O demokratiji u Americi (1990) 8675430035 [PDF]

Zitiervorschau

ALEKSIS DE TOKVIL

0 DEMOKRATIJI U AMERICI

ž i v n m r S - { rancuskog

ZIVOJIM ŽIVOJ,NOVIC

IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJ ANO VICA SREMSKI KARLOVCI CIID • TITOGRAD 1990.

Biblioteka THEORIA

Urednik ZORAN STOJANOVIĆ

Recenzenti: SRETEN MARIĆ i ZORAN STOJANOVIĆ Korektori: JOVANKA STOJIĆEVIĆ i DOBRILA VUČIČEVIĆ Kompjuterski slog: GRAFIČAR, Novi Sad

Naslov originala Alexis de Tocqueville, De la démocratie en Amérique, éd. Gallimard, Paris 1986.

CIP — KaTajioni3amija y ny&iHKaioijH Eii6jïH0TeKa MaTHue cprtcxe, H obh Caa

321.001.5(73)

TOKBIIJI, AjieKCHc ae O demokratiji u Americi / Aleksis de Tokvil ; preveo s francuskog Zivojin Zivojinovié. — Sremski Karlovci : Izdavačka knjižamica Zorana Stojanoviča ; Titograd : Centar za istraživačko-izdavačku delatnost, 1990. — 662 str. ; 22 cm. — (Biblioteka Theoria) Prevod delà: De la démocratie en Amérique/AIexis de Tocqueville. ISBN 86-7543-003-5 a) fleMoxpaTjija — AMepinca

PRVA KNJIGA

NAPOMENA UZ DVANAESTO IZDANJE1 Ma koliko krupni i iznenadni bili događaji koji su se za tren zbili pred našim očima, pisac ovog delà ima prava da kaže da ga oni nisu nimalo iznenadili. Ovu sam knjigu pisao, pre petnaest godina, obuzet jednom jedinom mišlju: o skorom, neodoljivom, sveopštem nastupanju demokratije u svetu. Pročitajte je opet, pa ćete na svakoj strani naići na svečano upozorenje koje podseća da se oblik društva menja, menja se stanje čovečanstva i bliži se jedna nova budućnost. Na čelu su bile ispisane ove reči: Postupni razvoj jednakosti delo je proviđenja. Takva su mu glavna svoj­ stva: sveopšti je, trajan, svakodnevno izmiče ljudskoj moći, sva zbivanja i svi ljudi služili su tome razvoju. Da li bi bilo mudro verovati da bi jedno pokolenje moglo zaustaviti društveno kretanje koje teče od davnina? Mislite li da će demokratija, pošto je srušila feudalizam i pobedila kralje­ ve, ustuknuti pred buržoazijom i bogatašima? Hoće li se zaustaviti sada kad je postala tako snažna, a protivnici joj tako slabi? Čovek koji je, u monarhiji koju je Julska revolucija više učvrstila no što ju je uzdrmala, ispisao te redove što su se kroz zbivanja isposta­ vili proročanskim, srne danas bez bojazni da ponovo privuče pažnju javnosti na svoje delo. Valja mu isto tako dopustiti da doda da sadašnje okolnosti pridaju njegovoj knjizi aktuelnost i praktičnu korisnost kakve nije imala kad se prvi put pojavila. Tada je postojalo kraljevstvo. Danas je ono srušeno. Američke institucije, koje su za monarhijsku Francusku bile samo predmet zani­ manja, za republikansku Francusku treba da budu predmet proučava­ nja. Novu vlast ne zasniva samo sila nego i dobri zakoni. Posle borca, zakonodavac. Onaj ruši, ovaj utemeljuje. Svaki treba da izvrši svoje delo. Sad se više ne pita hoćemo li u Francuskoj imati kraljevstvo ili republiku, nego nam ostaje da vidimo hoćemo li imati nemirnu repu­ bliku ili spokojnu republiku, republiku postojanu ili nepostojanu, re­ publiku miroljubivu ili ratničku, republiku liberalnu ili tlačiteljsku, republiku koja ugrožava sve;a prava vlasništva i porodice .ili republiku1 1 D elo je prvi put objavljeno 1835 (I deo), odnosno 1840 (II deo); pisac ovu napomenu piše posle Februarske revolucije u Francuskoj 1848 (Prim, prevodioca).

7

koja ih priznaje i potvrđuje. Strahovit problem, čije je rešenje važno ne samo za Francusku nego i za ćeli svet. Ako spasemo sebe, spašavamo u isti mah i sve narode što nas okružuju. Ako se upropastimo, upropašćujemo sa nama i sve njih. Ako budemo imali demokratsku slobodu ili ako pak budemo imali demokratsku tiraniju, sudbina sveta neće biti ista, pa se može reći da danas od nas zavisi hoće li se najzad republika svugde uspostaviti ili će se svugde ukinuti. A taj problem, koji smo mi tek postavili, Amerika je rešila pre više od šezdeset godina. Načelo suverenost naroda, koje smo mi kod nas juče ustoličili, onde vlada u potpunosti već šezdeset godina. Ono se onde primenjuje najneposrednije, najneograničenije, najapsolutnije. Već šezdeset godina, narod koji je od tog načela stvorio izvor svih svojih zakona, neprestano raste po broju stanovnika, kao teritorija, po bogatstvu, a imajte naročito u vidu i to da je za to vreme ne samo najviše napredovao nego je bio i najstabilniji od svih naroda sveta. Dok su sve narode Evrope tamanili ratovi ili razdirali građanski razdori, američki narod jedini je u civilizovanom svetu ostao u miru. Gotovo ćelu Evropu potresale su revolucije; Amerika nije imala čak ni pobuna; republika nije onde remetila, nego čuvala prava; lična svojina bila je onde većma zajemčena nego u ikojoj zemlji sveta, anarhija je u njoj ostala isto tako nepoznata kao i despotizam. Gde bismo drugde mogli naći većih nada i većih pouka? Ne svraćajmo pogled ka Americi zato da bismo ropski preslikavali ustano­ ve koje je ona sebi stvorila, već da bismo bolje shvatili kakve nama odgovaraju, ne toliko da bismo odande crpli primere, već da bismo crpli pouke, da bismo zajmili načela njenih zakona više nego njihove pojedinosti. Zakoni Francuske Republike u mnogim slučajevima mogu i treba da budu drugačiji nego oni koji vladaju u Sjedinjenim Država­ ma, ali načela na kojima se zasnivaju američke ustanove, ta načela reda, međusobne uravnoteženosti pojedinih vlasti, načela istinske slobode, iskrenog i dubokog poštovanja prava neophodna su svim republikama, treba da budu zajednička svima, i može se unapred reći da će onde gde se ta načela ne budu stekla republika ubrzo prestati da postoji. 1848.

8

UVOD Među novim predmetima posmatranja koji su mi za mog boravka u Sjedinjenim Državama privlačili pažnju, nijedan mi nije toliko pao u oči koliko građanska jednakost. Nije bilo teško otkriti ogroman uticaj koji ta prva činjenica vrši na društvena kretanja; ona usmerava građan­ sku svest, daje izvestan kroj zakonima; onima koji vladaju postavlja nova načela, a građanima uliva svojstvene navike. Ubrzo sam uočio da se uticaj iste te činjenice prostire i daleko izvan političkih običaja i zakona i da građanska jednakost isto tako moćno dejstvuje na građanstvo koliko i na vladu: ona stvara izvesria shvatanja, budi izvesna osećanja, sugerira običaje, a uobličava i sve ono što sama ne stvara. Tako sam, dakle, što sam više proučavao američko društvo, sve više video u građanskoj jednakosti ono izvorište iz koga kao da proizilazi svaka pojedinost i neprestano sam je viđao pred sobom kao središnju tačku u kojoj su se sticala sva moja zapažanja. A onda sam upravio misli ka našoj hemisferi, i učinilo mi se da i tu razabiram nešto slično prizoru koji mi je pružao Novi svet. Uočio sam kako se građanska jednakost, mada nije dostigla krajnje granice kao u Sjedinjenim Državama, njima svakim danom sve više bliži; i učinilo mi se da se i kod nas brzo primiče vlast iste takve demokratije kakva vlada u američkom društvu. U tome času rodila mi se zamisao o knjizi koju čitate. Jedna velika demokratska revolucija odvija se među nama; svi je vide, ali svi ne sude jednako o njoj. Jedni je smatraju nečim novim, i držeći da je slučajan događaj, nadaju se da će je još moći zaustaviti; drugi je smatraju nesavladivom, jer im se čini da je ona najneprekidnija i najustrajnija stvar u istoriji. Pomišljam za časak kakva je bila Francuska pre sedam stotina godina: vidim je izdeljenu među malobrojnim porodicama koje poseduju zemlju i vladaju stanovnicima; pravo zapovedanja prelazi tada nasledstvom s kolena na koleno; ljudi imaju samo jedno sredstvo da deluju jedni na druge, silu; nalazimo samo jedan izvor moći, zemljišni posed. Ali evo gde se začinje politička moć sveštenstva i ubrzo se širi. Sveštenstvo otvara svoje redove svima, siromahu i bogatašu, pučaninu i plemiću; jednakost počinje prodirati putem crkve u samu vlast, i onaj 9

koji je, kao kmet, tavorio u večitom ropstvu stupa, kao sveštenik, usred plemića i često stoluje iznad kraljeva. Kako društvo vremenom biva sve civilizovanije i postojanije, razli­ čiti odnosi između ljudi postaju složeniji i mnogobrojniji. Potreba za građanskim zakonima sve jače se oseća. Tada se javljaju pravnici; izlaze iz tame sudnica i prašnjavih budžaka pisarnica i zasedaju na vladarskom dvoru uz feudalne velikaše prekrivene hermelinom i oklopima. Kraljevi se upropašćuju u golemim poduhvatima; plemići se is­ crpljuju u ratovanju za svoj račun; građani se bogate trgovinom. Uticaj novca počinje se osećati u državnim poslovima. Trgovina postaje novi izvor moći, a finansijeri postaju politička snaga koju i preziru i laskaju j°jMalo pomalo i prosvećenost se širi; vidimo kako se budi smisao za književnost i umetnost; i duhovne sposobnosti postaju sad činilac uspeha; nauka je jedno od sredstava vladanja, inteligencija je jedna -od društvenih snaga; obrazovani stupaju u javne poslove. Međutim, što se više otkrivaju novi putevi da se dođe do moći, vidimo kako opada vrednost porekla. U XI veku plemstvo je bilo od neprocenjive vrednosti; u XIII ono se kupuje; prva takva dodela plem­ stva bila je 1278, i jednakost se najzad uvlači u vlast putem same aristokratije. Tokom sedam stotina proteklih godina dešavalo se katkad da su plemići, u borbi protiv kraljevske vlasti ili da bi preoteli moć suparnici­ ma, davali izvesnu političku moć puku. Još se češće viđalo da kraljevi daju učešća u upravljanju nižim klasama u državi, da bi potisnuli aristokratiju. U Francuskoj su se kraljevi pokazali najaktivniji i najpostojanijim izjednačiteljima. Kad su bili ambiciozni i jaki, radili su na tome da puk uzdignu na nivo plemstva; a kad su bili umereni i slabi, dopuštali su da narod stane i iznad njih samih. Jedni su pomagali demokratiji svojom darovi tošću, drugi svojim manama. Luj XI i Luj XIV starali su se da pod svojim prestolom sve izjednače, a Luj XV se najposle sa svojim dvorom spustio u prah. Otkako su građani počeli posedovati zemlju i izvan zakupa od feudalaca, a pokretno bogatstvo, budući poznato, moglo i samo da utiče i pribavlja moć, svaki je izum u umećima, svako usavršenje u trgovini i proizvodnji stvaralo nove elemente jednakosti među ljudima. Od toga časa, svi postupci koji se otkrivaju, sve potrebe koje se rađaju, sve želje koje traže da budu zadovoljene znače napredak ka sveopštem izjedna­ čavanju. Sklonost ka raskoši, ljubav prema ratovanju, vlast mode, najpovršnije strasti ljudskog srca kao i one najdublje, sve kao da složno radi na tome da osiromaši bogate a obogati siromašne. Otkako su radovi ljudskog uma postali izvor moći i bogatstva, svako unapređenje nauke, svako novo saznanje, svaka nova ideja morali su se smatrati zametkom moći nadohvat narodu. Pesništvo, govorništvo, pamćenje, čari duha, vatrometi uobrazilje, duboke misli, svi ti 10

darovi koje nebo deli nasumce, koristili su demokratiji, pa i kad su bili u posedu njenih protivnika, ipak su služili njenoj stvari time što su isticali prirodnu veličinu čoveka; tekovine demokratije širile su se, dakle, sa tekovinama civilizacije i prosvećenosti, a književnost je bila arsenal otvoren svima, u koji su slabi i siromašni svakodnevno dolazili po oružje. Kad listamo stranice naše istorije, ne nailazimo takoreći ni na jedan krupan događaj u proteklih sedamsto godina koji nije ispao u korist jednakosti. Krstaški ratovi i ratovi sa Englezima desetkuju plemiće i rasparčavaju njihove zemlje; uspostavljanje opština uvodi demokratsku slobodu usred feudalne monarhije; izum vatrenog oružja izjednačava seljaka i plemića na bojnom polju, štamparstvo pruža podjednaku hranu njiho­ voj inteligenciji; pošta donosi videlo na prag kolibe siromaha kao i pred kapije palata; protestantizam uči da su svi ljudi u stanju da nađu put do neba. Amerika, kad je otkrivena, otvara uspešnim poduhvatima hiljade novih puteva i neznanom pustolovu nudi bogatstvo i moć. Ako razmotrite šta se od XI veka zbiva u Francuskoj svakih pedeset godina, svakako ćete zapaziti da se na kraju svakog takvog perioda desila jedna dvostruka revolucija u stanju društva. Plemić se spustio na društvenoj lestvici, pučanin se popeo; jedan se spušta, drugi se penje. Svako pola veka približava ih i oni će se uskoro sresti. A to nije svojstveno samo Francuskoj. Na koju god stranu bacili pogled, opažamo kako se ista revolucija nastavlja u svem hrišćanskom svetu. Svugde smo videli kako su razni događaji u životu nacija ispali u korist demokratije; svi su joj ljudi pomagali svojim naporima: i oni koji su smerali da doprinesu njenim uspesima i oni koji nisu ni pomišljali da joj služe; i oni koji su se za nju boiili, a i oni koji su se izjasnili kao njeni neprijatelji; svi su, jedni preko drugih, bili gonjeni istim putem, svi su radili zajednički, jedni i protiv svoje volje, drugi i ne znajući, šlepa oruđa u rukama Božijim. Postupni razvoj građanske jednakosti delo je, dakle, Proviđenja, takva su mu glavna svojstva: sveopšti je, trajan, svakodnevno izmiče ljudskoj moći; sva zbivanja i svi ljudi služe tome razvoju. Da li bi bilo mudro verovati da će napori jednog pokolenja moći zaustaviti takvo društveno kretanje koje teče od davnina? Mislite li da će demokratija, pošto je srušila feudalizam i pobedila kraljeve, ustu­ knuti pred buržoazijom i bogatašima? Hoće li se zaustaviti sada kad je postala tako snažna, a protivnici joj tako slabi? Kuda li mi to idemo? Niko to ne bi umeo reći; jer već nam nedostaju mere za poređenje: društvena jednakost u naše je dane veća među hrišćanima nego što je u ikoje doba bila u ikojoj zemlji na svetu; tako nam veličina onog što je već učinjeno onemogućava da predvidi­ mo šta se još može učiniti. 11

Cela ova knjiga koju počinjete čitati napisana je pod utiskom neke vrste pobožne strave koju je u piščevoj duši izazvao prizor te neodoljive revolucije što već toliko vekova korača preko svih prepreka i koju i danas vidimo kako napreduje usred ruševina koje je oborila. Nije nužno da Bog sam progovori da bismo otkrili pouzdane znake njegove volje; dovoljno je da ispitamo kakvo je uobičajeno kretanje prirode i stalni smer zbivanja; i da Tvorac ne podigne glas, znam da zvezde hode prostorom po krivuljama koje je njegov prst ocrtao. Kad bi dugotrajno posmatranje i iskreno promišljanje navelo ljude našeg doba da uvide da je postupni i sve veći razvoj jednakosti u isti mah i prošlost i budućnost njihove istorije, već samo to otkriće pridalo bi tome razvoju svojstvo volja Svevišnjeg gospodara. Hteti zaustaviti demokratiju činilo bi se onda boriti se protiv samoga Boga, te bi narodima preostalo samo da se povinuju društvenom stanju koje im Proviđenje nameće. Čini mi se da hrišćanski narodi pružaju danas stravičan prizor: kretanje koje ih nosi već je dovoljno snažno, te se ne može zaustaviti, a nije još dovoljno brzo da bi se ljudi odrekli nade da mogu njime upravljati; sudbina njihova u njihovim je rukama, ali uskoro će im izmaći. Poučiti demokratiju, podstaći, ako se može, verovanja koja su joj svojstvena, pročistiti njen moral, učiniti joj kretanje ravnomernim, zameniti malo pomalo neiskustvo umećem u javnim poslovima, njene slepe nagone zameniti spoznajom o njenim istinskim interesima; uprav­ ljanje njome prilagoditi okolnostima i ljudima, to je prva među dužnos­ tima koje se u naše dane nameću onima koji upravljaju društvom. Jednome sasvim novom svetu treba novo političko umeće. Ali na to mi i ne mislimo: našavši se usred brze reke, uporno upiremo oči u poneku olupinu koju još opažamo na obali, dok nas struja nosi i vuče unatraške ka ponorima. Nema naroda u Evropi u kojeg je velika revolucija što sam je opisao brže uznapredovala nego u nas; ali ona se u nas uvek kretala nasumce. Nikada naši državni poglavari nisu pomišljali da išta unapred za nju pripreme; ona se odvijala protiv njihove volje ili bez njihova znanja. Najmoćniji, najumniji i najmoralniji staleži nacije nisu se nimalo trudili da njome ovladaju i upravljaju. Demokratija je, dakle, bila prepiištena svojim divljim nagonima; rasla je kao ona deca lišena očinskog staranja, što rastu sama po ulicama naših gradova i upoznaju samo poroke i bedu društva. Za njeno postojanje kao da se nije ni znalo, a ona se već odjednom dočepala vlasti. Svako se onda pokorno potčinio i najsitnijim njenim prohtevima; obožavali su je kao simbol moći; kad je, potom, oslabila usled sopstvenih preterivanja, zakonodavci su nepromišljeno naumili da je unište, umesto da nastoje da je pouče i poprave, pa ne želeći da je nauče vladati, mislili su samo na to kako da je istisnu iz vlasti. 12

Iz toga je proizašlo to da se demokratska revolucija dogodila u društvenoj građi a da je nije bilo u zakonima, idejama, navikama i moralu, što bi bila promena nužna da bi ta revolucija postala korisna. Tako imamo demokratiju bez onoga što treba da ublaži njene mane a istakne joj prirodne prednosti; te videči već zla koja ona donosi sobom, ne znamo još dobra koja može doneti. Dok je kraljevska vlast, oslanjajući se na aristokratiju, mirno upravljala evropskim narodima, društvo je, i usred bede, uživalo izvesne vrste blagodeti, koje danas teško možemo da razumemo i da cenimo. Moć nekolicine podanika postavljala je nesavladive prepreke vla­ darevoj tiraniji; a kraljevi, osećajući, uostalom, da u očima puka imaju gotovo božansko svojstvo, baš su iz toga strahopoštovanja koje su ulivali crpli volju da ne zloupotrebljavaju svoju vlast. Nalazeći se na ogromnom odstojanju od puka, plemići su istovre­ meno njegovoj sudbini poklanjali onakvu blagonaklonu i spokojnu pažnju kao pastir svome stadu; pa premda nisu u siromahu gledali nekoga sebi ravnog, bdeli su nad njegovom sudbinom kao nad nečim što im je Proviđenje poverilo na čuvanje. Budući da nije imao ni predstavu o nekakvom drugačijem društve­ nom položaju nego što je bio njegov, te nije ni zamišljao da bi se ikad mogao izjednačiti s glavarima, narod je primao njihova dobročinstva, a prava im nije osporavao. Voleo ih je kad su bili milostivi i pravedni, a njihovoj strogosti potčinjavao se bez muke i bez poniženja kao neizbežnim nevoljama koje mu šalje Božja ruka. Praksa i običaji postavljali su, uostalom, granice tiraniji i uspostavljali neku vrstu prava i usred silništva. Pošto ni plemić nije ni pomišljao da bi mu ko hteo oteti povlastice koje je smatrao legitimnim, a kmet je svoju podređenost smatrao posledicom nepromenjivog prirodnog poretka, možemo pojmiti što se nekakva međusobna blagonaklonost mogla uspostaviti između tih dveju klasa koje je sudbina tako nejednako darovala. Jeste tada bilo u društvu nejednakosti, bede, ali duše nisu bile unižene. Ljude ne izopačava vlast ili navikavanje na poslušnost, već korišćenje moći koju smatraju nezakonitom i poslušnost vlasti koju smatraju uzurpiranom i ugnjetačkom. S jedne strane bila su blaga, sila, dokolica, a sa njima i probirljivost u raskoši, profinjenost ukusa, duhovna uživanja, kult umetnosti; s druge, rad, prostota i neznanje. Ali i usred toga neukog i neotesanog mnoštva nailazilo se na snažne strasti, plemenita osećanja, duboku veru i sirove vrline. Tako sazdana društvena zajednica mogla je imati postojanosti, moći, a naročito slave. Ali evo gde se staleške razlike remete; pregrade između ljudi umanjuju se; posedi se rasparčavaju, vlast se deli, prosvećenost širi, pameti se izjednačuju; društveno stanje postaje demokratsko, i carstvo 13

demokratije uspostavlja se najposle mirnim putem u institucijama i običajima. Zamišljam onda jedno društvo u kome bi svi, videći u zakonu svoje delo, voleli zakon i bez muke mu se potčinjavali; u kome bi se autoritet vlasti uvažavao kao nužan, a ne kao od Boga dat, te ljubav prema državnom poglavaru ne bi bila nekakva strast, nego jedno razložno i spokojno osećanje. Pošto bi svako imao prava i bio siguran da će ta prava sačuvati, između svih staleža uspostavilo bi se jedno muževno poverenje i kao nekakva uzajamna blagonaklonost, isto tako daleka i od oholosti kao i od poniženja. Poznajući svoje istinske interese, narod bi shvatao da treba prihvatati i obaveze ako se želimo koristiti blagodetima društva. Slobodno udruživanje građana moglo bi onda zameniti pojedinačnu moć plemića, a država bi bila zaštićena i od tiranije i od bezvlašća. Shvatam da u tako ustrojenoj državi društvo neće biti nepromenljivo; ali društvena kretanja moći će u njoj biti ravnomerna i postupna; ako i bude u njoj manje sjaja nego u aristokratskoj, biće bar i manje bede; uživanja će se u njoj manje dovinuti do vrhunca, ali će blagosta­ nje biti u većoj meri sveopšte; učenost će biti manje visoka, ali i neznanje rede; osećanja manje snažna, ali i običaji pitomiji; zapažaće se manje poroka i zločina. Umesto oduševljenja i žarke vere, prosvećenost i iskustvo postizaće ponekad od građana velike žrtve; pošto je svaki čovek podjednako slab, osećaće podjednaku potrebu za svojim bližnjima; a znajući da njihovu podršku može dobiti samo pod uslovom da sa njima sarađuje, lako će otkriti da se za njega lični interes poistovećuje sa opštim. Nacija, uzeta u celini, biće manje blistava, manje slavna, manje snažna možda; ali u njoj će blagostanje većine građana biti veće, i narod će se pokazati smirenijim, ne što neće imati nade da će mu biti bolje, nego što će znati da mu je dobro. Ako sve i ne bi bilo dobro i korisno u takvom poretku, društvo bi bar usvojilo sve što takav poredak može pružiti korisnog i dobrog, a ljudi bi, napuštajući zauvek društvene prednosti koje može da pruži aristokratija, stekli sva dobra koja može ponuditi demokratija. Ali šta smo mi, napustivši društveni poredak naših predaka, odba­ civši njihove institucije, ideje i običaje, šta smo mi stekli umesto toga? Ugled kraljevske vlasti iščezao je, a nije zamenjen visokim dosto­ janstvom zakona; u naše vreme, narod prezire vlast, ali je se boji, a strah otima od njega više nego što je nekada davalo poštovanje i ljubav. Zapažam da smo uništili individualne egzistencije koje su mogle pojedinačno da se bore protiv tiranije; ali vidim da je samo vlast nasledila sve prerogative otete porodicama, korporacijama ili pojedin­ cima: namesto ponekad ugnjetačke sile jednoga malog broja građana, ali koja je održavala društveni poredak, nastupila je, dakle, slabost sviju. 14

Rasparčavanje imetaka smanjivalo je rastojanje koje je delilo siro­ maha od bogataša; ali time što su se približili, oni kao da su našli novih razloga da se mrze, i bacajući jedan na drugog poglede pune straha i zavisti, jedan drugog potiskuju sa vlasti; ni za jednog ni za drugog ne postoji pojam prava, i sila im se obojici čini jedinim razlogom sada­ šnjeg stanja i jedinim jemstvom budućnosti. Siromah je sačuvao većinu predrasuda svojih dedova, ali bez njiho­ ve vere; njihovo neznanje, ali bez njihovih vrlina; prihvatio je, kao pravilo za svoje postupke, doktrinu interesa, ali bez njenog pravog poznavanja, a sebičnost mu je isto toliko šlepa koliko mu je nekada šlepa bila i odanost. Društvo je mirno, ne zato što je svesno svoje snage i blagostanja, već naprotiv zato što veruje da je slabo i nemoćno; boji se da će izdahnuti ako učini kakav napor: svako oseća zlo, ali niko nema hra­ brosti ni energije neophodne da se potrudi radi boljitka; imamo želje, žaljenja, ucveljenost i radosti koje ne daju ništa vidljivog ni trajnog, nalik na staračke strasti koje dovode samo do nemoći. Tako smo napustili ono što je nekadašnje stanje moglo pružati dobrog a da nismo stekli ono što bi sadašnje stanje moglo nuditi korisnog; srušili smo aristokratsko društvo, pa stojeći samozadovoljno usred ruševina staroga zdanja, kao da hoćemo da se u njima zauvek nastanimo. Ni ono što se događa u misaonom svetu nije manje žalosno. Ometana u svom hodu ili prepuštena bez potpore svojim nesređe­ nim strastima, demokratija je u Francuskoj oborila sve što joj se našlo na putu, uzdrmala ono što nije uništila. Nismo videli da je malo pomalo ovladala društvom da bi u njemu mirnim putem uspostavila svoju moć; nije prestala koračati usred nereda i bojnog meteža. Obuzet borbenim žarom, prekoračujući prirodne granice svog ubeđenja pod pritiskom ubeđenja i preterivanja svojih protivnika, svako gubi iz vida pravi predmet kome teži i reći mu malo odgovaraju istinskim osećanjima i skrivenim porivima. Otud ova čudesna zbrka kojoj smo prinudni svedoci. Uzalud tražim po sećanju, ne nalazim ništa što bi zasluživalo da zada više bola i izazove više sažaljenja nego ovo što nam se zbiva pred očima; izgleda da su se u naše doba pokidale veze koje spajaju mišlje­ nje sa sklonostima i dele s uverenjima; saglasnost koja se oduvek zapažala između osećanja i ideja ljudi kao da je uništena, i reklo bi se da su svi zakoni duhovne analogije ukinuti. Još srećemo među nama hrišćane pune revnosti, čija pobožna duša voli da se hrani istinama zagrobnog života; oni će se, bez sumnje, pokrenuti u prilog ljudske slobode, koja je izvor svake moralne uzvišenosti. Hrišćanstvu, koje je sve ljude izjednačilo pred Bogom, neće biti nemilo da vidi sve građane jednake pred zakonom. Ali nekim čudnim sticajem okolnosti, religija se uhvatila u kolo sa silama koje demokrati­ ja obara, i često joj se dešava da odbacuje jednakost, koju inače voli, i 15

da proklinje slobodu kao kakvog neprijatelja, a kad bi je uzela za ruku, mogla bi osvetiti njene napore. Pored tih pobožnih ljudi, otkrivam i druge, čiji su pogledi uprti više u zemlju nego u nebo; pristalice slobode, ne samo zato što u njoj vide ishodište najplemenitijih vrlina, nego naročito zato što je smatraju izvorom najvećih blagodeti, oni iskreno žele da obezbede njeno carstvo te da svi ljudi okuse njena dobročinstva: shvatam da će oni pohitati da prizovu religiju u pomoć, jer moraju znati da se ne može uspostaviti carstvo slobode bez carstva morala, niti utemeljiti moral bez verovanja; ali opazili su religiju u redovima svojih protivnika, i to im je dosta: jedni je napadaju, a drugi se ne usuđuju da je brane. Prošli vekovi videli su niske i potkupljive duše kako preporučuju ropstvo, dok su se nezavisni duhovi i blagorodna srca borili bez nade da spasu ljudsku slobodu. Ali u naše dane često srećemo ljude po prirodi plemenite i ponosne, a mišljenje im je u direktnoj suprotnosti s njiho­ vim sklonostima, te hvale poniznost i niskost, koje sami nisu nikad pokazivali. Ima ih i drugih, koji, naprotiv, o slobodi govore kao da bi mogli osećati što je u njoj sveto i veliko, i bučno traže za čovečanstvo prava koja su sami uvek poricali. Opažam ljude vrle i miroljubive, koje njihovo čestito vladanje, smirene navike, imetak i znanje prirodno stavljaju na čelo ljudstva koje ih okružuje. Puni iskrene ljubavi prema otadžbini, oni su spremni da za nju prinesu velike žrtve: međutim, civilizacija nalazi često u njima protivnike; oni brkaju njene zloupotrebe s njenim blagodetima, a u njihovom mnenju pojam zla je nerazlučivo spojen s pojmom novoga. Bliske njima vidim i neke druge, koji, u ime progresa, nastojeći da čoveka materijalizuju, hoće da nađu što je korisno ne mareći za ono što je pravo, nauku daleko od verovanja i blagostanje odvojeno od vrline: ovi sebe nazivaju zatočnicima moderne civilizacije i bezočno joj staju na čelo, uzurpirajući mesto koje im se prepušta, a koje im osporava njihova nedostojnost. Gde smo, dakle, sada? Pobožni ljudi bore se protiv slobode, a prijatelji slobode napadaju religiju; plemeniti i blagorodni duhovi hvale ropstvo, a niske i ropske duše preporučuju nezavisnost; čestiti i prosvećeni građani neprijatelji su svakog progresa, dok ljudi bez rodoljublja, ljudi nedoličnog vladanja proglašavaju sebe apostolima civilizacije i prosvećenosti! Zar su svi vekovi bili nalik našem? Je li čovek uvek, kao u naše dane, video pred sobom takav svet u kome se ništa ne usklađuje, u kome je vrlina bez stvaralačkog dara, a stvaralaštvo bez časti; u kome se ljubav prema redu brka sa sklonošću ka tiraniji, a sveti kult slobode s prezirom prema zakonima; u kome savest baca tek mutnu svetlost na ljudske postupke; u kome se više ništa ne čini zabranjeno, ni dopušte­ no, ni pošteno, ni sramno, ni istinito, ni lažno? Da li da pomislim da je Tvorac stvorio čoveka da bi ga ostavio da se beskrajno koprca u misaonoj bedi koja nas okružuje? Ne bih to 16

mogao verovati: Bog priprema evropskim društvima postojaniju i mir­ niju budućnost; ne znam njegove naume, ali neću prestati da u njih verujem samo zato što ne mogu da ih prozrem, a radije sumnjam u svoju pamet nego u njegovu pravičnost. Ima jedna zemlja na svetu gde je velika društvena revolucija o kojoj govorim približno dostigla, čini se, svoje prirodne granice; ona se onde dogodila jednostavno i lako, ili bi se još pre moglo reći da ta zemlja vidi rezultate demokratske revolucije koja se odvija u nas, a da i nije imala samu revoluciju. Iseljenici koji su otišli u Ameriku i onde se nastanili početkom XVII veka nekako su izdvojili načelo demokratije od svih onih protiv kojih su se borili u starim evropskim društvima, pa su jedino njega presadili na obale Novog sveta. Tu je ono moglo da raste u slobodi, i koračajući uporedo s naravima, moglo je mirnim putem da se razvije u zakonima. Čini mi se van sumnje da ćemo i mi, ranije ili kasnije, doći, kao i Amerikanci, do gotovo potpune građanske jednakosti. Ne zaključujem otuda da n,am je suđeno da jednog dana, iz takvoga društvenog stanja, izvedemo političke konsekvence kakve su Amerikanci iz njega izveli. Daleko sam od toga da verujem da su oni pronašli jedini oblik vlasti koji demokratija može za sebe da izabere; ali dovoljno je da uzrok iz koga se rađaju zakoni i običaji bude u dve zemlje istovetan pa da nam bude od ogromnog značaja da saznamo šta je on proizveo u svakoj od njih. „ '■ Nisam, dakle, samo zato posmatrao Ameriku da bih zadovoljio radoznalost, uostalom opravdanu; hteo sam da nađem i pouku kojom bismo se mogli koristiti. Grdno bi se prevario onaj ko bi pomislio da sam hteo da pišem slavopojku; ko god pročita ovu knjigu sasvim će se uveriti da mi nije to bila namera; cilj mi nije bilo ni to da preporučim ovakav ili onakav oblik vlasti uopšte; jer ja sam od onih koji veruju da gotovo nikad nema apsolutne valjanosti u zakonima; nisam čak imao na umu ni da prosudim da li je društvena revolucija, čije mi se nastupa­ nje čini neodoljivim, probitačna ili pogubna za čovečanstvo; uzeo sam tu revoluciju kao svršen čin, ili kao čin koji je blizu izvršenja, pa sam među narodima koji su doživeli da se ona u njih dogodi potražio onaj u koga je ona dostigla najpotpuniji i najmirniji razvoj, kako bih jasno razabrao njene prirodne posledice i sagledao, ako je mogućno, način da se ona učini korisnom ljudima. Priznajem da sam u Americi video više nego samo Ameriku; tražio sam u njoj jedan obrazac same demokratije, njenih sklonosti, njenog karaktera, njenih predrasuda, njenih strasti; hteo sam da je upoznam, ma i samo zato da bih bar saznao čemu treba da se od nje nadamo ili pribojavamo. U prvome delu ovog rada pokušao sam, dakle, da pokažem pravac u kome je demokratija, predavši se u Americi svojim sklonostima i prepuštena, gotovo bez sputavanja, svojim nagonima,.prirodno usmeravala zakone, kako je delovala na vlasti i uopšte kakvu je moć postizala 17

u javnim poslovima. Hteo sam da saznam koja su dobra i koja zla što ih ona proizvodi. Istraživao sam koje su mere predostrožnosti Amerikanci preduzimali da je usmeravaju, a koje pak nisu, i nastojao sam da razaberem uzroke koji joj omogućuju da vlada društvom. Cilj mi je bio da u drugome delu prikažem uticaj građanske jednakosti i vlasti demokratije na građansko društvo, na navike, ideje i vladanje ljudi; ali osećam manje žara za ostvarenje te zamisli. Pre no što bih mogao da tako izvršim zadatak koji sam sebi postavio, moj rad bi postao gotovo izlišan. Drugi jedan pisac treba uskoro da prikaže čitaocima glavne crte američkih naravi, a on će, zaklanjajući lakim velom ozbiljnost te slike, pridati istini takve čari kakvima je ja ne bih umeo ukrasiti.2 Ne znam jesam li uspeo da prikažem ono što sam video u Americi, ali siguran sam da sam iskreno imao tu želju i da nikad nisam — do možda nehotice — popustio potrebi da činjenice prilagodim idejama, umesto da ideje potčinim činjenicama. Kad se nešto moglo ustanoviti pomoću pisanih dokumenata, sta­ rao sam se da pribegnem originalnim tekstovima i najautentičnijim i najcenjenijim đelima.3 Izvore sam označio u napomenama, i svako će ih moći proveriti. Kad je reč o mišljenjima, o političkoj praksi, o zapaža­ njima o moralu, nastojao sam da konsultujem najupućenije ljude. Kad je stvar bila značajna ili sumnjiva, nisam se zadovoljavao samo jednim svedokom, nego sam se opredeljivao po sveukupnim svedočenjima. Ovde čitalac nužno treba da mi veruje na reč. U potvrdu onoga što iznosim često sam mogao navesti autoritet imena koja su poznata ili su bar dostojna da to budu; ali uzdržao sam se da to činim. Stranac često sazna u domu svog domaćina važne istine, koje bi ovaj možda skrio od prijatelja; pred strancem čovek olakša duši kazujući i ono o čemu inače mora da ćuti; ne boji se da će ovaj biti indiskretan, jer je samo u prolazu. Sve što mi je tako poveravano beležio sam odmah, ali to nikad neće izaći iz mojih beležnica; više volim nauditi uspehu svog izlaganja 2 U vreme kad sam objavio prvo izdanje ovog delà, g. Gistav de Bomon (Gustave de Beaumont), moj saputnik na putovanju po Americi, još je radio na svojoj knjizi Marija, ili Ropst\’o u Sjedinjenim Državama, koja je kasnije objavljena. Glavni cilj g. de Bomona bio je da istakne i prikaže položaj Crnaca u angloameričkom društvu. Njegovo će delo baciti novu i jarku svetlost na pitanje ropstva, životno pitanje za Sjedinjene Države. Možda se i varam, ali čini mi se da će knjiga g. de Bomona, pošto prvo bude veoma zanimala one koji u njoj budu hteli da crpe emocije i nađu slike, moraju postići postojaniji i još trajniji uspeh kod onih čitalaca koji pre svega žele vente slike i duboke istine. 3 Zakonodavni i upravni dokumenti stavljani su mi na raspolaganje sa predusretljivošću koje ću se uvek sa zahvalnošću sećati. Medu američkim zvaničnicima koji su mi time olakšali istraživanja pomenuću naročito g. Edvarda Livingstona, u ono doba državnog sekretara (sada opunomoćenog ministra u Parizu). Za vreme mog boravka u Kongresu, g. Livingston je ljubazno dopustio da mi se prikaže većina dokumenata kojima sada raspolažem, a koja se tiču savezne vlasti. G. Livingston je jedan od onih retkih ljudi koje čovek zavoli čitajući njihove spise, kojima se divi i poštuje ih i pre no što ih upozna, a srećan je kad im duguje zahvalnost.

18

nego da svoje ime dodam spisku onih putnika koji za velikodušno gostoprimstvo uzvraćaju jedom i neugodnostima. Uprkos mom trudu, znam da ništa neće biti lakše nego kritikovati ovu knjigu, ako iko ikad naumi da je kritikuje. Oni koji budu hteli da pobliže razmotre moje delo naći će u njemu celome, mislim, jednu osnovnu misao, koja takoreći povezuje sve nje­ gove delove. Ali vrlo je velika raznovrsnost predmeta kojima sam imao da se pozabavim, pa će onaj koji preduzme da neku pojedinost suprot­ stavi svekolikim činjenicama koje navodim, i neku izdvojenu ideju celini ideja, bez po muke u tome uspeti. Želeo bih, dakle, da čitalac bude toliko milostiv da me čita u istome onom duhu koji je prožimao moj rad i da o mojoj knjizi sudi po opštem utisku koji ostavlja, kao što sam i ja sâm tako odlučio, ne sa ovog ili onog razloga, nego sa mnoštva razloga. Ne treba isto lako zaboraviti ni to da je autor prinuđen, ako hoće da ga čitalac razume, da svaku svoju ideju razvije do svih njenih teorijskih konsekvenci, pa često i do granica netačnog i neprimenljivog; jer mada je u delanju nekad nužno udaljiti se od pravila logike, u izlaganju se to ne može činiti, pa čovek nailazi na gotovo isto toliko teškoća u tome da bude nedosledan u rečima koliko ih obično nalazi u tome da u delima bude dosledan. Završavam time što ću i sam ukazati na nešto što će veliki broj čitalaca smatrati glavnom manom ovog delà. Ova knjiga ne svrstava se ni iza koga; pišući je, nisam imao na umu niti da poslužim niti da se suprotstavim ikojoj stranci; preduzeo sam da vidim, ne drugačije, nego dalje nego stranke; i dok se one bave sutrašnjicom, ja sam hteo da mislim na budućnost.

19

Prvi deo

GLAVA I KONFIGURACIJA SEVERNE AMERIKE

Severna Amerika deli se na dve prostrane oblasti, jedna se spušta ka polu, druga ka ekvatoru. — Dolina Misisipija. — Tragovipreobličavanja globu­ sa koje tu nalazimo. — Obala Atlantskog okeana na kojoj su osnovane prve engleske naseobine. — Različit izgled Južne i Severne Amerike u doba otkrića Amerike. — Šume Severne Amerike. — Prerije. — Nomadska urođenička plemena. — Njihov izgled, običaji, jezik. — Tragovi jednog nepoznatog naroda. U svojoj geografskoj konfiguraciji Severna Amerika pokazuje neke opšte crte koje se već prvim pogledom lako uočavaju. Nekakav metodičan red vladao je u raspoređivanju kopna i vode, planina i dolina. Nekakav jednostavan i veličanstven poredak otkriva se tu čak i usred raznorodnih prizora i krajnje raznolikosti pejsaža. Severna Amerika deli se na dve gotovo podjednake prostrane oblasti. Jednoj je na severu granica Severna polarna oblast, na istoku i na zapadu dva velika okeana. Ona se dalje prostire ka jugu i obrazuje trougao, čije se nepravilne strane sustiču ispod velikih kanadskih jezera. Druga počinje gde se završava prva i prostire se po svem ostalom delu kontinenta. Prva je blago nagnuta ka polu, druga ka polutaru. Zemljište koje obuhvata prva oblast spušta se ka severu tako neosetnim nagibom da bi se gotovo moglo reći da obrazuje visoravan. U unutrašnjosti te ogromne zaravni ne nailazimo ni na visoke planine, ni na duboke udoline. Vodeni tokovi vijugaju po njoj bez ikakva reda; reke se tu prepliću, spajaju, razdvajaju, ponovo susreću, gube se u hiljadama močvara, vijugaju neprestano vodenim lavirintom koji stvaraju, i tek posle be­ zbrojnih krivudanja najposle stižu do polarnih mora. Velika jezera kojima se završava ta prva oblast nisu obrubljena brdima ili stenama kao većina jezera Starog sveta; obale su im ravne i uzdižu se tek nekoliko stopa iznad ravni vode. Svako od njih tvori, dakle, kao kakav golem, vrškom pun pehar; i najmanje promene u strukturi globusa izručile bi njihove valove prema polu ili ka tropskim morima. 23

Druga je oblast neravnija od prve i bolje priugotovljena da postane stalno stanište ljudi; dva duga planinska lanca dele je po svoj dužini; jedan, po imenu Aligenski ili Apalački masiv, prati obalu Atlantskog okeana; drugi se spušta paralelno sa Tihim okeanom. Prostor obuhvaćen tim dvama planinskim lancima iznosi oko 3,500.000 km12.1 Površina mu je, dakle, oko šest puta veća od Fran­ cuske.2 Ta ogromna teritorija čini, međutim, jednu jedinu udolinu, koja se spušta sa zaobljenih vrhova Aligenskih planina, pa ne nailazeći na prepreke, ponovo se penje do vrhova Stenovitih planina. U dnu te doline teče jedna ogromna reka. Ka njoj sa svih strana pritiču vodeni tokovi koji se slivaju s planina. Francuzi su tu reku nekad zvali Sveti Luj, za spomen na odsutni zavičaj; a Indijanci su je, na svom pompeznom jeziku, zvali Ocem Voda ili Misisipi. Misisipi izvire na razmeđi dveju velikih oblasti o kojima sam malopre govorio, oko vrha visoravni koja ih razdvaja. Blizu njega izvire i druga jedna reka, koja se uliva u polarna mora.3 Misisipi kao da se neko vreme koleba kojim će putem krenuti: više puta vraća se u suprotnom pravcu i tek pošto uspori tok u jezerima i močvarama, odluči se najzad i polako opisuje svoju putanju ka jugu. Čas miran u svome glinenom koritu, koje mu je priroda izdubila, čas nabujao od pljuskova, Misisipi svojim tokom natapa više od hiljadu milja.4 Dve hiljade kilometara uzvodno od ušća reka već ima prosečnu dubinu od pet metara i brodovi od trista tona plove uz nju u dužini od osamsto kilometara. Pedeset sedam velikih plovnih reka uliva se u nju. Među pritoke Misisipija ubraja se jedna reka od 3.765 km dužine,5 jedna od 3.400 km,6 jedna od 1.500 km,7 četiri od 400 km,8 da i ne govorimo o bezbrojnom mnoštvu potoka koji odasvud uviru u njega. Dolina kojom protiče Misisipi kao da je samo za njega stvorena; on tu po volji udeljuje dobro i zlo, pa je on kao nekakvo božanstvo te doline. U okolini reke, priroda je razvila neiscrpnu plodnost; što se više udaljavamo od njenih obala, biljne sile sahnu, zemljište biva sve posnije, sve vene ili umire. Veliki poremećaji globusa nigde nisu ostavili očevidnije tragove nego u dolini Misisipija. Sveukupni izgled toga kraja 1 Pisac daje sve veličine u starim francuskim merama, a u napomenama ih preraču­ nava i u anglosaksonske mere. Mi ih dajemo preračunate u metrički sistem. (Prim, prevodioca). 2 Francuska ima 550.896 km2. 3 Crvena ili Sevema reka. Uliva se, u stvari, u jezero Vinipeg. (Prim, prevodioca) 4 Dužina toka je 3.694 km. 5 Misuri 6 Arkanzas 7 Ohajo 8 Ilinois, Sen-Pjer, Sen-Fransoa, Moingona.

24

svedoči o dejstvu voda. Njegova neplodnost kao i izobilje njihovo je delo. Voda prvobitnog okeana nataložila je na dnu udoline ogromne slojeve plodne zemlje, koja se vremenom zaravnila. Na desnoj obali reke nalaze se ogromne ravnice, ravne kao površina njive kad po njoj pređe ratarov valjak. Što se više približavamo planinama, zemljište biva, naprotiv, sve neravnije i neplodnije; na hiljadama mesta tlo je takoreći probijeno, i prvobitne stene štrče ovde-onde kao kosti kad vreme oko njih rastoči meso. Granitni pesak, nepravilno srezano kame­ nje prekrivaju površinu zemlje; poneka biljka s mukom se probija svojim izdankom između tih prepreka; liči to na plodno polje prekrive­ no ruševinama kakve goleme zgrade. Kad se analiziraju to kamenje i pesak, lako se odista zapaža savršena sličnost njihovog sastava sa građom golih i izlomljenih vrhova Stenovitih planina. Kad su otplavile zemlju na dno doline, vode su bez sumnje najposle povukle sobom i deo samih stena; skôtrljale su ih niz obližnje padine; i pošto su ih izmrvile jedne o druge, rasejale su po podnožju planina taj krš što su ga otrgle s njihovih vrhova.A 9 Kad se sve uzme u obzir, dolina Misisipija najdivnije je stanište koje je Bog ikad pripremio za ljudsko obitavanje, pa ipak se može reći da ona još predstavlja samo jednu ogromnu pustinju. Sa istočne strane Aligenskih planina, između njihovog podnožja i Atlantskog okeana, pruža se dug pojas stena i peska, koje more kao da je zaboravilo kad se povuklo. Taj je pojas širok prosečno samo dvesta kilometara, ali je dug 1.600 km. U tome delu američkog kontinenta zemljište je jedva pogodno za zemljoradnju. Biljni svet je tu mršav i jednoličan. Na tu su se negostoljubivu obalu prvo usresredili napori ljudske delatnosti. Na tom su se pojasu neplodne zemlje rodile i rasle engleske naseobine koje će jednog dana postati Sjedinjene Američke Države. Tu se i danas nalazi jezgro moči, dok se u pozadini, gotovo potajno, sakupljaju istinski sastojci velikog naroda kome bez sumnje pripada budućnost kontinenta. Kad su Evropljani pristali uz obale Antila i, kasnije, uz obale Južne Amerike, poverovali su da su dospeli u predele iz bajki, koje su opevali pesnici. More se iskrilo od žarke tropske svetlosti; izvanredna prozirnost vode prvi put je otkrivala očima moreplovca dubinu mor­ skog bezdana.910 Ovde-onde ukazivala su se mirisava ostvrca, koja kao da su plutala nalik na korpe cveća po mirnoj površini okeana. Sve što se u tim čarobnim predelima pružalo očaranom pogledu činilo se 9 Napomene na koje se upućuje velikim slovima nalaze se na kraju knjige. (Prim, izdavača) 10 Voda je u moru Antila tako prozirna, kaže Malt-Bren (Malte-Brun), sv. III, str. 726, da se korali i ribe vide na 120 metara dubine. Čini se kao da brod lebdi u vazduhu; putnika uhvati kao nekakva vrtoglavica dok mu pogled ponire kroz kristalnu tečnost u podmorske vrtove, gde se školjke i zlataste ribe sjaje medu busenjem morske trave i bokorima algi.

25

priugotovljeno za čovekove potrebe ili sračunato za njegova uživanja. Većina drveća bila je puna hranljivih plodova, a i ono najmanje korisno čoveku opčinjavalo je oči sjajem i šarenilom boja. U šumi mirisavih limuna, divljih smokava, mirti s okruglim lišćem, bagremova i lovora, isprepletenih rascvetanim ljiljanima, mnoštvo ptica nepoznatih u Evro­ pi blistalo je purpurnim i ažurnim krilima i dopunjavalo horom svoje pesme harmoniju prirode pune kretanja i života.8 Pod tim blistavim omotačem krila se smrt; ali tad se ona nije opažala, a u vazduhu tog podneblja vladalo je ne umem reći kakvo omamljujuće dejstvo koje je vezivalo čoveka za sadašnji trenutak i činilo ga nehajnim za budućnost. Severna Amerika ukazala se u drukčijem ruhu: sve je tu bilo ozbiljno, oporo, svečano; činilo se kao da je stvorena da postane područje uma, kao što je ona druga bila obitavalište čula. Uzburkan i maglovit okean obavijao joj je obale; njih su opasavale granitne stene ili peščana žala; šume koje su prekrivale obale prostirale su svud svoje tamne i žalostivne krošnje; tu su se viđali samo borovi, ariš, zimzeleni hrast, divlja maslina i lovor. Pošto se prođe kroz taj prvi pojas, ulazilo se pod krošnje centralne šume; tu je bilo izmešano najveće drveće što raste na obe hemisfere. Platan, katalpa, šećerni javor i virdžinijska topola preplitali su svoje grane sa granama hrasta, bukve i lipe. Kao i u šumama koje je čovek osvojio kao svoja područja, i tu je smrt bez prestanka rušila; ali niko nije ništa preduzimao da pokupi otpatke koje je ona ostavljala. Tako su se oni gomilali jedni preko drugih: vreme nije stizalo da ih dovoljno brzo pretvori u prah i da pripremi novog mesta. Ali i usred tih ostataka neprestano se nastavljao rad razmnožavanja. Puzavice i svakovrsne trave probijale su se kroz prepreke; puzale su uz ogromna drveta, uvlačile se u njihove ostatke, podlubljivale i lomile natrulu koru koja ih je još prekrivala i krčile put svojim mladim izdancima. Tako je tu smrt na neki način pomagala životu. Oboje su bili prisutni zajedno kao da su hteli da pomešaju i stope svoja delà. Te šume krile su u sebi duboku tamu; hiljade potoka, kojima ljudska delatnost još nije bila usmerila tok, održavale su u njima večitu vlagu. Jedva ako se video poneki cvet, nešto divljih plodova, pokoja ptica. Pad kojeg drveta, kad ga vreme obori, vodopad na nekoj reci, rika bivola i zavijanje vetra jedini su tu remetili tišinu prirode. Istočno od velike reke, šume su delom nestajale; umesto njih prostirale su se beskrajne prerije. Je li priroda, u svojoj beskrajnoj raznolikosti, uskratila semenje drveća tim plodnim poljima ili će pre biti da je šumu koja ih je prekrivala uništila nekada ljudska ruka? To ni predanja ni naučna istraživanja nisu mogla da otkriju. Te ogromne pustoši nisu, međutim, bile sasvim lišene čovekovog prisustva; poneka plemena lutala su vekovima pod krošnjama šurha ili 26

po pašnjacima prerija. Počev od ušća Svetog Lorenca pa do delte Misisipija, i od Atlantskog do Tihog okeana, ti divljaci pokazivali su izvesne međusobne sličnosti, koje su svedočile o njihovom zajedničkom poreklu. Ali u ostalome su se razlikovali od svih poznatih rasa:11 nisu bili ni beli kao Evropljani, ni žuti kao većina Azijata, ni crni kao crnci; koža im je bila crvenkasta, kosa duga i sjajna, usne tanke, a jagodice veoma ispupčene. Jezici kojima su govorila ta divlja plemena Amer razlikovali su se međusobno po rečima, ali su svi imali ista gramatic a pravila. Ta pravila razlikovala su se u mnogom pogledu od onih za koja se dotad činilo da upravljaju uobičavanjem ljudskog govora. Jezik Amerikanaca činio se proizvodom nekih novih kombinacija; ukazivao je na takav napor uma u onih koji su ga izumeli za kakav se današnji Indijanci čine malo sposobni.0 Društveno stanje tih naroda takođe se u mnogom pogledu razliko­ valo od onoga što se viđa u Starom svetu: rekao bi čovek da su se slobodno množili usred svojih pustoši, bez dodira sa rasama civilizovanijim od njih. Tako se kod njih nije nailazilo na one sumnjive i nesaglasne pojmove dobra i zla, na onu duboku iskvarenost koja se obično nadovezuje na neznanje i na grube običaje u naroda koji su bili civilizovani pa se vratili u varvarstvo. Indijanac je sve dugovao samo sebi samom: njegove vrline, poroci, predrasude bili su njegovo sopstveno delo; rastao je u divljoj nezavisnosti svoje prirode. Prostaštvo ljudi iz naroda, u civilizovanim zemljama, ne potiče samo otud što su neuki i siromašni, nego što su, takvi, svakodnevno u dodiru s ljudima prosvećenim i bogatim. Prizor sopstvene nevolje i slabosti, koji svakodnevno odudara od sreće i moći pojedinih njihovih bližnjih, raspaljuje im u srcu istovreme­ no i gnev i strah; osećanje svog nižeg položaja i zavisnosti razdražuje ih i ponižava. To duševno stanje uniženosti ispoljava se u njihovom ponašanju i govoru; oni su u isti mah i drski i ponizni. Ta istina lako se dokazuje onim što zapažamo. Prostaštvo je veće u narodu u aristokratskim zemljama nego bilo gde drugde, i u bogatim gradovima veće nego po selima. Onde gde se sreću tako moćni i tako bogati ljudi, slabi i siromašni osećaju se kao smoždeni svojom srozanošću; ne nalazeći ništa čime bi mogli ponovo osvojiti ravnopravnost, padaju u očajanje i srozavaju se ispod ljudskog dostojanstva. 11 Kasnije su otkrivene neke sličnosti u telesnoj građi, jeziku i običajima između sevemoameričkih Indijanaca i Tunguza, Mandžuraca, Mongola, Tatara i drugih nomad­ skih plemena Azije. Ova zauzimaju krajeve bliske Beringovom moreuzu, što dopušta pretpostavku da su u neko davno doba mogla naseliti pusti američki kontinent. Ali to pitanje nauka još nije uspela da rasvetli. Vidi o tom pitanju Malte-Brun, sv. V; delà g. von Humboldta; Fischer: Conjectures sur l ’origine des Américains; Adair: History o f the Am eri­ can Indians.

27

Tu mučnu posledicu protivnosti društvenih položaja ne nalazimo uopšte u životu divljaka: Indijanci, pošto su svi neuki i siromašni, svi su i ravnopravni i slobodni. U doba kad su došli Evropljani, severnoamerički urođenik još nije znao vrednost bogatstva i pokazivao se ravnodušan prema blagostanju koje bogatstvo pruža civilizovanom čoveku. Nije se, međutim, zapažalo u njega ništa prostačko; u njegovom ponašanju vladala je, naprotiv, neka prirodna uzdržanost i kao nekakva aristokratska uglađenost. Pitom i gostoljubiv u miru, nemilosrdan u ratu, čak preko svih znanih granica ljudske svireposti, Indijanac se izlagao smrti od gladi da bi ukazao pomoć tuđinu kad zakuca na vrata njegove kolibe, a ipak je svojim rukama kidao udove zarobljeniku u samrtnim trzajima. Ni naj­ čuvenije antičke republike nisu imale prilike da se dive stamenijoj hrabrosti, ponositijim dušama, neobuzdanijoj ljubavi prema nezavi­ snosti nego što su bile te što su ih tada krile u sebi divlje šume Novoga sveta.'12 Evropljani nisu mnogo uzbudili Indijance kad su pristali uz obale Severne Amerike; njihovo prisustvo nije pobudilo ni zavist ni strah. Šta su oni mogli takvim ljudima? Indijanac je umeo da živi ne osećajući mkakvih potreba, da trpi ne žaleći se i da umre pevajući.13 Kao god i svi drugi članovi velike ljudske porodice, i ti divljaci verovali .su, uostalom, u postojanje jednoga boljeg sveta i obožavali su pod raznim imenima Boga tvorca sveta. Njihovi pojmovi o velikim misa­ onim istinama bili su uglavnom jednostavni i filozofski.0 Ma koliko nam se primitivnim činio narod čije osobine ovde opisujemo, ne bi se ipak moglo sumnjati u to da mu je drugi neki narod, civilizovaniji i napredniji u svemu, prethodio u tim predelima. Jedno predanje, nerazgovetno ali rasprostranjeno u većini indijan­ skih plemena na obalama Atlantika, ukazuje na to da je stanište tih naroda nekada davno bilo zapadno od Misisipija. Duž obala Ohaja i po svoj centralnoj ravnici nalaze se još svakodnevno humke načinjene ljudskom rukom. Kopajući do središta tih uzvišica, kažu da se gotovo uvek nailazi na ljudske kosture, na neobična oruđa, oružje, svakakve metalne posude, koje ukazuju na običaje nepoznate sadašnjim ple­ menima. Današnji Indijanci ne umeju da dadu nikakva obaveštenja o istoriji toga nepoznatog naroda. Ni oni koji su živeli pre trista godina, u doba 12 Predsednik Džeferson (Jefferson: Notes sur la Virginie, str. 148) kaže da se moglo ideti kod Irokeza, napadnutih nadmoćnom silom, kako starci preziru da beže ili da režive propast svoje zemlje i kako prkose smrti, kao stari Rimljani kad su Gali opustošili tim. Dalje, na str. 150: "Nema primera, kaže on, da je koji Indijanac, ako je pao u ruke eprijatelju, molio za život. Viđa se, naprotiv, da zarobljenik takoreći traži smrt od ruku obednika time što ih vređa i na sve načine izaziva." 13 Vidi Lepage-Dupratz: Histoire de la Louisiane; Charlevoix: Histoire de la Nouvel>France; R. Hecwelden Transactions o f the American Philosophical Society, sv. I; Jefferon: Notes sur la Virginie, str. 135— 190. Ono što Džeferson kaže ima naročito veliku ežinu, zbog piščevih ličnih vrlina, njegovog osobitog položaja i trezvenog i egzaktnog veka u kome je pisao.

28

otkrića Amerike, isto tako nisu ništa rekli iz čega bi se mogla izvesti ma i kakva hipoteza. Predanja, ti netrajni i stalno obnavljani spomenici primitivnog sveta, ne pružaju nikakvo obaveštenje. Tu su, međutim, živele hiljade naših bližnjih, u to se ne može sumnjati. Kada su tu došli, kojeg su porekla bili, kakva im je bila sudbina, istorija? Kada su i kako izumrli? Niko to ne bi umeo reći. Čudnovata stvar! Ima naroda koji su tako potpuno iščezli sa lica zemlje da se izbrisalo čak i sećanje na njihovo ime; jezik im je nestao, slava im je iščezla kao glas bez odjeka; ali ne znam ima li ijednog a da nije ostavio bar neki grob za spomen na svoj prolazak. Tako je od svih čovekovih delà najtrajnije ipak ono koje najbolje slika njegovu ništav­ nost i bedu! Mada ogromnu zemlju koju sam opisao nastanjuju mnogobrojna urođenička plemena, može se s pravom reći da je u doba otkrića ona još bila samo pustinja. Indijanci su je zauzimali, ali je nisu posedovali. Tek zemljoradnjom čovek prisvaja zemljište, a prvobitni stanovnici Severne Amerike živeli su od lova. Njihove nesavladive predrasude, neukrotive strasti, poroci, a još i više možda njihove divlje vrline izlagale su ih neizbežnom uništenju. Propast tih naroda počela je onog dana kad su se Evropljani iskrcali na njihove obale; otada se stalno nastavljala; dovršava se u naše dane. Kao da im je Proviđenje, postaviv­ ši ih usred bogatstava Novog sveta, dalo ta bogatstva samo na kratko­ trajno korišćenje; oni su tu, u neku ruku, bili samo u međuvremenu. Te obale, tako pogodne za trgovinu i industriju, te duboke reke, ta neis­ crpna dolina Misisipija, ceo taj kontinent, bili su tada nalik još praznoj kolevci jedne velike nacije. Tu će civilizovani ljudi pokušati da izgrade društvo na novim temeljima, i primenjujući prvi put teorije koje su dotad bile nepoznate ili se smatrale neprimenljivim, pružiti svetu prizor za kakav ih dotada­ šnja istorija nije bila pripremila.

29

GLAVA II O POLAZNOJ TAČKI ANGLOAM ERIKANACA I NJENOM ZNAČAJU ZA NJIHOVU BU DU ĆN O ST

O koristi poznavanja polazne tačke naroda za razumevanje njihovog društvenog stanja i njihovih zakona. — Amerika je jedina zemlja u kojoj se može jasno zapaziti polazna tačka jednog velikog naroda. — Po čemu su svi ljudi koji su došli da nasele englesku Ameriku bili slični. — Po čemu su bili različiti. — Primedba koja se može primeniti na sve Evropljane koji su došli da se nastane na obalama Novoga sveta. — Naseljavanje Virdžinije. — Naseljavanje Nove Engleske. — Osobenosti prvih stanovni­ ka Nove Engleske. — Njihov dolazak, — Njihovi prvi zakoni. — Društve­ ni ugovor. — Krivični zakonik preuzet iz Mojsijevog zakonika. — Verski žar. — Republikanski duh. — Prisno jedinstvo religioznog i slobodarskog duha. Rodi se čovek; prve mu godine protiču neznano u dečijim uživanji­ ma ili poslovima. Odrasta; počinje muževno doba; vrata sveta otvaraju se najzad da ga prime; dolazi u dodir sa bližnjima. Tad ga proučavamo i verujemo da vidimo kako se u njemu obrazuju klice poroka i vrlina zrelog doba. U tome je, ako se ne varam, velika zabluda. Vratite se unazad; proučite dete još u majčinom naručju; pogledaj­ te kako se spoljni svet prvi put ogleda u njegovom još mutnom umu; osmotrite prve primere koji mu padaju u oči; oslušnite prve reči koje u njemu bude još neprobudene klice misli; prisustvujte najzad prvim borbama koje ima da izdrži; i tek tada shvatićete odakle potiču predubeđenja, navike i strasti koje će vladati njegovim životom. Sav je čovek takoreći već u povoju u svojoj kolevci. Nešto se slično zbiva i s narodima. I narodi nose uvek u sebi posledice svog porekla. Okolnosti koje su pratile njihovo rađanje i služile njihovom razvoju utiču i na sav ostali njihov životni put. Da nam je mogućno da se u prošlost vratimo sve do početnih sastojaka društava i da ispitamo prve spomenike njihove istorije, ne sumnjam da bismo mogli otkriti osnovni uzrok predubeđenjima, navi­ kama, preovlađujućim strastima, jednom rečju svemu što sačinjava ono što zovemo nacionalnim karakterom; dešavalo bi nam se da nađemo objašnjenje običajima koji se, danas, čine protivni vladajućim ponaša­ 30

njima; zakonima koji izgledaju u suprotnosti sa priznatim načelima; neusklađenim uverenjima na koja ovde-onde nailazimo u društvu kao na one patrljke pokidanih lanaca koji ponekad vise sa svodova kakvog starog zdanja, a ne nose više ništa. Tako bi se mogla objasniti sudbina izvesnih naroda koje nekakva nepoznata sila kao da nosi ka nekom cilju koji im je i samima nepoznat. Ali za takvo proučavanje nedostaja­ le su dosad činjenice; smisao za analizu stekli su narodi tek kad su počeli stariti, te kad su najzad došli na misao da osmotre svoju kolevku, vreme ju je već obavilo maglom, neznanje i gordost okružili su je legendama iza kojih se skrila istina. Amerika je jedina zemlja gde smo mogli prisustvovati prirodnom i mirnom razvoju jednog društva i gde je bilo mogućno tačno utvrditi uticaj polazne tačke na budućnost država. U doba kad su se evropski narodi iskrcali na obale Novoga sveta, crte njihovog nacionalnog karaktera bile su već ustaljene; svaki od njih imao je osobenu fizionomiju; a kako su oni već dostigli onaj stupanj civilizacije koji čoveka navodi da proučava samog sebe, preneli su nam vernu sliku svojih uverenja, svojih običaja i zakona. Ljudi XV veka poznati su nam gotovo isto toliko koliko i ljudi našeg veka. Amerika nam, dakle, pokazuje u punom svetlu ono što su neznanje ili varvarstvo drevnih vremena skrili od naših očiju. Pošto smo dovoljno blizu onom vremenu kad su osnovana američ­ ka društva da bismo mogli podrobno poznavati njihove sastojke, a dovoljno daleko od toga doba da već možemo suditi o tome šta su te klice dale, nama kao da je dato da dublje nego naši prethodnici sagledamo ljudska zbivanja. Proviđenje nam je stavilo nadohvat ruke jednu luču koja je nedostajala našim dedovima i omogućilo nam da nazremo izvorne uzroke sudbine nacija, koje je njima tama prošlosti zaklanjala. Kad se brižljivo ispita političko i društveno stanje Amerike, pošto se pažljivo proučila njena istorija, čovek se oseća duboko ubeđen u ovu istinu: da nema nijednog uverenja, nijedne navike, nijednog zakona, mogao bih reći nijednog događaja koje polazna tačka bez muke ne objašnjava. Oni koji budu čitali ovu knjigu naći će, dakle, u ovom poglavlju klicu onoga što sledi dalje i ključ gotovo celoga delà. Iseljenici koji su u razna razdoblja došli da zauzmu teritoriju koju danas pokriva američka Unija, u mnogom su se pogledu međusobno razlikovali; cilj im nije bio isti, a i svojim poslovima upravljali su po različitim načelima. Ti ljudi imab' su, međutim, i zajedničkih crta, a i nalazili su se svi u sličnom položaju. Jezička spona je možda najjača i najtrajnija od svih koje mogu spajati ljude. Svi iseljenici govorili su istim jezikom; svi su bili sinovi istog naroda. Pošto su se rodili u zemlji koju su već vekovima potresale stranačke borbe i gde je svaka opoziciona stranka u svoje vreme bila prinuđena da se stavi pod zaštitu zakona, njihovo političko vaspitanje 31

obavilo se u toj teškoj školi, pa je u njih bilo rasprostranjeno više shvatanja svojih prava, više načela istinske slobode nego u većine evropskih naroda. U doba prvih iseljenika, opštinska uprava, ta plodna klica slobodnih institucija, već je bila duboko usađena u engleske navike, a s njom je i dogma o suverenosti naroda bila uvedena u monarhiju Tjudora. Hrišćanski svet bio je tada u jeku verskih zavada koje su ga potresale. Engleska se nekako pomamno bacila tim novim putem. Narav njenih stanovnika, koja je oduvek bila ozbiljna i promišljena, postala je stroga i sklona raspravljanju i dokazivanju. Obrazovanost se veoma uvećala u tim intelektualnim borbama; duh je u njima stekao dublju kulturu. Dok su ljudi bili obuzeti razgovorima o religiji, moral je postao neporočniji. Sve te opšte crte nacije nalazile su se i u liku onih njenih sinova koji su došli da potraže jednu novu budućnost na supro­ tnoj obali okeana. Jedna napomena, na koju ćemo, uostalom, imatijoš prilike da se vratimo, tiče se ne samo Engleza nego i Francuza, Španjolaca i svih Evropljana koji su jedni za drugim došli da se nastane na obalama Novoga sveta. Sve nove evropske naseobine sadržavale su, ako možda i ne razvijenu, a ono bar zametak potpune demokratije. Dva su uzroka vodila tom rezultatu: može se uopšteno reći da iseljenici, pri polasku iz svoje postojbine, nisu imali nikakvu ideju o bilo kakvom prvenstvu jednih prema drugima. Ne iseljavaju se rado srećni i moćni, a siroma­ štvo i nevolja najbolji su dosad znani jemci jednakosti među ljudima. Dešavalo se, međutim, da su u više prilika i velikaši prelazili u Ameri­ ku, usled političkih i verskih kavgi. Stvarani su zakoni da se i tu uspostavi plemićka hijerarhija, ali se ubrzo zapazilo da američko tlo potpuno odbija zemljoposedničku aristokratiju. Videlo se da su za krčenje toga tvrdokornog tla potrebni ništa manje do stalni napori samoga vlasnika, koji od tih napora očekuje korist. A pošto bi zemljište bilo pripremljeno, ispostavljalo se da prinos nije dovoljno velik da bi obogatio istovremeno i gospodara i zakupca. Zemljište se, dakle, priro­ dno usitnjavalo u male posede, koje je obrađivao sam vlasnik.' A aristokratija teži zemljišnom posedu, za tlo se ona vezuje i na nj oslanja; nju ne uspostavljaju same povlastice, ne zasniva je rođenje, nego zemljišni posed koji se prenosi nasleđivanjem. U nekoj naciji može biti ogromnih bogatstava i velike bede; ali ako ta bogatstva nisu u zemljišnim posedima, vidimo siromahe i bogataše; aristokratije u pra­ vom smislu reči tu nema. Sve engleske naseobine, u doba njihovog rađanja, pokazivale su, dakle, kao nekakvu veliku porodičnu sličnost. Sve one, još od početka, kao da su bile predodređene da ispolje razvoj slobode, ne aristokratske slobode kao u njihovoj postojbini, nego građanske i demokratske slo­ bode, čiji potpuni obrazac istorija sveta još ne beše pružila. Usred toga opšteg tona opažale su se, međutim, vrlo velike nijanse, koje je nužno prikazati. 32

U toj velikoj angloameričkoj porodici mogu se razlikovati dva glavna izdanka, koja su dosad rasla ne mešajući se potpuno, jedan na jugu, drugi na severu. Prva engleska naseobina stvorena je u Virdžiniji. Iseljenici su tu stigli 1607. Evropa je u to doba još bila neobično obuzeta idejom da rudnici zlata i srebra čine bogatstvo nacija, pogu­ bnom idejom, jer je većma osiromašila evropske narode koji su se poveli za njom i uništila više ljudi u Americi nego ratovanja i svi loši zakoni zajedno. I tako su, dakle, u Virdžiniju poslali kopače zlata,1 ljude bez igde ičega i besprizorne, čija je nemirna i buntovna narav remetila naseobinu u povoju12 i dovela u neizvesnost njen napredak. Potom su stigli preduzetnici i zemljoradnici, soj moralniji i smireniji, ali koji se skoro ni u kom pogledu nije uzdizao iznad nivoa nižih klasa Engleske.3 Nikakva uzvišena misao, nikakva nematerijalna zamisao nije predvodila zasnivanje tih novih naseobina. Čim bi se stvorila naseobi­ na, uvodilo se u njoj ropstvo;4 to je bila bitna činjenica koja će silno uticati na karakter, zakone i svu budućnost Juga. Ropstvć, kao što ćemo kasnije objasniti, lišava rad ugleda; ono uvodi dokolicu u društvo, a s njom i neznanje i oholost, raskoš a i siromaštvo. Ono slabi umne snage i uspavljuje ljudsku delatnost. Uticaj ropstva, udružen s engleskom naravi, objašnjava običaje i društveno stanje Juga. Na istoj toj engleskoj osnovi oslikavale su se na Severu sasvim suprotne nijanse. Dopustite mi ovde nekoliko pojedinosti. U tim su se severnim engleskifn naseobinama, poznatijim pod nazivom države Nove Engleske,5 kombinovale dve—tri glavne ideje koje danas čine osnovu društvene teorije Sjedinjenih Država. Načela Nove Engleske raširila su se prvo na susedne države; potom su, iz jedne u drugu, dospela i u najudaljenije, te su naposletku, ako tako mogu da kažem, prožela ćelu konfederaciju. Sada ona utiču i izvan njenih granica, na sav američki svet. Civilizacija Nove Engleske bila je kao one vatre što ih zapale na visovima, pa one prvo ogreju sve 1 Povelja koju je engleska kruna izdala 1609. sadržavala je, pored drugih, odredbu da će naseljenici plaćati kruni petinu proizvoda rudnika zlata i srebra. Vidi Marshall: Vie de Washington, sv. I, str. 18— 66. 2 Veliki deo novih naseljenika, kaže Štit (Stith: History o f Virginia), bili su razuzdani mladići, koje su roditfelji otpremili da bi ih poštedeli obeščašćujućih posledica; ostatak su sačinjavali bivše sluge, nepošteni bankroti, razvratnici i drugi slični njima, podebniji da pljačkaju i uništavaju nego da učvrste naseobinu. Buntovne kolovođe lako su uvlačile takav svet u svakakve ludosti i nasilja. U pogledu istorije Virdžinije, vidi Smith: History o f Virginia from the first Settlements to the year 1624; William Stith: History o f Virginia; Beverley: History o f Virginia from the earliest period, prevedeno na francuski 1807. 3 Tek kasnije naselio se izvestan broj bogatih engleskih posednika. 4 Ropstvo je uvedeno oko 1620, kad je jedan holandski brod iskrcao dvadeset crnaca na obale reke Džems. Vidi kod Chalmera. 5 Države Nove Engleske leže istočno od Hadsona; danas ih je šest: Konektikat, Rod-Ajlend, Masačusets, Vermont, Nju Hempšir i Mejn.

33

oko sebe, a onda još dugo bacaju rumene odbleske i po najudaljenijim predelima vidokruga. Osnivanje Nove Engleske pružilo je jedan nov prizor; sve je tu bilo osobeno i originalno. U skoro svim naseobinama prvi stanovnici bili su ljudi bez obrazo­ vanja i bez imetka, koje su beda i loše vladanje gonili iz zavičaja, ili su to pak bili pohlepni špekulanti i preduzetnici. Ima naseobina koje ne mogu da se pozovu čak ni na takvo poreklo: San Domingo osnovali su gusari, a i u naše dane o naseljavanju Australije staraju se sudovi Engleske. Iseljenici koji su došli da se nastane na obalama Nove Engleske pripadali su svi imućnim klasama matične otadžbine. Njihov skup na američkom tlu predstavljao je, od samog početka, jedinstvenu pojavu društva u kome nije bilo ni velikaša ni puka, takoreći ni siromaha ni bogataša. Ukupna prosvećenost bila je među tim svetom srazmerno veća nego i u jednoj evropskoj naciji našeg doba. Svi su oni, možda bez ijednog izuzetka, bili stekli prilično obrazovanje, a više njih bilo se istaklo u Evropi svojim talentima i učenošću. Druge naseobine osnovali su pustolovi bez porodice; u Novu Englesku donosili su naseljenici sobom divne sastojke reda i morala; oni su u pustinju odlazili u pratnji svojih žena i dece. Ali ono što ih je naročito razlikovalo od svih drugih bio je sam cilj njihovog poduhvata. Nije nužda njih terala da napuste svoju zemlju; ostavljali su društveni položaj za kojim se moglo žaliti i sredstva koja su im obezbeđivala život; nisu prelazili u Novi svet ni zato da bi poboljšali svoj položaj ili da bi uvećali svoje bogatstvo; lišili su se miline života u zavičaju da bi se povinovali jednoj čisto intelektualnoj potrebi; izlažući se neizbežnim nevoljama u tuđini, hteli su da postignu trijumf jedne ideje. Ti iseljenici, ili kako su sami sebe lepo zvali hodočasnici (pilgrims), pripadali su onoj sekti u Engleskoj koja je zbog strogosti svojih načela nazvana puritanskom. Puritanizam nije bio samo verska doktrina; on se u mnogo čemu poistovećivao sa najapsolutnijim demokratskim i repu­ blikanskim načelima. Zbog toga je stekao najopasnije protivnike. Pro-' gonjeni od vlasti u otadžbini, pozleđivani, u strogosti svojih načela, svakodnevnim životom društva u kome su živeli, puritanci su potražili neku tako surovu i tako napuštenu zemlju na ovome svetu gde bi još bilo dopušteno živeti po svome i Bogu se moliti slobodno. Nekoliko citata pokazaće duh tih pobožnih pustolova bolje nego sve što bismo mi sami mogli tome dodati. Natanijel Morton, istoričar prvih godina Nove Engleske, ovako započinje svoje izlaganje:6 "Oduvek sam verovao da je sveta dužnost nas čiji su dedovi primili tolike i tako znamenite zaloge Božije dobrote pri osnivanju ove naseobine, da sećanje na to i pismeno ovekovečimo. 6 New-England’s Memorial, str. 14, Boston, 1826. Vidi takođe Hutchinson: The History o f the colony o f Massachusetts, sv. II, str. 440.

34

Ono što smo videli i što su nam očevi pričali treba da saopštimo svojoj deci, da bi buduća pokolenja naučila da slave Gospoda; da bi loza Avrama, njegovog sluge, i sinovi Jakova, njegovog izabranika, zauvek pamtili čudesna delà Božja (Psalam CV, 5, 6). Treba da znaju kako je Gospod doneo lozu svoju u pustinju; kako ju je zasadio i sklonio od nje bezbožnike; kako joj je pripremio mesto, duboko usadio korene i pustio je potom da se raširi i nadaleko prekrije zemlju (Psalam LXXX, 13, 15); i ne samo to nego još i kako je vodio svoj narod ka svome svetom šatoru i nastanio ga na njegovoj nasleđnoj gori (Izlazak, XV, 13). Te stvari treba da se znaju, da Bogu pripadne čast koju mu dugujemo i da koji zračak njegove slave mogne pasti na časna imena svetaca koji su bili njegovo oruđe." Nemoguće je čitati taj početak a da čoveka i nehotice ne prožme pobožan i svečan utisak; čini se da to odiše nekom drevnom starinom i nekakvim biblijskim mirisom. Ubeđenje koje ispunjava tog pisca čini mu jezik rečitim. U vašim očima, kao i u njegovim, to više nije gomila pustolova koja ide u lov na sreću preko mora; to je seme jednog velikog naroda, koje je Bog svojom rukom zasejao na predodređenu zemlju. Pisac nastavlja i ovako opisuje odlazak prvih iseljenika.7 "Tako su otišli iz toga grada (Delft-Haieft), koji za njih beše mesto predaha; no bili su spokojni; znali su da su hodočasnici i stranci na ovome svetu. Nisu bili privrženi ovozemaljskim stvarima, nego su dizali pogled ka nebu, svome dragom zavičaju, gde im je Bog pripremio svoju svetu prestonicu. Najposle stigoše u luku gde ih je čekao brod. Veliki broj prijatelja koji nisu mogli da pođu s njima hteo je bar dotle da ih isprati. Noć proteče u bdenju; provedoše je u izlivima prijateljstva, u pobožnom razgovoru, u izrazima punim istinske hrišćanske nežnosti. Sutradan se ukrcaše; prijatelji su hteli još i tu da ih isprate; i tad se začuše duboki uzdasi, videše se suze kako teku iz svih očiju, dugi zagrljaji, i čuše se žarke molitve, tako da su i sami tuđini bili potreseni. Kad je zazvonilo za polazak, svi padoše na kolena, a njihov pastor, digavši k nebu oči pune suza, preporuči ih milosti Božijoj. Najzad se oprostiše i pozdraviše, što će za mnoge od njih biti poslednje zbogom." Tu je bilo po prilici stotinu i pedeset iseljenika, što ljudi, što žena i dece. Cilj im je bio da osnuju naseobinu na obalama Hadsona; ali pošto su dugo lutali po okeanu, bili su najposle prisiljeni da pristanu uz neplodne obale Nove Engleske, na mestu gde se danas uzdiže grad Plimut. I danas još pokazuju stenu gde su se iskrcali ti hodočasnici.8 7 New-England’s Memorial, str. 22. 8 Ta stena postala je predmet dubokog poštovanja u Sjedinjenim Državama. Video sam joj delove koji se brižljivo čuvaju u više gradova Unije. Zar to ne pokazuje jasno da su sva čovekova moć i veličina u njegovoj duši? Eto jednog kamena koji su noge nekolicine jadnika za časak dotakle, i taj kamen postaja slavan; on privlači poglede jednoga velikog naroda; ulomci mu se poštuju kao svetinja, prah od njega deli se nadaleko. A šta je bilo s prahom tolikih palata? Ko za njih i mari?

35

"Ali pre no što nastavimo", kaže istoričar koga sam već imenovao, "osmotrimo za časak tadašnji položaj toga jednog naroda i divimo se Božijoj dobroti koja ga je spasla."9 "Preplovili su ogromni okean, stigli na cilj svog putovanja, ali nisu videli prijatćlja koji bi ih dočekali, ni ikakve nastambe gde bi našli utočišta; bilo je to usred zime; a ko poznaje našu klimu zna kako su zime surove i kakvi pomamni uragani pustoše tada našim obalama. U to godišnje doba teško je proći i poznatim predelima, a tim više naseliti se na nepoznatoj obali. Oko njih se ukazivala samo grozna i štura pustoš, puna zveri i divljaka, za koje nisu znali ni koliko ih je ni da li su krvožedni. Zemlja je bila zaleđena; kraj je bio pokriven šumama i grmljem. Sve je izgledalo divlje. Iza sebe videli su samo beskrajni okean, koji ih je razdvajao od civilizovanog sveta. Da nađu bar malo spokojstva i nade, ostalo im je samo da ka nebu uprave pogled." Ne treba pomisliti da je pobožnost puritanaca bila samo spekula­ tivna niti da se tuđila stvari ljudskog života. Kao što sam već rekao, puritanizam je bio skoro isto toliko politička teorija koliko i verska doktrina. Tek što su se iskrcali na tu negostoljubivu obalu koju opisuje Natanijel Morton, iseljenicima je, dakle, prva briga bila da se organizuju u društvo. Odmah donose akt koji glasi:10 "Mi, potpisani, koji smo u slavu Božju, radi razvoja hrišćanske vere i u čast naše otadžbine, preduzeli da uspostavimo prvu naseobinu na ovim dalekim obalama, ovim ugovaramo, međusobnim i svečanim do­ govorom, i pred Bogom, da obrazujemo političku društvenu zajednicu u svrhu da upravljamo sobom i da radimo na izvršenju naših zamisli; i na temelju ovog ugovora saglasni smo da donosimo zakone, odluke i uredbe i da po potrebi postavljamo zvaničnike, kojima obećavamo pokornost i poslušnost." To se zbilo 1620. Od#toga doba nije se više zaustavljalo doseljava­ nje. Verske i političke strasti koje su razdirale Britansko Carstvo za sve vreme vladavine Čarlsa I gonile su svake godine ka obalama Amerike nove rojeve pripadnika te sekte. U Engleskoj je žarište puritanizma i dalje bilo u srednjim klasama; iz srednjih klasa poticala je i većina doseljenika. Stanovništvo Nove Engleske brzo se uvećavalo, i dok je u otadžbini staleška hijerarhija još despotski razvrstavala ljude, naseobi­ na je sve više pružala jedan novi prizor društva homogenog u svim njegovim delovima. Demokratija o kakvoj se nije usudio ni sanjati antički svet istrgla se, razvijena i potpuna, usred starog feudalnog društva. Engleska vlada bez žaljenja je gledala to mnogobrojno iseljavanje, zadovoljna što od sebe udaljava klice nemira i elemente novih revoluci9 New-England’s Memorial, str. 35. 10 Iseljenici koji su osnovali državu Rod Ajlend 1638, oni koji su se naselili u Nju Hevnu 1637, prvi stanovnici Konektikata 1639. i osnivači Providensa 1640. isto su tako sačinili jedan društveni ugovor koji je podnet na saglasnost svima kojih se ticao. Pitkin’s History, str. 42 i 47.

36

ja. Čak mu je i išla naruku koliko god je mogla, a činilo se da se malo brine za sudbinu onih koji su odlazili na američko tlo da potraže pribežište od njenih surovih zakona. Kao da je na Novu Englesku gledala kao na oblast koja se predala snovima uobrazilje, koju treba prepustiti slobodnim ogledima novatora. Engleske naseobine — a to je i bio jedan od glavnih uzroka njihovog prosperiteta — oduvek su uživale više unutrašnje slobode i više političke nezavisnosti nego naseobine drugih naroda; ali to načelo slobode nigde nije potpunije primenjeno nego u državama Nove En­ gleske. Tada se obično prihvatalo da zemlje Novoga sveta pripadaju onoj evropskoj naciji koja ih je prva otkrila. Gotovo cela obala Severne Amerike postala je tako, krajem XVI veka, engleski posed. Sredstva kojima se britanska vlada koristila da naseli te nove posede bila su različite prirode: u izvesnim slučajevima kralj je neke delove Novoga sveta stavljao pod vlast guvernera, koga je sam birao i čija je dužnost bila da zemljom upravlja u kraljevo ime i pa njegovim neposrednim naredbama;11 takav su kolonijalni sistem usvoji­ le ostale zemlje Evrope. U nekim drugim slučajevima ustupao je ne­ kom čoveku ilf kompaniji vlasništvo nad izvesnim delovima zemlje.1112 Sva građanskopravna i politička vlast nalazila se tada usredsređena u rukama jednog ili više pojedinaca, koji su, pod nadzorom i kontrolom krune, prodavali zemljišta i upravljali stanovništvom. Treći sistem, najzad, sastojao se u tome da se izvesnom broju iseljenika dâ pravo da obrazuju političku zajednicu, pod pokroviteljstvom matične zemlje, i da sami sobom upravljaju u svemu što nije protivno njenim zakonima. Ovaj način naseljavanja, tako povoljan za slobodu, primenjen je samo u Novoj Engleskoj.13 Već 1628.14 takvu povelju izdao je Čarls I iseljenicima koji su otišli da osnuju naseobinu Masačusets. Ali takve povelje darivane su obično naseobinama Nove Engleske kad je njihovo postojanje već odavno postalo svršen čin. Plimut, Provi dens, Nju Hevn, Konektikat i Rod Ajlend15 osnovani su bez saradnje i 11 Takav je slučaj i države Njujork. 12 Takav je slučaj države Merilend, obe Karoline, Pensilvanije i Nju Džersija. Vidi Pitkin’s History, sv. I, str. 11— 31. 13 Vidi Ebeneser Hasard: Historical collection o f state papers and other authentic documents intended as materials for an history o f the United States o f America, Philadelphia 1792, delo u kome se vidi veliki broj dokumenata dragocenih po sadržaju i autentičnosti, a koji se odnose na prvo razdoblje naseobina, između ostalih i razne povelje koje im je izdavala engleska kruna kao i prve odluke njihovih vlasti. — Vidi takođe analizu svih tih povelja od Story-a, sudije Vrhovnog suda Sjedinjenih Država, u uvodu njegovog delà Commentaire sur la Constitution des Etats-Unis. — Iz svih tih dokumenata proizilazi da su načelo predstavničke vlasti i spoljni oblici političke slobode uvedeni u svim naseobinama gotovo još od njihovog rođenja. Ta načela više su se razvila na severu nego na jugu, ali postojala su svugde. 14 Vidi Pitkin's History, sv. I, str. 35; Hutchinson: History, sv. I, str. 9. 15 Vidi id., str. 42— 47.

37

takoreći bez znanja matične zemlje. Njihovi novi stanovnici, mada nisu poricali vrhovnu vlast metropole, nisu iz nje crpli izvor svoje vlasti, oni su je sami uspostavili, i tek je trideset-četrdeset godina kasnije, pod Čarlsom II, kraljevskom poveljom njihovo postojanje legalizovanc. Stoga je često teško, kad se pregledaju prvi istorijski i zakonodavni uokumenti Nove Engleske, zapaziti vezu koja iseljenike vezuje za zem­ lju njihovih predaka. Svaki čas vidimo da postupaju suvereno; imenuju zvaničnike, objavljuju rat i sklapaju mir, propisuju uredbe o javnom redu, sami donose zakone kao da su podređeni samo Bogu.16 Ništa nije neobičnije i u isti mah i poučnije nego zakonodavstvo iz tog doba; naročito se u njemu nalazi odgonetka velike društvene zago­ netke koju danas Sjedinjene Države predstavljaju za svet. Među tim spomenicima izdvojićemo naročito, kao jedan od najosobenijih, zakonik17 koji je 1650. donela mala država Konektikat. Zakonodavci Konektikata18 bave se prvo krivičnim zakonom; a u njegovom sastavljanju polaze od čudne ideje da crpu iz svetih tekstova: "Ko god bude obožavao drugog Boga osim Gospoda", kažu oni na početku, "biće pogubljen." Sledi desetak-petnaest odredaba iste prirode, uzetih doslovce iz starozavetnih knjiga Ponovljenih zakona, Izlaska i Levitskog zakonika. Bogohuljenje, vradžbine, brakolomstvo,19 silovanje, kažnjavani su smrću; i uvreda roditelja podlegala je istoj kazni. Tako je zakonodav­ stvo jednog sirovog i upola civilizovanog naroda preneto u društvo čiji je duh bio prosvećen a naravi pitome; stoga se još nikad nije videlo da je smrtna kazna obilnije propisivana zakonima niti da je primenjivana na manje krivaca. U tome korpusu krivičnih zakona zakonodavci se pre svega staraju da u društvu održe moralni poredak i dobro vladanje; tako oni nepres­ tano zadiru u domen savesti, i gotovo da nema greha koji ne uspevaju da podvrgnu sudskoj kazni. Čitalac je mogao zapaziti s kakvom su strogošću ti zakoni kažnjavali brakolomstvo i silovanje. I sami odnosi između nevenčanih osoba strogo su kažnjavani. Sudiji se ostavlja pravo da takve krivce kazni jednom od ove tri kazne: novčanom, bičevanjem 16 Pri uspostavljanju krivičnih i građanskih zakona, sudskog postupka i sudova, stanovnici Masačusetsa udaljili su se od engleske prakse: 1650, kraljevo ime ne javlja se u zaglavlju sudskih naloga. Vidi Hutchinson, sv. I, str. 452. 17 Zakonik iz 1650, str. 28. 18 Vidi u: Hutchinson: History, sv. I, str. 435— 456, analizu krivičnog zakonika usvojenog 1648. u Masačusetsu; taj zakonik sačinjen je po načelima sličnim onima u Konektikatu. 19 I po zakonu Masačusetsa brakolomstvo je kažnjivano smrću, a Hutchinson, sv. I, str. 441, kaže da je više osoba odista pogubljeno zbog tog zločina; on tim povodom iznosi jednu zanimljivu anegdotu iz 1663. Jedna udata žena imala je ljubavne odnose s jednim mladićem; ostala je udovica, udala se za njega; prošlo je više godina; pošto je svet posumnjao da su između sadašnjih supružnika postojali nekad intimni odnosi, krivično su gonjeni; stavljeni su u zatvor i malo je trebalo pa da oboje budu osuđeni na smrt.

38

ili sklapanjem braka;20 a ako je verovati zapisnicima starih sudova Nju Hevna, krivično gonjenje takve vrste nije bilo retko; pod datumom 1. maja 1660. nalazimo jednu presudu kojom se izriče novčana kazna i ukor jednoj devojci optuženoj da je izgovorila nekoliko nepristojnih reči i da je dopustila da je muškarac poljubi.21 Zakonik iz 1650. obiluje preventivnim merama. Lenčarenje i pijanstvo u njemu se strogo kažnja­ vaju.22 Gostioničari ne smeju točiti gostu više od određene količine vina; novčanom kaznom ili bičevanjem kažnjava se i sama laž, kad može da naškodi.23 Na drugim mestima zakonodavac, sasvim zaborav­ ljajući velika načela verske slobode, koju je sam zahtevao u Evropi, prisiljava, pod pretnjom novčane kazne, da se prisustvuje službi Božjoj,24 pa ide čak dotle da preti strogim kaznama,25 često i smrću, hrišćanima kojima se prohte slaviti Boga po nekom drugom obrascu nego što je njegov.26 Ponekad, najzad, toliko je obuzet revnošću da sve i svašta propiše da se stara i o onome što je najmanje dostojno zakonodavca. Tako u istome tom zakoniku nalazimo jedan zakon koji zabranjuje upotrebu duvana.27*Ne treba, uostalom, izgubiti iz vida da ti čudni ili tiranski zakoni nipošto nisu bili nametnuti; bili su izglasavani slobodnim pristankom samih građana, a moral je bio još i stroži i većma puritanski nego zakoni. Tako vidimo da je u Bostonu 1649. svečano osnovano udruženje u svrhu suzbijanja nošenja duge kose, kao luksuza otmenog sveta.28 E Takva zastranjivanja bez sumnje su sramota za ljudski duh; ona svedoče o nedoraslosti naše prirode, koja, budući da nije kadra da se čvrsto drži onog što je istinito i pravo, ograničena je često na to da bira samo između dveju krajnosti. 20 Zakonik iz 1650, str. 48 — Ponekad se, izgleda, dešavalo da sudije izreknu i zbirno te različite kazne, kao što se vidi u jednoj presudi iz 1643 (New-Haven Antiguities, str. 114), gde čitamo da će Margerita Bedford, za koju je dokazano da se upuštala u kažnjiva delà, biti bičevana, a i naloženo joj je da se uda za Nikolasa Džemingsa, svog saučesnika. 21 New-Haven Antiquities, str. 104. Vidi i u Hutchinson: History, sv. I, str. 435, više presuda isto tako neobičnih. 22 Id., 1650, str. 50, 57. 23 Id., str. 64. 24 Id., str. 44. 25 To nije bilo svojstveno samo Konektikatu. Vidi, između ostalog, zakon od 13. septembra 1644. u Masačusetsu, koji anabaptiste osuđuje na progonstvo. Historical colle­ ction o f state papers, sv. I, str. 538. Vidi takođe zakon objavljen 14. oktobra 1656. protiv kvekera: "Budući da se pojavila jedna prokleta jeretička sekta zvana kvekeri..." Slede odredbe koje kažnjavaju vrlo visokim novčanim kaznama kapetane brodova koji bi dovezli kvekere u ovu zemlju. Kvekeri koji uspeju da se uvuku u zemlju biće bičevani i stavljeni u zatvor, gde će raditi. Oni koji budu branili svoja uverenja biće prvo novčano kažnjeni, pa osuđeni na zatvor i isterani iz pokrajine. Ista zbirka, sv. I, str. 630. 26 Po krivičnom zakonu Masačusetsa, katolički sveštenik koji ude u naseobinu pošto je iz nje bio oteran kažnjava se smrću. 27 Zakonik iz 1650, str. 96. 2®New-England’s Memorial, str. 316.

39

Uz krivično zakonodavstvo tako snažno prožeto skučenim sektaškim duhom i svakakvim verskim strastima, koje behu raspalila proga­ njanja, pa su još tinjala u dnu duše, postavljen je, i u neku ruku tesno povezan s njim, korpus političkih zakona koji, propisani pre dvesta godina, kao da još daleko prednjače ispred duha slobode našeg doba. Opšta načela na kojima počivaju moderni ustavi, ta načela, koja je većina Evropljana XVII veka jedva shvatala, a koja su tada nepotpuno trijumfovala u Velikoj Britaniji, priznata su sva i utvrđena zakonima Nove Engleske: učešće naroda u javnim poslovima, slobodno izglasava­ nje poreza, odgovornost državnih službenika, lična sloboda i porotno suđenje, sve je to tu utvrđeno bez diskusije i stvarno. Ta izvorna načela nalaze tu takve primene i razrade kako se to još nijedna evropska nacija nije usudila učiniti. U Konketikatu su biračko telo, još od početka, sačinjavali svi građani, što se lako može shvatiti.29 U tom narodu što se rađao vladala je tada gotovo savršena jednakost po imovnom stanju, a još više po obrazovanju.30 U Konektikatu su, u to doba, svi organi izvršne vlasti bili birani, sve do guvernera države.31 Građani stariji od šesnaest godina bili su onde obavezni da nose oružje: sačinjavali su nacionalnu miliciju, koja je imenovala svoje ofici­ re i morala biti spremna u svako doba da krene u odbranu zemlje.32 Tu, u zakonima Konektikata, kao i po svoj Novoj Engleskoj, vidimo kako se rađa i razvija ona opštinska nezavisnost koja je još i 'Sad načelo i život američke slobode. U većini evropskih nacija političko postojanje počelo je u višim delovima društva, pa se malo pomalo, i uvek nepotpuno, širilo na razne delove društvene zajednice. U Americi, naprotiv, može se reći da se opština organizovala pre sreza, srez pre države, država pre Unije. U Novoj Engleskoj, već 1650, opština je potpuno i konačno uspos­ tavljena. Oko opštinske individualnosti okupljaju se i snažno povezuju interesi, strasti, dužnosti i prava. U opštini vidimo da teče stvaran, aktivan, sasvim demokratski i republikanski politički život. Naseobine još priznaju vrhovnu vlast metropole, ali republika je već sasvim živa u opštini. Kad se pažljivo prouče zakoni koji su doneti u tome prvom razdo­ blju američkih republika, iznenađuju razumevanje u upravljanje i na­ predne teorije zakonodavaca. 29 Ustav iz 1638, str. 17. 30 V eć 1641, skupština Rod Ajlenda jednoglasno je izjavila da je vlast u državi demokratska i da počiva na zajednici slobodnih ljudi, koji jedini imaju pravo da donose zakone i da nadziru njihovo sprovođenje. Zakonik iz 1650, str. 70. 31 Pitkin ’s History, str. 47. 32 Ustav iz 1638, str. 12.

40

Očevidno je da oni o dužnostima društva prema svojim članovima imaju uzvišenije i potpunije shvatanje nego tadašnji evropski zakono­ davci i da društvu nameću obaveze koje drugde još nije imalo. Od samog početka, u državama Nove Engleske, položaj siromaha je obezbeđen;3334 stroge se mere preduzimaju za održavanje puteva, imenuju se zvaničnici da ih nadziru;35 opštine imaju javne matične knjige, u koje se zapisuju ishodi opštih većanja, umrli, venčani i rođeni građani;36 pos­ tavljaju se pisari za vođenje tih knjiga;37 postoje zvaničnici čija je dužnost da upravljaju neraspravljenim zaostavštinama, i drugi, da nad­ ziru međe zemljišnih zaostavština; mnogima je glavna funkcija da održavaju javni red i mir u opštini.38 Zakon ulazi u hiljade raznih pojedinosti da bi predupredio ili zadovoljio mnoštvo društvenih potreba o kakvima u naše doba imamo u Francuskoj tek neku nejasnu slutnju. Ali tek se u propisima o prosveti, još od početka, otkriva u punom svetiu originalni karakter američke civilizacije. "Budući da Sotona, neprijatelj ljudskog roda — kaže zakon — nalazi u ljudskom neznanju svoje najmoćnije oružje, te da je nužno da saznanja koja su siekli naši dedovi ne ostanu sa njima u grobu pokopa­ na; budući da je vaspitanje dece, uz pomoć Gospodnju, jedan od prvih interesa države..."39 Slede odredbe kojima se osnivaju škole u svim opštinama i obavezuju stanovnici, pod pretnjom visokih kazni, da razrežu porez za njihovo održavanje. Na isti način osnivaju se više škole u najmnogoljudnijim okruzima. Opštinski zvaničnici treba da se staraju da roditelji šalju decu u školu; imaju pravo da izriču kazne onima koji se o to ogluše; a ako nastave da se opiru, onda društvo preuzima ulogu porodice, uzima dete u svoje ruke i oduzima roditeljima prava koja im je dala priroda' a koja su oni tako loše umeli koristiti.40 Čitalac je bez sumnje zapazio uvodni deo tih uredaba: u Americi, religija vodi prosvećenosti; pridržavanje Božijih zakona vodi čoveka slobodi. Pošto smo tako bacili kratak pogled na američko društvo iz 1650, kad razmotrimo stanje Evrope, a osobito stanje našeg kontinenta u ono doba, duboko se začudimo: na evropskom kontinentu, na početku XVII veka, na sve strane je apsolutistička monarhija trijumfovala na ruševi­ nama oligarhijske i feudalne slobode srednjeg veka. U toj blistavoj Evropi, sa razvijenom književnošću, možda nikada pojam prava nije bio potpunije nepriznat; nikada narodi nisu manje živeii političkim živo­ tom; nikada se ljudski um nije manje bavio pojmovima istinske slobo33 Zakonik iz 1650, str. 80. 34 Zakonik iz 1650, str. 78. 35 Id., str. 49. 36 Vidi Hutchinson: History, sv. I, str. 455. 37 Zakonik iz 1650, str. 86. 38 Id., str. 40. 39 Zakonik iz 1650, str. 90. 40 Zakonik iz 1650, str. 83.

41

de; a baš tada su ta ista načela, nepoznata ili prezrena u evropskih nacija, proglašavana po pustošima Novoga sveta i postojala budući simbol jednoga velikog naroda. Najsmelije teorije ljudskog uma pretva­ rane su u praksu u tome na izgled tako ništavnom društvu, koje tada bez sumnje nijedan državnik ne bi udostojio da se njime pozabavi; prepuštena originalnosti svoje prirode, čovekova imaginacija je tu improvizovala jedno zakonodavstvo kome nije bilo prethodnika. U toj ništavnoj demokratiji, koja još ne beše rodila ni generala, ni filozofa, ni velikih pisaca, jedan čovek mogao je, u prisustvu slobodnog naroda, da ustane i izrekne, uz odobravajuće klicanje, ovu lepu definiciju slobode: "Nemojmo biti u zabludi o onome što valja razumeti pod našom nezavisnošću. Postoji, naime, jedna vrsta izopačene slobode, koja je zajednička i životinjama i ljudima, a sastoji se u tome da se radi što se kome svidi. Ta je sloboda neprijatelj svake vlasti; ona nestrpljivo po­ dnosi svaki propis; s njom se srozavamo ispod sebe samih; ona je neprijatelj istine i mira; pa i Bog je smatrao da treba da ustane protiv nje! Ali postoji i jedna građanska i duhovna sloboda koja snagu crpe iz jedinstva i koju i sama vlast ima dužnost da štiti: to je sloboda da se čini sve što je pravo i dobro. Tu svetu slobodu treba da branimo u svim slučajevima, pa ako treba, i život svoj za nju da založimo."41 Dovoljno sam već rekao da u pravom svetlu prikažem karakter američke civilizacije. Ona je proizvod (a to polazište valja stalno imati na umu) dva savršeno odelita elementa, koja su drugde često međuso­ bno ratovala, ali koja su u Americi uspeli da u neku ruku sjedine i divno kombinuju. Hoću da kažem, proizvod religioznog duha i slobodar­ skog duha. Osnivači Nove Engleske bili su u isti mah i žarki sektaši i vatreni novatori. Najtešnje sapeti izvesnim religijskim verovanjima, bili su slobodni od ikakvih političkih predubeđenja. Otuda dve različne, ali ne i suprotne tendencije, kojima je lako svuda naći trag, u ponašanjima kao i u zakonima. Ljudi se iz verskog ubeđenja odriču prijatelja, porodice i otadžbi­ ne; poverovali bismo da su isključivo obuzeti težnjom da postignu to misaono blago koje kupuju po tako skupu cenu. Vidimo, međutim, da s gotovo podjednakim žarom teže materijalnom bogatstvu i duhovnim radostima, nebu na onome svetu a i blagostanju i slobodi na ovome. Politička načela, zakoni i ljudske ustanove čine se u njihovim rukama savitljivi, podobni da se po volji obrću i kombinuju. Pred njima padaju ograde što su sputavale društvo u kome su se oni rodili; nestaju stara ubeđenja, koja su vekovima upravljala svetom; otkriva se put skoro neograničen, polje nedogledno: ljudski duh hrli, 41 M ather’s magnolia Christi americana, sv. II, str. 13. Taj govor održao je Vintrop (Winthrop); bili su ga optužili da je, kao visoki zvaničnik, postupao proizvoljno; pošto je održao govor iz koga navodim jedan odlomak, oslobođen je aklamacijom i od tada je stalno ponovo biran za guvernera države. Vidi Marshall, sv. I, str. 166.

42

preleće ih u svim pravcima; ali kad stigne na granicu političkog sveta, sam od sebe zaustavi se; sa slrepnjom se odriče svojih najstrašnijih moći; odriče se sumnje; odustaje od potrebe da uvodi novine; uzdržava se čak i da odškrine zastor pred svetinjom; sa strahopoštovanjem klanja se pred istinama koje prihvata bez raspravljanja. Tako, u duhovnom svetu, sve je razvrstano, usklađeno, predviđeno, unapred odlučeno. U svetu politike, sve je uzburkano, osporavano, neizvesno; u prvome, pasivna, premda dragovoljna poslušnost; u drugo­ me, nezavisnost, prezir prema obiknutom i ljubomora prema svakoj vlasti. Daleko od toga da škode jedna drugoj, te dve tendencije, prividno tako suprotne, kreću se složno i kao da se uzajamno podupiru. Religija vidi u građanskoj slobodi plemenito upražnjavanje čovekovih sposobnosti; a u političkom svetu, polje koje je Tvorac pružio naporima uma. Slobodna i moćna u svojoj sferi, zadovoljna mestom koje joj je obezbeđeno, ona zna da joj je moć tim čvršće utemeljena što vlada samo sopstvenim silama i što srcima gospodari bez tuđe potpore. Sloboda vidi u religiji saborca u svojim bitkama i pobedama, kolevku iz koje je ponikla, božanski izvor svojih prava. Ona religiju smatra čuvarkom morala, a moral jemcem svojih zakona i zalogom svoje trajnostiT RAZLOZI NEKIH OSOBENOSTI U ZAKONIMA I OBIČAJIMA ANGLOAM ERIKANACA

Nekoliko ostataka aristokratskih institucija usred najpotpunije demokratije. — Zašto. — Valja brižljivo razlučiti šta je puritanskog, a šta engleskog porekla. Iz onog što prethodi čitalac ne sme izvlačiti odviše uopštene i apsolutne zaključke. Društveni položaj, religija i običaji prvih doselje­ nika jesu, doduše, imali ogroman uticaj na sudbinu njihove nove otadž­ bine. Ipak, nije bilo u njihovoj moći da zasnuju društvo čije bi polazište bilo samo u njima samima; niko se ne može potpuno otresti prošlosti; dešavalo im se da idejama i običajima koji su im bili svojstveni pripoje, bilo namerno ili nehotice, i primese drugih običaja i ideja, koji su poticali iz njihovog vaspitanja ili iz nacionalnih tradicija njihove pos­ tojbine. Ako želimo upoznati današnje Angloamerikance i suditi o njima, treba, dakle, brižljivo razlučivati šta je puritanskog, a šta engleskog porekla. Često nailazimo u Sjedinjenim Državama na zakone ili na običaje koji odudaraju od svega što ih okružuje. Takvi zakoni kao da su sazdani u duhu suprotnom preovlađujućem duhu američkog zakonodavstva; takvi običaji čine se suprotni sveukupnom društvenom poretku. Da su 43

engleske naseobine osnovane u nekom nama nedokučivom veku ili da im se poreklo već gubi u tami vekova, problem bi bio nerešiv. Navešću samo jedan primer, da bolje objasnim šta mislim. Građansko i krivično zakonodavstvo Amerikanaca poznaje samo dva sredstva u postupku: zatvor i kauciju. Prva radnja u proceduri sastoji se u tome da se dobije kaucija od okrivljenog ili, ako on to odbije, da se stavi u zatvor; potom se raspravlja o valjanosti optužbe ili 0 težini krivice. Očevidno je da je takvo zakonodavstvo upereno protiv siromašnog 1 da povlašćuje bogatog. Siromah ne nađe uvek novac za kauciju, čak ni u građanskim stvarima, a ako je prinuđen da čeka pravdu u zatvoru, prinudni nerad dovodi ga brzo do bede. Bogati, naprotiv, uvek uspeva da izbegne zatvor u građanskim stvarima; štaviše, čak i ako je izvršio zločin, lako izbegne kaznu koja treba da ga stigne: pošto plati kauciju, nestane. Može se, dakle, reći da se za njega sve kazne koje propisuje zakon svode na novčanu kaznu.42 Ima li išta većma aristokratsko od takvog zakonodavstva? U Americi, međutim, siromašni imaju prevlast i obično obezbeđuju sebi najveće pogodnosti u društvu. Objašnjenje te pojave treba tražiti u Engleskoj: zakoni o kojima govorim engleski su.43 Amerikanci ih, nisu izmenili, iako su protivni celini njihovog zakonodavstva i većini njihovih ideja. Ono što svaki narod najmanje menja, posle svojih običaja, jeste građansko zakonodavstvo. Građanske zakone prisno poznaju samo pravnici, to jest oni čiji je neposredni interes da ih zadrže takve kakvi jesu, dobri ili loši, iz razloga što ih poznaju. Glavnina nacije jedva ih poznaje; njihovo dejstvo vidi samo u posebnim slučajevima, teško im uočava tendenciju i potčinjava im se ne razmišljajući. Naveo sam jedan primer, a mogao sam ukazati i na mnoge druge. Slika koju pruža američko društvo prekrivena je, ako mogu tako da kažem, jednim demokratskim slojem, ispod koga se s vremena na vreme vidi kako probijaju nekadašnje aristokratske boje.

42 Ima, doduše, zločina za koje se ne prihvata kaucija, ali oni su vrlo malobrojni. 43 Vidi Blackstone and Delolme, knj. I, gl. X.

44

GLAVA III DR UŠTVENO STANJE ANGLOAM ERIKANACA

Društveno stanje obično je proizvod neke činjenice, ponekad proi­ zvod zakona, najčešće oba ta uzroka zajedno; ali kad se već uspostavi, možemo i njega smatrati uzrokom većine zakona, običaja i ideja što upravljaju ponašanjem nacija; i što ono ne proizvodi, to modifikuje. Da bi se upoznali zakonodavstvo i običaji nekog naroda, treba, dakle, najpre proučiti njegovo društveno stanje. O TOME D A JE UPADLJIVA ODLIKA DRUŠTVENOG STANJA ANGLOAM ERIKANACA TO ŠTO JE ONO SUŠTINSKI DEMOKRATSKO

Prvi doseljenici u Novoj Engleskoj. — Međusobno ravnopravni. — Aristo­ kratski zakoni uvedeni na Jugu. — Doba revolucije. — Promena zakona o nasleđivanju. — Posledice te promene. — Jednakost dovedena do krajnjih granica u novim državama Zapada. — Intelektualna jednakost. Mogli bismo izneti više važnih zapažanja o društvenom stanju Angloamerikanaca, ali jedno dominira nad ostalima. Društveno uređenje Amerikanaca prevashodno je demokratsko. Ono je to svojstvo imalo već pri rađanju naseobina; danas ga ima još i više. U prethodnoj glavi rekao sam da je vrlo velika jednakost vladala među doseljenicima koji su se naselili na obalama Nove Engleske. Ni samo seme aristokratije nikad nije zasejano u tome delu Unije. Nikada se tu nije mogao zasnovati nikakav drugi uticaj do misaonog. Narod se navikao da poštuje izvesna imena kao znamenja prosvećenosti i vrlina. Glas nekih građana sticao je izvesnu moć koju bismo možda s razlogom mogli nazvati aristokratskom da se mogla nepromenljivo prenositi s oca na sina. Tako je bilo istočno od Hadsona; jugozapadno od te reke, pa silazeći sve do Floride, bilo je drukčije. U većini država jugozapadno od Hadsona behu se naselili engleski veleposednici. Tu su bila preneta aristokratska načela, a s njima i engleski zakoni o nasleđivanju. Izložio sam razloge koji su sprečavali da se ikad mogne u Americi uspostaviti moćna aristokratija. Ti razlozi, 45

mada su postojali i jugozapadno od Hadsona, nisu tu bili onoliko moćni kao istočno od te reke. Na Jugu, jedan je čovek mogao sam, pomoću robova, obrađivati veliku površinu zemljišta. U tome su se delu kontinenta viđali, dakle, bogati zemljoposeđnici; ali njihov uticaj nije zapravo bio aristokratski onako kako se to shvata u Evropi, pošto nisu imali nikakvih privilegija i pošto, obrađujući zemlju pomoću robova, nisu imali zakupaca, pa prema tome ni osoba nižeg staleža koje bi od njih zavisile. Ipak su veleposednici južno od Hadsona činili jednu višu klasu, koja je imala svoje ideje i sklonosti, i obično obuhvatala u sebi političko delanje. Bila je to neka vrsta aristokratije, koja se malo razlikovala od mase naroda, čije je strasti i interese lako prihvatala i nije budila ni ljubavi ni mržnje; sve u svemu, nejaka i nedugovečna. Ta se klasa, na Jugu, stavila na čelo ustanka: američka revolucija njoj duguje svoje najveće ljude. U to doba, ćelo je društvo bilo uzdrmano: narod, u čije se ime borilo, postavši društvena snaga, poželeo je da dejstvuje samostalno; probudili su se demokratski nagoni; kad je zbačen jaram metropole, omilela je svakovrsna nezavisnost: uticaji pojedinaca malo pomalo prestali su se osećati; navike i zakoni usmerili su se zajedno ka istom cilju. Ali završni korak ostvarila je jednakost zahvaljujući zakonu o nasleđivanju. Čudim se što nekadašnji a i savremeni publicisti nisu pripisali zakonima o nasleđivanju1 veći uticaj na tok ljudskih poslova. Ti zakoni spadaju, istina, u građanskopravni poredak; ali trebalo bi ih staviti na čelo svih političkih institucija, jer oni neverovatno utiču na društveno stanje naroda, čiji su samo izraz politički zakoni. Zakoni o nasleđiva­ nju, štaviše, pouzdano i jednoobrazno deluju na društvo; oni u neku ruku obuhvataju pokolenja još i pre njihovog rođenja. Pomoću njih čovek je naoružan gotovo božanskom moći nad budućnošću svojih bližnjih. Nasleđivanje među građanima uredi zakonodavac jednom, pa se odmara vekovima: pošto mu se delo pokrene, on ga može i pustiti iz ruku; mehanizam dejstvuje sopstvenim silama i usmerava se kao sam od sebe ka unapred označenom cilju. Sazdan na izvestan način, on oko izvesnih osoba usredsređuje, grupiše vlasništvo, a ubrzo potom i vlast; on u neku ruku čini da aristokratija nikne iz tla. Ako je vođen drugim načelima i usmeren drugim jednim putem, dejstvo mu je još brže; tada on rasparčava, razdeljuje, rasejava imovine i moć; biva katkad da smo prestravljeni brzinom njegovog hoda; gubeći nadu da ćemo mu zausta­ viti kretanje, nastojimo bar da mu isprečimo poteškoće i prepreke; 1 Pod zakonima o nasleđivanju podrazumevam sve one kojima je glavna svrha da uređuju sudbinu dobara posle vlasnikove smrti. Zakon o supstituciji naslednika spada u takve; njegova je posledica, istina, i to da sprečava vlasnika da svojim dobrima raspolaže posle smrti; ali on mu nameće obavezu da ih sačuva samo u cilju da ih neokrnjene preda nasledniku. Glavna je svrha tog zakona, dakle, da reguliše sudbinu dobara posle vlasniko­ ve smrti. Ostalo je sredstvo kojim se on u tome služi.

46

hoćemo da mu dejstvo uravnotežimo suprotnim naporima; uzaludan trud! On drobi i razmrskava sve što mu se nađe na putu, neprestano se diže i sručuje na tlo sve dok ono pred našim očima ne postane ništa više do pokretljiv i neopipljiv prah, na kome se utemeljuje demokratija. Kad zakon o nasleđivanju dopušta, a tim više kad nalaže ravnomernu deobu očevih dobara među svom decom, posledice su dvojake; treba ih brižljivo razlikovati, mada teže istom cilju. Usled zakona o nasleđivanju, smrt svakog vlasnika dovodi do prevrata u posedu; ne samo što dobra menjaju gospodara nego se menja takoreći i njihova priroda; ona se neprestano drobe na sve manje delove. To je neposredni i takoreći materijalni efekat zakona. U zemljama gde zakon uspostavlja jednakost u deobama, dobra, a osobito zemljišni posedi, moraju, dakle, imati neprestanu tendenciju da se smanjuju. Ipak, kad bi zakon bio prepušten sopstvenim silama, posledice takvog zakonodavstva osetile bi se tek vremenom; jer, sem ako se porodica sastoji od više od dvoje dece (a porodični prošek u zemlji nastanjenoj koliko je nastanjena Francuska iznosi, kažu, samo tri), ta deca, deleći imovinu oca i majke, neće biti siromašnija nego svako od roditelja pojedinačno. Ali zakon o podjednakoj deobi ne utiče samo na sudbinu dobara; on deluje i na samu dušu vlasnika i doziva u pomoć njihove strasti. Te njegove posredne posledice brzo uništavaju velika bogatstva, a naročito velike poseđe. U narodima gde se nasleđivanje zasniva na pravu prvorodstva zemljišni posedi prelaze najčešće s pokolenja na pokolenje ne deleći se. Iz toga proizilazi da se porodični duh takoreći materijalizuje u zemlji­ štu. Porodica predstavlja zemljište, zemljište predstavlja porodicu; ono joj ovekovečava ime, poreklo, slavu, moć, vrline. To je neprolazan svedok prošlosti i dragocena zaloga budućeg postojanja. Kad zakon o nasleđivanju uspostavlja podjednaku deobu, on kida prisnu vezu koja je postojala između porodičnog duha i očuvanja zemljišnog poseda; zemlja prestaje predstavljati porodicu, jer ne mogavši izbeći da bude podeljena posle jednog ili dva pokolenja, očevidno je da se mora neprestano smanjivati i naposletku potpuno nestati. Sinovi veleposednika, ako su u malom broju, mogu, doduše, sačuvati nadu da neće biti manje bogati od svog roditelja, ali ne i da će imati istovetnu imovinu kao on; njihovo bogatstvo nužno će se sastojati od drugačijih sastojaka nego njegovo. A čim zemljoposednicima oduzmete taj veliki značaj osećanja, uspomena, ponosa, ambicije da sačuvaju zemlju, možete biti sigurni da će je oni ranije ili kasnije prodati, jer imaju veliki novčani interes da je prodadu, pošto novčani kapitali donose više interesa nego drugi i mnogo su podobniji da zadovolje trenutne strasti. 47

A jednom podeljeni, veliki zemljišni posedi više se ne obnavljaju; mali posednik izvlači srazmerno veći prihod iz svoje njive2 nego veleposednik sa svoje; on je, dakle, prodaje mnogo skuplje nego ovaj drugi. Tako će ekonomska računica, koja je bogataša navela da proda veliki posed, njega tim pre sprečiti da kupuje male posede da bi obnovio veliki. Ono što zovemo porodičnim duhom često se zasniva na jednoj obmani individualnog egoizma. Čovek teži da se ovekoveči i na neki način obesmrti putem svojih pobočnih potomaka. A tamo gde se završava porodični duh, individualni egoizam vraća se svojim stvarnim sklonostima. Kako se porodica ukazuje još samo kao nešto nejasno, neodređeno, neizvesno, svako se usredsređuje na sadašnje ugodnosti; misli se na zbrinjavanje sledećeg pokolenja i ništa više. Ljudi, dakle, ne nastoje da ovekoveče porodicu, ili bar nastoje da je ovekoveče drugim sredstvima a ne zemljišnim posedom. Tako zakon o nasleđivanju ne samo što otežava porodicama da sačuvaju netaknute iste posede nego im oduzima i želju da to pokušaju, pa ih tako u neku ruku privlači da sarađuju s njim na sopstvenom upropašćavanju. Zakon o podjednakoj deobi dejstvuje na dva načina: dejstvujući na stvar, dejstvuje na čoveka; dejstvujući na čoveka, postiže stvar. Na oba načina uspeva da duboko načne zemljišni posed i da postigne da brzo nestanu i porodica i bogatstva.3 Mi, Francuzi XIX veka, koji smo svakodnevni svedoci političkih i društvenih promena koje stvara zakon o nasleđivanju, svakako ne možemo dovoditi u sumnju njegovu moć. Vidimo ga svakog dana kako prolazi našim tlom, rušeći na svom putu zidove naših domova i obara­ jući ograde naših polja. No, mada je zakon o nasleđivanju već mnogo šta obavio kod nas, mnogo mu još i ostaje da uradi. Naše uspomene, naša ubeđenja i naše navike suprotstavljaju mu snažne prepreke. U Sjedinjenim Državama njegovo je rušilačko delovanje gotovo dovršeno. Onde se mogu proučiti njegovi najznačajniji ishodi. 2 Neću da kažem da sitni sopstvenik obrađuje bolje, ali on obrađuje sa više žara i staranja, pa radom nadoknađuje ono što mu nedostaje u pogledu umeća. 3 Budući da je zemlja najpouzdanija imovina, srećemo povremeno bogate ljude koji su spremni da ulože velike žrtve da je steknu i rado gube zamašan deo svog prihoda da bi obezbedili taj preostali deo. Ali to su samo slučajne pojave. Ljubav prema nepokretnoj imovini javlja se obično samo još kod siromašnih. Sitni zemljišni sopstvenik, koji ima manje obrazovanja, manje mašte i manje raznih strasti nego veleposednik, obuzet je, obično, samo željom da uveća svoj posed, a i često se dešava da mu nasledstva, ženidbe ili uspešna trgovina malo pomalo pruže mogućnost za to. — Pored tendencije koja navodi ljude da cepaju zemljišni posed, postoji, dakle, i jedna druga, koja ih navodi da ga uvećavaju. Ta tendencija, mada je dovoljna da speči da se posedi ne rasparčavaju unedogled, nije dovoljno jaka da stvara velika zemljoposednička bogatstva, a naročito ne da ih zadrži u istim porodicama.

48

Englesko zakonodavstvo o nasleđivanju dobara ukinuto je u goto­ vo svim državama u doba revolucije. Zakon o supstituisanju naslednika izmenjen je tako da tek neosetno ometa slobodnu cirkulaciju dobara.0 Prošlo je prvo pokolenje; zemljišta su se počela deliti. To kretanje postajalo je s/e brže što je vreme više proticalo. Danas, kad je proteklo šezdeset godina, izgled društva već se ne može prepoznati; porodice zemljišnih veleposednika utopile su se, gotovo sve, u sveopštu masu. U državi Njujork, gde ih je bio veliki broj, dve još jedva lebde nad ponorom koji je spreman da ih proguta. Sinovi tih bogatih građana danas su trgovci, advokati, lekari. Većina ih je potonula u najdublju anonimnost. Uništen je i poslednji trag naslednih klasnih položaja i povlastica; zakon o nasleđivanju svud je prešao svojim valjkom. Ne znači da u Sjedinjenim Državama nema bogataša kao i drugde; ne znam čak zemlju gde bi ljubav prema novcu zauzimala veće mesto u čovekovom srcu i gde bi se ispovedao veći prezir prema teoriji o trajnoj jednakosti u posedovanju dobara. Ali imovine se tu promeću neverovatnom brzinom, a iskustvo uči da se retko viđa da dva pokolenja uživaju njegove blagodeti. A i ta slika, ma koliko se pretpostavljalo da je živopisno obojena, pruža tek nepotpunu predstavu o onome što se zbiva u novim državama na Zapadu i Jugozapadu. Krajem prošlog veka odvažni pustolovi počeli su prodirati u dolinu Misisipija. Bilo je to kao još jedno otkriće Amerike: ubrzo se onamo uputila većina iseljenika; i tad su se dotle nepoznata društva odjednom pojavila iz pustinje. Države čije ni ime nije postojalo nekoliko godina ranije zauzele su mesto u američkoj Uniji. I upravo se na Zapadu može videti demokratija koja je dostigla svoje krajnje granice. U tim država­ ma, takoreći improvizovanim srećnim sticajem okolnosti, stanovnici su tek od juče na tlu koje zauzimaju. Jedva se međusobno i poznaju, i niko ne zna prošlost ni najbližeg suseda. U tom delu američkog kontinenta stanovništvo, dakle, ne samo da nije pod uticajem velikih imena i krupnih bogatstava nego ni pod uticajem one prirodne aristokratije što proističe iz prosvećenosti i vrline. Niko tu nema onu uvaženu moć koju ljudi priznaju nekome zbog sećanja na ceo jedan život posvećen vršenju dobra pred njihovim očima. Te nove zapadne države već imaju stanov­ nika; društvo tu još ne postoji. AJi nisu samo imovna stanja podjednaka u Americi; jednakost se do izvesne mere proširuje i na prosvećenost. Mislim da nema zemlje na svetu u kojoj bi, srazmerno broju stanovnika, bilo tako malo neznalica, a i manje učenjaka. Osnovno obrazovanje tu je svakome dostupno; visoko obrazovanje nije dostupno skoro nikome. 49

To se lako razume, jer je takoreći nužna posledica onoga što smo ranije izneli. Gotovo svi su Amerikanci imućni; mogu, dakle, lako da pribave osnovna ljudska znanja. Bogataša malo ima u Americi; skoro svi Amerikanci moraju, da­ kle, da se bave nekim zanimanjem. A svako zanimanje iziskuje neku obuku. Amerikanci mogu, dakle, opštem obrazovanju da posvete samo prve godine života: sa petnaest godina stupaju u neki poziv; tako se njihovo obrazovanje najčešće završava u uzrastu kad naše tek počinje. Ako se i nastavi, ono se usmerava samo ka nekoj posebnoj materiji koja obećava zaradu; nauka se proučava kao što se polazi na zanat; a uzimaju se u obzir samo one njene primene čija je sadašnja korisnost priznata. Bogataši su u Americi većinom počeli kao siromasi; većina doko­ nih bili su u mladosti veoma zaposleni; otud proizilazi da čovek, u uzrastu kad bi imao sklonosti za učenje, nema vremena da mu se posveti; a kad dođe do takvog slobodnog vremena, nije mu više do toga. Nema, dakle, u Americi takve klase u kojoj bi se sklonost intelek­ tualnim zadovoljstvima prenosila zajedno sa bogatstvom i nasleđenom dokolicom i koja bi gajila poštovanje prema intelektualnom radu. Stoga volja da se čovek posveti takvom radu nedostaje isto koliko i mogućnost. U Americi se uspostavio izvestan prosečan nivo u ljudskim znanji­ ma. Svi su mu se približili; jedni uzdižući se, drugi spuštajući se. Nailazimo, dakle, na ogromno mnoštvo jedinki koje poseduju približno podjednaku količinu pojmova iz oblasti religije, istorije, pri­ rodnih nauka, političke ekonomije, zakonodavstva, političkog uređenja. Intelektualna nejednakost potiče neposredno od Boga, i čovek ne bi ni mogao sprečiti da se ona uvek javlja. Ali iz onoga što smo rekli proizilazi bar to da umnim sposobnosti­ ma, mada ostaju nejednake, kao što je to Tvorac hteo, stoje na raspola­ ganju podjednaka sredstva. Te tako, u naše dane, u Americi, aristokratski element, oduvek slab, još od njenog nastanka, ako možda i nije uništen, toliko je oslabljen da mu je teško pripisati ikakav uticaj na javne poslove. A nasuprot tome, vreme, zbivanja i zakoni učinili su da je demo­ kratski element ne samo pretežan nego takoreći i jedini. Ne opaža se nikakav uticaj porodice niti kakvog staleža; često se ne može otkriti čak ni imalo trajan uticaj pojedinca. Amerika pokazuje, dakle, u svom društvenom stanju, jednu najneobičniju pojavu. Ljudi se tu pokazuju većma jednaki, po imovnom stanju i po prosvećenosti, ili, drigim rečima, većma podjednako moćni nego što su to u ikojoj zemlji na svetu i nego što su bili u ikoje doba koje pamti istorija. 50

POLITIČKE POSLEDICE DRUŠTVENOG STANJA ANGLOAMERIKANACA

O političkim posleđicama takvog društvenog stanja lako je izvesti zaključak. Nemogućno je zamisliti da jednakost ne prodre naposletku i u svet politike kao i drugde. Ne bi se moglo zamisliti da ljudi ostanu večito međusobno neravnopravni u jednom jedinom pogledu, a ravnopravni u ostalima; u nekom određenom vremenu postići će, dakle, da budu ravnopravni u svemu. A samo dva načina znam da u svetu politike zavlada ravnoprav­ nost: treba dati prava svakom građaninu ili ih ne dati nikome. Za narode koji su dospeli do istog društvenog stanja kao Anglo­ amerikanci vrlo je teško, dakle, otkriti nekakav srednji put između suverenosti svih i apsolutne vlasti jednog jedinog. Ne treba kriti da takvo društveno stanje kakvo sam opisao gotovo podjednako lako vodi i jednoj i drugoj od tih dveju posledica. Postoji naime jedna muževna i legitimna strast ka jednakosti, koja podstiče ljude da žele biti svi moćni i cenjeni. Ta strast teži da male uzdigne u red velikih; ali nailazimo u čovekovom srcu i na takvu izopačenu ljubav prema jednakosti koja u slabih budi želju da jake svuku na svoj nivo i koja ljude dovodi dotle da više vole jednakost u ropstvu nego nejednakost u slobodi. To ne znači da oni narodi čije je društveno uređenje demokratsko prirodno preziru slobodu; imaju oni, naprotiv, nagonsku ljubav prema njoj. Ali sloboda nije glavni i nepres­ tani predmet njihove želje; ono što oni vole večitom ljubavlju jeste jednakost; vinu se oni ka slobodi hitrim porivom i naglim naporima, pa ako promaše cilj, pomire se s tim; ali ništa ih ne bi moglo zadovoljiti bez jednakosti, te bi pre pristali da poginu nego da je izgube. S druge strane, kad su svi građani približno ravnopravni, postaje im teško da svoju nezavisnost brane od agresija vlasti. Pošto nijedan od njih tada nije dovoljno jak da se uspešno bori, jedino udružene snage svih mogu obezbeđivati slobodu. A takva udruženost ne sreće se uvek. Iz istog društvenog stanja narodi mogu, dakle, da dođu do dva krupna politička ishoda; ti se ishodi međusobno ogromno razlikuju, ali proizilaze iz iste činjenice. Suočeni prvi s tom strašnom alternativom koju sam opisao, Anglo­ amerikanci su bili toliko srećni da izbegnu apsolutističku vlast. Okol­ nosti, poreklo, prosvećenost, a naročito običaji, omogućili su im da zasnuju i održe suverenost naroda.

51

GLAVA IV O NAČELU SUVERENOSTI N A R O D A U AMERICI

To načelo vlada celim američkim društvom. — Kako su Amerikanci primenjivali to načelo još i pre revolucije. — Kakav mu je razvoj obezbedila revolucija. — Postupno i neizbežno smanjivanje cenzusa. Ako hoćemo da govorimo o političkim zakonima Sjedinjenih Država, uvek treba poći od dogme o suverenosti naroda. Načelo suverenosti naroda, koje je uvek manje-više u srži gotovo svih ljudskih institucija, obično ostaje u njima nekako zapretano. Ljudi mu se povinuju ne priznajući to otvoreno, ili ako se i desi da ga za trenutak iznesu na videlo, brzo pohitaju da ga opet zarone u tamu svetilišta. Volja naroda jedna je od onih reči koju su smutljivci svih vremena i despoti svih doba najobilnije zloupotrebljavali. Jedni su njen izraz videli u kupljenoj podršci nekolicine zvaničnika; drugi u glasovima korištoljubive ili zaplašene manjine; ima ih čak koji su je otkrili potpu­ no izraženu u ćutanju naroda, pa su smatrali da iz činjenice pokornosti proizilazi za njih pravo zapovedanja. U Americi to načelo suverenosti naroda nije skriveno ili besplo­ dno kao u nekih drugih naroda; ono se priznaje običajima, proklamuje zakonima; rasprostire se slobodno i bez prepreka seže do krajnjih konsekvenca. Ako ima zemlje na svetu gde bismo se mogli nadati da možemo proceniti pravu vrednost dogme o suverenosti naroda, proučiti je u njenoj primeni u društvenim poslovima i prosuditi o njenim prednosti­ ma i opasnostima, ta je zemlja začelo Amerika. Rekao sam već da je, još od početka, načelo suverenosti naroda bilo izvorno načelo većine engleskih naseobina u Americi. Ipak, daleko od toga da je tada to načelo vladalo u upravljanju društvom onako kao što vlada danas. Dve su prepreke, jedna spoljna, druga unutrašnja, usporavale nje­ govo sveobuhvatno napredovanje. Ono se nije moglo javno ispoljavati u zakonima, pošto su naseobi­ ne još bile prinuđene da se pokoravaju metropoli; bilo je, dakle, prinuđeno da se krije u pokrajinskim skupštinama, a naročito u opštini. Tu se ono potajno širilo. 52

Tadašnje američko društvo nije još bilo pripremljeno da ga usvoji sa svim njegovim posledicama. Prosvećenost u Novoj Engleskoj, bogat­ stva južno od Hadsona, dugo su imali neku vrstu aristokratskog uticaja, kao što sam izložio u prethodnoj glavi, koji je težio da u malo ruku prikupi vršenje vlasti u društvu. Još je bilo daleko do toga da svi zvaničnici budu birani i svi građani birači. Biračko pravo bilo je svugde ograničeno izvesnim međama i zavisno od cenzusa. Taj cenzus bio je vrlo nizak na Severu, znatniji na Jugu. Izbila je Američka revolucija. Dogma o suverenosti naroda izašla je iz opštine i prigrabila vlast; sve su klase istupale u njeno ime; svi su se u ime nje borili i trijumfovali; ona je postala zakon nad zakonima. Gotovo isto tako brza promena izvršila se i u samom društvu. Zakon o nasleđivanju dovršio je slamanje lokalnih uticaja. U času kad se ta posledica zakona i revolucije počela otkrivati svačijim očima, pobeda je već neopozivo presudila u korist demokratije. Vlast je, samim tim, bila u njenim rukama. Nije čak više bilo ni dopušteno boriti se protiv nje. Više klase povinovale su se, dakle, bez gunđanja i bez borbe, jednom zlu sada već neizbežnom. Dogodilo im se ono što se obično dešava snagama koje padnu: individualni egoizam obuzeo je njene članove; i kako se moć više nije mogla istrgnuti iz ruku naroda, a prost se narod nije toliko mrzeo da bi neko našao zadovolj­ stva u tome da mu prkosi, snevalo se još samo o tome da se po svaku cenu stekne njegova naklonost. Najdemokratskije zakone utrkivali su se da izglasaju oni isti čije su interese ti zakoni najvećma krnjili. Tako više klase nisu u narodu raspaljivale strasti protiv sebe; ali su i same od sebe ubrzale trijumf novog poretka. I tako je — zbilja retko čudo! — uzlet demokratije bio najneodoljiviji u onim državama gde je aristokratija imala najdublje korene. Država Merilend, koju behu osnovali velikaši, prva je proglasila opšte pravo glasa1 i u celoj svojoj upravi uvela najdemokratskije oblike. Kad neki narod dirne u izborni cenzus, može se predvideti da će u manje-više kratkom roku doći dotle da ga potpuno ukine. To je jedno od najpostojanijih pravila koja važe u društvu. Što se više šire granice biračkog prava, sve se više oseća potreba da se one još više prošire, jer posle svakog novog ustupka snage demokratije rastu i povećavaju se zajedno s njihovom novom moći. Ambicija onih koji su ostavljeni ispod cenzusa raspaljuje se srazmerno velikom broju onih koji se nalaze iznad te granice. Izuzetak naposletku postane pravilo; ustupci se ne­ prestano nižu i više nema zaustavljanja dokle god se ne stigne do opšteg prava glasa. U naše dane, načelo suverenosti naroda ostvarilo je u Sjedinjenim Državama sve praktične primene koje se mogu zamisliti. To načelo otreslo se svih fikcija kojima su se drugde postarali da ga okruže; vidimo da poprima sve oblike redom, već prema potrebi. Nekad narod 1 Amandmani na ustav Merilenda iz 1801. i 1809.

