Civilizacija Renesanse [PDF]

Zitiervorschau

ŽAN DELIMO

CIVILIZACIJA RENESANSE Preveo s francuskog ZORAN STOJANOVIĆ

IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA SREMSKI KARLOVCI • NOVI SAD 2007

SADRŽAJ

UVOD..........................................................................................................5 Prvi deo GLAVNE CRTE GLAVA I RASPAD HRIŠĆANSKE MAGLINE....................................................... 15 GLAVA II AZIJA, AMERIKA I EVROPSKA KONJUNKTURA............................43 GLAVA III RENESANSA I A N TIK A ........................................................................... 85 GLAVA IV RENESANSA KAO REFORMACIJA CRKVE.......................................131

Drugi deo MATERIJALNI ŽIVOT GLAVA V TEHNIČKI NAPREDAK............................................................................167

GLAVA VI TEHNIKA POSLOVANJA...........................................................................227 GLAVA VII PRVOBITNI KAPITALIZAM .................................................................... 248 GLAVA VIII GRADOVI I SELA ........................................................................................283 GLAVA IX DRUŠTVENA POKRETLJIVOST. BOGATI I SIROMAŠNI................ 319 Treći deo NOVIČOVEK GLAVA X SNOVI RENESANSE................................................................................... 287 GLAVA XI JEDINKA I SLOBODA................................................................................ 379 GLAVA XII DETE I OBRAZOVANJE............................................................................. 407 GLAVA XIII VASPITANJE, ŽENA I HUMANIZAM.....................................................428 GLAVA XIV RENESANSA I PAGANIZAM................................................................... 455 GLAVA XV OD VRADŽBINA DO NAUKE.................................................................. 485 DOKUMENTARNI INDEKS

518

UVOD USPON ZAPADA Kada bi se iz istorijskih knjiga uklonila dva srod­ na - i na srodan način netačna - izraza: »srednji vek« i »renesansa«, bilo bi znatno olakšano naše razumevanje raz­ doblja koje se proteže od Filipa Lepog do Anrija IV. Napus­ tio bi se u isti mah čitav niz predrasuda. Oslobodili bismo se, posebno, ideje da nekakav nagli prekid odvaja vreme tame od razdoblja svetlosti. Pojam vaskrsenja književnosti i umetnosti, za­ hvaljujući otkriću drevnosti, koji su stvorili talijanski hu­ manisti a preuzeo ga Vazari, bio je začelo plodan, kao što su to svi manifesti koje tokom vekova objavljuju pobednički mladi naraštaji. Taj pojam označavao je mladost, dinamičnost, volju za obnovom. Imao je u sebi onu nužnu nepravednost oporih izjava mladih ljudi koji prekidaju, ili veruju da prekidaju, sa ukusima i mentalnim kategori­ jam a svojih prethodnika. No, izraz »renesansa«, čak i u us­ kom smislu humanista, koji su ga poglavito primenjivali na književnost i plastičke umetnosti, danas nam izgleda nedo­ voljan. Izgleda da on kao varvarske odbacuje one istovre­ meno stamene i tajanstvene tvorevine romanske umetnosti, ili one tananije iz gotskog razdoblja. On ne uzima u ob­ zir ni Dantea, ni Vijona, ni flamansko slikarstvo XV veka. 5

Postao je naročito nepodesan od kada se, nakon romantičke istoriografÿe, proširio do razmera čitave jedne civilizacije. Burkhart, koji o ekonomiji nije vodio računa, tvrdio je pre jednog veka da renesansa, u suštini, nije bila vaskrsavanje drevnosti. A ako se ekonomskim i tehničkim činjenicama da mesto koje im pripada, Burkhartov sud postaje još verodostojniji. Jer, povratak drevnosti nije ni u čemu doprineo izumevanju štamparstva i mehaničkog sata, usavršavanju artiljerije, dvostrukog knjigovodstva ili menice, niti organizovanju bankarskih vašara. Reči su, ipak, žilave i nametnu nam se uprkos našem otporu. Čime da zamenimo reč »rene­ sansa«? Kojom drugom rečju da označimo tu krupnu pro­ menu, koja je naše pretke dovela do više nauke, više saz­ nanja, boljeg vladanja prirodom, više ljubavi prema lepoti? U nedostatku boljega, dakle, sačuvao sam tokom čitavog ovog izlaganja izraz posvećen upotrebom. Ali, valja znati da reč »renesansa« ne može dalje da čuva svoj izvorni smisao. U okviru jedne potpune istorije ona može samo da znači uspon Zapada u doba kada je evropska civilizacija ostavila daleko za sobom ostale uporedne civilizacije. U doba prvih krstaških pohoda, arapska i kineska tehnika i kultura bile su jednake i, čak, nadmašivale zapadnu. Godine 1600. to više nije bilo tako. Moja namera je, dakle, da ovde proučim zašto i kako je došlo do uspona Zapada u trenutku kada je izgradio tako nadmoćnu civilizaciju da se ona potom malopomalo nametnula čitavom svetu. *

** Koliko istoričara, toliko različitih mesta pripisanih renesansi. Iz moga ugla, problemi periodizacije - jedan od košmara istoriografije kada se lati međurazdoblja koje je razdvajalo feudalno doba od doba Dekarta —nisu imali na­ ročitu oštrinu. Ja sam se opredelio za dugu istoriju, ne idući za time da ustanovljujem veštačke prekide. Sve što je dopri­ 6

nosilo napretku, prikazano je u prostranom krajoliku što se proteže od kraja XIII veka do u osvit XVIII stoleća, i od Bretanje do Moskve. Zauzvrat, pošto svaka istorijska kon­ strukcija nužno iziskuje odbacivanja i prećutkivanja, naj­ češće sam ostavljao po strani činioce stagnacije, koji su nei­ zostavno opterećivali jednu civilizaciju bogatu promenama. Pošto smo tako odredili opšti okvir, očigledno je da ovde ponuđena renesansa neće biti ni posebno umetnička, ni na­ ročito talijanska. Naglasak je stavljen na dinamičnost čitave Evrope. Slikarska nauka Van Ajka i minijaturiste kralja Renea, izum visoke peći i ostvarenje jedrenjaka, proročke anticipacije Nikole Kuzanskog i erazmovski irenizam, čini mi se, označavaju uspon Zapada isto kao i proučavanja perspektive Pjera delà Frančeska i Leonarda. Ostaje, ipak, tačno d aje Italija, sa svojim humanistima, umetnicima, po­ slovnim ljudima, sa svojim inženjerima i matematičarima, bila zemlja predvodnica i glavni činilac velikog evropskog poleta. Istoričar ostaje zbunjen pred dinamičnošću koju Za­ pad ispoljava već jedan milenijum. Tokom ovde proučavanog razdoblja, tromost seoskih struktura i tehnika, konzerva­ tivnost korporacija, sklerotičnost sholastičke tradicije, sve to nije moglo da pretegne nad pokretačkim snagama, čija se moć ispoljila sa novom energijom. Odakle potiče ta energija? Nasleđe grčko-rimske civilizacije, plodonosni doprinos hrišćanstva, umerena klima, rodna zemlja, sve su to činioci, bez sumnje, pored mnogih drugih, koji su išli na­ ruku ljudima okupljenim na zapadu evropskog kontinenta. Pa ipak, nisu im nedostajala ni iskušenja: jedna prirodna, poput crne kuge, druga izazvana političkim, ekonomskim ili religijskim suparništvima. Čitav talas nevolja sručio se na Evropu između 1320. i 1450. godine: gladne godine, po­ mori, ratovi, nagli porast smrtnosti, opadanje proizvodnje dragocenih metala, turska najezda; svi ti izazovi savlada­ vani su hrabro i darovito. Istorija renesanse je istorija tih 7

izazova i odgovora na njih. Osporavanje srednjovekovne klerikalne misli, demografski oporavak, tehnički napre­ dak, pomorska pustolovina, nova estetika, obnovljeno i podmlađeno hrišćanstvo - to su bili glavni elementi od­ govora Zapada na svakojake teškoće što su se gomilale na njegovom putu. «Izazov-odgovor» - to je terminologija A. Tojnbija, a ja mislim da ona izvrsno pristaje fenomenu re­ nesanse. No, dalje od toga neću ići za velikim engleskim istoričarem. Posmatrana sa visine, istorija čovečanstva uopšte, a posebno zapadnog, ukazuje se manje kao sled us­ pona i opadanja, a više kao napredovanje, presecano, bez sumnje, zastojima i nazadovanjima, ali samo privremenim. Istina, bilo je tu i tamo delova čovečanstva koji su propa­ dali, ali, uzeto u celini, čovečanstvo je stalno napredovalo, iz veka u vek, uključujući i razdoblja nepovoljne konjunk­ ture. Zato sam se, ne zanemarujući proučavanje konjunk­ ture u doba renesanse, naročito zadržavao na promenama materijalnih i mentalnih struktura koje su evropskoj civili­ zaciji između XVI i XVII veka omogućile da krene putem svoje neobične sudbine. *

* *

Ustanoviti jedan put ne znači da će on uvek biti lep, niti d aje bio jedini moguć. Pošto istoričar treba više da nas­ toji da razume nego da sudi, nisam se trudio da saznam da li treba razdoblje renesanse više voleti od »doba katedrala«, ili mu davati prvenstvo u odnosu na »veliki vek«. Čemu ta neobična, a ipak česta, podela nagrada? Nisam, dakle, renesansu predstavio takvom d a je u njoj sve samo uspeh i lepota. Naprotiv, iole trezvenom posmatraču odmah pada u oči da je u XV i XVI veku na izvestan način došlo do po­ rasta opskurantizma - alhemičara, astrologa, veštica i nji­ hovih gonitelja. Otuda krupan značaj izvesnih tipova ljudi 8

- kondotijera, na primer - i izvesnih osećanja, kao što je žudnja za osvetom, koji su dugo smatrani odlikama rene­ sanse, dok su, u stvari, bili zaostatak iz prošlog razdoblja. Vreme mržnje, užasnih sukoba, bezumnih sudskih pro­ cesa, doba Plavobradog i Torkvemade, pokolja u Americi i autodafea, zapanjuje takođe istoričara XX veka svojom društvenom surovošću. To doba je ne samo otpočelo ukrca­ vanje crnaca za odlazak u Novi svet, već je i u samoj Evropi proširilo jaz između bogatih i siromašnih. Bogati su postali bogatiji, siromašni siromašniji. Nije li se previše isticao us­ pon buržoazije u doba Žaka Kera, Medičija i Fugera? Stvar­ nost je nešto složenija, jer novi bogataši su hitali da pređu u plemićki sloj, koji se tako povećavao i obnavljao. Postajao je, istina, sve pokorniji pred kraljem, ali zato nije bio manje posednička klasa. A, kultivišući se - pojava čija važnost nije dovoljno istaknuta - on je zapadnoj civilizaciji namet­ nuo izvesnu estetiku i aristokratski ukus, čije je naličje bio prezir prema manuelnom radu. Retko je tokom jednog istorijskog razdoblja ono naj­ bolje bilo u tako tesnom dodiru sa najgorim kao u vreme Savonarole i Bordžija, svetog Ignjacija i Aretina. Upravo zato se renesansa ukazuje kao okean protivurečnosti, pogdekad škripavi koncert oprečnih težnji, tegobno sustanarstvo volje za moć i još mucave nauke, žudnje za lepotom i nezdravog prohteva za užasnim, mešavina jednostavnosti i zamršenosti, čistote i putenosti, milosrđa i mržnje. Ni­ sam, dakle, želeo da osakatim renesansu, pa da u njoj vidim samo, kao H. Hajdn (Haydn), izvestan antinaučni duh, ili, u obrnutom smislu, kao E. Batisti, samo napredovanje ka racionalnom. Ona je bila i jedno i drugo. U tome je njena zbunjujuća priroda, njena složenost i njeno neiscrpno bo­ gatstvo. Dajući broju, nakon pitagorejaca, gotovo mitsku i religioznu prirodu, ona je tim posrednim putem stigla do kvantitativnog i do naučno plodonosnog pojma da matema­ tika čini tkivo svemira. 9

* * *

Renesansa je osobito volela zaobilazne puteve. Zato se i danas varaju dobronamerni duhovi kada doba Leonarda smatraju povratkom drevnosti i, shodno tome, zameraju mu što se zadržalo na tako udaljenoj prošlosti. A, zapravo, pri­ vidni povratak na izvore lepote, znanja i religije bio je samo način napredovanja. Hramovi Atine i Rima odlučno su »opljačkani« da bi se plenom ukrasili hramovi Francuske, Spanije i Engleske. Već u XVI veku u Mikelanđelu je pre­ poznat najveći umetnik svih vremena. Aristotel je srušen pomoću Platona i Arhimeda. Kolumbo je otkrio Antile zahvaljujući Ptolomejevim greškama u računu. Verujući da obnavljaju prvobitnu Crkvu, Luter i Kalvin su hrišćanstvu dali novo lice. Renesansa, koja je uživala u »simbolima« i kriptogramima. dugo je svoju duboku izvornost i želju za novim okvirima krila iza tog hijeroglifa koji još vara: lažne slike o povratku prošlosti. Kroz protivurečnosti i zamršenim putevima, uz to sanjajući o mitološkim rajevima i nemogućim utopijama, renesansa je ostvarila izvanredan skok unapred. Nikada ni­ jedna civilizacija nije dala toliko mesta slikarstvu i muzici, niti vinula u nebo tako visoke kupole, ni na razinu visoke književnosti uzdigla toliko narodnih jezika procvalih na tako malom prostoru. Nikada u prošlosti čovečanstva nije razrađeno toliko izuma u tako kratkom vremenskom ra­ zmaku. Jer, renesansa je naročito bila tehnički napredak; ona je čoveku Zapada dala više vlasti nad bolje upozna­ tim svetom. Naučila ga je da se služi vatrenim oružjem, da prelaženje vremena prati pomoću motora, da štampa, da svakodnevno koristi menicu i pomorsko osiguranje. Istovremeno - uz materijalni napredak išao je i duhovni - započela je oslobađanje jedinke, izvodeći je iz srednjovekovne anonimnosti i kolektivnih stega. Burkhart je na genijalan način istakao tu odliku razdoblja koje je proučavao. Njegovi naslednici ga mogu samo pratiti na tom

10

putu, ali valja i da istaknu koliko je bolno bilo to rađanje modernog čoveka. Njega je pratilo osećanje samoće i nez­ natnosti. Savremenici Lutera i Di Belea ustanovili su da su grešnici nepostojani i da im prete đavo i zvezde. Postojala je nekakva seta u renesansi. I, možda nije pogrešno, pod uslovom da se iskaz ne uzme u širem smislu, učenje o opravdanju verom, označeno kao »romantizam utehe«. No, suviše je malo reći d a j e došlo do otkrića čoveka. Skorašnja istoriografÿa je pokazala da je renesansa takođe bila i otkriće deteta, porodice u užem smislu reči, braka i supruge. Zapadna civilizacija je onda postala manje antifeministička, manje neprijateljska prema bračnoj ljubavi, osetljivija na krhkost i nežnost deteta. Hrišćanstvo se tada suočilo sa novim i složenim mentalitetom, što su ga činili strah od prokletstva, potreba za ličnom pobožnošću, težnja ka svetovnoj kulturi i želja da se život i lepota uklope u religiju. Religiozni anarhizam XIV i XV veka doveo je, doduše, do izvesnog prekida, ali i do podmlađenog i bolje strukturiranog hrišćanstva, otvo­ renijeg ka svakodnevnoj stvarnosti, udobnijeg za svetovnjake, popustljivijeg prema lepoti tela i sveta. Renesansa je začelo bila putena; čak se pogdekad, kao u Padovi, zalagala za izvesnu materijalističku filozofiju. Ali, njeno paganstvo, više prividno no stvarno, varalo je duhove koji su tragali naročito za anegdotom i sablazni. Zasenjena lepotom tela, ona je uspela da mu da njegovo legitimno mesto u umetnosti i životu. No, zbog toga ona nije težila da raskine sa hrišćanstvom. Većina slikara prikazivala je sa podjednakim uverenjem biblijske prizore i mitološku nagost. Čineći to, nisu imali osećaj da su u protivurečnosti sa samim sobom. Poruka Lorenca Vala bila je saslušana: hrišćanstvo nije više nužno značilo asketizam. Laicizacija i humanizacija religije u XV veku nisu predstavljale dehristijanizaciju. Ovo objašnjenje zahteva još jedno, drugačije pri­ rode. No, oba potiču iz iste želje - da se potpuno istraži jedno razdoblje, koje je naročito opsenjivalo svojim deko­ rom, svojim svečanostima i prêterivanjima. Jer, nismo želeli 11

da podlegnemo lakoći i od renesanse prikažemo samo otrov Bordžija, venecijanske kurtizane, ženidbe Anrija VIII i ba­ love na dvoru Valoa. Našu pažnju, naprotiv, zadržali su preobražaji, čiji je domašaj teško izračunati, sakriveni iza varki, kakve pružaju sva razdoblja. Nakon Džona U. Nefa (Nef), ja sam, dakle, istakao uspon onog kvantitativnog, kao i duha apstrakcije i organizacije, lagano, ali sigurno, učvršćenje jednog mentaliteta koji je bio više eksperimen­ talan i više naučan. Izbegavajući utabane staze, anegdotičnost i površnost, željan da pružim novu sintezu i novo tumačenje renesanse, ipak sam stalno nastojao da izbegnem paradoks i iskaze koji omamljuju, ali ne ubeđuju. Pre sam išao za time da dokažem, razjasnim i čitaocu pružim što bogatiju dokumentaciju. Jedna Kalvinova reč često mi je dolazila u sećanje dok sam pisao ovu knjigu: »Proučavao sam sebe do jednostavnosti«. Pokušao sam to da učinim kao on. Ovo nekoliko uvodnih stranica imale su za cilj da stvore izvesnu saučesničku vezu između čitaoca i autora. Dugovao sam nužna objašnjenja eventualnim čitaocima. Sada je došao trenutak da se sklonim iza predmeta moga iz­ laganja, pošto, ipak, prethodno ukažem na njegov plan. Prvi deo čini izlaganje glavnih činjenica iz četiri područja: poli­ tike, ekonomije, kulture i religije. Drugi je zalaženje unutar konkretne stvarnosti svakodnenog života. Treći, uporedo sa drugim, ali u duhovnom području, nastoji da omeđi jedan mentalitet koji je drugačiji od onoga iz prošlosti i da uoči pomaljanje novih osećanja na svetio.

12

Prva glava RASPAD HRIŠĆANSKE MAGLINE Važnost Evrope u doba renesanse ne nalazi se na demografskoj ravni. Oko 1600. godine ona još nije imala 100 miliona žitelja. Zauzvrat, Indija je, izgleda, tu brojku dostigla već početkom XVI veka, sa 30 ili 40 miliona žitelja u Dekanu i 60 miliona na severu. Kina je oko 1500. godine okupljala 53 miliona duša, a 1578 - 60 miliona. Doduše, Afrika i Amerika bile su takođe slabo naseljene, s obzirom na ogromno prostranstvo svojih teritorija: prva je, smatra se, početkom XVI veka imala 50 miliona stanovnika, a druga između 40 i 80 miliona. No, na ova dva kontinenta su prostrane pustinje razdvajale dosta gusto naseljena jezgra. Meksičku vulkansku zaravan (oko 510.000 kvadratnih kilo­ metara) naseljavalo je, čini se, 25 miliona žitelja u trenutku kada su se Kortes i Spanci pojavili u taj Evropljanima dotle nepoznat svet. Carstvo Inka je, kako izgleda, početkom XVI veka imalo 8 do 10 miliona podanika. A Francuska, posmatrana u svojim današnjim granicama, imala je 1320. godine manje od 15 miliona stanovnika; nije sigurno d a je 1620. godine nadmašila 18 miliona. Između te dve vre­ menske granice, demografski napredak u Evropi ostao je skroman zbog kuga, gladi i ratova. Italija se, verovatno,

15

uvećala sa 10 na 12 miliona stanovnika, Nemačka (u grani­ cama iz 1937) sa 12 na 15 miliona, Španija sa 4 na 5,5 mi­ liona. Valja još istaći da su se početkom XVI veka najmnogobrojniji gradovi sveta nalazili izvan područja zapadne civilizacije. Tako su Konstantinopolj i Meksiko, dve prestonice, od kojih nijedna nije znala za postojanje one druge, okupljali po 250.000 i 300.000 žitelja, dakle više no Pariz (možda 200.000 duša) i Napulj (oko 150.000). Ali, u Evropi, a posebno na zapadu kontinenta, nalazili su se dinamičnost i ključevi budućnosti. Prvi dokaz te unutrašnje dinamičnosti otkrićemo upoređivanjem dve karte Evrope: iz 1320. i 1620. godine. Kakvih preokreta ima između te dve vremenske gra­ nice! Početkom XVI veka Iberijsko poluostrvo podeljeno je na pet država: Navaru, Aragoniju, Kastilju, Portugaliju i kraljevinu Grenadu. Portugalija još nije bila kročila u Afriku. Ona će to učiniti tek 1415, dočepavši se Tangera. Kastilja, razdirana tokom čitavog XIV veka unutrašnjim sukobima, podlegla je 1319. godine Grenadi, a 1343. Algeziri. Zauzvrat, snažnija Aragonija je nastojala da stvori vlastito sredozemno carstvo. Francuska pod Filipom VI Valoa, koji je na presto stupio 1328, protezala se do Ganda i Briža, ali nije obuhvatala ni Mec, ni Grenobl, ni Marsej, ni Monpelje, a da ne go­ vorimo, naravno, o Strazburu i Perpinjanu. Lion je na gra­ nici vojvodine Savoje. Bordo, Bajona i čitava Gijena, a uz to i Pontije, su u engleskim rukama, makar da engleski kralj još pristaje da ukazuje čast francuskom suverenu. Bretanja čini, praktično, nezavisnu vojvodinu. Što se Engleske tiče, ona je ne bez teškoća uspela da pripoji Vels, koji će, međutim, biti potpuno uključen tek pod Henrikom VIII. Ali, ona je u lošim odnosima sa kra­ ljevinom Škotskom, susednom i suparničkom. Irska je već neka vrsta engleske kolonije, ali zanemarena, čiju je samo istočnu obalu doista nadzirao Edvard III, koji je 1327. pos­ tao engleski kralj.

16

Carstvo je hronično i trajno izloženo neredu i nemoći. Ali, Hanzeatska liga, nastala sredinom XII veka iz germanskog prodiranja na baltičke obale, predstavlja silu. Godine 1370. ona će stvoriti federaciju od sedamdeset i se­ dam gradova, kadru da danskom kralju nametne, mirom u Stralsundu, oslobođenje od plaćanja carine za hanzeatske lađe koje prolaze kroz Sund. Godine 1375. imperator Karlo IV posvetiće veličinu Hanze svečanom posetom Libeku. Naprotiv, u Nemačkoj s početka XIV veka Brandeburg još ne pripada Hoencolernima. Pripašće im tek 1415. Što se tiče Habsburgovaca, vojvoda od Austrije i Stirije, oni su doživeli poraze boreći se protiv Švajcaraca (Konfederacija potiče iz 1291), ne poseduju još ni Karintiju, ni Karnialu, ni Tirol. Carsku krunu steći će tek 1440, sa Fridrihom III, na severozapadu. Holandija kao politička celina tada još nije bila nastala. Na istoku je XIV vek sjajno razdoblje za kraljevinu Češku, sastavni deo Carstva, koje je obuhvatalo i Moravsku i Šlesku. Dinastija Luksemburga nastanjuje se u

17

Pragu 1310. Ugasiće se tek 1437. Svoj vrhunac dostigla je za vladavine Karla IV, kralja Češke od 1347. do 1378, Germanije od 1346, krunisan za cara 1355. Osnovao je univerzitet u Pragu. Carevi su teorijski imali pravo da bacaju oko na je ­ dan deo Italije. No, ona im je, u stvari, izmicala. Putovanja Henrika VII 1312. godine i Luja Bavarskog 1328. na Poluostrvo završila su se neuspehom. Istovremeno bujna i podeljena, Italija je sačinjena od mnoštva državica, koje vode zasebnu politiku. Situacija je, dakle, tu veoma nestalna i između 1320. i 1620. promeniće se više puta. Od Sicilijan­ skog večernja 1282, Sicilija pripada Aragoniji, koja je sebi pripojila Sardiniju 1325. No, kraljevina Dveju Sicilija, koja je, prema tome, zahvatala i južnu Italiju, nastade tek 1442. Severnije, feudalci su delovali kao gospodari »crkvene države«, iz koje se papstvo 1309. preselilo u Avinjon. U Fi­ renci, iz koje je Dante proteran 1302, unutrašnji sukobi ne ometaju poslove. Ali, veliki bankarski i tekstilni grad Arno još zauzima samo skromno područje i izaći će na more tek 1406, pošto je pobedio Pizu. U Milanu su Viskonti otpočeli jednu karijeru, koja će zasijati naročito krajem XIV veka i u prvoj polovini XV. Godine 1395-1397, Dan Galearco će od cara dobiti titulu vojvode od Milana i Lombardije. Pritešnjena s kopnene strane Apeninima, Đenova je u XIV veku bogat pomorski grad, ponosna na svoje trgovačke agen­ cije na Crnom i Egejskom moru. Kasra, na Krimu, gde se sustižu svi kopneni putevi sa Dalekog istoka, pripada joj još od 1286. Naspram obale Male Azije, Lezbos, Hios i Samos padaju takođe u njen posed između 1340. i 1360. Ona onda gospodari proizvodnjom i prodajom orijentalne stipse, pošto je IV krštaski pohod dužda učinio «gospodarem četvrtine i polovine (od četvrtine) Rimskog Carstva«. Godine 1320. Prečasna kontroliše Istru i dalmatinsku obalu, gospodari grofovijom Kefalonijom, Eubejom, vojvodinom Naksos i Kritom. Njena trgovina u Konstantinopolju je živa. Go­ dine 1470. moraće da napusti Eubeju, ali će pre toga zauzeti Korfu, Modon i Koron. Godine 1489. nastaniće se na Kipru.

18

U srednjoj Evropi, Ugarska je u XIV veku velika sila, u ru­ kama anžujske dinastije od 1308. Ta prostrana teritorijalna celina obuhvata, osim današnje Mađarske, Bosnu, Hr­ vatsku, Slovačku i Transilvaniju. Kralj raspolaže redovnim prihodima i snažnom vojskom. Luksemburška dinastija naslediće anžujsku 1387. A zatim će turska pretnja i unutra­ šnje krize na presto dovesti Matiju Korvina (kralj od 1458. do 1490), koji će biti sjajni mecena. U prvoj polovini XIV veka razvila se velika Srbija, koja je iskoristila opadanje moći Vizantije. Ona se proteže od Dunava do Jadranskog mora, a svoj vrhunac doživela je pod Stefanom IX Dušanom (1331-1355), koji je dovršio osvajanje Makedonije, zauzeo Albaniju, Epir, Tesaliju, zavladao Bugarskom i sanjao da zagospodari Konstantinopoljem. No, sa njegovom smrću propalo je i to kratkotrajno srpsko carstvo. Konačno će se srušiti na Kosovu (1389), pod udarcima otomanskih Turaka. Grčko carstvo, obnovljeno 1261, nije povratilo svoju nekadašnju moć. Nastavljajući borbu protiv Latina koji su se održali na Peloponezu, vizantijski kraljevi su se okre­ nuli od Male Azije. A tu se rađala opasnost. Početkom XIV veka pročulo se jedno tursko pleme, koje su ka obali po­ tisnuli Mongoli: Otomani. Oko 1350. godine zauzimaju, li­ cem prema Konstantinopolju, čitav istočni deo Mramornog mora. To područje, oko Bruse, ima širok pristup Crnom i Egejskom moru. Pošto su zakoračili na tlo Evrope, Otomani su se dočepali Andrinopolja 1362, pobedili Srbe na Kosovu 1389, porazili kod Ankopolja 1396. razuzdane zapadne krstaše, koje je predvodio Jovan bez Straha. Bugarska je os­ vojena; Vlaška plaća danak. Nagli upad Tamerlana u Malu Aziju, poraz koji je Bajazit I pretrpeo od njega 1402. godine kod Ankare, daće Vizantijskom Carstvu predah od pedeset godina. Skandinavija krajem srednjeg veka igra srkomnu ulogu, uprkos unije između tri kraljevine, zaključene u Kalmaru pod okriljem Danske. Zauzvrat, u XIV i XV veku dolazi do uspona Poljske i povlačenja Tevtonskog reda, koji

19

je u jednom trenutku gospodario čitavom baltičkom oba­ lom, od Pomeranije do Narve. Godine 1386. paganski voj­ voda od Litvanije - jedan Jagelonac - oženio se naslednicom poljskog prestola i prešao u hrišćanstvo. Tako se za naredna četiri stoleća ujedinila jedna mala Poljska, što se sa leve i desne strane Visle pružala od Krakova do Toruna, i prostrana Litvanija, čijom sredinom je tekao Dnjepar, a čiji su najznačajniji gradovi bili Vilna i Kijev. Godine 1410. Tevtonski vitezovi pretrpeli su težak poraz kod Grunvalda (Tanenberg). Gdanjsk se godine 1454. stavlja pod zaštitu Poljske. Tu luku čekao je veliki procvat. Početkom XIV veka još je rano da se govori o Ru­ siji. Svoj uspon Novgorod duguje Hanzi, a moskovska kneževina je vazal mongolske Zlatne horde. Uprkos već u to doba u Moskvi prisutnom pravoslavnom patrijarhu, ne­ zavisnom od Konstantinopolja, valjalo je sačekati Ivana III (1462-1505), »ujedinitelja ruskih zemalja«, pa da se Moskva nametne Novgorodu i oslobodi mongolskog nadzora. • T e o rijs k a g ra n ic o C o rs tv o ш

ш

н «

na Danska

EVROPA OKO 1620

20

Okrenimo sada nekoliko stranica istorije. Karta Ev­ rope uoči Tridesetogodišnjeg rata znatno je uprošćenija. Kastilja i Aragonija su se ujedinile 1479, kraljevina Gre­ nada je iščezla 1492, Navara je anektirana 1512. Od 1580. do 1640, Španija i Portugalija imaće istog kralja. Ojačana stalnim prilivom bogatstva iz Meksika i Perua, Španija, gospodarica dalekih Filipina, raspolažući sada portugal­ skim carstvom na Dalekom istoku i u Brazilu, ostaje 1620. godine, uprkos svojim neuspesima u Francuskoj i Flandriji i porazu Nepobedive Armade (1588), prva svetska sila. Ona u Evropi poseduje južnu Holandiju, Franš-Konte, Milansku pokrajinu, ima utvrđenja na toskanskoj obali, Napuljsku kraljevinu, Siciliju i Sardiniju. Francuska, kojoj je Anri IV vratio samopouzdanje, ostaje skromnija od Španije, ali, istina, homogenija. Kralje­ vina zahvata već četiri petine današnje teritorije. Pokrajina Dofine je priključena 1349, Monpelje 1382, Provansa 1481. Šest godina ranije engleski kralj odrekao se francuske krune i svih svojih poseda na kontinentu, izuzev Kalea, grada koji je ponovo postao francuski tek 1559. Godine 1491. Ana od Bretanje udala se za Karla VIII; njegov zet Fransoa I ko­ načno je 1532. godine prisajedinio vojvodstvo kraljevini. Zauzvrat, Francuska se pod Karlom VIII dobrovoljno odre­ kla pokrajina Artoa, Franš-Kontea i Rusijona, koje je bila stekla pod Lujem XI, što je značilo puštanje vrapca iz ruku zarad (talijanskog) goluba na grani. Mazaren i Luj XIV će brzo ispraviti tu grešku. No, 1559. godine pripojene su tri biskupije, u kojima se govorio francuski jezik: Mek, Tua i Verden, a Anri IV 1601, da bi oslobodio Lion, osvaja pokra­ jine Brese, Vide i Geks. Uprkos krizi izazvanoj Stogodi­ šnjim ratom, neuspehom pohoda na Italiju i dramom verskih ratova, Francuska je početkom XVII veka ujedinjena i prostrana zemlja, kakvom je nisu mogli zamisliti Karlo Peti i Filip II. v Engleska i Škotska, dugo neprijateljski nastrojene jedna prema drugoj, imale su 1620. već sedamnaest godina istog kralja. One su još slabo naseljene, ali sudbina Brita-

21

nača je već jasno ocrtana. Od 1570. njihove trgovačke lađe preplavile su Sredozemlje; 1588. Elizabetini pomorci su savladali moćnu i oholu Nepobeđivu arrnadu. Tačno 1620, »Oci hodočasnici« iskrcali su se u Severnoj Americi.

FRANCUSKA 1328, 1360, 1380.1 1429. (Prema Ž. Le Gof, Srednji vek)

Carstvo čuva svoju labavu strukturu i mnoštvo država i kneževina, brojnih kao dani u godini. A dve po­ rodice, koje će gospodariti pozornicom srednje Evrope sve do 1918. godine, upravo su kovale svoju moć. Izborna kuća Hoencolerna je uoči Tridesetogodišnjeg rata upravo stekla nove posede na zapadu i istoku: sa jedne strane vojvodine

22

Kiev i Marka (1614), sa druge Pruska, izvan granica Carstva (1618). Što se bečkih Habsburga tiče, oni u Evropi imaju manje značaja zbog carske krune koja ne daruje nikakvu stvarnu moć nego zbog bloka koji su strpljivo stvarali počev od XIV veka oko vojvodstava Austrije i Stirije. Oni vladaju, dakle, teritorijom koja se proteže od Jadranskog mora do granica Poljske, od Forarlberga do krajnjeg istoka Slovačke. A i na zapadu još poseduju različite teritorije, naročito u Alzasu. Pošto je početkom XVII veka postala većim delom protestantska, Češka je želela da povrati svoju staru nezavisnost. Poraz na Belom Brdu (1620) priključio ju je za sledeća tri veka sudbini bečkih Habsburgovaca. Hanza je početkom XVII veka izgubila mnogo od svoga upliva i svoje moći. Tridesetogodišnji rat će joj zadati smrtni udarac. Holandske lađe sve više zamenjuju hanzeat­ ske. Ujedinjene pokrajine predstavljaju jedan od paradoksa evropske istorije XVII veka. Zamorena flandrijskim ratom, koji ju je grizao poput raka, Španijaje 1609. godine prihva­ tila primirje, koje je privremeno priznavalo nezavisnost maloj kalvinističkoj republici. Godine 1648. postaće oči­ gledno: dva miliona ljudi, raspoređenih na 25.000 kvadrat­ nih kilometara, stajaće na čelu najvećeg carstva koje je svet ikada video. Što se Belgije tiče, ona 1620. godine u Evropi postoji virtuelno. Između 1579. i 1585. Aleksandar Farneze je za Španiju ponovo osvojio južnu Holandiju, koja postaje jedno od glavnih poprišta katoličke reformacije. Ali, 1598. Filip II stvara od nje samostalnu državu i poverava je nad­ vojvodama. Bilo da zavisi od Madrida ili, kasnije, od Beča, buduća Belgija, svesna svoje tradicije i svog srednjovekovnog prosperiteta, već predstavlja zasebnu celinu. I Švajcarska je potvrdila svoju osobenost dostigavši već krajem XV veka gotovo današnje granice. Evropa je drhtala pred njenim vojnicima u vreme Karla Smelog, a ona je postala jedno od središta širenja Reformacije. Vestfalski m ir će je zvanično odvojiti od Carstva. S onu stranu Alpa, Italija ostaje podeljena. Izuzev u nekoliko pojedinosti, ona je oko 1560. godine stekla izgled

23

koji će sačuvati do Bonapartinog rata 1796. Počev od mira u Lodiju (1454), stvorena je izvesna talijanska ravnoteža, koja je već u to doba dočaravala evropsku ravnotežu od XVII do XIX veka. Pet najznačajnijih država vode glavnu reč: Milansko vojvodstvo, Venecijanska republika, Toskana (postala veliko vojvodstvo 1569, pripavši Medičijima), papsko svetovno područje i Napuljska kraljevina. Španija drži u svojoj ruci prvu i poslednju od pet država, tako da je sloboda delovanja ostale tri, a posebno malih kneževina, veoma ograničena. Venecija zlovoljno trpi taj protektorat Habsburgovaca nad Italijom. Ali, nju more teške brige što dolaze iz otomanske carevine. Tokom rata 1409-1479. mo­ rala je Turcima da prepusti Negrepont, razna ostrva u Egej­ skom moru i više uporišta u Moreji i Epiru. Godine 1571, kada se zbila pobeda kod Lepanta, napustila je Kipar. Ve­ oma rano je shvatila ozbiljnost otomanske pretnje i tražila rešenja pomoću uzajamnih ustupaka. Do velikog venecijan­ skog širenja na kopnu došlo je početkom XV veka: Vićenca i Verona pripojene su 1406, Udine 1421, Brešija i Bergamo 1428. Ali, šta je Venecija, a još više Đenova, lišena svojih orijentalnih trgovačkih poslovnica u doba španske nadmoći? Na karti se malo toga vidi. Ali, na razini civilizacije, uloga Spanije ostaje ogromna, čak i 1620. Pravo govoreći, ona je dominirala tokom tri veka, koji odvajaju Dantea od Galileja. Na samom poluostrvu, najznačajnije države nisu nužno i najsjajnije. Urbino je bio Atina XV veka, a Ferara jedno od najvećih žarišta renesanse. S onu stranu Jadranskog mora počinje otomanski svet, koji se proteže na tri kontinenta, od Budima do Bag­ dada, od Nila do Krimskog mora, i koji pod svojim okri­ ljem drži i jedan deo severne Afrike. Pad Konstantinopolja (1453), kraj malog grčkog carstva u Trebizondi (1461), os­ vajanje Egipta (1517), Beograda (1521), poraz ugarskih vi­ tezova na Mohaču (1526), gde je na bojištu pao i sam kralj, sistematsko prisajedinjenje egejskih ostrva između 1462 (Lezbos) i 1571 (Kipar) - sve je to sultana učinilo nekom vrstom muslimanskog Avgusta. On je istovremeno nasled-

24

nik Muhameda, »sluga svetih gradova«. U Evropi gospodari Balkanom, južno od Save i Dunava, i većim delom Ugar­ ske. Transilvanija, Moldavija i Vlaška plaćaju mu danak. Godine 1480. turska sila iskrcala se u Otrantu. Često se za­ boravlja d aje sjajna renesansna Italija drhtala pred turskom opasnošću i da je Otomansko Carstvo svoj vrhunac dosti­ glo sredinom XVI veka, pod Sulejmanom Veličanstvenim (1520-1566). Čak i nakon Lepanta, turski i varvarski gu­ sari nastavili su da pohode tirenske obale. Pogledajmo ra-

PET VELIKIH TALIJANSKIH DRŽAVA OD 1494-1515. (Prema Ž. Delimo i Dž. Hirs, Kraj srednjeg veka, XVI iXVIIstoleće)

25

dije Montenjev Dnevnik sputovanja u Italiju 1581. Reč je o pokrajini Ostiji: »Pape, a naročito ovaj (Grgur XIII), digle su na toj morskoj obali visoke kule ili stražarnice, gotovo nakon svake milje, za osmatranje turskog iskrcavanja, što se često događa, čak i u vreme berbe grožđa, kada otimaju stoku i ljude. Sa tih kula oni se pomoću topovskih pucnjeva tako brzo međusobno upozoravaju da znak za uzbunu za tili čas stigne u Rim«. Jagelonci, sada ujedinjeni poljski i litvanski suvereni od 1386. do 1572, i dalje nisu imali sreće u svojim naporima da se odupru Turcima: Ladislav Ilije od njih pretrpeo poraz 1444. u Varni; početkom XVI veka valjalo je Osmanlijama prepustiti Moldaviju i Bukovinu. Pa ipak, poljski kraljevi u XVI veku još vladaju prostranim - čak odveć prostra­ nim područjem, bez prirodne odbrane, koje ide od Poznanja do donjeg Dnjepra i od granica Transilvanije do današnje Estonije. Postojalo je poljsko zlatno doba u periodu rene­ sanse, naročito pod Sigismundom I, koji je vladao od 1506. do 1548. Žena mu je bila iz porodice Sforca, a kraljevski dvor bio je žarište humanizma. Ali, nakon gašenja jagelonske dinastije i vladavine Stefana Batorija (1576-1586), zemlja, čijom je sudbinom sada upravljala jedna grana po­ rodice Vaza, krenula je u susret sve većim teškoćama. N e­ poslušnosti plemstva pridružile su se spoljašnje opasnosti. Poljska je okružena neprijateljima: Turcima, Šveđanima, Moskovitima. Švedska se 1523, na poziv Gustava Vaze, odvojila od Danske. Kalmarski savez oduvek je bio nestalan. Još nestalnije je bilo ujedinjenje Poljske i Švedske (1592-1595) u doba Sigismunda I Vaze. Ovaj katolički kralj sukobio se sa ubeđenjima jedne Šveđanke, veoma privržene Reformaciji. Osim toga, ove dve zemlje bile su suparnice na Baltiku. Go­ dine 1620, Gustav-Adolf je bio kralj već jedanaestu godinu. Sanjao je da Baltik pretvori u «švedsko jezero«, a Rusima je već oduzeo Ingriju i istočnu Kareliju. Početkom XVII veka naspram Šveđana i Poljaka nalazila se Rusija, koja je sve više jačala. Ivan III (1462-

26

1505) oženio se nećakom poslednjeg Vasileusa. Dobio je carska odličja i proglasio se samodršcem i gospodarem. Godine 1523. Rusi su Poljskoj oduzeli Smolensk. Kasnije su na zapadu pretrpeli neuspeh. Ali, koristeći raspad mongol­ skog carstva, zauzeli su Kazanj 1552, a Astrahan 1554. To je doba Ivana IV Groznog (1533-1584), koji je stupanjem na presto dobio titulu «cara svih Rusa«. Nakon njegove smrti i smrti Borisa Godunova (1605) izbili su nemiri. Ali, osam godina kasnije, Mihajlo III (1613-1645) osniva dinastiju Ro­ manova. Dok su Poljska i Švedska sve više opadale, valjalo je računati na Rusiju. * * *

Početkom XVI veka Evropa je još imala neodređene oblike i neizvesnu budućnost. Naprotiv, 1620. godine poli­ tičke podele kontinenta postale su, ako ne čvrste, a ono bar u osnovnim crtama jasnije i postojanije. Uprkos trenutnom iščezavanju Poljske krajem XVIII veka, nezavisnosti Grčke nekoliko godina kasnije i izvesnim promenama tu i tamo, karta Evrope 1850. neće se bitno razlikovati od karte kakva je bila u trenutku izbijanja Tridesetogodišnjeg rata. Ukupno uzev, doba renesanse, to jest ono veliko razdoblje promena što ide od Filipa IV Valoa do Luja XIII, jeste doba kada se Evropa politički odredila, otkrivši nakon talijanskog pri­ mera i kroz francusko suprotstavljanje težnjama Habsburgovaca zlatno pravilo ravnoteže među silama. Odnos među njima zamenio je ideal evropskog ujedinjenja ostvarivanog pod vlašću imperatora. U svome delu De monarchia, Dante je pisao, oko 1320: »Tamo gde se nema šta želeti, nema ni gramzivosti. Pošto jednom nestanu predmeti za kojima se može žudeti, nestaju i pobude sa time u vezi. A Monarh (Dante pod ovim podrazumeva »imperatora zemlje«) nema za čime da žudi, pošto je njegova sudbina oblast ograničena samo okeanom, što nije slučaj sa ostalim prinčevima, čije se oblasti graniče

27

sa drugim oblastima, kao, na primer, kraljevina Kastilja sa kraljevinom Aragonijom. Monarh je, dakle, od svih smrtnih onaj koji može najiskrenije biti podvrgnut pravdi«. No, sre­ dinom XVI veka, jedan Englez, Džon Kork, preuzimajući iskaze zakonoznanaca Filipa Lepog, oholo je tvrdio: »Svi narodi znaju d a je silni kralj Engleske car svojoj kraljevini i da ne zavisi od nikoga«. Biti »car u svojoj kraljevini«, to znači d a je odbačena, u osnovi, feudalna hijerarhija, koja je negda pravila razliku između suverena i vazala, budući da je car suveren nad suverenima. Stogodišnji rat je pokazao da feudalni sistem nije više bio primeren stvarnosti. Kada je Edvard III godine 1337. uputio svoj izazov Filipu VI, svome suverenu za Gijenu i Pontije, on je želeo, pre svega, da svoje kontinentalne posede oslobodi svake zavisnosti. Naime, u ugovoru iz Bretinjija (1360) zarobljeni Jovan Dobri morao je svom bivšem vazalu da prizna pravo potpunog vlasništva - dakle, bez »vazalske vernosti« - nad gotovo čitavim jugozapadom Francuske. Ne manje značajan je i ugovor iz Arasa, zaključen 1435. između Karla VII i Filipa Dobrog, burgundskog vojvode. On je prihvatio napuštanje engleskog saveza; zauzvrat Karlo VII mu je dao više »kraljevskih gra­ dova« i dožvotno ga oslobodio svake vazalske pokornosti francuskom kralju. Kako bi u tim uslovima imperator mogao sačuvati stvarnu vlast nad evropskim suverenima? Doduše, carski mit je bio postojan, pa je i dalje opsedao duhove. Fransoa I i Karlo Španski bili su suparnici tokom čuvenog izbora 1519. godine. A, u stvari, Karlo Peti je svoju moć crpeo ne iz svoje titule, već iz činjenice d a je bio stvarni gospodar značajnih teritorija izvan Carstva. Već 1522. uvideo je d a je teško vla­ dati istovremeno srednjom i južnom Evropom, pa je svome bratu Ferdinandu ustupio austrijske teritorije habsburške kuće. Obeshrabren time što nije uspeo da sačuva versko je ­ dinstvo Nemačke, on je 1556. podelio svoje teritorije na dva delà, ostavivši Ferdinandu srednju Evropu i carsku krunu, a Filipu II Španskom Holandiju, Franš-Konte, talijanske posede i Ameriku, što je još bila isuviše prostrana celina

28

da bi dugo mogla opstati. Budućnost je pripadala teritori­ jalnim tvorevinama utemeljenim na izvornom nacionalnom osećanju. . . Istina, nisu sve evropske nacionalne zajednice uspele da se razviju krajem srednjeg veka i početkom moder­ nog doba. To naročito nije pošlo za rukom u onome delu kontinenta koji je preplavio osmanlijski talas. Tu su na­ rodi više ili manje ćutljivo čekali bolja vremena. Stvar je nešto drugačija kada je reč o Češkoj, koja je umakla tur­ skom osvajanju. Njena osobenost se najpre učvrstila u doba Karla IV, dobrotvora Praga, a još više u vreme Jana Husa, koji je propovedao na češkom i 1409. godine doprineo proterivanju Nemaca sa univerziteta glavnog grada. Husitski ratovi u XV veku imali su trostruki vid: verski, društveni i nacionalni. Početkom XVII veka češka kraljevina, većim delom protestantska, uživala je, unutar celine kojom su upravljali Habsburgovci, povlašćeno mesto, a car je voleo da prebiva u Pragu. Gruba verska politika Ferdinanda II, njome izazvana pobuna Čeha (1618), njihov poraz na Be­ lom Brdu (1620) i odmazda koja je usledila, izazvali su pomračenje nacionalnog osećanja u Češkoj, gde je kruna prestala da bude izborna. Doduše, kraljevina je teorijski sačuvala svoju nezavisnost, a naročito je Prag postao u doba katoličke reformacije barokni grad, čiji spomenici i danas čuvaju uzbudljivu draž. Uspostavila se neka vrsta saradnje između češke i nemačke elite, tako d aje istorijski pogrešno govoriti da je u XVII i XVIII veku trajala nemacka »oku­ pacija« zemlje. No, delovanje Jana Husa i odmazda koja je usledila nakon poraza na Belom Brdu ostavili su dovoljno sećanja za nacionalni preporod u XIX veku. Pravo govoreći, u Evropi iz doba renesanse bilo je više povoljnih ishoda nego neuspeha u pogledu procvata nacija, bilo da je reč o zemljama na zapadu ili na istoku, o Rusiji ili Švedskoj. Kao prigovor bi se mogao izneti slučaj Italije. Makijaveli je uzalud u svome delu Vladalac (1516) prizivao ujedi­ nitelja koji bi pokrenuo nacionalne energije i ujedinio zem­ lju. Doista, Italijom su od kraja XV veka ne samo krstarile

29

strane vojske, već su se one, stoje značajnije, na više mesta i trajnije zadržale. Godine 1494. Karlo VIII je prešao Alpe i, kao »novi Kir«, pobednički se pojavio u Milanu, Parmi, Fi­ renci, Rimu i u južnoj Italiji. Krunisao se za kralja Napulja, Sicilije i Jerusalima. Ali, nekoliko meseci kasnije, pošto su se talijanski prinčevi udružili protiv njega, bio je presrećan što je kod Fornua (1495), po cenu žestoke bitke, uspeo da sebi prokrči put povratka u Francusku. Pa ipak, Luj XII je već 1499. ponovo poslao francusku vojsku u Italiju. Ona je zauzela Milano, čiji je vojvoda, Ludvig Mavarski, dopao ropstva i prebačen u Loš, gde je i umro. Gospodar Đenove i Lombardije, francuski kralj, pregazio je Venecijance 1509. godine kod Agnadela. Doduše, pet godina ranije morao je da napusti san Karla VIII i kraljevinu Napulj prepusti Fer­ dinandu Aragonskom. Godine 1512. Sveti savez, koji je, po­ mirivši se sa Venecijancima, uspostavio Julije II, proterao je Francuze iz Milana, uprkos nedelotvorne pobede Gastona de Foa kod Ravene. Francuski kraijevi su se i dalje zanosili svojim talijanskim ambicijama. Godine 1515. Fransoa I stupio je na presto i odneo sjajnu pobedu kod Marinjana. Milano je ponovo postao francuski grad, ali ne zadugo. Šest godina kasnije grad je izmakao iz ruku Vrlo Hrišćanskog Kralja, čiji su vojnici ubrzo potučeni kod Pavije (1525): osam hi­ ljada Francuza ubijeno je u bici, ili se udavilo u reci Tesen; druga strana je izgubila samo sedamsto ljudi. Ugovorom u Madridu (januara 1526), Fransoa I se prividno odrekao Ita­ lije. Ali, nekoliko meseci kasnije sklopio je u Konjaku savez protiv Karla Petog i približio se papi. Pustošenje Rima iza­ zvalo je novi upad Francuza u Lombardiju i u pravcu Na­ pulja - novi poraz, koji se završio mirom u Kambreu (1529). Ali, 1535. umro je poslednji vojvoda Sforca, koji je samo no­ minalno vladao Milanskom pokrajinom. Ona je onda prešla pod neposrednu vlast Karla Petog. Pod vidom zaštite i da bi imao bazu za potonje najezde na jug, Fransoa I je 1536. godine zauzeo Savoju i Pijemont, gde su francuske trupe ostale više od dvadeset godina. Godine 1542. još je name-

30

ravao da povrati Milano. Pod Anrijem II vojnici francuskog kralja ratovali su u više navrata u Italiji. Godine 1551. bo­ rili su se protiv Julija III oko Parme i Mirandole. Sledeće godine Sijena se pobunila protiv carske vlasti, vičući Fran­ cia, Francial A 1557, Fransoa iz Gize, na poziv pape Pavla IV, kome su pretili Španci, pojavio se u Rimu i bez uspeha preduzeo »poslednji pohod na Napulj«. Mir u Kato-Kamberziju stavio je tačku na francuska krstarenja, ali ne i na prisustvo stranih trupa na talijanskom tlu, pošto su Španci stupili na njega 1504. i tu ostali više od dva veka. Tako je poluostrvo moralo da trpi prolazak i tegobno prisustvo francuskih, švajcarskih, nemačkih i španskih voj­ nika. Gledalo je nemoćno pljačku Rima 1527. godine. Pre­ dvođene jednim Francuzem, carske trupe - to jest nemački plaćenici, često luteranci, Španci, čak Talijani —sadistički su pljačkale, činile nasilje i ponižavale grad koji je nazi­ van »novim Vavilonom«, a kome je zavidela čitava Evropa. Pa ipak, Italija nije izgubila svoju dušu. U to doba, uprkos Makijaveliju, ona nije težila političkom ujedinjenju. Ali, bila je svesna svoga duhovnog jedinstva i znala da su Alpi njena prirodna granica. Julije II je izražavao osećanje svo­ jih zemljaka, razlikujući Talijane od »varvara«, koje je va­ ljalo proterivati. Pola veka kasnije i Pavle IV je nastojao da »Italiju oslobodi stranih vojski«. Ti pokušaji izjalovili su se. Ali, Španci nisu uspeli, pa nisu čak ni nastojali da asimiliraju Milansku pokrajinu, kraljevinu Napulja i Sici­ lije, koje su sačuvale svoj jezik, svoju kulturnu baštinu i vlastitu osobenost. Nije li neoprezno govoriti o »španskoj Italiji« u XVI i XVII veku? Stvarnost je mnogo složenija, naročito kada se pomisli da su Rim, Venecija i Firenca os­ tali nezavisni, čak i kada je valjalo da na razini spoljnih od­ nosa računaju na špansku silu. Zato su talijanska umetnost i duh mogli nastaviti da se razvijaju slobodno na ta tri glavna mesta zapadne civilizacije. Da li su se toliki lombardijski umetnici slučajno nastanili u Rimu u drugoj polovini XV veka? Novi bljesak i pojačano zračenje večnog grada u doba katoličke reformacije i u jednom trenutku kada su pape, a

31

naročito Sikst Peti (1585-1590), nastojale da pojačaju slo­ bodu delovanja Svete stolice i crkvene države, svedoče da je Italija bila sačuvala suštinu svoga genija i ostala verna ve­ likoj prošlosti, koja ju je nekada stavila na čelo sveta. Iako podeljena, ona je čuvala izvesnu unutrašnju povezanost, koju nikada nije imala raznorodna skupina što je bila pod vlašću Filipa II. Tako je i Nemačka, rasparčana, izložena građanskom ratu, čuvala relativno čvrste granice, koje su štitile izvesno kulturno blago i kolektivnu svest, čiji je Luter bio rečiti svedok. Zar nedostatak te kolektivne svesti, koja se tako snažno razvila u konfederalnoj Švajcarskoj, ne objašnjava dubinski neuspeh nove Lotaringije, koju su burgundske vojvode htele da ustanove krajem XIV i u XV veku? Izvlačeći posledice iz naizmeničnih uvećavanja burgundskog područja, a veran političkoj liniji Filipa Dobrog, Karlo Smeli (14671477) je želeo, zauzevši Alzas, Lotaringiju i Šampanju, da sjedini svoje posede od severa do juga i da stvori jedinstveno područje od Cuiderzea do Makona i Bazela. Luj XI i Švajcarci su sve preduzeli da ga u tome spreče. No, u svakom slučaju, ta prenagljena teritorijalna konstrukcija izgledala je izveštačeno. Žitelji Holandije se nikada nisu osećali Burgunđanima; dokaz za to su učestale pobune Liježa, Briža i Ganda protiv Filipa Dobrog, Karla Smelog, Filipa Lepog i Karla Petog. Neuspeh burgundske konstrukcije ukazivao je na budući raspad španskog evrop­ skog carstva. Nemiri koji su u Holandiji buknuli 1560. za­ čelo su bili izazvani verskim razlozima, ali umrtvljivanje državnih staleža, koje su provodili ministri Filipa II, i ne­ prijateljstvo prema španskim vojnicima, takođe delimično objašnjavaju pobunu žitelja Flandrije. Naprotiv, različite te­ ritorije deobom pripale 1556. bečkim Habsburzima uspele su da se tokom više vekova konstituišu u relativno čvrstu celinu zato što se u središtu nalazilo jedno čvrsto jezgro, koje je nastojalo da germanizuje okolne oblasti. Poput propasti nove Lotaringije u XV veku, rečita je i propast francusko-engleske kraljevine, koja je trebalo da se

32

Granica Sve t o g

Carstva

Posedi faurgundskih v oj voda p r i l i k o m na p r e st o Fi l ipa Dobrog K19.g.

s tupanj a

P o d r u č j a koja j e stek a o F i l i p Dobri ( I 4 1 9 . - H 6 7 g . ) P o d r u č j a koja je stekao Karto Smel i (1467.~1477.g-) Teri tori j e pod b u r g u n d s k i m u t i c a j e m

BURGUNDSKA SILA U XV VEKU

33

rodi iz Stogodišnjeg rata. Edvard III, koji je na kontinentu posedovao Gijenu i Pontije, osporio je 1337. godine Filipu VI francusku krunu i zatražio je za sebe. Istina, sporazu­ mom u Bretinjiju (1360) Edvard III se odrekao te krune, ali Jovan Dobri mu je ustupio gotovo trećinu Francuske. Šezdeset godina kasnije, sporazum iz Troja lišio je nasledstva prestolonaslednika Karla - budući Karlo VII - i sinu Henriju V za ženu dao Katarinu, ćerku Karla VI. U tekstu sporazuma čitamo: »Dve krune, Francuske i Engleske, ostaće zauvek zajedno, u rukama iste ličnosti, to jest našeg sina Henrija, dok bude živ, a posle njega u rukama njego­ vih naslednika«. Ali, 1453. godine Englezi su u Francuskoj držali samo Kale. * * *

Uzmak Engleza na Ostrvo bio je samo posledica raz­ voja u Francuskoj neke vrste nacionalne svesti, čiji je uz­ budljivi i plemeniti tumač bila Jovanka Orleanka. Ona je pisala vojvodi od Bedforda 1429: »Vratite Devici, koju je ovde poslao Bog Kralj Neba, ključeve svih gradova što ste ih u Francuskoj zauzeli i obeščastili... Došla sam ovde od strane Boga Kralja Neba da vas izbacim iz Francuske... I nemojte verovati da ćete ikada zadržati Božju kraljevinu Francusku«. Englezi i Francuzi su, naime, upravo otkrivali sve ono što ih razdvaja. Izreka o »dvoličnosti« Engleza izgleda da je nastala u XIV veku. Pripisivane su im i druge mane. Jo­ van Lepi, kanonik iz Liježa (1290-1369), inače naklonjen Edvardu IV, nije se ustezao da Engleze oceni kao »obično zavidne prema svim strancima kada su ovi nadmoćni... Za­ vist nikada nije iščezla u Engleskoj«. Oko 1450. godine je ­ dan Francuz napisao je Prepirku između glasnika Francu­ ske i Engleske, u kojoj je pušteno na volju antiengleskim osećanjima gomilanim tokom Stogodišnjeg rata. Slično je i delo Knjiga opisa zemalja Žila Le Buvijea, pisano u isto

34

doba: »Ovi ljudi (Englezi) su okrutni i krvnici... I ratuju sa svim narodima sveta na moru i na kopnu. Oni su takođe po­ hlepni, ali vesti trgovci. Sve što steknu po stranim zemljama, kamo putuju, šalju u svoju kraljevinu. Zato je ona bogata«. U napred spomenutoj Prepirci, svaki od dvojice glasni­ ka traži razloge nadmoći svoje zemlje. Francuski glasnik se poziva na geografiju i klimu i izjavljuje svom engleskom su­ parniku: »Kraljevina Francuska ima veoma dobar položaj kakav vi nemate, jer ona se nalazi između toplih i hladnih predela, a hladni, u kakvima vi živite, su veoma štetni za ljudsko telo, jer zima tu počinje rano i traje tako dugo da ljudi bolno podnose hladnoću i ne mogu da rastu kao što ni­ kakvo voće ne može da rodi, a ono što rodi dolazi u nevreme i loše zri. A Francuska je između i na sredini; tu raste vrlina, a vazduh je blag i prijazan, i svako voće rađa u izo­ bilju i plemenito je i izvrsno, a ljudi u njoj žive ugodno i umereno, bez preterane žege ili studeni«. Kako smo daleko do XII veka, kada je Engleska pismenim ljudima Zapada izgledala kao zajednička otadžbina! Kaluđer Rišar iz Klinija (t 1188) nije nalazio dovoljno pohvalnih reči za Engle­ sku, u čiju čast je napisao jednu latinsku pesmu: Engleska, njiva rodna, plodni kutak sveta... Engleska, zemlja zabava, slobodan narod, rođen za nestašluke Prijazna zemlja, šta kažem?, zemlja sva od radosti, Koja ništa ne duguje Galima, ali kojoj Galija duguje Sve što ima dražesno i ljupko. Preprici, koju je sastavio Francuz sredinom XV veka, odgovara sto godina kasnije Debate between the heralds o f England and France Džona Koka (Coke). Ostrvski autor, naravno, hvali kroz usta svoga glasnika ugodnost, srčanost i bogatstvo Engleske. Gospa Opreznost, pozvana da presudi, može da se izjasni samo protiv Francuske: »Moja presuda je da kraljevina Engleska treba pre Francuske da pristupi časti i stane sa njene desne strane; a da vi, gospodine glasnice

35

Francuske, na svim skupovima gde treba da se pokaže čast, zauvek smatrate svojim zadatkom ustupanje mesta glasniku Engleske«. Engleski nacionalni ponos dobio je krajem XVI veka sa Šekspirom genijalnog pesnika. U Ričardu II (oko 1595) Džon od Gonta, neposredno pred svoju smrt, veliča Engle­ sku: »Ovaj ponositi presto kraljeva, ostrvo krunisano, ta ve­ ličanstvena zemlja, to središte Marsa, drugi Eden, poluraj, tvrđava što priroda diže protiv zaraze i domašaja rata, taj srećni soj ljudi, ovaj mali svet, biser taj, srebrnim morem uokviren, što mu služi kao zid ili odbrambeni jarak oko doma protiv zlobe svih zemalja manje srećnih«. Bilo je to posle poraza Nepobedive armade! Mimo pogrda, hvalisanja i hiperbola, zapažamo da u doba renesanse većina evropskih naroda stiče svest o sebi i drugima. Oni sada znaju da su raznoliki. Francuze bije glas da su lakoumni, živahni i nepostojani. Jovan Lepi tvrdi u XIV veku: »(Oni) uvek obećavaju, a slabo plaćaju«. Dve sto­ tine godina kasnije venecijanski ambasador Mark-Antonije Barbara ovako ih definiše: »Francuzi su po prirodi oholi i ponositi, vrlo hrabri u ratnim poduhvatima; zato je njihov prvi udar teško podneti... U njihovoj vojsci ima mnogo že­ stine, a malo reda. Kada bi uspeli da obuzdaju svoju naprasitost, Francuzi bi bili nepobedivi; ali, nedostatak reda kod njih proističe otuda što ne mogu dugo da podnose zamor i neudobnost«. U svojoj Knjizi opisa zemalja Žil Le Buvije na­ stoji da okarakteriše narode, zemlje i pokrajine. Švajcarci su »okrutni i grubi ljudi«. Što se Skandinavaca i Poljaka tiče, za njih se kaže da su »strašni i besni ljudi, krvoloci i uda­ raju pre no oni što piju vino«. Sicilijanci su »veliki hrišćani i strasno ljubomorni na svoje žene», Napolitanci »neotesani i surovi ljudi, loši katolici i veliki grešnici«. Kastiljanci su opisani kao ljudi koji »malo jedu meso i svađalice su, loše obučeni, obuveni i na lošem spavaju, rđavi katolici, a zemlja im je veoma plodna«. Nasuprot tome, Žil Le Buvije hvali Fi­ rentince: »Ovi ljudi drže menjačnice po ćelom hrišćanskom svetu i što tu zarade, odnose u svoju Firencu, i zato je ovaj

36

grad tako bogat; to su umni i lepo obučeni ljudi i umereno jedu i piju«. Čast je takode odata i pokrajini Eno, čiji su žitelji »časni i plemeniti ljudi, dobro odeveni i veoma dobri trgovci, zemljoradnici i majstori, a u svojim kućama imaju lepo bakarno i kalajisano posuđe«. Sudi se o strancima, ali sudi se i o svome narodu, i to često nemilice. U svome spisu Poziv hrišćanskom plem stvu nemačke nacije (1520) Luter se ne boji da spomene »bančenja i pijančenja, što je postala osobita mana nas Nemaca, zbog čega u inostranstvu ne uživamo neki naročiti ugled; to zlo se više ne može izlečiti propovedanjem, toliko se ono ukorenilo i zavladalo nama«. Odatle reformator zaključuje da protiv pijančenja treba da se bori građanska vlast. Montenj, sa svoje strane {Eseji, II, 9), na ironičan način određuje intelektualnu vrednost i prefinjenost više zapadnih naroda s obzirom na njihovo ponašanje u ratu: »Neki talijanski plemić ovako je govorio jednom prilikom preda mnom, na štetu svoga naroda: da su oštroumnost Talijana i živost nji­ hove mašte toliko veliki da oni predviđaju opasnosti i ne­ sreće koje im se mogu dogoditi do te mere unapred da ne treba smatrati čudnim ako ih često vidimo kako se u ratu staraju za svoju bezbednostх а к i pre nego što primete da su ugroženi; da mi Francuzi i Španci, koji nismo tako vispreni, idemo dalje i da treba da nam opasnost bude očevidna i ru­ kom opipljiva pre nego što ćemo se uplaštiti, a tada gubimo vlast nad sobom; ali da Nemci i Švajcarci, grublji i tromiji, nemaju osećanje da treba da se predomisle, nego jedva onda kad su smrvljeni od udaraca«. Ta predstava o sebi i drugome, na razini naroda, obja­ šnjava mnoge stvari u tome razdoblju, kada je rođena mo­ derna Evropa. Ona objašnjava ne samo to što su francuski baroni odbili 1328. godine Edvarda III, unuka Filipa Lepog, ali rođenog u Engleskoj, već i to što su Portugalci, umesto da se 1385. ujedine sa Kastiljom, više voleli da izaberu za kralja jedno kopile, Huana I, osnivača dinastije Aviza, i što su ti isti Portugalci, dva i po veka kasnije, odbili da zadrže španskog suverena: otuda buna 1640. To osvešćenje obja-

37

šnjava i činjenicu d a je reč - a još više pojam - »granice«, počev od XIV veka, postepeno zamenio izraz i stvarnost »hoda« (»dan hoda... »), daje krajem srednjeg veka »carina« postala zajednički izum svih zemalja Evrope, da se raz­ vio merkantilizam, koji je ekonomski izraz volje za nezavi­ snošću, i da je, po uzoru na Talijane, počelo određivanje »teritorijalnih voda« duž obala pojedinih država, a pomor­ sko pravo se pojavilo 1360. godine u Engleskoj i 1373. u Francuskoj. Kako, sa druge strane, zaboraviti sve ono »nacionalno« u religioznom ponašanju zapadnih ljudi počev od XIV veka? Katarina Sijenska je strastveno zahtevala povratak pape »među ljude Rima ili Italije«. Engleska se razbesnela kada je videla da je Francuska stavila papstvo pod svoje staratelj stvo. Učesnici sabora u Konstancu grupisali su se po »nacijama», što je bila revolucionarna činjenica. S onu stranu Rajne, kao i s onu stranu Lamanša, sve neprijateljskije se gledalo na oticanje novca ka Rimu i postavljanje stranaca na položaje koji se njime koriste. Reformacija koja je u XVI veku osvojila polovinu Evrope može se, sa izvesnog stanovišta, opravdano posmatrati kao reakcija nacional­ nog individualizma. U svome Pozivu hrišćanskom plem s­ tvu nemačke nacije Luter je pisao: »Mi (Nemci) nosimo ime carstva, ali papa raspolaže našim imanjem, našom čašću, našim ličnostima, našim životima, našim dušama i svime što imamo: tako su Nemci nasamareni i to im je plata za njihove zablude«. Engleski kralj je, pak, 1534. godine od Parlamenta ovlaćšen »da ispita, otkloni, uredi, ispravi, ob­ novi, ukori i kazni sve greške, jeresi, zločine, zloupotrebe, uvrede i nepravilnosti... da bi sačuvao mir, jedinstvo i spokojstvo kraljevine, uprkos svim stranim običajima, navi­ kama i zakonima i bez obzira na svaku stranu vlast«. Tako se taj indivudualizam, o kome ćemo kasnije više govoriti i koji je jedna od značajnih odlika renesanse, zapaža najpre na razini evropskih naroda koji su, razlikujući se i suprotstavljajući se međusobno, ponekad na dramatičan način, sticali osećanje svoje temeljne osobenosti. Ta svest

38

rađala je kritički duh, relativnost i, prema tome, bila plodna. Montenjeva metodička sumnja, pre Dekartove, omogućila je odbacivanje mnogih predrasuda: »Stoje s ove strane brda istina, s one je laž«. Svakom narodu svoja istina. Počev od XIV veka ocrtava se novi raspored univerziteta, što istovremeno izražava i pojačava rastuću raznolikost u Evropi. Otvaraju se univerziteti u Pragu (1347), Krakovu (1364), Beču (1365), Kelnu (1388), Lajpcigu (1409), Luvenu (1425), Bazelu (1459), Upsali (1477), Kopenhagenu (1478), Alkali (1499) itd. To množenje uni­ verziteta, uz posledice velikog Raskola i iseljenje mnogih sveštenika koji su pre Stogodišenjeg rata studirali u Parizu, dovelo je do smanjenja međunarodnog sastava studenata i rušenja sistema »nacija«, koji je dotle bio kamen temeljac univerzitetskog sklopa. Humanizam je takođe doprineo rađanju evropskih nacija. To može da izgleda čudno. Lorenco Vala je odbio da umre za svoju otadžbinu, skup jedinki od kojih mu ni­ jedna nije bila draža od njega samoga. Erazmo, kosmopolitski duh koji je pisao samo na latinskom, bio je u godi­ nama pred reformaciju neka vrsta predsednika »književne republike«. Ipak, obnovljeni latinski jezik služio je naročito za veličanje nacionalne istorije. Podstrek je krenuo iz Italije sa Flavijom Bjondom, koji je između 1439. i 1453. sastavio Istoriju propasti Rimskog Carstva (Historiarum ab incli­ nations Romanorum imperi de cades) i Ilustrovanu Italiju (Italia illustrata). Ovaj humanista zaključio je da su se u njegovo vreme, zahvaljujući božanskoj naklonosti i svojs­ tvim a Talijana, dostojanstvo i slava poluostrva ponovo ispoljili nakon hiljadugodišnjeg pomračenja. Osim toga, on je u delu Italia illustrata dao »prvu geografsku predstavu čitavog poluostrva«. U Engleskoj i Španiji su Talijani iza­ zvali zanimanje za nacionalne starine. Lučio Marineo, Sicilijanac koji je predavao na univerzitetu u Salamanki, obja­ vio je 1495. delo De Hispaniae laudibus, a Polidoro Vergilio je 1506, na zahtev Henrija VII, započeo pisanje svoje velike Historia anglica. Ponovno otkriće Tacitove Germanie, koju

39

je 1500. objavio Konrad Celtis, podstaklo je u Nemackoj čitavu jednu književnost, pisanu na latinskom, ali odlučno nacionalističku, čiji je dobar primer dijalog Arminius, što ga je U lrih fon Huten sastavio 1520. godine. Arminius je postao nacionalni junak i simbol nemačkog otpora Rimu - očigledno aluzija na luteransku pobunu protiv papstva. No, humanisti se nisu zadovoljavali pisanjem na latin­ skom. Obožavaoci drevnih pisaca, oni su često želeli da ih podražavaju i sa njima se izjednače na svome jeziku. Tako su novim sredstvima i na temelju mnogo šire kulture na­ stavljali delo prvih velikih pisaca: Dantea, Čosera, Froasara i drugih, koji su otvorili puteve svojim nacionalnim knji­ ževnostima. Gotovo se svuda u Evropi u XVI veku uočava naglašena volja za unapređenje narodnih jezika. U svome slavnom delu Odbrana i objašnjenje francuskog jezika (1549) Di Bele je oplakivao prezir koji se, čak i u samoj Francuskoj, oseća prema francuskom jeziku: »On je namenjen kratkim beznačajnim žanrovima, baladama, poskočicama i drugim sličnim sitnicama... A kada treba izraziti krupne ideje, koristi se latinski«. U predgovoru Francijadi, Ronsar još savetuje: »Koristi često francuske reči«. Agripa d’Obinje će kasnije, u predgovoru Tragičnima, podsetiti na te Ronsarove reči: »Preporučujem vam zavetom da ne dopu­ stite da se izgube stari izrazi, da ih upotrebljavate i branite hrabro od nitkova koji ne smatraju otmenim ono što nije natrunjeno latinskim i talijanskim jezikom«. Tako su fran­ cuski pesnici i prozni pisci XVI veka nastojali da sačuvaju stare reči, da smisle nove i da u nacionalnu književnost uvedu »krupne žanrove«, preuzete od drevnih: odu, epo­ peju, tragediju, komediju, satiru, poslanicu, ili od Talijana sonet. Nisu se ustezali da opljačkaju Atinu i Rim, kako bi »obogatili hramove i oltare« Francuske. U međunarodnom takmičenju »narodnih« jezika toskanski je, počev od XIV veka, zahvaljujući Danteu, Petrarki i Bokaču, imao znatnu prednost nad francuskim. Ipak, jedan od obožavalaca Vergilija i Dantea, Sperone Speroni, napisao je 1542. godine odbranu firentinskog jezika, pod naslovom

40

Dialogo delle lingue, odakle je Di Bele prosto i jednostavno preveo više odlomaka u svojoj Odbrani, ali upotrebljavajući u korist francuskog ono što je njegov talijanski kolega na­ pisao u korist toskanskog idioma. I u Portugaliji se veličao nacionalni jezik. Humanista Antonio Fereira (1528-1569), kome dugujemo jednu slavnu tragediju (Inès de Castro), može se smatrati portugalskim Di Beleom. Jednoga dana je uskliknuo: »Neka cveta, govori se i peva, neka se čuje i živi portugalski jezik; i svuda gde se čuje, neka se pokaže gord i ponosan na sebe«. Engleza Rodžera Esama (Aseham, 1515-1568), koji je u jednom trenutku bio Elizabetin učitelj i »najglasovitiji nastavnik svoga vremena« u Engleskoj, va­ lja uporediti sa Di Beleom i Fereirom. Sva trojica su bila prožeta greko-rimskom kulturom. I sva trojica su crpla iz te kulture želju da ojačaju jezik svoje zemlje i služe mu. Ešam je tvrdio na početku svoga Toxophilusa da bi više slave ste­ kao služeći se latinskim jezikom. Ali, pošto je engleski je ­ zik još niže vrednosti, plen neznalica i nesposobnih, želeo je da doprinese njegovom usavršavanju, uvodeći u njega obrte i finoću latinskog jezika. Engleska proza, govorio je, treba da uči od Cicerona i Seneke. U dalekoj Poljskoj, Nikolaj Rej, koga nazivaju »ocem nacionalne književnosti«, rasuđivao je slično. U svim svojim spisima, a naročito u svome remekdelu, Ogledalu svih Država (1568), nastojao je da ukaže na mogućnosti poljskog jezika u poređenju sa latinskim. Ovi napori urodili su plodom. Šesnaesti vek video je procvat velike evropske književnosti: to je vek Ariosta i Makijavelija, Lutera i Rablea, Ronsara i Spensera, Kamoensa i svetog Jovana od Krsta. Servantes i Rable umrli su četiri godine pre 1620, koju opravdano možemo smatrati krajem renesanse. No, ta pobeda nacionalnih jezika nije se odra­ zila samo na vrhove intelektualne delatnosti. Zapažamo je i u dubini tekućeg života naroda. U doba kada je u kra­ ljevini Fransoa I uredba iz Vilers-Koterea (1539) naložila upotrebu jezika Il-de-Fransa umesto latinskog u spisima sudija i beležnika, toskanski je postao jezik Rima, to jest prirodnog glavnog grada Italije. Renesansne pape, naročito

41

Medičijevci (1513-1521 i 1523 -1534), pozivali su u Rim toskanske umetnike i naseljavali kuriju i vatikanske kancela­ rije Firentincima i tako odlučno doprineli istovremenom povlačenju latinskog jezika i narečja romanesco. Reformacija je, pak, navodeći običan narod da više čita Bibliju, sna­ žno doprinela učvršćenju i širenju narodnih jezika. Luter je i nehotice postao glavni tvorac bar relativnog ujedinjenja nemačkih narečja. U trenutku kada su se učvršćivale evropske nacije, po­ jačavalo se i jedinstvo zapadne civilizacije: dve naizgled protivrečne a ipak istorodne pojave, čija je dijalektika jedna od glavnih odlika ovde proučavanog razdoblja. Otkriće i izrabljivanje egzotičnih svetova vodilo je istovremeno oživ­ ljavanju napetosti među Evropljanima i sve očiglednijem uviđanju da im je sudbina zajednička.

42

Druga glava AZIJA, AMERIKA I EVROPSKA KONJUNKTURA Konstantinopolj je 1454. bio već godinu dana u turskim rukama; podeljeni, evropski prinčevi nisu uspevali da pro­ tiv Turaka organizuju kontraofanzivu. Papski legat u Nemačkoj, humanista Enea Silvio Pikolomini, budući Pije II, pisao je tužno jednom prijatelju: »Više bih voleo da me sma­ traju lažovom nego prorokom... Ali, ne mogu sebe ubediti da u izgledu ima nečeg dobrog... Hrišćanstvo nema vođu kome bi se svi voljno podvrgli. Ne priznaju se prava pape i imperatora. Nema ni poštovanja ni pokornosti. Gledamo papu i imperatora kao ukrasne figure praznih titula«. Izlišno jadikovanje obrazovanog čoveka, otvorenog za novu kulturu, a koji je ipak gledao ka prošlosti. Razjedinjena Evropa, uprkos ili pre zbog svojih unutrašnjih suparništava, upravo je sebi kovala izuzetnu sudbinu, otvarajući vrata morske pučine. Istina, zapadni ljudi su već odavno težili da izađu van. Zar nije Venecijanac Marko Polo boravio u Kini od 1275. do 1291? Početkom sledećeg veka papa je imenovao jednog franjevačkog misionara za nadbiskupa u Pekingu. Tokom više od pedeset godina jedan veoma sigu­ ran trgovački put, koji je presecao čitavu Aziju i vodio do đenovskih trgovačkih agencij a na Crnom moru - Tane i Kafe

43

- omogućavao je priticanje kineskih proizvoda u Evropu. Na žalost, turska napredovanja su, počev od 1350, uskoro postavila prepreku između Evrope i mongolske Kine. Iskrcavši se početkom XVI veka na obale »Nebeskog carstva», Portugalci su pomislili da su otkrili neki novi svet, kao što je to učinio Kortes kada je prodro u Meksiko. No, evropska radoznalost ostala je budna. Dokaz za to su sto trideset i osam prepisa koji su nam ostali Knjige o čudesima Marka Pola. Henrih Moreplovac posedovao je je ­ dan od njih, a Kristifor Kolumbo je držao u svojoj biblioteci jedan od prvih štampanih primeraka slavnog delà. Zatvara­ nje kineskog puta nije odvratilo najodvažnije ljude sa Za­ pada od putovanja na Orijent i Daleki istok. Godine 1419. Venecijanac Nikolo Konti krenuo je na dug pomorski put, koji gaje kroz Damask, Bofru, Ormuz i Dekan odveo do Su­ matre. Portugalac Pero da Kovilhan krenuo je 1487. iz Lisabona u Aleksandriju, odakle je prošao Kairo i Crveno more i stigao u Kalkutu. Na povratku je prošao kroz Ormuz, a odatle stigao u Abisiniju, gde se nastanio. Godine 1493 (ili 1494) Đenovljanin Hijeronimo di Santo Stefano je, prošavši kroz Kairo, Aden i Kalkutu, stigao u Burmu i na Sumatru. Dnevnik s putovanja Bolonjanina Lodovika Vartheme, ob­ javljen 1510, doživeo je u svoje vreme uspeh sličan uspehu Knjige o čudesima. Krenuvši iz Venecije 1502, Varthema je stigao u Kairo i Damask; potom je, izdajući se za musliman­ skog hodočasnika, dospeo u Meku. Odatle je otišao u Ben­ gal i Malaku, gde Portugalci tada još nisu bili stigli. Nije sigurno da je išao na ostrva sa začinima. Na povratku je izvesno vreme živeo u Kalkuti, kraj koje je Vasko da Gama prošao 1498. Prvi je od Evropljana u Indiju stigao preko Cr­ venog mora, a vratio se preko Rta. I druga putovanja govore o preduzetničkom duhu Evropljana pre krupnih pomorskih ekspedicija s kraja XV veka. Jedan Tulužanin, Anselm Dizaglije, prošao je Saharom 1402. i potom deset godina živeo u Gaou, pre no što se vratio u Francusku. Đenovljani, braća Vivaldi, pokušali su 1291. godine da u Indiju stignu preko Atlantika. Nikada se nisu vratili. Naprotiv, njihov zemljak Lanzaroto Maločelo

44

stigao je na Kanarska ostrva početkom XIV veka. Sredi­ nom toga veka Đenovljani su, verovatno, otkrili Azorska ostrva i Maderu, ali je njihova kolonizacija otpočela tek od 1420. godine, po nalogu Henrija Moreplovca. Isti taj princ otpočeo je portugalskim brodovima sistematsko istraživanje afričke obale. Godine 1445. portugalski jedrenjaci obišli su Zeleni rt. Godine 1471. presekli su ekvator i obišli Rt dobre nade, pod vodstvom Bartolomea Dijaza, 1488. Zelja za nepoznatim i tajanstvenim privlačila je pustolovne temperamente i izvan Evrope. Čitav skup mi­ tova i bajki utvrđivao je najodvažnije ljude Zapada u njiho­ voj dvostrukoj želji da se obogate i prošire područje Hristove Crkve. Fantastične priče, koje su se naročito odnosile na Istok, hranile su tokom čitavog srednjeg veka maštu Evropljana. Mnoge od tih priča poticale su još iz drevnog doba zbirke legendi i čudesnih opisa neobičnih životinja i ljudskih grdoba, koje su naširoko koristili enciklopedisti i letopisci srednjeg veka. Indija je za ljude na Zapadu bila u pravom smislu reči zemlja čudesnog i neobičnog. Tu su se patuljci borili protiv džinova, a divovi protiv aždaja. U njoj su živeli ljudi sa glavom psa, koji grokću i laju; drugi bez glave, sa očima na trbuhu; neki su, opet, sebe od sunca štitili tako što bi legli na leđa i podigli jedinu veoma široku nogu - čitav jedan svet koji će se krajem XV i početkom XVI veka ponovo pojaviti na slikama Hijeronimusa Boša. I hrišćanstvo je, sa svoje strane, stvaralo istočnjačke mitove. Ono je ne samo postavilo Jerusalim u središte sveta - to ubeđenje delio je i Kristifor Kolumbo - već je i od Alek­ sandra načinio neku vrstu hrišćanskog viteza (poznato je izobilje Romana o Aleksandru u srednjem veku), a mesto zemaljskom raju, odakle izviru četiri najveće reke na svetu, odredilo u Aziji. Govorilo se d aje Aleksandar, tokom svo­ jih pohoda u Indiju, posetio rajski vrt. Smatralo se, takođe, da u dubini Azije prebivaju džinovi Gog i Magog, vođe strašnoga naroda, čija će najezda sudnjega dana izazvati propast grešnog čovečanstva. Nešto utešnije bilo je verovanje prema kome se u Indiji nalaze posmrtni ostaci apostola

45

Tome, kome se pripisivalo osnivanje u Dekanu jedne brojne i srećne hrišćanske zajednice. U Aziju je smeštena i zemlja Ofir, iz koje su, navodno, potekli zlato i Solomonov nakit - čudesna zemlja koju su potom uporno tražli Kolumbo u zapadnoj Indiji, Sebastijan Kabot u Južnoj Americi, i Por­ tugalci u istočnoj Africi. U Aziji je, napokon, nastao i naj­ slavniji od egzotičnih mitova srednjeg veka - o svešteniku Jovanu. Ovaj legendarni kralj, povezujući pobožnost jednog apostola sa bogatstvom jednoga Kreza, prvi put je spome­ nut 1145. godine. Njegovo kraljevstvo - prava srednjovekovna »Utopija« - u kome se istovremeno nalaze Amazonke, relikvije svetog Tome, izvor mladosti i reke koje valjaju zlato, srebro i drago kamenje, takođe je smešteno u Indiju. Odoriko di Pardenone, koji je početkom XIV veka stigao u Kinu, tvrdio je da se kraljevstvo sveštenika Jovana nalazi pedeset dana hoda zapadno od Kataja. Ali, od 1340. go­ dine smatralo se da se to kraljevstvo nalazi u Africi: otuda uporno zanimanje Portugalaca u XVI veku za ovaj konti­ nent; postojala je nada da bi etiopski suveren, povezan sa zapadnim hrišćanima, mogao napasti muslimane s leđa. Ne treba da nas čudi što je kraljevstvo sveštenika Jovana skliznulo iz Azije u Afriku. Dugo su Egipat i Abisinija smatrani delom Azije; dugo je Indijski okean bio smatran zatvorenim morem, kao »reka Okeana«. Tek je 1415. jedna karta prvi put prikazala taj okean kao otvoreno more. Indijski okean i njegove obale bili su, dakle, u mental­ nim predstavama zapadnih ljudi srednjeg veka »čudesan i egzotičan svet, u koji su oni postavili svoje religiozne mitove, svoje snove o bogatstvu, svoju ljubav prema fantastičnom i svoje želje, više ili manje potisnute u hrišćanskoj Evropi, za slobodnijim seksualnim životom« (Ž. Le Gof). Na istočnoj granici kontinenta, pet hiljada »bogatih ostrva« - taj broj dao je Žan de Mandevil početkom XIV veka - čine neku vrstu biserne ogrlice Azije. Ploveći od jednog do drugog ostrva Malih Antila, Kolumbo je verovao da je pronašao ostrva o kojima je govorio Mandevil.

46

BRODOLOM IZAZVAN MAGNETNIM KAM ENJEM SA DNA MORA (Drvena gravira iz jednog H o r tu s s a n i t a t i s iz 1491. godine)

No, nisu sve čudesne zemlje bile smeštene na istoku. Za Eldorado - ili, tačnije, Rio d’Oro (»zlatna reka«) - najpre se smatralo da se nalazi u Africi, a ta žilava legenda nastala je zbog sudanskog zlata, i tek su u XVI veku konkvistadori počeli da traže tu zemlju dembeliju u današnjoj Venecueli. Što se tiče pojma Atlantide, iščezlog atlantskog kon­ tinenta, čiji delovi, ipak, još postoje, poznato je da on seže do Platona. Ali je bio živ još u doba renesanse, a oživele su ga hrišćanske legende. Pričalo se da je početkom sred­ njeg veka sveti Brandan posetio čudesna mora i začarana ostrva na severozapadu od Irske. Verovalo se, takođe, u putovanje sedmorice biskupa, koji su, navodno, krenuli iz muslimanske Španije, plovili po Atlantiku i otkrili jedno srećno ostrvo, na kome su stvorili sedam gradova. To predanje postojalo je još u doba Henriha Moreplovca: neki ka­ petan izvestio je princa da je otkrio ostrvo sedam svetaca. Sredinom XVI veka španski pustolovi još su u predelu Mi-

47

sisipija tražili nepronalazivi raj nazvan »sedam gradova Čibole«. Što se tiče ostrva svetog Brandana, nalazimo ga 5 stepeni zapadno od Kanarskih ostrva, na jednoj karti iz 1755. Sve te varke činile su protivtežu strahovima koje su kod moreplovaca izazivale užasavajuće pripovesti. Pričalo se da lađe tonu pri prolasku u blizini nekakvih »magnet­ nih stena«, jer magnet izvlači njihove klinove, pa se one raspadaju. I da more, zato stoje sve toplije prema jugu, na ekvatoru ključa. * * *

Bolje poznavanje grčkih geografskih delà i shvatanja takođe je pospešilo velika pomorska putovanja u doba re­ nesanse. Karakteristično intelektualno kretanje toga raz­ doblja je to d a je u mnogim područjima povratak prošlosti izazvao ogroman skok napred. Grci su, već od pitagorejske škole, a potom i sa Aristotelom, tvrdili da je zemlja okrugla. Nasuprot tome, dobrim delom srednjeg veka smat­ ralo se da je zemlja ravna ploča. To shvatanje izgubilo je mnogo od svoga upliva počev od Alberta Velikog (1200­ 1280) i Rodžera Bekona (1214-1294). Eratosten (276-149 pre Hrista) je dao zadivljujuće tačan obim zemlje na ekvatoru (39.690 kilometara). Ali Ptolomej (127-160 posle Hrista) je taj obim smatrao znatno manjim - 28.350 kilometara, što je bila plodna greška, koja je Kolumbu dala hrabrosti da preduzme svoje veliko putovanje na zapad. Ptolomej je to­ kom čitavog jednog razdoblja srednjeg veka ostao zabo­ ravljen. Zatim je u XIII veku njegova Kosmografija (Alma­ gest) prevedena sa arapskog i tako dospela u ruke zapadnih čitalaca. Najzad je početkom XV veka pronađena njegova Geografija, zahvaljujući istraživanjima humanista, i pre­ vedena je na latinski, između 1406. i 1410, što je značajan događaj. Biskup iz Kambrea Pjer Deji (d’Ailly, 1350-1420), koji je pre otkrića Geografije sastavio delo Imago mundi, uzeo je u obzir to otkriće u svome delu pod naslovom Cos-

48

mographiae tractatus duo. Pjer Deji je više od Ptolomeja izdužio Aziju ka istoku, a smanjio okean koji odvaja Spaniju od Dalekog istoka. Kristifor Kolumbo, koji je imao u svojoj biblioteci jedan primerak Imago mundi i na njemu ispisao obimne beleške, bez ustezanja je smanjio razdaljinu između Kanarskih ostrva i Kine na 5.600 kilometara. Grci se nisu između sebe slagali u pogledu broja i pro­ stranstva nastanjenih prostora. Za Aristotela je postojala samo jedna oikouméné, a proteže se daleko na istok i jug Sredozemlja. Ali, Krates sa Malosa, a kasnije i naslednici helenističke nauke Pomponijus Mela i Makrobije, tvrdili su da su krajevi zemlje naseljeni. Albert Veliki je delio to mi­ šljenje i tvrdio, osim toga - što će kasnije Portugalci proveriti - da i u predelu samog ekvatora, za koji se smatralo da je, zbog preterane toplote, nepodesan za život, ima ljudskih bića. Rodžer Bekon, koga je Pjer Deji često prepisivao od reči do reči, je isto mislio, a pored toga pretpostavljao je i postojanje jedne nastanjene zemlje - neke vrste produžetka Kine - na dosta kratkom rastojanju od Španije. Postoji, da­ kle, dosta tesan odnos između ptolomejske nauke, sholastičkih spekulacija i otkrića Amerike. No, velika pomorska putovanja dala su ploda samo zahvaljujući sticaju više drugih prilika i okolnosti, koje su pojačale stanje duha stvoreno privlačnošću onoga da­ lekog, iluzijama legendi i procvatom zanimanja za grčku geografiju. Kasnije ćemo se vratiti na izvesne tehničke napretke, koje valja spomenuti već sada: izum kompasa, poboljšanje izračunavanja geografske širine, izrada, oko 1420, paroplova, koji je mogao da plovi uz vetar, otkriće - naročito od strane Portugalaca - pasata i vetrova koji su omogućili oplovljavanje Afrike, sve su to bili preduslovi za ekspedicije Kolumba i Vaska da Game. A ti uspesi bili su ostvareni u trenutku kada je Evropa osećala sve jaču potrebu za zlatom, srebrom, začinima, mirisima i lekarijama. Rat je postajao sve skuplji, zbog martoloza i artiljerije. Sa druge strane, zapadna civilizacija sve više se odavala raskoši. A trpela je od hroničnog nedostatka dragocenih metala. Otuda

49

želja da se dosegnu te čudesne zemlje zvane Ofir, Eldorado i Kataj. Sto se nedostatka začina tiče, on je bio lako obja­ šnjiv. Hrana toga doba bila je veoma jednolična. Da bi je učinio raznolikom, kuvar je na raspolaganju imao samo veštinu pravljenja sosova. Najzad, u verskim ceremonijama, u spravljanju lekova, u svakodnevnoj borbi protiv rđavih mi­ risa i pomora, obilno su se koristile droge i parfemi. Evropa je, dakle, tražila od Istoka ne samo biber, već i garofan, ci­ met, orašak, kamfor, tamjan i druge proizvode koji se na­ laze najviše u Indiji, Cejlonu, na Molučkim ostrvima. Već odavno su ti začini stizali na Zapad preko Crvenog mora i Egipta (ili Sirije). Venecijanske lađe, ali i one iz Francuske, Katalonije, Dubrovnika i Ankone, dolazile su u Aleksandriju ili Tripoli i preuzimale dragocene tovare. Portugalci su kra­ jem XV veka pomislili da bi bilo bolje izbeći te posrednike i lično otići na mesto gde se proizvode. A, osim toga, obi­ laskom Afrike izbegla bi se turska opasnost, koja je pretila trgovačkim putevima na Bliskom istoku. Evropska ekspanzija, međutim, nije imala samo ma­ terijalne podsticaje. Oslanjanjući se na Etiopiju, koju su poistovećivali sa kraljevstvom sveštenika Jovana, Portu­ galci su nastojali da muslimanski svet osvoje s leđa, poput svetog Luja i Inokentija IV, kada su tražili savez sa Velikim Kanom i njegovo obraćenje. Nije slučajno Izabela dala Ko­ lumbu titulu admirala i imenovala ga vicekralj em zemalja koje će osvojiti (17. aprila 1492) za manje od četiri meseca po zauzeću Grenade (2. januara). Španci su, naime, imali utisak da preko mora nastavljaju u Evropi završenu rekon­ kvistu. Rim je, sa svoje strane, u stopu pratio evropske preko­ morske poduhvate. Već 1493. pojavio se jedan odlomak iz dnevnika sa prvog Kolumbovog putovanja. Iste godine papa je pozvan da odredi granicu između novih španskih i portugalskih carstava. Italijan Pjetro Martire, tvorac izraza »Novi svet«, posvetio je Lavu X svoje delo Decades de orbe novo, objavljeno 1511, a danas jedan od temeljnih izvora za poznavanje početaka evropskog prodora u Ameriku. Ime svetog Franje Ksavijea simbolizuje svo zanimanje koje je

50

rimska Crkva u XVI veku imala za daleke predele što su ih Evropljani upravo osvajali. * * *

Pošto je Bartolomeo Dijaz oplovio Rt dobre nade 1488, Portugalcima je otvoren pomorski put u Indiju i na Daleki istok. Već 1500. godine jedna flota, sastavljena od trinaest lađa, krenula je iz Lisabona za Indiju, pod vodstvom Kabrala; 1501. portugalski kralj Manuel Bogati uveo je običaj da se svake godine putuje morem na Orijent. Portugalci su otkrili Madagaskar 1501, podigli svoje prvo utvrđenje u Indiji, u Kosinu, 1503, učvrstili se vojnički i trgovački na istočnoj obali Afrike —u Sofali, Kiloau, Mombasi i Mozambiku, između 1505. i 1507. Godine 1510. zau­ zeli su Boau, koja je postala glavni grad Estado da India, a

PORTUGALCI U INDIJSKOM OKEANU U XVI VEKU (Prema Ž. Delimo i Dž. Hirs, o p . c i t .)

51

sledeće Malaku. Iz ove luke, kroz koju su prolazili kineski proizvodi (lakovi, porculan, svila) i začini, da bi bili preto­ vareni i otpravljeni prema Indiji i Zapadu, Portugalci su već 1511-1512. krenuli ka Molučkim ostrvima. Ternatjeod 1514. godine bio živo središte portugalske trgovine. Godine 1513. Horhe Alvarez je bio prvi Evropljanin koji je posle XIV veka dodirnuo kinesko tlo. Četiri godine kasnije, jedno zvanično poslanstvo krenulo je iz Malake za Kinu, ali je loše pri­ mljeno. U Makaou, gradu u kome je Komoens otpočeo pi­ sanje svojih Luzijada, Portugalci su uspeli da se učvrste tek 1557. Ali su drugde imali više uspeha. Tako su se u Ormuzu nastanili 1515, a sledeće godine sagradili jedno utvrđenje u Kolombu (Cejlon). Deltu Ganga istraživali su oko 1516, od 1519. uspostavili trgovačke odnose sa kraljevinom Pegu (Rangun), osnovali između 1517. i 1522. više naseobina u Melapuru i Polikatu, na obali Koromandele. Nekoliko go­ dina - od 1524. do 1538, kada je prešao u turske ruke Aden je plaćao danak portugalskom vicekralju u Goau. Na drugom kraju Istoka, Japan su slučajno 1542. godine otkrila trojica portugalskih trgovaca, koji su pokušali da sa Kinom uspostave zabranjenu trgovinu i čiju je lađu oluja odbacila od kontinenta. Čipangu iz srednjovekovnih legendi nestao je u korist zemlje Samuraja, koju je Franjo Ksavije nastojao da prevede u hrišćanstvo. Oko 1560. godine Portugalci su, ako ne držali u rukama, jer s one strane Malake to su radili Kinezi, a s ove Arapi, ono bar kontrolisali čitavu trgovinu »iz Indije u Indiju«, to jest iz jedne u drugu luku Orijenta. Skupljali su u Goau, gde je evropska flota dolazila po robu, porculan i svilu iz Kine, garofan i orašak sa Molučkih ostrva, biber sa Sumatre i malabarske obale, cimet sa Cejlona, pamučne tkanine iz Indije, tepihe iz Persije i zlato sa istočne obale Afrike. Tokom svoga putovanja 1497. i 1498, Vasko da Gama je krenuo na pučinu u pravcu jug-jugozapad, da bi izbegao golfsku mainu kod Gvineje i struje što teku duž zapadne obale Afrike; tri meseca nije video kopno i tako prešao 3.800 morskih milja. Kristifor Kolumbo je tokom

52

svoga prvog putovanja ostao na pučini samo pet nedelja i prešao 2.600 milja, od Kanarskih do Bahamskih ostrva. Ali, ovom Đenovljaninu, učeniku Portugalaca (boravio je dugo u Maderi) pripada zasluga, istina delimice nehotična, za ostvarenje najsenzacionalnijeg geografskog otkrića svih vremena. Da li se o Americi pre njega ništa nije znalo? Jedna portugalska karta iz 1448. godine označava, jugozapadno od Zelenog rta, ostrvo sa zagonetnim natpisom: Isola otintica хе longa a ponente 1500 mia, što se prevodi kao »pravo ostrvo 1.500 milja zapadno (od Zelenog rta)«. Da li su Por­ tugalci već sredinom XV veka dodirnuli američku obalu? Zagonetno je i putovanje koje je, po nalogu portugalskog kralja, čini se, izveo 1473. godine jedan kapetan, poreklom iz Akoresa, Žoao Vaz Korte-Real. On je, navodno, utvrdio Terra nova dos bacalhaos, »novu zemlju bakalara«, koja bi mogla biti ili Nova Zemlja, ili Labrador, ili Grenland. I, doista, sinovi toga Korte-Reala su 1500-1502. stigli u te pre­ dele. Ali, 1502. godine Kolumbu je to bilo četvrto dugo pu­ tovanje u Karipsko more. Ma kakva bila pre njega stečena znanja o Americi i mada Izabelin admiral nije shvatio da je otkrio jedan kontinent, Kolumbova istorijska zasluga os­ taje izuzetna. On je, zahvaljujući naučno vođenom podu­ hvatu, dokazao postojanje nepoznatih zemalja na zapadu i svojim primerom izazvao takmičenje, koje će ubrzo dovesti do istraživanja i zauzimanja Novog sveta od strane Evro­ pljana. Njegovo prvo putovanje, 1492-1493. godine, imalo je dvostruki rezultat: najpre otkriće Bahamskih ostrva, Kube i Santo Daminga; zatim ne manje važno otkriće puta za po­ vratak. Tri španske lađe su se u odlasku koristile pasatskim vetrovima. Da bi se vratio u Španiju, Kolumbo je krenuo na sever i na Bermudskim ostrvima potražio vetrove koji duvaju prema Evropi. »Tako je za četiri sledeća veka utvrđen put povratka lađa« (R Šoni). Drugo Kolumbovo putovanje (1493-1496), sa sedamnaest brodova, otkrilo je Evropi pos­ tojanje Dominika, Gvadelupe, Portorika i Jamajke. Tokom trećega putovanja (1498-1500) Izabelin admiral dodirnuo je

53

ostrvo Svete Trojice, a zatim Venecuelu. Istraživao je ušće Orinoka, reke kojom teče toliko vode da je pomislio kako izvire u zemaljskom raju. Četvrto Kolumbovo putovanje (1502-1504), u trenutku kada je bio upola u nemilosti, bilo je najmučnije od svih, ali njegov geografski interes je zna­ tan. Otkriven je M artinik i oplovljena obala Srednje Ame­ rike, od Hondurasa do mesta budućeg Nombre de Dios. Kolumba su počeli vrlo rano da oponašaju i takmiče se sa njime, a mnogi od tih takmaca bili su njegovi saputnici: Alonso de Oheda, Huan de la Koza, Vincente Janez Pinzon i drugi. Između 1499. i 1504. godine istraživali su američko primorje od Surinama do Darijenovog zaliva. Do brazilske obale su gotovo u isto vreme stigli Vespuči (1499), Pinzon (februar 1500) i Kabral (april 1500). Poznato je d a je Kabral išao u Indiju sa jednom portugalskom flotom. U Brazil je, izgleda, stigao slučajno, zato što je krenuo suviše na za­ pad. U svakom slučaju, zaposeo ga je u ime portuglaskog kralja i ubrzo o tome obavestio Evropu. Otkrića i ličnost firentinca Ameriga Vespučija sporni su. Izgleda, međutim, d a je tokom putovanja, koje je 1501-1502. obavio za račun Portugala, išao duž brazilske obale do zaliva Rio i shvatio da američke zemlje predstavljaju kontinent, a ne niz ostrva duž Azije. Uprkos zlatu sa Antila, Amerika je u početku razočarala svoje posetioce i pokazala se pre kao prepreka postavljena između Evrope i Kine, pravog cilja evropskih moreplovaca. Kada je Balboa prošao panamskim tesnacem 1513. i otkrio »Južno more« , postalo je očigledno da se s onu stranu novog kontineta proteže okean. Krenulo se, dakle, u uporno traganje za pomorskim putem, koji je, zaobilaženjem oko nedavno otkrivenih zemalja, ili preko njih, vodio do Azije. Zato je Španija 1515. poverila takvu misiju Huanu de Solisu, pa je on sledeće godine krenuo u zaliv Rio de la Plata, verujući da je to prolaz ka Kini. Četiri godine kasnije Magelan je ušao u isti zaliv, u nameri da nađe pomorski put ka zapadu. A, konačno ga je otkrio znatno južnije, prolazeći trideset i osam dana kroz moreuz

54

koji nosi njegovo ime. Magelanu, Portugalcu prešlom u službu Španije (što mu Kamoens prebacuje u Luzijadamd), a čiji se štab sastojao poglavito od Portugalaca, pripada zas­ luga za ostvarenje u herojskim uslovima jednog od najvećih poduhvata renesanse. Na Pacifiku su mornari jeli kožne kaiševe sa brodske opreme; jedan miš prodavao se po tri­ deset dukata. Dvopek »više nije bio za jelo, već mešavina prašine, crva i mišje mokraće, odvratnog smrada«. Samo se jedna od pet lađa ekspedicije vratila u Evropu nakon pu­ tovanja od hiljadu osamdeset i tri dana (od 20. septembra 1519. do 9. septembra 1522). Od dve stotine osamdeset ljudi, koji su krenuli, vratilo se njih trideset i pet. Samog Magelana ubili su urođenici na Filipinima. Drugo oplovljavanje, pod vodstvom Frensisa Drejka (Drake, 1577-1580), bilo je gotovo podjednako tegobno: trajalo je dve godine i deset meseci, a samo se jedan od pet brodova koji su isplovili iz Plimuta vratio u Englesku. Drejk je krenuo Magelanovim tesnacem, dok je Holanđanin Jakob Lemer, koji je po treći put oplovio svet 1615-1616, prošao južnije, otrkivši tesnac koji nosi njegovo ime i rt Horn. Dalekoistočno priviđenje žilavo je opstojavalo. Dok su Španci već bili osvojili Meksiko, Karlo Peti je zadužio Sebastijana Kabota 1526. godine da otputuje na »Molučka ostrva, u Tarsis, Ofir, Čipangu i Kataj« i donese »zlata, srebra, dragog kamenja, bisera, začina, svile, brokata i dru­ gih dragocenosti«. A, u stvari, Sebastijan Kabot se zado­ voljio izviđanjem današnje Argentine i Paragvaja. Tu je čuo za nekakvo basnoslovno carstvo Inka, u koje Evropljani još nisu bili prodrli. Urođenici su mu donosili srebrne predmete koji su poticali iz Perua. Zato je nazvao Rio de la Plata »srebrna reka« - široko ušće koje je otkrio Solis. Za Špance će stvarno bogatstvo Perua ubrzo zameniti više ili manje imaginarna bogatstva Kine. Ali, ostali Evropljani, ljubo­ morni na španske i portugalske uspehe, tražili su više na severozapadu prolaz ka Dalekom istoku, koji Iberi nisu držali u svojim rukama. Tako se objašnjavaju engleski i francuski pokušaji u Severnoj Americi.

55

Prvi su učinjeni krajem XV veka. Godine 1497, otac Sebastijana Kabota, Džon, čije je pravo ime bilo Đovani Kaboto, đenovski mornar poreklom iz Venecije, koji je prešao u službu Engleskoj, primio je od Henrija VII po­ velju o »otkriću«. Tokom jednog tromesečnog putovanja oplovio je, izgleda, južnu obalu Nove Zemlje; verovatno se iskrcao na ostrvo Bretonski rt i vratio se ubeđen da je bio u severoistočnom delu Azije. Godine 1498. ponovo je pokušao da stigne do središta azijske civilizacije. Naravno da u tome nije uspeo, ali je možda išao severnoameričkom obalom do rta Delavare, ili čak do rta Hateras. Ta pretpo­ stavka se nameće uvidom u kartu Huana de la Koza (1500), na kojoj je označeno »more koje su otkrili Englezi«, nas­ pram severnoameričke obale. Džonov sin Sebastijan, koji je, izgleda, dosta rano shvatio pravu prirodu novog konti­ nenta, nastojao je da do Azije stigne oplovivši Ameriku sa severne strane. Krenuo je iz Engleske 1509. godine na jedno posebno odvažno putovanje, koje ga je odvelo do 67. stepena severne širine, a možda čak i do ulaza u Hadsonov zaliv. Led i pobuna posade naterali su ga da se vrati nazad. Moguće je da je onda išao duž američke obale na jug, uza­ lud tražeći neki prolaz ka Aziji. Taj neuspeh duboko je po­ tresao pomorsko društvo u Bristolu, koje je i dalo podsticaj za ove pokušaje. Putovanje koje je 1524. preduzeo Veracano - firentinski naučnik i humanista, srodnik porodice Ručele, koji je plovio za račun Fransoa I, a finansijski su ga poma­ gali talijanski trgovci iz Liona - takođe je imalo za cilj da dosegne »Kataj i krajnji istok Azije«. U stvari, Veracano, kome dugujemo otkriće Hadsonovog zaliva, samo je uspo­ stavio vezu između španske Floride i predela koje su Portu­ galci otkrili u području Nove Zemlje. Žak Kartije je takođe dobio zadatak da pronađe severozapadni put za Kinu i da »otkrije neka ostrva i zemlje gde se, po pričanju, nalaze velike količine zlata i druga bo­ gatstva«. Tri njegova putovanja (1534, 1535-1536. i 1541­ 1543) dala su, na izvestan način, negativan rezultat. Ona su pouzdano pokazala da Nova Zemlja nije ostrvo i omogućila

56

su otkriće reke Sen-Loran, kojom se uzvodno išlo do iza Montreala, ali su u isto vreme ubedila Francuze da ona ne omogućuje prolaz do Kine. Zato se francuski kraljevi posle XVI veka više nisu zanimali za Kanadu. Englezi su upornije od ostalih Evropljana tražili severozapadni put do Dalekog istoka. Hamfri Džilbert, polubrat ser Valtera Ralega, napisao je 1566. godine Raspravu o otkriću novog prolaza ka Kataju, koja se veoma čitala u pomorskim krugovima. Jedanaest godina kasnije osnovana je u Engleskoj »Katajska kompanija«. Među upisnicima bila je i kraljica. Godine 1612. stvorena je još jedna »Kompa­ nija londonskih trgovaca pronalazača severozapadnog pro­ laza«. Pa ipak, brojni naizmenični pokušaji Frobisera, Dejvisa, Hadsona, Bajlota i Bafena, između 1576. i 1616, nisu omogućili da se severno od Labradora nađe mesto odakle bi se, po očekivanju, vode najzad usmeravale na jugozapad. Zauzvrat, poboljšalo se poznavanje severnih predela. Dejvis je 1587. godine plovio duž Grenlanda do 72. stepena severne širine, a Hadson je 1610-1611. prošao zalivom koji nosi njegovo ime. Godine 1615. Bajlot i Bafen stigli su do severozapadnog izlaza iz toga zaliva. Sledeće godine išli su zapadnom obalom Grenlanda, do 78. stepena severne širine, i vratili se ne znajući da su otkrili prolaz između Bafenovog mora i ledenog Arktičkog okeana, koji će se početi koristiti tek dva veka kasnije. Zar zaista nije bilo nekog mogućeg severoistočnog puta prema Kini? Šesnaesto stoleće ga je tražilo, a kosmograf Plancijus, Merkatorov učenik, potvrdio je 1584. njegovo postojanje. Trideset godina ranije Englez Chancellor oplo­ vio je Severni rt, ušao u Belo more i stigao do ušća Dvine. Englesko-ruske trgovačke veze dovele su do osnivanja Arhangelska, 1584. Dvanaest godina kasnije Holanđanin Barenc je pošao u pravcu severoistoka. Stigao je do Špicberga, a potom do Nove Zemlje, duž koje je ekspedicija plovila se­ dam stotina kilometra. No, dalje od najsevernije tačke ostrva nije se moglo: more je počinjalo da se ledi već 15. avgusta. Zimovanje (1596-1597) na 76 stepeni severne širine bilo je

57

veoma surovo. Barenc je umro na povratku. Očigledno je da su dobri putevi prema Kini bili oni južni. Ali, Spanci su imali nešto bolje od Kine. * ** Prvo špansko carstvo u Americi postojalo je između 1496, godine osnivanja grada San Dominga, i 1519, godine stvaranja Paname i Kortesovog iskrcavanja u Meksiko. Ono se protezalo na oko 300.000 kvadratnih kilometara i obuhvatalo je Antile, Panamski tesnac, od početka južnoameričke obale do ušća reke Magdalene, i Floridu, koju je 1513. go­ dine otkrio Poncije de Leon. Za tridesetak godina to carstvo se prekomerno povećalo na kontinentu. Glavni njegovi delovi u XVI i XVII veku bili su: Meksiko (Nova Spanija), Peru i Nova Grenada. Četiri stotine pešaka, šesnaest ko­ njanika i šest prangija savladalo je Actečko carstvo, koje, istina, nije znalo ni za konje, ni za vatreno oružje. Meksi­ kanci su u Kortesu videli boga osvetnika, čiji je povratak najavljivala njihova pesimistička mitologija. Osim toga, konkvistadoru su efikasno pomagali i Tlakskalani, koji su

POLOŽAJ M EKSIKA (Prema Ž. Delimo i Dž. Hirs, o p .

58

c it.)

teško podnosili actečku dominaciju, uostalom, skorašnju. Tenohtitlan (Meksiko) zauzet je najpre bez otpora, novem­ bra 1519. Ali, grad se pobunio sledeće godine i Španci su ga morali napustiti tokom jezovite Noche triste (30. juna 1520). Bile su potrebne prava pomorska pobeda - pošto je grad podignut usred jezera - i ulične borbe da bi se povra­ tila actečka prestonica (13. avgusta 1521). Njen uticaj se pro­ tezao na nekih 300.000 kvadratnih kilometara, ali Spanci su se ubrzo odvažili da krenu i dalje od toga opsega. Go­ dine 1523-1524. zauzeli su Jukatan, Gvatemalu i Honduras. Kalifornijski zaliv izviđanje od 1533, Veliki kanjon Kolorada otkrivenje 1540, a zaliv San Francisko 1542. Pričalo se o nekakvoj basnoslovnoj zemlji - zemlji sedam gradova Čibala, na severu Meksika. Četiri stotine Španaca krenulo je 1528. iz Floride da bi je našlo; nakon sedam godina puto­ vanja, samo su četvorica stigla, preko Teksasa i Rio Grande, u Novu Španiju. Priviđenje zlatnih predela objašnjava i eks­ pediciju na koju je De Soto krenuo 1539. godine, sa šest sto­ tina ljudi. Pošli su iz Floride, prošli Misisipijem južno od današnjeg grada Memfisa, brdovitim Ozarkom, i stigli do ušća Arkanzasa i Kanadske reke. Samo se tri stotine ljudi vratilo u Tampiko. De Soto je stradao na povratku. Ostaje da su Španci tokom XVI veka prokrstarili predelima severno od današnjeg Meksika, od Atlantika do Kalifornije. Godine 1602. ustanovljena je stalna postaja u Santa Feu. Ali, u to vreme je najzanimljiviji deo Amerike za Špance bio Peru. Karlo Peti je 1528. primio u Toledu jednog sitnog plemića iz Estramadure, Pizara, koji se već borio u Ame­ rici i spremao se za nova prekomorska osvajanja. Sledeće godine imperator ga je naimenovao za doživotnog guver­ nera Perua. Zauzvrat, piše Gamara, »Pizar je obećao ve­ lika bogatstva i velika kraljevstva: mnogo više no što ih je poznavao, mnogo manje no što ih je u stvarnosti bilo«. Pi­ zar je krenuo iz Sevilje 19. januara 1530. sa sto osamdeset ljudi i dvadeset i sedam konja. Raspolagao je sa tri stotine vojnika kada se 16. novembra 1532. godine sukobio sa tri­

59

deset, ili četrdeset hiljada Indijanaca Atahualpe, u ravnici Kahamarka. Carstvo Inka palo je toga dana. Ali, njegovo iščezavanje bilo je olakšano građanskim ratom, koji je tra­ jao već sedam godina. Otkupnina za Athualpu iznosila je 971.125 pezosa u zlatu i 40.860 maraka u srebru. Neko­ liko meseci kasnije pokršten je i pogubljen. Kusko, prestonica carstva Inka, zauzeta je 15. novembra 1533. Vojska je opljačkala vrt i Hram sunca. Po završetku borbe, svaki voj­ nik je dobio po osamnaest kilograma zlata. Godine 1535. Pizar je osnovao novu prestonicu Perua - Limu. Španci su brzo prešli granice carstva Inka, kao što su prešli i granice actečkog sveta. Već 1535. Almagro i nje­ govi ljudi sišli su u pravcu Čilea, kamo su stigli po cenu nečuvenih teškoća. Hiljadu i pet stotina Indijanaca, koji su pratili ekspediciju, umrlo je. Uprkos dugotrajnom ot­ poru Araukana, Španci su do 1540. osvojili Čile, zahvalju­ jući Valadiviji, koji je osnovao Valparaizo i Santjago. Go­ dine 1553. jedna španska lađa plovila je duž obale Čilea i sa pacifičke strane ušla u Magelanov tesnac. Tako su podanici katoličkog kralja za manje od trideset godina istražili čitavu zapadnu obalu Južne Amerike. Svoju vladavinu u Novoj Grenadi (današnja Kolum­ bija i Venecuela) ustanovili su skoro u isto vreme kada su se dočepali i Perua. Prvi pokušaji kolonizacije u predelu Darijena (1509) bili su obeshrabrujući. Ali, 1524. stvoreno je naselje u Santa Marti, a 1532. Španci su osnovali luku Kartahenu. Nakon toga mogli su krenuti ka unutrašnjosti, što je od 1536. do 1539. pošlo za rukom ekspediciji koju je pred­ vodio mladi i energični pravnik Kvezada. Poduhvat su mu otežavali paklena vrućina, džungla, tropske bolesti, krševit predeo, nedostatak puteva i mnoštvo insekata. Ipak, idući desnom obalom reke Magdalene, prošao je šumoviti predeo i stigao u visoke i obrađene ravnice. Osnovao je grad Santa Fe de Bogota, u jednoj savani, gde je našao zlato i veliku količinu smaragda. U ravnici Bogote Kvezada je 1539. go­ dine sreo jednog nemačkog pustolova, Federmana, koji je stigao iz Venecuele, i Španca Balalkazara, koji je dolazio

60

iz Perua. Tako je uspostavljena veza između dva područja, koja su za račun Španije osvojili Pizar i Kvezada. Godine 1539. još jedan Španac je prešao Ande, istočno od Kahamarke, i stigao do izvora Amazona. Evro­ pljani su u predelu između reka Magdalene i Amazona tražili novi Eldorado, američko izopačenje i transpoziciju afričkog mita. Više se nije kretalo u potragu za zlatnom rekom, već za kraljevstvom zlatnog čoveka, el Dorado. Doista, pre 1480. jedan kralj iz predela Bogote mazao se prilikom izvesnih praznika terpentinskim uljem, pa se za­ tim valjao u prahu od zlata i, najzad, ulazio u vodu jednog jezera, gde je pre toga pobacao smaragde i dragocene pred­ mete. Nemački pustolovi koje su slali Velseri iz Augsburga oko 1580. godine, a zatim Španci od 1530. do oko 1595, nas­ tojali su da u prostranim predelima između današnje Ko­ lumbije i severnog Brazila otkriju nepronalazivu prestonicu zlatnog čoveka. Kako se za njome dalje tragalo, ona se sve više smeštala na istok. U svakom slučaju, potraga za tom legendarnom zemljom dembelijom omogućila je Evroplja­ nima da bolje upoznaju južnoamerički kontinent. Jedna ekspedicija, koju je predvodio Goncalo Pi­ zar, polubrat osnivača Lime, krenula je 1539-1541. iz Kitoa i, posle neverovatnih teškoća, stigla na reku Koka, čije se vode ulivaju u Amazon. Evo jednog još uzbudljivijeg pod­ viga: jedan od pomoćnika Goncala Pizara, Orelana, uspeo je 1541. godine da sa pedeset ljudi, tokom osmomesečnog putovanja, siđe brodom niz Amazon do njegovog ušća. Pošto se ekspedicija na putu sukobila sa urođenicima, među kojima su se borile i žene, Orelana je ogromnoj reci koju je istraživao dao ime Amazon. Drugi Spanci, takode u potrazi za Eldoradom, otkrili su, oko 1560, kanal Kasakiri, koji po­ vezuje rečni sistem Orinoka sa Amazonom, a oko 1590. išli su uz reku Karoni. Pošto je čitao izveštaje, prema kojima se Eldorado nalazio u tom delu Amerike, ser Valter Raleg (Raleigh) poslao je jednu misiju u Gvajanu 1594, a sam je u dva navrata dolazio na obale Orinoka i Karonija. Koliko pu­ tovanja, toliko razočarenja. Raleg je pogubljen po povratku sa svoga drugog putovanja, 1618.

61

Mada nisu držali čvrsto u ruci sve krajeve koje su otkrili, Španci su ipak težili da u Americi stvore jednu re­ lativno homogenu teritorijalnu celinu. Tokom svoje misije od 1526. do 1529. Sebastijan Kabot stigao je do Asunsiona. Veza između Asunsiona i Kuskoa uspostavljena je od 1547.

62

Sledećih godina, čete prispele iz Čilea osnovale su, istočno od Anda, Tukuman i Mendozu. Argentina je upravo nastajala. Buenos Aires, osnovan 1535, pa potom napušten, konačno je 1580. naseljen sa šezdesetak Španaca, prispelih iz Asunsiona, i sa nekoliko stotina Indijanaca Guarani. Ali vicekraljevina La Plate pojavila se tek krajem XVIII veka (1776). Dotle je to prostrano, a slabo naseljeno područje, zavisilo od Perua, koji je u drugoj polovini XVI veka, zahvaljujući otkriću rudnika srebra u Potozi, postao za Španiju najzani­ mljivije američko područje. Sam grad Potozi imao je 1580. godine oko 120.000 stanovnika. Kao dinamičko jezgro Španske vladavine u Južnoj Americi, Peru je tokom XVI veka proširio svoj uticaj u svim pravcima: ka Čileu, Novoj Grenadi, La Plati, ali i ka moru. Dok je Legaspijeva i Urdanetaova ekspedicija, koja je ko­ lonizirala Filipine 1565, krenula iz Akapulka - »galeon iz Manile« obično se od tada vraćao ka Meksiku znatno severnijim putem no u odlasku - brodovi koji su pokušali da otkriju prostranu australijsku zemlju, o kojoj su Inke pričali svojim osvajačima, krenuli su naprotiv iz Kalaoa. Ali, Mendana, 1567. i 1595. i Kviros, 1605, nisu uspeli u svojim tra­ ganjima. Stigli su samo do ostrva u Solomonovom arhipe­ lagu, bez ikakvog ekonomskog značaja. Dok je krajem XVI veka španska Amerika imala od 115.000 do 120.000 belaca, portugalski Brazil ih je bro­ jao svega 24.000, a u njihovoj službi je bilo još 18.000 indi­ janaca i 14.000 crnaca. Skromni počeci. Ovde nije bilo ni carstva Inka, ni konkvistadora, ni legende o Eldoradu. Taj ogromni i slabo poznati svet najpre je mogao pružiti samo drvo za dobijanje mrke boje, kojoj zemlja duguje svoje ime. Malo-pomalo, međutim, nastao je kolonijalni Brazil, uprkos neuspehu »anktarktičke Francuske«, koju je, po nalogu Kolinjija, Vilgenjon nastojao da oživi u zalivu Rio, između 1555. i 1567. Portugalska kolonizacija otpočela je oko 1530. Stvorene su nasledne kapetanije duž obale. Godine 1549. Tome de Suza, naimenovan za generalnog guvernera kolo­ nije, nastanio se u Bahiji. Procvat proizvodnje šećera, koji je

63

JUŽNA AM ERIKA U DOBA IBERIJSKOG PRODORA (Prema B. Petrose, T r a v e l a n d d i s c o v e r y in th e R e n a is s a n c e )

učvrstio portugalsko prisustvo u Južnoj Americi, obezbedio je krajem veka bogatstvo kolonijalnom Brazilu. U njemu je 1570. godine bilo šesdeset mlinova za šećer, a 1610. go­ dine 230, naročito oko Bahije i Pernambuka. Proizvodnja šećera, koja je oko 1560. iznosila 180.000 aroba, dostigla je

64

1600. godine 1.200.000 aroba. Ali se još nije slutilo da će Brazil u XVIII veku biti za Evropu jedan od izvora zlata. U međuvremenu, Peru i Meksiko snabdevali su stari svet to­ kom XVI i XVII veka najvećim delom potrebnih količina dragocenih metala.

ŠPANCII PORTUGALCI U ATLANTSKOM BASENU OKO 1580. (Prema Ž. Delimo i Dž. Hirs, o p . c it.)

*

** Dugo vremena se procvat »lepog XVI veka« po­ vezivao sa prilivom američkog zlata i još više srebra. E. Hamilton je izračunao da je između 1503. i 1600. - osim krijumčarenja, koje je nemoguće proceniti - iz Novog sveta u Sevilju stiglo 7.440 tona srebra i 154 tona zlata. No, Peru i Meksiko su mogli izručiti svoje blago Evropi tek nakon

65

PRILIV AMERIČKIH DRAGOCENIH METALA U SEVILJU I RAST GENA U ŠPANIJI (1500-1650) _ (Prema E. Hamilton. A m e r ič k o z l a t o i k r e ta n je c e n a u S p a n iji.)

otkrića rudnika srebra u Potozi (1545) i upotrebe postupka amalgamisanja u obradi srebronosnog minerala u Ame­ rici (posle 1557). Samo za deceniju, od 1591. do 1600, više od 2.707 tona srebra i 19 tona zlata stiglo je iz Amerike u Španiju. Iz ove zemlje su, i to dosta rano, dragoceni me­ tali nestajali iz sanduka i odlazili u druge zemlje Evrope. Već 1530. stigli su u Antverpen, onda ekonomsku prestonicu Zapada. Prema izveštaju venecijanskog ambasadora, u proleće 1551. pripremano je da se u Holandiji unovči 800.000 dukata iz Perua. Drugi jedan Venecijanac tvrdio je 1556. da svake godine pet i po miliona zlatnih talira pređe iz Španije u Francusku, uprkos trajnom neprijateljstvu između dve zemlje. Veoma povezana politički i ekonomski sa Španijom, Italija je još više no Holandija i Francuska bila okrenuta ka američkim dragocenim metalima. Krajem 1594. godine i početkom sledeće, brodovi koji su iz Havane trebali da stignu u Sevilju kasnili su neuobičajeno mnogo. Marta 1595, ambasador vojvode od Urbina u Rimu pisao je svome gospodaru: »Ako brodovi ne stignu, Đenovski trg

66

je faliit is.sima« . Sevilja je postala pluća Evrope. No, zlato i srebro u veku Čelinija nije pretvarano samo u kovani no­ vac. Jedan Francuz pisao je 1620. da je toga takođe bilo «u velikim količinama po hramovima, u obliku sakralnih po­ suda ili kaleža, svećnjaka, krstova, štapova, raspeća, lampi, a naročito moćnika i ćivota«. Što je važilo za Francusku, važilo je a fortiori i za Rim, gde je prvo zlato, pristiglo iz Amerike, poslužilo za prekrivanje tavanice crkve Svete Marije Velike. Godine 1622. u Rimu je bilo 97 draguljara i zlatara, 40 pozlatara, 38 izrađivača medalja, 17 tanjilaca zlata, što samo po sebi mnogo govori. Porast cena u XVI veku i dalje izaziva veliko zanima­ nje istoričara; to je jedan od testova pomoću koga istoričari nastoje da odgonetnu i protumače ekonomsku ekspanziju Evrope u »zlatnom dobu« renesanse. U Španiji je taj porast iznosio oko 240 posto za jedan vek (1501/1510-1601/1610). U istom razdoblju on je izgleda svuda u Evropi premašio 200 procenata i, čak, dostigao 300 posto, s obzirom na to da su cene industrijskih proizvoda rasle znatno sporije od cena hrane. Tvrdi se da je nagli rast cena u Andaluziji otpočeo već krajem XV veka i brže ili sporije proširio se na ostale evropske zemlje, shodno značaju njihovih veza sa Španijom; otuda privlačna hipoteza da je taj porast izazvan prilivom zlata i srebra iz Amerike. Zar isto objašnjenje nije dao već Žan Boden 1568? Doista, porast cena dostigao je vrhunac u Španiji, Italiji, Francuskoj i Holandiji krajem XVI veka i u prvoj deceniji XVII, u trenutku kada su u Evropu stizale najveće količine peruanskih i meksičkih dragocenih me­ tala. Otuda je zavodljivo dovođenje u vezu, sa jedne strane američkog blaga, i, sa druge, porast novca, opšti razvoj poslova, povećanje vojnih budžeta, raskoš i sjajan procvat umetnosti - što je sve obeležilo XVI vek. S druge strane, XVII vek, manje napajan američkim rudnicima od prethod­ nog, pošto im je proizvodnja opala, bio je na ekonomskom planu razdoblje recesije, dok je XVIII, naročito posle 1730, potpomognut brazilskim zlatom i oporavkom proizvodnje srebra u Meksiku, ponovo dobio izgled srećnog veka, a taj

67

povratak poleta odražava porast cena, nakon izvesnog smi­ rivanja u vreme Kolbera. Ta klasična šema začelo sadrži je ­ dan deo istine, ali nju valja iznijansirati, popraviti, dopuniti, iako se procvat rudarstva u XVI veku oštro suprotstavio iscrpljenosti prethodnog doba. U XIII veku je u Evropi došlo do pravog monetarnog preporoda, o čemu svedoči obnavljanje kovanja novca (flo­ rin i đenovski novac 1252, talir svetog Luja, venecijanski dukat 1284), i, možda još više, stavljanje u promet velikih količina novca, najpre u Veneciji, a uskoro i u Firenci, Fran­ cuskoj, Flandriji, Engleskoj i Češkoj. Četrnaesti vek i veći deo XV obeležilo je, nasuprot ovome, izrazito slabljenje evropske proizvodnje novca. Rudnici, istina većinom dru­ gorazredni, u Derbiširu i Devonširu, Poatuu i na Sardiniji, bili su na izdisaju. Ozbiljnije je bilo opadanje eksploatacije u srednjoj Evropi: u Mađarskoj su rudnici bili aktivni od VIII veka, a svoj puni razvoj doživeli su u XII i XIII veku; oni u Goslaru, u Saksoniji, su od X veka bili glavni ev­ ropski snabdevači srebrom i bakrom, a rudnici u Frajburgu, u podnožju Ercgebirga, otvoreni su u XII veku, a svoj vr­ hunac dostigli oko 1310. U iznurenost zapali su i rudnici u Majsenu (kraj Drezdena), u Tirolu, Karintiji, Transilvaniji, Češkoj i Moravskoj. Potreba za metalima za izradu novčanica bila je, kao što smo rekli, jedan od podstreka na putovanja. Ona posebno objašnjava upornost sa kojom su Portugalci krstarili duž afričkih obala u potrazi za sudanskim zlatom. Počev bar od X veka, zlato u prahu iz Sudana išlo je transsaharskim karavanima ka severnoj Africi, odakle je jedan njegov deo stizao u Evropu. Pošto su se nastanili na zapadnoj obali Af­ rike i 1481. godine osnovali trgovačko utvrđenje u Elmini, u Gvinejskom zalivu, Portugalci su okrenuli ka moru i u svoju korist taj viševekovni promet. Severna A frika je time izgu­ bila, a Portugalija se obogatila: od 1504. do 1507. u Lisabon je godišnje u prošeku stizalo 433 kilograma zlata, a od 1517. do 1519. 444 kilograma. No, umesto da, kao u prošlosti, oživi sredozemnu trgovinu, to zlato je upotrebljavano za

68

plaćanje bibera, začina i bisera na Dalekom istoku. To što se Portugalija dočepala afričkog zlata nije donelo pravog olakšanja zapadnoj privredi. Srećom, ona je, počev od oko 1460, izvukla korist od novog procvata srebrnih rudnika u srednjoj Evropi. Taj preporod proistekao je iz tehničkog napretka, o čemu će biti reči nešto kasnije. U svakom slučaju, on je bio zapanjujući, dostigavši verovatno svoj vrhunac tokom de­ cenije od 1526. do 1535. Prema proračunima U. A. Nefa, u Evropi je onda svake godine proizvodeno blizu 85 tona srebra, što je količina koja se može uporediti sa onima iz XIX veka! Oko 1550. godine u Evropi je, izgleda, bilo dva­ naest puta više monetarnog metala nego 1492. A sredinom XVI veka priliv iz Amerike od njenoga otkrića iznosio je, ne uzimajući u obzir krijumčarenje, nekih 59 tona zlata i 264 tona srebra. Povratak blagostanja u Evropi u doba Direra (1471-1528), Rafaela (1483-1520), Lutera (1483-1546)

TVRĐAVA SAO HORHE DA MINA (ELMINA), ČIJA JE GRADNJA OTPOČELA 1481. (Prema B. Penrose, op. cit.)

69

i Cvinglija (1484-1531) bio je, dakle, pospešen manje ame­ ričkim blagom, a više srebrom iz srednje Evrope. Eksploa­ tacija je u nekim rudnicima - na primer, u onim kod Sneberga, u Saksoniji - dostigla vrhunac osamdesetih godina XV veka. U drugima, kao u Frajbergu, to se dogodilo tek sredinom XVI veka. Ali, u većini njih je ona najživlja bila između 1515. i 1540. Bogaćenje južne Nemačke, počev od poslednje četvrti­ ne XV i tokom prve polovine XVI veka, uspon bavarskih poslovnih ljudi, umetničko i humanističko zračenje Nirnberga, Augzburga i Insbruka u doba renesanse, objašnjava se naročito činjenicom da su se gradovi Bavarske i nemačkih Alpa nalazili u srcu prostranog područja bogatog srebrom (Hare, Tirol, Češka). Osim toga, nalazili su se na najboljim putnim pravcima sever-jug u Evropi, pa su bili u mogućnosti da prodaju u Antverpenu kao i u Veneciji, a proizvodili su u velikim količinama tkanine kraj Bodenskog jezera, srebro, bakar i gvožđe, sve to u rudnicima srednje Evrope. Naj­ krupniji nemački poslovni ljudi XVI veka najpre su se obo­ gatili zahvaljujući rudnicima. Svedok je Jakob Fuger, koji je 1487. godine, kao nadoknadu za jednu pozajmicu, dobio od nadvojvode Sigismunda Habsburškog deo koji je ovome pripadao od proizvodnje njegovih srebrnih rudnika u Ti­ rolu, što je bio početak jednog ogromnog bogatstva. »Uprkos rudarskoj delatnosti u Evropi«, pisao je H. Hauzer, »uoči ratova u Italiji vladala je monetarna oskudica«. Doista, banka Medičija je i pre dolaska Karla VIII u Italiju bila na izdisaju, a Firenca, koja je 1422. godine imala oko sedamdeset banchi grossi, 1494. sačuvala ih je samo pola tuceta. Uprkos ekonomskom preporodu, ili baš zato, Evropa je u doba renesanse stalno živela iznad svojih mogućnosti, otuda žestoka kriza od 1557. do 1560, kada su Habsburgovci iz Španije doživeli bankrotstvo, što je bilo pogubno po Fugere. Anri II, pobeđen kod Sen-Kentena 1557. godine, osta­ vio je na samrti, dve godine kasnije, dug veći od 40 miliona

70

turskih libri*. Bilo je vreme da američko srebro, stižući od sada u Španiju u velikim količinama, preuzme palicu od srednjoevropskog, koje se upravo iscrpljivalo. Ali, u doba Lepanta (1571), Nepobedive aramde (1588), verskih ratova u Francuskoj i Flandriji, i dok su ogromne šume odlazile na izgradnju Eskorijala i ukrašavanje Rima, renesansa na za­ lasku, više no ikada ratoborna i više no ikada zaljubljena u raskoš i ukras, nastavljala je da troši bez računa. Spanska monarhija bankrotirala je još 1575. 1596. 1607. 1627. i 1647. Zapadne banke su, dakle, čak i kada se konjunktura pokazi­ vala kranje povoljnom, u drugoj polovini XVI veka živele u atmosferi razređenog zraka, stalno u opasnosti od gušenja, to jest od propasti. F. Brodel sasvim opravdano piše da je privreda XVI veka »u tako povoljnom položaju kad se misli na bogatstvo Novog sveta«, bila, ipak, »ako ne uvek, a ono dosta često, u novčanoj oskudici«. Pozivajući se na posebno tipičan slučaj Sevilje, F. Brodel dodaje: »Čim, nakon od­ laska brodova, ponestane novca (bankama u gradu) zapreti stečaj, budući da su nesposobne da plate svoje dugove, ili prirodno da nađu i najmanji kredit. Žive usporeno...; isto­ vremeno žive i mrtve, do povratka brodova (iz Amerike), slične onim mesečarskim radnicima iz Velsa, koje uoči nastupanja nezaposlenosti uspavaju, da bi ih kasnije, kada tržište rada to zatraži, prizvah u život«. *

** Da tokom tri veka, kojima se bavi naša rasprava, pa i preko toga, postoji veza između proizvodnje dragocenih metala i konjunkture, u to nema nikakve sumnje. No, da li su samo zlato i srebro stvarali konjunkturu? Da li su, čak, oni bili glavni pokretač? Zar ljudi i njihov broj ne doprinose isto toliko, pa i više, no zlato i srebro? I još jedno pitanje, složenije od prethodnog: da lije baš sve išlo loše u razdoblju Novac kovan u gradu Turu. Prev.

71

nepovoljne konjunkture, kada su opadale proizvodnja dragocenih metala i cene? Ne može se, međutim, poreći da je Evropa prošla na­ kon 1300. godine kroz teško razdoblje, što je usledilo iza »lepog vremena Gospodara svetog Luja«, koje nije samo Francuskoj donelo koristi. Od XI do kraja XIII veka Za­ pad je gotovo neprekidno napredovao. Stanovništvo se povećavalo, osvajane su nove obradive površine, namnožili su se gradovi i sela, mnogi seljaci umakli su ropstvu, cene su rasle, trgovina je ponovo procvetala u zlatnom dobu šampanjskih vašara, u Flandriji i Italiji, naročito u Firenci, nastala je krupna suknarska industrija, kovao se dobar zlatni i srebrni novac, gotska umetnost i nastava na veli­ kim univerzitetima u Parizu, Oksfordu i Bolonji zračili su na hrišćanstvo. No, počev od oko 1270, ta lepa ravnoteža se prekinula. Rušenje kupole katedrale u Boveu, 1284, po­ dignute na visinu od četrdeset i osam metara, Žak Le Gof vidi kao simbol nedaća što su potom usledile. Već od kraja XIII veka otpočeli su po gradovima štraj­ kovi i neredi u Flandriji, Normandiji, Bezijeu, Tuluzi. Godine 1302. došlo je do skoro sveopšteg ustanka u današnjoj Bel­ giji. Namnožili su se potom revolucionarni pokreti seljaka protiv vlastele, sitnog gradskog življa, gdekad predvođenog krupnim buržujima, protiv poreznika ili gradskog plemstva (popolo grosso u Italiji, »bogataši« u Flandriji). To vreme nemira videlo je pokušaje i poraze Kola di Rijence u Rimu (1347), Etjena Marsela u Parizu (1358), Filipa Van Arteveldea u Ganu (1381). Obeležile su ga četiri pariške bune (1306, 1358, 1382. i 1413), »metež« ciompa u Sijeni 1371, u Firenci 1380, pobune po skandinavskim gradovima između 1411. i 1436. Žešći od onih po gradovima, seoski nemiri su imali manje čvrstine. Radnici sa njiva nisu znali da se traj­ nije i delotvornije povežu sa onima iz gradova; otuda poraz seljaka iz Il-de-Fransa 1358, koji su za Etjena Marsela bili kompromitujući saveznici, i osvajanje Londona od strane trupa Vata Tejlora 1381, koje nije dalo nikavih rezultata. Os­ taje da su sto trideset godina, što su usledile za XII vekom,

72

bile ispunjene neredima po selima, o čemu svedoče, osim navedenih činjenica, ustanak u primorskoj Flandriji (1322­ 1328), pa u Tusenu, u Langedoku (1380), pobuna Džeka Kejda u Kentu (1450) i, u isto vreme, pokret remensasa u Kataloniji. Vrhunac nemira, i gradskih i seoskih, bio je oko 1380: čitav Zapad, od Engleske do Firence, i od Barcelone do Zapadne Nemačke, zahvatilo je bezvlašće. I drugi pokazatelji dopuštaju da se sagleda ospeg krize koju je onda trpeo Zapad, a naročito veliki stečajevi talijan­ skih banaka, posebno firentinskih, u prvoj polovini XIV veka: banka Freskobaldi pala je pod stečaj 1312, Skali 1327, Bonakorsi, Uzani i Korsini 1341, Ačijaiuoli i Perući 1343, Bardi 1346. Drugi važan znak: cene žita stagnirale su ili opadale. Između 1160. i 1300. one su u Engleskoj porasle za oko 180 procenata, a od 1380. do 1399. su 21 odsto bile niže od cena u razdoblju od 1300. do 1319, a ni na početku XVI veka još ih nisu bile dostigle. Ova računanja, to valja istaći, zasnovana su na nominalnim cenama, a ne na novčanim, jer bi, inače, zbog devalvacije, taj pad bio znatno izraženiji. Cene raži u Brabantu takođe su stalno padale između 1425. i 1475. Utisak je isti i u Aragoniji i Valensiji: duga krivulja pokazuje stagnaciju cena u XV veku. Nestašica dragocenih metala, koja je usledila nakon obilja u XIII veku, prim o­ rala je vlade na one devalvacije koje je prvi otpočeo Filip^ Lepi. Apsolutna vrednost đenovske libre opala je od 1288. ] do 1503. za 75 procenata; vrednost engleske funte bila je i između 1405. i 1464. 28 odsto manja za zlato, i 33 odsto za ' srebro. Turska libra u Francuskoj, koja je 1250. sadržavala 80 grama finog srebra, 1500. godine g aje imala samo 22. Ističući depresiju koja je nastupila u XIV i XV veku, R. Lopez je naglasio i druge činjenice. Uzmimo 28 gradova između Loare i Rajne: oni su od 1100. do 1250. dobili 20 pr­ vih bedema i 17 šanaca, što čini 37 novih zidina; od 1250. do 1400. dva prva bedema i 31 opkop, ili 33 novih zidina; od 1400. do 1550. samo 10 opkopa, a nijedan prvi bedem, što je, po autoru, očigledan dokaz brzog opadanja gradske ekspanzije. Osim toga, tako različiti gradovi, kao što su

Barcelona, Perpinjan, Firenca, Sijena, Venecija, Modena, Cirih i Albi, nisu krajem XV veka bili dostigli broj stanov­ nika koji su imali u prvoj polovini XIV stoleća. Proizvodnja sukna u Firenci opala je za dve trećine između 1338. i 1378. jr~ i taj pad nije nadoknadila (100.000 bala sukna 1338, a. satno 14.000 krajem XVI veka). U Ipru je tokom XIV veka pad suknarske proizvodnje bio jednako poguban kao i u Firenci. Izvoz engleske vune gotovo naprekidno je opadao od 1350. Taksa na ulaz i izlaz brodova u marseljskoj luci donosila je 1480. godine samo 35 odsto prihoda koji je imala dva veka ranije; trgovina u Đenovi je takođe opala za 70 procenata imedu 1290. i 1480, a u Dijepu za 65 posto tokom XV veka. Kako ne zaključiti, smatra R. Lopez, da je čitava zapadna ekonomija bila onda u krizi? Tačno je da su se ratovi, boleštine i gladi sručili na Evropu krajem srednjeg veka. »U svakodenvom životu se od sada moralo dati mesto ratu. Rađali su se ljudi koji nikada nisu saznali šta je mir, čak ni po svedočenju nji­ hovih deda i baba« (Ž. Dibi). Stogodišnji rat, koji je tra­ jao više od jednog stoleća i koji su pratile borbe između Armanjaka i Burgunđana, pohodi »velikih družina«, husitski ratovi u srednjoj Evropi (1415-1536), rat Dveju ruža u Engleskoj (1450-148.3), građanski nemiri u Španiji i Skan­ dinaviji, stalna i nesrećna borba protiv Turaka - to je bila sudbina zapadnog čovečanstva u tim tegobnim vremenima. Uzmimo Artoa kao primer. Vojne operacije su tu otpočele sa pohodima Filipa Lepog; nakon toga njime su krstarile svakojake engleske čete, koje su polazile iz Kalea; najzad se stogodišnji rat ovde nastavio borbama između francuske i burgundske kuće. Izveštaj o ubranom porezu za godinu 1438/1439. u pokrajini Langl naglašava daje nakon prolaska »Ingleza« »zemlja ostala opustošena i nikoga nije bilo koji bi je obrađivao i orao; ljudi su iz rečene pokrajine otišli, a ostale su samo jadne žene«. Godine 1472. ušla je francuska vojska u Artoa i opustošila doline Kons i Oti; tri godine kasnije nova ekspedicija ide istim putem i stiže do Arasa i Bapoma: prva je opustošila 25 sela ili zaselaka, druga 150.

74

OPUSTELA NEMAČKA SELA U XIV I XV VEKU (Prema V. Abel)

Trideset i jedna parohija su potpuno uništene tokom ta dva pohoda. No, sve su se oporavile. Dokaz da se selo može ugušiti, ali ne i ubiti. A, skorašnja istraživanja pokazala su d a je u zapadnoj i srednjoj Evropi u XIV i XV veku došlo do masovnog napuštanja sela. Prema B. Abelu, od oko 170.000 naselja, koja su postojala u Nemačkoj (u granicama od 1937. godine), oko 1300, 40.000 ili 23 odsto, iščezla su pre početka XVI veka. U Alzasu su 137 sela napuštena između 1340. i 1500. godine. Provansa je početkom XIV veka imala nekih 625 zaselaka ili sela, a 1471. godine 177 bila su nenastanjena. U Navari je od 133 iščezlih sela 60 od­ sto nestalo između 1348. i 1500. godine. Od ukupnog broja mesta koja su oko 1300. godine postojala u okolini Rima,

75

ŠIRENJE CRNE KUGE OD 1347. DO 1350. (Prema E. Karpantje, u A n n a le s E . S. C ., 1 9 6 2 , br. 6.)

