvanju tradicionalnog rimskog duha. Obraćajući se naročito deci »prosvećenih« slojeva, stvarali su buduće upravnike provincija, velike upravljače, vojne zapovednike, sudi je, sve ljude koji će jednog dana ući u Senat i predstavljati elitu Carstva, Senatori, nadahnuti Titom Livijem ili Vergilijem, kod kojih je tradi­ cionalni rimski ideal bio spojen sa grčkom produhovljenošću, morali su neminovno da izraze delima — to će reći u upravljanju svetom —taj prosvećeni humanizam koji se postepeno oslobodio starih stega države i koji se sačuvao do nas. Za ovu elitu rimskog humanizma krajnji cilj čoveka bila je mu­ drost, unutrašnje usavršavanje koje se završavalo ostvarivanjem veli­ kih vrlina pravde, odlučnosti, hrabrosti pred smrću. Postoje mnogi primeri koji potvrđuju da su ove vrline stvarno upražnjavane. U svetu toga ideala bogovi zauzimaju mesto koje im određuju filozofi. Vcrski obredi u pojedinostima poštuju se u onoj meri u kojoj su u skladu sa uređenjem države i doprinose održavanju društvenog jedinstva. Među tim obredima ima ih sa nesumnjivom vrednošću, pošto odgovaraju ovom ili onom božanskom zahtevu, kao što su molitva »izgovorena čista srca«, prinošenje žrtve, što je svestan poklon, poštovanje koje stvorenje slobodno ukazuje Tvorcu. Uostalom, ovaj moralni racionali­ zam ne isključuje i neka verovanja u natprirodno: Plinije Mlađi pre­ pričava uverljivo najčudnije priče o duhovima, navodi čudne sticaje događaja, čvrsto veruje u uticaj zvezda na sudbinu i dušu ljudi. Stoicizam i platonizam slažu se u pretpostavljanju stalne razmene između božanskog i ljudskog. Božanstva zvanične religije primljena su kao

102

ŽI VOT

I

OBI ČAJI

simboli ili kao aproksimacije. Epikurejci, kojima se neopravdano pre­ bacuje ateizam, čine od njih simbole najveće sreće i misle da njihovo smireno posmatranje može doprineti da duša dođe do blaženstva. Sto se pak tiče onog ostalog što danas ulazi u okvir religije — problema zagrobnog života i onoga sveta — to je prepušteno slobodnom izboru. Priznavanje božanskoga ne nameće onda ni u kom slučaju verovanje u održavanje bića posle nestanka tela. Učenja koja su otišla najdalje u spiritualizmu prihvata ju razmatranje prelaženja u božansko duše oslobođene njenih zemaljskih okvira. Duša dovoljno očišćena upražnjavanjem vrlina, dovoljno naviknuta da u sebi izdvoji i razvije bo­ žansku klicu, odleteće do nebeskih visina i posmatraće večnu istinu. I u ovom slučaju stapaju se i usklađuju plaloni2am i stoicizam, predla­ žući astralnu besmrtnost, to će reći povratak svake duše ponaosob u opštu dušu sveta, kao nagradu za čist život. Ali, ovde je pre reč 0 mitu, o prijatnoj nadi, nego o veri. Uostalom, ta lična apoteoza može biti samo izuzetak; ona se nudi samo elitnim dušama sposobnim za ostvarenje i za vrline koje su nedokučive većini ljudi. Božanski čovek je veliki političar, veliki pesnik, veliki mislilac. U njemu se spajaju 1 dolaze u ravnotežu mudrost i obrazovanost, i ako on postaje bog, to je stoga što je za života, blagodareći srećnim vrlinama i odlučnosti svoje volje, bio u potpunosti čovek. Ovaj moralni i skoro mističan procvat rimskog humanizma je delo elite, vodećeg sloja. Prevarili bismo se, međutim, ako bismo pomi­ slili da je ta elita bila veoma uska. U svakom provincijskom gradu, čak i najmanjem, bila je poštovana i tražena obrazovanost, isto kao što su materijalna raskoš i prefinjenost gradskog života uspeli da u njih prodru. Nema grada, makar i najskromnijeg, gde ni je postojala želja za nalaženjem dobrih učitelja za dccu građana. Ova težnja, posvedoeena već od I veka n. e., sve više je rasla, du vremena varvarskih najezda. U to doba delovao je izvestan broj pravih provincijskih uni­ verziteta u Otenu*, Bordou*. Trijem *, kuda su dolazili učitelji iz svih krajeva carstva. Ne retko mogao bi se tu naći galski ili španski retor i atinski filozof koji su govorili isti jezik, latinski, i propovedali isti moral i istu estetiku. Blagodareći tome, učenja razrađena u grčkom svetu osam ili devet vekova ranije i dalje su delovala na duhove.

103

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Davani su komentari Vergilija, a njegova Eneida, smatrana kao Sveto pismo rimskoga duha, učila se napamet. Čitani su Terencije ili Lukan. Latinska književnost postala je opšte dobro prosvećenog čovečanstva. Međutim, pored ovih vodećih slojeva prestonice i gradova u unu­ trašnjosti, većina stanovnika carstva — čak i ako ostavimo po strani seljake koji su vodili poludivlji život — morala je tražiti drugde, a ne u intelektualnom životu, razloge za život i nadu. Na tc mase su naro­ čito delovale istočnjačke religije, to će reći verovanja i obredi poreklom iz Egipta, Sirije, Male Azije, podunavskih provincija, koji su obećavali vemima. za uzvrat za njihovu veru, napredak na ovome svetu, a spas u onom drugom. Ovi kukovi, stariji od rimskog osvajanja, i dalje su živeli u istočnjačkim provincijama. Veliko stapanje stanov­ ništva izazvano jedinstvom carstva razasulo je svuda vernike koji su, naseljavajući se u druge krajeve, doneli sa sobom svoja božanstva. Egipatska Izida doneta je u Rim u vreme Suie i već tada se stvo­ rila njena prva verska zajednica, koja se brzo razvila. Uskoro joj je podignut hram na Marsovom Polju, uprkos merama koje su bile preduzimane protiv njenog kulta. Ali već početkom Carstva, možda još pod Avgustom, Izida je u Rimu definitivno primljena. Naravno da su njeni vernici bili najpre Egipćani koji su živeli u Italiji, ali isto tako žene, naročito oslobođenice, koje su često i same bile istočnjačkog porekla, a koje su bile naročito prijemčive za sve ono što se u kultu ove boginje obraćalo osećajnosti. Izida je iznad svega volela spore procesije, himne, omamljujuću svirku frule i sistra, ritam doboša i miris egzotičnog bilja koje sagoreva. Zatim, njeni sveštenici bili su obučeni u lanenu odeću, ošišani do glave, a posedovali su tajne iz praiskonskih vremena. Oni su gospodarili demonima i bili upućeni u naj­ svetije tajne sveta. Govorilo se da su imuni prema ljudskim slabo­ stima. Oni nisu jeli meso ni jednog bića koje je imalo dušu. odbijali su ljubavna zadovoljstva, a i vernici su u određene dane morali ostati čisti, da bi se smeli predstaviti pred boginjom. Ali je i Izida, kao i smrt­ nici, upoznala bol koji nanosi gubitak voljene osobe i svake godine ona je Ozirisa oplakivala pre nego što bi ga pronašla balsamovanog u kedrovini. Majka bolova, Izida je bila pristupačna grešnicama koje su upoznavale krajnje zadovoljstvo ispastanja i okajavanja grehova.

104

ŽIVOT

I

OBI ČAJI

Krajem I veka n. e. počela se kroz carstvo širiti Mitrina religija. Mitra je bio persijsko božanstvo čiji se kult verovatno razvio na oba­ lama Ponta. Izgleda da je najpre bio zaštitnik vojnika i u njegovoj religiji spojili su se elementi religija iz svih krajeva Male Azije, a iranska verovanja primila su i semitsku teologiju. U očima vemika. Mitra je sunce-kralj, nepobedivo sunce. Pričalo se da je rođen na steni na dan zimske solsticije i da su pastiri došli da mu se poklone noseći mu darove. Od svog iranskog porekla Mitra je nasledio mit kosmičkog značenja. Prikazivan je u borbi sa bikom koga je najzad žrtvovao zabadajući mu nož u grlo. A sveta krv životinje, rasuta po zemlji, oplođavala je tie. Iz nje su nicale biljke koje hrane čovečanstvo. Govorilo se da mu ljudi duguju veliki broj dobroćinstava, sve ono dobro što im pruža priroda. Kao nekada Herkul, tako se Mitra borio da bi od čovečanstva otklonio zla koja su ga pritiskala. U obredu boga Mitre prikazivani su razni događaji iz mita, te je stoga bio surovo dramatičan. Kultno mesto bilo je često podzemno, jer je trebalo da podseća na pećinu u kojoj je bog rođen, na udubljenje u sieni. Svod pećine simbolisao je zvezdano nebo. Najsvečaniji tre­ nutak bilo je žrtvovanje bika. Od jednog određenog datuma koji se teško može utvrditi, žrtvovanje je bilo dopunjeno obredom preuzetim iz Kibelinoga kulta, taurobolijom*. Bika su tada žrtvovali iznad jame, a njegova krv kapala je na vernika koji je, stojeći u jami, primao ovo plodonosno krštenje. Vernici su grupisani u prave versko opštine pod vodstvom sve štenstva koje je imalo strogu hijerarhiju. Oni su polagali zakletvu svom bogu i obećavali da će poštovati njegova naređenja. Ne znamo tačno kakva su ta naređenja bila, ali nagađamo da su ona činila veoma visok moral osnovan na iskrenosti, odbijanju laži, bratstvu među lju­ dima i čistoti. Vojni karakter mitraizma imao je osnova da privuče Rimljane i nije čudo što u Rimu i na čitavom Zapadu (ali ne u samoj Grčkoj) nalazimo veliki broj mitreja, kojih ima manje-više svuda od kraja I veka n.e. Već smo rekli da je ta privlačnost delovala i na Nerona, pošto ga je Tiridat uputio u Mitrine misterije i pošlo je on od 64. godine težio da sc izjednači sa suncem-kraljem. Podvukli smo ulogu ove koncepcije u daljem razvoju carskoga kulta, koji sc, bar

105

RIMSKA

CIVILIZACIJA

delimično, dalje pretvorio u solarnu teologiju. Ali, Mitrina religija đoprinela je takođe utiranju puta hrišćanstvu ne samo širenjem monoteizma, koji je dotle bio čisto filozofsko učenje, neprihvaćeno od većine naroda, već i popularisanjem istočnjačke demonologije i po­ stavljanjem suprotnosti između sila Dobra ovaploćenog u Mitri i sila Zla koje $e bore protiv njega. Mitrina religija, svojim složenim karakterom u kome se spajaju elementi mazđaizma i vavilonske astrologije, bila je možda najmoćniji prenosilac tih ideja ka Zapadu, ali su slična shvatanja i mišljenja dospela ovamo i drugim putevima još od Ï I veka pre n. e. Njih su najpre doneli sirijski robovi ko ji su prodati u Italiji posle pobede nad Seleukidima. Ovi Sirijci obožavali su svoju boginju, sirijsku boginju Atargatis*, čiji je pratilac bog Hadad. Postepeno su ti Sirijci, blagodareći svojoj snalažljivosti, zauzeli vidno mesto u trgovačkom životu carstva. Primer Trimalhiona, savremenika Neronovog, pokazuje do kakvog su bogatstva mogli doći pojedini među njima kada su jednom bili oslo­ bođeni. Svuda u rimskom carstvu susrećemo Sirijce, koji su se srnestili u svim tržnicama i u trgovačkim gradovima, a sa sobom su doneli svoje bogove. Sem Atargatis i Hadada, raširio se tako na Zapadu kult Adonisa, gospodara života i boga vegetacije, čiju su smrt svakog proleća oplakivale žene, da bi zatim pesmom slavile njegovo vaskrsenje. Sirijci su takođe rašiliri haldejsku astrologiju, koju su ncopitagorejski filozofi već pokušali da naučno zasnuju, ali čije je upražnjavanjc sada obuhvatilo sve društvene slojeve u tolikoj meri da su carevi u više mahova morali pređuzeti ozbiljne korake protiv màga i onih koji su nazivani Haldejcima. Nc stoga što bi carevi želeli time da narod sačuvaju od zablude, već zato što su se, i sami uvercni u istinitost ove astrološke nauke, bojali njenih posledica i želeli da jc sačuvaju samo za sebe. Još od samih početaka Rim je poznavao magiju, pošto u zakonu od dvanaest tablica postoji i odredba koja zabranjuje malum carmen, bacanje čini. Na tom povoljnom tlu istočnjački magijski obredi mogli su samo napredovati. Tim, kako izgleda, vrlo unosnim zanatom bavile su se naročito žene. Horacije nam je sačuvao uspomenu na strašnu Kanidiju, vičnu nekromantiji, koja je iskopavala mrtve na grobljima,

106

ŽIVOT

I OBI ČAJI

zatim im drala kožu da bi dobila sastojke potrebne za svoje napitke, pa se čak nije libila ni da pusti da umre od gladi, zakopano do glave u zemlju, dete čija je koštana srž na taj način dobijala magijsku moć. Kako to biva, ove veštice kojima su se obraćali za ljubavne na­ pitke umele su tajnim otrovima da uklanjaju dosadne muževe ili očeve koji su predugo živeli. Astrolozi, veštice, vrači svih vrsta vodili su glavnu reč u verskom životu u doba Carstva. Sačuvan nam je veliki broj magijskih tablica, urezanih na olovnim pločicama, koje se obraćaju božanstvima pakla (demonima istočnjačkih religija): nekada je trebalo obezbediti pobedu jednog takmičara na trkama izazvavši poraz drugih, ali je često valjalo tražiti od demona bolest ili smrt nekome neprijatelju. Ove tablice imenuju u nerazrešivoj zbrci varvarska božanstva čija su imena često iskvarena. Tu ima svega: demona mazdaizma, italskih bogova, egipat­ skih božanstava, svega onoga što je mogla izmisliti mašta vestica. Stari rimski animizam naplaćivao se u ovim obredima: ono što je preostalo od prvobitne magije u zvaničnoj religiji, već je odavno bilo ukroćeno i učinjeno bezopasnim zakonitošću koju su stvorili sveštenici. Stoga su magija i istočnjački kultovi pružali lako zadovoljenje ovoj duboko ukorenjenoj težnji naroda i predstavljali su neku vrstu oslobađanja od stege. Državna religija, koju su kontrolisali zvanični sveštenički kolegiji, nije bila onako kruta kako se to često govori. Ona je čak umela u periodima kriza da prihvati naj smeli je novine. Tako je u vreme Hani­ bala pristala da uvede u Rim kult frigijske boginje Kibele, sa jako naglašenim orgijastičkim karakterom, koji su obavljali sveštenici evnusi koji bi se u zanosu svetih igara ranjavali korbačem ili bodežom i prolivali svoju krv. Ne može se zamisliti nešto što bi bilo u većoj suprotnosti sa starim shvatanjem virtus, ali je veća nužda nametnula prihvat anje Kibele, kao da u tim godinama Hanibalovog rata stara do­ maća božanstva nisu više imala dovoljno svete moći i kao da bi trebalo ponovo doći u neposredan dodir sa orgijastičkim snagama. I tako se vrlo svečano otišlo do Pesinunta u Frigiji da bi bio donet sveti kamen koji je predstavljao boginju i koji je smešten na Palatinu, u srcu Romulovog grada. Ali Senat nije dopustio da se ovaj varvarski kult slavi

107

RIMSKA

CIVILIZACIJA

u svoj svojoj okrutnosti. Ustanovljeno je jedno sveštenstvo sa strogom hijerarhijom, obredi su bili ublaženi, a praznici učinjeni svečanijim. Tako je postignuta korist od prenosa boginje, a izbegnutc su opasnosti koje jc on sa sobom nosio. S vremena na vreme neki talas misticizma prostrujao bi kroz ćelo poluostrvo. U tim trenucima prisustvujemo buđenju u najvećoj meri naturalističkih obreda, stvaranju zajednica mista koji upražnjavaju orgijastičke ceremonije. Ali rimske vlasti su intervenisale i stroge policijske mere su ponovo povraćale red. Takav je bio poznat slučaj dionisijske religije koja se početkom II veka pre n. e. počela na za­ brinjavajući način širiti po selima i gradovima. Inicirani muškarci i žene skupljali su se i predavali bahantnome zanosu, vršeći možda čak i ljudske žrtve. Mere rimskog Senata bile su bez milosti. Jedna senatska odluka zabranila je pod pretnjom smrtne kazne stvaranje dionisijskih udruženja. Ali kult samog boga nije bio zabranjen, pod uslovom da se obavlja otvoreno i od sveštenstva koje bi bilo pod kontrolom vlasti. U ovom slučaju ne bi se, međutim, moglo govorili o rimskoj toleran* čiji. Osećanje koje je pokretalo senatore nije ni u kom slučaju bilo poslovanje slobode savesti, već osnovna obazrivost pred onim što su smatrali nedvosmislenim izrazom božanskoga. Svesni beskrajne raz* novrsnosti toga božanskoga, oni su znali da ga zvanična religija ne iscrpljuje. S druge strane, oni su zahlevali da dopušteni obredi ne dovedu u opasnost ravnotežu i disciplinu u državi. Ova duhovna konstelacija, koja sc zadržala do propasti Rima. objašnjava dobrim delom politiku careva prema hrišćanstvu. U njemu nije bilo ničega što bi moglo da duboko vreda religiozno shvatanje Rima: Mitrin kuit propovedao je isključivi monotcizam i on je imao svoju unutrašnju hijerarhiju, svoj moral, krštenje i teologiju. Iziđin kult nametao je svojim vernicima asketizam i svakodnevne obrede, a u nekim prilikama posebno odevanjc i zabranu u hrani. Međutim, ni Mitra ni Izida nisu bili proganjani. Nekad se veli da je hrišćanska propoved mogla dovesti u opasnost društveno uređenje zastupajući jednakost svih ljudi pred bogom. Ali takve misli često su izražavali filozofi, a društveni razvoj pod Carstvom težio je sam po sebi da zbriše vekovne granice između osvajača i porobljenih, između slobod­

108

ŽIVOT

I

OBI ČAJI

nih ljudi i robova. Razlozi za proganjanje hrišćanstva bili su drugi. Oni leže pre svega u hrišćanskoj netrpel jivosti koja je nepoznata osta­ lim istočnjačkim kultovima. Ne jednom su se baš hrišćani pokazali kao napadači, odbijajući da prime ono što je bio osnovni princip poli­ tičkog života, božanski karakter cara, odbijajući takođe vojničku za­ kletvu koja je bila verske prirode. Ali, kada su carevi učinili kraj borbi između zvaničnog paganizma, sa njegovim tako raznovrsnim oblicima, i hrišćanstva, oni su to uradili u ime principa koji je svojevremeno pobudio tvorce senatske odluke protiv bahanalija: »Odlučili smo, kaže Licinijeva odluka objavljena 313. godine, da treba iznad svega staviti ono što se tiče poštovanja božanstva i da zato treba dozvoliti hrišćanima, kao svim ostalim ljudima, slobodu da upražnjavaju religiju koju hoće, kako bi nam sve što ima božan­ skoga na nebu bilo naklonjeno i prijateljsko, nama i svima onima koji se nalaze pod našom vlašću.« Tako se završila, u najčistijoj rimskoj tradiciji, krvava borba koja je u tom trenutku bila stara skoro tri veka.

Videli smo da je dugo vremena osnov rimskoga života predstav­ ljala porodica. Prema tome, potrebno je da se zapitamo kako je tokom istorije rimske kulture tekao razvoj porodičnog života i u kojoj je meri on ostao veran starim propisima, odnosno da li je uspeo da se od njih oslobodi. Prvobitno, kao što smo već rekli, porodični život je uslovljen neograničenim pravima oca, koja se zakonito izražavaju kako na ro­ bovima u kući tako i na ženi i deci. Pater familias može po svom na­ hođenju da prizna đecu koju mu daje njegova žena (tada u trenutku rođenja on uzima dete u naručje i podiže ga čineći pokret kojim ga ozakonjuje) ili da ih izloži van kuće prepuštajući ih onom ko želi da ih uzme, što stvarno znači da ih osuđuje na smrt ili, u najboljem slučaju, na ropstvo. Štavišc, otac može da iz kuće protera i sina koga je priznao. U tom slučaju taj sin se prodaje »s druge strane Tibra«,

109

RIMSKA

CIVILIZACIJA

ali sin koji je na taj način bio tri puta prodat, zakonski jc bio oslo­ bođen od patria potestas. U izuzetno teškim slučajevima otac je mo­ gao osuditi na smrt decu i suprugu, ali je zakon zahtevao da ova strašna odluka bude đoneta uz saglasnost porodičnog saveta koji se naročito za to sastajao. Poznato je da je ovaj stari običaj postojao još u Neronovo vreme, pošto je jedan senator čija je supruga bila optužena da prihvata »strane praznoverice« morao da skupi porodični sud da bi jo j presudio. Država se po pravilu uzdržavala da se umeša u porodične stvari, samim tim da ograničava očinsko pravo. U stvarnosti, međutim, običaji su vrlo brzo ublažili posledice ovih pravnih odnosa. Postalo jc sve rede da otac prodaje sina kao roba. Prihvaćen jc stav da tako prodat sin ostaje slobodan u očima zakona i da, za razliku od ostalih robova, on može da se pojavi na sudu kao svedok, pa čak i da pokrene spor protiv novog gospodara. S druge strane, ako je zakonski pater familias i dalje ostao zakoniti predstavnik svoje dece i svoje žene, ako je trebalo da da svoju dozvolu da bi zakonsku vrednost dobila svaka sudska odluka doneta na njihovo traženje, od I I veka pre n. c. počeo jc da se razvija zakon­ ski postupak koji je praktično oslobađao naslednike od očeve volje: tako oslobođen sin ili supruga ostajali su i dalje članovi porodice, ali su sticali pravo da lično poseduju, i to samostalno, svoja dobra i da njima upravljaju. Lako jc shvatiti da u društvu gde je porodična ćelija bila tako jaka brak je morao biti smatran kao naročito značajan čin, pošto je njime u porodicu uveden strani elemenat čije je postojanje bilo ncizbežno za ostvarenje nasledstva. Odluku o braku donosio jc otac porodice, a naklonosti zainteresovanih nisu uopšte uzimane u obzir. 0 izboru se odlučivalo prema drugim shvatanjima koja su smatrana važnijim. Pri tome su političke veze igrale vrlo vidnu ulogu, bar kod aristokratije. Najprc je slavljena veridba, koja je predstavljala svečano i versko preuzimanje obaveza među porodicama. Ukoliko su bili pitani bogovi i ukoliko su proročanstva bila povoljna, razmenjivano je prstenje koje je imalo simboličnu vrednost. Ponekad su se takvi prstenovi sastojali od dve grane povezane među sobom jednim čvorom; ponekad, opet, radilo se samo o jednom čvoru, ali su na krunici bila urezana dva

110

ŽIVOT

I

OBI ČAJI

poprsja, verenice i verenika, a možda čak i neke druge slike koje su izražavale zajednicu bračnih drugova. Veridbi su prisustvovali prija­ telji porodice, koji su bili sveđoci preuzete obaveze. Prisustvovanje veridbi ulazilo je u sklop mnogobrojnih officia rimskoga gradaninâ, društvenih obaveza koje čovek nije mogao izbeći a da time ne učini težak prekršaj. U trenutku kada su prsteni razmenjivani potpisivan je bračni ugovor koji je određivao prirodu i visinu miraza što ga je žena sa sobom donosila. Ovakva veridba povlačila je za sobom za­ konske posledice: ako se venčanje ne bi izvršilo po svim pravilima, ona strana koja nije dobila zadovoljenje mogla je da traži oštetu od druge za nanete gubitke. Ko god bi se pak po drugi put verio a već je bio veren, smatran je kao bigamista. Takođe je neverna vercnica bila smatrana grešnom ženom, ali njena obaveza nije bila većita. Ako se njen verenik ne bi njom venčao u roku koji je unapred bio utvrđen, mogla je slobodno da se uda. Dešavalo se ipak da veridbe ostanu preduge, jer se proširio običaj da verena budu još maloletna deca, pa je valjalo čekati i po nekoliko godina da bi se stvarno izvršila svadba. Pred zakonom jedino su rimski građani imali pravo sklapanja braka, lus connubii je jedna od povlastica koje se nerazlučno vezuju za rimsku državu. U klasično doba ne postoji nikakvo ograničenje toga prava, ali je sačuvana uspomena na jedno vreme kada patricij nije mogao da se oženi plebejkom. Ova zabrana ukinuta je sredi­ nom V veka. Teorijski, smatralo se da su mladići sposobni da stupe u brak u četrnaestoj godini, dok su devojčicc smatrane zrelim već u dvanaestoj. U najranijim vekovima Republike uporedo su postojale dve vrste braka: confarreatio svojstvena patricijima, i coemptio, što je značilo plebejsko venčanje. Confarreatio se u suštini sastojala u verskom obredu koji jc obavljan na porodičnom žrtveniku: kaša od brašna (pravljenog od krupe, fa r) rasuta je preko žrtvovane životinje, a i kolač od krupe bio je deljen među bračnim drugovima koji bi ga pojeli. Nedvosmisleno je jasan seoski karakter ovog običaja. On je pred­ stavljao svečani trenutak svadbe kome je prethodio i kome je sledovao* niz živopisnih obreda koje nam opisuju stari pisci.

111

LEGENDE

I L U S T R A C I J A 22 DO 37

22. LAR

28. PRIZOR INSPTRISAN SVADBENIM OBREDOM

Statueta od bronze. Bog d rti u le­ vo j rnci pateru sa voćem, a u de­ snoj rit on za Ubaciju vina. Narod­ na biblioteka. Kabinet medalja. 23. -27. NADGROBNI ŽRTVENIK

Na četiri strane žrtvenika nalaze se predstave vezane za svadbu. Na gornjem délit, oko instrumenata kulta, su girlande. Rim. Muzej u Termatna. 24. Predstava sklapanja braka ge­ stom dextrarum iunetio ( rukova­ nje desnicom). 25. Levo od verenika. dvoje decc donose sredstva za prinošenje žr­ tve {patent, krčag za Ubaci je, Ra­ dionicu, acerra, koja sadrži tam­ jan, ubrus ti kojem se nalazi mola salsa, testo za obredni kolač). 26. Na zadnjoj strani žrtvenika prikazane su dva menade kako igraju oko Žrtvenika, a simbolišu tnističnu radost u vezi sa inicija­ cijom koju predstavlja sklapanje braka. 27. Desno od mlade, dvoje decc predstavljaju svadbenu povorku. Jedno od njih nosi suncobran koji je štitio mladu na putu do verenikove kuće: drugo nosi korpu sa ponudama za obrednu žrtvu i jedim traku.

Reljef sa sarkofaga. Verenicu, & ia je glava pokrivena velom, flarnmeam, vodi verenik, koji je drži za ruku (dextrarum iunetio, liPu s^ 24). Iza nje genije braka drži ba­ klju, a potom slediiju ličnosti koje nose instrumente žrtvovanja 1 vo' de žrtvu, bika, koji se pojavh ui e sasvim levo, između dva vik tima­ ri ja. Sasvim desno, Minerva, sa šlemom, pruža supružnicima ve' nac. Scene svadbe česte sit na sar­ kofazima, na kojima dob ija ja sim­ bolično značenje, je r se svadba smatra kao pobeda nad smrću. Rim. Vatikanski muzej. 29. PRIZOR SAHRANE

Reljef sa sarkofaga, u č iie)Yl se središtu nalazi scena oplakivanja (conclamatio). Pokojnik, mladić, leži na odru, okružen članovima porodice; desno je otac, a levo majka. U drugom planu, dadilja, razgolićenih prsa, jadikttj^, dok narikača (ili verenica?), raspl&tt’ nih kosa, kuka kraj nje. Desno, prikazano je prinošenje novoro­ đenčeta majci, koja sedi. V dru­ gom planu, sudjaje utvrđuju $lli binu deteta na nebeskoj kugliU scenama na levoj strani slike

112

»

O

ï* r

L E G E N D E I L U S T R A C I J A 22 DO 37 prikazano je de te koje ide u školu, a vodi ga učitelj, i dete koje čita knjigu pred učiteljem, koji sedi. Pariz. Luvr.

v e ta u rile ) bio je vezan za čišćenje

30. GROBOVI IZ IZOLE SAKRE

32. RELJEF SA TRAJANOVOG FORUMA. LEV I DEO

h o la Sakra je veštačko ostrvo između Ostije i Porta, nastalo p ro­ bijanjem novog ušća Tibra u vreme Trajana. Ovo ostrvo služilo je kao nekropola stanovnicima P o r­ ta. M rtvi su polagani u grobove (le v o ) ili su bili spaljivani. Pepeo siromašnih građana stavljan je u amfore zabodene u zemlju (u p r­ vom planu). 31. OBRED OČIŠĆENJA (LUSTRATIO ) RIMSKE VOJSKE

Reljef sa žrtveniku D om icija Ahenobarba ( Domitius Ahenobarbus). Po neutvrđenom predanju, reljef potiče sa Marsovog Polja u R im u, a pripadao je monumentalnom žr­ tveniku ispred Neptunovog hra­ ma. Najčešće se pretpostavlja da ova scena predstavlja vojnički ob­ red stariji od Marijeve reforme. Možda je bila želja da se proslavi pobeda Dom icija Ahenobarba nad Keltima 121. g. pre n.e., ili nje­ govo postavljenje za cenzora 115. godine. Sam spomenik je kasniji, i pripada prvoj polovini I veka pre n. e. ili čak polovini veka. Ž r­ tvovanje bika, ovce i svinje (suo-

vojske (lu stra tio), ili mobilizaciju, ili pak završetak cenza. Pariz. Luvr.

Hantspici razmatraju utrobu žr­ tve. Desni deo reljefa prikazan je na s i 35 i predstavlja Trajana ka­ ko uzima auspicije. Pariz. Luvr. 33. V IK TIM A R U (POPA)

Bronzana statueta. Vis. 11 cm. V iktim arij nosi sekim koja služi za ubijanje krupne stoke. Ispod pojasa je odeća koja se naziva li­ mits. To je vrsta podsuknje čija je donja ivica operva$.ena purpurom. Narodna biblioteka. Kabinet me­ dalja. 34. MAGISTRAT PRI PRINOŠENJU ŽRTVE

Statueta od bronze. Vis. 18,7 cm. Glava ličnosti pokrivena je, po rimskom običaju, jednim krajem toge. U desnoj ruci je kutija za tamjan (accrra). I vek n. e. (? ) Narodna biblioteka. Kabinet me­ dalja. 35. RELJEF SA TRAJANOVOG FORUMA. DESNI DEO (Up. si. 32)

Trajan prinosi žrtvu pred početak bitke protiv Dačana (? ). Car stoji pred fasadom jednog hrama, oko kojeg se nalazi grupa magistrata

113

L E G E N D E I L U S T R A C I J A 22 DO 37 k oji mu se približuju. U drugom planu, Jupiterov flamin može se prepoznati po kapi na k ojo j se na­ lazi apex. Figura na levoj strani, ti drugom planu, možda je mladi Hadrijan, kome Trajan poverava vođenje vojnih operacija. Pariz. Luvr. 36. MITREJ (ISPOD CRKVE SV. KLIM ENTA U RIMU)

M itrijastički obredi obavljani su u podzemnim kapelama, koje su dobij aie kosmičko značenje. Reč je, kao što je ovde slučaj, o zasvođenim kriptama koje podražavaju izgled neba. Na dnu spelaea nalazi se lik M itre, koji žrtvuje bika,

37. ÎZID IN KULT

Izidin sveštenik izlazi iz hrama i pojavljuje se na vrhu stepenica obučen u lanenu haljinu. Levo od njega sveštenik crnac pokreće sistru. Desno od njega jedna sveŠtenica takođe drži sistru, a u drugoj ruci sud. Ispred tri sveštenika koji obavljaju obred, sveštenik k o ji činodejstvuje, svojim belim Štapom, daje znak prisut­ nima muškarcima i ženama da treba da ućute. P ri dnu stepenica nalazi se žrtvenik na kojem gore žrtve. U Egiptu na sceni su se nalazili palme i ibis. Slika i? Herkulanuma. Naptdjski muzej.

114

ŽIVOT

I OBIČAJI

Uoči svadbe mlada je žrtvovala svoje lutke larima roditeljske kuće. Tog istog dana oblačila se u belu tuniku ( tunica recta) koja je bila izatkana na starinski način, a opasana pojasom sa dvostrukim čvorom. Češljana je naročitim češljem (hasta caelibaris): kosu su delili u šest pramenova povezivanih trakama i tako spajanih u punđu, zatim je preko kose stavljan narandžasti veo (fla m m etim ), a preko tu­ nike je prebacivan ogrtač (p a lla ), jedna vrsta velike marame koja je obuhvatala gornji đeo tela. Katkada bi se tome dodao venae od cveća i raznovrsni nakit, zlatna ogrlica, narukvice. N a nogama mlada je nosila sandale koje su bile iste boje kao i fiammeum. Sutradan u zoru obred je počinjao uzimanjem auspicija — brak sc mogao sklopiti samo u dane koji su smatrani čistim — a zatim se pristupalo potpisivanju ugovora, u kome je učestvovalo deset svedoka. Polom bi jedna žena u godinama ( pronuha) koja se svega jednom uda­ vala — što je bilo srećno znamenje za budućnost mladih bračnih drugova — uzimala ruke vercnika i spajala ih. Ovaj postupak (dexirarum innctio) odigravao se u kući verenice. Za ovim je dolazila velika gozba koju je priređivao vereničin otac i na koju su iznošena i izvesna tradicionalna jela. Uveče, pri svetlucanju prvih zvczđa, devojka jc u povorci odvođena u kuću svoga supruga. To je bio povod za vršenje nekih običaja koji su u malome predstavljali pravu dramu: verenica bi tobož pobegla u naručje svoje majke; tobož silom su jc odatle odvlačili. Zatim jc obrazovana povorka. Paljene su baklje, a vračalo se prema njihovoj svetlosti: živahni plamen označavao je za­ ljubljenog muža, a plamen koji je tinjao bio je loš znak. Stoga su oni koji su nosili baklje mahali njima što su jače mogli da bi pojačali plamen. Prisustvovali su i prijatelji porodice sa glavom ovenčanom lišćem, a takođe i pronuha i pratioci, troje decc koja su imala i oca i majku: od njih je dvoje vodilo verenicu za ruku, dok je treće pred njom nosilo glogovu baklju koja je zapaljena na domaćem ognjištu. Povorku su pratili svirači, naročito frulaši, dok su gledaoci duž puta uzvikivali izvesne formule koje su predstavljale dobro znamenje, na primer onu tajanstvenu reč »thalassio« čiji jc smisao bio svima ne­ poznat. Takođe je bio običaj da sc pevaju prostačke pesme, veoma bezobrazne — svakako da bi se odagnale zle čini i da bi sc mladom

115

RIMSKA

CIVILIZACIJA

bračnom paru obezbedila plodnost. Sa svoje strane mladoženja je bacao deci sitne poklone, parice i orahe, koji su takođe bili simbol plodnosti. Na ulasku u kuću čija će gospodarica biti u budućnosti, mladu ženu čekao je još čitav određeni ritual. Ona je najpre ukrašavala prag ovećem i trakama od lana, podmazujući uljem šarke da bi time pridobila naklonost bogova zaštitnika kućnog praga. Potom bi dva prijatelja mladoženjina podigli verenicu i preneli je preko praga. Time se izbegavala religijski opasna nezgoda koja bi nastala za život mladoga para kada bi se pri ulasku u dom supruga spotakla o prag. Bračna postelja bila je podignuta u atriumti ili tablinumu, i tamo je pronuba vodila verenicu radi ispunjavanja bračnih dužnosti, što je nekada nastupalo tek posle nekoliko dana. Ovi svadbeni običaji bili su u suštini isti, bez obzira na to koji je oblik braka bio u pitanju. Kod plebejaca svadba je imala oblik coemptio, prividne uzajamne kupovine supružnika. Postojala je, najzad, i treća vrsta svadbe koja je proistekla iz coemplio, venčanje per usum, koje je predstavljalo ozakonjivanje postojećeg stanja stvari: ako bi neka žena više od godinu dana živela u kući jednog muškarca, po isteku toga roka smatrana je njegovom suprugom, pod uslovom da je bez prekida živela u njegovoj kući; odsustvo od tri noći uzastopno poništavalo bi to pravo. Ovde dolazi do izražaja pravni princip po kome pod određenim uslovima posedovanjc znači i pravo (usucapio). Ova tri oblika svadbe postepeno su zamenjena jednim novim oblikom koji se odomaćio krajem Republike i u doba Carstva. Su­ ština opisanih svadbenih običaja bila je pravno prelaženje mlade žene pod manus njenog muža. Postepenom evolucijom običaja, koji su sve više i više odbijali da zadržavaju ženu u ovoj vrsti zakonite potčinjenosti, stvoren je brak sine manu, pri kome je supruga teorijski ostajala pod pokroviteljstvom svoga oca, koga bi najčešće zamenio zakoniti staratelj. iVtuž je mogao da zadrži pravo da upravlja mirazom, ali je supruga bila slobodna da stekne svoja lična dobra i da njima upravlja po nahođenju, pošto je zakonsko starateljstvo predstavljalo samo fikciju koja u suštini nije bila nikakva smetnja za udatu ženu. Jer, na njeno traženje, pretor joj je mogao dopustiti da izabere drugog

116

ŽIVOT

I

OBI ČAJI

staratelja ako se onaj koga je dobila nije pokazao dovoljno uviđavan. Idući još dalje, Avgustovo zakonodavstvo je čak u izvesnim slučaje­ vima oslobađalo od svakog starateljstva žene koje su imale troje dece. Pored toga, zakonska ograničenja postala su labavija, žena je stekla slobodu ličnosti, pa ni sami očevi više nisu udavali kćeri protiv nji­ hove volje. Skoro đa nije ništa ostalo od starih zakonskih oblika braka koji su imali prvobitno za cilj da štite povlašćeni položaj oca porodice i da održe njegovu zakonsku moć. Mesto zajednice namet­ nute supružnicima i stvorene ugovorom nezavisnim od njihove volje, pojavljuje se brak zasnovan na uzajamnoj saglasnosti dva bića, koji se održava samo njihovom zajedničkom željom da ga sačuvaju. Kao i svi drugi ugovori, tako se i bračni može opozvati. U prvo vreme to je mogao učiniti samo muž: bilo je dovoljno da pred svedokom zatraži povraćaj ključeva kuće i da svojoj supruzi kaže ili saopšti preko posrednika » tuas res habeto« (da uzmeš svoja dobra). Ovom formulom brak je bio razrešen. Međutim, običaj je zahtevao da se ovo raskidanje braka izvrši samo uz saglsanost porodičnog saveta koji je bio pozvan da dà svoje mišljenje. Ukoliko bi ovaj domaći sud zaključio da jc žena bila kriva, vraćali bi jc ocu, a miraz bi bio zadržan. U principu, patricijski brak sklopljen putem confarreatio nije sc mogao raskinuti, ali je praktični duh Rimljana izmi­ slio obred koji se nazivao diffarreaiio i koji jc bio suprotan onome prvom. Pa ipak, dugo vremena razvod je predstavljao izuzetnu pojavu. Navodili su se kao primer slučaj nekog Publija Scmpronija Rufa koji jc oterao svoju ženu jer je bez njegove dozvole otišla na igre, i slučaj senatora Spurija Kardilija Ruge koji je oterao svoju ženu jer je bila nerotkinja. Ali, ova stalnost braka (novi istoričari skloni su da smatraju da je stvarnost bila manje idilična nego što je pri­ kazuje predanje) nije se održala. I u ovom slučaju, počev od I I velca n.e. običaji su se promenili u toj meri da je krajem Republike razvod postao veoma čest i ozbiljna prclnja za stalnost porodice. Stari pisci sačuvali su nam uspomenu na nekoliko naročito skan­ daloznih razvoda čiji je jedini cilj bio da supruzi donesu potpunu slobodu. Poznate su Senekine reci o onoj ženi »koja godine nije ra­ čunala po broju konzula, već po broju svojih muževa«, kao i anegdota

117

RIMSKA

CIVILIZACIJA

sv. Jeronima o ženi iz Rima koja je imala 22 muža pre nego što se udala za čoveka k oji jc pre toga imao 20 žena! Uostalom, lični interesi izgleda da su u povećanju broja razvoda igrali veću ulogu nego želja za životnim uživanjima. Žene su se, pošto su praktično bile gospodari svoga imanja, malo zalagale za to da u korišćenje toga imanja uvedu i muškarca koji jc često bio siromašniji od njih. Radije bi tražile bračnog druga za koga su mogle očekivati da će ga ubrzo naslediti ili takvoga čija je lična imovina otvarala za njih mogućnost još raskošnijeg života. Takođe izgleda da se pod Carstvom rimskim ženama nisu m ilili brige i napori materinstva. To je još više olakšavalo raski­ danje brakova koji su bili privremeni pošto ih nemanjc dece ne čini neophodnim. Otuda su često pod Carstvom žene otpuštale svoje muževe, a nc više muževi žene. Vrlo su čudna sveđočanstva koja nam o tome donose pravni tekstovi. Tako jc poznat slučaj jedne rimske gospođe koja je, našavši se u novčanoj neprilici, pozajmila novac od svoga muža. Ovaj je pristao da jo j iziđe u susret, ali pod uslovom da se žena obaveže da ga neće oterati! U drugom primeru, opet, svekrva zaveštava imanje snaji, ali pod uslovom da ona ne otera svoga muža. Kada je svekrva umrla, a nasledstvo bilo primljeno, gospođa je odmah oterala svoga supruga. Ovakvi primeri mogu se i dalje gomilati, ali je teško shvatiti podatke ovih pravnih spisa kao vemu sliku tadašnjeg društva. U svim vremenima, sudske i ađvokatske arhive poznavale su porodične neprilike koje su bar isto toliko tužne. Suprotstavljajući jedne primerc drugima, istoričar može da prikaže likove drugih žena koji se od ovih bitno razlikuju, a isto su toliko istiniti. Tako Tacit u svojim Analima slavi niz herojskih supruga, kao Ariju, ženu Cecine Peta, koja je htcia da umre zajedno sa mužem koga je Klaudije osudio na smrt, ili Paulinu, Senekinu ženu, koja je u sličnoj prilici otvorila vene te je spasena samo intervencijom vojnika. I natpisi nam pričaju niz driljivih priča o bračnoj vernosti. Poznat jc roman o Turiji, uzornoj supruzi čija se ljubav proširila na sve one koje je njen muž voleo. Dok je on bio stavljen van zakona i morao da se krije, ona mu je pomogla u bekstvu i spasla ga. Najzad, najveća žrtva: pošto je znala da ne može imati dece, sama mu je ponudila da svoje mesto ustupi

118

ŽIVOT

I OBIČAJI

nekoj srećnijoj ženi, ostajući u kući u kojoj je pristala da ne bude više gospodarica. Nadgrobni natpis koji nam navodi ovu priču dodaje da je muž odbio ovu žrtvu. Nudeći svome mužu da se povuče kako bi mu obezbedila potom­ stvo, Turija je bila vcrna duhu rimskoga braka. Cilj braka je stvarno rađanje dece i njihovo podizanje, koje obezbeđuje materijalnu i mo­ ralnu trajnost države. Pred ovim bitnim zadatkom mora se povući sve, pa čak i brak. U ovoj svetlosti treba razumeti i čudni događaj sa Katonom iz Utike i njegovom suprugom Marcijom, onako kako nam to prikazuje Lukijanova Farsala. Marci ja, kći Luci ja Marci ja Filipa, oratora, bila je druga Kat onova žena i sa njim je imala troje dece. Međutim, slavni govornik Hortenzije*, Katonov prijatelj, već u godinama, nije hteo da umre bez dece. On je to ispovedio Katonu, koji je pristao da mu ustupi Marciju, čija je plodnost bila nesumnjiva. Marcija, upitana, pristala je. Ona se razvela i udala za Hortenzija, obezbedivši mu potomstvo. Zatim, posle smrti svoga drugog muža, vratila se Katonu i ponovo se udala za njega. Opisujući sklapanje ovoga drugog braka između Katona i Marcije, Lukijan podvlači stro­ gost ove svadbe koja nije dovela đo ponovne telesne veze između supružnika. Svaki od njih išao je putem za koji je smatrao da ga na njega obavezuje dužnost. U njihovom držanju nikakvu ulogu nisu igrala ni lična osećanja ni, još manje, telesna strast. To je Čudna priča koja zbunjuje savremenog čoveka, ali je u skladu sa onom virtus, onim samopregorom, koji nam izgleda kao najhitniji osnov rimskog morala. U rimskom braku ostaje u suštini živo osećanjc koje su izraža­ vale reći koje je, kako kažu, nevesta izgovarala u trenutku dok su se njena ruka i ruka njenoga muža spajale: »U b i tu Gains, ego Gaia«, »Tamo gde ćeš ti b ili Gaj, ja ću biti Gaja«. Ove reci predstavljaju potpuno izjednačenje volje i bića dokle god traje njihova zajednica. Zar je čudno što se u praksi ovaj uzvišeni ideal nije mogao uvek održati? Nije li utešno već samo po sebi što je to mogao biti ideal koji su sebi postavljali mladenci na dan venčanja?

GLAVA IV

ŽIVOT I ZAKONI

EĆINA savremenih država, bar onih koje posredno ili nepo­ sredno stoje pod uticajem filozofa evropskog X V III veka, duguju Rimu beskrajno mnogo. Same reći koje označavaju njihove institucije preuzete su iz rimskog rečnika, ali jednakost izraza ne sme da prikrije izvesne osnovne razlike čije bi nas nepoznavanje sprečilo da shvatimo originalnost, pa i samu istoriju rimskog prava*, kao i organizaciju države (grada*), mehanizam zakona i priznavanje ličnih prava. Ne smemo zaboraviti, na primer, da, dok je za nas magistrat pretežno sudija, za Rimljanina on predstavlja i sudiju i ličnost koja je nosilac drugih prava, danas jasno izdvojenih, prava koja se od vremena Montesquieua svrstavaju, s jedne strane, u iz­ vršno, a s druge, u zakonodavno pravo. Ne smemo smetnuti s uma da pojam zakona nije bio onaj isti u Rimu koji postoji danas. U ono vreme zakon jc bio volja naroda izražena u određenom obliku, ali čija je primena mogla biti vrlo raznovrsna; objava rata, ustoličenje veliko* dostojnika, pođela zemlje, isto onoliko koliko usvajanje deteta iz druge porodice. Vrlo značajne zakonske mere, naprotiv, nemaju ka* rakter zakona; to je slučaj sa odlukama na polju finansija: ne postoji zvanični budžet koji se svake godine podnosi narodu, državne finan­ cije zavise od odluka Senata. Isto tako svaki magistrat ima pravo donošenja uredbi (edikata) koje, bez sumnje, imaju zakonsku moć.

V

121

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Konzul pak raspolaže širokim policijskim pravima. On na svoju od­ govornost može prognati iz Rima svakog građanina, može regrutovati trupe ukoliko mu to izgleda potrebno za izvršenje njegovih zadataka. U građanskim, krivičnim i ustavnim pitanjima nema pisanoga zakona: postoji samo običajno pravo koje ima zakonsku moć iako o njemu nikad nije glasano. Rimska ustavnost nije smišljena od jednog čoveka ili grupe ljudi. Kao živo biće, ona je nastala prilagođavajući se postepeno promenljivim uslovima sredine i postižući na taj način svoj dalji život. U kraljevskom Rimu, a još i dugo vremena u doba Republike, sudsko i ustavno pravo nisu bili podeljeni. Kralj, kao kasnije konzul, bio je donosilac niza pravila čiji je cilj bio utvrđivanje odnosa pojedi­ naca među sobom i pojedinaca prema gradu. Osnovni zadatak kralja (kasnije konzula) bio je da obelodani ova pravila prema potrebi i prema slučajevima o kojim je valjalo resavat i. On je zaseđao na svom tribunalu (k oji predstavlja jednu tribinu izdignutu nad narodom) i odgovarao je na pitanja koja su mu postavljala zainteresovana lica. Najčešće, pitanja koja su postavljana spadala su u red građanskih ili krivičnih sporova: to su bile žalbe nekog pojedinca koji je pretrpeo nepravdu ili bar ono što jc smatrao nepravdom. Uostalom, odluke upra\-e zavisne su u suštini od kraljeve dobre volje kojoj je tra­ dicija davala određeni pravac. Otuda i dolazi da pravo prednjači nad zakonom. Ustavna pravila predstavljaju samo izuzetne pojave u tom zakonu, iz koga su sc tek veoma sporo izdvojila, i to vrlo kasno, a nikada potpuno. Ovde nalazimo objašnjenje zašto su se carevi do kraja Carstva mešali u donošenje zakona u svim vrstama pitanja. Oni to ne čine kao apsolutni vladari koji bi prisvojili prava koja su pre njih pripadala narodu, već kao naslcdnici republikanskih magi­ strata i. u krajnjoj liniji, kraljeva. Svaki onaj koji drži makar jednu česticu vlasti ima kao osnovni zadatak da osigura održavanje reda, onog opšteg reda za koji smo viđeli da je staranje o njemu stalno morilo duh Rimljana. Ako građansko ili krivično pravo ima za cilj da održi red među građanima, pravo koje nazivamo ustavnim treba da taj red održi ili obezbeđi u odnosima između svih pojedinaca (ili grupacija) u državi. To pravo proizlazi iz samog prava i predstavlja

122

ŽIVOT

I

ZAKONI

samo jednu od njegovih primena. Stoga nam se čini neophodnim da razmotrimo mehanizam toga prava pre nego što ćemo izložiti nastanak i razvitak rimskog ustavnog sistema. Pravo u Rimu neposredno proizlazi iz rimskog morala u tom smislu što, kao i taj moral, teži da obezbedi postojanost države. To pravo evoluisalo je isto kao i moral: nasleđeni običaji pri osnivanju države nisu ostali čvrsti, već su se menjali upoređo sa preobražajima države koja se prilagođavala novim uslovima. Apsolutnim imperati­ vima društva sledovali su zakoni koji su davali sve više mesta pra­ vima pojedinaca, a stroga zakonitost postepeno je zamenila traženje pravde. U praksi, rimsko pravo počinje za nas sa zakonom 12 tablica. Tim imenom nazivamo zbirku zakona koji su, po starom predanju, sastavljeni sredinom V veka pre n. c. od jedne komisije od deset čla­ nova, decemvira. Priča se da je ovaj poduhvat preduzet na izričito traženje plebcjaca koji su se žalili da je pravo, dotle isključivo usmeno, primenjivano nejednako, a da je zavisilo od ličnih shvatanja sudija koji su u to vrerae obavezno morali biti patriciji. Po predanju, decemviri su svoj rad počeli ispitujući stanje u grčkim gradovima, kako bi iskoristili strano iskustvo. Rezultati ovih napora sažeti su u 12 tablica koje su izložene na Forumu pored rostra. Prirodno, tekst ovog zakona nije đospeo do nas, ali su stari pisci navodili iz njega široke izvode, tako da ga dosta dobro poznajemo. Možemo utvrditi da je on sadržao veliki broj vrlo različitih pravila. Neka od njih očigledno ukazuju na religijsko poreklo prava. Sama činjenica da odredbe čiji je predmet utvrđivanje obreda, ovde stoje rame uz rame sa zakonima čisto građanskog karaktera, pokazuje da ove dve oblasti nisu još bile u potpunosti razdvojene. Tako jc, na primer, primećeno obilje odredbi koje se tiču sahranjivanja: zabrana da se sahrani ili spali pokojnik u okviru Urbsa, da se keserom delje drvo namenjeno za lomaču, da žene noktima grebu lice i glasno kukaju, da se na telo pokojnika stavljaju zlatni darovi, pri čemu nije postojala obaveza da se skinu zlatne krunice koje su se mogle nalaziti na zubima pokojnika. Decemviri su predviđali i vradžbine ko­ jima bi neki vrač mogao da prenese letinu sa jedne njive na drugu.

123

RI MSKA

CIVILIZACIJA

Vidimo, dakle, da dvanaest tablica čuvaju uspomenu na vrlo daleku prošlost. Međutim, ako ih uporedimo sa zakonima kraljevskog doba, od kojih nam jc sačuvano nekoliko primera, moramo priznati težnju za moderniziranjem, pa čak i za laiciziranjem koja ovđc dolazi do izražaja. Većina zakona koji se pripisuju Romulu ili Numi imaju stvarno religiozni karakter. Oni se odnose na gaženje svetih zabrana u kojima je nesumnjiv uticaj božanstva. Takav je slučaj kad jc reč o postupku sa telom čoveka koji je poginuo od gorma: »Ako je grom ubio ljudsko biće, telo se ne sme staviti u krilo . . . i ne sme se izvršiti uobičajena sahrana.« Isto tako. u kraljevskim zakonima smrtna kazna, koja je često izricana, izražavana je kao posveta bogovima: sacer esto je formula koja se sa strašnim prizvukom stalno ponavlja. Onaj ko je učinio prekršaj više ne pripada ljudskoj zajednici, već bogovima. Kazna nema u suštini moralni karakter, ona naliči na utvrđivanje jedne verske činjenice. U protivnom, ne bismo mogli ni da objasnimo zakon kao, na primer, onaj koji se nalazi među Numinim zakonima: »K o god iskopa među, biće zajedno sa svojim vo­ lovima posvećen bogovima.« Samo ovo dolo sadrži u sebi ljagu koja predstavlja pretnju za ćelu zajednicu, je r dovodi u pitanje pax đeorum f slogu ljudi sa bogovima. Smrt krivca i svih onih koji su uče­ stvovali u tom grehu je u suštini zaštitna mera, a ne moralna kazna. Dalji život ovoga shvatanja nedvosmisleno nalazimo u 12 tablica. Uzmimo za primer pravilo: »Ako patron prevari svoga klijenta, neka bude sacer«; ili odredbu koja na isti način osuđuje oceubistvo (što verovatno znači ubistvo slobodnog čoveka). Ali ovo više nije osnovni princip krivičnog prava i zadržava se samo u teškim slučajevima gde pojam kršenja verske zabrane ostaje osobito živ. Češće nastupa ideja oštete za nanetu štetu. Poznato je da ovo ublažavanje prvobitnoga prava predstavlja takođe odliku grčkog prava (posebno atinskog) krajem V I veka pre n. e, i moguće je da decemviri ovu novinu duguju grčkom pravu, čiju su primanu upoznali u zakonima grčkih kolonija južne Italije. Ova novina imala je znatnih posledica, jer je njome ustaljen u Rimu suštinski princip pravde: suum caique tribuere — dati svakome ono što mu pripada, što znači, u određenom slučaju,

124

ŽIVOT

I

ZAKONI

vratiti ovo pojedincu i obnoviti u granicama mogućeg ranije postojeće stanje. Verovatno je da pojam ove nadoknade nije bio stran Rimu i pre grčkog uticaja, ali je i verovatno da je taj uticaj đoprineo da Rim­ ljani steknu o tome punu svest i samim tim da se ubrza sazrevanje prava. Ponekad ova nadoknada dobi ja oblik zakona »oko za oko, zub za zub«, ali to nastupa samo ako zavađene strane nisu mogle da se slože o nadoknadi i gotovo isključivo u slučaju telesnog oštećenja, kod koga je teško naći osnovicu za nadoknadu. U suštini, to je samo pokušaj krajnjeg izlaska iz situacije. Da bi se to izbeglo, zakon odre­ đuje tačne cifre, na primer »oštetu« od 300 sestercija za svakog onog koji slomije bilo koju kost slobodnom čoveku, a 150 sestercija ako je u pitanju rob. Ponekad možemo da sagledamo tok rada zakonodavca i da vi­ dimo kako se pojam odgovornosti odvaja od oštete ili od pojma skrnavljenja. Tako krađa useva »dobijenih plugom«, ako sc desi u toku noći, povlači za sobom predavanje krivca Cereri, a oblik kazne (krivac vezan za jedan stub tuče se granama dok ne umre) ima ritu­ alan značaj; ali isti zločin, ukoliko ga učini maloletnik, povlači za sobom samo batinanje, po nahođenju pretora, i nadoknadu učinjene štete ili njene dvostruke vrednosti. Tako novčana kazna zamenjuje kod maloletnika žrtvovanje Cereri i dobij a vid kazne u onoj meri u kojoj prelazi stvarnu vređnost nanetc štete. Bilo bi dobro kada bismo u zakonu 12 tablica mogli da izdvojimo doprinos raznih komponenata Rima, da utvrdimo ono što je vezano za običaje patricijskih gensa, ono što je ovamo prodrlo od elemenata građanskoga prava i ono što odgovara seljačkim običajima. Na žalost, ovakvu analizu bilo bi moguće izvršiti samo uz pomoć pretpostavki, što rezultate čini veoma nesigurnim i predloži rešenja koje daju po­ jedini istoričari prava suprotni su jedni drugima, a nisu nikada pot­ puno uve rij i vi. Nesumnjivo, mnoge odredbe zakona 12 tablica odnose se na pojave seoskog života. Cesto se govori u njima o letini, o drveću koje je posečeno ili ga treba zaštititi, o stoci koja čini štete u njivama. Ali, sve je to prirodno u društvu Čija se ekonomika skoro isključivo osniva na zemljoradničkoj proizvodnji. Nema nikakvih dokaza da bi ovi

125

RIMSKA

CIVILIZACIJA

elementi bili stariji od drugih. Naprotiv, sva4praksa jc vezana za po­ sredovanje gradskih magistrata, pretora, a nema nikakvog traga ne­ kog seoskog pravosuđa. Ovo poslednje, kao i rodovsko pravo, pripada sasvim drugoj sferi i njegov sigurni uticaj spada u okvir preistorije prava. U vreme zakona 12 tablica pravo je već nesumnjivo gradsko, sto stoji potpuno u skladu sa predanjem o uslovima koji su doveli do zakonodavstva dccemvira, ukoliko je tačno da plebs (na čiji je zahtev sastavljen zakon 12 tablica) predstavlja po prevashođstvu gradski elemenat rimskog naroda (Populus Romanus). Izgleda čak da je u osnovi rimsko pravo nastalo iz bitnoga dvojstva grada. Pošto je postojao plebs van gentes, bilo je potrebno stvoriti posrednika koji bi stajao iznad jednog i drugog i bio sposoban da obezbedi rešavanje sporova ne samo između gentes, već i — što je važnije za raz­ voj prava — između njih i pojedinaca koje nije štitila nikakva zajednica. Između plebejca pojedinca i države nije bilo posredničke grupacije. Jedan od najstarijih oblika rimskog prava, koji je imao i najviše posledica, svakako je povlaŠćeni položaj starešine gensa i oca porodice (pater familias). Jedino je on u potpunosti odgovoran. On je jedini pravi vlasnik imanja, jedini koji može nastupiti pred sudom. Već smo pomenuli da u porodici sin, kao i žena, nemaju prvobitno ni­ kakva prava i ne predstavljaju nikakva pravna lica. Da su prema tome postojale samo porodice ovoga tipa, država bi imala da reguliše jedino odnose između patres. Sve ostalo ticalo bi se porodičnog suda, save ta na čije smo postojanje i ulogu u izvesnim slučajevima već uka­ zali. Zakon bi bio ograničen samo na nekoliko pravnih običaja koje bi znali jedino patres i na verska pravila koja bi sređivali i čuvali sveštcnici. Međutim, postojanje plebsa i njegov razvitak, njegov sve veći značaj u ekonomskom životu — izgleda da je već od početka uzeo u svoje ruke zanatstvo i trgovinu — nametnuli su organizovanje pravde koja se više nije obraćala grupacijama, već pojedincima. Ovaj po­ stepeni raspad gensa doveo je do zakona 12 tablica, koji je potvrđivao jedno pravo uzdignuto iznad rodova, na koje se svako može da pozove u svom sopstvenom slučaju i koje svako može da pokrene pod odre­ đenim uslovima.

126

ŽIVOT

I

ZAKONI

Rimljani su 12 tablica smatrali kao izvor i poreklo celokupnog građanskog prava i za to je bilo razloga. U njima nalazimo izražene osnovne odredbe koje ćc do propasti Rima utvrđivati prava građana,, pa će đelovati i kasnije. Tu u prvom redu dolazi još i danas živi princip zabrane privilegija, to će reći zakona koji se odnose samo na određenu ličnost. Zakon mora biti opšti i to je osnov pravne slobode i jednakosti. Sem toga, ovaj zakon je potvrđivao pravo svakog gra­ đanina da se pozove na skupštinu naroda protiv odluke o njemu bilo koga magistrata koja bi se ticala najveće kazne (smrti ili izgnan­ stva). Ovo pravo žalbe ( ius provoca tion s) predstavlja značajno ogra­ ničenje magislratskog imperiuma. Tradicija je prvi primer te vrste vezivala za legendu o Horaciju*, koji je pobedio tri Kurijacija i ubio svoju sestru. Kralj ga je osudio na smrt po zakonu o parricidium (što predstavlja nesumnjiv anahronizam, pošto bi po rodovskome pravu ovu presudu imao da donese otac), a on sc obratio narodu, koji ga je, ceneći više slavu nego zločin krivca, oslobodio. N ije nam poznato da li je pravo žalbe narodu postojalo još u kraljevsko doba, ali to nije samo po sebi nemoguće, osobito u onoj meri u kojoj su etrurske političke koncepcije mogle đelovati na najranije uređenje grada i po­ služiti kao prenosioci ustavnih pravila grčkog porekla. Svakako je sigurno da su još u vreme zakona 12 tablica vrhovni magistrati izgu­ bili (pod pretpostavkom da su ga ikad im ali) pravo uništenja jednog građanina bez odluke naroda. Ali ius provocations upražnjavan je samo u gradu i inter logatos (u građanskom životu). Čim bi magi­ strat postao vojni zapovednik, ponovo je dobijao pravo imperiuma u punom vidu, a samim tim pravo nad životom i smrću mobilisanog građanina. Prihvata se obično da su ograničenja učinjena u okviru grada nastupila kasnije i da predstavljaju politički napredak. Neke činjenice, međutim, izgleda da ukazuju da je ta razlika veoma stara i da je bitno vezana za samu prirodu imperiuma. Tako znamo da vojni zapovednik nije mogao ući među granice pomeriuma a da pri tome ne izgubi svoju moć. Auspicije nisu bile iste za vojskovođu i za gra­ đanina. I suprotno tome, znamenja bogova u vezi sa nekim postupkom u gradskom životu automatski gube vrednost van pomerijuma. Auspi­ cije uzete na Kapitolu ili Komiciju ne vredc na Marsovom Polju..

127

RIMSKA

CIVILIZACIJA

U svakom slučaju, ovo pravo žalbe narodu, koje je imalo ogromnih posledica u pravnom životu i bilo zagarantovano verskim obredima, primenjivano je do početka Carstva. Palo je u zaborav tek sa raz­ vojem monarhijske carske vlasti. Većina odredbi koje sadrže 12 tablica odnosi se na proceduru, te vidimo da su najhitnije crte, kao i na (izrazitije, već utvrđene. Osnovni princip je da se čovek može pozvati na zakonski postupak samo u određenom broju slučajeva koje zakon izričito predviđa i koji su izraženi određenim formulama. Ukoliko nije bilo formule, bilo je nemoguće preduzeti postupak. Tako, na primer, čovek kome su ukrali roba ili čiji je rob pobegao, ima da ode kod magistrata (prvobitno konzula, zatim pretora, po osnivanju sudskog pretorskog zvanja 367. godine pre n. e) i da mu kaže: »Tvrdim da je taj čovek moje vlasništvo po zakonu Kvirita.« To su posvećene reci koje valja izgovoriti bez ikakvog drugog izlaganja. Tada sudija, priznajući ritualnu formulu, oglašuje da se pokreće postupak i određuje pitanje o kome valja doneti sud. Ali on pri tome ne ide u suštinu stvari, već se zadovoljava time da u pogodbenoj formi izrazi kako bi glasila presuda u slučaju ako su zahtevi tužioca tačni. Konačnu odluku donosi arbitar koga određuje pretor, nekad u saglasnosti sa strankama. Taj arbitar je sudija (index). Prvi nastup pred pretorom bio je praćen određenim ceremoni­ jalom, koji je u malome predstavljao pravu dramu, čiju shemu u slučaju actio sacramenti ovde iznosimo. Tužilac je najpre izvodio svog protivnika pred sudiju, izgovarajući formulu: » In ius te voco* (»Z ovem te na sud«). Optuženi je morao da posluša, u protivnom tužilac je imao pravo da se posluži silom, ali u prisustvu svedoka. Međutim, branilac je mogao da traži da se postupak odgodi uz obe­ ćanje đa će optuženi izići na sud određenog dana. Ali tada je bilo po­ trebno naći jemca za to obećanje. U određeni dan obe stranke našle su se pred sudijom. Ako bi bio u pitanju spor oko nekog pokretnog pred­ meta, on je bio prikazan na sudu i oba branioca, naoružani štapićem (festuca) koji je predstavljao koplje, inscenirali su jednu vrstu bitke. Ako je bila u pitanju nekretnina, ona je prikazivana grumenom ze­ mlje ili opekom. Ma to bi sudija prekinuo raspru i pozvao protivnike

128

ŽIVOT

I

ZAKONI

da se izjasne. Tužilac je postavljao svoje pravo, a tuženi, ukoliko je smatrao da jc u pravu, postavljao je protivzahtev. Potom bi svaki od njih izustio jedan sacramcntum kojim je bila određena izvesna suma kao pravi predmet jemstva. Onaj čija se zakletva posle istrage pokazala kao kriva, gubio je svoj ulog, čiji je iznos bio određen za žrtvu pokajnicu — zbog krivokletstva. U ovom se sastojala prvobitna shema. Kad je pak pravo odstupilo od verskih oblika, određeni ulog nije više upotrebljavan za otkup krivokletstva. On je dobio smisao prave krivične novčane kazne, a mogao je biti naplaćen tek kada bi spor bio konačno presuđen. Bilo je i drugih oblika suđenja, o kojima mnogo manje znamo. Izgleda, međutim, da su svi imali isti cilj: da primoraju pamičare da iziđu pred sudiju kako bi on mogao da odgovori na pitanje postav­ ljeno na početku spora. Sudija je zasedao na Forumu od ranog jutra, a parni čari su morali da se pojave u toku prepodneva: stranka koja sc ne bi javila, gubila je samim tim spor. Ako presuda ne bi pala prc zalaska sunca, parnica sc nastavljala sutradan. Smatralo se nezako­ nitim da se spor vodi noću i u zatvorenom prostoru. Jupiter Fidius (b og zvezdanog neba i fidesa) morao je prisustvovati sporu. Time se vraćamo na veoma stara verovanja, koja su, međutim, opšte raširena u antičkom svetu: božanski uticaj obezbeđen je stvarno kada lik božanstva prisustvuje radnji u kojoj sc traži njegovo učešće. Osnovna crta ovog starog zakona bila je neminovnost da tužilac upotrebi određenu formulu, jedinu kojom je postupak mogao biti pokrenut. U prvim vekovima ove, jednom za svagda utvrđene formule, držane su u tajnosti, a njihov spisak čuvali su sveštenici. Tek 304. godine njih je objavio jedan od sekretara Apija Klaudija, verovatno na podstrek svoga gospodara. Ali, nedostaci ovog suviše krutog si­ stema, neusklađenog sa beskrajnom raznovrsnošću stvarnih sluča­ jeva i suviše zasnovanog na starom shvatanju države, brzo su došli do izražaja. Tako nije bila predviđena ni jedna formula za rešavanje sporova između građana i peregrina* (stranaca). U principu, peregrini nisu imali nikakva prava, te njihovi postupci nisu ni uživali zaštitu kad su bili u sporu sa građanima. Ali, kako su uspesi rimskog osvaianja išli u korak sa trgovinom, razvitak svih mogućih odnosa sa

129

RIMSKA

CIVILIZACIJA

spoljnim svetom nametnuo je i potrebu proširivanja ovog starog shvatanja. Malo po malo razvio se običaj da se usmena i neopoziva formula zameni određenom pisanom formulom, koja bi samim tim bila svojstvena za svaki određeni slučaj i zahtev. Istovremeno, u tu pisanu formulu uvedena su izvesna pravna shvatanja koja su stvarno proširila na peregrine prava koja su dotle važila samo za građane. Ovaj sistem zvanično je ozakonjen u lex Aebuiia (oko 150. godine prc n. e.), pa ipak stare legis aciiones jednom za svagda su ukinute tek pod Avgustom. Novi sistem per formulas zasniva se na istome dejstvu kao stari. I on podrazumeva postupak in iure, pred pretorom (tu dolaze do iz­ ražaja pisane formule), i in iudicio, pred sudijom. Ali uloga sudi je postaje delikatnija: on nc mora više samo da poznaje činjenice čije utvrđivanje samo po sebi i silom zakona povlači visinu oštete. For­ mula koju je utvrdio pretor često ostavlja sudiji širinu da sam odredi, pravedno, veličinu štete, štaviše, ako je u pitanju ispunjavanje ugo­ vora, da proceni stepen dobre namere zaiutcresovanih strana. Pretor pak nije više samo zvanični svedok koji pokreće postupak i stara se da on teče u okviru zakona. Sistem formulas daje mu znatno veća prava. U izvesnom smislu zakone stvara pretor. A u praksi, po­ četkom svoje uprave on objavljuje eđikt u kome sc nabrajaju principi po kojima će voditi sporove. Teorijski, pretorov edikt, vezan za njegov im perium, zavisi od njegove sopstvenc volje; on pada krajem godine, uporedo sa gašenjem funkcije njegovoga tvorca i nije ničim obavezan za njegovog naslednika. U suštini, pretori, koji se smenjuju, prerađuju edikt, čija je redakcija delo profesionalnih radnika, magistratovih savetnika, i ograničavaju se na uvođenje izmena manjega značaja koje nameću nove potrebe. Tako se postepeno razvilo građansko pravo više kroz sudski postupak i praksu nego kroz zakonske novine koje bi proizlazile iz političke vlasti; skupštine naroda ili Senata. U svom imperiumii pretor je mogao uzeti inicijativu da ispravi praznine u zakonu. Mnoge značajne odluke uvedene su ovim »pravom pretorâ« (k oje se često nazivalo ins honorarium, pošto proističe iz ispunjavanja honos, dužnosti magistrata). Na račun ovoga ius honorarium treba staviti, na

130

ŽIVOT

I

ZAKONI

primer, izuzetke, klauzule koje, pošto su unetc u formulu, podređuju odluku sudije nekom negativnom uslovu. Takav je, na primer, izuzetak u slučaju prevare: pretor traži da se izrekne ovakav ili onakav sud pod uslovom da zahtevi tužioca nc počivaju na nekoj njegovoj lukavosti i da im nije cilj (ili neće biti njihov ishod) da se zloupotrebi jedno opšte pravno pravilo. Ins honorarium takođe se nalazi u osnovi oblika imovinskog prava prilagođavajući staro shvatanje kviritske imovine (koja je bila priznavana samo građanima, neograničena u svojim principima i u svojim poslcdicama) i usklađujući taj princip sa novim uslovima koje su donela osvajanja. Pošto je pravo imovine bilo priznavano samo građanima, svi drugi rimski podanici bili su u principu lišeni mogućnosti da imaju posed, što je u praksi dovodilo do posledica protivnih javnome redu. Pretori su, prema tome, razra­ dili teoriju stvarnoga poseda, possessio, koju su ozakonili na osnovu svog imperiuma, naređujući svima da poštuju stvarne imaoce — possessores. Possessio je tada određena na osnovu nekoliko vrlo jas­ nih pravila. Tako se, na primer, kaže da ona, ako postoji, ne srne da proizlazi iz nasilja, da possessor mora imati želju za poseđovaniem, da se posedom stvarno služi izvesno određeno vremc itd. Ova teorija koja je dragocena za ozakonjivanje imovinskog prava peregrina, primenjivana je i na građane pri zauzimanju novo osvojenih zemljišta, ager publiais, koja, pošto su pripadala narodu, nisu podlegala kvirit* skim imovinskim odnosima. Ali, pošto je bilo nužno da se takva ze­ mljišta koriste, a samim tim da se imaocima obezbedi pravo uživanja, priznato je ovim izvesno pravo possessio, koje se uvek moglo opozvati, ali samo u zakonskim granicama. U praksi, da bi se okončala izvesna possessio, bio jc potreban zakon izglasan od skupštine naroda. Tako su nastali agrarni zakoni, koji su bili predmet žučnih raspri krajem Republike, jer im je posledica bila da ukinu possessio imaoca (po pravilu veleposednika koji su jedini posedovali sredstva za korišćenjc velikih imanja) i da ga zamene kolonima. Pretorov edikt postaje konačno suština građanskog prava, Pod Hadrijauom moć takvog edikta postaje večita: pravnik Gaj Salvije Julijan dobio je u zadatak 129. godine da definitivno oformi ovakve edikte. Tako se u zakonodavstvo uklopilo ogromno delo pravnika*,

131

RIMSKA

CIVILIZACIJA

koji su, privatno, vekovima radili na razradi prava i pripremi kasnijih zakona. Time je delatnost sudskih magistrata bila praktično okončana. Od toga trenutka inicijativu preuzimaju samo carevi, čiji edikti i tu­ mačenja igraju u razvitku prava ulogu koju su ranije imale odluke pretora. Zanimljivo je da sc u I I veku pre n.e. javljaju počeci ovog prilagođavanja građanskog prava čiji smo tok prikazali. Pravo je učestvo­ valo u ovom otvaranju pristupa državi koji nam sc već pokazao kao karakterističan u to doba. Ali, politički i ekonomski faktori ne bi sami po sebi bili dovoljni da prouzrokuju ovaj razvitak običaja i prakse bez uticaja filozofa, koji je baš u to vreme počeo da preteže. Učenja grčkih mislilaca donose rešenja problemima koje postavljaju stvarni preobražaji. Ti preobražaji sami po sebi ne bi mogli da ukazu na nove putevc kojima su krenuli pravnici. Počelo se stvarati shvatanje da postojeće pravo, ostvareno zakonima i običajima, predstavlja samo nesavršenu sliku (dakle, takvu koja se može usavršiti) prirodnog prava božanskog porekla, u smislu da je to pravo vezano za samu prirodu nastanka sveta i da pripada redu koji u njemu vlada. Među osobinama koje krase ljudsko biće, jedna, razum, pruža mu mogućnost da shvati sistem stvaranja sveta, a pravo, kao i moral, mora se stoga zasnivati na razumu: u krajnjoj liniji, svako pravo može se a priori izvesti iz apstraktnih principa koje razvija filozofija. Ovo za sobom povlači neposredno jednu ozbiljnu posledicu: razum, po prcvashodstvu odlika čoveka, opšti je, te i pravo koje iz njega proizlazi mora biti opšte, kako u primeni tako i u svojim principima. Ono se ne vezuje za određenu državu, za ovu ili onu grupu ljudi, već se širi na ćelo čovečanstvo. U očima razuma nema ni građana, ni peregrina, ni slobodnih ljudi, ni robova, već samo bića koja imaju slične zahteve. To nc znači da treba zbrisati sve postojeće razlike, U interesu po­ jedinaca briga o održavanju društva mora biti važnija od svega, ali ne stoga što društvo predstavlja samo sebi cilj, već jednostavno zato što je društveni život jedna od bitnih funkcija prirodne organizacije bez koje čovek ne bi mogao da u potpunosti ostvari svoju prirodu. Gra­ đansko pravo mora, prema tome, težiti da ostvari jednakost u okviru određene države; s druge strane, izvršavanje zakona ima za cilj obezbe-

132

ŽIVOT

I

ZAKONI

đenje života takve države* Ali iznad Rima i pored njega, postojaće sve druge ljudske grupe koje su isto toliko zakonite, zaslužuju isto toliko poštovanje — u praksi, postojaće sve države i svi gradovi koje su osvajanja pripojila carstvu. Pojam prava ljudi (ins gentium) t iako se teorijski srazmemo kasno iskristalisao, stoji pod uticajem filozofa i nije nikada bio sasvim stran rimskoj misli. Jedan od najranijih primera pružaju obredi pri objavi rata i zaključivanju mira. Njih jc već u vrlo dalekoj prošlosti obavljao sveštenink pater patratus, onaj od fecijala koji je zauzimao prvo mesto (fecijali su bili sveti vesnici koji su peđstavljali rimski narod u njegovim vezama sa inostranstvom). Pater patratus, noseći atribute Jupitera Feretrius (kao što jc imperator nosio atribute Jupi­ tera Najboljeg i Najvećeg), bio je jedini ovlašćen da utvrđuje odnose Rima sa stranim svetom. Ritual koji je on obavljao (invokacija, sim­ bolično bacanje koplja na zemljište koje je time bilo obeleženo kao neprijateljsko itđ.) obavezan je za državu isto onoliko koliko u gra­ đanskom postupku, na primer, nexwn* (ugovor o prodaji zaključen pred svedocima). Ali u ovom slučaju svedoci su bogovi. Pa i celokupna teorija prava ljudi može se svesti na pravni smisao ugovora: objava rata izražava zahtev koji rimski narod smatra svojim prarv'om; zakon­ ski sc neprijateljem (hostis) može smatrati samo pripadnik naroda kome je zvanično objavljen rat. Pravo na ubijanje ovakvog neprija­ telja nema svaki građanin: zato je potrebno biti po zakonu mobilisan pod zapovedniŠtvom jednog imperatora i nalaziti se »na službi«. U pro­ tivnom bogovi će biti uvređeni, a stvar Rimljana, prestavši da bude u skladu sa zakonom, postaćc samim tim nepravedna. Kao traženje svoga prava, rat postaje protivzakonit onda kada je neprijatelj dao zadovoljenje. On je nepravedan — nije u skladu sa itts — te ne treba nastaviti uništavanje neprijatelja koji se ne brani, već se predaje na milost i nemilost. Akt predaje (J ed in o) je novi ugovor koji utvrđuje odnose pobeđenih i Rimljana. Us lov i ovakvog ugovora mogu biti veoma različiti. Oni zavise od volje pobednika, ali sc pravno smatra da su ih slobodno odredile obe strane (zar pobeđeni nema uvek pravo da pogine?). Ugovor kojim se završava rat ( foedus) moraju slobodnom voljom poštovati ugovarači. On jasno opredeljuje položaj pobeđenoga,

133

RIMSKA

CIVILIZACIJA

kome većinom ostavlja široku autonomiju. Zemlja pobeđenoga postaje u principu ager romanus, ali se jedan deo vraća prvobitnim vlasnicima, ne više kao imanjer već kao possessio koja podleže godišnjem porezu. Gradovi zadržavaju svoju samoupravu prema statutu (le x ) koji im se priznaje. Vidimo da se carstvo zasniva više na joediisu nego na pravu osvajača, a kako se uslovi foedusa mogu menjati sporazumno među ugovaračima, otvara se put evoluciji pravnog položaja podanika, koji sc postupno izjednačuju sa osvajačima. Ova neprekidna evolucija ko­ načno je završena 212. godine n.e., kada je Karakalin edikt proširio na sve slobodne građane carstva rimsko građansko pravo. Bez obzira na to koji su bili pravi razlozi za ovu meru (oni su verovatno bili poreske prirode), ona predstavlja logičan završetak postepenog širenja grada vezanog za širenje primene rimskog prava, podstrekača jednako­ sti među ljudima.