53

kao celina donosi zakone, kao u Atini; nekad pak poslanici, proizašli iz opšteg prava glasa, predstavljaju narod i dejstvuju u njegovo ime, pod njegovim gotovo neposrednim nadzorom. Ima zemalja u kojima vlast, u neku ruku izvan društvene zajednice, dejstvuje na nju i prisiljava je da korača izvesnim putem. Ima ih i takvih gde je moć podeljena, i nalazi se u isti mah i u društvu i izvan njega. Ništa slično ne vidi se u Sjedinjenim Državama; društvo tu dejstvuje samo sobom i na samo sebe. Ne postoji nikakva moć do u njemu samom; ne nalazimo gotovo nikoga ko bi se i usudio da zamisli, a pogotovo da izrazi pomisao da tu moć traži negde drugde. Narod učestvuje u sastavljanju zakona izborom zakonodavaca, a u njihovoj primeni izborom zvaničnika izvršne vlasti; može se reći da on sam vlada, toliko je udeo prepušten administraciji malen i ograničen, i toliko ta administracija oseća da joj je izvor u narodu, pa se pokorava sili iz koje izvire. Narod vlada američkim političkim svetom kao Bog vasionom. On je izvor i utoka svega; sve iz njega izvire i sve u nj uvire.H

54

GLAVA V NUŽNO JE PROUČITI ŠTA SE ZBIVA U SAVEZNIM DRŽA VA M A PRE NO ŠTO SE PROGOVORI O VLASTI UNIJE

U ovoj glavi namera mi je da ispitam kakav je u Americi oblik vlasti zasnovan na načelu suverenosti naroda; kakve su mu mogućnosti delovanja, teškoće, preimućstva i opasnosti. Tu se javlja jedna prva poteškoća: Sjedinjene Države složenog su sastava; u njima zapažamo dva odelita društva, uklopljena, i ako tako mogu da kažem, uglavljena jedno u drugo; vidimo u njemu dve vlasti potpuno odvojene i gotovo nezavisne: jednu, uobičajenu i neodređenu, koja odgovara svakodnevnim potrebama društva, i drugu, izuzetnu i ograničenu, koja se primenjuje samo na izvesne opšte interese. To su, jednom reči, dvadeset i četiri male suverene nacije, čija sveukupnost čini veliku zajednicu Unije. Ispitivati Uniju pre no što se prouči pojedinačna država1 znači krenuti putem punim prepreka. Oblik savezne vlasti u Sjedinjenim Državama pojavio se poslednji; on je bio tek jedna modifikacija repu­ blike, rezime političkih načela koja su u ćelom društvu bila rasprostra­ njena pre njega i postojala nezavisno od njega. Savezna vlast, uostalom, kao što sam rekao, samo je izuzetak; vlast pojedinačne države opšte je pravilo. Pisac koji bi poželeo da prikaže celinu takve slike pre no što je prikazao pojedinosti nužno bi zapao u nejasnoće ili u ponavljanja. Glavna politička načela koja danas vladaju američkim društvom rodila su se i razvila u državi-, u to se ne može sumnjati. Treba, dakle, upoznati državu da bi se imao ključ za sve ostalo. Države koje u naše doba sačinjavaju američku Uniju pružaju sve isti prizor što se tiče spoljašnjeg izgleda institucija. Politički ili adminis1 Države koje ulaze u sastav SAD Amerikanci, a i autor ovog delà, označuju izrazom "država" (state; Etat ); u ovom prevodu mi ih označavamo takođe izrazom "država" ili "pojedinačna država", izbegavajući izraz "savezna država", koji je kod nas inače uglavnom uobičajen, da ne bi došlo do brkanja s onim što se odnosi na savezne "federalne" vlasti SAD. Nopominjemo i to da pisac ne pravi distinkciju između pojmova "federacija" i "konfederacija": obično se služi izrazom "konfederacija" kao imenicom, a "federalni" ("savezni") kao pridevom; mi to prevodimo onako kako je u tekstu. (Prim, prevodioca)

55

trativni život usredsređen je tu u tri žarišta delanja, koja bi se mogla uporediti sa živčanim centrima koji pokreću ljudsko telo. Na prvom stupnju nalazi se opština, na višem srez,2 najzad država. O OPŠTINSKOM SISTEMU U AMERICI

Zašto pisac započinje ispitivanje političkih institucija od opštine. — Opštinu nalazimo u svih naroda. — Teškoća da se uspostavi i očuva opštinska sloboda. — Njen značaj. — Zašto je pisac odabrao opštinsku organizaciju Nove Engleske za glavni predmet ispitivanja. Nije slučajno što najpre razmatram opštinu. Opština je jedina zajednica koja je toliko prirodna da svud gde se ljudi sami od sebe okupe obrazuju opštinu. Opštinsko društvo postoji, dakle, u svih naroda, ma kakvi im bili običaji i zakoni; kraljevstva i republike čovek stvara; opština kao da izlazi neposredno iz Božijih ruku. Ali mada opština postoji otkad postoje i ljudi, opštinska sloboda je stvar retka i krhka. Narod može uvek uspostaviti velike političke skupštine; jer obično se u njemu nađe izvestan broj ljudi u kojih um zamenjuje do izvesne mere umeće u poslovima. Opština se sastoji od priprostih elemenata, koji se često opiru delovanju zakonodavca. Teškoća da se zasnuje nezavisnost opšti­ na, umesto da opada ukoliko se nacije prosvećuju, rasle s njihovom prosvećenošću. Veoma civilizovano društvo teško podnosi pokušaje opštinske slobode; ono se buni protiv njenih brojnih zastranjivanja i gubi nadu u uspeh pre no što se postigne konačan ishod eksperimenta. Među svim slobodama, sloboda opština je isto tako i najviše izložena nametanju vlasti. Prepuštene same sebi, opštinske institucije jedva mogu da se bore protiv preduzimljive i snažne vlade; da bi se uspešno odbranile, treba da su sasvim razvijene i da su ušle u nacional­ ne ideje i navike. Tako, dokle god opštinska sloboda nije uobičajena, lako je uništiti je, a ona ne može da se uobičaji sve dok nije već dugo postojala u zakonima. Opštinska sloboda, dakle, izmiče takoreći čovekovim naporima. Stoga retko i biva da se ona stvori; ona se takoreći rađa sama od sebe. Gotovo potajno razvija se u krilu još upola varvarskog društva. Nepre­ kidno dejstvo zakona i običaja, okolnosti, a naročito vreme uspevaju da je učvrste. Od svih nacija evropskog kontinenta može se reći da nema nijedne koja je poznaje. A upravo u opštini leži snaga slobodnih naroda. Opštinske institu­ cije jesu za slobodu ono što su osnovne škole za nauku; one slobodu čine pristupačnom narodu; one mu omile njeno miroljubivo korišćenje i navikavaju ga da se njome služi. Bez opštinskih institucija neka nacija - Izrazom "srez" prevodimo autorov izraz "comté" ("grofovija"), koji odgovara anglo­ američkom terminu county. (Prim, prevodioca)

56

može sebi stvoriti slobodnu vlast, ali ne može posedovati slobodarski duh. Prolazne strasti, slučajne okolnosti mogu mu dati spoljne oblike nezavisnosti; ali despotizam potisnut u unutrašnjost društvene zajedni­ ce ranije ili kasnije izroni na površinu. Da bi čitalac dobro razumeo opšta načela na kojima počiva politič­ ka organizacija opštine i sreza u Sjedinjenim Državama, mislio sam da je korisno uzeti kao obrazac jednu državu posebno; ispitati podrobno šta se u njoj zbiva, pa zatim baciti za trenutak pogled na ostatak zemlje. Odabrao sam jednu od država Nove Engleske. Opština i srez nisu na isti način organizovani u svim delovima Unije; lako je, međutim, uvideti da su u celoj Uniji ista načela, ili približno ista, upravljala njihovim obrazovanjem. Učinilo mi se ipak da su ta načela ponajznatnije razrađena u Novoj Engleskoj i da su tu izvedena do najdaljih konsekvenca više nego bilo gde drugde. Tu se ona, dakle, ispoljavaju takoreći reljefnije i lakše se otkrivaju strančevom posmatranju. Opštinske institucije Nove Engleske čine jednu potpunu i pravilnu celinu; one su davnašnje; one su snažne zahvaljujući zakonima, a još snažnije zahvaljujući običajima; imaju ogroman uticaj na ćelo društvo. Zbog svega toga zaslužuju da privuku našu pažnju. OBIM OPŠTINE

Opština u Novoj Engleskoj (Township) na sredini je između opšti­ ne i sreza u Francuskoj. Ona obično broji đve do tri hiljade stanovni­ ka;3 nije, dakle, toliko velika da svi njeni stanovnici ne bi imali pribli­ žno iste interese, a s druge strane, ima dovoljno stanovnika da bi se u njenom krugu sigurno uvek moglo naći osoba za dobru upravu. OPŠTINSKE VLASTI U NOVOJ ENGLESKOJ

Narod kao izvor svih vlasti u opštini kao i drugde. — On se tu neposredno bavi najvažnijim poslovima. — Nema opštinskog veća. — Najveći deo opštinske vlasti sabran je u rukama select-men-a. — Kako dejstvuju select-men. — Opšta skupština stanovnika opštine (Town-Meeting). — Nabrajanje svih opštinskih zvaničnika. — Obavezne i plaćene funkcije. U opštini, kao i svuda drugde, narod je izvor društvenih vlasti, ali nigde on ne vrši neposrednije svoju vlast nego u opštini. Narod je u Americi gospodar kome valja učiniti po volji do krajnjih mogućnih granica. 3 Država Masačusets imala je 1830. godine 305 opština, a 610.014 stanovnika, što čini prošek od približno 2.000 stanovnika po opštini.

57

U Novoj Engleskoj, kad se obavljaju opšti državni poslovi, većina dejstvuje putem predstavnika. Nužno je bilo da tako bude; ali u opštini, gde je zakonodavno i upravno delanje bliže građanstvu, ne prihvata se zakon o predstavništvu. Nema opštinskog veća; biračko telo, pošto imenuje svoje zvaničnike, upravlja njima u svemu što nije prosto izvrša­ vanje zakona države.4 Takvo stanje stvari toliko je protivno našim shvatanjima i tako suprotno našim navikama da je neophodno ovde pružiti nekoliko pri­ mera da bi se to moglo dobro razumeti. Javne funkcije krajnje su mnogobrojne i veoma izdeljene u opštini, kao što ćemo dalje videti; međutim, najveći deo upravnih ovlašćenja usredsređen je u rukama malog broja pojedinaca, koji se biraju svake godine, a zovu se select-men.5 Opšti zakoni države nametnuli su select-men-ima izvestan broj obaveza. Oni nemaju potrebe za ovlašćenjem svojih birača da bi ih izvršili, a i ne mogu izbeći te obaveze a da se ne izlože ličnoj odgovor­ nosti. Zakon države im nalaže, na primer, da u svojoj opštini sačine biračke spiskove; ako propuste da to učine, skrivili su prekršaj. Ali u svim stvarima koje su prepuštene opštinskoj upravi, select-men su izvršioci narodne volje kao što je kod nas predsednik opštine izvršilac odluka opštinskog veća. Oni najčešće delaju pod privatnom odgovorno­ šću i samo izvršuju u praksi konsekvence načela koja je većina prethod­ no postavila. Ali htednu li da uvedu bilo kakvu promenu u uspostavlje­ nom poretku, požele li da preduzmu kakav nov poduhvat, moraju da se obrate izvoru svoje vlasti. Pretpostavimo da je reč o osnivanju kakve škole: select-men sazivaju određenog dana sve birače na neko unapred označeno mesto; tu oni izlože potrebu koja se oseća; predoče biračima sredstva da se ta potreba zadovolji, novac koji treba utrošiti, mesto koje je uputno izabrati. Skupština, upitana o svemu tome, usvaja načelo, utvrđuje mesto, izglasava porez i prepušta izvršenje svoje volje selectmen-ima. Jedino select-men imaju pravo da sazovu opštinski skup (itown-me­ eting), ali se mogu izazvati da to učine. Ako deset vlasnika nekretnina zamisle kakav nov pojekt i hoće da ga podnesu na saglasnost skupštini, zahtevaju sazivanje svih stanovnika; select-man je prinuđen da se tome povinuje i zadržava samo pravo da predsedava skupštini.6 4 Ta se pravila ne mogu primeniti na velike opštine. One obično imaju jednog predseđnika i jedno opštinsko telo podeljeno na dva doma, ali to je izuzetak, koji treba zakonom da se odobri. Vidi zakon od 22. februara 1822, koji propisuju vlasti u gradu Bostonu. Laws o f Massachusetts, sv. II, str. 588. To se primenjuje na velike gradove. Često se dešava da i mali gradovi imaju nekakvu osobenu upravu. U državi Njujork bilo je 1832. godine 104 takve opštine (William'sRegister). 5 Biraju se trojica u najmanjim opštinama, devetorica u najvećim. Vidi The Town Officer, str. 186. Vidi i glavne zakone Masačusetsa koji se odnose na select-men-e. 6 Vidi Laws o f Massachusetts, sv. I, str. 150; zakon od 25. marta 1786.

58

Takvi politički običaji, takva društvena praksa nama su bez sumnje daleki. U ovom času nije mi želja da sudim o njima niti da iznosim skrivene uzroke koji ih stvaraju i daju im životnu snagu; ograničavam se na to da ih izložim. Select-men se biraju svake godine u aprilu ili maju. Opštinska skupština bira istovremeno i mnoštvo drugih opšinskih zvaničnika,7 koji su zaduženi izvesnim važnim upravnim poslovima. Jedni, nazvani razrezivači poreza (assessors) treba da utvrđuju poreze; drugi, pod nazivom skupljača poreza (collectors) treba da ga ubiraju. Jedan časnik, nazvan constable, zadužen je rukovođenjem polici­ jom, nadzorom nad javnim mestima i staranjem o materijalnom izvrše­ nju zakona. Drugi jedan, nazvan opštinskim zapisničarem, registruje sve odluke; on vodi i matičarsku službu. Jedan blagajnik čuva opštinska novčana sredstva. Dodajte tim zvaničnicima jednog nadzornika siroti­ nje, čija je dužnost, veoma teška, da primenjuje zakone koji se tiču siromašnih; školske komesare, koji upravljaju javnim školstvom; in­ spektore puteva, koji se staraju o svim pojedinostima glavnih i spore­ dnih puteva, pa ćete imati spisak glavnih zvaničnika opštinske uprave. Ali raspodela funkcija tu se ne zaustavlja: među opštinskim časnicima nalazimo još i komesare parohija, koji treba da se staraju o troškovima bogoštovlja; svakovrsne inspektore, od kojih je jednima povereno da rukovode naporima građana u slučaju požara; drugima, da se staraju o žetvi i berbama; neki privremeno otklanjaju poteškoće koje mogu nastali u vezi s ogradama imanja; neki nadziru merenje drveta ili kontrolišu tegove i mere. U opštini ima devetnaest glavnih funkcija. Svaki stanovnik obave­ zan je, pod pretnjom novčane kazne, da se prihvati tih raznih funkcija; ali većina njih je i plaćena, kako bi i siromašni građani mogli da im posvete svoje vreme a da zbog toga ne trpe štete. Američki sistem inače nije da se daje fiksna plata zvaničnicima. Obično svaka radnja njihove službe ima neku cenu, pa su nagrađeni samo u srazmeri s onim što su obavili. O OPŠTINSKOM ŽIVOTU

Svako je najbolji sudija o onome što se samo njega tiče. — Posledice načela suverenosti naroda. — Kako američke opštine primenjuju te dok­ trine. — Opština u Novoj Engleskoj, suverena u svemu što se samo nje tiče, podređena u svemu ostalom. — Obaveza opštine prema državi. — U Francuskoj, vlada ustupa svoje službenike opštini. — U Americi, opština ustupa svoje državi1 1 Svi ti zvaničnici stvarno postoje u praksi. Za pojedinosti o funkcijama svih tih opštinskih zvaničnika vidi Isaac Goodwin Worcester: The Town Officer, 1827, i zbirku opštih zakona Masačusetsa u tri sveske, Boston, 1823.

59

Već sam rekao da načelo suverenosti naroda lebdi nad čitavim političkim sistemom Angloamerikanaca. Svaka strana ove knjige pokazaće poneku novu primenu te doktrine. U nacijama u kojima vlada dogma o suverenosti naroda svaki pojedinac čini podjednaki deo suverena i podjednako učestvuje u vlada­ nju državom. Smatra se, dakle, da je svaki pojedinac isto toliko prosvećen, da ima isto toliko vrlina, da je isto tako moćan kao i bilo koji drugi njegov sugrađanin. Zašto se onda on pokorava društvu i koje su prirodne granice te pokornosti? On se pokorava društvu ne zato što je niži od onih koji društvom upravljaju ili što bi bio manje sposoban nego koji drugi čovek da upravlja sam sobom; pokorava se društvu zato što mu se jedinstvo sa sugrađanima čini korisno i što zna da to jedinstvo ne može postojati bez neke regulativne vlasti. U svemu što se tiče međusobnih dužnosti građana, on je, dakle, postao podanik. U svemu što se tiče samo njega, ostao je gospodar: slobodan je, i o svojim postupcima polaže račune samo Bogu. Otud maksima da je pojedinac najbolji i jedini sudija o svom ličnom interesu i da društvo nema prava da upravlja njegovim postupcima do li kad se smatra od njega oštećenim ili kad ima potrebu da traži njegovu saradnju. Ta je doktrina opšteprihvaćena u Sjedinjenim Državama. Na dru­ gom ću mestu razmotriti kakav opšti uticaj ona ima čak i na obične postupke u životu; no ovde govorim o opštinama. Opština, uzeta kao celina i u odnosu na centralnu vlast, samo je jedinka kao i svaki pojedinac, pa se i na nju primenjuje teorija koju sam malopre izložio. Opštinska sloboda proističe, u Sjedinjenim Državama, upravo iz dogme o suverenosti naroda; sve su američke republike manje ili više priznale tu nezavisnot; ali u narodu Nove Engleske okolnosti su osobi­ to pogodovale njenom razvoju. U tome delu Unije politički život začeo se u krilu samih opština; moglo bi se gotovo reći da je iz početka svaka od njih bila jedna nezavisna nacija. Kad su potom engleski kraljevi zahtevali svoj udeo u suverenitetu, ograničili su se na to da uzmu centralnu vlast. Opštinu su ostavili u položaju u kome su je zatekli; sada su opštine Nove Engleske podređene; ali, u načelu, nisu to bile ili su jedva to bile. Svoju vlast one, dakle, nisu dobile; naprotiv, one kao da su se odrekle, u prilog države, jednog delà svoje nezavisnosti; to je značajna razlika, koju čitalac treba uvek da ima na umu. Opštine su uglavnom podređene državi samo kad je u pitanju neki interes koji ću nazvati društvenim, to jest takav koji im je zajednički sa ostalim opštinama. 60

U svemu što se tiče samo njih, opštine su ostale nezavisne zajedni­ ce; među stanovnicima Nove Engleske ne može se naći nijedan, mislim, koji bi vladi države priznao pravo da se meša u upravljanje čisto opštinskim interesima. Vidimo, dakle, da opštine Nove Engleske prodaju i kupuju, tuže i brane se pred sudovima, povećavaju ili smanjuju svoj budžet a da bilo kakva upravna vlast i ne pomišlja da se tome suprotstavi.8 Što se tiče društvenih obaveza, dužne su da im udovolje. Tako, ako je državi potreban novac, opština nije slobodna da joj pomoć pruži ili uskrati.9 Ako država hoće da izgradi put, opština nije vlasna da joj zatvori svoju teritoriju. Ako država donese neki policijski propis, opšti­ na je dužna da ga izvršava. Ako država želi da organizuje kakvu nastavu po jednoobraznom planu na celoj teritoriji zemlje, opština je obavezna da otvori škole propisane zakonom.10 Kad budemo govorili o upravnim službama u Sjedinjenim Državama, videćemo kako i ko u tim raznim slučajevima prinuđuje opštine da se povinuju. Ovde hoću samo da ustanovim postojanje obaveze. Ta obaveza je stroga, ali vlada države, postavljajući je, samo objavljuje načelo: pri njegovom ostvarenju, opšti­ na obično ponovo stiče sva prava svoje individualnosti. Tako je dopri­ nos, doduše, izglasalo zakonodavstvo, ali opština ga razrezuje i napla­ ćuje; nametnuto je postojanje škole, ali gradi je, plaća i njome upravlja opština. U Francuskoj, državna poreska uprava naplaćuje i opštinske pore­ ze; u Americi, opštinska poreska uprava naplaćuje i državne poreze. Tako, kod nas, centralna vlada ustupa svoje službenike opštini; u Americi, opština ustupa svoje službenike vladi. Već i samo po tome može se razumeti u kojoj se meri ta dva društva razlikuju. O OPŠTINSKOM D U H U U NOVOJ ENGLESKOJ v

Cime opština u Novoj Engleskoj stiče ljubav svojih stanovnika. — Teško­ će na koje nailazimo u Evropi u staranju opštinskog duha. — Opštinska prava i dužnosti doprinose u Americi stvaranju tog duha. — Otadžbina ima u Sjedinjenim Državama izrazitiju fizionomiju nego dmgde. — U čemu se ispoljava opštinski duh u Novoj Engleskoj. — Kakve on povoljne posledice proizvodi U Americi ne samo da postoje opštinske institucije nego postoji i jedan opštinski duh koji ih podržava i uliva im životnu snagu. Opština u Novoj Engleskoj objedinjuje dve prednosti koje, gde god se nađu, živo pobuđuju zanimanje ljudi, a to su nezavisnost i moć. Opština, istina, dejstvuje u jednom opsegu iz koga ne može da izađe, ali 8 Vidi Laws o f Massachusetts, zakon od 23. marta 1786, sv. I, str. 250. 9 Ibid., zakon od 20. februara 1786, sv. I, str. 217. 10 Ibid., sv. I, str. 367. i sv. III, str. 179, zakoni od 25. juna 1789. i od 8. marta 1827.

61

tu joj je dejstvo slobodno. Već i sama ta nezavisnost donela bi joj stvarni značaj, čak i kad joj ga ne bi obezbeđivali broj stanovnika i prostorna veličina. Budimo uvereni da se naklonost ljudi obično usmerava samo tamo gde ima snage. Ne viđa se da ljubav prema otadžbini vlada dugo u pokorenoj zemlji. Stanovnik Nove Engleske privržen je svojoj opštini ne toliko što se tu rodio koliko što u toj opštini vidi slobodnu i snažnu zajednicu kojoj i sam pripada i koja vredi truda da se njome upravlja. U Evropi se često dešava da i sami vlastodršci žale zbog odsustva opštinskog duha; jer svi se slažu da je opštinski duh krupan činilac javnog reda i mira; ali ne znaju kako da ga stvore. Kad bi opštinu ojačali i osamostalili, boje se da bi rascepkali društvenu moć i državu izložili anarhiji. No, oduzmete li opštini moć i nezavisnost, u njoj ćete naći samo podanike, a nikako građane. Treba, uostalom, uočiti jednu važnu činjenicu: opština u Novoj Engleskoj tako je ustrojena da može biti žiža žarke privrženosti, a u isti mah ničega nema izvan nje što bi snažno privlačilo ambiciozne strasti ljudskog srca. Zvaničnici sreza nisu birani i vlast im je ograničena. I sama država ima tek drugorazredni značaj; njeno postojanje je nezapaženo i tiho. Malo je ljudi koji, radi postizanja prava da njome upravljaju, pristaju da se udalje od središta svojih interesa i da poremete svoj život. Savezna vlada pribavlja moć i slavu onima koji njome upravljaju; ali vrlo su malobrojni oni kojima je dato da utiču na njenu sudbinu. Predsednička funkcija visoko je zvanje, do koga se obično stiže tek u poodmaklim godinama; a na druge visoke savezne funkcije stiže se takoreći slučajno, kad se čovek već proslavio baveći se nekim drugim pozivom. Te funkcije ne mogu biti predmet stalnih napora ambicije. Zelja za uvaženjem, potrebe stvarnih interesa, vlastoljublje i slavoljub­ lje usredsređuju se u opštini, u središtu redovnih odnosa u životu; svojstva tih strasti, koje inače tako često uzburkavaju društvo, drukčija su kad mogu tako da se ispoljavaju blizu domaćeg ognjišta i takoreći u porodičnom krugu. Pogledajte kako su se u američkoj opštini znalački postarali da rascepkaju moć, ako tako mogu da kažem, da bi više ljudi zainteresovali za javne poslove. Nezavisno od birača, koji se s vremena na vreme pozivaju da obave čin vlasti, koliko li je raznih funkcija, koliko raznih zvaničnika, koji svi, u svom delokrugu, predstavljaju moćnu zajednicu u čije ime delaju! Koliko ljudi tako koristi za svoje dobro opštinsku moć, pa su tako i sami zainteresovani za nju! Dok tako deli opštinsku vlast na veliki broj građana, američki sistem se ne boji ni da umnožava opštinske dužnosti. U Sjedinjenim Državama s razlogom se misli da je rodoljublje neka vrsta kulta, kome ljudi postaju privrženi vršeći ga. Tako čovek oseća opštinski život takoreći u svakom trenutku, vršenjem neke dužnosti ili korišćenjem nekog prava. 62

Takav politički život unosi u društvo jedno neprestano, ali u isti mah i mirno kretanje, koje ga pokreće, ali ne uzburkava. Amerikanci su svom gradu privrženi iz jednog razloga koji je sličan onome zbog koga brđani vole svoj zavičaj. Zavičaj tu ima upadljivije i osobenije crte, ima izraženiju fizionomiju nego drugde. Opštine Nove Engleske, uopšte uzev, žive srećnim životom. Vlast im je po njihovom ukusu a i po njihovom izboru. U dubokom miru i prosperitetu koji vladaju u Americi, malobrojne su bure u opštinskom životu. Upravljanje opštinskim interesima je lako. Uz to, političko vaspitanje naroda odavno je postignuto, bolje rečeno ono je već stiglo takvo na tlo koje zauzima. U Novoj Engleskoj podela na klase ne postoji čak ni u sećanju; nema, dakle, nekog delà opštine koji bi bio u iskušenju da tlači neki drugi deo, a nepravde, koje pogađaju samo izdvojene pojedince, gube se u opštem zadovoljstvu. Ako vlast pokaže nedostataka, a dakako, lako ih je zapaziti, oni ne bodu oči, pošto vlast stvarno izvire iz građanstva, pa je dovoljno da vlast svoj posao obavlja manje-više dobro te da je zaštiti neka vrsta očinske gordosti. Građani, uostalom, nemaju ni sa čime da je porede. Engleska je nekad vladala nad celinom naseobina, ali narod je uvek upravljao opštinskim poslovi­ ma. Suverenost naroda u opštini ne samo da je, dakle, davnašnje stanje nego je to prvobitno stanje. Stanovnik Nove Engleske privržen je svojoj opštini zato što je snažna i nezavisna; zanima se za nju jer učestvuje u njenoj upravi; voli je jer u njoj ne može da se požali na svoju sudbinu; u njoj on vidi svoje ambicije i svoju budućnost; učestvuje u svakom događaju opštinskog života: u toj ograničenoj sferi, koja je u njegovom domašaju, on se ogleda u upravljanju državom; navikava se na oblike bez kojih sloboda pribegava samo revolucijama, prožima se njihovim duhom, zavoli red, shvata sklad različitih vlasti, jednom reči, stiče jasne i praktične pred­ stave o prirodi svojih dužnosti kao i o obimu svojih prava. O SREZU U NOVOJ ENGLESKOJ

Srez u Novoj Engleskoj, analogan srezu u Francuskoj. — Stvoren iz čisto administrativnih razloga. — Nema predstavničkog tela. — Njime uprav­ ljaju neizbomi zvaničnici Američki srez ima mnogo sličnosti sa srezom u Francuskoj. Obim mu je, kao i našem srezu, ocrtan proizvoljno; on čini jedinicu čiji delovi nemaju nužnih međusobnih veza i za koju se ne vezuju ni ljubav, ni uspomene, ni zajednički život. Stvoren je iz čisto administrativnih razloga. Opština je bila suviše ograničenog obima da bi se njome moglo obuhvatiti pravosuđe. Srez predstavlja, dakle, prvo pravosudno središte. 63

Svaki srez ima sud,11 šerifa da izvršava presude, zatvor za smeštaj zločinaca. Ima potreba koje približno podjednako osećaju sve opštine u srezu; prirodno je bilo da se stvori neka centralna vlast koja bi se o njima starala. U Masačusetsu je ta vlast u rukama izvesnog broja zvaničnika koje imenuje guverner države, na osnovu mišljenja svog saveta.1112 Zvaničnici sreza imaju ograničenu i izuzetnu vlast, koja se primenjuje samo na vrlo mali broj unapred predviđenih slučajeva. Ti zvani­ čnici samo pripremaju budžet sreza, a zakonodavstvo ga izglasava.13 Nema nikakve skupštine koja bi neposredno ili posredno predstavljala srez. Srez nema, dakle, uistinu političko postojanje. U većini američkih ustava zapaža se dvosmerna tendencija, koja zakonodavce navodi da raspodeljuju izvršnu vlast, a da zakonodavnu koncentrišu. Opština u Novoj Engleskoj sadrži sama po sebi princip postojanja, kojeg je ne mogu lišiti; ali u srezu bi takav život trebalo fiktivno stvoriti, a nije se videla korist od toga: sve opštine imaju jedno jedino skupno predstavništvo, državu, centar svih nacionalnih vlasti; izvan opštinskog i nacionalnog delanja može se reći da postoje samo individualne sile. O JAVNOJ UPRAVI U NOVOJ ENGLESKOJ

U Americi se javna uprava ne zapaža. — Zašto. — Evropljani veruju da slobodu zasnivaju kad dmšt\>enoj vlasti oduzmu poneka prava; a Ameri­ kancikad raspodeljuju njeno vršenje. — Gotovo sva uprava, u pravom smislu reci, obuhvaćena je u opštini, a raspodeljena medu opštinske zvaničnike. — Nema ni traga kakvoj upravnoj hijerarhiji hi u opštini ni iznad nje. — Zašto je tako. — Kako ipak dolazi do toga da se u državi upravlja jednoobrazno. — Čija je dužnost da upravu opštine i sreza prinudi da poštuju zakon. — O uvođenju pravosuđa u upravu. — Posledica načela izbornosti prostire se na sve zvaničnike. — O mirovnom sudiji u Novoj Engleskoj. — Ko ga imenuje. — On upravlja srezom. — Obezbeđuje upravljanje opštinama. — Sudsko veće. — Kako ono dejstv’uje. — Ko mu se obraća. — Pravo nadzora i žalbe, raspodeljeno kao i sve upravne funkcije. — Oni koji prokažu kakav prekršaj podstaknuti su deobom novčane kazne. Kad putuje po Sjedinjenim Državama, Evropljaninu najviše pada u oči odsustvo onog što kod nas zovemo vladom ili upravom. U Americi, 11 Ibid., sv. I, str. 551, zakon od 14. februara 1821. 12 Ibid., sv. II, str. 494, zakon od 20. februara 1819 — Guvemerov savet je izborno telo. 13 Ibid., sv. I, str. 61, zakon od 2. novembra 1791.

64

vide se pisani zakoni; opaža se njihovo svakodnevno izvršavanje; sve se oko vas kreće, a nigde ne otkrivate pokretačku silu. Ruka koja pokreće društveni stroj u svakom trenutku izmiče pogledu. Međutim, kao god što svi narodi, da bi izrazili svoje misli, moraju da pribegnu izvesnim gramatičkim oblicima, koji sazdaju ljudske jezike, tako su i sva društva, da bi opstala, prinuđena da se potčinjavaju izvesnoj količini vlasti, bez koje bi pala u anarhiju. Ta vlast može biti različito raspodeljena, ali uvek mora negde da se nalazi. Postoje dva načina da se umanji sila vlasti u jednoj naciji. Prvi je da se vlast oslabi u samoj njenoj suštini, tako što se društvu oduzima pravo ili mogućnost da se u izvesnim slučajevima brani: oslabiti vlast na taj način, to se u Evropi zove utemeljiti slobodu. Postoji i drugi način da se dejstvo vlasti umanji: on se ne sastoji u tome da se društvo liši nekih svojih prava ili da se parališu njegovi napori, nego da se primenjivanje njegovih sila raspodeli u više ruku; da se zvaničnici umnože tako da se svakome od njih dodeli sva moć koja mu je potrebna da čini ono što mu je određeno da izvršava. Ima naroda koje i takva raspodela društvene vlasti može da odvede u anarhiju; sama po sebi, međutim, ona nije anarhična. Raspodeljujući vlast tako, činimo njeno dejstvovanje manje neodoljivim i manje opasnim, ali ga ne uništavamo. Revoluciju u Sjedinjenim Državama ostvarila je zrela i promišljena ljubav prema slobodi, a ne nekakav nejasan i neodređen nagon ka nezavisnosti. Nije se ona oslanjala na strast za neredom, nego je, naprotiv, napredovala s ljubavlju prema redu i zakonitosti. U Sjedinjenim Državama nije se, dakle, tvrdilo da bi čovek u slobodnoj zemlji trebalo da ima pravo da sve čini; nametnute su mu, naprotiv, još raznovrsnije društvene obaveze nego drugde; zamisao nije bila da se moć društva napadne u njenoj suštini i da joj se ospore prava; ograničilo se na to da se ona izdeli u njenom vršenju. Na taj se način htelo postići to da vlast bude velika, a izvršitelj mali, kako bi društvo i dalje bilo dobro uređeno, a ostalo slobodno. Nema zemlje na svetu gde bi zakon govorio tako bespogovornim jezikom kao u Americi, a nema ni takve gde bi pravo njegove primene bile? izdeljeno u toliko ruku. Upravna vlast u Sjedinjenim Državama ne pokazuje u svom ustroj­ stvu ništa centralističko ni hijerarhijsko; zato se ona i ne primećuje. Vlast postoji, ali ne znamo gde bismo našli njenog predstavnika. Videli smo već da opštine u Novoj Engleskoj nisu bile pod starateljstvom. One se, dakle, same staraju o svojim posebnim interesima. Opštinskim zvaničnicima se takođe poverava da obezbeđuju izvrše­ nje opštih zakona države ili da ih sami izvršavaju.14 14 Vidi Town Officer, osobito članke Select-men, Assessor, Collectors, Schools, Sur­ veyors o f highway’s... — Jedan primer među hiljadu: Država zabranjuje da se nedeljom putuje bez razloga. Opštinski časnici zvani tythingmen imaju posebnu dužnost da se staraju

65

Nezavisno od opštih zakona, država ponekad donosi i opšte propi­ se o javnom redu; ali obično opštine i opštinski zvaničnici, u zajednici sa mirovnim sudijama i već prema potrebama naselja, uređuju pojedi­ nosti društvenog života i donose propise koji se tiču narodnog zdravlja, reda i vladanja građana.15 Opštinski zvaničnici, najzad, sami od sebe, bez potrebe da ih iko podstakne, udovoljavaju nepredviđenim potrebama kakve se često u društvu osete.16 Iz svega što smo rekli proizilazi da je u Masačusetsu upravna vlast gotovo potpuno obuhvaćena u opštini;17 ali ona je tu izdeljena u mnogo ruku. U francuskoj opštini postoji uistinu samo jedan upravni zvaničnik, predsednik opštine. Videli smo da ih je najmanje devetnaest u opštini Nove Engleske. Zakon je brižljivo ocrtao delokrug svakoga od njih. U tome krugu, oni su svemoćni u vršenju svoje dužnosti i ne zavise ni od koje opštinske vlasti. Ako upravimo pogled iznad opštine, jedva da opažamo trag kakve upravne hijerarhije. Dešava se ponekad da zvaničnici sreza preinače odluku koju su donele opštine ili opštinski zvaničnici,18 ali uglavnom se može reći da sreski zvaničnici nemaju prava da upravljaju postupcima upravnih zvaničnika opštine.19 Oni im zapovedaju samo u onome što se tiče sreza. Zvaničnici opštine i sreza obavezni su, u vrlo malom broju unapred predviđenih slučajeva, da ishod svojih postupaka saopšte zvaničnio izvršenju tog zakona. — Vidi Laws o f Massachusetts, sv. I, str. 410, zakon od 8. marta 1792. — Select-men uspostavljaju biračke spiskove za izbor guvernera i predaju rezultat glasanja sekretaru republike. Ibid., sv. I, str. 488, zakon od 24. februara 1796. 15 Primer: select-men dozvoljavaju izgradnju kanalizacije, određuju mesta gde mogu biti klanice i gde se mogu otvoriti izvesne vrste trgovina čija je blizina škodljiva. Ibid., sv. I, str. 193, zakon od 7. juna 1785. 16 Primer: select-men staraju se o narodnom zdravlju u slučaju zaraznih bolesti i preduzimaju mere zajedno sa mirovnim sudijama. Ibid., sv. I, str. 539, zakon od 22. juna 1797, 17 Kažem gotovo, jer ima više slučajeva u opštinskom životu koje regulišu bilo mirovne sudije u individualnoj nadležnosti, bilo sudsko veće u glavnom gradu sreza. Primer: Mirovne sudije izdaju dozvole za obrt. Ibid., sv. I, str. 297, zakon od 28. februara 1787. 18 Primer: Dozvola za obrt izdaje se samo licima koja podnesu svedodžbu o dobrom vladanju, koju izdaju select-men. Ako seleet-man uskrati da izda tu svedodžbu, osoba se može žaliti mirovnim sudijama okupljenim u veću, a ovi mogu izdati dozvolu. Ibid., sv. II, str. 186, zakon od 12. marta 1808. — Opštine imaju pravo da donose uredbe (by-laws) i da obavezuju na pridržavanje tih uredaba novčanim kaznama, čija je visina određena; ali te uredbe mora da odobri sudsko veće. Ibid., sv. I, str. 254, zakon od 23. marta 1786. 19 U Masačusetsu, upravni zvaničnici sreza često se pozivaju da ocene odluke opštinskih zvaničnika; ali videćemo kasnije da oni to ocenjivanje vrše kao sudska vlast, a ne kao upravna.

66

cima centralne vlade.20 Ali centralna vlast nije predstavljena nekim licem čija bi dužnost bila da donosi opšte propise o javnom redu ili uredbe za izvršenje zakona, da redovno opšti sa zvaničnicima sreza i opštine, da nadgleda njihovo ponašanje, da upravlja njihovim postupci­ ma i da kažnjava njihove greške. Nigde, dakle, nema nekog središta u kome bi se sticali ogranci upravne vlasti. Kako se onda uspeva da se društvom upravlja približno jednoobra­ zno? Kako se postiže poslušnost srezova i njihovih zvaničnika, opština i njihovih časnika? U državama Nove Engleske zakonodavna vlast obuhvata više pre­ dmeta nego kod nas. Zakonodavac prodire takoreći i u samu upravu; zakon se upušta i u sitne pojedinosti; on istovremeno propisuje i načela i sredstva njihove primene; tako on vezuje sekundarne zajednice i njihove zvaničnike mnoštvom strogih i tačno definisanih obaveza. Iz toga proizilazi, ako se sve niže zajednice i svi zvaničnici pridrža­ vaju zakona, da se društvo ponaša jednoobrazno u svima svojim delovima; ali ostaje još da se vidi kako se mogu prisiliti niže zajednice i njihovi zvaničnici da se pridržavaju zakona. Može se uopšteno reći da društvu stoje na raspolaganju samo dva sredstva da zvaničnike prinudi da se povinuju zakonu: — može jednome od njih poveriti diskrecionu vlast da upravlja svim ostalima i da ih smeni u slučaju neposlušnosti; — ili pak može poveriti sudovima da izriču krivične kazne prekršiocima. Ne postoji uvek sloboda da se poslužimo jednim ili drugim sredstvom. Pravo da se upravlja zvaničnikom pretpostavlja i pravo da se on smeni ako se ne pridržava datih mu naredaba, ili da se unapredi ako revnosno vrši sve svoje dužnosti. Ali izabrani zvaničnik ne može se smeniti ni unaprediti. Priroda je izbornih funkcija da su neopozive do isteka mandata. Ustvari, kad sve javne funkcije proizilaze iz izbora, izabrani zvaničnik nema šta ni da očekuje niti čega da se boji od svojih birača. Ne može, dakle, biti istinske hijerarhije između zvaničnika, pošto ne može da se u istoj osobi objedini pravo naređivanja i pravo efikasnog suzbijanja neposlušnosti i pošto se pravu zapovedanja ne može pripojiti pravo nagrađivanja i kažnjavanja. Narodi koji uvedu izbornost u sekundarni sklop svoje vlasti nužno, dakle, dolaze do toga da se umnogome služe sudskim kaznama kao sredstvom upravljanja. To se ne otkriva na prvi pogled. Građani smatraju prvim ustupkom to što ustanovljuju da su funkcije izborne, a drugim ustupkom što izbornog zvaničnika podređuju odlukama sudija. Oni se podjednako 20 Primer: Opštinski školski odbori obavezni su da sfekretaru republike podnose godišnji izveštaj o stanju škole. Ibid., sv. III, str. 183, zakon od 10. marta 1827.

67

boje obeju inovacija; a kako se od njih više traži ona prva nego ova druga, odobravaju zvaničniku izbornost, a ostavljaju ga nezavisnim od sudije. Međutim, jedna od tih mera jedina je protivteža koja se može postaviti drugoj. Valja zapaziti da izborna vlast koja nije podređena sudskoj vlasti ranije ili kasnije izmiče svakoj kontroli ili biva uništena. Između centralne vlasti i izabranih upravnih tela jedino sudovi mogu služiti kao posrednici. Samo oni mogu prisiliti izabranog zvaničnika na poslušnost a da ne povrede prava birača. Obim sudske vlasti u svetu politike treba, dakle, da bude srazmeran obimu izborne vlasti. Ako te dve stvari ne idu zajedno, država naposletku pada u anarhiju ili u ropstvo. Odvajkada se zapažalo da pravosudne navike dosta loše priprema­ ju ljude za vršenje upravne vlasti. Amerikanci su od svojih predaka, Engleza, preuzeli zamisao o jednoj instituciji kojoj nema slične ni u čemu što poznajemo na evrop­ skom kontinentu, a to je mirovni sudija. Mirovni sudija je nešto između čoveka iz dobrog društva i zvani­ čnika, upravnog funkcionera i sudije. Mirovni sudija je prosvećen gra­ đanin, ali nije nužno stručan u poznavanju zakona. Stoga mu se poverava samo da se bavi redom u društvu, a to je stvar koja traži više zdravog razuma i ispravnosti nego učenosti. U upravne poslove, kad u njima učestvuje, mirovni sudija unosi izvesno poštovanje formi i javnosti u radu, što ga čini oruđem vrlo neugodnim za despotizam; ali pri tom on ne pokazuje da robuje zakonskom sitničarenju, koje sudije čini malo sposobnim da upravljaju. Amerikanci su usvojili instituciju mirovnog sudije, ali oduzevši mu aristokratski karakter koji je imao u matičnoj zemlji. Guverner Masačusetsa21 imenuje, u svim srezovima, izvestan broj mirovnih sudija, čija funkcija treba da traje sedam godina.22 Uz to, između tih sudija, određuje trojicu u svakom srezu, koji obrazuju ono što se zove sudsko veće. Mirovne sudije učestvuju pojedinačno u javnoj upravi. Ponekad su im poverene, uporedo s izbornim zvaničnicima, izvesne upravne odlu­ ke;23 ponekad obrazuju sud pred kojim zvaničnici, po kratkom postup­ ku, optužuju građanina koji odbija da se povinuje ili građanin ukazuje Videćemo kasnije šta je guverner; već sada treba da kažem da guverner predstav­ lja izvršnu vlast ćele države. 22 Vidi Ustav M asačusetsa, glava II, deo I, paragraf 9; glava III, paragraf 3. 23 Jedan od mnogih primera: Stranac iz neke zem lje u kojoj besni zarazna bolest stigne u neku opštinu. R azboli se. Dvojica mirovnih sudija mogu, uz mišljenje select-m ena, izdati šerifu sreza naredbu da stranca smesti negde drugde i da motri na njega. Ibid., sv. I, str. 540, zakon od 22. ju n a 1797. — Uopšte uzev, m irovne sudije intervenišu u svim važnim odlukama upravnog života i daju im upola pravosudni karakter.

68

na prekršaj zvaničnika. Ali najvažnije svoje upravne funkcije mirovne sudije vrše u sudskom veću. Sudsko veće okuplja se dvaput godišnje u glavnom gradu sreza. Zadatak mu je, u Masačusetsu, da obezbedi poslušnost najvećeg broja zvaničnika.24 Treba imati u vidu da je u Masačusetsu sudsko veće u isti mah i upravno telo u pravom smislu reči i politički sud. Rekli smo da srez25 postoji samo u čisto administrativnom smislu. A sudsko veće, samo po sebi, upravlja malim brojem interesa koji se tiču istovremeno više opština ili svih opština sreza i koji se, sledstveno, ne mogu poveriti nijednoj od njih posebno. Kad je reč o srezu, dužnosti sudskog veća su čisto upravne, a što ono često uvodi pravosudne oblike u svoj postupak, to je samo sredstvo da pribavi mišljenje građana26 i garantija koju ovima time pruža. Ali kad valja obezbediti upravu u opštinama, veće postupa gotovo uvek kao pravosudno telo, a samo u nekim retkim slučajevima kao upravno telo. Prva poteškoća koja se javlja jeste da se opština, vlast gotovo nezavisna, natera da se povinuje opštim zakonima države. Videli smo da opštine treba svake godine da imenuju izvestan broj zvaničnika koji, pod nazivom razrezivača poreza (assessor), razrezuju porez. Neka opština pokuša da izbegne obavezu da plaća porez tako što ne imenuje razrezivača poreza. Sudsko veće osudi je na visoku novčanu kaznu.27 Kazna se naplaćuje kolektivno, od svih stanovnika. Šerif sreza, kao pravosudni časnik, naređuje da se presuda izvrši. Tako u Sjedinje­ nim Državama vlast kao da se ljubomorno krije od pogleda. Upravna naredba gotovo uvek se zaodeva sudskim nalogom; time je ona samo još moćnija, pošto tada ima uza se onu gotovo neodoljivu snagu koju ljudi priznaju zakonskoj formi. Takvo postupanje lako je pratiti i lako se razume. Ono što se od opštine zahteva obično je jasno i određeno; sastoji se od jednostavne a ne složene stvari, od načela a ne od detaljne 24 Kažem najvećeg broja zato što se izvesni upravni prekršaji iznose pred redovne sudove. Primer: Kad neka opština odbije da izdvoji sredstva potrebna za škole ili da imenuje školski odbor, bude osuđena na vrlo zamašnu novčanu kaznu. Tu kaznu izriče supreme judicial court ili sud zvan common pleas. Ibid., sv. III, str. 190, zakon od 10. marta 1827. Slično biva kad opština propusti da obezbedi ratnu opremu. Ibid., sv. II, str. 570, zakon od 21. februara 1822. — Mirovne sudije, u svojoj individualnoj nadležnosti, učestvuju u upravljanju opštinom i srezom. Najvažnije odluke u opštinskom životu obično se donose samo uz učešće jednoga od njih. 25 Predmeti koji se tiču sreza a kojima se bavi sudsko veće mogu se svesti na ove: izgradnja zatvora i sudova, predlog budžeta sreza (izglasava ga zakonodavno telo države), razrez tako izglasanih poreza, izdavanje izvesnih koncesija, izgradnja i popravka puteva u srezu. 26 Tako, kad je u pitanju neki put, sudsko veće razrešava skoro sve poteškoće u izvršenju, uz pomoć porote. 27 Ibid., sv. I, str. 217, zakon od 20. februara 1786.

69

primene.28 Ali poteškoća počinje kad treba naterati na poslušnost ne opštinu, nego opštinske zvaničnike. Sva kažnjiva delà koja može da izvrši javni službenik svrstavaju se u krajnjoj liniji u jednu od ovih kategorija: — može da bez žara i revnosti obavlja ono što mu nalaže zakon; — može da ne čini ono što mu zakon nalaže; — najzad, može da čini nešto što mu zakon zabranjuje. Sud može osuditi zvaničnika samo u poslednja dva slučaja. Kao osnova za sudski postupak može poslužiti samo pozitivna i znatnija činjenica. Tako, ako select-men ne obave formalnosti predviđene zakonom u slučaju opštinskih izbora, mogu biti osuđeni na novčanu kaznu.29 Ali kad zvaničnik nerasudno vrši svoju dužnost; kad bez žara i revnosti poštuje zakonske propise, u potpunosti je van domašaja nekog sudskog tela. Sudsko veće, i kad su mu poverene upravne nadležnosti, nemoćno je da ga u tome slučaju prisili da u potpunosti izvrši svoje obaveze. Samo bojazan od opoziva može preduprediti te kvazi-prestupe, a sud­ sko veće nema u sebi izvor opštinskih vlasti; ono ne može opozvati zvaničnika, pošto ga i ne imenuje. Uostalom, da bi se utvrdilo da postoji nemar i nedostatak revnosti, trebalo bi vršiti neprestan nadzor nad tim nižim zvaničnikom. A sudsko veće zaseda samo dvaput godišnje; ono ne nadzire, ono sudi o kažnji­ vim delima koja mu se prijave. Proizvoljna vlast da se smene javni službenici jedina može obezbediti njihovu razložnu i aktivnu poslušnost, koju sudska prinuda ne može da im nametne. U Francuskoj, garantiju za to tražimo u upravnoj hijerarhiji-, u Americi je traže u izbornosti. Tako, da u nekoliko reči sažmem što sam izložio: — izvrši li zvaničnik u Novoj Engleskoj kakav zločin pri vršenju svojih funkcija, uvek su redovni sudovi pozvani da mu sude; — počini li upravnu grešku, čisto upravni sud nadležan je da ga kazni, a kad je stvar teža ili hitna, sudija obavi ono što je trebalo da učini zvaničnik;30 28 Postoji posredan način da se opština prinudi. Opštine su po zakonu obavezne da svoje puteve održavaju u dobrom stanju. Ako zanemare da izglasaju sredstva koja to održavanje iziskuje, opštinski zvaničnik zadužen za puteve ovlašćen je tada da po službe­ noj dužnosti ubira potreban novac. Kako je on sâm odgovoran pred pojedincima za loše stanje puteva, pa mogu da ga optuže pred sudskim većem, sigurno će on iskoristiti protiv opštine izuzetno pravo koje mu daje zakon. Tako, preteći zvaničniku, sudsko veće prisilja­ va opštinu na poslušnost. Ibid., sv. I, str. 305, zakon od 5. marta 1787. 29 Ibid., sv. II, str. 45. 30 Primer Ako opština uporno ne imenuje razrezivača poreza, imenuje ga sudsko veće, a tako imenovani zvaničnik ima ista ovlašćenja kao i izabrani. Vidi već navedeni zakon od 20. februara 1787.

70

— najzad, ako zvaničnik skrivi neki od onih prekršaja koje ljudska pravda ne može ni da definiše ni da proceni, on jednom godišnje izlazi pred sud na čije odluke nema priziva i koji mu može odjednom oduzeti vlast; vlast mu izmiče zajedno s mandatom. Taj sistem sadrži svakako velikih prednosti, ali u primeni nailazi na jednu praktičnu poteškoću na koju je nužno ukazati. Već sam skrenuo pažnju na to da upravni sud, koji se zove sudsko veće, nema pravo da nadzire opštinske zvaničnike; on može da dejstvuje samo kad je, po pravosudnom izrazu, pokrenut postupak. A baš to je osetljiva tačka toga sistema. Amerikanci u Novoj Engleskoj nisu ustanovili tužilaštvo pri sud­ skom veću,31 a mora se priznati da bi im i bilo teško da ga uspostave. Da su se ograničili na to da u glavnom gradu svakog sreza uspostave jednog tužioca, a da mu nisu dali pomoćnike u opštinama, po čemu bi taj tužilac bio bolje obavešten o tome šta se događa u srezu nego sami članovi sudskog veća? A da su mu dali pomoćnike u svakoj opštini, centralizovali bi u njegovim rukama najstrašniju od svih vlasti, vlast da sudskim putem upravlja. Zakoni su, uostalom, sinovi navika, a ništa slično nije postojalo u engleskom zakonodavstvu. Amerikanci su, dakle, razdvojili pravo nadzora i žalbe kao i sve druge upravne funkcije. Članovi velike porote treba, po slovu zakona, da obaveste sud u kome su imenovani o prekršajima svih vrsta koji se izvrše u njihovom srezu.32 Postoje izvesni krupni upravni prekršaji koje redovno tužila­ štvo treba da goni po službenoj dužnosti;33 obaveza da se za prekršaje zatraži kazna najčešće je poverena poreskom časniku, čija je dužnost da ubira iznose kazni; tako je dužnost opštinskog blagajnika da goni većinu upravnih prekršaja učinjenih pred njegovim očima. Ali naročito se na lični interes poziva američko zakonodavstvo;34 to je ono veliko načelo na koje neprestano nailazimo kad proučavamo zakone Sjedinjenih Država. Američki zakonodavci pokazuju tek malo poverenja u ljudsko poštenje; ali uvek pretpostavljaju da je čovek pametan. Najčešće se, dakle, uzdaju u lični interes u izvršenju zakona. Kad je pojedinac pozitivno i stvarno oštećen kakvim upravnim prekršajem, shvata se, odista, da lični interes garantuje podnošenje tužbe. Kažem pri sudskom veću. postoji zvaničnik koji pri redovnim sudovima ima funkcije javnog tužioca. 32 Članovi velike porote obavezni su, na primer, da obaveste sud o lošem stanju puteva. Ibid., sv. I, str. 308. 33 Ako, na primer, blagajnik sreza ne podnese obračun. Ibid., sv. I, str. 406. 34 Jedan od hiljadu primera: Privatno lice ošteti kola ili se povredi na loše održava­ nom putu; ima pravo da traži odštetu pred sudskim većem, od opštine ili sreza zaduženih za tai nut. Ibid., sv. I, str. 309.

71

Ali lako je predvideti da će se svako kolebati da istiipi kao tužitelj ako je reč o nekom zakonskom propisu koji, mada koristan za društvo, nije od takve koristi koju bi pojedinac u sadašnjosti osećao. Na taj način, i po nekakvom prećutnom pristanku, zakoni bi se lako mogli izobičajiti. U takvoj krajnjoj opasnosti u koju ih dovodi njihov sistem, Ameri­ kanci su prinuđeni da zainteresuju otkrivaoce prekršaja time što im u izvesnim slučajevima ustupaju deo novčane kazne.35 To je opasno sredstvo koje izvršenje zakona obezbeđuje srozavajući moral. Iznad sreskih zvaničnika, nema više, uistinu reći, upravne vlasti, nego postoji samo vlast vlade. OPŠTE IDEJE O JAVNOJ UPRAVI U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

U čemu se države Unije međusobno razlikuju u pogledu sistema uprave — Manje aktivan i manje potpun opštinski život što se više silazi ka jugu. — Vlast zvaničnika biva pri tom sve veća, moć birača sve manja. — Uprava prelazi iz opštine u srez. — Države Njujork, Ohajo, Pensilvanija. — Upravna načela primenljiva na ćelu Uniju. — Izbornost zvaničnika ili stalnost njihovih funkcija. — Odsush’o hijerarhije. — Uvođenje pravosu­ dnih sredstava u upravu. Nagovestio sam već da ću, pošto podrobno razmotrim ustrojstvo opštine i sreza u Novoj Engleskoj, baciti jedan opšti pogled na ostali deo Unije. Postoje opštine i opštinski život u svakoj američkoj državi; ali ni u jednoj među ostalim državama ne nailazimo na opštinu istovetnu s opštinom u Novoj Engleskoj. Što se više silazi ka jugu, zapaža se da opštinski život biva sve manje aktivan; opština ima sve manje zvaničnika, prava i dužnosti; stanovništvo nema tako neposredan uticaj na poslove; opštinske skup­ štine nisu tako česte i bave se manjim brojem predmeta. Vlast izbornog 35 U slučaju spoljnog napada ili pobune, ako opštinski zvaničnici zanemare da miliciju snabdeju potrebnim stvarima i municijom, opština može biti kažnjena kaznom od 200 do 500 dolara (1.000 do 2.500 franaka). — Sasvim se može zamisliti da se u takvom slučaju može desiti da niko nije zainteresovan ili ne želi da preuzme ulogu tužitelja. Stoga zakon dodaje: "Svi građani imaće pravo da zahtevaju kažnjavanje takvog prekršaja, a polovina kazne pripašće tužitelju." Ibid., sv. II, str. 236. — U zakonima Masačusetsa često se ponavlja takva odredba. — Ponekad zakon ne podstiče na takav način privatno lice da tuži javne službenike; i javne službenike podstiče tako da traže kažnjavanje neposlušnosti privatnih lica. Primer Stanovnik odbije da izvrši određeni mu deo rada na putu. Nadzor­ nik puteva treba da ga tuži; a ako postigne da bude osuđen, pripada mu polovina kazne. Ibid., sv. I, str. 308.

72

zvaničnika je, dakle, srazmerno veća, a moć birača manja, opštinski duh nije tako budan ni moćan.36 Te razlike počinju se opažati u državi Njujork; već su veoma osetne u Pensilvaniji; ali one bivaju manje upadljive ako krenemo ka severozapadu. Većina iseljenika koji idu da osnuju države severozapada potiču iz Nove Engleske, pa prenose upravne navike iz matične u državu naseljavanja. Opština u Ohaju ima mnogo sličnosti sa opštinom u Masačusetsu. Videli smo da se u Masačusetsu načelo javne uprave nalazi u opštini. Opština je žarište oko koga se okupljaju interesi i privrženost ljudi. Ali to prestaje biti tako što više silazimo ka državama gde prosvećenost nije toliko sveopšte rasprostranjena i gde, prema tome, opština pruža malo garantija za mudrost i znanje osoba sposobnih za upravljanje. Što se više udaljavamo od Nove Engleske, opštinski život prelazi u neku ruku u srez. Ovaj postaje veliki upravni centar i čini prelaznu vlast između vlade i običnih građana. Rekao sam da u Masačusetsu poslove sreza vodi sudsko veće. Ono se sastoji od izvesnog broja sudija koje imenuju guverner i njegov savet. Srez nema predstavničkog tela, a njegov budžet izglasava zakonodavno telo države. U velikoj državi Njujork, naprotiv, u državi Ohajo i u Pensilvaniji, stanovnici svakog sreza biraju izvcstan broj poslanika; skup tih poslani­ ka obrazuje predstavničku skupštinu sreza.37 Skupština sreza ima pravo, u izvesnim granicama, da oporezuje stanovnike; u tom pogledu, ona predstavlja pravo zakonodavstvo; ona istovremeno i upravlja srezom, u mnogim slučajevima rukovodi upra­ vom opština i mnogo uže ograničava njihovu vlast nego što je to u Masačusetsu. To su glavne razlike koje pokazuje ustrojstvo opštine i sreza u različitim državama. Kad bih hteo da zađem u pojedinosti u pogledu sredstava izvršenja, imao bih da ukažem i na još mnoge druge razlike. Ali svrha mi nije da napišem raspravu o američkom upravnom pravu. 36 Za pojedinosti, vidi: The Revised Statutes države Njujork, deo I, glava XI, pod naslovom: O f the powers, duties and privileges o f towns, sv. I, str. 336— 364. — Vidi u zbirci pod naslovom Digest o f the laws c f Pensylvania članke Assessors, Collectors, Constables, Overseers o f highways. I u zbirci pod naslovom Acts o f a general nature o f the state o f Ohio, zakon o opštinama od 25. februara 1834, str. 412. A zatim posebne odredbe o raznim opštinskim zvaničnicima, kao što su Township’s Clerks, Trustees, Ch’erseers o f the poor, Fence-viewers, Appraisers o f property, Township’s Treasurer, Constables, Supervisors o f highways. 37 Vidi Re\’ised Statutes o f the state o f New-York, deo I, glava XI, sv. I, str. 340. Id., glava XII, str. 366. Id., Acts o f the State o f Ohio, zakon od 25. februara 1824, o county commissioners. str. 263. — Vidi Digest o f the laws o f Pensylvania, članke County-Rates and Levies, str. 170. — U državi Njujork svaka opština bira jednog poslanika, a taj poslanik učestvuje istovremeno i u upravljanju srezom i opštinom.

73

Mislim da sam o tome rekao dovoljno da se razume na kakvim se opštim načelima zasniva uprava u Sjedinjenim Državama. Ta se načela različito primenjuju; ona dovode do većeg ili manjeg broja posledica već prema mestu; ali u suštini su ta načela svugde ista. Zakoni se razlikuju; njihova fizionomija se menja; ali nadahnuti su istim duhom. Opština i srez nisu svugde na isti način ustrojeni; ali može se reći da se organizacija opštine i sreza svugde u Sjedinjenim Državama zasniva na istoj ideji: da je svako najbolji sudija u onome što se tiče samo njega i da je najpodobniji da se stara o svojim posebnim potreba­ ma. Dužnost je, dakle, opštine i sreza da se staraju o svojim posebnim interesima. Država vlada, ali ne upravlja. Nailazimo i na izuzetke od tog načela, ali ne i na kakvo suprotno načelo. Prva posledica te doktrine bila je da sami stanovnici biraju sve upravne zvaničnike opštine i sreza ili bar da se ti zvaničnici biraju među njima. Budući da su upravni zvaničnici svugde izborni, ili bar neopozivi, iz tog je proizašlo da nigde nisu mogla biti uvedena pravila hijerarhije. Bilo je, dakle, gotovo onoliko nezavisnih zvaničnika koliko i funkcija. Upravna vlast našla se tako rasejana u mnoštvu ruku. Pošto upravna hijerarhija nigde ne postoji, a zvaničnici se biraju i neopozivi su do kraja mandata, iz toga je sledila nužnost da se u upravu manje ili više uvedu i sudovi. Otud sistem novčanih kazni, pomoću kojih se sekundarne zajednice i njihovi predstavnici prisiljavaju da se povinuju zakonima. Taj sistem nalazimo širom Unije. Vlast da kažnjavaju upravne prekršaje ili da po potrebi postupaju u upravnim stvarima nije, uostalom, u svim državama data istim sudijama. Angloamerikaci su iz zajedničkog izvora crpli instituciju mirovnog sudije; nalazimo ga u svim državama. Ali ne koriste ga uvek na isti način. Svugde mirovne sudije sarađuju u upravljanju opštinama i srezovima,38 bilo što i sami upravljaju ili što kažnjavaju izvesne upravne prekršaje; ali u većini država najteži takvi prekršaji podležu redovnim sudovima. I tako, izbornost upravnih zvaničnika ili neopozivost njihovih fun­ kcija, odsustvo upravne hijerarhije, uvođenje pravosudnih sredstava u sekundarnu vlast u društvu, to su glavne odlike po kojima se prepozna­ je američka uprava, od države Mejn do Floride. Ima nekoliko država u kojima se počinju opažati tragovi upravne centralizacije. Država Njujork najdalje je odmakla na tom putu. 38 Ima čak južnih država gde su sudije sreskog suda nadležne za sve pojedinosti u upravi. Vidi The Statutes o f the state o f Tennessee, članke Judiciary, Taxes...

74

U državi Njujork funkcioneri centralne vlade vrše, u izvesnim slučajevima, neku vrstu nadzora i kontrole nad ponašanjem sekundar­ nih zajednica.39 U nekim drugim slučajevima, obrazuju neku vrstu apelacionog suda u odlučivanju o sporovima40 U Državi Njujork sud­ ske kazne koriste se manje nego drugde kao upravno sredstvo. A i pravo gonjenja upravnih prekršaja povereno je tu manjem broju lica.41 Ista takva tendencija pomalo se opaža i u nekim drugim država­ ma.42 Ali, uopšte uzev, može se reći da je istaknuta odlika javne uprave u Sjedinjenim Državama to da je ona neverovatno decentralisana. o DRŽAVI

Govorio sam o opštini i o upravi; ostaje mi da govorim o državi i vladi. Tu mogu biti kraći, bez bojazni da me čitalac neće razumeti; ono što imam da kažem potpuno je zapisano u pisanim ustavima koje svako može pribaviti.43 Ti ustavi i sami počivaju na jednoj prostoj i racional­ noj teoriji. 39 Primer: Uprava narodne prosvete centralizovana je u rukama vlade. Zakonodav-. stvo imenuje članove univerziteta nazvane upraviteljima; među njima su obavezno guver­ ner i zamenik guvernera države. (Revised Statutes, sv. I, str. 456.) Upravitelji univerziteta obilaze svake godine koledže i akademije i podnose godišnji izveštaj zakonodavstvu; taj njihov nadzor nipošto nije prividan, zbog sledećih osobitih razloga: da bi postala puno­ pravna tela (korporacije), koje mogu kupovati, prodavati i posedovati, koledžima je potrebna povelja; a tu povelju izdaje zakonodavstvo samo na osnovu mišljenja upravitelja. Država svake godine dodeljuje koledžima i akademijama interes koji donosi specijalni fond osnovan za podsticanje studija. Taj novac raspodeljuju upravitelji. Vidi glavu XV, Narodna prosveta, u Revised Statutes, sv. I, str. 455. — Svake godine komesari javnih škola obavezni su da dostave glavnom intendantu republike izveštaj o stanju. Id., str. 488. — Sličan izveštaj treba svake godine da mu se podnese i o broju i stanju siromaha. Id., str. 631. 40 Ako se neko smatra oštećen nekim odlukama komesara škola (a oni su opštinski zvaničnici), može se žaliti glavnom intendantu osnovnih škola, čija je odluka konačna. Revised Statutes, sv. I, str. 487. — U zakonima države Njujork nalazimo ponekad, retko, odredbe slične ovima koje sam naveo kao primer. A i obično su takvi pokušaji centraliza­ cije slabi i malo produktivni. Kad se visokim državnim zvaničnicima da pravo da nadziru niže službenike i upravljaju njima, ne daje im se pravo da ih nagrađuju ili kažnjavaju. Gotovo nikad nije isto lice zaduženo da izdaje naredbe i da kažnjava neposlušnost; ono, dakle, ima pravo da naređuje, ali ne i mogućnost da prinudi na poslušnost. — Glavni intendant škola žalio se 1830. godine u svom godišnjem izveštaju da mu više školskih komesara nije predalo obračune, uprkos upozorenju. "Ako se taj propust ponovi, dodao je, biću prinuđen da ih, saglasno zakonu, tužim pred nadležnim sudovima." 41 Primer: Dužnost je okružnog tužioca u svakom srezu (district attorney) da goni radi naplate svih novčanih kazni iznad 50 dolara, sem ako je to pravo zakonom izričito dato nekom drugom zvaničniku. Revised Statutes, deo I, glava X, sv. 1, str. 383. 42 Ima više tragova upravne centralizacije u Masačusetsu. Primer: Komiteti opštinskih škola dužni su da svake godine podnesu izveštaj državnom sekretaru. Laws o f Massachusetts, sv. I, str. 367. 43 Vidi tekst ustava države Njujork.

75

Većinu oblika koje oni propisuju prihvatile su sve ustavne zemlje; tako su nam oni postali prisno poznati. Dovoljno je, dakle, da ih ovde ukratko izložim. Kasnije ću se potruditi da prosudim o onome što ću ovde opisati. ZAKO NO DAVNA VLAST DR ŽA VE

Podela zakonodavnog tela na dva doma. — Senat. — Predstavnički dom. — Razlike u nadležnosti ta dva doma. Zakonodavna vlast poverena je dvema skupštinama; prva se obi­ čno naziva senat. Senat je, obično, zakonodavno telo; ali ponekad on postaje uprav­ no i pravosudno telo. U upravi on učestvuje na više načina, već prema raznim ustavi­ ma;44 ali obično on u sferu izvršne vlasti zadire time što učestvuje u izboru funkcionera. U pravosudnoj vlasti učestvuje time što presuđuje u izvesnim političkim prekršajima a ponekad i odlučujući u izvesnim građanskim sporovima.45 Njegovi članovi uvek su malobrojni. Drugi krak zakonodavne vlasti, koji se obično naziva predstavnički dom, uopšte ne učestvuje u upravnoj vlasti, a u sudskoj samo utoliko što optužuje zvaničnike pred senatom. Članovi oba doma podležu gotovo svugde istim uslovima izbora. I jedni i drugi biraju se na isti način i biraju ih isti građani. Jedina razlika koja postoji između njih potiče otud što je mandat senatora obično duži nego mandat poslanika. Ovi drugi retko ostaju u svojoj funkciji duže od godinu dana; senatori ostaju obično dve ili tri godine. Time što je senatorima dao privilegiju da budu imenovani na više godina i time što ih obnavlja po grupama, zakon se postarao da u krugu zakonodavaca održi jedno jezgro ljudi vičnih poslovima, koji bi mogli korisno uticati na novoimenovane. Podelom zakonodavnog tela na dva doma Amerikanci nisu, dakle, hteli da stvore jednu naslednu i jednu izabranu skupštinu, nisu smerali da od jedne načine aristokratsko telo, a od druge predstavnika demokratije; svrha im nije bila ni da pomoću prve pruže oslonac vlasti, a da drugoj prepuste interese i strasti naroda. Da se zakonodavna moć podeli, da se tako uspori rad političkih skupština i stvori drugostepeni sud za reviziju zakona, to su jedine prednosti koje proizilaze iz sadašnjeg ustrojstva dva doma u Sjedinje­ nim Državama. 44 U Masačusetsu senat nema nikakve upravne funkcije. 45 Kao i u državi Njujork.

76

Vreme i iskustvo pokazali su Amerikancima da je podela zakono­ davne vlasti, svedena na te prednosti, ipak još prvorazredna nužnost. Pensilvanija je, jedina od svih država, isprva pokušala da ustanovi jednu jedinstvenu skupštinu. I sam je Franklin, ponet logičnim konsekvencama dogme o suverenosti naroda, učestvovao u toj odluci. No ubrzo se zakon morao izmeniti i uspostavljene su dve skupštine. Načelo podele zakonodavne vlasti bilo je time konačno osveštano; odsad se, dakle, može smatrati da je nužnost podele zakonodavnog delanja medu više tela dokazana istina. Ta teorija, gotovo nepoznata antičkim republika­ ma, uvedena u svetu skoro slučajno, kao i većina velikih istina, potcenjena u više modernih naroda, ušla je najzad kao aksiom u političku nauku našeg doba. O IZVRŠNOJ VLASTI DRŽAVE

Sta je guverner u američkoj državi. — Kakav mu je položaj u odnosu na zakonodavstvo. — Koja su mu prava i dužnosti. — Njegova zavisnost od naroda. Izvršnu vlast države predstavlja guverner. Nisam slučajno upotrebio reč predstavlja. Guverner države uistinu predstavlja izvršnu vlast, ali vrši samo nekolika njena prava. Taj najviši funkcioner, koji se naziva guverner, postavljen je uz zakonodavnu vlast kao neko ko usmerava i savetuje. On raspolaže suspenzivnim vetom, koje mu omogućava da po svojoj volji zaustavi ili bar uspori postupke zakonodavstva. On mu iznosi potrebe zemlje i upoznaje ga sa sredstvima koja smatra korisnim da bi se te potrebe zadovoljile; on je prirodni izvršilac njegove volje u svim poduhvatima koji se tiču ćele nacije.46 U odsustvu zakonodavnog tela, on treba da preduzme sve mere podobne da državu obezbede od žestokih potresa i nepredviđenih opasnosti. Guverner u svojim rukama objedinjuje svu vojnu silu države. On je zapovednik milicije i šef vojne sile. Kad se desi da se ne poštuje moć javnog mnenja, koju ljudi saglasno priznaju zakonu, guverner istupa na čelu materijalne sile države; on slama otpor i uspostavlja uobičajeni red. Guverner, uostalom, ne zalazi u upravljanje opštinama i srezovima, ili bar u tome učestvuje tek veoma posredno, time što imenuje mirovne sudije, koje potom ne može da opozove.47 46 U praksi, poduhvate koje predvidi zakonodavstvo ne izvodi uvek guverner; često se dešava da zakonodavstvo, izglasavajući neko načelo, imenuje i naročite zvaničnike za nadzor nad izvršenjem. 47 U više država mirovne sudije ne imenuje guverner.

77

Guverner je izborni zvaničnik. Obično se čak staraju da ga biraju samo na jednu ili dve godine; tako da on uvek ostaje u tesnoj zavisnosti od većine koja ga je izabrala.

O POLITIČKIM POSLEDICAMA UPRAVNE DECENTRALIZACIJE U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Razlika koju treba uočiti između centralizacije vlasti i centralizacije upra­ ve. — U Sjedinjenim Državama nema upravnog centralizma, ali ima vrlo velikog centralizma vlasti. — Neke nezgodne posledice koje proističu iz krajnje upravne decentralizacije. — Prednosti takvog stanja stvari. — Sila koja upravlja društvom manje pravilna, manje prosvećena, mnogo veća nego u Evropi. — Političke prednosti takvog poretka. — U Sjedinjenim Državama otadžbina se svud oseća. — Podrška koju građani pružaju vladi. — Provincijske institucije nužnije su što više društvo postaje demo­ kratsko. — Zašto. Centralizacija je reč koja se u naše vreme neprestano ponavlja, a obično se niko ne trudi da joj tačno odredi značenje. Postoje dve vrlo različite vrste centralizacije, koje valja dobro upoznati. Izvesni interesi zajednički su svim delovima nacije, kao što su donošenje opštih zakona i odnosi nacije s inostranstvom. Neki drugi interesi svojstveni su izvesnim delovima nacije, kao, na primer, opštinski poduhvati. Objediniti na istom mestu ili u istoj ruci vlast upravljanja onim prvima znači zasnovati ono što ću nazvati centralizmom vlasti. Na isti način objediniti vlast upravljanja ovim drugima, znači zasnovati ono što ću nazvati upravnim centralizmom. Ima tačaka u kojima se te dve vrste centralizacije poistovećuju. Ali ako se uzmu u celini poslovi koji osobito spadaju u domen jedne ili druge, lako uspevamo da ih razlučimo. Može se razumeti što centralizovana vlast stiče ogromnu snagu kad se spoji s upravnim centralizmom. Na taj način ona navikava ljude da potpuno i stalno apstrahuju svoju volju; da se pokoravaju, ne jedanput i u jednom pitanju, nego u svemu i svakodnevno. Ona tada ne samo da ih kroti silom nego ih i sputava navikom; izdvaja ih, pa ih onda hvata jednog po jednog iz opšte mase. Te dve vrste centralizacije uzajamno se potpomažu, privlače; ali ne mogu da verujem da su nerazdvojne. Pod Lujem XIV Francuska je iskusila najvećma centralizovanu vlast koja se može zamisliti, pošto je isti čovek donosio opšte zakone i imao vlast da ih tumači, predstavljao Francusku pred inostranstvom i delao u njeno ime. Država sam ja, govorio je; i imao je pravo. 78

Međutim, pod Lujem XIV bilo je mnogo manje upravnog centrali­ zma nego u naše dane. U ovo naše doba vidimo jednu silu, Englesku, u koje je centraliza­ cija vlasti dovedena do vrlo visokog stupnja: država kao da nastupa kao jedan čovek; po svojoj volji pokreće ogromne mase, objedinjuje i usmerava kuda god hoće sav napor svoje moći. A Engleska, koja je postigla tako velike stvari za prošlih sto pedeset godina, nema upravne centralizacije. Što se mene tiče, ne mogu da zamislim da bi neka nacija mogla živeti, a naročito ne prosperirati, bez snažne centralizovane vlasti. Ali mislim da je upravni centralizam kadar samo da oslabi narode koji mu se potčine, jer on neprestano teži da u njima umanji građansku svest. Upravni centralizam uspeva, istina, da za neko dato vreme i na jednom mestu objedini sve raspoložive snage nacije, ali on škodi obnav­ ljanju tih snaga. On obezbeđuje trijumf na dan bitke, ali vremenom smanjuje moć nacije. Može, dakle, divno doprineti prolaznoj veličini jednog čoveka, ali ne trajnom blagostanju naroda. Kad se kaže da neka država ne može da dejstvuje zato što nije centralizovana, obratite dobro pažnju na to da se tad gotovo uvek, i ne znajući, govori o centralizmu vlasti. Germansko Carstvo, ponavlja se, nikad nije uspelo da svoju snagu potpuno iskoristi. Slažem se. Ali, zašto? Zato što snaga nacije nikad nije bila centralizovana; zato što država nikad nije postigla da se svi povinjuju njenim opštim zakonima; zato što su odvojeni delovi toga velikog tela uvek imali pravo ili mogućnost da nosiocu zajedničke vlasti uskrate sudelovanje, čak i u stvarima koje su se ticale svih građana; drugim rečima, zato što nije bilo centralizovane vlasti. Ista primedba može se primeniti i na srednji vek: svu bedu feudalnog društva izazivalo je to što je vlast ne samo upravlja­ nja nego i vladanja bila izdeljena u hiljadu ruku i rascepkana na hiljadu načina; odsustvo svake centralizovane vlasti sprečavalo je tad evropske nacije da snažno koračaju ka bilo kakvom cilju. Videli smo da u Sjedinjenim Državama ne postoji upravna centra­ lizacija. Jedva da se nailazi na trag kakve hijerarhije. Decentralizacija je onde dovedena do takvog stupnja kakav nijedna evropska nacija ne bi, mislim, mogla podneti bez duboke pometnje, a ona i u Americi dovodi do neugodnih posledica. Ali centralizacija vlasti postoji u Sjedinjenim Državama u najvećoj meri. Lako bi bilo dokazati da je nacionalna moć onde centralizovana više nego što je bila u ikojoj nekadašnjoj evropskoj monarhiji. Ne samo što u svakoj pojedinačnoj državi ima samo jedno telo koje donosi zakone; ne samo što postoji samo jedna sila koja može da stvara politički život oko sebe, nego se uglavnom izbeglo da se stvaraju mnogobrojne skupštine srezova, da ne bi te skupštine došle u iskušenje da prekorače svoje upravne nadležnosti i da ometaju delanje vlade. U Americi zakonodavstvo svake države nema pred sobom nika­ kvu vlast koja bi joj se mogla odupreti. Njega ništa ne može zaustaviti na njegovom putu, ni privilegije, ni lokalni imunitet, ni lični uticaj, čak 79

ni autoritet razuma, jer ono predstavlja većinu, koja za sebe smatra da je jedini organ razuma. Ono, dakle, u svom delanju nema druge granice do sopstvene volje. Pored njega i pod njegovom rukom nalazi se predstavnik izvršne vlasti, koji, pomoću materijalne sile, treba da prinu­ di nezadovoljnike na poslušnost. Slabost se otkriva samo u izvesnim pojedinostima vladinog delanja. Američke republike nemaju stajaće vojske radi suzbijanja manjina, ali manjine nisu dosad nikad ni bile dovedene dotle da zarate, pa se potreba za vojskom nije još osetila. Država se najčešće služi zvaničnicima opštine ili sreza da dejstvuje na građane. Tako, na primer, u Novoj Engleskoj, opštinski razrezivač poreza (assessor) razrezuje porez; opštinski poreski izvršitelj ga ubira; opštinski blagajnik dostavlja ga držav­ noj blagajni, a prigovori se podnose redovnim sudovima. Takav način ubiranja poreza spor je, zamršen; on bi svaki čas sputavao rad neke vlade koja bi imala velike potrebe za novcem. Uopšte uzev, trebalo bi želeti da za sve što joj je potrebno za njen život, vlada ima svoje službenike, koje je ona odabrala i koje može opozvati i da ima brze forme postupka; ali centralnoj vlasti organizovanoj tako kako je organizovana u Americi uvek će biti lako da po potrebi uvede energičnija i efikasnija sredstva postupka. Neće, dakle, republike Novoga sveta propasti zato, kako se često ponavlja, što u Sjedinjenim Državama nema centralizacije; daleko od toga da nisu dovoljno centralizovane, može se tvrditi da su američke vlade i suviše centralističke; dokazaću to kasnije. Zakonodavne skupšti­ ne svakog dana gutaju poneke ostatke vladinih ovlašćenja; teže da ih sve objedine u sebi, kao što je to učinio Konvent. Društvena vlast, tako centralizovana, prelazi neprestano iz jednih ruku u druge, jer je podre­ đena narodnoj volji. Često joj se dešava da nema dovoljno mudrosti ili promišljenosti, jer može sve. U tome je opasnost za nju. Baš zbog njene snage, dakle, a ne zbog slabosti, preti joj da jednog dana propadne. Upravna centralizacija proizvodi u Americi više različitih posledica. Videli smo da su Amerikanci gotovo potpuno odvojili upravu od vlade; čini mi se da su u tome prešli razumne granice, jer red, čak i u drugorazrednim stvarima, takođe je nacionalni interes.48 Pošto država nema svojih upravnih funkcionera koji bi bili postav­ ljeni na stalna mesta po raznim tačkama teritorije i na koje bi mogla da dejstvuje jedinstvenim podsticajima, iz toga proizilazi da država retko 48 Vlast koja predstavlja državu, i kad ne upravlja neposredno, mislim da ne srne da se odrekne prava da nadzire lokalnu upravu. Pretpostavljam, na primer, da bi jedan funkcioner vlade, postavljen na stalno mesto u svakom srezu, mogao prijavljivati pravosu­ dnoj vlasti prekršaje koji se čine u opštinama i u srezu; zar se ne bi svi još jednoobraznije pridržavali reda, a nezavisnost opštine ne bi bila dovedena u pitanje. Ali ništa nalik tome ne postoji u Americi. Iznad sreskih sudova nema ničega; a i tim sudovima se takoreći samo slučajno podnose prijave zbog upravnih prekršaja koje oni treba da suzbijaju.

80

pokušava da uspostavi neke opšte upravne propise. A potreba za takvim propisima jako se oseća. Evropljanin često zapaža njihovo odsustvo. Taj prividan nered koji vlada na površini uveri ga, u prvi mah, da u tome društvu vlada potpuna anarhija; tek kad razmotri suštinu stvari, on se razuveri. Izvesni poduhvati tiču se ćele države, a ne mogu se ipak izvesti zato što nema nacionalne uprave koja bi njima upravljala. Prepušteni staranju opština i srezova, povereni izabranim i privremenim zvaničnicima, ne dovode ni do kakvih razultata ili ni do čega trajnog. Pristalice centralizacije u Evropi tvrde da vlada bolje upravlja opštinama nego što bi one mogle same sobom upravljati; to može biti tačno kad je centralna vlast prosvećena, a opštine neprosvećene, kad je ona aktivna a ove inertne, kad ona ima naviku da delà, a ove naviku da se pokoravaju. Može se čak razumeti da se te suprotne tendencije pojačavaju što se više pojačava centralizacija, a i sposobnost vlade i nesposobnost opština time bivaju sve izraženije. Ali poričem da je tako kad je narod prosvećen, svestan svojih interesa i naviknut da misli na njih kao što je to u Americi. Ubeđen sam, naprotiv, da će u tome slučaju kolektivna snaga građana uvek biti sposobnija da ostvari društveno blagostanje nego što bi to mogla vlast vlade. Priznajem da je teško sa sigurnošću ukazati na sredstva da se razbudi narod koji drema, da bi mu se ulile strasti i prosvećenost koje nema; ubediti ljude da treba da se bave poslovima koji ih se tiču mučan je poduhvat, znam to. Često bi bilo lakše zainteresovati ih za pojedi­ nosti etikecije na nekom dvoru nego za popravku njihove zajedničke kuće. Ali mislim isto tako da se centralizovana uprava vara ili da hoće da obmane ljude kad tvrdi da će ona u potpunosti zameniti slobodno sudelovanje onih koji su najviše zainteresovani. Ma koliko centralnu vlast zamislili prosvećenom, znalačkom, ona ne može sama obuhvatiti sve pojedinosti života jednog velikog naroda. Ona to ne može zato što takav posao prevazilazi ljudske snage. Kad hoće sopstvenim staranjem da stvori i pokrene tolike različite snage, zadovoljava se vrlo nepotpunim rezultatom ili se iscrpljuje u uzaludnim naporima. Centralizacija, istina, lako uspeva da čovekove spoljne delatnosti potčini izvesnoj jednoobraznosti, koja se naposletku zavoli radi nje same, nezavisno od stvari na koje se primenjuje, kao što bogomoljci obožavaju kip, a zaboravljaju božanstvo koje on predstavlja. Centrali­ zacija lako uspeva da tekućim poslovima nametne pravilan tok, da znalački uređuje pojedinosti društvenog reda, da suzbija manje pore­ mećaje i sitne prekršaje, da društvo održava u izvesnom status quo koje nije zapravo ni dekadencija ni progres, da u društvenoj zajednici održa­ va nekakvu administrativnu dremljivost koju administrativci po svom 81

običaju zovu redom i javnim mirom.49 Jednom reći, centralizacija se odlikuje time što sprečava, ne što stvara. Kad treba društvo duboko pobuditi, pokrenuti ga na brzo kretanje, snaga je napušta. Zatreba li njenim merama saradnja pojedinaca, sasvim nas iznenadi slabost te ogromne mašinerije; odjednom je onemoćala. Dešava se onda da centralizam pokuša, kao očajničko sredstvo, da građane prizove u pomoć; ali on im kaže: Radićete kako ja budem hteo, koliko budem hteo i tačno u onom smislu kako budem hteo. Postaraćete se o ovim pojedinostima, ali nećete težiti da rukovodite celinom; radićete po mraku, a kasnije ćete o mom delu suditi po rezultatima. Pod takvim uslovima ne postiže se saradnja volje ljudi. Njihovoj volji treba slobode u kretanju, odgovornosti u delanj.u. Čovek je takav da više voli ostati nepokretan nego bez nezavisnosti koračati ka nepozna­ tom cilju. Ne poričem da u Sjedinjenim Državama često žale što ne nalaze onakvih jednoobraznih pravila koja kao da neprestano bde nad svakim od nas. Nalazimo onde s vremena na vreme krupne primere nemara i društvene nebrige. Ovde-onde izbijaju grube mrlje koje se čine u pot­ punom neskladu s okolnom civilizacijom. Oni korisni poduhvati koji, da bi uspeli, iziskuju neprekidno stara­ nje i strogu tačnost, često bivaju naposletku napušteni; jer i u Americi kao i drugde, narod, što radi, radi u trenutnim naporima i po naglim pods ticaj ima. Evropljanin, navikao da uvek ima pri ruci nekog službenika koji se bavi otprilike svim i svačim, teško se navikne na tako raznolike mehani­ zme opštinske uprave. Može se uopšteno reći da su u Americi zanema­ rene one sitne pojedinosti uređenja društvenog života koje život čine prijatnim i lagodnim; ali garantije bitne za čoveka u društvu postoje i tu kao i drugde. Kod Amerikanaca, snage koje upravljaju u državi mnogo su manje sređene, manje vične, manje učene, ali sto puta veće nego u Evropi. Nema zemlje na svetu gde bi ljudi, sve u svemu, ulagali tolike napore da stvore društveno blagostanje. Ne znam narod koji je uspeo da uspostavi toliko škola i tako efikasnih, hramova u skladu s verskim potrebama stanovnika, bolje održavane opštinske puteve. Ne treba, dakle, u Sjedinjenim Državama tražiti jednoobraznost i trajnost gledi­ šta, biržljivost u sitnicama, savršenost u upravnim postupcima;50 ono 49 Čini mi se da Kina pruža najsavršeniji primer neke vrste društvenog blagostanja kakvo može veoma centralizovana uprava da pruži narodima koji joj se potčine. Putnici nam kažu da Kinezi imaju spokojstvo bez sreće, radinost bez progresa, stabilnost bez snage i materijalni red bez javnog morala. Kod njih društvo uvek funkcioniše dosta dobro, nikad veoma dobro. Kad se Kina otvori Evropljanima, zamišljam da će oni u njoj naći najlepši na svetu obrazac upravne centralizacije. 50 Jedan darovit pisac, koji je, u jednom poređenju finansija u Sjedinjenim Država­ ma i u Francuskoj, dokazao da svest ne može uvek nadoknaditi poznavanje stvari, s razlogom zamera Amerikancima priličnu zbrku koja vlada u njihovim opštinskim budžeti­ ma, pa pošto je prikazao obrazac jednog okružnog budžeta u Francuskoj, dodaje: "Zahva-

82

što u njoj nalazimo oličenje je snage, pomalo divlje, istina, ali moćne; oličenje života, praćenog nezgodama, ali i kretanjem i naporima. Dopuštam, uostalom, ako hoćete, da bi selima i srezovima u Sjedinjenim Državama korisnije upravljala kakva centralna vlast pos­ tavljena daleko od njih, koja bi im ostala tuđa, nego zvaničnici iz njihove sredine. Priznaću, ako hoćete, da bi u Americi vladalo više sigurnosti, da bi se društvena sredstva koristila mudrije i razboritije kad bi uprava ćele zemlje bila usredsređena u jednim rukama. Ali zbog političkih prednosti koje Amerikanci stiču iz sistema decentralizacije ipak mi je taj sistem miliji nego suprotni. Našto mi je, najposle, da postoji stalno budna vlast, koja bdi nad tim da mi uživanja budu spokojna, koja se utrkuje da ispred mene otkloni sve opasnosti a da ja ne treba ni da mislim o tome, ako je ta vlast, dok tako sklanja i najsitniji trn s mog puta, apsolutni gospodar nad mojom slobodom i mojim životom, ako ona do te mere monopoli­ se delatnosti i život da sve oko nje mora da učmane kad ona učmane, da sve spava kad ona spava, da sve pomre kad ona umre? Ima nacija u Evropi gde stanovnik sebe smatra kao nekakvim naseljenikom, ravnodušan prema sudbini mesta u kome živi. I najkru­ pnije promene zbiju se u njegovoj zemlji bez njegovog učešća; on i ne zna tačno što se zbilo; on samo sluti; čuo je slučajno o događaju. Štavište, blagostanje njegovog sela, red u njegovoj ulici, sudbina njego­ ve crkve i svešteničkog stana, sve ga to ne uzbuđuje; misli da ga se sve to nimalo ne tiče i da to pripada jednome moćnom tuđinu koga zovu vlada. A on sam koristi svoju imovinu kao kakav plodouživalac, bez sopstveničke svesti i bez ideja za ikakva poboljšanja. Ta nezainteresovanost za samoga sebe ide tako daleko da ako naposletku bude ugrožena njegova bezbednost ili bezbednost njegove dece, umesto da pregne da otkloni opasnost, on skrsti ruke i čeka da mu cela nacija pritekne u pomoć. A taj čovek, uostalom, mada je tako potpuno žrtvovao svoju slobodu prosuđivanja, ne voli pokornost kao ni iko drugi. Pokorava se, istina, samovolji državnog službenika, ali uživa da prkosi zakonu kao pobeđen neprijatelj čim se sila povuče. Stoga vidimo kako neprestano prelazi iz ropstva u razularenost i obratno. ljujući centralizaciji, toj divnoj tvorevini jednog velikog čoveka, opštinski budžeti, s kraja na kraj kraljevine, i budžeti velikih gradova kao i najskromnijih opština, pokazuju isto takvu urednost i metodičnost." To je, začelo, rezultat kome se divim; ali ja vidim da je većina tih francuskih opština, čije je knjigovodstvo tako savršeno, utonula u duboko nepoznavanje svojih pravih interesa i u tako nesavladivu apatiju da društvo u njima kao da više vegetira nego što živi; s druge strane, u istim takvim američkim opštinama, čiji budžeti nisu sastavljeni po metodičnom, a pogotovo ne jednoobraznom planu, opažam prosvećeno, aktivno, preduzetno stanovništvo; posmatram u njima društvo u stalnom radu. Taj me prizor zadivljuje; jer, po meni, glavni cilj dobre vlade jeste da stvori blagostanje naroda, a ne da uspostavi izvestan poredak usred bede. Pitam se, dakle, ne bi li se mogli pripisati istom uzroku prosperitet američke opštine i prividan nered u njenim finansijama, a i beda francuske opštine i usavršenost njenog budžeta. U svakom slučaju, podozriv sam prema jednom dobru pomešanom s toliko zala, a lako se tešim zbog jednog zla koje se nadokna­ đuje tolikom dobrima.

83

Kad nacije doteraju do te tačke, moraju ili da promene svoje zakone ili da propadnu, jer izvor građanskih vrlina u njih kao da je presahnuo: još nalazimo u njih podanika, ali građana više ne. Velim da su takve nacije spremne da podlegnu osvajaču. Ako ne iščeznu sa svetskog pozorja, znači da su okružene sličnim ili još slabijim nacijama; znači da u njihovim grudima još ostaje nekakvog neodređe­ nog rodoljubivog nagona, ne znam kakve nerazložne gordosti zbog imena koje nose, nekakvo nejasno sećanje na prošlu slavu, koje je, mada se ne vezuje ni za šta određeno, dovoljno da im probudi nekakav nagon za samoodržanje. Grešio bi ko bi se umirivao misleći na neke narode koji su uložili čudesne napore da odbrane otadžbinu u kojoj su živeli takoreći kao tuđini. Ako se bolje pogleda, videće se da im je gotovo uvek vera tada bila glavna pokretačka sila. Trajnost, slava ili prosperitet nacije za njih su bili postali svete dogme, pa su braneći otadžbinu branili tu svetinju čiji su svi bili građani. Turski narod nikad nije imao nikakvog učešća u upravljanju dru­ štvenim poslovima; izvodio je, međutim, ogromne poduhvate dokle god je u sultanovim osvajanjima video trijumf muhamedanske vere. Danas vera nestaje; ostaje despotizam sam: nacija propada. Time što je despotizmu pripisao neku svojstvenu mu snagu, Monteskje mu je, mislim, ukazao čast koju ne zaslužuje. Despotizam, sam po sebi, ne može održati ništa trajno. Kad se izbliže pogleda, zapaža se da je ono zahvaljujući čemu su apsolutističke vlade dugo prosperirale bila religija, a ne strah. Ma šta se činilo, nikad se među ljudima neće naći istinske moći do u slobodnoj saradnji njihovih volja. A na svetu samo patriotizam ili religija mogu zadugo pokretati ka istom cilju sveukupno građanstvo.. Ne zavisi od zakona da ožive verovanja koja se gase; ali od zakona zavisi da ljude zainteresuju za sudbinu njihove zemlje. Od zakona zavisi da probude i usmere onaj neodređeni nagon rodoljublja koji nikad ne napušta ljudsko srce i da ga, povezujući ga sa svakodnevnim mislima, zanosima i navikama, pretvore u razložno i trajno osećanje. I neka niko ne kaže da je prekasno to pokušati; nacije ne stare onako kao ljudi. Svako pokolenje koje se u njoj rodi isto je kao jedan nov narod koji se nudi zakonodavčevoj ruci. Ono čemu se najviše divim u Americi nisu upravne posledice decentralizacije, nego njene političke posledice. U Sjedinjenim Država­ ma otadžbina se oseća svugde. Ona je predmet staranja s ljubavlju, od sela do celokupne Unije. Stanovnik usvaja svaki interes svoje zemlje kao svoj sopstveni. I on se sam diči slavom svoje zemlje; u njenim uspesima njemu se čini da prepoznaje svoje delo, pa ga to uzdiže; raduje se opštem blagostanju, koje i sam koristi. Prema otadžbini gaji osećanje slično onom koje čovek gaji prema svojoj porodici, pa mu je tako opet iz neke vrste egoizma stalo do države. 84

Evropljanin često u javnom službeniku vidi samo silu; Amerikanac u njemu vidi pravo. Može se, dakle, reći da se u Americi nikad čovek ne pokorava čoveku, nego pravdi i zakonu. Stoga je Amerikanac stvorio o sebi mišljenje, često preuveličano, ali gotovo uvek zdravo. On se bez bojazni uzda u svoju snagu, koja mu se čini dorasla svemu. Pojedinac zamisli kakav bilo poduhvat; čak i ako je taj poduhvat u neposrednoj vezi sa društvenom dobrobiti, ni na pamet mu ne pada da se za pomoć obrati javnim vlastima. Objavi svoj naum, ponudi se da ga ostvari, pozove u pomoć individualne snage i uhvati se ukoštac sa svim preprekama. Cesto, bez sumnje, ne uspe onako kao što bi država da je na njegovom mestu; ali, na duži rok, ukupni rezultat svih individualnih poduhvata daleko prevazilazi ono što bi vlada mogla da uradi. Kako je upravna vlast postavljena pokraj građana i predstavlja takoreći njih same, ona ne izaziva ni zavist ni mržnju. A kako su joj sredstva delanja ograničena, svako oseća da se ne može osloniti jedino na nju. Te tako, i kad upravna vlast interveniše u svome delokrugu, ne biva prepuštena sama sebi kao u Evropi. Ne smatra se da su dužnosti pojedinaca prestale zato što je predstavnik javne vlasti stupio u dejstvo. Svako ga, naprotiv, vodi, podupire i podržava. Kad se tako delanje individualnih snaga pridruži dejstvu društvnih snaga, često se uspe učiniti i ono što i najcentralizovanija i najenergi­ čnija uprava ne bi bila u stanju da izvrši.1 Mogao bih navesti mnogo činjenica u prilog ovome što tvrdim; ali više volim izneti samo jednu, odabirajuči onu koju najbolje poznajem. Sredstva koja su na raspolaganju vlastima u Americi za otkrivanje zločina i gonjenje zločinca malobrojna su. Upravna policija ne postoji; pasoši su nepoznati. Krivična policija u Sjedinjenim Državama ne može se ni porediti s našom; osoblje javnog tužilaštva malobrojno je i nema uvek inicijativu u gonjenju; istraga je brza i usmena. Sumnjam, ipak, da u ikojoj zemlji zločin tako retko izbegne kaznu. Razlog je to što se svako smatra zainteresovan da pruži dokaze o zločinu i da se prestupnik uhvati. Za vreme mog boravka u Sjedinjenim Državama video sam kako su stanovnici jednog sreza, gde se desio težak zločin, sami od sebe obrazovali odbore u svrhu da gone krivca i predadu ga sudu. U Evropi, zločinac je nesrećnik koji se bori da spase glavu od organa vlasti; stanovništvo takoreći prisustvuje toj borbi. U Americi, on je neprijatelj ljudskog roda i ima protiv sebe ćelo čovečanstvo. Verujem da su pokrajinske institucije korisne svim narodima; ali čini mi se da nijednome nisu toliko stvarno potrebne kao onome čije je društveno uređenje demokratsko. U aristokratiji, uvek smo sigurni da će se izvestan red održati i usred slobode. Pošto vlastodršci imaju mnogo šta da izgube, red je za 85

njih veoma važan. Može se isto tako reći da je u aristokratiji narod zaštićen od krajnosti despotizma zato što se uvek nađe organizovanih snaga da se odupru despotu. Demokratija bez pokrajinskih institucije nema nikakvih zaštita od takvih zala. Kako postići da slobodu u krupnim stvarima podnese takvo mno­ štvo koje nije naučilo da se njome služi u sitnim stvarima? Kako se odupreti tiraniji u zemlji u kojoj je svaki pojedinac slab i gde pojedinci nisu povezani nekakvim zajedničkim interesom? Oni koji se boje razularenosti i oni koji se plaše apsolutističke vlasti treba, dakle, podjednako da žele postepeni razvoj pokrajinskih sloboda. Ubeđen sam, uostalom, da nikoja nacija nije većma izložena tome da padne pod jaram upravne centralizacije nego ona čije je društveno uređenje demokratsko. Više razloga doprinosti takvom ishodu, a među ostalima i ovi: Stalna tendencija u tih nacija jeste da se sve moć vlade usredsredi u rukama jedine vlasti koja neposredno predstavlja narod, zato što se, osim naroda, opažaju samo još ravnopravni pojedinci, koji se gube u opštoj masi. A kad su već jednoj vlasti dati svi atributi vlade, vrlo joj je teško da ne nastoji da prožme sve delove uprave, pa vremenom ne može da ne pronađe prilike da to učini. Bili smo svedoci toga kod nas. U Francuskoj revoluciji bila su dva kretanja u suprotnim pravcima, koje ne treba brkati: jedan naklonjen slobodi, drugi naklonjen despotizmu. U nekadašnjoj monarhiji, kralj je jedini donosio zakone. Niže od te najviše vlasti nalazili su se neki napola uništeni ostaci pokrajinskih institucija. One su bile nekoherentne, loše uređene, često apsurdne. U rukama aristokratije, one su nekada bile oruđa tlačenja. Revolucija se izjasnila istovremeno i protiv kraljevstva i protiv pokrajinskih institucija. Istom mržnjom obuhvatila je sve što joj je prethodilo, i apsolutističku vlast a i ono što je moglo ublažiti njenu krutost; bila je u isti mah i republikanska i centralistička. Ta dvostruka odlika Francuske revolucije jeste činjenica koju su revnosno prigrlili prijatelji apsolutističke vlasti. Kad vidite kako brane upravni centralizam, mislite li da rade u korist despotizma? Nipošto, oni brane jednu od velikih tekovina revolucije.K Na taj način može se ostati popularan, a i neprijatelj prava naroda; prikriveni sluga tiranije, a javni ljubitelj slobode. Posetio sam dve nacije koje su u najvećoj meri razvile sistem pokrajinskih sloboda i slušao sam glas stranaka koje podvajaju te nacije. Naišao sam u Americi na ljude koji potajno teže da unište demo­ kratske institucije svoje zemlje. U Engleskoj sam naišao i na takve koji 86

su žestoko napadali aristokrati]'u; nisam sreo nijednog koji pokrajinsku slobodu nije smatrao velikim blagom. U obe te zemlje viđao sam da loše strane države pripisuju beskraj­ no različitim uzrocima, ali nikad opštinskoj slobodi. Slušao sam kako građani veličinu ili prosperitet otadžbine pripisu­ ju mnoštvu razloga; ali svi su oni stavljali na prvo mesto i svrstavali na čelo svih drugih pogodnosti pokrajinsku slobodu. Kad se ljudi tako podeljeni, da se ne slažu ni u pogledu verskih doktrina, ni političkih teorija, slažu samo u jednom, o čemu mogu najbolje da sude, pošto se to svaki dan zbiva pred njihovim očima, mogu li poverovati da su u zabludi? Samo oni narodi koji imaju malo ili nimalo pokrajinskih institucija poriču njihovu korisnost; to će reći da samo oni koji stvar ne poznaju o njoj loše govore.

87

GLAVA VI O PR AVO SU DN O J VLASTI U SJEDINJENIM DRŽA VA M A I O NJENOM DELO VANJU NA POLITIČKO DRUŠTVO

Angloamerikanci su pravosudnoj vlasti ostavili sva svojst\>a koje je odli­ kuju i u drugih naroda. — Međutim, oni su od nje načinili i veliku političku vlast. — Kako. — Cime se pravosudni sistem Angloamerikana­ ca razlikuje od svih ostalih. — Zašto američke sudije imaju pravo da zakone proglase protivustavnim. — Kako američke sudije koriste to pravo. — Mere predostroznosti koje zakonodavac primenjuje da bi sprečio zlo­ upotrebe tog prava. Mislio sam da jednu posebnu glavu treba da posvetim pravosudnoj vlasti. Njen politički značaj tako je velik da mi se činilo da bi značilo umanjiti ga u čitaočevim očima kad bih o tome govorio samo uzgred. I drugde je bilo konfederacija, a ne samo u Americi; viđale su se republike i drugde, a ne samo na obalama Novoga sveta; predstavnički "sistem usvojen je u više država Evrope; ali mislim da nijedna nacija na svetu nije dosad ustrojila pravosudnu vlast na isti način kao Ame­ rikanci. Ono što stranac najteže razume u Sjedinjenim Državama jeste organizacija pravosuđa. Nema takoreći političkog događaja u kome on ne čuje da se neko poziva na autoritet sudije, pa prirodno zaključi da je sudija u Sjedinjenim Državama jedna od prvih političkih sila. Kad potom razmotri ustrojstvo sudova, u njima na prvi pogled otkriva samo pravosudna ovlašćenja i običaje. Koliko on vidi, sudija se nikad, osim slučajno, ne upliće u javne poslove; ali takav slučaj ponavlja se sva­ kodnevno. Kad je nezavisni sud Pariza, u nekadašnjem francuskom kraljev­ stvu, stavljao prigovore i odbijao da ozvaniči neki ukaz, kad je pozivao na odgovornost nekog zvaniÇnika koji je izvršio prekršaj, zapažala se otvorena politička akcija sudske vlasti. Ali ništa se slično ne viđa u Sjedinjenim Državama. Amerikanci su sudskoj vlasti sačuvali sva svojstva po kojima smo navikli da je prepoznajemo. Obuhvatili su je delokrugom u kome se ona obično kreće. Prvo svojstvo pravosudne vlasti u svih naroda jeste da služi tome da presuđuje. Da bi bilo razloga za dejstvo suda, treba da bude spore­ 88

nja. Da bi bilo sudije, treba da postoji spor. Dokle god zakon ne pruža mogućnost osporavanja, sudska vlast nema, dakle, prilike da se bavi zakonom. Ona postoji, ali ga ne vidi. Kad sudija, povodom nekog spora, napadne zakon koji se odnosi na taj spor, on proširuje krug svojih ovlaščenja, ali ne izlazi iz njega, pošto je morao, u nekom smislu, da prosudi o zakonu da bi došao do toga da sudi o sporu. Kad izriče sud o nekom zakonu ne polazeći od nekog spora, on potpuno izlazi iz svoje sfere i zadire u sferu zakonodavne vlasti. Drugo svojstvo sudske vlasti jeste to da ona izriče sud o pojedina­ čnim slučajevima, a ne o opštim načelima. Ako sudija, presuđujući u nekom pojedinačnom pitanju, obori neko opšte načelo, pa je to načelo tako postalo obesnaženo, pošto smo sigurni da će svaka konsekvenca toga načela biti isto tako oborena, sudija ostaje u prirodnom krugu svog delanja; ali ako sudija napadne neposredno opšte načelo i obori ga nemajući u vidu neki poseban slučaj, on izlazi iz kruga u koji su ga svi narodi saglasno zatvorili: on postaje nešto značajnije, korisnije možda nego što je sudija, ali ne predstavlja više sudsku vlast. Treće svojstvo pravosudne vlasti jeste da može da dejstvuje samo kad je pozvana, kad je stvar izneta pred nju. To svojstvo ne sreće se tako redovno kao prva dva. Verujem ipak da ga, uprkos izuzecima, možemo smatrati suštinskim. Po svojoj prirodi, pravosudna vlast je nedelatna; treba je pokrenuti da bi dejstvovala. Prijavi joj se zločin, i ona kazni krivca; pozovu je da ispravi neku nepravdu, i ona je ispravi; podnese joj se neka odluka, i ona je protumači; ali ona sama od sebe neće goniti zločince, tragati za nepravdom ni razmatrati činjenice. Pravosudna vlast bi takoreći grubo prekršila tu svoju pasivnu prirodu kad bi sama od sebe stupala u dejstvo i postavljala se kao cenzor zakona. Amerikanci su pravosudnoj vlasti ostavili te tri svojstvene joj osobine. Američki sudija može da presudi samo kad postoji spor. Bavi se uvek samo pojedinačnim slučajem; i, da bi đejstvovao, mora uvek sačekati da se spor iznese pred njega. Američki sudija savršeno je, dakle, sličan sudijama u drugim naci­ jama. Međutim, njemu je data i ogromna politička moć. Otkuda to? On se kreće u istom delokrugu i služi se istim sredstvi­ ma kao i druge sudije; po čemu on poseduje moć koju druge sudije nemaju? Uzrok leži jedino u ovome: Amerikanci su sudijama priznali pravo da svoje odluke zasnivaju pre na ustavu nego na zakonima. Drugačije rečeno, dopustili su im da ne primene zakone koji bi im se činili protivustavnim. Znam da su i sudovi drugih zemalja ponekad zahtevali takvo pravo, ali im takav ustupak nikad nije učinjen. U Americi im ga priznaju sve vlasti; ne nailazimo ni na jednu stranku, pa čak ni na jednog pojedinca koji bi im ga osporio. Objašnjenje trba tražiti u samom načelu američkih ustava. 89

U Francuskoj je ustav nepromenjivo delo, ili se bar smatra takvim. Nijedna vlast ne može u njemu ništa izmeniti: takva je usvojena te­ orija.1U Engleskoj se parlamentu priznaje pravo da menja ustav. U Engleskoj se, dakle, ustav može neprestano menjati, ili, bolje rečeno, on i ne postoji. Parlament je istovremeno i zakonodavno i ustavotvorno telo.M U Americi su političke teorije jednostavnije i racionalnije. Američki ustavi ne smatraju se nepromenljivim kao francuski; ali ustav ne mogu menjati redovne vlasti društva, kao u Engleskoj. Ustav predstavlja jedno odelito delo, koje izražava volju celog naroda, pa obavezuje i zakonodavce i obične građane, ali se može izmeniti voljom naroda, putem utvrđenog postupka i u predviđenim slučajevima. U Americi se, dakle, ustav može menjati; ali dok postoji, on je izvor svih vlasti. Preovlađujuća sila samo je u njemu. Lako je shvatiti kako te razlike moraju uticati na položaj i prava pravosudnog tela u trima zemljama koje sam naveo. Kad bi se u Francuskoj sudovi mogli ne povinovati zakonima, na osnovu toga što bi našli da su zakoni protivustavni, ustavotvorna vlast bila bi stvarno u njihovim rukama, pošto bi jedino oni imali pravo da tumače ustav, čije slovo niko ne može izmeniti. Oni bi, dakle, stali na mesto nacije i gospodarili bi društvom, bar onoliko koliko bi im to dopuštala slabost svojstvena sudskoj vlasti. Znam da time što uskraćujemo sudijama pravo da zakone progla­ šavaju protivustavnim dajemo indirektno zakonodavnom telu vlast da menja ustav, pošto više ne nailazi na zakonske prepreke koje bi ga u tome zaustavljale. Ali ipak je bolje da se vlast menjanja ustava naroda dade ljudima koji makar i nesavršeno predstavljaju volju naroda nego da se ona da drugima, koji predstavljaju samo sebe same. Još bi nerazumnije bilo dati engleskim sudijama pravo da se opru volji zakonodavnog tela, pošto parlament, koji tvori zakone, tvori isto tako i ustav, te se, sledstveno, ni u kom slučaju ne može neki zakon nazvati protivustavnim kad proizilazi iz sve tri vlasti. Nijedno od tih rasuđivanja ne može se primeniti na Ameriku. U Sjedinjenim Državama, ustav je iznad zakonodavaca kao i iznad običnih građana. On je, dakle, prvi među zakonima i ne bi mogao biti izmenjen nekim zakonom. Ispravno je, dakle, da se sudovi povinuju ustavu pre nego ikojim zakonima. To proističe iz same suštine sudske vlasti: odabrati između zakonskih propisa onaj koji najviše obavezuje, to je u neku ruku prirodno pravo sudije. U Francuskoj je ustav isto tako prvi među zakonima i sudije imaju isto takvo pravo da ga uzmu za osnovu svojih odluka; ali koristeći se tim pravom, oni bi morali pogaziti drugo jedno pravo, još svetije od njihovog: pravo društva u čije ime dejstvuju. Tu običan razlog mora da ustukne pred državnim razlogom. 90

U Americi, gde nacija može uvek, time Sto bi izmenila ustav, da natera sudije na poslušnost, takva opasnost ne preti. U tome su politika i logika saglasne, a narod kao i sudije podjednako zadržavaju svoje privilegije. Kad se pred sudovima Sjedinjenih Država neko pozove na neki zakon koji sudija smatra protivnim ustavu, sudija može, dakle, da odbije da ga primeni. To je jedino ovlašćenje koje je svojstveno američ­ kom sudiji, ali iz njega proističe veliki politički uticaj. Veoma je malo, naime, takvih zakona koji bi dugo izmicali pravo­ sudnoj analizi, jer ih je vrlo malo koji ne povređuju kakav individualni interes pa da se stranke ne bi mogle ili morale pozivati na njih pred sudovima. A kad sudija odbije da primeni jedan zakon u nekom sporu, taj zakon istog časa gubi deo svoje moralne snage. Oni čije je interese on povređivao znaju tada da postoji sredstvo da se izbegne obaveza da mu se povinuju: procesi bivaju sve brojniji, i zakon je obesnažen. Tada se dogodi jedno od dvoga: narod izmeni ustav ili zakonodavstvo ukine zakon. Amerikanci su, dakle, svojim sudovima poverili ogromnu političku moć; ali time što su ih obavezali da zakone napadaju samo pravosu­ dnim sredstvima veoma su umanjili opasnosti koje bi pretile od takve moći. Kad bi sudija mogao zakone napadati teorijski i uopšteno, kad bi mogao preuzimati inicijativu i cenzurisati zakonodavca, upadljivo bi stupio na političku pozornicu; postajući zatočnik ili protivnik ove ili one stranke, prizvao bi sve strasti koje podvajaju zemlju da učestvuju u borbi. Ali kad sudija napadne zakon u nekoj neznanoj raspravi i u slučaju njegove pojedinačne primene, on delimično sklanja značaj tog napada od očiju javnosti. Njegovoj odluci svrha je da presudi o nekom individualnom interesu; zakon je tek sticajem slučaja okrnjen. Uostalom, tako cenzurisan zakon nije poništen: njegova je moral­ na snaga umanjena, ali njegovo materijalno dejstvo nije ukinuto. Tek malo pomalo i pod ponovljenim udarima pravosuđa on najzad po­ dlegne. Uz to, iako se shvata da time što je ostavljeno interesu pojedinca da izazove cenzuru zakona, time što se prisno povezuje proces protiv zakona sa procesom protiv jedne osobe, društvo se obezbeđuje da zakonodavstvo neće biti olako napadnuto. U tome sistemu ono više nije izloženo svakodnevnim napadima stranaka. Time što se ukazuje na zakonodavčeve greške, udovoljava se jednoj stvarnoj potrebi: polazi se od jedne pozitivne činjenice, koja se može proceniti, pošto treba da posluži kao osnova za spor. Ne znam nije li takav postupak američkih sudova ne samo najpo­ voljniji za javni red nego istovremeno i najpovoljniji za slobodu. Kad bi sudija mogao zakonodavce napasti samo frontalno, u neka doba bojao bi se da to čini, a u neka druga bi ga strančarski duh 91

navodio da se svaki dan na to usudi. Tako bi se dešavalo da bi zakoni bivali napadani kad je vlast od koje potiču slaba, a pokoravali bi im se bez gunđanja kad je ta vlast snažna; to jest, zakoni bi često bili napadani onda kad bi bilo korisnije poštovati ih, a poštovali bi ih onda kad bi bivalo lako tlačiti u njihovo ime. Ali američki sudija je i bez svoje volje uvučen na teren politike. On sudi o zakonu zato što treba da presudi u jednom sporu, a ne može izbeći da presudi. Političko pitanje koje on treba da reši u vezi je s interesom parničara, i on ne može da odbije da ga reši a da ne uskrati pravdu. Upravo ispunjavajući striktne dužnosti postavljene pozivu sudije izvršava on taj čin građanina. Pravosudna cenzura zakonodavstva koju na taj način vrše sudovi ne može se, istina, proširiti na sve zakone bez razlike, jer ima ih koji nikada ne mogu biti povod takvom jasno formulisanom osporavanju koje se zove sudski spor. A i kad je takvo osporavanje mogućno, može se zamisliti da se ne nađe niko ko bi hteo da ga pred sudom pokrene. Amerikanci su često osetili tu nepogodnost, ali su taj lek ostavili nepotpun, iz bojazni da mu ne dadu, u svim slučajevima, jednu opasnu efikasnost. Pa i tako omeđena, vlast data američkim sudovima da presuđuju o ustavnosti zakona predstavlja ipak jednu od najmoćnijih prepreka koje su ikad postavljene protiv tiranije političkih skupština. D R U G A OVLAŠĆENJA DATA AMERIČKIM SUDIJAM A

U Sjedinjenim Državama svi građani imaju pravo da tuže javne službeni­ ke pred redovnim sudovima. — Kako oni koriste to pravo. — Clan 75 francuskog ustava iz godine VIII. — Amerikanci i Englezi ne mogu da razumeju smisao tog člana. Ne znam treba li i da kažem da u slobodnom narodu kao što su Amerikanci svi građani imaju pravo da tuže javne službenike pred redovnim sudijama i da sve sudije imaju pravo da osude javne službeni­ ke, toliko je ta stvar prirodna. Ne znači dati sudovima neku osobitu privilegiju ako im se dopusti da kažnjavaju službena lica izvršne vlasti kad prekrše zakon. Značilo bi oduzeti im jedno prirodno pravo kad bi im se to branilo. Nije mi se učinilo da su u Sjedinjenim Državama oslabljene mogu­ ćnosti vlade time što su svi zvaničnici odgovorni pred sudovima. Učinilo mi se, naprotiv, da su Amerikanci, postupivši tako, uvećali poštovanje koje se duguje upravljačima, pošto se ovi mnogo više staraju da izbegnu kritiku. Nisam isto tako zapazio ni da se u Sjedinjenim Državama pokreće mnogo političkih sporova, i lako to objašnjavam. Proces je uvek, ma kakve prirode bio, težak i skup poduhvat. Lako je optužiti neku javnu ličnost u novinama, ali pozvati je pred sud, na to se čovek ne odlučuje 92

bez ozbiljnih razloga. Da se neki zvaničnik optuži pred sudom, za to treba, dakle, opravdan razlog za tužbu; a zvaničnici malo daju povoda za to kad se boje da će biti gonjeni. To ne zavisi od republikanskog oblika, koji su usvojili Amerikanci, jer isto iskustvo može se svakog dana steći i u Engleskoj. Ti narodi nisu smatrali da su obezbedili svoju nezavisnost time što su omogućili da se sudi glavnim predstavnicima vlasti. Mislili su da se sloboda uspeva obezbcditi mnogo više malim procesima, koji su svako­ dnevno dostupni i najobičnijem građaninu, nego velikim procedurama kojima se nikad ne pribegava ili koje se koriste prekasno. U srednjem veku, kad je bilo vrlo teško domoći se zločinca, kad bi sudije nekog od njih uhvatile, dešavalo se često da te zlosrećnike podvrgnu groznim mukama; a to nije smanjivalo broj krivaca. Kasnije se otkrilo da pravda, kad se postigne da ona bude u isti mah i pouzdani­ ja a i blaža, postaje istovremeno i efikasnija. Amerikanci i Englezi misle da samovolju i tiraniju treba tretirati kao i krađu: olakšati gonjenje, a ublažiti kaznu. U godini VIII Francuske Republike donet je ustav čiji je član 75 glasio ovako: "Lica u službi vlade, osim ministara, mogu biti gonjena za krivice u vezi s njihovim funkcijama samo na osnovu odluke Državnog saveta; u tome slučaju, spor se vodi pred redovnim sudovima." Ustav iz godine VIII je minuo, ali ne i taj član, koji je ostao i posle njega; i njega još, svakodnevno, suprotstavljaju opravdanim prigovori­ ma građana. Cesto sam pokušavao da smisao tog člana 75 objasnim Amerikan­ cima ili Englezima i uvek sam vrlo teško u tome uspevao. Oni bi najpre primetili da je Državni savet, u Francuskoj, visoki sud u središtu kraljevstva; po njima, ima nečega tiranskog u tome da se svi tužitelji prethodno upućuju na taj sud. Ali kad sam pokušavao da im objasnim da naš Državni savet nije pravosudno telo u uobičajenom smislu reči, nego upravno telo, čiji članovi zavise od kralja, tako da kralj, pošto suvereno naredi jednome od svojih služitelja, koji se naziva prefekt, da izvrši neku nepravdu, može suvereno narediti drugome jednom svom služitelju, zvanom državni svetnik, da spreči da onaj prvi bude kažnjen; kad sam im tako prikazao građanina, oštećenog po vladarevoj naredbi, kako mu ne ostaje drugo nego da od istoga tog vladara traži odobrenje da zahteva pravdu, nisu hteli da poveruju u takvu strahotu i optuživali su me za laž ili neznanje. U starom kraljevstvu, pre revolucije, dešavalo se da nezavisni sud odluči da se liši slobode javni službenik koji je izvršio kakav prekršaj. Kraljevska vlast je ponekad intervenisala i poništavala postupak. Despotizam je tad izbijao na videlo, a sud, povinujući se, pokoravao se samo sili. Mi smo, dakle, veoma nazadovali od one tačke dokle behu dospeli naši dedovi; jer mi se, pod prividom pravde, predajemo i dopuštamo da se ozakoni ono što je njima samo nasilje nametalo. 93

GLAVA VII O POLITIČKOM SU ĐEN JU U SJEDINJENIM D R ŽA VA M A

Šta pisac podrazumeva pod političkim suđenjem. — Kako se političko suđenje shvata u Francuskoj, u Engleskoj, u Sjedinjenim Državama. — U Americi se politički sudija bavi samo javnim službenicima. — On izriče pre smenjivanje nego kaznu. — Političko suđenje, uobičajeno sredstvo vlade. — Političko suđenje, onako kako se shvata u Sjedinjenim Država­ ma, uprkos svojoj blagosti, ili možda bas zbog nje, veoma je moćno oružje u rukama većine. Pod političkim suđenjem podrazumevam odluku koju donosi neko političko telo kome je trenutno dato pravo da sudi. U apsolutističkim režimima, izlišno je davati presudama neke izu­ zetne forme: pošto je vladar, u čije se ime optuženi goni, gospodar suda kao i svega ostalog, on nema potrebe da traži garantije u drugom čemu do u predstavi koja se ima o njegovoj moći. Jedino čega bi se mogao pribojavati jeste da se neće sačuvati spoljni privid pravde, pa da će se tako baciti ljaga na njegov autoritet, baš u želji da se on učvrsti. Ali u većini slobodnih zemalja, gde većina ne može nikad delovati na sudove kao što to može apsolutni vladar, dešavalo se ponekad da se pravosudna moć za trenutak preda u ruke upravo predstavnicima dru­ štva. Tako su za trenutak spojili različite vlasti, radije nego da prekrše nužno načelo jedinstva vladanja. Engleska, Francuska i Sjedinjene Države uvele su političko suđenje u svoje zakone; zanimljivo je razmo­ triti kako su ta tri velika naroda u tome postupila. U Engleskoj i Francuskoj, gornji dom skupštine jeste i vrhovni sud nacije.1 On ne sudi u svim slučajevima političkih prekršaja, ali može suditi u svima. Pored gornjeg doma, postoji i druga jedna politička vlast, kojoj je dato pravo tužbe. Jedina razlika koja u tom pogledu postoji između te dve zemlje u ovome je: u Engleskoj, poslanici mogu da pred gornjim domom optuže koga hoće, dok u francuskoj mogu na taj način da gone samo kraljeve ministre. 1 Gornji dom u Engleskoj predstavlja sem toga i najviši apelacioni stepen u izvesnim građanskopravnim sporovima. Vidi Blackstone, knj. III, glava IV.

94

U obe zemlje, za kažnjavanje prekršilaca, gornjem domu stoje na raspolaganju svi krivični zakoni. U Sjedinjenim Državama, kao i u Evropi, jedan od dva zakonodav­ na doma ima pravo da optužuje, a drugi pravo da sudi. Predstavnički dom^optužuje krivca, senat ga kažnjava. Ali tužbu senatu mogu podneti samo članovi predstavničkog doma, a ovi mogu otpužiti samo javne službenike. Tako je nadležnost senata većma ograničena nego nadležnost gornjeg doma u Francuskoj, ali poslanici imaju šire pravo optuživanja nego kod nas. No evo u čemu je najveća razlika između Amerike i Evrope: u Evropi, politički sud može primeniti sve odredbe krivičnog zakonika; u Americi, kad krivca liši svojstva javnog službenika koje je imao i proglasi ga nedostojnim da ubuduće obavlja bilo kakvu političku fun­ kciju, pravo suda je iscrpeno i počinje dužnost redovnih sudova. Pretpostavimo da predsednik Sjedinjenih Država izvrši zločin ve­ leizdaje. Predstavnički dom ga optuži, senatori proglase njegovo svrgnuće. On potom izlazi pred porotu, koja jedina može da mu oduzme slobodu ili život. To dokraja baca jasno svetio na predmet kojim se bavimo. Time što su u svoje zakone uveli političko suđenje, Evropljani su hteli da domaše krupne zločince, ma kakvog roda oni bili, ma kakvog ranga ili moći u državi. Da bi to postigli, objedinili su u jednom velikom političkom telu sve prerogative sudova. Zakonodavac se tako pretvorio u sudiju: mogao je da ustanovi zločin, da ga okvalifikuje i kazni. Time što mu je dao pravo da sudi, zakon mu je nametnuo i sve sudske obaveze i obavezao ga da se pridržava svih pravosudnih formi. Kad francuski ili engleski politčki sud sudi nekom zvaničniku i osudi ga, on mu time oduzima i njegove funkcije i može ga proglasiti nedostojnim da vrši ikakvu u budućnosti: ali ovde su smenjivanje i zabrana posledica presude a ne sama presuda. U Evropi je, dakle, političko suđenje više pravosudni čin nego administrativna mera. U Sjedinjenim Državama vidimo suprotno, i lako je uveriti se da je onde političko suđenje mnogo više administrativna mera nego pravosu­ dni čin. Istina je da je odluka senata pravosudna po formi; da bi je doneli, senatori moraju da se saobraze svečanom karakteru i pravilima sudskog postupka. Pravosudna je i po razlozima na kojima se zasniva: senat obično mora da za osnovu svoje odluke uzme neko krivično delo. Ali administrativna je po svom predmetu. Da je glavna svrha američkom zakonodavcu stvarno bila da je­ dnom političkom telu dade veliku pravosudnu moć, on ne bi njegovu nadležnost ograničio na krug javnih službenika, jer najopasniji državni neprijatelji mogu nemati nikakve javne funkcije: to naročito vredi za 95

republike, gde je podrška stranaka najviša moć i gde je neko utoliko moćniji ukoliko ne vrši zakonski nikakvu vlast. Da je američki zakonodavac hteo da samom društvu dade pravo da kao sudija, pretnjom kazne, spreči velike zločine, stavio bi na raspola­ ganje političkom sudu sva raspoloživa sredstva krivičnog zakonika; ali on ga je naoružao tek nepotpunim sredstvom, koje ne može pogoditi najopasnije zločince. Jer šta mari za kaznu zabrane vršenja političke funkcije onaj koji hoće da obori same zakone. Glavna svrha političkog suđenja u Sjedinjenim Državama jeste, dakle, da se liši ovlašćenja onaj koji ga je zloupotrebio i da se spreči da isti taj građanin ubuduće imadne takvo ovlašćenje. To je, kao što se vidi, administrativna odluka, kojoj je dat svečani karakter sudske odluke. U toj materiji, Amerikanci su, dakle, stvorili nešto mešovito. Oni su administrativnom smenjivanju pridodali garantije političkog suđe­ nja, a političkom suđenju oduzeli su najstrože mere. Pošto smo to utvrdili, sve se usklađuje; sad otkrivamo zašto ame­ rički ustavi podređuju sve civilne zvaničnike jurisdikciji senata, a izuzi­ maju vojna lica, čiji su zločini, međutim, još opasniji. U civilnim službama, Amerikanci takoreći nemaju zvaničnika koji bi se mogli opozvati: jedni su stalni, drugi svoja prava crpu iz mandata koji se ne može povući. Da bi im se oduzelo ovlašćenje, svima im se mora suditi. Ali vojna lica zavise od šefa države, koji je i sam civilni zavisnik. Sudeći šefu države, može se dejstvovati samim tim i na sve njih.2 AJco sad uporedimo evropski i američki sistem, po posledicama koje svaki od njih izaziva ili može izazvati, otkrivamo ne manje osetne razlike. U Francuskoj i Engleskoj, političko suđenje smatra se izuzetnim sredstvom, kojim društvo treba da se posluži da bi se spasio u časovima velikih opasnosti. Ne bi se moglo poreći da političko suđenje, kako se u Evropi shvata, krši načelo podele vlasti, kao načelo predohrane, i da nepresta­ no preti slobodi i životu ljudi. U Sjedinjenim Državama, političko suđenje tek posredno krnji načelo podele vlasti; ono ne ugrožava život građana; ono ne lebdi nad svačijom glavom, kao u Evropi, pošto se tiče samo onih koji su se, prihvativši javne funkcije, unapred podvrgnuli njegovoj strogosti. Ono je u isti mah i manje zastrašujuće i manje efikasno. Stoga ga zakonodavci Sjedinjenih Država i nisu zamislili kao kraj­ nji lek za velika društvena zla, nego kao uobičajeno sredstvo uprav­ ljanja. U tome pogledu, ono vrši možda veći stvarni uticaj na društvenu zajednicu u Americi nego u Evropi. Ne treba, naime, da nas obmane prividna blagost američkog zakonodavstva u svemu što se tiče politič­ 2 Oficiru se ne može oduzeti čin, ali može mu se oduzeti zapovedništvo.

96

kog suđenja. Valja, najpre, zapaziti da je sud koji u Sjedinjenim Drža­ vama izriče te presude sačinjen od istih elemenata i potčinjen istim uticajima kao i telo zaduženo da optužuje, što gotovo neodoljivo podstiče osvetničke strasti stranaka. Ako političke sudije u Sjedinjenim Državama ne mogu da izreknu onako stroge kazne kao u Evropi, optuženi ima, dakle, manje izgleda da bude oslobođen. Presuda nije tako strašna, ali je i izvesnija. Kad su ustanovili političke sudove, Evropljanima je glavna svrha bila da kame krivce; Amerikancima, da im oduzmu ovlasćenja. Političko suđenje je u Sjedinjenim Državama u neku ruku preventivna mera. Sudiju, dakle, nije potrebno pri tom obavezati na sasvim precizne krivične definicije. Ništa nije strašnije od neodređenosti američkih zakona kad definišu političke zločine u pravom smislu reči. "Zločini koji mogu biti razlog za osudu predsednika, kaže ustav Sjedinjenih Država, odeljak IV, član 1, jesu veleizdaja, korupcija ili drugi krupni zločini i prekršaji." Većina ustava pojedinačnih država još je nejasnija. "Javni službenici," kaže ustav Masečusetsa, "biće osuđeni zbog kažnjivog postupanja i zbog lošeg upravljanja."3 "Sva službena lica koja budu dovela državu u opasnost lošim upravljanjem, korupcijom ili drugim prekršajima, kaže ustav Virdžinije, mogu biti optužena od strane predstavničkog doma." Ima ustava koji i ne označavaju poimence nikakav zločin, da bi ostavili javne službenike pod teretom neograniče­ ne odgovornosti.4 Ali ono što američke zakone u toj materiji čini tako zastrašujućim proizilazi baš iz njihove blagosti, ako tako smem reći. Videli smo da su u Evropi smenjivanje zvaničnika i zabrana vrše­ nja funkcije jedna od posledica kazne, a da je u Americi to sama kazna. Iz toga proizilazi sledeće: politički sudovi u Evropi imaju strahovita prava, kojima ponekad ne znaju kako da se služe; i dešava im se da ne kazne, iz bojazni da ne kazne odviše. A u Americi sud ne ustukne pred kaznom, koja ne pozleđuje čovečnost: osuditi političkog protivnika na smrt, da bi mu se oduzela vlast, to je u svačijim očima grozno ubistvo; proglasiti protivnika nedostojnim da poseđuje to ovlašćenje i oduzeti mu ga, ostavljajući mu slobodu i život, može se činiti časnim ishodom borbe. Ali takva presuda, koju je tako lako izreći, nije zato nimalo manje vrhunac nesreće za sve one na koje se primeni. Krupni zločinci prkosiće, doduše, njenoj ništavnoj strogosti; ali obični ljudi videče u njoj odluku koja im uništava položaj, baca ljagu na njihovu čast i osuđuje ih na sramnu besposlicu goru od smrti. Političko suđenje ima, dakle, u Sjedinjenim Državama utoliko veći uticaj na funkcionisanje društva što se čini manje strašno. Ono ne 3 Glava I, odeljak II, paragraf 8. 4 Vidi ustav Ilinoisa, Mejna, Konektikata i Džordžije.

97

dejstvuje neposredno na građane, nego čini da većina potpuno gospo­ dari onima koji vladaju; ono ne daje zakonodavstvu neku ogromnu moć koju bi ono moglo vršiti samo u kritičnom času; ono mu daje umerenu i redovnu moć, kojom se može svakodnevno služiti. Mada joj je snaga manja, njena primena je, s druge strane, podesnija, a zloupotreba lakša. Time što su sprečili političke sudove da izriču krivične kazne, čini mi se da su Amerikanci predupredili najstrašnije posledice zakonodav­ ne tiranije, više nego samu tiraniju. A ne znam nije li političko suđenje, takvo kako se ono shvata u Sjedinjenim Državama, uzev sve u obzir, najstrašnije oružje koje je ikad dato većini. Kad se američke republike počnu izrađivati, mislim da će se to lako moći prepoznati: dovoljno će biti videti da li je porastao broj političkih suđenja.N

98

GLAVA VIII O SAVEZNOM USTAVU

Dosad sam svaku državu u sastavu Unije posmatrao kao da čini jednu potpunu celinu i prikazao razne mehanizme koje narod u njima pokreće, kao i sredstva za akciju kojima se služi. Ali sve te države koje sam posmatrao kao da su nezavisne ipak su prisiljene da se u izvesnim slučajevima povinuju jednoj višoj vlasti, vlasti Unije. Vreme je da razmotrimo deo suvereniteta koji je ustupljen Uniji i da bacimo kratak pogled na savezni ustav.1 ISTORIJAT SAVEZNOG USTAVA

Poreklo pn'obitnc Unije. — Njena slabost. — Kongres se obraća ustavotvornoj vlasti. — Interval od dve godine, od toga trenutka pa do proglaše­ nja novog ustava. Trinaest naseobina koje su istovremeno zbacile engleski jaram krajem prošlog veka imale su, kao što sam već rekao, istu religiju, isti jezik, iste običaje, gotovo istovetne zakone; borile su se protiv zajednič­ kog neprijatelja; morale su, dakle, imati dovoljno jake razloge da se prisno ujedine i stope u jednu jedinu naciju. Ali pošto je svaka od njih oduvek postojala odvojeno i raspolagala svojom vladom, stvorila je svaka i svoje osobene interese i običaje, pa su bile nesklone čvrstom i potpunom ujedinjenju, u kome bi njihov individualni značaj nestao u skupnom značaju. Otuda dve suprotne tendencije: jedna, koja je navodila Angloamerikance da se ujedine, i druga, koja ih je navodila da se odele. Dok je trajao rat s matičnom otadžbinom, nužda je načelo jedin­ stva činila pretežnijim. I mada su zakoni koji su uspostavljali to jedin­ stvo bili manjkavi, veza koja ih je spajala opstala je uprkos takvim zakonima.12 1 Vidi tekst saveznog ustava. 2 Vidi članove ustava prve konfederacije, obrazovane 1778. Taj savezni ustav usvojile su države tek 1781. — Vidi takođe analizu tog ustava u časopisu The Federalist, od br. 15 do br. 22, kao i Story: Commentaires sur la constitution des Etats-Unis, str. 85— 115.

99

Ali čim je sklopljen mir, izbile su na videlo mane zakonodavstva: država kao da se odjednom počela rasturati. Svaka naseobina, postavši nezavisna republika, prigrabila je potpun suverenitet. Savezna vlada, koju je i samo njeno ustrojstvo osuđivalo na slabost, a osećanje opšte opasnosti nije je više podržavalo, doživela je da joj zastava bude prepuštena povredama od strane velikih evropskih naroda, a istovreme­ no nije mogla da nađe dovoljno sredstava da se suprotstavi indijanskim narodima i da plaća dugove kojima se zadužila za vreme rata za nezavisnost. Suočena sa svojom propašću, sama je zvanično objavila svoju nemoć i apelovala na ustavotvornu vlast.3 Ako je ikad Amerika umela da se za koji trenutak uzdigne do onako visokog stepena slave na kakvom bi gorda uobrazilja njenih stanovnika želela da nam je uvek prikaže, bilo je to u tome odsudnom času kad se nacionalna vlast u neku ruku odrekla svoje moći. Srčana borba nekog naroda da osvoji nezavisnost prizor je koji su pružali svi vekovi. Mnogo su, uostalom, i preuveličavani napori koje su Amerikanci uložili da se oslobode engleskog jarma. Na 1.300 milja morskog prostranstva od svojih neprijatelja, potpomognute jednim moćnim saveznikom, Sjedinjene Države dugovale su pobedu mnogo više svom položaju nego hrabrosti svoje vojske ili rodoljublju svojih građana. Ko bi se usudio porediti američki rat s ratovima francuske revolucije i napore Amerikanaca s našima, kad je Francuska, izložena napadima ćele Evrope, bez novca, bez kredita, bez saveznika, bacila jednu dvadesetinu svog stanovništva nasuprot neprijateljima, jednom rukom ugušila požar koji joj je pustošio unutrašnjost, a drugom prono­ sila luču svuda unaokolo? Ali ono što je novo u istoriji ljudskih društava to je prizor jednog velikog naroda koji, upozoren od svojih zakonodavaca da se mehanizam vlasti zaustavlja, bez nagljenja i bez zazora upravlja pogled na samog sebe, ispituje dubinu zla, uzdržava se ćele dve godine, da bi natenane otkrio lek, a kad je taj lek utvrđen, dobrovoljno mu se potčinjava bez ijedne suze i bez ijedne kapi krvi. Kad se osetila manjkavost prvoga saveznog ustava, uzavrele poli­ tičke strasti koje beše raspalila revolucija delimično su se već bile smirile, a svi velikani koje je ta revolucija rodila još su bili živi. To je bila dvostruka sreća za Ameriku. Malobrojna skupština4 koja je preduzela da sačini drugi ustav obuhvatala je najbolje umove i najplemenitije karaktere koji su se ikad pojavili u Novome svetu. Predsedavao joj je Džordž Vašington. Ta nacionalna komisija, posle dugog i zrelog razmatranja, podnela je najzad narodu na usvajanje ustavni zakon koji je i danas još na snazi u Uniji. Sve savezne države usvojile su ga jedna za drugom.5 Nova ^ To je deklaracija kongresa od 21. februara 1878. 4 Sačinjavalo ju je samo 55 članova. Među njima bili su Vašington, Medison, Hamilton i oba Morisa. 5 Nisu ga usvojila zakonodavna tela. Narod je za tu svrhu imenovao zasebne poslanike. Novi ustav bio je u svakoj takvoj skupštini predmet produbljenih rasprava.