25 procenata je iščezlo početkom XV veka. Najzad, u En­ gleskoj su enclosures raseljavale sela već od početka XIV veka, ali je taj pokret dostigao vrhunac u drugoj polovini XV stoleća. Nisu li u mnogim zemljama crna kuga od 1348. do 1350. i one što su za njome usledile, bile glavni činilac seo­ skog pustošenja? U kotaru Pongau, južno do Salcburga, iz­ među 1348. i 1352. godine 66 odsto imanja izgubilo je svoje stare vlasnike, dok ih je samo 17 odsto sačuvalo - za ostale se ne zna. U Norveškoj, zemlji koju je teško pogodila crna kuga, obradive površine u okolini Osla opale su za 40 pro­ cenata između 1300. i 1400. godine, a prosečna cena zemlje za isto toliko u drugoj polovini XIV veka, i na istoku i na zapadu kraljevine. Parohijski registri iz Živrija, u Burgundiji, pokazuju d aje polovina stanovništva nestala 1348. go-

76

dine (680 umrlih od avgusta do kraja oktobra, dok je nor­ malan mesečni prošek bio 5 ljudi, a ukupan broj stanovnika od 1.200 do 1.500 žitelja). U Savoji je od 108 parohijskih ognjišta u Sen Pjer de Susiju iz 1347. godine, 1348. ostalo 68, a 1349. godine 55. Da li ovi podaci bacaju sumnju na dugo važeću hipotezu da je tokom kuga smrtnost na selu bila manja nego u gradu? Ne verujemo. U doba Montenja, kao i u doba Dekamerona, bogataši su u vreme pomora na­ stojali da pobegnu iz grada u selo. Isto su učinili kanonici iz Sutvela 1471. i 1479. godine, napustivši grad da bi umakli zarazi. U svakom slučaju, nama su prevashodno poznati podaci o smrtnosti u gradu, a ona je bila pogibeljna. Fi­ renca je 1338. godine imala 110.000 žitelja, a 1351. samo 50.000. Stanovništvo Albija i Kastra opalo je za polovinu između 1343. i 1357. Smrt je 1350. godine odnela 50 odsto stanovništva Magdebruga, 50-66 odsto stanovništva Ham­ burga i 70 procenata stanovništva Brémena. Naprotiv, čini se da je smrtnost bila manja u selima, gde su i opasnosti od zaraze bile manje. Prema tome, za mnoge istoričare ve­ liki preokret u ekonomskoj konjunkturi, do koga je došlo u XIV veku i koji je začelo potekao sa sela, jer je 90 odsto ljudi onda živelo od zemlje, podrazumeva dublje uzroke od ratnih pustošenja ili kužnih pomora. Evropa je krajem XIII veka bila prenaseljena i, prema tome, na milost eventualnim nedaćama. Tokom razdoblja demografske ekspanzije naseljavana su pogranična pod­ ručja; te »pogrešne naseobine« ubrzo su raspršile preterani optimizam novodoseljenih svojim slabim prinosima i pred­ stavljale su, u gornjoj Provansi, Engleskoj, kao i po plani­ nama oko Salcburga, većinu sela što su iščezla tokom rece­ sije XIV i XV veka. Tako su iscrpljenost tla i slabi prinosi na mnogim imanjima gotovo neminovno izazivali glad, opada­ nje poljoprivrede i stanovništva. Pomori, ali i rđave žetve, dakle klima, kojoj treba priznati pravi udeo, učinili su pogi­ beljnim ono prirodno opadanje što se ocrtavalo. Jer, znatno pre crne kuge, teška glad pogodila je 1315-1317. Englesku, severnu Francusku, Flandriju, Nemačku i Dansku. Čini se

77

da je upravo u tome trenutku nastupio preokret u konjun­ kturi velikog delà Evrope. U XIV i XV veku gladne godine su, izgleda, bile češće no u XIII. U Engleskoj je samo u pr­ voj polovini XIV veka bilo osam »veoma rđavih žetvi«, nas­ pram četiri u ćelom XIII stoleću. U Orvijetu se 1348. godine crna kuga sručila na stanovništvo koje je već tri godine bilo izmučeno kišama i glađu. Takođe, u Italiji i na jugu Francu­ ske vladala je 1374-1375. prava glad. U Flandriji, Artoa, Enou i Kambreziju je u XV veku glad harala 1409, 1416­ 1417, 1437-1439, 1455-1458, 1477-1483 i 1487-1493. godine. Tako je ekonomskom konjunkturom od 1320. do 1450, koja se na prvi pogled odlikuje opadanjem proizvodnje dragocenih metala, podjednako ili čak i više, gospodario du­ bok demografski uzmak. Opravdano se može smatrati da se tokom XIV veka evropsko stanovništvo smanjilo za trećinu. Nije onda čudno što su, uprkos naglim, ali prolaznim po­ skupljenjima tokom vremena gladi, cene žita stalno padale. Manje je bilo usta koja je valjalo hraniti, prema tome, ma­ nja je bila i potražnja. Otuda je, u Nemačkoj, na primer, došlo do izrazitog iseljavanja seoskog stanovništva u gra­ dove; u Engleskoj do ubrzanja pokreta enclosures, pri čemu su krupni zemljoposednici iskoristili ekonomsko i fizičko slabljenje seljaka i zemlju oduzetu od žitarica dali ovcama, koje su tako »pojele ljude«. * * *

A to razdoblje, koje je doživelo toliko nedaća i naliko­ valo apokalipsi, videlo je nastanak i procvat humanizma i umetnosti renesanse. Crna kuga stvorila je Dekameron. Mazačo, prvi veliki slikar talijanske renesanse, bio je već mrtav 1428. godine. Bruneleski, genijalni arhitekta, dovršio je 1434. godine kupolu crkve Santa Maria del Fiore. Prekra­ sna Ca’d’Oro u Veneciji potiče iz prve polovine XV veka. Hoćemo li reći da je tu reč o jednom povlašćenom regionu i d aje Italija pre drugih evropskih zemalja umakla depresiji

78

- što je, inače, opšteprihvaćena tvrdnja? Ali, Mističko jagnje, to čudo na oltarnom naslonu u Gandu, Van Ajk je nasli­ kao između 1413. i 1432. godine. Petnaesti vek je zlatni vek flamanskog slikarstva. Kada se čovek u bečkom Hofburgu divi raskošnoj svešteničkoj odeždi korišćenoj u XV veku na burgundskom dvoru, tokom ceremonija reda Zlatnog runa, pita se kako je moglo postojati toliko bogatstvo kraj tolike bede. U Francuskoj su tokom izrazito sumornog razdoblja između 1380. i 1420. - nastale one blistave iluminacije koje se nazivaju Knjiga o lovu Gastona Feba i Najlepši trenuci Bogorodice ili Dragoceni trenuci vojvode od Berija. Treba li zaključiti sa K. Čipolom (Cipolla) i E. Kominskim da nikave depresije nije doista ni bilo u doba renesanse? Ili, naprotiv, sa R. Lopezom, »da se novac usmerava prema umetnosti kada se ekonomski tokovi sužavaju«? Ovaj autor tvrdi i to da su talijanski tirani trečenta i kvatročenta gradili crkve i palate da bi suzbili nezaposlenost. Istina, pogrešno bi bilo a priori povezivati ekonomski uspon i umetnički procvat. No, valja naročito izbegavati da se složena sud­ bina čovečanstva zatvori u odveć krute kategorije ekonom­ skog stezanja ili širenja. U razdoblju recesije analiza otkriva povlašćena područja i trenutke. Mogu se tu i tamo pojaviti znaci prosperiteta, koji bar delimično koriguju delovanje depresivnih činilaca. Čak i kada istoričar uoči krupne os­ novne težnje, on, naročito za ovo razdoblje, mora da vodi računa i o regionalnim osobenostima. Tako je suknarska industrija u Brabantu doživela novi procvat u prvim decenijam a XV veka i znatno povećala izvoz u srednju Evropu. Tako je i ravnica oko Poa, bolje odvodnjavana, izjgleda bila bogatija posle 1350. godine no što je bila dotle. Sto se Ve­ necije tiče, ništa ne dokazuje da je ona u XIV i XV veku prošla kroz dugo razdoblje recesije. A ako je u Firenci suk­ narska industrija posle crne kuge trpela teška iskušenja, zauzvrat je industrija svile doživela lep procvat. Tačno je i to d a je izvoz engleske vune opao nakon 1350. No, pošto se s druge strane Lamanša razvila tekstilna industrija, Engleska je 1480. godine izvezla 62.500 bala sukna, nasu-

79

grot 27.700 bala 1400. godine. Štaviše, brojke pokazuju da je od jedanaest kužnih zaraza koje su pogodile London u XV veku, samo jedna imala odraza na izlazak sukna iz te luke. Što se tiče smanjenja površina pod žitaricama u veli­ kom delu Evrope, ono je začelo izazvalo širenje pašnjaka, ali i veće gajenje industrijskog bilja: lana, konoplje, hmelja, uljanog bilja, vrhovnika i broćike. Zna se da je seoska in­ dustrija onda učinila osetan napredak u Holandiji, na za­ padu Francuske i u južnoj Nemačkoj; otuda uspon proiz­ vodnje lanenog i prtenog platna u prve dve zemlje, i porheta u trećoj. Najzad, naglo smanjenje stanovništva izazvalo je gotovo svuda znatno povećanje nadnica, pošto je bilo manje radnika. Mnogi istoričari smatraju, prema tome, da su se prosečni prihodi povećali u velikom delu Evrope u drugoj polovini XIV veka. Rezultat ekonomske depresije bio je taj d a je sada manji broj ljudi delio isti iznos bogatstva. To povećanje životnog standarda objašnjavalo bi porast cena putera i mesa, relativno skupih namirnica, u trenutku kada su cene žita padale. Da bi se razumela renesansa, valja na­ pustiti ideju da pad cena žita i smanjenje stanovništva nužno znače i opšte pogoršanje društvenog položaja ljudi. Renesansa se, začelo, začela u bolu; to treba jasno i gla­ sno reći. Počela je usred epidemija, gladi i ratova, u pomet­ nji koju je izazvala crna kuga, kada su Jevreji proglašavani krivim za nedaće i ubijani, kada su ulicama krstarile kr­ vave povorke flagelanata. Ali je do preporoda došlo zato što je zapadno čovečanstvo savladalo iskušenje i iz njega iz­ vuklo najviše što se dalo. Evropska civilizacija, uzeta u celini, nije nazadovala; nije je zahvatila obamrlost i mlitavost. Umetnost cvetne gotike dokazuje d a je sačuvala svoj polet, svoju maštu i mladost. Pokret laicizacije društva i kulture, započet pre XIV veka, nastavio se, izoštrio i ubrzao. Nasta­ vilo se oblikovanje jedinke. Štaviše, iskušenja tegobnih vre­ mena isturila su u prvi plan snažne ličnosti: Etjena Marsela ili Jovanku Orleanku, koje bi u mirnim vremenima ostale u send. Polako su stavljeni u pitanje pojmovi i strukture koji su izgledali večni: feudalna hijerarhija, autoritet Crkve,

80

vrednost svetog trojstva. Možda zato što su u tim vreme­ nima gladi i ropstva zemlja i ljudi više privlačili pažnju umetnika, oni su bili osetljiviji na stvarnost no ranije, i to je bio jedan od osnovnih postupaka renesanse. Zanimali su se za pejzaž, za prerspektivu, za individualne crte. Us­ red nepopustljivih teškoća, ljudi na Zapadu nastavili su sa izumevanjem - dokaz su štamparija i razrada postupaka za drenažu rudnika. Znali su i za upotrebu tehničkih otkrića iz prethodnog razdoblja uopšte i primene u moreplovstvu ili poslovnim poduhvatima. Imali su, najzad, hrabrosti da se suoče sa opasnošću okeana i da danima i mesecima žive izvan bliskog i ohrabrujućeg obalskog vidokruga. Ono odlučujuće za Zapad odigralo se, dakle, od XIV do početka XVII veka. Pogođen nedaćama, naročito između 1320. i 1450, on im se mogao i prepustiti. Doduše, bio se uplašio: Turaka, Velikog raskola, stalno ponavljane najave nemi­ novnog strašnog suda. No, konačno je pronašao obrasce koji su ga oslobodili. Antička umetnost i književnost donele su mu više od izgovora, pravi poziv na obnovu; verske reformacije XVI veka, protetstantska i katolička, vratile su mu veru u boga; velika putovanja opskrbila su ga sredstvima za gospodarenje svetom. No, ponovimo da su ti rezultati postignuti samo dugim i strpljivim tapkanjem po mraku: verska obnova XVI veka ne može se odvojiti od krize izaz­ vane Velikim raskolom; verao naslikani predmeti majstora s kraja renesanse podrazumevaju istraživanja kvatročenta o perspektivi; otkriće Amerike ne bi bilo moguće bez portu­ galskih krstarenja duž afričkih obala. * * *

Kada je Benoco Gocoli (Gozzoli) oko 1460. slikao na zidovima palate Medici raskošnu i dragocenu fresku Kra­ ljevi čarobnjaci, Italija je bila izašla iz recesije. Na tom putu je prethodila ostalom delu Evrope. Mada su južna Holandija i hanzeatska Nemačka krajem XV veka još živele u

81

atmosferi krize, ekonomski preporod j e u tom trenutku bio siguran, ne samo u Italiji, već i u Francuskoj, Engleskoj, na Iberijskom poluostrvu, u južnoj Nemačkoj i Češkoj. Novi procvat rudnika srebra u srednjoj Evropi začelo je u tom oporavku konjunkture odigrao izvesnu ulogu. Ali, kako zanemariti očigledan demografski uspon? U XV veku još spor, on se u XVI stoleću učvrstio, dajući tako ponovo ruke poljoprivredi. U Francuskoj su još pre kraja XV veka ruševine po selima bile popravljene, zapuštena zemlja uzo­ rana, a mnoga napuštena sela ponovo naseljena. Ruerg je dao Kersiju, razorenom u stogodišenjem ratu, višak svoga stanovništva. Gijena, takode opustošena, povratila je snagu i zdravlje zahvaljujući doseljenicima iz Saranta, Poatua i Vandeje. »Šume su ponovo ustuknule; oranice se šire na račun pašnjaka, žito stiče premoć nad vunom i mesom« (E. Le Roa Ladiri). Jedan francuski moralista iz XVI veka govori o seljacima »koji po čitav dan pevaju po poljima, a noću hrču po svojim kućercima«. Dugo se i često tvrdilo da je stanovništvo Španije opalo u XVI veku. Skorašnja istraživanja dokazuju suprotno. Prema popisima je 1541. godine u Kastilji bilo 891.454 ognjišta, a pedeset godina kasnije 1.315.700, što je 40 posto više. Gradovi su, kao i sela, dobili od tog demografskog porasta. Renesansa je videla nastanak velegrada. Stanovništvo se onda povećalo u čitavoj Evropi. Otuda veća potražnja žita i porast njegove cene u Parizu, Rimu, Londonu, Antverpenu i u Ljvovu. Treba li dalje povezivati porast cena u XVI veku - koji, uostalom, nije bio drastičan (oko 300 posto su porasle no­ minalne cene za jedan vek, nasuprot 35.000 posto u Francu­ skoj od 1875. do 1961) - jedino sa prilivom dragocenih me­ tala, iz Nemačke najpre, a zatim iz Amerike, počev od 1460. godine u Evropu? D aje to bilo tako onda bi porast cena mo­ rao biti ravan devalvaciji monete, srazmerno povećanju za­ liha dragocenih metala. A povećanje je, u celini, bilo mnogo izraženije od monetarne devalvacije. Sa druge strane, sve cene bi se najednom mestu morale povećavati istovremeno na isti način, što nije bio slučaj. Očigledno je da su u tome

82

CENA PŠENICE U PARIZU OD 1520/1521. DO 1630/1631 (Prema M. Baulant i J. Meuvret, C e n e ž i t a r i c a u z e te iz p a r i š k i h tr ž n ih

iz v e š ta ja )

•1 5 0 -m rrr

Iv! N4

гг ч •X* •X* •X* I*X X v Xv ■Х*ј Iv i x :: X v ’•V« • :*

v!*

•:

S

£ : X;I v X *X* :- х x ::

•I X*l *• v .‘;

Xv

; V-

:

х ': ;X :

Iv.’ л \

•X*

n o m sk i i d r u š tv e n i ž iv o t

;X;

1500

1550

RAST CENA U RIMU OD 1500 DO 1630 (Prema Ž. Delimo, E k o ­

1600

R im a u d r u g o j p o l o v i n i X V I veka)

83

sudelovali i drugi činioci, pre svih demografski rast, urba­ nizacija, povećana tražnja žitarica, ubrzavanje novčanog opticaja, porast novčane mase... i raskoši - sve je to odliko­ valo privrednu ekspanziju XVI veka, čemu treba dodati i opšte zaostajanjej i adnica u odnosu na cene. , postaviti tako Ameriku na mesto koje joj pripada u objašnjenju konjunkture renesanse ne znači umanjiti ogro­ man udeo koji je ona od tada, uostalom zajedno sa istočnom Indijom, imala u interesima, brigama i životu Evrope. Velika otkrivalačka putovanja označila su, u kontekstu zapadne ci­ vilizacije, trajnu pobedu mora. Od 1504. do 1650. godine više od 18.000 brodova plovilo je između Spanije i Amerike. Od onda su postojale neprekidne razmene između Novog sveta i Evrope: Amerika je slala srebro, indigo, košenulu, šećer; Španija, Portugalija, a uskoro i Engleska, izvozile su tehniku, knjige, ljude. Jer, renesansa je bila i rađanje Ev­ rope izvan Evrope, a bila je i - zbog Evrope - rađanje Af­ rike izvan Afrike. Pošto je valjalo obrađivati novoosvojena područja i pošto su potraga za zlatom, a uskoro i gajenje šećerne trske na Antilima, u Brazilu, kasnije i u Severnoj Americi, zahtevali snažne radnike, Evropa, koja nije pres­ tala tokom srednjeg veka da koristi robove, počela je već od 1501. godine da prevozi crnce u Ameriku. Tokom prva tri veka američke istorije u Novi svet je ušlo četiri puta više cr­ naca nego belaca - ili, oko četiri miliona robova. Renesansa je, dakle, izazvala crnački problem s one strane Atlantika.

84

Treće glava RENESANSA I ANTIKA Renesansa je samu sebe definisala kao okretanje prošlosti, što je suprotno našem modernom svetu, usmerenom napred. Želela je da se vrati izvorima misli i lepote. Petrarka je, bez sumnje, tvorac pojma «mračno doba«, koji je dugo gospodario tumačenjem srednjovekovne istorije. On je nazvao «drevnim« ono doba koje je prethodilo Konstantinovom obraćenju u hrišćanstvo, a «modernim« ono koje je usledilo nakon toga i koje je trajalo još u XIV veku. A to moderno doba Petrarka je označio kao «varvarsko« i «mračno«, dok se rimskoj prošlosti divio strasno i gotovo romantički. Zato je često bio smatran pokretačem intelektualne revolucije renesanse, obnoviteljem onih studia humanitatis, preko kojih homo ferus - divlji čovek - dospeva do vrednosti civilizacije. Firentinski humanista Leo­ nardo Bruni, za koga je »književni stil« mogao biti samo latinski, sastavio je 1436. godine delo pod naslovom Životi Dantea i Petrarke, u kome je, iako je Danteu priznao talenat, izrazio svoju naklonost prema Petrarki, zato što je on »prvi bio obdaren sa dovoljno milosti i duha da je mogao da uoči i osvetli drevnu otmenost stila, koja se izgubila i ugasla«. U delu Rasprava učenjaka (1490), posvećenom Lo85

rencu Veličanstvenom, Paolo Korteze (Cortese) je takođe istakao značaj Petrarke: »On je imao tako veliki duh i tako široko pamćenje da se prvi usudio da na svetio dana pri­ zove proučavanje govorništva. Naime, upravo pod dejstvom njegovog genija Italija je primila prvi podsticaj, prvi podstrek ka proučavanju«. No, nastavlja Korteze, Petrarka nije pisao na dovoljno klasičnom latinskom jeziku. Zašto se tome čuditi? »Coveku rođenom u blatu koje su naneli vekovi nedostajali su ti ukrasi veštine pisanja«. Od onda je učinjen napredak. Kada je, počev od kraja XV veka, humanistički pokret zahvatio i zemlje s ove strane Alpa, pojam književnog pre­ poroda, postignutog povratkom antičkim piscima, prihvaćen je i izvan Italije. Francuz Žan Depotijer (Despautière) je u predgovoru svome delu Ars versificandi (1516) otvoreno priznao da je Petrarka, »ne bez božanskog nadahnuća, oko 1340. godine objavio rat varvarima i, prizvavši odbegle muze, snažno podstakao proučavanje besedništva«. No, »rat varvarima« otpočeo je s ove strane Alpa sa više od jednog veka zakašnjenja u odnosu na Italiju. Otuda značaj Erazma, koji je, po recima Gijoma Bidea (pismo iz 1517), iz­ van poluostrva često posmatran kao »otac početka do koga je došlo u naše vreme«. To mišljenje delio je i Žak Saron, koji je, u predgovoru ponovljenom izdanju Mudrih izreka (1571), tvrdio: »On (Erazmo) je prvi prihvatio književnost u doba kada se ona upravo pridizala i pomaljala iz svog varvarskog mulja«. Pa, ipak, zbog nacionalnog ponosa, mnogi francuski pisci preporod književnosti u svojoj zemlji pripi­ sali su kralju Fransoa I. Tako Žak Amid u posveti Anriju II svoga prevoda Plutarhovih Života slavnih ljudi izjavljuje: »Veliki kralju Francuske, tvoj otac srećno je utemeljio lepu književnost i doprineo njenom preporodu i procvatu u ovoj plemenitoj kraljevini«. No, izraz »renesansa« ima još više izvestan estetički prizvuk, koji duguje humanistima i umetnicima toga doba. Pionirsku ulogu u tome imao je Filipo Vilani (Villani), koji je krajem XIV veka sastavio Knjigu o znamenitim žiteljima 86

grada Firence. U tom svom delu slavi firentinske slikare »koji su uzvisili izbledele i gotovo ugasle veštine«, počev od Čimabuea, koji je znao da približi umetnost prirodi. »Pošto je«, dodaje on, »nakon njega otvoren put ka novoj umetnosti, Doto, koji se ne samo može porediti sa slavnim slika­ rima antike, već ih je po daru i geniju prevazilazio, vratio je slikarstvu njegovo staro dostojanstvo i najvišu slavu«. Vilanijevo mišljenje o preporodu slikarstva preuzeo je u XV veku Giberti, u svom drugom Komentaru (1455). Što se tiče Leonea Batista Albertija, on je preporod plastičnih umetnosti pripisivao svojim savremenicima: Bruneleskiju, Donatelu, Gibertiju i drugima. U svakom slučaju, za prosvećene Talijane XV veka bilo je očigledno da se pred njima umet­ nost ponovo rađala iz svoga pepela, što su tvrdili i huma­ nisti od ugleda, ističući istovremenost toga vaskrsenja i preporoda književnosti. Marsil Fičini je, ne bez šovinizma, izjavio: »Neosporno je da je zlatno doba ono koje je pri­ velo svetlosti ranije gotovo uništene slobodne veštine: gra­ matiku, besedništvo, slikarstvo, arhitekturu, vajarstvo, mu­ ziku. I sve to u Firenci«. Vazari, slikar i arhitekta koji je dobio humanističko obrazovanje, pregao je sredinom XVI veka da napiše istoriju talijanske umetnosti, koju je nazvao Životi najvećih talijanskih arhitekata, slikara i skulptora od Čimabuea do našeg doba (1550). Vazari je jasno izložio jednu istorijsku sintezu, kojoj i danas delimično dugujemo. Cilj mu je bio da prati talijansku umetnost od njenog buđenja - rinascita - do divnog procvata u doba Mikelanđela. Ustanovio je tri razdoblja. Prvo je započelo sredinom XIII veka, sa toskanskim umetnicima, koji su, »napustivši stari stil, počeli da oponašaju drevne, poletno i brižljivo«. Drugo razdoblje se poklapalo sa XV vekom. Njega su obeležili veliki umetnici, poput Bruneleskija, Mazača, Donatela, koji su naročito nastojali da podražavaju prirodu, »ali ništa više«. Došao je potom XVI vek, razdoblje savršenstva, tokom koga je, »to mogu da kažem sasvim pouzdano«, pisao je Vazari, »umet­ nost ostvarila sve ono što je dopušteno jednom oponašatelju 87

prirode i digla se tako visoko da se sada treba pre bojati njene propasti nego li se nadati daljem napredovanju«. Nije slučajno što je takvu istorijsku shemu sastavio jedan Talijan. Na Poluostrvu su spomeni na antiku tokom srednjeg veka bili brojniji i življi no drugde. Naprotiv, gotska umetnost je u Francuskoj dala svoje najlepše izdanke. U svakom slučaju, ugled talijanske umetnosti u Evropi bio je takav već od početka XVI veka, da je s ove strane Alpa bez većih teškoća prihvaćeno humanističko, dakle talijansko shvatanje preporoda umetnosti. Hebreist Rojhlin je posetio Firencu i divio joj se: »njoj, gde su se sve najbolje umetnosti vratile u život«. Sam veliki Direr izjavio je d a je slikarstvo bilo zanemareno i izgubljeno tokom hiljadu godina, koje su usledile nakon pada Rimskog Carstva, sve dok ga, od pre dva veka, Talijani nisu izveli na svetio dana. Trojica autora koji su u XVII veku pisali rasprave o istoriji umetnosti, Flamanac Van Manders, Nemac fon Zandrat i Francuz Felibijan Dezavo (des Avaux), prihvatili su u osnovnim crtama Vazarijevu shemu. Izraz »renesansa«, umnogome netačan, ipak je za istoričara svedočanstvo o svesti koju je jedno doba imalo o sebi. Firentinac Đovani Ručele zabeležio je 1457: »Smatra se da naše doba, počev od 1400, ima više razloga da bude zadovoljno no ma koje drugo od osnivanja Firence«. Go­ dine 1518. Ulrih fon Huten je uzviknuo: „0, veku, o nauke, radosno je živeti!« Sećamo se, takođe, Rableove tvrdnje u Pantagruelu: »Vidim da su danas razbojnici, dželati, pusto­ lovi i konjušari učeniji no što su u moje vreme bili doktori i propovednici«. * * *

Renesansni ljudi pojednostavljivali su istoriju, jer sred­ nji vek nikada nije potpuno izgubio dodir sa antikom. Sirova po duhu, ograničena po dejstvu, »karolinška renesansa« je ipak stekla zaslugu time što je sačuvala i prepisala brojne 88

rukopise antičkih autora, što je dragoceno nasleđe za po­ tomstvo. U XI i XII veku došlo je do ponovnog oživljavanja klasičnih studija, pa se i za to vreme, bez sumnje preterano, govorilo da je renesansa. U Francuskoj, po školama koje su cvetale kraj katedralnih zborova, tumačeni su Vergilije, Ovidije, Juvenal, Stacije, Horacije, Lukijan, Salust i drugi. U moralnim raspravama autori nisu prezali da navode Ciceronovo delo De amicitia i Senekine poslanice. Sluškinje su odano čitale Ovidijevu Veštinu ljubavi; čitaocu su na ras­ polaganju bili i komentarisani delovi iz Metamorfoza. Da bi se dokazao opstanak antike, istina, često izobličene tokom stoleća srednjega veka, je li potrebno setiti se dugotrajnog uspeha Romana o Tebi, o Troji ili o Eneji? Manje je poz­ nata, ali, možda, značajnija, činjenica: Petrarka je imao u svojoj biblioteci Albrikuso \ Liberymaginum deorum, neku vrstu mitološkog rečnika, sastavljenog početkom XII veka. Koristio g aje pri pisanju trećeg pevanja svoje latinske epo­ peje Afrike, koja je veličala lik Scipiona. Tako se humani­ zam pri svome rađanju nije ustezao da crpe iz srednjovekovnih sastava koji se odnose na antiku. Umetnička delà sa svoje strane pokazuju d a je srednji vek manje zaboravio no što se to dugo vremena verovalo izvesne antičke teme i motive. Romanski vajari nadah­ njivali su se statuama, bareljefima, stećcima i sarkofa­ zima koje je napustila antika tokom svoga povlačenja. Uzor starog timpana svetog Ursena u Buržu, koji prikazuje di­ van prizor iz lova, je jedan sarkofag; Herkul u katedrali u Langru, kapiteli koji dočaravaju otmicu Gânimeda u Vezleu i jedna borba petlova u Solijeu - sve su to ponovo us­ postavljene veze sa rimskom civilizacijom. I sama gotska umetnost crpla je iz riznice antike. Na Đotovom zvoniku u Firenci, pod visokom zaštitom Proroka i Sibila, planetarni bogovi sede u istom redu kao i Vrline, Nauke i Svetotajstva. Neke statue u katedrali u Remsu, posebno slavna grupa Pohođenje, izrađena oko 1230, ima tako klasičnu formu da su njihovog nepoznatog tvorca nazvali »majstor antičkih fi­ gura«. On, bez sumnje, nije nikada išao u Atinu, uprkos hi89

potezi E. Mala, ali je, po svoj prilici, svoje nadahnuće tražio po brojnim galsko-rimskim ruševinama u remskoj okolini. Najbolji učenik »majstora antičkih figura«, Vilar de Honekur, takođe je radio u Remsu. Njegovi crteži očigledno pokazuju zanimanja za antiku radionice kojoj je pripadao, jer ostavio je studije rađene neposredno prema galskorim skim bronzama i bareljefima. Lista srednjovekovnih pozajmica od antike mogla bi se produžiti. No, za kraj ovoga osvrta bolje je podsetiti se da je u Božanstvenoj ko­ mediji Danteov vođa Vergilije, a da je najveća intelektu­ alna građevina srednjeg veka, Suma teologije svetog Tome Akvinskog, nastojala da pomiri Hristovu poruku i A risto­ telovu filosofiju. U zlatnom dobu firentinskog humanizma ni Fičinijev postupak neće biti drugačiji kada bude nasto­ jao da hristijanizira Platona. * * *

Nakon humanista i Vazarija dugo vremena se tvrdilo da je iscrpljena gotska civilizacija krajem srednjeg veka počela propadati. No, duboka i objektivna analiza pokazuje d a je ona još bila »oblik još žive i čak stvaralačke kulture« (Galijen Frankastel), koja će potom još dugo živeti. Mi se slažemo sa mišljenjem L. Okera (Hautecoeur) i nismo sk­ loni da u cvetnoj gotici vidimo samo »propadanje gotike, kancerozni način umnožavanja njenih sastavnih delova«. Naprotiv, ničeg trezvenijeg od hora opatije Mon-Sen-Mišel (kraj XV veka). Prenatrpanost, koja komplikuje i ponekad čini teškim neki zlatarski proizvod ili crkvenu emporu, ne treba da nam skrije ono bitno. Grandiozni Retable mayor katedrale u Toledu (početak XVI veka) diže se do vrha vi­ soke lađe, sa stotinom lica i mnoštvom niša i čipkastih bal­ dahina, a ipak je sastavljen strogo i jasno. Njegova različna uokvirena polja, koja prikazuju život Hrista i Device, veoma su vidljiva i verniku koji se moli u dnu oltara. Srednjovekovnu umetnost nakon XIII veka odlikuje napor »da izvuče 90

sve konsekvence iz gotskih premisa, iz njenih oblika, pos­ tupaka, ukrašavanja«. U velikim crkvama - u Meću, Strazburu, Seu - nastoji se da se dâ više širine lađama i pro­ zorskim otvorima. Seku se piloni na tanane stubiće, a da bi lađe izgledale vitkije, uklanjaju se kapiteli. Trijumfuje »vertikalnost«. Pošto su kamenoresci veštiji, a alat bolji nego nekada, umnožavaju se poprečne grede i tjerseroni, pa se tako dižu te tanane, zvezdaste ili lepezaste kupole, koje naročito u Engleskoj, ali i u Kutnoj Hori u Češkoj, ili na ka­ peli Fuger u Augzburgu - spadaju u najlepša ostvarenja ev­ ropske umetnosti. Više no ikada nastoji se da prazan prostor trijumfuje nad punim. Zar to nije bilo u skladu sa logikom one umetnosti koja je stvorila Svetu Kapelu? Tanane mreže od kamena, koje sada dele prozore i odakle je - tek u XIX veku nastao - izraz »cvetna« (gotika), pažljivo obrađeni ka­ men što visi u središtu kupola, ima svoj funkcionalni razlog, ali liči na »stalaktite« arapskih spomenika; zagrljeni lukovi portala, zakloni koji se kupaju u svetlu, vertikalni otvori i balustrade, obrađeni poput četki, tornjevi, pinakli i cvetovi: šta sve to dokazuje, ako ne sigurniju tehniku i istančaniju civilizaciju od one što joj je prethodila? Ko će dokazati da je severni zvonik katedrale u Šartru, remek-delo elegancije, podigunut početkom XVI veka i koji se vinuo do sto petna­ est metara u visinu, manje lep no drugi, stroži i zdepastiji, koji potiče iz XII stoleća? Sa cvetnom gotikom je kao i sa rokokoom: bili su to trenuci jedne civilizacije. U XIV i početkom XV veka Italija je, sa umetničkog gledišta, još tražila svoj put. A oko 1380, Nikola Bataj (Bataille) je izatkao svoju slavnu tapiseriju, poznatu pod imenom Apokalipsa iz Anžea, manje čudnovatu po svojoj ipak neobičnoj dužini - sto četrdeset metara - nego po snazi crteža i srećnom kontrastu likova svetlih boja na plavoj i crvenoj osnovi. Između 1380. i 1420. cvetala je u Parizu i u predelu Loare međunarodna slikarska i minijaturistička škola, koja je proizvodila divne časoslove: prekrasna kom­ pozicija strana i čudo od tananosti i boja. I opet je oko 1400. Klaus Sluter vajao u Šampolu one snažne i u misli utonule 91

proroke, koji nagoveštavaju Mikelanđelove. Umetnička plodnost netalijanskog delà Evrope trajala je tokom čitavog XV veka. Dovoljno je setiti se samo poezije Devica i anđela muzičara Jan Van Ajka, snažnog duhovnog života Skidanja s krsta i Strašnog suda Van der Vajdena, silovite trezvenosti groba Filipa Pota, neizvesne i opčinjene atmosfere koja iz­ bija iz minijatura kralja Renea (Knjiga o zaljubljenom srcu), bogatstva ljudskog i umetničkog iskustva Vita Stvosa (Stwosz), koji je u Krakovu, počev od 1477. godine, podigao i izvajao ogroman oltarni naslon, trinaest metara visok i je ­ danaest širok, pravu sumu srednjovekovnih istraživanja. Namerno smo rekli »istraživanja«. Zato što gotska umetnost, u svom poslednjem razdoblju, ne samo da nije postala sklerotična i živela od stečenoga, već je odlučno kre­ nula novim putevima. Time je doprinela stavljanju u pitanje srednjovekovnih vrednosti i izgrađivanju civilizacije rene­ sanse - koja je, da bi dosegla lepotu, morala proći krivudavim putem stvarnosti. Suviše je pojednostavljen postupak tražiti nastanak moderne estetike samo u Firenci, u doba Mazača. Zašto izdvajati Firencu, pa i Italiju, od evropske celine i odricati ostalom delu Zapada učešće u izgrađivanju umetničkih i kulturnih vrednosti, koje su zamenjivale srednjovekovne? Zašto bi flamanski stil i firentinski stil nastali potpuno nezavisno jedan od drugoga, kad su privredne veze između Flandrije i Toskane bile česte? U stvari, transalpska gotika je na svoj način doprinela stvaranju umetnosti re­ nesanse, što ne umanjuje činjenicu da je Italija, postigavši sintezu tuđega iskustva, vlastitih traganja i pouka, koje je snažnije no pre tražila od antike, otkrila estetičke i intelek­ tualne obrasce koji su najbolje odgovarali težnjama Evrope onoga vremena. Zapadna umetnost je krajem srednjega veka u veli­ koj meri bila međunarodna i snažno trpela uticaj Flandrije i Francuske. Žana Fukea (Fouquet, 14207-1480), koji je posetio Italiju između 1443. i 1447. godine i naslikao u Rimu portret Eugena IV, sami Talijani smatrali su jednim od najvećih slikara toga doba. Jan Van Ajka (f 1441) je bur92

gundski vojvoda u dva maha slao u Portugaliju. Njegov stil i tehnika, kao i stil i tehnika Van der Goesa, nalaze se u Lisabonu na velikom Oltarnom naslonu svetog Vincenta, na kome je Nunjo Gonsalves godine 1460. prikazao u pri­ rodnoj veličini šezdeset likova kako stoje, ili kleče, pred svetiteljem. Delo je, po uzoru na Flamance, slikano uljem i, kao na poliptiku Mističko jagnje, prostrana kompozicija ne ide na štetu oštro izraženog detalja. Snažne ekonomske veze između Lisabona i Holandije krajem XV veka i kasnije objašnjavaju postojanost flamanskog uticaja u Portugaliji u manuelinskom razdoblju i do oko 1540. Kupovali su se oltarni nasloni i rukopisi u Brižu i Antverpenu, a umetnici sa severa radili su u Lisabonu i Tomaru. Nije čudno što se Nemačka krajem srednjeg veka okre­ nula Holandiji, naročito posle pomračenja Praga, značajnog umetničkog središta u XIV veku, zahvaćenog potom husitskim ratovima. Daleko od toga d aje bila izdvojena, Italija je takođe imala tokom XV veka čestih dodira sa Flandrijom. U njoj su radili Van der Goes i Van der Vajden. Na poziv voj­ vode Federika, iz Gana je u Urbino došao Just i tu boravio od 1473. do 1475. Što se kralja Renea tiče, on je sa sobom doveo u Napulj više flamanskih umetnika, čiji je uticaj na Antonela da Mesinu, izgleda, bio znatan. Tako su po zapad­ noj i srednjoj Evropi, do ratova u Italiji, krstarili umetnici, ukrštali se i stapali stilovi i estetike. Značajna su, u tom pog­ ledu, pitanja koja pokreće Blagovest iz Eksa (1442). Najpre, da li je autor ovog delà bio Flamanac? Napolitanac?, ili pre Burgunđanin, jer odeća podseća na Slutera? Ne zna se. A, opet, Pietà iz Avinjona je naizmenično pripisivana jednom Francuzu sa severa, jednom Kataloncu, jednom učeniku Nunja Gonsalvesa i jednom učeniku Van der Vajdena. A, u stvari, to uzbuljivo remek-delo je, verovatno, francusko. Ali, te nedoumice su dokaz u velikoj meri međunarodnog karaktera slikarstva XV veka, naročito u takvom kulturnom i umetničkom središtu kakav je bio Avinjon. I muzika je bila međunarodna, ali u njoj su dugo pri­ marnu ulogu imali Flamanci, a ne Talijani. Johan Okegem 93

(Ockhegem, f 1495?), najpre pevač u katedrali u Antverpenu, postao je zatim kapelan Karla VII, Luja XI i Karla VIII. Zoaken de Pre (des Près, 1450-1521), rođen u Enou, ili Pikardiji, odgojen, u svakom slučaju, u holandskom ambi­ jentu, najpre je radio u Italiji, u Milanu i Rimu, a zatim na dvoru Estea. Potom je jedno vreme bio u službi kod Luja XII. Arkadel (Arcadelt, f 1557?) je rukovodio kapelom Julija u Rimu pre no što je postao kapelnik kardinala Šarla Lorenskog, a zatim muzičar kralja Francuke. Još internacionalnija bila je karijera Rolana de Lasija (de Lassus, 1532­ 1594), predstavljajući tipičan renesansni kosmopolitizam. Jedno vreme kapelnik u Sen-Žan-de-Latranu, putovao je potom u Englesku i Francusku, nastanio se privremeno u Antverpenu, a zatim postao kapelnik bavarskih vojvoda. Flamanska polifonija je, dakle, dugo i obilno zračila na Evropu. Sa severa je takođe stigla i tehnika slikanja uljem. Ona je bila poznata već od XI veka u Francuskoj i Nemačkoj. Prema Gibertiju, njome se služio i Doto, ali su je razra­ dili Flamanci, a naročito Jan Van Ajk, koji je postigao da ulje bude istovremeno tečno i da se brzo suši. Osim toga, umetnici sa severa osećali su više potrebe no oni sa juga da zaštite svoje slike od vlažnosti. Tajna je iz Flandrije stigla u Napulj, gde je radio Antonelo da Mesina, koji je, uosta­ lom, posećivao Briž. Pošto se on oko 1473. godine nastanio u Veneciji, venecijanski umetnici su taj postupak usvojili. To širenje jedne osobene tehnike zahteva šire istraživanje. Dugo vremena se Firentincima pripisivalo otkriće perspek­ tive. A ako se pažljivo prouči slavna Devica sa kancelarom Rolenom (Luvr), brzo se stiže do zaključka da »nije moguće nikakvo poređenje između Van Ajkove veštine rukovanja linearnom perspektivom i nesigurnih Mazačovih linija iz istoga razdoblja. Velika remek-dela linearne perspektive u Italiji... potiču iz godina 1440-1460, ili čak 1470, dok je De­ vica iz Luvra iz 1418« (Galijen Frankastel). Treba li onda preokrenuti ulogu, pa reći da su Firentinci bili učenici Flamanaca? Bolje je zaključiti da su u doba kada je Firenca 94

živo trgovala sa Brižom dve škole uzajamno uticale jedna na drugu, i jedna i druga nastojeći da spoljašnji svet situi­ raju u odnosu na čoveka, što je humanistički stav. * * *

No, mimo granica i škola, duboki tokovi nosili su čitavu evropsku umetnost ka novim pravcima. Napuštajući postepeno puteve idealizma, umetnici su uočavali svakod­ nevnu stvarnost, odmeravali je - otuda istraživanje perspek­ tive - zanimali se za čoveka, njegovo telo, njegovo lice, čak i kada je ružno, otkrivali pejzaž. U tome je suštinski pos­ tupak renesanse, ali ne samo Italiji svojstven. Slikari su do zanimanja za pojedine crte došli kada je valjalo da darodavce postave na marginu svojih slika, ili da ih, naprotiv, uklope u kakvo »predstavljanje« nekom svecu, a ti obrasci su postali dugovečni: setimo se velikog oltarnog naslona iz Lisabona, gde vidimo kralja, prinčeve, vitezove i grešnike predstavljene svetom Vincentu. Zahvaljujući slikanju na stalku, koje je od 1435. sve više osvajalo, umetnost port­ reta postala je autonomni žanr; ona je odbacila anegdotu i pogled usredsredila samo na lice. Učvrstila se najpre u Francuskoj, slikom Žirara Orleanskog, koji je oko 1360. opi­ sao iz profila Jovana Dobrog, prazna pogleda i neuredne brade. Svoj procvat doživela je potom u Italiji i Flandriji, u doba Mazača i Van Ajka, ali nije zanemarivana ni u Fran­ cuskoj, o čemu svedoče Fukeovi Karlo VII i Kancelar Ju­ venal od Ursina. Flandrija je pre Italije otpočela portretisanje lica, ili tri četvrtine figure. Firentinski stil je, naprotiv, dugo negovao profil, koji je pomoću isticanja linije snažnije naglašavao otmenost mladih toskanskih aristokratkinja. Pa, ipak, Pjero delà Frančeska učinio je besmrtnim lik Frederika, vojvode od Urbina, a da nije nastojao da mu laska. Izgleda daje, čak, pomoću crteža njegovog neobično krivog nosa, sa zadovoljstvom istakao inteligentnu ružnoću princa humaniste. Slavna Girlandajova slika Starac i de te, danas 95

u Luvru, pokazuje istovetnu brigu za istinu. Slikar je bez ustezanja suprostavio nežnost unukovih crta glomaznom licu, a naročito nosu dede, načičkanom bradavicama. Pri svemu tome on ima izvestan dobroćudan izraz i ne plaši dete. Flamanski portretisti XV veka bili su, i više no Tali­ jani, pažljivi posmatrači lica svoga vremena. Kako se ovde ne setiti Device sa kanonikom Van der Paele od Van Ajka, umetnika koga su ponekad nazivali »Jan bez milosti«? Na tom portretu on kanonika nije poštedeo »nijedne bore, ni­ jedne bradavice, nijednog nabora sala ili kože, nijednog traga zamora i iscrpljenosti«. Mogla se, čak, postaviti dijag­ noza arterioskleroze darodavca. Tako je XV vek, čak i u religiozna delà, unosio ljud­ ski svet sa njegovim bedama i ružnoćama. Postao je osetljiv na raznolikost lica i otkrio je da je u tome neiscrpna tema za umetnost. Ako je renesansa u svom najdubljem kretanju bila povratak čoveku, onda valja namah zaključiti da su portretisti XV veka bili veliki humanisti i autentični pokretači nove kulture. U svakom slučaju, s jednog kraja Evrope na drugi pojavio se svakodnevni čovek u delima sli­ kara i vajara, a često je prikazivan bez milosti. Dečak iz muzeja u Drezdenu, pripisan Pinturičiju, ima strog i pod­ mukao pogled; Donatelov Zuccone (ćelavi) ima telo atlete, ali crte lica degenerika. Na velikom oltarnom naslonu Vita Stvosa (Stwosz) oživeo je čitav narod Krakova, njegove devojke i starci, bogati građani i isluženi vojnici, a svi pažljivo osmotreni. Pošto je pojedinačni čovek - a ne samo njegova anđeoska idealizacija ili dijabolička karikatura - dostojan zanimanja, umetnici su počeli da predstavljaju sami sebe. Gibertijeva ćelava glava odudara od okvira krstionice u Firenci; konjanik sanjarskog lica na oltaru Sen-Bavona u Gandu nije niko drugi do Jan Van Ajk. A, evo, majstora Pilgrama, austrijskog umetnika s početka XVI veka, kako je odškrinuo kameni otvor ispod propovedaonice katedrale u Beču, koju je vajao: noseći svoj alat, ukazuje se sa svo­ jim koščatim crtama, dugom kosom, usnama koje poka­ zuju razočaranje. Uskoro će to biti Mikelanđelo, bolni Ni96

kodem u Pietà iz Firence, ljudska krpa mrzovoljna izgleda na Strašnom sudu u Sikstini. Samo nekoliko od mnoštva primera, jer od 1300. do 1600. godine na stotine umetnika je sebe prikazivalo, od Đentile da Fabriana do Veronezea, preko Rafaela i Direra. Umetnost portreta se očigledno raz­ vijala tokom toga dugog razdoblja. U XV veku modeli nisu pozirali. Umetnik ih proučava hladno, ponekad okrutno. U XVI veku, naprotiv, dok obim slika raste, portret postaje manje prirodan. Divna Marija Tjudor - Krvava Marija od Antonija Moroa ne može da sakrije svoju surovu dušu i malu pamet, ali u ruci drži ružu. Drugi dokaz novog zanimanja za svakodnevni svet: sve veći značaj se pridaje pejzažu, prirodi, pogdekad proučavanoj sa gotovo naučničkom znatiželjom. Dve sto­ tine četrdeset i osam likova na poliptihu Mističko jagnje odudaraju od prozračnog i obasjanog pejzaža, koji može izgledati veštački. Ali, botaničari su na njemu ustanovili više od pedeset vrsta biljaka i cveća. Što se tiče grada koji predstavlja pozadinu dekora Device iz Otena, takođe od Van Ajka, on nije grad iz snova; specijalisti su dokazali d a je to bio Lijež. Čudesni ribolov Konrada Vica (Muzej u Zenevi) nije pošteđen naivnih nespretnosti. Ali, ta slika je u trenutku svoga nastanka (1444) najtačniji prikaz jed­ nog evropskog krajolika. Na njoj se, naime, vide ne samo jezero i grad Zeneva, već i sasvim prepoznatljiva masa Saleva i, u daljini, snežni vrhovi Alpa. Posebno značajno delo, kada je reč o mestu koje na njemu zauzima pejzaž, jeste Devica sa detetom Đovanija Belinija. Isus i Marija, koji zau­ zimaju središte slike, izazivaju, možda, manje zanimanja od brižljivo dočarane poljane iza njih i naizgled bez veze sa njima. Stoka koja stojeći ili ležeći brsti uz jednu živicu, potok sa svojim sistemom za dovođenje vode, obližnje vašariste na prostranoj uzvisini - sve su to tačne oznake, čak ekonomske, o donjem toku reke Po, gde je gajenje stoke bilo »zasnovano na stalnom, ili polustalnom, držanju stoke u staji i... organski povezano sa poljoprivredom« (E. Sereni). No, pejzaž ne može biti samo dekor. U Knjizi o zaljubljenom 97

srcu, koja se pripisuje kralju Reneu, drveće, reke i nebo su tu da stvore izvesnu atmosferu. Na mnogim slikama velikog majstora podunavske škole Alberta Altdorfera (1480-1538), a posebno na slici Hapšenje Isusa, lišće što se kupa u senci ispod crvenilom izbrazdanog neba doprinosi tragičnosti dočaranoga prizora. U istom razdoblju, osim Altdorfera, i Grinevald i Direr preobražavaju tako prirodu na fantastičan način. Najzad, Leonardo postavlja svoje likove na sve ne­ jasniju pozadinu, koja se, nestvarna, gubi u izmaglici. Na samom početku modernog doba uočava se i s ovu i s onu stranu Alpa da je pejzaž po sebi dostojan zanimanja i da mu se može udahnuti duša. Direr slika akvarele na kojima nema ni ljudi ni životinja; Đorđone u čuvenoj Buri odbacuje u dva ugla slike čoveka u crvenom i ženu koja doji dete; očiglednu prednost daje lišću, reci, mostu, zidinama Kastelfranka. Tako je otvoren put holandskim pejzažima XVII veka. U isto vreme, sve više do izražaja dolaze proučavanja svetlosti. Izvesne minijature kralja Renea prikazuju likove postavljene naspram svetlosti ispred izlazećeg sunca, a u jednu kraljevsku odaju svetlost dolazi od nevidljivih baklji; te postupke preuzeće »iluminatori« s kraja XVI i iz XVII veka. Grinevald i Altdorfer takođe pokazuje izraženu sklo­ nost za neobična osvetljenja, gotovo romantična, kakvim će se nadahnjivati venecijansko slikarstvo. Tako istraživanja koja su preobrazila evropsku umetnost između XIV i XVII veka nisu bila delo samo Talijana. Ipak, ljudi renesanse imali su osećaj da im Italija donosi oslobođenje, višu civilizaciju, naročito zato što im je vraćala davno zaboravljene vrednosti antičkog sveta. To osećanje nije bilo tek varka. * ** Tačno je da antika nikada nije bila potpuno zaborav­ ljena, ali je bila preobražena. Duvne redovnice čitale su Ovidija, ali to je bio moralizovani Ovidije. U Romanu o Troji, 98

ili o Eneju, u minijaturama, antički junaci postali su vite­ zovi, boginje otmene gospe obučene po modi Karla VI, ili Karla VII. Jedan Cezar izvajan u Pjerfonu početkom XV veka prikazan je u liku bradatog ratnika, u žicanoj košulji i sa širokim mačem. Humanisti su, naprotiv, nastojali - is­ tina, ne uspevajući uvek u tome - da pronađu verodostojniju antiku. Prvi među njima, počev od Petrarke, bili su istraživači i skupljači rukopisa, koji su pronašli Tacitova delà, Ciceronova pisma, Plautove komade. No, antika nije bila samo rimska; otuda obnovljeno zanimanje za grčki je ­ zik, pospešeno dolaskom u Italiju, još pre pada Konstantinopolja, vizantijskih putnika i izbeglica. Izaslanici kar­ dinala Besariona prokrstarili su sredozemnim svetom u potrazi za grčkim rukopisima. Zan Lakaris (Lascaris) je dva puta putovao na Orijent, za račun Medičija, tragajući za helenističkim delima. Vratio se sa svog drugog pohoda, 1492, sa više od dve stotine grčkih rukopisa. Vatikanska biblioteka je u trenutku stupanja na papski položaj Nikole V, 1447, imala tri delà napisana na grčkom, a u času nje­ gove smrti, 1455, tri stotine pedeset. Toma Akvinski želeo je da pomiri Isusa i Aristotela, ali nije poznavao grčki, što mu je u XV veku prebacivao Lorenco Vala, učenjak oštra duha. Venecijanski patricije Ermolao Barbara (1454-1493) odlučio je, naprotiv, da napusti stare latinske prevode A ris­ totela zarad originalnih tekstova. Tako je »sholastičkom peripatetizmu, zasnovanom na arapskim i dominikanskim srednjovekovnim verzijama, suprotstavio jednog tačnije shvaćenog Aristotela« (A. Renode). Barbarov učenik Lefevr iz Etapla se krajem XV i početkom XVI veka specijalizovao u prevođenju Aristotela. Za intelektualce srednjeg veka Platon je bio samo ime. Humanisti su ga ponovo ot­ krili i to je jedno od najvećih dostignuća renesanse, a ono se duguje Firenci. Tridesetih godina XV veka Sicilijanac Đovani Aurispa, koji će kasnije biti učitelj Lorenca Vale, doneo je u Firencu čitav svežanj grčkih rukopisa, koje je kupio u Konstantinopolju. Među njima su se nalazila i Platonova celo99

kupna delà. Nekoliko godina potom, u vreme održavanja koncila u Firenci (1439-1440), u Italiju je došao vizantijski filozof Gemistos Pleton, Mitrin učitelj. Tu je pobudio oduševljenje za proučavanje Platonovih Dijaloga i podstakao krupan sukob između Platonovih i Aristotelovih pris­ talica, koji će se produžiti u XV i XVI veku i kristalizovati filozofska strujanja toga doba. U takvoj atmosferi je Kozma Stariji, osetljiv na težnje i ukuse firentinske elite, odlučio da pruži podršku proučavanjima Platona. Pozvao je k sebi dvadest petogodišnjeg helenistu Marsila Fičina. Pošto mu se dopao, stavio mu je na raspolaganje 1462. godine vilu u Kaređiju, biblioteku i obezbedio mu prihode. Zauzvrat, zatražio je od njega da svoj život posveti proučavanju Plato­ nove filozofije. Takav je bio početak Akademije u Firenci, koja će toliko uticati na Italiju pa i izvan nje, u trostrukom pogledu: filozofskom, religijskom i umetničkom. Kada je Kozma umro, 1464. godine, Fičini je već preveo deset Pla­ tonovih Dijaloga. Ostale je završio tokom naredne četiri godine. Iz Italije se strast za proučavanje grčkog jezika proširila na zemlje s ovu stranu Alpa. Uskoro je bila na glasu u Parizu, Oksfordu, Alkali, Luvenu, Nirnbergu. Prevod Tomasa Mora Lukijanovih Dijaloga (1506), Erazmov Novum Testamentum (1516) - grčki tekst je tu bio propraćen novim latinskim prevodom, različitim od Vulgate - Commentarii linguae graecae Gijoma Bidea, Amioov francuski pre­ vod Plutarhovih Uporednih života (1559) - bili su događaji. Thesaurus linguae graecae od Anrija II Etjena, spomenik erudicije, dao je 1578. godine helenistima dragoceno radno oruđe koje im je dotle nedostajalo. Poznavanje hebrejskog jezika među zapadnim ljudima srednjeg veka bilo je još rede od poznavanja grčkog. To­ kom dugog razdoblja jevrejska kultura ostala je za hrišćane zatvorena knjiga, uprkos vezama koje ujedinjuju Hristovu i Mojsijevu religiju. Pa, ipak, postojala su jevrejska populaciona jezgra u mnogim evropskim velikim gradovima: Frankfurtu, Toledu, Pragu, Rimu, itd. No, prostorna blizina ne stvara nužno kulturne veze. Humanizam, koji je u svim 100

područjima tražio povratak izvorima, poneo je krupnu za­ slugu za obnavljanje hebrejskih proučavanja, kao i za grčki, uostalom. Ta dva buđenja bila su srodna i imala su, kao za­ jednički imenitelj, želju da se uspostavi neposredni dodir sa Svetim pismom. Mada je Kabala, jevrejsko ezoteričko predanje, bila u XIII veku u Španiji velikim delom prerađena, a čitava jedna hrišćanska književnost, ali prožeta jevrejskom mistikom, procvala u srednjem veku u sredini španskih obraćenika, međunarodno zračenje hebrejskoj kulturi dala je tek humanistička Italija. Sredinom XV veka, zahvaljujući Nikoli V i učenjaku Đanocu Manetiju, koji je bio u njegovoj službi i tragao za hebrejskim rukopisima, Vatikanska bib­ lioteka je postala najbogatija na Zapadu ne samo grčkim delima, već i jevrejskim knjigama. Nekoliko godina kasnije, Piko de La Mirandola (1463-1494), koga su Izrailjci iz Pa­ dove i Peruđe uputili u Kabalu, uspeo je da kod svoje kuće sakupi stotinak jevrejskih delà. On je u svome vremenu bio veliki pokretač hebrejskih proučavanja i imao odlučujućeg uticaja na Rojhlina (1455-1494), koji g aje posetio u Firenci. Kao pisac prve hebrejske gramatike koju je napisao jedan hrišćanin (1506) i dva delà o Kabali - De arte kabbalistica i De verbo mirifico - Rojhlin je početkom XVI veka bio glavni evropski autoritet za hebrejsku književnost. Tako je mistika proistekla iz Kabale postala sastavni deo filosofske i religijske kulture renesanse. Bez nje se ne može razumeti vizionarska i sinkretička misao jednog Žila da Viterbe ili Gijoma Postela. Gargantua je pisao svome sinu: »Očekujem i želim da savršeno naučiš jezike. Najpre grčki..., zatim latinski, a potom hebrejski, zbog Svetog pisma«. Stoje revolucionarni program, ako se pomisli da su mnogi tradicionalisti sa Dorpijusom, profesorom iz Luvena, tvrdili da poznavanje grčkog teksta jevanđelja nije od nikakve koristi za proučavanje Bib­ lije. Ali, biti homo trilinguis postao je dosta raširen ideal u svetu humanista. Otuda stvaranje u Luvenu (1517), Oksfordu (1517. i 1525), u Parizu (1530), trojezičnih koledža, koji će steći veliki ugled. Onaj u Parizu, »plemenita i trojezična 101

akademija«, postao je Collège de France. A, kako zaboraviti da je jedan od spomenika renesanse, sa dvostrukog gledišta erudicije i tipografije, bila slavna Višejezička biblija iz Alkale, sastavljena na zahtev kardinala Cisnerosa? Zamisao joj je, ipak, bila srednjovekovna. Različite verzije Starog zaveta postavljene su u paralelnim stupcima: u sredini je Vul­ gata, a sa jedne i druge strane hebrejski i grčki tekst Sep­ tante. Cisneros je objasnio d aje prihvatio takav raspored da bi podsetio na mesto koje Rimska crkva zauzima između Sinagoge i Grčke crkve: položaj analogan Hristovom na krstu između dva razbojnika! No, humanistički postupak ubrzo je pratio revolucionarni stav. Lefevr iz Etapla u Qitintuplex psalterium i Erazmo u Novum Testamentum nisu se ustezali da Vulgatu isprave, ili je prećute. Kako da onda u tim uslovima reformatori u preporodu antičke književnosti i religije ne vide dva povezana i srodna toka? Pročitajmo ra­ dije predogovor koji je Teodor iz Beze napisao za svoju Istoriju reformisanih crkava u kraljevim Francuskoj (1580): »Pošto je varvarstvo potpuno sahranilo poznavanje jezika na kojima su ispisane božje tajne, bilo je potrebno ili da Bog iznova na čudesan način pošalje ljudima dar za jezike, kao što je na početku prvobitne Crkve takav dar poslao aposto­ lima, ili da ljudima stavi na raspolaganje uobičajena sred­ stva za učenje jezika, da bi opet mogli da pročitaju natpis (na tri jezika) koji je Gospodu na krstu stavljen na glavu; tako su proučavanja slobodnih nauka probudila ranije sas­ vim usnule duhove«. Vraćanje ugleda, u dotle nepoznatim razmerama, trima drevnim literaturama, bilo je, dakle, stvarnost u doba renesanse. U tom smislu su se humanizam i štamparstvo međusobno ispomagali, mada je tačno da je štamparstvo onda širilo i znatan broj delà koja nisu odražavala novu kulturu: almanahe, viteške romane, žitija svetaca itd. Simptomatično je da je Gutembergov izum u Pariz uveo 1470. godine Gijom Fiše (Fichet), koji je bio začetnik hu­ manizma u Francuskoj. Osim toga, zna se da su najveći štampari toga vremena: Aldo Manucio, Froben, Jos Bade, 102

Etjeni, Kristof Planten i drugi bili svi ugledni načitani ljudi. Sirili su antička delà kod kultivisane publike. Štamparija Aida Manucija u Veneciji objavila je između 1494. i 1515, ne manje od 27 prvih izdanja grčkih autora. Razna Vergilijeva delà izdata su od 1460. do 1600. godine 546 puta, na latinskom i u prevodu. Ako uzmemo da je svako izdanje objavljeno u prosečno 1.000 primeraka, onda je od sredine XV do kraja XVI veka, na evropsko tržište izašlo najmanje 546.000 primeraka njegovih delà. Godine 1530. u Francus­ koj je štampano 40 grčkih autora, od toga 32 na grčkom, i 33 latinskih klasika. Zanimanje za antičke autore raslo je to­ kom čitavog XVI veka. Za razdoblje pre 1550. godine poz­ najemo samo 43 engleska prevoda latinskih i grčkih delà, a između 1550. i 1600. bilo ih je 119. Štamparstvo ne bi doživelo takav uspeh da publika nije bila pripremljena da ga prihvati. Govori se mnogo - bez sumnje, preterano - o intelektualnoj iscrpljenosti na kraju srednjeg veka. A, u stvari, škole su se množile u tom razdob­ lju, koje se smatra dekadentnim: »srednje« škole, u kojima su se deca upoznavala sa latinskom gramatikom, glavnim delovima iz Vulgate, sa Dicta Catonis i izvesnim odlom­ cima iz Cicerona, Vergilija i Ovidija; a naročito univerzi­ teti. Krajem XIV veka u Evropi je bilo četrdeset i pet studia generalia. U XV je nastalo trideset i tri novih, a u prvoj po­ lovini XVI veka još oko petnaestak. Ove poslednje nastale su u zemljama koje ranije nisu imale univerzitete: Španiji, Portugaliji, Škotskoj i naročito Carstvu, gde je 1520. godine bilo osamnaest univerziteta, naspram pet 1400. godine. Hu­ manizam je uspeo samo zato što je teren za njega već bio pripremljen. * ** Renesansa je na umetničkom planu bila uspešna zahva­ ljujući arheologiji. Istina, ona nije otkrila ni hramove, ni amfiteatre, ni bazilike. Ali je, sa Sirijakom iz Ankone, ili 103

Đulijanom da San Galom, proširila svoja istraživanja na ruševine u južnoj Italiji i na Siciliji, potom na one u južnoj Francuskoj, Grčkoj i Maloj Aziji. Rim je, ipak, posebno pri­ vlačio poglede ljudi, sve zainteresovanijih za antičke stvari. Vraćajući se sa proslave jubilarne 1300. godine, Đovani Vilani se nad prizorom rimskih ruševina zarekao da će postati istoričar. U delu Dittamondo, koje je oko 1350. sastavio Facio degli Uberti, sam Rim, u liku stare gospe u dronjcima, pripoveda imaginarnim posetiocima svoju negdašnju slavu i svoje nekadašnje pobede; objašnjava im povest o sedam brežuljaka i zaključuje: »Ko može znati koliko sam bila lepa!« Oko 1430. godine Toskanac Pođo piše delo Ruinarum urbis Romae descriptio, plod njegovih krstarenja gradom. Po prvi put su ruševine proučavane same za sebe; Pođo je, izlgeda, čak bio sakupljač natpisa. Nekoliko godina kasnije, 1447, Bjondo da Forli piše svoje delo Roma instaurata, u kome, služeći se antičkim autorima, posebno Frontinom, pokušava da opiše nekadašnji grad kakvog više nema. Njegovo kasnije delo Roma triumphans, čije prvo izdanje potiče iz 1482, već izgleda kao skica arheološkog rada. I pape su bile istrajne u tome: Pija II na nosiljci nose u Tuskulum, Albu, Tivoli, Ostiju, Falerije. »Beleži sve što je video; istražuje stare rimske puteve, drevne akvedukte« (J. Burk­ hart). Ukazom iz 1462, prva iz dugog niza mera koje nisu dale nikavih rezultata, zabranjuje da se od tada uništavaju antički spomenici. Rafael će 1518-1519. preklinjati Lava X da zaštiti poslednje zaostale tragove antike. Javljaju se prvi muzeji. Već je Pavle II (1465-1471) sa­ kupio znatnu količinu bronze, kamenja sa natpisima i sva­ kojakih starina. Ta zbirka se, na žalost, rasula nakon njegove smrti. Ali, Sikst V (1471-1484) je dao svoje ime zaduzbini muzeja na Kapitolu, koji je u početku imao čuvenu etrursku Vučicu, jednu Domicijanovu bistu i jednog Herkula - obe od bronze, Lava koji proždire konja, Vadioca trna i Zingaru. Uskoro je Julije II (1503-1513) osnovao drugi muzej, onaj u Belvederu, u koji je smestio niz novootkrivenih sta­ tua. Jer, arheološka istraživanja bila su jedna od velikih 104

novina toga doba. Pod Aleksandrom VI (1492-1503), u Neronovoj Zlatnoj kući i u Titovom kupalištu pronađene su »groteske«, fantastične i zamršene dekoracije koje su drevni narodi postavljali na zidove i svodove svojih palata, a koje su se u doba renesanse našle ispod tla, u onome što se najpre smatralo pećinama. U isto doba u Anciju je nađen Apolon Belvederski. Pod Julijem II otkriveni su Laokoon, Venera iz Vatikana, Torzo, Usnula Arijadna i mnoge druge statue. Sada je rimska aristokratija želela da ima zbirke koje se mogu takmičiti sa papskim. Iskopavanja, koja su između 1540. i 1550. preduzeli Farneze u banji Karakala, računaju se među najsenzacionalnija u tom veku. Herkul i Dirseova grupa (Bik) otkriveni su još pre 1548. Razgledajući delà u »muzeju« Farneze, Aldrovandi je 1550. pobrojao najmanje petnaest statua, ili grupa statua, poteklih iz Banje. U stvari, Farneze su uskoro imali tri zbirke starina: jednu u svojoj velikoj palati, na levoj obali Tibra, drugu na desnoj obali, u Farnezini, a treću u svom vrtu u Palatinu. Oko sredine veka, porodica delà Vale, uz porodicu Farneze, bila je u Rimu najbogatija starinama. Godine 1535. njihovu palatu posetio je nemački zakonoznanac Johan Fihard (Fichard), čovek suv, tačan i nepodložan ushićenju, pa ipak nije mo­ gao da zadrži krik divljenja i izjavio je: »Prava riznica an­ tike nalazi se ovde«. Krajem veka takva pohvala pripadala je Medičijima. Jedan kardinal iz te porodice, Ferdinand, koji će kasnije postati toskanski veliki vojvoda, stekao je 1576. godine vilu koju je nazvao »vila Medici«. Za četiri hiljade talira (117,600 kilograma finog srebra) kupio je od Kapranike jednu dosta čuvenu zbirku. Zatim je 1583. ku­ pio grupu Nioba, nedavno nađenu na Eskilinu, a sledeće godine statue iz palate delà Vale. Među njima se nalazila i slavna Venera, sada u Firenci. Arheološka otkrića obeležila su čitavo razdoblje renesanse. Arecova Himera nađena je u Firenci 1555, sa jednom etrurskom Minervom. U Rimu su delovi Ara p a d s otkriveni 1568, Aldobrandijski pir 1606. Istraživani su vatikanski podrumi, gde je Klement VIII voleo da se moli. Godine 1578. nastalo je veliko uzbuđenje u 105

ćelom gradu kada su pronađene katakombe u blizini via Sa­ laria, a uskoro potom i oko čitavog Rima. Rimske zbirke starina, čak i privatne, bile su, ako ne otvorene za publiku, poput naših današnjih muzeja, a ono bar dostupne kultivisanim posetiocima, željnim da im se dive. Montenj je do kraja boravka u Rimu (1581) video dovoljno statua da bi mogao da kaže koje mu se najviše do­ padaju: »Adonis koji je kod biskupa Akina, bronzana vučica i dete koje sebi vadi trn, na Kapitolu; Laokoon i Antinoj u Belevederu; Komedija na Kapitolu; Satir u vinogradu kar­ dinala Sforce«. Posetilaca je bilo u dovoljnom broju, pa je sastavljanje kataloga za njihovu upotrebu postalo opravdano već u prvoj polovini veka. Prvi se pojavio 1537. godine. Dva kataloga bila su naročito značajna: onaj Ulisa Aldrovandija iz Bolonje, De lie statue antiche, che per tutta Roma, in di­ vers i luoghi e ease si veggono (1556), i službenog antikvara kuće Farneze, Fulvija Orsinija, Imagines et elogia virorum illustrium et eruditorum ex antiquis lapidibus et numismatibus expressa. Pošto je učenih turista bilo sve više, a taj humanistički turizam je nešto novo, ubrzo je postalo neophodno da im se stave na raspolaganje delà o spomenicima drevnog Rima. Te knjige su, u području arhitekture, odgovarale katalozima Aldrovandija i Fulvija Orsinija. Rable je, boraveći u Rimu, planirao da i sam napiše jedan, ali ga je pretekao Bar­ tolomeo Marliano, objavivši svoj Urbis Romae topographia (1544). Taj učenjak je, već u to doba, uveo običaj organizovanja arheoloških šetnji kroz Rim: posetioci su pod njego­ vim stručnim vodstvom razgledali ruševine, čitajući po po­ trebi odlomke antičkih pisaca koji su se odnosili na dotična mesta. Za ljubitelje antičke umetnosti rimski knjižari su, već od XVI veka, pravili planove prestonice rimskih Cezara. U trenutku kada je 1520. godine umro, Rafael je radio na pri­ kazu Rima, gde bi ovaj bio »uglavnom dat u svom drev­ nom liku, u svom prvobitnom obimu i srazmerno svojim različnim delovima«. Da bi to izveo, piše jedan savremenik, 106

Rafael je »preduzeo pretraživanja humki i u dubinama te­ melja, a rezultati su se slagali sa opisima i dimenzijama datim kod starih autora. Taj rad ispunio je papu i sve Rimljane takvim divljenjem da su svi upirali oči u autora, kao u biće poslano sa neba da uspostavi Večni grad u nje­ govom drevnom dostojanstvu«. Plan koji je Rafael pripre­ mao trebalo je da sadrži šesnaest listova, po jedan za svako područje Avgustovog Rima. I doista je jedan saradnik ve­ likog umetnika objavio 1527. godine prvi arheološki plan Rima koji poznajemo. Bio je netačan. Tačniji je bio plan koji je Marliano uključio u svoje delo Urbis Romae topographia 1544. godine. Bilo je i drugih rekonstrukcija tokom čitavog tog veka, naročito ona francuskog rezbara Di Peraka (Du Pérac), koji je živeo u Rimu. On je svoje delo Ur­ bis Romae sciographia posvetio 1574. godine Karlu IX. Da li je potrebno posebno naglašavati da su, uprkos stvarnom naučnom trudu, sve te rekonstrukcije velikim delom bile ispunjene fantazijama? U svakom slučaju, ponovno otrkiće - moglo bi se čak reći povratak - drevnog Rima u doba renesanse bilo je od neprocenjivog značaja za evropsku umetnost i kulturu. Knjige i bakrorezi, u stotinama hiljada primeraka, upozna­ vali su ljude sa ruševinama i statuama drevne prestonice sveta. No, Rim je izvozio i nešto bolje od slika. Go­ dine 1540. Fransoa I je poslao Primatiča u Rim, a on je tu dao da mu se načine otisci najslavnijih antičkih skulptura. Vratio se u Fontenblo sa sto trideset tri sadnuka odlivaka i mermera. Toskanske i mantovanske vojvode su, od svih talijanskih prinčeva, bili najlakomiji na starine, pa su nji­ hovi izaslanici kod pape, između ostalih zadataka, imali i taj da ih redovno obaveštavaju o iskopavanjima, otkrićima i prodajama. I Maksimilijan II se zanimao za grčko-rimsku umetnost. Godine 1569. iz Rima su mu poslali jednog Herkula, Afroditu, biste Sokrata i Antonija i jednog Merkura. Te statue prešle su preko Brenera u nosiljci. 107

* ** Zanimanje umetnika za antičke skulpture i spomenike bivalo je sve veće tokom renesanse. Prirodno je što se ono ranije ispoljilo u Italiji nego s druge strane Alpa. Da bi izvajao propovedaonicu krstionice u Pizi (1260), Nikolo Pizano se nadahnuo jednim sačuvanim sarkofagom u Kamposantu, na kome su prikazani Fedra i Hipolit. Devica, na ploči po­ svećenoj kraljevima čarobnjacima, liči na kakvu gospođu iz doba Tita Livija. Pravi nosevi na licima, pravilni nabori odeće, kovrdžave brade istočnih kraljeva, kao da pripadaju nekom rimskom delu. U tome je Nikolo Pizano bio preteča, jer je valjalo sačekati početak XV veka pa da se uoči, naro­ čito u Firenci, dosta rasprostranjena naklonost ka podražavanju antike, povezana, uostalom, sa trajnom privrženošću gotskim tradicijama. Bruneleskijev vodič magarca na Avramavoj žrtvi ima držanje helenističkog Vadiocatrna. Giberti, njegov takmac za bronzana vrata krstionice San Đovani, obrađujući istu temu, ukrašava grančicama žrtveni oltar, a nagog Isaka »modelira sa ljubavlju i gotovo nasladom«. Giberti je posetio Rim i usrdno se divio antičkim delima. Dobavljao ih je iz Grčke za skupe pare. Diveći se kod ko­ lekcionara raznim aleksandrijskim statuama, zabeležio je u svojim Komentarima da »gledanje u punoj ili prigušenoj svetlosti nije dovoljno da se pojmi sva njihova finoća i da se ona može otkriti samo dodirom«. U Gibertijevim delima javljaju se i rimski Togati, anđeli sa krunama, koji preu­ zimaju motiv Viktorija, što podupiru sliku okruženu lovo­ rovim vencem. Vajajući grob Ilarije del Kareto 1406-1407. godine, Jakopo delà Kverča (della Quercia) postavlja ispod počivše, još srednjovekovnih crta, postolje ukrašeno sa putti povezanim vencima, što je dotle neviđena novina. Radeći potom u Bolonji, on golima Adamu i Evi, na bareljefu u San Petroniju, daje gotovo pagansku telesnu punoću. Od tada je antika postala riznica iz koje umetnici obilno crpu, ponekad 108

gubeći i obzira. Gibertijev učenik Filarete radio je bronzana vrata na crkvi svetog Petra u Rimu (14331445) i pri tom se nije bojao da na njima predstavi ne samo glave rimskih im­ peratora, već i Ledu i Labuda, Blizance, Marsa i Paladu. Sa Donatelom (1386-1466), umetnikom drugačijim, genijal­ nim, izuzetnog upliva, pouka drevnih bolje je prihvaćena, a učenik je nadmašio učitelje. Goli bronzani David na Bargelu, žilav i vitak, ima stas grčkih statua. Za svoju slavnu Cantoria, na kupoli stone crkve u Firenci, čiji je friz ukrašen naizmenično lišćem od akantusa i amforama, Donatelo se očigledno inspirisao sarkofazima, ali njegova nestašna deca, koja se guraju u dionizijskom kolu, živahnija su od Erosa na grčko-rimskim grobovima. U Padovi on radi prvu monu­ mentalnu skulpturu toga doba, dižući statuu kondotjera Gatamelate (1453), po uzoru na konjanički tip rimskog Marka Aurelija. I opet u Padovi radi jednu Devicu koja sedi, neku vrstu starinskih idola sa gradskom krunom na glavi dok sedi na Kibelinom prestolu. U isto doba (1444) Bernardo Roselino diže u crkvi Santa Kroče u Firenci pogrebni spo­ menik humanisti Leonardu Bruniju i njime daje obrazac re­ nesansnog groba, pretvorivši grobnicu u klasično zdanje, koje dobija izgled trijumfalne kapije. Spomenik ukrašavaju pilastri, frizovi sa palminim lišćem, antički orlovi, venci i rimski sarkofazi. Da li je Bruneleski, tvorac renesansne arhitekture, posetio Rim? Maneti i Vazari tvrde da je proučavao i merio spomenike antičkog grada. U stvari, njegovo delo po­ kazuje da je on više podražavao ukrase Rimljana no što je usvojio duh njihove arhitekture. Njegova nežna kapela Pazzi (1429-1446) ima izvesnu draž, koja je često nedosta­ jala rimskim spomenicima. No, u to slavno ostvarenje, gde se susreću toliki uticaji, on je uklopio brojne elemente po­ zajmljene iz antičkog rečnika: korintske stubove sa kapitelima, pilastre, zabate, krovne vence. Alberti (1404-1472) i Bramante (1444-1514), naprotiv, nastoje da prodru u sam duh antike. Alberti je bio pažljivi čitalac Timeja, a smatralo se da je bio posvećen u platonističke tajne. Njegovo delo 109

De re aedificatoria (1452), uz Vitruvijevo De architectura (štampano prvi put 1486), postalo je brevijarom renesanse. Alberti uči da zdanje treba da čini takvu organsku celinu, da bi ga svaka i najmanja promena izobličila. Otuda valja naročitu brigu posvetiti proporcijama, crtežu i rasporedu elemenata. Upoređujući arhitekturu i muziku, on poput pitagorejaca i Platona preporučuje pribegavanje aritmetič­ kim, geometrijskim i harmoničkim sredstvima. Poput njih, i on savetuje upotrebu kruga i geometrijskih firuga. Kao i drevni urbanisti, nastoji da pravilno postavi zdanje u sk­ lopu grada. Autor Hrama u Riminiju, koji okružuje ubogu franjevačku crkvu mauzolejima i slavolucima, raspravlja nadugačko u delu De re aedificatoria o stilu koji odgovara svakom božanstvu: Veneri i muzama odgovaraju zdanja ženstvenog oblika; Herkulu i Marsu snažna i muževna. Platon, Albertijev učitelj, postaje na vrhuncu rene­ sanse inspirator najrazličnijih manifestacija umetnosti. On sugeriše ritam i oblik kupola i crkava; on daje Leonardu, koji organizuje u Milanu 1490. godine Rajsku svečanost, glavnu temu dekoracije: polusferu koja nadvisuje zodijačke znakove; uz Aristotela, on je u središtu Atinske škole. An­ tika, koja je tokom srednjeg veka preživela neupadljiva i prerušena, sada je zauzela pročelje scene. Zahvaljujući Botičelijevom kistu, nežna i snena Venera, sramežljiva bo­ ginja, ponovo izlazi iz sedefastog talasa. Dva Lukrecijeva stiha i jedna Horacijeva strofa rađaju, na Policijanovu su­ gestiju, tajanstvenu i primamljivu Primaveru, gde je Flora »druga Venera«. Na Rafaelov poziv, Apolon se u gradskoj Većnici pojavljuje tri puta. Bramante, koji se u Milanu zadovoljavao gomilanjem ukrasa (oslikani pilastri, kapiteli sa likovima, frizovi sa medaljonima), menja svoj način, pošto se nastanio u Rimu i izbliza upoznao antičke spome­ nike. Tempietto u San Pietro in Montorio, uzor euritmije, preuzima kružni crtež malog hrama u Tivoliju. U vatikan­ skom Belvederu podiže jednu apsidu, po uzoru na one iz rimskih toplica. Za novu crkvu svetog Petra predviđa ku­ polu sličnog oblika onoj na Panteonu. 110

Dok Mantenja (1431-1506) dovodi do učenosti pozna­ vanje antičkih stvari, dok Đulijano da San Galo (1445-1516) crta svakovrsna rimska zdanja, dok Rafael - o čijem je za-

BRAMANTEOV PROJEKAT KUPOLE SVETOG PETRA I

VILA POBIO U KAJANU: ŠEMA PROČELJA (Prema A. Chastel, Umetnost u doba Lorenca Veličanstvenog). Ovu vilu podigao je Đulijano da San Galo za Lorenca Veličanstvenog.

111

nimanju za arheologiju bilo reci - u vatikanskim loggieama upotrebljava nedavno otkrivene « groteske «, kako da Mikelanđelo (1475-1564), koji je doveo do krajnjih granica težnje i protivrečnosti svoga vremena, ne primi strastveno poruku antike? Njegova prva delà su: Borba Herkula i ken­ taura, ostvareno u šesnaestoj godini, Pijani Bah, koji pove­ zuje »vitkost mladića sa nežnošću i oblinom ženskih oblika« (Vazari) i Usnula ljubav, za koju su smatrali da je antička. Na Pietà, u crkvi svetog Petra, Hrist je Apolon »mučen za novu veru«. Mermerni David nema nikave veze sa jevrejskom istorijom: to je grčki atleta. Mikelanđelo se 1496. divio u Rimu Apolonu belvederskom. No, ta blistava antika nije mogla zadugo zadovoljiti njegovu nemirnu dušu. A 1506. godine prisustvovao je otkriću Laokoona, u jednom »vino­ gradu« blizu crkve svete Marije Velike. »Ti snažni mišići i taj tragični stil bolje su se slagali sa njegovim unutrašnjim težnjama«. Našao je svoj put. Od tada pa za naredna tri veka, poznavanje mitologije i antičkih delà postalo je, najpre u Italiji, a potom i u ostalom delu Evrope, neophodna propedeutika većini umetničkih karijera. Tako je odlučila publika koja se dala osvojiti, pa onda nametnula tiraniju svoga ukusa. Primajući porudžbinu od Fransoa I za izradu jednog slanika, Čelini je tu postavio ne samo Neptuna i Amfitritu, već i jedan slavoluk, koji bi da pokaže njegovo tačno poznavanje antike. Ticijan u bahanalijama traži pohotljive teme, koje zanose njegov puteni temperament; a mnogi će ga podražavati. Naprotiv, strogi Paladio, veliki čitač Vitruvija, izvlači iz antičkih delà pouke o vedrini i meri. U olimpijskom teatru u Vićenci on reprodukuje jednu polukružnu dvoranu kod latinskog arhitekte. Drugde se inspiriše Koloseumom i Marcelusovim teatrom. Kada u nekim palatama, ili vilama, prihvata pravougaoni plan, to čini da bi vaskrsao atrijum rimske kuće.

112

*

** Talijanska renesansa je, dakle, imala dva različita stava prema antici, shodno vremenu, mestu i temperamentu umetnika. U prvom slučaju tražila je od nje ukrase, dekora­ ciju. U Castel Nuovo u Napulju (1451), Dalmatinac Lučijano Laurana uklopio je između kula tvrđave u francukom stilu jedan neočekivani slavoluk, koji podseća na onaj u Poli. Bujna i fantastična fasada kartuzijanskog manastira u Paviji - tom talijanskom spomeniku Francuzi su se najviše divili - prava svetkovina mermera i skulptura, daje najbolji primer sa kakvom je maštom talijanska renesansa ponekad koristila umetnički rečnik drevnih naroda. Medaljoni sa li­ kovima rimskih careva ili istočnih kraljeva, alegorijski i mitološki prizori, venci, fino rezani pilastri, ukrasi od gran­ čica i razne ptice ispunjavaju donji deo, koji potiče s kraja XV veka. No, gonjena dubljim kretanjem, talijanska rene­ sansa je otišla dalje od dekora i spoljašnjeg izgleda grčkorimske umetnosti. Ona je pobednički istakla golotinju u slikarstvu i vajarstvu. Raskidajući sa srednjovekovnom tra­ dicijom, ona je nastojala da pronađe najskladnije proporcije ljudskog tela i otkrije dušu antičke arhitekture, proučavajući Vitruvija, mereći rimske spomenike, dajući novim zdanjima muzički ritam, koji je preporučivao Platon. Isti razvoj nalazimo i izvan Italije, ali uz izvesno vre­ mensko odstupanje i, shodno mestu, uz veće ili manje razumevanje dubokih vrednosti antičke umetnosti. Francuska je, na primer, bila propustljivija od Nemačke ili Holandije. Žan Fuke je po povratku iz Rima upoznao Francusku sa no­ vim dekorom i u svoja delà počeo da uključuje pilastre, rim ­ ske kapitele, slavoluke, stubove torza i inkrustacije u mermeru. Početkom XVI veka pojavljuju se arabeske na portalu katedrale u Troju i na obrubu hora u Šartru. Godine 1509. završeno je pročelje zamka u Gaj onu, gde su vertikalne grede dobijene nadovezivanjem pilastara ukrašenih arabeskama. Taj tip grede ubrzo se rasprostranio po svim zamkovima 113

LEONARDO DA VINČI: LJUDSKI LIK U KRUGU Ovaj crtež ilustruje kanon ljudskih proporcija kako ih je odredio Vitruvije

PROPORCIJE ČOVEKA PREMA VITRUVIJU Otkriće platoničkih i pitagorejskih filosofija, kao i bolje poznavanje Vitruvijevog delà De architectura, imali su dubokog uticaja na umetnike rene­ sanse. najpre u Italiji, a zatim pogla­ vito u Francuskoj i Španiji. Posebno su arhitekte (Alberti, Paladio, Filiber

114

Delorm) nastojali da poštuju mate­ matičku strukturu lepote: proporcije zdanja trebalo je da odgovaraju pro­ porcijama čoveka, koji je mikrokosmos i sažeti izraz svemira što ga je stvorio Bog.

Loare: u Aze-Ie-Ridou, Lidu, Šamboru, Bloau itd. Krovni venci sa modiljonima i arkaturama na gradskoj većnici u Bozansiju (Loara), pilastri ukrašeni iskošenim stubićima u obliku kandelabara, koji orkužuju tri arkade Moreovog lovačkog paviljona (danas šetalište Alberta I u Parizu), učena višebojnost dimnjaka kamina i krovnih prozora obloženih pločama škriljaca iz Šambora, sjajna dekoracija stubova frizova, arhitrava, medaljona i kamina u danas iščezlom Madridskom zamku (Bulonjska šuma) prekrivenih glaziranom pečenom glinom - sve su to svedočanstva o razdoblju fran­ cuske renesanse između 1500. i 1530. godine. Oko 1520. na vitražima u Buržu pojavljuju se rimske ruševine. Manje od dvadeset godina kasnije, usred Bretanje, u Monkonturu, na jednom vitražu flamanske izrade, odvija se povest o sve­ tom Ivu u antičkom dekoru. Događaji iz života sveca raspodeljeni su na devet polja, koja odvajaju glomazni žljebasti stubovi, torza. Arabeske, školjke, putt i, razne životinje, del­ fini, na neobičan način daju život toj isposničkoj biografiji jednog srednjovekovnog sveštenika. Renesansni stil je, dakle, u čitavoj Evropi najpre bio samo dekor, pogdekad jednostavno nalepljen na gotsku arhitekturu. U Spaniji je to novo ukrašavanje nazvano »platarskim« stilom, jer je po svojoj tananosti bio srodan kujundžijskoj veštini koja obrađuje srebro (plata). Javlja se u Valensiji već 1420, a dostiže vrhunac početkom XVI veka, na univerzitetu u Salamanki, u San Pablu, u Valjadolidu, i na pročelju bolnice Santa Cruz u Toledu. Ovu nadvisuje zabat, obogaćen pažljivo obrađenim stubovima i stubićima; iznad dva prozora nalaze se mali tabernakuli u obliku an­ tičkih hramova; gotski luk napušten je zarad svoda bez preloma uzetog sa rimskih spomenika. Izvan Španije i Francu­ ske, uspeh novog ukrašavanja došao je nešto kasnije i manje celovito. Fugeri iz Augzburga, koji su želeli da budu savremeni, poverili su 1519. godine arhitekti Peteru Fletneru (Flottner), venecijanskom đaku, opremanje njihove kapele u crkvi svete Ane i za to poručili mermer iz Italije. A Fletner je poprečnim gredama, tjerseronima i preklopima, veoma 115

izdeljeni gotski svod povezao sa dve debele grede u polu­ kružnom luku oslonjene na pilastre. Sa svake strane galerije, poduprte arkadama, takođe u polukrugu. Gradska većnica u Bazelu, građena od 1508. do 1521, gotsko je zdanje. Ali se njena dekoracija, u kojoj je učestvovao Holbajn, nadovezuje na novu estetiku: dva portala iz 1539. godine predstavljaju jonske kapitele, arabeske, pilastre ukrašene maskama. Gradski arhiv u Brižu (1535-1537), u Holandiji, jedno od najelegantnijih arhitektonskih dostignuća iz ovog razdob­ lja u tom delu Evrope, srećno povezuje antičke elemente medaljone, stubove, vajane frizove - sa srednjovekovnom tradicijom. Prozori su sačuvali krstove, dok spiralne volute preuzimaju pregibe cvetne gotike. , No, uskoro, naročito u slikarstvu, antički dekor i mito­ logija preplavljuju svako sećanje na gotsko doba. Pozvan u Fontenblo 1530. godine, Roso (Rosso) je na galeriji Fransoa I razdvojio slike nadahnute Homerom, Vergilijem i rimskom istorijom, pomoću životinja, satira i boginja na štukaturama. Merten Van Hemskerk (Van Heemskerck) je 1536. doneo iz Rima u Holandiju značajne crteže, kojima će se inspirisati »romanisti« sa severa. Sam on, slikajući po povratku Otmicu Jelene, prepušta se na toj slici pra­ vom »arheološkom pijanstvu«. Istim izrazom može se takođe označiti i Pokolj trijumvira Antoana Karona (Ca­ ron, Louvre), nastao nekih tridesetak godina kasnije: Trajanov stub, Koloseum, Panteon, slavoluci, Hadrijanov mau­ zolej, konjanička statua Marka Aurelija, ruševine, antički kipovi i različne palate - sve je to nagomilano samo na jednoj slici i služi kao okvir jezovitom pokolju, sadistički obrađenom. No, povratak antici izvan Italije dao je jed ­ nostavnija, lepa delà, kao što je, na primer, Direrova slika Adam i Eva (1507), danas u Muzeju »Prado«. Direra je du­ boko pokretala apsolutna želja. On je smatrao da su Talijani ponovo otkrili antički kanon lepote, pa su zato mogli slikati »po antički«. Kao pažljivi čitalac Vitruvija, i on je tragao za »kompasom i uglomerom« , harmoničnim skladom tela čoveka i žene: »Tako«, pisao je on, »tvoje delo postaje lepa, 116

veličanstvena, slobodna i dobra umetnost; veličaće ga čitav svet, zato što je apsolutno valjano«. Adam i Eva su dvoje srećnih mladih ljudi, puni nevinosti, idealno lepi, čija blis­ tava nagost dočarava božansko savršenstvo ljudske prirode pre sagrešenja. Arhitektura i skulptura XVI veka su čak bolje od slikarstva znale da pronađu duboki sklad antičkih delà. Španski »purizam« toga doba je upravo, na tragu Bramantea, potraga za samim duhom Vitruvija i odbacivanje dekora kao takvog. On je dao snažna delà, poput kated­ rale sv. Jovana, a naročito palate Karla V u Granadi, koju je oko 1527. započeo i dovršio Pedro Mačuka (Machuca), Mikelanđelov učenik u Rimu. Spoljašnjost je kvadrat im­ pozantnih razmera. Glavno pročelje, izvedeno po načelima stroge simetrije, je veličanstveno. Arhitekta je odbacio korintske kapitele i zamenio ih trezvenijim dorskim i jonskim. Istakao je vodoravne linije, drage Rimljanima, a sa kojima je Serlio upoznao čitavu Evropu. Unutrašnje dvorište, je ­ dinstveno u svojoj vrsti, kružnog je oblika. Okruženo ga­ lerijom tremova, poduprtom sa trideset i dva mramorna dorska stuba, ono se inspiriše platonskim istraživanjima re­ nesanse o glavnoj vrednosti kruga u arhitekturi. Francuska je bila u pravom smislu reci zemlja »kla­ sičnog« otpora prêterivanjima u ukrašavanju. Više no drugde, ovde je ponovo pronađena antika suprotstav­ ljena prekomernoj fantaziji Đulija Romana i Frančeska Primatičija. Uticaj Sebastijana Serlioa, autora slavne ras­ prave o arhitekturi, koji je umro u Fontenblou 1554, širenje u Francuskoj Vitruvijevih delà, koja je islustrovao Žan Gužon (Goujon), pažljivo proučavanje rimskih spomenika, kome se posvetio Filiber de Lorm (de L’ Orme), objašnjavaju tu potragu za pravilnošću, simetrijom, harmonijom, što odli­ kuje francusku umetnost između 1540. i 1560. Nimfe na Fontani nevinih (1549) imaju telesnu punoću, nežnost i neusiljenost grčkih delà. Njihove meke draperije podsećaju na one sa Akropolja. U isto vreme Filiber de Lorm, radeći u dvorcu Dane, gradi čuveni trem, jedan od prvih primeraka 117

GLAVNA ARHITEKTONSKA OSTVARENJA RENESANSE U FRANCUSKOJ (Prema Francuska renesansa, i Fotografska dokumentacija)

u Francuskoj, tri naslagana antička niza, koji će se ubrzo naći i u palati Daseza u Tuluzi (1555-1560). Filiber de Lorm je i tvorac groba Fransoa I (1552) u Sen-Deniju, spomenika za koji je s pravom rečeno d aje više grčko-rimski nego tali­ janski. On je, naime, u obliku antičkog slavoluka. Arhitek­ tonske linije tu strogo gospodare kompozicijom, a umetnik je ovde dosledno primenio antički modularni sistem. Vrhu­ nac tog arhitektonskog klasicizma francuskog XVI veka dostignut je pročeljem novog Luvra, na kome su radili Pjer Lesko (Lescot) i Žan Gužon. To je pravi manifest: svi detalji su antički, a još više duh, to jest sklonost ka simetriji, od­ bacivanje suvišnog opterećenja, učena gradacija, počev od jednostavne osnove do polusprata pod krovom, presečenog 118

velikim krivolinijskim zabatom, utiska reljefa i polutame, strogo proračunate proporcije. Daleko smo od talijanskog preobilja mašte u Fontenblou. Bolje poznavanje antike, počev od XV veka, izmenilo je kulturni i umetnički tok Evrope. Vedrina Apolona belvederskog uticala je na Rafaela i sve one koji su ga podražavali, mišićna hipertrofija i dramatični pokret Laokoona bili su otkrovenje za Mikelanđela, čije delo, počev od 1506, delimično objašnjava to otkriće. Vajarsko prikazivanje jednog M artena Van Hemskerka, koga su sa nešto preterivanja na­ zvali »Mikelanđelo sa severa«, i mnoštvo žestokih i uzbur­ kanih delà baroknog razdoblja, proističu na izvestan način iz Laokoona. Sa helenističkom umetnošću, po svoj prilici, valja povezati »vijugavu liniju« i izdužavanje oblika, koji odlikuju manirističku estetiku Parmezana, Koređa, Čelinija, škole iz Fontenbloa i El Greka. Što se tiče zamašnih opsega ruševina carskog Rima, one su ostavile snažan utisak na Bramantea, Rafaela, Mikelanđela i, kasnije, Domenika Fon­ tanu, arhitektu Siksta Petog; otuda monumentalni, gotovo kolosalni stil rimske renesanse, a neposredno zatim i čitavog evropskog baroka, nasuprot više antičkoj suzdržljivosti fi­ rentinske renesanse. I na poeziju i muziku uticalo je to ob­ navljanje naklonosti prema grčko-rimskoj civilizaciji. Pes­ nici XVI veka, naročito u Francuskoj, nastojali su da svoje stihove, čak i one pisane na narodnom jeziku, podvrgnu »antičkoj meri«. Taj ritam odrazio se i na melodiju, jer Ronsar je podrazumevao da se njegove ode pevaju kao Anakreontove i Pindarove. Talijanska opera, koja je svoj obra­ zac našla sa Monteverdijem početkom XVII veka, rođena je iz uzajamno povezanih istraživanja humanista, muzičara i pesnika, željnih da pomoću muzike vaskrsnu antički teatar. »Predstavljačko«, to jest dramsko pevanje dočaravalo je, po njima, glas praćen lirom u staroj Grčkoj.

119

*

* *

Divljenje prema antici nije išlo bez preterivanja, naiv­ nosti i nepravednosti. Odbacivši svoju mladost, Bokačo je u četrdesetoj godini odlučio da piše samo na latinskom, a za tim primerom pošli su i mnogi humanisti iz Italije i s ovu stranu Alpa, od Leonarda Brunija do Erazma. Jedno pažljivo ispitivanje pokazalo je da se čitave Policijanove pesme sastoje od latinskih citata. V. L. Sonije (Saulnier) je nabrojao više od sedam stotina latinskih pesnika u Francus­ koj XVI veka. Poznato je zabrinuto upozorenje Ronsara na početku Francijade:

»Ako nisu Grci ili Rimljani, Francuzi koji će moje stihove čitati, Umesto ove knjige imaće Samo teški teret među rukama...« Ne samo da su u Ferari, Bordou i Oksfordu igrani ko­ madi Plauta i Terencija, već su se i u elizabetinskoj Engle­ skoj oduševljavali Senekinim tragedijama; veliki je bio nji­ hov uticaj na englesko pozorište pre Sekspira. Ove tragedije nisu bile pravljene za scenu: u njima nema radnje, a jezik je preterano emfatičan. Ali se publici i autorima XVI veka dopadala njihova preterana rečitost, jezovitost prizora. Voleli su veliki udeo užasnih zločina i nemilosrdnih osveta u njima. Veličanje antike i njemu srazmeran prezir prema kasnijim ostvarenjima uzimali su ponekad obrt koji nas čudi. Montenj je 1581. godine pisao da »zdanja tog izroda Rima u kojem se vidi mešavina stilova, iako imaju čime da se dopadnu našim savremenim vekovima, podsećaju na gnezda vrabaca i vrana koja u Francuskoj vise o svodove crkava što su ih hugenoti razrušili«. No, nemoj da nas slične tvrdnje zavaraju. Rene­ sansna Evropa, uzeta u svojoj ukupnosti, nije se povukla pred antikom. Snažne tradicije suprotstavile su se njenom 120

potpunom trijumfu. Čuveni Kostur Ližijea Rišijea u Bar-leDiku (1547), koji obnavlja srednjovekovnu temu »načetog lesa», samo je dve godine stariji od Fontane nevinih. U Francuskoj i Belgiji su usred XVII veka svodovi crkava i dalje podupirani gotskim stubovima. Nemci su, uprkos vitruvijevskoj estetici, tvrdoglavo ostajali kod svoje ljubavi za vertikalne linije. Ovde, kao i u Flandriji, silueta visoke kuće malo je izmenjena i lako je bilo zabatne stepenice zameniti vijugavim baroknim frontonom. To znači da je an­ tika, čak i u Italiji, ostala samo površno poznata. Leonardo da Vinči i Mikelanđelo nisu znali latinski jezik. Šekspir, koji je mnogo čitao, ali nabrzinu, za mnoge svoje antičke komade inspirisao se Plutarhom, ali u svojim tragedijama nije nastojao da uspostavi običaje i odeću drevnih civiliza­ cija. Lokalna boja nije ga zanimala. Kada u Juliju Cezaru dangube najpre izvikuju ubicu Bruta, a zatim, pošto ih je Antonije okrenuo, brižnu u plač nad ubijenim tiraninom, tu nije dočaran rimski plebs, već prevrtljiva rulja svih vre­ mena. Nedovoljna istorijska kultura renesanse izazivala je pogreške. Fičini je bio manje platoničar nego neoplatoničar i nije video sve što je misao Plotina, Prokla i Jambliha od­ vajalo od misli Sokratova učenika; a, između ovoga i nje­ govih dalekih sledbenika proteklo je više od deset vekova. Fičini je takođe verovao da Hermetičke knjige, sa kojima je upoznao Evropu i koje su doživele toliki uspeh, obuhvataju u ezoteričkom obliku dragocenu mudrost drevne egipatske religije. Piko de La Mirandola počinio je istu grešku u pog­ ledu IVJezdrine knjige, tražeći bezuspešno od Crkve d a je priključi Bibliji. Smatrao je delo iz V veka pre Isusa Hrista za knjigu koja je očito nastala posle Titovog zauzeća Jerusalima. Renesansa se, takođe, prevarila i u pogledu Dionizija Areopagita, pa su saputniku svetog Pavla pripisana delà koja nose obeležje neoplatonizma, čiji prvi poznati spomen - u Konstantinopolju - potiče iz 522. godine. U celini uzev, »optimistički« humanisti utemeljili su na pogrešnoj harm o­ niji jednu od glavnih teza renesanse, to jest da postoji os­ nova religiozne istine kod svih naroda i da su Haldejci, Per121

sijanci, Grci, Egipćani i Jevreji posedovali bitne elemente otkrovenja. Ljudi XV i XVI veka posmatrali su, dakle, antiku kao jednu celinu. Nisu dovoljno pažnje poklanjali činjenici d a je ona trajala više od jednog milenijuma. Nisu poznavali gotovo ništa od umetnosti iz doba Perikla, niti su poznavali redosled. Za njih je antička skulptura bila ona iz helenističkog razdoblja. Takve greške teško je izbeći. No, renesansa je pogdekad antiku tumačila po svojoj volji. Bramante, u Rimu naz­ van ruinante, prilikom rekonstrukcije crkve svetog Petra, bez imalo obzira, srušio je devedeset i šest korintskih stubova stare bazilike. Pavle III je papskim pismom iz 1540. opozvao sve dozvole za iskopavanja date privatnicima i us­ tupio ih isključivo arhitektima i preduzimačima koji su ra­ dili na svetom Petru. Godine 1562. »sve ploče od porfira i druge...« koje su se nalazile u crkvi Sant’Adriano (u bivšoj carskoj Kuriji), prenesene su u Vatikan. Sikst Peti (1585­ 1590) naredio je da se sruši Septizonijum Septimija Severa, na jugoistoku Palatina. Što se tiče republikanskog foruma, on je u XVI veku i još dugo potom ostao »pašnjak za go­ veda«. Ljudi renesanse nisu znali za arheološke skrupule, koje smo mi doveli do krajnjih granica. Pošto je pronađeni Laokoon bio osakaćen, zadužen je Montorsoli da mu doda izgubljene delove, a etrurska Vučica dobila je u XVI veku blizance, koji se još i danas vide. * * *

Renesansni ljudi su, dakle, na dosta čudan način pove­ zivali divljenje prema grčko-rimskom svetu sa ponekad sas­ vim očiglednim nedostatkom poštovanja prema delima koja je antika potomstvu ostavila u nasleđe. U svakom slučaju, imali su želju da urade bolje od nje, a često i svest da su u tome uspeli. Već je Filipo Vilani stavljao Dota iznad antičkih slikara. Za Vazarija je Mikelanđelo bio neuporedivi genije, kakvog pre njega istorija nikada nije upoznala. Bramante, 122

koga je Julije II zadužio da rekonstruiše crkvu svetog Petra, postavio je sebi cilj da kupolu Agripinog mauzoleja postavi na Hadrijanov mauzolej. Nadahnuti se drevnima da bi se načinilo nešto novo - to je bio cilj. Književna i umetnička delà tog plodnog vremena, uzetog u celini, izgledaju sas­ vim samosvojna, zato što proističu iz mnoštva raznolikih uticaja. Fereira, koji je bio iskreno zaljubljen u Vergilija i Teokrita i koji je prvi u Portugaliji otkrio Anakreonta, ipak svoj ugled duguje jednoj tragediji, Inès de Castro (1558), čiji je predmet uzet iz nacionalne istorije. Ariostov Besni Ro­ lando (1516) bio je jedan od najvećih uspeha renesansnog izdavaštva, a reč je o sintezi klasične inspiracije i viteških tema, tako popularnih u srednjem veku. U XVI veku stvo­ reno je mnogo epova, koji nisu imali uspeh Ariostovog. Ali, Kamoensov spev Luzijade (1572) ostaje jedna od dika portugalske književnosti. On ima antičku, gotovo »mra­ mornu« formu. Od Vergilija je pozajmio izražajna sred­ stva, kompozicijski postupak i mitološki repertoar, ali je posvećen skorašnjoj portugalskoj istoriji, a pesnik, koji je proživeo osamnaest godina preko mora, tačno se obavestio o činjenicama kod istoričara i geografa. Niko bolje od Šekspira ne izražava taj za to doba tako karakterističan sinkretizam: otuda ljubomora jedne koterije purista, proizišlih iz škola u Oksfordu i Kembridžu. Uzimajući svoje blago, bez razlike, iz antičke istorije i engleskih i severnjačkih letopisa, on otelovljuje neiscrpnu raznolikost renesanse. Tu raznolikost nalazimo čak i u talijnaskoj umetnosti. Arhitekta Bruneleski bio je začetnik povratka grčko-rimskoj estetici. On je uveo u modu simetriju, sistematsku upotrebu modula osnove. Ali, kupola Santa Marije del Fiore (1434), istina, podignuta bez greda, potpornja i glavnih podupirača, ostaje gotska po svome profilu i gvozdenim utezima koji je učvršćuju. Za druge spomenike - Spedale degli Innocenti - pozajmio je od romanskih bazilika arkade postavljene na stubovima, a na peristilu tog hospicija zamenio je rebra kupolicama vizantijske inspiracije. Zahvaljujući platonističkim proučavanjima, kupola je od kraja XV veka 123

dobila kosmičko značenje. Ali, središnji plan, sa kojim je bila često povezana, nije bio samo rimski; rani srednji vek i Vizantija takođe su ga koristili i s pravom je plan San Celsa i San Giuliana u Rimu (Bramanteova delà) upoređivan sa planom mnogih vizantijskih crkava. Renesansna umetnost bila je umetnost sinteze. Naro­ čito izvan Italije. Manuelinska ostvarenja u Portugaliji (kra­ jem XV i početkom XVI veka) računaju se među najblista­ vijima toga vremena. A u manastiru Belem nalazimo povezane antičku dekoraciju i spoljašnje neprelomljene lu­ kove sa svodovima sa poprečnim gredama i tjerseronima. Osim toga, portugalska renesansa je na spomenicima u Tomaru i Batalhi dala osobito i sasvim izuzetno mesto po­ morskim elementima, ili elementima koji se odnose na mo­ replovstvo i kolonijalna osvajanja: užad, sklopljena jedra, školjke, kosmate alge, korali, astronomski globusi, artičoke (jer su mornari nosili artičoke da bi se borili protiv skor­ buta). Svuda je nova umetnost morala praviti nagodbe sa snažnim nacionalnim tradicijama. Prekrasni krovni prozori na zamkovima u dolini Loare predstavljaju arhitektonski elemenat koji je ostao nepoznat u Italiji. U Šamboru plan zdanja preuzima plan srednjovekovne glavne kule, sastav­ ljene od kvadratnog bloka sa po jednim tornjem na svakom uglu, a francuske arhitekte su, uprkos projektu Dominika de Kortonea, zadržali dvostruke spiralne stepenice. Takođe u Šamboru, kapiteli pilastara samo površno podsećaju na one iz grčko-rimskog doba. Često dečja glava, kruna ili neka bista zamenjuju središnji cvet korintskog kapitela. Stubovi, kapiteli, antički obelisci i jedna lođa na gradskoj većnici u Anversu (završena 1565) podsećaju na one iz Italije. Ali, krov ostaje veoma strm, a veličanstvena prednja izbočina je podražavanje tekućeg ukusa za srednjovekovnu kulu. Sa­ svim opravdano se može primetiti da je sa Bramanteom i Rafaelom u Italiji, ocem i sinom Mačuka (Machuca) u Španiji, Filibertom de Lormom i Pjerom Leskoom u Francu­ skoj, umetnost renesanse išla za time da se pročisti, da uk­ loni elemente koji se nisu nadovezivali na grčko-rimsku 124

estetiku. Filiber de Lorm je poštovao antiku, ali bez usteza­ nja se sporio sa Vitruvijem i veličao »lepe crte« gotske ar­ hitekture. Smatrao je da pouke drevnih umetnika valja pri­ lagoditi, voditi računa o klimi, postupati razumno. »Bolje je», piše on, »izneveriti ukrase stubova, mere pročelja, no ona lepa pravila prirode koja se tiču udobnosti, upotrebe i koristi onih što prebivaju u tim zdanjima«. Tako, bar kod najvećih umetnika renesanse, podražavanje antike nikada nije bilo ropsko. Vrativši se iz Rima, Tintoreto je napisao na zidu svoje radionoce: »Mikelanđelov crtež, Ticijanova boja«. Otuda se to razdoblje odlikuje podjednako nadmeta­ njem umetnosti i ugledanjem na antiku: Alberti je davao prvenstvo arhitekturi, Leonardo je, naprotiv, isticao »bo­ žansku prirodu slikarstva, koja postiže da se slikarev duh preobrazi u sliku duha božjeg«. Umetnici renesanse imali su bolju tehniku slikanja od drevnih, i to su znali. Grčki i rimski slikari nisu koristili sli­ kanje uljem, mada su drvene ploče premazivali voskom. Is­ tina, bilo je, u Pompeji u II i III veku pre naše ere, pokušaja slikanja perspektive. Ali Pompeja je ostala skrivena od pog­ leda sve do XVIII veka. Otuda su proučavanja Flamanaca, a još više Talijana u doba Quatrocenta, u području sli­ karstva bila sasvim originalna. Istraživanja Mazača, Pjera delà Frančeska, Paola Učela, da Vinčija, teorijske rasprave Albertija i matematičara Manetija i Pacolija, omogućili su slikarima, već od početka XVI veka, da steknu gotovo sa­ vršenu tehniku. Znali su da prate iščezavanje neke tačke, da perspektivu učine silaznom ili uzlaznom, da »okreću« li­ kove. Mantenja koji je bio jedan od tvoraca prividnosti, ost­ varivao je čudesna skraćenja. Leonardo da Vinči se naročito zanimao za vazdušnu perspektivu, koja, u skladu sa udalja­ vanjem, nadoknađuje rastvaranje svetlosti - te svetlosti koja »oživljuje prazni prostor ... i obrađuje predmet« (A. Sastel). On je izumeo sfumato, čuveno tamno-svetlo, zahvaljujući kome se likovi pomaljaju iz maglovite senke. Sigurni u svoj dar i svoje postupke, kako onda umet­ nici renesanse ne bi dali originalno delo? Tako je Bramante, 125

inspirišući se danas iščezlim teatrom Marcelusa i Septizonijuma, uneo duboku novinu ritmičkim smenjivanjem greda nejednake dužine, narušavajući monotoniju pročelja mrežom izbočina, naglašavajući podnožja stubova, koji razdvajaju nivoe i doprinose arhitetonskoj prozirnosti. Ni namere nisu bile istovetne sa antičkima. Sada je valjalo graditi crkve, uređivati manastire i ukrašavati dvorove koji su se razliko­ vali od onih iz antike. Naprotiv, kupališta se nisu gradila. Bramante je trebalo da izvede samosvojan poduhvat, kada ga je papa Julije II zadužio da pomoću dva uporedna kori­ dora dužine 300 metara spoji vatikansku palatu sa Belvederom. Grci i Rimljani nisu nam ostavili nijedno delo koje se može uporediti sa Mikelanđelovim Strašnim sudom, koji pokriva površinu od 17 х 13 metara, ili sa sedamdeset pla­ tana koja je Tintoreto naslikao za Scuola di San Rocco u Veneciji. Niti su napisali ijednu knjigu koja liči na Montenjeve Eseje. Ili, uzmimo drugi primer. Humanizam i so­ net su praktično neodvojivi. A sonet, koji je u modu uveo Petrarka, zatim u XVI je k u Moro preneo u Francusku, Garsilaso de la Vega u Španiju, Vajt (Wyatt) u Englesku, nije antičkog, već talijanskog, ili, možda, provansalskog po­ rekla. Reč je, dakle, u okviru sasvim originalne civilizacije, o novoj kulturi i novoj umetnosti, uprkos stalnom pozivanju na antičke uzore. * * *

Istaknimo sada, na kraju ovoga poglavlja, u glav­ nim crtama, različita postignuća renesanse na umetničkom planu. Videli smo da su u prvo vreme, u Italiji; kao i s ovu stranu Alpa, umetnici, uprkos divljenju grčko-rimskim delima, u velikoj meri pravili nagodbe sa lokalnim tradici­ jama: ovde sa vizantijskom i rimskom, tamo sa gotskom, u Portugaliji sa pomorskom i egzotičnom. Iz antičkog rečnika uzimali su naročito dekorativne elemente. Ta mešovita umetnost imala je mnogo čari i ukusa. Zatim, je nastupio izvestan purizam, koji se pozivao na Platona. Umetnici su istraživali matematički strukturu lepote. Ta trezvena, vedra 126

i skladna estetika razvila se u delima Leonarda, Rafaela, Bramantea, Filibera de Lorma, Pjera Leskoa i drugih. No, strogo pokoravanje i mramorna lepota nisu mogli u potpu­ nosti zadovoljiti jedno doba, koje je ostalo nemirno i nasli­ kalo toliko »strašnih sudova«. Mikelanđelo se opredelio za pokret i ono nadljudsko. Bio je tvorac barokne umetnosti koja je osobito volela grandioznost - otuda rimska trijumfalnost - , prostrane kompozicije, herojska delà, dramatični stavovi, korišćenje dijagonala. Rafael i Mikelanđelo imali su brojne podražavaoce, među njima i darovite. Eklektičnost braće Karači, koji su Rafaelovim poukama dodali i Mikelanđelove, dala je na plafonu palate Farneze u Rimu jednu u isto vreme snažnu i raznoliku kompoziciju. No, danas se pokazalo daje evropski XVI vek bio u velikoj meri maniristički. Pod »maniristima« treba, pre svega, podrazumevati umetnike koji su želeli da na sebi svojstven »način«, pomoću sasvim ličnog stila - tako je smatrao Vazari - izbegnu uticaju umetničkih divova. Sa njima trijumfuje izvestan antiklasicizam i estetika koji se odlučno udaljuju od prirode i prirodnog. Otuda je pridev »maniristička« dugo išao uz onu umetnost koja je težila originalnosti po svaku cenu i koja je imala toliko uspeha na rafiniranim i precioznim dvorovima Mantove, Fontenbloa i Praga. Maniristi su želeli da zadive preobilnom dekoracijom - kao Đulio da Ro­ mano u palati Te u Mantovi - , izborom tema, senzualnom smelošću sa Špranglerom, neobičnošću sa Antoanom Karonom. Upotrebljavali su kisele boje, osobito voleli tamne podloge. Nakon Parmezana, počeli su da izdužuju forme na neočekivan način i pokazali izraženi ukus za disproporcije - pomislimo samo na Čelinijevog Hrista na krstu u Eskorijalu, na Broncinovu sliku Blagovesti, na karakteristične El Grekove likove. Danas se, ne bez razloga, u manirizmu nastoji videti jedna od bitnih dimenzija XVI veka, tokom razdoblja koje je prethodilo pobedi baroka. Na planu kolek­ tivne psihologije on se ukazuje kao svedočanstvo o jednom razdoblju koje se u svim područjima udaljuje od tradicio­ nalnih učenja i koje je svoj put tražilo u mnogim pravcima. 127

On je izražavao žeđ za obnovom jednog stoleća koje nije našlo svoju ravnotežu i koje se pri bližem ispitivanju poka­ zuje tako bogato i tako raznoliko da se ne može obuhvatiti na zadovoljavajući način. Otuda, kada je reč o tako plodnom razdoblju, svaka klasifikacija ostaje formalna i veštačka. Zato treba posebno mesto dati venecijanskom slikarstvu. Oko 1500. godine Ve­ necija je još bila gotski grad. Renesansa ovde zaista otpoči­ nje tek sa palatom Vendramin, koja potiče iz 1509. Tako je i nakon generacije prethodnika, od kojih je najzanimlji­ viji Đovani Belini, venecijansko slikarstvo dobilo svoj polet sa Ticijanom, koji dominira ćelom prvom polovinom XVI veka i koji pri kraju svoje karijere stiže do gotovo impresionističke tehnike. No, ono je, zatim, ponovo procvalo sa Tintoretom i Veronezeom. Venecija je ogromno zadužila evrop­ sku umetnost. Rubens, Pusen, Velaskez, Vato i Delakroa, da navedemo samo neka imena, smatrali su Ticijana majsto­ rom u pravom smislu reči, onim koji je znao da uljanom slikarstvu dâ njegovu pravu dimenziju i njegovu sjajnu vokaciju. Venecijanci su više voleli boju nego liniju; oni su slikarstvu dali više gipkosti, više svetlosnog intenziteta. Ali, oko 1600. godine u Italiji živi jedan usamljeni slikar, koji će ipak stvoriti školu - Karavađo. On prezire antiku, opire se svim konvencijama, neguje »prirodno« slikarstvo, ponekad grubo realističko. On Leonardovom sfumato su­ protstavlja žestoke kontraste senke i svetla. Francuski i holandski »ilustratori« podražavaće njegov način. Tako su, početkom XVII veka, slikarstvo i sve ostale umetnosti dostigle svoju punu zrelost i savršenu tehničku lakoću. Umetnici mogu sve što hoće. A to duguju više Ita­ liji nego antici. U doba kada je dinamična Evropa tražila načine da sebe obnovi, Italija je ponudila mogućnost mnogo korenitijeg obnavljanja no što je to mogla pružiti gotska umetnost, uprkos zalihama sočnosti i snage koje je još posedovala. Sjaj talijanskog bogatstva pomogao je trijumfu nove estetike. U svakom slučaju, umetnički new look svuda su lansirali umetnici pristigli sa Poluostrva. Prva renesansna 128

fasada u Francuskoj, ona na zamku Gajon, delo je jedne francusko-talijanske vajarske radionice. A poznato je ka­ kvu je važnost, počev od 1530, stekla »škola« koju su u Fontenblou osnovali Roso i Primatiči, koji su prilagodili manirizam francuskom podneblju. Obrasce nove umetnosti u Englesku je doneo jedan Firentinac, Toriđano, tvo­ rac groba Henrija VII u Vestminsteru. I ako se u Holandiji Brojgel Stariji, nesravnjivi crtač i pejzažista, malo nadah­ njivao Italijom i odbijao da prikazuje gole figure, »roma­ nisti« su zauzvrat trijumfovali kod publike tokom čitavog XVI veka. Najsnažniji španski slikar renesanse, Berugete (Berruguete), bio je Mikelanđelov učenik u Firenci, pratio ga u Rim i za njega crtao Laokoona. Jedan od dragulja XVI veka nalazi se u Pragu: to je Belveder, vrsta peripternog hrama koji okružuju vitki jonski stubovi. Njegov tvorac je Talijan Paolo delà Stela (della Stella), učenik Sansovina, a na njemu je radio od 1534. do 1539. U Krakovu je Zigmund I (1506-1548), čija je žena bila iz porodice Sforca, pozvao Talijane da mu sagrade rezidenciju Vavel. Kancelarova palata u Rimu (kraj XV i početak XVI veka) pružila je uzor za dvorišta sa arkadama, koja su se krajem XVI i početkom XVII veka namnožila po srednjoj Evropi: u Gracu, Litomislu (Češka), Krakovu i drugim gradovima. Negdašnja Grčka je osvojila svoje osvajače. Italija je u XVI veku »varvarima« koji su je bacili pod noge na­ metnula svoj ukus, ukus za antiku, ali pregledanu, isprav­ ljenu i preobraženu, obogaćenu čitavim srednjovekovnim iskustvom. Renesansa je na izvestan način začelo pronašla vrednosti grčko-rimskog sveta. No, ona je u isto vreme pos­ tala svesna nepremostivog rastojanja koje je od njih deli. Po­ stavljajući sloj »mračnog razdoblja« između antike i novog zlatnog doba, ona je definitivno u prošlost odbacila, kao nešto proteklo, jednu civilizaciju kojom se želela inspirisati, ali koju joj je bilo nemoguće vaskrsnuti. Renesansa je, da­ kle, bila istorijska svest. Ta svest je bila nešto novo i znak novog mentaliteta. Pošto je hrišćanstvo proželo petnaest vekova evropske istorije, mitologija je od sada mogla biti samo 129

album slika, uostalom, veoma bogat, i zbirka alegorija. Bo­ govi su napustili hramove. Kada se na nekoj slici rođenja Isusa i vide antičke ruševine - a slučaj je čest - one su tu da označe kako je on dolaskom na svet dokrajčio pagansko doba.

130

V

Četvrta glava R E N E SA N SA K A O R E FO R M A C IJA C R K V E Evropske nacije izgrađivale su se u isto vreme kada i načelo i stvarnost apsolutne monarhije, kada su prekomor­ ska putovanja i osvajanja preobrazila tokove i ritam ekono­ mije, kada su se umetnost i kultura, zahvaljujući sve boljem poznavanju antike, ali i posvećivanju sve veće pažnje spoljašnjem svetu i sve sigurnijim tehnikama, usmerile novim putevima, a ta sveopšta promena snažnijeg, urbanizovanijeg, obrazovanijeg, svetovnijeg društva no stoje bilo u XII i XIII veku, zahvatila je duboko u samu religiju, religiju koja je upravljala celokupnim svakodnevnim životom i dopirala do svačijeg srca. Usled zastrašujućih kuga, stalnih ratova i užasnih građanskih sukoba, u zapadnoj i srednjoj Evropi, potresanoj naglim preokretima ekonomske konjunkture, činilo se da je Hirstova Crkva skrenula ka ponoru. U XVI veku se povratila, ali je u isto vreme doživela rascep, pa je na videlo izašao sablažnjivi prizor mržnje između njene dece. Kada je, vrativši se iz Avinjona u Rim, Grgur XI umro 1378. godine, grupe kardinala, podeljenih na suparničke frakcije, nametnule su svojim strahovitim pritiskom bolno zaprepašćenom hrišćanstvu rascep, koji će potrajati tride-

131

set i devet godina. Nakon početnih kolebanja, katolička Ev­ ropa podelila se na dva delà: Francuska, Škotska, Kastilja, Aragonija i Napuljska kraljevina izjasnile su se za Francuza Klementa VII, ostale zemlje opredelile su se za Italijana Ur­ bana VI. Dvojica papa i dva kardinalska zbora, od tada nep­ rijatelji, uzajamno su se ekskomunicirali i nastojali da od­ vrate zemlje i kraljeve od pokoravanja protivničkoj strani. Svaka je imala svoje propagandiste i svece. Petar Aragonski i Katarina Sijenska bili su urbanisti, Vensan Ferije i Kolet de Korbi (de Corbie) klementinci. Pošto su zapali u koloplet, protivničke pape i njihovi naslednici poslednji su shvatili da je jedini način da se raskolu učini kraj njihovo odricanje od prestola. Tvrdoglavost papa, a naročito Benedikta XIII, izabranog u Avinjonu 1394, dugo je osujećivala pokušaje »ujedinjenja«. Da bi izvršili pritisak na papu u Avinjonu, francusko sveštenstvo i vlada dva puta su donosili odluku o »odbijanju pokornosti«. Najpre od 1398. do 1403, a zatim ponovo od 1408. Benedikt XIII ostao je uporan. Ipak, 1407. godine izgledalo je da je načelno prihvatio da se sretne sa svojim protivnikom u Savoni. Dvojica papa krenuli su (la­ gano) u susret jedan drugome, ali poslednjih osamedeset ki­ lometara koji su ih razdvajali ostalo je neprevaljeno. Mnogi kardinali iz dva tabora odvojili su se od svojih papa i sazvali koncil u Pizi (1409). Benedikt XIII i Grugur XII oglašeni su jereticima i svrgnuti. Izabran je novi papa, Aleksandar V, koji je umro već sledeće godine, pa g aje zamenio Jovan XXIII. Sada ih je bilo trojica, pošto nijedan od dvojice svrg­ nutih nije prihavatio da se odrekne prestola. Jovan XXIII, čija je prethodna karijera bila više vojnička i politička nego verska, a ponašanje pogdekad sablažnjivo, nije mogao od­ biti kralju Rimljana Sigismundu, »priznatom branitelju svete Crkve», sazivanje novog koncila u Konstanci. Skup (1414-1418) se ubrzo sukobio sa Jovanom XXIII, koji je ute­ kao iz Konstance, bio uhvaćen i najzad se odrekao svoga položaja. Obeshrabren, i Grugur XII se odrekao papskog položaja. Naprotiv, Benedikt XIII, svojeglavi starac, sklo­ nio se na jednu aragonsku stenu kod Penjiskole, kao u No-

132

ZEMLJE KOJE SU PRIZNAVALE RIMSKOG PAPU ZEMLJE KOJE SU PRIZNAVALE PAPU IZ AVINJONA NEODREĐENE ZONE

VELIKI RASKOL: SITUACIJA OKO 1390. (Prema Opšta istorija civilizacija.)

jevu barku, i odbijao svaki kompromis sve do svoje smrti 1423. godine. No, sa izborom Martina V (1417) u Konstanci, katolički svet je, praktično, povratio svoje jedinstvo. Koncil u Konstanci nije sazvan samo zato da se učini kraj raskolu, već i da bi se osudila husitska učenja, a još više da bi se ostvarila davno izražena želja da se »reformišu glava i udovi Crkve«. Papska nemoć i nered koji je vladao u hrišćanstvu davali su izgleda na uspeh koncilskom pokretu.

133

On je, pak, nasledio učenja Žana de Žandena (de Jandun) i Marsila Padovanskog, prema kojima je papski autoritet mo­ rao zavisiti od slobodno izražene volje hrišćanskog naroda. Još pre sazivanja koncila u Konstanci ugledni univerzitetski profesori, kao Pjer Deji (d‘Ailly) i Žerson, tražili su saziva­ nje crkvenih skupština, koje će nadzirati duhovno i svetovno vladanje Crkvom. Zar će ona postati parlamentarna monar­ hija? Federacija nezavisnih nacija koje će se izražavati kroz povremeno sazivanje Državnih staleža katoličkog sveta? Zbilja, u Konstanci su se oci okupljali i glasali po »naci­ jama«; pravo glasa dato je i doktorima prava i teologije, a M artina V izabrala je konklava, gde je dvadeset i tri pri­ sutnih kardinala moralo uz sebe prihvatiti i trideset izasla­ nika »nacija«. Da li su ove novine nagoveštavale reformu Crkve? Pravo govoreći, taj problem načet je kasno, kada je nastupio opšti zamor - nakon osude Jana Husa i abdikacije Jovana XXIII i Grgura XII. Ipak, 30. oktobra 1417. godine izglasano je osamnaest odluka, koje su se poglavito odno­ sile na finansijske i pravne zloupotrebe papske sile. No, čim je izabran, M artin V je pohitao da predloži jedan ublaženi kontraprojekat i da odvojeno pregovara sa pojedinim »na­ cijama« prisutnim na koncilu o privremenim nagodbama koje su delimično ponovo uvodile crkvene izbore i sma­ njivale finansijske zahteve papstva. Koncil se završio 1418. godine, u nemoći i potpunom odsustvu jedinstva. Ipak, doneo je jednu temeljnu i dalekosežnu odluku: pošto je papa tada proglašen potčinjenim koncilu, ovaj se imao od sada sastajati redovno i automatski. Sazivanje koncila u Bazelu (1431-1449) bilo je posledica ove odluke. Volja za obnovom dolazila je poglavito odozdo. Skup­ ština u Bazelu privukla je relativno malo crkvenih veliko­ dostojnika - manje od sto, ali oko četiri stotine univerzitet­ skih profesora, rešenih da ne popuštaju. Koncil je najpre zadobio opštu naklonost hrišćanskog naroda i Eugen IV je, uprkos duboke odbojnosti, morao da ga prizna kanon­ skim (1434). Postignuti su značajni rezultati u mnogim područjima. Pod okriljem koncila pomirile su se Francuska

134

i Burgundija, češki utrakvisti pripojeni su rimskoj Crkvi, a 1436. prihvaćene su i odluke o reformi. Ipak, Eugen IV izašao je kao pobednik iz sukoba sa koncilom. Ekstre­ misti jedne skupštine, koja je želela da bude konstitutivna, počinili su nespretnosti ne predvidevši koji će novac biti os­ tavljen papstvu, a naročito svrgavanjem Eugena IV i izbo­ rom Feliksa V (1439). Sve je prenerazila mogućnost novog raskola. Karlo VII i francusko sveštenstvo, naklonjeni kon­ cilu, upravo su bili prihvatili «pragmatičku sankciju«, koja je, pod vidom galikanizma i nezavisnosti u odnosu na papu, zapravo kralja učinila gospodarem prihoda u Francuskoj. Ali su ustuknuli pred novim raskidom hrišćanskog jedin­ stva. Reakcija je i drugde bila istovetna. Feliksa V priz­ nali su samo Bazel, Strazbur, Savoja, Milano, Aragonija i Bavarska. Umereni su napustili skupštinu u Bazelu, kojoj je Eugen IV suprotstavio, počev od 1438, drugi koncil, što je zasedao najpre u Ferari a zatim u Firenci. Imperator iz Konstantinopolja došao je u Firencu i Eugena IV priznao za Petrovog naslednika. Uspeh - bez budućnosti - koji je postigao sastanak grčke i latinske Crkve (1439) povećao je upliv Eugena IV. Papina smrt 1447. i dolazak na njegovo mesto humaniste Nikole V, koji je, posredstvom takođe hu­ maniste Enea Silvija Pikolominija, pregovarao o potpunom priključenju Nemačke Svetoj stolici, konačno su diskreditovali bazelske tvrdoglavce i izolovali Feliksa V, koji je napustio dalju borbu (1449). Crkveni sabori nisu uspeli da reformišu Crkvu, ali više od toga nisu postigle ni pape, koji su vladali između 1450. i Luterove pobune. * * *

Godine 1434. pisao je Eugen IV očima bazelskog koncila: «Nema nijednog zdravog delà na telu Crkve, od pete do glave«. Pedeset godina kasnije, jedan crkveni go­ vornik na skupštini državnih staleža u Turu nije bio manje pesimističan: «Svako zna, izjavio je on, da više nema rada,

135

pobožnosti, ni verske stege, i da u čitavom sveštenstvu (ima) previše nereda, na veliku štetu čitavog hrišćanstva«. Na tragu tako izričitih optužbi, mnogi istoričari su dugo vremena svakovrsne «zloupotrebe«, koje su onda hvatale maha u Crkvi, smatrali glavnim uzrokom Reformacije. I zbilja, kada je ova izbila, gomilanje nadarbina, komenda i ne-prebivanje i dalje su bili veoma rasprostranjeni. Propa­ danje monaškog života izgleda neosporno. Piko de La Mirandola i Erazmo žigosali su život po manastirima, gde je način prijema bio za žaljenje. Da li je potrebno podsećati na Erazmove i Rableove satire uperene protiv sveštenika? I gnusne uloge koju kaluđeri prosjaci često igraju u pripovestima Margarete Navarske? Osim toga, dominikanci i fra­ njevci iscrpljivali su se u sitničavim svađama. Franjevci su se, sa svoje strane, podelili na dve suparničke grupe - opservante i konventualce. Najzad, prosjaci i svetovnici često su se trveli, zato što su prvi nastojali da druge zamene u paro­ hijskom životu. Tačno je daje niže sveštenstvo imalo mana. Mnogi dokumenti o njemu daju neutešnu sliku: satire Sebastijana Branta i Erazma, besede naprasitih propovednika, zapisnici o pastirskim posetama, arhivi duhovnih sudova. U njima je često reč o sirovim i svadljivim sveštenicima, uz to i naložnicima. I što je još ozbiljnije, oni su sasvim neuki i bedni, naročito po selima, mnogi ne prebivaju u svojim parohijama, već službu vrše župski administratori. Sveštenik, pak, često mora da radi da bi živeo; ponekad pro­ daje svetotajstva. Kultna mesta su slabo održavana, osnove religije slabo poučavane, svetotajstva slabo i loše deljena. Z. Tuser (Toussaert) je u jednoj značajnoj knjizi dokazao da se u takvoj hrišćanskoj pokrajini kao što je Flandrija, vernicima - sirovoj i, po svojim nagonima, još veoma paganskoj masi - nudilo »hrišćanstvo sa 80 odsto morala, 15 odsto dogme i 5 procenata svetotajstva« . A biskupi sve više zaboravljaju da njihovo ime »znači rad, budnost, brižnost« (Erazmo). Često iz redova plemstva, u Nemačkoj uglavnom ratnici, drugde cenjeni savetnici prinčeva - od 1436. do 1444. šest biskupa sedelo je u savetu Karla VII - , oni se

136

ne libe da žive izvan svojih biskupija i zaboravljaju da ih posećuju. Što se više uspinjemo stepenicama hijerarhije, to sablazan izgleda veća. U Rimu, iskvarenom rasipnošću re­ nesanse, kardinali su više no ikad »satrapi, na konjima pok­ rivenim, a uskoro i potkovanim zlatom...«, kojima se rugao još Petrarka. Brigita Švedska je zahtevala da se uklone te »badavadžije«. Što se papa tiče, »oni svojim ćutanjem ba­ caju u zaborav Hrista«, tako govori Erzamo, »podjarmljuju ga zakonima trgovine, izobličuju njegovo učenje usiljenim tumačenjima i ubijaju svojim sramnim ponašanjem«. Sikst IV pušta da Paći kuju zaveru; Inokentije VIII poziva najviše talijansko plemstvo na venčanje svoga sina; Aleksandar VI, papa simonijak, zbog čega ga je Savonarola prezirao, svo­ jim uplivom štiti zločine i slavohlepnost svoga sina Cezara; Julije II, »izlapeli starac«, predaje se ratu, međutim, sa mladićkim žarom. Njegov naslednik, Lav X, miroljubiviji je, ali pozorište je njegova krupna strast. U doba Lutera bilo je prečih stvari. Zar je onda čudno što tako rukovođeno hrišćanstvo, uoči reformacije, ostavlja utisak pometnje? Liturgija odstupa pred novim obrascima pobožnosti. Da li se pre treba držati svetotajstva ili krunice, mise - koju većina vernika nije razumevala - , ili krsnog puta, Boga ili svetaca? Čini se da se rađao politeizam. Hrišćani, obuzeti strahom od smrti i pakla, nastoje da se zaklone ispod velikog ogrtača De­ vice i pokušavaju da se obzebede od prokletstva gomila­ njem indulgencija. Pokajanje tako dobija trgovačku prirodu, a indulgencije se nude kao zgoditak na tomboli. U atmos­ feri zasićenoj nemirom i dok se čini da đavo baza svuda unaokolo, razvija se u XV veku lov na veštice, koji će se stišati tek nakon 1648. Kako bi se tako duboko poremećena i unutrašnjim sukobima podeljena hrišćanska Evropa mogla odupreti nasrtajima nevernika? Već pobeđeni u Nikopolju (1396) i Varni (1444), hrišćani nisu mogli sprečiti zauzima­ nje Konstantinopolja (1453). Ostali su gluvi na potresne, ali anahrone pozive Kalista III i Pija II, koji su pokušavali da ožive ideju krstaškog pohoda. Kriza Crkve bila je, dakle,

137

sveopšta. Pošto je spalila takva svetačka lica kao sto su bili Jan Hus (1415) i Savonarola (1498), postoje odbijala da čuje pozive na obnovu, ona se u najgorim uslovima suočila sa udarom Stoje došao iz Vitenberga: Luter (1483-1546) je sa Viklifovim teološkim znanjem povezao žestinu Jana I lusa. ^ * * *

Počev od trenutka kada je Brat M artin - bez i naj­ manje pomisli o pobuni protiv Rima - zalepio 31. oktobra 1517. svojih 95 teza na vratima crkve u Vitenbergu, rascep u hrišćanstvu širio se zaprepašćujućom brzinom. Postavši najslavniji čovek u Nemačkoj, Luter je četiri godine potom bio ekskomuniciran, stavljen pod carski policijski nadzor, ali ga je uskoro odatle izbavio i sakrio njegov zaštitnik Fri­ drih jSaksonski. No, pre svog ekskomuniciranja, samo to­ kom 1520. godine napisao je četiri temeljna delà, koja će postati osnova protestantske teologije: Rimsko papstvo, Po­ ziv hrišćanskom plemstvu nemačke nacije, Vavilonsko rop­ stvo Crkve i raspravu O slobodi hrišćanina. U zamku Vartburg Luter je počeo da prevodi Bibliju, a rad nastavio već 1522, u Vitenbergu, gde se vratio pošto mu sloboda više nije bila ugrožena. Naime, čitav jedan deo Nemačke izja­ snio se za njega: humanisti, kao Melanhton, koji je postao njegov učenik, umetnici poput Direra, Kranaha, Holbajna, sitno plemstvo, na čelu sa Francom fon Zikingenom i Ulrihorn fon Hutenom, gradska buržoazija i kneževi. Kada je jedan sabor 1529. godine zaželeo da ponovo vrati Vormski cdikt, kojim se reformator stavljao pod nadzor carske policije, protestvovalo je .šest kneževa i četrnaest gradova. - o tudanaziv »protestanti«. Godine 1530. M elanhtonje sas­ tavio Augzburšku veroispovest. Počev od i 531, poveo se rat, sa razTicitnn ušpehom, između luteranske Šmalkaldske lige i trupa i saveznika Karla Petog. Pošto je Francuska pružila podršku carskim protivnicima, on je dopustio svome bratu Ferdinandu da prihvati 1555. godine versku podelu

138

PRELAŽENJA U REFORMACIJU U SREDNJOJ I SEVERNOJ EVROPI (Prema Ž. Delimo, Nastanak i učvršćenje renesanse.)

Nemačke. U tom trenutku dve trećine zemlje već su bile luteranske. No, sa druge strane, reformacija se proširila i daleko izvan Nemačke. Čitava Skandinavija prešla je na protestantsku -stranu. Verski nemir bio je snažan u Holandiji. U Strazburu je reformisana verska služba ustanovljena već 1523-1524. Dobar deo Švajcarske napustio je Rim: Cirih 1523, na Cvinglijev poziv, Sen-Gal 1524, Bern 1528, Bazel 1529, na podsticaj Ekolampada, Nojšatel 1530, Ženeva 1535, na podsticaj Farela. On je već 1523, u Parizu, ustano­ vio prvu reformisanu crkvu u Francuskoj, a prvi francuski protestantski mučenik pogubljen je te godine. Jedanaest godina kasnije izbila je afera sa »plakatima«, koja je tako žestoko razljutila Fransoa I. Tomas Kronivel. koji je nago­ vorio engleskog kralja Henrija VII da raskine sa Rimom (ekskomunikacija suverena i »Zakon o vrhovnoj vlasti« po­ tiču iz 1534), bio je naklonjen Luteru. Godine 1528. umro je

139

prvi protestantski mučenik u Škotskoj. U Sevilji i Valjadolidu, a još više u Napulju, u krugu oko Huana de Valdesa, i u Ferari, na dvoru Renea od Francuske, Luterovo učenje uži­ valo je naklonost. U Češkoj, gde je teren bio pripremio Jan Hus, u Moravskoj, a naročito u Mađarskoj i u Transilvaniji, za reformaciju su pridobijeni široki slojevi stanovništva. Najzad, oko 1555, luteranizam je pridobio brojne pristalice u Gornjoj i Donjoj Austriji, u Stiriji, Karintiji i Karnioli, u Poznaniji i Litvaniji. Luterova smrt (1546) izazvala je, unutar Augzburške veroispovesti, krizu koja je potrajala blizu četrdeset godina. No, u trenutku kada se luteranizam zamorio, Kalvin (1509­ 1564) je reformaciji udahnuo novi život i snagu. Farel g aje u Zenevi zadržao 1536. Dve godine kasnije proteran je iz grada; Ženevljani su ga ponovo pozvali 1541, pa se autor Nauka hrišćanske vere od tada nastanio među njih i od grada

PROTESTANTIZAM U ŠVAJCARSKOJ U TRENUTKU KALVINOVE SMRTI (Prema Ž. Delimo. Ibid.)

140

na Lemanskom jezeru načinio protestantski Rim. Odatle su kretali pastiri koji su uzeli u svoje ruke brojne loše organizovane male grupe »propovednika« po Francuskoj i Holandiji. Sa druge strane, u Ženevi je boravio i stupio u prijateljske veze sa Kalvinom Džon Noks, koji je 1560. godine doveo do pobede prezviterstvo u Škotskoj. Bio je još i nešto kao verski savetnik mladog Edvarda VI od Engleske, u kome je želeo da vidi novog Josiju, ali je ovaj vladao samo šest go­ dina (1547-1553). Smrt kralja, dolazak Marije Tjudor, koja je bila katolkinja, pa onda Elizabete (1558), dosta ravnodušne prema pitanjima dogme, pokvarili su u Engleskoj izglede za reformu švajcarskog tipa. Ipak, XXXIXčlanaka iz 1653. koji j su učvrstili anglikansku Crkvu, povezali su kult i prividno ( katoličku hijerarhiju sa, u velikoj meri, kalvinističkom teo- C logijom. Osim toga, u Engleskoj se razvio snažan puritanski ^ tok, koji će kasnije dovesti do građanskog rata. On je bio ne­ prijateljski raspoložen prema »papističkoj idolatriji« i bis­ kupima koji su smatrani »proždrljivim vucima« i »slugama Lucifera«. Tokom druge polovine XVI i početkom XVII veka, cvinglijevsko-kalvinistička reformacija - ovaj izraz je tačniji od kalvinizma - pobedila je u dolini Rajne, gde je napisan slavni Hajdelberški katekizam (1563), proširila se na istočnu Friglju i postala religija landgrofova od Hesen-Kasela i brandenburških izbornih kneževa. Zahvatila je i područje Mađarske, koje je prešlo pod tursku vlast. Pos­ tala je zvanična veroispovest Ujedinjenih pokrajina, pobu­ njenih protiv Filipa II i odvojenih od Holandije od 1581. Što se Francuske tiče, u njoj je, prema Kolinjiju, 1562. godine bilo dve hiljade sto pedeset reformisanih »zajednica«, što je četvrtina tadašnjeg stanovništva kraljevine. Ostaje, ipak, da je, počev od 1560, širenje protestantizma postalo sporije no u doba Lutera i d a je katolički otpor ojačao. Volja za otporom rimske Crkve, začelo osakaćene, ali ne i uništene, naročito se učvrstila sa vladavinom Pavla III (1534-1549). Naime, upravo je on prihvatio uredbu Družbe Isusove (1540), stvorio Svetu službu (1542), sazvao ekumen­ ski koncil u Tridentu (1545), koji je i Luter živo priželjkivao,

141

KATOLICI I PROTESTANTI U CARSTVU UOČI TRIDESETOGODIŠNJEG RATA (Prema Ž. Delimo. Ibid.)

a papa ga nerado prihvatio, zbog ranijih rđavih iskustava sa koncilima u Konstanci i Bazelu. Uprkos teškom opstanku, protegao se na osamnaest godina; dva puta je bio prekidan, ali je ostvario značajan učinak. Učinio je jasnijom doktrinu, zadržao dobra delà - to jest, slobodu - u procesu postizanja spasa, sačuvao svetotajstva, snažno naglasio stvarno pri­ sustvo u euharistiji, preduzeo pisanje katehizma, obavezao biskupe da borave u svojim biskupijama, župnike da propovedaju i doneo odluku o stvaranju seminara. No, ovaj koncil je i odbio da pregovara sa protestantima, konačno svrstanim u kategoriju »jeretika«. Suprotstavio se ženidbi sveštenika, kao i dvojakom pričešću dragom Luteru a negda dozvolje­ nom češkim utrakvistima. Nasuprot Luteru i Cvingliju, koji su se rugali indulgencijama i hodočašćima, nasuprot Kal-

142

DELOVI ERAZMOVOG TEKSTA KOJE JE PRECRTALA KONGREGACIJA INDEXA (Prema Reformacija i Kontrareformacija, i Fotografska dokumentacija.)

vinu, koji se podsmevao relikvijama, koncil je zadržao sve tradicionalne oblike pobožnosti. Potvrdio je kult svetaca. Odlučio je da Vulgata svetog Jeronima ostane autentični tekst Pisma i sačuvao latinski za vreme službe. Godinu dana nakon završetka koncila, Pije IV objavio je prvi Indeks zab­ ranjenih autora i knjiga. Erazmo, koji je umro 1536, nala­ zio se na njemu sa celokupnim svojim delom, uz napomenu damnatus primae classis. Ta osuda značila je odbacivanje pokušaja humanističkog pomirenja. Erazmo nije odobrio ekskomunikaciju Lutera, ali je i osudio njegovu preteranu

143

žestinu. Konačno se sa njime posvadio 1525, braneći »slo­ bodnu volju«, nasuprot luteranskoj »zarobljenoj volji«. No, on je priželjkivao Crkvu u kojoj bi teološko raspravljanje bilo slobodno i u kojoj bi sukobi među učenjacima bili manje važni od upražnjavanja jevanđeoskih vrlina. *

** Stavljanje na indeks autora kome je, trideset godina ranije, ponuđen kardinalski šešir - ponudu je Erazmo od­ bio da bi ostao slobodan - bila je znak vremena koji je uka-

FRANCUSKE IZBEGLICE U ŽENEVII STRAZBURU IZMEĐU 1549.1 1560. (Prema P. F. Geisendorf.) Tačke označavaju poreklo izbeglica u Ženevi, a krstići poreklo izbegliea u Strazburu.

144

zivao na stvrdnjavanje pozicija. Hrišćani su, izgleda, više no ikada verovali da se verski problemi mogu resiti silom. Rušili su hramove Acteka i Inka, proterivali Mavre iz Španije, zatvarali Jevreje po getima. Mržnja među Hristovim vernicima bila je na vrhuncu. Fransoa I je dopustio pokolj 3.000 Valdenžana na jugu Francuske. Filip II je španske pro­ testante uništio na pet velikih autodafea. Oko 30.000 prote­ stanata stradalo je u Francuskoj na svetog Vartolomeja. U jesen 1572, jezivi vojvoda od Albe, u Flolandiji, naredio je da se postreljaju protestanti iz Cutpena i opustoši Malini, koji je pre toga otvorio svoje kapije Viljemu Cutljivom. No, netrpeljivosti je bilo na obe strane: pogubljenjima koja je naredila »Krvava Marija« odgovara otprilike isti broj onih za koje odgovornost snosi Elizabeta. U XVI veku su go­ tovo u čitavoj Evropi buknuli »ikonoklastički besovi«, koji su rušili statue, uništavali freske i vitraže: u Vitenbergu 1522, pre povratka Lutera, u Provansi i Dofineu 1560, a na­ ročito u Holandiji, 1566. Ovde su 1572. godine »lupeži« za­ kopavali žive kaluđere u zemlju, a samo su im glave virile napolju, da bi im služile kao ciljevi pri kuglanju. U elizabetinskoj Engleskoj još živim katoličkim mučenicima parana je utroba i vađeni su im srce i creva; neka žena koja je bila sakrila jednog sveštenika zgnječena je daskama na koje je postavljeno teško kamenje. Ko bi mogao reći koji je od pro­ tivnika bio okrutniji i u kojoj zemlji su ljudi postupali najvarvarskije? U svakom slučaju, verski ratovi bili su besko­ načni. Holanđani su nazvali »osamdesetogodišnjim« ratom (1568-1648) onaj koji je doveo do španskog priznanja njihove kalvinističke Republike. Anri IV je u Francuskoj verovao da je Nantskim ediktom .(1598) učinio kraj tridesetogodišnjim bratoubilačkim borbama. Ali, one su ponovo otpočele na­ kon njegove smrti i završile se tek mirom u Alesu (Alès, 1629). Pre toga je petnaest hiljada ljudi umrlo od'gfadi u op­ koljenom La Rošelu (1627-1628). Tridesetogodišnji rat, koji je otpočeo 1618, pobunom Češke, velikim delom pridobijene za reformaciju, protiv ultrakatoličke politike Habsburgovaca, bio je sa hrišćanskog gledišta novi i ozbiljni poraz milosrđa.

145

Postoje verska netrpeljivost tada bila uobičajena, luteranci i kalvinisti razmenjivali su žestoke pamflete o stvar­ nom prisustvu*, ali su složno proganjali sve otpadnike od protestantizma, a na prvom mestu anabaptiste. Među ovima je začelo bilo miroljubivih i ratobornih. Jedan od »zane­ senjaka«, Tomas Mincer, stao je 1525. na čelo nemačkih seljaka pobunjenih protiv svojih gospodara. Luter je dobro znao da je većina zahteva seljaka bila opravdana. Sta su oni tražili? Slobodan izbor pastora, ukidanje male dese­ tine, korišćenje velike desetine za potrebe seoskih zajed­ nica, ukidanje kmetstva, ukidanje lovačkih zabrana... Luter je najpre rekao plemstvu: »Protiv vas se nisu digli seljaci, već sam Bog«. No, poštujući građansku vlast, smatrao je, takođe, da »čak i ako su kneževi zli i nepravedni, ništa ne dopušta pobunu protiv njih«. Za reformatora koji je stvari posmatrao samo sa verskog gledišta, jedino je važna »du­ hovna sloboda« hrišćanina. Osim toga, mrzeo je Mincera i »zanesenjake« koji su ga okruživali; odbacivao je njihovu apokaliptičku veru i svaki anabaptizam. Najzad, imao je prijatelje među vođama odmazde (Filip od Hesena). Zato se konačno izjasnio protiv pobunjenih seljaka i uputio ovaj poziv, koji mu je često prebacivan: »Neka ih podave; kad se besan pas baci na vas, treba ga ubiti, inače će on vas ubiti«. Otpočeo je progon svih anabaptista, miroljubivih ili ne, jednako u katoličkim kao i u protestantskim zemljama. Od 877 žrtava koje spominju protestantski martirolozi u Holandiji u XVI veku, 617 bili su anabaptisti. Švajcarski gradovi i kantoni nisu bili manje neprijateljski prema neza­ visnim duhovima koji su se udaljavali od nove protestantske pravovernosti. Ženeva je spalila Servea. Melanhton, Teo­ dor iz Beze i sve švajcarske crkve na sav glas su odobra­ vali smrtnu presudu koju je zatražio Kalvin. Kada je 1559. u Bazelu, protestantskom gradu, primećeno daje bogati gra­ đanin Jan iz Briža, preminuo tri godine ranije, bio, zapravo, anabaptista David Joris - pacifista čija je glava, ipak, bila ucenjena - , iskopan je njegov kovčeg i uništeni su posmrtni * Hristovog tela u euharistiji. Prim, prevod.

146

ostaci opasnog pokojnika. Četiri godine kasnije, Cirih je proterao Ohina (Ochino), bivšeg generala franjevaca koji je prešao u protestantizam, zato što, poput Servea, nije verovao u trojstvo. Ovaj starac od sedamdeset i šest godina na­ pustio je grad usred zime i otišao u Moravsku, da umre od kuge. Tako je, nakon tri stoleća krize, hrišćanstvo više no ikada bilo izdeljeno. *

** Ovo kratko podsećanje na nedaće Crkve izgleda da najpre potvrđuje tezu koja se dugo smatrala klasičnom. Sve brojnije »zloupotrebe«, povezane sa preteranom rimskom centralizacijom i odveć svetovnim preokupacijama sveštenstva, izazvale su, posredstvom neke vrste gađenja, prote­ stantsku pobunu; ona je, pak, za protivučinak imala prepo­ rod onog delà hrišćanstva koji je ostao veran Rimu; no, pošto je taj preporod ostvaren suviše kasno i u antiprotestantskom smislu, on je samo proširio jaz između dva hrišćanska sveta, koji su od tada ostali međusobno neprijateljski. No, ta teza pokazuje se nedovoljnom čim pređemo na događaje i zaronimo dublje u hrišćanski život od XIV do XVI veka. Ona se zasniva na pretpostavci da je glavni deo srednjeg veka, vreme procvata monaških redova i izgradnje kated­ rala, bilo zlatno doba hrišćanske pobožnosti. A, zar tu nije pomešana vera crkvene elite sa verskim životom masa? N a­ protiv, ništa ne dokazuje d aje on išao silaznom linijom. Sa druge strane, ako je i neosporno da je Crkva u XIV i XV veku pokazivala, na svim razinama, sasvim vidljive mane, nije sigurno da su one bile brojnije nego u doba Grgura VII i svetog Bernara, kada se nije odigrao nijedan rascep sličan protestantskom raskolu. L. Fevr je pisao da su uzroci reformacije dublji »od razvrata epikurejskih kanonika, ili razuz­ danog temperamenta opatica iz Poasija«. Suprotni dokazi daju za pravo L. Fevru. Erazmo, koji je u Pohvali ludosti žestoko i ironično šibao pape, kardinale, biskupe i kaluđere

147

što su svojim ponašanjem izdali jevanđeosku poruku, odbi­ jao je raskid sa Rimom. I obrnuto, kada je Katolička crkva, u XVII veku, ispravila većinu slabosti koje su joj, s pra­ vom, prebacivane pre Tridentskog koncila, različite protes­ tantske veroispovesti nisu nastojale da se ponovo povežu sa Rimom. Sto znači da je neslaganje bilo ozbiljnije i nalazilo se više na teološkoj nego na moralnoj ravni. Istina je da protestantski reformatori, da bi povukli za sobom mase, nisu propustili da iskoriste staro neprijatelj­ stvo Nemaca, Engleza i Francuza prema odveć gramzivom papstvu. Već se u 95 teza Luter sprdao: »Zašto papa, čija je torba danas veća od torbe ma kojeg bogataša«, što, uzgred budi rečeno, nije bilo tačno, »ne gradi bar baziliku svetog Petra svojim novcem, no sa novcem siromašnih vernika«? Normalno je što su gomile bile posebno osetljive na sar­ kazme protiv »novog Vavilona«, protiv »tiranije i izlišnosti rimske kurije« i protiv »monaških jazbina«. No, učenju o opravdanju verom Lutera nije odveo prizor »prodavanja« indulgencija u blizini Vitenberga. Naprotiv, otkriće te teo­ loške teze (oko 1515) u tišini i sabranosti manastira, a za­ hvaljujući čitanju Pavlovih poslanica, navelo ga je da se 1517. pobuni protiv takve prakse, kojoj je zamerao da vernicima daje »lažnu« versku sigurnost. »Zloupotrebe« koje spominje Augzburška veroispovest nisu bile razuzdanosti kaluđera, već »pričest samo pod jednim vidom, misa uzdignuta do žrtve, crkveno neženstvo, zaveti, postovi i uzdržavanja nametana vernicima« (cristiani), kao da se ka­ tolicizmu prebacivalo ne da je suviše raspušten, već da su­ više zahteva. Kritike na račun verskih redova, u doba renesanse za­ čelo veoma rasprostranjene, ali ponekad konvencionalne i stereotipne, moraju takođe biti podvrgnute preispitivanju. Nema sumnje da mnogi redovi, uoči reformacije, nisu više ispoljavali onu životnu snagu koja ih je odlikovala tokom srednjega veka. Osim toga, Veliki raskol je još više nagla­ sio njihovu krizu, njihove unutrašnje sporove i napetost između verskih familija. Pa, ipak, istoričar u većini redova

148

otkriva pokušaje obnove znatno pre Tridentskog koncila. Klarise po uzoru na svetu Koletu, nemački avgustinci i do­ minikanci »Holandske kongregacije« povratili su stegu još pre 1517. »Pustinjaci svetog Franje«, kasnije nazvani kapu­ cini, počeli su da propovedaju 1526. Da lije dovoljno istak­ nuto d a je Luter, u Erfurtu, kao i u Vitenbergu, živeo samo u manastirima u kojima je vladao red i zapt i gde se grešilo pre zbog preteranog žara, a on sam mučio je sebe? Što se Kalvina tiče, on je bio đak koledža Montegi, najstrožeg u Parizu. Ako, dakle, Crkva pre 1517. nije izvela svoju ve­ liku reformu zbog nedostatka podsticaja iz središta, bilo je mnogih, ali nepovezanih, pokušaja - čas dosta širokoga zahteva (španska verska restauracija pod uplivom Cisnerosa), čas neupadljivih (osnivanje početkom XVI veka »Orato­ rija božanske ljubavi« u Đenovi, a zatim u Rimu) - koji su potvrđivali široko rasprostranjenu želju za pročišćavanjem. Ta želja je ponekad dobijala vid povratka u prošlost. U krilu verskih redova »reforma« je označavala, uglavnom, »povratak pridržavanju pravila« i starim običajima. U tak­ vim slučajevima je, izgleda, ideja o prilagođavanju novim uslovima bila odsutna. Zauzvrat, odasvud su se javljali, is­ tina u neredu, podsticaji i poduhvati koji su svedočili manje o opadanju no o novim zahtevima i izmeni pobožnosti. * * *

Jedna krupna činjenica odlikuje verski život na Za­ padu počev od XIV veka: uspon i učvršćenje narodne po­ božnosti. Dotle religija sveštenika koja uokviruje i upravlja pobožnu odanost vernika, hrišćanstvo sada poprima novu boju. Ono od tada, u civilizaciji koja je postala gradskija, izražava nezavisniju i kontroli manje podložnu kolektivnu dušu. Postajući svesni tog napretka hrišćanskog naroda, teolozi XIV veka: Marsil iz Padove, Viljem Okamski, Ditrih iz Nima, nisu se ustezali da zauzmu »multitudinistički« stav. Jedan od njih izjavio je: »Papstvo je ukupnost vernika

149

pravno povezanih radi zajedničke koristi«. Takvo učenje dovešće kasnije protestantske reformatore do tvrdnje, nakon svetog Petra, da je svešteničko zvanje univerzalno. No, pre toga, namnožila su se raznolika i često zbrkana ispoljavanja masovnog hrišćanstva: povorke flagelanata, kolektivni krsni putevi, svakojake procesije, posebno nošenja Corpus Domini, pasije prikazivane pred velikim gomilama ljudi, množenje bratstava, sve veće mesto pevanja u obredima, osnivanje horova itd. Gomile su, naime, osećale potrebu da poju svoju veru. Utrakvisti su razvili narodno versko pojanje. Jedan vek kasnije luteranski korali i muzička pratnja psalama prevedenih na narodni jezik dali su, na protestant­ skoj strani, novu hranu pobožnosti vernika. Propovednici - poglavito franjevački i dominikanski krstarili su u svim pravcima Evropom u XIV i XV veku, da bi preneli jevanđeosku poruku gomilama koje su, ne­ sumnjivo, u tom pogledu počele više da traže. Teško je, sa sociološkog stanovišta, dovoljno naglasiti novu važnost koju je stekla propoved. Vensan Ferije, Manfred de Verčeli, Bernardin iz Sijene, Olivije Majar, Savonarola dugovali su svoju slavu uplivu na mase, koje su naizmenično ba­ cali iz strave u plač i nadu. Pobuđivali su na »obraćenje«, huškali decu na otmeno obučene žene, organizovali lomače taštine, dovodili do pomirenja sukobljene strane, navodili na vraćanje nezakonito stečene imovine. Svojim misijama postizali su da gradske vlasti donesu ne samo propise pro­ tiv svetogrđa, već i zakone protiv raskoši i uredbe protiv zelenašenja. Značajno je to d a je ta propoved često zadobijala socijalnu prirodu. U Engleskoj je ona izazvala nasta­ nak lolardizma i bunu 1381. Propovedanje je bilo jedna od glavnih Viklifovih (1320-1384) briga, pa je retko »silazio sa svoje propovedaonice«. Propovedanje mu se činilo hitnijim od službe božje, pa je on u Engleskoj svoga doba stvorio »sirote sveštenike«, putujuće sveštenstvo koje je delilo siro­ tinjsku sudbinu i podučavalo gomile. Nekoliko godina kas­ nije i Jan Hus (1369-1415) je sebe smatrao propovednikom. Crkva bi, smatrao je, mogla biti obnovljena samo pomoću

150

reci Božje. Tako je prenošenje božanske poruke izgledalo najdalekovidijim duhovima kao prevashodni zadatak u Crkvi. Na koncilu u Remsu, 1408. godine, Zerson je propoved prikazao kao prvi pastirski zadatak. Njegov savremenik, Bernardin iz Sijene, savetovao je jednoga dana svo­ jim slušaocima da pre izostanu sa mise nego sa propovedi, jer propoved daje veru u misu. Luter i Kalvin rasuđivali su na sličan način. To novo isticanje svetotajstva reči uka­ zuje takođe na pravi nedostatak sveštenstva u području pastirske besede. Naime, glavna slabost Crkve, u razdob­ lju koje je prethodilo reformaciji, nije se sastojala niti u finansijskim zloupotrebama rimskog dvora, niti u pogdekad sablažnjivom načinu života crkvenih velikodostojnika, niti u raspusnom životu izvesnih monaha, niti u začelo velikom broju sveštenika priležnika. Ona je počivala u odveć sla­ bom verskom obrazovanju i nedovoljnoj učenosti župnika, često nesposobnih da efikasno podele svetotajstvo i valjano izlože jevanđeosku poruku. Reformacija je, verovatno, rođena iz dubokog razlaza između osrednjosti ponude i nove žestine potražnje. Očigledno je propovednički trud u XV veku ostao ispod potreba. Luter je svedok toga. U jed­ noj propovedi iz 1512. godine brat Martin, pet godina pre afere sa indulgencijama, rasuđuje kao Viklif, Hus, Zerson i Bernardin iz Sijene i ističe, sa dalekovidošću koju je L. Fevr sa zadovoljstvom naglasio, krupnu manu Crkve, koja svoju pastirsku besedu nije prilagodila potrebama hrišćanskog življa što se budilo: »Neko će mi reći: kakvi zločini, kakve sablazni, sav taj blud, ta pijančenja, ta razuzdana pomama za igrom, svi ti poroci sveštenstva!... Krupne su to sablazni, jamčim vam; treba ih razotkrivati, lečiti; a poroci o kojima govorite, vidljivi su svima; oni su grubo materijalni, padaju svima u oči; uzbuđuju duhove... Vaj, to zlo, ta neuporedivo otrovnija i okrutnija kuga: organizovano prećutkivanje Reči Istine, ili njeno izneveravanje - to zlo koje nije grubo mate­ rijalno, njega ne opažamo; ne uzbuđujemo se zbog njega; ne osećamo užas od njega...«

151

Obe reformacije - protestantska i katolička - bile su naročito sticanje svesti o tome zlu na koje je ukazo Luter i napor da se odgovori na religioznu žeđ vernika. One su, ko­ načno, bile dva vida istoga kretanja. Protestantizam je od propovedi načinio glavni deo službe Božje. No, mi smo po­ nekad manje osetljivi za podsticaje potekle s rimske strane da se poboljša prenošenje jevanđeoske poruke vernicima. Župnici su primili obavezu da svake nedelje daju po jednu pouku svojim parohijanima. Crkve građene posle Tridentskog koncila hotimično su bile skromnih dimenzija: tako su svi prisutni mogli čuti propovednika. Barokna umetnost ukrašavala je propovedaonice u Belgiji i Bavarskoj sa zasenjujućom raskoši. Kapucini su umnogostručili svoje misije. No, misije nisu mogle držati ono mesto koje pripada paro­ hijskom sveštenstvu: o tome svedoči neuspeh propovednika XV stoleća. Glavni problem, dakle, bilo je obrazovanje pa­ stira. Počev od XVI veka, on je načet sa obe strane veroispovedne granice. Protestantske akademije i katolički semi­ nari uspeli su vremenom da hrišćanskom narodu podare duhovne vodiče kakvi su mu dotle nedostajali u njegovom svakodnevnom životu. Da je kod vernika u doba velike promene, o kojoj je ovde reč, postojala izražena potreba za hrišćanskom doktri­ nom, dokazuje i mnoštvo katehizisa napisanih u XVI i XVII veku, jednako u katoličkim zemljama kao i u protestant­ skim krajevima. Renesansa se tako završila unapređenjem teologije, a običan svet je od tada morao poznavati bar njene osnovne pojmove. Pre reformacije sveštenstvo je nastojalo poglavito, ali, izgleda, sa malo uspeha, na moralu. Od XVI veka obnovitelji hrišćanstva koristili su obrnutu, čisto lu­ teransku taktiku: obnavljali su teologiju iz koje je trebalo da proistekne moral. Luter i Kalvin, Bucer, reformator iz Strazbura i Bulinger, Cvinglijev naslednik u Cirihu, pisali su katehizme. Pije IV je, sa svoje strane, dao da se pripremi objavljivanje Rimskog katekizma, sinteze učenja izloženih u Tridentu, odakle su potom izvučeni mnogi biskupijski katehizmi.