Evolucija građanskog prava pokazuje da je odlučnu ulogu igrala sve jača intervencija države. Dok je ona najpre bila običan svedok pokretanja postupka, a verovatno i jemac za ispunjavanje donete od­ luke, došlo je konačno do toga da sudija odlučuje ili zabranjuje po svom sopstvenom autoritetu. Stoga, ma koliko dugovalo rodovskom običajnom pravu i ma koliko poštovalo u najvećoj meri pravo poje­ dinih grupa (najpre porodice, zatim kolegija i konačno municipija*), rimsko pravo nastalo je iz jake autoritativne vlasti, koja se postavila iznad pojedinaca i kolektiva. U tome smislu rimska ustavnost, ukoliko i nije bila izvor građanskoga prava, bila je bar njegov podstrekač i jemac. N ije potpuno jasno šta predstavlja u Rimu princip upravljanja. Antički pisci nam kazuju da taj princip nije bio prost, ali se po činje­ nicama koje oni navode on ne može lako objasniti. Uvek se možemo zapitati u kojoj meri ova fakta nisu bila izmišljena ili bar prilagođena kako bi poduprla ovu ili onu teori ju. Nigde možda kao u pravima ne nalazimo toliko anahronizama, toliko anticipacija i svega onoga što bi se moglo nazvati pravnim mitovima. Međutim, treba poći ođ ovih sum­

134

ŽIVOT

I

ZAKONI

njivih podataka proveravajući ih činjenicama, ponekad pouzdanijim, koje nam pružaju arheologija i istorija religije. U kraljevsko doba kralju pripada neograničena vlast: vojna, ovlašćenje da izriče pravdu (što će pod Republikom postati osnovni zada­ tak pretora), da saziva skupštinu naroda i da jo j podnosi predloge, kao i celokupna odgovornost pred bogovima. Prvi kralj, Romul, stekao je svoja prava samim osnivanjem grada, to će reći, u krajnjoj liniji, od bogova koji su ga, poslavši mu povoljno znamenje, kraguja, ustoličili u njegovom zvanju. Među bogovima u prvom redu je Jupiter jemac ia u cior) osnivanja Rima, a ne bog Mars, kako bi sc to dalo očekivati i kako bi to verovatno i prikazali grčki mitografi u sličnoj situaciji. U stvari, Romul, prvi imperator. pojavljuje se u svojim kolima koja vuku beli konji, sa svojom purpurnom togom izvezenom lovorom, kao ovaploćenje Jupitera kapitolinskog. Pa ipak, iako kralj »po božanskom pravu«, Romul je sebe okružio savetom patres, Senatom, a sazivao je i narod u skupštinu. Kada je nestao (prenet živ među bogove u tre­ nutku onoga što jc predstavljalo prvu apoteozu* jednog rimskog vla­ dara), nametnuo se problem ustavnosti: ko će birati kralja, pošto se ovoga puta nije više moglo očekivati učešće bogova. Tit Livije nam priča da jc došlo do neverovatnih izraza plemenitosti između Senata i naroda pošto su sc i jedni i drugi uzajamno nutkali da u ovom smislu preuzmu inicijativu. Konačno je odlučeno da će kralja imenovati na­ rod, a da će taj izbor potvrditi Senat. Ovaj kompromis je od velikog značaja: u suštini, prividna velikodušnost Senata dopuštala mu je pravo da potvrdi ličnost koju bi izabrao narod, drugim recima, senatori su bili jenici (auctores) kraljevskog imperiuma. Pravo naroda svodilo se samo na izražavanje njegove želje. Primamljivo je smatrati ovu Livijcvu priču kao pravni mit iz vre­ mena kada je Senat stekao prevlast u državi i težio da je opravda izmišl janjem presedana. U suštini, možemo nagađati da je uloga narodne viklamacije nekada bila mnogo važnija. Ali ona u suštini nije bila izraz svesne odluke i izbora, već sredstvo kojim su se bogovi služili da obe!odane svoju volju. Pomalo nam je teško shvatiti ovu čudnu Koncepciju, ali sc njom objašnjavaju izvesne crte rimske ustavnosti, ia primer izbori onakvi kakvi su vršeni za sve vreme Republike.

135

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Na centurijatskim komicijama, odluka centurije koja je prva gla­ sala dobijala je smisao znamenja (o m en ) i ostale centurije su je po pravilu sledovale. Skupštinskim sednicama prethodilo je uzimanje auspicija od strane velikodostojnika koji ih je sazivao, a po pravu nje­ govog imperiuma: preduzimane su sve religijske mere da bi bogovi dali svoj glas i veoma se pazilo na sva nesrećna znamenja kojima bi oni mogli odbiti da to učine. Iznenadni udar groma, munja, napad padavice kod nekog građanina, sve je to dovodilo do poništavanja započetih radnji, a skupština je bila odlagana za sledeći »srećni« dan. Pod takvim uslovima volja naroda ne igra nikakvu ulogu. Moglo bi nam se činiti da izbori predstavljaju samo prevaru koju je režirao vodeći stalež — Senat, čiji su članovi velikodostojnici koji predsedavaju centurijatskim komicijama — i da ti izbori služe samo da stvore prividan utisak demokratije. Ali, ovakvo shvatanjc, ma koliko izgledalo opravdano, prelazi preko dubokog uverenja ukorenjenog kod Rimljana da je prisustvo naroda, ma koliko njegovo učešće bilo beznačajno, neophodno za »ustoličenje« magistrata. Volja naroda nije izvor impe­ riuma, skupština nema nikakve inicijative. Ona može da glasa samo o imenima kandidata koje je prihvatio predsedavajući magistrat, koji, što je još gore, ima pravo i da ospori ishod izbora, odbijajući da izvrši proklamaciju imena izabranog (ren u n tia tio), što ovome jedino daje pravo određenog magistrata (désignants). S druge strane, nužno je da se narod izjasni da bi ta renuntiatio bila moguća. Postoje druga svedočanstva o bitnoj ulozi narodne aklamacije koja se izražavaju u formi dođeljivanja imperiuma. Ovde je svakako najvažniji »pozdrav« koji vojnici, odnosno građani, sam grad u svojim vojnim okvirima, upućuju svom zapovedniku kao pobedniku na boj­ nom polju. Ovo proglašavanje starešine za imperatora od strane v o j­ nika može izgledati i suvišno, pošto je on već velikodostojnik na du­ žnosti, kome je zapovedništvo dao Senat. Ali puka formalnost ovog običaja potvrđuje njegovu starost. On sc pojavljuje kao zaostatak iz onog vremena kada je »glas naroda« imao vrednost znamenja, kao omen koji svedoči o božanskoj volji. Izgleda da osnov imperiuma, njegov pravni karakter iz koga pro­ izlaze druga svojstva, predstavlja pravo traženja suda bogova, ono što

136

ŽIVOT

I

ZAKONI

se naziva traženjem auspicija. Kada bi vrhovni velikodostojnik (najprekralj, kasnije konzuli) nestao, »auspicije se vraćaju senatorima«. U tom slučaju svaki ođ njih po pet dana na smenu vrši interregnum. To znači da im perium nikad ne ostaje upražnjen. Da bi se »stvorio« novi kralj ili novi konzulski par, nužno je da izboru predsedava ma­ gistrat i da on oglasi remmtiatio. U tome je smisao interrexa. Razum­ ljivo je takođe, kako smo već i pokazali, zašto su se patriciji toliko dugo odupirali pritisku plebejaca koji su tražili pravo da dobiju kon­ zulat. Kako bi se mogao imperium dati plebejcu koji je u verskom smislu bio nesposoban da vrši glavnu dužnost vlasti, uzimanje auspi­ cija? Privremeno rešenje ovoga problema verskog prava, stvaranje vojnih tribuna »sa konzulskim pravom« ali bez imperiuma, postavlja stvar na pravo mesto, što će reći na liniju odnosa sa bogovima. Bez sumnje, možemo pretpostavljati da se iza ove tačke sveŠteničkog prava prikriva sebičnost pojedinih staleža i da su patriciji nerado ustupali plebcjcima i najmanji deo vlasti. Ali stvaranje narod­ nih tribuna bilo je mnogo veći ustupak, a poznat nam je značaj koji su Rimljani pridavali pravnim formama, te možemo i pretpostaviti da njihovo doslovno poštovanje rituala nije bilo čisto licemerstvo. Im perium , onakav kako smo pokušali da ga definišemo u njego­ vom pravnom i verskom obliku, u neku je ruku odraz u unutrašnjem životu grada Jupitera Najboljeg i Najvećeg. Po svojoj prirodi božanski, sadržeći u sebi »dinamizam« koji onome koji ga poseđujc daje izuzetnu sigurnost, imperium je izvor svake političke akcije. Ma kakvo bilo poreklo ovoga shvatanja, a u njemu naziremo etrurske elemente, koji se verovatno vezuju za indoevropsku tradiciju, jasno sagledavamo problem koji je ono postavljalo za uređenje jedne republikanske dr­ žave. Nesumnjivo, normalni teren ovoga shvatanja je kraljevstvo. Po­ stavlja se pitanje kako izmiriti ovaj burni im perium sa zahtevima poli­ tičkog i društvenog uređenja u kome se pojedinac gubi pred stalnošću zajednice? Oni koji su izvršili revoluciju 509. godine pre n. e. smatrali su da ovu protivzakonitost mogu resiti podelivši im perium između dva rav­ nopravna velikodostojnika, birana na godinu dana. Oni su prvo nazi­ vani pretori {praetor od prae-itort »predvodnik«, tvrdili su rimski

-.37

RIMSKA

CIVILIZACIJA

•etimolozi, čiju tvrdnju u ovom smislu danas više ne možemo deliti), a zatim konzuli*. Ali imperium se ne može deliti, jer se on u celini spaja sa ličnošću koja ga poseduje. Zato ga ni konzuli nisu ostvarivali istovremeno, već u toku godine u kojoj su bili u funkciji, svakog dru­ gog dana. Ovi velikodostojnici zamenili su kraljeve, a smatralo se da će i kratkoća njihovog mandata, kao i podela vlasti, sprečiti da se pretvore u tirane. Uostalom, uporedo sa tim, stvorena je i neka vrsta tobožnjeg kralja, rex sctcrificulus, koji je zadržao kraljevsko ime, a imao je zadatak da obavlja kraljevske dužnosti oko izvršavanja verskih obreda. Tako bogovi neće biti zbunjeni i moći će da prepoznaju svoj grad. Ovo uređenje bilo je korisno jer je u gradu koji je postao repu­ blikanski u granicama mogućnosti, izdvojilo imperium od njegovog nosioca i na neki način ga uzdiglo na stepen apstrakcije. Nastao jc pojam državne vlasti u njenom raščlanjenom odbliku. Kasnije se imperium još više raščlanjivao. Od 367. godine pre n. e. jedino je gradski pretor bio poz.van da »izriče pravdu«, što je ranije obavljao konzul. Za obavljanje te dužnosti bio je potreban velikodo­ stojnik sa imperiumom, to jest čovek koji je imao pravo primiđivanja, koje se izražavalo osobito u ius ediccndi (pravo izdavanja edikata, obavezne odluke). I ovom prilikom imperium se pojavljuje kao izvor i osnov vlasti. Međutim, od početka V veka pre n. e. pojavila se i druga forma vlasti u ličnosti narodnih tribuna. Ne posedujući imperium (što je bilo prirodno, pošto su bili plebejci koji nisu imali pravo auspicija), oni su kao oružje imali ius intercessions, pravo da se usprotive izvršenju neke zapovesti koju bi doneo neki drugi velikodostojnik, čak i kralj. Ovo je pravo postojalo već među konzulima pošto je svaki od dvojice konzula mogao, ukoliko je to želeo, da poništi odluke svoga kolege. Novina sc, međutim, sastojala u tome što je to pravo dato magistra­ tima, koji su nastali u vreme jedne pobune plebejaca i koji su bili određeni za to da ometaju politiku konzula. Opasnost, može se čak reći i besmislenost ovakvog sistema, dopuštaju pretpostavku da je na­ rodni tribunal bio, u stvari, sredstvo upotrcbljeno u jednom trenutku krize, možda izvučeno iz nekog dalekog nasledstva i prilagođeno kako-

138

ŽIVOT

I

ZAKONI

tako postojećem stanju. Kakva je bila ta vlast tribuna koja se suprot­ stavljala im periumu i poništavala njegove odluke? Sve pokazuje da je ta vlast, kao i sam im perium, bila u suštini verska. Narodni tribuni, stavljeni pod zaštitu Cerere, plebejske boginje sa Aventina, bili su nepovredivi: ko god bi ih dirnuo, postajao je nečist, ko god bi im se usprotivio, bio bi odmah kažnjavan smrću. Stiče se utisak kao da se pred nama pojavljuju, vaskrsavajući iz daleke prošlosti, vrači pred ko­ jima se svako mora povući. Im e tribuni ni najmanje nas ne obaveštava 0 istoriji ovog dostojanstva ili nam bar o njoj ne daje neposrednih podataka. To ime, uostalom, nose i drugi magistrati koji nisu branioci piebsa. Ono je svakako u vezi sa rečju tribus, dakle sa jednom velikom grupacijom naroda, ali to nas ne vodi mnogo napred. Već vrlo rano, možda čak od samog početka, narodni tribuni su imali pravo da skupe plebejce u posebnu skupštinu, concilium plebis (k o ji je kasnije nazvan tributskim komicijama). Ta skupština birala je predstavnike plebejaca, tribune i plebejske edilc, koji su najpre imali dužnost da se sta­ raju o Cercrinom hramu, a zatim postali pomoćnici tribuna i čuvali plebejske arhive. Za divno čudo, ovo neujednačeno uređenje na neki način je pri­ lično dobro tunkcionisalo. Stari istoričari ističu mudrost tribuna, koji su se umereno služili svojim pravom intercession, a isto tako i mudrost patricijskih velikodostojnika, koji su se trudili da budu pravedni prema svim građanima bez razlike. Možda je više nego nekom milošću koja bi stalno nadahnjivala rimski politički život, uspeh ovog sistema bio obezbeđen spoljnim prilikama koje su gotovo neprekidno dovodile Rim u sukob sa opasnim neprijateljima sve do kraja punskih ratova. Pred tom pretnjom potreba sloge bila je neminovna, i boginja Konkordija rano je stekla svoj hram na padinama Kapitola, nedaleko ođ komicija. A što je naročito važno, tribunska vlast mogla se primenjivati samo u okviru pomeriutna (a kasnije i u jednom uskom pojasu od jedne milje okolo samog pome rilim a). Im perium je preuzimao ponovo sva prava nad ostalom teritorijom, a naravno i vlast nad voj­ skom. Dugo vremena opšta mobilizacija bila je najsigurnije sredstvo da se prekinu politički nemiri, i patriciji su sc tim sredstvom rado 1 veoma često služili.

139

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Pored zvanja koja su neposredno proizišla iz kraljevskog (konzu­ lat i pretura) i koja svojim nosiocima daje imperium, kao i pored narodnog tribunata, postojala je još jedna funkcija koja jc takođe nekad pripadala kralju (ili barr po predanju, Serviju Tuliju), a koja se u doba Republike nazvala censura. Dva cenzora birana su na 5 go­ dina, ali je bio običaj da $e odreknu svoje dužnosti posle 18 meseci. Zadatak im je bio da popisuju građane i njihova dobra i da tako siste­ matski uvrste svakog pojedinca prema njegovom »cenzu«, što znači imetku. Ali oni su imali i jedno moralno pravo. Oni mogu proglasiti »nečasnim« svakog koga žele zbog njegovog ličnog života. U tom smi­ slu njihova je vlast gotovo diskreciona. Zato je bio običaj da se za cenzore jednodušno biraju opšte poštovane ličnosti koje se nalaze na kraju političke karijere i koje su se uzdigle iznad ličnih neprijatelj­ stava. U klasično doba oni utvrđuju spiskove senatora i vitezova, odre­ đuju za vreme svoje uprave visinu poreza* i odlučuju o preduzimanju velikih javnih radova. Pošto bi to obavili, posle 18 meseci, cenzori su skupljali građane na Marsovom Polju i vršili su njihovo čišćenje po određenome obredu, lustrumu. Potom bi opet postali obični građani. Uz ove najglavnije magistrature, stvorene su i druge usled poste­ penog komplikovanja poslova i usled porasta teritorije što je činilo dužnosti sve složenijim. Tako su konzulima pomagali magistrati koji su se starali o finansijskom poslovanju (pribiranje državnog dohotka, održavanje vojske, čuvanje državne blagajne). To su bili kvestori. Osim toga, pored plebejskih edila, birana su dva »kurulska« ediJa (to znači patricija, jer su samo patriciji, dok su bili u funkciji, mogli sedeti na »kurulskom« prestolu). Oni su sa svojim plebejskim kolegama đelili policijsku vlast u gradu, starali se o državnim građevinama, kontroli­ rali snabdevanje i organizovanje igara. Ova poslednja dužnost bila je naročito teška, jer je bio običaj da edili lično uveličavaju raskoš slav­ lja. Oni su to činili rado uz pomoć svojih prijatelja, jer bi im njihova darežljivost obezbeđivala popularnost. Ali je postojalo teško iskušenje da se potom povrati potrošeni novac. To su redovni magistrati koji se biraju periodično, većinom na godinu dana, a samo cenzori na 5 godina. Ali je postojala još jedna vlast čije je poreklo mutno, a koja je bila izuzetna. Pošto dugo vre-

140

ŽIVOT

I

ZAKONI

mena nije bila primcnjivana, ona je vaskrsnuta kao sredstvo u vreme političkih nereda koji su doveli do propasti Republike. Ta vlast je bila diktatura i ona je svome nosiocu donosila pravo imperiuma. Diktatora bira i ustoličava konzul. To je nužno, pošto samo magistrat koji je nosilac imperiuma može to pravo da prenese na drugoga, na zahtev Senata. Od svih rimskih službi jedino diktatorstvo ne podleže udru­ živanju. Postoji samo jedan diktator, koji bira kao sebi potčinjenog zapovednika konjice (magister equitum ). To nikako ne mora značiti da je diktatura isključivo vojnička funkcija. Equités, kojima zapoveda magister equitum, samo su konjanici iz prvih centurija, to će reći, po servijanskoj podeli staleža, aristokrati. Izgleda da takva diktatura predstavlja rimski oblik jedne stare italske institucije, možda prc jedne latinske institucije, pošto su nam poznati diktatori Latini koji su se smenjivali na čelu starih gradova Lacija kojima je rimsko osva­ janje oduzelo autonomiju. U suštini, diktatura je veoma bliska nekoj vrsti monarhije, a verski značaj ove Funkcije ne podleže nikakvoj sum­ nji, pošto su čak i van perioda kriza određivali diktatora sa posebnim ovlaštenjima, na primer da zakuca klin u jedan od zidova Kapitola. Ovu radnju, čiji je smisao nejasan, mogao je vršiti samo diktator — sigurno stoga što je to zvanje bilo u suštini zvanje koje jc postojalo u davnini, a čiju su uspomenu sačuvali samo bogovi. U praksi, Senat je pribegavao diktaturi u vreme ozbiljnih kriza i onda kada dva kon­ zula ili pravo intercessio koje su imali tribuni nisu mogli biti dovedeni u sklad sa redom i bezbeđnošću. Imperium diktatora bio je neograni­ čen u svim svojim manifestacijama: d’ktator nije imao da se osvrće ni na pravo žalbe naroda ni na veto tribuna. Ali, s drage strane, nje­ gova vlast nije mogla trajati duže od šest meseci. Predanje nam jc sačuvalo uspomenu na izvestan broj diktatura arhajskog vremena. Neke od njih su sumnjive, kao diktatura Furija Kamila, pobednika nad Galima, Poslednji diktator koji je zakonski ustoličen bio je Kvint Fabije Maksim Kunktator, sa zadatkom da popravi stanje posle Ha* nibalovih pobeda 216. godine pre n.e. Zvanje diktatora preuzeo je ponovo Sula tek 120 godina kasnije. Međutim, tada položaj diktatora samo prikriva stvarnu tiraniju nametnutu silom oružja. Isti jc slučaj :*>io sa diktaturom koju jc Cezar preuzeo 49. godina pre n. e.

141

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Ovakav je, dakle, bio sistem upravljanja koji se stvorio u vreme prvih vekova rimske is torije. Iako se u prvo vreme radilo o uže ogra­ ničenoj teritoriji sa jednim jedinim gospodarem, ovaj sistem je bio dovoljno elastičan da bi se prilagodio novim potrebama koje su pro­ izišle iz osvajanja. Između dva konzula, jedan je po pravilu imao za­ datak da vodi rat, dok je drugi ostajao u Rimu da bi se starao o civil­ noj upravi, Kada se poprište vojnih operacija proširilo i udaljilo od Rima, bilo je potrebno povećati i broj magistrata koji su imali impe­ rium. Za ovo je bilo dovoljno produžiti vlast pretora i konzula koji su bili u funkciji, ograničavajući njihov imperium na određeni zada­ tak, to jest na delatnost u nekoj provinciji. U tom slučaju oni su po­ stajali prokonzuli ili propretori, mogli su voditi vojne operacije i upravljati zemljom koja im je đodeljena i koja se nazivala njihovom provincijom. Uporedo sa tim povećan je broj redovnih službi (sem konzula, kojih u vreme Republike nije bilo nikada više od dva). Počet­ kom I veka pre n. e. bilo jc šest pretora. Dvojica od njih obezbeđivali su izricanje pravde, i to jedan, gradski, među građanima, a drugi, peregrmski, u sporovima gde je jednu od stranaka predstavljao stranac. Ostala četiri pretora dobijala su posebna zaduženja: upravu nad voj­ skom ili flotom, upravu nad nekom provincijom. U to vreme bilo je osam kvestora, od kojih dvojica pomažu konzulima, a četvorica pretorima koji imaju posebne misije. Sula je povećao broj pretora i kve­ stora. te je od njegovog vremena bilo osam pretora i dvadeset kve­ stora, što znači da su neki propretori dobijali i kvestora kao pomoć­ nika. Pod Cezarom, u vreme velike reorganizacije države, bilo je šesna­ est pretora i četrdeset kvestora. Naravno, ovim magistratima u radu pomažu čitave kancelarije u kojima su radili pisari (scribae) i državni robovi. Pred konzulima i pretorima, kada nastupaju javno u vršenju svoje funkcije, išli su liktori*, koji su na ramenu nosili snop stabljika kao strašni simbol vlasti koju vrše. Van pomeriuma u ovaj snop bila je usađivana i sekira. Sve ove magistrature obavljane su po određenom redosîedu. Vrlo rano ukorenio se razumljiv običaj da se na niže položaje (kvestori i edili) imenuju mlađi ljudi, koji bi time bili stavljeni na probu, tako da će kasnije moći sa više autoriteta da prihvate veći teret pretorske

142

ŽIVOT

I

ZAKONI

ili konzulske vlasti. Cenzuru pak dobijali su bivši konzuli. Takođe je utvrđena starost preko koje ni jedan građanin nije mogao biti magi­ strat, a da bi se izbcglo da se pojedinac ustali na nekom položaju — pretvarajući time preturu i]i konzulat u stvarnu kraljevsku vlast — usvojeno je da isti čovek ne može biti ponovno izabran za konzula pre nego što protekne izvestan broj godina i da između dve uzastopne magistrature, (na primer, pretorstvom i konzulatom) mora takođe da prođe neko vreme, najčešće dve godine. Sve ove mere dovele su do utvrđivanja činovničke karijere (cursus honorum *). Nemamo dovoljno podataka o uslovima pod kojima je stvoren ovaj cursus i o promenama nastalim tokom vremena. U I veku pre n. c. kvestor nije mogao biti mlađi od 29 godina, pa je zatim morao proći kroz zvanja edila i pre^ tora pre nego što bi mogao da pristupi konzulatu. Kada se imaju u vidu obavezni vremenski razmaci između pojedinih funkcija, bilo je nemoguće postati konzul pre nego što bi čovek napunio 42 godine. Ali ove mere predstavljale su ne mnogo pouzdanu prepreku pred am* bicijama. Od Scipiona do Pompeja bilo je ljudi koji su uspeli da dođu na pojedine položaje pre roka. Da bi se to ostvarilo, bilo je dovoljno da nastane neka iole ozbiljnija kriza ili da vesto korišćena naklonost naroda nametne odstupanje od pravila. Ali, pored naroda i velikodostojnika, u ovoj igri postojalo je i treće lice. Senat, stalni savet koji je u praksi imao mnoga od prava koja se u savremenom životu pridaju izvršnoj ili zakonodavnoj vlasti. Po predan ju, prvi Senat je stvorio Romul i on se sastojao od 100 starešina porodica (patres). Stari istoričari ga opisuju kao nešto slično poro­ dičnom savetu uz starešinu porodice, čiji je zadatak da daje savete, ali čiji je uticaj isključivo moralni. Ako danas pokušamo da utvrdimo ustavni zadatak Senata, moramo zaključiti da sva njegova prava pro* ističu u Rimu od onog što se zvalo auctoritas. Ovu je reč teško prevesti, jer je pojam koji ona obeležava složen i obuhvata vrlo raznovrsne činioče koje naši pojm ovi teško mogu da usklade. Etimološki, izraz je vezan za koren reći augur i označava činjenicu da neka stvar ili neko biće ima potrebnu moć da uspešno pristupi obavljanju nekog posla, a već smo istakli, u vezi sa narodnim skupštinama, koliko je značajno započinjanje jedne akcije, pošto srećan početak predstavlja jemstvo-

143

LEGENDE

ILUSTRACIJA

38. LIK TO RI

Fragment Ara Pietatis Augustae, žrtvenika za k oji je 22. godine n. e. dao zamisao Tiberije, a koji je tek 43. g. podigao Klaudije, da bi pri­ kazao carski kult i svoju privrže­ nost osnivaču Carstva, Avgust u, i i njegovoj ženi LivijL P et plitkih reljefa koji ukrašavaju Ara Pietatis Augustae, danas sit uključeni u unutrašnju fazadu vite Mediči. Jedna scena na žrtveniku pred­ stavlja procesiju, iz koje je pri­ kazani fragment. 39. ŽRTVENA POVORKA, RELJEF NA ARA PACIS AUGUSTAE

Ovaj žrtvenik, podignut odlukom Senata 13. g. pre n. e., u čast Car­ skog mira, bio je ukrašen frizom koji je prikazivao njegovo posve­ ćivanje. Fragment južne strane. Sasvim levo vidi se viktim arij, ko­ ji se prepoznaje po sekiri. Iza nje­ ga je čovek sa glavom pokrivenom jednim krajem toge, bez sumnje Agripa, koga prati jedno date, sva­ kako Gaj Cezar, njegov sin. Potom dolazi Livija. M ali Luci je, dve go­ dine mlađi od brata, nalazi se po­ red svoje majke, Julije, desno. Ovu povorku likova na ovom friz.tt dopunjuju drugi članovi carske porodice.

38 DO 44

40. PRETORSKI TRIBUNAL NA FORUMU

Srebrni denar Kvinta Kasija Longina. Na reversu je prikazan pa­ viljon na stubovima sa statuom na vrhu; u njemu se nalazila kurulska stolica, na k o jo j je sedeo ma­ gistrat. U polju , desno, slova A i C simbolišu tekst dva glasačka li­ stića kojima se glasalo o odluci (A =■ absoluo, oslobađam; C = condemno, osuđujem). Levo, urna u koju su stavljani listići. Na aversu je glava boginje Libertas (Slobode). Narodna biblioteka Kabinet medalja. 4L KVESTORI NA ZASEDANJU

Srebrni denar. Na reversu, dva kvcstora, Pis on i Cepije, k oji sede jedan kraj drugoga. Sa obe strane, po klas. Legenda: Ad fru ( men­ tion) emu(ndum) ex s(enatus) c(onsulto) (radi kupovanja žita odlukom Senata). Na aversu, Sa■ turnova glava. Okolo srp. U le­ gendi imena oba gradska kvestora. Novac komemoriše napore Senata kada je Sekst Pom pej ratovao na moru. Narodna biblioteka. Kabi­ net medalja. 42. TABLICA SA ISPISANIM ZAKONOM

Tablica od bronze, nađena 1760. godine u Piačenci, koja se danas čuva u muzeju u Parmi. Na n joj

144

LEGENDE

ILUSTRACIJA

je ispisan zakon »Lex de Gallia Cisalpina«, statut koji je, verovatno, Cezar doclelio ovoj provinciji, a ne izglasani zakon u uiem smi­ slu re ć i Na ovoj tablici, četvrtoj, ispisani su samo kraj poglavlja X I X , poglavlja X X — X X II i poče­ tak poglavlja X X III. Ostale tabli­ ce su izgubljene. Ovim pravnim aktom bio je određen sudski po­ ložaj provincije. Verovatno potiče iz 48. godine pre n. e., ili nešto malo kasnije. N jegov značaj je u tome što precizno određuje podehi sudske vlasti između lokalne i centralne uprave, razgraničujući

33 DO 44

nadležnosti i pravila procedure. V. Corpus Inscriptionum Latinarum, 1,205 (I, I I izdanje, 592; add., 1931, str. 724); P. F. Girard, Textes de Droit romain, V I ind., Pariz 1937, str. 72. Muzej rimske civilizacije. 43. PRIZOR REGRUÎOVANJÀ

Levi deo reljefa Dom icija Ahenobarba (up. s i 31). Pariz. Ltivr. 44. GOZBA

Gosti, na kraju gozbe, razgovaraju pri piću (commissatio). Pom peji. Slika se nalazi u Napuljskom muzeju.

Î45

RIMSKA

CIVILIZACIJA

srećnog završetka. Stoga je i auctoritas Senata jemac vrcđnosti preduzete mere i čak bismo rekli da je ta auctoritas funkcija moralnog upliva Saveta, ali takvo izjednačenje ne bi vodilo računa o magijskoj snazi koju u sebi sadrži pojam. Međutim, svest o ovoj snazi mogla je postepeno i da iščezne i da se izgubi, ali ona nije nikad u potpunosti iščezla iz političke misli Rimljana. Poštovanje koje se još u doba Car­ stva ukazuje zaključcima Senata odnosi se pre svega na mudrost i oz­ biljnost (gravitas) koja je senatorima bila pripisivana po tradiciji. Ipak je osnovni izvor toga poštovanja u nekoj više nagonskoj religio koja se ispoljava prema skupu koji zaseda u jednom templum*, osvećenom, dakle, pred očima bogova. Takvoj skupštini bogovi su dali preimućstvo uspešne inicijative. Posle revolucije od 509. godine, Senat, oslobođen kralja, i pod predsedništvom konzula koji je nosilac fasces, pojavljuje se kao stalni poverenik vlasti. Patres dobi jaju imperium (u obliku interregnuma) kada su pojedini položaji upražnjeni. Već vrlo rano, prvobitnim patres (starešinama patricijskih rodova) dodati su drugi savetnici koji su uvedeni u spisak (c on scrip ti): to su po pravilu raniji magistrati koji su skoro automatski, obavljanjem svoje dužnosti (ođ Sulinog vremena još od kvesture), stekli pravo da učestvuju u Savetu. Senatori su bili doživotni, sem ako bi cenzori o tome doneli suprotno mišljenje. Tek posle 60. godina života oni su bili razrešeni obaveznog prisustvovanja seđnicama. Sasvim prirodno, hijerarhija senatora zasnivala se na po­ ložajima koje je svaki od njih zauzimao: tako je prvo mesto pripadalo najstarijem konzulu, koji je, upisan na čelu spiska (album senatoriu m ), nosio titulu princeps Senatus. U raspravama on je prvi donosio svoj sud. Način na koji je Senat vršio svoju auctoritas menjao se tokom vre­ mena. Početkom Republike Senat je davao svoje mišljenje o zakonima pošto bi ih izglasale narodne skupštine, što mu jc davalo mogućnost da te zakone i poništi. Od polovine IV veka pre n. c. redosled je promenjen, te jc Senat imao da sc izjasni prc odluke skupštine. To je značilo vraćanje na prvobitni pojam auctoritas, pravo inicijative, a neizgleda da jc stvarni uticaj Senata time bio umanjen. Još u to doba savet patres sačinjavali su bivši magistrati, te je o zakonskim predlo-

146

ŽIVOT

I

ZAKONI

zima odlučivalo njihovo iskustvo. Predlog koji bi već u suštini bio odbijen od Senata najverovatnije nikad ne bi ni izišao pred narod. Ako bi pak takav predlog bio iznet na glasanje komicija, bio je skoro sam po sebi prihvaćen blagodareći sistemu glasanja po centurijama. Već ove crte bile bi dovoljne da okarakterišu Rim kao oligarhijsku republiku: crte monarhije koje su i dalje živeie u pojedinim zvanjima bile su neutralisane autoritetom Senata, jer je on pripremao buduće izbore, a velikodostojnici u funkciji brinuli su se za svoju karijeru isto onoliko koliko su poštovali mudrost Senata. U njemu su se, uosta­ lom, nalazili najveći umovi i najiskusniji građani, te su i magistrati obično vodili računa o njegovom mišljenju. Kao savetnik uprave, Senat izražava svoje stavove u obliku Séria­ nts consulta, koji su, doslovno, zapisnici sa sednica u kojima je izra­ ženo mišljenje većine. Njihova shema je nepromenljiva. Najpre dolazi ime magistrata, obično konzula koji je sazvao Senat, zatim pitanje koje je stavljeno na dnevni red, najzad se izražava mišljenje koje je preteglo kao preporuka magistratu koji treba da ozakoni predloženu meru, na primer ediktom, na osnovu svoga imperiuma. Tekst rediguju poverenici sednice, koje određuje predsedavajući i koji se staraju o tačnosti redakcije 2a koju su odgovorni. Zakonski ništa ne obavezuje magi­ strata da se povinuje odluci, ali je bio običaj, a to je nalagao i zdrav razum, postupiti po želji senatora. Uticaj Senata dolazio je do izražaja u svim oblastima političkog života. On činovnicima i njihovim zamenicima dodeljuje provincije, to jest njihove zadatke, on im u vreme rata daje vlast nad vojskom, a u svim vremenima određuje oblast kojom treba da upravljaju. Ovo pravo mu omogućuje da odluči praktično ko će od redovnih magistrata za iduću godinu dobiti promagistraturu. Kao stalni savetnik konzula, Senat prima ili ne prima, po svom nahođenju, strane poslanike. On iz svojih redova bira legate koji će biti zvanični predstavnici Rima kod stranih sila. Raspolažući suvereno državnim finansijama, Senat može, ako to želi, da »prekine snabdevanje« nekom vojnom zapovedniku ili upravniku čiji mu se postupci ne sviđaju. Često se dešavalo da neki magistrati prosto prosjače kod Senata da bi im pružio podršku. Značaj ove finansijske uprave potpuno je jasan: Senat stvarno raspolaže

147

RI MSKA

CIVILIZACIJA

državnim budžetom, a to mu otvara široko polje aktivnosti. Tako ni jedan plan osnivanja kolonija ne može biti prihvaćen bez njegove saglasnostk kao administrator ager publiais, Senat mora da dozvoli podelu imanja kolonistima, što predstavlja otuđivanje državnog dobra. Time se, na primer, može objasniti zašto toliko plodna Kampanija, koju su kao possessores držali senatori, nikada nije mogla postati oblast gdc bi se u vreme Republike stvorile kolonije. Međutim, ovaj povlašćeni položaj koji Senatu daje široka prava u vođenju spoljne politike, rata, u upravljanju provincijama i držav­ nom imovinom — a dugo vremena i u pravosuđu, jer su sudi je tako­ zvanih qtiaesîiones perpetuae* (stalni sudovi nadležni za krivične spo­ rove, koji se pojavljuju od II veka pre n. e.) vučene kockom među senatorima — sve te privilegije osnivaju se samo na običajima, a strogo zakonski, svaki magistrat ili narodna skupština mogu da se o njih ogluše. Ponekad sc to i događalo. U takvim slučajevima Senat se mudro povinovao, čekajući da, uz pomoć tradicije, sve ponovo bude dove­ deno u red. U praksi, tokom »zlatnog veka« Republike, sva vlast proizlazi iz Senata. On je stvarno otelovljenje države, a pošto sc sastoji od naj­ bogatijih građana, može se smatrati da je rimska republika bila u stvari plutokratska. Ali, pri tom ne treba zaboraviti da se imanje senatora, bar u principu, zasniva na posedovanju zemlje. Vitezovi mogu biti i bogatiji od njih, ali jm to ne daje pravo da prave onu vrstu karijere koja jedina omogućuje pristup vrhovnom savetu. Taj princip, koji je često ponavljan i koji je još živco u vreme Carstva (pošto su senatori obavezno morali imati posede u Italiji), sačuvao je dugo vremena uspomenu na ono doba kada je Senat bio savet starešina porodica, seljačkih triba. Državna vlast ne nalazi se u rukama poslovnih ljudi, već velcposednika, koji nikad nisu potpuno prekinuli vezu sa zemljom. Ovo je svakako u znatnoj meri doprinelo kontinuitetu rimske politike, čija je osnovna briga bila održavanje zemlje i koja se mirila za ratom samo da bi odbila pretnjc, pripremajući strpljivo i marljivo buduće žetve. Time se možda objašnjavaju i izvesna ograničenja, težnja da se problemi ne obuhvate u celokupnoj svojoj širini, da se ostane u čisto italskim okvirima, pa čak i nekada da se provincije posmatraju

148

ŽIVOT

T ZAKONI

u datom trenutku kao imanje upravnika. Svakako u tome leži jedan od osnovnih razloga senatorskoga režima koji je bio nesposoban da izgradi administrativnu i političku upravu koja bi bila na visini carstva.

Posle krize izazvane građanskim ratovima, gde je malo nedosta­ jalo da dođe do obnove monarhije koju je želeo Cezar, nastalo je izmi­ renje oko ličnosti Avgusta, koji je odlučno radio na spašavanju onoga što se još moglo spasti od oligarhijskog sistema poraženog kod Farsale. Značajno je da Avgustova revolucija nije promenila nazive: tradicio­ nalne institucije zadržale su i oblik i ime. I dalje je postojao Senat, koji je zadržao svoje savetodavno pravo, postojali su magistrati iza­ brani po starim principima, koji bi, po isteklom roku, dobijali upravu nad vojskom ili provincijama. Međutim, uloga svakog od organa uprav­ ljanja bila je vešto ograničena i u celini je znatno povećano jedinstvo države. Pred Avgusta se nametao problem da utvrdi svoju sopstvenu vlast i da je učini trajnom. U vezi sa lim bilo je nekoliko rešenja između kojih se on kolebao, težeći da carstvu da bolju upravu. On je mogao uzeti konzulat i zadržati ga iz godine u godinu, što je u izvesnim trenu­ cima i učinio. Mogao je takođe sebe smatrati magistratom sa produ­ ženim pravima koji upravlja određenim provincijama, u kojima bi bar onda zadržao imperium. Avgust jc postupio i na taj način. Počevši od 27. godine n. e., bilo je senatskih provincija kojima su i dalje uprav­ ljali upravnici sa senatskim ovlašćenjima i carskih provincija čiji je zakoniti upravnik bio vladar koga su predstavljali njegovi izaslanici (legati) birani po njegovom nahođenju (već pod Republikom zapovednici vojske i upravnici određivali su svoje legate). U carskim provin­ cijama uvek se nalazila vojska, tc je tako vladar bio zapovednik svih vojnih snaga, imperator po prevashodstvu. Najzad, jednom finijom pravnom fikcijom, on je mogao da prisvoji vlast narodnog tribuna, što ga je stavljalo iznad svih ostalih velikodostojnika, omogućujući mu pravo veta i u samom gradu, gde se teorijski nije primenjh'ao

149

RI MSKA

CI VI LI ZACI JA

prokonzulami imperium. Otuda su carevi, čim bi došli na upravu, uzi­ mali, po Avgustovom primeru, tribunsku vlast (tribunitia potestas), koja od njih ne čini tribune (magistratura se zadržala kao takva), ali im daje tribunska prava. Ova vlast obnavljana je 10. decembra svake godine i brižljivo se navodi među vladarevim titulama na natpisima i broj koji označava godinu vlade. Ovako opremljen, koristeći sva sredstva republikanske uprave, vladar drži u rukama sve mogućnosti delovanja, Ali, kako se Avgust čuvao da ustanovi prikrivenu monarhiju, želeo je da pred očima svih građana opravda ovo izvanredno gomilanje vlasti, za koje nije bilo primera čak ni na kraju Republike. Prihvatajući jedan pojam na koji su Rimljani bili naviknuti već od II veka pre n. e., on sc najpre nazvao princeps Senatus, dakle ličnost koja u državi poseduje najveću auctoritaš. Stvarnoj, zakonitoj vlasti dodaje se onda, po rimskoj tradiciji, i opravdanje moralnog i gotovo verskog karaktera. Ova auctoritas, koja je već izražena nazivom August koji je dodeljen vladaru, proiz­ lazila je iz njegovih ranijih zasluga, iz usluga koje je učinio zemlji, ali i iz njegovih pobeda i iz uspeha u svakoj aktivnosti. Kao prvi građanin — potpuno u duhu dvojnosti koja ga čini prvim po ugledu i »naj­ istaknutijim« čovekom na knmilu — vladar oličava ceo rimski narod isto onako kao što je glas centurija na izborima u skupštini izražavao volju naroda. Stoga vladar poseduje jedno od svojstava, najvažnijih, koja su pod Republikom pripisivana državi, maiestas: ona je u stvari prava vrlina, moralno svojstvo potvrđeno činjenicama, koje rimski narod (Popuhts Romanus) stavlja nad sve ostale narode i nad sve pojedince. Pod Republikom postojao je zakon lex de maiestati Populi Romani — koji je kažnjavao smrću svaki pokušaj protivljenja ovoj suprematiji ili čak pokušaje da se ona moralno okrnji. Pod Carstvom ovaj zakon je primenjen na samu ličnost vladara, te je predstavljao moćno oruđe vlasti: u ime toga zakona govorili su svi nebrojeni douš­ nici*, koji su bili vični da svuda otkriju otvorene ili prikrivene nepri­ jatelje i nisu se libili da se posluže provokacijama kako bi došli do svog cilja — obično do osude neprijatelja ili do konfiskacije njegove imovine (čiji im je dco pripadao kao nagrada za uslugu učenjenu državi).

150

2 1V O T

I

ZAKONI

Ovo ustavno, sudsko, versko i moralno jezgro principata omogu­ ćilo je Avgustu da zadrži cursus honorum, Senat, narodne skupštine. Prividno ništa se nije promenilo. Ali, uz ove tradicionalne oblike, stvo­ rila se gotovo nczavdsna administracija vezana neposredno za cara, koja je, konačno, pod poslednjim Avgustovim naslednicima, uspela da svede senatore na jedan »red«,* bez stvarne političke vlasti. To je osta­ lo od onog što je bilo najmoćniji skup u doba Republike. Kao prokon­ zul carskih provincija, car mora raspolagati brojnim činovnicima ra­ sutim po ćelom carstvu. Sem toga, obogaćen plenom iz građanskih ratova, posedujući lično ogromna imanja (na primer, ceo Egipat, koji nikad nije postao provincija, već je uvek bio samo lično carsko imanje), on razvija svoju domaću upravu ( familia), čiji su pred­ stavnici bili takođe svuda u carstvu. Kao u svim uglednim rimskim porodicama, i ovi carevi ljudi su robovi ili oslobođenici. Ali, uz ovu domaću birokratiju, vladar je morao da pojedine admi­ nistrativne zadatke, odvojene od uobičajenih dužnosti magistrata, daje kuratorima i prefektima. Tako je bilo kuratora* puteva, vodovoda — koji su bili senatori — dok su druge vrlo značajne dužnosti pripadale vitezovima, na primer prefektura pretorija, to jest zapovedništvo nad pretorijanskim kohortama, jedinicama koje, smeštene u Rimu, pred­ stavljaju vladarevu gardu i doprinose, zajedno sa gradskim kohortama, obezbeđivanju reda u gradu. Iz reda vitezova bio je i prefekt* annona (zadužen za snabdevanje Rim a) i vigilia (policijskih snaga koje su bile izvežbane za borbu protiv požara), zatim prefekt flote (b ilo ih je dva, jedan u Mizeni, drugi u Raveni), kao i niz drugih činovnika, recimo nebrojeni prokuratori koji, uz vladareve legate u carskim provinci­ jama. zauzimaju mesto koje u senatskim provincijama imaju kvestori. Carska administracija zahteva što veće učešće ljudi. Potrebno je da ovi ljudi, koji su se postepeno privikli na svoje dužnosti, mogu da ih obavljaju sa više ustaljenosti nego što je to dopuštalo republikansko uređenje, u kome jc Senat, nepoverljiv prema suviše moćnim uprav­ nicima provincija, ove često smenjivao s položaja. T i činovnici biraju se iz reda vitezova i malo po malo pred našim očima stvara se, pored senatorskog, viteški cursus honorum, u kome se, po određenome redosleđu, smenjuju vojne i civilne dužnosti, čiji vrhunac predstavlja neka

151

RIMSKA

CIVILIZACIJA

od velikih prefektura: prefektura Egipta, anona ili pretorijanskih ko­ horti. I kako svaka administrativna dužnost povlači za sobom i odre­ đene kompetencije, prefekti su dobili i sudsko pravo u okviru svoje nadležnosti. Tako su, najzad, prefekti pretorija preuzeli sudstvo u krivičnim delima u Italiji, zamenjujući u tome pretore. Ovaj glomazni državni aparat, koji jc od samog početka bio veoma složen, jer nije stvoren iz ničega, već je nakaicmljivao jednu na drugu dve različite vrste uprave, magistrate senatorskog reda i prefekte i prokuratore viteškog reda, bio je u celini veoma pouzdan. Upravnici su osećali kontrolu vladarevih ljudi, a to je pođsticalo njihovu revnost i u najmanju ruku sprečavalo zloupotrebe, koje su u vreme Republike bile i suviše često tolerirane. Stara udruženja publikana nisu nadživela Republiku i isključivo pravo ubiranja poreza*, koje je ranije pripadalo vitezovima, nije obnovljeno. Najčešće su lokalne zajednice dobile za­ datak da rasporede neposredne poreze (porez na imanje, ili stipendium, u senatskim provincijama, lični porez, ili tributum , u carskim provincijama — ali ove poreze plaćali su samo provincijski gradovi van Italije, koja je od njih bila oslobođena). Carska administracija ubirala je i posredni porez (5% na nasledstvo, 19b na prodaju, 5c/o na osloba­ đanje roba i razne vrste carinskih nameta i prava čiji iznos nije bio jednak). Ovi načini ubiranja, koji su bili jednostavniji, imali su naro­ čito preimućstvo da dopuste jasniju raspo dolu nameta koji su bili namenjeni raznim kasama: aerarium Sat u m i (smešten u podrume Saturnovog hrama), koji je zamenjivao republikansku državnu bla­ gajnu, i fiscus (»k o rp a «), koji je predstavljao ličnu carsku blagajnu, konačno aerarium m ilitarc (vojna blagajna), koja se snabdevala dvadesetim delom od nasledstva. Pa ipak, ogromna sredstva carstva, uprkos svoj brizi koja je posve­ ćena njihovom upravljanju, bila su nedovoljna da zadovolje sve po­ trebe. Rim gotovo nikada nije izišao iz finansijske krize, koju carevi nikada nisu uspeli da iskorene, niti su to mogli učiniti. Sama prestonica carstva koštala je vrlo skupo: raskošne i ogromne građevine, igre, stalni pokloni careva vojnicima i narodu i naročito troškovi oko snabdevanja — o čijem ćemo značaju u svakodnevnom životu Rima imati još prilike da govorimo — u određenim vremenskim razmacima

152

ŽIVOT

I

ZAKONI

praznili su carsku blagajnu. Često su vojni napori zakočeni potrebom štednje. Dobrim delom se lakoća sa kojom su varvarski osvajači pro­ drli u carstvo objašnjava slabošću vojnih jedinica koje su im se mogle suprotstaviti. A za ovu slabost nije bio odgovoran samo izvestan ma­ njak u ljudstvu, njoj je doprinosila i škrtost države. Izgleda da su carevi, kako bi izbegli da se zamere građanstvu u provinciji, nerado tražili finansijske doprinose u skladu sa ogromnim zadacima koje je valjalo obaviti. Za ovo je postojao veoma dubok razlog: iako svest an svoje carske misije, režim koji je ustanovio Avgust bio je suviše du­ boko vezan za staro shvatanje grada da bi vladari mogli da prenebregnu krajnji cilj uprave, unapređenje lokalnih zajednica, pre svega prcstonicc, pa makar to bilo i na uštrb carske uprave. Ovaj liberalizam je bolest kojoj će carstvo najzad podleći uprkos pokušajima otpora ilirskih careva.

GLAVA V

OSVAJAČI

ADA s u Rimljani voljom Hanibala bili uvučeni u borbu na život i smrt protiv snaga kakve nikad dotle nisu bile krenule u rat (možda jedino sa izuzetkom varvarskih hordi koje je Kserks uputio na Grčku), rimska vojska našla se pred jedinicama regrutovanim iz svih krajeva Sredozemlja i sastavljenim od ljudi, često najam­ nika, čiji je jedini zanat bio vojnički. Hanibal, koji je dugim školova­ njem izgrađen kao vojnik, bio je naslednik helenističkih vojskovođa. Pred njegovim »naučno« organizovanim trupama našle su $e rimske legije i pomoćne jedinice sastavljene isključivo od rimskih građana i stanovnika italskih municipija. Kartaginska vojska bila je izvan­ redno osvajačka, a rimska samo narodna vojska čiji se zadatak svodio na odbranu. Ipak su legije, posle strahovitih neuspeha na početku, konačno savladale napadače. Na kraju rata Rim je mogao da prime ti da je i on stvorio vojsku sposobnu da se suprotstavi kome bilo neprijatelju, a da pri tome nije odustao od osnovnog principa građanina-vojnika, koji će za dugo vremena ostati osnov snage grada. Pišući posle uzastopnih pobeda rimske vojske nad snagama Ma­ kedonaca i Seleukida, koje su dugo vremena smatrane nepobeđivim, Poli bije smatra da su ovi uspesi bez sumnje del om posledica političke i moralne snage grada, ali da se oni ne bi mogli ni zamisliti bez vojne organizacije, kojoj u antičkom svetu nije bilo premca. Stoga jc on

K

155

RIMSKA

CIVILIZACIJA

učinio dugu digresiju da bi nam sa mnogo pojedinosti opisao suštinu te organizacije. Te stranice pružaju nam dragocena obaveštenja i mi se na njih moramo vratiti da bismo mogli shvatiti šta je u doba Republike bila vojna snaga Rimljana. U to vreme Rim nije imao stalne vojske. U najranije vreme ratovi su započinjali u proleće i završavali se u jesen. Tokom zime građani su ostajali kod kuće, a svake godine vršena je iznova mobilizacija. Kasnije, udaljenost bojišta, povećanje neprijateljskih snaga, primorali su Rimljane da preko ćele godine drže vojsku. Ipak se težilo da se ta stalna vojska ograniči na najmanji mogući broj ljudi. Ovaj princip je brižljivo održavan ne toliko zbog štednje koliko da bi se izbeglo da veliki broj građana bude suviše dugo odvojen od svog ognjišta i imanja. Vojni obveznici bili su svi građani u određenom dobu starosti. Ma dan regrutacije (dilectus) svi obveznici skupljali su se na Kapitolu. Ovde bi 24 vojna tribuna (trib u ni m ilitum ), koji su ranije određeni (jedni izborom, drugi po odluci konzula koji je imao da preduzme zapovedništvo nađ vojskom ), bili raspoređeni na četiri legije koje je trebalo stvoriti i koje su predstavljale uobičajene vojne snage za jednu regrutaciju. Pošto je bilo mnogo više obveznika nego što bi mogle obuhvatiti četiri legije (u vreme Polibija jednu legiju sačinjavalo je 4.200, izuzetno 5.000 ljudi), kockom je izvlačena jedna triba iz koje će biti uzeti budući vojnici. Sa spiska ove tribe najpre su određivana četiri čoveka približno iste snage, a svaki od njih bio je đodeljivan po jednoj legiji. Zatim su određivana četiri sledeća čoveka i tako se išlo redom kako bi se, koliko god je to moguće, postigla ravnoteža u fizič­ koj snazi vojnika pojedinih jedinica. Kad bi se iscrpla jedna triba, kockom je birana druga, treća itd., dok se ne bi popunio potreban broj vojnika. Posle toga su tribuni polagali zakletvu vojnom zapovedniku, dok su se opet vojnici zaklinjali njima. Ova zakletva ( sacramentum) bila je pravna osnova položaja vojnika. Ona je predstavljala prirodnu versku vezu između vojnika i njegovoga zapovednika. Ukoliko bi se u toku vojnoga pohoda zapovednik promenio, trebalo je polagati novu zakletvu. Sem toga, ovom zakletvom vojnik je dobijao pravo da upo­ trebi svoje oružje protiv neprijatelja koje bi kao takve, hostes, progla­

156

OSVAJAČI sili fecijali. Poznat nam je u svojim glavnim okvirima smisao ove za* kletve: vojnik se obavezivao »da se pokorava starešinama pod čijim vodstvom je imao da ratuje, protiv bilo koga neprijatelja, da ne ostav­ lja zastavu i da ne čini ništa što bi bilo protivno zakonu«. Pogaziti sacramenutm bilo je ravno smrti. Nekoliko dana kasnije vojnici su bili sazivani i raspoređeni u okviru svoje jedinice: najmlađi i najsiromašnjiji bili su velitaris, veliti, pešaci (njih 1.200 na svaku legiju). Oni su nosili kratak španski mač (sa dve oštrice, koji je služio za bodenje), nekoliko lakih kopalja (vrlo dugih, uskih i sa izduženim vrhom koji se savijao pri udarcu i činio oružje neupotrebljivim čim je jednom udarilo protivnika). Njihovo odbrambeno oružje predstavljali su okrugli štit (parm a), čiji je prečnik iznosio 3 stope (manje od 1 metra), i kožni šlem (galea), koji je rado pokrivan životinjskom kožom, često vučjom kožom (vuk je životinja Marsova, boga rata). Ostatak vojske u legiji delio se u hastati, prin­ cipes i triarii. Ovi su imali potpuno naoružanje: najpre oklop (lo rica ), sastavljen od gusto zbijenih kožnih kaiševa i pojačan u sredini gvozde­ nom pločom od svojih dvadesetak cm2. Najbogatiji su imali pravo da nose karičast oklop od metala, čije je poreklo, izgleda, galsko. Na glavi su nosili metalni šlem (cassis), koji je nadvišavala perjanica purpurne ili crne boje. Polibije veli da je ta perjanica »stvarala čoveku lep iz­ gled, a ispunjavala neprijatelja strahom«. Štit je bio konveksan, širok 75 cm, dug 1,20 m, sa zadebljanim ivicama, debljine jedne palme (oko 7 cm). Ovakav štit pravljen je od dve daske koje su sîepîjivane među sobom. Na sredini se nalazio gvozdeni ispupčeni deo (u m b o ), preko koga su klizila neprijateljska oružja, tako da je on sprečavao da ona jednostavno probiju površinu štita. Napadno oružje činili su mač i koplja ( pila). Mač jc isti onaj španski koji su nosili i veliti. Pila (koja su upotrebljavali i hastati i principes) imala su dršku od drveta dužine 15 m i gvozdeni vrh iste dužine, snabdeven jednom kukom. Gvozdeni deo čvrsto je vezivan za drvenu dršku, i to u vreme Polibijevo klino­ vima, pošto je drvo do polovine dužine ulazilo u gvozdeni deo. Kasnije, počev od Marijevih reformi, jedan od klinova zamenila jc drvena čivija koja se lomila pod pritiskom koplja kada bi ono probilo štit. Drugi gvozdeni klin obezbeđivao je celinu oružja, ali se drvena drška vrtela

157

RIMSKA

CIVILIZACIJA

oko ove utvrđene tačke, naginjala se prema zemlji i smetala je ratniku. Isti cilj kasnije je postignut drugim sredstvima. Tako nas Cezar obaveštava. u početku svoga Galskog rata, o dejstvu kopalja čiji je vrh bio utvrđen samo na jednom kraju. Tako se sam šiljati deo vrha za­ badao u štit, ali se njegova gvozdena osnova savijala i bilo je nemoguće iščupati ovo oružje kada bi ono probilo nekoliko galskih štitova, te jc neprijatelj radije ostavljao po strani odbranu koja je počela da mu smeta i borio se nepokriven. Težina pilama bila je različita (700— 1.200 g). On je predstavljao opasno oružje čiji je domet iznosio oko 25 m. Međutim, izvežbani vojnici mogli su ga, pod povoljnim uslovima, bacati i čitavih 40 m, pa čak i više, ukoliko je bio snabdeven kaišom (amentum) koji je povećavao njegovu prvobitnu brzinu. Njegova pro­ dorna moć bila je dovoljna da na određenom odstojanju probije jelovu ploču debljine 3 cm, pa čak i ploču od metala. T ria rii su nosili koplje (hasta) koje je bilo duže, manje čvrsto, a služilo je za borbu iz bliza, a ne kao oružje koje se bacalo iz ruke. Vojnici su đeljeni u grupe hastati, principes i triarii prema godi­ nama života. Najmlađi su bili hastati (1.200 na broju), zatim je dolazio isti broj principes i konačno 600 triaria. Legija se delila u manipule, koji su prvobitno obuhvatali svaki po 100 ljudi, pod zapovedništvom jednoga »starešine stotine« (centurio). Najpre je bilo 10 manipula hastata, 10 principa i 10 triaria. Kasnije, počevši verovatno od IV veka pre n. e., sam manipul podeljen je u dve centurije, od kojih je svakom rukovodio po jedan centurion, ali je zapovednik desne centurije (centurio p rio r) bio istovremeno zapovednik celog manipula. Veliti se nisu delili u manipule niti centurije, već su đodavani manipulima, koje su u borbi opsluživali, ukoliko nisu jedno­ stavno uključeni u poneki manipul. Ratna formacija imala je sledeći izgled: u prvom redu bili su po­ stavljeni u svakom manipulu hastati, a svaki manipul je predstavljao pravougaonik od 120 ljudi (deset fila od po 6 ljudi po centuriji u slu­ čaju kada bi veliti bili uključeni u manipul; obe centurije bile su po­ stavljene u jednom redu). Između dva manipula ostavljan je prostor koji je u drugom redu pokrivan manipulom principa. Manipuli triaria, koji su sačinjavali treći red i bili manji, jer su obuhvatali 60 ljudi a

158

9. O P S A D A A L E Z I J E

(Prem a J. Kromayeru, *Antike Schlachtf elder*) Posle svog poraza pred Gergovijont i poraza njegovog vojskovođe Labiena kod Lutecije, Ce­ zar, napadnut za vreme marta, uspeo je da odbije jak napad Gala, koji su se najzad, pod komandom Vercingetonksa, utvrdili kod Alezije» Prema Cezarevom opisu ovo utvrđenje »b ilo je postavljeno na vrhu brega, dosta visokog, da bi se jedino opsadom moglo osvojiti « . Uzviienje je bilo okruženo zidinama od tvrdog kamena. Ce­

zar ga je još zaokružio dvostrukim pojasom bedema i šančeva; prsi da još više izoluje opkoljene Gale, a drugi da zaštiti svoje trune od eventualnih napada s druge strane. Na ove napade nije se dugo čekalo, međutim svi su bili neuspešni. Vercingetoriks, potpuno op­ koljen, pokušavao je tri puta da se probiie; prvi pokušaj zamalo da mu je uspeo. N a j­ zad se Vercingetoriks predao te iste jeseni 52. godine.

nekada i 40 velita, pokrivali su praznine između manipula principa, sto je stvaralo formaciju u obliku slova V. U okviru jedne centurije razmak između ljudi iznosio je normalno po 90 cm, ali se u toku borbe taj razmak mogao širiti ili smanjivati. Tako raspoređena legija stupala je u borbu po redovima. Napred su išli has tati, bacajući najpre svoja koplja, a stupajući potom u borbu prsa u prsa. Ukoliko bi oni pobeđivali, prodirali su napred, a na izvesnom odstojanju pratila su ih druga dva reda. Ukoliko bi pak bili potisnuti, oni bi se u redu povlačili u prazne prostore između manipula

159

LEGENDE

I L U S T R A C I J A 45 DO 56

45. ORAO KOJI U KLJUNU DRŽI GIRLANDU

49. DETALJ SA TRAJANOVOG STUBA: DRUGI RAT PROTIV DAĆANA

Ukrasni reljef. A r i Lapidarij.

Trajan sa svojom vojskom prela­ zi preko Jadranskog mora. Vide se tri ratna broda sa dugim klju­ novima (rostra). U brodovima se nalazi pešadija (interesantna je legionska insignacija na donjem brodu). Trajan, koji stoji na sred­ njem brodu, izgleda da govori voj­ nicima. Scena se odigrava noću.

46. RELJEF SA KONSTANTINOVOG

SLAVOLUKA U RIMU: TRAJAN U BORBI SA DACANIMA

Ovaj reljef, koji ukrašava K on­ stantinov slavoluky verovatno po­ tiče sa dekoracije Trajanovog fo ­ ruma. Car, koji preko oklopa ima paludamentum, bori se u prvom redu, pred legionskim znakom. Pobeđeni Dačani mole za milost. Rimski vojnici drže pred njim odsečene glave neprijateljskih vođa (m otiv k oji se pojavljuje i na Trajanovom stubu). 47. TRAJANOV STUB

Donji deo stuba. Ovaj stub je po­ svećen Trajanu 113. g. n. e. za us­ pomenu na pobede nad Dačanima. Podigao ga je arhitekt Avolodov. Ovde su prikazane pripreme za pohod: vojnici seku drva i donose vodu, pripremajući podizanje lo­ gora. U gornjem delti je defile. 48. NATPIS IZ LAMBESE

Deo govora kofi je car Hadrijan održao afričkim trupama kada ih je obilazio 129. godine. U njemu car izražava svoje zadovoljstvo njihovom vojnom veštinom. Treća sirana monumentalnog stuba mra­ mora (up. L’Année épigraphique. 1900, br. 34).

50. DETALJ SA STUBA MARKA AURELUA: ZAUZIMANJE JEDNOG VARYARSKOG SELA

Pohod protiv Langobarda. U pr­ vom planu, neka žena pokušava da pobegne sa svojim detetom, ali je jedan vojnik hvata za kosu. Iz­ nad toga paljenje i pljačka seta. Jedan starac na kolenima moli bogove za pomoć. 51. PLITKI RELJEF NAZVAN PRETORIJANSKI

Ovaj plitki reljef, na kojem su pri­ kazani oficiri, legionari i jedan za­ stavnik, potiče iz Hadrijanova vre­ mena. Litvr. Vidi M. Durry, Les Cohortes prétoriennes. Pariz 1918. 52. VOJNIK CARSKE FLOTE

Nadgrobna stela jednog mornara misenske flote, Stacija Rufa, koji je sahranjen u Atini, na Kerameiku. // vek n.e. Mitlaz iz Muzeja rimske civilizacije u Rimu. Origi­ nal u Narodnom muzeju u Atini.

160

LEGENDE

I L U S T R A C I J A 45 DO 56

53. KONSTRUKCIJE KOJE JE PODTGAO CEZAR PRILIKOM OPSADE AVARIKA (DANAS BURŽ)

Maketa napravljena po Cezaro­ vom tekstu,, D e b e llo ga llico (52. g. pre n. e.). Leva, bedem galskog grada, sagrađen od kamena i brvana. Cezar je podigao od brvana agger, terasu visoku 24 m. Duž ovog agera, paralelno sa zidom. ide hodnik (v in e a ), pokriven svezim kozama kako bi se sprečio požar. Slični poprečni hodnici om ogućuju pristup drvenim ku­ lama koje treba da nadvisuju branioce. R im . Muzej rimske civilizacije. 54. TVRĐAVA DOJC, (N A RAJNI, PREKO PUTA KELNA)

Maketa tvrđave koju je podigao Konstantin 310. godine n. e. da bi ođbranio kelnski mostobran u germanskoj zem lji. Plan potiče neposredno od plana legions kog

logora. Zidovi su visoki 20 m , a debeli 4 m. R im . Muzej rimske civilizacije. 55. SLAVOLUK U KARPANTRASU

Slavoluk u Karpantrasu (Colonia lulia Carpentorate), podignut verovatno u vreme osnivanja ove ko­ lonije (o k o 15. godine pre n .e .), sa jednim jedinim lukom . Na stra­ nama su, kako je to uobičajeno na ovoj vrsti spomenika, scene iz rata. N ajbolje sačuvane pokazuju neprijateljske zarobljenike vezane za tropajon. 56. TRIJUMF MARKA AURELIJA

Ovaj reljef je deo celine koja se čuva u Kapitolinskom muzeju. Prikazan je Marko Aurelije kako se na trijum fatorskim kolima penje ka Kapitolu. U pozadini dva spomenika sa Foruma, jedan slavoluk i fasada jednog hrama.