100

savezna vlada preuzela je vlast 1789, posle đve godine interregnuma. Američka revolucija završila se, dakle, tačno u času kad je naša počela. SAŽET PRIKAZ SAVEZNOG USTAVA

Podela vlasti između saveznog suvereniteta i suvereniteta pojedinačnih država. — Vlast pojedinačnih država ostaje opšte pravo; savezna vlast je izuzetak. Jedna prva poteškoća morala je izaći pred oči Amerikancima. Radilo se o tome da se suverenitet podeli tako da pojedine države koje obrazuju Uniju nastave da same upravljaju sobom u svemu što se tiče samo njihove unutrašnje dobrobiti, a da nacija u celini, predstavljena Unijom, ne prestane da čini jednu zajednicu i da udovoljava svim opštim potrebama. Složeno i teško rešivo pitanje. Nemogućno je bilo tačno i potpuno utvrditi unapred deo vlasti koji bi trebalo da pripadne svakoj od dveju vlasti između kojih će se suverenitet podeliti. Ko bi mogao unapred predvideti sve podrobnosti u životu jednog naroda? Dužnost i prava savezne vlasti bilo je prosto i dosta lako definisati, jer je Unija bila obrazovana u cilju da odgovori nekim krupnim opštim potrebama. Dužnosti i prava vlasti pojedinačnih država bili su, napro­ tiv, mnogostruki i složeni, jer je ta vlast zadirala u sve pojedinosti društvenog života. Brižljivo su, dakle, definisana ovlašćenja savezne vlasti, pa se izja­ vilo da sve ono što nije obuhvaćeno tom definicijom spada u nadležnos­ ti vlasti pojedinačnih država. Tako je vlast država postala opšte pravo; savezna vlast postala je izuzetak.6 AJi pošto se predviđalo da bi se u praksi mogla pokretati pitanja u pogledu tačnih granica te izuzetne vlasti i da bi bilo opasno prepustiti rešavanje tih pitanja redovnim sudovima ustanovljenim u pojedinačnim državama od strane samih tih država, uspostavljen je jedan vrhovni savezni sud,7 jedinstven sud čija je jedna od nadležnosti da između dveju suparničkih vlasti oddržava podelu vlasti onako kako ju je ustav ustanovio.8 6 Vidi amandmane na savezni ustav. The Federalist, br. 32. Story, str. 711. Kent’s Commentaries, sv. I, str. 364. — Valja zapaziti da kad god ustav nije dao Kongresu isključivo pravo da uređuje izvesne materije, savezne države mogu to činiti, u očekivanju da se Kongres time pozabavi. Primer: Kongres ima pravo da propiše opšti zakon o stečaju, a nije to učinio: svaka država može ga propisati na svoj način. Uostalom, takvo rešenje ustanovljeno je tek posle rasprave pred sudovima. Ono se zasniva na sudskoj praksi. 7 Delovanje tog suda je posredno, kao što ćemo kasnije videti. 8 Tako The Federalist, u br. 45, objašnjava podelu suvereniteta između Unije i pojedinačnih država: "Ovlašćenja koja ustav daje saveznoj vlasti," kaže se, "određena su i malobrojna. Ovlašćenja koja ostaju na raspolaganju državama neodređena su, naprotiv, i mnogobrojna. Ona prva vrše se poglavito u spoljnim odnosima, kao što su rat, mir,

101

NADLEŽNOSTI SAVEZNE VLASTI

Ovlašćenje dato saveznoj vlasti da sklapa mir, da objavljuje rat, da ustanovljava opšte poreze. — Predmeti unutrašnje politike kojima se ona može baviti. — Vlast Unije većma je centralistička nego što je to bila kraljevska vlast u staroj francuskoj monarhiji. Narodi su između sebe isto što i individue. Pre svega radi toga da bi povoljno istupala prema stranim zemljama, svakoj naciji potrebna je jedinstvena vlast. Uniji je, dakle, dato isključivo pravo da objavljuje rat i sklapa mir; da zaključuje trgovinske ugovore; da drži vojsku i oprema flotu.9 Nužnost nacionalne vlasti ne oseća se isto toliko neodoljivo u vođenju unutrašnjih poslova društva. Ipak postoje neki opšti interesi kojima samo jedna opšta vlast može korisno udovoljiti. Uniji je, dakle, prepušteno pravo da ureduje sve što se tiče vrednosti novca; zadužena je poštanskom službom; dato joj je pravo da uspostavlja velike saobraćaj nice, koje treba da spajaju različite delove teritorije.101 Uopšte uzev, vlast pojedinačnih država smatra se slbođnom u svojoj sferi; međutim, ona bi mogla zloupotrebiti tu nezavisnost i ugroziti nepromišljenim merama bezbenost ćele Unije; u tim retkim i unapred oređenim slučajevima dozvolilo se saveznoj vlasti da interveniše u unutrašnjim poslovima država.11 Tako se repulikama, priznajući im, dakako, vlast da modifikuju i menjaju svoje zakonodavstvo, ipak zabranilo da donose retroaktivne zakone i da u svojoj državi stvaraju plemićko telo.12 Najzad, kako je trebalo da savezna vlast mogne ispunjavati obave­ ze koje su joj pripale, dato joj je neograničeno pravo da ubira poreze.13 pregovori, trgovina. Ovlašćenja koja su zadržale pojedinačne države obuhvataju sve predmete koji prate uobičajeni tok poslova i tiču se života, slobode i prosperiteta pojedinačne države." — Često ću u ovom delu biti u prilici da citiram The Federalist. Kad je zakon koji je kasnije postao ustav Sjedinjenih Država još bio pred narodom i podvrgnut njegovoj saglasnosti, tri slavna čoveka, koja su kasnije postala još slavnija, Džon Džej (John Jay), Hamilton i Medison (Medison), udružili su se u cilju da pred nacijom istaknu prednosti nacrta koji joj je bio podnet. U tu svrhu objavili su u obliku lista niz članaka čija celina čini jednu potpunu raspravu. Listu su dali naslov The Federalist, što je ostalo i naslov toga delà. — The Federalist jc lepa knjiga koju bi, mada se tiče posebno Amerike, trebalo prisno da poznaju državnici svih zemalja. 9 Vidi ustav, odeljak VIII. The Federalist, br. 41 i 42. K ent’s Commentaries, sv. I, str. 207 i dalje. Story, str. 358— 382; Id., str. 409— 426. 10 Ima i više drugih takvih prava, kao što su pravo da se propiše opšti zakon o stečaju, o priznavanju patenata... Dovoljno se razume zašto je bila nužna intervencija Unije u takvim materijama. 11 Čak i u takvim slučajevima, njena intervencija je posredna. Unija interveniše putem svojih sudova, kao što ćemo kasnije videti. 12 Savezni ustav, odeljak X, čl. 1. 13 Ustav, odeljak VIII, IX i X. The Federalist, br. 30— 36. Id., 41— 44. Kent’s Commentaries, sv. I, str. 207. i 381. Story, str. 329, 514.

102

Kad se obrati pažnja na podelu vlasti kako ju je uspostavio svaezni ustav, kad se, s jedne strane, razmotri dco suverenosti koji su sebi zadržale države, a s druge strane deo vlasti koji je uzela Unija, lako se otkriva da su savezni zakonodavci imali jasne i vrlo tačne pojmove o onome što sam ranije nazvao centralizacijom vlasti. Sjedinjene Države čine ne samo republiku nego i konfederaciju. Međutim, nacionalna vlast je u njima, u nekim stvarima, većma centralizovana nego što je bila u isto doba u više apsolutističkih evropskih monarhija. Navešću samo dva primera. Francuska je imala trinaest suverenih sudova, koji su, najčešće, imali pravo da bez priziva tumače zakon. Imala je, uz to, izvesne pokrajine zvane državne zemlje, koje su, pošto bi suverena vlast naredi­ la ubiranje nekog poreza, mogle uskratiti svoju saradnju. Sjedinjene Države imaju samo jedan sud koji tumači zakon, kao što imaju i samo jedno zakonodavno telo koje ga donosi; porez izglasan od predstavnika nacije obavezuje sve građane. Unija je, dakle, većma centralizovana u te dve bitne stvari nego što je to bila francuska monarhija; a ipak, Unija je samo skup republika u konfederaciji. U Španiji, izvesne pokrajine bile su vlasne da uspostave sopstveni sistem carina, što je ovlašćenje koje, po svojoj suštini, pripada nacional­ nom suverenitetu. U Americi, kongres ima jedini pravo da uređuje trgovinske odnose između saveznih država. Vlast konfederacije je, dakle, u tom pogledu, većma centralizovana nego vlast kraljevine Španije. Istina, pošto je u Francuskoj i u Španiji kraljevska vlast uvek u mogućnosti da izvrši, po potrebi i silom, ono što joj ustav kraljevine uskraćuje, dolazi se, u krajnjoj liniji, do istog. Ali ja ovde govorim o teoriji. SAVEZNE VLASTI

Pošto je savezna vlast ograničena na jasno omeđen delokrug, trebalo je utvrditi kako će ona u tom delokrugu dejstvovati. ZAKO NO DAVNA VLAST

Podela zakonodavne vlasti na dva doma. — Razlike u obrazovanju tih dvaju domova. — Načelo nezavisnosti saveznih država trijumfuje u obra­ zovanju senata. — Dogma nacionalne suverenosti trijumjuje u sastavu predstavničkog doma. — Osobene posledice koje proizilaze iz toga što su ustavi logični samo dok su narodi mladi U ustrojstvu vlasti Unije umnogome se sledio plan koji je unapred postavljen posebnim ustavima pojedinačnih država. 103

Savezno zakonodavno telo sastoji se od senata i predstavničkog doma. Zahvaljujući pomirljivom duhu, u obrazovanju svake od tih dveju skupština postupalo se po različitim pravilima. Nagovestio sam već ranije da su se suočila dva suprotna interesa kad se preduzelo da se uspostavi savezni ustav. Iz ta dva interesa rodila su se i dva mišljenja. Jedni su hteli da od Unije načine savez nezavisnih država, neku vrstu kongresa, gde bi predstavnici odelitih naroda dolazili da pretresu izvesna pitanja od zajedničkog interesa. Drugi su hteli da sve stanovnike nekadašnjih naseobina ujedine u jedan jedinstven narod i da im dadu jednu vladu koja bi, mada bi joj delokrug bio ograničen, mogla ipak u tom delokrugu dejstvovati kao jedini i jedinstven predstavnik nacije. Praktične posledice tih dveju teorija bile su vrlo različite. Tako, ako bi u pitanju bilo to da se organizuje jedan savez, a ne nacionalna vlada, zakon bi bila volja većine država, a ne većine stanov­ nika Unije. Jer svaka država, bila velika ili mala, sačuvala bi tada svojstvo nezavisne sile i ulazila bi u Uniju na savršeno ravnoj nozi s drugima. Ali ako se, naprotiv, smatra da stanovnici Sjedinjenih Država čine jedan isti narod, prirodno je bilo da zakon bude jedino volja većine građana Unije. Može se shvatiti da male države nisu mogle pristati na primenu te doktrine a da se ne odreknu potpuno svog postojanja u onome što spada u savezni suverenitet; jer od saupravljačke vlasti postale bi beznačajni deo jednoga velikog naroda. Onaj prvi sistem đodelio bi im nerazložnu moć; ovaj drugi bi ih ukinuo. Pri takvom stanju stvari desilo se ono što se dešava skoro uvek kad su interesi u suprotnosti s rasuđivanjem: pravila logike morala su se prilagoditi. Zakonodavci su izabrali jedno srednje rešenje, koje je nasilno pomirilo dva teorijski nepomirljiva sistema. Načelo nezavisnosti država trijumfovalo je u obrazovanju senata; dogma nacionalne suverenosti trijumfovala je u sastavu predstavničkog doma. Svaka država imala je da pošalje u kongres dva senatora i izvestan broj predstavnika, u srazmeri sa brojem svog stanovništva.14 14 Svakih deset godina kongres ponovo utvrđuje broj poslanika koje svaka država treba da pošalje u predstavnički dom. Ukupan broj 1789. godine bio je 69; 1833. bilo ih je 240. American Alm anac, 1834, str. 194. — Ustav je propisao da neće biti više od jednog predstavnika na 30.000 stanovnika, ali nije utvrdio gornju granicu. Kongres nije smatrao da treba da poveća broj predstavnika u srazmeri sa porastom stanovništva. Prvim zako­ nom o ovom pitanju, koji je donet 14. aprila 1792. (vidi Story: Laws o f the United States, sv. 1, str. 235), odlučeno je da će biti jedan predstavnik na 33.000 stanovnika. Poslednji zakon, donet 1832, utvrdio je broj od jednog predstavnika na 48.000 stanovnika. Predstav­ ljeno stanovništvo sastoji se od svih slobodnih ljudi i od tri petine od broja robova.

104

Iz takvog uređenja proizilazi da u naše dane država Njujork ima u kongresu četrdeset predstavnika, a samo dva senatora; država Delavar, dva senatora, a samo jednog predstavnika. Država Delavar je, dakle, u senatu ravna državi Njujork, dok ova, u predstavničkom domu, ima četrdeset puta veći uticaj od prve. Tako može da se dogodi da manjina nacije, dominirajući u senatu, potpuno parališe volju većine, predstav­ ljene predstavničkim domom; a to je protivno duhu ustavnih uređenja. Sve to pokazuje koliko se retko i teško povezuju međusobno, na logičan i racionalan način, svi delovi zakonodavne vlasti. Vremenom uvek, u jednom istom narodu, nastanu različiti intere­ si, i različita prava postanu osveštana. Kad potom zatreba da se uspos­ tavi jedan opšti ustav, svaki taj interes i to pravo predstavljaju prirodne prepreke koje se protive tome da se bilo koje političko načelo sprovede do svih svojih konsekvenca. Samo se pri rođenju društava, dakle, može biti potpuno logičan u zakonima. Kad vidite da neki narod uživa to preimućstvo, ne hitajte da zaključite da je mudar; pomislite radije da je mlad. U uoba kad je uobličen savezni ustav, postojala su među Anglo­ amerikancima tek dva izričito međusobno suprotstavljena interesa: in­ teres individualnosti pojedinačnih država i interes ujedinjenja za ćeli narod; i valjalo je doći do nekog kompromisa. Mora se ipak priznati da taj deo ustava nije dosad doveo do neprilika kojih bi se moglo bojati. Sve su savezne države mlade; međusobno su bliske; imaju istoro­ dne običaje, ideje i potrebe; razlike koje proističu iz njihove manje ili veće veličine nisu dovoljne da stvore veoma suprotstavljene interese. Nikada se, dakle, nije desilo da se male države udruže, u senatu, protiv zamisli velikih država. Uostalom, u legalnom izrazu volje celoga jednog naroda ima toliko neodoljive snage da se senat oseća dosta slab suočen sa većinom, kad se ova izjasni putem predstavničkog doma. Ne srne se uz to zaboraviti da nije od američkih zakonodavaca zavisilo da načine jednu jedinstvenu naciju od naroda kome su hteli da dadu zakone. Svrha saveznog ustava nije bila da se ukine postojanje država, nego samo da se ono ograniči. Samim tim, dakle, što se ostavila stvarna vlast tim sekundarnim zajednicama a nije im se mogla ni oduzeti, unapred se odustalo od toga da se uobičaji korišćenje prinude da bi se one potčinile volji većine. Pri takvom stanju stvari, uvođenje njihovih individualnih sila u mehanizam savezne vlasti nije bilo ništa neobično. Time se samo konstatovala postojeća stvarnost, postojanje jedne priznate sile s kojom je trebalo obazrivo postupati, a ne prinuđavati je. 105

DRUGA JEDNA RAZLIKA IZMEĐU SENATA I PREDSTAVNIČKOG DOMA

Senatore imenuju pokrajinski zakonodavci. — Poslanike predstavničkog doma bira narod. — Dva stepena izbora za senat. — Jednokratni izbori za predstavnički dom. — Trajanje različitih mandata. — Nadležnosti. Senat se od predstavničkog doma ne razlikuje samo po samom načelu predstavništva nego i po načinu izbora, po trajanju mandata i po drugačijim nadležnostima. Predstavnički dom bira narod; senat imenuju zakonodavna tela svake države. Prvi proizilazi iz neposrednih izbora, drugi iz posrednih. Mandat poslanika u predstavničkom domu traje samo dve godine; mandat senatora šest. Predstavnički dom ima samo zakonodavne funkcije; u sudskoj vlasti on učestvuje samo optuživanjem javnih službenika; senat saučestvuje u donošenju zakona; on sudi o političkim prekršajima koje pred njega iznese predstavnički dom; on je, uz to, i visoki izvršni savet nacije. Ugovore koje sklopi predsednik treba da potvrdi senat; njegove odluke, da bi bile konačne, treba da dobiju saglasnost istoga tela.15 O IZVRŠNOJ VLASTI16

Predsednikova zavisnost. — Izabran i odgovoran. — On je slobodan u svojoj sferi, senat ga nadzire, ali ne upravlja njime. — Predsednikova plata utvrđuje se pri njegovom preuzimanju funkcije. — Suspenzivni veto. Američki zakonodavci imali su da obave težak zadatak: hteli su da stvore izvršnu vlast koja bi zavisila od većine, a koja bi ipak bila sama po sebi dovoljno jaka da slobodno dejstvuje u svojoj sferi. Održavanje republikanskog oblika iziskivalo je da predstavnik izvršne vlasti bude podređen nacionalnoj volji. Predsednik je izborni zvaničnik. Njegova čast, njegov imetak, nje­ gova sloboda, njegov život, neprestano odgovaraju narodu da će on svoju vlast dobro vršiti. U vršenju svoje vlasti, on uostalom nije sasvim nezavisan: senat ga nadzire u odnosima sa stranim silama kao i u dodeljivanju zvanja; tako da se on ne može korumpirati niti može kroumpirati druge. Zakonodavci Unije uvideli su da izvršna vlast ne bi mogla dostojno i korisno izvršavati svoj zadatak ako joj oni ne bi uspeli dati više stabilnosti i snage nego što joj je dodeljeno u pojedinačnim državama. 15 Vidi The Federalist, br. 52— 66. Story, str. 199— 314. Ustav, odeljak II i III. 16 The Federalist, br. 67— 77. Ustav, čl. 2. Story, str. 315, 515— 780. Ketu’s Com­ mentaries, str. 255.

106

Predscdnik je bio imenovan na četiri godine i mogao biti ponovo biran. S budućnošću pred sobom, bio je oran i imao je sredstava da radi za javno dobro. Predsednik je jedini predstavnik izvršne vlasti Unije. Dobro se pazilo da se njegova volja ne podređuje kakvom savetu, što je opasno sredstvo jer slabi dejstvo vlade a istovremeno i umanjuje odgovornost upravljača. Senat ima pravo da proglasi ništavim neke predsednikove odluke; ali ne može da ga prisili na dejstvo niti da s njim podeli izršnu vlast. Dejstvo zakonodavne vlasti na izvršnu može biti neposredno; videli smo da su se Amerikanci postarali da to ne bude. Ono može biti i posredno. Lišavajući zvaničnika plate, skupštine mu oduzimaju deo njegove nezavisnosti; pošto su vlasne da donose zakone, treba se bojati da mu one malo pomalo ne oduzmu deo vlasti koju mu je ustav hteo sačuvati. Ta zavisnost izvršne vlasti jedna je od mana svojstvenih republi­ kanskim ustavima. Amerikanci nisu uspeli da onemoguće tu sklonost zakonodavnih skupština da sebi podrede vladu, ali su tu sklonost ograničili. Predsednikova plata utvrđuje se, pri njegovom stupanju na du­ žnost, za ćelo trajanje njegovog mandata. Uz to, predsednik raspolaže suspenzivnim vetom, koji mu omogućava da zadrži stupanje na snagu zakona koji bi mogli poništiti deo nezavisnosti koji mu je ustav ostavio. Ipak, borba između predsednika i zakonodavstva može biti samo nerav­ nopravna, pošto je zakonodavstvo, ako istraje u svojim namerama, uvek u mogućnosti da savlada otpor koji mu se suprotstavlja; ali suspenzivni veto prisiljava zakonodavstvo da se bar vrati na početak; ono mora ponovo da razmotri to pitanje i sada može odlučiti samo dvotrećin­ skom većinom. Veto je, uostalom, neka vrsta obraćanja narodu. Izvršna vlast, koja bi, bez te garantije, mogla biti prikriveno potisnuta, brani tada svoj stav i obznanjuje svoje razloge. Ali ako zakonodavstvo istraje u svojim namerama, zar ne može uvek savladati otpor koji mu se suprotstavlja? Na to ću odgovoriti da u ustavu svih naroda, ma kakve prirode bio, postoji jedna tačka na kojoj je zakonodavac prinuđen da se osloni na zdrav razum i vrlinu građana. Ta je tačka bliža i vidljivija u republikama, dalja i brižljivije skrivena u monarhijama; ali ona se uvek negde nalazi. Nema zemlje u kojoj zakon može sve predvideti i gde bi institucije mogle zameniti razum i običaje. PO ČEMU SE POLOŽAJ PREDSEDNIKA U SJEDINJENIM DRŽAVAM A RAZLIKUJE OD POLOŽAJA USTAVNOG M ONARHA U FRANCUSKOJ

Izvršna vlast je u Sjedinjenim Državama ograničena i izuzetna kao i suverenitet u čije ime dejstvuje. — U Francuskoj se izvršna vlast prostire na sve. — Kralj je jedan od ti’oraca zakona. — Predsednik je samo 107

izvršilac zakona. — Druge razlike, koje proističu iz trajanja tih dveju vlasti. — Predsednik sputan u sferi izvršne vlasti. — Kralj u njoj slobodan. — Uprkos tim razlikama, Francuska više liči na republiku nego Unija na monarhiju. — Poredenje broja zvaničnika koji u tim dvema zemljama zavise od izvršne vlasti. Izvršna vlast igra tako krupnu ulogu u sudbini nacija da hoću ovde da se zadržim za trenutak da bih bolje objasnio kakvo mesto ona zauzima kod Amerikanaca. Da bi se stekla jasnija i tačnija predstava o položaju predsednika Sjedinjenih Država, korisno je uporediti ga s položajem kralja u nekoj evropskoj ustavnoj monarhiji. Pri tom poređenju malo ću pažnje obratiti na spoljne oznake moći; one obmanjuju posmatrača više nego što ga obaveštavaju. Kad se monarhija malo pomalo pretvara u republiku, izvršna vlast zadržava titule, počasti, uvaženje, pa čak i novac, još dugo pošto je izgubila stvarnu moć. Kad su odrubili glavu jednome svom kralju, a drugog oterali s prestola, Englezi su se još uvek samo klečeći obraćali naslednicima tih vladara. S druge strane, kad republika padne pod jaram jednog čoveka, vlast se u njoj i dalje pokazuje jednostavna, smirena i skromna u svom ponašanju, kao da se već ne uzdiže iznad sviju. Kad su imperatori despotski raspolagali imovinom i životom svojih sugrađana, još su ih nazivali Cezarima obraćajući im se, a oni su još sasvim prosto išli da večeraju kod svojih prijatelja. Treba, dakle, zanemariti površinu i zaći malo dublje. Suverenitet je u Sjedinjenim Državama podeljen između Unije i saveznih država, dok je kod nas on jedan i kompaktan; otud proističe prva i najveća razlika koju zapažam između predsednika Sjedinjenih Država i kralja Francuske. U Sjedinjenim Državama izvršna vlast je ograničena i izuzetna kao i suverenitet u ime kojeg ona dejstvuje; u Francuskoj, ona se prostire na sve. Amerikanci imaju saveznu vlast; mi imamo nacionalnu vlast. To je prvi uzrok manje moći, koji proizilazi iz same prirode stvari; ali nije jedini. Drugi po važnosti je ovaj: suverenitet se, u pravom smislu reči, može definisati kao pravo donošenja zakona. U Francuskoj, kralj stvarno čini deo suverena, pošto zakoni ne postoje ako on odbije da ih potvrdi; on je, uz to, i izvršilac zakona. Predsednik je takođe izvršilac zakona, ali on ne učestvuje stvarno u njihovom donošenju, pošto, ako i uskrati svoj pristanak, on ne može da spreči da dotični zakon postoji. On, dakle, ne čini deo suverena; on je samo njegov punomoćnik. U Francuskoj, kralj ne samo da čini deo suverena nego on i učestvuje u obrazovanju zakonodavnog tela, koje je drugi deo suverena. On u tome učestvuje time što imenuje članove jednog doma i što po 108

svojoj volji prekida trajanje mandata drugog doma. Predsednik Sjedi­ njenih Država niukoliko ne učestvuje u obrazovanju zakonodavnog tela i ne može ga raspustiti. Kralj deli sa skupštinom pravo predlaganja zakona. Predsednik ne raspolaže takvom inicijativom. Kralj je u skupštini predstavljen izvesnim brojem zvaničnika koji izlažu njegova gledišta i doprinose da prevagnu njegova načela vladanja. Predsednik nema pristupa u kongres; njegovi ministri isključeni su iz kongresa kao i on sam, i tek posrednim putevima mogu u to veliko telo da prodru njegov uticaj i njegovo gledište. Kralj, dakle, istupa ravnopravno sa zakonodavstvom, koje ne može da dejstvuje bez njega, kao ni on bez zakonodavstva. Predsednik je postavljen uz zakonodavstvo, kao niža i zavisna vlast. U vršenju izvršne vlasti u pravom smislu reči, u čemu se njegov položaj čini najpribližniji položaju kralja u Francuskoj, postoji još nekoliko uzroka mnogo manje predsednikove moći. Kraljeva vlast, u Francuskoj, ima, u poređenju s predsednikovom, preimućstvo u trajnosti. A trajnost je jedan od prvih elemenata moći. Voli se ono, i pribojava se onoga što treba dugo da postoji. Predsednik Sjedinjenih Država je zvaničnik izabran na četiri godi­ ne. Kralj je, u Francuskoj, nasledni poglavar. U vršenju izvršne vlasti, predsednik Sjedinjenih Država neprestano je podvrgnut ljubomornoj kontroli. On priprema ugovore, ali ih ne zaključuje; on predlaže dodeljivanje zvanja, ali ne imenuje.17 Kralj je u Francuskoj apsolutni gospodar u sferi izvršne vlasti. Predsednik Sjedinjenih Država odgovoran je za svoje postupke. Francuski zakon kaže da je ličnost kralja Francuske nepovrediva. Međutim, i iznad jednoga kao i iznad drugoga stoji jedna uprav­ ljačka vlast, vlast javnog mnenja. Ta vlast je manje definisana u Fran­ cuskoj nego u Sjedinjenim Državama; manje priznata, manje formulisana u zakonima; ali stvarno ona postoji. U Americi, ona se ispoljava izborima i odlukama; u Francuskoj, revolucijama. Uprkos razlikama u ustavima, Francuskoj i Sjedinjenim Državama je tako zajedničko to što je u njima, u krajnjoj liniji, javno mnenje dominantna sila. Načelo koje rađa zakone zapravo je, dakle, isto u oba naroda, mada su razrade tog načela manje ili više slobodne, a i konsekvence koje se iz njega izvode često različite. To načelo je, po svojoj prirodi, u suštini republikansko. Stoga mislim da Francuska, sa svojim kraljem, više liči na republiku nego što Unija, sa svojim predsednikom, liči na monarhiju. 17 U ustavu je ostalo nejasno pitanje da li je predsednik obavezan da zatraži mišljenje senata u slučaju smenjivanja kao i u slučaju imenovanja nekog saveznog zvani­ čnika. The Federalist u svom br. 77, čini se da odgovara potvrdno; ali kongres je 1789. s puno razloga odlučio da se predsednik, pošto je odgovoran, ne može prisiliti da se služi saradnicima koji nemaju njegovo poverenje. Vidi Kent’s Commentaries, sv. I, str. 289.

109

U svemu što prethodi starao sam se da ukažem samo na glavne razlike. Da sam zašao i u podrobnosti, slika bi bila još upečatljivija. Ali imam i odviše toga da kažem, pa želim da budem kratak. Zapazio sam da se vlast predsednika Sjedinjenih Država vrši samo u sferi ograničenog suvereniteta, dok kraljeva vlast, u Francuskoj, dejstvuje u krugu potpunog suvereniteta. Mogao sam pokazati kako moć kraljevske vlasti u Francuskoj čak i prevazilazi svoje prirodne granice, ma koliko one bile široke, i kako na hiljadu načina zadire i u uređivanje individualnih interesa. Tome uzroku uticaja mogao sam dodati i onaj koji proizilazi iz velikog broja javnih službenika, koji, skoro svi, svoj mandat duguju izvršnoj vlasti. Taj broj je kod nas prevazišao sve poznate granice; on dostiže 138.000.18 Svako od tih 138.000 imenovanja treba smatrati jednim elementom moći. Predsednik nema apsolutno pravo naimenovanja u javna zvanja, a ta zvanja ne prevazilaze 12.000.19 U Z G R E D N I UZROCI KOJI MOGU POVEĆATI UTICAJ IZVRŠNE VLASTI

Spoljna bezbednost koju uživa Unija. — Politika iščekivanja. — Vojska od 6.000 vojnika. — Samo nekoliko ratnih brodova. — Predsednik ima velike prerogative kojima nema prilike da se posluži. — U onome što ima prilike da izvrši slab je. Što izvršna vlast u Americi nije tako jaka kao u Francuskoj treba pripisati možda još i više okolnostima nego zakonima. Prilike da ispolji umešnost i snagu nalazi izvršna vlast neke nacije poglavito u odnosima s inostranstvom. Da je opstanak Unije neprestano ugrožen, da se njeni krupni interesi svakodnevno ukrštaju s interesima drugih moćnih naroda, videlo bi se kako izvršna vlast raste u očima javnosti, zbog onoga što bi se od nje očekivalo i zbog onoga što bi ona obavljala. Predsednik Sjedinjenih Država je, istina, vrhovni komandant voj­ ske, ali ta se vojska sastoji od 6.000 vojnika; on komanduje i flotom, ali ona broji samo nekoliko brodova; on vodi poslove Unije u odnosima sa stranim narodima, ali Sjedinjene Države nemaju suseda. Odvojene okeanom od ostalog sveta, još suviše slabe da bi htela gospodariti morima, one nemaju neprijatelja, a njihovi interesi tek retko dolaze u doticaj s interesima drugih nacija globusa. 18 Svote koje država plaća tim zvaničnicima iznose svake godine 200,000.000 franaka. 19 Svake godine objavljuje se u Sjedinjenim Državama jedan almanah pod naslovom National Calendar, u njemu se nalaze imena svih saveznih zvaničnika. U National Calen­ dar za 1833. godinu našao sam brojku koju ovde navodim. — Iz gornjega proizilazi da kralj Francuske raspolaže sa jedanaest puta više mesta nego predsednik Sjedinjenih Država, mada je stanovništvo Francuske samo jedan i po puta brojnije od stanovništva Unije.

110

To dobro pokazuje da o praksi vlasti ne treba suditi po teoriji. Predsednik Sjedinjenih Država ima gotovo kraljevske prerogative, kojima nema prilike da se posluži, a prava kojima se dosad mogao koristiti vrlo su ograničena: zakoni mu dopuštaju da bude moćan, okolnosti čine da ostaje slab. A kraljevoj vlasti u Francuskoj, naprotiv, okolnosti još i više nego zakoni daju najviše moći. Izvršna vlast u Francuskoj neprestano se bori s ogromnim prepre­ kama i raspolaže ogromnim sredstvima da ih savlada. Ona jača zahva­ ljujući veličini onoga što izvršava i značaju zbivanja kojima upravlja, a da se pri tom njeno ustrojstvo ne menja. I da su je zakoni stvorili isto onako slabu i ograničenu kao što je to u Uniji, njen bi uticaj ubrzo postao mnogo veći. ZAŠTO PREDSEDNIKU SJEDINJENIH DRŽAVA, DA BI UPRAVLJAO POSLOVIMA, NIJE POTREBNO D A IMA VEĆINU U SKUPŠTINAMA

U Evropi je postavljen aksiom da ustavni monarh ne može da vlada kad mišljenje zakonodavnih domova nije saglasno s njegovim. Videli smo više predsednika Sjedinjenih Država koji su izgubili podršku većine u zakonodavnom telu, a da nisu bili prinuđeni da napuste vlast niti da je iz toga proizašlo kakvo veliko zlo za društvo. Slušao sam kako se ta činjenica pominje da bi se dokazala nezavi­ snost i snaga izvršne vlasti u Americi. Dovoljno je razmisliti koji časak pa da se u tome vidi naprotiv, dokaz o njenoj nemoći. Kralju je u Evropi potrebno da dobije podršku zakonodavnog tela da bi ispunio zadatak koji mu nameće ustav, jer je taj zadatak ogroman. Evropski ustavni monarh nije samo izvršilac zakona: staranje o njego­ vom izvršenju tako mu je potpuno povereno da bi on mogao, ako bi mu zakon bio protivan, da parališe njegovu snagu. Njemu je potrebna skupština da bi tvorio zakone, skupštini je potreban on da bi ih izvršavao: to su dve moći koje ne bi mogle živeti jedna bez druge; mehanizam vlasti zaustavlja se čim između njih izbije nesaglasnost. U Americi, predsednik ne može da spreči donošenje zakona; on ne može izbeći da ih izvršava. Njegovo revnosno i iskreno sudelovanje bez sumnje je korisno, ali nije nužno za funkcionisanje vlasti. U svemu bitnom što on radi podređen je, neposredno ili posredno, zakonodav­ stvu; tamo gde je potpuno nezavisan od njega, ne može skoro ništa. Njegova slabost, a ne snaga, omogućuju mu da živi u opoziciji sa zakonodavnom vlašću. U Evropi treba da postoji saglasnost između kralja i skupštine zato što bi moglo biti ozbiljne borbe između njih. U Americi saglasnost nije obavezna zato što je borba nemogućna.

111

O IZBORU PREDSEDNIKA

Opasnost sistema izbornosti u srazmeri s obimom prerogativa izvršne vlasti. — Amerikanci su mogli da usvoje taj sistem jer im nije nužna jaka izvršna vlast. — Kako okolnosti pogoduju uspostavljanju sistema izbor­ nosti. — Zašto izbornost predsednika ne menja načelo vladanja. — Uticaj koji izbornost predsednika ima na sudbinu sekundarnih zvaničnika. Sistem izbornosti, primenjen na šefa izvršne vlasti kod nekog velikog naroda nosi u sebi opasnosti na koje su iskustvo i istoričari dovoljno ukazali. Stoga ću ja o tome govoriti samo u odnosu na Ameriku. Opasnost koje se treba bojati pri sistemu izbornosti manja je ili veća u zavisnosti od mesta koje zauzima izvršna vlast i od njene važnosti u državi i u zavisnosti od načina izbora i od okolnosti u kojima se nalazi narod koji bira. Sistemu izbornosti šefa države zamera se, ne bez razloga, što taj sistem pruža tako veliki mamac ličnim ambicijama i toliko ih raspaljuje u borbi za vlast da te ambicije često, kad im zakonska sredstva nisu dovoljna, pribegavaju sili ako im pravo postane nedovoljno. Jasno je da je privlačnost utoliko veća što izvršna vlast ima veće prerogative; što je više raspaljena ambicija pretendenata to više po­ drške nalazi ona u mnoštvu sekundarnih ambicija, koje se nadaju da će deliti moć kad njihov kandidat bude trijumfovao. Opasnosti sistema izbornosti rastu, dakle, u direktnoj srazmeri s uticajem koji izvršna vlast ima na državne poslove. Poljske revolucije ne treba pripisivati samo sistemu izbornosti uopšte, nego i tome što je izabrani zvaničnik bio poglavar jedne velike monarhije. Pre no što se razmotri apsolutna valjanost sistema izbornosti, uvek treba rešiti jedno prethodno pitanje, a to je da li geografski položaj, zakoni, navike, običaji i uverenja naroda u kome se on želi uvesti dopuštaju da se ustanovi slaba i zavisna izvršna vlast; jer hteti istovre­ meno i da predstavnik države ostane naoružan velikom moći a i da bude biran, znači, po meni, izraziti dve kontradiktorne želje. Ja pozna­ jem samo jedan način da se nasledno kraljevstvo pretvori u izbornu vlast: treba unapred suziti njegovu sferu dejstvovanja, smanjiti postu­ pno njegove prerogative i malo pomalo naviknuti narod da živi bez njegove pomoći. Ali time se evropski republikanci nimalo ne bave. Kako mnogi od njih mrze tiraniju samo zato što su izloženi njenoj surovosti, opseg izvršne vlasti im ne smeta; oni napadaju samo njeno poreklo, ne opažajući tesnu vezu koja povezuje te dve stvari. Nije se još našao niko kome bi palo na pamet da stavi na kocku svoju čast i život da bi postao predsednik Sjedinjenih Država, zato što predsednik ima samo privremenu, ograničenu i zavisnu vlast. Srećan ishod treba da ponudi neki ogroman dobitak da bi neki očajnici izašli

112

na poprište. Nijedan kandidat dosad nije mogao da pobudi za sebe nekakve žarke simpatije niti kakve opasne strasti u narodu. Razlog je tome prost: kad stigne na čelo vlade, on ne može prijateljima razdeliti ni mnogo moći, ni mnogo bogatstva, ni mnogo slave, a njegov uticaj u državi suviše je slab da bi u njegovom usponu na vlast stranke videle svoj uspeh ili svoju propast. Naslednc monarhije imaju jedno veliko preimućstvo: pošto je u njima lični interes jedne porodice stalno tesno povezan sa državnim interesom, ovaj nijednog trenutka nije prepušten samom sebi. Ne znam da li se u tim monarhijama poslovi vode bolje nego drugde; ali uvek bar ima nekoga ko se, dobro ili loše, već prema svojim sposobnostima, o njima stara. U izbornim državama, naprotiv, sa približavanjem izbora, a i mno­ go pre njih, mehanizam vlasti u neku ruku ne funkcioniše više do po inerciji. Zakoni se, doduše, mogu tako kombinovati da se izbori obave odjednom i brzo, te da stolica izvršne vlasti ne ostane takoreći nikad prazna; ali, ma šta se činilo, praznina postoji, makar samo zamišljena, uprkos naporima zakonodavaca. Kad se bliže izbori, šef izvršne vlasti misli samo na borbu koja se sprema; on više nema budućnosti; ne može više ništa da preduzme i tek mlako nastavlja ono što će neko drugi možda dovršiti. "Tako sam blizu časa mog povlačenja," pisao je predsednik Džeferson 21. januara 1809. (šest nedelja pre izbora), "da u poslovima učestvujem još samo time što iznesem svoje mišljenje. Pravo je, čini mi se, da svom nasledniku prepustim inicijativu u merama čije će izvršenje on imati da prati i da za njih snosi odgovornost." Nacija, sa svoje strane, upire oči samo u jednu tačku: ona samo motri to rađanje što se sprema. Što veće mesto u vođenju poslova zauzima izvršna vlast, što je veće i nužnije njeno uobičajeno dejstvovanje, tim je opasnije takvo stanje stvari. Kod naroda koji je stekao naviku da njime vlada izvršna vlast, a još i više da ona upravlja njegovim poslovima, izbori ne mogu da ne izazovu duboke poremećaje. U Sjedinjenim Državama dejstvovanje izvršne vlasti može bez štete da se uspori, zato što je to dejstvo slabo i ograničeno. Kad se šef vlade bira, iz toga gotovo uvek proizilazi manjak stabilnosti u unutrašnjoj i spoljnoj politici države. To je jedna od glavnih mana tog sistema. Ali ta se mana oseća manje ili više zavisno od udela u moći koji je dodeljen izbornom poglavaru. U Rimu se načela vladanja nisu menjala, mada su se konzuli smenjivali svake godine, zato što je senat bio upravljačka vlast, a senat je bio nasledno telo. U većini evropskih monarhija, kad bi se kralj birao, kraljevstvo bi menjalo lik sa svakim novim izborom. U Americi, predsenik ima dosta velik uticaj na državne poslove, ali ih on ne vodi; preovlađujuća vlast ostaje u celokupnom nacionalnom 113

predstavništvu. Da bi se načela politike promenila, trebalo bi da se promeni celina naroda a ne samo predsednik. Stoga u Americi sistem izbornosti, primenjen na šefu izvršne vlasti, ne škodi naročito osetno stabilnosti vlasti. Nedostatak postojanosti boljka je, uostalom, toliko prirođena sis­ temu izbornosti da se ona jako oseća u sferi presednikovog delanja, ma koliko ova bila ograničena. Amerikanci su s razlogom mislili da šef izvršne vlasti, da bi zvršio svoju misiju i snosio teret pune odgovornosti, treba da ostane slbodan, koliko god je mogućno, da sam bira svoje saradnike i da ih po volji opoziva; zakonodavno telo više nadzire predsednika nego što upravlja njime. Iz tog proizilazi da je pri novim izborima svaki pšut sudbina svih saveznih zvaničnika u neizvesnosti. U evropskim ustavnim monarhijama žale se na to da i sudbina nižih javnih službenika često zavisi od sudbine ministara. Još je gore to u državama gde se šef vlade bira. Razlog je prost: u ustavnim monarhi­ jama ministri se brzo smenjuju, ali glavni predstavnik izvršne vlasti ne menja se nikad, što duh novačenja sputava u izvesne granice. Upravni sistemi menjaju se, dakle, više u pojedinostima nego u načelima; ne bi se mogli naglo promeniti a da se ne izazove neka vrsta revolucije. U Americi se ta revolucija izvrši svake četiri godine u ime zakona. Što se tiče nevolja pojedinaca koje su prirodna posledica takvog zakonodavstva’ treba priznati da odsustvo stalnosti zvaničnika ne dovo­ di u Americi do takvih nevolja kakve bi se mogle očekivati drugde. U Sjedinjenim Državama tako je lako stvoriti sebi nezavisnu egzistenciju da ako se nekom službeniku oduzme mesto koje zauzima, to ponekad znači lišiti ga imućnog života, ali nikad ne i sredstava za opstanak. Rekao sam na početku ove glave da su opasnosti izbornosti primenjene na šefa izvršne vlasti manje ili veće zavisno od okolnosti u kojima se nalazi narod koji ga bira. Uzalud je truditi se da se smanji uloga izvršne vlasti, jer jedna stvar ostaje na koju ta vlast ima velik uticaj, a to je spoljna politika: pregovo­ ri se teško mogu plodonosno započeti i voditi drugačije do ako ih vodi jedan čovek. Sto se više jedan narod nalazi u neizvesnom i teškom položaju tim se više oseća potreba za doslednošću i postojanošću u vođenju spoljnih poslova, a tim opasnije postaje i primena sistema izbornosti na šefa države. Politika Amerikanaca prema ostalom svetu jednostavna je; gotovo bi se moglo reći da oni nikom nisu potrebni i da njima niko nije potreban. Nezavisnost im nikad nije ugrožena. Uloga izvršne vlasti kod njih je, dakle, ograničena isto toliko okolnostima koliko i zakonima. Predsednik može često menjati gledišta a da država zato ne trpi niti da propadne. Ma kakvi bili prerogativi izvršne vlasti, vreme koje neposredno prethodi izborima i vreme dok se oni obavljaju treba uvek smatrati vremenom nacionalne krize. 114

Što su veće neprilike u unutrašnjoj situaciji u nekoj zemlji i što su veće spoljne opasnosti to je i taj kritični trenutak opasniji. Među evropskim narodima vrlo ih je malo koji se ne bi morali bojati spoljne najezde ili anarhije kad god bi birali novog poglavara. U Americi je društvo tako sazdano da može da opstoji samo po sebi i bez ikakve pomoći; spoljne opasnosti nikad ne prete odviše. Izbor predseđnika izaziva uzbuđenje, ne propast.

NAČIN IZBORA

Dovitljivost koju su ispoljili američki zakonodavci pri utvrđivanju načina izbora. — Staranje jednog naročitog izbornog tela. — Odvojeno glasanje posebnih birača. — U kojim je slučajevima predstavnički dom pozvan da izabere predsednika. — Sta se dogodilo prilikom dvanaest izbora otkako je ustav na snazi. Nezavisno od opasnosti svojstvenih načelu izbornosti, postoje i mnoge druge koje proizilaze iz samog oblika izbora, a koje se mogu izbeći ako se zakonodavac o tome poštara. Kad se neki narod pod oružjem okupi na trgu da bi izabrao poglavara, izlaže se ne samo opasnostima sistema izbornosti kao takvog nego i svim opasnostima građanskog rata, koje proizilaze iz takvog načina izbora. Poljski zakoni, po kojima je izbor kralja zavisio od veta jednog čoveka, mamili su na ubistvo tog čoveka ili su unapred uspostavljali anarhiju. Što više proučavamo institucije Sjedinjenih Država i pažljivije posmatramo političku i društvenu situaciju te zemlje, zapažamo divni sklad između srećne sudbine i napora ljudi. Amerika je bila jedna nova oblast; međutim, narod koji ju je nastanjivao već je drugde odavno koristio slobodu: to su bila dva krupna uzroka unutrašnjeg reda. Uz to, Amerika se nije imala bojati zavojevača, koristeći se tim povoljnim okolnostima, američkim zakonodavcima nije bilo teško da ustanove slabu i zavisnu izvršnu vlast; stvorivši je takvu, mogli su bez opasnosti da je uspostave kao izbornu. Ostalo im je još samo da između raznih načina izbora odaberu najmanje opasan; pravila koja su postavili u tom pogledu divno dopu­ njuju garantije koje su već pružili fizički i politički sklop zemlje. Problem koji je trebalo rešiti bio je da se nađe takav način izbora koji bi, izražavajući stvarnu volju naroda, malo raspaljivao strasti i držao narod što je mogućno manje u neizvesnosti. Najpre se prihvatilo da šće prosta većina biti zakon. Ali teško je ipak bilo doći* do te većine bez bojazni od odugovlačenja, koje se pre svega htelo izbeći. 115

Retko se, naime, viđa da jedan čovek otprve okupi većinu glasova u nekom velikom narodu. Ta teškoća se još povećava u republici koja je konfederacija država, gde su lokalni uticaji većma razvijeni i moćniji. Postojao je jedan način da se otkloni ova druga smetnja, a to je da se izborna ovlašćenja nacije prenesu na jedno telo koje bi je pred­ stavljalo. Takav način izbora činio je postizanje većine verovatnijim; jer što su birači malobrojniji lakše im je da se sporazumeju. A on je pružao i više garantija za valjan izbor. Ali da li je pravo izbora trebalo poveriti samom zakonodavnom telu, koje je redovni predstavnik nacije, ili je, naprotiv, trebalo obrazo­ vati jedno biračko telo čija bi jedina svrha bila da obavi imenovanje predsednika? Amerikanci su se priklonili ovom drugom rešenju. Mislili su da bi ljudi izaslani da donose redovne zakone tek nepotpuno predstavljali želje naroda u pogledu izbora njegovog prvog zvaničnika. Budući da su izabrani na više godina, mogli bi, uostalom, predstavljati jednu već izmenjenu volju. Kad bi se zakonodavnom telu poverilo da bira šefa izvršne vlasti, smatralo se i da bi članovi tog tela, uveliko pre izbora, postajali meta manevara korumpiranja i intriga; dok bi posebni birači, poput kakvih porotnika, ostali nepoznati u masi sve do dana kad treba da dejstvuju, i pojavili bi se za časak samo da izreknu svoj sud. Ustanovljeno je, dakle, da će svaka država imenovati izvestan broj birača,20 koji će potom birati predsednika. A kako se zapazilo da su skupštine kojima je povereno da izaberu šefa vlade u zemljama sa izbornim sistemom neizbežno postajale žarišta strasti i ujdurmi, da su one ponekad prigrabljivale ovlašćenja koja im nisu pripadala i da su se često njihove procedure i neizvesnost koja je iz ovih proizilazila oduži­ vale toliko da su dovodile državu u opasnost, propisano je da će svi birači glasati u određeni dan, ali ne okupljajući se na jednom mestu.21 Takvim načinom dvostepenih izbora postizanje većine postalo je verovatno, ali ne i obezbeđeno, jer mogućno je bilo da se među delegiranim biračima pojave razlike kakve bi se mogle pojaviti i među onima koji su im poverili da biraju. Kad bi se desio takav slučaj, nužno bi se morala primeniti jedna od ove tri mere: trebalo bi ili imenovati nove birače, ili tražiti novo izjašnjavanje već imenovanih, ili, najzad, poveriti izbor nekom drugom telu. Prva dva načina, nezavisno od troga što bi bila i malo pouzdana, dovodila bi do sporosti i produžavala bi nemir, uvek opasan. 20 Onoliko koliko je slao članove u kongres. Broj birača u izborima 1833. bio je 288 {The N ational Calendar'). 21 Okupe se birači svake države, ali oni dostave u sedište centralne vlade spisak pojedinačnih glasova, a ne rezultat glasanja.

116

Ostalo se, dakle, pri trećem rešenju, i odlučeno je da će se glasovi birača predati zapečaćeni predsedniku senata; da će ovaj, u određeni dan i u prisustvu oba doma, izvršiti prebrojavanje. Ako nijedan kandi­ dat nije dobio većinu, predstavnički dom će odmah sam pristupiti biranju; ali postaralo se da se njegova prava ograniče. Predstavnici su mogli izabrati samo jednoga od tri kandidata koji su dobili najveći broj glasova.22 Kao što vidimo, samo se u retkom slučaju, i koji je teško unapred predvideti, izbor poverava redovnim predstavnicima nacije, pa i tada oni mogu da izaberu samo takvog građanina kojeg je već naznačila značajna manjina za to pozvanih birača; srećna kombinacija, koja izmi­ ruje poštovanje koje se duguje volji naroda sa brzinom izvršenja i garantijama za red koje iziskuje državni interes. Time što se odluka poveravala predstavničkom domu, u slučaju podeljenih glasova, nije se, uostalom, još postizalo potpuno rešenje svih poteškoća; jer moglo se desiti da i u predstavničkom domu većina opet bude neizrazita, a u tom slučaju ustav nije nudio nikakvog leka. Ali time što su ustanovljeni obavezni kandidati, jer je njihov broj ograničen na tri, i time što se izbor prepuštao nekolicini razboritih, ustav je otklonio poteškoće23 koliko je bilo u njegovoj vlasti; druge su svojstvene samom sistemu izbornosti. Za četrdeset i četiri godine otkako postoji savezni ustav, Sjedinje­ ne Države već su dvanaest puta birale svog predsednika. Deset izbora obavljeno je u jednom trenutku, istovremenim glasa­ njem naročitih birača koji su se nalazili na raznim tačkama nacionalne teritorije. Predstavnički dom samo je dvaput koristio izuzetno pravo koje mu je dato u slučaju neodlučnog izbora. Prvi put 1801, prilikom izbora Džefersona, i drugi put 1825, kad je izabran Kvinsi Adams. IZBORNA KRIZA

Cas izbora predsednika može se smatrati časom nacionalne krize. — Zašto. — Strasti u narodu. — Predsednikova briga. — Smirenje koje nastupa posle izbornih komešanja. Rekao sam već u kakvim su se okolnostima, povoljnim za usvaja­ nje sistema izbornosti, nalazile Sjedinjene Države i prikazao kakve su 22 U takvom slučaju odlučuje većina država, a ne većina članova predstavničkog doma, tako da Njujork nema veći uticaj na odluku nego Rod-Ajlend. Tako se najpre traži izjašnjavanje građana unije kao da čine jedan jedini narod; a ako ovi ne mogu da se usaglase, oživljava se podela na države, pa se svakoj priznaje jedan, odvojen i nezavisan glas. — I to je jedna od neobičnosti saveznog ustava, koju može da objasni jedino sukob interesa. 23 Džeferson je, međutim, 1801. bio izabran tek u trideset šestom glasanju.

117

mere predostrožnosti preduzeli zakonodavci da bi umanjili opasnosti toga sistema. Amerikanci su navikli da vrše svakovrsne izbore. Iskustvo ih je naučilo do kolikog komešanja mogu da dospeju i gde treba da se zaustave. Veliko prostranostvo njihove teritorije i rasejanost stanovni­ štva čini sudare između raznih sranaka manje verovatnim i manje pogubnim nego drugde. Političke prilike u kojima se našla nacija prilikom izbora nisu dosad predstavljale nikakvu opasnost. Ipak se trenutak izbora predsednika Sjedinjenih Država može smatrati vremenom nacionalne krize. Uticaj koji predsednik ima na poslove slab je i samo posredan, doduše, ali se prostire na ćelu naciju; izbor predsednika od osrednjeg je značaja za svakog građanina, ali važan je za sve grašane. A neki interes, ma koliko mali, dobija veliku važnost čim postane sveopšti interes. U poređenju s nekim evropskim kraljem, predsednik, istina, ima malo mogućnosti da sebi stvori privrženika; ipak, položaji kojima on raspolaže dosta su mnogobrojni da bi više hiljada birača bilo neposre­ dno ili posredno zainteresovano za njegovu stvar. Uz to, stranke u Sjedinjenim Državama, kao i drugde, osećaju potrebu da se grupišu oko jednog čoveka, da bi tako lakše doprle do svesti masa. Obično se, dakle, služe imenom predsedničkog kandidata kao simbolom; u njemu personifikuju svoje teorije. Stoga je njima uveliko u interesu da izbore odluče u svoju korist, ne toliko da bi pomoću predsednika trijumfovale njihove doktrine koliko da bi njego­ vim izborom pokazale da su te doktrine pridobile većinu. Mnogo pre utvrđenog časa, izbori postaju najkrupnija i takoreći jedina stvar kojom su svačije misli obuzete. Žar stranačkih borbi uđvostručava se; sve veštačke strasti koje uobrazilja može da stvori u jednoj srećnoj i mirnoj zemlji izbijaju tad na videlo. Predsednik, sa svoje strane, obuzet je brigom da odbrani svoj položaj. On više ne upravlja u interesu države, nego u interesu svog ponovnog izbora; pada ničice pred većinom i često, umesto da se opire njenim strastima, kao što mu dužnost nalaže, predusretljivo ugađa njenim ćudima. Što se više bliže izbori zapleti su sve življi, sve se više širi i sve je življa uzavrelost. Građani se dele na više tabora, a svaki nosi ime svoga kandidata. Ćela nacija pada u grozničavo stanje, izbori su sadržaj svih novinskih članaka, tema svih privatnih razgovora, cilj svih istupanja, predmet svačijih misli, jedino što je važno u tome trenutku. A čim izborna sreća presudi, taj žar se, istina, stiša, sve se smiri, i reka što se za časak bila izlila vrati se mirno u korito. Ali ne treba li se čuditi što se bura uopšte mogla dići? 118

O PONOVNOM IZBORU PREDSEDNIKA

Kad šef izvršne vlasti može biti ponovo biran, onda sama država spletkari i korumpira. — Zelja da bude ponovo izabran vlada svim mislima predsednika Sjedinjenih Država. — Nepogodnost ponovnog izbora svojst\’ena Americi. — Prirodna mana demokratija jeste posmpno podređiva­ nje svih vlasti i najsitnijim željama većine. — Ponovni izbor predsednika pogoduje toj mani. V

Jesu Ii zakonodavci Sjedinjenih Država pogrešili ili su bili u pravu što su dopustili ponovni izbor predsednika? Sprečiti da šef izvršne vlasti bude ponovo biran čini se na prvi pogled protivno razumu. Zna se koliki uticaj imaju darovitost i karak­ ter jednog čoveka na sudbinu celog naroda, naročito u teškim prilikama i u vreme krize. Zakoni koji bi građanima branili da ponovo izaberu prvog zvaničnika uskratili bi im najbolje sredstvo da obezbede prospe­ ritet države ili da je spasu. Tako bi se, uostalom, došlo do čudnog rezultata da bi neko bio isključen iz vlasti upravo u času kad je potpuno dokazao da je zbilja sposoban da upravlja. Ti su razlozi, bez sumnje, jaki; ipak, ne mogu li im se suprotstaviti neki još jači? Spletka i korupcija mane su prirodne u izbornim vladama. Ali kad šef države može biti ponovo biran, te se mane neograničeno šire i dovode u opasnost i samo postojanje države. Kad neki običan kandidat želi da uspe pomoću spletaka, njegove ujdurme mogu zahvatiti neki ograničen prostor. Kad se, naprotiv, sam šef države kandiduje, on za sebe koristi moć vlasti. U prvom slučaju jedan čovek, svojim slabim sredstvima, a u dru­ gom, sama država, sa svojim ogromnim mogućnostima, intrigira i ko­ rumpira. Kad se običan građanin služi nepoštenim ujdurmama da bi dospeo na vlast, on tek posredno može da škodi opštem prosperitetu; ali kad predstavnik izvršne vlasti izlazi na poprište, onda mu staranje o upravi postaje drugorazredna briga; glavna mu je briga da bude izabran. Pregovori, kao i zakoni, sad su za njega samo izborne kombinacije; položaji postaju nagrada za usluge učinjene ne naciji, nego njenom poglavaru. Pa i kad takvo delovanje vlade ne bi uvek bilo suprotno interesima zemlje, ono im u najmanju ruku ne bi služilo. A vlada je samo za to stvorena. Ne može se posmatrati uobičajeni tok javnih poslova u Sjedinje­ nim Državama a da se ne zapazi da želja da bude ponovo izabran dominira predsednikovim mislima; sva politika njegove uprave tome teži; i najmanja njegova istupanja podređena su tome cilju; a naročito, što se više bliži kritični čas, lična korist u njegovim mislima zamenjuje opštu korist. 119

Usled načela ponovnog izbora korumpirajući uticaj izbornih vlada dejstvuje, dakle, šire i opasnije. To na'čelo deluje tako što srozava politčki moral naroda, a dovitljivošću zamenjuje patriotizam. U Americi on još neposrednije napada izvore nacionalne egzis­ tencije. Svako uređenje nosi u sebi neku prirodnu manu, koja je, čini se, povezana sa samim načelom njegovog života; mudrost zakonodavca sastoji se u tome da je dobro uočf. Država može da prevlada mnoge loše zakone, i često se preuveličava zlo koje oni izazivaju. Ali svaki zakon koji dovodi do razvoja te klice smrti neizbežno će, vremenom, postati koban, mada se njegove loše posledice ne zapažaju odmah. Poreklo propasti u apsolutističkim monarhijama jeste neograniče­ no i nerazumno uvećanje kraljevske vlasti. Neka mcra koja bi uklonila protivteže koje je ustav postavio toj vlasti bila bi, dakle, iz osnove loša, čak i ako bi se njene posledice dugo činile neosetnim. Isto tako, u zemljama gde vlada demokratija i gđe narod nepresta­ no sve vuče sebi, zakoni koji njegovu akciju čine sve bržom i sve neodoljivijom, neposredno napadaju opstanak uređenja. Najveća zaluga američkih zakonodavaca u tome je Što su jasno uočili tu istinu i imali hrabrosti da je u praksi primene. Zamislili su da bi, izvan naroda, trebalo da postoji izvestan broj vlasti koje bi, iako ne bi bile potpuno nezavisne od naroda, ipak uživale, u svojoj sferi, prilično visok stepen slobode; tako da bi, mada prisiljene da se povinuju stalnom upravljanju većine, mogle ipak da se bore protiv njenih ćudi i da se ogluše o njene opasne zahteve. U tu svrhu svu izvršnu vlast u naciji usredsredili su u jednoj ruci; dali su predsedniku široke prerogative i naoružali ga vetom da bi se odupro prekoračenjima zakonodavne vlasti. Ali time što su uveli načelo ponovne izbornosti delimično su poništili to svoje delo. Dodelili su predsedniku veliku moć, a oduzeli su mu volju da se njome koristi. I da se ne može ponovo birati, predsednik ne bi bio nezavisan od naroda, jer mu ne bi prestao biti odgovoran; ali naklonost naroda ne bi mu bila toliko nužna da bi se morao u svemu povinovati njegovoj volji. Pošto može biti ponovo biran (a to je naročito istinito u naše doba, kad politčki moral labavi, a nestaju čvrsti karakteri), predsednik Sjedinjenih Država samo je poslušno oruđe u rukama većine. On voli ono što ona voli, mrzi ono što ona mrzi; hita da unapred udovolji njenoj volji, predusetljiv je prema njenim žalbama, povinuje se i najsi­ tnijim njenim željama: zakonodavci su hteli da on nju vodi, a on ide za njom. I tako, želeli su da državu ne liše sposobnosti jednog čoveka, a učinili su ih gotovo nekorisnim; a da bi obezbedili jedno sredstvo za izuzetne okolnosti, izložili su zemlju svakodnevnim opasnostima.

120

O SAVEZNIM SUDOVIMA24

Politički značaj pravosudne vlasti u Sjedinjenim Državama. — Teškoće u razmatranju ovog predmeta. — Korisnost pravosuđa u konfederacijama. — Kojim se sudovima mogla poslužiti Unija. — Nužnost uspostavljanja saveznih sudova. — Organizacija saveznog pravosuđa. — Vrhovni sud. — Cime se on razlikuje od svih sudova koje poznajemo. V

Razmotrio sam zakonodavnu i izvršnu vlast Unije. Ostaje mi još da razmotrim pravosudnu vlast. Tu moram čitaocu da izložim svoje bojazni. Pravosudne ustanove vrše velik uticaj na sudbinu Angloamerikana­ ca; one zauzimaju vrlo značajno mesto među političkim ustanovama u pravom smislu reči. U tom pogledu osobito zaslužuju da privuku našu pažnju. Ali kako razumeti političko delovanje američkih sudova a da se ne uđe u neke stručne podrobnosti u njihovom ustrojstvu i oblicima; a kako se upustiti u te podrobnosti a da ne obeshrabrimo čitaočevu radoznalost, zbog suvoparnosti koja je u prirodi ovakvog predmeta? Kako ostati jasan, a i ne prestati biti sažet? Ne laskam sebi da sam izbegao te razne poteškoće. Obični čitaoci naći će da sam još i suviše opširan; pravnici će misliti da sam odviše kratak. Ali to je nezgoda svojstvena mom predmetu uopšte, a i osobenoj materiji koju sad razmatram. Najveća teškoća nije bila u tome kako da se ustroji savezna vlast, nego kako da se postigne poslušnost njenim zakonima. Vlade obično imaju samo dva sredstva da savladaju otpor koji im suprotstavljaju građani: materijalnu silu, koju nalaze u samima sebi, i moralnu silu, koju im pružaju odluke sudova. Vlada koja bi samo ratovanjem mogla postizati pokornost svojim zakonima bila bi vrlo blizu propasti. Dogodilo bi joj se verovatno jedno od ovoga dvoga: ako bi bila slaba i umerena, upotrebila bi silu tek u krajnjoj nuždi i propustila da neopazice mnoštvo delimičnih neposlu­ šnosti; tad bi država malo pomalo pala u anarhiju. Ako bi bila odvažna i moćna, svakodnevno bi pribegavala prisili i ubrzo bi se izrodila u čisti vojni despotizam. I njena delatnost a i nedelatnost podjednako bi bile pogubne za građane. Glavna svrha pravosuđa jeste da pojam prava stavi na mesto pojma sile; da postavi posrednike između vlade i primene materijalne sile.24 24 Vidi glavu VI, pod naslovom O pravosudnoj vlasti u Sjedinjenim Državama. Ta glava prikazuje opšta načela Amerikanaca u pogledu pravosuđa. Vidi i savezni ustav, čl. 3. — Vidi i Thomas Sergeant: Constitutional law, being a view o f the practice and jurisdiction o f the courts o f the United States u The Federalist, br. 78— 83. — vidi i Story, str. 134— 162, 489—511, 581, 668. — Vidi i ustavni zakon od 24. septembra 1789, Story, sv. I, str. 53.

121

Iznenađuje koliku moć nad javnim mnenjem ljudi obično pripisuju intervenciji sudova. Ta je moć tolika da ostaje pravosudnoj formi i kad suštine više nema; ona tada senci daje telo. Moralna snaga kojom raspolažu sudovi čini primenu materijalne sile beskrajno redom, time što je zamenjuje u većini slučajeva; a kad ova druga mora najzad da stupi u dejstvo, nju ta moralna snaga udvostručava time što joj se pridružuje. Savezna vlast mora više nego koja druga želeti da dobije podršku pravosuđa, zato što je, po svojoj prirodi, slabija i što se protiv nje lakše mogu organizovati otpori.25 Kad bi uvek i otprve morala da primeni silu, ne bi izašla nakraj sa svojim zadacima. Da bi postigla poslušnost građana zakonima ili da bi suzbila naru­ šavanje tih zakona, Uniji su, dakle, bili naročito potrebni sudovi. Ali kakvim je sudovima trebalo da se posluži? Svaka država imala je već organizovanu pravosudnu vlast. Je li valjalo pribeći tim sudovi­ ma? Je li valjalo stvoriti neko savezno pravosuđe? Lako je dokazati da Unija nije mogla prilagoditi svojoj potrebi pravosudnu vlast uspostav­ ljenu u pojedinačnim državama. Važno je, dakako, za svačiju bezbednost i za slobodu sviju da pravosudna vlast bude odvojena od svih drugih; ali nije nimalo manje nužno za nacionalni opstanak da različite vlasti u državi imaju isto poreklo, da se drže istih načela i da dejstvuju u istoj sferi, jednom rečju da budu korelativne i homogene. Niko, zamišljam, nije nikada ni pomi­ slio da bi trebalo da strani sudovi sude o prekršajima počinjenim u Francuskoj, da bismo bili sigurni u nepristrasnost sudija. Amerikanci čine jedan jedini narod u odnosu na saveznu vlast; ali u tome narodu ostavljeno je da postoje političke zajednice koje u nekoliko stvari zavise od savezne vlasti, a u svim drugim nezavisne su od nje; imaju svaka svoje posebno poreklo, sopstvene doktrine i osobena sredstva delanja. poveriti izvršenje zakona Unije sudovima ustavnovljenim u tim političkim zajednicama značilo bi izručiti naciju stra­ nim sudijama. Štaviše, svaka država nije samo stranac u odnosu na Uniju nego i svakodnevni protivnik, pošto suverenitet Unije može da gubi samo u korist suvereniteta država. Time što bi se prepustilo sudovima pojedinačnih država da primenjuju zakone Unije nacija bi se, dakle, ne samo izručila stranim sudija­ ma nego i pristranim sudijama. Uostalom, nisu samo zbog svoga svojstva sudovi držaya nepodobni da služe nacionalnoj svrsi nego su za to nepodobni naročito i zbog svog broja. 25 Baš saveznim zakonima najpotrebniji su sudovi, a ipak ih baš oni najmanje predviđaju. Uzrok je u tome što su većinu konfederacija obrazovale nezavisne države, koje nisu imale nameru da se povinuju centralnoj vlasti, pa su, dajući ovoj pravo da naređuje, brižljivo zadržale mogućnost da joj se ne povinuju.

122

U času kad je uspostavljen savezni ustav, u Sjedinjenim Državama bilo je već trinaest sudova koji su sudili bez priziva. Danas ih je dvadeset četiri. Kako zamisliti da bi jedna država mogla opstati ako se njeni osnovni zakoni mogu tumačiti i primenjivati istovremeno na dvadeset četiri razna načina! Takav sistem isto je toliko protivan razu­ mu koliko i poukama iskustva. Američki zakonodavci složili su se, dakle, da stvore jednu saveznu pravosudnu vlast za primenu zakona Unije i za odlučivanje u izvesnim pitanjima od opšteg interesa, koja su bila brižljivo unapred određena. Sva pravosudna vlast Unije usredsredena je u jednom jedinom sudu zvanom Vrhovni sud Sjedinjenih Država. Ali da bi se olakšalo obavljanje poslova, pridodati su mu niži sudovi, zaduženi da suvereno sude u manje važnim sporovima ili da u važnijim sporovima sude u prvom stepenu. Članove vrhovnog suda ne biraju ni narod ni zakono­ davno telo; imenuje ih predsednik Sjedinjenih Država po pribavljenom mišljenju senata. Da bi bili nezavisni od drugih vlasti, oni su neopozivi, a odlučeno je i da će njihove prinadležnosti, jednom utvrđene, biti izuzete od kontrole zakonodavca.26 Dosta je lako bilo proglasiti načelo uspostavljanja saveznog pravo­ suđa, ali mnoštvo teškoća iskrslo je čim mu je trebalo utvrditi nadle­ žnosti. NAČIN UTVRĐIVANJA NADLEŽNOSTI SAVEZNIH SU DO VA

Teškoće u utvrđivanju nadležnosti raznih sudova u konfederacijama. — Sudovi Unije dobili su pravo da utvrđuju sopstvenu nadležnost. — Cime to pravilo narušava deo suverenosti koje su pojedinačne države sebi zadržale. —- Suverenost država ograničena zakonima i tumačenjem zako­ na. — Pojedinačne države izlažu se time više prividnim nego stvarnim opasnostima. V

26 Unija je podeljena na okruge; u svaki okrug postavljen je po jedan savezni sudija. Sud kome je predsedavao taj sudija nazvan je okružni sud (district-court). — Uz to, svaki sudija iz sastava vrhovnog suda morao je svake godine obići jedan deo teritorije republike da bi na licu mesta presudio u isvesnim važnijim sporovima: sud kome je predsedavao taj sudija nazvan je pokretni sud (circuit-court). — Najkrupniji sporovi, najzad, morali su se iznositi, bilo neposredno, bilo u prizivu, pred vrhovni sud, u čijem se sedištu okupljaju jednom godišnje sve sudije pokretnih sudova u svečano zasedanje. — Porotni sistem uveden je u savezne sudove na isti način kao i u sudove država i za slične slučajeve. — Kao što se vidi, nema gotovo nikakve sličnosti između vrhovnog suda Sjedinjenih Država i našeg kasacionog suda. Vrhovni sud može suditi i u prvom stepenu, kasacioni samo u drugom ili trećem. Vrhovni sud predstavlja, istina, kao i kasacioni, jedinstven, jedini sud, sa zadatkom da uspostavi jednoobraznu sudsku praksu; ali vrhovni sud sudi i o činjenica­ ma i o pravnoj formi, i neposredno izriče presudu, ne vraćajući spor pred neki drugi sud; to su dve stvari koje kasacioni sud ne može da čini. — Vidi ustavni zakon od 24. septembra 1789, u Story, sv. I, str. 53.

123

Postavljalo se jedno prvo pitanje: pošto je ustav Sjedinjenih Drža­ va postavio jednu naspram druge dve različite suverenosti, koje, što se pravosuđe tiče, predstavljaju dva različita reda sudova, nije se moglo sprečiti da između ovih ne dođe do čestih kolizija, ma koliko se brižljivo utvrdila jurisdikcija svakoga tog reda sudova. A u tom slučaju, kome je trebalo da pripadne pravo da utvrdi nadležnost? Kod naroda koji obrazuju jednu jedinu političku zajednicu, kad se pokrene pitanje nadležnosti između dva suda, ono se obično iznosi pred neki treći sud, koji služi kao arbitar. To se obavlja bez teškoća, jer u tih naroda pitanja pravosudne nadležnosti nemaju nikakve veze s pitanjima nacionalnog suvereniteta. Ali iznad vrhovnog suda neke pojedinačne države i vrhovnog suda Sjedinjenih Država nemogućno je bilo uspostaviti bilo kakav sud koji ne bi bio ni jedno ni drugo. Nužno je trebalo, dakle, dati jednome od tih sudova pravo da sudi u sopstvenoj stvari i da preuzme ili zadrži za sebe suđenje o predmetu koji mu je osporen. Ta se privilegija nije mogla dati sudovima pojedi­ načnih država; to bi značilo uništili suverenitet Unije de facto, dok je on prvo ustanovljen de iure; jer tumačenje ustava ubrzo bi vratilo pojedinačnim državama onaj deo nezavisnosti koji im je slovo ustava oduzimalo. Time što je stvoren savezni sud htelo se da se sudovima država oduzme pravo da, svaki na svoj način, presuđuju u pitanjima od naci­ onalnog interesa, te da se tako postigne uspostavljanje jednog jednoo­ braznog pravosudnog tela za tumačenje zakona Unije. Taj cilj ne bi bio postignut da su sudovi država, i kad bi se uzdržali od toga da sude u nekim sporovima kao saveznim, mogli da sude u istim sporovima tvrdeći da nisu savezni. Pravo odlučivanja u svim pitanjima nadležnosti dato je, dakle, Vrhovnom sudu Sjedinjenih Država.27 To je bio najopasniji udarac nanet suverenosti saveznih država. Ona se tako našla ograničena ne samo zakonima nego i tumačenjima zakona; jednom poznatom međom, a i još jednom nepoznatom; jednim utvrđenim propisom, a i jednim proizvoljnim pravilom. Ustav je, dodu­ še, postavio precizne granice saveznom suverenitetu; ali kad god se taj suverenitet sukobljava sa suverenitetom država, da presudi treba save­ zni sud. Opasnosti kojima se činilo da takav postupak ugrožava suverenost država nisu, uostalom, bile tako velike u stvarnosti kao što se to činilo. 27 Uostalom, da bi ti sporovi o nadležnosti bili redi, odlučeno je da će, u vrlo velikom broju saveznih sporova, sudovi pojedinačnih država imati pravo da presuđuju paralelno sa sudovima Unije; ali u tom slučaju je osuđena stranka uvek imala mogućnost da uloži priziv vrhovnom sudu Sjedinjenih Država. Vrhovni sud Virdžinije osporio je vrhovnom sudu Sjedinjenih Država pravo da u drugom stepenu odlučuje o njegovim presudama, ali bez uspeha. Vidi Kent’s Commentaries, sv. I, str. 300, 370 i dalje; Story, str. 646, i ustavni zakon iz 1789; Laws o f the United States, sv. I, str. 53.

124

Videćemo kasnije da u Americi stvarna moć pripada pokrajinskim vladama više nego saveznoj vlasti. Savezne sudije osećaju relativnu slabost vlasti u čije ime deluju, pa su spremnije da odustanu od ponekog prava nadležnosti u slučajevima kad im ga zakon daje nego što bi bili skloni da ga nezakonito zahtevaju. RAZNI SLUČATEVI NADLEŽNOSTI

Materija i stranke, osnove savezne nadležnosti. — Sporovi pokrenuti protiv ambasadora, protiv Unije, protiv pojedinačne države. — Ko sudi u tim sporovima. — Sporovi koji proizilaze iz zakona Unije. — Zašto o njima sude savezni sudovi. — Sporovi zbog neizvršenja ugovora u kojima sudi savezno pravosuđe. — Posledice toga. Pošto su usvojili način utvrđivanja savezne nadležnosti, zakono­ davci Unije utvrdili su pravosudne slučajeve na koje će se ta nadležnost primenjivati. Usvojeno je da postoje izvesna lica kojima mogu da sude samo savezni sudovi, ma kakav inače bio predmet spora. Potom je ustanovljeno da postoje izvesni sporovi u kojima mogu odlučivati samo ti isti sudovi, ma kakvo inače bilo svojstvo lica u sporu. Lice i materija postali su, dakle, dve osnove savezne nadležnosti. Ambasadori predstavljaju nacije prijatelje Unije; sve što se tiče ambasadora tiče se u nekom smislu i ćele Unije. Kad je neki ambasador stranka u sporu, taj spor postaje stvar koja se tiče dobrobiti ćele nacije; prirodno je da presuđuje savezni sud. I sama Unija može biti stranka u sporu; u takvom slučaju bilo bi protivno razumu, i praksi svih nacija, da se pribegne sudovanju sudova koji predstavljaju neki drugi suverenitet a ne njen. Jedino savezni sudovi treba da odlučuju. Kad su u sporu dva pojedinca koji pripadaju dvema različitim saveznim državama, neuputno bi bilo da im sude sudovi jedne od tih dveju država. Pouzdanije je da se odabere sud koji ne može pobuditi podozrenje nijedne stranke, a tu se sasvim prirodno pojavljuje sud Unije. Kad su stranke ne više pojedinci, nego države, istim razlozima pravičnosti dodaje se i jedan prvorazredni politički razlog. Tu svojstvo stranaka pridaje svim sporovima nacionalni značaj; i najsitnije sporno pitanje između dveju država tiče se mira ćele Unije.28 28 Ustav isto tako propisuje i da će sporovi koji bi mogli nastati između neke države i građana neke druge države biti u nadležnosti saveznih sudova. Ubrzo se pokrenulo pitanje da li se u ustavu mislilo na sve sporove, bilo ko da je tužitelj. Vrhovni sud presudio je potvrdno; ali ta odluka uzbudila je savezne države, koje su se pobojale da će, i bez svoje volje i bilo kakvim povodom, bivati tužene saveznom pravosuđu. Stoga je u ustav unet amandman po kome pravosudna vlast Unije nije nadležna u sporovima koje bi građani jedne države pokrenuli protiv neke druge države. — Vidi Story, str. 624.

125

često je i sama priroda spora morala poslužiti za pravilo o nadle­ žnosti. Tako su u svim pitanjima vezanim za pomorsku trgovinu morali odlučivati savezni sudovi.29 Razlog je lako uočiti: skoro sva ta pitanja zadiru u razmatranje međunarodnog prava. U tom pogledu, tiču se suštinski ćele Unije u odnosu na strance. A i pošto more, uostalom, nije obuhvaćeno pre ovim nego onim pravosudnim okrugom, samo nacionalno pravosuđe može imati pravo da sudi u sporovima pomorskog porekla. Ustav je obuhvatio u jednu jedinu kategoriju gotovo sve sporove koji, po svojoj prirodi, treba da spadaju u nadležnost saveznih sudova. Pravilo koje on u tom pogledu postavlja prosto je, ali ono samo sobom obuhvata golem sistem ideja i mnoštvo činjenica. Savezni sudovi, kaže ustav, sudiće u svim sporovima koji proizilaze iz zakona Sjedinjenih Država. Dva primera savršeno će objasniti zakonodavčevu misao. Ustav uskraćuje saveznim državama pravo da donese zakone o novčanom prometu; uprkos toj zabrani, neka država donese takav zakon. Zainteresovane stranke odbiju da mu se povinuju, budući da je on u suprotnosti sa ustavom. Treba se obratiti saveznom sudu, pošto je razlog tužbe zakon Sjedinjenih Država. Kongres uspostavi neku carinu na uvoz. Jave se poteškoće oko naplate te carine. Opet treba izaći pred savezni sud, pošto je uzrok spora tumačenje jednog zakona Sjedinjenih Država. To pravilo savršeno je u skladu sa osnovama usvojenim za savezni ustav. . Takva kakva je ustanovljena 1789, Unija, istina, ima tek ograničen suverenitet, ali htelo se da u tome opsegu ona čini jedan jedini narod.30 U tome opsegu, ona je suverena. Pošto je to postavljeno i usvojeno, sve ostalo postaje lako; jer ako priznajete da Sjedinjene Države, u granica­ ma postavljenim njihovim ustavom, čine samt) jedan narod, valja im priznati prava koja pripadaju svim narodima. A od postanja društva, svi se slažu u ovome: da svaki narod ima pravo da svojim sudovima poverava da sude u svim pitanjima koja se tiču izvršenja njegovih zakona. Ali na to neko odgovara: Unija je u jednom osobenom položaju, zato što čini jedan narod samo u odnosu na izvesne predmete; u svim drugim, ona nije ništa. Šta proizilazi iz toga? To da ona, bar u vezi sa svim zakonima koji se odnose na te predmete, ima prava koja bi se priznala i svakom potpunom suverenite­ tu. Stvarna poteškoća jeste u pitanju koji su ti predmeti. Kad je to 29 Primer delà piratstva. 30 Postavljeno je nekoliko ograničenja tom načelu time što su države uvedene u senat kao nezavisne sile i time što kao takve glasaju u predsavničkom domu u slučaju izbora predsednika; ali to su izuzeci. Suprotno načelo prevladava.

126

razrešeno (a videli smo malopre, kad smo raspravljali o nadležnosti, kako je to rešeno), uistinu nema više pitanja; jer kad se ustanovi da je neki spor savezni, to jest da spada u onaj deo suvereniteta koji je ustavom ostavljen Uniji, prirodno sledi da jedino savezni sud treba da odlučuje. Kad god se, dakle, žele napasti zakoni Sjedinjenih Država ili se pozvati na njih u svojoj odbrani, valja se obratiti saveznim sudovima. Tako se nadležnost sudova Unije širi ili sužava već prema tome da li se suverenitet Unije sužava ili širi. Videli smo da je glavni cilj zakonodavaca iz 1789. bio da suvereni­ tet podele na dva odvojena delà. U jedan su postavili upravljanje sivm opštim interesima Unije; u drugi, upravljanje svim interesima svojstve­ nim pojedinim njenim delovima. Glavna im je briga bila da saveznu vlast naoružaju dovoljnim ovlašćenjima da bi se mogla, u svojoj sferi, braniti od prekoračenja pojedinačnih država. Što se ovih drugih tiče, kao opšte načelo usvojeno je da se ostave slobodne u njihovoj sferi. Centralna vlast ne može u toj sferi ni da upravlja njima ni čak da nadgleda njihovo ponašanje. U poglavlju o podeli vlasti ukazao sam na to da se ovo poslednje načelo nije uvek poštovalo. Ima izvesnih zakona koje pojedinačne države ne mogu donositi, mada se oni prividno tiču samo njih. Kad neka država Unije propiše takav zakon, građani koji su ošte­ ćeni primenom tog zakona mogu se žaliti saveznim sudovima. Tako se nadležnost saveznih sudova prostire ne samo na sve sporove koji proizilaze iz zakona Unije nego i na sve one koji proizilaze iz zakona koje su pojedinačne države propisale protivno ustavu. Saveznim državama zabranjuje se da donose retroaktivne zakone u krivičnoj materiji; čovek koji je osuđen na osnovu takvog zakona može se žaliti saveznom pravosuđu. Ustav je takođe zabranio državama da donose zakone koji bi mogli poništiti ili izmeniti prava stečena na osnovu kakvog ugovora {impa­ iring the obligations o f contracts)}131 31 Savršeno je jasno, kaže Story (str. 503), da svaki zakon koji proširuje, sužava ili menja na bilo koji način namere stranaka, kako one proizilaze iz odredaba nekog ugovora, narušava (impairs) taj ugovor. Isti autor na istom mestu brižljivo definiše šta savezna sudska praksa smatra ugovorom. Definicija je vrlo široka. Koncesija koju država odobri privatnom licu, a ovo je prihvati, jeste ugovor, pa ne može biti ukinuta dejstvom kakvog novog zakona. Povelja koju država izda nekoj kompaniji jeste ugovor i predstavlja zakon i za državu kao i za koncesionara. Član ustava o kome ovde govorim obezbeđuje, dakle, postojanje velikog delà stečenih prava, ali ne svih. Može se potpuno zakonito posedovati neka svojina a da nije stečena ugovorom. Njeno posedovanje jeste stečeno pravo, ali to pravo ne garantuje savezni ustav.

127

Kad neko privatno lice smatra da neki zakon njegove države povređuje jedno takvo pravo, ono može uskratiti poslušnost i žaliti se saveznom pravosuđu.32 Čini mi se da ova odredba krnji suverenost država više nego sve ostalo. Prava priznata saveznoj vlasti, radi očevidno saveznih ciljeva, odre­ đena su i lako shvatljiva. Ona koja joj posredno priznaje maločas navedeni član nisu tako lako sama po sebi razumljiva, a njihove granice nisu jasno ocrtane. Postoji, naime, mnoštvo političkih zakona koji imaju dejstvo na ugovore i koji bi tako mogli pružiti povoda za preko­ račenja ovlašćenja centralne vlasti. POSTUPAK SAVEZNIH SU D O V A

Prirodna slabost pravosuđa u konfederacijama. — Napori koje treba da ulože zakonodavci da bi, koliko god je to mogućno, sa saveznim sudovima suočavali samo pojedince, a ne i dižave. — Kako su Amerikanci u tome uspeli. — Neposredno dejsh’o saveznih sudova na privatna lica. — Posre­ dan napad na države koje krše zakone Unije. — Odluka saveznog pravo­ suđa ne ukida pokrajinski zakon, ona ga obesnažuje. Prikazao sam prava saveznih sudova; ne manje je važno znati kako ih oni vrše. U Zemljama gde suverenitet nije podeljen neodoljiva snaga pravo­ suđa potiče otud što sudovi, u tim zemljama, predstavljaju ćelu naciju u borbi protiv pojedinca koga pogađa presuda. Pojmu prava pridružuje se pojam moći koja to pravo produpire. Ali u zemljama gde je suverenitet podeljen nije uvek tako. Pravo­ suđe nalazi pred sobom najčešće ne pojedinca, nego deo nacije. Njego­ va moralna moć i materijalna sila zbog toga se smanjuju. U državama sa federativnim uređenjem pravosuđe je, dakle, priro­ dno slabije, a oni kojima se sudi jači. U konfederacijama, zakonodavac treba neprestano da radi na tome da sudovima dade mesto slično onome koje oni imaju u naroda koji nisu podelili suverenitet; drugim rečima, njegovi najpostojaniji napori 32 Evo jednog znamenitog primera, koji navodi Story (str. 508). Koledž u Darmautu, u državi Nju-Hemšir, osnovan je na temelju jedne povelje izdate izvesnim pojedincima pre američke revolucije. Na osnovu te povelje, njegova uprava činila je, po američkom izrazu, korporaciju. Zakonodavno telo Nju-Hemšira našlo je za uputno da izmeni odredbe prvobitne povelje i prenelo je na novu upravu sva prava, privilegije i ovlašćenja koja su proizlazila iz rečene povelje. Bivša uprava se suprotstavila i obratila saveznom sudu, koji joj je dao za pravo, budući da je prvobitna povelja bila istinski ugovor između države i koncesionara, te novi zakon nije mogao izmeniti odredbe te povelje a da ne naruši prava stečena na osnovu ugovora, čime se, sledstveno, krši član 1, odeljak X ustava Sjedinjenih Država.

128

treba da teže tome da savezno pravosuđe predstavlja naciju, a onaj kome se sudi neki pojedinačni interes. Svaka vlada, ma kakve prirode bila, ima potrebu da dejstvuje na građane da bi ih prisilila da izvršavaju svoje obaveze prema njoj; ima potrebu da dejstvuje protiv njih da bi se odbranila od njihovih napada. Što se tiče neposrednog dejstva vlade na građane, da bi se ovi prisilili da se povinuju zakonima, ustav Sjedinjenih Država postupio je tako (a to je njegovo remek-delo) da savezni sudovi, postupajući u ime tih zakona, uvek imaju posla samo s pojedincima. Pošto se, naime, izjavilo da konfederacija čini jedan jedini narod u delokrugu označe­ nom ustavom, iz tog je proizilazilo da vlada stvorena tim ustavom i dejstvujući u njegovim granicama, ima sva prava jedne nacionalne vlade, među kojima je glavno pravo da svoje naloge bez posrednika upućuje običnom građaninu. Kad je, dakle, Unija naredila ubiranje nekog poreza, na primer, nije morala da se obraća saveznim državama da ga ubiraju, nego svakom američkom građaninu, već prema njegovom razrezu. Savezno pravosuđe, sa svoje strane, dužno da obezbedi izvrše­ nje tog zakona Unije, imalo je da sudi ne nekoj državi koja bi se tome opirala, već poreskom obvezniku. Kao god i pravoduđa drugih naroda, ono je pred sobom imalo samo pojedinca. Obratite ovde pažnju na to da je Unija sama odabrala protivnika. Odabrala ga je slabog; sasvim je prirodno da on podlegne. Ali kad je Unija, umesto da tuži, dovedena i sama do toga da se brani, poteškoće se uvećavaju. Ustav priznaje državama vlast da propi­ suju zakone. Ti zakoni mogu kršiti prava Unije. Tu onda nužno dolazi do borbe sa suverenitetom države koja je takav zakon propisala. Ostaje onda samo da se među sredstvima dejstvovanja izabere najmanje opa­ sno. To je sredstvo unapred označeno optšim načelima koja sam ranije izložio.33 U takvom pretpostavljenom slučaju može se zamisliti da bi Unija mogla tužiti pojedinačnu državu saveznom sudu, koji bi dotični zakon proglasio ništavim; to bi bio prirodni tok razmišljanja. Ali na taj način savezno pravosuđe neposredno bi se suočilo sa jednom državom, a to se htelo izbeći koliko god je moguće. Amerikanci su smatrali da je gotovo nemoguće da neki nov zakon pri svom izvršenju ne povredi neki pojedinačni interes. Na takav se pojedinačni interes oslanjaju tvorci saveznog ustava, da bi se napala neka zakonska mera na koju bi se Unija mogla žaliti. Zaštita se nudi tome pojedinačnom interesu. Uzmimo da jedna država proda neko zemljište kakvoj kompaniji; godinu dana kasnije neki nov zakon odluči drugačije o tome istom zemljištu i time prekrši onaj deo ustava koji zabranjuje da se menjaju prava stečena ugovorom. Kad se lice koje je kupilo na osnovu novoga zakona pojavi da bi stupilo u posed, držalac, koji svoja prava pridržava 33 Vidi glavu pod naslovom O pravosudnoj vlasti Sjedinjenih Država.

129

po starom zakonu, tuži ga sudu Unije i postiže da se njegovo pravo proglasi ništavim.34 Tu se, ustvari, savezno pravosuđe nalazi u sukobu sa suverenitetom pojedinačne države; ali ga ono napada tek posredno i povodom jedne pojedinačne primene. Ono tako obara taj zakon u njegovim posledicama, ne u načelu; ne ukida ga, nego ga obesnažuje. Ostajala je još jedna poslednja hipoteza. Svaka država obrazovala je zajednicu koja je imala svoju posebnu egzistenciju i građanska prava; sledstveno tome, mogla je da pokreće postupak pred sudovima, a i da bude predmet pokretanja takvog pos­ tupka. Jedna država mogla je, na primer, da tuži sudu neku drugu državu. U takvom slučaju, za uniju više nije reč o tome da napadne neki pokrajinski zakon, nego da sudi u sporu u kome je jedna država stranka. To je spor kao i svaki drugi; jedino je svojstvo stranaka drukčije. I ovde opet postoji opasnost na koju sam ukazao na početku ove glave; ali sad se ona više ne može izbeći; ona je suštinski svojstvena federativnim ustavima, čiji će rezultat uvek biti da u krilu nacije stvara­ ju toliko moćne pojedince da se pravda protiv njih teško vrši. VISOKI RANG KOJI VRHOVNI SUD ZAUZIM A M EĐ U VISOKIM DRŽAVNIM VLASTIMA

Nijedan narod nije uspostavio tako veliku pravosudnu vlast kao Ameri­ kanci. — Opseg ovlašćenja te vlasti. — Njen politički uticaj. — Mir, pa i sam opstanak Unije zavise od mudrosti sedam saveznih sudija. Pošto se podrobno razmotri organizacija vrhovnog suda i kad se u celini pogledaju data mu ovlašćenja, bez teškoća se otkriva da nikad još ogromnija pravosudna moć nije uspostavljena ni u jednom narodu. Vrhovni sud postavljen je više nego ijedan poznati sud i po prirodi svojih prava i jjo vrsti lica kojima sudi. U svih civilizovanih naroda Evrope vlade su se uvek pokazivale veoma protivne tome da redovnom pravosuđu prepuste da presuđuje u pitanjima koja su se ticala samih vlada. To je protivljenje prirodno tim jače što je vlast apsolutnija. Ukoliko se, naprotiv, sloboda uvećava, krug ovlašćenja sudova stalno se širi; ali nijedna evropska nacija nije nikada još smatrala da bi svako pravosudno pitanje, ma kakvo mu bilo poreklo, moglo biti prepušteno sudijama po opštem pravu. U Americi se primenila baš ta teorija. Vrhovni sud Sjedinjenih Država jedini je sud ćele nacije. Njemu je povereno tumačenje zakona i međudržavnih ugovora; pitanja koja se tiču pomorske trgovine i uopšte sva ona koja su u vezi s međunarodnim pravom isključivo su u njegovoj nadležnosti. Može se čak reći da su njegova ovlašćenja skoro potpuno politička, mada je 34 Vidi Kent’s Commentaries, sv. I, str. 387.

130

njegovo ustrojstvo potpuno pravosudno. Njegova je jedina svrha da obezbedi izvršenje zakona Unije, a Unija reguliše samo odnose vlade sa građanima i nacije sa inostranstvom; međusobne odnose građana ure­ đuje, suverenitet države. Tome prvom uzroku značaja treba dodati ijedan drugi, još krupni­ ji. U evropskim nacijama sudovi sude samo pojedincima; ali za Vrhovni sud Sjedinjenih Država može se reći da on poziva preda se suverene. Kad sudski vratar istupi na stepenike pred sudskim stolom i izgovori ovo malo reči: "Država Njujork protiv države Ohajo", odmah se oseti da tu više nismo u običnoj sudnici. A kad pomislimo da jedna od tih stranaka predstavlja milion ljudi, a druga dva miliona čudimo se odgo­ vornosti koja leži na sedmorici sudija čija će odluka obradovati ili rastužiti tako veliki broj njihovih sugrađana. U rukama sedmorice saveznih sudija neposredno leži mir, prospe­ ritet, pa i sam opstanak Unije. Bez njih je ustav mrtvo slovo na papiru; njima se obraća izvršna vlast da bi se oduprla prekoračenjima zakono­ davnog tela; zakonodavno telo, da se odbrani od nauma izvršne vlasti; Unija, da postigne poslušnost država; države, da odbiju preterane zahteve Unije; javni interes protiv privatnog interesa; duh samoodržanja protiv demokratske nestabilnosti. Ogromna je njihova moć; ali to je moć mnenja. Oni su svemoćni dokle god narod pristaje da se povinuje zakonu; ne mogu više ništa čim ga on prezre. A moć mnenja je moć kojom je najteže služiti se, jer je nemoguće reći gde su joj tačno granice. Često isto tako opasno ostati ipod tih granica koliko i pre­ koračiti ih. Savezne sudije treba da budu ne samo valjani građani, obrazovani i čestiti ljudi, što su osobine nužne svakom sudiji, već u njima treba da se nađe i državnik; oni treba da umeju razabrati duh vremena, suočiti se s preprekama koje se mogu savladati, a okrenuti leđa struji kad bujica preti da odnese sa njima i suverenitet Unije i poslušnost koja se duguje zakonima. Predsednik može da pogreši a da država ne trpi od toga, pošto je dužnost predsednikova ograničena. I kongres može grešiti a da Unija ne propadne, pošto se iznad kongresa nalazi biračko telo, koje mu može promeniti duh time što će mu promeniti članove. Ali ako bi se ikad desilo da se Vrhovni sud sastoji od nepromišlje­ nih ili korumpiranih ljudi, konfederacija bi se morala bojati anarhije ili građanskog rata. Ne treba, uostalom, biti u zabludi, prauzrok opasnosti nije u sastavu tog suda, nego u samoj prirodi federativnih uređenja. Videli smo da nigde nije nužnije snažno uspostaviti pravosudnu vlast nego u narodima koji su u federativnoj zajednici, zato što nigde pojedinačni subjekti koji se mogu boriti protiv ćele zajednice nisu krupniji i većma u stanju da se opru primeni materijalne sile vlasti. 131

A što je nužnije da neka vlast bude jaka to joj treba dati više opsega i nezavisnosti. Što je pak neka vlast opsežnija i nezavisnija to je opasnija njena mogućna zloupotreba. Izvor nevolje nije, dakle, u us­ trojstvu te vlasti, nego u ustrojstvu same države koje iziskuje postojanje takve vlasti.

PO ČEMU JE SAVEZNI USTAV BOLJI OD USTAVA POJEDINAČNIH DR ŽA VA v

Kako se može porediti ustav Unije s ustavom pojedinačnih država. — Sto je ustav Unije bolji, treba osobito pripisati mudrosti saveznih zakonodava­ ca. — Zakonodavstvo Unije manje je zavisno od naroda nego zakonodav­ stvo država. — Izvršna vlast slobodnija je u svojoj sferi. — Pravosudna vlast manje je potčinjena volji većine. — Praktične posledice toga. — Savezni zakonodavci ublažili su opasnosti svojstvene vladavini demokratije; zakonodavci država uvećali su te opasnosti. Savezni ustav bitno se razlikuje od ustava pojedinačnih država po cilju koji sebi postavlja, ali veoma im je blizak po sredstvima za postizanje toga cilja. Cilj vlasti je različit, ali oblici vlasti su isti. U tome posebnom pogledu oni se mogu korisno porediti. Mislim da je savezni ustav bolji od svih ustava pojedinačnih drža­ va. To proizilazi iz više uzroka. Sadašnji ustav Unije donet je posle ustava većine država; moglo se, dakle, koristiti stečeno iskustvo. Uverićemo se ipak da je taj razlog tek drugorazredan, ako pomisli­ mo da se, od uspostavljanja saveznog ustava, američka konfederacija uvećala za jedanaest novih država i da su ove gotovo uvek više povećale nego ublažile mane koje su postojale u ustavima njihovih prethodnica. Glavni uzrok što je savezni ustav bolji jesu same odlike zako­ nodavaca. U doba kada je taj ustav stvaran, činilo se da neposredno preti propast konfederacije; ta propast bila je takoreći svima pred očima. U takvoj krajnjoj nevolji, narod je izabrao ne možda ljude koje je najviše voleo, nego one koje je najviše cenio. Već sam skrenuo pažnju na to da su zakonodavci Unije bili gotovo svi ljudi koji su se odlikovali umom, a još više rodoljubljem. Svi su se oni uzdigli usred jedne društvene krize, za vreme koje je duh slobode imao neprestano da se bori protiv jedne snažne i gospodareće vlasti. Kad se ta borba završila i dok su se, po običaju, raspaljene strasti naroda još bacale u borbu protiv opasnosti koje već odavno nisu više postojale, oni su se zaustavili; bacili su spokojniji i pronicljiviji pogled na otadžbinu; videli su da je jedna konačna revolucija izvršena i da pogibli koji prete narodu u buduće mogu proizaći samo iz zloupo132

trebe slobode. To što su mislili imali su hrabrosti i da kažu, zato što su u dnu srca gajili iskrenu i žarku ljubav upravo prema toj slobodi; usudili su se da progovore o tome da se ona ograniči, zato što su bili sigurni da ne žele da je unište.35 Većina ustava saveznih država određuje mandat predstavničkog doma u trajanju od samo godinu dana, a senata u trajanju od dve godine. Tako članove zakonodavnog tela neprestano i najtešnje obave­ zuju i najsitnije želje njihovih birača. Zakonodavci Unije smatrali su da takva krajnja zavisnost zakono­ davstva izopačava glavne efekte predstavničkog sistema time što u sam narod postavlja ne samo izvor vlasti nego i samu vlast. Oni su povećali trajanje mandata da bi poslaniku ostavili duže korišćenje njegove slobodne volje. Savezni ustav, kao i ustavi država, podelio je zakonodavno telo na dva doma. Ali u saveznim- državama ta dva delà zakonodavstva sastoje se od istorodnih elemenata i po istom načinu izbora. Iz toga je proizašlo da su se strasti i volja većine sa istom lakoćom ispoljile i našle podjednako brzo organ i oruđe i u jednom kao i u drugom domu. To je donošenju zakona dalo silovitiji i nagliji karakter. I po saveznom ustavu oba doma proizilaze iz glasanja naroda; ali uslovi da se bude izabran i način izbora različiti su; ovo zato da bi jedan od dvaju domova — mada, kao i u izvesnih nacija, ne predstavlja drugačije interese nego drugi dom — predstavljao bar jednu višu mudrost. 35 U to doba, slavni Aleksandar Hamilton, jedan od najuticajnijih sastavljača ustava, nije se bojao da objavi sledeće (The Federalist, br. 71): "Znam da ima ljudi kojima bi se svidela samo takva izvršna vlast koja bi se poslušno povinovala željama naroda ili željama zakonodavnog tela; ali čini mi se da takvi imaju vrlo rogobatne pojmove o svrsi svake vlade kao i o pravim sredstvima da se postigne prosperitet zajednice. Da mišljenje naroda, kad je razložno i zrelo, upravlja ponašanjem onih kojima je on poverio svoje poslove, to proizilazi iz uspostavljanja republikanskog ustava; ali republikanska načela ne iziskuju da se prepuštamo i najsitnijoj ćudi narodnih strasti, niti da se smesta povinjujemo svemu na šta masu mogu trenutno podstaći prepredeni ljudi koji laskaju njenim predubeđenjirpa da bi izneverili njene interese. Narod, obično, želi samo da postigne sveopšte dobro, to je istina; ali on se često vara u tom nastojanju. Ako biste mu rekli da on uvek sudi zdravo o sredstvima da se postigne nacionalni prosperitet, njegov zdrav razum odbacio bi takvo laskanje; jer iskustvo ga je naučilo da mu se dešavalo da se prevario; a čuditi se treba što se još i češće ne vara, kad ga toliko saleću lukavstvima paraziti i podlaci, kad mu na sve strane postavljaju klopke toliki pohlepni nikogovići, a svakodnevno ga razočaraju lukav­ stva onih koji uživaju njegovo poverenje, a ne zaslužuju ga, ili onih koji više nastoje da ga steknu nego da ga budu dostojni. Kad su istinski interesi naroda suprotni njegovim željama, dužnost je svih onih kojima je on poverio staranje o tim interesima da se suprotstave zabludi čija je on trenutno žrtva, da bi mu dali vremena da se razabere i da stvari trezveno razmotri. A desilo se više nego jednom da je narod, spasen tako kobnih posledica sopstvenih zabluda, dizao spomenike zahvalnosti ljudima koji su imali tu uzviše­ nu hrabrost da se izlože tome da se narodu ne svide samo zato da bi mu korisno služili."

133

Trebalo je biti u zrelijim godinama da se postane senator, a i izbor je poveren jednoj skupštini koja je već i sama izabrana i malobrojna. Demokratije su prirodno sklone da svu društvenu moć usredsrede u rukama zakonodavnog tela. Pošto je ono vlast koja najneposrednije izvire iz naroda, ona najviše ima u sebi i njegove svemoći. Kod zakono­ davnog tela se, dakle, zapaža jedna uobičajena tendencija da u sebi obuhvati sve vrste moći. Takva koncentracija vlasti škodi osobito dobrom vođenju javnih poslova, a istovremeno je i osnova despotizma većine. Zakonodavci saveznih država često su se prepuštali takvim nagoni­ ma demokratije; zakonodavci Unije uvek su se odvažno borili protiv njih. U saveznim državama izvršna vlast predata je u ruke jednom zvaničniku, koji je prividno postavljen uz zakonodavstvo, ali koji je ustvari samo slepi izvršilac i pasivno oruđe njegove volje. Odakle da on crpe snagu? Iz trajanja svojih funkcija? Obično se imenuje samo na godinu dana. Iz svojih prerogativa? On ih takoreći i nema. Zakonodav­ stvo ga može učiniti nemoćnim time što izvršenje svojih zakona može poveriti naročitim komisijama izbranim iz svoga kruga. Kad bi mu se prohtelo, mogao bi ga takoreći ukinuti time što bi mu uskratio platu. Savezni ustav usredsredio je sva prava izvršne vlasti, kao i svu odgovornost za nju, u jednom jedinom čoveku. On je predsedniku dao četiri godine postojanja; obezbedio mu je, za sve vreme njegove funkci­ je, raspolaganje njegovim prinadležnostima; sačinio mu je ćelu jednu klijentelu i naoružao ga suspenzivnim vetom. Jednom reči, pošto je brižljivo obeležio sferu izvršne vlasti, nastojao je da joj, u toj sferi, dade položaj koliko god je mogućno jak i slobodan. Pravosudna vlast je, od svih vlasti, u ustavima saveznih država ostala najmanje zavisna od zakonodavne. Ipak, u svim državama, zakonodavstvo je ostalo vlasno da određuje plate sudija, što ih neizbežno podređuje njegovom neposrednom uticaju. U nekim državama sudije se imenuju samo na izvesno vreme, što im opet oduzima veliki deo moći i slobode. U nekim drugim viđa se da su zakonodavna i sudska vlast potpuno poistovećene. Senat Njujorka, na primer, predstavlja, za izvesne sporove, najviši sud države. Savezni ustav postarao se, naprotiv, da sudsku vlast odvoji od svake druge. On je, povrh toga, učinio sudije nezavisnim proglasivši njihove plate fiksnim, a njihove funkcije neopozivim. Lako je uočiti praktične posledice tih razlika. Svakom pažljivom posmatraču očevidno je da se poslovi unije beskrajno bolje vode nego posebni poslovi ikoje države. Savezna vlada pravičnija je i umerenija u svom funkcionisanju nego vlade država. Ima više mudrosti u njenim gledištima, više trajnosti i znalačkog kombinovanja u njenim planovima, više umešnosti, doslednosti i čvrstine u izvršenju njenih mera. 134

I malo reči dovoljno je da se rezimira ovaj odeljak. Dve glavne opasnosti ugrožavaju opstanak demokratija: — potpuno potčinjavanje zakonodavne vlasti prohtevima biračkog tela; — koncentracija svih vlasti u zakonodavnoj. Zakonodavci saveznih država pripomogli su razvoju tih opasnosti. Zakonodavci Unije učinili su što su mogli da one ne budu toliko opasne.

ČIME SE SAVEZNI USTAV SJEDINJENIH AMERIČKIH D R ŽA V A RAZLIKUJE OD SVIH DRUG IH SAVEZNIH USTAVA

Američka konfederacija prividno liči na sve konfederacije. — Efekti su međutim drugačiji. — Otuda to potiče. — Cime se ta konfederacija razlikuje od svih drugih. — Američka vlada nije savezna vlada, nego nepotpuna nacionalna vlast. Sjedinjene Američke Države nisu prvi i jedini primer konfederaci­ je. Da i ne govorimo o antičkom svetu, savremena Evropa pružila je više takvih primera. Švajcarska, Germansko Carstvo, Nizozemska repu­ blika bili su i još su konfederacije. Kad proučavamo ustave tih zemalja, •s iznenađenjem zapažamo da su ovlašćenja koja oni daju saveznoj vlasti približno ista kao i ona koja američki ustav dodeljuje vladi Sjedinjenih Država. Kao i ovaj, i oni daju centralnoj vlasti pravo da objavljuje rat i da sklapa mir, da mobiliše ljudstvo i novac, da se stara o opštim potrebama i upravlja opštim interesima nacije. Međutim, u tih raznih naroda savezna vlast ostala je gotovo slaba i nemoćna, dok vlast Unije čvrsto i lako vodi poslove. Štaviše, prva američka Unija nije mogla da opstane zbog preterane slabosti svoje vlade, a ta tako slaba vlada ipak je imala isto tako široka prava kao i sadašnja savezna vlast. Može se čak reći da su, u izvesnom pogledu, njena isključiva ovlašćenja bila čak i veća. Znači da se u sadašnjem ustavu Sjedinjenih Država nalaze neka nova načela, koja isprva ne padaju u oči, ali čiji se uticaj duboko oseća. Taj ustav, koji smo na prvi pogled u iskušenju da poistovetimo sa saveznim ustavima koji su mu prethodili, zasniva se ustvari na jednoj potpuno novoj teoriji, koja će ostati kao veliki izum u političkoj nauci našeg doba. U svim konfederacijama koje su prethodile američkoj iz 1789, narodi koji su u njih sutpali u jednom zajedničkom cilju pristajali su da se povinuju nalozima jedne savezne vlasti, ali su zadržavali pravo da kod sebe naređuju i nadziru izvršenje zakona unije. Američke države koje su se ujedinile 1789. pristale su ne samo da im savezna vlast diktira neke zakone nego i da ona sama obezbeđuje izvršenje svojih zakona. 135

U oba slučaja pravo je isto, različito je samo vršenje prava. Ali ta jedina razlika proizvodi ogromne posledice. U svim konfedraeijama koje su prethodile današnjoj američkoj uniji, savezna vlast, da bi obezbedila svoje potrebe, obraćala se vlastima pojedinačnih država. U slučaju kad se propisana mera nije svidela nekoj od ovih, ova je mogla da odrekne poslušnost. Ako je bila jaka, laćala se oružja; ako je bila slaba, tolerisala je otpor zakonima Unije, premda su postali i njeni, izgovarala se svojom nemoći i pribcgavala sili inercije. Stoga se stalno dešavalo jedno od dvoga: ili je najmoćniji od ujedinjenih naroda, uzimajući u svoje ruke prava savezne vlasti, u njeno ime gospodario nad ostalima;36 ili je savezna vlast ostajala prepuštena sopstvenim snagama, i tad je nastajala anarhija među ujedinjenim državama, a unija je padala u nemoć da dejstvuje.37 U Americi, Unija upravlja ne državama, nego običnim građanima. Kad hoće da uspostavi kakav porez, ne obraća se vlastima Masačusetsa, nego svakom stanovniku Masačusetsa. Nekadašnje savezne vlasti imale su naspram sebe narode, vlast Unije ima naspram sebe pojedince. Ona ne zajmi snagu, nego je crpe iz sebe same. Ima sopstvene upravne službenike, sopstvene sudove, sopstveno pravosudno osoblje i sopstvenu vojsku. Doduše, nacionalni duh, kolektivne strasti, pokrajinska pređubeđenja svake države još neobično teže da umanje opseg tako ustanovlje­ ne savezne vlasti i da stvore središte otpora njenoj volji; ograničena u svom suverenitetu, ona ne može biti onoliko jaka kao onaj ko poseduje potpun suverenitet; ali to je već boljka svojstvena federativnom sistemu. U Americi, svaka država ima mnogo manje prilike i manje je u iskušenju da se opire; a i kad bi joj to palo na um, mogla bi to da učini samo otvoreno kršeći zakone Unije, prekidajući normalno odvijanje pravosuđa, dižući zastavu bune; trebalo bi, jednom reći, da se odjednom odluči na jednu krajnost, što se ljudi dugo kolebaju da učine. U nekadašnjim konfederacijama prava koja su bila data uniji bivala su za nju uzrok ratovanja, a ne moći, pošto su ta prava uvećavala zahteve unije a da joj nisu uvećavala i sredstva da postigne poslušnost. Stoga se gotovo uvek dešavalo da je stvarna slabost saveznih vlasti rasla u direktnoj srazmeri s njihovim nominalnim ovlašćenjima. Nije tako u američkoj Uniji; kao i većina običnih vlada, savezna vlast može da učini sve što joj se daje pravo da vrši. 36 To se videlo kod Grka, pod Filipom, kad je taj vladar preuzeo na sebe da izvrši odluku amfiktionskog veća. To se dogodilo i Nizozemskoj Republici, u kojoj je pokrajina Holandija uvek gospodarila. To se i u naše doba još dešava u Germanskom Savezu. Austrija i Pruska postavile su se kao izvršioci Sabora i u njegovo ime dominiraju nad ćelom konfederacijom. 37 Oduvek je tako bilo u švajcarskoj konfederaciji. — Švajcarska već vekovima ne bi više postojala da nije surevnjivosti između njenih suseda.

136

Ljudski um lakše izumcva stvari nego reći: otud upotreba toliko neodgovarajućih termina i nepotpunih izraza. Više nacija obrazuju stalni savez i uspostave jednu najvišu vlast, koja, bez dejstva na obične građane, kakvo bi imala jedna nacionalna vlada, dejstvuje, međutim, na svaki od ujedinjenih naroda uzet kao celina. Takva vlast, tako različita od svih ostalih, dobija naziv savezne vlasti. Potom otkrivamo jedan oblik društva u kome se više naroda stvarno stapaju u jedan u pogledu izvesnih zajedničkih interesa, a ostaju odvojeni i samo u savezu u pogledu svih ostalih. Tu centralna vlast dejstvuje bez posrednika na građane, upravlja i sudi ona sama, kao što to čine nacionalne vlade, ali dejstvuje tako samo u jednom ograničenom delokrugu. To očevidno nije više savezna vlast, to je nepotpuna nacionalna vlast. Tako je pronađen jedan oblik vlasti koja nije zapravo ni nacionalna ni savezna; ali tu se stalo, a nova reč koja treba da izrazi tu novu stvar još ne postoji. Zato što nisu spoznale tu novu vrstu konfederacije, sve su Unije završile u građanskom ratu, u podvlašćivanju ili u inerciji. Narodima koji su ih obrazovali nedostajalo je, svima, mudrosti da uvide lek svojoj boljci ili hrabrosti da ga primene. Prva američka Unija bila je takođe zapala u iste greške. Ali države koje su u Americi stupile u konfederaciju dugo su, pre no što su stekle nezavisnost, bile u sastavu jednoga istog carstva; one, dakle, nisu bile stekle naviku da potpuno upravljaju same sobom, pa nacionalna predubedenja nisu mogla pustiti duboke korene; jasnijih pogleda u svemu tome nego ostali svet, bile su i međusobno podjedna­ ko jasnih pogleda i tek su slabo osećale strasti koje se obično, u drugih naroda, protive proširivanju savezne vlasti, a protiv takvih strasti borili su se njihovi najodličniji građani. Amerikanci su istovremeno i osetili boljku i odlučno odabrali lek. Ispravili su svoje zakone i spasli zemlju. O PREDNOSTI FEDERATIVNOG SISTEMA UOPŠTE I O NJEGOVOJ OSOBITOJ KORISNOSTI ZA AMERIKU

Sreća i sloboda koju uživaju male nacije. — Moć velikih nacija. — Velika carstva pogoduju razvoju civilizacije. — Snaga je često pnh činilac prospe­ riteta nacija. — Federativnom sistemu svrha je da sjedini prednosti koje narodi crpu i iz veličine i iz malenosti svoje teritorije. — Prednosti koje Sjedinjene Države nalaze u tom sistemu. — Zakon se prilagođava potre­ bama stanovnišn’a, a ne prilagođava se stanovništvo nužnosti zakona. — Aktivnost, progres, ljubav prema slobodi i njeno korišćenje u američkom narodu. — Građanska svest samo je sažetak pokrajinskog rodoljublja. — Stvari i ideje slobodno cirkulišu po teritoriji Sjedinjenih Država. — Unija je slobodna i srečna kao kakva mala nacija, poštovana kao velika. 137

U malim nacijama, oči društva prodiru svud; smisao za poboljšanja spušta se i do najsitnijih podrobnosti; pošto je ambicija nacije umerena zbog njene slabosti, njeni napori i mogućnosti okreću se skoro potpuno ka njenoj unutrašnjoj dobrobiti i ne preti im da se rasipaju na taštu ništavnost slave. Štaviše, pošto su svačije mogućnosti obično ograniče­ ne, i želje su ograničene isto tako. Imovna stanja su osrednja, pa su i društveni položaji približno jednaki; ponašanje ljudi je jednostavno i miroljubivo. Tako, sve u svemu i imajući u vidu različite stupnjeve moralnosti i obrazovanosti, obično u malim nacijama nalazimo više blagostanja i više spokojstva nego u velikima. Kad se desi da se tiranija uspostavi u nekoj maloj naciji, ona je tu nelagodnija nego bilo gde, zato što se, dejstvujući u jednom ograničenijem krugu, prostire na sve u njemu. Nemajući neki veliki predmet na koji bi se okomila, bavi se mnoštvom sitnih; pokazuje se u isti mah i kao nasilje i kao šikaniranje. Iz sveta politike, koji je zapravo njen domen, ona prodire i u privatni život. Posle ponašanja, teži da propisu­ je i ukuse; posle države, hoće da upravlja i porodicama. Ali do toga retko dolazi; sloboda uistinu predstavlja prirodno stanje malih društa­ va. Vlast tu nudi odviše malo mamaca ambiciji, mogućnosti pojedinaca odviše su ograničene da bi se najviše vlast lako koncentrisala u rukama jednog jedinog čoveka. Kad se to i desi, građanima nije teško da se ujedine i da skupnim naporom obore istovremeno i tiranina i tiraniju. Male su nacije, dakle, odvajkada bile kolevka političke slobode. Dešavalo se da je većina njih izgubila tu slobodu uvećavajući se, što dobro pokazuje da je ona zavisila od toga što je narod bio malen, a ne od samog naroda. Svetska istorija ne pruža primer neke velike nacije koja bi bila dugo ostala republika,38 zbog čega se govorilo da je to neostvarljivo. Ja pak mislim da je vrlo nepromišljeno kad čovek hoće da ograniči mogu­ ćno i da sudi o budućnosti, on kome i ono što je stvarno i sadašnje izmiče svakodnevno i koga neprestano iznenađuje nešto neočekivano i u stvarima koje najbolje poznaje. Sa sigurnošću se može reći samo to da će opstanak neke velike republike uvek biti beskrajno ugroženiji nego opstanak male. Sve strasti kobne za republike rastu sa veličinom teritorije, dok se vrline koje im služe kao potpora ne uvećavaju u istoj meri. Ambicija pojedinaca raste zajedno sa moći države; snaga stranaka, sa znatnošću cilja koji sebi postavljaju; ali ljubav prema otadžbini, koja treba da se bori protiv tih rušilačkih strasti, nije veća u velikoj republici nego u maloj. Lako bi čak bilo dokazati da je ona onde manje razvijena i manje snažna. Velika bogatstva i duboka beda, moralna izopačenost, indivudalni egoizam, složenost interesa, sve su to pogibli koje'se skoro uvek rađaju iz veličine države. Mnogo šta od toga ne škodi opstanku 38 republici.

138

Ne govorim ovde o konfederaciji malih republika, nego o velikoj jedinstvenoj

monarhije, ponešto može čak i da doprinosi njenoj trajnosti. U monar­ hijama, uostalom, vlast ima sopstvenu snagu; ona se služi narodom, a ne zavisi od njega; što je narod veći to je vladar snažniji; ali republikan­ ska vlast može da suprotstavi tim opasnostima samo podršku većine. A taj element snage nije moćniji, srazmerno uzev, u nekoj velikoj republi­ ci nego u maloj. Tako, dok sredstva ugrožavanja neprestano rastu po broju i po snazi, snaga otpora ostaje ista. Može se čak reći i da se smanjuje, jer što je narod brojniji i što više duh ljudi i njihovi interesi bivaju različiti po svojoj prirodi to je, sledstveno, teže obrazovati neku kompaktnu većinu. Zapažalo se, uostalom, da ljudske strasti bivaju intenzivnije ne samo usled veličine cilja koji teže da postignu nego i usled mnoštva jedinki koje ih istovremeno osećaju. Nema toga ko se nije osetio većma uzbuđen usred kakve zapaljene gomile sa zajedničkom emocijom nego što bi to bio da ju je osećao usamljen. U velikoj republici političke strasti postaju neodoljive ne samo zato što je cilj kome teže ogroman nego i zato što ih milioni ljudi osećaju na isti način i u istom času. Smemo, dakle, uopšteno reći da ništa nije tako protivno dobrobiti i slobodi ljudi kao što su to velika carstva. Velike države imaju, međutim, i prednosti koje su im svojstvene i koje treba priznati. Kao god što je, u njima, u sirovih priroda, žudnja za vlašću žarka više nego drugde, tako je i ljubav prema slavi razvijenija u nekih duša koje u odobravanju velikog naroda nalaze cilj dostojan napora i kadar da ih takoreći uzvisi iznad njih samih. Misao tu dobija u svemu brži i moćniji podsticaj, ideje cirkulišu slobodnije, metropole su tu kao kakve ogromna intelektualna središta gde se stiču, blistaju i kombinuju sva zračenja ljudskog uma: ta nam činjenica objašnjava zašto velike nacije više unapređuju prosvećenosl i opštu stvar civilizacije nego male nacije. Treba dodati da velika otkrića često iziskuju takav razvoj nacionalne snage za kakav vlada malog naroda nije sposobna; u velikih nacija, vlast ima više opštih ideja, potpunije se oslobađa rutine uobičajenoga i lokalnih egoizama. Ima više nadahnuća u njenim zamislima, više odva­ žnosti u njenom delanju. Unutrašnje blagostanje potpunije je i rasprostranjenije u malih nacija dok se održavaju u miru; ali ratno stanje za njih je pogubnije nego za velike. Kod ovih, udaljenost granica ponekad omogućava većini naroda da vekovima ostane daleko od opasnosti. Za nju je rat više uzrok nelagodnosti nego propasti. U ovim pitanjima, kao i u mnogim drugim, javlja se jedna okolnost koja preteže nad svim ostalim, a to je nužnost. Da ima samo malih nacija, a velikih uopšte ne, čovečanstvo bi začelo bilo slobodnije i srećnije; ali ne može se izbeći da bude velikih nacija. To u svet unosi jedan nov činilac nacionalnog prosperiteta, a to je snaga. Sta vredi što je neki narod uzor blagostanja i slobode, ako je 139

svakodnevno izložen tome da bude opustošen ili porobljen? Šta vredi što je on proizvođač i trgovac, ako neki drugi vlada morima i vedri i oblači na svim pijacama? Male su nacije često u bedi ne zato što su male, nego zato što su slabe; velike prosperiraju ne zato što su velike, nego što su snažne. Snaga je, dakle, za nacije često jedan od prvih uslova sreće i čak i opstanka. Otuda, sem u slučaju kakvih osobitnih okolnosti, mali narodi bivaju na kraju uvek nasilno pripojeni velikim ili im se sami pripoje. Ne znam da postoji žalosniji položaj od položaja naroda koji ne može da se odbrani niti da sam sebi bude dovoljan. Upravo zato da bi spojio razne prednosti što proizilaze iz veličine i iz malenosti nacija stvoren je federativni sistem. Dovoljno je baciti pogled na Sjedinjene Američke Države pa da se zapaze sve dobrobiti što za njih proističu iz usvajanja tog sistema. U velikim centralizovanim nacijama zakonodavac je primoran da zakonima da jednoobrazan karakter, koji se ne slaže sa raznolikošću krajeva i običaja; ne uviđajući nikako osobene slučajeve, on postupa samo po nekim opštim pravilima; ljudi su onda prinuđeni da se prilago­ de nužnostima zakonodavstva, jer zakonodavstvo ne ume da se prilago­ di potrebama i navikama ljudi; a to je krupan uzrok poremećajima i nevoljama. Takva nepogodnost ne postoji u konfederacijama: kongres propi­ suje glavne odluke o društvenom životu; sve podrobnosti prepuštene su pokrajinskim zakonodavstvima. Ne može se ni zamisliti do koje mere takva podela suvereniteta služi dobrobiti svake države koja sačinjava Uniju. U tim malim društvi­ ma, koje ne muči briga da se brane ili uvećavaju, sva snaga društva i sva individualna energija okrenute su unutrašnjim poboljšanjima. Pošto se centralna vlast svake države nalazi uza same građane, svakodnevno je obaveštena o potrebama koje se javljaju: stoga vidimo kako se svake godine sačinjavaju novi planovi, koji se raspravljaju u opštinskim skup­ štinama ili pred zakonodavstvom države, a zatim iznose u štampi i bude zanimanje i revnost građana. Ta potreba za poboljšanjima neprestano pokreće američke republike, a ne stvara pometnju; vlastoljublje tu ustupa mesto ljubavi prema blagostanju, što je vulgarnija, ali manje opasna strast. Sveopšte je rasprostranjeno uverenje u Americi da pos­ tojanje i trajnost republikanskih oblika u Novom svetu zavise od posto­ janja i trajnosti federativnog sistema. Veliki deo nevolja u koje su zapale nove države Južne Ajnerike pripisuje se tu tome što su onde hteli da uspostave velike republike umesto da raspodele suverenitet. Neosporno je, odista, da su se sklonost ka republikanskom uređe­ nju i takva praksa rodile u opštinama i u krilu pokrajinskih skupština. U jednoj maloj naciji, kao što je Konektikat, na primer, gde su proko­ pavanje kakvog kanala ili izgradnja nekog puta velika politička tema, gde država nema da plaća vojsku niti da troši na ratovanje, te ne bi mogla da pruži ni mnogo bogatstva ni mnogo slave onima koji njome upravljaju, ne može se zamisliti ništa prirodnije i primerenije prirodi 140

stvari nego što je republika. A taj isti republikanski duh, ti običaji i navike jednoga slobodnog naroda, pošto su se rodili i razvili u pojedi­ načnim državama, bez teškoća se primenjuju zatim na celinu zemlje. Građanska svest u Uniji i sama je takoreći samo sažetak pokrajinskog rodoljublja. Svaki građanin Sjedinjenih Država prenosi takoreći zani­ manje i staranje za svoju republiku u ljubav prema zajedničkoj otadžbi­ ni. Braneći Uniju on brani rastući prosperitet svog sreza, pravo da upravlja njegovim poslovima i nadu da će postići da se u njemu usvoje takvi planovi za poboljšanja putem kojih će se i on sam obogatiti: a sve su to stvari za koje su ljudi obično osetljiviji nego za opšte interese zemlje i slavu nacije. S druge pak strane, dok je takvo stanovništvo podobnije po svom duhu i običajima da unapređuje takvu jednu veliku republiku, i sam federativni sistem veoma je to olakšao. Konfederacija svih američkih država ne sadrži uobičajene nepogodnosti mnogih ljudskih skupina. Unija jeste velika republika u pogledu prostranstva; ali mogli bismo je u neku ruku prispodobiti kakvoj maloj republici po malom broju poslova kojima se bavi njena vlada. Njene odluke su važne, ali retke. Kako je suverenitet unije skučen i nepotpun, primena tog suvereniteta nije opasna po slobodu. On isto tako ne raspaljuje ni one neumerene žudnje za vlašću i za slavom koje su tako kobne za velike republike. Pošto se tu ne stiče nužno sve u jedno zajedničko središte, ne vide se ni glomazne metropole, ni ogromna bogatstva, ni velika beda, ni iznena­ dne revolucije. Političke strasti, umesto da se za tren razbuktaju kao plameno more širom zemlje, razbijaju se o pojedinačne interese i strasti svake države. Stvari i ideje cirkulišu, međutim, slobodno po Uniji kao da je to jedan jedini i isti narod. Ništa tu ne zaustavlja polet preduzimljivosti. Vlada priziva sebi talente i znanja. A u granicama Unije vlada spokojan mir kao u kakvoj zemlji potčinjenoj jednom istom carstvu; napolju, ona zauzima mesto među najmoćnijim nacijama sveta; spoljnoj trgovini nudi više od osamsto milja obale; i držeći u ruci ključeve čitavog jednog sveta, pribavlja svojoj zastavi poštovanje i po najudaljenijim morima. Unija je slobodna i srećna kao kakva mala nacija, slavna i snažna kao velika. ZBOG ČEGA FEDERATIVNI SISTEM NIJE DOSTUPAN SVIM NA RO DIM A I ŠTA JE OMOGUĆILO ANGLOAMERIKANCIMA D A GA USVOJE

U svakom federativnom sistemu ima njemu svojstvenih mana, koje zako­ nodavac ne može otkloniti. — Složenost svakog federativnog sistema. — On iziskuje od građana svakodnevnu primenu rasuđivanja. — Praktično poznavanje pitanja političkog uređenja među Amerikancima. — Relativ­ na slabost vlasti Unije, druga mana svojsh’ena federativnom sistemu. — Amerikanci su je učinili manje ozbiljnom, ali nisu mogli da je otklone. — 141

Suverenitet pojedinačnih država slabiji prividno, a tiskari jači od suvereni­ teta Unije. — Zašto. — Kod naroda u konfederaciji mora biti, dakle, da postoje prirodni uzroci jedinst\’a, nezavisno od zakona. — Koji su ti razlozi kod Angloamerikanaca. — Mejn i Džordžija, međusobno udaljeni 1.500 km, prirodnije su ujedinjeni nego Normandija i Bretanja. — O tome kako je rat glavna opasnost za konfederacije. — To dokazuje primer Sjedinjenih Država. — Uniji ne prete veliki ratovi. — Zašto. — Kojim bi se opasnostima izložili evropski narodi kad bi usvojili federativni sistem Amerikanaca. Zakonodavac ponekad uspcva, posle hiljadu napora, da dejstvuje nekim neposrednim uticajcm na sudbinu nacije, i onda se slavi njegova genijalnost, dok često geografski položaj zemlje, u pogledu kojeg on ne može ništa, stanje društva kakvo se stvorilo bez njegovog učešća, običa­ ji i ideje čije mu je poreklo neznano, neka polazna tačka koju ne poznaje, izazivaju u društvu neka neodoljiva kretanja protiv kojih se on uzalud bori i koja i njega nose sobom. Zakonodavac liči na čoveka koji ocrtava sebi putanju po morskoj pučini. Može on upravljati brodom koji ga nosi, ali ne može mu promeniti građu, stvarati vetrove ni sprečili okean da mu se ne talasa pod nogama. Prikazao sam kakve prednosti Amerikanci koriste od federativnog sistema. Ostaje mi da objasnim šta im je omogućilo da usvoje taj sistem; jer nije svim narodima dato da uživaju njegove blagodeti. U federativnom sistemu nailazimo na uzgredne mane koje proizilaze iz zakona; njih zakonodavac može ispraviti. Nailazimo i na druge, koje su svojstvene sistemu, te ih narodi koji ga usvoje ne mogu otkloni­ ti. Treba, dakle, da ti narodi u sebi nađu snagu nužnu da podnesu prirodne nesavršenosti svog uređenja. Među manama svojstvenim svakom federativnom sistemu najvidlji­ vija je složenost sredstava kojima se on služi. Taj sistem nužno sučelja­ va dva suvereniteta. Zakonodavac uspeva da funkcionisanje ta dva suvereniteta bude jednostavno i ravnomerno koliko god je to moguće i može da ih oba obuhvati u jasno omeđene sfere delanja; ali on ne može učiniti da oni budu samo jedan niti da spreči da se u nekim tačkama ne dotiču. Federativni sistem počiva, dakle, ma šta se činilo, na jednoj slože­ noj teoriji, čija primena iziskuje od građana da se svakodnevno služe moćima svog razuma. Obično samo jednostavna shvatanja ovladaju mnenjem naroda. I neka pogrešna, ali jasna i precizna ideja biće u svetu uvek moćnija od istinite, ali složene ideje. Stoga stranke, koje su kao kakve male nacije u velikoj, uvek hitaju da usvoje kao simbol kakav naziv ili načelo, koji često tek vrlo nepotpuno predstavljaju cilj kome teže i sredstva kojim; se služe, ali bez kojih ne bi mogle postojati niti delati. Uređenja koj 142

počivaju na jednoj jedinoj ideji ili raspoloženju koji se lako đefinišu možda nisu najbolja, ali su začelo najsnažnija i najtrajnija. Kad se ispituje ustav Sjedinjenih Država, najsavršeniji od svih poznatih federativnih ustava, čovek se, naprotiv, prestravi od toga koliko mnoštvo znanja i koliko rasuđivanja taj ustav pretpostavlja u onih kojima on treba da upravlja. Uređenje Unije počiva, gotovo ćelo, na zakonskim fikcijama. Unija je jedna idealna nacija, koja postoji takoreći samo u zamisli i kojoj samo um otkriva prostiranje i granice. Pošto se dobro shvati opšta teorija, ostaju teškoće u primeni; one su bezbrojne, jer je suverenitet Unije toliko isprepleten sa suverenite­ tom država da je na prvi pogled nemogućno zapaziti im granice. Sve je konvencija i veštačko u takvom uređenju, pa ono može odgovarati samo narodu koji je odavno navikao da sam upravlja svojim poslovima i u kome je politička obaveštenost doprla i do najnižih slojeva društva. Ni u čemu se nikad nisam više divio zdravom razumu i praktičnoj inteligenciji Amerikanaca nego u tome kako izlaze nakraj sa bezbroj­ nim teškoćama koje proizilaze iz njihovog saveznog ustava. Gotovo nikad nisam sreo u Americi čoveka iz naroda koji ne bi, s iznenađuju­ ćom lakoćom, razlučio obaveze iz zakona kongresa od obaveza što potiču iz zakona njegove države i koji, pošto bi razlučio ono što spada u opšte nadležnosti Unije od onoga što uređuje lokalno zakonodavstvo, ne bi umeo označiti tačku od koje počinje nadležnost saveznih sudova i granicu na kojoj se zaustavlja nadležnost sudova njegove države. Ustav Sjedinjenih Država liči na one lepe tvorevine ljudske delatnosti koje ovenčavaju slavom i nagrađuju bogatstvom one koji ih izumeju, ali ostaju jalove u tuđim rukama. To se pokazalo u Meksiku u naše doba. Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloame­ rikanaca.39 Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovreme­ no da prenesu i duh koji mu uliva život. Desilo se, dakle, da su se neprestano zapetljavali u mehanizmu svoje dvostruke vlasti. Suvereni­ tet njihovih pojedinačnih država i suverenitet unije, prevazilazeći delokrug koji im je obeležio ustav, svakodnevno su zadirali jedan u drugi. I sada još, Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. Druga i najpogubnija od svih mana koje smatram svojstvenim samom federativnom sistemu jeste relativna slabost vlasti unije. Načelo na kome počivaju sve konfederacije jeste raspodela suvere­ niteta. Zakonodavci čine tu raspodelu malo vidljivom; oni je čak za neko vreme sklanjaju od pogleda, ali ne mogu postići da ona ne postoji. No raspodeljen suverenitet uvek će biti slabiji od potpunog suvere­ niteta. 39 Vidi meksički ustav iz 1824.

143

U prikazu ustava Sjedinjenih Država videli smo s kakvim su ume­ ćem Amerikanci, premda zatvarajući vlast Unije u ograničeni delokrug savezne vlasti, ipak uspeli da joj dadu privid, a do izvesne mere i snagu jedne nacionalne vlasti. Postupivši tako, zakonodavci Unije umanjili su prirodnu opasnost konfederacije; ali nisu mogli potpuno da je uklone. Američka vlada, kaže se, ne obraća se saveznim državama: ona svoje naloge upućuje neposredno građanima i pojedinačno ih potčinjava zajedničkoj volji. Ali ako bi savezni zakon jako povredio interese i predubeđenja neke države, ne bi li se trebalo bojati da bi se svaki građanin te države smatrao zainteresovanim za stvar čoveka koji odbija da se povinuje? Kad bi se tako svi građani te države osetili istovremeno i podjednako pogođeni od vlasti Unije, uzalud bi savezna vlast nastojala da ih izoluje da bi ih savladala: oni bi nagonski osetili da treba da se ujedine da bi se odbranili i našli bi za to jednu već spremnu organizaciju u delu suvere­ niteta koji je ostavljen njihovoj državi. Fikcija bi tad iščezla i ustupila bi mesto stvarnosti, pa bi se mogla videti organizovana snaga jednog delà teritorije u borbi sa centralnom vlašću. Isto to mogu reći i o saveznom pravosuđu. Kad bi, u kakvom pojedinačnom sporu, sudovi Unije prekršili kakav važan zakon neke države, borba bi, premda neispoljena, ali ipak stvarna, bila između povređene države, koju bi predstavljao jedan njen građanin, i Unije, koju bi predstavljali njeni sudovi.40 Treba imati zbilja premalo životnog iskustva pa zamišljati, ako smo ljudskim strastima ostavili neku mogućnost da se zadovolje, da ćemo uvek, uz pomoć zakonskih fikcija, moći sprečiti ljude da tu mogućnost zapaze i da se njome posluže. Mada su borbu između ta dva suvereniteta učinili manje verovatnom, američki zakonodavci nisu joj, dakle, otklonili uzroke. Može se čak otići i dalje i reći da oni nisu mogli da u slučaju sukoba obezbede prevagu saveznoj vlasti. Oni su Uniji dali novca i vojnika, ali su države sačuvale ljubav i predrasude naroda. Suverenitet Unije apstraktno je biće, koje se vezuje samo za mali broj spoljnih stvari. Suverenitet država čulno je opipljiv; on se lako shvata; u svakom trenutku vidi se da dejstvuje. Onaj je nov, ovaj se rodio zajedno s narodom. 40 Primer: Ustav je Uniji dao pravo da naredi da se za njen račun prodadu nepoçednuta zemljišta. Pretpostavimo da Ohajo polaže isto pravo u pogledu zemljišta koja su u njegovim granicama, obrazlažući da se u ustavu mislilo samo na teritorije koje još nisu potpadale pod nadležnost nijedne savezne države, pa sledstveno on sam želi da ga proda. Pravosudno pitanje postavilo bi se, istina, između kupaca čije vlasništvo potiče od Unije i kupaca čije vlasništvo potiče od savezne države, a ne između Unije i Ohaja. Ali ako bi sud Sjedinjenih Država naredio da se savezni kupac uvede u posed, a sudovi Ohaja ostavili u posedu protivnu stranku, šta bi onda bilo sa zakonskom fikcijom?