152

*

** Verhici su se tako više no ranije nametnuli pažnji cr­ kvenih velikodostojnika. Unutar Crkve vernici su sada zau­ zimali - a uskoro i tražili - sve veće mesto. Znatna uloga koju su u to vreme igrala bratstva rečita je u tom pogledu. Njihov razvoj, koji se ubrzao u XIV i XV veku, dobio je karakter evropske pojave. U tim bratstvima, sveštenici i laici bili su povezani; sveštenici su učestovali u životu - i na gozbama - pobožnog udruženja; tako su prestajali da budu samo »ljudi jedne kaste«. Isto važi i za male grupe za podučavanje, koje su pod imenom »Prijatelji Boga« cvetale uz Rajnu u XIV veku. Sveštenici i laici, tesno sjedinjeni, vežbali su se tu u upražnjavanju savršenog života. Sto se tiče Gerta Grota (Groote), koji je 1381. godine u Deventeru osnovao »Bratstvo zajedničkog života« - kongregaciju čije je zračenje bilo odlučujuće u doba prereformacije - on je bio obični đakon. U njegovoj zajednici bili su pomešani sveštenici i laici, a neki njeni članovi bili su pivari i seljaci. Latinski je kod Braće bio na maloj ceni: Biblija se čitala u prevodu, a propovedalo se i pevalo na narodnom jeziku. Dublje su promišljani, dakle, pojmovi Crkve i sveštenstva. Hrišćanski narod pojavio se kao sudija hijerarhije i pastira. V iklif je u svome spisu De ecclesia (1378) dao defi­ niciju Crkve, koju će prihvatiti i Luter: universitas praedestinorum, nevidljivi skup onih koje je Bog izabrao, prema tome, znatno različit od čisto čoveku vidljive Crkve, koja je začelo korisna, ali koju valja nadzirati, popravljati, prilagođavati. U očima Boga svi izabranici su jednaki i sveštenik nije ništa više od laika. Na praktičnoj razini treba odba­ citi rđavog pastira - ko zna je li on deo nevidljive Crkve? - oduzeti mu desetinu koju on zloupotrebljava i dati je si­ rotinji. Grešni ministrant ne daje valjano svetotajstvo. Jan Hus, koji je takođe sastavio jedan spis pod naslovom De ec­ clesia (1413), ne ide tako daleko kao V iklif i, uprkos nekih

153

neugodnih formulacija, prihvata sveti karakter ratoborne Crkve; ali je papstvo proglasio za čisto ljudsku ustanovu, nastalu u doba Konstantina, i tvrdio da jedan rđavi biskup, simonijak, na primer, nije »pravi prelat« prema srcu Bo­ žjem. Bilo je, uostalom, kod Husa izvesne nesavladive od­ bojnosti prema »svešteničkoj kasti«. Žerson je u Konstanci doprineo osudi češkog reformatora. Pa, ipak, i on se suprot­ stavio rimskoj teokratiji, koja je nužno »rađala despotizam, pobunu ili ropstvo, duh raskola ili duh idolatrije«. Učio je, dalje, da se većina ne može varati i da svaki vernik ako to želi može da učestvuje na koncilu. Kardinal Zarabela, na­ zvan u svoje vreme »kralj crkvenog prava«, išao je još dalje tvrdeći: »Puna vlast počiva u masi vernika«. Reformatori XVI veka bili su, dakle, naslednici čita­ vog jednog toka, koji je gotovo dva stoleća obezvređivao crkvenu hijerarhiju i samog sveštenika i postepeno istakao hrišćansko dostojanstvo laika. Već od 1384. godine javili su se u Engleskoj planovi za oduzimanje crkvenih dobara. Vik lif ie odbacivao svaku hijerarhijsku crkvu; on je želeo da svi sveštenici budu međusobno jednaki i da budu širitelji Božje reči; poricao je transsupstancijaciju i vrednost svetotajstva, zahvaljujući kojima je sveštenstvo, unekoliko, podjarmilo vernike. Jan Hus je verovao u stvarno prisustvo i u transsupstancijaciju; no, on i njegovi učenici pregli su naročito da vernicima povrate pričešće u oba oblika. Smat­ rali su da će tako dati novi značaj laicima u životu Crkve. Proteklo je jedno stoleće od smrti Jana Husa do trenutka kada je Luter istakao svojih 95 ieza i može se smat­ rati, poput E. Z. Leonara, da ne postoji neposredna veza između Luterovog čina i delovanja dvojice velikih »jeretika« koji su mu prethodili. No, pošto je zapao u vrtlog pobune, Luter je otkrio srodnosti koje su ga povezivale sa njima, pa se ponašao kao njihov naslednik. On i drugi protestantski reformatori sakupili su u jedan doktrinarni korpus pogdekad rasute elemente jedne teologije, podesne za laike. Nači­ nili su pastora, bar pravno, zastupnikom vernika i dozvolili

154

mu ženidbu, oduzeli su Crkvi sva njena dobra, smanjili broj svetotajstava, kao i važnost onih koja su zadržali, dali su laicima pričest u dva vida, dozvolili svakome pristup Pismu i uklonili iz službe latinski jezik, nerazumljiv masama. No, pogrešno bi bilo verovati da Katolička crkva, uprkos jačanju njenih hijerarhijskih struktura nakon Tridentskog koncila, nije obraćala pažnju na hrišćanski uspon laikata i da ga je sistematski kočila. U Tridentu je talijan­ ski plemić Nagarola pozvan od strane legata da propoveda pred koncilskim očima, a učestvovao je i u pisanju odluke o predanjima. U Francusku je (1604) Karmelićanke uvela jedna udata žena, gospođa Akari (Acarie); još jedan laik, vojvoda de Vantadur, stvorio je oko 1627. godine Družbu svetog sakramenta. Uspon laičkog elementa objašnjava sav onaj interes koji je Katolička crkva, posredstvom jezuita, oratorijanaca, Por-Roajala, ursulinki i pripadnika Reda pohođenja, poklanjala obrazovanju. Najzad, čitava teologija jezuita i njihova kazuistika, kojoj se previše rugalo, bila je usmerena ka razumevanju jednog sveta koji je svakim danom davao sve više mesta svetovnim delatnostima. Jasnija je ravnodušnost vernika prema crkvenim auto­ ritetima u doba reformacija kada se zna kakvu su važnu ulogu igrali svetovni autoriteti u XIV i XV veku u svakod­ nevnom verskom životu. Verska kriza očigledno je olakšala sticanje premoći Države nad Crkvom. Još pre nagodbe iz 1516, kraljev savet u Francuskoj stvarao je i davao nadarbine, presuđivao kod izbora, davao izvršnu snagu crkvenim zakonima, objavljivao koncilske odluke. Parlamenti su uki­ dali zabrane koje su donosili biskupi, proveravali tekst bre­ vijara, nadzirali oproštajnice, relikvije i ispovednike. Zbog slabosti verske administracije, Glavna bolnica u Parizu sekularizovana je 1505, a 1519. godine otvorenom poveljom Fransoa I naređena je opšta reforma svih bolnica u kralje­ vini. Vek ranije, Žerson je sastavio veoma pesimistički Odbrambeni dijalog. Zaključujući da nemoć koncila povlači za sobom nemoć biskupa, on je tražio od kneževa da uzmu

155

u ruke reformu Crkve, što će ponoviti i Luter u Pozivu hrišćanskom plemstvu nemačke nacije. Upitana od strane svojih sudija o Karlu VII, Jovanka Orleanka izjavila je d aje to »najplemenitiji hrišćanin od svih hrišćana, koji voli veru i Crkvu«. Prinčevi su primali pomazanje pri krunisanju i njihov verski upliv može se shvatiti samo ako se ima u vidu društvo u kome su se područja Crkve i države stalno me­ đusobno prožimala. Ostaje da su oni predstavljali najpre ze­ maljsku državu, a u doba Velikog raskola zemaljska država pritekla je u pomoć nebeskoj. Sazvavši koncil u Konstanci, koji je svrgnuo trojicu suparničke pape, Sigismund se mo­ gao, ne bez razloga, smatrati spasiocem katoličanstva. Ne treba se, prema tome, čuditi što tokom raskola vidimo da su sveštenstvo i vernici različitih zemalja poslušno pratili svoju vlast u pokoravanju ovom ili onom papi. Načelo cujus regio, hujus religio, koje će međunarodno pravo prihvatiti 1555. godine, počelo je tako da se primenjuje već od kraja XIV veka. Postala je navika da se poglavar države smatra glavnim verskim savetnikom u zemlji. »Pragmatička san­ kcija« iz Burža (1438) nije propustila da, iz odbojnosti prema papskoj centralizaciji, ponovo uvede izbor biskupa i opata, a sveštenstvo koje je glasalo za nju nije se nimalo protivilo stavu prema kome kralj može legitimno da iznese »dobrostive i dobronamerne« preporuke u korist »zaslužnih i revnosnih lica, a za dobro kraljevine«. Nagodba iz 1418. koja je kralju u ruke dala duhovnički prihod francuske Crkve i pravo imenovanja na glavne položaje, još čvršće je povezala galikansku crkvu sa suverenom. Što se Eng­ leske tiče, ona se još pre nagodbe iz 1418. znatno udaljila u odnosu na papstvo. Kralj je odlučivao o imenovanjima i zadržavao duhovnički prihod dok su mesta upražnjena. Još pre raskola Henrija VIII, Crkva je u Engleskoj postala kra­ ljeva stvar i samo je preko njega bila povezana sa Rimom. Zato je ona tokom čitavog XVI veka poslušno sledila sve naizmenične promene svojih suverena u području vere.

156

* * *

Prinčevi su u izvesnoj meri predstavljali narode. A, zarnovareligioznavažnostjednih nije značila veću samostal­ nost drugih u okviru Crkve? Što su uskoro potvrdili i rascep izazvan reformacijom i učvršćenje galikanizma i španske i portugalske pretenzije u pogledu misionarskog »patronata«. No, valja poći dalje u proučavanju te vrste usitnjavanja, koje je odlikovalo religiozni život Zapada od XIV veka. Manje li­ turgijska, pobožnost se sve više razlagala i postajala sve ličnija. Razdoblje uoči reformacije doživelo je procvat religio­ znog individualizma, što je značajna istorijska činjenica, povezana sa unapređenjem čitave civilizacije. Delo O ugledanju na Hrista, koje je između 1420. i 1430. sastavio Toma Kempijski, bilo je najčitanija knjiga XV veka; od nje je ostalo nekih sedam stotina prepisa. A ta knjiga je, u suštini, lično iskustvo, »intimni dnevnik« duše koja se odvaja od sveta da bi razgovarala sa Isusom i lakše u sebe primila »ljubav, koja jedina čini lakim ono što je teško«. U svojoj maloj raspravi O duhovnomprosjačenju, zamišljenoj kao razgovor između čoveka i njega samog, i u pismima svojim sestrama, Žerson je doprineo rasprosti­ ranju ukusa i navike lične pobožnosti - pobožnost koju je svako mogao negovati, čak i izvan verskih redova. Žerson je svojim sestrama savetovao da se ne udaju, a ne da stupe u manastir. Jer, »hrišćanska religija se može negovati, bez zaveta, na savršen, čak veoma savršen način«. Unapređenje laika u okviru Crkve i izgrađivanje individualističke du­ hovnosti bila su, zapravo, dva lica iste stvarnosti. O ugledanju i Žersonove rasprave nadahnjivali su se sa Devotio moderna, čiji su začetnici bili Rijsbroek (Ruysbroek, 1293-1381), Gert Grot (1340-1382) i Braća zajed­ ničkog života, a za koju nije preterano reći da je izmenila pobožnost na Zapadu. Vodeći računa o propadanju liturgije i o činjenici da je sve više hrišćana koji bi želeli da se uspnu ka Bogu uz pomoć drugačijeg vodiča no što je monaško

157

pravilo, oni su pozivali sveštenike i laike na razmišljanja o životu Hrista i Device. Rijsbroek je pisao: »Hrist je naše pravilo; njegov život i njegovo učenje su naš brevijar kroz život«. Ali, da bi bilo korisno, to razmišljanje treba da bude metodičko i da se oslanja na »vežbe«. Devotio moderna je nastojala da »naoruža religioznu svest mrežom asocijacija, ideja i obrazaca podesnih da iskoriste sve izvore psihologije« (E. Delarijel). Ona je povezala Ave Maria sa radosnim ili bolnim misterijama, uspostavila vezu između Hristovih rana i ruža iz »Marijine krune«. Sveti Vensan Ferije bio je u tom pogledu učenik Flamanaca: on je razlučio različna osećanja - po sedam u svakom odeljku - koja čovek kuša prema Bogu, sebi i drugome; otkrio »tri korena« siromaštva i »tri dela« uzdržavanja. Vidi se šta Duhovne vežbe svetog Ignjacija duguju toj Devotio moderna. A ona je, zato što je posebno skretala pažnju na Isusa, olakšala razvoj izvesnog hristocentrizma (doba u kome su se namnožile slike Hrista kralja), koji ćemo potom naći istovremeno kod Lutera i kod Berila (Berulle). Zar usmerena meditacija, koju je u modu uvela Devotio moderna, nije pretila da svetotajstva učini manje nužnim? Čitav jedan mistički tok išao je upravo u tom smeru. Majstor Ekart, Dionizije Kartuzijanac, Tauler želeli su da se izgube u nedokučivom božanstvu, toj »prekomerno prostranoj, ravnoj, neprelaznoj pustinji, po kojoj stvarno pobožno srce... luta ne gubeći se i gubi se bez lutanja, sa nasladom pada od iznemoglosti i ponovo kreće na put, a da se ne iscrpljuje« (Dionizije Kartuzijanac). A, Luter je bio jedan od učenika rajnskih mistika. Voleo je Taulerova delà. U manastiru je takođe čitao anonimno delo Theologia deutsch, koje na sličan način odražava rajnsku duhovnost. Objavio je, jedno za drugim, dva njena izdanja. A u delu Theologia deutsch nije reč niti o svetotajstvima, niti o Devici, niti o svecima. Luter je, dakle, bio na tragu rajnskih mistika kada je hrišćanskom svetu ponudio jedno učenje, koje je, idući iznad liturgije i hijerarhije, želelo da spozna bezrazložni dar milosti Spasitelja spašenome.

158

U jednom prikazu religioznog individualizma ne može se preći ćutke preko drame Jovanke Orleanke. Is­ tina, ona je često pristupala svetotajstvima i želela je da os­ tane sjedinjena sa vidljivom Crkvom. Ali, odbijajući da po­ rekne svoje »glasove«, radije je krenula u smrt na lomači, u devetnaestoj godini. Sud, na čelu sa jednim biskupom, koji je začelo bio povezan sa Englezima, a u kome su se nalazili i teolozi sa Sorbone, osudio ju je kao »jeretika..., raskolnika, idolopoklonika, zazivača đavola«. Zar se Crkva nije morala kloniti mističkih držanja? Jedan papa simonijak, Aleksan­ dar VI, takođe je spalio Savonarolu, nadahnutog proroka. Pa, ipak, uprkos pobedi, u delu Evrope koji je postao prote­ stantski, jednog shvatanja hrišćanstva naklonjenog indivi­ dualizmu, najlepši cvetovi mistike procvali su, krajem XVI veka, upravo u katoličkom svetu. Tereza Avilska umrla je mrmljajući: »Vreme je da se vidimo, Voljeni moj«. A Jovan od Krsta pevušio je Javnu noć, u kojoj se duša sjedinjuje sa predmetom svoje ljubavi. * ** Individualistička religija - to tokom dva stoleća što su prethodila reformaciji znači i novo osećanje lične krivice. Skrupuloznost je preplavila savest kao nikad dotle, a to vreme obeležio je nagli »porast« ispovedanja. Nedaće toga doba: kuge, ratovi, glad, tursko napredovanje, koje su pokušavali zaustaviti svakodnevnim deklamovanjem Angelusa, sabla­ zan Velikog raskola - stvorile su paničnu atmosferu. To­ like nevolje mogle su biti samo kazna Božja, a pošto se pojedinačna savest - kao civilizacijska činjenica - upravo pomaljala iz tmine, svako se osetio užasno krivim. Opa­ žajući zlo svuda oko sebe i osećajući da ih đavo ugrožava, moralno i fizički - strah koga se Luter nikako nije mogao osloboditi - hrišćani su više no ikada verovali u veštičja vrzina kola i u podmuklo delovanje Jevreja što truju izvore. Više no ikada plašili su se božanske pokare: smrt će voditi

159

u beskonačne muke. Kad bi neki pokušali da sebe zagluše i zaborave na skorašnji i neizbežni kraj, mrtvački plesovi nijedan nije nastao pre 1400. - podsećali su ih na kratkotrajnost lažnih radosti ovoga sveta. Bolje je bilo pripremati se za smrt. Zato je verska književnost u izobilju širila one artes moriendi koje su vernika učile da se odupre neizbežnim nasrtajima demona u poslednjim časovima života. No, da li će čovek imati vremena i prilike da umre u krevetu? St­ rah od iznenadne smrti, protiv koje su grozničavo molili svetog Kristofa, mučila je naše pretke na razmeđi srednjeg veka i modernog doba. Jer, plašili su se, mimo svega, da se pojave pred Sudijom, a da nisu primili odrešenje, koje bi im pomoglo da umaknu paklu. A neće li se i sam Sudija iznenada pojaviti kao munja iz oblaka, zaustaviti tok ljudske povesti, prepune greha, i okupiti pred svojim su­ dom žive i mrtve? Propovednici Vensan Ferije i Savanarola proricali su neizbežni gnev Božji. Hrišćani toga vremena živeli su u opsednutosti krajem vremena i Strašnim sudom: delà Van der Vajdena, Hijeronimusa Boša, Luke Sinjorelija, Mikelanđela i mnogih drugih rečito svedoče o tom st­ rahu. A, zar Antihrist ne treba da se pojavi upravo pred sam kraj vremena? Zar se nije već rodio? Vensan Ferije je to potvrđivao. Zar u vreme raskola nije jedan od suparničkih papa? Takvo je bilo mišljenje Viklifa i čeških reformatora. Ali, religiozna atmosfera bila je onda tako nabijena nemi­ rom da su se ljudi, i pošto se raskol završio, i dalje plašili Antihrista. Oko 1500. godine mnoga delà pripovedala su unapred njegov život. Nakon raskida sa Rimom, Luter je poistovećivao papu i Antihrista. Kako, dakle, postići spas u svetu gde je Sotona tako silan, a čovek tako slab? Postojalo je jedno rešenje tog mučnog problema, koje bi se moglo nazvati kvantitativ­ nim: navaljivati na nebeska vrata stalnim molitvama i hodočašćima; kupovati »oproštajnice«, sakupljati indulgencije. U doba kada je osećanje nesigurnosti bilo tako živo, u privredi kao i u religiji, indulgencije su predstavljale način obezbeđenja od prokletstva. Riznica zasluga Hrista i sve-

160

taca izgledala je kao prava »banka« u kojoj svako može imati neki »ulog«, koji će, možda, na dan Strašnog suda uravnotežiti manjak nastao zbog grehova. No, ta aritmetika pružala je tek nedovoljnu izvesnost. Dies irae, tako često pevan počev od XIV veka, podsećao je vernika na strogost Sudije, a na zidu Sikstine Mikelanđelo je predstavio gnevnog Isusa, kako gestom prokletstva odba­ cuje prokletft u pakao. Onda je ponuđeno jedno novo rešenje za rasterivanje straha od večnih muka: učenje o opravdanju verom. To učenje može se sažeto ovako izraziti: Bog nas spašava, nama uprkos; tako je bio veliki prvobitni greh, tako su teški naši svakodnevni gresi, da zaslužujemo pa­ kao; ali, Bog nije sudija; on je otac; on nam je obećao spa­ senje preko svoga sina. To učenje nije bilo novo. Luter g aje otkrio kod svetog Pavla, koji je pisao Rimljanima: »Čovjek će se opravdati vjerom bez djela zakona... Blago onima kojima se oprostiše bezakonja i kojima se grijesi prikriše. Blago čovjeku kome Gospod ne prima grijeha«. U svojim spisima protiv pelagijanaca, sveti Avgustin je snažno isti­ cao prvobitni greh i bezrazložni čin Boga koji svoje »izab­ rane« povlači iz »mase prokletih«. Avgustinski tok uticao je tokom čitavog srednjeg veka, prožimajući Izreke Petra Lombarđanina (f 1160) i traktate engleskog biskupa Bredvardina (Bradwardine, 1 1349). Ipak, on je dobio novi zamah u doba kada su kriza Crkve i učvršćenje ličnije pobožnosti preobrazili verski život na Zapadu. Okamizam, koji je gos­ podario sholastikom u XIV i XV veku, veličao je ljudsku volju, kadru, prema Pjeru Dejiju, »da izbegne sve smrtne grehe bez (pomoći) milosti Božje«. A u isto vreme postulirao je nedokučivog Boga, potpuno slobodnog u odnosu na čoveka. Ko može znati kako sudi Svemogući? Odatle do ideje o spasenju, udeljenom nezavisno od delà, bio je samo jedan korak. Zato je Pjer Deji mogao napisati: »Neko ko nije dostojan večnoga života može to postati apsolutnom moći Boga, a da se nikakva promena nije zbila u njemu«. Jasno je onda zašto je Žerson, nakon Viljema Okamskog, u odrešenju video suštinu svetotajstva pokajanja, pošto

161

Bog može oprostiti grehove nekome grešniku i da se on nije pokajao. V iklif je i više od Žersona i Pjera Dejija uznosio božansku veličinu - što će nakon njega činiti i Luter i Beril - pa je, prevazilazeći okamizam, iz te premise izvukao uče­ nje o opravdanju verom. Pošto svako dobro dolazi odozgo, čovek ne može da zasluži spasenje, koje mu je bezrazložno darovano; i njegove zasluge su dar Boga. Luterova uloga je bila da misaono produbi tu krupnu teološku tezu, da je iz­ vuče iz okvira rasprava među specijalistima i da je pruži kao radikalni lek od straha hrišćanskim masama. Upostavljajući tako između teologije i kolektivne psi­ hologije odnos odgovor-pitanje, bolje razumemo zašto humanističko rešenje nelagodnosti u Crkvi nije moglo za­ dovoljiti Luterove savremenike. Poput protestantskih refor­ matora, i Erazmo je obezvređivao liturgiju i svetotajstva. A šta je nudio da bi ohrabrio hrišćane? »Ljubav, jedinu pouku Jevanđelja«. Neka vernici Isusovi nastoje da upražnjavaju vrline svoga Gospodara, pa će se građanska i verska zajed­ nica uzdići i spas svakog pojedinca biće obezbeđen! Dijalog gluvih, zapravo! Erazmo se obraćao naprasitijim i krhkijim ljudima no što smo mi, gomilama koje su naglo prelazile iz ushićenja u utučenost i kojima je u najvećoj meri nedo­ stajalo ono gospodarenje sobom, koje će u sledećem stoleću veličati Dekart i Kornej. Poruka humanista suviše je bila iskoračila ispred doba. Melanhton, koji je sjajno shvatio neodgovarajuću prirodu Erazmovih obrazaca, izrekao je ovaj prodorhi sud: »Šta mi tražimo od teologije? Dve stvari: utehu od smrti i od Strašnog suda. Luter nam ih donosi. A Erazmov posao je moralno i građansko podučavanje«. Humanisti i protestantski reformatori slagali su se, ipak, da čitav verski život treba usredsrediti na propovedanje i čitanje Biblije. Renesansa se smatrala vraćanjem izvorima; a ta volja se posebno ispoljavala u području vere. Od Lorenca Vale do Erazma, preko Lefevra iz Etapla i Rojhlina, hrišćanski humanizam bio je jednoglasan u dvostrukoj želji da pročisti Pismo od pogrešnih prevoda i da vernicima da sam tekst Biblije. Godinu dana pre Luterovog stupanja na

162

scenu, Erazmo je izrazio tu veliku želju: »Želeo bih da sve proste žene čitaju Jevanđelje i Pavlove poslanice. Da oni budu prevedeni na sve jezike! Da orač peva njihove delove gurajući svoje ralo, da tkač pevuši njihove arije uz razboj, da putnik skraćuje svoj put u sličnim razgovorima«. U toj tački su humanisti išli u susret dubokim težnjama svoga vremena. Pobožnost, koja je sada bila više individualistička nego u prošlosti, mogla je samo poželeti taj lični dodir sa božanskom porukom. A, osim toga, pošto se u sveštenika i svetotajstva sumnjalo, a papstvo bilo stavljeno u pitanje, za šta je mogao čovek da se uhvati ako ne za nepogrešivu Knjigu? Otuda prevod Biblije na engleski, koji je podstakao Viklif, a objavljenje nakon njegove smrti 1395; otuda je u Češkoj u XV veku bilo više Biblija na češkom nego na la­ tinskom. Međutim, u Evropi, uzev u celini, nije postojao prezir prema latinskom tekstu Pisma. Naprotiv, od izuma štamparstva do 1520. godine nabrojano je više od sto pe­ deset i šest celovitih latinskih izdanja svetih knjiga. Ali, u XV veku su se namnožila digests izdanja Svetog pisma, dostupna običnim ljudima, a uskoro i prevodi na narodne jezike samog svetog teksta. Između 1466. i 1520. objavljene su dvadeset i dve nemačke i dvadeset i tri francuske verzije Biblije. Protestanstski reformatori su, prema tome, samo nastavili u tom pogledu delo prereformacije, nastojeći, ipak, da što više među narodima rasprostrane svete knjige. Nakon protestantske pobune, rimska Crkva se dugo vre­ mena čuvala prevođenja svetih tekstova na narodni jezik. Uskraćivala je, dakle, vernicima neposredni dodir sa Bib­ lijom, smatrajući da hrišćanski narod još nije bio sposoban da čita Pismo. Osim toga, ona je odbacila, kao nespojivo sa ljudskom slobodom, učenje o opravdanju verom. Znači li to da ona, sa svoje strane, nije nastojala da nađe odgovora na zebnju hrišćana? U stvari, da obnovljena Katolička crkva nije stišala taj veliki nemir kod onih koji su joj ostali verni, njena obnova ne bi imala uticaja na stanovništvo. Katolički odgovor bi se mogao ovako sažeto izraziti: pošto ste kršteni, vi niste više robovi greha; ali je tačno da ste slabi i da ćete

163

često podleći; ne gubite hrabrosti, molite se i pristupite svetotajstvima - ona su tu da vam povrate snagu: sveštenik, čuvar božanskog oproštaja, razrešiće vas od greha kad god to zatreba. Dajući vernicima teološki i moralno pouz­ danije sveštenstvo no što je bilo u prošlosti, rimska Crkva je i sama malo-pomalo ohrabrila zastrašene hrišćane, koji su stekli novu svest i o svojim odgovornostima i o svojoj slabosti. Time je istoričar naveden na zaključak, gotovo su­ protan onome koji se mogao očekivati prema površinskom odvijanju događaja. Postojali su, začelo, zbrka i rascep, ali - možda čak i više - i teološko bogaćenje i kriza rasta. Ko zna neće li hrišćani jedoga dana otkriti d a je rana od prote­ stantskog raskola bila spasonosna i da bi bez nje oni, mo­ žda, slabije poznavali puteve Kalvarije?

164

Peta glava TEHNIČKI NAPREDAK U dosadašnjem izlaganju već smo istakli dinamičnost Zapada u doba renesanse. Istorija tehnike, ma kako kratka bila, donosi dodatni, ali odlučujući, dokaz o snažnoj vital­ nosti Evrope u trenutku kada je počela da ostavlja za sobom ostale kontinente. Bilo je začelo u tom tehničkom napredovanju, i to­ kom razdoblja koje razmatramo, jakih i slabih trenutaka. Petnaesti vek je bio inventivniji od četrnaestog, osobito nemirnog doba. Odlučujući polet trajao je od sredine XV veka, kada se pojavilo štamparstvo, do 1560. godine, kada je Čelini razradio prvu mašinu za kovanje novca, više ili manje po uzoru na štamparske prese. Vrhunac napredo­ vanja bio je, izgleda, oko 1450-1470, jer se za tih dvadeset godina može vezati ne samo izum štamparstva, već i spi­ ralna opruga, prvo moderno utvrđenje, krilni čekrk (za pre­ denje). S druge strane, u drugoj polovini XVI veka došlo je do izvesnog zamora mašte tehničara. No, ova hronološka određenja imaju samo relativnu vrednost: izvesna nepreki­ nuta tradicija, mada za ukus istoričara prečesto podzemna, povezuje preko srednjeg veka renesansnu mehaniku sa antičkom. Blok za crtanje Vilara de Honekura (XIII vek) i

167

rasprave o vojnoj veštini Gija de Viževanoa (de Vigevano, početak XIV veka) ukazuju se kao putokazi između delà grčkih tehničara Aleksandrijske škole i tvorevina inženjera XV i XVI veka. Pošto je nakon pada Rimskog Carstva postala za­ padna, sredozemna civilizacija je odavno počela da usavršava svoju ručnu umešnost. Vodenica, poznata još u antici, rasprostranila se između X i XIII veka; vetrenjača, bez sumnje došla sa Istoka, prihvaćena je krajem XII veka. Plug sa točkovima i odgrtačom, potkovica, poboljšanja zaprege (konjski am, jaram za volove, višestruka zaprega), uvođenje trogodišnjeg plodoreda, a u području arhitekture usvajanje poprečne crkvene lađe od gotskih lukova - pred­ stavljaju značajne pobede čoveka srednjeg veka u njegovom svakodnevnom naporu da ukroti prirodne sile. Njegov re­ nesansni naslednik išao je, dakle, napred jasno ocrtanim putem, samo bržim korakom. Divljenje antici pomoglo mu je u tom kretanju ka tehnici, jer doba Leonarda i Ramelija osetilo je onaj ukus za automate i mašine koji su poz­ navali grčki inženjeri helenističkog razdoblja. Ističući kon­ tinuitet tehničkog napretka, želimo da kažemo da zamor koji se na tom području ljudske delatnosti, izgleda, osetio između 1550. i 1650, nije dramatičan. Ostim toga, širenje izuma važno je bar koliko i razrada novih postupaka i me­ hanizama. Četrnaesti vek je, možda, malo toga izumeo, ali tada se raširila upotreba baruta. U tom stoleću, takođe, namnožili su se mehanički satovi: onaj u Ruanu (1379), u Solsberiju (1386) i Velsu (1392), čiji su oštroumni uređaji podrazumevali istraživanja više naraštaja. Izumima je potrebna podrška publike, koja na tehničare vrši plodotvorni pritisak. Sve veća upotreba pro­ zorskog stakla, izrada kočija, postepena zamena sanduka ormanom, navika upotrebljavan)a viljuški - sve su to no­ vine renesanse, koje se objašnjavaju povećanjem životnog standarda jedne civilizacije, koja se sve više bogatila. Što se tiče štamparstva, koje je Kina, pošto je pre Evrope poz­ navala hartiju i pokretna slova, mogla prva izmisliti, ono je

168

zadovoljavalo žeđ jednog društva za učenjem i podizanjem svoje intelektualne razine. Za sve izume bi se tako mogle ustanoviti slične korelacije. Renesansa je suviše opisivana prema svojim estetičkim ostvarenjima, a zaboravljalo se da njeni najveći umetnici Donatelo, koji je izlio prvu konjaničku statuu od antike, Al­ berti, koji je sastavio jednu slavnu raspravu o arhitekturi, Frančesko di Bordo, Leonardo da Vinči i Direr, sva trojica slikari i inženjeri - nisu postavljali granicu između umetnosti i tehnike. Leonardove beležnice obilno pokazuju d aje za njega visoku intelektualnu delatnost predstavljalo i izumevanje zupčanika, i crtanje mašina za kovanje, tkanje ili grebanje, i predlaganje tipova utvrđenja, ili izrada hidrauličnih sprava. »Početkom XVI veka«, piše Dž. A. Nef, »umetnička i naučna imaginacija bile su još tako međusobno bliske da su mogle biti delovi istog nadahuća«. U razdoblju o kome je reč došlo je do istinskog unapre­ đenja tehnike, koje treba, sa P. Frankastelom, postaviti u okvir šireg kretanja, koje je odvelo Zapad ka novoj sudbini. Napred smo govorili o zanimanju umetnika, počev od XIV veka, za ljudsko lice, pejzaž i uopšte za svakodnevni život. Ta pažnja posvećivana bednoj stvarnosti označila je duboku intelektualnu promenu elite, koja se unekoliko okrenula od »sveta suština« ka »iskustvenom svemiru«. B. Zil (Gille) je govorio o »skretanju« civilizacije renesanse ka tehnici, koja je postala jedna od glavnih preokupacija svih vlada. Sforce su nastojale da urede tok reke Po i povezale Milano sa jeze­ rom Komo pomoću kanala Martezana, iskopanog između 1457. i 1460. Fransoa I je 1541. pozvao Talijana Belarmota da prepravi plan Le Avra, koji je njegov prvi graditelj, Gijon Le Rua, zamislio suviše raštrkano. Sikst Peti (1585-1590) je na samrti sanjao da u Koloseumu postavi radionicu za pre­ radu vune: ta namera rečito govori o novom mentalitetu. Učvršćenje države i porast njenog upliva na prostranije teritorije no u feudalnom dobu, povoljno su se odražavali na tehniku. Vlade su mogle bolje organizovati prostor koji su držale pod svojom upravom, a raspolagale su i većom ko-

169

ličinom novca za finansiranje krupnih radova, a naročito za podmirivanje sve većih vojnih izdataka. Jer, nastanak tehničke politike bio je, očigledno, uslovljen razvojem vatre­ nog oružja i nužnošću odbrane od njega. No, zanimanje za konkretne i eksperimentalne delatnosti prevazilazilo je vla­ dine krugove i postalo civilizacijska činjenica, što već od XV veka potvrđuju naslovi štampanih delà. Frontin, Vitruvije, Vegecije izdavani su više puta između 1470. i 1500. No, pažnja se nije posvećivala samo delima drevnih naroda. Značajni priručnik o seoskoj ekonomiji Petra Krescentija, sastavljen oko 1305, preštampavan je trinaest puta od 1471. do kraja veka. U tom razdoblju objavljeni su i Albertijevo delo De re aedificatoria (1485), kao i Valturijeva rasprava o vojnoj veštini, koja je imala ogromnog odjeka, iako je njen autor, rođak porodice Malatesta, bio više književnik nego inženjer. Tehnička literaturaje u XVI veku posebno značajno mesto davala metalurgiji. Bergbiichlein (1505) je bilo prvo štampano delo koje raspravlja o sastavu i istraživanju metalonosnih nalazišta. No, njegovu slavu pomračilo je delo De^ re metallica, koje je Agrikola, Saksonac koji je živeo u Šemnicu, sastavio oko 1531. godine. Ova knjiga, objavl­ jena tek 1556, ali odmah slavna, za nas je zbir saznanja toga doba o svemu što se tiče rada u rudnicima i obrade metala. Ovde treba pomenuti i raspravu Biringučija (Biringuccio) De la pirotechnia (1540). Biringučio je bio sijenski vojni inženjer, a posebno je proučavao obradu dragocenih me­ tala, veštinu topljenja i izradu topova. Štampani su i radovi koji se odnose na veštinu destilacije. Jedna Liber de arte distillandi de compositis, koja se pojavila u Strazburu 1512, preštampavana je pet puta tokom XVI veka i bila prevedena na engleski (1527) i dva puta na flamanski (1517. i 1520). U drugoj polovini XVI i početkom XVII veka, zanimanje za mašine postalo je neka vrsta zabave, o čemu svedoče brojna delà rečitih naslova, kao Pozorje oruđa Žaka Besona (1578) i Novo pozorje mašina i zdanja (1607) od Zonka (Zonca). Najreprezentativnija knjiga ovog tipa bez sumnje je rasprava koju je 1588. godine objavio u Parizu Talijan Rameli, pod

170

naslovom Različne veslačke mašine. U njoj je opisano i pri­ kazano sto deset mašina, od kojih mnoge čisto teorijski, ali je bilo i takvih koje su podrazumevale veoma složene meha­ nizme, nezavisno od svoga slabog učinka. No, mimo te preo­ bilne mašte, vidljiva je nova pažnja posvećena mašini i one se posmatraju kao činioci napretka. Jedan tehničar s kraja XVI veka bez zazora je mehaniku nazvao »najplemenitijom od svih veština«. * * *

Tako je, počev od renesanse, tehnika ne samo privlačila pažnju vlasti, već je postala i sastavni deo kulture. Agrikola nije bio rudarski preduzimač, već kultivisani lekar. Bio je opštinski činovnik, savetnik jednog kneza, a dopisivao se sa Erazmom. Što se Leonarda da Vinčija tiče, poznato je da se on, moleći 1482. da mu se da neki posao na dvoru Ludviga Mavarskog, predstavio, pre svega, kao‘tehničar: »Izrađivao sam planove za lake mostove... Mogu da skre­ nem vodu iz šančeva mesta koje se opseda... Poznajem pos­ tupke koji omogućuju uništenje ma kojeg utvrđenja... Znam da napravim lumbarde koje se lako premeštaju... podzemne hodnike i vijugave prolaze, koji se mogu iskopati bez ikakve buke... pokrivena, zaštićena i sigurna vozila, naoružana to­ pom«. Govoreći potom o delima koja se grade u miru, Leo­ nardo je isticao: »Siguran sam da se mogu meriti sa svakim arhitektom, jednako kada je reč o građenju javnih ili pri­ vatnih zdanja, kao i o tome da se voda sa jednog mesta do­ vede na drugo«. Tek pošto je nabrojao sve te darove, slikar Đokonde je dodao: »Osim toga, bilo da se radi o slikarstvu ili obradi mermera, metala ili gline, stvorio bih delà koja se neizostavno mogu uporediti sa delima ma koga drugoga«. Ovo pismo, čiji je original izgubljen, i beleške velikog Firentinca, doprineli su stvaranju legende. Sve do ovih poslednjih godina, Leonardo je jednoglasno predstavljan

171

kao univerzalni tehničar, genijalni izumitelj i neuporedivi preteča. Čitamo još u jednom skorašnjem delu: «Prelistamo li Codex atlanticus i njegove različite rasprave, nalazimo zaprepašćujuće moderne projekte, anticipacije od kojih se čoveku zavrti u glavi, čudesne intuicije u području mehanike. Mašine alati, brod sa točkovima, automobil, aeroplan, pado­ bran, podmornica, mehanički razboj - svi ti moderni izumi, i mnogi drugi, skicirani su već kod Leonarda«. Radovi P. Žila (Gille), čije ćemo zaključke ovde sažeti, ne dopuštaju više prihvatanje ovakvih tvrdnji, pošto su Leonarda vra­ tili u njegovo vreme. Naime, on nije bio prvi od inženjera renesanse, koji su se delili na dve velike škole, nemačku i talijansku. Nije bez značaja podsetiti i na to da je izraz »inženjer», koji je prvi upotrebio Salomon de Kaus počet­ kom XVII veka, najpre označavao vojnog tehničara. A rene­ sansni inženjeri bili su, pre svega, specijalisti za ofanzivno i defanzivno naoružanje: to važi naročito za Nemce, ali i za Leonarda. Bili su, takođe, hidrauličari i arhitekte. Ipak, Talijani su često pokazivali mnogo veću radoznalost od svo­ jih nemačkih kolega: Leonardo se zanimao za sve vrste mehanizama. Između kraja XIV i početka XVI veka naročitu pažnju zaslužuju tri nemačka inženjera: Kjezer (Kyeser), nepoznati iz husitskog rata i Direr. Kjezerov BelUfortis (1405), koji se obraća ratnim vođama, raspravlja o mašinama i oruđima poznatim od davnina: dizalicama, Arhimedovom vijku, vo­ denicama i vetrenjačama, mašinama za uspinjanje. No, u toj knjizi je prvi put primenjen sistem prenosnih poluga na jedan ručni mlin sa upravljačem, a ručni topovi već imaju nišane. Nepoznati iz husitskog rata, čije beleške potiču iz godina oko 1430, takođe je specijalista za vojne potrebe. Radoznao duh, on je, poput Vilara de Honekura, praktičar otvoren za oštroumne izume. Iz njegovih beležaka saz­ najemo za mnoga oruđa za dizanje tereta, mašine za juriše, ali tu ima i novih: mašine za bušenje drveta ili zemlje, i za glačanje dragocenog kamenja, a to je njihova prva poznata predstava. Što se Direra tiče, on je bio višestruki tehničar,

172

koji se zanimao jednako za delovanje kiselina na metale prvi bakropis koji posedujemo potiče od njega - , kao i za urbanizam ili vojničku veštinu. Njegova rasprava Veština utvrđivanja gradova i tvrđava (1527) postala je znamenita, pa mu je poverena izgradnja utvrđenja u Nirnbergu. Talijanska škola inženjera bila je u XV i XVI veku posebno sjajna, a razvijala se u gradovima gde je renesansa bila u najvećem jeku - kao što su Firenca i Rim - i oko kneževa, vojvoda i mecena koji su pospešivali procvat nove kulture: Malateste u Riminiju, Sforce u Milanu, Montefeltre u Urbinu. Prvi naraštaj talijanskih tehničara - od kojih su mnogi bili istovremeno i umetnici - počinje sa Bruneleskijem (1377-1446) i obuhvata prvih šezdeset godina XV veka; drugi, što je usledio odmah za njim, zahvata znatno u XVI stoleće. Bruneleski nije bio samo arhitekta kupole Santa M aria del Fiore. Vazari nam kaže da je konstruisao svako­ jake mašine, posebno za svečanosti. Izumeo je, takođe, je ­ dan mali optički instrument koji daje iluziju reljefa. Prvom naraštaju pripadaju i Giberti, koji se zanimao za tehniku bronze, i specijalisti za studije perspektive Paolo Učelo i Pjero delà Frančeska, veliki arhitekta i urbanista, koji je ra­ dio najviše u Riminiju, zatim lekar Fontana, koji je ostavio jednu zbirku crteža mašina, znatno nadmoćniju od sličnih nemačkih rukopisa iz istog vremena, i Sijenjanin Takola, vojni inženjer, koga su njegovi savremenici smatrali za no­ vog Arhimeda, a koji je, izgleda, poznavao sve mehaničke sisteme korišćene u to vreme. Drugi naraštaj obuhvata, takođe, arhitekte porodice San Galo, kojima se duguje tvrđava u Ostiju i Čivitakastelani i slavni zdenac u Orvijetu, zatim Sanmikelija, jednog od prvih majstora za bastionska utvrđenja, Mikelanđela, zaduženog za odbranu Firence 1529. i koji je, trideset godina kasnije, sagradio Porta Ria u Rimu, a naročito Frančeska di Đorđa i Leonarda da Vinčija. Sijenjanin Frančesko di Đordo M artini (1433-1502) počeo je svoju karijeru u Torinu, Rimu i svome rodnom gradu kao slikar, vajar i arhitekta. No, ono najbolje dao je u Urbinu, između 1477. i 1486, gradeći tvrđave, dovršivši, verovatno,

173

NEPOZNATI IZ HUSITSKOG RATA: MLIN SA RUČICOM PO SISTEMU POKRETNE POLUGE (Prema B: Gille, Renesansni inženjeri.)

vojvodsku palatu i napisavši za svoga gospodara Raspravu o civilnoj i vojnoj arhitekturi, koja je u to vreme bila sla­ vna, mada je bila objavljena, i to nepotpuna, tek u XIX veku. Među novinama koje se nalaze u toj knjizi, otkri­ vamo vetrenjače sa kolom, poznati nacrt velikih turbina, pa hidrauličnu turbinu, čija je slava pripisana Leonardu, jedan kuglični regulator, čiji će obrazac tri stoleća kasnije preu­ zeti Vat, jer će mu omogućiti da suviše ne optereti upravljač na sistemu pokretnih opruga. Frančesko di Đorđo se pos­ vetio proučavanju prenošenja kretanja na različite razine pomoću zupčastih točkova; istraživao je mehanizam koji bi omogućio menjanja brzine i usavršio mehanički čekić za nabijanje šipova. Njegova rasprava sadrži i crteže crpki i sisaljki, mašina za dizanje tereta i »samohodna« vozila, ko­ jim a je nastojao da ugradi točkove, koji će ih istovremeno pokretati i upravljati. Motor tih »automobila« je, naravno, ljudska snaga, koja deluje na pedale. Ovaj daroviti Sijenjanin izvršio je velik uticaj ne samo na porodicu San Galo, već i na Leonarda, koji se više ne može prikazivati kao usamljena figura. Veliki Firentinac uklapa se u jednu sredinu i jednu tradiciju: bio je jedan od

174

FRANČESKO Dl ĐORĐO: SAMOHODNA KOLA (Prema B. Gille, Ibid.)

umetnika tehničara renesanse - doduše, onaj sa najširom duhovnom radoznalošću, »sa gotovo nezdravom radoznalošću, koja g aje učinila slavnim« (B. Žil). Pošto je u radio­ nici Verokija stekao solidna praktična znanja, a potom u Milanu često posećivao intelektualnu elitu, za Leonarda se ne može reći niti da je bio samouk, niti »neknjiževan«. Nije prošao kroz univerzitet, ali je primao obrazovanje uobičajeno za inženjere njegova vremena, koje je povezi­ valo manuelnu veštinu sa istinskom kulturom. Leonardovi izvori su poznati. Čitao je Frontina i Vegecija, proučavao izbliza Valturijevo delo De re militari, a začelo je koristio i radove Albertija, Takola i Frančeska di Đorđa. Posećivao je matematičare, posebno kaluđera Luku Pakolija, učenika Pjera delà Frančeska, koji gaje podsticao da usavršava teh­ niku pomoću matematike.

175

Leonardo nije bio inventivni genije, niti su njegova istraživanja bila univerzalna. Kao tehničar, on izgleda manje izuzetan sada, kad bolje poznajemo njegove pret­ hodnike. Njegovo znanje u vojnom području »nije bilo is­ pred znanja njegova vremena« (K. Klark). Artiljerijska pos­ tolja, ispusti za vodu i višecevni topovi bili su poznati i pre njega i javljaju se već u Kjezerovom Bellifortisu. Njegove »jurišne topove«, osim izvesnih pojedinosti, nalazimo na crtežima njegovih prethodnika, a mašine za uspinjanje, koje je konstruisao, potiču još iz rane antike. Njegove studije o pomorskom naoružanju proizlaze naročito iz umeća Frančeska di Đorđa, a lađa sa točkovima na bočne elise, pokretanim pomoću poluga, verovatno je rimskog porekla. Tačno je da su stalna istraživanja u području utvrđenja navela Leonarda da postepeno smanjuje visinu zidova i prihvati bastionske forme, koje je nametnula sve veća upotreba arti­ ljerije, ali to je bio opšti smer u to doba. Kao arhitekta i ur­ banista, ne izgleda da je Leonardo bio iznad Albertija, niti iznad Bramantea, a građevinski materijal koji je prikazao u svojim beležnicama - dvostruke dizalice, aparati sa besko­ načnim vijcima ili kukama za dizanje stubova - nalaze se već u raspravi Frančeska di Đorđa. Sijenski inženjer bio je naročito specijalista za vojnička pitanja; Leonardo je, na­ protiv, bio više hidrauličan Radio je za Sforce na isušivanju

LEONARDO DA VINČI: BORNA KOLA (Prema B. Gille, Ibid.)

176

područja Vigevano i predložio im da urede tok reke Ada; osim toga, izradio je projekat regulacije reke Arno i u jed­ nome trenutku verovao da će mu poveriti isušivanje pontinskih močvara. Njegovi crteži posebno pokazuju proučavanje sprava neophodnih za kopanje kanala, ali koje, izgleda, nisu bile doista originalne. Ničeg novog nije dao ni u pogledu crpki, a njegove skice brana sa pokretnim otvorima nalazile su se već u Albertijevom delu. *

** Kao i drugi renesansni inženjeri, Leonardo se stra­ stveno zanimao za mehaniku i nacrtao je brojne mašine. Njegove beležnice pokazuju d a je nastojao da poboljša sis­ tem prenosnih poluga, koristio često ručne čekrke, zamišljao povezane lance, zanimao se za mehaničku obradu metala. Prikazivao je mašine za valjanje, hidraulične čekiće, mašine za predenje, za proizvodnju vijaka, za glačanje površine ogledala. Pokušavao je da učini automatskijim točkić sa kri-

LEONARDO DA VINČI: MAŠINA ZA POTKRESIVANJE KAPE Kapa se stavi na kalup koji se okreće, dok se makaze naizmenično sklapaju i rasklapaju.

177

mimwmmmwm'iiii'

lima, predenje svile, razboj za tkanje sukna. No, ove sprave ne treba smatrati preterano novim, niti naročito praktičnim. Hidraulični čekić postojao je još u XIII veku; točkić sa kri­ lima danas više ne može biti pripisivan Leonardu; njegov razboj sadrži mnoge nejasnoće. Što se tiče mehaničkog časovnika sa zvonom, čiji je crtež ostavio, on je prekopiran sa onoga koji je izmislio Frančesko di Đorđo. Ovaj je takođe prikazao jedno »samohodno vozilo», bolje zamišljeno od vozila firentinskog inženjera, kome je, osim toga, neoprav­ dano pripisivano i očinstvo skafandra i podmornice, dok su, u stvari, već od antike - na papiru - pravljene sprave po­ desne za plivanje do morskog dna. Šta je, napokon, sa Leonardovom »letećom mašinom», o kojoj se toliko govorilo i čijih je više skica izradio između 1483. i 1499? On je najpre proučavao letenje ptica, zatim je pokušao da skicira teoriju letenja i, najzad, nastojao da pojmi svoju mašinu. Njegovo osnovno obrazloženje bilo je ovo: ptica je biće sa preobiljem

LEONARDO DA VINČI: KRILO ZA LETEĆU MAŠINU

178

LEONARDO DA VINČI: ČEKRK (Prema B. Gille, Ibid.)

snage, jer joj je dovoljan laki zamah krila da se održi u vazduhu, a vidimo i sokola kako nosi patku ili orla kako diže zeca. S obzirom na letenje, čovekovi mišići i nervi su za­ čelo slabiji od ptičijih. No, i on poseduje obilje snage, čiji višak može da iskoristi za uzletanje. Treba mu napraviti krila, čiji će raspon biti kao kod pelikana, kvadratni koren njegove površine. Leonardo je svoga pilota najpre postavio položeno, zatim uspravno, sa dva pari krila, kao u slepog miša, pokretana rukama i nogama. Zatim je, izmerivši gra­ nice snage ljudskih mišića, konačno smislio jedan složeni sistem koji koristi delovanje dve lučne opruge, koje će po­ moću koturova dizati i spuštati krila. U stvari, Leonardo se prevario i u pogledu letenja ptica, čije je tačno proučavanje omogućila tek fotografija, i u pogledu snage koju čovek ima u rukama i nogama. Ona ne prelazi 20-25 odsto njegove ukupne težine, dok je kod ptice ona blizu 50 odsto. Osim toga, kako je Leonardo mogao poznavati razlike u metaboli­ zmu između čoveka i ptice? Veličina Leonarda tehničara počiva manje u njego­ vim »izumima« nego u njegovoj duhovnoj radoznalosti i metodi. On se prvi među inženjerima svoga vremena za­ nimao za industriju tekstila i nastojao da više mehanizuje njene uobičajene postupke. Crteži koje je posvetio toj grani ljudske delatnosti spadaju među najbolje, studije mašina za grebenanje i striženje među najoriginalnije i najbolje zami­ šljene u njegovim beležnicama. No, Leonardo je stalno pre­ lazio okvire pojedinačnog zanimanja - zanatskog ili umetničkog - i zalazio u područje tehnologije. Zanimajući se strastveno za mehaniku kao takvu, on je posebnu pažnju posvećivao sistemu zupčanika, nastojeći da smisli najčvršće i najpravilnije (ne zaboravimo da su oni tada još najčešće bili drveni), crtajući ih konusne i spiralne. Frančesko di Đorđo se nije na tako sistematičan način posvećivao nekom određenom problemu mehaničke tehnike. Zupčanici su se mogli koristiti u mnogim granama industrije. Usavršavajući ih, Leonardo je mogao doprineti ukupnom napretku in­ dustrijske proizvodnje. Kao arhitekta i hidrauličar, on je po­

179

vezivanjem strogih posmatranja i brojčanih podataka nas­ tojao da dođe do opštih saznanja, koja se mogu primeniti na raznolike pojedinačne slučajeve. Proučavao je pojavlji­ vanje pukotina na zidovima, njihovo rušenje, nastojao da izračuna izdržljivost četvrtastih i cilindričnih greda, slo­ bodnih ili uglavljenih, i raspored težine koju trpi neki luk; trudio se da dâ najbolje matematičke formule kupola i zasvođenih sistema. Leonardo je nameravao da napiše jednu raspravu o vodi, ali je ona, poput mnogih njegovih namera, ostala samo projekt. Međutim, beleške koje je ostavio o hi­ draulici, značajne su. Zanimale su ga naročito tri stvari: st­ varanje rečnih korita, proučavanje vrtloga i kretanje vode. Došao je do merodavnih zaključaka o starosti neke reke, s obzirom na brzinu njenog toka i dubinu korita. Nije znao za mogućnost takvog merenja pomoću izlizanosti stena; zauz­ vrat, shvatio je da je tok brži u središtu nego pri obalama, pa je, pomoću ogleda sa bojama, uspeo da razluči različne mlazove jednog vodopada. Ograničenja Leonarda inženjera su očigledna. Nedo­ staju mu odgovarajući jezik - jedan od krupnih nedostataka renesanse - i sprave za merenje. No, sa njime tehnika više nije posao zanatlije i prevazilazi empirijsko područje. On ima metod: najpre posmatra, zatim eksperimentalno rekonstruiše prirodnu činjenicu, zadržavajući samo njene bitne elemente, i, na kraju, stiže do iskaza koji ima opšti ka­ rakter. Tako se uzdiže iznad ostalih inženjera njegova vre­ mena, jer oseća potrebu da racionalizuje, da stigne do teo­ rije i apstrakcije. *

** Slučaj Leonarda osvetljava čitavu jednu istorijsku pa­ noramu: tehnička civilizacija Zapada prekoračila je jednu stepenicu u doba renesanse. Simptomatična je činjenica da su se zakonski propisi o patentu na izum razvili od kraja XV veka, a već od XVI postoje carske diplome, koje su

180

važile u čitavom Carstvu. Mogao bi se sastaviti čitav spisak neobičnih ostvarenja toga vremena. Između 1391. i 1398. prokopan je kanal koji je povezao Elbu sa Lauenburgom i tako je po prvi put omogućeno da se pređe razdelna linija dva basena, Baltika i Severnog mora. U Bolonji je arhi­ tekta Aristotele Fioravanti 1455. godine pomerio za 18 me­ tara jedan crkveni toranj, težak 407 tona. Šest godina kas­ nije dovršio je kube na kupoli katedrale u Firenci. U tom času Bruneleski je već bio mrtav. Ali je svoje savremenike zaprepastio sagradivši, od 1420. do 1436, onu osmougaonu kupolu, čiji je unutrašnji raspon (43 metra) za 40 santimetara manji od raspona rotonde Agripinog pantenona, dok je ovu u visinu nadmašio za blizu 70 metara. Firehtinci su gledali sa čuđenjem i ne bez straha - Giberti je verovao da će se neminovno srušiti - kako se ta grandiozna kupola diže bez spoljašnjih skela, bez potpornih stubova i glav­ nih podupirača. Bruneleskijev ovalni oblik nadograđivanja

BRUNELESKI: KUPOLA CRKVE SANTA MARIA DEL FIORE (Prema 1talijanska renesansa i Fotografska dokumentacija)

181

omogućavao je gradnju naizmeničnih venaca, pri čemu su se jedni prstenovi uglavijivali u druge. Dva svoda, onaj što pokriva i onaj što nosi, povezani su međusobno poprečnim rebrima od cigala, a unutrašnji svod je vezan lancem drve­ nih greda, sastavljenih gvozdenim šipkama. Kupola crkve svetog Petra u Rimu, dovršena tek 1590. - završni metalni sloj postavljenje tri godine kasnije - ne predstavlja značajan napredak u odnosu na onu u Firenci. Zato je Mikelanđelo i izjavio, govoreći o kupoli Santa Maria del Fiore: »Teško je načiniti nešto tako dobro, a nemoguće bolje«. Kupola crkve svetog Petra ima manji raspon od onoga koji je preračunao Bruneleski. Pošto je sa strane bila manje šiljasta, nije mogla biti izgrađena u prazno, pa su bili potrebni lukovi da bi se postavila poprečna rebra. Zauzvrat, zdanje svojim vrhom doseže visinu od 145 metara i možemo zamisliti zadivljenost Rimljana kada je 18. novembra 1593. na ogromnu metalnu kuglu (na kojoj je moglo stati šesnaest ljudi), što se diže iz­ nad kubeta, postavljen pozlaćeni krst. Zvonila su sva zvona u gradu, dok su sa zamka sveti Anđeo grmeli topovi. Bilo je to dovršavanje jednog grandioznog ostvarenja. Žitelji papskog grada su već nekoliko godina pre toga - 1586, mogli prisustvovati jednom drugom tehničkom podvigu, kada je lombardski arhitekta Domeniko Fontana podigao na Trgu svetog Petra obelisk koji se i danas vidi. Visok je 22,25 me­ tara, a težak 326 tona. Postavljalo gaje 800 ljudi i 150 konja, uz mnogobrojne sprave za dizanje. Renesansno doba videlo je početak i dovršetak m no­ gih drugih značajnih radova. Zadržaćemo se na još dva. Na zahtev Luja XI, prokopan je od 1478. do 1480. tunel, visok 2,05 metra, širok 2,47 - njime su mogle da prolaze mazge - a dugačak 72 metra, na nadmorskoj visini od 2.400 me­ tara, ispod vrha Vizo, da bi povezao Dofine sa markištvom Salus (Saluces). Taj tunel u Alpima predstavljao je događaj. Da bi se olakšalo navodnjavanje na jugu Španije, sagrađena je u Almansi, oko sredine XVI veka, velika brana, koja i danas postoji. Visoka je 20,69 metara, dugačka 89, a stvara rezervoar čije su strane duge po 1.500 metara. Sada je zasut

182

peskom, ali je u početku bio dubok 80 metara. No, od ovih nabrajanja važniji su suštinski tehnički uspesi, a naročito tri glavna »izuma«, stečena već krajem XIV veka: pokretna prednja osovinaTvisokapeć i sistem pokretnih poluga. Prva je olakšala suvozemni transport, druga je omogućila toplje­ nje gvozda iTazvoj metalurgije, a treći, zahvaljujući kome se naizmenično pravolinijsko kretanje hapred-nazad moglo pretvoriti u kontinuirano kružno kretanje, ј obrnuto, bio je najznačajnija mehanička tekovina toga doba. Ona je pođstakfa procvat mašinstva u mnogim granama ljudske delatnosti i tako usavršila obradu drveta i metala, poboljšala točkić i omogućila izradu crpnih pumpi. * ** Izgleda da su borna kola na pečatu Frančeska da Karare, s kraja XIV veka, prva predstava kola sa pokret­ nom prednjom osovinom. No, taj izum sporo se širio, pošto valja sačekati skoro jedan vek - 1470. —da bi se u računskoj knjizi porodice Volfeg našla druga slika. Praktično ostva­ renje toga mehanizma pokazalo se dosta složenim. Ubistvo Anrija IV olakšala je okolnost što njegova kola nisu imala pokretnu prednju osovinu, pa su se teško okretala. Naprotiv, artiljerija je, izgleda, već od početka XVI veka prihvatila taj mehanizam, koji je znatno olakšavao prevoz topova. Sistem amortizera na kolima takođe je usavršen u doba renesanse, jer je drmusanje na putu bilo ne samo neugodno za ljude, već i štetno za kola, pošto ih je upropašćivalo. Najpre se, krajem XIV veka, došlo na ideju da se gornji deo »kola« po­ stavi na lance, ili remenje. Zatim su, sredinom XVI veka, ti lanci i to remenje počeli da se zakačuju, ne više za samu osovinu, već za opruge postavljene na osovinama. I te novine su prihvatane sporo. Kola Anrija IV, na dan njegove smrti, nisu imala taj sistem amortizera. Ipak, najbolji inže­ njeri nisu propustili da se pozabave tim problemom i Leo­ nardo da Vinči je pre Kardana izmislio njihalo, koje i danas

183

nosi njegovo ime, a sastoji se od dva koncentrična kruga, čije ose čine pravi ugao. I točkovi na vozilima su se menjali. Točkovi sa žbicama zamenili su pune. a nakon 1500. počeli su ih okivati gvozdenim šinama. Još od antike točkovi.su bili pričvršćeni za osovinu, koja se okretala sa njima.. Od XVI veka počeo se koristiti točak koji se okreće oko oso­ vine. Funkcija točka poboljšana je glavčinom, pomoću koje se žbice naginju malo napolje u odnosu na osu točka. Tako je pojačana otpornost na truckanje i na teret, a i stabilnost vozila. »Glavčinu« je, izgleda, izmislio Galio (Galiot), m ini­ star francuske artiljerije pod Lujem XI i Šarlom VIII. Ova razna poboljšanja, uz povećanu raskoš, objašnjavaju sve veći uspeh diližansi, ili karuca, naročito u drugoj polo­ vini XVI veka. Prve potiču iz XV veka, a koristili su ih, kako izgleda, Izabela Bavarska, u Parizu 1433, i Fridrih III, 1474. u Frankfurtu. Ali, u Parizu, pod Fransoa I, bile su još retke. Zauzvrat, iz jednog poreskog dokumenta vidi se da je u Rimu 1594. godine 657 vlasnika imalo 883 »diližansi«; španski ambasador je imao šest. Četiri godine kasnije, po prvi put je na francuskom dvoru viđena zastakljena kočija, kakva je u Italiji postojala već neko vreme. Kretanje takvih vozila izvan granica bilo je, među­ tim, teško, jer dugo su evropski putevi bili, prema iskazu R. Aliksa (Allix), »više ili manje krivudavi i loše povezani krnjotci, što pogdekad prelaze u proste poljske staze«. Di­ veći se, kraj Fosombronea, još vidljivim ostacima drevne rimske via Flaminia, Montenj je pisao: »Debela kaldrma... delom je već upala u zemlju... Od puta koji je bio četrdeset stopa širok, ostale su četiri stope«. Ipak, kretanje se za­ čelo povećalo od trenutka kada su prevoji Alpa otvo­ reni za krupnu trgovinu, što se zbilo između kraja XII i početka XIV veka. Putnici i trgovački karavani napravili su od švajcarske zaravni veliko raskršće evropske trgovine, obezbedili procvat vašara u Šampanji, olakšali dolazak bro­ jnih Talijana u Avinjon, preko Diranse, i tesno povezali radnu južnu Nemačku sa preduzimljivom severnom Itali­ jom. Zahvaljujući planinskim putevima, bankari, trgovci i

184

KOLA SA KARDANOVIM VEŠANJEM (XVI VEK) (Prema U. Eco i G. B. Zorzoli, Ilustrovana istorija izuma.)

umetnici stvorili su na severu Alpa čitav jedan svet, koji je predstavljao »mešavinu romanskih i talijanskih elemenata« i »drugu Italiju, od Augzburga, Ulma, Ravensburga i, čak, Nirnberga« (Brodel). Stvaranje poštanskih službi u drugoj polovini XV veka i organizovanje prevoza putnika i robe u sledećem stoleću pojačali su ulogu suvozemnih puteva. No, njima se i dalje teško putovalo. Čim je bilo moguće, čak i unutar kontinenta, koristili su se vodeni putevi. Engleska roba koja je oko 1550. godine stizala u Veneciju i Ankonu, išla je Rajnom i Poom. I tako osrednja reka kao što je Tibar bila je znatno više korišćena nego danas. Jedan specijalista za suvozemne puteve, šef đenovskih pošta u Rimu, pisao je 1564: »Kad bi se Rimu oduzela njegova reka, on bi za tri dana skapao od gladi«. * ** Napredak u navigaciji u doba renesanse bio je daleko krupniji od napretka suvozemnog transporta, budući da su velika pronalazačka putovanja i uspostavljanje redovnih veza sa Amerikom i Dalekim istokom bili krupni događaji

185

toga vremena. U stvari, savremenici Kristifora Kolumba i Magelana uživali su blagodeti nasleđa izuma i različitih po­ boljšanja, koji su se lagano gomilali tokom vekova. Staro sidro u obliku slova »U«, koje je suviše nalegalo na dno, zamenjeno je još u doba tapiserije iz Bajea sidrom sa rašljama povijenim napolje. Počev od XIII veka, sve više u upotrebu ulazi krm a sa ostavom za meso, koja se nalazi ispod same površine vode. Njome se lakše rukovalo nego bočnim ves­ lima, što je omogućavalo bržu promenu pravca i laviranje, to jest, kretanje u suprotnom pravcu od vetra. Busola, sas­ tavljena od magnetne igle što se kreće prema ruži vetrova, korišćena je već početkom XIV veka. Arapi su odavno posedovali astrolab i kvadrant, kojima su se služili na zemlji, pa su znanje o njihovoj upotrebi preneli i ljudima Zapada. U XIV stoleću razvila se izrada portulana, karata na kojima okomito ispisana imena luka ocrtavaju položaj primorskih zemalja. Petar IV Aragonski je 1354. godine naredio kape­ tanima svojih lađa da se snabdeju dvema pomorskim kar­ tama, a Karlo V Francuski je 1375. dao da se izradi čuveni portulan, na kome su sarađivali Katalonci, pošto su kar­ tografske škole u Kataloniji i Majorki bile u ono vreme najčuvenije u Evropi. Mada su portulani bili namenjeni mornarima koji su još upražnjavali priobalnu plovidbu, lađe su nakon XIII veka kretale na sve smelija putovanja. Bila je to značajna etapa u ekonomskoj istoriji Evrope, kada su sredozemne galije krenule na redovna putovanja u Briž, dok su brodovi iz Gaskonjskog zaliva počeli u sve većem broju da posećuju unutrašnje more. Sve čvršće veze mornara sa atlantske obale i južnih mora objašnjavaju napose promene na brodovima i njihov razvoj ka tipovima koji su postali zajednički svim evropskim flotama. No, prelaz sa jednoga oblika na drugi odvijao se gotovo neosetno. Jedno isto ime pokrivalo je začelo dosta različito građene brodove: otuda današnje beskrajne raspre o različitim kategorijama lađa. Nordijci su imali običaj da najpre sagrade trup broda, pa tek onda unutrašnji kostur; ali, tim načinom nisu se mo­ gli graditi veliki brodovi. Osim toga, oni su daske na spolja-

186

šnjoj oplati broda postavljali crepovito, kao što se pokriva krov. U toku XV veka napustili su ove tehnike, nasleđene od Vikinga i Saksonaca, i usvojili sredozemne, po kojima se kostur broda gradio pre trupa, a on se formirao od dasaka sastavljenih tako da se dobije lagana zakrivljenost (sa obru­ bom koji je označavao dubinu gaza). Zauzvrat, atlantski «jedrenjak« zadobio je, počev od XV veka, sve veće mesto u zapadnoj trgovini, uključujući i veze zapadnih zemalja sa istočnim Sredozemljem. F. C. Lane je ustanovio 756 puto­ vanja velikih venecijanskih brodova između 1404. i 1433. Od toga su 425 bile galije, a 331 nave. Ova poslednja brojka pokazuje da je jedan, u suštini, sredozemni grad bio široko prihvatio severni tip broda, gonjen jedino vetrom i čija je pojava bila znatno nezgrapnija od galije. Neobičan poda­ tak: 205 nava i 102 galije putovale su ka Siriji, 107 galija i 18 nava ka Atlantiku. U oba slučaja očekivalo bi se up­ ravo obrnuto. Dugo su nordijski brodovi imali samo jedan jarbol. Ali, od oko 1470. godine evropska lađa počela je da koristi tri jarbola i tako stekla izgled koji su nam vitraži i rukopisi učinili bliskim. Njene bočne strane išle su povijeno prema spoljašnjim rebrima, a svodni luk se pozadi spajao sa glomaznim okruglim stražnjim delom. Jedna poprečna greda držala je srednji deo krme, neku vrstu sanduka postavljenog na trup i još loše uklopljenog u lađu. Srednji deo krme sastojao se od jedne trougaone platforme, sa klju­ nom na nastrešnici. U dokumentima s kraja XV i početka XVI veka često je teško međusobno razlikovati lađe i karavele, a izgleda da su savremenici ponekad upotrebljavali oba ova izraza, ne praveći razliku medu njima. Ova dva tipa broda razvijala su se dalje, tako da su postajali sve sličniji. Početke kara­ vele teško je tačno ustanoviti, ali su je usavršili Portugalci koji su, počev od 1420. godine, išli sve dalje duž afričke obale. Do Kanarskih ostrva dovoljna su im bila nordijska kvadratna jedra, i za odlazak i za povratak, pod uslovom da u odlasku potraže vetrove koji duvaju ka zapadu, a u povratku se drže severoistočnih struja. Ali, dalje od rta Bo-

187

Grim?

W*

—

Stal ni vetrovi

— * - K . Kolumbo

(K92.god)

- Лк*-

Promenljivi vetrovi

--------D. Bartolomeo (1487.god.)

Morske struje

-«— ►Kabral

(1500 godine)

B * “ * > “ * A Granica španskih (zapad) i portugalskih ( istok ) poseda PRAVCI PREMA JUŽNOM ATLANTIKU (Prema Op'sta istorija tehnika.)

jador povratak je bio dosta težak, ako se koriste samo vet­ rovi, pošto pasati ovde duvaju samo ka jugozapadu. Osim toga, pošto se pređe ekvator, kretanje uz obalu pokazivalo se nemogućim za lađe nesposobne da navijaju, baš zbog južnih pasata koji ovde duvaju u pravcu jugoistok-severozapad. A u Sredozemlju je odavno korišćeno trougaono jedro, zvano latinsko, kojim se lakše rukovalo nego kvadratnim i koje je omogućavalo korišćenje svih promena pravca vetra. Portugalci su prihvatili to jedro za plovidbu okeanom i u isto vreme unekoliko usavršili nordijski tip broda, tako da se ovaj bolje odupirao zanošenju. Tako je nastala karavela

188

sa dva, a uskoro i sa tri jarbola: brzo plovilo, nosivosti retko iznad 150 tona, kadro da se kreće uz vetar. Karavelaje bila, TTpravomsmislu reći, oruđe portugalskih otkrića novih predela. Bartolomeo Dijaz je upravo sa dva broda toga tipa oplovio Rt dobre nade. Mornari koji su se ranije plašili da se više neće moći vratiti kući, sada su povratili sigurnost. Pa, ipak, prednosti karavele bile su više psihološke, pošto latinska jedra ništa nisu mogla protiv struja koje su južno od ekvatora usporavale kretanje duž afričke obale kada bi se krenulo ka Rtu dobre nade. Zato je Bartolomeo Dijaz, nakon prvog neuspeha 1486, sledeće godine izbegao prio­ balne struje i uputio se ka jugozapadu, oko 40 stepcni geo­ grafske širine, da bi potražio južne pasate, povoljne vetrove, koji su mu omogućili da se upravi na istok i oplovi Afriku. Zato Vasko da Gama nije koristio karavele za svoje puto-

OTKRIĆE ARK.ORA

{Ibid)

189

vanje 1497-1499, nego veće brodove, pošto su celim putem koji je Dijaz otkrio vetrovi duvali u leđa. Ista opaska važi i za prvo Kolumbovo putovanje. On je u Portugaliji i Maderi proučavao režim vetrova između 25. i 35. stepena geo­ grafske širine ^znao je da kada se uz pomoć pasata ide na zapad, onda se ka Evropi valja vraćati severnijim putem, da bi se iskoristio povoljan pravac vetrova. Santa Maria je bila trgovački brod sa većinom kvadratnim jedrim a, napravljen tako da koristi leđni vetar. Nasuprot njoj, Nina je u početku imala opremu karavele sa tri latinska jedra. Značajno je da je admiral ovaj brod prepravio na Kanarskim ostrvima i jedno trougaono jedro zamenio kvadratnim - dokaz da je Kolumbo unapred znao da neće ploviti uz vetar. Samo je treći brod iz malog odreda, Pinta, ostao celim putem op­ remljen latinskim jedrima, što je Kolumba brinulo, budući da se njegov kapetan Pinzon, po admiralovom mišljenju, suviše slobodno vladao. Odlike dva, od tri, Kolumbova broda iz 1492. rečito govore o čitavom razvoju. Iz sve većeg približavanja karavele i lađe, nastao je trgovački brod u XVI veku. Manje vi-

KOLUMBOVA SNTA MARIA: JEDRO SRAČUNATO NAROČITO ZA LEDENE VETROVE

(.Ibid.)

190

PREPRAVKA BRODA NINA NAKON PRISTAJANJA NA KANARSKA OSTRVA

tak od prve i manje zdepast od druge, on obično u sredini i napred ima kvadratna jedra i jedno latinsko, na krmenom jarbolu. Sve više se koristilo polukosno jedro, iznad kosa na jarbolu, dok se već od prve polovine XVI veka javlja civadijera, malo kvadratno jedro obešeno ispod jarbola na kljunu broda. Počev od 1580. kosni jarboli postaju pokretni, da bi se po lošem vremenu mogli spustiti. Kaštel se smanjio, ali je još uvek štrcao. Neki trgovački brodovi dosezali su 500, čak 600 bruto-registarskih tona. Ali, to su, ipak, bili izuzeci, a prošek je bio, kada je reč o krupnoj trgovini, između 200 i 300 tona. Krajem XVI veka se, osim, možda, na portugal­ skoj liniji za Daleki istok, počeo napuštati tip teške đenovske lađe s kraja XV veka, koja je mogla da prenese 1.000 tona robe, u korist manjeg, bržeg i stabilnijeg broda. U vreme renesanse došlo je do istovremenog napretka brodogradnje i moreplovačke veštine. Istina, zbog nedo­ statka hronometra, izračunavanje zemljine dužine nije m o­ glo biti sasvim tačno pre sredine XVIII veka. Drugačije je bilo sa izračunavanjem zemljine širine. Ploveći duž afričkih obala, Portugalci su u XV veku sticali sve više zapažanja o tlu, a izgleda da astronomska navigacija nije postojala pre 1480. Ali, od te godine zapadni moreplovci su naučili da izračunavaju širinu na moru, oslanjajući se na položaj sunca ili polarne zvezde iznad horizonta. S tim u vezi, oni su pojednostavili instrumente koje im je u nasleđe ostavila arapska tehnika - astrolab i kvadrant - i izumeli nove, po-

191

put »luka« i »Jakovljevog štapa«, koji više ne koristi kružnu skalu, već luk koji klizi po jednom štapu, pri čemu se oko, gornji kraj luka, i posmatrana zvezda moraju naći u istoj pravoj liniji. Pa, ipak, tako dobijeni rezultati morali su se korigovati, zavisno od dana u godini, pomoću ugla koji čini ravan zemljinog polutara sa ravni ekliptike. Portugalci su u XV veku izradili tablice upravnog odstojanja sunca od ne­ beskog polutara u toku godine, pa su se one već od 1483. go­ dine počele štampati u Veneciji, tako da su ih zapovednici brodova mogli nositi sa sobom. Slične tablice izrađene su i za nužne korekcije izračunavanja zemljine širine prema po­ larnoj zvezdi. Kadri da izračunavaju zemljinu širinu, ali ne i dužinu, kormilari su morali još dugo ploviti po slobodnoj proceni. Kompas im je omogućavao da odrede pravac puta. No, valjalo je izračunati i brzinu broda, što je omogućio brzinomer, koji se prvi put spominje 1577. godine. Pusti se da na površini vode pluta cilindrični komad drveta ispu­ njen olovom, nezavisno od kretanja broda. U mornarevim rukama klizi pokretni kanap, koji povezuje taj komad dr­ veta sa brodom, a na tome kanapu su čvorovi podjednako međusobno udaljeni. Jedan vodeni časovnik određivao je vreme koje protekne između dva čvora. Za plovidbu po slo­ bodnoj proceni korišćene su ravne karte, kvadratne ili pravougaone, bez korekcije odstupanja magnetne igle. Zato su p

/

SUNCE

KVADRANT; ASTROLAB I ’’JAKOVLJEV ŠTAP” (Prema Ph. Wolf i FR. Mauro, Opita istorija rada)

192

još sredinom XVI veka izvesni specijalisti tvrdili da mnogo odstupanja i nema. Godine 1569. Merkator je objavio svoj sistem projekcije i cilindrične karte. One su bile naročito zanimljive za Spance i Portugalce, čiji su jedrenjaci plo­ vili uglavnom po tropskim morima, područjima najmanje iskrivljenim u Merkatorovoj projekciji. No, ona se počela doista koristiti tek kasnije, u XVII veku, kada je saznat »do­ voljno veliki broj vrednosti ugla magnetskog odstupanja da bi se rombi-igle mogli pretvoriti u prave rombe«. Tek onda se pojavila prava loksodromska navigacija. *

** Stalno poboljšavanje, pre nego prava tehnička revolu­ cija - ta opšta odlika napretka transporta u doba renesanse važi još više za tekstilnu industriju, prvu po važnosti u pri­ vredama staroga tipa. Čvrsta korporativna organizacija, nasleđena iz srednjega veka, usporavala je inovacije u tom području. Pa, ipak, neke ranije slabo korišćene tkanine po­ lako su osvajale sebi mesto na evropskom tržištu. Dugo su pamučne tkanine uvožene sa Istoka. Ali se u XIV i XV veku razvila izrada pamučnog platna, ili porheta, najpre u severnoj Italiji (sirovina je stizala iz Venecije), a uskoro po­ tom i u gornjoj Nemačkoj i Švajcarskoj. Slično je bilo i sa la­ nenim platnom, čija je proizvodnja cvetala u Enou, Flandriji i Brabantu, dok se prteno platno proizvodilo u Bretanji i Poatuu, etamin u Sajeti, u Holandiji, i u području Le Mana. Ove poslednje, lake tkanine od češljanog lana sa propletom, korišćene su najviše za žensku odeću i crkvenu odeždu. E. Kurner (Coornaert), koji je proučavao izradu tih lakih tka­ nina u Elondšutu, kraj Denkerka, izračunao je da se njihova proizvodnja povećala sa 15.000 komada u 1485. na 90.000 u 1562. godini. Najzad, svila je postala sve traženija, na šta ćemo se još vratiti. Osim toga, poboljšanja u pojedinostima dala su novi ritam tekstilnoj industriji. Češljanje vune, kojim se ona ne

193

samo rastresa i izvlači u pramenovima, već se i mešaju njene različite boje, bilo je, izgleda, nepoznato do 1300. go­ dine. Raširilo se u XIV veku. Za predenje se još dugo vre­ mena upotrebljavala preslica i vreteno. Ipak, čekrk za pre­ denje pojavio se u Dueu 1305. Širio se sasvim lagano, jer se po drugi put spominje tek 1362. A krajem XV veka ušao je u opštu upotrebu, uz dva značajna poboljšanja: pedalu, primena sistema pokretne opruge u tekstilnoj proizvodnji i krilo, koje po prvi put nalazimo 1470. godine, u jednoj ra­ čunskoj knjizi porodice Volfeg. Krilo, koje je omogućavalo da se konac bolje uprede, upotrebljavalo se naveliko od XVI veka. Dva veka ranije, zbog sve veće mode svilenih tkanina, u Bolonji je razrađen mehanički aparat za predenje sirove svile. Konac je prelazio preko dve vrste cevi, jedne uspravne, druge položene, koje su se okretale različitim brzinama. Montenj se 1581. godine u Firenci upoznao sa tim zanimanjem: »Video sam«, piše on, »radionice predilja svile, koje se služe vitlovima i pomoću kojih samo jedna žena, okrećući ih, namotava istovremeno pet stotina vre­ tena«. No, već od renesanse, naročito u Ujedinjenim pokra­ jinama, za pokretanje čitavog mehanizma koristi se točak na vodu. Mehanizacija je omogućila, naročito krajem raz­ doblja koje nas ovde zanima, osetan napredak u tkanju i do­ radi platna. Razboj, zahvaljujući kome je samo jedan rad­ nik mogao da tka dvadeset i četiri platna, bio je prethodnik mehaničkog tkanja. Izumeo ga je 1604. tkač iz Hondsuta po imenu Van Zonevelt (Van Sonnevelt). Iz istog razdob­ lja (1607) potiče prvi crtež na kome je prikazan rad jedne sprave za čupanje sukna. Najstariji prikaz mašine za ovaj posao nalazi se u beleškama Leonarda da Vinčija, ali se ona nije mogla praktično koristiti. Čupanje sukna se izvodi tako što se preko njegove površine prelazi, da bi mu se iz­ vukla vlakna, jednim valjkom sa češljugama. Na mašini iz 1607, radnik pokreće upravljač kojim se brzo pokreću dva valjka sa češljugama, između kojih prolazi sukno. Dok se va­ ljanje sukna raširilo tek u XVII veku, vruće peglanje, koje pojačava sjaj tkanine, bilo je poznato u zapadnoj Evropi 194

već od XV stoleća. Istina, propisi su ga zabranjivali, jer su pomoću njega skrivani mane i nedostaci tkanine, no te zab­ rane su se pokazale nedelotvornim, pa je u XVII veku vruće peglanje postalo normalna i bitna faza u doradi kvalitetnog sukna. Što se tiče valjanja, koje predstavlja veoma važni zahvat u obradi sukna, ono se upražnjavalo već odavno, bar kada je reč o grubim tkaninama, pomoću mlinova koji pokreću drvene gredice i njima gnječe sukno. U XVI veku su se u Evropi namnožile valjavice sa maljevima. Ti ma­ ljevi su imali takav oblik da nisu oštećivali sukno. Ipak, valjanje sukna gnječenjem još se koristilo u XVII veku za fine tkanine. U XV i XVI veku razvilo se u Evropi pletenje i štrikanje. Nemoguće je tačno odrediti kada se došlo na pomisao da se neka tkanina izradi ne pomoću osnove i potke, već pomoću igala i samo jednog konca. Prvi pleteni predmeti otkriveni u Egiptu - izgleda da nisu stariji od III veka posle Isusa Hrista. Uglavnom se smatra da se pletenje, koje je na Bliskom istoku bilo poznato odavno, raširilo na Zapadu na­ kon krstaških ratova. U svakom slučaju, od XV veka umetnička delà prikazuju Devicu kako plete. Muzeji čuvaju vu­ nene rukavice iz toga razdoblja. U Engleskoj su pletačke korporacije postojale pre XVI veka. Izrađivale su vunene košulje, kape, vunene čarape i »ćilime», to jest tapiserije. U Francuskoj je jedno pletačko bratstvo osnovano u Troju 1505. Ali, u XVI veku se raširilo pletenje svile, pošto su bo­ gataši želeli da nose pletene čarape samo ako su od svile. Moda je, bez sumnje, došla iz Španije. Pošto su najpre ple­ tene rukama, drvenim ili koštanim iglama, svilene čarape bile su retke i skupe. Henrih VIII imao je samo dva para. Darovanje Elizabeti jednog para crnih pletenih svilenih čarapa bio je skupocen poklon. No, sve veća potražnja društva, koje se sve više odavalo raskoši, i neophodnost povećanja proizvodnje, naveli su, oko 1590, anglikanskog pastora Viljema Lija (Lee) da izmisli prvu mašinu za ple­ tenje. Jedan niz čeličnih kukica, naizmenično pokretanih, stvarao je istovremeno jedan red petlji. Oko sredine XVII

195

veka, dobar radnik, radeći dvanaest-trinaest časova dnevno za pletaćom mašinom, mogao je da izradi tri para svilenih čarapa nedeljno. * ** Izum mašine za pletenje svile, uz Leonardova nastoja­ nja da se poboljša obrada tekstila, navodi nas da se po­ novo vratimo sklonosti ka mašinama koje su odlikovale renesansu. Ideja i sklonost rodile su se iz automatike, kojoj je časovničarstvo pružalo povlašćeno polje primene. »Us­ peh, istina u vrlo ograničenom području, ali uspeh bez senke ljudskog napora... (časovničarstvo je odigralo), u nastanku sveta mašina, ulogu katalizatora, čiji je domašaj prevazilazio njegov vlastiti opseg« (R. Menaz). Mehanički časovnici pojavili su se u Evropi u XIV veku, prvobitno na području Engleske, Holandije, srednje i južne Nemačke, Češke, Francuske, severne i srednje Ita­ lije. Podela vremena na jednake intervale može se izvesti zahvaljujući jednom njihalu, ili šetalici. Ali, zbog trenja i otpora vazduha, taj »regulator« teži da se zaustavi, pa mu je potreban »pokretač«. Ali, njemu se snaga mora dati u tačno određenoj količini i u željenom trenutku. Otuda potreba za jednim mehanizmom, postavljenim između pokretača i re­ gulatora, a koji razrešava prividnu oprečnost između stal­ nog okretanja, koje izaziva pokretač, i naizmeničnog kreta­ nja regulatora. Tako je nastao točkić u satu da bi se na neko vreme zakočio zupčanik, a zatim ga »pustio«. »Kazaljke«, najzad, prevode taj ritam na izraze kružnog prostora. Geni­ jalni izum satnog točkica omogućio je procvat mehaničkog časovničarstva. Može se smatrati da potiče iz prve polo­ vine XIV veka, a potvrđen je dokumentima iz 1335. Ast­ ronomski časovnik, koji je u Padovi izradio 1364. godine Đovani da Dondi i koji je označavao sate i kretanje planeta, i slavni časovnik iz Duvra (Duvres) iz 1384, imali su u rudi­ mentarnom stanju novi mehanizam. Ova dva časovnika,

196

DONDIJEV ČASOVNIK (Prema Opštoj istoriji tehnika.)

kao i oni u Ruanu, Solsberiju, Velsu i na Sudnici u Parizu - svi s kraja XIV veka - koristili su kao pokretač sistem lanaca ili struna namotanih oko pokretačkih točkova, koji su se malo-pomalo odmotavali vučeni tegovima. No, taj sis­ tem bio je težak i glomazan. Izum pokretačke opruge, verovatno 1459, bio je u pravom smislu revolucionaran, jer je omogućio izradu časovnika za nošenje, a uskoro i ručnih časovnika, pa je tako svako stekao mogućnost, kakvu čovek nikada pre nije imao, da uvek pri ruci ima meru za vreme. Opruga, tanka spiralna žica, ubrzo je postavljena u jednu zaštitnu »kutijicu«, koja je upravljala i njenim opuštanjem. Prvi satovi u Francuskoj koji su se mogli postaviti na sto izrađeni su za vladavine Luja XI, a prvi ručni časovnici pojavili su se u Evropi pri samom kraju XV veka. Ludvig Mavarski, vojvoda od Milana, dao je da mu se izrade tri ručna sata, od kojih su dva zvonila. Nemački sajdžija Petar Henlajn izrađivao je oko 1500. okrugle džepne satove, koji su dugo bili poznati pod imenom »nirnberška jaja«. U to

197

isto vreme, majstori u Bloau su izrađivali satove koji su bili pravi nakit. Izradu časovnika u Ženevi otpočeo je tek 1574. godine jedan majstor, stigao iz Otena. Rad prvih satova bio je veoma nepravilan, pošto je pokretačka opruga u početku bila suviše snažna na početku opuštanja, a suviše slaba na kraju. Zato je između 1500. i 1550. pronađen način da se ta snaga uravnoteži, povezivanjem kutijice sa vretenom po­ moću vlasi kose (kasnije pomoću lanca). Opuštajući se, op­ ruga postepeno gubi svoju snagu, ali vlakno, delujući na sve duže krakove vretena, pruža sve slabiji otpor. Istina, časovnici XVI veka i dalje su bili nesavršeni. Razlika u vremenu bila je na dan od pola do jednog sata, a izrada jednog ručnog časovnika trajala je mesec dana. Ali, bio je otvoren plodnosan put. Sagradivši časovnik sa šetalicom i izumevši »feder za navijanje« ručnih časovnika, Hajgens je u sledećem stoleću preneo izradu časovnika »sa empirijske na naučnu ravan«. * ** Napredak časovničarstva išao je uporedo sa napret­ kom civilizacije, koja je sve više koristila metal - zlato i srebro, ali i gvožđe, bakar i drugo. Rad u rudnicima je u doba renesanse doživeo veće promene od industrije teks­ tila. Eksploatacija srebronosnih nalazišta u Evropi opala je početkom XIV veka, zbog čestih poplava jama. A, što su rudarske jame bivale dublje, to je crpljenje vode bilo složenije. Nedostatak dragocenih metala doveo je, naročito u Nemačkoj i u kraju oko Liježa, do toga da se razrade postupci koji su omogućili oporavak rudarstva sredinom XV veka. Izbacivanje vode olakšavali su od tada uređaji koje je opisao Agrikola: dolapi koje su pokretali konji, ili hidraulični, crpke pokretane sistemom pokretnih opruga. Agrikola je u svojoj raspravi opisao jednu džinovsku rever­ zibilnu mašinu za vodu, od 10,70 metara promera. Bila je sastavljena od dva hidraulična točka, čije su lopatice bile

198

nagnute u obrnutom smeru. Dva dovoda, sa pokretnim ustavama, dovodeći vodu na jedan ili drugi, okretala su čekrk u željenom smeru. Čekrci i dolapi služili su takođe za izvlačenje na površinu ulja ili minerala. Da bi se doneo teret do izlaza iz jame služilo se i ručnim kolicima, ili te­ retnim kolima, koja su se kretala po drvenom koloseku, a koja se po prvi put javljaju u jednom rukopisu iz XV veka, sačuvanom u Školi lepih veština u Parizu. Rudnici su se provetravali pomoću odžaka na čijem se vrhu nalazila okretaljka, ili pomoću ručnih, nožnih ili hidrauličnih mehova, pa i vetrenjača. Eksploziv za vađenje rude prvi put je upotrebljen u Šemnicu, 1527. godine. U doba kojim se bavi naša rasprava, drvo je bilo najviše korišćeno gorivo, bilo neposredno, bilo u obliku ćumura. Međutim, sve više se koristio i ugalj, naročito u Velikoj Britaniji, gde su šume već bile iskrčene. Dž. A. N ef je izračunao da su se između 1564. i 1634. količine kamenog uglja koje su odlazile iz Tajna (Tyne) povećale

199

četrnaest puta i na kraju toga razdoblja dostigle 45.000 tona godišnje. Izvoz uglja preko luka Firt i Fort rastao je gotovo istom brzinom. Postignut je napredak i u preradi srebra. Do sredine XV veka rudarski preduzimači bili su u velikim neprilikama kada bi imali posla sa srebrnom žilom koja nije bila čista, jer su teško odvajali dragoceni metal od olova ili bakra, u čijoj se rudi on obično nalazi. Hidraulični mehovi olakšali su upotrebu nove metode obrade, koju je, izgleda, uveo oko 1451. izvesni Johansen Funken. Postignuta visoka temperatura omogućavala je da se iskoristi razlika koja pos­ toji između srebra i olova u pogledu tačke oksidacije i top­ ljenja, pošto olovo ranije oksidiše i topi se. Postupci koje su koristili Acteci i Inke primenjivali su to načelo. Osim toga, u slučaju rude bakra, koja sadrži i srebro, moglo se, zahvaljujući čišćenju pomoću olova, izdvojiti srebro iz rude. To otkriće ne samo da je povećalo proizvodnju srebra, već je i znatno smanjilo cenu bakra, koji je bio sve potrebniji bronzanoj artiljeriji. Otuda stvaranje novih fabrika, rela­ tivno krupnih, Saigerhütte, koje su koristile vodenu snagu za mehove i kovanje. Još odlučniji napredak u obradi srebra bilo je otkriće, u prvoj polovini XVI veka, postupka pravljenja amalgama, koji je, izgleda, najpre korišćen u Češkoj i Mađarskoj. Ruda je najpre mrvljena čekićima, pilonima, zatim mešana sa so­ lju, sumpornom kiselinom i živom; potom je ceđena i filtri­ rana kroz sito od prtenog platna. Taj postupak su, verovatno, nemački tehničari uveli u Španiju, zemlju u kojoj su Fugeri eksploatisali značajne rudnike žive u Almadenu. Odatle je prešao u Ameriku, pa je od 1557. primenjivan i u Meksiku. Dugo se tvrdilo da je nemoguće tom metodom obrađivati rudu iz Potosija, pa je peruanska živa iz Huankavelike od­ lazila u Meksiko i Gvatemalu. Ipak, od 1572. španske vlasti uspele su da savladaju duh učmalosti koncesionara: nastao je bum u proizvodnji peruanskog srebra. U doba renesanse metalurgija je pre svega koristila srebro i bakar. Ali, obrada gvožđa doživela je novi procvat, a razvoj njenih tehnika bilo je jedno od krupnih dostignuća 200

toga vremena. Tokom klasičnog srednjeg veka gvožđe je dobijano tzv. »katalonskim« postupkom. Ruda je polagana u naizmeničnim slojevima sa ćumurom u rupu prečnika oko jednog metra, ozidanu od pečenih cigala. Gvožđe i pepeo taložili su se na dno peći i izlazili odvodnim kanalima, zvanim »lisičji rep«. Tako se pri svakom zahvatu dobijalo četiri-pet kilograma gvožđa i zgure, koja je još bogata m e­ talom, iz koje bi se u XIX veku moglo još dosta dobiti. Počev od XIV veka, obim peći postepeno se povećavao: peć Osmund u Skandinaviji i neke u Pirinejima mogle su dati 50-60 kilograma odjednom, ili 15 tona godišnje. Tako su se počele graditi peći visoke pet ili šest metara, koje su raspolagale hidrauličnim mehovima i od tada mogle da tope rudu gvožđa kao što se topila bronza, što je bila bitna no­ vina. Topljenje je polako zamenjivalo gvožđe kao sirovinu. Visoke peći mogle su dati 50 tona metala godišnje. Pošto se topljenjem postizala veoma povoljna okolnost, ta d a je m e­ tal u tečnom stanju, ono se koristilo u mnoge svrhe, kao za izradu cevi, nadgrobnih ploča i kamina, topova i topovskih đuladi, sidra itd. A, ako se želelo dobiti gvožđe, moralo se pribeći još jednom zahvatu i spaliti ugljenik, koji se nalazio kao suvišan sastojak u otopini. Odlivci su od onda nošeni u susedna ognjišta visoke peći, ponovo topljeni i obrađivani, zahvaljujući hidrauličnim čekićima. Tako dobijeni proiz­ vod, po povoljnoj ceni, konačno je zamenio kovano gvožđe dobijano neposredno iz rude, bez topljenja. Visoka peć se, bez sumnje, pojavila u drugoj polo­ vini XIV veka, bilo u kraju oko Liježa, bilo na obalama Rajne. Seobe radnika raširile su postepeno tu novu tehniku. Lotaringija, Šampanja, Niverne i Normandija poznavale su je, izgleda, već od kraja XV veka; Alzas, Franš-Konte i Bretanja bez sumnje su je koristili sredinom XVI stoleća. Međutim, visoke peći sa pomoćnim ognjištima ostale su retke u Evropi sve do oko 1540. godine. Kasnije su se počele koristiti. Oko 1560. bilo ih je trideset i pet u kraju oko N a­ mira. Liježani su taj postupak sredinom XVI veka doneli u Švedsku, a u Englesku je stigao zahvaljujući francuskim 201

VISOKA PEĆ IZ XVI VEKA (Prema Opštoj istoriji tehnike)

radnicima. Preokretu u crnoj metalurgiji, izazvanom poja­ vom visokih peći, pridružilo se i lagano nastajanje čitavog jednog hidrauličnog mašinstva. Valjaonice, koje su do XVIII veka ostale retke, javljaju se, međutim, već u beležnicama Leonarda da Vinčija, a oko 1550. godine korišćene su u predelu Liježa, gde su, izgleda, i pronađene. Topionice su, verovatno, bile rasprostranjenije od valjaonica. Hidraulični stroj za izvlačenje žica otkriven je, izgleda, u Nemačkoj, krajem XV i početkom XVI veka. Prva njegova predstava data je na Biringučiovoj slici iz 1540. Na njoj vidimo jedan točak, koji pokreće voda, kako namotava žicu koja izlazi iz kalupa. Najzad, proizvodnja belog gvožđa najverovatnije je razrađena u Nirnbergu, sredinom XV veka. Ž. Le Gof je s pravom istakao oskudicu u gvožđu u doba srednjeg veka, čiji su osnovni materijal bili drvo i ka­ men. Sveti Benedikt je jedan član svoga Pravila posvetio tome kako kaluđeri treba da se ophode prema predmetima od gvožđa. U tom pogledu se, počev od XV veka, zbila du­ boka promena u svakodnevnom životu Evrope. Švedska i Engleska su već oko 1640. godine proizvodile ukupno 202

nekih 75.000 tona livenog gvožđa godišnje. Valja, prema tome, podsetiti, nakon Dž. A. Nefa, da je onda došlo do »značajnog porasta potražnje metala za opremanje novih industrijskih preduzeća, za izradu novih transportnih sred­ stava i razne druge robe«. Američki istoričar je, bez uste­ zanja, tu promenu nazvao »prvom industrijskom revoluci­ jom«, pošto obrada metala više nije bila samo umetnička stvar. »Proizvodnja šećera«, piše on, »piva, sapuna, bojenje tkanina, češljanje vune i izrada sukna - čitava industrija, koja se brzo razvijala, zahtevala je metalne delove, kao što su valjci, kotlovi, peći i alat«. Mašine, pokretane konjima ili snagom vode, delom su bile od metala. Stotine kotlova za so, postavljenih na ušćima Tjuna i Vera i duž obale Firt of Fort, »bili su napravljeni od gvozdenih ploča veličine šezdeset sa sto santimetra, međusobno povezanih oko metalnog delà, čiji je prečnik pogdekad bivao sedam-osam metara... Za je ­ dan veliki kotao za so bilo je, verovatno, potrebno gvožđa koliko i za jedan top...« »Zbile su se promene u domaćim navikama... Većina ljudi i žena imala je sada potrebe za iglama i ekserima, a mnogi muškarci za čeličnim brijačima. Sve više su se kori­ stile makaze. Kao i noževi, naročito za stolom. Pojavile su se viljuške na stolovima ljudi istančana ukusa, a broj takvih povećavao se kao nikada dotad... Sa porastom bogatstva u srednjim klasama, sve više su se tražile gvozdene kapije, reze, brave i ključevi, da bi se zaštitilo od lopova... Brži raz­ voj putovanja kolima povećao je potražnju konja, prema tome i gvožđa za žvale, kao i eksere i druge metalne delove karuca...« * * *

Nema sumnje da su nove potrebe u oružju vršile snažan pritisak na metalnu industriju i, čak, u slučaju to­ pova od bronze, na proizvodnju čelika; jer, sredinom XVI veka jedno postolje za top sa točkovima imalo je više od sto

203

gvozdenih delova. Ali, рге no što se pozabavimo spravama za ubijanje, valja istaći d aje i tradicionalno naoružanje zahtevalo sve veće količine metala. Izrada oklopa - naročito razvijena u Milanu i Augzburgu - pripadala je koliko zanat­ skoj, toliko i umetničkoj veštini. Oklopi su pravljeni po meri, a proizvođač je morao, poput vajara, poznavati u tančine anatomiju, pokretljivost mišića i udova. Te »prazne statue« od čelika, lepih oblika, često su bile na leđima prekrivane crtežima, graviranim, cizeliranim i pozlaćenim. Donatelo, Leonardo da Vinči, Direr, Mikelanđelo, Čelini, radili su crteže na oklopima, a ponekad su, kao rezbari, učestvovali u njihovoj izradi. Usled razvoja vatrenog oružja, oklop je, počev od oko 1525. godine, prestao da bude efikasno zaštitno sredstvo. I pored toga, nosili su ga u borbi i na tur­ nirima prinčevi i plemići i svi oni ratnici koji nisu podnosili svakodnevni vojnički umor. Tako je u XVI veku proizve­ deno više oklopa nego ikad ranije. Pa, ipak, »ratna veština« je sada metalnoj industriji upućivala druge zahteve. Topovi su se prvi put pojavili na bojnom polju u bici kod Kresija 1346. godine. Ta oruđa su bila Još veomajedriostavna, a to su ostala i skoro čitav vek kasnije; bila su opa­ sna jednako za one koji njima rukuju, kao i za neprijatelje. Prvi topovi bili su najčešće sastavljeni od cevi od kovana gvožđa, postavljene na dva gvozdena točka povezana osovi­ nom. Takvi topovi proizvodili su se još krajem XV veka. Prangija iz Gana, koja potiče iz tog razdoblja, bila je teška 14.000 kilograma i mogla je da izbaci kamene kugle od 340 kilograma; imala je stražnji deo koji se zašrafi na zad­ njem delu cevi. Uprkos razvijenoj upotrebi visokih peći, u početku su se artiljerijska oruđa nerado izrađivala od li­ venog gvožđa, jer su lako prskala. Ali, zato, već od prve polovine XV veka liveni su topovi od bakra. Oružarnica u Bazelu čuva jedan, koji potiče iz 1444. godine. Koristila se naročito bronza. Bronzana artiljerija je na spektakularan način došla do izražaja prilikom opsade Konstantinopolja, 1453. godine, iste koje je i Donatelo dovršio svoga Gatamelata, prvu veliku konjaničku statuu stvorenu nakon antike.

204

Mehmed II koristio je usluge jednog mađarskog inženjera, koji je u vertikalnim kalupima izlivao oruđa teška oko 15 tona, kadra da izbace kugle prečnika 75 santimetara, teške 578 kilograma. Njihova izrada trajala je tri meseca. Svaki top mogao je da opali sedam puta u toku dana i jedanput u toku noći. Turska artiljerija odigrala je odlučujuću ulogu u napadu na zidine Konstantinopolja, koji se dotle odupi­ rao katapultima i plandžerima. No, ova golema oruđa nisu imala osovinu i postolje, a pošto ih je trebalo dopremiti iz Adrianopolja, svako od njih vuklo je po trideset pari volova, uz pratnju 450 ljudi, koji su popravljali i učvršćivali put. Pošto bi se dovezao, top je postavljen na tlo i učvršćen ka­ menjem. Ciljanje je popravljano i podešavano nakon svakog pucnja. Tokom sto godina od zauzeća Konstantinopolja arti­ ljerija se veoma usavršila, postajući svakim danom sve opa­ snija. Topovi Karla Smelog, koje su oteli Švajcarci u Morau 1476. i koji se čuvaju u oružarnici La Novevila, bili su još od kovanog gvožđa, ali su već bili postavljeni na postolje sa točkovima. Za gađanje lakim topovima najpre se koristila zupčasta poluga. Izum osovine - posle 1460. - omogućio je gađanje ne više dizanjem lafete, već delovanjem, pomoću klinova, a zatim i zavrtnja, na zadnji deo topa. Artiljerija je postala smrtonosnija kada se, oko 1480, barut počeo pobolj­ šavati »granuliranjem«. Ranije se koristio nehomogeni ba­ rut, mešavina praha i čitavih komada; otuda se nije mogla

NERONI: TOP SA ZUPČANIKOM (XV VEK) (Prema B. G il le, op. cit.)

205

VALTURIO: RATNA MAŠINA U OBLIKU KORNJAČE

predvideti snaga eksplozije. Usvajanjem granuliranog baruta postizani su jednaki učinci. Prva vatrena oružja izbacivala su kamena zrna, korišćena još i u drugoj polovini XV veka. Međutim, te kugle bile su nepravilnog oblika i ostavljale praznine između sebe i zidova cevi. Osim toga, one su se često rasprskavale ne izazivajući željena razaranja. Braća Biro (Bureau), koji su usavršili artiljeriju Karla VII, uveli

206

su u francusku vojsku upotrebu metalne kugle (od livenog gvožđa). Zatim se vrlo brzo došlo na pomisao da se te kugle prave šuplje i da se pune barutom. Bomba, koja je, izgleda, nastala u Italiji, po prvi put je opisana u Valturijevoj ras­ pravi koja se pojavila 1472. godine. Metalne kugle, čiji se obim od tada podešavao prema topu, stvorile su pojam kali­ bra - Karlo Peti i Fransoa I ograničili su svoje artiljerije na šest kalibara - pa se tako počela stvarati rezervna municija. Određivanje kalibara i potreba da se strogo odredi promer topovske cevi imali su za posledicu poboljšanje industrijske tehnike za proširivanje otvora. Sredinom XVI veka pronađen je idealni sastav artiljerijske bronze (91 odsto bakra i 9 .kalaja). Upravo je kvalitet francuske bronze doneo"pobedu vojskama Karla VIII, Luja XII i Fransoa I, jer su se italijanski topovi često rasprskavali. Međutim, nakon 1540. pronađen je način iz­ rade topova od livenog gvožđa, sposobnih za duže pucanje. To usavršavanje učinjeno je, verovatno, u Engleskoj; u sva­ kom slučaju, topovi od livenog gvožđa, koje je ova zemlja izvozila na kontinent u vreme tridesetogodišnjeg rata, obezbedili su odlučujuću nadmoć neprijateljima Habsburgovaca, posebno Holanđanima. Sa upotrebom topova od livenog železa, punjenje spreda zamenjeno je punjenjem preko zadnjeg delà, što je omogućilo da se smanji njihov kalibar i težina. Poput borbe na kopnu, artiljerija je izmenila i način borbe na moru. Topovi su se na lađama koristili - 1338. u Arnemujdenu i 1340. u Leklizu - još i pre no što su se pojavili na bojnom polju, u bici kod Kresija. Najpre su se upotrebljavali topovi od livenog gvožđa, maloga kalibra, po­ stavljeni na vrh lađe. Oni su gađali ne brodski trup, već neprijatelje koji su se nalazili na mostu i u gornjim delovima neprijateljske lađe. Zatim su ti topovi polako zamenjeni težim, bronzanim, kadrim da gađaju brodski trup. Problem je bio taj što se moralo paziti da se ne preoptereti vrh lađe, a samim tim i njena ravnoteža. Dešarž (Déchargé), žitelj Bresta, našao je, oko 1500, rešenje za to. On je smislio da

207

topove, sada opskrbljene lafetom i osovinom, postavi na donji most i da probuši otvore za cevi, a da ravnotežu održi stavljanjem tereta na suprotnu stranu. Sve veća upotreba topova obezbedila je pobedu jedrenjaka nad galijom. Ona je začelo imala prednosti: nezavisna od vetra’”zahvaljujući vlastitom pogonu, mogla se kretati putem po svome izboru, mogla je da manevriše u toku borbe, da okupi borce na platformi i da svojim kljunom napadne neprijateljski brod. Dugo su jedrenjaci bili bez odbrane prilikom napada bro­ dova s veslima. Upotreba artiljerije postepeno je izmenila tu situaciju. Galija je, ipak, napuštena tek u XVIII veku. Prethodno je bila usavršena. Već od XVI veka opskrbljena je sa dve, čak tri katarke, što joj je davalo lep raspon je ­ dara; povećan je broj veslača - u vreme Lepanta bilo ih je dve stotine i pedeset, a četiri stotine i pedeset na jednom venecijanskom «galionu«; dodati su joj i topovi. No, bitka kod Lepanta (1571) predstavljala je poslednju pobedu ga­ lija. Jer, njihovi nedostaci postajali su sve očigledniji. Pošto su postale još duže i teže, izgubile su lakoću manevrisanja. Njihove bočne strane, zauzete veslima i veslačima, mogle su da nose samo lake topove. Pošto se pozadi nalazio štab, topovi su se mogli smestiti samo na prednjem delu. Jedna galija sredinom XVI veka nosila je pet topova, dok ih je jedrenjak imao dvadeset i sedam. Najzad, pravljena za Sre­ dozemno more, galija je ležala suviše nisko na vodi. U doba kada se evropska istorija sve više odlučivala na okeanu, galija je morala da ustupi mesto brodu sa visokim bočnim stranama. * * *

Upotreba baruta izazvala je ništa manji preobražaj i u lakom naoružanju. Prve »vatrene motke«, ili »ručni topovi«, izgleda da su upotrebljeni u Peradi, 1364, i Augzburgu, 1381- U svakom slučaju, prikazani su u Kjesefovom Belifortisu, sastavljenom između 1390. i 1405. Njima se ru­

208

kovalo teško i uz veliki oprez. Te sprave bile su napravljene od gvozdene cevi, bez postolja i potpora, a onaj koji gađa držao ih je obema rukama, dok je jedan pomoćnik sipao barut u otvor, smešten na gornjoj strani cevi. i potpaljivao" ga. To priprosto oružje ukazuje na to da je i dalje posto­ jala strela, najčešće oružje u vreme stogodišnjeg rata. Eng­ leski strelci su 1415. godine u A zinkuru slomili juriš fran­ cuske konjice zahvaljujući novoj streli, čiji je vrh prodirao između bakarnih kopči i pločica na oklopu, kakav se tada nosio. U XV veku nastala je i nova vrsta luka, koja je znatno povećala brzinu i snagu tog klasičnog oružja. Zbog svih tih poboljšanja, u XV veku je, uglavnom, počeo da se izrađuje oklop ceo sastavljen od pločica, ali će ga razvoj vatrenog oružja ubrzo učiniti izlišnim. Usavršavanja »ručnog topa« išla su za time da ga učine podesnijim za rukovanje. Tako je cev pričvršćena za jedno postolje, a ono najpre stavljano na rame, a potom pod mišku. Time je leva ruka nišandžije bila slobodna da ga akti­ vira, a oružjem - od tada nazvanom kremenjača - mogao je da rukuje samo jedan čovek. No, orio je još bilo teško i neudobno, a dostizalo je najmanje 25 kilograma. Otuda je bilo nužno da ima neki oslonac. Kada se kod pucanja nije oslanjala na neki zid ili ogradu, kremenjača je bila poduprta rakljastim podupiračem. To poboljšanje, koje je nastalo oko' 1520, duguje se puškaru Moketi di Veletri. Ali, o mušketi se naročito govorilo od druge polovine XVI veka. Poboljšano je i paljenje, zgh^ajjujući upotrebi frtilfaudenutogu jednu spiralu, koja se spuštala do čanka sa barutomTN6,*kisa Je mogla sprečiti fitilj da se zapali. Kada*se upali, moralo se paziti da se ne ugasi, da se dune u njega u trenutku pa­ ljenja, kako bi se rasplamsao, da se stalno podešava njegova ! dužina, kako bi mu vrh padao tačno u čanak sa barutom. Nemački izum jezička sa dobošem, oko 1517, nastojao je da ukloni ove nedostatke. Jedan zupčanik, okretan brzo pod dejstvom spirale, tarao se o komad pirita, ili kremena, koji su držale pseće čeljusti. Tako stvorena varnica palila je ba­ rut u čanku. Ovaj pronalazak, koji je prihvatila konjica, u

209

XVI veku još nije koristila pešadija, ona je u doba trideseto­ godišnjeg rata upotrebljavala mušketu sa fitiljem, koja je, pak, bila sada nešto lakša i imala kraću cev. koplje zarad kratke kremenjače ili kubure, oružje nemačkog porekla, koje se na bojnom polju prvi put pojavilo 1544. Doživelo je brz uspeh i tokom druge polovine XVI veka po­ stalo je, u pravom smislu reci, pomagač političkih ubistava. Renesansna kubura je imala kratku cev, ovalni okidač i do­ boš. Punila se sporo, pa su se pošele praviti kubure sa dva pucnja, to jest dve cevi i АУа^оЂо^^бпГ аш сГ ^и. osim toga, stekli naviku, , n o s e više kubura. Uprkos toj predostrožnosti, kada bi u borbi prvi red konjanika ispalio svoje oružje, brzo je ustupao mesto sledećem redu, a on odlazio pozadi, da ga ponovo napuni. Zato su se dugo održale dru­ žine konjanika, jer je početkom XVII veka musketaru bilo potrebno najmanje deset minuta da napuni i opali kuburu. Ti relativni nedostaci vatrenog oružja ne treba da nas navedu na to da zaboravimo duboki preokret koji je ono izazvalo u istorijskom toku. Uprkos svojoj malobrojnosti, Španci su kod Acteka i Inke izazvali najdublji utisak svojim ostragušama i topovima koje su nosili sa sobom. Nadmoć francuske lake artiljerije uveliko je doprinela pobedama Luja XII i Fransoa I u Italiji. Potom su španske Qstraguše sa fitiljem 1525. godine odlučile pobedu Karla Petog u Paviji, koseći luđačke juriše konjice francuskog kralja. Ovaj je, pak, dve godine ranije bio odlučio da u svojoj vojsci strele zameni vatrenim oružjem, a već od 1516. jedna manufaktura u Sent-Etjenu izrađivala je ostraguše. Renesansni ljudi služili su se novim oruđima smrti nečiste savesti i često su smatrali da je njegova upotreba nosila veću opasnost od greha nego upotreba luka, koplja i mača, koji su smatrani manje smrtonosnim i poštenijim oružjem. U doba Bajara bilo je vojskovođa koji su čuvali staro shvatanje časti i naređivali da se zarobljenim tobdži210

jam a i vojnicima naoružanim kremenjačama odseku ruke. Humanistička književnost nije imala dovoljno grubih reći protiv topa, »te više paklene nego ljudske sprave« - izraz je Gvičardinijev. Polidoro Vergilio je pisao 1499. u svome De inventoribus rerum: »Od svega stoje smišljeno za uništava­ nje čoveka, topovi su ono najsotonskije«. Ariosto, koji je za otmeni dvor u Ferari rado dočaravao podvige hrabrih i nepobedivih vitezova, branio je stari vojnički način ratovanja. Obraćajući se topu, govorio mu je sa gorčinom:

Kako si ti, zločinački i odvratni izume, Našao mesta u ljudskom srcu? Uništio si vojničku slavu. Zbog tebe je vojnički zanat izgubio svoju čast. Ti si uništio vrlinu i hrabrost... I Sekspir je izrazio svoje gnušanje prema vatrenom oružju (Henrih IV, I, 3): ... Id a je velika šteta - kako jeste Sto je nitkovska šalitra iskopana Iz utrobe te zemlje pokvarene, Sto mnogog dobrog, hrabrog čoveka Ubija podlo...* No, Sekspirove jadikovke bile su jednako zastarele kao i Don-Kihotovi podvizi. Razvoj je bio nepovratan, a ratna tehnika se u doba renesanse ubrzo preobražavala. Već 1559. godine kardinal de Granvel (de Granvelle), ministar Filipa II, odgovorio je izaslaniku engleske kraljice: »Vaši ljudi su hrabri i srčani, ali kakvu obuku oni imaju već godinama? Veština ratovanja je danas takva da se svake dve godine mora iznova učiti«. *

„

Prev. Ž. Simića i S. Pandurovića.

211

*

** Korišćenje novih ratnih oruđa dovelo je do duboke promene sistema utvrđenja. Trebalo je, naime, ne samo bra­ niti se od lakog oružja sa velikim dometom i topova, čija je snaga bila znatno veća od nekadašnjih bacača kamena, već je u odbrani artiljeriji valjalo dati prim arnu ulogu. Ova poslednja potreba bila je najvažnija od svih i ona je navela vojne inženjere da razrade moderni tip utvrđenja. Ali, raz­ voj je bio dosta spor. Najpre su - u drugoj polovini XV i početkom XVI veka, na primer, u Francuskoj - preinačene postojeće tvrđave tako da se u njih smeste baterije i mu­ nicija, ili su, pak, izgrađene nove, bolje prilagođene no­ vim zahtevima ratne veštine, ali zadovoljavajući se samo izmenom starih obrazaca. Zamkovi u Nantu i Sen-Malou, kula u Hamu, bastioni u Langru i Tulonu, španski zamak de Sal (de Salses) u Rusijonu, podignut između 1465. i 1525, svedoče o toj promeni. Osnova - četvorougaonik sa okrug­ lim kulama, ili kružnim bastionima na uglovima - ostaje srednjovekovna. Ali, kule i zidine su niže, jer se na njiho­ vom vrhu sada nalazi artiljerija, pa je topovskom gađanju va­ ljalo dati najvišu moguću delotvornost. Galerije za bacanje kamenja na napadače postaju izlišne i uskoro iščezavaju. Zidovi postaju deblji, naročito pri dnu, da bi bolje odoleli neprijateljskim đuladima. Zasvođene podzemne prostorije sa puškarnicama uređene su tako da prime baterije čije će se nisko gađanje pridruživati gađanju artiljerije, postavljene na gornjim zaravnima. One, uostalom, mogu da prihvate samo dosta lake topove; a odustalo se od postavljanja teških topova, čiji je broj bivao sve veći, na vrhove kula i iza zi­ dina. Sal, čija je gradnja otpočela 1497, bilo je prvo veliko utvrđenje znatno ukopano, kako bi se zaštitilo od ravnog gađanja neprijateljskih topova, a njegova istočna i južna strana imale su otvore u obliku polumeseca. Ostalo je da se podzemnim utvrđenjima da mnogougaoni raspored, koji omogućuje da se sa svih strana suprotstavi neprijateljskom gađanju. 212

Bastion je najpre bio kružni šanac ispred zamka, ili gradskih zidina, a u sebe je primao najtežu artiljeriju, koja se nije mogla smestiti unutar zidina. U doba topova, bas­ tion se uskoro pokazao glavnim elementom odbrane, dok je uloga tradicionalnih bedema postala drugorazredna. Ali, va­ ljalo g a je zaštititi od vatre protivničke pešadije i artiljerije. Otuda je građen u obliku kljuna (ili trtice), a zatim u obliku petougla, da bi se mogao sa svih strana braniti od neprijate­ lja koji se približavao zidovima. Otuda, takođe, prednje strane načičkane kulama, sa otvorima u obliku polumeseca, koji omogućuju unakrsnu paljbu na neprijatelja. Otuda, naj­ zad, skrivene puškarnice, čija je vatra tukla podnožje zidina i pogađala napadače koji su nastojali da se zaklone u mrtve uglove, pri dnu bedema. Rastojanje između ispusta na ku­ lama bilo je, naravno, srazmerno domašaju kremenjača, koji je u XVI veku iznosio oko tri stotine metara. Bastion je morao biti takav da može zaštititi svoje susede. Plan srednjeg zida u obliku klešta na utvrđenjima javlja se već u spisima Frančeska di Đorđa. Prve bastione u obliku trtice sagradili su braća Đulijano i Antonio da San Galo u Čivitakastelani (1494-1497), a prvi mnogougaoni na­ crt ostvario je Antonio II da San Galo u Čivitavekiji 1515. godine. Najlepše vojne građevine renesanse nalaze se u Veroni i delo su velikog arhitekte Sanmičelija (Sanmicheli), koga su Fransoa I i Karlo Peti uzalud nastojali da pridobiju za sebe. Radio je naročito za Veneciju, utvrđujući Murano, Lido i mesta kojima je neposrednije pretila turska opasnost: Kofvu, Kipar, Kandiju. U Veroni, njegovom rodnom gradu, koja je bila deo venecijanskog kopna, on je preuredio srednjovekovne zidine, povećao gradsko područje, a odbranu je naročito usredsredio na poligonalne bastione, čiji su bočni uglovi i podzemni hodnici za topove omogućavali una­ krsnu paljbu i bočnu zaštitu. Palmanova, grad kraj Udina, koji je potpuno iznova sagradio Skamoci (Scamozzi) u drugoj polovini XVI veka, predstavlja grad-tvrđavu, u celini izgrađen prema novim načelima. Devetostranični odbrambeni poligon, koji okružuje grad, bio je ukopan i imao devet bastiona u obliku gvozdenog šiljka. Počev od 1525,

213

talijanski tehničari podigli su u Francuskoj - u Troju, SenPol-de-Vansu i drugde - utvrđenja slična onima u Italiji, dok je Direr, 1527, za utvrđenja u Nirnbergu, stvorio basti­ one u ravni tla, široke šance, a topovi koji su pucali iz pod­ zemnih prostorija udvostručavali su dejstvo onih što su pu­ cali na otvorenom prostoru. Nova usavršavanja utvrđenjima krajem XVI i početkom XVII veka doprineo je flamanski naučnik Simon Stevin (15481620), koji je, u službi Morisa de Nasoa, uspešno branio gradove Ujedinjenih pokrajina od Spanaca. Nastojeći da koncentričnom pucnjavom uništi ro­ vove i druge pripremne radove napadača, on je na bok svojih tvrđava postavljao četiri nivoa vatre; artiljerijska pojačanja dovođena su tu spiralnim prilazom, dovoljno širokim da se njime kreće vojnička komora. Voban je bio naslednik Sanmičelija i Stevina.

PALMANOVA, VENECIJANSKI GRAD-TVRĐAVA S KRAJA XVI VEKA (Prema G. Braun, Civitates orbis terrarum.)

214

I opsadna tehnika se, očigledno, morala razvijati u skladu sa novim odbrambenim rešenjima. Potkopavanje, koje je ranije moglo izazvati rušenje visokih zidova, sada je bilo nedovoljno delotvorno protiv niskih i debelih zidina. Zato se kombinovalo sa dejstvom baruta i tako je nastala mina, poznata, izgleda, već oko 1440. a, u svakom slučaju, upotrebljena 1495, protiv Castel Nuovo u Napulju. Francuzi i Spanci raspolagali su, početkom XVI veka, eksplozivom za oruđa koja se nisu menjala do XIX veka. Možemo reći da se veština ratovanja već u doba Stevina, u neku ruku, stabilizovala za sledeća dva stoleća, nakon napretka postignutog tokom renesanse. * * *

Duboke promene ratničke veštine u XV i XVI veku ne treba da iskrive istorijsku perspektivu pa da se poveruje da je rat, u to doba, bio glavni činilac ljudskog napretka. Dž. A. N ef je u tom pogledu s pravom ustao protiv dugo vremena prihvatane teze V. Zombarta. Vojnički zahtevi nisu izazvali niti velika geografska otkrića, niti procvat metalurgije, a još manje časovničarstva ili tekstilne industrije. Naprotiv, pre će biti da je napredak u postupcima obrade metala uslovio preokret ratne tehnike. A onda, kako zaboraviti da je jedno od glavnih otkrića renesanse - štamparstvo - , išlo u korist intelektualnog života i, očigledno, proisteklo iz sve većih potreba za kulturom? Počev od XIII veka, brojnost studenata i neophodnost da im se pribave tekstovi koje je trebalo da uče i tumače, doveli su do stvaranja, kraj univerziteta, radionica profe­ sionalnih prepisivača, gde je posao već bio racionalizovan. Da bi se izbeglo umnožavanje grešaka, nije se prepisivalo sa prepisa, već sa jednog rukopisa koji je služio kao obra­ zac i bio, uglavnom, ispisan dosta krupnim slovima. Takav rukopis bio je deljen na više posebnih svezaka (sistem pecia). Tako je više prepisivača moglo da radi istovremeno.

215

Naše biblioteke čuvaju oko 2.000 primeraka Aristotelovih delà tako prepisanih u XIII i XIV veku - njihov broj je, očigledno, znatno manji od stvarnog, jer su neki iščezli! Početkom XV veka, neki priručnik, koji se koristio na fa­ kultetu slobodnih veština, mogao je jedan knjižar poručiti u 400 primeraka u jednoj ili više specijalizovanih radionica. Ali, ta serijska proizvodnja bila je skupa i nije u potpunosti mogla zadovoljiti potrebe. Otuda se tragalo za postupkom koji će omogućiti znatno brže i veće umnožavanje rukopisa: bila je to štamparija. Njen nastanak i procvat ne bi bili mogući bez uvođenja u Evropu njene podloge: hartije. Jer, pergament ne bi odgo­ varao štampariji. Teleća koža je dovoljno tanka i gipka da bi mogla da prođe kroz presu, ali je bila veoma skupa. Kinezi su još pre naše ere pravili hartiju od otpadaka svile ili dudove kore, a od II veka posle Isusa Hrista koristili su staru konopljanu užad i škartirane ribarske mreže, od kojih se, zbog dugog kvašenja, stvarala končasta kaša. Tajnu pro­ izvodnje hartije, poznatu na Srednjem istoku od oko VIII veka, na Zapad su doneli đenovski i venecijanski trgovci. Od početka XIV veka, zahvaljujući sve većem gajenju lana i konoplje, te proizvodnji platna za rublje, bilo je dovoljno krpa koje su dugo bile sirovina za hartiju. Fabrike su nicale u blizini reka, jer je voda pokretala mlinove, koji su sit­ nili krpe; osim toga, voda je služila i za proizvodnju same kaše, a morala je biti čista i bez mineralnih soli. Industrija hartije raširila se po Evropi krenuvši iz talijanskog grada Fabriana (između Rima i Ankone). Uskoro je izvan Italije bilo sve više mlinova za papir. U Nemačkoj je prva fab­ rika hartije podignuta u Nirnbergu, 1391. Početkom XIV veka, hartija pravljena u Evropi, obeležena vodenim zna­ kom proizvođača - ovaj običaj nastao je u Troju - dostigla je zadovoljavajući kvalitet i bila četiri-pet puta jeftinija od pergamenta. Kinezi, koji su imali hartiju i mastilo - pravljeno od biljnih materija i čađi kuvane sa lepkom —štampali su već od VII veka, pomoću tablica u obliku litografije. Tekstovi i

216

slike rezani su na stelama. Zatim se na njih postavljala hartija, a premaz boje ostavljao je na njoj grafičke elemente u vidu belih linija. Po ugledu na Istok, i srednjovekovni Zapad je znao za postupak reprodukovanja figura. Talijanski maj­ stori su u XII veku znali da na tkaninama otisnu fabričke oznake i crteže. Prvi otisci u Evropi ostvareni pomoću drvotiska - krajem XIV veka, uz Rajnu i u burgundskim kra­ jevim a - bili su, izgleda, izvedeni na hartiji od drveta, a namenjeni tekstilnoj industriji. Ubrzo su se, zahvaljujući ovom postupku, namnožile religiozne slike, kalendari, sati­ rični oglasi, gde su uz figure išli sve duži tekstovi. Pojavile su se i drvotiskom štampane knjige. Koristile su se i tablice od rezbarenog drveta za izradu špil-karata, koje su od XV veka bile veoma u modi. Međutim, štamparstvo nije nastalo iz drvotiska, već iz pokušaja poteklih iz metalne struke. A drvoresci uopšte nisu poznavali obradu metala. Ipak, jedan Holanđanin iz Harlema, Lorens Janson (Janszoon), po ugledu na postupak koji su koristili Kinezi, došao je, između 1423. i 1437, na po­ misao da upotrebi pojedinačna drvena slova, pa da, sastav­ ljajući ih, otiskuje tekstove. No, drvo ovde nije bilo podesan materijal. Gotovo je nemoguće iseći ga na male kvadrate, dovoljno pravilno, pa da oni potom više puta budu slagani u različitom poretku. Sa druge strane, teško se čuvaju: lome se, kvare i osetljivi su na vlagu. Ali, pošto je ideja o slaganju bila u vazduhu, nju su preuzeli kujundžije i topioničari, od kojih je najpoznatiji Gutemberg, koji je radio u Strazburu, a potom u Majsenu. On je imao sudeonike, ali je, izgleda, bio tehnički rukovodilac udruženja. Međutim, drugi jedan kujundžija, rođen u Pragu, Prokop Valdfogel, a nastanjen u Avinjonu, tragao je od 1444. do 1447. u istom pravcu kao i Gutenberg i nastojao da razradi »veštačko pisanje« prema »pravom, lakom i korisnom« postupku. U svakom slučaju, u Majsenu je 1455. složena slavna Biblija u 42 reda, koja se, uglavnom, smatra prvom štampanom knjigom. Problem

217

izrade pokretnih slova bio je od tada rešen. Zahvaljujući ka­ lupu od tvrdog metala, koji je u sebi sadržavao reljef slova, izlivala se matrica. Zatim su se, pomoću nje, izlivali olovni, kalajni ili antimonijski redovi. Nakon izvesnog tapkanja u mestu, za kalup je prihvaćen čelik, a za matrice bakar. Gu­ tenberg i njegovi sudeonici su izmislili ne samo tipografiju, već i štamparsku presu. Jedan specijalista, M. Oden (Audin), smatra da ta presa, ma koliko njen izgled bio jednosta­ van, nije bila samo drvena sprava proistekla iz prese za ulje, grožđe ili hartiju, i daje ona već imala pokretna kolica, koja su omogućavala izvlačenje sloga, da bi se mogao namazati štamparskom bojom i na njega staviti list hartije, koji je, pak, bio držan na mestu pomoću šasije. Valjalo je stvoriti mastilo drugačije od onoga, tamno smeđeg i retkog, koje se upotrebljavalo za pisanje, a koje je pod pritiskom prese cu­ rilo na metal; nastojalo se, dakle, da se dobije gusta i izrazita štamparska boja, sastavljena od mešavine čađi, terpentina i orahovog ulja, kuvanjem dovedena do gustine firnisa. Štamparstvo je uslovilo značajan procvat proizvodnje hartije i u vreme kada je pronađeno smatrano je »božan­ skom veštinom« i simbolom novog »zlatnog doba«. Zato što je odgovaralo snažnom porivu za saznanjem, koji je dolazio iz dubine zapadne civilizacije. Negdašnju »knjigu-dragulj«, iluminacijama bogato ukrašenu, ali namenjenu uskoj eliti, zamenila je »korisna knjiga«, manje otmena po izgledu i onome od čega je stvorena, ali znatno jeftinija; ona je pos­ tala moćno - i doista revolucionarno - sredstvo širenja kul­ ture. L. Fevr i A. Z. M arten su smatrali da je već krajem XV veka najmanje 35.000 izdanja štampano u Evropi, ili 15 do 30 miliona primeraka. Tokom celog XVI veka štampano je 150.000 različitih izdanja, a možda i 200.000. Tako je to­ kom tih sto godina na tržište izbačeno 150-200 miliona pri­ meraka, osim oglasa, brošura i letaka.

218

*

** Doba renesanse nije se zadovoljavalo samo time da ljudima na Zapadu ponudi milione štampanih knjiga, već je obilno stavljalo na raspolaganje i reprodukcije umetničkih delà, izazivajući time istinsku estetsku promenu u Evropi i duboki preobražaj odnosa između umetnika i njegove pu­ blike. Izrađivači slika u XIV veku koristili su za to graviru u »visokoj štampi«. Drvo (ponekad i metal) rezalo se tako da su se skidali delovi koji je trebalo da daju bele površine, a ostavljani su oni koji su premazivani štamparskom bo­ jom i davali otisak. No, ta tehnika imala je više nepovoljnih strana. Osetljivo na vlagu i temperaturu, drvo se »krivilo«, pa se nije mogao dobiti veliki broj otisaka. Osim toga, gra­ vira u visokoj štampi ostala je šematska; nije mogla da izrazi nijanse umetničkog delà. Ako se koristila metalna ploča, onda su se teško dubile te široke površine. Najzad, bilo da se koristilo drvo ili metal, na hartiji se raspoređivao jednak sloj štamparske boje. Sredinom XV veka otkrivena je, mo­ žda u Italiji, nova grafička metoda, koja je zamenila visoku štampu, čiji je, u neku ruku, bila negativ. Reć je o dubokoj štampi. Ta tehnika je, izgleda, proistekla, iz veštine kojom su se služili majstori emajliranja, koji su rezbarili srebrnu ploču, pa zatim u te ureze sipali crni emajl. Novi postupak predstavljao je rezanje crteža posebnim nožem na bakarnoj ploči, koja se zatim premazivala štamparskom bojom, pa potom brisala. Preko toga se polagao list, a na njemu se oti­ skivala boja iz izdubljenih delova ploče. Prednosti duboke nad visokom štampom bile su znatne. Metal se nožem mo­ gao grebati da bi se postigle fine i složene crte, kao i rezati u većim površinama. Više ili manje duboki urezi primali su slojeve boje različite debljine. Tako je od tada postalo mo­ guće izraziti plastičnost i tananost likovnih delà. Ako se želelo samo da se metal izgrebe i na njemu režu plitke linije, koristila se graverska igla, neka vrsta čelične olovke.

219

Novi napredak ostvarenje sa bakrorezom, koji je, mo­ žda, prvi radio Direr. Kod te tehnike, šalitrena kiselina zamenila je rad rezaljkom. Bakrena ploča se najpre premaže glazurom na koju ne deluje šalitrena kiselina, a zatim na njoj um etnik crta čeličnim pisaljkama. Kiselina, zatim, na­ griza samo linije na metalu sa kojih je skinuta glazura. Na­ kon toga ploča se pere. Gravira je od tada doživela nečuveni uspeh i postala jedan od glavnih činilaca širenja kulture. Preko nje su upoznata antička delà, izgled dalekih gradova, slike renesansnih majstora. Štaviše, od vremena kada je Botičeli ilustrovao Božanstvenu komediju, ona je postala novi način estetskog izražavanja. Rembrant joj je, u XVII veku, utisnuo pečat otmenosti.

.

_

* * *

Tehnički napredak je, dakle, u doba renesanse snažno uticao na duhovni život. On je uzdigao zapadnu civilizaciju, pruživši joj sredstva duhovne obnove i široke vidike, a isto­ vremeno i više materijalnog blagostanja i radosti u životu. Tako su umetnička delatnost i uslovi svakodnevnog života znatno dobili uvođenjem novina u obradu stakla. Vitraž je u XII i XIII veku bio mozaik od prozirnog stakla, pri čemu je svaka boja bila predstavljena komadom stakla u boji. Od XIII veka, pak, počela se upotrebljavati siva nijansa, poja­ vile su se sedefaste površine, dobijene mešavinom bakarne piljevine, železne strugotine, tucanog stakla i terpentinske smole, a ta smeša se zatim četkom nanosila na užareno sta­ klo. Takav postupak korišćen je da bi se, zahvaljujući ni­ jansam a koje je stvarao, prikazala put likova i nabori na njihovoj odeći. No, jedno još odlučnije otkriće iskrslo je u XIV veku: srebrno-žuta boja. Dobija se nanošenjem srebr­ nog hlorida i okera na poleđinu vitraža i njegovim ponov­ nim žarenjem. Srebrni nitrat, koji je prodro u staklo, daje mu žutu boju. Nova tehnika pojavila se u Ruanu i Šartru između 1310. i 1330, a dostigla vrhunac u katedrali u Ev220

reu, oko 1400. Ona je divno prikazivala žute prelive i top­ linu odeće. Krajem XV veka otkriven je i način da se iz­ razi boja mesa, sličnim postupkom nanošenja crvene boje, pomešane sa sredstvom za njeno rastvaranje. I tako, dok je klasični srednji vek više voleo duboke i kontrastne boje, sledeće razdoblje se, naprotiv, okrenulo više ka prelivima i svetlosti. Otuda procvat tehnike »oblaganja», poznate i ra­ nije, ali koja je, usavršena u XV veku, omogućila povećanje raznolikosti i svetlosti u tonovima. Duvalo se staklo u boji; zatim se stakleni mehur stavljao u posudu od neobojenog stakla i nastavljalo se sa duvanjem. Tako se obojena ljuska lepila za neobojeno staklo. Od tada je crvena boja skoro uvek oblagana, a ništa rede i druge boje. Igra svetlosti dobijala se delovanjem mehaničkim sredstvima (glodalo, bušilica, šmirgl), bilo na neobojeno staklo, bilo na obojenu ljusku. Ta različna usavršavanja preporodila su umetnost vitraža. M o­ zaik od stakla smenila je slika, koja je sjedinila arhitekturu, pejzaž i perspektivu. Blagovesti iz Burža (1450), portret Filiberta Lepog iz Brua, Jesijino drvo iz Bovea (početak XVI veka), ogromni vitraži iz Goude, najveći u Evropi (druga polovina XVI veka) - pokazuju da su se napredak tehnike majstora stakla i duh renesanse znali srećno povezati. Is­ tina je da je u XVII veku nastupila nagla i brza dekaden­ cija, jer je barokna umetnost, koja je osvojila Evropu, došla iz jedne zemlje, Italije, gde su se umetnici tokom srednjeg veka manje no drugde zanimali za vitraž. Ali i zato što se želelo da crkve budu svetlije, kako bi vernici mogli pratiti službu Božju i čitati svoje molitvenike. A možda, napokon, i naročito zato što su Evropljani osećali sve veću potrebu za svetlošću. U XIV veku su domovi prinčeva i bogatih trgovaca počeli da se ukrašavaju oslikanim prozorima. U XVI stoleću, a naročito posle 1550, počelo je da se upotreb­ ljava staklo, koje je po kućama postepeno zamenilo teške i skupe vitraže i prozirna platna, ili hartiju stavljanu na pro­ zore. Da li je, sa gledišta kolektivne psihologije, dovoljno naglašena pobeda svetlosti u zapadnoj civilizaciji? Nema sumnje da je staklo još dugo bilo lošeg kvali­ teta i nejednako providno. No, već 1463. - izum je učinjen 221

u Muranu - znalo se, bar za potrebe umetničkih delà, nap­ raviti »belo staklo», koje su savremenici netačno nazivali »kristalom», da bi ga razlikovali od stakla koje je nehotice bilo zelenkasto ili hotimice obojeno, kakva su jedino dotle pravljena. U stvari, Englezi su, tek krajem XVII veka, uspeli da naprave flint-glass, to jest pravi kristal, težak, proziran, akustičan. Pa ipak, venecijansko siliko-alkaličko staklo (si­ likat kalcijum-karbonata i kreča), belje i prozirnije od onih što su bila u upotrebi, predstavljalo je neosporan napredak i doprinelo bogaćenju radionica u Muranu, koje su cvetale već od XIII veka, ali su svoj najviši uspon doživele u XVI. Tek sa tim otkrićem veština pravljenja stakla postala je predmet strogog, ali bezuspešnog, nadzora Saveta desetorice. U Muranu se nisu izrađivali vitraži. Zauzvrat, vrlo rano se otpočelo sa podražavanjem vizantijskog i arap­ skog emajliranog stakla, tako da je u XV veku veliki ve­ zir poručio u Veneciji četiri stotine svetiljki za džamije. To­ kom prve polovine renesanse, umetnici lagune bili su na glasu po proizvodnji velikih pehara od obojenog stakla. Ukrašavanje se najčešće sastojalo od crepovitog preplitanja zlatnih šara optočenih crnim linijama i istačkanih reljef­ nim belim emajlom. Ali, nakon 1530. Murano je napustio tu vrstu umetničkog rada i posvetio se izradi »kristala», koji se sve više tražio. Radionice na ostrvu su onda stekle iz­ vanrednu veštinu u proizvodnji filigraniranog stakla, čiji je kristal ukrašavan mrežom belog neprozirnog (latticinio) stakla, ili stakla u različitim bojama. Takvi proizvodi iza­ zivali su sveopšte divljenje, pa su strane države nastojale, i u tome uspevale, da primame venecijanske majstore. Već početkom XVII veka Venecija je morala računati sa radio­ nicama staklarskih majstora u Pragu i Nirnbergu. U Muranu su se u XVI veku proizvodile i broja­ nice od stakla, obične perle slate u egzotične zemlje, skupocene perle sa sedefastim odsjajem u sredini, koji se dobijao nanošenjem sloja žive, i, najzad, ogledala. Jer, na tom ostrvu lagune razrađen je, oko 1503, i postupak nanošenja na staklo olovnog premaza. Venecijanska ogledala ubrzo su 222

postala veoma tražena, a broj radionica za njihovu izradu tako veliki, daje u Veneciji 1564. godine stvorena jedna nji­ hova korporacija. Napredak u tehnici proizvodnje i obrade stakla izaz­ vao je i raznovrsnost u izradi naočara. One su u Evropi otkrivene - ili u nju unesene - krajem XIII veka. U vreme kada je umro Rodžer Bekon (1294), one su već korišćene u Italiji. Ali, u početku su izrađivane od kristala kamena. Osim toga, bile su bikonveksne i namenjene samo dalekovidima. Ali, sve veća upotreba »belog stakla« i usavršavanje oruđa za glačanje površine ogledala omogućili su, počev od XVI veka, izradu konkavnih naočara, za kratkovide. Cviker koji vidimo u rukama kanonika Van der Paelea od Jan Van Ajka i koji je svetlosne zrake usmeravao ne ka središtu, već ka periferiji retine, ustupio je mesto moder­ nim naočarima, koje, početkom XVII veka, na El Grekovoj slici nosi kardinal Gevara. Već krajem XVI veka, izrada i prodaja naočara ušle su u svakodnevni život, naročito u Ita­ liji i Flandriji. Mora d a je starost umetnika, intelektualaca i zanatlija doživela preobražaj zahvaljujući toj spravi, koja je uskoro postala neophodna. Najzad, obrada sočiva od »belog stakla« dovela je do izrade prvih durbina, koji su izmenili »način posmatranja« sveta. Pišući svome zetu 1609, Galilej mu javlja da je u Veneciji napravio jednu spravu, koja »predmet udaljen 50 milja prikazuje kao da se nalazi na da­ ljini od 5 milja«. Sa najviših gradskih zvonika uočavali su se »na moru jedra i brodovi na takvoj udaljenosti da bi im, i ako hitaju svom snagom, bilo potrebno više od dva časa da bih ih, bez naočara, mogao ugledati«. Čoveku se sada otvo­ rilo područje beskonačno velikog. * * *

Bila bi potrebna čitava knjiga da se izuče odnosi između umetnosti i tehnike u doba renesanse, njihovo uzajamno podsticanje - setimo se uljanog slikarstva - i preobražaja

223

koji je njihovo zajedničko dejstvo izazvalo u svakod­ nevnom životu. Petnaesti i šesnaesti vek bili su zlatno doba keramike u Faenci (fajans), čistih i veselih boja, za koju se koristio kalajni emajl. Dekor je rađen na presnom i suvom emajlu, a posuda je stavljana u peć tek nakon nanošenja boja. Uveden u Francusku za vladavine Fransoa I, fajans je tu doživeo znatan uspeh, naročito u Neversu, a usavršio ga je Bernar Palisi, koji je koristio manje kalajne soli, a više olovnog emajla, koji nakon pečenja daje žućkasto-belu boju. Njegove »rustične« posude, ukrašene reljefnim životinjama i biljkama, gotovo su vajarska delà. Pa ipak, pošto nije bio vajar, Bernar Palisi je svoje ukrase što vernije pravio prema kalupu prirode. Ali, umetnički fajans zahteva nameštaj na kome će biti izložen. Veliko razdoblje evropskog nameštaja počinje u XIV veku. Jer, počev od toga doba, nameštaj više nisu samo sedišta u crkvi ili zdepasti sanduci nošeni na leđima mazgi ili konja. Doduše, svetovni nameštaj će još dugo os­ tati »pokretan« , prateći, poput tapiserija, seobe prinčevskih dvorova. Ali, njegov sve veći opseg prisilio je, već od XV, a još više XVI veka, da se on čuva najednom mestu. Onda nastaju police, da bi se prikazali zlatarski proizvodi, kredenci, povezani sa ceremonijom obeda, stolovi, koji su zamenili daske postavljene na nogare i od XVI veka dobili produžene delove »po talijanski«, stolice, ili svečana sedišta kojima su dodati nasloni i podupirači sa strane, za ruke, »fo­ telje« , proistekle iz drvenog ležaja na sklapanje, pokrivenog jastucima. Sanduk je još dugo ostao na ceni i renesansa je nastavila da ga neguje; ali se i on sa svoje strane razvijao i dobio jednu ili više fioka. Dva sanduka, postavljena jedan na drugi, uskoro su se pretvorila u jednu celinu, orman, koji je već u doba Anrija II dostigao impozantan obim i visinu. Krevet, najpre zaštićen od promaje zastorima, dobio je kra­ jem XVI veka baldahin na četiri stuba, ili visoko ukrašeno uzglavlje. Prelaz od sjajnog ukrašavanja, sa mnoštvom arkatura, tornjića, rozeta, vertikalnih zastora, raspoređenih u vidu »servijeta«, na dekor inspirisan antikom, sa pilastrima,

224

slomljenim zabatima, izbočenim karijatidama, trakama, krunama, putti i medaljonima, jasno ocrtava opštu liniju razvoja nameštaja ka više raznolikosti, više nepokretnosti, više udobnosti, više tehničke virtuoznosti. Sada se znaju sastaviti stub i ploča pomoću kosog preseka, ili uglavlji­ vanjem čepovima; sada je lastavičji rep tako usavršen da je manje vidljiv. Hrastovina, na velikoj ceni u Francuskoj u srednjem veku, često je zamenjivana orahovinom, koja daje tananiji reljef i dobija lepu patinu. Za retki nameštaj već se koristi abanosovina, ukrašena dodacima od mermera u boji. Geometrijska istraživanja i talijanski način inkrustiranja (intarsia) raširili su na Zapadu, u XVI veku, ukus za drvenim mozaikom i dekorativnim kombinacijama, koje su nameštaj, pod i plafon činile privlačnijima. Taj istančaniji dekor u službi je kulturnijeg društva, koje se sve više zanima za muziku. Anđeli muzikanti braće Van Ajk, Meloca da Forlija i Memlinga daju hor cantorie u Santa Maria del Fiore, svirači na lumbardama, harfama i violama na slici Maksimilijanov trijumf, gospe na francu­ skim tapiserijama, koje sede za orguljama sred čudesnog vrta samo su neka umetnička svedočanstva o sve većem mestu muzike u životu društva i raznolikosti korišćenih instrumenata. No, i u ovom području estetika i tehnika idu uporedo, bilo da je reč o sakralnoj ili svetovnoj umetnosti. Muzička tipografska štampa u jednoj ili dve boje, ostvarena već krajem XV veka, uvećala je publiku muzičara, pa su se delà kompozitora rasprostirala znatno više no ranije. Preo­ bražavaju se instrumenti. Velike orgulje pojavile su se na Zapadu oko 1325. godine. Već krajem XIV veka imale su dve klavijature i pedalu. Najpre su služile kao pratnja vernicima, ali im je malo-pomalo dato mesto soliste. U XVI veku su u Nemačkoj i Italiji cvetale škole orguljaša, u doba kada su Gabrijeli, usavršavajući recercari, ili preludije, već razrađivali arhitekturu fuge. Flauta je, uz orgulje, bila naj­ rasprostranjeniji instrument u doba renesanse. No, već je početkom XVI veka nastala violina, proistekla iz viole i lire, a postaće kraljica instrumenata početkom sledećeg veka,

225

kada su majstori iz Verone naučili da je učine sposobnom da izrazi najtananije prelive i najuzbudljivije naglaske. Naše doba sklono je da umetnost i tehniku međusobno suprotstavlja, ali nije tako bilo oduvek. Nikada, možda, nji­ hov dijalog nije bio tako plodan kao u doba renesanse.

226

Šesta glava T E H N IK A POSLOVANJA Tehnički napredak u doba renesanse bio je veoma veliki. On se, ipak, ne može uporediti sa napretkom koji je doživela naša civilizacija nakon industrijske revolucije, jer su još uvek delovale mnoge sile koje su nastojale da zaustave raz­ voj i očuvaju ono staro. Jednu od takvih, i to ne najmanju, predstavljale su korporacije, nastale tokom srednjeg veka, radi određivanja radnog vremena, kvaliteta proizvoda, suz­ bijanja podvale, otklanjanja konkurencije unutar gradova i održavanja monopola zanatlijske manjine na gradskom tr­ žištu. Nastale spontano sa porastom gradova, korporacije su u XIV veku postale politička sila, dok su se pod pučkim pritiskom otvarale za sve skromnije slojeve gradskog sta­ novništva. Zbog oružanih sukoba, sve veće potrebe vladara za novcem, trgovci i zanatlije su u doba stogodišnjeg rata gotovo uspeli da prinčevima nametnu svoje staratelj stvo. Gradski radnici su u to vreme, izgleda, predstavljali revolucionarni sloj. Zapravo, uočava se dvojako kretanje. Bogati građani najnaprednijih gradova, na primer u Pa­ rizu u vreme Etjena Marsela, pokušavaju, oslanjajući se za trenutak na sitni narod, da uđu u upravne savete. Sa druge strane, tekstilni radnici u Flandriji i Italiji i sitne zanatlije

227

-popolo minuto - nastoje da slome ekonomsku tiraniju bo­ gataša, plemića ili buržuja -popolo grosso - i uspevaju tu i tamo da za neko vreme preuzmu vlast. Svet rada ispoljava, dakle, u trenutku raspada feudalnog društva, grozničavu dinamičnost. Godine 1302. u Gandu se zanatlije dižu protiv sudija; buna se uskoro proširila na Brabant i kraj oko Liježa. U julu, radnici iz Briža odnose u Kurtreu začuđujuću pobedu nad vojskom francuskog kralja, upućenu da ih privede razumu. U Parizu je 1358. godine tri hiljade zanatlija, koje je predvodio Etjen Marsel, starešina trgovaca, napalo kra­ ljevsku palatu i prestolonaslednikovu odaju, pogubili su dva maršala i naterali budućeg Karla V da na glavu stavi šešir sa bojama pobunjenog grada. U Firenci su se, dvadeset godina kasnije, na poziv grebenara Mišela di Landoa, pobu­ nili ciompi, to jest oni koji nisu pripadali nijednoj korpora­ ciji, i za tili čas odneli pobedu. Mišel di Lando je postao gonfalonijer pravde. Uz sedam »krupnih« i sedam »malih« korporacija, od tada su postojale još tri: dve za sitne zana­ tlije koji imaju radnje, treća za radnike. Ali, demokratska uprava se u Firenci nije održala duže od 1382. godine, kada su, takođe u Rusbeku, gandski tkači pretrpeli poraz. Ovi su, pod vodstvom drugog Artevelde, Filipa, već više godina vodili pravi društveni rat protiv svih »koji imaju nešto da iz­ gube«. Ne samo u Ipru i Brižu, već i u Ruanu i Parizu, na­ rod je vikao: »Živeo Gand!« Jer, i u Francuskoj je gradske radnike ponovo zahvatio nemir. Smrt Karla V 1380. godine i poreski zahtevi njegovog nejakog naslednika izazvali su pobunu »buzdovana«, pri čemu su pariške zanatlije i rad­ nici provalili u gradsku oružarnicu i naoružali se oružjem i topuzima. I ta buna je slomljena 1382. Trideset godina kasnije, u trenutku sukoba između Jovana bez Straha i voj­ vode Orleanskog, sitne pariške zanatlije, koje je predvodila korporacija kasapa, i njihov poglavar Simon Nazar, zvani Glavonja, uručili su burgundskom vojvodi jedan dugačak reformatorski dekret, kojim se izborni sistem proteže na sve administrativne službenike. Ali, preterani zahtevi pobunje­ nika izazvali su preokret pariškog javnog mnenja.