161

RIMSKA

CIVILIZACIJA

principa, koji bi tada, prebačeni u prva borbenu liniju, prihvatili borbu. Za sve to vrerae triarii, klečeći na jednom kolenu i sa štitom oslonjenim na rame i napred nagnutim kopljem, predstavljali su kao neku vrstu bedema iza koga su se mogle opet gmpisati razbijene jedi­ nice. Ako bi neprijatelj razbio principe, dolazio je red na triarie da stupe u akciju: njihovi manipuli bi se zbili, tako da stvore neprekidnu liniju i oni su preduzimali poslednji napad, u stvari odlučni protivnapad. Ova taktika predstavljala jc veliko preimućstvo. Podela legije u malobrojne jedinice, držanje određenog odstojanja i uvek raspolo­ žive rezerve, omogućivali su da se vode razne borbe. Ovu pokretnost još su pojačavali veliti, nezavisni od centurije kojoj su bili pridodati, ili grupisani u njena dva poslednja reda. U slučaju ako bi se stvarao jedinstveni front, veliti su ispunjavali praznine između dva manipula, a nekad su slati napred kao prethodnice koje su zametale čarke. Formacija sa razmacima nije od samih početaka bila tipična za legiju. U ranom periodu Republike legija je sačinjavala kompaktnu masu. Ali, Riml jane je iskustvo poučilo koliko može biti opasna suviše šablonska formacija. Pirov rat, kada su se pred legijama našli slonovi, poučila je Rimljane o preimućstvu praznina između pojedinih jedinica, između kojih su životinje mogle da prodiru ne nanoseći preveliko zlo. A kada su rimske legije kod Pidne videle pred sobom makedonsku falangu, ceo grčki svet upro je oči u prizor ovih dveju vojski koje su se sukobljavale, a koje su obe važile kao nepobedive. Ali, falanga, silna masa sva nakostrešena od kopalja, razbila se pod udarcima legionara koji su napali sa svih strana, puštajući neprijatelja da prodre u nji­ hove redove, da bi ga zatim opkolili. Legionari su prodirali u svaku prazninu i konačno uništavali falangu. Ovakav sastav legije u I I veku pre n, e. nastao je kao posledica dugog razvitka ratne taktike. Naoružanje koje smo opisali pozajmljeno jc od raznih naroda sa kojima su se Rimljani borili: mač je bio španski, pilum verovatno samnitski, dok je štit podražavao grčke štitove, kako nas obaveštava Polibije. Raspodela oružja (pilum za dva prva reda. a has (a za triarie) bila je srazmerno nova, pošto nije imala odre­ đeno ime, jer su se borci prvog reda i dalje nazivali hastati iako

162

OSVAJAČI uopšte nisu nosili haste. Naprotiv, triarii su u običnom govornom joziku nazivani pilani, što pokazuje da su prvobitno samo oni imali pitam, a prvi centurion prve kohorte triaria zvao se i do kraja carstva primus pilus. On je bio najistaknutiji, a obično i najstariji trupni o fi­ cir. Za vreme Carstva došlo jc u stalnoj vojsci do pravilnog napredova­ nja. Novi centurioni najpre su upravljali drugom centurijom desetog manipula hastaia, a svoju karijeru su završavali kao primipilus. Krajem Republike, možda od Marija*, nastala je u legiji nova podela. Uz staro raspoređivanje javlja se podela u kohorte, od kojih je svaka obuhvalala po jedan manipul hastata, jedan manipul principa i jedan triaria. Kohortom je upravljao tribun. Svaka legija imala jc, prema tome, 10 kohorti. Nije dokazano da bi ta podela u svojoj biti odgovarala promenama u taktici legije. Ona se više vezuje za želju da se stvore jedinice koje se lako mogu razdvajati za ostvarenje određenih zadataka. Mariju takođe dugujemo uvođenje legionskog stega*. Dotle je svaki manipul imao svoj steg, a njegovo pomeranje bilo je ravno pre­ nošenju zapovesti. Počev od Marija, legionski znak je bio orao, najpre od srebra, a pod Carstvom od zlata, koji je u borbi nošen u prvom redu, a čuvao ga je primipilus legije. Oko ovog legionskog znaka raz­ vio se čitav kult. Prinosili su mu žrtve a u logom je imao svoj žrtvenik nedaleko od zapovednikovog Šatora. Legija je bila osnovna jedinica rimske vojske, ali već vrlo rano, pored jedinica sastavljenih od građana, upotrebljavane su dopunske snage, koje su pružali saveznici, »auksilijame trupe«. U principu, samo je rimski građanin mogao biti uključen u legiju: ovo pravilo izgleda da se osnivalo na izvesnim verskim obzirima, pošto veze između vojnika i imperatora počivaju na samoj suštini državnog uređenja. Pomoćne jedinice takođe su stvarane u okviru narodnosti kojoj su pripadale, te su zadržavale svoje nacionalne okvire. U rimskoj vojsci one su sačinjavale odrede pridodate legijama, koji su u boju korišćeni na oba krila. Nalazile su se pod zapovedništvom »prefekta saveznika« (praefeetus sociorum ), a to je bio rimski građanin koga imenuje kon­ zul. Organizacija pomoćnih trupa bila je veoma raznovrsna: ona jc u prvom redu zavisila od običaja pojedinih gradova čiji su vojni

163

RIMSKA

CIVILIZACIJA

kontingenti zadržavali uobičajeno oružje. Italski saveznici, jedini koji su imali pravo na titulu sod i, bili su grupisani u kohorte. Ka­ snije, kada su trupe počele da se regrutu ju i među pripadnicima drugih naroda, ove pridošlice uvršćene su u auxiîia, a krajem Republike, kada su Italici, koji su svi postali rimski građani, počeli da se regrutuju u legije, rimska vojska se sastojala isključivo od legija i aiixilia* Ove poslednje sačinjavale su specijalizirane jedinice, kojih legija prvobitno nije imala: praćkaši, strclci, kopljanici itd. Poznato je da $u u kraljevskoj rimskoj vojsci prve centurije, sastavljene od najbogatijih rimskih građana, nazivane konjaničkim. U to vreme konjica je bila elita vojske, ali kasnije njena jc uloga opa­ dala uporedo sa sve većim značajem legionske pešadijc. U legiji koju opisuje Polibije postoji svega 300 konjanika, raspoređenih u deset turmi od po 30 ljudi. Tako slaba jedinica teško je mogla da se koristi za masovno ubacivanje konjice na bojno polje. Otuda su juriši konjice bili izuzetni. Za korišćenje konjanika korišćeni su razni načini; na primer, priđođavani su im veliti koji bi jahali na istom konju iza ko­ njanika ili su se borili između konjanika. Konjica je, međutim, naro­ čito korišćena za izviđanja ili za proganjanje pobeđenc neprijateljske pešadije. Slabost legionske konjice često se osetno pokazivala. Stoga se već od punskih ratova, i to u većem obimu, počela upotrebljavati pomoćna konjica, mobilisana iz krajeva gde su konjanici bili koliko brojni toliko i čuveni, na primer iz Galije, Španije ili Afrike. U toku prvih godina svojih galskih pohoda Cezar je stvorio germansku konjicu, koja mu je u vreme borbe sa Vercingetoriksom* učinila najveće usluge. Jedna od karakteristika rimske legije, na koju su Rimljani možda bili najponosniji, bio jc način na koji jc ona svake večeri postavljala svoj logor*. Ova briga za sigurnost, koja je obezbeđena po cenu velikih napora ljudi koji su morali svakodnevno (ukoliko se jedinica pomerala) da vrše prave radove fortifikacije, izgledala jc Rimljanima kao vojno i moralno prcimućstvo nad varvarima, pa čak i nad helenistič­ kim vojskama. Stoga je Polibije sa mnogo pojedinosti opisao rimski logor, koji smatra »jednom od lepih i ozbiljnih stvari« koje zaslužuju pažnju njegovih čitalaca.

164

OSVAJAČI Logor koji nam opisuje Polibije je onaj najobičniji, sagrađen sa ciljem đa zaštiti dve legije i pomoćne jedinice, konjicu i specijalne trupe koje sačinjavaju u to vreme vojsku jednog konzula. Prema uslovima (broj vojnika i opšte prilike, na prim er), razmere koje navodi Polibije mogle su sc i men jati. Međutim, u rasporedu logora valja tražiti poreklo rimske carske vojne arhitekture. Krajem dnevnih operacija, kada se približavalo veće, jedan tribun i nekoliko centuriona bili su odvajani i polazili su u izviđanje da bi odredili mesto za postavljanje logora. Najčešće je birano izdignuto mesto, padina nekog brežuljka, koja je omogućavala uvid u okolno zemljište i činila nemogućim svako iznenađenje. Takođe je bilo nužno da se u neposrednoj blizini nalazi voda, reka ili jak izvor, do koje se Iako i brzo moglo doći, a da bude i livada za napasanje konja. Ako su ti uslovi bili ispunjeni, tribun je određivao, u granicama moguć­ nosti, mesto praetoriuma (zapoveđnikovog šatora) postavljajući tu belu zastara. Prema ovoj tački celina je bila građena po određenim pravilima. Najpre je obeležavan sam praetorium : to je bio kvadrat od po 60 m dužine. Zatim su povlačene dve velike ulice koje su se ispred pretorija sekle pod pravim uglom. Jedna od ovih ulica, čiji je pravac bio sever-jug, nazivana je via principalis (glavna ulica), a od­ govarala je kardu gradova podignutih prema verskim principima. Druga ulica je bila deeumanus maximus, koja jc teorijski ka istoku i zapadu produžavala osovinu pretorija. Via principalis vodila je do glavne desne i levé kapije, a deeumanus maximus do porta praetoria (kapija vojnog zapovednika), koja se nalazila na istoku, i do porta deeumana, koja se otvarala na zapadu. Vidimo, dakle, da se vodilo računa o verskome ritualu i da osnova logora veoma pođseća na urbani templum. Nesumnjivo je, međutim, da je u praksi karakter ze­ mljišta nametao i konstrukciju. Međutim, uticaj religije se i tada može nazreti: porta praetoria, okrenuta prema istoku, po prevashodstvu je srećna kapija (sa istoka pri uzimanju auspicija dolaze povoljna znamenja). Ova kapija se otvara u pravcu neprijatelja, jer kroz nju izlaze trupe koje idu u borbu. Dekumanska kapija je, naprotiv, prokleta. Kroz ovu kapiju prolaze osuđeni vojnici kada ih vode na izvršenje kazne.

165

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Kada su bile utvrđene osovine logora, određivano je mesto za pojedine jedinice. Oficiri (legati, tribuni, prefekti pomoćnih trupa) smeštali su se duž via principalis. Sav prostor između nje i pretorijanske kapije bio je određen za legionare i saveznike. Šatori su bili postavljani u dvojnim redovima i izbijali su na sporedne ulice, koje su bile paralelne sa dekumanusom, Duž samog dekumanusa nalazili su se konjanici, koji su bili raspoređeni po svojim jedinicama, a iza njih su bili trijari, koji su bili najugledniji među pešacima. Potom su se redali principes i hastati. Na najudaljenijim mestima bile su savez­ ničke trupe, konjanici i pešaci, koji su, prema tome, bili i najbliži bedemu. Iza via principalis dolazio je najpre prostor za oficire sa pretorijem u centru, uz koji su se nalazili kvestorijum i forum. Ovo poslednje je bio javni trg gde su se održavali skupovi. Nad njim je po­ stavljen tribunal, tribina za vojnog zapovednika, koji jc tu predsedavao kao sudije na rimskom Forumu, deleći pravdu i upravljajući poslo­ vima vojske. U kvestorijumu je vršena podela hrane i svi materijalni poslovi. Desno i levo od foruma i kvestorijuma logorovale su elitne trupe, konjanici i pešaci legija ili auksilijarne trupe koje su bile dodeljene lično zapoveđniku i koje je mobi 1išao po pravu svog imperiuma. Veliti nisu bili smešteni u logoru. Njihova je dužnost bila da predstavljaju predstraže, te su logorovali blizu kapije, izvan bedema, a ulazili su samo u slučaju opsade. Kada bi vojska došla do logora, ona jc nalazila mesta obeležena raznobojnim zastavicama. Odmah bi vojnici pod oružjem izišli na li­ niju budućeg bedema i počeli da kopaju šanac, izbacujući zemlju prema unutrašnjosti, tako da su stvarali nasip, agger, koji su još po­ krivali busenjem, a zatim na njemu gradili neprekidnu palisadu (vallu m ). Svaki vojnik imao je da donese jedan ili više kolaca potpuno pripremljenih, koji su činili sastavni deo njegove opreme. Između bedema i prvih redova šatora ostavljan je prostor od oko 60 m: to je predstavljalo korisno rasterećenje za pokrete, delimično prikupljanje i naročito je štitilo Šatore od kopalja neprijatelja. T o k o m rim sk e is to rije tehnika gra d n je lo go ra se men jala. Prom en io se i sastav v o jn ih jedin ica, što je nam etalo da se usklade dim en ­ z ije , pa i o b lik lo g o ra prem a trupam a k o je je treb alo da zaštiti. P o red

166

OSVAJAČI toga, primer naroda protiv kojih se ratovalo, kao i karakter zemljišta, dali su povoda ovom ili onom 2apovedniku za uvođenje novina. Tako su nastali još uvek četvrtasti, ali ne više kvadratni logori, a zatim i polumesečasti, kružni i trouglasti. Najzad, samo ustrojstvo vojske, koje je pojedinim jedinicama nametalo gotovo stalna prebivališta, doprinelo jc da se logori pretvore u tvrđave sposobne da se odupru pravim opsadama. Predviđene su i unutrašnje mere odbrane, a to je dovelo do pođele logora u sektore prema taktičkoj primeni pojedinih jedinica. Mnogi gradovi na granicama carstva nastali su iz stalnih logora (castra stativa) gde je kameni zid ili zid od opeke zamenio stari agger i vallum, koji nisu mogli biti trajni. Već vrlo rano rimska vojska je počela da koristi stručnjake, radnike koji su obrađivali gvožđe ili drvo i imali da vrše razne po­ slove u toku pohoda. Ovi fabri (zanatlije) predstavljali su jezgro pra­ vih pionirskih jedinica nezavisnih od legije i stavljenih pod zap ove dništvo prefekta koga jc određivao vojni zapovednik. Pod Carstvom dužnost prefekta zanatlija (praefeetus fabrum ) obavljao je vitez. Ovaj oficir se normalno nije starao o poslovima koje je vršila sama vojska: utvrđivanje logora, gradnja puteva i dr. Ali, njegova je dužnost bila da se stara o održavanju i popravci ličnog oružja, o građenju i osposobljavanju ratnih sprava, kao i o nekim radovima u vremc opsade. Korišćenje mehaničkih sredstava u vojnim pohodima postalo je često tek od I I I veka prc n. e., kada je iskustvo sicilijanskih Grka i onih iz južne Italije poučilo Rimljane. Veliki razvoj vojnih sprava u grčkim vojskama i sam počinje tek u helenističko doba. Tehnika toga rada brzo je dovedena do savršenstva, tc nc izgleda da su Rimljani usavršili sprave koje su preuzeli. Uostalom, bilo bi teško da oni to učine, dokle god je mehanički princip na kome su se sprave zasnivale ostao nepromenjen. Bile su dve vrste sprava: one koje su služile da se bacaju projek­ tili i one čiji je cilj bio da štite vojnike prilikom napada na zaštićenog neprijatelja. U prvu grupu spadaju katapulti, baliste, onagre i škor­ pioni. Katapulti su u stvari samo jedna vrsta velikih samostrela: dva jako izvijena kraka spojena su na jednom kraju sa jednim uvijenim

167

RIMSKA

CIVILIZACIJA

svežnjem od elastične materije. Uvijanje svežnja teži da izazove obrtanje kraka. Ta snaga je upotrebljena da bi se snažno bacio pred­ met koji za ovakve mašine predstavlja jednu vrstu jake strele, ali koji kod većih mašina može da bude i krupan i mnogo teži. Katapulti su, dakle, oružje zasnovano na principu zatezanja, kao samostrel, i sa rela­ tivno velikom početnom brzinom. Baliste se zasnivaju na istom prin­ cipu, ali su bacale mnogo teže projektile, veliko kamenje ili grede, koje su delovale više svojom težinom nego brzinom. Balista je upo­ trebljavana za izbacivanje oružja po lučnoj putanji, da bi se prešla neka prepreka, na primer zid. One su, dakle, igrale ulogu sličnu onoj koju danas imaju haubice ili merzeri. Onagra se zasniva na drugom principu i to ne više na principu luka, već praćke. Ona se sastoji od vrlo dugog kraka kao ćuskije. utvrđenog na horizontalnom delu koji se može obrtati, a koji opet po­ kreće svežanj izuvijane užadi. Pri mirovanju ćuskija je stajala verti­ kalno, a pomoću vratila mogla jc biti povučena unazad, što je dovodilo do zatezanja užadi. Kada bi se naglo oslobodila, ćuskija se munjevito odbacivala unapred i u snažnom trzaju zaustavljala. Pod ovim udar­ cem projektili koji su bili postavljeni na kraj ćuskije (kamenje za praćku, obično kamenje, sumporne lopte ili upaljena smola) osloba­ đani su i odbacivani prema neprijatelju. Sto se pak tiče škorpiona, izgleda da je on u raznim vremenima označavao čas jednu vrstu katapulta, čas malu onagru. Sredstva za opsadu u užem smislu reci bila su prilično raznovrsna. Ona su išla od ovna — običnog stabla ili ogromne grede koja je služila da se probiju vrata grada, a nekad i sami zidovi, da bi se poljuljali ili da bi se u njima stvorila pukotina — do konstrukcija koje su podi­ zane na licu mesta. Pošto je ovan morao da bude pokretan snagom ljudskih ruku, to je zahtevalo da se vojnici zaštite od neprijatelja. Iz tih razloga ovan je stavljan pod neku vrstu pokretnog hangara sa tvrdim krovom, pokrivenim nezapaljivim materijalom (na primer, sveže odranim životinjskim kožama). Bilo je i sličnih konstrukcija koje su primicane zidovima i koje su omogućavale vojnicima da pijucima ruše temelje zida. Ali, najčešće su se koristili podzemni hodnici koji su započinjani prilično daleko od zida i koji su strpljivo

168

OSVAJAČI kopani ispod zida do u unutrašnjost grada. Cilj ovih hodnika nije bio da se postigne pristup u mcsto, već da se podriju temelji zidina. Kada se smatralo da se hodnikom došlo do pod zid, on je širen i brižljivo podupiran gredama. Zatim bi se grede zapalile i posle izvesnog vre­ mena tavanica bi se srušila, povlačeći za sobom zidove i kule. Tako je nastajao otvor u zidu. Ali, rad sa ovakvim hodnicima ne može se obavljati u tajnosti. Larma ga brzo odaje. Stoga opsednuti, kada jed­ nom utvrde pravac hodnika, i sami su počinjali da kopaju proti vhodnik ispod onoga koji su pravili napadači. Posledica je bila da sc hodnik sruši, a druga mogućnost da se poplavi tako što bi se u njega provela kanalizacija. Iskopavanja u Dura Europos* pokazala su nam podzemne radove koje su vršili Parti i Rimljani za vreme opsade kojoj je bio podvrgnut grad, pre nego što je pao u ruke Parta. Kosturi vojnika ležali su još u hodnicima tamo gde su opsednuti izbili u protivnapad. Cezar u Galskom ratu dao nam je značajna obaveštenja o mate­ rijalu kojim se služio za vreme opsada. Stalno je u upotrebi primitivni ovan, ali sc upotrebljavaju i pouzdanija sredstva za rušenje zidova. Kuke pričvršćene na čvrste drške (falces murales — zidni srpovi) upo­ trebljavali su vojnici zaštićeni malim zaklonima. Cezar nam takođe govori o građenju pokretnih drvenih kula koje bivaju dogurane do zidina, tako da se uzdižu nad njima, te uz napade strelaca, praćkaša i mašina čine neodrživim jedan dco utvrđenja. Ako je bilo dovoljno vre­ mena i radne snage, paralelno sa zidom podizana je terasa od raz­ ličitog materijala: drveća sa granjem, nanetc zemlje, raznih otpadaka. Ta terasa je postepeno izdizana i primicana neprijatelju tako da bi opsednuti izgubili preimućstvo svoga položaja i više nisu bili izdignuti iznad napadača. Veština Rimljana u opsedanju gradova bila je pro­ duženje iskustava helenističkih vojski. Ako ona nije uznapredovala, bar je bila preneta u Vizantiju, a posrednim putem i na Zapad, čitava tradicija koja se održala do trenutka kada je pronalazak baruta promenio uslove ratovanja. Rim, koji je dugo vremena bio kopnena sila, nije najpre imao mornarice*. Međutim, latinski saveznici iz Ancija bavili su se gusarenjem još pre punskih ratova. Rimljani su bili primorani da stvore

169

RIMSKA

CIVILIZACIJA

mornaricu da bi se mogli odupretz konkurenciji Kartagine. Oni su najpre podražavali punskim brodovima i srazmemo brzo postali su dovoljno vesti da bi mogli neprijateljima da suprotstave svoje pomor­ ske jedinice. Već prvim punskim ratom oni su obezbedili sebi vodstvo na moru. Kasnije, rimska mornarica dopunjena je pomoćnim jedini­ cama koje su na raspolaganje stavljali saveznici sa Istoka. U vreme Carstva obale Italije bile su zaštićene đvema flotama, od kojih je jedna imala sedište u Ravcni, a druga u Mizeni.

• Disciplina u rimskoj vojsci bila je veoma stroga. Surovost zakona kakvu smo naslutili u prvim vremenima Rima ovđe je bila u potpu­ nosti sačuvana. Davanje zakletve pružalo je imperatoru neograničena prava nad životom i smrti njegovih vojnika, kao i pravo da ih telesno kažnjava. Vojni zapovednici široko su primenjivaii i jedno i drugo pravo. Polibije nam je sačuvao uspomenu na događaje iz života vojske u ratnom pohodu. Svako jutro jedan vojnik iz desetog manipula sva­ koga reda (hastati, principes, iria rii) dolazio je u šator tribuna koji je upravljao legijom i dobijao od njega tablicu na kojoj je napisana lozinka. Vrativši se u svoju jedinicu, on jc u prisustvu svedoka predavao ovu tablicu zapovedniku sledećeg manipula (devetog), koji ju je dalje, po utvrđenom redu, predavao zapovedniku osmog i tako sve do zapovednika prvog manipula, koji onda tablicu vraća tribunu prc nego što padne mrak. Tako, prc početka noćne straže, zapovednik legije jc siguran da svi komandanti pojedinih jedinica znaju lozinku. Ako jedna od tablica ne bi bila vraćena na vreme, nije bilo teško naći krivca, koji je onda bio strogo kažnjavan. Noćna straža obezbeđivana je na sleđeć; način: veliti $u imali zadatak da stražare na bedemima logora i da za svaku kapiju daju 10 ljudi. Svako veće prvi stražar svakog manipula dovođen je tribunu od strane jednog podoficira i za svako stražarsko mesto zapovednik daje vojnicima koji su na dužnosti jednu tablicu (tesserae*), na kojoj se nalazi određeni znak koji odgovara smenama noćne straže, njih

170

OSVAJAČI četiri na broju. Četiri konjanika dobijali su, s druge strane, dužnost da izvrše četiri obilaska straže, po jedan za svaku smenu. Kada je trubač svirao objavljujući početak nove smene, ovi konjanici su preduzimali svoj obilazak u prisustvu svedoka, tražeći od svakog stražara da im preda svoju tešem. Ako jc neki vojnik zaspao ili dezertirao, svcdoci su to utvrđivali, a obilazak je bio nastavljen. Ujutro, tesere su bile donete tribunu, koji je odmah mogao da uoči sve nepravilnosti. Kratka istraga omogućavala jc da se brzo pronađe krivac, koji je odmah izvođen na sud, sastavljen od tribuna, i osuđivan na smrt. Smrtna kazna je bila izvršavana naročito surovo. Tribun bi uzeo štap i njime dodirnuo osuđenika. Potom su ga vojnici ubijali štapo­ vima i kamenjem. Ako nekim čudom osuđenik ne bi odmah umro. bio bi izbacivan van logora i tu ostavljen. Batinjanje je takođe bilo kazna za kradljivce, vojnike za koje je dokazano da su lažno svedočili, za dezertere, a primenjivano je u određenim slučajevima nediscipline. Kada bi cela jedinica bila kriva, na primer ako bi neki manipul napustio bojni red, vojnici koji su ga sačinjavali bili su desetkovani. Ćela jedinica bila je skupljena izvan okvira legije i kockom je izvlačeno po jedno ime na deset. Potom su oni čija su imena izvučena bili ubijani. Ostali su dobijali kao sledo* vanje ječam umesto pšenice i morali su logorovati izvan bedema, dok ne bi sprali ljagu nekim podvigom na bojnom polju. Postojale su i blaže kazne: lišenje čina i drugih povlastica sticanih 2a vreme služenja vojnog roka. sramno otpuštanje iz vojske, pa čak i telesne kazne. Bilo je i manjih kazni: gubljenje čina ili povlastica koje jc povla­ čilo za sobom trajanje vojnog roka, i sramno otpuštanje iz vojske kao i telesne kazne. Teror nije, međutim, bio jedino sredstvo kojim se obezbeđivala disciplina. Postojale su i nagrade: često je plen sakupljen na bojnom polju bio bar delimično prepuštan vojnicima. Nekad je zapovednik davao novčanu nagradu ovom ili onom ratniku koji se istakao na b oj­ nom polju. Bilo je čak i slučajeva da se konačno povećavala nadnica pojedinog vojnika. Međutim, u najstarije vreme vojnici su najrađe primali vojne počasti, na koje su bili najoseiljiviji i koje pominju

171

RI MSKA CI VI LI ZACI JA nadgrobni natpisi veterana. Stari istoričari nam tvrde da su još od doba kraljeva zaslužni vojnici dobijali hasta pura — dršku kopija bez gvozdenog vrška. To je bio simbol čije značenje ne možemo više jasno da shvatimo. Kasnije ovo odlikovanje bilo je prošireno davanjem srebrnih ili zlatnih narukvica, lančića od skupocenog metala, ogrlica ( torques) i medaljona (phalerae) od bronze ili zlata, koje su nošene na oklopu. Ogrlice i falere su stranog porekla: one prve galske, a druge etrurske. Vend, veoma raznovrsni, izgleda da predstavljaju podražavanjc onima koji su upotrebljavani u grčkim igrama, gde su predstav­ ljali nagradu pobedniku. Neki venci dodeljivani su isključivo zapo­ vjedniku: takav je trijumfalni venae davan onome ko je postigao trijumf, ili vcnac kao nagrada za uspešno sprovedenu opsadu (isple­ ten isključivo od lišća), koji je dodeljivan onome koji bi neki grad oslobodio od opsade. Građanski venae (corona civicus) pokazivao je da je njegov nosilac, ličnim zalaganjem, spasao život nekog rimskog građanina. Taj venae sačinjavalo je hrastovo lišće. Corona muralis pripadala je onome koji je prvi uspeo da se popne na bedem nepri­ jateljskoga grada, a corona turrita onome koji je prvi prešao preko bedema utvrđenoga logora. Krajem Republike i pod Carstvom ove nagrade nisu bile dodeIjivane bez reda vojnicima raznih zvanja: ogrlice, grivne i falere da­ vane su borcima prvoga reda i centurionima; hastae purae i venci (sem građanskog, corona muralis i corona turrita) mogli su se davati samo oficirima (tribunima, prefektima i zapovednicima legija). Vrhunska nagrada, triumphus dodeijivana je samo glavnom zapovedniku, nosiocu imperiuma, koji je upravljao operacijama u toku jednog pohoda. Tri jumf jc vrlo živopisan obred koji je od pamtiveka živo uticao na maštu ljudi. Pre svega, u njemu dolazi do izražaja izraz zahvalnosti imperatora, koji, zajedno sa svojim vojnicima pobednicima, ide na Kapitol da zahvali Jupiteru Najboljem i Najvećem za zaštitu koju mu je pružio u toku pohoda. Ali, vrlo brzo ovaj obred se povezao sa nizom veoma složenih pravila koja je nametala surevnjivost Senata i njegova nepoverljiva obazrivost. Trijumfalna povorka svakako je srodna sa pompa circensis, onom povorkom koja je prethodila igrama.

172

OSVAJAČI Kao i same igre, ona označava jedan od onih velikih trenutaka kada bogovi učestvuju u životu grada. Vrlo je verovatno da je etrurski uticaj doprineo utvrđivanju ovog obreda. Sam trijumfator nosio je Jupiterovo odelo: sa purpurnom tunikom izvezenom zlatom, sa pur­ purnom togom takođe ukrašenom zlatom (toga picta), sa pozlaćenom obućom i skiptrom od slonove kosti koji je nadvišavao orao (Jupiterova sveta ptica), sa lovorovim vencem i licem obojenim crvenom bojom po uzoru na etrurske statue, on je bio oličenje Jupitera koji se opet svečano penjao u svoj kapitolinski dom. Povorka se obrazovala na Marsovom Polju, izvan pomeriuma. Ona je ulazila u grad preko Forum Boarium* i prolazila je pored Velikog cirkusa — pošto bi se prethodno odala pošta nepobedivom Herkulu, grčkom zaštitniku trijumfatora, u njegovom hramu koji se nalazio pored Ara Maxima*. Zatim, pošto bi povorka prešla preko Cirkusa, ona je ćelom njegovom dužinom pratila Sveti put, spuštajući se niz Velium i prelazeći Forum, prc nego što bi počela da se penje uz Kapitol (Clivus Capitolinas*)< Za sve to vreme kapije svih hramova bile su otvorene, kako bi se obezbedilo prisustvo bogova. Na čelu su se nalazili dostojanstvenici u funkciji i senatori. Za njima su išli svirači u rog, iza kojih je dolazila duga povorka koja je nosila plen otet od neprijatelja: ovde se pojavljivalo sve ono što je u tom plenu bilo najskupocenije, statue, zlatno i srebrno posuđe, gomile oružja i novca, pa čak i simbolične predstave zemlje, reka, gradova, najzad i neprijateljskih zapovednika, ukoliko ovi nisu lično vođeni u trijumfu. Posle ratnoga plena, sveštenici koji su vršili žrtvo­ vanje vodili su životinje koje su određene za svečanu žrtvu, bele bi­ kove bez mrlje čiji su rogovi pozlaćeni, a preko čijeg vrata su bile stavljene ritualne trake (vittae). Uporedo sa njima išli su camilli, deçà koja su opsluživala sveštenike i čija je dužnost bila da im u trenutku žrtvovanja dodaju zlatne patere. Iza žrtvenih životinja dolazili su ugledni zarobljenici u okovima. Dugo vremena bio jc običaj da se nad njima izvrši smrtna kazna u zatvoru za vreme obavljanja žrtvenih obreda. Veoma je verovatno da su prvobitno bili javno žrtvovani Ju­ piteru, ali od pobede Paula Emilija 167. godme pre n. e. sve češće je poklanjan život uglednim zarobljenicima, bar onda kada su se

173

RIMSKA

CIVILIZACIJA

hrabro i pošteno borili protiv Rima. Čuveni su u tom smislu primeri Jugurte* i Vercingetoriksa, koji su ubijeni, prvi u Marijevom trijumfu a drugi posle Cezarovog trijumfa. U očima Rimljana ovo je moglo biti objašnjeno zločinima koje su ovi protivnici rimske vlasti učinili: tako je Jugurta ubio svoju bracu i podstakao pokolj mnogih rimskih građana i podanika, mimo svih ugovora. Vercingctoriks je bio odgovoran za slične pokolje, a i on je prekršio svoje obaveze. Iza zarobljenika odmah su dolazili pobednici, pa imperator u trijum falnoj odori, koju smo već opisali. Oko njegovih kola u kojima su sedela i njegova deca, trčala je gomila ludiones, glumaca, po etrurskom uzoru, koji su igrali uz zvuke lire i činili razne smešne pokrete. Najzad su dolazila trijumfalna kola, građani koje je neprijatelj zarobio i koji su pobedom oslobođeni. Oni su, ošišani do glave i sa kapom oslobođenika, išli ispred gomile pobeđnićkih vojnika. A ti vojnici pevali su pesme u kojima su se mešalc pohvale i satirične primedbe na račun njihovog zapovednika. Ovi satirični stihovi nalazili su svoje opravdanje u ritualnom karakteru trijumfa: kao jedan od najistaknutijih momenata u verskom životu grada, trijumf je u sebi nosio i velike opasnosti. Božanstva su sklona da unize onoga ko se uzdigao i najviša dostignuća bliska su obrtu sreće. Da bi se uklonila ljubomora bogova, trebalo je preduzeti sve potrebne mere. Ismevanja na račun trijumfatora bila su jedno od sredstava da se umanji njegova sreća, da ona ne bude bez mrlje. To je bila čaša gorčine koja se posvećivala Neme 2i. Smeh, sam po sebi, imao je svojstvo da otkloni božansku zlobu: drugom prilikom vide* ćemo koliko se grad starao da razonodi svoje bogove. Najzad, trijumfator je bio zaštićen amajlijama koje je nosio na telu i koje su visile sa njegovih kola. Najvažnija od njih bila je predstava muškog uda (fascinas), koja je prevashodno služila uklanjanju uroka ( invi* dia). Ovu amajliju deca su nosila oko vrata u zlatnom medaljonu, pre nego Što bi obukla togu virilis. Ona je postavljana i u baštama, da bi se rasterali zli dusi. Od perioda Carstva pravo trijumfa zadržao jc samo car, jer je on jedini mogao da drži vrhovni imperium. Kao isključivi zapovednik svih trupa, car je snosio odgovornost za vojne operacije vođene »pod

17'

OSVAJAČI auspicijama« od strane njegovih legata. Međutim, da bi zadovoljili opravdane ambicije svojih vojskovođa, carevi su počeli dodeljivati onima koji su se naročito istakli trijumfalna odlikovanja ( insignia îrium phalia), to če reći pravo da u zvaničnim prilikama nose odelo trijumfatora i lovorov venae. Takođe im je podizana statua među velikim trijumfatorima čiju je uspomenu sačuvala is tori ja. Ali, ovo odlikovanje brzo je preko mere prošireno. Izgleda da su od Trajanovog doba svi konzuli bez izuzetka imali pravo da nose trijumfalnu odoru, čime je ona mnogo izgubila od prvobitne vrednosti.

Punski ratovi obeležavaju vrhunac istinski narodne vojske koja je pobudila Polibijevo divljenje. Već od servijanske reforme, koja je praktično isključivala od vojne dužnosti najsiromašnije građane, država je pred opasnošću koja joj je pretila, nekada morala da odu­ stane od određenih principa. Nekada je bilo nužno uključiti u vojsku i najniže staleže, pa čak i oslobađati robove. Sem toga, opšte oboga­ ćenje koje su sa sobom donela osvajanja u I I veku pre n. e. ubrzo jc učinilo nesnošljivim za imućne građane onih 10— 16 godina (10 za konjanike, 16 za pešake) za vreme kojih im je valjalo da služe kao obični vojnici. Nasuprot tome, siromašni građani, manje vezani za građanski život, bili su sve više privlačeni mogućnostima koje je pru­ žala vojna pustolovina i uslovima bogaćenja koji su sc ukazivali. Već dugo vremena vojnici su dobijali najamninu. Zvanično, njeno usta­ novljenje vezuje se za Kamila; on je, navodno, bio primoran da usta­ novi najamninu zbog dužine opsade Vcja. Najamnina je bila različita, prema tome da li se radilo o konjaniku ili pešaku, o vojniku na oba­ veznom vojnom roku, ili o dobrovoljcu. Razumljivo je da je ovaj sistem doveo do stvaranja vojske kao zanimanja, utoliko prc što najamnina nije bila jedini mamac: postojala je nada na ratni plen, obećanje dobijanja zemlje po završenome pohodu, a sve to je doprinelo da sc bitno promeni ukorenjeni karakter vojske. U vreme Jugurtinoga rata. Marije je pod svojim zapoveđništvom imao jedinice sastavljene isključivo od dobrovoljaca, koji su kao svoje zanimanje izabrali vojni zanat. Stoga.

175

RIMSKA

CIVILIZACIJA

je Marijeva reforma, kojom je zvanično omogućeno ulaženje u vojsku svim građanima, pa čak i capite censi (onima koji nisu imali nikakvoga imanja) samo ozakonila postojeće stanje. Ova reforma, čije su posledice bile izvanredno značajne za rimsku istoriju, prvenstveno je nametnuta postojećim odnosima u Rimu. Proširenje vojske nametnula je još jedna činjenica: posle soci­ jalnih ratova, svi Italici stekli su građansko pravo. Otuda nije više bilo razloga da se oni uvršćavaju u savezničke jedinice (s o d i). Razvoj koji je već odavno težio da zbliži te saveznike i legionare doveo je do njihovog potpunog izjednačenja. Prema tome, od početka I veka pre n. e. rimska vojska ne sastoji sc više isključivo od vojnika iz Lacija i rimskih kolonija. U nju se uklapaju sve oblasti Italije, sa izuzetkom Cisalpinske Galije, koja je tek od Cezara dobila građansko pravo. Ovakva vojska oseća se manje vezana za Popuhis Romanus, a više obavezna ličnim odnosom prema imperatoru. Od ovog doba vojnici se ne regrutuju samo za jedan određeni pohod: oni se oba­ vezuju na 16 godina i za sve to vreme su stalni vojni obveznici. Tako je, uz građane-vojnike, stvoren pravi vojnički stalež. Čak i onda kada su razrešeni dužnosti, bivši vojnici podležu izvesnim obavezama. N ji­ hov stalni zapovednik može ih uvek pozvati u određene jedinice vete­ rana, a to je pravo koje je u građanskim ratovima obilato korišćeno. Kasnije, kolonije* veterana, ustanovljene u doba Carstva, ostade osnov odbrane zemlje. Pored ovoga, posrednim ili neposrednim posledicama Marijevih reformi valja dodati i druge koje su bitno promenile tradicionalno ustrojstvo rimske vojske. Sada su svi, hastati, principes i triarii, nosili pilum. Sem toga, iznad podele u manipule, nametnula se takođe i podela u jedinstvene kohorte. S druge strane, nestali su veliti, koji su jednostavno uklopljeni u legiju. Od tog vremena legija je brojala 6.000 l judi. Tako je izgledala vojska u trenutku kada otpočinju građanski ratovi. Ona je sada postala stalna i nalazila se u službi zapovedništva onih koji se trude da pridobi ju vojnike. Cezarova vojska ide za svojim zapovednikom za koga smatra da je njegova čast dovedena u pitanje i ne libi se da se bori protiv drugih legija koje se pokoravaju drugom

176

10. U T V R Đ E N E

G R A N I C E G E R M A N I J E -R E C I J E

Suvozemne granice Rimskog carstva bile su du­ ge oko 9.000 km., i dut njih je bio koncentrisan najveći deo legiona protiv najbuntovnijih varvarskih naroda. Granica između Germanije i Rimske imperije prvobitno je bila postavljena dui reka, zatim od vremena Flavijevaca povu­ čena više na istok, i nastavlja se zidinama i

šančevima. Stalne rimske pogranične snage bile su razmeštene u dubinu od te poslednje gra­ nice preko Rajne i Dunava i bile su snabdevane hranom iz skladišta postavljenih dui sao­ braćajnih puteva koji su b ili vrlo gusti. Postojale su još i druge utvrđene granice, naročito na obalama donjeg Dunava i Eufrata.

vođi. Najzad je tek Oktavije, svojom vestinom i ugledom koji su mu donele pobede, uspeo da bude priznat kao jedini zapovednik. Posle Akcija, 31. godine pre n. e. pod njegovom komandom nalazilo se pedesetak legija.

177

RIMSKA

CIVILIZACIJA

Kada je carski režim ustoličen, pojedine legije su bile razrešene, a njihovi veterani smešteni u kolonije. Ali mnoge od njih trajno su za­ držane, te je tako nastala vojska raspoređena po provincijama. Krajem Avgustove vladavine bilo je 25 legija, od kojih 8 u obe Germanije, duž Rajne, 3 u Spaniji, a 2 u Africi (jedine koje su stavljene pod zapovedništvo jednog upravnika konzularnoga reda, što, međutim, nije dugo trajalo, jer su i one ubrzo stekle carskog legata i biic smeštene u carskoj provinciji Numidiji), 2 u Egiptu, 4 u Siriji (jako izloženoj napadima Parta od poraza kod Kare), 2 u Panoniji*, 2 u Dalmaciji i 2 u Meziji*. Očigledno je da je ovde u pitanju odbrambeni raspored prema neprijateljima koji dolaze spolja i nepokorenim plemenima kojih je još bilo priličan broj, na primer u Španiji. Kasnije, istog principa držali su se carevi, koji su povećali ukupan broj legija (33 od doba Septimija Severa). Odbrana je počivala na utvrđenjima duž limesa* (utvrđene granice) i na pokretnim vojnim jedinicama. Osim legija, provincije su primale i jedinice auksili jarnih trupa postavljene na strategijski važnim mestima i sa određenim zadacima, kao ođbranom jednog značajnog položaja ili kontrolom jednog puta. Tako je dugo vremena jedna jedinica Sirijaca (numertis Syrorum ) održavala red u oblasti Lalla Maghnia na putu cezarske Mauritanije. Dugo vremena u ranom Carstvu Italija je ostala bez legionarskih trupa. Ali, pošto je bilo potrebno obezbediti ličnu sigurnost cara i pređuzeti korake protiv narodnih ustanaka u samom Rimu, Avgust je stvorio posebne jedinice: pretorijanske, gradske i kohorte vigila. Prve među njima predstavljaju samo dalji razvitak jedne stare republikanske ustanove. Pod pojmom cohors praetoria podrazumevaia se elitna jedinica čija je dužnost bila da bude lična straža zapovednika u toku ratnog pohoda. Od vremena Scipiona Afrikanca njeno ljudstvo bilo je oslobođeno od uobičajenih logorskih zadataka, a dobijalo je veću nagradu. Posle bitke kod Akcija, Oktavije je stvorio za sebe sličnu pretorijansku gardu, ali, mesto da sc uključi u neku legiju, ona je organizovana kao samostalna jedinica sa 9 kohorti, od kojifi je svaka imala oko 500 ljudi. Većinu su sačinjavali pešaci, ali je uz njih bilo i konjanika (oko 90 po kohorti). U principu, u ove povlašćene kohorte primani su samo Italic! iz zemalja i gradova koji su

178

OSVAJAČI odavno romanizirani. Tokom vremena proširiće se područje sa koga je vršena regrutacija. Ipak, do Septimija Scvera broj Italika ostaće daleko najveći u okviru ovakvih jedinica. Posle ovog cara odnos se menja i pojavljuju se pretorijanci koji dolaze iz svih provincija, na­ ročito iz podunavskih. To jc posledica činjenice da je tada Rim, osvajač, bezmalo progutan od carstva koje je stvorio: kao što carevi u to doba dolaze iz Sirije ili iz Afrike, snage koje podržavaju njihovu vlast potiču iz plemena koja su tek jučc pobeđena. Pored pretorijanskih, Avgust je, kao što smo rekli, stvorio i grad­ ske kohorte. Njih je najpre bilo tri, kasnije četiri, a po broju ljudstva bile su ravne pretorijanskim, Međutim, dok je pretorijanskim kohor­ tama zapovedao prefekt viteškog reda, neposredni predstavnik cara, ove kohorte stajale su pod komandom senatora, prefekta grada ( praefeetus u rb i). Otvoreno govoreći, ova mala senatska vojska, koju je Avgust verovatno izmislio da bi pružio izvesnti utehu Senatu i podstakao ga da lakše prihvati ustanovljavanje carske garde u okviru grada, nikad nije bila preterano važna i njena uloga ostala je potpuno podređena u odnosu na pretorijance. Sto se tiče kohorti vigila, one su predstavljale samo tehničku jedinicu čija je dužnost bila da se bori protiv požara. Bilo ih je 7, a svaka od njih bila je odgvorna za po 2 od ukupno 14 gradskih rejona. Jedno odeljenje nalazilo sc u Ostiji. Idući noću u patrole, vigilije su bile primorane da preuzmu u neku ruku i policijsku ulogu. Savremeni istoričari često vele da je jedan od razloga propasti Rima bilo učešće pretorijanskih jedinica u politici. Ovo je strog i ne­ dovoljno izdiferenciran sud na koji podstiču podaci Tacita, koji je u ovom pogledu najpristrasniji od svih starih pisaca, te najmanje shvata stvarnu složenost problema. Istina je da su pretorijanci posle Kaliguline smrti nametnuli izbor Klaudija* za cara, ali su oni to učinili tek posle dvodnevnog oklevanja i pregovora u toku kojih se Senat pokazao kao potpuno nesposoban da sam resi krizu državne uprave. U ovom opštem metežu čuli su se jedino pretorijanci, je r su jedini bili u stanju da iznesu jednostavno i jasno mišljenje. I ma šta se o tome govorilo, njih nije podstaklo srebroljublje, već lojalnost prema Germanikovom* rodu, rodu istaknutog imperatora koji je za njih i

179

RI MSKA

CIVILIZACIJA

dalje predstavljao veliku tradiciju Cezara i Avgusta. Oni su uporno ostali vcmi zakletvi koju su nekada njihovi preci dali vođi koji je rukovodio njihovim kohortama. Svakako da su predstavljali opasnost, ali bi bilo nepravedno tvrditi da su ovi elitni vojnici, inače vrlo disciplinovani, predstavljali samo soldatesku pohlepnu na vlast. Istina je sasvim drukčija: uvodeći u unutrašnjost grada, protivno svim repu­ blikanskim tradicijama, izvesne vojne jedinice, Avgust je stvorio manje izvršioce grubih odluka sposobne da se nametnu silom, a riše jednu političku moć koja je dotle bila držana po strani. Pretorijanske trupe, kao naslednici tradicije građanskih ratova i, još dalje, vere u sacramantam, ostaju ono što je rimska vojska oduvek bila, oruđe koje je dušom i telom odano svom imperatoru. A donativum kojim će biti nagrađena njihova vernost bio je samo izraz tradicionalne obavezne darežljivosti starešine prema svojim potčinjenima, patrona prema klijentima, edila koji priređuje igre za narod. Kada je Galba u godini triju careva usvojio Pizona*, vladarev savet se kolebao oko toga da li ćc ovo usvajanje biti proglašeno na rostrima, u kuriji ili u logoru. Ovo stoga što je Avgustov režim stvorio tri instance, tri skupštine čija aklamacija može dodeliti carsku vlast. U pitanju su, kao i u vreme Republike, narod i Senat, ali j vojska, čiji glas treba da bude saslušan. I najzad, Galba je svog usinjenika predstavio pred pretorijanskim kohortama. Zar je moglo biti drukčije? Narodna skupština, koja je već postala beznačajna u vreme oligarhijske Republike, još više je izgubila 2načaj Avgustovim reformama. Podcijeni Senat dokazao jc da bez svog vođe. princepsa, nije u stanju da održi svoju staru auctoritas. Ostala je još samo vojska koja jc bar imala snagu svoje fides. Hteo ili ne, Rim se vraćao starim oblicima stapanja vlasti. Stara republikanska izreka — cedant arma togae (neka se oružje povuče pred togom), koja predstavlja osnovu Ciceronovog shvatanja države — nije izdržala otpor činjenica. Avgustov principat uništio je sve tra­ gove građanske demokratjje. Na njenom mestu pojavljuje se demokratija zasnovana na vojsci, koju nameće logika rimskih običaja, koju nije moglo da oslabi šest vekova oligarhije. Prctorijanci su vojska grada. Imperator koga oni izvikuju ima više uslova da se nametne.

180

OSVAJAČI Ali vojska u provincijama koristi to isto pravo, svuda vojnici proglašuju svoga ličnoga zapovednika i eto opet građanskog rata. Ako jednoga trenutka vojska postane svesna svog jedinstva — makar i posle dugih kriza — carstvo, ne lutajući više u traganju za određenim principom vlasti, ne kolebajući se između prosvećene stoičarske mo­ narhije i bogovlade semitskog porekla, stvoriće najzad izvesnu ravno­ težu u vojničkoj tiraniji jednog Dioklecijana. Ali, to je došlo već vrlo kasno i ostarelo carstvo, lišeno svoje mladalačke snage, bilo je već krenulo ka svome kraju.

GLAVA VI

ŽIVOT I UMETNOST

IM SKO carstvo bilo bi samo prolazna tvorevina da je svetu nametnulo jedino silom određenu političku organizaciju i za­ kone. Njegova istinska veličina pre se sastoji u onom što je bilo i ostalo njegov duhovni uticaj. Na Zapadu, carstvo je otvorilo vrata raznim oblicima kulture na ogromnim područjima, a na Istoku omogućilo je tekovinama duhovnog života i umetnosti hejenizma da sc održe i da sačuvaju svoju plodonosnu snagu. Nekada izgleda privlačno razmišljati o svetu u kome ne bi bilo Rima, ali na kraju to samo dopušta da bolje sagledamo ogromnu ulogu koju je Rim odigrao u istoriji ljudske misli. Među svim onim čudima koja su doprinela da Rim bude zaista ono što je bio, najviše svakako iznenađuje činjenica da jezik latinskih seljaka, jedva u roku od nekoliko vekova, postaje jedno od najsigur­ nijih i najtrajnijih sredstava za prenošenje misli koje je čovečanstvo ikada poznavalo. Nedostaje nam niz stranica istorije tog latinskog jezika. Strpljivi rad filologa — arheologa jezika — uspeo je da rekonstruiše neke od tih stranica. Otuda danas znamo da je latinski jezik kojim su pisali Ciceron i Vergilije nastao dugom evolucijom koja je trajala hiljadama godina u okviru indoevropske zajednice, ali koja je naglo ubrzana između V I i II veka pre n. e., kada je primitivni govor Lacija, gde su se mešali elementi raznog porekla, italskog, etrurskog,

R

183

RIMSKA

CIVILTZACIJA

a možda i drugih, dobio zadatak da izrazi svakovrsne pojmove koji su se iskristalisaii u okviru rimske države. Znamo takođe da je pisani govor, onaj koji je za nas postao klasičan, različit od onog kojim su se Rimljani služili u svakodnevnom životu. Ćak i zakoni i estetika latinskog književnog jezika plod su svesnog izbora, smišljenog rada koji je mimoišao mnoge olakšice koje je pružao govorni jezik, olakšice koje je taj jezik katkada sačuvao i koje vaskrsavaju u kasnim tekstovima kada je strogost pravila popustila. Jedan od prvih zadataka latinskih pisaca bio je da stvore savršeno jasne i precizne oblike izražavanja, koji ne podležu nikakvoj dvosmi­ slenosti. Vredno je pomena da su najstariji sačuvani tekstovi pravne formule, verovatno stoga što je zakon prva oblast u kojoj se namet­ nula potreba da se utvrdi stalni smisao reci i rečenice. Ali je isto tako sigurno — kako to pokazuje redakcija zakona 12 tablica — da je prvi posao bio da se stvori jasan usmeni izraz, jer jc ovaj najprc bio namenjen pamćenju, a tek zatim urezan na đrvetu ili bronzi. Međutim, usmeni izraz koji pretenduje da bude zapamćen, mora poštovati izvesne zakone, mora otkriti ritam jezika i mora se povinovati ponav­ ljanjima reči, pa čak jednostavno i zvukova. Ma koliko išli unazad proučavajući istoriju latinskog jezika, uvele ćemo naići na to staranje 0 inkantacionoj formuli (koja ne mora neminovno da bude magijska), a u kojoj se misao zatvara u sebe, u jednom jednoobraznom ritmu, oslanjajući se istovremeno na aliteraciju i asonancu, a možda i na slik. Najstarija latinska proza u svojim skromnim počecima vrlo je bliska neposrednoj poeziji, onome što su Rimljani nazivali carmen, a što je nekada »igra« jezika, nekada ritualni gest žrtvovanja, po­ navljanje koje opčinjava, zvučna stega koja ograničava stvarnost. Obuhvaćena između ove dve nužnosti — potpune određenosti koja ne dopušta da promakne bilo šta od stvarnosti koja se želi izraziti 1 ritma — rimska proza ubrzo se podvrgla određenim pravilima, naglašujući snažno raščlanjenost rečenice, najpre kao obične članke k oji se povezuju u jednu celinu, a zatim kao izraz sređivanja koje je neophodno u raznim Jelovima izlaganja i najzad kao potpuno sred­ stvo potčinjavanja koje omogućuje sklapanje složenih rečenica i ta­ kvih sa određenim međusobnim odnosom. Uporedo sa tim obogaćen

184

2IV0T

I

ÜMETNOST

je i rečnik. Da bi se odredili pojedini pojmovi» nastaju nove reči, a u rečenici se one raspoređuju u nizu nijansi. Bogatstvo rečnika, kojim se Ciceron tako obimno služi» ne predstavlja u latinskom jeziku jevtinu razmetljivost: ono je posledica duge analize čiji je cilj da ništa ne ostane neosvetljeno i koja , strahujući od apstraktnih definicija i uopštenih formula, teži da u granicama mogućnosti izrazi sve vidove nekoga predmeta, radnje ili stanja. U toj težnji da bez dvosmislenosti izrazi stvarni smisao jednog tvrđenja, jezik razvija kao celinu pred našim očima jedan izvanredno fini sistem. On se ne zadovoljava time da izrazi jednu činjenicu. Po­ trebno mu je takođe da pokaže u kojoj meri onaj koji govori učestvuje u izražavanju toga pojma, da Ii on želi da mu da punu i potpunu objektivnost, ili, naprotiv, samo prenosi tuđe mišljenje ili opet samo izražava izvesnu mogućnost. Prema ovim slučajevima menja se i gla­ golski oblik. Gramatičari su naknadno izdvojili niz raznih kategorija, na primer »realno«, »potencijalno« (kada je mogućnost prikazana kao čisto duhovno shvatanjc) i »irealno« stanje (kada ono što jc u teoriji moguće biva u očima ličnosti koja govori opovrgnuto stvarnošću). Takođe se razvija ceo sistem indirektnog govora koji opredeljuje izraz, čineći ga zavisnim od uvodnog glagola i odvajajući ga od ličnosti koja govori, pri čemu je moguće sačuvati različite vidove (vreme, način itd.) koje je uneo nosilac prvoga izraza, čije se reci prenose. Sve to što katkad mladim latinistima izgleda kao nerešiva zbrka, pokazuje se pri detaljnijoj analizi kao vanredno sredstvo, sposobno da izrazi nijanse kojima ne raspolažu mnogi modemi jezici i koje nameće duhu razvrstavanja koja primoravaju na dublja razmišljanja. Izgleda da u ovom razvitku sintakse primer grčkih konstrukcija nije igrao vidnu ulogu. Ono što su gramatičari prošloga veka sma­ trali kao helenizme, stvarno je najčešće izraz težnji koje su svojstvene latinskom jeziku. U sintaksi se helenizmi pojavljuju tek veoma kasno, onda kada je klasični jezik dostigao svoju punu zrelost. Drugi je slučaj sa rečnikom, koji je već vrlo rano prihvatio izraze primljene iz grčkog jezika. U Rimu se svuda mogao čuti grčki: tim jezikom govorili su trgovci već u V I veku, zatim putnici koji su došli iz južne Italije, a uskoro i robovi dovedeni u Lacij iz grčkih ili helcniziranih krajeva.

185

RIMSKA

CIVILIZACIJA

U toj Italiji gde se mešalo toliko raznih naroda postojao je jedan italsko-heienski spoj koji je ostavio svoj trag u istoriji latinskog je­ zika. Pozajmicom (usmenom, posrednom ili neposrednom) prihvaćena su imena novca, oruđa, tehnički izrazi koje su doneli mornari, trgovci i vojnici. Svi ovi elementi brzo su prihvaćeni i uvršćcni u osnovni fond starog jezika. Od njih kipte Plautovi komadi koji se obraćaju širokoj publici. Ali, posle punskih ratova, javio se drugi problem čije je rešenje bilo moguće naći tek ceo vek kasnije. Dolazak filozofa u Rim, posle osvajanja Makedonije, pripremljen je, kako smo već kazali, dugim periodom za vreme koga je izvršena helcnizacija rimske elite. Bez sumnje su neke porodice koje su čuvale seljačku tradici ju pružile ozbiljan otpor prodoru grčke misli. Međutim, primer najstrasnijeg protivnika helenizma pokazuje nam koliko je taj otpor bio jalov: Katon je znao grčki, on je govorio taj jezik i čak je rado čitao na grčkom. Značajno je da je prvo istorijsko delo posvećeno Rimu napisao na grčkom jeziku jedan senator u isto vreme kada jc Plaut pisao na latinskom svoje komedije. U to vreme kulturni jezik još nije latinski, već grčki, a latinska književna proza nastala je mnogo posle početaka narodne poezije. Filozofi koji su 155. godine pre n. e. došli u poslanstvo nisu imali nikakvih teškoća da ih razume široka publika, kojoj su se obratili na grčkom, i moglo je izgledati da je latinska književnost osuđena da se zadovolji samo pesničkim izra­ zom, prepuštajući grčkom jeziku oblast apstraktne misli. Uprkos toj te­ škoj smetnji, latinski pisci su u nekoliko generacija uspeli da skuju latinsku prozu koja je mogla da se takmiči sa prozom grčkih istoričara i filozofa. Oslanjajući sc na već ostvarene uspehe — posebno uspehe političkog jezika stvorenog redigovanjem pravnih tekstova i senat­ skih zapisnika — latinski pisci su najpre počeli da stvaraju istorijske priče kojima je bio dovoljan tradicionalni rečnik i koje su mogle da se služe iskustvima koja su pružali domaći epovi Nevija* i Enija* iz TII veka. Vrlo jc verovatno da su Katonove Origines, pisane latinski, mnogo šta preuzele iz Mevijinih Punskih ratova, a iz Anala Enijevih. U isto vreme zahtevi političkog života vrlo često su nametali držav­ nicima da govore pred javnošću. Nekada se to dešavalo u toku vrlo složenih rasprava koje su se odigravale pred Senatom, nekad

186

2 IV OT

I

UMETNQST

je opet trebalo đclovati na mase okupljene pred Rostrima. Nekad jc, najzad, govornik morao da se brani pred sudom i da ubeđuje nekog porotnika. Sačuvano je, nažalost, vrlo malo fragmenata ove latinske proze Ï I veka pre n. c. Jedini potpuno sačuvan Katonov tekst je knjiga De agrikultura, a njeno čisto tehničko izlaganje ne dopušta ni veliku rečitost, niti obrte živog izlaganja. Pa ipak, iz ovog teksta, iz odlomaka Katonovih govora koje poznajemo, vidi se da jc već tada latinska proza bila potpuno zrela. Bilo je nesumnjivo u njoj još izvesnih neelastičnosti, rečenica jc Često kratka, određena kao zakonska formula. Rečenice se redaju u beskrajnim nizovima, ali je nekada i njihova jednoličnost u izvesnom smislu izraz veličine i snage. Ritmu nasleđenom iz pesme pridružuju se dostignuća govomištva, potreba za ubeđivanjem tako što se slušaocima najpre prikažu svi vidovi jedne misli, da bi se ona zatim sažela u kratku formulu, koja se može duboko uvrežiti u svest. U ovoj rečitoj prozi već se spajaju đve osobine Ciccronove rečenice; gravitas (ozbiljnost) i obilje reci. Čak i kruta forma te rečenice, slična arhajskoj grčkoj skulpturi, doprinosi utisku čvrstine. Već za Katona latinski je zaista postao jezik dostojan osvajača sveta. Ovakva latinska proza morala je još da osvo ji oblast čiste apstrak^ tnc misli. Za to je bilo potrebno da jezik uspe da izrazi apstrakciju, što je išlo sa priličnim teškoćama. Latinski jezik je posedovao čitav sistem sufiksa nasleđenih iz indoevropskih jezika, ali se njima služio umoreno i mahom samo da bi izrazio lako shvatljiva svojstva koja su još vrlo bliska konkretnome. Za njega je apstraktno još uvek ostajalo pomalo strano. Kako onda pod tim uslovima izraziti u latinskom jeziku dijalekatske forme grčkih filozofa? Prvi pisci koji su to pokušali za­ malo da nisu odustali. Čuveno jc Lukrccijcvo* priznanje u kome se on žali na siromaštvo svog matemjeg jezika. Njemu se pridružuju i mnogi drugi — Ciceron, pa i Seneka — koji podržavaju pesnika koji je pređuzeo đa misli Epikura i Demokrita učini pristupačnim latinskoj publici. Sam pojam filozofije nije odgovarao ni jednoj latinskoj reci. Bilo je nužno ili stvoriti novi đijalekat upotrebljavajući oblike grčkih reći, ili ih prevesti. Uporcdo je postupano na oba načina, ali su ciljevi i kontekst bili pri tome različiti. Ciceron nekad upotrebljava

187

RIMSKA

CIVILIZACIJA

reč philosophia, ali u tehničkom smislu. Na drugim mestima on pribegava odgovarajućem izrazu kojim se već Enije služio, sapientia — koja, međutim, već ima određeno značenje, tc se na filozofska razmi­ šljanja može primeniti samo u prenosnom smislu. Za Rimljanina sapientia nije dijalektika koja traži istinu, već jedna mnogo proza­ ičnija odluka, zdrav razum koji je naviknut da ide pravilnim putem, ali mnogo \riše u ponašanju čoveka nego u sticanju saznanja. Jasno je koliko je za budućnost rimske filozofije bilo važno ovo prenošenje značenja. Jer ovako upotrebljene reči zadržale su od svoje prvobitne upotrebe i od svojih semantičnih svojstava izvesne elemente, izvesne asocijacije, koje se nisu mogle odmah zbrisati, a koje su uticale na misao. Sapientia je ostala uvek sposobnost da se usklade životna pra­ vila, ono što nazivamo mudrošću, pre nego veštinom razmišljanja. Ne manje značajan je primer reći virtus, kojom je valjalo prevesti grčki pojam vrline. Dok su Grci upotrebljavali, da ovo izraze, jedan nesrazmemo produhovljeniji izraz, reč acsTp, koja obuhvata pojam skladnog uklapanja ličnosti, najpre u državu, a zatim u svet, Rim­ ljani su koristili jedan izraz koji obeležava akciju, snagu čoveka izra­ ženu u njegovom naporu. Tako jezik pokazuje promene nametnute grčkoj misli. Moglo bi se pomisliti da je u pitanju izvesno nerazumevanje i da Rimljani nisu bili sposobni da se uzdignu do čiste misli, to jest da nije u pitanju svesno formiranje rečnika. Ali ne sme se poreći da pisci sposobni da misle i da čak pišu filozofske rasprave i vode duge razgovore na grčkom sa filozofima koje su rado primali u svoje kuće, da su namemo izabrali, kad su se izražavali na latin­ skom, reči čija im je nepotpunost bila poznata, ali koje su smatrali podesnijim za prenošenje pojmova u duhu razvijanja čiste rimske misli. Književnost celokupnog Ciceronovog* vremena svedoči o ovoj raz­ radi jezika kojom se istovremeno stvara originalna misao. Tako je stvoren niz pojmova po uzoru na grčke, ali sa znatnim nijansama, a istorija je uslovila da zapadna misao ne bude neposredni naslednik grčkih prototipova, već njihovih latinskih kopija, što je za budućnost imalo velikih posledica. Grčki logos postao je u Rimu ratio — ono što je bilo »reč« postalo je »račun«. Razlika nije samo u reči, već i u duhovnom stavu koji ona izražava.

188

ŽIVOT

I

UMETNOST

Uslovi pod kojima je nastao latinski književni jezik već sami po­ kazuju da rimska književnost nije bila niti je mogla biti obična kopija grčke. S jedne strane, originalnost latinskih pisaca i njihovo gledanje na život podsticali su stvaranje delà različitih od delà njihovih pret­ hodnika čak i kada su ih uzimali za uzor; s druge strane, jezik kao izražajno sredstvo vodio ih je na sasvim drugi put. Kasni je ćemo videti kakvi su bili počeci rimskog pozorišta punog italske tradicije. Gak i kada su pisci crpji teme od Menandra i Euripida, oni su ih obrađivali na vrlo određen način, mnogo bliži narodnom poreklu scenskih igara nego što su to mogla da budu delà Grka. Iz svojih uzora oni su odabirali ono što bi se dalo prilagoditi uslovima nacionalnog pozorišta, dok su drugo ostavljali po strani. Tako su Plaut* i Terencije*, podražavajući u razmaku od pola veka grčkim komedijama istoga repertoara — Novoj komediji — ipak stvorili delà među kojima ima znatnih razlika. Plautova adaptacija Menandra pri­ lično neodređeno liči na Tercncijcvog Menandra. Dok je Terencije više privučen moralnim problemima (pitanje vaspitavanja dccc, uloga lju­ bavi u životu mladih, slobode koju svako mora uživati da svoj život uredi kako hoće), Plaut se služi zapletima grčke komedije da bi branio tradicionalni moral Rima — opasnost od prevelike slobode, odbijanje iskušenja grčkog života. U suštini, sasvim suprotni stavovi iako je predmet komedije isti i kod jednog i kod drugog. Ovaj primer poka­ zuje da uticaj grčke književnosti ni najmanje nije omeo rimske pisce da stvaraju originalna delà sposobna da izraze misli i težnje svog vremena i svog naroda. Takođe u narodnim italskim osnovama nalazimo poreklo jednog književnog roda koji je Grcima ostao nepoznat, a doživeo je veliki uspeh: satire. Već od I I veka pre n. c. tako sc nazivaju delà pisana u prozi i stihovima u vrlo raznovrsnim metrima, prema nahođenju i mašti pesnika. Bilo je tu svakovrsnih tema: pripovedanja, mimskih scena, moralnih razmišljanja, ličnih napada, književne kritike. To je neka vrsta slobodno vođenog razgovora i sigurno je da je, na primer, u satirama Lucilija*, koji jc oko 130. godine pre n. e. postao majstor

189

RI MSKA

CIVILIZACIJA

ovoga roda, bilo odjeka slobodoumnih razgovora koje je Scipion Emilijan u slobodnim časovima vodio sa svojim prijateljima ili ih je vodio za vreme noćnih bdenja u ratu ispred Mumancijc, gde je Lucilije bio pored svog zaštitnika. Jedan vek kasnije Horacije će prihvatiti satiru razrađujući je u novom stilu. Ali u tim mudrim razgovorima, u ko­ jima provejava veća briga za savršenstvo oblika, u toj horacijevskoj satiri, još se javlja stari italski realizam, smisao za shvatanje života nekad doveden do karikature, i tipično rimska želja da se čitalac pouči i da mu se pokaže put mudrosti. Pomenuli smo takođe kako se u II veku pre n. e. razvilo rimsko govorništvo, koje je pod uslovima javnoga života postalo svakodnevna potreba. Gomilanje političkih sporova i sve veći značaj skupštinskih i senatskih rasprava, sve veća važnost javnog mnjenja u poslednjim godinama Republike, podstakii su mnoge govornike koji su bili željni da se nadmeću. Kroz takvo takmičenje usavršilo se govorništvo. Go­ vornici su razmišljali o svojoj veštinl, koja jc samim tim postala efikasnija. To je podstaklo i stvaranje određene govorničke estetike i pedagogije, čiji uticaj i danas osećamo. Dok su čisti književni rodovi — poezija, istorija, filozofija — bili sumnjivi Rimljanima već zbog svoje neobaveznosti, govorništvo im je izgledalo kao najbolje sredstvo kojim građanin može služiti svojoj zemlji. Sada su vojske bile stajaće, vojna karijera otvarala se, izgleda, naročito za nekoliko stručnjaka čija je dužnost bila da održa­ vaju red u provincijama i bezbednost na granicama. Otuda je izgledalo prirodno pripremati omladinu za borbu na Forumu, bar isto onoliko koliko za rat. Tako vidimo da Ciceron* vrlo nerado prima da krene u pohod na Siciliju kao prokonzul, ali da provodi duge sate sprema­ jući rasprave o veštini govomištva. Njemu se čini da je to najbolji put da se duh omladine usmeri ka carstvu misli. Omladinu ne treba samo poučiti izvesnom broju čisto formalnih pravila — kao što su to činili grčki retori — već je treba nadahnuti istinskom kulturom, koristeći najuzvišenija dostignuća filozofije. Stoga knjige kao Orator i De Oratore teže da izdignu shvatanje govomištva, koje jc već postalo tra­ dicionalno, i da — suprotstavljajući se primeđbama platoničara koji su u njemu gledali samo veštinu forme — naprave od govomištva

190

ŽIVOT

I

UMETMOST

najviši i najplodonosniji izraz čovečanstva. Nekad je bio običaj da se omladini stavi u zadatak da upoređuje Cicerona i Demostena. Prema ličnoj naklonosti svako može da se oprcdcli za jednog ili drugog, da Besedu o vencu stavi ispred Govora o Katilini. Ipak je sigurno da for­ malno savršenstvo Demostena, prefinjenost njegovih razmišljanja, snaga njegovog gncva, nemaju u isloriji kulture čovečanstva onaj značaj koji pripada smišljenoj teoriji o govomištvu kao izražajnom sredstvu misli koju je Ciceron umeo da razradi i da nametne ćelom rimskom svetu. Posle Cicerona, koji za svoju političku karijeru duguje snazi svoje reci, stvaranje govornika postalo je gotovo jedini cilj rimskog vaspitavanja. Kvintilijan*, najpoznatiji predstavnik ovih učitelja omladine, takođe je daleki učenik Ciceronov. On je znatno doprineo da se učenje Ciceronovo održi u vreme kada je novi ukus pretio da literaturu otrgne iz klasicizma. Možda je time doprineo i ubrzanju opadanja latinske književnosti, boreći se bez kompromisa protiv svega što je moglo đoneti i najmanju novinu. Kvintilijan je bio prvi koji je u vreme Vespazijana davao službenu nastavu o trošku cara. Posle vanrednog sjaja talenata koji su obeležili Neronovo vreme, njemu je stavljeno u zadatak da povrati stari ciceronski ideal, te mu dugujemo delo, plod njegovih nastavničkih razmišljanja, koje je vekovima kasnije nadahnulo teoretičare književnih studija od renesanse do vremena Rollina. Blagođareći Kvintilijanu, naše tradicionalno školstvo ima svoje korene u punoj rimskoj kulturi, crpe životne sokove iz ciceronske misli, željne da sa humanim uskladi smisao za lepo, za formalno savršenstvo i zahteve istine. Govornik mora da deluje na ljude — to mu je zanat — ali, ako za to postoje formule koje se mogu naučiti, Ciceron i Kvintilijan znaju da samo pravedna i iskrena misao, kroz strpljivo sazrevanje, do­ nosi trajnu moć ubeđivanja. Možda baš zato što potiče iz retorike, naše književno vaspitanje ima kao osnovnu osobinu da duhove vaspitava za uzajamno razumevanje: govornik mora da razume svoje slušaoce, da predvidi njihove reakcije, da zaboravi na sebe i, izjednačujući se sa drugim, da ovoga navede da misli kao on. Ubediti i poučiti može se samo u potpunoj jasnoći. To je i najtrajnije saznanje koje daje rečitost, koja je znala da je kraljica Rima, ali nije htela da bude tiranska.

191

L E G E N D E I L U S T R A C I J A 57 D O 75 57. ODISEJEV POVRATAK

61. SEOSKI PEJZAŽ

H eroj na Itaki ponovo susreće svoju ženu, Penelopu, koja ga ne prepoznaje. Slika je iz Pompe ja. N apulj. Narodni muzej.