144

Suverenitet Unije veštačko je delo. Suverenitet država je prirodan; on postoji sam po sebi, bez napora, kao što postoji autoritet oca u porodici. Suverenitet Unije tiče se ljudi samo u nekim krupnim interesima; on predstavlja jednu ogromnu, daleku otadžbinu, jedno nejasno i neo­ dređeno osećanjc. Suverenitet države obavija takoreći svakog građanina i bavi se njime svakodnevno u raznim pojedinostima. On se stara o obezbeđenju njegove imovine, njegove slobode, njegovog života; on u svakom trenutku utiče na njegovo blagostanje ili na njegovu bedu. Suverenitet države podupiru uspomene, navike, lokalne predrasude, pokrajinski i porodični egoizam; jednom reči sve ono što nagon rodo­ ljublja čini tako snažnim u čovekovom srcu. Kako sumnjati u njegove prednosti. Pošto zakonodavci ne mogu sprečiti da između ta dva suvereniteta koja federativni sistem suočava ne dođe do opasnih kolizija, potrebno je da se njihovim naporima da narode u konfederaciji odvrate da međusobno ne zarate pridruže osobite miroljubive sklonosti naroda. Iz toga proizilazi da pakt o federaciji ne bi mogao biti dugog veka kad ne bi, u narodima na koje se primenjuje, nailazio na izvestan broj uslova za jedinstvo, koji im taj zajednički život čine lakim i olakšavaju zadatak vlasti. Tako federativnom sistemu, da bi uspeo, nisu potrebni samo dobri zakoni, treba i okolnosti da mu pogoduju. Svi narodi koje smo dosad videli da su se udružili u federacije imali su izvestan broj zajedničkih interesa, koje su stvarali kao nekave intelektualne veze u tom udruživanju. Ali osim materijalnih interesa, čovek ima i ideja i osećanja. Da bi jedna konfederacija dugo opstala, isto je toliko nužno da postoji homo­ genost u civilizaciji koliko i u potrebama raznih naroda koji je sačinja­ vaju. Između civilizacije kantona Vo i civilizacije kantona Uri postoji razlika kao između XIX i XV veka: stoga švajcarska nikad nije imala uistinu savezne vlasti. Unija između raznih njenih kantona postoji samo na geografskoj karti; to bi se dobro zapazilo kad bi centralna vlast htela da primeni iste zakone na ćelu teritoriju. Postoji jedna stvar koja u Sjedinjenim Državama divno olakšava postojanje savezne vlasti. Države u njihovom sastavu imaju ne samo približno istovetne interese, isto poreklo i isti jezik nego i isti stupanj civilizacije; što gotovo uvek olakšava međusobnu saglasnost. Ne znam ima li u Evropi i najmanje nacije da ne pokazuje manju homogenost u raznim svojim delovima nego američki narod, čija je teritorija velika koliko polovina Evrope. Od države Mejn do države Džordžije razdaljina je oko 1.500 km. Međutim, manja je razlika između civilizacije Mejna i civilizacije Džor­ džije nego između Normandije i Bretanjc. Mejn i Džordžija, na dva kraja jedne prostrane zemlje, prirodno nalaze, dakle, više stvarne lako­ 145

će da obrazuju jednu konfederaciju nego Normandija i Bretanja, koje razdvaja tek jedan potok. Tim pojedinostima koje su američkim zakonodavcima pružali obi­ čaji i navike naroda dodavale su se i druge, koje su proizilazile iz geografskog položaja zemlje. Poglavito ovima drugim treba pripisati usvajanje i održavanje federativnog sistema. Najznačajniji čin od svih koji mogu obeležiti život jednog naroda jeste rat. U ratu narod dejstvuje kao jedan jedini pojedinac prema stranim narodima: on se bori za samo svoje postojanje. Dokle god je reč smo o tome da se sačuva mir u zemlji i da se unapredi njeno blagostanje, dotle veština u vladanju, razum kod građa­ na i izvesna prirodna privrženost koju ljudi gotovo uvek gaje prema otadžbini lako mogu biti dovoljni; ali da bi nacija bila u stanju da vodi kakav veliki rat, građani treba sebi da nametnu mnogobrojne i mučne žrtve. Verovati da će jedan veliki broj ljudi biti kadar da se sam od sebe potčini takvim društvenim zahtevima znači vrlo slabo poznavati ljude. Otuda su svi narodi koji su imali da vode velike ratove bili prinu­ đeni, gotovo i protiv svoje volje, da uvećaju snagu vlasti. Oni koji nisu u tome uspeli bili su poraženi. Dug rat stavlja nacije skoro uvek pred tu žalosnu alternativu da ih poraz izloži uništenju ili pobeda despotizmu. Obično se, dakle, u ratu obelodanjuje, najvidljivije i najopasnije, slabost neke vlasti; a pokazao sam da je mana svojstvena federalnim vlastima to što su vrlo slabe. U federativnim sistemima ne samo da nema upravne centralizacije niti ičega što bi se tome približavalo nego i sama centralizacija vlasti postoji tek nepotpuno, što je uvek krupan uzrok slabosti kad se treba braniti od naroda kod kojih je ta centralizacija potpuna. I u saveznom ustavu Sjedinjenih Država, po kome centralna vlast raspolaže sa više stvarnih moći nego i u jednom drugom sličnom ustavu, ta se mana još vrlo jako oseća. Jedan jedini primer omogućiće čitaocu da prosudi. Ustav daje kongresu pravo da pozove miliciju saveznih država u aktivnu službu kad se radi o tome da se uguši kakva pobuna ili da se odbije spoljni napad; drugi jedan član kaže da je u tome slučaju predsednik Sjedinjenih Država vrhovni zapovednik milicije. Prilikom rata 1812. predsednik je naredio milicijama severnih država da posednu granice; Konektikat i Masačusets, čije je interese rat pogađao, odbili su da pošalju svoje kontingente. Ustav, prigovorili su oni, ovlašćuje saveznu vlast da se posluži milicijama u slučaju ustanka i spoljnog napada; a u sadašnjem slučaju nema ni pobune ni spoljnog napada. Dodali su da isti ustav koji Uniji daje pravo da pozove miliciju u aktivnu službu ostavlja državama pravo da imenuju oficire; iz toga sledi, po njima, da čak ni u ratu, nijedan oficir Unije nema pravo da komanduje milicijama izuzev predsednika lično. A u pitanju je bilo da se služi u vojsci kojom je komandovao neko drugi a ne on. 146

Te apsurdne i destruktivne doktrine potvrdili su ne samo guverneri i zakonodavna tela nego i sudovi tih dveju država; a savezna vlast bila je primorana da drugđe potraži vojsku koja joj je nedostajala.41 Otkuda onda to da se američka Unija, ma koliko inače zaštićena relativnim savršenstvom svojih zakona, ne raspadne u nekom velikom ratu? Otuda što joj veliki ratovi ne prete. U središtu jednog velikog kontinenta, po kome se ljudska delatnost može bezgranično širiti, Unija je skoro isto toliko izolovana od sveta kao i da je sa svih strana okružena okeanom. Kanada broji samo milion stanovnika; njeno se stanovništvo deli na dve neprijateljske nacije. Surova klima ograničava prostiranje njene teritorije i po šest meseci zatvara njene luke. Od Kanade do Meksičkog zaliva nailazimo još na nekoliko divljih plemena, upola uništenih, koje šest hiljada vojnika potiskuje pred sobom. Na jugu se Unija u jednoj tački dodiruje sa Meksikom; odande će verovatno jednog dana doći veliki ratovi. Ali slab napredak civilizacije, iskvaren moral i beda zadugo će još sprečavati Meksiko da zauzme neko visoko mesto među nacijama. Što se pak tiče evropskih sila, njihova udaljenost čini ih malo opasnim.0 Velika sreća za Sjedinjene Države nije, dakle, što su pronašle takav savezni ustav koji bi im omogućio da podnesu velike ratove, nego što im je položaj takav da ne moraju da se boje takvih ratova. Niko ne može ceniti više nego ja prednosti federativnog sistema. Ja u njemu vidim jednu od najmoćnijih kombinacija u prilog ljudskog prosperiteta i slobode. Zavidim sudbini nacija kojima je bilo mogućno da ga usvoje. Ali ne mogu ipak da verujem da narodi i konfederaciji mogu dugo i ravnopravno da se bore protiv neke nacije u kojoj bi vlast bila centralizovana. Narod koji bi u prisustvu velikih evropskih vojničkih monarhija raspodelio svoj suverenitet samim tim činom odrekao bi se, čini mi se, svoje vlasti, a možda i svog postojanja i svog imena. Divan li je položaj Novoga sveta, kad čovek tu još nema neprijate­ lja, do ako će sam sebi biti neprijatelj! Da bude srećan i slobodan, dovoljno je da to hoće.

41 K ent’s Commentaries, sv. I, str. 244. Treba obratiti pažnju da sam navedeni primer uzeo iz vremena posle uspostavljanja sadašnjeg ustava. Da sam se hteo vratiti u doba prvobitne konfederacije, ukazao bih na još ubedljivije slučajeve. Tada je u naciji vladalo istinsko oduševljenje; revoluciju je predstavljao izuzetno popularan čovek, pa ipak, u to doba, kongres nije raspolagao uistinu ničim. Svakog časa nedostajalo mu je ljudstva i novca; propadalo je izvršenje i najbolje zamišljenih planova, a Uniju, koja je uvek bila na ivici propasti, spasla je mnogo više slabost njenih neprijatelja nego njena sopstvena snaga.

147

Drugi deo

Do sada sam razmotrio institucije, dao pregled pisanih zakona, slikao sadašnje oblike političkog društva u Sjedinjenim Državama. Ali iznad svih institucija i izvan svih oblika postoji jedna suverena moć, moć naroda, koja institucije i oblike po svojoj volji ništi ili menja. Ostaje mi da prikažem kako postupa ta moć što gospodari zakoni­ ma; kakvi su joj nagoni, kakve strasti; kakve je potajne sile gone, zadržavaju ili usmeravaju u njenom nezadrživom hodu; kakve posledice proizvodi njena svemoć i kakva joj budućnost predstoji.

151

GLAVA I PO ČEM U SE M OŽE REĆI D A U SJEDINJENIM DRŽA VA M A U STROGOM SMISLU REĆI NARO D VLADA

U Americi narod imenuje onoga koji propisuje zakon i onog ko ga izvršava; on sam obrazuje porotu koja kažnjava kršenje zakona. Usta­ nove su demokratske ne samo u načelu nego i u svim razradama načela; tako, narod neposredno imenuje svoje predstavnike i bira ih obično svake godine, da bi ih potpunije držao u zavisnosti. Upravlja, dakle, stvarno narod, i mada je oblik vlasti predstavnički, očevidno je da mišljenja, predrasude, interesi, pa čak i strasti naroda ne mogu nailaziti na trajne prepreke koje bi ih sprečavale da se ispolje u svakodnevnom upravljanju društvom. U Sjedinjenim Državama, kao i u svim zemljama gde narod vlada, većina upravlja u ime naroda. Ta većina sastoji se poglavito od smirenih građana, koji, bilo po sklonosti, bilo iz interesa, iskreno žele dobrobit zemlje. Oko njih neprestano agituju stranke, koje nastoje da ih privuku u svoj krug i da u njima nađu oslonca.

152

GLAVA II O STRANKAMA U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Treba uočiti jednu krupnu razliku između stranaka. — Sranke su međuso­ bno kao suparničke nacije. — Stranke u pravom smislu reci. — Razlika između velikih i malih stranaka. — U kakva se vremena one rađaju. — Njihova različita svojsrna. — Amerika je imala velikih stranaka. — Nema ih više. — Federalisti. — Republikanci. — Poraz federalista. — Teškoće da se sh’araju stranke u Sjedinjenim Državama. — Sta se čini da bi se stvorile. — Aristokratsko ili demokratsko svojstvo koje se nalazi u svim strankama. — Borba generala Džeksona protiv Banke. Moram prvo da ustanovim jednu krupnu razliku između stranaka. Ima tako prostranih zemalja da raznoliko stanovništvo koje u njima živi, mada okupljeno pod istim suverenitetom, ima suprotstavlje­ ne interese, iz kojih se rađaju stalne suprotnosti. Različiti delovi istoga naroda ne obrazuju tada stranke u pravom smislu reči, nego odelite nacije; te ako se desi da dođe do građanskog rata, postoji sukob između suparničkih naroda pre nego borba između stranaka. Ali kad se građani međusobno razlikuju u pitanjima koja se jedna­ ko tiču svih delova zemlje, kao što su, na primer, opšta načela vladanja, onda vidimo da se rađa ono'što ću nazvati uistinu strankama. Stranke su zlo svojstveno slobodnim uređenjima; ali one nemaju u svako doba isto svojstvo i iste nagone. Naiđu vremena kad nacije osećaju da ih muče tako krupne boljke da dolaze na misao o potpunoj promeni političkog uređenja. Ima i drugačijih vremena, kad je zlo još dublje i kad je i samo društveno uređenje dovedeno u pitanje. To je doba velikih revolucija i velikih stranaka. Između takvih vekova nereda i nevolja nailazimo i na drukčija, kad se društva odmaraju a ljudski rod kao da može da predahne. Ali to je uistinu samo privid: vreme se ne zaustavlja u svom toku, ni za narode kao ni za ljude; i jedni i drugi svakog dana koračaju ka budućnosti koju ne znaju; a kad verujemo da stoje u mestu, to samo znači da ne opažamo njihovo kretanje. Svet tada ipak korača, a čini se nepokretan onima koji trče. No kako god bilo, nastupe razdoblja kad su promene što se zbivaju u političkom ustrojstvu i društvenom stanju naroda tako spore i tako 153

neosetne da ljudi pomisle da su dospeli do nekog konačnog stanja; ljudski um veruje tada da je čvrsto postavljen na izvesne osnove i ne upravlja pogled dalje od određenog vidokruga. To je doba sitnih zapleta i malih stranaka. One političke stranke koje nazivam velikim jesu one koje više drže do načela nego do njihovih konsekvenca, do opštih pojmova a ne do pojedinačnih slučajeva, do ideja a ne do ljudi. Takve stranke imaju obično blagorodnije crte, plemenitije strasti, stvarnija ubeđenja, otvore­ nije i odvažnije držanje nego druge. Posebni interesi, koji uvek igraju najvažniju ulogu u političkim strastima, veštije se tu kriju pod plaštom opšteg interesa; ponekad uspevaju čak da se sakriju od pogleda i onih koje nadahnjuju i pokreću na delanje. Male stranke, naprotiv, obično su bez političke vere. Kako ne osećaju da ih uzvisuju i nose veliki ciljevi, narav im je prožeta sebičnošću, koja izbija na videlo u svakom njihovom postupku. Uvek padaju u vatru bez poleta; jezik im je oštar, ali korak bojažljiv i nesiguran. Sredstva kojima se služe bedna su kao i cilj koji sebi postavljaju. Otud, kad nastupi zatišje posle kakve žestoke revolucije, velikih ljudi kao da je odjednom nestalo, a duše kao da se zatvaraju u sebe. Velike stranke potresaju društvo, male ga uskomešavaju; one ga razdiru, a ove izopačuju; one ga katkad spasu uzdrmavajući ga, ove ga uvek jalovo mute. Amerika je imala velikih stranaka; danas one više ne postoje; s njima je ona mnogo dobila u pogledu sreće, ali ne i u pogledu morala. Kad se rat za nezavisnost završio, pa je valjalo postaviti temelje nove vlasti, nacija se podelila na dva shvatanja. Ta su shvalanja stara koliko i svet i nalazimo ih u raznim oblicima i pod raznim nazivima u svim slobodnim društvima. Jedno je htelo da ograniči vlast naroda, drugo da je neograničeno proširi. Borba između ta dva shvatanja nikad kod Amerikanaca nije dospela do onakve žestine kakva se često ispoljavala drugde. Obe su stranke u Americi bile saglasne u najbitnijim pitanjima. Nijedna od njih, da bi pobedila, nije imala potrebe da sruši dotadašnji poredak niti da izvrši prevrat u čitavom stanju društva. Za pobedu načela ove ili one stranke nije se, prema tome, vezivao velik broj individualnih egzistencija. Ali ticalo se prvorazrednih nematerijalnih interesa, kao što je ljubav prema jednakosti i nezavisnosti. To je bilo dovoljno da se raspale žestoke strasti. Stranka koja je htela da ograniči vlast naroda nastojala je naročito da svoje doktrine primeni na ustav Unije, po čemu je dobila naziv federalna. Druga, koja se prikazivala isključivom Ijubiteljkom slobode, nazva­ la se republikanskom. Amerika je zemlja demokratije. Federalisti su, dakle, uvek bili u manjini; ali oni su u svojim redovima imali gotovo sve velike ljude koje je rodio rat za nezavisnost, pa je njihova moralna moć'bila vrlo velika. 154

Propast prve konfederacije izazvala je u narodu strah da će se pasti u anarhiju, i federalisti su iskoristili to prolazno raspoloženje. Desetakdvanaest godina upravljali su*oni poslovima i uspeli su da primene, ne sva svoja načela, ali bar neke od njih; jer suprotna struja bivala je iz dana u dan odviše silna da bi se usudili na borbu protiv nje. Republikanci su se najzad 1801. dokopali vlasti.Za predsednika je izabran Tomas Džeferson; on im je donco potporu svoga slavnog imena, velikog dara i ogromne popularnosti. Federalisti su se uvek održavali veštačkim sredstvima i dovijali se nalazeći trenutne izlaze; na vlast su ih bile dovele vrline ili darovitost njihovih voda i srećne okolnosti. Kad su na vlast dospeli republikanci, protivničku stranku kao da je potopila iznenadna poplava. Ogromna većina izjasnila se protiv nje, i ona se odjedanput našla u tolikoj manjini da je smesta izgubila svaku nadu. Od tog časa, republikanska, ili demokratska stranka koračala je iz pobede u pobedu i zavladala je celim društvom. Osećajući se poraženi, bez podrške i osamljeni usred nacije, fede­ ralisti su se podelili; jedni su se pridružili pobednicima; drugi su spustili zastavu i promenili ime. Već podosta godina oni su potpuno prestali postojati kao stranka. Kratkotrajna vlast federalista po mome je mišljenju jedan od najsrećnijih događaja koji su propratili rađanje velike američke nacije. Federalisti su se borili protiv neodoljive sklonosti svoga veka i svoje zemlje. Koliko god bile dobre ili loše njihove teorije, one su imale tu manu što su bile neprimcnljive u potpunosti na društvo koje su oni hteli da urede; ono što je došlo sa Džefersonom dogodilo bi se ranije ili kasnije. Ali vlast federalista dala je novoj republici bar vremena da se utemelji i omogućila joj da kasnije bez štete podnese brzi razvoj doktrina protiv kojih su se oni borili. Velik broj njihovih načela na kraju je, uostalom, ušao u simbole njihovih protivnika, a savezni ustav, koji traje i u naše doba, trajni je spomenik njihovom rodoljublju i njihovoj mudrosti. Tako se, dakle, u naše dane ne zapažaju velike političke stranke u Sjedinjenim Državama. Nailazimo onde, doduše, na stranke koje ugro­ žavaju budućnost Unije; ali nema ih takvih da bi se obarale na sadašnji oblik vlasti ili na opšte kretanje društva. Stranke koje ugrožavaju Uniju počivaju ne na načelima, nego na materijalnim interesima. Ti interesi uspostavljaju u raznim pokrajinama jednoga tako ogromnog sveta pre suparničke nacije nego stranke. Tako smo nedavno videli kako Sever podržava sistem trgovinskih ograničenja, a Jug se bori za slobodnu trgovinu, iz prostog razloga što je Sever industrijski deo, a Jug zemljo­ radnički, i što sistem ograničenja dejstvuje u korist jednoga, a na štetu drugog. U odsustvu velikih stranaka, u Sjedinjenim Državama vrve male stranke, a javno mnenje beskonačno se deli na pojedinačnim pitanjima. Ne može se ni zamisliti koliko se ljudi trude da stvore stranke; to nije 155

lak posao u naše doba. U Sjedinjenim Državama nema verske mržnje, jer religija uživa sveopšte poštovanje, a nijedna sekta ne prevladava; nema klasne mržnje, zato što je narod sve, i niko se ne usuđuje da se bori protiv njega; najzad, nema javne bede koja bi se mogla zloupotrebiti, pošto materijalno stanje zemlje pruža tako ogromno polje proizvo­ dnji da je dovoljno prepustiti čoveka samom sebi pa da on stvara čuda. Ambiciji je ipak potrebno da uspe stvoriti stranke, jer teško je onoga ko drži vlast oboriti iz jedinog razloga što hoćemo da sednemo na njegovo mesto. Sva veština političara sastoji se u tome da se sazda stranka: političar u Sjedinjenim Državama nastoji najpre da razabere svoj interes i da vidi koji su slični interesi koji bi se mogli grupisati oko njegovog; potom se trudi da otkrije nema li slučajno negde u svetu kakve doktrine ili načela koji bi se mogli zgodno staviti na čelo novog udruženja, da bi ono imalo prava da izađe pred javnost i da se slobodno kreće. To je, što bi se reklo, kao one kraljeve dozvole za objavljivanje, koje su naši dedovi štampali nekad na prvom listu svojih knjiga i tako ih unosili u svoje delo, mada one nisu u njega spadale. Kad se to obavi, nova se sila uvodi u politički svet. Strancu se skoro sve američke domaće raspre čine, na prvi pogled, neshvatljive ili detinjaste, pa ne zna treba li da sažaljeva narod koji se ozbiljno bavi takvim tričarijama ili da mu zavidi na sreći što može njima da se bavi. Ali kad se uzmu brižljivo proučavati potajni nagoni koji u Americi vladaju strankama, lako se otkriva da se one mogu manje ili više povezati s onim dvema strankama na koje se dele ljudi otkad ima slobodnih društava. Što se dublje ulazi u misao tih stranaka sve više se zapaža da jedne rade na tome da obuzdaju moć javnosti, a druge da je prošire. Ne kažem nipošto da je američkim strankama uvek cilj, javno ispoljen ili makar skriven, da u zemlji prevagne aristokratija ili demokratija; kažem da se aristokratske ili demokratske strasti lako otkrivaju u pozadini svih stranaka i da te strasti, mada skrivene od pogleda, čine kao nekakvu osetljivu tačku i dušu stranke. Navešću jedan nedavni primer: predsednik je napao banku Sjedi­ njenih Država; zemlja se uzbudila i podelila; prosvećeni slojevi stali su uglavnom na stranu banke, narod na predsednikovu. Mislite li da je narod mogao razabrati razloge predsednikovog mišljenja u tako teškom i zapletenom pitanju u kome se i vični ljudi kolebaju? Nipošto. Ali banka je velika ustanova i postojanje joj je nezavisno; narod, koji uništava ili uzdiže sve moći, njoj ne može ništa, i to ga čudi. Usred sveopšteg kretanja u društvu, ta nepomična tačka bode mu oči, pa hoće da vidi neće li mu uspeti da je pomakne kao i ostalo. 156

O OSTACIMA ARISTOKRATSKE STRANKE U SJEDINJENIM DR ŽA V A M A

Bogataši u potajnoj opoziciji prema demokratiji. — Povlače se u privatni život. — Sklonost koju u svojim kućama pokazuju prema ekskluzivnim uživanjima i raskoši. — Njihova jednostavnost van kuće. — Usiljena snishodljivost prema narodu. U narodu koji je podeljen u pogledu ubeđenja, događa se ponekad, kad se desi da se ravnoteža između stranaka prekine, da jedna od njih stekne neodoljivu prevagu. Ona tada lomi sve prepreke, šatre svog protivnika i eksploatiše ćelo društvo u svoju korist. Gubeći nadu u uspeh, pobeđeni se tada kriju ili ćute. Nastupi sveopšta nepokretnost i ćutanje. Pobednička stranka ustane i rekne: "Ja sam zemlji vratila mir, duguje mi se blagodarenje." Ali pod tom prividnom jednodušnošću još se kriju duboke podele i jedna stvarna opozicija. To se dogodilo u Americi: kad je demokratska stranka stekla prevagu, dokopala se isključivog vođenja javnih poslova. I otada ne­ prestano uobličava običaje i zakone po svojoj želji. U naše dane, može se reći da su bogati slojevi društva u Sjedinje­ nim Državama sasvim van političkih poslova i da je bogatstvo, daleko od toga da bude kakvo pravo, stvaran uzrok nenaklonosti i smetnja da se dospe na vlast. Bogati, dakle, više vole da napuste poprište nego da vode često neravnopravnu borbu protiv siromašnijih sugrađana.Pošto u javnom životu ne mogu da zauzmu mesto odgovarajuće onome koje imaju u privatnom životu, napuštaju javni život da bi se usredsredili na privatni. Oni usred države čine kao nekakvo posebno društvo, koje ima svoje odvojene sklonosti i uživanja. Bogati se takvom stanju stvari povinuje kao jednom neizlečivom zlu; veoma brižljivo izbegava čak i da pokaže da ga to pozleđuje; čujemo ga, dakle, kako javno hvali ugodnost republikanske vlasti i prednosti demokratskih oblika vladavine. Jer, posle mržnje prema ne­ prijateljima, šta je čoveku prirodnije nego da im laska? Vidite li takvog imućnog građanina? Ne biste li rekli da je to srednjovekovni Jevrejin, koji se boji da se ne oda svojim bogatstvom? Odeća mu je jednostavna, držanje skromno; između četiri zida svog doma obožava raskoš; u to svetilište pušta samo nekoliko odabranih gostiju, koje obesno naziva sebi ravnima. Ne može se u Evropi sresti plemić koji bi se pokazao isključiviji od njega u uživanjima, zavidljiviji i na najmanjim preimućstvima koje obezbeduje neki privilegovan polo­ žaj. Ali evo gâ gde izlazi iz kuće i ide da radi u nekom prašnjavom sobičku koji zauzima u centru grada i poslova i gde je svakom slobodno da mu pristupi. Na pola puta, naiđe njegov obućar, i zastanu, pa počnu razgovarati. Sta li to mogu reći jedan drugom? Ta dva građanina pretresaju državne poslove i neće se rastati a da se ne rukuju. 157

Ispod tog izveštačenog oduševljenja i usred tih snishodljivih formi prema vladajućoj moči, lako je u bogataša zapaziti veliko gađenje prema demokratskim ustanovama njihove zemlje. Narod je sila koje se boje, a koju i preziru. Kad bi loša demokratska vladavina dovela jednog dana do političke krize, kad bi se u Sjedinjenim Državama monarhija ikad ukazala kao nešto ostvarljivo, brzo bi se obelodanilo da je istina ovo što tvrdim. Dva moćna oružja kojim se stranke služe da bi uspele jesu novine i udruženja.

158

GLAVA III O SLOBODI ŠTAMPE U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Teškoća da se ograniči sloboda štampe. — Osobiti razlozi što je nekim narodima stalo do te slobode. — Sloboda štampe je nužna posledica suverenosti naroda, kako se ona shvata u Americi. — Oštar jezik štampe u Sjedinjenim Državama. — Štampa ima svojstvene nagone; primer Sjedinjenih Država dokazuje to. — Mišljenje Amerikanaca o sudskoj represiji prekršaja štampe. — Zašto je štampa manje moćna u Sjedinje­ nim Državama nego u Francuskoj. v

Sloboda štampe ispoljava svoju moć ne samo u odnosu na javno mnenje nego i u pogledu svih ubeđenja ljudi. Ona ne menja samo zakone nego i običaje. U drugom jednom odeljku ovog delà pokušaću da utvrdim stupanj uticaja koji je sloboda štampe izvršila na život građanstva u Sjedinjenim Državama; potrudiću se da razaberem kako je usmerila ideje, kakve je navike ulila duhu i osećanjima Amerikanaca. Ovde hoću da ispitam samo kakve je posledice imala sloboda štampe u političkom svetu. Priznajem da prema slobodi štampe ja ne gajim onakvu potpunu i spremnu ljubav kakva se poklanja stvarima nenadmašno dobrim po samoj njihovoj prirodi. Volim je imajući u vidu zla koja sprečava, mnogo više nego zbog dobra koje čini. Kad bi mi neko pokazao, između potpune nezavisnosti i potpune potčinjenosti misli, neku sredinu gde bih se mogao nadati da se može stajati, možda bih se na njoj zaustavio; ali ko će pronaći tu sredinu? Polazite od slobode štampe i idete redom: šta ćete učiniti? Prvo po­ dvrgavate pisca porotnicima; ali porotnici ga oslobode, i ono što je bilo samo mišljenje jednog pojedinca postaje mišljenje zemlje. Učinili ste, dakle, odviše i premalo; opet treba ići dalje. Izručujete autore redovnim sudijama; ali sudije moraju da saslušaju pre no što osude; ono što bi se autor bojao da prizna u knjizi, nekažnjeno objavljuje u svojoj odbrani; što bi se pritajeno reklo u nekoj priči nađe se tako ponovljeno u hiljadu drugih. Izraz je spoljni oblik i, ako mogu tako da kažem, telo misli, ali nije sama misao. Vaši sudovi zaustavljaju telo, ali duša im izmiče i neuhvatljivo promiče između ruku. Opet ste učinili i odviše i premalo, i treba ići dalje. Najposle prepuštate pisce cenzorima; vrlo dobro! Bliži­ mo se kraju. Ali zar politička tribina nije slobodna? Opet, dakle, niste 159

ništa učinili; varam se, povećali ste zlo. Hoćete li, kojim slučajem, smatrati misao jednom od materijalnih sila, koje se uvećavaju sa bro­ jem dejstvujućih sila? Hoćete li pisce brojati kao vojnike neke vojske? Suprotno od svih materijalnih sila, moć misli često se uvećava upravo malim brojem onih koji je izražavaju. Reč moćnog čoveka ima više snage nego zbrkana vika hiljade govornika; i čim se može slobodno govoriti na jednom jedinom javnom mestu, to je kao da se javno govori u svakom selu. Valja vam, dakle, uništiti slobodu govora kao i slobodu pisanja; sad ste, eto, uplovili u luku: svi ćute. Ali kuda ste stigli? Pošli ste od zloupotrebe slobode, a nalazim vas pod nogama jednog despota. Išli ste od krajnje nezavisnosti do krajnje potčinjenosti a da na tako dugom putu niste naišli ni na jedno jedino mesto gde biste stali. Ima naroda koji, nezavisno od opštih razloga koje sam izneo, imaju i osobitih razloga da budu privrženi slobodi štampe. U izvesnim nacijama koje tvrde da su slobodne, svaki organ vlasti može nekažnjeno pogaziti zakon a da ustav zemlje ne daje potlačenim pravo da se žale pravosuđu. Kod lih naroda ne treba nezavisnost štampe smatrati jednom od garantija, nego jedinom garantijom koja preostaje slobodi i sigurnosti građana. Kad bi, dakle, ljudi koji upravljaju tim nacijama počeli govoriti o tome da će štampi oduzeti nezavisnost, sav narod mogao bi im odgovo­ riti: dopustite nam da vaše zločine iznosimo pred redovne sudove, pa ćemo onda možda pristati da ne apelujemo na sud javnog mnenja. U zemlji gde očevidno vlada dogma o suverenosti naroda, cenzura nije samo opasnost nego i velika besmislica. Kad se svakome daje pravo da upravlja društvom, valja mu svaka­ ko priznati i sposobnost da bira između raznih ubeđenja koja pokreću njegove savremenike i da proceni razne činjenice čijim se poznavanjem on može rukovoditi. Suverenost naroda i sloboda štampe dve su stvari koje su, dakle, međusobno potpuno povezane; cenzura i opšte pravo glasa jesu, napro­ tiv, dve stvari protivrečne i ne mogu dugo opstati u političkim ustano­ vama istog naroda. Medu dvanaest miliona ljudi koji žive na teritoriji Sjedinjenih Država nema nijednog da se do sada usudio da predloži da se sloboda štampe ograniči. Prve novine koje su mi došle pod ruku kad sam stigao u Ameriku sadržavale su sledeći članak, koji verno prevodim: "U celoj toj stvari, sve što je Džekson (predsednik) govorio bile su reči jednog despota bez srca, koji radi samo na tome da sačuva vlast. Ambicija je njegov zločin, i za to će ga stići kazna. On je stvoren za spletkarenje, a to spletkarenje srušiće njegove naume i istrgnuće mu vlast iz ruku. On vlada pomoću korupcije, ali njegove zločinačke ujdur­ me okrenuće se protiv njega, upropastiće ga i osramotiti. On se u političkoj areni pokazao bestidan i neobuzdan. Uspeo je; ali bliži se čas pravde; uskoro će morati da vrati što je osvojio, da baci daleko od sebe 160

kocku kojom se kao varalica kockao i da završi u nekom skrovištu, gđe će slobodno moći da bogohuli zbog svoje ludosti; jer njegovom srcu nije dato da zna za vrlinu kajanja." (Vincenne's Gazette) Mnogi u Francuskoj zamišljaju da žestina naše štampe potiče od nepostojanosti našeg društvenog uređenja, od naših političkih strasti i od sveopšte mučnine koja iz toga proizilazi. Oni, dakle, neprestano očekuju da nastupi neko doba kad će se društvo vratiti u nekakvo mirno ležište, pa će se i štampa smiriti. Ja bih pak taj krajnje velik upliv koji štampa vrši na nas radije pripisao malopre iznetim uzrocima; ali ne mislim da ti uzroci mnogo utiču na njen način pisanja. Meni se čini da periodična štampa ima svojstvene nagone i strasti, nezavisno od okol­ nosti u kojima deluje. Ono što se zbiva u Americi to mi dokraja dokazuje. Amerika je možda u ovom trenutku zemlja koja najmanje na svetu sadrži u sebi klice revolucije. Pa ipak u Americi štampa ima istu rušilačku narav kao i u Francuskoj i istu žestinu, mada bez istih razloga za gnev. I u Americi kao i u Francuskoj ona je jedna izuzetna sila, sa tako čudno pomešanim dobrim I zlim stranama da bez nje sloboda ne bi mogla živeti, a sa njom red jedva može da se održi. Treba reći da štampa ima mnogo manje moći u Sjedinjenim Drža­ vama nego kod nas. Ništa ipak nije rede u toj zemlji nego da se protiv nje pokrene sudski spor. Razlog je prost: prihvativši dogmu o suvere­ nosti naroda, Amerikanci su je iskreno primenili. Nisu imali na umu da na elementima koji se svakodnevno menjaju uspostave ustav čije bi trajanje bilo večito. Napadati postojeće zakone nije, dakle, zločin, pod uslovom da se oni ne žele nasilno kršiti. Oni, uostalom, veruju da su sudovi nemoćni da stišaju štampu, a pošto se prilagodljivost ljudskih načina izražavanja ne podaje pravosu­ dnoj analizi, da prekršaji takve prirode takoreći izmiču ruci kad se ispruži da ih dohvati. Da bi se moglo efikasno dejstvovati na štampu, oni misle da bi trebalo pronaći takav sud koji bi ne samo bio odan postojećem poretku nego bi se mogao i postaviti iznad javnog mnenja koje se komeša oko njega; sud koji bi sudio isključujući javnost, izricao presude ne obrazlažući ih i kažnjavao još i više nameru nego reči. A onaj ko bi imao vlast da stvori i održava takav sud samo bi gubio vremc na to da progoni slobodu štampe; jer on bi onda bio potpuni gospodar i samoga društva i mogao bi se otresti i pisaca kaogod i njihovih spisa. U pogledu štampe, stvarno nema sredine između potčinjenosti i slobode. Da bi se pobrali neprocenjivi plodovi koje pruža sloboda štampe, treba umeti podneti i neizbežne nedaće koje ona izaziva. Hteti postići ono prvo, a izbeći ovo drugo, znači predati se jednoj od onih iluzija kojima se obično uljuljkuju bolesne nacije, kad umorne od borbi i iscrpene od napora, traže načina da omoguće istovremeno postojanje, na istom tlu, neprijateljskih ubeđenja i suprotnih načela. 161

Mala moć koju imaju dnevni listovi u Americi potiče od više uzroka, među kojima su sledeći glavni: Slobode štampe, kao i svih drugih sloboda, možemo se utoliko više bojati ukoliko je novija; narod koji nikad nije slušao kako se pred njim raspravlja o državnim poslovima veruje prvom tribunu koji se pojavi. Kod Angloamerikanaca ta je sloboda isto tako stara kao i osnivanje naseobina; štampa,uostalom, koja ume tako da raspali strasti, ne može ipak sama da ih stvori. A u Americi je politički život aktivan, raznolik, čak uzburkan, ali retko kad uskovitlan dubokim strastima; ove se retko kad raspale ako nisu materijalni interesi dovedeni u pitanje, a u Sjedi­ njenim Državama postoji materijalni prosperitet. Da bih prosudio o razlici koja u tome postoji između Angloamerikanaca i nas, dovoljno je da bacim pogled na novine ta dva naroda. U Francuskoj, trgovinski oglasi zauzimaju vrlo ograničen prostor, pa i same vesti su malobrojne; glavni deo lista je onaj gde se nalaze političke diskusije. U Americi, tri četvrtine ogromnog lista koji vam je pred očima ispunjene su oglasima, ostatak zauzimaju najčešće političke vesti ili prosto anegdote; tek ovdeonde opazite u nekom neupadljivom kutku poneku od onakvih diskusi­ ja o gorućim pitanjima kakve su kod nas svakodnevna hrana čitalaca. Svaka sila uvećava dejstvo svoje snage ukoliko više ccntralizuje rukovođenje; to je opšti prirodni zakon, koji se posmatraču obelodanjuje posmatranjem, a po još sigurnijem nagonu oduvek ga poznaju i najsitniji despoti. U Francuskoj, štampa obuhvata dve odelite vrste centralizacije. Gotovo sva njena moć usredsređena je na jednom mestu i takoreći u istim rukama, jer su njeni organi veoma malobrojni. Pošto je tako ustrojena usred jedne skeptične nacije, moć štampe mora da bude gotovo bezgranična. To je neprijatelj s kojim vlada može da sklapa manje-više duga primirja, ali nasuprot kome je teško dugo živeti. Nijedna od tih dveju vrsta centralizacije o kojima govorim ne postoji u Americi. Sjedinjene Države nemaju prestonicu: prosvećenost kao i moć rasejane su po svoj toj ogromnoj zemlji; zraci ljudskog uma, umesto da polaze iz jednog zajedničkog središta, ukrštaju se tu, dakle, u svim pravcima; Amerikanci nisu nigde postavili sveopšte rukovođenje mišlju kaogod ni poslovima. To je uslovljeno lokalnim okolnostima, koje ne zavise od ljudi; ali evo šta potiče od zakona: U Sjedinjenim Državama ne postoje koncesije za štampare ni takse i registrovanje dnevnih listova; i propis o polaganju kaucije je nepoznat. Iz tog proizilazi da je osnivanje lista jednostavan i lak poduhvat; malo pretplatnika dovoljno je da izdavač pokrije troškove; stoga broj periodičnih ili poluperiodičnih izdanja u Sjedinjenim Državama prevazilazi sve što bi čovek mogao zamisliti. Najupućeniji Amerikanci pripi­ 162

suju tim tako neverovatno rasutim silama Štampe njihovu malu moć: aksiom je političke nauke u Sjedinjenim Državama da je jedini način da se neutralise dejstvo novina to da im se umnoži broj. Ne mogu da shvatim Sto tako očigledna istina nije joS kod nas postala opšteprihvaćena. Što oni koji hoće da pokrenu revolucije pomoću Štampe nastoje da obezbede nekoliko moćnih organa, to lako shvatam; ali Sto zvanične pristalice uspostavljenog poretka i prirodni oslonci postojećih zakona veruju da ublažuju dejstvo Štampe time Sto je koncentriSu, to nikako ne mogu da razumem. Čini mi se da evropske vlade postupaju prema Štampi onako kao nekada vitezovi prema svojim protivnicima: zapazile su po iskustvu da je centralizacija moćno oružje, pa hoće njime da snabdeju neprijatelja, valjda da bi stekle veću slavu odolevajući mu. U Sjedinjenim Državama gotovo da nema varoSice koja nema svoje novine. Lako je razumeti da se među tolikim borcima ne može uspostaviti ni disciplina ni jedinstvo akcije: vidimo stoga da svako diže svoju zastavu. Ne znači da su se svi politički listovi Unije razvrstali na one koji su za i one koji su protiv vlade; ali oni je napadaju i brane na sto raznih načina. Novine ne mogu, dakle, u Sjedinjenim Državama da uspostave onakve velike struje javnog mnenja kakve provaljuju ili preplavljuju i najčvršće brane. Ta izdeljenost snaga štampe proizvodi još i druge ne manje značajne poslcdice: pošto je osnivanje lista laka stvar, svako se može time baviti; s druge strane, usled konkurencije, nijedne novine ne mogu se nadati velikom profitu; to sprečava krupne industrijske moćnike da se bave takvim poduhvatima. A i kad bi, uostalom, novine bile izvor bogaćenja, kako su krajnje mnogobrojne, ne bi bilo dovoljno darovitih pisaca da ih uređuju. Položaj novinara, u Sjedinjenim Državama, nije mnogo ugledan, obrazovanje im je manjka­ vo, a ideje su im često priproste. A svim stvarima većina daje svoj pečat; ona uspostavlja izvesna ponašanja sa kojima se potom svako saobražava; skup svih tih zajedničkih navika naziva se duh; postoji advokatski duh, sudski duh. Novinarski duh, u Francuskoj, u tome je da se o krupnim državnim interesima raspravlja žestoko, uzvišenim tonom i često rečito; ako nije baš uvek tako, to je zato što svako pravilo ima izuzetaka. Novinarski duh, u Americi, u tome je da se neuvijeno i bez ulepšavanja napadnu strasti onoga kome se obraća, da se ostave načela a da se dograbi čovek, da se prati njegov privatni život, da se ogole njegove slabosti i njegovi poroci. Takva je zloupotreba misli za žaljenje; kasnije ću imati prilike da ispitam kako novine utiču na ukus i moral američkog naroda; ali ovde se, ponavljam, bavim samo političkim svetom. Ne možemo prevideti da politički efekti tolike slobode štampe posredno doprinose održavanju javnog spokojstva. Iz njih proizilazi to da ljudi koji već zauzimaju visoko mesto u očima svojih sugrađana ne usuđuju se da pišu u novina­ ma i tako gube najstrašnije oružje kojim bi se mogli poslužiti da u svoju 163

korist pokreću strasti naroda.1 A naročito proizilazi iz toga to da lična gledišta koja izražavaju novinari nemaju takoreći nikakve težine u očima čitalaca. Ovi u novinama traže da upoznaju činjenice; tek predrugojačujući ili izvrćući činjenice može novinar pribaviti svome mišlje­ nju nekakav uticaj. Pa i sveden na samo tolike mogućnosti, štampa još ipak ima u Americi veliku moć. Zahvaljujući njoj, politički život struji po svim krajevima te prostrane teritorije. Njeno uvek otvoreno oko neprestano obnažuje tajne mehanizme politike i prisiljava javne ličnosti da izlaze pred sud javnosti.Ona okuplja interese oko izvesnih doktrina i formuliše simbole stranaka; preko nje stranke razgovaraju ne sastajući se, sporazumevaju se i ne dolazeći u dodir. Kad velik broj organa štampe uspe da krene istim putem, njihov uticaj vremenom postane gotovo neodoljiv, a javno mnenje, pod udarima uvek sa iste strane, na kraju popusti. U Sjedinjenim Državama, svaki list ima pojedinačno malo moći, ali periodična štampa je ipak, posle naroda, prva među svim silama.A Shvatanja koja se uspostavljaju pod dejstvom slobodne štampe u Sjedinje­ nim Državama često su postojanija od onih koja se drugde obrazuju pod dejstvom cenzure. U Sjedinjenim Državama demokratija neprestano dovodi nove ljude na upravu javnim poslovima; vlast unosi, dakle, malo doslednosti i reda u mere koje preduzima. Ali opšta načela vladanja postojanija su tu nego u mnogim drugim zemljama, a glavna shvatanja po kojima je uređeno društvo trajnija su. Kad neka ideja zavlada duhom američkog naroda, bila ona ispravna ili nerazumna, ništa nije teže nego iskoreniti jeIsto se zapaža i u Engleskoj, zemlji u kojoj smo tokom celog jednog veka videli najveću slobodu mišljenja u Evropi, a i najnesavladljivije predrasude. Tu pojavu pripisujem upravo onom uzroku za koji bi se na prvi pogled činilo da bi trebalo da sprečava da se ona pojavi, naime slobodi štampe. Narodi u kojih postoji ta sloboda privrženi su svojim shvatanjima isto toliko iz gordosti koliko i iz ubeđenja. Oni ih vole zato što im se čine ispravna, a i zato što su ih sami izabrali, i drže ih se ne samo kao istine nego i kao nečega što im je svojstveno. Ima još i drugih razloga. Jedan veliki čovek rekao je da je na oba kraja znanja neznanje. Možda bi bilo istinitije reći da se na oba kraja nalaze duboka ubeđenja, 1 Oni pišu u novinama samo u retkim slučajevima kad žele da se obrate narodu i da govore u svoje lično ime: kad su, na primer, na njihov račun objavljene klevete,pa žele da iznesu istinite činjenice.

164

a u sredini je sumnja. Ljudska se pamet,naime, može posmatrati u tri različita stanja, koja često slede jedno za drugim. Čovek čvrsto veruje, zato što prihvata ne produbljujući. Sumnja kad se jave prigovori. Cesto uspcva da razreši sve svoje sumnje, i tad opet počne verovati. Ovog puta ne dohvata istinu nasumce i u mraku, nego je sagledava licem u lice i korača pravo ka njenoj svetlosti.2 Kad sloboda štampe zatekne ljude u onome prvom stanju, ona im još zadugo ostavlja tu naviku da čvrsto veruju bez razmišljanja; samo što svakog dana menja predmet njihovog nepromišljenog verovanja. Od celog misaonog vidokruga čovekov um vidi, dakle, i dalje samo jednu tačku u svakom pojedinom trenutku; samo što se ta tačka neprestano menja. To je doba naglih revolucija. Teško pokolenjima koja, prva, usvoje odjednom slobodu štampe! Ubrzo, međutim, pređe se približno sav krug novih ideja. Dođe se do iskustva, i čovek utone u sumnju i u nevcricu prema svemu. Može se računati da će se većina ljudi uvek zaustaviti u jednome od ta dva stanja: verovaće ne znajući zašto ili neće znati šta zapravo treba da veruje. A onu drugu vrstu ubeđenja, promišljenog i koje vlada sobom, koje se rađa iz znanja i uzdiže iz kolebanja sumnje, uvek će samo naporima vrlo malog broja ljudi biti dato da dosegnu. Ta zapažalo se da su ljudi, u vekovima verskog žara, menjali veru; dok se u vekovima sumnje svako uporno držao svoje. Tako biva i u politici, za vladavine slobode štampe. Pošto se napadnu i ospore sve društvene teorije redom, oni koji su se zaustavili na jednoj od njih ostanu pri njoj, ne toliko što su sigurni da je dobra, nego što nisu sigurni da ima bolje. U takvim vekovima, ljudi ne ginu lako za svoja ubeđenja; ali ih i ne menjaju, te se sreće u isti mah i manje mučenika i manje otpadnika. Dodajte tom uzroku još jedan, delotvorniji: kad sumnjaju u ubeđe­ nja, ljudi se naposletku drže samo nagona i materijalnih interesa, koji su, po svojoj prirodi, vidljiviji, shvatljiviji i trajniji nego ubeđenja. Teško je rešili pitanje koja je vlast bolja, demokratija ili aristokratija. Ali jasno je da demokratija ometa jednoga, a aristokratija tlači drugog. To je istina koja se sama po sebi ustanovljava i nema potrebe pretresati je: vi ste bogati, a ja sam siromah.

2 No ipak ne znam da li takvo promišljeno ubeđenje, koje vlada sobom, ikad uzdiže čoveka do onolikog žara i požrtvovanja kakvo mu ulivaju dogmatska verovanja.

165

GLAVA IV O POLITIČKOM U D R U ŽIV A N JU U SJEDINJENIM DR ŽA V A M A

Svakodnevno korišćenje prava na udruživanje kod Angloamerikanaca. — Tri vrste političkih udruženja. — Kako Amerikanci primenjuju predstav­ nički sistem na udruženja. — Opasnosti koje iz toga proizilaze za državu. — Velika konvencija iz 1831. o carinama. — Zakonodavni karakter te konvencije. — Zašto neograničeno korišćenje prava na udruživanje nije toliko opasno u Sjedinjenim Državama koliko drugde. — Po čemu se to pravo u Americi može smatrati nužnim. — Korisnost udruživanja u demokratskim narodima. Amerika je zemlja u kojoj se najviše na svetu izvlači korist iz udruživanja i gde se to moćno sredstvo akcije primenjuje u najrazličitije svrhe. Nezavisno od stalnih zajednica koje zakon stvara pod nazivom opština, gradova i srezova, postoji i mnoštvo drugih, koje svoj nastanak i razvoj duguju samo volji pojedinaca. Stanovnik Sjedinjenih Država nauči od rođenja da treba da se osloni na samog sebe u borbi protiv životnih zala i neprilika; na društvenu vlast baca on nepoverljiv i zabrinut pogled i priziva njenu moć samo kad ne može bez nje. To se počinje zapažati već u školi, gde se deca potčinjavaju, čak i u igrama, pravilima koja su postavila i međusobno kažnjavaju prekršaje koje su sama definisala. Isti duh nala­ zimo i u svim postupcima u društvenom životu. Desi se nezgoda na javnom putu, prolaz je zakrčen, saobraćaj zaustavljen; susedi se odmah okupe u veće da odlučuju; iz tog improvizovanog skupa proizaći će neki izvršitelj koji će naći leka nevolji pre no što se i pomisao na kakvu vlast koja postoji i pre zainteresovanih javila i u čijoj glavi. Radi li se o zabavi, ljudi će se udružiti da bi svetkovini dali više sjaja i sređenosti. Udružuje se, najzad, i da bi se oduprlo čisto duhovnom neprijatelju: zajednički se bori protiv neumerenosti. U Sjedinjenim Državama, svet se udružuje u cilju javne bezbednosti, trgovine i industrije, morala i religije. Nema toga što se ljudska volja ne nada da će postići slobodnim dejstvom združene moći pojedinaca. Kasnije ću imati prilike da govorim o posleđicama koje udruživa­ nje stvara u građanskom životu. Za sada treba da se ograničim na politički svet. 166

Pošto je pravo na udruživanje priznato, građani mogu da ga koriste na razne načine. Udruživanje se sastoji samo u prihvatanju nekakve doktrine od strane izvesnog broja pojedinaca i od obaveze koju preuzimaju da na izvestan način sarađuju da ta doktrina prevagne. Tako se pravo udruži­ vanja skoro poistovećuje sa slobodom pisanja; no udruživanje ipak ima veću moć nego štampa. Kad neko udruženje predstavlja kakvo shvatanje, onda to shvatanje mora da dobije jasniji i precizniji oblik. Udruže­ nje prebrojava svoje pristalice i izlaže ih javnosti u borbi za svoju stvar. Pristalice se međusobno upoznaju i njihov žar raste zajedno s njihovim brojem. Udruženje povezuje u snop raznolike duhove i snažno ih upravlja ka jasno označenom cilju. Drugi stupanj u korišćenju prava na udruživanje jeste mogućnost okupljanja. Kad se nekom političkom udruženju dopusti da na izvesnim tačkama zemlje postavi žarišta svog delanja, ono se time uvećava i uticaj mu se širi. Ljudi se tu viđaju; kombinuju se načini delanja, mišljenja se iznose sa snagom i žarom kakve nikad ne može dostići napisana misao. Postoji, najzad, u korišćenju prava na udruživanje u političkim stvarima još jedan, poslednji stepen: pristalice istoga shvatanja mogu se okupljati u izborne skupove i imenovati zastupnike da ih predstavljaju u centralnoj skupštini. To je u pravom smislu reči predstavnički sistem primenjen na jednu stranku. Tako, u prvom slučaju, ljudi koji ispovcdaju isto shvatanje uspos­ tavljaju međusobno čisto misaonu vezu; u drugom slučaju, okupljaju se u mali skup, koji predstavlja samo deo jedne stranke; u trećem, najzad, obrazuju kao nekakvu posebnu naciju u naciji, jedan poredak u poret­ ku. Njihovi zastupnici, slično zastupnicima većine, sami sobom pred­ stavljaju celokupnu kolektivnu snagu svojih pristalica; kao i predstavni­ ci većine, oni stižu kao predstavnici naroda i sa svom moralnom moći koja iz tog proizilazi. Oni, istina, nemaju pravo da propisuju zakone, ali imaju pravo da napadaju one koji postoje i da unapred formulišu one koji bi trebalo da postoje. Pretpostavimo neki narod koji još nije savršeno navikao na korišćenje slobode ili takav kod koga ključaju duboke političke strasti. Pored većine, koja propisuje zakone, postavimo jednu manjinu čiji će zadatak biti samo da iznose razloge, a da se zaustavlja pre odluka-, ne mogu da ne verujem da bi javni poredak bio izložen krupnim neizvesnostima. Dokazati da je jedan zakon sam po sebi bolji od nekog drugog i dokazati da ovaj treba zameniti onim, to su dve stvari veoma različite. Ali tamo gde upućeni još vide veliku razliku, uobrazilja mnoštva ne zapaža više nikakvu. Naiđu, uostalom, vremena kad je nacija skoro podjednako podeljena na dve stranke, koje obe tvrde da predstavljaju većinu. Ako se desi da se uz vlast koja upravlja uspostavi jedna snaga 167

čiji je duhovni autoritet gotovo isto tako velik, može li se verovati da će se ova dugo ograničavati na to da govori a da ne dcjstvuje? Hoće li se ona uvek zaustaviti pred metafizičkim mišljenjem da je svrha udruženja da usmeravaju shvatanje, a ne da vrše prinudu, da savetuju zakonodavce, a ne da propisuju zakone? Što više posmatram nezavisnost štampe u njenim najvažnijim posledicama, sve sam više uvercn da je u savremenom svetu nezavisnost štampe glavni i takoreći bitni sastojak slobode. Narod koji hoće da ostane slobodan ima, dakle, pravo da zahteva da se ona po svaku cenu poštuje. Ali neograničena sloboda udruživanja u politici ne bi se smela potpuno poistovećivati sa slobodom pisanja. Ona prva je u isti mah i manje nužna a i opasnija od ove druge. Nacija može onoj prvoj postaviti granice a da ne prestane vladati sama sobom; ponekad ona treba to da učini upravo da bi nastavila da vlada sama sobom. U Americi je sloboda udruživanja u političke svrhe neograničena. Jedan primer pokazaće bolje nego bilo šta što bih ja mogao dodati do koje se mere ona toleriše. Sećamo se koliko je pitanje carine ili slobodne trgovine uzbuđivalo duhove u Americi. Carine su se slagale ili kosile ne samo sa ponečijim shvatanjima nego i sa vrlo krupnim materijalnim interesima. Sever im je delom pripisivao svoj prosperitet, Jug gotovo sve svoje nevolje. Može se reći da su carine dugo budile jedine političke strasti u Uniji. Godine 1831, kada je sporenje bilo na vrhuncu, jedan neznan građanin Masačusetsa došao je na misao da putem novina predloži svim protivnicima carina da pošalju izaslanike u Filadelfiju, da zajedno razmotre kojim bi se načinom mogla trgovini vratiti sloboda. Zahvalju­ jući štampi, taj predlog je prostrujao ćelom zemljom, od Mejna do Nju-Orleansa. Protivnici carina žarko su ga prihvatili. Svud su se oku­ pljali i imenovali izaslanike. Najveći broj ovih bili su poznati ljudi, a neki od njih bili su i slavni. Južna Karolina, koja je kasnije pribegla i oružju zbog iste stvari, poslala je šezdeset tri delegata. Skupština, koja se po američkom običaju nazvala konvencijom, okupila se 1. oktobra 1831. u Filadelfiji; brojala je više od dvesta članova. Rasprave su bile javne i već prvog dana imale su sasvim zakonodavni karakter; rasprav­ ljalo se o širini ovlašćenja kongresa, o teorijama o slobodnoj trgovini i najzad o raznim carinskim propisima. Posle deset dana skupština se razišla pošto je sastavila jedan proglas američkom narodu. U tom proglasu iznosilo se: 1) da kongres nema prava da uspostavlja carinu i da su postojeće carine protivustavne; 2) da nije u interesu nijednog naroda, a osobito ne američkog naroda, da trgovina ne bude slobodna. Valja priznati da neograničena sloboda udruživanja u političkim stvarima nije do sad u Sjedinjenim Državama dovela do pogubnih rezultata kakvi bi se možda mogli očekivati drugde. Pravo udruživanje je tu uvezeno iz Engleske, i ono je u Americi oduvek postojalo. Korišćenje tog prava je danas ušlo u navike i običaje. 168

Pravo udruživanja je u naše doba postalo nužna garantija protiv tiranije većine. U Sjedinjenim Državama, kad jedna partija jednom prevlada, sva javna vlast prede u njene ruke; njeni osobiti prijatelji zauzmu sva zvanja i raspolažu svim organizovanim snagama. Pošto ni najodličniji ljudi protivničke stranke ne mogu da prekorače pregradu koja ih deli od vlasti, nužno je da se mognu postaviti izvan nje; potrebno je da manjina suprotstavi svu svoju duhovnu snagu materijal­ noj moći koja je ugnjetava. Jedna se opasnost, dakle, suprotstavlja drugoj jednoj, koje se valja više bojati. Svemoć većine čini mi se tako velikom opasnošću za američke republike da mi se opasno sredstvo kojim se one služe da je ograniče čini ipak kao nekakvo dobro. Ovde ću izreći jednu misao koja će podsetiti na nešto što sam rekao povodom opštinskih sloboda: nema zemalja gdc bi udruživanje bilo nužnije da bi se sprečio despotizam stranaka ili samovolja vladara nego u onim čije je društveno uređenje demokratsko. U nacijama sa aristokratijom, sekundarna tela čine prirodne zajednice koje sprečavaju zloupotrebe vlasti. U zemljama gde takve zajednice ne postoje, ako pojedinci ne mogu da stvaraju veštački i privremeno nešto što im je slično, ne vidim više branu svakakvim tiranijama, pa velik narod može nesmetano tlačiti šaka strančara ili i samo jedan čovek. Okupljanje neke velike političke konvencije (a ima ih svakov­ rsnih), koje može često postati nužna mera, uvek je, čak i u Americi, ozbiljan dogadaj sa kojim se prijatelji svoje zemlje sa bojazni su­ očavaju. To se vrlo jasno videlo na konvenciji iz 1831, gde su svi napori istaknutih ljudi ’koji su učestvovali u skupštini’ težili tome da reč skupštine bude umerena i da joj se cilj ograniči. Konvencija iz 1831. verovatno je, naime, imala velik uticaj na duh nezadovoljnika i pripre­ mila ih za otvorenu pobunu protiv trgovinskih zakona Unije, do koje je došlo 1832. Ne treba kriti da je neograničena sloboda političkog udruživanja poslednja od svih sloboda koju neki narod može podneti. Ako usled nje i ne padne u anarhiju, on je se takoreći svakog časa dotiče. Ta tako opasna sloboda u jednom pogledu, međutim, pruža neke garantije: u zemljama gde je udruživanje slobodno, tajna društva su nepoznata. U Americi ima strančara, nema zaverenika. O različitom shvatanju prava na udruživanje u Evropi i u Americi i o njegovom različitom korisćenju. Posle slobode da sâm delà, čoveku je najprirodnija sloboda da svoje napore udruži s naporima svojih bližnjih i da delaju udruženo. Pravo na udruživanje čini mi se, dakle, skoro isto tako neotuđivo po njegovoj prirodi kao i lična sloboda. Zakonodavac ne bi mogao požele169

ti da ga uništi a da ne napadne i samo društvo. Međutim, mada ima naroda kod kojih je sloboda udruživanja samo blagotvorna i plodna za njihov prosperitet, ima i takvih koji je prcterivanjem izopačuju i taj činilac života pretvaraju u uzrok razaranja. Činilo mi se da bi poređenje različitih puteva kojim se kreću udruženja, u onim zemljama gde se sloboda shvata i u onima gde se ona pretvara u raspuštenost, bilo korisno i za vlade i za stranke. Većina Evropljana još vidi u udruženjima ratnički stroj koji se na brzinu obrazuje da bi se smesta oprobao na bojištu. Ljudi se, doduše, udruže zato da bi govorili, ali svima je u glavi naredna misao, o tome da stupe u dejstvo. Udruženje, to je vojska; u njemu se govori da bi se ljudi prebrajali i obodrili, a onda se kreće na neprijatelja. U očima onih koji ga sačinjavaju, zakonski putevi mogu se činiti kao sredstva, ali oni nikad nisu jedino sredstvo uspeha. U Americi se pravo na udruživanje ne shvata tako. U Americi, građani koji čine manjinu udružuju se prvo zato da bi ustanovili koliko ih je i da tako oslabe psihološku moć većine; druga svrha udruženja jeste da se zajednički traže i otkriju argumenti najpodobniji da utiču na većinu; jer uvek imaju nadu da će većinu privući sebi i da će onda, u njeno ime, raspolagati vlašću. Politička udruženja su, dakle, u Sjedinjenim Državama miroljubiva po ciljevima a zakonita po sredstvima, i kad govore da žele da pobede samo zakonskim putevima, obično govore istinu. Razlike koje se u tom pogledu zapažaju između Amerikanaca i nas potiču od više uzroka. U Evropi postoje stranke koje se toliko razlikuju od većine da se ne mogu nadati da bi ikad mogle postati jedan od njenih oslonaca, a te stranke veruju i da su dovoljno jake da se same bore protiv nje. Kad takva stranka obrazuje udruženje, ona neće da ubeđuje, nego da se bori. U Americi, oni koji se nalaze vrlo daleko od većine po svojim shvatanjima ne mogu ništa protiv većine; svi ostali nadaju se da će je pridobiti. Korišćenje prava udruživanja postaje, dakle, opasno u srazmeri s nemogućnošću nekih velikih stranaka da postanu većina. U zemljama kao što su Sjedinjene Države, gde se shvatanja razlikuju samo u nijan­ sama, pravo udruživanja može ostati takoreći neograničeno. Samo nas naše neiskustvo u pogledu slobode još uvek navodi da u slobodi udruživanja vidimo samo pravo da se ratuje protiv vlade. Prva pomisao koja se javi nekoj stranci kao i pojedincu, kad ojačaju, jeste pomisao o nasilju; misao o ubeđivanju javlja se tek kasnije; ona se rađa iz iskustva. Englezi, koji su tako duboko podeljeni, retko zloupotrebljavaju pravo udruživanja, zato što ga već duže koriste. Kod nas, uz to, postoji toliko strasna sklonost ka ratovanju da nema toliko bezumnog poduhvata, ma on pretio i da stvori darmar u državi, u kome ljudi ne smatraju da je slavno poginuti s oružjem u ruci. 170

Ali od svih uzroka koji u Sjedinjenim Državama doprinose tome da se umeri žestina političkih udruženja najmoćniji je možda opšte pravo glasa. U zemljama gdc je prihvaćeno opšte pravo glasa većina nikad nije sumnjiva, jer se nijedna stranka ne bi mogla razložno uspos­ taviti kao predstavnik onih koji nisu glasali. Udruženja dakle znaju, a i sav svet zna, da ona ne predstavljaju većinu. To proizilazi iz same činjeniee njihovog postojanja: jer kad bi predstavljala većinu, sama bi promenila zakone umesto da zahtevaju njihovu izmenu. Psihološka moć vlade koju napadaju time se uvećava, a njihova je veoma oslabljena. U Evropi gotovo da nema udruženja koja ne tvrde ili ne veruju da predstavljaju volju većine. Ta tvrdnja ili to verovanje ogromno im uvećavaju snagu i divno služe da se njihovi postupci čine legitimnim. Jer šta može biti većma opravdano nego primena sile da bi trijumfovala stvar onih koje pravo tlači? Tako se u ogromnoj složenosti ljudskih zakona dešava ponekad da krajnja sloboda ispravlja zloupotrebe slobode i da krajnja demokratija predupređuje opasnosti demokratije. U Evropi se udruženja smatraju u neku ruku zakonodavnim i izvršnim većem nacije, koja sama ne može da se oglasi; polazeći od te ideje, ona dejstvuju i zapovedaju. U Americi, gde u svačijim očima ona predstavljaju samo poneku manjinu u naciji, ona govore i upućuju peticije. Sredstva kojima se u Evropi služe udruženja u skladu su s njihovim ciljevima. Budući da je glavni cilj tih udruženja da dejstvuju, a ne da govore, da se bore, a ne da ubeđuju, to ih navodi da se tako organizuju da u njihovoj organizaciji ne bude ničega civilnog i da usvoje vojničke običaje i maksime: stoga vidimo da ona ccntralizuju koliko god mogu rukovođenje svojim snagama i da moć sviju predaju u ruke vrlo malog brojćL Članovi tih udruženja odazivaju se na lozinke kaogod vojnici u boju; ispovedaju dogmu pasivne poslušnosti, ili bolje reći, kad su se ujedinili, jednim su potezom potpuno žrtvovali svoje rasuđivanje i slobodnu volju: stoga u takvim udruženjima često vlada nepodnošljivija tiranija nego što je ona koju u društvu vrši vlada koju napadaju. To umnogome umanjuje njihovu psihološku snagu. Ona time gube ono svojstvo svetinje koje se pripisuje borbi potlačenih protiv tlačitelja. Jer kako može tvrditi da hoće da bude slobodan onaj koji u izvesnim slučajevima pristaje da se ropski pokorava nekolicini sebi sličnih, koji im predaje svoju volju i potčinjava im čak i svoju misao? I Amerikanci su uspostavili nekakvo rukovodstvo u udruženjima; ali to je, ako mogu tako reći, civilno rukovodstvo. Individualna nezavi­ snost nalazi tu svoje mesto: kao i u društvu, svi koračaju istovremeno ka istom cilju; ali nije svako obavezan da korača istim putevima. Ljudi tu ne prinose na žrtvu svoju volju i razum, nego volju i razum primenjuju radi uspeha zajedničkog poduhvata. 171

GLAVA V O DEMOKRATSKOM UREĐENJU U AMERICI

Znam da sad stupam na vruć teren. Svaka reč ovog poglavlja moraće u ponečem pozlediti razne stranke na koje je podeljena moja zemlja. Ipak ću reći šta mislim. U Evropi teško umemo da sudimo o pravom svojstvu i stalnim nagonima demokratije, zato što u Evropi postoji borba između dva suprotna načela, a ne zna se šta treba pripisati samim načelima, a šta strastima koje je borba raspalila. Nije tako u Americi. Onde narod gospodari bez prepreka; nema opasnosti kojih bi trebalo da se boji niti uvreda za koje bi trebalo da se sveti. U Ajnerici je demokratija, dakle, prepuštena svojim sklonostima. Njeno ponašanje je prirodno, a kretanje slobodno. Po tome treba suditi o njoj. A za koga bi njeno proučavanje bilo zanimljivije i korisnije nego za nas, koje jedno neodoljivo kretanje svakog dana nosi, a mi koračamo slepo, možda ka despotizmu, možda ka republici, ali zasigurno ka nekom demokratskom uređenju? O OPŠTEM PRAVU GLASA

Rekao sam već da su sve države Unije usvojile opšte pravo glasa. Nalazimo ga kod raznih stanovništava, koja se nalaze na raznim stu­ pnjevima društvene lestvice. Imao sam prilike da mu vidim dejstvo u različitim krajevima i među ljudstvom različitog porekla, gde su ljudi, po jeziku, veri ili običajima gotovo tuđini jedni drugima; u Luizijani kao i u Novoj Engleskoj, u Džordžiji kao i u Kanadi. Zapazio sam da opšte pravo glasa daleko od toga da u Americi donosi sve dobro ili loše što bismo u Evropi očekivali, a posledice su mu obično drugačije nego što mi pretpostavljamo. O TOME KAKO NARO D BIRA I O NAGONIM A AMERIČKE DEMOKRATIJE PRI IZBORIMA

Najodličniji ljudi retko se u Sjedinjenim Državama pozivaju da upravljaju javnim poslovima. — Uzroci toj pojavi. — Zavist kojom su ispunjene niže 172

klase u Francuskoj prema višim nije francusko osećanje, nego demokrat­ sko. — Zašto u Americi odlični ljudi često i sami izbegavaju političku karijeru. Mnogi u Evropi veruju, mada nc kažu, ili govore, premda to ne veruju, da je jedno od velikih prcimućstava opštcg prava glasa to što se na vođenje javnih poslova dovode ljudi dostojni poverenja javnosti. Narod ne može sam upravljati, kažu, ali on uvek iskreno želi dobro državi, a nagon mu skoro uvek ukaže na one koje vodi ista želja i koji su najsposobniji da drže vlast u rukama. Ja pak moram reći da mi ono što sam video u Americi ne dopušta da tako mislim. Pri dolasku u Ameriku, iznenadio sam se kad sam otkrio koliko su vrline i sposobnosti rasprostranjene u građanstvu, a koliko ih je malo u onih koji vladaju. Stalna je pojava u Sjedinjenim Državama naših dana da se najodličniji ljudi retko pozivaju na javne funkcije i mora se uvideti da je sve više bivalo tako što je više demokratija prevazilazila sva ranija ograničenja. Očevidno je da su se vrsni američki državnici neobično proredili u poslednjih pola vcka. Može se ukazati na više uzroka toj pojavi. Ma šta se činilo, nemogućno je podići prosvećenost naroda iznad izvesnog nivoa. Svejedno što bi se olakšao pristup znanjima, poboljšali metode nastave i nudila učenost po jcvtinoj ceni, nikad se neće postići da se ljudi obrazuju i razvijaju svoju inteligenciju, a da tome ne posvete vremena. Manja ili veća mogućnost za narod da živi ne radeći postavlja, dakle, neizbežnu granicu njegovom intelektualnom napretku. Ta grani­ ca je viša u izvesnim zemljama, niža u nekim drugim; da ona ne bi uopšte postojala, trebalo bi da običan svet ne mora da se stara o materijalnim životnim brigama, to jest da ne bude običan svet. Isto je toliko teško, dakle, zamisliti društvo u kome bi svi ljudi bili veoma prosvećeni koliko i državu u kojoj bi svi građani bili bogati; to su dve međusobno zavisne poteškoće. Rado ću prihvatili da masa građana vrlo iskreno želi dobro zemlji; idem i dalje, pa kažem da mi se čini da niži slojevi društva obično u tu želju unose manje račundžijskog nego viši slojevi; ali uvek im manje ili više nedostaje umeće da sude o sredstvima i kad cilj iskreno žele. Koliko je dugog proučavanja potrebno, koliko raznih znanja, da se o svojstvima jednog jedinog čoveka stekne tačna predstava! I najveći umovi u tome pogreše, a kako će mnoštvo uspeti! Narod nikad ne nalazi vremena i načina da se takvom radu posveti. On mora uvek da sudi na brzinu i da se opredeli za ono što je najupadljivi­ je. Otuda svakojaki šarlatani znaju tako dobro tajnu kako da mu se svide, dok njegovi istinski prijatelji u tome najčešće ne uspevaju. Uostalom, nije uvek sposobnost ono što demokratiji nedostaje da bi se izabrali valjani ljudi, nego želja i sklonost. Ne treba kriti da demokratske ustanove u velikoj meri razvijaju osećanje zavisti u ljudskom srcu. Ne toliko zato što svakom pružaju 173

mogućnosti da se izjednači s drugima, nego zato što se te mogućnosti svaki čas izjalove onima koji ih koriste. Demokratske ustanove bude i uljuljkuju žudnju za jednakošću a da nikada ne mogu potpuno da je zadovolje. Takva potpuna jednakost svakodnevno izmiče narodu iz ruku u času kad poveruje da ju je dohvatio, i bezi, kao što kaže Paskal, u večitom bekstvu; narod se raspaljuje u trci za tim blagom tim đragocenijim što je dosta blizu da ga spozna, a dovoljno daleko da ne može ga okusi. Izgled da će uspeti uzbuđuje ga, neizvesnost ga razdražuje; on hrli, sustaje, biva ogorčen. Sve što ga u poncčem nadmaša čini mu se onda kao prepreka njegovim željama i nema te opravdane nadmoćnosti koja mu ne bi bola oči. Mnogi zamišljaju da se samo u Francuskoj javlja taj potajni nagon po kome niže klase uklanjaju koliko god mogu iz upravljanja javnim poslovima one koji se odlikuju; to je zabluda: nagon o kome govorim nije francuski, on je demokratski nagon; političke okolnosti mogle su mu dati nešto osobite gorčine, ali one ga nisu stvorile. U Sjedinjenim Državama narod ne gaji mržnju prema višim sloje­ vima društva; ali oseća malo naklonosti prema njima i brižljivo ih odstranjuje iz vlasti; ne boji se velike darovitosti, ali mu ona nije ni mnogo po volji. Obično se zapaža da teško pridobijaju njegovu naklo­ nost oni koji se uzdignu bez ičije podrške. Dok prirodni demokratski nagoni navode narod da ljude koji se odlikuju ne pripušta vlast, ne manje jak nagon navodi ove druge da se klone političke karijere, u kojoj tako teško mogu da ostanu onakvi kakvi jesu i da rade a da se ne srozavaju. Tu je misao veoma bezazleno izrazio vrhovni sudija Kent. Taj čuveni autor, pošto je izrekao velike pohvale onom delu ustava koji izvršnoj vlasti daje pravo da imenuje sudije, dodaje: "Verovatno je, naime, da bi ljudi najpodobniji da zau­ zmu ta mesta bili suviše uzdržani u svom ponašanju i odviše strogih načela da bi ikad mogli pridobiti većinu u izborima koji bi se zasnivali na opštem pravu glasa." (Kent’s Commentaries, sv. I, str. 272) Eto šta je objavljeno u Americi 1830. godine a da niko nije protuslovio. To mi dokazuje da su u potpunoj zabludi oni koji u opštem pravu glasa vide garantiju za valjanost izbora. Opšte pravo glasa ima drugih prednosti, ali ovu nema. O ČINIOCIMA KOJI MOGU DELIMIČNO ISPRAVITI OPISANE NAG O NE DEMOKRATIJE

Suprotna dejstva koja velike opasnosti vrše na narode kao i na ljude. — Zašto je Amerika imala toliko odličnih ljudi na čelu poslova pre pedeset godina. — Uticaj prosvećenosti i morala na opredeljenje naroda. — Primer Nove Engleske. — Jugozapadne države. — Kako neki zakoni utiču na opredeljenja naroda.— Dvostepeni izbori. — Njihovo dejstvo na sastav senata. 174

Kad kakva velika opasnost prcti državi, često vidimo da narod srećno izabere one građane koji su najsposobniji da ga spasu. Zapazilo se da čovek suočen sa neposrednom opasnošću retko ostaje na svom uobičajenom nivou; uzdiže se znatno iznad njega ili pada ispod njega. Tako biva i s narodima. Krajnje pogibli, umesto da uzdignu naciju, ponekad je dotuku; one joj raspale strasti, umesto da te strasti vode, i pomute joj pamet umesto da je razbistre. Jevreji su se još međusobno klali u ruševinama Hrama koje su se pušile. Ali i kod naroda kao i kod ljudi češće se vida da se izuzetne vrline rode iz samih pretećih opasnosti. Veliki karakteri pojavljuju se tad reljefno kao kad noćni mrak krije kakav spomenik pa se ovaj odjednom ocrta spram plamsanja kakvog požara. Velika darovitost neprestano se javlja kao sama od sebe, a narod, pogođen opasnostima, zaboravlja svoju strasnu zavist. Tada se neretko vida da iz glasačke kutije izađu slavna imena. Rekao sam malopre da se u Americi državnici naših dana čine daleko ♦od onih koji su se pre pedeset godina pojavili na čelu javnih poslova. To ne potiče samo od zakona nego i od okolnosti. Kad se Amerika borila za najpravedniju od svih stvari, da se jedan narod oslobodi jarma drugog naroda, kad se radilo o tome da se jedna nova nacija uvrsti u svet, sve su se duše uzdigle da bi bile na visini cilja svojih napora. U tom opštem uzbuđenju, najodličniji ljudi poleteli su u susret narodu, a narod ih je prigrlio i stavio na čelo. Ali takvi su događaji retki; suditi treba po uobičajenom toku stvari. Dok prolazni događaji ponekad uspevaju da suzbiju demokratske strasti, prosvećenost, a naročito moral imaju na te sklonosti ne manje snažan, ali trajniji uticaj. To se dobro zapaža u Sjedinjenim Državama. U Novoj Engleskoj, gde su obrazovanje i sloboda kćeri morala i religije, gde je društvo, postojeći već odavno i odavno učvršćeno, moglo sebi da stvori maksime i navike, narod ne trpi od nadmoći koju bogat­ stvo ili rođenje stvara među ljudima, a istovremeno se navikao da poštuje intelektualnu i duhovnu nadmoć i da joj se rado potčini; stoga vidimo da se u Novoj Engleskoj demokratija bolje opredeljuje pri izborima nego bilo gde drugde. Što više silazimo na jug, naprotiv, u države gde je društvena povezanost manje davnašnja i manje jaka, gde je obrazovanost manje raširena i gde su se manje srećno kombinovala načela morala, religije i slobode, zapažamo da darovitost i vrline bivaju sve rede kod onih koji upravljaju. Kad najzad zađemo u države na jugozapadu, gde društvena zaje­ dnica, obrazovana od juče, predstavlja tek skup pustolova i špekulanata, zbunjeni smo videći u kakve je ruke predata društvena moć i pitamo se zahvaljujući kakvoj to nezavisnoj snazi zakonodavstva i ljudi država tu ipak može da raste i društvo da prosperira. Ima izvesnih zakona čija je priroda demokratska, a koji ipak uspevaju da delimično isprave opasne nagone demokratije. 175

Kad uđete u dvoranu predstavničkog doma u Vašingtonu, iznenadi vas priprost izgled toga velikog skupa. Uzalud oko traži u njemu nekog slavnog čoveka. Gotovo svi njegovi članovi neznane su ličnosti, čija imena ne izazivaju u misli nikakvu sliku. To su većinom seoski advoka­ ti, trgovci ili čak ljudi iz najnižih slojeva. U toj zemlji gde je obrazova­ nje lako sveopšte rasprostranjeno, kažu da predstavnici naroda ne znaju svi baš valjano čitati. Na dva koraka odatle je dvorana senata, čiji uski prostor obuhvata velik deo slavnih ličnosti Amerike. Tu jedva da opažamo nekoga ko ne podseća na kakvu nedavno stečenu slavu. To su rečiti advokati, istaknu­ ti generali, vični javni funkcioneri ili poznati državnici. Sve reči koje se čuju u loj skupštini činile bi čast i najvećim skupštinskim raspravama u Evropi. Otkud taj čudni kontrast? Zašto se elita nacije nalazi pre u ovoj nego u onoj dvorani? Zašto ona prva skupština okuplja toliko običnih osoba, dok ova druga kao da ima monopol na talenat i prosvećenost? I jedna i druga, međutim, proizilaze iz naroda, i jedna i druga su proi­ zvod opšteg prava glasa, i nijedan se glas nije dosad javio u Americi da ustvrdi da je senat neprijatelj narodnih interesa. Pa otkud onda tako ogromna razlika? Vidim samo jednu stvar koja to objašnjava: izbori iz kojih proizilazi predstavnički dom neposredni su; izbori za senat obav­ ljaju se u dva stepena. Svekoliki građani imenuju zakonodavno telo svake države, a savezni ustav, pretvarajući sa svoje strane ta zakonodav­ na tela u izborna tela, crpe otud senatore. Senatori predstavljaju, dakle, mada posredno, ishod glasanja po opštem pravu glasa; jer zakonodavno telo, koje imenuje senatore, nije nekakvo aristokratsko ili privilcgovano telo koje bi svoje pravo izbora crpio iz samoga sebe; ono suštinski zavisi od svekolikog građanstva; ono se obično bira svake godine, pa građani uvek mogu da usmcrc izbor senatora time što će u zakonodav­ no telo izabrati nove članove. Ali dovoljno je što narodna volja prolazi kroz tu izabranu skupštinu pa da u njoj bude u nekom smislu obrađena i da se zaodene u plemenitije i lepše oblike. Tako izabrani ljudi uvek, dakle, predstavljaju tačno većinu nacije, koja vlada; ali oni predstavljaju samo uzvišenije misli koje su u naciji u opticaju, plemenite nagone kojima je nadahnuta, a ne sitne strasti koje je uzburkavaju, ni poroke koji je srozavaju. Lako se može naslutiti u budućnosti trenutak kad će američke republike biti prinuđene da još umnože ova dva stepena u svom izbor­ nom sistemu da se ne bi bedno zaplele u zamke demokratije. Rado ću priznati da u dvostepenim izborima vidim jedini način da se korišćenje političke slobode učini dostupno svim slojevima naroda. Oni koji se nadaju da će od toga sredstva načiniti isključivo oružje jedne stranke i oni koji se toga boje čini mi se da podjednako padaju u zabludu. 176

UTICAJ KOJI JE AMERIČKA DEMOKRATIJA IZVRŠILA NA IZBORNE ZAKONE

Retki izbori izlažu državu velikim krizama. — Njihova učestanost drži je u grozničavoj uzburkanosti. — Od ta dva zla Amerikanci su izabrali ovo drugo. — Promenljivost zakona. — Mišljenja Hamiltona, Medisona i Džefersona o tome. Kad se izbori vrše tek u dugim intervalima, pri svim takvim izbori'ma država se izlaže opasnosti poremećaja. Stranke ulažu tada ogromne napore da ugrabe srečnu priliku koja im je tako retko na dohvatu; a kako je ncuspeh gotovo nepopravljiv za kandidate koji propadnu, valja se svačega bojati od njihove očajničke ambicije. Ako, naprotiv, ravnopravna borba treba uskoro da se ponovi, pobeđeni se strpe. Kad se izbori brzo nižu, njihova učestanost održava u društvu grozničavu uzrujanost, a javne poslove drži u neprestanoj promenljivosti. Tako jedno stavlja državi u izgled neprilike, drugo preti revoluci­ jom; onaj prvi sistem škodi dobrom upravljanju, drugi preti njegovom opstanku. Amerikanci su se radije izložili onome prvom zlu nego ovom drugom. Pri tom su se više rukovodili nagonom nego rasuđivanjem, pošto demokratija uvećava sklonost ka promenama do strasti. ïz toga proizilazi neobična promenljivost zakonodavstva. Mnogi Amerikanci smatraju da je nepostojanost njihovih zakona nužna posledica jednog sistema čije su opšte posledice korisne. Ali verujem da nema nikoga u Sjedinjenim Državama ko bi poricao da ta nepostojanost postoji ili ko u njoj ne bi video veliko zlo. Hamilton, pošto je dokazao korisnost takve vlasti koja bi sprečava­ la ili bar odlagala donošenje loših zakona, dodaje: "Neko će mi možda odgovoriti da vlast da se spreče loši zakoni nužno podrazumeva i vlast da se spreče i dobri. Taj prigovor ne bi mogao zadovoljiti one koji su bili u mogućnosti da razmotre sva zla koja za nas proističu iz nepostojanosti i promenljivosti zakona. Nepostojanost zakonodavstva najveća je mana koja se može uočiti u našim institucijama." [Form the greatest blemish in the character and genius of our government (Federalist, n. 73)] "Lakoća da se menjaju zakoni", kaže Medison, "i preterano korišćenje zakonodavne vlasti čine mi se najopasnijim boljkama kojima je izložena naša vlast." (Federalist, n. 62) I sam Džeferson, najveći demokrata koji je dosad ponikao iz američke demokratije, ukazao je na iste opasnosti. "Nepostojanost naših zakona stvarno je vrlo ozbiljna nepogodnost", kaže on. "Mislim da smo se morali o tome postarati time što bismo odlučili da će uvek postojati interval od godinu dana između predlaganja nekog zakona i konačnog njegovog izglasavanja. O predlogu bi se raspravljalo i glasalo a da se u njemu ne može izmeniti ni reč, a ako bi se činilo da okolnosti 177

iziskuju bržu odluku, pređlog ne bi mogao biti usvojen prostom veći­ nom, nego dvotrećinskom većinom u oba doma."1

O ZVANIČNICIM A U AMERIČKOJ DEMOKRATSKOJ VLASTI

0 jednostavnosti američkih zvaničnika. — Odsustvo uniforme. — Svi su zvaničnici plaćeni. — Političke posledice toga. — U Americi nema javne karijere. — St a iz toga proizilazi. U Sjedinjenim Državama, zvaničnici se gube u mnoštvu građana; nemaju ni palate, ni čuvara, ni svečane uniforme. Ta jednostavnost onih koji upravljaju ne potiče samo od osobenog američkog duha, nego 1 od osnovnih društvenih načela. U očima demokratije vlast nije neko dobro, nego nužno zlo. Zvaničnicima treba dodeliti izvesnu moć, jer bez te moći, čemu bi služili? Ali spoljne oznake moći nisu neophodne za vođenje poslova; one nepotrebno vređaju oči građanstva. I sami zvaničnici savršeno osećaju da su pravo da se, po svojoj moći, postave iznad ostalih dobili samo pod uslovom da se po ponaša­ nju spuste na nivo sviju. Ne mogu ni da zamislim ništa jednostavnije u ponašanju, pristupa­ čnije svakom, pažljivije prema zahtevima i uljudnije u odgovorima nego što je to u zvaničnika u Sjedinjenim Državama. Volim to prirodno ponašanje vlasti u demokratiji; u toj unutra­ šnjoj snazi, koja se više vezuje za funkciju nego za funkcionera, za čoveka više nego za spoljne oznake moći uočavam nešto muževno, čemu se divim. Što se tiče dejstva koje može proizvoditi uniforma, verujem da se mnogo preuveličava značaj koji ona treba da ima u jednom veku kakav je naš. Nisam zapazio da se u Americi zvaničnik, u vršenju svog ovlašćenja, dočekuje s manje uvaženja i poštovanja zato‘što je sveden samo na svoju valjanost. S druge strane, veoma sumnjam da neka osobita odeća navodi službena lica da se sama više poštuju, ako tome nisu prirodno sklona; jer ne bih mogao verovati da više uvažavaju svoju odeću nego svoju ličnost. Kad kod nas vidim kako su izvesne sudije osorne prema strankama ili kako im upućuju dosetke, kako sležu ramenima na reči odbrane, a predusretljivo se smeše na nizanje optužbi, voleo bih da im se pokuša skinuti toga, pa da se vidi, kad bi bili odeveni kao obični građani, ne bi li ih to podsetilo na prirodno dostojanstvo ljudskog roda. Nijedno zvanično lice u Sjedinjenim Državama ne nosi uniformu, ali sva primaju platu. To proizilazi, još prirodnije nego sve što prethodi, iz demokratskih načela. Demokratija još i može okružiti pompom svoje zvaničnike i 1 Pismo Medisonu od 20. decembra 1787.

178

prekriti ih svilom i kadifom a da ne okrnji neposredno načela svog postojanja. Takve su privilegije prolazne, vezane su za položaj, ne za čoveka. Ali uspostaviti neplaćene funkcije znači stvoriti sloj bogatih i nezavisnih zvaničnika, obrazovati jezgro jedne aristokratije. I ako na­ rod tada još zadržava pravo izbora, primenjivanje tog prava imalo bi, dakle, neizbežne granice. Kad vidimo da neka demokratska republika pretvara plaćene fun­ kcije u neplaćene, verujem da možemo zaključiti da se kreće ka monar­ hiji. A kad monarhija počne da plaća neplaćene funkcije, to je pouzdan znak da se ide ka despotskom ili ka republikanskom uređenju. Zamenjivanje neplaćenih funkcija plaćenim funkcijama čini mi se, dakle, da samo po sebi predstavlja pravu revoluciju. Ponajvidljivijim znakom potpune vlasti demokratije u Americi smatram potpuno odsustvo neplaćenih funkcija. Usluge učinjene gra­ đanstvu, ma kakve bile, plaćaju se: stoga svako ima ne samo pravo nego i mogućnost da ih vrši. Mada u demokratskim državama svi građani mogu doći na položa­ je, sve ne privlači da im teže. Ono što biračima često ograničava izbor nisu uslovi za kandidovanje, nego broj i sposobnosti kandidata. Kod naroda gde se načelo izbornosti prostire na sve, nema u pravom smislu reći karijera u javnoj službi. Ljudi stižu na funkcije takoreći samo slučajno i nemaju nikakve sigurnosti da će se na njima zadržati. To je istina naročito kad su izbori godišnji. Iz tog proizilazi da u doba zatišja javne funkcije malo privlače ambicije. U Sjedinjenim Državama ljudi umereni u svojim željama upuštaju se na krivudave puteve politike. Veliki talenti i velike strasti obično se klone vlasti da bi težili bogatstvu; i često se događa da se neko prihvati da upravlja sudbinom zemlje kad se oseća slabo sposobnim da vodi sopstvene poslove. Tim razlozima, isto koliko i lošem izboru u demokratskim izbori­ ma, treba pripisati velik broj priprostih ljudi koji zauzimaju javne funkcije. Ne znam da li bi narod u Sjedinjenim Državama izabrao odlične ljude kad bi ovi težili da pridobiju njegove glasove, ali sigurno je da oni tome ne teže. O PROIZVOLJNOSTI U POSTUPCIMA ZVANIČNIKA2 U AMERIČKOJ DEMOKRATSKOJ VLASTI

Zašto je proizvoljnost u postupcima zvaničnika veća u apsolutističkim monarhijama i demokratskim republikama nego u umerenim monarhija­ ma. — Proizvoljnost u delanju zvaničnika u Novoj Engleskoj. Postoje dve vrste uređenja u kojima ima mnogo proizvoljnoga u delanju zvaničnika: tako je pod apsolutnom vladavinom jednog jedinog čoveka i pod vladavinom demokratije. 2 Reč zvaničnik uzimam ovde u njenom najširem značenju: primenjujem je na sve one čija je dužnost da obezbede izvršavanje zakona.

179

Ta istovetna posledica proizilazi iz gotovo sličnih uzroka. U despotskim državama ničija sudbina nije sigurna, ni sudbina javnih zvaničnika kaogod ni običnih privatnih lica. Pošto vladar drži uvek u ruci život, imovinu a ponekad i čast ljudi koji mu služe, on smatra da nema čega da sč od njih boji, pa im ostavlja široku slobodu delanja, verujući da je siguran da je oni neće zloupotrebiti protiv njega. U despotskim državama vladar je toliko zaljubljen u svoju vlast da se boji da će biti sputan sopstvenim propisima, pa voli da mu službenici dejstvuju takoreći proizvoljno, kako bi bio siguran da kod njih neće naići na tendencije suprotne njegovim željama. U demokratijama većina može svake godine oduzeti vlast iz ruku u koje ju je poverila, pa se takođe ne boji da bi se ona zloupotrebila protiv nje. Pošto je vlasna da u svakom času saopšti svoju volju onima koji upravljaju, ona više voli da ih prepusti njihovom sopstvenom trudu nego da ih sputa kakvim nepromenljivim pravilom, koje bi, ograničava­ jući ih, i nju u neku ruku ograničilo. Kad se bolje pogleda, otkriva se čak da pod vlašću demokratije proizvoljnost u radu zvaničnika mora biti još i veća nego u despotskim državama. U despotskim državama, vladar može za tren kazniti sve greške koje opazi; ali ne može uobražavati da može zapaziti sve greške koje bi trebalo da kazni. U demokratijama, naprotiv, vladalac ne samo da je svemoćan nego je i svugde prisutan: stoga vidimo da su američki zvaničnici mnogo slobodniji u delokrugu koji im zakon obeležava nego ikoji evropski zvaničnik. Onde se često ograničavaju na to da im ukažu na cilj kome treba da teže, ostavljajući ih vlasnim da izaberu sredstva. U Novoj Engleskoj, na primer, prepušta se seleet-men-ima svake opštine da sačine spisak porotnika; jedino pravilo koje im se postavi jeste ovo: porotnike treba da odaberu medu građanima koji imaju biračko pravo i koji su na dobrom glasu.3 Mi bismo, u Francuskoj, verovali da bi život i sloboda ljudi bili u opasnosti kad bismo bilo kojem zvaničniku poverili vršenje jednoga tako opasnog prava. U Novoj Engleskoj, isti ti zvaničnici mogu po gostionicama da istaknu imena pijanaca i da pod pretnjom novčane kazne spreče da im se toči vino.4 Takva cenzorska vlast ozlojedila bi narod i u najapsolutističkijoj monarhiji; ovde joj se, međutim, svet bez po muke potčinjava. 3 Vidi zakon od 27. februara 1813. u: Laws o f Massachusetts, sv. II, str. 331. Treba reći da se porotnici potom kockom određuju sa tog spiska. 4 Zakon od 28. februara 1787 (Laws o f Massachusetts, sv. I, str. 302). Tekst zakona glasi: "Select-men svake opštine istaći će u krčmama, gostionicama i maloprodajama spisak osoba poznatih kao pijanci, kockari i takvi koji imaju naviku da gube vreme i novac u takvim radnjama; glasnik rečenih radnji koji, posle tog upozorenja, bude dopustio da rečene osobe piju i kockaju se u njegovoj radnji, ili im bude prodao alkoholnog pića, biće kažnjen globom."

180

Nigde zakon nije ostavio više prostora proizvoljnosti nego u demo­ kratskim republikama, jer se tu ne čini da bi se proizvoljnosti trebalo bojati. Može se čak reći da je tu zvaničnik utoliko slobodniji ukoliko je niže postavljen cenzus biračkog prava i ukoliko je trajanje zvaničnikovog mandata više ograničeno. Otuda je tako"teško prevesti demokratsku republiku u monarhijsko uređenje. Mada prestaje bili biran, zvaničnik tu obično zadržava prava i način postupanja izbornog zvaničnika. Tada se stiže do đespotizma. Samo u umerenim monarhijama zakon ne samo da određuje delokrug zvaničnika nego se stara i da ih vodi na svakom koraku. Uzrok je lako reći. U umerenim monarhijama vlast je podeljena između naroda i vladara. I jednome i drugom je u interesu da položaj zvaničnika bude postojan. Vladar neće da sudbinu zvaničnika preda u ruke naroda, iz bojazni da bi oni onda izneverili njegov autoritet; narod se pak boji da zvaničnici, kad bi u potpunosti zavisili od vladara, ne posluže za gušenje slobode; tako da oni u neku ruku ne zavise ni od koga. Isti razlog koji i vladara i narod navodi da zvaničnike ostave nezavisne, navodi ih i da potraže garanlije od zloupotrebe te nezavi­ snosti, kako je oni ne bi koristili protiv autoriteta vladara ili protiv slobode naroda. Stoga se slažu da je neophodno unapred propisati zvaničniku pravila ponašanja i nalaze koristi u tome da mu nametnu propise od kojih se on ne može udaljiti. NEPOSTOJANOST U UPRAVLJANJU U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Društvene odluke u Americi ostavljaju manje traga nego delà jedne porodice. — Novine su jedini istorijski spomenici. — Kako krajnja nepostojanost u upravljanju škodi umeću vladanja. Pošto ljudi samp za trenutak bivaju na vlasti da se potom izgube u mnoštvu, koje L samo svakog dana menja lice, društvene odluke, u Americi, često postavljaju manje traga nego delà kakve god obične porodice. Upravljanje javnim poslovima tu je u neku ruku usmeno i po tradiciji. Ne piše se tu mnogo, ili ono što je napisano odnese vetar, kao one Sibiline listove, i to nepovratno nestane. Jedini istorijski spomenici u Sjedinjenim Državama jesu novine. Ako se desi da jedan broj izostane, lanac vremena kao da je prekinut: sadašnjost i prošlost kao da više nisu spojene. Nimalo ne sumnjam da će kroz pedeset godina biti teže prikupiti autentične dokumente o podrobnostima društvenog života Ajmerikanaca naših dana nego o upravi u Francuskoj u srednjem veku; a ako bi kakva najezda varvara 181

iznenadila Sjedinjene Države, moralo bi se pribeći istoriji drugih naro­ da da bi se saznalo nešto o američkom narodu. Nepostojanost u upravljanju počela je ulaziti u naviku; mogao bih skoro reći da je danas to već svakom postala sklonost. Niko ne haje za ono što se radilo pre njega. Ne ustaljuju se metode; ne sačinjavaju se zbirke propisa; ne prikupljaju se dokumenti, čak i kad bi to bilo lako činiti. Kad se slučajno i poseduju, do njih se ne drži. Među svojim hartijama imam originalne dokumente koji su mi predati u javnim upravama u odgovor na neka moja pitanja. U Americi društvo kao da živi od danas do sutra, kao vojska na pohodu. Međutim, umeće uprav­ ljanja sigurno je vrsta nauke; a svim naukama, da bi napredovale, potrebno je da povežu otkrića raznih pokoljenja kako se redom nižu. Jedan čovek, u svom kratkom veku, zapazi neku činjenicu, drugi jedan stvori neku ideju; ovaj izume neko sredstvo, onaj nađe kakvu formulu; čovečanstvo sakuplja u prolazu te razne plodove individualnog iskustva i obrazuje nauke. A vrlo teško mogu američki upravljači naučiti nešto jedni od drugih. Oni u rukovođenje društvom unose znanja koja su raširena po društvu, a ne svoja sopstvena. Demokratija, dovedena do krajnjih granica, škodi, dakle, umeću u vladanju. U tome pogledu, ona više odgovara nekom narodu čije je obrazovanje u upravljanju već izvršeno nego narodu koji je novajlija u pogledu iskustva u javnim poslovima. To se, uostalom, ne odnosi jedino na umeće u upravljanju. Demo­ kratska vlast, koja se zasniva na jednoj tako prostoj i tako prirodnoj ideji, uvek pretpostavlja, međutim, postojanje veoma civilizovanog i veoma obrazovanog društva.5 Čovek bi isprva pomislio da je ona savremenik prvih vekova sveta; a kad bolje pogleda, lako otkriva da je došla poslednja. O JAVNIM TROŠKOVIMA U AMERIČKOJ DEMOKRATSKOJ VLASTI

U svim društvima građani se dele na izvestan broj klasa. — Kakve nagone unosi svaka od tih klasa u upravljanje državnim jinansijama. — Zašto javni troškovi moraju težiti porastu kad narod vlada. — Zašto se u Americi treba manje bojati izdašnosti demokratije. — Korišćenje javnih sredstava u demokratiji. Da li je demokratsko uređenje ekonomično? Treba najpre znati sa čim nameravamo da ga poredimo. Pitanje bi bilo lako rešivo kad bi se htela uspostaviti paralela između demokratske republike i apsolutističke monarhije. Utvrdilo bi se da su javni troškovi u prvoj zamašniji nego u drugoj. Ali tako je sa svim slobodnim državama u poređenju sa onima koje to nisu. Izvesno S Izlišno je i reći da ovde govorim o demokratskom uređenju primenjenom na neki narod, a ne na kakvo malo pleme.

182

je da despotizam upropašćuje ljude sprečavajući ih da proizvode, više nego time što im oduzima plodove proizvodnje; on globi izvor bogat­ stava, a često pošteđuje stečeno bogatstvo. Sloboda, naprotiv, rađa hiljadu puta više bogatstava nego što ih uništava, te u nacijama koje je imaju materijalni izvori naroda rastu uvek brže nego porezi. Važno mi je sada da uporedim slobodne narode i da među njima ustanovim kakvo dejstvo ima dcmokratija na državne finansije. Kao i druge organizovane zajednice, i društva su ustrojena po nekim pravilima koja ne mogu izbeći. Sastoje se od izvesnih elemenata koje nalazimo svugde i u svim vremenima. Uvek će biti lako da se svaki narod, u idealnom smislu, podeli na tri klase. Prva će se klasa sastojati od bogatih. Druga će obuhvatiti one koji, mada nisu bogati, žive u blagostanju u svakom pogledu. U treću će biti svrstani oni koji imaju malo ili nimalo imovine i koji osobito žive od rada koji im pružaju prve dve klase. Pojedinci obuhvaćeni tim raznim kategorijama mogu biti manje ili više mnogobrojni, zavisno od stanja društva; ali ne možete postići da te tri kategorije ne postoje. Očevidno je da će svaka od tih klasa uneti u rukovanje državnim finansijama izvesne nagone koji su joj svojstveni. Pretpostavite da samo prva propisuje zakone: verovatno je da će se prilično malo brinuti da štedi javna sredstva, zato što porez koji pogađa zamašnu imovinu oduzima tek suvišak i dejstvo mu se slabo oseća. Uzmite, naprotiv, da samo srednje klase propisuju zakone. Može se računati da ona neće umnožavati poreze, jer ništa nije tako kobno kao kad visok porez pogađa mali imetak. Čini mi se da bi vlast srednjih klasa morala biti, među slobodnim uređenjima, neću reći najmudrija, niti, naročito ne, najvelikodušnija, nego najekonomičnija. Da pretpostavim sada da se isključivo poslednjoj klasi poveri da propisuje zakone; vidim mnogo izgleda za to da javni troškovi rastu umesto da se smanjuju, i to iz dva razloga. Pošto najveći broj onih koji tada izglasavaju zakon nema nikakve imovine koja podleže porezu, čini se da sav novac koji se troši u korist društva može samo da im koristi, a nikada da im škodi; a oni koji imaju nešto malo imovine lako nalaze načina da porez razrežu tako da pogađa samo bogate a da koristi samo siromašnima, što bogati ne bi mogli činiti kad su na vlasti. Zemlje u kojima bi isključivo siromašnima6 bilo povereno da propisuju zakone ne bi se, dakle, mogle nadati velikoj štedljivosti u 6 Razume se da reč siromašan ima ovde, kao i drugde u ovoj glavi, relativno, a ne apsolutno značenje. Američki siromasi, u poređenju s evropskim, mogli bi često izgledati bogati; ipak ih s razlogom nazivam siromasima, u poređenju s onim njihovim sugrađanima koji su bogatiji od njih.

183

javnim troškovima:ti će troškovi uvck bili zamašni, bilo zato što porezi ne mogu pogađati one koji ih izglasavaju, bilo zato što su razrezani tako da ih ne pogode. Drukčije rečeno, demokratsko uređenje je jedino u kome onaj ko izglasava porez može izbcći obavezu da ga plaća. Zalud će mi neko prigovoriti da je dobro shvaćen interes naroda da se pošteduje imovina bogatih, jer bi on inače brzo iskusio oskudicu koja bi nastala. Ali nije li isto tako i interes kraljeva da usrećuju svoje podanike, i interes plemstva da umeju otvoriti svoje redove kad je to umesno? Kad bi daleki interes mogao prevladati nad trenutnim strasti­ ma i potrebama, onda nikad ne bi bilo tiranskih vladalaca, ni isključive aristokratije. Opet će me neko zaustaviti i reći: a ko je ikad zamislio da siromašnima poveri da propisuju zakone? Ko? Oni koji su ustanovili opšte pravo glasa. Da li većina ili manjina propisuje zakone? Većina, bez sumnje; a ako dokažem da siromašni uvek čine većinu, neću li bili u pravu da dodam da u zemljama gde im je omogućeno da glasaju, samo siromašni propisuju zakone? A izvesno je da se dosad, u svim nacijama na svetu, većina uvek sastojala od onih koji nisu imali svojine ili od onih čija je imovina bila suviše ograničena da bi mogli lagodno živeti, a da ne rade. Opšte pravo glasa daje, dakle, stvarno vlast u društvu siromašnima. Nepovoljno dejstvo koje narodna vlast može ponekad vršiti na državne finansije dobro se pokazalo u nekim antičkim demokratskim republikama, u kojima se državna blagajna praznila radi pomoći siro­ mašnim građanima ili radi priređivanja igara i predstava za narod. Istina da je predstavnički sistem bio približno nepoznat u starom veku. U naše doba, narodne strasti se teže ispoljavaju u javnim poslovi­ ma; može se, međutim, računati da će se opunomoćenik na kraju uvek saobraziti duhu svojih birača i da će učiniti da prevladaju i njihove sklonosti kaogod i interesi. Izdašnosti demokratije treba se, uostalom, manje bojati ukoliko narod sve više postaje vlasnik, zato što onda, s jedne sirane, narod ima manje potrebe za novcem bogatih, a s druge strane nailazi na sve više poteškoće da ne pogodi samog sebe uspostavljanjem poreza. U tom pogledu, opšte pravo glasa bilo bi manje opasno u Francuskoj nego u Engleskoj, gde je skoro sva imovina koja podleže porezu sakupljena u nekoliko ruku. Amerika, gde velika većina građana poseduje imovinu, u povoljnijem je položaju nego Francuska. Postoje još i drugi uzroci koji mogu povećavati iznos javnih troš­ kova u demokratijama. Kad aristokratija vlada, ljudi koji vode državne poslove pošteđeni su ikakvih potreba; zadovoljni svojim stanjem, oni od društva traže pre svega moć i slavu; a budući iznad mnoštva sitnog građanstva, ne uviđaju uvek jasno kako bi sveopšte blagostanje trebalo da doprinosi i njihovoj veličini. Ne znači da oni bez samilosti gledaju patnje siromaha; ali njihovu bedu ne mogu oni da osećaju kao kad bi je i sami iskusili;.čim 184

se čini da se narod zadovoljava svojom sudbinom, oni se smatraju zadovoljni i ne očekuju ništa više od vlade. Aristokratija se mnogo više stara da održi nego da usavrši. Kad je, naprotiv, društvena moć u rukama naroda, suveren teži najboljem u svemu, zato što je njemu samom loše. Duh poboljšavanja prostire se tad na hiljade raznih ciljeva; spušta se do beskrajnih sitnica, a naročito teži takvim poboljšanjima koja se mogu postići samo plaćanjem; jer rcč je o tome da se poboljša stanje siromaha, koji ne mogu sami sebi pomoći. U demokratskim društvima postoji uz to i neka živost bez određe­ nog cilja; u njima vlada nekakva stalna grozničavost, koja se pretvara u svakovrsne novotarije, a novotarije su skoro uvek skupe. U monarhijama i aristokratijama ambiciozni laskaju prirodnoj sklonosti suverenovoj ka slavi i moći i tako ga često navode na velike troškove. U demokratijama, gde je suveren u nemaštini, njegova se blagona­ klonost može steći gotovo samo time da mu se poveća blagostanje; a to se skoro uvek može postići samo pomoću novca. Uz to, kad narod počne sam da razmišlja o svom položaju, rađa se mnoštvo potreba koje on isprva nije ni oscćao, a koje se mogu zadovo­ ljiti samo pribegavajući državnim sredstvima. Otud obično javni troško­ vi rastu sa civilizacijom, a porezi se uvećavaju što se više širi prosvećenost. Postoji, najzad, još jedan, poslednji uzrok zbog koga je demokrat­ sko uređenje skuplje nego koje drugo. Dcmokratija ponekad poželi da bude štedljivija u svojim troškovima, ali ne može to da postigne zato što ne poznaje umeće štedljivosti. Kako ona često menja poglede, a još češće zvaničnike, dolazi do toga da se njenim poduhvatima loše upravlja ili ostaju nedovršeni; u prvom slučaju, država ima troškove nesrazmerne cilju koji želi postići; u drugom, troškovi su neproduktivni. O NAGONIM A AMERIČKE DEMOKRATIJE U UTVRĐIVANJU PLATA ZVANIČNIKA

U demokratijama, oni koji uvode visoke plate nemaju izgleda da se njima koriste. — Tendencija američke demokratije da povišava plate nižih zvaničnika, a da smanjuje plate najviših. — Zašto je to tako. — Uporedna tabela plata zvaničnika u Sjedinjenim Državama i u Francuskoj. Postoji jedan krupan razlog koji obično navodi demokratije da štede na platama zvaničnika. U demokratijama, oni koji utvrđuju plate veoma su mnogobrojni, pa imaju vrlo malo izgleda da bi ikad uspeli da te plate primaju. U aristokratijama, naprotiv, oni koji ustanovljavaju visoke plate skoro uvek imaju neodređenu nadu da će ih i sami uživati. To su 185

kapitali koje oni sami sebi stvaraju ili bar izvori prihoda koje spremaju svojoj đeci. Treba ipak priznati da se demokratija pokazuje vrlo škrta samo prema najvišim zvaničnicima. U Americi su niži zvaničnici više plaćeni nego drugde, ali visoki funkcioneri su plaćeni slabije. Ti suprotni efekti proizvod su istog uzroka: u oba slučaja, narod utvrđuje platu zvaničnika; on misli na sopstvene potrebe, i to mu poređenje služi kao uputstvo. Kako on sam živi u velikom blagostanju, čini mu se prirodno da i oni kojima se on služi dele to blagostanje.7 Ali kad dođe do toga da odredi sudbinu visokih državnih zvaničnika, gubi iz vida to svoje pravilo i postupa nasumce. Siromah nema jasnu predstavu o potrebama koje mogu osećati viši slojevi društva. Ono što bi se bogatom činilo skromnim iznosom njemu se čini ogromnom svotom, njemu koji se zadovoljava najnužnijim; on smatra da guverner države, sa svojih deset hiljada franaka, treba još da se smatra srećnim i da izaziva zavist.8 A ako pokušate da mu objasnite da predstavnik jedne nacije treba da se pokazuje u izvesnom sjaju u očima stanaca, on će vas isprva razumeti; ali kad, osvrnuvši se na svoj jednostavni dom i na skromne plodove svog mukotrpnog rada, pomisli šta bi on sve mogao uraditi s tom istom platom, koju vi smatrate nedovoljnom, iznenadiće se i takoreći prestraviti pred tolikim bogatstvom. Dodajte tome da je niži zvaničnik gotovo na nivou naroda, dok je visoki iznad njega. Onaj prvi može, dakle, još buditi njegovo zanimanje, a ovaj drugi počinje izazivati njegovu zavist. To se jasno vidi u Sjedinjenim Državama, gde plate kao da u neku ruku opadaju što je viši položaj zvaničnika.9 Pod vlašću aristokratije dešava se, naprotiv, da visoki zvaničnici primaju vrlo visoke plate, dok niži često jedva imaju od čega da žive. 7 Imućno stanje nižih zvaničnika Sjedinjenih Država potiče iz još jednog drugog uzroka; ovaj nema veze sa štedrošću demokratije: svaki privatni poziv vrlo je unosan; država ne bi našla službenika kad ne bi pristajala da ih dobro plaća. Ona je, dakle, u položaju trgovačkog preduzeća, koje je prinuđeno, ma koliko bilo sklono štedljivosti, da se suoči sa skupom konkurencijom. 8 Država Ohajo, koja broji milion stanovnika, daje guverneru samo 1.200 dolara plate, ili 6.504 franka. 9 Da bi istina bila uočljivija, dovoljno je pogledati plate nekih zvaničnika savezne vlasti. Smatrao sam korisnim da uporedo navedem plate koje u Francuskoj pripadaju sličnim funkcijama, da bi poređenjem stvar bila čitaocu dokraja jasna. SJEDINJENE DRŽAVE Ministarstvo finansija (treasury department) Vratar (messager) ........................................................................................................ 3.734 Najniže plaćen činovnik ........................................................................................... 5.420 Najviše plaćen č in o v n ik ............................................................................................... 8.672 Generalni sekretar (chief clerk) ............................................................................... 10.840 Ministar (secretary o f state) ....................................................................................... 32.520 Šef vlade (predsednik) ..................................... 135.000

186

fr. fr. fr. fr. fr. fr.

Lako je naći razlog tome u uzrocima sličnim onima koje smo maločas označili. Dok demokratija ne shvata uživanje bogataša ili im zavidi, aristokratija, sa svoje strane, ne razume bedu siromaha, ili bolje reći ne zna za nju. Siromah nije, pravo govoreći, bližnji bogatome; on je stvorenje druge jedne vrste. Aristokratija se, dakle, prilično malo brine o stanju svojih nižih službenika. Ona im podiže plate tek kad oni odbiju da je služe po odviše niskoj ceni. Samo zbog te tendencije škrtosti prema visokim zvaničnicima pri­ pisuju se demokratiji velike sklonosti štedljivosti, koje ona nema. Istina je da demokratija onima koji vladaju daje jedva dovoljno za život, ali ona troši ogromne svote da bi udovoljila potrebama naroda ili mu olakšala uživanja.10 To je samo bolje korišćenje poreskih prihoda, ne i štedljivost. Uopšte uzev, demokratija daje malo upravljačima, a mnogo gra­ đanstvu. Suprotno se viđa u aristokratijama, gde državni novac koristi naročito klasi koja vodi javne poslove. O TEŠKOĆI D A SE R A ZA BER U RAZLOZI KOJI AMERIČKU V LAD U N A VO DE NA ŠTEDLJIVOST

Onaj ko na stvarnim činjenicama ispituje dejstvo koje zakoni imaju na sudbinu čovečanstva izlaže se krupnim zabludama, jer ništa nije tako teško kao prosuđivati o činjenicama. Neki je narod prirodno lakomislen i lako se oduševljava; drugi neki je promišljen i proračunava. To zavisi od same njihove fizičke konstitucije ili od dalekih uzroka koji su mi nepoznati. FRANCUSKA Ministarstvo finansija Ministrov vratar ................................................................... Najniže plaćen č in o v n ik ...................................................... Najviše plaćen činovnik ....................................................... Generalni s e k r e t a r .............................................................. M in is ta r ................................................................................... Šef vlade (kralj) ...................................................................

. . . 1.500 1.000 do 1.800 3.200 do 3.600 . . . 20.000 . . . 80.000 . 12,000.000

fr. fr. fr. fr. fr. fr.

Možda grešim što uzimam Francusku za poređenje. U Francuskoj, gde demokratski nagoni svaki dan sve više prodiru u vlast, već se zapaža snažna tendencija da skupština povišava male plate, a naročito da snižava visoke. Tako ministar finansija, koji 1834. godine prima 80.000 fr., 160.000 u doba Carstva; generalni direktori ministarstva finansije, koji primaju 20.000, primali su tada 50.000. (Sve navedene plate izražene su u godišnjem iznosu, kao što se i danas iskazuju u javnim službama zapadnih zemalja. — Prim, prevodioca) 10 Treba videti, između ostalog, u američkim budžetima, koliko staje izdržavanje sirotinje i besplatno školovanje. U državi Njujork utrošeno je 1831. za pomoć sirotinji 1.290.000 franaka. A ceni se da svota posvećena narodnoj prosveti iznosi najmanje 5.420.000 franaka. (W illiam’s New-York annual register, 1832, str. 205. i 243) Država Njujork imala je 1830. 1,900.000 stanovnika, L j ne čini ni dvostruki broj stanovništva našeg okruga Sever.

187

Viđaju se narodi koji vole da se razmeću svojom raskoši, vole buku i veselje, pa ne žale da i milioni odu u vetar. Viđaju se i drugačiji, koji cene samo samotna zadovoljstva i stideli bi se da se pokažu zadovoljni. U izvesnim zemljama mnogo se polaže na lepotu palata. U nekim drugim ne ulaže se ništa u umetničke stvari i prezire se ono što ne donosi nikakav prihod. Ima ih, najzad, u kojima se ceni slava, a i takvih gde se novac stavlja iznad svega. Nezavisno od zakona, svi ti uzroci snažno utiču na vođenje držav­ nih finansija. Što se Amerikancima još nikad nije desilo da narodni novac potro­ še na javne svetkovine, to nije samo zato što kod njih narod izglasava porez nego i zato što narod ne voli da se veseli. Kad odbacuju ukrase u svojoj arhitekturi i cene samo materijalne i pozitivne prednosti, to nije samo zato što su oni demokratska nacija, nego i zato što su trgovački narod. Navike su iz privatnog prešle u javni život, i valja kod njih razliko­ vati štedljivost koja zavisi kod insitucija, od štedljivosti koja proističe iz navika i običaja. M OGU LI SE UPOREDITI JAVNI TROŠKOVI SJEDINJENIH D R ŽA V A I FRANCUSKE

Dve stvari treba utvrditi da bi se procenio obim javnih troškova: nacional­ no bogatstvo i porez. — Ne znaju se tačno imovina i troškovi u Francus­ koj. — Zašto se ne možemo ni nadati da bismo mogli utvrditi imovinu i troškove Unije. — Piščeva istraživanja da bi saznao iznos poreza u Pensilvaniji. — Opšti znaci po kojima se može sagledati obim troškova u nekom narodu. — Rezultat tog ispitivanja u Uniji. U poslednje vreme mnogo se radilo na tome da se uporede javni troškovi Sjedinjenih Država i naši. Svi su ti radovi ostali bez rezultata, i malo reči biće, verujem, dovoljno da se dokaže da je tako i moralo biti. Da bi se mogao proceniti obim javnih troškova u nekom narodu, nužne su dve radnje: treba prvo doznati koliko je bogatstvo tog naroda, a zatim koliki deo tog bogatstva on posvećuje državnim troškovima. Onaj ko bi istraživao iznos poreza a da ne prikaže obim izvora iz kojih oni proizilaze bavio bi se nekorisnim poslom; jer važno je znati ne iznos troškova nego odnos između troškova i prihoda iz kojih proističu. Isti porez koji bogati obveznik lako podnosi dovešće siromašnoga do bede. Više sastojaka čini bogatstvo naroda: nekretnine sačinjavaju prvi, pokretna imovina drugi. Teško je utvrditi površinu obradive zemlje koju posed uje neka nacija i njenu prirodnu ili stečenu vrednost. Još je teže proceniti sva pokretna dobra kojima neki narod raspolaže. Ona svojom raznovrsno­ šću i brojem izmiču gotovo svim naporima analize. 188

Stoga vidimo da ni najstarije civilizovane nacije Evrope, čak ni one u kojima je upravna vlast ccntralizovana, nisu dosad tačno ustanovile stanje svoje imovine. U Americi nisu čak došli ni na pomisao da to i pokušaju. A i kako bi se moglo nadati da bi se u tome uspelo, u toj novoj zemlji u kojoj društvo nije još steklo spokojnu i konačnu ravnotežu, gde nacionalna vlast ne raspolaže, kao naša, mnoštvom službenika čijim bi istovreme­ nim naporima mogla da zapoveda i upravlja, gde se, najzad, ne neguje statistika, zato što nema nikoga ko bi imao mogućnost da sakupi dokumente niti vremena da ih pregleda? Ne može se, dakle, doći do elemenata za naša izračunavanja. Nepoznata nam je imovina Francuske i Unije koju bi trebalo porediti. Bogatstvo Francuske još nije poznato, a mogućnosti da se utvrdi bogat­ stvo Unije i ne postoje. Ali pristajem da za trenutak zanemarim taj nužni osnov poređenja; odustajem od toga da saznam kakav je odnos između poreza i prihoda, i ograničavam se na to da utvrdim koliki je porez. Čitalac će odmah uvideti da ni sužavajući tako krug svojih istraži­ vanja nisam sebi olakšao posao. Ne sumnjam da bi centralna francuska uprava, uz pomoć silnih službenika kojima raspolaže, uspela da tačno utvrdi iznos neposrednih i posrednih poreza kojima su građani oporezovani. Ali taj posao, koji privatna osoba ne bi mogla preduzeti, ni sama francuska vlada nije još dovršila, ili bar nije objavila njegove rezultate. Znamo koliki su državni troškovi; poznat nam je ukupan iznos okružnih troškova; a ne znamo šta se dešava u opštinama: niko, dakle, ne bi umeo reći, u sadašnjem trenutku, koliko iznose javni troškovi u Francuskoj. Ako se sad vratim na Ameriku, uočavam da teškoće postaju i mnogobrojnije i nesavladljivije. Unija mi tačno prikazuje koliki je iznos njenih troškova; mogu da pribavim i posebne budžete dvadeset i četiri države koje je sačinjavaju; ali ko će mi reći koliko troše građani na upravljanje srezovima i opštinama?11 11 Kao što se vidi, Amerikanci imaju četiri vrste budžeta: Unija ima svoj, a i države, srezovi i opštine imaju svoj takođe. Za vreme svog boravka u Americi vršio sam obimna istraživanja da saznam iznos javnih troškova u opštinama i srezovima najvažnijih država Unije. Lako sam dobijao budžet najvećih opština, ali nemogućno mi je bilo da pribavim budžet malih. Ne mogu, dakle, sebi da stvorim nikakvu tačnu predstavu o opštinskim troškovima. Sto se tiče troškova srezova, imam nekoliko dokumenata koji, mada nepotpu­ ni, možda zaslužuju čitaočevu radoznalost. Ljubaznosti g. Ričarda, bivšeg gradonačelnika Filadelfije, dugujem budžete trinaest srezova Pensilvanije za godinu 1830; To su: Libanon, Centre, Franklin, La Fayette, Montgommery, La Luzerne, Dauphin, Buttler, Alleghany, Columbia, Northumberland, Northampton, Philadelphia. U njima je 1830. živelo 495.207 stanovnika. Kad se baci pogled na kartu Pensilvanije, vidi se da su ti srezovi rastureni u svim pravcima i da su pod dejstvom svih opštih uzroka koji mogu uticati na stanje zemlje, tako da se ne bi moglo reći da oni ne pružaju tačnu predstavu o finansijskom stanju srezova Pensilvanije. A ti srezovi utrošili su u toku 1830. godine 1,800.221 franak, što čini 3,64 fr. po stanovniku. Izračunao sam da je svaki taj stanovnik 1830. godine, posvetio potrebama Unije 12,70 fr., a 3,80 fr. potrebama Pensilvanije; iz čega proizilazi da su ti

189

Savezna vlast ne dopire dotle da prinudi vlade saveznih država da nas o tome obaveste; a i kad bi te vlade same htele da nam sve istovremeno pomognu, sumnjam da bi bile u stanju da nas zadovolje. Nezavisno od prirodne težine takvog poduhvata, političko ustrojstvo zemlje suprotstavilo bi se uspehu naših napora. Opštinske i sreske zvaničnike ne imenuju vlasti države i oni ne zavise od njih. Može se, dakle, verovati, kad bi država htela da pribavi obaveštenja koja su nam neophodna,, da bi naišla na velike prepreke u nemaru nižih službenika, kojima bi bila prinuđena da se posluži.*12 Izlišno je, uostalom, i ispitivati šta bi Amerikanci mogli učiniti u toj stvari, pošto je izvesno da dosad nisu ništa učinili. Ne postoji, dakle, danas ni u Americi ni u Evropi niko ko bi nam mogao reći koliko godišnje troši svaki građanin Unije na podmirenje troškova društva.13 Zaključimo time da je isto tako teško uspešno uporediti društvene troškove Amerikanaca s našima kao i bogatstvo Ufiije sa bogatstvom Francuske. Dodajem da bi čak bilo opasno to i pokušati. Kad se statistika ne zasniva na strogo tačnim računima, ona nas dovodi u zabludu umesto da nas upućuje. Lako nas zavede lažni privid tačnosti, građani dali društvu, za podmirenje svih javnih troškova (izuzev opštinskih troškova), iznos od 20,14 fr. Ovaj je rezultat dvostruko nepotpun kao što se vidi, pošto se tiče samo jedne godine i samo jednog delà javnih troškova, ali vrednost mu je u tome što je pouzdan. 12 Oni koji su hteli da uspostave poređenje između troškova Amerikanaca i naših troškova, dobro su osetili da je nemogućno uporediti ukupne javne troškove Francuske sa ukupnim javnim troškovima Unije; ali nastojali su da uporede odvojene delove tih troškova. Lako je dokazati da je i ovaj drugi postupak isto tako manjkav kao i prvi. Sa čim da uporedim, na primer, naš nacionalni budžet? Sa budžetom Unije? Ali Unija se bavi mnogo manjim brojem stvari nego naša centralna vlada, pa i njeni troškovi moraju, prirodno, biti mnogo manji. Da li da nasuprot našim okružnim budžetima stavim budžete pojedinačnih država od kojih se sastoji Unija? Ali te pojedinačne države obično se staraju o mnogo zamašnijim i brojnijim interesima nego administracija naših okruga; njihovi troškovi su, dakle, prirodno zamašniji. Sto se tiče budžeta srezova, u našem sistemu finansija ne nalazi se ništa što bi im bilo slično. Da li da troškove koji su u njima iskazani pridodamo budžetu države ili budžetu opština? Opštinski troškovi postoje u obe zemlje, ali nisu uvek analogni. U Americi se opština stara o više takvih poslova kakve opština u Francuskoj prepušta okrugu ili državi. A šta uostalom i valja razumeti pod opštinskim troškovima u Americi? Organizacija opštine razlikuje se po državama. Da li da uzmemo kao pravilo ono što se dešava u Novoj Engleskoj ili u Džordžiji, U Pensilvaniji ili u Ilinoisu? — Između izvesnih budžeta dveju zemalja lako se zapaža neka vrsta analogije; ali budući da se elementi koji ih sačinjavaju uvek manje ili više razlikuju, ne bi se između njih moglo uspostaviti ozbiljno poređenje. 13 I kad bi se uspela utvrditi tačna svota koju svaki francuski građanin i svaki američki uplaćuje u državnu blagajnu, došlo bi se tek do jednog delà istine. Vlasti ne zahtevaju od obveznika samo novac nego i lične napore koji se mogu novčano vrednovati. Država drži vojsku; nezavisno od vojničke plate koju obezbeduje cela nacija, vojnik treba još i da uloži svoje vreme, koje ima manju ili veću vrednost već prema tome kako bi ga on mogao iskoristiti kad bi ostao slobodan. Isto se može reći i za službu u miliciji. Čovek koji je u sastavu milicije privremeno posvećuje društvu dragoceno vreme i stvarno daje državi ono što propušta da zaradi. Navodim te primere, a mogao bih ih navesti još i mnogo drugih. Vlade Francuske i Amerike ubiraju i namete te prirode; oni opterećuju građane; ali ko može tačno proceniti njihovu vrednost u obe zemlje? Pa i to još nije poslednja teškoća koja vas zaustavlja kad hoćete da uporedite javne troškove Unije s našima. Država

190

koji statistika zadržava i u svojim odstupanjima, pa se spokojno osla­ njamo na greške zaodenute matematičkim formama istine. Odreknimo se, dakle, brojki i potrudimo se da dokaze nađemo drugde. Da li zemlja pruža izgled materijalnog procvata; pošto plati državi, ostaje li sredstava za život siromahu, a bogatome i suviška; čine li se obojica zadovoljni svojom sudbinom i trude li se svakodnevno da je još i poboljšaju, tako da nikad ne biva da industriji nedostaje kapitala, ni kapitalima industrija: to su znaci kojima se, u odsustvu pozitivnih dokumenata, može pribeći da se sazna jesu li javni troškovi koji terete neki narod u srazmeri s njegovim bogatstvom. Posmatrač koji bi se držao tih svedočanstava bez sumnje bi se zakleo da Amerikanac u Sjedinjenim Državama daje državi manji deo svojih prihoda nego Francuz. Ali kako bi se moglo i zamisliti da bi moglo biti drugačije? Jedan deo francuskog duga potiče od dve najezde; Unija njih nema da se boji. Naš položaj primorava nas da obično držimo pod oružjem mnogobrojnu vojsku; udaljenost od drugih sila dopušta Uniji da ima samo 6.000 vojnika. Mi održavamo skoro trista ratnih brodova; Ameri­ kanci ih imaju samo pedeset dva.14 Kako bi onda stanovnik Unije mogao plaćati državi onoliko koliko stanovnik Francuske? Ne može se, dakle, uspostaviti paralela između finansija dveju zemalja tako različitog položaja. Tek ispitujući šta se zbiva u Uniji, a ne upoređujući je s Francus­ kom, možemo prosuditi da li je američka demokratija uistinu štedljiva. Bacam pogled na svaku od republika koje čine konfederaciju i otkrivam da njihove vlasti često nemaju dovoljno istrajnosti u svojim naumima i da nemaju stalni nadzor nad osobljem kojim se služe. Iz toga prirodno zaključujem da mora biti da često nekorisno troše novac poreskih obveznika ili da ga troše više nego što je nužno za njihove poduhvate. Verne svom narodnom poreklu, vidim kako čine ogromne napore da zadovolje potrebe nižih slojeva društva, da im otvore put ka vlasti i da među njima rašire blagostanje i prosvećenost. Izdržavaju siromahe, svake godine dele milione školama, plaćaju svakovrsne službe i štedro preuzima u Francuskoj izvesne obaveze koje država u Americi sebi ne nameće, i obratno. Francuska vlada plaća sveštenstvo; američka vlada prepušta tu brigu vemicima. U Am eri­ ci, država se stara o sirotinji; u Francuskoj, ona je prepušta milosrđu građanstva. Mi svim javnim službenicima obezbeđujemo utvrđenu platu, Amerikanci im omogućuju da napla­ ćuju izvesne takse. U Francuskoj, doprinos radom postoji samo na malom broju drumova; u Sjedinjenim Državama na gotovo svim putevima. Naši su putevi otvoreni putnicima i oni ih mogu koristiti besplatno; u Sjedinjenim Državama ima mnogo puteva na kojima se plaća putarina. Sve te razlike u načinu kako obveznik plaća troškove društva otežavaju poredenje između naših dveju zemalja; jer postoje izvesni troškovi koje građanin ne bi imao ili koji bi bili manji kad država ne bi preuzimala na sebe da dejstvuje u njegovo ime. 14 Vidi detaljan budžet ministarstva mornarice u Francuskoj, a za Ameriku, National Calendar za 1833, str. 228.

191

nagrađuju i najniže službenike. Mada mi se takav način upravljanja čini koristan i razuman, prinuđen sam da priznam da je i skup. Vidim da siromah upravlja javnim poslovima i raspolaže nacional­ nim sredstvima, pa ne mogu vcrovati da on, koristeći državne troškove, neće povući državu u nove troškove. Zaključujem, dakle, ne pribegavajući nepotpunim brojkama i ne želeći da se upuštam u rizična poredcnja, da demokratska vlast Ameri­ kanaca nije, kao što se to ponekad tvrdi, jevtina vlast; i ne bojim se da proreknem da će se u Sjedinjenim Državama, ako se jednog dana desi da navale kakve krupne neprilike, videti kako porezi rastu isto onako visoko kao u većini evropskih aristokratija ili monarhija. O KORUPCIJI I POROCIMA UPRAVLJAČA U DEMOKRATIJI I O NJIHOVIM POSLEDICAMA PO JAVNI MORAL

U aristokratijama, upravljači često pokušavaju da se služe korumpira­ njem. — U demokratijama se često oni sami pokazuju korumpirani. — U onim prvim, poroci neposredno kvare moral naroda. — U ovima drugim, oni dejst\’uju posredno, ali još strašnije. Aristokratija i demokratija uzajamno zameraju jedna drugoj da olakšavaju korupciju. Valja razlikovati. U aristokratskim uređenjima, ljudi koji dolaze na vlast bogati su i žele samo vlast. U demokratijama, državnici su siromašni i preostaje im da se obogate. Iz tog proizilazi da su u aristokratskim državama upravljači slabo dostupni korupciji i da imaju tek vrlo umerenu sklonost ka novcu, dok se suprotno dešava u demokratijama. Ali u aristokratijama, oni koji žele da dospeju na čelo javnih poslova, pošto raspolažu velikim bogatstvima i pošto je broj onih koji mogu da im u tome pomognu često ograničen, nalaze da je vlast takoreći na licitaciji. U demokratijama, naprotiv, oni koji se takmiče za vlast nisu skoro nikad bogati, a broj onih koji sudeluju u izborima vrlo je velik. Možda ni u demokratijama nema manje ljudi koji bi se prodali, ali kupaca gotovo da nema; a trebalo bi, uostalom, kupiti odviše ljudi odjednom da bi se postigao cilj. Medu onima koji su bili na vlasti u Francuskoj u poslednjih četrdeset godina, više njih bilo je optuživano da su se obogatili na račun države i njenih saveznika; takva se optužba retko upućivala javnim ličnostima u nekadašnjoj monarhiji. Ali gotovo da nema u Francuskoj primera da je neko kupovao glas nekog birača, dok se to radi često i javno u Engleskoj. Nikad nisam čuo da se neko u Sjedinjenim Državama služi svojim bogatstvom da bi pridobio građane; ali sam često viđao da se sumnja u poštenje zvaničnika. Još češće sam čuo da im se uspeh pripisuje podlim spletkama ili nedozvoljenim ujdurmama. 192

Dok ljudi koji upravljaju u aristokralijama pokušavaju, dakle, ponekad da korumpiraju druge, vodeći ljudi u demokratijama pokazuju se ponekad sami korumpirani. U onima prvim neposredno se narušava moral naroda; u ovima drugim, na javnu savest vrši se posredno đejstvo, koga se treba još više bojati. Kod demokratskih naroda, pošto su oni koji su na čelu države skoro uvek predmet neugodnih sumnjičenja, time se zločinima za koje se optužuju takoreći pruža podrška vlasti. Oni tako pružaju opasan primer vrlinama koje se još bore, a pružaju i slavodobitno poređenje poroku koji se krije. Uzalud će neko reći da se nepoštene strasti sreću u svim slojevima, da one često stupaju i na presto po pravu rođenja, da se tako mogu naći ljudi veoma dostojni prezira i na čelu aristokratskih nacija kao i u demokratijama. Takav odgovor neće me nimalo zadovoljiti: u korumpi­ ranosti onih koji slučajem dođu na vlast otkriva se nešto grubo i prostačko što je čini zaraznom za masu; dok čak i u izopačenosti velikaša, naprotiv, vlada izvesna aristokratska prefinjenost, nekakav privid uzvišenosti, koji često sprečavaju da se ona širi. Narod nikad neće proniknuti u tamni lavirint duha koji vlada na dvorovima; on će uvek teško otkrivati nečasne postupke koji se kriju pod otmenim ponašanjem, prefinjenim ukusom i ljupkim govorom. Ali kad neko krade državnu blagajnu ili za novac prodaje pogodnosti u ime države, to bilo koji bednik razume i može se onda nadati da će i on to moći raditi. Ono čega se, uostalom, treba bojati i nije toliko prizor nemorala visokih ličnosti, koliko nemorala koji vodi do visokih položaja. U demokratiji, obični građani vide kako običan čovek, potekao iz njihovih redova, za malo godina dospeva do bogatstva i moći; taj prizor izaziva njihovo iznenađenje i zavist; pitaju se kako to neko kome su oni bili ravni danas ima pravo da upravlja njima. Da njegov uspon pripišu njegovim darovima ili vrlinama nije ugodno, jer bi to značilo priznati da sami imaju manje vrlina ili da su manje dovitljivi. Glavni uzrok nalaze oni, dakle, u ponekom njegovom poroku, i često su u pravu. Tako se stvara neka odvratna mešavina predstava o nečasnosti i vlasti, nedostojnosti i uspeha, korisnosti i nepoštenja. Z A KAKVE JE NAPORE SPOSOBNA DEMOKRATIJA

Unija se samo jednom borila za opstanak. — Oduševljenje na početku rata. — Hlađenje pri kraju. — O teškoći da se u Americi uspostavi obavezna služba u vojsci ili u mornarici — Zašto je demokratski narod manje od drugih sposoban za velike trajnije napore. 193

Upozoravam čitaoca da ovde govorim o vlasti koja sledi stvarnu volju naroda, a ne o vlasti koja se ograničava na to da samo zapoveda u ime naroda. Ništa nije tako neodoljivo kao tiranska vlast koja zapoveda u ime naroda, jer imajući privid moralne moći koja pripada volji najvećeg broja, dejstvuje istovremeno s ođlučnošću, hitrinom i upornošću kakvu bi imao jedan jedini čovek. Dosta je teško reći za kakav je stepen napora kadro demokratsko uređenje u vreme kakve nacionalne krize. Dosad još nikad nismo videli veliku demokratsku republiku. Bila bi uvreda za republike nazvati tim imenom oligarhiju koja je zavladala Francuskom 1793. Jedino Sjedinjene Države pružaju taj novi prizor. A za pola veka otkako je obrazovana Unija, njen opstanak samo je jednom doveden u pitanje, prilikom rata za nezavisnost. Na početku toga dugog rata bilo je izvanrednih pojava oduševljenja za službu otadžbini.15 Ali što se više borba produžavala, videlo se kako se ponovo javlja uobičajena sebičnost: novac više nije pristizao državnoj blagajni; ljudi se više nisu javljali u vojsku; narod je još hteo nezavisnost, ali je uzmicao pred sredstvima kojima bi je postigao. "Uzalud smo umnoža­ vali poreze i pokušavali nove metode da ih uberemo", kaže Hamilton u Federalistu (br. 12), "očekivanja su se uvek izjalovila, a državna blagajna ostajala bi prazna. Demokratski oblici upravnih službi, koji su svojstve­ ni demokratskoj prirodi naše vlasti, i malo novca u opticaju, zbog opadanja naše trgovine, činili su dosad besplodnim sve napore koje smo mogli da pokušamo da bismo prikupili zamašnije sume. Zakono­ davna tela najzad su shvatila da su takvi pokušaji ludost." Da bi se prosudilo kakve žrtve mogu nametnuti demokratije, treba, dakle, sačekati vreme kad američka nacija bude prinuđena da preda u ruke vladi polovinu prihoda od imovina, kao u Engleskoj, ili da bpci na bojišta dvadeseti deo svog stanovništva, kao što je to učinila Francuska. U Americi je obavezna vojna služba nepoznata; vojska se regrutuje novcem. Prisilno regrutovanje toliko je suprotno idejama i tako tuđe navikama naroda Sjedinjenih Država, da sumnjam da će se one ikad usuditi da ga ozakone. Ono što se u Francuskoj zove vojnom obavezom sigurno je najteži od svih nameta; ali bez nje, kako bismo mogli voditi neki veliki kontinentalni rat? Amerikanci nisu usvojili prisilno vrbovanje mornara kakvo postoji u Engleskoj. U njih nema ničega što bi ličilo na našu obaveznu službu u mornarici. Državna kao i trgovačka mornarica regrutuje se na dobro­ voljnoj osnovi. 15 Jedna od najneobičnijih, po mome mišljenju, bila je odluka po kojoj su se Amerikanci privremeno odrekli toga da piju čaj. Oni koji znaju da ljudi obično više drže do svojih navika nego i do života, bez sumnje će se začuditi toj krupnoj a neupadljivoj žrtvi, na koju je pristao ceo narod.