228

Odjek gradskih pokreta nalazimo i u sledećem raz­ doblju. Godine 1529, nakon gladi koja je harala čitavom istočnom Francuskom i dok su se širile protestantske ideje, izbila je »velika buna« u Lionu, a uprava grada prešla je u ruke onih što su se nazivali »siromašna zajednica grada Liona«. Gand se 1539. otvoreno pobunio protiv Karla Pe­ tog, a korporacije su uspostavile demokratsku upravu. Car je morao lično doći sa snažnom vojskom da bi grad priveo pokornosti (1540). Krajem XVI veka su, činilo se, nemiri u vreme Lige i opsade Pariza pružali nove političke izg­ lede sitnom zanatlijskom narodu. Jedan besednik iz Menipove satire, obnavljajući uspomene iz 1412-1413, izjavljuje: »Kako vam se čine tolike glavonje što su se okupili na podsticaj Boga u Parizu, Ruanu, Orleanu, Troju, Tuluzi, Amijenu, gde vidite da kasapi, krojači, lađari, nožari i druge vrste ljudi iz običnog naroda imaju prvi glas u Savetu i državnim skupštinama i određuju zakon onima koji su dotle bili velikaši po rodu, imanju i vrlini«? Neuspeh ovih pokreta ne iznenađuje. Nedostatak koor­ dinacije među gradovima u kojima je, u jednom trenutku, narod preuzimao vlast, neizbežna promena držanja krupnih buržuja kada kao u Parizu ili Gandu uvide da im sirotinja izmiče nadzoru, tvrdokorno nerazumevanje gradskih po­ bunjenika za one po selima, koji su se često u XIV veku dizali istovremeno sa njima, a naročito mali broj zanatlija u odnosu na masu stanovništva - sve to lako objašnjava zašto su se mnogi nemiri loše završili. Ali, prinčevi i gradsko plemstvo shvatili su da se korporacije moraju držati na uzdi. Nisu ih ukidali - bile su neophodne - samo su ih sve bliže nadzirali. Uklanjajući ih postepeno iz političkog života, oduzimajući im svaku vojničku ulogu, dali su im zauzvrat povećani upliv u privrednom području. No, i taj upliv ustupljen im je samo uz sve tešnji sva­ kodnevni nadzor, što će u XVII veku dovesti do Kolberove cepidlačke uredbe. Zar se ne treba čuvati, prema recima jed­ nog ukaza Žana V od Bretanje, »nevaljalstva i lakomosti« korporacija i njihove težnje da »zagospodare« svime? Luj

229

XII, Fransoa I, Šari IX, Anri III, neprekidno će optuživati zanatlije za »zloupotrebe, zavere i povlastice«. U čitavoj Ev­ ropi su se kraljevi, počev od XIV veka, a naročito kasnije, dali na stvaranje zakona o korporacijama, proglašavajući, kao u Lotaringiji, uredbe bez dogovora sa zainteresovanim stranama, potčinjavajući zanatlije poreskim činovnicima u Provansi, sudijama na području kapetskog kraljevstva, gradskim vlastima u Buržu, Klermonu i Lionu u vreme Sarla VII i Luja XI, prodajući u sve većem broju majstorska pisma, tako da će 1600. godine Francuska biti zatrpana dip­ lomama koje nije imao ko da kupi. Godine 1582. Anri III postavio je glavnog suknarskog nadzornika, koji je trebalo da nadzire sve proizvođače sukna u kraljevini. Vladari su, naime, želeli da unificiraju korporacijski život unutar gra­ nica svoje države. Tako postupaju već od XV veka Žan V od Bretanje i aragonski kraljevi, koji raznim gradovima u Rusijonu nameću istovetne zanatske uredbe. Takvo kretanje se u XVI veku još više pojačalo. Španski kraljevi uveli su u Kastilju katalonski korporacijski sistem. U Engleskoj je Eli­ zabeta izdala 1563. čuveni Statute o f artificers, koji određuje uslove rada u celoj zemlji. U Francuskoj je Fransoa I, ured­ bom iz Vile-Kotrea, obznanio uslove sticanja majstorskog zvanja, koji su važili za ćelu kraljevinu. A naročito su Anri III, 1581, i Anri IV, 1597, preduzeli sve da svečanim uka­ zima reorganizuju i unificiraju čitav zanatski život Fran­ cuske. Time su nastojali da u zemlji stvore istorodnu mrežu korporacija i naredili svim zanatlijama da svuda izaberu svoje porotnike. Tako je apsolutizam, koji se učvrstio u doba renesanse, secovao na korporacijski poredak, sada namet­ nut odozgo. Otuda zapažamo množenje korporacija svuda u Evropi u XV i XVI veku. Luj XI je za svoje vladavine prog­ lasio više od 60 uredbi koje potvrđuju, ili ustanovljuju, zanatlijske zajednice. U XVI veku se u Rimu broj korporacija povećao sa 32 na 55. U Konu je između 1335. i 1570. nas­ talo šest novih arti. To komadanje, izvor prihoda za državu, povećavalo je zađevice između srodnih zanata, što je sma­ njivalo stvarnu snagu zanatlijskog sveta.

230

Međutim, uticaj korporacijskog sistema na proiz­ vodnju i trgovinu nikada nije bio potpun. Suvereni su prvi, kada bi njihova dobit došla u pitanje, snižavali cenu korpo­ racijskih privilegija. Već 1465. »radnici koji su pratili dvor« francuskog kralja dobili su naročitu uredbu. Nešto kasnije, umetnički majstori u galerijama Luvra, zahvaljujući podršci vlasti, odlučno su odbacili uredbe starog pariškog cehov­ skog starešinstva. Sa druge strane, evropski prinčevi, Sikst Peti kao i Elizabeta, davali su, koporacijama uprkos, pov­ lastice i pravo na monopol »pronalazačima« koji su nudili tehničke inovacije, bile one valjane ili ne. Bilo je i radnika koji su radili po sobama, koje su uzalud nastojali da potisnu. Bilo je i seoskog zanatstva specijalizovanog u izradi platna, koje se u XIV i XV veku razvilo po selima upravo zato da bi izbeglo nadzoru gradskih zanatlija. Bilo je rudnika i metalskih preduzeća, rasutih po planinama i šumama, i, prema tome, daleko od svakog nadzora. Postojala je krupna trgovina i banka, sa njihovim vlastitim ritmom i njihovim igrama bez granica, koje su mogle cvetati samo u potpu­ noj slobodi. Tehnički napredak se ostvario upravo u tom nenadziranom području, području novih industrija, koje još nisu imale uredbe o radu: štamparstvu, proizvodnji vat­ renog oružja, kasnije predionicama i tkačnicama pamuka itd., a u području krupne trgovine, znatno pre XVI veka, nastali su istovremeno kapitalistički mentalitet i bankarski i računovodstveni instrumenti, koji su omogućili tom men­ talitetu da se izrazi. * ** Razvoj tehnike poslovanja izazvao je procvat krupne pomorske trgovine, nastao nakon krstaških ratova. Zapadna privreda, usmeravajući se od tada ka moru, proširila je svoje vidike i preobrazila svoje metode. Od grčko-rimske antike nasledila je nauticum faenus, ili »pozajmicu na veliki ri­ zik«, pri čemu zajmodavac prihvata da mu se dug ne vrati

231

ako roba ne stigne u odredišnu luku. U suprotnom, osim glavnice, dobija i veliki interes. Takvi trgovački poslovi bili su još česti, u Francuskoj, na primer, i u XVII i XVIII veku, ali to nije bilo pravo pomorsko osiguranje, već više davanje predujma nekom moreplovcu koji je želeo da kupi dovoljno robe da svoju lađu napuni pred polazak. Osim toga, zato što se, u načelu, protivila pozajmljivanju uz interes, Crkva je nužno bila nenaklonjena pozajmljivanju na veliki rizik. U XIII veku je otkriven obrazac osiguranja zvani cambium trajectitium, ili pomorska menjačnica, pri čemu su teolozi dopuštali da se u ugovore o razmeni unese i izvestan inte­ res. Zajmotražilac je onda obećavao da će vratiti, na primer u Barseloni, izvestan iznos koji je primio u menjačnici u Đenovi, pod uslovom da lađa sa tovarom stigne u odredišnu luku. Roba je zajmodavcu služila kao zalog i putovala je uz njegov signum. Premija za osiguranje zabašurivanaje pod vi­ dom dobiti od razmene. Takav postupak, korišćen u Đenovi još u prvoj polovini XV veka, imao je ozbiljnih nedostataka. Valjalo je, najpre, da zajmodavac pristane na odredišnu luku u koju je lađa plovila. A zatim, kao i u slučaju pozajmljivanja na veliki rizik, on je sticao dobit samo u slučaju srećnog pu­ tovanja. Zato je pomorska menjačnica postepeno nestala u XV veku, u korist ugovora o osiguranju. Takav preobražaj izazvan je sve većim obimom robe prevožene morem i sve većom potražnjom osiguravajućeg kapitala. Tako se kre­ nulo ka sistemu koji je, u svakom slučaju, davao premiju za osiguranje i kojim se, prema tome, smanjivao rizik. No, valjalo je, bar u početku, zabašurivati premiju koju je Crkva zabranjivala. U 213 ugovora o pomorskom osiguranju, pot­ pisanih u Đenovi od 1400. do 1440, koje je proučila gospođa Doehaerd, premija se ne spominje; treba pretpostaviti da je ona plaćena unapred, na ruke. Ugovor o kupoprodaji je onda izgledao ovako: osiguratelj, ili, pre, osiguratelji, izjav­ ljuju da od osiguranika kupuju robu i obavezuju se da će mu je platiti u određenom roku; ali isplate neće biti ako kup­ ljena roba, koja se nalazi na određenoj lađi, stigne »zdrava i čitava« na odredišno mesto. Uprkos zaobilaznih i složenih

232

postupaka koje je morao zadržati, novi način osiguranja predstavljao je odlučan napredak. Osiguravatelji više nisu na samom početku plaćali značajan iznos, koji im je osiguranik na kraju nadoknađivao. Sada se novac naplaćivao samo u slučaju nesreće. Osim toga, osiguratelj je auto­ matski i u svakom slučaju dobijao premiju, čiji je iznos od tada mogao biti snižen u razumne granice. Pritisak ekonom­ skih nužnosti doveo je do popustljivosti. Rizik se prenosio sa jedne robe na drugu, u slučaju prvog srećnog putovanja, ili na samu lađu koja prevozi robu. Sve češće su osigura­ vani i lađa i teret na njoj. Reosiguranje je postojalo još pre početka XVI veka. Stvorena su osiguravajuća društva, čiji je kapital ulagan istovremeno u veliki broj operacija. Teori­ jski je đenovska opština zabranjivala Đenovljanima da osi­ guravaju teret koji prevoze strane lađe i a fortiori i stranu robu. A, u stvari, krajem kvatročenta u Đenovi su osigura­ vali biskajski, katalonski i flamanski teret i lađe, pošto je strana roba putovala đenovskim brodovima, koji su išli do Londona, La Rošela, ili Valensije. Stručnjaci za crkveno pravo morali su priznati, bar u izvesnoj meri, da rizik zaslužuje nadoknadu. A, osigu­ ratelju preti opasnost da isplati značajnu sumu u slučaju potonuća osiguranog broda: otuda opravdanost premije. Ona se izričito spominje u registrima krupnog toskanskog trgovca Frančeska Datinija. Tu čitamo pod 3. avgustom 1384: »Osiguravamo Balda Ridolfija i komp. sa 100 zlat­ nih forinti za vunu ukrcanu na brod Bartolomea Vitalea, koji ide iz Peniskole u Porto Pizano. Na tih 100 forinti, koje osiguravamo od svakog rizika, dobićemo 4 zlatne forinte u gotovom, što svojeručnim potpisom potvrđuje Gerardo d’Ormauno«. Malo niže kaže se: »Rečeni brod stigao je u luku Porto Pizano i oslobodili smo se spomenutog rizika«. Upražnjavanje premije se sve više širilo. Već od druge polo­ vine XV veka postalo je nešto uobičajeno. U računima koje su u sledećem stoleću Apostolskom zboru podnosili trgo­ vci koji su sa Sicilije dovozili žito za opskrbu Rima, iznos osiguravajuće premije izričito se navodi: 8 odsto od Sicilije

233

do Čivitavekije. Taj iznos bio je dosta visok, budući da je oko 1437-1439, u razdoblju mira u istočnom Sredozemlju, roba putovala iz Konstantinopolja u Veneciju uz samo 4­ 5 procenata osiguranja. Iznos premije manje je zavisio od dužine putovanja ili godišnjeg doba, a više od političke i vojne situacije i prisustva ili odsustva gusara. Tokom XVI veka, naročito pre Lepanta, Turci i Berberi predstavljali su u Sredozemlju stalnu pretnju trgovini hrišćanskih naroda, čime se objašnjava visok iznos osiguravajućih premija. Go­ dine 1565. se iz Ruana obično plaćalo za Lisabon 6 odsto, za Kadiz i Sevilju 7, isto toliko za Kanarska ostrva i Maderu, 18 procenata za Brazil (odlazak i povratak) i 17 za Li­ vorno i Civitavekiju. * ** Pored osiguravajuće premije, dvostruko knjigovod­ stvo bilo je druga veoma važna novina u tehnici poslovanja u doba renesanse. U razdoblju u kome je kreditiranje bilo slabo razvijeno i dok je krug ljudi sa kojima je radio bio ogra­ ničen, poslovni čovek mogao se zadovoljiti i prostim knjigo­ vodstvom. U računsku knjigu unosio je prihode i rashode, a uz to je mogao i u nekoj vrsti beležnice upisivati zajmove i dugove, kojih je bilo malo. Ali, sa sve većim transakcijama i procvatom kreditiranja bilo je sve više takvoga pisanja, pa je nastala neodložna potreba da se službeno osoblje specijalizuje u knjigovodstvu. Ovo je, pak, moralo omogućavati vlasniku trgovinskog preduzeća, ili odgovornom, da po volji u svakom trenutku sazna stanje dužnika i poverilaca, a njih je već od XIV veka moglo biti i preko stotinu. Prema tome, došlo se na misao da se vode računi »ličnosti«, na kojima su beležena dugovanja i potraživanja svakog poslovnog saradnika. Time je svaka operacija zahtevala dvojno istovetno knjiženje, što se ubrzo počelo činiti u dve različite knjige. No, nije se zadovoljilo samo vođenjem ličnih računa. Ubrzo su se mogli zapaziti i ovakvi nazivi računa: trgovina ovim

234

ili onim proizvodima, osiguranja, menjačnice itd. Najzad je jedan dodatni račun - »dobitka i gubitka« - omogućio da se prate promene imetka shodno operacijama iz drugih knjiga. Tako je uvidom u registar renesansni poslovni čovek bio u mogućnosti da u svakom trenutku sazna stanje svoje bla­ gajne, stanje svojih transakcija sa ovim ili onim poslovnim partnerom, ili sa ovim ili onim proizvodom, i iznos svojih prihoda ili rashoda u celini. Dvojno knjigovodstvo bilo je poznato pod nazivom »venecijansko knjiženje«. A, u stvari, knjige Masarija iz Đenove, koje potiču iz 1340, predstavljaju prvi poznati primer nove tehnike. Ona, pak, nije odmah stekla pravo građanstva. Medici je, krajem XV veka, još nisu bili u potpunosti usvojili. Ali, otkriće štamparstva ubr­ zalo je njeno širenje, bar na najvišoj razini ekonomske delatnosti, naročito kada je Luka Pacoli objavio, u Veneciji 1494, svoje delo pod naslovom Summa de arithmetica, geometria, proportioni et proportionality u kome se objašnja­ vao njen mehanizam. Ono što je dotle bilo talijanska tajna, raširilo se i kod stranih trgovaca. Sa više ili manje jasnoće, nastavnici računa podučavali su od tada »venecijanskom knjiženju« mladiće, da postanu poslovni ljudi. Razvoj bankarskih tehnika se, poput umetničkog pro­ cvata, može smatrati jednom od odlika renesanse. A i u tom području je Italija odigrala glavnu ulogu. Zato je i reč banco talijanska. U početku je označavala stalak (bane) koji su menjači postavljali na javni trg, in mercato, i ručno menjali novac. Ti menjači - koje su nazivali i tavolieri, a banku faula - držali su na postolju jednu knjigu, u koju su upisivali svoje operacije, a na dohvat ruke kesu sa novcem. Banchi, okup­ ljeni u Veneciji na Trgu San-Đakomo a Rijalto, nazivani su, počev od XIII veka, bez razlike, taule de cambi ili banchi de scripta. Jezik ovde ukazuje na razvoj koji se zapaža jed­ nako u Firenci i Brižu kao i u Veneciji. Oni koji su merili i menjali novčanice, stekli su naviku da primaju uloge od svojih mušterija, radi njihovog daljeg oplođavanja; davali su i zajmove. Time je prebacivanje sa jednog na drugi račun (giro di partita) jednostavnim knjiženjem postalo nešto

235

uobičajeno. Dovoljan je bio nalog jedne mušterije i prista­ nak druge, uz uslov da obe posluju sa istom bankom. U doba kada je metalni novac bio još dosta redak i u svakom slučaju nedovoljan u odnosu na sve veće potrebe, virmanski promet doživeo je brz uspon i dao oduška privrednoj delatnosti. Je­ dan talijanski poslovni čovek iz sredine XV veka ostvario je za četiri godine promet od 160.000 đenovskih lira, a ra­ dio samo sa 11.700 lira gotovog metalnog novca. U početku je mušterija davala naprosto usmeni nalog za knjiženje, a bankar odmah zatim to zapisivao u svojim knjigama. Ali, toskanske arhive pokazuju daje ček u Italiji postojao već od kraja XIV veka. Papirni, bankarski novac, takođe. Već smo rekli da je u XIV i prvoj polovini XV veka opala proizvodnja dragocenih metala u Evropi. U tim teškim vremenima, srebro i zlato trpeli su snažne promene u međusobnoj vrednosti. Sa druge strane, mnoga mesna plaćanja morala su se odvi­ jati bilo u sitnom novcu sumnjivog kvaliteta, bilo u stranom novcu promenljive i nesigurne vrednosti. Da bi ublažili te nezgode, bankari su smislili da u svojim knjigama beleže dugovanje i potraživanje svake mušterije u jednoj moneti (moneta di banco) koja je grosso modo vezivana za vrednost zdravog zlatnog i srebrnog novca. Takvim postupkom služila se već Amsterdamska banka u XVII veku. Zato što se nisu zadovoljavali samo prebacivanjem novca sa jednog računa na drugi, već su povereni im no­ vac upotrebljavali u trgovini, bankari su se izlagali rizicima i često padali pod stečaj. Otuda projekat podnesen veneci­ janskom Senatu 1356, ali ostvaren tek krajem XVI veka, o osnivanju jedne državne banke koja bi se bavila menjačkim poslovima, kupovala dragocene metale za račun države, pri­ mala uloge i prosleđivala novac sa jednog računa na drugi, ali se ne bi bavila trgovačkim poslovima. Državne banke su se namnožile, kao što ćemo videti malo dalje, krajem XVI i početkom XVII veka. Ali, bilo ih je i ranije, ako ne u Vene­ ciji, a ono u Španiji (taulas u Barseloni i Valensiji) i Đenovi. Čuvena Banco di san Giorgio, ustanovljena u Đenovi 1408,

236

okupila je sve državne poverioce, a njen glavni cilj bio je da obezbedi usluge oko državnog zaduživanja. Pošto su deonice toga duga bile prenosive, to je promet sa jednog računa na drugi bio veoma živ. U Barseloni, gde su bankari tokom XIV veka pozajmljivali novac - i to previše - aragonskim kraljevima, finansijske teškoće suverena izazvale su, počev od 1380. godine, stečaj mnogih banaka. Barselonska opština je 1401 stvorila Taula de canvi - prvu državnu banku na svetu, čiji se obrtni kapital u početku sastojao od obaveznih uloga vlasnika rudnika pod tutorstvom, spornih zaveštanja i sudskih zaplena. Banka je nadzirala monetu i vršila ulogu opštinskog trezora; primala je privatne uloge i prosleđivala novac sa jednog računa na drugi. Prema jednom izveštaju iz 1433. godine, barselonska Taula raspolagala je sa 358.000 Uvri obaveznih i privatnih uloga. U to vreme su 1.494 osobe imalo račun kod Taula. Pošto je grad onda imao oko 30.000 žitelja, može se pretpostaviti daje 20 odsto kućnih starešina koristilo usluge državne banke; bez sumnje, gotovo svi oni koji su imali nešto bogatstva. * * *

Pošto se nije bavila trgovačkim poslovima, barselonska Taula niti je izdavala, niti primala menice. A menica je po­ četkom XV veka već bila postala neophodni instrument krupne trgovine. Njen pronalazak je u području poslovanja, bez sumnje, bio glavna tehnička novina razdoblja koje pro­ učavamo. Novac je počeo da se menja još u ranom sred­ njem veku, čim se probudio međunarodni ekonomski život. U XII veku je nastao ugovor o menjanju (instrumentum ех causa cambii), sastavljan kod beležnika. Izobilje vašara u Šampanji doprinelo je procvatu takve vrste razmene novca. Uzmimo jedan primer. Dvadeset i osmog aprila 1206. go­ dine, jedan trgovac iz Remsa, na proputovanju kroz Đenovu, priznaje da je primio na pozajmicu, ali pod vidom zamene (nomine cambii), izvesnu količinu đenovskih dinara, od

237

u*tem:г&аж&

iss»J

■■■—lüijcff>

•frM.weik4Uu4^^ct«Iiie t&

^puadauL-faüu'îtu^e dliswuu^.e(llS(ni^(.nùlLTlnitWee»f6iali«"лалш). d tttisiv çiis. &Ü^ÇÜllutlUsâlLVSvRU&.TUi< t Xentfulot ç * o ù a w k t » V

11-1 i ^ M EN IC A Ova m enica izdata je 1558. u M e­ dini del К аш ро Andreji Ruizu, žitelju B ezansona.

dvojice braće koji žive u gradu u koji je došao. Trgovac daje reč da će tu sumu vratiti u provenskim librama, na sledećem vašaru u Provenu, bilo lično poveriocima, bilo jednom od njih, bilo zakonitom zastupniku jednoga ili drugoga. U operaciji takvoga tipa, R. de Ruver (de Roover) uočava »ono stapanje zamene novca i kreditiranja koje je, zapravo, jedna od glavnih odlika ugovora o zameni«. U ovde navedenom slučaju, u doba kada su trgovci još bili putujući, ovaj žitelj Remsa, bez sumnje poslom došao u Đenovu, želeo je da se vrati svojoj kući prošavši kroz vašare u Šampanji. Pre no što je krenuo iz Đenove, pozajmio je novac da bi kupio robu koju je, začelo, nameravao da proda u Provenu. Tako će moći da vrati pozajmljenu sumu, a kamata je zabašurena operacijom zamene novca. Jer, Crkva je prihvatala zakoni­ tost dobiti pri menjanju samo ako postoji kupoprodaja mo­ neta, ako su različita mesta pozajmljivanja i vraćanja po­ zajmljenog novca i ako postoji rizik za poverioca. Đenovski, sijenski i marseljski beležnički akti potvrđuju daje na vašarima u Šampanji postojalo organizovano mone­ tarno tržište. Menjački kurs se na njemu određivao u skladu sa ponudom i potražnjom. No, ti vašari oslabili su pri kraju XIII veka, zajedno sa karavanskom trgovinom, kojoj su sve

238

više konkurisale pomorske veze što su od tada spajale Sre­ dozemlje sa Severnim morem. Talijanski krupni trgovci - iz Sijene, Firence itd. - , pošto su prestali da putuju, osnivali su podružnice u najaktivnijim gradovima, poput Barselone, Pariza, Briža, Liona i drugih. »Taj preobražaj trgovačkih metoda odrazio se i na ugovor o zameni novca, pa je us­ koro menica zamenila beležničke akte« (R. de Roover). Naime, obećanje plaćanja, čak i u obliku beležničkog akta, nije moglo prisiliti na plaćanje trgovca koji živi stotinama kilometra daleko, a koji nije učestvovao u sastavljanju ugo­ vora. Da bi on prihvatio da plati nekome, po nalogu trgovca iz drugog grada, potrebno je bilo da je on, u neku ruku, dužnik toga trgovca. Ali, prelaz sa instrumentant ex causa cambii na menicu objašnjava se delovanjem i drugih uzroka. Razvoj obrazovanja omogućavao je sve većem broju trgovaca da se liše beležnika. Uz to, poslovnim ljudima se oduvek žurilo. A beležnički akt je gubljenje vremena. Prosta priznanica, ili polisa (od talijanske reči polizza) predstavlja mnogo brži način. Sijenjani i Firentinci su, možda, menicu koristili i pre kraja XIII veka. Ubrzo je doživljavala sve veći uspeh. Pri svemu tome, Đenova i Venecija su još dugo ostale pri staroj metodi. Menica, kojom se izbegavaju rukovanja novcem i smanjuju opasnosti prilikom transporta, dobila je u XV veku svoju klasičnu fizionomiju, povezujući najčešće četiri čoveka: davaoca novca, na primer, u Veneciji, koji želi da uplati nekoj mušteriji u Brižu i koja daje protivvrednost u ve­ necijanskoj moneti, uzimaoca ili vadioca - pretpostavimo d a je to filijala Medičija u Veneciji, trasata, koji će moći da bude filijala Medičija u Brižu, i, najzad, korisnika, mušteriju u Brižu. Transakcija, ipak, može zanimati samo tri osobe. To će biti slučaj ako davalac otputuje u Briž i sam urući me­ nicu trasantu, ili ako je korisnik filijala Medičija u Brižu. Davalac i uzimalac onda imaju iste mušterije. Onovremena menica obično spominje rok za isplatu. U XV veku je taj rok bio između Briža i Barselone 30 dana, dva meseca između Briža i Italije, tri meseca između Londona i Italije. Rene­ sansa nije znala za eskontiranje menice. Zauzvrat, prenos,

239

izgleda, potiče iz sredine XV veka, ali se raširio tek posle XVI stoleća. R. de Ruver je na neosporan način pokazao da su menjanje novca i kreditiranje u ono vreme bili tesno povezani. Ta veza javlja se naročito u jednom graničnom slučaju, u slučaju asientos koje je zaključivala španska monarhija u XVI i XVII veku, a koji su dugo vremena ukratko nazi­ vani zajmovima. U ono doba se pravno smatralo zajmom ako se traženi novac vraća u istu zemlju i istom monetom. Finansijske operacije francuske monarhije u XVI veku, poput grand party u Lionu, bile su pozajmice u strogom smislu reči. Nasuprot njima, asientosi su bili ugovori koje su sklapali ministri katoličkog kralja sa konzorcijumima banaka, kojima su se ovi obavezali da u nacionalnoj mo­ neti - u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, a naročito u Holandiji, gde je Španija morala od 1568. namirivati troškove jednog iscrpljujućeg rata - vraćaju novac čiji je protiviznos preračunavan u španskoj moneti i isplaćivan u Španiji. Asientosi su, dakle, na finansijskoj razini odgovarali ope­ raciji zamene novca, a sadržavali kreditiranje i prelazak sa jedne monete na drugu. I, što je najhitnije, kamata koju su bankari dobijali proisticala je poglavito iz dobiti kod za­ mene valute. Ugovori su onda određivali, u korist poverilaca krune, menjačku stopu znatno višu od tržišne. Tako se 1577. godine za jedan talir koji su asientosi plaćali u Francuskoj dobijalo u Spaniji 470 maraveda, a po tržišnom kursu 440. * ** Ovaj kratki osvrt navodi nas da proširimo istraživanje o špekulacijama koje su se krile iza zamene novca. Za­ čelo bismo pogrešili kada bismo strogo razdvojili menjanje novca i trgovinu. Sve razgranatije trgovačke veze između XIV i XVII veka nužno su dovele do sve veće upotrebe menice kao platežnog sredstva. No, zbog neprijateljskog stava kanonista prema pozajmljivanju uz interes, operacije

240

čistog i jednostavnog kreditiranja, a njih je bivalo sve više, zabašurivale su se menjačkim transakcijama. Uzmimo od Dž. Hirsa (Heers) sledeći primer: 14. maja 1457. godine, u Palermu, Galaeco Dorija (davalac) poverio je 60 forinti palermskih Tomazinu Spinoli (uzimaocu ili vađjocu). Ovaj mu je zauzvrat dao menicu, koju će u Denovi Bartolomeo di Framura (trasant) isplatiti Demetriu di Nigronou (ko­ risniku). Kurs je 37 đenovskih škuda za jednu palermsku forintu. Demetrio bi, dakle, trebalo da primi 2.220 škuda (111 đenovskih lira). Ali, u Đenovi, u trenutku dospeća, 11. jula 1457, Bartolomeo di Framura odbija da isplati menicu, koja onda biva protestovana kod beležnika. Prema tome, on piše drugo pismo, upućeno u Palermo, Tomazinu Spinoli, naređujući mu da isplati Galeacov novac Doriju. Ali, kurs u smeru Đenova-Palermo je 35 đenovskih škuda za palerm­ sku forintu. Pošto se plate takse, Dorija, dakle, dobija oko 63 forinti. Transakcija između odlaska i povratka trajala je četiri meseca, tokom kojih je Dorijin novac doneo tri forinte kamate, što bi činilo 15 odsto za godinu dana. Zamena i »naknadna zamena« tako su zabašurile pozajmicu. Spinoli je bilo potrebno 60 forinti, koje mu je Dorija pozajmio. Da bi zaobišli crkvene zabrane, dva partnera pribegla su ovim dvema menicama u obrnutom smeru. Začelo je bilo unapred dogovoreno da Bartolomeo ne isplati Demetrija, pa je on tu samo figurirao kao davalac imena. Tako su »često izdavane trasirane menice, a da provizija nije išla u ruke trasanta, koji je isplaćivao menicu prodajući zavratnu, koju plaća trasant. Tako je postupao Andrea Barbarigo, venecijanski trgovac iz XV veka, koji je uspeo da uveća svoj obrtni kapital pomoću menica i zavratnih menica šetajući se između Venecije i Londona« (R. de Ruver). Ponovno menjanje nije nužno bilo i »menjanje nasuvo«, to jest zabranjeno sa kanonskog gledišta. Dužnik - trasant u napred navedenom slučaju - možda je zaista bio iscrpeo svoj kapital kod Bartolomea di Framure u Đenovi, pa je zato došlo do njegovog odbijanja isplate, protestiranja m e­ nice i ponovne zamene. No, izgleda da najčešće to nije bio slučaj. Zato su se partneri sporazumevali da menice ne protestuju. Na menicama iz XV i XVI veka često se javlja is­ kaz: »platite sebi«, upućen trasantu. I ovde se nameće jedna

241

nijansa: davalac i trasant mogli su imati istog poslovnog partnera, pa je on onda istovremeno igrao ulogu trasanta i korisnika. No, obično je ovaj izraz skrivao operaciju pozaj­ mice zabašurene menjanjem. Nisu se ni trudili da navedu tobožnjeg korisnika, pa je vršena ponovna zamena, sa pro­ testom ili bez njega, ali, u svakom slučaju, uz dodavanje troškova za posredovanje u početnoj sumi. Srećan je bio dužnik koji je bio u stanju da plati u trenutku povratka. U protivnom, nastavljena je zamena i opet, s jednog mesta na drugo, ili sa vašara na vašar, dok se dug sve više povećavao. Jedan francuski pisac, savremenik Anrija II, šibao je ban­ karsku igru: „(Oni) šetaju rečene iznose iz jedne zemlje u drugu, stalno povećavajući glavnicu za iznos kamate, sve dok uzimalac ne plati i glavnicu i kamatu«. Tako su »cedili škude« na način koji je još u XIX veku opisivao Balzak u Izgubljenim iluzijama. Pri svemu tome, ponovna zamena i svaki povratak novca na polaznu tačku nosili su izvestan rizik, iza koga su se bankari skrivali od pogleda teologa. Monetarni kurs je, u povratku, mogao biti za njih nepovoljan, zbog na­ glih monetarnih promena, ili zbog poremećaja ravnoteže obračuna između dva mesta, ili zbog špekulacije, ili zbog nepredviđenog uplitanja vlasti. U stvari, dobici i gubici pri menjanju novca uglavnom su se svodili kroz višak prihoda. Taj prihod objašnjava se organizacijom tržišta novca u doba renesanse. Tržišna ravnoteža zahtevala je viši kurs u mestima koja su se smatrala »pouzdanim« nego u onim koja su važila za »nepouzdana«. U XV veku je između Briža i Barselone flandrijski talir na ova dva mesta uvek različito vredeo u odnosu na katalonski dinar ili su. Briž je, dakle, bio pouzdan, a Barselona nepouzdana. Ali, talijanske berze su u Brižu smatrane pouzdanim. U XVI veku Lion je kod svih banaka smatran pouzdanim, osim na takozvanim bezansonskim vašarima. »Trgovina menicama« na berzama obično se odvijala po sledećoj shemi: neki menjač kupio je u Veneciji menicu plativu u Brižu, po isteku roka, koji je, uglavnom, dva meseca, po kursu od 51 flandrijskog groša za dukat, a svoje potraživanje naplatio po kursu od, na pri­ mer, 49 groša za dukat, koji je onda važio u Brižu, što je iznosilo nešto više od 104 dukata. Nakon četiri meseca on je, dakle, ostvario prihod od oko 4 procenta, koji predstavlja

242

razlika od 2 groša u kursu dukata između Venecije i Briža. No, vidimo d aje »menjačka operacija završena tek pošto se uloženi novac vrati na polaznu tačku« (R. de Ruver). Da bi se zaštitile od neočekivanih naglih monetarnih promena, velike bankarske firme nastojale su da u savete kraljeva postave svoje ljude, koji će ih obaveštavati o namerama vlasti. Tako je Tomazo Portinari, direktor filijale Me­ dici u Brižu, bio veoma cenjeni savetnik Karla Smelog. U slučaju iznenadnih događaja koji bi se mogli odraziti na tržište novca, poslovni ljudi su neizostavno svoje partnere obaveštavali, naročito poštom. U svakom slučaju, pošto su već od XV veka postojale regularno organizovane menjačnice u mnogim mestima Evrope, trgovci bankari su uveli običaj da pri dnu pisama koja su slali svojim partnerima navode valutne tečajeve u svome mestu. Tako su početkom modernog doba potrebe bankarstva i trgovine, u jednakoj meri kao i političke potrebe, dovele do stvaranja redovne poštanske službe. Da bi pozajmio novac, pojedinac nije nužno morao da izvrši dvostruku transakciju zamene i ponovne zamene. Mogao je da se posluži obrascem privatne rente, koji je u očima crkvenog prava imao izgled operacije kupoprodaje.

1379 1380

1381

1382 1383 1384

1385 1386' 1387 1388' 1389 1390

MENJAČKI K U R SEV I U LIONU K RAJEM X V I V E K A (Prem a H. Lapeyre, Jedna trgovačka porodica: Ruiz 't)

243

Taj obrazac korišćenje često, ali je bio složen i zahtevao je jedan pisarski akt. Jednostavnije je bilo poslužiti se »ulogom« (izraz koji ovde ne označava novac koji je neki pojedinac poveravao banci radi njegovog umnožavanja). Taj postupak svojim poreklom seže bar do XIV veka, a u knjigama Medičija krio se iza izraza discrezione. Ulog je u XVI veku označavao pozajmice date pojedincima ili kralje­ vima od jednog vašara do drugog, dakle, po tromesečnom ritmu i uz promenljivu kamatu, zavisno od tržišta. Taj novi obrazac pozajmljivanja uz kamatu postao je čest u Antverpenu, Lionu, na vašarima u Kastilji i na đenovskim vašarima. No, on je, sasvim očigledno, bio u suprotnosti sa učenjem Crkve o zelenaštvu. Simptomatično je d a je Ludoviko Gvičardini, istoričarev sinovac, nastanjen u Antverpenu - poslovni čovek, a ne teolog - , smatrao neophodnim da optuži, 1567, upražnjavanje uloga. Njegov tekst, uos­ talom dvosmislen, izgleda da se čak odnosio na dve vrste uloga. Trgovci, piše on, »nazivaju sada, da bi prikrili sra­ motu same stvari, ulogom, kada se daje izvestan iznos u dinarima nekome na izvesno vreme i za to dobije određena i dogovorena kamata (prema ukazu i dozvoli imperatora Karla V, potvrđene od strane njegovog sina kralja Filipa) od dvanaest posto godišnje«. Ova osuda pokazuje koliko je još bio snažan uticaj sholastičkog učenja na trgovce, koji su se iskreno trudili da umire svoju savest koristeći se varkama koje nam izgledaju licemernim. No, taj moralni sud bi nas, bez sumnje, mogao navesti na pogrešno mišljenje o menta­ litetu trgovaca XVI veka. Ludoviko Gvičardini pisao je up­ ravo po završetku Tridentskog koncila, za kojim je usledilo doktrinarno stvrdnjavanje u rimskoj Crkvi. Teolozi i ispovednici su se više no ikada udubili u bankarske transakcije i u ulogu zapazili očigledan prestup zelenašenja. Bankari su onda pribegli prividu koji je dotle uspevao, prividu menjanja novca. Ulogom su nazivali »menjanje novca od sajma do sajma«. No, takvo tumačenje bilo je prihvatljivo samo ako je postojala distantia loci. U Španiji je to najčešće bio slučaj, pošto su se vašari u Kastilji održavali svaka tri me-

244

seca, naizmenično u Viljalonu, Medini del Kampo, Medini de Rioseko, pa opet u Medini del Кашро. No, slučaj nije bio isti sa Antverpenom i Lionom. Jedna drakonska bula pape Pija V, iz 1571, osudila je, dakle, ulaganje i uopšte sva menjanja »nasuvo« . Papska zabrana nije u punoj meri postigla svoj cilj. U Lionu se nastavilo unošenje ulagačkog kursa na štampanim tečajnim listama, gde su u poslednjem trenutku brojke ispi­ sivane perom. Pa ipak, zadat je osetan udarac takvom po­ stupanju i bankari su nastojali da nađu neko drugo rešenje, koje ranije nije mnogo korišćeno, a to je bilo ricorsa, ili »po­ vratno menjanje«. Radilo se o tri zamene i ponovne zamene novca između jednog grada i vašara u nekom mestu, kao što je Plezans (vašarima u tom gradu krajem XVI i početkom

Ф Menjoćnice prvoga reda • Povremene tlt drugorazredne menjaČmce O Mesta održavanja đenovskih vaiaro

EVROPSKE B A N K A R SK E BERZE (Prema H. Lapeyre, ibid.)

245

XVII veka gospodario je đenovski novac). Tu su u glav­ nim crtama poštovane spoljašnje forme transakcije zamene novca - izdavanje i prenos menica itd. - , ali taj spoljšanji izgled imao je za cilj da umiri savesti i prevari teologe. Lice X primalo je od lica Y izvestan iznos gotovog novca u Ve­ neciji i davalo menicu na ime trećeg lica Z, u Plezansu, koje su odabrali dvojica partnera, naređujući mu da na račun Y uplati na sledećem vašaru u talirima - vašarska moneta iznos odgovarajući onome pozajmljenom u Veneciji. Ali, dužnik je znao da neće biti u mogućnosti da dug vrati na prvom vašaru u Plezansu; njegov račun kod Z biće prazan. Prema tome, dogovoreno je na samom početku da ne bude protestvovanja menice, a da će Z prihvatiti menicu, praveći se da plaća sam sebi, i odmah potom izdaće novu menicu na ime X u Veneciji, nalažući mu da isplati Y. Zajmodavac je sticao dobit, koja je, kao i u napred pominjanom slučaju zamene i ponovne zamene, proisticala naročito iz razlike u valutnim tečajevima između odlaska i povratka. Komisija bankara, koja je na svakom vašaru utvrđivala zvanični kurs u odnosu na vašarsku monetu, normalno je određivala tako da cena po povratku u razna mesta bude veća od one u od­ lasku. Otuda dobit poverilaca. Sporazum o ricorsa trajao je najmanje godinu dana, ali je moglo biti i duže. Z. Mandiks je u tančine opisao jednu takvu operaciju između Venecije i Plezansa, koja je počela novembra 1605, a završila se sa poslednjim povratkom sa vašara avgusta 1611. Pozajmlje­ nih 544 dukata postali su na kraju 951 dukat i 8 sua: ili, go­ dišnja dobit od preko 20 posto za poverioca. Jasno je onda zašto je visoko činovništvo Đenove i Venecije, koje je um no­ gome zavisilo od bankarskih krugova, branilo ricorsa od brižnog nadzora crkvenih vlasti i nastojalo d a je opravda. Tako se pokazala izvanredna važnost menice, »Proteja sa sto lica«, u privrednom životu renesanse. Područje njenog kretanja širilo se iz veka u vek; pa ipak, ostalo je dosta ograničeno. U XIV i XV veku glavni bankarski gra­ dovi Italije bili su Bolonja, Firenca, Đenova, Milano, Napulj, Palermo, Piza, Venecija i rimski dvor. Nijedna zemlja nije ih

246

imala toliko. S ovu stranu Alpa nalazimo Avinjon, Monpelje i Pariz, u Francuskoj; Barselonu i Valensiju u Španiji; Briž u Flolandiji i London u Engleskoj. Stogodišnji rat uma­ njio je ulogu Pariza. Njegovo mesto zauzeli su vašari u Đenovi, kojima se od 1465. pridružio vašar u Lionu. Konstantinopolj je do 1453. za Đenovljane i Venecijance igrao ulogu bankarskog središta. Ako izuzmemo Konstantinopolj, »iz­ van zapadne Evrope nije postojalo nijedno organizovano tržište (novca), osim, možda, u Libeku, glavnom hanzeat­ skom gradu, a na svim berzama - osim u Libeku - talijan­ ske bankarske kompanije držale su monopol« (R. de Ruver). U XVI veku krupni kapital je zadobio nove pobede i proširio polje svojih operacija. »Učvrstio je svoje pozicije u Engleskoj, piše jos R. de Ruver, i zakoračio u Portugaliju, Kastilju, Andaluziju (dok Valensija i Barselona iščezavaju) i u Nemačku, zemlju koja je dotle bila izvan njegovog uticaja. Je li nužno tim povodom podsećati na ulogu koju su igrali vašari u Kastilji i Frankfurtu na Majni u međunarodnom prometu novca? Drugi spektakularni razvoj je čudesni pro­ cvat Antverpena, koji je za vladavine Karla Petog postao, u neku ruku, glavno bankarsko središte zapadne Evrope. Kao ni pre, menica se u XVI veku nije kretala izvan granica la­ tinskog hrišćanstva: menjačnica nije bilo u Moskoviji, kao ni u islamskim zemljama ili u novootkrivenim prekomor­ skim krajevima«.

247

Sedm a glava PRVOBITNI KAPITALIZAM Sve snažniji opticaj menica pretpostavljao je sve gušću mrežu trgovačkih kompanija. Zadržimo se sada na njima, da bismo razmotrili raznolikost njihovog pravnog ustroj­ stva, njihove opsege i delatnosti. I ovoga puta Italija je pružila uzore: commenda i compagnia; prva, bez sumnje, nastala u primorskim gradovima, poput Venecije i Đenove, a druga u gradovima u unutra­ šnjosti, gde se sve više razvijala industrijska i bankarska delatnost. Commenda, u Veneciji nazivana i colleganza, ja­ vila se u XII veku i predstavljala je prvi korak ka modernim deoničarskim društvima; compagnia je predstavljala zače­ tak akcionarskog društva. U ugovoru najjednostavnije commende deoničar, ili pozajmljivao, davao je nekom putujućem trgovcu, uglavnom za neko pomorsko putovanje, neophodni kapital za takav poslovni poduhvat. Ako dođe do gubitka, on u celini ide na štetu pozajmljivača; ako bude dobitka, deoničar je dobijao svoj deo kapitala, a povrh toga i deo za­ rade, često tri četvrtine. No, deoba kapitala i dobiti mogla je biti i drugačija. U mnogim venecijanskim colleganze ka­ pitalista koji nije putovao ulagao je dve trećine kapitala, a pozajmljivač, uz svoj rad, i jednu trećinu. Ako dođe do

248

gubitka, on se deli srazmerno uloženim iznosima, ali je do­ bitak deljen na pola. Ustanova commenda trajala je tokom čitave renesanse, obogativši njen ekonomski život. Mada su u mnogim udruženjima commenda sume u opticaju bile dosta skromne, »rasprostiranje tih ugovora u mnogim društvenim sredinama, unutar privrede krupnih primorskih gradova, igralo je istu ulogu kao i brojni sitni akcionari u našim akcionarskim društvima, u krilu manje industrijske ekonomije« (A. Sapori). U XV veku se veoma raširio tip commenda pod nazivom commenda in nave implicata. Nekom kapetanu broda, koji je u to doba često bio i njegov kormilar, nedostajalo bi para da ga opremi za put - takav je skoro uvek bio slučaj. On se onda obrati pozajmljivačima da mu pomognu da kupi oružje za brod i robu koju će prevoziti. Neophodni kapital je onda deljen na izvestan broj loca ili carati, na ravne delove, kojih je retko bivalo više od 24. Ulagači novca delili su carati srazmerno uloženim sumama. Zapovednik broda, kao takav, primao je samo svoju platu, ali je i sam mogao uzeti izvestan broj deonica u društvu. Takav obrazac udruživanja bio je čest još u XVII i XVIII veku u Nantu i Sen-Malou, kad god je valjalo naoružati neki trgovački brod ili gusarsku lađu, s tim što je uglavnom bi­ valo 32 deoničara. Commenda in nave implicata bila je, po­ put drugih commenda, kratkotrajno udruženje, ograničeno na korišćenje jednog određenog broda u toku samo jednog putovanja. Pošto bi se brod vratio i računi sveli, društvo se raspadalo, a za novi poduhvat osnivalo se novo društvo, najčešće sa novim učesnicima, ili bar sa jednim delom njih. Commenda, dakle, nije imala relativno kontinuirani karak­ ter, poput trgovačkih ili bankarskih kompanija, koje su zahtevale pravu organizaciju i dugoročnije planove i obaveze. * * *

U compagnia ugovorne strane nisu se povezivale samo zarad jednog putovanja ili jednog posla, već za duže vreme, često tri godine. To je, doduše, ograničen rok, ali su obnavljanje ugovora, stalno prisustvo istih ljudi - koji

249

su bili i glavni ulagači - na čelu preduzeća i znatna mreža poslovnih saradnika i agenata, koje je jedno udruženje na kraju ugovora prenosilo onome koje gaje pod istim imenom nasleđivalo, dovodili do stvaranja čvrstih organizama, što je bacalo u zaborav njihovu kratkotrajnu prirodu na pravnoj razini. Preduzeće »Bardi« trajalo je sedamdeset godina, banka Medičija devedeset i sedam. Prve kompanije nastale su u Toskani: u Luci, Sijeni i Firenci. Sijenom su od XIII veka gospodarile krupne trgovačke kuće, Tolomei i Bonsinjori, koje su igrale veliku ulogu na vašarima u Šampanji. Pa ipak, toskanske kompanije zadobile su novu dimenziju u doba avinjonskih papa (1305-1377), kada je papska vlast, u sukobu sa carskom, povećavala svoje poreske zahteve u jednom dobu novčane oskudice. Pošto su templari i njihova moćna finansijska mreža bili ukinuti, papstvu su više no ikada bili potrebni talijanski bankari. Oni su prikupljali no­ vac koji je Svetoj stolici pripadao na temelju njenog prava, godišnje prihode od poreza, ostavštine, desetine, novčane priloge za krstaške ratove, prihode svetog Petra, prava kan­ celarije i državne prihode, pa su tako centralizovali kapital, upravljali njime, plaćali papske dugove, prebacivali višak na račun Apostolskog zbora i pozajmljivali novac Kuriji. Utoliko je tačno da su »krupne papske operacije, uprkos učenjima kanonskog prava, pospešivale promet novca« (G. Le Bras) i d aje Crkva dala svoj »doprinos nastanku moder­ nog kapitalizma«. Da bi služile Svetoj stolici, »plemenske trgovačke kuće« postale su »međunarodne banke«. Firenca je gospodarila ekonomskim životom Zapada u XIV i XV veku, sa svoja tri naraštaja krupnih trgovačkih kompanija, novim svedocima procvata grada. To su, do ste­ čaja 1302-1326, najpre bile kompanije »Spini«, »Čerči«, »Freskobaldi« i »Skali«, čije su se operacije izvan Italije od­ vijale naročito na vašarima u Šampanji, Flandriji i Engleskoj. Zatim su, znatno moćniji u pogledu kapitala i širine svoje mreže, nastupili Perući, Bardi, Ačiauoli, papski bankari i poverioci engleskih kraljeva, čije su se trgovačke transak­ cije protezale sve do Orijenta. Ove toskanske krupne kuće

250

nalazile su se na vrhuncu oko 1330. Nakon bankrotstava, koja su snažno odjeknula između 1343. i 1346. godine, i jednog razdoblja neizvesnosti i nemira (velike kuge, neredi u Firenci), firentinske finansije dobile su novi polet. Quat­ trocento je doba Gvardija, Strocija, a naročito Medičija. Sve do XVI veka, uprkos epizodi sa Žakom Kerom, koja je ostala bez posledica, krupna međunarodna trgovina i bankarstvo nalazili su se u rukama Toskanaca. Ali, nakon 1500. novodošli unekoliko bacaju u senku firentinske po­ slovne ljude i na tržištu zauzimaju bolje mesto: južni Nemci (Fuger, Velser, Hehšteter), Španci (Malvenda, Ruiz) i, naj­ zad, Đenovljani (Palavičini, Spinola, Sauli), koji su od 1570. do 1630. glavni poverioci Filipa II i neograničeni gospodari evropskih menjačnica. Dva velika tipa organizacije preovladavala su u kom­ panijama u doba renesanse: centralizovana struktura, sa podružnicama, i decentralizovana, sa filijalama. Prva je od­ likovala kompanije »Bardi« i »Perući« u XIV veku, druga Medičije u XV. Najveće firentinske kompanije XIV veka okupljale su do dvadeset i pet članova sa jednakim pravima i obavezama, uz obavezu da neće sudelovati ni u jednom drugom društvu. Većina članova posvećivala je čitavu svoju delatnost službi kompanije, bilo u Firenci, kraj gla­ vnoga direktora, bilo izvan nje, kao direktori podružnica. Glavni direktor, u stvari glavni ulagač, zamenjivan je tek pošto umre. Bardi i Perući upošljavali su i do sto dvade­ set agenata. Pod agentima su se podrazumevali činovnici sa redovnom platom, od pisara do glavnog blagajnika firme. Direktor podružnice - plaćeni činovnik - mogao je i biti i ne biti deoničar. Ako je pripadao grupi deoničara, dobijao je, osim svoga delà zarade, i platu činovnika. Činovnici Bardija i Perucija začelo su uživali izvesnu slobodu na lo­ kalnom planu. Zar je i moglo biti drugačije u vremenu spo­ rih i nesigurnih veza? Ali, nad njima je vršen najstroži mogući nadzor i često su smenjivani. »Mnogi činovnici pre­ lazili su iz jedne podružnice u drugu, ostajući u svakoj i po četiri-pet godina. To premeštanje osoblja može se posmat-

251

rati kao predostrožnost kompanija od uspostavljanja tesnih veza između njihovih predstavnika i klijenata na štetu kom­ panija« (M. Renuar). Bardi su između 1310. i 1340. godine imali svoje predstavnike sa radnjama i kancelarijama u Ankoni, Akvileji, Bariju, Barleti, Đenovi, Napulju, Orvijetu, Palermu, Pizi i Veneciji, ali i izvan poluostrva: u Sevilji, Majorki, Barseloni, Marselju, Nici, Avinjonu, Parizu, Lon­ donu, Brižu, na Rodosu, Kipru, u Konstantinopolju i Jerusalimu. * * *

Perući, Bardi i firma Medičija nisu, na pravnoj ra­ zini, činili kompaniju, već skup teorijski nezavisnih kom­ panija, od kojih je svaka imala svoj posebni ragione —svoj udeo, svoje vlastite knjige i svoj nezavisni kapital. Različiti ogranci sklapali su poslovne ugovore jedni sa drugima, kao što bi to radili sa stranim kućama, a šefovi filijala, umesto da budu plaćeni i otpustivi činovnici, najčešće su birani među manjinskim akcionarima (minori). Nisu primali utvrđenu platu, već su uzimali deo dobiti procentualno, iznad nji­ hovog udela u početnom kapitalu. Mogli su biti otpušteni samo ako se pre isteka roka raskine njihova veza sa filija­ lom. Medici su za sebe i zadržavali takvu mogućnost, ako je suditi po aktima koji se odnose na društva u Brizu (1455) i Londonu (1466). Šefovi filijala nosili su titulu guver­ nera, a članovi porodice Medici titule glavnih sudeonika (maggiori). Ta dva naziva dovoljno ukazuju i na nezavisnost koju su uživali šefovi filijala i na nadzor koji je rukovodeća porodica želela sačuvati u pogledu najvažnijih odluka. Ra­ dilo se, dakle, o pravom holdingu, koji R. de Ruver, s pra­ vom, upoređuje sa Standard Oilom. Rečit je u tom pogledu proces koji se odvijao u Brižu 1455. godine. Jedan žitelj Mi­ lana, Rufini, nastanjen u tom flandrijskom gradu, tužio je filijalu Medici u Brižu zbog u lošem stanju isporučenih de­ vet bala vune koju je kupio od filijale Medici u Londonu.

252

PAPSKA PORESKA AGENCUA

ORGANIZACIJA KOMPANIJE MEDIČI OKO 1455. (Prema R. de Roover, The Rise and decline o f the Medici bank)

Govoreći u ime ogranka u Brižu, Tomazo Portinari je sudu skrenuo pažnju na činjenicu da bale vune nikada nisu pri­ padale filijali u Brižu i da je Rufini trebalo da tuži ogra­ nak u Londonu. Rufini je odvratio da su »ogranci iz Briža i Londona jedna kompanija i da imaju istog gospdara«. Ali je Portinari pod zakletvom izjavio da oni čine dva odvojena društva. Sud mu je dao za pravo i pozvao tužitelja da se ok­ rene protiv londonske filijale. »Presuda bi bila ista«, piše R. de Ruver, »kao kada bi neki Amerikanac tužio sudu Stan­ dard Oil o f New Jersey zbog isporuke loše robe koju mu je prodao Standard Oil o f New York, pod izgovorom da poro­ dica Rokfeler kontroliše oba ova društva«. Poput Rokfelera, i Medici su doista imali više od polovine udela u svakom preduzeću firme, ali ta preduzeća nisu nužno u svoj naziv uključivala ime ove porodice. Prema jednom dokumentu iz 1458. u doba vrhunca banke, pod rukovodstvom Kozme Starijeg (umro je 1464),

253

Medici su bili većinski akcionari u jedanaest različitih društava: Tavola u Firenci (mesna banka), jednoj manufak­ turnoj fabrici svile i dvema sukna, takođe u Firenci, filijali u Veneciji, Brižu, Londonu, Ženevi, pod nazivom Amerigo Benci et Fco Sassetti, filijali u Avinjonu pod nazivom Fco Sassetti et Giov. Zampini, onoj u Milanu i, najzad, jednoj kompaniji koja je bila na putu nestanka, verovatno u Pizi. Ovom spisku bi trebalo dodati ogranak u Rimu, mada Me­ dici onda još nisu bili doprineli konstituisanju njegovog kapitala. Ali, u njemu su imali uloženog novca. Shodno običaju onoga doba, ova različita društva stvarana su samo na nekoliko godina i redovno je obnavljan ugovor o njiho­ vom osnivanju. Pošto je struktura holdinga Medici bila krajnje gipka, glava porodice i njegov glavni »izvršitelj« - direktor Tovale u Firenci, morao je držati čvrsto u ruci guvernere filijala. Ugovori su, dakle, na precizan način ustanovljavali njihove obaveze, uključujući i zabranu izdržavanja ljubavnica i pri­ manja poklona. Bili su obavezni da svake godine glavnom ulagaču, sa sedištem u Firenci, šalju bilans svoje filijale, i to tačno 24. marta - poslednjeg dana godine računate prema Utelovljenju. Nisu mogli zapošljavati činovnike i pisare bez pristanka glavne direkcije. Svake dve ili tri godine pozi­ vani su, takođe u Firencu, da bi maggiore obavestili o toku svojih poslova, a tom prilikom izdavana su im i precizna uputstva. Nakon smrti Kozme Starijeg i Petra Kostobolnog (1469), firmu »Medici« vodila je znatno manje čvrsta ruka. Lorenco Veličanstveni zanimao se više za politiku i knji­ ževnost no za banku. Njegov glavni savetnik za bankarska pitanja, Frančesko Saseti - direktor Tovale u Firenci - sledio je primer svoga gospodara. Poslove je nadgledao samo iz­ daleka i suviše često posećivao je humaniste, a odveć retko svoju kancelariju. Nije primećivao da filijala u Lionu loše posluje i na veštački način naduvava svoje profite; davao je suviše slobode ambicioznom Tomazu Portinariju, koji je postao guverner filijale u Brižu. U svakom slučaju, propast

254

kompanije Medici bila je brza. Godine 1469. likvidiran je ogranak u Veneciji; 1478. došao je red na filijale u Londonu i Brižu. Ona u Milanu nije više postojala kada su 1494. Medici proterani iz Firence, prilikom dolaska Karla VIII u Italiju. Taj datum označio je kraj preduzeća koje je, po sudu Kominovom, koji je u bonskoj filijali uložio bio svoj novac, bilo »najveća trgovačka kuća koja je, verujem, ikad postojala na svetu«. Tvrdnja je, uostalom, preterana, pošto Medici za razliku od Bardija, nisu bili kročili niti na Istok, niti u Španiju, a imali su i manje zaposlenih no oni. Bardi i Perući su propali zato što su Edvardu III od Engleske pozajmili ogromne sume novca, koje nisu mogli povratiti, pošto su ratni neuspesi u toku stogodišnjeg rata onemogućili ovoga kralja da bilo šta nadoknadi. I Medici su imali tu nesreću da pozajme novac nesolventnom, a potre­ bitom, Edvardu IV i Karlu Smelom. koji je nestao prerano, 1477.1 drugi činioci, ne uvek jasni, delovali su protiv Medičija, naročito stalno opadanje cene zlatu između 1470. i 1490, što je bilo nepovoljno za krupne trgovce, jer su svoje računovodstvo vodili u florinima, i sve veći deficit severne u odnosu na južnu Evropu, u trgovini između Holandije i Ita­ lije. Ali, zavera Pacija (1478), uz odobravanje Siksta IV, iza­ zvala je oružani sukob između pape i Lorenca Veličanstve­ nog, koji je zarad finansiranja toga rata morao da unovči sva svoja potraživanja. Osim toga, Medici su već nekoliko godina ulagali ogromne sume - više od 100.000 forinti oko 1470. - u trgovinu stipsom iz Talfe, budući da su imali pri­ vilegiju da je prodaju na čitavom Zapadu. Raskinuvši sa Lorencom Veličanstvenim, Sikst IV mu je oduzeo pravo zakupa rimske stipse i uzaptio mu skladišta rude u Čivitavekiji. Sve su to bili teški udarci za firmu »Medici«, koja je od tada pa do konačne propasti samo tavorila. Najzad, kompa­ nija »Medici« a, uostalom, i sva druga trgovačka i fmansijska preduzeća renesanse, bila su »džinovi na staklenim nogama« (A. Sapori), zbog njihovog finansijskog sklopa. Njihova deonička glavnica bila je znatno niža od sume ko­ jom su stvarno raspolagala. Filijala »Medici« u Brižu imala

255

je 1471. samo 300 libri deoničke glavnice, ali je iste godine bila kadra da burgundskom vojvodi pozajmi 6.000 libri. Osim deoničke glavnice, novac je priticao iz tri izvora: od dobiti koje je ostvarivala svaka filijala i koje su često sa­ kupljane; od suma koje su ulagane, uglavnom od strane deoničara —»fuori del corpo della compagnia«, to jest osim i izvan deoničke glavnice, a koje su davale pravo na podelu dobiti, ali po nižoj stopi no što je donosila deonička gla­ vnica; i, najzad, iz uloga - a discrezione, - i uz plaćanje godišnje kamate koju su utvrđivali deoničari svake filijale. Ti ulozi su začelo dostizali znatne iznose. Prema jednom letopisu iz XVI veka, Hehšteteri su tako u vidu uloga pri­ mili milion forinti —istina, taj iznos je teško proveriti —poteklih od seljaka i slugu, kao i od plemića i građana. Banke su potom pozajmljivale taj novac po višoj kamati, naročito kraljevima. Ali, ulozi su bili naplativi po viđenju i na naj­ manji znak uzbune. Koliko li je banaka potonulo zbog na­ glog povlačenja privatnih uloga! * * *

U XVI veku cvetale su kompanije sa filijalama i kom­ panije sa podružnicama. Afajtadi (Affaitadi) su se opredelili za gipku strukturu, koju P. Žanen ovako opisuje: godine 1568. »kuća Giovanni Battista Affaitadi et Cie ima kapital od 130.000 dukata podeljenih na 130 delova, od kojih 30 deonica pripada filijali u Lisabonu. Oba, Giovanni Battista Affaitadi i Niccolo Giraldi et Cie, imaju kapital od 97.000 (97 deonica); 12 od ovih deonica pripadaju Naslednicima Đovanija Karla Afajtadija, koje, sa 71 deonicom, drže u Antverpenu. Druge filijale nalaze se u Sevilji, Valjadolidu, Medini del Kampo, Rimu i Londonu. U sklopu svake od njih nalazimo isto ukrštanje učesnika«. Talijanske i španske kompanije XVI veka, poput Afajtadija, uglavnom se radije opredeljuju za decentralizovanu organizaciju, kojom su fi­ lijale imale širu nezavisnost. Nasuprot tome, Nemci su, izu-

256

zev Velzera, više voleli krutu strukturu preduzeća sa po­ družnicama. Jakov Fuger, zvani Bogati, želeo je da svoje agente čvrsto drži u ruci i koliko god je mogao nastojao je da suzi preduzimljivost svojih direktora, zadržavajući za sebe iole važnije odluke. Direktori tirolskih faktorija (u Insbruku, Halu, Svacu i Bolcanu), odakle je skoroteča mogao dosta brzo stići u Augzburg, morali su se u svemu pokora­ vati njegovim nalozima. Drugim, udaljenijim faktorijama strogo je zabranjivao izvesnu vrstu poslova, kao što je pro­ daja na kredit. Direktori, koji su mogli biti smenjeni u sva­ kom trenutku, dobijali su, zauzvrat, visoke plate - blizu 400 rajnskih forinata oko 1520. godine (što je dva i po puta više od plate Makijavelija, firentinskog sekretara) - , a imali su pravo da ulažu novac u preduzeće i za njega dobiju kamatu od 8, 10, pa i 12 procenata. Decentralizovana organizacija pretila je opasnošću od preterane preduzimljivosti šefa fili-

ORGANIZACIJA FIRME FUGER OKO 1525. (Prema L. Schick, Jacob Fiigger.)

257

jale; to se Medičijima desilo sa Tomazom Portinarijem. Ali, ni struktura kompanije sa podružnicama nije isključivala tu opasnost. Pod Antonom Fugerom, koji je velikim nemačkim preduzećem rukovodio od 1525. do 1560, teret podružnice u Antverpenu postao je ogroman. Njeni faktori, Vajt Herl i Mateus Ertel, radili su na svoju ruku i navukli firmu u preterane zajmove engleskom kralju, a potom Filipu II. Tako obrazac holding nije u potpunosti trijumfovao u XVI veku. Istina, postojali su prelazi iz jednog sistema u drugi. Bonvizi - jedna od krupnih trgovačkih porodica iz XVI veka - , iako su više naklonosti imali prema centralizaciji, osnivali su i nezavisne filijale, na primer u Parizu. »Sa različitim uredbama, filijale i podružnice radile su, konačno, sasvim isti posao« (A. Laper). Renesansni trgovci-bankari radili su, uglavnom, isto­ vremeno oba ova posla. Pogdekad su oni bivali i krupni industrijalci. Igrali su, dakle, na više karata. Medici su prodavali tkanine, naročito svilene i sukno, koje su sami proizvodili u Firenci, zatim začine, badem, konje i stipsu, čiju su proizvodnju kontrolisali; u Flandriji su kupovali zidne ćilimove za talijansku klijentelu. Proširivanjem trgovine na veći broj proizvoda, savladavane su trgovačke opasnosti u doba kada je roba, izuzev kada je reč o zidnim ćilimima i drugim umetničkim predmetima, slata bez porudžbine. Žak Ker, sin krznarskog trgovca, počeo je svoju karijeru kao za­ kupnik poreza »kralja u Buržu«. »Zlatar« i poverilac Karla VII, on je takođe prodavao i oružje nevernicima, trgovao robljem, bio vlasnik manufakture u Monpeljeu, vlasnik rudnika bakra i srebronosnog olova u bonskom kraju, trgo­ vac solju, suknom i začinima, kućevlasnik u više gradova, zemljoposednik u čitavoj Francuskoj (u najmanje dvadeset i pet grofovija). Jakov Fuger, potekao iz srednjeg građanstva u Augzburgu, nije prezirao trgovinu suknom i nakitom; špekulisao je biberom. Bio je, pre svega, proizvođač i trgo­ vac bakrom i srebrom, zahvaljujući rudnicima koje je kontrolisao u Tirolu i Ugarskoj. U Španiji je zakupio rudnike žive u Almadenu i srebra u Gvadalkanali. U isto vreme,

258

prikupljao je indulgencije, držao u zakup kovačnice novca u Rimu, postao je glavni poverilac Maksimilijana i Karla Petog. Velseri (od 1517. su se podelili u dve grane: jedna je bila u Augzburgu, druga u Nirnbergu) su se takođe bavili mnogim delatnostima: kupovali šafran u Italiji, učestvovali, od 1505. godine, u velikim portugalskim ekspedicijama u istočnu Indiju i tako sebi osigurali prvorazredno mesto u trgovini biberom, pokušavali kolonizaciju Venecuele, imali deonice u rudnicima kalaja i srebra u Češkoj, a pozajmlji­ vali su i novac suverenima. Renesansni poslovni ljudi vodili su, dakle, istovre­ meno trgovinu, industrijsko preduzetništvo i finansijske operacije. Pa ipak, izvestan prisilni razvoj gotovo neodo­ ljivo ih je gonio ka ovom poslednjem području, ka trgovini novcem. Bardi i Perući, kasnije i Medici, postepeno su se pretvorili u bankare kraljeva. Njihovi naslednici iz XVI veka, ili, bar, najčuveniji među njima, postali su poverioci Karla Petog, Filipa II, Fransoa I i Anrija II. Tako se odvijala izvesna specijalizacija. Ljudi koje je jezik onoga vremena i dalje nazivao »trgovcima«, napustili su trgovinu i od tada su se bavili samo špekulacijama na menjačnicama i pozaj­ micama suverenima. Slučaj Fugera je u tome pravi primer. Do carskog izbora 1509. godine, on Habsburzima nikada nije pozajmljivao bez garancije. Obećanja isporuke dragocenih metala i bakra služile su kao zaloga. Ali, u trenutku Maksimilijanove smrti, ti poslovi - koji su obećavali bogatu buduću dobit - počeli su da se odugovlače. Da bi ih ubrzao, Jakov Fuger je odlučio da igra na kartu Habsburgovaca. A izbor Karla Petog koštao je .851.918 forinti (više od 1.200 kilograma finog zlata), od čega su 543.585 forinti pozajmili Fugeri, 143.333 Velseri iz Augzburga, a 165.000 različiti đenovski i firentinski bankari. Jakov je dao tu zamašnu po­ zajmicu bez ozbiljnih garancija. Istina, uspeo je da u narednim godinam a dobije razne asignacije na prihode iz Tirola, a u Spaniji je dobio zakup nad maestragose - prihode od tri velika vojnička reda, kao i zakup rudnika u Almadeni. Ipak, »ta pozajmica bez garancije izmenila je karakter kuće Fu­ ger: sigurnost poslovanja uz zalog metala smenio je od tada

259

rizik svojstven političkom bankarstvu. Nakon izbora, Jakov Fuger izgubio je slobodu koju je imao u doba M aksimilijana, slobodu da odbije pozajmicu kad god zapreti opasnost nje­ govoj dobiti i sigurnosti. Počev od 1519, sudbina njegove kuće našla se tesno povezana, i u zlu i u dobru, sa sudbinom njegova dužnika, cara« (L. Šik). Španski istoričar Karande izbrojao je više od stotinu pozajmica koje su Fugerovi dali španskim suverenima. Godine 1563. aktiva banke »Fuger« iznosila je 5.661.493 forinti. Od toga iznosa, 4.445.135 fo­ rinti bili su dugovi španske krune. Na pozitivnoj strani nije uračunato 613.000 forinti španskog duga, koje su smatrane izgubljenim. Da bi pozajmljivali Karlu Petom, Filipu II i jav­ nim vlastima u Holandiji, Fugeri su morali da zatraže kre­ dit na berzi u Antverpenu. Od 1540. izbacivali su na tržište tzv. Fuggerbriefe, kratkoročne obveznice, koje su se pro­ davale na berzi. Javnost ih je najpre oduševljeno dočekala. Potom je nastupilo razočaranje. Naizmenična bankrotstva - istina, delimična - španske monarahije 1557, 1575, 1596, 1608, 1627. i 1647. godine bila su kobna za Fugere, koji su nestali u prvoj polovini XVII veka. Tako se »vek Fugera« završio već šezdesetih godina XVI stoleća. Otpočeo je vek Đenovljana. * * *

Đenovski bankari najpre su postali poverioci francu­ skih kraljeva. Od 1527. prešli su na stranu Habsburgovaca. Prvo špansko bankrotstvo (1557) omogućilo im je da iz­ vuku korist iz slabljenja nemačkih poslovnih ljudi. Osim toga, propast Antverpena i vašara u Medini del Kampo, posle 1570, pospešili su uspon đenovskih vašara, zvanih »bezansonski», nastalih 1534. godine. Karlo Peti ih je onda stvorio u prestonici Franš-Kontea, da bi đenovsku trgovinu oslobodio lionskih vašara. No, oni nisu ostali u Bezansonu i održavali su se naizmenično u Polinjiju, Šamberiju i, najzad, u Plezansu, od 1579. do 1621, zadržavši svoj na­ ziv »bezansonski«. I upravo zahvaljujući tim tromesečnim vašarima, koje su kontrolisali, đenovski »trgovci« igrali su

260

krajem XVI i početkom XVII veka odlučujuću ulogu na evropskim menjačnicama. Godine 1580. u Plezansu su sk­ lopljeni ugovori na više od 37 miliona talira; nekoliko go­ dina kasnije, 48 miliona, što je u to doba bio basnoslovan iznos, ravan, otprilike, količini od 1.440 tona finog srebra, pri čemu je očigledno sistem poravnanja menica i manipulisanja obračunskim novčanim jedinicama, scudo de'marchi, omogućavao da se izbegne stvarni opticaj tolikog novca. U svakom slučaju, takvi iznosi navode na pretpostavku da se između 1580. i 1620. većina krupnih međunarodnih opera­ cija finansijske i trgovačke prirode razrešavala na vašarima u Bezansonu. Upravo su na tom »stalno obnavljanom iz­ voru kredita« (F. Brodel) Đenovljani crpli, da bi proždrljivoj Španiji mogli pozajmljivati ogromne sume novca. Kada je i Filip II, 1575. godine, odlučio da ukine otplatu kratkoročnih i dugova, denovski poslovni ljudi potraživali su 8.800.000 talira, španski 3750.000, a Fugeri 500.000. Ali, nije bilo lako otarasiti se Španije. Oprezni kralj pristao je da konsoliduje dugove svojim bankarima samo ako pristanu da sa njime zaključe nove asientose. Filip II je morao izdržavati sve .skuplju vojnu politiku: borbu protiv Turaka, uplitanja u Francuskoj, pokušaj iskrcavanja u Englesku, a naročito beskrajni rat u Flandriji. Nije propuštao da, naročito u ovu poslednju zemlju, šalje znatne količine novca namenjene plaćanju trupa i nabavci opskrbe. U početku su vreće sa ta­ lirima i realima, kao pod Karlom Petim, polazile iz luka na kantabrijskoj obali u pravcu Antverpena. No, ubrzo su eng­ leski i holandski gusari presekli taj pomorski put. Otuda se, počev od 1578, počelo ići preko Barselone, Đenove, Milana i dolinom Rajne. Dva miliona talira 1584. godine, 600.000 1586. i 950.000 1588. otišlo je tim putem. No takve pošiljke bile su relativno izuzetne. Osim toga, one su zavisile od pri­ liva američkih dragocenih metala u Sevilju. A brodovi iz Amerike stizali su jedanput godišnje, a ponekad su i kas­ nili; »suviše dugi razmaci između dva priliva kiseonika« (H. Laper). Kralj je, međutim, morao podmirivati svakod­ nevne potrebe, što g a je nužno navodilo na asientose. Konzorcijumi banaka, koji su ih zaključivali, obezbeđivali su

261

suverenu redovne isplate od vašara do vašara, a pri kraju vladavine čak i iz meseca u mesec. Zauzvrat, dobijali su obećanja otplate na račun zalihe metala koja je tek trebalo da stigne iz Amerike, ili od asignacija na ubrani porez u Kastilji, sa dozvolom da mogu izvoziti srebro izvan Spanije. Lađe koje su prevozile novac i američke zlatne šipke iz Barselone u Đenovu nisu to uvek činile za račun kralja, već če­ sto - možda i češće - za račun privatnika, pri čemu su oni tako uterani novac često ponovo ulagali u nove asientose. U svakom slučaju, Đenova je tokom pola veka (od 1580. do 1630) izvlačila koristi iz svoga posebnoga položaja. Prihvatajući lađe natovarene dragocenim metalima i kontrolišući vašare u Plezansu, ona se tako našla »tačno na raskršću go­ tovog novca i kredita« (F. Brodel). Ali, kada se u XVII veku, novac iz Amerike proredio, i đenovski prihodi su, sasvim prirodno, iščezli. * ** I francuska monarhij a je u XVI veku uzimala kratko­ ročne zajmove na vašarima. Ona se onda obraćala berzi u Lionu i talijanskim, nemačkim i švajcarskim poslovnim lju­ dima na njoj. Računa se da je u Francuskoj u XVI veku bilo 209 trgovačko-bankarskih društava, od toga 169 u Lionu, a među njima 143 talijanskih, naročito toskanskih i 15 nemačkih ili švajcarskih. Da bi podmirio troškove izazivane neprekidnim sukobima sa Habsburzima, Fransoa I je, dakle, počev od 1536. godine, pozajmljivao redovno, iz tromesečja u tromesečje, uz godišnju kamatu od 14-16 posto, na berzi u Lionu, koji je onda sa bankarskog gledišta bio mnogo značajniji od Pariza. U trenutku njegove smrti, 1547. godine, dug bez pokrića penjao se na 6.860.000 ta­ lira, što je, prema R. Duseu, bilo ravno godišnjem prilivu u državnu kasu. Anri II je najpre vratio značajne sume novca! Zatim je i on morao da pozajmljuje, poglavito od dvojice strazburških bankara, Minkela i Obrehta. Da bi stanje do­ vela u red, vlada je 1555. godine uvela grand party u Lionu,

262

što je začelo bio novi zajam, ali su se njime obuhvatala sva ranija dugovanja, a vraćanje raspoređivalo na četrdeset ije ­ dan vašar - deset godina - a kao garanciju zajmodavcima davao sav iznos poreza za Lion, Tuluzu i Monpelje. Nesreća je bila u tome što su prekoračivane obaveze i pozajmljivano je mnogo više no što je predviđeno. Uskoro je kraljev nepo­ kriveni dug dostigao rekordan iznos od 12.200.000 talira. Otuda bankrotstvo 1558, godinu dana nakon bankrotiranja španske monarhije - čuvena »šupljina« iz sredine veka. Anri II je smanjio svoje otplate dugova za tri četvrtine a, u najboljem slučaju, davao svojim poveriocima iznos rente na grad Lion. Delimična bankrotstva španskih i francuskih kraljeva, suviše česta »ograničenost« tržišta novcem u jednoj civili­ zaciji koja je živela iznad svojih mogućnosti i običaj da se i na najmanji znak uzbune povlači ulog iz banke, objašnjavaju mnoštvo stečaja u zapadnoj Evropi krajem XVI i početkom XVII veka. Zato je banaka bilo mnogo, ali malo pouzdanih. Ti stečajevi su naveli vlasti da stvaraju državne banke, gde će ulagači biti sigurniji da im ulozi neće iščeznuti u naglim vihorima. Osim toga, na uloge u tim bankama nije se mogla staviti zabrana. Tako su nastale 1587. godine Banco de Ri­ alto u Veneciji i Tavola u Mesini, 1593. Banco di Sant’Ambrogio u Milanu, 1605. Banco di Santo Spirito u Rimu i 1609, banka u Amsterdamu. Ove banke pružale su garan­ cije ulagačima: u Rimu prihode hospicija Svetog Duha, u Amsterdamu poreske prihode grada. Zabranile su sebi da »oplođuju novac na menjačnicama, kupovine na veliko i druge operacije«. Ali su vršile plaćanja sa jednog računa na drugi, pozajmljivale novac zvaničnim organima (u Amster­ damu Kompaniji za istočnu Indiju). Banka u Rimu izda­ vala je državne obveznice. U Amsterdamu, kao i u Veneciji, državna banka imala je privilegiju da isplaćuje menice koje dolaze spolja, što je, praktično, primoravalo sve iole važnije trgovce koji su radili sa jednim ili drugim od ova dva grada da u njima otvore račun. Tako je renesansa u smiraju, nao­ ružana bankarskim iskustvom prošlih vekova, razradila je ­ dan obrazac kome je predstojala krupna budućnost.

263

U području državnih dugova može se takođe pratiti postupak konsolidacije, koji je upravo bio opisan u bankar­ skom poslovanju. Javni zajam je počeo da se organizuje već od srednjeg veka, naročito u Veneciji, Đenovi i Firenci, ali samo u gradovima. Bio je to sistem monti, pomoću koga su se lokalnoj klijenteli prodavale doživotne ili nasledne rente. Šesnaesti vek je tom obrascu dao novi domašaj proširivši ga na razmere države. U Parizu je već od 1522. to bila »renta na opštinu«; papstvo je prvu monte uvelo 1526, a u drugoj polo­ vini XVI veka nastalo je izvanredno rasprostiranje jurosa. Španska bankrotstva sastojala su se, naime, u pretvaranju kratkoročnog zajma, uz visoku kamatu, u konsolidovani dug, koji se vraćao kroz rentu (ili juros), koja je, ako je bila nasledna, donosila uglavnom 5 procenata. U Rimu su, oko 1600. godine, luoghi di monti, ili rentijerska zvanja, dono­ sila godišnju kamatu od 6 posto, ako je bila »nasledna«, a 10 posto, ako je bila »nenasledna« i, prema tome, vraćala se državi nakon smrti njenog nosioca. Između 1526. i 1606. papska država je pomoću sistema monti, kojih je svaku garantovao deo prihoda Svete stolice, pozajmila novac u visini od 382 tone finog srebra. Što se Filipa II tiče, on se nakon 1575, umesto za sistem asientos, radije opredeljivao za sis­ tem juros. Prema španskom istoričaru A. Kastilju, od 1515. do 1556. izdato je jurosa za 12 miliona dukata, od 1556. do 1575. za 16 miliona, a od 1575. do 1600. za 50 miliona. Kada su bankari odobravali suverenima krupne krat­ koročne zajmove (asientos, lionska grand party), oni su neizostavno u to uvlačili ijedan deo stanovništva, krčmeći kraljevske obveznice, koje su dospevale na berze. Grand party je tako dobila vid javnog upisa. Sluge su donosile svoje ušteđevine, žene prodavale svoj nakit, da bi pozajmile kralju. Pa ipak, sistem renti, bilo doživotnih ili naslednih, doživeo je znatno veći odjek, jer je pružao više stabilnosti, nudio čvršće garancije i nudio deonice koje je mogao i obi­ čan štediša kupiti. Rimske zanatlije kupovale su luoghi di monti, a pobožna bratstva su ih često davala siromašnim devojkama u miraz.

264

Da su najveći vašari u XVI veku - oni u Lionu, Antverpenu, Kastilji i »bezansonski« - bili mesta na ko­ jim a se plaćalo, a ne trgovalo, da se berza u Antverpenu, počev od 1540, usmerila na finansijske operacije, to jest, pozajmljivanja uz kamatu, u njenim različitim oblicima, za to ima brojnih dokaza, osim množenja rentijerskih zvanja i sve snažnijeg kretanja novca u XVI veku. Bila je to jedna od odlika renesanse u njenoj poslednjoj fazi. Zato su se, najpre u Italiji, a potom i na ostalom Zapadu, pojavila klađenja i igre na sreću. U Antverpenu, kao i u Firenci ili Rimu, kladilo se besomučno, naročito prilikom porođaja. U Rimu se kladilo i na unapređenje kardinala, a utoliko pre prili­ kom izbora pape. Sikst Peti je, navodno, želeo da zabrani klađenje u Večnom gradu; ali bi svaki put ustuknuo, kažu letopisci, iz straha da »ne oslabi berzu, jer je novac oticao drugde«. Grgur XIV naložio je, međutim, 1591. godine katoličkim kraljevima, pod pretnjom ekskomunikacije, da zabrane klađenja u svojim državama. Čini se da je to os­ talo bez dejstva, ali su firentinski bankari iz Rima pre toga ponudili papi čudnu pogodbu: ako poslanica ne bude ob­ javljena, daće mu 50.000 talira za izgradnju crkve u jednoj zloglasnoj četvrti. Što se tiče igara na sreću, u Francusku stiglih iz Italije preko Flandrije, i od kojih je Fransoa I najpre želeo da zakloni svoje podanike, »jednako plemiće, građane i trgovce, kao i ostale sklone i željne igre i nestašluka«, one su postale deo svakodnevice u XVI veku. Godine 1572. je ­ dan lionski trgovac organizovao je igru na sreću čija su 72 zgoditka bile rente na parišku opštinu. * * *

Kretanje novca, koje se u zapadnom društvu sve više pojačavalo od XIV do XVII veka, ne treba da zak­ loni vezu između menice i trgovine. »Menica je«, pisao je Bajron (Воугоп) 1582. godine u delu Rasprava o trgo­ vini i savršenom trgovcu, »plemenit izum i nešto kao sos ili začin svakom trgovanju, bez čega (kao što ljudsko telo

265

ne može da opstane bez bitnih sastojaka) trgovina ne bi mogla da postoji«. A trgovina je, a ne banke, dovela do najmodernijih udruživanja - takvih kojima više nije gos­ podarila samo jedna porodica i koja su, prema tome, već slutila na akcionarska društva. Mislimo na Merchant ad­ venturers, londonsku kompaniju, osnovanu početkom XV veka, koja je držala monopol na englesku trgovinu sa Holandijom i drugim priobalnim zemljama uz Severno more. Ta regulated company već je imala pravno osoblje i vek ne­ zavisan od života svojih članova. Pa ipak, čuvala je zanatlijski lik i bratstvenička svojstva. Modernijim izgleda Veliko društvo u Ravensburgu, osnovano krajem XIV veka, a koje je prevazišlo i zanatlijsku razinu i porodični stupanj. Od sa­ moga početka ono je okupilo tri porodice nastanjene u tri različita grada: Ravensburgu, Konstanci i Bihornu. Istina, krajem XV veka, od 590.000 forinti, 430.000 pripadalo je četvorici glavnih deoničara. Pa ipak, između 1380. i 1530. - ističemo uzgred dugovečnost kompanije - to društvo je pozvalo 300 deoničara iz 120 različitih porodica. Oko 1500. imalo je ispostave, ili podružnice, u Bernu, Ženevi, Lionu, Avinjonu, Marselju, Milanu, Đenovi, Barseloni, Valensiji, Saragosi, Antverpenu, Kelnu, Nirnbergu, Beču, Budimpešti itd. Uvozilo je u Nemačku pamuk sa Istoka, svilene tkanine iz Italije, engleske j flamanske štofoye, šećer iz okoline Valensije, šafran iz Španije i Francuske. Izvozilo je bakar i srebro iz srednje Evrope, prteno platno i porhet izrađene u Svapskoj. Zamašna su bila i đenovska društva XV veka koja su se posvećivala korišćenju monopola: na prevoz soli preko Apenina, istočnu stipsu, tuniski koral, živu iz Kastilje, portugalsku plutu, voće i šećer iz kraljevine Grenade. U ovim društvima kapital je obično bio izdeljen na 24 delà, ili karata, koji su se mogli i dalje deliti i ustupati u svakom trenutku, bez formalnosti. Kompanija za morske korale iz Bona (Bone), osnovana u Marselju 1553, a trajala do kraja veka, bila je srodna đenovskim društvima, pošto su i njeni deoničari držali deo od 25 karata, koji je činio kapital. Ipak, udruženje je ostalo nedovršeno, pošto nije imalo utvrđeni kapital. Novac se sakupljao za svaku operaciju. Takva je

266

bila uredba i u Moscovy Company, stvorenoj 1555, i Levant Company, nastaloj poslednjeg dana 1600. godine. Odlučan napredak postignut je sa holandskim društvom Oost indische Kompagnie (1602), uprkos mnogim starinskim odli­ kama koje je još čuvalo. Njegov kapital penjao se od samog početka na zamašni iznos od 6.300.000 forinata (ili 69,3 tona finog srebra). Nastajala je u tri obroka (1603-1605), uz objavljivanje oglasa. Privilegije koje su te nove kompanije dobijale od vlada, davale su izvesne garancije - uz šta je, istina, išao i nadzor - tim krupnim kapitalističkim organiz­ mima što su nastajali. *

** Postavlja se pitanje, kako je to već učinio L. Derminji, u kojoj meri su nove kolonijalne kompanije bile doista tvorci bogatstva. One su pre bile »organi dvostrukog predujma«, jer su naplaćivale neku vrstu takse od proizvođača i potrošača iz Azije i Evrope. Omogućavale su akumulaciju kapitala u Evropi pomoću »transfera bogatstva iz Azije u Evropu«. Postaviti pitanje o »modernosti« prvih kolonijalnih kompa­ nija i često preteranoj dobiti koju su ostvarivale (prosečno više od 20 procenata godišnje isplaćenih dividendi akcionarima holandske kompanije za istočnu Indiju, između 1633. i 1712), to znači raspravljati na opštijem planu, o ka­ pitalizmu XVII veka i, utoliko pre, u doba renesanse. Na početku portugalske kolonizacije u Indijskom okeanu neka putovanja donosila su i više nego dvostruko uvećanu dobit. U jednome od najsjajnijih razdoblja svoje istorije, između 1511. i 1527, firma »Fuger« ostvarivala je prosečnu godišnju zaradu od 54 procenta. P. Zamen je s pravom istakao da ti ogromni profiti, u kojima se često vidi najspektakularniji dokaz procvata kapitalizma u XVI veku, svedoče s druge strane, o »slabom razvoju kapitalističkih struktura u eko­ nomskom životu uopšte«. Znatne razlike između prodajne i proizvodne cene objašnjavaju se samo »nesavršenošću ko­ munikacija i nepovezanom, neredovnom prirodom tržišta, koje je bilo tek u začetku«. Osim toga, kapitalizam se bar

267

u svom industrijskom obliku XIX i XX veka, oslanjao na proizvodnju sve brojnijih predmeta. A krupni trgovci ban­ kari renesanse radije su se opredeljivali za finansijske po­ slove nego za industriju (pozajmljivanje uz kamatu, menične špekulacije itd.). Otuda »finansijska sterilizacija kapitala koji bi mogao biti aktivan« (Ž. Buvije). Valja dodati da je evropska privreda renesanse, u suštini, ostala seoska i da je, čak i u gradovima, zanatstvo bilo nadmoćnije. Treba li onda poricati svako prisustvo kapitalizma u Evropi od XIV do XVI veka? Ili smatrati, poput Marksa i Zombarta, da se on, stidljivo, uostalom, pojavio tek u XVI veku? Doduše, pojam večnog kapitalizma, koji bi se mogao naći u svakom dobu, ne bi izdržao kritiku. No, čak i ako zadržimo usko određenje kapitalizma koje je dao Marks - sistem uteme­ ljen na podvajanju između rada i vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i u kome je radna snaga roba poput svake druge - mora se zaključiti d a je on postojao pre XVI veka i da se razvio u poslednjem razdoblju renesanse. Flandrija i Italija su u tekstilnoj proizvodnji doživele još pre XVI veka podvajanje između rada i kapitala. Tip trgovca fabrikanta, koji zanatliji pozajmljuje novac, a često i sirovinu, stičući time čak i vlasništvo nad njegovom stručnom veštinom, raširio se u XV i XVI veku u onim krajevima na Zapadu gde su se proizvodile tkanine: u Švapskoj, Holandiji, zapad­ noj Francuskoj. Slične primere nudi i brodogradnja, posebno u Veneciji. Kada se radilo o gradnji brodova za privatnike, najčešći sis­ tem, između 1425. i 1570, bila je kontrola od strane trgo­ vca koji je kupovao brod. On se bavio kupovinom drveta, nabavkom sirovine, iznajmljivanjem gradilišta, najamljivanjem i nadziranjem radnika, računovodstvom. Tipično kapitalističko bilo je preduzeće Jakova Fugera u XVI veku, u doba kada je njegova firma svoje bogatstvo poglavito temeljila na proizvodnji bakra i srebra. Kontrolišući rud­ nike u Tirolu i Ugarskoj, Jakov Bogati koristio je najmo­ dernije metode toga vremena za obradu minerala i stvorio tri fabrike za prečišćavanje: u Hoenkirhenu, u Tiringiji, to jest na pola puta između Lajpciga, Nirnberga i Frankfurta

268

- značajna tržišta metala; u Fugerau, u Karintiji, na pra­ vcu Ugarska-Venecija; i u Mošovcu, na putu koji je povezi­ vao njegove ugarske rudnike u Nojzolu sa Krakovom. Go­ dine 1523. uzeo je takođe u zakup rudnike žive u Almadeni, u Španiji, pošto je živa neophodna za obradu srebronosne rude u postupku amalgamisanja. Istina, velika industrijska preduzeća ostala su retka u XVI veku. Pa ipak, broj radnika obično zaposlenih u oružarnici u Veneciji oko 1560. iznosio je, prema proceni F. K. Lana, oko 2.000. U vreme vojnih uz­ buna mogao je biti veći i od 3.000. Nije dovoljno poznato da su rudnici stipse u Tolfi, kraj Rima, zapošljavali oko 1550. godine blizu 800 ljudi, a radili su na vađenju rude i stalnom i jednoličnom pravljenju pogača od stipse. Poslom su up­ ravljale krupne trgovačke kompanije - u početku Medici - , koje su sa Apostolskim zborom potpisivale ugovor o dva­ naestogodišnjem zakupu. I na poljoprivrednu proizvodnju je sve više uticao kapital. Tuluski trgovci XV veka, koje je proučavao F. Volf, davali su seljacima novac na zajam, a ovi dug vraćali ljuskom od vrhovnika. Izazivajući eksproprija­ ciju seljaštva, pokret enclosures, u kome su učestvovali po­ slovni ljudi, bio je za dobitnike operacije izvor »prvobitne akumulacije« kapitala. U istočnoj Evropi, gde se stanje kmetstva pogoršavalo, a proizvodnja žitarica rasla, razvio se u doba renesanse seoski kapitalizam. Kada je o koloniza­ ciji reč, ona je izazvala bogaćenje na temelju ropstva i proi­ zvodnje šećera. Jedna od najvećih šećerana u Brazilu, »Colegio de Santo Antao«, zapošljavala je 1635. godine oko devedeset crnaca i još petnaestak ljudi koji su upravljali poslom. No, moramo li se držati uske definicije kapitalizma koju je dao Marks? Istaknimo radije da se od XIII veka počeo pomaljati, uprkos nepoverenju teologa i podozrenju naroda, novi i složeni ekonomski sistem, koji će svoj puni procvat doživeti tek u XIX veku: trijum f moćnih sila ka­ pitala, pokretljivost bogatstva, širenje kreditiranja, svetske razmere trgovine, napuštanje stega i zabrana u području pri­ vrede i, prema tome, slobodna konkurencija, krupna indu­ strija i, najzad, odvajanje kapitala od rada, sa prevlašću

269

prvog nad drugim. Tokom razdoblja kojim se bavi naše proučavanje, sve konstitutivne odlike kapitalizma nisu bile podjednako razvijene, ali proces koji će dovesti do njegovog trijumfa već je bio počeo da deluje. Tako da između doba trgovačkog i finansijskog kapitalizma s jedne strane, i in­ dustrijskog, s druge, nije bilo prekida; jedno je pripremilo drugo, a vezu među njima činio je kapitalistički duh - isti onaj koji je, znatno pre XVI veka, razradio trgovačke, ban­ karske, finansijske i knjigovodstvene instrumente kojima se i danas služimo. Brojni istoričari: Veber, Trelč, Taunej, Robertson, Fanfani i drugi, s razlogom su nastojali da osvetle sadržaj kapi­ talizma, istražujući ga ne više samo sa ekonomskog gledi­ šta, već i sa sociološkog. A oni su kod krupnih talijanskih

TRGOVINA STIPSOM IZ TOLFE U VREME AGOSTINA ČIGIJA (Prema Ž. Delimo, Rimska stipsa)

270

trgovaca trečenta i kvatročenta otkrili izvestan mentalitet koji se mora, ako reci imaju ikakvog smisla, posmatrati kao kapitalistički. Taj mentalitet, radikalno suprotan franjevač­ kom duhovnom nazoru, posmatra dobit - izraženu kroz no­ vac - kao cilj po sebi, uvećavanje bogatstva kao cilj zemalj­ skog poslanja, a siromaštvo kao nedostatak: »Ne druži se sa siromasima«, čitamo u jednoj firentinskoj knjizi pod naslo­ vom Saved o trgovanju, »jer od njih nemaš šta očekivati«. Zato Dante, već početkom toga veka, šiba »gramzive, za­ vidne, ohole«, zaljubljene u talir, »taj cvet koji je zaveo ovčice i jagnjad«. Nešto kasnije, jedan firentinski trgovac podučava mladića koji se sprema za taj posao: »Tvoj pomoć­ nik, tvoja odbrana, tvoja čast, tvoja zarada - to je novac« - novac koji ne treba da leži u sanducima. Drugi Firentinac savetuje: »Ako imate novaca, ne mirujte; ne čuvajte ga jalo­ vog kod kuće, jer je bolje delati, čak i ako nema dobiti od toga, nego da sedite skrštenih ruku, takođe bez koristi«. Nije li to već onaj aktivizam koji ćemo kasnije naći kod puritanaca? Preduzimljiv čovek, ali hladne glave, talijanski »trgo­ vac«, počev od trečenta, veruje u iskustvo, u organizaciju, u metodu i u onu mešavinu računanja i rasuđivanja koju je u to doba podrazumevala reč ragione. »Kakva greška«, tvrdi pisac Saveta, »baviti se trgovinom empirijski; trgovina je stvar računanja« (si vuole fare per ragione). Taj mentalitet izazvao je »trgovinsku revoluciju«, koja je Evropu dovela na čelo sveta i stvorila nove tehnike poslovanja. Kapitalistički duh se posebno jasno ispoljava u začecima kartela, koji su se tu i tamo pojavili već od XV veka. Godine 1448, u trenutku kada su cene istočne stipse na Zapadu pale, Đenovljanin Frančesko Draperio stvorio je društvo koje je kontrolisalo proizvodnju svih stipsarnica u Maloj Aziji i Grčkoj i držalo monopol na njihov izvoz u Đenovu, Briž i Englesku. Pošto se radilo o tome da se spreči padanje cene zbog hiperprodukcije, odlučeno je da niko od članova društva ne može da vadi i prodaje stipsu za svoj račun. O svemu je odlučivao administrativni savet kompanije, sa sedištem u Čiou. Iz raznih stipsarnica stipsa je sakupljana u Čiou, a odatle upućivana u krajnja

271

odredišta. Ugovore o zakupu brodova sklapao je samo savet u Čiou. Tri administrativna saveta, u Đenovi, Brižu i Eng­ leskoj, podređena onome u Čiou, brinula su se o prijemu i prodaji prispelih tereta. Uspostavljanje te organizacije doista je dovelo do porasta cene stipse, a taj rast se nasta­ vio i u trenutku pada Konstantinopolja 1453. godine. Tursko zauzeće izazvalo je preterani rast cene rude, tako da se za stipsom počelo tragati na Zapadu. Nađena je, naročito na gori Tolfa. Medici, između 1463. i 1476, i Agostino Čigi, od 1509. do 1513, pokušali su da sa ovom stipsom ponove ono što je Đenovljanima pošlo za rukom sa onom iz Male Azije i Grčke. Papske poslanice nalagale su hrišćanskim kralje­ vima da kupuju samo rudu iz crkvene države. Taj monopol nije uspeo, zato što se turska stipsa i dalje krijumčarila, a i zbog toga što su otkriveni rudnici stipse u Mazaronu, kraj Kartahene. Ali, pokušaj nije zato manje zanimljiv. Fugeri su imali više uspeha sa bakrom, čiju su proizvodnju u Tirolu, Karintiji i Ugarskoj, praktično, prigrabili od 1495. do 1548. godine. Te godine Anton Fuger prepustio je Mateusu Manlihu zakup nad ugarskim rudnicima, pa su se dvojica part­ nera sporazumeli o podeli tržišta. Sporazum je predviđao prava koja svaki priznaje drugome u Francuskoj, Španiji, Portugaliji itd. Kada je reč o Holandiji, dogovoreno je da se zadrži postojeća cena, a onaj koji je obori, morao je da plati globu drugome. * ** Modernost renesanse, koja se ukazuje u držanju poslov­ nih ljudi iz Đenove, te Medičija i Fugera, bila je neodvojiva od sve većeg značaja količine, što nakon Dž. A. Nefa valja posebno naglasiti. Količina onda postepeno postaje nova di­ menzija zapadne civilizacije. Čak i ako iznosi iz XIV, XV i XVI veka izgledaju skromni u poređenju sa onima ko­ jim a smo mi navikli da operišemo, oni su, ipak, bili no­ vost, bremenita budućnošću. Navešćemo ovde samo uzgred neke. R. Erenberg je izračunao da su Paci početkom XIV

272

veka raspolagali kapitalom koji je bio ravan količini od 147 kilograma finog zlata; kapital Kozme Starijeg, sredinom XV veka, dostizao je, smatra se, 1.750 kilograma zlata, a glavnica Fugera, 1546. godine, 13.000 kilograma. Proiz­ vodnja srebra u Fugerovim rudnicima u Ugarskoj popela se od 1494. do 1526. na 316.832 marke (ili više od 77 tona finog srebra). Njihova proizvodnja ugarskog bakra u istom razdoblju popela se na 818.580 kvintala. Do 1540. oni su godišnje slali u Dancig i Antverpen više od 10.000 kvin­ tala bakra. U njihovom popisu iz 1546. aktiva je dostizala 7.100.000 forinte, a ukupne zalihe robe iznosile su 1.250.000 forinti (jedan milion bakra, 125.000 tkanina). Dve godine kasnije, firma »Fuger« obavezala se da predstavniku portu­ galskog kralja u Antverpenu isporuči 7.500 kvintala mesinganih narukvica i više od 4.000 kotlova i drugog posuđa od toga metala, namenjeno Lisabonu, a odatle je išlo u Afriku, za »trgovanje u Gvineji«*. Otuda relativno značajan broj uposlenih radnika, naročito u srednjoj Evropi, u rudarskoj proizvodnji. Prema Karlu Petom, u nemačkim rudnicima je 1525. godine bilo zaposleno na stotine hiljada ljudi. Taj iz­ nos se ne može proveriti i verovatno je preteran, ali već uka­ zuje na značajnu stvarnost. Jer za vađenje rude u okrugu Švarca, u Tirolu, 1536. godine je, izgleda, bilo potrebno angažovati 20.000 radnika i tehničara. Zaposleni su stva­ rali zadruge, koje su zajedno kupovale žito u Bavarskoj i po austrijskim nadvojvodinama. Od 1526. godine u Švarcu se svake nedelje klalo po stotinak volova, uvezenih iz gornje i donje Austrije i Ugarske. Rudnika je začelo bilo malo, ali je u Tolfi, kao što smo videli, radnika bilo dosta. Papsko preduzeće, verovatno tada jedinstveno u svojoj vrsti i po svojim razmerama, proizvelo je između 1464. i 1614. oko 186.000 tona stipse za izvoz. I druge cifre ostavljaju upečatljiv utisak. Godine 1585. jedna mala skupina poslovnih ljudi uzela je pod zakup snabdevanje francuske kraljevine iberijskom solju. Ova grand party za so predviđala je da unajmi brodove od 30.000 tona Kupovinu robova. Prev.

273

nosivosti. Livurnija, koja je krajem XVI i početkom XVII veka postala najveća talijanska luka, primila je 1573-1574. 357 brodova, od togâ 45 velikih lađa (navi), a 1609-1610, 2.454 brodova među kojima je bilo 149 navi. U drugom području, zbog znatne rekonstrukcije crkve svetog Petra u Rimu, između 1506. i 1626, pretvoreno je u gotovinu, uz najnižu cenu, 44 tone finog srebra. Porast troškova i pri­ hoda država pruža, možda, najbolji dokaz nezaustavlji­ vog poleta količine u civilizaciji renesanse. Nominalno po­ većanje papskih prihoda između 1510. i 1605. doseglo je oko 440 procenata i nadmašilo je povećanje cena za pomenuto

KOVNICE NOVCA U FRANCUSKOJ OD 1581. DO 1590. (Prema F. Sponer, Svetske privrede i kovnice novca u Francuskoj.)

274

razdoblje (300 posto). Prihodi firentinske države porasli su za isto vreme oko 365 posto. Godine 1560. uobičajeni godi­ šnji prihodi Kastilje iznosili su 1.600.000 dukata, a uobiča­ jeni troškovi 3.200.000 dukata. Godine 1598. ti iznosi su porasli, sa jedne strane, na 4.800.000 dukata, a sa druge na 7.500.000 dukata. Rat, pospešen napretkom artiljerije, od tada je sve više opterećivao državne finansije i bio je, u pravom smislu reči, trojanski konj pomoću koga se količina uvukla u zapadnu civilizaciju. »Nemamo nikakvog pouzda­ nog svedočanstva da je od XI do XV veka neka evropska armija imala više od deset, najviše dvanaest hiljada boraca. Čak i u XV veku je pet, ili šest hiljada boraca predstavljalo lep stroj. Engleska vojska koja je dobila bitku kod Azenkura imala je jedva šest hiljada ljudi, a - nasuprot opštem uti­ sku - pobeđena francuska armija bila je tek nešto manja po broju« (Dž. A. Nef). Početkom tridesetogodišnjeg rata, trupe ubačene u stroj gotovo su se utrostručile u odnosu na stanje od pre oko pedeset godina. U XVI veku su pomorske sile uspele da okupe zamašnu flotu i ljudstvo. Nepobediva Armada je u početku imala 130 lađa, nosivosti 57.868 tona, s 2.431 topom i 29.305 mornara i vojnika. Njima nasuprot, Englezi su postrojili 197 brodova i 16.000 vojnika. Hrišćanska flota koja se borila kod Lepanta bila je još brojnija od Nepobedive Armade: 207 galija, 30 brodova, 6 galeona, sa 1. 740 topova, 43.500 veslača, 12.920 mornara i 28.000 vojnika (ili ukupno 84.420 ljudi). Šesnaesti vek odlikuju, dakle, šire razmere ekonom­ skih ili vojničkih poduhvata. Zato su se u doba Fugera, Kortesa i Pizara tkale veze svetske ekonomije, očigledno neza­ mislive pre otkrića Amerike. * ** Raznoliki i suštinski preobražaji izmenili su, dakle, mađunarodnu trgovinu početkom modernog doba. Savez hanzeatskih gradova, koji je u XIV veku predstavljao glavnu evropsku organizaciju, postepeno je propadao. U doba kada

275

su se učvršćivale apsolutističke strukture, nedostajala mu je podrška jedne snažne države. Protiv njega je delovalo i slab­ ljenje Tevtonskog reda, zauzimanje Novgoroda od strane Ivana III, 1475, propast Briža (Novgorod i Briž su dugo bili dva stuba na kojima se temeljilo bogatstvo Hanze), procvat ribolova u Novoj Zemlji, na štetu norveškog, ulazak Fugera na tržište srednje Evrope, koji su ugarskim bakrom istis­ nuli švedski, što su ga Hanzeati obično prevozili, dolazak Engleza u Moskoviju (1555), a naročito holandska konku­ rencija. Doduše, Hanza je oko 1600. godine još bila moćna ekonomska sila. Boreći se protiv Ujedinjenih pokrajina, španski suvereni nastojali su d a je podrže. Godine 1590. je 300 nemačkih brodova uplovilo u iberijske luke, naročito u Porto, Lisabon, Setubal, Kadiz i Sevilju. Donosili su drvo, šalitru, oružje i bakar za artiljeriju i kovanje novca, lan i kudelju za tkanine i užarsku proizvodnju. Ka Severnom moru i Baltiku odnosili su so iz Setubala, ulja i sredozemno voće, egzotične proizvode - začine, sredstva za bojenje, šećer iz Sao Tamea ili Brazila. Koristeći se glađu koja je harala Ita­ lijom 1591. godine, 25 hanzeatskih lađa natovarene žitom, od kojih 21 iz Libeka, obišle su Sund te godine, u pravcu Đenove, Livurnije i Čivitavekije. Brodovi iz Danciga viđali su se u Jadranskom moru, a išli su sve do Krita. Ipak, uprkos preporodu, procvat Hanze pripadao je prošlosti. Među hanzeatskim brodovima koji su dolazili na Iberijsko poluostrvo mnogi su, u stvari, bili holandski. Ali su skrivali svoju pravu nacionalnu pripadnost, da bi trgovali sa neprijateljem. Holanđani i Zelanđani počeli su, znatno pre odvajanja 1581, da razvijaju svoju flotu. Ali, njen napredak ubrzao se na­ kon tog vremena. Računa se d aje krajem XVI veka Hanza imala hiljadu lađa kapaciteta 45.000 lasta (90.000 tona), dok su Holanđani imali najmanje 120.000 lasta. Između 1557. i 1585. više od polovine lađa stiglih iz hanzeatske luke Dan­ ciga, koje su prošle kroz Sund, bile su holandske. A pos­ tepena zamena hanzeatskih brodovima Ujedinjenih pokra­ jina podudarala se, u celini, sa pojačanjem trgovine između baltičkih i zapadnih zemalja. Na povećanu proizvodnju žitarica u nemačko-poljskoj ravnici, koja je dobrim delom

276

HANZEATSKA TRGOVINA U EVROPI U XV STOLEĆU (Prema F. Dolinger. Hanza.)

izvožena u zemlje zapadne i južne Evrope, odgovoreno je većim uvozom soli i sredozemnih proizvoda iz krajeva s onu stranu Sunda. Godine 1497, prema najstarijem saču­ vanom podatku, bilo je 795 prelazaka brodova kroz danske tesnace, u oba pravca. Tokom razdoblja 1557-1569, godišnji prošek popeo se na 3.280, a u deceniji 1581-1590, na 6.673. Godišnji izvoz raži iz Danciga popeo se sa 10.000 lasta kra­ jem XV veka, na više od 65.000 između 1617. i 1621. Ams­ terdam se, dakle, nalazio na dobrom mestu da u XVII veku postane glavna tržnica i krupna berza za preraspodelu ev­ ropskih žitarica. Da li je nasuprot toj sve većoj živosti na Severnom rnoru - kao na kakvoj klackalici - nastupila oseka u trgo­

277

vini na Sredozemlju u doba renesanse? Dugo se tvrdilo da je Sredozemlje u XVI veku doživelo opadanje. Nakon ve­ like teze F. Brodela, objavljene 1949, istoričari su počeli po­ novo da razmatraju ovaj na brzinu izrečeni sud i opazili su da je priobalni pojas ostao živ tokom čitavog XVI veka. U Ankonu, koja je onda bila velika luka, ali čiji značaj ni sami istoričari dugo nisu zapazali, ušlo je od 21. maja do 31. avgusta 1552. godine 319 brodova, koji su, među osta­ lom robom, doneli 470.000 funti bakra, 270.000 funti vune, 111.000 zgure (za staklarsku proizvodnju i izradu sapuna), 128.000 funti voska, 282.000 funti tkanina od vune. Ove tkanine (panni) dolazile su iz Italije ili Engleske, a ostali proizvodi sa Balkana ili Levanta. Istina, trgovinska razmena između Italije i Bliskog istoka pretrpela je vrlo rano udarce, izazvane portugalskim ekspedicijama. Putovanje Vaska da Game i dolazak začina sa Istoka putem oko Rta dobre nade, izazvali su paniku u Veneciji. Petnaestak vene­ cijanskih galija i brodova, tokom čitavog XV veka, odlazilo je svake godine u Siriju i Aleksandriju i odande donosilo, osim pamuka, sve one orijentalne proizvode - najpre biber, ali i đumbir, cimet, orašak, droge i mirodije - koji su se na Zapadu sve više trošili. Venecijanci su gubitak začina za svoj grad upoređivali sa »nedostatkom mleka i hrane odojčetu«. Portugalski biber prispeo je u Antverpen već 1501, a u Eng­ lesku 1504. Tri godine kasnije kompanija iz Ravensburga je odlučila da ubuduće svoj biber kupuje u Antverpenu, gde je predstavnik portugalskog kralja sada prodavao »mirodije« svoga suverena. U godinama 1499, 1500, 1504, 1506, 1513, 1517, 1519, 1523,1524, i 1529, venecijanske lađe ili nisu više putovale u Aleksandriju i Bejrut, ili su se vraćale prazne, ili gotovo prazne. Između 1496. i 1498. venecijanski tr­ govci donosili su svake godine sa Levanta oko 6.730 colli začina; u razdoblju od 1502. do 1513. godišnji prošek pao je na 600 colli. Venecija je 1515. bila prisiljena da od Lisabona zatraži dopunsku količinu bibera, neophodnog za svoje pot­ rebe. Dvanaest godina kasnije ponudila je portugalskom kralju da uzme u zakup sav biber koji je stizao u Lisabon, osim onoga koji je potreban samoj Portugaliji. »Plan se nije

278

ostvario. No, on pokazuje u kakvom je stanju bila Vene­ cija 1527. godine i izražava pobednički uspon lisabonskog tržišta« (F. Brodel). Međutim, sredinom XVI veka došlo je do »sredozemne osvete« i ponovo su oživeli stari putevi začina, preko Crvenog mora i Aleksandrije, te Persijskog zaliva i Sirije. Nakon svojih početnih uspeha, Portugalci nisu uspevali da zbilja, ili bar ne u potpunosti, kontrolišu arapsku trgovinu u Indijskom okeanu. U svakom slučaju, oko 1540. sredozemni biber uticao je na cene u gradu na Šeldi. Devet godina kasnije, portugalski kralj zatvorio je svoju faktoriju u Antverpenu. Od 1555. do 1565. Venecijanci su ponovo svake godine kupovali po 11.700 kvintala bibera u Aleksandriji, više nego 1500. godine. Tek se kra­ jem XVI i početkom XVII veka Bliski istok zatvorio za trgovanja začinima, kada su Holanđani, koji su u Indijski okean prodrli prvi put 1596. godine, postali gospodari trgo­ vine u tome delu sveta. No, dok je u istočnom Sredozemlju recesija postala očigledna od 1600. godine, zapadniji Marselj i Livurnija bili su u punom usponu, a Đenova je, nakon propasti Antverpena, postala bankarska prestonica Evrope, dok je Italija od svih evropskih zemalja imala najviše gradova sa više od 100.000 žitelja. Istina, izvesno viševekovno kretanje nas­ tavilo je da sa istoka prema zapadu pomera težište sredo­ zemne privrede. Premeštanje đenovskih interesa sa Crnog mora na Iberijsko poluostrvo, između XIV i XVI veka, dosta govori o tome. Obnova vizantijskog carstva početkom XIV veka omogućila je Đenovljanima da se čvrsto ukotve u Konstantinopolju i da, čak, preduzmu stvaranje neke vrste kolonijalnog carstva na obalama Crnog mora, čiji su gla­ vni gradovi bili Trebizonda, Kafa na Krimu i Tana u dnu Azovskog mora. Iz priobalnih crnomorskih krajeva glo­ mazne đenovske lađe donosile su žito, so, drvo, soljenu ribu, krzno i robove. Osim toga, mongolski put, kojim su iz Kine priticali začini i svilene tkanine, završavao je u Tani. Zahvaljujući tom severnom putu, Đenovljani su izbegavali »skupo muslimansko posredništvo«, kome su se, obično u Egiptu i Siriji, obraćali Venecijanci, Dubrovčani, Katalonci

279

i Francuzi. Najzad, već od 1264. godine đenovski poslovni ljudi kontrolisali su trgovinu istočnom stipsom. A sva ta tr­ govina polako je izmicala iz ruku trgovaca grada svetog Đorđa. Mongolsko carstvo srušilo se već sredinom XIV veka. Otomanski Turci pobedili su hrišćanske krstaše kod Nikopolja 1396. godine. U isto doba Tamerlan je opustošio Tanu, a 1403. i Fokeju. Za trenutak je slanje brodova ka Crnom moru bilo prekinuto, ali su oni ponovo krenuli da tamo traže, ne više začine, već proizvode iz tih krajeva: vosak, voće, ribe, so i žito, ponekad svilu. Pad Konstantinopolja označio je za Zapad ne prestanak trgovine začinima koja je, kao što smo videli, nastavljena preko Aleksandrije, Bejruta i Tripolija u Siriji - već proizvodima iz Turske. Napuštanje istočnih rudnika stipse bio je težak udarac za Đenovljane. No, oni su već razrađivali obrasce zamene. Okrenuli su se ka Zapadu, uspostavljajući privredne veze sa Engleskom, razvijajući proizvodnju napuljskog vina, grožđa u Malagi, svile u Kalabriji, u kraljevini Grenadi i oko Valensije, šećera takođe u Grenadi, zatim u Algavri, u južnom Maroku i Maderi, a uskoro i na Kubi i u Novom Svetu. U doba pronalazača novih krajeva, pozajmljivali su Kastiljancima i Andalužanima novac neophodan za opre­ manje prvih američkih flota i pohitali su da se uključe u trgovinu crnim robljem. Od 1531. do 1578. držali su pod zakupom rudnike stipse u Tolfi, u to vreme u punom proc­ vatu. Politički povezana sa Španijom od 1528, Đenova je, najzad, u pozajmljivanju novca suverenima te zemlje našla izvor ogromnih profita. Venecija nije, poput Đenove, us­ pela da svoju trgovinu prebaci na Zapad, ali je pokušavala. Svake godine u XV veku slala je po više lađa ka Flandriji i zapadnim zemljama. Ali grad lagune, uprkos procvatu Mu­ rin a i napretku svoje vunarske industrije krajem renesanse, bio je odveć vezao svoju sudbinu za začine sa Levanta a da ga ne bi surovo pogodilo opadanje njihova priticanja. U XV veku je, dakle, došlo do unapređenja Tirenskog mora, koje se nastavilo i u XVI stoleću. No, to unapređenje bilo je samo jedna etapa šireg procesa džinovskog premeštanja na zapad. Počev od velikih pronalazačkih putovanja,

280

blaga sa drugih kontinenata počela su da pritiču najpre na krajnji zapad Evrope: u Sevilju, Lisabon, Antverpen, a us­ koro i u Bristol i Amsterdam. Nastupala je svetska privreda, na najveću korist onih krajeva Evrope koje su zapljuskivali Atlantski okean i Severno more. Oko 1500. godine Evropa je uvozila oko 17.000 kvintala bibera godišnje, a 1560. 27.000 kvintala. Deset godina kasnije samo putem oko Rta išlo je oko 30.000 kvintala začina. Casa de la contraction je između Amerike i Španije uvodila sve brojniju flotu. Odlazak i pov­ ratak lađa između Sevilje i Amerike se, prema P. Šoniju, povećao sa 15.680 tona u poludeceniji od 1506. do 1510. go­ dine na 273.560 tona u godinama od 1606. do 1610. Da na­ vedemo samo jedan primer: godine 1587. armada sa Kopna i flota iz Nove Španije donele su u Kadiz i Sevilju 7.800.000 pezosa, što je iznosilo 327,6 tona finog srebra, zatim 90.000 koža, 25.000 funti indiga, 900.000 funti šećera, 22.000 funti đumbira, 4.800 funti cassia fistula, 13.000 kvintala boja, 5.600 arobe* košenila i 64.000 arobe pamuka. Amerika se tako našla'tesno povezana sa Evropom. U isto vreme ona je došla u do dir i sa Azijom, takođe zahva­ ljujući preduzimljivosti Evropljana. Godine 1564. Španei su se nastanili na Filipinima, naspram Makaoa, gde su se Portugalci učvrstili 1557. Uskoro je uspostavljena redovna trgovinska linija između Filipina i Nove Španije - svake godine su dve galije odlazile i dve se vraćale. Jedan deo američkog novca odlazio je u pravcu Pacifika. Prema računanju P. Šonija, taksa na dragocene metale izvezene iz Meksika u Manilu popela se sa 1.030 pezosa u prošeku godišnje od 1591. do 1595. na 8.411 od 1611. do 1615. U isto vreme povećavao se i broj azijskih brodova koji su ulazili u Manilu; 1577. bilo ih je bar 15, 1599. više od 29, a 1612. go­ dine 53. Većina ih je dolazila iz Kine. Tako se po prvi put zatvorio krug svetske privrede: portugalski put sa Dalekog istoka oko Rta susretao se u Makaou i Manili sa putem koji je iz Kadiza vodio na Filipine, preko Meksika i Akapulka. Španska moneta bila je priznata, i uvažavana na svim tim * Španska mera za težinu (12-15 kilograma). Prev.

281

putevima. Holanđanin Linšoten, koji je putovao Indijskim okeanom između 1583. i 1589, ovako je opisivao trgovinu Portugalaca iz Goe: „(Oni) su izvlačili veliku dobit iz menjanja novca, na taj način što su pri dolasku lađa iz Portu­ gaise kupovali velike reale (španski novac), dajući 12 posto kamate na njih do aprila meseca, kada su se trgovci koji kreću u Kinu davali u takvu potragu za njima da su plaćali i 20, ili 25 posto više«. Linšoten je bio jedan od onih koji je savetovao Holanđanima da se uvuku u neki dalekoistočni kraj koji su Portu­ galci slabo kontrolisali. U XVII veku žitelji Ujedinjenih po­ krajina, smenjujući Portugalce, nastanili su se na rubovima Dekana, u Cejlonu, u Malaki, na ostrvima sa začinima, i živo trgovali sa Kinom i Japanom. Englezi su u isto vreme stupili na tlo Indije i počeli da naseljavaju ogroman deo Amerike koji nije zanimao žitelje Iberijskog poluostrva. Jezičak vage istorije pretegao je onda na severnu stranu, a na štetu naroda evropskog juga. A već od 1570. godine pred­ znaci te preraspodele ekonomskih snaga pojavili su se na evropskim morima. Počev od pobune Holandije, kada su njeni stanovnici i Englezi počeli da plene na Lamanšu i Pade-Kaleu španske brodove, ili brodove španskih podanika, južnoevropsko brodovlje - iz Venecije, Đenove, Katalonije i Baskije - se smanjilo, napuštajući ne samo pomorski put za Flandriju, već i samo Sredozemlje. Oko 1600. godine veliki teretni trgovački brodovi koji su krstarili uz obalu, bili su gotovo svi holandski, engleski, nemački, pogdekad francuski ili skandinavski. Po prvi put Sredozemlje više nije bilo središte sveta. Pri kraju renesanse ono je, ako ne politički, ali sigurno ekonomski, pripadalo trudoljubivim i stvaralačkim narodima severa.

282

Osma glava GRADOVI I SELA Spor ili brz, neznatan ili odlučujući, napredak koji je Zapad postigao od XIV do XVII veka u oblasti industrije i transporta, trgovine i bankarstva, zaslužuje, po našem mi­ šljenju, da se pažljivo razmotri. Zahvaljujući praćenju toga napretka, ustanovili smo pokretačke elemente jedne civili­ zacije. Treba li, nasuprot njemu, okriviti za nepokretnost prostrano seosko područje, čije je stanovništvo onda na za­ padu kontinenta predstavljalo najmanje 85 odsto ukupnog broja žitelja? Stvari, ipak, nisu tako jednostavne. Na okeanu seoskog sveta dizale su se tada često bure, čas na jednom, čas na drugom mestu; i to nagle i žestoke bure. Ta tri veka, pa i XVII, bila su ispunjena bezumnim bunama i proplamsajima srdžbe, uperenim protiv kraljevih skupljača poreza, feudalaca, manastira i drugih ubirača de­ setine, ponekad protiv gradova i stranih doseljenika. Re­ volucionarni pokreti flamanskog sela početkom XIV veka, »žakerije« u Il-de-Fransu 1359, seljačke rulje Vata Tejlora, koje su se dočepale Londona 1381, postavljajući pitanje: »kad je Adam kopao, a Eva prala, ko je onda bio plemić?«, pobunjeni aragonski remensasi u XV veku protiv kraljev­ skih poreza, češki, transilvanski, austrijski i slovenački se­

283

ljaci, čije su se bune nizale od 1419. do 1515. godine (Husiti su ovde bacili prvu iskru), građanski rat u Nemačkoj 1524­ 1525, kada su seljačke trupe, na čelu sa Mincerom, nasrnule na gradove i sukobile se sa vojskom veleposednika, Krićani pobunjeni protiv venecijanskih feudalaca 1556-1570, nemiri upereni istovremeno protiv plemstva i otomanskih Turaka, koji su u drugoj polovini XVI veka izbijali u Dobrudži, Makedoniji i Hrvatskoj - sve te eksplozije nasilja, i mnoge druge, čije bi nam nabrajanje oduzelo previše vremena, bile su kratkog daha i brzo se gasile. Nisu olakšavale muke lju­ dima. Nisu dovodile ni do kakvog društvenog poboljšanja, niti tehničkog napretka. Ispod površinskih nemira, opsežniji i, poput dubokog disanja, ukazuju se, u zemlji kao što je Francuska, ritam smrtnosti i rađanja, pustošenja sela i njihova ponovna nase­ ljavanja. Francuskaje na početku XIV veka bila prenaseljena. Nastupile su kišne godine i rđave žetve, a zemlja više nije uspevala da nahrani sva usta. Uskoro se na već iznureno stanovništvo okomljuju ratovi i kuga, a to je pustoš: nestaje trećina ljudstva. Napuštaju se pokrajna područja, opasna prebivališta. Tragični XIV vek! Ali, srećni oni koji su preživeli! Nenadani naslednici ponovo sastavljaju rasparčanu obradivu zemlju. Od vlastelina, čija su imanja ostala bez radne snage, uzimaju zemlju u najam, pod povoljnim uslovima. Obradive površine su manje negovane, ali bolje hrane desetkovano stanovništvo. Dok cene žita stagniraju, ili opa­ daju, proizvodi se i troši više mesa - po gradovima stiču značaj korporacije kasapa - i povećava se zanimanje za industrijske kulture. Doseljavaju se ljudi u područja opu­ stošena kugom i ratom. Francusko seosko stanovništvo tako ponovo dobija snagu i polet, a od 1480. postaje sposobno i za ekspanziju. Ocrtava se na vidiku novi procvat, izaz­ van »prostom akumulacijom endogenih činilaca: nakupila se hrana dovoljna za duže vreme, pa je u takvim uslovima dovoljna i najmanja iskra (talas dobrih žetvi, dodatni priliv dragocenog metala u novčanom opticaju, uticaj novih trgo­ vinskih tokova ili stožera uspona gradova, ili, jednostavno,

284

razdoblje mira i bezbednosti) da zapali i svuda razastre plamen« (E. Le Roa Ladiri). Stanovništvo je opet krenulo; baca se na obrađivanje ugara i parloga. Žito ponovo odnosi prevagu nad vunom i mesom. No, pošto se natalitet opet po­ većao, uskoro će se obradive površine ponovo isparcelisati i selišta namnožiti. U seoskoj privredi, gde se «tvrdoglava krutost proizvodnje« neprekidno sukobljava sa «dinamič­ kom gipkošću« stanovništva, morao je biti zakočen i pro­ cvat »lepog XVI veka«. Verski ratovi, povećanje poreza i zemljišne rente u svim svojim oblicima, a naročito sve veća pothranjenost ponovo brojnog seoskog stanovništva - sve je to nakon 1600. godine dovelo do usporavanja demografske ekspanzije i otežavanja seljakovog položaja, koji je, osim toga, već od poslednje trećine XVI veka »pogoršavala otvo­ rena, racionalna i jednostavna volja zemljišnih gospodara« (E. Le Roa Ladiri). Radi se o, u pravom smislu reči, nepo­ kretnoj, cikličnoj istoriji seljaštva, koje ne uspeva da izađe iz kruga u koji ga je zatvorila prisilna tehnička stagnacija. * * *

Istorija evropskog zemljišta od XIV veka ipak nije bila svuda i uvek nepokretna. Događale su se trajne, ako ne i bespovratne promene, koje su bivale čas nazadak, čas napredak: napuštanje sela po Nemačkoj i Alzasu; procvat kulture industrijskih biljaka (lana u Holandiji, konoplje u zapadnoj Bretanji, šafrana, broći i vrhovnika u krajevima blizu Sredozemlja); pokret enclosures u Engleskoj; razvoj stočarstva, na štetu poljoprivrede, u južnim Alpima, Španiji i po selima oko Rima. Zadržimo se ukratko na novom zna­ čaju ovce u doba renesanse. Englesko sukno, koje je od XV veka nasledilo flandrijsko, izazvalo je na Ostrvu preraspodelu delatnosti. U selima je sve manje žitelja, dok se uzgoj ovaca razvija u južnim i zapadnim krajevima, blizu veli­ kih tkačkih centara, poput Londona, Vinčestera, Solzberija, Koventrija i Bristola. S druge strane, žitorodni istok

285

trpi oseku. U južnim Alpima, seoske zajednice iz Ubea i gornjeg Vara stiču naviku da svoje »planine« svake go­ dine daju na licitaciju u zakup građanima iz Barcelonete, koji ih, opet, ustupaju pravim preduzimačima u gajenju stoke. U XV veku se tako u Provansi razvilo bačijanje, uprkos protestima zemljoradnika. Jedan popis iz 1471. nab­ raja 24.000 ovaca na osam sela u okrugu Sen-Pol-de-Vans i više od 26.000 na četrnaest sela kotora Gras, sto je u većini slučajeva bilo 100 ovaca na jednu porodicu. Što se Španije tiče, dugo se verovalo da je procvat stočarstva i meste udruživanje vlasnika više stada, koja se, zatim, poveravaju zajedničkom pastiru - bio posledica opadanja stanovništva izazvanog crnom kugom 1348. godine. Stoka je, navodno, po selima zamenila nestale ljude. Skorašnja istoriografija napustila je tu hipotezu. Pošto se, zbog prerade na licu mesta, engleska vuna sve manje izvozila, Đenovljani iz Andaluzije su već od 1300. godine uveli u Španiju afričku rasu merino ovce, fine bele vune. U svakom slučaju, Kastilja je krajem XV veka postala neka vrsta evropske Australije, a vuna »kičma kastiljanske privrede«. Oko 1467. u Kraljevini je bilo 2.700.000 ovaca. Odgajivači su onda bili okupljeni u nekih 3.000 mesta, čija su stada redovno bačijala od severa do juga i od juga do severa, sledeći tri glavna pravca, canadas, čija je dužina iznosila između 270 i 830 kilome­ tara. Sudije zadužene za mesta koristile su svaku priliku da, na štetu zemljoradnika, prošire granice puteva kojima su se kretala ta ogromna stada. Rimska ravnica i Tavoliere - područje napuljske kraljevine između Apenina i Jadrana - takođe se, počev od XIV veka, pretvorilo u pašnjak za ovce. Broj stoke koja je svake godine, kada nastupe hladni dani, silazila u Tavoliere, popeo se sa 1.500.000 oko 1460. godine na 5.500.000 početkom XVII veka. Nakon 1300. go­ dine razvio se običaj u rimskoj ravnici da se zimi primaju stada iz planinskih krajeva. Dok je tokom srednjeg veka u rimskom kotaru nastalo najmanje 57 sela, u sledećem raz­ doblju nastupilo je brzo raseljavanje, pošto su krupni zemljoposednici nalazili da je ganjenje stoke unosnije od zemljo­

286

radnje i nastojali da proteraju ratare. Doduše, vlada je izdala uredbu koja štiti seljake i useve, ali su ovi sami kvarili njen učinak, nalazeći u »carini na stoku« iz godine u godinu sve veće izvore prihoda. G. Tomaseti procenjuje da je u selima u okolini Rima 1300. godine bilo 500.000 žitelja, a 1537. 110.000; njihov broj je i kasnije opadao. Na jednom mestu opadanje, na drugom napredo­ vanje. Nema sumnje da je izgradnja kanala u Lombardiji od 1350. do 1500. izazvala na tom području uspon poljo­ privrede. Što se Venecije tiče, ona je tokom čitave rene­ sanse ulagala znatan napor da poveća i poboljša svoje po­ ljoprivredno zemljište, isušujući močvare između Brente i Pijave. Od 1440. do 1460. udvostručena su oticanja u obe reke, a zatim je, između 1500. i 1530, izgrađena okomita mreža sa prirodnim nagibom. Bilo je, začelo, mestimičnih zastoja, što potvrđuje Montenj, koji je taj kraj posetio 1580. godine. Pa ipak, tako je u niskoj padovanskoj ravnici sman­ jena opasnost od poplava, olakšana je plovidba između Ve­ necije i njenog bogatog zaleđa i omogućeno gajenje pirinča, izgleda, počev od 1475, zahvaljujući semenu donesenom iz Valensije u Španiji. Lav X i Sikst Peti krajem XVI veka pokušavali su, bez uspeha, da isuše rimske močvare, gde je malarija sve više ugrožavala stanovništvo; sličan neuspeh pretrpele su i toskanske velike vojvode, u nastojanju da isuše Val di Chiama. Nasuprot tome, žilavim naporom Holanđani su uspeli da suzbiju vodu istovremeno na obali mora i u unutrašnjosti zemlje. Još pre XIV veka stanovništvo je us­ pelo da nasipom zaštiti kraj između ušća Ekoa i Meze. Ali, oko 1300. godine, česte bure probile su Ciderze, a u noći između 18. i 19. novembra 1421. (»noć svete Elizabete») po­ topljeno je čitavo područje u blizini Dordrehta - ili 65 sela - i 10.000 duša se udavilo. U to doba tek otkriveni čekrci za ispumpavanje vode omogućili su dosta brzo isušivanje potopljene zemlje. Između 1430. i 1460. podignuti su na­ sipi, pa su tako, počev od 1435. godine, polako stvarani polderi. Metoda isušivanja i poboljšanja zemljišta, razrađena tokom XV veka, sastojala se u sledećem: dizani su nasipi,

287

viši od nivoa mora i reka, oko čitavog kraja koji je valjalo isušiti; zatim je unutar toga prostora zemljište deljeno na kvadrate, a voda između njih kanalima odvođena do na­ sipa, a odatle vetrenjačama prebacivana u more. Krajem XV veka izgrađeni su nasipi na ostrvu Valheren, dugi četiri kilometra, a nakon 1550. dignuti su i u Frigiji. U isto vreme Holanđani su isušili jezera u unutrašnjosti: Dargmer, Kerkmer, Kromvater, Vajdgreb, Ritgreb. Holandski inženjeri su već početkom XVI veka stekli evropsku reputaciju. Između 1528. i 1562. zatraženo je od njih da isuše ušće Visle, a Anri IV je 1559. godine poverio jednom Belgijancu da »izgradi brane i kanale u Francuskoj«. Istočno od Elbe, vlastelinska reakcija, o kojoj će us­ koro biti više reči, doprinela je, bar, s obzirom na sve veće potrebe Zapada za žitaricama, procvatu ratarstva. Godine 1534. pisali su holandskoj regentkinji: »Sva poljska i pruska velika vlastela već dvadeset i pet godina rekama šalje svoje žito u Dancig i tamo ga prodaje. I zato su kraljevina Polj­ ska i njena vlastela postali veoma bogati«. Dalje od Poljske, Rusija Ivana IV i njegovih naslednika, šireći se na jug i is­ tok, krčila je i obrađivala novo zemljište. Između Dnjepra i Dona naselili su se zemljoradnici u zaleđu tek osnovanih gradova: Brijanska (1560), Orela (1564), Voronježa (1586). U basenu Kame i srednje i donje Volge, Crkva, plemstvo, pa čak i krupni trgovci, poput Straganova, dobili su og­ romna imanja, na koja su naseljavali seljake. I ovde je to bilo u zaleđu novih gradova: Oufe (1586), Samare (1586), Saratova (1590). Uz ekstenzivnu obradu prostrane ravnice istočno od Elbe, već od vremena renesanse intenzivno se obrađivalo zemljište u Flandriji. U tom, za poljoprivredu ne naročito podesnom području, postignut je, naime, odlučujući napre­ dak. Flamanska zemljoradnja služila je za uzor čitavoj Ev­ ropi. Preobražaj načina obrade zemlje bio je ovde rezul­ tat dugog napora, ostvarenog »tiho i usred sveopšteg

288

varvarstva«. Pravom vrtlarskom veštinom orana je ralom ilovača, koja se lepila za noge i alat, odvođena je voda ko­ panjem jaraka i kanala. Naprotiv, lakom i peskovitom tlu dodavani su »mulj iz jendeka, glib iz kanala, industrijski otpaci i đubre što se nakupi u kući, droždina iz radionica za ceđenje ulja, nečist iz klozeta (flamansko đubrivo) skup­ ljana čak i po gradovima. Ove tehnike srodne su onima što ih koristi kineska poljoprivreda. Njihova primena moguća je samo uz veliko učešće ljudi; i samo se po cenu mukotrp­ nog rada mogao ostvariti začuđujući preobražaj flamanske zemlje« (D. Foše). Tako su već krajem XVI veka, gotovo svuda u Flandriji, šume, ledine i močvare zamenjene nji­ vama. B. A. Šliher Van Bat je izračunao da se u Flandriji na jedan kilogram posejane pšenice, raži i ječma dobijalo 7,3 kilograma roda, dok se, inače, u ostalom delu Evrope dobijalo manje od 5 kilograma. Osim toga, zemlja je bila pogodna za proizvodnju heljde, uljanih biljaka, lana za tekstilnu industriju, boba, graška, krmnog bilja - deteline i stočne repe - , pa je tako flamanski seljak imao brojniju i bolje hranjenu stoku no ma koji ratar u Evropi: otuda bolje đubrene njive i obilnije žetve. Nasuprot onome što se videlo na ostalom delu kontinenta, ovde zemlja nije ostavljana na ugar, zahvaljujući skladnom kombinovanju stočarstva i zemljoradnje i smenjivanju raznih useva. Flandrija je bila vrt kome su se svi divili. Već od XV veka ona je izvozila luk i kupus u Englesku, a ova zemlja je upravo od Flandrije u to doba naučila da gaji hmelj. Oko 1570. godine, protes­ tanti koje je prognao vojvoda od Albe doneli su u rajnsku pokrajinu detelinu - »burgundsku travu«. Posle 1550. detelina se gajila i u južnoj Francuskoj. Engleski agronom Barnobi Gudž, koji je 1577. godine objavio delo pod naslovom Foure books o f husbandry, preporučivao je svojoj zemlji da prihvati holandske metode u poljoprivredi. Ali ga u to vreme niko nije slušao. Engleska je tek u XVIII veku kre­ nula za flamanskim primerom.

289

* * *

Italija se takođe bavila vrtlarstvom i nije slučajno što su prve botaničke bašte u Evropi stvorene na tom poluostrvu: u Ferari 1528, u Pizi 1544, u Padovi 1546. i u Bolonji 1548. Talijanski baštovani su strpljivim radom postepeno preobrazili neke vrste, a mnoge druge prilagodili svome podneblju. Pošto je postala manje drvenasta, šargarepa je u vreme renesanse postala veoma cenjena. Šećerna repa je nastala poboljšanjem repe. Artičoku su doneli Arapi, a gajena je u južnoj Italiji. Krajem XV i u XVI veku pos­ tala je najcenjenije povrće kod evropske aristokratije. Dinju je u Francusku iz Italije doneo Karlo VIII. Mnoga, često i skromna poboljšanja poljoprivrednih kultura omogućila su, dakle, izvestan napredak u ishrani, bar kod bogataša. Ze­ lena salata se u Francuskoj počela jesti od vremena Karla V. Nekada sakupljana po šumama, jagoda se počela gajiti po baštama i iznesena je na sto Karla V 1368. godine, a na trpezu burgundskog vojvode 1375. Isto je bilo i sa malinom i ribizlom. Na Zapad su donesene nove biljke: karfiol se u našim krajevima po prvi put spominje u XVI veku, ali su Arapi znali za njega već u XII stoleću; karanfilić i cimet doneo je Vasko da Gama; heljda, koja se raširila sa istoka na zapad, stigla je u Normandiju oko 1460, a u Bretanju oko 1500; beli dud, poreklom iz Kine, donesen je u Toskanu 1434, a u Provansi i Langedoku spominje se krajem XV veka; uspevao je i u Španiji, oko Mursije i Grenade. Tokom čitave renesanse prinčevi su podsticali gajenje svilene bube: najpre Sforce u milanskoj pokrajini, a nakon njih i toskanske velike voj­ vode, pape, Emanuel Filiber Savojski, a ubrzo i Anri IV. Američki botanički doprinos Evropi i danas je veoma sporan. U XVI veku se po poljima na Zapadu, naročito u podvodnim krajevima, namnožila topola, i nije isključeno d aje do toga došlo uvozom neke američke vrste drveta, bo­ lje od one koja je dotle postojala u Evropi. Nije sigurno daje

290

beli pasulj došao iz Amerike. Sporno je poreklo čak i kuku­ ruza, mada je on, izgleda, donesen iz Amerike, a u drugoj polovini XVI veka rasprostranio se u Španiji, Italiji i na ju ­ gozapadu Francuske. S druge strane, krompir i paradajz, za koji nije sigurno da potiče s onu stranu Atlantika - počeli su se u Evropi gajiti tek nakon renesanse. U celini uzev, prenošenje biljaka iz Amerike u Evropu bilo je manjeg zna­ čaja od onog u obrnutom smeru, budući da su Evropljani u Novi svet doneli pšenicu, vinovu lozu, limun, pomorandžu, dud, maslinu, šećernu trsku, kakao, indigo, a kasnije i kafu. Ista opaska važi i za gajenje stoke. Biserku su u Francusku u XVI veku doneli trgovci, ne iz Amerike, već iz Gvineje. Ćurka se na Zapadu namnožila u doba renesanse, ali se ne zna da li je poreklom sa Istoka ili iz Novog sveta. Zauzvrat, kolonizatori su u Ameriku doneli evropske domaće životi­ nje: konja, ovcu, goveče, svinju, magarca, mazgu itd. *

** Sve ove opisane promene i izvesna osavremenjavanja poljoprivrednog alata - brojni metalni raonici, prilagođavanje ramu topovskog podmetača - ne treba da nas zavaraju, jer je seoski svet, preziran od strane elite, još dugo ostao tehnički i mentalno zaostao. Bernar Palisi je sa žaljenjem uviđao kako inženjeri neprestano poboljšavaju naoružanje, ali se ne zanimaju za poljoprivredna oruđa, koja su »i dalje ostajala ista«. Olivije iz Lera, čije je delo Pozorje zemljo­ radnje ili obrađivanje njive, objavljeno 1600, doživelo osam izdanja za života autora, preporučuje, pre svega, postoja­ nost: »Ne menjaj nikad raonik«, govorio je on seljaku »zbog opasnosti od gubitka koju svaka promena nosi sa sobom«. Gotovo svuda u Evropi, osim kada je reč o livadama, održa­ van je dvogodišnji ili trogodišnji plodored sa parlogom: prvi - ali ne isključivo - u južnim krajevima, drugi u severnim. Uprkos širenju gajenja ovaca (u Engleskoj, Italiji, na Alpima i u Španiji), gajenje žitarica uglavnom je preovlađi-

291

valo. U pariškom kraju je, izgleda, odnos između livada i njiva bio gotovo isti početkom XVI veka kao i u IX stoleću. Osim toga, nigde se u Evropi pre XVIII veka nije sejalo na brazdu, gde se troši manje semena nego sejanjem iz ruku. Ako izuzmemo Holandiju i Englesku, prosečni prinos žitarica po hektaru ostao je isti od 1500. do 1800, retko prelazeći odnos 5 prema 1. Evropska poljoprivreda ostala je, dakle, zatvorena u tom gvozdenom krugu, koji su njeni istoričari često naglašavali: nedovoljno trave, dakle, nedo­ voljno stoke, dakle, nedovoljno đubriva, dakle, slabe žetve. Upoređivanje negdašnjih prinosa sa današnjima pomaže da se bolje shvate nedostaci poljoprivrede staroga tipa. U Langedoku su, smatra E. Le Roa Ladiri, žetve pre 1725. davale 8 kvintala zrna po hektaru. Danas su ti prinosi, kod ekstenzivnog obrađivanja zemljišta (u Sovjetskom Savezu, Kanadi) 10 kvintala po hektaru, dok u Francuskoj dostižu 20 kvintala, a u Holandiji i Danskoj 40. Nekada se sejalo 2 kvintala po hektaru. Danas agronomi poljoprivredne škole u Monpeljeu seju 1,3 kvintal po hektaru. Seljak iz zapadne Evrope je između 1500. i 1800. orao 0,3-0,4 hektara dnevno. Danas sa traktorom od 35 konjskih snaga, što je najčešći model, ore jedan hektar na sat. Prema računanjima B. H. Šlihera Van Bata, jedna krava je nekada davala 800 litara mleka po laktaciji i 100 kilograma mesa; od vola se dobijalo 150-200 kilograma mesa. Danas normandijske krave daju najmanje 3.000 litara mleka kod prvog telenja, a više od 4.000 kod trećega. One daju oko 300 kilograma mesa, a vo iste rase 400 kilograma. Začelo su brojni uzroci stagnacije poljoprivrede. Na jugu je uz osrednjost tehničkih sredstava išao i individuali­ zam seljaka. »Oslobođeni gotovo svuda ropstva, seljaci zakupci smatrali su sebe za nasledne vlasnike. Obrađivanje njiva nisu im - ili nisu više, osim u izuzetnim slučajevima - nametala ona uobičajena kolektivna pravila, opterećena robovanjem, kao što je to bilo, naprotiv, velikim delom na severu Evrope. Svako je po svojoj volji obrađivao svoje parčence zemlje, ma kako malo bilo. Samo ako je imao ne-

292

koliko parcela bolje zemlje pod pšenicom, neki sunčani ku­ tak vinograda, nekoliko maslina ili rodnih drveta, čovek se smatrao zadovoljnim« (D. Foše). S druge strane, u zem­ ljama gde su se zakupci njiva menjali, ne samo daje arenda, osim u Flandriji, kratko trajala, tako da zakupci nisu imali interesa da usavršavaju svoju tehniku obrađivanja, nego su se seljaci nalazili unutar jednog prinudnog sistema. Oni koji su njive imali na istom kraju, morali su da ih seju is­ tom žitaricom, ili da ih svi drže na ugaru. Osim toga, slo­ bodna ispaša isključivala je obrađivanje zemljišta, protiv čega se Engleska bunila. No, teža od ovih zajedničkih ro­ bovanja je, izgleda, tehnička ograničenost, koju su jedini Flamanci umeli da prekorače. Ukidanje parloga i stvaranje veštačkih livada - u tome je u Evropi bilo prvo rešenje pro­ blema gladi. *

** Zaostao seoski svet, gotovo stran pismenoj civili­ zaciji. Ispitivanja koja je sproveo E. Le Roa Ladiri u Langedoku s kraja XVI veka, ukazuju na ponor koji je u tom pogledu delio gradove od sela. Evo registra jednog pisara iz Monpeljea za vreme 1574-1576: 72 odsto težaka koji dođu kod G. Navara da traže pozajmicu ili sačine ugovor o za­ kupu, ne znaju da se potpišu. Zauzvrat, 63 odsto zanatlija, mušterija istoga pisara, potpisuju se punim imenom i prezi­ menom, 11 procenata inicijalima, a 27 odsto su nepismeni. Ili, uzmimo ugovore o zakupu zaključene sa kaptolskim ka­ nonicima iz Bezijea i Narbone između 1575. i 1593: oni po­ kazuju d aje među poljoprivrednim radnicima bilo 90 odsto nepismenih. U grupi zemljoradnika (salašara, napoličara, sitnih zemljoposednika), nepismenost je manja. Pa ipak, os­ taje znatna: na svaka tri zemljoradnika, dva su nepismena. Nasuprot ovome, od 100 zanatlija u Narboni, 34 potpisuju puno ime i prezime, 33 koriste inicijale, a samo 33 su ne­ pismena. Gradovi se tako javljaju kao ostrvca svetlosti u

293

okeanu pomrčine. Na Zapadu je bilo renesanse - recimo radije napretka - zato što je bilo uspona gradova. Upravo je unutar njihovih zidina od tada sazrevala kultura, cvetala su umetnička delà, čovek je učio da sebe prevaziđe. Zato varošanin XV i XVI veka prezire seljaka, jer zna d a je on manje obrazovan i manje povlašćen od njega. Oseća se, u izvesnoj meri, zaštićen zidovima; u razdobljima gladi, on ima na ras­ polaganju skloništa i službu za opskrbu; ponosan je na svoje spomenike, na sat na kuli. Ima pravo na svečane priredbe, što je uskraćivano seljacima: dočeci kraljeva, karnevali, pozorišne predstave, koje su prikazivali bratstva, putujuće družine, ubrzo i koledži. Pa ipak, ma kako bili oholi njihovi spomenici, ma kako moćno izgledale njihove zidine, gradovi su oduvek bili ra­ njiva bića. Što su civilizovaniji, to su zavisniji; što su lepši, to im se više zavidi. Rim je 1527. godine to tragično iskusio. Savremenici su govorili o 40.000 m rtvih među žiteljima i o 13.600 spaljenih ili opljačkanih kuća: taj iznos je začelo preteran, ali jasno ukazuje na ogromnu nevolju. Pola veka kasnije, R im uje zapretila nova opasnost - razbojništvo. To­ kom skoro dvadeset godina - od 1578. do 1595. -fu o ru sciti su u čvrstim grupama silazili iz okolnih sela, pustošili pri­ laze gradu i skoro svake nedelje presecali via Appia, krhku vezu koja je spajala Napulj sa papskim gradom i kojom su prolazile pošta i tovari sirove svile i sukna. U više navrata su se morale noću zatvarati kapije Rima, kao u vreme rata, štititi oružjem pošta i roba i, konačno, organizovati prava vojska za borbu protiv razbojnika. No, pomori kuge su za renesansne gradove opasniji od naoružanih ljudi. Dolaze češće i smrtonosniji su. Od XV veka, kuga je u Evropi postala, uglavnom, gradska po­ java. U celini uzev, ona je bila manje opasna nego u pret­ hodnom stoleću. Ali, žitelji gradova su i dalje trpeli nasrtaje zla čiji se prenosioci, izgleda, nisu poznavali - »kuga je ot­ rovna para neprijateljskog ponašanja srca«, čitamo u jednoj računskoj knjizi iz XVI veka - i od koga se moglo zaštiti samo izolovanjem zaraženih kuća, četvrti ili gradova. Lon-

294

donje između 1407. i 1479. doživeo jedanaest pomora kuge, ali je samo pet dobilo nacionalne razmere. Tesnim i prlja­ vim ulicama nekadašnjih gradova kuga se širila kao požar. Savremenici su o broju žrtava bolesti dali brojke slične onima koje se mogu ustanoviti za Firencu ili Albi u doba crne kuge: u Konstantinopolju je 1466. godine umiralo 600 ljudi dnevno, u Milanu je u doba Ludviga Mavarskog umrlo 230.000 ljudi, u Veneciji od 1575. do 1577, 50.000, u Mesini 40.000 od 1575. do 1578, u Rimu 60.000 1581. godine. Ove brojke su začelo suviše velike, »ali one nepogrešivo ukazuju na to d a je naglo mogla nestati četvrtina ili trećina jednog grada u doba kada je poznavanje higijene i medicine ostavljalo ljude bez zaštite od zaraze. A te brojke slažu se sa svim pričama koje je svako mogao pročitati, sa opisima ulica pokrivenih mrtvacima, kolicima sa nagomilanim leševima, tako brojnim da se više ne mogu ni sahraniti« (F. Brodel). Kada se, zahvaljujući arhivskim dokumentima, ustanove tačni podaci, ostajemo zapanjeni ozbiljnošću po­ mora. U malom gradu ličenu, blizu Hanovera, kuga je 1566. godine odnela 279 žitelja, od ukupno 1.180 (23,50 odsto), a 1597. je umorila njih 510, od ukupno 1.540 (33 odsto). Gradovi su ranjivi, ali žilavi. U naše doba je us­ tanak u Varšavi to obilno potrvdio. Opustošeni od ruke neprijatelja, ili desetkovani kugom, gradovi renesanse bili su, osim nekoliko izuzetaka, poput Firence ili Barselone, znatno mnogoljudniji 1600. nego 1300. godine. Porast grad­ skog stanovništva naročito je bio značajan u XVI veku, u doba demografskog uspona, koji je usledio nakon opadanja od 1320. do 1450. godine. Samo je pet evropskih gradova 1500. godine imalo više od 100.000 žitelja, a 1600. godine ih je bilo jedanaest (ili dvanaest). Početkom XVI veka to je izgledalo ovako: Konstantinopolj (250.ÔÔÔ), Pariz (možda 200.000), Napulj (150.000), Venecija (oko 105.000), Milano (100.000?). Рос|^оф .Д У Ј1 veka7redosled velikih e v rq > skih gradova, kojih je bilo više, izgleda da je bio ovakav: Konstantinopolj (blizu 600.000); Pariz, koji je pre rata Lige imàô 30Ô.ÔÔ0 duša, nakon kratkotrajnog opadanja, dostigao

295

je 161Z-godine, izgleda, 415,000.žitelja; Napulj (280.000); London 225,000, nasuprot 60.000 početkom XVI veka; Venecija (140.000); Lisabon (125.000); Milângl ï M ü ü ) , fvloskva (više od 100.000; grad je taj iznos dostigao oko 1530. godine); zatim Rim, Palermo, Mesina, svaki po oko 100.000. U Antverpenu je 156^.godine živeo 104.981 žitelj, od toga je 15.000 bilo stranaca. Ali, nemiri u Holandiji su smanjili njegovo stanovništvo. Vodstvo je preuzeo Amster­ dam, sredinom XVI veka još mali, ali već utvrđeni grad od 35.000 duša, a 1662. već sa 104.930 varošana. U Francus­ koj su Ruan i Lion, bez sumnje, imali blizu 100.000 žitelja pre verskih ratova, ali je njihovo stanovništvo opalo nakon tih ratova. Marselj je 1583. godine imao oko 80.000 sta­ novnika. U Španiji je najveći grad bio Sevilja, sa 90.000 žitelja 1594. godine. Veliki gradovi su se, dakle, u doba re­ nesanse nalazili na Zapadu, izuzev Konstantinopolja i Mos­ kve, a urbanizacija je najdalje bila odmakla u Italiji. Jer, ova zemlja je imala mnogobrojna naselja srednje veličine, poput Firence i Bolonje (svaka sa po nešto više od 60.000 stanov­ nika oko 1600) i Verone (oko 50.000). Nemačka, naprotiv, nije imala velikih gradova. Augzburg na vrhuncu svoga raz­ voja nije imao više od 60.000 stanovnika. Taj broj se posle 1580. smanjio, tako d a je oko 1620. Hamburg bio prvi po veličini grad u Nemačkoj, ispred NirnbergaTK elna (svaki po oko 40,000.duša). Libek nije imao više od 25.000 žitelja. Tako živa luka kao što je bio Dancig jedva d a je imala više od 30.000 stanovnika oko 1580. godine. Značajniji od apsolutnih brojki je ritam porasta. U XVI veku su začelo mnogi gradovi doživeli demografsko opadanje. Bolonja je sa 70.680 stanovnika 1581. godine spala na 62.840 žitelja 1600; Venecija sa 175.000 godine 1575. na 140.000 godine 1600.1 u Antverpenu i Augzburgu se stanovništvo smanjilo početkom XVII veka. Od 1530. do 1594. u Kastilji je takode jedanaest malih ili srednjih gra­ dova doživelo opadanje stanovništva. Ali, na jedanaest koji su gubili žitelje, dvadeset ih je u toj kraljevini povećavalo, i to u istom razdoblju. Zbirni iznos za taj trideset i jedan grad

296

pokazuje povećanje od 172.440 žitelja. Što s e .Sevilje tiče, njen porast iznosi 100 posto, povećavši između 1530. i 1594. svoje stanovništvo sa 45.000 na 90.000. Demografski rast Londona, Lisabona i Rima bio je zapanjujući, obilno prevazilazeći 100 posto u jednom veku. Znatna je bila i urbaniza­ cija Holandije. Izračunato je da se između 1514. i 1622. sta­ novništvo gradova ove pokrajine povećalo za 185 posto, a stanovništvo sela za 110 procenata. * * *

Uspon gradova, ali još više porast njihovog značaja. Grad je u doba renesanse bio razumno biće. Ne samo doživljavano, već i mišljeno. Pa ipak, u tome području, kao ni u mnogim drugim, ne zapažamo radikalni prekid između srednjovekovnog razdoblja i onoga koje je za njime usledilo. Kada renesansni arhitekti počnu da razmišljaju o gradu, oni ne odbacuju otprve obrasce kojima je njihove empirij-

FRANČESKO DE MARKI: GRAD NA OBALI REKE (Prema M. Morini, Atlante di storia dell 'urbanistica)

297

FRANČESKO Dl ĐORĐIO MARTINI: GRADOVI NA BREŽULJKU (Prema M. Morini, ibid.)

ske prethodnike doveo slučaj, tapkanje u mestu i raznoli­ kost položaja. Alberti, sa kojim u XV veku počinje nauka o urbanizmu, mada je želeo da glavne ulice grada budu strogo prave, sa kućama jednake veličine, poredane »prema pravilu i pod konac», sa jednakim glavnim ulazima, ipak je čuvao krivudave ulice. »Unutrašnjost grada biće pris­ tala poput puta koji nije skroz prav, već kao reka blago kri­ vuda, čas na jednu, čas na drugu stranu, uz više okuka«. Alberti, dakle, ne teži da svim naseobinama nametne isti plan. Naprotiv: »Potrebno je da opseg grada i raspored nje­ govih delova budu drugačiji od mesta do mesta«. Frančesko di Đorđo rasuđuje na sličan način krajem XV veka. On pri­ hvata da se nacrt ulica razlikuje prema položaju mesta; u slučaju brežuljka, one će moći jednako da se penju spiralno ili koso, kao i da slede pravu liniju, ili da podležu radiokoncentričnom rasporedu. No, srednji vekje gdekad prevazilazio stupanj gradskog empirizma. Novi nemački gradovi na severu i istoku, ve­ zani za zemljoradnju i trgovinu, u XIII veku su se razvijali oko trga ispred gradske većnice i duž pravih ulica, koje su se sekle pod pravim uglom. Na drugom kraju Evrope, gra­ dovi Spanije i Akvitanije, istovremeno tvrđave, administra­ tivna središta, ljudske naseobine i gradovi tržnice, nadovezivali su se na helenističke i rimske tradicije: ograđen prostor, sa četiri kapije i kvadratnim rasporedom i, u sre­ dini, glavnim trgom, kvadratnim ili pravougaonim. No ove

298

DIRER: IDEALNI GRAD (Prema M. Morini, ibid.)