Poljska svetilišta, raznog oblika, između kojih prolaze dve žene. U unutrašnjosti svetih gajeva raste nekoliko drveta. Stuk (up. si. 60, sa istog mes ta). Rim. Muzej Termâ.

58. L IV IIIN VRT

Deo freske koja je ukrašavala jed­ nu salu Livijine vile u Prim a Por­ ta (kod R im a). V rt je prikazan u realističkom stilu, kao voćnjak pun ptica. To je verna slika Avgu­ st ovo g doba. Početak I veka n. e. Rim. Muzej Termâ. 59. DIONIS KAO DETE

Freska iz vile Farnezine u Rimu, druga polovina I veka pre n. e. U svetom gajut pored svetilišta, jedna nimfa drži mladog Dionisa, ko­ ga jo j je poverio Zevs posle smrti Semele. Mladi bog ima bršljanov venae, a njegov simbol, tirs, je oslonjen o zid svetilišta. Rim . Muzej Termâ. 60. SEOSKI PEJZAŽ

Ukras tavanice od štuka izveden u plitkom reljefu iz vile Farnezine (uporedi si. 59). U polju se nalaze rasuti grobovi; levo na slici se vidi jedan grobni vrt (sa Prijapom ) pred grobom u obliku kule. Na slici su prikazani takođe i je­ dan most na nekoj reci i riban ( u prvom planut desno). Rim. Muzej Termâ.

62—66. POSEIDON I AMFITRITA (DETALJI MOZAIKA)

Veliki mozaik nađen u Konstantinu u Alžiru, iz I I I veka n. e. Pri­ kaz,ana je morska scena u kojoj se mešaju mitološke reminiscence i stvarni detalji. U centru, Neptun i Amfitrita stoje na kolima, koja vuku hipokampi. Ispod toga nala­ ze se barke sa ribarima i čitav niz riba, sipa i Ijuskara. Pariz. Luvr. 67. MLADA ŽENA KOJA NOSI VODU

Mozaik. Iz IV veka n. e. Muzej mozaika u Carigradu. 68. ORNAMENT U MOZAIKU

Rimska vila (O t-G a ron ).

u

Bulonj-sir-G es

69. PORTRET MLADE ŽENE

K raj I veka n. e. Skulptura u vi­ sokom reljefu. Muzej u Trim . 70. GLAVA ANITA VERA

Anije Ver je sin Marka Aurelija. Umro je u sedmoj godini života, 169. g. n. e. Bolna tuga koja zrači sa ovog mladog lica je, po Šarbonon (Charbonneattx), » nešto više

192

V

V

cvncnôsvxu-xi

xseï

'ILeui^jufeeo.’O

vïu ^ c t u s ç n

A a e e s a » S a m ^ v aco

àLetaccsif .vsscAS'exojb'

■e o h «S rn a s

ue>eo c ç o on aw tic o s n u c m u u c r i

i,O ecT

r**&

h v- > ^ O

p ^ ^ ^ B 4 » X U A Tm \A|OOp^

ofcisseooeperLri^ciprtaeîteemo ro^*p Ç r r a c U - c ^ c q ü u s ^ n c io s ^

; ■' ?•*

>

postavljene tako da su bile zaklonjene od jakog letnjeg sunca. Pričalo se da potiču još iz vremena Tarkvinija Starijeg, a nije nemoguće da su bile suvremene još sa etrurskim Rimom, trgovačkim i zanatskim centrom. Te radnje, možda najpre proste drvene kolibice, pripadale su državi, koja ih je 258

RIM,

KRALJICA

GRADOVA

iznajmljivala trgovcima, naročito kasapima, koji su tu izlagali svoju robu. Kasnije (ne zna se tačno kada), mesarske radnje prenete su na severni deo Foruma, u tabernae novac. Tabernae veteres dobili su tada menjači, koji su istovremeno vršili i bankarske* poslove. Ovo pretpostavlja vreme kada sc novčana privreda dovoljno razvila i kada je bilo potrebno redovno obavljati zamenu moneta* raznih zemalja Italije. Verovatno da je to bilo tek posle osvajanja Tarenta, možda čak i mngo kasnije. U svakom slučaju, tabernae novae postojale su već krajem III veka pre n. e.f pošto ih Plaut pominje u jednoj svojoj ko­ mediji. Postepeno, sve radnje, nove kao i stare, isključivo su zauzeli menjači. Stari vlasnici potisnuti su na jug i na sever trga. U II veku pre n. e. bilo je potrebno za kupovine izići sa Foruma: kasapi i prodavci ribe imali su dućane neposredno sevemo od tabernae novae u blizini Argileta*. Ovđe su se ubrzo skupili u \'eliku tržnicu (macellum), koja je stradala u požaru 210. godine pre n. e., u vreme drugog punskog rata, ali je ubrzo obnovljena. Moguće je da su još tada piIjari imali svoju posebnu tržnicu, zelenu pijacu (Forum Holitorium*), izvan servijanskog zida, između Karmentalske kapije i padina Kapitola. Ovome je bio pandan druga pijaca ili, bolje, vašarište, Forum Boarium, koji se nalazio nekih 200 m uzvodno na obali Tibra, vero­ vatno takođe van servijanskog bedema. Tu su se skupljali trgovci stokom i tu su kampanski seljaci kupovali svoju tegleću marvu. Ove dve pijace nisu tada imale određenih zgrada; pod vedrim nebom svako je izlagao ono što je imao da proda, piljari su sedeli pred svojim zclcnišom, a trgovci govedima stajali su kraj životinja, kao što je to i danas običaj u ćelom Mediteranu. Iako je postao prestonica carstva, Rim II veka prc n. e. ostao je i dalje samo veliko selo. Seoska ekono­ mika dopirala je do kapija grada, dok sc u političkom i trgovačkom centru, nasuprot tome, razvija bankarsko poslovanje, a poslovi postaju sve apstraktniji. Kako u Rimu ne postoji ni jedna aktivnost koja bi bila odvojena od religije, ne čudimo se što je već vrlo rano Forum služio obavljanju izvesnih obreda. On je cclom dužinom bio presečen Svetim putem kojim su išle procesije, da bi od Velikog cirkusa* došle do Kapitola. Taj prvobitni Sveti put (pre prepravke u Avgustovo vreme) ulazio je

259

RIMSKA CIVILIZACIJA

na trg između dva najpoštovanija svetilišta grada: Vestinog hrama i Regia, Na 2apadu put je dolazio do uspona ka Kapitolu (Clivus Capitolhuis)t poslednje etape pre pristupa Jupiteru Najboljem i Najvećem koji je svojim pogledom mogao da obuhvati cco trg na kome je živeo njegov narod. Vrlo dugo su na Forumu obavljane posmrtne i gladijatorske igre. U tim slučajevima gledaoci bi se ispeli na krovove tabernae i na terase susednih kuća. Kasnije su, videćemo, u drugim krajevima grada podizani udobniji amfiteatri i pozorišta. Vestin hram, koji je danas obnovljen približno onako kakav je bio u Avgustovo vreme, predstavljao je najpre samo okruglu kolibu gde je goreo simbolični plamen grada. Krov mu je bio od slame, za uspomenu na stare kolibe Lacija; u sredini, vatru su održavale vestalke*. U tom hramu nije bilo nikakvog lika boginje: on je bio svedok vremena kada je religija bila još nezavisna od materijalnih predstava. U hramu su, međutim, čuvani izvesni predmeti, među kojima jedna vrlo stara statua, verovatno xoanon, koja jc vrlo davno došla sa Istoka. Predanje je tvrdilo da je to bio paladion, ona statua Palade koja je s neba pala u Troju i bila povod tolikih borbi. Navodno ju je Eneja đoneo sa sobom došavši iz Frigijc u Italiju. Pored paladiona, Vestin hram je čuvao i penate rimskoga naroda, koje nije smeo da vidi niko sem devica veslalki i Velikog sveštenika. Smatralo se da je spas Rima vezan za čuvanje ovih blaga. U doba Republike Vestin hram je bio samo deo jedne veće celine, Kuće vestalki, koja je bila poznata pod imenom Atrium Vestae*, čija je istorija vezana za sam razvoj Foruma od najranijih vremena do kraja Carstva. Izgleda da se najpre hram nalazio u šumarku koji se prostirao do podnožja Palatina. V tome šumarku izdizala se kuća svcštenica, gde je boravio i Veliki sveštenik, koji je u isto vreme bio i predseđnik njihovog kolegija, njihov zaštitnik i nadzornik. Atrium Vestae sastojao se u suštini od velikog dvorišta okruženog stambenim i sporednim prostorijama, kao što je to bio slučaj i sa rimskim ku­ ćama iz vremena koje možemo nazvati prvim gradskim stilom. Ka­ snije, sa porastom potreba, arhitektura ove zgrade postala jc složenija ali je sačuvan njen osnovni karakter. Još i danas Kuća vestalki, kakvu je vidimo, ističe se svojim centralnim dvorištem. 260

13. F O R U M R O M A N U M

261

RIMSKA CIVILIZACIJA

Na ivici Foruma podignuta su još dva hrama već početkom Repu­ blike: Satumov i hram Kastora i Poluksa. Prvi je podignut približno u isto vreme kad i etrurski hram Jupitera Kapitolinskog. Podignut na krajnjim padinama Kapitola, bio je posvećen božanstvu čiji nam pravi značaj ostaje prilično nejasan. Satum, za koga se verovalo da je nekada upravljao Lacijem, starao se, izgleda, o plodnosti zemlje. Njegov praznik, Saturnalije, proslavljan je oko zimske solsticije, a pratila ga je, kao karnevale srednjeg vcka i današnjice, potpuna sloboda. Robovi su tada zauzimali mesto gospodara, svuda su vladali veselje i gužva, kao da se želelo da se priroda ovom razuzdanošću podstakne da povrati svoju plodonosnu snagu. Moguće je čak da su u prvo vreme Satumu prinošene i ljudske žrtve, kasnije zamenjcne lutkama od trske, argejama*, koje su nošene kroz grad pre nego što bi bile bačene u Tibar, u procesijama koje su se održavale svake go­ dine 16. maja. U svakom slučaju, Satumov hram služio je pod Re­ publikom kao skrovište državne blagajne, što je u skladu sa moći ovoga božanstva čija je paređra nosila ime koje mnogo kazuje: Izo­ bilje (Ops). Ova građevina verovatno je podignuta na mestu gde je nekad bio jednostavniji hram. Nešto dalje zaista nalazi sc jedan sveti gaj gde se obavljao kult Vulkana, boga vatre. Na sredini toga gaja bio je žrtvenik, koji nikada nije zamenjen hramom, iz razloga koji nam nisu jasni, ali jc vrlo verovatno da je prvobitno i kult Satuma imao ovaj arhaični karakter. Sto se tiče hrama Kastora i Poluksa, on je osvećen u vreme bitke na Regilskom jezeru 499. godine. Završen je i posvećen bogu tek 27. ja­ nuara 484 godine. Božanstva koja su ovde poštovana izjednačena su sa grčkim Dioskurima, ali je verovatno da se prvo radilo o jednom demonu konjaniku zaštitniku vitezova, najbogatijih ratnika, nosilaca revolucije 509. Udvajanje ovog demona, njegovo izjednačenje sa dva sina Zevsa i Lede, svakako je olakšano postojanjem u blizini hrama posvećenog jednom božanstvu vode, Juturni, čije ime, izgleda, uka­ zuje na etrursko poreklo. Postojanje jedno pored drugog jednog boga konjanika i boginje, moralo je podsećati u Rimu, tada još sasvim obu­ zetom etrurskom i heleniziranom mišlju, na trijadu Jelene i njena dva brata, čuvenu u grčkom svetu. Kasnije, hram dva Kastora (tako

262

RI M,

KRALJICA

GRADOVA

su ga obično zvali) bio je svetilište vitezova, gđe se raspravljalo o stva­ rima reda i gde je čuvana arhiva. Tu se, na primer, čuvala bronzana tablica na kojoj je bila urezana odluka koja (od 340. godine n. e.) daje građansko pravo kampanskim vitezovima. Obilazeći tako svetilišta koja su okruživala Forum i koja obeležavaju njegove konture koje su se postepeno menjale, nalazimo po tragovima utisnutim u zemlju razne etape njegove istorije u prvim vekovima. I u očima Rimljana, Forum, kao srce grada, obeležavao je njegovu evoluciju: svaka građevina čuvala je pečat svoga porekla (na koje je u samom kamenu ukazivao urezani natpis posvete) i pružala je jcmstvo trajnosti jedne ustanove ili rituala. Kroz te građevine Forum stiče svoj konačni oblik u toku stvaranja rimske kulture. ^Početak II veka pre n. e. obeležen je u istoriji rimskog urbanizma jednom činjenicom koja je imala dalekosežnih posledica: uvođenje i opšte širenje primene tremova. Znamo da je grčka arhitektura nagomilavala svuda kolonade, rešenje za mnoge gradske probleme. U Rimu prvi tremovi podignuti su u lučkom kraju, kada su 193. go­ dine dva kurulska edila, M. Emilije Lepid* i L. Emilije Paul* (dva imena iz filhelenskoga gensa), odlučili da stvore na Tibru trgovačko pristanište po uzoru na istočnjačke gradove. Već 192. godine Rim je imao skladište za drvenu građu koje se nalazilo u okviru jednog zatvorenog trema Portions inter Lignarios, trem drvarskih trgovaca. U isto vreme sagrađen je i drugi trem duž jedne od glavnih ulica Marsovog Polja. Verovatno je to bio prvi pokušaj da se stvori velika trgovačka arterija pokrivena ćelom dužinom i oivičena dućanima i dućančićima. Nekoliko godina kasnije cenzor Katon podigao je na Forumu prvu baziliku. Ime bazilika, koje će docnije biti toliko značajno u hrišćanskoj arhitekturi, grčki je pridev koji predstavlja skraćenicu za kraljevski trem ( S to* ). To je bila pokrivena hala, prostran ograđeni prostor čiji je krov držao središni red stubova i bočne kolonade. Tu su se skupljali svi oni koji su imali posla na Forumu kada je sunce bilo suviše žarko ili kiša suviše jaka. Dugo vremena bazilike nisu primale sudove, koji su i dalje zasedali pod vedrim nebom. One su služile samo udobnosti pojedinaca. Ime bazilika ukazuje na njihovo

263

RIMSKA CIVILIZACIJA

poreklo. One su nastale po uzoru na velike pokrivene tremove koji su, u gradovima Sirije, Male Azije i Makedonije, primali stranke i koji su najčešće bili delo kraljevske izdašnosti. Rimljani nisu žeieli da zaostanu iza podanika helenističkih vladara. Prva rimska bazilika, koja je po imenu svoga osnivača nazvana Basilica Porcia*, nije nam sačuvana. Ali druga, gotovo savremena, Basilica Aemilia*, još i danas stoji na severnoj strani Foruma. Neka iskopavanja koja su vršena u dubinu dopustila su da se utvrdi da je ovaj spomenik, koji je zamenio Tabernae Novae, podignut iznad privatnih zgrada koje su 179. godine otkupili cenzori M. fulvije Nobilior i M. Emilije Lepid, koji su ga i sagradili. Deset godina kasnije, na meslu Tabernae Veieres, cenzor Sempronije Grah podigao je Basilica Sempronia*. Ona je delorn prekrila neke privatne zgrade (među njima kuću Scipiona Afrikanca), a produžila se preko Viens Titscus, u redu koji je već bio započeo Kastorovim hramom. Otada su utvrđene osnovne linije Foruma: stari skoro seoski trg postao je prava helenistička agora. Tabiilarium, remek-đclo hele­ nističke arhitekture u Laciju, podignut u vreme Sule, samo će još na padinama Kapitola zatvoriti ćetvorougao koji su obeležili cenzori iz 179. i 169. godine. Od starog Foruma sačuvale su se ipak izvesne crte: ne samo da bazilike prate dućani koji produžuju tradiciju laberna, već je sredina još uvek zakrčena starim spomenicima. Sveti nered Foruma više nas podseća na atinsku Akropolu nego na pomalo hladnu i pomalo suviše racionalnu agoru Prijene ili Mileta. Sačuvana je verska prošlost grada. Neki čudni obredi vezuju sc za ovaj ili onaj spomenik, na primer za jednu statuu Silena (u Rimu obično nazvanu statuom Marsijasa) koja se nalazila kraj jednog gaja gde su rasla tri drveta, smokva, ma­ slina i loza. Ovaj Marsijas bio jc prikazan nag, sa sandalama na no­ gama i frigijskom kapom na glavi. Kako je ova kapa (pileus) bila simbol slobode, novo oslobođeni robovi dolazili su da dodirnu ovu statuu ili su joj zaveštavali vence od cveća. Među starim božanstvima čija su se svetilišta nalazila na Forumu i čiju prirodu i funkciju Rimljani klasičnog perioda nisu sasvim do­ bro razumeli, posebno mesto pripada Janusu*. Istina, ovo se ime, 264

RI M,

KRALJICA

GRADOVA

kako na boga, primenjivalo i na njegov hram ili, tačnije, na jedan zasvođen luk koji se uzdizao nad severnim ulazom na Forum, iznad ulice koja se zvala Argiletum*. Statua boga nalazila se porod luka na jednom kultnom mcstu pod vedrim nebom. A što je jedinstveno u rim­ skom panteonu, ovo božanstvo bilo je predstavljeno sa dva lica. Bio je običaj da u doba rata vrata svetilišta budu otvorena i da se zatvore samo pošto bi se uspostavio mir. Pri kraju carstva, kada jc Rim ugro­ žen varvarima, stanovništvo grada je ponovo zahtevalo da se otvore ove sudbonosne kapije, kako bi božanstvo došlo u pomoć svojim vernicima. Pričalo se da je Janus u vreme rata koji je nastao posle otmice Sabinjanki stvorio ispred sabinslđh napadača izvor ključale vode ko­ jim im je presekao put. Tako su za tie Foruma bile vezane hiljade tra­ dicija. To je bilo sveto tie sa uspomenom na heroje i prisustvo bogova. Posiednje božanstvo koje su Rimljani ustoličili na Forumu bio je sam diktator Cezar. Posle zločina na martovske ide, njegovo je telo narod spalio na istočnom delu trga pored same Regia. Ovo mesto nije slučajno odabrano: Cezar, potomak Marsa, vraćao se tako svome ocu, bogu Regije. Na mestu gde je bila lomača podignut je mramorni stub i žrtvenik. Obično se verovalo da jc pokojnik samom snagom smrti stekao u neku ruku božansku bit: utoliko je bilo prirodnije pripisati tu bit nepobedivom junaku koji je toliko godina trijumfovao ne upo­ znavši nikada poraz i koga je rimski narod obožavao još za života! Kada jc Oktavijc odlučio da primi na sebe političko nasleđe svog poočima, jedno od njegovih prvih delà bilo je objavljivanje divinizacije »mučenika«. Potom je pred mest.om lomače podigao hram no­ vom bogu, Divus luliiis. Po rimskom običaju, ovaj hram postavljen je na jednu platformu čiji je prednji deo bio lućan, tako da je stvoreno mesto za komemorativni oltar. Time je zatvorena i četvrta strana trga, koji je dobio svoj konačni oblik dugog trapeza ispred Kapitula. Na jugu, stara bazilika Sempronia zamenjena je novom bazilikom. Po Cezarovim planovima, ona je dobila ime Basilica Iulia*t iako ju je završio tek Avgust. To je bila najveća rimska bazilika pre velikih zgrada carskih foruma. Kasnije, u doba Domicijana, služila je kao mesto za sednicc sudu centumvira, koji je sudio po građanskim sporovima.

265

RIMSKA CIVILIZACIJA

Za sve vreme Carstva izgled Foruma nije se ništa promenio. Avgust je podigao slavoluk*, ali na ulasku u Forum, između hra­ mova Cezara i Veste, na izlasku starog Svetog puta. Tiberije je sagradio drugi slavoluk na zapadnom kraju istog puta, ispred Basilica Iulia. Oko dva veka kasnije, Septimije Sever diže treći slavoluk, sevemo od avgustovskih rostra. Dok su dva prva nestala, slavoluk Septimija Severa još stoji iznad Comitiuma i njegovi oblici poznati su svim posetiocima Foruma. Drugi carevi dodali su manje značajne spomenike: stubove* plutei, koji su sećali na neki značajan događaj iz njihove vladavine. Ali, suština ostaje onakva kako su je zamislili poslednji arhitekti Republike.

Sedam jugera rimskog Foruma, koji su bili dovoljni da prime plebs u vreme punskog rata, predstavljali su pod Carstvom skučen prostor u doba kada su svi narodi dolazili u Rim da traže carsku pravdu. Već u doba Cezara trebalo je misliti na proširenje okvira javnog života i sam diktator stvorio je velike planove. Jedan od njih bilo je građenje novog foruma sevemo od Kurije. Ovaj forum se znatno razlikovao od staroga i njegova koncepcija uticala je da se iz korena promeni razvitak gradske arhitekture. On se sastojao od velikog četvrtastog ograđenog prostora, uokvirenog tremovima sa tri strane, dok se na četvrtoj nalazio uzdignut hram po­ svećen Veneri. Moguće je da je ovaj plan bio nadahnut trgovima italskih gradova koji su često postavljani ispred svetilišta kome su služili kao neka vrsta predvorja. Ali je isto tako verovatno da je Cezar imao u vidu i helenističke agore koje je video na Istoku u svojoj mladosti. Možemo se čak i zapitati da Ii njegova prvobitna namera nije bila da podigne pravu agoni, kojoj bi se Kurija (koju je on obnovio) samo pridodavala kao sporedna zgrada. Kasnije, na Farsalskom bojištu, obećao je Veneri da će joj podići hram ako mu pokloni pobedu i smatra se da je tek tada nastala konačna koncepcija novog fonima. Kako god bilo, ovaj forum je jedna originalna sinteza. Od tada će se svi carski forumi podizati ispred hrama. 266

14. C A R S K I

FORUMI

267

RIMSKA CIVILIZACIJA

Cezarov forum je izraz jedne političke zamisli: javni život se od tada više neće odvijati pred očima Jupitera Kapitolinskog, već pod »prisutnom« zaštitom Venere, majke Eneada, zaštitnice Gens Iulia, pošto je mitski osnivač ovoga roda, Eneja, bio boginjin sin. Sam plan Forum Iuliiim obeležava nastajanje dinastičkih ambicija i afirmaciju božanske prirode koja je priznata gospodarima Rima u novome gradu. Veran primeru svoga pooćima, Avgust je takođe želeo da po­ digne jedan forum. Svakako manje stoga što je javni život zahtevao veći prostor, a više da bi gradu pružio jednu svoju monumentalnu celinu posvećenu sopstvenoj slavi. Veneru su u prošlosti uzimali kao zaštitnicu ne samo Cezar, već i Pompej i Sula, koji je za sebe tvrdio da je ljubimac boginje. Na početku svoje karijere Oktavije jc odlučio da se predstavi kao osvetnik svoga oca. Na bojištu u Filipima obećao je da će podići hram Marsu Osvetniku (Mars Ultor) i oko tog hrama podigao je svoj forum. Ovaj je imao da prema severu produži Cezarov forum i zbog toga je morao široko da zadre u gusto naseljene kvar tove Argilet i Suburu*. Oktavije jc otkupljivao zemlji­ šte, sve što je mogao, ali mu nije uspelo da obezbeđi površinu dovoljnu za ostvarenje svoje prvobitne namere u njenom punom obimu. Fo­ rum, onakav kakav ga danas vidimo, oslobođen srednjovekovnih i novijih građevina koje su ga pokrivale, još uvek je veličanstven. Avgust je naredio da se u niše okolo trga postave statue znamenitih ljudi iz prošlosti, počev od Eneje i albanskih kraljeva, njegovih po­ tomaka, i produživši sa trijumfatorima iz vremena Republike. Poređenje sa Cezarovim forumom je veoma instruktivno, da bi se razumeo smisao avgustovske političke revolucije: dok jc na prvome vladao isključivo diktator kao božanstvo zaštitnik, na drugom je to bio Mars, otac blizanaca, učitelj i uzor ratobornih »sinova vučice«, koji vodi povorke imperatora koji su stvorili veličinu Rima. Preci najstarijih porodica, oni koji su sc nekad u redovima pompejanaca borili protiv Cezara, bili su takođe prisutni: pred očima boga to je bilo nacionalno izmirenje i povratak Concordie. Avgustov i Cezarov forum širili su se zapadno od Argileta i poštovali su trasu ove stare ulice. Građevine flavijevaca će, međutim, još dublje 268

RI M,

K R A L J f CA

GRADOVA

poremetiti ceo ovaj kraj. Vespazijan je odlučio, posle svoje pobeđe nad Jevrejima, da podigne hram Mira i da dinastiji koju je osnovao po­ kloni forum sličan julijevsko-klaudijevskom. U tu svrhu izabrao je mesto stare tržnice (Macellum) koja je podignuta u vreme Republike i preobratio ga je u veliki trg okružen tremovima. Sam hram otvarao se prema tremu kao eksedra: ceo prostor sačinjavao je templum, sveti gaj, čiji je srednji dco, izgleda, bio uređen kao vrt. Pridodate sale obuhvatale su i jednu biblioteku. Ova celina, u okviru ogromnog peristila, morala je biti tiha i mima, pravo sklonište za razmišljanje, daleko od mase koja se dalje skupljala u bazUici Emiliji i malim uličicama oko Foruma, koje su uživale prilično loš glas. Domicijan je nastavio delo koje je započeo njegov otac, stvara­ nje novog foruma, koji je imao da poveže julijevsko-klaudijevskl sa hramom Mira. Ovaj forum, koji je osvetio tek Nerva, često se na­ zivao Forum Transitoriiim (prolazni trg). To je bilo samo proširenje Argileta između izlaska sa rimskog Foruma i početka Subure. Ali, na kraju trga, Domicijan, veran tradiciji koju je započeo Cezar, podigao je hram svojoj božanskoj zaštitnici, boginji MinervL Da bi smestili ovaj forum, Domicijanovi arhitekti morali su da rešc prilično složene probleme. Trebalo je ispraviti razliku u orijentaciji između bazilike Emilije na rimskom Forumu i carskih foruma, čija je osovina bila paralelna sa Kurijom. Stoga su oni smislili da kraću stranu trga konstruišu u vidu luka, Što je stvorilo srećnu vezu krivih i pravih linija. Na početku Trajanove vladavine izgledalo je kao da je dograđen ceo centralni deo Rima. Forum Transitorium bio je posleđnja karika u nizu peristilnih trgova, koji su bili bez premca u svetu. Iza toga nastajale su prve padine brežuljaka, te je dalje razvijanje forumâ izgledalo nemoguće. Uprkos tome, prvi Antonin uspeo je da stvori novu celinu koja je imala sjajem i prostranstvom da prevaziđe sve ranije zajedno. Trajanov forum, Čija je duža osovina paralelna osovini Cezaro­ vog, bio je delo jednog heleniziranog Sirijca, Apolodora iz Damaska. Džinovski u svojoj koncepciji, on je spojio u jedan sistem nekoliko velikih funkcija gradskog života koje su dotle bile odvojene. Dok je od II veka pre n. e. tržnica bila praktično odvojena od Foruma, Apo-

269

RIMSKA CIVILIZACIJA

lodor je hteo da na istom mesni stvori i trgovački centar, i sudski, i intelektualni. Plen iz ratova sa Dačanima pružao je Trajanu sredstva za preduzimanje ovog delà. Da bi se postigao dovoljan prostor, otku­ pljeno je najpre sve zemljište između Foruma i podnožja Kvïrinala» zapadno od Avgustovog foruma. Zatim, sa neverovatnom smelošću, inženjeri su stavili sebi u zadatak da nivelišu sav taj prostor. U vezi s tim oni su duboko zasekli Kvirinal, od koga su stvorili strmu liticu, umesto brežuljka sa blagom padinom, kakav jc on ranije bio. Natpis na stubu koji jer najzad, podignut između bazilike i svetoga prostora carskoga groba, obavcštava nas da je visina zemljišta koje je tom prilikom skinuto išla do 38 m. Ako imamo u vidu da je površina celoga foruma četvorougaonik dimenzije 210 m sa 160 m, dobićemo predstavu o zamahu sa kojim je Apolodor bio zamislio svoje delo. Trajanov forum pored Koloseuma jedno je od najvećih ostvarenja rimskog genija. Onako kako ga je zamislio Trajan, ovaj forum, za razliku od ra­ nijih, nije bio sveti gaj oko jednog hrama. On će to postati tek kasnije, posle Trajanove smrti, kada Hadrijan bude osvetio svetilište svoga prethodnika, zapadno od Biblioteke. Ali, ta misao izgleda đa je bila strana samom Trajanu. Pre podizanja hrama diviniziranog Trajana, jedino božanstvo prisutno na forumu bila je boginja Sloboda, koja je imala svetilište u scveroistočnoj apsidi bazilike. Ova činjenica je karakteristična za zvaničnu krilaticu njegove vlade, koja se pokazala kao povratak starom liberalizmu Avgusta i koja jc, bar teorijski, vezivala senatore za upravu carstva. Trajanov forum imao je nekoliko đelova Čija je namena bila različita. Najpre, veliki četvrtasti trg u čijoj se sredini nalazila statua cara na konju. Ovde se ulazilo ispod monumentalnog luka koji se vezivao za Avgustov forum. Trg je bio popločan velikim blokovima belog mramora, a kraj dužih strana Četvorougla nalazio se trem od mramora u boji $a atikom ukrašenom statuama zarobljenih Dačana i štitovima. Iza tremova sledovala su dva poluluka. Tu su se skupljali filozofi sa svojim učenicima, govornici i pisci željni da saopšte svoja delà. Za sve vremc Carstva scholac Trajanovog foruma ostale su veoma aktivan centar intelekutalnog života.

270

R I M» K R A L J I C A

GRADOVA

Na severozapadu trg je bio oivičen bazilikom koja se (po rodov­ skom imenu Trajanovom) zvala Basilica Ulpia*. Posle Maksencijeve, to je bila najveća bazilika u Rimu. Podeljena u 5 brodova sa četiri reda stubova, dostizala je dužinu oko 130 m, dok je Basilica Iulia bila tridesetak metara kraća. Sera toga, središni deo bio je produžen boč­ nim apsidama koje su još više povećavale površinu ove zgrade prekri­ vene drvenom krovnom konstrukcijom. Unutrašnjost je bila raskošno ukrašena. Graditelji su upotrebili mramor različite boje; beli iz Lune kao oplatu zidova da bi građevina bila svetlija, mramor sa Pentelike na frizovima iznad stubova, a za same stubove sivi granit. Uz to afrički mramor žute boje i nekoliko vrsta mramora sa nervurama. Sa druge strane bazilike u odnosu na trg, daleko od buke koju je stvarala masa, dve biblioteke su se otvarale prema prostom na kome se uzdizao džinovski stub ri sine 38 m, gde je u zavojima u mra­ moru prikazana istorija đačkog rata i na kome se nalazila statua cara Trajana, koja je od vremena Siksta V (1588.) zamenjena statuom sv. Petra. Biblioteke* Trajanovog foruma nisu bile prve poznate u Rimu. Rekli srao da je jedna postojala na forumu Mira. Ali i ova je po­ dignuta posle nekoliko drugih. Prva je bila biblioteka Azinija Poliona*, koju je podigao uz Atrium Libertatis prilikom prepravki koje je vršio na Avgustovom hramu. Približno u isto vreme, sam Avgust je osnovao dve biblioteke u prostorijama uz Apolonov hram na Palatinu: jednu posvećenu de!ima na latinskom, a drugu delima na grčkom jeziku. Dok su, međutim, biblioteke Azinija Poliona, Avgusta i Vespazijana, kao i neke druge (na primer ona sa Oktavijevog trema), pot­ puno nestale, Trajanova biblioteka još danas delimično postoji. Kao i biblioteke helenističkog sveta, bila je to četvrtasta sala čiji su zidovi podeljeni u niše gde su se na policama nalazila volumina, svici od papirusa ili platna, koja su ležala u svojim futrolama. Naspram ulaza, u jednoj većoj niši, bila jc statua nekog božanstva (možda Mineire), jer se intelektualni rad, kao i svaka druga ljudska delatnost, morao razvijati pred očima bogova. Svuda okolo odaje postojala je jako istaknuta piinta, do koje se dospevalo preko tri stepenika. Odatle je bilo lako dosegnuti i do najviših rafova.

271

LEGENDE

ILUSTRACIJA

114. ĐEMILA. JUŽNI FORUM I KARAKALIN SLAVOLUK

Đemila (Kujkul) u Alžiru doživela je u I veku n. e. veliki napredak. U doba Severa grad je dobio novi forum, na kojem je Kavakala 216. godine n. e. podigao slavoluk. Ovaj slavoluk vidimo ovde između lu­ kova trema koji je ograničavao forum. 115. »PONT DU GARD«. AVIONSKI SNIMAK

Ovaj most preko Gardona je u stvari akvadukt koji je snabdevao vodom Nim. Sagrađen je oko 19. g. pre n. e. 116. CARIGRAD. VALENSOV AKVADUKT

Akvadukt koji je bio započeo Konstantin, završio je 378. godine Valens. On je snabdevao vodom Konstantinopolj, od kojeg je car Konstantin želeo da stvori supar­ nika Rimu.

114 DO 130

naseljeni u novom gradu od i veka n. c. Svodovi su iz rimskog doba. 119. OSTIJA. TERME »SEDAM MUDRACA«

Tako nazvane zbog slika koje su predstavljale sedam mudraca a krasile sti zid jedne krčme pre­ pravljene u svlačionicu (apodyterium) kupatila. Okrugla sala sa kupolom ukrašena veoma lepim mozaikom. 120. OSTIJA. ULAZ U JEDNO SKLADIŠTE

Ovo skladište (horrcum) služilo je za uskladištenje žita, koje je dolazilo najpre u Ostiju a zatim u Rim. Sagrađeno je u doba Hadrijana. Građeno je većim delom u tehnici opus reticula turn. Stubovi i zabat ulaznih vrata su od opeka. 121. ÀNTALÏJA (TURSKA). HADRIJANOVA KAPIJA

117. SEGOVTJA. AKVADUKT

Sagrađen verovaino u doba Avgu­ sta da bi snabdevao vodom mali grad, ovaj akvadukt je bio duga­ čak oko 600 m. Njegova najveća visina, u Segoviji, dostiže 28,5 m. 118. KARTAGINA. ČESMA SA HILJADU AMFORA

Jedini izvor u predelu Kartagine, koji su najpre upotrebljavali Kartaginjani a zatim rimski kolonisti

Detalj svoda u kapiji. [22. TIMGAD, AVIONSKI SNIMAK

Vojnički grad, osnovan u Oresu radi zaštite od nomadskih pljač­ kaša, razvio se iz rimskog logora. Centar je obeležen slavolukom, a glavne ulice su oivičene galerija­ ma na stubovima. U dnu se vidi pozorištc.

272

•v

i

L } L J . ?! 'fc*. _

_

vn Z,A

V

X7

LEGENDE

ILUSTRACIJA

123. VOLUBILIS. AVIONSKI SNIMAK

114 DO 130

127. LUKA JJ LEPTIS MAGNI

Volubilis blizu Meknesa bila je Leptis Magna, najveći grad pro­ prestonica kraljevine Mauritanie vincije Tripolitanije, predstavlja pre nego što je postala centar ro• njen trgovinski centar. Osnovan manizacije u provinciji Cezarskoj od feničanskih kolonista, ušao je Mauritaniji (današnjem Maroku). kasnije u rimsku sferu, i postao kolonija pod Trajanom. Rodno 124. LAMBESÀ, AVIONSKI SNIMAK mesto Septimija Severa. Maketa Vojnički grad kao i susedni Tim- u Muzeju rimske civilizacije u gad, ima njemu sličan plan, ali Rimu. se zapaiaju neka odstupanja u delovima podignutim oko logora 128. TIMGAD, AVIONSKI SNIMAK (ovde u zadnjem planu desno). Plan grada je jasno vidljiv sa nje­ gove dve osovine (cardo i decu125. ĐEMILA. SLAVOLUK U manus). Van prvobitnog četvoroGLAVNOJ ULICI ugla razvili su se domorodački Slavoluk obeležava idaz na forum, delovi grada. a ukrašen je korintskim stubovima vezanim za zid. Sagrađen je u 129. PREKRCAVANJE ROBE JI veku n. e. (doba Antonina). Mozaik iz Ostije (Trg korporaci­ ja). Jedan nosač prenosi dolij sa 126. TIMGAD. GALERIJA NA morskog na tečni brod (navis STUBOVLMA caudicaria), koji će robu preneti Deo đecumanus maximusa koji se Tibrom do Rima. pruža duž foruma bio je pokriven galerijom na stubovima koja je 130. TERETNI BRODOVI štitila šetače od sunca i kiše. Me­ Mozaik iz Ostije (Trg korporaci­ đu stubovima nalazile su se sta­ ja). U pozadini je aleksandrijska tue, ali su sačuvane samo baze. kula sveti!ja.

273

RIMSKA CIVILIZACIJA

Trajanov forum sa svojim aneksima završavao je na severozapadu dostojanstveni niz carskih foruma čiju je kulminaciju predstavljao trijumfalni stub, koji nije samo kasnije poslužio kao uzor Marku Aurelije, već je nadahnuo i arhitekte XIX veka u Francuskoj. Ali, Trajan se nije zadovoljio time što je podigao najveličanstveniji forum Rima. Koristeći ogromna raščišćavanja koja su načela Kvirinal, on je uz severoistočni poluluk glavnog trga podigao monumentalnu tržnicu, koju su dugo skrivale modeme građevine, ali koja je danas potpuno raščišćena. Ova tržnica podignuta je na padini brega. Sastoji se od dve terase. Prva, prizemna, na nivou je foruma. Njenu fasadu čini niz polu­ kružnih lukova, a iznad svakog od njih nalazi se po jedan dućan (tabernae). Iznad ovog prvog reda dućana nalazi se galerija osvetijena prozorima, iz koje se takođe ulazi u druge taberne slične onima u prizemlju. Oba sprata su povezana nizom stepenica. Gornja terasa, koja je povučena u odnosu na ranije konstrukcije, sačinjava mnogo složeniji sistem povezan sa širokom ulicom koja je postojala još i u srednjem veku i nosila ime via Biberatica, verovatno iskvaren oblik za antički naziv via Pipcratica, ulica bibera. Tu su postojali drugi dućani, skupljeni u razne celine, i koji su se otva­ rali prema hodnicima ili unutrašnjim dvorištima koja su služila kao svetlarnici. Ova tržnica, bez sumnje, potvrđuje intenzivnu trgovinsku đelatnost Trajanovog Rima, ali je takođe karakteristična za jedan veoma važan vid savremene ekonomike. Možda je njeno građenje bilo na­ metnuto caru manje željom da gradu stvori jedan »veliki magacin« a više težnjom da se u jednu zgradu sakupe sve dotle raštrkane službe anona, koje su pod kontrolom države obezbeđivale opšte snabđevanje stanovništva. Stvarno su pored taberna ustanovljene i kancelarije i prostorije koje su svakako služile nadzoru. Odatle su se jednim po­ gledom mogla pratiti sva kretanja. Znamo takođe da su carski bla­ gajnici (arcarii Caesariani) bili smešteni na Trajanovom forumu. Za­ datak ovih blagajnika bio je da primaju takse u vezi sa trgovačkim poslovima i da pripremaju pogodbe sklapane između države i velikih uvoznika. Prema tome je verovatno da je Trajanova tržnica služila

274

RI M,

KRALJICA

GRADOVA

kao magacin za raspodelu namirnica koje su prodavane narodu, a nekad se čak delile besplatno. U veličini ovog spomenika nalazimo dokaz za značajnu ulogu koju su državni organi igrali kontrolišući praktično svaki uvoz. Već se nagoveštavaju prvi znaci one etatizacije ekonomike koja će biti jedna od rana kasnog Carstva* Ne treba, međutim, misliti da jc Trajanova tržnica služila samo zvaničnom snabdcvanju i službi anona. Lako se može pretpostaviti da je »kolonijalna roba« kao biber ili začini, koja je prodavana u tabernama na via Piperatica, bila oslobođena administrativne raspodele. Drugi dućani, u kojima su utvrđeni tragovi bazena namenjenih ču­ vanju žive ribe, svakako su koriščeni od slobodnih trgovaca koji su ovde imali zgodan smeštaj. Početkom IV veka podignuta je poslednja bazilika, Maksencijeva, koju je završio Konstantin, čije ime ona danas nosi. Pošto monumen­ talna celina carskih foruma između Trajanovog i hrama Mira nije više dopuštala da se gradi u istoj osovini, Makscncije je umetnuo svoju baziliku* na Svetom putu na još slobodnom prostoru. Ovde ne bismo pominjali ovaj spomenik — pošto on, izgleda, nije igrao veliku ulogu u istoriji rimskih spomenika, jer već od VI veka bila je zabo­ ravljena njegova prava namena, a jedan vek kasnije papa Honorije skinuo je bronzani pokrivač krova da ga prenese na krov bazilike sv. Petra u Vatikanu — kad on ne bi predstavljao zanimljiv arhitektonski pokušaj kojim sc kasnije nadahnuo Mikclanđclo. Makscncije nije podražavao uobičajene bazilike, već velike terme. Tavanica se više nije sastojala od drvene gradnje sa kasetama, već je imala oblik svoda, livenog, koji je počivao na debelim bočnim zidovima i na stubovima ispod lukova svoda. Zna se da je Mikelanđclo maštao, kada se postavio zadatak da se stara vatikanska bazilika zameni crkvom najvećom na svetu, da kupolu Panteona postavi na Konstantinovu baziliku. Tako je nastala prva koncepcija crkve Sv. Petra.

Želja nam je bila da korak po korak pratimo postepeni razvoj monumentalnog središta grada kao okvira i dekora javnog života, 275

r i m s k a

c i v i l i z a c i j a

od njegovih skromnih početaka do sjaja carskih foruma. Ali, za tih deset vekova istorije Rim je evoluisao. Mi smo već istakli pro­ mené koje su nastale posle punskih ratova, kada su kroz Marsovo Polje podignute ulice sa tremovima i kada je u kvartu Aventina sa­ građeno pristanište sa skladištima. Treba ovde dodati i nekoliko trgova sa peristilom, sličnim onima u helenističkim gradovima, i svete gajeve koji okružuju razne hramove. Stari tekstovi nisu nam sačuvali uspo­ menu na sve te arhitektonske celine i nekada se slučajnošću isko­ pavanja pod današnjim delovima grada otkrivaju spomenici koji pred arheologe postavljaju zagonetke koje ne mogu uvek da rese. Takav je slučaj, na primer, sa hramovima na Largo Argentina, koji su, jed­ nom otkriveni za vreme radova u gradu, i do sada ostali bezimeni. Ovakva otkrića, međutim, doprinose stvaranju slike o pravom liku antičkog Rima, sa njegovim popločanim trgovima, bezbrojnim hramo­ vima, koji nisu uvek imali mramornu oplatu, među kojima su mnogi vidljivo sačuvali konstrukciju u sivo-ljubičastom krupnozrnom tufu, karakterističnom za građevine republikanskog doba. Između tih trgova nalazile su se često vrlo uske ulice, popločane nejednakim pločama, katkada sa vrlo visokim kućama. Ovakve nizove stambenih zgrada prekidale su povremeno javne građevine. Ove su bile podizane po­ malo nadohvat. Rim — ako se izuzme sistem carskih foruma — ni­ kada nije imao rcgulacioni plan kakav nam pružaju azijski gradovi koji su danas otkriveni — Milet, Asos i mnogi drugi. U najboljem slu­ čaju mogu se razaznati neke velike arterije koje se zvezdasto granaju od rimskog Foruma idući ka kapijama servijanskoga 2iđa; Alta Semita po grebenu Kvirinala, Vicus Patricius*t koji je pratio dolinu između Viminala i Eskvilina, i još nekoliko drugih koji su se produžavali u velike carske drumove. Glavna arterija Marsovog Polja izvan servijanskog zida bila je via Lata (mi bismo rekli glavna ulica), koja je predstavljala samo deo via Flaminia, glavnog sevemog druma u sa­ mom gradu. Ali, između vrlo retkih petlji ove mreže vladao je potpun nered i svi napori da se savlada anarhija graditelja postigli su samo delimične rezultate. Rim je prebrzo rastao, a verska tradicija zabra­ njivala je premeštanje postojećih svetilišta, pa čak i prevelike pro­ mené u izgledu samog ambijenta. To se, na primer, dobro videlo kada 276

15. P A L A T I N P R E D

U razvoju Palatina mogu se razlikovati tri peri­ oda: 1) Prsdrepublikanski period: Roma Quadrata, stara sveiilišta Lu per kala, Kibelin hrani, itd. 2) Doba Republike: vile Flaka, Hortcnzija, Krasa, zatim Cicerona, i drugih. 3) Doba Car­ stva kada si: privatne kuće ustupale mesto ku­

KRAJ CARSTVA

ćama imperatora: Avgustova kuća ili kuća Uvije, Tiberijava i Dotmcijanova paiaia (Domits Au­ gust ana i palata Flavijevacc), zatim Scptimija Severa, i sporedne zgrade (stadioni, kupatila, itd.) Od Domicijana Palatin predstavlja jednu veliku palatu i kasnije nc trenja svoj opiti izgled.

277

RIMSKA CIVILIZACIJA

je Cezar naumio da poveća ceo grad i da mu da obim koji bi odgova­ rao povećanju broja stanovništva. Videvši da je Marsovo Polje*, koje je prvobitno služilo sakupljanju vojske i centurijatskim komicijama, kao i vežbanju mladih u vojnoj veštini, ugroženo privatnom gradnjom, Cezar je namcravao da skrene tok Tibra, da ukloni meandre ove reke počev od Milvijevog mosta i da stvori novi tok duž Vatikanskih bre­ žuljaka. Tako bi gradu bila dođata čitava jedna ravnica (današnji Prati) koja bi stvorila novo Marsovo Polje, dok bi se staro moglo izgraditi po racionalnome planu. Sledstveno tome, Rim bi postao najveći i najslavniji grad na svetu. Radovi su započeti, pristupilo se kopanju novog korita Tibra, ali se uskoro javiše zloslutna zna­ menja. Konsultovane su svete knjige i zaključeno je da su bogovi protivni. Doduše, u tom međuvremenu je diktator bio ubijen. Oktaviju nije ostalo drugo nego da napusti veličanstveni plan svoga oca, a reka Tibar je i dalje tekla tamo gde su je postavili bogovi. Kasnije, posle požara 64, godine, ukazala se nova prilika da se » grad preinači. Neron, kao mudar vladar i duh sklon savremenim ide­ jama, pokušao je to da iskoristi. Naredio je da se raščiste ruševine, a nameravao je da prosečc široke avenije, da bi izbegao, stvarajući time neku vrstu zaštite protiv vatre, Širenje tako katastrofalnih požara u budućnosti. Ali, javno mnjenje usprotivilo se ovim mudrim merama. Tvrdilo se da će sunce opasno prodirati u preširoke ulice i da će preteranc vrućine izazvati epidemije. Moralo se računati na ovakav stav javnog mnjenja, pa iako je car uspeo da ograniči visinu privatnih kuća i da isključi upotrebu i suviše zapaljivog materijala, nije mu pošlo za rukom da temeljito promeni rimski urbanizam. Međutim, neki povlašćeni krajevi bili su zaštićeni pod Carstvom od neplanskog širenja privatnih zgrada. Kao što su carevi strpljivo uspeli da usade svoje forume u centar grada, pošlo im je za rukom tokom I veka n. e. da potpuno ovladaju Palatinom, da od njega naprave carsku rezidenciju. Ovaj brežuljak izabrao je Avgust iz razloga koji su bili koliko lični toliko i politički. On sam rođen jc na Palatinu u jednoj ulici koja se zvala »Ulica volovskih glava« (Ad capita bubula), možda po

278

RI M.

KRALJICA

GRADOVA

nekim značajnijim grbovima ili ukrasima neke zgrade. Ta slučajnost bila je obilno korišćena. Avgust nije samo tu napravio svoju reziden­ ciju, zadovoljivši sc skromnom kućom koja jc nekad pripadala go­ vorniku Hortenziju, već je odlučio da Palatin posveti svom zaštitniku bogu Apolonu. Ovaj plan potiče iz 36. godine n.c., vremena vojne protiv Seksta Pompeja*, koji je kao gospodar mora morio Rim glađu i tvrdio da je miljenik Neptunov, dok je Antonije, obučen kao Dionis, paradirao pored Kleopatre. U Ilijadi Neptun (Posejdon) bio je najvatreniji zastupnik Ahajaca. Apolon, naprotiv, borio se za Trojance. A zar i sami Rimljani nisu bili Trojanci? OkLavije, koga je štitio Apo­ lon prenosio je na ceo Rim tu zaštitu u jednom kritičnom trenutku njegove istorije. Hram Apolona Palatinskog, prvi koji je podignut grčkom bogu u okviru pomeriuma, bio je vrlo raskošan. On se uzdizao na sredini jednog velikog trga, uokviren mramornim tremom, ispod koga su se nalazile statue 50 Danajevih kćeri i njihovih verenika — 50 Egiptovih sinova. Pred hramom podignuta je ogromna statua boga predstav­ ljenog sa kitarom, kao skladnog pesnika povraćenoga mira. Ratnička delatnost Apolona bila je prikazana na reljefima koji su ukrašavali vrata: pokolj Niobida i pobeda boga nad Keltima, kada su ovi po­ kušali da opljačkaju delfijsko svetilište. Na krovu je blistala sunčeva kvadriga. Mistična namena ove ce)ine nije nam sasvim jasna. Ona je ipak postojala, i Avgustov kult Apolona, istovremeno pitagorejski i solami, možda sc nalazi u osnovi carske teologije koja se razvila u ÏI—III veku. U svakom slučaju, Apolon je bio bog careva, i njegovo svetili­ šte, blistajući oplatom od mramora iz Lune, nadvišavalo je carski Rim kao što su nad Periklovom Atinom blistali šlem i koplje Fidijine Promahos. Avgust, koji sc u svemu trudio da bude jednostavan, nije hteo da ima palatu. Njegova kuća bila je kao u građanina. Ali, od Tiberija, pokazalo se potrebnim da vladar dobije veći dom. Službe koje su ne­ posredno zavisile od carskoga dvora postajale su sve brojnije i slo­ ženije. Fikcija po kojoj je car bio samo prvi građanin Rima nije se više mogla održati. Stoga jc Tiberije podigao na Palatinu. nedaleko 279

RIMSKA CIVILIZACIJA

od stare Avgustove kuće — možda one otkrivene iskopavanjima pre jednoga veka i nazvanom Livijina kuća — pala tu koja je bila više u skladu sa stvarnim potrebama. Mi, zaista, ništa ne znamo o toj palati, koja još leži zatrpana ispod vrtova Vile Farnezc. Poznato je jedino da je obuhvatala severozapadni vrh Palatina i da se, prema tome, dizala iznad rimskog Foruma. Kaligula*, nasleđnik Tiberijev, proširio je palatu prema severozapadu i postavio je njen ulaz pred samim Kastorovim hramom, koji je tako postao neka vrsta predvorja carskog doma. Kaligula je čak pomišljao da postavi most preko Velabra, kako bi spojio svoju palatu sa hramom Jupitera Kapitolinskog. Ostalo je samo malo tragova od svih tih namera. Veliki radovi koje je kasnije izvršio Domicijan i suviše su duboko promenili cco kompleks da bi sc mogli naći sigurni tragovi ranijeg stanja. Naslu­ ćuje se, međutim, da je već tada padina Palatina prema Forumu bila pokrivena čvrstim supstrukcijama namenjenim proširivanju površine brežuljka. Ulica koja se pela prema Palatinu, stara Clivus Victoriae* (uspon Pobeđc), našla se tako pritešnjena između visokih zidova, dok su preko nje prolazili luci otprilike onakvi kakve i danas vidimo. Neron je nastavio širenje kraljevske palate, ovog puta prema jugu. Njegova palata nazvana je Domus Transitoria (prolazna kuća), jer je njen tvorac zamišljao da objedini celinu carske rezidencije Palatina i ogromni letnjikovac, stare Mecenine vrtove, koji je posedovao na Eskvilinu. To je gigantska zamisao koja je znatno doprinela da se protiv cara podigne opozicija građana i aristokratije. Pad Nerona i reakcija koja je usledila doveli su do rasparčavanja ovog nesrazmemo velikog poseda, koji je i suviše podsećao na kraljevske posede istoč­ njačkih despota. Zlatnu kuću, koja je podignuta na mestu Domus Transitoria posle požara 64. godine, koja se nalazila u udolini gde je danas Koloseum i na padinama Ćelija do početka Meceninih vrtova, srušio je Tit. Zdanja koja su se nalazila u njenom središtu pokrivena su debelim slojem zemlje i poslužila su kao temelj Titovim termama. Danas su iskopavanja otkrila ovu Zlatnu kuću, koja svome »rušenju« duguje što je kroz vekoi'e ostala skoro netaknuta, dok se Titove terme više ne mogu prepoznati.

280

RI M,

KRALJICA

GRADOVA

Domicijan, nađahnuvši se primerom Nerona, ako i nije obnovio — a to je bilo nemoguće — ogromne razbacane delove palate, želeo je da u Rimu stvori novu carsku rezidenciju dostojnu monarhije božanskog prava koju je želeo da osnuje. Za to mu je bilo dovoljno da zauzme zemljište koje je već Neron delom prisvojio na samom Palatinu. Stare rezidencije Tiberija i Kaligule nisu bile porušene. One su i dalje upotrebljavane, ali Domicijanova palata podignuta kraj njih, premašila ih je veličinom i sjajem. Plan ove palate prilično je složen. On je obuhvatio nekoliko izdvo­ jenih celina sastavljenih od peristila koji su sledili jedni za drugima i bili postavljeni na terase različitog nivoa. U izvesnom smislu Do­ micijanova palata prilično je slična suburbanim vilama koje su u to vremc senatori podizali manje-više svuda u Italiji. U njoj je, međutim, dato mnogo više važnosti unutrašnjim zatvorenim dvorištima, dok se manji značaj pridavao razvoju fasade. Ovo se može verovatno obja­ sniti razlozima bezbednosti i etikecije. Ali, ako ostavimo po strani svečane odaje, prestonu dvoranu gde je car primao u audijenciju i delio pravdu okružen svojim savctnicima, ipak ono što je Domicijan želeo bilo je đa u srcu Rima podigne letnjikovac. Prostorije okrenute prema dolini Velikog cirkusa, koje su ležale na nižem nivou od drugih prostorija, gledale su na vrtove koji su bili veći i bogatije ukrašeni od vrtova u Pompejima, međutim, bili su ovima slični po stilu — sa vodoskocima, bazenima raznih oblika, sa arhitektonski ukrašenim Iejama i tremovima. čak je, kao u Plinijevim vilama, postojao hipo­ drom, to će reći dvojni duguljasti trem, čiji je oblik podsećao na grčke stadione. To je mesto namenjeno šetnji, skriveni vrt sa žbunjem koji osvežavaju česme. Od Domicijana, Palatin je praktično jedna jedina palata. Nema više prostora za privatne kuće. Domicijanovi naslednici i dalje su živeli na tom brežuljku, svaki dodajući po neki spomenik, ali ne menjajući ni u čemu opšti izgled cclinc. Značajno je da je Domicijan prekinuo sa julijevsko-klauđijevskom tradicijom, koja je carski dom smeštala na deo Palatina prema Forumu, tako da je on nadvisivao grad. Od sada carevi gledaju ka jugu i zapadu. Veličina njihovih palata prvo pada u oči onome ko dolazi sa Istoka putem Via Appia. 281

RIMSKA CIVILIZACIJA

• Rim je u sećanju ljudi pre svega ostao grad igara. Njegovi hra­ movi, palate, ogromni trgovi i tremovi zaboravljeni su, ali je ostala uspomena na amfiteatre i cirkuse. Međutim, trebalo je čekati dugo vekova pre nego što je odlučeno da se podižu građevine namenjene isključivo za zabavu. Priroda je u dolini Murciji stvorila *mesto vanredno podesno za povorke, procesije i konjske trke, najstarije oblike igara. Ova dolina, sa blagim padinama, prostirala sc između Palatina i Aventina. Osovina je bila obeležena jednim potokom, i to če kasnije biti spina. Duga ISO, a široka 600 m, dolina Murcija vrlo je brzo postala mesto gdc sc sakupljao narod o praznicima. Bile su potrebne samo osnovne konstrukcije da bi se napravila pista i smestila drvena sedišta za gledaoce, koja su se prema potrebi postav­ ljala ili skidala. Zatim, postupno, izvršena su ulepšavanja: sagrađeni su carceres, lože, odakle su kola koja su se takmičila polazila kada je ispred njih uklanjana barijera, a pista je okružena zidom kako bi gledaoci bili zaštićeni. Spina. ukrašavana statuama, a na njenom kraju postavljani su stubovi sa sedam pokretnih merača vremena koji su svojim položajem obeležavali broj pređenih krugova. Nekada se, kao u Cezarovo doba, dešavalo da se u Cirkusu daju i druge predstave, ne samo trke, na primer lov (venatio), gde su se pojavljivale zveri; ili predstava bitke sa hiljadama ljudi i bornim slo­ novima. Tada sc morao menjati uobičajeni raspored. Stoga je Cezar naredio da sc arena okruži Širokim rovom punim vode, što je bilo dovoljno da zadrži slonove i zveri da skoče među publiku. Taj rov se sačuvao do Ncronovog vremena, koji je veoma ulepšao Cirkus (jedno od Neronovih najdražih zadovoljstava bilo je da upravlja kolima) i dodao nove redove sedišta. Do kraja carstva, vladari su uneli nove izmene. Već jc Avgust, posle pobede kod Akcija, podi­ gao na spini obelisk* koji je donet iz Heliopolisa u Egiptu. Tri i po veka kasnije Konstantin je postavio drugi obelisk koji je đoneo iz Tebe. Avgustov obelisk se nalazi danas u Rimu na Piazza del Popolo, a Konstantinov pred bazilikom sv, Jovana Lateranskog.

282

RIM,

KRALJICA

GRADOVA

Već krajem IFI veka pre ti, e., tačnije 221. godine, cenzor Gaj Flaminije Nepos, otpočeo je gradnju drugog cirkusa na Marsovom Polju. To je Circus Flaminins*, koji je dao svoje ime susednom kvartu. Koliko nam je poznato, ova dva cirkusa bili su jedini spomenici ove vrste u Rimu. Vatikanski cirkus, gde su pod Neronom mučeni hrišćani, bio je privatno trkalište koje je Kaligula podigao u svojim vrtovima. On je, uostalom, delom porušen u IV veku zbog podizanja prve bazilike sv. Petra. On nikada nije predstavljao gradski spomenik u užem smislu. Pod Republikom borbe gladijatora priređivane su na Forumu i taj se običaj održao do vremena Cezara. Izgleda da Rimljani dugo vremena nisu bili skloni da podižu zgrade bolje prilagođene ovoj vrsti predstava, koje nisu bile u skladu sa čistom narodnom tradicijom. Tek 264. godine, na pogrebu Junija Bruta, priređene su prve gladijatorske igre po jednom kampanskom (u stvari samnitskom) običaju, koje su simbolično predstavljale ljudske žrtve nekad prinošene na grobovima istaknutih ličnosti, čime jc ublažen taj običaj. Vek i po kasnije prihvaćeno je da gladijatorske igre budu, ali samo po izu­ zetku. zastupljene na programu javnih igara, a rimska aristokratija ne samo da nije podsticala naklonost naroda prema njima, već iz­ gleda da je činila sve da sc takve želje što je moguće rede javljaju, te se nije trudila da publici obezbedi naročitu udobnost. Ipak, krajem Republike morali su se učiniti ustupci i već su magistrati toga doba dopunjavali igre koje su priređivali za narod prikazujući mnoge gladijatorske parove koji su vodili borbu na život i smrt. Tek 29. go­ dine pre n.e. Statilije Taur podigao je u Rimu prvi amfiteatar od kamena. Amfiteatar, koji se obično smatra tipičnim spomenikom rimske arhitekture, u stvari je jedna njena kasna tekovina. Njegovo poreklo biće kampansko — kao i poreklo samih gladjatorskih igara — i za sada najstariji poznati amfiteatar jc onaj iz Pompcja. On potiče iz vremena Sule (oko 80. godine pre n. c.) i sagrađen je daleko od centra grada, kod jednog izbočenog delà gradskog bedema. Ovaj pompujanski amfiteatar interesantan je stoga što dopušta da shvatimo

283

RIMSKA CIVILIZACIJA

poreklo ove vrste spomenika koji je u principu neposredno vezan za cirkuse. Vidi se da su se arhitekti trudili, kao i Rimljani u dolini Murciji, da koriste prirodan oblik terena. Postavili su arenu u pod­ nožje, a na padinama koje su je okružavale stepenasto su podigli scdišta, koja su bila raspoređena u tri sprata: srednji sprat se nalazio na nivou terena grada, dok je gornji bio držan potpornim zidovima, a do njega se đospevalo spoljnim stepenicama — koje su još vidljive na jednoj čuvenoj pompejanskoj slici na kojoj je ovekovcčena tuča između stanovnika Pompeja i ljudi iz Nole, koja se desila prilikom jedne predstave. Primitivnost spomenika, onako kako se vidi na toj slici, opravdava mišljenje da su amfiteatri bili najpre samo manji cirkusi: arena je uvek zadržavala elipsasti oblik — nasuprot kružnoj orehestri grčkog pozorišta — jer je to bio oblik koji je dopuštao da se u najvećoj meri poveća broj sedišta a da se pri tome nc uvećaju nesrazmemo dimenzije celc građevine. Amfiteatar Statilija Taura srušen je u velikom požaru 64. godine n. e. Neron ga je odmah zamenio drugim amfiteatrom od drveta na istom mestu. Ali, to je bilo samo privremeno rešenje. U to vreme igre su postale politička nužnost, sredstvo kojim je car ispunjavao slo­ bodno vreme gradskog plebsa i koliko-toliko zadovoljavao njegove surove instinkte. Stoga je Vespazijan odlučio, kad je povraćen mir, da podigne amfiteatar koji bi mogao prihvatiti najveći deo stanov­ ništva. To je Flavijevski amfiteatar, nazvan Coliseum (Koloseum). Ovaj amfiteatar najveći u rimskom svetu, podignut jc na mestu gde su bili vrtovi Neronove Zlatne kuće. On je ispunjavao udolinu u kojoj je Neron stvorio veliko veštačko jezero. To mesto imalo jc jedno preimućstvo: ono je vratilo narodu zemljište koje mu je ranije bilo oduzeto. Sem toga, konfiguracija je dopuštala da se izbegnu veliki radovi na raščišćavanju. Arena se uklopila u korito jezera. Koloseum je osvećen pod vladavinom Tita, 80. godine n. e. Posle toga priređene su stodnevne igre, koje su okupile sve vrste predstava: lovove, borbe ljudi sa životinjama, pomorske bitke, trke, gladijatorske dvoboje. Da bi krunisao svoju izdašnost, Tit je s vremena na vreme delio ulaznice koje su predstavljale neku vrstu lutrije: dobitnik bi samo imao da se javi carskoj kancelariji i dobio bi neko roba,

284

RI M,

KRALJICA

GRADOVA

neko skupocenc haljine, neko srebrne predmete, i niz raznih daigih stvari. U vremc ovoga osvećivanja, amfiteatar, međutim, još nije bio završen. Uprkos desetak godina upornog rada, podignuta su samo četiri sprata. Domicijan je upotpunio zgradu dodavši joj drveni sprat, da bi povećao broj mes ta, a na vrh fasade postavio jc ukrašene štitove. Ukupne spoljne dimenzije Koloseuma iznose 188 m sa 156 m, a dimenzije arene 80 m sa 54 m. Spoljni zid, bez drvene nadgradnje, bio je visok 48,50 m. Građevina ima oblik elipse, a u starom veku njenu fasadu činila su tri sprata otvorenih arkada, iznad kojih se nalazio četvrti sprat sa slepim arkadama i korintskim pilastrima. Između arkada prva tri sprata nalazili su se stubovi čiji su kapiteli u prizemlju bili dorski, na prvom spratu jonski, a na drugom korintski. Sedišta su ležala na nizu zasvedenih koncentričnih galerija čiji se broj sma­ njivao od sprata do sprata. One su služile kao hodnici za kretanje gle­ dalaca. Najzad, pomoću čitavog sistema stepenica bio je omogućen lak pristup i brz izlazak velike gomile gledalaca kroz široka vomit or ia. Arena je bila okružena palisadom, a između palisada i prvih re­ dova sedišta — uzdignutih 4 m nad arenom — išao je hodnik koji je bio namenjen za opsluživanje amfiteatra, a istovremeno sračunat tako da zaštiti gledaoce od mogućih napada zveri. U dane velike žege, iznad tog ogromnog amfiteatra postavljani su na šipkama zakloni od platna. 0 njima se starao poseban odred mornara, jer je postavljanje ovih zaklona u slučaju vetra moglo predstavljati ozbiljnu teškoću. Arena je imala pod koji je ležao na svodovima visokim 5 do 6 m. To su bile kulise gde je pripremana predstava. Tu je bilo trapova, dizalica, odvodnih kanala, kaveza i jama za zveri u suterenu. Arena je bila tako građena da se mogla pretvarati u bazen po kome su se kretali ratni brodovi u predstavama pomorskih bitaka. Koloseum je do kraja carstva ostao ne samo oličenje amfiteatra, amfiteatar po prevashodstvu, već u očima naroda i simbol večnoga grada. Beda Venerabilis početkom VIII veka još piše: Dok bude Koloseuma, biće i Rima; Kad padne Koloseum, pašče i Rim; A kad propadne Rim, proposée i svet. 285

RIMSKA CIVILIZACIJA

Sto se Koloseum očuvao> što su se održale skoro tri četvrtine njegovog izgleda, zasluga ne pripada naslednicima antičkog Rima: srednjevekovni velikaši pretvorili su ga u tvrđavu, graditelji Rima u XV veku u kamenolom za travertin. Iako mu jc pretilo rušenje, jer su u njemu mučeni hriščani, ipak je prebrodio vckove uprkos laganom nagrizanju ljudi-termita koji su sa njega opljačkali mra­ mor, metalne vezačc koji su vezivali kamen i olovo kojim su oni bili zaliveni. Njegova fasada, skladna uprkos ogromne mase, može se danas obuhvatiti jednim pogledom iz perspektive dostojne ovog spomenika. Dešava se, međutim, da ljubitelji Rima, oni stariji, žale za uskim ulicama koje su ga nekad okružavale i koje su tek u poslednjem trenutku otkrivale njegov izgled, zidove iz kojih je probijala svetlost i tama i iza kojih su se noću sklanjale sve skitnice grada. Koloseum je možda izgubio svoju romatničnu tajanstvenost, pošto je sve rasčišćeno oko njega, ali vizija koju danas o njemu imamo time je sigurno bliža onome što su gledali savremenici Domicijana ili Trajana. U Rimu je postojao još jedan amfiteatar koji se još može videti uz Aurclijanov zid, gde čini bastion nedaleko od Porta Magiore. Obično se on naziva Amphitheatrum Caslrense, što možda znači samo carski amfiteatar. Arheolozi smatraju da ga mogu datirati u vreme Trajanove vladavine. Verovatno je da se, kao i kod Neronovog cirkusa, radilo o privatnom spomeniku podignutom u okviru carskog poseda.

• Pre nego što su imali amfiteatre — koji su, kako smo kazali, bili samo cirkusi prilagođeni za predstave lova i bitki — Rimljani su posedovali pozorišta koja su isto tako bila u početku nadahnuta grčkim uzorima. Kao što su prvi rimski amfiteatri podražavali onima iz južne Italije, tako su i prva pozorišta podignuta po uzoru na ona koja su Rimljani videli u grčkim kolonijama ili hcleniztranim gradovima Ve­ like Grčke i Sicilije. Međutim, kao što su komadi koji su ovde igrani, ako su i preuzimali teme koje su već obrađivali grčki pesnici, ipak nosili izrazito rimski pečat, tako ni ova pozorišta nisu bila u dlaku jednaka sa grčkim. 286

RI M.

KRALJICA

GRADOVA

Grčko pozorište sastoji se upravo od kružnog prostora, orchestra„ gde se oko žrtvenika kretao hor. Glumci, ovde najpre izmešani sa ho­ rom, kasnije su izdignuti na jednu tribinu, proskénion, iza orchestre. A kao po zađe služila je fasada jedne zgrade, skene, .koja predstavlja kulise i čija je širina jednaka prečniku orchestre. Rimski graditelji izmenili su ovu osnovu. Pošto u rimskim pozoriŠnim komadima nije bilo hora, oni su smanjili orchestra i sveli je na jedan polukrug” u koji su- smeštali najviđenije gledaoce. Proskénion (latinski pulpiturn) spušten jc i približen orchestra Najčešće je ukrašen nizom polu­ kružnih i pravougaonih niša iz kojih izbijaju česme, Sem toga, opšte je usvojena upotreba neke vrste kulisa, pregrade koja se može sklo­ niti jer je pomična: spušta se na početku predstave, a podiže na kraju. Sačuvana je stara skene; ona je čak i viša nego u grčkom pozorištu, a funkcija joj je ista, ali je njena fasada nesravnjivo složenija. Ona dobija izgled palate, nekada visoke tri sprata, a pulpitum treba da predstavlja dvorište palate ili javni trg, prema tome da li se radi o tragediji ili komediji. Vrata, troja do petora, prema dužini pozornice, povezuju pulpitum i skene. Tuda ulaze i izlaze glumci, prema potrebama predstave. Prvi rimski pozorišni komadi, počev od 145. godine pre n.e., pri­ kazivani su u pozorištima od drvene građe koja su podizana i rušena o svakom prazniku. Gledaoci su stajali, jer se smatralo da suviše udobnosti može da omekša narod i da kod njega, kao što je to bio slučaj u grčkim gradovima, stvori preteranu naklonost za scenske predstave. Morala se sačekali sredina I veka pre n. e. da bi se gradi­ telji osmelili da podignu pozorište od kamena, sa nizovima sedišta gde su se gledaoci mogli smestiti. I još se za ovu novinu, koju dugu­ jemo darežljivosti Pompeja, u 55. godini pre n. e., moralo naći čudno opravdanje: iznad cavea (stepenasto raspoređenih sedišta), Pompej je postavio hram Venus Victrix (Venere Pobednice), tako da je samo pozorište moglo izgledati kao monumentalno stepenište koje vodi ka svetlištu. Pompejevo pozorište nalazilo se na Marsovom Polju, nedaleko od Flaminijevoga cirkusa i, uskoro, od amfiteatra Statilija Taura. Da ne bi zaostao pred svojim pobeđenim suparnikom u očima naroda»

287

LEGENDE

ILUSTRACIJA

131. RIM. TITOV SLAVOLUK

Slavoluk koji je podigao Domicijan za spomen svom bratu Titu, čije su pobede nad Jevrejima (za­ uzeće Jerusalima) prikazane na reljefima. Slavoluk se nalazio na putu koji je vodio ka Palatinu i novo pod ignuto j Domicij anovo j palati. 132. RIM. KONSTANTINOV SLAVOLUK

Slavoluk koji je Senat podigao u čast Konstantina, posle njegove pobede nad Maksencijem 312. go­ dine n. e.t na putu koji je između Kolos et tma i Palat ina vodio pre­ ma centru grada. Ukrašen je re­ ljefima uzetim sa raznih starijih spomenika. 133. VOLUBILIS. KÀRÀKALIN SLAVOLUK

Rimski ostaci redi su ti Maroku, gde je uticaj Rima bio marginalan (Tingis). Blizu Meknesa, 11 km od svetog grada Mulaj Idris a, iskopa­ vanjima u Volubilisu otkriveni su forum oivičen prostranom bazili­ kom, vile sa mozaicima i ovaj sla­ voluk podignut 217. godine n. e. u čast Karakale i njegove majke.