194

Nije lako zamisliti da bi neki narod mogao podneti velik pomorski rat a da ne pribegne jednome od dvaju sredstava maločas pomenutih; stoga Unija, mada se već slavno borila na moru, nije ipak nikad imala mnogobrojnu flotu, a opremanje i toga malog broja njenih brodova uvek ju je vrlo skupo stajalo. Slušao sam američke državnike kako priznaju da će Unija teško moći da sačuva svoj ugled na morima ako ne pribegne prisilnom vrbovanju ili obaveznoj službi u mornarici; ali teškoća je u tome da se narod, koji vlada, prinudi da trpi takvu prinudu. Neosporno je da slobodni narodi u opasnostima obično ispolje beskrajno veću energiju nego narodi koji nisu slobodni, ali sklon sam verovati da je to tako naročito u onih slobodnih naroda gde dominira aristokratski element. Demokratija mi se čini podobnijom da upravlja mirnim društvom ili da, po potrebi, učini nagao i snažan napor da dugo prkosi velikim burama političkog života naroda. Razlog je tome prost: ljudi se izlažu opasnostima i lišavanjima iz oduševljenja, ali duže istrajavaju u tome samo na osnovu razmišljanja. I u onom što se naziva nagonskom hrabrošću ima više računice nago što se misli; a mada strasti same podstiču obično na prve napore, čovek ih nastavlja tek imajući u vidu ishod. On stavlja na kocku deo onoga što mu je drago da bi spasao sve ostalo. Međutim, baš to jasno sagledavanje budućnosti, zasnovano na znanju i iskustvu, često nedostaje demokratiji. Narod mnogo više oseća nego što razmišlja; pa i ako su trenutne nevolje velike, valja se bojati da će on zaboraviti da ga možda još veće nevolje očekuju u slučaju poraza. Postoji i drugi jedan uzrok što su napori u demokratskom uređe­ nju manje trajni nego napori aristokratije. Ne samo da narod ne vidi tako jasno kao više klase čemu se može nadati ili čega se treba bojati u budućnosti nego on mnogo više i trpi od sadašnjih nevolja. Izlažući svoju ličnost, plemić ima isto toliko izgleda na slavu koliko na pogibiju. A predajući državi najveći deo svog prihoda, on se samo trenutno lišava nekojih uživanja koja mu pruža bogatstvo; ali za siromaha smrt je bez slave, a porez, koji bogatome stvara neprilike, njemu često ugrožava izvore opstanka. Ta srazmerna slabost demokratskih republika u doba krize možda je najveća prepreka da se takva republika zasnuje u Evropi. Da bi demokratska republika bez muke opstala u nekom evropskom narodu, trebalo bi da se ona istovremeno uspostavi i u svim drugim. Verujem da demokratsko uređenje mora, na duži rok, uvećavati stvarne snage društva; ali ono ne bi moglo istovremeno, na jednoj tački i u nekom datom vremenu, okupiti toliko snaga koliko aristokratska vlast ili apsolutistička monarhija. Kad bi jedna demokratska zemlja ostala ceo jedan vek pod republikanskom vladom, može se verovati da bi ona na kraju veka bila bogatija, većma naseljena i u većem procvatu nego despotske države koje bi je okružavale; ali tokom toga veka ona bi više puta bila izložena opasnosti da je one pokore. 195

O VLASTI KOJU AMERIČKA DEMOKRATIJA OBIČNO IMA NA D SAMOM SOBOM

Američki narod tek posle nekog vremena pristaje, a ponekad i odbija da učini nešto što je za njegovu dobrobit. — O mogućnosti koja je data Amerikancima da čine popravljive greške. Ta poteškoća na koju demokratija nailazi kad treba da savlada strasti i da ućutka trenutne potrebe u ime budućnosti zapaža se u Sjedinjenim Državama i u najmanjim sitnicama. Narod, okružen laskavcima, teško uspeva da se savlada. Kad se od njega želi postići da sebi nametne neko lišavanje ili oskudicu, čak i u nekom cilju koji njegov razum odobrava, on se skoro uvek prvo opire. Obično se s razlogom hvali kako se Amerikanci povinuju zakonima. Valja dodati da je u Americi zakonodavstvo skrojio narod i da je ono skrojeno za njega. Zakon se, dakle, u Sjedinjenim Državama, pokazuje povoljan za one kojima je, svuda drugde, najviše u interesu da ga krše. Stoga se može verovati da neki neugodan zakon, u kome većina ne bi videla neposrednu korisnost, ne bi ni bio izglasan ili ne bi bio poštovan. U Sjedinjenim Državama ne postoje propisi o lažnom bankrotstvu. Znači li to da nema bankrotiranja? Ne, nego je to naprotiv baš zato što ih ima mnogo. Bojazan da bi bili gonjeni kao lažni bankroti preteže, za većinu, nad bojazni da će ih drugi bankroti upropastiti, pa se u svesti javnosti stvara nekakva nezdrava tolerancija prema jednom zlodelu koje svako lično osuđuje. U novim državama Jugozapada građani skoro uvek sami sebi pri­ bavljaju pravdu, a ubistva se neprestano ponavljaju. To dolazi otud što su navike naroda odviše surove, a prosvećenost u tim pustošima prema­ lo rasprostranjena da bi ljudi osećali da je korisno silu prepustiti zakonu: dvoboj je tu još uvek miliji nego sudski spor. Neko mi je jednog dana rekao, u Filadelfiji, da su skoro svi zločini u Americi izazvani zloupotrebom žestokih pića, koje niži slojevi mogu da piju koliko god žele, jer se prodaju budzašto. "A zašto ne propišete porez na rakiju?" upitao sam. "Naši su zakonodavci često o tome razmišljali", odgovoreno mi je, "ali to je teško. Bojimo se pobune; uostalom, poslanici koji bi izglasali takav zakon mogli bi biti sigurni da ne bi bili ponovo izabrani". "Znači, dakle", zaključio sam, "da su kod vas pijanci u većini, pa je umerenost nepopularna". Kad se državnicima ukaže na takve stvari, oni vam samo odgovore: pustite da vreme učini svoje; spoznaja zla urazumiće narod i pokazati mu šta su njegove potrebe. To je često istina: mada demokratiji više preti da se prevari nego što to preti nekom kralju ili plemićkom telu, ona ima i bolje izglede da se vrati istini, kad se osvesti, jer u njoj obično nema interesa protivnih interesu većine, koji bi se borili protiv razuma. Ali demokratija može doći do istine samo kroz iskustvo, a mnogi 196

narodi ne bi mogli dočekati ishod svojih zabluda a da dotle ne propadne. Veliko preimućstvo Amerikanaca nije, dakle, samo u tome što su prosvećeniji od drugih nego i što imaju mogućnost da čine popravljive greške. Dodajte tome da demokratija, da bi lako koristila iskustvo iz prošlosti, treba da je već dostigla izvestan stupanj civilizacije i prosvećenosti. Viđaju se narodi čije je početno obrazovanje bilo tako izopačeno i čiji karakter pokazuje tako neobičnu mešavinu strasti, neznanja i sva­ kojakih pogrešnih pojmova da ne mogu sami da razaberu uzrok svojih nevolja; oni podležu zlu koje ne prepoznaju. Proputovao sam prostrane oblasti koje su nekada nastanjivale moćne indijanske nacije koje danas više ne postoje; boravio sam kod već osakaćenih plemena, koja svakodnevno vide kako im opada broj i nestaje sjaj njihove divlje slave; slušao sam kako sami ti Indijanci predviđaju konačnu sudbinu koja čeka njihovu rasu. Nema Evropljani­ na, međutim, koji ne primećuje šta bi trebalo učiniti da se ti nesrećni narodi sačuvaju od neizbežnog uništenja. Ali oni sami to ne vide; osećaju zla koja se svake godine gomilaju nad njima, a propašće do poslednjeg odbacujući lek. Morala bi se upotrebiti sila da bi se prinudi­ li da žive. Čudimo se videći kako se nove nacije Južne Amerike već četvrt veka batrgaju u revolucijama koje neprestano ponovo izbijaju i svaki dan očekujemo da vidimo da su se vratile u ono što se naziva njihovim prirodnim stanjem. Ali ko bi mogao tvrditi da revolucije nisu, u naše doba, najprirodnije stanje južnoameričkih Španjolaca? U toj zemlji društvo se koprca na dnu ponora, iz koga ne može da izađe sopstvenim naporima. Narod koji nastanjuje tu lepu polovinu jedne hemisfere kao da se uskopistio da sam kida sebi utrobu; ništa ga ne može od toga odvratiti. Od iscrpljenosti za časak počine u mirovanju, a mirovanje ga ubrzo vrati novoj pomami. Kad ga posmatram u tom naizmeničnom stanju beda i zločina, u iskušenju sam da poverujem da bi za njega despotizam bio blagodet. Ali te dve reči nikad se neće moći spojiti u mojim mislima. KAKO AMERIČKA DEM OKRATIJA VODI SPOLJNE POSLOVE D R ŽA V E

Kako su Vašington i Džeferson usmerili spoljnu politiku Sjedinjenih Drža­ va. — Gotovo sve prirodne mane demokratije osećaju se u vođenju spoljnih poslova, a njene vrline se u tome slabo osećaju. 197

Videli smo da savezni ustav stalno upravljanje spoljnim interesima nacije predaje u ruke predsednika i senata,16 što u izvesnoj meri stavlja opštu politiku Unije izvan neposrednog i svakodnevnog uticaja naroda. Ne može se, dakle, u apsolutnom smislu reći da u Americi demokratija vodi spoljne poslove države. Dva su čoveka odredila politici Amerikanaca pravac koga se oni i danas drže: prvi je bio Vašington, drugi Džeferson. U onom divnom pismu upućenom sugrađanima, koje predstavlja nešto kao politički testament toga velikog čoveka, Vašington je rekao: "Proširivati trgovačke odnose sa stranim narodima, a uspostavljati što je mogućno manje političkih veza između njih i nas, to treba da bude pravilo naše politike. Mi treba verno da ispunjavamo već ugovo­ rene obaveze, ali treba da se uzdržimo od toga da ugovaramo nove. Evropa ima izvestan broj interesa koji su joj svojstveni, a koji nisu u vezi s našima, ili su s njima u tek posrednoj vezi; ona mora često biti upletena u sukobe koji su nama prirodno tuđi; nepromišljeno bi bilo da se veštačkim vezama povežemo sa zbivanjima u njenoj politici, da ulazimo u razne kombinacije njenih prijateljstava ili njenih mržnji i da učestvujemo u borbama koje iz toga proizilaze. Naša osamljenost i udaljenost od Evrope nude nam da usvojimo suprotno ponašanje i omogućuju nam da ga se držimo. Ako i dalje budemo činili jednu jedinu naciju i ako njome bude upravljala snažna vlada, nije daleko vreme kad neće trebati da se ikog bojimo. Onda ćemo moći imati takvo držanje koje će pribaviti poštovanje našoj neutralnosti; nacije koje budu ratovale, osećajući da nam ne mogu ništa preoteti, bojaće se da nas bezrazložno izazovu; a mi ćemo biti u položaju da biramo rat ili mir, ne rukovodeći se ničim drugim do našim interesom i pravdom. Zašto bismo napustili prednosti koje možemo izvući iz tako po­ voljne situacije? Zašto bismo napustili oblast koja je naša i upustili se u oblast koja nam je tuđa? Zašto bismo, najzad, vezali našu sudbinu za bilo koji deo Evrope i izložili naš mir i prosperitet ambicijama, supar­ ništvima, interesima ili ćudima evropskih naroda? Istinski naša politika jeste da ne sklapamo stalne saveze ni sa kojom stranom nacijom, koliko smo još slobodni da to ne činimo, jer daleko od toga da bih hteo da izneverimo postojeće obaveze. Poštenje je uvek najbolja politika; to je maksima koju smatram podjednako primenljivom i u poslovima nacija kao i u poslovima pojedinaca. Mi­ slim, dakle, da treba u punom opsegu da ispunjavamo obaveze koje smo već preuzeli; ali mislim da je nekorisno i nepromišljeno da ugova16 Ćlan 2, odeljak II, paragraf 2 ustava kaže: Tredseđnik će sklapati ugovore na osnovu mišljenja i pristanka senata." Čitalac treba da ima u vidu da mandat senatora traje šest godina, a pošto ih biraju zakonodavci svake države, oni proizilaze iz dvostepenih izbora.

198

ramo nove. Postavljajmo se uvek tako da se naš stav poštuje, a povre­ meni savezi biće dovoljni da se odbranimo od svake opasnosti." Ranije je već Vašington izrekao ovu tačnu misao:"Nacija koja se predaje uobičajenim osećanjima ljubavi ili mržnje prema nekoj drugoj postaje u nekom smislu rob. Ona je rob svoje mržnje ili svoje ljubavi." Vašington se u politici uvek držao svojih maksima. Uspeo je da sačuva mir za svoju zemlju kad je sav ostali svet bio u ratu, a kao doktrinu postavio je da je dobro shvaćen interes Amerikanaca da nikad ne uzmu učešća u unutrašnjim sukobima Evrope. Džeferson je otišao i dalje i u politiku Unije uveo i ovu maksimu:"Amerikanci ne treba nikad da zahtevaju privilegije od stranih nacija, da ne bi bili prinuđeni da im ih i sami priznaju." Ta dva načela, čija je očevidna ispravnost narodu lako shvatljiva, krajnje je pojednostavila spoljnu politiku Sjedinjenih Država. Pošto se Unija ne meša u evropske poslove, ona takoreći i nema da raspravlja o spoljnim interesima, jer još nema moćnih suseda u Americi. Nalazeći se, po svom položaju kao i po svojoj volji izvan strasti Starog sveta, ona nema potrebe ni da se od njih obezbeđuje niti da uz njih pristaje. Što se tiče strasti u Novome svetu, njih još skriva budućnost. Unija je slobodna od kakvih starih obaveza; ona, dakle, koristi iskustvo starih evropskih naroda a da pri tom nije, kao oni, prinuđena da vodi računa o prošlosti i da je uskladi sa sadašnjicom; ona nije prisiljena, kao oni, da prihvati jedno ogromno nasleđe koje su njima zaveštali njihovi dedovi, mešavinu slave i bede, prijateljstava i nacional­ nih mržnji. Spoljna politika Sjedinjenih Država je prevashodno iščekivajuća; ona se mnogo više sastoji od uzdržavanja nego od akcije. Ja ću, pak, bez zazora reći: baš u upravljanju spoljnim interesima društva demokratska uređenja čine mi se zaista slabija od drugih. Iskustvo, običaji i obrazovanje gotovo uvek stvore na kraju u demokratiji onu vrstu svakodnevne praktične mudrosti i umeća u sitnim živo­ tnim zbivanjima koju zovemo zdravim razumom. Zdrav razum je dovo­ ljan za uobičajeni život društva; u narodu čije je obrazovanje dovršeno, demokratska sloboda, primenjena na unutrašnje poslove države, stvara više dobra nego što bi zablude demokratskog uređenja mogle prouzro­ kovati zala. Ali nije uvek tako u odnosima između naroda. Spoljna politika ne iziskuje korišćenje gotovo nijedne od vrlina koje su svojstvene demokratiji, a zahteva, naprotiv, razvoj skoro svih onih koje joj nedostaju. Demokratija pogoduje uvećavanju unutrašnjih snaga države; ona širi blagostanje, razvija građansku svest, ojačava poštovanje zakona u raznim društvenim klasama, ali sve to samo posre­ dno utiče na položaj jednog naroda prema drugome. Ali demokratija teško može da uskladi sve činioce u nekom poduhvatu, da se usredsredi na neki cilj i da mu potom uporno teži kroz sve prepreke. Malo je sposobna da u potaji kombinuje neke mere i da strpljivo čeka njihov rezultat. To su osobine koje su više svojstvene pojedincu ili aristokrati199

ji. A upravo to su osobine zahvaljujući kojima jedan narod, vremenom, kao i pojedinac, na kraju prevlada. Ako, naprotiv, obratite pažnju na prirodne mane aristokratije, naći ćete da se posledice koje one mogu imati gotovo i ne osećaju u vođenju spoljnih poslova države. Glavna mana koja se zamera aristokratiji jeste to da ona radi samo za sebe, a ne za masu. Ali u spoljnoj politici retko biva da aristokratija ima kakav interes odvojen od interesa naroda. Sklonost demokratije da se u politici povodi za osećanjima više nego za rasuđivanjem i da radi zadovoljenja kakve trenutne strasti napusti neki dugo promišljan naum jasno se ispoljila u Americi kad je izbila francuska revolucija. I najskromniji rasud bio bi tad dovoljan, kao i danas, da Amerikanci shvate da im interes nipošto nije da se umešaju u borbu u kojoj će Evropa ogreznuti u krvi, a koja Sjedinjenim Državama nije mogla naneti nikakve štete. Simpatije naroda prema Francuskoj provalile su, međutim, tako silno da je trebalo ništa manje nego Vašingtonova nepopustljivost i ogromna popularnost koju je uživao pa da se spreči da se objavi rat Engleskoj. Pa i pri svemu tome, napori stroge razložnosti toga velikog čoveka da suzbije velikodušne, ali nepromišljene strasti svojih sugrađa­ na umalo da mu nisu oduzele jedinu nagradu koju je ikad sebi želeo sačuvati, ljubav njegove zemlje. Većina se izjasnila protiv njegove poli­ tike; sada je sav narod odobrava.17 Da ustav i naklonost naroda nisu Vašingtonu poverili vođenje spoljnih poslova države, sigurno je da bi nacija tada učinila upravo ono što danas osuđuje. Gotovo svi narodi koji su snažno dejstvovali na svet, oni koji su stvorili velike zamisli, sprovodili ih i izvršili, od Rimljana pa do Engle­ za, bili su predvođeni aristokratijom, a kako se i čuditi tome? Najpostojanija na svetu u. svojim pogledima jeste aristokratija. Narod mogu zavesti neznanje ili strasti; kralja može ko opčiniti ili pokolebati u zamislima; a, uostalom, kralj nije besmrtan. Ali jedno aristokratsko telo odviše je mnogobrojno da bi lukavstvom bilo pridobijeno, odviše malobrojno da bi lako popustilo zanosu nepromišljenih strasti. Aristokratsko telo je postojan i prosvećen čovek koji ne umire. 17 Vidi peti tom Vašingtonovog života od Maršala (Marshall). Na str. 314 on kaže: "U tako ustrojenoj vlasti kao što je vlast u Sjedinjenim Državama, prvi zvaničnik, ma koliko čvrst bio, ne može dugo biti brana bujici javnog mnenja; a mnenje koje je tada prevladavalo činilo se da vodi ratu. U zasedanju kongresa u to doba vrlo se često primećivalo, doista, da je Vašington izgubio većinu u predstavničkom domu." Izvan kongresa, protiv njega su se izražavali krajnje žestokim rečima: na jednom političkom skupu nisu se ustezali da ga posredno uporede s izdajnikom Amoldom (str. 265). Maršal još kaže (str. 355): "Oni koji su bili na strani opozicione stranke tvrdili su da vladine pristalice obrazuju aristokratsku zaveru, potčinjenu Engleskoj koja želi da uspostavi monarhiju, pa je, sledstveno, neprijatelj Francuske; zaveru čiji članovi čine neku vrstu plemstva, koje umesto titula poseduje akcije Banke i toliko se boji svake mere koja bi mogla uticati na vrednost kapitala da su neosetljivi na uvrede koje čast i interes nacije nalažu da se odbiju."

200

GLAVA VI KAKVA STVARNA PREIM UĆSTVA STIČE AMERIČKO DRUŠTVO DEMOKRATSKIM UREĐENJEM

Pre no što započnem ovu glavu osećam potrebu da čitaoca podsetim na ono na šta sam više puta ukazao u ovoj knjizi. Političko ustrojstvo Sjedinjenih Država čini mi se jednim od oblika koji demokratija može dati svom uređenju; ali ne smatram američke institucije jedinim i najboljim koje neki demokratski narod treba da usvoji. Prikazujući kakve sve dobrobiti Amerikanci izvlače iz svoga demo­ kratskog uređenja, daleko od toga da tvrdim niti da mislim da se takve prednosti mogu postići samo pomoću istih zakona. O OPŠTOJ TENDENCIJI ZAKONA U AMERIČKOJ DEMOKRATIJI I O NAGONIM A ONIH KOJI IH PRIMENJUJU

Mane demokratije uočavaju se odmah. — Njene prednosti opažaju se tek vremenom. — Američka demokratija je često nevešta, ali opsta tendencija njenih zakona je plodonosna. — Zvaničnici u američkoj demokratiji nemaju stalnih interesa koji bi se razlikovali od interesa najvećeg broja građana. Sta iz toga proizilazL Mane i slabosti demokratskog uređenja lako se vide; dokazuju se očiglednim činjenicama, dok se njegovo blagotvorno dejstvo vrši neosetno i takoreći skriveno. Njegove mane otprva padaju u oči, ali njegove vrline otkrivaju se tek vremenom. Zakoni američke demokratije često su nesavršeni ili nepotpuni; dešava im se da narušavaju stečena prava ili da potvrđuju prava koja su opasna; ali i da su dobri, već sama njihova učestanost je veliko zlo. Sve se to opaža već na prvi pogled. Otkuda onda da američke republike opstaju i prosperiraju? Kod zakona treba brižljivo razlikovati cilj kome teže od načina kako idu ka tome cilju; njihovu apsolutnu valjanost od valjanosti koja je tek relativna. Pretpostavimo da je zakonodavcu cilj da pogoduje interesima ma­ log broja ljudi na štetu interesa većine; pretpostavimo da je odredbe 201

kombinovao tako da rezultat kome teži postigne za najkraće vreme i s najmanje napora. Zakon će biti dobro sazdan, cilj će mu biti loš; on će biti opasan upravo u srazmeri sa svojom efikasnošću. Uopšte uzev, zakoni demokratije teže dobru za većinu, jer i proizilaze iz većine, koja može biti u zabludi, ali ne može imati neki interes protivan samoj sebi. Zakoni aristokratije teže, naprotiv, da u rukama jednoga malog broja monopolišu bogatstvo i moć, jer aristokratija, po svojoj prirodi, čini uvek manjinu. Može se, dakle, reći, uopšteno uzev, da je cilj demokratije, u njenom zakonodavstvu, korisniji za čovečanstvo nego što je cilj aristo­ kratije. Ali time se završavaju njene prednosti. Aristokratija je beskrajno vičnija u zakonodavnom umeću nego što bi to mogla biti demokratija. Pošto vlada sobom, aristokratija nije podložna prolaznim zanosima; naumi su joj dugoročni i ume da sačeka da sazru i da se ukaže povoljna prilika. Aristokratija postupa znalački, ona ume da usredsredi, u isto vreme i ka istoj tački, i kolektivne snage i sve svoje zakone. Sa demokratijom nije tako: njeni su zakoni skoro uvek manjkavi ili nepravovremeni. Sredstva demokratije su, dakle, nesavršenija od sredstava aristo­ kratije: često ona, i ne znajući, radi protiv sebe same; ali cilj njen je korisniji. Zamislite jedno društvo koje su priroda, ili njeno ustrojstvo, organizovali tako da može podneti prolazno dejstvo loših zakona i da može sačekati, a da ne propadne, ishod opite tendencije zakona, pa ćete shvatiti da je demokratsko uređenje, uprkos svojim manama, još najpo­ dobnije od svih da ostvari prosperitet tog društva. Upravo se to događa u Sjedinjenim Državama; ponavljam ovde što sam već kazao i drugde: velika prednost Amerikanaca jeste to što mogu da čine popravljive greške. Slično ću reći i o zvaničnicima. Lako se može videti da se američka demokratija često vara u izboru ljudi kojima poverava vlast; ali nije tako lako reći zašto država prosperira u njihovim rukama. Imajte najpre u vidu da u demokratskoj državi, mada su upravljači možda manje pošteni ili manje sposobni, građani su zato prosvećeniji i brižljiviji. Budući da se narod, u demokratiji, neprestano bavi svojim poslovi­ ma i da ljubomorno pazi na svoja prava, on sprečava svoje predstavnike da skreću sa izvesne opšte linije koju mu zacrtava njegov interes. Imajte u vidu i to da demokratski zvaničnik, ako se i služi lošije nego koji drugi svojom vlašću, on je obično i poseduje kraće. Ali postoji i jedan opštiji razlog i koji većma zadovoljava. 202

Važno je bez sumnje za dobrobit nacije da oni koji upravljaju imaju vrlina i darovitosti; ali još je važnije možda da oni koji upravljaju nemaju interesa suprotnih interesima građana; jer u takvom slučaju vrline bi mogle postati gotovo besplodne, a darovitost pogubna. Rekao sam da je važno da oni koji upravljaju nemaju suprotnih ili drukčijih interesa nego masa građana; nisam rekao da je važno da imaju interese slične svim građanima, jer ne znam da se to još ikad moglo desiti. Dosad još nije otkriven politički oblik koji bi podjednako pogodo­ vao razvoju i blagostanju svih klasa od kojih se društvo sastoji. Te klase i dalje obrazuju kao nekakve odelite nacije u istoj naciji, a iskustvo nam je pokazalo da je skoro isto tako opasno osloniti se potpuno na jednu od njih kao što bi bilo poveriti jednom narodu da presuđuje o nekom drugom narodu. Kad samo bogati vladaju, interes siromašnih je uvek u opasnosti; a kad siromašni propisuju zakone, interes bogatih izložen je velikim opasnostima. Koja je onda prednost demokratije? Stvarna prednost demokratije nije, kao što se često kaže, da pogoduje prosperitetu svih, nego samo da služi blagostanju najvećeg broja. Oni kojima se u Sjedinjenim Državama poverava da upravljaju javnim poslovima često su slabiji po sposobnostima i moralu nego ljudi koje bi aristokratija dovela na vlast; ali njihov interes utapa se u interes većine i s njim je istovetan. Oni, dakle, mogu često biti nepouzdani ili činiti greške, ali neće se nikad sistematski držati neke tendencije supro­ tne toj većini; i ne može im se dogoditi da upravljanju dadu neko isključivo ili opasno držanje. Loše rukovođenje nekog zvaničnika, u demokratiji, stvar je, uosta­ lom pojedinačna i dejstvuje samo za kratko vreme njegovog upravlja­ nja. Korupcija i nesposobnost nisu skupni interesi koji bi stalno mogli ljude međusobno povezivati. Korumpiran ili nesposoban zvaničnik neće svoje napore udružiti s nekim drugim zvaničnikom, već iz tog razloga što je i ovaj drugi korumpiran i nesposoban kao i on, pa njih dvojica nikad neće raditi u dosluhu na tome da korupcija i nesposobnost procvetaju i kod njihovih daljih rođaka i potomaka. Ambicija i ujdurme jednoga poslužiće, na­ protiv, da se raskrinkaju i u onoga drugog. Mane zvaničnika, u demokratijama, obično su sasvim lične. Ali javne ličnosti u aristokratskom uređenju imaju klasni interes, koji se ponekad, doduše, poistovećuje sa interesom većine, no često ostaje odvojen. Taj interes stvara između njih skupnu i trajnu vezu; on ih navodi da udruže svoje napore ka nekom cilju, koji nije uvek sreća najvećeg broja; a on ne povezuje samo međusobno one koji vladaju, već ih povezuje i s jednim znatnim delom građana, jer mnogi građani, mada nemaju nikakvog javnog zvanja, spadaju u aristokratiju. Aristokratski zvaničnik nalazi, dakle, ponečiju stalnu potporu u društvu, a u isto vreme i u vlasti. 203

Taj zajednički cilj, koji u aristokratijama povezuje zvaničnike s jednim delom njihovih savremenika, čini da se oni poistovećuju i s interesom budućih pokolenja i da mu se takoreći potčine. Oni rade za budućnost koliko i za sadašnjost. Aristokratskog zvaničnika gone, da­ kle, ka istoj tački i strasti nekih građana, i njegove lične, a mogao bih gotovo reći i strasti njegovog potomstva. Kako se onda čuditi ako se on tome ne opire? Stoga se u aristokra­ tijama često viđa da klasni duh ponese čak i one koje ne korumpira, pa oni i nehotice malo pomalo prilagođavaju društvo svojoj praksi i pripremaju ga za svoje potomke. Ne znam da li je ikad postojala tako liberalna aristokratija kao u Engleskoj, koja je bez prestanka davala vlasti svoje zemlje ljude tako dostojne i tako prosvećene. Lako je, međutim, uvideti da je u engleskom zakonodavstvu do­ brobit siromaha na kraju krajeva često žrtvovana dobrobiti bogatih, a prava najvećeg broja privilegijama nekolicine: stoga Engleska naših dana obuhvata i krajnja bogatstva, a sreće se u njoj tolika beda da je gotovo ravna njenoj moći i slavi. U Sjedinjenim Državama, gde javni službenici nemaju nekakav klasni interes koji bi želeli da prevlada, opšte i stalno dejstvo vlasti je blagotvorno, mada su građani često nevešti, a ponekad i dostojni prezira. Postoji, dakle, u samim demokratskim institucijama, neka skrivena tendencija, po kojoj ljudi često sudeluju radeći na opštem prosperitetu, uprkos svojim manama i zabludama, dok se u aristokratskim instituci­ jama ponekad otkriva neka potajna sklonost koja, uprkos darovitosti i vrlinama, vuče ljude da doprinose bedi svojih bližnjih. Tako se dešava da u aristokratskim uređenjima javne ličnosti čine zlo i nehotice, a da u demokratijama čine dobro i ne misleći na to. O GRAĐANSKOM D U H U U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Nagonsko rodoljublje. — Promišljeno rodoljublje. — Njihov različit ka­ rakter. — Narodi treba svom snagom da teže ovom drugom kad ono prvo nestaje. — Napori Amerikanaca da to postignu. — Interes pojedinca prisno povezan s interesom zamlje. Postoji jedno rodoljublje kome je izvor poglavito u onom nesebi­ čnom i neodredljivom osećanju bez razmišljanja koje čovekovo srce vezuje za mesto gde se rodio. Ta nagonska ljubav stapa se s ljubavlju prema drevnim običajima, s poštovanjem predaka i s pamćenjem pro­ šlosti; oni koji je osećaju ljube svoju zemlju kao što se voli roditeljska kuća. Oni vole mir koji uživaju; drže do smirenih navika koje su stekli; privrženi su uspomenama kojima su okruženi i nalaze čak nešto prija­ tno u tome da žive u pokornosti. Često je takvo rodoljublje dovedeno i 204

do zanosa verskim žarom, i tada viđamo da čini čuda. Pa i ono samo je neka vrsta religije; ono ne rasuđuje, ono veruje, oseća, delà. Bivalo je naroda koji su otadžbinu u nekom smislu personifikovali i videli je u svom vladaru. Na njega su preneli deo osećanja od kojih se sastoji rodoljublje; dičili su se njegovim trijumfima i ponosili se njegovom moći. Bilo je jedno doba, u staroj monarhiji, kad su Francuzi osećali neku vrstu radosti u tome što su bili bez priziva potčinjeni monarhovoj samovolji, pa su s gordošću govorili: "Mi živimo pod najmoćnijim kraljem na svetu." Kao i sve strasti bez razmišljanja, to rodoljublje pokretalo je na velike prolazne napore više nego na stalnost u naporima. Pošto spase zemlju u doba krize, ono je često prepusti propadanju usred mira. Kad narodi još žive jednostavnim načinom života i kad su čvrsti u veri, kad društvo počiva ugodno na jednom drevnom poretku, čija se legitimnost ne osporava, vidimo da vlada takvo nagonsko rodoljublje. Postoji i drugo jedno, racionalnije rodoljublje; manje velikodušno, manje žarko možda, ali plodnije i trajnije; ono se rađa iz prosvećenosti; razvija se uz pomoć zakona, raste s uživanjem prava i najposle se takoreći stapa sa ličnim interesom. Čovek shvata uticaj koji blagostanje zemlje ima na njegovo lično blagostanje; zna da mu zakon omogućava da doprinese tom blagostanju, pa se za prosperitet svoje zemlje zanima najpre kao za nešto što mu je korisno, a potom i kao za svoje delo. Ali naiđe ponekad u životu naroda trenutak kad su se drevni običaji promenili, kad je moral uništen, verovanja uzdrmana, sjaj uspo­ mena iščezao, a kad je, međutim, i prosvećenost ostala nepotpuna, a politička prava nesigurna i ograničena. Ljudi tada otadžbinu sagledava­ ju tek u nekakvom slabom i mutnom svetlu; oni je tada ne vide ni u tlu, koje je u njihovim očima postalo beživotno zemljište, ni u običajima predaka, na koje su ih naučili da gledaju kao na jaram; ni u veri, u koju sumnjaju; ni u zakonima, koje sami donose, ni u zakonodavcu, koga se boje i preziru ga. Ne vide je, dakle, nigde, ni u njenom pravom liku niti u ikojem dhigom, pa se zatvaraju u skučenu i nerazboritu sebičnost. Ti su se ljudi otresli predrasuda, ali nisu upoznali moć razuma; nemaju ni monarhističkog nagonskog rodoljublja ni razložnog rodoljublja repu­ blikanskog; ostali su između ta dva, usred pometnje i bede. Šta učiniti u takvom stanju? Vraćati se natrag? Ali narodi se ne vraćaju osećanjima iz svoje mladosti kao god što se ni ljudi ne vraćaju čednim sklonostima svog detinjstva; mogu žaliti za njima, ali ih ne mogu vaskrsnuti. Treba, dakle, koračati napred i požuriti da se u očima naroda lični interes spoji sa interesom zemlje, jer nesebično rodoljublje izmiče nepovratno. Da bi se došlo do toga rezultata, daleko sam od toga da tvrdim da treba odjednom dopustiti svim ljudima vršenje političkih prava; nego kažem da najmoćniji način, a možda i jedini koji nam ostaje da ljude zainteresujemo za sudbinu njihove otadžbine jeste da im' omogućimo da učestvuju u upravljanju njome. U naše vreme, patriotski duh čini mi 205

se neodvojiv od vršenja političkih prava; mislim da ćemo u Evropi videti kako raste ili kako opada broj građana u srazmeri sa obimom tih prava. Šta je razlog što u Sjedinjenim Državama, gde su stanovnici stigli juče na tlo koje zauzimaju, gde nisu doneli ni običaje ni uspomene, gde se susreću prvi put i ne poznaju se, gde, jednom rečju, rodoljubiv nagon jedva da može postojati, šta je razlog što se svako zanima za poslove svoje opštine, svog sreza i ćele države kao za svoje sopstvene? To je stoga što svako u svojoj sferi uzima aktivnog učešća u upravljanju društvom. Čovek iz naroda, u Sjedinjenim Državama, shvatio je koliki uticaj ima opšti prosperitet na njegovu sreću, shvatio je tu tako prostu ideju, a međutim, tako malo poznatu narodima. Štaviše, navikao je da na taj prosperitet gleda kao na svoje delo. On, dakle, u opštem bogatstvu vidi i svoje sopstveno, pa na dobrobiti države radi ne samo po dužnosti ili iz gordosti nego, usudio bih se reći, gotovo iz pohlepe. Nije potrebno proučavati institucije i istoriju Amerikanaca da se uvidi istinitost ovoga što prethodi, ponašanje ljudi dovoljno vam to pokazuje. Budući da Amerikanac sudeluje u svemu što se radi u njego­ voj zemlji, veruje da mu je interes i da brani sve što se u njoj kritikuje; jer tada ne napadate samo njegovu zemlju, nego i njega samog: stoga vidite kako njegov nacionalni ponos pribegava svakakvim opsenarijama i spušta se do detinjaste lične sujete. Nema ničega neprijatnijeg u navikama Amerikanaca od toga nji­ hovog razdražljivog patriotizma. Stranac bi rado pristao da mnogo šta hvali u njihovoj zemlji; ali voleo bi da mu se dopusti da nešto i pokudi, a to mu se potpuno uskraćuje. Amerika je, dakle, zemlja slobode gde, da ne bi nikog pozledio, stranac ne srne slobodno da govori ni o privatnim osobama, ni o državi, ni o građanima, ni o upravljačima, ni o javnim ni o privatnim preduzećima; jednom rečju, ni o čemu što tu nalazi, sem možda o klimi i o zemljištu; pa i tad će naići na Amerikance spremne da brane i jedno i drugo, kao da su oni učestvovali i u njihovom stvaranju. U naše doba treba se odlučiti i odvažiti se da se izabere ili rodoljublje svih ili vlast maloga broja, jer ne može se istovremeno spojiti i društvena snaga i aktivnost koju pruža ono prvo sa garancijama spokojstva koje ponekad nudi ova druga. O POJMU PRAVA U SJEDINJENIM D R ŽA VA M A

Nema velikog naroda bez pojma prava. — Koji je način da se narodu ulije pojam prava. — Poštovanje prava u Sjedinjenim Državama. — Iz čega se ono rađa. 206

Posle opšteg pojma vrline, ne znam lepši nego što je pojam prava ili, bolje reći, ta se dva pojma stapaju u jedan. Pojam prava nije drugo šta do pojam vrline uveden u svet politike. Upravo pomoću pojma prava ljudi su definisali šta je raspuštenost, a šta tiranija. Poučen njime, svako se mogao pokazati nezavisan bez nadmenosti i pokoran bez poniznosti. Kad se povinuje nasilju, čovek se potčinjava i ponižava; ali kad se povinuje pravu zapovedanja koje priznaje sebi ravnom, on se u neku ruku uzdiže i iznad onoga koji mu zapoveda. Nema velikog čoveka bez vrline; bez poštovanja prava nema velikog naroda: može se gotovo reći da nema ni društva; jer šta je skup razumnih i pametnih bića koje povezuje jedino sila? Pitam se koji je u naše doba način da se ljudima ulije pojam prava i da im on bude takoreći očevidan i opipljiv, i vidim samo jedan, a to je da im se svima omogući miroljubivo vršenje izvesnih prava: vidi se to kod dece, koja su takođe ljudi, sem po snazi i iskustvu. Kad dete počne da se kreće usred spoljnih stvari, po nagonu je sklono da se koristi svim što mu dođe do ruku; ono nema pojam o tuđem vlasništvu, čak ni o postojanju; ali što se više upoznaje sa vrednošću stvari i što više otkriva da i njega drugi mogu njih lišiti, postaje obazrivije i naposletku poštuje u drugima ono što i samo želi da se u njemu poštuje. To što se zbiva s detetom u pogledu njegovih igračaka zbiva se kasnije i sa čovekom u pogledu svega što mu pripada. Zašto se u Americi, zemlji prevashodno demokratskoj, niko ne oglašava protiv vlasništva uopšte onakvim žalbama kakve često odjekuju po Evropi? Treba li i reći? Zato što u Americi nema proletera. Pošto svako ima neku ličnu imovinu da brani, i načelno priznaje pravo vlasništva. Isto je i u svetu politike. Čovek iz naroda stekao je u Americi visoku predstavu o političkim pravima zato što i sam ima politička prava; ne napada prava drugih, da niko ne bi kršio njegova. I dok u Evropi takav čovek ne priznaje čak ni najvišu vlast, Amerikanac se bez gunđanja pokorava ovlašćenju i najnižeg zvaničnika. Ta istina obelodanjuje se i u najmanjim sitnicama narodnog života. U Francuskoj ima malo uživanja koja su isključivo namenjena višim društvenim klasama: siromah se pripušta gotovo svugde kuda može ući bogataš; stoga vidimo da se ponaša pristojno i da poštuje sve što služi uživanju u kome i sam učestvuje. U Engleskoj, gde bogatstvo ima privilegiju radosti kao i monopol moći, žale se da siromah, kad se krišom ušunja na neko mesto namenjeno uživanjima bogataša, voli da čini izlišnu štetu. Kako bismo se tome mogli čuditi? Postarali su se da on pri tom nema šta da izgubi. Demokratsko uređenje pruža pojam političkih prava i najneznatnijem građaninu kao što raspodela dobara čini dostupnim svim ljudima pojam opšteg prava vlasništva. U mojim očima, to je jedna od njegovih najvećih vrednosti. 207

Ne kažem da je lako naučiti sve ljude da se služe političkim pravima; kažem samo, kad je to mogućno, da su posledice koje iz tog proizilaze krupne. I dodajem, ako postoji doba kad takav poduhvat treba pokušati, onda je to naš vek. Ne vidite li da religije slabe i da pojam božanskih prava nestaje? Zar ne otkrivate da se ponašanja izopačuju i da s njima iščezava moralni pojam o pravima? Ne zapažate li na sve strane da verovanja ustupaju mesto rasuđiva­ nju, a osećanja računici? Ako usred toga sveopšteg poremećaja ne uspete da pojam o pravima povežete s ličnim interesom, koji se ukazuje kao jedina postojana tačka u ljudskom srcu, šta će vam ostati čime biste upravljali svetom osim straha? I baš kad mi se kaže da su zakoni slabi a podanici buntovni, da su strasti vatrene a vrlina nemoćna i da se pri takvom stanju ne srne ni pomišljati da se povećaju demokratska prava, ja odgovaram da upravo zbog svega toga smatram da na to treba misliti; i mislim odista da je vladama to još i više u interesu nego društvu, jer vlade propadaju, a društvo ne može umreti. Uostalom, neću da zloupotrebim primer Amerike. U Americi je narod stekao politička prava u doba kad se teško moglo desiti da ih zloupotrebi, pošto su građani bili malobrojni i živeli jednostavnim životom. Uvećavajući se, Amerika takoreći i nije poveća­ la vlast demokratije; pre se može reći da je proširila oblasti u kojima se ona primenjuje. Ne može se sumnjati u to da je trenutak kad se politička prava priznaju nekom narodu koji ih je dotad bio lišen trenutak krize, često nužne, ali uvek opasne. Dete zadaje smrt kad ne zna cenu života; oduzima tuđu svojinu dok ne spozna da i njemu mogu oteti njegovu. Čovek iz naroda, u času kad mu se priznaju politička prava, nalazi se u odnosu na ta prava, u istom položaju kao i dete prema celoj prirodi, pa je to slučaj kad se na nj može primeniti čuvena rečenica homo puer robustus. To se, istina, otkriva i u Americi. One države u kojima građani najduže uživaju prava jesu ujedno i one u kojima oni ponajbolje umeju i da se njima koriste. Ne može se dovoljno reći: ništa nije plodnije divotama nego umeće biti slobodan; ali ništa nije ni toliko mučno kao priučavanje slobodi. Nije tako sa despotizmom. Despotizam se često ukazuje kao sistem koji obeštećuje za sva pretrpljena zla; on je potpora pravdi, podrška ugnjetenima i utemeljivač reda. Narodi se uspavaju u trenutnom prosperite­ tu koji on donosi; a kad se probude, bedni su. Sloboda se, naprotiv, obično rađa usred bura, ona se s mukom uspostavlja usred građanskih razdora, i tek kad već ostari mogu joj se spoznati blagodeti. 208

O POŠTOVANJU ZAKONA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA

Poštovanje koje Amerikanci gaje prema zakonu. — Očinska ljubav koju osećaju prema njemu. — Lični interes koji svako nalazi u tome da uveća moć zakona. Nije uvek mogućno pozvati sav narod, bilo neposredno, bilo posre­ dno, na pripremanje zakona; ali kad je to izvodljivo, ne može se poreći da zakon time stiče velik autoritet. To narodno poreklo, koje često škodi valjanosti i mudrosti zakonodavstva, neobično doprinosi njegovoj moći. U izrazu volje celog jednog naroda ima neke čudesne snage. Kad ona izbije na videlo, čak i uobrazilja onih koji bi poželeli da se bore protiv nje kao da je smoždena. Tu istinu dobro poznaju političke stranke. Stoga vidimo da ospo­ ravaju većinu kad god to mogu. Kad je ne nalaze za sebe u onima koji su glasali, pripisuju je onima koji su se uzdržali od glasanja, a ako im i tu izmiče, nalaze je u onima koji nisu imali pravo glasa. U Sjedinjenim Državama, izuzev robova, slugu i siromaha koje hrane opštine, nema nikoga ko nije birač i ko u tome svojstvu ne učestvuje posredno u donošenju zakona. Onima koji hoće da napadnu zakone ostaje, dakle, da se opredele očevidno za jedno od dvoga: ili moraju izmeniti mnenje nacije ili pogaziti njenu volju. Tome prvom razlogu dodajte i ovaj drugi, neposredniji i moćniji: u Sjedinjenim Državama svako nalazi neku vrstu ličnog interesa u tome da se svi pokoravaju zakonima; jer onaj ko danas ne spada u većinu možda će sutra biti u njenim redovima, pa to poštovanje zakonodavčeve volje koje danas ispoveda biće i sam u prilici da zahteva za svoju volju. Ma koliko zakon bio neugodan, stanovnik Sjedinjenih Država potčinjava mu se, dakle, bez muke, ne samo kao delu većine nego kao i svome sopstvenom; on ga smatra ugovorom u kome je i sam jedna stranka. U Sjedinjenim Državama ne vidi se, dakle, ono mnogobrojno i uvek buntovno mnoštvo koje, smatrajući zakon prirodnim neprijate­ ljem, gleda na njega s bojazni i podozrenjem. Nemogućno je, naprotiv, ne zapaziti da sve klase ispoljavaju veliko poverenje u zakonodavstvo koje upravlja zemljom i da prema njemu gaje neku vrstu očinske ljubavi. Varam se kad kažem: sve klase. Pošto je u Americi lestvica moći obrnuta nego u Evropi, bogati se nalaze u položaju sličnom položaju siromaha u Evropi. Oni često podozrevaju od zakona. Rekao sam to već na drugom mestu: stvarna prednost demokratskog uređenja nije u tome što bi ono obezbeđivalo interes svih, kao što se to ponekad tvrdilo, nego samo u tome što štiti interese najvećeg broja. U Sjedinje­ nim Državama, gde siromah vlada, bogati se moraju uvek bojati da on svoju vlast ne zloupotrebi protiv njih. 209

Takvo raspoloženje bogatih može dovesti do potmulog nezadovolj­ stva; ali društvo nije time žešće uzdrmano; jer isti razlog koji sprečava bogatog da zakonodavcu pokloni poverenje sprečava ga i da prkosi njegovim zapovestima. On ne propisuje zakon, zato što je bogat, a zbog svog bogatstva ne usuđuje se ni da ga krši. U civilizovanim narodima pobune se obično samo oni koji nemaju šta da izgube. Stoga, mada zakoni demokratije nisu uvek dostojni poštovanja, gotovo uvek se poštuju; jer oni koji obično krše zakone ne mogu da se ne povinuju zakonima koje su sami doneli i koji im koriste, a građani kojima bi moglo biti u interesu da ih krše skloni su, po svojoj naravi i po svom položaju, da se potčine bilo kakvoj volji zakonodavca. Narod se, uosta­ lom, u Americi povinuje zakonu ne samo zato što je on njegovo delo nego i zato što može da ga izmeni ako ga on slučajno pozleđuje; on mu se isprva pokorava kao zlu koje je sam sebi nametnuo, a potom kao prolaznom zlu. AKTIVNOST KOJA V LAD A U SVIM DELOVIM A POLITIČKOG TELA U SJEDINJENIM DRŽAVAM A. — DEJSTVO KOJE O N A VRŠI N A DRUŠTVO

Teže je zamisliti političku aktivnost koja vlada u Sjedinjenim Državama nego slobodu i jednakost koju u njima nalazimo. — Velika živost u zakonodavnim telima samo je jedna epizoda, produžetak te sveopšte aktivnosti — Amerikancu je teško da se bavi samo svojim ličnim poslovi­ ma. — Politička živost širi se i na građanstvo. — Radinost u kojoj se Amerikanci bave sopstvenim poslovima. — Posredne prednosti koje dru­ štvo koristi u demokratskom uređenju. Kad čovek pređe iz slobodne zemlje u neku koja nije slobodna, iznenadi se neobičnom prizoru: onde je sve sama delatnost i kretanje; ovde, sve se čini utihlo i nepomično. U onoj, reč je samo o poboljšanju i progresu; u ovoj, kao da je društvo steklo sva dobra pa teži samo da se odmori i uživa. Međutim, zemlja koja se toliko zauzima da bi bila srećna obično je bogatija i naprednija od ove koja se čini tako zadovolj­ na svojom sudbinom. I kad pogledamo i jednu i drugu, teško možemo da shvatimo kako se tolike nove potrebe svakog dana osećaju u onoj prvoj, dok se u ovoj drugoj tako malo njih oseća. Ako se ova primedba može primeniti na slobodne zemlje koje su zadržale monarhistički oblik i na one u kojima vlada aristokratija, to još više važi za demokratske republike. Tu ne preduzima samo deo naroda da poboljša stanje društva; sav narod stara se o tome. Nije reč o tome da se zadovolje potrebe i obezbede pogodnosti samo jedne klase, nego svih klasa istovremeno. Nije nemogućno pojmiti ogromnu slobodu koju uživaju Ameri­ kanci; može se stvoriti neka predstava i o njihovoj krajnjoj jednakosti; ali ono što se ne može razumeti ako čovek tome već nije bio svedok, to je politička aktivnost koja vlada u Americi. 210

Tek Sto stupite na tlo Amerike nađete se usred nekakve vreve; neki nerazgovetan žagor dopire odasvud; hiljade glasova dopire vam do ušiju; svaki od njih izražava neke društvene potrebe. Oko vas se sve kreće: ovde se radi na izboru nekog predstavnika, onde poslanici nekog sreza žurno idu u grad da bi se pozabavili nekakvim lokalnim poboljša­ njima; negde drugde zemljoradnici iz nekog sela napuštaju svoje brazde da bi pretresli plan nekog druma ili škole. Neki građani okupljaju se sa jedinim ciljem da izjave da ne odobravaju rad vlade, dok se neki drugi sastaju da bi proglasili da su ljudi na položajima oci otadžbine. Evo i nekih drugih još, koji smatraju pijanstvo izvorom glavnih zala u državi, pa su došli da se svečano obavežu da će pružati primer trezvenjaštva.1 Velika politička živost koja neprestano vlada u američkim zakono­ davnim telima, jedina koja se spolja opaža, samo je jedna epizoda i neka vrsta produžetka sveopšte živosti koja počinje u najnižim slojevi­ ma naroda, pa se širi na sve klase građana redom. Ne bi se moglo marljivije raditi na tome da ljudi budu srećni. Teško je opisati koliko mesto u životu čoveka u Sjedinjenim Državama zauzima briga o politici. Učestvovati u upravljanju društvom i govoriti o tome, to je za Amerikanca glavna stvar i takoreći jedino zadovoljstvo. To se zapaža i u najsitnijim navikama u životu: čak i žene prisustvuju često javnim skupovima i slušajući političke govore odma­ raju se od briga o domaćinstvu. Njima politički klubovi donekle zamenjuju pozorište. Amerikanac ne ume razgovarati, on diskutuje; on ne govori, nego raspravlja. Govori s vama uvek kao da je u kakvoj skupšti­ ni; a ako mu se slučajno desi da se raspali, reći će sagovorniku: Gospodo... U nekim zemljama stanovnik tek sa nekakvom odbojnošću prihva­ ta politička prava koja mu zakon daje; čini mu se da mu kradu vreme dok se bavi opštim interesima i voli da se zatvori u uskogrud egoizam, čiju tačnu granicu obeležavaju četiri jendeka i živica iznad njih. A za Amerikanca, naprotiv, kad bi ga sveli na to da se bavi samo sopstvenim poslovima, to bi bilo kao da su ga lišili polovine života; osećao bi nekakvu ogromnu prazninu u svojim danima i postao bi neverovatno nesrećan.12 Ako despotizam ikad uspe da se uspostavi u Americi, ubeđen sam da će na još i više teškoća naići u tome da suzbije navike koje je sloboda stvorila nego u tome da savlada samu ljubav prema slobodi. 1 Trezvenjačka društva su udruženja čiji se članovi obavezuju da će se uzdržavati od žestokih pića. U vreme mog putovanja po Sjedinjenim Državama trezvenjačka društva brojala su već više od 270.000 članova, i zahvaljujući njihovom delovanju smanjila se potrošnja žestokih pića, samo u državi Pensilvaniji, za 500.000 galona godišnje (1,850.000 litara). 2 Isto se zapazilo u Rimu pod prvim cezarima. Monteskije negde napominje da ništa nije bilo ravno očajanju nekih rimskih građana kad su se, posle celog života provedenog u živoj političkoj delatnosti, odjednom povukli u mir privatnog života.

211

Ta živost što se stalno obnavlja, a koju je demokratsko uređenje unelo u svet politike, širi se potom i na građanstvo. Ne znam nije li, sve u svemu, baš u tome najveća prednost demokratskog uređenja, i oda­ jem mu priznanje još i mnogo više za ono što postiže da svet čini nego za ono što ono samo čini. Neosporno je da narod često vrlo loše upravlja javnim poslovima; ali dok se bavi javnim poslovima, narodu se krug ideja sve više širi i duh mu prevazilazi svakodnevnu kolotečinu. Kad je pozvan da upravlja društvom, čovek iz naroda stiče izvesno samopoštovanje. Kako on tada predstavlja izvesnu moć, vrlo upućeni umovi stavljaju mu se u službu. Neprestano mu se obraćaju da bi u njemu našli podrške, pa i time što na hiljadu načina nastoje da ga prevare, poučavaju ga. U politici on sudeluje u poduhvatima koje nije sam zamislio, ali koji bûde neku opštu preduzimljivost. Svakodnevno mu ukazuju na nova poboljšanja koja valja ostvariti u javnoj svojini; a on onda oseća kako se u njemu rađa želja da poboljša i svoju ličnu svojinu. Nije on možda ni sa više vrlina ni srećniji, ali je prosvećeniji i preduzimljiviji nego njegovi prethodnici. Ne sumnjam da su demokratske institucije, spojene sa fizičkom prinudom zemlje, ne neposredni uzrok, kao što mnogi kažu, nego posredan uzrok ogromne delatnosti koja se zapaža u Sjedinjenim Državama. Nju ne rađaju zakoni, nego se narod uči tome da je razvija time što tvori zakon. Kad neprijatelji demokratije tvrde da jedan čovek sam bolje uradi što preuzme na sebe nego kad svi upravljaju, čini mi se da su u pravu. Vladavina jednog čoveka, pod pretpostavkom da je na obe strane upućenost podjednaka, unosi više doslednosti u poduhvate nego mno­ žina ljudi; on pokazuje više istrajnosti, više poimanja celine, veću savršenost u pojedinostima, više pronicljivosti u izboru ljudi. Oni koji to poriču nikad nisu videli neku demokratsku republiku ili sude na osnovu malog broja primera. I kad joj lokalne okolnosti i raspoloženja naroda omogućuju da se održi, demokratija nema ono oštro oko ure­ dne administracije i metodičnu urednost u vladanju, to je istina. Demo­ kratska sloboda ne izvršava svaki svoj poduhvat onako savršeno kao prosvećen despotizam; često odustaje od njih pre no što im je ubrala plodove ili se upušta i u opasne; ali na duži rok ona ostvaruje više nego on; ona svaku stvar uradi ne toliko dobro, ali uradi više stvari. Pod njenom vladavinom, nije pre svega veliko ono što izvrši javna uprava, nego ono što se izvrši bez nje i izvan nje. Demokratija ne pruža narodu najvičniju vlast, ali čini ono što je često i najvičnija vlast nemoćna da stvori: ona širi po celoj društvenoj zajednici nesmirenu delatnost, preobilje snage, energiju, sve to što nikad ne postoji bez nje i što može stvoriti čuda, ako su okolnosti iole povoljne. U tome su njena prava preimućstva. U ovom veku, kad se sudbina hrišćanskog sveta čini još neodluče­ na, jedni hitaju da napadnu demokratiju kao neprijateljsku silu, dok ona tek raste; drugi u njoj već obožavaju jednoga novog boga što se 212

javlja iz ništavila; ali i jedni i drugi tek nesavršeno poznaju taj predmet svoje mržnje ili svojih želja; bore se međusobno po mraku i udaraju nasumice. Šta očekujete od društva i njegove vlasti? Treba se razumeti. Želite li ljudskom duhu izvesnu uzvišenost, velikodušno gledanje na ovozemaljske stvari? Želite li da ljudima udahnete neku vrstu prezira prema materijalnim dobrima? Želite li da pobudite ili održite duboka ubeđenja i da pripremite veliko požrtvovanje? Smerate li tome da usavršite moralno vladanje, da oplemenite ponašanje, da umetnost zablista? Želite li poezije, buke, slave? Težite li tome da narod organizujete tako da dejstvuje snažno na sve ostale? Namenjujete li mu da se ogleda u krupnim poduhvatima, i ma kajkav bio ishod njegovih napora, da ostavi ogroman trag u istoriji? Ako je po vama to glavni cilj koji sebi treba da postave ljudi u društvu, ne uzimajte demokratsko uređenje; ono vas ne bi vodilo sigurno cilju. Ali ako vam se čini korisno da misaonu i duhovnu delatnost čovekovu skrenete ka potrebama materijalnog života i da je upotrebite za stvaranje blagostanja; ako vam se razum čini korisniji ljudima nego genijalnost; ako vam cilj nije da stvarate herojske vrline, nego mirolju­ bive navike; ako više volite da vidite poroke nego zločine i radije biste videli i manje velikih podviga pod uslovom da viđate i manje zlodela; ako vam je, umesto da delate usred jednog sjajnog društva, dovoljno da živite usred jednog društva koje prosperira; ako, najzad, po vama, glavni cilj vlasti nije to da celoj naciji pribavi što je mogućno više snage i slave, nego da svakoj jedinki koja je sačinjava pribavi što više blagos­ tanja i poštedi je što je više mogućno bede; onda izjednačite položaje u društvu i uspostavite demokratsko uređanje. A ako više nema vremena da se bira i ako vas neka sila iznad čoveka već nosi, i ne pitajući šta želite, ka jednome od ta dva uređenja, nastojte da bar iz njega izvučete sve ono dobro što ono može da pruži, pa poznajući mu dobre nagone kao i loše sklonosti, potrudite se da ograničite dejstvo ovih drugih, a da razvijete one prve.

213

GLAVA VII O SVEMOĆI VEĆINE I NJENIM POSLEDICAMA U SJEDINJENIM DRŽA VA M A

Prirodna snaga većine u demokratijama. — Većina američkih ustava veštački je povećala tu prirodnu snagu. — Kako. — Imperativni mandati. — Psihološka moć većine. — Uverenje o njenoj nepogrešivosti — Pošto­ vanje njenih prava. — Sta uvećava to poštovanje u Sjedinjenim Državama. U suštini je demokratskih uređenja da vlast većine u njima bude apsolutna, jer izvan većine, u demokratijama, nema ničega što bi joj se oduprlo. Većina američkih ustava nastojala je da veštački još uveća tu prirodnu snagu većine.1 Od svih političkih vlasti, zakonodavstvo se najradije povinuje veći­ ni. Amerikanci su hteli da narod neposredno imenuje članove zakono­ davstva sa vrlo kratkim mandatom, kako bi ih prinudili da se potčine ne samo opštim pogledima nego i dnevnim strastima svojih birača. Oni biraju iz istih klasa i na isti način članove oba doma, tako da je rad oba zakonodavna tela skoro podjednako brz i ne manje neodoljiv nego rad jedinstvene skupštine. Pošto su tako sazdali zakonodavstvo, Amerikanci su njime obuhva­ tili gotovo svu vlast. Dok je zakon tako uvećavao snagu vlasti koja je već po svojoj prirodi jaka, on je istovremeno sve više slabio one vlasti koje su i prirodno slabe. Predstavnicima izvršne vlasti nije dodelio ni stalnost ni nezavisnost, i time što ih je potpuno potčinio ćudima zakonodavstva, oduzeo im je i ono malo uticaja koliko bi im priroda demokratskog uređenja dopuštala da vrše. U više država, zakon je sudsku vlast izložio zavisnosti od većine, koja je bira, a u svima je njen opstanak u zavisnosti od zakonodavne vlasti, koja ima pravo da svake godine utvrđuje platu scu.ja. 1 Kad smo razmatrali savezni ustav, videli smo da su zakonodavci Unije činili suprotne napore. Rezultat tih napora bilo je to da je savezna vlast nezavisnija u svojoj sferi nego nego što su vlasti država. Ali savezna vlast bavi se gotovo samo spoljnim poslovima; američkim društvom upravljaju ustvari vlasti država.

214

Praksa je otišla još i dalje nego zakoni. U Sjedinjenim Državama sve više se širi jedan običaj zbog koga će postati ništavne garantije predstavničke vlasti: vrlo se često dešava da birači, kad imenuju nekog predstavnika, ovome propišu ponašanje i nametnu izvestan broj izričitih obaveza, od kojih on ne može nikako odstupiti. To je onda kao kad bi sama većina većala na gradskom trgu, jedino što nema baš toliko buke. Još neke osobite okolnosti doprinose tome da je u Americi moć većine ne samo preovlađujuća nego i neodoljiva. Psihološka moć većine zasniva se delom na ideji da ima više znanja i mudrosti u mnoštvu okupljenih ljudi nego u jednom čoveku, u broju zakonodavaca nego u njihovom izboru. To je teorija o jednakosti primenjena na pamet. Ta doktrina napada čovekovu gordost u njenom poslednjem pribežištu; stoga je manjina mučno prihvata; ona se na nju tek vremenom privikne. Kao svakoj vlasti, a i više još možda nego ikojoj drugoj, vlasti većine je, dakle, potrebno da traje da bi se činila legitimnom. Kad počne da se uspostavlja, ona prinudom postiže da joj se pokoravaju, a tek kad su već dugo živeli pod njenim zakonima, ljudi počnu da je poštuju. Ideju da većina, po svojoj mudrosti, ima pravo da upravlja dru­ štvom doneli su na tlo Sjedinjenih Država njeni prvi stanovnici. Ta ideja, koja bi sama po sebi bila dovoljna da stvori slobodan narod, danas je već prešla u sve običaje i nalazimo je i u najsitnijim navikama u životu. U nekadašnjoj monarhiji, Francuzi su smatrali napromenljivom istinom da kralj ne može nikada pogrešiti; a kad bi mu se desilo da nešto uradi loše, mislili su da su zato krivi njegovi savetnici. To je divno olakšavalo pokornost. Moglo se gunđati protiv zakona a da se ne prestane voleti i poštovati zakonodavac. Amerikanci isto takvo mišlje­ nje imaju o većini. Psihološka moć većine zasniva se još i na načelu da su interesi većeg broja iznad interesa manjeg broja. A lako je shvatiti da poštova­ nje koje se ispoveda prema tome pravu većine prirodno raste ili opada u zavisnosti od odnosa između stranaka. Kad je nacija podeljena na više krupnih a nepomirljivih interesa, privilegija većine često se ne poštuje, jer postaje vrlo teško potčiniti joj se. Kad bi u Americi postojala neka klasa građana koju bi zakonoda­ vac hteo da liši izvesnih isključivih preimućstava i da je sa visokog položaja spusti među mnoštvo, verovatno je da se ta manjina ne bi lako potčinila njegovim zakonima. Ali pošto su Sjedinjene Države naselili međusobno ravnopravni ljudi, nema još prirodnog i trajnog podvajanja u interesima njihovih stanovnika. Postoje društvena uređenja u kojima se pripadnici manjine ne mogu nadati da bi mogli privući većinu, pošto bi radi toga trebalo da se odreknu cilju borbe koju vode protiv nje. Aristokratija, na primer, ne 215

može postati većina a i sačuvati svoje isključive privilegije, a ne može se ni odreći tih privilegija a da ne prestane biti aristokratija. U Sjedinjenim Državama politička pitanja ne mogu se postavljati tako uopšteno i apsolutno, i sve su stranke spremne da priznaju prava većine, jer se sve nadaju da će jednog dana ta prava moći vršiti u svoju korist. Većina ima dakle u Sjedinjenim Državama ogromnu stvarnu moć, a i skoro isto tako veliku moć u javnom mnenju; i kad se jednom obrazuje većina u pogledu nekog pitanja, nema takoreći prepreke koja bi mogla, ne zaustaviti, nego čak ni usporiti njen hod i ostaviti joj vremena da sluša žalbe onih koje gazi u prolazu. Posledice takvog stanja stvari pogubne su i opasne za budućnost.

KAKO SVEMOĆ VEĆINE POVEĆAVA U AMERICI ZAKO NO DAVNU I U PRAV NU NESTABILNOST PRIRODNU U DEM OKRATUAM A

Kako Amerikanci povećavaju zakonodavnu nestabilnost, koja je prirodna u demokratiji, time što svake godine menjaju zakonodavca i što ga naoružavaju skoro neograničenom moću — Isto se dejsti’O postiže i na upravnu službu. — U Americi se u društ\’ena poboljšanja ulaže beskrajno više snage nego u Evropi, ali ne toliko stalne. Već sam govorio o manama koje su svojstvene prirodi demokrat­ skog uređenja; nema nijedne da se ne povećava istovremeno sa uveća­ njem vlasti većine. Počnimo od najvidljivije od svih. Zakonodavna nepostojanost je zlo svojstveno demokratskoj vlasti zato što je u prirodi demokratija da dovode nove ljude na vlast. Ali to je zlo manje ili .veće u zavisnosti od moći i sredstava delanja koji se dodeljuju zakonodavcu. U Ajnerici je vlasti, koja tvori zakone, predata suverena moć. Ona može brzo i neodoljivo da se preda svakoj svojoj želji, a sveke godine u nju se uvode drugi predstavnici. To će reći da je usvojena upravo ona kombinacija koja najviše pogoduje demokratskoj nepostojanosti i omo­ gućava demokratiji da svoju promenljivu volju primeni i na najznačaj­ nije stvari. Stoga je, u naše doba, od svih zemalja na svetu, Amerika ona zemlja u kojoj zakoni najkraće traju. Gotovo svi američki ustavi menjali su se za poslednjih trideset godina. Nema dakle američke države koja u tom razdoblju nije izmenila osnovu svojih zakona. Što se tiče samih zakona, dovoljno je baciti pogled u arhive raznih država Unije da se čovek uveri da u Americi delatnost zakonodavca nikad ne jenjava. Ne što bi američka demokratija po svojoj prirodi bila 216

nepostojanija od koje druge, nego što joj je data mogućnost da se u propisivanju zakona preda prirodnoj nepostojanosti svojih sklonosti.2 Svemoć većine i brzina i potpunost u izvršenju njene volje ne dovodi samo do nepostojanosti zakona u Sjedinjenim Državama nego ima isto dejstvo i na izvršavanje zakona i na rad javne uprave. Budući da je većina jedina moć kojoj valja ugoditi, sa žarom se sudeluje u svemu čega se ona poduhvati; ali čim se njena pažnja usmeri u drugom pravcu, svi napori prestanu; dok u slobodnim evropskim državama, gde izvršna vlast postoji nezavisno i ima utvrđen položaj, zakonodavčeva volja nastavlja da se izvršava i kad se on bavi drugim stvarima. U Americi se u izvesna poboljšanja unosi mnogo više revnosti i radinosti nego drugde. U Evropi se istim tim stvarima posvećuju mnogo manje, ali posto­ janije društvene snage. Nekoliko pobožnih ljudi pokrenulo je, pre više godina, da se poboljša stanje zatvora. Javnost se uzbudila na njihov glas i preporod zločinaca postao je .popularno delo. Gradili su se tada novi zatvori. Ideja o preporodu krivca prvi put je tada prodrla u tamnicu zajedno s idejom o kazni. Ali taj blagotvorni preokret, kome se javnost pridružila s toliko žara i koji je postao neodoljiv zahvaljujući udruženim naporima građana, nije se mogao začas izvršiti. Pored tih novih kazniona, čiji je razvoj požurivala želja većine, još su postojali i stari zatvori, u kojima je i dalje bio zatvoren velik broj krivaca. Sto su više novi zatvori bivali reformisani i zdraviji, to su se stari činili nezdraviji i sa lošijim dejstvom. Ta dvostruka posledica lako se razume: zaokupljena idejom da osniva nove zavode, većina je zabo­ ravila one koji su već postojali. Kako je svako onda odvraćao pogled od onoga što više nije privlačilo gospodarev pogled, nadzor je prestao. Prvo se moglo videti kako labave, pa kako se kidaju korisne spone discipline. Tako su se, pored zatvora koji je trajni spomenik blagosti i prosvećenosti našeg doba, sretale tamnice koje su podsećale na srednjovekovno varvarstvo. TIRANIJA VEĆINE

Kako treba shvatiti načelo suverenosti naroda. — Nemogućno je zamisliti nekakvu mešovitu vlast. — Suverena vlast mora biti negde. — Mere predostrožnosti potrebne da se ublaži njeno dejstvo. — Ta predostrožnost nije primenjena u Sjedinjenim Državama. — Sta iz toga proizilazL 2 Zakonodavna akta objavljena samo u državi Masačusets, od 1780. do danas, ispunjavaju već tri debela toma. A treba još i napomenuti da je zbirka o kojoj govorim pregledana 1823. i da su iz nje uklonjeni mnogi zastareli zakoni i takvi koji su postali bespredmetni. A država Masačustets, koja nema više stanovnika nego neki naš okrug, može se smatrati najstabilnijom u celoj Uniji, jer unosi najviše delatnosti i mudrosti u svoje poduhvate.

217

Smatram bezočnom i odvratnom maksimu po kojoj, u stvarima vladanja, većina u nekom narodu ima pravo da sve čini, a ipak je za mene u volji većine izvor svih vlasti. Protivrečim li sam sebi? Postoji jedan opšti zakon, koji je stvorila ili bar usvojila ne samo većina ovog ili onog naroda, nego većina svih ljudi. Taj zakon je pravda. Pravda čini, dakle, granicu prava svakog naroda. Nacija je kao kakva porota kojoj je zadatak da predstavlja sveopšte ljudsko društvo i da primenjuje pravdu, koja je njegov zakon. Treba li porota, koja predstavlja društvo, da ima veću moć nego samo društvo čiji zakon ona primenjuje? Kad, dakle, odbijem da se povinujem nekom nepravednom zako­ nu, ne osporavam većini pravo da zapoveda; u odnosu na suverenitet naroda, pozivam se na suverenitet ljudskog roda. Bilo je ljudi koji se nisu ustezali da kažu da narod, u stvarima koje se tiču njega samog, ne može potpuno izaći izvan granica pravde i razuma, pa se prema tome ne treba plašiti toga da se sva vlast dade većini koja ga predstavlja. Ali to znači govoriti ropskim jezikom. Šta je većina, uzeta skupno, ako ne isto što pojedinac koji ima shvatanja a najčešće i interese suprotne drugom jednom pojedincu koga zovemo manjinom? Pa ako priznajete da čovek koji raspolaže svemoći može nju zloupotrebiti protiv svojih protivnika, zašto ne pri­ znajete to isto i za većinu? Time što su se okupili, jesu li ljudi promenili svoju narav? Jesu li postali strpljiviji pred preprekama time što su postali jači?3 Ja to ne bih mogao verovati; vlast da se sve čini, koju uskraćujem svakom pojedinom među svojim bližnjima, neću nikad priznati ni množini. Ne znači da verujem da bi se moglo, radi očuvanja slobode, pomešati više načela u jednom istom uređenju te da se ona stvarno međuso­ bno suprotstave. Vlast koja se naziva mešovitom uvek mi se činila himerom. Nema uistinu mešovite vlasti u onom smislu koji se pripisuje tom nazivu, jer se u svakom društvu na kraju otkriva jedno načelo akcije koje nadvla­ dava sva ostala. Engleska iz prošlog veka, koju su osobito navodili kao primer takve vrste vlasti, bila je država suštinski aristokratska, iako se u njoj nalazilo i krupnih elemenata demokratije; jer zakoni i običaji bili su u njoj tako uspostavljeni da je aristokratija morala na kraju uvek prevla­ dati i po svojoj volji upravljati javnim poslovima. Zabluda je potekla otud što je svet, videći neprestano interese velikaša u sukobu s interesom naroda, obraćao pažnju samo na borbu, umesto na ishod te borbe, koji je jedino važan. Kad jedno društvo 3 Niko ne bi tvrdio da jedan narod ne može zloupotrebiti silu prema nekom drugom narodu. A partije su kao nekakve male nacije u velikoj; one su u mađusobnom odnosu stranaca. Ako se slažemo da jedna nacija može biti tiranin prema nekoj drugoj, kako možemo poricati da i jedna partija može to biti prema drugoj?

218

dospe dotle da ima stvarno mcšovitu vlast, to jest vlast podjednako raspodeljenu između suprotnih načela, ono ulazi u revoluciju ili se raspada. Mislim, dakle, da se uvek mora postaviti negde jedna društvena vlast koja je iznad svih drugih, ali verujcm da je sloboda ugrožena kad ta vlast ne nalazi pred sobom nikakvu prepreku koja bi joj mogla usporiti hod i ostaviti joj vremena da se sama usmeri. Svemoć mi se čini sama po sebi lošom i opasnom. Raspolaganje njome čini mi se iznad ljudskih snaga, ma kolike bile, i nalazim da samo bog može bez opasnosti biti svemoćan, jer su mu mudrost i pravednost uvek jednake njegovoj moći. Ne postoji, dakle, ovozemalj­ ska vlast toliko dostojna poštovanja ili sa toliko priznatim svetim pravom kojoj bih dopustio da dcjstvuje bez kontrole i da gospodari bez prepreka. Kad, dakle, vidim da se pravo i mogućnost da sve čini priznaje bilo kojoj sili, zvala se ona narod ili kralj, demokratija ili aristokratija, vršila se ona u monarhiji ili republici, kažem: tu je klica tiranije, i idem da živim pod drugim zakonima. Demokratskoj vlasti, takvoj kako je organizovana u Sjedinjenim Državama, ne zameram ja slabost, koju mnogi u Evropi misle da vide u njoj, već naprotiv njenu neodoljivu snagu. A najviše mi se u Americi ne sviđa ne krajnja sloboda koja u njoj vlada, nego što ima malo obezbeđenja od tiranije. Kad neki čovek ili koja stranka pretrpi kakvu nepravdu u Sjedinje­ nim Državama, kome da se obrati? Javnom mnjenju?- Pa upravo ono čini većinu. Zakonodavnom telu? Ono predstavlja većinu i slepo joj se pokorava. Izavršnoj vlasti? Nju je imenovala većina, kojoj služi kao pasivno oruđe. Silama javnog reda? One nisu ništa drugo do većina pod oružjem. Poroti? To je većina kojoj je dato pravo da presuđuje; a i same sudije, u nekim državama, imenuje većina. Ma koliko nepravična i nerazložna bila mera koja vas pogađa, valja joj se, dakle, pokoriti.4 Pretpostavite, naprotiv, jedno zakonodavno telo sazdano tako da predstavlja većinu, ali da nije nužno rob njenih strasi; izvršnu vlast koja bi imala svojstvenu joj moć i sudsku valast nezavisnu od tih dveju vlast; 4 U Baltimoru, prilikom rata 1812, video se upečatljiv primer do kakvih krajnosti može dovesti despotizam većine. U to doba rat je u Baltimoru bio vrlo popularan. Jedan list koji mu je bio veoma protivan izazvao je takvim svojim držanjem ogorčenje stanovni­ štva. Narod se okupio, razbio štamparske mašine i napao kuću u kojoj su stanovali novinari. N ekoje hteo da sazove miliciju, ali ona se nije odazvala. Da bi spasili nesrećnike, kojima je pretio gnev jevnosti, odlučili su da ih odvedu u zatvor kao kakve zločince. I ta se mera predostrožnosti izjalovila; u toku noći, narod se ponovo okupio; kako ni sudije nisu mogle da sazovu miliciju, narod je provalio u zatvor, jedan je novinar ubijen na mestu, druge su ostavili misleći da su i oni mrtvi. Krivci, izvedeni pred porotu, bili su oslobođeni. Jednoga dana rekao sam jednom stanovniku Pensilvanije: "Objasnite mi, molim vas, kako to da u jednoj državi koju su osnovali kvekeri i koja je na glasu sa svoje tolerancije, oslobođenim crncima nije dozvoljeno da vrše građanska prava. Plaćaju porez, nije li pravo

219

još uvek ćete imati demokratsku vlast, ali neće više biti gotovo nikakvih izglada za tiraniju. Ne kažem da se u sadašnjosti često u Americi koristi tiranija, kažem da u njoj ne nalazimo obezbeđenja od nje i da uzroke blagosti vlasti u njoj treba tražiti u okolnostima i naravima više nego u za­ konima.

DEJSTVO SVEMOĆI VEĆINE N A PROIZVOLJNOST U POSTUPCIMA AMERIČKIH ZVANIČNIKA

Sloboda koju američki zakon ostavlja zvaničnicima u određenom im delokrugu. — Njihova moć. Treba dobro razlikovati proizvoljnost od tiranije. Tiranija se može vršiti pomoću samog zakona, i ona tad nije proizvoljna; proizvoljnosti može biti i u interesu građana, i onda ona nije tiranska. Tiranija se obično služi proizvoljnošću, ali je se po potrebi može i odreći. U Sjedinjenim Državama svemoć većine pogoduje istovremeno i zakonskom despotizmu zakonodavaca a i proizvoljnosti u postupcima zvaničnika. Budući da je većina apsolutni gospodar u tvorenju zakona i u nadziranju njegovog izvršavanja i budući da ima podjednaku kontrolu nad izvršiocima i nad građanima, ona na zvaničnike gleda kao na svoje pasivne izvršioce i rado se oslanja na njih da će služiti njenim ciljevima. Ona, dakle, ne zalazi unapred u pojedinosti njihovih dužnosti i ne trudi se mnogo da deflniše njihova prava. Ona s njima postupa kao što bi postupao gospodar sa svojim slugama kad bi mu stalno bile pred očima, pa bi ih u radu mogao u svakom trenutku upućivati i ispravljati. Uopšte uzev, zakon ostavlja američkim zvaničnicima mnogo više slobode u određenom im delokrugu nego što je to kod nas. Ponekad se čak dešava da im većina dopusti da taj delokrug i prekorače. Zaštićeni mnenjem većine i sigurni u njenu saradnju, oni se tad usuđuju i na takve stvari kojima se Evropljani, mada navikli na prizore samovolje, ipak čude. Tako se usred slobode stvaraju navike koje bi jednog dana mogle za nju postati pogubne. i da glasaju?" "Bila bi uvreda za nas", odgovorio mi je, "ako biste mislili da su naši zakonodavci doneli tako grubo nepravednu i netolerantnu odluku." "Znači, Crnci kod vas imaju pravo glasa?" "Dabogme." "Pa kako to da jutros, na skupu birača, nisam video ni jednog?" "Nije za to kriv zakon", reče mi Amerikanac, "Crnci, istina, imaju pravo da se pojave na izborima, ali se dragovoljno uzdržavaju." 'To je velika skromnôst s njihove strane." "O, ne bi oni odbijali da dođu, nego se boje da ih ne zlostavljaju. Kod nas se ponekad dešava da zakonu nedostaje snage, ako ga većina ne podržava. A većina je puna najdubljih predrasuda prema Crncima, pa predstavnici vlasti ne osećaju dovoljno snage da im garantuju prava koja im je dao zakonodavac." "Zaboga! Zar većina koja ima preimućstvo da im propisuje zakon, hoće da ima i privilegiju da se tom istom zakonu ne povinuje."

220

O MOĆI SA KOJOM VEĆINA U AMERICI DEJSTVUJE NA MIŠLJENJE

U Sjedinjenim Državama, kad se većina neopozivo opredelila o nekom pitanju, više se ne raspravlja. — Zašto. — Psihološko dejstvo većine na mišljenje. — Demokratske republike dematerijalizuju despotizam. Kad se ispita kakav je u Sjedinjenim Državama život mišljenja, onda se vrlo jasno zapazi koliko moć većine prevazilazi sve moći koje poznajemo u Evropi. Misao je nevidljiva i gotovo neuhvatljiva moć, koja prkosi svakoj tiraniji. U naše doba, ni najapsolutniji evropski vladari ne mogu sprečiti mišljenja protivna njihovoj vlasti da potajno kruže po njihovim državama, pa čak i po samim dvorovima. Nije tako u Americi: dokle god je većina sumnjiva, ljudi govore; ali čim se ona neopozivo izjasnila, svako ućuti, pa i prijatelji i neprijatelji kao da se složno upregnu u njena kola. Razlog je tome prost: nema tako apsolutnog monarha koji bi mogao u svojoj ruci okupiti sve snage društva i savladati otpore kao što to može većina kad ima pravo da tvori zakone i da ih izvršava. Kralj, uostalom, ima samo materijalnu moć, koja dejstvuje na postupke, a ne može da domaši volje; a većina ne može da poseduje snagu istovremeno i materijalnu i duhovnu, koja dejstvuje isto toliko na volju koliko i na postupke i koja istovremeno sprečava i delo i želju da se delo izvrši. Ne znam zemlju gde, uopšte uzev vlada manja duhovna nezavi­ snost i manje istinske slobode diskusije nego u Americi. Nema verske ili političke teorije koja se ne bi mogla slobodno propovedati u evropskim ustavnim državama i koja ne bi prodirala i u druge; jer nema u Evropi zemlje toliko potčinjene jednoj jedinoj vlasti da onaj ko hoće da kaže istinu ne bi našao podršku koja ga može ohrabriti u pogledu posleđica njegovog nezavisnog mišljenja. Ako po nesreći živi pod apsolutističkom vlašću, često ima uza se narod; ako živi u slobodnoj zemlji, može se po potrebi zakloniti za kraljev autoritet. Aristokratski deo društva podržava ga u demokratskim zamljama, a demokratija u onim drugim. Ali u demokratiji kakva je sazdana u Sjedinjenim Državama nalazimo samo jednu moć, jedan jedini elemenat snage i uspeha, a izvan njega nema ničega. U Americi, većina čini strahovit obruč oko misli. U tome okviru, pisac je slobodan; ali teško njemu ako se usudi da iz njega izađe. Ne što bi se imao bojati lomače, ali je izložen svakakvim izrazima gnušanja i svakodnevnim proganjanjima. Politička karijera za njega je zatvorena: uvredio je jedinu silu koja nekoga njoj pripušta. Pre no što je objavio svoje mišljenje, verovao je da ima pristalica; sad kad se svima otkrio, čini mu se da ih više nema; jer oni koji ga grde izražavaju se glasno, a oni koji misle kao on, samo što nemaju njegovu hrabrost, ćute i beže od njega. I on klone, podlegne najzad pod svakodnevnim teretom, i ućuti, kao da oseća grižu savesti što je rekao istinu. 221

Okovi i đželati su gruba sredstva kojima se nekad služila tiranija; ali u naše doba civilizacija je usavršila čak i despotizam, ma koliko se činilo da on nema više šta da nauči. Vladari su ranije, da tako kažem, materijalizovali nasilje; današnje demokratske republike učinile su ga misaonim, baš kao što je i ljudska volja koju hoće da sputaju. Pod apsolutnom vlašću pojedinca despoti­ zam je, da bi dosegao dušu, grubo udarao po telu; a duša, izmičući tim udarcima, uzletala je visoko, ovenčana slavom; ali u demokratskim republikama tiranija ne postupa tako; ona pušta telo i ustremljuje se pravo na dušu. Gospodar više ne govori: "Mislićete kao ja ili ćete umreti"; već kaže: "Slobodni ste da ne mislite kao ja; život, imovina, sve vam ostaje; ali od danas ste tuđin među nama. Sačuvaćete svoja prava u državi, ali će vam ona postati beskorisna; jer ako htednete da pridobijete glasove sugrađana, oni vam ih neće dati, pa i ako poželite samo njihovo uvaženje, držaće se kao da vam ga uskraćuju. Ostaćete među ljudima, ali izgubićete pravo da pripadate ljudskom rodu. Kad se približite svojim bližnjima, oni će vas izbegavati kao da ste gubavi; pa čak i oni koji veruju da ste nedužni napustiće vas, jer bi inače i njih izbegavali. Idite s mirom, ostavljam vam život, ali vam ga ostavljam kao nešto što je gore od smrti." Apsolutističke monarhije učinile su despotizam sramotnim; čuvaj­ mo se da ga demokratske republike ne rehabilituju, i dok za poneke on postaje još teži, da mu u očima većine ne ublaže samo onaj odvratni spoljni izgled i ponižavajuće crte. I u najponositijim narodima Staroga sveta objavljivana su delà koja su težila da verno oslikaju poroke i smešne strane savremenika; La Brijer je živeo na dvoru Luja XIV kad je napisao svoje poglavlje o velikašima, a Molijer je kritikovao dvor u komadima koje je prikazivao pred dvorjanima. Ali moć koja gospodari u Sjedinjenim Državama ne pristaje da je tako predstavljaju. I najmanja zamerka je vređa, ona preza i od najsitnije strelice istine; valja samo hvaliti sve, počev od načina njenog izražavanja pa do njenih najpouzdanijih vrlina. Nijedan pisac, ma koliko glasovit bio, ne može izbeći tu obavezu da kadi sugrađanina. Većina živi, dakle, u večitom samoobožavanju; samo stranci ili lično iskustvo mogu došapnuti izvesne istine do ušiju Ameri­ kanaca. Što Amerika još nema velikih pisaca, tome razlog ne treba tražiti u drugom čemu: nema književnog genija bez duhovne slobode, a duhovne slobode nema u Americi. Inkvizicija nikad nije uspela sprečiti da po Španiji kruže knjige protivne religiji većine. Carstvo većine u Sjedinjenim Državama uspeva više: oduzelo je ljudima čak i pomisao da ih objavljuju. Nailazi se u Americi na nevericu, ali neverica ne nalazi organ kojim bi se izrazila. Viđaju se vlade koje se upinju da moral zaštite time što osuđuju pisce razvratnih knjiga. U Sjedinjenim Državama nikoga ne osuđuju 222

zbog takvih delà; ali niko nije ni u iskušenju da ih piše. Ne znači da su svi građani besporočni, ali većina se drži moralnih propisa. Vršenje vlasti ovde je nesumnjivo dobro; ali ja govorim samo o toj vlasti samoj po sebi. Ta neodoljiva vlast je stalna činjenica, a njeno dobro korišćenje je promenljiva. DEJSTVO TIRANIJE VEĆINE NA NACIONALNE OSOBINE AMERIKANACA; O DVORSKOM D U H U U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Dejstvo tiranije većine dosad se više oseća u ponašanjima nego u rukovo­ đenju društvom. — Ono sprečava razvoj izuzetnih karaktera. — Demo­ kratske republike sazdane tako kao što su Sjedinjene Države čine dvorski duh dostupnim mnoštvu. — Dokazi o takvom duhu u Sjedinjenim Drža­ vama. — Zašto ima više rodoljublja u narodu nego u onih koji vladaju u njegovo ime. Uticaj većine, kako sam ga dosad izložio, zasad se tek slabo oseća u svetu politike; ali nemile posledice zapažaju se već u pogledu naci­ onalnih osobina Amerikanaca. Mislim da sve većem dejstvu despotizma većine treba pre svega pripisati to što se danas u Sjedinjenim Državama javlja mali broj istaknutih ljudi na političkoj pozornici. Kad je izbila američka revolucija, pojavilo bi se mnoštvo; javno mnjenje usmeravalo je tada volju svih, a nije je tiranisalo. Slavni ljudi toga doba slobodno su se pridruživali opštem pokretu javnog mnenja, krasila ih je svojstvena im uzvišenost; svojom slavom prekrili su oni naciju, a nije im slava poticala od nje. U apsolutističkim uređenjima, velikaši koji okružuju presto laska­ ju gospodarevim strastima i dragovoljno se povinuju njegovim ćudima. Ali narodna masa ne podaje se lako ropstvu; ona mu se često pokori iz slabosti, po navici ili iz neznanja; kadkad i iz ljubavi prema kraljevstvu ili prema kralju. Viđalo se i da su neki narodi sa zadovoljstvom i gordošću žrtvovali svoju volju vladarevoj volji i nalazili tako neku vrstu duhovne nezavisnosti u samoj pokornosti. U takvih naroda nalazimo mnogo manje srozavanja, mada možda više bede. Postoji, uostalom, velika razlika između toga da se čini ono što se ne odobrava i toga da se čovek pretvara da odobrava ono što čini: ono prvo je od čoveka slabog, a ovo drugo spada samo u sluganske navike. U slobodnim zemljama, gde je svako manje ili više pozvan da kaže svoje mišljenje o državnim poslovima, u demokratskim republikama, gde se javni život neprestano meša s privatnim životom, gde se suvere­ nu može pristupiti odasvud i gde je dovoljno samo podići glas pa da se dopre do njegovih ušiju, susrećemo mnogo više ljudi koji nastoje da šprekulišu na račun njegovih slabosti i da žive na račun njegovih strasti nego što takvih nalazimo u apsolutističkim monarhijama. Ne znači da su u tim slobodnim zemljama ljudi po prirodi gori nego drugde, nego je 223

iskušenje onde veće i nudi se većem broju istovremeno. Iz toga proizilazi mnogo raširenije srozavanje duša. Demokratske republike nude udvorički duh mnoštvu i šire ga po svim klasama istovremeno. To je jedna od najkrupnijih zamerki koja im se može izreći. To je naročito istinito u demokratskim državama koje su sazdane onako kao američke republike, gde većina ima tako apsolutnu i neodo­ ljivu vlast da čovek mora u neku ruku da se odrekne svojih građanskih prava i takoreći i svoga svojstva čoveka kad hoće da izađe iz utabane kolotečine. U ogromnom mnoštvu koje se u Sjedinjenim Državama tiska u političkoj karijeri vrlo sam malo ljudi video koji bi pokazivali onu muževnu čednost, onu mušku nezavisnost misli koja je tako često odlikovala Amerikance ranijeg doba i koja, gde god se pojavi, čini istaknutu crtu velikih karaktera. Na prvi pogled reklo bi se da je u Americi svačija pamet uobličena po istom obrascu, toliko sve idu istim pravcem. Stranac, doduše, ponekad naiđe i na takve Amerikance koji se udaljuju od strogih obrazaca; dešava se da ovi ponekad žale zbog mana zakona, prevrtljivosti demokratije i nedovoljne razboritosti; često oni zapažaju čak i mane koje kvare nacionalne osobine i ukazuju na sredstva kojima bi se one mogle popraviti; ali njih niko ne čuje osim vas; a vi, kome poveravaju te potajne misli, vi ste stranac, i samo ste u prolazu. Poveravaju vam rado istine koje su vama izlišne, a kad izađu pred javnost, onda govore sasvim drukčije. Ako ovi redovi ikad dospeju u Ameriku, siguran sam u dve stvari: prvo, da će svi čitaoci dići glas da me osude; drugo, da će mnogi od njih, u dnu duše, priznati da sam u pravu. Slušao sam kako u Sjedinjenim Državama govore o otadžbini. Sreo sam mnogo istinskog rodoljublja u narodu; često sam ga uzalud tražio u onih koji upravljaju. To se lako razume po analogiji: despotizam mnogo više izopačava onoga koji mu se potčinjava nego onoga koji ga nameće. U apsolutističkim monarhijama kralj često ima velikih vrlina; ali dvorjani su uvek bedni. Istina da dvorjani u Americi ne govore: Gospodaru i Vaše veličan­ stvo, što je velika i bitna razlika ali oni neprestano govore o prirodnoj pameti svoga gospodara; ne nadmeću se oko toga koja među vladare­ vim vrlinama najviše zaslužuje da joj se dive; jer tvrde da on ima sve vrline, mada ih nije stekao, pa takoreći čak ni želeo; ne daju mu svoje žene i kćeri da bi ih on udostojio da ih uzdigne u rang svojih ljubavnica; ali time što mu žrtvuju svoja shvatanja, sami se prostituišu. Moralisti i filozofi u Americi nisu prinuđeni da svoje mišljenje uvijaju u alegorije; ali pre no što se odvaže da izreknu neku neprijatnu istinu, kažu: "Mi znamo da govorimo narodu koji je i suviše iznad ljudskih slabosti da ne bi uvek vladao sobom. Ne bismo ovako govorili kad se ne bismo obraćali ljudima koji su, po svojim vrlinama i mudros­ ti, među svim drugima, jedini dostojni da ostanu slobodni." 224

Zar bi i laskavci Luja XIV umeli bolje? Ja verujem da će se u svim uređenjima, ma kakva ona bila, poni­ znost uvek klanjati sili i laskanje moći. I znam samo jedan način da se ljudi ne srozaju: da se nikom, zajedno sa svemoći, ne da suverena vlast da ih unizi. NAJVEĆA OPASNOST AMERIČKIM REPUBLIKAMA PRETI OD SVEMOĆI VEĆINE

Demokratskim republikama ne preti da propadnu zbog nemoći, nego zbog lošeg korišćenja moći. — Vlast je u američkim republikama većma centralizovana i energičnija nego u evropskim monarhijama. — Opasnost koja iz toga proizilazL — Mišljenje Medisona i Džefersona o tom pitanju. Vlade obično propadaju usled nemoći ili zbog tiranije. U prvom slučaju vlast im izmakne; u drugom joj je preotmu. Kad vide da demokratska država padne u anarhiju, mnogi misle da je vlast u toj državi bila prirodno slaba i nemoćna. Istina je to da kad se u njoj raspali rat između stranaka, vlast gubi dejstvo na društvo. Ali ne mislim da je u prirodi demokratske vlasti da joj jiedostaje snaga i sredstava; mislim, naprotiv, da ona propada usled zloupotrebe svojih snaga i lošeg korišćenja sredstava. Anarhija se skoro uvek rađa iz njene tiranije ili iz neumešnosti, a ne iz nemoći. Ne treba brkati stabilnost sa snagom, niti veličinu stvari s njenom trajnošću. U demokratskim republikama vlast koja upravlja društvom5 nije postojana, jer često prelazi iz ruke u ruku i menja svoje ciljeve. Ali kuda god se usmeri, snaga joj je gotovo neodoljiva. Vlast u Američkim republikama čini mi se isto toliko centralizovana, a energičnija nego što je u apsolutističkim monarhijama Evrope. Ne mislim, dakle, da će propasti usled slabosti.6 Ako sloboda ikad propadne u Americi, za to će valjati okriviti svemoć većine, koja manjine može dovesti do očajanja i prisiliti ih da se obrate materijalnoj sili. Tada će se videti anarhija, ali ona će nastupiti kao posledica despotizma. Predsednik Džems Medison izrazio je istovetne misli:7 "Od velikog je značaja u republikama ne samo da brane društvo od tlačenja od strane onih koji upravljaju nego i da štite jedan deo društva od nepravde od strane drugog. Pravda je cilj kome treba da teži svaka vlast; to je cilj koji sebi postavljaju ljudi okupljajući se. Narodi su ulagali i ulagaće napore u tome čiju dokle god ga ne postignu ili dok ne izgube slobodu. 5 Vlast može biti centralizovana u skupštini; ona je onda jaka, ali nije postojana; može biti centralizovana u jednom čoveku: tada nije toliko jaka, ali je postojanija. 6 Izlišno je, mislim, upozoriti čitaoca da ovde, kao i svud u ovoj glavi, govorim ne o saveznoj vlasti, nego o posebnim vlastima svake države, kojom većina upravlja despotski. 7 Vidi The Federalist, br. 51.

225

Ako bi postojalo društvo u kome bi jača stranka mogla lako da okupi svoje snage i da tlači slabiju, moglo bi se smatrati da u takvom društvu vlada anarhija isto onako kao u prirodnom stanju, gde slabiji pojedinac nema nikakve zaštite od nasilja jačeg; i kao što u prirodnom stanju nepogodnost neizvesne i nestalne sudbine navodi jače da se podvrgnu vlasti koja štiti i slabije kao i njih same, tako će i u anarhi­ čnom uređenju iste pobude malo pomalo dovesti one moćnije da požele takvu vlast koja će moći podjednako štititi sve stranke, i slabu i jaku. Kad bi se država Rod Ajlend odvojila od Konfederacije i prepus­ tila narodnoj vlasti, koja bi se suvereno vršila u njenim skučenim granicama, ne možemo sumnjati da bi se došlo dotle da bi se zahtevala nekakva vlast potpuno nezavisna od naroda. Same sukobljene stranke učinile bi je neophodnom i pohitale bi da je zahtevaju." Džeferson je takođe rekao: "Izvršna vlast, u našem uređenju, nije jedini, nije možda ni glavni predmet moga brižnog staranja. Tiranija zakonodavaca je sada, a biće još i za mnogo godina, najstrašnija opa­ snost. Nastupiće i opasnost od izvršne vlasti, ali u jednom daljem periodu."8 Volim da u ovoj stvari citiram Džefersona radije nego bilo kog drugog, jer ga smatram najmoćnijim apostolom koga je ikad imala demokratija.

8 Pismo Džefersona Medisonu od 15. marta 1789.

226

GLAVA VIII ŠTA U SJEDINJENIM DRŽAVAM A UBLAŽAVA TIRANIJU VEĆINE

ODSUSTVO UPRAVNE CENTRALIZACUE

Većina na saveznom nivou ne zamišlja da bi trebalo sve sama da čini. — Prinuđena je da se služi zvaničnicima opština i srezova da bi izvršavala svoju suverenu volju. Već sam ukazao na razliku između dve vrste centralizacije; jednu sam nazvao centralizacijom vlasti, drugu upravnom centralizacijom. Samo prva postoji u Americi; druga je u njoj gotovo nepoznata. Kad bi vlasti koja upravlja američkim društvom stajala na raspola­ ganju ta dva sredstva vladanja i kad bi ona pravu da u svemu zapoveda dodala i mogućnost i naviku da sve sama i izvršava, kad bi, pošto je utvrdila opšta načela vlasti, zadirala i u pojedinosti primene, i pošto je uredila pitanja glavnih interesa zemlje, spustila se i do granica individu­ alnih interesa, sloboda bi ubrzo bila prognana iz Novoga sveta. Ali, u Sjedinjenim Državama, većini, koja često ima sklonosti i nagone despota, još nedostaju najsavršenija oruđa tiranije. Mi u jednoj od američkih republika centralna vlast ne bavi se nikakvim pitanjima sem malog broja takvih čija je važnost privukla njenu pažnju. Ona nije preduzela da propisuje sporedna društvena pitanja. Ništa ne ukazuje na to da bi čak imala takvu želju. Mada je postajala sve apsolutnija, većina nije proširila nadležnost centralne vlasti; ona ju je samo učinila svemoćnom u njenoj sferi. Tako despotizam može biti veoma izražen u jednoj tački, ali ne može se širiti na sve. Koliko god bila poneta svojim strastima, koliko god vatrena u svojim zamislima, nacionalna većina ne može postići da se svugde, na isti način i istovremeno, svi građani povinuju njenim željama. Kad centralna vlast, koja je predstavlja, suvereno naredi, mora za izvršenje svojih naredaba da se osloni na organe koji često ne zavise od nje i kojima ne može u svakom trenutku da upravlja. Opštinska tela i uprave srezova čine, dakle, kao nekakve skrivene hridi koje zadržavaju ili razbijaju bujicu narodne volje. Kad bi zakon i bio ugnjetački, sloboda bi još uvek nalazila zaklon u načinu kako bi se on izvršavao; a većina ne može da se spusti do pojedinosti, i ako tako mogu da kažem, do sitnica 227

upravne tiranije. Ona čak ni ne zamišlja da bi to mogla činiti, jer nije sasvim svesna svoje moći. Ona poznaje tek svoje prirodne sile, a ne zna koliko bi im umeće moglo razmaknuti granice. Na to treba misliti. Ako bi se ikad desilo da se takva demokratska republika kao što su Sjedinjene Države uspostavi u nekoj zemlji gde je vlast pojedinca već zasnovala u zakonima i uvela u običaje upravnu centralizaciju, ne bojim se reći da bi u takvoj republici despotizam postao nepodnošljiviji nego u ikojoj evropskoj apsolutističkoj monarhi­ ji. Trebalo bi u Aziji potražiti sa čim da se uporedi. O PRAVNIČKOM D U H U U SJEDINJENIM DRŽAVAM A I KAKO ON SLUŽI KAO PROTIVTEŽA DEMOKRATIJI

Korisno je ispitati koji su prirodni nagoni pravničnog duha. — Pravnicima je suđeno da igraju krupnu ulogu u društvu koje se rađa. — Kako vrsta radova kojima se bave pravnici daje njihovim idejama neki aristokratski vid. — Uzgredni uzroci koji mogu ometati razvoj tih ideja. — Aristokratija se lako udružuje sa pravnicima. — Koristi koje despot može imati od pravnika. — Po čemu pravnici predstavljaju jedini aristokratski elemenat koji se može kombinovati s prirodnim elementima demokratije. — Osobiti uzroci koji doprinose aristokratskom kroju duha engleskih i američkih pravnika. — Američka aristokratija nalazi se na klupama advokata i stolicama sudija. — Uticaj koji vrše pravnici na američko društvo. — Kako njihov duh prodire u zakonodavna tela, u upravu i najposle i samom narodu uliva nešto od pravosudnih nagona. Kad čovek putuje po Americi i proučava njene zakone, vidi da je autoritet koji je priznat pravnicima i uticaj koji im je omogućen da imaju u vlasti, danas najmoćnija prepreka zastranjivanju demokratije. To čini mi se potiče od jednog opšteg uzroka koji je korisno ispitati, jer se on može ispoljiti i drugde. Pravnici su bili umešani u sva kretanja u političkom društvu u Evropi u poslednjih petsto godina. Čas su služili kao oruđe političkim snagama, a čas su ove njima služile kao oruđe. U srednjem veku pravnici su izvanredno sarađivali na tome da se proširi prevlast kralje­ va; od toga doba, oni su snažno radili na tome da se ta vlast ograniči. U Engleskoj smo videli da su se prisno udružili s aristokratijom; u Fran­ cuskoj su se pokazali kao njeni najopasniji neprijatelji. Znači li to da pravnici samo popuštaju iznenadnim i trenutnim porivima ili se pak manje ili više, već prema prilikama, povinuju nagonima koji su im prirodni pa se uvek ponovo ispoljavaju? Želeo bih da razjasnim to pitanje, jer možda je pravnicima suđeno da igraju prvorazrednu ulogu u političkom društvo kad se ono rađa. Ljudi koji su se osobito posvetili proučavanju zakona stekli su u tom radu navike reda, izvesnu sklonost ka formama, neku vrstu nagon­ 228

ske ljubavi prema pravilnom povezivanju ideja, što ih čini prirodno veoma protivnim revolucionarnom duhu i nepromišljenim strastima demokrati je. Specijalna znanja koja pravnici stiču proučavanjem zakona obezbeđuju im posebno mesto u društvu; oni čine neku vrstu ponajuglednije klase među inteligencijom. Tu superiornost oni doživljavju svako­ dnevno u vršenju svog poziva: oni vladaju jednim nužnim znanjem, čije poznavanje nije rašireno; služe kao presuditelji između građana, a navika da vode cilju slepe strasti parničara uliva im izvestan prezir prema sudu gomile. Dodajte tome da oni prirodno obrazuju jedno telo. Ne zato što bi se međusobno slagali i što bi se sporazumno upravljali ka istoj tački, nego što su duhovno povezani zajedničkim studijama i jedinstvenim metodama onako kao što bi interes mogao povezivati njihovu volju. U dnu duše pravnika nalazimo, dakle, nešto od sklonosti i navika aristokratije. Kao i ona, i oni imaju nagonsku sklonost ka redu, priro­ dnu ljubav prema formama; kao i ona, i oni imaju veliku odvratnost prema pokretima mase i potajno preziru vlast naroda. Neću da kažem da su te prirodne sklonosti pravnika toliko snažne da ih nesavladivo okivaju. I u pravnika, kao i u svih ljudi, lični interes, a naročito trenutni interes preovladava. Postoje i takva društva u kojima pravnici ne mogu da zauzmu u političkom svetu rang sličan onome koji imaju u privatnom životu; možemo biti sigurni da će u tako sazdanom društvu pravnici biti vrlo aktivni pobornici revolucije. Ali tada treba ispitati da li se uzrok koji ih navodi da ruše ili da menjaju rađa u njima iz neke stalne sklonosti ili iz sticaja okolnosti. Istina je da su paravnici neobično mnogo doprineli da se obori francuska monarhija 1789. No pitanje je da li su to činili zato što su proučavali zakone ili zato što nisu mogli sudelovati u njihovom donošenju. Pre pet stotina godina engleska aristokratija stala je na čelo naro­ da i govorila u njegovo ime; danas ona podržava presto i pobornik je kraljevske vlasti. Aristokratija, međutim, ima nagone i sklonosti koje su joj svojstvene. Treba se čuvati i toga da u pojedinim članovima nekog tela vidimo ćelo telo. U svim slobodnim uređenjima, ma kakav im bio oblik, naćićemo pravnike u prvim redovima svih stranaka. Isto se zapažanje može primeniti i na aristokratiju. Skoro svim demokratskim pokretima koji su potresali svet rukovodili su plemići. Jedno elitno telo ne može nikad zadovoljiti sve ambicije koje u sebi sadrži; uvek se u njemu nađe više talenata i starsti nego mogućnih uloga, pa neminovno nailazimo u njemu na velik broj ljudi koji ne mogu dovoljno brzo da se uzdignu služeći se privilegijama toga tela, te nastoje da to postignu tako što napadaju te privilegije.. 229

Ne tvrdim, dakle, da u neko doba svi pravnici, niti da većina njih u svako doba treba da se pokažu prijatelji poretka i neprijatelji promena. Kažem samo da će u društvu u kome pravnici zauzimaju bez osporava­ nja visoko mesto koje im prirodno pripada njihov duh biti prevashodno konzervativan i da će se pokazati antidemokratskim. Kad aristokratija zatvori svoje redove pravnicima, ona u njima stekne utoliko opasnije neprijatelje što su ispod nje po bogatstvu i moći, ali su nezavisni od nje u svom radu, a po učenosti su na njenoj razini. A kad god su plemići pristali da s pravnicima podele neke svoje povlastice, te su se dve klase veoma lako ujedinile i osećale se takoreći kao jedna porodica. Sklon sam takođe verovati da će kraljevima uvek lako biti da se posluže pravnicima kao najkorisnijim oruđima svoje moći. Ima beskrajno više prirodne srodnosti između pravnika i izvršne vlasti nego između njih i naroda, mada su pravnici često morali da obaraju izvršnu vlast; isto tako ima više prirodne srodnosti između plemića i kralja nego između plemića i naroda, mada se često viđalo da su se više društvene klase udruživale s drugim u borbi protiv kraljevske vlasti. Ono što pravnici vole iznad svega jeste opstanak reda, a najveća garantija reda jeste vlast. Ne treba, uostalom, zaboraviti da oni, mada cene slobodu, obično zakonitost stavljaju visoko iznad nje; manje se boje tiranije nego samovlašća, pa ako se sam zakonodavac poštara da ljude liši nezavisnosti, oni su manje-više zadovoljni. Mislim, dakle, da bi vladar koji bi pred rastućom demokratijom težio da oslabi pravosudnu vlast u svojoj državi i da smanji politički uticaj pravnika, počinio krupnu grešku. Ispustio bi jezgro vlasti, a zadržao samo njenu senku. Nimalo ne sumnjam da bi mu bilo korisnije da pravnike uvede u vladu. Predao bi im despotizam u vidu nasilja, a možda bi ga u njihovim rukama ugledao u vidu pravde i zakona. Demokratsko uređenje pogoduje političkoj moći pravnika. Kad su bogataš, plemić i vladar isključeni iz vlasti, pravnici do nje stižu takore­ ći s punim pravom, jer oni tada predstavljaju jedine učene i vične ljude koje puk može izabrati izvan svojih redova. Te tako, dok su po svojim sklonostima pravnici prirodno naklonje­ ni aristokratiji i vladaru, po svojim interesima oni su prirodno naklo­ njeni narodu. Tako pravnici vole demokratsku vlast, mada ne dele njene sklonos­ ti i ne povode se za njenim slabostima, što je dvostruk razlog da budu moćni putem nje i da imaju moć nad njom. U demokratiji narod ne zazire od pravnika, zato što zna da je u njihovom interesu da služe njegovoj stvari; sluša ih bez ljutnje, zato što ne pretpostavlja da imaju neku zadnju misao. U stvari, pravnici nimalo ne žele da sruše vlast koju je uspostavila demokratija, ali se neprestano 230

trude da je vode smerom koji nije njen i sredstvima koja su joj tuđa. Pravnik pripada narodu po svom interesu i po rođenju, a aristokratiji po navikama i sklonostima; on je kao nekakva prirodna spona između njih, kao beočug koji ih spaja. Pravnički stalež jedini je aristokratski element koji se bez napora može pripojiti prirodnim sastojcima demokratije i povoljno i trajno se kombinovati s njima. Nije mi nepoznato koje su mane svojstvene pravničkom duhu; sumnjam, međutim, da bi bez te mešavine pravnič­ kog duha i demokratskog duha, demokratija mogla dugo vladati dru­ štvom i ne mogu da verujem da bi se danas neka republika mogla nadati da će opstati ako uticaj pravnika u javnim poslovima ne bi rastao uporedo sa vlašću naroda. Taj aristokratski karakter koji zapažam u pravničkom duhu još je mnogo izrazitiji u Sjedinjenim Državama i u Engleskoj nego u ikojoj drugoj zemlji. To ne potiče samo od toga kako engleski i američki pravnici proučavaju zakone nego i od same prirode zakonodavstva u ta dva naroda i od položaja koji u njih zauzimaju ti tumači zakona. Englezi i Amerikanci zadržali su zakonodavstvo presedana, što će reći da oni i dalje iz mišljenja i pravosudnih odluka predaka crpu mišljenja koja treba da imaju u stvarima zakona i odluke koja treba da donesu. Kod engleskog ili američkog pravnika ljubav i poštovanje prema onome što je drevno spaja se skoro uvek s ljubavlju prema onom što je pravilno i zakonito. To vrši još jedan drugi uticaj na karakter pravničkog duha, pa potom i na društveni život. Engleski ili američki pravnik ispituje šta je učinjeno, francuski pravnik šta je trebalo hteti učiniti; onaj traži odluke, ovaj razloge. Kad slušate egleskog ili američkog pravnika, čudite se što vidite da on tako često navodi mišljenje drugih, a tako malo čujete da iznosi sopstveno mišljenje, dok je kod nas obrnuto. Nema toliko sitnog spora kojim je francuski advokat prihvatio da se pozabavi a da on neće uneti u njega svoj sistem ideja, pa će raspravljati čak i o osnovnim načelima zakona samo da bi privoleo sud da za pedalj pomeri među osporenog nasledstva. Ono odricanje engleskog i američkog pravnika od sopstvenog razloga da bi se oslonio na razlog svojih predaka, ta neka vrsta potčinjenosti u kojoj je prinuđen da drži svoju misao moraju uneti u pravnički duh opreznije navike i nepromenjivije sklonosti u Engleskoj i u Americi, za razliku od Francuske. Naše pisane zakone teško je razumeti, ali svako može da ih čita; no ništa nije nejasnije neposvećenome i nedostupnije nego zakonodavstvo zasnovano na presedanima. Ta potreba za pravnikom u Engleskoj i u sjedinjenim Državama i visoko mišljenje o njegovoj učenosti sve više ga odvajaju od naroda i na kraju ga stavljaju u posebnu klasu. Francuski pravnik samo je učen čovek; ali engleski ili američki pravnik liči u neku 231

ruku na egipatske sveštenike; kao i oni, i on je jedini tumač jedne okultne nauke. Položaj koji pravnici zauzimaju u Engleskoj i u Americi vrši ne manji uticaj na njihove navike i mišljenja. Engleska aristokratija, koja se starala da u svoj krug privuče sve što je imalo nekakve prirodne sličnosti s njom, dodelila je pravnicima velik udeo u uvaženju i u vlasti. U engleskom društvu pravnici nisu na najvišem mestu, ali su zadovoljni mestom koje zauzimaju. Oni čine kao nekakvu mladu granu engleske aristokratije, i vole i poštuju stariju granu, mada ne dele sve njene privilegije. Engleski pravnici spajaju, dakle, aristokratske interese svogpoziva s aristokratskim idejama i sklonostima društva u kome žive. Stoga se naročito u Engleskoj može reljefno videti tip pravnika koji nastojim da opišem: engleski pravnik poštuje zakone ne toliko što su dobri koliko što su stari; pa ako se desi da je prinuđen da ih u ponečem izmeni da bi ih prilagodio promenama koje vreme nameće društvu, on pribegava najneverovatnijim dovijanjima samo da bi sebe ubedio da time što nešto dodaje delu svojih predaka samo razvija njihovu misao i upotpunjuje njihov rad. Nemojte se ni nadati da će priznati da je novator; pristaće da dotera i do apsurda pre no što će priznati tako grdan zločin. Engleska je zemlja u kojoj se rodio taj duh zakonitosti koji se čini ravnodušan prema suštini stvari, a pazi samo na slovo, i koji bi pre pogazio i razum i čovečnost nego zakon. Englesko zakonodavstvo je kao kakvo prastaro drvo, na koje su pravnici neprestano kalemili najčudnovatije kaleme u nadi da će ovi, dajući različite plodove, bar izmešati svoje lišće sa krošnjom prečasnog stabla koje ih nosi. U Americi nema plemića ni književnika, a narod zazire od bogata­ ša. Pravnici, dakle, čine višu političku klasu i najintelektualniji deo društva. Stoga bi oni mogli samo izgubiti kad bi uvodili novine; to prirodnoj sklonosti prema redu dodaje i jedan konzervativni interes. Kad bi me ko pitao gde vidim američku aristokratiju, bez oklevanja bih odgovorio da je ne vidim u bogatašima, koje ne povezuje nikakva zajednička spona. Američka aristokratija nalazi se na klupama advokata i na stolicama sudija. Što čovek više razmišlja o onome što se zbiva u Sjedinjenim Državama sve je više ubeđen da pravnički stalež čini u toj zemlji najsnažniju i takoreći jedinu protivtežu demokratiji. Upravo se u Sjedinjenim Državama otkriva bez muke koliko je pravnički duh, po svojim vrlinama, a rekao bih čak i po svojim mana­ ma, podoban da neutralise mane svojstvene narodnoj vlasti. Kad se američki narod opije svojim strastima ili se preda zanosu svojih ideja, pravnici postižu da oseti jednu nevidljivu uzdu koja ga smiri i zaustavi.Njegovim demokratskim nagonima oni potajno suprostavljaju svoje aristokratske sklonosti; njegovoj ljubavi prema novinama svoje strahopoštovanje prema starini; njegovim ogromnim naumima svoje skučene poglede njegovom preziru prema pravilima svoju sklo­ 232

nost prema formama; a njegovoj plahovitosti svoju naviku da postupaju polako. Sudovi su najvidljiviji organi kojima se stalež pravnika služi da bi dejstvovao na demokratiju. Sudija je pravnik koji i nezavisno od sklonosti prema redu i pravilima, koju je stekao proučavanjem zakona, crpe ljubav prema stabilnosti iz stalnosti svojih funkcija. Njegova pravosudna znanja već su mu osigurala visok društveni položaj među sugrađanima; njegova politička moć uvodi ga najzad u jedan poseban red i uliva mu nagone povlašćenih klasa. Naoružan pravom da zakone proglasi protivustavnim, američki sudija stalno zadire u politička pitanja.1 On ne može da prisili narod da propisuje zakone, ali ga bar primorava da ne bude neveran sopstvenim zakonima i da ostane saglasan sa samim sobom. Nije mi nepoznato da u Sjedinjenim Državama postoji potajna težnja koja narod navodi na to da umanji moć pravosuđa; po većini ustava pojedinačnih država, vlada, na zahtev oba doma, može smeniti sudije. Po nekim ustavima sudije se biraju i podvrgnuti su čestim ponovnim izborima. Usuđujem se da predskažem da će takve novine dovesti ranije ili kasnije do pogubnih rezultata i da će se jednog dana opaziti da je takvim smanjivanjem nezavisnosti sudija napadnuta ne samo pravosudna vlast nego i sama demokratska republika. Ne treba uostalom misliti da je u Sjedinjenim Državama pravnički duh ograničen samo na prostor sudova; on se širi i mnogo dalje. Budući da predstavljaju jedini učeni stalež od koga narod ne zazire, pravnici su prirodno podobni da zauzmu većinu javnih funkcija. Puno ih je zakonodavstvo, na čelu su javnih uprava; vrše, dakle, velik uticaj na propisivanje zakona i na njihovo izvršavanje. Pravnici su ipak prinuđeni da popuštaju struji javnog mnenja, koja i njih nosi; ali lako je otkriti tragove onog što bi oni činili da su slobodni. Mada su uveli toliko novina u svoje političke zakone, Amerikanci su uneli tek male izmene, pa i njih s mukom, u svoje građanske zakone, iako je više tih zakona veoma protivno njihovom društvenom uređenju. To potiče otud što je u stvarima građanskog prava većina uvek prinuđena da se obrati pravnicima; a američki pravnici, prepušteni sopstvenom odlučivanju, ne uvode novine. Francuzu je veoma čudno kad čuje kako se u Sjedinjenim Država­ ma žale na konzervativni duh i predrasude pravnika u prilog onome što je jednom uspostavljeno. Uticaj pravničkog duha širi se i mnogo dalje od tačnih granica koje sam ovde označio. Gotovo da nema političkog pitanja u Sjedinjenim Državama koje se ranije ili kasnije ne razreši kao pravosudno pitanje. Otuda su stranke prinuđene da se u svojim svakodnevnim polemikama služe pravosu­ 1 Vidi u prvom delu (glava VI) što sam rekao o pravosudnoj vlasti.

233

dnim idejama i jezikom. Uostalom, budući da su javne ličnosti većinom pravnici, ili su to bile, one u javne poslove unose običaje i način mišljenja koji su im svojstveni. I porota, na kraju, na to prisno navikava sve klase. Jezik pravosuđa postaje tako u neku ruku uobičajeni jezik; pravnički duh, rođen u krugu škola i sudova, širi se dakle malo pomalo i van njihovih zidova; on prožima takoreći ćelo društvo, spušta se i do najnižih slojeva i najposle sav narod stekne deo navika i sklonosti pravnika. Pravnici čine u Sjedinjenim Državama moć koje se svet malo pribojava, koju jedva zapaža, koja ne nastupa pod nekom svojom zastavom, gipko se povija prema zahtevima vremena i bez otpora povodi se za kretanjima društvene zajednice; ali ona obuhvata ćelo društvo, zalazi u sve klase koje ga sačinjavaju, potajno ga obrađuje, neprestano i neprimetno dejstvuje na njega i uobličava ga po svojim željama. O POROTI KAO POLITIČKOJ INSTITUCIJI U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Porotu, kao jedan od oblika suvereniteta naroda, treba dovesti u vezu s drugim zakonima koji ustanovljuju taj suverenitet. — Sastav porote u Sjedinjenim Državama. — Uticaj porote na nacionalni karakter. — Vaspitanje koje ona pruža narodu. — Kako ona uspostavlja uticaj sudija i širi pravnički duh. Pošto me je moj predmet prirodno doveo do toga da govorim o pravosuđu u Sjedinjenim državama, neću napustiti ovu materiju a da se ne pozabavim i porotom. U poroti treba razlikovati dve stvari: pravosudnu instituciju i političku instituciju. Ako bi se postavilo pitanje u kojoj meri porota, naročito u građan­ skim stvarima, služi dobrom vršenju pravosuđa, priznao bih da bi se njena korisnost mogla osporavati. Ustanova porote stvorena je u jednom malo uznapredovalom dru­ štvu, u kome su se pred sudove iznosila uglavnom samo prosta činjeni­ čna pitanja, pa nije lak zadatak prilagoditi je potrebama jednog veoma civilizovanog naroda, kad su se odnosi među ljudima neobično umnoži­ li i dobili nekakav učen i intelektualni karakter.2i i Bila bi već korisna i zanimljiva stvar razmotriti porotu kao pravosudnu ustanovu, proceniti dejstvo koje ima u Sjedinjenim Državama i ispitati kako je amerikanci koriste. Ispitivanje samo tog pitanja moglo bi biti predmet ćele jedne knjige, i to knjige zanimljive za Francusku. U njoj bi se ispitivalo, na primer, koji bi deo američkih stavova o poroti magao biti uveden kod nas i s kakvom postupnošću. Američka država koja bi o tome pružala najviže obaveštenja bila bi Luizijana. Luizijana obuhvata izmešano francusko i englesko stanovništvo. Kao i ta dva naroda, i njihova dva zakonodavstva tu su prisutna i malo pomalo se stapaju. Knjige koje bi bilo najkorisnije pregledati bile bi zbirka zakona

234

Moj glavni cilj je ovde da razmotrim političku stranu porote: drugi kakav put udaljio bi me od predmeta. O poroti kao pravosudnom sredstvu reći ću samo đve reći. Kad su Englezi usvojili ustanovu porote, bili su jedan još upola varvarski narod; od tog doba postali su jedna od najprosvećenijih nacija na svetu, a sa prosvećenošću kao da je zajedno rasla i njihova privrženost poroti. Polazeći sa svoje teritorije, širili su se po ćelom svetu: jedni su stvarali naseobine, drugi nezavisne države; matična nacija zadržala je kralja; više iseljenika zasnovalo je moćne republike; ali svugde su potvrđivali ustanovu porote.*3 Svugde su je uspostavljali ili hitali da je obnove. Pravosudna ustanova za koju se tako opredeljuje jedan veliki narod tokom dugog niza vekova, koju revnosno obnavlja u svim razdobljima civilizacije, u svim podnebljima i u svim oblicima društvenog uređenja, ne može biti protivna duhu pravosuđa.4 Naše razmišljanje bilo bi neobično suženo kad bismo se ograničili na to da porotu posmatramo samo kao pravosudnu ustanovu; jer mada ona ima velik uticaj na ishod sporova, još mnogo veći uticaj vrši ona na život i sudbinu društva. Porota je, dakle, pre svega jedna politička ustanova. Sa toga gledišta treba uvek suditi o njoj. Pod porotom podrazumevam izvestan broj građana određenih žrebom, kojima je privremeno dato pravo da presuđuju. Nameniti porotu suzbijanju zločina čini mi se da znači uvesti u sklop vlasti jednu prevashodno republikansku ustanovu. Da objasnim: Luizijane, u dva toma, pod naslovom; Digeste des lois de la Louisiane, a još i više možda jedan priručnik o građanskom postupku, dvojezični, pod naslovom; Traité sur les réglés des actions civiles, izdat 1830. u Nju Orleansu. To delo ima i jednu osobitu prednost: ono pruža Francuzima pouzdano i autentično objašnjenje engleskih pravnih izraza. Jezik zakona predstavlja kao nekakav poseban jezik u svih naroda, a u Engleskoj još i više nego drugde. 3 Svi engleski i američki pravnici jednodušni su u tom pogledu. G.Stori, sudija vrhovnog suda Sjedinjenih Država, ovako hvali ustanovu porote u građanskopravnoj materiji: "Svi smatraju da je neprocenjiva korist od suđenja pomoću porote u građanskim stvarima, korist jedva manja od one u krivičnim slučajevima, u tome što je to bitno za političku i građansku slobodu." (Story: Traité de la constitution fédérale, knj. III, gl. XXXVIII) 4 Kad bi se htelo utvrditi kolika je korist od porote kao pravosudne ustanove, mogli bi se pružiti i mnogi drugi argumenti, medu njima i ovi: Što više porotnika uvodite u sudovanje možete bez nezgode smanjivati broj sudija, što je velika prednost. Kad su sudije veoma mnogobrojne, smrt svakog dana stvara praznine u pravosudnoj hijerarhiji i pruža nove položaje živima. Ambicija sudija je, dakle, u stalnoj napetosti, pa ih to čini zavisnijim od većine ili od onoga ko postavlja u upražnjena zvanja. Tada se u sudstvu napreduje kao što se stiču činovi u vojsci. Takvo stanje je potpuno suprotno dobrom pravosuđu i intencijama zakonodavca. Želi se da sudije budu nepomične da bi bile slobodne; ali šta vredi što im niko ne može oduzeti nezavisnost ako je oni sami rado žrtvuju. Kad su sudije veoma mnogobrojne, nemogućno je da se među njima ne nađe i mnogo nesposobnih: jer veliki sudija nije običan čovek. A ne znam nije li jedan tek upola prosvećen sud najgora od svih kombinacija da bi se postigao cilj postavljen ustanovljenjem sudova. Ja bih lično radije prepustio odlučivanje u nekom sporu neobrazovanim porotnicima koje bi upućivao vičan sudija nego da ga poverim sudijama od kojih bi većina tek nepotpuno poznavala sudsku praksu i zakone.

235

Ustanova porote može biti aristokratska ili demokratska, već pre­ ma tome iz koje se klase uzimaju porotnici; ali ona zadržava uvek republikanski karakter po tome što stvarno upravljanje društvom stav­ lja u ruke građana ili jednog delà njih, a ne u ruke vlastodržaca. Sila je uvek samo jedan prolazni element uspeha: posle nje nastu­ pa odmah pojam prava. Vlast koja bi bila svedena na to da se svojim neprijateljima može suprotstaviti samo na bojnom polju bila bi brzo uništena. Istinsko osnaženje političkih zakona nalazi se, dakle, u krivi­ čnim zakonima, a ako tog osnaženja nema, zakon ranije ili kasnije gubi snagu. Onaj ko sudi u krivičnim stvarima stvarno je gospodar društva. A ustanova porote postavlja sam narod, ili bar jednu klasu građana, na sudijsku stolicu. Ustanova porote predaje, dakle, stvarno upravu dru­ štva u ruke naroda ili te klase.5 U Engleskoj se porota bira iz aristokratskog delà nacije. Aristokratija tvori zakone, primenjuje zakone i sudi o kršenju zakona.8 Sve se slaže, i tako Engleska predstavlja uistinu jednu aristokratsku repu­ bliku. U Sjedinjenim Državama isti se sistem primenjuje na sav narod. Svaki američki građanin može da bira, da bude biran i da bude porotnik.c Sistem porote, kako se shvata u Americi, čini mi se isto toliko neposrednom i isto toliko krajnjom konsekvencom dogme o suverenos­ ti naroda kao što je to i opšta pravo glasa. To su dva podjednako moćna sredstva da se uspostavi vladavina većine. Svi oni vladari koji su hteli da iz samih sebe crpu izvor vlasti i da upravljaju društvom umesto da dopuste da ono upravlja njima, rušili su ustanovu porote ili su je slabili. Kraljevi iz dinastije Tjudora slali su u zatvor porotnike koji nisu hteli da osuđuju, a Napoleon je izbor porotnika vršio putem svojih agenata. Ma koliko očigledna bila većina istina koje sam ovde izneo, njih još ne uočavaju svi, i kod nas često kao da se imaju tek nejasne predstave o ustanovi porote. Kad se postavi pitanje kakav treba da bude sastav spiska porotnika, ograničavamo se na to da raspravljamo o upućenosti i sposobnosti onih koji se pozivaju da budu porotnici, kao da je reč samo o jednoj pravosudnoj ustanovi. Meni se uistinu čini da to znači baviti se neznatnijim delom tog pitanja. Porota je pre svega politička ustanova; treba je smatrati jednim vidom suverenosti naroda; treba je potpuno odbaciti ako se odbacuje suverenost naroda ili je dovesti u sklad sa drugim zakonima koji ustanovljuju tu suverenost.Porota predstavlja deo nacije kome je povereno da obezbeđuje izvršavanje zakona, kao što je skupština deo nacije kome je povereno da propisuje zakone. A da bi se društvom upravljalo na postojan i jednoobrazan 5 Treba ipak učiniti jednu važnu napomenu: Ustanova porote daje, istina, narodu opšte pravo kontrole nad postupcima građana, ali ona mu ne pruža sredstva da tu kontrolu vrši u svim slučajevima niti tiranski. Kad apsolutni vladar ima moć da o zločinima sudi putem svojih izabranika, sudbina optuženog je takoreći unapred odlučena. Ali kad bi narod i bio unapred rešen da osudi, sastav porote i njena nezavisnost još bi pružali neke povoljne izglede na oslobađajuću presudu.

236

način, nužno je da se spisak porotnika proširuje ili sužava uporedo sa biračkim spiskovima. Takvo gledište treba, po meni, uvek da privlači glavnu pažnju zakonodavca. Ostalo je takoreći sporedno. Toliko sam ubeđen da je porota pre svega politička ustanova da je takvom smatram i kad se primenjuje na građanskopravnu materiju. Zakoni su uvek klimavi ukoliko se ne oslanjaju na običaje; običaji čine jedinu otpornu i trajnu snagu u nekom narodu. Kad je porota ograničena samo na krivične stvari, narod je vidi da dejstvuje tek s vremena na vreme i u posebnim slučajevima; navikne se da je bez nje u svakodnevnom životu, pa je smatra i jednom od načina, a ne jedinim načinom da se postigne pravda.6 Kad je nadležnost porote proširena i na građanske sporove, njena primena svaki čas pada u oči; ona se tada bavi svim interesima; svako sudeluje u njenom delanju; ona prodire i u životnu praksu; privikava ljudski duh na svoje forme i poistovećuje se takoreći sa samim pojmom pravde. Kad je ograničena na krivične stvari, ustanova porote je, dakle, uvek u opasnosti; kad se uvede i u građanske sporove, ona prkosi vremenu i otporima ljudi. Da se porota mogla ukloniti iz navike Engleza isto tako lako kao što se mogla ukloniti iz zakona, ona bi potpuno podlegla pod Tjudorima. Građanskopravna porota je, dakle, stvarno spasla slobode u Engleskoj. Ma na koji način se primenjivala porota, ona ne može da ne vrši velik uticaj na karakter nacije; ali taj se uticaj neizmerno povećava što se više porota primenjuje na građanskopravnu materiju. korota, a naročito građanskopravna porota, služi i tome da duh svih građana poprimi deo navika sudijskog duha; a te navike upravo najbolje pripremaju narod na to da bude slobodan. Ona širi po svim klasama poštovanje prema sudskim odlukama i pojam prava. Uklonite li to dvoje, ljubav prema slobodi biće još samo jedna rušilačka strast. Ona poučava ljude primeni pravičnosti. Svako, kad sudi susedu, misli na to da će se i njemu možda suditi. To je naročito tačno u pogledu porote u građanskim stvarima: gotovo niko se ne boji da će jednog dana biti krivično gonjen; ali svako može imati kakav spor. Porota uči svakog da se ne povlači pred odgovornošću za svoje postupke. To je muževan stav, bez koga nema političke vrline. Ona svakog građanina uzdiže u dostojanstvo javne funkcije, pa tako svi osećaju da imaju dužnosti prema društvu i da učestvuju u upravljanju njime. Time što prisiljava ljude da se bave i nečim drugim a ne samo sopstvenim poslovima, ona suzbija individualnu sebičnost, koja je kao kakva rđa društva. 6 To je još i više tako kad se porota primenjuje samo na neke krivične procese.

237

Porota neverovatno doprinosi razvoju rasuđivanja i uvećanju pri­ rodne prosvećenosti naroda. To je, po mome mišljenju, najveća korist od nje. Treba je smatrati besplatnom i stalno otvorenom školom, u koju svaki porotnik dolazi da se pouči o svojim pravima, gde svako­ dnevno opšti sa najobrazovanijim i najmudrijim među višim staležima, gde se na praktičan način uči zakonima, koji postaju dostupni njegovoj inteligenciji zahvaljujući trudu advokata, mišljenju sudije pa i samim strastima parničara. Mislim da praktičnu pamet i politički zdrav razum Amerikanaca treba pripisati poglavito dugom korišćenju porote u gra­ đanskoj materiji. Ne znam da li je porota korisna onima koji vode sporove, ali siguran sam da je vrlo korisna onima koji u tim sporovima sude. Smatram je jednim od najefikasnijih sredstava kojima se društvo može poslužiti u vaspitanju naroda. Što sam dosad rekao važi za sve nacije; a ovo što sledi tiče se osobito Amerikanaca i uopšte demokratskih naroda. Već sam rekao da u demokratijama pravnici, a medu njima i sudije, čine jedino aristokratsko telo koje može uneti meru u previra­ nju u narodu. Ta aristokratija ne raspolaže nikakvom materijalnom silom, ona svoj konzervativni uticaj vrši samo duhovno. A glavne izvore svoje moći nalazi ona u ustanovi građanskopravne porote. U krivičnim procesima, u kojima se društvo bori protiv jednog čoveka, porota je sklona da u sudiji vidi pasivno oruđe društvene vlasti i podozriva je prema njegovim mišljenjima. Uz to, krivični procesi zasnivaju se potpuno na prostim činjenicama koje zdrav razum uspeva lako da proceni. Na tome polju sudija i porotnici su ravnopravni. Nije tako u građanskim sporovima; sudija se tu ukasuje kao ne­ pristran presuditelj između strasti stranaka. Porotnici gledaju na njega s poverenjem i slušaju ga s poštovanjem; jer tu njegova upućenost potpuno dominira. On im izlaže razne argumente kojima su im zamara­ li pamćenje, on ih vodi za ruku kroz lavirint procedure; on ih ograniča­ va na činjenično pitanje i poučava ih u pogledu odgovora koji treba da dadu na pravno pitanje. Njegov uticaj na njih gotovo je bezgraničan. Treba li najzad da kažem zašto sam slabo osetljiv za argumente o nepodobnosti porotnika u građanskopravnoj materiji? U gradskim sporovima, bar kad god nisu u pitanju činjenice, porota je samo na izgled pravosudno telo. Porotnici izriču presudu koju je sudija doneo. Oni toj odluci daju autoritet društva, koje predstavljaju, a on autoritet razloga i zakona.D U Engleskoj i u Americi sudije imaju toliki uticaj na ishod krivi­ čnih procesa koliki francuski sudija nikad nije imao. Lako je razumeti razlog toj razlici: engleski i američki sudija uspostavili su svoju moć u građanskim sporovima, pa je onda samo vrše na jednom drugom popri­ štu, a ne stiču je tu. 238

Ima slučajeva, a ti su često i najvažniji, kad američki sudija ima pravo da presuđuje sam.7 U takvom slučaju on se nalazi u položaju u kome je obično francuski sudija; ali njegova psihološka moć je mnogo veća: prati ga sećanje na porotu i njegov glas ima gotovo isto toliku moć kao i glas društva, čiji su organ bili porotnici. Uticaj sudije širi se i daleko izvan sudnice; u razonodama u privatnom životu kao i u političkim poslovima, na javnim skupovima kao i u zakonodavnim domovima, američki sudija neprestano se susre­ će s ljudima koji su navikli da u njegovoj pameti vide nešto što je iznad njihove; i pošto se prvo vršio u procesima, njegov uticaj se oseća u svim duhovnim navikama, pa čak i u dušama onih koji su s njim sarađivali u suđenju. Porota, dakle, mada se čini da umanjuje prava sudija, u stvari utemeljuje njihovu moć, i nema zemlje u kojoj bi sudije bile tako moćne kao u onima gde narod deli s njima njihove privilegije. Naročito pomoću porote u građanskopravnoj materiji američko sudstvo rasprostire ono što sam nazvao pravničkim duhom do u najniže slojeve društva. Tako je porota, koja je najodlučnije sredstvo da se ostvari vladavi­ na naroda, istovremeno i najefikasnije sredstvo da se narod nauči vladati.