PLAN LA VALETE NA MALTI Sagrađena između 1566. i 1571, La Valeta je jedno od glavnih ostvarenja italijanskog vojničkog urbanizma u XVI veku.

španske utvrde i novi nemački gradovi ostali su izuzetak u srednjovekovnom urbanizmu, koji se najčešće odlikovao raznolikošću, odsustvom kompozicije, nagomilavanjem zdanja.

299

Volja za gradskom geometrijom, koja se u XIII veku ja ­ vila po ćudi slučaja i od koje su još i Alberti i Frančesko di Đorđo odstupali, rasprostranila se tek u XVI veku. Čak i ako su Direr i brojni talijanski arhitekti ostali verni kvadratnom rasporedu, oni više ne zamišljaju novi, ili obnovljeni, grad a da on ne podleže matematičkom načelu i da nije racionalno nacrtan. Idealni grad, koji je Direr opisao u delu Veština utvrđivanja gradova, upravo je tip ovih strogih elaboracija, koje podrazumevaju da se život ljudi mora podvrgnuti stro­ goj disciplini urbanizma. To je četvorostrani prostor, čije je središte rezervisano za kraljevsku palatu, kvadratnog ob­ lika. Između zamka i gradskog područja, grad je izdeljen na četrdesetak pravougaonih blokova, čije duže strane idu uporedo sa gradskim zidinama. Obrazac pravougaonog raspo­ reda doživeo j e u XVI veku, i kasnije, takav uspeh da su i danas ostala raznolika svedočanstva o njemu, od Lime (kao i Paname i Mande u XVII veku) do Zamosca u Poljskoj, od La Valete (na Malti) do Nansija, preko Livurnije, Gatinara (u Pijemontu), Valorija, Bruaža i Vitri-le-Fransoa. Rečita odluka: smatrajući da se prvi arhitekta Avra, Gijon Le Rua, opredelio za osrednji plan i nespretni raspored, Fransoa I je zatražio od Talijana Belarmatoa da prepravi plan grada u nastajanju, što je ovaj i učinio raspoređujući zdanja oko dve velike ulice koje se seku unakrsno. Korporacije su se u srednjem veku nalazile u specijalizovanim ulicama. Renesansa ne samo da nije odbacila taj obrazac, već ga je prihvatila, ali ga je uskladila sa novim pojmom higijene. Alberti savetuje: »U zabačene i slabo posećivane ulice treba smestiti smrdljive zanate, kao što su kožarski i slični«. Još odlučniji, Leonardo da Vinči traži od Ludviga Mavarskog, željnog da ulepša i preuredi kugom de­ setkovani Milano, da preraspodeli suviše gusto stanovništvo: »Ja bih raspršio toliko mnoštvo ljudi, koji, tiskajući se jedan preko drugog poput stada koza i zagađujući svako mesto, postaju izvor zaraze i smrti«. Zamišljajući idealni grad, Leonardo ne preza od ideje o gradu na dva sprata, koji su povezani stepenicama, dok je kretanje kola i životinja doz­

300

voljeno, odnosno moguće, samo na donjem spratu. Što se Direra tiče, on ne pomišlja na ovakve različite nivoe, već njegov idealni grad, držeći se srednjovekovne prakse specijalizovanih četvrti, pokazuje duh sistema i racionalni zahtev arhitekte novog doba. Pošto su četiri ugla njego­ vog grada usmerena prema četiri glavne strane sveta, Direr istočni ugao namenjuje crkvi, oko koje će »stanovati ljudi koje njihovi poslovi vode mirnom životu«. Nasuprot ovome, »topionice bronze i bakra« postavlja na južni ugao, to jest »na onu stranu gde vetar nosi napolje njihov kužni dim«, a »neće se dozvoliti topljenje ni na kojem drugom mestu«. Oko ovih fabrika stanovaće svi metalski radnici. Direr, koji takođe predviđa i jednu administrativnu četvrt, računa i na zelene površine, sa kvadratnim ostrvcima na kojima se neće ništa graditi. Ovde imamo posla sa začetkom planiranja grada za budućnost. *

** No, pojmu commoditas renesansa dodaje i pojam voluptas. Grad ne treba da bude samo praktičan. Valja da bude i lep. Alberti zadržava vijugave ulice iz estetičkih razloga: zbog njih će grad »izgledati veći i izvrsniji«. On, osim toga, postavlja i ovo načelo: »Grad ne treba stvarati samo radi udobnosti i nužnosti prebivališta, već on treba da bude i tako uređen da u njemu ima prijatnih i uljudnih mesta«. Po njemu bi lep grad bio onaj koji bi se u svome rasporedu držao zakona brojeva i pitagorejskog kosmosa. U svojoj Raspravi o civilnoj i vojnoj arhitekturi, Frančesko di Đorđo preuzima misao d a je grad mesto ovaploćenja lepote. Valja, piše on, graditi »srazmerna i prijatna zdanja... krasna po izgledu i udobna za boravak«. Grad u celini i svako njegovo zdanje treba da odražavaju prekrasni raspo­ red ljudskog tela, »pošto je ljudsko telo bolje organizovano od svakog drugog i savršenije... je od ma kojeg zdanja koje se sa njime može uporediti«. Lepota čoveka, lepota grada,

301

prestiž arhitekture: tri tesno povezana, ili ponovna otkrića renesanse. Zato je građenje ravno stvaranju. «Građenje je«, tvrdi Filarete, «sladostrasno zadovoljstvo, kao kad je čovek zaljubljen«. Je li već bilo stiglo doba «blistavih gradova«? Od teo­ rije do ostvarenja dugačak je put. Ali, važno je da su arhi­ tekte i utopisti - ponekad se oni nisu razlikovali - zamišljali onda gradove «lepe, dobre i savršene prema prirodnom toku stvari«, poput Filaretove «Sforcinade«, funkcionalne, geo­ metry ske i raskošne. U stvarnost uvek prelazi ponešto od uto­ pije - videćemo to kasnije. Počev od renesanse, kraljevima je bilo na srcu da svoje gradove učine praktičnijim i lepšim. Ta preokupacija je posebno vidljiva kod papa s kraja XV i XVI veka. Tekstova koji to potvrđuju ima u izobilju. U jednoj papskoj poslanici iz 1473, Sikst IV je pisao: «Među bezbrojnim predmetima koji prizivaju našu skrb, ne smemo zaboraviti čistotu i ulepšavanje našeg prebivališta. Zbilja, ako ima ijednog grada na svetu koji treba da šija svojom či­ stoćom i lepotom, to je, pre svega, onaj koji nosi zvanje prestonice svemira«. Veliki obnovitelj Rima, Sikst Peti, je istu misao izrazio u jednom zakonodavnom tekstu iz 1590, koji se može smatrati njegovim testamentom u području gradi-

FILARETE: PLAN SFORCINADE

302

teljstva: »Neoborivo sedište i časni presto blaženoga Petra, kralja apostola, zavičaj hrišćanske religije, mati i zajednička otadžbina svih vernika, sigurna luka za sve narode, koji, iz celoga sveta, teže njemu, Rimu je potrebna ne samo bo­ žanska zaštita i sveta i duhovna moć, već i lepota koju daju udobnost i materijalni ukrasi«. Pravougaoni raspored, nasleđen od Hipodamosa iz Mileta i rimskog logora, imao je za njega lepotu koja podaruje svetlost, strogi raspored linija i simetriju. Ali jedna geome­ trijska figura može biti lepša od druge. Glavni teoretičari renesanse više su voleli radiokoncentrični raspored od ša­ hovske table, a da ipak nisu u potpunosti učinili nadmoćnim onaj prvi nad ovim drugim. Do XIII veka i pre španskih utvrda, srednji vek je koristio zvezdoliko zračenje iz jedne tačke - zamka ili sa trga - , ulice povezane koncentričnim arterijama. Ta paukova mreža ostaje vidljiva u Ažanu, Avinjonu, Bonu (Beaune), Šartru, Bramu itd. Da li su talijanske arhitekte imali prilike da posmatraju ova ostvarenja? Pre će biti da su ovaj zračni sistem otkrili samorodnom refleksi­ jom. Mnogi od njih bili su vojni inženjeri. Lako su shvatili da u jednom gradu, koji se širi poput paukove mreže, »iz sredine velikog trga top može da puca na sve ulice« koje polaze iz centra. Izračunali su, osim toga, da mnogougaoni raspored gradskog područja daje veće mogućnosti pucanja na neprijatelja koji opseda grad. Ne treba da nas čudi, dakle, što su najuspelija ostvarenja radiokoncentričnog rasporeda u doba renesanse bila dva grada tvrđave: Palmanova, u po­ krajini Veneciji, jedan devetostrani mnogougao, i Kevorden u Holandiji, sedmougao okružen zvezdastim sistemom utvrđenja. Oba grada nastala su, praktično, u isto vreme: jedan je započet 1593, a drugi 1597. Pa ipak, samo vojni razlozi ne objašnjavaju novu na­ klonost arhitekata prema radiokoncentričnom rasporedu. U njoj su udela imale i estetičke i filozofske preokupacije, to jest platoničke. Kružni ili mnogougaoni grad - jer mno­ gougao ukazuje na krug u koji se upisuje - činio im se, poput Platonovog grada, samom slikom kosmosa, sažetim izra­ zom divote neba, ovaploćenjem u zemlji i kamenu sferičnog

303

PLAN KEVORDENA (UJEDINJENE POKRAJINE) PRE NJEGOVOG RAZARANJA; OKO 1570, I NAKON NJEGOVE REKONSTRUKCIJE (POČEV OD 1597)

FRANČESKO Dl ĐORĐIO MARTINI: PLAN IDEALNOG GRADA (Prema P. Laveđan, Istorija urbanizma)

savršenstva svemira. U jednom delu s kraja XVI veka (G. Lanteri, Due dialoghi... del modo di disegnare le pianti dell fortezze..., Venecija, 1577), veza između praktičnog gledišta - nužnosti odbrane - i filosofskog, savršeno je istaknuta posredstvom jednog sagovornika u ovim dijalozima: »Pošto u Bogu«, kaže on, »ne postoji ni početak ni kraj, normalno je da na isti način i nebo ima oblik bez početka i kraja, kakva

304

je kružnica. Zato kažem da su sve tvrđave i gradovi, koji su najbliži tom obliku rasporedom svojih bedema, čvršći od onih koji su od njega daleko«. Jedan vek ranije, Frančesko di Đorđo je mislio slično. On je prihvatao vijugave ulice u gradu na brežuljcima, a raspored u obliku šahovske table u ravničarskom, kroz koji protiče reka. Ali, ako odsustvo vo­ dotoka i reljef nisu ni na šta prisiljavali arhitektu, onda se on opredeljivao za radiokoncentrični raspored i nudio osmougao, sa osmougaonim središnjim trgom, iz koga zrači osam ulica. Filaretova »Sforcinada« je takođe mnogougao, ali sa šesnaest strana, koje ocrtavaju zvezdu, a njen autor se pobrinuo da je upiše u jednom krugu. Rečito ponavljanje: većina idealnih gradova, koje su zamišljali utopisti rene­ sanse, onaj Anonimnog Detajera, Donija, Stiblinov »Eudemon« i »Grad Sunca« Kampanele preuzimaju kružni oblik, koji je hvalio Platon. Da li se sa teorije na praksu prelazilo izvan iznova stvorenih gradova tvrđava? Da li su i na zemlji nacrtani kraci gradske zvezde? Rim XVI veka pruža delimičan, ali odlučan odgovor na ovo pitanje. Ne samo da su urbanisti, preuređujući papsku prestonicu, povećali broj pravih ulica, poput Via Đulija, već su i, svuda gde su mogli, primenili radiokoncentrični raspored: na izlazu Mosta svetog Anđela na levu obalu Tibra, u zoni Trga del Popola, a naročito u novom gradu koji je Sikst Peti podigao na brežuljcima. A u ovim slučajevima nikakav vojni obzir nije rukovodio primenu zračne šeme. Na to su jedino uticali estetičko opredeljenje i izvesna filozofija grada. Zato su nove, ili prepravljene ulice bile raspoređene shodno krajnjem ukrasu, usmerene, ka zdanju koje daje dubinu: ovde zamak svetog Anđela, drugde (Trg del Popolo) fontana i obelisk, nešto dalje bazi­ lika svete Marije Velike, koja se diže na sredini trga, sa obe­ liskom ispred. Radiokoncentrični raspored i njegove varijante - ovde mislimo na Frojdenštat (kraj XVI veka) i Šarlvil (početak XVII), sačinjeni od kvadrata koji se uklapaju jedni u druge - doprineli su znatno značaju trga, koji je od tada u okviru

305

NOVE RIMSKE ULICE U XV I XVI VEKU (Prema J.. Delumeau, Ekonomski i društveni život...)

grada dobio posebno mesto. Spontan i funkcionalan, on je u srednjem veku bio ukrašen više ili manje srećno postavlje­ nim zdanjima. Počev od renesanse, postao je predmet raz­ mišljanja i želje, pa je slagan i oblikovan po meri grada u koji se uklapa. Alberti mu proračunava širinu u odnosu na zdanja koja ga okružuju i savetuje da oko njega budu tremovi, čija će širina biti jednaka visini njihovih stubova. Paladio daje teoriju trga, koji više neće biti, kao nekad, jed­ nostavna tržnica, ili predvorje gradske većnice. »U dobro uređenom gradu«, piše on, »široki prostori su uređeni da omoguće okupljenom narodu da se šeta, raspravlja... Dobro bi bilo da ima više trgova rasutih po gradu, a utoliko je nužnije da bude jedan glavni, koji bi mogao biti nazvan jav­ nim trgom. Ti glavni trgovi moraju biti onoliko veliki ko­ liko to zahteva broj građana, tako da ne budu suviše mali i neudobni, niti da budu suviše veliki, pa da, ako je naroda malo, izgledaju pusti«. Renesansa je zamišljala trg kao »dvorište palate uvećano do razmere grada« (P. Lavedan). Otuda je nužno ulepšati ga statuama i ujednačiti njegov dekor. Antonio da San Galo, radeći sedamdeset pet godina nakon Bruneles-

306

kija na Trgu blagovesti u Firenci, ocenjuje d a je neophodno ponoviti arkade sa Spedale degli Inoćenti. Takođe u Firenci, preduzeo je da se uredi trg koji služi kao predvorje crkvi Santa Kroče, okruživši ga simetričnim kućama. Zadužen da prepravi trg Kapitala u Rimu, Mikelanđelo smišlja trapezasti trg sa trećom palatom, koja će odgovarati dvema već postojećim, dok će četvrta strana biti neka vrsta balkona, sa koga će se moći posmatrati raskošni i teatralni gradski krajolik. Trg svetog Marka u Veneciji je »savršeni primer dvorišta palate uvećanog do gradskih razmera, svečana dvo­ rana grada« (R Lavedan). Pošto je Pjetro Lombardo dao uzor sa Procuratie vecchie (1481), Skamoci je, sto godina kasnije, preuzeo iste motive za Procuratie nuove, koja je takođe do­ bila prizemlje sa nizom kapija i tri sprata. Ali, najznačajnije ostvarenje programiranog trga u doba renesanse ostaje trg Vigevano, na kome su radili inženjeri Ambrođio de Kurtis, Bramante i, možda, Leonardo. »Prosvećeni samodržac« u malom, Ludvig Mavarski je naložio 1492. žiteljima maloga grada da razruše stari trg pijace. Zamenio ga je pravougaonikom sastavljenim od kuća sa jednakim pročeljima, sa stubovima u prizemlju i pravilno ponavljanim ukrasima. Tako se strogost utopijskih gradova upisivala u stvarnost. Tada je bio dat obrazac tih pragmatičnih trgova, koji je čitava Evropa oduševljeno prihvatila, u Livurniji, kao i u Šarlvilu i Frojdenštatu. Čineći pravougaonik, ili kvadrat, sa zatvorenim uglovima, u koji se ulazi na sredini stranica, sa statuom kralja u sredini, on je postao francuski kraljevski trg u klasičnom dobu. * ** Pojam urbanizma Evropi je dala - ili, pre, ponovo dala - Italija, zemlja koja je na Zapadu onda imala najviše gradova i koja se nalazila najbliže grčko-rimskoj prošlosti. Zato uviđamo da su se u XVI veku, dalje od poluostrva, značajni gradovi često razvijali na zbrkan način, bez brige

307

za prostranstvo, red i perspektivu. To važi za London, koji je 1600. godine bio prestonica bez reda i lepote, gde 100.000 žitelja živi, kao u Moskvi, u drvenim kućama. To važi i za Pariz. Ulici nove Bogorodice, prepravljenoj od 1507, grad­ ske vlasti dodale su 20 stopa širine (6,5 metara), nasuprot 16 i 18 metara koje je Herkul I d’Este dodao dvema glavnim ulicama u novoj Ferari (Addizione Ercolea). Nikakav preo­ bražaj neke celine ne zbiva se u doba renesanse u Parizu, koji mirno i po ćudi slučaja prima i raspoređuje stanovništvo što se sa svih strana uliva u njega. Kraljevi prodaju kra­ ljevske palate i pretvaraju u teren za gradnju slobodni pros­ tor smešten između današnje Ulice Etjen Marsel i Bulevara Anri IV i Bomaršea. Parcelisanje se vrši i u predgrađima Sen-Marso, Sen-Medar i Sen-Žak. Ali, nikakva ideja vo­ dilja ne upravlja tom urbanizacijom. Istina je da Anri II traži od Belarmata plan za uređenje predgrađa Sen-Žermen, koje se, kao i predgrađe Sent-Onore, onda širi. Ali, projekat talijanskog arhitekte je ubrzo napušten. Uprkos iz­ gradnji Fontane nevinih, radova Pjera Lekoa i Žana Gužona u Luvru i Filibera de Lorma u Tiljerijama, Pariz se u XVI veku još nije oslobodio srednjovekovnog empirizma. Duh renesanse u njemu trijumfuje tek početkom XVII veka, iz­ gradnjom Novog mosta (završen 1606), čiji je projekat ipak bio prihvaćen već 1578, uređenjem Trga prestolonaslednika i Kraljevskog trga (današnji Trg Vogeza), pri čemu je ovaj poslednji trebalo da služi, prema izrazu Anri IV, za »šetnju žiteljima koji su veoma skučeni u svojim kućama«. Dok se u unutrašnjosti, u Ruanu, množe fontane, Lion, naprotiv, ne traži ni higijenu, ni lepotu. A grad, ipak, brzo raste. Jedna konzulska odluka iz 1542, bez sumnje sa nešto preterivanja, tvrdi: »Lion se povećao ne za polovinu, vec za četiri petine, kako po broju zanatlija, tako i po broju kuća koje se u njemu svakodnevno podižu«. Međutim, parcelisanje se vrši bez reda. Dva trga - franjevaca i dominikanaca - izgrađena su 1556-1557, na mestu bivših grobalja, ali su nepravilna. Go­ dine 1562-1563, baron Dezadre, koji zauzima grad, uredio je trg na mestu jednog močvarnog voćnjaka: to je začetak Trga

308

Belkur. Ali, njegov tvorac ga je zamislio samo kao vojno vežbalište. Nijedna lepa javna zgrada u Lionu ne potiče iz XVI veka. S druge strane, Antverpen, gde je talijanski uticaj snažan, nastoji da poveže kvantitet i kvalitet. U prve tri četvrtine veka on sa žarom gradi otmene spomenike: toranj katedrale (1521-1530), berzu (1531) - prva te vrste u Evropi - , gradsku većnicu (1561-1565) i zgrade korporacije oko nje. Iz toga razdoblja potiče i zid oko grada, koji je Ant­ verpen čuvao do XIX veka, čiji je tvorac, po svoj prilici, bio neki talijanski arhitekta. Unutar gradskih bedema, je ­ dan mesni arhitekta, Van Šonbeke, koji je delovao sredinom XVI veka, geometrijski je ispresecao plan novog grada, čija je glavna osa Pivarska ulica, u kojoj je sagradio dvadeset i četiri pivnice ijednu hidrauličnu zgradu, da ih snabdeva vo­ dom. Unutar staroga grada oslobodio je prostore za mesna središta. Najzad, izvan bedema, blizu Malinskog puta, ku­ pio je prostrani teren, na kome je otvorio široku aveniju. Duž toga puta građene su seoske kuće, a svaki vlasnik ugovorom se obavezivao da će uz svoj posed posaditi drveće. Ali, nijedan evropski grad nije mogao da se, krajem renesanse, podiči onim što je imao Rim. Retko je jedna gradska obnova znala tako srećno da poveže kvalitativno sa kvantitativnim. Taj rezultat izgleda ovako: Tokom XVI veka izgrađene su, ili u celini prepravljene, pedeset i četiri crkve, od kojih je crkva svetog Petra najveća na svetu. Dvadeset plemićkih vila u gradu, ili u njegovoj bli­ zini, potiču iz XVI veka; mnoge od njih su prave palate. Između 1500. i 1600. godine izgrađeno je novih sta­ nova za više od 50.000, a možda i svih 70.000 doseljenika. Podignute su dve nove četvrti: jedna kraj borgo San Pietro, druga u blizini Trga del Popolo; gradnja treće otpo­ čela je na Brežuljcima, oko svete Marije Velike i duž ose koja povezuje tu crkvu sa crkvom svete Trojice na Brežuljcima. Tokom XVI veka izgrađeno je trideset novih ulica, od kojih se samo one za vreme Siksta Petog (1585-1590) protežu na više od 10 kilometara. Većina ulica bila je popločana.

309

Popravljena su tri antička akvadukta, između 1565. i 1612. Njihova ukupna dužina dostizala je 108 kilometara. Već od kraja XVI veka, Rim je akvaduktima dobijao 86.320 kubnih metara dnevno vode, kojima je od 1612. godine počelo da pritiče još 94.190 kubnih metara iz Acqua paola. Od kada je opravljena Acqua vergine, to jest od 1572, do kraja veka, proradilo je najmanje trideset i pet javnih fontana. Zahvaljujući svojim novim i pravim ulicama, veličan­ stvenim spomenicima, svojim lepršavim fontanama i već brojnim vrtovima (Kvirinal, villa Matei, villa Medici), Rim je krajem renesanse bio evropski grad predvodnik. Razum­ ljivo nam je divljenje jednog mladog nemačkog plemića, koji je pisao svome ocu 1596. godine: »Ovaj veoma lepi grad zaista zaslužuje da se nazove prestonicom sveta«. »Avangarde civilizacije« - evropski i, naročito, talijan­ ski gradovi, postali su to osobito u doba renesanse. A ako je za svako razdoblje tačno da »u toj nerazlučivoj sprezi što je zajedno čine grad i selo, ovo drugo pre igra ulogu kočnice, a onaj prvi ulogu pokretača«, taj pokretač može da povuče društvo samo kada gradovi steknu dovoljno težine i snage, kada po svome opsegu, po svojim zdanjima i svojoj organi­ zaciji postanu beleg u krajoliku. Onda oni usisavaju »gru­ bog čoveka, ljudsku životinju, uzimaju ga sa njegovih pla­ nina ili njegovih ravnica, tešu ga, glačaju, odgajaju za život u kući, na ulici i javnim trgovima« (F. Brodel). Nemojmo zamišljati, međutim, potpuni prekid između seoskog i grad­ skog sveta. Sredinom XVI veka selo se još duboko uvlači među gradske zidine. R Lavedan je pokazao d aje pod Fransoa I Pariz još umnogome bio seosko naselje: »Ne samo da njive i livade okružuju grad, već i unutar grada ima među žiteljima orača i vinogradara. Jedna vetrenjača diže se na ulazu u opatiju Sen-Viktor. Bilo je potrebno više kra­ ljevskih naredaba da se Parižanima zabrani gajenje zečeva i svinja. Fransoa I je u najboljem slučaju podnosio živinu«. Plan Londona koji je 1570. (ili 1590) izradio Aga, pokazuje, pomalo svuda, na vašarištu Vestminster, »stoku kako pase,

310

ili domaćice kako suše razapeto rublje«. Rim s kraja XVI veka, kada g aje posetio Montenj 1580-1581, bio je »više od dve trećine prazan«. Na republikanskom forumu su »pasle krave, prodavale su se svinje, pravile dvokolice i jarmovi«. Na freskama iz doba Siksta Petog vide se još svinje kako pasu po rimskim ulicama i trgovima. * ** No, zanimljivije je obrnuto kretanje: prodiranje grada u selo i nametanje gradske stege prirodi. Najveći zemljišni posedi oko Pariza u XIV veku u rukama su krupnih verskih ustanova. Ali, uz njih je i jedna grupa Parižana već uspela da sebi stvori znatno zemljišno bogatstvo. To još nisu po­ slovni ljudi ili trgovci, već ona »kategorija što drži krupne državne, ili crkvene ustanove, kao parlament ili kaptol Bogorodičine crkve« (Ž. Furken). Pošto je Pariz prestonica, u okolni seoski svet prodiru najbogatiji i najuticajniji ljudi iz kraljeve blizine. No, gradski prodor u parišku oko­ linu najočitiji je od 1560. Onda počinje »rasap« zaselaka i doba »skupljača zemlje«, od kojih su mnogi bili građani sa plemićkim težnjama. Je li potrebno dodati da ta pojava nije samo pariška, već nešto što se krajem renesanse odvija oko svih velikih gradova? Druga nova činjenica: izgradnja zamkova i uređenje parkova izazivaju, pogdekad, nesta­ janje seoskih naseobina. Priroda je onda postajala lepša, uredenija, urbanizovanija, samo po cenu nestajanja izvesnih sela. Svaka uspela civilizacija rascvetava se u parkovima. Renesansa nije izmislila parkove, ali su se oni u to doba namnožili. Nije ona izmislila ni njihov pravougaoni oblik, koji je, već 1305, predložio agronom Pjetro de Kresenci, a koji se uklapa u planove novih gradova i vila XIII veka. Ali, iskockanost je samo začetak kompozicije. Frančesko di Đorđo, Bramante i Vinjola uvode perspektivu, međusobnu hijerarhiju aleja, denivelaciju terena, učeni raspored vodo-

311

PLAN VRTOVA KAPRAROLA KOJE JE NACRTAO VINJOLA (Prema P. Lavedan, op. cit.)

skoka. U vatikanskom parku Belvedere, Bramante ne samo da gradi terase različitih nivoa, već stvara i jednu okomitu stazu u odnosu na palatu i cvetnjake raspoređuje prema njoj. U Kapraroli, letnjoj rezidenciji porodice Farneze, Vinjola je zamislio dva kvadratna vrta, a njih podelio na po četiri kvadrata, pomoću aleja sa prekinutim stranama koje tvore zaravan. Svaki mali kvadrat, sa svoje strane, sačinjen je od četiri delà, raspoređena oko aleje, koji ovoga puta stvaraju nove zaravni sa zatvorenim uglovima. Ovde arhitekta na prirodu primenjuje urbanističke obrasce. Ali remek-delo renesanse u području vrtlarstva bez sumnje je vila Tivoli, koju je u drugoj polovini XVI veka uredio kardinal Ipolito d’Este. Strogost kompozicije ovde je ublažena obiljem vode, naizmeničnim terasama i uzlaznom perspektivom, sličnom perspektivi na nekoj slici, koja od glavnog ulaza vodi pogled od šumice čempresa, od bazena sa vodosko­ kom, od stepeništa ka glavnom pročelju palate. Diskretniji, kitnjastiji, tananije geometrije, sa mestom za povrtnjak, Vilandrijev vrt odražava prisnu nežnost Turene. Ali, i on je izvrsno komponovan, sa svoja tri »klaustra«, postavljena je ­ dan iznad drugog, sa iznad svakog od njih po jednim seno-

312

vitim šetalištem, ispod zasvođene vinjage ili granate lipe. Nastojao je, i u tome uspeo, da sve to uskladi sa starim se­ lom, susednom romanskom crkvom i polusenama pokrajine Val-d-Loar. No, taj vrt, veoma učena slika, začelo je i vrt ljubavi, čiji je i najmanji motiv proračunat. Zato gaje i crtao Di Karso, pariški arhitekta. Renesansa je unapredila gradsku civilizaciju, ali je u isto vreme otkrila i selo. Ono je dugo bilo vilajet straha, a nešto od toga je ostalo i u izvesnim fantastičnim pejzažima flamanskih slikara XVI veka. Istina, svet njiva, reka i šuma nije ni blizu onda našao spokojstvo, bilo da je reč o Ita­ liji, kojom su do 1559. često krstarili naoružani ljudi, o Nemačkoj uzdrmanoj ustankom seljaka 1525, ili Provansi i Šampanji, koje su pustošile carske trupe. Ali, razdoblja mira sada su, u celini uzev, duža; gradovi su snažniji i na sve šire područje razastiru рах urbana; nestaju polako borbe među vlastelom i između zamkova. A, umetnici i bogataši, koje je kultura gradova izglačala i istančala, imali su od tada dovoljno vremena i slobode duha da otkriju lepotu sveta smeštenog izvan gradskih zidina i da u njega prenesu gradsku raskoš. Ako je, dakle, veoma veliki deo sela os­ tao mesto ljudske muke, svakodnevne jednoličnosti seoske bede, drugi je prizvan civilizaciji novcem i kulturom elita. Tu blista prebujno cveće, tu su vrtovi ljubavi, koncerti, vo­ doskoci, palate iz bajki. Otuda je nužno istaći sinhroničnost koja je obeležila procvat jedne civilizacije. Otkriće pejzaža od strane brojnih umetnika, od kralja Renea do Ticijana, preko dunavske škole i Direra, uspeh turenske tapiserije i Maksimilijanovih »lavova« izašlih iz briselskih radionica, preobražaj zamkova koji gube svoj ratnički izgled - , ot­ varaju se za svetlost i kite vrtovima, venae vila kojima se okružuju Firenca, Rim i Venecija, elizabetinske nastambe što ih plemstvo seje po engleskoj poljani: sve te pojave što su se zbile u toku nekih sto i pedeset godina povezane su međusobno i sa usponom grada. Pravo govoreći, jedan re­ nesansni zamak je grad na selu. Uzmimo samo jedan slučaj: Šambor, u kome je radilo, kažu, i do 1.800 ljudi. Ukras te­

313

rasa potpuno baca u zaborav džinovski opseg građevine. Zabati, krovni prozori, osam stotina kapitela, trista šezdeset i pet dimnjaka, mešavina šiljaka i tornjića - svim tim želelo se ovde dočarati grad tesnih i ukrašenih uličica, u kome je središnje kube, visoko 32 metra, oličavalo zvonik. Sa tog visećeg grada, gospe su pratile svečanosti i turnire, odlazak i dolazak lovačkih družina. Pošto se na selu želeo nastaviti gradski život, kretanje dvora, francuskog osobito, postavljalo je u XVI veku sve složenije probleme preseljenja. Bramante tvrdi da se »u selu, po šumama..., ophodilo kao da su bili u Parizu«. Ali, da bi se to postiglo, valjalo je preseliti 10.000 konja, mazge, teretne dvokolice, nosiljke, srebrno posuđe, tapiserije, nameštaj i čitavo mnoštvo slugu. Jasno je onda što je Fransoa I objavio 1528. godine svoju nameru »da od sada većim delom boravi u svom dobrom gradu Parizu i okolini«. Napustivši Šambor, on je u Il-de-Fransu otpočeo gradnju dve velike kraljevske kuće, u Bulonjskoj šumi (Madridski zamak) i u Fontenblou. Pa ipak, francuski dvor ostao je da luta tokom skoro čitavog XVI veka i često se vraćao u Val-d-Loar u doba verskih ra­ tova. Ali, razvoj je neminovno gonio dvorove, koji su pos­ tali pokretni gradovi, da se učvrste na jednom mestu. Pa i ako su se kraljevi još kretali, državama su bile potrebne prestonice. * * *

U doba renesanse - a u okviru nje naročito u XVI veku - zbiva se uspon prestonica: Pariz, London, Moskva, Konstantinopolj, a već i Madrid. Kada se Mehmed II dočepao Konstantinopolja, grad koji su njegovi žitelji delom već bili napustili imao je jedva nešto.уј&е, д 4 ..JOMOft duša. Sul­ tani su želeli da mu vrate život i svežinu i da u isto vreme zamene Kairo, prestonicu muslimanskog sveta. U njega su naselili Turke iz Male Azije, nemuslimane sa Balkana, ljude sa Kavkaza, Sirijce, Egipćane. Došli su, osim toga, Mavri i

314

Jevreji proterani iz Španije. Već 1535. grad je imao 400.000 žitelja, kojih je dvadeset godmaTasW e možda bilo 500.000. Ritam demografskog uspona Madrida takođe je rečit: 1530. godine bilo je samo 4.060 žitelja, a 1596. 37.500. Ta bivša arapska tvrđava, smeštena usred neplodne žemlje, bila je u centru Španije: od tada je to bilo dovoljan razlog. Otuda izbor Filipa II, koji je 1561. godine resio da od nje stvori prestonicu i da u blizini podigne Eskorijal. Sa nešto zaka­ šnjenja, francuski kraljevi preuzeli su običaj koji je uveo Fransoa I. Počev od Anrija IV, oni će najčešće boraviti u Pa­ rizu, ili u obližnjim palatama: Fontenblou, Sen-Zermen-naLaju, a ubrzo i u Versaju. Očiti paradoks: u doba renesanse gradovi rastu u tre­ nutku kada izgleda da se stapaju u jednu prostranu celinu i kada se sve jasnije ocrtava »propast gradova država«. Slab­ ljenju Genta, Libeka i Novgoroda odgovara opadanje više gradskih republika, ili kneževina, negda slavnih: Padove, Vićence, Verone, a sve ih je upropastila Venecija, početkom XV veka; Pizu Firenca već 1406; Barcelonu, »državu u državi«, pokorio je 1472. Jovan II Aragonski; Grenada je prisjedinjena Španiji 1492; u Bolonju je Julije II ušao tri­ jumfalno 1506; Peruđu su trupe Pavla III savladale 1540; Ferara je pripojena crkvenoj državi 1598. Prestonice sa širom okolinom od tada su gradovi, pre­ dodređeni za krupan uspon. No, to unapređenje ne sadrži samo prednosti. One gube svoju nezavisnost i trpe teško tutorstvo vlade. Konstantinopolj je potpao pod neposrednu vlast sultana. Fransoa I uzima pozajmice na račun prihoda od Pariza, pape na račun prihoda od Rima. »Senat i narod« najslavnijeg grada na Zapadu zadržavaju smešno mali deo gradskih prihoda: prihod države i prihodi Rima praktično su pomešani. Tako država pripaja sebi svoju prestonicu, ali još više prestonica pripaja sebi državu. I ovoga puta granični slučaj je Rim. Za svoj prvi akvadukt, popravljen 1570, on će vodu tražiti na daljini od 12 kilometara, za drugi, završen 1589, na 30 kilometara, a za treći, koji potiče iz 1612, na više od 50. Žetva na okolnim

315

njivama nije bila dovoljna da prehrani Rimljane i brojne hodočasnike, koji su svake godine pristizali. Vlada je u dru­ goj polovini XVI veka bila prinuđena da u udaljenim po­ krajinama —Romanji i Ankoni - stvori ambare za potrebe Rima, da često zabranjuje izvoz žita van granica, da mobilise proizvodnju žita u celoj zemlji u korist Rima. Uopšteno gle­ dano, istorija crkvene države između XVI i XIX veka jeste istorija osiromašenja provincije u korist Rima. Slučaj je ekstreman, ali pomaže da se shvati šira stvarnost. Već od XIV veka Pariz, koji će jedan Venecijanac na­ zvati »dućanom Francuske«, širi svoj privredni prostor na njive Bosenske ravnice i Il-de-Fransa, Brija i Veksena. Mo (Meaux), Etamp i Melen su žitne tržnice, koje žive i pos­ toje samo zato da bi prikupljale žito neophodno velikom gradu. Njegove, pak, gazde monopolizuju trgovinu vinom i tako omogućuju procvat »francuskog vinogradarstva«. Iz proučavanja Ž. Furkena o seoskoj okolini pariškog kraja od sredine XIII do početka XVI veka proističe da je, u prečniku od oko pedeset kilometara oko Pariza, postojao pariški contado, »gde uticaj grada obeležava društvenu strukturu, kao i privrednu delatnost«. No, upliv Pariza još je širi u doba renesanse. Odluke njegovog parlamenta, koji 1499. godine broji 88 činovnika, a jedan vek kasnije ima ih 188, prihvataju se u ogromnom rasponu koji ide od Orijaka do holandske granice. Najzad, sa stvaranjem »državne bla­ gajne« kod Fransoa I, pojavom sekcija u kraljevskom savetu, i »državnih sekretara« pod Anrijem II, već se oseća - i sve više će se osećati - nužnost središta, odakle će po­ laziti i kamo će se vraćati »izaslanici«, zaduženi da uje­ dine državu i spoje je sa svojom prestonicom. Francusko činovništvo, čak i krajem XVI veka, ostaje, ipak, veoma zaostalo u odnosu na činovništvo Filipa II ili Siksta Pe­ tog. Naime, »oprezni«, spori, neodlučni i u piskaranje za­ dubljeni kralj, ne samo da se okružuje sekretarima, već i čitavim nizom savetnika, koji pripremaju njegove odluke: Cons ejo Estado, gde stižu svi poslovi od interesa za celokupnu carevinu i krupna pitanja spoljne politike, saveti Kas-

316

tilje, Aragonije, Italije, Indije - od ovoga zavisi Casa de la contraction, Ratni savet, Savet inkvizicije, Savet viteških redova, Savet hacienda (finansija i privrede). Čitava pravna i administrativna hijerarhija šest kancelarija, audiencias, i predsednici opština - nalazi se pod vlašću saveta. Zamašna administracija okupljena je i u Rimu, koji ima dvostruki zadatak: da upravlja državom i religijom. U doba Siksta Petog, uz tri tradicionalna suda (Penitencijar, Signa­ tura i Rota) i četiri velike centralne službe (Ministarstvo pravde, Papska kancelarija. Apostolski zbor i Državna kan­ celarija), dodate su još sedamnaest kongregacija, ili komi­ sija, sastavljenih od kardinala i specijalista. Jedanaest ih se bavi verskim pitanjima, a šest svetovnim (snabdevanje na­ mirnicama, ratna flota, porezi, javni radovi, Rimski univer­ zitet, revizija građanskih i krivičnih procesa). Kraljeva čast i činovničke potrebe nalažu onda izgrad­ nju ogromnih palata, čiji se upliv i raskoš prenose i na kralja i na grad u kome su, ili blizu koga su smeštene. Eskorijal, 50 kilometara udaljen od Madrida, građen od 1563. do 1584, istovremeno manastir, nekropola i palata, proteže se na 33.170 kvadratnih metara. Obuhvata jednu crkvu, 16 dvorišta, 2.700 prozora. Ali, on je još daleko od razmera monumentalne celine koju predstavlja Vatikan već krajem XVI veka: tri kraljevska stana, dva »kazina«, 25 dvorišta, 15 velikih dvorana, 228 manjih i, ukupno, 11.500 odaja, ili 55.000 kvadratnih metara površine bez vrtova, a 107.000 sa vrtovima. Obrazac Versaja dala je, dakle, renesansa. No, već od XVI veka francuska monarhija počela je da podiže, na obali Sene, doista kraljevska zdanja, novi Luvr i Tiljerije, koje je Anri IV požurio da poveže. Odveć raskošne palate i odveć privlačne prestonice predstavljaju opasnost. Apsolu­ tistički kraljevi klasične Evrope sve manje će izlaziti iz ovih pozlaćenih zatvora i tako će gubiti dodir sa svojom zem­ ljom i svojim narodom. Ali, sjaj gradskog života, koji vr­ hunac dostiže u dvorskim svečanostima, ima bar tu pred­ nost što privlači krupno plemstvo, koje u doba renesanse postepeno napušta vojnički i seoski način života, kakvim

317

je negda živelo. Značajna je pojava da nekadašnji ratoborni feudalci, Orsini i Kolona, postaju mirni »pomoćnici papskog prestola« . Rim se ispunio palatama koje stari i novi plemići - stari i novi bogataši - žele jda podignu u blizini papskih. U Parizu se predgrađa Sen-Žermen i Sent-Onore razvijaju u XVI veku i postaju »rezidencijalne« četvrti, zato što su u blizini Luvra i Tiljerija. Godine 1545, dok španski dvor još prebiva u Valjadolidu, čovek se mogao diviti broju i bogatstvu skorašnjih kuća koje su plemići podizali u gradu. Ali, izbor M adrida od strane Filipa II i njegovih naslednika ubrzo dovodi do pokretanja plemstva ka novom gradu. Njega su »privukle svečanosti i predstave dvora, te trke bikova na plaza Major... Ono boravi u gradu, povinuje se raskoši grada, njegovim običajima, dugim uličnim šetnjama i njego­ vom noćnom životu...« (F. Brodel). Pod kraljevim pogledom, plemići postaju manje opasni. No, oni su manje opasni i zato što je grad skup. Graditi i opremati palate, igrati ulogu m e­ cene, pojavljivati se na dvorskim svečanostima, dati bogati miraz svojim kćerima, darovati crkvene oce - što je postalo moda u doba katoličke reformacije - , voziti se u karucama: to je finansijski moguće samo onome koji uživa naklonost gospodara. Samo je onaj koji deli penzije i isplaćuje dugove mogao od tada dozvoliti krupnom plemstvu da zadrži svoj položaj. Nije nužno urbanizacija, pod starim poretkom, dovela do stvaranja apsolutističke monarhije: dokaz su Engleska i Ujedinjene pokrajine. Ali, bez uspona kapitala i urbaniza­ cije krupnog plemstva, apsolutistička monarhija ne bi mo­ gla pobediti.

318

Deveta glava DRUŠTVENA POKRETLJIVOST. BOGATI I SIROMAŠNI U dobahumanizma sve jasnije su se ocrtavala dva naiz­ gled suprotna vida zapadne civilizacije: uspon nacionalnih osobenosti i pojačanje trgovine između različitih zemalja. Može se navesti na hiljade dokaza o tim mnogim međusob­ nim prožimanjima u području umetnosti i kulture. Talijan­ ske arhitekte, vajari i slikari XV i XVI veka mogli su se videti po čitavoj Evropi, od Londona do Moskve, preko Praga i Krakova. Polifonijski stil flamanskih muzičara zračio je na Francusku, Englesku, Nemačku i Italiju. Erazmo, koji nije voleo putovanja, ipak je prokrstario zapadnu Evropu, od Kembridža do Rima. Kopernik je u dva navrata studirao i predavao u Italiji. Od 167 umentika, raznih specijalnosti, koji su od 1503. do 1605. radili u Rimu, 69 ih je došlo iz Toskane, 24 iz pokrajine Ankone i iz Umbrije, 7 iz južne Italije i sa Sicilije, 43 iz krajeva koji danas pripadaju Belgiji i Holandiji, 10 iz današnje Francuske, 4 iz drugih neitalijanskih zemalja; samo 17 njih bili su Rimljani, a od toga samo jedan zaista slavan - Đulio Romano. No, tu je reč samo o poseb­ nom slučaju horizontalne pokretljivosti, koja je bila mnogo rasprostranjenija. Fransoa Ksavije je umro blizu Kantona,

319

Kamoens je živeo u Makaou, Servantes je ranjen kod Lepanta, a na hiljade Španaca i Portugalaca prešlo je Atlan­ tik i naselilo se u Ameriku, gde je 1600. godine već živelo više od 140.000 belaca. U samoj Evropi su ljudi skromnog imovnog stanja putovali znatno češće no što mi to obično zamišljamo, i to na duga putovanja. Godine 1575. u Večni grad je hitalo više od 400.000 hodočasnika; 1600. bilo ih je oko 600.000. Pošto je posetilaca u Rimu bivalo mnogo, u svakom slučaju i van značajnih godina, morala je biti stvo­ rena jedna hotelijerska organizacija - najbolja u Italiji i, verovatno, u Evropi. Jedan, na žalost, nepotpun popis iz 1517. godine navodi već 170 hotela, svratišta i krčmi u gradu. Ali u popisu iz 1526-1527. njih je 236. Odnos je onda u Rimu bio 233 žitelja na jedan hotel, nasuprot 500 u Kanu 1553. go­ dine, 1.100 u Milanu 1587. i 1.488 u Firenci 1561. godine. Još zanimljivija od te povremene pokretljivosti je, često tiha i slabo uočljiva, seoba ka velikim gradovima. Zadržimo se još na Rimu. Popis iz 1526-1527, sprove­ den neposredno pred pljačku grada, našao je u njemu 53.897 stalnih žitelja, od toga 1.750 Izrailjaca. Zahvaljujući popisivačima, rasvetljeno je poreklo 3.495 hrišćana. Odatle proizlazi da su samo njih 16,40 odsto poreklom Rimljani ili potiču iz okoline grada. Ostali Talijani činili su 63,60 pro­ cenata stanovništva, dok je neitalijana bilo 20 odsto. Da li bi se isti odnos pokazao i kada bi se statistika proširila na celokupno gradsko stanovništvo? Takva pretpostavka nije neverovatna, budući da je reč o najkosmopolitskijem gradu toga doba, a pogotovu kada znamo da je Antverpen, drugi veoma internacionalni grad, 1568. godine imao 15.000 stranaca, od ukupno 104.981 stanovnika (14,40 odsto). U svakom slučaju, izvesno je da se Rim talijanizovao tokom XVI veka, uporedo sa povećanjem broja njegovih žitelja. Verovatno je, čak, da se on romanizovao zahvaljujući do­ seljavanju seljaka koje su iz obližnjih sela proterali krupni vlasnici stada. Zbilja, kako bi evropski gradovi rasli u doba renesanse, s obzirom na veliku smrtnost gradskog stanovništva, izazvanu epidemijama, da nije bilo tog demo­

320

grafskog priliva seoskog stanovništva? Odatle proizlazi da je fizička pokretljivost, čak i po selima, morala biti znatno veća no što bismo, inače, pretpostavljali. Jedno istraživanje, koje se odnosilo na dva engleska sela s početka XVII veka, otkrilo je obnovu stanovništva od 50 do 60 posto tokom deset godina. Ako na smrtnost otpadne 20 odsto, ostaje 30-40 odsto za pokretljivost. Kretanje ka tek raskrčenoj i manje naseljenoj zemlji, kupovina i prodaja imanja, ženidba sa pramenom mesta boravka, odlazak u bliži ili dalji zamak radi zaposlenja - svi su ti uzroci delovali, ali još više od njih delovala je privlačnost grada i njegovog tržišta rada. London je, oko 1500, sa 60.000 žitelja predstavljao oko 2 odsto ukupnog stanovništva EngleskeTVeIsa;T600. godine, sa 225.06Ô duŠaT predstavljao je 5 procenata. To­ kom XVI veka, gradovi kao Norvič, Njukasti, Jork i Bri­ stol, udvostručili su ili utrostručili svoje stanovništvo, koje se od oko 5.000 u svakome od njih povećalo na 12.000 ili 15.000. A gradove su često pustošile smrtonosne kuge. Ona koja je 1603. pogodila London, odnela je 15 odsto njegovog stanovništva; otuda je bilo nužno da se, bar za trenutak, popuni praznina doseljavanjem. Istraživanja o londonskim korporacijama potrvrđuju to stalno pristizanje novodošlih u grad, koji se brzo širio. U dva zanata, krajem XV veka, go­ tovo polovina šegrta stizala je sa severa Engleske. Između 1535. i 1553. oko 50 odsto šegrta koji su u Londonu dobili pravo na boravak dolazili su iz krajeva zapadno i severno od pravca Burnmut, Severn, Trent. * * *

U kojoj meri je uz tu fizičku ili horizontalnu pokretlji­ vost išla i vertikalna pokretiljivost? Oni što su bežali sa sela i nastanjivali se po gradovima začelo su se nadali da tu postignu izvestan društveni uspon, makar i skroman. Ko­ liko njih je u tome uspevalo? Sigurno je siromašnih i dalje bilo mnogo. Ali, pružale su im se izvesne mogućnosti da

321

umaknu svom prvobitnom položaju, a te su bile: Crkva, ne­ pokretna imovina, trgovina, služba, iseljavanje u kolonije. Nema sumnje da su doba renesanse obeležili začuđujući pojedinačni uspesi, poput Leonarda da Vinčija, Erazma, Mikelanđela i drugih ljudi koji po svome rođenju nisu bili predodređeni za takvu sudbinu. Došlo je, takođe, do zapanjujućeg uspona nekih porodica i brzog propa­ danja nekih drugih. Nikada nije bilo toliko novih bogataša. Medici su se od bankara pretvorili u velike vojvode Toskane i ženidbama se povezali sa francuskim kraljevima. Ja­ kov Fuger, poreklom iz srednje buržoazije u Augzburgu, odlučivao je o carskom izboru 1519, postao palatinski grof i uveo svoju porodicu u nemačko visoko plemstvo. Jedna devojka iz porodice Velzer udala se za sina imperatora Ferdinanda 1. Ovi prim ed su samo sjajna ilustracija jedne opštije pojave. Obrazovani ljudi, koji su shvatili značaj štamparstva, postigli su za sebe, svoju decu i svoje unuke zavidan društveni položaj: takav je bio slučaj sa dinastijom Etjena i, možda još više, sa porodicom Planten-Moretus. K ristof Planten, knjigovezački šegrt u Kanu (Caen) 1540, postao je deset godina kasnije građanin Antverpena; uspeo je da od 1563. do 1568. objavi 260 raznih knjiga, a nekoliko godina kasnije i slavnu Biblia regia. Godine 1576. imao je šesnaest štamparskih presa. Za trideset i četiri godine izdao je 1.500 delà. Svoju štampariju ostavio je zetu Moretusu, a ona je potom ostala u nasledstvo njegovim potomcima, sve do XIX veka. Planten savršeno predstavlja srednju klasu XVI veka, koja se brojčano povećala tokom renesanse, zajedno sa po­ rastom gradskog stanovništva. Svaki iole značajniji grad imao je gomilu zanatlija, trgovaca, matrapaza, gradskih či­ novnika, pisara, posrednika, lekara, apotekara i sveštenika. Već je pod Lujem XI valjalo podeliti zanatlije i trgovce u Parizu na šezdeset i jednu »zastavu« ili »kompaniju«. U R im u je 1526. na 815 stanovnika bio jedan lekar. U tome istom gradu je jedan popis zanimanja 1622. ustanovio 6.609 vlasnika radionica ili majstora (sa 17.584 šegrta). Dotle

322

neviđeni umetnički procvat u XV i XVI veku, naročito u Ita­ liji i Flandriji, ne bi bio moguć bez prisustva tih društvenih međuslojeva, koji su, naročito po gradovima, zahvaljujući svojoj ručnoj veštini, izvesnom obrazovanju i pravoj kulturi, dali i umetnike i publiku kadru da ih ceni. Nema sumnje da su talijanski i flamanski bogati građani - sveštenici i laici - bili prijemčiviji od kraljeva i plemića za estetičke i inte­ lektualne vrednosti. Javno mnjenje, koje su oni sačinjavali, nagonilo je suverene na mecenatstvo, koje je postepeno postalo politička nužda. Ali, renesansa obeležava i trenutak kada su kraljevi i aristokratija- ona se, uostalom, stalno ob­ navljala pridošlicama iz građanskog sloja - shvatili pouku koja je dolazila odozdo i krenuli putem kulture. Nagrađivali su pesnike, poručivali slike kod umetnika, dovodili i jedne i druge na svoje dvorove. Sve veća raskoš aristokratskog života imala je tako čudesnu posledicu. Društveni međusloj, koji je onda Evropi dao najbolje pisce (Bokačo, Makijaveli, Erazmo, Rable, Šekspir), najslavnije umetnike (Fuke, braća Van Ajk, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Palestrina itd.), pronalazače (Kristifor Kolumbo, Žak Kartije) i reformatore izuzetnog značaja (Luter, Kalvin, Cvingli), nije uspevao da se odredi kao klasa i imao je samno jednu želju: da ne os­ tane to što jeste. Postoji za to jedan značajan razlog. Građanske bune Etjena Marsela i Artevelde nisu uspele zato što nisu imale dovoljno pristalica. Evropa toga vremena nije imala ni do­ voljno gradova, ni dovoljno velikih gradova. Građanski sloj je, u suštini, bio prelazna razina, ili, pak, »svet u nepre­ stanom previranju« (R. Butris). Renesansa je, dakle, potvr­ dila ranije društvene strukture i, čak, ojačala ih, primajući u redove plemstva one koji su po svome bogatstvu težili da tu uđu. Oplemenjeni su, bez sumnje, uticali na to da red koji ih je primio prihvati malo-pomalo vrednosti koje nisu poticale iz viteške tradicije: ljubav prema gradu, želju za učenjem itd. A, zauzvrat, oni su usvojili vrednosti plemstva: želju za pokazivanjem, privrženost sticanju nepokretnih dobara, preziranje rada, rentijerski mentalitet. Zato se ne može prih­

323

vatiti tvrdnja H. Hauzera, koji je uočio »preokret društvenih vrednosti« u XVI veku. Valja pre zaključiti da se plemstvo onda manje poburžoazilo nego što se buržoazija opleme­ nila. U svakom slučaju, buržoazija nije uspela da već u re­ nesansi stekne klasnu svest zato što je plemstvo ostalo ot­ voreno. Buržoazija će biti navedena da promišlja samu sebe, u zemlji kao što je Francuska, tek od trenutka - kraj XVII i XVIII vek - kada su preustrojstva plemstva počela da ome­ taju trgovcima, pravnicima i činovnicima pristup najvišem svetovnom redu. Obnavljanje plemstva se u Evropi može pratiti tokom čitavog razdoblja od XIV do XVI veka. Bilo da proučavamo uspon Izalgijea iz Tuluze, Žosara iz Liona ili Fremoa iz Lila, uočavamo isti proces društvenog promaknuća građan­ skog roda. Menjači iz Tuluze, trgovci suknom iz Liona i vinom iz Lila stupaju u porotničku službu; zatim ubrzo na­ puštaju opštinske položaje zarad službe kod kraljeva, da bi potom postali njihovi poverioci ili savetnici. Kupuju vlas­ telinstva, venčavaju svoju decu sa plemićkom, pa se i sami oplemenjuju. Luj XI je 1470. godine doneo veoma važnu odluku: proglasio je plemićima vlasnike feudalnih dobara. Tako počinje zlatno doba robnog plemstva, kome će množe­ nje i nasleđivanje činovničkih zvanja u narednim stolećima davati sve veću društvenu sigurnost. Istina je da staro ili novo plemstvo pogdekad do­ življava iscrpljenost svoje prvobitne dinamike; oni nisu zaštićeni od naglih promena konjunkture, od osiromašenja izazvanog ratnim troškovima, od političkih preokreta. Izalgijei i Žosari, čiji je uspon u XIV veku bio brz, zapali su u dugove početkom XVI; rasuli su svoja imanja i bili su na putu da .se ugase. Rast cena u XVI veku doneo je ko­ risti onim plemićima koji su živeli od naturalne rente, ali je štetio onima čiji su se prihodi poglavito sastojali od novčane rente. Ratovi u Italiji bili su pogubni za mnoge francuske ili talijanske plemiće, koji su na poluostrvu više potrošili nego što su stekli. Zar se ratnička žestina starog francuskog plemstva, u oba suprotstavljena tabora tokom

324

verskih ratova, bar delimično ne može objasniti željom da se, zahvaljujući građanskim borbama, povrati ozbiljno narušeno bogatstvo tokom prethodnih pedeset godina u Ita­ liji? Kao što rat vitezova, u Nemačkoj 1522, nalazi razlog u propadanju jedne društvene kategorije koja je pokušavala da preživi. U Engleskoj je stupanje na presto Tjudora, krajem XV veka, označilo nestanak krupnog vojničkog plemstva, dotle svemoćnog u unutrašnjosti zemlje. Mnoge slavne po­ rodice koje su mogle dovesti u opasnost novu dinastiju bile su istrebljene, bez milosti: Stafordi, Kurtenei, Poli, Persiji, kasnije Hauardi. Na njihovo mesto kruna je podsticala sitne plemiće odane kraljevskoj porodici, čak ljude najskrom­ nijeg porekla, kao Tomasa Kromvela i Sesila. Stvaranje perskog dostojanstva, povezano sa raspodelom oduzetih manastirskih imanja, još više je pospešilo obnavljanje eng­ leskog plemstva. Od 61 perskog zvanja, koliko ih je bilo 1559, 26 ih je stvoreno posle 1529. Neuspela buna barona sa severa 1569. samo je pospešila smenu stare engleske aristokratije skorašnjim plemstvom. Iscrpna istraživanja poka­ zuju, osim toga, jačinu toga pokreta, koji se potom stišao. R. H. Šoni je izračunao d a je u deset grofovija, između 1561. i 1640, trećina zamaka kupoprodajom menjala vlasnike sva­ kih četrdeset godina. Nasuprot tome, od 62 velike porodice koje su 1640. godine posedovale nepokretna dobra, više od polovine ih je imalo i 1878. Otuda je neophodno iscrpno osvetliti vertikalnu pokretljivost, koja je bila jedna od odlika toga vremena, dok je, naprotiv, klasično doba obeležavala relativna stabilnost stečenih društvenih položaja. v Tako je renesansa dovela, u Veneciji kao u Engleskoj, u Španiji kao u Nemačkoj, gde gospodare Hanza i gradska buržoazija, do očiglednog učvršćenja plemstva. Što se ono obnavljalo po cenu stalnih mezalijansa, što je njegovo podmlađivanje nalagala vlast, iznošenjem na tržište markiških i grofovskih zvanja i titulu kraljevskih konjušara, što su se od tada »pergamentski plemići« množili kao gljive posle kiše, što se pravo na nošenje grba »kupovalo na vašaru« - to ništa ne oduzima temeljnoj društvenoj činjenici da renesansa

325

nije izazvala pobedu buržoazije kao takve, već je, napro­ tiv, učvrstila tradicionalnu hijerarhiju. Previše je pisano da se francuska kraljevska vlast oslanjala na buržoaziju, pro­ tiv plemstva. Stvarnost je složenija. Apsolutistički kraljevi pripitomljavali su plemstvo obnavljajući ga, ali nikada nisu pomišljali da se presto može lišiti okruženja sjajnom aristokratijom, pa su hitali da za najslavnije porodice vežu bogate građane, koje su imenovali ministrima. Monarhije su se, već od XVI veka, smatrale neodvojivim od plemstva, čiji su, dva veka kasnije, postale zatočenici. *

* *

Uprkos postojanju jednog, poglavito gradskog, prelaznog sloja između naroda i aristokratije, istoričaru renesanse najpre pada u oči veoma široki raspon prihoda, odlučujuća prepreka stvaranju mentaliteta srednje klase. Jedan spisak iz 1498. godine od 143 najoporezovanijih poreskih obvez­ nika u Augzburgu, pokazuje daje prvi među njima bio dva­ deset puta bogatiji od onih na začelju, a koji su još uvek bili bogati. Tokom XVI veka ta pojava je dobila novu širinu. Bogati su postali još bogatiji, siromašni jos siromašniji. Ovi su onda postajali žrtve rasta cena i ogromnog povećanja po­ reza. Prihodi bogatih su se, naprotiv, povećavali, bilo zbog širenja trgovine i bankarstva, bilo zato što su im njihova ne­ pokretna imanja više donosila, ili zbog oboje istovremeno, jer su najspretniji »trgovci« pohitali da svoje prihode pret­ vore u zemlju. Porast poljoprivrednih cena, naime, dono­ sio je koristi upravo krupnim zemljoposednicima, a ne seljacima, često satrvenim naturalnim rentama i drakonskim arendama. Sa druge strane, dizanje cene žita, mesa i vina bilo je osetnije no porast cena industrijskih sirovina: drva, gvožđa, tekstila i gotovih proizvoda. Taj poremećaj nepovoljno se odrazio na zanatlije. Konačno, plate sporije rastu od cena. Mada su naša istraživanja u tom pogledu sasvim nepotpuna, čini se da XVI vek, uzet u celini, nije

326

umakao pravilu i da je onda došlo do velikog zaostajanja plata. Otuda opšte slabljenje položaja radnika, u gradu kao i na selu, dok su krupna trgovačka preduzeća toga doba i okupljanje prostranih površina obradive zemlje u rukama povlašćenih porodica omogućili stvaranje ogromnih bogat­ stava. U času smrti Jakova Fugera, 1525, njegov kapital i kapital sa njime združena četiri njegova nećaka, dostizao je, uz odbitak svih dugova, ukupno 1.602.319 rajnskih fo­ rinti. L. Šik je izračunao da je to bogatstvo moglo dono­ siti oko 100.000 forinti godišnje, da su ga Fugeri uložili uz uobičajenu kamatu. Dvadeset hiljada forinti godišnje sva­ kome od njih bilo bi ravno 1.300 godišnjih plata običnog radnika (oko 15 forinti), a više od 650 godišnjih plata kvalifikovanog (oko 33 forinti). Iste raskorake uočavamo u Rimu s kraja XVI stoleća. Aleksandar Farneze, nećak Pavla III, izabran za kardinala u četrnaestoj godini 1534, a umro 1589, raspolagao je pri kraju svoga života prihodom od nekih 120.000 talira (3.528 kilograma finog srebra). A u isto vreme, jedan pekar, ili sejač brašna u nekoj rimskoj pekari, zarađivao je 42 talira godišnje, istina, bez isplata u naturi. Ako pretpostavimo da se, uz ove iznose, njihova plata pela na 80 talira godišnje to je, izgleda, gornja granica - , kardinal Farneze je onda ras­ polagao prihodom koji je bio 1.500 puta veći od prihoda pe­ karskog pomoćnika. Pređimo u Španiju i zamenimo talire ovcama. Suprotnosti između sitnih i krupnih vlasnika stada mesta nisu manje zapanjujuće. Jedan proces iz 1561. otkriva da su vlasnici stada manjih od 100 ovaca činili 67 odsto članova udruženja, a onih koji su imali više od 1.000 grla bilo je tek 11 odsto. Da li to ukazuje na demokratsku pri­ rodu meste? Začelo ne, jer je samo manastir Eskorijal imao 40.000 ovaca, Santa Maria de Paular, blizu Segovije, 30.000, a vojvoda Infantado 20.000. Moć kastiljanske aristokratije i španskih velikaša sastojala se, zapravo, između XIV i XVI veka, od raspodela zemlje u ponovo osvojenoj Andaluziji, od promenljive sreće građanskih ratova, koji su doneli koristi onima što su secovali na Anrija de Trastamare protiv Petra

327

Okrutnog, od izvanrednog razvoja trgovine vunom i od za­ konskog priznanja prava starijeg. Krajem XV veka, don Enriko da Sotomajor bio je vlasnik poseda od 5.000 kvadrat­ nih kilometara, a Estunige, koji su potom postali grofovi od Plasencije, imali su više od polovine Estremadure. I stari i novi bogataši bili su okrutni prema siro­ tinji. Ta surovost je osobito vidljiva na granicama zapadne civilizacije: s onu stranu Elbe ili u Americi. Između 1490. i 1520, poljsko plemstvo je, uz kraljevsku pomoć, pojačalo svoju vlast nad seljacima. Od tada su oni vezani za zemlju, koju moraju obrađivati. Na sudu ih predstavljaju gospo­ dari. U isto vreme, plemstvo je oslobođeno plaćanja carine i dažbina Državnoj riznici. U Rusiji su carevi, nakon Ivana III, stvorili činovničko plemstvo, poreklom iz sitne birokratije, koje je pomoglo u pokoravanju starog plemstva. Ali, da bi nove plemiće bolje držali u ruci, daju im »černozjom», sa seljacima koji su nekad bili slobodni, a sada vezani za zemlju. Pošto se, međutim, monetarna privreda razvija, mnoge dažbine u naturi zamenjene su dažbinama u novcu; dok kraljevski porezi postaju sve teži, seljaci se gotovo svuda zadužuju kod svojih gospodara. Oni gube slobodu i, budući da su platežno nesposobni, postaju sluge, ukoliko ne pobegnu na istok, gde ima ničije zemlje. I u Americi novodošli stvaraju sebi velika imanja. Ne­ kada siromašni plemić, Kortes postaje markiz del Vale. U Kuernavaki, u Meksiku, on je izgradio palatu, uredio divne vrtove, stvorio plantaže indiga, šećerne trske, duda, poku­ šao da gaji svilene bube i merino-ovce. U Meksiku i Peruu, kao i u Rusiji, gospodari nasilno prisvajaju zemlju seoske zajednice. Hacendado s kraja XVI i iz XVII veka je sudija svojim robovima. Indijanci su teorijski slobodni, a, u stvari, vezani su za gospodara haciende surovom vezom dugova i zbog njih su prinuđeni da rade na njegovom imanju. To su granični slučajevi. Ali, oni navode istoričara da se zapita nisu li isti procesi, možda na manje vidljiv način, delovali i u samom središtu Zapada.

328

Nema sumnje daje u zapadnoj Evropi tokom renesanse došlo do »vlastelinske reakcije«, dok su se novi bogataši, po savetu svojih upravitelja, pokazali još lakomiji na do­ bit i okrutniji prema seljacima. U rimskoj okolini, između 1560. i 1580, novi vlasnici u više navrata dolaze u sukob sa seoskim zajednicama. Oduzimaju im pravo da biraju svoje predstavnike, prisvajaju zajedničko zemljište i vinograde. Izbijaju onda sudski sporovi između novog gospodara i se­ ljaka. Seljaci uglavnom gube i odlaze iz sela. Otkup zemlje od strane španskog plemstva u XVI veku, komasacija koja je u pariškom okrugu otpočela posle 1560, povećanje arende gotovo svuda: u Poatuu, Lombardiji, Franš-Konteu, prilagođavanje feudalnih renti - sve te činjenice, uz prosto i jednostavno oduzimanje poseda od seljaka u Italiji, bez ikakve sumnje ukazuje na pogoršanje položaja seljaka pri kraju renesanse. *

* *

Bilo bi zanimljivo popisati sve činjenice koje omogućuju da se sagleda širenje jaza između bogatih i siromašnih, jed ­ nako u gradu i na selu. Bio bi to dugoročan poduhvat. A krajem XVI veka moguće je uočiti već opipljive rezultate dugog i često nejasnog razvoja. Običaj da se kraljevska i aristokratska prebivališta raspoređuju oko unutrašnjeg dvorišta i moda zamkova za uživanje i vila imali su za posledicu udaljavanje kraljeva i plemstva od naroda. Prilike za susrete među njima bile su sve rede. Doduše, »veseli i svečani ulasci« kraljeva u Flandriji, Francuskoj ili Italiji, karnevali, venčanja toskanskih velikih vojvoda - bivali su prilika za javne svečanosti, kada su se ukrašavali gradovi, a ulicama išle svečane povorke i kola. Ali, teme kojima su se služili umetnici zaduženi za režiju sve više su pozajmljivane iz mitologije, nerazumljive običnom svetu. Da proslave ju ­ nake dana, pesniđ i muzičari su pribegavali sve učenijoj i tananijoj estetici. Što se tiče tapiserija koje dočaravaju ra­ skoš i svečanosti na dvoru Valoa, one za nas vaskrsavaju za-

329

bave - plesovi u vrtu nekog zamka, svečanosti na vodi itd. - u kojima, sasvim očigledno, narod nije učestvovao. U Rimu se tokom druge polovine XVI veka može pra­ titi sve veće podvaj anj e između zabava sirotinj e i zabava boga­ tih. Da bi proslavio rođenje drugog sina Anrija II, kardinal Di Bele je 1549. godine priredio veliku svečanost na Trgu SS Apostoli, zato stoje, kaže Rable, koji je pratio kardinala, »posle Agone (piazza Navona) to najlepši i najprostraniji trg u Rimu«. Tako su mnogi žitelji, čučeći po potrebi na krovovima, mogli prisustvovati tobožnjoj opsadi tvrđave u koju su soldati zatvorili jednu nimfu. Dangube su, bez sumnje, sa nešto teškoća, mogli prodreti u dvorište Bramanteovog Belvedera, tokom velikog turnira 1565, priređenog u čast venčanja Ortenzije Boromeo. Ali, nakon toga, vite­ ške borbe najčešće su se odvijale pred ograničenom publi­ kom. Ona kojoj je Montenj prisustvovao u Rimu 1581, odvi­ jala se noću, pred aristokratskim gledalištem. Godine 1603, bankar Tiberio Čeuli udao je svoju kćer za jednog Orsinija. Tim povodom priređena je viteška borba pred njegovom palatom, »u prisustvu velikog broja kardinala, poslanika i go­ spi«. Ali, rimska gomila nije imala pristupa svečanostima; ulice u toj četvrti bile su zaprečene. Znak doba: zvanice koje su 1600. godine učestvovale na gozbi koju je priredio kar­ dinal Aldobrandini u čast napuljskog vicekralja, morale su na ulazu pokazati svoju pozivnicu (bolletino). Takav razvoj nije bio svojstven samo Rimu. U Nansiju, tokom venčanja Anrija Lotrinškog i Margarete de Gonzago, 1606, princeza je svečano ušla u grad, čija je glavna ulica bila ukrašena dvostranim portalima ijednom velikom trijumfalnom kapi­ jom. Ali, najvažnije zabave - vlastelinske igre i balet - odvi­ jale su se izvan pogleda naroda. Igrama je mogla prisustvo­ vati samo elita građana, dok je balet bio rezervisan samo za dvor. A, zabave plemstva sve više su usvajale tehniku karnevala, jer je za taj balet napravljena »mašina u obliku trijumfalnih kola«, koju je oslikao i ukrasio Belanž; ona je prikazivala Kupidona i dvanaest boginja. Svuda u Evropi, a naročito u Francuskoj, počev od vladavine Anrija III, na

330

aristokratskim svečanostima su se plesovi i pozorišne pred­ stave nadovezivali na sportska nadmetanja i turnire, a unu­ trašnje zabave na one pod vedrim nebom. Pa je i tu dolazilo do prekida dodira između dvorova i naroda. U Italiji je, krajem XVI veka, posedovanje jednih ili više karuca postalo, u pravom smislu, spoljašnji znak bogat­ stva. Poput unutrašnjih dvorišta palata, karuce - koje su, praktično, služile samo u gradu, pošto su putevi bili isuviše rđavi - doprinosile su izolovanju bogataša od siromašnih. To povlačenje povlašćenih iz svakodnevnog života imalo je ponekad začuđujuće posledice. Gradovi poput Rima i Venecije - jedina dva talijanska grada u kojima je bilo manje žena nego muškaraca - bili su tokom čitave rene­ sanse izloženi pošasti prostitucije. Pape nakon Tridentskog koncila, pa i njihovi prethodnici, sveci poput Injacija de Lojle, borili su se u Rimu protiv toga zla. Davani su m i­ razi siromašnim devojkama, a nastojalo se da se kurtizane zatvore u posebnu četvrt. Pije V je čak pokušao da ih protera iz grada. One su, međutim, bile manje brojne 1600. godine nego pod Lavom X i Klementom VII. Pa ipak, po­ pisi od 1599. do 1605. kazuju daje u Rimu onda bilo oko 17 prostitutki na 1.000 žena. Ali, za nas je ovde važno da su one sve više gurane na dno društvene lestvice. Tokom prve polovine XVI veka, Fijameta, Imperia, Tulia d’Aragon i Izabela de Luna pozivane su za plemićkim trpezama. Ta­ kav običaj prestao je nakon 1560. i nije nam ostalo nijedno ime neke slavne kurtizane iz druge polovine XVI veka. Prostitutkama je, između ostalog, bilo zabranjeno da se voze karucama. Tako je pri kraju renesanse iščezla kate­ gorija »časnih kurtizana«, to jest bogatih prostitutki, koje su ranije suprotstavljane »uličarkama«. Sve veća izolacija plemstva dobila je onda vid ponešto razmetljivog odba­ civanja jednog greha koji se tolerisao kod prostog sveta i pokušavao lokalizovati na određeni deo grada. Krajnji slučaj podvajanja, kakav je četvrt rezervisana za žene rđavog vladanja, u doba kada se Jevreji zatvaraju u geta, obeležje je mentaliteta koji moralne, religiozne i dru­

331

štvene razlike sve više promišlja u prostornim izrazima. Dvospratni grad, koji je zamislio Leonardo, podesan je za to. Prema toj zamisli, »gornjim ulicama ne treba da idu ni kola, ni druga slična vozila: one služe samo za plemiće; do­ njim ulicama prolaziće teretne dvokolice i druga prevozna sredstva kojima se radi potrebe i udobnosti služi narod«. Sve u svemu, bogatima vazduh, svetlost, mir; sirotinji donji deo i buka. Da lije paradoksalno reći daje jedan vek kasnije Leonardov plan doživeo neku vrstu delimičnog ostvare­ nja? Jer, u Rimu su pape krajem XVI veka nastojale da raz­ viju četvrt brežuljaka, između crkve Svete Marije Velike i današnjeg Španskog trga, zato što je bio na većoj visini i zdraviji od prenaseljenog i poplavama izloženog Marsovog trga. A, na visine se preselila uglavnom aristokratija, po uzoru na pape, koji su od palate Kvirinale načinili najomi­ ljenije obitavalište. Tako su nastale rezidencijalne četvrti. U renesansnom Parizu bogati ljudi se nisu smeštali na bre­ žuljcima; naselili su predgrađa Sen-Žermen i Sent-Onore, u blizini kraljevskih palata, pa su u prestonici sačinili stam­ bene zone, gde su se lepše osećali. Takvo držanje podrazumeva prezir prema manuelnom radu - prezir koji se začelo pojačao tokom renesanse i koji je delio i Ronsar. Klod de Ribis iz Liona naziva »gadnim i neuljudnim« mesare, obućare, krojače i, čak, štampare i kujundžije. Bernar Palisi se izvinjava zbog svoje »ništavnosti i niskog položaja«. Gotovo svuda se u Francuskoj u XVI veku učvršćuje pokret koji teži da se iz gradskih izbornih skupština i sa opštinskih položaja isključe »zanatlije i ljudi niskog porekla«. U Albiju, počev od 1607, nijedan »zanat­ lija ili izlagač mehaničkih sprava« (neće moći) biti izabran da poškropljuje naforu. Staviti na to mesto običnog čoveka, značilo bi odenuti ga u skromnu odeću. U Parizu je 1569. zabranjeno pekarima da nose »ogrtače, šešire i pantalone do kolena, osim nedeljom i praznikom, kada im je dozvoljeno da nose šešire, pantalone i ogrtače samo sive ili bele boje, i nikakve druge«.

332

Nema sumnje da su raskoš u odevanju i uspon mode - ona je nastala u Evropi u XIV veku - doprineli povećanju udaljenosti između bogatih i siromašnih. Propovednici su obećavali oprost grehova onima koji bi na ulici izbrukali neobično očešljane žene; bunili su se protiv »nepristojnih pantalona« i »otkrivenog vrata«; organizovali su, poput Savanarole u Firenci, »lomače taštine«. Svuda su vlasti dono­ sile zakone protiv raskoši, nastojale da ograniče sve veću upotrebu krzna, da zabrane obuću sa zavrnutim vrhovima i dugačke skutove na ženskim haljinama, kasnije i da propi­ sima urede preteranu upotrebu gajtana i zlatne i srebrne ve­ zove. Doduše, krajem XVI veka, pod trostrukim uticajem Spanije, katoličke reformacije i kalvinističke strogosti, crno je odnelo prevagu nad drugim bojama, a oblici ženske odeće postali su krući. Ali, težina i cena korišćenih tkanina, pre­ natrpanih nakitom, nadokanđivale su izgubljenu eleganciju. Odeća povlašćenih se više no ikada razlikovala od odeće običnog naroda. On će, u doba »sankilota« , otkriti sve ono što na društvenom planu znači razlika, ne samo u kvalitetu tkanine, već i u obliku odeće. * ** Odlučujući trenutak u istoriji odevanja nastupio je sredinom XVI veka, kada su ljudi, osim određenih za­ nimanja - sveštenici, sudije i si. - odbacili dugu i široku odeću, koja je dotle odlikovala oba pola. Od tada su muška i ženska odeća išle odvojenim tokovima. Ali, u oba slučaja je nošnja delom, ili u celini, imala razreze i, prema tome, bila je zakopčavana ili stezana uzicama. T o je označilo od­ bacivanje oblika starih hiljadama godina. Tokom čitave re^nêsânse~prômën5iv^t mode i bogatstvo ukrašavanja odli­ kovali su jednako, pa i više, mušku no žensku odeću, što objašnjava činjenicu da su kurtizane toga vremena ponekad oblačile muško odelo.

333

Muško odelo prihvatilo je grudnjak koji ističe stas i prsa, tesne pantalone, koje su uskoro dobile šlic, dok su plat­ nene gaće postale onda (u XVI veku) donji veš. Od 1440. pojavio se gornji kaput, dužine prsluka. Kabanica, proiste­ kla iz kaftana i preko Venecije uvezena sa Istoka, takođe se raširila Evropom. Napravljena od guste tkanine i dugih rukava, ona je bila prvi ogrtač koji se oblačio u zapadnoj ci­ vilizaciji i od nje vodi poreklo dugački kaput. Ženska odeća je dobila steznike, bluze, naprsnike, čipkaste okovratnike. Suknja je postala donja odeća, često duža od one gornje i različite boje. Muškarci i žene XVI veka nosili su čipke, a uskoro i svilene čarape. Svi ti novi elementi davali su poleta mašti. Na dvorovima je bavljenje modom postalo više od obične razonode, pravilo igre. Odevanje je odjednom dobilo dotle nečuvenu važnost i postalo jedna od glavnih preoku­ pacija kraljeva i plemstva. Od tada su se državni razlog i društvene predrasude izražavali, pre svega, kroz odeću. Filip Smeli je 1389. godine, za ulazak Izabele Bavarske u Pariz, »obukao», tvrdi Fr. Buše, »jednu preko druge, četiri haljine od somota, ukrašene zlatnim cvetovima i dragim ka­ menjem, jedan žaket od crvenog skerleta sa četrdeset biser­ nih jagnjadi i labudova, jedan zeleni ogrtač sa rukavima na kojima su bili biserom izvezeni glog i ovce«. U isto to vreme je Valentin Viskonti doneo u Francusku rublje od tkanine prošarane biserom, a na njoj izvezene ptice, cveće, voće i amblemi. Različite zemlje su naizmenično uticale na modu. Burgundski dvor u XV veku, koji je pomoću raskošnog odevanja izražavao svoje pretenzije na kraljevski položaj, osobito je voleo dragocene tkanine, neobične frizure i obilje nakita. Italija je u evropsku modu uvela čipke, svilene tkanine - damast, brokat, somot, taft - i kvadratni dekolte. Razrezi, »ot­ vori« i »urezi« su švajcarskog i nemačkog porekla. Španija je, na svome vrhuncu, nametnula bogatom evropskom svetu crnu boju. Ona je izmenila žensku siluetu, koja je napustila gipke linije u korist krutih. To je postignuto zahvaljujući čvrstim steznicima, koji su izduživali stas stezanjem grudi,

334

i svitkom za pojačanje kukova, krutom podsuknjom zateg­ nutom jakom gvozdenom šipkom, o koju su se držale suk­ nje. Rečita pojedinost: svitak za pojačavanje kukova nikada se nije nosio u običnom narodu. Raskoš u odevanju i od tada česte promene u odeći po­ klapale su se sa usponom zapadne civilizacije. Moda je po­ stala jedno od uživanja dokonog i bogatog sveta, čiji je život postao manje naporan i manje vojnički nego u prošlosti. Ali, istančanost se često pretvara u ekscentričnost, čak u bestid­ nost sa »ispupčenim šlicevima«. Izbočene ženske frizure u XV veku, »neobično visoke i široke, sa velikim ušima sa svake strane», navlačile su na sebe grmljavinu propovednika, koji su se bunili protiv tih »rogatih kapa», »ispunjenih ko­ som mrtvaca, koji su, možda, u paklu«. Običan svet se ru­ gao »visokim poculicama« - verovatno satirični izraz koji je označavao frizuru »visoku kao zvonik..., niz koju padaju kovrdže kao barjaci«. Prsluci su u XVI veku ukrašavani »prorezima« kroz koje se videla svilena postava ili košulja; pantalone, često sa »naprslinom», bile su »razdeljene», to jest svaka nogavica bila je drugačije boje. Anri III i njegovi ljubimci nosili su mufove i minđuše. Naborana ogrlica, koja se pojavila oko 1557, bila je najpre mali ris na gornjem za­ vršetku steznika. Ali se krajem veka povećala i proširila, pa ju je valjalo podupreti čeličnom žicom. U doba Eliza­ bete, koja je, kažu, imala 6.000 haljina i 80 perika, odeća je stekla takvo mesto d aje na portretima postala važnija od lica. Raskoš u odevanju je zarazna i njome je plemstvo pri­ vlačilo sebi sve one koji su se, na ovaj ili onaj način, mogli nadati da će jednoga dana ući u viši društveni sloj. Građani su se stideli da budu građani i izigravali su plemiće, u iščekivanju da to postanu: otuda se teško stvarala njihova klasna svest. To podražavanje plemstva od strane građan­ stva padalo je u oči svakom posmatraču u doba rene­ sanse. Jedan izaslanik vojvode od Urbina, opisujući svome gospodaru tok rimskog života, zabeležio je: »Čak i trgo­ vci odevaju svoje žene kao plemkinje i priušćuju sebi sva

335

zadovoljstva, ma kakva njihova cena bila«. A Monkreštajn 1615. godine dodaje: »Nemoguće je spolja uočiti razliku. Tr­ govac je obučen kao plemić«. Istina, ni u jednom od ova dva slučaja nije bila reč o ma kakvom trgovcu. Unutar kor­ poracija upravo se izdvajala izvesna aristokratija, što je još jedan dokaz opšte težnje toga vremena da se jasno odvoji svet bogatih - plemstva i onih koji bi mogli postati plemići - od sveta manuelnih radnika. U Parizu su oni koji se bave »najboljim« zanatima: trgovci krojačkim priborom, suknari, trgovci začinima, kujundžije, menjači i trgovci krz­ nom, nastojali, počev od kraja XVI veka, da se izdvoje, jer »nikada«, kažu, »nisu ni pripadali običnim zanatlijama, a po obimu svoje trgovine i bogatstvu baš i zaslužuju to odličje«. * ** Bilo bi zanimljivo saznati da li su se u doba renesanse bogati više no ranije razlikovali po svome fizičkom izgledu. Mada je zapadna Evropa posle 1350. godine trošila više mesa, mada seljaci na Brojgelovim slikama žderu na svo­ jim gozbama, učestale seljačke bune, gladne godine i visoka smrtnost kod naroda dovoljno jasno ukazuju da su krajem XVI veka narodne mase još trpele glad. Narod je to ponekad nadokanđivao na preobilnim gozbama, bez sumnje veoma retkim i koje su još više isticale skromnost običnog obroka. Nasuprot tome, likovni dokumenti pokazuju da se, kod bo­ gatih, naročito ženska figura udebljala između 1450. i 1600. godine. Pri kraju renesanse Zapad je napustio ideal tanane lepote, kakav je bio kod Van Ajka, Van der Vajdena, Fukea i talijanskih umetnika kvatročenta. Botičelijevu i Kranahovu vitku Veneru nasledila su Rubensova glomazna naga tela. Prelaz se zbio preko Ticijana, koji je na svojim senzual­ nim slikama sa uživanjem isticao punoću tela. Istina, manirizam se u jednom trenutku opredelio za vijugavu liniju i preterano izdužena tela. Ali, preterivanje je bilo očigledno

336

i verovatno je proizišlo iz želje za kontrastiranjem stvarno­ sti. Izgleda da se nova ženska silueta ocrtala u Italiji, gde su se muškarcima sve više dopadale »punačke« žene. Montenj je govorio: »Prave ih debelim i glomaznim«. Toj tro­ mosti oblika začelo su doprineli sve veća upotreba karuca i sve obilnija trpeza. Oblapornost je bila naročito talijanska mana. Ostala je čuvena proždrljivost Katarine Medici. Na­ kon jedne gozbe, 1575, »mislila je da će crći«, tvrdi P. de Leota! Kažu zato što je previše jela trtice i jaja petlova sa artičokama, na štaje bila naročito oblaporna. Obede je od­ likovalo izvanredno obilje mesa, naročito živine i divljači, čiju karikaturu, manje nestvarnu no što se obično misli, predstavlja večera priređena Pantagruelu u Četvrtoj knjizi. Tek se u XVIII veku, u doba »francuske Evrope«, kuhi­ nja okrenula više rafiniranosti nego količini. Obedi u doba renesanse ne samo da su bili preobilni, već veoma oprečni, zbog preterane upotrebe začina i slatkiša. Pri svemu tome, zahvaljujući burgunskom dvoru i Italiji, kuhinja je od XV veka postala prava umetnost, čiji su značaj štampari ubrzo shvatili, pošto su u Francuskoj objavili Cvet svake kuhinje od P. Bidua 1540. godine i Veoma izvrsnu knjigu o kuhinji 1542, preštampanu 1570. pod naslovom Veliki kuvar svake kuhinje. Montenja je veoma zabavio razgovor sa glavnim kuvarom kardinala Karafe. »Pitao sam ga«, piše on, »da mi priča o svome poslu. Održao mi je govor o toj nauci sa ta­ kvom ozbiljnošću i tako sadržajan, kao da je govorio o ka­ kvom važnom teološkom pitanju. Razjasnio mi je razliku u apetitima: onaj kad se posti, pa onaj posle druge i treće službe; kako da se on čas jednostavno utoli, čas podstakne i otvori; kakvih sve sosova ima i njihova dejstva; različite sa­ late, prema godišnjim dobima, koja treba da bude zagrejana, koja treba da se služi hladna, način njihovog ukrašavanja i ulepšavanja, da bi se još više dopale pogledu... I sve to bo­ gatim i sjajnim rečnikom, kakvim se raspravlja o vladanju u nekom carstvu« (Eseji, I, 1). Najslavniji talijanski kuvar XVI veka bio je Bartolomeo Skapi, koji je služio više papa i 1570. godine objavio u Veneciji delo koje predstavlja naj-

337

bolji dokument o kuvarskoj veštini u doba renesanse. Po­ put glavnog kuvara sa kojim je Montenj razgovarao, Skapi ima visoko mišljenje o svome zanimanju: »Razborit kuvar», piše on, »i na visini svoga zanata, koji želi da časno otpočne, nastavi i završi, treba da se ugleda na arhitektu, koji postavlja temelje i na toj čvrstoj osnovi diže čuda svoga genija, tek pošto je napravio svoje planove«. Idealni obed, prema Skapiju, obuhvata četiri posluženja: prvo se sastoji od ušećerenog voća, dva sledeća sadrže mnogo mesa i živine, što se smenjuju sa slatkim jelima. Pre kolača skida se stolnjak i gostima donosi mirisna voda, da operu ruke; nakon toga na trpezu su se iznosila blaga i mirisna jela, zašećerena jaja i sirupi. Nasuprot obilju jela na trpezi povlašćenih, u doba Lazarilja de Torme, svakog dana sve brojnije prosjake muči glad. Simptomatično je da je glavna tema prvog pikarskog romana - potiče iz 1550. godine - upravo glad, glad konjušara koji odbija da radi, jer mu to ne dolikuje, a naročito glad njegovog sluge, koji je, pre nego što je prešao u službu kod hidalga, ukrao hleb od svoga gospodara, jednog sveštenika, pošto se pažljivo sakrio u »sanduk« (area). Rastući, gradovi su u XVI veku primili u sebe mnoštvo seljaka, koje su sa sela oterali vlasnici stada, zakupci zemlje i demograf­ ski porast. A renesansa je više trgovala nego što je proiz­ vodila. Otuda se u gradovima povećao broj nezaposlenih. Time se problem prosjaka u njima zaoštrio i to će ostati tokom više vekova. Ruan je 1534. godine poželeo da pre­ broji svoje nezaposlene žitelje. Prema jednoj neobjavljenoj raspravi L. Rusoa, pobrojano je 7.000 »nemoćnih», 297 pro­ sjaka i 225 prosjačke dece, ili oko 15 odsto stanovništva. Godine 1591. špitalj Ponte Sisto u Rimu okupljao je 1.034 više ili manje bolesna siromaha. Naime, krajem XVI veka pape su odlučile da u jedno sklonište zatvore sve nespo­ sobne prosjake svoje prestonice, a da ostale proteraju. U tome nisu uspeli, kao ni kasnije Luj XIV. Godine 1613, doz­ voljeno je ćopavima, ćoravima i sakatima da se okupe u korporaciju. Da bi imao pravo da prosi, prosjak je od tada

338

morao pripadati tom »zanatskom udruženju« i plaćati mu mesečnu članarinu. Pariz je 1535. godine stvorio »Opštu milostinju», usta­ novu kućne pomoći, koja je opstajala zahvaljujući taksi koju je stanovništvo plaćalo. Elizabetinska Engleska, gde je raspuštanje manastira i raznih crkvenih ustanova uništilo mnoge zanatlije i pogoršalo izdvojenost i napuštenost ubo­ gih, izglasala je Poor Laws (1563-1601) i stvorila workhou­ ses. Svaka osoba koja ima manje od 40 šilinga bila je od tada obavezna da živi od zanimanja za koje je obučena i nije ^ se mogla odseliti izvan svoje parohije bez potvrde. Pri dru­ gom pokušaju, skitnice su kažnjavane smrću. Šegrtovanje je bilo propisno uređeno, a mirovne Sudije su određivale plate. Zakonodavstvo je u načelu obavezivalo da se pomogne potrebitima, a fizički sposobne gonilo da rade. Za neza­ poslene su otvorene workhouses, koje su bile pravi zatvori. Množenje prosjaka po gradovima, porast razbojništva po selima Spanije i Italije, Poor Laws - sve je to ukazivalo na jednu istu dramu: pogoršanje siromaštva siromašnih, koje se pokušalo ublažiti organizovanjem javne pomoći. Jasno je onda što se katolička reformacija odlikovala obnovom mi­ losrđa. Svi bogati ljudi našli su se moralno obaveznim da budu izdašni kada su u pitanju dobrotvorna delà, kojih je bi­ valo sve više. Ali, to milosrđe postalo je društvena nužnost u vreme kada su bogataši i vlasti malo, ili nimalo, ulagali u industriju. Od XIV do XVI veka srednje klase su se brojčano uvećale, ali nisu dale vladajuću crtu renesansi, koja je bila aristokratska; toliko je sjaj dvorova i života velikaša oduda­ rao od osrednjosti običnog sveta i bede »proletera«. Umetnost i književnost izražavale su to pogoršanje društvenih razlika. Doduše, Rableovo i Šekspirovo delo nalaze se na ušću više kultura, narodne i plemićke. Takođe je tačno d aje commedia delVarte, nastala u XVI veku, uzimala svoje ele­ mente i svoje likove iz svakodnevnog života Venecije, Bolonje, Milana, Rima i Napulja. Ali, putujuće trupe, koje su svoj glas stekle idući od jednog grada do drugog, davale su

339

dve vrste predstava: jedne u palatama, druge na trgovima. Sredinom XVI veka, u Parizu kao i u Rimu, više se nisu prikazivala »stradanja« i »misterije«. Priče u stihovima, sotije, moraliteti i frottola iščezli su. Počasno mesto pripalo je sonetu, madrigalu, mitološkim svetkovinama, prikazivanju pastirskog života, epopeji, tragediji po antičkom uzoru, čiji su junaci mogli biti samo velikaši. Običan čovek i građanin zadugo su bili odbačeni u komične uloge. Rečita činjenica: Servantesu, sinu siromašnog lekara, lepota izgleda povla­ stica plemstva. Što Čehinja iz Madrida iz »Uzornih priča« divno svira na baskijskoj tamburi, što »iz ruku kao da pro­ sipa biser«, »iz ustiju cveće«, to se ima zahvaliti, u stvari, njenom plemenitom poreklu. Isto važi za Slavnu sudoperu: »Taj nakit nije pravljen za prost okvir krčme«. I zbilja, to tako lepo i čisto biće je vojvotkinja koja to ne zna.

340

Deseta glava SNOVI RENESANSE Renesansni ljudi su bili veoma preduzimljivi u stvara­ nju novih planova. Umnogome realističko, to razdoblje koje je stvorilo Komina, Makijavelija i Gvičardinija, videlo pljačku Rima i trgovinu crncima - bilo je zlatno doba utopije. Možda zato što su se bolje poznavali spoljašnji svet i svakodnevno lice čoveka, više se osećala potreba za evazijom. A valjalo je napustiti izvesne varke srednjeg veka: otuda nužnost novih imaginarnih konstrukcija. Mit o krstaškom pohodu bio je na izdisaju, a udaljilo se vreme pohoda u Svetu zemlju i »pastirskih« hodočašća. Počev od kraja XIV veka, ono što je od ideje o krstaškom ratu preživelo, promenilo je lice: postao je defanzivan, uza­ lud se trudeći - u Nikopolju 1396. i Varni 1444. - da zakoči tursko napredovanje. To je postignuto tek kod Lepanta 1571. i još vise kod Beča 1683. Pa ipak, neki himerični duhovi još su sanjali o munjevitoj akciji na Orijentu i o nemogućem po­ vratku Konstatinopolja i Jerusalima u hrišćanske ruke: Pije II, Karlo VIII, kasnije otac Josif, Rišeljeova desna ruka. Ali, Pije II je obeshrabren umro u Ankoni 1464, pre no što se

343

ukrcao; Karlo VIII. koji je uzeo titulu »imperator Konstantinopolja«, imao je muke da izađe iz talijanskog osinjaka i vrati se u Francusku; što se oca Josifa tiče, on je našao vođu za svoj krstaški pohod, vojvodu od Neversa, ali ne i trupe. Fransoa I se bez dvoumljenja povezao sa Turcima, čiji su bro­ dovi pristajali u Tulon. Sikst Peti je vrlo prozaično sanjao da od sultana otkupi sveta mesta. Venecija je, između ratova, trgovala sa Turcima i čak sa Konstantinopoljem održavala kulturne veze. Zvanično poslat na Istok 1479, Đentile Belini je tamo slikao portret Mehmeda II. Nema sumnje da se na Zapadu strahovalo od istočnog suseda. Ali se znalo da u otomanskoj zemlji vlada relativna verska trpeljivost, kao i da su sultanovi ministri često bivali hrišćanski odmetinici, te da administracija velikog Turčina nije nepravednija od administracije neprijatelja Islama. Krstaški pohod, sa svim onim što je u sebi sadržavao od mesijanskog odlaska: sve­ tim zanosom, željom za neobičnim i sumanutim težnjama, prema tome je san, iz koga su se renesansni ljudi konačno probudili, naročito posle pada Grenade 1492. Naime, srednjovekovni Zapad je sanjao o jednom mudrom i silnom caru, braniocu hrišćanskog imena, sudiji među narodima, koji će vladati svetom u punoj slozi sa crkvenim poglavarom. Kao kakav novi David, on je od pape primao »venac slave«, koji ga je stavljao »iznad svih sila sveta«. Ali, stvarnost renesanse je znatno drugačija: cara, gotovo uvek je Nemac, se ili boje ili ga mrze, često preziru. U najvećem delu Evrope hrišćanski narodi nepre­ kidno međusobno ratuju. Papa je veoma zaokupljen svojom malom poluostrvskom državom. Najzad, XVI vek prisus­ tvuje logičkom završetku prethodnih raskola i krstaških po­ hoda protiv husita; katolička Evropa raspala se na dve, po snazi jednake polovine: hrišćani verni Rimu i reformisani hrišćani od tada su neprijatelji. To je označilo kraj carskog mesijanizma.

344

*

* *

U XVI veku su se takođe rasplinule one čudesne zemlje, koje su, poput fatamorgane, odvlačile Evropljane izvan Evrope: »Ostrvo sa sedam gradova«, gde se sakuplja pesak pun zlata, Čipangu, gde, tvrdio je Marko Polo, koji tamo uopšte nije bio, »zlata ima u prekomernom izobilju« i gde su »krovovi zgrada od zlata«, onih hiljadu ostrva u moru Čipangu, gde je svo drveće mirisno, i tolike druge izmišljene kraljevine. Valjalo je priznati očiglednost: daleki predeli nisu bili takvi kakvi su izgledali u snovima. Carstvo sveštenika Jovana, kojim je tekla, verovalo se, reka iz rajskog vrta, skromno je postalo Etiopija, gde je jedna portugalska ekspedicija 1540. s mukom zadržala muslimansku najezdu. Antili nisu bili »bogata ostrva« i pokazala su se razočaravajućim. Uzalud su na severu Meksika traženi sedam gradova Čimbole, a Eldorado se neprekidno povlačio u unutrašnjost Amazonije, pred španskim, nemačkim ili engleskim avan­ turistima, koji su ga tvrdoglavo tražili. Valjalo je ispraviti karte, povesti računa o otkrićima. Već početkom XV veka »reka Okean« postala je otvoreno more oko Indije. U pr­ voj deceniji XVI veka na kartama se pojavila Amerika, i to najpre Južna. Sto godina kasnije, Čipangu i pet ili sedam hiljada bogatih ostrva zauvek su potonula u Magelanov i Drejkov Pacifik. Ali su kartografi i moreplovci poznavali sada Japan, Filipine, Molučka ostrva; u Indijskom okeanu su dali mesto Madagaskaru. Bilo bi začelo izlišno pokazi­ vati prstom sve manjkavosti karte izrađene oko 1600: greške u širini su brojne, Severna Amerika, iza Nove Francuske i Novog Meksika, jeste terra incognita, za koju se ne zna ni gde počinje, ni gde se završava na severu. I dalje se veruje u veliku nastanjenu antarktičku zemlju, čiju je smrtnu ka­ znu izvršio Kuk. Unutrašnjost kontinenta ostaje nedovoljno poznata, pa se, čak, smatra da iz istog izvora potiču Nil i Kongo. Pa ipak, za sto godina je postignut ogroman napre­ dak, koji je zapadnog čoveka prisilio na dotle neviđeni rea-

345

lizam. Basnoslovne zemlje ustupile su mesto Novom svetu, koji je, doduše, imao svojih bogatstava, ali koji je Evroplja­ ninu pružio više fizički no ljudski otpor, svojim pustinjama, svojim planinama, svojim beskrajnim prostranstvom. Va­ ljalo je ispraviti brojčane iznose koje je dao Ptolomej za obim zemlje, proširiti karte da bi se na njima smestio ogromni Pacifik. Zuzvrat, sada se znalo da more u toplim krajevima ne vri i da se na ekvatoru može živeti. Ljudi su se suočili sa civilizacijama za koje se nikada nije ni pomišljalo da postoje: Amerika je bila plodna pouka. Doduše, takva kakvom se prikazivala, Amerika je mogla izazivati snove. Kada su se približili Meksiku, a zatim i ušli u grad, Kortesovi vojnici bili su preneraženi. Pročitajmo radije ovo svedočenje Bernala Dijaza del Kastilja, Kortesovog saputnika: »Kada smo (7. novembra 1519) ugledali taj put što je vodio pravo u Meksiko, sve te gradove i sela podignuta na laguni, i druge na suvom, obuzelo nas je divljenje, pa smo govorili da to liči na čaroliju iz pripovesti o Amadisu. Kule, hramovi, zdanja od kamena i kreča sagra­ đena na vodi; naši vojnici su mislili da sanjaju. I neka se niko ne čudi što ja ovako pričam, jer ja umanjujem utisak, pošto ne umem da ga izrazim, ne umem da to prikažem onako kako smo videli ono što nikada nije viđeno, ni opričano, ni sanjano«. Kortes je poslao Karlu Petom blago primljeno od Montezume i Direr g a je video u Antverpenu. I on je mislio da sanja: »Video sam, takođe«, piše on, »stvari koje su kralju donesene iz nove zlatne zemlje: jedno sunce, svo od zlata, široko jedan hvat; tako isto ijedan mesec, sav od srebra, iste veličine; tako isto dva ormarića, puna slične opreme; takođe svakojako njihovo oružje: štitove, prangije, neobično odbrambeno oružje, čudnovatu odeću, noćne haljine i svako­ jake neobične stvari različite namene, mnogo lepše za gle­ danje no što su ikada bile čudne stvari... I nikad u svome životu nisam video stvari koje su mi toliko obradovale srce, jer video sam čudesne umetničke predmete i bio sam zapa­ njen istančanim darom ljudi iz tih neobičnih zemalja«.

346

Godine 1520. još se nije slutilo postojanje Perua, koji je čuvao još više iznenađenja. U gradu Kusko, u vrtu tik do hrama Sunca, sve je bilo samo od zlata i srebra. »Videle su se (izrađene od tih dragocenih metala) svakojake biljke, cveće, drveće, male i velike, divlje i domaće životinje, gmi­ zavci poput zmija, guštera, puževa, a takođe i leptiri i ptice svake veličine, i svako od tih čuda postavljeno je na mesto koje najviše priliči prirodi onoga što predstavlja«. Pa ipak, pošto su blaga Acteka i Inka proćerdana, Evropljani su se suočili sa stvarnom Amerikom, kojom je valjalo proći, naseliti je, obrađivati, i to ne bez velikih na­ pora. Istočna i zapadna Indija je svoj pravi lik stekla već sredinom XVI veka. Kamoens je proveo osamnaest godina van Evrope; boravio je u Goi, Makau, Mozambiku. Ali, ne zarad svoga zadovoljstva. Pošto je na Spasovdan 1552. godine, u svađi, ranio jednog činovnika iz kraljevske pa­ late, strogoj kazni mogao je umaći samo ako se, kao prost vojnik, ukrca na brod za Indiju. Za Servantesa, početkom XVII veka, Amerika više nije bila raj. U Uzornim pričam a on je nazivao »obično utočište očajnih Spanaca, crkva bankrota, propusnica ubica, zaklon onih kartaroša koje vešti poznaju kao varalice, mamac za slobodne žene, spas malobrojnih«. Pri svemu tome, Servantesovom presimizmu suprot­ stavlja se, na izvestan način, optimizam onih koji su, ne našavši u Americi basnoslovna bogatstva, otrkili u njoj »do­ brog divljaka« - mit koji će dugo trajati. Poznat je slavni Montenjev odlomak gde se upoređuju Indijanci i Evropljani: »Što se tiče pobožnosti, pridržavanja zakona, dobrote, darežljivosti, odanosti, čini nam se da oni svega toga imaju više od nas: tom prednošću oni su sebe upropastili i izdali«. Jedan Španac, savremenik Servantesa i Montenja, Mančio Sera, i sam je neumorno hvalio Inke: »Oni su svojom kralje­ vinom tako mudro vladali«, piše on, »da se kod njih nije mogao naći lopov, razvratnik, lenj čovek, niti neverna žena; nemoralnost je proganana, a svako radi svoj časni posao«.

347

*

* *

Šesnaesti vek, koji je odagnao priviđenje bogatih ostrva, zadao je i snažan udarac mesijanskim nadanjima srednjeg veka. Sveti Avgustin je pri kraju antike razlikovao zemaljsku od nebeske države, pri čemu je ova primorana na dugo i teško »hodočašće« na ovom svetu, u kome ostaje zatočena i strana. Ali, razlikovanje dve države nametnulo je pitanje: kada će država u kojoj je »ljubav prema sebi (uz­ dignuta) do prezira prema Bogu« ustupiti mesto državi u kojoj je »ljubav prema Bogu (uzdignuta) do prezira prema sebi«? Joakim od Florisa (umro 1202) dao je odgovor na to pitanje. On je istoriju čovečanstva podelio na tri doba. Prvo, doba Oca, Starog zaveta i porodice, bilo je telesno; drugo, doba Sina, Jevanđelja i sveštenstva, istovremeno je i telesno i duhovno; treće, doba Duha i verskih redova, biće čisto du­ hovno. Treće doba trebalo je da počne 1260. godine. Nada u skorašnju propast svešteničkog sveta, koji je postao istovre­ meno bezbožan, racionalan i puten, ostala je još dugo na­ kon smrti Joakima od Florisa u srcima kaluđera prosjaka, sumnjivih ili jeretika - setimo se Savonarole, ili, još pre, nekih izdanaka franjevačkog reda - i sirotinje koja je trpela njihov uticaj. Između XIV i XVI veka veoma raširen strah od neizostavnog Strašnog suda sprečio je stišavanje takvog stanja duha. Pa ipak, reformacija ga je usmerila u novom pravcu - u pravcu anabaptizma, tačnije rečeno, nasilničkog anabaptizma, jer bilo je i mirnog i moroljubivog anabapti­ zma, koji je nadživeo krize XVI veka. Tomas Mincer je na pozornicu stupio oko 1520. Rođen je 1485, studirao u Lajpcigu i prisustvovao slavnoj »raspri« 1519. godine u tome gradu između Johana Eka i Lutera. Pristao je uz Lutera, ali ne zadugo. Uskoro je našao da je teologija »gospođice Martina« suviše konzervativna i preterano mekušna, zamerajući mu što je Hrista prikazao »bla­ gim kao med«. Po njemu je, naprotiv, trebalo isticati oporost krsta i herojski karakter vere, koja hrišćaninu treba da ulije

348

»hrabrost i snagu da učini nemoguće«. Engels je verovao da je Mincer samo navukao »biblijsku masku«. On gaje posta­ vio nasuprot »buržujskom reformatoru Luteru«, kao prvog »plebejskog revolucionara« modernog doba. Stvarnost iz­ gleda znatno drugačije. Mincer se pre nadovezuje na sred­ nji vek, a njegova nada na očekivanja Joakima od Florisa. Poput njega - i to je bitno - on je verovao d aje kraj vremena blizu i da je došlo doba žetve. »Izabrani« onda treba da se okupe i da raskinu sa svetom i pokvarenom Crkvom. Kuc­ nuo je čas da se odvoji žito od kukolja. Ta zajednica »sve­ taca«, u koju se stupalo slobodno krštenjem odrasloga, mo­ gla se zadovoljiti time da u najvećoj mogućoj meri ignoriše svet grešnika. Ali, Mincer i njegovi prijatelji, »proroci iz Cvikaua«, smatrali su da »bezbožnici« tlače »izabrane« na nepodnošljiv način i da je siromasima, koje Gospod ljubi, zaprečen put Jevanđelja i vere zbog njihovog nedostojnog položaja. Izjavljujući da »bezbožnik nema pravo da živi ako pravi prepreku pobožnim ljudima«, smatrajući sebe »Gedeonovim mačem«, Mincer je pozivao sirotinju na bunu. Poverio joj je zadatak da dovede do pobede pravu veru i istrebi neprijatelje Boga, to jest bogataše i sveštenike. On je, dakle, odigrao prvorazrednu ulogu u »seljačkom ratu« koji je 1525. opustošio čitav jedan deo Nemačke, naročito Saksoniju i Tir ngiju. Seljaci su pregaženi, poubijani, a Mincer udaren na muke i pogubljen. Ali, anabaptizam je ponovo zagazio u nasilje od 1533. do 1535: bila je to tragedija Minstera. Jedan švapski kozar, Melkior Hofman, najpre pristalica luteranstva, preobra­ tio se u anabaptizam i 1529. godine se sklonio u Strazbur, gde je proricao, izdajući se za drugoga Iliju. Najavljivao je kraj sveta za 1533. godinu; Strazbur će biti novi Jerusalim. U trenutku kada je trebalo da dopadne zatvora, sklonio se u Holandiju, gde su se, zahvaljujući njegovom propovedanju, stvorile prve holandske grupe anabaptista, koji su se nazvali »melkioritima«. Pošto je došla 1533. godina, vratio se u Strazbur da tu prisustvuje kraju sveta. Uhapšen je i u tamnici ostao do svoje smrti (1543). Hofman se zadovo-

349

ljavao najavljivanjem neminovne Božje pravde, ali dvojica njegova učenika, pekar iz Harlema Jan Matija i krojač Jo­ van iz Lajdena, odlučili su da Bogu pomognu u njegovom poduRvatu i da unište grešni svet. Uz pomoć iz Holandije proteranih anabaptista, dočepali su se vlasti u Minsteru, u ,Vestfaliji (1534), opljačkali manastire, crkve i biblioteke. Biskup i gospodar grada preduzeli su opsadu pobunjenika. Pošto je prilikom jednog izlaska ubijen Jan Matija, Jovan od Lajdena se proglasio kraljem novog Siona. sa zadatkom da pokori sve zemlje na svetu. U gradu u kome je vladala neopisiva atmosfera terora i sumanutog oduševljenja, usta­ novljeno je biblijsko mnogoženstvo i suvlasništvo svake imo­ vine. Nakon užasnih borbi, biskupove trupe ušle su u M ins­ ter (24. juna 1535). Vođe anabaptista su pogubljene, nakon okrutnih mučenja. Njihovi leševi, stavljeni u gvozdene ka­ veze, obešeni su, kao opomena, na vrh jedne kule. Milenarizam nije sasvim iščezao nakon ove dve dramatične epizode. Kao kolektivna pojava, on se u nešto manjem obimu ponovo javio u Engleskoj, u doba Kromvela i početkom restauracije, a »profetizam« koji je zahvatio protestantsko stanovništvo u Sevenu (Cevennes) u doba rata Augzburške lige, nije bez izvesne veze sa njime. Sa druge strane, povučeni misilioci renesanse, poput Gijoma Postela, ireničkog i sinkretičnog duha, a naročito Kampanele, i dalje su verovali u neminovno ostvarenje carstva Božjeg. U Gradu sunca Kampanela je na neobičan način pomirio mesijanska nadanja i platoničku utopiju. Ali, u celini uzev, nada u bliski dolazak nebeske države nije se oporavila od dva krupna anabaptistička poraza, iz 1525. i 1535. Uvidela se druga realistička pouka, slična onoj koju je Ame­ rika dala Evropljanima XVI veka - da zemaljska država, uprkos svim svojim manama, ima tvrd život. Razočarenja nasilničkih anabaptista su, možda, doprinela razvejavanju straha od Strašnog suda, tako živog početkom modernog doba i koji je ostavio tolike tragove u slikarstvu onoga vre­ mena. U svakom slučaju, simptomatično je da je David Joris, drugi slavni anabaptista XVI veka (1501-1556), ali

350

miroljubiv po prirodi i učenju, iako proglašvajući sebe za trećeg Davida u istoriji - drugi i najveći je Isus - spiritualizovao i interiorizovao melkiorističku apokaliptičnost. Od tada će se anabaptisti samo truditi da uspostave vladavinu duha nebeske države - duha milosrđa - u njihovim malim grupama, odvojenim od zvanične Crkve. * * *

Muškarci i žene u doba renesanse bili su gladni roma­ nesknog: dokaz da ih je svakodnevna stvarnost, koja ih je znatno manje privlačila no što se dugo verovalo, neodo­ ljivo gonila putevima snova. U Francuskoj je Roman o ruži preštampavan četrnaest puta tokom prvih četrdeset godina XVI veka, a do 1550. godine štampano je oko osamdeset drugih srednjovekovnih romana. Četiri Emonova sina doživela su dvadeset i pet francuskih izdanja tokom XVI veka. Što se Amadisa od Galije tiče, on je u području svetovne književnosti, bez sumnje, bio najveći izdavački uspeh toga vremena. Nabrojano je više od šezdeset španskih izdanja Amadisa u XVI veku, a isti roman doživeo je mnoštvo francuskih i talijanskih verzija, te bio preveden na engleski, nemački i holandski. Fransoa I, zaštitnik humanizma, nije se uopšte stideo da poruči za sebe prevod. Uspeh Besnog Orlanda Ariostovog, Utopije Tomasa Mora i, čak, Rableovih delà, treba povezati sa naklonošću koju je doba humani­ zma, gotovo uprkos sebi, gajilo prema romanesknom. Napi­ sali smo »gotovo uprkos sebi», jer Servantes pruža upravo dokaz da se renesansa na zalasku ne bez žaljenja opraštala od vitezova skitnica iz epova. Don Kihot je luđak, zastareo junak; njegova viteška forma istrošena; on je preživeli iz zastarele prošlosti i za njega više nema mesta u svetu koji više ceni novac nego podvige. Ali, taj luđak ima svoju veličinu. On je čovek koji ima srca. On je sama pravda. Zar Ser­ vantes, želeći da napiše »žestoki napad na viteške romane», nije upao u klopku? Don Kihot nije uvek groteskan i pone­

351

kad se približava epskom. Činjenica je da se njegov autor sam nije izlečio, pišući tu parodiju, od duboke ljubavi koju je gajio, kao i čitavo njegovo doba, za romaneskno. Poslednje njegovo delo bio je jedan viteški roman, neka vrsta anti­ Don Kihota, Doživljaji Persilesa i Sigismunda (1616). Između mnogih burlesknih poduhvata Don Kihota, Servantes je sa zadovoljstvom uneo pastirske umetke. Zato što je i Arkadija bila jedna od evazija renesanse. Pastirski žanr je, bez sumnje, bio poznat srednjem veku, kako to svedoči Igra Roberta i Marione. Ali je doživeo novu —i dugo­ tra jn u - slavu nakon Bokačovog Ameta, a naročito nakon što je humanizam izneo na videlo Teokritove Idile i Vergilijeve Bukolike. Publika se sve više zanimala za igru nimfa i lju­ bav sred gostoljubive i skladne prirode. Da nađe utehe svom ljubavnom jadu, Sanazaro je svoga pastira Sincera poslao u Arkadiju, ne na kršni deo Peloponeza, već na zelenu poljanu, čiju čar uvećava drveće »preterane lepote«. Arkadija (1502), najznačajniji talijanski roman, pisan u prozi prošaranoj sti­ hovima, dobio je potom izvanredno potomstvo. Pastirski romani i drame namnožili su se u drugoj polovini XVI i u XVII veku: Montemajorova Dijana (1559), Tasova Aminta (1573), Servantesova Galateja (1585), Arkadija (1590) Fi­ lipa Sidneja, Guarinijev Pastor fido (1590), Astreja Onore d’Urfea (1607-1627). Te pastirske izmišljotine, ta priroda koja stalno izmiče zimi, ta večna mladost jedne Arkadije, izvan vremena i prostora - sve to izražava postojanu težnju ka zlatnom dobu i želju da se poveruje, makar dok se čita ili gleda pozorišna predstava, kako postoji svetli, poetski svet, gde je sve muzika, sklad i ljubav. Srednji vek je sanjao o raju. U doba renesanse taj san je oslabio. Zauzvrat, Đovani Belini na svojoj slici Duše u Čistilištu pruža dosta uzbudljiv utisak o tome šta bi mogla biti, ako ne rajska, a ono bar upokorena zemlja. Delo na prvi pogled zbunjuje. Kakvu ulogu valja pridati likovima koji su, izgleda, sveti Petar, sveti Pavle, sveti Sebastijan i Devica? Pitanje je od male važnosti. Bitno je to skladno i mirno ostrvo koje jedna plava reka - Leta? - odvaja od

352

uzburkanog sveta, ta gola i nevina deca koja se igraju oko jedne patuljaste jabuke, te mlade, nepokretne i zamišljene žene, pa mermerna zaravan, čiji je geometrijski pod simbol reda i vedrine. Kao naslednik dvostruke, hrišćanske i paganske tradi­ cije, renesansni čovek je silno sanjao o zemljskom raju. Kako su bili lepi goli Adam i Eva pre sagrešenja! Toliko umetnika ih je dočaravalo sa ljubavlju i setom. I, kako je priroda bila blaga i tiha: plavo nebo, zeleno lišće, bistre vode u zlatnom dobu. I pero Hijeronima Boša za trenutak se primirilo kad je u Strašnom sudu u Beču - ali, samo u jednom uglu poliptiha - podsetio na blaženo vreme, kada čovek, prijatelj Boga, još nije bio krenuo stazom greha. Ali, prirodno je da sve senzualniji san teži da razdvoji zlatno doba od prvobitnog greha... Onda se javlja Vrt zemaljskih naslada (Prado), čiju nemogućnost Boš, ipak, pokazuje. U prvom planu sladokusci i gurmanke žderu sa velikim apeti­ tom džinovske lubenice, trešnje i jagode. Na levoj strani slike, dokone lenčine; malo dalje, tašte žene posmatraju vla­ stitu lepotu. Ovde se zabavljaju vetrenjastim igrama; tamo se parovi odaju ljubavi, izdvojivši se u školjkama, ili kri­ stalnim kuglama. Tolika uživanja psihološki su uverljiva samo u svetu večne mladosti: otuda Izvor mladosti, gde lepe žene - crne i bele - kliču od veselja. Boš je Pakao po­ stavio pored Vrta naslada. Ali, na jednoj slici sačuvanoj u Berlinu, Luka Kranah Mlađi prikazao je samo Izvor mla­ dosti. Njemu se dovode bolesni i kljasti, koji izlaze lepi i ve­ seli iz čudnog bezdana; onda počnju gozbe, plesovi, smeh. Renesansa je upotrebila sva sredstva savršene tehnike i sjajne mašte da dočara mitološke rajeve, čiji večno mladi žitelji misle samo na ljubav. Policijano je tvrdio da »nijedan smrtnik ne može da uđe« u Venerino prebivalište, smešteno na »prekrasnom brežuljku« koji se diže nad Kiprom, ali je i sam pokušavao da ljude uvede u čarobno boravište. Nema sumnje daje na psihološkoj ravni povratak mito­ logiji, počev od renesanse, za zapadnu civilizaciju u velikoj meri bio način snivanja o zlatnom dobu. Mnoga delà koja

353

prikazuju nestašluke nimfa i pastira, Bahov trijumf, Vene­ rin sjaj, Jupiterove podvale, koji se, da bi postigao svoje namere, pretvarao u labuda, bika, kišu, zlatne predmete - stvaraju zemlju iz mašte, gde mlade i ljupke gole žene očaravaju oči i ne venu nikada. Čak i u romaneskne epove, gde još ima »izvanrednog hrišćanina», pesnici unose što je moguće više od veštačkog raja, za koji čitalac zna da će ne­ stati, jer je delo zloduha, ali je uvek najuspeliji deo knjige, i to deo koji joj obezbeđuje uspeh. Dve vračare, Alkina u De­ snom Orlandu i Armida u Oslobođenom Jerusalimu, uspevaju na trenutak - ali taj trenutak je ključni razlog postoja­ nja tih poetskih fikcija - da začaraju hrišćanske vitezove. Alkinina palata je »po svome bogatstvu iznad svih drugih«, a obline mlade plavuše su »savršenije no što ih je ijedan sli­ kar ikada mogao zamisliti«. Armidini divni vrtovi nalaze se na bogatim ostrvima. Vračara je u njima otvorila bistre izvore, posejala neobičnu travu, zasadila drveće što večno cvate i u isto vreme daje plodove. U takvom dekoru, izvan vremena, Renod nezasito uživa u Armidinim poljupcima. * ** Ali, pastirski život, mitologija i vračare postoje samo u snovima bogataša. Snovi sirotinje su manje rafinirani. U doba renesanse sirotinja često gladuje i muči se. Veštački rajevi su za njih, pre svega, mesto gde se neće morati raditi da bi trpeza bila puna hrane. Tako se objašnjava dugotrajna sudbina »zemlje dembelije», poput one koju dočarava Bokačo u Dekameronu (8. dan, 3. novela). Pokrajina Bigudi tu je ovako opisana: »To je zemlja gde se vinova loza ko­ basicama veže, a za dinar se dobije guska i gušče pride. I tamo ima gora sva od struganoga sira parmezana, i njoj na vrhu čeljad neka okruglice i valjuške sa mesom mesi... A malo dalje teče potok beloga vina - najboljega što se igda pilo - i ni kapi vode u njemu nema!« Često je pogrešno tu­ mačena slika Brojgela Starijeg Zemlja đembelija, sačuvana

354

u minhenskoj pinakoteci. U njoj se želela videti »epopeja flamanske proždrljivosti«. Delo, u stvari, ima opštije i dub­ lje značenje. Ono lokalizuje u Flandriji san čitave jedne ci­ vilizacije, koja je, ma kako sjajna izgledala, često doživlja­ vala gladi, pomore i ratove. Je li slučajno to delo, iz 1567. godine, savremeno nemilosrdnoj odmazdi vojvode od Albe? U pobunjenoj Holandiji to je bila godina bede i os­ kudice. Kako, onda, ne zamišljati torte koje klize niz krov, ograde od kobasica, pečenu prasad, koja potpuno pečena trče sa zabijenim nožem, što će poslužiti da se iseku, guske pripremljene u tanjirima, kuvana jaja koja idu na malim nožicama? Siti, zavaljeni za stolom na kome se još nalaze mnoga jela, vojnik, seljak i student za trenutak zaboravl­ jaju stvarnost, koja je suprotna njihovom snu. Italija XVI i XVII veka nam je ostavila jednu kartu »zemlje dembelije«, koja pokazuje da je čitavom Zapadu bila potrebna takva upečatljiva evazija. Na njoj se vide planine od struganog sira, kako se kupaju u »grčkom« vinu, drveće što daje rod čitave godine, sveže, blistavo i prezrelo, pečeni šarani i je ­ gulje pripremljene na mornarski način, uz vino »muskat«. Padaju pečeni fazani i dobro nadeveni zečevi. U šumi bu­ ljine nose kapute i odeću. Malo dalje, dvojica stražara vode čoveka sa natpisom: »Ovaj ide u zatvor zato što je radio«. U Parizu je 1631. godine igrana farsa sličnoga duha, pod nas­ lovom Gluvarenje po donjoj i gornjoj Dembeliji. Rable je, pak, sto godina ranije, izmislio zemlju u kojoj se zarađivalo pet sua dnevno za spavanje i sedam i po za hrkanje. Zem­ lja dembelija je izuzetno postajala stvarnost: na seoskim gozbama, koje dočarava Brojgel, ili tokom onoga neobičnog napolitanskog praznika, koji se zvao upravo cucagna. Na nekom gradskom trguje podizan veštački Vezuv, iz koga su povremeno kuljale kobasice, pečeno meso, makarone koje su se, padajući, prekrivale struganim sirom, kojim je brdo bilo posuto. Narod se rvao da zgrabi parče na toj besplat­ noj gozbi. Stvarnost je trajala jedan dan, a san ostali deo godine.

355

* *

H!

Vestački rajevi su opasni: zaboravljajući na svoju dušu, čoveku je pretila opasnost da se prepusti uživanjima čula. To je jedna od omiljenih tema moralističkog slikara H. Bosa i razlog što je Pakao postavio kraj Vrta zemaljskih naslada. U već spominjanom Strašnom sudu u Beču, nejveći deo poliptiha nije posvećen dočaravanju idilične sreće u miru Edena, već tijumfu Sotone u zlokobnoj noći, koju tu i tamo osvetljavaju baklje. Istina, na gornjoj razini, u jednoj rupi neba, Bog, anđeli i nekoliko izabranih, stoje izvan neobuz­ danosti užasa. Ali je ovozemaljski svet potpuno ogrezao u njemu i sasvim je očigledno da ima više prokletih nego iza­ branih. Jedan zli duh, sa glavom dugokljune ptice, odvozi prokletoga u svome čamcu. Drugi nosi štap na ramenu, o koji je, vezan za noge i ruke, obešen budući žitelj pakla, proboden strelom. Sotona, sa turbanom na glavi, ima plamene oči i njušku krvoločne zveri. Kroz raskopčanu odeću, na mestu trbuha, vide se rešetke peći. Ima rep i šape pacova. On prima svoje goste na vratima pakla, a po rubovima vrta poredalo se niz gnusnih žaba. Tako su naličja veštačkih ra­ jeva jezivi košmari. Na slici Trijumf smrti Brojgel Stariji pronalazi Bošovo nadahnuće. To delo je opomena grešniku. Ono ništavnosti uživanja, bogatstva i moći suprotstavlja halucinantnu viziju, koja je istinitija od ovozemaljskih uži­ vanja. Ovde se velika kosačica, jašući na mršavoj kljusini, obara na žive. Tamo nosi leševe u prepunim dvokolicama. Malo dalje gura još uspavane ljude ka ogromnoj mišolovci, u kojoj jedan kostur udara u talambas. Takve slike bile su stvarane da bi učinile jak utisak na jednostavnu maštu i užasom potresle bezbrižne hrišćane. No, Boš, naprotiv, pogdekad uči da bi čovek trebalo da ostane miran pred činima zloduha, ma kakav vračar on bio. Jezovita domišljanja koja Sotona ponekad može da izvede, u krajnjem slučaju nemaju nikakvu postojanost. Takvo je značenje raznih Kusanja svetog Antonija, koja bi pre valjalo

356

nazvati »mukama svetog Antonija«. Veliki triptih u Lisabonu je, bez sumnje, najbolje od svih delà koja je umetnik posvetio toj temi, što ju je Zlatna legenda dalje raširila po narodu. Pred svecem se rađa na hiljade priviđenja: krčag sa šapama, starica sa kaputom od kore sasušenog drveta, a telo joj se završava u obliku celera, starca koji podučava maj­ muna i patuljka, poklisar koji koristi klizaljke da bi trčao po pesku, bogata trpeza za veselu gozbu, na koju Antonija po­ zivaju mladići i devojke. Pustinjak ostaje neosetljiv: samo Bog za njega nešto znači. Uzaludan je sav napor đavolskog opsenara. U kratkom osvrtu na likovna delà renesanse koja doča­ ravaju košmare, nemoguće je ne reći nekoliko reči o Brojgelovoj slici Dulle Griet (Luda Greta, Antverpen, muzej Majer Van den Berg). Šta znači, sa požarom u pozadini, ta megera naoružana mačem što sumanuto juri ka paklu i s povorkom raspomamljenih muškobanja za sobom? Je li to izbezumljujuća slika onoga što svet postaje kada je prepušten zlobi i ludilu? Postoji jedno jednostavnije i prozaičnije tumačenje koje tu sliku - najbolju Brojgelovu - povezuje sa srednjovekovnim pričama u stihovima i farsama. Tu bi onda bilo reči o satiri džangrizave i zapovedničke žene. Greta i njene prati­ lje nasrću na muškarce kojima su se predugo pokoravale; pošto su se oslobodile, one ruše sve i okomljuju se čak i na đavola. Tako bi sećanja na Bošove slike, čudesna mašta i ša­ ljiva fantazija, bile u službi jednog delà prožetog veoma tra­ dicionalnim antifeminizmom. Ova poslednja pretpostavka je, verovatno, ispravna. Ali, ona ne oduzima ništa činjenici da je ta majstorska slika jedan košmar. A valja dodati i to da su čitav XVI vek opsedale halucinacije, koje nisu nužno imale moralno značenje. Sa zanosom je on svirao na klavi­ jaturi metamorfoza. Voleo je da spaja burleskno i opsceno, parodiju i okrutnost. Uživao je u oprečnom, neobičnom i nakaznom. Dokaz su »neverovatni zanati« Lorenca Štoera, kubistički roboti i neobičnosti jednog Bračelija, čovekoliki krajolici nepoznatnog Holanđanina, gde su obrve džungle, brada gomila drveća, nos grupa kuća; dokaz su takođe oni

357

oderani likovi, sve halucinantniji jedan od drugog, kojima vrve ondašnje rasprave o anatomiji i seciranju. Kogod otvori dosije fantastičnog, lako će se uveriti da je renesansa bila vreme traganja i nemira, bogato raznim mogućnostima i oprečnim željama, a da još nije bilo učinilo izbor, niti našlo svoju ravnotežu. * ** Leonardo da Vinči i Rable su na svoj način izrazili silinu i raznolikost težnji renesanse - odveć brojnih da ne bi bile utopijske. Leonardo je bio izvrstan slikar i prvorazredni anatom. Ali, kao inženjer nije dao odlučujući tehnički do­ prinos. Što se tiče programa studija koji je Gargantua iz­ ložio svome sinu Pantagruelu, nije dovoljno istaknuto to koliko je on bio utopijski. Zaboravljalo se d a je tu reč o jed­ nom džinu koji piše drugom džinu. Rable je znao da samo jedan čovek ne može »savršeno« poznavati istovremeno grčki, latinski, hebrejski, arapski i haldejski, »sve zakone« astronomije, sve »lepe tekstove« građanskog prava i da je, uz to, letimično proučavao sve prirodne nauke i medicinu. Humanističko obrazovanje je dobro pazilo da ne krene za takvim tlapnjama. Ali, one svedoče o jednom dobu koje je imalo više slavoljublja nego razuma. Da li je slučajno baš renesansa stvorila lik Fausta? Faust je postojao. Ponešto sumnjivi nemački astrolog i lekar umro je pre 1544. Ali, već krajem XVI veka postao je legendarna ličnost. U jednoj Volksbuch iz 1587, a naročito u Marloovom komadu (oko 1589), on se javlja kao neka vrsta natčoveka.^ Zahvaljujući Mefistofelu, sve postaje za njega moguće. Živi raskošnim životom, a služe ga nevidljivi duhovi. Pri kraju života, družbenica mu je grčka Jelena, za­ nosna mlada žena zlatne kose i crnih očiju, u stvari jedan ženski vampir. Ali, najveći Faustov greh je što je, pomoću ugovora sa đavolom, želeo da zna gotovo koliko i Bog. »Zloupotrebio je dični dar razuma«. Tako tema Fausta preu-

358

’’TRAGIČNA POVEST O DOKTORU FAUSTU” (Izdanje Marloovog komada iz 1631.)

zima temu Prometeja. U Volksbuchu Mefistofel kaže Faustu kušajući ga pre no što je potpisao kobni ugovor: »Nauči od mene sada da izazivaš grmljavinu, sevanje, grad, sneg i kišu, da cepaš oblake, da potresaš zemlju i strmene stene i da ih raspolovljuješ nadvoje, da uzburkaš pučinu, nateraš je da pobesni i izađe iz svoga ležišta... Nauči, Fauste, da letiš kao ja, brzo kao misao, od jedne kraljevine do druge... « I u Marloovom delu san o sveznanju i svemoći zauzima važno mesto. Mefistofel kaže Faustu: Dobar čarobnjak je svemogući bog! Postani, dakle, Fauste, bog, svojim moćnim moz­ gom! I, zbilja, zli duh je Fausta naučio astronomiji, astro­ logiji, medicini i matematici; daje mu dvokolicu koju vuče krilata aždaja, pa nemački doktor leti nad kontinetnima. Tako Faust stiže u predeo Kavkaza, »vidi zemaljski raj koji čuva plameni mač jednog heruvima«. Sin koga mu je ro­ dila Jelena, Justus Faustus, sveznajući je od samog dolaska na svet. Tako Faust oličava ne samo intelektualca obuzetog telesnim zloduhom, već, još više, čoveka žednog apsoluta i obuzetog snom da zagospodari svetom. Možda je romantik pre romantizma; ali je, pre svega, predstavnik jednog ambi­ cioznog stoleća, opijenog slobodom, slavom i naukom, čije želje često izdaleka prevazilaze mogućnosti.

359

*

** Utopije, »(ozbiljni) opisi sveta sačinjenog na načelima različnim od onih koja vladaju u stvarnom svetu« (R. Rijer), cvetale su u doba renesanse. One svedoče o razlazu, koji su neki vrlo bolno osećali, između težnji doba i sva­ kodnevne stvarnosti. Optimizam u pogledu budućnosti ali čudesno daleke - imao je za naličje pesimističku viziju sadašnjosti. Utopija Tomasa Mora (1516) je najbolji odraz te dijalektike, u kojoj se koprcala izvesna humanistička misao. Delo je, naime, podeljeno na dva antitetička delà. Prvi u tamnim bojama opisuje Englesku u doba renesanse; drugi toj zabrinjavajućoj slici suprotstvalja svetlu viziju jed­ nog ostrva bez briga, gde su zauvek ukinute sve političke, društvene, ekonomske i religiozne teškoće. S taje Engleska u doba Henrika VIII? Zemlja u kojoj nejednakost izaziva na­ jgore razdore. Prosjačenje, skitanje i krađa su svakodnevna stvarnost. Dokono plemstvo upropašćuje časna zanimanja. Zamenjujući ratarstvo stočarstvom, krupni zemljoposednici proteruju seljake sa zemlje i povećavaju broj nezaposlenih. Celokupno zakonodavstvo odražava »zaveru bogatih pro­ tiv sirotinje«. Spoljna politika naroda XVI veka je istoveremeno ratoborna, skupa i verolomna. Otuda je valjalo hitno upoznati Evropljane sa čudnim i dalekim ostrvom što su ga otkrili putnici »koji su rešili da ga napuste...samo sa živo­ tom« - ostrvom Utopija. To ostrvo ima oblik polumeseca i taj prirodni zaliv pruža bezbedno utočište lađama. Na njemu su pedeset i četiri grada, svaki od po šest hiljada porodica. Jedan od njih je prestonica, Amaurote. Žitelji Utopije, koji su razvr­ stani u porodice od po najmanje četrdeset ljudi, na smenu obrađuju njive. A, opet, oni koji se posebno zanimaju za poljoprivredu, mogu da ostanu na selu čitavu godinu. Pri­ vrednim životom upravlja država, a vlasništvo je kolekti­ vno. Jednakost je potpuna, plemstvo ukinuto. Šest časova rada dnevno dovoljno je da obezbedi sveopšte bogatstvo.

360

Ali, niko ne lenčari. Leže se u osam sati uveče, a ustaje u četiri izjutra. Vlast, koja vodi tačne dnevne statistike i saku­ plja proizvode i prinose u zajedničke magacine. zaustavlja proizvodnju čim se pojavi opasnost od zasićenosti. Prema tome, svako ima vremena da se izgrađuje. U Utopiji ne pos­ toji novac u unutrašnjem opticaju. Dovoljno je zatražiti ono što je potrebno, pri čemu bogatiji gradovi pritiču u pomoć siromašnijima, kao što porodice koje imaju previše dece daju višak onima koji ih imaju malo. Dragoceni metali su prezreni. Zlato služi za izradu lanaca za zatvorenike i noćne posude. Svakih deset godina svi žitelji Utopije sele se, a nova boravišta biraju se kockom. Svaka kuća ima vrt. Obeduje se zajedno. Truba daje znak za početak. Onda sifograntija- ili trideset porodica - odlazi u hotel. Mladi i stari sede jedni kraj drugih, a muškarci naspram žena. Deca opslužuju i jedu stojeći, dok je jedna odaja kraj trepezarije određena za majke sa malom decom. Na početku obeda čita se neko moralističko delo; zatim se ljudi predaju prijatnom i trezvenom razgovoru. Uz večeru svira simfonijska muzika. V ladaje porodične prirode. Trideset prodicabirajednog sifogranta, a dve stotine sifogranata jednog doživotnog kneza, ali se u slučaju despotizma može smeniti. Ništa zna­ čajno ne odlučuje se bez pristanka senata sifogranata. Žite­ lji Utopije su hrabri u ratu, ali su, inače, miroljubivi. Na rat se odlučuju samo da bi se odbranili ili zaštitili napadnute saveznike, ili da bi kaznili verolomnost trgovaca susednog naroda. U svakom slučaju, više vole, ako je moguće, da vode »ekonomski« rat protiv svojih neprijatelja. Najzad, da bi skratili ili izbegli oružane sukobe, nastoje da dođu glave neprijateljskom kralju, ili da potplate saučesnike u protiv­ ničkom taboru. Ropstvo postoji u Utopiji, gde se, uglavnom, izbegavaju smrtne presude. Robovi su ratni zarobljenici, ili zatvorenici zbog građanskih prekršaja. Pošto je Utopija jedna velika porodica, posebna pažnja posvećuje se ženidbi i udaji. Bračno neverstvo je jedini zločin koji se kažnjava smrću. Na ostrvu Tomasa Mora u brak se ne može stupiti pre osamnaeste godine, za devojke, i dvadeset i druge za

361

muškarce. Žitelji Utopije venčavaju se pošto se dobro upo­ znaju. Verenici, pod brižnim nadzorom neke oprezne sta­ rije žene i nekog vrlog muškarca, pre no što se venčaju, vide jedno drugo golo od glave do pete. Ako se, ipak, to­ kom bračnog života pokažu neka neslaganja naravi između dvoje supružnika, razvod može biti odobren, ali tek nakon potanke senatske istrage. U svakodnevnom životu »muževi imaju nad ženama vlast kao nad decom«. Utopljani ne žive isposnički. Oni cene zdravlje i odaju se prirodnim uživanjima. Imaju pravo na samoubistvo u slučaju neizlečive bolesti. Hrišćanstvo je tek dospelo na ostrvo, pošto su ga nedavno otkrili moreplovci Ameriga Vespučija. Na Utopiji, dakle, postoji više religija, ali je većina žitelja napustila »prostačke bogove, decu razuzdane mašte, (i) prihvatili samo jedno večno, neizmerno i nerazumljivo božanstvo, čiji atributi nisu manji od sile i dike«. Tom vrho­ vnom biću, koje žitelji Utopije zovu Mitra, posvećenje na­ cionalni kult. Uostalom, dozvoljeni su svi privatni kultovi, a trpeljivost je sveopšta. Ljude hvata užas od fanatizma i bezobzirne zagriženosti. Ateizam je, ipak, zabranjen, a atei­ sti isključeni iz javnih zvanja. Sveštenici zaduženi za kolek­ tivni kult su malobrojni: po trinaest u jednom gradu. Ali, oni vode svetački časni život. U hramovima slave održavaju veoma suzdržljive ceremonije, bez prinošenja krvavih žrtvi. Ne upražnjavaju mađiju i mrze sujeverja. Tela mrtvaca spa­ ljuju se tokom pogrebne službe. Na sahranama se ne nariče. Ža mrtve se moli i Bogu upućuju živahne molitve. Nakon srećnog života, smrt je blaga, jer je odlazak u večnu sreću. Pošto je tako dobro živeti na ostrvu, zašto ga napuštati? Za odlazak u inostranstvo potrebna je dozvola, a u pasošu se tačno određuje trajanje odsustva. Ako neko otputuje bez dozvole i bude uhvaćen, kažnjava se kao dezerter. U slučaju ponovljenog prekršaja, postaje rob. Žitelj Utopije ne može poći u šetnju gradom, niti krstariti obližnjim poljem, bez pristanka svoga oca i svoje žene. Istina, šetnje su dozvoljene u časovima odmora. Ali, ako neko zaboravi vreme određeno za večeru, moraće da se liši jela, jer više ništa neće naći za jelo pošto se završi posluživanje u javnom restoranu.

362

*

** I Rable je, na izvestan način, prineo žrtvu utopijskom rodu, mada je teško odrediti njegov dug Tomasu Moru u tom pogledu. U svakom slučaju on je preuzeo, ali gotovo isključivo u svojoj prvoj knjizi, Pantagruelu (1532), imena koja je engleski humansita pustio u opticaj: »Gargantua... rodi sina Pantagruela sa ženom po imenu Badebek, ćerkom kralja Amaurota u Utopiji«. Kasnije je Pantagruel, kao stu­ dent u Parizu, napustio taj grad, »postoje čuo da su Dipsodi (to jest, žedni) osvojili zemlju Amaurata«. Ostrvo Utopija nalazi se, po Rableu, negde s onu stranu Indije. Nakon du­ gog putovanja - morao je ići oko Rta dobre nade - Panta­ gruel napokon stiže pred opsednuto ostrvo Amaurota, za­ počinje borbu i ulazi pobednićki u prestonicu Utopije. Na početku Treće knjige rečeno je još da je Pantagruel, nakon što je »potpuno osvojio zemlju Dipsodiju«, preneo u nju jednu koloniju Utopljana i Utopljanki retke plodnosti, koji su se u toj čistoj zemlji namnožili kao skakavci. Nakon toga je ostrvo Utopija iščezlo iz Rableovog delà. Ali, Pantagruel i njegov saputnik Panurgije nastavljaju da posećuju neobične

TELEMSKA OPATIJA (Prema A. Blunt, Philibert Delorme.)

363

zemlje: ostrva Makreonjaka, Tapinoja, Sonanta i Oda, »gde putevi putuju«. Izmišljotine, »pre glupe no utopijske«, kako je rečeno. Izvesno je da se utopija, ukoliko nastoji da kao stvarno prikaže ono Stoje suprotno svakodnevnom iskustvu, pre sreće u načinu na koji provodi vreme Gargantua, koga uči i obrazuje Panokrat, ili u sumanutom programu stu­ dija koji je za Pantagruela sačinio Gargantua, nego u parodijskim i obesnim opisima fantastičnih predela. Tako je i Telemska opatija, u izvesnoj meri, utopijska konstrukcija. Naravno, arhitektura i dekoracija neobičnog manastira je čisto romaneskna, jer zdanje je »sto puta divnije od Bonivea, Šombora ili Santijia« . Ali Rable izražava humanistički ideal i dostiže utopijski žanr kada opisuje način života Telemljana, koji je tačno obrnut od uobičajenog monaškog ži­ vota. Nema zidina koje bi Telem štitile od iskušenja spoljašnjeg sveta; nema sata koji bi određivao raspored vremena zajednice (»jer, najveći san sveta je da se upravlja po zvuku zvona, a ne po nalogu zdravog razuma»); nema zaveta na nevinost, pokornost i siromaštvo; njih je zamenilo načelo: »brak, bogatstvo i sloboda«. Pošto se obično u manastirima primaju samo »ćorave, ćopave, grbave, ružne, lude, bezu­ mne, urečene i pokvarene« žene i »katartični, nedotupavi i za svoje porodice mučni« muškarci, u Telem će se primati samo mlade, »lepe, dobro građene i od prirode obdarene« žene i »lepi, zgodni i od prirode obdareni« mladići. Pošto su žene isključene iz muških manastira i muškarci iz ženskih, Gargantua odlučuje da nova opatija bude mešovita. Pošto re­ dovnici i redovinice nakon položenog zaveta ne mogu da se vrate svetovnom životu, Telemljani će to moći da učine kad god to zažele »iskreno i potpuno«. U Telemu vladaju sreća i sklad, zato što nema uredbe. Načelo »čini što ti je volja« nije samo Rableov paradoks: dokaz je objašnjenje koje on, sa očiglednom ozbiljnošću, daje kada tvrdi da »slobodni, od dobra roda, obrazovani« ljudi, »koji u časnom društvu vode razgovore, imaju po prirodi nagon i smer koji ih navodi na dobra delà, a uklanja od rđavih«.

364

Telem je samo jedan fragment o utopiji. Naprotiv, Kra­ tak opis države Eudemonije, grada u zemlji Makariji, koji je 1553. sastavio Kaspar Stiblin, neznatni profesor iz Seleste, jeste potpuna utopija, poput utopije Tomasa Mora. Ostrvo Makarija se, po Stiblinu, nalazi u Indijskom okeanu; na njemu se nalaze plodna polja i vinogradi, visoki bedemi i najlepša zdanja na svetu. Kružni i skladni grad Eudemonija je gostoljubiv prema strancima. Eudemonjani imaju vi­ soku građansku svest, ali ona nije utemeljena na jednakosti. Građani su, naime, podeljeni na patricije i plebejce. Siroti­ nja ne zavidi moćnima, mada je siromahu teško da dospe do nekog javnog zvanja. I to zato što je plemstvo strogo i obrazovano i što su odluke Senata, sastavljenog od plemića, prožete dalekovidom mudrošću. Pošto se narod smatra neiskusnim, prevrtljivim i pomamnim na dobit, spas države može biti obezbeđen samo ako je vlast poverena plemstvu. Režim je patrijarhalan i konzervativan. Strahuje se, pre svega, od buna i zavera, koje se strogo kažnjavaju. S druge strane, vrli građani se nagrađuju i počastvuju. Građanski duh učvršćuju istovremeno trezvene i vesele gozbe, na ko­ jim a se pretresaju javni poslovi. Eudemonjani uglavnom nisu ni suviše bogati, ni suviše siromašni. Nepoverljivi su prema bankarima i trgovcima, više cene poljoprivredu od zanatstva, kupuju i prodaju samo po cenama koje je utvrdila država, zadovoljavaju se s malim i, prema tome, nemaju po­ trebe da rade mnogo. Ostaje im vremena da se izgrađuju. Činovnici se boje dodira sa iskvarenim običajima drugih naroda i ne vole da njihovi potčinjeni putuju izvan ostrva. U svakom slučaju, strane mode su zabranjene u Makariji. Svaka klasa i svaki pol ima svoju uniformu. Eudemonska država posebno nadzire vaspitanje i obrazovanje dece. Sve javne škole srećne držve ujedinjene su ujedno divno zdanje, gde se podučavaju antički jezici, filozofija, medicina, m a­ tematika i teologija. Profesori su građani sa najvećim platama. Školski program je obiman, ali đaci ne zanemaruju ni sportska takmičenja. Tvrdi hrišćani, Eudemonjani odba­ cuju praznoverice i pozivaju se isključivo na Sveto pismo.

365

Naklonjeniji su pobožnosti i smernosti nego dogmatskim cepidlačenjima. Stiblin u tom pogledu pripada tradiciji erazmovskog irenizma. Grad Sunca od Kampanele (1568-1639), kalabrijskog dominikanca, poteklog iz siromašne i nepismene poro­ dice, omogućuje da se na tipičnom primeru proveri sinteza srednjovekovnog milenarizma i utopijskih težnji renesanse, koja se prisećala Platona. Poput Joakima od Florisa, on je verovao u dolazak nebeske države i to predvideo za 1600. godinu. Kalabrija je trebalo da bude zemlja gde će se uspo­ staviti novo kraljevstvo, a Kampanela je učestovao u jednoj zaveri koja je trebalo da olakša ostvarenje toga. A u zatvoru, u kome je ostao dvadeset i sedam godina, dominikanac je napisao Grad Sunca. Čudesni grad, sačinjen od sedam koncentričnih krugova, nalazi se negde sred ekvatorijalnih mora. Podignut najednom brežuljku, njega nadvisuje divan hram Sunca, sa ogromnom kupolom. Sa unutrašnje strane kupole predstavljena su sva nebeska tela. Gospodar grada je sveštenik zvani Metafizičar; uz njega su trojica pomoćnika: Pon, Sin i Mor, čija imena znače Sila, Mudrost i Ljubav, jer su te tri vrline atributi Bića. Sila je zadužena za vojsku, Mu­ drost za nauku, umetnost i obrazovanje, a Ljubav za sek­ sualne odnose, vaspitanje, medicinu, zemljoradnju i snabdevanje. Sve što žitelji Grada Sunca imaju, zajedničko je, uključujući i žene i decu. Pošto je samoživost iščezla, ne­ poznati su i krađa, ubistvo, bračno neverstvo, rodoskvrnuće i razvrat. Obrazovanje se daje svoj deci; ono je u najmanjoj mogućoj meri knjiško i temelji se na posmatranju prirode. Svakih šest meseci vlasti čoveku određuju kuću i sobu koje će biti njegove tokom sledeće pola godine. Svaka četvrt ima svoje zajedničke ambare, kuhinje i trpezarije. Obeduje se zajedno, ljudi naspram žena i u tišini, jer se čita za to vreme. Svi su obučeni u belo. Zemljoradnički poslovi rade se po grupama, u podesno vreme. Žitelji Grada Sunca ne rade više od četiri sata dnevno, a ipak svega ima u izobilju u tom srećnom gradu, gde su život na tuđ račun i bogatstvo po­ djednako nepoznati. Zlato služi samo za ukrašavanja. Ali,

366

tehnika je usavršena, a meteorološka znanja široka. Pos­ toje plugovi na jedra, brodovi na mehove i koturove i ratne mašine. Ljubav je, prirodno, činovnik zadužen da nadzire ono što se odnosi na rađanje, što čini uz pomoć astronoma. Solarci počinju da vode ljubav u dvadeset i prvoj godini, a Solarke u dvadesetoj. U javnim igrama, muškarci i žene su goli, kao u Sparti, da bi vlasti mogle da ocene koje su jedinke podesne za pravljenje dece i koje, opet, najbolje međusobno odgovaraju. Visoke žene sjedinjuju se sa viso­ kim muškarcima, ali debele sa mršavim, i obrnuto. Polno se opšti svake treće noći, tek pošto se okupa, pomoli i svari hrana. U očekivanju časa sjedinjenja, koji određuju lekar i astrolog, muškarac i žena spavaju u odvojenim sobama. Kada dođe trenutak, jedna postarija žena otvara vrata koja odvajaju dvoje ljubavnika. U ljubavnoj odaji nalaze se lepe statue slavnih ljudi, da bi žene, gledajući ih, začele lepo potomstvo. Deca se posle druge godine oduzimaju od roditelja i zajedno odgajaju. Kampanela je uvek izražavao i svoju katoličku pravovernost. Zato se kasnije odrekao ideje da žene budu zajed­ ničke. Povodom religije Solaraca, teško je reći da li je to predhrišćanstvo ili pročišćeno hrišćanstvo. Recimo da je, kao kod Tomasa Mora, reč o veoma pročišćenoj - prirod­ noj religiji, koja instiktivno poima Trojstvo, ohrabruje javna ispovedanja, post sveštenika, pojanje psalama četiri puta dnevno u hramu. Iz časa u čas smenjuje se pred oltarom Sunca po jedan Solarac, pa se tako ka Večnom naprekidno diže molitva grada, »kao što je kod nas običaj«, piše Kam­ panela, »o svečanim četrdestodnevnim molepstvijama«. Nema, dakle, suprotnosti između te religije i Hristove. Ali, poput religije Morove Utopije, ona nije usmerena ka spase­ nju i ne naglašava dramu krsta: »Hristos je, piše on, ostao samo šest sati na krstu... Zašto da ga uvek sebi predstavljamo sred muka...? « Utopijski gradovi su srećni po definiciji. Nova Atlantida, koju je Frensis Bekon (1561-1626) ob­ javio iste godine kada i Novum organum (1620), nedovršeno

367

je delo. Ona prikazuje manje jedno savršeno društvo nego narod koji je postao srećan zahvaljujući uplivu i delatnosti jedne naučne akademije. Bekon povezuje svoje ostrvo Bensalem, koje se, po njemu, nalazi u Pacifiku, sa Platonovom Atlantidom. A ona, nasuprot uverenju grčkog filosofa, nije potonula. Ona je, naprosto, bila Amerika koju je opustošio veliki potop, unazadivši civilizaciju. Naprotiv, kataklizma je poštedela ostrvo Bensalem. Već devetnaest vekova ono upražnjava izdvojenost, da bi sačuvalo izvornost i visoku razinu svoje civilizacije. Međutim, svakih dvanaest godina šalje tajnu ekspediciju ka ostalom delu sveta, da bi se obavestilo o onome što se tamo događa. Bensalem ne trguje sa spoljnim svetom i ne služi se novcem. Postoji, ipak, unu­ trašnja trgovina, putem razmene i privatnih preduzeća. Vlast je monarhijska, a porodični život patrijarhalan. Na ovom ostrvu vole tkanine živih boja i turske turbane. Ali, običaji su čisti, a prostitucija je nepoznata. Velika original­ nost Bensalema - i tu se iz romaneskne fikcije prelazi u uto­ piju - je s te »Salomonova kuća», ili Naučni institut, koji je kao kakvo »narodno oko«. Za naučnike koji čine njegov deo i koji su prave vođe Bensalema, tu je manje reč o sistemat­ skom razrađivanju utilitarnih tehnika, a više o «ostvariva­ nju svega što je moguće«. Ekonomskoj isplativosti oni pret­ postavljaju nauku, koja je neka vrsta umetnosti. Imaju peći sa visokom temperaturom, podzemne laboratorije, astro­ nomske naočari i mirkoskope, kule za proučavanje neba i oblaka, upražnjavaju seciranje, pa su tako naučnici Bensa­ lema postali iscelitelji. Oni stavarajunove biljne i životinjske vrste, ubrzavaju rast drveća, izrađuju proizvode nepoznate u Evropi, prave jestive konzerve. Znaju da plove pod vodom i da lete. Kadri su da u svojim laboratorijama izazovu pojavu duhova. Ali se ne služe tom čudesnom moći da bi varali na­ rod. »Salomonova kuća« čini ekipu naučnika, među kojima su zadaci potanko razdeljeni. »Trgovci svetlošću«, mercatores lucis, preduzimaju (tajno) posmatranje inostranstva, depraedatores proučavaju knjige, venatores proučavaju za­ natske tehnike. Postoje još eksperimentatori, klasifikatori

368

eksperimenata, izvlačioci zaključaka. Glavne skupštine sakupljaju dokumentaciju i zaključke i nalažu odlučujuće eksperimente. Svi članovi Instituta zaklinju se da će čuvati tajnu istine i otkrića čije bi objavljivanje moglo biti opasno. Nova Atlantida ima jedan naučnofantastični vid, koji nas začuđuje. Ali, ne modernizujmo preterano Bekonovo delo: ono manje najavljuje civilizaciju preobraženu tehnikom, a više društvo u kome bi nauka bila na prvom mestu; u tom smislu ono predstavlja prvi korak između antičke i moderne misli. * ** Pošto su se renesansne utopije nadovezivale, dalje od srednjeg veka, na jedan veoma stari misaoni tok i platoničku tradiciju, one su, po svojoj prirodi, neosporno bile nepri­ lagođene svome vremenu. Na izvestan način, utopisti XVI i s početka XVII veka su kasnili za svojim dobom i nisu ga razumeli. Dok se učvršćivao individualizam, omogućujući procvat jedne nove civilizacije, oni su propovedali strogi kolektivizam. U času kada je raslo nacionalno osećanje i države se teritorijalno uobličavale, oni su izvan vremena i prostora konstruisali države bez tradicije i prošlosti - države koje su bile samo gradovi ili grupe gradova. A, istorija toga vremena pokazivala je da gradovi sami nisu kadri da stva­ raju istoriju. Evropske književnosti bile su u uzletu, a To­ mas Mor se dovijao da stvori veštački jezik. Kapitalizam se razvijao, a utopisti su odbacivali privatno vlasništvo i no­ vac. Krupna pomorska putovanja dprinela su umnožavanju trgovinske razmene među kontinentima i uspostavila čvrste veze među narodima, a Tomas Mor, Stiblin, Kampanela i Bekon su čuvali u izolovanosti države iz svojih snova. Naj­ zad, renesansa je umnogome bila otkriće prirode; utopije su, naprotiv, pokazivale otvoreno i nesavladivo podozrenje prema svemu što je prirodno. Čovek tu uvek preuređuje krajolik, a Bekon, koji je izložio apologiju nadometaka, sta-

369

novnicima Bensalena daje hleb bez žita. Postoje zajedničke odlike renesansnih i antičkih utopija, koje se nalaze i kas­ nije, u onima iz XIX veka. One predstavljaju izlovane, autarkične države. Gaje potpuno poverenje u dirigovanu i plansku privredu. One od ustanova čine uzrok, a ne posledicu. Znaju samo za opšti interes, zanemaruju pojedince kao takve i sužavaju spektar ljudskih osećanja. Smišljaju jednolične gradove, gde je sve red i simetrija, gde čitav život zajednice podleže strogom rasporedu. Veliku važnost pridaju obrazovanju, ali ono je, od Platona do Kampanele, uvek shvatano u odlučno konzervativnom duhu. Valjalo je stvoriti građane koji će održati savršenu državu i neće u njoj ništa promeniti. Ukratko, atmosfera u tim »srećnim državama« je nepodnošljivo zagušljiva; život u njima je uveo i suv. Kolektivni eudemonizam, koji rađa ustanove preterano pomno razrađene, i opasna logika zakonodavca, imaju nečeg užasavajućeg. Zato se Telemska opatija, u ko­ joj vladaju ljupkost i osmeh, ne može u svemu izjednačiti sa utopijskim gradom. Pa ipak, ona to jeste u mnogom po­ gledu. Uzalud ona sebe prikazuje »kao naličje manastira, ona je, ipak, manastir, to jest zajednica, i, čak, vrlo tesna« (R. Rijer), koja neizostavno stvara jednoličnost. Telemljani su se, piše Rable, »kroz tu slobodu dali u hvale vredno nad­ metanje da čine sve one što se ma kome svidi. Ako bi neko, ili neka, rekli: “Pijmo”, svi su pili; ako bi rekli: “Igrajmo se”, svi su se igrali; ako bi rekli: “Hajdemo da skakućemo po polju”, svi su išli«. Opatija koju je stvorio Gargantua ima drugu tipičnu odliku utopija, koju smo već istakli: ona je u svakom pogledu neka vrsta poricanja svakodnevne stvar­ nosti. Najzad, Rable je, poput svih utopista, uz obilje poje­ dinosti tačno dao arhitekturu nove opatije. Zdanje ima oblik šestougla, sa velikom okruglom kulom na svakom uglu, a u podnožju severne strane protiče reka. Trista sedamdeset i dva koraka deli jednu kulu od druge. Ima pet spratova za stanovanje, ispod zemlje su podrumi itd. Tvorci utopija lako postaju urbanisti, a urbanisti lako skliznu u utopiju i teže da postanu zakonodavci. I jednima

370

i drugima je zajedničko ubeđenje da okvir svakodnevnog života duboko deluje na duh žitelja i da se »ljudi mogu promeniti organizovanjem prostora u kome se kreću«. Pošto je reč o veštačkim tvorevinama, koje ne opterećuje težina nikakve prošlosti, idealni gradovi su uvek izvučeni pod ko­ nac i izliveni u savršeno geometrijske oblike. Kolonija čiji plan skicira Platon u Zakonima, podeljena je na četvrti, koje su zračno raspoređene oko centra. Takva je i Sforcinada. Ali, geometrija arhitekata utopija odgovara jednom veoma visokom zadatku. Ona mora da od idealnog grada načini sliku kosmosa i odrazi njegov najviši sklad. Na podu kate­ drale Sforcinada, Filarete predviđa da ugravira kartu zemlje, okruženu sa dvanaest meseci; na kupoli, čiji oblik je po sebi slika božanskog savršenstva, Boga će simbolisati sunce koje zrači. Sredinom XVI veka Đoni je u svome delu Mondi celesti - još jedna renesansna utopija, a nismo ih mogli sve spomenuti - zamislio grad koji će na tlu ocrtavati sunce, a imaće jedan središnji hram, sto zračno raspoređenih ulica i kružno gradsko područje. Kampanelin Grad Sunca raspo­ ređen je takođe oko hrama, a nad njime se diže džinovska kupola, oslikana kao nebeski svod. Iz grada se izlazi i ulazi kroz četiri glavne strane sveta, a podeljen je na sedam kon­ centričnih krugova, koji se podudaraju sa sedam planeta.