131 DO 147

zan je car Hadrijan kako goni la­ va. Hadrijan, veliki lovac, ovekovećio je svoje podvige koji su potvrđivali njegov natčovečanski virtus. 135. OSTIJA, KÀPITOL

Jupiterov hram, podignut na viso­ kom podiumu iznad foruma u Ost ij i. Ovo su ostaci hrama restau­ riranog u doba Flavijevaca. 136. BALBEK (SIR IJA ). MAKETA SVETILIŠTA

Veliki grad Heliopolis bio je verski centar. Glavni hram bio je po­ svećen Jupiteru Heliopolijskom, koji je izjednačen $a Suncem. Ova maketa (u Muzeju rimske civili­ zacije u Rimu) prikazuje dvorište uokvireno galerijama na stubovima>ispred kojeg se nalazi drugo, šestougaono dvorište koje se pro­ stiralo pred hramom. 137. RIM. MAKETA DIOKLECIJANOVIH TERMI

Ova građevina, najznačajnije ter­ me u Rimu zajedno sa Karakalinim, potiče iz IV veka. Ostala je gotovo netaknuta do vremena Mikelanđela. Rim. Muzej Tcrmâ. 138. OLOVNA CEV

134. DETALJ SA KONSTANTINOVOG SLAVOLUK

Jedan od osam medaljona koji se nalaze nad bočnim lucima. Prika­

Deo vodovoda koji je snabdevao Trajanove terme, što pokazuje reljefni natpis ?za cevi.

288

O

LEGENDE

ILUSTRACIJA

139. POMPEJL STAB IJSK E TERME

Sala za mlako kupanje (tepidarium). Ukras slepe arkade izveden štukaturom tipičan je za IV pompejanski stil. 140. POM PEJL STAB IJSK E TERME

Bazen za hladno kupanje (frigida­ rium), sa kupolom. Dekoracija nije sačuvana. 141. NTM (NIM ES). »MAISON CARREE«

Ovaj heksastilni hram u Nimu je lepa građevina, duga oko 26,50 m a široka 15^0 m. Podignuta je na podiumu visokom 3,30 m, pa se uzdizala nad galerijama foruma. Zajedno sa hramom Avgusta i Livije u Vjenu i sa hramom Fortune Vir His u Rimu to je jedan od naj­ bolje sačuvanih rimskih hramova. Hram je verovatno podigao Agripa (oko 20—19. g. pre n. c.). 142. RIM. PORTUNOV HRAM

Ovaj mali četvrtasti hram, koji takođe nazivaju Portuna Viril is, podignut na Forumu Boarijumu blizu Tibra, bio je posvećen mor­ skom božanstvu Portunu (Portunus). Prva polovina I veka pre n.e.

131 DO 147

verom porodici Septimija; na vlast je došla sa Septimijem Severom 193. godine. Služio je kao kapitol na novom forumu. 144. SEN REMI DE PROVANS ( SAINT -REMY-DE-PROVE NCE ). MAUZOLEJ JULIJEVACA

Grobnica jedne aristokratske po* rodice. Reljefi prikazuju razne borbe u kojima Rimljani učestvu­ ju i pobeduju. 145. RIM, PANTEON, SVOD KUPOLE

Ovaj veliki spomenik, hram posve­ ćen svim bogovima, verovatno astrološkog značenja, podigao je u prvobitnoj formi Agripa, Avgustov prijatelj i zet. Obnovio ga je Hadrijan. Svod je sačuvan, ali je dekoracija kaseta iščezla. 146. FFE S. BIBLIOTEKA CELSIJA POLEMENA (CELSIUS POLEMAENUS)

Ruševine biblioteke koja je u Efesu podignuta u Trajanovo vreme. Zgrada je imala galeriju do koje se dospevalo preko nekoliko stepenika. U zidu su se nalazile niše u koje su stavljani ormari sa svitcima (volumina). 147. TTMGAD. KURIJA

143. ĐEMILA, HRAM PORODICE SEPTIM IJA

Najveći hram grada, posvećen 229. godine n. e. pod Aleksandrom Se*

289

Sala za sadnice opštinskog veća (decuriona) kolonije. Nalazi se na ivici foruma.

RIMSKA CIVILIZACIJA

Cezar je takođe hteo da sagradi pozorište. Izabrao je mesto pored Kapitola, koje se čak u prvobitnom projektu imalo oslanjati na ovaj brežuljak. Sigurno je pred očima imao Dionisovo pozorište u Atini, podignuto na padinama Akropolja. Ali, on nije stigao da završi radove, uspeo je samo da otkupi zemljište, koje je, uostalom, bilo nedovoljno, kada je Avgust preduzeo istinsku gradnju. Vcrovatno da konačna lokacija koju je Avgust izabrao nije sasvim ista kao ona na koju je pomišljao Cezar. Pozorište koje danas vidimo odvojeno je od Kapitola sa nekoliko zgrada i ulicom koja je iz servijanskoga zida izlazila Karmentalskom kapijom. Ono se uopšte nc oslanja na stenu. Možda po­ stoji razlog za ovu promenu projekta: Avgustova želja da ovo pozo­ rište približi Apolonovom hramu koji je stajao na Forum Holitorium, a koji je restauracijom izvršenom od jednog Antonijevog pobornika, Sosija, baš tada zablistao novim sjajem. Kako bilo, ovo pozorište je osvečeno uz invokaciju Apolona, prilikom sekularnih igara 17. godine pre n. e, Avgust ga jc posvetio uspomeni svoga nećaka mladog Marcela, koji je umro 23, godine, vcrovatno u vreme kada je car mislio da ga usvoji. Fasada Marcelovog pozorišta liči veoma na fasadu Koloseuma, koja je, bez sumnje, njime nadahnuta. Tu zapažamo istu igru lukova koji se uzdižu jedni nad drugima i isto smenjivanje arhitektonskih rodova. Ali, opšti izgled je danas bitno promenjen podizanjem na tre­ ćem spratu jedne palate koju je Baldasare Perući postavio za Savelije, početkom XVI veka. Perucijcvi radovi uklonili su lukove sa korintskim sluhovima i zamenili ih ravnom fasadom, tako da Marcelovo pozorište izgleda kao spljošteno ovom izmenom, koja još više pada u oči posle novih raščišćavanja. Smatra se da je Marcelovo pozorište moglo da primi oko 14.000 gledalaca, što je malo u odnosu na ogramnu masu od nekih 50.000 ljudi koliko je prihvatao Koloseum. Jedno drugo pozorište, Balbovo, podignuto jc u isto vreme kada i Marcelovo (završeno je 13. godine pre n.e.) i u istom kraju. Primalo je svega 7.000 gledalaca. Otuda su rimska pozorišta zajedno imala ukupni kapacitet koji je jedva dostizao polovinu samog Flavijevskog amfiteatra. Ove brojke dovoljno pokazuju koliko jc pozorište manje cenjeno od amfiteatarskih igara. Nemojmo krivicu za to bacati na

290

RI M. K R A L J I C A

GRADOVA

neku izuzetnu ograničenost Rimljana: u sva vremena predstave koje se pozivaju na duh imale su manje ljubitelja od onih koje zadovolja­ vaju najdublje i naj elementarni je instinkte, nekad čak i na uštrb naj osnovnije pristojnosti.

• Postojala je, najzad, u Rimu još jedna vrsta javnih spomenika, od početka Carstva. Oni su do u srednji vek bili veoma omiljeni, tako da nam danas izgledaju nerazlučno vezani za rimsku kulturu. To su terme. Međutim, kao i amfiteatri, one nisu uvedene u Rimu pre kraja Republike. Opet kao amfiteatri, nastale su najpre u Kampaniji, te ih u Pompejima nalazimo već u Sulino doba, a bez sumnje još i ranije. Potiču od grčke palestre. Prvobitno bilo je to samo nekoliko mračnih i uskih kabina koje su služile za pranje mladića i odraslih muškaraca posle telesnih vežbi na pesku palestre. Najstarije pompejanske terme (nazvane »Stabijske«) sačuvale su odlike ovakvog porekla. Ovde vi­ dimo u prvoj fazi gradnje prostrano dvorište, okruženo stubovima i namenjeno telesnim vežbama omladine. Kupatila su još uvek sasvim sporedne prostorije. Snabdevena su jedino vodom koja se donosi iz okoline. Ali, postepeno, unose se promené i dopune u ovaj plan. U stvari, terme su počele sve manje da služe za rekreaciju atleta. Sve češći gosti bili su dokoni stanovnici grada koji su ovamo dolazili da provedu kraj popođneva. Kasnije ćemo pokazati kakva je bila atmo­ sfera u ovim termama, kakva je živost u njima vladala i kakva je njihova uloga u svakodnevnom životu. Da ovde podsetimo samo na njihov razvoj u istoriji rimske arhitekture. Kao i u Pompejima, ali sa zakašnjenjem gotovo od jednog veka, prva javna kupatila Rima bila su namenjena da prime mlade ljude koji su dolazili da se vežbaju u trčanju, pesničanju i u borbi oružjem. Agripa je oko 33. godine prc n. e. sagradio ove terme da bi upotpunio vežbalište koje je podigao na Marsovom Polju (nedaleko od Pante­ ona). Ovaj prvi prethodnik velikih carskih termi nosio je grčko ime laconicon, lakonsko kupatilo, jer je smatrano da je upotreba zagrejanih kupatila posle fizičkih vežbi lakedcmonskog porekla. Agripa je

291

RIMSKA

CIVILIZACIJA

otvorio ovo kupatilo za omladinu snoseći sam troškove održavanja, kao što su to u helenističkim gradovima činili mecene kraljevskog roda, koji su izdašno prihvatili da, na neodređeno ili ograničeno vreme, obczbeđuje ulje potrebno efebima u jednom gimnasionu. Sva dotle postojeća kupatila bila su u privatnim rukama gde se plaćala ulaznica. Godine 33. pre n. e. bilo ih je, kažu, 170 u ćelom gradu. Ova privatna kupatila održala su se uprkos konkurenciji carskih kupatila čija je upotreba bila besplatna. Posle Agripinog laconicona došle su Neronove tenue, podignute uz njegov giirmasicn na Marsovom Polju, zatim Titove, na mestu gde je bila Zlatna kuća, i gde će Trajan početkom II veka n. e, podići nove terme koje nose njegovo ime. Najveličanstvenije i najpoznatije ostaju svakako Karakaline terme, čije ruševine stoje južno od Avcntina, i Dioklecijanove, gde je danas, pored crkve Santa Maria đei Angel i, smešten rimski Narodni muzej. Ti spomenici carske izdašnosti građeni su manje-više uvek po istom planu koji je sadržavao: svlačionicu (apodyteriwn), hladno kupatilo (frigidarium), mlako kupatilo (tepidarium)y gde se telo po­ stepeno privikavalo da podnosi visoku temperaturu, i najzad pregrejano, toplo kupatilo (caldarium)t koje je trebalo da izazove obilno znojenje. U svakom od ovih odeljenja nalazili su se plitki bazeni ilj kada pune vode iz kojih su se ljudi polivali ili su se u njima kupali. To je najprostija shema. Velike carske terme bile su, naravno, slože* nije. Nc samo da je, na primer, u Karakalinim termama, frigidarium bio ogroman tako da je mogao da primi odjednom sve kupače, već su i apodyteria bila brojna, a caldarium dopunjen sa više izdvojenih kabina. Međutim, same prostorije za kupanje predstavljale su samo jedan deo terma. Tu su se nalazila i šetališta, vrtovi, terase, ponegđe čak i biblioteke, a često su dućani pretvarali javne terme u »vile plebsa«. Tehnički problemi koje je postavljalo zagrevanje ogromnih količina vođe i prostorija toplim vazduhom bili su rešavani vrlo vesto i na razne načine. Najčešće su ispod poda odeljenja koja su zagrcvana, i u zidovima, postavljani sistemi kanala (obično pokriveni opekom ili sa­ stavljeni od glinenih cevi) kroz koje je strujao topli vazđuh. Toplota 292

RI M, K R A L J I C A

GRADOVA

je postizana u ogromnim pećima u suterenu koje su ložene drvetom. Najzad, u većini slučajeva, naročiti akvadukt bio je predviđen za snabdevanje potrebnom vodom. Svi ovi uređaji postojali su i u privatnim kupatilima, naročito u letnjikovcima, već dugo vremena, verovatno još od II veka pre n. e. Trebalo je samo da ih arhitekti koji su podizali carske terme prilagode džinovskim razmerama ovih građevina. Jedina teškoća sastojala se u usklađivanju toplotnog kapaciteta peći sa zapreminom sale i u raspo­ ređivanju toplo te na prikladan način uz proračuna vanje kretanja ga­ sova nastalih sagorevanjem. Lako je zamisliti teorijske teškoće koje stvaraju ovakvi problemi, koje su empirijski rešavali radnici iskusni u tom poslu. Teško njima ako ne bi bili na visini svoga zadatka, jer Rimljani su bili spremni da se žale ukoliko kupatilo nije odgovaralo njihovim zahtevima. Teži problem, koji nije bio značajan samo za rad javnih kupatila, već i za samu sigurnost Rima, bilo je snabdevanje grada vodom i on je često privlačio pažnju vlasti. Imamo sreću da smo obavešteni vrlo iscrpno o toj velikoj javnoj službi blagodareći spisu koji je napisao jedan od »kuratora voda«, Sekst Julije Frontin*. Ova ličnost, senator visokog ranga i prijatelj Plinija Mlađeg, dobio je od Trajana zadatak da potpuno reorganizuje dovod i raspodelu vode. On nam sam obja­ šnjava kako je pod Republikom briga o tome pripadala cenzorima. Od Avgustova vremena bila je skoro sasvim preuzeta od familia prin­ ciple, to će reći od carevih ljudi. Pod julijevsko-klauđijevskom dinasti­ jom kurator senatorskog reda ustupio je mesto prokuratoru iz reda vitezova, koji je bio samo upravljač naimenovan od cara, kome je jedino bio odgovoran. Vraćajući kuratoru stvarno rukovođenje ovom službom, Trajan je istovremeno obnovio jednu od prerogativa Senata i podvlačio značaj koji je u njegovim očima imala ova funkcija. Prvi akvadukt* podigao je 312. godine prc n. e. cenzor Apije Klaudije, onaj isti koji je podigao put od Rima do Kapue, čuvenu Via Appia. Apije Klaudije, jedan od najširih duhova svoga vremena, bio je verovatno nadahnut metodama grčkih inženjera u gradovima južne Italije. Te metode su, uostalom, bile vrlo proste i nisu u principu prevazilazile one koje su mogli upotrebljavati seljaci za navodnjavanje

293

RIMSKA CIVILIZACIJA

svojih njiva: akvadukt je bio zidani kanal koji je ležao na površini ili bio ukopan u zemlju, a zatim zatrpan i koji je pratio prirodni pad terena po cenu beskrajnih zaobilaženja. Bilo je potrebno održati pad kanala kako bi njegova visina bila uvek veća od nivoa krajnjeg rezer­ voara. Nećemo $e iznenaditi i kad saznamo da je ta Aqua Appia*, taj stvarno stari akvadukt, bila duga 16,5 km iako je kaptirala vođu na svega 11 km od Rima. Iznad zemlje, na potpornim zidovima jli luko­ vima, prelazila je u blizini grada samo 88 m! Ova prosta tehnika imala je jednu poraznu posledicu: akvadukt je, počev od svog ishodišta, brzo gubio visinu i voda je do krajnjeg rezervoara dospevala bez pri­ tiska. To je, naravno, onemogućavalo svako raspoređivanje. Voda se izlivala jednostavno u bazen, a svako je išao da je tamo zahvati. Višak je oticao u odvodne kanale ili je bio prodavan bojadžijama, perioničama i vlasnicima privatnih kupatila koji su je sakupljali, a robovi prenosili na leđima. U doba Republike tri akvadukta dodata su pored Appia: Anio Vetus* 272. godine pre n. e., Marcia 144. i Tepala 125. god. Prvi je bio dobijen skretanjem vode iz Anija, tiburske (Tivoli) reke koja se uliva u Tibar nešto uzvodno od Rima. To je bila loša voda, tvrda i često mutna. Marcia* pokazuje napredak kako u kvalitetu vode tako i u tehnici vodovoda. Za nju je voda kaptirana iz izvora prilično daleko, u sabinskoj zemlji. Sem toga, otkriven je princip da se voda pomoću sifona prebacuje preko doline da bi se izbegli beskrajni zavijuci. Po­ stalo je moguće dovoditi vodu na brežuljke u gradu, i Palatin i Kapitol dobili su svoje prve česme. To nije išlo bez otpora: konzervativni ljudi su tvrdili da je bezbožno dovoditi vodu na sveti brežuljak Kapitol i to vodu koja dolazi iz strane zemlje. Ali, Marcije Reks, koji je stvorio ovaj projekt, nije se obazirao, a bogovi primiše ovu novinu. Tepula*, sagrađena da bi se dobio dodatak vode koji se pokazao neop­ hodan zbog naglog povećanja stanovništva, davala je samo mlaku vodu koju su Rimljani, ljubitelji sveže vode, vrlo malo cenili. Godine 33. pre n. e., Agripa, edil posle konzula — što je bilo suprotno običajima, ali je pokazivalo značaj koji je Oktavije pripisi­ vao zadatku koji je postavio svom sarađniku — preduzeo je reorga­ nizaciju celokupne vodovodne mreže. On je modernizovao trasu vođo294

RI M,

KRALJICA

GRADOVA

voda i učinio opštom upotrebu lukova, ali još nije upotrebio onako veličanstvene konstrukcije kakve su akvadukti sagrađeni vek kasnije, od Klaudija i Nerona. On jc povećao kapacitet postojećih dovoda, kaptirajući nove izvore, a stvorio je i dva nova vodovoda: Inlia*, u godini svoga ediliteta, i Virgo (devojčica), koja je osvećena 19. godine prc n. e., a snabdevala je u prvom redu Agripine terme na Marsovom Polju. Njemu su Rimljani dugovali i jedan od akvadukta koji prolazi kroz rimsku ravnicu, onaj čiji su lukovi najniži i najmanje smeli, ali koji sam snabdeva kanale Marcije, Tepule i Julije. Raspolažući većim dovodom vode, Agripa je uvećao broj česmi u ćelom gradu, toliko da je Avgust, ođ koga je narod jednom uporno tražio raspodelu vina, odgovorio: »Moj zet Agripa dao vam je za piće dosta vode!« Sva ova voda koja je predala narodu bila je carev poklon. Za to nije trebalo ništa platiti. Ali, u principu, nije bilo ustupaka poje­ dincima. Učinjen je, međutim, izuzetak krajem Republike u korist nekoliko vrlo uglednih ličnosti, pobedonosnih vojskovođa, kojima je Senat izrazio zahvalnost nacije dajući im povlasticu da sc za svoju domaću upotrebu vežu za javni vodovod. Ovi ustupci, najpre sasvim izuzetni, vremenom su sc umnožili. Pod Carstvom je to bio jedan od vidova carske naklonosti, a uz pomoć korupcije postalo je često po­ tajno vezivanje za vodovod, uz saučesništvo sitnih činovnika. Kada je Frontin bio zadužen da ponovo vrati red u administraciju, otkrio je da su aquarii (česmari) stvorili pravi servis čiji je starešina nosio zanimljivo zvanje »zadužen za bodenja« (a punetis), što će reći za punktiranja na javnom vodovodu. Uz šest ranijih akvadukta, koji su skoro isključivo snabdevali kvar tove leve obale, Avgust je, posle Agripine smrti, dodao i sedmi, Alsietina*, koji je polazio od jednog jezera u Etruriji. To nije bila voda za piće i, po Avgustovo j zamisli, trebalo je da služi samo da se njom snabdeva Naumachia (amfiteatar namenjen isključivo predstavama pomorskih bitki), koju jc on lično sagradio u Transteveru. Ali ta Naumachia postojala je samo kratko vreme. Ona je još bila tu u vreme Nerona, koji ju je upotrebio kao pozornicu velikih noćnih svetkovina, ali jc posle njega nestala. Voda iz Alsietine bila je od tada upotreblja­ vana za navodnjavanje vrtova desne obale na padinama Janikula.

295

RIMSKA CIVILIZACIJA

Najveći i najpoznatiji rimski akvadukti, čiji lukovi i danas nadvišuju Kampaniju od Albanskih brda do Porta Magiore, sagrađeni su između 47. i 52. godine n. e. Podigli su ih Klauđije i Neron. Uprkos naporima Agripe, visoki kvartovi građa nisu imali vode. Da bi se oni snabdeli, bilo je potrebno sagraditi vodovode sa višim nivoom. Zbog toga su Claudia* i Anio Novus* (prvi delo Klaudijcvo, a drugi Neronovo), i danas kod Porta Magiore, 32 m izdignuti nad površinom zem­ lje. Odatle je sistemom sifona bilo lako dovesti vodu do carskih palata. Zapremina vode koja je raspodcljivana Rimu zvaničnom vodo­ vodnom mrežom pri kraju I veka n. e. može se proceniti na 992.000 m3 za 24 sata. Ta količina je znatna čak i ako prihvatimo da je grad imao 1,000.000 stanovnika. Ne srne se zaboraviti da Rim nije imao industrije koja bi trošila velike količine vode. Sve je bilo namenjeno javnoj upotrebi, privatnicima koji su uživali koncesije, termama, ra­ dionicama bojađžija, onima koje su pripremale platno, kožarima i na­ ročito česmama. Svuda, skoro na svakoj raskrsnici, bila je česma. Po obilju žive vode u Pompejima može se zamisliti ovaj istinsko italski kult žive vode. To je luksuz koga se mediteranski grad teško lišava. U carskom Rimu taj prohtev je bio u potpunosti zadovoljavan. Neke od ovih česmi bile su pravi, bogato ukrašeni spomenici, čiju je tra­ diciju preuzeo barokni Rim izgrađujući ccline kao što su Fontana Trevi i fontana na Piazza đ’Espagna. Voda nije služila isključivo ličnim potrebama građana. Ona je korišćena i za održavanje gradske čistoće. Obično se Rimljanima odaje priznanje da su izmislili i ustanovili efikasan sistem kanalizacije. Ipak, 0 kanalizacionoj mreži Rima ne treba donositi prebrz sud, makar on bio i laskav. Sigurno da je geografski položaj grada nametao izradu, još od početka, kanala za drenažu, da bi sc isušile močvare u ravnici 1 izbcglo nagomilavanje voda koje su se slivale sa brežuljaka. Ovi ka­ nali bili su u suštini samo produbljivanje i regulacija prirodne hidrografske mreže. Poznata su tri glavna kanala. Jedan je regulisao odvod sa Marsovog Polja i služio za isušen je Kozine močvare (ovaj kanalisan potok upotrebio je Agripa da bi napunio vodom kanal između arene i gledališta u svom vežbalištu Campus Agrippae); drugi je opslu­ živao područje Argileta i prelazio preko rimskog Foruma. Poznat je

296

RI M,

KRALJICA

GRADOVA

pod imenom Cloaca Maxima* i vrlo je čuven. Dugo vremena istoričari su ga pripisivali Tarkvinijima i navodili njegov izlaz u Tibar (svod od tesanog kamena) kao dokaz veštine rimskih arhitekata u VI veku pre n.e. Danas je dokazano da ovaj svod, koji je izazvao toliko divljenja, nije podignut pre Avgustovog vremena, kada je Agripa, ne zadovoljivši se reorganizacijom vodovodne mreže, usavršio i kanalizaciju. Nađeni su dokazi da je Cloaca Maxima dugo ostala ka­ nal pod vedrim nebom, bar do kraja III veka pre n. e. Verovatno je gradnja bazilike Emilijo nametnula njegovo pokrivanje zbog podiza­ nja nivoa terena koji je zahtevala. Ovaj kanal, najvažniji u Rimu, imao je glavni zadatak da osigura isušivanje Foruma, sprečavajući da trg bude zahvaćen vodom koja se slivala između Kvirinala i Viminala. Uzgred je odvlačio u Tibar otpatke i đubre. Treći kanal je bio onaj koji je ispod spine Velikog cirkusa pratio dolinu Murciju između Palatina i Avcntina. On je takođe prihvatao vodu sa ova dva brežuljka i jedan deo vode sa Ćelija, koja je pretila da stvori baruštinu u tako­ zvanom Malom Velabru (Velabrum Minus), na mestu gde je podignut Koloscum. Između ova tri velika odvodna kanala, koji su se, uostalom, nekad granali i delili u više unakrsno građenih kanala, razvili su se sporedni ogranci, ali ne naročito brojni. U mnogim kvartovima nije ih bilo. Kišnica i prljava voda tekle su samom ulicom, središnim žlebom. Ako su blizu javnih trgova i u termama postojali javni nužnici, privatne kuće ih često nisu imale — naročito kuće siromaha, gdc se stanovni­ štvo najviše gomilalo. Od antičkih pisaca znamo da se stanovnici nisu libili da prljavu vodu prosipaju na ulicu. Rim svakako nije bio čist grad. Zato je oticanje viška vođe iz česmi bilo dragoceno da obezbedi neku primitivnu higijenu. Najzad, voda su česmi služila je i u slučaju požara. Kako nije bilo dovoda pod pritiskom, voda se morala zahvatati u bazenima i lan­ čano je u vedrima prenošena do mes ta požara. Ovaj vrlo primitivan postupak donosio jc malo koristi, i videćemo da su vigili zaduženi za borbu protiv vatre upotrebljavali efikasnija sredstva u slučaju većih požara.

297

RIMSKA CIVILIZACIJA

evolucija sastojala u postepenom usklađivanju sa uslovima gradskog života. Prihvata se da atrij um, sa svojim centralnim bazenom, vodi poreklo od prednjeg dvorišta koje smo upoznali kod villa ništica. Ovu teoriju, izgleda, ilustruju i potvrđuju otkrića na rimskom Forumu, gde su stvarno, u staroj nekropoli pored hrama Antonina i Faustine, nađeni ostaci kuća od kamena gde je stambena odaja, jednostavna četvrtasta koliba, ležala iza dvorišta. Ali je taJkođe verovatno.da ova evolucija nije bila tako jednostavna kako se ranije smatralo. Moglo je biti i drugih uticaja tako da je atrijum primio funkcije koje je imao i izgled koji nam je poznat iz klasičnog perioda. Zaista, u doba Cicerona, kuća plemića je svakog jutra primala gomilu klijenata. U zoru, nekad i pre svanuća, vrata prema ulici su otključavana i svako je mogao doći na jutarnji pozdrav. Ovaj obred odigrava se u atriiimu, koji više nije tada prijatni peristil koji nam je poznat iz Pompeja, već neka vrsta prostranog hola, često bez impluvinma, a gde je compluvium (otvor na krovu) smanjen, a katkad i sasvim izostavljen. Sama reč atrium konačno je u govornom jeziku počela da obeležava svaku veliku salu za zvanične prijeme. Moguće je da ta vrsta atriimia potpuno zatvorenog (ono što Vitruvije naziva atrium testudinatum — atrijum u obliku kornjače) ili sa otvorom na tavanici svedenim na uski dimnjak (atrium disphiviatwv), gde se voda sliva napolje, ima drukčije poreklo nego ostali i da potiče od jedne vrste etrurske kuće koja nam je poznata po posmrtnim urnama kao onima iz Ciuzija: tu stvarno vidimo neku vrstu četvrtaste kolibe čiji je krov na četiri strane nagnut napolje, ali bez slemenjače. Mesto nje, postoji širok četvrtast otvor kao veliki dimnjak, koji čini svetlamik. Izgleda da ovaj tip kuće pripada srednjoj Italiji, a možda je tipičan za planinske pređele Apenina. Iz njega su mogli poteći atria displuviata ili testudinata klasične rimske arhitekture. On stvarno predstavlja ukusno rešenje problema osvetijenja i otklanjanja dima u vreme kada sc ne raspolaže oknima i kada se prozori ne mogu prekomerno uve­ ćavati. Ali, ako je moguće da jc ova forma atriuma uklapana u jedan složeniji plan, ipak nije jasno kako je ona mogla sama po sebi da podsiakne razvoj dva osnovna svojstva klasične rimske kuće, njenu gradnju po osovini i naročito činjenicu da, zatvorena prema spoljnom

300

RIM, K R A L J I C A

GRADOVA

svetu, ona sve svoje prostorije okreće prema unutrašnjem prostoru. Evolucija domusa je u skladu sa onim što smo već nazreli o rimskoj kulturi: to je složeni spoj koji obuhvata elemente pozajmljene iz ra­ znih krajeva Italije. Zahtevi društvenog života doprineli su nametanju velikih atrija, dok je povećanje broja ukućana, posledica opšteg boga­ ćenja i stabilnosti svojstvene patricijskoj porodici, činilo neophodnim povećanje broja stambenih odaja. Udruženo dejstvo ova dva faktora izazvalo jc stvaranje domusa mešovitog, originalnog i u isti mah zatvo­ renog (kao što je bila rodovska kuća na seoskim imanjima) i u nekim delovima kadrog da primi brojne klijente. Pompejanska kuća može nam pomoći da shvatimo šta je bila rimska kuća u doba Republike, ali ona nam o tome ne daje vernu sliku. Videli smo kako su dalje evoluisale velike kuće carskoga Rima: Domicijanova palata na Palatinu, ono što naziremo od Tiberijeve, Ncronova Zlatna kuća, pokazuju nam da su arhitekti uvećali broj tremova, koji su čas gledali na vrtove, a čas bili zatvoreni u dvorišta sa peristilima. Ista evolucija postojala jc već u Pompejima kada se na staru kuću sa atrijumom nadovezao peristil. On je zauzeo mesto ranijega povrtnjaka i pretvoren je u vrt za uživanje. Istovremeno atrijum je postao manje strog; njegove dimenzije su se uvećale i, da bi se držala krovna konstrukcija, moralo se pribeći stubovima, nekad su to bila četiri, jedan na svakom uglu (atrium tetrastylum), a nekad i više stubova. Rimski arhitekti su to nazivali korintskim atriumom. Velika kuća kao Ccsa de.J Fauno predstavlja niz dvorišta izdvojenih odajama: pošto bi se prešao prag, ulazilo se u starinski atrium, na koji je gledao tablimim. Potom je dolazio prvi peristil, tačnijc korintski atrium, čiji se centralni dco široko otvarao sa tradicionalnim baze­ nom. Simetrično prema tablinumu nalazila sc odaja (po grčkom nazvana oecus) ukrašena skupocenim mozaikom, koji je prikazivao arbelsku bitku, a bio u isto vreme otvoren prema prvom peristilu i prema drugom, većem, koji se nalazio s druge strane. Sem toga, pored prvog atrijuma, postojao je još jedan, sa četiri stuba, oko koga su bile gmpisane razne odaje koje su činile izdvojen stan. Tako raskošne kuće, koje su zahtevale ogroman prostor, bile su. bez sumnje, vrlo retke u Rimu. Ali plemstvo nije oklevalo da kupi 301

RIMSKA CIVILIZACIJA

U tom Rimu, toliko raznovrsnom, koji je objedinjavao najvelb čanstvcnije monumentalne celine, najveće građevine gde se skupljala ogromna masa ljudi i gradski ološ — kako su u njemu živeli obični građani? Još pre pola veka arheolozi su smatrali da su sve kuće u Rimu imale atrium i izgledalo im je da je ono što je stajalo u tekstovima bilo potvrđeno iskopavanjima kampanskih gradova, tada prvenstveno iskopavanjima u Pompejima. Danas, razvoj istraživanja pređuzetih u Herkulanumu i u Ostiji, kao i u samom Rimu, izmenio je naše poglede. Sigurno da je klasična kuća sa atriumom dugo vremena predstavljala tipični rimski dom, ali se već vrlo rano, možda još od II veka prc n. e,, počelo sa zidanjem sasvim drukčijih stambenih zgrada, koje su veoma brzo postale najbrojnije i koje su već u antičko doba obelcžavane imenom insula (ostrvce). U doba Carstva bilo je u Rimu kuća oba tipa, a naravno da je postojao veliki broj prelaznih oblika. Ipak se može tvrditi da domus, to će reći kuća sa atriumom, koja je zahtevala srazmemo veliku površinu, a mogla da primi samo jednu porodicu, stoji u stalnom opadanju pred insulae, koje su mnogo ekonomičnije, a unosnije za svoje vlasnike. Po starim kućama Pompe ja, poznat nam je klasični tip domusa, koji izvesnim svojstvima podseća na neke oblike grčke kuće i nagoveštava mavarsku kuću iz kasnijih vremena. Njena bitna odlika je da je zatvorena prema spoljnom svetu. Život je usredsređen na atrium, prostor pod vedrim nebom, u čijoj sredini jedan bazen prima kišnicu. Atrium može biti veći ili manji, krov mu je nagnut prema unutrašnjo­ sti i može ga držati obična drvena konstrukcija, ili je pak nagnut prema spoljnoj strani, kako bi se voda slivala ne u bazen (impluvium), već u oluke koji je odvode ka ulici. Krov takođe mogu držati stubovi koji atrium pretvaraju u pravi peristil. Aii, bez obzira na prihvaćena rešenja, plan ostaje isti, kao i funkcija atriuma, koji treba da obezbedi svetlost kući a da se pri tome ne moraju otvarati prozori na njenoj spoljnoj strani. U ovu kuću, zatvorenu prema spoljnom svetu, ulazilo se, pošto bi se prekoračio prag, kroz hodnik (fauces), koji je direktno vodio u atrium. Nekada su vrata između ovog hodnika i atriuma sprečavala

298

RI M,

KRALJICA

GRADOVA

radoznalce da bace pogled u kuću ako bi glavna kapija bila otvorena. U osovini ulaza i simetrično sa fauces u odnosu na središte atriuma nalazio se tablinum, smatran glavnom prostorijom kuće i središtem porodičnog života. Njegovo ime možda ukazuje da je to u početku bila obična daščara (tablinum potiče svakako od tabula, daska), ali u kla­ sično doba još je postojala uspomena na vreme kada je tablinum bio spavaća soba gospodara i njegove supruge. Tu se najčešće nalazilo kultno mesto penata i čuvane su maske predaka (u otmenim kućama). Tu je čuvana i porodična arhiva, računske knjige i dragocene uspo­ mene. Tablinum, otvoren prema atriumu, otvarao se takođe najčešće prema vrtu ili dvorištu iza kuće, sa kojim je bio vezan nekad vratima, nekad širokim prozorom. Jaka promaja između atrijuma i vrata otkla­ njana je pokretnim kapcima ili zastorima, a nekada paravanima ili pregradama koje su se mogle sklapati i koje bi bile postavljene u slučaju potrebe. Desno i levo od tablinuma nalazila su se dva krila (alae), srazmerno prostrane prostorije (ali manje od tablinuma), čija je namena mo­ gla biti različta. Služila su, na primer, kao trpezarije ili sobe za prijem. Najzad, svud oko atrijuma bile su druge odaje sa raznom namenom. U pompejanskim kućama izgleda da položaj kuhinje nije bio određen. Najčešće se nalazi pored tabilimima, ali često i uz same latrine. Nekada su odaje prema ulici, sa obe stran ulaza, bile odvojene od ostale zgrade i neposredno vezane sa spoljnim svetom. To su bili dućani (tabernae) izdavani trgovcima ili zanatlijama. Domus je prilično često imao više spratova, da bi se povećao broj raspoloživih odaja. Ne zaboravimo da je rimska porodica, sem slobod­ nih ljudi, obuhvatala i mnogo robova, čak i u srazmerno skromnim kućama. Da bi se smestila posluga, da bi se muškarci odvojili od ženske posluge, trebalo je raspolagati brojnim i odvojenim stambenim pro­ storijama, što ji bilo nemoguće ako bi zgrada imala samo prizemlje. O d a je na spratovima gledale su na atrijum, ali i na ulicu, a nekad su bile ukrašene balkonima koji su bili istureni, kao što je to slučaj i kod insula. Tako je izgledala klasična rimska kuća. Danas se čini da je do­ kazano da je ona prvobitno bila ne gradska, već seoska i da se njena

299

RIMSKA CIVILIZACIJA

2građe koje su se nalazile okolo njihovih kuća i koje su zatim rušene

da bi se uvećale plemićske i sagradili peristili u kojima su rado sadili drveće. Tako nam je poznata kuća Tampilija, na Kvirinalu, koja je dugo bila Atikov posed; zatim kuća bogatoga Krasa sa svojih šest dostojanstvenih urmašica, na Palatinu, nedaleko kod kuća Hortenzija i Cicerona. Ti divni »privatni hoteli« predstavljali su izuzetak, a vremenom su mnogi od njih razdeljeni. Sve više, počev od doba Carstva, najrasprostranjeniji tip stambene zgrade bila je insula. Imamo sreću da poznajemo insulae po iskopavanjima u Ostiji. Ovo rimsko pristanište, koje je vrlo rano osnovano, razvilo se naročito pod Sulom i Avgustom. Njegov napredak pada naročito na početak Carstva, a brza propast posle osnivanja, od strane Trajana, pristaništa Centumcellae (ćivitavekia) dovela je do njegovog potpunog napu­ štanja u III—IV veku n.e. Postepeno, prekrivena nanosima peska, Ostija je postala neka vrsta fosila, te su nam nova iskopavanja otkrila tako jedan carski grad vrlo sličan onome što je bio Rim u isto to doba. Stambena zgrada iz Ostije razlikuje se od klasičnog domusa u dve bitne tačke: mesto da je, kao domns, koncentrisana oko unutrašnjeg dvorišta, ona je okrenuta prema spoljnom svetu i široko otvorena prema ulici. Sem toga, nestaje atrijum i postoje samo vrlo uski svetlarnici, koji nikada nisu upotrebljavani za boravak. Sem toga — što je manje bilna razlika, pošto je, kako smo videli, i domus imao više spratova — insula je obično veoma visoka. Dok je domus imao samo dva do tri sprata, insula ih je mogla brojati do sedam ili osam. Ova pojava, vidno podizanje u visinu stambenih zgrada u Rimu, svakako je stara. Sam Ciceron nam kaže da su u njegovo vreme posto­ jali stanovi na visokim spratovima koji su iznajmljivani siromasima. Verovatno su već od doba punskih ratova arhitekti pokušali da visi­ nom nadoknade prostor koji im u površini nije bio dat. Međutim, na primeru Ostije, gde su najstarije kuće još klasičnog tipa domns>dosta sličnog pompejanskom tipu, vidi se da su insulae u užem smislu mogle da se pojave tek u I veku pre n. e., da bi se raširile u Avgustovom Rimu, a naročito posle požara u Neronovo doba. Insula svojim spoljnim izgledom jako podseća na građevine u nižim kvartovima Napulja, Đenove ili stare Nice, u Francuskoj. Svaki

.302

RIM,

KRALJICA

GRADOVA

sprat podeljen je u zasebne stanove, do kojih se dospeva stepenicama koje su direktno vezane za ulicu. Dnevna svetlost ulazila je kroz ve­ like prozore fasade ili pak kroz one okrenute prema unutrašnjim svetlamicima. U prizemlju su sc po pravilu nalazili dućani, od kojih je svaki predstavljao zasebnu odaju širom otvorenu prema ulici, koja je uveče zatvarana pokretnim kapcima. Ni jedna od soba jednoga stana nije imala određenu namenu. Nije bilo kuhinje, kupatila ni latrine. Voda, kako smo rekli, nije dospevala do spratova i valjalo ju je crpsti na česmi kod obližnjeg raskršća. Ovo je bila manja smetnja nego što nam izgleda, pošto se svakog dana kraj popodneva ispunjavao dugim posetama termama, te je održavana higijena sa pažnjom i efikasnošću kojoj bi mogli pozavideti stanovnici mnogih savremenih modernih gradova. Ništa nije bilo učinjeno ni za grejanje, kao, uostalom, ni kod domusa. Kad je bilo vrlo hladno, samo su upotrebljavani mangali, a na grejalicama sa ćumurom pripremana je hrana, ukoliko sc ne bi, za nekoliko groša, kupila gotova jela u susednom Thermopoliiimtt. Zakupci u insulama imali su malo posluge, ali su čak i siromasi mo­ rali da predvide smeštaj za dva do tri roba bez kojih bi se Rimljanin osećao obeščašćen. Uveče je za njih na zemlju prostirao ležaj, ukoliko nc bi spavali na samom podu, uvijeni u ćebe. Gospodar, pak, imao je nešto udobniju postelju: ležaj koji je činilo platno razapeto na postolju i jastuci, ali bez čaršava, čija je upotreba bila praktično nepoznata u to doba. Neke od ostijskih insula bile su vrlo lepe zgrade. Na njihovoj fasadi nalazili su se balkoni koji su bili istureni daleko preko ulice. Druge su imale monumentalne kapije sa kontrastima opeke i oplate od štuka. Nekada jc trem odvajao kuću od ulice radi udobnosti ku­ paca koji su išli u kupovinu u tabernae prizemlja. Iznad trgovina bili su nizovi prozora, tako lepo i vešto raspoređenih da su davali građevini izvesnu veličanstvenost. Na žalost, sve rimske insulae nisu ličile na one u Ostiji i slika koju o njima dobijamo iz tekstova daleko je od toga da bude lako pozi­ tivna, Najveća briga graditelja bila je da postignu najveću visinu, da bi smestili što više stanara. Ćak su carevi morali da intervenišu. Avgust je zabranio podizanje zgrada viših od 70 stopa, što znači 20 metara.

303

RIMSKA CIVILIZACIJA

Ova predostrožnost izgleda da je bila nedovoljna, pošto je Trajan morao da je svede na 60 stopa (nešto ispod 18 metara). Ali, čini $e da ove mudre mere nisu uvek poštovane. Čak i kad je to bio slučaj, drugi propisi sprečavali su zidare da prave dovoljno čvrste temelje zgrada. Postojao je zakon koji je ograničavao debljinu spoljnih zidova pri­ vatnih zgrada. Po Vitruviju, najveća debljina mogla jc da bude samo jedna i po stopa (nešto ispod 0,45 m). Ovaj propis težio je da obezbedi ckonomisanje prostorom. Dokle god su preduzimači prihvatali da se za temelje služe tesanikom, koji je spajan u blokove, zlo je bilo upola manje, ali, kada se pristupilo pretežno građenju opekom, solidnost gradnje temelja se smanjila i vremenom jc rušenje zgrada postalo sve češće. Mnogi antički zapisi govore o ncsolidnosti insula. U spisima Vitruvija, Juvenala, Marcijala i Seneke spominju se zakonski propisi 0 tome. Đa bi se olakšala konstrukcija, gornji spratovi su bili postavljani na izukrštane gredice, a zidovi građeni od slabog materijala, a katkad samo od naboja. Cela kuća bila je tada samo skelet građevine u kome su međuprostori bili sastavljeni od vrlo nesolidnih pregrada. Sve jc još išlo dok jc drvo ostajalo stabilno. Ali, pri najmanjem sleganju, pretila je opasnost da se zgrada sruši, nastajale su pukotine, koje su popravljane kako-tako, dok zgrada ne bi konačno pala. Sem toga, a to je bila veća opasnost, takve zgrade mogle su se lako zapaliti. Uni­ štavajući požari bili su česti. Grede, isušene suncem, začas bi izgorele; požar se širio od jedne insule do druge i za nekoliko trenutaka goreo je cco kompleks, a ako bi duvao jak vetar, čitavi hektari bili bi opu­ stošeni. Ovo se dogodilo 64. godine n. e. prilikom požara u Neronovo doba, kada je uništena trećina grada. Stoga, čim bi izbio neki požar, trebalo je nešto žrtvovati vatri. Vigil i, pozvani na brzinu, rušili su ugrožene zgrade, da bi pred požarom stvorili prazan prostor, A kad bi se požar zaustavio, stotine ljudi ostalo bi bez stana i sredstava. Ali bi već radnici nekog pređuzimača, koji bi špekulisao na ruševinama, započinjali raščišćavanje i gradnju novih insula, isto toliko nesolidnih 1 slabih kao one koje su izgorele. Teško je zamisliti intenzivnu aktivnost i pravu groznicu građenja kod Rimljana. Kirije od insula obezbeđivalc su vlasnicima znatne 304

RI M,

KRALJICA

GRADOVA

prihode: 4,000 zlatnih franaka, brojka koju kao primer daje jedan test Digesta, bilo jc izgleda godišnji prošek jedne insulc. Insula jc iznajmljivana glavnom zakupcu koji je dalje iznajmljivao stanove i iz­ vlačio od toga materijalnu korist. Jedan vlasnik je imao obično više insula. Na zemljištu koje mu je pripadalo podizao ih je nekoliko, po­ moću svojih robova, a novac uložen u ovaj posao obezbeđivao mu je znatne prihode. Sloga ne iznenađuje kada vidimo da su najistaknutiji finansijeri Rima bili zauzeti špekulacijama ove vrste sa nekretninama, a da nikada nisu mogli sagraditi dovoljno da bi zadovoljili potrebe stanovništva koje je stalno raslo. Krajem carstva bilo jc u Rimu 46.602 insule, a samo 1.790 domusa. Poreklo insula ostaje nam nejasno. Moguće je da je ovaj tip zgrade donet sa Istoka, možda iz Sirije. Ali, mora li se pribeći ovoj pretpo­ stavci? Ista tendencija koja je dovela rimsku kuću do otvaranja prema spoljnom svetu i izostavljanja atria, mogla jc takođe da utiče. Nije li insula u stvari samo prednji deo jednog domusa sa dućanima i spratovima, a bez ostalih prostorija? Ovo je arhitektonsko rešenje namet­ nuto skučenošću površine za gradnju i do njega su mogli doći sami rimski arhitekti da bi rešili probleme koje im je nametao razvoj grada Rima. Prema raspoloživom prostoru, oni su prilagodili insulu stvara­ jući tri razna tipa. Nekad sc insula sasvim ravne fasade proteže duž ulice, naslanjajući se na druge zgrade. Nekada se sastoji od dva izdvo­ jena reda stanova, sa dve fasade na đve ulice: vrlo uzak i dug teren nametao je ovaj pravolinijski razvoj. Nekad, najzad, ukoliko je gradi­ telj raspolagao četvorouglom približno jednake širine i dužine, insula jc imala četiri fasade, od kojih je svaka gledala na jednu od ulica koje obuhvataju zgradu, a pojedini delovi zgrade vezivali su se u unu­ trašnjosti za uska dvorišta. Vrlu je verovatno da su sve ove varijante čisto rimske novine. Iako so insula i damns veoma razlikuju, dešava se da se mogu nazreti prelazni oblici od jednih ka drugima. Tako jc u Herkulanumu neki domus sa svojim atriumom kratko vreme pre propasti grada pretvoren u insulu. Za ovo jc dovoljno izostaviti vrt, povećati broj postojećih spratova i obezbediti u prizemlju između dućana stepenište. Tako možemo neposredno videti izrastanje jedne nove arhitektonske

305

RIMSKA CIVILIZACIJA

tvorevine: pred našim očima stvara se novi tip grada, nametnut društvenim i ekonomskim potrebama, ali koji vodi brigu i o iepom. Skladnost starih atria koja proističe iz njihovih razmera i veličine unutrašnjih prostorija, zamenjuje estetika fasada koja koristi naizmenični ritam ukrasnih i ravnih površina, po novim principima koji se, na primer, bitno razlikuju od onih u hramovima i pozorištima oživljenim smenjivanjem kolonada i lukova, insula opet ne može da se služi ovim tradicionalnim ukrasom. Kao praktična zgrada, ona tajnu stroge fepote traži u usklađivanju pojedinih delova u isticanju ele­ menata koji je sačinjavaju (stubovi, rasterećujući lukovi, ravne po­ vršine). Zanimljivo je da je Trajanova tržnica, sagrađena u vreme kada je insula već osvojila u privatnoj arhitekturi, takođe primenila kao ukras kombinaciju raznih vrsta konstrukcija i da je odustala od postavljanja mramorne oplate preko opeke koja je činila fasadu. Tako je nastala prava rimska graditeljska tradicija možda manje ugledna od grčkih hramova, ali praktičnija za stanovanje. Ona sc održala vekovima, utiskujući svoj pečat arhitekturi srednjevekovne Italije i poje­ dinim gradovima južne Francuske, gde upotreba opeke na velikim strogim fasadama svakako potiče od rimskih uzora.

GLAVA

IX

GRADSKA UŽIVANJA

ADA je Horadjc napunio 40 godina, on sc više nije mogao pomiriti s tim da živi u gradu. Najveći đeo svoga vremena provodio je na svom imanju u Tiburu ili na morskoj obali i u »prijatnom Tarcntu«. Ali rob kome je stavio u zadatak da se stara o njegovom imanju u Tiburu nije delio oduševljenje svoga gospodara. Svakako je on nekada želeo da živi bolje nego u gradu, sanjao je o dugim zimskim noćima kad čovek može sit da se naspava, o namir­ nicama nagomilanim u ostavi. Ali onda kada je postao vilicus, on je promenio mišljenje i često zažalio za gradskim uživanjima. Horacije ga na to podseća sa podsmehom, te mu veli: »Sada čezneš za građom, za igrama i termama, sada kad si se poseljačio... Ti i ja ne divimo se istim stvarima. . . Zbog nekog ozloglašenog mesta ili krčme sa masnom kuhinjom, ti, vidim, žališ za gradom i razmišljaš da bi ovaj mali posed mogao da proizvodi biber ili tamjan brže nego vino, da nemaš u blizini kafanicc gde bi mogao da piješ, ni ljubazne devojke koja svira u flautu da bi ti igrao uz njenu svirku, a zatim tromo pao na pod ..,« Sklonosti Horacijevog nadzornika mogu nam izgledati vulgarne, pa ipak to su sklonosti rimskog plebsa željnog lakih uživanja kojih nema na selu. Za taj plebs piti do mile volje sa devo jkama, igrati, prisustvo­ vati javnim igrama, ići na kupanje, — to su zadovoljstva koja dopušta

307

RIMSKA CIVILIZACIJA

samo gradski život, a možda tome treba dodati i ono uživanje koje se teže može izraziti, a koje čovek oseća kada se svakodnevno gura sa drugim ljudima. Rimski plebs — ne samo on — sklon je društve­ nosti. Nije li već Katon zabranjivao nadzorniku svoga imanja, a naro­ čito njegovoj ženi. da suviše često prima pričljive suscdc koji traže društvo? Jedno od osnovnih uživanja Rimljanina je da se nađe sa prija­ teljima na Forumu ili Marsovom Polju, pod tremom javnih trgova, u termama, a i u svom domu ako je bogat i ako uveče može sebi da dopusti beskrajne večere kojima sleduju duge pijanke do duboko u noć; a ako mu, naprotiv, njegova sredstva ne dopuštaju ovaj luksuz, onda da prijatelje bar počasti u krčmi. Susreti između prijatelja bili su česti, čak i obavezni u gradu koji je pored svega bio srazmerno mali, čije je središte dugo ostao samo jedan javni trg i gdc je, uprkos priraštaju stanovništva, jedna od prvih dužnosti uglednih ljudi bila da po imenu zna svakog građanina koga bi mogao sresti u toku dana. Bez sumnje, krajem Republike i pod Carstvom, bogati Rimljani imali su pored sebe roba čiji je za­ datak bio da im došapne ime koje su mogli da zaborave: nomenelalor (tako je nazivan ovaj sekretar čije je pamćenje bilo nepogrešivo) nije postojao u II veku pre n. c. Njegova pojava potvrđuje samo koliko su Rimljani ostali verni starom principu da na Forumu nema nepo­ znatih. Time se objašnjava dobar deo rimskih običaja: društveni život zasniva se pre svega na ličnim odnosima. Pojedinac postoji u svom odnosu prema porodici, svojim saveznicima, svojim prijateljima, pa i neprijateljima. On ima tradicionalnih veza i isto toliko tradicionalnih neprijateljstava. Politički principi, opšte uzevši, su manje značajni od odnosa čoveka prema čoveku. Vidcli smo da se gradski život zasnivao na odnosima određenim običajima isto onoliko koliko i na zakonima. Književni tekstovi sačuvali su nam uspomenu na ove razgovore među prijateljima, koji su pokretani svakim povodom. Nekad su se, prilikom neke svetkovine, susretali nekoliko senatora, odvojivši se od mase, te bi raspravljali o nekom značajnom pitanju. Na ovaj način Varon započinje tri knjige svoje rasprave De Agricultara. Dok narod prisustvuje obredima, nekoliko veleposednika, u hramu boginje Telus (Zemlje) o prazniku setve, vode razgovore ili pak to čine u Villa

308

GRADSKA UŽIVANJA

Publica, na Marsovom Polju, na dan nekih izbora. Oni govore polako, pričaju i analiziraju sa tvrdoglavošću i veštinom seljaka. Za njih je Rim još uvek veliko selo, grad gde se svršavaju poslovi oko imanja, poslovi otadžbine, ali sc takođc tu uživa u razgovorima. Drugi kuji* ževni dijalozi, od kojih znamo samo povod i okvir, upotrebljavali su kao lica senatore koji se vraćaju kući posle seđnice kurije i do mile volje produžuju tamošnje diskusije. Značajno je da su latinski pisci najradije preuzeli grčki rod dijaloga, ali uz izmene. Mesto čiste platoničarske dijalektike, oni su želeli da vaskrsnu — nekad pomalo nevešto — atmosferu istinskih razgovora koji su zauzimali tolike sate u rimskom životu. Tumaranja po Forumu bila su u toj meri važna da se sam Katon, kako smo videli, morao pomiriti s tim da na Forum unese jednu grčku novotariju, prvu baziliku, gde su brbljivci bili zaštićeni od sunca i kiše. Jasno je da velike ličnosti nisu bile jedine grupe koje su diskutovale na Forumu. Mali ljudi bili su takođe željni priče, čak i ako je ono što su govorili bilo manje značajno za velike poslove. Cesto ih nisu oduševljavali veliki suvremeni problemi, već živi tok neke igre. Po­ znate su nam te igre sitnoga sveta. Na pločama Foruma sačuvala se na njih opipljiva uspomena. Igralo se na tablama urezanim na samom tlu. U Rimu ih nalazimo i na pločama poda bazilike Julije, na ste­ penicama koje vode kći hramu Venere i Rima, u logoru pretorijanaca, ali i daleko od Rima, u Timgadu u Africi, i u Jerusalimu, u sedištu rimskog upravnika. Igralo sc piljaka ili se bacala kocka (iako je ova igra bila zvanično zabranjena kao sve hazardne igre, ali se ni sam Avgust nije ustručavao da igra čak i u svojoj nosiljci) ili se konačno igralo »latronkula«, neka vrsta »dama«, gde su pioni predstavljali vojnike. Svi ti grafiti pokazuju nam zabave malog čoveka, igrača koji čuče oko table, posmatrača koji komentarišu poteze dok tamo-amo prolaze ozbiljni senatori u togama i dok oko tribine pretora nedaleko odatle odjekuju povišeni glasovi, uvrede i molbe parničara. Od sredine II velca pojavile su se druge zabave za dokoličare na Forumu. U Rim su počeli dolaziti, najprc stidljivo, a zatim u sve većem broju, grčki filozofi koji su tražili učenike. Najprc su stigli epikurcjci. Oni su propovedali da je zadovoljstvo krajnji cilj ljudskog života i da 209

RIMSKA CIVILIZACIJA

svako biće pre svega traži zadovoljenje svoje sopstvene prirode. Nisu oskudcvali u siušaocima. Na njihov glas dotrčali bi mladi ljudi napu­ štajući vcžbe na Marsovom Polju. To jc uzbudilo magistrate. Uzalud su filozofi uveravali da uživanje koje oni propoveđaju nije čulno, da oni ne podstiču na porok, već na uzdržljivost: senatori su naredili pretoru da izgna ove besramnike. Međutim, mladeži su se dopala uče­ nja filozofa. Čak su i mnogi senatori i protiv svoje volje osećali.snažnu naklonost prema ovom slobodnom govoru i, kada su 154. ili 155. go­ dine u Rim došla tri filozofa, Karnead*, Diogen i Kritolaj, da zastu­ paju stvar Atine, ceo svet se požurio da se skupi oko njih i da ih čuje. Od ove trojice, Kameađ je bio najbolji govornik. Jednog dana javno je uzeo reč i održao pohvalu pravdi, što sc prilično dopalo Rimljanima, koji su rado sebe smatrali najpravičnijim narodom na svetu. Ka mead je pokazao da je pravda najplemenitija i najkorisnija vrlina, jer je­ dino sc na njoj zasnivaju država i zakoni. Svi su pljeskali. Ali, sutra­ dan, isti Karnead opet je uzeo reč o istoj temi i dokazao tačno su­ protno od onoga što je tvrdio juče. Dokazivao je da pravda, ma koliko sama po sebi bila odlična, predstavlja u stvari samo obično maštanje. Jer, kako je on govorio, Rimljani bi, ako bi hteli da budu pravični do kraja, morali da vrate sva svoja osvajanja. Nije li rat jedan vid ne­ pravde? Ali, zar nc bi Rimljani ispali glupi ako bi bili toliko naivni da se odreknu svojih osvajanja? Da Ii bi to značilo da je pravda samo jedan vid gluposti? I kako onda načiniti od nje vrlinu? Iznoseći na Forum ovaj paradoks, Karnead je prenosio školske polemike na koje su bili naviknuti Atinjani, slušajući ga kako napada dogmatizam stoičara. Ali je Iako zamisliti skandal koji je u Rimu stvorilo ovo neuobi­ čajeno izlaganje i uzbuđenje senatora koji su bukvalno shvatili ironiju akademičara. Na brzinu su svršeni službeni poslovi koji su u Rim doveli tri filozofa, te ih odmah poslaše kući. Poslanstvo iz 155. godine ostalo je čuveno u sećanju Rimljana. Odjek dvaju Karneadovih govora nije se ugasio tako brzo, a filozofi koji su dolazili u Rim češće nego ikad, uprkos zvaničnim zabranama, nisu oskudcvali u siušaocima. Najčešće su oni živeli u domu velikih ličnosti, postajući postepeno njihovi prijatelji, a u nekim slučajevima i dušebrižnici. To nisu bili samo Grci: bilo je heleniziranih Istočnjaka,

310

GRADSKA

UŽIVANJA

a i Italika koji su prihvatili grčku misao, kao Blosije iz Kume, stoičar, koji je bio najbliži savetnik T. Graha i koji je mnogo doprineo da se prenese u stvarnost ideal čovečnosti (philanthropia) koji su propovedali učitelji na Portiku. Približno u isto vreme, drugi stoičarski misli­ lac, Panecije, bio je prijatelj Scipiona Emilijana, a njegov duboki uticaj među prijateljima i saveznicima Kornclija učinio je ideje stoičara bliskim rimskim aristokratima. Ovi filozofi propovedali su u domo­ vima ili lctnjikovcima svojih zaštitnika. Ali, ko bi mogao da zabrani ljudima koje su štitili senatori i najuticajniji magistrati da uzmu reč i pred javnošću? Pa ipak, dogodiće se, opet u prvim vremenima Car­ stva i do Đomicijana, da filozofi budu izgnani iz Rima. Ali, ove mere su preduzimane manje protiv pravih filozofa nego protiv ljudi koji $u propovedali pozivajući se čas na cinizam, da bi podstakli svoje slušaoce na potpuni prezir pravila društvenog života, čas na misticizam, gde su metodi divinacije i vradžbine zauzimali naj vidnije mesto, što nije bilo bez opasnosti za javni red. Ovi osnovni odbrambeni refleksi pred veoma istinitom opasnošću nekada su pogodili i prave mislioce. Ali, za njih je bilo dovoljno da se za trenutak udalje iz grada ili da se povuku u kuću nekog prijatelja. Vraćali su se čim prođe oluja. Dosta smo dobro obavešteni o doživljajima filozofa u Neronovo i Domicijanovo vrcmc, po Životu Apolonija iz Tijana, koji nam je ispričao Filostrat. Pošto je obišao ceo Istok i deo grčkih gradova, Apolonijc, koji se pozivao na neopitagorizam i koji je tvrdio da je dugim isposništvom uspeo da stupi u direktan dodir sa bogovima, najzad jc naumio da dođe u Rim. Međutim, kako kaže Filostrat, »Neron u to vreme nije trpeo da neko bude filozof. Smatrao je filozofe za indi­ skretan sloj ljudi, među kojima se kriju proroci, te je najzad odeća fi­ lozofa odnosno one koji su je nosili, dovodila pred sudije, kao da je ona znak da sc čovek*u toj odeći bavi pređskazivanjcm budućnosti«. Već je jedan drugi filozof, Musonije, koga možda treba identifikovati sa Epiktetovim učiteljem Musonijem Rufom*, bio uhapšen. Kada se Apolonije Via Apiom približio Rimu u pratnji 34 učenika koji su sa njim došli sa Istoka, nedaleko od Aricija susreo je Filolaja iz Kitiona. Filostrat kaže da je taj Filolaj bio vešt govornik, ali nije mogao da podnosi proganjanja. Ne čekajući da ga oteraju iz Rima, sam je 311

RIMSKA CIVILIZACIJA

napustio grad i, kad god bi sreo nekog filozofa, podsticao ga je da se što pre udalji. Razgovor jc započeo između njih pored puta. Filolaj je prebacio Apoloniju njegovu nesmotrenost: »Vučeš za sobom čitavu vojsku filozofa (stvarno su svi Apolonijevi učenici mogli lako da se prepoznaju kao takvi, bosonogi, raspletene kose i sa kratkim ogrta­ čima) i dolaziš kao plen koji se nudi zlobi, a ne znaš da će vas službe­ nici koje je Neron postavio na kapiji uhapsiti pre nego što i pomislite da uđete u grad!« Apolonije jc shvatio da Filolaj priča besmislice iz straha, ali je ipak uočio opasnost i, okrenuvši se svojim učenicima, dao je slobodu onima koji su hteli da se vrate. Od 34 učenika ostalo ih je svega 8 i u tom društvu Apolonije je ušao u grad. Straže na kapiji nisu ih ništa pitale i svi ođoše u krčmu na večeru, jer jc već bilo veće. Za vreme obeda ušao je u krčmu jedan čovek, očigledno pripit, koji je počeo da peva. Car ga je plaćao da ide tako od birtije do birtije i da peva Neronove pesme. Ko bi ga god slušao rasejano i nije hteo da mu da milostinju, učinio bi prestup protiv cara. Apolonije je shva­ tio ovaj manevar i izigrao ga plativši pevača. Ovaj događaj podseća na jedno mesto kod Epiktcta gde on pominje provokatore carske poli­ cije koji bi došli da sednu pored gosta u krčmi pa bi počeli da govore protiv cara. Teško onome koji bi prihvatio njihova ogovaranja: bio bi odmah uhapšen i bačen u tamnicu. Svojom velikom obazrivošću Apolonije je izbegao direktna pro­ ganjanja. Ispitao ga je prefekt pretorija Tigerin, ali prilično dobronamerno. Uostalom, uživao je ozbiljnu podršku, naročito jednog od konzula koji ga je poštovao i koga su interesovale njegove misli. Zato je mogao da govori gde god je hteo — i bio je srećnije ruke i veštiji nego jedan od njegovih kolega koji je otvaranje Neronovih termi iskoristio da bi deklamovao protiv luksuza uopšte, a posebno protiv kupatila, koje je smatrao kao profinjenost protivnu prirodi, a koga je carska policija udaljila da bi time prekinula njegova izlaganja. Kasnije, u Domicijanovo vreme, Apolonije je došao u nove sukobe sa vlastima. Ovog puta je to bilo ozbiljnije. Doveden jc u Rim, zatvo­ ren. i izveden pred carski sud. Optužili su ga, između ostalog, da se bavi vrađžbinama. Ovaj postupak uostalom nije poticao od Domicijana, već od nekog Eufrata filozofa naklonjenog stoicizmu, Apolonijevog

312

GRADSKA

UŽIVANJA

suparnika, koji je mrzeo Apolonija. On je njega denuncirao caru, tvr­ deći da je na Istoku vršio propagandu protiv vladara. Ovaj je pozvao Apolonija i pružio mu priliku da se opravda. Želeo je pre svega da sazna u kojoj je meri Apolonije bio umešan u zavere opozicije; što se ostalog tiče, on je pravilno ocenjivao svađe među filozofima i čini se da je njegovo držanje bilo slično držanju Galiona, upravnika Ahaje, kada su Jevrcji doveli sv. Pavla pred njegov sud. Dokle god red u državi nije bio ugrožen, bilo je bolje ne mešati se u te stvari. U isto vreme, a još više za Trajana, Eufrat jc posećivao domove uglednih Rimljana i držao javne govore. Plinije Mlađi veoma mu se divio i pozivao je svoje prijatelje da ga slušaju. Eufrat je samo jedan od bezbrojnih sofista oko kojih se tiskaju slušaoci. Kao i njegove kolege, on se često viđa pod tremovima novih foruma i prima, kao i retori, pljeskanje publike. Retori su se pojavili u Rimu otprilike u vreme kad i filozofi i pre­ ma njima su primenjivane iste mere izgnanstva, jer su im, kao i filo­ zofima, prebacivali da okupljaju mladež, na uštrb njenog vojnog vaspitanja. Postepeno oni su se ipak vratili. Početkom I veka pre n. e. mladi Rimljani slušali su njihova predavanja, pa su Čak išli i u Grčku da se nauče govorništvu kod najčuvenijih govornika. Pod ovim uslovima bilo je teško udaljiti iz Rima učitelje jedne veštine koja je izgle­ dala kao najneophodnije obeležje svakog obrazovanog čoveka, a po Ciceronu, svakog Rimljanina koji zaslužuje to ime. Početkom Carstva proučavanje retorike bilo je prirodni završetak obrazovanja. Pošto bi osnove stekao kod gramatičara (grammaticns) mladić bi oko 15. go­ dine pošao retoru. Tu se vežbao da sastavlja govore o temama koje mu je učitelj postavljao. 0 istoj temi, u određene dane, svi bi učenici uče­ stvovali u nekoj vrsti takmičenja i svaki se borio sa svojim drugovima u vest ini da nađe nove argumente ili naročito patetične obrte. A često su u toj prilici roditelji učenika, istaknute ličnosti i ugledni govornici bili pozvani da prisustvuju takmičenju. Čak se nekad dešavalo da i svršeni ljudi stanu među učenike ili da sami učitelji pokažu svoju veštinu. Retori su poučavali u eksedrama na forumima bar od Hađrijanovog vremena. Tu se dolazilo da sc slušaju deklamacije njihovih 313

RIMSKA CIVILIZACIJA

učenika. Nekad, po završenom času, publika bi se zadržala pod tremovima diskutujući o svojstvima ovog ili onog govora. Na početku fragmenata sačuvanih iz Satiricona retor Agamemnon vrši jednu oštru improvizaciju, dok učenici ulaze u vrt i bez milosti kritikuju govor koji su čuli. Intelektualni život nije, kao danas, izgnan sa ulica; on je prisutan svuda, na trgu, u salama gde je pristup slobodan svima, u razgovorima, i čini značajan dco društvene aktivnosti. Pored govora filozofa i deklamacija retora i njihovih učenika, treba još spomenuti javna čitanja (recitationes). U Rim ih je u Avgustovo vreme uveo Azinije Polion — onaj isti koji je podigao prvu bi­ blioteku. Od tog vremena postao je običaj da pisci svoja delà prikazuju pred publikom na skupovima za koje su davane posebne pozivnice. A pod Carstvom bili su retki Rimljani koji nisu imali neke književne ambicije: jedan je sastavljao pesme, epopeje ili tragedije, istorijske ili didaktičke poeme, drugi je pisao istorijska delà, pohvale ili svakojake rasprave. Sve ovo bilo je prikazivano, kako bismo danas rekli, »na prvoj audciji«. Autor je tražio kritiku i bila je obaveza pristojnosti da mu se učine primedbe uvijene u mnoge pohvale. I sami carevi nisu odbijali da budu među publikom, ukoliko se nisu čitala i njihova sopstvena delà, kao delà svakog drugog. Ovaj običaj imao je dubokog uticaja na književni život. Delà su sve više i više sastavljana s namenom za javno čitanje. Pisci će početi da traže govorničke efekte, završavaće svako svoje izlaganje jednom sententia, upečatljivom formulom koja privlači pažnju slušalaca i sumira ono što je rečeno. Dešavalo se da ova javna čitanja organizuju preduzimljivi knji­ žari koji su u tome nalazili sredstvo da prikažu svoja nova ili ponov­ ljena izdanja. Uostalom, to je bio odavno poznat običaj u Grčkoj pošto Zenon, osnivač stoicizma, priča kako je u Atini u radnji jednoga knji­ žara prisustvovao čitanju druge knjige Ksenofonovih Memorabilia. U Rimu knjižare, kao i sale za govore, bile su stecište poznavalaca koji su diskutovali o književnim problemima. Mladi su slušali, stari gosti su govorili, među knjigama čiji su se svici, brižljivo izglačani kamenom, redali iznad njihovih glava. Vrata knjižare bila su ispisana nizom imena koja su najavljivala delà u prodaji. Katkad je prvi stih poeme bio naveden pod bistom autora. Takvi napisi koji su preporu­

314

GRADSKA

UŽIVANJA

čivali knjige viđali su se i na stubovima susednih kuća. Te knjižarske radnje nalazile su se, naravno, u blizini Foruma: na samom Forumu u doba Ciceronovo, a kasnije duž Argileta. Posle podizanja Foruma mira bilo ih je oko Vcspazijanove biblioteke. Sosii, najveći rimski knjižari Avgustovog doba (oni su, između ostalog, bili i Horacijevi izdavači), bili su smešteni blizu statue Vertumne, na mesta gde je Viens Tuscus izlazio na rimski Forum. To su za vodeće Rimljane bila uživanja koja im je grad pružao u vreme kada je kultura postajala sve šira. Odlučujuća je bila uloga Grka u ovom napretku i proširivanju intelektualnog života. Govornici na carskim forumima bili su oni isti koji su se u drugim trenucima svoje karijere pojavljivali i na agorama velikih istočnjačkih gradova. Tokom celog perioda Carstva bilo je to stalno kretanje intelektualaca i nastavnika koje su sa sobom nosile ideje i moda. Oni su, međutim, našli u Rimu naročito pažljive slušaoce i već vrlo rano učenike koji su se često pokazali dostojni svojih učitelja. Još ćemo imati da pođvučemo istinsku originalnost rimskog vaspitanja u odnosu na grčku paideia. Konstatujmo već sada da je rimska urbanitas bila nerazdvojna od izvesnog intelektualnog ideala i da slobodno vreme građana — onih najobrazovanijih među njima — nije bilo posvećeno isključivo najelementamijim uživanjima. 9

U Grčkoj su mladi ljudi vaspitavani u gimnasionu, a njihova du­ hovna kultura upotpunjavala jc telesnu. Cilj gimnasiona nije bio u osnovi da stvori vojnike državi: sport i vežbe bili su sami sebi cilj, »mirnodopska veština« od koje su se očekivali čvrsti, uravnoteženi i plemeniti duhovi. Od najboljih pojedinaca stvarani su atleti, dostojni da učestvuju u Velikim igrama. U Rimu, naprotiv, prava gimnastika, atletika sama po sebi sma­ trana veštinom, bile su dugo nepoznate. Na Marsovom Polju mladići su dobijali skoro isključivo vojno vaspitanje: učili su da skaču, da bacaju koplje, da trče pod oružjem ili bez njega, da plivaju, da izdr­ žavaju hladnoću ili toplotu, da barataju kopljem, da jašu. Ali sve to 315

RIMSKA CIVILIZACIJA

bez umetuičkog duha, bez ikakve brige za estetsko savršenstvo. Stoga, kada je 169. godine pre n. e. Emilije Paul priredio u Amfipolisu gimnastičke igre, rimski vojnici se nisu baš sjajno pokazali. Prve atletske predstave uveo je u Rimu Fulvije Nobilior (jedan filhelenski senator) 186. godine pre n. e. Učesnici su bili većinom Grci koji su naročito za to pozvani. Izgleda da rimska publika nije naročito uživala u tim predstavama. Ona je više volela tradicionalne igre, naročito gladijat orske predstave i predstave sa životinjama. Međutim, krajem Republike atletske predstave postaju češće, sa napretkom »grčkog života«, Pompej je smatrao da ih ne sme izostaviti prilikom velikih svečanosti koje su obeležile otvaranje njegovog pozorišta, a Cezar je 46. godine naročito za to podigao privremen stadion na Marsovom Polju. Suviše Rimljana proputovalo je grčke zemlje i živelo u logorima azijskih gradova da ne bi stekli izvesno poznavanje te veštine, makar u dnu duše smatrali da je to detinjasta zabava, nedo­ stojna slobodnog čoveka. Ako im je zanesenost grčkih masa za atletske trijumfe izgledala preterana, taj oblik slave, međutim, ipak ih je privlačio. Statue koje su donete u grad posle osvajanja, nametnule su kanone muške lepote kojima je bio nadahnut ideal gimnasiona. Oduvek je bilo u latinskim gradovima pelivana po raskrsnicama, oko kojih su se okupljali radoznalci. Svetonije nam veli da jc Avgust nalazio veliko uživanje u ovim prizorima i da mu se često dešavalo da te pelivane suočava sa grčkim takmičarima. Verovatno je želeo da kod Rimljana razvije smisao za atletiku, koji je kod njega bio vrlo živ. Njemu pripada čast što je ustanovio, kao sećanje na pobedu kod Akcija, poznate igre koje su priređivane svake četvrte godine u gradu Nikopolju, koji je osnovao blizu Akcija. Time je želeo da učini čast svom zaštitniku Apolonu, ali je svesno podražavao i grčkom običaju Velikih igara. Akcijske igre pojavile su se pored onih u četiri velika grčka svetilišta, Olimpiji, Delfima, Koriniu i Nemeji. Njihov ceremo­ nijal je preuzet u Rimu i on jc primenjen pri osvećivanju hrama Palatinskog Apolona. Pored borbi gladijatora, bilo je i trka sa kolima i nastupanja atleta na Marsovom Polju. Ove Avgustove igre nisu nadživele njegovu vladavinu, ali je sada običaj usvojen, i atletika je dobila pravo života u Rimu. 316

GRADSKA

UŽIVANJA

Trijumf grčkih igara bio je svakako doba Ncronove vlade. Među­ tim, oduševljenje za atletiku je starije od ustanovljenja petogodišnjih utakmica nazvanih Neronskim igrama. (Neronia) i od zavetnog natpisa gimnasiona na Marsovom Polju, za koji jc car, po primem helenistič­ kih vladara, predvideo davanje ulja kojim će se koristiti svako ko bude tu vežbao, bio on senator ili vitez. Znamo po jednoj Senekinoj raspravi (Govor o kratkoći života, iz 49. godine n. e.) da su se otmeni Rimljani oduševljavali za prvake atletike, da su ih pratili na stadion ili vežbaonicu, da su učestvovali u njihovim igrama i da su pratili uspon novih atlcta koje su štitili. Uvećavajući broj ove vrste predstava, Neron, dakle, nije stvarao novinu, već je samo sledio već dobro ustaljenu metodu. Posle njega grčke igre su sc umnožile. Čuvene Kapitolinske igre koje je ustanovio Domicijan privukle su gomile sveta i održavane su bar tokom celog II—III veka n.e. Domicijan (kao već i Neron) spojio je sa atletskim takmičenjima utakmice čisto književnoga karaktera, jednu nagradu za grčko, a jednu za latinsko govorništvo, jednu za poeziju: ovo pokazuje u kojoj je meri tada ideal paideia bio u celini prihvaćen. Savršenstvo duha i tela više se ne odvajaju. Za svoje igre Domicijan jc podigao posebnu zgradu, stadion na Marsovom Polju. Oblik tog stadiona može se videti još danas na Piazza Navona, koja leži na njegovom mestu, a novija iskopavanja otkrila su i neke temelje. Tu je moglo da se udobno smesti možda 30.000 gledalaca, što pokazuje, uprkos svim pričama, popularnost ovih predstava. Svakako su neki konzervativni duhovi imali zamerki protiv ovog ustoličenja grčke paideia. Senatorska opozicija nije propustila tako lepu priliku da ustane protiv ovoga neverstva prema tradiciji predaka. Ali Rim nije mogao ostaviti istočnjačkim gradovima monopol ovih atletskih takmičenja. Kao prestonica sveta, on je bio dužan da prihvati sve oblike slave i nije smeo odbiti u ime uskog konzervatizma ideal ljudske lepote koji je u prošlosti nadahnuo grčku klasiku. Stoga, ono što je najviše uzbuđivalo protivnike atletike bilo je što se odstupalo od svojih prvobitnih ciljeva i što je, mesto da skladno uobliči telo vežbača, težio da stvori šampione sa prejakim mišićima, 0 kojima je Seneka pisao: »Kakva glupa zabava, dragi moj Lucilije, 1 kako malo dostojna obrazovanog čoveka, vežbanje mišića, jačanje 317

RIMSKA CIVILIZACIJA

vrata i gimnasticiranje kukova. I onda kada budeš postigao da se ugojiš koliko želiš, kada ti mišići odebljaju, ipak nećeš dospeti ni do snage ni do težine ugojenog govečeta...« Ali ovakve primedbe nisu sprečile mnoge mladiće da uzimaju časove kod poznatih atleta, čije su spljoštene uši govorile o slavnim pobedama. Neki bogati Rimljani imali su čak u kući, pored svog lekara, stručnjake koji su ih vežbali i išli čak dotle da brižljivo određuju sve sitnice u njihovom načinu života. • Atletske predstave, primljene iz Grčke, nisu nikada očaravale rimske mase onako kao nacionalne igre, jer nisu kao ove pripadale najdubljoj verskoj tradiciji građa. Pođsctili smo na glavne građevine gde su priređivane igre. Potrebno je sada da prikažemo predstave koje su igrama bile obuhvaćene i da, koliko je to moguće, analiziramo njihovo značenje za gradsku svetinu. Rimske igre su u suštini verskog karaktera. One predstavljaju obred neophodan da se održe željeni dobri odnosi između grada i bogova. Ovaj verski karakter neće biti nikad zaboravljen i još u pozna vremena biće običaj da se borbama u amfiteatru prisustvuje gologlav, kao i trkama u cirkusu, onako kako jc to činjeno i prilikom prinošenja žrtava. Najstarije igre bile $u Rimske igre (Ludi Romani) koje su takođe nazivane Velikim igrama (Ludi Magni). One su priređivane o septem­ barskim idama i trajale su četiri dana, pre nego Što su se protegle na šesnaest, posle Cezarove smrti. Počinjale su svečanom gozbom u čast Jupiteru na kojoj su učestvovali viši činovnici i sveštenici. Zatim bi sam Jupiter, koga je predstavljao konzul ili pretor, u trijum­ falnom odelu (izvezena toga koja je blistala u purpuru i hrastov venae), išao u povorci od Kapitola do Cirkusa. Pratio ga je ceo grad, raspoređen po građanskim redovima: vitezovi na čelu, zatim igrači, mimičari i čitav smešni karneval gde su se pojavljivali likovi Silena i satira, nepristojnih i šareno ođevenih. Ovi igrači koji su se divlje uvijali dobro su nam poznati. Oni se javljaju već na slikama etrurskih

318

GRADSKA

UŽIVANJA

grobnica i svakako su ih Rimljani pozajmili iz etrurskog sveta, kada su Tarkviniji ustanovili ove igre. Prodorni zvuci flauta, daira i truba davali su ritam ovoj povorci. Iza igrača dolazili su nosači. Nosiljke na njihovim ramenima bile su natovarene skupocenim predmetima koji su za ovu priliku bili povađeni iz svetih riznica: zlatnim vazama, žarama punim mirisa i svim najboljim i najređim što je grad posedovao. Najzad su dolazili bogovi. Najpre su ih predstavljale lutke sa atributima svakog božanstva. Kasnije, od II veka pre n. e., nošene su same statue. Došavši do Cirkusa, povorka se zaustavljala, a bogovi su bili postavljani na pulvinar, svoje sveto postolje, uzdignuto, odakle su bolje mogli da uživaju u prizoru. To je bio ceremonijal Velikih igara, a takođe i plebejskih igara, koje su im se uskoro pridružile. Ali, to nisu bile jedine igre u rim­ skom kalendaru. Prilikom svake krize u doba Republike, a kasnije pri svakom dolasku na vlast novoga vladara, dodavane su nove. Posle velikih katastrofa drugog punskog rata uvedene su Apolonske igre 212. godine, koje su dale široko mesto egzibicijama na konju i »letačima« (desidtores), verovatno pod uticajem Tarenta. Druge igre vezane su za agrarne kultove: Cererine u aprilu, Florine*, koje su im sledile i trajale do 3. maja. Sa običnim predsta­ vama ovđe su se spajali i posebni obredi čiji smisao nije uvek jasan — a ni Rimljani ga više nisu razumevali. 0 Cererinim igrama puštali su u Cirkus lisice, za čiji je rep bila vezana upaljena baklja, O Florinim igrama bio je običaj da gradske kurtizane nage igraju pohotne igre. Ovaj poslednji obred je jasan: trebalo je na početku godine povratiti punu snagu plodnosti, te se ne bi smela izostaviti ova nepristojna predstava iz straha da godina ne bude rodna. Godine 204, po nalogu Sibilinskih knjiga, Rimljani su u grad preneli boginju Kibclu* koju su doneli iz Pesinonta, u Frigiji, i usta­ novili su igre za novo božanstvo. To su Ludi Megalenses, koje su prvi put priređene po uobičajenom rimskom načinu. Ali već 194. godine u njih se umeću pozorišne predstave, koje su dobile zatim sve veći značaj. Već od 140. godine bilo ih je i u okviru Ludi Magni i čak, ako treba verovati Titu Livi ju, prve scenske igre bile su uvedene još 364. godine prc n. e. za vremc strašne kuge, da bi se umirio gnev

319

LEGENDE

ILUSTRACIJA

tuču koja se dogodila 59. god. n. e. između ljudi iz Pompe ja i Noć ere. Pada u oči primitivna arhitektura sa stepenicama spolja koje su vo­ dile u amfiteatar.