7 Savezne sudije presuđuju gotovo uvek same o pitanjima koje se bliže tiču savezne vlasti.

239

GLAVA IX O GLAVNIM UZRO CIM A KOJI DOPRINOSE O DRŽAN JU DEMOKRATSKE REPUBLIKE U SJEDINJENIM DRŽA VA M A

Demokratska republika traje u Sjedinjenim Državama. Glavna svrha ove knjige bila je da objasni uzroke te pojave. Među tim uzrocima ima ih više koje sam, ponet svojim izlaganjem, i nehotice mimoišao ili na koje sam u prolazu tek izdalje ukazao. Ima i takvih kojima nisam mogao da se pozabavim; a oni na kojima mi je bilo mogućno da se duže zadržim ostali su za mnom kao da su zatrapani podrobnostima. Pre no što bih došao dalje i govorio o budućnosti, pomislio sam, dakle, da bi trebalo da u jedan uži okvir obuhvatim sve razloge koji objašnjavaju sadašnjost. Ovo je neka vrsta rezimea, u kome ću biti kratak, jer ću se postarati da vrlo sažeto podsetim čitaoca na ono što već zna, a od onoga o čemu još nisam imao prilike da govorim odabraću samo najvažnije. Mislim da se svi uzroci koji doprinose održanju demokratske republike u Sjedinjenim Državama mogu svesti na ova tri: Osoben i slučajan položaj u koji je proviđenje postavilo Ameri­ kance predstavlja prvi; Drugi proističe iz zakona; Treći proizilazi iz navika i naravi. SLUČAJNE ILI PROVIĐENJEM STVORENE OKOLNOSTI KOJE DOPRINOSE O D R Ž A N JU DEMOKRATSKE REPUBLIKE U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Unija nema suseda. — Nema velike prestonice. — Amerikancima je išlo u prilog srećno rođenje. — Amerika je bila takoreći nenastanjena zemlja. — Kako ta okolnost snažno doprinosi održanju demokratske republike. — Kako se naseljavaju američke pustoši — Lakomost Amerikanaca u zaposedanju pustinja Novoga sveta. — Uticaj materijalnog blagostanja na politička shvatanja Amerikanaca. Postoji hiljadu okolnosti nezavisnih od čovekove volje koje u Sjedinjenim Državama olakšavaju postojanje demokratske republike. 240

Jedne su poznate, druge je lako objasniti; ograničiću se na to da izložim one najvažnije. Amerikanci nemaju suseda, pa prema tome ne moraju da se boje velikih ratova, finansijske krize, pustošenja i najezda neprijatelja; ne­ maju potrebe ni za visokim porezima, ni za mnogobrojnom vojskom ni za velikim vojskovođama; ne moraju skoro nimalo da se plaše jedne napasti još poraznije za republike nego što su sve ove pomenute, a to je vojnička slavoljubivost. Kako poricati neverovatan uticaj koji ratnička slava ima na duh naroda? General Džekson, koga su Amerikanci dvaput izabrali da im stane na čelo, bio je osione naravi a osrednjih sposobnosti; ništa u celoj njegovoj karijeri nije nikad dokazalo da bi on imao osobine potrebne da upravlja jednim slobodnim narodom; stoga mu je većina prosvećenih slojeva Unije uvek bila protivna. Pa ko ga je onda ustoličio kao predsednika i ko ga još drži na tom položaju? Sećanje na jednu pobedu koju je izvojevao pre dvadeset godina, pod zidinama Nju Orleansa; a ta pobeda kod Nju Orleansa bila je jedna sasvim obična bitka, kakvom se svet može duže baviti samo u jednoj zemlji gde bitaka inače uopšte nema; a narod koji se tako dao zaneti takvom vojničkom slavom još je i u stvari najhladniji, najveći račundžija, najmanje vojnički, i ako tako mogu da kažem, najprozaičniji od svih naroda na svetu. Amerika nema veliku prestonicu1 čiji bi se neposredni ili posredni uticaj osećao na ćelom prostranstvu njene teritorije, što smatram je­ dnim od prvih uzroka opstanka republičkih institucija u Sjedinjenim Državama. U gradovima je gotovo nemogućno sprečiti ljude da se dogovaraju, da se skupno raspaljuju, da donose nagle i strastvene odluke. Gradovi predstavljaju kao nekakve velike skupštine, čiji su članovi svi stanovnici. Narod tu ima ogroman uticaj na zvaničnike i često svoju volju izvršava bez posrednika. Potčiniti provinciju prestonici znači, dakle, predati sudbinu ćele zemlje ne samo u ruke jednog delà naroda, što je nepravedno, nego u ruke naroda koji sam neposredno dejstvuje, što je veoma opasno. Prevaga prestonice, dakle, opasno podriva predstavnički sistem. Sa 1 Amerika još nema veliku prestonicu, ali već ima vrlo velikih gradova. Filadelfija je 1830. brojala 161.000 stanovnika, a Njujork 202.000. Svetina koja živi u tim velikim gradovima predstavlja ološ još opasniji od onog u Evropi. On se sastoji pre svega od oslobođenih crnaca, koje zakon i shvatanja osuđuju na nasledno srozavanje i bedu. Sreće se i mnoštvo Evropljana koje nevolja i loše ponašanje dogoni svakodnevno na obale Ncvoga sveta; takvi donose u Sjedinjene Države naše najteže poroke, a nemaju interesa koji bi te poroke suzbijali. Boraveći u zemlji a da nisu njeni građani, spremni su da iskoriste sve strasti koje je uzburkavaju. Tako su od nekog vremena izbijali ozbiljni neredi u Filadelfiji i u Njujorku. Takvi neredi nepoznati su u ostalim krajevima zemlje, koji se zbog toga i ne uznemiruju, jer gradsko stanovništvo nije dosad imalo nikakvu vlast niti uticaj na stanovništvo u unutrašnjosti. Ipak gledam na veličinu izvesnih američkih gradova, a naročito na prirodu njihovog stanovništva, kao na istinsku opasnost koja preti budućnos­ ti demokratskih republika Novoga sveta, i ne bojim se predskazati da će one od toga propasti, sem ako vlada ne uspe da stvori oružanu silu koja bi, ostajući potčinjena volji većine, ipak bila nezavisna od stanovništva gradova i mogla suzbijati njegovu razuzdanost.

241

njom savremene republike upadaju u grešku antičkih republika, koje su sve propale zato što nisu imale predstavnički sistem. Lako bi mi bilo da ovde nabrojim mnogo drugih, sporednih uzroka koji su pogodovali uspostavljanju demokratske republike u Sjedinjenim Državama, a sada obezbeđuju njen opstanak. Ali u tome mnoštvu srećnih okolnosti zapažam dve glavne, pa hitam da na njih ukažem. Već sam ranije rekao da u poreklu Amerikanaca, u onome što sam nazvao njihovom polaznom tačkom, vidim prvi i najefikasniji od svih uzroka kojima se može pripisati sadašnji prosperitet Sjedinjenih Drža­ va. Amerikancima je u prilog išlo srećno rođenje: njihovi dedovi su na tlo koje oni sada nastanjuju doneli jednakost u društvenom položaju i jednakost u obrazovanosti, iz čega je demokratska republika jednog dana proizašla kao iz prirodnog izvora. A to još i nije sve: sa republi­ kanskim društvenim uređenjem oni su svojim potomcima zaveštali i navike, ideje i naravi najpodobnije za procvat republike. Kad pomislim na ono čime je urodilo takvo rođenje, onda buduću sudbinu Amerike kao da vidim u onom prvom puritancu koji se iskrcao na njenu obalu, kao što ćelu ljudsku lozu vidim u prvom čoveku. Među srećnim okolnostima koje su takođe pogodovale uspostav­ ljanju i koje obezbeđuju opstanak demokratske republike u Sjedinje­ nim Državama, prva po značaju jeste izbor zemlje koju Amerikanci nastanjuju. Dedovi su im predali ljubav prema jednakosti i slobodi, ali sam Bog im je, predavši im jedan kontinent bez granica, podario mogućnost da dugo ostanu ravnopravni i slobodni. Opšte blagostanje pogoduje stabilnosti svih uređenja, ali osobito demokratskog uređenja, koje počiva na raspoloženju najvećeg broja, a pogotovu na raspoloženju onih koji su najviše izloženi nemaštini. Kad narod vlada, nužno je da bude srećan, da ne bi izazvao prevrat u državi. Beđa u njemu dovodi do onoga do čega dovodi ambicija kod kraljeva. A materijalni uzroci, nezavisni od zakona, koji mogu uroditi blagosta­ njem mnogobrojniji su u Americi nego i u jednoj zemlji na svetu u ikoje doba istorije. U Sjedinjenim Državama nije samo zakonodavstvo demokratsko, i sama priroda radi za narod. Gde naći, u sećanjima ljudi, išta slično onome što se pred našim očima zbiva u Severnoj Americi? Slavna antička društva sva su bila osnovana usred neprijateljskih naroda, koje je trebalo pobediti da bi se novo društvo uspostavilo na njihovom mestu. I ljudi novoga veka naišli su u nekim delovima Južne Amerike na prostrane oblasti nastanjene narodima manje prosvećenim od njih, ali koji su već bili prisvojili zemlju time što su je obrađivali. Da bi osnovali svoje nove države, morali su da unište ili porobe mnogo­ brojno stanovništvo, i zbog njihovog trijumfa crvenela je civilizacija. Ali Severnu Ameriku nastanjivala su samo nomadska plemena, koja nisu ni pomišljala da iskoriste prirodna bogatstva tla. Severna 242

Amerika bila je još, u stvari, nenastanjen kontinent, pusta zemlja, koja je tek očekivala svoje stanovnike. Sve je izuzetno kod Amerikanaca, društveno uređenje kao i Zako­ ni, ali još najizuzetnije je tlo na kome žive. Kad je Stvoritelj predao ljudima zemlju, ona je bila mlada i neiscrpna, ali oni su bili slabi i neuki; a kad su naučili da koriste blaga koja je krila u sebi, bili su već prekrili njeno lice i valjalo im je boriti se da bi stekli pravo da posed uju neko utočište gde bi predahnuli u slobodi. Tada je otkrivena Severna Amerika, kao da ju je Bog držao u rezervi i kao da je tek izronila iz voda potopa. U njoj vidimo, kao u prve dane stvorenja sveta, reke čiji izvori ne sahnu, zelena i vlažna nenastanjena prostranstva, bezgranična polja koja orač još nije zaorao. A u takvome svom stanju ona se ne nudi osamljenom i neukom varvarinu iz prvih vekova, nego čoveku koji već vlada najvažnijim tajnama prirode, koji je u zajednici sa svojim bližnji­ ma i poučen iskustvom sakupljenim tokom pedeset vekova. U času kad ovo pišem, trinaest miliona civilizovanih Evropljana rasprostrlo se mirno po plodnim pustošima, čija bogatstva i prostran­ stvo još ni sami ne poznaju tačno. Tri-četiri hiljade vojnika potiskuju pred sobom urođenike nomade; iza naoružanih ljudi pristižu drvoseče, koje krče šume, razgone divljač, istražuju vodene tokove i pripremaju trijumfalni pohod civilizacije kroz pustinju. Cesto sam tokom ovog delà aludirao na materijalno blagostanje koje uživaju Amerikanci; ukazao sam na to blagostanje kao na jedan od glavnih uzroka uspešnosti njihovih zakona. Taj razlog navodile su i hiljade drugih pre mene: on je jedini takoreći očigledan za Evropljane, pa je postao kod nas popularan. Neću se, dakle, zadržavati na toj temi o kojoj je tako često pisano i koja je tako dobro shvaćena; dodaću samo nekoliko novih činjenica. Obično se zamišlja da se pustinje Amerike nastanjuju evropskim iseljenicima koji se svake godine iskrcavaju na obale Novoga sveta, dok američko stanovništvo raste i množi se na tlu koje su zauzeli njegovi preci: to je velika zabluda. Kad se Evropljanin iskrca u Sjedinjenim Državama, on tu stiže bez prijatelja, a često i bez sredstava; da bi živeo, prinuđen je da se zaposli, pa se retko viđa da ode dalje od velike industrijske zone koja se pruža duž okeana. Ne može se krčiti pustoš bez kapitala ili kredita; pre no što se čovek odvaži da zađe usred šuma, telo treba da je naviklo na oštrinu jedne nove klime. Baš Amerikanci, dakle, napuštaju svakodnevno svoj zavičaj i idu da negde daleko stvore sebi velike posede. Tako Evropljanin napušta svoju krovinjaru i ide da se nastani na prekookeanskim obalama, a Amerikanac koji se rodio na tim obalama zalazi u pustoši centralne Amerike. To dvostruko iselje­ ničko kretanje nikad se ne zaustavlja: počinje u dubini Evrope, prelazi veliki Okean i nastavlja se kroz nenastanjene predele Novoga sveta. Milioni ljudi koračaju istovremeno ka istom horizontu: jezik, vera, 243

običaji različiti su im, ali cilj im je isti. Rekli su im da će sreću naći negde na Zapadu, i oni hitaju ka njoj. Ništa se ne može porediti s tim stalnim pomeranjem ljudskog roda, sem možda ono što se dogodilo u doba pada rimskog carstva. I tada se moglo videti kao i danas kako ljudi jure u gomilama ka istoj tački i susreću se u metežu na istim mestima; ali naumi Proviđenja bili su drugačiji. Svaki je pridošlica onda nosio sobom pustošenje i smrt; danas svaki od njih donosi sa sobom klicu prosperiteta i života. Budućnost nam još krije posledice te seobe Amerikanaca ka zapa­ du, ali neposredne rezultate lako je uočiti: pošto deo starog stanovni­ štva svake godine odlazi iz država gde se rodio, u tim državama, mada stare, vrlo se sporo uvećava stanovništvo; tako u Konektikatu, koji broji tek pedeset devet stanovnika po kvadratnoj milji, stanovništvo se uvećalo samo za jednu četvrtinu za poslednjih četrdeset godina, dok se u Engleskoj uvećalo za trećinu u isto vreme. Evropski iseljenik stiže, dakle, uvek u jednu tek upola nastanjenu zemlju, u kojoj industriji nedostaje radne snage; on postaje imućan radnik; sin mu odlazi da traži sreću na pustoj zemlji i postaje bogat zemljoposednik. Prvi prikuplja kapital, koji će ovaj drugi iskoristiti, i nema bede ni za tuđina ni za zavičajnog stanovnika. Zakonodavstvo Sjedinjenih Država pogoduje deobi poseda, ali jedan razlog jači od zakonodavstva sprečava da se vlasništvo prekomerno deli.2 To se dobro zapaža u državama koje najzad počinju da se ispunjavaju stanovništvom. Masačusets je najnaseljenija zemlja Unije; broji osamdeset stanovnika na kvadratnu milju, što je beskrajno manje nego u Francuskoj, gde nalazimo sto šezdeset dvoje na istom prostoru. U Masačusetsu, međutim, već retko biva da se dele mali posedi. Najsta­ riji sin obično uzme zemlju, mlađi idu da traže sreću u pustinji. Zakon je ukinuo privilegiju prvorodstva, ali može se reći da ju je Proviđenje ponovo uspostavilo a da niko ne treba da se na to požali, a ovog puta ona i ne vređa osećanje pravičnosti. Po jednom jedinom podatku može se suditi o ogromnom broju pojedinaca koji tako napuštaju Novu Englesku da bi svoje ognjište preneli u pustinju. Tvrdili su nam da je 1830, među članovima kongre­ sa, bilo trideset šestorica rođenih u maloj državi Konektikat. Stanovni­ štvo Konektikata, koje predstavlja tek četrdeset treći deo stanovništva Sjedinjenih Država, davalo je, dakle, jednu osminu sveukupnih pred­ stavnika. Međutim, sama država Konektikat šalje samo pet predstavni­ ka u kongres; ostalih trideset i jedan pojavljuju se kao predstavnici novih država Zapada. Da su ovi ostali u Konektikatu, verovatno bi, umesto što su postali bogati posedinici, ostali neznani zemljoradnici s malim posedom i ne bi mogli ostvariti političku karijeru, te daleko od toga da postanu korisni zakonodavci, bili bi opasni građani. Te okolnosti ne ostaju nezapažene Amerikancima kao ni nama. 2 U Novoj Engleskoj je zemljište izdeljeno na vrlo male posede, ali se više ne deli.

244

Vrhovni sudija Kent, u svojoj Raspravi o američkom pravu (sv. IV, str. 380) kaže: "Ne može se sumnjati da deoba poseda, ako se vrši dokraja, mora doneti mnoga zla; tako usitnjeni delovi zemljišta ne mogu više obezbeđivati izdržavanje porodice; ali te nepogodnosti nikad se nisu osetile u Sjedinjenim Državama, i mnoge će generacije proteći pre no što se one osete. Prostranstvo naše nenastanjene teritorije, obilje zemljišta u susedstvu i stalna struja iseljavanja, koja polazi s obala Atlantika i neprestano se usmerava ka unutrašnjosti zemlje, dovoljni su i zadugo će još biti dovoljni da spreče rasparčavanje nasleđa." Teško je opisati pohlepu s kojom se Amerikanac baca na taj ogromni plen što mu ga pružaju srećne prilike. U tome pohodu on bez straha prkosi streli Indijanca i pustinjskim bolestima; tišina šuma ne iznenađuje ga, nailazak divljih zveri ga ne uzbuđuje: neprestano ga mamuza strast jača od ljubavi prema životu. Pred njim se pruža jedan kontinent gotovo bez granica i čini se kao da se on već boji da neće naći mesta, pa hita u strahu da ne zakasni. Već sam govorio o iseljavanju iz starih država; ali šta da kažem o novima? Nema ni pedeset godina kako je osnovana država Ohajo; najveći broj stanovnika nije se tu rodio; njena prestonica nije ni trideset godina stara, a ogromno prostranstvo pustih polja još prekriva njenu teritoriju; pa ipak je stanovništvo Ohaja već krenulo dalje ka Zapadu; većinu onih koji se naseljavaju po plo­ dnim prerijama Ilinoisa čine stanovnici Ohaja. Ti su ljudi napustili svoju prvobitnu postojbinu da bi im bilo dobro; ovu drugu napuštaju da im bude još bolje: gotovo svugde nalazili su bogatstvo, ali ne i sreću. U njih je žudnja za blagostanjem postala nespokojna i žarka strast, koja sve više raste što se više zadovoljava. Nekad su raskinuli veze što su ih vezivale za rodno tlo, a otad nisu stvorili novih. Za njih je iseljavanje isprva postalo potreba, a sad je ono u njihovim očima kao nekakvo kockanje, u kome oni vole uzbuđenja koliko i dobit. Ponekad čovek napreduje tako brzo da se za njim ponovo stvara pustinja. Šuma se samo povila pod njegovim nogama, a čim prođe, opet se uspravlja. Kad se putuje po novim državama Zapada ne retko nailazi se na napuštena staništa usred šuma; često čovek otkrije ostatke kakve kolibe u najdubljoj osami, i zapanjen je prolazeći kroz započete krčevi­ ne, koje istovremeno svedoče i o čovekovoj moći a i o njegovoj nepostojanosti. Po tim napuštenim poljima, po tim kratkovekim ruševinama ubrzo izrastu novi izdanci drevne šume; zverke ponovo zavladaju svo­ jim carstvom; priroda s osmehom prekriva zelenim granjem i cvećem ostatke čovekovog prolaska i hita da ukloni njegove kratkotrajne tragove. Sećam se da sam putujući jednim od pustih srezova kakvi još prekrivaju državu Njujork dospeo na obalu jednog jezera sveg okruže­ nog šumama kao na početku sveta. Jedno se ostrvce uzdizalo nasred vode. Šuma koja ga je prekrivala, šireći svud unaokolo svoje krošnje, potpuno mu je skrivala obale. Po obalama jezera ništa nije nagovešta245

valo prisustvo čoveka; samo se na vidokrugu opažao stub dima, koji se uspravno dizao iznad krošnji drveća do oblaka, pa se pre činilo da visi s neba nego da se ka njemu penje. Jedan indijanski čun bio je izvučen na pesak; iskoristio sam ga da odem da razgledam ostrvo, koje mi prvo beše privuklo pažnju, i ubrzo sam stigao do njegove obale. Ćelo ostrvo činilo je jedno od onih divnih samotnih mesta Novoga sveta zbog kakvih civilizovani čovek gotovo zažali za životom u divljini. Snažno rastinje nagoveštavalo je svojom divotom neuporedivo bogatstvo tla. Kao i po svim pustošima Severne Amerike, i tu je vladala duboka tišina, koju je prekidalo samo jednoli­ čno gukanje divljih golubova i kucanje detlića po kori drveća. Daleko sam bio od pomisli da je to mesto nekad bilo nastanjeno, toliko se priroda činila prepuštena sama sebi; ali kad sam stigao do sredine ostrva, učinilo mi se odjednom da sam naišao na čovekove tragove. Brižljivo sam onda ispitao sve unaokolo i ubrzo nisam više sumnjao da je neki Evropljanin dolazio da tu nađe utočište. Ali koliko se njegovo delo već bilo promenilo! Šuma, koju je on nekad na brzinu posekao da od nje sebi sagradi sklonište, izbila je novim izdancima; njegovi plotovi postali su živice, a koliba se pretvorila u šumarak. Usred šiblja opažalo se još kamenje pocrnelo od vatre, oko gomilice pepela; bez sumnje je na tome mestu bilo ognjište: srušivši se, zatrpalo je ložište kamenjem. Nekoliko sam se časaka ćutke divio neiscrpnoj prirodi i slabosti čovekovoj, a kad sam najzad morao da pođem s tog čarobnog mesta, ponavljao sam još u sebi, tužno: Šta! Zar već ruševine! Mi smo u Evropi navikli da kao veliku društvenu opasnost smatra­ mo duhovno nespokojstvo, neumerenu želju za bogaćenjem, krajnju ljubav prema nezavisnosti. A baš to sve garantuje američkim republika­ ma dugu i spokojnu budućnost. Da nije nemirnih strasti, stanovništvo bi se zgomilalo oko izvesnih mesta, i ubrzo bi, kao kod nas, osećalo potrebe koje je teško zadovoljiti. Srećna li je zemlja Novi svet, gde su ljudske mane skoro isto toliko korisne društvu koliko i vrline! To ima velik uticaj na način kako se o ljudskim postupcima sudi na dvema hemisferama. Cesto Amerikanci nazivaju pohvalnom preduzimljivošću ono što mi zovemo ljubavlju prema dobiti, a oni vide izvestan kukavičluk u onome što mi smatramo umerenošću u željama. U Francuskoj, jednostavnost, mirna narav, porodični duh i ljubav prema zavičaju smatraju se velikim garantijama za mir i sreću u državi; a u Americi ništa se ne čini tako škodljivo za društvo kao takve vrline. Kanadski Francuzi, koji su verno sačuvali stare tradicionalne navike, već nailaze na poteškoće u životu na svojoj novoj teritoriji, i taj mali narod, koji tek što se rodio, spopašće uskoro nevolje starih nacija. U Kanadi, ljudi koji su najprosvećeniji, koji imaju najviše ljubavi prema otadžbini i čovečanstvu, ulažu izuzetne napore da bi narod odvratili od skromne sreće koja mu je još dovoljna. Oni veličaju prednosti bogat­ 246

stva, kao što bi kod nas možda hvalili čari čestite osrednjosti, i više se staraju da podbodu ljudske strasti nego što se drugde upinju da ih smire. Ništa u njihovim očima ne zaslužuje više hvale nego da čovek razmeni čedna i smirena zadovoljstva koja pruža zavičaj i samome siromahu za jalova uživanja koja pruža blagostanje pod tuđinskim nebom, da pobegne s očinskog ognjišta i polja gde počivaju preci, da napusti i žive i mrtve da bi jurio za srećom. U naše doba, Amerika pruža ljudima mnogo veću podlogu nego što može biti delatnost koja je koristi. U Americi se, dakle, nikad ne bi moglo pružiti ljudima dovoljno umeća; jer sva umeća, koliko god bila korisna onome ko ih poseduje, uvek koriste i onima koji ih nemaju. Tu se ne treba bojati novih potreba, pošto se sve potrebe tu lako zadovoljavaju; ne treba se plašiti da se izazove suviše strasti, pošto sve strasti nalaze laku i zdravu hranu; ljudima se tu ne može dati odviše slobode, jer nikad nisu u iskušenju da je loše upotrebe. Današnje su američke republike kao nekakve poslovne kompanije obrazovane da zajednički koriste pusta zemljišta Novoga sveta i da se bave naprednom trgovinom. Strasti koje najdublje uzbuđuju Amerikance jesu trgovačke strasti, a ne političke, ili bolje reći, oni u politiku prenose trgovačke navike. Oni vole red, bez koga poslovi ne bi mogli cvetati, i naročito cene uredan život, na kome se temelje dobre kuće; više vole zdrav razum, koji stvara velika bogatstva, nego genijalnost, koja ih često rastura; njihov duh zazire od opštih ideja, jer je navikao na trezvenu računicu, a praksa je kod njih u većoj časti nego teorija. U Ameriku treb'a otići da bi čovek shvatio kakvu moć ima materi­ jalno blagostanje nad političkim delanjem, pa čak i nad samim mišlje­ njem, koje bi trebalo da bude podređeno samo razumu. Ta istina otkriva se poglavito među strancima. Većina evropskih iseljenika dono­ si u Novi svet onu pomamnu ljubav prema slobodi i promenama koja se tako često rađa iz naših nevolja. Ponekad sam sretao u Americi neke od onih Evropljana koji su nekad bili primorani da izbegnu iz svoje zemlje zbog svojih političkih shvatanja. Kod svih me je iznenadilo kako su govorili, ali jedan od njih iznenadio me je više nego drugi. Kad sam putovao po najudaljenijim okruzima Pensilvanije, zatekla me je noć, pa sam potražio utočište kod jednog bogatog zemljoposednika. Bio je Francuz. Posadio me je kraj svog ognjišta, pa smo razgovarali slobo­ dno, kao što priliči ljudima kad se sretnu usred šume na dve hiljade milja od zemlje u kojoj su se rodili. Nije mi bilo nepoznato da je moj domaćin nekada bio velik pobornik jednakosti, pre četrdeset godina, i vatren demagog. Ime mu je ostalo u istoriji. Bio sam, dakle, neobično iznenađen kad sam ga čuo kako o pravu na vlasništvo raspravlja kao kakav ekonomista, umalo ne rekoh kao 247

sopstvenik; govorio je o nužnoj hijerarhiji koju imovno stanje uspos­ tavlja među ljudima, o pokornosti postojećim zakonima, o uticaju moralnog vladanja u republikama i o potpori koju religiozne ideje pružaju poretku i slobodi; dešavalo mu se čak da, kao nehotice, u prilog nekome svom političkom mišljenju, citira autoritet Isusa Hrista. Čudio sam se, slušajući ga, gluposti ljudskog razuma. Nešto je istinito ili pogrešno: kako to utvrditi, usred nesigurnosti nauke i različi­ tih pouka iskustva? Ali naiđe neka nova okolnost i odagna sve nedo­ umice. Bio sam siromašan, sad sam bogat. Kad bi bar blagostanje, ma da dejstvuje na moje ponašanje, ostavilo moje rasuđivanje slobodno! Ali ne, moje se mišljenje odista promenilo zajedno s imovnim stanjem, a u srećnoj promeni koja mi koristi stvarno sam otkrio odlučujući razlog koji mi je dotad nedostajao. Uticaj blagostanja dejstvuje slobodnije na Amerikance nego na strance. Amerikanac je oduvek gledao kako se pred njegovim očima red i opšti prosperitet nadovezuju jedno na drugo i koračaju istim kora­ kom; on ne zamišlja da bi oni mogli postojati odvojeno; on, dakle, nema šta da zaboravi i ne treba, kao toliki Evropljani, da odbaci ono što mu je ostalo od prvobitnog vaspitanja. O UTICAJU ZAKONA N A OPSTANAK DEMOKRATSKE REPUBLIKE U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Tri glavna uzroka opstanka demokratske republike. — Federativni oblik. — Opštinske ustanove. — Pravosudna vlast. Glavna svrha ove knjige bila je da prikaže zakone Sjedinjenih Država; ako sam taj cilj postigao, čitalac je već i sam mogao prosuditi koji od tih zakona stvarno doprinose održanju demokratske republike, a koji je dovode u opasnost. Ako u tome nisam uspeo ćelom ovom knjigom, još bih manje mogao uspeti u samo jednom poglavlju. Neću dakle da se vraćam na put koji sam već prevalio, i nekoliko redova trebalo bi da bude dovoljno da rezimiram. Tri stvari čini se da doprinose više nego sve druge održanju demo­ kratske republike u Novome svetu: Prva je federativni oblik koji su Amerikanci usvojili i koji omogu­ ćuje Uniji da uživa moć velike republike i sigurnost male. Drugu nalazim u opštinskim ustanovama, koje, ograničavajući despotizam većine, ulivaju istovremeno narodu ljubav prema slobodi i umeće da se bude slobodan. Treća se nalazi u ustrojstvu pravosudne vlasti. Pokazao sam koliko sudovi služe da se isprave zastranjivanja demokratije i kako oni, mada nikad ne mogu zaustaviti korake većine, uspevaju da ih uspore i usmere. 248

O UTICAJU NARAVI NA OPSTANAK DEMOKRATSKE REPUBLIKE U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Rekao sam već da smatram naravi jednim od glavnih opštih uzroka kojima se može pripisati održanje demokratske republike u Sjedinje­ nim Državama. Izraz naravi shvatam ovde u značenju koje su antički ljudi davali reči mores-, primenjujem je ne samo na naravi u pravom smislu reči, što bismo mogli nazvati navikama srca, nego i na razne pomove koje ljudi imaju, razna shvatanja koja su među njima usvojena i sveukupnost ideja koje obrazuju duhovne navike. Pod tom reči podrazumevam, dakle, sveukupno moralno i intelek­ tualno stanje jednog naroda. Svrha mi nije da pružim sliku o američkim naravima; ovde se ograničavam na to da ispitam šta je u njima povoljno za opstanak političkih institucija. O RELIGIJI KAO POLITIČKOJ INSTITUCIJI I O TOME KAKO O NA MOĆNO SLUŽI O D RŽAN JU DEMOKRATSKE REPUBLIKE KOD AM ERIKANACA

Sevema Amerika naseljena je ljudima koji su ispovedali demokratsko i republikansko hrišćanstvo. — Dolazak katolika. — Zašto danas katolici čine klasu koja je najviše demokratska i republikanska. Uz svaku religiju ide i jedno političko shvatanje, koje mu je, po srodnosti, pripojeno. Pustite ljudski duh da se kreće po svojoj sklonosti, i on će na jednoobrazan način urediti i političko društvo i božju državu; nastojaće, ako tako smem reći, da uskladi zemlju i nebo. Najveći deo engleske Amerike naselili su ljudi koji, pošto su se izuzeli ispod autoriteta pape, nisu se potčinili nikakvoj verskoj vlasti; doneli su, dakle, u Novi svet jedno hrišćanstvo koje ne bih umeo bolje ocrtati nego ako ga nazovem demokratskim i republikanskim: to će neobično pogodovati uspostavljanju republike i demokratije u javnim poslovima. Od početka, politika i religija bile su saglasne, i od tog doba nisu prestale takve biti. Pre otprilike pedeset godina Irska je počela slati u Sjedinjene Države katoličko stanovništvo. Američki katolicizam je, sa svoje strane, sticao preobraćenike; danas nalazimo u Uniji više od milion hrišćana koji ispovedaju rimokatoličku veru. Ti katolici pokazuju veliku vernost u vršenju svog bogoštovlja i puni su žara i revnosti u svojoj veri; oni, međutim, čine najviše republi­ kanski i najdemokratskiji sloj u Sjedinjenim Državama. Ta činjenica u prvi mah iznenađuje, ali razmišljanjem lako joj otkrivamo skrivene uzroke. Mislim da se greši kad se katolička veroispovest smatra prirodnim neprijateljem demokratije. Među raznim hrišćanskim doktrinama, ka­ 249

tolicizam mi se, naprotiv, čini najpođesnijim za jednakost u društvu. Kod katolika, verska zajednica sastoji se od samo* dva elementa: od sveštenika i naroda. Jedino se sveštenik uzdiže iznad vernika; ispod njega, svi su jednaki. U pogledu dogmi, katolicizam se postavlja na isti nivo za svačiju inteligenciju; on obavezuje na sve pojedinosti istih verovanja i učenog i neukog, i darovitog i priprostog čoveka; nameće iste obrede i bogatašu kao i siromahu, zahteva ista odricanja i od moćnog kao i od slabog; ne pogađa se ni sa kojim smrtnikom, i primenjujući istu meru na svako ljudsko stvorenje, voli da stopi sve društvene klase pred istim oltarom kao što se stapaju u Božjim očima. Ako katolicizam uči vernike pokornosti, ne priprema ih, dakle, na nejednakost. Suprotno bih rekao za protestantizam, koji obično čini ljude manje sklonim jednakosti, a više nezavisnosti. Katolicizam je kao kakva apsolutistička monarhija. Oduzmete li vladara, položaji su više izjednačeni nego i u republici. Često se dešavalo da katolički sveštenik izađe iz svetilišta i zađe kao snaga u društvo, te da zauzme mesto usred društvene hijerarhije; ponekad je tada koristio svoj verski uticaj da bi učvrstio trajnost političkog poretka čiji je i sam bio sastavni deo; tada su se takođe viđali katolici pristalice aristokratije, iz verskih pobuda. Ali kad su sveštenici uklonjeni iz vlasti, ili se sami nje klone, kao što to čine u Sjedinjenim Državama, nema ljudi koji bi, po svojim verovanjima, bili više naklonjeni nego katolici tome da u svet politike prenesu ideju o jednakosti u društvu. Ako i nisu, dakle, po prirodi svojih verovanja, snažno poneti demokratskim i republikanskim shvatanjima, katolici u Sjedinjenim Državama bar im nisu prirodno protivni, a njihov društveni položaj, kao i njihova malobrojnost, nužno im nameću da ih prihvate. Većina katolika je siromašna, pa im je potrebno da svi građani vladaju, da bi i oni ušli u vlast. Katolici su u manjini, pa im je potrebno da se svačija prava poštuju, da bi bili sigurni da će i oni moći koristiti svoja. Ta dva razloga ih navode da, čak i nesvesno, prihvate političke doktirne koje bi prihvatili možda s manje žara da su bogati i da preovlađuju. Katoličko sveštenstvo u Sjedinjenim Državama nije ni pokušalo da se bori protiv takve političke tendencije; ono pre nastoji da je opravda. Američki katolički sveštenici podelili su misaoni svet na dva delà: u jednom su ostavili dogme otkrovenja i potčinjavaju im se bez rasprav­ ljanja; u drugi su postavili političke istine i smatraju da ih je Bog prepustio čovekovom slobodnom istraživanju. Tako su katolici u Sjedi­ njenim Državama u isti mah i najpokorniji vernici i najnezavisniji građani. Može se, dakle, reći da u Sjedinjenim Državama nema nijedne verske doktrine koja bi se pokazivala protivna demokratskim i republi­ 250

kanskim institucijama. Svako sveštertstvo tu govori isto; shvatanja su saglasna sa zakonima i vlada takoreći jedna jedina struja mišljenja. Boravio sam trenutno u jednom od najvećih gradova Unije kad su me pozvali da prisustvujem jednom političkom skupu čija je svrha bila da se pritekne u pomoć Poljacima i da im se pošalje oružje i novac. Zatekao sam dve-tri hiljde ljudi okupljenih u jednoj velikoj dvora­ ni pripremljenoj za taj skup. Uskoro je jedan sveštenik, u svojoj svešteničkoj odeći, izašao na kraj podijuma namenjenog za govornike. Prisu­ tni su ćuteći ustali, skinuli šešire, a on je ovako govorio: "Svemogući Bože! Bože vojnika! Ti, koji si podržao srca i vodio mišicu naših dedova kad su branili sveta prava svoje nacionalne nezavi­ snosti, ti, koji si ih doveo do pobede nad mrskim tlačiteljem i podario našem narodu blagodeti mira i slobode, o, Gospode, pogledaj milosti­ vim okom na onu drugu hemisferu, pogledaj samilosno na jedan junač­ ki narod koji se danas bori kao i mi nekada i u odbrânu istih prava! Gospode, ti koji si sve ljude stvorio po istom liku, nemoj dopustiti da despotizam unakazi tvoje delo i održi nejednakost na zemlji. Svemoćni Bože! Bdi nad sudbinom Poljaka, učini ih dostojnim da budu slobodni; neka tvoja mudrost vlada u njihovim većima, neka tvoja sila bude u njihovim mišicama; posej strah među njihove neprijatelje, razjedini sile koje snuju njihovu propast i nemoj dopustiti da se nepravda kojoj je svet bio svedok pre pedeset godina danas dovrši. Gospode, ti koji u svojoj moćnoj ruci držiš srca naroda kao i ljudi, prizovi saveznike ovoj svetoj stvari pravde; podigni na noge i francusku naciju, da se ostavi mirovanja u kome je drže njeni poglavari i da i opet stupi u bitku za slobodu sveta. O, Gospode! Ne okreni nikad od nas svoje lice; dopusti da uvek budemo narod najpobožniji a i najslobodniji. Svemoćni Bože, usliši danas našu molitvu, spasi Poljake! Molimo te u ime tvoga ljubljenog sina, Gospoda našega Isusa Hrista, koji je umro na krstu za spasenje svih ljudi. Amin." Ceo skup je smerno ponovio: "Amin." POSREDAN UTICAJ RELIGIJA NA POLITIČKO DRUŠTVO U SJEDINJENIM DRŽAVAM A

Hrišćanski moral koji nalazimo u svim sektama. — Uticaj religije na američke naravi — Poštovanje bračne veze. — Kako religija obuzdava maštu Amerikanaca izvesnim granicama i smiruje u njima strast za uvođenjem novina. — Mišljenje Amerikanaca o političkoj korisnosti reli­ gije. — Napori da se proširi i obezbedi njena moć. Pokazao sam kakvo je neposredno dejstvo religije na politiku u Sjedinjenim Državama. Njeno posredno dejstvo čini mi se još snažnije, i upravo kad ne govori o slobodi, onda ona ponajbolje poučava Ameri­ kance umeću kako da budu slobodni. 251

U Sjedinjenim Državama postoji bezbrojno mnoštvo sekti. Sve se razlikuju po obredima kojima slave Tvorca, ali sve se slažu u pogledu međusobnih dužnosti ljudi jednih prema drugima. Svaka sekta obožava, dakle, Boga na svoj način, ali sve one propovedaju isti moral u ime Boga. Ako je za čoveka kao pojedinca veoma korisno da mu vera bude ona prava, nije tako i za društvo. Društvo nema ni čega da se boji ni čemu da se nada u zagrobnom životu, i najvažnije mu je ne toliko da svi građani ispovedaju pravu veru, nego da ispovedaju neku veru. Uosta­ lom, sve sekte u Sjedinjenim Državama pripadaju velikoj hrišćanskoj zajednici, a hrišćanski moral je svugde isti. Može se smatrati da je izvestan broj Amerikanaca, u svom bogo­ štovlju, više veran svojim navikama nego ubeđenju. Suveren je, uosta­ lom, u Sjedinjenim Državama, pobožan, pa je, sledstveno, hipokrizija obična stvar; ali Amerika je ipak još ono mesto na svetu gde je hrišćanska religija sačuvala najviše istinskog uticaja na duše; a ništa ne pokazuje bolje koliko je ova korisna i prirodna čoveku, pošto je zemlja u kojoj ona vrši najveći uticaj istovremeno i najprosvećenija i najslo­ bodnija. Rekao sam već da se američki sveštenici svi izjašnjavaju za građan­ sku slobodu, ne izuzimajući čak ni one koji ne prihvataju versku slobodu; ne viđa se, međutim, da podržavaju neki određeni politički sistem. Oni nastoje da ostanu po strani od javnih poslova i ne mešaju se u stranačke kombinacije. Ne može se, dakle, reći da u Sjedinjenim Državama religija ima neki uticaj na zakone ni na pojedinosti u politič­ kim shvatanjima, nego ona usmerava naravi, i samo time što uređuje porodični život radi i na uređenju života u državi. Ni za trenutak ne sumnjam da je vrlo strogom moralu koji se zapaža u Sjedinjenim Državama glavni izvor u veri. Religija je tu često nemoćna da obuzda čoveka usred bezbrojnih iskušenja koja mu nude srećne prilike. Ona ne bi mogla da u njemu stiša pôhlepu za bogaće­ njem, koju sve raspaljuje, ali ona suvereno vlada dušom žene, a žena uobličava ponašanja. Amerika je zasigurno ona zemlja gde se bračna veza poštuje najviše na svetu i gde se stvorilo najviše i najispravnije shvatanje bračne sreće. U Evropi se gotovo svi društveni poremećaji rađaju oko domaćeg ognjišta i ne daleko od bračne ložnice. Tu se u ljudima začinje prezira­ nje prirodnih veza i dopuštenih uživanja, sklonost ka neredu, nemir srca, nepostojanost želja. Nošen burnim strastima, koje su mu često već poremetile domaći život, Evropljanin se teško potčinjava zakonodav­ nim vlastima države. A kad Amerikanac napusti uzavreli politički svet i vrati se u svoj porodični krug, on tu zatekne sliku reda i mira. Tu su sva njegova zadovoljstva jednostavna i prirodna, radosti bezazlene i smire­ ne; a kako do sreće dospeva kroz uredan život, bez muke se navikne da i u shvatanjima bude uredan kao i u sklonostima. 252

Dok Evropljanin pokušava da se od domaćih jada otme time što će uzburkavati društvo, Amerikanac u svome domu crpe ljubav prema redu, koju zatim prenosi i u državne poslove. U Sjedinjenim Državama religija ne uređuje samo moral, ona svoj uticaj širi i na intelektualni život. Među Angloamerikancima, jedni ispovedaju hrišćanske dogme za­ to što u njih veruju, a drugi zato što se boje da bi izgledalo da u njih ne veruju. Hrišćanstvo vlada, dakle, bez prepreka, po opštem priznanju; kao što sam već rekao, iz toga proizilazi da je u duhovnom svetu sve izvesno i utvrđeno, mada s svet politike čini prepušten diskusiji i pokušajima ljudi. Tako ljudski duh nikad ne opaža pred sobom neka­ kvo polje bez granica: ma kolika mu bila odvažnost, on s vremena na vreme oseća da treba da se zaustavi pred nepremostivim preprekama. Pre no što bi uvodio novine, prisiljen je da prihvati izvesne osnovne činjenice i da i svoje najsmelije zamisli podredi izvesnim formama koje ga usporavaju i zaustavljaju. Mašta Amerikanaca, i u svojim najvećim zastranjivanjima, kreće se opreznim i nesigurnim korakom; držanje joj je stidljivo, a delà nepotuna. Takve uzdržane navike nalazimo i u političkom društvu, i one osobito pogoduju smirenosti naroda kao i trajnosti institucija koje je on sebi uspostavio. Priroda i okolnosti načinile su od stanovnika Sjedi­ njenih Država odvažnog čoveka; lako je o tome prosuditi kad se vidi kako on stremi bogaćenju. Da je duh Amerikanaca slobodan od ikakvih stega, ubrzo bismo među njima ugledali najsmelije nova tore i najneumoljivije logičare na svetu. Ali američki revolucionari prinuđeni su da javno ispovedaju izvesno poštovanje prema hrišćanskom moralu i pra­ vičnosti, što im ne dopušta da im lako pogaze zakone kad se oni suprotstavljaju izvršenju njihovih nauma; a i kad bi se sami mogli uzdići iznad svojih obzira, ipak bi osećali da ih zaustavljaju obziri njihovih pristalica. Dosad se u Sjedinjenim Državama nije još niko našao ko bi se usudio izneti maksimu da je sve dopušteno u interesu društva. Bezbožnička maksima, koja je, izgleda, izmišljena u ovom veku slobode da bi opravdala sve buduće tirane. Tako, dok zakon dopušta američkom narodu da sve čini, religija ga sprečava da sve zamisli i brani mu da se na sve usudi. Religiju, koja se kod Amerikanaca nikad ne meša neposredno u upravljanje društvom, treba dakle smatrati prvom među njihovim poli­ tičkim institucijama; jer mada im ona ne uliva sklonosti prema slobodi, neobično im olakšava njeno korišćenje. A sa te tačke gledišta i sami stanovnici Sjedinjenih Država posmatraju religiju. Ne znam da li svi Amerikanci veruju, jer ko bi mogao pročitati šta je u dnu srca, ali siguran sam da religiju smatraju neopho­ dnom za opstanak republikanskih institucija. Takvo shvatanje nije svoj­ stveno samo jednoj klasi ili stranci; nalazimo ga u svim slojevima. 253

U Sjedinjenim Državama, kad neki političar napada neku sektu, to nije razlog da ga pristalice iste te sekte ne podržavaju; ali ako napadne sve sekte zajedno, svako ga izbegava i on ostaje sam. Dok sam bio u Americi, jedan se svedok pojavio pred porotom sreza Čester (država Njujork) i izjavio da ne veruje u Boga ni u besmrtnost duše. Predsednik je odbio da prihvati njegovu zakletvu, budući da je svedok, kako je rekao, unapred uništio veru koja bi se mogla imati u njegove reći.3 Novine su stvar prenele bez komentara. Amerikanci u svojim mislima tako potpuno poistovećuju hrišćanstvo i slobodu da je skoro nemogućno postići da jedno zamisle bez drugog; a kod njih to nije nekakvo besplodno verovanje koje je prošlost zaveštala sadašnjici i koje bi više samo životarilo u dnu duše, a ne živelo. Video sam kako se Amerikanci udružuju da bi slali sveštenike u nove države Zapada i da bi onde osnivali škole i crkve; boje se da se religija ne izgubi u tim šumama i da narod koji se tamo rađa neće biti isto tako slobodan kao onaj iz koga je proizašao. Sretao sam bogate stanovnike Nove Engleske koji su napuštali zavičaj da bi otišli na obale Misurija ili u prerije Ilinoisa, da tamo udare temelje hrišćanstvu i slobodi. Tako se u Sjedinjenim Državama verska revnost neprestano raspaljuje na ognjištu rodoljublja. Mislite možda da ti ljudi delaju jedino imajući u vidu zagrobni život, ali varate se: večnost je samo jedna od njihovih briga. Kad ispitujete te misionare hrišćanske civiliza­ cije, veoma ćete se iznenaditi što će vam oni često govoriti o ovozemalj­ skim dobrima i što ćete naći političare gde ste verovali da vidite samo vernike. "Sve su američke republike međusobno solidarne", reći će vam oni, "kad bi zapadne republike pale u anarhiju ili pod jaram despotizma, i republikanske institucije koje cvetaju na obalama Atlantika bile bi veoma ugrožene; u našem je, dakle, interesu da nove države budu pobožne, da bi nam omogućile da ostanemo slobodni." Takva su shvatanja Amerikanaca; ali njihova je zabluda očigledna: jer u Francuskoj svakog mi dana veoma učeno dokazuju da je sve dobro u Americi, osim baš toga pobožnog duha kome se ja divim; pa tako saznajem da slobodi i sreći ljudskog roda s one strane Okeana nedosta­ je još samo da veruju, sa Spinozom, da je ovaj svet večan i da tvrde, s Kabanisom, da mozak luči misao. Na to odista nemam šta da odgovo­ rim osim da oni koji tako govore nisu bili u Americi i da nisu još videli ni pobožnog naroda, ni slobodnog naroda. Čekam ih, dakle, dok se odande vrate. 3 Evo kako o tome slučaju izveštava New-York Spectator od 23. avgusta 1831: "Porotni sud sreza Čester (Njujork) odbacio je pre nekoliko dana jednog svedoka koji je izjavio da ne veruje u Boga. Predsedavajući sudija napomenuo je da mu dosad nije bilo poznato da postoji živ čovek koji ne veruje u Boga; da ta vera predstavlja potvrdu svakog svedočenja pred sudom i da mu nije poznat slučaj u nekoj hrišćanskoj zemlji da je dozvoljeno svedoku da svedoči bez takve vere."

254

Ima ljudi u Francuskoj koji na republikanske institucije gledaju kao na prolazno oruđe za svoje .uzdizanje. Oni odmeravaju očima ogromni prostor koji njihove poroke i bedu razdvaja od moći i bogat­ stva, pa bi želeli da u taj ponor nagomilaju ruševine da bi ga pokušali zatrpati. Takvi su za slobodu ono što su bile slobodne čete u srednjem veku za kraljeve: ratuju za svoj račun, mada nose njene boje; republika će uvek živeti dovoljno dugo da ih izvuče iz sadašnjeg njihovog bednog stanja. Ne govorim njima. Ali ima i drugih, koji u republici vide jedno stalno i spokojno stanje, nužni cilj ka kome ideje i naravi svakodnevno vode savremena društva, i koji bi iskreno hteli da ljude pripreme da budu slobodni. Kad oni napadaju religijska verovanja, oni slede svoje strasti, a ne svoj interese. Dcspotizam može i bez vere, ali sloboda ne. Religija je mnogo neophodnija republici, koju oni preporučuju, nego monarhiji, koju napadaju, a demokratskoj republici više nego ikakvoj drugoj. Kako bi moglo društvo da ne propadne kad, dok političke stege labave, moralne stege ne bi postajale tešnje? I šta činiti s narodom koji je sam svoj gospodar, ako nije pokoran Bogu? O GLAVNIM UZROCIM A KOJI RELIGIJU ČINE MOĆNOM U AMERICI

Amerikanci su se postarali da crkvu odvoje od države. — Zakoni, javno mnenje, pa i sami sveštenici doprinose tom rezultatu. — Tom uzroku treba pripisati moć koju religija ima nad dušama u Sjedinjenim Država­ ma. — Zašto. — Kakvo je danas prirodno stanje ljudi u pogledu religije. — Koji se poseban i uzgredan uzrok, u izvesnim zemljama, suprostavlja tome da se ljudi saobraze tom stanju. Filozofi XVIII veka vrlo su prosto objašnjavali postupno slabljenje vere. Verski žar, govorili su, mora se gasiti što se više uvećava sloboda i prosvećenost. Nezgodno je samo što se činjenice ne slažu s tom teo­ rijom. Ima i takvog stanovništva u Evropi čije je bezverje ravno samo njegovoj zaglupljenosti i neznanju, dok u Americi vidimo kako jedan od najslobodnijih i najprosvećenijih naroda na svetu revno vrši sve spoljašnje verske dužnosti. Pri dolasku u Ameriku, prvo mi je pala u oči ta religiozna strana zemlje. Što sam duže boravio onde sve sam više zapažao krupne političke posledice koje su proisticale iz tih za mene novih stvari. Kod nas sam video da religija i duh slobode koračaju gotovo uvek u suprotnim pravcima. Ovde sam ih zatekao prisno sjedinjene: vladali su zajedno na istom tlu. Svakog dana osećao sam kako mi raste želja da saznam uzrok toj pojavi. Da bih ga saznao, pitao sam vernike svih veroispovesti; trudio sam se naročito da budem u društvu sa sveštenicima, koji čuvaju zaveštanje 255

raznih veroispovesti i čiji je i lični interes da one traju. Vera koju ispoveđam zbližavala me je osobito s katoličkim sveštenstvom, i ubrzo sam postao takoreći prisan sa više njegovih članova. Svakome od njih izrazio sam svoje čuđenje i izložio svoje nedoumice: nalazio sam da se svi ti ljudi razlikuju samo u pojedinostima, ali da svi pripisuju poglavito potpunom razdvajanju crkve od države mirni uticaj koji religija vrši na zemlju. Ne bojim se ustvrditi da za mog boravka u Americi nisam naišao ni na jednog čoveka, sveštenika ili svetovnjaka, koji se nije složio sa mnom u tom pogledu. To me je navelo da pažljivije ispitam položaj koji američki sveštenici zauzimaju u političkom svetu. S iznenađenjem sam ustanovio da ne vrše nikakvu javnu funkciju.4 Nisam video nijednog u organima vlasti, a otkrio sam da nisu čak ni predstavljeni u skupštinama. Zakon im je, u više država, zatvorio pristup političkoj karijeri,5 a javno mnenje je to učinilo u svima drugipi. Kad sam najzad počeo ispitivati kakav je duh samog sveštenstva, zapazio sam da se izgleda većina njegovih članova hotimično kloni vlasti i da smatra pitanjem profesionalnog ponosa da ostane izvan nje. Slušao sam kako proklinju ambiciju i neiskrenost, ma kakva da su politička shvatanja kojima se trude da se prekriju. Ali razumeo sam, slušajući ih, da ljudi, u Božjim očima, ne mogu biti za osudu zbog tih shvatanja kad su iskrena i da isto tako nema greha u tome što je neko u zabludi u pitanjima društvenog uređenja kao što ga nema ni kad se čovek vara u pogledu toga kako treba da gradi svoju kuću ili ore svoju njivu. Video sam da paze da se odvoje t>4 svih stranaka i da izbegavaju dodir s njima sa istim žarom kao da im je u pitanju lični interes. Te su mi činjenice dokraja dokazale da je istina što su mi govorili. Tada sam poželeo da posle činjenica proniknem i u uzroke: pitao sam se kako to da se istovremeno sa smanjivanjem vidljive snage religije povećala njena stvarna moć i učinilo mi se da to nije nemogućno otkriti. Nikada kratki ljudski vek od šezdeset godina neće obuhvatiti svu čovekovu maštu; nepotpune ovozemaljske radosti nikad neće biti do­ voljne njegovom srcu. Jedino čovek, među svim stvorenjima, pokazuje prirodno gađenje prema životu a i ogromnu želju za postojanjem: prezire život, a boji se ništavila. Ti raznoliki nagoni neprestano mu gone dušu ka kontemplaciji drugoga sveta, a religija ga njemu vodi. 4 Sem ako se tako ne nazovu funkcije koje mnogi od njih vrše u školama. Najveći deo obrazovanja poveren je sveštenstvu. 5 Vidi ustave Njujorka, čl. 7, paragraf 4, Seveme Karoline, čl. 31, Virdžinije, Južne Karoline, čl. 1, paragraf 23, Kentakija, čl. 2, paragraf 26, Tenesija, čl. 8, paragraf 1, Luizijane, čl. 2, paragraf 22. Dotični član ustava države Njujork glasi: "Budući da su pastori, po svom pozivu, posvećeni služenju Bogu i staranju o dušama, u vršenju tih važnih dužnosti ne treba da budu ometani, pa sledstveno nijedan pastor ili sveštenik, ma kojoj veroispovesti pripadao, neće moći imati nikakve javne funkcije, bilo civilne ili vojne."

256

Religija nije, dakle, drugo do osobeni oblik nade, pa je isto tako prirodna ljudskom srcu kao što je i sama nada. Samo nekom vrstom umne zablude i pomoću, duhovnog nasilja nad sopstvenom prirodom ljudi se udaljuju od vere; a nesavladiva sklonost ih njoj vraća. Bezverje je slučaj; samo je vera stalno stanje čovečanstva. Posmatrajući religiju samo sa čisto ljudskog gledišta, može se, dakle, reći da sve religije crpu iz samog čoveka sastojak snage koji im nikad ne može ponestati, jer proizilazi iz osnova ljudske prirode. Znam da ima takvih doba kad tom uticaju, koji joj je svojstven, religija može dodati veštačku moć na osnovu zakona i podršku materi­ jalnih sila koje upravljaju društvom. Viđalo se da religije budu prisno povezane sa zemaljskim vlastima, da vladaju nad dušama istovremeno i zastrašivanjem i verom; ali kad neka religija stupi u takav savez, ne bojim se reći da postupa kao što bi postupao neki čovek: žrtvuje budućnost zarad sadašnjosti, i stičući jednu moć koja joj ne pripada, izlaže opasnosti svoju opravdanu moć. Kad neka religija nastoji da svoju moć zasnuje samo na želji za besmrtnošću, koja podjednako muči srce svih ljudi, ona može težiti univerzalnosti; ali kad se ujedini s nekom vlašću, onda mora da usvoji takve maksime koje su primenjive samo na izvesne narode. Te tako, stupajući u savez s političkom vlašću, religija uvećava svoju moć nad nekima, a gubi nadu da će vladati nad svima. Dokle god se neka religija oslanja samo na osećanja koja su uteha za sve bede, ona može sebi privući srce ljudskog roda. Kad se umeša u gorke strasti ovoga sveta, prisile je nekad da brani saveznike koje joj je dao više interes nego ljubav; a onda mora da odgurne kao neprijatelje neke koji je često još vole, ali se bore protiv onih s kojima se ona ujedinila. Religija ne može, dakle, deliti materijalnu silu vlastodržaca a da se ne optereti jednim delom mržnji koju oni izazivaju. I one političke snage koje se čine najčvršće ustoličene imaju garantiju za svoje trajanje samo u shvatanjima jednog pokolenja, u interesima jednog veka, često samo u životu jednog čoveka. Jean zakon može promeniti i takvo društveno uređenje koje se čini konačno i najjače učvršćeno, a s tim se i sve menja. Društvene vlasti su sve manje-više prolazne, kao i naše godine na zemlji; smenjuju se brzo kao i razne težnje u životu; a nikad se još nije videla vlast koja bi se oslanjala na neku nepromenljivu sklonost ljud­ skog srca niti takva koja bi se zasnivala na kakvom večnom interesu. Dokle god neka religija nalazi snagu u osećanjima, nagonima, strastima koji se jednako javljaju u svim vekovima istorije, ona prkosi zubu vremena, ili je bar ne može uništiti ništa do neka druga religija. Ali kad religija hoće da se osloni na interese ovoga sveta, ona postaje gotovo isto tako krhka kao i sve ovozemaljske sile. Kad je sama, može se nadati večnosti; kad se veže za prolazne vlasti, ona deli njihovu sudbinu i često pada zajedno s jednodnevnim strastima koje ih po­ državaju. 257

Kad se ujedinjuje s politčkim silama, religija sklapa, dakle, savez koji je skupo staje. Njihova pomoć njoj nije potrebna da bi živela, a njima služeći može umreti. Opasnost na koju ukazujem postoji u sva vremena, ali nije uvek podjednako vidljiva. Ima vekova u kojima se društvena uređenja .čine besmrtna, a i takvih kad bi čovek pomislio da je društvo krhkije i od pojedinca. Izvesna uređenja drže građane u nekoj vrsti letargije, a neka druga ih bacaju u grozničava vrenja. Kad se vlasti čine snažne a zakoni postojani, ljudi ne primećuju opasnost kojoj se religija može izložiti povezujući se sa vlašću. Kad se vlasti pokazuju slabe a zakoni promenljivi, opasnost pada svima u oči, ali onda često nema više vremena da se ona izbegne. Valja, dakle, naučiti da se ona zapazi izdaleka. Što više neka nacija poprima demokratsko uređenje i što više društvo naginje republici sve opasnije biva spajati religiju sa vlašću; jer bliži se vreme kad će moć prelaziti iz ruke u ruku, političke teorije se smenjivati, ljudi, zakoni, pa i sami ustavi nestajaće ili će se svakodnev­ no menjati, i to ne za neko vreme, nego neprestano. Previranje i nepostojanost u prirodi su demokratskih republika kao što su nepomičnost i učmalost zakon apsolutističkih monarhija. Da Amerikanci, koji šefa države menjaju svake četiri godine, koji svake dve godine biraju nove zakonodavce, a pokrajinske uprave smenjuju svake godine, da Amerikanci, koji su svet politike prepustili novatorima, nisu postavili religiju negde izvan toga političkog sveta, za šta bi se ona mogla držati u plimama i osekama ljudskih shvatanja? Usred stranačkih borbi, gde bi bilo poštovanje koje joj se duguje? Sta bi bilo s njenom besmrtnošću, kad bi sve oko nje umiralo? Onaj koji i dalje veruje ne boji se da svoju veru izloži svačijim pogledima. U onima koji ne dele njegove nade vidi pre nesrećnike nego protivnike; zna da može zadobiti njihovo uvaženje iako ne sledi njihov primer; on, dakle, nije u ratu ni sa kim; i ne smatrajući društvo u kome živi nekakvom arenom u kojoj bi se religija morala neprestano boriti protiv hiljade ljutih neprijatelja, on voli svoje savremenike dok istovre­ meno osuđuje njihove slabosti i žalosti se zbog njihovih zabluda. Budući da oni koji ne veruju kriju svoje bezverje, a oni koji veruju pokazuju svoju veru, stvara se jedno javno mnenje naklonjeno religiji; ljudi je vole, podržavaju i poštuju, i treba proniknuti do dna duša da bi se otkrile rane koje su joj nanete. Ljudske mase, koje versko osećanje nikad ne napušta, ne vide tada ništa što bi ih odvajalo od postojećih veroispovesti. Nagonska potreba za zagrobnim životom bez muke ih tada vodi pred oltare i otvara im srca za zapovesti i utehe vere. Zašto se takva slika ne može primeniti na nas? Među nama zapažam ljude koji su prestali verovati u hrišćanstvo a da se nisu priklonili kakvoj drugoj religiji. Vidim i druge, koji su ostali 258

pri sumnji i već se drže kao da više ne veruju. Srećem, dalje, i hrišćane, koji još veruju a ne usuđuju se da to kažu. Usred tih mlakih prijatelja i vatrenih protivnika otkrivam najzad i mali broj vernika spremnih da prkose svim preprekama i da prezru sve opasnosti za svoju veru. Ti su ugušili u sebi ljudsku slabost da bi se uzdigli iznad opštih shvatanja. Poneti samim tim svojim naporom, ne znaju više tačno gde bi trebalo da se zaustave. Kako su videli da su ljudi u njihovoj otadžbini slobodu iskoristili prvo za to da napadnu religiju, oni s užasom uzmiču pred slobodom, za kojom se drugi jagme. Pošto im se čini da je bezverje nešto novo, oni istom mržnjom obuhvataju sve što je novo. Oni su, dakle, u ratu sa svojim vekom i svojom zemljom, i u svakom mišljenju koje se ispoveda vide neizbežnog neprijatelja vere. Ne bi smeo takav da bude danas prirodni stav ljudi prema religiji. Kod nas, dakle, nailazimo na jedan osoben i od sadašnjih okolnosti zavisan uzrok koji sprečava čovekov duh da sledi svoju sklonost i goni ga preko onih granica na kojima bi trebalo prirodno da se zaustavi. Duboko sam ubeđen da je taj osoben i trenutni uzrok u prisnoj povezanosti politike i religije. Oni u Evropi koji ne veruju bore se protiv hrišćana više kao političkih neprijatelja nego kao verskih protivnika: oni veru mrze kao nekakvo shvatanje neke stranke, više nego kao versku zabludu, a sveštenika odbacuju ne toliko kao Božjeg predstavnika, koliko kao prista­ šu vlasti. Hrišćanstvo je u Evropi dopustilo da bude prisno spojeno s ovoze­ maljskim silama. Danas te sile padaju, i ono kao da je zatrpano njihovim ruševinama. Ono je živo biće koje su hteli da privežu za mrtvaca: presecite spone koje ga vežu, i ono će ustati. Ne znam šta bi trebalo učiniti da se evropskom hrišćanstvu vrati mladalačka energija. Samo bi Bog to mogao; ali od ljudi zavisi bar to da puste da se vera služi snagama koje je još sačuvala. KAKO PROSVEĆENOST, NAVIKE I PRAKTIČNO ISKUSTVO AM ERIKANACA DOPRINOSE USPEŠNOSTI DEMOKRATSKIH INSTITUCIJA v

Sta treba razumeti pod prosvećenošću američkog naroda. — Ljudski duh je u Sjedinjenim Državama stekao kulturu ne tako duboku kao u Evropi — Ali niko nije ostao u neznanju. — Zašto. — Brzina kojom misao struji po upola pustim državama Zapada. — Kako praktično iskustvo više koristi Amerikancima nego knjiška znanja. Na stotinu mesta u ovom delu skretao sam čitaocu pažnju na to koliki je uticaj prosvećenosti i navika Amerikanaca na održanje njiho­ vih političkih institucija. Ostaje mi, dakle, malo šta novoga da o tome kažem. Amerika je dosad imala tek vrlo mali broj’ znamenitijih pisaca, nema velikih istoričara i nijednog pesnika. Njeni stanovnici su nekako 259

nenaklonjeni književnosti u užem smislu reči; u ponekom trećerazrednom evropskom gradu objavi se svake godine više književnih delà nego u sve dvadeset četiri države Unije zajedno. Američki duh kloni se opštih ideja; nije usmeren ka teorijskim otkrićima. Ni politika ni privredna delatnost ne vode ga u tom smeru. U Americi se neprestano propisuju novi zakoni; ali nije se još našlo velikih pisaca da u njima istražuju opšta načela zakona. Amerikanci imaju velike pravosudne znalce i komentatore zakona, ali publicisti im nedostaju; a u politici pružaju svetu više primere nego pouke. Isto je i u tehničkim strukama. U Americi se oštroumno primenjuju evropski izumi, i pošto ih usavrše, divno ih prilagođuju potrebama zemlje. Ljudi su preduzimljivi, ali ne gaje ekonomske nauke. Ima dobrih radnika, a malo pronalazača. Fulton je dugo torbario sa svojim izumom po stranim narodima pre no što ga je mogao posvetiti svojoj zemlji. Onaj ko bi hteo da sudi o prosvećenosti Amerikanaca izlaže se tome da to pitanje vidi u dva različita vida. Ako obrati pažnju samo na naučnike, iznenadiće se njihovom malom broju; a ako broji neuke, američki narod učiniće mu se najprosvećeniji na svetu. Sveukupno stanovništvo nalazi se između tih dveju krajnosti, kao što sam to već rekao drugde. U Novoj Engleskoj svaki građanin stiče osnovna ljudska znanja; osim toga uči doktrine i dokaze svoje religije; upoznaju ga s istorijom njegove otadžbine i u glavnim crtama sa ustavom po kojem je ona uređena. U Konektikatu i u Masačusetsu vrlo je retko naići na čoveka koji ne zna savršeno sve te stvari, a neko ko ne bi ništa znao o njima bio bi izuzetna pojava. Kad uporedim grčke i rimske republike s ovim američkim republi­ kama, biblioteke s rukopisima u onih prvih i njihov priprosti puk, s hiljadama novina koje kruže po ovim drugim i s prosvećenim narodom koji ih nastanjuje; kad zatim pomislim koliko se još uvek neki trude da o ovima sude po onima i da po onome što se zbilo pre dve hiljade godina predskažu šta će se zbiti u naše doba, u iskušenju sam da spalim sve svoje knjige, da bih na jedno novo društveno stanje primenio samo nove ideje. Ne treba, uostalom, na ćelu Uniju bez razlike protegnuti to što kažem o Novoj Engleskoj. Što dalje idemo na zapad ili na jug to je obrazovanje naroda manje. U državama kraj Meksičkog zaliva nailazi­ mo, kao i kod nas, na izvestan broj osoba kojima su nepoznata ljudska znanja; ali uzalud bismo u Sjedinjenim Državama tražili i jedan jedini srez koji bi bio utonuo u neznanje. Razlog je tome prost: evropski narodi pošli su iz mraka i varvarstva da bi napredovali do civilizacije i prosvećenosti. Napredovanje im je bilo nejednako: neki su na tom putu trčali, drugi su takoreći samo koračali; više ih je zastalo i još spavaju na putu. 260

U Sjedinjenim Državama nije bilo tako. Angloamerikanci su pot­ puno civilizovani stigli na tlo koje sada zauzima njihovo potomstvo; nije trebalo da uče, dovoljno je bilo da ne zaborave. A sinovi tih istih Amerikanaca prenose svake godine u pustinju, sa svojim domom, već stečena znanja i poštovanje prema znanju. Zahvaljujući svom vaspitanju osećaju korisnost prosvećenosti i sposobni su da je prenesu na svoje potomstvo. U Sjedinjenim Državama društvo, dakle, nema detinjstva; ono se rađa odraslo. Amerikanci se uopšte ne služe rečju seljak; ne upotrebljavaju reč jer nemaju pojam; neznanje prvobitnih doba čovečanstva, priprost život poljodelaca, seljačka neotesanost ne postoje više kod njih, i oni ne mogu ni da pojme ni vrline ni poroke, ni prostačke navike ni bezazlenu ljupkost jedne civilizacije koja se tek rađa. U krajnjim područjima država Unije, rta međama društva i pusti­ nje, boravi jedno stanovništvo koje se sastoji od odvažnih pustolova, koji se nisu bojali da zađu u američke pustoši i da tu potraže svoju novu otadžbinu, da bi izbegli siromaštvo koje im je pretilo pod roditelj­ skim krovom. Čim stigne na mesto koje treba da mu posluži kao pribežište, pionir na brzinu obori nekoliko drveta i podigne kolibu pod krošnjama. Nema bednijeg prizora nego što ga pružaju ta samotna obitavališta. Kad im putnik predveče priđe, opazi kako kroz zidove svetluca vatra s ognjišta; a noću, ako dune vetar, čuje kako lišće na krovu šušti usred šumskog drveća. Ko ne bi pomislio da ta sirotinjska krovinjara služi kao utočište prostoti i neznanju? Ipak ne treba izjedna­ čavati pionira i mesto koje mu služi kao utočište. Sve je oko njega primitivno i divlje, ali on je takoreći rezultat osamnaest vekova rada i iskustva. On nosi varoško odelo, govori kao varošanin; poznaje pro­ šlost, radoznao je u pogledu budućnosti, raspravlja o sadašnjosti; to je veoma civilizovan čovek, koji se, za neko vreme, podvrgnuo životu usred šume i koji napreduje kroz pustinje Novoga sveta sa Biblijom, sekirom i novinama u ruci. Teško je i predstaviti sebi s kakvom neverovatnom brzinom struji misao usred tih pustinja.6 Ne verujem da postoji tolika intelektualna živost ni u najprosvećenijim i najnaseljenijim srezovima Francuske.7 6 Proputovao sam jedan deo pograničnih oblasti Sjedinjenih Država otvorenim kočijama, koje su zvali poštanskim kolima. Vozili smo se punim kasom danju i noću, tek prokrčenim putevima usred ogromnih zelenih šuma; kad bi nastao suviše gust mrak, kočijaš bi zapalio granje ariša, pa smo pri toj svetlosti nastavljali put. Na podužim rastojanjima nailazili smo na krovinjaru usred šume: to su bile pošte. Kurir bi bacio pred vrata te samotne kuće ogroman svežanj pisama, pa smo nastavljali u galopu, ostavljajući svakom stanovniku iz okoline da se potrudi da dođe po svoj deo toga blaga. 7 Godine 1832. svaki je stanovnik Mičigena utrošio 1,22 franka na poštarinu za pisma, a svaki stanovnik Floride 1,05 franaka. (Vidi National Calendar, 1833, str. 244) Iste godine, svaki stanovnik našeg okruga Sever platio je državi, za isto, 1,04 franka. (Vidi Compte général de l ’administration des finances, 1833, str. 623) A Mičigen je u to vreme još brojao samo sedam stanovnika na kvadratnu milju, a Florida pet; obrazovanje je bilo slabije rašireno u ta dva okruga, a i delatnosti manje nego u većini država Unije, dok okrug Sever, koji obuhvata 3.400 stanovnika po četvornoj milji, čini jedan od najprosvećenijih i privredno najaktivnijih delova Francuske.

261

Ne može se sumnjati da obrazovanost nar.oda u Sjedinjenim Drža­ vama snažno služi održanju demokratske republike. Mislim da će tako biti svugde gde se ne bude razdvajalo obrazovanje uma od moralnog vaspitanja. Ipak, ne preuveličavam tu prednost i daleko sam od toga da verujem, kao što čini velik broj ljudi u Evropi, da je dovoljno naučiti ljude da čitaju i pišu da bi se od njih odmah stvorili građani. Istinska prosvećenost rađa se poglavito iz iskustva, i da se Ameri­ kanci nisu malo pomalo navikli da sami sobom upravljaju, knjiška znanja koja poseduju ne bi im danas bila dovoljna da u tome uspeju. Mnogo sam živeo s narodom u Sjedinjenim Državama i ne umem reći koliko sam se divio njegovom iskustvu i zdravom razumu. Nemojte navoditi Amerikanca da govori o Evropi: pokazaće obi­ čno priličnu uobraženost i dosta glupu gordost. Zadovoljiće se onim opštim i neodređenim idejama kakvima se, u svim zemljama, ispomažu neznalice. Ali pitajte ga o njegovoj zemlji, pa ćete videti kako se odjednom rastura magla što mu je obavijala pamet: reči će mu postati jasne, određene i precizne kao i misao. Saopštiće vam koja su njegova prava i kojim sredstvima treba da se posluži da ih ostvari; znače kakvi su običaji u političkom životu. Zapazićete da zna pravila javne uprave i da mu je prisno poznat mehanizam zakona. Stanovnik Sjedinjenih Država nije stekao iz knjiga ta praktična znanja i te određene pojmove: obrazovanje iz knjiga moglo ga je pripremiti da ih stekne, ali mu ih nije pružilo. Amerikanac time što učestvuje u zakonodavstvu upoznaje zakone; upravljajući upoznaje se sa postupcima u upravljanju. Društvena alhemija vrši se svakodnevno pred njegovim očima i takoreći u njegovim rukama. Celina obrazovanja ljudi u Sjedinjenim Državama usmerena je ka politici; u Evropi je glavni cilj obrazovanja da pripremi čoveka za njegov privatni život. Delanje građana u javnim poslovima odviše je retka stvar da bi se unapred predvidela. Čim se baci pogled na ta dva društva, razlike se otkrivaju čak i u njihovom spoljnom izgledu. Mi u Evropi često u javni život unosimo ideje i navike iz privatnog života, i kako nam se često dešava da odjednom pređemo iz porodičnog kruga u upravljanje državom, može se videti kako o krupnim interesi­ ma društva raspravljamo na isti način kao što razgovaramo s prijate­ ljima. A Amerikanci, naprotiv, upravo navike iz javnog života gotovo uvek prenose u privatni život. Kod njih se pojam porote otkriva i u igrama u školi, a parlamentarne oblike nalazimo čak i u uređenju kakvog banketa. 262

ZAKONI VIŠE SLUŽE O DRŽAN JU DEMOKRATSKE REPUBLIKE NEGO GEOGRAFSKI UZROCI, A NARAVI VIŠE NEGO ZAKONI

U svih naroda Amerike društveno uređenje je demokratsko. — Ipak se demokratske institucije održavaju samo kod Angloamerikanaca. — Južnoamerički Španjolci, kojima geografski uslovi isto toliko idu na ruku kao i Angloamerikancima, ne mogu da podnesu demokratsku republiku. — Ni Melčsiko to ne može, mada je usvojio isti ustav kao i Sjedinjene Države. — I Angloamerikanci zapadnih država podnose je teže nego oni u istočnim državama. — Razlozi tih razlika. Rekao sam već da trajnost demokratskih institucija Sjedinjenih Država treba pripisati okolnostima, zakonima i naravima.8 Većina Evropljana poznaje samo prvi od ta tri uzroka i pripisuju mu prevashodni značaj, koji on nema. Istina je da su Angloamerikanci doneli u Novi svet društvenu jednakost. Nikada se među njima nije nalazilo ni plemića ni pučana; predrasude u pogledu rođenja bile su tu uvek isto tako nepoznate kao i predrasude u pogledu zanimanja. Pošto je društveno stanje bilo tako demokratsko, carstvo demokratije bez muke se uspostavilo. Ali ta okolnost nije svojstvena samo Sjedinjenim Državama; skoro sve američke naseobine osnovali su ljudi međusobno ravnopravni ili su takvi postali naseljavajući se. Nema ni jednog jedinog delà Novoga sveta u kome su Evropljani stvorili nekakvu aristokratiju. Međutim, demokratske institucije cvetaju samo u Sjedinjenim Državama. Američka Unija nema neprijatelja protiv kojih bi se morala boriti. Ona je sama usred pustinje kao kakvo ostrvo nasred okeana. Ali priroda je isto tako odvojila i južnoameričke Španjolce, pa ih to nije sprečilo da drže vojsku. Kad im je nedostajalo stranaca, ratovali su među sobom. Samo je angloamerička demokratija dosad uspela da sačuva mir. Teritorija Unije predstavlja bezgranično polje za ljudsku delatnost; ona pruža neiscrpne izvore proizvodnji i radu. Ljubav prema bogatstvu preuzima tu mesto ambicije, a blagostanje gasi žar stranaka. Ali u kojem se delu sveta mogu naći polodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. Da je za sreću narodima dovoljno da se nastane negde na kraju sveta i da mogu po volji da se šire po nenastanjenim predelima, američki Španjolci ne bi se mogli požaliti na sudbinu. Pa i kad ne bi uživali istu sreću kao stanovni­ ci Sjedinjenih Država, bar bi evropski narodi morali da im zavide. Nema, međutim, na svetu bednijih nacija nego što su južnoameričke. 8 Podsećam čitaoca na smisao u kome uzimam reč naravi: pod njom razumem skup misaonih i duhovnih sklonosti koje ljudi unose u stanje u društvu.

263

Tako ne samo što geografski uslovi ne mogu da dovedu kod Južnoamerikanaca do sličnih rezultata kao kod Severoamerikanaca nego ne mogu čak ni da urode nečim što ne bi bilo lošije od onog što vidimo u Evropi, gde ti uslovi deluju u suprotnom smeru. Geografski uslovi ne utiču, dakle, onoliko koliko se pretpostavlja na sudbinu nacija. Sretao sam u Novoj Engleskoj ljude spremne da napuste zavičaj, u kome su mogli postići blagostanje, da bi okušali sreću u pustinji. Nedaleko odatle video sam francusko stanovništvo Kanade kako se tiska na prostoru suviše teskobnom za njega, a ista ona pustinja bila je blizu. I dok je iseljenik u Sjedinjenim Državama po cenu od nekoliko dana rada sticao velik posed, Kanađanin je plaćao zemlju isto tako skupo kao da još živi u Francuskoj. Tako priroda, stavljajući Evropljanima na raspolaganje nenasta­ njene predele Novoga sveta, nudi im dobra kojima oni ne umeju uvek da se posluže. Kod drugih naroda Amerike zapažam iste uslove za prosperitet kao kod Angloamerikanaca, osim njihovih zakona i naravi; a ti su narodi bedni. Zakoni i naravi Angloamerikanaca jesu, dakle, onaj osoben razlog njihove veličine i prevashodni uzrok koji tražim. Daleko od toga da tvrdim da ima nešto apsolutno dobro u američ­ kim zakonima: nimalo ne verujem da se oni mogu primeniti kod svih demokratskih naroda; među tim zakonima ima ih više koji mi se, čak i za Sjedinjene Države, čine opasni. Ne može se, međutim, poreći da je američko zakonodavstvo, uzeto u celini, dobro prilagođeno duhu naroda kojim treba da upravlja i prirodi zemlje. Američki zakoni su, dakle, dobri i treba im pripisati velik udeo u uspehu koji u Americi postiže demokratsko uređenje; ali ne mislim da su oni glavni uzrok tome. I mada mi se čini da imaju veći uticaj na sreću.Amerikanaca nego i sama priroda zemlje, s druge strane opažam razloge da verujem da je on manji nego uticaj naravi. Savezni zakoni čine začelo najvažniji deo zakonodavstva Sjedinje­ nih Država. Postoji, dakle, jedan razlog nezavisan od geografskih uzroka i od zakona zahvaljujući kojem demokratija može da vlada u Sjedinjenim Državama. Meksiko, koji ima isto tako povoljan položaj kao i Angloamerička Unija, usvojio je iste zakone, a ne može da se navikne na vlast demokratije. Ali evo nečega što dokazuje i nešto više. Gotovo svi ljudi koji žive na teritoriji Unije iste su krvi. Govore istim jezikom, mole se Bogu na isti način, podvrgnuti su istim materijalnim dejstvima, pokoravaju se istim zakonima. Iz čega se rađaju razlike koje se mogu zapaziti među njima? Zašto se, na istoku Unije, republikansko uređenje pokazuje snažno i uredno i 264

postupa zrelo i bez hitnje? Koji uzrok daje svim njegovim postupcima karakter mudrosti i trajnosti? Odakle, naprotiv, potiče to što, na Zapa­ du, društvene vlasti kao da se kreću nasumce? Zašto onde u javnim poslovima vlada nešto nesređeno, strastveno, moglo bi se gotovo reći grozničavo, što ne obećava dugu budućnost? Ne poredim više Angloamerikance sa stranim narodima; sad ih suprotstavljam jedne drugima i ispitujem zašto ne liče međusobno. Tu istovremeno otpadaju svi argumenti na osnovu prirode zemlje i razlike u zakonima. Treba pronaći neki drugi uzrok, a u čemu bih mogao otkriti taj uzrok ako ne u naravima? Na Istoku su Angloamerikanci najduže koristili demokratsko ure­ đenje i stekli navike i stvorili ideje najpodobnije za njegovo održanje. Demokratija je tu prožela običaje, shvatanja, forme; nalazimo je u svim pojedinostima društvenog života kao i u zakonima. Na istoku su škol­ sko obrazovanje i praktično vaspitanje najviše usavršeni, a religija se najbolje udružila sa slobodom. Sta su sve te navike, ta shvatanja, ti običaji, ta verovanja, ako ne ono što sam nazvao naravima? Na Zapadu, naprotiv, još nedostaje jedan deo istih tih prednosti. Mnogi Amerikanci u državama Zapada rodili su se u šumama, pa u civilizaciju svojih dedova unose ideje i običaje života u divljini. U njih su strasti žešće, verski moral manje moćan, ideje nepostojanije. Ljudi međusobno ne vrše nikakvu kontrolu jedni nad drugima, jer se jedva poznaju. Nacije Zapada pokazuju dakle, u izvesnoj meri, neiskustvo i nesređene navike naroda koji se tek rađaju. Društva su, međutim, na Zapadu sazdana od starih sastojaka; ali njihov sklop je nov. Osobito naravi, dakle, čine Amerikance u Sjedinjenim Državama, jedine među svim Amerikancima, podobnim da prihvate vlast demokratije; usled naravi takođe, pojedine angloameričke demokratije manje su ili više sređene i napredne. U Evropi se, znači, preuveličava uticaj koji geografski položaj zemlje ima na trajnost demokratskih institucija. Suviše se značaja pri­ daje zakonima, odviše malo naravima. Sva ta tri uzroka doprinose nesumnjivo uređenju američke demokratije i upravljanju njome; ali ako bi ih trebalo razvrstati, rekao bih da geografski uzroci doprinose tome manje nego zakoni, a zakoni manje nego naravi. Ubeđen sam da ni najpovoljniji položaj ni najbolji zakoni ne mogu održati neki ustav uprkos naravima, dok naravi mogu ipak da iskoriste i najnepovoljniji položaj i najlošije zakone. Značaj naravi je jedna opšta istina, kojoj nas neprestano vraćaju i proučavanja i iskustvo. Čini mi se da u svojim mislima nailazim na nju kao na jednu središnju tačku: zapažam je na kraju svih svojih ideja. Imam još samo jednu reč da kažem o ovom predmetu. Ako nisam uspeo tokom ovog delà da čitalac oseti koliki značaj pripisujem praktičnom iskustvu Amerikanaca, njihovim navikama, nji­ hovim shvatanjima, jednom reči njihovim naravima, u pogledu trajnosti 265

njihovih zakona, onda sam promašio glavnu svrhu-koju sam sebi posta­ vio pišući ga. D A LI BI ZAKONI I NARAVI BILI DOVOLJNI D A O DRŽE DEMOKRATSKE INSTITUCIJE I D R U G D E A NE SAMO U AMERICI

Kad bi se Angloamerikanci preselili u Evropu, bili bi prinuđeni da izmene svoje zakone. — Valja razlikovati demokratske institucije i američke institucije. — Mogu se zamisliti i bolji demokratski zakoni ili bar drugačiji od onih koje je usvojila američka demokratija. — Primer Amerike doka­ zuje samo da ne treba gubiti nadu da se pomoću zakona i naravi može urediti demokratija. Rekao sam da uspeh demokratskih institucija u Sjedinjenim Drža­ vama potiče više od zakona i naravi nego od prirode zemlje. Ali da li iz toga proizilazi da bi ti isti uzroci, kad bi bili preneti drugde, imali, sami, istu moć, te ako zemlja ne može zameniti zakone i naravi, mogu li zakoni i naravi, sa svoje strane, zameniti zemlju? Ovde nam, shvatljivo, nedostaju dokazni elementi: u Novome sve­ tu nalaze se i drugi narodi osim Angloamerikanaca, a pošto su ti narodi podvrgnuti istim materijalnim uzrocima kao i ovi, mogao sam s njima da ih poredim. Ali izvan Amerike nema takvih nacija koje bi, bez geografskih prednosti Angloamerikanaca, bile usvojile njihove zakone i naravi. Stoga u ovom pogledu nemamo predmet poređenja; možemo samo da iznesemo neko mišljenje. Čini mi se, prvo, da treba brižljivo razlikovati institucije Sjedinje­ nih Država od demokratskih institucija uopšteno uzev. Kad pomislim na stanje Evrope, na njene velike narode, na njene mnogoljudne gradove, strahovite vojske, komplikovanu politiku, ne mogu da verujem da bi i sami Angloamerikanci, kad bi se sa svojim idejama, religijom, naravima preselili na naše tlo, mogli tu živeti a da znatno ne izmene svoje zakone. Ali možemo zamisliti neki demokratski narod koji bi bio organizovan drukčije nego američki. Zar je nemogućno zamisliti jedno uređenje zasnovano na stvarnoj volji većine, ali u kome bi većina, savladavši nagone prema jednakosti, koji su joj prirodni, u korist reda i stabilnosti države, pristala da jednoj porodici ili jednom čoveku poveri sve atribute izvršne vlasti? Zar se ne bi moglo zamisliti jedno demokratsko društvo u kome bi nacionalne snage bile više centralizovane nego u Sjedinjenim Državama, narod imao manje neposredan i neodoljiv uticaj na opšte poslove, a svaki građanin, raspolažući izvesnim pravima, ipak učestvovao, u svojoj sferi, u radu vlasti? Po onome što sam video kod Angloamerikanaca sklon sam verovati da bi takve demokratske institucije, kad bi se, oprezno uvođene u 266

društvo, malo pomalo pretopile u navike i postupno se stopile sa shvatanjima naroda, mogle opstati i drugde, a ne smo u Americi. Kad bi zakoni Sjedinjenih Država bili jedini demokratski zakoni koji se mogu zamisliti ili kad bi bili najsavršeniji od svih koje je mogućno naći, shvatam da bi se moglo zaključiti da uspeh zakona Sjedinjenih Država ne dokazuje ništa u pogledu uspeha demokratskih zakona uopšteno uzev, u nekoj zemlji gde bi priroda bila manje po­ voljna. Ali ako mi se američki zakoni čine manjkavi u mnogom pogledu i ako lako mogu da ih zamislim i drukčijim, osobena priroda zemlje ne dokazuje mi da demokratske institucije ne bi mogle uspeti kod nekog naroda kod koga bi geografske okolnosti bile manje povoljne, ali bi zakoni bili bolji. Kad bi se ljudi pokazali drugačiji u Americi nego drugde, kad bi njihovo društveno stanje izazivalo u njih navike i shvatanja suprotna onima što se u Evropi rađaju iz istog društvenog stanja, ono što se dešava u američkim demokratijama ne bi nas obavestilo nimalo o onome što treba da se desi u drugim demokratijama. Kad bi Amerikanci pokazivali iste sklonosti kao i drugi demokrat­ ski narodi i kad bi njihovi zakonodavci polazili od prirode zemlje i povoljnih okolnosti u nameri da te sklonosti zadrže u nekim razložnim granicama, pri čemu bi prosperitet Sjedinjenih Država valjalo pripisati čisto geografskim razlozima, onda to ne bi ništa dokazivalo u prilog narodima koji bi želeli da podu njihovim primerom mada ne raspolažu istim prirodnim prednostima. Ali činjenice ne potvrđuju nijednu od tih dveju pretpostavki. Nailazio sam u Americi na strasti slične onima koje viđamo u Evropi: neke su poticale iz same prirode ljudskog srca, druge iz demo­ kratskog uređenja društva. Tako sam i u Americi nailazio na prohteve koji su prirodni pri društvenoj jednakosti, kad svako vidi da ima iste mogućnosti da se uzdigne. Nailazio sam na demokratsko osećanje zavisti izraženo na stotinu raznih načina. Opažao sam da narod često pokazuje, u vođenju javnih poslova, mešavinu velike uobraženosti i neznanja, pa sam iz toga zaključio da su i u Americi kao god i kod nas ljudi podložni istom nesavršenstvu i izloženi istim manama. Ali kad sam zatim pažljivo ispitao društveno uređenje, lako sm otkrio da su Amerikanci uložili velike i uspešne napore da suzbiju slabosti ljudskog srca i da poprave te prirodne mane demokratije. Razni njihovi opštinski zakoni činili su mi se kao ograde koje u skučenom krugu zadržavaju nemirnu ambiciju građana i u korist opštine preobraćaju iste one demokratske strasti koje bi inače mogle dovesti do prevrata u državi. Učinilo mi se da su američki zakonodavci uspeli da ideju o pravima suprotstave osećanjima zavisti, neprestanim kreta­ njima u političkom svetu nepromenljivost verskog morala, iskustvo 267

naroda njegovom teorijskom neznanju, a njegovu naviklost na javne poslove plahovitosti njegovih želja. Amerikanci se, dakle, nisu oslonili na prirodu zemlje u borbi protiv opasnosti koje se rađaju iz njihovog uređenja i političkih zakona. Na boljke koje su im zajedničke sa svim drugim demokratskim narodi­ ma primenili su lekove kojima su se dosad jedino oni dosetili; i mada su ih oni prvi okušali, uspeli su. Naravi i zakoni Amerikanaca nisu jedini koji mogu odgovarati demokratskim narodima; ali Amerikanci su pokazali da ne treba gubiti nadu da se demokratija može urediti pomoću zakona i naravi. Kad bi i drugi narodi preuzeli od Amerikanaca tu opštu i plodnu ideju, bez želje, uostalom, da im podražavaju u njenoj osobenoj primeni kakva je u Americi, te kad bi pokušali da budu podobni za društveno uređenje koje Proviđenje nameće današnjim ljudima i potrudili se tako da izbegnu despotizam ili anarhiju koje im prete, kakve razloge imamo da verujemo da njihovi napori ne bi uspeli? Organizacija i uspostavljanje demokratije u hrišćanskih naroda veliki je politički problem našeg doba. Amerikanci, doduše, ne rešavaju taj problem za nas, ali pružaju korisne pouke onima koji hoće da ga reše. ZNAČAJ PRETH O DNO G A ZA EVROPU

Lako je otkriti zašto sam se posvetio istraživanjima koja prethode. Pitanje koje sam postavio ne tiče se samo Sjedinjenih Država nego i celog sveta, ne samo jedne nacije, nego svih ljudi. Kad bi narodi sa demokratskim uređenjem mogli ostati slobodni samo ako nastanjuju pustinje, morali bismo izgubiti nadu u buduću sudbinu ljudskog roda; jer ljudi brzo koračaju ka demokratiji, a pusti­ nje se popunjavaju. A kad bi bilo istina da su zakoni i naravi nedovoljni za opstanak demokratskih institucija, koje bi drugo utočište preostalo nacijama do li despotizam pojedinca? Znam da danas ima mnogo čestitih ljudi koji se ne užasavaju ove poslednje mogućnosti, jer bi, umorni od slobode, voleli da se najzad odmore daleko od njenih bura. Ali takvi slabo poznaju luku ka kojoj plove. Zaokupljeni sećanjima, oni o apsolutnoj vlasti sude po onome kakva je ona bila nekad, a ne po onome kakva bi mogla biti u naše doba. Kad bi se desilo da se apsolutna vlast ponovo uspostavi u evrop­ skih demokratskih naroda, ne sumnjam da bi ona uzela jedan nov oblik i pokazala takve crte kakve su bile nepoznate našim dedovima. Bilo je jedno doba u Evropi kad je zakon, a i pristanak naroda, davao kraljevima gotovo bezgraničnu vlast. Ali ovima se skoro nikad nije dešavalo da se njome posluže. 268

Neću ni da govorim o prerogativama plemstva, o moći nezavisnih sudova, o pravima esnafa, o povlasticama pokrajina, što je sve ublaža­ valo pritisak vlasti i održavalo u naciji nekakvu durašnost. No i nezavisno od tih političkih institucija, koje su, mada često i suprotne slobodi pojedinaca, ipak služile održanju ljubavi prema slobo­ di u dušama, pa se, u tom pogledu, njihova korisnost lako shvata, shvatanja i naravi podizali su oko kraljevske vlasti manje poznate, ali ne manje snažne ograde. Religija, ljubav podanika, vladareva dobrota, čast, porodični duh, pokrajinske predrasude, običaji i javno mnenje ograničavali su kraljevu moć i njegovu vlast zatvarali u jedan nevidljiv krug. Tada je uređenje bilo despotsko, a naravi slobodne. Vladari su imali pravo, ali ne i mogućnost niti želju da sve čine. Od tih prepreka što su nekad zaustavljale tiraniju, šta nam danas ostaje? Pošto je religija izgubila uticaj na duše, najvidljivija međa koja je razdvajala dobro i zlo sad je oborena; sve se čini sumnjivo i neodređeno u duhovnom svetu; i kraljevi i narodi kreću se po njemu nasumce i niko ne bi umeo reći gde su prirodne granice despotizma a gde granice razuzdanosti. Višekratne revolucije zauvek su uništile poštovanje koje je okružavalo državne poglavare. Rasterećeni pritiska javnog uvaženja, vladari sada mogu bez bojazni da se predadu opijenosti moći. Kad kraljevi vide da im srce naroda izlazi u susret, milostivi su zato što se osećaju jaki, pa štede ljubav svojih podanika, jer je ljubav podanika potpora prestola. Tada se između vladara i naroda uspostav­ lja jedna razmena osećanja čija blagost, u društvenom krugu, podseća na porodični krug. Mada gunđaju protiv vladara, podanicima bi ipak bilo žao da ga razočaraju, a vladar spušta na narod ruku laku kao kad otac kažnjava svoju decu. Ali kad je ugled kraljevstva iščezao usred meteža revolucija, kad su kraljevi, smenjujući se jedan za drugim na prestolu, izložili pogledu naroda slabost prava i surovost čina, niko u suverenu ne vidi više oca države, nego svako opaža gospodara. Ako je slab, preziru ga; mrze, ako je jak. On sam pun je gneva i bojazni; samog sebe vidi kao stranca u sopstvenoj zemlji, a s podanicima postupa kao s pobeđenima. Kad su pokrajine i gradovi bili kao nekakve nacije u zajedničkoj otadžbini, svako od njih imao je svoj osobeni duh, koji se suprotstav­ ljao opštem duhu potčinjenosti; ali danas, kad su svi delovi jedne zemlje, pošto su izgubili svoje slobode, svoje običaje, predrasude pa čak i uspomene i ime, navikli da se pokoravaju istim zakonima, više nije teže potlačiti ih sve zajedno nego što bi bilo potlačiti odvojeno jedan od njih. Dok je plemstvo uživalo moć, pa i dugo još pošto ju je izgubilo, aristokratska čast ulivala je izvanrednu snagu pojedinačnim otporima. Viđali su se tada ljudi koji su, uprkos svojoj nemoći, čuvali visoku 269

predstavu o svojoj ličnoj vrednosti i usuđivali se da se pojedinačno odupru pritisku javne sile. Ali danas, kad se dovršava stapanje svih klasa, kad pojedinac sve više nestaje u mnoštvu i lako se gubi u sveopštoj anonimnosti, danas, kad je monarhijska Čast gotovo izgubila svaku moć a nije zamenjena vrlinom, te ništa više ne uzvisuje čoveka iznad njega samog, ko može reći gde bi se zaustavili zahtcvi vlasti i snishodljivost slabih? Dokle god je trajao porodični duh, čovek koji se borio protiv tiranije nikad nije bio sam, nalazio je oko sebe ljude koji su zavisili od njega, nasledne prijatelje, bliske osobe. A i da mu je nedostajala ta podrška, osećao je da ga podržavaju preci i nadahnjuju potomci. Ali kad se baštine rasccpkavaju i kad se za malo godina loze gube stapa­ njem, u šta da se smesti porodični duh? Kakva snaga preostaje običajima u narodu koji je sasvim promenio lik i neprestano ga menja, kad tiranski postupci nisu više prvina, kad svakakvi zločini mogu da se pozovu na neki raniji primer, kad više ne nailazimo ni na šta toliko drevno da bismo se bojali da to uništimo niti išta smatramo toliko novim da se ne bismo usudili da to pokušamo? Kakav otpor pružaju naravi, kad su se već toliko puta povinovale? Šta može i samo javno mnenje, kad nema ni stotinu osoba koje bi spajalo nešto zajedničko, kad više ne nalazimo ni čoveka, ni porodice, ni staleža, ni klase, ni slobodnog udruženja koji bi mogli predstavljati i pokretati to javno mnenje? Kad svaki građanin, podjednako nemoćan, podjednako siromašan, podjednako osamljen, može da suprotstavi sa­ mo svoju pojedinačnu slabost organizovanoj sili vlasti? Da bismo pojmili nešto nalik onome što bi se dogodilo kod nas, ne možemo se obratiti letopisima naše istorije. Trebalo bi možda potražiti u spomenicima starog veka i preneti se u one grozne vekove rimske tiranije, kad su naravi bile iskvarene, sećanja izbrisana, navike uništene, shvatanja pokolebana, pa sloboda, prognana iz zakona, nije više znala u koje bi se utočište sklonila; kad ništa više nije branilo građane, a ni građani se sami nisu branili, pa se moglo videti kako se ljudi poigravaju ljudskom prirodom, a vladari pre dodijavaju milosti neba nego strplje­ nju podanika. Veoma mi se slepi čine oni koji misle da ćemo ponovo ugledati monarhiju Anrija IV ili Luja XIV. Ja pak, kad pogledam stanje u koje je dospelo više evropskih nacija i ka kome se sve druge kreću, sklon sam verovati da uskoro neće u njih više biti mesta za drugo šta do ili za demokratsku slobodu ili za cezarsku tiraniju. Ne zaslužuje li to da se o tome misli? Ako, naime, ljudi treba da dospeju dotle da svi postanu slobodni ili svi robovi, svi jednaki u pravima ili syi lišeni prava, ako bi oni koji upravljaju društvima bili svedeni na alternativu da ili postupno uzdignu mase do sebe ili da puste da se svi građani srozaju ispod ljudskog nivoa, zar ne bi to bilo dovoljno da se savladaju mnoge sumnje, da se razuvere mnoge savesti i da se svako pripremi da lako podnese i velike žrtve? 270

Ne bi li onda postupni razvoj demokratskih institucija i naravi trebalo smatrati ne najboljim, nego jedinim načinom koji nam preostaje da budemo slobodni; pa i ako neko ne voli demokratsko uređenje, ne bi li bio sklon da ga prihvati kao najpodobniji i najpošteniji lek koji možemo suprotstaviti sadašnjim nevoljama društva? Teško je postići da narod učestvuje u vlasti; još je teže snabdeti ga iskustvom i uliti mu osećanja koja mu nedostaju da bi dobro vladao. Prohtevi demokratije su promenljivi, izvršioci priprosti, zakoni nesavršeni, slažem se. Ali ako je istina da uskoro neće moći postojati ništa drugo između carstva demokratije i tiranije pojedinca, zar ne treba radije da težimo prvoj nego da se dragovoljno potčinimo ovoj drugoj? I ako na kraju treba da dospemo do potpune jednakosti, nije li bolje pustiti da nas izravna sloboda nego despot? Oni koji bi, pročitavši ovu knjigu, mislili da sam, pišući je, hteo da svim narodima koji imaju demokratsko društveno uređenje ponudim da podražavaju angloameričkim zakonima i naravima bili bi u velikoj zabludi; zaveo bi ih oblik, a prenebregli bi suštinu moje misli. Svrha mi je bila da na primeru Amerike pokažem da zakoni, a naročito naravi, mogu omogućiti demokratskom narodu da ostane slobodan. Daleko sam od toga, uostalom, da verujem da treba da sledimo primer koji je dala američka demokratija i da podražavamo sredstvima kojima se ona poslužila da postigne cilj svojih napora; jer nije mi nepoznato koliki je uticaj prirode zemlje i prošlosti na politička uređenja, i smatrao bih velikom nesrećom za ljudski rod kad bi sloboda morala svuda da se ostvari u istim oblicima. Ali ako ne uspemo da malo pomalo uvedemo i da najzad utemelji­ mo kod nas demokratske institucije i ako se odreknemo toga da svim građanima ulijemo ideje i osećanja koja ih prvo pripremaju za slobodu, a potom im omogućuju njeno korišćenje, onda mislim da neće biti nezavisnosti ni za koga, ni za građanina ni za plemića, ni za siromašnog ni za bogatog, nego tiranije jednake za sve; i predviđam, ako vremenom ne uspemo da u nas zasnujemo miroljubivu vlast većine, da ćemo ranije ili kasnije dospeti do neograničene vlasti pojedinca.

271

GLAVA X NEKOLIKO ZAPAŽANJA O SADAŠNJEM STANJU I O VEROVATNOJ BU DU ĆN O STI TRIJU RASA KOJE ŽIVE NA TERITORIJI SJEDINJENIH DR ŽA VA

Glavna zadaća koju sam sebi postavio sada je ispunjena: pokazao sam, bar koliko sam u tome mogao uspeti, kakvi su zakoni američke demokratije; prikazao sam kakve su u njoj naravi. Mogao bih time završiti, ali čitalac bi možda našao da nisam zadovoljio njegova oče­ kivanja. U Americi nalazimo i drugo nešto još, a ne samo jednu ogromnu i potpunu demokratiju. Narode koji nastanjuju Novi svet možemo posmatrati i sa više tačaka gledišta. Predmet ovoga delà često me je navodio da pomenem Indijance i Crnce, ali nikad nisam imao vremena da zastanem da bih prikazao kakav je položaj tih dveju rasa usred demokratskog naroda čijim sam se prikazivanjem bavio. Rekao sam u kakvom je duhu i pomoću kakvih zakona ustrojena angloamerička konfederacija; samo sam usput i ve­ oma nepotpuno mogao da ukažem na opasnosti koje prete toj konfede­ raciji, i nisam mogao podrobno da izložim kakvi su joj, nezavisno od zakona i naravi, izgledi da trajno opstane. Govoreći o sjedinjenim republikama, nisam izneo nikakvu pretpostavku o trajnosti republikan­ skih oblika u Novome svetu, a pominjući često trgovinsku delatnost koja vlada u Uniji nisam ipak mogao da se pozabavim budućnošću Amerikanaca kao trgovačkog naroda. Sve su te stvari u vezi s mojim predmetom, ali ne spadaju u njega: to su pojave američke, ali ne nužno i demokratske, a ja sam pre svega hteo da dam sliku demokratije. Morao sam, dakle, isprva da ih odstra­ nim; ali moram na njih da se vratim na kraju. Teritorija koju danas zauzima američka Unija ili na koju polaže pravo, prostire se od Atlantskog do Tihog okeana. Na istoku i na zapadu njene granice su upravo granice kontinenta; na jug se pruža do Meksičkog zaliva, a na sever do polarnog leda. Ljudi koji su se rasprostrli po tom prostoru ne predstavljaju, kao u Evropi, ogranke iste porodice. Među njima otprve otkrivamo tri priro­ dno odelite rase, gotovo bih mogao reći neprijateljske. Vaspitanje, zakon, poreklo, pa čak i spoljne crte, podigli su između njih gotovo 272

nepremostive prepreke; slučaj ih je okupio na istom tlu, ali izmešao ih je a da ih nije mogao stopiti, i svaka odvojeno ide svojom sudbinom. Među tim tako različitim ljudima, prvi koji privlači pogled, prvi po prosvećenosti, po moći, po sreći, jeste beli čovek, Evropljanin, čovek u punom smislu reći; niže od njega stoje Crnac i Indijanac. Te dve zlosrećne rase nemaju ništa zajedničko ni u pogledu pore­ kla. ni u pogledu izgleda, ni jezika ni naravi; jedino su im nesreće slične. Obe zauzimaju podjednako nizak položaj u zemlji u kojoj žive; obe trpe đejstvo tiranije; pa iako su im nevolje različite, mogu za to da optuže istog vinovnika. Kad se pogleda šta se zbiva u svetu, ne bi li se moglo reći da je Evropljanin prema ljudima drugih rasa ono što je čovek uopšte prema životinjama? Iskorišćava ih za svoje potrebe, a kad ne može da ih ukroti, uništava ih. Potlačenost je potomke Afrikanaca lišila istovremeno i gotovo svih preimućstava čovečanstva! Crnac u Sjedinjenim Državama izgubio je čak i sećanje na svoj zavičaj; ne čuje više jezik kojim su govorili njegovi preci; odrekao se njihove religije i zaboravio njihove običaje. Tako je prestao pripadati Africi, a ipak nije stekao nikakva prava na evropske blagodeti; ostao je između ta dva društva; ostao je usamljen između dva naroda; jedni su ga prodali, drugi prezreli; i od celoga sveta ima samo ognjište svog gospodara da mu pruži nepotpunu sliku otadžbine. Crnac nema porodice; on u ženi ne može da vidi drugo šta do kratkotrajnu drugaricu u čulnoj ljubavi, a kad mu se rode, sinovi su mu ravni. Da li da nazovem Božjim dobročinstvom ili najvećim prokletstvom njegovog gneva duševnu sklonost čovekovu da postane neosetljiv na krajnju bedu, pa čak i da gaji nekakvu izopačenu ljubav prema uzročni­ ku svoje nesreće? Potonuo u bezdan zala, Crnac jedva da i oseća svoju nesreću; nasilje ga je okovalo u ropstvo, navika robovanja ulila mu je misli i ambicije roba; više se divi svojim tiranima nego što ih mrzi, i nalazi radosti i gordosti u ropskom podražavanju onima koji ga tlače. Inteligencija mu se srozala na onaj nivo na kome mu je i duša. Crnac stupa u ropstvo u isti čas kad i u život. Šta kažem? Često ga kupuju dok je još u majčinoj utrobi, pa postaje rob takoreći još i pre no što se rodio. Bez ikakvih potreba kao i bez zadovoljstava, beskoristan samom sebi, on od prvih pojmova koje stekne u životu shvata da je vlasništvo drugog čoveka, u čijem je interesu da bdi nad njegovim životom; zapaža da mu ne pripada briga za sopstvenu sudbinu; služiti se mišljenjem čini mu se izlišnim darom Proviđenja, pa spokojno uživa u svim prednosti­ ma svog poniženja. Ako postane slobodan, nezavisnost mu se onda često čini težim okovom nego i samo ropstvo; jer tokom života naučio je da se povinuje svemu osim razumu; a kad mu razum postane jedini vodič, ne ume da 273

prepozna njegov glas. Opsedaju ga hiljade novih potreba, a nedostaju mu neophodna znanja i energija da im se odupre. Potrebe su gospodari protiv kojih se treba boriti, a on je naučio samo da se pokorava i da sluša. Dospeo je, dakle, tako do dna bede, jer ga robovanje srozava, a sloboda uništava. Potlačenost nije imala manji uticaj na indijansku rasu, ali su posledice drukčije. Pre dolaska belaca u Novi svet, ljudi koji su nastanjivali Severnu Ameriku živeli su mirno u svojim šumama. Izloženi običnim menama života u divljini, pokazivali su poroke i vrline necivilizovanih naroda. Rasturivši ih daleko po pustošima, Evropljani su indijanska plemena osudili na život u lutanju i skitnji, pun neizrecivih nevolja. Divljim narodima upravljaju samo shvatanja i naravi. Time što je u severnoameričkih Indijanaca oslabila osećanje rodo­ ljublja, što im je rasturila porodice, pomračila tradicije, prekinula lanac uspomena, promenila im sve navike i prekomerno im uvećala potrebe, tiranija Evropljana porušila im je poredak i načinila ih još manje civilizovanim nego što su bili. Duhovno i materijalno stanje tih naroda uporedo se neprestano pogoršavalo, pa su sve više postajali varvari što su nesrećniji bivali. Evropljani ipak nisu mogli sasvim da promene svojstva Indijanaca, pa uza svu moć da ih uništavaju nikad nisu imali i moć da ih uljude ili da ih pokore. Crnac je sateran na najniži stupanj ropstva; Indijanac na krajnje granice slobode. No robovanje gotovo da i ne dovodi do pogubnijih posledica u prvoga nego nezavisnost u ovoga drugog. Crnac je izgubio čak i vlasništvo nad samim sobom i ne bi mogao raspolagati sopstvenim životom a da ne počini neku vrstu krađe. Divljak je prepušten samom sebi čim doraste da može da delà. Jedva da je spoznao autoritet porodice; nikada svoju volju nije potčinio volji okoline; niko ga nije naučio da dobrovoljnu poslušnost razlikuje od sramne pokornosti, a nepoznata mu je čkk i reč zakon. Za njega, biti slobodan znači ne potpadati gotovo ni pod kakve društvene stege. On uživa u toj varvarskoj nezavisnosti, i više bi voleo i da pogine nego da žrtvuje i najmanji njen delić. Civilizacija se slabo dade nakalemiti na takvog čoveka. Crnac ulaže hiljade jalovih napora da se utisne u društvo koje ga odbacuje; pokorava se ukusu svojih tlačitelja, prihvata njihova mišlje­ nja, i podražavajući im, teži da se umeša među njih. Od rođenja su mu govorili da je njegova rasa prirodno niža od bele, i on nije daleko od toga da u to veruje, pa se dakle stidi sebe. U svakoj svojoj crti otkriva trag ropstva, i kad bi mogao, s radošću bi prihvatio da sam sebe sveg odbaci. Indijancu je, naprotiv, uobrazilja sva puna tobožnjeg njegovog plemenitog porekla. Živi i umire usred snova svoje gordosti. Daleko od toga da bi pristao da svoje običaje saobrazi našima, privržen je varvarstvu kao obeležju svoje rase, pa odbacuje civilizaciju možda i ne toliko 274

iz mržnje prema njoj koliko iz bojazni da bi postao sličan Evro­ pljanima.1. Savršenstvu naših umeća on hoće da suprotstavi samo ono što divljina pruža; našoj taktici, samo svoju nedisciplinovanu hrabrost; dalekovidosti naših nauma, samo spontane nagone svoje divlje prirode. I podleže u toj neravnopravnoj borbi. Crnac bi hteo da se izmeša s Evropljanima, a ne može. Indijanac bi u tome mogao uspeti do izvesne mere, ali prezire da i pokuša. Poni­ znost prvoga izlaže ga robovanju, a gordost ovoga drugog smrti. Sećam se kako sam, putujući po šumama što još prekrivaju državu Alabama, dospeo jednog dana do kolibe jednog pionira. Nisam hteo da uđem u Amerikančev dom, nego sam seo da se odmorim koji časak kraj izvora koji je bio nedaleko u šumi. Dok sam tamo sedeo, naiđe jedna Indijanka (bilo je to blizu teritorije koju je zauzimao narod Krik); vodila je za ruku devojčicu od pet-šest godina, koja je bila bele rase, pa sam pretpostavio da je pionirova ćerka. Za njima je išla jedna Crnkinja. U Indijankinoj odeći bilo je neke varvarske raskoši: metalni prstenovi visili su joj o nozdrvama i ušima; kosa, pomešana s đinđuvama, slobo­ da 'ft ças&la, v x l ^ svte» çAyt ÿt yA ogrlicu od školjki, koje neveste, po običaju, spuste na bračnu postelju; Crnkinja je bila u evropskim haljinama, gotovo u dronjcima. Sve tri sele su kraj izvora, a mlada divljakinja, uzevši dete u naručje, obasipala ga je milovanjem, koje kao da je izviralo iz materin­ skog srca; Crnkinja je, sa svoje strane, pokušavala svakakvim bezazle­ nim dovijanjem da privuče pažnju male belkinje. Ova je i u najmanjim kretnjama ispoljavala nekakvo osećanje nadmoći, koje je čudno oduda­ ralo od nejačkog joj uzrasta; bilo je to kao da pokazuje nekakvu snishodljivost time što prihvata milošte svojih pratilja. Čučeći pred svojom malom gospodaricom i vrebajući svaku njenu želju, Crnkinja kao da je bila podjednako ispunjena i gotovo materin­ 1 Urođenik Seveme Amerike zadržava svoja shvatanja, pa čak i najsitinije navike, sa nepopustljivošću bez primera u istoriji. Za više od dva veka otkako su nomadska plemena Seveme Amerike u svakodnevnim odnosima s belom rasom, nisu od nje primili takoreći nijednu ideju i nijedan običaj. Evropljani su, međutim, izvršili velik uticaj na divljake. Zbog njih je narav Indijanaca postala nesređenija, ali nije postala većma evropska. Boraveći u leto 1831. iza jezera Mičigena, na jednom mestu zvanom Zeleni zaliv, koje je krajnja granica Sjedinjenih Država prema Indijancima na severozapadu, upoznao sam se s jednim američkim oficirom, majorom H., koji mi je jednog dana, pošto mi je mnogo govorio o nepromenljivosti indijanske naravi, ispričao sledeće: "Upoznao sam jednom jednog Indijanca koji se školovao u jednom koledžu Nove Engleske. U školovanju je postigao velik uspeh i stekao je spoljašnjost civilizovanog čoveka. Kad je izbio rat između nas i Engleza 1810, ponovo sam sreo tog čoveka; služio je tada u našoj vojsci, na čelu ratnika svog plemena. Amerikanci su Indijance primili u svoje redove samo pod uslovom da će se uzdržati od svoga groznog običaja da skalpiraju pobeđene. Uveče posle bitke kod ***, taj Indijanac došao je i seo kraj vatre u našem bivaku; pitao sam ga šta je doživeo u toku dana; ispričao mi je, pa je, padajući sve više u vatru pri sećanju na svoje podvige, na kraju raskopčao malo uniformu i rekao: ’Nemojte me izdati, ali pogledajte!’ I ugledao sam, između njegovog tela i košulje, skalp jednog Engleza još sav u krvi."

275

skom privrženomu i poniznom bojazni; dok se čak i u izlivima nežnosti divljakinje videlo kako vlada nešto slobodno, ponosito i gotovo divlje. Prišao sam bliže i ćutke posmatrao prizor; moja radoznalost bez sumnje se nije svidela Indijanki, jer je naglo ustala, nekako grubo odgurnula dete daleko od sebe i dobacivši mi ljutit pogled nestala u šumi. Često mi se dešavalo da vidim okupljene na istom mestu osobe svih triju rasa što žive u Severnoj Americi; po stotinu raznih znakova već bejah zapazio koliko prevashodstvo uživaju belci; ali u prizoru koji sam ovde opisao bilo je nečega osobito dirljivog: privrženost je ovde spajala potlačene i tlačitelje, a priroda, nastojeći da ih približi, još je više isticala ogromno rastojanje koje su između njih postavili zakoni i predrasude. SADAŠNJE STANJE I VERO VA TN A BU DU ĆN O ST INDIJANSKIH PLEMENA N A TERITORIJI KOJU POSEDUJE UNIJA

Postepeno iščezavanje domorodačkih rasa. — Nevolje koje prate prisilne seobe Indijanaca. — Divlji narodi Seveme Amerike mogli su samo na dva načina izbeći uništenje: ratovanjem ili civilizovanjem. — Ne mogu više ratovati — Zašto oni neće da se civilizuju dok bi to mogli, a ne mogu više kad najzad to požele. — Primer Krika i Čerokija. — Politika pojedinih država prema Indijancima. — Politika savezne vlasti Sva indijanska plemena koja su nekad živela na teritoriji Nove Engleske, Naraganseti, Mohikanci, Pekoti, žive još samo u sećanjima ljudi; Lenapi, koji su pre sto pedeset godina dočekali Pena na obalama Delavera, danas su iščezli. Sreo sam poslednje Irokeze: prosjačili su. Svi narodi koje sam pomenuo prostirali su se nekad do morske obale; sada treba zaći više od stotinu milja u unutrašnjost kontinenta da bi čovek sreo Indijanca. Ti divljaci nisu se samo povukli, oni su uništeni.2 Što se više domoroci udaljuju i izumiru, na njihovo mesto stupa i uvećava se neprestano jedan ogroman narod. Nikad se među nacijama nisu videli takav džinovski razvoj, ni tako brzo uništenje. Što se tiče načina kako se zbiva to uništenje, lako ga je opisati. Dok su Indijanci živeli sami po pustošima s kojih ih danas izgone, potrebe su im bile malobrojne; sami su pravili sebi oružje, rečna voda bila im je jedino piće, a kao odeća služila im je koža zveri čije im je meso služilo kao hrana. Evropljani su među severnoameričke urođenike uveli vatreno oru­ žje, gvožđe i rakiju; naučili su ih da našim tkaninama zamene varvarskui i U trinaest prvobitnih država ostala su još samo 6.373 Indijanca. Vidi Zakonodavna dokumenta, 20. kongres, br. 117, str. 20.

276

odeću kojom se njihova skromnost dotada zadovoljavala. Dok su tako sticali nove sklonosti, Indijanci nisu naučili i umeće da ih zadovolje, te su morali pribegavati proizvodnji belaca. U zamenu za dobra koja sam nije umeo da stvara, divljak nije mogao da ponudi ništa drugo do skupocena krzna divljači koje je još bilo u njegovim šumama. Od toga časa lov nije više zadovoljavao samo njegove potrebe nego je morao da mu služi i za zadovoljenje taštih strasti prenetih iz Evrope. Nije više lovio šumske zveri samo da bi se ishranio nego i da bi pribavio jedinu robu za razmenu koju nam je mogao ponuditi.3 Dok su tako potrebe urođenika rasle, njihovi su se materijalni izvori smanjivali. Onoga dana kad se stvori naselje Evropljana u susedstvu teritorije koju zauzimaju Indijanci, divljač se rasplaši.4 Hiljade urođenika, dok lutaju šumom bez stalnog staništa, ne plaše je; ali od časa kad se začuje stalna buka evropske radinosti, divljač počinje da beži i povlači se ka zapadu, gde joj nagon kaže da će naći još pustoši bez granica. Gg. Kas i Klark, u svom izveštaju kongresu od 4. februara 1829, kažu: "Krda bizona neprestano se povlače; još do pre nekoliko godina prilazili su do podnožja Aligenskih planina; kroz nekoliko godina teško da ćemo ih videti i po prostranim ravnicama duž Stenovitih planina." Tvrdili su mi da se to dejstvo približavanja belaca često oseća i na dvesta milja od njihove granice. Njihov uticaj vrši se tako i na plemena čije i ime jedva znaju, a koja trpe nevolje te uzurpacije mnogo pre nego što i upoznaju uzurpatore.5 3 Gg. KJark i Kas, u svom izveštaju kongresu, 4. februara 1829, str. 23, kažu: "Davno je prošlo ono vreme kad su Indijanci mogli nabavljati što im je potrebno za hranu i odeću a da ne pribegnu proizvodima civilizovanih ljudi. S one strane Misisipija, u zemlji gde se još nailazi na ogromna krda bivola, žive indijanska plemena koja prate te divlje životinje u njihovim seobama; ti Indijanci o kojima govorimo još nalaze mogućnost da žive po običajima svojih dedova; ali bivoli stalno uzmiču. Sad se još puškom i zamkama mogu uloviti samo sitnije zveri, kao što su medved, jelen lopatar, dabar, vidra, koji Indijancima osobito pružaju što im je potrebno za život. Naročito su na severozapadu Indijanci primorani da preterano rade da bi ishranili svoju porodicu. Lovac često po više dana bezuspešno goni divljač; za to vreme njegova porodica mora da se hrani korom drveta ili korenjem da bi preživela; stoga mnogi umiru od gladi svake zime." Indijanci neće da žive kao Evropljani; međutim, oni ne mogu bez Evropljana, a ne mogu da žive ni sasvim kao njihovi preci. O tome se može prosuditi po jednom događaju, za koji sam takode saznao iz zvaničnih izvora. Ljudi iz jednog indijanskog plemena s obala Gornjeg jezera ubili su jednog Evropljanina; američka vlada zabranila je da se trguje s plemenom kome su krivci pripadali sve dok joj se ovi ne izruče, što je izvršeno. 4 U svome Prikazu Sjedinjenih Država Volne kaže: "Pre pet godina, idući od Vensena do Kaskaskijasa, što je teritorija danas obuhvaćena državom Ilinois, a tada potpuno pusta (1797), nije bilo prerije na kojoj se nisu videla krda od četiri-pet stotina bivola; danas ih više nema; preplivali su Misisipi, jer su ih uznemiravali lovci, naročito klepetuše američkih krava." (Volney: Tableau des Etats-Unis, str. 370) 5 U istinitost ovoga što tvrdim može se uveriti ako se pogleda opšti pregled indijanskih plemena obuhvaćenih granicama na koje polažu pravo Sjedinjene Države {Zakonodavna dokumenta, 20. kongres, br. 117, str. 90— 105). Videće se da se plemena u središtu Amerike brzo smanjuju, mada su Evropljani još vrlo daleko od njih.

277

Ubrzo odvažni pustolovi zalaze u indijanske pređele; napreduju petnaest do dvadeset milja od krajnje granice belaca i sagrade stanište civilizovanog čoveka usred varvarske zemlje. Lako im je tako činiti: međe teritorije lovačkog naroda nejasno su utvrđene. Ta teritorija pripada uostalom ćelom tom narodu i nije upravo ničije lično vlasni­ štvo; lični interes ne brani joj, dakle, nijedan deo. Nekoliko porodica Evropljana, zauzimajući tako vrlo udaljene tačke, nepovratno rastera tada svakovrsne divlje životinje iz celog me­ đuprostora. Indijanci, koji su dotad živeli u nekoj vrsti izobilja, teško mogu da opstanu, a još teže da pribave krzna koja su im potrebna za razmenu. Kad im se rastera divljač, to je kao kad^ bi njive naših zemljoradnika postale neplodne. Ubrzo im skoro potpuno ponestanu mogućnosti opstanka. Tada se viđaju ti nesrećnici kako lutaju kao izgladneli vuci po svojim opustelim šumama. Nagonska ljubav prema zavičaju vezuje ih za tlo na kome su se rodili,6 a na njemu ne nalaze više ništa drugo do bedu i smrt. Najposle se odluče: odlaze i prate izdaleka jelena, bivola i dabra, koji beže, prepuštajući divljim zverima da im odaberu novu otadžbinu. Ne teraju, u strogom smislu reči, Evropljani američke urođenike, nego ih tera glad: tu su razliku zane­ marivali nekadašnji moralisti, a naši moderni učenjaci obradovali su se kad su je otkrili. Čovek ne bi mogao ni zamisliti grozne nevolje koje prate to prisilno iseljavanje. U času kad napuštaju polja svojih predaka, Indijan­ ci su već iscrpeni i u nemaštini. Predele gde idu da se nastane već zauzimaju druga plemena, koja podozrivo gledaju pridošlice. Iza njih je glad, pred njima rat, svugde beda. Da bi izbegli tolike neprijatelje, oni se razdele. Svako nastoji da se odvoji da bi kriomice našao načina da opstane, pa živi u ogromnim pustošima kao izopštenik u civilizovanim društvima. Već odavno oslabela društvena spona tada se prekine. Za njih već nije više bilo otadžbine, uskoro neće više biti ni naroda; jedva ako ostanu porodice; zajedničko ime gubi se, jezik se zaboravi, tragovi porekla nestanu. Nacija je prestala postojati. Živi još jedva u pamćenju američkih arheologa i poznata je samo nekolicini evropskih naučnika. Ne bih želeo da čitalac pomisli da slikam crnje nego što jeste. Svojim očima video sam više takvih nevolja kakve sam opisao, a posmatrao sam i zla koja mi je nemogućno opisati. Krajem 1831. našao sam se na levoj obali Misisipija, na jednom mestu koje Evropljani zovu Memfis. Dok sam tu stajao, naiđe velika 6 Gg. Klark i Kas, u svom izveštaju kongresu, str. 15, kažu da su Indijanci vezani za svoju zemlju istim osećanjem ljubavi kao i mi za našu; štaviše, pomisao da otuđe zemljišta koja je veliki Duh darovao njihovim precima budi u njima izvesne sujeveme predstave, koje veoma snažno deluju na plemena koja još nisu ništa ustupila ili su ustupila tek mali deo svoje teritorije Evropljanima. "Ne prodajemo zemlju gde počiva prah naših dedova", to je uvek prvi odgovor onome ko im predloži da kupi njihova polja.

278

gomila Indijanaca iz plemena Šakta; ti su divljaci napuštali svoju zem­ lju i hteli da pređu na desnu obalu Misisipija, gde su se zanosili da će naći utočište koje im je američka vlada obećavala. Bilo je to usred zime, a hladnoća je te godine bila neuobičajeno oštra; sneg se na zemlji zaledio, a rekom su plovile ogromne sante. Indijanci su vodili sobom svoje porodice; vukli su za sobom ranjenike, bolesnike, tek rođenu decu i starce na umoru. Nisu imali ni šatora ni kola, nego samo nešto namirnica i oružja. Video sam kako se ukrcavaju da se prevezu preko reke, i taj svečani prizor nikad mi se neće izbrisati iz sećanja. U tome okupljenom mnoštvu nije se čulo ni jecaja ni žalbe; ćutali su. Nesreće njihove bile su vajkadašnje i osećali su da im nema leka. Indijanci se behu već svi ukrcali na lađu koja će ih prevesti; psi su im još stajali na obali; kad su najzad videli da će im gospodari otići zauvek, svi su zajedno stali grozno zavijati, pa su se odjednom bacili u ledene vode Misisipija i otplivali za njima. Oduzimanje zemljišta Indijancima vrši se danas često redovnim i takoreći sasvim legalnim putem. Kad evropsko stanovništvo počne da se približava pustoši koju zauzima neki divlji narod, vlada Sjedinjenih Država obično pošalje ovome jedno svečano izaslanstvo. Belci okupe Indijance u nekoj velikoj ravnici, pa pošto zajedno jedu i piju, kažu im:"Šta radite vi u zemlji vaših otaca? Uskoro ćete morati iskopavati njihove kosti da biste opstali. Po čemu je predeo u kome živite bolji nego neki drugi? Zar šuma, močvara i prerija ima samo tu gde ste vi i zar možete da živite samo pod ovim suncem? Iza onih planina što ih vidite na vidiku, preko onog jezera što na zapadu ograničava vašu teritoriju, ima prostranih predela gde je divljač još u izobilju; prodajte nam svoje zemlje, pa idite tamo da živite srećno." Pošto im održe takav govor, prostru pred Indijance puške, vunenu odeću, burad rakije, đinđuve, minđuše i ogle­ dala.7 Ako se pred tolikim blagom još kolebaju, prodenu im da ne bi trebalo da odbiju pristanak koji se od njih traži i da će uskoro i sama vlada biti nemoćna da im garantuje uživanje njihovih prava. Šta da ? Vidi u Zakonodavnim dokumentima kongresa, br. 117, priču o tome šta se događa u tim prilikama. Taj neobični tekst nalazi se već u citiranom izveštaju gg. Klarka i Luisa Kasa kongresu, od 4. februara 1829. G. Kas je danas državni sekretar rata. Gg. Klark i Kas kažu: "Kad Indijanci stignu na mesto gde treba da se sklopi ugovor, siromašni su i gotovo goli. Tu ugledaju i ispituju vrio velik broj stvari, za njih dragocenih, koje su se američki trgovci postarali da donesu. Žene i deca, u želji da zadovolje svoje potrebe, počnu tada saletati ljude i dosađivati im hiljadama molbi, pa koriste sav svoj uticaj na njih da se prodaja zemlje obavi. Nepromišljenost Indijanaca je uobičajena i nesavladiva. Zadovoljiti najpreče potrebe i utoliti sadašnje želje, to je neodoljiva strast divljaka; očekivanje budućih prednosti tek slabo deluje na njega; on lako zaboravlja prošlost, a ne brine o budućnosti. Uzalud bi ko tražio od Indijanaca da mu ustupe deo svog zemljišta ako ne bi bio u stanju da smesta zadovolji njihove potrebe. Ako se nepristrasno pogleda u kakvom su položaju ti jadnici, ne možemo se čuditi s koliko se žara trude da postignu neko olakšanje u svojoj bedi."

279

rade? Upola ubeđeni, upola prinuđeni, Indijanci odlaze; idu da se nastane u drugim pustošima, gde ih belci neće ostaviti na miru ni deset godina. Tako Amerikanci stiču u bescenje čitave pokrajine, kakve ni najbogatiji evropski vladari ne bi mogli platiti.8 Opisao sam velika zla, dodajem da mi se čine neizlečiva. Verujem da je indijanska rasa Severne Amerike osuđena da izumre i ne mogu da se otmem misli da nje više neće biti kad se Evropljani jednom budu nastanili na obalama Tihog okeana.9 Samo su dva puta spasenja bila za Indijance Severne Amerike: rat ili civilizacija; drugačije rečeno, trebalo je ili da unište Evropljane ili da im postanu jednaki. Pri rađanju naseobina, da su ujedinili snage, mogli su se otresti malobrojnih tuđina koji su se iskrcali na obale kontinenta. Više su puta pokušali to učiniti i bili su na domaku uspeha.10 Danas je nesrazmera snaga odviše velika da bi mogli i pomisliti na takav poduhvat. Ipak među indijanskim narodima ustaju nadahnuti ljudi, koji predviđaju kakva krajnja sudbina čeka domorodačko stanovništvo, pa nastoje da sva plemena ujedine u zajedničkoj mržnji prema Evropljanima; ali njihovi su napori nemoćni. Plemena u susedstvu belaca već su suviše oslabljena da bi pružila efikasan otpor; ostala, predajući se onoj detinjastoj nebrizi za sutrašnjicu koja karakteriše narav divljaka, čekaju da 8 G. E. Everet je 19. maja 1830. tvrdio pred predstavničkim domom da su Am eri­ kanci putem ugovora već stekli, istočno od Misisipija, 230,000.000 akra (oko 115 miliona hektara). Pleme Osedž ustupilo je 1808. godine 48,000.000 akra (oko 24 miliona hektara) za rentu od 1,000 dolara. Pleme Kvapo ustupilo je 1818. 20,000.000 akra za 4,000 dolara; sebi su zadržali teritoriju od 1,000.000 akra da bi na njoj lovili. Data je svečana zakletva da će se to poštovati; ali ubrzo je i to bilo zaposednuto kao i ostalo. G. Bel, izvestilac kongresnog komiteta za poslove s Indijancima, rekao je 24. februara 1830: "Da bismo prisvojili pusta zemljišta na koja Indijanci polažu pravo vlasni­ štva, usvojili smo praksu da indijanskim plemenima plaćamo vrednost njihovih lovišta ( hunting-ground) kad se divljač razbežala ili je uništena. Probitačnije je i izvesno saglasnije propisima pravde, a i čovečnije, postupati tako nego s oružjem u ruci prigrabiti teritoriju divljaka. Običaj da se od Indijanaca otkupi pravo vlasništva nije, dakle, ništa drugo do jedan nov način sricanja vlasništva, kojim su čovečnost i interes (humanity and expediency) zamenili silu, i putem koga treba takođe da zagospodarimo zemljištima na koja polažemo pravo na osnovu otkrića, a koji nam uostalom obczbeđuje i pravo koje imaju civilizovane nacije da se nasele na teritorijama koje zauzimaju divlja plemena. Više razloga je do danas, u očima Indijanaca, neprestano umanjivalo cenu tla koje zauzimaju i činilo ih kasnije sklonim da nam ga bez teškoća prodaju. Običaj da se od divljaka otkupljuje njihovo pravo posedu (right o f occupancy) nije, dakle, nikad mogao usporiti u primetnoj meri prosperitet Sjedinjenih Država." (Zakonodavni dokumenti, 21. kongres, br. 227, str.

6)

9 To je, čini nam se, i mišljenje skoro svih američkih državnika. G. Kas je u kongresu rekao: "Ako o budućnosti sudimo po prošlosti, treba predvideti progresivno smanjivanje broja Indijanaca i očekivati konačno gašenje njihove rase. Da se to ne bi dogodilo, trebalo bi da se naše granice prestanu širiti i da se divljaci nastane izvan njih, ili pak da se izvrši potpuna promena u našim odnosima s njima, što bi bilo malo razumno'očekivati." 10 Tako je bilo, između ostalog, u ratu koji su Vampanoazi i druga plemena u savezu, pod vodstvom Metakoma, povela 1675. protiv naseljenika Nove Engleske i u ratu koji su Englezi vodili 1622. u Virdžiniji.

280

se opasnost pojavi pa da se njome pozabave; jedni ne mogu, drugi neće da se bore. Lako je predvideti da Indijanci nikad neće hteti da se civilizuju, ili da će to pokušati prekasno, kad budu poželeli. Civilizacija je rezultat dugog društvenog rada, koji se vrši na istom mestu i koji pokolenja zaveštavaju jedna drugima smenjujući se. U lovačkih naroda najteže uspeva civilizacija da zasnuje svoje carstvo. I stočarski se narodi sele, ali se u svojim seobama kreću nekim pravilnim redom i neprestano se vraćaju onamo gde su već bili; stanište lovaca menja se kao i samog zverinja koje love. Više puta pokušalo se da se Indijanci prosvete, makar i zadržali svoje skitalačke navike; jezuiti su to preduzeli u Kanadi, puritanci u Novoj Engleskoj.11 Ni jedni ni drugi nisu ništa trajno postigli. Civiliza­ cija se rađala u kolibi, pa je išla da umre u šumi. Velika greška tih zakonodavaca za Indijance bila je što nisu shvatili da treba pre svega postići da se jedan narod negde stalno nastani da bi se moglo uspeti da se civilizuje, a to se može samo pomoću zemljoradnje; trebalo je, dakle, najpre načiniti od Indijanaca zemljoradnike. Taj neophodni prethodni uslov za civilizaciju Indijanci ne samo da nemaju nego im je vrlo teško i da ga steknu. Ljudi koji su se jednom predali dokonom i pustolovnom lovačkom životu osećaju gotovo nesavladivu odvratnost prema stalnom i redov­ nom radu koji iziskuje zemljoradnja. Može se to zapaziti i u našem društvu, ali to je još mnogo vidljivije kod naroda u kojih su lovačke navike postale nacionalni običaji. Nezavisno od toga opšteg uzroka, postoji jedan još jači, koji se sreće samo kod Indijanaca. Na njega sam već ukazao, ali treba još da se vratim na to. Urođenici Severne Amerike ne gledaju na rad samo kao na nešto zlo nego i kao na nešto beščasno, pa se njihova gordost bori protiv civilizacije skoro isto tako uporno kao i njihova lenost.1112 Nema toliko bednog Indijanca, u njegovoj kolibi od kore drveta, da ne gaji visoko mišljenje o svojoj ličnoj vrednosti. Privredne delatnosti smatra on ponižavajućim poslovima; ratara poredi on s volom koji vuče plug, a u svakom našem zanatu vidi samo ropske poslove. Ne znači da nije stekao visoko mišljenje o moći belaca i o njihovoj velikoj pameti; ali mada se divi plodovima naših napora, prezire sredstva kojima ih postižemo, i mada uviđa našu nadmoć, ipak veruje da je 11 Vidi u raznih istoričara Nove Engleske. Vidi i Charlevoix: Histoire de la NouvelleFrance i Lettres édifiantes. 12 Volne, u svom Prikazu Sjedinjenih Država, str. 423, kaže: "U svim plemenima još postoje generacije starih ratnika, koji, kad vide da neko kopa motikom, poviču kako se kvare drevni običaji, i tvrde da propadanje divljaka potiče od tih novotarija, te da bi bilo dovoljno da se vrate svojim prvobitnim običajima pa da povrate slavu i moć."

281

iznad nas. Lov i ratovanje čine mu se jedine delatnosti dostojne čoveka.13 Usred svoje bede u dubini šuma, Indijanac ima, dakle, isto mišlje­ nje, gaji ista shvatanja kao i srednjovekovni plemić u svom zamku, i nedostaje mu samo da postane osvajač da bi dokraja ličio na ovoga. Tako se dešava čudnovata stvar da u šumama Novoga sveta, a ne među Evropljanima koji nastanjuju njegove obale, nalazimo danas ponovo nekadašnje evropske predrasude. Više puta u ovom delu pokušao sam da objasnim koliki ogroman uticaj čini mi se da vrši društveno stanje na zakone i naravi ljudi. Neka mi bude dopušteno da o tome dodam još samo jednu reč. Kad vidim sličnost koja postoji između političkih institucija naših predaka, Germana, i institucija nomadskih plemena Severne Amerike, između običaja koje je opisao Tacit i onih kojima sam ponekad bio svedok, ne mogu da ne mislim da je isti uzrok proizveo na obe hemisfe­ re iste posledice i da usred prividne raznolikosti ljudskih stvari nije nemogućno pronaći jedan mali broj polaznih okolnosti iz kojih sve druge izviru. U svemu onom što nazivamo germanskim institucijama u iskušenju sam, dakle, da vidim samo varvarske navike, a shvatanja divljaka u onom što zovemo feudalnim idejama. Ma kolike bile mane i predrasude koje severnoameričke Indijance sprečavaju da postanu zemljoradnici i civilizovani ljudi, nužda ih nekad na to natera. Više znatnih naroda na jugu, između ostalih Čeroki i Krici,14 našli su se obuhvaćeni Evropljanima, koji su se iskrcali na obalama okeana, spuštali se niz Ohajo, pa se kretali uzvodno uz Misisipi, i tako ih opkolili. Nisu ih gonili s jednog mesta na drugo, kao na severu, nego su ih malo pomalo saterali u suviše uske granice, kao kad lovci prvo opkole gustiš u šumi pre no što sa svih strana zađu u njega. Stisnuti tako između civilizacije i smrti, Indijanci su bili prinuđeni da, za njih sramotno, žive od rada kao i belci; postali su, dakle, zemljoradnici; pa 13 U jednom zvaničnom dokumentu nailazimo na sledeći opis: "Dokle god se mladić nije uhvatio ukoštac s neprijateljem i ne može se pohvaliti kakvim junačkim podvigom, ne uživa nikakvo uvaženje: na nj se gleda otprilike kao i na ženu. Prilikom velikih ratničkih igara ratnici jedan za drugim gađaju dirck, kako ga oni zovu, i pričaju o svojim podvizima; slušaoci su tom prilikom rodbina, prijatelji i drugovi iz borbe. Dubok utisak koji pripovedačeve reči ostavljaju ispoljava se tišinom u kojoj ga slušaju, pa bučnim pljeskanjem na kraju pripovedanja. Mladić koji u takvim skupovima nema šta da ispriča smatra sebe veoma nesrećnim i ima primera da su se mladi ratnici, kojima su strasti bile tako raspaljene, povukli iz igre i otišli, sami, da osvoje trofeje koje bi mogli pokazati i izvrše podvige kojima bi se mogli podičiti." 14 Ti su narodi danas obuhvaćeni državama Džordžija, Tenesi, Alabama i Misisipi. Na Jugu su nekad bila četiri velika naroda (danas im se vide ostaci): Coktoi, Čikasoi, Krici i Čeroki. Ostaci ta četiri naroda brojali su 1830. još oko 75.000 osoba. Računa se da se na teritoriji koju danas zauzima ili potražuje angloamerička Unija nalazi oko 300.000 Indija­ naca. (Vidi Proceedings o f the Indian Board in the city o f New-York.) Zvanični dokumenti podneti kongresu utvrđuju taj broj na 313.130. Čitalac koji bi želeo da upozna imena i veličinu svih plemena koja žive na angloameričkoj teritoriji trebalo bi da pregleda doku­ mente koje sam pomenuo. (Zakonodavni dokumenti, 20. kongres, br. 117, str. 90— 105)

282

iako nisu potpuno napustili ni svoje navike ni promenili naravi, žrtvo­ vali su od toga koliko je bilo nužno da bi opstali. Čeroki su otišli još dalje: stvorili su pisani jezik, uspostavili jedan dosta postojan oblik vlasti, i kako u Novome svetu sve napreduje užurbanim koracima, imali su i svoje novine15 još i pre no što su svi imali evropsko odelo. Brzom razvoju evropskih navika kod Indijanaca osobito je pogo­ dovalo prisustvo meleza.16 Pošto je naslcdio nešto od očeve prosvećenosti, a nije sasvim napustio divljačke običaje maternje loze, melez predstavlja prirodnu vezu između civilizacije i varvarstva. Gde god su se melezi namnožili, videlo se kako divljaci malo pomalo menjaju svoje društveno uređenje i svoje običaje.17 Uspeh Čerokija dokazuje, dakle, da Indijanci imaju sposobnost da se civilizuju, ali nipošto ne dokazuje da u tome mogu i uspeti. Teškoća s kojom se sukobljavaju Indijanci u pogledu civilizovanja proizilazi iz jednog opšteg uzroka koji gotovo ne mogu da izbegnu. Kad se pažljivije pogleda istorija, zapaža se da su se varvarski narodi obično uzdizali do civilizacije malo pomalo, sami od sebe i sopstvenim naporima. Kad im se dešavalo da prosvećenost crpu od neke strane nacije, onda su oni prema njoj zauzimali rang pobednika, a ne položaj pobeđenog. Kad je pokoreni narod prosvećen, a zavojevač upola divljak, kao pri najezdi severnih nacija na rimsko carstvo, ili Mongola na Kinu, moć koju pobeda obezbeđuje varvarinu dovoljna je da ga drži na ravnoj nozi sa civilizovanim čovekom, da mu omogući da korača kao njemu ravan sve dok mu ne postane i takmac; prvi se divi znanjima i umećima pobeđenoga, a ovaj zavidi moći pobednika. Varvari najposle uvedu 15 D oneo sam u Francusku jedan ii dva primerka te neobične publikacije. 16 Vidi u izveštaju komiteta za indijanske poslove 21. kongresa, br. 227, str. 23, zašto je broj meleza porastao kod Čerokija: glavni uzrok potiče iz rata za nezavisnost. Pošto su se mnogi Angloamerikanci u Džordžiji opredelili za Englesku, bili su prinuđeni da se povuku kod Indijanaca, pa su se tu i ženili. 17 Melezi su na žalost bili malobrojniji i izvršili manji uticaj u Sevemoj Americi nego bilo gde drugde. Dve velike evropske nacije naselile su taj deo američkog kontinenta: Francuzi i Englezi. Prvi su se ubrzo ženili urođeničkim devojkama, ali, po nesreći, postojala je nekakva potajna privlačnost između indijanske i njihove naravi: umesto da oni varvarima uliju sklonosti i navike civilizovanog života, često su se oni sami strasno predali životu divljaka; takvi su postali najopasniji pohodnici pustih predela i stekli su prijateljstvo Indijanaca time što su preterivali i u njihovim porocima i u vrlinama. G. de Senonvil, guverner Kanade, pisao je 1685. Luju XIV: "Dugo se verovalo da divljake treba približiti nama da bismo ih pofrancuzili; po svemu valja priznati da smo se varali. Oni koji su se s nama zbližili nisu postali Francuzi, a Francuzi koji su se s njima družili postali su divljaci. Upadljivo se oblače kao oni, žive kao oni." (Charlevoix: Histoire de la Nouvelle-France, sv. II, str. 345) Englez, naprotiv, ostavši istrajno privržen shvatanjima, običajima i najsitnijim navikama svojih predaka, ostao je i usred američkih pustoši onakav kakav je bio i usred evropskih gradova. On, dakle, nije hteo da uspostavi nikakav dodir sa divljacima, koje je prezirao, i brižljivo je izbegavao da svoju krv pomeša sa varvarskom. Tako, dok Francuzi nisu imali nikakav zdrav uticaj na Indijance, Englezi su im uvek ostali tuđi.