ANONIM DETAJER: PLATONSKA UTOPIJA (POČETAK XVI VEKA) (Prema Renesansnim Utopijama)

371

V. ANDRE: KRISTIJANOPOLIS (POČETAK XVII VEKA)

Ali, reč je o nestvarnim gradovima u veštačkim zemlja­ ma. Autori utopija su toga često svesni. Rečita su u tom pogledu imena koja upotrebljava Tomas Mor. Ostrvo koje namerava da opiše otkrio je Hitlodej, čije se ime može pre­ vesti kao »raznosač budalaština«; Utopija znači »nigde«; Amaurot, glavni grad, je »grad utvara», ili, bar, »nepoznati grad«; on se nalazi na reci Anider, »reci bez vode», a u njemu vlada Adem, »kralj bez naroda«; nastanjen je naro­ dom Alaopolita, »građanima bez grada«. Zato utopijske arhitekture nastoje da budu funkcionalne. Kuće u platono­ voj koloniji slepljene su međusobno na rubovima gradskog područja i tako stvaraju bedem, što je krajnje nepraktičan raspored, jer se ne bi moglo ići po zidovima, niti bi se mogli lako snabdevati branioci. Pa ipak, taj apsurdni detalj nalazi se najednom crtežu s početka XVI veka, a početkom XVII preuzeo ga je Kampanela u svome Gradu Sunca. A, opet, ma koliko delovao dopadljivo, zračni raspored, nametnut mnogim idealnim gradovima - a plan Sforcinade je, neo­ sporno, veoma lep - ima nečeg paradoksalnog i neverovatnog. Da bi čovek u Sforcinadi prešao iz jedne ulice u drugu, on mora da pređe dug put, jer postoji samo jedna koncen­

372

trična avenija, u centru aglomeracije. U gradu koji je na­ crtao Anonim Detajer i ta avenija je uklonjena; da bi se pre­ šlo iz jedne ulice u drugu, valja se ili vratiti na glavni trg, ili preći šetalište do prvog kruga. Osim toga, ulice se na čudan način šire ka periferiji, jer je između dve susedne avenije predviđen samo jedan red kuća. Takve razne besmislice na­ laze se u Donijevom sunčanom gradu. Što se tiče Kristijanopolisa Valentina Andrea, čiji »kasarnski« izgled neizo­ stavno budi nespokojstvo, on pokazuje više domišljati nego praktični lavirintski raspored. Ovo je, možda, najneljudskiji od svih idealnih gradova: kretanje u njemu je stalno pod zemljom, pošto su ulice pokrivene nastanjenim svodovima i spratovima. I opet valja napomenuti da tu nije reč o grado­ vima u kojima se može živeti. Imamo posla sa igrom, ali sa ozbiljnom igrom, i to je osnovna odlika utopijskog zdanja. Od trenutka kad se čovek potrudi da zamisli da bi »stvari mogle biti i drugačije», onda sve postaje teorijski moguće. Slučaj Filareta je ovde veoma rečit. Praveći se da veruje kako mu je milanski vojvoda zatražio da stvori jedan grad, on se - na papiru - baca na skroz fantastična ostvarenja: jedno tako raskošno sklonište (za bolesne i uboge) kao što će kasnije biti Versajska palata, jedan lučki zamak od pet­ naest spratova sa stotinama stubova, jedna »kula poroka i vrlina«, preterano visoka i za koju se tačno ne vidi čemu bi mogla služiti, pošto je sastavljena uglavnom od beskraj­ nog vertikalnog nizanja kružnih hodnika. No, nisu samo službeni proizvođači gradova-čuda gradili takva zdanja iz snova. Leonardo da Vinči u svojim beležnicama, Jakopo Belini crtajući »Irodovu palatu», Altdorfer uzimajući za povod biblijsku temu »Suzana u kupalištu« i mnogi drugi umetnici u doba renesanse osećali su potrebu da na tre­ nutak pobegnu u svet gde graditelji ne nailaze ni na otpor materijala, ni na neizvesnosti svakodnevnog života, niti na novčanu oskudicu. Međutim, sve teorijske konstrukcije arhitekata nisu nužno utopijske. Ako pogdekad tako izgledaju, to je zato što se njihovom potpunom uklapanju u stvarnost suprotstvaljaju

373

navike, graditeljska prošlost i nedostatak novca. Onda ono što je moguće ponovo postaje san. I obrnuto, san može po­ stati stvarnost jednoga dana. Počev od Albertija, urbanisti su grad zamišljali sa pravim ulicama, kućama jednake vi­ sine, poredane pod konac, radiokoncentričnih rasporeda, sa javnim zdanjima koja zadržavaju pogled pre no što ovaj odluta dugačkim avenijama. Samo su retko mogli u potpunosti ostvariti takve planove na tlu. Ali su zato to nadoknađivali u pozorištu i tokom gradskih praznika, pošto je u to vreme uređivanje pozorišne scene i ukrašavanje gradova za kraljev­ ske ulaske poveravano uglednim arhitektima. Ništa se onda nije suprotstavljalo antičkim zdanjima, linijama koje se gube u daljini, pravilnim ulicama - one su bile sastavni deo uobičajenog dekora za talijanske komedije i tragedije XVI veka. Tako je u svečanim trenucima renesanse grad iz

FILARETE: ZAMAK U LUCI SFORCINADA

374

mašte iskrsavao u stvarnosti i za časak je zaklanjao. Kada je u Urbinu, 1513. godine, prikazivana Calandria, gledaoci su, tvrdi Kastiljone, imali pred sobom »preobraženi« grad. Dve godine kasnije, za ulazak Lava X u Firencu, podignuto je mnoštvo tobožnjih zdanja: lažna pročelja, slavoluci, pira­ mide itd. Put je bio obeležen. Tokom čitavog veka kraljevski ulasci su na zapadu bivali povod za preobražavanje gra­ dova, za pravljenje varki, za monumentalno proširivanje i odevanje u antičko ruho starih evropskih gradova. Zar san nije predosećaj budućnosti? Pozorišni de­ kor je često delovao na ukrašavanje grada, povezivao je geometriju sa urbanizmom. Tako su i utopije neizostavno sadržavale ukazivanja koja su iskoristili potonji vekovi. Okrećući odlučno leđa sadašnjosti, one su imale dva lica: jedno koje je gledalo ka proslošti, drugo ka još dalekoj budućnosti. Uprkos svom nestvarnom vidu, one su bile »kao omotač od magle, pod kojim su se (probijale) nove i ostvarljive ideje« (R. Rijer). One su skretale pažnju na sociolo­ giju, na plansku ekonomiju, na gradove-vrtove, na važnost gradskog okvira, na eugeniku. Tvrdile su da bi se priroda mogla jednoga dana čovekovim naporom u celini organizovati i preuobličiti. Zahtevale su ograničavanje radnog dana, nužnost obrazovanja za sve i da se kulturi prida ključno mesto. U doba verskih ratova zalagale su se za trpeljivost; prirodnu religiju, mir - sve ove ideje u potpunoj su suprot­ nosti sa svakodnevnom stvarnošću toga vremena, a bile su jedna od najplemenitijih humanističkih poruka budućim naraštajima. Na toj ravni utopisti su se pridruživali jednom misaonom toku koji je onda smatran nestvarnim i čiji su predstavnici bivali sve više proganjani, ali kome naše eku­ mensko doba posvećuje najveću pažnju. Sredinom XV veka Nikola Kuzanski je napisao jedno neobično delo - De pace fidei. Rajnski učenjak, koji je bio biskup i kardinal, radio je na ujedinjenju grčke i rimske cr­ kve i trudio se da pomiri husite sa Svetom stolicom. Nakon pada Konstantinopolja, umesto da propoveda novi krstaški pohod, predložio je prijateljsku raspravu između predstav-

375

nika dve velike veroispovesti. Ali, ideja je bila toliko smela da ju je izložio u obliku »vizije«. »Revni čovek« - to je bio on - video je kako ka Bogu idu izaslanici različitih naroda, moleći uspostavljanje jedinstva vere na zemlji, čak i ako raznolikost obreda mora ostati. Onda je nebeski Otac po­ zvao svoje anđele, koji su dozvali pred njega sve mudrace svemira. Reč Božja, zatim sveti Petar i sveti Pavle, objasnili su im krupne tajne hrišćanstva. Rasprava se završila nekom vrstom nagodbe: mudraci su se vratili svojim kućama, da bi svoje narode podučavali jedinstvu pravog kulta. Jerusalim bi postao verska prestonica čovečanstva. Tako je Nikola Kuzanski izneo tipično humanističku tezu o »osnovnim tačkama« oko kojih bi se svi ljudi dobre volje mogli složiti - takvo učenje pojaviće se jedan vek kasnije, u vreme su­ koba između katolika i protestanata. Skoro sto godina posle Nikole Kuzanskog, 1544, Gijom Postelje objavio u Bazelu značajnu rapsravu De orbis terrae concordia, koja je preu­ zela veliku ideju Nikole Kuzanskog. Postel (1510-1581) je za života smatran neuravnoteženim duhom. Dva puta je oku­ sio zatvor inkvizicije. Rim je njegove knjige stavio na in­ deks. Ignjacio de Lojola ga je primio među jezuite, pa ga otpustio. Postelje začelo bio vizionar, naročito od 1547. go­ dine, kada je sreo egzaltiranu redovnicu Majku Žanu, u ko­ joj je od tada gledao neku vrstu ženskog Mesije. Ali, taj humanista bio je neobično učen i bio je neko vreme pro­ fesor grčkog, hebrejskog i arapskog u Collège des lecteurs royaux. Dobro je poznavao Otomansko Carstvo; hvalio je trpeljivost Turaka, isticao verovanja koja su bila zajednička muslimanima, Jevrejima i hrišćanima. Kako onda da ga njegovo doba razume? »Neka od sada ne bude«, pisao je on, »ni papista, ni luterana; uzmimo svi ime Hrista, od koga očekujemo spas. Budimo svi Isusovi učenici. Onda ćemo poželeti da nam prijatelji budu Jevreji i Ismailićani, daćemo im čak i to ime, a na kraju i čitavo čovecanstvo«. Sa tog ekumenskog ideala skliznulo se u XVI veku u apologiju čisto unutrašnje religije, isključujući, po samoj definiciji, svaku netrpeljivost. Prelazimo onda sa grupe ire-

376

ničkih katolika na grupu nezavisnih protestanata, u to doba često osuđenih da lutaju od grada do grada da bi izbegli uzastopne progone. Sebastijan Frank (1499-1542) je isticao »nepristrasnost« Boga, koji »još i danas voli srdačno, bez obzira na lica, imena i narode, bezbožnike kao i Jevreje«. »Među svim narodima, njemu su ugodni oni koji ga se boje i izvršavaju njegovu pravdu«. Zato »Crkva nije niti neki po­ sebni narod, niti neka sekta na koju se može prstom ukazati, sekta koja bi bila povezana sa jednim vremenom, jednom ličnošću, ili jednim mestom; Crkva je duhovna, nevidljiva, sastavljena od svih onih koji su rođeni od Boga... To je za­ jednica u koju verujemo i koju posmatramo samo duhovnim očima srca i unutrašnjeg coveka«. Jedan vek kasnije, »nadahnuti šleski obućar«, veliki filosof Berne (1575-1624), videće u raznolikosti religija šansu za čovečanstvo. Raznolikost kultova činiće mu se sličnom raznilikosti cveća u prirodi: »Svakovrsno cveće raste jedno kraj drugog na zemlji. Među tim cvećem nema svađe oko boja, mirisa i ukusa. Ono pušta da zemlja i sunce, kiša i vetar, toplota i hladnoća deluju na njega po svojoj volji. Tako je i sa božjom decom«. U tim uslovima, netrpeljivost je kobna i besmilena. Ona je suprotna najosnovnijim prirodnim za­ konima. »Ko bi pomislio«, piše još Berne, »da sudi pticama u šumi, njima koje slave Boga svih stvari raznolikošću svoga pojanja? Zar će ih duh Božji kazniti zato što njihovi glasovi ne tvore između sebe savršeni sklad? Neka radije pevaju iz sve snage i igraju u njegovom prisustvu«. Po ko­ jem pravu se, onda, vlasti mešaju i nameću veru svojim podanicima? Samo Bog ima pravo da sudi dušama. Mač Duha nije telesni mač. Već 1533. godine »mistički spiritua­ list« Kaspar Švenkfeld (1489-1561) izneo je učenje o odva­ janju Crkve od države, koje će zatim preuzeti anabaptisti i svi nezavisni protestanti: »Sve dok vera, doktrina i obredna službajiripadaju Bogu, vlast nema šta tu da traži«. Godine 1549. Svenkfeld je ponovo pisao: »Država može zvanično biti hrišćanska, ali iz toga ne proizlazi da ona ima vlast nad Crkvom, ili da nužno mora biti hrišćanska. “Hrišćanska

377

država” - taj poreklom skorašnji izraz nigde se ne spominje kod Pavla«. Verska trpeljivost, blagonaklonost prema dru­ gačijim verovanjima, odvajanje Crkve od države - sve su to nestvarne ideje za savremenike Kalvina i Ignjacija de Lojolu, sve »zatvorene flaše sa porukom bačene u more« koje će bura istorije malo-pomalo dogurati do naseljenih obala.

378

Jedanaesta glava JE D IN K A I SLOBODA Počev od Mišlea, Burkharta i Monijea, obično se smatra d a je renesansa doba procvata jedinke. »U srednjem veku«, pisao je Burkhart, »čovek je sebe doživljavao kao deo rase, naroda, stranke, korporacije, porodice ili nekog drugog opšteg kolektivnog oblika«. Naprotiv, tokom sledećeg razdob­ lja, tvrdio je Monije, »sve veze su popustile, svi lanci raski­ nuti, sve celine razbijene. Onda se, na tim ruševinama, unapređen, oslobođen celine, istrgnut iz tradicije, pošto je stresao sa sebe svoje stege i daleko odbacio svoje koprene, pojavio moderni čovek«. Ne odbacujući u svemu ovu tezu, valja je bliže osmotriti i produbiti. Pre svega, klasični srednji vek imao je veoma snažnih ličnosti, da pomenemo samo Poverella iz Asizija, kome su se verske vlasti njegova vremena istodobno divile i plašile ga se, te Fridriha II, po imenu hrišćanskog kralja, a u stvari gaje privlačio čas Koran, čas skepticizam. Ponovimo da iz­ među srednjeg veka i renesanse nije bilo naglog i potpunog prekida. Uostalom, odveć je pojednostavljeno odvajati zna­ menite ljude renesanse od njihove prirodne sredine. Zna se već odavno da su venecijanski humanisti XV veka pripadali gradskom patricijatu. Ali, jedna nedavna američka rasprava

379

- od L. Martinesa (Martines) - dolazi do sličnih zaklju­ čaka kada je reč o Firenci. Dva najpoznatija humanistička kancelara Republike, Kolučo Salutati i Leonardo Bruni, nalazili su se među sto najbogatijih žitelja toga grada. Pođi Bracolini je 1458. godine imao kapital koji ga je dizao na razinu aristokratskih glava porodice. Što se Đanoca Manetija tiče, on se jednoga dana požalio Kozmi Starijem da je za svoga života platio Republici 135.000 forinti poreza. Ipak se nisu svi mogli tako požaliti Patent patriae! Ako sada, samo probe radi, pogledamo slučaj 45 osoba povezanih sa glavnim firentinskim humanistima XV veka, otkrivamo da su njih 36 pripadali krupnoj buržoaziji ili plemstvu, 3 su poticali iz bogatih porodica nastanjenih u kraju pod vlašću Firence, dok su samo 6 poticali iz sitne buržoazije. Tako su firentinski humanisti, i oni koje je k njima privlačila nova kultura, pripadali povlašćenom sloju društva. Čak smo u iskušenju da kažemo daje, bar u Firenci, snaga humanizma bila sama snaga vladajućih klasa. Da li krupne trgovce-bankare renesanse treba smat­ rati »usamljenicima« koji otvoreno preziru crkvene zabrane o zelenaštvu, a veruju i zanimaju se samo za ovozemaljsku stvarnost? Bila bi to psihološka besmislica. Na religioznoj ravni oni su, uglavnom, bili konzervativni. U gradu koji je prešao u protestantizam, Fugeri su ostali katolici. Previše je činjenica koje dokazuju iskrenu privrženost mnogih po­ slovnih ljudi toga vremena hrišćanskoj veri. Frančesko Datini je 1399, u šesdeset četvrtoj godini, preduzeo devetodnevno hodočašće, jedući samo hleb, sir i voće, i čitavo to vreme spavajući samo na tvrdoj postelji. Kozma Stariji dao je znatne sume novca za podizanje crkve San Lorenco, do­ vršenje manastira San Marko, proširenje opatije Fiezole i obnovu crkve Svetog Duha u Jerusalimu. Dvojica predstav­ nika banke Mediči za severnu Evropu, Anđelo Tani i Tomazo Portinari, poručili su od Memlinga po jednu sliku Strašnoga suda. Osvrnimo se na umetnike i književnike: odmah uočavamo da su Leonardu, Mikelanđelu, Ronsaru, Šekspiru i tolikima drugima bile potrebne mecene, bez ko­

380

jih bi njihova karijera bila nemoguća. Što se tiče vođa reformacije - Lutera, Cvinglija i Kalvina - oni začelo jesu bili pobunjenici koji su »raskinuli lance«, ali njih je nosio čitav jedan religiozni tok, koji su oni znali da izraze; oni su ovaploćivali izvesne najdublje aspiracije svoga vremena. Osim toga, svakodnevno se otrkiva ponešto od onoga što je u njihovom učenju bilo još srednjovekovno. Čak i u doba renesanse, kada su mnoga banalna predanja i ideje stav­ ljeni u pitanje, nije bilo lako ostati sam. Jovanka Orelanka, taj toliko neobičan i privlačan lik, uspela je da se nametne samo dve godine društvu koje je još bilo veoma protivno ženi. Verna svom unutrašnjem pozivu, umrla je napuštena. Jan Hus, koji u Konstanci više nije imao podršku kakvu je uživao u Češkoj; pa Savonarola, »razoružani prorok«, koga je kritikovao Makijaveli; Mišel Serve, koji je poricao Trojstvo; Đordano Bruno, koji se suviše rano približio panteizmu - svi oni stradali su na lomači. Oprezniji, Kopernik je svoje čuveno delo De revolutionibus orbiiim coelestium štampao tek kada je osetio da mu se smrt približuje. A pobrinuo se i da ga posveti Pavlu III. Mudre predostrožnosti, jer je jedan vek kasnije inkvizicija primorala Galileja da se odrekne svojih »zabluda i jeresi«. * * *

Nakon ovih opaski, očigledno je da su u doba re­ nesanse popustile društvene veze. Postali su mogući životni putevi izvan starih okvira. Ljudi koji nisu pripa­ dali vladajućim klasama uspevali su da izazovu divljenje i opštu pažnju. Snažne ličnosti mogle su da se razviju bolje i u većem broju no ranije. Učestali i krvavi ratovi, ospora­ vanje dogmi i autoriteta rimske Crkve, povratak antičkih ideala u umetnosti i književnosti, ekonomski napredak i po­ rast raskoši, urbanizacija, sve veće širenje kulture, dodir sa egzotičnim svetovima - sve ove činjenice išle su u istom pravcu i najdarovitijim ili najpreduzimljivijim ličnostima

381

Flandriji, bili su strah i trepet kraljevima kojima je trebalo da se pokoravaju. U doba kada su talijanski kondotjeri sticali slavu, jedan sitni bretonski plemić, Digeslin (Duguesclin), postao je glavni zapovednik vojske u Francuskoj. Sahra­ njen je u Sen Deniju, uz kraljeve. Pesme su opevale njegove podvige. Tapiserije su u XV veku šarama pripovedale nje­ govu vojničku karijeru. Jovanka Orleanka je bila obična ne­ pismena seljančica, a postala je vojskovođa, povratila hra­ brost vojnicima Karla VII, odbila Engleze i povratila krunu svome kralju. Tip poslovnog čoveka renesanse, koji je, svojom inteligencijom i delatnošću, stvorio sebi izuzetno mesto u svojoj zemlji, postajao neophodan vlastima i završavao kao zaštitnik književnosti i umetnosti, nije samo talijanska pojava. »Ništa bitno», piše R. Klajn, »ne razlikuje Žaka Kera od Kozme Starijeg Medičija«. Nadzornik kovnice no­ vca u Buržu, zatim u Parizu, ovaj francuski trgovac pos­ tao je »zlatar« Karla VII, proglašen za plemića i ušao u kraljevski savet 1442. Bio je prvi građanin koji je dobio tu počast. Godine 1448. poslat je u misiju kod pape. Odveć brzo bogaćenje i njime izazvana ljubomora prouzrokovali su njegov pad u nemilost. Ali, misao koje se držao, da »hra­ brom srcu ništa nije nemoguće», mogla bi poslužiti da se okarakteriše čitava renesansa. To je francuska definicija virtu. Najčuveniji trgovac-bankar početkom XVI veka na Zapadu nije bio Talijan, već Jakov Fuger, zvani »bogati«, čija je intervencija bila odlučujuća u trenutku carskog iz­ bora 1519. godine. Pošto je postao palatinski grof i vlasnik četiri vlastelinstva, Jakov Fuger je u svome domu u Augzburgu sakupljao knjige i umetnička delà. Imao je, na pri­ mer, Altdorferove freske. Tako su svi veliki narodi Evrope, u trenutku nastanka modernog doba, dali svoj deo izuzetnih ličnosti. Nemoguće ih je pobrojati. Ali, kako se, ipak, ne setiti Lutera i Kortesa? Prvi je bio skromnog porekla. Nije težio za slavom. Ali, ubeđen da ne treba samo za sebe da čuva učenje o opravdanju verom, odbio je da ćuti. Pošto gaje Rim ekskomunicirao, a

384

Carevina bacila u tamnicu, preuzeo je na sebe da izazove rascep hrišćanskog jedinstva na Zapadu. Jednog dana je re­ kao: »Dok sam živ, niko me neće prezirati, ako Bog to ne želi«. Kortes - siromašni plemić iz Estremadure - spalivši na meksičkoj obali 1519. godine lađe koje je trebalo da ga odvedu na Kubu sa njegovim španskim vojnicima, takođe je doneo herojsku odluku. Zarekao se da će osvojiti actečko carstvo sa šačicom ljudi. To je i učinio; ne bez muke. Tri četvrt veka kasnije Lope de Vega stavio mu je ove reči u usta:

Ja sam Kortes. . . Dao sam Spaniji palmovu grančicu trijumfa svojim blistavim pobedama, kralju prostranstvo bez granica, Bogu duše bez broja. Karlo Peti je odbio da Kortesu daruje titulu vicekralja, jer se plašio njegovih ambicija. Ali, Erazmu niko ne može osporiti titulu »kralja književnosti«. Ovo kopile, sveštenički sin, postao je u zlatnom dobu humanizma prava sila, kojoj su se naizmenično ulagivali Luter i papa, Fransoa I i Karlo Peti. Istina, njemu su zaštitnici bili potrebni, naročito na početku karijere. Ali, »Protej sa stotinu lica«, »neuhvatljiva jegulja« - tako ga naziva Luter - Erazmo je uspeo da sačuva svoju nezavisnost. Zato je i odbio katedru koju mu je Gijom Bide ponudio na Kraljevskom koledžu u ime Fransoa I. Zato je, takođe, odbio da pristupi reformaciji i da primi kardinalski šešir, koji mu je ponudio Pavle III. Možda nikada ranije književnici i umetnici nisu stekli u društvu tako značajno mesto. Ta pojava može se objasniti samo novim širenjem kulture i pritiskom sve brojnije učene publike. Tako su pisci i umetnici uspeli, uza svu potrebu za mecenama, a pošto bi stekli slavu, da se nametnu svojim zaštitnicima. Ništa rečitije od karijere P. Aretina. Živeo je samo od potpore velikaša, a sve ih je prezirao. Život mu je bio stalna učena. Fransoa I mu je jednoga dana poslao na

385

poklon zlatan lanac, koji je predstavljao zlobne jezike. Ali, Fransoa I i Karlo Peti su se otimali o njega; engleski kralj i poljska kraljica obasipali su ga poklonima. Umalo da bude naimenovan za kardinala. Ariosto ga je, s pravom, nazivao »bičem kraljeva«. Tako je jedan nesnosan čovek, koji je pobegao od kuće u trinaestoj godini i nije učio redovne škole, ulivao strah najvišim vlastima, zato što je imao duha, oštro pero i književnu slavu. U njegovo vreme nazivali su ga čak »sekretarom sveta«. Slava umetnika prevazišla je slavu književnika. Vazari piše povodom Leonarda da Vinčija: »Vidimo da pod nebeskim uticajima pljušte najveći darovi na ljudska bića, delovanjem koje izgleda manje prirodno no natprirodno; onda se na samo jednog čoveka prekomerno nagomilaju lepota, ljupkost, talenat, tako da, ma na koju stranu se okre­ nuo, svaki njegov gest je do te mere božanski da baca u za­ borav sve ostale ljude i jasno otkriva njegovo pravo poreklo, koje je božansko i ne duguje ništa ljudskom trudu. Upravo to su ljudi videli u Leonardu da Vinčiju... « Dvadeset godina nakon smrti slikara Đokonde, Čelini je čuo kako Fransoa I kaže kralju Navare i mnogim kardinalima »da nikada na svetu nije bilo ne samo tako vešta čoveka u vajarstvu, slikar­ stvu i arhitekturi, već, naročito, tako velikog filosofa«. Leonardo je prvi umetnik koji je u renesansnoj Evropi uživao tako silan ugled. Ali su se ubrzo digle i druge zvezde, čiji je sjaj bio još snažniji. Rafael je, pogotovo od 1515. godine, smatran u Rimu i na ostalom poluostrvu nekom vrstom heroja, poluboga. Živeo je, uostalom, kraljevski. Kada je umro, na Veliki petak 1520. godine, uzbuđenje je bilo snažno u Večnom gradu, a Lav X je plakao. Pa ipak, niko nije nadmašio Mikelanđelovu slavu, čija je terribilita zaprepašćivala savremenike. U zlatnom dobu mecenat­ stva, on se bez dvoumljena više puta svađao sa naprasitim Julijem II i svaki put se mirio, na njegovu inicijativu. A. Sastel ističe da je Mikelanđelo bio prvi um etnik o kome je za njegova života napisana jedna biografija; prvi koji je dobio neku vrstu kulta pre smrti; prvi kome je pripala

386

počast zvanične sahrane. Vazari je izrazio opšte mišljenje sredine XVI veka kada je napisao: »Nijedan umetnik, ma kako bio izuzetan, neće nikada prevazići to delo, crtežom ili ljupkošću... Mikelanđela može pobediti samo on sam«. *

* *

Renesansa je ponovo otkrila antički pojam Fame, Slave, koja prkosi vremenu i prelazi vekove. Podigla je konjaničke statue kondotjerima; ostvarila je, ili izradila, nacrte grandioznih grobnica za Julija II Medičija, cara Maksimilijana; vaskrsla antičke svečane proslave pobeda. Godine 1443, Alfons Aragonski je trijumfalno ušao u Na­ pulj na pozlaćenim kolima, sred povorke u kojoj su, uz Vrline, išle burleskne figure. Kapija Castel Nuovo u N a­ pulju sačuvala je uspomenu na taj mimohod. Nekoliko go­ dina kasnije humanističkog vojvodu od Urbina, Federika de Montefeltrea, je prilikom njegova venčanja (1459) Pjero delà Frančeska takođe prikazao kao pobednika. Dok sedi na kolima sa četiri točka, princa kruniše Slava, koja stoji iza njega. Ceremonijal slave postao je od onda jedna od glavnih preokupacija renesanse, koja ga je prenela dobu Luja XIV. Lorenco Veličanstveni pisao je jednoga dana Frederiku Aragonskom: »Najčudesnija stvar u antici je taj ceremoni­ jal slave, koji je opijao sve duhove; za to su pravljena kola i slavoluci, mermerni trofeji, pozorišta sa raskošnim deko­ rom, statue, palme, krune, nadgrobne besede i hiljade dru­ gih divnih odličja«. Mantenja, umetnik zaljubljen u antiku, naslikao je između 1482. i 1492. godine za palatu vojvode od Mantove devet kompozicija posvećenih Trijumfu Julija Cezara. Lorenco Veličanstveni je 1491. priredio u Firenci grandioznu svečanost, koja je predstavljala »trijumf Pavla Emila«. Ulasci francuskih kraljeva u talijanske gradove, to­ kom ratova za Italiju, preslikavali su antičke trijumfe. Pri­ likom prijema Luja XII u Milanu 1509. godine, »priređen mu je ulazak«, kaže jedan savremenik, »prema drevnom

387

običaju Rimljana, dočaravajući sve gradove, zamkove i bi­ tke koje je dobio«. Ta moda se neizbežno proširila na čitavu Evropu, onako kako su novine talijanske renesanse prela­ zile granice poluostrva. Ulazak Anrija II u Ruan 1550. bio je trijum f po rimskom uzoru, očigledno nadahnut Mantenjinim platnima. Prenatrpanost i hiperbola brzo su postali zakon toga žanra, još pre druge polovine XVI veka, kada je počela da cveta maniristička zamršenost. Velika kola koja je Direr nacrtao 1515. godine za Maksimilijanov tri­ jumf, prevazilaze maštu. Preterana alegoričnost i nagomilavanje najneobičnijih ukrasnih motiva (orlovi, glave lavova, rogovi izobilja, spirale itd.) kao da će ugušiti jadnog impe­ ratora, kome nedostaje prostora i jedva da se vidi sred pre­ bogate kompozicije. U svakom slučaju, renesansa je svuda na svome prolazu veličala Slavu, antičku boginju koja je ponovo stekla čast. Na zidovima kapele Bentivoljio u Bolonji, Lorenco Košta ju je 1490. godine prikazao na kolima koja vuku slonovi, okruženi ratnicima, gospama i slavnim ljudima. Rimski tip Famae, mlada krilata žena što duva u trubu i nosi lovorov venae, iskrsao je na javnim zgradama: tako u Francuskoj, u kapeli i na fasadi Luvra. Ali, ono što smo napred rekli o književnicima i umetnicima, dokazuje da za slavom nisu tragali samo kraljevi i vojskovođe. Na grobnici Marka Antonija delà Tore (Luvr), koju je izradio Andrea Ričio, anđeo slave proglašava pobedu književnika nad smrću, iscereni kostur koji srdito obara svoju kosu. Dante je u Čistilištu osudio »nezasitu želju za slavom«. A lije Petrarka, pri kraju svoga života, napisao, ne bez taštine, jedno »pismo potomstvu«. Ubrzo je prihvaćeno da hrišćanin ima pravo da traži da nadživi sebe u sećanju ljudi. Ronsar je bio ubeđen da će njegova slava biti večna (Ode, V, 36). Jedan od misaonih učitelja renesanse, Marsilo Fičini, izjavio je da je očigledno kako se »čovek trudi da ostane u ustima ljudi za čitavu budućnost«. Za slavom se tragalo sve do koledža: kod jezuita je prvi u razredu bio pri­ mus imperator.

388

Unapređenje jedinke bilo je, dakle, bar na gornjoj razini društva, glavna odlika evropske civilizacije u tre­ nutku kada se ona udaljavala od obala srednjeg veka. Vrlo rečit je u tome pogledu izraženi ukus doba za izvesnu ličnu književnost, koju su Rimljani slabo gajili. Humanista Pontano izjavio je jednoga dana: »Ja sam sebe sam stvorio!«. Taj iskaz mogli bi, kao svoj, ponoviti mnogi renesansni ljudi, a Alberti je izneo ovu smelu tvrdnju: »Onaj koji neguje svoje lične darove, čini krupnu uslugu Državi», dok je za Lutera pojedinačna sudbina - čak i jednog bednika - veličanstvena i tragična. Naslednik flamanskih i rajnskih mistika, savremenik doba koje je naglašavalo lični greh i, prema tome, zabrinut za spas svakog hrišćanina, Luter je više voleo neposredni razgovor čoveka sa Bogom, odba­ civao je posrednika između spašenog i Spasitelja i svakog vernika smatrao sveštenikom. Tako je reformacija na reli­ gioznoj ravni označila nezadrživi uspon ličnosti, mada je, inače, odricala svaku slobodu grešnom čoveku. * * *

Unapređenje ličnosti nije teklo bezbolno. Dugo se zaboravljala duboka i dugotrajna melanholija renesanse nužno naličje razvoja koji je odvojio jedinku od tradicija i hijerarhije prošlosti. Ronsar nije baš uvek bio tako ubeđen u večnost svoga imena, kao što bi se moglo zaključiti iz nje­ gove V ode (Ljubavi, I, 19). Danas uočavamo da je postojao izvestan romantizam renesanse, o čemu svedoče Di Beleove Jadikovke. Boraveći u antičkim spomenicima najbogatijem gradu i na sjajnom dvoru, ovaj humanistički pesnik se ipak osetio nesrećnim (Jadikovke, IX). Mnogi veliki umetnici i književnici XVI veka osećali su se usamljenim i naginjali su tuzi. Rafael je za Mikelanđela govorio d a je bio »usamljen kao dželat«. Je li potrebno podsećati sa kakvom plastičkom snagom sta­ tue na grobnicama Medičija, koje jje izvajao Mikelanđelo, izražavaju gađenje, bol i očajanje? Čak i ako je pesma koju

389

je umetnik napisao o Noći (»Dopada mi se da spavam, a još više da budem kamen... ») delom bila nadahnuta skorašnjim političkim događajima - pad republikanskog poretka u Fi­ renci - kako u njoj ne videti izraz mnogo dublje zbilje, čiji su koreni sezali do samog vajarovog »strašnog« tempera­ menta? A Mikelanđelov slučaj nije usamljen. Vazari tvrdi da su mnogi slikari njegova vremena bili melanholični: Koređo, Pjero di Kažimo, Pontormo, Roso. Ronsar je samog sebe opisivao kao »nedruževna, podozriva, tužna i melanholična«. Komoens se slično prikazivao, kao preosetljivo biće od samog detinjstva, uvek gotovo na suze. U svakom slučaju, mnoštvo je romantičkih naglasaka u renesansnoj umetnosti i književnosti. Ali, istina, više u XVI nego u XV veku. Direrova Melankolija i slika Luke Kranaha istoga naslova samo su najpoznatija likovna delà posvećena toj temi. Jedna psihoanalitička rasprava o slikama toga doba Altdorferovim, Brojgelovim i Tintoretovim - otkriva u nji­ hovoj pozadini »usečene puteve, mračne šume, brda puna rupa«, sve skrovišta podesna za meditaciju. Ž. Buske (Bous­ quet) dodaje: »Sklonosti ka snuždenosti odgovaraju i utisci noći i mesečine, mnoštvo slika ruševina«. A, kao primer, autor navodi Altdorfera i Mantenju. Pastirska književnost renesanse isticala je smetenost zaljubljenoga koji ne nalazi odziva svojoj strasti i koji utehu traži u samoći. Ponavljanje te teme od Sanazara do Onore Durfea nije slučajno, niti odraz mode. Ta romantička težnja očigledno se susrela sa sklonošću kultivisanog društva ka melanholiji. Ali, još više pada u oči prisustvo smrti u književnim i umetničkim delima. Doduše, često je isticano mesto koje je XV vek davao mrtvačkim plesovima, artes moriendi i trijumfima smrti. Ali, veštački prekid, koji se, naročito u Francuskoj, dugo održavao između XV i XVI veka, nije dozvoljavao da se dovoljno pažnje pokloni dugo­ trajnom prisustvu besede o smrti. Delo Ronsara je, pak, rečito u tom pogledu. Neke od njegovih najpoznatijih i najprivlačnijih pesama - one koje đaci uče u školi - usredsređene su na misli o bliskoj ili već prisutnoj smrti. Kad pesnik po-

390

živa mladu lepoticu na ljubav, čini to podsećajući je da mla­ dost nestaje za tren oka (Ljubavi, 17). Krajem XVI i početkom XVII veka, opsednutost smrću je u Francuskoj jedna od odlika barokne poezije. Nalazeći nadahnuća u besedi o smrti XV veka, Šasinje (Chassignet, f 1635) je jednom od svojih soneta dao naslov Telo koje su pojeli crvi. Najbolji komentar toj pesmi počiva u poređenjima na koja upućuje. Mislimo na Leš u raspa­ danju L. Rišijea, na Trijumfe Smrti Hemskerka i Brojgela Starijeg, na prizor sa groblja u Hamletu (»koliko vremena čovek može ostati u zemlji pre no što istrune?«). Baldung Grin je naslikao jednu sliku (muzej u Bazelu) na kojoj se vidi požudna Smrt kako ljubi golu punačku devojku. Gravire Blomerta i Grojtera su krajem XVI veka simbolički pri­ kazivale taštinu sveta pomoću jednog hibridnog bića: pola lepa žena, pola kostur. Kako bi se vreme verskih ratova, tako bogato pokoljima i mučenjima, moglo rešiti opsesije smrću, koju mu je zaveštalo prethodno razdoblje? Montenj je proveo svoj život razmišljajući o smrti: »Dok se zabav­ ljamo i veselimo, treba stalno da ponavljamo ovaj pripev, koji nas podseća na ono što nas čeka, i da nikad ne dopu­ stimo da nas zadovoljstvo zanese dotle da nam s vremena na vreme ne prođe kroz glavu na koliko smo načina u tom našem uživanju izloženi smrti i na koliko nam načina ona preti«. Tvrdio je da nije »melanholična« priroda, ali je priz­ navao: »Oduvek sam se najviše bavio mislima o smrti, čak i u najraskalašnijem dobu svoga života...« Smrt je bila jedna od družbenica renesanse. F. Monije je pre pola veka označio kvatročento kao doba »trijumfa života« i retkih samoubistava. Na istorijskom istraživanju je da proveri to. Za sada to istraživanje uočava drugačiju stvarnost, istina u nešto kasnijem raz­ doblju nego stoje ono koje je proučavao Monije. Luter, 1542, i nadbiskup iz Majensa, 1548. godine, pripisali su đavolu epidemiju samoubistava, koja se onda širila u Nemačkoj. U Nirnbergu se 1563. za tri nedelje desilo četrnaest samoubi­ stava. U svakom slučaju, makar i letimičan pregled knjiže-

391

vnosti XVI veka pokazuje kakav je značaj u to doba imala tema očajanja. Ideja da život ne vredi napora da bude življen, često dolazi pod pero pisaca. U Pohvali ludosti nalazimo ovu neočekivanu tvrdnju, nakon podsećanja na tužnu ljudsku sudbinu: »Ne moram vam govoriti za koja su nedela ljudi kažnjeni takvom sudbinom, niti koji ih je rasrđeni Bog kaznio da se rađaju za takve nevolje. Ko do­ bro o tome razmisli, odobriće primer miletskih devojaka i njihovo tako bolno samoubistvo. Ali, ko su, dakle, oni što su se ubili zbog odvratnosti prema životu? Prijatelji Mu­ drosti«. I Ludost zaključuje da ona život čini snošljivim. Di Bele je sastavio jednu potresnu Tužaljku očajnika, čiji is­ kreni naglasak ne zavarava:

Srećno je stvorenje Koje je našlo groba U majčinoj utrobi! Srećan je onaj čiji se život Pri dolasku na ovaj svet Zaneo u večnisan! i

!v

Smrt je ono što želi Tasov pastir Aminta kada je, pošto gaje odbila nimfa Silvija, skočio sa vrha stene - iako, istina, nije poginuo. Sto se Hamleta tiče, on žali što hrišćanstvo zabranjuje samoubistvo:

O! kad bi ovo preveć, preveć čvrsto razložilo se meso, stopilo se, rastvorilo se sve u rosu samo! 11 ’ bar da višnji zakon ne zabrani samoubistvo! Bože! Bože moj! Kako mi bljutav, glup, otrcan, jalov izgleda svaki korak tu na svetu! O, pj'uj! O, p fu jf A u čuvenom monologu, »biti ili ne biti«, Hamletu ponovo pada na um misao o samoubistvu: »Umreti: samo usnuti; i reći, usnivaš, da je jadu srca kraj i konac, da je * Prev. Velimira Živojinovića.

392

onim tisućama trzaja što su prirodni, jer mesu prirođeni su - to bi bio doseg vredan da čovek srcem skrušenim čezne za njim... « Očajanje intelektualca, reći ce neko, i pozvaće se na samoubistvo humaniste Bonaventure De Perija (Des Periers). Ali, u delu Priviđenja... smrti, objavljenom u Lionu 1538, jedna stara seljanka, oslonjena na štap i okružena sa dva skeleta, kaže:

Uzalud sam živela dugo Kad mi se više ne živi Već smatram za sigurno Da je smrt bolja od života. Tolike razočarane izjave ukazuju na značajan pesimistički tok u složenim kretanjima renesanse. Brojni su oni koji su stavili u pitanje vrednost razuma i moralne sklonosti čoveka. Poslušajmo najpre Ronsara:

...mi nismo drugo Do oživljena zemlja, do živa senka, Predmet bola, bede i muke... I zato nas Homer izjednačuje Sa lišćem što u zimu pada sa drveta, Toliko smo slabunjavi i jadni, Primajući bez počinka na hiljade zala. (Himne, II, 9) Kad je reč o kritici razuma, pomišljamo, prirodno, na slavnu Odbranu Remona Sebonda, koja se nalazi u II knjizi Eseja. »Kad bi neko sakupio naramak gluposti ljudske vrste, reklo bi se d a je čudo...» Ali, manje je poznata bolna Direrova tvrdnja: »Mi bismo veoma želeli da steknemo i imamo istinu o svakoj stvari. Ali, naš tromi um ne može da dosegne savršenost umetnosti, istine i mudrosti. Laž je u osnovi naših saznanja, a mrak nas tako nemilosrdno obavija da, čak i oprezno se krećući, posrćemo na svakom koraku«. Na ravni etike renesansa je bila još stroža, a tekstova koji to dokazuju ima u izobilju. Erazmova Ludost podseća na

393

»zlo koje čovek čini čoveku: upropašćuje ga, baca u tam ­ nicu, obeščašćuje, udara na muke, postavlja mu zamke, iz­ daje ga. Kad bi se sve htelo nabrojati, zajedno sa uvredama, optužbama, prevarama, značilo bi to brojiti zrna peska«. Makijaveli, a nakon njega i Gvičardini, smatra da su ljudi podli i lažovi, i zaslužuju jedino da ih laži vode. Ronsar u jednoj Maskaradi tvrdi da na zemlji ne vidi »drugo do varanja, do pakosti«. A Hamlet kaže da je svet »prostrani zatvor, u kome ima mnogo ćelija, samica i kula«. Agripa d’Obinje priziva »strašnu ruku« Božju na »gradove pijane od krvi, a još žedne...» Petnaesti vek stavio je naglasak na greh i osetio panični strah pred izgledom Strašnog suda. Ljudi toga vremena nastojali su da zaklon nađu u zaštitničkom ogrtaču Device, da se sakriju iza svetaca. Hvatali su se za relikvije, hodočašća, zavetne mise, kao za amajlije protiv pakla. Zar se može smatrati da XVI vek, u kome je Mikelanđelo nadah­ nuće za sikstinski Strašni sud potražio u Dies irae, nije imao izoštrenu svest o grehu? Naprotiv, ta svest je bila jedna od odlika zapadnog mentaliteta u doba renesanse, u najširem smislu izraza. Otkrivši d aje usamljeniji no negda, čovek se onda istovremeno osetio i razoružaniji pred smutnjama So­ tone. U našoj zapadnoj civilizaciji i u doba plodne krize koju proučavamo, unapređenje jedinke i osećanje lične krivice bile su dve nerazlučive stvarnosti. Reklo bi se da Brod lu­ đaka Sebastijana Branta (1494), te Sedam smrtnih grehova, Lečenje ludila i Prostidigitater Hijeronimusa Boša, koji iz­ javljuje daje, »čitav svet sačinjen od luđaka«, predstavljaju srednjovekovnu zebnju, a početkom XVI veka ustupaju mesto erazmovskoj ironiji. Ludilo gubi onda svoju tragičnu i metafizičku prirodu. Ono postaje kritički duh, razum koji se izruguje samome sebi. Poziva ljude na razmišljanje; nije više strašno ovaploćenje greha. Ali zbilja pred tim zlom na­ stavila je da traje i posle Pohvale ludosti, koja je iz 1511. godine. Nekoliko godina kasnije, Luter je otkrio učenje o opravdanju verom: radikalno rešenje za sve hrišćane koji su se osećali nesposobnim da drugačije umaknu Sotoni. Nasu­

394

prot temeljnom pesimizmu protestantske teologije stajalo je od tada potpuno poverenje u Spasitelja, neka vrsta bekstva u Boga. Luter je pisao: »Čineći što može, čovek greši smrtno... On treba potpuno da očajava nad samim sobom da bi po­ stao sposoban da primi milost Hristovu«. Tako je u polo­ vini Evrope u doba renesanse pobedilo učenje utemeljeno na očajanju i verovanju u apsolutnu nesposobnost čoveka da sam ostvari makar i jedno dobro delo. »Ta izopačenost« (nastala nakon prvobitnog greha), piše Kalvin u svome delu Nauk hrišćanske vere »nije nikada u nama besposlena, već stalno rađa nove plodove, to jest (delà ploti)... kao što užarena peć neprekidno baca plamen i iskre, i kao što izvor izbacuje svoju vodu«. Čak su se i humanisti, kao Cvingli, Buser i Margareta Navarska, priklonili učenju o opravdanju verom, čije su najdublje implikacije, ipak, oprečne humanističkoj filozofiji. *

** Renesansa je, dakle, sa zebnjom razmišljala o problemu individualne slobode, a najbolji duhovi optuživali su pone­ kad sudbinu - to jest zvezde - što ih je prisilila na bolno po­ stojanje. Zato je to doba nemira i preporoda nerazumljivo onome koji ne prizna astrologiji značajno mesto koje je onda imala. Di Bele, koji je sam za sebe govorio d a je biće slaboga zdravlja i nastanjen »neizrecivom« i »dubokom tu­ gom», optužio je izričito zvezde koje su upravljale njegovim rođenjem:

Prokleta nek’je svetlost Što me prva obasjala, Jer je strogo nebo Podvrgla moje rođenje Goropadnoj sili Jedne tako zlosrećne Zvezde... O nesrećna nevinosti

395

Nad kojom toliko moći imaju Nepravedne zvezde! (Tužaljka očajnika) Kamoensova ispovest, u jednoj od njegovih Can­ zones, koju navodi Ž. Buske, potvrđuje isto verovanje u svemoć zvezda: »Kada sam, umakavši iz majčinskog zat­ vora, ugledao dan, odmah je mnome zagospodario kobni uticaj zvezda. Uskratile su mi slobodu, na koju sam imao pravo. Hiljadu puta sudbina mi je ukazivala na bolje, a ja sam, uprkos sebi, išao za gorim. A da bi moje muke od­ govarale mome uzrastu, one su htele da me, kada sam još kao dete lagano otvorio oči, rani jedno dete bez očiju (Lju­ bav)«. U doba kada su napisani, ovi iskazi, kojima ne ne­ dostaje izvestan romantičarski kolorit, nisu uopšte izazivali čuđenje savremenika. Nalazili su se u srodnom astrološkom kontekstu. Ciceron je pisao: »Zvezde treba smatrati božanstvima«. To mišljenje postalo je opšteprihvaćeno krajem paganske antike. Štaviše, pretvaranje mitoloških bogova u zvezde pomoglo im je da prežive, u neku ruku po imenu, rano hrišćansko carstvo i srednji vek. Nasuprot tome, novi procvat zanimanja za paganska božanstva u doba renesanse kao da im je podario novu moć veličanjem mađijske snage planeta, sa kojima su se ona sada mešala. Uprkos oglušivanju o te či­ njenice, a ponekad i bacanja anatema na njih, Crkva nije us­ pela da protera astrologiju iz hrišćanske civilizacije. Zivele su zajedno. Sveti Toma Akvinski je prihvatao, kao i Dante, da zvezde određuju bar fizičke odlike jedinke. U Evropi je krajem srednjega veka širen jedan priručnik o mađiji, sastav­ ljen na arapskom u X veku, od helenističkih i orijentalnih materijala, a na španski preveden u XIII. Širenje toga priručnika uveliko je doprinelo novom procvatu astrologije. To delo, čije je latinsko ime Picatrix - čini se d a je ovaj na­ ziv nastao izobličavanjem imena Hipokrat - temeljilo se na učenju o zvezdama, tesno je povezivalo duhove i planete, ukazivalo na to kako im se treba moliti i kako njihovu silu

396

okrenuti u svoju korist. Zanimanje za neoplatoničku filozo­ fiju i ezoterička učenja pojačalo je u doba Fičinija verovanja u astrologiju, pošto se, prema shvatanjima Platonovih učenika, mikrokosmos i makrokosmos - čovek i svemir međusobno podudaraju i slični su. Svet je satkan od tajan­ stvenih privlačenja i odbijanja, on je igra ogledala okrenu­ tih jedna prema drugima. »Zvezde nam daju znakove«, piše E. Garen, »i daju znakove jedne drugima, gledaju se među­ sobno i gledaju nas, slušaju se međusobno i slušaju nas... Svemir je džinovski, mnogostruki i raznoliki razgovor, čas tiho šaputanje, čas glasan, čas tajni, čas otvoreni«. Nikakva nauka, bila ona medicina, hernija ili fizika, nije u takvim uslovima moguća bez poznavanja kretanja planeta u zodi­ jaku, bez poznavanja njihovih osobenosti, njihovih ljubavi i mržnji. Kada u daljem nastavku našeg izlaganja budemo raspravljali o nauci, ponovo ćemo se vratiti na taj vid astro­ logije. Za sada ćemo se zadržati na njenim moralnim impli­ kacijama i odnosu koji su renesansni ljudi često uspostav­ ljali između planeta i pojedinačne sudbine. Pre svega, svaka planeta upravlja jednim delom sveta, čiji se žitelji, prema tome, nalaze pod njenim posebnim uticajem. Indija se, tako, nalazi pod vlašću Saturna, dok je Ju­ piter gospodar zapadnih, dakle hrišćanskih zemalja. Otuda na zvoniku crkve Santa Maria del Fiore vidimo Jupitera, obučenog u kaluđersku odeću, sa krstom i čašom u ruci. Kao kaluđer javlja se i u španskoj kapeli crkve Santa Maria Novella. Na jednoj graviri iz 1492. nosi mitru. Ali, planete imaju i »decu«. Dok se, počev od XIV veka, učvršćivao preporod astrologije na Zapadu, javljaju se i množe pred­ stave planeta i njihove dece na ilustrovanim rukopisima i na građanskim ili verskim zdanjima. U Španskoj kapeli pla­ nete se nalaze iznad slobodnih veština, a očigledna je bila namera slikara da pokaže kako između njih postoji veza zavisnosti. Na jednom kapitelu Duždeve palate u Veneciji, M erkur se predstavlja kao profesor okružen đacima. On je zaštitnik književnosti i nauka, onaj koji daje bistru pa­ met i znanje rođenima u njegovom znaku. Posebno zanim­

397

ljiv dokument o astrološkim verovanjima zapadnih žitelja krajem XV veka jeste jedna Hausbuch porodice Volfeg, koja posvećuje po jednu stranicu svakom od ovih nebes­ kih tela: Saturnu, Jupiteru, Marsu, Suncu, Veneri, Merkuru i Mesecu. Oni galopiraju nebom jašući na atovima. Ispod njih, na zemlji, ukazuju se njihova »deca«. Tako Mars rađa rat, a Hausbuch prikazuje prizore grabeži i krvoprolića. Ve­ nera prirodno rađa ljubav, i zemlja je onda ispunjena pesmama, veselim nestašlucima i ljubavnim prizorima. No, počev od XV veka, često se planete prikazuju na dvokolicama, kao u trijumfima, dok se njihova »deca», ispod njih, bave svojim omiljenim zanimanjima. Tako je na zidovima odaja Bordžije, koje su slikali Pinturičio i njegovi učenici. Merkur prolazi nebeskim svodom na svojoj dvokolici, dok na zemlji, u prijatnoj uvali, književnici i učenjaci čitaju ili razgovaraju. Italijanska renesansna umetnost je osobito volela velike astrološke kompozicije. Na jednoj ogromnoj fresci palate Radione u Padovi moguće je prepoznati, odozdo na gore: 1. planete i njihovu »decu«; 2. zodijačke znakove i uz njih dvanaest Apostola i radove tokom dvanaest meseci; 3. na vrhu, tajanstvene ličnosti dekane, to jest duhove koji uprav­ ljaju područjima na koja se dele dvanaest zodijačkih regiona. Raspored mesta je takav da sunce, izlazeći, svakoga meseca na zidu odaje osvetljava ono zodijačko područje kojim u to vreme stvarno prolazi na nebu. Slavne freske Frančeska del Kosa i Kozme Tura (1469), u palati Šifanoia u Ferari, nude pogledu sličan raspored. Gore su naslikani dvanaest velikih olimpijskih bogova, »gospodari meseca«. Svaki od njih vozi se na dvokolicama i okružen je svojom »decom«. Pojas u sredini rezervisan je za zodijačke znakove i dekane koji njima upravljaju. Dole je u svečanom dekoru opisan kalendar aktivnosti vojvode Borzo d’Este: odlazak u lov, razgovor sa jednom dvorskom budalom, itd. J. Sesnec je sa mnogo tananosti pokazao da su te zone, raspoređene jedne iznad drugih, samo projekcija sferičnog sistema čije je donje područje središnje jezgro, to jest zemlja. Ali kako

398

sa druge strane ne uporediti freske iz Ferare sa Dragocenim trenucima vojvode od Berija, koji sadrže od vrha do dna zodijačke znakove. Sunce na dvokolicama koje vuku krilati konji i aktivnost vojvode iz meseca u mesec? Zahvaljujući prisustvu astrologije u doba Rene­ sanse, likovna delà koja bi mogla jednostavno izgledati lepa skrivaju i jedno dublje značenje. To je ono što vidimo u vili Farnezina u Rimu, vlasništvo trgovca-bankara Agostina Čigija. Svod velike odaje u kojoj je Rafael naslikao Gol­ gotu, ukrasio je Baldasare Perući maštovito i zanosno. Posetilac se najpre divi, ne postavljajući pitanja, Ledi i Bli­ zancima, Veneri i njenim pratiljama, itd. Ali ako obrati pažnju da se dva središnja prizora sa svoda odvijaju n a jed ­ nom zvezdanom polju, odmah u njemu iskrsava pitanje: da se on ne nalazi možda pred astrološkom kompozicijom? A upravo se o tome i radi. Perući je želeo da upotrebom po­ desnih simbola dočara izgled karte neba nad Rimom u tre­ nutku rađanja Agostina Cigija, 1. decembra 1466. godine. Postupajući tako, Perući zapravo nije davao ništa novo. U staroj sakristiji crkve San Lorenco u Firenci vidi se, tačno iznad oltara, jedna kupola oslikana mitskim likovima koji predstavljaju sazvežđa. Istraživanja su pokazala da položaj zvezda, onako kako je naslikan na kupoli, odgovara stanju neba nad Firencom na dan 9. jula 1422, kada je osvećen oltar. To povezivanje hrišćanske vere i astrologije moglo je da odvede daleko. Odvažni duhovi pravili su horoskope Hristu, a matematičar Kardan je potvrdio svoju privrženost hrišćanstvu iz astroloških razloga: »Hrišćani su«, piše on, »pod konjunkcijom Jupitera i Sunca, čiji dan je dan Gos­ poda. Sunce znači pravdu i istinu, a hrišćanski zakon sadrži najviše istine i najsposobniji je da ljude učini boljima... Ju­ piter najavljuje čistotu vladanja, poštenja, blagost sjedinjenu sa rečitošću i velikom mudrošću: tako vidimo Hrista kako u dvanaestoj godini raspravlja u hramu; jer Jupiter daruje mudrost pre vremena« . Čak i kada nije navodila renesansne ljude na tako čudne dedukcije, astrologija je u kolektivnom mentalitetu

399

podrazumevala - srećnu ili nesrećnu, zavisno od slučaja - potčinjenost pojedinačnih sudbina nebeskim silama. Na tavanici Farnezine, Slava, duvajući u trubu nasred neba, objavljuje diku Čigija. Ona znači d a je bankaru pri rođenju horoskop bio povoljan, a daje karijera tog poslovnog čoveka, prijatelja papa i prosvećenog mecene, potvrdila obećanja zvezda. Ali nemaju svi takvu sreću. Briga je ćar onih što su rođeni u znaku Saturna. U Picatrixu je Saturn opisan kao »hladan, jalov, sumoran, škodljiv«. Nazvan je još i »razbo­ ritim i usamljenim«. On ima »više briga od ma koga dru­ gog« i ne zna za »zadovoljstvo ni radost«. To je »prepredeni starac koji zna sve lukavštine, varalica je, razborit i pame­ tan«. U Hausbuchu Volfegovih, Saturnova »deca« su, osim orača, jedan osuđenik koga vode na vešala, jedan strvoder koji upravo komada konja, jedna veštica koja prilazi pećini u kojoj su dvojici zatočenika ruke i noge stavljene u okov. Na jednom crtežu Baldunga Grina iz 1516, sačuvanom u bečkoj Albertini, Saturn je prikazan kao mršav, raščupan starac, čiji se čovekomrzački pogled gubi u daljinu. Kako da se onda u tim uslovima ne zabrinu oni koji su rođeni u znaku Saturna? To je bio slučaj Marsila Fičinija, čiji je privatni život pomračivao strah od tužnoga starca koji je upravljao njegovim rođenjem i osudio ga na usamlje­ nost i melanholiju. Direr, koji je 1522. godine samoga sebe predstavio kao Ožalošćenog Hrista, izgravirao je osam go­ dina ranije slavnu Melanholiju, »saturnsko« delo koje je svoju inspiraciju našlo u Marselu Fičiniju, »prvu modernu sliku umetnika«, piše A. Šastel, a koja je i Nervalu prišapnula njegovo »crno sunce melanholije«. Sanjarska boginja u desnoj ruci drži kompas a okružuju je matematičke i inže­ njerske sprave - jer Direr nije bio samo slikar i grafičar - , i tako simbolizuje meditativni život i ono nemirno traganje za istinitim i lepim na koje su osuđena Saturnova »deca«. Peščanik iznad boginje i zvono koje javlja smrt, ukazuju da u životu koji je po sebi suviše kratak neće biti mesto za druačiju sudbinu. No ako je sudbina ljudi poput Direra i Fiči­ nija tuga i samoća, oni zauzvrat uza se imaju genija koga

400

dočarava malo dete što sedi kraj boginje - isti onaj genije koga nalazimo na plafonu Sikstinske kapele, kraj proroka koje je slikao drugi saturnjanin Renesanse, Mikelanđelo. * ** Učinilo nam se najpre da je Renesansa više od ma kojeg ranijeg razdoblja podstakla procvat snažnih ličnosti - i ta činjenica uopšte nije sporna. Pa ipak sada uviđamo da su ljudi onoga vremena sumnjali u svoju slobodu. U sva­ kom slučaju, postavljali su sebi pitanja o njenim granicama. Tako je Makijaveli, mada priznajući slobodnu volju, tvr­ dio da »slučaj upravlja polovinom, ili sa nešto više od po­ lovine naših radnji«. No ako se prostor za mogućnosti osta­ vljene čoveku pokazuje dosta tesnim, on ipak postoji uprkos svemu. Doduše Sreća je promenljiva i sve slike iz toga doba prikazuju je sa točkom, simbolom smenjivanja uspeha i neuspeha. Gvičardini neprekidno ističe nepostojanost Sreće. A i kraljevi se, tvrdi Makijaveli, moraju znatno menjati sa vremenom i okolnostima. A valja koristiti i prilike: to je jedan od vidova vir tu. Napokon, »Sreća je žena i ona se pokorava samo sili i odvažnosti«. Biti slobodan znači umeti pokazati istovremeno gipkost i smelost. Iako pod snažnim osećanjem straha od Saturna, Marsilo Fičini je čak i više od Makijavelija ostajao pri stavu da sloboda postoji. Tako se pridruživao mišljenjima Laktancija i svetog Avgustina koji su, iako ne dovodeći u sumnju uticaj zvezda, istovremeno verovali u stvarno postojanje naše slobodne volje. Putem interiorizacije i svesti duša se uzdiže ka Bogu i izmiče ma­ teriji: to je neoplatonička askeza. Osim toga, od nas zavisi da na najbolji mogući način usmerimo naš život u okviru kruga koji su ocrtale zvezde. Ove »naginju« našu sudbinu, ali je ne »određuju«. Onaj koji je rođen u znaku Saturna moći će da koristi - ili da ne koristi - pokazatelje horoskopa koji mu savetuju da se usmeri prema intelektualnom radu i umetničkom stvaranju. Tako je Renesansa, naročito njen

401

neoplatonički tok. pomirio slobodu i uticaj zvezda. A često je u astrologiji videla neku vrstu lukavstva, opreznu igru sa prirodom. Pošto je ljudski mikrokosmos mesto susreta raz­ nolikih dejstava poteklih iz makrokosmosa, koji po prirodi nije različit od njega, sasvim je normalno upitati za savet as­ trologa u trenutku važnih odluka. Treba li se oženiti? K re­ nuti na put? Ili, ako je to kralj, treba li zaratiti protiv suseda? S obzirom na horoskop, nije čoveku dopušteno da nešto započne ne gledajući koji je to dan. Astrolog će mu reći šta je moguće i kada je to moguće. »Astrologovo je gledište«, piše E. Garen, »daje nužno uveriti, ubediti sile prirode koje nam prete, povezujući se sa nekima od njih u borbi protiv drugih, koristeći pri tom sve naše snage da bi se naši proti­ vnici savladali... Poznajući navike neba, njegova područja, podneblja, uticaje, mudrac pribegava svečanostima, koristi vešte taktičke finese, čak molitve, obrede, amajlije. On tako lukavstvo suprotstavlja sili, egzorcizam pretnji, prevaru zamci«. Astrologija na izvestan način ukazuje na defanzivnog čoveka, u koga spoljašnji svet prodire sa svih strana, a u čijem okviru on teško može sebi da stvori mesto. No Renesansa je, pogdekad po cenu protivrečnosti, toj slici čoveka koji više trpi nego što delà pridružila i shvatanje o čoveku stva­ raocu, gospodaru sveta, čarobnjaku. To shvatanje zajed­ ničko je Piku de La Mirandoli, samom Fičiniju, Lefevru d’Etaplu i Paracelzusu; a potiče istovremeno od Avicene (980-1037) i iz učenja Hermesa Trismegista, kojima je neoplatonička škola pridala veliki značaj. U Picatrixu se po­ javljuje ideja, koja će u Renesansi postati veoma značajna, da zato što je sažeti izraz sveta čovek-mikrokosmos može da deluje na čitav svemir izvodeći nove kombinacije, to jest nove konvergencije sila. Mađija od toga doba ima za cilj da vrati čoveku tu moć nad elementima koju je zbog prvobit­ nog greha izgubio. Da između mađije i astrologije postoji veza, to je očigledno. Mađijsko delo će biti nedelotvorno ako nije izvršeno u trenutku kada su povoljne zvezdane konjunkcije.

402

Usred svemira u kome zemlja i nebo teže jedno ka dru­ gom, optimizam neo-platoničara, dakle, predstavlja čoveka kao gospodara koji delà i predviđa da bi delovao. On je zrnce prašine, ali ako poželi može postati gospodar sveta koji mu naliči i čiji je on sažeti izraz. U tome se sastojalo otkrovenje »tri puta velikoga« Hermesa. Ta slika čoveka kao izuzetne tvorevine, živa slika Boga u svetu, sposobnog da ka sebi okrene i na svoju korist upotrebi sve sile prirode, ja­ vlja se u Pimandru, najpoznatijoj Hermetičkoj knjizi, kao i u Knjizi života, najsloženijem i najčudnijem Fičinijevom delu. Čovek-vrač može da zagospodari elementima: nebeskim, pa čak i paklenim silama. On nadmašuje imbecillitas corporis koja mu je zajednička sa svim živim bićima, zahvaljujući inquietudo animi - toj žeđi za saznanjem i delanjem koja mu omogućuje da preobražava svet. Svi astrološki i mađijski priručnici srednjeg veka i renesanse preuzimali su ovaj ptolomejev iskaz: »Mudrac će pobediti zvezde«. Piko de La Mirandola, koji se dosta čudno pobunio protiv astrologije, dao je u De dignitate hominis (1486) potresnu pohvalu »pri­ rodne« ili »božanske mađije«: »Puna najviših tajni, ona obuhvata najdublje posmatranje najtajanstvenijih stvari i saznavanje čitave prirode. . . Ona otkriva javno, kao da ih je sama stvorila, čudesa u najzabačenijim krajevima sveta, u krilu prirode, u zabranima i tajnim pretincima Božjim; i kao što zemljoradnik sparuje brest sa vinovom lozom, tako vrač sparuje zemlju i nebo, to jest donji svet sa vrlinama i silama gornjeg sveta«. Kako onda ne slaviti čarobnjaka, to jest čoveka? On je, naime, kaže Piko, »najsrećnije biće«. Ne samo životinje, već i zvezde i zagrobni duhovi zavide mu na visokom položaju. On je »veliko čudo«, »divno biće«. Otuda i ova tvrdnja, bitna za određivanje optimističkog humanizma: »Neka vrsta svete težnje preplavljuje naš duh da bismo, nezadovoljni osrednjošću, išli za vrhuncima i da bismo svim svojim silama nastojali da ih dosegnemo, pošto ono što poželimo to i možemo«.

403

* ** Kritike astrologije bile su pre retke u doba Rene­ sanse. A ipak ih je bilo. Pikove i Savanaroline su skoro iz istog vremena. Nešto kasnije, Erazmo se u Pohvali ludosti ruga »srećnim vidovnjacima budućnosti« čija je »biblioteka nebo, a knjige zvezde«. Njegov učenik Rable sa svoje strane odbacuje astrologiju: »Ni Saturn, ni Mars, ni Jupiter, niti ma koja druga planeta... (nemaju na ovosvetske stvari) ni­ kakvog uticaja, ako im Bog od svoje volje to ne podari«. I Luter se u izvesnim trenucima podsmevao astrologiji, koju je nazivao čas »veselom fantazijom«, čas »škodljivom i bednom veštinom«. Ali druge reformatorove reči pokazuju da se plašio zvezdanih konjunkcija. Iako je priznavao da »po­ stoji izvesno slaganje između zvezda ili planeta i stanja ljudskog tela«, Kalvin je astrolozima ipak suprotstavljao argumente crpljene iz najboljih izvora zdravog razuma i kritičkog duha: »Često je u nekoj bici na bojnom polju osta­ jalo i do šezdeset hiljada ljudi... Pitam se da li svim tim ljudima koje je smrt tako sastavila treba odrediti isti horo­ skop«. Ali Kalvin nije uspeo da ubedi svoje doba. Istina je da je Edmund iz Kralja Lira žučno napao astrologiju: »Izvrsna je to ludost ovog sveta: kad se našoj sreći smuči, često usled njene presićenosti našim vlastitim postupcima, mi krivimo za naše nedaće Sunce, Mesec i zvezde; kao da smo mi nitkovi po nekoj neminovnosti; budale po nebeskoj prinudi; nevaljalci, lopovi i izdajnici zbog nadmoći sfera; pijanice, lažovi i bludnici zbog nametnute nam pokornosti uticaju planeta; i kao d aje sve u čemu smo zli podstaknuto nekom natprirodnom silom! Divan izgovor za arhibludnog čoveka da svoju pohotljivu sklonost baci na teret neke zve­ zde!« Ali neposredno pre Edmunda, njegov otac Gloster izneo je tradicionalnu tezu: »Ova nedavna pomračenja Sunca i Meseca ne predskazuju nam ništa dobro. M ada ih čovečji razum može objašnjavati ovako i onako, ipak se svet nalazi pod šibom njihovih posledica. Ljubav hladi, prijateljstvo se

404

buni, braća se glože; u gradovima bune, u zemlji nesloga; na dvorovima izdaja; a veza između oca i sina prekinuta«. Između ova dva oprečna mišljenja, Šekspir se izgleda nije opredeljivao. Luter i Kalvin su odbacivali astrologiju, ne zato da bi spasli slobodu čoveka, već slobodu Boga. Jer doktrina o spasenju verom uči da zasluge nemaju nikakvog udela u sa­ mom spasenju. Postoji, dakle, predestinacija; Luter je pre Kalvina izrazio tu na prvi pogled paradoksalnu doktrinu: »Ljudska volja nalazi se između Boga i Sotone i pušta da se vodi i gura kao konj. Ako je Bog vodi, ona ide gde Bog poželi i kako on želi, kao što kaže Psalm LXXIII, stih 22: “Kao živinče bijah pred tobom”. Ako je se Sotona dočepa, ona ide tamo gde on poželi i kako on želi. A ljudska volja u svemu tome nije slobodna da bira svoga gospodara: dvo­ jica vitezova bore se i otimaju o nju« (Rasprava o sputanoj volji, 1525). Pišući ove oštre rečenice, Luter je odgovarao na Erazmovu Dijatribu o slobodnoj volji. Sukob između njih dvo­ jice o slobodi ostao je slavan. On označava najvišu tačku spora između humanizma i Reformacije. Obasipajući svoga sabesednika pogrdama, Luter mu je ipak odao ovo prizna­ nje: »Hvalim te i slavim što si jedini od mojih protivnika uočio pravi problem naše raspre«. Usred razdoblja koje je steklo oštru svest o ličnom grehu, Luter je želeo da spase čoveka oduzimajući mu slobodu. Erazmo mu je ovu, na­ protiv, vraćao. Jedan je naglašavao prvobitni greh, drugi je tvrdio d aje Adamova i Evina greška iskvarila ljudsku volju i razum, ali ih nije ugasila. Pošto je greh oprošten Iskuplje­ njem, čovek ponovo može da ide »pravom dobru« pomoću razuma potpomognutog božjom milošću. Čovek nije tako rđav kao što smatraju pesimistički teolozi. Erazmo je pisao: »U svakom čoveku ima razuma, a u svakom razumu težnja ka dobru«. Ili: »Pas dolazi na svet da bi lovio, ptica da bi letela, konj da bi trčao, vo da bi orao; a čovek se rađa da bi ljubio mudrost i lepa dela«. Čovekova priroda »duboko na­ gonski stremi i teži ka dobru«.

405

Erazmova misao se uklapa u čitav jedan optimistički tok, u kome nalazimo Pika de La Mirandolu, samog Fičinija uprkos njegovom strahu od Saturna, Tomasa Mora, Rablea, Postela i mnoge druge pisce toga vremena. Pohvala ludosti, prvi deo Utopije koji na tako opor način kritikuje renesan­ snu Englesku, izrugivanja kojima je Rable obasuo tolike univerzitetske profesore i kaluđere, dokazuju da su njihovi autori bili veoma svesni slabosti čovečanstva. Ali su verovali u njegovu moralnu budućnost. Nadali su se da će jed­ noga dana ljudska volja postati dovoljno snažna da bi mogla upražnjavati jevanđeoske pouke. Dekart i Kornej su u XVII veku veličali skoro stoičku »velikodušnost« onoga koji ume da savlada svoje strasti. Tako se u renesansi izgradila jedna filosofija slo­ bode uz istovremeni procvat snažnijih i brojnijih ličnosti no u prošlosti. Ali tako dubok pokret, i sa tako krupnim posledicama, nije mogao izaći na svetio dana u zapadnom društvu i mentalitetu, a da ne izazove raspre i vrtloge borba se vodila za i protiv opravdanja verom - , i da ne za­ vije u setu i usamljenost heroje tog individualnog uspona. Pri kraju XVI veka dva glavna toka sukobila su se oko slo­ bode ličnosti. Protestantski sinod u Dordrehtu (1619) i jansenizam nastavili su Luterovim i Kalvinovim tragom. Sni­ zili su čoveka da bi uzdigli Boga. Optimistička teologija Jezuita preuzela je, naprotiv, erazmovsku poruku. No ovu su još više prihvatili nezavisni protestanti: Serve, Kurnhert (Coornhert), Soein, uskoro Berkli (Bercloy), kvekerski teo­ log, koji su poricali prvobitni greh - gledište koje je na ra­ dikalan način spašavalo ljudsku slobodu. Na taj način su oni otvorili put ka »dobu prosvećenosti« koje je imalo samo jednu dogmu, dogmu o napretku čovečanstva.

406

D vanaesta glava DETE I OBRAZOVANJE Učvršćivanje individualizma u zapadnoj civilizaciji pratilo je otkriće deteta. Ono se odvijalo sporo. Skulpture i minijature su još u XIII veku dete uglavnom prikazivale kao malog čoveka: dokaz da se prvom životnom dobu nije pridavala vlastita originalnost. Pa ipak, u doba svetog Luja pojavilo se nekoliko prikaza mladosti i detinjstva: mladi anđeo, koga potom nalazimo u umetnosti renesanse na sli­ kama fra Anđelika ili Botičelija; mali Isus, sve više vajan ili slikan uporedo sa razvojem marijinskog kulta; najzad golo dete, simbol duše u trenutku rođenja ili smrti, kada ulazi u telo ili ga napušta. Druga od ove tri teme je počev od XIV veka doživela najveći uspeh i upravo zahvaljujući njoj je detinjstvo uspelo da se izrazi u zapadnoj umetnosti i da postane svesno sebe. U tom pogledu se Madona sa sinom na kolenima, koju je fra Anđeliko oko 1450. godine nasli­ kao na zidovima manastira Svetog Marka u Firenci, može smatrati delom-međašem između dva razdoblja. »Najlepše dete« još ima ukrućeno držanje: desnom rukom blagosilja, levom drži svemirsku kuglu; kao i majčino, lice mu je okruženo oreolom, a njegove crte izražavaju vedrinu i umnost koji prevazilaze njegov uzrast. Ali kaluđer-umetnik je

407

pred detetom-Bogom osetio izvesnu pobožnu nežnost. Obu­ kao ga je u crvenu i belu odeću čiji svetli tonovi odudara­ ju od tamno-plavog ogrtača njegove majke; njegovo lice je okruženo ljupkim plavim uvojcima; zaokruglio mu je obra­ ze i bradu. Isus ovde nije više beba, već dečak. Fra Anđeliko se, dakle, nije usudio da ga prikaže golog, jer dugo je ta nagost, kada je reč o sinu Marijinom, bila uskraćena božan­ skom novorođenčetu, kao što se to vidi na Jan Van Ajkovoj slici Devica u Otenu, na slici Rođenje samoga fra Anđelika i u delima mnogih umetnika toga doba. Ali krajem XV i početkom XVI veka, Leonardo, Rafael i Mikelanđelo, po­ stavili su kraj Device golo dete Hrista koje već zna da hoda. Tako je religiozno slikarstvo Renesanse omogućilo zapad­ noj osećajnosti da najzad izrazi, po našem mišljenju sasvim prirodno, divljenje pred sasvim novim telom deteta. Dok je taj razvoj tekao, Marijin sinje izgubio svoju hijeratičku i nestvarnu prirodu. Prestao je da deli blagoslov da bi postao novorođenče kao i sva druga, šćućurujući se uz majku (Devica Velikog Vojvode), igrajući se sa malim Jovanom Kristiteljem (Devica na hridi, Lepa vrtlarica), zabavljajući se sa cvetom ili pticom (Devica sa štiglicem). Koređo je znao da na divan način izrazi razdraganu nežnost odraslih što se igraju sa božanskim detetom. Na Venčanju svete Katarine, Isus stavlja prsten mističkog venčanja na prst svetice. Sveta Katarina, Devica i sveti Sebastijan, pak, sa osmehom prate istovremeno nespretan i zdušan čin novo­ rođenčeta. Na slici Madona sa svetim Jeronimom, Kaređo je umiljatom Magdaleninom držanju dao neizrecivu ljup­ kost. Njena glava dodiruje punačko telo deteta Isusa, dok se ovaj igra plavim uvojcima svetice. Tako su umetnici Renesanse brzo oživeli temu religio­ znog detinjstva. Osim toga, oni se nisu vezali samo za Isusa. Rođenje Device, vaspitanje Marije koju sveta Ana uči da čita, igre Jovana Krstitelja ili sinova svetaca, preplavili su likovnu umetnost u trenutku kada su povesti o deci počele da se množe u legendama i pobožnim pričama, kao što su to Bogorodičina čuda. Religiozna umetnost je bila izgovor

408

za prikazivanje deteta. Novorođenčad koju je Andrea Delà Robia oko 1465. godine naslikao u Spedale degli Innocenti u Firenci, na medaljonima od pečene zemlje, nisu žrtve okrutnog Iroda, već naprosto lepa odojčad dobro popunje­ nih obraza, uvijena po modi toga vremena u pelene sve do ramena. Pri svemu tome je, s obzirom na vreme (1432-1440), sasvim izuzetno mesto dato detetu u cantorieama, koje su Luka Delà Robia i Donatelo izvajali u unutrašnjosti kate­ drale u Firenci. Pevači, svirači na harfi, gitari i u trubu Luke Delà Robie izražavaju hrišćanska osećanja koja su odsutna iz bahantskog kola koje plešu Donatelova razbarušena bam­ bini. Ali ova delà slave ponovo pronađeno detinjstvo i ra­ dost prvih godina života. Prava anticipacija gledišta o kome je ovde reč. Jer dete je, u stvari, neopaženo ušlo u modernu civilizaciju. Mačjim korakom je napustilo religiozni okvir, u kome je bilo najpre zatočeno. Devojčica koju je naslikao Kriveli u jednom uglu svojih Blagovesti (1493) je simbolička slika toga razvoja. U odaji bogato ukrašene palate zrak Sve­ tog Duha pada na Devicu koja se moli, dok kod Marije up­ ravo ulaze anđeo i sveti Emidije. Na drugoj strani ulice, na vrhu jednih stepenica, jedan sveštenik i jedno lice obučeno u crveno razgovaraju očito ravnodušni prema krupnoj mis­ teriji koja se zbiva u kući preko puta. Ali među odrasle se uvukla jedna devojčica od tri ili četiri godine. Sramežljiva, neopažena od strane odraslih, držeći se za ogradu na vrhu stepenica, ona gleda na ulicu. Potrebno je da posmatrač učini izvestan napor da bi uočio tu uznemirenu i ponešto durljivu devojčicu koja je najmanje lice na slici. Ona za nas predstavlja detinjstvo koje, u doba renesanse, još okleva da se postavi kao samostalno životno doba. Njegov konačni procvat zavisio je očigledno od pobolj­ šanja opštih ekonomskih uslova. A za Starog poretka odveć siromašni roditelji nisu imali vremena i uslova da brižno neguju svoju brojnu decu. Svedočenje Tomasa Platera (1499-1582), humaniste iz Bazela i sina siromašnog seljaka iz Valea, veoma je rečito u tom pogledu: »Moja majka«, piše on, »bila je hrabra i srdačna, ali stroga žena; kad joj

409

je umro treći muž, ostala je udovica; radila je sav muški posao da bi mogla da podigne decu koja su joj ostala od poslednjeg muža. Kosila je seno, vršila žito i radila druge poslove koji pre pripadaju muškarcima no ženama. Sama je takođe sahranila troje od svoje dece, kada su umrla u jednom velikom pomoru kuge, jer je koštalo suviše skupo da se za vreme pomora sahranjivanje poveri grobaru. Bila je gruba i prema starijoj deci, zato smo retko išli kod nje u kuću... Jednoga jutra bio je pao rani mraz po vinogradima dok smo brali grožđe; pomagao sam joj u branju grožđa i jeo smrznute bobice; dobio sam takve grčeve u stomaku da sam mislio da ću crći. A ona se uspravi preda mnom i kroz smeh kaže: “Ako baš oćeš, crkni! Što si jeo?”... Na stranu ovo, bila je ona inače časna, pravedna i pobožna žena; to su ј°ј svi priznavali i hvalili je«. Mnogo je žena iz naroda u doba renesanse ličilo na majku Tomasa Platera. Luter, koji je uvek gajio duboko poštovanje prema svojim roditeljima, žalio se da gaje majka često tukla, i to nizašto. Dok su, dakle, duboke sile gurale dete u pročelje dru­ štvene scene, druge su nastojale da ga zadrže u svetu odra­ slih, gde njegova krhkost i svežina nisu privlačile pažnju. Tek su u XVII veku otmena deca —o drugima naravno ne govorimo - počela da nose drugačiju odeću od odeće odra­ slih. Broj gelova slika Dečje igre (1560) takođe rečito govori 0 teškoćama na koje nailazi lagano unapređenje detinjstva u zapadnoj civilizaciji. Na javnom trgu i na ulici, dečaci 1 devojčice igraju se s obručem, čigrom, vitlom, preskaču jarca, itd. Jedan se popeo na štule, drugi se služe nogarima kao prečagama. Mnoga se tuku između sebe. Prvi je utisak daje tu reč o bezbrižnosti rane mladosti, o neuzdržljivoj po­ trebi dece za igrom. No, zapaža se i nešto drugo: te igre ne odvijaju se u nekom dvorištu za odmor, to jest na mestu koje bi bilo posebno određeno za učenike i učenice. Koliko njih uostalom ima tu sreću da pohađa školu? Sa druge strane, dečaci i devojčice imaju ne samo odeću, već i lica odraslih, sa skoro majmunskom ružnoćom. Da li se to zaista deca igraju (čigra je dugo vremena bila igračka za odrasle)? U

410

svakom slučaju, reč je o anonimnoj gomili - Brojgelu draga tema - , koja veoma liči na onu iz Borbe Posta i Mesojeda, čudno delo na kome vidimo kako deca i odrasli zajednički učestvuju u istim burlesknim delatnostima. Siromašno dete će dugo vremena ostati bez lica. Zauzvrat, dete iz bogatih klasa privlačilo je pažnju umetnika već od XV veka. Razvoj umetnosti portreta omogućio mu je onda da uđe u istoriju. U Triptihu Portinari (1476­ 1478), Hugo Van der Goes je na kapcima naslikao decu bankara kraj oca i majke. Gledaju, zadivljeni i razneženi, veliku misteriju Božića. Kada se u to doba deca tako po­ jave okružena svojim roditeljima, onda je to često na sli­ kama ili vitražama uz grupu donatora - pri čemu ovi zauzi­ maju sve veće mesto u odnosu na religiozni prizor. Tradicija ovih zavetnih darova održala se dugo u Nemačkoj i Holandiji. Ali to doba, koje je obeležila brza laicizacija sva­ kodnevnog života, ostavilo nam je porodične slike koje više nisu bile namenjene religijskim zdanjima. Takav je portret supružnika Van Gintertelen (1559), koji bez sumnje potiče iz radionice Dirka Jakobsa. Muž, čije životno doba ističe jedan natpis - dvadeset i sedam godina - , oslanja se rukom o rame svoje dvadesetogodišnje žene. Kraj nogu im se igra njihovo dvoje dece. * ** Tako je porodična ikonografija stekla u evropskoj civi­ lizaciji novu važnost. Zato što je porodica, u užem smislu reči, stekla onda više samostalnosti. Raspad karolinškog sveta silio je manje grupe ljudi da pribegavaju plemenskoj solidarnosti. Naprotiv, učvršćenje državnog ugleda, počev od XIII, a još više u XV i XVI veku, oslobodilo je porodicu i dopuštalo joj intimniji privatni život. Takav razvoj odrazio se i na likovnu umetnost: najpre žena, a zatim i dete, poste­ peno su preplavili kalendare i slike o zanatima. Tapiserije i molitvenici prikazuju sada ženu kako sa muškarcima deli

411

njihova uživanja i poslove. Prati ih u lov, čavrlja sa njima u ljubavnim vrtovima; a, ako je reč o seoskom životu, pomaže im kod žetve i berbe grožđa. Sa uživanjem se dočarava unu­ trašnji izgled kuća, unutrašnjost domaćinstva, rad sluški­ nja. Tema godišnjih i životnih doba postepeno postaje poro­ dična istorija. Tako na jednom kapitelu Duždeve palate u Veneciji, koji potiče s kraja XIV ili početka XV veka i koji je u vreme svoga nastanka po svojoj modernosti skoro neka vrsta prethodnice: njegovih osam strana priča život jedne porodice, veridbu, venčanje, bračnu postelju, rađanje dece, smrt jednog od njih, itd. Raznolika i istosmerna svedočanstva potvrđuju sve veće zanimanje za decu. Doba Žersona naziva ih »nadom Crkve», a sledeći vek napisaće za njih brojne katehizme; pri­ maju ih u horove koji se u XV veku skoro svuda osnivaju i doprinose bogaćenju seoskih božičnih svečanosti; ulaze u svetilišta kao »deca iz hora», dok su ranije liturgijsku slu­ žbu normalno obavljali sveštenici. Ali zadržimo se za trenu­ tak na prvim pogrebnim slikama koje su ustupile mesto detetu. Malo ih je iz razdoblja od pre XVI veka. Možemo biti sigurni da je izvesna ravnodušnost prema deci još za dugo vremena, čak i u bogatim porodicama, stišavala bol izazvanu njihovom preranom smrću. Zar Montenj nije pisao: »Izgubio sam dva ili tri deteta na sisi, ne bez žaljenja, ali bez zlovolje?« Više je znakova, međutim, koji nagoveštavaju po­ vlačenje, u XVI veku, te velike vedrine pred smrću male dece. Muzej^ u Gandu čuva dva krila jednog triptiha, koji je naslikao Žerar Horenbut (umro pre 1541), a na kome su prikazani Lievin Van Potelberg, savetnik-poreznik Karla Pe­ tog, njegova žena i njihova deca. Ovih je pet na broju. Ali četiri od njih imaju krstić u sklopljenim rukama: što znači da su bila mrtva u trenutku kada je slika rađena. Na slici su prikazani u životnom dobu kada ih je velika kosačica poko­ sila. Tako su roditelji odbili da zaborave njihova lica: takav stav izgleda nam toliko prirodan, ali u ono doba on ipak nije bio to. On svedoči da se upravo rađao novi senzibilitet. Počev od XVI veka, naime, dete koje je smrt ugrabila javlja

412

se na nadgrobnim spomenicima, kraj svoje majke ili kraj nogu počivših. U XVII veku će već imati pravo na odvojen grob, ako je visokog porekla. Kada je Jakov I, 1606. i 1607. godine, izgubio dve kćeri, jednu od tri dana, drugu od dve godine, kralj je, piše F. Arijes koji je istoriju detinjstva po­ drobno izučio, »naložio da se one prikažu na svojim grobo­ vima u Vestminsteru, u svome svečanom ruhu, a usto je želeo da manja počiva u kolevci od alabastera gde će svi detalji biti verno prikazani da bi se dao utisak stvarnog: čipke na rubenini i kapici«. Renesansa nas je naučila- ili ponovo n aučila- da opla­ kujemo umrlu decu. Luter je iskusio duboku tugu prilikom smrti svoje šesnaestogodišnje kćeri Magdalene. Značajno je to d a je najveći poljski pesnik XVI velca, humanista Kohanovski, najbolje svoje delo, Devetnaest tužbalica, posvetio svojoj maloj Ursuli koja je umrla u četvrtoj godini. Reč je, istina, o razuđenoj i učenošću često preopterećenoj poemi. No zato iskrenost u njoj nije manje očigledna; u njoj ima najlepših odlomaka, »prozirnih i čistih kao suze«: »A ti, uteho moja, vekovi mi te neće vratiti...« Kada je Malerb nastojao da uteši Di Perijea, on je na izvestan način predstavljao prošlost i nedostatak osećajnosti koja danas čudi. Jer pored melodičnih stihova dostojnih Ronsara:

A ruža, ona živi koliko žive ruže, Trenutak jutra. . . nalazimo i ovu ledenu tvrdnju oca koji je i sam izgubio dva deteta:

I mene je već sličan grom Dva puta osakatio, I dva puta mi je razum tako pomogao Da se više toga ne sećam. Tužna moć razuma! Ali XVII vek više nije u tome video trijum f razuma. Uočavamo, naime, da se u doba Luja XIV

413

porodične slike sve više organizuju oko deteta, koje postaje središte kompozicije. Novo zanimanje za detinjstvo ispoljilo se takođe i kroz osobitu ljubav sa kojom je umetnost prikazivala puttije. Ta ikonografija se manje nadovezuje na ikonografiju srednjeg veka, koja je dušu izvan tela prikazivala pomoću golog de­ teta - ili pre malog čoveka - , a više na grčko-rimsku skulp­ turu. Ponovno otkriće Antike dobrim delom objašnjava nečuveni uspeh koji je tema putto doživela počev od XV veka u zapadnoj umetnosti, trijumfujući najpre u Italiji, da bi se potom proširila i preko Alpa i mora. Eros Attis koji je Donatelo tako neobično nakinđurio inspirišući se jednom antičkom statuetom, anđelčić koga je Rafael postavio ispred Galateje, punačka deca što se u Trijumfu Baka i Arijadne u palati Farneze igraju sa tigrovima ili nadleću povorku, pa deca što svojim osmehom i punačkim telima ukrašavaju ba­ reljefe fontane Nevinih, samo su neki od hiljadu primera koji potvrđuju povratak naklonosti prema malim golim amorima. A putti su vrlo brzo sebi stvorili mesta u religio­ znoj umetnosti. Jakopo delà Kverča ih je već početkom XV veka postavio na grob Ilarije del Kareta. Uskoro se raj više neće moći zamisliti bez prisustva, sred svetaca i oblaka, bucmastih i guzatih anđelčića. Vidimo ih na gornjem delu Prepirke o svetom sakramentu, a naseliće i sva neba što će ih barokna umetnost razviti po kupolama i svodovima čita­ vog mnoštva crkava. F. Arijes je s pravom istakao da se »naklonost prema puttou poklopila sa nečim dubljim no što je ukus za antičku nagost, i da je treba povezati sa širokim kretanjem koje je odvelo do zanimanja za detinjstvo«. Naime, što je veće bilo zanimanje za malo dete, to je radije ono prikazivano nagim: o tome svedoče tolike fotografije XIX i XX veka. U doba renesanse se još nerado istorijskoj deci podarivala nagost mitoloških amora i anđelčića. U XVI veku je ipak bilo prvih smelih pokušaja u tom smislu: Holbajn, Ertsen (Aertsen), Ticijan i Veroneze. Na slikama ovih slikara, golo dete još je blisko puttou. Naprotiv, kada je u sledećem veku Rubens

414

slikao svoga golog sina u naručju Helene Furment, on ne samo da ga nije posmatrao kao putto, već mu je stavio kapu sa perom, koja je u to vreme često bila sastavni deo dečje odeće. Kad je reč o prikazivanju male dece (iz bogatih po­ rodica) na slikama, situacija se u drugoj polovini XVII veka preokrenula u odnosu na onu od pre sto pedeset godina: pri­ kazivati ih golim postalo je žanrovska konvencija. * * *

Pošto je otkrila dete, renesansa je prirodno posve­ ćivala posebnu pažnju i problemu škole. Portret Učenika koji je Jan Van Skorel naslikao 1531. godine, simbolički izražava to novo zanimanje. Dvanaestogodišnji dečak, sa crvenom kapom na glavi, u jednoj ruci drži pero, u drugoj hartiju. Ima široko čelo, a lice vedro i srećno. Pogađamo da lako uči i da ga ne biju često. Kao dobar učenik humanističkih učitelja, on već dobro zna svoj latinski, što se vidi iz teksta koji je svojom rukom napisao na svojoj hartiji: Omnia dat Dominus non habet ergo minus, »Gospod daje sve, a ipak zato nije manje bogat«. Ovaj iskaz, uz još jedan ispod slike, zadobija sav svoj smisao u kontekstu doba. Obrazovanje ima vrednosti samo ako odgaja; ono treba da stvori ljude i hrišćane. Da li je taj đak novog doba drugačiji od đaka srednjeg veka? Začelo jeste, a malo dalje ćemo reći i zašto. Međutim, pogrešno bi bilo verovati da postoji prekid između srednjovekovne i renesansne nastave. Programi klasičnih sred­ njih škola, katoličkih ili protestantskih, nisu predstavljali nasleđe antičke škole. Oni su - pregledani i ispravljeni od strane humanizma - produžavali nastavu srednjovekovnih latinskih škola. Ove su se, pak, bile razvile u skladu sa po­ trebama Crkve: stvarale su sveštenike koji su bili potrebni hrišćanskom društvu i koji su naročito morali poznavati la­ tinski jezik, koji je onda posmatran kao živi jezik. Renesan­ sni pedagozi su ne samo dali mesto i grčkom jeziku, već

415

su crkveni latinski zamenili jezikom Cicerona i Vergilija. Čineći to oni su nesvesno kopali jaz, koji će se sve više širiti, između kulture i svakodnevnog života. Odbacili su latinski u prošlost i, nasuprot vlastitoj želji, doprineli da se on skočanji. Pri svemu tome - a to je za nas ovde najvažnije - , oni su u školi zadržali ono bitno iz nastave srednjovekovnih veština koja se sastojala od Trivijuma (gramatika, retorika, dijalektika) i Kvadrivijuma (geometrija, aritme­ tika, astronomija i muzika). U srednjim školama od XVI do XIX veka će se zaista nalaziti razred »gramatike« i raz­ red »retorike«. Istina, »dijalektika« je kao takva iščezla. Ali zato da bi ustupila mesto »logici«, čije ime dosta govori 0 njenom aristotelovskom i tomističkom poreklu i koja je postala sinonim filosofije. Elem, pošto bi izučili gramatiku 1 tri najviša razreda gimnazije, đaci su, osim u Engleskoj, završavali svoju školsku karijeru učeći »logiku« i »fiziku«: ovo gradivo pokrivalo je deo Trivijuma i ceo Kvadrivijum. Ta postojanost programa lako se objašnjava kad pomislimo da su srednje škole klasičnog doba postepeno proizišle, u XV i XVI veku, iz starih fakulteta slobodnih veština. Ovi, uprkos svome imenu koje ne bi trebalo da nas zavara, nisu davali visoko obrazovanje, već pre ono koje bi odgovaralo našem srednjoškolskom. Oni su pripremali za druge fakultete višega stupnja, na kojima se učilo pravo, medicina ili teologija. Taj razvoj može se najbolje pratiti na slučaju Pariza, gde se vidi kako su koledži potisnuli fakul­ tete slobodnih veština. U početku su studenti stanovali kod ljudi u gradu, često po više njih u jednoj sobi. Ali nedisci­ plina koja je iz toga proizlazila i siromaštvo dobrog broja sveštenika, koje je njihovo studiranje trebalo da odvede crkvenoj karijeri, izazvali su stvaranje koledža koji su se počev od XIII veka namnožili u Parizu kao i u Tuluzi, Oksfordu, Kembridžu i Bolonji. Tu je uglavnom bilo reči o ustanovama koje su stvarale bogate ličnosti sa ciljem da se omogući siromašnim studentima da pohađaju univer­ zitet i da na njemu nastave svoje studije. U Parizu je do 1400. godine stvoreno trideset koledža: Sorbona (za teo-

416

loge), Harkurt (za normandijske studente), Navara (sedište »Francuske nacije«), itd. Stipendije su manje dodeljivane »dekretistima« i lekarima, a više teolozima i »veštacima«. U ova dva poslednja slučaja mladi ljudi su se pripremali za crkvenu karijeru. A sasvim prirodno »veštaci« su bili najbrojniji među stipendistima zato što su bili najmlađi. Tako su koledži sve više postajali okosnica fakulteta slo­ bodnih veština. U početku su stipendisti pratili nastavu u ulici di Fuar u prostorijama čiji su podovi bili prekriveni slamom, kod nastavnika osposobljenih za to. No često su ti nastavnici bili sami stipendisti, nešto stariji. Oni su, da­ kle, nastojali da svoju nastavu izvode u koledžima u kojima su živeli. Iz Istraživanja o Francuskoj (1621) Etjena Paskijea saznajemo da su časovi gramatike i grčkog i latinskog prvi napustili ulicu di Fuar. Časovi filosofije su to učinili u XV veku. »Ali pošto su časovi grčkog i latinskog«, piše E. Paskije, »malo po malo počeli da se drže u koledžima, tako se slično dogodilo i sa časovima filosofije, zbog čega se prilikom preustrojstva našeg univerziteta (1452) kardinal Etutvil žalio... Ništa nam nije ostalo od te duge drevnosti do toga da se ovde još moglo dobiti zvanje učitelja slobodnih veština«. Taj na Zapadu dosta rasprostranjeni razvoj nije se, međutim, zbio u Engleskoj, gde je ostala razlika između grammar schools i univerzitetskih koledža. Razni pariški koledži su krajem XIV veka okupljali je ­ dva nešto više od četiristo pedeset stipendista. Ali su u XV i XVI veku znatno brojniji mladi ljudi tražili da se obrazuju, a da pri tome nisu svi nastojali da budu teolozi, lekari ili pravnici. Uz izvesnu novčanu nadoknadu, njima je dozvo­ ljavano da uz stipendiste prate časove u koledžima. Ta nova i bučna masa kandidata za obrazovanje neminovno je izazi­ vala zabrinutost. Tako se objašnjava uvođenje telesnih ka­ zni, umesto novčanih globa, jednako u koledžima Oksforda kao i koledžima Pariza. Godine 1503, Standouk je nastojao u Montegiju da drakonskim uredbama zaštiti pobožnost i odvojenost siromašnih studenata i stipendista. Ali razvoj je uzeo bio nepovratan tok. Studenti sa strane preplavili su

417

koledže koji su morali da se povećavaju, preobražavaju, da određuju novu stegu. Jezuiti, koji su pažljivo pratili kretanje novog doba, pomagali su učiteljima i đacima da prekorače tu odlučujuću etapu. Nije se čitava nastava književnosti u srednjem veku od­ vijala na fakultetima slobodnih veština. Mnogi gradovi koji nisu imali univerzitet imali su bar jednu školu, koju bismo mogli nazvati »srednjom« i gde se predavala »gramatika i slobodne veštine«. Tom tipu pripadaju ustanove koje su osnovala Braća zajedničkog života u Liježu, Deventeru, Selestatu, itd., pravi rasadnici humanista - Nikola Kuzanski i Erazmo bili su njihovi đaci. Tokom renesanse, ove i druge škole koje su opštinske vlasti stvorile - na primer, Gijenski koledž koji je osnovao 1534. godine u Bordou portugalski humanista Andre Guvea - postali su koledži slični onima što su proistekli iz cepanja fakulteta slobodnih veština. Ovi se, pak, nasuprot onome što se dugo vremena verovalo i pisalo, nisu sistematski suprotstavljali prodoru humanističkog duha. Neprijateljstvo najčešće nije dolazilo od njih, već od teoloških fakulteta. Rober Gagen (Gaguin) je s pravom tvrdio: »Naš univerzitet ima dve glave«, jedna gleda ka prošlosti, druga ka budućnosti. Ovaj sud je u celini tačan, ali bi ga valjalo bliže odrediti u pojedinostima. Jer, na Sorboni je 1470. godine postavljena prva pariška štam­ parija. A među prvim delima izašlim ispod njenih presa na­ lazimo Besarionove Besede, Dvoje ljubavnika i Bedu kurti­ zana Enea Silvija Pikolominija - budućeg Pija II - i jednu raspravu o besedništvu, Retoriku, koja je predstavljala Fišeovo (Fichet) zalaganje za humanističko obrazovanje. Mo­ glo bi se još podsetiti da je katedra za hebrejski jezik, koja je na univerzitetu u Bazelu otvorena krajem XV veka, zavi­ sila od teološkog fakulteta, a da je Erazmo 1506. godine proglašen za doktora teologije u Kembridžu. No uprkos ovim nekolikim činjenicama, ostaje tačno da su teološki fakulteti u celini bili protiv humanističkog pokreta, u kome su videli pretnju pravovernosti. Fakulteti u Luvenu, Kelnu i Erfurtu opredelili su se protiv Rojhlina, koji je branio he­

418

brejski jezik i rabinsku književnost. Onaj u Parizu pokušao je da spreči stvaranje »plemenite i trojezične akademije«, koju je 1530. godine osnovao Fransoa I, po savetu Gijoma Bidea. Nasuprot ovome, humanizam je dosta lako prodro na fakultete slobodnih veština. Besarion, koji je predavao u Bolonji, postao je između 1450. i 1455. godine veliki obnovi­ telj studija na tom slavnom univerzitetu, na kome je kasnije, 1515, otvorena i katedra za klasične književnosti. Italijanski humanistički mislioci, poput Gvarina, Filelfa, Vitorina da Feltrea, predavali su u Padovi, gde je 1463. godine Demetrios Halkondilas postavljen za profesora grčkog jezika, pre no sto je svoju nauku preneo u Firencu. Studio u gradu Arnou odigrao je odlučujuću ulogu u širenju tog novog za­ nimanja za jgrčku književnost, što je bila jedna od odlika renesanse. Cak i nakon što je Lorenco Veličanstveni 1472. godine obnovio univerzitet u Pizi, koji je od tada postao glavni u Toskani, grčki naučnici nastavili su da predaju u Firenci. Rimska Sapientia je u doba Lava X (1513-1521) bila važan i veoma ugledan univerzitet. Imala je osamdeset i osam profesora, kao i katedru za istoriju, što je bila čisto humanistička disciplina. Godine 1515, tu je stvoren koledž za grčke studije pod rukovodstvom Žana Lakarisa, koji je bio učitelj Gijoma Bidea u Parizu. I izvan Italije se - uz izvesno vremensko odstupanje - zapaža takvo otvaranje fakulteta slobodnih veština huma­ nističkog smera. Univerzitet u Alkali, u Španiji, koji je 1509. osnovao kardinal Cisneros, imao je trojezični koledž i ob­ javio je slavnu Višejezičnu Bibliju, gramatiku hebrejskog i hebrejsko-haldejski rečnik. U Parizu su studenti dolazili u gomilama na časove koje je italijanski helenista Aleandro, uzgred budi rečeno jedan veoma koristoljubiv čovek, držao 1511. godine u koledžima Kambre i Marš. Pisao je onda, možda sa nešto razmetljivosti: »Smatra se da ima oko dve hiljade prisutnih. Zaista, što se mene tiče, ja nisam ni u Ita­ liji, ni u Francuskoj video velebniji i brojniji skup obrazo­ vanih ljudi«. Pošto se vratio iz Italije gde je sreo Pika de

419

La Mirandolu. Lefevr d’Etapl je proučavao Aristotela u originalu u koledžu kardinala Lemoana. Uskoro će Amio (Amyot) postati učenik tog istog koledža. »Plemenita i tro­ jezična akademija«, u kojoj su počev od 1530. predavali »kraljevski lektori«, u početku se nije nalazila izvan tradi­ cionalnih struktura. Njeni nastavnici su do 1540. godine nosili titulu »lektori univerziteta u Parizu«, koju su istina potom napustili. A koledž koji je stvorio Fransoa I nije imao svoju zgradu sve do XVII veka, tako da su dugo vremena »kraljevski lektori« nastavu držali u različitim koledžima na brdu Svete Genoveve. Jedno od središta književnog preporoda u Evropi bio je univerzitet u Luvenu, stvoren početkom XV veka. Već od 1443. godine na njemu se predaje klasična književnost. Rudolf Agrikola, bivši Deventerov učenik i jedan od začet­ nika nemačkog humanizma, predavao je na njemu slobodne veštine. Jedan Erazmov prijatelj osnovao je 1517. godine u Luvenu koledž na kome su tumačeni spisi »hrišćanskih pisaca, kao i moralni i drugi autori dostojni hvale, na tri jezika: latinskom, grčkom i hebrejskom«. Zračenje te ustanove bilo je snažno. Erazmo je već 1521. godine pisao: »Ne znam da li se ikada kod ijednog naroda književnost bila tako učvrstila kao što je to ovde«. Nastava književnosti razvila se i na nemačkim univerzitetima. Rudolf Agrikola, koji je prevodio Demostena, Isokrata i Lukijana, bio je pro­ fesor u Hajdelbergu. Njegov učenik bio je veliki humani­ sta Konrad Celtis, koji je otkrio delà pesnikinje Hrosvite, umrle oko 1000. godine, i kartu Rimskog carstva koja se pripisuje Pojtingeru. Celtis je uz Maksimilijanov pristanak obnovio klasične studije na univerzitetu u Beču, gde je pre­ davao poeziju i besedništvo. I engleski univerziteti su se otvorili prema humani­ zmu, a Erazmo je od 1511. do 1514. predavao u Kembridžu. Linakr (Linacre), helenistički lekar koji je preveo Galena na latinski, začetnik je Royal College o f Physicians, lon-

420

donske medicinske akademije. Christ’s College i St John’s College, koje je u Kembridžu početkom XVI veka osnovao biskup Džon Fišer uz podršku majke Henrija VII, Corpus Christi College, koji je u Oksfordu 1517. godine osnovao drugi biskup, Ričard Foks - sve su to bila žarišta iz kojih je zračila klasična kultura, latinska i grčka. Najzad, u srednjoj Evropi, u Budimu i Krakovu, univerziteti su zahvaljujući Matiji Karvinu i Jagelonima bili glavna središta širenja humanizma. Sve te činjenice imaju uzornu vrednost. Nasu­ prot suviše pojednostavljenom seckanju istorije, one poka­ zuju da se renesansa postepeno uvlačila u srednjovekovne strukture, koje je malo po malo preobražavala. Istina, bilo je otpora koji su dolazili ne samo od teoloških fakulteta, već i od konzervativnih elemenata fakulteta slobodnih veština. Koledž Montegi, koji su Erazmo i Rable izneli na tako zao glas, opredelio se za odbacivanje novina. U Luvenu i Oks­ fordu je takođe vladala snažna napetost između »Trojanaca« i »Grka«, pri čemu su ovi drugi bili pristalice nove kulture. Ali sve su to bile borbe u pozadini, koje nisu mogle izmeniti nezaustavljivi razvoj. Jer novi tok je ništa manje zahvatio i »srednje« škole izvan univerzitetskih gradova, koje su svoje programe prilagođavale zahtevima humanizma. Džon Kolet u školi Svetog Pavla u Londonu, Johan Šturm u Strazburu, Badiel u Nimu, Andre Guvea u Bordou, Kalvin i Teodor iz Beze u Ženevi, Melanhton .praeceptor Germaniae, od koga je pedeset i šest nemačkih gradova tražilo savet prilikom reorganizovanja svojih škola, najzad Jezuiti u svojim brojnim koledžima - svi su oni napustili srednjovekovni latinski i dali počasno mesto klasičnoj grčkoj i latinskoj književnosti i stavili novi naglasak na istoriju, učiteljicu morala, i reto­ riku, veštinu dobrog govorenja. U civilizaciji koja je ostala zajednička uprkos veroispovednim granicama nastalim sa reformacijom, katolički i protestantski pedagozi išli su is­ tim putem.

421

*

* *

Pošto su koledži, osim u Engleskoj, praktično zauzeli mesto fakulteta slobodnih veština, začelo su univerziteti, lišeni tako svojih najdinamičnijih elemenata, u celini uzev doživeli tokom renesanse opadanje. Koledži su od sada privlačili mnoštvo mladih ljudi kojima nije bilo potrebno usko specijalističko obrazovanje. Evropsko klasično doba je, na dosta paradoksalan način, prema tome, obeležilo izvesno pomračenje univerziteta koji su, uprkos nekolikim izuzecima - na primer onaj u Lajdenu, osnovan 1575, a koji je blistao u XVII i XVIII veku - , povratili svoj stari sjaj i snagu tek u doba romantizma. Pa ipak, to pomračenje ne objašnjava samo nova sudbina koledža. Nastava medicine je tapkala u mestu skoro tri veka. Izučavanje crkvenog prava napušteno je na svim univerzitetima protestantskih zema­ lja. Praktično je više obrazovanje težilo da se ograniči na teologiju. A ta specijalnost zanimala je, čak i u katoličkim zemljama, relativno manji broj studenata nego u srednjem veku, u meri u kojoj se svetovna kultura podstaknuta hu­ manizmom sve više širila. Brojni univerziteti stvoreni u katoličkim zemljama krajem XVI veka (Dilingen, 1554; Due, 1559; Olmuc, 1573; Vircburg, 1575; Pont-a-Muson, 1582; Grac, 1586), začelo su omogućili rimsku protivofanzivu, ali su zračili samo teološki. U protestantskim zemljama je reformacija izazvala na univerzitetima, a posebno kod teologa, pravu pometnju koja je prevladana tek nakon dugog niza godina. Tome je doprinelo otpuštanje profesora koji nisu prihvatili nove ideje, kao i opadanje broja kandidata za pastirska zvanja, na šta se žalio Luter. Evo kakav je bio, po petogodišnjim razdob­ ljima, prosečan broj studenata na nemačkim univerzitetima, između 1501. i 1560: 1501-1505:3.346 1506-1510:3.687

422

1516-1520:3.850 1521-1525:1.994

1511-1515:4.041 1531-1535:1.645 1536-1540:2.307 1541-1545:3.121

1526-1530:1.135 1546-1550:3.455 1551-1555:3.670 1556-1560:4.334

Valjalo je, dakle, sačekati godine 1556-1560, pa da se broj studenata vrati na iznos iz godina 1511-1515. Izgleda da se isto kretanje odvijalo i u Oksfordu: između 1505. i 1509, godišnje je prosečno upisivano 150 novih studenata; između 1520. i 1524, 116; između 1540. i 1544, 70; između 1555. i 1559, 67. U protestantskoj Nemačkoj, gde su univer­ ziteti otvarani čak i u razdoblju krize (u Marburgu, 1527, u Kenigsbergu, 1544, u Jeni 1558), svakako je došlo do opo­ ravka u drugoj polovini XVI veka. Poboljšanje je bilo još osetnije u Engleskoj, zemlji koja je između 1560. i 1640. doživela rekordni priliv studenata u Oksfordu, Kembridžu i na inns o f court (pravnim školama). No važno je prisetiti se d a je situacija s onu stranu kanala bila drugačija od one na kontinentu, i da se u Engleskoj nastava književnosti i dalje odvijala na univerzitetima, dok je ona drugde držana samo u višim razredima koledža. Ako izuzmemo engleski slučaj, ostaje istina da evropski univerziteti 1600. godine nisu više imali onaj sjaj koji su imali dve ili tri stotine godina ranije. Od međunarodnih, kakvi su nekada bili, postali su nacio­ nalni istovremeno po svojim slušaocima i po svojim profe­ sorima. Najzad, bili su tesno potčinjeni vlastima. U Mar­ burgu su profesori mogli biti otpušteni po nalogu kneza, koji je bio sudija njihove pravovernosti. U Kenigsbergu su profesori i studenti polagali zakletvu pruskom vojvodi. U Oksfordu i Kembridžu je kancelara praktično postavljao kralj. U Ženevi su opštinske vlasti tesno nadzirale mesnu akademiju. Razvoj je bio isti i u katoličkim zemljama. Fran­ cuski kraljevi su sve više nastojali da ograniče želje za neza­ visnošću Sorbone. Što se tiče »koledža kraljevskih lektora«, on je, kao što mu i ime kazuje, bio kraljeva tvorevina, a nade koje su polagane u njega ostvarile su se tek nakon revo­

423

lucionarnog razdoblja. Nadvojvoda Ferdinand Austrijski je počev od 1533. godine stavio Bečki univerzitet pod svoj nadzor, a bavarski vojvoda je to isto učinio sa univerzitetom u Ingolštatu. Nema snažnog intelektualnog života bez slo­ bode: univerziteti klasičnog doba su to dokazali. I druge činjenice pokazuju daje u doba humanizma opala vitalnost višeg obrazovanja proisteklog iz srednjeg veka. Lion, Venecija i Antverpen, koji su zbog svojih štam­ para odigrali veoma važnu ulogu u širenju nove kulture, nisu bili univerzitetski gradovi. Bazel je imao univerzitet, ali osrednjeg značaja, a tako značajna bazelska štamparija ne duguje mu bog zna šta. Najznačajniji ne-italijanski huma­ nista, Erazmo, stekao je svoja univerzitetska zvanja u En­ gleskoj, gde je i predavao, ali njegova karijera, u celini uzev, bila je karijera nezavisnog književnika. Većina krupnih in­ telektualaca srednjeg veka, Albert Veliki, Rodžer Bekon, sveti Bonaventura, sveti Toma Akvinski, bili su profesori. Naprotiv, najugledniji predstavnici evropske književnosti XVI veka, Ariosto, Makijaveli, Ronsar, Montenj, sveta Tereza Avilska, Sarvantes, Tomas Mor i Šekspir, stvorili su svoja delà izvan univerziteta. A akademije su se razvile izvan tradicionalnih okvira. Ove grupe ljudi povezanih ne samo prijateljstvom, već i zajedničkim intelektualnim preokupacijama, nisu posto­ jale u srednjem veku. Akademije su se u doba renesanse namnožile najpre u Italiji, potom i u ostaloj Evropi. Najpoz­ natija je bez sumnje ona koja se u Firenci okupila oko Fičina. U XVI veku je oživela u otmenim ali beskorisnim skupo­ vima, Or ti oricellari. »Rimska akademija«, koju je u XV veku osnovao Pomponijo Leto, a koja je u jednom trenutku zabrinjavala Pavla II svojom sklonošću prema paganstvu, nastavila je svoja okupljanja sve do pljačke Rima, 1527. go­ dine. »Napuljsku akademiju« otvorio je Pontano poslednjih decenija XV veka i ona je trajala do 1543. No dok su neke sodaliates iščezavale, rađale su se druge brojnije, neobičnih naziva: Vignaioli, Padri, Sdegnati u Rimu; Elevati u Ferari; Accesi u Ređijo Emiliji; Sitibondi u Bolonji; Umidi i Ac-

424

cademia della Crusca u Firenci. Ova poslednja, osnovana 1552. godine da bdije nad čistotom lepog toskanskog jezika, postoji i danas. Godine 1591, odlučila je da objavi rečnik. Primer potekao iz Italije prešao je planinske lance. London je imao svoje Doctor’s Commons, Anesi svoju »Florimontansku akademiju«. Istina, ove akademije su, naročito u Ita­ liji druge polovine XVI veka, često bile kružoci besednika, u kojima se negovala rečitost. Ali budućnost im je bila lepa. U XVII i XVIII veku znanje su više unapredila književna i naučna društva nego univerziteti. * * *

Dok se nastava preobražavala i koledži dobijali novi značaj, menjao se život i psihologija učenika. U srednjem veku nisu postojali razredi, a reformi univerziteta u Pa­ rizu 1452. godine bila je nepoznata ta reč i stvar. Početkom XVI veka, Tomas Plater, koji je tokom svojih dugih puto­ vanja u jednom trenutku pratio časove u jednoj gramatičkoj školi u Vroclavu, tvrdi d aje »devet baccalaurii držalo isto­ vremeno svoje časove u istoj odaji«. Nije postojala ni stupnjevitost u nastavi. Gramatika koju mi - počev od XV veka - posmatramo kao osnovno obrazovanje, koje treba usvojiti pre svakog drugog, bila je ranije i »osnova i nauka«. Nije bila ustanovljena hijerarhija između gramatike i logike, to jest filosofÿe. Je li onda čudno što su profesori predavali sve »veštine« istovremeno, poput naših današnjih učitelja, posvećujući naprosto više pažnje na svojim časovima onome što je njih više zanimalo? »Stari učenici razlikovali su se od novih, ne po predmetima koje su učili - bili su to isti - , već po tome koliko su ih puta morali ponavljati« (F. Arijes). Zato je među đacima bilo mešavine uzrasta, što tada ipak nije izazivalo čuđenje, pošto se svet dece vrlo rano uključivao u svet odraslih. U XII veku je Robert iz Solzberija video u jednoj pariškoj školi »decu, odrasle ljude, mladiće i starce«. U XV veku se u Nauci o današnjem vremenu (1466) od

425

Pjera Misoa, profesori obraćaju »dobrim đacima... kako... starim tako i mladim, zrelim i zelenim«. Istina, početkom XVI veka ta mešavina počela je da izaziva čuđenje, upravo ukoliko se počeo uspostavljati izvestan krug učenja. Tomas Plater se 1518. godine zaustavio u školi u Selestatu, »prvoj gde mi se učinilo da se uči kako treba«. »Kad sam stupio«, priznaje on, »nisam znao ništa, čak ni da čitam Donat (os­ novnu latinsku gramatiku), a imao sam osamnaest godina. Seo sam među malom decom i bio sam kao kvočka medu pilićima«. A ipak, kada se Ignjacio de Lojola upisao 1527, u trideset šestoj godini, kao student univerziteta u Salamanki, to još nije bilo ništa neobično. U XV veku se pojavila, još u začetku i na povlašćenim mestima, stupnjevitost nastave i shodno tome podela na ra­ zrede, koji su se u početku nazivali lectiones. Jedan ugovor sklopljen 1444. između opštine u Trevizi i nastavnika jedne latinske škole, ukazuje u ovom posebnom slučaju na podelu đaka na četiri kategorije, od početnika do onih koji su ka­ dri da se posvete retorici i stilistici. Naknada koju su đaci davali gramaticusu bila je utoliko veća ukoliko je bilo više učenika. U »Školi u Folseteu«, koju prikazuje Mišo 1466, dvanaest profesora predaje u jednoj velikoj odaji, svaki kraj jednog stuba okruženog klupama. Podvojenost među različitim razredima bila je nešto veća u školi Svetog Pavla u Londonu, koju je 1509. otvorio Džon Kolet. Od Erazma saznajemo da se radilo o okrugloj sali sa podom različitog nivoa. Bila je podeljena na četiri delà - jedna kapela i tri razreda - pomoću pokretnih zavesa. Takav razvoj se sve više ocrtavao tokom XVI veka. Badijel u Nimu, Sturm u Strazburu, Guvea u Bordou, uskoro i Jezuiti u svojim broj­ nim koledžima, delili su svoje učenike na četiri, šest ili se­ dam razreda, zavisno od mesta, i sve više svakome od njih određivali posebnu prostoriju i posebnog učitelja. Tako je nestala mešavina uzrasta. Đačko doba se promenilo i često skratilo. Postalo je normalno da se u koledž stigne oko sedme godine, a iz njega izađe oko petnaeste ili sedam­ naeste. Učilo se brže i bolje, najpre zato što je štampana

426

knjiga olakšavala učenje; potom zato što đak novog doba više nije skitario, već se posvećivao svom zadatku. U isto vreme učitelji su izgubili svoju nezavisnost. Nekada su oni svoju nastavu organizovali tamo gde su hteli i kako su hteli. Počev od renesanse oni su sve više uklapani u školsku usta­ novu i podvrgavani »rektoru«. Jezuiti su takav razvoj doveli do krajnjih granica, poveravajući učenike učiteljima, a ovi su, pak, svojim nadređenima dugovali strogu pokornost. U doba apsolutne monarhije pojam pokornosti postao je jedna od osnovnih vrednosti evropskog društva.

427

Trinaesta glava VASPITANJE, ŽENA I HUMANIZAM Pošto bi završio predavanje, profesor se u srednjem veku više nije zanimao za svog učenika. Njegova uloga bila je samo da ga obuči, da mu pruži izvesne intelektualne mehanizme, da razvije njegovo pamćenje - što je bilo nužno u vreme kada nije bilo štamparstva. Osposobljavao g aje da čita na latinskom Psaltir i Bibliju, ili, na višem stupnju, da bude vešt kanonist, lekar sa nešto znanja, teolog vičan ras­ pravama. Ali nije nastojao da od njega načini čoveka. Na­ stava je bila više funkcionalna, više tehnička nego moralna: taj vid često je još imala i početkom XVI veka. Pošto izađe iz učionice, đak ili student je činio što je hteo, postajao ono što je mogao. Išao je od grada do grada, od škole do škole. Pantagruel je u pratnji Epistemona posetio redom univerzi­ tete u Poatjeu, Bordou, Tuluzi, Monpeljeu, Valansu, Anžeu, Buržu, Orleanu i Parizu. Drugi primer, ovoga puta uzet iz­ van svake romaneskne fikcije: Tomas Plater, mali izgladneli učenik, od koga su hteli da načine sveštenika i koji je prema tome morao da zna osnove latinskog, prokrstario je Svaj carsku i Nemačku u društvu sa rođakom Paulusom, koji mu je služio kao zaštitnik - zaštitnik koji je često tukao svog malog saputnika. Njegov posao sastojao se naročito u

428

tome da prosi za sebe i svoga »zaštitnika«, koji je dobijao najbolji deo. Nakon višegodišnjeg zajedničkog krstarenja, pošto je porastao, Tomas se odvojio od Paulusa. Surovo dečaštvo! U Vroclavu su, piše Plater, »đaci u školi spavali na zemlji. .. Leti, za vrućine, spavali smo na groblju; skupljali smo travu, onu što se leti baca po ulicama nastanjenim go­ spodom, pred kućama, subotom; neki su skupljali tu travu u jednom uglu groblja i na njoj spavali kao svinje u slami. A kad bi kiša počela da pada, bežali smo u školu, pa kad ne bi bilo oluje pevali bismo skoro ćelu noć«. Studenti koji nisu imali stipendiju bili su, dakle, prepušteni sami sebi. Stigav u Pariz, Pantagruel se raspitao kod jednog »učenika« o na­ činu života koji provode obično on i njegovi drugovi. Sa­ znao je da pariški studenti provode svoje vreme bazajući po gradu, »hvatajući blagonaklonost« ženskog pola, posećujući javne kuće, jedući « ostatke sa gozbi«. Kad su bili u »nov­ čanoj oskudici«, tražili su od svojih porodica ili zalagali knjige i odeću. Da li je tu reč o rableovskom preterivanju? Svedočenje Etjena Paskijea izgleda ukazuje da nije. »Sobe su«, piše on povodom Pariza, »na jednoj strani izdavane učenicima, na drugoj kurvama; pod istim krovom bila je ugledna škola i najgori kurvarluk«. Uređenje nastave i nova briga da se omladina moralno zaštiti izmenili su u doba renesanse školski život i polako ukinuli srednjovekovni nered u tom području. Profesori su od sada podvrgnuti strogoj uredbi, a još više đaci. Student j e u srednjem veku prihvatao korporativnu stegu, stari stu­ denti su uvodili »brucoše« u studentski život. Ali on se nije pokoravao, niti se morao pokoravati svojim profesorima, koji su, naročito kada je bilo reči o »slobodnim veštinama«, bili samo nešto stariji, primi inter pares. Takvo stanje pot­ puno se izmenilo između 1450. i 1600. Opazilo se da su dete i dečak drugačija bića od odraslih, od kojih ih je valjalo za­ štititi, otprilike kao što će Jezuiti uskoro nastojati da odvoje Indijance iz Paragvaja od španskih doseljenika. Pedagozi novog doba uvideli su da je stega jedini način da odvoje decu od pokvarenog sveta i da im podare časne navike.

429

U isto se vreme shvatilo da je zadatak učitelja ne samo da obrazuju, već i da vaspitavaju. Imali su obavezu i prema njihovim dušama i bili su odgovorni za moralno vladanje budućih ljudi. Zerson je početkom xv veka prvi predstavnik tih novih težnji. On proučava seksualno ponašanje dece, piše raspravu o Ispovedanju sodomije. Zna da je ona česta kod malih pokajnika od deset ili dvanaest godina i pita se ka­ kav lek tu valja upotrebiti. Uloga ispovednika će začelo biti važna. Ali vaspitanje ima bitnu ulogu. Pred decom valja upotrebljavati samo nevine reči. Deca u igri ne treba da se ljube, niti da se dodiruju golim rukama. Treba se kloniti da spavaju u istom krevetu sa starijim osobama. Pišući uredbu za Bogorodičinu školu u Parizu, Žerson preporučuje da se deca ne uče razvratnim pesmama, da u spavaonici treba noću da svetli lampa, da se deci ne dozvoli da noću menjaju krevet, da ne dolaze u dodir sa poslugom čije je posećivanje često pogubno. Nastavnici treba uvek da nadziru učenike, a ovi treba da prijavljuju svoje drugove koji govore fran­ cuski umesto latinskog, bestidno se ponašaju, psuju i do­ laze sa zakašnjenjem u crkvu. Kardinal d’Etutvil koji je sredinom XV veka reformisao Pariški univerzitet, takođe je uneo nove ideje u područje vaspitanja. I on je, poput Žersona, smatrao da je sloboda kobna za decu, jer njihovo aetas infirma zahteva »veću stegu i stroža načela«. Zadatak nastavnika, tvrdio je, nije samo da prenose znanje, već da formiraju duhove i da uče vrlini. Oni, dakle, treba da bi­ raju svoje saradnike među poštenim ljudima i ne treba da se ustežu da ispravljaju i kore svoje đake, za koje su odgovorni pred Bogom. Takva stega može da vlada samo u okviru strogog rasporeda vremena. I to uvođenje svakodnevnog rasporeda bilo je novina. Pišući pažljivo i potanko 1501. go­ dine uredbu za Familia pauperum studentium u Montegiju, Standok je pokazao brigu za korišćenje vremena kakva je bila nepoznata pedagozima srednjeg veka. Kao u monaškim zajednicama, zvono je od sada ritmički određivalo čitav dan: buđenje u četiri sata; učenje do šest sati; zatim misa;

430

učenje od osam do deset; ručak u jedanaest; poslepodnevno učenje od tri do šest, itd. U koledžu Sent-Barb, gde je učio Ignjacio de Lojola, raspored je bio sličan. Protestantski i katolički koledži - među ovima su Jezuitski zavodi imali odlučujući uticaj - prihvatili su polako tokom XV veka svakodnevni ritam i stegu koje su preporučivali Žerson, d’Etutvil i Standok. Svuda je uvedeno i telesno kažnjavanje, od koga nisu bili pošteđeni ni odrasli učenici od šesnaest ili sedamnaest godina, niti sinovi visokog plemstva. Bič je postao nastavničko zanimanje. Da bi se nadzirali i u ruci držali đaci, svuda se pribegavalo potkazivanju, u Engleskoj jednako kao u Ženevi ili Francuskoj. Ozbiljniji đaci, nazi­ vani custodes, praepositores ili excitatores, zaduživani su da stalno nadziru svoje drugare i da nastavnicima verno prenose ispade tvrdoglavih. To je bez sumnje bilo preterano, ali mora se razumeti. Srednji vek je bio bacio dete u svet odraslih, ispunjen bestidnošću. Renesansa je izvela obrnuti pokret i nastojala, shodno svojim sredstvima, da izdvoji dete, jer je otkrila njegovu samosvojnu i krhku pri­ rodu. Pošto se radilo o reagovanju protiv srednjovekovnog nereda i nemira, bez sumnje se išlo dalje od razumnih gra­ nica: dete je ponižavano bičem; a naročito je brkano detinjstvo i mladalaštvo, pa se prema dečacima od šesnaest godina ophodilo kao da im je sedam ili osam. Ta preterivanja su imala ipak pozitivno dejstvo. Stega u koledžima omogućila je zapadnoj civilizaciji da se uljudi, istanča i moralizuje. Bilo bi zanimljivo videti nije li vaspitanje podareno u jezuitskim koledžima i protestantskim akademijama više doprinelo opadanju dvoboja od Rišeljeovih ukaza. * * *

Strogi nadzor u klasičnim koledžima i sistem potkazivanja koji je u njima ustanovljen, objašnjavaju se i naglim povećanjem broja đaka - već od kraja XVI veka bilo ih je često na stotine u svakom koledžu - , kao i činjenicom

431

da je eksternat ostao najčešći način školovanja. Deca čija porodica nije prebivala u mestu u kome se koledž nalazio, uzimala su često jednu sobu za više njih kod nekog stanodavca, kod koga su se delom i hranila. To su bili čisti eksternisti i slobodan su imali samo pijačan dan, kada su se snabdevali hranom. Oni su bili najmnogobrojniji: otuda sve veći nadzor koji su školske vlasti nastojale da prošire i na same stanodavce. Bogatija deca, ili ona o kojima se poro­ dica više brinula, mogla su ipak, ukoliko je bilo slobodnih mesta, da budu na stanu i hrani kod upravitelja koledža ili kod nekog nastavnika, a ovaj je, pak, stanovao ili u gradu ili u samom koledžu. Internat, kakav je danas, u obliku režima primenjenog na masu učenika, razvio se znatno nakon XVI veka. Kakvo mesto je u tom sistemu pripadalo kućnom učite­ lju, o kome su nam u gimnaziji, povodom humanizma, toliko govorili? Tačno je da su italijanski pedagozi XV veka, Vergerio, Bruni, Vitorino da Feltre i Gvarino, savetovali da se detetu da kućni učitelj, bar pre no što napuni de­ set godina. Erazmo, koji je posvetio više rasprava problemu vaspitanja, Vives koji je bio »najverniji tumač i komentator Erazma«, kardinal Sadole, autor delà De liberis recte instituendis (1533), takođe su preporučivali uzimanje kućnog učitelja, jer su bili nepoverljivi prema školskim učiteljima toga doba, a znali su da očevi uglavnom nemaju vremena, niti potrebnog znanja da bi bili profesori svojoj deci. Poro­ dica Tomasa Mora, najkulturnija u Engleskoj u doba Hernija VIII, upošljavala je kućne učitelje. Najzad, Montenj je od najranijeg detinjstva imao jednog nemačkog kućnog učite­ lja »koji je odlično znao latinski jezik«. I pored svega toga, pogrešno bi bilo precenjivati ulogu kućnog učitelja u doba renesanse. Vitorina da Feltre i Gvarino da Verona rukovo­ dili su odličnim školama, prvi u Mantovi, drugi u Ferari. Pantagruel je već u šestoj godini poslat u Gijenski koledž. Doduše, dokumenti XVI veka često spominju kućne učite­ lje. Ali valja znati da je taj izraz označavao onda najčešće bilo nastavnika koledža kome se poveravao đak na stan i

432

hranu, bilo starijeg druga koga je bogata porodica uzimala uz svoje dete da pazi na njega, štiti ga i pomaže mu. Ni u jednom od ovih slučajeva kućni učitelj nije zamenjivao koledž. Značajno je to da su humanisti, kada su raspravljali o problemima obrazovanja i vaspitanja, mislili samo na decu bogatih porodica. Srednjovekovna nastava se, pak, obraćala deci iz svih društvenih slojeva, pošto je važno bilo samo da Crkva dobije dobre sveštenike. Doba renesanse se za­ čelo podudarilo sa aristokratizacijom kulture i intelektu­ alnih krugova. Mnogi ugledni književnici radije su živeli na dvorovima nego da se bave nastavničkim zvanjem. S pravom je srednjovekovnom profesoru, koji sedi okružen đacima, suprotstavljen humanista, »usamljeni učenjak, u svojoj mirnoj, prostranoj i udobnoj radnoj sobi, kojom se slobodno kreću njegove misli« (Žak Le Gof). Tako je Karpačio prikazao svetog Avgustina, zaštitnika humanista. Učenjaci su težili da između društva i sebe postave paravan od složenih mitoloških znanja i istančanosti odveć kitnjastog stila. Najzad, prepuštajući često kneževima upravljanje građanskim životom, radije boraveći na selu nego u gradu, neki intelektualci su hvalili otium i okretali se od negotium, to jest od delatnog života, izvora nedaća. Montenj je na­ pustio zaduženja i počasti zarad mirnog slikanja portreta humaniste. Krajem XIV i u prvoj polovini XV veka, kada je Firenca ljubomorno branila svoju nezavisnost od Viskontija i napuljskih kraljeva, njeni humanisti, Salutati, Bruni, i dr„ veličali su delatnost čoveka i vaspitanje koje ga stvara. Bruni je pisao 1433: »Najveći filosof treba da može da pos­ tane najveći vojskovođa«. Navodeći Cicerona, Vitorio da Feltre je sa svoje strane tvrdio: »Sva slava čoveka počiva u delanju«. U Italiji je, a naročito u Firenci, od polovine XV veka, začelo došlo do uzmicanja humanizma od politike. Ti­ ranske vlade i kneževski dvorovi renesanse objašnjavaju ve­ likim delom to poluodricanje intelektualaca koji su veličali junake dana ili se povlačili u svoju kulu od slonovače. Fi­ rentinski neoplatonizam prikazivan je kao filozofski izraz političkog stava povlačenja u doba kada su Medici preuzeli

433

vlast u Republici. Ali mnogi humanisti bili su angažovani ljudi. Nakon izvesnog dvoumljenja, Erazmo je odlučno stao na stranu protiv Lutera. Tomas Mor je stoički podneo po­ gubljenje. Ronsar nije bio ravnodušan prema verskim rato­ vima. Očino, Vermilji, Socini, morali su da beže iz Italije da bi umakli Inkviziciji. Humanistička poruka prožela je čitavu evropsku civilizaciju zato što nije ostala omeđena u uskim krugo­ vima. Zato valja, uza svo priznavanje napred istaknute činjenice aristokratizacije kulture, uneti ovde bliža osvetljenja koja se nameću. Nema sumnje da je u XVI i XVII veku bilo više obrazovanih ljudi nego između 1200. i 1400. godine. Ako je manje dece iz skromnih porodica dospevalo do relativno visoke razine obrazovanja, zauzvrat je došlo do gotovo masovnog školovanja viših klasa društva: plemstva i buržoazije. Ta činjenica je važna i do sada nedovoljno is­ ticana. Počev od XV veka, u Engleskoj kao i u Francuskoj, bogate porodice zgrtale su stipendije zadužbina. Ponekad su te stipendije kupovali sveštenici koji nisu bili studenti, jer su onda uživali prihod u naturi od koledža. U svakom slučaju, te stipendije, čiji je prvobitni karakter nastojao da sačuva Standok u Montegiju, sve više su skretale od svoje negdašnje namene, koja se sastojala u pomaganju mladih ljudi da bi mogli da nastave svoje učenje. Postoje brojni do­ kazi o tome da su bogate klase pokazivale sve veći interes za obrazovanje. U Navarskom koledžu u Parizu, počev od sredine XV veka uvedeno je plaćanje školarine i, prirodno, nagrnuli su plemićki i građanski sinovi. Kada je Aleandro 1511. godine u koledžima Kambre i Marka držao preda­ vanja, pred sobom je imao osobito visoku publiku: »Finansijski inspektori, savetnici, advokati, brojni rektori, teo­ lozi, zakonoznanci i dr.«. Florimon de Remon tvrdi da je po uzoru na Fransoa I, »oca i preporoditelja književnosti«, »krupna vlastela prizivala k sebi učene ljude: tako se za kra­ tko vreme ovaj grubi i divlji vek zasijao«. Istina, ta želja za kulturom nije uvek bila nesebična. Bogati trgovci, lekari, advokati i pravnici želeli su da im deca budu obrazovana,

434

da bi ih »odenuli u dugačke haljine i učinili podesnim za vi­ soka zvanja«. Svedočanstvo o znanju latinskog jezika bilo je od sada neophodno svakome koje želeo uspešnu karijeru. Blez de Monlik je smatrao korisnim da na to upozori plem­ stvo, a čini nam se da to upozorenje govori mnogo o svome vremenu. »Savetujem vam«, pisao je, »gospodari koji imate mogućnosti i koji želite da vam deca napreduju pomoću oružja, da im radije pružite književnost. Cesto im je to po­ trebno radi njihovog zanimanja i veoma im koristi. A sma­ tram d aje onaj čovek koji je čitao i pročitano upamtio, spo­ sobniji za lepe poduhvate no neki drugi«. Jedan francuski putnik, Sorbijer, napisaće sredinom XVII veka vraćajući se iz Engleske: »Englesko plemstvo je gotovo svo učeno i veoma prosvećeno«. Tako su, u civilizaciji koja je postajala sve više svetovna, a sve manje vojnička, obrazovanje i svetovna kul­ tura dobijali sve veću važnost. To su shvatile i opštinske vlasti pa su, već od prve polovine XVI veka, pospešivale otvaranje koledža u Angulemu (1516), Lionu (1527), Dižonu (1531), Bordou (1534). Jezuiti su u katoličkim zem­ ljama veoma doprineli širenju humanističkog obrazovanja. Njihov red je 1574. godine imao 125, a 1640. 521 koledž. Izračunato je da su te godine Oci imali najmanje 150000 đaka. U svakom slučaju, u Collegio romano ih je 1580. go­ dine bilo 2000, a u koledžu u Dueu, najvećem u Holandiji, je 1640. godine bilo 400 učenika klasičnih jezika, 600 učenika filosof e i 100 učenika teologije. Nastava kod Je­ zuita bila je besplatna. Pa ipak je njihova klijentela većim delom pripadala bogatim klasama, naročito su to bili sinovi »službenika«. Jer siromašna porodica je morala vrlo rano svoje dete da da nekom gazdi. A kako bi mogla pomisliti da za njega iznajmi sobu da bi ono moglo da prati časove u koledžu? Brojke koje imamo o univerzitetima u Kembridžu i Oksfordu i o inns o f court, za kraj XVI i prvu polovinu XVII veka, pokazuju d a je gotovo neverovatan deo đaka za to doba - veći uostalom nego u XVIII veku - išao onda u te škole: što je omogućilo množenje grammar schools. Oko

435

1630. je 2,5 procenta sedamnaestogodišnjih Engleza stu­ palo na univerzitet, koliko i 1931. Engleska je pod Carlsom I bila najpismenija zemlja u Evropi. Iz kojih društvenih klasa su poticali ti studenti? Prema oksfordskim upisnim listama može se proceniti da je polovina njih bila plemićkog po­ rekla, 9 procenata su bili sinovi sveštenika, a 41 procenat su bila »plebejska« deca. Ali po sebi je jasno da je u ovom poslednjem slučaju bilo reci o bogatim »plebejcima«: trgov­ cima, pravnicima, upravnicima krupnih imanja, itd. Dokaz za ovo nalazimo u činjenici daje od 737 »plebejskih« stude­ nata upisanih između 1622. i 1641. godine u Barseloni, Orijelu, Wadham Collegeu i Magdalen Hallu, samo njih 172, ili 23 procenta, živelo u gradu. Ostali su dolazili sa sela. Oni, osim u retkim izuzecima, nisu mogli biti sitni seljaci. Tako je renesansa izazvala kvantitativnu revoluciju u području obrazovanja, jer je širenje, kako bismo danas rekli, srednjoškolske nastave, onda dobilo znatne razmere. Ali od tog širenja znanja najviše koristi su imale bogate klase, plemstvo koje se obnavljalo odozdo i sve moćnija buržoazija. * * *

Humanizam je od obrazovanja načinio osnovno sred­ stvo vaspitanja. On je odlučno istakao moralnu razinu i to opredeljenje, do koga je došlo usred renesansne razuzdanosti o kojoj se previše govorilo, imalo je nesagledive posledice. Ono je bilo jedno od najkrupnijih stvaralačkih opredeljenja modernog sveta. Vitorino da Feltre, koji je u XV veku pisao rasprave o vaspitanju, tvrdio je: «Nisu svi pozvani da pos­ tanu pravnici, fizičari ili filosofi. Nije svakoga priroda ob­ darila izuzetnim darovima. Ali svi smo mi, koliko nas je, stvoreni da živimo u društvu i za zadatke koje nam ono nalaže. Svi smo odgovorni za svoj lični uticaj«. Za Vitorina, koji je svojoj školi u Mantovi dao simbo­ ličko ime «vesela kuća«, retorika i književnost pružaju prava sredstva za formiranje građanina. Lepi klasični la­

436

tinski jezik vodi vrlini, jer stvara uravnotežene ličnosti. U doba humanizma smatralo se da lepo izražavanje podrazumeva lepu misao. Književnost ukrašava duh. Onaj koji se napajao dobrim piscima i kome su bliske prefinjene pesničke slike, biće bolji i kulturniji od nesrećnih učenika sholastičkih predmeta. Pogledajte kako Rable suprotstavlja paža Eudemona, koji je išao u dobru školu, malom Gargantui koji je dotle učio kod jednog starinskog cepidlake: čim je nastupio, Eudemon izgovara lepu besedu «sa tako priklad­ nim gestovima, tako otmenim izgovorom, tako rečitim gla­ som i tako ukrašenim latinskim jezikom da je više ličio na Graha, Cicerona ili Emilija iz prošlih vremena nego na današnjeg mladića. A Gargantua je izgubio prisebnost i briznuo u plač i počeo da riče kao krava, sakrio lice kapom, pa iz njega nisi mogao izvući reč kao ni iz mrtvog magarca prdež« (Gargantua, I, XV). Erazmo je još pre Rablea snažno istakao moralne vrline obrazovanja. Ono treba detetu da daruje poznavanje Svetog pisma, antičke mudrosti i, spajanjem ta dva uticaja, osećanje dužnosti i čistotu srca, što su sve nužna dobra koliko i profesionalna umešnost. Učitelj - po mogućnosti kućni - treba da podučava latinski neposrednim metodama i razgovorom (otuda su u to doba bili na glasu »dijalozi«, samoga Erazma, Kordijea i dr.). Ali on naročito treba da iz proučavanih tekstova izvuče moralnu pouku koju oni sadrže. U dijalogu Convivium religiosum nalazimo ovo poverljivo saopštenje: »Ne bih mogao da čitam De amicitia, De officiis ili Tusculanae quaestiones, a da s vremena na vreme ne poljubim svoj primerak i da se ne poklonim toj svetoj duši nadahnuto] božanskim dahom. Osećam da pos­ tajem bolji čitajući delà Cicerona ili Plutarha«. Pošto je latinski jezik prenosnik celokupne antičke i hrišćanske mudrosti, učenik bi trebalo tečno da govori jezik Cicerona i svetog Avgustina. Treba ga naučiti i grčkom, ali u drugačijem duhu i ne nastojeći da ga savlada tako vešto kao latinski. Humanista iz Roterdama je, međutim, preporučivao izvesno poznavanje grčkog zbog svetlosti

437

koju on baca na Bibliju, na samu latinsku književnost i na naučne predmete. Uz neke razlike u pojedinostima, većina renesansnih pedagoga, Vives, Sadole, Kordije, Šturm i dr., shvatali su obrazovanje poput Erazma i smatrali su da ono treba da vodi pobožnosti i upražnjavanju hrišćanskog života. Sada shvatamo zašto je humanistička nastava bez dvoumljenja uklonila autore koji su dotle bili u rukama đaka. Shvatamo takođe i novo mesto dato istoriji, »sluškinji rečitosti«, pripremnoj obuci za saznavanje ljudskog srca, riznici plemenitih uzora. Obrazovanje tako usmereno ka vaspitanju nema šta da traži od erudicije. A loše se shvata renesansa kada se ističe enciklopedijska kultura Albertija ili Pika de La Mirandole i ogromni intelektualni zahtevi koje Gargantua stavlja svome sinu. Montenj je više na tragu humanističke pedagogije dok je pisao svoju raspravu O obrazovanju dece (Eseji, I, XXVI): »Veoma je glupavo učiti našu decu poznavanju sazvežđa i kretanju osme sfere, pre nego što ih poučimo o njihovim sopstvenim pokretačima... Tek pošto se đaku kaže ono što ga čini razboritijim i boljim govoriće mu se šta su logika, fizika, geometrija, retorika; a kako će već imati izgrađeno mišljenje, lasno će savladati nauku koju bude izabrao... Uče nas da živimo kad je život prošao. Stotinu učenika zaradilo je vrengu pre nego što je stiglo do one glave u Aristotela u kojoj on raspravlja o uzdržavanju«. Ni Rable nije gubio iz vida bitne moralne ciljeve obra­ zovanja. Gargantuino pismo Pantagrelu završavalo se ovim zaključkom: »Ali pošto, prema svetom Solomunu, znanje ne ulazi u zlobnu dušu, i pošto je znanje bez savesti samo ruševina duše, potrebno je da služiš, voliš i bojiš se Boga i da su njemu upućene sve tvoje misli i sva tvoja nada; i verom sastavljenom od milosrđa da mu budeš pokoran tako da te nikad ne onesposobi greh«. Tako vidimo da se u doba humanizma obrazovanje uvek uklapalo u vaspitni program. Erazmo u svojoj ras­ pravi O dečjoj učtivosti daje ove osnovne - ili nam bar da­ nas tako izgledaju - savete za dobro vladanje deteta: da ne

438

šmrče, već da nos briše maramicom zakrenuvši se, da ne naduvava obraze, da se ne smeje bestidnoj reći ili činu, da ne vara u igri i da ponekad popusti i izgubi, »da bi igra bila zabavnija«. Pošto je reč o tome da se dete odgoji, da se poštedi suviše intelektualističkog obrazovanja, prašnjavog i sholastičkog, kako da se onda ne pozabavimo i razvojem njegove fizičke ličnosti? Još mlad, a već vrstan muzičar, Gargantua je znao da jaše »na bedeviji, španskom konjicu, kosmatom konju, hitrom konju, da ih tako obode da polete i preskoče šanac, palatu, da se sitno okreću u krug, jednako nadesno kao i nalevo... Jednog dana je vežbao sekirom... Zatim je vitlao kopljem, mahao maljem sa obe ruke... jurio za jelenom... igrao se velikom loptom i šutirao uvis, i rukom i nogom« . Rableov savremenik, Englez Tomas Eliot, zalagao se takođe za celovito vaspitanje u delu koje je bilo veoma rašireno preko Lamanša, pod naslovom The Boke named the Gouverneur (1531). On je, poput Erazma, preporučivao proučavanje klasičnog latinskog, ali je važno mesto u detetovom dnevnom rasporedu davao i muzici, crtanju i fizičkim vežbama. Montenj je iz moralnih razloga takođe isticao nužnost jačanja tela: »Nije dovoljno očvrsnuti mu (detetu) dušu; treba isto tako očvrsnuti mu mišiće... Treba da bude sviknuto na teškoće i surovosti iščašenja, kolike, sagorevanja rana, kao i na zatvor, pa i na mučenje« ( Ogledi, I, 16). Takve preporuke prevazilazile su školski okvir. One su se obraćale više odgajivačima - roditeljima ili kućnim učiteljima koji su se brinuli samo o nekoliko dece. Da bi se dobro razumele valja ih posmatrati u okviru doba kada škola u društvenom životu nije imala ono mesto koje ima danas. Nastava osnovnog obrazovanja nije postojala. Deca skromnog porekla rano su davana na šegrtovanje i učila su svoj zanat kroz praktični rad. Istina, »majstori pisari« ili korporacije organizovali su neku vrstu večernjih tečajeva i učili đake, koji su pogdekad mogli biti i odrasli, pisanju i računanju. Ali takva nastava nije bila naročito raširena. U takvim uslovima je radionica u svakodnevnom životu imala

439

značajnu obrazovnu ulogu. To se može bolje razumeti ako stvari posmatramo na njihovoj najvišoj razini. Leonardo da Vinči nije dobio univerzitetsko obrazovanje, ali nije bio ni neznalica. Kraj Verokija je mogao steći masu teorijs­ kih i praktičnih znanja koja su se u Italiji više no drugde nagomilala. U radionici kakva je bila Verokijeva, budući umetnici upućivani su u geometriju i zakone perspektive, a »osim slikanja u pravom smislu reći, učila se i veština livenja bronze i tesanja kamena, veština... izrade planova i kopanja kanala, graditeljska urbanistička veština« (R. Taton). A. Šastel je opravdano istakao važnost različitih »ra­ dionica« za umetnički procvat renesanse. U doba kada su humanistički pedagozi širili ideje o vaspitanju dece koja nisu mogla odmah biti primljena u škole, mnogi su ponaša­ nje u životu naučili ne u školi, već u raspravama, čiji je odjek bio ogroman zato što su odgovarale izvesnoj po­ trebi. Mislimo najpre na Knjigu o dvorjaninu (1528) Baldasara Kastiljonea, »zakonik uljudnosti i otmenosti« koji se obraćao samo plemstvu. Njen autor bio je diplomata poreklom iz Mantove, koji je živeo na prosvećenom dvoru u Urbinu. Ona ovaploćuje aristokratsku otmenost renesanse: »Želim«, čitamo u jednom starom francuskom prevodu, »da naš dvorjanin bude rođeni plemić i iz dobre kuće, zato što se nekom ne-plemiću ne bi moglo, kao plemiću, prebacivati da ne vrši časna delà i da skretanjem sa puta kojim su išli njegovi preci, kalja ime i čast svoje loze... Želim da osim plemenitosti, dvorjanin bude od prirode obdaren ne samo duhom i zdravim razumom, lepim držanjem i izgledom lica, već i izvesnom ljupkošću i, što bi se reklo, svojstvom da se na prvi pogled dopadne, tako da ga zavole svi koji ga vide... Smatram da glavno i pravo zanimanje dvorja­ nina treba da bude oružje... Da bude ponosan i hrabar pred neprijateljima i uvek među prvima, a da u svakoj drugoj pri­ lici bude čovekoljubiv, skroman i razborit, kloneći se svake razmetljivosti i glupog samohvali sanja«. Ali fizička svojstva nisu dovoljna, pa su renesansnom plemiću potrebni i ukrasi duha: »Osuđujem Francuze što

440

kažu da književnost škodi bavljenju oružjem i smatram da nikome poznavanje književnosti ne pogoduje tako kao rat­ niku... Njegov (dvorjaninov) glas treba da bude lep, ni suviše piskav ili mekan, kao kod žene, ali ni suviše grub i opor, kao u seljaka, već zvonak, jasan, blag i suzdržan, sa jasnim i čistim izgovorom, uz prikladne gestove i držanje... Ali sve to neće ničemu služiti ako izgovorene reči i rečenice nisu lepe, umne, prefinjene, otmene i prema potrebi ozbiljne«. Poznata su najmanje šesnaest italijanskih izdanja Dvorjanina između 1528. i 1587. i šest francuskih ver­ zija od 1537. do 1592, a preveden je još i 1690. Prevedeno na engleski 1562, Kastiljoneovo delo je snažno obeležilo elizabetinsko razdoblje. »Poznavanje Dvorjanina« postalo je poslovični izraz u Evropi XVI veka. Takav odjek svedoči o plemstvu koje je sačuvalo viteški ideal, ali je živelo manje vojnički nego nekada. Zamkovi su prihvatali sve više udob­ nosti, a konverzacija je postala važno zanimanje. Tu se valjalo časno držati i otuda potreba za knjigom kao što je Dvorjanin, za ljude koji početkom XVI veka nisu uvele išli u školu, ili su, ako su i išli, više sticali obrazovanje nego vaspitanje. Prve stranice Galatea, rasprave o »lepim manirima i otmenoj konverzaciji«, koju je nadbiskup Đovani delà Kaza napisao između 1551. i 1555, otkrivaju promenu koja je nastupila u ophođenju plemstva. Nemamo uvek priliku, izjavljuje ukratko delà Kaza, da se pokažemo pravednim, hrabrim i vrlim, ali svakodnevno treba da se ponašamo tako da budemo zabavni u društvu i prijatni drugome. Delà Kaza upućuje sasvim konkretne savete plemiću. Ali često preuzima Erazmove iz Dečačke učtivosti, koji mogu pogo­ dovati i detetu nižeg porekla: da ne vrši nuždu javno, da ne kija suviše jako, da ne zeva suviše često pred drugim, da ne jede oblaporno, da se Stonom servijetom ne služi za brisanje znoja ili nosa, itd. Glavni deo knjige ipak je posvećen kon­ verzaciji, u kojoj se valja kretati lako, ali i skromno. Takvi razboriti saveti vrede, dakle, za svakog mladog čoveka koji će, zahvaljujući svojoj finansijskoj situaciji, moći jednoga dana da posećuje svetske ljude i njihove salone. Jasno je za­

441

što su Jezuiti stavili Galatea u ruke svojih đaka, koji nisu svi bili plemićkog porekla. Postao je jedan od vodiča »ugla­ đenog čoveka« XVII veka, koji je polako istisnuo »plemića« XVI stoleća. * * *

Dok su dečaci bogatih klasa sve više kretali putem koji je vodio u koledž, devojčice su uglavnom ostajale kući. Ništa bolje od ovoga ne dokazuje, uprkos Burkhartovoj tvr­ dnji, da među polovima još nije postojala jednakost. Alkala je bila prvi evropski grad koji je već od početka XVI veka imao jednu žensku školu. To je bilo predvodničko ostvare­ nje, Јег Је valjalo sačekati tek 1574. godinu pa da Ursulinke osnuju u Avinjonu školu za učenice - prvu na francuskom jeziku. Tek je u XVII veku obrazovanje devojčica izvan svo­ jih kuća, zahvaljujući naročito Ursulinkama i kaluđericama reda Pohođenja, postalo činjenica od stvarne društvene važnosti. Pa ipak, u XVI veku je bilo više obrazovanih žena no u bilo kom ranijem razdoblju. Kristina Pizanska se u doba Karla VI žalila na nepravdu koja se nanosi slabom polu u pogledu obrazovanja: »Kad bi bio običaj«, pisala je, »da se devojčice daju u školu i kad bi se one podučavale svemu kao i dečaci, one bi jednako savršeno naučile i shvatile tananosti svih veština i nauka kao i oni«. Isto vajkanje moglo se ponoviti i sto pedeset godina kasnije. Kada se početkom XVI veka opisuje zemlja u kojoj se isto obrazovanje daje deci oba pola, ta zemlja je izmišljena i zove se »Utopija«. Ali već je postojao dokaz da žene iz visokog društva, čiji su duh ukrasili u porodičnoj sredini, mogu biti jednako obrazovane i sa jednakim umetničkim smislom kao i mu­ škarci. Ćerke Tomasa Mora i sestre nirnberškog humaniste i matematičara Pirkhajmera bile su među najobrazovanijim osobama svoga vremena, pa su čitale čak i na grčkom. Žena štampara Robera Etjena, Pereta Bad, i sama ćerka štampara, bila je dobar latinista i pomagala je svome mužu u korekturi

442

tekstova. Njihova deçà su, poput Montenja, govorila latinski od najranijeg doba. Vitorija Kolona, markiza od Peskare koju je opevao Mikelanđelo, bila je darovita pesnikinja. Margareta Navarska čitala je i razumela talijanski, španski i latinski. Čini se da nije pisala i govorila na ovim jezicima. Ali je uveliko doprinela poznavanju Platona u Francuskoj, a njena živa intelektualna radoznalost ostala je budna do poslednjih dana. Zaštitnica književnika, i sama spisateljica, ona je u najplemenitijem smislu reći bila učena žena. Različna svedočanstva uveravaju nas, dakle, da je ženska elita sada imala pristupa kulturi, što je neizbežno začudilo jednog starog italijanskog pravnika iz XV veka: »Nikad ne bih pomislio«, govorio je, »da su firentinske gospe tako upoznate sa moralnom i prirodnom filosofijom, sa logikom i retorikom«. A Rable sa svoje strane tvrdi u Pantagruelu: »Svet je pun učenih ljudi, učenih vaspitača, prostranih knjižara...« U Lionu je sijala Lujza Labe, »lepa Užarka«. Prvi pariški salon otvoren je oko polovine XVI veka, u palati Zana de Morela, konjičkog podoficira Ka­ tarine de Medici. Živeo je u Italiji i dopisivao se sa Erazmom, a žena mu, lepa, bistra i učena, bila je duša tog elit­ nog kružoka. Samu nju i njene tri kćeri, Kamiju, Lukreciju i Dijanu, slavili su pesnici u francuskim i latinskim stiho­ vima. Nešto kasnije, palata Rec postala je u Parizu »čuvar lepih manira i lepog jezika«. Vojvotkinja de Rec bila je spo­ sobna da sastavlja latinske besede; služila se italijanskim i španskim jezikom. Najbolji pariški pisci s kraja XVI veka, slikari i muzičari, posećivali su njen »zeleni salon«, a otac buduće gospođe de Rambuje bio je uobičajeni gost u palati. Može li se gajiti književnost bez zanimanja za umetnička delà? Izabela d’Este, koja je u svojoj najdražoj sobi u Mantovi držala srebrnu liru, štitila je Mantenju, nastojala da zadobije naklonost Leonarda da Vinčija i dopisivala se sa najslavnijim slikarima svoga vremena, Peruđinom, Đovani Belinijem, Lorencom da Košta, Koređom, Ticijanom i dr. Kod gradnje svoga zamka u Aneu, Dijana Poatjejska obra­ tila se Filiberu de Lormu, Žanu Gužonu i Čeliniju.