148. ARL. AMFITEATAR T POZORIŠTE

Ari (Arles) sedište keltsko-ligurijskog saveza Salijaca, postao je voljom Cezara 46. g, pre n. e. Colonia Tulia Pa tema Arelatc. Amfiteatar i pozorište sagrađeni su pod Avgustom.

155. GLADIJATORI

Detalj sa mozaika iz IV veka n. e. Dva gladijatora-pobednika čije je ime naznačeno na mozaiku. Desni gladijator je Samnićanint a levi je verovatno Tračanin. Galerija Borgeze u Rimu.

149. NIM. AMFITEATAR

Ovaj amfiteatar iz / veka n. e. elipsastog je oblika. Duža osa iznosi 133,38 m, a kraća 101,40 m; visok je bio 21 m. Mogao je da primi 25.000 gledalaca.

156. MIRMILON I RETIJA RIJ (GLADIJATORI)

J 50. ARL. DETALJ AMFITEATRA

Lavo je mirmilon. Sitna bronza, visina 5 cm. Narodna biblioteka. Kabinet medalja.

Spoljna fasada. 251. ARL. DETALJ AMFITEATRA

Današnji izgled amfiteatra.

unutrašnjosti

157. BESTIJARIJ VODI LAVA

152. ARL. DETALJ AMFITEATRA

Galerije sedišta.

za

prolaienje

ispod

153. POUCOL1. AMFITEATAR

Sagrađeji pod Vespazijanom, am­ fiteatar je mogao da primi 40.000 gledalaca. Na slici se vidi jedan od hodnika. 154. POMPE JI. AMFITEATAR

Ova pompejanska slika, danas u Napuljskom muzeju, prikazuje

Î48 D O 163

Mozaik iz Vatikana ( rekonstmisan u Muzeju rimske civilizacije u Rimu). Nekada su priređivane borbe sa ovako vezanim zverima, ali je moguće i da je ovde u pitanju povorka sa egzotičnim životinjama. 158. BORBA SLONA I BIKA

Detalj mozaika nađenog na Aventinu, konzerviran u Vatikanskom muzeju. Ovaj mozaik je rekonstrnisan u Muzeju rimske civiliza­ cije u Rimu.

320

K'. ; 'gggr .

\? 0 m W Bfl -;;V•;.'... '. S •’;".

«t ’>{ ifl.

c\ h L

'v i C

LEGENDE

ILUSTRACIJA

148 D O 163

159. GLADIJATOR U BORBI

162. SCENA IZ LAKRDIJE

Mozaik iz IV veka. Galerija Borgeze u Rimu.

Detalj mozaika nađenog na Aventinu i konzerviranog u Vatikan­ skom muzeju. Rekonstruisan u Muzeju rimske civilizacije u Rimu.

160. BESTUARIJ U BORBI

Mozaik iz IV veka. Galerija Borgeze u Rimu. 161. GLADIJATOR-POBEDNIK

Mozaik iz IV veka. Galerija Borgeze u Rimu.

321

163. SCENA IZ MIMA

Mozaik iz Vatikana. Rekonstrui­ san u Muzeju rimske civilizacije u Rimu.

RIMSKA CIVILIZACIJA

bogova. U ovim igrama se tada neposredno podražavalo etrurskom obredu. To su bile još isključivo pantomime bez recitacije. Priča se da se zatim i rimska mladež uključila u ovakve igre, dodajući panto­ mimi satirične reci i pesme. Iz ovoga sjedinjenja između narodne poe­ zije i svete igre treba da je nastao novi književni rod koji jc nazvan satura i koji je bio začetak pozorišta. Ali se pozorište stvarno pojavilo tek 240. godine, kada je Tarentinac Uvije Andronik naumio da salitru upotrebi za scensko prikazivanje određene radnje. Tada je Rim prvi put pobedio Kartaginu i nametnuo svoju prednost nc samo u konti­ nentalnoj Italiji već i u Siciliji, a grčki gradovi su ga gledali sa izve$nim poštovanjem- Rimljani, da ne bi zaostali, izgleda da su želeli da modernizuju svoje starinske obrede i verovatno su tada zatražili od Livija Anđronika da preuredi igre ugledajući sc na igre grčkih gradova. U stvari, te prve scenske igre morale su grčkim gledaocima izgle­ dati veoma nezgrapne. Tu su otkrili stara libreta već odavno otrcana u njihovoj otadžbini: sižea tragedija koja je već obradio Euripid i druge tradicionalne motive, a sve igrano na čudan način. Dok je u Grčkoj glumac nosio jednu ulogu od početka do kraja i stalno pred­ stavljao jednu ličnost kroz ceo komad, u Rimu se izvesni delovi iste uloge poveravaju dvojici glumaca*. Jedan je vršio pokrete, drugi recitovao stihove uz zvuke flaute nekog muzičara koji je i sam stajao na pozornici prateći recitaciju. Ovaj čudni običaj bio je zaostatak stare svete pantomime. Sačuvao se blagodareći onoj rimskoj težnji koja je prihvatala novotarije ali zahtcvala da one budu predstavljene samo kao neznatne izmene onoga što jc ranije postojalo u tradiciji koja se nije smela sasvim napustiti. Već krajem III veka pre n. e. nije više bilo igara bez pozorišnih predstava. Ove su se smenjivale sa kolskim Irkama, i to objašnjava produženje igara koje su težile da se protegnu na sve veći broj dana. Poslcdica toga bio je nastanak latinskog pozorišta, koje je, u nekoliko generacija pesnika, dalo niz značajnih delà. U najmučnijim danima drugog punskog rata, Piaut* je sastavio skoro sve svoje pozorišne komade. On tada nije bio jedini koji jc pisao komedije. Nešto stariji pisac, Kampanac Nevije, takođe je prikazao veliki broj komedija.

322

GRADSKA

UŽIVANJA

Nevije i Plaut crpli su iz repertoara »nove« grčke komedije, čija delà su bila starija za nepun vek i još igrana u grčkim gradovima. Ta prilagođavanja su naišla na dopadanje, jer su prikazivane ličnosti koje su bile bliske rimskom svetu isto kao i grčkom, pošto je taj svet bio heleniziran i bio je u toku svih strujanja mediteranskog života. Ovde, kao i u Grčkoj, bilo je obogaćenih trgovaca, pohlepnih kurtizana, mladića željnih da koriste roditeljsko bogatstvo i lukavih robova spremnih da im pomognu. Njihovi doživljaji očaravali su publiku. Ovakva komedija, u kojoj nije bilo političkih aluzija, nasuprot staroj atinskoj komediji (Aristofanovoj), vanredno je odgovarala Rimljani­ ma, gde magistrati ne bi trpeli satiričnu slobodu koja je bila dozvoljena u Pcriklovo doba. Takođe ne bi bila prihvaćena prava slika suvre­ menog društvenog života rimske porodice, za koju se smatralo da mora ostati daleko od Ijubopitljivih pogleda. Ali čisto grčka atmosfera ove komedije, u kojoj su imena ličnosti, mesto gde se odigravala radnja, aluzi je na ustanove i običaje vodili gledaoce daleko od Rima, dozvolja\*ala je i najveće smelosti. Svet komedije je tada van stvarnoga sveta, sveta grada: to jc bilo dovoljno da se problem njegovog morala ne javlja. Gledaoci se smeju i zabavljaju (a sa njima i bogovi). Obred igara postigao je svoj cilj. Slučajnosti što su sačuvani tekstovi zahvaljujemo da komediju toga vremena poznajemo mnogo bolje nego tragediju. Od tragedije poseđujemo samo nešto bednih fragmenata i uspomenu na neke na­ slove. Oni su, međutim, dovoljni da nam pokažu šta su Rimljani u vreme građanskih ratova tražili od tragedije: teme su svakako grčke, ali obično izabrane u ciklusu trojanske legende, gde je Rim rado tražio svoje daleko poreklo« To je bila uspomena na Troju, na homersku epopeju, koja je pružala piemen'1tu genealogiju novoj kulturi koja se stvarala. Značajno je da se žclclo dati Rimu veća starost u najstarijoj istoriji mediteranskoga sveta, istoriji sukoba Ahajaca i Frižana, u kome je Grčka tražila početak svojih hronika. Istovremeno, bilo je više legendi koje su se vezivale za italsku tradiciju. Kolonisti Velike Grčke tvrdili su da su u oblasti u kojoj su se naselili naišli na uspomenu na starija vremena, bilo da jc tu u pitanju, kao što se dugo mislilo, čista izmišljotina ili, što je verovat323

RIMSKA CIVILIZACIJA

nije, da su u svojim legendama oživeli istorijske događaje koji su se desili u isto vreme kada i davne migracije sa istoka na zapad. U sva­ kom slučaju, gradovi južne Italije, čak i gradovi Lacija, bili su uklop­ ljeni u grčku mitologiju, a tragedije nisu zbunjivale ni u kom slučaju Rimljane. Naprotiv, one su u njima utvrđivale osećanje da pripadaju zajednici mediteranske kulture. Već odavno je, uostalom, etrurska umetnost i usmena književnost učinila svim Italicima bliskim mito­ logiju Grčke. Sve to objašnjava uživanje koje je publika nalazila u pozorištu a koje je na prvi pogled moglo izgledati tipično grčko i nepodesno za širenje svog uticaja. Posle grčkog repertoara, komičnog i tragičnog, prvi latinski pe­ snici pokušali su da stvore čisto nacionalno pozorište, dovodeći na pozornicu rimske ličnosti. Izmislili su tragediju »pretekstu«, tako nazvanu jer su njeni junaci bili rimski magistrati sa togom opšivenom purpurnom trakom (toga praetexta). Temu je davala narodna istorija, osvajanje nekog grada, neka znamenita epizoda iz starih hronika, koja je time bila izjednačena sa doživljajima legendarnih junaka. U ovom smislu tragičko pozorište je svakako đoprinelo jačanju pa­ triotskog smisla, dajući mu i duhovno značenje. Pred tragedijom pretekstom gledaoci su bili sjedinjeni istim idealom veličine i slave. Ako je istina da su trag'čni junaci u grčkom pozorištu bili polubogovi, junaci pretekste uživali su podizanje na taj isti stepen, koji su im doneli njihovi podvizi. Ovaj osećaj bio je toliko živ da je 187. godine prc n. e. jedan rimski trijumfator podigao hram Herkulu Musagctu (Hercules Musarum): tako je bog trijumfator po prevashodstvu, onaj kome je njegova hrabrost otvorila nebo, bio opredeljen kao drug boginja od pamtiveka, gospodarica besmrtnosti. • Razvoj pozorišta, vrlo brz od II veka pre n. c., nije bio trajan. Bilo je svakako pesnika koji su do kraja Republike pisali tragedije i komedije, ali su predstave sve manje i manje preuzimale tekst i pretovarile su se sporednim elementima. Postavljanje na scenu po­ stalo jc najzad pretežno. Na primer, ako je izabrana tema bila pad

324

GRADSKA

UŽIVANJA

Troje, bio je to povod za beskrajne povorke. Okovani zarobljenici stalno su prelazili preko pozornice; publici je prikazivan plen od osva­ janja grada, ogromne količine zlata i srebra, skupocenih vaza, statua, istočnjačkih tkanina, čilimova, vezova, čitava gomila stvari čija je vrednosl uzbuđivala maštu publike koja je bila naviknuta da iznad svega ceni materijalno bogatstvo. Ova težnja ka realizmu činila je istovremeno da sc ulaže trud da se najvemije prikažu epizode legende u svoj svojoj strahoti. Cesto bi osuđenik na smrt preuzeo mesto glumca u trenutku pogubljenja. Mitski kralj Pcntej, na primer, koga su rastrgle bahantkinje, bio jc stvarno rastrzan pred očima gledalaca. Zidovi Troje u plamenu pretvarali su se u istinski požar. Na svojoj lomači Herkul je stvarno goreo. Čak je i Pasifaja bila zatvarana u drvenu kravu žrtvovanu biku koji je puštan na scenu. Ne treba u ovim divljim izopačenostima osuđivati svirepost ili perverznost svoj­ stvenu rimskom plebsu. Apulej nam je ispričao kako su u Korintu, usred grčkoga sveta, organizatori igara hteli da iskoriste čudesnu inteligenciju magarca u koga je pretvoren junak romana, da bi ga javno, u sred pozorišta, spojili sa jednom ženom osuđenom za tro­ vanje i razne grozne zločine. Prestupnicu, koja je bacana zverima da je rastrgnu, trebalo je najpre da siluje magarac pred očima sviju. Teško možemo shvatiti uživanje koje se moglo naći u takvim predstavama. Ako, međutim, dublje razmislimo, možemo ga objasniti: pozorište, začaran svet (to je bilo još ođ početaka i u samoj Grčkoj), ne podleže pravilima svakidašnjeg morala. Njegova je težnja i zada­ tak da prenese gledaoca u svet u kome ništa nije nemoguće i gde se više ne primenjuju uobičajeni zakoni prirode. Stoga je rimsko pozorište često težilo da postane neka vrsta bajke. Čudesni svet koji ono prika­ zuje ne poznaje ništa što je nemoguće; ono, naprotiv, mora da izdašno nudi bogatstvo i čuda. Rimski narod, koji zna da je svemoćan i da je gospodar sveta, želi da za njega, i u njegovim igrama, san postane stvarnost. Nije važno da li je taj san svirep, nepristojan, divan, strastan ili poetičan — on se mora ostvariti, i publika jc spremna da izviždi nedovoljno umesnog ili suviše škrtog magistrata. Otuda je razumljivo što je pozorište izišlo van kolotečine knji­ ževnosti. Pored književne komedije postojala je i jedna narodna, koja 325

RIMSKA CIVILIZACIJA

je takođe, ali verovatno neposrcdnije, proizišla iz prvobitne Pompa circensis i iz seoskih zabava: to je atelana, koja, poreklom iz Kampanije, gđe je primila uticaj sicilijanske komedije, hvata u Rimu duboke korene. Tu su se pojavljivala četiri stereotipna lica: starac Pap, mudri grbavac Dosen, debeli i proždrljivi Buko, drzak parazit, i budalasti Mak. Teme su bile vrlo jednostavne. One su preuzete iz svakodnevnog života. Svaka ličnost stavljana je u određeni položaj. Tako je Dosen postajao učitelj ili prorok, ili vojnik, ili seljak, a učešće njegovih sui­ grača davalo je povoda smešnim događajima. Ovaj rod je pre svega protkan karikaturom. Atelana je privlačila svojim prisnim karakte­ rom, a nije se libila ni opscenih epizoda. Cesto su se njome završavale scenske igre. Ona je prikazivana kao exodos, kao neka vrsta parodije na književne komade koji su zauzimali najveći deo predstave. Mim je pak imao većih pretenzija. Uveden sigurno krajem III veka pre n. e., održao se, kao i atelana, do kraja starog veka. On je odražavao jednu duboko ukorenjenu težnju rimske publike. Obrađu­ jući teme preuzete iz legendi, kao i književna tragedija i komedija, nije odbijao ni motive iz romana omiljene kod komediografa. Lju­ bavne avanture su bile veoma cenjene. Ima se utisak da se katkad mim ograničavao na prikazivanje običnih pričica, kao priče o preva­ renom mužu, ljubavniku skrivenom u ormanu i tako iznesenom iz kuće svoje ljubljene, na sve ono što je miletske priče učinilo po­ pularnim. Mirnu nije bilo sveto ništa, ni bogovi ni ljudi. Tertulijan se vređa što se tu vuku na daskama božanstva u sramnim situacijama. Od njega saznajemo da je postojao mim u kome jc Anubis prikazan kao brakoloman muž, Luna obučena u muško odelo (sigurno u vezi sa nekom ljubavnom avanturom), a Dijana bičevana. Drugi pesnik opet smislio je Jupiterovu smrt i prikazivao zvanično čitanje njego­ vog komičnog testamenta. U mirnu su takođe prikazivana u isto vreme — što podseća na Aristofanove Ptice — tri izgladnela Herkula čija je proždrljivost ismevana. Teško bismo mogli da shvatimo da su se mogla trpeti takva nepoštovanja ako se ne bismo setili da je antička religija imala i izvestan smisao za humor. Kod mirna tekst nije bio naročito važan. On je, doduše, postojao, o tome nam govore mnoga svedočanslva, ali je dijalog ostao prilično 326

GRADSKA

UŽIVANJA

nerazvijen, sveden ili na grube šale ili na lako razumljive moralne sentencije. Suštinu su činili gestikulacija, igra, sve ono što je više govorilo čulima nego apstraktnom shvatanju. Još više nego književno pozorištc, mim je bio po svojoj biti utočište natprirodnog. Plutarh nam, na primer, kaže da jc pod Vespazijanovom vladom prikazan mim u kome se pojavljivao pas kome su navodno davana narkotična sredstva, a koji je bio dresiran da simulira najpre spavanje, a zatim postepeno, smišljeno buđenje. Dok su u komediji i tragediji, kao i u atelani, ženske uloge igrali muškarci, u mirnu su to činile žene, što je kod svetine stvaralo iznenadna uzbuđenja: zahtevalo se da glumica igra bez ikakvog vela, ali su dosta često epizode njene uloge bile dovoljne same po sebi da zadovolje sve prohteve publike.

U toj atmosferi sna i stvarnosti, pesništva i vulgarnosti, razvijale su sc rimske igre. Nalazimo ih čak u kolskim trkama ili u borbama gladijatora. U cirkusu, amfiteatru ili pozorištu ništa nije jednostavno ono što izgleda da jeste. Sve je ovenčano nekim čudnim oreolom i sve je dobijalo značaj koji prevazilazi jednostavnu stvarnost. Pobeđa ovog ili onog vozara na trkama đobijala je razmere nacionalne pobede, a za pobeđene je predstavljala pravu katastrofu. Verovatno da sportski duh ne može sam da objasni ove stvari. Pod Carstvom su bile zastup­ ljene četiri frakcije: Beli, Plavi, Zeleni i Crveni. A publika je bila sklona jednoj ili drugoj frakciji pre nego ovom ili onom vozani — što bi tre­ balo da bude slučaj kad bi sc radilo isključivo o sportskoj strasti. Ove frakcije zadržavale su sc čak i kada su se menjali takmičari koji su trebali da donesu pobedu svojim bojama. I uvek su isti faut ores (danas bismo rekli »navijači«) pljeskali određenoj od četiri frakcije. Nedavno je primečeno da ovome može biti samo jedan razlog: svaku od postojećih boja prihvatio jc jedan društveni stalež koji je od nje načinio svoj simbol i koji se sa njom izjednačio. Tako se zapaža da su Kaligula, Neron, Domicijan, Lucije Ver, Komod i Elagabal, koji su bili »najdemokratičniji« carevi, naročito bili naklonjeni Zelenima. Opisujući jednu trku, Juvenal kaže: »Ceo Rim okupljen je danas u

327

LEGENDE

ILUSTRACIJA

164 D O 173

164. SCENA IZ KOM EDIJE

169. IGRAČICE

Plitki reljef iz Pompeja. Narodni muzej u Napulju.

Reljef iz Rima (Via Praenestina). Figure nadahnute originalima IV veka ili iz Male Azije kasnijeg vremena. Rim. Muzej Termd.

165. ASPEND (TURSKA). POZORISTE

Jedno od najznačajnijih pozorista u Maloj Aziji, iz doba Hadrijana, koje je odlično očuvano. Na slici hodnik za prolaženje ispod sedišta.

170. SCENA IZ KOMEDIJE

Reljef iz Pompeja. Treba istaći svi­ rača na flauti, kraj glumaca, koji prati recitaciju. Napitijski muzej.

166. ASPEND (TURSKA). POZORISTE

Detalj dekoracije na prednjem delu skene (frons scenae). Stubovi koji su dekoru davali dubinu danas su nestali. 167. ASPEND (TURSKA). POZORISTE U RIMU

Dao, cavea na spoju sa frons scenae ( up. si. 165—166). 168. TRAGIČNA MASKA

Reljef iz Ostije. Nošenje tragičnih maski uveo je u rimsko pozorište Roscije (Roscius) iz Amerije. Ota­ da je rimska pozorišna maska, ka­ ko tragična tako i komična, verno podražavala tipovima grčkih ma­ ski. (Up. katalog Izložbe maski u muzeju Gime u Parizu 1959.)

171. TRAGIČNA MASKA

Reljef iz Ostije (v. si. 168). 172. MARCELOVO POZORISTE U RIMU

Spoljno lice ovog pozorista koje je počeo Julije Cezar a završio Avgust 13. g. pre n. e. Treći sprat je fasada palate Saveli (Savelli), podignuta u ruševinama požarišta. 173. MAKETA MARCELOVOG POZORISTA

Maketa prikazuje unutrašnjost po­ zorista. Karakteristična je arhitek­ tura čela skene (frons scenae) pred kojim se odigravaju predsta­ ve. Rim. Muzej rimske civilizacije.

328

£Li

GRADSKA

UŽIVANJA

Cirkusu, velika buka dospeva do mojih ušiju, i po tome zaključujem da pobeđuju Zeleni. Jer, ako bi oni bili pobeđeni, naš grad bio bi tužan i utučen kao da su konzuli pobeđeni u prašini Kane.« To svakako nameće pretpostavku da je masa bila sklona Zelenima. Naprotiv, Se­ nat i konzervativna aristokratima izjednačavali su se sa Plavima. Tako je car Vitelije kaznio smrtnom kaznom pristalice Zelenih jer su »rđavo govorili o Plavima«. Pod vidom običnih sportskih takmičenja, radilo se o mnogo dubljim interesima: nisu li bogovi dodeljivali pobedu kome su hteli? I nije li to značilo dokaz da su bogovi hteli da pomognu, zajedno sa vozarima i njihovim zapregama, i sve one koji su se dobrovoljno izjednačili sa njima i poverili im svoju sudbinu? Trke su živo zainteresovale maštu savremenika koji rado zami­ šljaju kola koja vuku dva ili četiri konja, vozarc koji stoje u uskoj tunici bez rukava, pričvršćenoj na grudima, sa kožnom kapom i uz­ dama vezanim oko struka, koje su učvrstili za pojas. Konj levak je vodio zapregu, a ostali su ga pratili. Kola su bila običan koš podignut na dva točka kao nekad borna kola. Ona su, međutim, bila vrlo laka i sticala su izvesnu stabilnost samo pod težinom čoveka. I najmanji udar mogao je izazvati nesreću: u velikoj brzini kola bi se preturila, točkovi slomili, uzde ispreplele, a za čoveka jc ostajao jedini spas da se, ukoliko to uspe, prihvati noža koji je nosio o pojasu i preseče kožne kaiše koji su ga vezivali za zapregu. Ako mu to ne bi uspelo, njegovo telo koje su vukle životinje odskakalo bi po pisti, udarajući o spinu ili o zidove. Na startu takmičari su bili smešteni svaki u ograđen prostor za­ tvoren jednom pregradom. Iznad njih, magistrat koji je rukovodio igrama davao je znak za polazak bacajući sa balkona beli rubac. U tom trenutku pregrade su se otklanjale, a zaprege jurnule sve u isti mah. Obilazile su sedam puta Cirkus, što predstavlja put od nekih 7,5 km. Kod svakog kruga bilo bi otkačeno jedno od »jaja« koja su visila iznad spine. Kad su sva bila otkačena, nastao bi najuzbudljiviji trenutak takmičenja. Svaki takmičar se trudio da sebi obezbedi naj­ povoljnije mesto na trasi i da priđe što bliže ivici spine. Mnoge nade bi se srušile ako bi točak nedovoljno veštog vozara bio razbijen o kamen. Neumešnost ili loša sreća nekog vozara po pravilu bi izazvala

RIMSKA CIVILIZACIJA

druge nesreće, jer bi se drugi vozari, ne mogavši da zaustave svoju zapregu u trku, sudarali sa nastradalim, te bi ginuli zajedno sa njim. A u gomili, mnogi navijači suprotne frakcije veselili bi se uspehu mo­ litava koje su potajno uputili nadzemnim bogovima, zatrpavši u neki grob, kako bi bili sigurni da će dospeti do bogova podzemnog sveta, olovnu pločicu na kojoj su ispisali magične formule koje su »zaveštale« podzemnom svetu vozare drugih grupa.

Rekli smo kako su borbe gladijatora uvedene u Rimu prilikom posmrtnih igara u čast Junija Bruta 264. godine pre n.e. Tada jc to bilo samo jedan posmrtni obred, ali su se Rimljani brzo zagrejali za te borbe. Dok su se na igrama 264. godine pojavila samo tri para gladijatora, 50 godina kasnije bilo ih je dvadeset dva na pogrebu Emilija Lepida. I blagodareći takmičarskom duhu, uskoro jc stotine gladijatora počelo da se bori u areni. Plemstvo je želclo da ima svoje sopstvene grupe gladijatora, koji su vežbali na imanjima daleko od grada. Zato je u Cezarovo vreme bilo potrebno ograničiti odlukom Senata broj gladijatora koje je smeo da ima pojedinac. Time sc htelo izbeći stvaranje oružanih telohranitelja potpuno odanih svom gospo­ daru i spremnih za svaki poduhvat. Već je Spartakov ustanak pokazao ozbiljnost opasnosti, pošto su gladijatori koji su pobegli iz jedne škole u Kapui predstavljali jezgro te pobune. Glavne vođe građanskih ra­ tova, Milon* i Klodije*, prvi na strani Senata, a drugi na strani popuiares, upotrebljavali su gladijatore koji su im služili kao lična garda i takođe kao bravi. Ali je takođe bilo profesionalnih posrednika igara koji su izdržavali grupe gladijatora da bi ih — nekad vrlo skupo — iznajmljivali magistratima koji su imali dužnost da priređuju igre. U doba Carstva bilo je i carskih gladijatora. Oni su pripadali carskom domu isto kao i drugi službenici, a dužnost im je bila da učestvuju u igrama koje jc priređivao sam car. Svi borci u areni nisu bili profesionalni gladijatori, često su bili upotrebljavani osuđenici na smrt koji su, skoro bez oružja, imali da se bore sa naoružanim protivnicima i divljim zverima. To jc bio vid 330

GRADSKA

UŽIVANJA

izvršenja smrtne kazne koji se dugo održao, ali su zverima bili bacani samo robovi i slobodni ljudi koji nisu imali rimsko građansko pravo. Meki osuđenici, izabrani među najmlađima i najsnažnijima, nisu bili jednostavno vođeni u smrt, već su ih uvodili u škole i podvrgavali vežbama koje su od njih činile profesionalce. Na taj način im je data mogućnost ako ne da se »otkupe« svojom hrabrošću, ono bar da izbegnu mučenje u areni, ukoliko bi posle tri godine provedenim na tim vežbama stekli veštinu ili imali sreću da to vreme prežive. Kao i svi ostali »penzionisani« gladijatori, oni su đobijali tada neokovani štapić kao znak da su oslobođeni. Pored osuđenih prestupnika, u areni su se često pojavljivali i ratni zarobljenici. Ostao je kao čuven pokolj bretonskih zarobljenika 47. godine pod Klaudijem. Zna se takođe, po svedočanstvu Josifa, da se Tit oslobodio jevrejskih zarobljenika u nekoliko gladijatorskih pred* stava; u Beri tu, u Cezareji u Palestini i u nekoliko sirijskih gradova. Ovaj običaj se održao tokom celog perioda Carstva, pošto jc i car Konstantin tako postupao sa pobeđenim Brukterima. Ali narod nije nalazio naročito uživanje u tim krvavim predsta­ vama. Više su mu godile veštije borbe u kojima su protivnici bili podjednako istrenirani i poznavali veštinu vladanja oružjem. Zato su dobrovoljci bili naročito traženi i biti gladijator bilo je zanimanje. Ko god jc želeo da postane gladijator, ulazio je u jednu »poro­ dicu« koja je pripadala jednom lanisla. Onome koji je imao da postane njihov gospodar oni su polagali strašnu zakletvu, prihvatajući unapred najteži režim: imali su da dopuste da ih tuku, peku, ranjavaju, pa i ubijaju prema nahođenju gospodara. Potom su ulazili u jednu školu, pravu kasarnu, gde su počinjali da vežbaju pod nadzorom nastavnika koji su bili veterani gladijatorstva. Sa svojim drugovima gladijator je bio uvrštavan u razrede i vežbao se u borbi protiv »koca« (palus), lutke čvrsto zabodene u zemlju koja je predstavljala protivnika. Smišljena postupnost vežbi obuhvatala je više stupnjeva. Najviši je bio onaj koji se nazivao primus palus; gladijator koji je došao do tog stepena smatran je majstorom i time se ponosio. U ovakvim kasarnama vladala je strašna disciplina. Van borbi i treninga sve oružje bilo je brižljivo zatvarano na sigurno mesto

331

RIMSKA CIVILIZACIJA

(armamentarium), a ljudi su retko dobijali dozvolu za izlazak u grad. Nepokorni su bivali okovani, bičevani i žigosani usijanim gvožđem. Ali stvaranje fizičke kondicije kod ovih ljudi, koji su imali da izdrže veliki napor kad dođe dan, bilo je predmet stalne pažnje. Ulagalo se truda da se veoma dobro hrane. Postojala jc naročita hrana koju su izmislili lekari da bi ih održali u dobroj formi. Lekari su takođe kontrolisali njihovu higijenu, masirali ih i određivali njihova kupanja. Najzad, uoči borbe u kojoj je trebalo da učestvuju, gladijatori su imali pravo na libera cena, naročito bogatu večeru, koja je za većinu imala da bude poslednja. Na ovoj večeri, koja je bila javna, rado­ znalci su dolazili da prisustvuju i da osmotre one koji će se sutra boriti. Ovi su se trudili da izgledaju što bezbrižniji, da veselo jedu i piju, a svakako da su mnogi i bili srećni zbog prilike koja im se najzad pruža da pokažu svoju hrabrost. Seneka nam je sačuvao reci jednog poznatog gladijatora koji je, u Tiberijevo vreme kada su igre bile retke, jadikovao što u neradu provodi »svoje najbolje godine«. Sigurno je da je među gladijatorima u vrlo visokoj meri vladalo osećanje časti pod oružjem i prezira prema smrti. Možda su neki po­ mišljali da će neustrašivost koju budu pokazali biti još najsigurnija zaštita pred publikom čija je naklonost išla samo hrabrima i koja je katkad tražila milost za nesrećnog borca ako je umeo da pokaže hra­ brost. Ali, mnogima nije bila potrebna čak ni ova računica da bi naj­ jednostavnije obavljali zanat koji su izabrali. Sebe su smatrali voj­ nicima. Njihov poziv bio je da ubijaju ili da budu ubijeni. Nisu li bili izdržavani, plaćani — i to često dosta dobro — za to? Nije čudo što su u doba Carstva gladijatori više puta bili pozivani da služe u vojsci. Tada nisu ništa zaostajali za drugim vojnicima: vezani zakletvom, znali su da budu hrabri i van arene. (/ doba Carstva gladijatori više nisu bili smatrani samo kao osu­ đenici na smrt kojima je kazna odložena, već i kao naročito hrabri atletičari, pošto su stavljali svoj život na kocku. Otuda, ne relko moglo se videti kako mladići iz uglednih porodica silaze u arenu »kao amateri« i tako daju dokaza o svojoj hrabrosti. Čak je i sam Komod uzeo učešća u javnim borbama: on je to učinio kao »novi Hcrkul«, da dokaže da njegova carska virtus nije samo prazna tvrdnja. 332

GRADSKA

UŽIVANJA

Naoružanje i odelo gladijatora u doba Carstva dosta su nam dobro poznati po spomenicima koji su sačuvani. Tu su se stvorile određene tradicije i razlikovale su se razne kategorije boraca koje su suprot­ stavljane jedne drugima u parovima, tako da bi se dobili proračunati dramatični efekti. Bilo je, na primer, lako naoružanih boraca koji su nosili samo šlem sa vizirom, štit i mač. Zvali su ih »goničima« (seentores), a lakoća sa kojom su napadali ili se povlačili bila je veoma cenjena. Drugi brzi borci bili su retijari (retiarii). Oni su imali mrežu otežanu olovom, sličnu onoj za lov na tunju. Bili su gotovo nagi, sa izuzetkom kratke tunike i širokog kožnog pojasa, kao i zaštitnog delà na levom ramenu. Bilo je nekoliko vrsta teško naoružanih gladijatora. Najčešće bi se pojavljivali Mirmiloni, Samniti, Gali i Tračani. Svi su nosili šlem, oklop i štit, a kao oružje za napad imali su mač ili bodež. Oblici štita i mača bili su razni. Samniti, na primer, krili su se iza vrlo dugih konkavnih štitova, a mač im je bio kratak. Tračani su se zadovoljavali malim okruglim štitom, a mač im je bio jedna vrsta krivog mača. Bilo je i gladijatora potpuno obučenih u gvozdenu opremu kao srednjevekovni vitezovi, ali oni $u se borili na nogama. Ćovek ih je mogao savladati samo oborivši ih i ubivši ih bodežom kroz neko slabo mesto oklopa ili kroz otvore za oči. Vidi se da su ove vrste gladijatora bile preuzete iz raznih vojski sa kojima su se Rimljani borili i naravno da su oni bili različiti i dalje su se delili sa porastom iskustva legija. Dokaz o tome pruža nam uvođenje essedarii, gladijatora koji sc bore na kolima koja vuku konji. Ova novina, koju verovatno dugujemo Cezaru, doneta je iz pohoda protiv Britanaca, čije su vojske imale jedinice ove vrste. Cezar je, dakle, hteo da pokaže rimskoj publici na kakvu vrstu ratovanja su se imale prilagoditi njegove trupe. Pored toga, veština essedaria, koji su umeli da zadrže svoje konje na najstrmijim padinama i da se kreću održavajući ravnotežu po rudi, da u punom trku skoče na leđa konja, sve je to činilo odabranu predstavu. Pohodi koje su Klaudije, Néron i kasnije Domicijan preuzeli u Britaniji doprineli su da essedarii uđu još više u modu, a njihovo kretanje po areni bilo jc uređeno kao smrtonosni korušci, koji se katkad odvijao uz zvuke orgulja.

333

RIMSKA CIVILIZACIJA

Razne vrste gladijatora nisu bile nasumce suprotstavljane jedne drugima. Tako, na primer, jedan retijar nikada se ne bi borio sa retijarom, već uvek sa sekutorom, Tračaninom ili Mirmilonom. Esedariji su se borili među sobom. Cilj ovih mera bio je da se obojici boraca obezbede približno isti izgledi na uspeh. Bilo je kod poznavalaca čita­ vih sistema zakonitosti borbe i mnogo se raspravljalo o tome ko će biti suprotstavljen ovom ili onom šampionu. Savest savremenika često sc — i to s pravom — zgražala nad na* klonošću Rimljana prema ovim krvavim igrama. Ali bilo bi nepravedno obeležiti tu naklonost kao posebnu ljagu rimskih Latina. Rekli smo da su borbe gladijatora stranog porekla i da su se srazmemo kasno pojavile u Rimu. U izvesnom smislu one su stari zaostatak italskih obreda i njihova verska priroda je neosporna. Najbolji među Rimlja­ nima nisu uživali u njima. Publiku je naročito činio gradski plebs, sastavljen od ljudi iz svih krajeva Mediterana. Velika naklonost prema borbama gladijatora potiče baš iz vremena kada jc gradski plebs pre­ stao da bude čisto rimski, i nećemo se začuditi kada utvrdimo da istoč* njački gradovi nisu imali da pozavide Rimu ni na broju ni na svireposti ovih predstava. Može se žaliti samo, a ta ljaga pada na celokupnu an­ tičku civilizaci ju, zbog žalosnog ustupka opštoj sklonosti svetine prema svireposti. Ne bi bilo logično zatvoriti oči pred onim što su dopuštala i druga vremena i što svedoči o istom takvom preziranju ljudskog života. Nemojmo, najzad, zaboraviti da u areni ovi borci, posmatrani iz gledališta, izgledaju bezlično a njihovi pokreti pri napadu i odbrani kao peripetije u jednoj sportskoj drami a ne kao agonija ljudskih bića. Kao nad scenskim igrama, tako je i nad predstavama u amfiteatru vladala želja za natprirodnim, neviđenim, traženje nemogućeg. Neko­ liko nepovezanih svedočanstava upoznaju nas sa čudnim pokušajima uvođenja egzotičnih borbi, kao, na primer, pomen nekih gladiatores laquearii, koji su bili naoružani nekom vrstom lasa i koji su svoje protivnike obarali upetljavši im sa odstojanja noge i ruke. Kao što su redani svakako lovci na lune privedeni u arenu, tako su laquearii bez svake sumnje vakerosi pretvoreni u lovce na ljude. Sve najživopisnije i najređe na svetu moralo je biti prikazano narodu u areni. I sigurno je Cezar smislio da prikaže Rimljanima pomorsku bitku. 334

GRADSKA

UŽIVANJA

Prilikom svog trijumfa 46. godine, pobednički diktator naredio je da se na Marsovom Polju iskopa vcštačko jezero gde su se sukobile dve flote, od kojih je jedna nazvana »tirska«, a druga »egipatska«. Učestvovali su ratni brodovi koje su pokretali veslači, a na kojima su bili vojnici koji su se ogorčeno borili. Sličnu predstavu priredio je potom Avgust, koji je 2. godine pre n. e. za tu priliku dao da se iskopa Natimachia u Transtevere i podigao,, kako smo rekli, poseban akvađukt da bi se ona snabđevala vodom. Ovog puta flote su nazvane »persijska« i »atinska«, Moglo bi se reći da je to bila neka vrsta rekonstrukcije salaminske bitke. Kasnije, amfi­ teatri koji su građeni opremani su tako da se mogu preinačiti u naumahijc. Istoričari su zabeležili uspomenu na veliku pomorsku bitku, izvođenu za vladavine Klaudija koja jc obeležila početak radova na isušivanju Fucinskog jezera, gde je učestvovalo 19.000 ljudi. Vidimo da borbe gladijatora najzad dostižu mime u realizmu i ve­ li čanstvenosti. Od III veka pre n. e. još jedan vid čudnovatog — egzo­ tične životinje — upotpunio jc igre u amfiteatru. To je počelo prika­ zivanjem slonova, četiri borne životinje koje su zaplenjene u ratu pro­ tiv Pira pod Bcncvcntom 275. godine pre n. e. Dvadeset četiri godine kasnije, 251. godine pre n.c., pojavilo se slo slonova, zaplenjenih pri pobedi kod Palcrma nad Kartaginjanima. Oni su činili sastavni dco velike povorke sa ratnim plenom. Znamo, međutim, da su priređivači igara, da bi uzbudili maštu, udesili da ove životinje pod vodstvom nekoliko robova naoružanih štapovima naprave neke figure. Kad je Afrika jednom postala pristupačna Rimljanima, došle su na red vrlo čudne životinje. Već početkom I veka prc n. e. narodu jc prikazan jedan noj. Uskoro su došli leopardi i lavovi. Numidski kra­ ljevi, vazali Rimljana, rado su snabđevali afričkim životinjama rimske plemiće sa kojima ih jc vezivalo gostoprimstvo ili su ih pak davali onim plemićima za koje su mislili da im mogu učiniti neku uslugu. Svaki trijumfator dovodio jc iz svoje provincije nekoliko primeraka tamošnje faune. Nekada su ove životinje bile samo izlagane pred ljubopitljivom svetinom. Takav je bio slučaj sa zmijama i sa šarenim pticama donetim iz Indije ili iz Etiopije, a koje su ponekada upotrebljavane

335

RIMSKA CIVILIZACIJA

u borbi. Kao što su u borbama rado suprostavljani gladijatori različito naoružani, tako su lavovi suprotstavljani slonovima, tigrovima ili bi­ kovima. Zadovoljstvo u ovim neravnopravnim borbama stvaralo je ljubopitljivost, a i jedno finije osećanje, uživanje da se živo uoči rađa­ nje instinkta i skrivene tajne prirode. Marcijal, hvaleći predstave koje je priredio Domicijan pri osvećenju Koloseuma, divi se divljem i neočekivanom poletu prividno mirnog nosoroga koji je, kao loptu, bac;o u vazduh ogromnog bika. Dovođenje egzotičnih životinja u arenu zamenjivala su ponekada druga izvođenja, kao što su bile životinje iz same Italije, naročito medvedi koji su se borili među sobom ili bikovi sa kojima su priređivane prave koride sa lovcima koji su ih vešto dražili ili su izigravali njihov bes. Ova tradicija borbi između životinja i lovaca mnogo je starija od rimskih igara. Ona se javlja već na minojskim slikama, a Platon je ispričao kako su se u mitskoj Atlantidi u određene dane obavljala žrtvovanja bikova. Vrlo je verovatno da je pojava predstava sa živo­ tinjama u rimskim igrama vezana za neke takve obrede, čije se pravo značenje skoro sasvim izgubilo. Ne treba zaboraviti, međutim, da je izvođenje venationes obilno koristilo mitološke teme u kojima je ne­ jasno živela uspomena na primitivnu zoolatriju. Herkulov ciklus, tako bogat lovačkim epizodama, mnogo je doprineo da se održi sveti značaj takvih predstava. Poznato je da je car Komod, isto onako kako je želeo da bude gladijator u areni, sišao u arenu i kao lovac i time dokazao svoju božansku virtus. Mašta i smisao za sveto uticali su tako da se pokoljima životinja prida karakter svečanoga koji im danas teško možemo pripisati. Naklonost za ovakve predstave odgovara uvreženoj težnji rimskog duha: želji da se obnove, u svojoj prvobitnoj čistoti, prvobitni oblici prirode i da se sa njom stoji u vezi preko jedne vrste krvavog krštenja i zajedničke žrtve u kojoj se svetina spaja sa borcem koji se bori sa životinjama.

Dani u koje su sc priređivale igre množili su se tokom vekova, a programi su postajali sve više opterećeni raznim novim tačkama. Pa

336

GRADSKA

UŽIVANJA

ipak, to su bila srazmemo izuzetna uživanja. Tih dana celokupni grad­ ski život se zaustavljao i ceo narod sc skupljao u pozorištu, amfiteatru ili u cirkusu. Ne treba, međutim, vcrovati da je i u druge dane grad bio onako radan kako to može biti savremeni grad. Rimski život umeo je da dokolici i svakodnevnoj zabavi da mnogo veće mesto nego današnji. Ustajalo se stvarno rano i prepodne je bilo posvećeno dužnostima na Forumu, politici ili poslovima. Ali sunce je još stajalo visoko na hori­ zontu kada je prestajao svaki rad i kada je počinjalo »veće«. Oko 3 sata po podne zimi, leti oko 4, Forum bi se ispraznio, zatvarana su vrata bazilika (nekad je trebalo puštati pse da bi se primorali zakasneli da odu), sudovi su prekidali svoja zasedanja, a čak su i brbljivd ispod tremo va kretali u grupicama prema termama. Svi staleži su poštovali taj običaj: kraj popodneva svako je posvećivao sam sebi. Horacije nam čak pokazuje kako mali ljudi na taj način koriste svoje slobodno vreme, na primer, jedan oslobođenik koji je ujutru prodavao polovne haljine kupcima bednim koliko i on, a koji, pošto se obrijao kod berberina pod vedrim nebom, seda u hlad i tu natenane dugo čisti nokte. Idućeg jutra opet se išlo za zaradom, a dotle čovek se zadovoljavao time da živi. Carske terme, čiji sc broj povećao u I veku n.e., učinile su pri­ stupačnim svima luksuz kupanja, i napisano je da su terme bile vile plebsa. Tu su se nalazile sve moguće zabave i povlastice. Učeni ljudi imali su na raspolaganju biblioteke, brbljivci tremove i šumarke da popričaju sa prijateljima. Na terasama se moglo sunčati, što su prepo­ ručivali lekari. Na otvorenim prostorima moglo se igrati lopte: čak se i za vrlo ozbiljne ljude govorilo da provode sate bacajući kožne lopte sa dva do tri prijatelja koji su se kao i oni zabavljali i tako spremali za kupanje. Samo kupanje bilo je dug i složen postupak koji se obavljao grupno. Kada bi se čovek skinuo u garderobi (apodyterium), u kojoj je — korisna predostrožnost protiv lopova — mali rob čuvao tuniku, ogrtač i sandale, ulazio je u mlaku prostoriju (tepidarium) gđe je telo privikavao na toplotu. Zatim je prelazio u parno kupatilo (suda­ torium), čiji je pregrejan i suv vazduh izazivao obilno znoj enje. Tu jc ostajao dugo u razgovoru o svemu i svačemu, sa prijateljima ili

337

RIMSKA CIVILIZACIJA

onima koji bi slučajno seđeli pored njega. S vremena na vreme za­ hvatio bi rukom malo vode iz okruglog bazena kojom je polivao telo, kako bi izazvao blagotvornu reakciju. Potom je dolazilo mazanje. Neki kupači najpre su čistili svoje telo pokriveno znojem i prašinom pomoću male sprave koja se zvala strigil, a zatim bi maser sa rukama natopljenim mirisnim uljem obrađivao svaki mišić dok se kupač prepuštao potpunom odmoru. Zatim su najsmeliji skakali u hladni bazen, dok su se ostali zadovoljavali mlakom vodom u kadi. Prelaz iz jedne sale u drugu iziskivao je mnogo vremena. Ljudi bi ogladneli i od prodavača koji su išli od grupe do grupe kupovali su razne poslastice koje su grickali čekajući večeru. Jedno vrlo poznato Senekino pismo dočarava nam bučnu i punu života atmosferu termi: »Zamisli, piše on, sve moguće vrste glasova. . . Dok se oni koji sc bave sportom vežbaju i rade sa kuglama, dok ulažu sve napore ili se pak prave da to čine, čujem stenjanje; a svaki put kad ponovo hvataju vazduh, nastaje zvižduk i oštro disanje. Kada ima nekog ko je lenjivac ili nekog kome je dovoljno jeftina masaža, čujem udarac ruke o ra­ mena, a ona daje različit zvuk prema tome da li je udarac zadan pljoštimice ili savijenih prstiju. A ako uz to ioš naiđe neki igrač lopte koji počne da broji udarce — dolazi svemu kraj! Dodaj još tome svađa)icu ili lopova uhvaćenog na delu ili čoveka ko ji, dok sc kupa, uživa u s\om glasu. Začini sve to još i ljudima koji bučno skaču u bazen dok vođa prska na sve strane. Ali svi ti ljudi imaju bar normalan glas. A zamisli sad stvarno oštri i opori glas berbera . . . koji odjednom glasno viknu, a nikada ne ćute, sem kada briju ljude ispod pazuha te ih tako izazi­ vaju da umesto njih viču. Postoje još različiti uzvici poslastičara, kobasičara, prodavača pašteta i svih mogućih ljudi koji nude svoju robu karakterističnim izvikivanjem.« Posle kupanja išlo se na večeru. To je b>o trenutak dana koji je bio posvećen prijateljstvu i bilo je uobičajeno da čovek bude ncgđe pozvan, ukoliko i sam nije imao goste. Tako su činili najobičniji ljudi. Naravno da su plemići priređivali jedni drugima raskošne gozbe. Sami Rimljani su rado i nekad vrlo oštrim recima kritikovali preteranosti u hrani. Slušajući ih, čovek bi pomislio da su se njihovi savremenici trudili da potroše čitava bogatstva na svoju prožđrljivost ili maštu.

338

GRADSKA

UŽIVANJA

U stvari, kada pregledamo objektivna svedočanstva, iznenađeni smo pre svega opštom skromnošću prema kojoj je najmanja prefinjenost u jelu izgledala kao preteranost. Gradske pijace kakve danas imamo učinile bi se Rimljanima čudovišnim, njima koji su se zgražali da se mogu gajiti špargle da bi se dobile bolje vrste, umesto da se bude zadovoljan divljim šparglama! Plinijc Stariji osuđuje svu trgovinu redim namirnicama, a u izvesnoj meri i trgovinu morskom ribom iz dalekih zemalja. Svakako, još u doba Republike Senat je morao stvoriti zakone protiv luksuza, koji s l i ograničavali raskalašnost u jelu, ali ti su zakoni bili deo opšte politike koja je težila da održi strogu tradiciju smatranu neophodnom za očuvanje čistoga morala. Oni, uostalom, nisu imali velikog uspeha. Kako bi se mogao sprečiti čitav jedan narod obogaćen osvajanjima da uživa u prijatnostima koje su pobeđeniraa bile odavno poznate? Značajno je da je jedan od najpo­ znatijih gurmana sa kraja Republike bio Luku!, koji je u Aziji ratovao protiv Mi tri data i mogao da ceni slast života u istočnjačkim gradovima. Lukulu dugujemo još naročito za prenošenje trešnje u Italiju — što nam danas ne izgleda tako za osudu. Krajem II veka prc n. e. stoički filozof Posidonije* ističe kao karakteristiku rimskog načina života veliku uzdržanost u jelu. A u to doba su već davno helenistički gradovi Istoka i Grčke prihvatili vrlo komplikovanu kuhinju! Ona je prodrla i u Rim, ali polako i uz veliki otpor. U doba Carstva postojala je veština kuvanja o kojoj možemo stvo­ riti izvesnu sliku blagodareći knpzi koja jc do nas dospela pod ime­ nom Apicius, jednog poznatog sladokusca. Ta je kuhinja vrlo bogata začinima i travama, čas domaćim, čas uvezenim sa Istoka. Često je upotrebljavan biber, bilo u zrnu, bilo istucan tučkom, kim, kopar, beli luk, ružmarin, crni luk, peršun, rutvica, majoran, silphium (mirisna biljka poreklom iz Kirenaike koja je danas, izgleda, iščezla), a na­ ročito garum. Taj garum, koji se upotrebljava gotovo kod svih jela, sličan je »nuokmamu« u Indokini: to je konzerviranje u soli ribljih creva, naročito creva tuna i skuša. Ovaj pnvzvod, koji jc imao vrlo jak ukus, đobijan je gotovo svuda na Mediteranu; naročito je cenjen bio onaj iz Gadesa (Cadix). Upotrebljavan je i alec, proizvod koji je ostajao u sudovima kada bi se iscedio garum.

339

RIMSKA CIVILIZACIJA

Evo, na primer, recepta za plovku, jarebicu, gugutku, divljeg i pitomog goluba ili druge ptice: »Očistiti i pripremiti pticu i metnuti je u zemljani lonac. Dodati vodu, so i kuvati na slaboj vatri. Dok je meso još tvrdo, izvući ga i staviti u jednu šerpu sa poklopcem (caccibum) sa uljem i garumom, kao i sa jednom vezom korianđra. Kad jc kuvanje gotovo završeno, dodati malo prokuvanog vina radi boje. Samleti biber, šafran, kim, koriandar, jedan koren silphiuma, dodati slatkog vina, meda, preliti pticu njenim sopstvenim sokom i dodati malo sirćeta. Ovaj sos staviti zatim u dubok sud sa poklopcem dok se ne zagreje, dodati škroba i izneti na sto zajedno sa sokom.« Bilo je i mnogo složenijih recepata, kao »prase iz vrta«, čija bi se iznutrica izvadila kroz njušku, kao kroz mešinu, a punilo punjenim pilićima, kobasicama, raznim mesom, kosovima, urmama iz kojih je izvađena koštica, šušenim crnim lukom, puževima i svim mogućim travama. Zatim se prase ponovo ušivalo i peklo u peći. Posle pečenja rasekla bi se leđa, a meso bi $c natopilo sosom od garuma, slatkog vina, meda i ulja. Ovi recepti pružaju nam izvesnu predstavu o kuhinji sa vrlo ja­ kim ukusom u kome se povezuju slatko i slano, što potpuno kvari miris svojstven svakoj vrsti mesa. Veština kuvara bila je u tome da se ne može poznati o kojoj se vrsti mesa radi, na primer da komad svinjetine izgleda kao živina, a svinjske sise (koje su bile jako omi­ ljene) kao riba. Naročito su tražene ptice koje su uvožene iz dalekih krajeva: fazan sa Crnog mora, morske kokoši iz Numidije, flamingosi iz Egipta i Afrike. Bila je omiljena i domaća divljač: kosovi, prepelice i živina iz italskih živinarnika, kao kokoši, ptice, plovkc, koje $u bile tek upola pripitomljene. Jedan stari zakon iz davnih vremena zabra­ njivao je da se goje kokoši, a odgajivači su ga izigravali gojeći petlove. Guske su dopremane iz Galije, a guščija džigerica bila je na visokoj ceni. Makrobijc nam je sačuvao jelovnik sa jedne zvanične gozbe koja je priređena n čast sveštenika u Cezarovo doba. Evo kako on izgleda: najpre morske školjke, kamenice i dagnje, zatim kos sa šparglama, kuvano pile, kestenje i sos od dagnji i kamenica. Ovo je predstavljalo

340

GRADSKA

UŽIVANJA

predjelo i bilo je popraćeno slatkim vinom. Zatim je dolazio prvi deo obeda sa drugim vrstama školjki, morskim ribama, vrapcima, filetima od divlje svinje i paštetama od živine i divljači. Glavni deo obeda činile su svinjske sise, svinjska glava, riblji brodet, plovka, divlji zec i pečena živina. Na žalost, nije nam poznato kakav jc bio kolač. Svaka od ovih grupa jela iznošena je istovremeno na poslužavniku svakom gostu, koji je birao prema svom ukusu, Gosti su ležali na tri ležaja koji su stajali oko stolova i bili raspoređeni u vidu potkovice: to je triclinium, ime koje sc odnosi takođe na ce]u trpezariju. Svaki ležaj je imao tri mesta, tako da po pravilu nije večeralo više od devet gostiju — što odgovara broju muza. Oko ležaja su išle sluge. Prisustvovali su i lični robovi gostiju koji su ispunjavali želje svojih gospodara. Kad je obed bio gotov, počinjalo se sa pićem. To je bio početak comissatio, koja je bila manje ili više bučna, prema prirodi i raspolo­ ženju gostiju. Podrumar je unapred mešao vino i vodu u krateru, čisto vino se nije pilo: ono jc sadržavalo suviše alkohola da bi se moglo očuvati (jer je tehnika previranja vina bila još vrlo nesavršena), bilo je gusto, katkad čak pomešano sa raznim drugim sastojcima i moralo je da se razblaži. Nekim vinima je dodavana morska voda, a najčešće mlaka voda. »Kralj gozbe«, koga su birali sami gosti, određi­ vao jc količinu koju je imao da popije svako, kao i jačinu vina. Ako je »kralj« bio miran čovek, sve se dobro završavalo, a vođeni su mirni razgovori, kockalo sc ili igralo piljaka, slušali su se pevači ili svirači i recitatori, gledale su sc igre žonglera ili akrobata. Ali, ako »kralj« ne bi umeo da zadrži svoje »podanike« u pravim granicama, dolazilo je pijanstvo i sa njim svi mogući neredi, do trenutka kada bi se gosti vraćali kući, pridržavani od svojih robova. Obično žene nisu prisustvovale celoj večeri, a na ležajima pored stolova, među muškarcima, smeštalc su se samo kurtizane. Domaćice i dcca jeli su sedeći za posebnim stolom u trpezariji. Takav je bar bio običaj, ali jc sigurno da su sc kod aristokratije žene. bar u doba Carstva, postepeno privikle da učestvuju na gozbi. Nema potrebe da se zadržimo na preteranostima o kojima nam govore stari pisci. Ne treba da sudimo o svim gozbama po onoj koju je priredio sirijski oslobođenik Timalhion, a koju jc opisao Petronijc.

341

RIMSKA CIVILIZACIJA

Podvucimo samo jednu od njenih značajnih crta: težnju da so sve pre­ tvori u predstavu, da sc gozba organizuje kao pantomima koja čini da, na primer, divljeg vepra iznose sluge preobučene u lovce. Ovo je pozorišna predstava preneta u trpezariju, traženje nemogućeg i čudesnog, koja nam se čini da je tako karakteristična za rimski duh.

Ako nam je slika Rima u doba kraljeva i na početku Republike pokazivala postojanje bednoga plebsa, pritisnutog dugovima, ako ana­ liza ekonomskih odnosa na selu otkriva postojanje radnika koji žive pod lošim uslovima i koji su praktično vezani za zemlju koju obrađuju za račun odsutnog gospodara, primećujemo, naprotiv, da stanovništvo grada, bar posle Avgustove revolucije, može u stvari da se smatra veoma srećnim. Carstvo je nastalo kao reakcija na senatsku oligar­ hiju. Cezar se najpre oslanjao na plebs, a uprkos svim svojim ustup­ cima Senatu, Avgust nikada nije prestao da misli o udobnosti maloga čoveka. Julio-klaudijevci, smatrajući se zaštitnicima Rima, bili su širokogruđi prema njemu i na svoj teret su primali sve: javne radove, snabđevanjc, predstave. Neki od njih, osobito Neron, bili su vrlo omi­ ljeni od naroda, i ne bi se ovo osećanje, koje je bilo postojano, moglo objasniti opštom poniznošću. Kasnije, Trajan, pa Hadrijan i drugi, stvaraju čitavu organizaciju za vršenje dobročinstava*. Ono što je u provincijskim gradovima bilo neka vrsta milostinje koju su spontano velike porodice pružale siromasima, u Rimu je postalo javna služba. Prihvatana su siročad, davani su mirazi devojkama. Sve je to išlo zajedno sa deljenjem hrane koje je nametala tradicija. Nemojmo mi­ sliti da jc to bila samo računica i da su se carevi nadali da poklonima kupe pokornost naroda. To bi bilo isto kao kada bismo tvrdili da svaki politički režim koji se u najvećoj meri trudi da umanji nevolje, teži pri tome samo da stekne pristalice. Princip deljenja hrane siromasima, braća Grah su prihvatili od s\roga savetntka, stoičara Blosija iz Kume, koji nije bio nikakav politički demagog. Smatralo se da je pravo i čovečno da se bar jedan dco plodova osvajanja podeli građanima, makar oni bili i oslobođenici od nedavna.