283

civilizovanog čoveka u svoje palate, a civilizovani njima otvori vrata svojih škola. Ali kad onaj koji poscduje materijalnu silu uživa istovre­ meno i intelektualnu nadmoć, retko biva da se pobeđeni civilizuje; povlači se ili biva uništen. ' Po tome se može uopšteno reći da divljaci idu po prosvećenost s oružjem u ruci, a ne da je primaju. Kad bi indijanska plemena koja sada žive u središtu kontinenta mogla u sebi naći dovoljno energije da preduzmu da se civilizuju, možda bi u tome uspela. Nadmašujući tako varvarske nacije koje ih okružuju, ta bi plemena malo pomalo jačala snagom i iskustvom, te kad bi se naposletku Evropljani pojavili na njihovim granicama, bili bi u stanju, ako ne da sačuvaju nezavisnost, a ono bar da im se priznaju prava na njihovo tlo i da se izmcšaju s pobednicima. Ali nesreća Indijanaca u tome je što stupaju u dodir sa najcivilizovanijim narodom na svetu, a dodao bih i najpohlepnijim, dok su oni sami još upola varvari, što u učiteljima nalaze gospodare i primaju zajedno jaram i prosvećenost. Živeći u slobodi usred šuma, sevcrnoamerički Indijanac bio je bedan, ali se nije osećao nižim ni od koga; kad hoće da se uvrsti u društvenu hijerarhiju belaca, on u njoj može da zauzme samo najniže mes to; jer on stupa kao neznalica i siromah u društvo u kome vladaju znanje i bogatstvo. Dosad je živeo nemirnim životom, punim nevolja i opasnosti, ali istovremeno i punim uzbuđenja i nečega uzvišenog,18 a 18 U pustolovnom životu lovačkih naroda postoji nekakva neodoljiva privlačnost koja obuzme ljudsko srce i ponese ga uprkos razumu i iskustvu. O toj istini može se čovek uveriti čitajući Tanerove uspomene. Taner (Tanner) je Evropljanin koga su Indijanci oteli kad mu je bilo šest godina, pa je trideset godina ostao s njima u šumi. Nema ničega užasnijeg od bede koju on opisuje. Prikazuje nam plemena bez poglavice, porodice ostale izvan naroda, osamljene ljude, obogaljene ostatke moćnih plemena, koji nasumce lutaju po ledenim pustošima Kanade. Gone ih glad i hladnoća; svakog dana čini se da će izdahnuti. Običaji su kod njih izgubili svoju moć, tradicije su bez uticaja. Ljudi sve više postaju varvari. Taner deli s njima sve te nevolje; on zna za svoje evropsko poreklo; ne zadržavaju ga silom daleko od belaca: on, naprotiv, svake godine dolazi da s njima trguje, zalazi u njihove kuće, vidi njihovo blagostanje, zna da bi, onoga dana kad bi poželeo da se vrati civilizovanom društvu, lako to mogao učiniti a ostaje trideset godina u pustinji. Kad se najzad vratio u civilizovano društvo, priznaje da život čiju je bedu opisao ima za njega potajnih čari; neprestano mu se vraća, mada ga je napustio, i sa silnim žaljenjem rastaje se od tolikih zala; a kad se najposle konačno nastanio među belcima, nekoliko njegove dece odbilo je da dođe i da s njim deli spokojstvo i blagostanje. Ja sam i lično sreo Tanera na prilazu Gornjem jezeru. Činilo mi se da više liči na divljaka nego na civilizovanog čoveka. Nema u njegovom delu ni sređenosti ni ukusa; ali pisac u njemu i nehotice pruža živu sliku predrasuda, strasti, poroka, a naročito nevolja onih među kojima je živeo. G. vikont Em est de Blosvil, pisac jednog odličnog delà o engleskim osuđeničkim naseobinama, preveo je Tanerove uspomene {Mémoires de Tanner, traduits par Em est de Blosseville). Svoj prevod propratio je veoma korisnim napomenama, koje će čitaocu omogućiti da ono što Taner priča uporedi sa izveštajima velikog broja starih i savremenih posmatrača. Svi koji žele da upoznaju sadašnje stanje i da predvide buduću sudbinu indijanske rase u Sevemoj Americi treba da pročitaju delo g. de Blosvila.

284

sad treba da se podvrgne jednoličnom, neslavnom životu i poniženju. Tegobnim radom usred poniženja zarađivati da se čovek prehrani, to je u njegovim očima jedini rezultat te hvaljene civilizacije. Pa i takav rezultat nije uvek siguran da će postići. Kad Indijanci preduzmu da podražavaju svojim susedima Evroplja­ nima i da kao i oni obrađuju zemlju, smesta su izloženi dejstvu vrlo pogubne konkurencije. Belac vlada tajnama zemljoradnje. Indijanac je nespretan početnik u nepoznatoj mu veštini. Prvi postiže bogate žetve, drugi tek s hiljadu napora iščupa iz tla nešto plodova. Evropljanin živi usred jedne populacije čije potrebe poznaje i koje su mu zajedničke. Indijanac je osamljen usred neprijateljskog naroda, čije običaje, jezik i zakone nepotpuno poznaje, a koje ipak ne može da izbegne. Blagostanje može on postići samo trampeći svoje proizvode za proizvo­ de belaca, jer njegovi sunarodnici sad su mu od male pomoći. Tako, dakle, kad Indijanac hoće da proda plod svoga rada, ne nalazi uvek kupca, koga zemljoradnik Evropljanin pronalazi bez muke, a prvi još i uspeva samo uz velike troškove da proizvede ono što ovaj drugi isporučuje u bescenje. Indijanac je, dakle, izbegao nevolje kojima su izložene varvarske nacije samo da bi zapao u najcrnju bedu koja postoji u civilizovanih naroda, pa nailazi na gotovo isto toliko teškoća da opstane usred našeg izobilja koliko i usred svojih šuma. Navike skitalačkog života nisu, međutim, u njega još iščezle. Predanja još nisu izgubila svoju moć; ljubav prema lovu nije se još ugasila. Sirove radosti koje je nekad doživljavao u dubini šuma sad u živim bojama iskrsavaju u njegovoj zbunjenoj uobrazilji; lišavanja koja je onde trpeo ne čine mu se, naprotiv, tako grozna, opasnosti s kojima se susretao ne tako velike. Nezavisnost koju je uživao među sebi ravnima odudara od ropskog položaja koji zauzima u civilizovanom društvu. S druge strane, osama, u kojoj je tako dugo živeo slobodan, još je blizu; za nekoliko sati hoda može do nje stići. Za upola iskrčenu njivu, sa koje jedva crpe od čega da preživi, njegovi susedi belci nude mu cenu koja mu se čini visoka. Možda bi mu taj novac što mu ga nude Evropljani omogućio da živi srećno i mirno daleko od njih. Ostavlja plug, uzima svoje oružje i zauvek se vraća u puste oblasti.19 19 To rušilačko dejstvo veoma civilizovanih naroda na one koji su manje civilizovani zapaža se i kod samih Evropljana. — Neki su Francuzi osnovali, usred pustoši, pre jednog veka otprilike, grad Vensen na Vabašu. Živeli su tu u velikom izobilju sve do dolaska američkih iseljenika. Ovi su odmah počeli upropašćavati svojom konkurencijom prvobitne naseljenike, pa su zatim budzašto otkupili njihova zemljišta. U času kad je g. de Volne (Volney), od koga pozajmljujem ovu pojedinost, bio na proputovanju u Vensenu, broj Francuza bio je opao na stotinjak, i većina njih spremala se da se preseli u Luizijanu ili u Kanadu. Ti su Francuzi bili valjani ljudi, ali neprosvećeni i nevični proizvodnim delatnostima; delom su bili usvojili navike divljaka. Amerikanci, koji su možda u duhovnom pogledu stajali niže od njih, bili su u ogromnoj intelektualnoj nadmoći: bili su rađeni, obrazovani, bogati i navikli da sami sobom upravljaju.

285

O istinitosti ove tužne slike može se suditi po onome što se zbiva kod Krika i Čerokija, koje sam već pomcnuo. U ono malo što su uradili, ti Indijanci su začelo pokazali isto toliko prirodnog dara koliko i evropski narodi u svojim najkrupnijim poduhvatima; ali nacijama,kao i ljudima, treba vremena da nešto nauče, ma koliki im bili inteligencija i trud. Dok su ti divljaci radili na tome da se civilizuju, Evropljani su ih i dalje zaokružavali sa svih strana i sve više ih pritešnjavali. Danas su se te dve rase naposletku susrele i dotiču se. Indijanac se već uzdigao iznad svog oca divljaka, ali je još veoma ispod svog suseda belca. Raspolažući sredstvima i znanjem, Evropljani su brzo prisvojili većinu prednosti koje je posedovanje tla moglo pružiti urođenicima; naselili su se usred njih, prigrabili zemlju ili je kupili budzašto i upropastili ih konkurencijom koju ovi nikako nisu mogli izdržati. Rasparčani u sopstvenoj zemlji, Indijanci su sad već predstavljali samo male naseobine nezgodnih tuđina usred jednog mnogobrojnog vladajućeg naroda.20 U jednoj svojoj poruci kongresu Vašington beše rekao:"Mi smo prosvećeniji i moćniji od indijanskih nacija; naša čast zahteva da prema njima budemo dobri i plemeniti." Takva plemenita i vrla politika nije bila primenjena. Pohlepi naseljenika obično se pridružuje tiranija vlasti. Mada se Čeroki i Krici nalaze na tlu koje su zauzimali i pre dolaska Evropljana i mada su Amerikanci s njima često pregovarali kao sa stranim nacijama, države u kojima se oni sada nalaze nisu ih htele priznati kao nezavisne narode, nego su preduzeli da te ljude, tek izašle iz šuma, potčine svojim U Kanadi, gde je intelektualna razlika između ta dva naroda manje izražena, video sam i sâm kako se Englez, vladajući trgovinom i proizvodnjom u Kanađaninovoj zemlji, širi na sve strane i pritešnjava Francuza u suviše skučene granice. U Luizijani je takođe gotovo sva trgovinska i proizvodna delatnost u rukama Angloamerikanaca. Nešto još upadljivije dešava se u pokrajini Teksas. Kao što je poznato, država Teksas deo je Meksika i služi mu kao granica prema Sjedinjenim Državama. Poslednjih nekoliko godina Anglo­ amerikanci prodiru pojedinačno u tu još slabo nastanjenu pokrajinu, kupuju zemlju, ovladavaju proizvodnjom i brzo zamenjuju starosedelačko stanovništvo. Ako Meksiko ne pohita da zaustavi to kretanje, može se predvideti da će mu Teksas ubrzo izmaći. Ako neke, srazmemo malo osetne razlike u evropskoj civilizaciji, dovode do takvih rezultata, lako je shvatiti šta se mora dogoditi kad najsavršenija civilizacija Evrope dođe u dodir s indijanskim varvarstvom. 20 Vidi, u zakonodavnim dokumentima 21. kongresa, br. 89, kakva je sve nedela vršilo belo stanovništvo na indijanskoj teritoriji. Ponekad se Angloamerikanci nasele na jednom delu te teritorije, kao da drugđe nema dovoljno zemlje, pa vojska kongresa mora da dođe da ih protera; ponekad otimaju stoku, pale kuće, seku voćke urođenika ili vrše nasilja nad njima. Iz svih tih dokumenata proizilazi dokaz da su urođenici svakodnevne žrtve zloupotrebe sile. Unija obično drži kod Indijanaca jednog službenika koji nju predstavlja; izveštaj takvog službenika kod Čerokija nalazi se među dokumentima koje sam pomenuo; reči tog funkcionera gotovo su uvek povoljne za divljake. "Upad belaca na teritoriju Čerokija, kaže on na str. 12, izazvaće propast onih koji tu žive siromašnim i bezazlenim životom." Dalje se vidi kako država Džordžija, u želji da suzi međe Čerokija, pristupa razgraničenju; savezni predstavnik skreće pažnju da su to razgraničenje izvršili samo belci, a ne uz prisustvo obe strane, pa je prema tome ništavo.

286

zvaničnicima, svojim običajima i zakonima.21 Beda je te nesrećne Indi­ jance gonila ka civilizaciji, tlačenje ih danas goni nazad u varvarstvo. Mnogi od njih napuštaju svoje tek upola iskrčene njive i vraćaju se navikama života u divljini. Ako pažljivo pogledamo tiranske mere koje su usvojili zakonodav­ ci južnih država, držanje njihovih guvernera i odluke njihovih sudova, lako ćemo se uveriti da je potpuno izgnanstvo Indijanaca krajnji cilj kome teže istovremeno svi njihovi napori. Amerikanci u tome delu Unije sa zavišću gledaju na zemljišta koja poseduju urođenici;22 osećaju da ovi još nisu sasvim odbacili tradicije života u divljini, i dok ih još civilizacija nije čvrsto vezala za tlo, hoće da ih dovedu do očajanja i da ih prisile da odu. Tlačeni u pojedinim državama, Krici i Čeroki su se obratili central­ noj vlasti. Ova nije neosctljiva za njihove nevolje, iskreno bi želela da spase preostale urođenike i da im obezbedi posedovanje teritorije, što im je ona sama i garantovala;23 ali kad pokuša da to izvrši, države se strahovito opiru, i Unija se onda lako miri s tim da prepusti propasti nekoliko divljih plemena, već upola istrebljenih, da ne bi dovela u opasnost američku Uniju. Nemoćna da zaštiti Indijance, savezna vlada bi htela da im bar ublaži sudbinu; u tu svrhu preduzela je da ih o svom trošku preseli nekuda drugde. Između 33° i 37° sevcrne širine prostire se jedna ogromna oblast koja je dobila naziv Ajkanzas, po glavnoj reci koja njome teče. Omeđe­ na je s jedne strane meksičkom granicom, s druge Misisipijem. Mno­ štvo potoka i reka brazda je na sve strane, klima je blaga a zemljište plodno. U njoj se susreće tek poneko nomadsko divlje pleme. U onaj deo te zemlje koji je najbliži Meksiku, na velikoj udaljenosti od američ­ kih naseobina, hoće vlada Unije da preseli ostatke domorodačkog stanovništva Juga. 21 Država Alabama je 1829. izdelila teritoriju Krika na okruge i indijansko stanovni­ štvo podvrgla evropljanskim zvaničnicima. Država Misisipi je 1830. izjednačila Indijance Cokto i Cikasa sa belcima i objavila da će oni među njima koji se budu proglasili poglavicama biti kažnjeni globom od 1.000 dolara i zatvorom u trajanju od godinu dana. Kad je država Misisipi proširila tako svoje zakone i na Indijance Šakta koji žive u njenim granicama, ovi su se okupili; njihov poglavica upoznao ih je s namerama belaca i pročitao im neke od zakona kojima su hteli da ih podvrgnu. Divljaci su jednoglasno izjavili da bi bolje bilo da se opet povuku u puste predele. (Mississipi papers) 22 Stanovnici Džordžije, koji nalaze da im toliko smeta susedstvo Indijanaca, zauzi­ maju teritoriju koju još ne broji više od sedam stanovnika na četvornu milju. Na istoj površini u Francuskoj ima 172 stanovnika. 23 Kongres je 1818. naredio da teritoriju Arkanzasa posete američki komesari zajedno s jednim izaslanstvom Krika, Čoktoa i Čikasa. Tu ekspediciju predvodili su gg. Kanerli, Mak Koj, Voš Hud i Džon Bel. Vidi razne izveštaje komesara i njihov dnevnik u dokumentima kongresa House o f Representatives, br. 67.

287

Krajem 1831. tvrdili su nam da je već 10.000 Indijanaca sišlo na obale Arkanzasa; drugi su svakodnevno još pristizali. Ali kongres još nije uspeo da se među onima čiju sudbinu želi da uredi stvori neka jednodušna volja: jedni s radošću pristaju da se udalje od žarišta tiranije; oni najprosvećeniji odbijaju da napuste svoje prve žetve i nova staništa; misle da se rad na civilizovanju, kad bi se jednom prekinuo, ne bi više nastavio; boje se da se navike na stalno boravište, tek stečene, ne izgube nepovratno usred jednog još divljeg kraja, gde ništa nije pri­ premljeno za opstanak zemljoradničkog naroda; znaju da će u tim novim pustošima nailaziti na neprijateljske horde, a da im se odupru, nemaju više nekadašnju varvarsku energiju, a nisu još ni stekli snagu civilizacije. Indijanci, uostalom, lako otkrivaju koliko je privremen smeštaj koji im se predlaže. Ko će im potvrditi da će se najzad moći na miru odmoriti u svome novom pribežištu? Sjedinjene Države obavezu­ ju se da ih onde ostave; ali i teritorija koju sada zauzimaju nekada im je bila garantovana najsvečanijim zakletvama.24 Američka vlada im danas, istina, ne oduzima njihovu zemlju, ali dopušta da je drugi prigrabe. Kroz malo godina, bez sumnje, isto belo stanovništvo koje se sada tiska oko njih biće im opet za petama u nenastanjenim oblastima Arkanzasa; tada će se suočiti s istim nevoljama, ali bez istog leka; i pošto će im ranije ili kasnije ponestati zemlje, moraće se svakojako pomiriti s tim da izumru. Ima manje pohlepe i nasilja u načinu kako Unija postupa prema Indijancima nego u politici koje se drže pojedinačne države; ali obema vlastima podjednako nedostaje iskrenosti. Kad na Indijance proširuju ono što zovu blagodetima svojih zako­ na, države računaju na to da će ovi radije otići nego im se potčiniti; a centralnoj vlasti, kad tim zlosrećnicima obećava stalno utočište na Zapadu, nije neznano da im ga ne može garantovati.25 24 U ugovoru sklopljenom s Indijancima Krik 1790. nalazi se ova odredba: "Sjedinje­ ne Države svečano garantuju narodu Krik sva zemljišta koja on poseduje na teritoriji Unije." Ugovor zaključen jula 1791. s Čerokima sadrži i sledeće: "Sjedinjene Države svečano garantuju narodu Ceroki sva zemljišta koja on dosad nije već ustupio. Ako bi se desilo da se neki građanin Sjedinjenih Država ili bilo ko ko nije Indijanac naseli na teritoriji Čerokija, Sjedinjene Države izjavljuju da takvom građaninu uskraćuju svoju zaštitu i prepuštaju ga narodu Čeroki da ga kazni po svom nahođenju." (Čl. 8) 25 Sto je ne sprečava da im ga na najizričitiji način obeća. Vidi predsednikovo pismo upućeno Kricima 23. marta 1829. (Proceedings o f the Indian Board in the city o f New-York, str. 5): "S one strane Velike reke (Misisipi), vaš Otac pripremio je za vas prostranu zemlju. Tu vaša bela braća neće doći da vas uznemire; neće imati nikakva prava na vašu zemlju; vi i vaša deca moći ćete onde živeti u miru i izobilju dokle god trava bude rasla i potoci tekli; ta će vam zemlja pripadati zauvek." U jednom pismu državnog sekretara rata Čerokima, od 18. aprila 1829, taj zvaničnik izjavljuje da ne treba da se zanose time da će zadržati uživanje teritorije koju u tome času zauzimaju, ali im pruža ista izričita uveravanja ako se nastane s druge strane Misisipija (isto delo, str. 6): kao da mu ovlašćenje koje mu sad nedostaje neće i tada nedostajati!

288

Tako države, svojom tiranijom, prisiljavaju divljake da beže; Unija, svojim obećanjima i pomoću sredstava kojima raspolaže, olakšava to bekstvo. To su različite mere, ali vode istom cilju.26 U svojoj peticiji kongresu27 Čeroki su rekli:"Voljom našeg nebes­ kog Oca, koji vlada svetom, soj crvenih ljudi Amerike smanjio se; soj belih postao je velik i slavan. Kad su vaši preci stigli na naše obale, crveni čovek bio je jak, i mada je bio neuk i divlji, primio ih je dobrodušno i dopustio im da svoje utrnule noge odmore na kopnu. Naši i vaši dedovi pružili su jedni drugima ruke u znak prijateljstva i živeli u miru. Sve što je beli čovek zatražio da bi zadovoljio svoje potrebe Indijanac mu je spremno odobrio. Indijanac je tada bio gospodar, a beli čovek molilac. Danas je prizor drukčiji: snaga crvenog čoveka postala je njegova slabost. Što je više rastao broj njegovih suseda sve se više smanjivala njegova moć; i sad, od tolikih moćnih plemena koja su prekrivala površinu onoga što vi zovete Sjedinjenim Državama jedva da je ostalo nekoliko koje je sveopšti slom poštedeo. Severna plemena, nekada tako slavna među nama sa svoje moći, gotovo su nestala. Takva je bila sudbina crvenog čoveka Amerike. Mi smo sâd, evo, poslednji od našeg soja, treba li i mi da izumremo? Naš zajednički Otac, koji je na nebu, od pamtiveka je našim precima dao zemlju koju zauzimamo; preci su nam je predali u baštinu. Sačuvali smo je s poštovanjem, jer u njoj je njihov prah. Jesmo li tu baštinu ikad ustupili ili izgubili? Dopustite da vas smerno upitamo kakvo jače pravo može neki narod imati na zemlju nego što je pravo po nasleđu i posedovanje od pamtiveka? Znamo da država Džordžija i predsednik Sjedinjenih Država tvrde da smo to pravo izgubili. Ali ta tvrdnja čini nam'se proizvoljna. U koje bismo ga to doba izgubili? Kakav smo to zločin počinili koji bi nas lišio otadžbine? Da li nam se prebacuje što smo se borili pod zastavom kralja Velike Britanije u ratu za nezavisnost? Ako je reč o tom zločinu, zašto u prvom ugovoru posle tog rata niste izjavili da smo izgubili posedovanje naših zemalja? Zašto tada u taj ugovor niste uneli i ovakav član: Sjedinjene Države pristaju da sklope mir s narodom Čeroki, ali za kaznu što su učestvovali u ratu izjavljuje se da će se odsad oni smatrati samo zakupcima tla i da će biti obavezni da se udalje kad to države u njihovom susedstvu zatraže? Tada je bio trenutak da se tako kaže; ali niko tada nije na to ni 26 Da bi se stekla tačna predstava o politici koju su pojedinačne države i Unija vodile prema Indijancima, treba videti: 1) zakone pojedinačnih država koji se tiču Indija­ naca (ta zbirka nalazai se u zakonodavnim dokumentima, 21. kongres, br. 319); 2) zakone Unije iz istog domena, a naročito zakon od 30. marta 1802. (ti zakoni nalaze se u Story: Laws o f the United-States)', 3) najzad, za sadašnje stanje odnosa Unije sa svim indijanskim plemenima, vidi izveštaj g. Kasa (Cass) državnog sekretara rata, od 29. novembra 1823. 27 Od 19. novembr- 1829. Tekst je doslovno preveden.

289

pomislio, a naši očevi ne bi pristali na takav ugovor čiji bi rezultat bio da budu lišeni svojih najsvetijih prava i da im se otme njihova zemlja." Tako govore Indijanci, i istina je to što kažu; a ono što predviđaju čini mi se neizbežno. Ma s koje strane pogledali sudbinu severnoameričkih urođenika, vidimo samo nepopravljive nevolje: ako ostanu divljaci, potiskuju ih pred sobom napredujući; kad hoće da se civilizuju, dodir s ljudima koji su više civilizovani od njih baca ih u potlačenost i bedu. Kad nastave da lutaju iz jednog pustog kraja u drugi, propadaju; kad preduzmu da se nastane na jednom mestu, propadaju isto tako. Prosvetiti se mogu samo uz pomoć Evropljana, a blizina Evropljana izopačava ih i gura natrag u varvarstvo. Dok ih ostavljaju u njihovim pustim oblastima, oni odbijaju da promene svoje običaje, a kad su prinuđeni da to požele, nema za to više vremena. Španjolci puštaju pse na Indijance kao na divlje zveri; pljačkaju Novi svet kao grad zauzet na juriš, bez rasuda i bez milosti; ali ne može se sve uništiti, a i mahnitanju ima kraja: preostalo indijansko stanovni­ štvo, koje je izbeglo pokolje, naposletku se izmeša s pobednicima i prihvati njihovu veru i običaje.28 Ponašanje Amerikanaca u Sjedinjenim Državama urođenicima odiše, naprotiv, najčistijom ljubavlju prema formama i zakonitosti. Dokle god Indijanci ostaju u divljini, Amerikanci se nimalo ne mešaju u njihove stvari i odnose se prema njima kao prema nezavisnim narodi­ ma; nipošto ne bi zauzeli njihova zemljišta ako ih nisu punopravno stekli valjanim ugovorom; a ako neki indijanski narod slučajno ne može više da opstane na svojoj teritoriji, oni ga bratski uzmu za ruku i sami ga odvedu da umre izvan zemlje njegovih predaka. Ni uz pomoć besprimernih gnusoba, koje će im ostati kao neizbri­ siva ljaga, Španjolci nisu uspeli da istrebe indijansku rasu niti čak da je spreče da s njima dele njihova prava; Amerikanci su u Sjedinjenim Državama postigli taj dvostruki rezultat sa čudesnom lakoćom, mirnim, zakonskim putem i filantropski, ne prolivši krvi i ne pogazivši nijedno od velikih moralnih načela29 u očima sveta. Niko ne bi umeo uništiti ljude poštujući većma zakone čovečnosti. 28 Takav ishod, uostalom, ne treba smatrati zaslugom Španjolaca. Da indijanska plemena nisu zemljoradnjom već bila vezana za zemlju u času dolaska Evropljana, bila bi bez sumnje uništena i u Južnoj Americi kao u Sevemoj. 29 Vidi između ostalog izveštaj g. Bela u ime komiteta za indijanske poslove od 24. februara 1830, u kome se vrlo logičnim razlozima utvrđuje i veoma učeno dokazuje da "nikada, ni izričito ni prećutno, nije napušteno osnovno načelo da Indijanci, na osnovu davnašnjeg posedovanja, nisu stekli nikakvo pravo ni vlasništva ni suvereniteta". Kad čovek čita taj izveštaj, uostalom vešto napisan, zapanjen je kako autor, već prvim rečima, olako odbacuje argumente zasnovane na prirodnom pravu i na razumu, koje on naziva apstraktnim i teorijskim načelima. Što više o tome razmišljam sve više mislim da je jedina razlika između civilizovanog i necivilizovanog čoveka, u pogledu pravde, to što prvi osporava pravdi neka prava, a drugi se zadovoljava time da ih prosto pogazi.

290

POLOŽAJ CRNE RASE U SJEDINJENIM DRŽAVAM A.30 — OPASNOSTI KOJIMA NJENO PRISUSTVO IZLAŽE BELCE

Zašto je teže ukinuti ropstvo i izbrisati mu tragove u današnjem svetu nego u antičkom. — U Sjedinjenim Državama kao da predrasude prema Crncima bivaju sve veće što više nestaje ropstvo. — Položaj Crnaca u sevemim i u južnim državama. —: Zašto Amerikanci ukidaju ropst\>o. — Ropsh’o srozava roba, a osiromašuje gospodara. — Razlike koje se zapažaju između desne i leve obale Ohaja. — Čemu ih treba pripisati — Crna rasa izmiče ka jugu, kao i ropstvo. — Kako se to objašnjava. — Teškoće s kojima se suočavaju južne države u ukidanju ropstva. — Opasnosti po budućnost. — Zabrinutost duhova. — Osnivanje jedne crnačke naseobine u Africi. — Zašto je Amerikancima na Jugu istovreme­ no i omrznulo ropstvo a i čine ga još surovijim. Indijanci će izumreti izdvojeni kao što su i živeli; ali sudbina Crnaca je u neku ruku isprepletena sa sudbinom Evropljana. Te dve rase vezane su jedna za drugu, mada se na mešaju; isto im je tako teško i da se sasvim razdvoje kao i da se sjedine. Najstrašnija od svih nevolja koje prete budućnosti Sjedinjenih Država rađa se iz prisustva Crnaca na njihovom tlu. Kad tražimo uzrok sadašnjim nezgodama i budućim opasnostima za Uniju, gotovo uvek nailazimo na tu polaznu činjenicu, ma s koje tačke krenuli. Treba obično velikih i stalnih napora da bi ljudi stvorili neka trajna zla; ali postoji jedno zlo koje potajno prodire u svet: isprva se jedva i opaža usred običnih zloupotreba moći; počinje od pojedinca, čije ime istorija i ne zabeleži; seme mu padne negde na tlo kao prokletstvo; potom se hrani samo sobom, širi bez napora i prirodno raste zajedno sa društvom koje ga je prihvatilo: to zlo je ropstvo. Hrišćanstvo beše uništilo ropstvo, a hrišćani šesnaestog veka pono­ vo su ga uspostavili; u svoj društveni sistem nisu ga, međutim, nikad uneli drugačije do kao izuzetak i postarali su se da ga ograniče na jednu jedinu ljudsku rasu. Tako su čovečanštvu naneli ranu manje široku, ali koja beskrajno teže može da zaćeli. Treba brižljivo razlučiti dve stvari: ropstvo samo po sebi i njegove posledice. Neposredna zla koja je donosilo ropstvo bila su približno ista u antičkom svetu kao i u novom veku, ali posledice tih zala bile su 30 Pre no što se pozabavim ovom materijom, dugujem čitaocu jedno upozorenje. U jednoj knjizi o kojoj sam već govorio na početku ovog delà i koja uskoro treba da izađe, g. Gistav de Bomon, moj saputnik u Americi, postavio je sebi kao glavnu svrhu da u Francuskoj prikaže kakav je položaj Crnaca usred belog stanovništva Sjedinjenih Država. G. de Bomon je to pitanje temeljno obradio, a predmet moga delà dopušta mi da ga samo dotaknem. Njegova knjiga, čije napomene sadrže velik broj zakonodavnih i istorijskih dokumenata, vrlo dragocenih i dosad potpuno nepoznatih, pruža povrh toga slike tako snažne da se sa njima može ravnati samo istina. Delo g. de Bomona treba da pročitaju oni koji žele da shvate do kakvih nedela tiranije mogu da dođu ljudi kad jednom počnu da skreću s puta prirode i čovečnosti.

291

različite. U starom veku rob je pripadao istoj rasi kojoj i njegov gospodar, a često je bio iznad ovoga po obrazovanju i prosvećenosti.31 Jedino ih je sloboda razdvajala; kad je svima data sloboda, lako su se izmešali. Antički ljudi raspolagali su, dakle, vrlo jednostavnim sredstvom da se otresu ropstva i njegovih posledica; to sredstvo bilo je oslobođenje robova, i čim su ga primenili na sve, uspeli su. Ne znači, doduše, da tragovi ropstva u starom veku nisu još ostali neko vreme kad je ropstvo već bilo ukinuto. Postoji jedna prirodna predrasuda, po kojoj je čovek sklon da prezire nekoga ko je bio niži od njega, i to još dugo pošto mu je ovaj postao ravnopravan; na stvarnu nejednakost koja proizilazi iz imetka ili iz zakona uvek se nadovezuje jedna zamišljena nejednakost, čiji su koreni u naravima; ali ta uzgredna posledica ropstva bila je u starom veku vremenski ograničena. Oslobođenik je toliko bio sličan čoveku slobodnom po poreklu da je uskoro bilo nemogućno razlikovati ga. Za antičke ljude najteže je bilo promeniti zakon; za današnje, najteže je promeniti naravi, pa za nas stvarna teškoća počinje tamo gde se u starom veku završavala. To potiče otud što se za današnje ljude ono nematerijalno i prolazno u ropstvu na najpogubniji način stapa sa materijalnom i trajnom činjenicom razlike po rasi. Sećanje na ropstvo lišava rasu časti, a rasa ovekovečava sećanje na ropstvo. Nema Afrikanca da je slobodan došao na obale Novoga sveta; iz čega proizilazi da su svi koji se danas tu nalaze ili robovi ili oslobođeni ci. Tako Crnac, zajedno s postojanjem, prenosi na sve svoje potomke spoljašnju belegu svog poniženja. Zakon može ukinuti ropstvo, ali samo bi mu Bog mogao otrti trag. Današnji rob ne razlikuje se od gospodara samo po slobodi nego i po poreklu. Možete Crncu dati slobodu, ali ne možete učiniti da prema Evropljaninu ne bude u položaju tuđina. A to još i nije sve: tome čoveku koji je rođen u poniženju, tom tuđinu koga je ropstvo dovelo među nas, njemu mi jedva da priznajemo opšta svojstva ljudskog roda. Njegovo lice čini nam se nakazno, pamet ograničena, sklonosti niske; bezmalo ga smatramo nekim bićem izme­ đu životinje i čoveka.32 Današnjem čoveku, pošto je ukinuo ropstvo, ostaje, dakle, da iskoreni tri predrasude koje su mnogo neuhvatljivije i žilavije nego samo ropstvo: predrasudu gospodara, predrasudu rase i najzad predra­ sudu belca. 31 Zna se da je među najslavnijim antičkim piscima bilo više njih koji su bili, ili jedno vreme bili robovi: Ezop i Terencije su to bili. Robovi nisu uvek poticali iz varvarskih naroda: rat je i vrlo civilizovane ljude mogao baciti u ropstvo. 32 Da bi belci odbacili shvatanje o intelektualnoj i duhovnoj inferiornosti njihovih bivših robova, trebalo bi da se i Crnci promene, a oni ne mogu da se promene dokle god postoji takvo shvatanje.

292

Veoma teško možemo mi koji smo imali sreću da se rodimo rfieđu ljudima po prirodi nama sličnim a po zakonu ravnopravnim, veoma teško možemo da shvatimo koliki nepremostiv jaz deli američkog Crnca od Evropljanina. Ali možemo sebi o tome stvoriti neku daleku predstavu ako rasuđujemo po analogiji. Nekada smo među nama videli velike nejednakosti, kojima je osnova bila samo u zakonima. Ima li išta Aktivnije nego što je podređe­ nost zasnovana samo na zakonu? Šta može biti protivnije čovekovom nagonu nego takve trajne razlike između ljudi očevidno sličnih! A te su razlike ipak opstale vekovima i još postoje mnogo gde; svugde su ostavile uobraženih tragova, koje vreme jedva da može da izbriše. Kad je nejednakost stvorenu samo zakonom tako teško iskoreniti, kako poništiti onu za koju nam se čini da uz to ima neizmenljive osnove u samoj prirodi? Kad pogledam kako se teško aristokratski slojevi, ma kakve priro­ de bili, stapaju s narodnom masom i kako se upinju da vekovima Održe izmišljene pregrade koje ih od nje odvajaju, gubim nadu da ću moći videti da iščezava jedna aristokratija zasnovana na vidljivim i neprola­ znim obeležj ima. Čini mi se, dakle, da gaje iluzije oni koji se nadaju da će se Evropljani jednog dana stopiti sa Crncima. Po razumu nisam sklon da u to verujem, a u činjenicama ne vidim ništa što bi na to ukazivalo. Gde su god dosad belci bili moćniji, držali su Crnce u poniženju ili u ropstvu. Gde su god Crnci bili jači, uništavali su belce; to je jedini račun koji je dosad otvoren između te dve rase. Kad posmatram današnje Sjedinjene Države, vidim, doduše, da je zakonska pregrada koja deli te dve rase na putu da se smanji, ali ne i pregrada u običajima: opažam da ropstvo uzmiče, ali predrasuda koja se iz njega rodila stoji nepomično. Jesu li se Crnci približili belcima u onom delu Unije gde nisu više robovi? Svako ko je boravio u Sjedinjenim Državama zapazio je da je nastala suprotna posledica. Rasna predrasuda čini mi se jača u državama koje su ukinule ropstvo nego u onima gde ono još postoji, a nigdć se ne pokazuje tako netrpeljiva kao u onim državama gde je ropstvo oduvek bilo nepoznato. Istina je da na severu Unije zakon dopušta zakonit brak između osoba različite rase, ali javno mnenje smatra beščasnim belca koji bi se oženio Crnkinjom, i bilo bi vrlo teško navesti primer takve pojave. U skoro svim državama u kojima je ukinuto ropstvo data su Crncu biračka prava; ali ako se pojavi da glasa, izlaže se životnoj opasnosti. Ako se smatra potlačen, može da se žali, ali sudije će mu biti samo belci. Zakon mu, međutim, otvara pristup klupi za porotnike, ali mu ga predrasuda zatvara. Sin mu je isključen iz škole u kojoj se obrazuje dete Evropljanina. U pozorištu, ni da zlatom plati, ne bi mogao kupiti pravo da sedne do onoga koji mu je bio gospodar; u bolnici leži izdvojen. Crncu se dopušta da se moli istom Bogu kome i belac, ali ne 293

pred istim oltarom. On ima svoje sveštenike i svoje hramove. Ne zatvaraju se pred njim nebeska vrata, ali nejednakost jedva da prestaje na međama onoga sveta. Kad Crnac umre, kosti mu se bace u stranu, pa nejednakost u položaju izbija i u jednakosti u smrti. Tako je Crnac slobodan, ali ne može da učestvuje ni u pravima, ni u uživanjima, ni u radovima, ni u bolima onoga sa kim su ga proglasili ravnopravnim, niti čak da počiva na istom groblju; ne može da se susretne s njim nigde, ni u životu ni u smrti. Na Jugu, gde ropstvo još postoji, Crnce ne drže tako brižljivo odvojene; ponekad oni učestvuju u radovima belaca i u njihovim uživa­ njima; belci do izvesne mere puštaju da im se Crnci pridruže; zakono­ davstvo je prema ovima strože, ali navike su tolerantnije i blaže. Gospodar se, na Jugu, ne boji da svog roba uzdigne do sebe, zato što zna da će ga uvek moći, ako ushte, svrgnuti u prah. Na Severn, belac više ne razaznaje jasno pregradu koja treba da ga razdvaja od te prezrene rase, pa Crnca izbegava tim brižljivije što se više boji da će se jednog dana izmešati s njim. Kod Amerikanaca na Jugu priroda ponekad prevlada pa za časak uspostavi jednakost između belaca i Crnaca. Na Severu, gordost ućutkava čak i najneodoljiviju čovekovu strast. Amerikanac sa Severa mo­ žda bi i pristao da sa Crnkinjom podeli prolaznu ljubavnu nasladu, da su zakonodavci proglasili da ona ne srne smerati da s njim deli postelju; ali kako mu ona može postati supruga, on je s užasom izbegava. Tako u Sjedinjenim Državama predrasuda koja odbacuje Crnce kao da biva sve jača ukoliko oni prestaju biti robovi, a nejednakost se urezuje u običaje ukoliko se briše iz zakona. Ali ako je relativni položaj tih dveju rasa u Sjedinjenim Državama takav kako sam ga prikazao, zašto su Amerikanci ukinuli ropstvo na severu Unije, a održavaju ga na jugu, i zašto ga tu čine sve strožim? Na to je lako odgovoriti. Ropstvo se u Sjedinjenim Državama ne ukida u interesu Crnaca, nego u interesu belaca. Prvi Crnci bili su dovedeni u Virdžiniju 1621. godine.33 U Americi se, dakle, kao i svugde na svetu, ropstvo rodilo na jugu. Odatle se malo pomalo širilo; ali što se dalje penjalo na sever, broj robova bio je sve manji;34 oduvek je vrlo malo Crnaca bilo u Novoj Engleskoj. 33 Vidi Istoriju Virdiinije od Beverlija (Beverley). Vidi takođe, u Džefersonovim uspomenama, zanimljive pojedinosti o dovoženju Crnaca u Virdžiniju i o prvom aktu kojim je zabranjen njihov uvoz 1778. 34 Broj robova bio je manji na Severu, ali prednosti koje pruža ropstvo nisu se ni tu osporavale kao god ni na Jugu. Zakonodavstvo države Njujork izjavljuje 1740. da treba što više podsticati neposredan uvoz robova, a da njihovo krijumčarenje treba strogo kažnjava­ ti, jer ono obeshrabruje poštenog trgovca. (Kent’s Commentaries, sv. II, str. 206) — U Istorijskoj zbirci Masačusetsa, sv. IV, str. 193, nalazimo zanimljiva istraživanja Belknapa o ropstvu u Novoj Engleskoj. Iz njih proizilazi da su Crnci tu dovoženi već 1630, ali da su se već tada i zakonodavstvo i običaji pokazali protivni ropstvu. — Videti na istom mestu kako su javno mnenje, a potom i zakon, uspeli da ukinu ropstvo.

294

Naseobine su već bile osnovane; protekao je jedan vek, i jedna neobična stvar počinjala je svima padati u oči: pokrajine u kojima takoreći nije bilo robova razvijale su se brže, po broju stanovnika, po bogatstvu i blagostanju, nego one koje su ih imale. U onim prvim, međutim, stanovnik je bio prinuđen da sam obra­ đuje zemlju ili da nekoga unajmi; u ovima drugim imao je na raspola­ ganju radnike čiji rad nije plaćao. Na jednoj strani bile su, dakle, rad i troškovi, na drugoj dokolica i uštede; preimućstvo je ipak ostajalo na prvoj. Takav rezultat činio se tim teže objašnjiv što su naseljenici pripa­ dali svi istoj evropskoj rasi, pa su imali i iste navike, istu civilizaciju, iste zakone, a razlikovali su se samo u jedva primetnim nijansama. Vreme je i dalje teklo: polazeći s obala Atlanskog okeana, Anglo­ amerikanci su svakog dana zalazili sve dublje u puste predele Zapada; tu su nalazili nova zemljišta i podneblja; valjalo im je savladavati prepreke različite prirode; međusobno su se mešali ljudi različitog porekla, ljudi s Juga peli su se na Sever, ljudi sa Severa spuštali se na Jug. Usred svih tih uzroka, ista se pojava ispoljavala na svakom koraku: naseobine gde nije bilo robova obično su imale sve više stanovnika i bile naprednije od onih gde je ropstvo bilo na snazi. Vremenom se, dakle, počinjalo uviđati da je ropstvo, tako svirepo za roba, pogubno za gospodara. Ali ta se istina konačno dokazuje kad se stigne na obale Ohaja. Reka koju su Indijanci nazvali Ohajo, ili Lepa reka, natapa jednu od najveličanstvenijih dolina koje su ikad bile ljudsko stanište. Na obe strane Ohaja prostiru se valoviti predeli gde tlo svakodnevno pruža rataru neiscrpna blaga; na obe strane vazduh je podjednako zdrav a klima umerena; obe obale predstavljaju granicu po jedne velike države: od leve obale, koja prati hiljade okuka koje opisuje Ohajo, nalazi se Kentaki; država na desnoj obali uzela je ime same reke. Te dve države razlikuju se samo u jednom: Kentaki je prihvatio robove, Ohajo ih je isključio.35 Kad se putnik na sredini Ohaja prepusti struji do ušća te reke u Misisipi, on dakle takoreći putuje između slobode i ropstva; i dovoljno je da pogleda oko sebe pa da očas prosudi koje je od toga dvoga povoljnije za čovečanstvo. Na levoj obali stanovništvo je razređeno; s vremena na vreme opazi se grupa robova kako se nehajno kreću po upola pustim poljima; neprestano se nailazi na prašumu; čini se čoveku da je društvo usnulo; ljudi se čine besposleni, a priroda pruža sliku delatnosti i života. Sa desne obale, naprotiv, dopire nejasan žagor, koji nadaleko objavljuje prisustvo delatnosti; bogate žetve prekrivaju polja; gizdavi ^ Ohajo ne samo da ne dopušta ropstvo nego zabranjuje ulaz na svoju teritoriju i slobodnim Crncima i brani im da u toj državi stiču imovinu. Vidi statute Ohaja.

295

domovi pokazuju ukus i brižljivost zemljoradnika; na sve strane otkriva se blagostanje; čovek izgleda bogat i zadovoljan: radi.36 Država Kentaki osnovana je 1775, a Ohajo tek dvanaest godina kasnije; dvanaest godina u Americi više je nego pola veka u Evropi. Danas stanovništvo Ohaja prevazilazi već za 250.000 stanovništvo Kentakija.37 Ta tako različita dejstva ropstva i slobode lako se shvataju; dovolj­ na su da objasne i razlike između antičke i današnje civilizacije. Na levoj obali Ohaja rad se poistovećuje sa predstavom o robova­ nju; na desnoj obali, sa blagostanjem i progresom; onde je ponižavaju­ ći, ovde je u časti; na levoj obali ne mogu se naći radnici koji bi pripadali beloj rasi, bojali bi se da bi ličili na robove; sve se prepušta trudu Crnaca; na desnoj obali zalud biste tražili đokoličara: svi radovi su predmet belčeve delatnosti i pameti. Tako su, dakle, ljudi kojima je, u Kentakiju, zadatak da iskorišćuju prirodna bogatstva tla, bez revnosti i prosvećenosti; dok oni koji bi i jedno i drugo mogli imati ne rade ništa ili prelaze u Ohajo da bi iskoristili svoju marljivost i mogli raditi bez stida. Istina je da u Kentakiju gospodari upošljavaju robove, a ne moraju da ih plaćaju, ali malo plodova ubiraju od njihovog rada, dok bi se novac koji bi dali slobodnim radnicima vratio s kamatom kroz cenu proizvoda. Slobodni radnik je plaćen, ali on radi brže nego rob, a brzina u obavljanju posla je krupan element u ekonomiji. Belac prodaje svoje usluge, ali se one kupuju samo kad su korisne; Crnac nema šta da traži kao cenu svojih usluga, ali ga treba hraniti sve vreme, treba ga izdržava­ ti u starosti kaogod i u zrelo doba, u beskorisnom detinjstvu kao i u plodnim godinama mladosti, kad je bolestan kao i kad je zdrav. Tako se zapravo samo uz plaćanje dobija rad obojice: slobodni radnik dobija platu, rob dobija odgoj, hranu, negu, odeću; novac koji gospodar troši na izdržavanje roba otiče malo pomalo i na sitno, jedva se i zapaža; plata se radniku isplaćuje odjednom i čini se kao da obogaćuje samo onoga ko je prima, ali rob je ustvari koštao skuplje nego slobodni čovek, a njegov je rad bio manje produktivan.38 Nije samo pojedinac marljiv u Ohaju: i sama država vrši velike poduhvate. Država Ohajo je između jezera Iri i Ohaja prokopala kanal, kojim je dolina Misisipija povezana sa Sevemom rekom. Zahvaljujući tom kanalu, roba koja iz Evrope stiže u Njujork može vodenim putem da se preveze do Nju Orleansa, na daljinu od dve hiljade kilometara. 37 Tačan broj, prema popisu iz 1830: Kentaki 688.844, Ohajo 937.669. 38 Nezavisno od tih uzroka, koji rad slobodnih radnika, gdegod oni postoje, čine produktivnijim i ekonomičnijim nego što je rad robova, treba ukazati i na drugi jedan uzrok, svojstven Sjedinjenim Državama: na celoj površini Unije nigde se još nije pronašla mogućnost da se uspešno gaji šećerna trska, osim na obalama Misisipija, blizu ušća te reke u Meksički zaliv. U Luizijani je gajenje šećerne trske krajnje unosno: nigde zemljoradnik ne postiže tako velik prihod od svog rada kao tu; a kako se uvek uspostavi izvestan odnos između troškova proizvodnje i prihoda, cena robova je u Luizijani vrlo visoka. A kako je Luizijana u sastavu konfederacije, tu se mogu dovoziti robovi iz svih delova Unije. Cena koja se za roba plaća u Nju Orleansu podiže, dakle, cenu robova i na svim drugim pijacama. Iz toga proizilazi da su, u državama gde zemlja daje slabiji prinos, troškovi obrade pomoću robova veoma zamašni, što daje prednost konkurenciji slobodnih radnika.

296

Uticaj ropstva Siri se još dalje: ono prodire čak i u gospodarevu dušu i daje osoben smer njegovim idejama i sklonostima. Na bbe obale Ohaja priroda je ljudima podarila preduzimljivost i energiju; ali oni to zajedničko im svojstvo koriste drugačije na jednoj, a drugačije na drugoj obali. Na desnoj obali, gde je prinuđen da živi od sopstvenih napora, belcu je glavni cilj života materijalno blagostanje; a kako zemlja koju nastanjuje pruža neiscrpne izvore za proizvodnju i nudi sve nove i nove mamce njegovoj delatnosti, njegov žar za sticanje prevazišao je uobiča­ jene granice ljudske pohlepe i on odvažno stupa svim putevima koje mu nude srećne prilike; podjednako postaje pomorac, naseljenik u pustim krajevima, tvorničar, zemljoradnik, podnoseći s podjednakom postojanošću‘trud ili opasnosti povezane s tim raznim zanimanjima; ima nečega čudesnog u njegovoj dovitljivosti i neke vrste heroizma u njegovoj pohlepi za sticanjcm. Amerikanac na levoj obali ne prezire samo rad nego i sve podu­ hvate koji uspevaju putem rada; živeći imućan i dokon, ima i sklonosti dokonog čoveka; novac je izgubio deo svoje vrednosti u njegovim očima; on manje teži bogatstvu, a više uzbuđenjima i uživanjima, pa na tu stranu usmerava energiju koju njegov sused ulaže drugde; on strasno voli lov i rat; uživa u najoštrijim telesnim vežbama; prisno mu je rukovanje oružjem i već od detinjstva naučio je da u dvobojima stavlja život na kocku. Ropstvo,dakle, ne samo da sprečava belce da se bogate, ono im oduzima i želju za to. Pošto ti uzroci stalno del uju već dva veka u engleskim naseobina­ ma u Severnoj Americi, najposle se stvorila ogromna razlika u trgovač­ koj sposobnosti između čoveka s Juga i čoveka sa Severa. Danas samo na Severu ima brodova, tvornica, železnica i kanala. Ta razlika zapaža se ne samo kad se porede Sever i Jug nčgo i kad se međusobno porede stanovnici Juga. Gotovo svi oni koji se u najju­ žnijim državama Unije posvećuju trgovačkim preduzećima i nastoje da koriste ropstvo došli su sa Severa; svakodnevno se ljudi sa Severa sve više šire po tom delu američke teritorije, gde ima za njih manje konkurencije koje bi se trebalo bojati; tu oni otkrivaju mogućnosti koje tamnošnji stanovnici nisu ni opazili, pa prilagođujući se sistemu koji sami osuđuju, uspevaju da iz njega izvuku veću korist nego oni koji ga podržavaju pošto su ga sami zasnovali. Kad bih hteo da nastavim ovu paralelu, lako bih dokazao da su se skoro sve razlike koje se zapažaju između osobina Amerikanaca s Juga i sa Severa rodile iz ropstva, ali time bih se udaljio od predmeta: ovde ispitujem ne kakve su sve posledice ropstva, nego kakvo dejstvo ono ima na materijalni prosperitet onih koji su ga prihvatili. Uticaj ropstva na proizvodnju dobara mogao se tek nepotpuno poznavati u starom veku. Ropstvo je tad postojalo u ćelom civilizovanom svetu, a narodi koji nisu znali za nj bili su varvari. 297

Tako je hrišćanstvo uništilo ropstvo samo ističući prava roba; u naše doba ropstvo se može napadati i u ime gospodara: tu su i interes i moral u saglasnosti. Što su se više te istine ispoljavale u Sjedinjenim Državama ropstvo je sve više uzmicalo pred saznanjima stečenim iskustvom. Ropstvo je bilo počelo na Jugu, pa se zatim širilo na Sever; danas se povlači. Sloboda, pošavši sa Scvera, spušta se bez zastoja ka Jugu. Među velikim državama, Pensilvanija predstavlja danas krajnju granicu ropstva ka Severu, ali i u tom graničnom kraju ono je uzdrmano. Merilend, koji je neposredno niže od Pensilvanije, sprema se svakog dana da ga se odrekne, a u Virdžiniji, koja sledi Merilend, raspravlja se o njegovoj korisnosti i opasnostima.39 Nijedna se krupna promena u ljudskim institucijama ne zbiva a da se među njenim uzrocima ne otkrije i zakon o naslcđivanju. Dok je na Jugu vladala nejednakost u deobi nasleđa, svaku porodi­ cu predstavljao je po jedan bogat čovek, koji nije osećao ni potrebu ni sklonost da radi; oko njega isto su tako živeli, kao kakve parazitske biljke, oni članovi njegove porodice koje je zakon isključio iz nasleđa; tada se u svim porodicama na Jugu viđalo ono što se još i u naše dane viđa u plemićkim porodicama izvesnih evropskih zemalja, gde mlada braća, mada ne poseduju isto bogatstvo kao najstariji, žive isto tako dokono kao i on. Tu sličnu poslcdicu proizveli su i u Americi kao i u Evropi potpuno slični uzroci. Na Jugu Sjedinjenih Država svekolika rasa belaca činila je jedno aristokratsko telo, na čijem se čelu nalazio izvestan broj privilegovanih pojedinaca, čije je bogatstvo bilo trajno, a dokolica nasledna. Ti glavari američkog plemstva ovekovečili su u zajednici čiji su bili predstavnici tradicionalne predrasude bele rase i održavali dokolicu u časti. U toj aristokratiji moglo se naći siromaha, ali ne i radnika; beda se tu činila milija od radinosti; Crnci radnici i robovi nisu, dakle, imali konkurencije, i ma kakvo da je ko mišljenje imao o korisnosti njihovog rada, moralo se njima služiti, pošto su bili jedini. Od časa kad je ukinut zakon o nasleđivanju, sva su se imanja počela istovremeno smanjivati, sve su se porodice istim kretanjem približile onom stanju kad rad postaje neophodan za život; mnoge od njih potpuno su nestale; sve su videle kako se bliži čas kad će svako morati sam da podmiruje svoje potrebe. I danas se još viđaju bogataši, ali oni više ne čine kompaktan i nasledni sloj; nisu mogli da usvoje neki 39 Postoji i jedan osobit razlog što dve poslednje države koje sam pomenuo napušta­ ju sistem ropstva. Nekadašnje bogatstvo tog delà Unije zasnivalo se poglavito na gajenju duvana. Robovi su naročito pogodni za to, ali već više godina cena duvana pada, dok vrednost robova ostaje stalno ista. Tako se izmenio odnos troškova proizvodnje i prihoda. Stanovnici Merilenda i Virdžinije skloniji su, dakle, sada nego pre trideset godina bilo da se odreknu robova u gajenju duvana, bilo da napuste istovremeno i gajenje duvana i ropstvo.

298

zajednički duh, da u njemu istraju i da njime prožmu sve svoje redove. Kao po dogovoru, počela se, dakle, napuštati predrasuda koja je žigosala rad; bivalo je više siromaha, i ti siromasi nisu više morali da crvene kad su tražili načina kako da zarade za život. Tako je jedna od neposre­ dnih posleđica podjednake deobe nasleđa bilo to da se stvorila klasa slobodnih radnika. Čim je slobodni radnik stupio u konkurenciju sa robom, osetilo se koliko je ovaj slabiji radnik, i ropstvo je napadnuto u samom njegovom načelu, to jest u gospodarevom interesu. Sto više ropstvo uzmiče, i crna rasa prati ga na tom povratnom putu i vraća se ka tropskim oblastima, odakle je prvobitno i došla. To se u prvi mah može učiniti neobično, ali brzo će se razumeti. Kad ukidaju načelo ropstva, Amerikanci ne puštaju robove na slobodu. Možda bi se teško razumelo što ću niže izneti ako ne navedem jedan primer; uzeću za primer državu Njujork. Godine 1788. država Njujork zabranjuje prodaju robova na svojoj teritoriji. To je značilo zaobilaznim putem zabraniti uvoz robova. Prema tome, broj Crnaca od tada raste samo prirodnim priraštajem crnačke populacije. Osam godi­ na kasnije donosi se još odlučnija mera i proglašava se da će od 4. jula 1799. sva deca koja se rode od roditelja robova biti slobodna. Time je zatvoren svaki put priraštaju; ima još robova, ali može se reći da ropstvo više ne postoji. Kad neka država Severa zabrani uvoz robova, Crnci se više ne preseljavaju s Juga u nju. Kad neka država Severa zabrani prodaju robova, onaj ko poseduje roba ne može ga prodati, pa ovaj postaje nepogodno vlasništvo, te je u interesu vlasnika da ga preseli na Jug. Kad neka država Severa proglasi da će se sin roba roditi kao slobodan, rob gubi dco tržišne vrednosti, jer se njegovo potomstvo ne može više izneti na tržište, pa je takode veoma u interesu vlasnika da ga preseli na Jug. Tako isti zakon sprečava da robovi u Jugu prelaze na Sever, a sa Severa ih goni na Jug. Ali postoji još jedan jači uzrok od svih o kojima sam dosad govorio. Što se više smanjuje broj robova u nekoj državi sve se više u njoj oseća potreba za slobodnim radnicima. A što više slobodni radnici osvajaju proizvodnju, pošto je rad roba manje produktivan, ovaj sopstveniku postaje loše ili beskorisno vlasništvo, pa mu je opet uveliko u interesu da ga izveze na Jug, gde nema takve bojazni od konkurencije. Ukidanjem ropstva rob, dakle, ne dospeva do slobode; on samo menja gospodara i sa Severa prelazi na Jug. Što se tiče oslobođenih robova i onih koji se rode posle ukidanja ropstva, oni ne napuštaju Sever da bi prešli na Jug, nego se nalaze, 299

prema Evropljaninu, u položaju sličnom položaju urođenika: ostaju upola civilizovani i lišeni prava, usred stanovništva koje je neizmerno iznad njih po bogatstvu i prosvećenosti; na udaru su tiranije zakona40 i netrpeljivosti običaja. U izvesnom pogledu još nesrećniji nego Indijan­ ci, oni protiv sebe imaju sećanje na ropstvo i ne mogu da zahtevaju posedovanje ikojeg delà zemljišta; mnogi podlegnu bedi;41 drugi se okupljaju po gradovima, gdc preuzimaju najgrublje poslove i žive neizvesnim i beđnim životom. Kad bi, uostalom, broj Crnaca i dalje rastao kao u doba kad još nisu posedovali slobodu, ipak bi ih ubrzo takoreći progutala bujica ostalog stanovništva, pošto se broj belaca povećava dvostruko brže posle ukidanja ropstva. Zemlja koju obrađuju robovi obično je slabije naseljena nego ona koju obrađuju slobodni ljudi; uz to je Amerika nova zemlja; u času kad neka država ukine ropstvo, ona je tek upola puna. Čim se ukine ropstvo i oseti potreba za slobodnim radnicima, iz svih krajeva zemlje sjati se u nju mnoštvo odvažnih pustolova; dolaze da iskoriste nove mogućnosti koje će se ukazati industriji. Zemljište se raspodeljuje između njih, na svaki deo naseli se po jedna bela porodica koja ga se dokopala. A ka tim slobodnim državama usmerava se i evropska emi­ gracija. Šta bi radio siromašan Evropljanin, koji je došao da u Novom svetu nađe blagostanje i sreću, kad bi se nastanio u zemlji gde se rad žigoše kao beščastan? Tako belo stanovništvo raste istovremeno i prirodnim priraštajem i ogromnim useljavanjem, dok se crnačko stanovništvo ne doseljava i opada. Ubrzo se srazmer koji je postojao između dveju rasa preokreće. Crnci predstavljaju još samo nesrećne ostatke, malo, siromašno i no­ madsko pleme, izgubljeno usred jednog ogromnog naroda koji je gos­ podar tla; i njihovo se prisustvo još opaža samo po tome što su predmet nepravdi i surovosti. U mnogim državama Zapada crna rasa se nikad nije ni pojavila; u svim državama Severa ona nestaje. Veliko pitanje u budućnosti sužava se, dakle, na jedan uzak krug; ono tako postaje manje strašno, ali ne i lakše rešivo. Što se više silazi ka jugu teže je ukinuti ropstvo a da to bude i korisno. To proizilazi iz više materijalnih uzroka koje je nužno izložiti. Prvi je uzrok klima: izvesno je da Evropljanima, što su bliže tropima, rad postaje teži; mnogi Amerikanci tvrde čak da je za njih, 40 Države u kojima je ropstvo ukinuto obično se trude da boravak na njihovoj teritoriji postane Crncima neprijatan; a kako se u tome uspostavi neka vrsta nadmetanja između pojedinih država, nesrećni Crnci mogu da biraju samo između nevolja. 41 Postoji velika razlika između smrtnosti belaca i Crnaca u državama gde je ropstvo ukinuto: od 1820. do 1831, u Filadelfiji je umro samo jedan belac na 42 stanovnika bele rase, a jedan Crnac na 20 stanovnika crne rase. Smrtnost ni izdaleka nije tako visoka među Crncima robovima. (Vidi Emmerson ’s medical Statistics, str. 28)

300

niže od izvesne geografske širine, rad poguban, dok ga Crnac obavlja bez opasnosti;42 ali ja ne mislim da je ta ideja, koja tako pogoduje lenosti čoveka s Juga, zasnovana na iskustvu. Na Jugu Unije nije toplije nego na jugu Španije ili Italije.43 Zašto Evropljanin ne bi mogao i tamo obavljati iste poslove? Pa ako je u Italiji i Španiji ukinuto ropstvo, a gospodari nisu poumirali, zašto ne bi moglo biti tako i u Uniji? Ne verujem, dakle, da priroda, pod pretnjom smrti, brani Evropljanima u Džordžiji i u Floridi da obrađujući zemlju obezbeđuju svoj opstanak; ali taj rad njima bi začelo bio tegobniji i manje produktivan44 nego stanovnicima Nove Engleske. Pošto slobodni radnik na Jugu gubi tako deo svog preimućstva nad robom, manje je korisno ukinuti ropstvo. Sve evropske biljke rastu i na Severu Unije; Jug ima osobene proizvode. Zapaženo je da je ropstvo skup način gajenja žitarica. Onaj ko gaji žito u zemlji gde je ropstvo nepoznato obično drži u službi samo mali broj radnika; u doba žetve ili setve okupi ih mnogo više, doduše, ali tad oni samo trenutno borave u njegovom domu. Da bi napunio ambare ili zasejao svoje njive, zemljoposednik koji živi u jednoj državi u kojoj postoji ropstvo prinuđen je da ćele godine drži velik broj slugu, koji su mu neophodni samo nekoliko dana; jer, za razliku od slobodnih radnika, robovi ne mogu da rade za sebe čekajući da neko dođe da ih unajmi. Njih treba kupiti da bi vam služili. Nezavisno od njegovih opštih nepogodnosti, ropstvo se, dakle, teže može primeniti u zemljama gde se gaje žitarice nego u onima gde se gaje drugi usevi. Gajenje duvana, pamuka, a naročito šećerne trske iziskuje, napro­ tiv, neprestanu negu. Za to se mogu upotrebiti žene i deca, koji se ne mogu koristiti u gajenju žita. Tako je ropstvo prirodno pogodnije u zemlji u kojoj se gaje navedeni usevi. Duvan, pamuk i šećerna trska uspevaju samo na Jugu; to su glavni izvori bogatstva zemlje. Kad bi ukinuli ropstvo, ljudi na Jugu našli bi se pred ovom alternativom: ili bi bili prinuđeni da gaje druge useve, pa bi tako stupili u konkurenciju sa Severom, gde su ljudi vredniji i iskusniji od njih; ili bi gajili iste useve bez robova, pa bi morali da se suoče s konkurencijom drugih južnih država koje bi još zadržale ropstvo. Tako Jug ima osobite razloge da zadrži ropstvo, kakve Sever nema. 42 To je tačno tamo gđe se gaji pirinač. Pirinčana polja, nezdrava u svim zemljama, naročito su opasna tamo gde prži žarko tropsko sunce. Evropljani bi imali mnogo muke u obradi zemlje u tome delu Novoga sveta, kad bi hteli da tu gaje pirinač. Ali zar se ne mogu odreći pirinčanih polja? 43 Južne države bliže su polutani nego Italija i Španija, ali američki kontinent je neizmerno hladniji nego evropski. 44 Španija je jednom preselila izvestan broj seljaka sa Azorskih ostrva u jedan okrug Luizijane. Među njima nije bilo uvedeno ropstvo; to je bio jedan pokušaj. I danas još ti ljudi obrađuju zemlju bez robova, ali proizvodnja im je tako slaba da jedva zadovoljava njihove potrebe.

301

Ali postoji još jedan razlog, jači od svih ostalih. Jug bi još i mogao, strogo uzev, da ukine ropstvo; ali kako bi se oslobodio Crnaca? Na Severu su odagnali u isto vreme i ropstvo i robove. Jug se ne može nadati da bi istovremeno postigao oba rezultata. Kad sam dokazao da je ropstvo prirodnije i probitačnije na Jugu nego na Severu, dovoljno sam time naznačio da i broj robova mora onde biti mnogo veći. Na Jug su i bili dovedeni prvi Afrikanci, a tu su i stizali uvek u većem broju. Što se više silazi na jug, sve je jača predrasu­ da po kojoj je dokolica u časti. U državama koje su najbliže tropskim oblastima nema nijednog belca da radi. Crnci su, dakle, prirodno mnogobrojniji na Jugu nego na Severu. Svakim danom postaju još mnogobrojniji, kao što sam već rekao; jer što se više ukida ropstvo na jednom kraju Unije, Crnci se nagomilavaju na drugom. Tako se broj Crnaca uvećava na Jugu ne samo prirodnim priraštajem stanovništva nego i prinudnim iseljavanjem Crnaca sa Severa. Uzroci rasta afričke rase u tom delu Unije slični su uzrocima usled kojih evropska rasa tako brzo raste na Severu. U državi Mejn ima jedan Crnac na trista stanovnika; u Masačusetsu jedan na stotinu; u državi Njujork dva odsto; u Pensilvaniji tri; u Merilendu trideset četiri; četrdeset dva u Virdžiniji, a pedeset pet u Južnoj Karolini.45 Takav je bio srazmer Crnaca u odnosu na belce godine 1830. Ali taj se srazmer neprestano menja; svakog dana smanju­ je se na Severu, a povećava na Jugu. Očevidno je da se u najjužnijim državama Unije ne bi moglo ukinuti ropstvo kao što je to učinjeno u državama Severa a da se one ne izlože vrlo velikim opasnostima, kakve nisu pretile Severu. Videli smo kako su severne države uredile prelaz od ropstva do slobode. Oni sadašnje pokolenje ostavljaju u okovima, a emancipuju buduća; tako se Crnci malo pomalo uvode u društvo, i dok se u ropstvu zadržava čovek koji bi nezavisnost mogao zloupotrebiti, oslobađa se onaj koji se, pre no što postane svoj gospodar, može još priučiti slobodi. Takav metod teško je primeniti na Jugu. Kad se proglasi da će počev od određenog dana sin Crnca postati slobodan, uvodi se načelo i ideja slobode usred ropstva: Crnac koga zakonodavac zadržava u rop­ stvu, a koji vidi kako mu sinovi iz ropstva izlaze, čudi se takvoj različitoj sudbini, pa ga to buni i razdražuje. Time ropstvo u njegovim očima gubi onu psihološku snagu koju su mu davali vreme i običaj; ^ U jednom američkom delu (Carey: Letters on the Colonisation Society, 1833) čitamo ovo: "U Južnoj Karolini crna rasa već četrdeset godina raste brojem brže nego bela. Ako se uzme zajedno stanovništvo pet država Juga koje su prve imale robova, Merilend, Virdžinija, Sevema i Južna Karolina i Džordžija, ustanovljava se da se broj belaca, od 1790. do 1830. uvećao za 80%, a broj Crnaca za 122%." Brojčani odnos dveju rasa bio je u Sjedinjenim Državama 1830. godine sledeći: u državama gde je ukinuto ropstvo, 6,565.434 belca a 120.520 Crnaca; u državama gde ropstvo još postoji, 3,960.814 belaca a 2,208.102 Crnca.

302

ropstvo tako postaje još samo očevidna zloupotreba sile. Sever se nije morao nimalo plašiti takve suprotnosti, zato što su na Severu Crnci bili malobrojni, a belci veoma mnogobrojni. Ali kad bi takva zora slobode obasjala istovremeno dva miliona ljudi, tlačitelji bi morali strepeti. Na Severu, kao što sam rekao, čim se ropstvo ukine, pa čak i čim postane verovatno da se čas njegovog ukidanja bliži, nastaje jedno dvostruko kretanje: robovi napuštaju zemlju da bi bili preseljeni na Jug, a belci iz severnih država i evropski doseljenici pritiču odasvud na njihovo mes to. Ta dva uzroka ne bi mogla isto tako delovati u poslednjim država­ ma Juga. S jedne strane, masa robova je tu odviše velika da bi se moglo nadati da bi bilo mogućno iseliti ih; s druge strane, Evropljani i Angloamerikanci sa Severa boje se da se nastane u jednoj oblasti gde radu još nije povraćen ugled. Oni, uostalom, s razlogom smatraju da državama gde broj Crnaca nađmaša broj belaca ili mu je podjednak prete velike nevolje, pa se uzdržavaju da tamo presele svoju delatnost. Tako, kad bi ukinuli ropstvo, južnjaci ne bi uspeli, kao njihova braća na Severu, da Crnce postepeno privedu slobodi, ne bi osetno smanjili broj Crnaca, i ostali bi sami da ih obuzdavaju. U roku od nekoliko godina jedan veliki narod slobodnih Crnaca našao bi se usred približno podjednako brojne nacije belaca. Ista zloupotreba moći koja danas održava ropstvo postala bi tada na Jugu izvor najvećih opasnosti kojih bi belci morali da se boje. Danas potomak Evropljana jedini poseduje zemlju; on je apsolutni gospodar proizvodnje; jedini je on bogat, prosvećen, naoružan. Crnac nema nijedne od tih prednosti. Ako postane slobodan, dužan da se sam stara o svojoj sudbini, može li ostati bez svega toga a da ne umre? Ono što je činilo snagu belca, dok je postojalo ropstvo, izlaže ga, dakle, mnogim opasnostima kad se ropstvo ukine. Dok je u ropstvu, Crnac se može držati u jednom stanju bliskom životinjskom; ako je slobodan, ne može se sprečiti da se obrazuje toliko da sagleda obim svojih nevolja i da im nasluti lek. Postoji, uostalom, jedno neobično načelo relativnog pravdoljubija, koje je duboko usađe­ no u ljudsko srce: ljudima mnogo više pada u oči nejednakost u okviru jedne iste klase nego nejednakost koja se zapaža između različitih klasa. Još se i shvata ropstvo; ali kako shvatiti da postoje milioni građana pritisnuti poniženjem i izloženi naslednoj bedi? Na Severu, oslobođeno cmačko stanovništvo trpi te nevolje i oseća te nepravde; ali ono je slabo i smanjeno; na Jugu bi ono bilo mnogobrojno i snažno. Ako se uviđa da se belci i oslobođeni Crnci nalaze na istom tlu kao dva naroda tuđa jedan drugom, lako će se razumeti da postoje samo dve mogućnosti u budućnosti: Crnci i belci treba da se potpuno stope ili da se razdvoje. 303

Već sam ranije rekao kakvo je moje ubeđenje u pogledu prve mogućnosti.46 Ne mislim da će bela i crna rasa igde uspeti da žive u jednakosti. Ali verujem da će teškoća biti mnogo veća u Sjedinjenim Država­ ma nego igde. Dešava se da se jedan čovek uzdigne iznad predrasuda u poglćdu vere, zemlje, rase, pa ako je taj čovek kralj, on može izvršiti neverovattne preokrete u društvu; ali ceo jedan narod ne može se tako uzdići takoreći iznad sebe samog. Kad bi neki despot podvrgnuo Amerikance i njihove nekadašnje robove istom jarmu, možda bi i uspeo da ih izmeša, ali dokle god američka demokratija ostane na čelu javnih poslova, niko se neće usuditi da tako nešto preduzmc, i može se predvideti da će belci u Sjedinjenim Državama, što više budu slobodni, sve više 1 nastojati da se izoluju.47 Rekao sam već na jednom mestu da je istinska spona između Evropljanina i Indijanca mešanac; isto je tako mulat istinski prelaz između belca i Crnca. Gde god postoji velik broj mulata, stapanje dveju rasa nije nemogućno. Ima delova Amerike gde su se Evropljanin i Crnac toliko izukrštali da je teško naići na nekoga ko bi bio potpuno belac ili potpuno Crnac. Kad dospeju do te tačke, stvarno se može reći da su se rase izmešale; ili, bolje reći, umesto njih pojavila se jedna treća, koja ima nešto od obeju, ali nije zapravo ni jedna ni druga. Od svih Evropljana najmanje su Englezi mešali svoju krv sa crnač­ kom. Na Jugu Unije viđa se više mulata nego na Severu, ali beskrajno manje nego u bilo kojoj drugoj evropskoj naseobini; u Sjedinjenim Državama mulati su vrlo malobrojni; sami po sebi nemaju nikakvu snagu, a u rasnim sukobima obično su na strani belaca. Tako se i u Evropi često viđa da se i lakeji velikaša drže kao plemići prema narodu. Ta gordost zbog porekla, prirodna Englezu, osobito je povećana kod Amerikanaca individualnom gordošću koja se rađa iz demokratske slobode. Belac u Sjedinjenim Državama ponosi se svojom rasom a i samim sobom. Uostalom, pošto se belci i Crnci ne mešaju na Severu Unije, kako bi se mešali na Jugu? Može li se i za časak pretpostaviti da bi Amerika­ nac na Jugu, nalazeći se, kao što će uvek i biti, između belca, sa svom njegovom fizičkom i duhovnom nadmoći, i Crnca, mogao ikad i pomi­ sliti da se pomeša s ovim? Južnjak u Americi ima dve snažne strasti, 46 Takvo mišljenje podržavaju i mnogo ozbiljniji autoriteti nego što je moj. U Džefersonovim uspomenama čitamo između ostalog i ovo: "Ništa nije napisano jasnije u knjizi sudbine nego što je oslobođenje Crnaca, a isto je toliko izvesno da te dve rase podjednako slobodne neće moći živeti u istom uređenju. Priroda, navike i shvatanja postavili su između njih nesavladive prepreke." (Vidi Conseil: Extrait des Mémoires de Jefferson.) 47 Da su Englezi na Antilima bili nezavisni, možemo biti sigurni da ne bi doneli odluku o oslobođenju robova, koju im je nametnula matična otadžbina.

304

koje će ga uvek navoditi da se izdvaja: bojaće se da ne liči na svog nekadašnjeg roba, Crnca, i da se ne spusti ispod svog suseda, belca. Ako bi se po svaku cenu htela predvideti budućnost, rekao bih, da će verovatnim tokom zbivanja, ukidanje ropstva na Jugu povećati od­ bojnost koju belo stanovništvo tu oseća prema Crncima. Takvo mišlje­ nje zasnivam na onome što sam tome nalik zapazio na Severu. Rekao sam da se belci na Severu tim brižljivije udaljavaju od Crnaca što zakonodavac postavlja manje zakonskih razlika koje treba da među njima da postoje. Po čemu ne bi tako bilo i na Jugu? Kad se na Severu belci boje da se jednog dana ne izmešaju sa Crncima, oni se plaše jedne uobražene opasnosti. Na Jugu, gde bi ta opasnost bila stvarna, ne mogu verovati da bi strah bio manji. Ako se, s jedne strane, uviđa, a to je Ÿan sumnje, da se na južnom kraju Crnci neprestano gon^ilaju i broj im raste brže nego broj belaca, i ako se, s druge strane, prifivata da je nemoguće predvideti kad će se Crnci i belci izmcšati i iz društvenog uređenja koristiti iste prednosti, ne treba li iz toga izvući zaključak da će u južnim državama Crnci i belci, ranije ili kasnije, na kraju doći u sukob? Kakav će biti krajnji ishod te borbe? Lako se može razumeti da se u tom pogledu moramo ograničiti na maglovite pretpostavke. Ljudski um s mukom uspeva da budućnost takoreći obuhvati nekakvim velikim krugom; ali po tome krugu prome­ će se slučaj, koji izmiče svim našim naporima da ga predvidimo. U slici budućnosti slučaj je uvek kao neka tamna tačka koju oko ne može da pronikne. Može se reći ovo: na Antilima, izgleda da je beloj rasi suđeno da podlegne, na kontinentu, crnoj. Na Antilima, belci su osamljeni usred ogromnog crnačkog stanov­ ništva; na kontinentu, Crnci se nalaze između mora i jednog bezbroj­ nog naroda, koji ih već prekriva kao kompaktna masa, od ledenih predela Kanade do granica Virdžinije, od obala Misurija do Atlantskog okeana. Ako severnoamerički belci ostanu jedinstveni, teško je poverovati da bi Crnci mogli izbeći uništenju koje im preti; podleći će ili maču ili bedi. Ali crnačko stanovništvo nagomilano duž Meksičkog zaliva ima izgleda da se spase, ake se američka konfederacija raspadne. Ako bi se savezni beočug raskinuo, južnjaci bi grešilj kad bi računali na trajnu podršku braće sa Severa. Ovi znaju da njih ta opasnost ne može stići; ako ih izričita dužnost ne prisiljava da priteknu u pomoć Jugu, može se predvideti da bi rasne simpatije bile nemoćne. Ma u koje doba, uostalom, da dođe do takve borbe, južnjaci belci, čak i kada bi bili prepušteni sami sebi, stupili bi na poprište s ogrom­ nim prednostima u pogledu prosvećenosti i sredstava; ali na strani Crnaca biće broj i snaga očajanja. A to su velike snage kad se neko lati oružja. Možda će se s belom rasom na Jugu desiti tada ono što se desilo s Mavrima u Španiji. Pošto je zemlju zauzimala vekbvima, ona će se naposletku malo pomalo povući u oblasti iz kojih su njeni preci nekada 305

došli, prepuštajući Crncima zemlju koju kao da im je Proviđenje i namenilo, pošto oni tu žive bez teškoća i rade lakše nego belci. Manje-više daleka, ali neizbežna opasnost borbe između Crnaca i belaca nastanjenih na Jugu Unije neprestano se javlja kao ružan san u uobrazilji Amerikanaca. Severnjaci svakodnevno govore o tim opasnos­ tima, mada neposredno nemaju čega da se boje. Uzalud traže način da predskažu ishod nevolja koje predviđaju. U južnim državama ćuti se; tuđinima se ne govori o budućnosti; izbegava se da se o tome izjasni i pred prijateljima; svako to takoreći krije i od samoga sebe. U tome ćutanju Juga ima nečega strašnijeg nego što su glasne bojazni Severa. Iz te sveopšte zabrinutosti rodio se jedan gotovo nepoznat podu­ hvat, koji može izmeniti sudbinu jednog delà ljudskog roda. Plašeći se opasnosti koje sam opisao, izvestan broj američkih građana udružio se sa svrhom da o svom trošku presele na obale Gvineje slobodne Crnce koji bi želeli da izbegnu tiraniju koja ih pritiskuje.48 Društvo o kome govorim uspelo je da 1820. godine osnuje u Africi, oko sedmog stepena severne geografske širine, naseobinu koju su na­ zvali Liberija. Prema poslednjim vestima. dve hiljade i petsto Crnaca već se onde nalazi. Preseljeni tako u svoju postojbinu, Crnci su onde uveli američke institucije. Liberija ima predstavnički sistem, Crnce porotnike, Crnce sudije, Crnce sveštenike; ima hramova i novina, a po nekom neobičnom preokretu, kakav se viđa u ovozemaljskim zbivanji­ ma, belcima je zabranjeno da se onde nastane.49 To je odista čudnovata igra sudbine! Dva su veka protekla od dana kad je Evropljanin preduzeo da Crnce otrgne od njihove porodica i njihove zemlje, da bi ih preneo na obale Severne Amerike. Danas vidimo kako se Evropljanin bavi time da potomke tih istih Crnaca opet preveze preko Atlantika da bi ih vratio na tlo odakle je nekad otrgnuo njihove dedove. Varvari su tako, kroz robovanje, došli do svetlosti civilizacije i, robujući, naučili se umeću kako da budu slobodni. Do naših dana Afrika je bila zatvorena za veštine i nauku belaca. Možda će svetlost Evrope, uvezena tako samim Afrikancima, prodreti u nju. U osnivanju Liberije ima, dakle, jedna lepa i velika ideja; ali ta ideja, koja može postati plodna za Stari svet, jalova je za Novi. Za dvanaest godina, Društvo za naseljavanje Crnaca prevezlo ih je u Afriku dve hiljade i petsto. Za isto to vreme rodilo ih se u Sjedinje­ nim Državama oko sedamsto hiljada. 48 To društvo nazvalo se Društvo za naseljavanje Crnaca. Vidi njegove godišnje izveštaje, a naročito petnaesti. Vidi takođe već pomenutu brošuru Carey: Letters on the Colonisation Society, Philadelphia, 1833. 49 To pravilo postavili su sami osnivači naseobine. Bojali su se da se u Africi ne desi nešto slično onom e što se dešava na granicama Sjedinjenih Država, te da Crnci, kao i Indijanci, kad dođu u dodir sa rasom prosvećenijom od sebe, ne budu uništeni pre no što stignu da se civilizuju.

306

Kad bi naseobina Liberija bila u stanju da primi svake godine hiljade novih stanovnika i kad bi ovi bili u takvom stanju da bi bilo korisno tamo ih odvesti, te kad bi Unija stala na mesto Društva i služila se svake godine novcem iz svoje blagajne50 i svojim brodovima da izvozi Crnce u Afriku, ne bi mogla time da izravna čak ni sam prirodni priraštaj crnačkog stanovništva; ne umanjujući svake godine njegov broj ni za onoliko koliko ih dolazi na svet, ne bi uspela ni da zaustavi razvoj zla koje svakim danom raste u njoj.51 Crna rasa neće više napustiti obale američkog kontinenta, na koje su je iskrcale evropske strasti i poroci; ona može nestati iz Novog sveta samo ako prestane postojati. Stanovnici Sjedinjenih Država mogu od­ goditi nevolje kojih se plaše, ali im danas ne mogu otkloniti uzrok. Moram priznati da ukidanje ropstva ne smatram sredstvom da se, u južnim državama, odgodi borba između dveju rasa. Crnci mogu dugo ostati robovi a da se ne žale; ali ako stupe u krug slobodnih ljudi, ubrzo će biti ogorčeni što su lišeni gotovo svih građan­ skih prava; i pošto neće moći postati ravnopravni s belcima, ubrzo će se ispoljiti kao njihovi neprijatelji. Severu je bilo u svemu korisno da oslobodi robove: tako se otresao ropstva, a nije imao čega da se boji od slobodnih Crnaca. Ovi su bili odviše malobrojni da bi ikad mogli zahtevati svoja prava. No nije tako isto na Jugu. Na Severu je pitanje ropstva, za gospodare, bilo pitanje trgovine i proizvodnje; na Jugu je to pitanje života ili smrti. Ne treba, dakle, brkati ropstvo na Severu i na Jugu. Sačuvaj Bože da nastojim, kao izvesni američki pisci, da opravdam načelo crnačkog ropstva; kažem samo da svi oni koji su nekad usvojili to grozno načelo nisu danas podjednako slobodni da ga se odreknu. Kad posmatram južne države, priznajem da za belu rasu koja nastanjuje te oblasti nalazim samo dva načina kako se može postupiti: osloboditi Crnce i stopiti se s njima ili ostati izdvojeno od njih i držati ih što je moguće duže u ropstvu. Čini mi se da bi neka srednja rešenja dovela ubrzo do najužasnijeg građanskog rata i možda do propasti jedne ili druge rase. Istog su gledišta i američki južnjaci, pa i postupaju saglasno tome. Pošto neće da se stope sa Crncima, neće ni da ih oslobode. ^ Naišlo bi se još i na mnoge druge teškoće u tome poduhvatu. Kad bi Unija, da bi Crnce preselila iz Amerike u Afriku, preduzela da ih otkupljuje od onih čiji su oni robovi, cena Crnaca, rastući u srazmeri s njihovim proređivanjem, dostigla bi ubrzo ogromne iznose, a ne može se verovati da bi seveme države pristale na toliki trošak, iz koga one same ne bi izvlačile neku korist. Kad bi Unija silom uzimala Crnce ili ih otkupljivali po niskoj ceni koju bi sama odredila, izazvala bi nesavladiv otpor u južnim državama. U oba slučaja suočavamo se s nemogućnošću. 51 U Sjedinjenim Državama bilo je 1830. godine 2,010.327 robova i 319.439 oslobođenika, svega 2,329.766 Crnaca, što je činilo nešto više od jedna petine ukupnog stanovni­ štva u to doba.

307

To ne znači da svi južnjaci smatraju ropstvo nužnim za gospodare­ vo bogatstvo; u tom pogledu mnogi se od njih slažu sa severnjacima i rado priznaju da je ropstvo jedno zlo; ali misle da to zlo treba održati da bi se opstalo. Što su više rasla takva saznanja na Jugu, stanovnici tog delà teritorije uviđali su da je ropstvo štetno za gospodara, ali ta ista saznanja pokazuju im, još jasnije nego što su dotad uviđali, nemogu­ ćnost njegovog ukidanja. Otud neobična protivrečnost: ropstvo se tim jače ukorenjuje u zakonima što se više osporava njegova korisnost; i dok se njegovo načelo postupno ukida na Severu, na Jugu se iz tog načela izvlače sve strože konsekvence. Zakonodavstvo južnih država u pogledu robova odlikuje se danas nečuvenom svirepošću, koja već sama po sebi otkriva neki duboki poremećaj u ljudskim zakonima. Dovoljno je pročitati zakonodavstvo južnih država pa da se prosudi o beznadežnom položaju dveju rasa koje ih nastanjuju. Neću da kažem da su Amerikanci toga delà Unije zapravo povećali surovost ropstva; oni su, naprotiv, ublažili materijalni položaj robova. U starom veku znalo se samo za okove ili za smrt da bi se održalo ropstvo; Amerikanci južnog delà Unije pronašli su intelektualnije ga­ rantie da obezbede trajnost svoje moći. Oni su despotizam i nasilje učinili, ako tako mogu da kažem, duhovnijim. Ljudi su u starom veku nastojali da spreče roba da raskine okove; u naše doba preduzeli su da im oduzmu takvu želju. Antički ljudi okivali su telo roba, ali su mu duh ostavljali slobodan i dopuštali mu da se obrazuje. U tome su bili dosledni: tada je postojao prirodni put izlaska iz ropstva, rob je od danas do sutra mogao postati slobodan i ravan svom gospodaru. Američki južnjaci, koji ne misle da bi se robovi ikad mogli izmešati sa njima, zabranjuju im, pod pretnjom strogih kazni, da uče čitati i pisati. Pošto neće da ih uzdignu do sebe, drže ih što je mogućno bliže beslovesnim zverima. Nada u oslobođenje odvajkada je dopuštana u sistemu ropstva, da bi mu se ublažila surovost. Američki južnjaci shvatili su da oslobođenje uvek preti opasnosti­ ma, ako oslobođenik ne može postići da se jednog dana izjednači sa gospodarem. Dati čoveku slobodu, a ostaviti ga u bedi i poniženju, šta je to drugo nego stvoriti budućeg vođu pobune robova? Već odavno se, uostalom, zapazilo da prisustvo slobodnog Crnca unosi neki neodređe­ ni nemir u dušu onih koji nisu slobodni i kao nekakav zračak ideje o svojim pravima. Stoga su američki južnjaci oduzeli gospodarima, u većini slučajeva, pravo da oslobađaju robove.52 52 Oslobađanje robova nije zabranjeno, ali je podvrgnuto formalnostima koje ga otežavaju.

308

Sreo sam na Jugu Unije jednog starca koji je nekad živeo u nezakonitoj vezi sa jednom od svojih Crnkinja. Imao je sa njom više dece, koja su, došavši na svet, postala robovi svog oca. Ovaj je više puta pomišljao da im u nasleđe ostavi bar slobodu, ali godine su prolazile, a on nije uspevao da ukloni prepreke oslobođenju koje je postavio zakonodavac. U međuvremenu je ostario i bližila mu se smrt. Pred oči mu je onda izlazilo kako će mu sinove vući s pijace na pijacu, kako će oni, ispod vlasti oca, preći pod kamdžiju tuđina. Te užasne slike dovo­ dile su do ludila njegovu staračku uobrazilju. Video sam da ga očajanje satire kao mora i shvatio sam tada kako priroda ume da se sveti za rane koje joj nanose zakoni. Ta su zla grozna, nema sumnje; ali nisu li i predvidljiva i nužna posledica samog načela ropstva u naše doba? Kad su Evropljani uzeli svoje robove iz jedne druge rase, koju su mnogi od njih smatrali nižom od drugih ljudskih rasa i grozili se i od pomisli da se s njom ikad stope, pretpostavljali su da je ropstvo večito; jer između krajnje nejednakosti koju stvara ropstvo i potpune jedna­ kosti do koje prirodno među ljudima dovodi nezavisnost, nema nekog prelaznog stanja koje bi bilo trajno. Evropljani su tu istinu nejasno osećali, mada je nisu sebi priznavali. Kad god su u pitanju bili Crnci, oni su prema njima postupali čas po svom interesu, čas po gordosti, čas po samilosti. Pogazili su sva ljudska prava Crnca, a onda su ga i poučili o vrednosti i nepovredivosti tih prava. Otvorili su svoje redove robovi­ ma, a kad su ovi pokušali da stupe među njih, oterali su ih s prezirom. Kad su isprva poželeli ropstvo, oni su se, i bez svoje volje ili znanja, prepustili jedno] struji koja vuče ka slobodi, a nisu imali hrabrosti ni da budu potpuno nepravični ni sasvim pravični. Ako je nemogućno predvideti neko doba kad će američki južnjaci izmešati svoju krv sa crnačkom, mogu li oni dopustiti da Crnci dođu do slobode a da sebe same ne izlože propasti? A ako su prinuđeni, da bi spasli sopstvenu rasu, da Crnce drže u okvirna, ne treba li ih pravdati što biraju najefikasnija sredstva da u tome uspeju? Ono što se zbiva na Jugu Unije čini mi se istovremeno i najgrozni­ jom a i najprirodnijom posledicom ropstva. Kad vidim kako je prirodni poredak narušen, kad slušam kako čovečanstvo jauče i uzalud se koprca u mreži zakona, priznajem da ne mogu u sebi da nađem ogorčenja da žigošem današnje ljude, počinioce raznih zlodela; nego svu svoju mržnju upravljam na one koji su, posle hiljadu godina jednakosti, ponovo uveli ropstvo u svet. Ma koliko se, uostalom, američki južnjaci upinjali da održe rop­ stvo, neće oni u tome zauvek uspeti. Ograničeno na samo jednu tačku na zemaljskoj kugli, osporeno hrišćanstvom kao nepravedno, politič­ kom ekonomijom kao pogubno, ropstvo, usred demokratske slobode i prosvećenosti našeg doba, nije ustanova koja bi mogla potrajati. Ono će prestati, ili zaslugom roba ili zaslugom gospodara. U oba slučaja, valja očekivati velike nevolje. 309

Ako se Crncima na Jugu uskrati sloboda, oni će je sami nasilno osvojiti; ako im se ona podari, oni će je ubrzo zloupotrebiti.

KAKVI SU IZGLEDI AMERIČKE UNIJE D A B U D E TRAJNA. KAKVE JOJ OPASNOSTI PRETE.

Najvažnija snaga počiva u pojedinačnim državama više nego u Uniji. — Konfederacija će potrajati samo dok sve države koje je sačinjavaju budu htele ostati u njenom sastavu. — Uzroci koji će ih navoditi da ostanu ujedinjene. — Korisno je da ostanu ujedinjene da bi se oduprle stranim narodima i da ne bi imale stranih naroda u Americi — Proviđenje nije postavilo prirodne pregrade između pojedinačnih država. — Nema materi­ jalnih interesa koji bi ih razdvajali. — Po čemu je Severn u interesu prosperitet Juga i Zapada i jedinsnv s njima, i po čemu je to isto u interesu Juga prema Severn i Zapadu, i Zapada prema Jugu i Severn. — Nematerijalni interesi koji ujedinjuju Amerikance. — Jednodušnost u shvatanjima. — Opasnosti za konfederaciju rađaju se iz razlika u naravi­ ma i strastima ljudi koji je sačinjavaju. — Osobine južnjaka i sevemjaka. — Brz rast Unije je jedna od najvećih opasnosti. — Kretanje stanovništva ka severozapadu. — I moć gravitira ka toj strani. — Strasti koje se rađaju iz toga brzog kretanja. — Ako Unija opstane, hoće li njena vlast težiti da jača ili da slabi? — Razni znaci slabljenja. — Internal improvements. — Pusti predeli — Indijanci. — Sukobi povodom savezne banke. — Sukobi zbog carina. — General Džekson. Od opstanka Unije zavisi delom i opstanak ponečeg što postoji u svakoj pojedinačnoj državi u njenom sastavu. Treba, dakle, najpre razmotriti kakva je verovatna sudbina Unije. Ali dobro je, pre svega, biti načisto o jednom: ako bi se sadašnja konfederacija raskinula, čini mi se neospornim da se države koje je sačinjavaju ne bi vratile svojoj prvobitnoj odvojenosti. Umesto jedne unije stvorilo bi se više njih. Nije mi namera da ispitujem na kojim bi se osnovama uspostavile te nove unije; želim samo da iznesem uzroke koji mogu dovesti do komadanja sadašnje konfederacije. Da bih u tome uspeo, biću prinuđen da se vratim na ponešto o čemu sam već govorio. Moraću da izložim više stvari koje su već poznate. Znam da se time izlažem čitaočevim zamerkama; ali izvinjenje mi je značaj materije kojom još treba da se pozabavim. Više volim da se ponekad ponavljam nego da budem neshvaćen, pa ću radije naškoditi sebi kao autoru nego da naškodim predmetu kojim se bavim. Zakonodavci koji su pisali ustav iz 1789. trudili su se da saveznoj vlasti stvore odelito postojanje i preovlađujuću snagu. Ali njih su ograničavale same postavke problema koji je valjalo rešiti. Nije im bio zadatak da uspostave vladu jednog jedinstvenog 310

naroda, nego da urede udruživanje više naroda, i ma šta da su oni želeli, morali su svakako doći do toga da raspodele vršenje suvereniteta. Da bi se dobro shvatilo kakve su bile posledice te raspodele, nužno je ukratko razlučiti akte suvereniteta. Ima predmeta koji su opštenacionalni po prirodi, to jest koji se tiču samo nacije u celini, pa mogu biti povereni samo licu ili skupštini koji najpotpunije predstavljaju ćelu naciju. U takve bih svrstao rat i diplomatiju. Ima ih i drugačijih, koji su pokrajinski po svojoj prirodi, to jest koji se tiču samo izvesnih mesta i njima se može valjano baviti samo na tome mestu. Takav je opštinski budžet. Nailazimo najzad i na takve predmete koji su mešovite prirode: oni su opštenacionalni po tome što se tiču svih pojedinaca koji sačinja­ vaju naciju, a pokrajinski su po tome što nije nužno da se nacija u celini o njima stara. To su, na primer, prava koja regulišu lični i politički položaj građana. Ne postoji društveno uređenje bez ličnih i političkih prava. Ta prava tiču se dakle svih građana; ali za opstanak i prosperitet nacije nije uvek neophodno da ta prava budu jednoobrazna, pa prema tome ni da ih uređuje centralna vlast. Među predmetima kojima se bavi suverenitet, postoje, dakle, nu­ žno dve kategorije; njih nalazimo u svim valjano ustrojenim društvima, ma na kakvoj osnovi da je, uostalom, uspostavljen društveni ugovor. Između te dve krajnje tačke nalaze se, kao neka neodređena masa, opšti, ali ne i nacionalni predmeti, koje sam nazvao mešovitim. Pošto ti predmeti nisu ni isključivo nacionalni ni potpuno pokrajinski, staranje o njima može se poveriti nadležnosti bilo opštenacionalne bilo pokra­ jinske vlade, već prema dogovoru onih koji se udružuju, a da svrha udruživanja ne bude time pogođena. Najčešće se prosto pojedinci udruže da stvore suverena, a njihov skup obrazuje narod. Pod opštom vlašću koju su sebi stvorili nalazimo tada samo individualne snage ili kolektivne sile, od kojih svaka pred­ stavlja veoma mali delić suverena. Tada je takođe opšta vlast prirodno pozvana da reguliše ne samo predmete koji su opštenacionalni po svojoj suštini nego i najveći deo mešovitih predmeta o kojima sam govorio. Mesne zajednice time su svedene na onaj deo suvereniteta koji je neophodan za njihovo blagostanje. Ponekad, usled stanja koje je predhodilo udruživanju, suverena sačinjavaju već uspostavljene političke zajednice; tada se dešava da se pokrajinska vlast stara ne samo o predmetima isključivo pokrajinskim po njihovoj prirodi nego i o svim ili o nekim mešovitim predmetima o kojima je bila reč. Jer nacije udružene u konfederaciju, koje su pre ujedinjenja same činile suverena i koje i dalje predstavljaju vrlo znatan deo suverena, mada su se ujedinile, nameravale su da opštoj vlasti ustupe vršenje samo onih prava koja su neophodna uniji. Kad je opštenacionalnoj vlasti, nezavisno od prerogativa svojstve­ nih njenoj prirodi, dato u nadležnost da reguliše mešovite predmete 311

suvereniteta, ona onda poseduje preovlađujuću snagu. Ne samo što ima mnogo prava, nego i sva prava zavise od nje, pa se valja bojati da ona ne oduzme pokrajinskim vlastima njihove prirodne i neophodne prero­ gative. Kad je, naprotiv, u nadležnosti pokrajinske vlasti da reguliše mešovite predmete, u društvu vlada suprotna tendencija. Prevaga je tad u pokrajinama, a ne u naciji, pa se treba bojati da opštenacionalna vlast ne bude lišena privilegija neophodnih za njeno postojanje. Jedinstveni narodi prirodno su, dakle, skloni centralizaciji, a kon­ federacije komadanju. Ostaje nam još samo da te opšte ideje primenimo na američku Uniju. Pojedinačnim državama nužno je pripalo pravo da regulišu čisto pokrajinske predmete. Uz to su te države zadržale i pravo da utvrđuju lična i politička prava građana, da regulišu međusobne odnose ljudi i da im dele pravdu; to su prava koja su opšta po svojoj prirodi, ali koja ne spadaju nužno u nadležnost opštenacionalne vlasti. Videli smo da je vlasti Unije preneto ovlašćenje da zapoveda u ime ćele nacije u slučajevima kad nacija treba da delà kao jedna jedina individua. Ona je predstavlja prema inostranstvu, ona upravlja zaje­ dničkim silama protiv neprijatelja. Jednom reči, ona se bavi stvarima koje sam nazvao isključivo nacionalnim. U toj rasppdeli prava suvereniteta udeo Unije čini se još, na prvi pogled, veći nego udeo države; dublje ispitivanje dokazuje da je on u stvari manji. Vlast Unije izvodi krupnije poduhvate, ali se retko oseća da ona dejstvuje. Pokrajinska vlast vrši sitnije stvari, ali ona nikad ne miruje i svakog trenutka obelodanjuje svoje postojanje. Vlast Unije bdi nad opštim interesima zemlje; ali opšti interesi naroda imaju tek sporni uticaj na sreću pojedinca. Pokrajinski poslovi utiču naprotiv vidljivo na dobrobit onih koji žive u pokrajini. Unija obezbeđuje nezavisnost i veličinu nacije,što su stvari koje se ne tiču neposredno privatnih lica. Država održava slobodu, uređuje prava, garantuje imovinu, obezbeđuje život i svu budućnost svakog građanina. Savezna vlast nalazi se na velikom odstojanju od građana; pokra­ jinska vlast je svima na dohvatu. Dovoljno je dići glas pa da ih ona čuje. Na strani centralne vlasti su strasti nekolicine istaknutih ljudi koji teže da njome upravljaju; na strani pokrajinske vlasti nalazi se interes ljudi drugog reda, koji se nadaju da će steći neku moć samo u svojoj državi, a uprevo oni, budući bliže narodu, imaju najveći uticaj na njega. Amerikanci imaju, dakle, mnogo više da očekuju, a i da se boje od države nego od Unije; po prirodnoj sklonosti ljudskog srca, moraju biti mnogo više privrženi prvoj nego drugoj. 312

U tome su navike i osećanja saglasni s interesima. Kad jedna kompaktna nacija raspodeli svoj suverenitet i dođe do konfederativnog uređenja, uspomene, običaji, navike dugo se bore pro­ tiv zakona i daju centralnoj vlasti snagu koju joj zakoni uskraćuju. Kad se narodi u konfederaciji ujedine u jedan jedini suverenitet, isti uzroci dejstvuju u suprotnom smislu. Kad bi Francuska postala federativna republika kao što su Sjedinjene Države, ne sumnjam da bi se vlast u njoj pokazala isprva energičnija nego što je vlast Unije; a kad bi se Unija pretvorila u monarhiju kao što je Francuska, mislim da bi američka vlada dugo ostala slabija nego što je naša. U času kad je stvoren opštenacionalni život kod Angloamerikanaca, pokrajinski život bio je već davnašnji, nužni odnosi bili su već uspostavljeni između opština i pojedinaca iste države; svet se tu već bio navikao da na izvesne stvari gleda sa zajedničkog gledišta i da se isključivo bavi izvesnim poduhvatima koji predstavljaju njima svojstven interes. Unija je jedno ogromno telo, unekoliko neodređen predmet da bi ga rodoljublje obuhvatilo. Pojedinačna država ima utvrđene oblike i ograničen obim; ona svojim stanovnicima predstavlja izvestan broj poznatih i dragih stvari. Stapa se sa slikom samog tla, poistovećuje sa imovinom, porodicom, uspomenama prošlosti, poslovima u sadašnjosti i snovima za budućnost. Rodoljublje, koje je najčešće proširenje ličnog egoizma, ostalo je, dakle, državi i takoreći nije prešlo na Uniju. Tako se interesi, navike, osećanja spajaju i istinski politički život usredsređuju u državi, a ne u Uniji. Lako se može suditi o razlikama u snazi između tih dveju vlasti kad se pogleda kako se one ponašaju u krugu svojih ovlašćenja. Kad god se vlast države obraća nekom čoveku ili udruženju ljudi, jezik joj je jasan i zapovednički; isto je i kod savezne vlasti kad se obraća pojedincima; ali čim se nađe licem u lice s nekom državom, počinje da pregovara: objašnjava svoje razloge i pravda svoj postupak; dokazuje, savetuje, a malo zapoveda. Pojave li se sumnje u pogledu ustavnih ovlašćenja dveju vlasti, pokrajinska vlast odvažno zahteva svoja prava i preduzima brze i energične mere da ih odbrani. Za to vreme vlast Unije obrazlaže, poziva se na zdrav razum nacije, na njene interese, slavu, odugovlači, pregovara; tek u krajnjem slučaju odluči se najzad da dejstvuje. Na prvi pogled, poverovao bi čovek da je pokrajin­ ska vlast naoružana snagom ćele nacije, a da kongres predstavlja samo jednu pojedinačnu državu. Uprkos trudu onih koji su je uspostavili, savezna vlast je, dakle, kao što sam drugde već rekao, po samoj svojoj prirodi slaba vlast, kojoj je, više nego ikojoj drugoj, potrebna saradnja podređenih da bi opstala. Lako je uočiti da je njena svrha da lako ostvari volju država da ostanu ujedinjene. Ako je taj osnovni uslov ispunjen, ona je mudra, jaka i hitra. Ustrojena je tako da obično naspram sebe nailazi samo na pojedince i da lako savladava otpore, ako bi neko ushteo da se opre 313

sveopštoj volji. Ali savezna vlast nije uspostavljena uz pretpostavku da bi države, ili više njih, prestale želeti da ostanu ujedinjene. Kad bi se suverenitet Unije danas sukobio sa suverenitetom drža­ va, lako se može predvideti da bi on podlegao; sumnjam čak da bi se bitka ikako i mogla ozbiljno zapodcnuti. Kad god se saveznoj vlasti suprotstavi uporan otpor, videće se da će ona popustiti. Iskustvo je dosad dokazalo, kad god je neka pojedinačna država uporno nešto htela i to odlučno zahtevala, da se nikad nije desilo da to nije i postigla; a kad god je odrešito odbila da nekako postupi, ostavljeno joj je na volju da čini kako hoće.53 Kad bi vlast Unije i imala sopstvenu snagu, materijalno stanje zemlje veoma bi joj otežavalo da se njome koristi.54 Sjedinjene Države obuhvataju ogromnu teritoriju; razdaljine su velike; stanovništvo je rasejano po zemlji još upola pustoj. Kad bi Unija preduzela da oružjem prisili države na njihovu dužnost, položaj bi joj bio sličan položaju Engleske u ratu za nezavisnost. Uostalom, i da je jaka, jedna vlast teško bi mogla izbeći posledice nekog načela, ako je jednom usvojila samo to načelo kao osnovu javnog prava koje treba nju da uređuje. Konfederacija je stvorena slobodnom voljom država; time što su se ujedinile, ove nisu izgubile svoju nacionalnost i nisu se stopile u jedan jedini narod. Kad bi danas jedna od tih država htela da povuče svoje ime iz ugovora, bilo bi dosta teško dokazati joj da to ne može učiniti. Da bi joj se usprotivila, savezna vlast ne bi se očevidno mogla osloniti ni na silu ni na pravo. Da bi savezna vlast lako savladala otpor koji bi joj pružile neke od država članica, trebalo bi da interes jedne ili više njih bude prisno povezan sa opstankom Unije, kao što se to često viđalo u istoriji konfederacija. Pretpostavimo da među državama koje spajaju savezne spone pos­ toji nekoliko njih koje posebno uživaju glavne prednosti unije ili čiji prosperitet potpuno zavisi od unije; jasno je da će centralna vlast u njima naći velik oslonac da ostale zadrži u poslušnosti.Ali onda neće više crpsti svoju snagu iz same sebe, nego će je crpsti iz jednog načela protivnog njenoj prirodi. Narodi stupaju u konfederaciju samo zato da bi koristili podjednake prednosti iz ujedinjenja, a u navedenom slučaju savezna vlast bila bi jaka zato što bi između ujedinjenih nacija vladala nejednakost. Pretpostavimo i to da je jedna od država u konfederaciji stekla toliku premoć da može sama da prigrabi centralnu vlast; ona će ostale 53 Treba se setiti držanja sevemih država u ratu 1812. U jednom pismu od 17. marta 1817. generalu Lafajetu, Džeferson kaže: "Za vreme tog rata, četiri istočne države bile su još povezane s ostalim delom Unije samo kao leševi za žive ljude." (Conseil: Correspon­ dance de Jefferson.) 54 Stanje mira u kome se nalazi Unija ne pruža joj nikakav izgovor za držanje stajaće vojske. Vlast bez stajaće vojske nema ništa unapred spremno da bi iskoristila povoljan trenutak, savladala otpor i na prepad osvojila suverenu vlast.

314

države smatrati svojim podanicima i nametnuće im, u vidu poštovanja tobožnjeg suvereniteta Unije, poštovanje sopstvenog suvereniteta. Tad će se izvršavati velike stvari u ime savezne vlasti, ali ta vlast neće uistinu više postojati.55 U oba ta slučaja vlast koja dejstvuje u ime konfederacije postaje utoliko jača što se više udaljava od prirodnog stanja i priznatog načela konfederacije. U Americi je sadašnja unija korisna svim državama, ali nije od bitnog značaja ni za jednu. I kad bi više država raskinulo savezne spone, sudbina ostalih ne bi bila dovedena u pitanje, mada bi njihovo ukupno blagostanje bilo umanjeno. Kako nema države čiji bi opstanak ili prosperitet bili potpuno zavisni od sadašnje konfederacije, nema ni takve koja bi bila sklona na velike žrtve da je sačuva. S druge strane ne zapaža se da neka država, bar u sadašnjosti, ima velik interes, zbog ambicije, da konfederaciju održi ovakvu kakvu je danas vidimo. Sve države nemaju, doduše, isti uticaj u saveznim telima, ali ne vidimo nijedne koja bi se mogla pohvaliti da u njima dominira i koja bi se prema ostalima mogla ponašati kao prema nižim ili po­ dređenim. Kad bi neki deo Unije ozbiljno hteo da se odvoji, čini mi se, dakle, sigurno ne samo da ga se u tome ne bi moglo sprečiti nego i da se to čak ne bi ni pokušalo. Sadašnja Unija trajaće, dakle, samo dok sve države koje je sačinjavaju budu htele biti u njenom sastavu. Pošto smo to utvrdili, sve ostalo je lakše: nije više reč o tome da se ispita hoće li se države koje su sada u konfederaciji moći odvojiti, nego da li će hteti da ostanu ujedinjene. Među svim razlozima sa kojih je sadašnja unija korisna za Ameri­ kance dva glavna padaju u oči kao očigledna. Mada su Amerikanci takoreći sami na svom kontinentu, po trgovi­ ni su im susedi svi narodi s kojima trguju. Uprkos prividnoj izolovanosti, Amerikancima je, dakle, potrebno da budu jaki, a jaki mogu biti samo ako ostanu ujedinjeni. Kad bi se razjedinile, države ne bi samo umanjile svoju snagu prema inostranstvu nego bi stvorile strane zemlje i na sopstvenom tlu. Time bi stupile u jedan sistem unutrašnjih carina; razdelile bi doline zamišljenim linijama, zarobile bi rečne tokove i na sve načine ometale korišćenje ogromnog kontinenta koji im je Bog dodelio. Danas ne moraju da se boje kakve najezde, pa prema tome ne moraju da drže vojsku ni da ubiraju poreze; kad bi se Unija raspala, možda bi se sve te potrebe ubrzo osetile. Ogroman je, dakle, interes Amerikanaca da ostanu ujedinjeni. 55 Tako su pokrajina Holandija, u Nizozemskoj republici, i car, u Nemačkom savezu, ponekad istupali umesto Unije i u svoju korist zloupotrebljavali saveznu vlast.

315

5 druge strane, gotovo je nemogućno otkriti kakav bi materijalni interes imao, za sada, neki deo Unije da se odvoji od ostalih. Kad se baci pogled na kartu Sjedinjenih Država i opazi lanac Aligenskih planina, koje se nižu od severoistoka ka jugozapadu i protežu na 400 milja dužine, čovek je sklon da poveruje da je svrha Proviđenja bila da između sliva Misisipija i obala Atlantskog okeana podigne jednu od onih prirodnih prepreka koje se suprotstavljaju stalnim odnosima između ljudi, te kao da čine nužne granice pojedinih naroda. Ali prosečna visina Aligcna ne prevazilazi 800 metara.56 Njihovi zaobljeni vrhovi i prostrane doline koje one obuhvataju lako su pristu­ pačne na hiljadama mesta. Štaviše, glavne reke koje se ulivaju u Atlan­ tski okean, Hadson, Saskehana, Potomak, izviru s one strane Aligena, na jednoj otvorenoj visoravni koja oivičava sliv Misisipija. Polazeći iz te oblasti,57 one se probijaju kroz bedem za koji nam se čini da bi trebalo da ih skrene ka zapadu i stvaraju, usred planina, prirodne puteve uvek otvorene čoveku. Nikakva prepreka ne uzdiže se, dakle, između raznih delova zemlje koju danas zauzimaju Angloamerikanci. Daleko od toga da bi služile kao granica naroda, Aligenske planine nisu granica čak ni pojedinim državama. Njujork, Pensilvanija i Virdžinija obuhvataju ih u svojim granicama i prostiru se i na zapad kao i na istok od tih planina.58 Teritorija koju danas zauzimaju dvadeset i četiri države Unije i tri okruga koji još nisu uvršteni u države, mada u njima već ima stanovni­ ka, zahvata površinu od oko dva miliona kvadratnih kilometara,59 to jest predstavlja već površinu skoro pet puta veću od Francuske. U tim granicama nailazi se na raznoliko zemljište, različite temperature i vrlo raznovrsne proizvode. Tako velika površina teritorije koju zauzimaju angloameričke re­ publike pobudila je sumnje u opstanak Unije. Tu treba uočiti razlike: protivni interesi ponekad nastaju u pokrajinama neke prostrane države i na kraju se sukobljavaju; dešava se tada da veličina države najviše dovodi u pitanje njenu trajnost. Ali ako ljudi koji zauzimaju tu prostra­ nu teritoriju nemaju međusobno protivnih interesa, samo prostranstvo države treba da služi njihovom prosperitetu, jer jedinstvena vlast neobi­ čno pogoduje mogućnoj razmeni raznih proizvoda tla, a time što olak­ šava njihovu prodaju podiže im i vrednost. 6 Srednja visina Aligenskih planina, po Volneu (Volney: Tableau des Etats-Unis, str. 33), iznosi 700 do 800 metara, a po Darbiju (Darby) 5.000 do 6.000 stopa. Najveća visina Vogeza je 1.400 metara nadmorske visine. 57 Vidi Darby: View o f the United States, str. 64. i 79. 58 Lanac Aligenskih planina nije viši od Vogeza i ne predstavlja ni toliku prepreku kao one. Oblasti na istočnoj padini Aligena isto su, dakle, tako prirodno povezane s dolinom Misisipija kao i Franš-Konte, gornja Burgundija i Alzas sa Francuskom. 59 1,002.600 četvornih milja, po Darbiju, str. 435.

316

A u raznim delovima Unije vidim, doduše, različite interese, ali ne otkrivam takve koji bi bili međusobno suprotni. Južne su države gotovo isključivo poljoprivredne; severne su oso­ bito industrijske i trgovačke; zapadne su istovremeno i industrijske i zemljoradničke. Na Jugu se gaji duvan, pirinač, pamuk i šećerna trska; na Severu i Zapadu kukuruz i žito. To su različiti izvori bogatstva; a da bi se crpio iz tih izvora postoji jedno zajedničko sredstvo i podjednako povoljno za sve, a to je unija. Sever, koji izvozi bogatstva Angloamerikanaca u sve delove sveta, a bogatstva sveta uvozi u Uniju, ima očevidni interes da konfederacija opstane ovakva kakva je danas, kako bi broj američkih proizvođača i potrošača kojima ona služi ostao što je mogućno veći. Sever je najpri­ rodniji posrednik između Juga i Zapada Unije, s jedne strane, i ostalog sveta s druge; Sever, dakle, mora želeti da Jug i Zapad ostanu ujedinje­ ni i napredni, kako bi snabdevali njegove tvornice sirovinama, a njego­ ve brodove teretom za prevoz. Jug i Zapad imaju, sa svoje strane, još neposredniji interes za održanje Unije i za prosperitet Severa. Proizvodi Juga izvoze se velikim delom preko mora; Jugu i Zapadu potrebne su, dakle, trgovinske veze Severa. Oni moraju želeti da Unija ima veliku pomorsku silu da bi te veze mogla efikasno štititi. Jug i Zapad moraju rado doprinositi troško­ vima za mornaricu, mada sami nemaju brodova; jer ako bi evropske flote blokirale luke Juga i deltu Misisipija, šta bi bilo sa pirinčom Karoline, s duvanom Virdžinije, sa šećerom i pamukom iz doline Misisipija? Nema, dakle, nijednog delà saveznog budžeta koji ne bi služio očuvanju materijalnog interesa zajedničkog svim državama u konfederaciji. Nezavisno od te trgovinske koristi, Jug i Zapad Unije nalaze i veliku političku prednost u tome da ostanu ujedinjeni međusobno i sa Severom. Jug obuhvata ogromnu populaciju robova, populaciju preteču u sadašnjosti, još opasniju u budućnosti. Države Zapada zauzimaju jednu jedinu dolinu. Reke koje natapaju teritoriju tih država izviru iz Stenovitih planina i iz Aligena, ulivaju se u Misisipi i s njim teku u Meksički zaliv. Države Zapada potpuno su odvojene svojim položajem od evropskih tradicija i od civilizacije Sta­ roga sveta. Stanovnici Juga moraju, dakle, želeti da sačuvaju Uniju, da ne bi ostali sami prema Crncima, a stanovnici Zapada, da se ne bi našli zatvoreni usred Amerike bez slobodnih komunikacija sa svetom. Sever, sa svoje strane, mora želeti da se Unija ne razdeli, kako bi ostao kao beočug koji tu veliku zajednicu spaja sa svetom. Postoji, dakle, tesna veza između materijalnih interesa svih delova Unije. Isto bih rekao i o mišljenjima i osećanjima, koja bi se mogla nazvati nematerijalnim ljudskim interesima. 317

Stanovnici Sjedinjenih Država mnogo govore o svojoj ljubavi pre­ ma otadžbini; priznajem da ne verujem mnogo tom promišljenom patriotizmu koji se zasniva na interesu i koji interes, ako mu se promeni predmet, može i uništiti. Ne pridajem isto tako ni neki velik značaj rečima Amerikanaca kad svakodnevno izražavaju nameru da očuvaju federativni sistem koji su usvojili njihovi dedovi. Ono što održava velik broj građana pod istom vlašću mnogo je manje razložna volja da ostanu ujedinjeni a više nagonska i takoreći nehotimična saglasnost, koja proizilazi iz sličnosti osećanja i shvatanja. Nikad se neću složiti s tim da ljudi obrazuju društvo samim tim što priznaju istog poglavara i pokoravaju se istim zakonima; društvo posto­ ji samo kad ljudi velik broj stvari posmatraju na isti način; kad o velikom broju pitanja imaju ista shvatanja; kad, najzad, iste činjenice bude u njima istovetne utiske i istovetne misli. Onaj ko bi, sa te tačke gledišta, proučavao šta se zbiva u Sjedinje­ nim Državama lako bi utvrdio da njihovi stanovnici, i tako izdeljeni u dvadeset četiri odelita suvereniteta, čine ipak jedan jedini narod; a možda bi čak i zaključio da stanje uspostavljenog društva postoji stvar­ nije u angloameričkoj Uniji nego u izvesnih evropskih nacija, koje, međutim, imaju jedno jedino zakonodavstvo i pokoravaju se jednom jedinom čoveku. Mada Angloamerikanci imaju više religija, svi oni na isti način gledaju na religiju. Oni se ne slažu uvek u pogledu načina koje treba izabrati radi dobrog vladanja i razlikuju se u pogledu nekih oblika vlasti, ali su saglasni o opštim načelima po kojima treba da budu uređena ljudska društva. Od države Mejn do Floride i od Misurija do Atlantskog okeana, smatra se da je izvor svih zakonitih vlasti u narodu. Imaju se iste ideje o slobodi i jednakosti; ispovedaju se ista shvatanja o štampi, pravu na udruživanje, poroti, odgovornosti organa vlasti. Ako pređemo s političkih i verskih ideja na filozofska i moralna shvatanja koja upravljaju svakodnevnim postupcima u životu i uopšte ponašanjem ljudi, zapažamo istu saglasnost. Angloamerikanci60 vide duhovni autoritet u sveopštem razumu, kao što političku moć vide u celokupnom građanstvu, pa smatraju da se treba osloniti na razum svih u razlučivanju onoga što je dopušteno od onoga što je zabranjeno i onoga što je istinito od onoga što je pogre­ šno. Većina njih misli da je uviđanje dobro shvaćenog sopstvenog interesa dovoljno da čoveka vodi ka onom što je pravo i pošteno. Veruju da je svako sa rođenjem stekao sposobnost da upravlja sobom i da niko nema prava da svog bližnjeg prisiljava da bude srećan. Svi čvrsto veruju da se čovek može usavršavati; cene da širenje prosveće60 Mislim da nije potrebno da kažem da pod tim izrazom Angloamerikanci podrazumevam samo veliku većinu njih. Izvan te većine uvek ima i izdvojenih pojedinaca.

318

nosti nužno mora dovesti do korisnih rezultata, a neznanje do pogu­ bnih posledica; svi smatraju društvo zajednicom koja napreduje, a čovečanstvo promenljivom slikom, u kojoj ništa nije i ne treba da bude nepromenljivo zauvek, pa dopuštaju da ono što im se danas čini dobro može sutra biti zamenjeno nečim boljim što je sad još skriveno. Ne kažem da su sva ta shvatanja tačna, ali ona su američka. Dok Angloamerikance tako sjedinjuju te zajedničke ideje, od svih drugih naroda odvaja ih jedno osećanje, gordost. Već pedeset godina stanovnicima Sjedinjenih Država neprestano se ponavlja da oni čine jedini pobožan, prosvećen i slobodan narod. Oni vide da kod njih demokratske institucije dosad cvetaju, dok u ostalom svetu ne uspevaju; tako oni imaju neizmerno visoko mišljenje 0 sebi, pa nisu daleko od toga da veruju da oni čine neku posebnu vrstu u ljudskom rodu. Tako se opasnosti koje prete američkoj Uniji ne rađaju ni iz raznolikosti shvatanja ni iz različnosti interesa. Treba ih tražiti u razno­ likosti osobina i strasti Amerikanaca. Ljudi koji nastanjuju ogromnu teritoriju Sjedinjenih Država poti­ ču gotovo svi iz istog stabla; ali vremenom su klima, a naročito ropstvo, stvorili vidljive razlike u osobinama Engleza sa Juga Sjedinjenih Država 1 Engleza sa Severa. Kod nas se obično veruje da je ropstvo stvorilo u jednom delu Unije interese suprotne nekom drugom njenom delu. Ja nisam zapazio da je to tako. Ropstvo nije na Jugu stvorili interese suprotne Severn, ali je izmenilo karakter stanovnika Juga i stvorilo drugačije navike. Drugde sam već izložio kakav je uticaj ropstvo izvršilo na trgovač­ ke sposobnosti Aanerikanaca na Jugu; isti taj uticaj širi se i na naravi. Rob je sluga koji ne raspravlja i pokorava se bez gunđanja. Pone­ kad on ubije gospodara, ali ne opire mu se nikad. Na Jugu nema toliko siromašne porodice da ne bi imala robova. Aonerikanac Južnjak, već od rođenja, raspolaže nekom vrstom domaće diktature; prvi pojmovi koje stiče o životu uče ga da je rođen da zapoveda, a prva navika koju stiče jeste to da bez po muke gospodari. Vaspitanje, dakle, snažno utiče tako da od Južnjaka stvori čoveka oholog, žustrog, naprasitog, bahatog, vatrenog u željama, nestrpljivog pred preprekama, ali i lako obeshra­ brenog ako ne mogne od prve trijumfovati. Amerikanac na Severu ne vidi robove da su se sjatili oko njegove kolevke. Ne nailazi čak ni na slobodne sluge, jer često mora sam da se stara o svojim potrebama. Tek što je došao na svet, odasvud mu se javlja predstava o nuždi; on se, dakle, rano uči da sam spozna tačno prirodne granice svojih moći; ne očekuje da će silom savladati tuđu volju kad se suprotstavlja njegovoj i da bi stekao podršku svojih bli­ žnjih, zna da pre svega treba da stekne njihovu naklonost. On je, dakle, strpljiv, promišljen, trpeljiv, nije brzoplet, nego je istrajan u svojim naumima. 319

U južnim državama, najnužnije potrebe ljudi uvek su zadovoljene. Tako lužnjaka ne brinu materijalne životne brige; drugi se o tome brinu. Budući slobodan u tom pogledu, uobrazilja mu se upravlja ka drugima, krupnijim a manje određenim stvarima. Južnjak voli veličanstvenost, raskoš, slavu, halabuku, uživanja, a naročito dokolicu. Ništa ga ne prisiljava da se napreže u životu, pa kako nema nužnog posla, spava i n^e preduzima čak ni ono što je korisno. Pošto na Severu vlada jednakost u imovnom stanju, a ropstvo više ne postoji, čovek je tu obuzet upravo onim materijalnim staranjem koje belac na Jugu prezire. Još od detinjstva trudi se da se bori protiv bede i uči se da blagostanje ceni iznad svih uživanja duha i srca. Usredsređena na sitne pojedinosti života, njegova uobrazilja se gasi, on ima sve manje i manje opštih ideja, ali ove postaju praktičnije, jasnije i preciznije. Kako sve napore inteligencije upravlja ka jedinom nastojanju da posti­ gne blagostanje, ubrzo se u tome i odlikuje; On divno ume da iskoristi prirodu i ljude da bi proizveo bogatstvo; izvrsno vlada umećem da društvo sudeluje u prosperitetu svakoga svog člana i da se iz individual­ nog egoizma izluči sreća za sve. Covek sa Severa nema samo iskustvo, nego i znanje; on međutim učenost ne ceni kao nekakvo zadovoljstvo, nego je smatra sredstvom i pohlepno se služi samo njenim praktičnim primenama. Južnjak je spontaniji, duhovitiji, otvoreniji, velikodušniji, intelektualniji i blistaviji. Severnjak je aktivniji, razumniji, prosvećeniji i dovitljiviji. Onaj prvi ima sklonosti, predrasude, slabosti i veličinu svih aristokratija. Ovaj drugi, vrline i mane svojstvene srednjem staležu. Povežite dva čoveka u društvo, dajte im iste interese i delimično ista shvatanja; ako su im narav, prosvećenost i civilizacija različiti, svi su izgledi da se neće slagati. Isto se zapažanje može primeniti i na društvo nacija. Ropstvo, dakle, ne preti američkoj konfederaciji neposredno, zbog interesa, nego posredno, putem naravi. Trinaest država pristupilo je 1790. saveznom ugovoru; konfedera­ cija ih danas broji dvadeset i četiri. Stanovništvo, koje je 1790. brojalo blizu četiri miliona, učetvorostručilo se za četrdeset godina i 1830. dostizalo je trinaest miliona.61 Takve se promene ne mogu zbiti bez opasnosti. Za udruženje nacija kao i za udruženje pojedinaca postoje tri glavne šanse za trajnost: mudrost članova, njihova pojedinačna slabost i njihov mali broj. Amerikanci koji se udaljuju od obala Atlantskog okeana da bi se zaputili na Zapad pustolovi su koji ne trpe nikakav jaram, željni bogatstva, a često i odbačeni od država u kojima su se rodili. U pustinju 61 Po popisu iz 1790. 3,929.328, a po popisu iz 1830. 12,856.163.

320

stižu ne poznajući se međusobno. Tu ih ne obuzdavaju ni tradicije, ni porodični duh, ni primeri. Medu njima je moć zakona slaba, a moć morala još slabija. Ljudi koji se svakodnevno naseljavaju u dolini Misisipija u svakom su pogledu, dakle, ispod Amerikanaca koji žive u nekadašnjim granicama Unije. Oni međutim već imaju velik uticaj u njenim većima i dospevaju u upravu opštim poslovima pre no što su se naučili da upravljaju sami sobom.62 Što su članovi nekog udruženja slabiji tim više to udruženje ima izgleda da traje, jer su članovi tada bezbedni samo ako ostanu ujedinje­ ni. Kad 1790. najnaseljenija medu američkim republikama nije imala ni 500.000 stanovnika,63 svaka od njih osećala se beznačajna kao nezavi­ san narod, pa je to olakšavalo pokornost saveznoj vlasti. Ali kad jedna država u konfederaciji broji 2,000.000 stanovnika, kao što je to slučaj sa državom Njujork, i zahvata površinu ravnu četvrtini površine Francus­ ke,64 oseća se jaka sama po sebi, pa iako i dalje želi uniju jer je korisna za njeno blagostanje, ne smatra je više nužnom za svoj opstanak. Mogla bi i bez nje, pa pristajući da u njoj ostane, ubrzo hoće da u njoj ima prevagu. Već i samo povećanje broja članica Unije delovalo bi snažno u pravcu raskidanja saveznih spona. I stojeći na istoj tački gledišta, svi ljudi ne gledaju jednako na iste stvari. Još pre je tako kad su tačke gledišta različite. Što više raste broj američkih republika smanjuju se, dakle, izgledi da se postigne saglasnost svih u pogledu izvesnih zakona. Danas interesi različitih delova Unije nisu međusobno suprotni; ali ko bi mogao predvideti razne promene koje bliska budućnost može izazvati u jednoj zemlji gde se svakog dana stvaraju gradovi, a svakog petogodišta nacije? Otkako su stvorene engleske naseobine, broj stanovnika u njima udvostručava se svake dvadeset dve godine otprilike; ne opažam uzroke koji bi u idućih stotinu godina zaustavili taj progresivni porast anglo­ američkog stanovništva. Pre no što protekne sto godina, mislim da će teritoriju koju budu zauzimale ili za sebe zahtevale Sjedinjene Države nastanjivati više od sto miliona stanovnika i da će biti podeljena na četrdeset država.65 62 To je, doduše, samo prolazna opasnost. Ne sumnjam da će se vremenom društvo staložiti i srediti i na Zapadu kao što je to već na obalama Atlantskog okeana. 63 Pensilvanija je 1790. brojala 431.373 stanovnika. 64 Površina države Njujork iznosi blizu 100.000 km2. 65 Ako stanovništvo nastavi da se udvostručava svake dvadeset dve godine tokom jednog veka, kao što se uvećavalo za proteklih dvesta godina, Sjedinjene Države imaće 1852. 24 miliona stanovnika, 1874. 48 miliona, a 96 miliona 1896. Tako će biti i ako bi se na istočnim padinama Stenovitih planina naišlo na zemljišta nepogodna za zemljoradnju. Već nastanjene oblasti mogu lako izdržati toliki broj stanovnika. Sto miliona ljudi na površini koju sada obuhvataju 24 države i tri teritorije od kojih se sastoji Unija činilo bi samo 47 stanovnika na 1 km2, što bi još bilo daleko od prosečne gustine stanovništva Francuske, koja iznosi 63 na km2 i Engleske, koja iznosi 91 na km2, pa bi čak bilo i ispod gustine stanovništva Svajcarske, koja uprkos jezerima i planinama ima 48 stanovnika po km2.

321

Dopuštam da tih stotinu miliona ljudi neće imati različite interese; priznajem im svima, naprotiv, podjednaku prednost u tome da ostanu ujedinjeni, pa ipak kažem da će već samim tim što će ih biti stotinu miliona i što će obrazovati četrdeset odelitih i nejednako moćnih nacija održanje savezne vlasti biti samo stvar srećnog slučaja. Hoću da verujem da je čovek podoban da se usavršava; ali dokle god se ljudska priroda ne promeni i oni se potpuno ne preobraze, neću verovati u trajnost jedne vlasti čiji je zadatak da održi zajedno četrdeset raznih naroda rasprostrtih po površini ravnoj polovini Evrope,66 da otkloni njihova suparništva, ambicije i sukobe i da objedini dejstvo njihovih nezavisnih volja radi izvršenja istih nauma. Ali najveća opasnost kojoj je izložena Unija time što se uvećava potiče od stalnog premeštanja snaga u njenom okviru. Od obala Gornjeg jezera do Meksičkog zaliva ima, u pravoj liniji, oko hiljadu i šesto kilometara. Duž te nedogledne linije krivuda granica Sjedinjenih Država; ona se čas uvlači, a češće zalazi daleko u puste predele. Izračunato je da ne ćelom tom ogromnom frontu belci svake godine napreduju u prošeku po dvadeset osam kilometara.67 S vremena na vreme pojavi se neka prepreka: neka neplodna oblast, kakvo jezero, indijanski narod na koji se neočekivano naišlo. Kolona se za časak zaustavi; njena dva kraja zaobilaze, i kad se opet spoje, napredovanje se nastavlja. U tom postupnom i stalnom napredovanju evropske rase ka Stenovitim planinama ima nečega kao Proviđenjem određenog: to je kao kakav ljudski potop, koji neprestano raste i koji svakog dana diže Božja ruka. Unutar te prve linije osvajača grade se gradovi i osnivaju prostrane države. U dolinama Misisipija nalazilo se 1790. jedva nekoliko hiljada pionira; danas u tim istim dolinama ima isto toliko ljudi koliko ih je obuhvatala cela Unija 1790. Stanovništvo tu dostiže blizu četiri mili­ ona.68 Grad Vašington osnovan je 1800. u samom središtu američke konfederacije; danas se on nalazi na njenom okrajku.'Poslanici novih država Zapada,69 da bi zauzeli svoja mesta u kongresu, moraju već da prevale put isto toliko dug kao kad bi putovali iz Beča u Pariz. Sve države Unije ponete su istovremeno kretanjem ka bogatstvu; ali sve se ne mogu razvijati i prosperirati u istoj meri. Na severu Unije, odvojeni ogranci Aligenskih planina zalaze čak u Atlantski okean i obrazuju prostrane zalive i luke stalno otvorene i najvećim brodovima. Počev od ušća Potomaka, naprotiv, duž američke obale, sve do ušća Misisipija, nailazi se samo na ravno i peskovito tlo. U tom delu Unije, ušća skoro svih reka zakrčena su, a luke koje se 66 Sjedinjene Države imaju površinu od 4,720.000 km2. Površina Evrope je 8,000.000 km2. 67 Vidi Zakonodaxna dokumenta, 20. kongres, br. 117, str. 105. 68 3,672.371 prema popisu iz 1830. 69 Od Džefersona, glavnog grada države Misuri, do Vašingtona ima 1.600 km. {American Almanac, 1831, str. 48)

322

ukazuju razdaleko u lagunama ne pružaju brodovima onoliku dubinu kao luke na Severu i nude mnogo manje pogodnosti za trgovinu. Toj prvoj nepogodnosti, koja potiče od prirode, pridružuje se i druga još, koja potiče od zakona. Videli smo da ropstvo, koje je ukinuto na Severu, još postoji na Jugu, a prikazao sam pogubni uticaj koji ono ima na dobrobit i samoga gospodara. Sever mora, dakle, biti trgovinski i industrijski više razvijen nego Jug.70 Prirodno je što se tamo brže sele i stanovništvo i bogatstvo. Države koje leže na obali Atlantskog okeana već su upola naseljene. Većina zemljišta tu već ima vlasnika; one, dakle, ne mogu primati onoliki broj naseljenika koliko države Zapada, koje još pružaju neogra­ ničeno polje delatnosti. Sliv Misisipija beskrajno je plodniji nego obale Atlantskog okeana. Taj razlog, uz sve ostale, snažno privlači Evropljane ka Zapadu. To je brojčano strogo dokazano. Računajući celinu Sjedinjenih Država, nalazimo da se, za četrdeset godina, broj stanovnika približno utrostručio. Ali ako pogledamo samo sliv Misisipija, otkrivamo da se u njemu, za isto vreme, broj stanovni­ štva71 uvećao trideset i jedan put.72 Središte savezne moći svakodnevno se pomera. Pre četrdeset godi­ na, većina stanovnika Unije nalazila se na morskoj obali, u blizini mesta gde se danas uzdiže Vašington; danas je većina stanovnika dublje na kopnu i severnije; ne treba sumnjati da će pre no što protekne dvadeset godina ona biti s one strane Aligena. Ako Unija opstane, sliv Misisipija će, zbog svoje plodnosti i prostranstva, nužno postati stalno središte savezne moći. Kroz trideset ili četrdeset godina, sliv Misisipija zauzeće mesto koje mu prirodno pripada. Lako je izračunati da će njegovo stanovništvo, u poređenju sa stanovništvom država na obalama Atlantika, biti u odnosu 40 prema 11, otprilike. Još nekoliko godina, dakle, i upravljanje Unijom izmaći će sasvim iz ruku država koje su je 70 Da bi se prosudilo o razlici koja postoji između trgovinskog prometa Juga i Severa, dovoljno je pogledati ove podatke: Veliki i mali trgovački brodovi Virdžinije, obeju Karolina i Džordžije, dakle četiri velike južne države, imali su 1829. ukupnu zapreminu od 5.243 tone. Brodovi same države Masačusets zapremali su iste godine 17.322 tone. Znači da je sama država Masačusets imala triput više brodova nego četiri pomenute države. Masačusets međutim ima površinu od samo 15.320 km2 i 610.014 stanovnika, dok četiri pomenute države imaju 435.264 km2 i 3,047.767 stanovnika. Znači da površina Masačusetsa čini tek jedan trideseti deo površine te četiri države, a njeno je stanovništvo pet puta malobrojnije nego njihovo. Ropstvo na više načina škodi prosperitetu trgovine na Jugu: ono umanjuje preduzimljivost belaca, a i sprečava da nađu mornare koji bi im trebali. Pomorci se, obično, regrutuju iz najnižeg sloja stanovništva. A na Jugu robovi čine tu klasu, no njih je teško koristiti na moru: njihov rad bio bi slabiji nego rad belaca, a i uvek bi se valjalo bojati da se ne pobune nasred okeana ili da ne pobegnu kad se pristane uz neku stranu obalu. 71 Darby: View o f the United States, str. 444. 72 Kad govorim o slivu Misisipija, napominjem da u njega ne uračunavam delove države Njujork, Pensilvanija i Virđžinija koji se nalaze istočno od Aligena, mada i oni pripadaju tom slivu.