443

Nema sumnje da su u doba kada je Evropa trpela duboke preobražaje, žene u društvu, pa čak i u razvoju događaja, igrale značajniju ulogu nego tokom klasičnog srednjeg veka. Jedna od njih, Jovanka Orleanka, preokre­ nula je skoro beznadežni vojnički položaj i uputila Fran­ cusku sudbonosnim putem. Izabela Katolička, odlučna kraljica, nije dozvolila svome mužu da vlada Kastiljom. Katarina de Mediči bila je glavna ličnost francuske istorije između 1559. i 1574. godine. Njeno ime ostaje tragično povezano sa pokoljem u Vartolomejskoj noći. Elizabeta I, inteligentna i učena kraljica, vladala je četrdeset i pet go­ dina Engleskom, a za to vreme se razvio njen pravi »kult ličnosti«, koji ju je nadživeo. Ona je bila ne samo politički već i verski vođa svoje zemlje i upravo je ona udarila te­ melje anglikanizmu i odredila njegov profil. I druge žene su na religioznoj ravni imale znatnoga uticaja. Margareta Navarska je podupirala Brisonea i Meov krug. Rene Fran­ cuska, vojvotkinja od Ferare, bila je naklonjena Reformaciji i primila je Kalvina na svoj dvor. S druge strane verske gra­ nice, Tereza Avilska bila je veliki mistički pisac i jedan od stubova katoličke obnove. Novo mesto pridato ženi, bar na višoj razini društva, objašnjava se naročito razvojem dvorskog života. U Fran­ cuskoj je uloga Ane Bretonske bila odlučujuća u tom pogledu. Brantom je svedok toga: »Ona je prva«, piše on, »ustanovila veliki dvor dama, kakav se do ovoga časa nije vi­ deo; imala je veliku svitu dama i devojaka, i nijednu nikada nije odbila«. Fransoa I je pošao njenim uzorom i prevazišao ga. I povodom njega valja čitati Brantoma: »Uvidevši da su dame čitav ukras dvora, okupio ih je u većem broju nego što je ranije bio običaj. Dvor bez dama je kao vrt bez ijednog lepog cveta, a lepši je dvor nekog satrapa ili Turčina od dvora nekog velikog hrišćanskog kralja«. Navika je od sada bila stečena. U doba Anrija II, Katarina Medici je svakog posle podneva, kada nije bio predviđen lov, okupljala oko sebe kralja, vlastelu i dame, pa je »držala kružok« u kome se razgovaralo. Bio je to, kaže dalje Brantom, »pravi raj na

444

zemlji i sama uljudnost«. Položaj žene popravio se od trenu­ tka kada se počelo imati vremena za razgovor. A renesansa je plemstvu priuštila zadovoljstva u razgovoru. Zato su dame koje su posećivale kraljevska prebi­ vališta morale kao i plemići da »poznaju Dvorjanina«. Jer Kastiljoneova knjiga - napisana u obliku dijaloga posvećuje dugačke odlomke onoj koja je nazivana donna di palazzo. Sagovornici koji izražavaju misao Rafaelovog prijatelja tvrde poput Brantoma da se nijedan dvor ne može lišiti ukrasa i čari koje donosi žensko prisustvo. Nijedan vi­ tez neće uživati u viteškim vežbama, niti u njima pokazivati hrabrost, ako ga ne ispunjava misao na dame. Njegova kon­ verzacija bila bi nesavršena bez ljupkih duhovitih odgovora drugog pola. Donna di palazzo treba začelo da poseduje izvesna svojstva plemića, ali još više treba da se od njega raz­ likuje, ističući svoju ženstvenost. Ona treba da bude lepa, mila, nežna i prirodno umiljata. Više od muškarca treba da pazi na svoje skromno držanje i pristojnost svojih reči; valja da bude suzdržljiva i dobra. Ne treba da podstiče ogovaranje i opadanje. Da bi zadržala svoje mesto u dvorskom životu, treba da poseduje onu affabilità piacevole - mešavinu ljupkosti, srdačnosti i uglađenosti - , koja će joj pomoći da svakome kaže ono što će mu se najviše dopasti. Ako bi u njenom prisustvu bile izgovorene ponešto neotesane reči, ne treba naglo da ustane i ode - takvo držanje moglo bi se smatrati licemernim; neka se zadovolji lakim crvenilom. Ali da bi se pokazala emancipovanom, ne treba sebi da doz­ voli neučtive reči, niti prostačko držanje. Pri plesanju neka ostane uljudna, izbegavajući preterane i razuzdane pokrete. Pevajući ili svirajući, neka radije bira skladne i umerene m e­ lodije. Uostalom, pre no što prihvati ples, pesmu ili svirku, neka malo pusti d aje mole. Neka njena lepota, odeća, reči i pokreti budu u međusobnoj srazmeri. Treba da zna ne samo da pleše, već da ima pojma i o književnosti, slikarstvu i muzici, inače će teško igrati svoju ulogu. Pošto je dvorski život istakao vrednost ženskog elementa, sada su i plemići mogli da steknu odgoj i kul­

445

turu. Zahvaljujući tome zapadna civilizacija se uspela za jedan stupanj. Izvesna istančanost doduše skrivala je često odveć slobodne običaje. Ali Margareta Navarska je nas­ tojala da dvorjanima u Pou i Naraku nametne poštovanje prema damama i njihovom ugledu. »Naložila je svim svo­ jim bližnjima«, čitamo u njenoj Pogrebnoj besedi koju je sastavio Sari od Svete Marte, »izvesno poštovanje zakona i ponašanja, za čije prekoračenje, ako bi jedan ili dva puta neko bio opomenut, a ne popravi se, bio brisan iz njene kuće... Uredba i način života koje je ona čuvala silili su ih da se pridržavaju svoje obaveze, makar imali izopačeno srce«. Veća istančanost manira, sve veća važnost kon­ verzacije u svakodnevnom životu vladajućih klasa i novo uvažavanje žene odveli su dvorske ljude i posetioce salona ka precioznosti. Molijer se kasnije opravdano rugao njenim preteranostima. Ali, posmatrani u okviru široke istorijske freske, pojava učenih žena i precioznosti, kao i množenje koledža, ma kako inače u njima stega bila stroga, - vodilo je ka manje neotesanom, moralnijem i prema ženi i detetu obazrivijem društvu. U doba renesanse se Evropom raširio jedan običaj koji svedoči istovremeno o istančavanju moral­ nih nazora i novom poštovanju koje je, bar u najrazvijenijim sredinama, žena zadobila. Reč je o »amour d’alliance«, o nekoj vrsti uzvišenog prijateljstva između muškarca i žene. Luj XII je tako gajio neku vrstu platonske ljubavi prema đenovljanki Tomazini Spinola. Održavali su »časnu vezu i prijazno razumevanje«. Iste prirode bila su Mikelanđelova osećanja prema Vitoriji Koloni, ženi »gotovo filosofske ene­ rgije i živahnosti«, tvrdi jedan savremenik, ali su joj inače oči bile nesrazmerne, obris lica oštar, usta lišena ljupkosti i draži. Za Mikelanđela je ona bila posredničko biće između neba i zemlje. U Heptameronu nalazimo više takvih »amour d’allia­ nce«. Ali, što je čudnije i za razvoj o kome ovde govorimo rečitije, i Montenj, koji nije bio naročito nežan prema sla­ bom polu, sklopio je takvu »vezu« sa Marijom de Gurne, koja je postala njegova duhovna naslednica, a zatim sa

446

»posestrimom« Žistom Lips. Takvi običaji postali su tako česti u XVI veku da im se Rable izruguje u XI glavi Četvrte knjige. Oni su za nas još jedan dokaz da su se, bar u najprosvećenijim sredinama, odnosi između polova upravo menjali. Kako onda u tim uslovima umetnost ne bi pridala ženi novu pažnju? Francuska pesma, često opisna i ponekad hu­ moristična tokom prve polovine renesanse - setimo se Bitke kod Marinjana, Pariške dreke, Lovačke družine Klemana Ž an k ena-, otvorila se širom za ljubav, kada su od 1552. go­ dine kompozitori počeli da pišu muziku uz Ronsarove sti­ hove. Razvoj u Italiji je u tome pogledu bio sličan. Narodna i satirična frottola postepeno je iščezla pred aristokratskijim madrigalom, koji je svoje nadahnuće crpeo kod Petrarke i u pastirskoj poeziji. Prvi madrigal sastavljen je 1510. go­ dine na dvoru Izabele d’Este. Osobita ljubav sa kojom je renesansa, raskinuv sa srednjovekovnom strogošću, prika­ zivala žensko telo, predstavlja važnu istorijsku činjenicu. Botičelijeve, Ticijanove, Kranahove i Špranglerove Venere, Leonardova Leda, Rafaelova Galateja, nimfe Žana Gužona i hiljadu drugih delà na svoj način svedoče o unapređenju društvenog položaja žene. Zašto i kako zadržati dogmu o manjoj vrednosti najlepše stvorenog bića? * ** Pošto je neo-platonizam, koji je u modu uveo Fičini, osobito isticao lepotu i ljubav, on je na odlučan način doprineo uzdizanju žene u zapadnoj civilizaciji. Suprotstavljajući se usahlom racionalizmu aristotelovaca, jedan širok mi­ stički tok je, još pre pohoda neo-platonizma, istakao ljubav. Žerson je pisao: »Bolje je voleti nego znati«. Takvo je bilo duboko nadahnuće Devotio modernae. Polazeći od Platona, Fičini i njegovi prijatelji su se pridružili preokupacijama severnih mistika. Jedva da su unekoliko izmenili Zersonov iskaz: za njih je »znati« značilo »voleti«. Firentinski filosof

447

je, unutar hrišćanskog okvira, sačuvao platonovsko učenje o sećanju. Tek stvorena duša dolazi Bogu; skrivena u dnu same sebe, ona nosi sećanje na »suštinske« stvari. Na njoj je da zemaljsko vreme svoga života upotrebi za oslobađanje tog sećanja da bi se uspela ka Bogu, što se može učiniti samo traganjem za lepotom. Fičini je u više navrata izložio svoje učenje o ljubavi, a posebno u svoja dva komentara o Platonovoj Gozbi, koji su objavljeni 1469. i 1475, i u svom komentaru o Fedru (1475). Osnovna ideja toga učenja jeste d a je »ljubav žudnja za le­ potom«. »Mi dušu ne vidimo«, čitamo u jednom francuskom prevodu iz 1578, »i (prema tome) ne vidimo njenu lepotu; ali vidimo telo koje je slika i senka duše i odatle izvlačimo pretpostavku da u lepom telu prebiva lepa duša«. Lepota je zračenje Boga, a ovo je »večni izvor« lepote. Ona je, pak, »cvet dobrote«. Prva otkriva drugu: »Nikada ne bismo pojmili ni žudeli za dobrotom u skrivenim stvarima, kad nas njoj ne bi odveli znaci i obeležja spoljašnje lepote. A u tome je osobiti značaj lepote i ljubavi, koja je njena družbenica«. Kao veran Fičinijev učenik, Kastiljone je preuzeo istu temu u Dvorjaninu: »Lepota koja se očituje na ljudskim telima, pa čak i na licima, i pokreće tu žarku želju koju nazi­ vamo ljubavlju, jeste uticaj božanske dobrote koja, poput sunčane svetlosti, ukrašava osobu na kojoj se to isto odra­ žava i obasjava je ljupkošću i čudesnom krasotom... Do­ bro i lepo su u neku ruku jedno te isto; a lepoti ljudskog tela najbliža je po mome mišljenju lepota duše, koja kao deo prave božanske lepote ukrašava i čini lepim ono što dotakne«. Kada je Platon raspravljao o lepoti i ljubavi, mislio je pre svega na mlade efebe. Renesansni neo-platonizam je na njihovo mesto postavio ženu. Simforijen Šampije, koji je želeo da Fičinijeve komentare o Gozbi učini dostupnim fran­ cuskom otmenom društvu, naslovio je svoje delo Brod vr­ lih gospa (1503). Kaže da se latio pera da bi se suprotstavio »onom mnoštvu ljudi što zlobno tvrde da su najveće smrtne

448

grehe činile žene«. I Brantom je stao u odbranu slabog pola. »Najzad«, pisao je on, »te jadne žene su stvorenja više nalik božanstvu od nas ostalih, zbog svoje lepote; jer ono što je lepo bliže je Bogu, koji je sama lepota, od ružnog koje pri­ pada đavolu« . Fičini, čiji je privatni život bio besprekoran i koji je, čini se, slabo poznavao telesna iskušenja, bio je veoma strog prema »uživanjima u dodirivanju«. Po njemu je lepota ili le­ pota duše, ili lepota tela, ili lepota zvuka. Prva proizlazi iz »skladnosti« više vrlina, druga iz privlačnosti između boja i linija, treća iz tananog sklada među glasovima - ljudi ili sprava. Otuda su razumevanje, gledanje i slušanje jedina »sredstva pomoću kojih možemo uživati« u lepoti. Druga čulna uživanja ne mogu odvesti lepoti i Bogu. »Seksualna strast, to jest pohota, vodi ljude neumerenosti i prema tome neskladu. Zato želja za grljenjem i ljubav ne proističu iz is­ tih već iz oprečnih pobuda«. Kastiljone slično tvrdi da se »nikako ne može u lepoti uživati dodirivanjem«. Delia Morisa Seva, delo u kome je Fičinijev uticaj očigledan, takođe predstavlja odbranu čiste vrline (XXVIII): Ali, o Srce, duh mi se čistote zadovoljstvu velikom i kletom: i tu sreću proglašuje štetom kojuAm or (lud) raseja* Ali teško je bilo Fičinijevim čitaocima i brojnim učenicima da se uvek održe na tako eteričnoj razini. Osim toga, neo-platoničko učenje o ljubavi sadržavalo je i dvos­ mislenosti. Sam Fičini je prihvatio da je žudnja za lepim telom već ljubav. Kastiljone je dopuštao da stari dvorjanin, »koji želi samo časne stvari«, poljubi mladu gospu i praštao je ljubav između mladih izvan braka, pod uslovom da prevazilazi »polnu strast« i sjedinjuje dva bića koja se slažu i dopunjuju. U Kavičeovom platoničkom romanu II Libro del * Moris Sev, Delia, »Glas«, Banjaluka 1981, Preveo Kolja Mićević.

449

peregrino, koji je na francuski preveden već 1527. i često preštampavan, čitamo da »pošto je ljubav u suštini dobra, iz nje ne može ništa loše da proistekne«. Eroeova Savršena prijateljica, ljupka i loše udata mlada žena, po »božjoj volji« nalazi ljubavnika u kome sjaji »krasota večnog božanstva«. Ona je očigledno zaljubljena u duh i kada ljubavnik umre nastaviće da ga voli više no ikada »očima razuma«. Ali dok je bio živ upoznala je sa njime telesnu ekstazu. Takvo ponašanje se na kraju, uprkos zaklonu od visokih filosofskih opravdanja, približava srednjovekovnoj viteškoj lju­ bavi, koja se mogla razviti samo izvan braka. Zato je Mar­ gareta Navarska, koja je imala duboko hrišćansko osećanje i izoštrenu svest o božanskoj milosti, uza svo zanimanje za platonizam, bila nepoverljiva prema fičinijevskoj teoriji lju­ bavi i suviše raširenom verovanju da »vrata raja nisu zatvo­ rena pravim ljubavnicima«. * ** A čitav jedan humanistički i reformacijski tok u XVI veku nastojao je da povrati čast braku, na koji se u srednjem veku bilo okomilo izvesno sveštenstvo. Srednjovekovno hrišćanstvo veličalo je kontemplativni život, koji je jedini kadar da čoveka pripremi za pravi zagrobni život. »Oženjeni čovek«, čitamo u jednom Ogledalu poniznosti, »koji se drži svoje žene, suviše je izložen privlačnosti ovosvetskih stvari i davi se u tome«. Posledica te teologije je žestoko nepri­ jateljstvo - naročito u intelektualnim krugovima - prema braku i ženi. O tome svedoči drugi deo Romana o ruži, Mateolusove tužaljke - sveštenika koji žali što je napustio svoju »učenost« zarad bračnog života - i mnogih priča u stihovima. To neprijateljstvo ni iz daleka nije bilo iščezlo u XVI veku, iako se, na književnom planu, »prepirka oko žena« okrenula onda u njihovu korist. Srednji vek je ispoljavao dvostruku odbojnost prema braku: na jednoj strani u viteškoj književnosti, koja je često smatrala u bračnom

450

krugu ljubav nemogućom, a na drugoj strani u satiričnom toku gde su poistovećivani žena i greh, bračni život i pakao, ili bar čistilište. Reformacija je, naprotiv, proglašavajući svešteničko zvanje univerzalnim, ukidajući manastire i religiozne zavete, dopuštajući pastorima da osnivaju porodice, po sili stvari označila novi stav prema braku. Doduše, Luter nije imao suviše visoko mišljenje o bračnom sjedinjenju. Čin rađanja u sebi je iskvaren prvobitnim grehom. Reč je začelo o sveopštoj i neotklonjivoj potrebi, kao što se mora »piti, je ­ sti, pljuvati ili vršiti nužda«. »Ali to je greh; a što zbog njega Bog ne kara supružnike, to je čisto milosrđe«. Luter se, dakle, oženio da bi se »narugao podlacima - kneževima i bi­ skupima - koji su dovoljno ludi da zabranjuju sveštenicima da se žene«, ali i da bi se »narugao đavolu«. Ovo je dosta zagonetna rečenica, a njen smisao bi mogao biti ovaj: ženeći seja ću zgrešiti, jer je polno opštenje greh; ali ću ipak umaći zlom duhu, jer će me spasiti milost božja. U svakom slučaju, trojica protestantskih vođa, Luter, Cvingli i Kalvin su se oženili i tako pružili primer sa nesagledivim posledicama. Kalvin je pustio da ga Bucer oženi da bi dao primer. A lije o braku imao mnogo bolje mišljenje od Lutera. »Onaj ko voli svoju ženu«, pisao je, »voli sama sebe... Kad neko ne voli svoju ženu, to je protivprirodno... Muž i žena su bračnom vezom sastavljeni u jedno, tako da su samo jedna ličnost. Koji god se, dakle, drži zakona i uslova braka, ne može ne voleti svoju ženu«. Kalvinove reči, bliske recima svetog Pavla, uklapale su se u šire kretanje humanističkog nadahnuća koje je težilo da braku povrati ugled i bolje shvati njegovo hrišćansko značenje. Već od XV veka u Italiji je nastala »filogamna« književnost, a među njenim delima nalazimo raspravu veli­ kog arhitekte Albertija, Della famiglia (1437-1441). Ali najlepše i najhrišćanskije stranice napisane o bračnom sjedi­ njenju u doba renesanse dugujemo jednom bivšem kaluđeru iz Holandije, Erazmu. Već u delu Enchiridion militis christiani (1503), Erazmo je u pravi čas podsetio na tu osnovnu

451

istinu, koju je srednjovekovno sveštenstvo ipak već zabora­ vilo, da »se čovek može spasiti u svim stanjima«. Kasnije je holandski humanista u mnogim delima branio bračni život: u Pohvali braka (1518), Razgovorima (1523), Hrišćanskom braku (1526). Razgovor Žena koja se žali na brak pun je jed­ nostavnih i mudrih saveta, neprolazne vrednosti. Svojoj pri­ jateljici upletenoj u bračne prepirke, u braku srećna Eulalija ne krije da je na pocčetku svoga braka i sama imala sitne raspre. Ali su one bile bez ozbiljnih posledica i nisu dovodile do bura. »Često se događa da uzajamna ljubav muža i žene bude krhka sve dok se dvoje supružnika dobro ne upoznaju. Na to treba neizostavno paziti, jer slogu je teško povratiti ako se prepirka pretvori u krupan metež. Sa supružnicima je isto što i sa dva slepljena predmeta: lako se razdvajaju ako ih suviše udaramo; a naprotiv, ništa čvršće ako je lepak imao vremena da se osuši. Nijedan napor, dakle, ne treba zanemarivati na početku braka da bi se učvrstila i ojačala bračna sloga, zahvaljujući strpljenju i popustljivosti naravi. Nežnost zasnovana jedino na fizičkim dražima imala bi malo izgleda da traje«. Prema tome, što je ljubav hrišćanskija, to je dublja i trajnija. Erazmo je još pisao u razgovoru Epicureus: »Lju­ bav je načelo izvanrednog prijateljstva. A da bi se dobro volelo, valja od svoga srca načiniti Hristovo srce. Voleti ne znači tragati samo za zadovoljstvom. Recite sebi da je sla­ sno poštovati lepotu vaše žene. Najbolje uživanje nije u kre­ vetu. Ono počiva u dubokom sjedinjenju duša, u uzajam­ nom poverenju, u uzajamnom veličanju vaših vrlina. Ljubav ne nadživi uvele prve poljupce. Ali ako je hrišćanska, ona pobeđuje propadanje tela: to je večno zelena palma«. Tako je najistaknutiji predstavnik humanizma veličao brak nasuprot srednjovekovnoj teologiji koja ga je zabora­ vila i izvesnoj crkvenoj književnosti koja mu se izrugivala. Jedan Erazmov učenik, Španac Vives, napisao je delo pod naslovom Podučavanje hrišćanske žene koje već u prvim re­ dovima u ime hrišćanstva vraća čast bračnom životu: »Ko će poreći«, piše on »da je brak najsvetija stvar koju je Bog

452

ustanovio u raju između čistih i besprekornih od ljage i be­ zakonja? Odabrao gaje za svoju majku i sam ga ukrasio po­ kazujući tu prvo čudo svoje božanske prirode (na svadbi u Kani)«. Uvođenje u pobožni život je u sledećem veku, samo za pedeset i sedam godina (1609-1666), prevedeno na se­ damnaest jezika zato što je prvi put jedan član katoličke hijerarhije napisao duhovno delo posebno namenjeno ože­ njenima i udati m. Poruka hrišćanskog humanizma o braku stigla je do uske elite. La Contr ‘атуе (1541), monolog napisan kao odgo­ vor na La Broderijevo delo Amye de court, izvodi na scenu ćerku jednog trgovca koja je našla sreće u braku. Imati samo jednog čoveka »i za muža i za prijatelja», bio je ideal i Margarete Navarske koji nisu uzvratili nijedan od njena dva supruga. Ali i muškarci su u XVI veku hvalili svoje žene. To je bilo nešto novo. La Boesi je izjavio da se oženio sa sebi »sličnom«. Baron de La Muse, koji je izgubio svoju ženu nakon šesnaest godina braka, prezirući predrasude u modi, usudio se da napiše ove uzbudljive rečenice: »Nikada čovek nije imao toliko zadovoljstva, radosti i utehe, i telesne i duševne, kao što sam ja imao sa svojom vernom i odanom prijateljicom. D aje Bog bio tako milostiv i dopustio mi da svoje dane dovršimo zajedno, nikada ne bi bilo srećnijeg čoveka (od mene)«. Kad se govori o renesansi često se zabo­ ravlja daje, uprkos izvesnom paganizmu, ona opevala brak i ljubav. Vitorija Kolona je ostala neutešna nakon smrti svoga muža, u trideset i sedmoj godini. Posvetila mu je svoje najlepše stihove. Spenser je, krajem XVI veka, pos­ vetio dobar deo svoga pesničkog opusa Elizabeti Boji, svo­ joj verenici koja mu je postala žena. Njegov Epitalam je je ­ dan od krupnih uspeha engleske književnosti. U toj odi od dvadeset i tri stance, poletnoj, svetlucavoj, punoj sklada, pravoj odi radosti, Spenser je opisao dan svoga venčanja. Nekoliko godina ranije, na drugom kraju Evrope, polj­ ski pesnik Kohanovski ovako je opisao svoju ženu Doroteju, sa kojom se oženio iz ljubavi, jer mada je bila iz plemićke porodice, imala je slab miraz:

453

Pletenica ti je lepo očešljana Plava kao breza mlade kore; Lice ti je slično ukrasu Od ljiljana i ruže. . . Usne su ti koral A zubi prave perle; Vrat ti je zaobljen, prekrasan, Grlo punačko, ruka bela. Doroteja je bila lepa i obrazovana; volela je stihove, a njen muž je imao puno poverenje u nju. »Moja čestita su­ pruga«, pisao je, »gotova je da sa mnom podnese sve što nam sudbina dodeli«. Sudbina im je uzela malu Ursulu i već smo rekli da je pesnik to teško podneo. A taj jad odgovarao je intenzitetu porodičnog života u tom gotovo modernom domu. Obraćajući veću pažnju no ranija razdoblja detetu, ženi, bračnoj sreći, renesansa je u svakodnevni život unela izuzetno važne klice preobražaja. Ljudi onoga vremena toga naravno nisu bili sasvim svesni, a humanističko shvatanje o porodici širilo se sporo zbog ekonomskih, društvenih i intelektualnih prepreka koje su mu se suprotstavljale. Ali porodični život u današnjem smislu reči počeo je da se raz­ vija u doba Erazma, Margarete Navarske i Kalvina.

454

Četrnaesta glava R E N E SA N SA I PA G A N IZA M Uzdizanje žene nije u doba renesanse uvek vo­ dilo novom shvatanju vrednosti braka. Zar istoričari nisu dugo vremena obraćali naročitu pažnju na bujanje senzual­ nog paganizma, koji se najpre pojavio u Italiji u XV veku, a potom se raširio u ostaloj Evropi? Sigismond Malatesta je u Riminiju preuredio jednu crkvu u čast svetog Franje, ali ju je, po recima Pija II, »toliko napunio paganskim delima da izgleda kao da hram pripada ne hrišćanima, već neznabošcima koji obožavaju demone«. Pa je u njoj podigao nadgrobni spomenik svojoj naložnici, veoma lep po materi­ jalu i izradi, na kome je, prema neznabožačkom običaju, uklesao ovaj epitaf: »Posvećen božanskoj Izoti«. Lorenco Veličanstveni je Rim nazvao »susretom svih poroka«. Gole kurtizane plesale su pred Aleksandrom VI. Jedna bludnica, Imperija, Rafaelov model i ljubavnica bankara Čigija, bila je najistaknutija žena Rima za vladavine Julija II. Pred Lavom X igranje raspusni komad njegova prijatelja Bibijena, Calandria, senzualno i obešenjačko delo, nadahnuto istovremeno Plautom i Bokačom. Kardinal Bibijena, rafmovani toskanski pisac, vladao se savršeno libertenski. Dao je da mu se u kupatilu naslika Povest o Veneri i Amoru. A bio je najbolji

455

papin prijatelj, koji je u njemu cenio dobrog znalca antičke književnosti, mudrog diplomatu, ljupkog kozera i odličnog organizatora svečanosti. Da li se Rim vraćao paganizmu? Još je krajem XVI veka jedan kardinal poručio od Anibale Karačea mitološke slike koje su i danas dika palate Farneze, a koje začuđenom posetiocu prikazuju trijum f Baha i Arijane, Kefala koga je ugrabila Zora, jednog tritona kako grli jednu nereidu. Odbacivanje asketizma dobilo je oblik manifesta u delu Lorenca Vala De voluptate (1431) i zavodljivom pozivu na otkrivanje »dobre venerinske prirode« u Hipnerotomahijii - ili Polifilovom snu - dominikanca Frančeska Ko­ lone (1499). Polifilova ljubavnica Polija zavetovala se najpre na nevinost u prisustvu stroge Dijane. Ali se na kraju sama odrekla te želje. Okusila je onda voće ljubavi, »ugasila baklju« uzdržavanja i obratila se u venerinsku religiju. Ta religija imala je u renesansi brojne pristalice. Nijedno drugo ranije doba nije toliko prikazivalo i uzdizalo lepotu ženskog tela. Maro hvali »lepu bradavicu na sisi« svoje gospe u jed­ noj pesmi koja je potom poslužila kao uzor čitavom nizu »pohvala ženskog tela«. Ronsar u Kupanju Kaliroje žali što ne može da vreba iz prikrajka svoju dragu dok se kupa. Ona mu se javlja i u snu, te on vidi njeno »telo«, »trbuh« i »slikovitu dojku«. Čak i u delima koja bi da budu visoko moralna, iza oglašenih namera probijaju senzualne težnje njihovih autora i njihova vremena. Tasa je u Oslobođenom Jerusalimu zavela polu-nagost Armidina, čiji »nemoćni veo što preči poglede, ne zaustavlja ljubavnu misao, koja, nezadovoljena spoljašnjom lepotom, prodire i do najskrive­ nijih tajni«. Puritanac Spenser, koji u svojoj Kraljici vila želi da odgaja plemiće, i sam je pao u zamku i sa nasla­ dom posmatra čarobnu Akraziju, »koja na postelji od ruža leži opružena, klonula od vrućine ili sklona slatkom grehu, skroz pokrivena, ili pre otkrivena, velom od svile i srebra«. Slikari tog neobičnog »vizuelnog« doba bolje su od pisaca izrazili vatreno divljenje ženskoj lepoti. U tome je jedna od odlika manirističke umetnosti, nakon vekova

456

stidljivosti srednjeg veka. »Alegorija, mitologija, istorija, Biblija, mučeništvo svetaca«, piše Z. Žuske u jednoj zna­ čajnoj knjizi, »sve je za manirizam povod da se sa žene skine odeća. Venera, Dijana, Muze, Eva, Vitsaveja, Judita, nevina Suzana, Lukrecija, sveta Katarina na svome točku, sveta Magdalena u svojoj pustinji. Vrline, Slobodne veštine, samo su izgovor za obrađivanje jednog i istog predmeta: ženskog tela«. Ta erotska^ egzaltacija, koja je onda vladala u čitavoj Evropi - osim Španije - , nije išla bez perverznosti. Kranah i Dojč vole da Veneru prikazuju uvijenu u providni veo, u ši­ rokom šeširu ili baroknoj perjanici. Umetnicima se naročito dopadaju prizori neugodnog iznenađenja: nimfe se igraju u vodi, kad iskrsavaju satiri; tobož uplašena, Suzana gleda kako se približavaju starci; David gleda požudnim očima Vitsaveju koja se kupa. U takvoj senzulanoj klimi, homo­ seksualnost postaje jedna od varijanti erotizma. Srednji vek je bio bacio anatemu na grčki porok. Sledeće razdoblje ga je, naprotiv, prekrilo dražesnim velom helenskih mitova. Rasprostranio se u italijanskim prosvećenim krugovima, u Firenci kao i u Ferari i na čitavom poluostrvu, a potom i u nižim slojevima, uprkos pretnjama propovednika. U jednoj Bandelovoj noveli, samrtnik cinično izjavljuje svešteniku koji nastoji da ga ispovedi: »Zabavljati se sa mladim dečacima prirodnije mi je no što je čoveku jelo i piće, a vi me pitate da li sam grešio protiv prirode! ’Ajte, ’ajte, milostivi, ne znate vi šta je dobro parče«. Mnogi istoričari optuživali su Mikelanđela za pederastiju, ali optužba je bez sumnje preterana i bez dokaza. Sigurno je da se u pedeset sed­ moj godini zaljubio u mladog Tomaza de’ Kavalijerija i da mu je uputio neke od svojih najlepših stihova. Napro­ tiv, nema nikakve sumnje u pogledu Leonarda, čije slike često prikazuju dvosmislena lica i čija Đokonda možda nosi - nedavno je postavljeno to pitanje - mušku odeću. Što se tiče G. A. Bačija (Bazzi), njemu su nadenuli nadimak Sodoma, i on se time dičio. Za mladog Isaka koga je naslikao u katedrali u Pizi rečeno je da je »sami tip dragana« (Ž.

457

Buske). Muška homoseksualnost bila je u modi na dvoru Anrija III i u elizabetinskoj Engleskoj: o tome svedoče Marloov Edvard II i Šekspirovi ljubavni soneti posvećeni jed­ nom muškarcu. Druga seksualna izopačenost renesanse: da li tako brojne slike uNemačkoj, Italiji i Holandiji, posvećene događaju sa Lotom i njegovim kćerima, ne navode na pomi­ sao o rodoskvrnuću? Jedna rukopisna zbirka pesama iz doba Aleksandra VI sadrži neobičan niz epigrama. Prvi opevaju Devicu i svece. Zatim se bez upozorenja prelazi na pohvalu najsla­ vnijih naložnica toga doba. Ta prostodušna mešavina paganizma i hrišćanstva bila je jedna od odlika renesanse. Sanazaro u svojoj pesmi De partu Virginis naziva Boga oca »gromovnikom«, Hrista »ocem bogova i ljudi«, a De­ vicu »boginjom-majkom« i »kraljicom bogova«. Ova je za Bemba, sekretara Lava X, »blistava nimfa«. Humanista Pa­ olo Korteze je 1503. godine objavio Kraktak pregled dog­ matike, prikaz hrišćanskih istina kakav je odgovarao ukusu onoga vremena, i tu opisao pakao na paganski način, sve­ tog Avgustina nazvao »pitijskim prorokom teologije«, a svetog Tomu Akvinskog »Apolonom hrišćanstva«. Paganizam i hrišćanstvo stapali su se ne samo u knjigama, već i u predstavama upriličavanim za narod tokom praznika. Go­ dine 1520, na pokladni četvrtak, sav Rim bio je ukrašen u antičkom stilu: u povorci koja je prošla pred papom bila je čitava jedna grupa dvokolica koje su predstavljale Italiju, Iziđu, Neptuna, Herkula, Aleksandra Velikog, vučicu sa Kapitola i dr. Poslednje - kugla sa anđelom na vrhu - simbolizovale su trijum f religije. Bilo je to doba kada je jedan dominikanac uporedio Lava X sa bogom-suncem. * * *

Ozbiljnije od veličanja paganske senzualnosti i antičke odeće u koju je ponekad odevana religija Raspetoga, bilo je, sa hrišćanskog gledišta, udaljavanje mislilaca od hrišćan-

458

stva. Prema Vazariju, Leonardo da Vinči je »u svom duhu stvorio tako jeretičko učenje da više nije zavisio od nikakve religije, trudeći se možda pre da bude filosof nego hrišćanin«. Makijaveli je napadao ne samo sveštenike, već i sam duh Jevanđelja. »Hrišćanska religija«, tvrdio je on, »uči samo patnji, a izgleda da je taj način života učinio slabim svet i izručio ga na milost zlima«. Čitav jedan antihrišćanski tok koji će dovesti do Ničea proizišao je iz Makijavelijevog veličanja Države i volje za moć. Suprotstavljajući se mnogim pobožnim humanistima, firentinski mislilac je odbijao da se bavi unutrašnjim popravljanjem čoveka i pojedinačnim spasenjem. Ateisti su bili retki u XVI veku. Lisjen Fevr je to ubedljivo dokazao. Ali okolnosti i verovanja onoga vremena silili su na zamagljivanje izražavanja odveć smelih učenja. Otuda dvosmislenost mnogih delà čija se tumačenja i da­ nas međusobno spore. Jedno od takvih je delo Cymbalum mundi (1537) Bonaventure de Perijea. Da li u M erkuru koga izvodi na scenu treba videti »predstavnika intervencionizma u području vere« (V. L. Sonije), proroka koji ne uspeva zbog neprijateljstva teologa i konačno se povlači u ćutanje ili Isusa optuženog za prevaru odveć lakovernog čovečanstva? U Italiji je »Padovanska škola« ispovedala osobitu rav­ nodušnost prema hrišćanstvu. Verna Aristotelu, ona nije nastojala da ga pomiri niti sa Platonom, niti sa hrišćanskom dogmom. Dugo vremena ga je proučavala u svetlu Komen­ tara koje je u XII veku o njemu napisao arapski mislilac Averoes, a koji su na latinski prevedeni u XIII veku. Prema Averoesu su materija i kretanje večni i nisu stvoreni. Postoji »aktivni um«, »duh zemlje i čovečanstva«, iz koga crpe svaki pojedinačni um, a jedino je on besmr­ tan. Pojedinačna duša je, naprotiv, smrtna. Da bi se shvatilo kako je takva filosofija mogla biti predavana u hrišćanskoj Evropi, uprkos osudama koje joj je 1240. godine izrekao univerzitet u Parizu i 1513. Lav X, valja uzeti u obzir njenu nužnu dopunu, učenje o »dvostrukoj istini«. »Padovanci«

459

su, kao i sam Averoes, izjavljivali da se racionalni nazori protive izvesnim religioznim dogmama u koje treba i dalje verovati zato što proističu iz otkrovenja. Humanistička istraživanja otkrila su još jednog ko­ mentatora Aristotela, Grka Aleksandra iz Afrodizije, koji je živeo krajem II i početkom III veka posle Isusa Hrista. A Aleksandar iz Afrodizije je Aristotela tumačio na još materijalističkiji način no Averoes, i upravo njime se inspirisao najslavniji »Padovanac« renesanse, Pjetro Pomponaci (1462-1525). U svom najpoznatijem delu. De immortalitate animi (1516), Pomponaci zapravo žestoko kritikuje averoističku ideju o kolektivnom umu, duhu čovečanstva, odakle bi crple pojedinačne duše. Ali podjednako odba­ cuje i shvatanje koje smatra tomističkim, a koje je naprosto hrišćansko, o umu različnom od senzitivne duše, koji se sa jedinkam a umnožava i besmrtan je. Takav sistem, prema Pomponaciju, ruši jedinstvo složene ljudske tvorevine. Padovanski filosof prihvata, dakle, nakon Aleksandra iz Afrodizije, tezu d a je duša samo oblik ili »entelehija« tela. Ljudski duh zavisi od tela jednako u svojim racionalnim kao i senzitivnim operacijama. Može li um da misli bez slika? Zar se sposobnosti duše i tela ne troše sa godinama? Sve ove tvrdnje su u najvećoj mogućoj meri udaljene od hrišćanskog učenja. Ali se Pomponaci zaklanja iza teorije o »dvostrukoj istini«. Kaže da je »teza božanskog Tome o besmrtnosti duše... tačna i veoma čvrsta, mada je u supro­ tnosti sa Aristotelovim spisima«. Tvrdi da »se Pismo mora pretpostaviti svakom razlogu, pa čak i iskustvu«. Delo De immoratalitate animi izazvalo je skandal, Rim g aje osudio, ali se njegovom autoru, koga je doduše štitio Bembo, ništa ozbiljno nije dogodilo. Jedan značajan vid Pomponacijevog učenja odnosi se na čudo. U delu De incantationibus - objavljenom tek 1556. - padovanski filosof ne samo da izlaže cikličko shvatanje istorije, koje naizgled primenjuje na hrišćanstvo, veći poriče čudo, koje objašnjava kao retku činjenicu, ali ne i suprotnu prirodnim zakonima ili izvan njih. Pošto je mašti pripisao

460

»glavnu zaslugu za čuda, vizije i čarolije«, Pomponaci iz­ nosi dva moguća objašnjenja zbilja neobičnih činjenica. Najpre, svemir začelo drži u rezervi izvesne nama nepoznate sile. S druge strane, čovek je mikrokosmos čija priroda ima udela istovremeno u prirodi viših kao i u prirodi zemaljskih bića. Pošto neke trave i kamenje imaju lekovitu moć, zašto ta moć ne bi pripadala i nekim ljudima? Pomponacijev uticaj bio je dugotrajan u Padovi, Ferari i Bolonji, ali i u Francuskoj. U Italiji je jedan od njegovih učenika bio J. Kardan (1501-1576), matematičar, lekar, as­ trolog i neobičan duh. On je o duši začelo imao različito shvatanje od svoga učitelja. Povezujući Averoesa i Platona, smatrao je da je Bog stvorio besmrtne mentes u ograniče­ nom broju, pa je ispovedao metempsihozu. No iako je bio lakoverniji od Pomponacija, i on je predlagao kritiku čuda. Prihvatao je samo malo njih, a ostale pripisivao »bajkama i podvalama«. Najzad, zadržavajući suštinu Pomponacijeve poruke, suprotstavljao je razum i veru, budući je ova za dušu ono što je san za duh. »Što je moćniji razum, to je slabija vera«, pisao je. Italijanski lekar Frančesko Vimerkati - ili Vikomerkato - (1500-1570), bio je sredinom XVI veka bez sumnje naj­ bolji predstavnik padovanskog racionalizma. Godine 1530. pozvao ga je u Francusku Fransoa I, pa je postao kraljev lekar, a uskoro profesor filosofije na Koledžu kraljevskih lektora gde je branio Aristotela od platoničara Ramusa. Uda­ ljio se od Aleksandra iz Afrodizije i Pomonacija da bi se vratio Averoesu, koji mu se činio najboljim komentatorom Aristotela. Poricao je, dakle, besmrtnost jedinstvenog uma. Radikalna antinomija, koju je zastupao, između razuma i vere navela g a je da napadne, poput ostalih »Padovanaca«, sklad između filosofije i teologije koji su nastojali da usta­ nove srednjovekovni tomizam i renesansni neoplatonizam. Vimerkati je sa Aristotelom, a protiv Platona i Biblije, za­ stupao večnost sveta, kretanje nebeskih tela i vremena unu­ tar kojega se to kretanje odvija. Bog nije tvorac, već samo pokretač od koga zavisi čitav svemir. On, prema tome, nije

461

cilj istorije sveta. Nepokretan, on upravlja kretanjem prvoga neba. Između njega i ljudi nalazi se dejstvo i uticaj zvezda, naročito sunca. Pa ipak, postoji još nešto moćnije što vodi računa o tome šta se događa u svetu: priroda, skup zakona koji vladaju rastenjem, ravnotežom i kretanjem bića. Vimerkati, dakle, naginje ka determinizmu. On tvrdi da priroda sve čini sa redom i prema zakonima i da, sa druge strane, koristi uvek istu količinu materije, ma kako na površini po­ jave bile raznolike. Ona je »slična razboritom ocu porodice koji ne baca ništa što može da iskoristi«. Kako onda da u tako uređenom svetu bude mesta za čudo? Vimerkati tvrdi da »Bog ne čini ništa bez utvrđenog reda, niti se izvan tako ustanovljenog reda nešto događa«. Tako Vimerkati pred­ stavlja, dakle, na tipičan način laički i racionalistički tok re­ nesanse. U pet debelih tomova samo je jedanput spomenuo ime Isusa. Slučaj Dolea (1509-1546) je manje jednostavan, L. Fevr g a je čak nazvao »beznadežnim«. Budući štampar je vrlo rano upoznao Plinija, Lukrecija i Cicerona. U Italiji je pohađao nastavu na univerzitetu u Padovi. U svojoj najpo­ znatijoj knjizi, Commentant linguae latinae (1536-1538), pokazuje se kao slobodni mislilac. Ali počev od 1542. objavljuje zaredom Novi zavet na francuskom i petnaestak »jevanđeoskih«, to jest protestantskih delà. Je li došlo do obraćenja »padovanskog« i bezbožnog Dolea? Moguća je sumnja. Iz Italije je poneo kult Drevnih. Njegove najdraže knjige bile su Ciceronovo delo De divinatione i De na­ tura rerum. Pod izlikom čistunstva, izbegavao je upotrebu reči »Crkva«, »Apostoli«, »katolički«, »raskol«, »dogma«, »Hristos«, koje se ne nalaze kod Cicerona. U članku »Sudbi­ na« njegovih Komentara, čitamo: »Ništa se ne događa što se nije moralo dogoditi, i ništa neće nastati čiju klicu priroda ne sadrži«. Čudo postaje »sve ono što može da izazove naše čuđenje. Sto se tiče definicije čuda koju hrišćani danas primenjuju na ono što je dostojno divljenja, Drevni su tu reč upotrebljavali za ružno, jer za njih su čuda bila čudovišta i užasne stvari«. Da li je Etjen Dole verovao u besmrtnost

462

duše? U članku »Anima«, pošto je dao etimološki smisao izraza (»dah pluća»), on piše: »Osim toga značenja, anima se upotrebljava da bi se izrazila izvesna nebeska snaga pomoću koje mi živimo, krećemo se i koja nas čini razum­ nim bićima. Neki tu snagu pripisuju krvi, a neki drugim delovima tela. Jedni veruju d aje smrtna i da se gasi sa telom, a drugi su tvrdili da je besmrtna«. Kao Ciceronov učenik, kada kaže besmrtnost Dole misli naročito na slavu kod po­ tomstva: »Marva je a ne čovek onaj koji, kao životinja, pro­ vede svoj život u ćutanju ne ostaviv spomena koji će reći da je živeo i da nije umro zauvek«. Zašto onda »jevanđeoska« delà počev od 1542? Prema L. Fevru, Dole je ostao evemerista*, to jest onaj koji je u bogovima video samo idealizacije čoveka. Žan Boden (1530-1596), učenik »Padovanaca«, bio je krajem XVI veka drugi »ahrist« u Frnacuskoj. Složen čo­ vek, u izvesnom pogledu vrlo lakoveran, kako to pokazuje njegovo delo posvećeno Demonomaniji veštica, ali s druge strane slobodan mislilac uPozorjuprirode iHeptaplomerima (ili »razgovoru sedmorice učenjaka«). Boden poput Pomponacija i Vimerkatija suprotstavlja veru i razum: »Nema nikoga koji je za ma koju veru dao očigledne dokaze, mada su mnogi to preduzimali: uzalud, jer gde god ima dokaza nedostaje vere, a gde ima vere nedostaje dokaza«. Prob­ lemi besmrtnosti duše, priviđenja i čuda Bodena manje za­ nimaju nego »Padovance« iz prve polovine XVI veka. Ali se okomljuje na osnovne dogme hrišćanstva. Heptaplomeri izvode na scenu, u Veneciji, sedam ličnosti, različitih veroispovesti, koje konačno zaključuju da je beskorisno rasprav­ ljanje o veri, a neophodna trpeljivost. A ta trpeljivost se te­ melji na dubokom skepticizmu prema krupnim hrišćanskim verovanjima. Evo kako jedan od sabesednika govori o Utelovljenju: »Samo hrišćani i neznalice, ali nikako i filosofi, * Evemerizam, prema grčkom filosofu Evemeru (oko 300. godine pre Hrista). koji je smatrao da su paganski bogovi ljudi divinizovani nakon smr­ ti. Prev.

463

mogu poverovati da je večni Bog, koji je beskrajni milion godina proveo ne promenivši se, da se taj isti Bog pre neko­ liko vekova lišio te izvrsne prirode da bi se zaodenuo telom kao sto je naše, sastavljeno od krvi, mesa, živaca i kostiju i dobio novi lik da bi se izložio mukama ružne smrti i nedo­ stojnoj sili dželata, zato da bi vaskrsao i na nebo odneo tu telesnu masu, u koju nikada ranije nije bio ušao«. Kako bi Aristotelov nepromenljivi Bog, koji je i Bodenov, mogao ne izgubiv ništa da se zaodene ljudskom prirodom? Iako priznaje Hristovu veličnu, Boden ga konačno postavlja na ravan ljudskosti. * * *

Pa ipak, daleko je od toga da racionalizam predstavlja čitavu renesansu. Liberteni su bili retki u XVI veku, čak i posle 1550. L. Fevr je opravdano primetio: »Najgora je gre­ ška i zabluda prikazivati XVI vek kao skeptički, libertenski, racionalistički vek i veličati ga kao takvog. Voljom svo­ jih najboljih predstavnika, bilo je to, naprotiv, zaneseno stoleće. Stoleće koje je na svim stvarima tražilo najpre bo­ žanski odraz«. To božansko prisustvo u svetu, umetnici i pesnici su otkrivali naročito zahvaljujući Marsilu Fičiniju. Nasuprot filosofiji »Padovanaca«, filosofija najvećeg neoplatoničara renesanse bila je u suštini spiritualistička. Ona ističe pojedinačnu dušu i ličnu sudbinu, a i jedna i druga se uklapaju u široko kretanje koje dolazi od Boga i vraća se njemu. Fičini je od Platona i Plotina pozajmio teoriju o prelazima - ili emanaciji - koja daje ključ za njegov sistem. Njegova metafizika je naime utemeljena na ideji o lestvici bića, koja emaniraju od Boga-jedinoga, izvora mudrosti, lepote i dobrote. Iznad »božanskog sunca«, i crpeći iz njega svoje postojanje, nalaze se anđeoski duhovi - čisti, nedeljivi i nepromenljivi um. Drugi je stupanj racionalnih i besmr­ tnih duša, koje »iako su unekoliko podvrgnute promeni, ipak ne prihvataju da budu podeljene u telu«. Reč je ovde

464

0 ljudskim dušama; ali Fičini osim toga postulira i posto­ janje duše sveta i dvanaest elemenata i sfera. Ispod duša po Fičiniju se nalazi svet »oblika«, delatnih načela iz kojih tela uzimaju svoju prirodu i njene zakone. To je područje »delatnog svojstva«, podvrgnuto deobi i promeni. Najzad, na donjem stupnju stvaranja je »troma masa tela«. Zapaža se najpre posebno mesto pridato čoveku u toj hijerarhiji, pošto se razumna duša nalazi u središtu stup­ njeva bića, nadvisujući telo i svojstvo, kadra da pređe na razinu anđela i Boga. Ona je tačka susreta konačnog i be­ skonačnog, vremena i večnosti. »Stvari koje su iznad ra­ zumne duše«, piše Fičini, »su samo večne; one koje su ispod samo su prolazne, a razumna duša je delom večna, a delom prolazna«. Tako će Paskal definisati čoveka kao »ništavilo u odnosu na beskonačnost, a sve u odnosu na ništavilo«. Bog se nije zadovoljio samo da iz njega emaniraju bića, on neprekidno sebi priziva ljudske duše. One koje nisu neosetljive na taj zov božanske ljubavi, moralnim čišćenjem iz­ vode neophodno »obraćenje« i preduzimaju uspenje - remeatio - koje će ih dovesti pred lice Bića u pravom smislu reči, onoga u kome prebivaju suštinski oblici, uzori i uzroci svih stvari. Istina, duše sjedinjene sa telima sklone su da se pripoje materiji, da otežaju, da podlegnu igri senki poput zatočenika Platonove pećine. Ali treba znati da je »telesni život bolest duše koja se muči i sniva. Naše kretanje, delà 1 strasti samo su omaglica bolesnika, košmari sumanutih«. Spoljašnji svet je samo senka. Lepota koja nas opravdano privlači ima, međutim, smisla samo ako u njoj vidimo odraz više lepote. Mračna pećina koja nam preti zatočenjem, to je sve što nas okružuje. Božanska svetlost je naprotiv skrivena u nama i valja je tražiti isposništvom i meditacijom. Mada se Fičini znatno više no što se dugo vremena verovalo inspirisao svetim Tomom Akvinskim i mada nje­ gova Theologia platonica dosta često ima sholastički vid, A. Renode je ipak s pravom istakao teškoće na koje je firen­ tinski filosof nailazio kada je želeo da pomiri hrišćanstvo i neo-platonizam. Prema teoriji o emanaciji, svaki stupanj

465

stvorenja dobija svoje biće od stvorenja koja se nalaze nepo­ sredno iznad. Ljudske duše bi, prema tome, poticale od Boga posredstvom anđela. Fičini je zadržao hrišćansko verovanje da je Bog neposredno stvorio pojedinačne duše. S druge strane, on životinjama pridaje samo smrtnu i kvarljivu dušu. Naprotiv, bliži je Drevnosti nego hrišćanstvu kada elemen­ tima i sferama pripisuje razumne, dakle besmrtne i nepropadljive duše. Time je neo-platonizam mogao odvesti panteizmu. Logika sistema mogla je Fičinija navesti da utvrdi konačnu smrtnost ploti. Ali da bi ostao u okviru hrišćanske dogme, on je zadržao vaskrsenje tela. Ali shvatanje pakla koje izlaže na kraju knjige Theologia platonica veoma je udaljeno od shvatanja Crkve. Pakao je tu prikazan kao mora nečiste duše, večno zatočene u umišljenim stravama i žudnjama.. Prokletu dušu više ne muče užas od zla i osećanje greha, već otkriće praznine i varljivosti plotskog postojanja. Tako je Fičini pokušao da u hrišćanski oblik pretoči bitno adogmatski spiritualizam. Niti učenje o prvobitnom grehu, niti dolazak Iskupitelja, nisu nužni njegovoj filosofiji, već su joj veštački pridodati. Ni filosofija Pika de La Mirandole, kakva se može izve­ sti iz njegovih 900 teza, iz njegove Besede o dostojanstvu čoveka i iz njegovog glavnog delà Sedmerostruka knjiga, izlaganje o sedam vidova stvaranja, ne podudara se uvek sa hrišćanskim učenjem. Sa Pikom je kao i sa Fičinijem. I jedan idrugi predstavljaju sinkretizam renesanse, koji je na­ stojao da pomiri antičku misao i hrišćansku poruku. Fičini je sastavne delove svoga sistema pozajmio ne samo od Pla­ tona i drevnih neo-platoničara (Plotina, Prokla, Jambliha), već i iz Hermetičkih knjiga, od Zoroastra, Dionizija Areopagite, itd. Piko, koji je poznavao hebrejski i arapski, dodao je svemu tome i doprinos Kabale. Odatle je nastala mešovita filosofija, ponekad u opreci sa Crkvom. Grofu de La Mirandoli se izgleda više sviđao jevrejski monoteizam od hrišćanskog Trojstva i bio je u nedoumici u pogledu stvarnog prisu­ stva (Hrista). Njegovo shvatanje čoveka, ma kako zanosno bilo, odstupa od shvatanja Jevanđelja. Njegov Bog upućuje

466

ove reći čoveku: »Postavio sam te usred sveta da bi odatle lakše mogao videti sve ono što u njemu ima. Nisam te nači­ nio ni nebeskim, ni zemaljskim, ni smrtnim, ni besmrtnim da bi, slobodan i neograničeni tvorac sama sebe, mogao da se uobličiš i izvajaš u obliku koji najviše voliš. Bićeš kadar da se poniziš na stupanj nižih stvari i životinja. Ali ćeš biti kadar i da se, svojom voljom, uzdigneš na razinu najviših, božanskih stvari«. Tako čovek može da postane anđeo ili ži­ votinja. Otuda ni pakao ne postoji, pošto se najviša kazna sastoji u snižavanju na razinu animalnosti i poništavanja. Zato je Piko tvrdio u delu 900 teza da greh počinjen u vre­ menu ne može izazvati večnu kaznu. Crkva je najpre osudila učenja Pika de La Mirandole, a potom ga je Aleksandar VI pomilovao. Naprotiv, jedan vek kasnije - 1600. - dominikanac Đordano Bruno spaljen je u Rimu zato što je ispovedao filosofiju koja je znatno odstu­ pala od jevanđeoske pouke. Bruno je doveo do krajnosti ne­ prijateljstvo prema Aristotelu i platoničku tezu po kojoj je svemir emanacija Boga. Izjavio je d a je svet, koji je besko­ načan, »sadržan« u Bogu i da se Bog »očituje u osetilnim telima«. Prirodna težnja njegove misli odvela g aje, dakle, učenju o imanenciji i panteističkim shvatanjima. Bog je ap­ solutno i savršeno jedno, a u krilu tog jedinstva ispoljavaju se dve supstance: jedna je delatna (natura naturans), druga trpi delanje. Prva je duša sveta, druga je materija. Bruno je u celini odbacio ideju o Bogu koji se nalazi iznad pri­ rode, koji je tobož stvorio svet izvan sebe i, poput Jehove iz Postanja, potom zadovoljno posmatrao svoje delo. Pa ipak, najnoviji komentatori napuljskog filosofa otkrivaju u nje­ govim delima, kroz težak jezik i oprečne iskaze, izvesno potvrđivanje transcendency e. Svemir je svuda, ali Bog je isto­ vremeno svuda i drugde no svuda. Gde je to »drugde«? Ne na površini sveta, već u njegovom središtu, na tajanstvenom mestu koje nemirna duša može dosegnuti samo poništava­ njem. Od toga teškog pomirenja imanencije i transcendencije do sebe potpuno svesnog panteizma bio je samo jedan korak, koji će učiniti Spinoza. Zapravo, izjavljujući da je

467

transcendentno nesaznatljivo, poistovećujući saznanje i ra­ cionalno saznanje, Bruno je postao jedan od utemeljivača modernog racionalizma. Antipaskalovac pre Paskala, is­ ključivao je saznanje srca i odbacivao svako otkrovenje. Učenje o prvobitnom grehu za njega nije imalo smisla. Pori­ cao je božansku prirodu Isusa i izjavljivao da su mu strane sve dogme. Bruno se zaista bio otisnuo sa obala hrišćanstva. Krenuo je na put ka slobodnom mišljenju. *

** Nakon što se, dvojici ljubavnika u potrazi za čisto ze­ maljskom srećom, Venera u Polifilovom snu pokazala u svojoj blistavoj nagosti, podarila im je novo krštenje i daro­ vala svoju »milost i sveti blagoslov«. Ovi su bili napustili svaku težnju ka nevinosti, odrekli se svake želje za isposništvom. Od sada će »sav svoj život usmeriti ka procvatu pod zaštitom i osiguranjem« boginje. Ovo simboličko krštenje što ga je darovala Venera označava u zapadnoj civilizaciji neosporno oživljavanje dugo suzdržavanih paganskih tež­ nji. Kao što su, na drugoj ravni, učenje »Padovanaca« i Brunove naklonosti prema filosofÿi imanencije označili u XVI veku novi procvat antihrišćanskih, ili bar ahrišćanskih shvatanja, koja ni u srednjem veku nisu bila sasvim odsutna, ali su bila prikrivena. Libertenstvo »prepredenjaka« i fran­ cuskih epikurejaca XVII veka - Teofila de Vioa, Sirano de Beržeraka. kao i »svetogrdnika Trećepartijaca« oko Gastona Orleanskog - ne bi bilo moguće bez filosofskih i sen­ zualnih drskosti prethodnog razdoblja. Pesnik Luiđi Pulči, bliski prijatelj Lorenca Veličan­ stvenog i pisac delà Morgante maggiore, za Fičinija je bio pravi tip bezbožnog diletanta koji dogmu izvrgava podsmehu i »čovek čija je zloba tako velika da je teže os­ loboditi ga nje nego izvaditi pesak iz mora«. Fičini je znao da se oko njega naslađuju čitanjem Pođijevih Šala i Bekadelijevog Hermafrodita. Prebacivao je njihovim autorima

468

da su »hrišćansko učenje pretvorili u oruđe razuzdanosti i bezakonja«. Naročito ga je zabrinjavalo to što vidi kako je »filosofija, sveti dar Boga, u rukama bezbožništva«, to jest peripatetičara. Pisao je svome prijatelju Panonijusu: »Čitavu zemlju (čitaj: italijanske učene krugove) zauzeli su peripatetičari koji se dele na dve sekte: aleksandriste i averoiste..., a i jedni i drugi iz temelja ruše svaku religiju, naročito time što izgleda poriču Proviđenje«. Erazmo, sa svoje strane, nije štedeo talijanski humanizam svojih kri­ tika. Na Italiju je ciljao kada je 1517. pisao Kapitonu: »Pod plaštom obnavljanja drevne književnosti, paganizam pokušava da digne glavu, kao što među hrišćanima ima ljudi koji Hrista prizivaju samo po imenu, a u sebi gaje pa­ ganizam«. Zamerao je, dakle, Italiji da se suviše isključivo i na suviše paganski način posvećuje bonae literae, pa je bio naveden da nasuprot odredi svoju vlastitu misiju. Ova se sastojala u doprinošenju da bonae litterae »koja je do sada kod Italijana bila gotovo paganska, stekne naviku da govori hrišćanski«. Ponavljajući Fičinija i Erazma, Makijaveli je u delu Discorsi priznavao, uopštavajući optužbu: »Da, mi os­ tali Italijani, mi smo duboko nereligiozni i izopačeni«. Kra­ jem XVI veka Italija je još bila na rđavu glasu u moralnom i intelektualnom pogledu. Za engleskog romansijera Tomasa Naša, Elizabetinog savremenika, ona je bila »Sodoma«, »škola ubica, apoteka u kojoj se spravljaju otrovi namenjeni svim narodima«. Ali među tim otrovima se, po anglikancu Našu, već nalazila katolička reformacija. Jer iz Italije je ona zračila počev od druge polovine XVI veka. Njen uspeh u zemlji Bordžija i Pomponacija poziva na razmišljanje. On dokazuje da je bezbožnistvo tu bilo ograničeno na uske krugove i da nije prodrlo u mase koje su u doba renesanse, u Italiji kao i u susednim zemljama, ostale duboko hrišćanske. A oni što su nazivani »ateistima«, jesu li i dalje bili to? Ovde bi valjalo ponoviti razložna zapažanja L. Fevra i podsetiti nakon njega na to koliko je terminologija onoga doba bila nesigurna. Kastelion i Anri II Etjen svrstavali su Rablea među ljude

469

koji »ne veruju ni u Boga, ni u Hrista«. Tu tezu preuzeo je početkom XX veka A. Lefran, koji je u njemu video »mešavinu Lukijana i Lukrecija«, snažan duh koji je otišao »dalje od svih njemu savremenih pisaca putem filosofske i religio­ zne opozicije«. Već je 1535, tvrdio je Lefran, Rable «prestao da bude hrišćanin«; više nije verovao u besmrtnost duše; njegov grohotni smeh prikrivao je namere »kakve se stolećima niko nije usuđivao da gaji«. Rable je, pak, suprotno mišljenju Lefrana, jasno izneo svoje verovanje u besmrtnost duše. Godine 1535, on je napisao jedan Godišnjak plemeni­ tog grada Liana, koji je izgubljen, ali je sačuvan jedan odlo­ mak u prepisu nekog Rableovog savremenika. Znajući svoje čitaoce kao »sumnjičave, znatiželjne i pohlepne« da saznaju »stanje i raspored ove 1535. godine«, Rable ih je opominjao ovim izrazima: »Ako tu žarku želju hoćete potpuno da utolite, treba da želite... da vaše duše budu izvedene izvan tog mračnog zatvora zemaljskog tela i predate Isusu Hristu. Onda će prestati sva ljudska stradanja, bolesti i nesavršenstva, jer radujući mu se, one će uživati u svakom dobru, znanju i savršenstvu, kao što je negda pevao kralj David... Da drugačije kažem, bilo bi lakomisleno s moje strane, kao i lakoumno verovati u to«. L. Fevr, koji je otkrio ovaj odlomak, sakupio je i na­ veo brojne tekstove iz kojih proizlazi da je Rable, kao Erazmov učenik, bio neosporno hrišćanin po srcu i da je njegova vera bila iskrena. Verovao je u Boga Oca i često prizivao »dragog Sina božjeg«, kojeg je voleo da naziva »Tvorcem«, »Darodavcem svih dobara«, »Pravednim Sudijom«. U Pantagruelu (gl. X) govori o preobraženju, vaskrsenju i uspenju kao neko ko u to veruje. Najzad - temeljna razlika između držanja bivšeg kaluđera i Pomponacija u rableovskom romanu se moli često i dugo. Moli se jed­ nako u izuzetnim situacijama, na primer kada Granguzije saznaje za Pikrosolov napad, kao i svakodnevno u životu. Svakodnevna molitva je nazvana »hvaledostojnim običajem među svetim hrišćanima«. Treba li podsećati da su Gargan-

470

tua i Panokrat svakodnevno »molili Boga učvršćujući svoju veru u njega, i slaveći ga zarad njegove ogromne dobrote«? Istina je d aje Rable prezirao sveštenike i kaluđere, od­ bacivao hodočašća, kult svetaca i indulgencije. Njegova re­ ligija bila je individualistička, ali hrišćanska. Bio je daleko od ateizma. Savet L. Fevra bio je mudar: »Budimo oprezni sa negdašnjim recima«. Sam Rable je Skaligera smatrao ateistom, Anri II Etjen je istu pogrdu upotrebljavao za Kasteliona, Farel za Servea, Ronsar za sve hugenote. »Ateista« je u XVI veku bio superlativ od »deista«, što je već bila oz­ biljna pogrda u ustima i pod perom ogromne većine ljudi onoga vremena. Te neizvesnosti na razini rečnika rečito go­ vore o izvesnom mentalitetu. Njih treba povezati sa anarhi­ zmom koji je bio zahvatio hrišćanska verovanja i filosofsko-religioznim sinkretizmom koji je odlikovao evropsku misao u XV i XVI veku. Taj sinkretizam, u osnovi optimistički i uostalom ute­ meljen na nedovoljnom poznavanju hronologije antičkih delà, otkrivao je u svim pre-hrišćanskim civilizacijama nagoveštaje hrišćanstva. Isus je dovršio otkrovenje čije su ele­ mente dobili svi drevni narodi, a ne samo Jevreji. Tako je, s onu stranu dogme, postulirana sloga svih religija. Otuda prisustvo Hermesa Trismegista na podu katedrale u Sijeni; otuda Fičinijevo zanimanje za homerske poeme i orfičke pesme; otuda pojava paganskih sibila što navešćuju Hrista na zvoniku katedrale u Firenci ili na plafonu Sikstinske ka­ pele. Hrišćanstvo je, dakle, po mišljenju mnogih humanista, osvetljavalo filosofsku meditaciju i religijsku veru Drevnih i brojnim paganskim mitovima podarivalo njihov pravi smi­ sao. Drevnoj mudrosti ono je donosilo neophodni dodatak božje milosti. Takvo je bilo upravo mišljenje Pija II kada je pisao sultanu: »Hrišćanstvo je samo nova potpunija pouka Drevnih o vrhovnom dobru«. Glavno Fičinijevo delo, Theologia platonica , ima posebno rečit naslov i nije slučajno što ga je njegov autor napisao oko četrdesete godine, kada se zaredio. Postoji izvesna analogija između Fičinijeve namere i namere Paskala kada je preduzeo pisanje Misli. I je ­

471

dan i drugi nastojali su da ubede libertene. A krajem XV veka ovi su poglavito bili »Padovanci«. Fičini je bez sum­ nje lično bio zaveden platonizmom (u širokom smislu), i on je naročito svojim latinskim prevodima, doista upoznao Za­ pad sa Platonom. Ali se, osim toga, nadao da će duhovi koji su se okrenuli od hrišćanstva moći da mu se vrate ako se na­ vedu da platonizam posmatraju kao jednu etapu božanskog otkrovenja. U celini uzev, radilo se o tome da se, koristeći novi ugled što su ga uživale platoničke teme, dokaže kao ra­ cionalno moguće ono što vera proglašava nužnim. Ni Fičini, ni Piko nisu imali utisak da nude jeretička učenja, mada je prvi morao da preradi svoja delà, a drugi da pretrpi papsku osudu: Piko je pri kraju svoga kratkog života počeo da nali­ kuje isposniku. Poslednji trenuci Sidneja (Sydney), koji je umro 1586, u trideset i drugoj godini, od posledica ranjava­ nja pri opsadi Cutpena, osvetljavaju intelektualno traganje čitavog doba: pošto je osetio da mu se bliži kraj, dao je da mu se čita priča o Sokratovoj smrti iz Fedona i odlomci iz Jevanđelja. Valja priznati, sa druge strane, mada to može začuditi naše savremenike čiji su moralni zahtevi u stvari veoma ve­ liki, da su renesansni ljudi često bez teškoća mirili veoma paganski stil života i snažne senzualne preokupacije sa is­ krenom i čak žarkom verom. Maro, koji je napisao pohvalu Lepoj bradavici na sisi, prevodio je psalme na francuski. Ronsar, koji je toliko puta razvijao temu carpe diem, pisao je o hrišćanskoj religiji uverljive stihove, koji su očito poti­ cali od srca. Ta dva nadahnuća su se kod njega doticala. Poput Ronsara i Maroa, većina umetnika renesanse prelazila je često, ne postavljajući sebi mnogo problema, sa najpaganskijih na dobro poznate hrišćanske teme. Takav postupak, koji je izgledao prirodan, bio bi nezamisliv neko­ liko vekova ranije. Spomenimo samo dvojicu od tako broj­ nih slikara koji su odlučno prelazili iz jednog nadahnuća u drugo: Luka Kranah Stariji i Ticijan. Od prvog su ostale prefinjeno erotske Venere i Suđenje Parisu. Ali je njegovo religiozno delo obimno; on je, osim toga, bio službeni sli-

472

kar Luterove porodice i ilustrator nemačkog prevoda Biblije koji je objavio reformator. Ticijanje ostavio brojne slike namenjene crkvama: Device, Sveti razgovor, Pokazivanje De­ vice u hramu, i dr. Ali je voleo da prikazuje i svetlucavo telo lepih venecijanskih devojaka, a njegova Bahanalija iz Prada je paganska svečanost na obalama reke kojom teče vino. Usnula gola Andrijena, u prednjem planu, najsočnije je voće te gozbe. * ** Pa ipak, vajana ili slikana nagost u renesansi mnoge je prevarila. Delo čiji je ona ukras često je bivalo ezoteričko. Neo-platonizam (u širokom smislu) shvaćen kao nagoveštaj hrišćanstva, i vosokog moralnog značenja, često se skrivao iza prizora koje, prema nameri njihovih autora, nije trebalo jednostavno procenjivati prema čaroliji oblika. »Paganizam« renesanse znatno je produbljen nakon studija F. Saksla, E. Panofskog, J. Sesneca i E. Vinda; proniknute su tajne koje su u XV i XVI velcu shvatali samo upućeni. Mnoga delà onoga vremena, naime, nerazumljiva su onome koji ne zna da prema fičinijevskoj filosofiji zemaljska lepota ukazuje na nešto iznad sebe. Ona je samo prvi stupanj »čudesne lestvice« koja vodi Bogu, »večnom izvoru lepote« i dobrote. Prokljuviti namere renesansnih umetnika je, dakle, tanana, uzbudljiva i poučna igra. To doba volelo je temu tri Gracije. Posvećene su joj jedna Rafaelova slika (u Santijiu) i jedna Koređova freska (u Parmi). A zašto su tri mlade žene prikazane nagim? Začelo stoje prijatno pokazati sjaj čarobne lepote njihove mladosti, ali i zato što odsustvo zaklona ukazuje na odanost, istinu, odsustvo prevare: takvo tumačenje dao je već Servije u IV veku naše ere. Grupa Gracija ima, osim toga, i dva različita značenja, jedno moralno, drugo metafizičko, koja se, uosta­ lom, uzajamno ne isključuju. Na moralnoj ravni, tri boginje, često prikazane kako se drže za vrat, izražavaju tri momenta

473

darežljivosti. Tako ih je shvatao Seneka: daje se, prima se, pa se opet daje. Ali na drugoj ravni, tri Gracije, povezane međusobno vezom uzajamnog milosrđa, nude takođe doista savršenu sliku dijalektičkog ritma neo-platoničkog svemira. One označavaju emanatio, raptio i remeatio, to jest emanaciju bića iz Boga, obraćenje duše ka tvorcu koji je doziva - boginja koja izražava taj momenat dijalektike okreće leđa gledaocu, dakle svetu - i povratak božanskom. Tri Gracije plešu ponovo u Botičelijevom Proleću, za­ vodljivom i složenom delu koje je dugo obeshrabrivalo kri­ tiku. Slika začelo sadrži aluzije na istorijske činjenice: turnir iz 1475, koji je svetkovao Policiano i na kome se proslavio Julijan Medici; povratak mira u Firencu nakon neuspeha zavere Pacija u kojoj je ubijen Julijan, a pošteđen Lorenco. Umetnik je bez sumnje želeo da dočara i »nimfe« Simonetu Vetuci i Lukreciju Danti, u koje su dva brata bila zaljubljena. »A međutim, ničeg anegdotskog u tim likovima: udaljeni predeo, nestvarna okolina; kao da smo u drugačijem svetu no što je svet živih... velike zagonetke Prirode, Smrti i Isku­ pljenja lebde oko sanjarskih oblika Mladosti, Ljubavi i Lepote, priviđenja idealnog Olimpa« (J. Sesnec). Desno Zefir, prolećni vetar, goni nežnu Hloridu koja želi da pobegne od njegovih zagrljaja. A čim je ovaj dodirne, iz usta nimfe iz­ lazi mirisno cveće i ona se pretvara u Floru, blistavog vesnika proleća: »Bila sam Hlorida, ja koju sada zovu Flora«, pisao je Ovidije u Metamorfozama. Ali taj preobražaj i kre­ tanje Zefira ka Hloridi i od ove ka Flori izražavaju, prema pronicljivom tumačenju E. Vinda, neo-platoničku dijalek­ tiku ljubavi. Jer ova rađa lepotu discordia concors između nevinosti i ljubavi. Hlorida je nevinost, Zefir ljubav; nji­ hovo sjedinjenje rađa prolećnu lepotu koja zemlju pokriva cvećem. Ali u Venerinom vrtu —jer Vazari je s pravom pre­ poznao tu boginju, ma kako ona bila skromna i uzdržana, u središtu kompozicije - prisustvovali smo tek prvoj meta­ morfozi ljubavi. Naime, iznad Venere, Kupidon sigurnom rukom, iako zavezanih očiju, gađa jednu od tri Gracije koje na levoj strani plešu držeći se nežno za ruke. Sledeća žrtva

474

božanskog strelca očigledno je ona što se nalazi u sredini. Ona ne nosi nakit, lice joj je setno, uvojci njene kose imaju nečeg strogog. To je Castitas. Njena desna susetka, koja u kosi ima bisere, zove se Pulchritudo (lepota); leva je Voluptas, najprivlačnija od svih. Castitas je od sada upućena u lju­ bav od strane svoje dve družbenice, pod zaštitom Venere što smiruje ples tri boginje - koji je sama otmenost i mera. Zato što ne izražava egzaltaciju senzualnih zemaljskih uživanja. Castitas namerno okreće leđa gledaocu i svetu. Ona gleda ka Merkuru, to jest ka onostranom. Merkur je najteže lice na slici za tumačenje. Dugo se smatralo da on bere zlatne ja ­ buke sa drveća u vrtu; u stvari se igra sa oblacima. Drevnost je Merkuru darovala raznolike uloge: on je najbrži i najlu­ kaviji od svih bogova. A lije u njemu videla i kolovođu Gra­ cija, ili tačnije glasnika koji povezuje zemlju i nebo, vodiča duša na onaj svet. A na Botičelijevoj slici vidimo da mu je odeća posuta izokrenutim bakljama, što je pogrebni simbol. Najzad, zaštitnik gramatičara i metafizičara, Merkur je bio božanski »Mistagog«, bog koji upućuje u zagrobne tajne. U Proleću, Merkur, čiji je prst upravljen u nebo i koji u daljinu razgoni plotske želje kao oblake, upravo je »mistagog« koji izabranim dušama otkriva tajnu lepotu božanskih misterija. Otuda naslada kojoj pozivaju Castitas nije od ovoga sveta, od koga se ona okreće. Strela što ju je pogodila jeste strela transcendentne ljubavi. Tako nam se otkriva neo-platoničko značenje Botičelijevog delà. Opšte kretanje slike treba da se posmatra s desna na levo, a Zefir nije slučajno simetričan Merkuru. Na jednoj strani - na kojoj se nalazi Flora - sli­ kar je prikazao emanatio, silazak božanskog u konkretno zemaljsko. A u sredini Venerino dete pogađa dušu žednu istine. Castitas, koju su posvetile Pulchritudo i Voluptas, prihvata ljubav koja je udaljava od zemlje. Pušta d a je otmu (raptio) i okreće se ka bogu. Merkur će je neizostavno od­ vesti ka kontemplaciji božanske lepote (remeatio). Botičelijeve slike Proleće i Rođenje Venere potiču iz vile Kastelo koja je pripadala mlađem ogranku porodice Medici, i verovatno su rađene za Lorenca di Pjerfrančeska,

475

rođaka Lorenca Veličanstvenog. A postoji izvesna veza između ova dva delà. To je prolećni ogrtač kojim će se boginja na izlasku iz talasa ogrnuti. Ona se rađa iz vode, nošena prema obali pomoću zefiri amorosi koji predsta­ vljaju »duh ljubavi« što upućuje i oblikuje materiju. More je tako oplođeno nebom, što simbolizuje mistička kiša ruža koje izlaze iz usta zefira: u toj slici su renesansni ljudi, a naročito Piko de La Mirandola, videli alegorijski prevod bi­ blijske rečenice »i duh je lebdeo nad vodama«. Poređenje ove dve Botičelijeve slike zahteva - a zahtevalo je začelo i od posvećenih Firentinaca - uspostavljanje razlike između dve Venere, koju je nekada predložio Platon, a Piko preuzeo i dalje razradio. Naga boginja koja se javlja u čistoj raskoši svoje lepote jeste Venus Urania, darovateljka »nebeske lju­ bavi«. A druga, koja upravlja obredima Primaverae, jeste Venus Pandemos koja ovaploćuje »ljudsku ljubav«. Njena prolećna odeća, dražesna kakva je, sastoji se od vela iza koga se naslućuje prava lepota. Ona je senka, zemaljska slika i predstavnica one više Venere, ka kojoj treba konačno da odvede svoje ljubavnike. Nasuprot Botičelijevim Venerama, Ticijanova Venera iz Urbina, uprkos svom čistom i nevinom pokretu, samo je venecijanska naložnica. Kosmički ogrtač koji na firentin­ skoj slici zaklanja nagost nebeske Venere, pod Ticijanovim kistom postao je obična odeća koju dve sluškinje vade iz kovčega. Ali Ticijanova senzualnost po svoj prilici ne nagoveštava jedno od njegovih glavnih delà: Sveta i svetovna Ljubav, »jednu od najlepših slika na svetu«, a koja je dovo­ dila u nepriliku svoje tumače. Postoji jedno njeno prozaično tumačenje: mlada devojka s leva bila bi lepa Violanta koju je voleo Ticijan, desno naga Venera, govoreći u ime slikara, poziva Violantu na ljubav. Današji naslov, koji nije stariji od 1700, mada je delimično neodgovarajući, ukazuje međutim, da su umetniku dugo vremena pripisivane najviše i najtananije namere. Rekli smo da su renesansni neoplatoničari prikazivali nebesku Veneru nagom. Prema tome, ovde ona, a ne mlada devojka u širokoj odeći, oličava sakralnu ljubav.

476

Zato je ona viša stasa od svoje družbenice kojoj se obraća sa gotovo zaštitničkim izrazom. Da li je onda ženski lik na levoj strani ovaploćenje »svetovne ljubavi«? Malo je verovatno. Značajno je to da ne nosi nakit; zauzvrat, nosi na glavi venae od myrtus conjugalis. Ključ zagonetnog Ticijanovog delà bez sumnje se nalazi na bareljefima koji ukra­ šavaju izvor ljubavi, kraj kojeg dve mlade žene sede. Tu razaznajemo jednog čoveka koga bičuju i konja bez uzde koga vode za grivu. A konj je za platoničare ovaploćivao platonsku ljubav, libido, koju ovde isteruju. Što se prizora kažnjavanja tiče, on očigledno dočarava obrede inicijacije i čišćenja u paganskim misterijama, ali i onu hrišćansku nevinost koja se postiže isposništvom. Tako su bareljefi na izvoru poziv na oslobađanje od mutnih strasti i pristajanje uz »devičanske misterije ljubavi«. Likovi na slici činili bi onda klasičnu platoničku trijadu, pri čemu Amor igra tradi­ cionalnu ulogu posrednika između Pulchritudo na levoj i Voluptas na desnoj strani. Tu bi se, dakle, radilo o uvođenju lepote u ljubav, ali u prečišćenu ljubav koja se doseže tek pošto se očisti od zemaljskih strasti. *

** Pitanje paganizma renesanse valja, dakle, iznova raz­ motriti, pošto su slike uzimane iz antičkih mitova često u to doba izražavale pouke koje Crkva ni iz daleka nije osuđivala. Tako je jedna ista pouka mogla biti prevođena na dva različna jezika: na jezik grčko-rimske Drevnosti i na jezik hrišćanstva. Savremenici - bar učena publika ko­ joj su se umetnici obraćali - izvodila je nužna poređenja i transpozicije. Značajno je d aje Aretino nazvao svetog Vartolomeja iz Mikelanđelovog Strašnog suda »odranim Marsijom«. Bez sumnje je upoređivao prizor na kome se vidi odrani Apostol kako jednom rukom drži nož kojim su ga drali a drugom svoju kožu, sa Marsijinim stradanjem koje je naslikao Rafael u Cammera de la Signatura. A značenje

477

oba delà je doista isto. Marsija, Bahov saputnik, koga će je ­ dan mladi efeb odrati dok drugi stavlja venae Apolonu na glavu, izražava nužno razdiranje plotskog čoveka koji želi da dospe do apolinijske svetlosti. Da bi se stiglo do te čiste svetlosti, valja se odreći mutnih strasti i »oguliti sa sebe sta­ rog čoveka«. Tako i sveti Vartolomej, koji je prihvatio stra­ danje, vaskrsava snažan, vedar i besmrtan u raju, a od nje­ govog zemaljskog tela ostala je samo koža. Iz dosadašnjih razlaganja proizlazi da se renesansna Evropa manje paganizovala no što se to dugo vremena verovalo. Doduše, dugo suzdržavana senzualnost pojavila se onda na svetio dana, a već se ocrtavao izvestan tok »libertenske« misli, koji će kas­ nije dobiti u širini. Ali se on još ne širi u narodu i zahvatiće ga tek kroz nekoliko vekova. Evropsko društvo ostaje du­ boko hrišćansko. Umetnost sada daje značajno mesto svetovnim temama, ali religiozno likovno i vajarsko stvaralaštvo ne opada. Šta više, u doba renesanse došlo je do duboke i plodne obnove hrišćanske umetnosti. Osim toga, u tom vre­ menu slobodnog ponašanja došlo je do obnavljanja mnogih crkava kojima je pretilo rušenje. Rekonstrukcija katedrale svetog Petra samo je najpoznatiji primer u čitavom nizu sličnih. Značajno je takođe d aje Rim kanonizovao devede­ set ličnosti koje su živele između 1400. i 1520. godine. Reli­ giozni nemir koji je izazvao dve reformacije, protestantsku i katoličku, najpouzdaniji je svedok žarke vere jednoga raz­ doblja koje je bez sumnje u početku odlikovao stvarni ne­ red u području verovanja, a zatim ponovo zavođenje reda i obnova hrišćanstva u narodu sa obe strane veroispovednih granica. Nije dovoljno istaknuta činjenica d a je renesansa dub­ lje promislila hrišćanstvo. I to ne samo preoblikovanjem njegovih struktura i razbistravanjem njegove teologije, već i uvođenjem u hrišćansku civilizaciju dotle podozrevanih vrednosti. Tako je zemaljski život stekao veću vrednost, a Zapad od sada usvojio Albertijevu misao: »Naše duše raduju se slikama ljupkih krajolika, pristaništa, ribolova, lova i prizorima kupanja, pastirskih igara, cveća i lisna­

478

tog drveća«. U srednjem veku prezirano ljudsko telo sada počinje da veliča neoplatonička umetnost i humanizam. To telo se renesansnim ljudima ukazuje kao »najvidljivija tačka božanske raskoši u prirodi« (A. Šastel), pošto nijedna druga vidljiva spoljašnjost nije tako podesna da nam pruži otkrovenje lepote. Umetnici i humanisti XV i XVI veka smatrali su, kao Platon, Euklid i Vitruvije, da »svaka mera proizlazi iz ljudskog tela«, i da su u njemu, »zahvaljujući unutrašnjim tajnama prirode«, »sve vrste opsega i srazmera«. Od sada je postalo prihvaćeno da ljudsko telo sažeto izražava sklad sveta, a Crkva se više nije protivila egzaltaciji nagosti i svetovnoj umetnosti. Dok je u XI ili XII veku najvećim delom svakodnevnog života, a naročito kulturnom delatnošću, gospodrarila reli­ gija, od sada je ona prihvatala sve veću laicizaciju društva, pa se počev od renesanse razvilo široko neutralno područje. Od 377 francuskih biblioteka s kraja XV i iz XVI veka o kojima imamo podatke, 105 pripadale su crkvenim ljudima, a 126 ljudima pravničkog zanimanja i već 66 trgovcima. Jedan bogati pariški trgovac je 1529. godine na samrti osta­ vio 170 knjiga. U to isto vreme je jedan savetnik parlamenta u Parizu imao 235 knjiga. Sa druge strane, iz istraživanja štampanih knjiga vidi se da je bilo sve više ne-religijskih delà. U Parizu je 1501. štampano 88 knjiga: 53 su bile reli­ giozne sadržine, a 35 bila izdanja grčkih i latinskih autora ili radovi humanista. Godine 1549. štampano je 332 delà, od kojih se 56 odnosilo na religiju, a 240 na humanističku kul­ turu. Takve promene izgledale su prirodnim čak i crkvenim velikodostojnicima. Odbacujući monaštvo i neženstvo sveštenika, Luterova reformacija doprinela je, čak i izvan zemalja u kojima je pobedio protestantizam, premoći negotiuma - delatnog života - nad otiumom - kontemplativnim životom koji su slavili srednjovekovni teolozi. V iklifje izjavio d aje bračno stanje iznad nevinosti, a Kolučo Salutati je pisao: »Baviti se časno časnim poslovima jeste svetačko ponašanje, a možda i svetačkije no prebivati u usamljeničkoj dokolici, svetoj

479

prostoti koja je sama sebi svrha«. Salutatijev savremenik Gijom Senje, budući kancelar Provanse, posvetio je Martinu V jednu raspravu protiv neženstva sveštenika. Crkva je tu optužena za »oceubistvo prirode«, zato što »suprot­ stavlja svoje zakone, koji su samo zakoni onoga stvorenoga, zakonima tvorca koji je ustanovio hrišćanski brak«. Povra­ tak časti braku i »dužnosti prema Državi« bili su prema tome, u civilizaciji renesanse, proizvod istog odlučujućeg, mada još sporog razvoja u delovanju na mentalitet masa. Reformacija je pospešila taj razvoj, i ovde je važno podsetiti d a je Kalvin skinuo načelnu zabranu pozajmljivanja uz ka­ matu, koju su dotle propovedali teolozi. A kako zaboraviti ulogu što su je banke igrale kod papstva još od avinjonskog doba? I zašto prećutati da su glavni »trgovci« XVI veka bili katolici? Čitav jedan srednjovekovni misaoni tok veličao je siromaštvo, smatrao prosjačenje nečim plemenitim. A u XVI veku je jedan franjevac, Sikst Peti, postavši papa, nas­ tojao da zatvori rimske prosjake u jednom prostranom hospiciju i da sposobne prisili na rad. Sire gledano, značajno je d aje glavni činilac katoličke obnove bio jedan red - Jezuiti - koji nije bio niti manastirski niti prosjački, koji je telesna ispaštanja zamenio pokornošću i koji se trudio da razume i prihvati novine koje vreme sobom nosi. I tako, u doba kada su pisci, umetnici, moreplovci, trgovci i državnici stvarali novu civilizaciju, ni religija nije zaostajala. Dinamizam Za­ pada zahvatio je i crkvu. Kritički duh se u doba humanizma razvio na odlučujući način, ali često iz autentično hrišćanskih potreba. Slo­ bodno ispitivanje koje će luteranstvo i kalvinizam uskoro morati delimično da poreknu, izviralo je iz Luterove va­ trene vere i njegovog verovanja u delovanje Svetog duha u svakom hrišćaninu. Kao što su i osporavanje Vulgate i zamenjivanje njenih nesuvislosti tačnijim prevodima, prois­ tekli iz u osnovi hrišćanske želje da se postigne tešnji dodir i pouzdanije opštenje sa biblijskim tekstom. Erazmo je pi­ sao Dorpijusu 1515: »Nema opasnosti da ćemo se odjednom udaljiti od Hrista ako slučajno saznamo d aje u Svetim knji­

480

gama pronađen neki odlomak koji je neki neuki ili dremljivi prepisivao krivotvorio ili nekakav prevodilac pogrešno pre­ veo«. Najdublja inspiracija Pohvale ludosti takođe je veoma hrišćanska. Ma kako inače zajedljivo, ovo delo se pokazuje u svome zaključku kao ponavljanje jevanđeoske i pavlovske poruke: istina je često sakrivena od velikih i učenih ljudi, ali dostupna sirotinji i neukima. Mudrost sveta je ludost, ali je ludost krsta mudrost. »Izgleda da nema većih zane­ senjaka od onih koje je jedanput obuzeo plamen hrišćanske pobožnosti: upropašćuju te budale svoja imanja, zaboravljaju nepravde, trpe prevare, ne prave razlike između prijatelja i neprijatelja. .. Zato nije nikakvo čudo što su apostoli izgle­ dali uvek kao da su se napili mladog vina i što je sv. Pavle ličio sudiji Feštu na luđaka«. Valja, dakle, na dobra, slavu i mudrost ovoga sveta gledati kritičkim okom razuma prosvetljenog verom. Ako je renesansa često uživala u ezoterizmu, naslađivala se simbolima i maskama, ona je istovremeno i ponekad u opreci sa samom sobom, veličala »učeno nez­ nanje«, tako drago Nikoli Kuzanskom, onih koji u nedosta­ tku učenosti raspolažu pravednošću i jednostavnošću srca. Otuda mudri govori koje ponekad drži Don Kihot; otuda značajno mesto koje lude imaju u Šekspirovom delu. U Kra­ lju Liru prava luda je suveren koji je podrezao svoj »zdravi razum sa obe strane, tako da u sredini nije ništa ostalo«, a mudrac je dvorska budala-luda koja ne zna da laže. Krivica zvaničnih Crkava - jednako katoličke kao i protestantske - sastojala se u tome što je indexom i svakojakim inkvizici­ jama želela da zaustavi uspon kritičkog duha. Na taj način su uzaludno nastojale da zaustave talas koji je bar delimično nastao u dubinama hrišćanskog okeana. Naime, kritički duh se u doba renesanse ispoljavao na­ ročito u svečanom protestu, u ime Jevanđelja, protiv mana Crkve i držanja laičkih ili crkvenih poglavara koji su sebe oglašavali hrišćanima, a tek neznatno se pridržavali Hristovih pouka. Taj trezveni sud inspirisan najautentičnijim hrišćanskim milosrđem naveo je izvesne humaniste da svo­ jim začuđenim i nevernim savremenicima izlože rečiti ple­

481

doaje u korist mira. Već je Tomas Mor u Utopiji odbacio svaki ne odbrambeni rat. Ali Erazmo je, kako je tu skoro veoma ubedljivo pokazao Ž. K. Margolen, bio u svome vre­ menu glavni glasnik ne-nasilja. Pohvala ludosti, Razgovori, Querela p a d s (ili Tužaljka mira), Ustanova hrišćanskog kralja, Plan rata protiv Turaka puni su ubedljivih stranica protiv rata, protiv svakog rata. Izreke takođe sadrže jedan značajan komentar o poslovici Dulce bellum inexpertis (»rat je dobar onome koji ga nije vodio»): »Ako među ljudskim poslovima ima jednog koji valja preduzimati sa ustezanjem i čak izbegavati ga, otklanjati molitvama, odbijati svim sredstvima, onda je to jamačno rat. Ništa nije bezbožnije, zlosrećnije, opakije, upornije, odvratnije, ukratko nedostojnije čoveka, a utoliko pre hrišćanina«. U doba kada je Julije II napadao La Mirandolu noseći kacigu i oklop, kada je kardinal Siner regrutovao švajcarske martoloze za Sveti Savez i kada se pozivalo na spise crkvenih Otaca da bi se opravdao rat, Erazmo je tražio po­ vratak Isusovom učenju: »Kažu: papski zakoni ne osuđuju svaki rat; Avgustin prihvata neke; sveti Bernard hvali neke vojnike. Ali Hristos, Petar i Pavle svuda uče upravo supro­ tno. Zašto je njihov autoritet za nas manji od Avgustina ili Bernarda?« Onima koji su još govorili o krstaškom pohodu, Erazmo je odgovarao: »Isus je tražio da se borimo protiv svojih poroka, a ne protiv Turaka«. Ali još više je osuđivao rat medu hrišćanima: »Za nas koji nosimo ime Hrista, koji nas je svojim primerom učio samo dobroti; za nas koji smo udovi jednog tela, jedno meso... koji stremimo vrhovnoj za­ jednici što treba da nas sjedini sa Hristom, kao što se sam on sjedinio sa Ocem, može li na svetu biti nešto tako dragoceno da nas navede na rat«? Takva žestoka kritika rata u ime Jevanđelja nalazi se i u delu Rablea, vernog Erazmovog učenika. Pošto su Pikroholove trupe bez valjanog razloga zauzele Granguzijeovu zemlju, ovaj neprijatelja opominje ovim recima: »To podražavanje drevnog Herkula, Aleksandra, Hanibala, Scipiona, Cezara i njima sličnih, protivno je propovedi Jevanđelja,

482

koje nam naređuje da čuvamo, spašavamo, upravljamo i rukovodimo svojim zemljama, a ne da neprijateljski zauzimamo tuđe; a ono što su Saraceni i Varvari negda na­ zivali junačkim delima, mi sada nazivamo razbojništvom i zločinom«. Bila je to preuranjena poruka koju Erazmovo i Rableovo vreme nije razumelo, ali su je male anabaptističke grupe sačuvale i prenele potonjim stolećima. Veroispovest koju je u Slatu 1527. godine sastavila jedna od tih grupa su­ protstavljala je držanje pravog hrišćanina stavu građanske vlasti i završavala se radikalnim pacifizmom: »Svetovna vlast delà prema ploti, hrišćanin prema duhu... Borba i oružje svetovne vlasti su plotski i samo upereni protiv tela; a borba i oružje hrišćanina duhovni su i upereni protiv zlih duhova. Ljudi od ovoga sveta naoružani su gvožđem, a hrišćani božjim oklopom, to jest istinom, pravdom, verom i rečju božjom«. Meno Simons, kome se ima zahvaliti što je anabaptizam u Holandiji nadživeo XVI vek, takođe je odbacivao smrtnu kaznu i rat. Nagovarao je svoje učenike da upražnjavaju ne-nasilje: »Ponovo rođeni ne idu u rat i ne bore se. Oni su deca mira koja su svoje mačeve prekovala u raonike, a koplja u kosire i ne znaju ništa o ratu«. Hrišćanska savest još nije bila dovoljno istančana da bi se uzbuđivala zbog trgovine crnim robljem. Zauzvrat, suočila se sa novim problemom prilikom otkrića Amerike: kako se treba držati prema Indijancima? To pitanje doprinelo je stvaranju mo­ dernog mentaliteta. Na jednoj strani bile su pristalice do­ minacije i strogosti prema narodu Amerike, a na drugoj oni koji su želeli da se Indijanci posmatraju kao ljudi. Encizo, koga valja svrstati u prvu kategoriju, pisao je 1513: »Dobro je što kralj (Španije) može da pošalje svoje ljude u Indiju sa zahtevom da mu ti neznabošci predaju svoju zemlju, pošto ju je on dobio od pape. Ako Indijanci odbiju, on ih s pravom može napasti, poubijati i zatočiti u ropstvo, tačno kao što je Josija pokorio žitelje Kanaana«. Ta tvrdnja je osobito paganska, uprkos hrišćanskom ogrtaču kojim se zaodenula. Pavle III je, naprotiv, izjavio 1537, nakon Las Kasasa: »Sotona je ulio... svojim pomaga-

483

cima da objave kako Indijanci sa Zapada i Juga, kao i drugi nedavno otkriveni narodi, treba da budu smatrani sirotom marvom stvorenom da nam služi i da oni ne mogu postati hrišćani. Mi, međutim, smatramo da su Indijanci stvarno ljudi i ne samo sposobni da shvate katoličku religiju, već da, prema našim obaveštenjima, žarko i žele d a je prigrle«. »Novi zakoni« koje je Karlo Peti objavio 1542, našli su odjeka u nalogu Pavla III. Oni predstavljaju jedan od najplemenitijih pravnih spomenika iz XVI veka. U njima čitamo: »Od sada, ni pod kakvim izgovorom, čak ni pod izgovorom rata, bune ili učene, ne može se Indijanac baciti u ropstvo; naša je želja da se prema urođenicima ophodi onako kako zaslužuju, to jest kao prema vazalima kastiljanske krune«. Pape i španski kraljevi su ih se praktično slabo pridržavali. Pa ipak, od sada je postavljen problem egzistencijalne vrednosti čoveka ne-hrišćanina, i to u skladu sa Jevanđeljem. Tako je renesansa bez sumnje bila paganskija, ali i hrišćanskija no prethodno razdoblje. Zar se sa proticanjem vremena ne ukazuje kao pokušaj da se dublje promisli hrišćanstvo i izmire zemaljska i nebeska država? Zahvalju­ jući dvostrukom povratku Bibliji i Drevnosti, ona je unapredila sporo i teško otkrivanje mira, milosrđa i čoveka.

484

Petnaesta glava OD V R A D Ž B IN A DO N A U K E Zaljubljena u lepotu, renesansa je bila neobično surova prema staroj ženi. Ronsarova bludnica je »slika sa koje je skinuta pozlata«. Zubi su joj »čankirasti i crni«, a kosa »seda«; oko joj je »krmeljivo«, a »nos šmrkav«. Sigonj sta­ ricu naziva »crnom vranom«. U satiričnoj poeziji XVI i XVII veka starija žena ne samo što nakaradno izgleda, već joj i iz »bezubih usta« »bije takav smrad da od njega kijaju mačke« (Majnar). Starija je od potopa, a »zbori starinskije od Amadisa«. Već je kostur:

Živa slika smrti, mrtva slika života Bezbojna mrcina, grobni les Iskopani kostur, gavranov plen. (Sigonj) Kako se starice još usuđuju da misle na ljubav? Erazmova Ludost se ruga »starim namigušama«, koje se »ne miču sa ogledala, briju dlake na donjim mestima, pokazuju smežurane, uvele grudi, pevaju drhtavim i neskladnim gla­

485

som, draže dremljivu požudu, piju, igraju s mladim devojkama, pišu ljubavna pisma«. Prizor staračke oronulosti bio je renesansnim ljudima utoliko nepodnošljiviji što su novim očima upravo otkrivali lepotu mladog ženskog tela sa koga su umetnici sada skinuli veo. Otuda ispod njihova pera česta antiteza koja, kao u Di Beleovom Anterotiku, suprotstavlja odbojnu ružnoću sta­ rice čarima nežne Venere. Kao naslednica Aristofana, Horacija, Marcijala i Propercija, ali i srednjovekovne tradicije grotesknog opisa starice, renesansa je naročito slikala svodilje (Celestina), uvele i na silu pokajane kurtizane (Di Beleove Prostačke igre), a osobito veštice. Ronsarova Blud­ nica luta:

Tužna, zamišljena i usamljena Između krstača na groblju, a Di Bele se naročito boji staričinih uroka:

Ti možeš krvlju da okaljaš mesec Ti možeš po mrkloj noći Seni iz svojih grobova da izvučeš I da prirodi naudiš. Satirično prikazivanje starosti i antifeminizam međusobno su povezani. Između 1400. i 1650. godine spa­ ljeno je toliko veštica zato što se lako verovalo da je žena neka vrsta posrednika između čoveka i đavola. Zar pri pr­ vobitnom grehu Eva nije odigrala upravo tu ulogu? Pisci rasprava o vradžbinama - Šprenger (kraj XV veka) i Binsfeld (kraj XVI) - ustanovili su sedam uzroka koji ženu od­ vode vradžbinama Nečastivoga: lakovernost, radoznalost, slabija narav nego kod muškaraca, veća zloba, sklonost ka osveti, lako predavanje očajanju i brbljivost.

486

*

* *

Unapređenje društvenog položaja žene zahvaljujući hr išćanskim misliocima (Erazmo, Kalvin i dr.) i humanistima prožetim neoplatonizmom (Kastiljone), ali i ženomrzaštvo nasleđeno iz hiljadugodišnje tradicije; novo veličanje ženske nagosti, ali i odbojnost prema iznurenom biću čija se izgubljena lepota i materinstvo bacaju u zaborav: ove protivrečnosti su samo tkivo renesanse. Svako doba ima svoje oprečnosti, ali ovo ih je imalo više od drugih. Ono ne ostav­ lja utisak ni one relativne jednoobraznosti i homogenosti XVII veka. Zato ne pokušavajmo da, poput H. Hajdna i E. Batistija, u Evropi XV i XVI veka, koja je bila na putu ob­ navljanja, razlučimo jednu «renesansu« i jednu «anti-renesansu«, koje su se tobož kretale uporedo, pri čemu je ova poslednja, prema prvome autoru, bila više eksperimentalna, a prema drugome više barokna od one prve. Recimo radije da je renesansa bila istovremeno razum i ludost, senka i svetio. Potonjim stolećima ostavila je ogromno nasleđe, u kome su ona mogla da biraju. Vreme Savanarole i Ariosta, svetog Ignjacija i Aretina, Lutera i Ticijana i dalje začuđuje žestinom oprečnih tokova koji se u njemu sudaraju. Zanosilo se lepotom, a ostavilo nam je izvanrednu galeriju groznih i nezdravih delà. Propovedalo je mir, a vodilo krvave verske ratove. Bilo je osmeh i mržnja, tananost i nezgrapnost, bru­ talnost i trpljenje, smelost i bojažljivost. Slično dečaku u kome se silovito bore oprečne snage i koji još nije stekao svoju ravnotežu, ono je bilo više ambiciozno nego razumno, više sjajno nego duboko, više napeto nego delotvorno. Rene­ sansa je bila raznolikost, igra suprotnosti, vatreno i pogdekad nejasno istraživanje okeana novina. Dijalektika tajanstva i prozirnosti, lakovernosti i kri­ tičkog duha, mašte i strogosti, životne snage i metodičkog mišljenja, ostaje, dakle, u rukama istoričara Arijadnina nit koja mu omogućuje da ne zaluta u lavirintu u kome naizmenično sreće astrologe i naučnike, martoloze i svece, Ve­

487

nere i veštice i u kome raznoliki putevi vode čas ka parku Bomarco ispunjenom »užasnim likovima, slonovima, lavo­ vima, čeljustima pakla i aždaja« , čas ka gradovima i zda­ njima gde je sve samo red i lepota. Sklonost ka zamršenosti prožimalaje čitavurenesansui spajala se sa preopterećenošću oltarnih naslona cvetne gotike i plateresknom dekoracijom baroknih poruba, preko pročelja u Paviji, mode «groteski«, Direrovih gravira koje vrve od sitnih pojedinosti i mnoštva kamina, kula i zvonika u Šamboru. Tokom čitavog jednog razdoblja koje ide od Ružne vojvotkinje Kventina Metsisa do Arčimbaldovih alegorijskih »kaprica«, dolazila je do iz­ ražaja takođe i volja da se izazove čuđenje i užas. Doba Albertija, Bramantea, Rafaela, Filibera de Lorma, Paladija, koje nam može izgledati tako strasno privrženo geometriji i jasnoći, nije volelo samo »dobro postavljeni red« i stroge srazmere. Ono je bilo ne manje osetljivo i na tajnu nedovršenog, poetiku apstraktnog i »bezobličnog« sna (Šastel). Kod Leonarda, koji je ostavio toliko nedovrše­ nih rasprava, pejzaž se rastvara u izmaglici daljina. Mikelanđelo je ostavio nedovršenim dva od četiri Roba, namenjena grobnici Julija II, i potresnu Pietà Rondanini. Te skice simbolizovale su za njega i njegove savremenike stvaralački trenutak, trenutak kada umetnik, novi Deukalion, izvlači čoveka iz kamena. v Od nedovršenoga do ezoteričnosti samo je jedan korak. Čim istraživanje usmerimo u tom pravcu, namah uočavamo značajno mesto koje je renesansa pridavala ezoteričnosti. Piko je glasno rekao da ne treba sve pokazivati i da najuzvišenije istine treba da ostanu obavijene tajanstvenošću. Zato su sfinge čuvale ulazna vrata egipatskih hramova. Zanima­ nje za Pitagoru, za Kabalu i Hermetičke knjige proisticalo je iz tog odbacivanja racionalnog i te čežnje za neizrecivim, čela fičinijevska škola bila je ubeđena da se Bog izražava hijeroglifima i da su veliki antički poznavaoci tajni, počev od Hermesa Trismegista, takođe u tajnopisima zatočili bitne istine: što je aristokratsko shvatanje i u osnovi radikalno su­ protno Božičnoj poruci upućenoj prevashodno pastirima.

488

Ne samo filosofi, već i kultivisani ljudi voleli su li­ kovne zamršenosti. Značajan uspeh imalo je delo Hieroglyphica koje je neki nepoznati Aleksandrin sačinio između II i IV veka, a jedan firentinski sveštenik otkrio 1419. godine. Ono je nadahnulo čitavo jedno poglavlje Albertijevog De re aedificatoria, uticalo na slavu Polifilovog sna, a Aldo Manucio g aje objavio 1505. Nisu se samo zadovoljavali starim hijeroglifima već su smišljali nove - tako Bramante za Julija II - »njima su ispunjavane slike, imprese i naličja me­ dalja; išlo se sve do rebusa kojima se zabavljao neumorni Leonardo« (A. Šastel). U modu su došle zagonetke, akrostih, izokrenuti stihovi. Preterivalo se u korišćenju simbola u alegorijskim izrekama i knjigama o znakovima (imprese), a moda mitologije bila je u isto vreme i moda simboličkog sistema: obično je Venera bila ljubav, a Mars rat. Simbo­ lizam rada dvosmislenost. Izvesna renesansa - zvana »maniristička« - poigravala se varkama, slepim vratima i lažnim plafonima, stubovima, balkonima. Volela je slike sa »dvostrukim ulazima», Ovidijeve Metamorfoze, mas­ kenbale, automate, čovekolike pejzaže i zagonetke, poput Arčimbaldovih »složenih portreta« . Takve naklonosti odgovarale su jednom vremenu koje se plašilo veštica i naslađivalo okultizmom. Zar as­ trologija i alhemija nisu »simbolizam koji je postao delotvoran« (Ž. Buske)? Umetnost XVI veka ostavila nam je brojne predstave astrologa, alhemičara, vračeva i vračara, poput Kirke Dosa Dosija. Direr, Manuel Dojč i naročito Baldung Grin dočaravali su veštice i prizore sabata. Napred smo rekli da Ronsar, Di Bele i Sigonj nisu sumnjali u stvarnost vradžbina. Sanazaro u svojoj Arkadiji nabraja čitav niz amajlija (kamen koji čoveka čini nevidljivim, pro­ ricanje budućnosti pošto se pojede živo srce krtice, itd.), te bajanja koja izazivaju ili gase ljubav. Od Aretina sazna­ jemo za ljubavne napitke koje su rimske kurtizane davale svojim ljubavnicima. To su mešani pupak novorođenčeta i delovi leša sa menstrualnom tečnošću. Najpoznatiji deo Celinijevih memoara začelo je onaj u kome pripoveda pri-

489

VESTIGE SA ŽIVOTINJSKIM GLAVAMA (Prema U. Molitor, De laniis et pitheonis mulieribus)

zor zazivanja duhova u kome je u Koloseumu učestvovao sa jednim sicilijanskim sveštenikom, »veoma otmena duha i koji je bio duboko upućen u grčku i latinsku književnost«. »Sred ruševina Koloseuma« , piše on, »sveštenik se obukao u odeždu nekromanta, zatim je počeo da na tlu crta kru­ gove, uz najlepši ceremonijal koji se može zamisliti. Poneo je bio dragocene mirise, sladunjave lekarije i oganj. Pošto je sve doveo u red, nacrtao je vrata u jednom krugu i uveo nas

490

kroz njih držeći nas za ruku..., pa je najzad počeo da zak­ linje. Taj obred trajao je više od jednog i po sata. Koloseum se napunio legionima paklenih duhova«. Celini je tražio od demona da mu pronađu njegovu ljubljenu Anđeliku, koja je nestala iz Rima. Što su mu oni i obećali. I zbilja, tačno mesec dana kasnije otkrio ju je u Napulju. Tako je doba u kome se razvio kritički duh, u isto vreme bilo i razdoblje krajnje lakovernosti. Žan Boden, istoričar prava, ekonomist i pro­ tivnik verskih dogmi, napisao je i jednu zbunjujuću Demonomaniju veštica. Ne može se, dakle, tvrditi da su se o pozornicu renesanse otimale dve vrste ljudi, jedna težeći ra­ cionalnom, druga iracionalnom. Isti duhovi često su bivali i kritički i lakoverni. Kardan je unapredio algebru, a sastavio Isusov Horoskop. Ambroaz Pare je čitavu jednu glavu svoje knjige O čudovištima posvetio dokazivanju da »zli dusi pre­ bivaju u kamenolomima«. *

* *

Misle i Burkhart su prikazali renesansu kao vreme pre­ poroda nauke nakon srednjovekovne tame. Ta sjajna teza bila je kasnije osporavana: P. D ijem je pokazao d a je Leonardo bio naslednlk srednjovekovne nauke i njegovu dinamičnost povezao sa dinamičnošću impetusa sholastičara XIV veka. L. Torndajk je, sa svoje strane, tvrdio da su se nauka i teh­ nika razvijale odvojeno od humanizma i bez međusobnog uticaja sa njime. Zar nisu humanisti, u naučnom području, bili odveć skloni da drevnima poveruju na reč? Nastavili su da - poput Lefevra d’Etapla i njegovih učenika - posmatraju fizički svet prema Aristotelovim shemama. Čitali su sa istom strašću i podjednako verovali Pliniju Starijem i Pliniju Mlađem, mada je stričevo znanje bilo daleko iznad znanja sinovca. Godine 1538. još je izdavano delo učenjaka J. Boemijusa, Zbirka različnih povesti o tri delà sveta, kao da Amerika nije bila otkrivena četrdeset i šest godina ranije. A Boemijusova geografija je na francuskom sedam puta

491

preštampavana između 1539. i 1558. godine. Doduše, već 1493. štampano je čuveno Kolumbovo pismo koje izveštava o njegovom prvom putovanju na Antile, a u Španiji je Pjetro M artire počeo 1511. da objavljuje svoje prve Desetine No­ vog Sveta. Ali činjenica je da su do 1550. godine krupna geografska otkrića, ako izuzmemo Iberijsko poluostrvo, za­ nimala samo ograničen broj ljudi. Spisi štampani do sre­ dine XVI veka dokazuju d aje u jeku humanizma, dok su se množila izdanja i prevodi drevnih pisaca, obrazovanu pu­ bliku više privlačila antička kultura nego nova geografska saznanja. Humanisti su očito bili zatočenici svoga vremena. Delili su sa njime astrološka verovanja i nedostatak naučnog duha. Februara 1524. godine izgledalo je da konjunkcija svih planeta u znaku Ribe predskazuje užasne pogibelji, što je izazvalo mnoštvo pisanih rasprava: jednu od njih sastavio je Pjetro Martire. Nasuprot tome, kod publike je na slab odjek naišlo, nakon petnaestogodišnjeg ustezanja, objavljivanje Kopernikovog delà De revolutionibus orbium coelestium libri VI (1543). Valjalo je čekati dvadeset i tri godine da ono bude preštampano (1566). Kopernikanci su bili retki u XVI veku, a izlaganja kopernikanskog učenja praktično nije ni bilo. Je­ dan Petrus Ramus, žestok protivnik Aristotela, koji bi prema tome trebalo da prihvati Kopernikov heliocentralizam, od­ bacivao je novu astronomiju, izjavljujući daje preopterećena fizičkim i metafizičkim hipotezama. Nemoguće je ne suprot­ staviti ova oglušivanja i slab interes renesansnih ljudi za novatorske radove u području nauke, izvanrednom uspehu Vergilija, Ovidija ili Plutarha. Ovo uviđanje, koje ćemo nešto dalje ispraviti, sklono je tvrđenju d a je postojao izvestan razlaz između nauke i humanizma. Doba Fičinija i Rablea bilo je neosporno zakočeno na putu naučnog napretka od antike i srednjeg veka nasleđenim shvatanjima sveta i čoveka - shvatanjima koja je ono tumačilo i menjalo sa više ambicija nego tačnosti. Hrišćanstvo je napustilo - ali videli smo otpore »Padovanske škole« - pojam nestvorenog i večnog sveta i zamenilo ga dogmom

492

0 postanju. Ali renesansna nauka je sačuvala i aristotelovsku teoriju o četiri elementa, zemlji, vodi, vazduhu i vatri, 1 njima odgovarajućim »osnovnim svojstvima«, hladnom, vlažnom, suvom i toplom, pri čemu se sva svojstva povezuju u parovima i određuju prirodu svakog elementa. Tako je zem­ lja hladna i suva, vatra suva i topla, vazduh topao i vlažan, a voda vlažna i hladna. Svemir i čovek objašnjavani su, da­ kle, pomoću ova četiri osnovna »svojstva«. Razlikovana su četiri temperamenta, kolerični, sangvinični, limfatički (ili flegmatični) i melanholični. Oni su proizlazili iz premoći u organizmu jednog od četiri glavna raspoloženja. I planete je odlikovalo prisustvo jednog ili dva »osnovna svojstva «. Saturn se smatrao hladnim i suvim: otuda njegovo sporo okretanje (pošto njegova revolucija traje najduže). Mesec se smatrao vlažnim, itd. No da bi objasnili planetarna kretanja i sveukupnost postojanja, srednji vek i renesansa uzimali su u obzir i mnoštvo duhovnih sila. Tvrdilo se da se ispod Boga na­ lazi duša sveta, a Fičini je tvrdio da postoje dvanaest duša - ili »duhova« - elemenata i planeta. Reč »duša« imala je onda više značenja. Mogla je da označuje, kao u neoplatoničkoj filosofiji, načelo polu-materijalnog života ili na­ protiv »umnu« dušu čoveka. U ovome je često razlučivana ta umna i besmrtna duša od spritusa, sedišta mašte, kadrog da u snovima napusti zemaljski omotač, podložnog uticaju preovlađujućih sokova u našem telu, provodnika ljubavi, naklonosti, emotivnih kontaminacija, delà našeg bića po­ glavito dostupnog svirci i pesmi. No prožimanje materijal­ nog duhovnim ne zaustavlja se ovde. Značajno mesto pridavano je »ognjenim ili nad-vazdušnim duhovima, zračnim skitnicama, izazivačima čuda i ršuma ili vragolanima koji odvode u ponor putnike zalutale u noći, vodenim duhovima čija graja, dižući buru, prestravljuje Jovana od Antomera, i najzad paklenskoj i podzemnoj trupi koja ne podnosi jasnu sunčevu svetlost i koja nalazi zadovoljstva u podvaljivanju ljudima« (R Delone). Prema tradicionalnom shvatanju, zemlja koja se nalazi u sublunarnom, to jest donjem svetu,

493

sadrži u dnu svoje utrobe pakao. Kroz otvore toga pakla Sotonini ortaci ponekad izlaze te kušaju, sluđuju i muče jadne ljude. B. Palisi i Belon di Mans sumnjali su u postojanje gorskih duhova, ali je verovanje u »duhove rudnika« koji duvaju metan bilo sveopšte. Doba renesanse zadovoljavalo se, dakle, eksplikativnim okvirima koje mu je pružala duga antička i srednjovekovna tradicija. A ova je poistovetila mitologiju sa slikov­ nim komentarom Aristotelove fizike. Neptun se smatrao dušom mora, a Apolon dušom srca. Neka paganska priča ili mitološka pozadina imala je, prema tome, u stvarnosti izvesnu naturalističku pozadinu. Junona, kažnjena i raza­ peta između neba i zemlje, bila je mitska pripovest koja je označavala boginju —dušu —vazduha. Ovde dodirujemo »demonsko« ili vitalističko shvatanje sveta svojstveno ljudima XV i XVI veka. Nebeskim telima i svim nebe­ skim silama pripisivano je afektivno ponašanje analogno čovekovom. Kao što je svako ljudsko biće srećno kada se vrati svojoj kući i tom prilikom puno čovekoljubivih misli, spremno na uslugu bližnjemu, nebesko telo koje se vraća svome »domu«, to jest sazvežđu u kome se nalazilo u tre­ nutku stvaranja, takođe je zadovoljno i šalje onda na zem­ lju blagotvorne zrake. »Nebo astrologa odražava, dakle, na mnogo široj lestvici, ljudski svet sa svim svojim strastima, svojim manama, svojim sukobima i strepnjama. Nebeska tela se vole, mrze, igraju, bore, gone, opsedaju i pale uza­ jamno« (E. Garen). »Priroda«, »iz antičke misli ponovo na videlo izneseni entitet«, takođe se antropomorfizovala. Natura naturata, tumač Svemogućeg, ovekovečuje božansko stvaranje. Ona je rodila, kaže Rable, lepotu i sklad. Paracelzus je smatrao da ona kraj bolesti stavlja i lek, tako što u svakom kraju rastu biljke koje savlađuju bolesti što se tu javljaju. U mi­ neralnom svetu okušava se u raznim stvarima. U kamenu daje nagoveštaj zvezda (astroites), mozga (cerebrites), jezika (glossopetres). Belon di Mans je na obalama Sueca našao kamen na kome je bilo »prirodno napisano nekoliko

494

hebrejskih slova«. Kardan stenama pripisuje vegetativnu dušu, a čitavo doba veruje da se miševi rađaju iz prljavih krpa. Zahvaljujući novom značaju koji su stekli neoplatonizam i ezoterička učenja, renesansa je još više no srednji vek istakla živo jedinstvo svemira. Svet je shvaćen kao tkanje tajnih odnosa, skrivenih naklonosti i odbojnosti, kao igra ogledala koja se međusobno odražavaju, kao razgovor zvezda i zodijačkih znakova. »Svaki čovekov unutrašnji or­ gan reaguje na svog zvezdanog zastupnika. Srcem uprav­ lja Sunce: mozgom Mesec; Saturn, koji je hladan, deluje na žučljive, a kao suv na tvrdice; vlažni mesec upravlja žen­ skom fiziologijom; Venera podstiče svoje ortake na pohotljivost, Mars na odvažnost« (P. Delone). Uglavnom se sma­ tra da pun i mlad mesec i njegova pomračenja izazivaju promene u ljudskom telu i škode bolesnicima. Žak Peletije uči da kugu izaziva konjunkcija Saturna i Jupitera, a sifilis, koji je u XVI veku harao, konjunkcija Saturna i Marsa. »Jer, piše jedan lekar 1501. godine, Saturn izaziva bolest nogu i drugih udova. A Mars je uzrok začeća... Zato kažem d a je posledica rečene konjunkcije ta bolest«. Naučnici, zanatlije i seljaci dele, dakle, isto verovanje u rasprostranjeni vitalizam svemira. Vodi se računa o godi­ šnjim dobima i mesečevim menama ne samo kod poljskih radova i rezanja vinove loze, već i kod puštanja krvi, čišće­ nja, kupanja, šišanja kose i brijanja brade, jer ništa ne izmiče pogledu i dejstvu zvezda. »Od ulaska i prolaza ovih VII planeta kroz XII zodijačkih znakova«, tvrdi Vartolomej En­ gleski, »zavisi rađanje i umiranje i sve ono što se po prirodi događa pod nebom«. Kako zaboraviti i da planete upravljaju svetom metala? Svaka od njih osobito je naklonjena po jed­ nom metalu: Sunce zlatu; Saturn olovu; Merkur živi, itd. Ne može se nekažnjeno izazivati nezadovoljstvo zvezda, a dragoceno je mišljenje onih koji poznaju njihove tajne. Kod Fičina se dolazilo po savet o najpovoljnijem trenutku za ot­ počinjanje radova na palati Sfroca. Julije II, Lav X i Pavle III vodili su računa o rasporedu planeta pre no što bi odre­ dili dan svoga krunisanja, ulaska u neki grad ili konzistorij.

495

Lujza Savojska, majka Fransoa I, uzela je za astrologa Kornelija Agripu, najslavnijeg čarobnjaka toga doba, a Katarina Medici je slušala Nostradamusa. Pošto upozna igru zvezda, čovek uspeva da čuje Božju reč posredstvom prirode i da na ovu deluje. Otuda Fičinova i Pikova pohvala čoveku-čarobnjaku. Doduše, postoji i »đa­ volska mađija« koja čoveka čini robom »nečistih sila«. Re­ nesansa je duboko verovala u stvarno postojanje ugovora sa đavolom i doktora Fausta. Ali oni što sebe smatraju posve­ ćenim u krupne tajne veličaju drugačiju mađiju. U tom slu­ čaju, piše Fičini, »naziv čarobnjak, koga Jevanđelje blago­ naklono prima, nema ničeg škodljivog ni zlokobnog; on označava mudraca i sveštenika«. »Iznoseći na svetio dana, kao iz kakvog skrovišta, sile Božjim dobročinstvom rasute po svetu (prava mađija)«, piše Piko, »ne čini toliko čuda koliko predano služi prirodi koja ih izvodi«. »Sveštenik i tumač prirode«, čarobnjak ispituje onu harmoniju svemira koju su Grci nazivali sympathela; on temeljno poznaje od­ nose između elemenata; on na svaku stvar primenjuje njoj primerene čini i bajanja koja smatra podesnim. Tako je renesansa uvećala, od srednjeg veka nasleđenu zbrku između materije i duha. Ne uočava se prirodna razlika između materijalne uzročnosti i delotvornosti duhovnih sila. Zapanjuje koliko je ogromno područje prepušteno mađiji, a ne vidi se tačno kojim će ona praktičnim sredstvima zagos­ podariti prirodom. U ovome svemiru gde je sve »naklonost« i uzajamni odnos, u čemu bi se moglo sastojati »poznavanje veza prirodnih elemenata«, koje veliča Piko? Koji je recept da se »na svaku stvar primene njoj primerene čini«? Koja će »bajanja« znalcu otvoriti vrata mesta na kome su skrivene tajne sveta? Protivrečnost je očigledna, razlaz ogroman između ambicija mađije i sredstava kojima raspolaže, ili veruje da raspolaže. I moderna nauka je imala takav pro­ gram. Zato je morala da razluči duhove od prirodnih sila, da postane skromnija, da napusti kosmičke ambicije zarad strpljivog, konkretnog i tačnog proučavanja tako običnih pojava kao što je padanje tela, da broj posmatra kao oruđe

496

mere, a ne kao zlatni ključ tajanstvenog sveta. No, ako je humanizam na izvestan način usporio nastupanje moderne nauke, on je u drugom pogledu pospešio njen procvat. Ove dve tvrdnje mogu izgledati protivrečne i u izvesnoj meri one to i jesu. Ali u tome je osobenost života da na paradok­ salan način povezuje suprotnosti. Zato je istinito i lažno bilo pomešano u duhu najvećih naučnika koji su označili prelaz iz renesanse u klasično doba. Kepler je bio ogrezao u mistici brojeva, verovao je u muzički sklad svemira i na povlasćeno mesto stavljao pet platonovskih pravilnih geometrijskih tela: kubu, tetraedar, oktaedar, dodekaedar i izodekaedar. Po njemu su se planetarne putanje podudarale sa ovih pet geometrijskih tela. Galilej je, pak, odbacio ekliptične pu­ tanje koje je izračunao Kepler i opredelio se za kružno kre­ tanje planeta. A istorija je, opet, sa krupnih otkrića Kopernika, Keplera i Galileja skinula svu jalovinu. *

* *

D aje postojala tesna veza između humanizma i nauke, dokaz je najpre to što je Italija u ta dva područja kulture bila škola Evrope. Ona je dala najznamenitije matematičare, od Luke Paćolija, preko Tartalje i Kardana, do Bombelija; gla­ vnog fizičara, Benedetija; prvog velikog anatoma, Leonarda da Vinčija; preteču racionalne epidemiologije, Frakastora, koji je napisao (u stihovima) jednu značajnu raspravu o si­ filisu. Italija je otvorila prve botaničke bašte. Kopernik je bio Poljak, ali je u dva navrata boravio na poluostrvu, pro­ veo gotovo tri godine u Bolonji i predavao matematiku u Rimu. Vezal, posle Leonarda najslavniji anatom renesanse, poreklom je Belgijanac, ali je bio profesor u Padovi, Bolonji i Pizi, a u Italiji je pripremio i svoje veliko delo De humani corporis fabrica (1543). Italija je, napokon, dala i Galileja. Zato su središta širenja talijanskog humanizma, Firenca, Urbino, Milano, itd., bila u isto vreme i mesta u kojima je napredovalo tehničko i naučno istraživanje. Značajna je

497

u tom pogledu slika Jakopa da Barbarija (Muzej Kapodimonte u Napulju), na kojoj je prikazan Luka Paćoli sa svo­ jim mladim učenikom, princom Gvidobaldom od Urbina. U gornjem levom uglu vidi se polupravilni poliedar, a na stolu pravilni dodekaedar i različite matematičke sprave. I izvan Italije je u gradovima najdublje zahvaćenim novom kulturom nauka postigla značajan napredak. Mis­ limo na Krakov, gde je Kopernik studirao i gde je preovladivao talijanski uticaj. Krajem XV veka Krakov je, uz Bolonju, jedini u Evropi imao katedru posvećenu samo matematici. Mislimo i na Nirnberg, središte helenističkih, matematičkih i kartografskih proučavanja. Isti ljudi radili su u tim različitim područjima, a pomagao ih je buržuj darodavac V. Pirkhajmer, onaj stoje kupio Regiomontanusove rukopise i tako ih spasio za potomstvo. Matematičar i helenista, prevodilac Ptolomeja, Regio­ montanus je prvi raspravljao o trigonometriji kao posebnom odeljku nauke, a njegova trigonometrijska proučavanja bila su dragocena za potonja astronomska izračunavanja. Pirkhajmerovom krugu pripadaju još dva krupna duha: J. Verner i A. Direr. Prvi, kartograf i geograf, poznat je naročito po svom matematičkom delu. On je dao prvu raspravu na zapadu o konusnim presecima i ukazao na trigonometrijsku metodu kojom se zamenjuje množenje dodavanjem i oduzi­ manjem. Nju su koristili Tiho Brahe i njegovi saradnici, a ona je doprinela i izradi današnjih logaritamskih tablica. Di­ rer je, pak, 1525. godine objavio Uputstvo za merenje kom­ pasom i lenjirom, namenjeno poglavito slikarima, arhitek­ tima i majstorima koji žele da nauče crtanje geometrijskih figura. Tu je on raspravljao naročito o spiralama i krivim linijama, o gradnji pravilnih ravni i o perspektivi. Mogli bi se navesti i mnogi drugi primeri nejednake važnosti, koji u različnim područjima pokazuju srećan spoj nauke i humanizma. Prvi nemački humanista, Nikola Kuzanski, otvorio je put Koperniku, Đordanu Brunu i Galileju. Rable je bio novator u hirurgiji: izmislio je - ili ponovo iz­ mislio - aparate za smanjenje preloma bedrene kosti i za

498

izrezivanje uklještene kile. Kako ne istaći doprinos slikara i gravera, svojim preciznim crtežima, boljem poznavanju čoveka, biljaka i životinja? Direr je bio izvrstan slikar životi­ nja. Najslavniji takav njegov crtež - iz 1515. - prikazuje nosoroga koga je portugalski kralj darovao Lavu X. Najzad, jedan prosvećeni - i veoma dobro opremljeni - štampar iz druge polovine XVI veka, Planten, zahvaljujući delima izašlim ispod njegove štamparske prese, odigrao je veoma važnu ulogu u razvoju botanike. Otuda se nameću iznijansirani zaključci: humanizam i nauka se nisu uvek međusobno udaljavali. Humanizam je u izvesnim područjima bio naučno plodan, a u drugima ne. Ovde se valja vratiti na tvrdnju iznesenu u III glavi, da je renesansa prema antici bila slobodnija no što se to često verovalo. Hemičar Paracelzus, postavljen za profesora me­ dicine u Bazelu 1526, žestoko je napao tradicionalnu tera­ piju i javno spalio Galenova delà. Vezal se takođe u svome velikom delu De humani corporis fabrica živo okomio na nauku Drevnih. Pre njih je Nikola Kuzanski, ističući rela­ tivnost svakog ljudskog saznanja, pisao: »Nas iznenađuje kad vidimo da pravila koja su postavili Drevni ne odgovaraju stvarnom položaju nebeskih tela, onako kako se ona uka­ zuju našem posmatranju, zato što mi zamišljamo da su isti­ nita njihova učenja o nebeskim telima, polovima i merama«. Doduše, nisu uvek humanisti rasuđivali kao Nikola Kuzan­ ski i preterano uvažavanje Drevnih ne jednom je zakočilo napredak nauke. Ali zauzvrat je renesansa, raspravljajući o drevnim naučnim tekstovima na potpuniji i ispravniji način no dotle, začelo doprinela razvoju zanimanja za materiju proučavanu u tim knjigama. Osim toga, prevodioci drevnih naučnih delà pogdekad su bivali istovremeno i novatori, po­ sebno u matematici. Najzad, bolje poznavanje grčke nauke omogućilo je da se Drevni međusobno suprotstave i tako porazi Aristotel. Štampari i humanisti su širili Aristotelova naučna delà, Ptolomejevu Kosmografiju, Hipokratove rasprave i Izreke i svi su ti radovi imali svoju vrednost, no više nisu mogli

499

unaprediti saznanje. Ali oni su objavljivali i tekstove čiji je, ako ne pisac, a ono bar sadržaj bio više ili manje zaborav­ ljen. Vredi istaći uspeh koji je doživelo Euklidovo delo. Iz­ među 1505. i 1574. ono je izdavano deset puta na latinskom (jedanput zahvaljujući trudu Lefevra d’Etapla), jedanput na grčkom, dva puta na talijanskom, jedanput na francuskom i jedanput na engleskom. Šesnaesti vek je praktično ponovo otkrio Diofantovu Aritmetiku, delo matematičara Aleksandrijske škole (325-410). Nju je na talijanski preveo Bombeli, najbolji aritmetičar renesanse. Diofantovo delo za njega je bilo neka vrsta katalizatora. Ono je podjednako uticalo i na Flamanca Stevina i Francuza Vijeta, dvojicu velikih matematičara druge polovine XVI veka. Novo zanimanje za Arhimeda bilo je takođe veoma plodotvorno. Jedno ne­ potpuno izdanje Arhimeda ugledalo je svetio dana 1503. go­ dine, drugo 1543, zahvaljujući trudu Tartalje. Dva potpuna latinska prevoda pojavila su se 1544. i 1572, iz pera Komandina (1505-1575), lekara i matematičara vojvode od Urbina. A fizičar Benedeti (1530-1590), koji je izvršio krupan uticaj na Galileja, suprotstavio je Arhimeda Aristotelu, odbacujući kvalitativnu i empirističku fiziku ovoga drugoga i nastojeći da na Arhimedovim statičkim temeljima izgradi drugačiju fiziku, ili da se izrazimo njegovim recima, »matematičku filosofiju« prirode. Tako je povratak Drevnima paradoksalno omogućio prevazilaženje nauke nasleđene od njih. Ovo je samo ilu­ stracija opšteg toka koji je renesansu doveo do stvaranja sa­ mosvojnog delà, uza sav povremeni - ne stalni - privid da se vraća nazad. Slučaj Kopernika je najbolja ilustracija ta­ kvog postupka. On je pročitao sva grčka delà koja rasprav­ ljaju o sklopu svemira i otkrio je da su Ekfantos, Hiketas i Heraklid iz Ponta verovali da se zemlja kreće. Uprkos pri­ vidnoj nejasnoći takvog shvatanja, Kopernik je odlučio da ga prouči i na kraju ga prihvatio. A ova tri filosofa bili su pitagorejci, dok je Heraklid, osim toga, posećivao i časove Platona. Kopernik je, dakle, do svoga velikog otkrića došao vrativši se, dalje od Ptolomeja i Aristotela, pitagorejskoj

500

misli. Nema sumnje da duboko pitagorejsko nadahnuće, sa­ svim na liniji renesansnog neoplatonizma, prožima prvu knjigu De revolutionists orbium coelestium, koja sadrži pravu himnu suncu, »ženici i duhu sveta«, njegovom »po­ glavaru« i »vidljivom Bogu prema Trismegistu«. Tako za­ mršeni i odveć ambiciozni vitalizam najautentičnije huma­ nističke filosofije nije uvek bio daleko od prave nauke. * ** Valja ipak podsetiti u kojim je područjima napredovala nauka u doba renesanse. Geografska istraživanja i otkrića omogućila su da se znatno uveća poznavanje nastanjenog sveta, i u biljnom i u životinjskom pogledu. Naučnici toga vremena nisu, doduše, naglo raskinuli sa srednjovekovnim verovanjima. Ozbiljni kompilatori bili su ubeđeni da jednorogov rog ima čudesna svojstva, jednako kao i zmijski bosi­ ljak iz afričkih pustinja. Paracelzus, čijoj mašti ne nedostaje fantazije, razvija teoriju o signatura plantarum koja postulira analogije oblika između biljaka i ljudskih organa koje tobož lece: tako jorgovan, koji ima srcasto lišće, leći bo­ lesti srca. Sa druge strane, a shodno upravo opisanoj šemi, tačno je daje napredak ostvaren zahvaljujući boljem pozna­ vanju antičkih delà, koja je štamparstvo umnožavalo. Plinijeva Prirodna istorija, štampana već 1469, preštampavana je osamnaest puta u XV veku i pedeset puta u XVI. Ali proučavanje Aristotelovih, Teofrastovih i Plinijevih knjiga, izazvavši nov procvat zanimanja za biljni i životinjski svet, pospešilo je buđenje zoologije i botanike. Taj polet olakšao je, osim toga, napredak drvoreza i bakropisa. Ne samo da su bolje upoznate životinje i biljke umerenog pojasa Evrope, već se javilo zanimanje i za one sa Severa i Bliskog istoka. Opisana je Kosmografija Levanta i Osobenosti antarktičke Francuske, žirafe i vodeni konji iz Egipta, lame sa Anda, gojava i kokosov orah iz zapadne In­ dije. Francuz Niko i Talijan Benconi upoznali su Evropljane

501

sa duvanom, a Šari de Lekliz (1526-1609) prvi je u starom svetu gajio krompir donesen iz Amerike 1555. U svojim različnim delima, Šari de Lekliz je zabeležio i prikazao ne­ kih 1.585 biljnih vrsta. Gašpar Bauhin (1550-1624) iz Bazela, u svojim radovima objavljenim početkom XVII veka, proučio je 6.000 biljaka. Sredinom XVIII veka Line je još koristio delo Plantarum seu stirpium historia Matijasa de Lobela iz Lila, objavljeno 1576. Novo izdanje (1581), koje je sačinio Planten, obuhvatalo je francuski prevod, indeks na sedam jezika, album od 2.491 slike i obaveštenje o svim prethodnim navodima koji se odnose na različite vrste. Popis živoga sveta očigledno je pratilo proširenje i po­ boljšanje geografskih znanja. Otkrićem Novoga sveta geo­ grafija je učinila odlučujući korak. Značajan datum pred­ stavlja Cosmographia universalis Sebastijana Minstera, objavljena u Bazelu 1544. Doživela je 46 izdanja na šest jezika za sto godina nakon pojavljivanja. Delo je sadržavalo 26 karata i 471 duborez. Autor je ispravio netačne položaje i ponudio nove ideje o eroziji, zemljotresima, tropskim vetrovima i morskim strujama. Za tim delom usledila su dva at­ lasa, Ortelijusov i Merkatorov, koji su se pojavili krajem XVI veka. Obrazovana publika zanimala se sada za geogra­ fiju. Do 1550. godine na francuskom je objavljeno samo 83 geografskih delà. A između 1551. i 1560. štampano ih je 48, 70 između 1561. i 1580, 76 između 1581. i 1590, 54 između 1591. i 1600 (to smanjenje su bez sumnje izazvali Verski ra­ tovi) i 112 od 1601. do 1610. Napredak hernije i fizike bio je skromniji od napre­ tka zoologije, botanike i geografije: što ne znači da je bio zanemarujući. Formule jednog hemičara - i astrologa - iz XVI veka, Paracelzusa, nalazile su se u specijalizovanim knjigama sve do Lavoazijea. Renesansna hernija se može podeliti na dva delà. Jedan je blizak zanatlijskom radu pozlaćivača, kujundžija, bojadžija i metalurga - i već je u XVI veku sakupio izvestan broj recepata. Drugi - alhemija - ide za jednom starom varkom: pretvoriti običan metal u zlato, pri čemu je »filosofski kamen« agens tog preobražaja.

502

Alhemičari i zanatlije nastojali su da svoja saznanja o ma­ teriji uklope u jedan doktrinarni korpus: koriste egzotični jezik doba, pozivaju se na sistem podudarnosti između zvezda i metala, koji su onda prihvatili najbolji duhovi, i najčešće nastavljaju da se oslanjaju na staru aristotelovsku teoriju o četiri nekvarljiva elementa. Paracelzius ih ipak od­ bacuje, ali zadržava osnovna svojstva (hladno, suvo, toplo i vlažno) i dodaje im još tajanstvenu »kvintesenciju«. On osim toga uvodi pet »načela«: živa, sumpor, so, »sluz« (neka vrsta vodenaste tekućine) i caput mortium (talog koji nastaje pri pečenju rakije). Po njemu se ta načela sastoje iz sjedinjenja, u različnim srazmerama, osnovnih svojstava: u živi preovlađuje vlažnost, u sumporu toplota, itd. Ova zamršena teorija bila je u duhu opštih pseudo-objašnjenja koja je to doba naročito volelo. Poput svih hemičara nje­ gova doba - a tako će biti sve do Lavoazijea - Paracelzus daje počasno mesto metalima. Njih sedam je bilo poznato i dovođeni su u vezu sa planetarna. Zlato je bilo savršen metal. Za njim su dolazili srebro, gvožđe, živa, kalaj, ba­ kar i olovo. Paracelzus je, poput svih svojih savremenika, verovao da se metali na duži rok pretvaraju u zlato u utrobi zemlje. Ali je - što je značajna novina - odbacio nadu da može ubrzati taj razvoj. Napustio je osnovnu pretenziju alhemičara na ostvarenje »velikog dela«. Hernija i metalur­ gija morale su se zadovoljiti korišćenjem metala kakvi su kada se izvade iz rudnika. Osim toga, Paracelzus se rugao nauci Drevnih i opredelio se za eksperiment, te tako otvorio plodonosan put. Ovaj hemičar je napokon, budući i lekar, nastojao da izleći koristeći lekove u čiji sastav ulaze metali i mineralni sastojci. Koristeći tako lekove sastavljene od el­ emenata uzetih iz mineralnog sveta, on je omogućio razvoj hemijske terapije. Paracelzus je, dakle, za nas samo oličenje složenosti renesanse, njenih slabosti, preteranih ambicija i genijalnih intuicija. Je li bio vizionar, šarlatan - tvrdio je d a je napravio eliksir mladosti i proizveo homonculus - ili preteča? U stvari, bio je sve to istovremeno.

503

*

** Renesansa je u velikoj meri bila pobuna protiv Aristo­ tela. To smo rekli povodom neo-platonizma, a tvrdnja važi i za Lutera. Pa ipak, najbolji duhovi su se s mukom rastajali od aristotelovskih ideja. Dokaz za to je istorija fizike, mada je u dobu humanizma postignut osetan napredak u tom području. Priroda se, po Aristotelu, užasava praznine. Za­ čelo je bio svestan da telo koje pada, ide sve brže i brže. No, verovao je d aje to tako zato što svako telo u pokretu hita da što pre stigne na svoje «prirodno mesto«, a prirodno mesto teških tela nalazi se dole, a lakih gore. Aristotel je tvrdio da postoji apsolutna lakoća i apsolutna težina. Otuda, govo­ rio je, predmeti padaju utoliko brže, ukoliko su teži. Drugi postulat aristotelovske fizike uvodio je razliku između pri­ rodnog kretanja - padanja kamena - i nasilnog kretanja projektila. Povodom ovoga drugog, krajem XV veka se sma­ tralo da je putanja snažno izbačenog projektila pravolinijska, dok je u drugim slučajevima kriva. Pa ipak su u XIV veku neki sholastičari iz Pariza i Oksforda izneli izvesne primedbe na Aristotelovu fiziku. Ovaj je tvrdio da kada se neki predmet pokreće, znači da postoji pokretna sila koja održava to kretanje duž putanje. Buridan (1300-1358) je, pak, postavio pitanje: «Kada izbacimo strelu, koja sila je gura tokom njenog puta?« Aristotelovci su odgovarali: «Vazduh pokrenut lukom«. Buridan je smatrao jednostavnijim rešenjem da luk daje streli izvesnu zalihu energije, i to uto­ liko veću, ukoliko je strela teža. To je učenje o impetusu, koje je prihvatio Leonardo, pa i Galilej na početku svoje karijere. Revolucija koja je otklonila glavne zablude što su opterećivale fiziku, zbila se tek u XVII veku. No, renesansa je ipak prokrčila put nauci Galileja, Dekarta i Njutna. Nasu­ prot istoričarima koji su preterano modernizovali njegovu misao, Leonardo da Vinči nije otkrio niti načelo inercije, niti zakon padanja tela. Zauzvrat, on je nazreo mogućnost

504

MRAČNA KOMORA (Prema G. B. Della Porta, Magia naturalis)

zakrivljenih putanja. Naročito se u slučaju udarca približio otkriću načela jednakosti akcije i reakcije. Zabeležio je da ako telo udari u neku ravan pod jednim uglom, odbija se »pod istim uglom«. Tako je naslutio načelo održanja kreta­ nja. Kad je reč o fizici, XVI vek je izgleda zanemario Leonardovo delo. U svakom slučaju, ono u to doba nije izvršilo osetniji uticaj. Isto važi otprilike i za Tartalju, koji je napi­ sao dva značajna delà iz fizike: Novo scientia (1537), a na-

NAPREDAK BALISTIKE (Prema U. Eco i G. B: Zorzolli, Ilustrovana istorija izuma)

505

ročito Quesiti e invenzioni diverse (1546). Dotle se verovalo da topovska kugla ima najveću brzinu ne na izlasku iz topa već nešto kasnije. Tartalja je prvi odbacio to verovanje u početno ubrzanje projektila. Naročito je napustio pos­ tavku o nespojivosti između prirodnog i nasilnog kretanja i pokazao da putanja lopte ili topovske kugle nema pravih delova. Većina naučnika njegova vremena nije delila Tartaljina ubeđenja. Ali on je bio učitelj Benedetija, koji je duboko uticao na Galileja. Benedeti je zamerio Aristotelu što je poricao kretanje u praznom prostoru, koje je grčki filosof smatrao apsurdnim, jer bi se, u odsustvu svakog otpora, po­ stigla, verovao je, beskonačna brzina. Benedeti je naprotiv dokazao da se brzina u praznom prostoru ne bi povećavala beskonačno. Odbacio je takođe i aristotelovske pojmove ap­ solutne težine i lakoće. Izjavio je - što je temeljna tvrdnja - da sva tela imaju težinu, ali da ona zavisi od sredine u kojoj se nalaze. Pokazao je, uprkos više od hiljadugodišnje tradicije, da dva tela iste »gustine« padaju istom brzinom, ma kakva bila njihova težina. Galilej će proširiti taj iskaz protežući ga na sva tela i uz to napustiti teoriju o impetusu koju je Benedeti bio zadržao. Sto se tiče Stevina, »Arhimeda XVI veka«, i on je bio novatorski fizičar. Proučavajući ravnotežu jednog tela na nagnutoj ravni, on je kao mehaničko načelo postavio nemo­ gućnost stalnog kretanja. Osim toga, on je prvi nakon Arhi­ meda postigao napredak u hidrostatici. Ispitujući spojene sudove - ili dve pumpe od kojih je jedna deset puta šira od druge - zaključio je da je široj pumpi potrebno deset funti vode da bi u manjoj držala u ravnoteži samo jednu funtu. Odatle je dokazao da pritisak na dno suda ne zavisi niti od njegovog oblika niti od količine vode koju sadrži, već samo od visine. Neka tečnost, dakle, može da vrši višestruko veći pritisak od svoje težine. Radeći dalje, Stevin je takođe prvi ustanovio vrednost pritiska koji tečnost vrši na zidove po­ sude u kojoj se nalazi. Uprkos značajnim radovima, Stevin - koji je takođe bio i inženjer - proslavio se u svome dobu

506

time stoje 1600. godine izradio za Morisa iz Nasoa kola sa jedrom za dvadeset i osam lica, koja su mogla da postignu brzinu kakvom se ne može kretati nijedan upregnuti konj. * ** Benedeti i Stevin najavljuju Galileja i Dekarta; ipak, oni su ostali »s ovu stranu linije koja odvaja renesansu od moderne nauke« (A. Koire). Benedeti je delio najozbiljniju Aristotelovu zabludu o kretanju, koje je takođe shvatao kao »promenu« a ne kao »stanje«. Pa ipak, želeći da fiziku ute­ melji na matematici, Benedeti je ukazao na jedini mogući put naučnog napretka, put koji je pripremila sto pedeset godina duga matematička meditacija i napredovanje. Jer već je Nikola Kuzanski istakao u svom glavnom delu, O učenom neznanju (1440), da jedino matematika omogućuje da se dosegne izvesnost i da ona predstavlja osnovu fizike. Zaslužan je, osim toga, što je potvrdio apsolutnu vrednost načela kontinuiteta i odatle pomoću mnogougla sa besko­ načnim brojem strana dedukovao krug - što će u XVII veku, omogućiti procvat geometrije nedeljivih veličina. Već smo istakli zanimanje nemačkih humanista za matematiku, od kojih su mnogi bili učenici Nikole Kuzanskog. Oni su naro­ čito unapredili trigonometriju. Direr, koji je proučavao spi­ rale, bio je takođe preteča Monžove deskriptivne geometrije. Vatreni luteranac Mihael Stifel (umro 1567), Melanhtonov prijatelj, doprineo je pojednostavljenju matematičkog jezika izumevši izraz »eksponent«. Proučavao je odnose iz­ među aritmetičke i geometrijske progresije i prvi produžio aritmetički niz na područje negativnih brojeva. Krajem XV i u XVI veku, Italija je, uz Nemačku, bila najotvorenija zemlja za matematički napredak. Međutim, delo Luke Pacolija Summa de arithmetica, geometria, proportioni et proportionalita, zapravo nije novatorsko. Ono je pre potpuni »tečaj« koji daje suštinu aritmetičkih i geome­ trijskih saznanja svoga doba. Ni drugo Pacolijevo delo, De divina proportione, ne daje doista nov doprinos, već odra­

507

žava matematičke preokupacije umetnika i filosofa huma­ nista. Inspirišući se jednim neobjavljenim radom Pjera delà Frančeska, on ustanovljuje plemenitost »božanske propor­ cije« na osnovu razmatranja uzetih iz Platona i hrišćanske teologije, i nalazi je jednako u sklopu svemira kao i u ljud­ skom telu. Rođeni geometrist, Leonardo je zanemarivao al­ gebru. Ali kao učenikNikole Kuzanskog, preuzeo je njegova infinitezimalna razmatranja i proučavao međusobne trans­ formacije geometrijskih tela »bez smanjenja ili povećanja materije«. Njegovo najlepše matematičko otkriće ostaje ipak težište piramide. Ostavio je dosta obilne beleške o lunulama čiji mu se estetski vid veoma dopadao i dokazao je da je zbir lunula konstruisanih na stranicama pravouglog trougla strogo jednak površini toga trougla. Uprkos slavi Leonardova imena, »proboj« koji se u Ita­ liji zbio i zapadnu matematičku nauku digao na stupanj što ga Drevni i Arapi nikada nisu dostigli, desio se mimo njega. Taj napredak se najpre sastojao u rešenju jednačina trećeg i četvrtog stupnja. Ta priča je čuvena. Krajem XV veka, jedan profesor iz Bolonje, del Fero, našao je rešenje jed­ nog oblika jednačine trećeg stupnja, ali ga nije objavio već ga poverio nekolicini prijatelja koji su mu dali reč da će o tome ćutati. Godine 1535, jedan od njih je izazvao Tartalju na neku vrstu algebarskog takmičenja i postavio mu niz od trideset problema svodivih na Ferovu jednačinu. Tartalja je rešio probleme, proširivši uz to rešenjejednačina trećeg stup­ nja. Ali sada je i Tartalja držao u tajnosti svoje otkriće. Na scenu onda stupa Kardan, koji 1538. godine priprema jednu raspravu iz algebre. On traži od Tartalje da mu saopšti svoj izum, dajući mu reč da će ga objaviti pod imenom njegova autora. Tartalja odbija. Sledeće godine Kardan objavljuje svoje delo Practica arithmetica generalis. To je delo veštog aritmetičara, ali on jednačine trećeg stupnja rešava tako što ih svodi na jednačine drugog stupnja. Kardan ponovo moli Tartalju, koji mu konačno saopštava svoj metod - u obliku stihova. Godine 1545, Kardan objavljuje svoju Ars magna, u kojoj prikazuje rešenja jednačina trećeg stupnja, pripisavši

508

ih del Féru i Tartalji. U stvari. Kardan je znatno proširio otkrića svojih prethodnika. Mada je odbio da negativne brojeve posmatra kao »prave« brojeve, ipak ih je podvrgao računanju. Dokazao je da jednačine trećeg stupnja dopu­ štaju pozitivna, negativna i čak imaginarna** rešenja. Ars magna, koja je sadržavala i izlaganja s upravo sprovedenim istraživanjima mladog matematičara Ferarija o rešenju jed­ načine četvrtog stupnja, predstavlja krupan datum u istoriji algebre. Bombeli je nastavio putem koji su označili njegovi prethodnici. On je dao teoriju rešenja imaginarnih brojeva primenivši na kvadratne korene negativnih brojeva pravila razrađena za izračunavanje kvadratnih korena pozitivnih brojeva. Raspravljao je takođe vrlo vešto o jednačinama četvrtog stupnja i ustanovio njihovih 44 oblika. Pa ipak, uprkos napretku postignutom u Italiji sredinom XVI veka, algebra još nije bila postala dovoljno apstraktna i simbolička. Bombelija je, na primer, ometalo to što nepoznatu nikada nije označavao simbolom, niti poznate veličine slovima. Nije, dakle, bio kadar da napiše jednu opštu formulu. Flamanac Stevin i Francuz Vijet radili su krajem XVI veka na toj simbolizaciji algebre, koja će u XVII veku omogućiti njen krupan procvat. Stevin je dao dve kapitalne novine u pogledu pojedno­ stavljenja i sistematizacije aritmetike i algebre. Uveo je, naime, u tekuću upotrebu decimalne razlike, poznate i pre njega, ali slabo korišćene zbog nedostatka sistema označa­ vanja koji bi omogućio da se sa njima postupa kao sa celim brojevima. Jer dovoljno je napisati 34.51 umesto 3451/100**. S druge strane, on je unificirao pojam broja, prihvatajući negativni broj kao potpuno legitiman. Po prvi put u istoriji objavljeno je d a je »oduzimanje od pozitivnog broja jednako dodavanju negativnom broju«. Stevin je takođe * Kvadratni koren iz negativnih brojeva naziva se »imaginarnim«. ** Pa ipak, Stevinova notacija bila je još dosta glomazna, a pojedno­ stavio ju je jedan Italijan 1592. godine, na navedeni način.