342

GRADSKA

UŽIVANJA

Prirodno je što konstatujemo da su građani Rima bili srećniji i da sc prema njima ophodilo bolje nego prema drugim narodima car­ stva. U izvesnoj meri bilo je tako sa stanovništvom svih gradova, jer su bogatstva pri ticala u gradove i jer su ona ovde lakše mogla da imućne upute ka onima koji nisu ničega imali. Antičko društvo, uprkos svemu što je o njemu govoreno, održavala je istinska ljudska soli­ darnost, solidarnost klanova, koja je, doduše, bila izborna, ali stvarna. Ideal solidarnosti poticao je ovde iz vremena kada je svaki grad u uskim okvirima morao da sc brani jedinstvom protiv stalnih napada. Rimljani su vrlo rano podigli žrtvenik boginji Konkorđiji, koja je u stvari simbol sloge građana. Zato bi bilo vrlo nepravično izdašnost vladara prema plebsu nazvati jednostavno podmićivanjem. Iz svih ovih razloga, život u gradu bio je slađi nego drugde. Rim. najbogatiji od svih gradova, bio je onaj gde je prijatnost života bila i najveća. Plemići su katkad pokazivali neverovatnu raskoš — iako ova izgleda veoma bedna pred rasipništvom poznatim u drugim epohama — ali ostali narod nije od toga dobijao samo mrvice ili, još gore, neke otpatke po cenu uništavajućeg i nemilosrdnog rada. Statue do netc sa Istoka, skupoccni mramor, umetnički predmeti, krasili su tre­ move termi. Rimske krčme bile su najbolje snabdevene na svetu. Du­ ćani su imali najbolji asortiman sve vrste robe. česme su bile naj­ brojnije, a njihova vođa na j svezi ja i najčistija. U toj svetini, koju su njeni gospodari možda »razmazili«, bilo je i robova*, kojima svakako nc treba na njihovoj sudbini zaviđeti, ali su mnogi od njih postali brzo oslobođenici*. Čak i ako su ostajali u podređenom položaju, učestvo­ vali su u uživanjima koja pruža gradski život, uživanjima prema nji­ hovom dometu, onima za kojima žali Horacijcv nadzornik na njegovom imanju u dalekoj sabinskoj zemlji. NPje im bio zatvoren pristup ni najvišim dužnostima: pod Klauđijcm, Neronom ili Domicijanom, i sve više sa postepenim neumitnim procesom stapanja u gradu, oslobođe­ nici igraju vidnu ulogu. Juvenal se žali da »Oront teče koritom Tibra«, da tstočnjaci u masama osvajaju Rim. Dolazili su kao robovi ili sitni trgovci, a ubrzo su sticali svoje klijente. Naročito u tome vidimo da je Rim bio gostoljubiv i umeo da stvori mesto onima koji su još juče smatrani kao pobeđent. 343

G L AV A X

V E L I K I GR ADOV I C A R S T V A

A

KO je istina da rimska kultura, uprkos nostalgiji i idiličnim snovima, u našim očima ostaje pre svega pojava vezana za gradski život, ne treba da se čudimo što su u doba Carstva, kako na Zapadu tako i na Istoku, gradovi doživeli napredak kakav nisu nikad dotle. Po shvatanjima Rimljana osnova političkog života je grad, a njihovo carstvo (imperium) nije ništa drugo, pravno gledano, do savez gradova. Ovo shvatanje proističe od samih uslova osvajanja i ono se zadržalo sve do kraja. Kada je Rim počeo prve ratove sa susedima u Laciju, susreo se sa gradovima-državama istog tipa kao što je bio sam Rim. U tim ratovima njegov cilj nije nikako bio da tc gradove uništi, već samo da ih učini bezopasnim i da ih od potencijalnih neprijatelja pretvori u prijatelje i saveznike. Vrlo retko nailazimo na izuzetke, ali se i oni uvek daju objasniti. Tako je osvajanje Albe popraćeno njenim uni­ štenjem. Stanovništvo je odvedeno u Rim, a kuće srušene. Ovo zato što Rim nije mogao dopustiti da opstane stara metropola, središte latinskog saveza. Nasleđujući je, Rim jc morao da je asimilira. Stoga je Alba prestala da postoji ili, tačnije, ona jc materijalno i duhovno uklopljena u Rim, koji je preuzeo njeno mesto, obavljao njene verske funkcije i poštovao njene kultove. Mnogo kasnije, u II veku pre n. eM Scipion Emilijan dobio je nalog od Senata da uništi Kartaginu, da jc 345

R I MSKA C IV IL IZ A C IJ A

16. R I M S K E

PROVINCIJE

(I i I I

VEK

N. E.)

RIMSKA CIVILIZACIJA

sravni sa zemljom i da poseje so na mestu gde je ona postojala. Ovo zato što Rimljani nisu mogli zaboraviti da je priznati cilj drugog punskog rata bilo uništenje Rima i »rimskog imena«. A kako je Kartagina, s razlogom ili ne, davala Senatu utisak da priprema osvetu, preostajalo je jedino rcšenje da se uništi suparnica puna beskrajne mržnje. Izgleda da sudbina nije dopuštala koegzistenciju ova dva građa. Izvan ova dva primera, sve se, izgleda, obično rešavalo određe­ nim ugovorom koji bi učinio kraj neprijateljstvima. To je bio joedus, za koji smo rekli da je predstavljao pravnu osnovu odnosa Rima i potčinjenih gradova. Ma kakav bio njegov sadržaj, on je pružao garantiju za dalji život osvojenog grada, a Rim je smatrao kao jedan od svojih osnovnih zadataka da u slučaju opasnosti pruži pomoć sa­ vezničkim ili pokorenim gradovima. Ne smemo misliti da su osvojeni gradovi dovedeni u ropski položaj, pa čak ni da su njima upravljali rimski činovnici. Najčešće — ako ostavimo po strani i ovde nekoliko potpuno izuzetnih slučajeva, kao prefekturu u Kapui — takav grad je i dalje uživao veliku autonomiju, birao je svoju upravu, čiji su do­ stojanstvenici često čuvali stara zvanja (na primer (meddix u zemlji Oska, a kasnije, u Galiji, naročito u oblasti Senta, naći će se vergobreti). Oni su delili pravdu, održavali javni red; upravljali mesnim finansijama kao i u prošlosti. Rim je vršio samo neku vrstu tutorstva i njegov ulicaj osećao sc samo u određenim slučajevima, kada je tre­ balo sprovesti mere saveznog značaja, kao rekviriran je sirovina 2a vojsku i mornaricu, hrane za prestonicu, ili kada je bilo potrebno mo­ bilisât! ljudstvo pomoćnih trupa i, najzad, zabraniti verske obrede koji su smatrani protivnim javnome redu. Tako su saveznički gradovi morali 189. godine pre n. c, na svojoj teritoriji da unište sva bahantska udruženja i tako su, kasnije, carevi zabranili u Galiji i Africi ljudske žrtve koje je tamošnja tradicija težila da sačuva. Rimske vlasti, prak­ tično upravnik i njegovi službenici, zadržavali su, u svakoj provinciji, pravo da regulišu odnose između gradova, presuđujući o sukobima, primajući žalbo protiv lokalne uprave i naročito garantujući trgovačke ili sudske privilegije rimskih građana. Vojska se nije mešala čak ni onda kad jc postojala u provinciji. U doba Carstva samo su carske 348

V E L IK I

G R A D O V I

CA RSTV A

provincije (sa izuzetkom Afrike, koja je, iako je njom upravljao se­ nator, imala jednu legiju) imale garnizone. To su provincije koje su se nalazile ili blizu granica ili su pak bile nedovoljno umirene. Svuda drugde vladao je potpuni mir, a upravnici su samo nadzirali život provincije oslanjajući se isključivo na prestiž Rima. Da li su stanovnici carstva imali osećaj da su Rimljani? Ili su se pak smatrali kao podanici koji su bačeni u ropstvo i u njemu držani silom? Nemoguće je na ovo pitanje dati jednostavan odgovor koji bi vredeo za sva vremena i za sve staleže. Jedan bogati građanin Mileta ili Senta osećao se svakako bliži rimskom senatom nego grčki seljak italskom zemljoradniku. Sigurno je, međutim, da se Rim malo sukob­ ljavao sa nacionalnim us tanci ma. Ukoliko su provincijalci više pri­ hvaćali pravne privilegije rimskih građana — što se sve češće dešavalo — oni su sve više sticali osećanje da su 2aista »Rimljani« pre nego Gali ili Numiđani. Pojam nacionalnosti, koji nam izgleda tako bitan, jedva da je postojao i svodio se većinom na nejasnu predstavu bez praktične svrhe. Prva briga Rimljana kada su ovladali Grčkom bila je da objave oslobođenje grčkih gradova. Savremeni istoričari često prebacuju licemerstvo ovim osvajačima »oslobodiocima« i podvlače da je ova to­ božnja sloboda bila u stvari ropstvo, pošto je Rim ostajao vrhovni gospodar i arbitar. Međutim, treba ipak priznati da jc rimsko osva­ janje stvarno obnovilo, ako ne punu i potpunu slobodu gradova, ono bar njihovu autonomiju. Rimska uprava nije ni po čemu ličila na onu koju su uveli helenistički vladari, Aleksandrovi naslednici. Dok su ma­ kedonski carevi jednostavno izvršili aneksiju starih gradova uklapajući ih u svoju državu sa njihovom teritorijom, Rimljani su se zadovoljili da ih učine saveznicima Carstva. U Atini, Sparti i u stotinama drugih gradova vraćeni su stari zakoni. U zemljama či ja je kultura bila manje stara i gde nije bilo gradova situacija je bila nešto drukčija. Ovde je ugovor o savezništvu sklapan sa lokalnim vlastima, nekad kral jevima (i tako su nastajala klijentska kraljevstva čiji je položaj bio sličan položaju savezničkih gradova), čas sa oligarhijskom upravom koja jc bila presrećna da uživa podršku Rima koja ju je štitila od naroda. I vrlo brzo ti saveznički narodi i 349

R IM S K A

C IV IL IZ A C IJA

kraljevstva osnovali su gradove po uzoru na Rim. Nekada su domaći kraljevi, željni da modernizuju svoju zemlju, preduzimali inicijativu u tom smislu. Tako je Mauritania, Jubino kraljevstvo, ubrzo bila pre­ krivena gradovima, od kojih je najpoznatiji bio Volubilis. Drugde, primer je pružilo osnivanje rimskih kolonija, naime gradova ustrojenih po uzoru na Rim i naseljenih građanima koji su dovedeni u osvojene zemlje. Na taj način Avgust je aktivno sprovodio romanizaciju seveme Italije, osnivajući nove kolonije, kao Suzu, Torino* i Akvileju. On se istovremeno trudio da razvije postojeće gradove. Italsko gradsko sta­ novništvo, na kome je u prvom redu počivao napredak ovih gradova, bilo je podsticano, a njegova elita ubrzo pozvana da zaseda u Senatu. Ista politika primenjena je u Španiji, Galiji, Britaniji. Veoma je uočljivo da se u velikim gradovima Zapada, osnovanim većinom baš u vremc osvajanja, domaća aristokratija uvek smatrala rimskom. Tako vidimo, još u vreme Tiberija, da galski plemići ostavljaju svoja do­ maća imena i primaju tria nomma rimskog građanina. Neki Gali i Španci postaju retori, pesnici, idu u Rim da tamo razviju svoj talenat koji čini čast njihovoj otadžbini. U rimskom carstvu nije postojao kolonijalni problem. U njemu je bilo vrlo malo nacionalnih ustanaka i oni su uvek propadali. Stoga, s punim pravom, sredinom' II veka n. e. retor Eli je Aristid, hvaleći Rim u jednom zvaničnom govoru, srne da podvuče da ćelo carstvo predstavlja uređenu celinu slobodnih gra­ dova, sjedinjenih pod vlašću jednoga vladara. Zloupotrebe vlasti, česte u doba Republike, kada su upavnici bili podvrgnuti samo prilično la­ bavoj kontroli, praktično su nestale. S druge strane, lokalni partiku­ larizam postepeno se gubi. Svuda se širi isti ideal i istovetna shvatanja, manje pod dejstvom jake centralne uprave a više umnožavanjem provincijskih gradova po uzoru na Rim. Na Istoku, gde je uređenje grada bilo staro i u mnogo čemu slično uređenju samog Rima, gradski život sc razvio u tradicionalnim okvi­ rima. Aleksandrija, Antiohija, Milet, Efcs i dalje su u Egiptu i Aziji zračili svojim materijalnim prosperitetom i snažnom intelektualnom aktivnošću čiji su bili centri. Gradovi, ma kakva bila njihova važnost, imali su samostalan budžet, koji je, kao u vreme nezavisnosti, obezbeđivan sistemom posrednih i neposrednih taksa. Taj sistem je bio pri­ 350

V E L IK I

G R A D O V I

CARSTV A

lično složen (iznajmljivanje trgovina, porez na imanja, koncesije, po­ rezi na promet itd.). Car je intervenisao (preko upravnika) samo kada su se mesne finansije nalazile u teškoći. Krajem Republike helenizirani gradovi bili su opterećeni velikim dugovima zbog zajmova sklo­ pljenih sa imućnim vlasnicima rimskog kapitala. Prihodi tih gradova često su opadali tokom brojnih ratova koji su razdirali istočni Mediteran u prva dva veka prc n. e. Ali, Avgust se trudio da popravi njihove finansije; to mu je bilo moguće, pošlo su njegovi prijatelji i on konačno uspeli, krajem građanskih ratova, da u svoje ruke skupe skoro svu pokretnu i nepokretnu imovinu aristokratije. Dobar deo ogromnog ratnog plena bio je tako investiran da bi se podigli propali gradovi. Poznato je, na primer, da su nekoliko gradova Azije, opusto­ šeni raznim katastrofama, dobili obilnu pomoć. A sa povratkom pro­ speriteta, lokalna aristokratija je ubrzo bila u stanju da ponovo pre­ uzme svoju staru ulogu i da podmiruje osnovne potrebe grada; da zida ili obnavlja javne građevine, da priređuje igre, besplatno deli ulje u gimnasionima za vežbanje ? podizanje efeba, da plaća učitelje, ali, takođe, u slučaju nemaštine, da kupuje dovoljne količine namirnica kako bi se izbegla glad, a time i pobune i neredi. Iz natpisa saznajemo za mnoge primerc ove velikodušnosti, čiju vrednost nc bismo mogli tačno da cenimo da ne raspolažemo i pisanim izvorima. Jedan Herod Alik* u Atini predstavl ja izuzetak samo po svojoj ogromnoj imovini, a ne po ulozi koju je igrao u svojoj otadžbini. Poreklo ovih velikih bogatstava treba naročito tražiti u procvatu trgovine. Svakako, kao što smo već podvukli, istaknuti građani istoč­ njačkih gradova su posednici i za njih najvećim delom rade ljudi na selu, slobodni ili robovi. Ali, prihodi sa imanja ne bi bili dovoljni za gomilanje ogromnih pokretnih bogatstava, čije postojanje možemo da utvrdimo, da nisu bili dopunjeni trgovinom. Bogataši stoje na čelu velikih trgovačkih organizacija koje osiguravaju promet robom između provincija. Provincijska aristokratija, naročito na Istoku, ne poznaje ograničenja koja je rimska tradicija nametala senatorima. Rimski senatori uspevaju da izigraju zakon pomoću udruženja koja čine nji­ hovi oslobođenici, a čiji su skriveni vlasnici u stvari oni; trgovci u carskim gradovima mogu. međutim, slobodno da obavljaju svoj posao.

351

R IM S K A

C IV IL IZ A C IJA

Jedan od najvažnijih među tim poslovima, bitan za život carstva, bila je trgovina žitom. Obavljali su je trgovci-preduzimači, okupljeni u moćna udruženja. Njihov glavni kupac bila je država, ali su oni radili i za račun provincijskih gradova. Bilo je i lokalnih tržišta koja nisu bila ništa manje unosna nego prestonica. Sem toga, isti trgovci bavili su se i prodajom drugih namirnica koje su manje interesovale javne službe. Sirovine koje su služile pojedinim zanatima (koža, vosak, lan, konoplja, vuna, olovo, drvena građa itd.) dobijane su blagodareći njima i tako su snabdevane gradske radionice. Kada su proizvodi bili izrađeni, trgovci su ih prodavali ili na licu mesta u dućanima čaršijc (trgovačkih ulica, od kojih jc u svakoj obavljana trgovina od­ ređenim proizvodima i koje su po pravilu postojale u svim rimskim gradovima, kako na Istoku tako i na Zapadu), ili su ih pak izvozili van provincije. Poljoprivredni proizvodi manjeg značaja (proizvodi van žitarica, ulja ili vina, koji su ulazili u snabdevanje predviđeno anonom) bili su često razmenjivani uz znatnu korist. Naveli smo udru­ ženja koja su u Gadesu proizvodila garum. Bilo ih je i na Istoku i na obalama Crnog mora. Pored gamma, ona su izvozila sušenu ribu i razne vrste ikre. Trgovci iz Damaska bili su specijalizirani za izvoz suvih šljiva i uopšte sušenog voća. U Siriji i Maloj Aziji proizvodnja tka­ nina. kolonije purpurnih školjki i bojadžijske radionice bile su isto tako značajni izvori bogatstva. Tome, bar za Siriju, treba dodati tranzit trgovine začinima i svilom. U to doba zanatstva proizvodnja je bila visoko specijalizirana, što je praktično osiguravalo neke monopole ovom ili onom gradu. Tako je postojalo platno iz Laodikeje, čaršavi i jastuci iz Damaska, svila iz Bejruta i Tira. Sigurnost najzad uspostav­ ljena na moru, smirenje ogromnih prostranstava Zapada, sve je to otvaralo znatna tržišta istočnjačkoj trgovini, čak i ako je Zapad sve više težio da razvije suparničku proizvodnju. Istočnjački proizvodi ostali su i dalje na većoj ceni kod bogatijih kupaca i za njih je bilo uvek prođe. Na Istoku, jedino Egipat nije bio smatran kao skup gradova. Pripojen Carstvu tek posle Akcija, on nije bio provincija slična osta­ lim, već jedna vrsta vladareve lične svojine, kao naslednika Ptolomejâ. Jedini grad Egipta bila je Aleksandrija: tvorevina Aleksandra, presto352

V E L I K I

G R A D O V I

C A R S T V A

nica Ptolomejâ, on sc ubrajao među velike helenizirane gradove Me­ diterana. Ostatak zemlje naseljavalo je domorodačko stanovništvo, rasuto po selima. Urbanizacija, tako svojstvena rimskoj kulturi, nije se ovde mogla nametnuti. Sve životne aktivnosti bile su usredsređene u rukama nekoliko visokih činovnika. Trgovci i preduzimači koji su obavljali transport bili su posredno ili neposredno agenti države. Stoga je, sa izuzetkom Aleksandrije, život u celoj zemlji bio različit od onoga u drugim krajevima Istoka. Egipćani, seljaci, utonuli u neznanje i bedu, koji su poštovali svoja čudna božanstva i slušali svoje sveštenike. važili su u očima ostalog rimskog sveta kao varvari. U svojoj XV Safiy'i Juvenal jc, grozeći se, ispričao kako su se borili stanovnici dva egipatska sela, Ombos i Tcntira, i kako su prvi zarobili i pojeli jednog Tentirita. Doduše, veli pesnik, ljudi iz Kalagurisa, u Spaniji, takođe su jeli ljudsko meso, ali su oni bili pod opsadom, izgladneli i više nisu imali drugog rešenja. To je bilo posleđnje sredstvo da se grad održi, te ga Juvenal na taj način opravdava- Egipatski seljaci su u njegovim očima divljaci, krvoloci, bez nežnili ljudskih osećanja koja sc mogu razviti samo u gradovima. Na Zapadu su uslovi najprc bili sasvim drukčiji. Međutim, slika provincija pod Antoninima ne razlikuje se mnogo od one koju pružaju istočnjačke provincije. Gradovi sc i tu vrlo brzo razvijaju i napreduju. U Galiji, na primer, bila je dovoljna jedna do dve generacije da bi do­ maće gradsko stanovništvo uspelo da stvori gradove sposobne da pri­ hvate brojno stanovništvo i da budu centar gradskog života. Najčešće nije sačuvano mes to starog oppiduma. To je svakako bila mera predostrožnosti protiv mogućih pobuna, ali isto tako i svesna želja za stva­ ranje novih životnih uslova promenom karaktera grada. Ne žele da održe staru tradiciju, već da započnu jednu novu. Galorimski grad ne treba da bude samo versko središte i prihvatna tvrđava. On treba da postane sedište viđenih ljudi i centar društvenog i ekonomskog života, a ovo je bilo lakše postići u ravnici nego na brdima na kojima se dižu stara oppida. Ova politika nije bila nova; tako, na primer, čim je rimska vojska ponovo zauzela Kapuu, ona je preseljena daleko od mesta gđe sc ranije nalazila i podignut je novi grad da sc tu smesti ostatak stanovništva. Taj metod je doslcdno sprovođen i u Galiji.

353

R IM S K A

C IV IL IZ A C IJA

Neki gradovi bili su veštačke tvorevine. Tako Lion, Lugdunum (što znači svetio brdo), podignut je tako reći na sasvim novom mestu koje je privuklo Cezarovu pažnju u vreme pohoda protiv Helvećana 50. go­ dine pro n. e. Svestan strateškog značaja ovog mesta, Cezar je smislio da tu osnuje grad, ali nije stigao da ostvari tu nameru. Grad je osnovan 43. godine (verovatno 11. oktobra), a zasluga za to pripada Munaciju Planku*, koji je upravljao »kosmatom Galijom«, onom koju je Cezar osvojio. Prvi stanovnici kolonije bili su rimski trgovci koje su nekoliko godina ranije Alobrogi* prognali iz Vjene i koji su osnovali selo na ušću Sone u Ronu. Plank im je pridodao Cezarove veterane. To je bilo jezgro oko koga su se okupili domoroci. Postepeno, Lion se uvećao na uštrb svoga suseda Vjene, stare prestonice Alobroga, koja je takođe postala rimski grad. Na ušću Sone u Ronu srnešteno je savezno svetilište Gala oko oltara posvećenog Romi i Avgustu. I tu su svi galski gradovi svake godine dolazili da ponovo potvrde svoju pripadnost rimskom svetu. Provincijski gradovi Zapada podizani su po uzoru na Rim. Kao što se Rim razvio oko svog Foruma, tako je, u krajnjoj liniji, potre­ ban samo forum da bi se stvorio rimski grad. I stvarno» duž rimskih puteva nalazimo mnoga naselja koja nose značajno ime Forum. U Pro vansi, Fregus je najpre bio samo »Cezarov forum« (Forum Iulium). Izgleda da su ta naselja bila najpre trgovi gde su se okupljali seljaci iz okoline i gdc je razmenjivana roba i deljena pravda. Nekoliko rim­ skih ili italskih trgovaca tu br se smestili. Oni su se okupljali u convcntus, udruženja rimskih građana, i stvarali su svoje institucije slične onima u metropoli: magistrate da upravljaju njihovim kolegi­ jima, dekurione* koji su sačinjavali savet, sveštenike. Malo po malo ugledni domoroci primani su da učestvuju u takvom javnom životu: rodio se novi rimski grad. Kada je priroda zemljišta dopuštala, grad je stvaran po jednom razumnom, geometrijskom planu: forum je postavljan u centar, tamo gde su se sekle dve ulice upravne jedna na drugu, koje su se zvale cardo i deeumanus maximus. Prva, cardo, bila je orijentisana pravcem sever-jug, a druga zapad-istok. Ostale ulice raspoređene su tako da stvore pravilan sistem kvadrata. A odbrambeni zid obuhvatao je četvo354

V E L I K I

G R A D O V I

CA RSTV A

rougao. Ovaj raspored, videli smo, bio je raspored vojnog logora. Ali ne izgleda da je primer vojske naveo osnivače da ga prihvate. Poreklo mu verovatno valja tražiti u istočnjačkom urbanizmu u kome je nikao Hipodamov sistem i raširio se u Italiji kako posredstvom Etruraca tako i po uzoru na grčke kolonije Velike Grčke i Sicilije. Moguće je da je ovaj geometrijski plan, od koga je Hipodam iz Mileta* stvorio sistem, bio u skladu i sa izvesnim italskim običajima, Osobito orijentacijom gradova prema stranama sveta — u onoj meri u kojoj svaki ljudski skup pred očima bogova mora da bude zatvoren u templum. Dugo se smatralo, bez dovoljno dokaza, da orijentacija de* kumana i karda i pretpostavljanje četvrtastoga plana vode poreklo iz kulture teramara. Ali bliže analize pokazale su da činjenice na kojima se zasniva ova teorija nisu dovoljno utvrđene. Mnogo je verovatnije prihvatiti uticaj »augurske veštine«, u suštini etrurske, u obredima pri osnivanju grada, a u samom urbanizmu uticaj koji od VI veka imaju grčke kolonije na Jugu na italske primere. Ove uticaje sagledali smo u Rimu čak i u evoluciji Foruma u vreme kad je osnovan Kastorov hram, kojim počinje novi regulacioni plan. Bilo kako bilo, teorijski četvrtasti plan nalazi se stvarno samo kod malog broja rimskih gradova. Najsavršeniji tip pokazuje Timgađ, stari Tamigadi, koji je osnovao Trajan u 100. godini n.e. da bi obezbedio pacifikaciju Auresa. Ali, najčešće karakter terena i postojanje ranijeg domorodačkog naselja nametali su ograničenja i sprečavali podizanje potpuno pravilnog grada. Takođe je dosta često prvobitno osnovani grad, zatvoren između svojih čctvorouglih zidova, postajao preuzak za širenje naselja. Tada su se stvarali kvartovi extra muros koji nisu podlegali verskim pravilima i koji su se sasvim slobodno razvijali. Takav je primer u Ostiji, gđe je antički castrum poslužio kao jezgro carskog grada, a da se mreža novih ulica nije strogo pridržavala produživanja prvobitnog oblika šahovskog polja. Dva afrička grada, osobito tipična, dopuštaju nam da sagledamo razvoj provincijskih gradova. U Lcptis Magna, gradu Tripolitanije, iskopavanja su pokazala postojanje foruma osnovanog početkom rim­ ske uprave. Ovom forumu je potom dodat drugi, u vreme Septimija Severs, Ovaj severijanski forum poslužio je kao središte novoga kvartar

355

R IM S K A

C IV IL IZ A C IJA

kao drugi grad koji se nadovezao na prvi. Slično se dogodilo u Đemili (Kuikul), gradu koji je Trajan osnovao 97. godine pré n. e. na mestu gde su se sekli putevi od Cirte (Konstantin) za Sitifis (Setif) i južni put ka Lambezi. Mesto nije bilo sasvim novo, tu jc već ranije postojalo numiđsko selo na trouglastom rtu iznad mesta gde su se spajale dve doline. Rimljani su najprc taj rt pretvorili u tvrđavu. Cardo je povučen po osovini rta i prolazio je pored Foruma. Zbog male širine naselje se produžilo ne mogavši mnogo da sc razvije ni u desno ni u levo od glavne ulice. Ali grad se brzo ra7.vijao. Tri četvrti veka po osnivanju stanovnici su mogli podići pozorište, koje su postavili iznad bedema. A 20 godina kasnije sagradili su terme koje veličinom i bogatstvom ukrasa podsećaju na terme u najvećim afričkim gradovima. Oko pozorišta i termi nikli su novi kvartovi, koji su pod Severima dobili i novi forum oslonjen na stari bedem na pola puta između ovih dveju javnih građevina. Najzad, pošto se grad još razvijao, jedan hrišćanski kvart smestio se južno od severijanskog, $a svojim bazilikama, baptisterijumom i episkopskom palatom. Kao što smo videli, nisu postojali nikakvi kruti okviri provin­ cijskog urbanizma: Rim nije nikako nametao gotove oblike. Domaćim arhitektima ostavljana je puna sloboda da ukrase i razviju gradove. Bez sumnje, izvesne građevine podizane su po uzoru na one u prestonici: terme, pozorišta i amfiteatri, slavoluci, bazilike na forumima, tremovi, pokrivene tržnice, kurije za sastanke opštinskog saveta — sve što služi velikim funkcijama društvenog, političkog i trgovačkog ži­ vota, zamišljeno je po rimskom uzoru. Istina je takođe da se nad forumom obično uzdiže Kapitol, hram koji objedinjuje kult kapitolinske trijade (Jupiter, Junona i Minerva), a koji se često nalazi na veštačkoj terasi kada nije postojalo prirodno uzvišenjc. Takođe tu, pored javnog trga, nalazimo sveti lista podignuta u čast bogova zaštit­ nika vladajućih careva — na primer, u Kuikulu hram Venere Majke (Venus Genitrix), zaštitnice Juli ja; u Nimu Maison carrée, posvećena dvojici mladih prinčeva, Galu i Luciju Cezaru; u Vjeni hram posvećen Avgustu i Liviji. Ali u svim tim hramovima nema ničega što bi bilo nametnuto provincijalcima. Njihovom zaštitničkom veličanstvu podižu se oltari i hramovi iz osećanja zahvalnosti prema vladarima. Takođe

356

V E L I K I

G R A D O V I

CA R STV A

stoga što javne građevine Rima izgledaju kao najveće i najznačajnije tvorevine ljudskoga duha, ulaže sc napor da se njima podražava. Ne treba zaboraviti takođe da ovako stvoreni uzori za stanovnike zapadnih provincija duguju mnogo tradiciji helenističkih gradova i da rimska kultura ne samo da nije donela prekid u evoluciji antičke civilizacije, već je dovela do bržeg sazrevanja i doprinela njenom širenju po ćelom svetu. Bilo je prirodno da bogato gradsko stanovništvo provincijskih gradova prihvati da svoj rodni grad ukrasi spomenicima koji su bili kadri da ga izjednače ne samo sa Rimom, već i sa velikim metropolama Istoka. Romanizacija gradova pretila je da stvori izvesnu jednoličnost. Pa ipak, moguće je otkriti u ruševinama tragove lokalnog karaktera koji čine da neki grad Afrike ne liči u potpunosti na gradove Galije, Spanije ili Britanije. Tako postoje domaći kultovi čija svetilišta za potrebe obreda zadržavaju arhitektonske oblike koji su tuđi rimskoj umetnosti i običajima. U istočnom delu provincije Afrike (današnji Tunis) nalaze se punsko-rimska svetilišta posvećena Balu Saturnu i Junoni Celestis (Tanit). Prva su imala prostrano dvorište sa tremovima gde su se obavljale procesije, a bila su oivičena manjim svetili* štima. Najčešće, hramovi ove vrste podizani su na periferiji grada, dok su se hramovi rimskog lipa gomilali oko foruma. Imamo nekoliko primera ovakvog rasporeda, osobito u Dugi u Tunisu i u Timgadu*. Isto tako, galski gradovi imali su neke arhitektonske tipove do­ maćega porekla: tako hramove sa kružnom ili mnogougaonom ćelom (cella), sa tremom ili bez njega, kao poznata kula Vezon u Perigeu, hram Janusa u Otenu ili hram u Sankse u Vjeni. Ovaj neobični plan, nepoznat van keltskog područja, potiče svakako od prilagođavanja rimskih arhitektonskih oblika zahtevima domaćih kultova. Ćak i kuća za stanovanje pokazuje od provincije do provincije znatne razlike. Na prvi pogled bili bismo skloni da kuće iz Đcmile ili Volubilisa u Mauritaniji (Maroko) uporedimo sa klasičnom kućom sa atrijumom i peristilom. Ovde stvarno postoji centralno dvorište uokvireno stubovima kao u italskoj kući. Ali, dok ovu posleđnju od­ likuje gradnja po osovini, afrička kuća obuhvata u suštini predvorje malih dimenzija, pa dvorište, pravi patio na koji gledaju stambene

357

R IM S K A

C IV IL IZ A C IJ A

i sve sporedne prostorije. Mnogo više nego pompejska kuća, uzor je, izgleda, ovde bila helenistička kuća, kao što je ona na Delosu* iz IÏ veka pre n. e. Ali ako se radi i o lokalnoj tvorevini koja počiva na punskoj stambenoj arhitekturi (o kojoj skoro ništa ne znamo), ostaje činjenica da dalji razvoj ovoga tipa naziremo u arapskoj kući, koja sc zadržala do danas. Na drugom kraju carstva, u Britaniji, kuća za stanovanje nije manje zanimljiva. Ona je ovde sasvim različita od mediteranske kuće. Primećujemo da kuća, za razliku od onoga što je slučaj u Africi i u Italiji, nikada ne obuhvata čitavo »ostrvce«. Uvek se oko nje nalazi prostran spoljni vrt, prema kome se ona otvara preko jedne vrste verande do koje jc hol podeljen unutrašnjim zidovima. Kod velikih kuća postoje dva takva hola pod pravim uglom ili čak tri krila — raspored koji svakako podseća na velike Ietnjikovce ranog Carstva u Italiji. Verovatoo da ovaj tip stambene zgrade predstavlja u stvari seosku kuću prenetu u grad i kako-tako prilagođenu novoj nameni. Raspored gradova pruža prilično jasnu predstavu o napretku n> manizacije na Zapadu: dok su stare provincije, kao Narbonska Ga­ lija, bile bogate naprednim gradovima, sevemi dco Galije, granično područje uz Rajnu. Britanija, imaju sela podignuta oko velikih imanja. Kad budu nastupile najezde varvara, gradovi će se okružiti bedemima i stoga žrtvovati jedan deo svojih spomenika, pa čak i svoje teritorije. Služeći se svim raspoloživim materijalom, stanovništvo će srušiti gro­ bove, brojne u predgrađima duž putova. Ono će bez reda uziđivati mramorne statue, tesanike, tambure stubova, fragmente frizova i mnoge natpise koji često ovoj obnovljenoj upotrebi zahvaljuju što su sačuvani do naših dana. Ali u želji da se radi što brže, zidovi će biti postavljeni tačno oko grada, te će izvan njih ostati kvartovi koje je nemoguće odbraniti. Tako će srednjevekovni grad naslediti rimski. Ali dok se ovaj poslednji daleko širio, onaj prvi biće primoran da se stisne u unutrašnjost preuskih zidina. Na tom ograničenom prostoru ubrzo će kuće pokriti trgove, stanovnici će smestiti svoje stanove među lukove pozorišta, osloniti jh na tremovc, ulice sc postati krivudave i uske, a promeniće se i sam oblik društvenog života: stara civitas nestade zajedno sa slobodom i mirom.

358

ZAKLJUČAK

ESKO jc o rimskoj kulturi doneti jednostavan sud i, ne manje. postaviti je na njeno pravo mesto između helenizma koji joj je prethodio i srednjevekovnog sveta koji je, na Istoku i Zapadu, došao posle nje. Da Ii je Rim bio »originalan«? Pitanje je mnogo puta postavljano još od vremena V/inckelmanna i njegovih učenika koji su smatrali da je rimska kultura uvck ostala samo mali odeljak grčkog sveta, razbaštinjena provincija helenizma, lišena duha i čije je dejstvo, sve u svemu više štetno nego korisno. Ali, Winckelmann je bio istoričar umetnosti. Sudove koje je on donosio nametao mu je ideal lepote koji, u krajnjoj liniji, ide do ka­ nona klasične grčke umetnosti. Začarani krug je jasan. Ako prihva­ timo kao aksiomu da samo estetika Fiđije, ili Lisipa, dostiže savršen­ stvo, jasno je da kao umetnike dostojne toga imena možemo smatrati samo Lisipa, Fidiju ili one koji pripadaju njihovoj školi. Ali, moramo Ii problem postaviti na ovaj način? Da Ii je pre svega sigurno da jc rimska kultura u svim oblastima bila naslednica grčke? Pokušali smo da pokažemo da u vremenu rim­ ska kultura ne sledi grčku, već da se ona razvija upoređo sa helenizmom. Kada je Atina stresla jaram Pizistratida, Rim je već postojao dva veka. Prvi hram Jupitera Kapilolinskog, onaj koji su digli Tarkvi-

359

R I M S K A

C IV IL IZ A C IJA

niji, prethodi Partenonu za pola veka. Škola majstora iz Vcja cveta približno u vreme kada su Atinjani zaveštavali na Akropolju Korai sa arhaičnim osmejkom, a grčki vajari imaju prema jonskoj umetnosti dug koji nije ništa manji od duga etrurskih i rimskih vajara. Reći ćete; »Možda je to tačno, ali Etrurija nije Rim i u gradu nikada nije bilo mnogo umetnika.« Ova primedba mogla bi imati neke vrednosti samo ako bismo hteli Rim da izdvojimo od njegovog »carstva«. Bio je jedan trenutak kada je Rim prirrro u sebe žive snage ćele Italije. Da li bi neko smeo da tvrdi da Propercije nije rimski pesnik zato što je rođen u Asiziju? Istina jer međutim, da je Rim posle procvata u VI veku daleko zaostao za Atinom. Zauzet tokom V veka beskrajnim borbama sa okolnim gorštacima, on nije imao ni svog Pcrikla, ni Fidiju ni Sokrata. Ali, zar treba veličinu jedne kulture ceniti po ranoj pojavi takvih umetnika ili filozofa? Kasnije, u svoje zrelo doba, Rim će imati i jedno i drugo. A u međuvremenu on je obavio jednu nvsiju čiji bi značaj bilo uzaludno odricati. Rim je uspeo tamo gđe Atina nije. Perikle je sanjao da stvori carstvo na čelo koga bi stao njegov grad. Ali, oduševljenje saveznika Atine pri kraju persijskih ratova nije nadživelo preduzimanje imperijalističkih mera čiji je cilj bio da od saveza stvore carstvo. Nasuprot tome, strašni udar drugog punskog rata pogodio je samo srazmerno mali deo carstva koje je Rim uspeo da okupi oko sebe. Saveznici Atine pobunili su se za vreme mira. Saveznici Rima su i pred opasnošću od Hanibala poštovali ugovore i prezreli ponude pobedničkog »oslobodioca«. Moglo bi se takođe navesti da ta postojanost rimskih osvajanja, jedna od najznačajnijih pojava u njegovoj istoriji, bar delom stoji u vezi sa uzgrednim razlozima, kao i činjenicom da Italija čini neku vrstu kontinenta, manje izloženog iskušenjima partikularizma nego što je to slučaj sa egejskim ostrvima. Ali, ne treba zaboraviti da baš geo­ grafska svojstva Italije podstiču političko cepanjc koje je tokom vekova u više mahova osujetilo da se ostvari jedinstvo. Međutim, rimsko ime uspelo je da nametne to jedinstvo, stvarajući na poluostrvu čvrstu i trajnu političku jedinicu: helenistički svet imao je svoja kraljevstva, ali se razvio na štetu gradova. On je postojeće države izravnao u okviru

360

Z A K L JU Č A K

monarhije koja je bila povezana samo ličnošću vladara. U samoj Italiji i na Siciliji, Tarent i Sirakuza bili su pokušali da stvore carstva, ali bez uspeha. Rim je stvorio svoje carstvo, jer je umeo istovremeno da od­ bije monarhiju i tiraniju i zasnovao jc svoju vlast na učešću pobeđenih u jednom veoma proširenom gradu, koji je bio dovoljno elastičan da primi dojučerašnje neprijatelje kao i saveznike, da poštedi njihovu autonomiju i da ih nikad nc potčini isključivoj vlasti jednoga vladara. Rimsko carstvo stvorila je rimska Republika. Ono je već dospelo skoro do svojih krajnjih granica kada je Cezar pokušao da postane njegov jedini gospodar. Ali, Cezar nije bio Rim, i rađanje njegove monarhije srušili su zaverenici koji su se digli protiv njega u ime slobode. U stvari, oni su se pokoravali samoj logici Rima, koja nije mogla da se povuče u korist jednoga čoveka a da se time sama sebe ne odrekne. Avgust, veštiji nego njegov poočim i sagledajući možda bolje složenost »rimskog fenomena«, najpre se pobrinuo da 2adrži grad u njegovom tradicionalnom obliku i da se pojavi samo kao najviši či­ novnik — koji se pravno može smeniti — u političkom sistemu koji je oko sebe sagradio Rim i koji će znati da se održi i nezavisno od ličnosti vladara. »Rimska vlast« (to je smisao izraza imperium romanom, koji se dosta nevešto prevodi dvosmislenim izrazom rimsko carstvo) je apstraktna stvarnost, u suštini pravna i duhovna koju od I veka n. e. ovapioćuje božanska bit Rima, kojoj se samo u drugom redu pridru­ žuje božanstvo Avgusta. Božanstvo je pak natprirodna pojava koja se svakako izražava dejstvom na svet, ali koja leži izvan toga dejstva i prevazilazi ga. Nikada ni jedan grčki grad nije bio proglašen božan­ stvom sam po sebi. U klasično doba grčki gradovi su rado uzimali neko božanstvo za simbol, ali nikada političko telo koje sačinjavaju građani — ono što je u Rimu bio poptdus — nije dospelo do stepena transccndentalnosti, do najvećeg ugleda, maiestas, nad svim pojedincima. Rim nije samo nametnuo ovu formulaciju dotle nepoznatu: on ju je stvorio ( a to je mnogo važnije) i ostavio nadu svim svojim građanima da mogu biti deo tog grada-božanstva. Moglo jc biti postavljeno pitanje kojim čudom su se strpljiva osvajanja republikanskih vojski pretvorila u Carstvo. U stvari, nikada

361

R IM S K A

C IV IL IZ A C IJA

nije bilo nekog takvog pretvaranja, jer Carstvo živi zajedno sa osva­ janjem, a politički plodovi sa vojnim podvizima. Prvi latinski savez, okupljen oko Jupitera Kapitolinskoga, kao nekad oko Jupitera Latin­ skog, predstavlja Carstvo. Legije će ubuduće samo pomerati postepeno te granice. Ali, princip udruživanja, koji leži u osnovi, neće sc izmeniti uprkos sve složenijoj upravnoj strukturi. Revolucija koja je na čelo države stavila careve umesto konzula, nije ništa promenila u njenoj prirodi imperiuma. Stoga je političko dolo Rima, produženo kroz tolike vekove, bilo ogromno. Možda ga bolje možemo sagledati na Zapadu, gde je mate­ rija koja je imala da se oformi bila sirovija. Ma koliko da jc mogla obećavati, recimo, jedna galska kultura, koju uspevamo đa naslutimo po najnovijim otkrićima, sigurno je da nisu silom pokoreni narodi za nekoliko godina prihvatili kulturu osvajača, niti pak domaći aristokrati želeli da postanu »rimski«, kako će to kasnije, posle nekoliko vekova, zaželeti i varvarski osvajači. Značajno jc da, pobednici i osvajači pse­ ća ju prema Rimu isto poštovanje, da su galske i španske starešine prihvatile togu, kao što su sc varvarski kraljevi ukrasili titulom impe­ rator. Sve to dolazi stoga što je kultura kojoj su pristupali, svojim porazom ili pobeđom, izgledala da obezbeđuje bolje uslove života, postojanije i pravednije, i da odgovara plodnijem shvatanju političkog i duhovnog života nego što je bilo ono koje su dotle poznavali. Sigurno da je u početku posle rimskih osvajanja provcat, izazvan mirom, mnogo učinio đa se javi ova želja za izjednačenjem u novim provincijama, čak i ako su od toga dugo vremena koristi imali samo aristokrati. Ta povlašćenost gradskog stanovništva u okviru carstva nije svojstvena samo Rimu; to je osnovna crta antičke kulture u celini, grčka koliko i rimska, sličnost koja je imala vrednost »unapred usta­ novljenog sklada« između Rima i Istoka i koja jc znatno olakšala učvršćivanje rimskog imena u grčkom području. Može se misliti da jc to preimućstvo grada nametnuto Rimu pri­ rodom ustanova koje su u njemu stvorene u prvim vekovima njegovog razvitka, kada jc došlo do naseljavanja seoske aristokratije u gradu i do njenog prerastanja u stalež veleposednika koji žive daleko od svojih imanja. U to vreme je svakako primer etrurskih i grčkih ili 362

Z A K L JU Č A K

heleniziranih gradova južne Italije imao velikog uticaja; u ovom se smislu rimski grad može smatrati bratom grčkoga polisa. A ta evolulucija, koja se proširila na obe obale Jadrana, učinila je da je pojam kulture postao nerazlučno vezan za pojam grada. Međutim, a to je zna­ čajna razlika prema grčkom svetu, Rimljani nikada nisu u potpunosti prihvatili prvenstvo grada. Oni su uvek smatrali da je selo prava sredina u kojoj živi čovek, kako u moralnom tako i u verskom smislu. Oni su se osciili kao prognani u grad i s vremena na vreme trudili su se da najsiromašnijima u svojoj sredini, onima koje na obali Tibra nije zadržavala obaveza da upravljaju svetom, pruže mogućnost da nastane kolonije gde će posedovati zemlju i obrađivati njive. Taj la­ tentni ideal života u prirodi bio bi dovoljan da utvrdi duboku razliku prema grčkom narodu, koga je zov prirode mnogo manje privlačio. Rimljani nemaju isto shvatanje o ulozi čoveka kao Grd. Za njih, čovek se uklapa u prirodu, koja je prc svega mesto gde boravi božan­ stvo. Oscćanje da čovek može imati bogove jc neposrednije i potpunije među biljem, na izvorima i obalama reka, u nekom svetom gaju, nego u hramovima najlepšeg od svih gradova. Grčki filozofi, pod tremovima, mogu da raspravljaju o bogovima i da se od shvalanja do shvatanja uzdignu do najuz.višcnijih razmišljanja; Rimljanin, ako je pobožan, uvek će nerado tražiti božanstvo van svakodnevne ili povremene stvar­ nosti obreda, od kojih svaki ima u datom trenutku jedinstvenu vrednost. Na taj način on zauzima svoje mesto u skladnom radu prirode. Na jednom primeru možda ćemo bolje shvatiti ovu bitnu razliku u shvatanju. Na Partenonu, na Akropolju, odvija se pred našim očima divan friz koji je oličenje duba klasične Atine. U Rimu, na Marsovom Polju, oltar Mira pokazuje nam drugi friz. U oba slučaja prikazana je povorka. Ali, na Marsovom Polju, umetnik nije hteo da ovekoveči u mramoru, kao u Alini, ponavljanje svake godine istih obrednih rad­ nji, generacije za generacijom koje idu da proslavljaju boginju. Ovde je prikazan jedan određen trenutak, određen, jedinstven i nezamenljiv pokret, onaj kojim je zauvek oltar osvećen. Povorka Panatcneja na Partenonu simboliše bezbrojno puta ponovljen čin, apstrakciju stvar­ nih povorki. Rimski friz ovekovečuje jedan pokret u njegovoj magijskoj vređnosli, apsolutni početak koji inauguriše eru sreće i mira.

363

R I M S K A

C IV IL IZ A C IJA

Stoga su individualni izrazi pobožnosti uvek prevazilazili zvaničnu religiju. Rimljanin ne smatra da je lično u dobrim odnosima sa bogo­ vima zato što su magistrati prineli Jupiteru sve žrtve koje propisuju sveštenici. Za svoje lične poslove on sc mora staviti u neposrednu vezu sa natprirodnim silama. Svestan, u svakom trenutku, božanskog pri­ sustva, on može čak biti sklon i besmislici. Njemu je poznata nepred­ vidljiva vrednost svakog gesta, prema tome da Ii će ga bogovi primiti blagonaklono, ili će ih on razgneviti. Njegovom duhu je uopšte nepo­ znat instinkt, ta neodoljiva potreba za shvatljivim i opštim koja se, s pravom ili ne, pripisuje grčkom duhu. Otuda je Rimljanin, još od starine, bio pripremljen da prihvati sve moguće vidove misticizma. Njegova trpeljivost prestajala je samo ako bi osnovne vrednosti koje je on cenio — red, politička i društvena postojanost, poštovanje za­ kletvi i zakona — bile ugrožene. Otuda je došlo da je još mnogo pre hrišćanstva Rim predstavljao najdivniju zemlju čovečnosti koja je ikad dotle postojala na svetu. Pokušali smo da damo mnogo dokaza o toj prijemčivosti prema svemu što je ljudsko; istorija prava daje nam za to mnogo primera, ali nam književnost naročito o tome svedoči, počev od poznatog Terencijevog stiha (»Ja sam čovek i mislim da mi nije strano ništa što je ljudsko«) do invokacije Gala Rutilija Namatijana*, koji je onda, kada je carstvo bilo ugroženo sa svih strana, govorio: Za razne narode stvorio si jednu otadžbinu; Pod tvojom vlašću onima koji su zli Dobro je došao njihov poraz; Pružajući pobeđenima svoje zakone, Stvorio si grad od onoga što je dotle bilo čitav svet. Propalo je rimsko carstvo, njegova upravna armatura nije odolela džinovskom pritisku najezdi, istrošila se njegova moć obnavljanja, od njegovih brojnih provincija postalo je isto toliko novih država, svet se otvorio prema dotle nepoznatim zemljama, koje su srušile staru ravnotežu. Ali, ideja samog Rima održala se kao životvorni mit, mit o otadžbini celog čovečanstva, za koji je istorija pokazala da nije samo neostvarijiv san.

364

HRONOLOŠKA TABELA

HRONOLOSKA

GODINA

VOJNI DOGAĐAJI

TABELA

( I I m ile n iju m p r e n .e . — 496)

POLITIČKI I DRUŠTVENI DOGAĐAJI*

II m ilen. pre n. e.

II milenijum pre n. c. Do­ lazak Jndoevropljana u Italiju (Italici).

800

VIII vck. Pojava Etruraca u srednjoj Italiji. Grčka kolonizacija Sicilije i južne Italije

753

753, Tradicionalna godina osnivanja Rima. (Prva naselja u Rimu po arheo­ loškim nalazima).

717 650

717-673. Numa Pompilije. .650-510. Rim postaje etrurski grad.

KULTURNI DOGAĐAJI*

753-717. Romul.

578 540 534 520

540. Alerija (Etrurci i Kartaginjani/Fokejci). Vrhunac etrurske civilizacije).

509

497

578-535. Servi je Tulije (Etrurac).

534-509. Tarkvinije Oholi (Etrurac).

509. Proterani etrurski kra­ ljevi iz Rima (zamenjeni magistratima sa jedno* godišnjim mandatom: pretorima, zatim konzu­ lima).

520. ? Gradnja prvog Kapitolinskog hrama. (Doba velikih vajara iz Veja: Vulka.)

497. ? Gradnja prvog Saturnovog hrama u podnožju Kapitola.

497. Bitka kod Regilskog jezera (Rimljani/Latini).

496

496. Hram Kastora i Poluksa na Forumu (današnji ostaci potiču iz 117. g. pre n. e.).

366

HRONOLOSKA

VOJNI DOGAĐAJI

TABELA

POLITIČKI I DRUŠTVENI DOGAĐAJI*

(494—350)

KULTURNI DOGAĐAJI*

494 485

494. Pobuna plebejaca. 485. ? Koriolanova pobeđa nad Volskima.

474. Bitka kod Kume: grčka pobeda (Sirakusa) nad Etrurcima i Kartaginjanima. (Početak opada­ nja Etrurije.)

[480400. Veliki grčki hra­ movi na Siciliji i u južnoj Italiji: Pestum, Selinunt, Segesta, Agrigent, ltd.]

[450. Gradnja Partcnona u Atini.]

440. Lex Canuleia: izjednačenje plebejaca i patricija. Uvođenje ccnza (centurijatske komicije). 421. Prvi kvestori.

400. Rimsko područje obu­ hvata oko 2.0 0 0 km 3 (Lacij i južna Etrurija). 367. Pretoru preda ta civilna jurisdikcija. [Smrt tiranina Dionisija iz Sirakuse.]

367

450

421 406

406496. Opsada i zauzeće Veja (ključ južne Etru­ rije.)

390. Gali opsedaju Rim.

474

446 440

[446429. Perikle.]

Oko 400. Kelti prodiru u severnu Italiju.

480

471

471. Plebejska skupština bira tribune. 450. Zakon Dvanaest tab­ lica.

GODINA

400 367. Hram Konkordije u podnožju Cicadele, koji je podigao Kamilo (pre­ dan je verovatno legen­ darno).

390 367

362. Uvođenje prvih scen­ skih igara.

362

[350. Pozorište u Ep iduu ru u Grčkoj.]

350

HRONOLOSKA

GODINA

VOJNI DOGAĐAJI

348 343 340

343/341. Prvi samnitski rat.

TABELA

(348—280)

POLITIČKI I DRUŠTVENI DOGAĐAJI*

348. Prve Sekularne igre. 340—337. Pobuna i raspad Latinskog saveza.

338

338. Ancij postaje rimska kolonija.

336 329

[336-323. Aleksandar Veliki.] 329. Te račina postaje rim­ ska kolonija.

328 327 312

327-304. Drugi samnitski ral (zauzet Benevent).

328. Rim = Lacij + Etru­ rija + Kampanija. 312. V ia Appia (put Rim — Kapua). 312-308. Apije Klaudije cen­ zor. Plebiscit o regrutataciji senatora (Album senatoritim).

306

306. Ugovor između Kartagine i Rima o podeli uticajmh sfera (Rim: Ita­ lija; Kartagina: Sicilija). 304. Na nastojanje Apija Klaudija objavljuje se lu s Flavianum.

300

300. Lex Ogulnia: otvaranje pontifikata plebejcima. Redigovana Tabula Ponrificum.

298 287

298-291. Treći samnitski rat. 287. Hortenzijevt zakoni u korist plebejaca.

282 280

KULTURNI DOGAĐAJI*

282. Rim osvaja Italiju sem Brucija i Velike Grčke. 280-272. Rat protiv Tarenta i Pira.

368

-

HROMOLOSKA

VOJNI DOGAĐAJI

TABELA

POLITIČKI T DRUŠTVENI DOGAĐAJI*

(275—265)

KULTURNI DOGAĐAJI*

GODINA

275. Rimska pobeda nad Pirom kod Bencventa.

275. [Tcokrit u Sirakusi.]

275

272. Rimljani zauzimaju Tarent.

272. Rimljani u tesnoj vezi sa grčkom kulturom.

272 270

Oko 270—265. Rim prak­ tično gospodar Ttalije sem Cisalpinske Galije. 263. Pokoren Piccn. (Osno­ vana kolonija Arimin [Rimini]).

268

265, Zauzeti Volsiniji, pot­ puno pokorena Etrurija.

265 1

* Podaci k o ji se odnose na druge civilizacije slavljen i su u zagrade.

369

RIMSKA

GODINA

VOJNI DOGAĐAJI l r Ita liji

KRONOLOŠKA

CIVILIZACIJA

POLITIČKI I Izvan Italije

U Ita liji

T A B E L A (264— 238)

KULTURNI DOGAĐAJI

DRUŠTVENI DOGAĐAJI Izvan Ita lije (Rom anizacija)

V Ita liji

GODINA

Izvan Italije

275-194. E ra to s te n .

264

264—241. Prvi punski rut: rimska intervencija u Mesini.

263

263. Potčinjen Hijeron iz Sirakuse.

260

260. Bitka kod Miloša (Rim protiv Kartagine),

256

256—253. Neuspeo Regulov pohod u Afriku.

264. Pr\rc gladijatorske borbe u Rimu.

263 260. Duilijev stub sa rostra ma.

Oko 254. Plaut (254—184?), rođen u Sarsini, Umbrija.

250

'250. Partska dinastija Arsacida.J

247

f247-183. Hanibal, sin Hamilkara Barke.]

244 242 24 1 240 238. Ustanak u CksaJpinskoj Galiji.

254

250 Oko 247. Kalimahova smrt.

?47

244. Brindtzi. rim. kolonija.

244

242. Pobeda L. Katula kod Egatskih ostrva.

242. Uvedeno zvan je pretora

242

241. Osvojena Sicilija.

241. Cenzori Aurelije Kota i Fabije Buteo sprovode reformu komicija.

240-237. Ustanak najamnika protiv Kartagine.

239 238

260 256

254

23g

264

238. Kartagina napušta Kor­ ziku i Sardiniju. One su potpuno pokorene 23J. g. pre n. c?.

370

»inter peregrinos*.

241. V ia Aurelia, put Rim — Piza. (Aurelije Kota).

241

240. Prikazana prva tragedija na latinskom jeziku, od Li vija Andronika iz Tarcnta. 239. Pcsnik F.nijc (239—169), rođen u Rudiji, kod Tarcnta.

240

371

239 238

RIMSKA

GODINA

CIVILIZACIJA

VOJNI DOGAĐAJI U Ita liji

237

HRONOLOŠKA

Izvan Ita lije (Rom anizacija)

U Ita liji

U Ita liji

237. Hamilkar osniva kra­ ljevstvo Barkida u španiji. 235. Prikazan prvi Nevijev (7—201) komad. 234. Katon Stariji (234-149). (Spis De A gricult ura.)

234 233. Fabijc Maksim konzul. 232. Flaminije tribun.

233 232 230 227

227. Sicilija postaje prva rimska »provincija«. Osnovane i provincije Sardinija i Korzika,

225. Rimska intervencija protiv Ilira.

222. Osvojena Cisalpinska Galija. Zauzet Međiolan (Milano).

221 220

221. Hanibal u Spaniji.

235 234

227 225

223 222

Izvan Ita lije

233 232 230

230. Napadi ilirskih gusara na Jadranu.

225. Napad Gala u severnoj Italiji. Rimska pobeda kod Tdamona.

GODINA

237

235

225

KULTURNI DOGAĐAJI

DRUŠTVENI DOGAĐAJI

POLITIČKI I

Izvan Italije

T A B E L A (237— 218)

[223. Dolazak na vlast Antioha III i obnova moći Seleukida.]

223 222 221

220. Flaminije cenzor.

220. V ia Flam inta (put ka Ariminiju [Rimini]).

220

Circus Flam inius

u Rimu.

219

219. Hanibal zauzima Sagunt. Početak drugog punskog rata (219—2Č2). Rimljani osvajaju Dal­ maciju.

218

218. Hanibal prelazi Alpe. Hanibalova pobeda na Trcbiji nad Rimljanima.

219. Prvi grčki hirurg u Rimu.

i

219

218 _____________________________________________________________________________ _

372

373

RIMSKA

217 216

U Ita liji

Izvan Italije

217. Pobeđa Kartaginjana. kod Trazimenskbg jczera. 216. Rimski poraz kod Kane • (2. avgust). Hanibal osvaja Kampaniju i skla­ pa savez sa Filipom V Makedonskim.

217. Fobije Maksim diktator.

215—212. Rat Kartagine protiv Sifaksa. 215—205. Rat između Rima i Filipa V Makedonskog.

214

210

213. Hanibal zauzima Tarent.

Izvan Italije (Rom anizacija)

KULTURNI DOGAĐAJI V Ita liji

211. Ponovno 2 auzcće Kaput?, p.

207 205 204

207. Pobeđa kod Metaura. 2Û5. Scipion konzul; pripre­ me za pohod u Afriku.

203

203. Hanibal se vraća iz Italije da bi branio Kanaginu.

GODU

Izvan Italije

217. Ustanovljenje Luđi

217

Plcbei.

216

215 215. Prva udruženja publikana. 214

213

1 212. Savez Rima i Etolaca. Konzul Marcel ponovo zauzima Sirakusu.

209

2Q2

DRUŠTVENI DOGAĐAJI

(217— 202)

214. Sirakusa posle smrti Hijcrona II napušta Rimljane.

212 211

U Ita liji

TABELA

216. Misija Fabija Piktora u Delfima.

215

213

POLITIČKI I

VOJNI DOGAĐAJT

GODINA

KRONOLOŠKA

CIVILIZACIJA

212. Skandal ratnog

nabavljača Postumija Ptrgensa.

212. Plamovi McnehmL

[212. Arhimcdova smrt.]

212 21J 210

210. Scipion (236-183) pono­ vo zauzima Kartagcnu u španiji. 209. Ponovno zauzimanje Tarenta. Hanibal uprkos Scipionu. ulazi u Italiju. 205. Sklopl jen mir sa Filipom V Makedonskim.

209

204.? Plautov M iles Gloriosus.

202. Scipionova pobeđa kod Zame. Kraj drugog punskog rata.

374

Katon vraća Enija sa Sardinije. Prcnos Velike majke iz Pesinuiita u Rim.

375

207 205 204 203 202

RIMSKA

CIVILIZACIJA

VOJNI DOGAĐAJI U Ita liji

HRONOLOSKA

POLITIČKI I Izvan Italije

U Ita liji

TABELA

DRUŠTVENI DOGAĐAJI Izvan Italije ( Rom anizacija)

KULTURNI DOGAĐAJI V Ita liji

201

200-196. Drugi makedonski ra t

198

!98. Flaminin u Grčkoj; Rim i Ahajski savez. 197. Rimska pobeda nad Filipom V i grčkom falangom kod Kinoskefalč.

195

200. Razvoj velike rimske trgovine.

Oko 200. Forum sa tre­ mom u Pompejima iz >samnitskog perioda«. 197. Imenovana dva pretora u Spaniji, koja postaje rimska provincija.

195. Katon konzul. Opo­ zvan lex Oppia o raskoši kod žena.

193

192

.196, Flaminin na Istamskim igrama proglašava slobodu Grčke. 193. Gradnja emporija (luke) u Rimu, galerije Ad Aram M artis i gale­ rije Aem ilia .

192-188. Rat protiv Antiona III Sirijskog. Rimska pobeda kod Termopila.

190 189

188

190/1852-159. Tcrencije ro­ đen u Africi. 189. Bitka kod Magnezije: Rimljani po bed uju Antioha u Maloj Aziji. 188, Ugovor u Apameii. Ri­ mljani napuštaju Siriju, ali osvajaju Malu Aziju.

187 186

Izvan Italije

201. Rođen Polibije (201120 ), grčki istoričar rim­ ske Republike a vreme punskih ratova.

200

197

(201— 186)

186. Skandal oko Bahunalija.

376

189. Enijeva tragedija prcteksta Am brakija. r

187. Via Acm ilia. Proces Scipionu Afrikancu. 186. Foslcdnjc Piautove komedije.

377

RIMSKA

GODINA

VOJNI DOGAĐAJI

1 1

U Ita liji

HRONOLOŠKA

CIVILIZACIJA

POLITIČKI I

Izvan Italije

U Ita liji

DRUŠTVENI DOGAĐAJI U I ta liji

184-182. Katon Stariji cenzor. 183. Smrt Scipiona Afrikanca.

183

183

183. Hanibalova smrt na dvoru kralja Bitinije, kuda je izbegao.

180. Lex V illia Annalis o »cursus honorum«.

179

185 184

181

180

GODINA

Izvan Italije

.185, Bazilika Porcia. Velika urbanistička clelatnost.

184

179. Persej nasleđuje na makedonskom prestolu Filipa V.

173

170

(185— J63)

KULTURNI DOGAĐAJI

Izvan Italije (Rom anizacija)

185

172

TABELA

181. Gradnja hrama Venere Ericine na Kapitolu. Numin grob (gde su nađe­ ne knjige pitagorejske inspiracije). Rođen filozof Panecije. 180.?-103. Lucije, rođen u Suessa Arunca (Italija). 179. Bazilika Aem ilia. 173. Dva epikurejska filo­ zofa prognana iz Rima.

181

[180. U Aziji: veliki žrtve­ nik u Pergamu, pod Eurnenom JI.]

180 179 173 172

172. Početak trećeg make­ donskog rata (protiv Perse ja).

170. Bazilika Sempronia •“ -"'(koju od 54. god. pre n. e. zamenjuje bazilika

170

lu lia ).

168

Oko 168 ? Katonov spis De

168. Rimljani pobeđuju Perse ja kod Piđne.

Agricnltura.

167. Katonov govor o slo­ bodi Makedonije i u korist Rodana.

167 166

166. Osnovana slobodna lu­ ka na Delosu.

163

167. Polibijc dolazi u Rim sa hiljadu ahajskih ta­ laca.

167

166. Prikazana Tcrcncijcva

166

Andria.

163. Terencijcv Heautontimoroumenos.

378

168

163

RIMSKA

OODINA

1

VOJNI DOGAĐAJI U I ta liji

HRONOLOSKA

CIVILIZACIJA

POLITIČKI I

Izvan Italije

U Ita liji

DRUŠTVENI DOGAĐAJI Izvan Italije (Rom anizacija)

161 160. Smrt Paula Emilija Makedonskog {230460L

160 155 154

154-152. Rat protivKcltibcra (Marcel).

150

150. Rat između Kartagine i Masinise.

149

149-146. Treći punski rat. Razaranje Kartagine.

(161— 137)

KULTURNI DOGAĐAJI U Ita liji

GODINA

Izvan Italije

161. Filozofi i retori su prognani iz Rima. 160. Prikazani Terencijevi Adelphoi (»Braca«).

161

155. Poslanstvo filozofa Kameada, Diogcna i Kritolaja Atinjanina.

155

154. Senat zabranjuje grad­ nju stalnog pozorišta.

154

160

150 149. Objavljeni

149. Katonova smrt.

Katonovi

Origines.

Quaestioncs Perpétuât.

148 147

TABELA

t48. Pobunjena Makedonija postaje provincija. (Cocilijc Metel).

148. Redigovani Annales

149 148

Maxim i.

147

147-139. Nova keltiberska pobuna pod Virijatom. 147-146. Scipion Emilijan, konzul koji jc uništio Kartaginu.

146 145 144 142 140 137

146. Ahajskt savez zauzima stav protiv Rimljana. Mumije zauzima i razara Korint.

146. Afrika postaje rimska prokonzulskaprovincija.

146. Sekularne igre.

145. Panecije dolazi u Rim.

145

144. Aqua Marcia.

144

142. Pontus A on ii iu s.

142

Oko 140. Lex Aebutia.

140

137

137-133. Pohod na Numanciiu, ko ju osvaja Scipion Emilija«.

380

146

381

RIMSKA

GODINA

VOJNI DOGAĐAJI U Ita liji

134

HRONOLOSKA

CIVILIZACIJA

1

POLITIČKI I

Izvan Italije

V Ita liji

134—132. Robovski rat na Siciliji.

134. Tibcrije Grah (163-133) tribun. 133. Agrarna reforma _ Tiberija Graha (Lex

133

Sempronia).

131

(134— 113)

KULTURNI DOGAĐAJI

DRUŠTVENI DOGAĐAJI Izvan Italije i Ronum izacija)

U Ita liji

Izvan Italije

133. Smrt Atala III, kralja —Pergama; zaveštao jc kraljevstvo Rimljanima, koji ga zauzimaju od 131. do 129.

133

131

131. Objavljena prva knjiga LuciJijevih Satira.

129

130.? Agora It ali ka na Delosu.

129. Smrt Scipiona Emilijana. 125. Pobuna i razaranje Fregela.

130 129 125

125. Rimska vojska ulazi u Transalpinsku Galiju.

124

GODINA

134

130 125

TABELA

124

124. Gaj Grah (153 — 121) tribun. Vitezi đobijaju pristup ka Quaestiones Perpeluae.

122 121

122

122. Osnovan Eks (Àix-cnProvince) - [Aquae Sextiae.] 121. Poraz arvemskog kralja Bimita.

121. Sm rt Gaja Graha.

120

Oko 120. Osnovana provin­ cija Narbonska Galija.

119

121. Gradnju Slavoluka Fabija Alobrogika na Forumu.

121 120

119 118

119. Marije (135-86) tribun.

118

118.

Osnovana

Narbona

(Marbom artius ).

116

116

116-27. Varon. 115. Podizanje žrtvenika Domicija Ahenobarba (godina je veoma sporna).

115 113

113. Prodor Teutona i Kimbra u Norik.

113. Osnovana provincija Azija.

383

1 15

in

RIMSKA CIVILIZACIJA

GODINA

VOJNI DOGAĐAJI U Ita liji

HROMOLOSKA

POLITIČKI I

Izvan Italije

U Ita liji

DRUŠTVENI DOGAĐAJI

|

Izvan Ita lije (Rom anizacija)

U Ita liji

106

106. Marijev pohod protiv Jugurte, koji je predat njegovom pomoćniku Šuti. 105. Kimbri pobeđuju Rimljane kod Orania (Arausio). 104. Mariju, izabranom za konzula, povereno da vodi pohod protiv Teutona i Kimbra.

105 104

102 101 100 98 95 91

Izvan Ita lije

109. Gradnja Milvijcvog mosta. 107. Marijeve vojne reforme.

103. Početak drugog robovskog rata u Kampaniji i na Siciliji 102. Kraj drugog robovskog rala.

GODINA

112

109

103

KULTURNI DOGAĐAJI

112. Jugurtin pokolj rimskih građana koji žive u Cirti (Konstantinu). Rim interveniše.

1 12

107

T A B E L A (112—90)

107. Marije konzul (ponovo biran 104. 103. 102). 106. Rođen Pornpej.

109 107

106-43, Ciceron, rođen u Arpinu (Italija).

106 105

I

104 103

102. Mari jeva pobeđa nad Tcutonima kod Eksa (AU).

102

101. Marijcva pobcda kod Vcrccla (Vercelae). 100. Pohod protiv gusara u Kilikiji.

95. Mitridat, kralj Parta, primoran da napusti Kapadokiju.

90

384

10O. Saturnin je izazvao u Rimu nerede u korist narodne stranke.

91. Odbijeno đa sc Italicima dA građansko pravo. Poče tak građanskog rata. 90. Lex Iu lia: Italici stiču građansko pravo.

100. Osnovana provincija Kilikija da bi sc učinio kraj gusarenju na Sre* dozemnom moru.

Kraj II — početak I veka: gradnja hrama »Fortune virilis«. 10044. Cezar. Oko 98?-55. Lukrecijc.

Oko 90-80. Pomponijeva atelanska komedija.

385

[ 100 . Keltska kultura La ten a (La Tene) III.)

101 100 98 95 91 90

RIMSKA

G O D IN A

i

V O JN I DOGAĐAJI U Ita liji

89

88

87

86

80

78

HRONOLOSKA

P O L IT IČ K I I

Izvan Italije

U Ita liji

89. Mitridatov pokolj Italika u Italiji i na Delosu. Pobuna Grka protiv Rima. 88-85. Rat protiv Mitridata, kralja Ponta.

89. Zakon Plautia Papiria: dodeljeno je građansko pravo Italicima na nji­ hov zahtev. 88 . Sula (138—78) konzul. Kraj građanskog rata. Sukob između Marija i Sule.

7! 70

Izvan Italije ( Ronum izacija)

TABELA

V Ita liji

80. Druga Sertorijeva buna u Spaniji, početak deve­ togodišnjeg rata, koji će okončati Pompej. Treći rat protiv Mitridata.

386

Izvan Ita lije

88 87

86

85 82. Političke reforme (pro­ tiv delà braće Graha) i Suline sudske reforme (krivični zakon).

82 80

Oko 78. Fortunin hram u Prencsti.

73. Početak Spanakovog ustanka. 7 1 . Pompej pobeđuje ostatke Spartakove vojske.

G O DINA

89

86 .

82. Sula se vraća u Rim if po uništenju narodne stranke,uvodi diktaturu.

Sula zauzima Atinu. 85. Sula pregovara sa Mitridatom. 82-83. Sertorijeva buna u Spaniji protiv Sule.

(89—70)

K U L T U R N I DOGAĐAJI

87-35. Salustrije. 877-54? Kami (rođen u Veroni).

74

73

D R U Š T V E N I DOGAĐAJI

87. Marije i narodna stran­ ka pobeđuju u Rimu (Marije je sedmi put konzul).

85 82

CIVILIZACIJA

78 74

“4*67. Osnovane provincije Krit i Kirenajka. 74-62. Osnovane provincije Bitinija i Pont.

73 71 70. Suđenje Veru. Ukidanje Sulinih reformi: preure­ đenje sudstva (učešće vitezova u Quaestiones Perpetuae). Pompej (10648.) konzul.

70? Vergilije (70-19) ro­ đen u mcstu Andes, kod Mantovc. Ciccronovt govori protiv Vera (Verrines).

387

70

RIMSKA

GODINA '

HRONOLOSKA

CIVILIZACIJA

VOJNI DOGAĐAJI

POLixrcKr i

TABELA

DRUŠTVENI DOGAĐAJI

(67—53)

KULTURNI DOGAĐAJI

GODINA

! i

67 65 63

U Ita liji

Izvan Italije

U Ita liji

65-8. Horacije Oko 65-50. Katulova poezija.

63. Pompej okončava rat protiv Mitridata. (Borbe u Siriji, Judeji, Petri i sve do Kavkaza.)

1 62

61. Germani prodiru u Galiju.

61 60. Prvi trijumvirat.

60. Ciceronovi govori protiv Katiline. 59. p.n.e. • 17. n.e. Tit Livije.

59. Cezar (10044) konzul.

60

59 58

58. Cezar započinje osvaja­ nje Galije. 36. Sastanak trijumvirata u Luki (Pompej, Cezar i Kras).

56

53

63

62. Osnovana provincija Sirija.

55. Cezarov pohod u Gcrmaniju i Britaniju. Pompe j u španiji. Kras u Siriji.

54

i

i

:

56

Oko 55. Pompej evo pozorište od kamena u Rimu.

55

54. Počinje da se gradi ba­ zilika Iu lia (Cezar, za­ tim Avgust). Lukrecijev spis De Natura Rerum. 54 ?-19 ? Tibui.

54

53. U Galiji Vcrcingetoriksova pobuna. U Siriji, Krasov poraz i pogibija kod mestaKare (Haran, u Mesopotamiji).

388

1

65

63. Ciceron konzul. Katilinina zavera. Rođen. Oktavijan.

59

55

Izvan Italije

67

60

58

V Ita liji

67. Pompej čisti Sredozemno more od gusara.

62 61

Izvan Italije ( Rom anizacija)

53

389

RIMSKA

P O L IT IČ K I I

V O JN I DOGAĐAJT

G O D IN A V Ita liji

52

HRONOLOŠKA

CIVILIZACIJA

Izvan Italije

U Ita liji

52. Zauzet Genab, Avarik, Gcrgovija i Alesija.

52. Ubijen Klaudije. Suđe­ nje Milonu i njegovo iz­ gnanstvo. Pompej jedini konzul.

D R U Š T V E N I DOGAĐAJI Izvan Italije ( Rom anizacija)

(52— 39)

K U L T U R N I DOGAĐAJI U Ita liji

52. Ciccronov govor Pro Milone.

5L Galija do Rajne postaje rimska provincija.

51

TABELA

Oko 51. Cezarovi Komenta­ ri o galskom ratu (De

G O D IN A

Izvan Italije

52

51

B ello G aliico).

49

48 47 46 45 44

50

50. Kraj galskog rata (za­ uzet Ukseiodun [Uxelloclunum]).

50 49. Cezar prelazi Rubikon. - (Početak borbe o vlast između Pompcja i Ce­ zara.)

49

49. Marscj (Massllia) postaje rimski grad. 48. Poraz pompejanaea u Egiptu. Pompej ubijen u Egiptu. Cezar u Egiptu. 46. Cezarova pobeda nad pompejancima kod Tansa. 45. Cezarova pobeda nad ostacima Pompo jeve vojske kod Munde (Spanija).

43 42

390

47 ?-15 ? Propercije.

47 46 45

44, Cezar ubijen na martov­ ske Ide (15. mart). 43. Osnovan drugi trijum­ virat (Oktavijan, Anto­ ni jc i Lcpid). Brut i Ka­ si je, vode zavere protiv Cezara, odlaze na Istok da organ izu ju otpor.

40. (oktobar). Ugovor u Brindiziju između Anto­ nija i Oktavi Jana. 39. Sporazum trijumviru sa Seks tom Pompejem.

39

48

46. Osnovan Ari (Arles).

42. Brui i Kasi je pobeđeni su kod Filipa. Sekst Pompoj drži more.

40

48. Tzgorela Aleksandrijska biblioteka.

43. Osnovan Lion (Lyon) (Munarijc Plank).

44/43. Cicemnove Filipike.

44

43-17. n.e. Ovidijc.

43

42. Avgust započinje grad­ nju svog foruma (hram Marsa Ultora). Oko 40. Jugurtht rat od Salus trija

42

40 Oko 39. Bukotike od Vcrgilija.

391

39

RIMSKA

G O D IN A

V O JN I DOGAĐAJI U Ita liji

37 36

3! 30 29

CIVILIZACIJA

Oko 30. Agripa uredu je luku u Mizeni (Portus lu liu s).