509

utvrdio d aje »svaki koren broj«, dok su dotle brojevi kao V2 ili V8 smatrani »apsurdnim, iracionalnim, neobjašnjivim«. Ustanovivši tako radikalnu razliku između »apsurdnosti« i »nesamerljivosti«, on je otvorio nove puteve algebre i anali­ tičke geometrije. Sto se Vijeta tiče, on se u svome vremenu proslavio time što je 1593. rešio matematički problem koji je jedan holandski matematičar ponudio kao izazov čitavoj Evropi. Bila je to jedna četrdeset petostepena jednačina. Sastavio je jedno značajno delo iz trigonometrije, Canon mathematicus (1579), čije je štampanje trajalo osam godina. Izumeo je primenu algebre na geometriju. Izneo je sumnju u nemerljivost broja 7i i tačno izračunao deset njegovih decimala. Ali nje­ gova glavna zasluga je odlučni doprinos pojednostavljenju i simbolizaciji algebre, izložen u delu In artem analyticam isagoge (1591), tako što je sistematski uveo upotrebu slovasamoglasnike za poznate, suglasnike za nepoznate. Do njega je algebra pružala »primere« i »pravila«, poput gramatike, a ne »formule«. Vijet je omogućio »algebarsku operaciju«. Sa njime se prešlo »od stupnja apstrakcije gramatičara na stupanj apstrakcije logičara« (A. Koire). Tako je Dekartovo stoleće moglo početi. * ** U algebri odlučujući razvoj, u astronomiji revolucija. A nemoguće je razdvojiti humanizam i astronomiju. Oboje su radili protiv Aristotela. Ovaj je učio d aje svet, zatvoren i konačan, u celini sadržan u sferi koja obuhvata nepomične zvezde i da je sastavljen iz dva temeljno različita delà: ne­ beskog i zemaljskog sveta. Prvi se sastoji od nepropadljive suštine, etera, a nebeska tela, pokretana nevidljivim ali stvarnim sferama, večno opisuju ista kružna kretanja. Ze­ maljski svet je naprotiv sastavljen od nepostojane mešavine četiri elementa: zemlje, vode, vazduha i vatre.

510

ARISTOTELOV I PTOLOMEJEV SVEMIR (Prema O. Fine, Teorija o osmom nebu i sedam planeta)

Nikoli Kuzanskom pripada ogromna zasluga što je, u svome delu Učeno neznanje, raspršio uobraženu nauku aristotelovaca. On je odbio da poveruje u zatvoreni i hijerar­ hijski uređeni svet i izjavio d a je svet, ako ne beskrajan, a ono neograničen, te daje »njegovo središte svuda, a njegova kružnica nigde«. Time je odbačeno i to da se zemlja nalazi na najnižem mestu u svetu, zato što je najprostije telo. Ni­ kola Kuzanski ju je proglasio »plemenitom zvezdom«. Nemački humanista ostao je neshvaćen u svome vremenu, koje se bavilo objavljivanjem Ptolomejevih delà, ali je izvršio izvestan uticaj na Leonarda da Vinčija, koji je tvrdio da je Mesec sastavljen od istih elemenata kao i Zemlja: što je po njemu dokaz njene plemenitosti. Osim toga, izgleda da je Leonardo verovao u kružno kretanje Zemlje. No, tek sa Kopernikom počinje moderna naučna revolu­ cija koja će omogućiti da zatvoreni i hijerarhizovani svemir Antike i Srednjeg veka smeni naš beskonačni i homogeni svemir. U posveti Pavlu III svoga delà De revolutionibus orbium coelestium, Kopernik objašnjava zašto je ponudio novu teoriju o planetarnim kretanjima. Zapazio je, kaže,

511

K.0PERM1K.0V SISTEM (Prema De revolutionibus orbium coelestium)

neslaganje među matematičarima i bio zapanjen množinom astronomskih sistema i njihovom zajedničkom nesposobnošću da tačno objasne prividna kretanja zvezda. Nastojao je, dakle, da spase jednolično kružno kretanje nebeskih tela - pogrešno polazište, ali će ono ipak odvesti novom promi­ šljanju neba. Tokom sledećih vekova morala su se napustiti mnoga stanovišta kopernikanske astronomije. Jer poljski naučnik je zadržao sferu nepomičnih zvezda i kristalno jasne puta­ nje srednjovekovne kosmologije, u kojoj su planete »opto­ čene njima kao nakit svojim okvirom«. Tvrdeći da je sferični oblik geometrijski najsavršeniji i da on može biti, bez drugog pokretača, prirodni uzrok kretanja, smatrao je da je načelo jednoličnog kružnog kretanja temelj nebeske mehanike. Okruglo telo - planeta ili kugla - , postavljeno u svemiru, okreće se automatski oko sebe. On nije pridoneo toliko pojednostavljenju, koliko je verovao, ptolomejevoj astronomiji, pošto je, zadržavši kružna kretanja, morao da bi »spasao fenomene« i uvažio činjenice dobijene posmatranjem - , da poput Ptolomeja kombinuje ta kružna kre-

512

tanja. Najzad, ako je Kopernikov sistem heliocentričan, nje­ gova astronomija to nije neposredno. Središte planetarnih sfera ne nalazi se po njemu u Suncu, već oko njega. Astro­ nomski govoreći, Sunce dakle igra dosta beznačajnu ulogu. Ali ono je veliki izvor svetlosti i života u svemiru. Zauzvrat, Kopernik je odgovorio na stari prigovor pro­ tiv kružnog kretanja Zemlje. Ako se Zemlja kreće, govorilo se obično, onda predmeti bačeni sa neke kule ne treba da padnu tamo gde su bačeni, ili u podnožje kule, već »iza«. Tako bi i vazduh i oblaci trebalo da ostanu pozadi, stvara­ jući stalnu oluju koja bi duvala sa zapada na istok. Kopernik je na to odgovorio da su i vazduh, oblaci, ptice i svi pred­ meti zahvaćeni kretanjem same Zemlje. Poljski naučnik nije smatrao da je svemir beskonačan, ali je ipak pretpostavio d aje znatno prostraniji od Ptolomejeva. Smatrao je d aje ne samo Zemlja već i zemljina putanja samo »tačka« u odnosu na sferu zvezda nekretnica. Tako je opseg svemira povećao najmanje dve hiljade puta. Kopernik je jasnije od Leonarda video u Zemlji pla­ netu poput drugih planeta. U prilog nepokretnosti Zemlje, središta sveta, Aristotel i Ptolomej su se pozivali na padanje »teških« predmeta dole, ka »prirodnom mestu« svih tela. Kopernik je odgovorio da »teška« tela ne streme središtu sveta, pošto je težina samo prirodna težnja delova jedne ce­ line, odvojenih od nje, da joj se vrate. »Teška« tela na našoj planeti nastoje, dakle, samo da se pridruže svojoj celini, što je Zemlja. Delovi odvojeni od Meseca nastojaće slično da se pridruže Mesecu, a ne središtu sveta. Ta uniformizacija i sistematizacija kosmosa jeste jedan od najvažnijih vidova kopernikanske revolucije. Tako su se sva nebeska kretanja našla sistematizovana i objašnjena jedinstvenim pravilom, koje kaže daje vreme obilaska jedne planete oko Sunca fun­ kcija rastojanja te planete od Sunca. Kopernikovo delo postalo je dosta brzo poznato. Polj­ ski naučnik pozdravljen je titulom »novog Ptolomeja«. Ali njegov sistem nije lako sticao pristalice. Simptomatično je d aje Tiho Brahe (1546-1601), koji je bio odličan posmatrač i

513

koji je odbacivao shvatanje o nepomičnim nebeskim telima, ponudio treći sistem sveta, mešavinu Kopernikovog i Ptolomejevog. Po njemu se planete okreću oko Sunca... a Sunce oko Zemlje. Još je sredinom XVII veka Paskal izjavljivao da se ne može opredeliti između ova tri sistema. Crkvu su počele da brinu posledice kopernikanske re­ volucije tek od trenutka kada je Đordano Bruno iz nje po­ vukao filosofske konsekvence. U delu Cena dette ceneri (1584), filosof kaluđer izložio je snažnu i pertinentnu po­ hvalu kopernikanske astronomije. Ali kao duhovni naslednik ne samo Kopernika već i Nikole Kuzanskog, on je ubrzo utvrdio da je svemir beskonačan. Tvrdokorni protivnik Aristotela, gonjen ka panteizmu neoplatoničarskom tradi­ cijom, Đordano Bruno je pretekao Galilejeva teleskopska otkrića. Izjavio je da je svemir »neizmeran«, »bezbrojan«, nastanjen bezbrojnim svetovima sličnim našemu. U celini je, dakle, odbacio pojam središta univerzuma. Izgubivši povlašćeno mesto koje mu je dodelio Kopernik, Sunce je sve­ deno na skromniju ulogu »središta naše mašine«. Postalo je sunce među suncima, zvezda među zvezdama. Bruno, koji nije bio ni fizičar, ni matematičar, ni astronom, začelo je prevazišao okvir nauke i skliznuo u panteizam. Ali on je jedan od onih što su srušili srednjovekovni kosmos, čije je granice isprevrtao. Priroda je postala unificirana, svemir geometrizovan. Dvadeset i tri godine nakon Brunove smrti, Galilej će postaviti odlučujući iskaz: »Priroda je ispisana matematičkim jezikom«. * ** Pokušajmo, dakle, da izdvojimo sastavne delove jed­ nog duhovnog sklopa koji je omogućio rađanje moderne nauke. Najpre je to veća pažnja prema onom konkretnom, licu, pejzažu, biljkama, geografiji. Zatim želja da se organizuje i savlada prostor. Već od XV veka, Venecija je slala svoje trgovačke flote u otprilike tačno utvrđeno vreme: oko

514

15. februara i 15. avgusta ka Levantu, jula za Flandriju. Lađe iz severne Afrike vraćale su se krajem godine ili u ja ­ nuaru, a iz Flandrije u maju ili junu. Ovaj kalendar, koji se nastojao poštovati, upravljao je celokupnim ritmom poslova u Veneciji. I Španci su u XVI veku organizovali kretanje svojih flota na Atlantiku. Armada iz Nove Španije (Mek­ sika) napuštala je Kadiz između marta i juna, a sa Kopna je polazila između juna i septembra. Na povratak se kre­ talo između jula i oktobra sledeće godine, sa susretom u Havani gde su se dve flote pregrupisavale. Ritam kruženja konvoja trajao je tako prosečno četrnaest do petnaest meseci. Ustanovljenje poštanske službe svedoči o istoj brizi re­ nesansnih ljudi da urede prostor i vreme. Rim kao glavno poštansko središte toga doba, primao je obično iz Spanije poštu svakog meseca, iz Liona svakih deset dana. Veza sa Venecijom, Milanom, Đenovom, Firencom i Napuljem bila je sedmična; sa Bolonjom dvonedeljna. Papska j)restonica nalazila se obično na 26 ili 28 dana od središta Spanije, na 10 ili 12 dana od Liona, na 8 dana od Milana, 6 ili 7 dana od Đenove, 4 ili 5 dana od Venecije, 3 ili 4 dana od Bolonje, Firence i Napulja. Nije se samo zadovoljavalo merenjem vremena časovnicima i savladavanjem mora i kontinenata redovnim kon­ vojima i poštanskim pošiljkama. Zar umetnička istraživanja perspektive ne otkrivaju svesnu volju za strukturisanjem vi­ zije prostora? U svim područjima se težilo organizovanju. Renesansa je razvila birokratiju, podvrgla gradove geome­ triji strogih planova, uredila religiozni život. Crkvene ure­ dbe koje je Ženeva prihvatila 1541. na Kalvinov zahtev, množenje rimskih kongregacija pod Sikstom Petim - poka­ zuju volju da se učini kraj hrišćanskom neredu. Šesnaesti vek je u području vere bio veliko doba doktrinarnog razbistravanja: u pogledu katehizma i veroispovesti. On je sledećim stolećima dao uzor metodične meditacije: Duhovne vežbe svetog Ignjacija. U isto vreme razvio se duh apstrakcije. To je doba trijumfa dvostrukog knjigovodstva; izuma eks­ ponenata u matematici; računanja negativnim i imaginar­

515

nim brojevima; doba koje je naučilo da se sa decimalnim razlomcima postupa kao sa celim brojevima; doba simbolizacije algebre. * * *

Usmeravanje ka matematici i kvantitativnoj nauci jeste jedan od glavnih doprinosa renesanse stvaranju naše civili­ zacije. Nikola Kuzanski je sredinom XV veka sastavio je ­ dan doista proročki dijalog o »mernim eksperimentima« koji je, uprkos neizbežnim greškama, zacrtao program mo­ derne nauke: eksperimentisati i podvrći računu rezultate eksperimenta; jer, govorio je on, »Gospod je sve stvorio na broju, težini i meri«. Predlagao je da se izmeri zemlja, voda, vazduh, metali, dubina mora, brzina lađa (za log se još nije znalo), vlažnost vazduha, temperatura, snaga strele, kretanje nebeskih tela, »da bi se što lakše stiglo do mnogih istina koje su nam nepoznate«. Nije ovde bilo reči samo o pitagorejskom broju, već o kvantitativnoj oceni pojava. Postoji još jedna poruka renesanse - uveliko zaslugom neo-platonizrna - koju naše doba, zato što je napustilo srednjovekovni asketizam i jansenističku strogost, bolje razume no ma koje drugo doba: ubeđenje da je zemaljska lepota dobra, d a je ona božanski odraz. Mikelanđelo je tu poruku snažno izrazio u jednoj pesmi: »Moje oči zanesene lepim stvarima, i moja duša zanesena spasenjem, nemaju drugog načina da se uzdignu na nebo do posmatranjem svakojake lepote. Sa najviših zvezda spušta se krasota koja k njima privlači našu žudnju: a to se ovde na zemlji zove ljubav. A plemenito srce nema drugoga daje dozove, zapali i vodi, do lice koje mu svojim očima nalikuje«. Treća poruka koju nam renesansa i dalje šalje jeste Erazmova, humaniste istovremeno uvažavanog i neshvaćenog, od koga su se okrenuli i Luter i Rim i svi oni koji nisu želeli da se sećaju da zapovest o milosrđu predstavlja suštinu nove vere. »Ako ne oprostim svome bratu«, pisao je Erazmo Ka-

516

rondeleu 1523, »ni Bog neće meni oprostiti... Neće čovek biti osuđen zato što ne zna da lije načelo svetog Duha jed­ nostruko ili dvostruko; ali se prokletstvo neće izbeći, ako čovek ne nastoji da zadobije plodove Duha, koji su ljubav, radost, strpljenje, blagost, vera, smernost, suzdržljivost... Suština naše religije je mir i sloga: što se lako može održati samo pod uslovom da se odredi mali broj dogmatskih tačaka, a da se svakome ostavi sloboda da stvori svoj vlas­ titi sud o većini problema«. Matematika, lepota, milosrđe: tri uslova za uspeh ljud­ skog poduhvata. Lezuš, o Božiću 1966.

517

DOKUMENTARNI INDEKS (Prevela Darinka Hižar)

A AKADEMIJE Renesansna novina, nastala u Ita­ liji. Nova formula u doba opadanja univerziteta. Doživljava veliki uspeh u XVII veku. ALBERTI, Leon Batista (ALBERTI, Leone Battista) Istaknuti renesansni platoničar i teoretičar graditeljstva i urbanizma. Rođen je u Đenovi, 1404. godine. Pod uticajem Vitruvija, napisao je čuvenu raspravu De re aedificatoria (Ograditeljstvu), pozivajući se na antičku umetnost. Delo je štampano posle njegove smrti, 1485. godine. Batista je izradio pročelje za crkvu Santa Maria Novela i nacrt za palatu Ručele u Firenci; u Montovi nacrt za crkvu San Sebastijan i Sant’ Andrej, a u Riminiju nacrt za Hram Malatesta i pročelje za crkvu San Frančesko, u obliku slavoluka. Umro je u Rimu, 1472. godine.

518

ALTDORFER, Albreht (ALTDOR­ FER, Albrecht) Slikar, grafičar i arhitekt. Rođen je oko 1480. godine, u Regensburgu,.gde je i umro. 1538. Prvi je u nemačkom slikarstvu radio pejzaže, oživljavajući ih pričanjem legendi. Kod Altdorfera postoj i osnovno shvatanje o neraskidivoj vezi između prirode i ljudskih zbivanja koja se u njoj odvijaju. AMALGAM Ovaj postupak se sastoji u izdvajanju srebronosne rude pomoću žive. Na taj načinje znatno povećana proizvodnja srebra, najpre u srednjoj Evropi, a po­ tom u Americi. AMBLEMI Humanistički ekvivalent antičkih hijeroglifa. Prvi prototip amblema dao je Alićati, u zbirci iz 1531. go­ dine. Amblem je, u stvari, grafički prikaz nekog moralnog principa ili neke filozofske ideje. Slika amb­ lema je namerno zagonetna, a njen smisao se može otkriti samo pomoću

objašnjenja koje je prati; komentar i amblem ne znače nifita jedno bez drugog. ANABAPTIZAM Imenom anabaptisti nazvani su već u prvim danima reformacije (1522 1523) hrišćani koji su zahtevali od »odabranih« da se okupe, da prekinu vezu sa grešnim svetom, te da osnuju zajednice »svetih«, u koje bi se stupilo ponovnim krštenjem. U Svajcarskoj, Nemačkoj i Holandiji je došlo do spontanog osnivanja anabaptističkih grupa. Odmah su se podelili u dve struje. Jedni su bili za nasilje, u cilju istrebljenja bogohulnika i uništenja njihovih delà. Pristalice ovoga digli su na pobunu nemačke seljake, go­ dine 1525, i prouzrokovali »minstersku tragediju« (1535). Međutim, još pre ugušenja ove dve pobune, u Svajcarskoj, Holandiji, južnoj Nemač­ koj i u Austriji, pojavio se jedan blagi i miroljubivi anabaptizam. Dva Nizo­ zemca, neprijatelji nasilja, David Joris (umro 1556) i Meno Simons (umro oko 1561), potajno su širili anabapti­ zam u zapadnoj Evropi. ANRI II (HENRI II) Rođen 1519; sin Fransoa I i Klaudije od Francuske; kralj od 1547. do 1559. Katarina Medici je bila njegova sup­ ruga, a Dijana od Poatjea ljubavnica. ANRI III (HENRI III) Rođen 1551; sin Anrija II i Katarine Mediči; kralj Francuske 1574-1589; poslednji kralj iz dinastije Valoa.

AN Kl IV (HENRI IV)

Roden je u Pou, 1533; sin Antoana Burbonskog i Žane d’Alber; prvi francuski kralj iz dinastije Burbona. Godine 1572. oženio se Margaritom Valoa (kraljica Margo), ćerkom An­ rija II i Katarine Mediči. Odrekao se protestantizma i izbegao Vartolomejski pokolj. Ali, ubrzo napušta dvor i stavlja se na čelo Saveza protesta­ nata. Od 1589. je kralj Francuske, ali se vraća u Pariz tek 1594, prešavši ponovo na katoličku veru. Njegov prvi brak je poništen u Rimu; posle toga se ženi Marijom Mediči. Za nje­ gove vladavine Pariz se dobrovoljno opredelio za talijansko graditeljstvo i urbanizam (Novi most, trg Dofen, Luvr itd.). Anri IV je ubijen 1610. (Bibl.: M. Reinhard, Henri IV ou la France sauvée, Paris, 1943.) ANRI POMORAC Roden 1394, a umro 1460. godine. Treći je sin kralja Huana Portuglaskog. Za vladavine svoga oca (umro 1443) učestvovao je u osva­ janju Ceute: ova pobedaje obeležila početak portugalske ekspanzije (1415). Posle ovog pohoda, princ, postavši vojvoda od Vizea, nastanio se u blizini Sagresa, u južnoj po­ krajini Algravi, gde je proučavao moreplovstvo, pripremajući se za duga pomorska putovanja. ANTONELO DA MESINA (ANTONELLO DA MESSINA) Rođen je u Mesini, oko 1430, gde je i umro, godine 1479. Obrazovanje je stekao u Napulju. Mesina je, bolje nego iko drugi, znao da flamansku tehniku prilagodi talijanskoj sen­ zibilnosti. Boraveći u Veneciji go-

519

dine 1475, slikao je u ulju i doprineo širenju ove slikarske tehnike u gradu. Njegova najpoznatija delà su: Blagovesti u Sirakuzi, Sveti Sebastijan u Drezdenu i Raspeće u Lonodnu. ANVERS U svome poznatom delu Descrip­ tio n di tutti i paese Bassi (Opis svih nizozemskih zemalja, 1567), Luđoviko Gvičardini nazvao je Anvers »divnim i nadaleko čuvenim gra­ dom«. Anvers je bio jedan od glavnih privrednih centara u Evropi u XVI veku. Nije imao mnogo brodova, ali u njegovu luku svakodnevno ih je pristizalo mnogo - broj od 300 bro­ dova dnevno, koji se ponekad navodi, verovatno je nestvaran. U Anversu su bile nastanjene mnogobrojne kolonije stranaca, osobito talijanskih, španskih i portugalskih trgovaca, ali su svakodnevno stizali mornari svih narodnosti, najviše Francuzi. Čuven po svojoj moći. ponosan na svoju velelepnu katedralu, na svoju Berzu, ođbnovljenu 1531, grad je bio pravo srce u carstvu Karla V, a od 1525. do 1530 veoma značajna bankarska berza. ARČIMBOLDO, ĐUZEPE (ARCIMBOLDO, Giuseppe) Rođen je u Milanu između 1527. i 1530. godine, gde je i umro 1593. Veći deo života, do 1587, proveo je u Beču, kao slikar na dvoru Habsburgovaca. Njegove bizarne »mrtve prirode« su fantastični izraz manirizma, nastalog u centralnoj Evropi, u drugoj polovini XVI veka.

520

ARIOSTO (ARIOSTE) Ludoviko Ariosto, zvani Ariosto, rođen je u Redo Emiliji, godine 1474. Njegovo delo nas uvodi u humanističku sredinu dvora u Ferari, gde je, kao najstariji brat od de­ vetoro dece, posle očeve smrti preu­ zeo brigu o porodici i stupio u službu kardinala Ipolita d’Este, a zatim voj­ vode Alfonsa d’Este. Uslužan, sanjar i bez velikih ambicija, žudeo je za spokojnim životom. Godine 1525. se povlači, ali ostaje u Ferari, gde živi sa Aleksandrom Benući Stroci, sa kojom se kasnije oženio. Umro je u Ferari, 1533. godine. Napisao je ep Besni Rolando, delo koje je imalo najveći uspeh među knjigama u XVI veku. ASTROLOGIJA Astrologija je, bez sumnje, odigrala veću ulogu u doba renesanse nego u toku čitavog srednjeg veka, sudeći po ikonografskim i književnim svedočanstvima. Ona vodi poreklo od vitalističkog shvatanja svemira, po kome su zvezde bića obdarena osećanjima, koja prenose bićima rođenim u njihovom znaku. Ostim toga, svaka planeta vlada najednom geografskom sektoru i upravlja jed­ nim delom mineralnog sveta. Astrologijaje, prematome, vodilakauskom shvatanju slobode. Ali, neoplatonista Fičini je uspeo da usaglasi saturnski nemir sa ushićenjem čoveka. ASTRONOMIJA Nikola Kuzanski je prvi podržao kon­ cepciju o neograničenosti sveta. Već u idućem veku, popularnost Pitagorinog učenja podstakla je Kopernika da ispita heliocentričnu koncepciju,

koju su Pilagorejci odavno urnipredili. Kopernik se opredeljuje za nju, izlažući je sa revolucionarnom jasnoćom, alije, ipak, u izvesnom pog­ ledu, ostao zarobljenik Aristotelovog i srednjovekovnog učenja o postanku sveta. Konačno je Đordano Bruno potvrdio beskonačnost svemira. AUGSBURG Augsburg je bio, u doba renesanse, jedan od velikih privrednih centara u Evropi i omiljeno boravište Maksimilijana. Smešten u blizini rudnika srebra i bakra centralne Evrope, na domak pokrajina u kojima je vredno zanatstvo proizvodilo porhet, pove­ zan sa Venecijom i Istokom, preko Brenera, grad je bio na vrhuncu eko­ nomskog blagostanja krajem XV i u XVI veku. To je bio grad Fugerovih i Velserovih. U toku tridesetogodišnjeg rata, Augsburg naglo propada.

B BALDUNG GRIN, Hans (BALDUNG Grien, Hans) Rođen u Švebiš-Gmindu, godine 1484/ 1485, u porodici učenih ljudi, Hans Baldung, zvani Grin, proveo je život u Frajburgu na Brajzgau, i u Strazburu, gde je umro, godine 1540. Bio je jedan od najpoznatijih i najsa­ mostalnijih Direrovih učenika. Nje­ gove slike, međutim, više su barokne i sklone fantastici nego slike njego­ vog učitelja. Slikar, grafičar i crtač, Baldung je radio religiozne teme i portrete; ali, tema smrti i propa­ danja ženskog tela, često povezana sa temom vradžbina, javlja se možda najčešće u njegovom delu.

BANKE U Italiji je na početku XV veka, naročito u Firenci, bilo više vrsta banaka: založne banke, male banke, trgovačke banke, velike banke. Prve su davale zajam na zalog, sa ve­ oma visokom interesnom stopom, zbog čega su ih u XV veku franje­ vci nazvali »bregovi za poštovanje« (monts-de-piété = založne banke). Male banke su prilično slabo poz­ nate. Njihovo poslovanje se sastojalo, uglavnom, u prodavanju nakita na kredit, sa plaćanjem na rate, i. rede, u davanju zajmova zajemčenih na­ kitom. U Firenci su ove male banke, ponekad, obavljale razmenu iz ruke u ruku, ali novac na čuvanje nisu pri­ male, niti su praktikovale prenošenje novca s jednog računa na drugi. Trgovačke banke, naprotiv, bavile su se razmenom iz ruke u ruku. Pri­ male su novac na čuvanje, koji se, na taj način, umnožavao. Trgovačke banke su često padale pod stečaj. Banke, poput Bardi i Mediči, nisu, očigledno, bile trgovačke: to su bile velike banke. Godine 1464, Tomazo Portinari, predstavnik banke Mediči u Brižu, je izjavio: »Osnovno poslo­ vanje naše kompanije je trgovina, u koju je uložen najveći deo našeg ka­ pitala«. Ipak, najveće banke u XVI veku, naročito banke Đenovljana u doba Filipa II, pokazale su sklonost prema poslovima razmene i davanju zajmova privatnicima i vladarima. Ali i velike banke su bile nepouzda­ ne; zbog toga se osnivaju narodne banke, koje su, u prvo vreme, bile opštinske. (Bibl.: J. C. Van Dillen, History o f the principal public bancs, La Haye, 1934; R. de Roover, The

521

Medici banc, New York 1948; The rice and decline o f the Medici banc, Cambridge [Mass.]. 1963.) BEKON, Frensis (BACON, Franeis) Rođenje 1561, a umro 1626. godine. Njegov osnovni, često citiran, prin­ cip: »Prirodom se može vladati; samo je treba slušati», može se tumačiti na dva načina: kao nagoveštaj mo­ derne nauke i kao odobravanje vitalističkih i astroloških koncepcija renesanse. S druge strane, nasuprot Galileju, on nije shvatio svu korist koju eksperimentalno istraživanje može izvući iz matematike. Ipak, pogrešno bi bilo smatrati Bekona čovekom prošlosti. Osim njegovih čisto književnih delà (Eseji), njegovo interesovanje za nauku osporava takvo mišljenje. U stvari, njegova glavna delà su: Rasprava o vrednosti i napretku nauka, Misli i pogledi na tumačenje prirode (1605. i 1607) i Navi organon nauka (1620). Novi organon, samim svojim naslovom (»nova logika», koja se suprotstavlja Aristotelovoj) značio je objavu rata aristotelizmu. (Bibl.: A. Cresson, Francis Bacon, sa vie, son œuvre, Paris, 1956). BELINI (BELLINI) Porodica venecijanskih slikara, koja je izvršila presudni uticaj na sli­ karstvo u ovom gradu. Jakopo (oko 1400-1470), prvi iz porodice Belini, mada privržen »internacionalnom gotičkom stilu«, ogleda se i u slikanju u perspektivi i kopira delà antičkih majstora. Imao je dva sina, Đentila i Đovanija, ijednu kći, koja se udala za Mantenju. Đentile (oko 1429-1507) je bio, pre svega, narator. Đovani (oko

522

1430-1516) stoji na čelu venecijan­ skog slikarstva u drugoj polovini kvatročenta. Prilagodivši se velikim toskanskim majstorima (Piero delà Frančeska. Mazačo) i flamanskim slikarima koje je poznavao preko delà Antonela da Mesine, Belini je uspeo da svetlošću i intimnim realizmom Flamanaca ublaži realistički i arhitekturalni način slikanja Talijana. BENEDETI, Đanbatista (BENEDETTI, Giambattista) Roden je u Veneciji, 1530, a umro u Torinu, 1590. godine. Bio je najveći talijanski fizičar XVI veka. Predosećajući značaj kvantitativne nauke, pripremio je put Galileju. BERUGETE (BERRUGUETE) Otac i sin, rođeni u Pardes de Nava u Kastilji. Pedro (14507-1503) je bio slikar. Podjakim uticajem flamanske škole, izradio je svoja najbolja delà, između 1474. i 1478, u dvorcu voj­ voda od Urbina, gde je dekorisao radnu sobu (studiolo), zajedno sa Justom iz Ganda. Alonzo (1490-1561) je bio prvenstveno vajar. Proveo je u Italiji oko petnaestak godina i upoz­ nao Bramantea i Mikelanđela. Naj­ bolja su mu delà: hor u katedrali u Toledu i deo oltara za crkvu San Benito u Valjadolidu. BERZA Izrazberzaje dobio ime po građanskoj porodici Van der Berze, čiji su svi mu­ ški članovi bili berzanski posrednici. Njihova »Palata Berze« se nalazila na trgu koji su posećivali strani trgovci, najčešće Talijani. Oko godine 1485. talijanski trgovci se sele iz Briža u Anvers. Berza je imala prednost nad

sajmovima, s obzirom na to da so neprestano održavala. BIBLIJA Sve veće rasturanje Biblije u predvečerje reformaeije potvrdio je Sebastijan Brant, u svojoj knjizi Brod luđaka (1494), u kojoj kaže: »Nemačka je kreata biblijama, dok­ trinama o spasenju, knjigama svetih otaca i drugim, njima sličnim.« Luter je preveo bibliju pre reformaeije. On se, kao i humanisti, opredelio za prvo­ bitni tekst, napustivši Vulgatu (la­ tinski prevod Biblije sv. Jeronima). Stoga se okružio naučnicima, sprija­ teljio se sa jelinistom Melanhtonom i nekoliko puta prerađivao svoj pre­ vod. Nemački jezik, kojim se služio, u isto vreme pravilan i prost, bio je pristupačan narodu. Otuda veliki us­ peh Biblije već za života Lutera: 94 originalnih izadanja i 253 naknadno objavljenih. BIDE, Gijom (BUDE, Guillaume) Rođen je u Parizu 1467, a umro 1540. godine; veoma obrazovan, bio je najveći jelinista u svojoj genera­ ciji. Napisao je naučno delo o rims­ kom novcu De asse. Bio je upravnik kraljevske biblioteke u Fontenblou, iz koje je nastala Narodna biblioteka. Po njegovom savetu, Fransoa lje os­ novao Kolež kraljevskih čitalaca, kasnije Francuski kolež (Collège de France). Otvoren prema novim ide­ jama, ipak je odbio - za razliku od svoga sina Žan-Luja - da pristupi reformaeiji. Kao humanista, pomi­ rio je grčku mudrost sa hrišćanskim otkrovenjem, budući da se uzajamno upotpunjavaju, odakle i naslov nje­ govog delà De transitu helenismi

ad christianismum (O prelasku jelinizma na hrišćanstvo). (Bibl.: J. Bohatec, Budé und Calvin, Studien zur Gedankenwelt des fraôsischen Frühhumanismus, Graz, 1950). BODEN, Žan (BODIN, Jean) Rođenje u Anžeu, 1530; advokat i po­ slanik, od 1584, kraljev namesnik u Laonu, gde je i umro 1596. godine. Širina njegovog duha ogleda se u raznovrsnosti njegovih intelektual­ nih interesovanja, te u dubini njego­ vih analiza. U svome delu Methodus ad facilem historiarum cognitionem {Metoda za lako upoznavanje istorije, 1566) ističe da pravnik mora dobro da poznaje istoriju. U svome glavnom delu, u šest knjiga. Repub­ lika (1576), zalaže se za apsolutnu monarhiju, ublaženu skupštinom sva tri staleža i stalnim senatom. Uka­ zuje na značaj porodice i ističe ulogu koju su u istoriji odigrali podneblje i klima, najavljujući Monteskijea. Eko­ nomist, Žan Boden piše čuvene Od­ govore na paradokse G. od Malestraa (1568), u kojima utvrđuje vezu između američkih dragocenih me­ tala i porasta eena u XVI veku. Iako je opravdavao proces vođen protiv mađija, u svome delu Demonomanija veštica (1580) zastupa versku trpelji­ vost, osobito u knjizi Heptaplomeres. (Bibl.: P. Mesnard, L’Essor de la phi­ losophie politique au XVIe siècle, Pa­ ris, 1936). BOKAČO (BOCCACIO) Vanbračni sin firentinskog bankara i Francuskinje, rođenje u Parizu, 1313. godine. Živeo je u Firenci, zatim, u Napulju, gde je posećivao dvor voj­ vode Robera Anžujskog, upoznavši

523

umeren, ali rafinirani način žvota. Za­ pom je lično poklonio Strašni sud, a ljubio se u kraljevu kćer i ovekovečio naklonost Filipa II je pridobio svo­ je u noveli Fiameta. Od 1350. živi jim oduševljenjem za burlesku. Ali, stalno u Firenci. Tu piše svoje remek- da li je u pitanju samo smejurija? O delo Dekameron. Preobrativši se u tome daje dublje tumačenje E. Kaš­ pokajnika, posvećuje se klasičnim teli, u svome delu Demonsko u umetstudijama i piše čitav niz naučnih nosti (Pariz, 1959, str. 68-69), gde delà na latinskom jeziku, od kojih je kaže: »Bošova slika Iskušenja sv. najpoznatije De genealogia deorum Antonija pokazuje da su iskušenja gentilium (O rodosiovima poganskih kojima Nečastivi izlaže čoveka, da bogova). Ipak, Bokača poznajemo po bi ga uništio, brojna i smišljena, i da njegovim delima na talijanskom je­ nagovaranja na zlo ne poznaju gra­ ziku, napisanim pre 1350, a to su: De­ nice. lstorija čoveka je, u stvari, istokameron, Fiameta, Fijezolski ninfale rija njegovih neprestanih padova...« (mitološka idila) i Ameto (alegorijsko (Bibh: L. Van Puyvelde, la Peinture delo). Bokačo je umro godine 1375, u flamande au siècle de Bosch et de Certaldu, u Toskani. Breughel, Paris, 1962). BORDŽ1JA, Čezare (BORGIA, Cesare) Rođen je u Rimu 1457. godine, sin ljubimac pape Aleksandra VI. Do­ bar vojnik, sposoban političar, ve­ oma ambiciozan, lukav i bezobziran, poslužio je Makijaveliju kao model za njegovog Vladaoca. Cilj mu je bio osnivanje države u centralnoj Italiji. Posle smrti Aleksandra VI (1503) nije mogao da spreči izbor pape Julija 11, protivnika njegove porodice. Umro je u Španiji, u službi svoga tasta Žana d’Albera, vojvode od Navare, ubijen iz zasede. BOŠ, Jeronim (BOSCH, Hieronymus) Hijeronimus Van Aken, zvani Jero­ nim Boš, holandski slikar, rođen je oko 1450, najverovatnije u Hertogenbošu (Boa-Ie-Dik), a umro 1516. go­ dine. O njegovom životu se zna malo; mnoge njegove velike kompozicije su izgubljene. Za života je bio veoma cenjen, kao i u XVI veku. Filipu Le-

524

BOTIČELI (BOTTICELLI) Alesandro di Mariano Filipepi, zvani Botičeli. rođenje u Firenci, 1444, gde je i umro 1510. godine. Učenik fra Fi­ lipa Lipija, radio je najpre u zlatarskoj radionici. Čitavog života je ostao veran Firenci, osim jednog kratkog pu­ tovanja u Rim (1481-1482), gde je iz­ radio tri freske za Sikstinsku kapelu. Po svojim humanističkim preokupa­ cijama i sklonosti prema neoplatonovskom ezoterizmu (nauka o tajnim stvarima), koji se ogledaju u njego­ vim remek-delima: Proleće i Rođenje Venere, Botičel ije prav i čovek k vatročenta. Međutim, zanimljivo je da ovaj slikar, po mnogo čemu simbol tali­ janske renesanse, stoji po strani od svoga vremena. Problemi volumena, perspektive i svetlosti, koji muče nje­ gove savremenike, ostavljaju ga go­ tovo ravnodušnim: pejzaž ga ne interesuje, njegove figure su potpuno izdvojene iz prostora, kao na kak­ voj tapiseriji. U njegovom delu nema nijednog osmeha; osim, možda, onog

nagoveštenog u Proleću: njegove Ve­ nere su prožete dubokom melanholijom, a njegove Bogorodice sa detetom su beskrajno tužne. BRAMANTE Donato d’Anđelo Lazari, poznat kao Bramante, rođenje u okolini Urbina, godine 1444. Pored Mikelanđela, je­ dan je od najvećih graditelja u doba renesanse. Njegov život se može podeliti na tri perioda: prvi obuhvata njegovo školovanje u Urbinu. gde je, kod majstora Laurane, učio sli­ karstvo i graditeljstvo; godine 1477, početak drugog perioda. Bramante dolazi u Lombardiju i tu ostaje 22 godine. U Milanu, privučen Luđvigom Mavarskim, podiže i ukrašava erkvu Santa Maria preso San Satiro, gradi krstionieu i hor za crkvu Santa Maria dele Gracije i sarađuje na iz­ radi planova za katedralu u Paviji. Po dolasku u Rim - treći period (1499), gradi za manastirsko dvorište San Pietro in Motorio svoju čuvenu Tempietu, na brežuljku Janikule, a zatim radi u manastiru delà Pace i gradi palatu Kancelara. Papa Julije II mu poverava zamašne poslove na dograđivanju Vatikana, kome Bra­ mante pripaja Belvedere i, godine 1506, preduzima građenje nove ba­ zilike svetog Petra u Rimu, za koju je izradio osnovu u obliku grčkog krsta, sa kupolom po ugledu na Ag­ ripin hram. (Bibl.: O. Fôrster, Bra­ mante, Minhen, 1936). BRANT. Sebastijan (BRANT, Sebastien) Rođen 1458, a umro 1521. godine. Bio je preteča humanizma u Alzasu. Na­ pisao je delo Brod luđaka, satiru ko­ jom će se inspirisati Erazrno i Boš.

BRIŽ (BRUGES) U XIV i XV veku Italija i Flandrija su smatrane avangardom evropskih zemalja, s obzirom na njihovu eko­ nomiju i umetnost. U toku 200 go­ dina, pa i u XVI veku, one su bile dva pola velike kulturne i trgovačke okosnice na Zapadu. U XV veku Briž ustupa mesto Anversu. Međutim, ne treba zaboraviti daje on nekada blis­ tao živim sjajem, o čemu svedoče sli­ karska delà »zlatnog veka« flaman­ skog slikarstva. Šesnaesti vek je vek braće Van Ajk. Van Der Goesa, Zana Provoa, Žerara Davida, Memlinga i mnogih drugih. BROJGEL STARIJI, Piter (BREUGEL, PIETER, Stariji) Rođen u selu Brojgelu, između 1525. i 1530; najveći flamanski slikar XVI veka. Posle kraćeg boravka u Italiji, 1553-1554, vraća se u Anvers, zatim se stalno nastanjuje u Brisel gde je i umro, godine 1569. Brojgel je bio dugo smatran slikarom seoske sre­ dine. ali njegova umetnost umno­ gome prevazilazi prosto slikanje seoskih običaja. Obnovio je reli­ giozno slikarstvo, stavivši ga u okvir ruralnog seoskog milijea (Pokolj u Vitlejemu, Brisel), proširio je umet­ nost pejzaža, što naročito dolazi do izražaja u seriji Meseci (Lovci u snegu, Beč, i Kosidba, Prag). Mnoge njegove slike sa motivima nespokojstva i fantastičnim elementima svedoče o Bošovom uticaju na njega. (Bibl.: L. Van Puyvelde, la Peinture flamande au siècle de Bosch et de Breughel, Paris, 1962).

525

BRUNELESKI, Filipo (BRUNELLESCHI, Filippo) Rođen je u Firenci, godine 1377. U početku se bavio zlatarstvom i vajarstvom. Godine 1401. učestvuje na konkursu za izradu drugih vrata na krstionici u Firenci. U Rimu je, od 1404. do 1415, izučavao antičku umetnost. Po povratku u Firencu, smatran je najvećim graditeljem svog vremena; izradio je jajastu ku­ polu za crkvu Santa Maria del Fiore, postavivši je na osmougaoni tambur, zatim kupolu za staru riznicu crkve San Lorenco, na četvrtastoj osnovi. Kapela Paci i palata Piti su njegova majstorska ostvarenja. Umro je u Fi­ renci, 1446. godine. BRUNO, Đordano (BRUNO, Giordano) Rođenje 1548. godine u blizini Nole, u Kampaniji. Godine 1562. dolazi u Napulj i stupa u manastir San Domeniko, gde se, 1566, javno zavetuje, postaje sveštenik, a titulu doktora teologije stiče 1575. Ali, optužen kao jeretik, napušta svoj poziv i beži iz Italije. Luta po Evropi; boravi naizmenično u Šamberiju, Ženevi (1579), Vitenbergu, gde predaje filo­ zofiju od 1586. do 1588. Posle bora­ vaka u Heštetu, Pragu i Frankfurtu, vraća se u Veneciju, gde ga in­ kvizicija zatvara (1592). Dovode ga u Rim, i tu, posle prvog procesa, ostaje pod istragom punih sedam godina, da bi na kraju bio osuđen na smrt, kao jeretik. Spaljen je 17. februara 1600. godine, na trgu Kampo di Fiori. Bruno je bio jedan od prvih racionalista moderne istorije. Svojim filozofskim načelima odvojio se od hrišćanstva. Bio je ubeđen u večitost

526

materije, ali i u neprolaznost duše sveta koja ga ispituje.

C CVINGLI, Ulrih (ZWINGLI, Ulrich) Rođenje u Švajcarskoj, u Vildhausu, 1484; studirao je u Beču. a zatim u Bazelu. Godine 1506. naimenovanje za sveštenika u Glarisu, ali zbog svo­ jih propovedi protiv najamništva mo­ rao je da napusti svoju parohiju, 1516. godine. Kao kapelan hodočasnika u Ajnzidelnu (1516-1518) ustao je pro­ tiv praznovernih običaja. Izabran za kanoničkog propovednika u Cirihu, prišao je reformaciji. zajedno sa svo­ jim parohijanima. Godine 1525. na­ pisao je De vera et falsa religione commentarius (Objašnjenje o pra­ voj i lažnoj veri), vrlo značajno delo, koje je posvetio Fransoa I i u kome je izložio svoju doktrinu. Ipak se razišao sa Luterom - naročito u pitanju euha­ ristije - i ostao u izvesnom pogledu Erazmov pristalica, sa kojim se sprija­ teljio. Uključivši se u politički život Ciriha, nije dozvoljavao odvajanje Crkve od države; vodio je dve kam­ panje protiv katoličkih kantona. Ubi­ jen je u bici kod Kapela, 1531. godine. (Bibl.: J. V. Pol let, Huldryh Zwingli et Réforme en Suise, Paris. 1963).

Č ČELINI, Benvenuto (CELLINI, Benvenuto) Rođen je u Firenci, 1500. godine. Posle jednog dvoboja odlazi u Rim, gde radi kao zlatar i graver u vreme

pape Klemenla VII. Ponovo se vraća u Firencu, boravi u Mantovi i po drugi put dolazi u Rim, u doba Pavla III. Zbog razuzdanog života i ubistava biva osuđen i zatvoren, ali je pušten na slobodu, zahvaljujući Fransoa I, koji ga dovodi u Francusku, gde os­ taje pet godina. Iz tog vremena da­ tira njegov čuveni Stanik Fransoa I i Nimfa u Fontenblou. Ponovo u nemi­ losti, Celini se vraća u Firencu i radi za vojvodu Kozima Medičija. Tada je nastalo njegovo remek-delo Persej.

DELA KVERČA, Jakopo (DELLA QUERCIA, Jacopo) Talijanski vajar, rođen oko 1367, u Sijeni, gde je i umro, 1438. godine. Je­ dan je od prvih podražavaoea antičke umetnosti, o čemu svedoči nadgrobni spomenik Ilarija del Kareto u Luki.

DL L'OKME, Filiber (DE L’ORME, Philibert) Rođenje u Lionu, između 1510. i 1515; umro u Parizu, 1570. godine. Nje­ gov otac, preduzimač po zanimanju, poslao gaje u Lion na školovanje, gde je učio latinski, grčki, matematiku, prirodne nauke, čak i medicinu, ast­ rologiju i teologiju. Boravak u Italiji, a naročito u Rimu (1533), značajan je zbog njegovog oduševljenja estets­ kim formulama antičkih majstora, kojima će ostati veran. Pod njiho­ vim uticajem, kao »nadglednik i ar­ hitekt kraljevskih zgrada«, gradio je Tiljerije, dvorac u Fontenblou, te dvorce u Sen-Žermenu, Viler-Kotreu i u Anetu, čija ulazna vrata, zajedno sa nadgrobnim spomenikom Fransoa I, predstavljaju njegovo remek-delo. Pisao je i rasprave o arhitekturi: Nova otkrića za jeftino građenje (1561) i Prva knjiga o arhitekturi (1567). (Bibl.: A. Blunt, Filiber de L'Orme, Paris, 1963).

DELA ROBIJA (DELLA ROBBIA) Porodica firentinskih vajara i keramičara. Luka, osnivač porodice (1400?1482), bio je pod uticajem Gibertija. On je tvorac jedne od dveju pevnica u firentinskoj katedrali i prekrasne Posete Deve Marije u Pistoji. On je prvi, 1442, uveo emajliranu terakotu u monumentalnu skulpturu i popularisao u Toskani toliko omiljene višebojne medaljone, uokvirene girlanđama voća i eveća, kojima je dekorisao kapelu Paci. Neoženjen, Luka se udružio sa svojim nećakom Andreom, koji je izradio seriju me­ daljona sa likom novorođenčeta za Bolnicu za nahočad.

Dl BELE, Joakim (DU BELLAY, Joachim) Rođen 1522. godine; jedan od »saturnovaca« XVI veka; pesnik gorkih i melanholičnih stihova. Ronsarov prijatelj, govornik u ime Ple­ jade, napisao je čuvene Odbrane i objašnjenja francuskog jezika, u stvari, delimične izmene spisa Sperona Speronija; pisao je stihove na la­ tinskom i francuskom jeziku. Godine 1553. došao je u Rim, u pratnji svog rođaka, kardinala Žana di Belea. O ovom boravku pisao je u svojim đelima, istovremeno nostalgičnim i satiričnim: Stari spomenici u Rimu i Žaljenja. Pod njegovim uticajem, so­ net je postao omiljena književna vrsta

D

527

u Francuskoj, tipično humanistička. Umro je u Parizu, u 38. godini života. DIJAS, Bartolomeo (DIAS, Bartolomeu) Rođen je oko 1450, a umro 1500. godine. Portugalski moreplovac, prvi je otkrio Rt dobre nade i oplovio Ameriku (1487-1488). DIRER, Albreht (DÜRER, Albrecht) Rođen uN irnbergu, trećeje od petnae­ stom dece mađarskog zlatara. Najpre je radio u Kolmaru. u radionici Šongauera, a zatim u Strazburu. Odlazi u Italiju, gde otkriva antičke maj­ store: očaran je monumetalnošću na­ gih tela, plastično izrađenih. Najveći uticaj na njega su izvršili Mantenja i Polajuolo. Direr je prvi nemački umetnik koji je uistinu prostuđirao talijansku umetnost. Prvi je slikarrezbar u doba renesanse. Prve njegove rezbarije su u đrvetu, to je niz drvo­ reza Apokalipsa, u kojima se gotovo čuje potmula grmljavina oluje. Direr je više crtač nego slikar. Divni su nje­ govi bakrorezi, izrađeni dletom i rezaljkom - alatom kojim se Direr prvi služio. Ovaj »vojni inženjer« je napi­ sao i jednu raspravu o utvrđenjima; Rasprava o proporcijama ljudskog tela, objavljenaje 1528, godine Dire­ rove smrti. DOLE, Etjen (DOLET, Etienne) Ovaj zagonetni humanista je rođen u Orleanu, 1509. godine. Studirao je u Parizu, Padovi, Veneciji i Tuluzi. Naj­ pre je radio kao korektor kod Sebastijana Grifa (1534-1538), a zatim ot­ vorio štamparsku radionicu, pod

528

firmom »Zlatni Duluer«. Objavivši delo Hrišćanski katon (Cato Christianus), ateističko, po mišljenju nekih, zatvoren je prvi put 1542. i ponovo 1544, posle objavljivanja niza delà u duhu reformacije, koja su istovre­ meno poricala besmrtnost duše. Za­ davljen je i spaljen na trgu Mober u Parizu. Da lije Dole biojeretik? Slo­ bodni mislilac? Ili samo poslovan čovek? U svome glavnom delu Commentari linguae latinae (Komentari latinskog jezika) opredeljuje se za evemerizam (po filozofu Evemeru), po kome je bog ekstrapolacija čoveka. Dole je objavio još mnoga delà raznovrsnog sadržaja, inspirisan ženevskom doktrinom. DONATELO(DONATELLO) Donato đi Beto Bardi, zvani Donatelo, rođenje u Firenci, godine 1386; počeo je kao klesar u mramoru na gradilištu katedrale. Prva remekdela je napravio između 25. i 30. go­ dine: sv. Jovana krstitelja, za zvonik firentinske katedrale, i sv. Đorđa, za Or San Mikele - skulpture koje svedoče o snažnom tempreramentu umetnika, ali otkrivaju i umetnikovu težnju za idealnom lepotom. Oko 1425. završava Irodovu gozbu, plitki reljef za krstionicu u Sijeni, pun dramske snage. Skulptor se ovde ko­ ristio poznavanjem perspektive, koju je naučio kod svog prijatelja Bruneleskija. Od 1433. do 1440. nastaju delà, međusobno različita, Cukone i Pevnica, za crkvu Santa Maria del Fiore; prvo potpuno realističko, drugo zrači paganskom radošću. Često je teško pratiti razvoj umetnika. Nagađa se da je David nastao između 1430. i 1454. godine. Od 1443. do 1453.

Donatelo boravi u Padovi gdc gradi prvu konjaničku statuu nastalu posle antičkog doba, kondotijera Gatamelatu, i oltar za crkvu San Antonio, sa figurom Bogorodica kojasedi, čiji lik podseća na arhaičnog idola. Ponovo u Firenci, radi Raspeće za palatu Bargelo, grupu Judita i Holofern (1455), čuvenu Magdalenu, potresnu sliku starosti (oko 1455), te reljef Skidanje s krsta za propovedaonicu crkve San Lorenco (1461-1464). Paralizovan u starosti, umro je 1466. godine. DREJK, ser Frensis (DRAKE, sir Francis) Engleski istraživač, rođen oko 1540, u Devonširu. Na svojoj prvoj plo­ vidbi, pod zapovedništvom Flokinsa, stigao je do Kariba. S kraljičinim dopuštenjem, napao je španske ko­ lonije u centralnoj Americi (1570­ 1572). Na svom drugom putovanju oko sveta (1577-1580), opljačkavši usput obale Čilea i Perua, stigao je u današnju Kaliforniju i iskrcao se na arhipelag Sonde. U luci Kadizje, 1587, uništio špansku flotu, a odmah iduće godine rasturioNepobedivu Armadu. Umro je 1596, na otvorenom moru kod Porta Beloa. DVOJNO KNJIGOVODSTVO Načelo dvojnog knjigovodstva počiva na osnovnom pravilu da svaki stav na jednom računu (ili na više njih) mora imati suprotan stav na drugom računu (ili na više njih), što znači da koliko jedan račun, ili više njih, duguje, to­ liko jedan račun, ili više njih, mora potraživati. Ali, najveća teškoća, ona koja zbunjuje, počiva na inverziji oz­ naka. U svim knjigovodstvenim knji­ gama, osim u knjizi »dobitaka i gu­

bitaka», sa gledišta šefa preduzeća, »imati», što bi trebalo da znači potraživanje šefa, u stvari je njegova »pasiva», dok »duguje« mora da od­ govara njegovim potraživanjima. TRGOVAČKA KOMPANIJA se, u odnosu na klijenta, postavlja savetodavno, jer klijent nije nikakav stručnjak i ne mora da se razume u račune. Prema tome, »imati« treba da predstavlja njegov imetak, a dugo­ vanje firme čiji je on saradnik, a da »duguje« znači njegovo dugovanje, dakle, potraživanje firme. DVORCI NA LOARI Krajem XV i prvih godina XVI veka, na obalama Loare i njenih pritoka Indra, Sera, Kosona i drugih, nikli su dvorci za zabavu: stare tvrđave su prepravljene (Lanže, Loš), srušene, da bi napravile mesto novim kra­ ljevskim boravištima (Amboaz), ili su iznova građene (Šambor). Kraljevska sedišta, ali i povremena mesta bo­ ravka nove finansijske aristokratije (Šenonso i Aze-le-Rido), ovi dvorci, od Žiena do Anžea, predstavljaju najlepši skup svetovnih građevina francuske renesanse, skup, utoliko značajniji za istoriju, jer se u njemu ogledaju sve etape evolucije koja vodi od feudalnog dvorca gotičkog stila delimično pod talijanskim uticajem, (već od Karla VIII, Bloa) - do novog arhitekturalnog tipa rane renesanse.

Đ ĐORĐONE (GIORGIONE) Rođen u Kastelfranku, godine 1477. ili 1478, Đorđo Barbareli, zvani Đorđone, Belinijev učenik i Ticijanov učitelj, umro je od kuge, u Ve-

529

nečiji, 1510. godine. »On je precizno i trajno usmerio slikare na Lagu­ nama prema zvuku i okolini« (A. Šastel). Đorđone je jedan od retkih slikara koji je zanemario sadržaj slike; stav veoma originalan za nje­ govo vreme. Ne zna se pouzdano šta je tema njegove Oluje. Ali, to nije važno; pejzaž je pravi sadržaj slike i, možda, neposredni izraz slikarevog duševnog stanja. »Koncert u prirodi je značajan trenutak u životu velikog slikara«, kaže Eli For. »Ticijan će se povesti za njim«. ĐORĐO MARTINI, Frančesko (GIORGIO MARTINI, Francesco) Rođen je 1439, a umro 1502. go­ dine. Sijenski graditelj, vajar i sli­ kar, ali, pre svega, jedan od najvećih inženjera u doba renesanse.

E EDVARD VI Rođen je 1537; sin Flenrika VIII i Džejn Sejmur; kralj Engleske i Irske 1547-1553. godine. ELIZABETA I (ELIZABETH I) Kći Henrika VIII i Ane Bolen, rođena 1533. Došla je na presto posle svoje polusestre Marije, kćeri Kata­ rine Aragonske. S obzirom na to da se nije udavala, njenom smrću se gasi dinastija Tjudor. Na političkom planu, Elizabetina vladavina se obeležava reakcijom na prokatoličke težnje prethodne vladavine: anglikanizam, posle stavljanja na snagu Akta o supremaciji (1559), utvrđen je kao državna engleska religija i na­ metnut kroz 39 članova, objavljenih, 1563. godine. Marija Stjuart, škotska

530

katolička kraljica, priželjkujući za­ konski krunu, znala je za ovu orijen­ taciju. Kada je u Škotskoj svrgnuta s prestola, Elizabeta joj je ponu­ dila azil. Kasnije, po Elizabetinom naređenju, pogubljena je (1587), budući daje optužena za spletkarenje protiv kraljice. Izvan zemlje, jedno drugo rivalstvo, ekonomske pri­ rode, ubrzalo je raskid sa Španijom, koji se završio čuvenom engleskom pobedom nad Nepobedivom Armadom (1588). Otada Engleska ima slobodno polje u Evropi, kao i u os­ talom delu sveta (Virdžinija je osvo­ jena već 1583), za ekspanziju svoje mlade industrije. U pogledu umetnosti, u Elizabetino doba cvetala je na svim poljima kasna, ali izuzetno blistava renesansa, koja će se nasta­ viti za vlade njenog naslednika, Ja­ kova I Stjuarta. ENCLOSURES (OGRAĐIVANJA) Engleska reč za ogradu, označava, u širem smislu, zemljišni posed nastao krajem XIII veka. Početak agrarnog individualizma, kao i uspešno gaje­ nje stoke, glavni su uzroci pojave zatvorenih pašnjaka, koji zamenjuju ograđena i neograđena polja. Ovi ograđeni prostori, naročito brojni na prilazima engleskim gradovima, posledica su oduzimanja zemlje od siromašnih seljaka. ERAZMO, Didije (ERASMUS, Desiđerius) Rođen je u Roterđamu, oko 1469, kao vanbračni sveštenički sin. U Overiljselu je pet godina (1478-1483) pohađao čuvenu versku školu; go­ dine 1487. stupa u redovne kanonike manastira sv. Avgustina u Stejnu; za-

vetuje se (1488). Zakletve g a je os­ lobodio Julije II i imenovao ga za sveštenika. Godine 1493. postaje sekretar episkopa u Kambreju, koji mu, posle dve godine, omogućuje da sluša predavanja na Univerzitetu u Parizu, gde se pridružio bratstvu siro­ mašnih studenata u koležu Montegi. Za vreme prvog boravka u Engleskoj (1449) upoznaje se sa Tomasom Mo­ rom i Džonom Koleom, koji će na njega izvršiti veliki uticaj. Od 1500. do 1506. ponovo boravi u Parizu, za­ tim u Holandiji i ponovo u Engleskoj. Godine 1500. objavljuje prvo izdanje Adages (zbirka od 800 poslovica), zatim Enchiridion militis christiani (Priručnik za hrišćanskog viteza), 1504, a 1505. Annotationes in Novum testamentum (Objašnjenja za Novi zavet od Lorenca Vala). Od 1506. do 1509. Erazmo je u Italiji, boraveći u Rimu i Veneciji. Uči grčki i kod izdavača Aida Manucija objavljuje novo izdanje svojih Adages (4251 poslovica). Napušta Italiju i odlazi u Englesku; putem piše Pohvalu lu­ dosti, koju završava u Londonu, kod Tomasa Mora; delo je objavljeno godine 1511. Između 1509. i 1514. Erazmo živi uglavnom u Engleskoj i predaje izvesno vreme grčki i teolo­ giju u Kembridžu. Vratio se na konti­ nent 1514. Pošto je mir između Fran­ cuske i Engleske zaključen, Erazmo odlazi u Bazel; tu upoznaje Frobena, svog budućeg izdavača. Od 1516. do 1521. boravi u Holandiji. Naimenovan za savetnika Karla I Španskog (budućeg Karla V), piše tom prilikom Institutio principi christiani (Temelji hrišćanskih načeta, 1516). Iste godine

objavljuje svoj Novum testamentum (Novi zavet), posvećen Lavu X, delo koje postiže nezapamćeni uspeh. Go­ dine 1518. objavljuje prvo izdanje svo­ jih Colloques (Razgovori). Erazmo je napustio Holandiju 1521, ne vrativši se više nikada u nju. Nastanio se u Bazelu u vreme kada verske svađe iz­ među katolika i protestanata razdiru Evropu. Luter zahteva od Erazma da ostane neutralan, ali Henrik VIII i Hadrijan VI vrše na njega pritisak da se umeša; Erazmo tada piše knjigu De libero arbitrio (O slobodi volje, 1524), u kojoj, kao humanista, od­ bacuje učenje o predestinaciji. Luter mu odgovara svojim delom De servo arbitrio (O neslobodi volje), 1525. Iako već dugo bolestan, Erazmo ne prestaje da radi i u poslednjim go­ dinama života objavljuje, uz komen­ tare, Crkvene Oce. U isto vreme (1526) objavljuje Institutio christiani matrimonii (Temelj hrišćanskih bra­ kova), delo posvećeno Katarini Aragonskoj; proširuje svoje Colloques (Razgovore) i u knjizi Ciceronianus ismejava slepe podražavaoce antičkih pisaca. Godine 1530. prelazi iz Bazela u Frajburg. katolički grad, i tu piše raspravu o Slozi crkve, a za­ tim Ecclesiastes (Umetnost propovedanja) i Pripremu za smrt. Opet je u Bazelu, juna 1535, gde mu Pavle III nudi kardinalski šešir, koji on odbija da primi. Umro je u noći između 11. i 12. jula 1536. godine, obdarivši bo­ gato porodicu Frobena, siromašne i bolesnike. ETJEN (ESTIENNE) Porodica francuskih knjižara i štampara. Anri I, osnivač dinastije (1470-1520), od 1504. godine radi

531

samostalno u Parizu, odštampavši oko 120 knjiga. Rober I (1503-1539), mlađi sin Anrija I, učeni humanista, kao i otac, naimenovan je za kra­ ljevskog štampara knjiga na jevrejskom, grčkom i latinskom jeziku. Izdao je veliki broj biblija, jedan latinsko-francuski i jedan franeuskolatinski rečnik. Godine 1551. od­ lazi u Ženevu, opredelivši se za reformaciju i osumnjičen od Sor­ bone. Anri II. najstariji Etjenov sin (1531-1598), radi najpre u Parizu, ali ga napušta (1566), posle objav­ ljivanja antikatoličkog pamfleta Od­ brana za Herodota. Otvara u Ženevi štamparsku radionicu, koju spaja sa očevom posle njegove smrti. Njegovo delo Thesaurus linguae graecae (.Riznica grčkog jezika), objavljeno 1527, svedoči o tome daje bio veliki erudita. Za vreme boravka u Parizu, 1579, objavljuje Projekt za knjigu pod naslovom O savršenstvu fran­ cuskog jezika; po povratku u Ženevu biva zatvoren zbog nezadovoljstva koje je u Ženevi izazvala ova knjiga. Pušten na slobodu, živi uglavnom u Nemačkoj i Francuskoj. Umro je u Lionu, 1598. godine.

F FARNEZE (FARNESE) Porodica Farneze vodi poreklo iz pokrajine Bolsene, u rimskoj Toskani. Dala je kardinale, jednog papu, vojvode od Parme, te jednu špansku kraljicu. FERARA (FERRARE) Jedna od kolevki talijanske rene­ sanse. Vojvode iz porodice d’Este bili su, u XV veku, zaštitnici slikara Ro­

532

zima Ture i Frančeska del Kose (palata Skifanoja), a u XVI veku Bemba, Ariosta i Tasa. Godine 1598. pripo­ jena je papskoj državi. FIČ1NO, Marsil (FICINO, Marsilio) Rođen je u blizini Firence, go­ dine 1443, a umro 1499; sin Iekara, sveštenik i jelinista; idejni vođa Pla­ tonovog kruga u Kaređu za vreme Lorenca Veličanstvenog, koji je bio njegov zaštitnik i učenik. Preveo je sa latinskog Dijaloge od Platona, Eneade od Plotina, hermetičke knjige iz delà Porfirija i Prokla, te Apolo­ gist od Dionisija Starijeg; napisao je Platonovu teologiju i O hrišćanskoj religiji. Jedan od velikih mislilaca renesanse; bio je najzaslužniji za ob­ novu platonizma. (Bibl.: R. Marcel, Marsile Ficin, Pa­ ris, 1958). FERDINAND II ARAGONSKI Rođen 1452. godine, jedan od osniva­ ča španske moći; lukav i energičan kralj, kome se Makijaveli divio. Oženivši se Izabelom od Kastilje (1469), ujedinio je dva velika iberij­ ska kraljevstva i dovršio špansko ujedinjenje, osvojivši kraljevine Granadu i Navaru (1492-1512). Ovim činom je sproveo, s jedne strane, političku centralizaciju i, s druge, osigurao čvrstu odbranu katoličke vere. Izvan Iberijskog poluostrva, Ferdinand je osvojio Napuljsko kra­ ljevstvo (1504), Milansku državu (1513) i postavio svoje garnizone u španske karaule u Africi, Oranu, Bejati iTripolisu. Umro je 1516. godine. Nasledio gaje njegov unuk Karlo V.

FILIP II. Rođen u Valjadoliđu, 1527; umro jc u Eskorijalu, 1598. godine. Kralj svih španskih teritorija od 1556, i Portu­ gala od 1580. godine. Bio je oženjen Marijom Portugalskom (umrla 1545). Marijom Tjudor (umrla 1558), Eliza­ betom Valoa (umrla 1568), te Anom Habsburškom (umrla 1580). Za nje­ gove vladavine Španija se utvrđuje na Filipinima, pobeđuje Turke kod Lepanta i jača svoje posede u Ame­ rici. Međutim, nije uspeo da uguši pobunu Ujedinjenih provincija (1568 -1648), doživljava neuspeh u Fran­ cuskoj pružajući pomoć Ligi, te biva poražen na engleskim obalama (Nepobediva Armada, 1588). Ovaj »mudri« kralj stvara moćnu birokratiju i gradi palatu u Eskorijalu. Povećanje poreza i američko zlato ne mogu da spreče polubankrotstvo monarhije. Ipak, vladavina ovog ne­ darovitog kralja označava veliki tre­ nutak u istoriji Crkve, umetnosti i književnosti Španije. FIRENCA (FIRENZE) Imala je oko 110.000 stanovnika pre crne kuge; 50.000 posle kuge, i samo 66.000 godine 1621. I pored demografskog osipanja, Firenca je bila intelektualni i umetnički centar rane renesanse i glavna bankarska berza u Evropi XVI i XVII veka. Na početku kvatročenta, u doba Salutatija i Brunija, humanistički grad, sa ponosnom građanskom klasom, pos­ taje filozofski i smeran sa Marsilom Fičinijem, kada Mediči, godine 1434, osvajaju Republiku. Ponovo je samo­ stalna 1494-1512 i 1527-1530, da bi se definitivno pokorila Medičijevima, koji postaju vojvode od Toskane.

Domovina ogromnog broja velikih umetnika, Firenca je bila žarište ci­ vilizacije jedne nove Evrope, na nje­ nom putu ka obnovi. (Bibl.: A. Chaastel, Art et humani­ sante à Florence au temps de Lau­ rent le Magnifique, Paris, 1959). FONTENBLO (Škola u FONTAINEBLEAU) Školu u Fontenblou su osnovali deko­ rateri, slikari, mozaičari i talijanski stukateri koji su na poziv Fransoa I došli da rade u njegovom dvorcu u Fontenblou. To su bili: Primatićo. Roso, Pelegrini, Nikolo del Abate i mnogi drugi. Manje poznati od ve­ likih majstora talijanske renesanse, oni su, u Francuskoj, odomaćili manirizam, sklon čulnim mitološkim scenama, sa dugim ženskim figu­ rama, nagim i opuštenim, te cvetnim dekorima i gipsanim ukrasima. Na njih su se ugledali: Žan Gužon, Antoan Karon, oba Žana Kuzena i čitava plejada flamanskih, engles­ kih, pa i čeških umetnika, ovladavši, u Francuskoj, tananim i čudnim sti­ lom prekoalpskog manirizma. Ovu prvu Školu u Fontenblou iz godina 1530-1550. ne treba mešati sa školom koja je radila u dvorcu za vreme Anrija IV, a koja je bila pod uticajem Flandrije. FRA ANĐELI KO (FRA ANGELICO) Gvido di Pietro, u monaštvu fra Đovani iz Fijezole, zvani fra Anđeliko, rođen je 1387. Sa dvade­ set godina stupa u manastir domi­ nikanaca u Fijezoli, zatim živi u Fi­ renci, gde radi freske za manstir San Marko, odlazi u Rim i slika kapelu

533

Nikole V i kapelu svetog pričešća. Od značaja je i rad na minijaturi i ornamentima. Po Šastelu, »tananost kontura ne isključuje nikad umetnikovu preokupaciju za volumen i širinu«. Fra Anđeliko je umro u Rimu, 1455. godine. Imao je mnogo učenika; najpoznatiji su Benoco Gocoli i fra Filipo Lipi. FRANSOA I (FRANÇOIS 1) Rođen 1494; sin Karla Orleanskog, grofa od Angulema, i Lujze od Savoje; oženio se Klauđijom od Fran­ cuske i vladao 1515-1547. Pobednik kod Marinjana (1515) i pobeđen u Paviji (1525), Fransoa 1 je, po­ put razmaženog deteta, bio u isto vreme viteški i samovoljni vladar, za­ vodljiv, površan i nestalan. Međutim, događaji su ga primorali da donese od­ luke važne za budućnost Francuske i da se poveže sa Turcima i nemačkim protestantima. Morao je da se povuče iz država Milana, Pijemonta i Savoje i da carsku krunu preda Karlu V (1519), te da se odrekne svojih zahteva prema Flandriji, Artou i Napulju. Stalno ratujući, uspeo je da sačuva svoje kraljevstvo od ambicioznih habsburških protivnika. Za njegove vladavine sklopljen je Bolonjski kon­ kordat, a naredbom u Viler-Kotreu ukinuo je latinski i uveo francuski jezik u sudove, beležnička akta, te u protokole građanskog staleža. Gradio je dvorce: Šambor, Fontenblo i Mad­ rid; bio je čovek od ukusa i duha; divio se Leonardu a na njegov po­ ziv došli su u Francusku Primatiće, Roso i Čelini; osnovao je Kraljevski koledž i postavio Gijoma Bidea za upravnika kraljevske biblioteke. Po savetu svoje sestre Margarite, bio je

534

tolerantan prema protestantima; za strožu versku politiku opredelio se posle »afere plakata« (1534). Umro je u Rambujeu, 1547. godine. FUGER (FUGGER) Porodica trgovaca i bankara s kraja XV i u XVI veku. Osnivači dinastije su: Ulrih, fabrikant porheta. i njegov sin Johan (umro 1409), trgovac tka­ ninama. Drugi sin Johanov, Jakov I (umro 1469). osnovao je porodičnu granu »Ljiljan«, koja je potisnula granu »Jelen«. Od Jakovljeve dece ističe se Jakov II, zvani bogati, koji je stekao bogatstvo dajući zajmove vladi u Tirolu, naplative u srebru. Udruživši se sa Poljakom Jovanom Turzom, mogao je koristiti ba­ kar i srebro iz rudnika u Nojsolu, u današnjoj Slovačkoj. Poverilac Maksimilijana, a zatim i Karla V, glavni proizvođač bakra i srebra u Evropi, opunomoćenik papske države za skupljanje novca od indulgencija, te zakupac rudnika žive u Almadenu, Jakov Fuger je bio najveći poslovni čovek svoga vremena. S obzirom na to da nije imao dece, nasledio ga je nećak Anton (1490-1560). Posle nje­ gove smrti, firma je iako u teškoj situaciji, zbog stalnih polubankrotstava u Španiji (1557), dala ogromne zajmove Habsburgovcima, nastavila da radi pod Markusom (1529-1597), ali zapavši u još veće teškoće, zbog bankrotstva španskih kraljeva, uga­ sila se 1607. godine. (BibL: R. Ehrenberg, le Siècle des Fuger, trad, franç., Paris, 1939; L. Schik, Un grand homme d ’affaires au début du XVIe siècle, Paris, 1937).

G GAMA, Vasko (VASCO DE GAMA) Rođen je u Alenteju, oko 1469. go­ dine. Pomorac, istraživač; na svom prvom putovanju (1497-1498) otkrio je put za Indiju, oko Rta dobre nade. Ploveći duž istočne obale Afrike, sti­ gao je do Melinde, odakle gaje pilot Arapin odveo do Kalkute, na obalu Malabar. Tu je zaključio trgovački ugovor sa malabarskim vladarom. Vratio se u Lisabon sa velikim tova­ rom začina; tada je dobio ime »ad­ miral Indije«. U toku drugog puto­ vanja, 1502, 21 brodom, osnovao je u Africi portugalska naselja, u Mozam­ biku i Sofali, potvrdio je u Indiji trgo­ vački savez koji je Kabral sklopio sa kraljem Kananorom, a zatim je bombardovao Kalkutu, zbog masakra nad Portugalcima, i potpisao ugo­ vor sa kraljem Kerale. Godine 1503. vratio se u Lisabon. Pred kraj života, po naređenju Huana III, ponovo pu­ tuje u Indiju. Umro je u Kerali, 1524. godine. GIBERT1, Lorenco (GHIBERTI. Lorenzo) Rođenje 1378, a umro 1455. godine. Firentinski vajar; radio je za crkvu Santa Marija del Fiore i za Or San Mikele, te krstionicu u Sijeni, ali nje­ govo remek-delo su dvoje bronzanih vrata na krstionici u Firenci. G1RLANDAJO (GHIRLANDAIO) Domeniko di Tomazo Bigordi, zvani Girlandajo, rođen je u Fi­ renci, 1449, gdeje i umro, 1494. go­ dine. Mikelanđelo je učio u njegovoj radionici.

GOCOLI, Benoco (GOZZOLI, Benozzo) Benoco di Leže, zvani Benoeo Gocoli, rođenje u Firenci 1420, a umro u Pistoji 1497. godine. Počeo je kao zlatarski šegrt; potom je radio sa Gibertijem na vratima firentinske krs­ tionice. Bio je i jedan od saradnika fra Anđelika. Gocoli je izradio veliki broj slika, ali je slavan po svojim fres­ kama: Pohod triju mudraca, u kapeli Mediči, Priča o svetom Avgustinu u San Điminijanu, te prizori iz Starog zaveta u crkvi Kampo Santo u Pizi. Njegova umetnost predstavlja prelaz od Đotove i fra Anđelikove škole ka slikarstvu s kraja kvatročenta. GRADITELJSTVO Srednjovekovno graditeljstvo se ni­ je moglo razvijati bez izvesne iskustvenosti. Gotičke lađe su se morale učvrstiti lučnim osloncima, a lađe ka­ tedrale u Boveu su se srušile. U doba renesanse, graditeljstvo postaje pred­ met teorijskog razmišljanja. Ne samo da su delà Vitruvija bila štampana, već su i Alberti, Serlio i Filiber de l’Orm pisali rasprave o umetnosti građenja. Proučavaju se proporcije antičkih spomenika, a Leonardo da Vinči traži matematičko rešenje za pukotine i izdržljivost lukova. Povra­ tak grčko-romanskoj estetici doveo je, uglavnom, do pretpostavljanja ho­ rizontalnih linija vertikalnim, kojima je srednji vek bio naklonjen. Neoplatonska filozofija je podstakla najveće graditelje renesanse (Bramante, Mikelanđelo i dr.) da podižu crkve sa centralnim planom, nad kojim se na­ laze kupole.

535

GREKO (GRECO) Domenikos Teotokopulos, zvani El Greko, rođen je u Kandiji, na Kritu, godine 1541. Za vreme boravka u Veneciji, a zatim u Rimu, otkriva Tintoreta. Od 1574. živi uToledu, gde je i umro 1614. godine. Proučavao je ikone i došao do zaključka da je »logički povezana deformacija je­ dan od načina stvaranja« (A. Malro), ali ništa mu nije bilo toliko strano kao kruti formalizam vizantijskih delà: »Kod El Greka sve je pokret, ushićenje, život formi u stalnoj evo­ luciji. To je ono što je Italija podarila njegovom delu« (Ž. Lasenj). (Bibl.: P. Guinard, Greco, Skira, 1956). GRGUR XIII Ugo Bonkompanji, rođen 1502. u Bolonji, bio je papa 1572-1585. go­ dine i reformator kalendara. GRINEVALD (GRÜNEWALD) Matis Gothard Najthart, zvani Grinevald, je, pored Direra, najveći nemački slikar; potpuno zabo­ ravljen, otkriven je tek pre stotinak godina. Rođen je, verovatno, u Vircburgu. Najpre je bio zvanični slikar u biskupiji izbornog kneza u Majncu; međutim, poslednje godine života je proveo kao proizvođač sa­ puna i hidraulični inženjer. Iz nje­ govog delà, koje nije veliko, izdvaja se neuporedivom lepotom oltar koji je radio za manastir antonita u Izenhajmu (1515). Grinevald odražava sve hrišćanske težnje srednjeg veka, ali nagoveštava i mogućnost jedne moderne umetnosti, koja će se u XX veku razviti u ekspresionizam. Shvatanje o neizbežnoj fizičkoj i moralnoj

536

patnji, karakteristično za srednji vek, snažno se ogleda u njegovom delu. Umro je 1528, iste godine kada i Direr. GUTENBERG Rođenje oko 1394, u Majncu, a umro 1469. godine. Pravo njegovo ime je Johan Gensflajš. Glačalac dijama­ nata, zatim fabrikant ogledala, Gu­ tenberg se, 1434. godine, nastanio u Strasburu. Tu, u najvećoj tajnosti, radi na svome izumu - štampariji, koja će, oko 1440, potresti svet. Ori­ ginalnost njegovog otkrića se sasto­ jala u livenju slova pomoću kalupa sa urezanim slovima od metala. Ova­ kav postupak je omogućavao dobijanje vrlo lepo izrezanih slova, kao i njihovo beskonačno umnožavanje bez oštećenja crteža u kalupu. Na ovom poduhvatu Gutenberg je ra­ dio desetak godina (1438-1448), uz velika novčana ulaganja. Njegov ortak Johan Fust tužio ga je sudu zbog neplaćanja interesa na predu­ jam. Izgubivši proces, Gutenberg os­ taje u isto vreme bez štamparije, te nije mogao isporučiti svome finansijeru primerke Biblije koji su bili u štampi. Štampariju je preuzeo je­ dan od njegovih saradnika, Peter Šefer, koji je odštampao Majncški psaltir. Upropašćen, pronalazač živi teško. Konačno ga prihvata Adolf de Naso, episkop u Majncu, i dodeljuje mu plemićku titulu. Nacionalna bib­ lioteka i Mazarenova biblioteka poseduju po jedan primerak Gutenbergove Biblije.

GUŽON, Žan (GOUJON, Jean) Rođen u Normandiji, oko 1510; umro je 1565. godine. Radio je mnogo: ga­ leriju za orgulje za crkvu Sen-Maklu, reljefe za amvon Sen-Žermen-l‘Okseroa, za dvorce Ekuen i Anet. u Luvru i na Fontani nahočadi. Protestant, morao je da napusti zemlju oko 1562. Bio je sjajan vajar; pretrpeo je uticaj škole u Fontenblou. (Bibl.: P. Du Colombier, Jean Gou­ jon, Paris, 1949). GV1ČARD1N1, Frančesko (GUICCIARDINI, Francesco) Rođenje u Firenci, 1483, a umro 1540. godine. Pored Makijavelija, bio je naj­ veći talijanski istoriëarX VI veka, am­ basador (1512) Firentinske Republike za vreme Ferdinanda Katoličkog. Od 1514. prelazi u službu Medičijevih; posebno je bio odan dvojici papa, Lavu X i Klementu VII, vrhovnim gospodarima Katoličke crkve između 1513. i 1534; ipak je duboko prezirao »vladu prvosveštenika«. Guverner u Romanji (Bolonja), na poziv Klementa VII dolazi u Rim i savetuje mu da sklopi savez sa Francuskom pro­ tiv Karla V; postaje papski namesnik trupa Svete stolice. Pljačkanje Rima i pad Medičijevih u Firenci potvrdili su neuspeh njegove politike, i bio je srećan kada su carski pešaci, na oba­ lama reke Arno, ponovo uspostavili vladavinu porodice za koju je vezao svoju sudbinu. U svojim velikim đelima Ricordi politici e civili (Političke i građanske uspomene) i Storia d'ltalia (Istorija Italije) Gvičardini je oštrouman i objektivan posmatrač, te pronicljivi analitičar uzroka i posledica događaja.

HENRIK VIII (HENRY VIII) Drugi sin Henrika VII, rođen u Griniču, 1491, a umro 1547. godine. Na presto je došao posle smrti svoga starijeg brata, čijom se udovicom, Ka­ tarinom Aragonskom, oženio; vladao je od 1509. do 1547. U spoljnoj poli­ tici sklopio je savez sa Karlom V (oko 1527), a zatim sa Francuskom, protiv koje se kasnije okrenuo (1545-1546). Pobedio je Škote na Britanskim ostrvima, pripojio pokrajinu Vels i prog­ lasio se kraljem Irske (1541). Obuzet dinastičkim brigama, ali i strašnog temperamenta, ženio se uzastopce pet puta, nakon što je oterao svoju prvu ženu Katarinu Aragonsku. Klement VII je odbio da poništi taj brak, zbog čega se kralj otcepio od Crkve. Nekadašnji Luterov protivnik, kome je papa Lav X dodelio počasnu titulu branitelja vere, oteepivši se od Crkve, proglasio se vrhovnim gospođarem Crkve u Engleskoj. HERMES TRISMEGISTOS Trismegistos: tri puta najveći. To je ime egipatskog boga Tota (Toth), koga je još Herodot poistovetio sa grčkim bogom Hermesom, kome se pripisuje veliki broj svetih spisa, koje su sveštenici ljubomorno čuvali. Međutim, Platon, u dijalozima Fedar i Fileb, spominje Egipćanina Tota, pronalazača azbuke i pisma. Učeni aleksandrijski krugovi su već u II i III veku pre Hristovog rođenja ispoljavali probuđeno interesovanje za Platona, želeći da oprav­ daju njegovu filozofiju samim nje­ nim obelodanjivanjem. Oni su, bez sumnje dobronamerno, pripisali TotHermesu hermetičke knjige čija se

537

doktrina podudarala sa njihovom i objavili ih pod njegovim imenom. (Bibl.: A. J. Festugière, La Révolu­ tion d ’Hermès Trismégiste, 4 vol., Paris, 1950.) HOLBAJN, Hans (HOLBEIN, Hans) Rođen u Augsburgu, zime 1497/1498, bio je učenik svoga oca Hansa Holbajna Starijeg i Baldunga Grina. U Bazelu, gde je najpre živeo, slikao je, uglavnom, religiozna delà, a zatim je putovao u Francusku i Italiju, gde je otkrio crtež sa tri olovke (Klue). Go­ dine 1526. odlazi u Englesku i postaje dvorski slikar Henrika VIII. Umro je od kuge, 1543. Njegovo crkveno sli­ karstvo je malo poznato; slavuje ste­ kao portretima. HUMANIZAM Ciceron i Kvintilijan su pod rečju »humanitas« pođrazumevali duhovnu kulturu, uljudno ponašanje i, u širem smislu, civilizaciju. Kada su se učeni Talijani, počev od Petrarke, vratili velikim starim piscima, cilj im je bio da ispitaju kulturne vrednosti koje su ovi uzdizali. Ovaj »povratak« je zahtevao proučavanje rukopisa, elimina­ ciju nepoželjnih tekstova i filozofsku kritiku knjiga, te proučavanje starih zaboravljenih jezika, grčkog i jevrejskog. Neki humanisti su bili izvrsni gramatičari i čistunci jezika. Ali, nemoguće je bilo zamisliti da obelodanjivanje misli starih pisaca ne utiče na filozofiju doba u kome je to otkriće izvršeno. Odatle i razvoj humani­ stičkog sinkretizma, koji je nastojao da pomiri Jevanđelje sa obelodanjenom mudrošću Platona i Cicerona, hrišćansku strogost sa epikurejstvom

538

ili, naprotiv, sa stoicizmom. Ova težnja za sintezom je karakteristična za doba renesanse od Lorenca Vale do Montenja. Humanizam je bio paganski u većoj meri u Italiji nego s druge strane Alpa; poprimio je skep­ ticizam pod uticajem »padovanaca« i Dolea. Ali, u celini, ovaj pravac je sa Fičinijem, Tomasom Morom i Erazmom bio više pokušaj - delimično uspeo - da se hrišćanstvu udahne lju­ bav prema životu i lepoti koja je dala pečat antičkoj kulturi. (Bibl.: A. Chastel, i 'Age de l'huma­ nisme, Paris, 1963).

I IGNACIO LOJOLA (IGNAZIO LOYOLA, sveti) Rođenje 1491. godine; do 1521. živi svetovnim životom. Ranjen u bici kod Pampelona. Odriče se sveta i povlači se u Manrezu, odlučivši da se posveti propovedanju. Osumnjičen u Alkali i Salamanki daje iluminist (prosvećen), biva zatvoren, ali ubrzo pušten na slo­ bodu. Studira, zatim, u Parizu, polaže »zavet na Monmartru« i zajedno sa svojim prijateljima stavlja se u službu pape. Pavle III odobrava ovo društvo (1540) i Ignacio, sveštenik, od 1537, postaje starešina Družbe Isusove. Umro je u Rimu, 1556. Osim pre­ piske, Ignacio je napisao Konstitu­ cije (Pravila o životu Isusovaca), Du­ hovni dnevnik, koji otkriva njegov mistični temperament, i Duhovne vežbe, protkane, pokatkad, duhom moderne pobožnosti. (Bibl.: A. Guillermon, Saint Ignace de Loyola, Paris, 1957).

INKA (carstvo) Godine 1530. Francisko Pizaro je, sa sto ljudi i nekoliko konja, krenuo da osvoji earstvo Inka (kečuansko earstvo u Peruu), koje se tada prosti­ ralo južno od ekvatora, na padinama i u dolinama Anda, obuhvatajući ije­ dan deo današnjeg Čilea. Pleme Inka je bila vladajuća kasta, iz koje je po­ tekao vrhovni gospodar Inka, verski vođa Sin Sunca, gospodar teritorija i vlasnik jedne trećine zemalja; druga trećina je pripadala članovima poro­ dice Sunca, dok su ostatak delili među sobom podanici. Inke su svuda za­ veli kult Sunca, iako je bilo i lokalnih božanstava. Veliki hram se nalazio u Kusku, glavnom gradu, a njegova velelepna građa, obložena zlatom, ispu­ nila je divljenjem španske osvajače. U vreme njihovog dolaska, carstvo je bilo poprište borbe između dva rivala Inka, Huaskara i Atahualpe, što je Špancima olakšalo pobedu. INŽENJERI Srećno izabrana formula B. Žila, »in­ ženjeri u doba renesanse«, označava ćelu jednu porodicu oštroumnih ljudi, među kojima su: Alberti, Agri­ kola, Leonardo da Vinči, Kajter, Takola, Frančesko di Đorđo Martini - u prvom redu Talijani i Nemci - koji su, ispoljivši živo interesovanje za tehniku, ubrzali njen napredak.

J JAKOV I Rođen 1566. godine; sin Marije Stjuart i barona Darnleja; kralj Škotske od 1567. do 1625. Vladao je pod imenom Jakov VI. Kralj je Engleske i Irske od 1605. do 1625. godine.

JEVREJI

Gonjenja (s prekidima) Jevreja su počela u doba prvog krstaškog rata, uzevši maha u doba crne kuge, više u Francuskoj i Nemačkoj nego u Ita­ liji. Poluostrvo je bilo za njih neka vrsta utočišta, naročito posle njiho­ vog proterivanja iz Španije, godine 1492. U Rimu, kao nekada u Avinjonu, dugo su uživali papsko gos­ toprimstvo. Pape: Martin V, Eugen IV, Pije II, Julije II, Lav X, Pavle III i Sikst V obraćali su se jevrejskim lekarima. Jevrejska kultura, nepoznata u hrišćanskom srednjem veku, postaje jedna od komponenti humanizma. S druge strane, Izraelci, zajmodavci na zalogu, odigrali su značajnu ulogu na ekonomskom planu: oko 1600. u Ita­ liji je bilo oko 500 banaka ili poslov­ nica jevrejskih zajmodavaca. Ipak. velike dinastije izraelskih »trgovaca« između Istoka i Zapada, poput dinas­ tije Nazi (XVI vek), nisu poznate. One su imale glavna sedišta u Vene­ ciji, Ferari, Ankoni, te u Carigradu, u čijoj je luci. oko 1552, bilo više od 70 jevrejskih trgovaca. Uprkos tome, nijedna jevrejska porodica se nije, po svojoj ekonomskoj ulozi, mogla uporediti sa porodicama Medičija, Fugera i Velsera. Osnivanje založnih banki, sredinom XV veka. ozbiljno je ugrozilo jevrejske pozajmljivačke kuće. Ekonomsko opadanje Jevreja je ubrzala organizacija geta u Rimu, Bolonji, Ankoni i drugim grado­ vima, posle bule Cum Nimis Absurdum (1555). (Bibl.: C. Roth, The Jews in the Re­ naissance, Philadelphia, 1959).

539

JULIJE II Đulijano delà Rovere, rođen u Albisoli, 1443; umro je u Rimu, 1513. go­ dine. Nećak Siksta IV, kardinal Ostije, bio je protivnik Aleksandra VI i morao je da beži iz Rima. Izabran za papu, 1503, Julije II osniva mo­ dernu papsku državu. Mecena i vr­ hovni verski poglavar, dao je da se rekonstruiše crkva svetog Petra, do­ veo u Rim Bramantea, a Mikelanđelu poverio građenje nadgrobnog spome­ nika ogromnih razmera, koji je samo delimično ostvaren. Za njegove vla­ davine u Rimu su radili i Pinturičio, Sinjoreli, Rafael i mnogi drugi, svi u Vatikanu, dok su delà antičkih majstora, tek otkrivena među kojima i Laokoon, našla svoje mesto u ga­ leriji Belvederea. JUROS Nazivi za rente od ukupnog duga španske države; ovakvih naziva je u XVI veku bilo mnogo.

K KABALA (KABBALE) Kabala je, po svom poreklu, jevrejska reč i doslovno znači: ono što je primljeno. To je, u stvari, mistično tumačenje Biblije, predaja upućenog upućenom. Kabala, koja je polako prerastala u doktrinu, u toku ne­ koliko vekova (Knjiga o stvaranju sveta je iz 135. godine pre Hristovog rođenja, a knjiga O sjaju, ili Žohar, datira iz XIII veka), izlaže razne faze u stvaranju sveta. Biblijski tekst, kroz svoje sastavne elemente - znakove i slogove - otkriva mistično, prema Kabali, »unutar« poruke koju je bog uputio svome narodu, neku vrstu

540

unutrašnjeg monologa, koji predaje svoj oblik božanskog bića, stvore­ nog samo od sebe i koje se stvarajući ostvaruje. KABRAL, Pedro Alvarez (CAB­ RAL, Pedro Alvarez) Rođen je 1460, nedaleko od Santarema. Godine 1500. postavljen je za komandanta Druge portugalske flote, otpremljene za Indiju. Odabrao je za­ padni put i stigao na istočnu obalu Brazila, koju je zauzeo u ime Portu­ gala i dao joj ime Terra da Santa Cruz (Zemlja svetog Krsta): slična imena će se otada često pojavljivati na geo­ grafskim kartama XVI veka, namenjenim Americi. Nastavljajući put prema Rtu dobre nade i Indiji, nje­ gova flota je pretrpela užasan brodo­ lom, ali je ipak stigla, mada oštećena, na cilj. Kabral se vratio u Lisabon 1502. godine, gde je i umro, 1526. KALVIN, Žan (CALVIN, Jean) Zan Koven, zvani Kalvin, rođen je u Noajonu, 1509. godine. Otac mu je bio sekretar episkopa i zastupnik katedralskog zbora kanonika. Školu je najpre učio u svom rodnom gradu, a zatim odlazi u Pariz, gde nastavlja školovanje u opakom koledžu Montegi. Studirao je pravo na univerzi­ tetima u Orleanu i Buržu. Vratio se u Pariz 1531. Posle smrti svoga oca pohađa »otmenu i trojezičnu akade­ miju« (budući Collège de France), gde stiče grčko i jevrejsko ob­ razovanje. Godine 1532. objavljuje Komentare Senekinog De dementia (O milosrđu), u humanističkom stilu. Za reformaciju se, izgleda, opredelio 1533-1534. Gonjenja protestanata, koja su počela u Francuskoj oktobra

1534, posle »afere s Plakatima«, pri­ moravaju ga da napusti kraljevstvo. Sklanja se u Bazel, gde priprema. 1535, prvo izdanje svog delà Nauk hriščanske vere, koje je proširivao punih 25 godina. Prvi boravak Kalvinov u Ženevi trajao je dve godine, 1536-1538, i završio se njegovim isterivanjem. Međutim, njegovi prijate­ lji, došavši ponovo na vlast, pozi­ vaju ga natrag u Ženevu. Kalvin se odlučio na povratak tek 1541. go­ dine, posle dugog razmišljanja. Od tada reformator više ne napušta ovaj grad. Učestvuje u izradi čuvenih Svešteničkih uredbi, koje su propisi­ vale religiozni život u gradu za dva veka unapred. Godine 1559. Kalvin se umešao u suđenje Mišelu Serveu i doprineo njegovoj osudi. Obnovio je Ženevsku akademiju, budući ve­ liki rasadnik Kalvinizma. Umro je u Ženevi, 1564. godine. (Bibl.: F. Wendel, Calvin, sources et évolution de la pensée religieuse, Paris, 1950; A.M. Sehmidt. Jean Calvin et la tradition calvinienne, Paris, 1957). KAMOENS, Luis (CAMOENS, Louis) Najpoznatiji predstavnik portugalske književnosti u doba renesanse. Rođen je u Lisabonu, godine 1524. Započeo je blistavu karijeru na dvoru, ali, određen da provede pet godina u službi u Indiji, napušta Portugal kao običan vojnik. Na putu za Gou piše svoju epsku poemu Luizijade (Portu­ galci), u kojoj opisuje doživljaje Vaska da Game i veliča portugalska otkrića. Nakon boravka u Goi, učestvuje u borbama protiv gusara duž obala Malabara i Arabije. Pisao je i istovre­ meno se borio; »sa mačem u jednoj i

perom u drugoj ruci«. U istočnoj In­ diji boravi kratko vreme, u Ternatu, Bandi, na Amboanu, te učestvuje u osvajanju Makaoa, u Kini, 1558. Tu ostaje nekoliko meseei, sastavivši jezgro svojih Luizijada. Posle sedamanest godina vraća se, napokon, u Lisabon. gde živi do svoje smrti, 1580, od skromne penzije koju mu je dodelio kralj, u znak zahvalnosti što mu je posvetio Luizijade. Kamoens je pisao i melanholične poeme i dramska delà. KARAVAĐO (CARAVAGGIO) Mikelanđelo Amerigi, ili Merizi, zvani Karavađo. Nadimak je dobio po gradu u kome je, pretpostavlja se, rođen, godine 1573. Slikarstvo je najpre učio u Milanu, a od šesnaeste godine u Rimu. Radio je u papskom gradu i rimskoj pokrajini do 1606. godine, naslikavši pedesetak slika, počev od De teta sa voćkom (1591) do Smrti Bogorodice (1605-1606). Čini se da su njegova glavna delà nastala u Rimu: religiozne slike (kapela SenMatje i Sen-Luj de France; Pavlovo preobraćanje i Martirij svetog Petra za crkvu Santa Maria del Popolo; Madona iz Lorete zacrkvuSant’Agostino i dr.); svetovne slike takođe, kao Mu­ zika i Bahus i Narcis. Neobuzdanog temperamenta, Karavađo je, kao Čelini, umešan u tuče, često dolazio u sukob sa zakonom u Rimu. Godine 1606, posle jednog ubistva, morao je da beži iz Rima. Od tada luta, boravi u Napulju, na Malti i Siciliji, i napo­ kon se vraća na poluostrvo. Umro je 1610. godine, od malarije, u Porto Erkoleu, baš kada se spremao za pov­ ratak u Rim.

541

KARAVELA Teško je odrediti kada je, zapravo, nastala karavela, koja se na portu­ galskim brodogradilištima pojavila oko 1420. godine. Bio je to brod, re­ lativno lak. brz, prilagodljiv vetru, jednom reci. idealan za moreplovce. KARAČI (CARRACCI) Porodica bolonjskih slikara s kraja XVI i početka XVII veka, čiji su gla­ vni predstavnici bili: Ludoviko. nje­ gova dva rođaka Agostino i Anibale, te Antonio, vanbračni Agostinov sin. Osnovali su u Bolonji, 1585, društvo Incaminati - prvu akademiju likov­ nih umetnosti u istoriji. Ludoviko (1555-1619) je bio njen začetnik. Ova bolonjska škola je propovedala odmerenu i skladnu umetnost i, izvlačeći pouke iz XVI veka, koji je bio na iz­ maku, nastojala je da Mikelanđela ublaži Rafaelom. Agostino je, sa svo­ jim bratom Anibaleom, radio na os­ likavanju palate Farneze. Od svih je bio najpoznatiji Anibale (1506-1609), izvrstan u unutrašnjem ukrašavanju palate. KARLO VIII (CHARLES VIII) Sin Luja i Šarlote od Savoje, rođenje u Amboazu, 1470. Kralj Francuske od 1483. do 1498. Njegova sestra, Ana de Bože, vladala je za vreme njego­ vog maloletstva. Odlučivši da osvoji Napuljsko kraljevstvo, Karlo VIII upada u Italiju 1494, osvaja Firencu i stiže do Napulja, 1495. Ali, iste go­ dine se vraća u Francusku, pod pretnjom Venecijanske lige. Era ratova sa Italijom je počela.

542

KARLO IX (CHARLES IX) Treći sin Anrija II i Katarine Mediči; rođenje u Sen-Žermen u Leju, 1550. godine. Kralj Francuske od 1560. do 1574. Do 1570. vladala je njegova majka, Katarina Mediči. Imala je jak uticaj na kralja. Organizovala je pokolj protestanata - Vartoiomejski pokolj, 24. avgusta 1572. godine. KARLO PETI (CHARLES QUINT) Rođen je u Gandu, 1500. godine; maternji jezik mu je bio francuski, španski je naučio kasnije. Posle smrti svoga oca. Filipa Lepog (1506), do­ bio je u nasleđe Nizozemsku i FranšKonte. Posle smrti Ferdinanda Aragonskog (1516), proglasio se Karlom I, kraljem Španije. Tada je, na štetu svoje majke, Lude Jovanke, nespo­ sobne da vlada, prisvojio Kastilju, zajedno sa njenim američkim teri­ torijalna, a zatim Aragon, Napulj i SeVi 1ju . Godine 1519. izabran je za cara; tada postaje Karlo Peti. Primoran da guši pobune u svojim državama (po­ bunu »komunara« u Kastilji, 1520­ 1522, u Gantou 1339-1340, zatim pobunu nemačkih vladara, naklo­ njenih reformaciji, 1546-1555), Karlo Peti je bio putujući vladar. Ipak, neosporni su njegovi uspesi: pobeda u Paviji (1526), kojom je dobio Mi­ lansko kraljevstvo, izbor njegovog brata Ferdinanda za kralja Češke i Mađarske (1526), osvajanje Tunisa (1535), pobeda kod Milberga (1547), koja je označila slom lige nemačkih protestantskih vladara, te špansko zauzeće ogromnih američkih teri­ torija. Osnovao je vicekraljevstva u Meksiku (1535) i u Limi (1542). Međutim, nije uspeo da ostvari tri osnovna cilja: kao prvo, nije mogao

da savlada Francusku i da uzme Burgundiju; čak su njegove trupe mo­ rale da napuste »tri episkopije«: za­ tim, njegovi pohodi na Turke nisu uništili otomansku silu; posle zauzi­ manja Tunisa (1535), došlo je do prave katastrofe duž obala Alžira (1541) i, na kraju, nije uspeo da po­ novo ujedini Crkvu u Nemačkoj. Mir u Augsburgu (1555) značio je mirenje Habsburgovaca sa verskom podeljenošću. Iscrpljen, obeshrab­ ren, oboleo od kostobolje, Karlo Peti počinje da se povlači sa političke scene. Oktobra 1555. godine, u Briselu, odrekao se prestola kao gospo­ dar reda Zlatnog runa i vladar burgundskih pokrajina, u korist Filipa II. U januaru 1556. odriče se, opet u korist Filipa II, španskih kraljevstava i njihovih pokrajina. Najzad, sep­ tembra iste godine, predao je krunu svom bratu Ferdinandu, što su birači potvrdili tek 1558. godine. Povukavši se u manastir San Justa u Estremaduru, Karlo Peti je umro 21. septem­ bra 1558. godine. (Bibl.: C. Brandi, Charles Quint et son temps, Paris, 1939; J. Babelon, Charles Quint, Paris, 1947; R. Tiler. l ’Empereur Charles Quint, Paris, 1960). KARPAČO (CARPACCIO, Vittore) Venecijanski slikar, rođen oko 1455, a umro 1525. godine. Posle Đentila Belinija, koji mu je bio uzor, postao je glavni slikar-hroničar Venecije. Slika Venecije u njegovim delima je u isto vreme precizna i imaginarna, što ni­ jedan slikar posle njega nije postigao,

pa ni Kanaleto. U njegovim ciklu­ sima - Legenda o životu svete Ursule i Životopis sv. Borda i sv. Jeronima, za koje se inspirisao Zlatnom legen­ dom - istorija se odvija poput films­ kih sekvenci, sa uvek obaveznim de­ korom - Venecijom. KARTIJE, Žak (CARTIER, Jacques) Rođenje 1491, a umro u Sen-Malou 1557. godine. Preduzeo je tri plo­ vidbe za Ameriku, i to: 1534, 1535­ 1536. i 1541. godine, sa pristankom ili po naređenju Fransoa I. Ovaj more­ plovac iz Sen-Maloa uzalud je tražio na severozapadu put za Kinu. Posle trećeg putovanja, bio je ubeđen da je pronašao zlato i dijamante, koje je sa sobom đoneo u Francusku. Međutim, to je bilo obično kamenje. Pokušao je da osnuje koloniju na obalama SenLorana, što je bilo preuranjeno. Ali, i pored ovih neuspeha, ne treba za­ boraviti da je on otkrio otočje Novog Kontinenta i rekom Sen-Loran dospeo do Montreala. KASTILJONE, Baldasar (CASTIGLIONE, Baldassarre) Svojim delom Dvorjanin izvršio je snažan uticaj u svoje vreme. Odličan vaspitač bogatih ljudi, Kastiljone je, više nego iko drugi, uticao na tali­ jansko i zapadno plemstvo da pri­ hvati nove vrednosti civilizacije: obrazovanje, vaspitanje, društveni život, poštovanje žena. Neoplatonovac, i sam je bio savršena ličnost, objedinjujući u sebi osobine sjajnog vojnika, umetnika i diplomate. Rođen

543

je u Mantovi, 1478, a umro u Toleđu, 1529, godinu dana posle objavljivanja Dvorjanina. KATARINA MEDICI . Nećaka Klementa VII i žena Anrija II, kome je podarila šestoro dece. Ro­ đena u Firenci, 1519, umrlaje u Bloau, 1589. Sujeverna i bezobzirna, ali bez dara za politiku, koji joj se pridavao. Prevrtljiva, izazvalaje Vartolomejski pokolj i ponovo podstakla građanske ratove u Francuskoj. KER, Žak (COEUR, Jacques) Rođen je u Buržu, 1395. godine. Pridružio se grupi kovača novca u ovoj privremenoj prestonici kraljev­ stva. Uloživši novac u trgovinu na Is­ toku, putuje u Damask, 1433. godine. Njegova poslovna baza je Monpelje, sa svojom lukom Eg-Mort. Dvorski poverilac, glavni majstor za kovanje novca (1435), kraljev kujundžija (1440), postaje član kraljevskog saveta, godine 1442. Ali, raskošan život, te zamašni trgovački poslovi, izazivaju zavist okoline. Godine 1451. biva zatvoren i osuđen na tešku novčanu kaznu, kojom mu je sva imo­ vina bila oduzeta. Sklanja se u Rim (1454); papa mu poverava komandu nad flotom koja treba da brani Rodos od Turaka. Umro je u toku pohoda na grčko ostrvo Kju. KLEMENT VII (CLEMENT VII) Đulio di Mediči, rođen u Firenci, 1534. godine, bio je papa od 1523. do 1534. Zbog rodbinskih veza sa Fransoa I, navukao je mržnju Karla V, čije su trupe opustošile Rim, godine 1527. Čak je i Klement VII bio zarob­ ljen. Godine 1533. odbio je da poništi

544

brak Katarine Aragonske i Flenrika VIII, koga je anatemisao, što je do­ velo do otcepljenja anglikanske crkve (1534). KLUE (CLOUET) Porodica francuskih portretista XVI veka. Žan, zvani Zane, rođen oko 1485. godine, tvorac je portreta, rađenog sa tri olovke (kamenom crnom, zemljanom crvenom i be­ lom kredom). Svojom koncepcijom, crteži su mu više slikarski nego crtački: meko uobličavanje, malo osenčeno, podseća na Leonarda da Vinčija. Posle njegove smrti, njegov sin Fransoa nastavlja očevim sto­ pama. Zane, kako su i njega zvali, rođenje u Turu, 1515, a umro 1572. godine. Za svoga života izradio je portrete četiri kralja : Fransoa I, An­ rija II, Fransoa II i Karla IX. Njegovi crteži se razlikuju od očevih: »Pre­ cizniji, oporiji ali privlačniji u svojoj oporosti, odlučan je i detaljan« (A. Šatle). Fransoa Klue je stvorio novi tip portreta, od glave do pete, kod koga precizno prenošenje stvarnosti ne isključuje finoću linije. KOLUMBO, Kristifor (COLON, Cristobal) Rođenje u Đenovi, ili Savoni, 1451. godine; otac mu je bio tkač. Ne pos­ toji nikakav dokaz o njegovom jevrejskom poreklu. Godine 1474-1475. putuje na Kju (Chio), kao član posade brodova koje su unajmili đenovski trgovci. Već iduće godine odlazi u Englesku, sa trgovačkom ekspedi­ cijom. Međutim, putem ih napadaju gusari, zapalivši većinu brodova. Kolumbo, koji se spasao plivajući, iskrcava se u Portugalu. Od 1474. do

1485. godine boravi u ovoj zemlji i na njenim teritorijama (Madera); s jedne strane dobija ponudu da pu­ tuje u Englesku, Irsku, te na Island, dok mu, s druge, nude putovanje u Gvinejski zaliv (1477). Kolumbo se, 1479, ženi jednom udovicom iz Lisabona, plemićkog porekla, ali siromašnom, koja umire već 1483. On se tada nastanjuje na ostrvu Porto Santo, nedaleko od Madere, čiji je zapovednik bio njegov tast Perestrelo. Ubrzo, podstican od svoga brata Dijega, crtača geografskih karata u Lisabonu, Kolumbo počinje da sanja o velikom prekookeanskom puto­ vanju. Čita Istoriju stvari od Pija II, Sliku sveta od Pjera d’Ejija i dolazi do zaključka da je obim sveta uži nego što izgleda u stvarnosti i daje Kina re­ lativno bliža Evropi preko zapada. Po­ što je Huan II Portugalski odbio da finansira poduhvat za koji je Kolumbo izradio plan. ovaj prelazi u Spaniju, gde 17. aprila 1492. godine postiže sporazum sa Santa Feom. Od tog tre­ nutka, istorija o Kolumbu, »admiralu okeana«, je u stvari, istorija o njego­ vim putovanjima. Prvo putovanje na koje je pošao, sa samo tri lađe, traje od 3. avgusta 1492. do 4. marta 1493. godine, a završava se otkrićem San Salvadora, Kube i Tahitija. Drugo putovanje, od 25. septembra 1495. do 11. juna 1496, sa 27 brodova, do­ vodi Evropljane u Dominiku, Gvadelupu, Portoriko, te na Jamajku i jugozapadnu obalu Kube. U toku trećeg putovanja, od 30. maja 1498. do 25. novembra 1590, Kolumbo plovi duž obale kontinenta, sve do Orinoka, i stiže na ostrva Trinidad, Tobago i Grenadu. Posle pokušaja da

zaštiti urođenike od lošeg ponašanja Spanaca, omrznut od njih, poslan je natrag u Kadiz. Ferdinand mu osetno ograničava kredit. Ipak, uspeva da ostvari četvrtu ekspediciju, od 11. maja 1502. do 7. novembra 1504, dospevši, ovoga puta, na obale centralne Amerike, u pokrajinu Belen (Panama). Posle nasukavanja na Jamajci, Kolumba vraćaju u San Domingo, a zatim on sam odlazi u San Lukar de Barameđa. Umro je u Valjadolidu, 20. maja 1506. godine. (Bibl.: S. E. Morison, Admiral o f the ocean sea, 2 vol., Boston, 1492). KOPERN1K, Nikola Rođenje u Torunu, 1473. godine. Sin bogatog trgovca, studirao je najpre u Krakovu, koji je, pored Bolonje, bio jedini grad u Evropi sa katedrom za matematiku (osnovanom 1476). U toku svog prvog boravka u Italiji (1496-1501), provodi skoro tri godine u Bolonji, a zatim predaje matema­ tiku u Rimu. Po povratku u Poljsku, postavljenje za kanonika katedrale u Frauenburgu (Frombork). Ali, ubrzo odlazi ponovo u Italiju i u Ferari, go­ dine 1504, đobijatitulu doktora prava. Od 1504. živi stalno u Poljskoj. Pret­ postavlja se daje Kopernik već 1515. završio svoju teoriju o astronomskom sistemu. Međutim, oprezan, sačekao je do 1543, kada objavljuje raspravu u šest knjiga, posvetivši je Pavlu III, O kretanju nebeskih tela. Kopernik je umro 1543. godine. KOREĐO (CORREGGIO) Antonio Alegri, zvani Koređo, rođen je u Koređu, kod Parme, oko 1489. godine. U Mantovi je upoznao delà Mantenje. Razdoblje njegovog bo-

545

gatog stvaranja počinje freskalnom dekoracijom svoda u manastiru San Paolo u Parmi, koju je izradio po narudžbi opatice Đovane. Zatim radi freske za crkvu San Đovani (Krunisanje Madone i Vaznesenje), te za katedralu u Parmi (Vaznesenje Bo­ gorodice). Oko 1530. dolazi u Mantovu, gde za gradski dvarac stika ve­ like mitološke kompozicije: Jupiter Ganimed. i Leda i Danaja. Umro je u Parmi, 1534. godine. Koređo je nau­ čio od Mantenje perspektivno smanji­ vanje predmeta i to znanje je spojio sa svojom umetnošću, mekom i ta­ nanom, čulnom i ljupkom, fluidnom i jasnom, prirodnom i slobodnom. Jedno od njegovih najlepših delà je Rođenje, u muzeju u Drezdenu. KORTEZ, Hernan (CORTES. Hernan) Španski kapetan, rođen 1485. godine u Medelinu (Estremadura). Godine 1511. učestvuje u pohodu na Kubu, pod komandom Diega Velaskeza, sa kojim se ubrzo sukobljava. Sakupivši 11 lađa, 500 ljudi i 16 konja, kreće 1519. u osvajanje Meksika i uništava carstvo koje su Acteci osnovali još 1325. godine, došavši posle Maja. Godine 1522. postaje vrhovni gu­ verner ove »Nove Španije», koju je osvojio. Želeo je da zavede državno uređenje po ugledu na špansko. Ali, zbog surovosti osvajača prema urođenicima, a delom i zbog svoje am­ bicioznosti, stekaoje brojne neprijate­ lje. kako u Meksiku, tako i u Španiji. Iako vrlo popularan, dvor u Madridu ga je primio sa izvesnim nepoverenjem. Pozvan pred Indijski savez,

546

šalju ga ponovo u Ameriku, sa novim počastima, ali sa smanjenom moći. Vrativši se u Španiju, 1541, povukao se u Kastilejo de la Kuesta, kraj Sevilje, gde je umro 1547. godine. KOZIMO, Stariji (COSIMO) Kozimo de Medici rođenje u Firenci 1389, a umro u Kaređu 1416. Najsta­ riji sin Đovanija di Bići, posle smrti svoga oca, 1464, preuzima upravu nad firmom. Pod njegovom upra­ vom, a uz pomoć Frančeska lngiramija, generalnog direktora u Firenci, preduzeće »Mediči». snalažijivije od firentinskih kompanija XIV veka, dostiže vrhunac, proširivši svoj uticaj na čitavom Zapadu. Aristokratska partijaje 1433. prognala Kozima iz Fi­ rence. Ali, već iduće godine se vraća kao pobednik i ubuduće upravlja gra­ dom preko svojih posrednika. Prvi poslovni čovek svoga vremena, sk­ lon miroljubivoj spoljnoj politici, Kozimo je u isto vreme i mecena. Kao humanista, podstiče Fičinija da prevodi Platona, osniva Akademiju i prikuplja rukopise za buduću Lorencovu biblioteku; pomaže dovršenje katedrale u Firenci i vrata krstio­ nice, gradi palatu Mediči de la Via Larga, vilu Kaređi, te daje novac za podizanje crkve San Lorenco, za dovršenje San Marka i proširenje opatije u Fijezoli. KRANAH (CRANACH) Luka Kranah, zvani Stariji, rođen je u Kranahu, u Franačkoj, godine 1472. Mladost je proveo u Beču, a od 1505. živi u Vitenbergu. Pret­ postavlja se d aje izvesno vreme ra­ dio u Direrovoj slikarskoj radionici. Slikao je za saksonski dvor, služeći

sva tri kralja: Fridriha Mudrog, Johana Nepokolebljivog i Johana-Fridriha Velikodušnog. Gradonačelnik u Vitenbergu i Luterov prijatelj, čije je brojne portrete izradio, dobio je u zadatak da ilustruje Luterov prevod Biblije. Kada je posle poraza kod Milberga Johan Fridrih bio zarobljen, Kranah je sa svojim gospodarem pro­ veo dve godine u ropstvu, a zatim ga je pratio u Vajmar, gde je umro 1533. godine. U delima koja je radio po narudžbini - religijske scene i port­ reti - dolazi do izražaja Kranahova naklonost ka linearnom izražavanju i urođena ljubav za vijugavi crtež. Ekspresionizam, snažan ponekad (Raspeće u Minhenu), ide upoređo sa manirizmom, koji očarava, naročito kod nagih ženskih figura. KUĆA ZA UGOVORE (CASA DE LA CONTRATACIÔN) Osnovali su je katolički kraljevi u Sevilji, godine 1503. po ugledu na portugalsku Casa da India. Njeno poslovanje se sastojalo u kontrolisanju primenjivanja odluka u pogledu američkog trgovanja, u sakupljanju, opremanju, snabdevanju, pregledanju i otpravljanju brodova za Ame­ riku, u kontrolisanju plovidbe između Španije i Novog sveta, te u osigu­ ranju poštanskih veza sa zapadnom Indijom. Posedovala je i hidrografski ured i pomorsku školu za obučavanje komandanata brodova; Vespuči je bio jedno vreme »pilot-major« ove kuće. (Bibl.: C. H. Haring, Trade and navi­ gation bet-wen Spain and the Indies,

Cambridge, [Mass.] 1918; E. J. Ha­ milton, American treasure and the price o f the revolution in Spain, 1501­ 1650, Cambridge, [Mass.], 1934) KUGA Crna kuga, došavši sa Istoka, ha­ rala je Evropom sredinom XIV veka. Zadržala se kao endemska bolest, sa naglim i snažnim naletima, koji su naročito pustošili gradove. KUZANSK1. Nikola (CUES, Nicolas) Nikola Krebs, poznatiji kao Nikola Kuzanski, rođen je u Kuesu, u bisku­ piji Trir, godine 1401. U Padovi je ste­ kao titulu doktora prava i naimenovan za sveštenika. Učestvuje na saboru u Bazelu (1431). Kuzanski se zalagao za ujedinjenje grčke i latinske crkve; kao papin izaslanik u Nemačkoj, vo­ dio je pregovore na Bečkom konkor­ datu (1448). Kao kardinal, episkop u Brikstenu, te papin izaslanik u ger­ manskim zemljama (1450), trudio se da uspostavi red u nemačkoj crkvi. Po povratku u Italiju, postaje gu­ verner u Rimu. Umro je u Todiji, u Umbriji, 1464. godine. Ekumenskog duha, nastojao je da pomiri Grke i husiste sa Rimom. Filozofi naučnik, širokih novih pogleda, napustio je tradicionalni geocentrizam, otvorivši put Koperniku i Galileju; potvrdio je apsolutnu vrednost pravila kontinui­ teta u matematici i izjavio da je ma­ tematika temelj fizike. Delo u kome je izložio svoje teze - De docta ignorantia (O učenom neznanju 1440)

547

- smatra se najznačajnijom knjigom u doba renesanse. (Bibl.: M. de Gandijak, Filozofija Nikole Kuzanskog, Pariz, 1941)

L LABE, Lujza (LABE, Louise) Rođena je 1523, a umrla 1566. go­ dine. Pesnikinja iz Liona, sa Erveom i Ševom predstavlja književnu ob­ novu koja se veoma rano pojavila u tom gradu, pod talijanskim utieajem. Njeno delo, koje svedoči o njenoj kul­ turi, retkoj kod žena iz tog vremena, odlikuje se spontanošću i potpunom samostalnošću, kako u odnosu na estetizam Plejade (donekle didaktičan), tako i prema društvenim konvenci­ jama i ideološkim opredeljenjima. Njen lirski jezik, tek navlašalegoričan u Prepirci o ludosti i ljubavi (1522), ne priznaje nikakva ograničenja u zbirkama Soneti i Elegije. LASO, Orlando (LASSUS, Orlando de) Rođen u Monsu, oko 1532. »božanski Orlando« proveo je mladost studirajući u Italiji; ostatak života bio je na dužnosti dirigenta dvorske kapele u Minhenu, gde je i umro, 1594. godine. Njegov genije, sputan u misama zbog propisnosti teksta, oslobađa se u motetima, koji su, bez liturgijske tradicije, raznovrsni po sadržaju; njegovi moteti i danas predstavljaju najlepše crkvene pesme holandske polifonije. LAV X Đovani Mediči, rođen je u Firenci 1475. godine; papa je od 1513. do 1521. Sin Lorenca Veličanstvenog;

548

bio je kardinal u četrnaestoj i papa u trideset osmoj godini. Mirolju­ biv po prirodi, ipak je dopustio da ga uvuku u ratove u Italiji i potrošio je ogromnu sumu novca da bi jed­ nog Medičija postavio za vojvodu od Urbina. Obrazovan, okružio se učenim ljudima - Bembo, Bibijena, Sadole - i osnovao, na Univerzitetu u Rimu, katedru za grčki jezik. Ljubi­ telj umetnosti i zaštitnik Rafaelov, stavio mu je u zadatak da dekoriše »lođe« u Vatikanu i istovremeno ga postavio za graditelja crkve svetog Petra. U Firenci je Mikelanđelu poverio izgradnju fasade na crkvi San Lorenco i izradu skulptura za grob­ nicu Mediči. Umereni duhovnik, nije sproveo reformatorske odluke V kon­ cila u Lateranu, završenog 1517, i nije uspeo da uguši luteransku pobunu, čiju ozbiljnost, bez sumnje, nije sh­ vatio. Konkordatom iz 1516, ojačao je moć francuskog kralja nad galikanskom crkvom. LEFEVR D’ETAPL, Žak (LE­ FEVRE D’ETAPLES, Jacques) Rođen je oko 1450, a umro 1537. godine. Francuski teolog i huma­ nist, profesor filozofije u Parizu, gla­ vni vikar episkopa u Meu i privatni učitelj dece Fransoa I. Odličan ling­ vist, proslavio se prevodeći Bibliju i Ariosta i tumačeći teologiju sv. Pavla. Osumnjičen daje pristalica reformacije, sklonio se u Strazbur. Pred kraj života se povukao u Nerak, gde gaje prihvatila slobodoumna Marga­ reta Navarska.

LEONARDO DA VINČI (LEO­ NARDO DA VINCI) Rođen u Vinčiju, nedaleko od Fi­ rence, 1442; umro u Kluu, u Francu­ skoj, 1519. godine. Bio je vanbračni sin beležnika iz Vinčija. Prvi firen­ tinski period traje do 1481. godine; u tom razdoblju, Leonardo je najpre Verokijev učenik, a zatim slika Blagovesti. Portret Đinevre Bencija i Poklonstvo kraljeva. Posle ovoga, nastupa veliki milanski period (1482­ 1449), kada Leonardo, inženjer Ludviga Mavarskog, radi kip Frančeska Sforce, koji nije nikada bio odliven, studira mehaniku, perspektivu i anato­ miju, te slika Bogorodicu u pećini i Tajnu večeru. Posle pada milanskog vojvodstva, vraća se u Firencu, gde radi Đokondu. Bitku kod Angijarija. Bahusa, Ledu i dve Madone. Opet boravi u Milanu, provodi dve godine u Rimu i odlazi u Francusku, 1513, gde je, posle četiri godine, umro. Nenadmašni slikar sfumata, anatom, inženjer i filozof, Leonardo je napi­ sao Raspravu o slikarstvu i ostavio beleške koje svedoče o beskrajnoj radoznalosti njegovog duha. (Bibl.: M. Brion, Leonarde de Vinci, Paris, 1960). LESKO, Pjer (LESCOT, Pierre) Rođen je 1515, a umro 1578. go­ dine. Vlastelin iz Klanjija, kano­ nik Bogorodičine crkve i savetnik u parlamentu, ali, pre svega, veliki graditelj, Lesko je radio u Parizu sa Žanom Gužonom amvon u crkvi Sen-Žermen-l’Okseroa, u palati Karnavale, i od 1546, u Luvru, na izradi jugozapadnog krila četvorougaonog dvorišta.

LISA BON (LISBOA) Sredinom XVI veka broji 65.000 sta­ novnika, a više od 100.000 početkom XVILU XVI veku Lisabon su potresla tri snažna zemljotresa, ugrozivši ga, ali ne u tolikoj meri kao zemljotres iz 1755. godine. Ipak, grad se brzo opo­ ravio, zahvaljujući uvozu zlata iz Af­ rike, začina iz istočne Indije, drva iz kojih se dobija boja, a naročito, kra­ jem XV veka, osnivanjem Casa da India e da Guiné. Posle povlačenja portugalske faktorije iz Anversa (1549), Lisabon će, tokom pola veka, biti najveći distributivni centar začina u Evropi. U doba renesanse cveta »manuelinski stil«, koji obje­ dinjuje gotsku tradiciju, talijanske dekoracije i elemente pomorskog i egzotičnog graditeljstva (manastir jeronimita u Belemu); zatim se poja­ vio »puristički stil«, u duhu tradicije Albertija (crkva Sao Amaro). LONDON Krajem XV veka, London ima 60.000 stanovnika, a 1600. godine 225.000. Naseljavanje Hanseata već 1281, opadanje sajmova u Sampanji u XIV veku, te porast suknarske industrije u XV, objašnjavaju uspon Londona, u kome jača bogata buržoazija. U XV veku, od 88 gradonačelnika, 61 su bili trgovci ili suknari. U XVI stoleću se nastavlja razvoj grada i jačanje engleske mornarice. Ne samo da Merchant Adventurers potiskuje Hanseate na obalama Temze, već sve povlaštene kompanije koje se tada osnivaju su londonske. Godine 1571. Tomas Geršam osniva berzu (Royal Exchange). Oko 1400. godine grad - city - se prostire samo od Londonske kule do mesta na kome

549

se danas nalazi Palata pravde. Ali, 1666. neprekidni niz stambenih kuća spaja city sa predgrađem u Vestminsteru, posebno duž Stranda. Zbog prenaseljenosti, prelazi se na drugu obalu Temze i nastaju predgrađa, istočno i severno od grada. Ukidanje manastira je odigralo važnu ulogu u istoriji Londona u XVI veku, jer su oni držali jednu njegovu četvrtinu. Materijal od njihovih zgrada, koga je bilo u obilju, upotrebljen je za građenje naselja. Na mestu nekada­ šnjih vrtova stvorile su se uske uličice sa prljavim kućama; kuga i požar su uništili ovo naselje između 1665. i 1666. godine. Renesansa je u Londonu imala blistav početak sa ka­ pelom Henrika VII u Vestminsteru. Ali, talijanski utieaj će preovladati u londonskoj arhitekturi tek u XVII veku, sa Inigom Džonsom. LOPE DE VEGA Rođen 1562, umro je 1635. godine. Najplodniji i najpopularniji španski dramaturg »zlatnog veka«, najveći broj njegovih pozorišnih komada: komedija, tragikomedija, te sakral­ nih drama, nastao je na samom kraju renesanse, odnosno u prvoj polo­ vini XVII veka. Sam život Lope de Vega - glumca, pisca, putnika, voj­ nika i pustolova - ispunjenje naglim preokretima, kao i njegovi komadi. Osim četrdesetak sakralnih drama, od njegovog ogromnog stvaralaštva ostalo je više od 600 pozorišnih ko­ mada, od kojih su najpoznatiji: Ka­ zna bez osvete, Najbolji je sudija kralj, Zvezda u Sevilji, Okanjski коmendator i mnogi drugi.

550

LORENCO VELIČANSTVENI Lorenco I Medici, zvani Veličan­ stveni, rođenje u Firenci, 1449, a umro u Kaređu, 1492. godine. Nasledivši svoga oca Petra Kostobolnika (1496), nije odmah pokazao svoju moć i dar za politiku, koje će kasnije ispoljiti. Osim toga, u prvom periodu svoje vladavine upotrebio je silu prilikom pobune Bernard Nardija i odobrio pljačku Voltere. Tek posle neuspeha zavere Paci (1478). sazrevši rano, us­ peo je da se suprotstavi papi Sikstu IV i da se pomiri sa napuljskim kraljem; otada vodi razumnu politiku, trudeći se da održi mir na poluostrvu. Kao poslovni čovek, nije imao mnogo uspeha, kao ni Frančesko Saseti, up­ ravnik banke: filijale su se zatvarale jedna za drugom, pozajmivši velike svote novca porodici Sforca, Edvardu IV i Karlu Smelom. Kao pisac i pesnik, Lorenco je bio zaštitnik umetnosti i književnosti, ipak ne toliko darežljiv kao što se priča. Osim toga, očigledno je daje, zbog finansijskih razloga, manje gradio od Kozima. Jedino je vila Pođo, u Kađanu, bila umetničko ostvarenje dostojno nje­ govog dede. LUJ XI (LOUIS XI) Rođen 1425. godine; kralj Francuske 1461-1483. U isti mah naprasit i opre­ zan, strog i prisan, lukav i realan, Luj XI, srednjovekovni i moderni vladar, najsloženija je kraljevska ličnost u francuskoj istoriji. Velika su njegova ostvarenja na političkom i ekonom­ skom planu. U zemlji je morao nepre­ stano da se bori protiv vlastele, čije su spletke i savezi đoprineli preokre­ tima na međunarodnoj lestvici. Više diplomatskim potezima nego rato-

objavljuje Poziv za budući sabor (1518). U Lajpcigu je naredne godine održana čuvena Lajpciška debata - sa Johanom Ekom -, a 1520. usledila je formulacija doktrine o »uni­ verzalnom sveštenstvu«. Glavna Luterova delà su nastala upravo te 1520. godine. Lav X je osudio njegovo učenje: Luter je anatemisan i prog­ nan iz Carstva, godine 1521. Sklanja se u Vartburg (1521-1522), gde pre­ vodi Bibliju, a zatim se vraća u Vitenberg. Godine 1525. dolazi u su­ kob sa seljacima koji su se pobunili zbog njegove ženidbe; te iste godine LUJ XII (LOUIS XII) Rođenje 1462. godine; sin Karla Or- se razilazi sa Erazmom u pitanju o leanskog i Marije od Kleva. Kralj neslobodi volje. Luter je umro u Ajs­ Francuske 1498-1515. Vodio je ratove lebenu, 1546. godine. Ipak, pretežno u Italiji, osvojio državu Milano, ali je je živeo u Vitenbergu. Poslednjih na kraju morao da napusti poluostrvo, godina života bavio se prevođenjem Biblije (prvo izdanje 1534); objavio povlačeći se pred Svetom ligom. je dva katehizisa i napisao mnogo­ LUTER, Martin (LUTHER, Martin) brojne rasprave, besede i komentare Rođen je u Ajslebenu, u Saksoniji. Psalama, Poslanica i Knjiga Proroka. godine 1483. Učio je školu u Magđe- Luter nije bio samo teolog, već i ve­ burgu i Ajzenahu, a studirao na Uni­ liki pisac i prvi koji je nemački jezik verzitetu u Erfurtu. Stupivši u ere­ uveo u književnost. mite reda sv. Avgustina, započinje pravne studije (1505). Boravi u Rimu LUVR (LOUVRE) 1510-1511. Godine 1512. napušta ma­ Godine 1527. Fransoa I je saopštio nastir u Erfurtu i stupa u manastir sudskom upravniku i opštinarima u u Vitenbergu. Zamenik starešine u Parizu da će ubuduće stanovati u Lumanastiru, u isto vreme predaje na vru. Odmah je dao da se sruši kula, Univerzitetu u gradu. Tu, prilikom visoka 30 metara, uzor svih francus­ tumačenja poslanica sv. Pavla (1515), kih kula; po njegovom naređenju, otkriva doktrinu o opravdanju ve- krajem vladavine, Žan Gužon i P. rom. Dve godine kasnije, 31. ok­ Lesko su počeli građenje zapadnog tobra 1517, objavljuje svojih 95 teza i južnog krila; ovi radovi biće nas­ na latinskom, ubrzo razglašenih u tavljeni pod Anrijem II i Anrijem čitavoj Nemačkoj; uz njih prilaže 97 III. S druge strane, Katarina Mediči, obrazloženja (Rezolucija). Ne prih­ ostavši udovica, zahteva od Filibera vata poziv koji mu upućuje Rim. ali

vima, Luj XI je najčešće uspevao da razbije saveze: oslobodio se, jednog za drugim, vojvode od Berija, svoga rođenog brata i vojvode od Burgundije; otklonio je opasnost od Eng­ leske, prisvojivši u isto vreme teri­ torije koje su proširile kraljevstvo: Artoa, Franš-Konte, Rusijon i dr. Zaveo je političku i administrativnu centralizaciju, završio reorganiza­ ciju vojske, te razvio proizvodnju i razmenu sa Evropom, koja je bila u punom procvatu posle stogodišnjeg rata.

551

de ГОгша, 1563, da izgradi za nju dvorac na mestu zvanom Tiljerije. Ovaj dvorac će se spojiti sa Fuvrom preko Male galerije (odvaja se od Luvra vertikalno prema keju) i preko Galerije na obali reke. čije je građenje započela Katarina Mediči, a završio Anri IV, dodavši jedan sprat prvobitnim zgradama. (Bibl: L. Hautecoeur, Histoir du Lou­ vre, Paris, 1953).

м MAĐ1JE »Đavolska mađija« je izazivanje nat­ prirodnih sila sa ciljem nanošenja zla drugima. Verovanje u mađije, lov na vešce. a naročito na veštice. nisu nikada bili toliko rasprostranjeni u Evropi kao u vremenu između 1400. i 1650. godine, o čemu svedoče osuda Jovanke Orleanke. bu\a Summis desiderantes pape Inoćentija VII iz 1484, te neke poeme Ronsara i Di Belea, Uzorne priče od Servantesa i mno­ gobrojne umetničke slike. MAGELAN (MAGALHÀES) Portugalac, Fernao de Magalhaes, rođen je oko 1480. godine; služio je najpre u portugalskoj mornarici i učestvovao u bici kod Malake. Zatim, dospevši u nemilost, prelazi u službu Karla V. Njegovo putovanje oko sveta je značajno zbog naučnog duha, koji je bio presudan za njegov poduhvat. Magelan je. 21. oktobra 1510, doplo­ vio u moreuz koji nosi njegovo ime. Ubijen je na Filipinima 1521, u bici protiv urođenika.

552

MAK1JAVEL1 (MACHIAVELLI) Nikolo Makijaveli, rođen je u Fi­ renci 1469, gdeje i umro, 1527. go­ dine. Veliki rodoljub, zabrinut zbog firentinskih razmirica, nastojao je da iz svog sopstvenog političkog iskustva, ali i iz knjiga istoričara antičkog doba, izvuče principe veštine upravljanja državom, koji bi rešili nestalnu političku situaciju. Od svih oblika vladavina, izdvaja dva tipa - monarhiju i republiku -, ističući važnost okolnosti u kojima ovi režimi funkcionišu: da bi ojačali i očuvali vlast, režimi moraju da se prilagođavaju situacijama, promenljivim zavisno od vremena i zemalja. Ova praktična razmišljanja nudi u obliku saveta svome Vladaocu, da bi u promenljivim uslovima mogao da očuva vlast. Istina je da sudbina ima, u velikoj meri, udela u ljudskim st­ varima, ali zato postoji mnogo sred­ stava za lukavo manevrisanje, sa ci­ ljem skretanja događaja sa njihovog toka. MAKSIMILIJAN I Rođen 1459; umro je 1519. godine. »Rimski kralj« I486, i car 1493. go­ dine, Maksimilijan je, u isto vreme, bio realan i sanjar (želeo je da postane papa i da bude proglašen za sveca), vitez i humanist. Ujedinio je nasledne države habsburške dinastije: Austriju, Tirol, Štajermark, Karintiju i Karniolu. Dobio je veliki zajam od banke Fuger, zahvaljujući kojoj je uspeo da stvori carsko finansijsko uređenje. Bračna Maksimilijanova politika je bila lukava i imala je dalekosežne posledice: najpre se oženio Marijom Burgundskom, ćerkom Karla Smelog, a njihov sin Filip Lepi je uzeo za

ženu Žanu, ćurku Ferdinanda Aragonskog i Izabele. Otuda i nasleđe koje će pripasti starijem Žaninom sinu, Karlu Petom. Osim toga, Maksimilijan je oženio svog unuka Fer­ dinanda ćerkom kralja Češke i Mađar­ ske, država koje su, posle mohačkog poraza, same ponudile krunu Ferdi­ nandu. Na taj način, brakovi koje je Maksimilijan zaključivao obezbedili su Habsburgoveima teritorije na kojima su vladali nekoliko vekova. Posle smrti svoje žene Marije Burgundske, Maksimilijan, ne mogavši da se oženi Anom Bretonskom, sklo­ pio je brak sa Marijom Sforea, čime se može objasniti njegovo mešanje u politiku Milanske države.

MANUĆIO, Aldo (MANUZIO, Aldo) Teobaldo Manući, zvani Aldo Manućio Stariji, rođen je 1450. go­ dine. Posle studija u Rimu i Ferari, boravio je jedno vreme kod Pika de La Mirandole, čiji mu je nećak, Alberto Piko, pomogao da otvori štampariju u Veneciji (1490). Od 1494. Aldo Manućio je izdavač ve­ likih klasika, grčkih i latinskih, ali i savremenih pisaca: Bemba, Policijana, Erazma... 1 sam humanist, na­ pisao je nekoliko rasprava - Grčka gramatika i Horacijev život: godine 1500. osnovao je jelinističku akade­ miju, pod imenom Nova akademija. Umro je 1515. godine.

MANTENJA, Andrea (MAN­ TEGNA, Andrea) Rođen je nedaleko od Vićenee, go­ dine 1431. a umro u Mantovi, 1506. Bio je oženjen ćerkom Jakopa Be­ linda. Dugo je bio zvanični slikar porodice Gonzaga u Mantovi. ali je radio i u Rimu i Ferari, za Izabelu d’Este. Slikar fresaka: Supružnička soba (Mantova), Život sv. Jakova (crkva Eremitani sv. Avgustina u Pa­ dovi) i religioznih delà: Mrtvi Hristos (Brera), Hristove make (Luvr), Ago­ nija u Maslinovom vrtu i Vaskrsenje (Tur). Mantenja je bio i vajar, gradi­ telj i rezbar. Ovaj slikar, oduševljen antičkom umetnošću, jedini se među svojim savremenicima neposredno inspiriše mramornim skulpturama, donesenim iz Grčke, ili pronađenim u Italiji; bio je stalno obuzet bri­ gom za istorijsku istinu i za pravi, neuobičajeni detalj.

MARGARETA OD NAVARE (MARGUERITE DE NAVARRE) Rođena 1492, umrla je 1549. Kći Karla Orleanskog i Lujze od Savoje, starija sestra Fransoa I: udala se, 1509, za vojvodu od Alansona, koji je umro 1525. Posle dve godine se preudala za Anrija d’Albera, kralja Navare. Izvršila je politički uticaj na Fransoa 1, u prvim godinama njegove vladavine. Međutim, slavu kod svojih savremenika je stekla mecenstvom i blagonaklonošću prema piscima i umetnieima. Rable joj je posvetio svoju Treću knjigu (Gargantua). Pi­ sala je i sama, veselim i prirodnim stilom, delà u kojima se ogleda njena duhovna radoznalost, ljubav prema životu i duhovnost koja dolazi do izražaja čak i u šaljivim pričama nje­ nog Heptamerona, objavljenog tek 1558. Poslednja književna delà su joj prožeta izvesnom setom i misticiz­ mom zrelog doba; Ogledalo grešne duše, objavljeno 1531. godine.

553

MARO, Kleman (MAROT, Clément) Rođenje u Kaoru, 1494. godine. Sin »kurtoaznog« pesnika. posle očeve smrti postaje sobar Fransoa I. Mada u prisnim odnosima sa vlastelom i kraljem, izražava slobodoumnost u Poslanicama i u prevodima sakral­ nih delà (Psalmi) na narodni jezik. Osumnjičen da je pristalica reformacije, zatvoren je u Šatleu, 1534; pomilovan, povlači se u Nerak, a za­ tim boravi naizmenično u Firenci, Ferari, Veneciji i Zenevi. Umro je u Torinu, 1544. godine. MAZAČO (MASACCIO) Tomazo di Ser Đovani, zvani Mazačo, genijalni slikar, rođen 1401, umro je u Rimu 1428, u 28. godini. Bio je pod uticajem vajara svoga vremena; Giberti, Donatelo, a posebno Jakopo delà Kverča, bili su mu uzori. Kao slikar, radio je u Rimu i Firenci. Od celog njegovog delà, ostalo je samo devet fresaka i desetak slika. MEDICINA Medicina nije postigla zapažen napre­ dak u doba renesanse. Iako neke bolesti postepeno iščezavaju, nova oboljenja se pojavljuju (skorbut, si­ filis, engleska groznica). Sve bolesti toga vremena nazivaju se opštim imenom »groznica«, a univer­ zalni lek je puštanje krvi. Međutim, zahvaljujući Paracelzusu. izvestan napredak se osetio u farmakologiji. Neke bolesti, kao sifilis, bile su po­ vod dobrim i korisnim raspravama. Anatomija napređuje-sa Leonardom da Vinčijem, dok hirurgija postaje naprednija i čovečnija sa Ambroa-

554

zom Pareom. Paracelzus, Pare i Vezal prekidaju, definitivno, sa starom naukom; ovaj raskid, zajedno sa žeđi za znanjem, doneće svoje plodove, polako, ali sigurno. MEDICI (MEDICI) Porodica bankara; pojavila se u Fi­ renci u XIII veku. Uspon ove po­ rodice počinje sa Đovanijem di Bićijem, koji se povezao sa narodom. Njegov sin Kozimo Stariji (1389­ 1464) brzo je uvećao porodično bo­ gatstvo i proširio bankarsku mrežu. U doba Medičija, Firenca postaje prestonica humanizma. Njegov sin Petar Kostobolnik (1416-1469) uprav­ ljao je firmom i gradom samo pet godina, nastavljajući mudro očevo upravljanje. Posle njegove smrti, nasledio gaje stariji sin Lorenco 1, zvani Veličanstveni (1449-1492), dok mu je mlađi brat Đulijano poginuo, kao žrtva zavere Pacija. Lorenco. me­ cena, prouzrokovao je bankrotstvo banke Mediči »Monte dei dotti«, koju je opteretio velikim dugovima. Njegov sin Pietro, prognan, beži iz Firence pred Karlom VIII i time se era banke Mediči završava. Ali, po­ rodica se ponovo vraća u Firencu. Đovani, budući papa Lav X (1475­ 1521). dolazi u Firencu 1512. godine. Lorenco II (1492-1519), otac Ka­ tarine, buduće francuske kraljice, dobija od pape titulu glavnog poglavara Crkve i vojvodstva Urbino, koje će kasnije prisvojiti. Firencom upravlja kardinal Đulio (1478-1534), koji će postati papa Klement VIII i suko­ biti se sa Karlom V. Posle pljačke Rima, Firentinci proteruju Medičije i proglašavaju Republiku, koja će biti kratkog veka, od 1527. do 1530.

Pošto su se papa i Karlo V pomirili, Aleksandar I postaje vojvoda od Fi­ rence. Ubio ga je Loreneino (1537), a na njegovo mesto je došao Kozimo 1. Vojvoda od Firence, zatim veliki voj­ voda od Toskane, Kozimo I osvaja čitavu provinciju Toskanu. Nasledio gaje sin Frančesko, koji nije imao mu­ škog naslednika. Posle smrti Frančeska, na presto je došao Kozimov brat Fernando I (1549-1609) koji je izgra­ dio luku Livorno i čija se nećaka Ma­ rija udala, 1601, za Anrija IV. Ko­ zimo II je vladao 1590-1621, kada počinje opadanje porodice. MELANHTON (MELANCHTON) Filip Švarcerd, zvani Melanhton, rođen je 1497. godine. Profesor grčkog na Univerzitetu u Vitenbergu; sprijateljio se sa Luterom i pratio ga u Lajpcig za vreme čuvene »debate« sa Johanom Ekom (1519). Napisao je Loci communes theologiae (Opita mesta teologije), delo na kome se te­ melji protestantska teologija. Objavio je Augzburšku veroispovesl (1530) i Odbranu veroispovesti (1531). Ali, humanist i Erazmov prijatelj, Melanh­ ton nije nikada potpuno odobrio Luterovu doktrinu o neslobodi volje; bio je naklonjen sinergizmu (sadejstvo), teološkoj koncepciji koja dopušta saradnju vernika sa spasiteljem. Posle smrti Oca reformacije, protestanti su se međusobno podelili na pristalice i protivnike Melanhtona; pomirili su se 1580, prihvatajući Formulu sloge. (Bibl.: R. Stupperieh, Melanchthon, Berlin, I960).

MEMLING, Flans Holandski slikar, izraziti predstavnik građanske klase; rođen kod Majnca. između 1430. i 1440; umro je u Brižu, 1494, gde je stalno živeo od 1466. godine. Memling nije bio novator, ali je flamansku tehniku slikarstva do­ veo do savršenstva. MEN 1CA Proizašla iz novčanih ugovora (instrumentum ex causa cambii), menica zahteva najčešće četiri osobe: da­ vaoca, uzimaoca, trasata i koris­ nika; u Firenci i Sijeni je u upotrebi već u XIII veku. Kratkoročna, iz­ van opasnosti od novčanog manipulisanja i prenošenja, menica postaje već početkom XV veka neophodno oruđe velike trgovine u zemljama la­ tinskog hrišćanstva. Ali. ubrzo se po­ kazalo da je ona i značajan kreditni instrument. (Bibl.: R. de Roover, l 'Evolution de la lettre de change, XIV1- XVIIesiècles. Paris, 1953). MIKELANĐELO (MICCHELANGELO) Vajar, slikar, graditelj i pesnik, Mikelanđelo Buonaroti je rođen kod Areca, 1475. godine. Živeo je i ra­ dio u Firenci i Rimu, gde je i umro, 1564. Stojeći po strani od svojih savremenika, koji su ga smatrali natčovekom zbog snage njegovog genija, Mikelanđelo je bio usamljen. »Sam kao dželat, čitavo njegovo delo, slikarstvo, vajarstvo, graditelj­ stvo i poezija izraz su jedinstvene snage..«. (Eli For). Otuda sva jačina njegove nepodnošljive more, koja se

555

odražava u njegovim nedovršenim skulpturama, a naročito na freskama u Sikstini, na svodu koji je slikao 1508-1512, i najviše u Strašnom sudu (1536-1541). »Tri pape su osudile i naredile da se uništi Strašni sud«, piše A. Mario. «Ра ipak. ovo delo je jedno od najmanje senzualnih«. Ovaj vajar, koji je prezirao slikarstvo osim fresaka - smatrajući ga dečjim poslom, više je vajar kada slika, nego kada kleše u kamenu. «Umetnost Mikelanđela uzdiže se iznad svih stilova; nju je nemoguće đefinisati« (A. Šastel). MILANO Krajem XV veka ima 100.000 stanovnika, a nešto više od 120.000 na početku XVII veka; uzrok ovako malom porastu broja stanovnika su ratovi u Italiji i kuga koja je harala 1574. godine. Industrijski grad - sa razvijenom proizvodnjom oružja, te zlatnih i srebrnih tkanina - uzdiže se iznad plodnog zemljišta, na kome se, u XVI veku, gaji pirinač. Milano je bio, takođe, jedan od centara ta­ lijanske renesanse, u kome su, kra­ jem XV veka, radili Bramante i Leonardo. Od 1470. u gradu deluje jedna značajna umetnička institucija - Dvorska kapela. Dva najznačajnija događaja u istoriji Milana ovoga doba su: zidanje katedrale (kao i kartuzijanskog manastira u Paviji), za vreme Dana Galeaca Viskontija. vojvode od Lombardije od 1397, i rekonstrukcija dvorca, te podizanje bolnice Spedale maggiore. prve svetovne bolnice u Evropi, za vreme Frančeska Sforce (1450-1466). U rukama Francuza

556

od 1499. do 1512, Milano i njegova država su 1515-1521. ponovo vraćeni sinovima Ludviga Mavarskog. Ali, Frančesko II Sforca umire i Milanska država postaje i zvanično vlasništvo Španije. MINCER, Toma (MÜNTZER, Thomas) Rođen oko 1489. godine. Mincer je najkontroverznija ličnost nemačke istorije XVI veka. Po marksističkoj istoriografiji, prvi je revolucionar modernog doba, dok ga danas svrs­ tavaju u «mesijance« srednjeg veka. Zarobljen u bici kod Frankenhauzena, pogubljenje 1525. godine. MONTENJ (MONTAIGNE) Rođen 1523; umro je 1592. godine. Potiče od dveju bogatih trgovačkih porodica: Ejkema. sa očeve strane, i Lopezovih (portugalskog porekla), sa majčine. Mišel Ejkem, zvani Montenj. nazvao se tako po malom imanju Montenj u Perigoru, koje je kupio njegov praded. Otac mu je bio gradonačelnik u Bordou 1554. Taj položaj je on zauzimao 1581-1585, posle završenih studija prava, koje su mu omogućile mesto savetnika na dvoru u Perigeu, a zatim u parlamentu u Bordou. Ali, već 1571, u 39. godini, Montenj prodaje ovo svoje poslednje zvanje i povlači se u dvorac u Montenju. Bogato oženjen, imao je u braku šest kćeri, od kojih je samo jedna os­ tala u životu, ali kojom se uopšte nije bavio, kao ni svojom ženom. Posle smrti La Boesija, jedinog njegovog prisnog prijatelja, Montenj se odaje čitanju, razmišljanju o samom sebi

i pisanju: to su bile beleške namenjene rođacima i prijateljima, koji će posle njegove smrti «uživati« đa ga opet nađu potpunog, istinskog i jasnog kao dan, u tim zapisima, ko­ jima se sav predao, kao u traganju za apsolutnim. Međutim, prvo iz­ danje njegove knjige Eseji postiglo je izvanredan uspeh; zato objavljuje i drugo izdanje, u uvećanom broju primeraka, u Bordou, 1582, i, konačno, i treće, u Parizu, zahvaljujući brizi njegove duhovne kćeri - gospođice de Gurne. Montenju pripada u francu­ skoj književnosti, i uopšte u francu­ skoj misli, posebno mesto: ni rene­ sansni čovek, ni klasik-«klasicizam bi me se užasavao« - Montenj ostaje ličnost potpuno individualističkog duha. MONTEVERDI, Klaudio Rođen je 1567. godine u Kremoni, gde je proveo đetinjstvo i mladost. U 23. godini stupa na dvor u Mantovi, kao svirač na violi i dvorski pevač; tu je proveo više od 20 godina, a za­ tim, 1613, odlazi u Veneciju, za diri­ genta kapele u crkvi San Marko; na tom položaju je ostao sve do svoje smrti, 1643. Monteverdi se ogle­ dao u svim muzičkim vrstama. Nje­ gova prva melodrama Orfej je izve­ dena 1607. godine; međutim, njegovo najznačajnije delo je opera Krunisanje Popeje. koju je komponovao u 75. godini, «poslednjoj etapi jednog maestralnog uspona«. MONTI Ime i formula su, bez sumnje, nastali u Firenci, gde su najpre označavali opštinske zajmove. Monti je tada zna­

čio gomi