HRONOLOŠKA

P O L IT IČ K I I

Izvan Italije

37. Rat protiv Seksta Pompeja. 36. Oktavijeva vojska uni­ štava Seksta Pompeja. Antonijev pohod protiv Parta. 31. Bitka kod Akcija. 30. Oktavijan u Egiptu. Antonijeva i Kleopatrina smrt.

27

U Ita liji

D R U Š T V E N I DOGAĐAJI

33. ili 34. Prva knjiga Horacijevih Satira, 30. Oktavijanov povratak u Rim.

Augustales.

27. Provincija Ahaja. Orga­ nizacija Galije (Lugdunensis, Belgija. Akvitanija). Osnovan Oranž

29. Vergilijcvc Georgike. 29. Druga knjiga Horacije­ vih Satira. 29-16. Propercijcve £ legije,

29

Agripm Panteon (sačuvana zgrada, sem trema, potiče iz Hadrijanovog doba).

27

.'25v Avgustov slavoluk u Aosti. ? Tibuiovc Elegijc. 23. Prve tri knjice Horacijevih Oda. 21. Ili 20. Prva knjiga Horacijevih Epistttla.

25

27.

I

(Arausio).

19. Vcrgiliicva i Tibulova sm rt Objavl jena je

22

20

19 ? Most na Gari (Pont du Gard).

19 17

Eneida.

16

15. Norik postaje carska provincija.

15

^ '13;

A r a P a c ts.

~ četvrta knjiga Horacijevih Oda.

392

31 30

30. Egipat postaje carska provincija.

17. Proslava Sekularnih igara. 14. Uvođenje kulta Lares

13

36

rum lib ri III).

22. Kipar postaje carska provincija.

14

Izvan Italije

37

22

16. Tiberijev i Druzov po­ hod u Alpima.

U Ita liji

G O D IN A

36. Varonov spis o zemljo­ radnji (Reritm ntsiica-

25. Galatija postaje carska provincija,

16 15

K U L T U R N I DOGAĐAJI

Izvan Italije ( Rom anizacija}

25

20. Parti vraćaju zastave zaplenjene kod Kare (Harana).

(37— 13)

38. Horacije predstavljen Meceni.

27. Oktavijan uzima ime Avgust, Osnivanje principata i podela provincija na senatske i carske.

20 19 17

TABELA

393

!

14 i -i

RIMSKA

GODINA

H RONOLOSKA

VOJNI DOGAĐAJI

i U Ita liji

12

CIVILIZACIJA

POLITICK! I U Ita liji

Izvan Italije

12. Tiberi jev i Druzov pohod na Germantju.

TABELA

DRUŠTVENI DOGAĐAJI

(12. p r e n . e . — 17. n . e )

KULTURNI DOGAĐAJI

Izvan Italije (Romanizaci ja)

U I ta liji

GODINA

Izvan Italije

12. Agripina smrt. Avgust postaje Pontifex

12

maxitmis.

11

II* Marcelovo pozor ište.

10

9

9. Druz izbija na Elbu.

8.

(27. sept.) Horacijcva smrt.

6 4. pre n.e.?-65. Scneko.

2

2. Ustanovljen prefekt pretorija.

6

8

8.

Ustanovljen prefekt anona.

17. Početak Sejanove vlasti.

394

9

14 Mczžja postaje carska provincija.

17

8

10

14. Avgustova smrt. Tiberijev dolazak na presto.

15

4

6

10. Panonija postaje carska provincija. Dalmacija postaje carska provincija. 14-16. Gcrmanikov pohod na Rajnu.

6

0

Oko $. Metamorfoze [ Fasti od Ovidija. 8 . Ovidijc izgnan u Tomi.

9. Varov poraz u Germani j i.

10

u LaTirbi (La Turbie). 4. prc n.e.?-65. n.e. Se neka. rođen u Kordovi.

2 0/1 ? Isus Hristos, rođen u Galileji. 6 . Judeja postaje carska provincija.

0

14

9 6 . Tropajon

4

9

jj 10

10. Kotijski Alpi postaju carska provincija. Klaudije, rođen u Ltonu.

Gemianija postaje car­ ska provincija (Germa­ nia Superior i Germania Inferior). Kapadokiia postaje carska provin­ cija.

15 17. Smrt Tita Livija, koji je napisao 142 knjige rimske istorije. Oko 17. ili 18. Ovidijc va smrt u izgnanstvu.

395

17

RIMSKA

HRONOLOSKA

CIVILIZACIJA

V O JN I DOGAĐAJI U Ita liji

P O L IT IČ K I I

Izvan Italije

U Ita liji

TABELA

K U L T U R N I DOGAĐ AJI

D R U Š T V E N I D O G A Đ A JI Izvan Italije (Roman izaćija)

(2 3 -4 9 )

U Ita liji

Izvan Italije

23-79. Plinije Stariji.

23 27

30. Rim ska istorija Veleja Patcrkula.

30

27. Tibcrije se povlači na Kapri.

31. Izvršena smrtna kazna nad Sejanom.

31 34-62. Persije. rođen u Volteri (Etrurija). Oko 35 - oko 115. Kvintilijan.

37. Tiberijeva smrt. Kaliguiin dolazak na vlast. 39-65. Lukan.

Sve veći značaj carske kancelarije. ? Izgnan Scncka. 43. Klaucltjeve legije osva­ jaju Britaniju. Klaudijc prisustvuje zauzimanju Kolčestera (Colchester)

40. Osnovana ic provincija Cezarska Mau ritanija i Tingitanska Mauritani ja.

-3. LikijaiPami'ilija postaju carske provincije Osnovana provincija Britanija.

tCamulodunum].

34 Oko 35. Kvintilijan. rođen u Kalaguri (Ćalagitrris), u Španiji.

39. Lukan, rođen u Kordovi.

35 37 39 40

40-50 ■M ua Claudia ,

41

43. Početak uređivanja luke u Ostiji.

44 7-102? Marci jal.

43

44 ? Pcsnik Marci jal,, rođen u Bilbilisu (Spanija).

Oko 45. Senekini filozofski spisi (De B restate Vitae. De Ira).

46. Trakija postaje carska provincija.

44 45

146—120. Plutarh.]

46

49

49. KlaudJje se ženi Agripinom. Scncka^ postaje Neronov učitelj.

396

Ul?

397

RIMSKA

KRONOLOŠKA

CIVILIZACIJA

VOJNI DOGAĐAJI

GODINA U I ta liji

POLITIČKI I I z v a n I t a li j e

U I ta liji

Iz v a n Ita lije (R o m a n iz a c ija )

(50—69)

GODINA

KULTURNI DOGAĐAJI

DRUŠTVENI DOGAĐAJI

LT I t a l i j i 50. Bazilika na Porta Mađorc u Rimu.

50 51

TABELA

Izv a n Ita lije

Oko 50 ? Pozorište u Oranžu (Arausio).

50

51. Korbulonov pohod u Jermeniju.

51

53

53

53. Trajan, rođen u Italici (Spanija).

54

54. Ubijen Klaudije (Agripina). Neronov dolazak na vlast.

55

54/56?-120? Tacit.

54

Oko 55. Persijeve S a tir e . Petronijev (?-65)

55

S a tir ic o n .

59

1

59. Ubijena Agripina po nalogu Nerona.

59

60

60-130/140 ? Juvenal.

62 63

62 ? -125 ? Plinije Mlađi.

60 62 63

64. Požar u Rimu. Prvi progoni hrišćana.

64.

64

65. Pizonova zavera. Senekina smrt.

Oko 65. Senekina

64

63. Novi Korbulonov pohod u Jermeniju. Sporazum Rimljana i Parta.

65 66

63. Sporazum Rimljana i Parta o Jcrmeniji.

P is m a

65

L u c ilijit-

66

66 -6 8 .

Ustanak u Judeji (Vespazijan).

68

68 .

69

69. Vitelije proglašen za cara. Oton proglašen za cara. Vespazijan progla­ šen za cara na Istoku. Vespazijan ostaje jedini car.

398

D o r m is A u r e a .

Neronovo samoubistvo. Galbin dolazak na vlqst. Vindelisov ustanak u Galiji.

68

69. Pod Vespazijanom: N a U tr a ils H isto ria n -

P1ini ja Starijeg.

399

69

RIMSKA

VOJNI DOGAĐAJI

GODINA U

70

HRONOLOŠKA

CIVILIZACIJA

POLITIČKI I

I z v a n I ta lije

I t a li j i

DRUŠTVENI DOGAĐAJI l i v e n lia itje ( R o m a n iz a c ija )

U I ta liji

TABELA

(70—97)

KULTURNI DOGAĐAJI

l' Italiji

GODINA

I z v a n I t a li j e

70

70. Zauzet i opljačkan Jerusalim pod Titom. (Grad obnovio Hadrijan pod imenom A e lia C a p ito lin a ) .

71. Vespazijan započinje gradnju jednog foruma. 75?-l60? Svctonije.

71 75

71 Oko 75. Sve toni je

75

76

76. Hadrijan. rođen u Italici (Spaniji).

76

77

77. Agrikola postaje upravnik Britanije.

77

79

79-80. Agrikola smiruje Severn u Britaniju.

81

Vespazijanova smrt. Titov dolazak na vlast Propast Pompeja i Herkulanuma. 81. Titova smrt. Domicija* nov dolazak na vlast.

19.

82 85

79

81. Završen Koloseum.

81

82. Titov slavoluk. 82*98. Marcijalovi E p ig r a m i.

82 85

85-89. Domicijan ratuje protiv Dačana 86 .

86 88

79. Pompeji i Hcrkulanum zatrpani lavom Vezuva.

88 .

Amonin Pije, rođen u. porodici porcklom iz Nima (Nemausus).

86

8S

Gmdi s e li m e s u German ij i. 90. Kvintilijan postaje učitelj carske porodice.

90

90 92-93. Kvimilijanovo ddo

92

O besedništvn.

96

96. Ubijen Domicijan. Senat proglašava Nervu za cara.

96

V j-

97

400

92

Osnovan C u ic u l (Dzemila).

97

401

RIMSKA,

CIVILIZACIJA

V O JN I DOGAĐAJI

G O D IN A

U I ta liji

HRONOLOŠKA

P O L IT IC K r I Izvan Italije

U Ita liji

D R U Š T V E N I DOGAĐAJI

98. Tacitova delà Agricola i Germania.

98

Građeno u I veku: amfi­ teatri (arene) u Nimu i Arlu, »Maison carree« u Nimu, slavoluci u Karpentrasu i Oranžu, most Sen-šama itd.

100

101 103. Trajanova luka u Ostiji.

105. Arabija postaje carska provinvcija.

105*106. Drugi Trajanov rat protiv Daeana. Pripoje­ na Dukija i Nabatcjska Arabija.

103

Pod Trajanom, osnovana luka čivitavekia (Centumcellae), obnovljena Ankona.

107

107. Dakija postaje carska provincija. 111-114. Trajanov forum, najveći, koji je podigao Apolodor iz Damaska.

111

116 117

113114 Rat protiv Parta. Osvojena Jermenija.

114. Trajan dobi ja naziv Optimus, najbolji car.

U4. Jermenija postaje car­ ska provincija.

Oko 115. Pobuna u Brita­ niji i uništenje posade u Jorku (liburacttm ).

Oko 115. Približno polovina senatora su provincijalci.

115. Mesopotamia postaje carska provincija. Asirija postaje carska provincija.

114. Trajanov

114115. Trajanov u Bcneventu (dovršio ga Hadrijan).

111 stub.

113

slavoluk

114

115? Biblioteka u Efesu.

Oko 116. Tacitovi Anali. Posle 117. Hadrijan i Antonin Pije pojačavaju lim a r.a Rajni i Dunavu.

402

G O DINA

Izvan Italije

101-102. Prvi Trajanov rat protiv Dućana.

107

US

U Ita liji

100. Plinije Mlađi: Panegi­ rik Trajana . (Dopisiva­ nje sa Trajanom od 100. do 116.)

103

113 114

K U L T U R N I DOGAĐAJI

Izvan Italije (Rom anizacija)

100

105

(9 8 -1 1 7 )

98. Nerving smt. Trajanov dolazak na vlast.

98

101

TABELA

1 16

117. Trajanov hram u Pergamu.

117. Trajanova smrt. Hadrijanov dolazak na vlast. Najšire granice Carstva.

403

115

| J7

RIMSKA

CIVILIZACIJA

V O JN I DOGAĐAJI

G O DINA

P O L IT IČ K I I

Izvan Italije

U Ita liji

HRÛNOLÛSKA

121

121126. Prvo Hadrijanovo putovanje po Carstvu (inspekcija germanskog

122

122127. Zidanje Hadrija.novog zida u Škotskoj.

U Ita liji

D R U Š T V E N I DOGAĐAJI

TABELA

(121— 161)

K U L T U R N I D O G AĐ AJI

hvart Italije ( Rom anizacija)

U Ita liji

G O DINA

Izvan Italije

121

limesa). i

122

124

124-

125

125135. Gradnja Hadrijanove vile u Tiburu (Tivoli).

128

? Apulej.

125-190. Lukijan.

128*124. Drugo Hadrijanovo putovanje po Carstvu. 130. Velika građevinska i urbanistička delatnost pod Hadrijanom. po­ sebno u Atini (Novae Athanae), u Palestini (obnova Jemsalima) itd.

I 131

131. Objavljen Večiti edikt. Kodifikacija.

138

138. Kadrijanova smrt. Dolazak na vlast Antonina Pija.

142

1

i

131

144 146. Septimije Sever, rođen u Leptis Magnl.

146

146 Oko 155. Pozor ište u Aspcndu (Mala Azija), l'155-229. Dion Kasi je, iz Nikeje, autor

I

Rimske isto rije.]

161. Sm rt Antonina Pija. Dolazak na vlast Marka Aurdija. Gaj sastavio Institutiones.

404

23Q

142

144. Pohod u Maurrtaniju.

161

|25

138

142. Podizanje Aruoninovog bedema u Škotskoj.

144

124

128

130

155

Oko 124. Apu lej, rođen u Madauri (Numidija).

405

155 161

RIMSKA

HRONOLOSKA

CIVILIZACIJA

P O L IT IČ K I I

V O JN I DOGAĐAJI

GODINA

TABELA

(166— 226)

K U L T U R N I DOGAĐAJI

D R U Š T V E N I DOGAĐAJI

G O D IN A

1 U I ta liji

U I ta liji

I z v a n I t a li j e

166

166. P r o d o r G e rm a n a u I t a l i j u (A k v ile ja ),

172

172-180. P o h o d p r o tiv K v a d a i M a rk o ra a n a .

180

180. M ir buna n iji, l ja n a

Iz v a n I ta lije ( R o m a n iz a c ija )

U I ta liji

I z v a n I t a li j e

166. R im s k o p o s la n s tv o o d lazi u K in u ( ? ).

166 172-175. A u re lije v stu b .

180. S m r t M a rk a A u re lija . K o m o d o v d o la z a k n a v la s t.

s a G e rm a n im a . P o­ u s e v e m o j B r ita ­ p o tis k iv a n je R im ­ iz te o b la sti.

192 193

P o d S e p tim ije m Severo m , v e lik a u r b a n is tič k a d e la tn o s t ( fo r u m i u Dže* m ili i L e p tis M a g n i).

193. D o lazak n a v la s t S e p tim ija S e v e ra . ■ i

195 203 208

208. P o h o d S e p tim ija S e v e ra u B r ita n iju i n je g o v a s m rt. G ra n ic a p o m e re n a d o H a d rija n o v o g zida.

203. S la v o lu k S e p tim ija S e v e ra .

211. S m r t S e p tim ija S e v e ra . K a r a k a lin d o la z a k n a v la s t.

212

212. C o n s titu tif) A n to n in ia n a .

212. R im s k o g r a đ a n s k o p r a ­ vo p r o š ir u je se n a sve p ro v in c ije . A u re iija n , ro ­ đ e n u S irm iju m u .

212

216. K a r a k a lin e te rm e . 11

217. K a r a k a lin a s m r t.

222. U b ije n E la g a b a l.

406

216 217 218 222

r 226. A r d e š ir I o sn iv a d in a ­ s t i j u S a s a n id a (226— 637), u P e rs iji.].

226

195 203

2 11

218. E la g a b a l n a s le đ u je M a k rin a .

222

192 193

208

211

217. M ir sa P a r tim a .

172 180

•

192. U b ije n K o m o d .

195-198. P o h o d peloltv P a r ta .

216 217 218

O ko 170. F ilo s tr a t, ro đ e n n a L em n o su .

226

407

RIMSKA

O D IN A

1

CIVILIZACIJA

V O JN I DOGAĐAJI U Ita liji

231

P O L IT IČ K I I Izvan Italije

231. P o h o d p r o tiv P e r s ija n a c a .

j

HRONOLOSKA

235

U Ita liji

D R U Š T V E N I DOGAĐAJI

TABELA

(231— 293)

K U L T U R N I DOGAĐAJI

Iz v a n Ita lije ( R o tn a n iz a c ija )

U Ita liji

Izvan Italije

G O D IN A

I

231. D olazak n a v la s t A le k s a n d ra S e v e rs

231

235. U b ijen A le k s a n d a r S ever. P o č e ta k c a r e v a iz re d o v a v o jsk e .

235 245. D io k le c ija n , ro đ e n D alm a c iji.

245 250

250. F ra n c i n a R a jn i.

256

256. P r o d o r G o ta u D a k iju .

256. S a p u r z a u z im a A n tio h iju .

260

260. A ia m a n i p r o b ija ju g e r m a n s k i lim e s .

260. G alijen . je d in i c a r.

u

245

250. E p id e m ija k u g e u c a rs tv u ,

250

256 260. P o ra z R im lja n a n a Isto* ku. š a p u r z a r o b lja v a Va* l e r ija n a i p o tis k u je legi­ je p r e k o E u fr a ta .

260

268. U b ijen G alijen .

268 270

271. D ak ija. p r e p u š te n u G o tim a .

271. A u re lija n o v d o la z a k n a v la st.

271

275

275. N a p u š te n A g e r D e c u tn a n tis (iz m e đ u R a jn e i D u n a v a ).

275. A u re lija n o v a s m r t.

275

276

276. O p š ta in v a z ija n a rim ­ s k e g ra n ic e .

268 270 271

270. A u rc fija n o d b ija n a p a d A lam an a. 271-283. P o d iz a n je b e d e m a o ko R im a.

284

276 284

284. D io k lecijan o v d o la z a k n a v last.

288 293. U s ta n o v lje n a t e t r a r h i j a Dva a v g u s ta (D io k le c i­ j a n i M a k s im ija n ) i d v a c c z a ra (G a le rije i K o n s ta n c ije I l lo r ) .

293

408

288 ? K o n s ta n tin , ro đ e n u M eziji,

288

293. N ik o m c d ija (D io k leci­ j a n ) , T r i r (K o n s ta n c ije H lo r ), S irm iju m (G ale­ r i je ) , p r e s to n ic e C a rs tv a sa M ilan o m (M ak sim i­ ja n ).

293

409

RIMSKA

îO D IN A

V O J N I DOGAĐAJI

I U Italiji

296

!

P O L IT IČ K I I

Izva n Italije

I z v a n I t a li j e

I

296 276

O ko 300. D io k le c ija n iz je d ­ n a č u je u p r a v u u I t a l ij i i p ro v in c ija m a .

1

301

O k o 300. U k in u te s e n a ts k e p ro v in c ije . C a r im e n u je u p r a v n ik e s v ih 96 p r o ­ v in c ija . 301

301. E d i c t u m d e p r ê t iis (o cenzim a). i

302. G r a d n ja D i o k l e c i j a n a

302

vih termi.

305. D io k le c ija n i M aksim ij a n n a p u š t a j u p r e s to . G a le rije i K o n s ta n c ije H lo r a v g u sti.

305

306. K o n s ta n tin o v p r o tiv F ra n a k a .

306

307

pohod

C k o 305. D io k le c ija n o v a p a la ta u S p litu .

306

307. S ev e ro v a s m r t. K o n s ta n tin a v g u s t u z G a le rija .

307 O k o 310. M a k s c n c ije v a b a z ilik a .

31L G a le rije v a s m r t. E d ik t o to le ra n c iji. 312. K o n s ta n tin carev i.

312. K o n s ta n tin o v a p o b e d a n a d M a k se n c ije m , s in o m c a r a M a k s im ija n a , k o d M ilv ijev o g m o s ta .

410

305

306. S m rt K o n s ta n c ija H Io­ n i (k o g a z a m e n ju je S e ­ v e r). N jeg o v o g s in a K o n s ta n tin a v o js k a j e p r o ­ g la s ila z a ce z a ra .

310 311

G O D IN A

\

U Ita liji

297-298. G a le rijc v a p o b e d a n a d P c rs ija n c im a . N a jv e ć e š i r e n j e c a r s tv a n a S re d n je m is to k u .

300

312

(296—312)

K U L T U R N I DOGAĐAJI

D R U Š T V E N I DOGAĐ AJI Izvan Ita lije IRomanizactja)

U I ta liji

TABELA

2 9 6 .K o n s ta n c ijc H lo r p o n o v o o s v a ja B r ita n iju , a D io k le c ija n A le k s a n d riju .

297

302

HRONOLOSKA

CIVILIZACIJA

311. M a k se n c ijc v c irk u s .

310. A u zo n ije, r o đ e n u B o r d o u ( B u rd ia la ).

310

311

312

i L ic in ije

411

RIMSKA

30D1NA

V O J N I DOGAĐAJI

U I ta liji

HRONOLOSKA

CIVILIZACIJA

I z v a n I t a li j e

P O L IT IČ K I I

U I t a li j i

324. K o n s ta n tin , je d in i c a r.

335

335. N a sle d n ic i K o n s ta n tin a d e le c a rs tv o .

320. K o n s ta n tin o p o lj, n o v a p r e s to n ic a c a r s tv a .

337. K o n s ta n tin o v p o h o d p r o tiv S a sa n iđ a .

337. K r a j K o n s ta n rin o v e v la d a v in e .

G O D IN A

I z v a n Ita lije

313

315. K o n s ta n tin o v sla v o lu k .

315 324 330

337

U Ita liji

3J3. O b ja v lje n j e E d ik t o to le r a n c iji (n a z iv »Mi­ lan sk i« ili » K o n s ta n ti­ nov« je p o g r e š a n ) .

313

(313—337)

K U L T U R N I DOGAĐ AJI

D R U Š T V E N I D O G A Đ A JI I z v a n I ta lije (R o m a n iz a c ija )

TABELA

315 324 330 335

337. K o n s ta n tin o v a s m r t k o d N ik o m c d ije .

337

I L U S T R A C I J E UZ R E Č N I K I M E N A I POJ MOVA ETRU RSK A U M ETNOST VARVARI R IM S K I BO G O V I GROBOVI T E H N IK A G R A Đ E N JA KUĆE PA LA TE, K A P IJE I B E D E M I P U T E V I I U L IC E S V E T IL JK E PO SU Đ E S R E B R N I P R E D M E T I IZ B O S K O R E A L A

L E G E N D E

IL U S T R A C IJA

174 D O

181

Î74. Zlatna fibula iz groba Regolini-Galasi u Červeteriju. VII vek pre n. e. Rim. Etrurski mtizej Vatikana.

»Izložba etrurske umetnosi i kulture«. Luvr. Pariz, 1955. 178. Glava jednog Germanina yia sarkofagu iz Portonakija (Portonaccio), oko 175. godine n. e. Rim. 175. Etrurska staiiicta. Pariz. Na­ Muzej Termâ. rodna biblioteka. Kabinet medalja. 179. Glava galskog ratnika. Antre176. Glava statue boga Hermesa mon (Eniremont). Muzej ti Eksu. (Hram u Veji). Rim. Muzej vile 180. Glava đačkog zarobljenika, Đitlija. »Izložba etrurske umetno- iz Trajanovog pristaništa. Rim. sti i kulture«. Litvr. Pariz. 1955. Vatikanski muzej. 177. Urna iz nekropole u Tarkviniji. Arheološki muzej u Firenci.

181. Glava jednog Parta. Pariz. Luvr.

508

L E G E N D E

IL U S T R A C IJA

182

DO

193

182. Vesialka koja sedi. Medalja. (342—211. pre n.e.). Pariz. Narod­ Pariz- Narodna biblioteka. Kabi­ na biblioteka. Kabinet medalja. ne! medalja. 187. Glava Venere sa dijademom. U legendi: C(aius) Caesar im p e ­ 183. Janus. Konzularni novac. Do­ rator) Cos (consul) Iter(um). Oko ba Republike. Pariz. Narodna bi­ 60—47 g. pre n. e. Pariz. Narodna blioteka. Kabinet medalja. biblioteka. Kabinet medalja. 184. Ovenčana glava Jupiierova. 188. Glava boga Pana. Privatna Levo od glave slova S. C. (Scnatus zbirka. Consulto). Republikanski denar. Pariz.. Narodna biblioteka. Kabinet 189. Cerera. Republikansko doba. Pariz. Narodna biblioteka. Kabi­ medalja. net medalja. 185. Glava Junone sa dijademom i velom; na ramenu joj je skiptar. 190. Kolumbarij (Columbarium) u El Habisu, Jordan. Republikanski denar, Pariz.. Na­ rodna biblioteka. Kabinet me­ 191. Sarkofag iz nekropole ti Ost ij i. dalja. 186. Glava bradatog Marsa sa sle- 192. Grob Cecilije Motele na Via mom. Levo dole je broj LX (60 Apt ji u Rimu. sesteraca). Republikanski novac

509

193. Grob Cestija u Rimu.

L E G E N D E

IL U ST R A C IJA

194. Opus siliceum (poligonahti Zid). Potporni zid jedne vile u Grota di Tori, Sabinska. 195. Opus quadratum. Deo zida rimskog pozorišta u Oranzu. 196. Opus reticulatum. Kapitol u Teračini. Zadnji zid desne ćele (smenjivan je malih blokova od krečnjaka i tufa),

194

DO

202

199. Opus incertum. Bazilika Alba Fucens, potporni zid rađen u ovoj tehnici sa elementima opus quadratum. 200. Maketa jedne grčke kuće. Kuća Tridenta na oslrvu Delosu. Izložba »Privatni život u Grčkoj i u Rimit«. Luvr. Pariz, 1959.

J97. Opus mixtum. Vila Gordijana. \ Talazi se na trećoj milji puta Via Praenestina.

201. Maketa jedne rimske kuće. Pompeji. Kuća tragičnog pesnika. Izložba »Privatni život u Grčkoj i Rimu«. Luvr. Pariz, 1959.

198. Opus lestaceum. Zid velikog magacma (horreum) u Ostiji.

202. Maketa stambene zgrade (insula) u Ostiji.

510

rv'ivr./

Z07

L E G E N D E

IL U S T R A C IJA

203. Veliki irem. Diomedova vila it Pompejima. 204. Carigrad. Deo Konstantinove palate u Dzekfur Šaraju. 205. Porta \ :igra u Trim.

203

DO

212

208. Osti ja. Velika glavna ulica blizu ulaza u grad. 209. Pompeji. Ulice Via degli Augasmli i Vico Stato. 210. Pompeji. iWa slici: Via dell' Abbondanza.

206. Ari. Rimski bedemi.

21L Ostija. Ulica »balkona« sa radnjama.

207. Deo sačuvanog rimskog puta u Petri, Jordan.

212. Rimski miljokazi južno od Amona, Jordan.

511

L E G E N D E

IL U S T R A C IJ A

213. Žižak sa dva kljuna,

213

DO

229

222. Kašike okrugie i duguljaste. Nađene u Siriji, Sa izložbe »Pri­ vatni život u Grčkoj i Rimu«. Luvr, Pariz, 1959.

214. Žižak. 215. Svatiljke sa visećim žišci)na. Narodni muzej u Napulju. 216. Lampader. Narodni muzej u Napulju. 217. Srebrni sud (simpulum). Sa izložbe »Privatni život u Grčkoj i Rimu«. Luvr. Pariz, 1959. 218. Emajlirani pehar. Izložba »Privatni život u Grčkoj i Rimu«. Luvr. Pariz, 1959. 219. Plitak tanjir. Obična zemlja­ na posuda. Oblici i sjajna crna prevlaka podražavaju rad u me­ talu. III vek pre n. e. Izložba »Pri­ vatni život u Grčkoj i Rimu«. Luvr. Pariz, 1959.

223. Staklena zdela. Nađena u Si­ riji. Izložba »Privatni život u Grč­ koj i Rimu«. Luvr. Pariz, 1959. 224. Običan sud. Sjajna crna pre­ vlaka podražava rad u metalu. III—I vek pre n. a. Izložba »Pri­ vatni živo? u Grčkoj i Rimu«. Luvr. Pariz, 1959. 225. Plitak tanjir. Izložba »Privat­ ni život u Grčkoj i Runu«. Luvr. Pariz, 1959. 226. Patera sa muškim likom. Riznica srebrnih predmeta iz Boskoreala. Luvr. 227. Pehar. Iz riznice srebrnih predmeta iz Boskoreala. Luvr.

220. Viljuška sa dva zupca. Sa izložbe »Privatni život u Grčkoj i Rimu«. Luvr. Pariz, 1959. 221. Boca. Čaša sa podnožjem. Sa izložbe »Privatni život u Grčkoj i Rimu«. Luvr. Pariz, 1959.

228. Ogledalo. Riznica srebrnih predmeta iz Boskoreala. Luvr.

512

229. Bokal. Iz riznice srebrnih predmeta iz Boskoreala. Luvr.

BIBLIOGRAFIJA Nemoguće je ovde izneti celokupnu bibliografiju delà koja $e bave rimskom civilizacijom. Želimo čitaoca samo da uputimo i da mu pru­ žimo izvesne indikacije u kojim delima sc šire obrađuju pitanja koja ga zanimaju. Nastojali smo da u ovoj kratkoj bibliografiji navedemo samo kapitalna delà, ona u kojima su izneti problemi, a manje smo obratili pažnju na »priručnike«, u kojima se, obično, daje pregled saznanja do kojih se došlo u jednom određenom trenutku.

I OPŠTA DELA a.

u. . K a rn k a lin e đ ik t ( s tr . 1.14). E d ik i o m a k s im ir a n ju c e n a ( s tr . 85). M ilan sk i e d ik t. T e k st e d ik ta to le ra n c ije k o ji ju đ o n e « G a le rije 311. g o d in e ( s tr . 85).

EGATSKA OSTRVA (AEGATI) (v . s tr . 54).

EG TPAT E g ip a t j c n a jp rc b io sav ezn ik R im a. k u ji ga je z a š titio od a m b ic ije S irija c a ( s t r . 6 8 ), p o ­ d rž a v a ju ć i m e đ u tim u n u tr a š n je b o rb e . R im je ta k o d o b io z a v e šla n je o d P to lo m e ja J11 E verg e ta ('K ircn ii i K ip ar» 06. g. p r c n . e. G o d in e

433

R IM S K A

C I V I L I Z A C I J A

55. v ra tio jo n a p r e s to P to lo m eja A aie ta , ali je o s ta v io p o s a d u u A le k s a n d riji i z a iru ereso v ao s e z a e g ip a ts k u e k o n o m ik u . C ezar j e u s to lič io K le o p a tru , k o ja jc u n je m u p o b u d ila m o n a rh is ­ tič k e te ž n je . Te te ž n je z a tim p rih v a ta An to n i je . k o ji z a m e n ju je C e z a ra p o re d k ra ljic e . N jih o v p o ­ r a z k o d A k cija 31. g o d in e do v eo j c d o a n e k ­ s ije , p r i č e m u K rit i K irc n a čin e iz d v o je n a k o n z u ls k u p ro v in c iju . R im je z a d rž a o sta ro u r e đ e n je P to io m c ja . E g ip a t j c b io ličn o vlas* n iš tv o c a r a , koga j c p re d s ta v lja o p re fe k t v i­ te šk o g a r e d a ( s tr . 151). i u c a rs iv o ga jc s tv a r n o u k lju č io te k D io k le cijan . Izlo žen in te n ­ zivnoj e k s p lo a ta c iji, E g ip a t je dug o b io je d n a o d ž itn ic a R im a. P o svom iz ra z ito se lja č k o m k a ra k te ru z e m lja s e razlik o v ala o d o stalih p r o v in c ija ( s tr . 350). O na j c m e đ u tim im ala v eo m a v elik i g ra d — A L E K S A N D R U /, a Kopto a . n e d a le k o o d C rv en o g m o ra , bio jc je d a n o d m o s to v a p o m o rs k e trg o v in e s a D alek im isto k o m . M eđ u a rh e o lo š k im o s ta c im a iz rim sk o g d o b a tr e b a p o m e n u ti Čuvene k o lo n a d c na h ra m u na o s tr v u Pile, n e d a le k o od A su a n a. E g ip a ts k a b o ž a n stv a u R im u ( s tr . 76).

FLAGABAL Marcus Aurelius Auto mus. ro đ e n 2Û4. g. n e . , s e m its k o g p o re k la , o d g a ja n u E m u si u S iriji, g d c jc p o s ta o s v e š te n ik S u n c a , o tk u d a p o tiče n jeg o v n a d im a k H ćliognbal (Helios g rč k i S u n ­ c e ). k o ji j c d e fo rm ira n u E lau ab al. P roglasili g a c a re m v o jn ic i u E ic s u 218. godine; p o b ed io jc v la d a ju ć e g a c a r« M ak rin a . ü Rim jc u šao 219. g o d in e , a u b ije n jc 11. m a r ta 222 ». p o š lo je v r a t a R im a o tv o rio sv a k o v rs n im O rije n ia t c im a n is k o g p o re k la ( s tr . 327).

EMANCIPACIJA (V. str.

110).

f n ije R o đ en u R u d iji, b lizu T a ra n ts , 239.g. p ro n .c .. o ta c r im s k e p o ez ije. B io je rta jp ic c e n tu rio n u r im s k o j v o jsc i za v r a n e d ru g o g p u n s k u g r a ta . Z a p a z io ga je K a to n , c e n zo r u S a rd in iji 204. g o d in e , p o sle čega s e n a s ta n io u R im u i p o s ta o /v a n ič n r p e s n ik , n a sla d iv ši u to m e Li vi ja A n d ro n ik a . U m ro jc 169. g o d in e . U to v re tn e b io jc p o d z a štito m S c ip io n a . G lavno d elo m u je c p Anali, ko ji d a je r im s k u i s to riju

u stih o v im a . 186 i 193).

Izd av ao

se za

picag o rejca,

( s tr .

EPIKUREJCI iv .

s tr .

309 i d ).

ESKVILIN Š iro k p la to u is to č n o m d e là R im a. N a n je m u se n a la z ilo selo ( s t r . 249), a z a tv a ra o g a je am o veliki p o litič a r, v eć je p is a o i m n o g a k n již e v n a d e là i s t r 186). o d k o jih n a m jc s a č u v a n a sa m o lias prava •* zemljoradnji ( s ir . 223). S a g ra d io jc n a js ta r iju b az ilik u u R im u ( s tr . 263) 2. K ato n iz Lftike, M. Portias Cuto, p ia u n u k p re th o d n o g a . R o đ en je 95. g o d in e p rc n. v\ B io j c vojni tr ib u n u M a k e d o n iji, p ro p u to v a o jc M alu A ziju i živo s e in te re s u v a u /u u č e n je filo zo fa, iz m eđ u o sm ljh s to iè m a A ten n d o ra i/ T a rs a , ko ji sc ta d a n alazio u P crg an m . B io jc k v e s to r 65. u tiđ in c. n a ro d n i tr ib u n 63. a svo­

4SI

I

PO JM O V A

jim o š tr im n a p a d im a o d lu č io je o u su d i K atiH n in ih s a u ć e s n ik a . K ao p o b o r n ik z a k o n ito s ti bio jc p ro tiv a n tri ju in v irim a. i tr u d io so d a o m e ta P o m p e ja i K rasa. O vo j c u s p o rilo n je ­ govu p o litič k u k a r i je r u , te jc ko d iz b o ra za p rc to r a 55. g o d in e do* j veo n a u s p e h , a tn k o d e i k o d iz b o ra za k o n z u la SJ. Za v re m e g r a đ a n ­ sk o g r a t a b io jc n a s tr a n i P o m p eja, a li n ije uče stv o v ao ti b ic i ko d F arsû le. U to d o b a h r a ­ nio jc g ra d D irah Ion. P o sle p o ra z a s a k u p io jc o s ta tk e P o m p ejev e v o js k e i o rg an izo v ao o t p o r u A frici. P osle T a p s a u b io se u g r a d u U Cici, č ija m u je o d b ra n a b ila p o v eren a . K a to n i Marčija (v , s tr . 119).

KATUL C. Valerius Cuiullus, r o đ e n u Veroni oko 07. g . p r e n. e .. p r ip a d a o Jc n a jv iš o j do m aćo j aristo k ratiji. K ao m la d ić o tiš a o je u R im i tu se k re ta o u m o n d e n sk itn k ru g o v im a . B io j c lj u ­ b a v n ik Kiodijc, s e s tre ir ih u n a Klodija Puihcra, C ic ero n u vOg n e p r ija te lja , i o p ovao je a zatim p ro k le o p o d im e n o m I.f.zbijo. G o d in e 57. p ra tio je u Bi Liniju p r e tn r a .Vfum n i ja u n a d i d a ćc s e o b o g a titi, ali se v r a tio p r a z n ih š a k a . Bio je n a jp rc n e p rija te lj C ezaro v , p a se p o to m s n jim iz m irio . Urnrci je 54. g o d in e , p r c p o č e tk a g ra đ a n s k o g ra ta . O d n ic g a n a m je sačuvani» ll ć lirs k ih p o sai n a . ( s tr . 195).

KAUDIfCE P o raz R im lja n a u K u u d in sk o m p re n . e . (v. s tr . 51).

k la n cu 321.

g.

KERAMIKA K e ra m ik a iz A’re c a t.\ir . 232).

Kl BELA »M ajka bogova* č iji e sim b o l, c r n i k a m e n , d a n c i iz P csiituntU u k im 204. g. p rc n. c . I m a ­ la je h ra m n a P alm in u . \ j e n u rg ija s tič k i k u lt o b a v lja li s u tr ig ijs k i sv c š tc n lc i G ali ( s tr . 320)

KINOSKEFALE P la n in sk i m asiv u T e s a liji, g d e j e F la m jn tjc poho d io F ilip a V 197. g. p r e n. c. ( s t r . 59).

KIRF.NA.IKA K ra lje v stv o K irc n a jk ti R im lja n im a je za veslao P to k m tej A pio n 96. g. p r e n. c. R im lja n i >u od

R IM S K A

C IV IL IZ A C IJA

n je i K rira stv o rili 67. g. p rc n. e . je d n u p r o ­ v in c iju P rv o b itn o k o lo n iz ira n a o d G rk a p o d im en o m P e n ta p o lis (sav ez 5 grad o v a: B e re n ik a . B a rk a , K ire n a , A polon ij a i A rsin o e ), dozive la je v elik i p ro c v a t p o d T ra ja n o m i A n to n in o m . U sa s ta v u je d a n a šn je L ib ije . Z n a č a jn i a rh e o lo š k i o stac i u K ircn i (te rm e . K a p ito lin s k i h r a m ) . P to le m aisu (lu k a , b az ilik a) i d ru g im m esti m a.

O ktavija, no p u sto u to m e n ije u s p e la , izvršila jc sam o u b istv o .

KLIJENTI S istem k lije n a ta (s ir . 48).

KLOAKINA (CLOACINA) S ta ro bo žan stv o čisto će k o je ju k a s n ije iz je d ­ n a č e n o s a V en ero m , a č ije je s v e tiliš te n a F o ru m u ( s tr . 93).

K fRIjA V isina

k irije

( s tr . 304).

KLOAKA MAKSIMA Cloaca Maxima, n ajv eći o d v o d n i k a n a l

KLAUDIJE Tiberius Claudius Caesar Augustus Germaniais, ro đ en u Lionu I. av g u sla 10. g. p re n . e ., sin D ru za i A ntonijc i b r a t G e rm a n ik a . B io je d u g o d r ž a n po s tr a n i od p o litič k u « živ o ta zbog sv o jih te le s n ih m a n a . P re to rija n c i $u ga iz a ­ b ra li za c a ra k a o n a s le d n ik a K aligulc 41. g p rc rt. c. ( s tr . 179). R io j e p rc d u z im ljiv v la d ar, ali a n tič k i p isc i k o ji m u n is u b ili sk lo n i p r i ­ p is u ju njegove u s p e h e nje g o v im o slo b o đ e n ici m a. N eki o d o v ih vodili s u o d is ta p ra v a m i­ n is ta rs tv a . T akva jc b ila k a n c e la rija ab epistuiis (s p o ljn i p o slo v i p o d N a rc is o m ), a Uhcllis (pod K a iisto m ), a cognitionibilS (p ra v o s u đ e ) j a studiis (a d m in is tra tiv n e is tra g e p o d P ala so m ). Ove k a n c e la rije s u p re te č e b iro k ra ts k e c e n tr a ­ lizacije p o d A n ro n in im a. N jegova je za slu g a i z a u z im a n je B rita n ije i u k lju č iv a n je M a u rita ­ n i e u c a rs tv o , ž e n io s c n e k o lik o p u ta , iz m eđ u o sta lo g i M csalin o m , k o ju jc n ajzad d a o p o ­ g u b iti. Ž u tim s e oženio Ag rip inom i u s v o jio je m lad o g N ERO NÂ . U m ro j e o k to b ra 54. godine, m o ž d a o tro v a n o d A g rip in e ( s tr . 101).

R im a. k a n a tis a n i p o to k k o ji je p ro la z io k ro z F o ru m (v. s tr . 297 i k a r tu 13, s tr . 261). D an as se v id i svod o tv o ra n a T ib r u , k o ji m e đ u tim p o tiče od p re p ra v k i iz c a rs k o g d o b a.

KLODIJE PLLHF.R Publius CtoUiiiS Puldu’r p rip a d a o je p a t r ic i j­ sk o m ro d u K lau d ija, a li j e p re š a o p le b e jc ira a . š to m u jc O tvorilo p u t k a tr ib u n s k o m p o lo ž aju . U m lad o sti b io jc u m e ša n u v iše s k a n d a la , i n ajzad jc p o s la o C ezarov ćo v ek ( s tr . 67). N jem u je C ez ar žrtv o v ao C icero n a 58. g o d in e (v id i C IC E R O N ). Po p o v r a tk u C ic ero n a p o g in u o je u tu č i s a lju d im a je d n o g od b ra n ila c a o lig a rh ije . M i Iona, 18. ja n u a r a 52. g o dine.

KNJIGE (SIBILIN SKE) ( s tr . 320).

KNJIŽARE ( s tr . 314).

KOCKE Za

KLAUDIJE NERON P o b c d n ik n a d H n zd ru b u lo m u h ic i k o d M ctaui'il 207 g. p rc n. e. B io jc c e n z o r 2(W. ( s tr . 59).

KLEOPATRA N a jp o z n a tija e g ip a ts k a k ra ljic u k o ja jc nosila ovo im e b ila jc K le o p a tra V I I , kći P to lo m cja A ulom . K a d a jc C ezar zauzeo A lo k su n d tiju . o n a je u s p e la d a ga p rid o b ije i p r a tila ga jc u Rim 45. godine. P osle C ezarove s m rti v ra tila sc u A lo k san d riju i v ezala s c s a A n to n ijcm koga je svu višu u v lačila u s a n o is to č n ja č k o j v la sti. P o sle p o ra z a k o d A k cija 3 t. g o d in e (s tr. 71) «trta ga jc iz d a la , p o k u š a v a ju ć i d a z a \x d c

ig ru ( s tr . 309).

KOHORTE (v. glavu V O v o jsci). Dolovi legijo ( s tr . 163). G ra d s k e k o h o rte ( s tr . 151, 179). P re to rija n s k e k o h o rte ( s tr . !5 l. 178 i s i SI).

KOLEGIJI Iz raz ko ji o b r.k žav a z a k o n o m p r iz n a to u d ru ž e n je bilo m a g is tra ta je d n a k ih p o č in u (k o leg ij dva ko n zu la itd .) ili s v c štc n lk a ( s tr . 35) k o ji o b a v lja ju isti k u lt (k o lc a iji a rv a la , p o n ttfc k s a . a u g u ra , itd .) k ao i z a n a tlija isto g e s n afa, a češće o so b a k o je sc* u d r u ž u ju s a n ek im za jed n ič k im cilje m (o o g re b n a u d ru ž e n ja k o ja o b e z h e đ u ju

452

R E C N I K

IM E N A

I

PO JM O V A

sv o jim č la n o v im a s a h ra n u , k o le g iji ig ra ć a , pes-ntka, m la d ić a p o d p o k ro v ite ljstv o m ca re v im . U d .). S v e ć e n ič k i k o le g iji im a ju sv o ja p o s e b n a p ra v ila k o ja n am eće r itu a l. P riv a tn i k o le g iji ili u d r u ž e n ja n a jč e š ć e s u u re đ e n i p o lip u m u n i­ c ip ija s a s k u p š tin o m i m a g is tra tim a (magistri}. U p ro v in c iji p o je d in i k o le g iji, k ao o n a j nvgu.staJnih s é v ira (scviri augustales), k o ji s u p o v e­ ziv ali c a rs k im k u lto m e litu d o m o ro d a c a , p r e d ­ sta v lja li s u z n a č a ja n č in ila c ro m a n izaći je . U tv rđ iv a n je p ra v ila p o d C ezaro m ( s tr . 68).

i g rč k i u tic a j i iz I ta lije i s a ju g a : k n jižev n o p o d raža v an je n o v o j g rč k o j k o m e d iji (M enand a r ) . L ivije A n d ro n ik , N o v ije i E n ije p is a li su k o m e d ije , a li v eliki k o m e d io g ra fi su P la u t i T e re n c ije , k o ji s u p is a li palliaiae ( s a g rčk im m o tiv im a ). K o m e d ija s a r im s k im m o tiv im a (togatce T ic in ija i A fra n ija ) p o ja v lju ju se k a ­ s n ije . ali u b rz o d eg e n erik u u niže k n jižev n e ro d o v e (ATELANA, m im ). (v . ta k o đ e GLU M CI, PLAUT, T E R E N C IJE .)

KOLONIJE

O vim im en o m o b o le /a v a ju s e u R im u ra z lič ite s k u p š tin e n a rn d a . N a js ta r ije s u k u rija is k e (cornices cur udes) ( s tr . 38), k o je p o tič u iz p o ­ č e ta k a K ra lje v s tv a i b ile s u o d r a z tr a d ic ija p a tric ijs k e p o ro d ic e . P o sle 509, g o d in u ce n tu rija ts k e kondicije (comices centar tales) ( s tr . 38) p ro p is a le su g ra đ a n e p r e m a sta le ž im a po d eliv ši ih n a o s n o v u cen zo , za sn o v an o g n a b o g atstv u u n e k re tn in a m a , a ra s p o r e d ile s u ih p o u zo ru n a v o js k u u c e n tu r ije . Z a tim s u s e p o ja v ile trih u ts k e k o m ici je (cornices tributes) ( s tr . 38 i 140), k o je s u p ro iz iš le iz s k u p š tin a p le h sa (concilia plebis), i k o je s u b ira le p o c c v o d 371. g o d in e trib u n e . O no s u p o s te p e n o p o s la le n a j­ važniju s k u p š tin a p o r e d S e n a ta .

N ase lje g ra đ a n a n a te rito riji k o ju je o s \o jto R im . N jih o v o s is te m a ts k o u m n o ž a v a n je posled ic a j e p ro c e s a ro m a n iz a c ije , n a jp rc u Ita liji a z a tim » p ro v in c ija m a . N a js ta rije p o z n a te ko ­ lo n ije p n tic u iz d ru g e p o lo v in e U v ek a p rc n . e. Cilj n jih o v o g u s p o s ta v lja n ja b io j e dug o v re m e n a v o jn ič k i. N a jp rc s u s tv o re n e u L aciju, a z a tim i u d ru g im dolovim a I ta lije , p ri čem u je sv a k a d o b ija la z a k o n o m p o s e b n i s ta tu t. P rv o ­ b itn e rim s k e k o lo n ije (u p o č e tk u 300 rim sk ih g ra đ a n a ) o b e z b e d u ju o đ b ra iu i p o m o rs k ih g ra ­ n ic a . a la tin s k e k o lo n ije ( 1.500—6.000 L m jn a i sav ezn ik a) o đ b ra n u snvozem ne g ra n ic e . L a tin s k e k o lo n ije s u is to v re m e n o c c n u i T»a*c’ia v a n ja i k n riš ć c n ja z e m ljiš ta . O ne će se p r e ­ tv o riti u m u n ic ip ije . L‘ v rem c G t alio k o lo n iza­ c ija je d o b ila d ru š tv e n i 1 p o litič k i o b lik : on i - u se tru d ili d a d o đ clc ze m lju p le b c jc im a ko ji u R im u n is u im a li s re d s ta v a za život. Tad M a rije m p o ja v lju ju se v o jn e k o lo n ije k o je p r i­ m a ju p ro le te re o tp u š te n e iz v o jsk e. S iste m ko­ lo n izacije p ra k tič n o p r e s ta je posle A vgusta, ali naziv i s ta t u t rim s k e k o lo n ije , k o ji s u biti v rlo tra ž e n i, p o ča sn o se i n a d a lje đ o d n lju ju . K o lo n ije na J a d r a n u ( s t r 53). C ezarove k o lo n ije ( s tr . 70). K o lo n ije stv o re n e o d lu k o m S e n a ta ( s ir . 1491 K o lo n ije v e te ra n a ( s tr . 176). O sn iv a n je k o lo n ija ( s t r . 252).

a m f ite a ta r: v. s tr . 234 i 104—106. 112. i k a r tu II . s tr. 251)

KOMOD .if. Aurelius Couunodus Antoninus , s in M arka Aure) iju, ro đ e n u L an u v iju 31. a v g u s ta 161. g n. c. V eć u p e to j g o d in i o ta c g a je o d r e d io za n a s lc d m k a , a 27. n o v e m b ra 176. u ze o ga za su v la đ a i'a . P o sle s m r ti M a rk a Au ral ij a (180. go­ d in e ), S e n a t g a je p ro g la sio c a re m ( s tr . 82) N jegova v la d av in a b ila j e p e rio d te r o r a i z a ­ vora. U bijen je 31. d e c e m b ra 192. godinu u je d n o j g la d ija lo r s k o j šk o li. ( s i r . 332).

KONFEDERACIJA (LATINSKA) (v. s tr . 46 i 51).

KONJANICI (v. s tr. 164. V O JSK A , to k o d c V IT E Z ! ).

KOLOSEUM iF la v tjc v sk i

KOM IČIJE

d . i si.

KONSTANTIN

KOMEDIJA

Cuius ririvittÀ Valerius Cou s latiti) tus ro đ e n je 2S0 g. n. e . ( p o r t r e t si. 2/). S in K o n s ta n c ip

1‘o rc k lo rim s k e k o m e d ije je slo že n o ( s tr . li') i 323): rim s k i p rc d u s ln v i (s m is a o za s a tir u , 'd j a ć k i v er s k i p ra z n ic i s a im p ro v iza cija m a tip a commet! :a ücU'artc): e t r u r s k i (p a n to m im a )

I H ora, k u g a je D io k le c ija n u zeo z a su v lad a ru u te tr a r h iji. N a jp r c je s a o cem u če stv o v ao u pohodim .» n a B rita n iju . P o sle s m r ti K o n sta n ­ t i i:t p ro g la še n je z a c a r a u T r i m 306. g o d in e .

R IM S K A

C IV IL IZ A C IJ A

a li j c im a o d a s e b o ri »a .o ru ž a n im o tp o ro m o s o b ito p ro tiv M ak sen ciju , s in a ra n ije g c a ra M ak sim ija n a , k o ji jc v la d ao u Ita liji i n ad k o jim j e o d n e o o d lu č n u p o b u d u koti M ilvijevog m o s ta 2S. o k to b ra 312. U brzo z a tim p ro k ia rn o vao j e M ila n sk i e d tk i, k o ji j e o b ezb ed iv ao v e rs k u s lo b o d u u c a rs tv u (fe b ru a ra 313. g .) . U to v re m e bio jc jo š u savezništvu s a sv o jim s u ra k o m I.ic in ijem , ali se s n jim p o sv ađ ao k a d a jc o vaj z a g o sp o d ario Is to k o m . K o n sta n tin jc p ro tiv n je g a vodio n ek o lik o p o h o d a i n ajzad o s u d io n u s m r t (324. g.). O d toga tre n u tk a n e s u m n jiv i g o s p o d a r ca rs tv a is tu p a k a o hri* šć a o s k i v la d a r. P re tv o rio jo u p rc s to n ic u Bi­ z a n t, k o ji jc p o s ta o K o n sta n tin o p o lj (11. m a ja 330. g ). U m ro je 22. m a ja 337. g . ( s tr . 85). K o n sta n tin o v slav o lu k (si. 122). K o n sta n tin o v a p a la ta u D /.ckfur Š a ra ju u C a­ rig r a d u (st. 204)'

u b o jica n alazila u R im u , što je b ilo reikoN ajč ešć e je d an o s ta je u R im u , d o k d ru g i d e ­ b ija p o s e b n u sp o ljn u m is iju , o s o b ito v o đ en je r a ta . K onzul p r e d s e d a v a S e n a tu , k o ji saziv a, is to k a o i c e n tu r ija is k o ko m ici je , i m ože iz n eti p re d loge za k o n a. K ra je m g o d in e konzuli a b d ic ira ju i u laze u k o n zu lsk i re d , k o jt im d a je veći u tic a j u d ržav n o j u p ra v i. P o d C a r­ stv o m k o n z u la t je m n o g o izg u b io o d svog 2 n a č a ja . Za A vguslovo v rem e k o n z u le jo š b ir a ju k o m icijc, a li već od T ih e rija o d re đ u je ih S en at. S e m toga, u č v rš ć u je se o b ič aj d a se b ro j k o n ­ z u la povećava k o n zu lim a s u fe k tim a (zam en icim a ). T oko je b ro j lju d i k o n zu la rn o g re d a r a s ­ ta o i k o riš ć e n je z a a d m in is tra tiv n e d u žn o st! u p ro v m c iju m a.

KORA A ntička Cara. g rad u s ta ro m Lici ju . u z e ­ m lji Vols k a. R u šev in e d o rsk o g h ra m a ( s tr . 2G9j

KONSTANTINOPOLJ im e k o je je 328. g o d in e K o n sta n tin d a o a n tič ­ k o m g rč k o m B iz a n tu . G o d in e 330. g ra d je po ­ sta o s e d iš te u p ra v e i d ru g a p re s to n ic a c a rs tv a (v . s t r . 85). B izan t, o k ru ž e n z id in am a, im ao je jk r o p o lu , v o jn ičk i s ta d io n ili s tra te g io n i d v a p o z o riš ta . G ru d je 196. g. o p u s to š io S e p tim ijc S ev er u b o rb i s a sv o jim su p a rn ik o m P e rc n ijc m K ig c ro m . O bnovio ga je K a ra k a la , a K o n s ta n ­ tin ga je u le p ša o m n o g im sp o m en icim a.

KORINT G rčk i g ra d k o ji jc n a jp r e h io sav ezn ik R im lja ­ n a ( s tr . 57), a za tim s e vezao z a A h ajsk j savez. B io j e uv u čen u r a t k o ji jc d o v eo d o njegove p ro p a s ti, ( s t r 64).

KORI NTS K l STIL (RIMSKI) ( s tr . 210).

KONZULAT N ajv e ća rim s k a m a g is tra tu re , koju se u isto v rem e d a je dv em a o so b am a , m edu so b o m ra v ­ n im , k o n z u lim a , k o ji v rš e n a jv e ć u v la st u R e­ p u b lic i. K o n zu la t j e o sn o v a n 5CQ. g o d in a p rc n. u. d a b i za m en io k ra lje v s tv o ( s ir . 46). K o n zu li s u u to d o b a n o sili tilu h i p re to ra . P o šlo im j c d a v a n imperium ( s tr . 138). n ji­ h o v a v la s i jc u s tv a ri m ugla b iti o g ra n ič e n a sa n tu in te rv e n c ijo m n jihovog so p stv en o g kolege, d o tr e n u tk a k a d a j c s tv a ra n je m trib u n a u izvesn iin s lu č a je v im a m ogao d a s e digne p r o tiv n jih p rig o v o r p le b e js k ih m a g istral a. Dok je n a ip re p rip a d a o Sam o p a tric ijim a ( s tr . 4$). k o n zu lat je p o s te p e n o p o s ta o p ris tu p a č a n i p le b ejcim a ( s tr . 3 0 ). P o d R e p u b lik o m ko n zu le su biralo c c n tu r ija ls k c k o m ic ijc . O ni su s tu p a li n a d u ­ žn o s t 1. ja n u a r a , p o s le zv an ićn e c e re m o n ije na K apU oki. D va k o n zu la s u n a sm cr.u v ršili d u ­ žn o st po m c sc c d a n a . b a r o n d a k a d a s u se

KORNELIJE NEPOT Cornelius Mepos, rim sk i is to r ič a r (o k o 10Ü—50. g. p r e n. e .) , veliki p r ija te lj C icero n a i V ar ona. D elà: is tu rij^ k i sp is i, je d n a Htonika, živ o t Ka­ tuna Cenzora, Ciccronav život i še s n a e s t k n jig j

0 znameniti>n ljudima.

KORZIKA K a ria g iu a je R im u u» tu p ila K o rzik u 237. g. pro u. e. ( s tr . 56). U IÏ veltu bilo je tam o o z b ilj­ n ih p o b u n a u vezi s a lig u rijs k im rato v im a . U p rk o s n e k im p o k u š a jim a ko lo n izacije po d M arijom i S tilo m , o s m o ie o s ta lo n ck u ltiv isa n o 1 u s a m lje n o .

KRALJEVI

454

(v . glava Ï, s tr . 33 i đ .i. (v. u k o đ e KRALJEVSTVO*.

R E C N I K

I M E N A

KRALJEVSTVO

I

P O JM O V A

KUĆA (RIMSKA)

V lasi k r a lja u s ta ro m R im u ( s t r . 335). M rž n ja R im lja n a p re m a k ra lje v s tv u ( s tr . 34). K ra j k ra lje v s tv a ( s tr . 46). K ra lje v s tv o i p r in c ip a l ( s t r . 7 1 ). T c o k ra is k o k ra lje v s tv o ( s t r . 84).

P o rek lo i ra z n i tip o v i (v . D O M E S ).

(v. tafcođe IN SU LA i V IL A ).

KUCA VRSTA!.Kl (ATRIUM VESTAE) (v .

KRAS Lucinius Crass us, ro đ e n J 14. g o d in e p r e n . e. z a v re m e g ra đ a n s k o g ra c a s ta o j e n a s ir a n u S u le i 72. g o d in e d o b io u z a d a ta k d a sc b o ri p r o tiv S p a rta k a . K ao s a v e z n ik P o m p c je v b:© j e u m e ša n u v iše za v o ra . iz m e đ u o s ta lih Koti* lin in u . ali je u s p e o d a se s p a s e , i n a p u s le tk u je u če stv o v ao u P rvom triju m v ir a tu . P o š to je rte b io u p ra v u n a d Is to k o m p o g in u o je u b o rb i s a P a rtim a u k a ta s tro fa ln o m p o ra z u k o d K a re (53. g. p r c n . c .) ( s t r . 68).

KREMONA L a tin s k a k o lo n ija k o ju j e R im o s n o v a o 2J3. g p r e n . e. r a d i o d b ra n e C is p a d a n sk e o b la s ti. P o ­ n ovo n a s e lje n a 190. g o d in e . S tr a d a la je u « ra d a n s k im ra to v im a (s p a lje n a 69. g. n . e .).

s tr.

1801.

KUHINJA K u h in ju , u p o č e tk u v rlo je d n o s ta v n a k a o ko d G rk a . d o b ila ju u sv o m g a s tro n o m s k o m raz­ v o ju o b o le žja LUKSUZA, (v .) s to jo tivck b ilo s v o js tv e n o v e lik im g ra d o v im a « b o g a ta š im a . D ugo v re m e n a je lo je p r ip r e m a n o p o d v ed rim n eb o m ii a tr iju . P o čev ši o đ T vuka le ž i s c J a se /.a o v u s v rh u u sv ak o j k u c i iz d v o ji p o s e b n a u d a ja . U v ilam a t ra s k o š n im k u ć a m a is k o p a ­ n im u Pom pu j Im a . k u h in ja s e n a la z i u nu se li­ s t vu lip c z n rife . s k la d iš ta z a h r a n u i k u p a tila . N a đ e n e s u peći i k u h in js k i in v e n ta r , (si. 217— 225, 227. 222) k o ji je m a n je ili v iš e s lič a n Ono­ m e k o ji s u u p o tre b lja v a li i g o s tio n ič a ri i ja v n e k rč m e , gde s u p ro d a v a n a to p la p ić a i je la .

KULT (CARSKI) KRIPTOPORTIK Z a tv o ren tre m n a s u p ro t o tv o re n im tre m u v im a (k o lo n a d a m n ). P rjm c n jiv a n u p riv a tn o j i ja v n o i a r h ite k tu ri ( p r i m e d u A rlu . A osti i B av i).

KRIT K ri», ž a riš te u d ru g o m m ilen ij u m u p r c u . c . p rv e v elik e e v ro p s k e k u ltu re (m inojsA L '). zaliti) o p u s to š e n d o rs kom n a je z d o m , p r e d s ta v lja o je u rim s k o d o h a jo š sa m o g u s a rs k u g n e /d n . Po­ k o re n 67. go d in e p r e n. e. i p rip o je n p ro v in t i ii K iren ajL t.

KRIZA (EKONOMSKA) Im a ju ć i u \ i d u o p š tii sla b o s t sicd.-auva za p ro iz v o d n ju , s p o r n u m a te rija ln o g n a p r e tk a , te ­ šk o će p re n o š e n ja te šk e ro b e na v elik a otK tu:nt)ia i p o s te p e n u p ro p a s t ita ls k e e k o n o m ik e o slo v i je n u š ire n je m la tifu u d ija . je d n a rđnv.t žetv a, s p o lia i ili g ra đ a n s k i r a t b ili s u d o v o ljn i d a izazovu te šk e e k o n o m sk e k riz e ( s tr . 67). U o p štc u /c v . e k o n o m ik a C a rstv a s t e v iše jO o p a d a la do v elik e krize u IV' vuku n . e . S is te m A X O N E p o k u š a o je d a d o n e k le p o p ra v i s la b o s ti s is te m a ra s p o d e le p ro iz v o d a . o b e z b e đ u ju c i tim 'k o m s ta n o v n iš tv u životni m in im u m » .

455

J e d n a o d n a jč u d n ijih p o ja v a u R im sk o m c a r ­ s tv u je đ c ilik a c ijn a r a , k o ja jo sve v iše na;.l;)’*c»in to k o m v e k m a i p r e d s ta v lja jo d n u ku n d in , u C ic ero n v eli d a p r a ­ vi iiupcntHti :u«»r.t b ili d r a g b o a o v m ta . C ezar jc sam u o ziv eo ‘ h v a ta n ja k u ju u v u i iip o irchili njeg o v i p t e l h x l n i c i i n jeg o v s u p a r n ik P u m ­ p a j. PoKloie - b o /a o s k i- lju d i k o jim a bobovi dod e lju iu p o s e b n u s u d b in u iz n ad s u d b in e o b ič n ih s m r tn ik a . Zvani«, r.o će se ov o sh v aćan je p o tv r ­ d iti k a d O ktav i je n /tttc titu lu A v g u sta. P o stas si ; lottfif&z vtaximus . Avr.uM je p o sv o jo j vol ii iz m en io r.an n lru i r e lig iju . On :c u s k la d io sam * , n ik le te ž n je s a sv o jo m s u p s tt e n o m d e ilik a e ijo m . k o ju gotovo s v u d a ilo lazi d o iz ra ž a ja . i u p n » 'c r . k o d p e s n ik a , r.«> ta k o d o i u n a ro d u . Za ovo ć e k o ris titi p o s to ja n je k u lta la r a n a ra< kts n a f t n a (hires cou: pitala). k o ji su po tr a d ic iji o d rž a v a li m a li lju d i. T i la r i. s lič n i o n im a d o m a ćeg o g n jiš ta , s p o je n i s u i s a Avgu&iovim g e n ije m (serriw v Aimnsii). K ak o je u sv ak o j

R IM S K A

C I V IL IZ A C IJA

k u ći g e n ij, to ćc re ć i d e m o n z a š titn ik g ospo­ d a r a , im a o s\«o] k u lt z a je d n o s a d o m a ćim larim a , A vgust s e is to v re m e n o p o ja v lju je u o č im a p ro s e ć n o g R im lja n in a k ao g o sp o d a r (dominu*) i p o s ta je već p o lu b o ž a n s k o biće i to n e izlažući se z a m e rk a m a d a že li d a p ribavi k ra lje v s k u v la st. N o u is to v re m c n a s ta je u p ro v in c ija m a d ru g i o b lik c a rs k o g k u lta . Njevuv s im b o l je , n a p rim e r, ž rtv e n ik p o d ig n u t u Liom i i po sv ećen R om i i A vgustu. T u su iz a­ slan ici iz sv ih g a lsk ih g ra d o v a sv ak e godine d o lazili d a p r in e s u sv e č a n u ž rtv u k o ja j e osve­ ćiv ala k u ltn u vezu k o jo m su b ili vezani z a R im i c a ra . U o stalo m , s p o n ta n i k u lt u živ ao je c a r i u m n o g im p ro v in c ijs k im g ra d o v im a , oso b ite n a I s to k u , gele je bila tra d ic ija d a se k ra ­ ljev i s m a tra ju z a žive bogove. K a d a je A vgust u m ro , njegov b o ž a n sk i k a r a k te r p o tv rđ e n je ap o teo zo m . P o d ig n u t m u je h ra m , stv o re n je ko ­ legij s v e š te n ik a k o ji s u o d rž a v a li n jegov k u lt. I k a s n ije c a re v im a je u k a z iv a n a lič n a počast u k o lik o n jih o v o im e n ije b ilo »osuđeno« od S e n a ta . S tav p o je d in ih c a re v a u o d n o s u n a n ji­ h ovo b o ž a n sk o b ić e b io je veom a ra z lič it. N eki. kao T ib e rijc i V e sp a z ija n . o tv o re n o su m u se isnicvuli, D rugi, k a o K a lig u ta , N ero n ili Domic ija n , k o ji su b ili d u b o k o m ističn i, s tv o rili su o k o s e b e m it i, za n ese n i p o je d in im v ersk ira s tr u ja n jim a k o ja s u d o la z ila s a Is to k a (m e đ u o s ta lim m e s ija n iz a m ), p o k u š a li su d a bud u p riz n a ti za b egove. U v re m c A n to n in a ova te ž n ja ja č a . i c a r j e sve v iše živi bog. N ajzad, u III Teku, c a r je s m a tr a n cm a n a c ijo m S u n ca ili J u p ite r a i stv a ra s e c a rs k a teologija, k oja s e ja v lja , n a p rim e r , u d o b a D ioklecijana. K o n sta n tin je č a k i p o s te p rim a n ja hričttuvStva z a d rž a o b o ž a n sk i k a ra k te r. U prcn inči ja m a p o sto ji izvest an b ro j o s ta ta k a ovog c a rs k o g k u lta , n a p r im e r u K u jk u lu (h ra m V enere m a jk e ), u N im u («M aison c a rré e * '), u V jen u ( h ra m A vgusta i U v ije ) , itd .

KULTOVI (ORIJENTALNI) U vezi sn rim s k im o s v a ja n jim a trg o v c i, vojnici i d o s e lje n i s tr a n c i uv eli s u u R im k u lt D ionisa, K ib d e , J u p ite r a D o lih en a. Iz id e , M itre , s irijsk ih b o ža n stav a i m a g ijs k a i a s tro lo s k a v ero v an ja h a ld e js k o g p o re k la . D ržava je n a jp re pok u šala d a s e o d u p re ili d a n a m e tn e izvesno tu m a č e n je o v im p rid o š lim k u lto v im a . P o je d in i filh ć lc n sk i ca re v i, ili o n i s i ra n o g p o re k la , ozvaničili su

o v ak v e kulto v e k a o d rž a v n e . 1 sam o h riš c a n stv o do šlo je sa Is to k a , (v . s tr . 93 i d ., si. .16—37.)

KUMA Cutnać. K aj s ta r ija g r č k a k o lo n ija u ju ž n o j I t a ­ liji; n je n i o sn iv ači s u iz H a lk isa ( n a E u b e ji). D ugo je v la d ala n a d v elik im do lo m K am p a o ije i u s p e in o se o d u p r la e t r u r s k i m o s v a ja n jim a , a li su je 428. g. p r e n . c. zau zeli S a m n iti ( s tr . 47). čim e p o č in je n je n o o p a d a n je . R im lja n i su je o sv o jili 334. g. p r e n . e.

KUPATILA U p riv a tn im k u ć a m a ( s t. 2331. Ja v n a k u p a tila (v_ T E R M E ).

KUPOLA J e d n a o d tip ič n ih fo rm i rim s k e a r h ite k tu re , v e ro v a tn u o rije n ta ln o g p o re k la . M eđu n a jle p š e sp ad a k u p o ia P a n te o n a u R im u ( s i U5).

KURTIZANE ( s tr . 322 i 341).

KURATORI U p riv a tn o m p ra v u o vaj p o ja m p rim e n ju je se n a sv ak o g a kom e je d a to izvesno s ta r a te lj stvo (o m a lu u m n ik u . m a lo le tn ik u it d . ) . U a d m in i­ s tra tiv n o m p ra v u o n o zn a čav a o s o b u s a o d r e ­ đ en o m p ra k tič n o m fu n k c ijo m k o ja je če sto o d v o je n a od o b ič n e fu n k c ije m a g is tr a ta ( s tr . 151)

KURIJA Im e o zn ačav a m e sto gde s u s e o d ržav a le s e ­ n a tsk o seđ n ic e i m o že se prix n e ni ti n a razn e Zgrade k o je n e k a d s lu č a jn o d o b i ja ju ovakvu n n m e n u ( s tr 251) i d ) . N a js ta r ija k u r ija n a F o ru m u b ila je Curin HustUid, p rip is a n a k ra lju T uli ju H o stiliju . Z a m c n ila ju je Curin lulia, k o ju je p o d ig a o C c /n r ( k a r t a 13. s tr 261). D a n a š n ja k u r ija je iz v re m e n a D io k le cijan a

(si. 107). K u rija u T im ea d u (si. 117).

KURIJE P odela p rv o b itn ih tr i b a (p o 10 k u r ij a n a tr ib u ) , (v . KOM IC I J E .)

KURION Svc.š tonik k u rije ( s tr . 38).

456

R E Č N I K

I M E N A

KVÀDI G e rm a n s k a p lem e. R a to v a n je M a rk a A ure lija 3Ü i S I).

p ro tiv

K vađa

I

P O JM O V A

PRAVO i J U S ), k o je s e z a d rž a lo u N o rb i. u K alo s u i v a n la tin s k o g z e m ljiš ta u ta k o zv an im la tin s k im k o lo n ija m a , s tv o r e n im d e d u k c ijo m p le b e ja c a ili sa v e z n ik a .

( s tr .

LAMBESA

KVESTORI

L o g o r tre ć e le g ije u N u m iđ ijt, o s n o v a n k r a je m V csp azijan o v e v la d a v in e , a p r o č u o se tim e što jc ta m o b o rav io H a d r ija n . P o d S c v c rim a z n a­ č a ja n m u n ic ip iju m . N jeg o v a p o s a d a s a g r a d ila j e u b liz in i k o lo n iju T im g ad ( v . si. J24). Z n a tn i o s ta c i, o s o b ito te r m i i k a p ito la , i lop s la v o lu k S e p tc m ija S e v c ra s a t r i iu k a .

M a g is tra ti p o d č iju s u ju r is d ik c iju s p a d a li izv esn i zlo č in i (queslOres paricidii), a n o rm a ln o s u s c p o d R e p u b lik o m s ta r a li o fin a n c ija m a (