323

osnovale i stanovništvo doline Misisipija imaće prevagu u saveznim telima. To stalno gravitiranje snaga i uticaj ka severozapadu otkriva se svakih deset godina, kad se izvrši opšti popis stanovništva i utvrdi nov broj predstavnika koje svaka država treba da pošalje u kongres.73 Virdžinija je 1790. imala 19 predstavnika u kongresu. Taj broj je rastao do 1813, kad je dostigao 23. Od toga doba počeo je opadati. Godine 1833. bilo ih je samo 21.74 U istom razdoblju, država Njujork pokazala je suprotno kretanje: 1790. imala je u kongresu 10 predstavni­ ka; 1813 — 27; 1823 — 34; 1833 — 40. Ohajo je 1803. imao samo jednog predstavnika; 1833 imao ih je 19. Teško je zamisliti trajnu uniju između dva naroda od kojih je jedan siromašan i slab, a drugi bogat i snažan, čak i kad bi se dokazalo da snaga i bogatstvo jednoga nisu uzrok slabosti i siromaštva drugog. Uniju je još teže održati u doba kad jedan gubi snagu a drugi je stiče. Taj brz i nesrazmeran rast izvesnih država ugrožava nezavisnost drugih. Kad bi država Njujork, sa svojih dva miliona stanovnika i četrdeset predstavnika, htela da vlada u kongresu, možda bi u tome i uspela. Ali kad najmoćnije države čak i ne bi nastojale da tlače on£ manje, opasnost bi još postojala, jer ona je i u pukoj mogućnosti gotovo koliko i u samoj stvari. Slabi retko imaju poverenja u pravdu i razum jakih. One države koje se ne razvijaju tako brzo kao druge bacaju, dakle, nepoverljive i zavidljive poglede ka onima kojima sreća ide naruku. Otud neka dubo­ ka nelagodnost i neka neodređena zabrinutost koje se zapažaju u jednom delu Unije i koje odudaraju od blagostanja i samopouzdanja koja vladaju u drugim delovima. Mislim da neprijateljski stav koji je zauzeo Jug nema drugih uzroka. Od svih Amerikanaca, lužnjacima bi trebalo da je najviše stalo do Unije, jer naročito bi oni trpeli kad bi bili prepušteni samima sebi; 73 Tada se zapazi da je za deset proteklih godina poneka država povećala broj svog stanovništva za 5%, kao Delavar, druga neka za 250%, kao teritorija Mičigen. Virdžinija pokazuje za isti period povećanje od 13%, dok susedna država Ohajo ima porast od 61%. Pogledajte opštu tabelu u National Calendar, pa ćete se iznenaditi koliko je nejednak razvoj pojedinih država. 74 Videćemo kasnije da je u istom periodu stanovništvo Virdžinije poraslo za 13%. Nužno je objasniti kako se može desiti da se broj predstavnka neke države smanji, kad se stanovništvo te države, daleko od toga da se smanjuje, povećava. Uzimam radi poređenja Virdžiniju, koju sam već pomenuo. Broj predstavnika Virdžinije bio je 1823. u srazmeri sa ukupnim brojem predstavnika Unije; njihov broj bio je 1833. takođe u srazmeri sa ukupnim brojem predstavnika Unije 1833, a i u srazmeri s njenim stanovništvom, uveća­ nim za tih deset godina. Odnos novog broja predstavnika Virdžinije prema nekadašnjem biće dakle srazmeran, s jedne strane, odnosu novog ukupnog broja predstavnika prema nekadašnjem, i s druge strane, odnosu srazmemog porasta stanovništva Virdžinije i ćele Unije. Tako, da bi broj predstavnika Virdžinije ostao stalan, dovoljno je da odnos srazmemog porasta stanovništva male zemlje u odnosu na veliku bude obrnut od odnosa novog ukupnog broja predstavnika i nekadašnjeg; a ako je taj srazmemi porast stanovni­ štva Virdžinije prema porastu u celoj Uniji manji nego što je odnos novog broja predstav­ nika Unije prema nekadašnjem, broj predstavnika Virdžinije biće smanjen.

324

međutim, jedino oni prete da će razbiti konfederativni skup. Otkuda to? To je lako reći: Jug, koji je konfederaciji dao četiri predsednika,75 koji zna da mu danas savezna moć izmiče iz ruku, koji vidi kako mu se svake godine smanjuje broj predstavnika u kongresu, a raste broj predstavnika Severa i Zapada, Jug, nastanjen ljudima vatrenim i pre­ kini, razdražen je i zabrinut. Ucveljeno gleda sebe, ispituje prošlost i svakodnevno se pita nije li ugnjeten. Desi li se da utvrdi da mu neki zakon Unije nije očevidno povoljan, poviče da se prema njemu zloupo­ trebljava sila; on vatreno protestuje, a ako mu reč ne slušaju, ogorčen je i preti da će se povući iz jednog društva u kome snosi terete a nema nikakve koristi. Stanovnici Karoline govorili su 1832: "Carinski zakoni donose bogatstvo Severu, a upropašćuju Jug; jer kako bi se inače moglo shvatiti da Sever, sa svojim negostoljubivim podnebljem i neplodnim tlom, neprestano uvećava svoje bogatstvo i moć, dok Jug, koji je vrt Amerike, brzo nazaduje?"76 Kad bi se promene o kojima sam govorio zbivale postupno, tako da svako pokolenje ima bar vremena da provede vek u stanju kome je isprva bilo svedok, opasnost bi bila manja; ali ima nečega naglog, skoro bih mogao reći revolucionarnog u napretku koji ostvaruje društvo u Americi. Jedan te isti građanin mogao je videti kako njegova država stupa na čelu Unije, a potom kako je postala nemoćna u saveznim telima. Ima i tavih angloameričkih republika koje su rasle brzo kao čovek, pa su se rodile, rasle i dostigle zrelost za trideset godina. Ne treba ipak zamišljati da države koje gube moć gube i stanovni­ štvo i da propadaju; njihov se prosperitet ne zaustavlja; razvijaju se čak brže nego ikoja evropska kraljevina.77 Ali njima se čini da osiromašuju, zato što se ne bogate isto tako brzo kao njihov sused, i veruju da gube moć zato što se odjednom suočavaju s jednom moći koja je veća od njihove;78 više su, dakle, pozleđena njihova osećanja i strasti nego interesi. AJi nije li i to dovoljno pa da konfederaciji zapreti opasnost? Da su, još od postanja sveta, narodi i kraljevi imali u vidu samo svoju stvarnu korist, jedva da bismo i znali šta je to rat među ljudima. Tako se najveća opasnost koja preti Sjedinjenim Državama rađa upravo iz njihovog prosperiteta; ovaj lako dovodi u više država članica 75 Vašington, Džeferson, Medison i Monro. 76 Vidi izveštaj koji je njegova komisija podnela saboru ("konvenciji") koji je proglasio ništavost u Južnoj Karolini. 77 Stanovništvo jedne zemlje čini sigurno prvi element njenog bogatstva. U istom periodu, od 1820. do 1832, dok je Virdžinija izgubila dva predstavnika u kongresu, njeno stanovništvo poraslo je za 13,7%, stanovništvo obeju Karolina za 15%, a Džordžije za 51,5%. (Vidi American Almanac, 1832, str. 162) A u Rusiji, gde se stanovništvo uvećava najbrže u Evropi, ono za deset godina poraste za 9,5%; u Francuskoj za 7%, a u Evropi, u celini, za 4,7%. 7& Treba ipak priznati da je pad cene duvana, tokom pedesetih godina, znatno smanjio bogatstvo uzgajivača na Jugu; ali to je nezavisno od volje Severnjaka kaogod i samih Južnjaka.

325

do opijenosti, koja prati brzo povećanje bogatstva, a kod drugih do zavisti, nepoverenja i žaljenja, što najčešće prati gubljenje bogatstva. Amerikanci se raduju posnlatrajući taj izvanredan razvoj; trebalo bi, čini mi se, da na nj gledaju sa žaljenjem i s bojazni. Amerikanci Sjedinjenih Država, ma šta činili, postaće jedan od najvećih naroda sveta; svojim potomstvom prekriće skoro svu Severnu Ameriku; konti­ nent na kome žive njihov je posed i ne može im izmaći. Šta ih to požuruje da ga već danas zaposednu? Bogatstvo, moć i slava ne mogu im izmaći jednog dana, a oni jurišaju ka tom ogromnom bogatstvu kao da im ostaje još samo časak vremena da ga prigrabe. Verujem da sam dokazao da opstanak sadašnje konfederacije u potpunosti zavisi od saglasnosti svih članica da ostanu ujedinjene. Polazeći od te činjenice, ispitivao sam koji uzroci mogu navesti pojedi­ ne države da požele da se odvoje. Ali postoje dva načina kako Unija može propasti: jedna od država u konfederaciji može poželeti da istupi iz ugovora i tako može naglo raskinuti zajedničke veze; na takav slučaj odnosi se većina zapažanja koja sam izložio; ali može i savezna vlast postepeno gubiti moć usled istovremene težnje ujedinjenih republika da povrate korišćenje svoje nezavisnosti. Lišena postepeno svih svojih prerogativa i prećutnim dogovorom dovedena do nemoći, centralna vlast postala bi nesposobna da ispunjava svoju svrhu, i unija bi se raspala usled neke vrste staračke slabosti. Postupno slabljenje federalnih spona, koje na kraju dovodi do poništenja unije, samo po sebi je posebna činjenica koja može dovesti do mnogih drugih posledica pre no što dovede do toga krajnjeg ishoda. Konfederacija bi još postojala, a slabost njene vlasti već bi mogla dovesti naciju do nemoći, izazvati anarhiju u zemlji i usporenje njenog opšteg prosperiteta. Pošto smo istražili šta navodi Angloamerikance da se razjedine, važno je, dakle, ispitati da li njihovo uređenje, dok Unija postoji, uvećava ili sužava sferu njenog delanja, da li ona postaje jača ili slabija. Amerikanci su očevidno obuzeti jednom velikom bojazni. Oni opažaju da u većine naroda u svetu vršenje prava suvereniteta feži da se koncentriše u malo ruku, i užasavaju se pri pomisli da će na kraju i kod njih tako biti. I same državnike to plaši, ili se bar čine da ih to plaši; jer u Americi centralizacija nije popularna, i većini se može vešto dodvora­ vati samo ustajući protiv tobožnjih prekoračenja centralne vlasti. Ame­ rikanci neće da uvide da se u zemljama gde se ispoljava ta centralistička tendencija nalazi samo po jedan narod, dok je Unija konfederacija više naroda, što je činjenica dovoljna da poremeti sva predviđanja zasnova­ na na analogiji. Priznajem da te bojazni velikog broja Amerikanaca smatram pot­ puno imaginarnim. Daleko od toga da se zajedno s njima plašim učvršćenja suvereniteta u rukama Unije, mislim da savezna vlast vidlji­ vo slabi. 326

Da bih dokazao to što tvrdim, neću pribeći davnim činjenicama, nego takvima kojima sam bio svedok ili koje su se zbile u naše doba. Kad se pažljivo ispituje ono što se zbiva u Sjedinjenim Državama, lako se otkriva postojanje dveju suprotnih tendencija; to su kao dve struje koje bi tekle istim koritom u suprotnim smerovima. Za četrdeset pet godina otkako Unija postoji, vreme je opovrglo mnoštvo pokrajinskih predrasuda koje su se isprva borile protiv nje. Rodoljublje kojim je svaki Amerikanac bio privržen svojoj državi pos­ talo je manje isključivo. Bolje se upoznavši, razni su se delovi Unije zbližili. Pošta, ta velika veza među duhovima, dopire danas i u daleke pustoši;79 parobrodi dovode svakodnevno u međusobnu vezu sve tačke na obali. Trgovina se krećć duž reka u unutrašnjosti besprimernom brzinom.80 Tim pogodnostima koje su stvorili priroda i ljudsko umeće pridružuju se promenljive želje, nemirni duh i ljubav prema bogaćenju, koji Amerikance neprestano mame iz kuće i dovode ih u vezu s velikim brojem sugrađana. Oni krstare zemljom u svim pravcima, posećuju stanovništvo svih krajeva. Nema pokrajine u Francuskoj čiji bi se stanovnici tako savršeno poznavali međusobno kao što se poznaje 13 miliona ljudi koji prekrivaju površinu Sjedinjenih Država. Kako se mešaju, tako Amerikanci postaju međusobno slični; sma­ njuju se razlike koje su među njima stvarali klima, poreklo i institucije. Svi se sve više približavaju jednom opštem tipu. Svake godine, milioni ljudi, polazeći sa severa, rasprostiru se po svim delovima Unije: sa sobom donose svoja verovanja, shvatanja, običaje, a kako im je prosvećenost veća nego u ljudi među kojima dolaze da žive, oni ubrzo ovladaju poslovima i menjaju društvo u svoju korist. To neprestano iseljavanje sa Severa na Jug neobično pogoduje stapanju svih pokrajin­ skih osobina u jedinstvene nacionalne osobine. Čini se, dakle, da je civilizaciji Severa suđeno da postane zajednički imenitelj kome sve ostalo treba jednog dana da se saobrazi. Što više napreduju delatnosti Amerikanaca, vidimo kako sve tešnje postaju trgovinske veze koje spajaju sve udružene države, pa unija iz shvatanja prelazi u naviku. Vremenom nestaje mnoštvo uobraženih bojazni koje su mučile uobrazilju ljudi iz 1789. Savezna vlast nije postala tlačitelj, nije uništila nezavisnost država, ne vodi ka monarhiji; male države nisu u Uniji potpale pod zavisnost velikih. Konfederacija je nastavila da neprestano raste po broju stanovnika, po bogatstvu i moći. 19 Okrug Mičigen, koji ima tek 31.639 stanovnika i predstavlja još jedva iskrčenu divljinu, imao je 1832. 1.500 km poštanskih puteva. Na teritoriji Arkanzasa, koja je još skoro potpuna divljina, bilo je već 2.100 km poštanskih puteva. Vidi The Report o f the postmaster general, 30. novembar 1833. Samo poštarina za novine, u celoj Uniji, donosi godišnje 254.796 dolara. 80 Tokom deset godina, od 1821. do 1831, 271 parobrod porinut je samo na rekama sliva Misisipija. U Sjedinjenim Državama bilo je 1829. 256 parobroda. Vidi Zakonodavna dokumenta, br. 140, str. 274.

327

Ubeđen sam, dakle, da Amerikanci imaju manje prirodnih pote­ škoća danas da žive ujedinjeni nego što su ih imali 1789; Unija ima manje neprijatelja nego što ih je imala tada. Pa ipak, ako hoćemo brižljivo da proučimo istoriju Sjedinjenih Država u proteklih četrdeset pet godina, lako ćemo se uveriti da savezna vlast opada. Nije teško ukazati na uzroke toj pojavi. U času kad je proglašen ustav iz 1789, sve je propadalo u anarhiji. Unija koja je uspostavljena posle tog nereda izazivala je mnoge bojazni i mržnje; ali imala je i vatrenih prijatelja, zato što je bila izraz jedne velike potrebe. Iako je tada bila više napadana nego danas, savezna vlast je, dakle, brzo dostigla maksimum svoje moći, kao što to obično biva kad neka vlast trijumfuje pošto je svoje snage razvila u borbi. Čini se da je u to doba tumačenje ustava više proširivalo nego sužavalo savezni suverenitet, pa se Unija u mnogom pogledu ispoljavala kao jedan jedini narod, kojim i u unutrašnjim i u spoljnim poslovima upravlja jedna jedina vlast. Ali da bi se stiglo dotle, narod se takoreći uzdigao iznad samoga sebe. Ustav nije uništio individualnost država, a sve zajednice, ma kakve bile, po nekom potajnom nagonu teže ka nezavisnosti. Taj nagon je još više izražen u zemlji kakva je Amerika, gde svako selo predstavlja neku vrstu republike navikle da upravlja sama sobom. Države su, dakle, uložile napor kad su se potčinile prevlasti Unije. A svaki napor, i kad je krunisan velikim uspehom, neizbežno slabi zajedno sa slabljenjem uzroka koji ga je pobudio. Što je više savezna vlast učvršćivala svoju moć, Amerika je zauzi­ mala svoje mesto među nacijama, mir se vraćao na njene granice, u javnosti je jačalo samopouzdanje; umesto nereda nastupio je ustaljeni red, koji je preduzetništvu omogućavao da se prirodno obavlja i slobo­ dno razvija. A baš usled tog prosperiteta počeo se gubiti iz vida uzrok koji je do njega doveo; kad je opasnost prošla, Amerikanci nisu više u sebi nalazili one energije i onog rodoljublja koji su pomogli da se opasnost otkloni. Oslobođeni bojazni koje su ih obuzimale, lako su se vratili svojim navikama i bez opiranja prepustili sa svojim uobičajenim sklo­ nostima. Pošto se snažna vlast nije više činila nužna, ponovo su počeli misliti da im je ona na smetnji. U Uniji sve je prosperiralo, pa se niko nije odvojio od Unije; ali želelo se da se jedva oseća dejstvo vlasti koja je predstavlja. Svi su, uopšte uzev, želeli da ostanu ujedinjeni, a u svakoj posebnoj stvari težili da povrate nezavisnost. Načelo konfedera­ cije svakim danom je sve lakše prihvatano, a sve manje primenjivano; tako je savezna vlast, time što je stvorila red i mir, sama dovela do svog slabljenja. Čim se takvo raspoloženje počelo ispoljavati, stranački političari, koji žive od strasti naroda, počeli su ga iskorišćavati u svoju korist. 328

Savezna vlast našla se time u vrlo kritičnom položaju; njeni nepri­ jatelji uživali su naklonost naroda, a pravo da upravljaju saveznom vlašću sticali su obećavajući da će je oslabiti. Pc 'ev od tog doba, kad god je vlast Unije stupila u dvoboj sa vlašću država, gotovo uvek je samo uzmicala. Kad god je trebalo tumačiti odredbe saveznog ustava, tumačenje je najčešće bivalo protiv­ no Uniji, a u prilog državama. Ustav je saveznoj vlasti poveravao staranje o opštenacionalnim interesima: mislilo se da je na njoj da izvodi ili potpomaže, u unutra­ šnjosti zemlje, velike poduhvate koji su takve prirode da uvećavaju prosperitet Unije u celini {internal improvements), kao Što su, na pri­ mer, kanali. Države su se uplašile od pomisli da će im se desiti da neka druga vlast, a ne njihova, raspolaže tako jednim delom njihove teritorije. Pobojale su se da centralna vlast, stičući tako u njihovim granicama jedno zamašno pokroviteljstvo, ne počne vršiti uticaj koji su sav htele da obezbede samo svojim organima. Demokratska stranka, koja je uvek bila protivna svakom porastu savezne moći, digla je svoj glas; kongres je optužen za uzurpaciju, a šef države za ambiciju. Uplašena tom galamom, centralna vlast je na kraju sama priznala da je u zabludi i ograničila se strogo na sferu koja joj je označena. Ustav daje Uniji isključivo pravo da pregovara sa stranim narodi­ ma. Unija je obično u tome smislu shvatala i indijanska plemena u susedstvu granica njene teritorije. Dokle god su ti divljaci pristajali da uzmiču ispred civilizacije, to savezno pravo nije bilo osporavano; ali od onoga dana kad je jedno indijansko pleme preduzelo da se ustali na jednoj tački teritorije, okolne države istakle su svoje pravo na posedovanje tih zemljišta i pravo suvereniteta nad ljudima koji ih naseljavaju. Centralna vlast je pohitala da prizna i jedno i drugo i pošto je prvo s Indijancima pregovarala kao s nezavisnim narodima, izručila ih je kao podanike zakonodavnoj tiraniji država.81 Od država koje su se obrazovale na obali Atlantika, više njih prostiralo se do neodređene daljine u pustoši u koje Evropljani još ne behu prodrli. One čije su granice bile neopozivo utvrđene sa zavišću su gledale na ogromnu budućnost koja se otvarala njihovim susedima. Ovi su, u duhu pomirljivosti i da bi olakšali čin stvaranja Unije, pristali da utvrde svoje granice i prepustili su konfederaciji svu teritoriju koja se nalazila izvan tih granica.82 81 Vidi u zakonodavnim dokumentima, koja sam već citirao u poglavlju o Indijanci­ ma, pismo predsednika Sjedinjenih Država Čerokima, njegovu prepisku tim povodom s njegovim predstavnicima i njegove poruke kongresu. 82 Prvo takvo ustupanje teritorije izvršila je država Njujork 1780; Virdžinija, Masačusets, Konektikat, Južna i Severna Karolina, sledile su taj primer u različito vreme, a poslednja je bila Džordžija; njen ustupak je iz 1802.

329

Od toga doba, savezna vlast postala je vlasnik sveg neobrađenog zemljišta izvan trinaest država koje su prvobitno stupile u konfederaci­ ju. Ona se stara da ga deli i prodaje, a novac koji se od toga ubira ulazi isključivo u blagajnu Unije. Pomoću tog prihoda savezna vlast otku­ pljuje od Indijanaca njihovu zemlju, gradi puteve u novim okruzima i olakšava koliko god može brz razvoj društva u tim oblastima. Ali došlo je do toga da su se u tim pustošima, koje su nekad ustupili stanovnici obala Atlantika, obrazovale vremenom nove države. Kongres je nastavio da prodaje, u korist ćele nacije, neobrađena zemlji­ šta koja te države još obuhvataju. Ali ove danas, pošto su uspostavlje­ ne, polažu isključivo pravo da prihod od takvih prodaja koriste u sopstvene svrhe. Pošto su takvi zahtevi postali sve više preteći, kongres je našao da treba Uniji, da oduzme jedan deo privilegija koje je dotad uživala, pa je krajem 1832. doneo zakon po kome, mada ne ustupa novim republikama Zapada vlasništvo nad neobrađenim zemljištima, ipak samo u njihovu korist namenjuje najveći deo prihoda koji se iz toga izvlači.83 Dovoljno je proputovati Sjedinjene Države da se proccne prednos­ ti koje zemlji pruža Banka. Te su prednosti raznovrsne, ali postoji naročito jedna, koja strancu pada u oči: novčanice Banke Sjedinjenih Država priznaju se na granicama pustinja u istoj vrednosti kao i u Filadelfiji, gde je sedište operacija Banke.84 Banka Sjedinjenih Država je, međutim, predmet mržnje mnogih. Njeni direktori izjasnili su se protiv predseđnika, pa ih optužuju, ne bez izvesne uverljivosti, da su zloupotrebili svoj uticaj da spreče njegov izbor. Predsednik napada, dakle, ustanovu koju oni predstavljaju, i napada je sa svim žarom ličnog neprijateljstva. Da istraje u toj osveti, predseđnika je ohrabrilo to što oseća da ga podržavaju potajni nagoni većine. Banka ostvaruje čvrstu monetarnu povezanost Unije kaogod što kongres predstavlja veliku zakonodavnu sponu, pa iste one strasti koje teže da države postanu nezavisne od centralne vlasti teže i da ukinu Banku. — Banka Sjedinjenih Država stalno drži u rukama velik broj novčani­ ca pokrajinskih banaka; ona svakog dana može prinuditi ove druge da te novčanice isplate u zvečećem novcu. Njoj, naprotiv, takva opasnost ne preti: njena su raspoloživa sredstva toliko velika da joj omogućuju da udovolji svim zahtevima. Pokrajinske banke, čiji je opstanak tako ugrožen, prisiljene su na uzdržanost, da u opticaj puste samo količinu novčanica srazmernu svom kapitalu. Pokrajinske banke nestrpljivo po­ 83 Predsednik je, istina, odbio da sankcioniše taj zakon, ali mu je potpuno prihvatio načelo. Vidi njegovu poruku od 8. decembra 1833. 84 Sadašnja Banka Sjedinjenih Država osnovana je 1816, s kapitalom od 35,000.000 dolara (185,500.000 franaka); njena koncesija ističe 1836. Prošle godine kongres je doneo zakon da je obnovi, ali je predsednik odbio da ga sankcioniše. Zapodenula se borba, obostrano krajnje žestoka, no lako je predvideti skoro ukidanje Banke.

330

dnose tu zdravu kontrolu. Novine koje im se prodaju i predsednik, koji je po svom interesu njihovo oruđe, pomamno napadaju Banku. Oni protiv nje raspaljuju lokalne strasti i slepi demokratski nagon zemlje. Po njima, direktori Banke čine stalno aristokratsko telo, čiji uticaj neće moći da se ne oseti u vlasti, pa će ranije ili kasnije narušiti načela jednakosti na kojima počiva američko društvo. Borba Banke protiv njenih neprijatelja samo je jedan od sukoba velike bitke koju u Americi vode pokrajine protiv centralne vlasti i duh nezavisnosti i demokratije protiv duha hijerarhije i polčinjenosti. Ne tvrdim da su neprijatelji Banke Sjedinjenih Država upravo iste one ličnosti koje u drugim pitanjima napadaju saveznu vlast, nego kažem da su napadi na Banku proizvod istih onih nagona koji se bore protiv savezne vlasti i da je velik broj neprijatelja Banke neugodan simptom slabljenja savezne vlasti. Ali nikad se Unija nije pokazala slabija nego u čuvenom pitanju carina.85 Ratovi francuske revolucije i rat 1812, time što su sprečavali slobodan saobraćaj između Amerike i Evrope, doveli su do stvaranja tvornica na Severu Unije. Kad je mir ponovo otvorio evropskim proi­ zvodima puteve ka Novome svetu, Amerikanci su našli da treba da uspostave sistem carina, koji bi mogao u isti mah da štiti njihovu proizvodnju u povoju i da otplati dug kojim su se zadužili u ratu. Južne države, nemajući tvornica koje bi valjalo podsticati i pošto su samo zemljoradničke, ubrzo su se počele žaliti na te mere. Nemam nameru da ovde ispitujem koliko je bilo umišljenog ili stvarnog u njihovim žalbama, iznosim samo činjenice. Već 1820, Južna Karolina je u jednoj peticiji kongresu izjavila da je carinski zakon neustavan, tlačiteljski i nepravedan. Kasnije su i Džordžija, Virdžinija, Severna Karolina, Alabama i Misisipi postavile manje-više energične zahteve u istom smislu. Daleko od toga da povede računa o tom roptanju, kongres je 1824. i 1828. još povisio carine i ponovo potvrdio njihovo načelo. Tada su. na Jugu stvorili, ili bolje reći podsetili na jednu čuvenu doktrinu, koja je dobila naziv poništenje. Na drugom sam mestu već pokazao da svrha saveznog ustava nije bila da stvori jedan savez, nego da stvori jednu opštenacionalnu vlast. U svim slučajevima predviđenim njihovim ustavom, Amerikanci Sjedi­ njenih Država čine jedan jedini narod. U svim tim pitanjima nacionalna volja, kao i u svih ustavnih naroda, izražava se putem većine. Kad se većina izjasni, dužnost je manjine da se povinuje. Takva je zakonska doktrina, jedina koja je saglasna sa tekstom ustava i poznatom intencijom onih koji su ga stvorili. 85 nje, br. 30.

Za pojedinosti tog pitanja vidi Zakonodavna dokumenta, 22. kongres, 2. zaseda-

331

Poništavaoci s Juga tvrde, naprotiv, da Amerikanci, kad su se ujedinjavali, nisu uopšte smatrali da se stapaju u jedan jedini narod, nego su samo hteli da obrazuju savez nezavisnih naroda; iz toga sledi da svaka država, budući da je sačuvala potpuni suverenitet, ako ne u stvari, a ono bar u načelu, ima pravo da tumači zakone kongresa i da u svojim granicama obustavi izvršavanje onih koji joj se čine protivni ustavu ili pravdi. Cela doktrina poništenja sažeta je u jednoj rečenici koju je 1833. izgovorio pred senatom Sjedinjenih Država g. Kalhun (Caldwell Calho­ un) priznati šef južnjačkih poništavalaca: "Ustav je ugovor u kome se države pojavljuju kao suverene. A kad god se sklopi ugovor između stranaka koje nisu priznale nekog zaje­ dničkog presuditelja, svaka od njih zadržava pravo da sama prosudi o obimu svoje obaveze." Očevidno je da takva doktrina ukida načelo savezne spone i u stvari vraća anarhiju, koje je Amerikance oslobodio ustav iz 1789. Kad je Južna Karolina videla da se kongres oglušio o njene žalbe, zapretila je da će na savezni carinski zakon primeniti doktrinu poništa­ valaca. Kongres je ostao pri svome; bura je najposle izbila. Tokom 1832. narod Južne Karoline86 izabrao je jedan nacionalni sabor ("konvenciju"), da bi se utvrdilo kakve vanredne mere treba preduzeti, i 24. novembra iste godine taj je sabor objavio, pod nazivom uredbe, zakon koji je proglasio ništavnim savezni carinski zakon, zabra­ nio da se naplaćuju dažbine njime predviđene i da se prihvataju žalbe koje bi se mogle podnositi saveznim sudovima.87 Ta uredba trebalo je da stupi na snagu tek februara iduće godine i rečeno je da bi Južna Karolina, ako kongres pre toga roka izmeni carine, mogla pristati da ne ostvari svoje pretnje. Kasnije je, ali maglovito i neodređeno, izražena želja da se pitanje iznese na jednu vanrednu skupštinu svih država u konfederaciji. U međuvremenu je Južna Karolina naoružavala svoju miliciju i spremala se za rat__ 86 To jest, većina naroda, jer protivna stranka, zvana Union Party, brojala je na svojoj strani uvek vrlo snažnu i aktivnu manjinu. Karolina ima oko 47.000 birača; 30.000 bilo je za ništavost, 17.000 protiv. 87 Toj uredbi prethodio je izveštaj jednog komiteta kome je bilo povereno da ga sastavi: izveštaj sadrži prikaz i svrhu zakona. U njemu čitamo, na str. 34: "Kad se hotimično krše prava koja je ustav ostavio pojedinačnim državama, pravo je i dužnost tih država da stupe u dejstvo da bi zaustavile napredovanje toga zla, da bi se suprotstavile uzurpaciji i da bi održale u odgovarajućim granicama ovlašćenja i privilegije koje im pripadaju kao nezavisnim suverenima. Kad države ne bi imale to pravo, uzalud bi pretendovale da su suverene. Južna Karolina izjavljuje da ne priznaje nikakav sud na svetu koji bi bio iznad nje. Istina je da je ona sklopila s drugim državama, suverenim kao i ona, svečani ugovor o uniji (a solemn contract o f union), ali ona zahteva i vršiće pravo da tumači koji je u njenim očima smisao tog ugovora, a kad taj ugovor krše države udružene s njom i vlast koju su one uspostavile, ona hoće da koristi nesumnjivo (unquestionable) pravo da sudi koliki je obim tog kršenja i kakve mere treba preduzeti da se nepravda ispravi."

332

A šta je kongres učinio? Kongres, koji je bio gluv za preklinjanja podređenih, poklonio je pažnju njihovim žalbama čim ih je video s oružjem u ruci.88 Doneo je zakon89 po kome je trebalo da se carine postupno smanjuju tokom deset godina, tako da na kraju ne prevazilaze potrebe vlade. Tako je kongres sasvim napustio načelo carine. Dažbine radi zaštite proizvodnje zamenio je jednom čisto fiskalnom merom.90 Da bi prikrile svoj poraz, vlasti Unije pribegle su jednoj meri kojom se veoma služe slabe vlasti: popuštajući u stvari, pokazale su se nepopustljive u načelu. Izmenivši carinski zakon, kongres je istovreme­ no doneo još jedan zakon, kojim je prcdsedniku dato vanredno ovlašćenje da silom suzbije otpor, kojeg se više nije ni trebalo bojati. Južna Karolina nije čak pristala da Uniji prepusti ni taj bledi privid pobede: isti nacionalni sabor koji je proglasio ništavnost carin­ skog zakona sastao se ponovo i prihvatio ponuđeni ustupak, ali je istovremeno izjavio da ipak još čvršće ostaje pri doktrini poništavalaca, i da bi to i dokazao, proglasio je ništavnim i zakon kojim su predsedniku data vanredna ovlašćenja, ma koliko da je bilo izvesno da se ona neće ni koristiti. Gotovo sve odluke o kojima sam ovde govorio donete su otkako je predsednik general Džekson. Ne može se poreći da je u pitanju carina on je vešto i snažno branio prava Unije. Ipak mislim da u opasnosti kojima je danas izložena savezna vlast treba ubrojati upravo i držanje onoga koji tu vlast predstavlja. O uticaju koji general Džekson može imati u svojoj zemlji neki su u Evropi stekli mišljenje koje se čini vrlo neopravdano onima koji su stvari videli izbliza. Govori se kako je general Džekson pobeđivao u bitkama, kako je on čovek energičan, po naravi i po navici sklon upotrebi sile, vlastoljubiv i despot po prirodi. Možda je sve to istina, ali zaključci koji se izvode iz tih istina velike su zablude. Zamišljalo se da general Džekson hoće u Sjedinjenim Državama da zavede diktaturu, da uspostavi vlast u vojničkom duhu i da central­ noj vlasti pribavi obim opasan za pokrajinske slobode. Vreme za takve poduhvate i doba takvih ljudi nisu još nastupili u Americi: da je general Džekson poželeo tako da vlada, začelo bi izgubio politički položaj i upropastio svoj život; stoga i nije bio tako nesmotren da to pokuša. Daleko od toga da želi proširiti saveznu vlast, sadašnji predsednik predstavlja, naprotiv, stranku koja hoće tu vlast da ograniči na najjasni­ je i najpreciznije odredbe ustava i koja ne prihvata da bi njihovo 88 Kongres se na kraju odlučio na tu meru naročito zbog stava moćne države Virdžinije, čije se zakonodavno telo ponudilo da presudi između Unije i Južne Karoline. Dotad je izgledalo da je ova sasvim napuštena čak i od država koje su zajedno s njom protestovale. 89 Zakon od 2. marta 1833. 90 Taj zakon predložio je g. Klej (Clay) i on je za četiri dana izglasan s ogromnom većinom u oba doma kongresa.

333

tumačenje ikad moglo bili povoljno za vlast Unije. Daleko od toga da istupa kao zatočnik centralizacije, general Džekson je oruđe pokrajin­ skih ljubomora; njega su na najvišu vlast uzdigle upravo strasti decen­ tralizacije ako tako mogu da kažem. Samo ugađajući svakodnevno tim strastima održava se on i prosperira. General Džekson je rob većine: pokorava se njenoj volji, njenim željama, njenim ne baš prikrivenim nagonima, bolje reći on ih naslućuje i hita da im se stavi na čelo. Kad god vlast država dođe u sukob sa vlašću Unije, retko se desi da predsednik prvi ne posumnja u svoje pravo; on gotovo uvek pretekne zakonodavnu vlast; kad ima povoda da se protumači obim savezne vlasti, on takoreći staje na stranu svojih protivnika; sam sebe umanjuje, prikriva se, povlači. Ne znači nipošto da je on prirodno slab ili neprija­ telj Unije; kad se većina izjasnila protiv zahteva poništavalaca s Juga, on joj se stavio na čelo, jasno i energično formulisao doktrine koje je ona ispovedala i prvi se pozivao i na silu. Da se poslužim poređenjem pozajmljenim iz rečnika američkih stranaka, general Džekson mi se čini federalista po sklonosti, a republikanac iz računa. Pošto se tako poklonio većini, da bi stekao njenu naklonost, general Džekson se uspravio; krenuo je ka ciljevima kojima ona i sama teži ili na koje ne gleda popreko, rušeći pred sobom sve prepreke. Sa podrškom kakvu nisu imali njegovi prethodnici, on gazi svoje lične 'neprijatelje gde god na njih naiđe, i to s takvom lakoćom kako to nije mogao nijedan predsednik; na svoju odgovornost preduzima mere koje se niko pre njega ne bi usudio da preduzme; dešava mu se čak da se prema opštenacionalnom predstavništvu ponaša s gotovo uvredljivim prezirom; odbija da sankcioniše zakone kongresa, a često i zanemari da i odgovori tome velikom telu. On je miljenik koji često grubo postupa sa svojim gospodarom. Moć generala Džeksona raste, dakle, nepresta­ no; ali moć predsednika opada. Savezna vlast je u njegovim rukama jaka; ali ona će se preneti oslabljena njegovom nasledniku. Možda se i veoma varam, ali mislim da je savezna vlast u Sjedinje­ nim Državama na putu da svakim danom bude sve slabija; ona se povlači iz jednog posla za drugim, sve više sužava krug svog delanja. Prirodno slaba, ona odbacuje čak i privid snage. S druge strane, mislim da sam zapazio da u Sjednjenim Državama osećanje nezavisnosti biva sve snažnije u državama, a ljubav prema pokrajinskoj vlasti sve izra­ ženija. Svi hoće Uniju, ali svedenu na svoju senku: da bude jaka u izvesnim slučajevima, a slaba u svima drugim; teži se tome da ona u doba rata može da okupi u svojim rukama nacionalne snage i sva sredstva zemlje, a da u doba mira takoreći i ne postoji, kao da je to smenjivanje slabosti i snage prirodno. Ne vidim ništa što bi za sada moglo da zaustavi takvo kretanje mnenja; uzroci iz kojih je nastalo ne prestaju da dejstvuju u istom smeru. Ono će se, dakle, nastaviti, i može se predskazati da će vlast 334

Unije, ako ne nastupi kakva izuzetna okolnost, svakim danom sve više slabiti. Verujem, međutim, da smo još daleko od vremena kad će se savezna vlast, nesposobna da zaštiti i sopstveni opstanak i da zemlji obezbedi mir, takoreći sama od sebe ugasiti. Unija je ušla u običaje, svet je želi; njeni su rezultati očevidni, blagodcti vidljive. Kad se bude opazilo da slabost savezne vlasti dovodi u opasnost opstanak Unije, ne sumnjam da će se javiti reakcija u prilog snazi. Od svih saveznih vlasti koje su u svetu do danas uspostavljene, vlast Sjedinjenih Država je ona kojoj je najprirodnije namenjeno da dejstvuje: dokle god ne bude posredno napadnuta, putem tumačenja njenih zakona, dokle god joj duboko ne promene suštinu, neka prome­ na u javnom mnenju, kakva unutrašnja kriza ili rat mogli bi joj odje­ dnom vratiti snagu koja joj je potrebna. Samo sam ovo hteo da ustanovim: kod nas mnogi misle da u Sjedinjenim Državama postoji takvo kretanje mnenja koje pogoduje centralizaciji vlasti u rukama predsednika i kongresa. Ja tvrdim da se vidljivo zapaža suprotno kretanje. Daleko od toga da savezna vlast, stareći, stiče snagu i ugrožava suverenitet država, kažem da je na putu svakodnevnog slabljenja i da je samo suverenitet Unije u opasnosti. Eto to otkriva sadašnjost. Kakav će biti krajnji ishod te tendencije, kakvi događaji mogu zaustaviti, usporiti ili ubrzati kretanje koje sam opisao? To krije budućnost, a ja ne uobražavam da bih mogao odškri­ nuti njen zastor. O REPUBLIČKIM INSTITUCIJAMA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA. — KAKVI SU IM IZGLEDI D A TRAJU.

Unija je plod sticaja okolnosti. — Republičke institucije imaju veću budućnost. — Republika je, u sadašnjosti, prirodno uređenje Angloameri­ kanaca. — Zašto. — Da bi se republika ukinula, trebalo bi istovremeno promeniti sve zakone i sve običaje. — Teškoće na koje nailaze Amerikan­ ci u stvaranju nekakve aristokratije. Raspad Unije, ako bi doveo do rata u krugu država koje su danas u konfederaciji, a time i do uspostavljanja stajaće vojske, diktature i poreza, mogao bi vremenom da dovede u pitanje sudbinu republičkih institucija. Ne treba, međutim, brkati budućnost republike i budućnost Unije. Unija je samo plod sticaja okolnosti i trajaće samo dok joj okol­ nosti pogoduju, ali republika mi se čini prirodnim uređenjem Ameri­ kanaca, i samo bi stalno dejstvo suprotnih uzroka, ako bi dejstvovali uvek u istom smeru, moglo umesto nje da uspostavi monarhiju. Unija postoji poglavito u zakonu koji ju je stvorio. Jedna jedina revolucija, neka promena u javnom mnenju mogu je zauvek razbiti. Koreni republike dublji su. 335

Pod republikom se u Sjedinjenim Državama podrazumeva lagano i mirno delanje društva na samo sebe. To je jedno redovno stanje, zasnovano stvarno na svesnoj volji naroda. To je pomirljivo uređenje, u kome odluke dugo sazrevaju, polako se raspravljaju, a sa zrelošću izvršavaju. Republikanci u Sjedinjenim Državama cene običaje, poštuju verovanja, priznaju prava. Ispovedaju uverenje da će jedan narod biti mora­ lan, pobožan i umeren u onoj srazmeri u kojoj je slobodan. Republi­ kom se u Sjedinjenim Državama naziva mirna vlast većine. Pošto u potrebnom za to vremenu sebe prepozna i ustanovi svoje postojanje, većina je opšti izvor svih vlasti. Ali ni sama većina nije svemoćna. Iznad nje, u duhovnom svetu, postoje čovečnost, pravda i razum; u politič­ kom svetu, stečena prava. Većina priznaje te dve granice, pa i ako joj se desi da ih prekorači, to biva zato što i ona ima strasti, kao i svaki čovek, pa može da postupi loše mada prepoznaje šta je dobro. A mi u Evropi otkrili smo čudnovate izume. Po nekima medu nama, republika nije vladavina većine, kao što se dosad verovalo, nego vladavina onih koji jamče za većinu. U takvim uređenjima ne vlada narod, nego oni koji znaju šta je za narod najbolje: domišljata razlika, jer omogućava da se delà u ime nacije a da se ona i ne pita i da se od nje zahteva priznanje dok nju samu gaze. Takvo republikansko uređenje je, uostalom, jedino kome bi trebalo priznati pravo da sve čini i koje može da prezre ono što su dosad ljudi poštovali, počev od najviših moralnih zakona do najprostijih pravila zdravog razuma. Do našeg vremena mislilo se da je despotizam odvratan, ma kakvi mu bili oblici. Ali u naše dane otkrilo se da postoje na svetu legitimne tiranije i nepravde koje su svetinje, čim se one vrše u ime naroda. Ideje koje su Amerikanci stvorili o republici neobično im olakša­ vaju njeno ostvarenje i obezbeđuju joj trajnost. Ako praksa republikan­ skog uređenja često i biva loša, bar je teorija dobra, a narod vremenom uvek sa njom saobrazi svoje postupke. Na početku je bilo nemogućno, a i sad bi još bilo vrlo teško uspostaviti u Americi centralizovanu upravu. Ljudi su rasejani po suviše velikom prostranstvu i odvojeni mnogim prirodnim preprekama da bi jedan jedini mogao preduzeti da upravlja pojedinostima njihovog života. Amerika je, dakle, osobito zemlja pokrajinskih i opštinskih vlasti. Tome uzroku, koji je podjednako dejstvovao na sve Evropljane u Novom svetu, Angloamerikanci su dodali i više drugih, koji su im svojstveni. Kad su uspostavljene naseobine u Severnoj Americi, opštinska sloboda već je bila ušla u engleske zakone kao i u običaje, i engleski iseljenici su je usvojili ne samo kao nešto nužno nego i kao jedno dobro kome su znali vrednost. 336

Videli smo uz to i kako su osnovane naseobine. Svaka pokrajina i takoreći svaki okrug naselili su posebno ljudi tuđi jedni drugima ili udruženi u različite svrhe. Englezi Sjedinjenih Država bili su, dakle, već od početka podeljeni na velik broj malih društava, koja nisu bila povezana ni sa kakvim zajedničkim središtem, pa je svako takvo malo društvo moralo da se stara o svojim poslovima, pošto se nigde nije mogla ni nazreti neka centralna vlast koja bi prirodno trebalo i koja bi lako mogla o njima da brine. Tako je sve, i priroda zemlje, i sam način kako su engleske naseobine osnovane, i navike prvih doseljenika, doprinelo da se do izuzetne mere razviju opštinske i pokrajinske slobode. Sveukupne institucije zemlje u Sjedinjenim Državama u suštini su, dakle, republikanske; da bi se trajno ukinuli zakoni na kojima se temelji republika, trebalo bi takoreći u isti mah ukinuti sve zakone. Kad bi, u naše doba, neka stranka preduzela da u Sjedinjenim Državama uspostavi monarhiju, bila bi dakle u težem položaju nego stranka koja bi već danas htela da proglasi republiku u Francuskoj. Kraljevina ne bi zatekla zakonodavstvo unapred pripremljeno za nju, i tada bismo stvarno videli monarhiju okruženu republikanskim institu­ cijama. Monarhijsko načelo isto bi tako teško prodrlo u običaje Ameri­ kanaca. Dogma o suverenosti naroda nije u Sjedinjenim Državama neka­ kva izdvojena doktrina, koja ne proizilazi ni iz navika, ni iz sveuku­ pnosti vladajućih ideja; možemo je, naprotiv, smatrati poslednjim beočugom jednog lanca shvatanja koji obuhvata sav angloamerički svet. Proviđenje je dalo svakom pojedincu, ma kakav on bio, onaj stupanj razuma koji je neophodan da može sobom upravljati u stvarima koje se isključivo njega tiču. To je glavna maksima na kojoj u Sjedinjenim Državama počiva civilno i političko društvo: otac je primenjuje na svoju decu, gospodar na sluge, opština na građane, pokrajina na opštine, država na pokrajine, Unija na države. Proširena na celinu nacije, ona postaje dogma o suverenosti naroda. Tako je u Sjedinjenim Državama izvorno načelo republike ono isto koje upravlja i većinom čovekovih postupaka. Kaogod što je uspos­ tavljena u zakonima, republika prožima, dakle, ako tako mogu reći, i ideje, shvatanja i sve navike Amerikanaca, te bi trebalo da se takoreći sve to promeni da bi se postiglo da se promene zakorji. U Sjedinjenim Državama je i sama religija većine republikanska: istine o onome drugom svetu ona prepušta razumu pojedinca, kaogod što i politika prepušta zdravom razumu svih staranje o ovome svetu, pa prihvata da svaki čovek slobodno izabere put koji treba da ga odvede na nebo, kaogod što i zakon priznaje svakom građaninu pravo da izabere sebi vladu. 337

Očevidno bi samo čitav niz stvari, usmerenih u jednom istom pravcu, mogao zameniti taj skup zakona, shvatanja i običaja nekakvim suprotnim skupom običaja, shvatanja i zakona. Ako republikanska načela treba jednom da iščeznu u Americi, ona će podleći tek posle jednog dugog društvenog procesa, koji će se često prekidati, a često i obnavljati; više puta činiće se da vaskrsavaju, a nepovratno će nestati tek kad jedan sasvim nov narod zauzme mesto ovoga koji danas postoji. Ali ni po čemu se ne može predskazati takva revolucija, nikakav znak je ne nagoveštava. Kad stignete u Ameriku, najviše vam pada u oči neka vrsta burne živosti u političkom svetu. Zakoni se neprestano menjaju, i na prvi pogled čini vam se nemogućno da jedan narod ’tako malo siguran šta hoće’ ne dođe uskoro do toga da sadašnji oblik vlasti zameni nekim sasvim novim. Takve su bojazni preuranjene. U pogledu političkih institucija postoje dve vrste nestabilnosti koje ne treba brkati: jedna se tiče sekundarnih zakona; ta može dugo vladati usred jednog društva sa čvrstim temeljima; druga neprestano potresa same osnove ustava i narušava izvorna načela zakona; ovu uvek prate nemiri i revolucije; nacija koja od nje pati nalazi se u silovitom i prelaznom stanju. Iskustvo pokazuje da te dve vrste zakonodavne nestabilnosti nisu me­ đusobno nužno povezane, jer se viđalo da postoje i uporedo i odelito, zavisno od vremena i mesta. Onu prvu srećemo u Sjedinjenim Država­ ma, ali ne i ovu drugu. Amerikanci često menjaju zakone, ali osnova ustava se poštuje. U naše doba republikansko načelo vlada u Americi onako kao što je monarhijsko načelo vladalo u Francuskoj pod Lujem XIV. Tadašnji Francuzi ne samo da su bili pristalice monarhije nego nisu ni zamišljali da bi se ona ičim mogla zameniti; prihvatali su je onako kao što prihvatamo kretanje sunca i mene godišnjih doba. Kraljevska vlast nije među njima imala branilaca kaogod što nije imala ni protivnika. Tako i republika postoji u Americi, bez sukoba, bez protivljenja, bez dokazivanja, prećutnom saglasnošću, nekom vrstom consensus uni­ versalis. Ipak mislim da stanovnici Sjedinjenih Država, menjajući tako često upravne postupke, ugrožavaju budućnost republikanskog uređenja. Pošto im u naumima neprestano smeta stalna promenljivost zako­ na, možemo se bojati da će ljudi na kraju naći da je republika nezgodan način da se živi u društvu. Zlo koje proizilazi iz nepostojanosti sekun­ darnih zakona dovelo bi tada u pitanje i opstanak osnovnih zakona i posredno do revolucije; ali to doba je još vrlo daleko od nas. Već se sada može predvideti da bi Amerikanci, kad bi napustili republiku, brzo prešli na despotizam, ne zaustavljajući se dugo u mo­ narhiji. Monteskje je rekao da nijedna vlast nije tako apsolutna kao kad vladar stupi na vlast posle republike, pošto se neodređena ovlašćenja koja su ranije priznavana bez bojazni izbornom zvaničniku nađu tada u rukama naslednog poglavara. To je uopšte tačno, ali naročito u 338

pogledu demokratske republike. U Sjedinjenim Državama zvaničnike ne bira neka posebna klasa građana, nego većina ćele nacije; oni neposredno predstavljaju strasti mnoštva i potpuno zavise od njegove volje; oni, dakle, ne bude ni mržnju ni bojazan: stoga sam skrenuo pažnju na to kako su se Amerikanci malo starali da im vlast ograniče tako što bi postavili granice njihovom delanju i koliki su ogroman deo prepustili njihovom proizvoljnom sudu. Takvo stanje stvari stvorilo je navike koje bi ga nadživele. Američki zvaničnik sačuvao bi svoju nedefinisanu moć iako bi prestao biti odgovoran, pa je nemoguće reći gde bi se tada zaustavila njegova tiranija. Ima kod nas ljudi koji očekuju da će videti kako se u Americi rađa nekakva aristokratija, pa već i tačno predviđaju vreme kad će ona prigrabiti vlast. Rekao sam već i ponavljam da mi se sadašnji razvoj američkog društva čini sve više demokratski. Međutim, ne tvrdim da se neće desiti jednog dana da Amerikanci ograniče krug političkih prava ili da ta prava oduzmu u korist jednog čoveka; ali ne mogu da verujem da bi njihovo isključivo korišćenje poverili jednoj posebnoj klasi građana ili, drugim rečima, da bi zasno­ vali neku aristokratiju. Neko aristokratsko telo sastoji se od izvesnog broja građana koji se, mada nisu veoma daleko od mnoštva, ipak uzdižu trajno iznad njega; mnogi ih dotiču, ali ne mogu na njih udariti, mešaju se svako­ dnevno s njima, ali se s njima ne mogu stopiti. Nemogućno je zamisliti išta protivnije prirodi i potajnim nagoni­ ma ljudskog srca nego što je takva potčinjenost: kad bi bili prepušteni sebi, ljudi bi uvek više voleli samovolju kralja nego redovnu vlast plemstva. Da bi potrajala, aristokratija treba da zasnuje nejednakost u nače­ lu, da je unapred ozakoni i da je uvede i u porodicu istovremeno kad i u društvo; a sve je to tako protivno prirodnoj pravičnosti da se to među ljudima može postići samo prinudom. Otkako postoje ljudska društva, ne verujem da se može navesti primer i jednog jedinog naroda koji je, prepušten samom sebi i putem sopstvenih napora, stvorio u svom krugu jednu aristokratiju: sve aristokratije srednjeg veka zavojevačke su. Sila je tada nametala nejednakost, koja se, jednom uobičajena, održala sama od sebe i prirodno prešla i u zakone. Videli smo i takva društva koja su se, usled zbivanja koja su prethodila njihovom nastanku, takoreći rodila kao aristokratska, a svaki ih je vek potom vraćao ka demokratiji. Takva je bila sudbina Rimljana i varvara koji su došli posle njih. Ali da bi se jedan narod, pošavši od civilizacije i demokratije, postepeno bližio društvenoj neje­ dnakosti i najposle uspostavio u svom krugu neprikosnovene privilegije i isključive kategorije, to bi bilo nešto novo u svetu. 339

Ništa ne ukazuje na to da bi Americi bilo suđeno da prva pruži takav prizor. NEKA ZAPAŽANJA O UZROCIM A TRGOVINSKE MOĆI SJEDINJENIH D R ŽA V A

Amerikancima je priroda namenila da budu velik pomorski narod. — Dužina njihovih obala. — Dubina luka. — Veličina reka. — Trgovinsku nadmoć Angloamerikanaca ipak treba pripisati više intelektualnim i du­ hovnim uzrocima nego geografskim. — Razlog takvom mišljenju. — Budućnost Angloamerikanaca kao trgovačkog naroda. — Raspad Unije ne bi zaustavio pomorski razvoj naroda koji je sačinjavaju. — Zašto. — Angloamerikanci su prirodno u položaju da zadovoljavaju potrebe stanov­ nika Južne Amerike. — Oni će, kao i Englezi, postati trgovinski posrednici za jedan veliki deo sveta. Od zaliva Fondi do ušća Sabine u Meksičkom zalivu, obala Sjedi­ njenih Država duga je hiljadu i šesto kilometara. Njena obala čini jednu neprekidnu liniju: sve se nalazi pod istom vlašću. Nema naroda na svetu koji bi trgovini mogao pružiti dublje, prostranije i sigurnije luke nego Amerikanci. Stanovnici Sjedinjenih Država čine jednu veliku civilizovanu naciju koju je sudbina postavila usred pustoši, na pet hiljada kilometara od glavne kolevke civilizacije. Amerika ima, dakle, svakodnevnu potrebu za Evropom. Vremenom će Amerikanci bez sumnje uspeti da proizvo­ de većinu onoga što im je potrebno, ali naša dva kontinenta nikad neće moći živeti sasvim nezavisno jedan od drugog: ima odviše prirodnih veza između njihovih potreba, ideja, navika i običaja. x Unija ima poljoprivredne proizvode koji su nam postali neopho­ dni, a koji na našem tlu ili uopšte ne uspevaju ili uspevaju tek uz visoke troškove. Amerikanci troše tek mali deo tih proizvoda, a ostatak proda­ ju nama. Evropa je, dakle, tržište za Ameriku, kao što je i Amerika tržište za Evropu, a pomorska trgovina nužna je stanovnicima Sjedinjenih Država da bi dopremila njihove sirovine u naše luke koliko i da bi njima prenela proizvode naših tvornica. Sjedinjene Države morale bi, dakle, ili predstavljati velik prostor za delatnost pomorskih naroda, kad bi oni sami odustali od trgovine, kao što su to dosad učinili Španjolci u Meksiku, ili bi morali sami postati jedna od prvih pomorskih sila na svetu; ta je alternativa bila neizbežna. Angloamerikanci su oduvek pokazivali odlučnu sklonost ka po­ morstvu. Time što je raskinula trgovinske veze koje su ih vezivale za Englesku, nezavisnost je dala nov i moćan polet njihovom smislu za pomorstvo. Od toga doba, broj brodova Unije rastao je skoro isto tako 340

brzo kao i broj njenih stanovnika. Danas Amerikanci sami prevoze u Ameriku devet desetina evropskih proizvoda.91 A isto tako Amerikanci dovoze evropskim potrošačima tri četvrtine izvoza Novoga sveta.92 Luke Havra i Liverpula pune su brodova Sjedinjenih Država. Vrlo malo engleskih ili francuskih brodova viđa se u njujorškoj luci.93 Tako američki trgovac ne samo što prkosi konkurenciji na sopstvenom tlu nego i nadmoćno tuče strance na njihovom. To se lako objašnjava: od svih brodova sveta, brodovi Sjedinjenih Država plove morima po najnižoj ceni. Dokle god trgovačka mornarica Sjedinjenih Država sačuva to preimućstvo nad drugima, ne samo da će sačuvati što je osvojila nego će to svakim danom i uvećavati. Teško je rešiv problem dokučiti zašto Amerikanci plove po nižoj ceni nego ostali: isprva smo u iskušenju da tu nadmoć pripišemo nekim materijalnim preimućstvima koja pruža priroda samo njima; ali nije tako. Gradnja američkih brodova staje skoro isto toliko koliko i naših;94 nisu bolje građeni, a obično traju kraće. Plata američkog pomorca viša je nego plata evropskog; dokaz je to što u trgovačkoj mornarici Sjedinjenih Država srećemo velik broj Evro­ pljana. Otkuda onda da Amerikanci plove po nižoj ceni nego mi? Mislim da bismo uzroke toj nadmoći uzalud tražili u materijalnim preimućstvima; ona potiče od čisto intelektualnih i duhovnih osobina. Jedno će poređenje razjasniti šta mislim. Za vreme ratova revolucije, Francuzi su u ratnu veštinu uveli jednu novu taktiku, koja je zbunila i najstarije generale i zamalo da nije uništila i najstarije evropske monarhije. Prvi put dotad, preduzeli su da se odreknu mnogo čega što se dotle smatralo neophodnim za rat; od vojnika su zahtevali napore kakvi se dotad u civilizovanim nacijama nisu tražili; sve su obavljali u trku i bez kolebanja su stavljali na kocku ljudske živote, imajući u vidu ishod koji valja postići. 91 Ukupna vrednost uvoza u godini koja se završila 30. septembra 1832. bila je 101,129.266 dolara. Udeo uvoza obavljenog stranim brodovima iznosio je 10,731.039 dolara, približno samo jednu desetinu. 92 Ukupna vrednost izvoza bila je u istoj godini 87,176.943 dolara; od toga je izvoz stranim brodovima iznosio 21,036.183 dolara, ili približno četvrtinu. (W illiam’s register, 1833, str. 398) 93 U godinama 1829, 1830. i 1831. uplovilo je u luke Unije brodova u ukupnoj zapremini od 3,307.719 tona. Udeo stranih brodova u tom zbiru iznosio je 544.571 tonu, dakle 16%. (National Calendar, 1833, str. 304) — U godinama 1820, 1826. i 1831. engleski brodovi koji su uplovili u luke Londona, Liverpul i Hula zapremali su 443.800 tona; strani brodovi koji su istim godinama uplovili u iste luke zapremali su 159.431 tonu, dakle 36%. (Companion o f the A lm anac, 1834, str. 169) — U godini 1832, strani brodovi koji su uplovili u luke Velike Britanije zapremali su, u odnosu na engleske brodove, 29%. 94 Sirovine su obično jevtinije u Americi nego u Evropi, ali je cena radne snage onde mnogo viša.

341

Francuzi su bili malobrojniji i siromašniji od svojih neprijatelja; izvori su im bili neuporedivo ograničeniji; ipak su neprestano pobedivali, sve dok se njihovi neprijatelji nisu rešili da postupaju kao oni. Amerikanci su nešto slično uveli u trgovinu. Ono što su Francuzi činili za pobedu oni čine za jevtinoću. Evropski moreplovac samo se s oprezom odvažava da isplovi; plovi samo kad ga povoljno vreme zove; ako mu se desi kakva nepredviđena nezgoda, vrati se u luku; noću spušta deo jedara, a kad vidi da se okean beli na prilazu kopnu, uspori plovidbu i ispituje nebo. Amerikanac zanemaruje takvu predostrožnost i prkosi opasnosti­ ma. On isplovi dok bura još besni; i noću kao i danju diže sva jedra; u toku plovidbe opravlja brod ako ga je bura oštetila, i kad se najzad približi kraju plovidbe, i dalje leti ka obali kao da je već ugledao luku. Amerikanac često doživi brodolom; ali nema moreplovca koji preplovi more tako brzo kao on. Pošto istu stvar obavi za kraće vreme nego drugi, može da je obavlja i jevtinije. Pre no što stigne na kraj neke duge plovidbe, evropski moreplovac smatra da treba usput više puta da pristane. Gubi dragoceno vreme tražeći neku luku za predah ili čekajući priliku da iz nje isplovi, a svaki dan plaća pravo da u luci ostane. Američki pomorac krene iz Bostona da kupi čaja u Kini. Stigne u Kanton, ostane nekoliko dana i vrati se. Za manje od dve godine prevalio je ceo obim Zemljine kugle, a kopno je video samo jednom. Za osam do deset meseci plovidbe pio je slankastu vodu i živeo od usoljenog mesa; neprestano se borio s morem, s bolešću, s dosadom; ali na povratku može da proda funtu čaja za jednu paru jevtinije nego engleski trgovac: cilj je postignut. Ne bih umeo bolje izraziti svoju misao nego ako kažem da Ameri­ kanci u svoj način trgovanja unose neku vrstu heroizma. Evropskom trgovcu biće uvek veoma teško da u stopu prati svoga američkog konkurenta. Radeći onako kao što sam opisao, Amerikanac ne postupa samo iz računa, nego pre svega predajući se svojoj naravi. Stanovnik Sjedinjenih Država oseća sve potrebe i želje koje budi jedna napredna civilizacija, a ne nalazi oko sebe, kao u Evropi, društvo znalački organizovano da ih zadovolji. Često je, dakle, prinuđen da sam nabavi razne stvari koje su mu, po vaspitanju i navikama, postale neophodne. U Americi se ponekad dešava da isti čovek ore svoju njivu, gradi sebi kuću, pravi sebi alat, sam sebi pravi obuću i svojim rukama tka grubu tkaninu za odeću. To škodi usavršavanju proizvodnje, ali silno služi razvoju inteligencije radnika. Ništa toliko ne vodi materijalizovanju čoveka i oduzimanju njegovim delima čak i traga duše kao što tome vodi velika podela rada. U zemlji kao što je Amerika, gde su specijalizovani stručnjaci tako retki, ne može se zahtevati duga obuka od svakoga ko se posvećuje nekom pozivu. Amerikanci, dakle, s veli­ kom lakoćom menjaju poziv, i to koriste zavisno od trenutnih potreba. Srećemo ih koji su redom bili advokati, zemljoradnici, trgovci, evange342

lički sveštenici, lekari. Ako je Amerikanac manje vičan svakoj delatnosti nego Evropljanin, nema takve koja bi mu bila sasvim tuđa. Njegova je sposobnost opštija, krug njegovog razumevanja širi. Stanovnika Sje­ dinjenih Država nikada, dakle, ne zaustavlja nikakav aksiom njegovog poziva; slobodan je od svih profesionalnih predrasuda; nije većma privržen jednom sistemu rada nego kojem drugom; ne oseća se većma vezan za neku staru metodu nego za kakvu novu; nije stvorio nikakvu naviku, a lako izbegava uticaj koji bi tuđinske navike mogle na nj vršiti, jer zna da njegova zemlja ne liči ni na jednu drugu i da je njegov položaj nov u svetu. Amerikanac živi u jednoj zemlji čudesa, oko njega sve se nepresta­ no kreće, a svako kretanje čini mu se napredak. Pojam novoga vezuje se, dakle, u njegovom umu za pojam boljitka. Nigde on ne opaža granicu koju je priroda možda postavila ljudskim naporima; u njegovim očima, ono što ne postoji, to je nešto što se još nije pokušalo. To sveopšte kretanje koje vlada u Sjedinjenim Državama, ti česti obrti sudbine, to nepredviđeno pomeranje javnog i privatnog bogatstva, sve to zajedno održava u duši nekakav grozničav nemir, koji je divno čini sklonom svakavim naporima i održava je takoreći iznad opšteg nivoa čovečanstva. Za Amerikanca, sav život protiče kao partija karata, kao razdoblje revolucije, kao dan bitke. Pošto ti isti uzroci dejstvuju istovremeno na sve pojedince, oni u nacionalne osobine naposletku utisnu jedan neodoljiv impuls. Bilo koji nasumce uzet Amerikanac mora, dakle, biti čovek vatrenih želja, pređuzimljiv, odvažan, a naročito novator. Takav duh nalazimo odista u svim njegovim delima; on ga unosi u svoje političke zakone, u verske doktri­ ne, u teorije društvene ekonomije, u svoju privatnu delatnost; nosi ga svuda sa sobom, u dubini šuma kao i usred gradova. Zahvaljujući tome duhu, primenjenom na pomorsku trgovinu, Amerikanac plovi brže i po nižoj ceni nego ikoji trgovac na svetu. Dokle god moreplovci Sjedinjenih Država sačuvaju te intelektual­ ne prednosti i praktičnu nadmoć koja iz njih proizilazi, nastaviće ne samo da sami zadovoljavaju potrebe proizvođača i potrošača u svojoj zemlji nego će sve više biti na putu da postanu, kao i Englezi,95 trgovački posrednici između drugih naroda. To se počinje ostvarivati pred našim očima. Viđaju se već američki moreplovci kao posrednici u trgovini više evropskih nacija;96 Amerika im nudi još veću budućnost. Španjolci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobi­ ne koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše 95 N e treba misliti da'se engleski brodovi bave jedino prevozom engleskih proizvoda u inostranstvo i inostranih u Englesku; u naše doba, trgovačka mornarica Engleske predstavlja nešto kao kakvo veliko preduzeće javnog transporta, spremno da posluži svim svetskim proizvođačima i da međusobno poveže sve narode. Amerikanci su po svom pomorskom duhu skloni da uspostave takvo preduzeće koje bi bilo suparnik Englezima. 96 D eo trgovine u Sredozemlju već se obavlja američkim brodovima.

343

danas po tim ogromnim oblastima. Rast stanovništva se zaustavio, a mali broj ljudi koji onde živi, obuzet brigom da se odbrani, jedva oseća potrebu da poboljša svoju sudbinu. Ali neće moći zauvek ostati tako. Prepuštena samoj sebi, Evropa je uspela da se sopstvenim naporima probije kroz mrak srednjeg veka; Južna Amerika je hrišćanska kao i mr, ona ima naše zakone, naše običaje; ona u sebi sadrži sve one klice civilizacije koje su se razvile u evropskim nacijama i njihovim potomcima; uz to Južna Amerika ima i naš primer: zašto bi ona zauvek ostala varvarska? Tu je očevidno samo u pitanju vreme: doći će bez sumnje vreme, manje ili više još daleko, kad će Južnoamerikanci biti napredne i prosvećene nacije. Ali kad južnoamerički Španjolci i Portugalci počnu osećati potre­ be civilizovanih naroda, biće još daleko od mogućnosti da ih sami zadovolje; kao poslednji izdanak civilizacije, potpašće pod već stečenu nadmoć starijih. Oni će dugo biti zemljoradnici pre no što postanu prerađivači i trgovci, a biće im potrebno posredovanje stranaca da bi svoje proizvode prodali preko mora i u zamenu nabavili ono za čim će osećati novu potrebu. Ne može se sumnjati u to da će Severnoamerikanci jednog dana biti pozvani da zadovoljavaju potrebe Južnoamerikanaca. Priroda ih je postavila blizu njih. Time im je uveliko olakšala da upoznaju i procene njihove potrebe, te da uspostave sa tim narodima stalne veze i da postepeno osvoje njihovo tržište. Ta bi prirodna preimućstva trgovac iz Sjedinjenih Država mogao izgubiti samo kad bi bio mnogo slabiji od evropskog trgovca, ali on je nad ovim nadmoćan u mnogom pogledu. Amerikanci iz Sjedinjenih Država već vrše velik duhovni uticaj na sve narode Novoga sveta. Od njih zrači svetlost. Sve nacije toga kontinenta već su navikle da ih smatraju najprosvećenijim, najmoćnijim i najboga­ tijim sinovima velike američke porodice. Oni, dakle, neprestano upiru oči ka Uniji i trude se, koliko god je u njihovoj moći, da liče na narode koji je sačinjavaju. Svakodnevno crpu iz Sjedinjenih Država političke doktrine i pozajmljuju njihove zakone. Amerikanci Sjedinjenih Država upravo su u istom položaju u odnosu na narode Južne Amerike kao njihovi dedovi Englezi u odnosu na Italijane, Španjolce, Portugalce i sve one evropske narode koji, manje uznapredovali od njih u civilizaciji i proizvodnji, iz njihovih ruku primaju većinu potrošnih dobara. Engleska je danas prirodno središte trgovine za skoro sve obližnje nacije; američka Unija je u položaju da vrši istu ulogu na drugoj hemisferi. Svaki narod koji se rađa ili uvećava u Novome svetu, rađa se, dakle, i uvećava takoreći na korist Angloamerikanaca. Kad bi se desilo da se Unija raspadne, to bi trgovinu država koje su je obrazovale bez sumnje za neko vreme usporilo u njenom razvoju, ali ipak manje no što se misli. Ma šta se desilo, očevidno je da će trgovačke države ostati ujedinjene; postoji među njima savršena istove344

most shvatanja, interesa i običaja, i samo one mogu obrazovati jednu veoma veliku pomorsku silu. Čak i kad bi Jug Unije postao nezavisan od Severa, iz toga ne bi proizašlo da bi mogao bez ovoga. Rekao sam već da Južnjaci nisu trgovci; ništa još ne ukazuje na to da će to postati. Južnjaci Sjedinjenih Država dugo će još morati da pribegavaju stranci­ ma da bi izvozili svoje proizvode i nabavljali ono što im je potrebno. A od svih posrednika koje mogu naći njihovi severni susedi sigurno ih mogu uslužiti po najnižoj ceni. Usluživaće ih dakle oni, jer je cena vrhovni zakon trgovine. Nema takve suverene volje niti nacionalnih predrasuda koje bi se dugo mogle boriti protiv jevtinoće. Nema otrovnije mržnje nego što je između Amerikanaca Sjedinjenih Država i Engleza. No uprkos tim neprijateljskim osećanjima, Englezi ipak snabdevaju Amerikance većinom industrijskih proizvoda, iz prostog razloga što im ih naplaćuju jevtinije nego drugi. Uprkos želji Amerikanaca, njihov prosperitet raste i na korist manufakturne proizvodnje En­ gleske. Razum upućuje na to, a iskustvo to i dokazuje, da nema trajne trgovinske moći ako ona ne može da se, po potrebi, spoji sa vojnom moći. Tu su istinu isto tako dobro shvatili u Sjedinjenim Državama kao i drugde. Amerikanci su već u mogućnosti da svojoj zastavi pribave poštovanje; uskoro će je se drugi i bojati. Daleko od toga da bih umanjio pomorsku snagu Amerikanaca, ubeđen sam da bi raspad Unije snažno uticao na njeno jačanje. Danas su trgovačke države povezane s onima koje to nisu, a ove su često nesklone da uvećavaju svoju pomorsku moć, iz koje izvlače tek posre­ dne koristi. Ako bi, naprotiv, sve trgovačke države Unije obrazovale jedan jedinstven narod, trgovina bi za njih postala prvorazredan nacionalni interes; one bi, dakle, rado podnele i vrlo velike žrtve da zaštite svoje brodove i ništa ih ne bi sprečavalo da u tome ostvare svoje želje. Mislim da nacije, kao i ljudi, skoro uvek, još od mladih dana, naznače glavne crte svoje sudbine. Kad vidim u kom duhu Angloameri­ kanci vode trgovinu, s kakvom lakoćom se njome bave, kolike uspehe postižu, ne mogu da ne verujem da će oni jednog dana postati prva pomorska sila sveta. Sve ih goni da ovladaju morima, kao što je Rimljane gonilo da osvoje svet.

345

ZAKLJUČAK Bližim se kraju ove knjige. Govoreći o budućoj sudbini Sjedinjenih Država, postarao sam se da predmet podelim na delove, da bih svaki od njih što brižljivije proučio. Sada bih hteo da ih sve obuhvatim jednim pogledom. Ono što ću sad reći biće manje podrobno, ali pouzdanije. Neću tako razgovetno uočavati svaku pojedinost, ali ću sigurnije obuhvatiti opšte činjenice. Biću kao putnik kad izađe van zidina velikog grada pa se popne na obližnje brdo. Što se više udaljava, ljudi od kojih se maločas oprostio nestaju mu ispred očiju; njihove kuće utapaju se u celinu; ne vidi više trgove, jedva razabira pravce ulica; ali pogled mu lakše prati obrise grada i prvi put mu sada uočava oblik. Čini mi se da i ja tako otkrivam pred sobom svu budućnost engleske loze u Novom svetu. Pojedinosti te ogromne slike ostaju u senci, ali pogled mi obuhvata celinu i stičem jasnu predstavu o njoj. Teritorija koju Sjedinjene Države Amerike zauzimaju ili poseduju u naše dane čini otprilike jednu dvadesetinu nastanjenog zemaljskog kopna. Ma koliko joj granice bile prostrane, pogrešno bi bilo verovati da će angloamerička rasa zauvek ostati u njihovom okviru; ona se već širi daleko izvan njih. Bilo je doba kad smo i mi mogli stvoriti u divljini Amerike jednu veliku Francusku naciju i uporedo s Englezima učestvovati u sudbini Novog sveta. Francuska je nekad u Severnaj Americi posedovala terito­ riju veliku gotovo kao cela Evropa. Tri najveće reke toga kontinenta tekle su tada u potpunosti našom zemljom. Indijanski narodi koji su živeli od ušća Sen-Lorana do delte Misisipija čuli su samo naš jezik; sve evropske naseobine rasejane po tom ogromnom prostoru podsećale su na matičnu otadžbinu; bili su to Luisburg, Monmoransi, Diken, Sveti Luj, Vensen, Novi Orlean, sve imena draga Francuskoj i prisna našem uhu. Ali niz okolnosti, koje bi bilo odviše dugo nabrajati,1 lišio nas je te veličanstvene baštine. Gde su god Francuzi bili malobrojni i nedovolj­ 1 U prvom redu ove: slobodni i na opštinsku upravu naviknuti narodi, lakše no drugi osnivaju napredna naselja. Navika da se misli svojom glavom i upravlja sobom, nužna je u jednoj novoj naseobini, gde uspeh nužno zavisi velikim delom od pojedinačnih napora doseljenika.

346

no se ustalili, nestali su. Ostatak se okupio na malim prostorima i potpao pod tuđe zakone. Četristo hiljada Francuza u donjoj Kanadi čine danas kao nekakve ostatke jednog nekadašnjeg naroda utopljenog u more jedne nove nacije. Oko njih jedno njima strano stanovništvo neprestano raste, širi se na sve strane, prožima čak i redove nekada­ šnjih gospodara toga tla, dominira u njihovim gradovima i izvitoperava im jezik. To je stanovništvo istovetno onom u Sjedinjenim Državama. Pravo, dakle, kažem da se engleska rasa ne zaustavlja na granicama Unije, nego da napreduje i daleko ka severoistoku. Na severozapađu nailazi se samo na nekoliko beznačajnih ruskih naseobina; ali na jugozapadu Meksiko predstavlja kao nekakvu prepre­ ku napredovanju Angloamerikanaca. Tako, dakle, postoje uistinu još samo dve rase koje među sobom danas dele Novi svet, Španjolci i Englezi. Granice koje treba da dele te dve rase utvrđene su jednim ugovo­ rom. Ali ma koliko da je taj ugovor povoljan za Angloamerikance, ne sumnjam da će ga oni uskoro prekršiti. Izvan granica Unije, na meksičkoj strani, prostiru se ogromni krajevi kojima još nedostaje stanovnika. Ljudi će iz Sjedinjenih Država prodirati u te pustoši još i pre onih koji imaju pravo da ih zaposednu. Prisvojiće zemljišta, uspostaviti se kao društvo, i kad se naposletku pojavi zakoniti vlasnik, zateći će pustare obrađene i strance spokojno nastanjene na njegovoj baštini. Zemlja u Novom svetu pripada onome ko je prvi zaposedne, a vlast onome ko je brži. Čak i već naseljeni predeli teško će se odbraniti od najezde. Već sam govorio o onome što se zbiva u pokrajini Teksas. Stanov­ nici Sjedinjenih Država malo pomalo svakodnevno prelaze u Teksas, stiču zemlju, pa iako se potčinjavaju zakonima te zemlje, zasnivaju vladavinu svog jezika i običaja. Pokrajina Teksas još je pod vlašću Meksika; ali uskoro neće u njoj više ni biti Meksikanaca. Slično se dešava svugde gde Angloamerikanci dođu u dodir sa stanovništvom nekog drugog porekla. Ne možemo se zavaravati: engleska rasa stekla je ogromnu prevagu nad svim drugim evropskim rasama u Novom svetu. Veoma je nadmo­ ćna u pogledu civilizacije, privrede i moći. Dokle god pred njom budu samo puste ili retko naseljene zemlje, dokle god ne naiđe na svom putu na stanovništvo u mnoštvu, kroz koje neće moći prokrčiti sebi put, ona će se neprestano širiti. Neće se zaustaviti na linijama označenim u ugovorima, nego će na sve strane preplaviti te zamišljene ustave. Taj brzi razvoj engleske rase u Novom svetu silno je olakšan geografskim položajem koji ona u njemu zauzima. Kad se pođe na sever, preko njenih severnih granica, nailazi se na polarni led, a kad se spušta nekoliko stepeni niže od njenih južnih granica stiže se u žarke predele ekvatora. Američki Englezi nalaze se, dakle, u najumerenijem pojasu kontinenta i onom njegovom delu koji je najpogodniji za život. 347

Mnogi zamišljaju da je džinovski priraštaj stanovništva u Sjedinje­ nim Državama počeo tek od nezavisnosti; to je zabluda. Stanovništvo je i za vreme kolonijalnog sistema raslo isto tako brzo kao i danas; isto se tako udvostručavalo za približno dvadeset dve godine. Samo što se tada računalo na hiljade stanovnika, a sad se računa na milione. Ono što je pre jednog veka prolazilo nezapaženo sad svima pada u oči. Kanadski Englezi, koji su pod kraljevskom vlašću, rastu brojčano i rasprostiru se skoro isto tako brzo kao i Englezi Sjedinjenih Država, koji žive u republikanskom uređenju. Mada su tada, na zapadnim granicama, postojali veliki indijanski narodi, u savezništvu s Englezima, naseljavanje Zapada nije se takoreći nikad usporilo. Dok je neprijatelj pustošio atlantske obale, Kentaki, zapadni delovi Pensilvanije, Vermont i Mejn punili su se stanovni­ štvom. Nesređenost koja je vladala posle rata nije sprečila stanovništvo da se umnožava niti da postepeno napreduje kroz puste predele. Znači da su različiti zakoni, stanje mira ili rata, red ili anarhija tek neosetno uticali na stalan porast angloameričkog stanovništva. To je lako razumeti: nema toliko opšteg uzroka da bi se istovreme­ no osetio na svim tačkama tako ogromne teritorije. Tako uvek postoji neki velik deo zemlje gde su ljudi sigurni da će naći sklonište od nevolja koje pogađaju neki drugi deo, a i kolike god bile nedaće, lek koji se nudi još je veći. Ne treba, dakle, misliti da je mogućno zaustaviti razvoj engleske rase u Novom svetu. Raspad Unije, time što bi doveo do rata na kontinentu, ukidanje republike, time što bi uvelo tiraniju, mogli bi usporiti njen razvoj, ali ne i sprečiti je da postigne nužno ispunjenje svoje sudbine. Nema te sile na svetu koja bi pred naseljenicima mogla zatvoriti plodne nenastanjene predele, koji su sa svih strana otvoreni za ljudske delatnosti i pružaju pribežište od svih nevolja. Buduća zbivanja, ma kakva bila, neće Amerikancima oduzeti ni njihovu klimu, ni njihova unutrašnja mora, ni velike reke, ni plodnost njihovog tla. Loši zakoni, revolucije i anarhija ne bi mogli u njima ugušiti želju za blagostanjem i preduzimljivost, koja se čini odlikom njihove rase, niti sasvim ugušiti prosvećenost koja im obasjava put. Tako je, usred neizvesnosti o budućnosti, bar jedan događaj sigu­ ran. U budućnosti koju možemo nazvati bliskom, pošto je reč o životu naroda, Angloamerikanci će sami prekriti ogroman prostor između polarnog leda i tropskog pojasa; rasprostreće se od žala Atlantskog do obala Tihog okeana. Mislim da je teritorija po kojoj Angloamerikanci treba jednog dana da se rašire velika koliko tri četvrtine Evrope.2 Klima Unije je, sve u svemu, povoljnija nego evropska; prirodne pogodnosti su isto tolike; očevidno je da će njeno stanovništvo jednog dana biti srazmerno našem.*4 2 Sjedinjene Države već pokrivaju prostor ravan polovini Evrope. Evropa se proteže na 500.000 kvadratnih milja; ima 205.000.000 žitelja. Malte- Brun, vol. VI, knj. CXIV, str. 4.

348

Podeljena između toliko naroda, kroz neprestano izbijanje ratova i uprkos 'srednjovekovnom varvarstvu, Evropa je uspela da ima 68 sta­ novnika po kvadratnom kilometru.34Koji bi uzrok mogao biti toliko jak da spreči Sjedinjene Države da ih imadnu isto toliko? Proći će mnogo vekova pre no što razni ogranci engleske loze u Americi prestanu pokazivati zajedničku fizionomiju. Ne može se nazre­ ti doba kad bi ljudi mogli u Novom svetu uspostaviti trajnu društvenu nejednakost. Kakve god bile razlike u pogledu mira ili rata, slobode ili tiranije, procvata ili bede, koje bi se jednog dana mogle pojaviti u sudbini raznih potomaka velike angloameričke porodice, svi će oni sačuvati bar slično društveno uređenje i zajednički će im biti običaji i ideje koje proizilaze iz društvenog uređenja. I sama religija bila je dovoljna u srednjem veku da u istu civilizaci­ ju ujedini različite rase koje su naselile Evropu. Englezi Novog sveta imaju međusobno i hiljadu drugih spona, a žive u veku kad sve teži da se ujednači među ljudima. Srednji vek bio je doba rasparčavanja. Svaki narod, svaka pokraji­ na, svaki grad, svaka porodica tada su silno težili da se individualizuju. U naše doba oseća se suprotno kretanje, svi narodi kao da se kreću ka ujedinjavanju. Intelektualne veze spajaju i najudaljenije delove sveta, i ljudi ni dana ne mogu ostati stranci jedni drugima niti mogu da ne znaju šta se događa u bilo kom kutku sveta; zato danas zapažamo manje razlike između Evropljana i njihovih potomaka u Novom svetu nego između nekih gradova XIII veka koje je delila samo kakva reka. Kad to kretanje ka ujednačavanju zbližava međusobno strane na­ rode, ono se tim pre protivi tome da izdanci jednog istog naroda postanu jedni drugima tuđini. Doći će vreme kad će u Severnoj Americi biti sto pedeset miliona4 ravnopravnih ljudi koji će svi pripadati istoj porodici, svima će im polazna tačka biti ista, ista i civilizacija, isti jezik, ista religija, iste navike, isti običaji, i u njima će strujati ista misao, u istom obliku i istoj boji. Sve ostalo je neizvesno, ali to je sigurno. A to je pojava sasvim nova u svetu, te ni sama uobrazilja ne bi joj mogla zamisliti domet. Postoje danas na svetu dva velika naroda, koja, pošavši sa različitih polazišta, kao da se kreću ka istom cilju; to su Rusi i Angloamerikanci. Oba su rasla u seni; i dok su pogledi sveta bili upravljeni drugde, oni su odjednom stupili u prvi red nacija, i svet je gotovo u istom času saznao i za njihovo rođenje i za njihovu veličinu. Svi ostali narodi čini se da su približno dostigli granice koje im je obeležila priroda i da im predstoji samo još da stečeno čuvaju; ali ta su 3 Ibid., vol. VI, knj. CXVI, str. 92. 4 Taj broj srazmeran je broju stanovnika Evrope, ako se uzme prošek od 410 ljudi na kvadratnu milju.

349

dva naroda u porastu:5 svi ostali su stali ili napreduju samo uz mnogo napora; a samo oni lakim i brzim korakom napreduju putem kome se još ne nazire kraj. Amerikanac se bori sa preprekama koje mu suprotstavlja priroda; Rus se uhvatio ukoštac s ljudima. Jedan se bori sa divljinom i varvarstvom, drugi protiv civilizacije koja raspolaže svim svojim oružjima. Stoga se američka osvajanja vrše ratarovim ralom, a ruska vojničkim mačem. Da bi postigao cilj, Amerikanac se oslanja na lični interes i pušta da snaga i razum pojedinaca dejstvuju bez tuđeg upravljanja. Rus u jednom čoveku usredsređuje takoreći svu društvenu moć. Jednom je glavno sredstvo akcije sloboda, drugom ropstvo. Polazišta su im različita, putevi takođe; ipak se čini da je tajni naum Proviđenja obojici namenio da jednog dana drže u rukama sudbinu po polovine sveta.

5 Stanovništvo Rusije povećava se, srazmemo, najbrže od svih naroda starog sveta.

350

N apom ene

Pr\>i deo A — Str. 25.

O svim zapadnim oblastima u koje Evropljani još nisu prodrli vidi dva putovanja koja je major Long preduzeo o trošku kongresa. O velikoj američkoj pustinji g. Long kaže da treba povući liniju približno naralelnu s 20° dužine (od vašingtonskog meridijana, a to odgovara otprilike 99° računajući od pariškog meridijana), liniju koja polazi od Crvene reke pa se pruža do La Plate. Od te zamišljene linije pa do Stenovitih planina, kuje na zapadu oivičavaju dolinu Misisipija, pružaju se ogromne ravnice, prekrivene uglavnom peskom, koji one­ mogućava zemljoradnju, ili i granitnim kamenjem. Tu se viđaju samo velika krda bivola i divljih konja i poneka horda Indijanaca, ali malo­ brojnih. Po onome što je major Long čuo, kad se penje iznad reke La Plate, u istom pravcu, vidi se stalno s leve strane ista pustinja, ali on nije mogao lično da proveri tačnost takvih izveštaja. (Long's expedition, sv. II, str. 36^) Ma koliko vere da zaslužuje izvešlaj majora Longa, ne treba zaboraviti da je on samo prošao kroz oblast o kojoj govori i da se nije mnogo udaljavao levo i desno od pravca kojim je išao. B — Str. 26.

U tropskim oblastima Južne Amerike rastu u neverovatnom obilju te puzavice poznate pod opštim nazivom lijane. Samo flora Amtila obuhvata više od četrdeset njihovih različitih vrsta. Medu najljupkijim od tih nuzavica je Bogorodičin krst (grenadille). Ta lepa biljka, kaže Dekurtiz (Descourtiz) u svom opisu biljnog carstva Antila, hvata se za drveće pomoću brkova i obrazuje pokretne svodove, kolonade bogate i gizdave, ukrašene lepim purpurnim i plavim cvetovima umilnog mirisa. Vrsta bagrema s krupnim mahunama je vrlo velika lijana, koja brzo raste, i prelazeći s đrveta na drvo prekriva ponekad i po dva kilometra. 353

C — Str. 27. O AMERIČKIM JEZICIMA

Jezici koje govore američki Indijanci, od scvernog pola do rta Horn, sazdani su svi, kažu, po istom obrascu i imaju ista gramatička pravila; po čemu se s velikom verovatnoćom može zaključiti da su svi indijanski narodi istog porekla. Svako pleme američkog kontinenta govori drukčijim dijalektom, ali jezici u pravom smislu reči u vrlo su malom broju, što govori u prilog tome da narodi Novog sveta nisu veoma davnašnjeg porekla. Najzad, američki jezici krajnje su pravilni; verovatno je, dakle, da narodi koji se njima služe nisu još pretrpeli krupne preokrete i nisu se silom ili dragovoljno mešali s tuđim narodima, jer obično stapanjem više jezika u jedan nastaju gramatičke nepravilnosti. Američki jezici, a osobito jezici Scverne Amerike, nisu tako odav­ no privukli ozbiljnu pažnju filologa. Tada se prvi put otkrilo da je taj jezik jednog varvarskog naroda proizvod jednog sistema vrlo komplikovanih ideja i veoma znalačkih kombinacija. Zapazilo se da su ti jezici vrlo bogati i da se u njihovom uobličavanju veoma staralo da se udovolji istančanom uhu. Gramatički sistem Amerikanaca razlikuje se od svih drugih u više pogleda, ali poglavito u ovom. Neki evropski narodi, između ostalih i Nemci, imaju mogućnost da po potrebi kombinuju različite izraze i da tako dadu jedno složeno značenje izvesnim rečima. Indijanci su takvu mogućnost pojmili na način koji u najvećoj meri iznenađuje i uspeli su da takoreći za jednu jedinu tačku vežu vrlo velik broj ideja. Ovo će se lako razumeti pomoću jednog primera koji navodi g. Diponso (Duponceau; u Mémoires de la Société philosophique d ’Amérique, Philadelphia, 1819). Kad se neka žena iz plemena Delavar igra s mačkom ili malim psetom, kaže on, često se čuje kako izgovara reč kuligatšis. Ta reč je ovako sastavljena: k je znak za drugo lice i znači ti ili tvoj; uli je deo reči vulit, koja znači lep\ gat je deo reči koja znači šapa; šis je deminutivni nastavak. Tako je, jednom jedinom rečju, Indijanka rekla: tvoja lepa mala šapa. Evo još jednog primera koji pokazuje kako su uspešno američki divljaci umeli da sastavljaju svoje reči. Mladić se na jeziku delavar kaže pilape. Ta je reč obrazovana od pilsit, čedan, nevin, i od lenape, čovek: to će reći čovek još čedan i nevin. Ta mogućnost da se reči međusobno kombinuju naročito se zapaža u vrlo čudnom načinu obrazovanja glagola. I najsloženija radnja iskazu­ je se često jednim jedinim glagolom: skoro sve nijanse u ideji dejstvuju na glagol i modifikuju ga. Oni koji bi želeli da podrobnije razmotre ovu temu, koju sam ja tek vrlo površno dotakao, treba da pročitaju: 354

1) Prepisku G. Diponsoa sa prečasnim Hekvelderom (Hccwelder) o indijanskim jezicima, koja je objavljena u prvoj svesci navedenog delà. 2) Gramatiku jezika delavar ili lenape, od Geibergera i u njoj predgovor g. Diponsoa, u sv. III pomenutog delà. 3) jedan veoma dobar rezime tih radova na kraju sv. VI Američke enciklopedije. D — Str. 28.

Šarlevoa (Charlevoix: Histoire de la Nouvelle-France, sv. I, str. 235) iznosi istoriju prvog rata koji su kanadski Francuzi vodili protiv Irokeza 1610. Mada naoružani samo lukovima i strelama, Irokezi su pružili očajnički otpor Francuzima i njihovim saveznicima. Iako se ne odlikuje naročito opisima, Šarlevoa na tome mestu vrlo dobro pokazuje supro­ tnosti između običaja Evropljana i običaja divljaka, kao i različito shvatanje časti u tih dveju rasa. "Francuzi razgrabile vidrina krzna s izginulih Irokeza koji su tu ležali. Huroni, njihovi saveznici, sablaznili su se videći to. Ali ovi su, sa svoje strane, vršili svoje uobičajene svireposti nad zarobljenicima, a jednog, poginulog, pojeli su, što je Francuze zgrozilo. Ti divljaci pono­ sili su se svojom negrabežljivošću i čudili se što je ne nalaze i u nas, a nisu mogli da shvate da je mnogo manje zlo opljačkati mrtve nego žderati ih kao krvožedna zver." Isti Šarlevoa, na drugom jednom mestu (sv. I, str. 230), ovako opisuje prvo mučenje kome je Šamplen (Champlain) bio svedok i povratak Hurona u njihovo selo: "Pošto su prevalili tridesetak kilometara, naši se saveznici zaustaviše, pa izdvojivši jednog zarobljenika, stadoše mu prebacivati sva zverstva koja je počinio nad ratnicima njihovog naroda kad su mu pali šaka i rekoše mu da treba da očekuje da će se i s njim isto tako postupiti, te ako je srčan, treba to pesmom da posvedoči. On smesta zapeva svoju ratničku pesmu i svakakve druge koje je znao, ali vrlo tužnim glasom, kaže Šamplen, koji još nije imao prilike da se uveri da u svakoj pesmi divljaka ima nečega sumornog. Njegovo mučenje, propraćeno svaka­ kvim grozotama, o kojima ćemo kasnije govoriti, prestravilo je Francu­ ze, koji su se uzalud trudili da se to okonča. Sledeće noći, pošto je jedan Huron sanjao da ih gone, povlačenje se pretvorilo u pravo bežanje, i divljaci se nisu više nigde zaustavljali dokle god nisu bili izvan svake opasnosti. Čim su ugledali kolibe svog sela, odsekli su dugačke štapove za koje su privezali skalpove koje su zadobili, pa su ih trijumfalno nosili. Videći to, njihove žene su dotrčale, bacile se u reku, doplivale do čamaca i uzele te još krvave skalpove iz ruku svojih muževa i vezale ih oko vrata. Ratnici su jedan od tih jezivih trofeja dali 355

Šamplenu i poklonili mu i nekoliko lukova i strela, jedini plen koji su uzeli od Irokeza, moleći ga da ih pokaže kralju Francuske." Šamplen je ćelu jednu zimu proveo sam usred tih varvara, ali mu ni ličnost ni stvari nisu ni u jednom času bili u opasnosti. E — Str. 39.

Mada se sad već veoma ublažila puritanska strogost koja je vladala pri rađanju engleskih naseobina u Americi, ipak joj još nalazimo neobične tragove u navikama i zakonima. Godine 1792, upravo kad je počelo kratkotrajno postojanje protivhrišćanske republike u Francuskoj, zakonodavno telo Masačusetsa objavilo je zakon koji niže citiram, da bi prisililo građane da poštuju nedelju. Evo uvoda i glavnih odredaba tog zakona, koji zaslužuje punu pažnju čitaoca: "Budući da je poštovanje nedelje u opštem interesu, da obezbeđuje koristan prekid radova, da navodi ljude da razmišljaju o dužnostima u životu i o gresima kojima je čovečanstvo tako podložno, da omogućava, da se i kod kuće i na javnom mestu slavi Bog tvorac i vladalac svemira i da se vrše milosrdna delà, koja su ukras i uteha hrišćanskih društava; Budući da bezbožne ili nepromišljene osobe, zaboravljajući du­ žnosti koje nedelja nameće i prednosti koje društvo u njima nalazi, skrnave tu svetinju predajući se uživanjima ili poslovima; budući da je takvo postupanje protivno njihovom sopstvenom interesu kao hrišćana i da je, štaviše, podobno da ometa one koji ne slede takav primer, te nanosi stvarnu štetu ćelom društvu time što u nj unosi sklonost ka rasipništvu i razuzdanim navikama; Senat i predstavnički dom naređuju sledeće: 1. Niko neće moći nedeljom držati otvorenu trgovinu ili radionicu. Niko neće moći u taj dan baviti se ikakvim radom ili kakvim god poslom, ni prisustvovati ikakvom koncertu, igranci ili bilo kakvoj pred­ stavi, niti se baviti ikakvim lovom, igrom ili razonodom pod pretnjom globe. Globa neće biti manja od 10 šilinga niti veća od 20 šilinga za svaki prekršaj. 2. Nijedan putnik, vozar, kiridžija, osim u nužnim slučajevima, neće moći putovati nedeljom, pod pretnjom iste globe. 3. Krčmari, prodavci pića i gostioničari sprečiće da ikoji stanovnik njihove opštine dođe nedeljom k njima da provodi vreme u uživanju ili poslovima. U slučaju prekršaja, gostioničar i gost platiće globu. Gosti­ oničar može uz to izgubiti i dozvolu za rad. 4. Onaj ko, mada zdrav i bez dovoljnog razloga, tokom tri meseca propusti da prisustvuje javnom bogosluženju kazniće se globom od 10 šilinga. 5. Onaj ko se u hramu bude nepristojno ponašao platiće globu od 5 do 40 šilinga. 356

6. O izvršenju ovog zakona staraće se opštinski titingmeni. (To su zvaničnici koji se biraju svake godine, a po funkciji su slični istovreme­ no i poljarima i policijskim časnicima u Francuskoj. Prim, autora.) Oni imaju pravo da nedeljom pregledaju gostionice i druga javna mesta. Gostioničar koji bi im uskratio pristup u svoju kuću biće već za to osuđen na globu od 40 šilinga. Titingmeni treba da zaustavljaju putnike i da se obaveštavaju o razlogu koji ih je naterao da krenu na put nedeljom. Onaj ko odbije da odgovori biće osuđen na globu koja može biti i 5 funti sterlinga. Ako se razlog koji putnik navede ne učini titingmenu dovoljan, on će rečenog putnika tužiti sreskom sudiji."Zfl/:o/r od 8. mana 1792. General Laws of Massachusetts, sv. I, str. 410. Jedan nov zakon je 11. marta 1797. povisio globe, a polovina globe trebalo je da pripadne onome ko prekrišioca prijavi. Ista zbirka, sv. I, str. 525. Još jedan nov zakon potvrdio je te mere 16. februara 1816. Ista zbirka, sv. II, str. 405. Slične odredbe postoje i u zakonima države Njujork, ižmenjenim 1827. i 1828. (Vidi Revised Statutes, deo I, gl. XX, str. 675) Tu se kaže da niko neće moći loviti, pecati, kockati se niti posećivati kuće gde se toče pića. Niko neće moći putovati, osim u nužnom slučaju. Nije to jedini trag koji su u zakonima ostavili pobožni duh i strogi običaji prvih naseljenika. U ižmenjenim statutima države Njujork, sv. I, str. 662, čitamo i sledeći član: "Ko god dobije ili izgubi, za 24 sata, kockajući se ili kladeći se, iznos od 25 dolara, smatraće se da je izvršio prekršaj, te ako se to dokaže, biće osuđen na globu ravnu najmanje petostrukom iznosu zarađenom ili izgubljenom. Ta će se globa predati opštinskom nadzor­ niku sirotinje. Onaj ko izgubi 25 dolara ili više može tražiti povraćaj putem suda. Ako on to ne učini, nadzornik sirotinje može goniti dobitnika i zahtevati da on u korist sirotinje plati iznos dobitka ili trostruki iznos." Zakoni koje sam ovde naveo sasvim su nedavni; ali ko bi ih mogao razumeti ako se ne vrati u doba početaka naseobina? Ne sumnjam da se u naše doba kaznene odredbe tih zakona tek vrlo retko primenjuju; zakoni sačuvaju krutost i kad su se običaji već prilagodili promenama koje dolaze s vremenom. Međutim, poštovanje nedelje još je ono što strancu u Americi najvećma pada u oči. Postoji, tako, velik američki grad u kome se, počev od subote uveče, čini da je društveni život zaustavljen. Prolazite njime u doba dana za koje se čini da zrele ljude zove na poslove, a mladež na uživanja, a nalazite se u dobokoj osami. Ne samo da niko ne radi, nego se čini da niko i ne živi. Ne čuje se nikakva delatnost, ni glasovi veselja, pa čak ni onaj nejasni žagor kakav se neprestano čuje u velikom gradu. Lanci su razapeti u okolini crkava; kapci na kućama pritvoreni su i kao 357

da sa žaljenjem puštaju tek poneki zrak sunca u domove građana. Tek razdaleko opažate pokojeg usamljenog čoveka kako bešumno promiče preko pustih raskršća ili duž pustih ulica. Sutradan, u osvit, počinje se čuti buka kola, lupa čekića, vika stanovništva; grad se budi; živahno mnoštvo žuri ka središtima trgovine i proizvodnje; sve se oko vas kreće, talasa, tiska. Onu letargičnu učma­ lost smenjuje grozničava delatnost; pomislio bi čovek da svako ima na raspolaganju samo jedan dan da stekne bogatstvo i da u njemu uživa. F — Str. 43.

Izlišno je i reći da u glavi koja se ovde završava nisam smerao da napišem istoriju Amerike. Jedina mi je svrha bila da čitaocu omogućim da proceni koliki su uticaj imala shvatanja i naravi prvih naseljenika na sudbinu pojedinih naseobina i Unije u celini. Morao sam se, dakle, ograničiti na to da iznesem samo nekoliko odvojenih fragmenata. Ne znam da li se varam, ali čini mi se, ako se pođe putem koji sam tu samo naznačio, mogle bi se o prvim razdobljima američkih republika pružiti slike koje ne bi bile nedostojne da privuku pogled publike, a bez sumnje bi državnicima pružile građu za razmišljanje. Pošto se sam nisam mogao pozabaviti tim radom, hoću bar da ga olakšam drugima. Mislio sam, dakle, da treba ovde da pružim kratak spisak i sažetu analizu delà iz kojih mi se čini da bi bilo najkorisnije crpsti obaveštenja. Među opštim dokumentima koja je korisno upoznati naveo bih pre svega delo Ebenezer Hazard: Historical collection of state papers and other authentic documents, intended as materials for an history of the United States of America. Prvi tom te kompilacije, izdat u Filadelfiji 1792, sadrži doslovan prepis svih povelja koje je engleska kruna dala iseljenicima kao i glavna akta vlasti naseobina iz prvog razdoblja njihovog postojanja. Tu se između ostalog nalazi velik broj autentičnih dokumenata o poslovima Nove Engleske i Virdžinije iz tog perioda. Drugi deo je gotovo ceo posvećen aktima konfederacije iz 1643. Taj federalni pakt, sklopljen između naseobina Nove Engleske radi otpora protiv Indijanaca, bio je prvi primer ujedinjavanja među Anglo­ amerikancima. Bilo je još i više drugih konfederacija iste prirode sve do one iz 1776, koja je dovela do nezavisnosti naseobina. Svaka naseobina ima uz to svoje istorijske spomenike, među koji­ ma je više njih dragocenih. Počinjem od Virdžinije, države koja je prva naseljena. Prvi istoričar Virdžinije je njen osnivač, kapetan Džon Smit. On nam je ostavio delo pod naslovom The general history of Virginia and New-England, by Captain John Smith, some time governor in those countryes and admiral of New-England, štampano u Londonu 1627. 358

Smitovo delo ukrašeno je kartama i gravirama, veoma zanimljivim, iz doba kad je štampano. Povest tu teče od 1584. do 1626. Smitova knjiga je cenjena i to i zaslužuje. Autor je jedan od najslavnijih pustolova koji su se pojavili u tom veku punom pustolovina, krajem kojeg je živeo: i sama knjiga odiše tim žarom otkrivanja, preduzimljivošću svojstvenom tadašnjim ljudima; u njoj nalazimo ona viteška ponašanja, koja su se unosila i u trgovinu, pa su bila i u službi bogaćenja. Ali Smit se naročito odlikuje i time što on uz vrline svojih savremenika ima i osobine koje su većini njih ostale tuđe: stil mu je jednostavan i jasan, pripovest mu uvek nosi žig istine, opisi mu nisu nakinđureni. Taj autor baca dragocenu svetlost na stanje Indijanaca u doba otkrića Severne Amerike. Drugi istoričar koga treba pogledati jeste Beverli (Beverley). Nje­ govo delo prevedeno je na francuski i štampano u Amsterdamu 1707. Autor počinje svoju povest od godine 1585, a završava je s godinom 1700. Prvi deo njegove knjige sadrži istorijska dokumenta u pravom smislu reči, koja se tiču detinjstva naseobine. Drugi sadrži zanimljivu sliku stanja Indijanaca u to davno doba. Treći pruža vrlo jasne predsta­ ve o naravima, društvenom uređenju, zakonima i političkim običajima Virdžinije u piščevo doba. Beverli je bio rodom iz Virdžinije, pa zato na početku kaže da "moli čitaoce da njegovo delo ne ocenjuju kao odveć strogi kritičari, jer budući rođen u Indiji, ne može težiti čistoti jezika." Uprkos toj skrom­ nosti iseljenika, pisac tokom ćele knjige pokazuje da s mukom trpi nadmoć matične otadžbine. U Beverlijevom delu nalazimo mnogo tra­ gova onog duha građanskih sloboda koji je već tada vladao u engleskim naseobinama u Americi. Nalazimo i trag podela koje su tako dugo postojale među njima i koje su usporile sticanje nezavisnosti. Beverli mrzi svoje susede katolike u Merilendu još i više nego englesku vladu. Stil toga pisca je jednostavan, pripovedanje mu je često zanimljivo i uliva poverenje. Video sam u Americi još jedno delo koje vredi da se pročita: History of Virginia, by William Stith. Knjiga pruža zanimljive pojedinosti, ali mi se učinila duga i razlivena. Najstariji i najbolji dokument koji se može pročitati o istoriji dveju Karolina je knjiga pod naslovom The History of Carolina, by John Lawson, štampana u Londonu 1718. Lousonovo delo sadrži najpre jedno istraživačko putovanje po zapadnom delu Karoline. Putopis je u vidu dnevnika, no piščeva pripo­ vest je zbrkana, zapažanja su mu vrlo površna; nalazimo tu samo jednu dosta upečatljivu sliku pustošenja boginja i rakije među tadašnjim divljacima kao i zanimljivu sliku njihovog moralnog propadanja, kome je doprinosilo prisustvo Evropljana. Drugi deo Lousonovog delà posvećen je geografskom opisu Karo­ line i njenoj privredi. 359

U trećem delu pisac zanimljivo opisuje naravi i običaje tadašnjih Indijanaca i njihovo društveno uređenje. U tome delu knjige često ima duha i originalnosti. Lousonova istorija završava se poveljom koju je Čarls II dao Karolini. Opšti ton ovog delà je lak, često i raskalašan, i sasvim je u suprotnosti s preozbiljnim stilom delà koja su se u to doba objavljivala u Novoj Engleskoj. Lousonova istorija je krajnje retko delo u Americi, a u Evropi se ne može naći. Jedan primerak, ipak, postoji u Kraljevskoj biblioteci. S krajnjeg juga Sjedinjenih Država prelazim odmah na krajnji sever. Međuprostor je naseljen tek kasnije. Najpre treba da ukažem na jednu vrlo zanimljivu kompilaciju, pod naslovom: Collection of the Massachusetts historical Society, štampanu prvo u Bostonu 1792, preštampanu 1806. Ta kolekcija (čije se izlaženje nastavlja) obuhvata mnoštvo vrlo zanimljivih dokumenata iz istorije raznih država Nove Engleske. Tu se nalaze neobjavljene prepiske i autentični tekstovi koje su krile pokrajinske arhive. Uvršteno je i ćelo Gukinovo (Gookin) delo o Indijancima. U glavi na koju se odnosi ova napomena više sam puta pomenuo delo Nathaniel Morton: New -England’s Memorial. Ono što sam o nje­ mu rekao dovoljno dokazuje da zaslužuje da privuče pažnju onih koji bi želeli da upoznaju istoriju Nove Engleske. Knjiga je preštampana u Bostonu 1826. Najcenjeniji i najznačajniji dokument o istoriji Nove Engleske jeste delo R. Cotton Mather: Magnalia Christi Americana, or the ecclesi­ astical history o f New-England, 1620—1698, u dva toma, preštampano u Harfordu 1820. Pisac je svoje delo podelio na sedam knjiga. U prvoj knjizi prikazuje se povest onoga što je pripremilo i dovelo do osnivanja Nove Engleske. Druga sadrži životopise prvih guvernera i najvažnijih zvaničnika koji su upravljali zemljom. Treća je posvećena životu i radu evangeličkih sveštenika koji su se u tom razdoblju starali o dušama. U četvrtoj nas pisac upoznaje s osnivanjem i razvojem univerziteta u Kembridžu, u Masačusetsu. U petom izlaže načela i disciplinu crkve u Novoj Engleskoj. Šesta je posvećena opisu izvesnih pojava koje, po Materu, pokazu­ ju blagotvorno dejstvo Proviđenja na stanovnike Nove Engleske. U sedmoj, najzad, pisac nas upoznaje s jeresima i poremećajima kojima je bila izložena crkva Nove Engleske. Koton Mater je bio evangelički sveštenik, rodio se u Bostonu i onde je i proveo život. Njegovu pripovest nadahnjuju i čine živom sav onaj verski žar i sve strasti koji su doveli do osnivanja Nove Engleske. U njegovom načinu pisanja često otkrivamo tragove lošeg ukusa, ali on pridobija čitaoca, zato što je pun oduševljenja, koje na kraju i na čitaoca prelazi, često je netrpeljiv, još češće lakoveran; ali nikad ne 360

zapažamo kod njega želju da obmane; ponekad čak njegovo delo sadrži lepe delove i istinite i duboke misli, kao ovo (sv. I, glava IV, str. 61): "Pre dolaska puritanaca, Englezi su više puta pokušali da nasele zemlju u kojoj mi sad živimo; ali kako nisu smerali dalje od uspeha u svojim materijalnim interesima, prepreke su ih ubrzo obeshrabrile. Ali nije tako bilo s ljudima koji su u Ameriku stigli nošeni i krepljeni jednom visokom religijskom mišlju. Mada su ovi naišli na više neprija­ telja nego možda ikad osnivači ikoje naseobine, istrajali su u svom naumu, i neseobina koju su uspostavili postoji i u naše dane." U strogu ozbiljnost svojih slika Mater ponekad unosi i mnogo blagosti i nežnosti: govori tako o jednoj Engleskinji, koju je verski žar povukao da s mužem dođe u Ameriku, no ubrzo je podlegla zamoru i nevoljama života u tuđini, pa dodaje: "A njen vrli suprug, Isak Džonson, pokuša da živi bez nje, pa kako ne mogade, umre i on." (Sv. I, str. 71) Materova knjiga nas divno upoznaje s vremenom i zemljom koje nastoji da opiše. Kad hoće da nam saopšti koje su pobude navele puritance da preko mora potraže utočište, on kaže: "Bog je s neba pozvao one iz svog naroda koji su živeli u Engleskoj. Govoreći istovre­ meno hiljadama ljudi koji jedni druge nikad ne behu ni videli, on ih ispuni željom da ostave ugodnosti života koje su nalazili u zavičaju, da preplove strašni okean da bi se nastanili usred još strašnijih pustoši, s jedinom svrhom da se tu bez prepreka potčine njegovim zakonima. Pre no što nastavimo, dobro je da obznanimo kakve su bile pobude tog poduhvata, da bi ih potomstvo dobro shvatilo; naročito je važno podsetiti na to današnje ljude, da ne bi, gubeći iz vida ciljeve kojima su težili njihovi dedovi, zanemarili istinske interese Nove Engleske. Uneću zato ovde nešto što se nalazi u jednom rukopisu u kome su tada izložene neke od tih pobuda. Prva pobuda: Značilo bi učiniti vrlo veliku uslugu Crkvi kad bi se Jevanđelje prenelo u taj deo sveta i tako podigao bedem za odbranu vernih od Antihrista, čije se carstvo trude da osnuju po ostalim delovima sveta. Druga pobuda: Sve ostale crkve Evrope pogađala su pustošenja, pa se valja bojati da će Bog tako suditi i našoj crkvi. Ko zna nije li se on postarao da ovo mesto pripremi kao utočište onima koje hoće da spase od sveopšteg uništenja? Treća pobuda: Zemlja u kojoj živimo čini se sita stanovništva; čovek, najdragocenije od svih stvorenja, ima tu manju vrednost nego tlo pod njegovim nogama. Tegobnim teretom smatra se imati dece, suseda, prijatelja; siromasi se izbegavaju; čovek odbija od sebe ono što bi trebalo da je najveće milje ovoga sveta, da je sve shodno prirodnom poretku. Četvrta pobuda: Naše strasti dostigle su tačku na kojoj nikakvo bogatstvo ne može omogućiti čoveku da sačuva svoj rang među sebi ravnima. A međutim onaj koji u tome ne može da uspe izlaže se 361

preziru; otud proizilazi da ljudi u svim pozivima teže da se obogate nedoličnim sredstvima, pa je čestitom čoveku teško da živi ugodno a i da ne okalja svoju čast. Peta pobuda: Škole u kojima se predaju nauke i veronauka tako su iskvarene da je većina dece, a često i ona najbolja, najosobitija, koja su budila najopravdanije nade, potpuno izopačena mnoštvom ružnih pri­ mera kojima su ta deca svcdoci i razuzdanošću koja ih okružuju. Šesta pobuda: Nije li cela zemlja vrt Gospodnji? Nije li je Bog predao sinovima Adamovim da je obrađuju i ulepšavaju? Zašto se prepuštamo da umremo od gladi u nedostatku prostora, dok ogromni prostori, isto tako pogodni da ih čovek koristi, ostaju nenastanjeni i neobrađeni? Sedma pobuda: Izgraditi jednu obnovljenu crkvu i podupirati je u njenom detinjstvu, ujediniti naše snage sa snagama jednog pobožnog naroda da bismo je ojačali, da bi cvetala i da bismo je spasli od ćudi slučaja, a možda i od potpune bede, kojoj bi bila izložena bez te podržke — ima li plemenitijeg i lepšeg delà, ima li poduhvata dostojni­ jeg hrišćanina? Osma pobuda: Kad bi ljudi čija je pobožnost poznata i koji u Engleskoj žive usred bogatstva i sreće napustili te prednosti zato da bi radili na uspostavljanju te obnovljene Crkve i pristali da s njom dele njenu neznanu i mučnu sudbinu, bio bi to velik i koristan primer, koji bi okrepio veru pobožnih u molitve koje upućuju Bogu za dobro naseobine i koji bi i mnoge druge ljude naveo da im se pridruže." Nešto dalje, izlažući načela crkve Nove Engleske u pogledu mora­ la, Mater žestoko ustaje protiv običaja da se za trpezom nazdravlja, što on naziva paganskim i odvratnim običajem. Isto tako strogo odbacuje on i ukrase koje žene stavljaju u kosu i bez milosti osuđuje modu koja se, kaže on, uvodi među njima da otkrivaju vrat i ruke. U drugom jednom delu svoje knjige priča nam on veoma nadugačko o više slučajeva vradžbina, koji su prestravili Novu Englesku. Vidi se da se vidljivo delanje demona u ovozemaljskim stvarima njemu čini nespornom i dokazanom istinom. Na velikom broju mesta tog delà otkriva se duh građanske slobode i političke nezavisnosti koji je karakterisao piščeve savremenike. Njiho­ va načela u pogledu upravljanja društvom ispoljavaju se na svakom koraku. Tako, na primer, vidimo da stanovnici Masačusetsa, već 1630, deset godina po osnivanju Plimuta, posvećuju 400 funti sterlinga osni­ vanju univerziteta u Kembridžu. Prelazeći sa opštih dokumenata o istoriji Nove Engleske na one koji se odnose na pojedine države njome obuhvaćene, treba najpre da ukažem na delo The History of the colony of Massachusetts, by Hutchin­ son lieutenant-governor of the Massachusetts province, u dva toma. Dru­ go izdanje štampano je u Londonu 1765. 362

Hačinsonova istorija, koju sam više puta navodio u glavi na koju se odnosi ova napomena, počinje od 1628. godine, a završava se sa 1750. U celome tom delu vlada duh verodoslojnosti; stil je jednostavan i neizveštačen. Ta je istorija veoma podrobna. Najbolji dokument koji se može pročitati o Konektikatu je Benja­ min Trumbull: A complete History of Connecticut, civil and ecclesiastical, 1630—1764, u dva toma, štampano 1818. u Nju Hcvnu. Ta istorija sadrži jasno i hladno izlaganje događaja u Konektikatu u razdoblju označenom u naslovu. Pisac je crpao iz najboljih izvora i njegove pripovesti nose pečat istine. Sve što govori o prvom razdoblju Konektikata krajnje je zanimljivo. Naročito treba u njegovom delu pročitati Ustav iz 1639, sv. I, gl. VI, str. 100. i Krivični zakoni Konektikata, sv. I, gl. VII, str. 123. S razlogom se ceni delo Jeremiah Belknap: History of New-Ham­ pshire, u dva toma, štampano u Bostonu 1792. U Belknapovom delu pogledajte osobito III glavu prvog toma. U toj glavi pisac pruža izuze­ tno dragocene pojedinosti o političkim i verskim načelima puritanaca, o uzroku njihovog iseljavanja i o njihovim zakonima. Tu nalazimo i ovaj zanimljiv citat iz jedne propovedi održane 1663: "Nova Engleska treba neprestano da se seća da je osnovana u verskom, a ne u trgovač­ kom cilju. Na čelu joj se čita da se zavetovala na čistotu u pogledu doktrine i discipline. Trgovci i svi oni koji se bave time da slažu paru na paru neka se sečaju da je vera, a ne dobit bila cilj osnivanja ovih naseobina. Ako ima među nama nekog ko u ocenjivanju sveta i vere vidi prvi kao 13, a drugu samo kao 12, taj ne živi osećanjima istinskog sina Nove Engleske." Čitaoci će u Belknapu naći više opštih ideja i snage misli nego što ih dosad pokazuju drugi američki istoričari. Među središnjim državama, čije je postojanje već davnašnje i koje zaslužuju da se njima pozabavimo, ističu se naročito država Njujork i Pensilvanija. Najbolja istorija koju imamo o državi Njujork jeste Willi­ am Smith: History of New York, štampana u Londonu 1757. Postoji i francuski prevod, takođe štampan u Londonu, 1767. Smit nam pruža korisne pojedinosti o ratovima Francuza i Engleza u Americi. Od svih američkih istoričara on najbolje prikazuje čuveni savez Irokeza. Što se tiče Pensilvanije, ne mogu da označim ništa što bi bilo bolje nego The History of Pensylvania, from the original institution and settle­ ment of that province, under the first proprietor and governor William Penn, in 1681 till after the year 1742, by Robert Proud, u dva toma, štampana u Filadelfiji 1797. Ta knjiga osobito zaslužuje da privuče pažnju čitalaca: sadrži mnoštvo vrlo zanimljivih dokumenata o Penu, o doktrini kvekera, o osobinama, naravima i običajima prvih stanovnika Pensilvanije. Nije ni potrebno da dodam da se medu najvažnija dokumenta o Pensilvaniji svrstavaju delà samog Pena i Franklina. Ta delà poznata su velikom broju čitalaca. 363

Većinu knjiga koje sam ovde nabrojao čitao sam još za vreme boravka u Americi. Neke od njih stavila mi je na raspolaganje Kraljev­ ska biblioteka; neke druge pozajmio mi je g. Vorden (Warden), bivši generalni konzul Sjedinjenih Država u Parizu, pisac jednog odličnog delà o Aonerici. Ne mogu završiti ovu napomenu a da ne zamolim g. Vordena da primi izraze moje zahvalnosti. G — Str. 49.

U Džefersonovim uspomenama čitamo sledeće: "U prvo vreme naseljavanja Engleza u Virdžiniji, kad se zemlja dobijala jevtino ili čak i besplatno, neki dalekovidi pojedinci stekli su velike koncesije, pa u želji da očuvaju slavu svoje porodice, ostavljali su ta dobra svojim potomcima. Prenošenje tih poseda s kolcna na koleno, na ljude koji su nosili isto ime, naposletku je stvorilo jedan naročiti sloj porodica koje su, koristeći na osnovu zakona privilegiju da održavaju svoje bogatstvo, činile na taj način jedan red patricija, koji su se isticali veličinom i raskoši svojih poseda. Iz toga reda kralj je obično birao svoje državne savetnike." (Jefferson’s Memoirs) Glavne odredbe engleskog zakona o nasleđivanju bile su svud u Sjedinjenim Državama odbačene. U svojim Komentarima, g. Kent kaže: "Prvo pravilo kojeg se pri­ državamo u pogledu nasleđivanja ovo je: kad neko umre ne ostavivši testamenta, imovina prelazi na naslednike u direktnoj liniji; ako postoji samo jedan naslednik ili naslednica, on ili ona prima ćelu ostavštinu. AJco ima više naslednika istog stepena, oni međusobno podjednako dele ostavštinu, bez razlike u pogledu pola." To je pravilo prvi put propisao u državi Njujork jedan statut od 23. februara 1786 (vidi Revised Statutes, sv. III, Appendix, str. 48); kasnije je to pravilo prihva­ ćeno i u izmenjenim statutima iste države. Ono sad preovlađuje na celoj teritoriji Sjedinjenih Država, s jedinim izuzetkom što u državi Vermont muškom nasledniku pripada dvostruki deo. (Kent’s Commen­ taries, sv. IV, str. 370) U istom delu (sv. IV, str. 1—22) g. Kent izlaže istorijat američkog zakonodavstva o supstituciji. Vidi se da su pre američke revolucije engleski zakoni o supstitucijama predstavljali opšte pravo i u naseobi­ nama. Supstitucije u pravom smislu reči (Estates’ tail) bile su ukinute u Virdžiniji još 1776 (to je učinjeno na Džefersonov predlog; vidi Jeffer­ son’s Memoirs), u državi Njujork 1786. kasnije su ukinute i u Severnoj Karolini, Kentakiju, Tenesiju, Džordžiji, Misuriju. U državama Ver­ mont, Indijana, Ilinois, Južna Karolina i Luizijana supstitucije nisu nikad ni bile u običaju. Države koje su smatrale da treba da zadrže englesko zakonodavstvo o supstitucijama izmenile su ga tako što su mu oduzele glavne aristokratske karakteristike. G. Kent kaže: "Naša opšta 364

načela o društvenom uređenju teže tome da pogoduju slobodnoj cirku­ laciji vlasništva." Francuskom čitaocu koji proučava američko zakonodavstvo o nasleđivanju pada naročito u oči to da su naši zakoni o toj materiji neizmerno više demokratski nego njihovi. Američki zakoni dele očevu imovinu na jednake delove, ali samo u slučaju kad njegova volja nije poznata, jer zakon kaže: "Svaki čovek u državi Njujork ima potpunu slobodu, moć i vlast da svojom imovinom raspolaže putem testamenta, da je zavešta, deli, u korist bilo koje osobe, sem ako ne zavešta u korist kakvog političkog tela ili nekog udruženja." (Revised Statutes, sv. III; Appendix, str. 51) Francuski zakon postavlja zaveštaocu kao pravilo deobu na jedna­ ke ili gotovo jednake delove. Većina američkih republika još dopuštaju supstitucije i ograniča­ vaju se samo na to da im ograniče posledice. Francuski zakon ne dopušta supstitucije ni u kojem slučaju. Iako je društveno uređenje Amerikanaca demokratskije od našeg, naši su zakoni većma demokratski nego njihovi. To se objašnjava lakše no što bi se moglo pomisliti: u Francuskoj se demokratija još bavi time da ruši; u Aonerici ona spokojno vlada na ruševinama. H — Str. 54. REZIME USLOVA ZA BIRAČKO PRAVO U SJEDINJENIM DRŽA VA M A

Sve države dopuštaju korišćenje biračkog prava od 21. godine starosti. U svim državama birač treba da je boravio izvesno vreme u okrugu u kome glasa. To je vreme različito, od tri meseca do dve godine. U pogledu cenzusa, u državi Masačusets, da bi neko bio birač, treba da ima prihod od 3 funte ili 60 funti kapitala. U Rod Ajlendu, treba posedovati nekretnina u vrednosti od 133 dolara (704 franaka). U Konektikatu, treba imati imovinu čiji je prihod 17 dolara (oko 90 franaka). I godinu dana službe u miliciji pribavlja takođe biračko pravo. U Nju Džersiju, birač treba da poseduje imovinu od 50 funti. U Južnoj Karolini i u Merilendu, birač treba da poseduje 50 akra (oko 25 hektara) zemlje. U Tenesiju treba da poseduje bilo kakvu imovinu. U državama Misisipi, Ohajo, Džordžija, Virdžinija, Pensilvanija, Delavar, Njujork, da bi neko bio birač, dovoljno je da plaća porez; u većini tih država služba u miliciji vredi kao plaćanje poreza. U država­ ma Mejn i Nju Hempšir, dovoljno je da birač nije upisan u spisak siromašnih. 365

Najzad, u državama Misuri, Alabama, Ilinois, Luizijana, Indijana, Kentaki i Vermont, ne postavlja se nikakav uslov u vezi s imovinom. Koliko znam, samo Južna Karolina postavlja biračima za senat drugačije uslove nego za predstavnički dom. Prvi treba da poseduju 50 akra zemlje, a drugi da plaćaju porez. I — Str. 85.

U Sjedinjenim Državama postoji sistem prohibicije. Mali broj carinika i velika dužina obale veoma olakšavaju krijumčarenje; među­ tim, njega ima neizmerno manje nego drugde, zato što svako radi na tome da ga suzbije. . Pošto u Sjedinjenim Državama nema preventivne policije, ima više požara nego u Evropi; ali oni se obično ugase brže, zato što se okolno stanovništvo neizostavno brzo okupi na mestu opasnosti. K — Str. 86.

Nije tačno kad se kaže da se centralizacija rodila iz francuske revolucije; revolucija ju je usavršila, ali je nije stvorila. Sklonost ka centralizaciji i manija propisivanja potiču u Francuskoj iz doba kad su pravnici ušli u vlast, što nas vraća u doba Filipa Lepog. Otada, te dve stvari neprestano su se povećavale. Evo šta je g. de Malzerb, govoreći u ime vrhovnog poreskog suda, rekao kralju Luju XVI 1775: "... Svakome telu, svakoj zajednici građana ostalo je pravo da upravljaju sopstvenim poslovima, pravo za koje ne kažemo ni da je sastavni deo prvobitnog ustrojstva kraljevine, jer je još starije: to je prirodno pravo, pravo po razumu. Ono je, međutim, oduzeto Vašim podanicima, Veličanstvo, i ne bojimo se reći da je državna uprava u tom pogledu otišla do takvih krajnosti da se one mogu nazvati detinjarijama. Otkako su moćni ministri usvojili kao političko načelo da ne dopuste sazivanje nacionalne skupštine, nizale su se posledice takvog stava, pa se došlo dotle da se poništavaju većanja stanovnika nekog sela ako ih nije odobrio kraljev zastupnik; te tako, ako zajednica treba da obavi neke radove, mora da se potčini zastupnikovom predstavniku, da se pridržava plana koji je on usvojio, da koristi radnike koje on nameće, da ih plaća po njegovoj samovoljnoj odluci; a ako zajednica treba da pokrene kakav spor, mora takođe da traži odobrenje od kraljevog zastupnika. Spor treba, dakle, da on presudi pre no što se iznese pred pravosuđe. Pa ako je zastupnikovo mišljenje nepovoljno za stanovnike ili ako njihov protivnik ima uticaja kod zastupnika, zajedni­ ca nema mogućnosti da brani svoja prava. Eto, Veličanstvo, kako se u 366

Francuskoj radilo na tome da se uguši opštinski duh, da se ugasi, ako je ikako mogućno, čak i građanska svest; oduzeta je takoreći pravna sposobnost celoj naciji i postavljeni su joj staratelji." (Vidi Mémoires pour sen’ir à l’histoire du droit public de la France en matière d'impôts, Bruxelles, 1779) Šta bi se više moglo reći danas, kad je francuska revolucija ostvari­ la ono što se zove njenim tekovinama u pogledu centralizacije? Džeferson je 1789. pisao iz Pariza jednom prijatelju: "Nema zemlje u kojoj je manija preteranog upravljanja pustila dublje korene nego u Francuskoj niti takve u kojoj prouzrokuje više zla." (Pisma Medisonu, 28. avgust 1789) Istina je da je u Francuskoj, već više vekova, centralna vlast uvek činila sve što je mogla da uveća upravnu centralizaciju; na tome putu nikad nije imala drugih granica do svoje snage. Centralna vlast koja se rodila iz francuske revolucije otišla je u tome dalje od svih svojih prethodnika, jer je bila jača i učenija od njih: Luj XIV je pojedinosti opštinskog života potčinjavao blagovoljenju svog pokrajinskog zastupnika; Napoleon ih je potčinio ministru. To je uvek isto načelo, samo prošireno do sve daljih konsekvenca. L — Str. 90.

Ta nepromenljivost ustava u Francuskoj nužna je posledica naših zakona. I da pomenemo najpre najvažniji od svih zakona, onaj koji ureduje redosled nasleđa prestola, ima li išta nepromenljivijeg u svom načelu nego što je politički poredak zasnovan na prirodnom redu nasleđa od oca na sina? Luj XVIII je 1814. pribavio priznanje te stalnosti zakona političkog nasleđivanja u korist svoje porodice; oni koji su ozakonili posledice revolucije 1830. pošli su njegovim primerom, samo što su stalnost tog zakona uspostavili u korist druge jedne porodice; u tome su učinili kao čuvar pečata Mopu, koji se, kad je uspostavio novi nezavisni kraljevski sud na ruševinama nekadašnjeg, postarao da izjavi u istoj uredbi da će nove sudije biti doživotne kao što su bili i njihovi prethodnici. Zakoni iz 1830, kaogod ni oni iz 1814, ne utvrđuju nikakav način da se ustav menja. A očevidno je da redovna sredstva zakonodavstva ne mogu za to biti dovoljna. Odakle kraljeva vlast? Iz ustava. Odakle senatorska? Iz ustava. Odakle poslanička? Iz ustava. Kako bi dakle kralj, senatori i poslanici, zajedno, mogli izmeniti nešto u zakonu na osnovu koga vladaju? Izvan ustava oni nisu ništa: na kakvu osnovu, dakle, da se postave da bi izmenili ustav? Samo dve mogućnosti postoje: ili su njihovi napori 367

protiv ustava nemoćni, te on i dalje postoji uprkos njihovoj želji, a oni nastavljaju da upravljaju u njegovo ime; ili bi uspeli da izmene ustav, ali onda, pošto zakon na osnovu koga su oni postojali ne postoji više, ni oni više nisu ništa. Poništavajući ustav, uništili su i sebe. To je još vidljivije u zakonima iz 1830. nego u onima iz 1814. Kraljevska vlast se 1814. postavila u neku ruku izvan i iznad ustava; ali 1830. ona, po sopstvenom priznanju, bez ustava nije savršeno ništa. Tako je, dakle, jedan deo našeg ustava nepromenljiv, zato što je vezan za sudbinu jedne porodice; a celina ustava je isto tako nepromenljiva zato što se ne vidi nikakav legalan način da se on promeni. Ništa se od toga ne može primeniti na Englesku. Pošto Engleska nema pisanog ustava, ko može i reći da se ustav menja?

M — Str. 90.

I najcenjeniji pisci koji su pisali o engleskom ustavu prosto kao da se nadmeću u isticanju te svemoći parlamenta. Delolm kaže (Dclolme, gl. X, str. 77): "Po engleskim pravnicima, osnovno je načelo da parlament može da uradi sve, osim da od čoveka napravi ženu ili od žene čoveka." Blekston (Blackstone) je još kategoričniji, ako ne i snažniji u izrazu nego Delolm: "Moć i jurisdikcija parlamenta tako su široke i tako apsolutne, po ser Edvardu Kouku (Edward Coke, 4 Hist. 36), bilo u pogledu lica ili stvari, da mu se ne može označiti nikakva granica... O tome sudu može se uistinu reći: Si antiquitatem spectes, est vetustissima; si dignitatem, est honoratissima; si jurisdictionem, est capacissima. Nje­ gova vlast, suverena i van kontrole, može potvrditi, proširiti, ograničiti, poništiti, ukinuti, obnoviti i tumačiti zakone u svim domenima: crkve­ nom, svetovnom, građanskom, vojnom, pomorskom, krivičnom. Ustav ove kraljevine parlamentu je poverio tu despotsku i apsolutnu vlast, koja u svakom uređenju mora negde da bude postavljena. Pritužbe, lekovi, odluke izvan uobičajenog domena zakona, sve potpada pod taj izuzetni sud. On može propisati ili izmeniti nasleđivanje prestola, kao što je to i učinio za vlade Henrija VIII i Viljema III; može promeniti priznatu nacionalnu veroispovest, kao što je učinio u raznim prilikama za vlade Henrija VIII i njegove dece; može izmeniti i doneti nov ustav kraljevine, pa i samog parlamenta, kao što je učinio aktom ujedinjenja Engleske i Škotske i raznim statutima o trogodišnjim i sedmogodišnjim izborima. Jednom reči, on može učiniti sve što nije prirodno nemoguće; stoga se ljudi nisu ustezali da njegovu moć nazovu, možda odviše smelim izrazom, svemoć parlamenta." 368

N — Str. 98.

Nema materije u kojoj bi američki ustavi bili većma saglasni nego što je to u pogledu političkog pravosuđa. Svi ustavi koji se bave tim pitanjem daju predstavničkom domu isključivo pravo optužbe, izuzev jedino ustav Severne Karoline, koji to pravo daje velikoj poroti. Skoro svi ustavi daju senatu, ili skupštini koja postoji umesto njega, isključivo pravo da sude. Jedine kazne koje mogu izreći politički sudovi jesu: smenjivanje ili zabrana vršenja javnih funkcija u budućnosti. Jedino ustav Virdžinije dopušta da se izreknu sve vrste kazni. Zločini koji mogu biti povod političkom suđenju jesu: po save­ znom ustavu (odeljak IV, čl. 1), po ustavima Indijane (čl. 3, str. 23 i 24), Njujorka (čl. 5), i Delavara (čl. 5), veleizdaja, korupcija i drugi krupni zločini ili prekršaji; po ustavu Masačusetsa (gl. I, odeljak II), Severne Karoline (čl. 23) i Virdžinije (str. 252), loše ponašanje i loše rukovođe­ nje; po ustavu Nju Hempšira (str. 105), korupcija, protivpravni postup­ ci i loše rukovođenje; u Vermontu (gl. II, čl. 24), loše rukovođenje; u Južnoj Karolini (čl. 5), Kentakiju (čl. 5), Misisipiju (čl. 5), Alabami (čl. 6), Pensilvaniji (čl. 4), prekršaji učinjeni u vršenju funkcije; u Ilinoisu, Džordžiji, Mejnu i Konektikatu prekršaji se ne specifikuju. o — Str. 147.

Istina je da evropske sile mogu povesti protiv Unije velike pomor­ ske ratove, ali uvek je lakše i manje opasno voditi pomorski nego kontinentalni rat. Pomorski rat iziskuje samo jednu vrstu napora. Trgo­ vački narod, ako pristane da svojoj vladi pruži potreban novac, uvek je siguran da će imati flotu. A mnogo je lakše prikriti od nacije žrtve u novcu nego žrtve u ljudstvu i ličnim naporima. A i porazi na moru, uostalom, retko kad dovode u opasnost opstanak ili nezavisnost naroda koji ih je pretrpeo. Što se pak kopnenih ratova tiče, očevidno je da evropski narodi ne mogu protiv američke Unije povesti opasnije takve ratove. Teško je prevesti i u Americi održavati više od 25.000 vojnika, što predstavlja jednu naciju od dva miliona ljudi otprilike. I najveća evropska nacija, kad bi se tako borila protiv Unije, bila bi u istom položaju kao nacija od dva miliona u ratu protiv nacije od dvanaest miliona. Dodajte tome da su Amerikancu na dohvatu svi njegovi izvori sredstava, a da bi Evropljanin bio na 4.000 km od svojih, a i da bi već i samo ogromno prostranstvo Sjedinjenih Država predstavljalo nepremostivu prepreku najezdi. 369

Drugi deo A — Str. 164.

Prve američke novine pojavile su se aprila 1704. Izlazile su u Bostonu. Vidi Zbirku Istorijskog dmšt\>a Masačusetsa, sv. VI, str. 66. Pogrešno bi bilo misliti da je periodična štampa uvek bila potpuno slobodna u Americi; pokušalo se da se uspostavi nešto slično pretho­ dnoj cenzuri i polaganju kaucije. Evo šta nalazimo u zakonodavnim dokumentima Masačusetsa, pod datumom 14. januara 1722. Komitet koji je naimenovala opšta skupština (zakonodavno telo pokrajine) da bi razmotrio pitanja u vezi sa listom New England courant "misli da je težnja tih novina da religiju izvrgnu podsmehu i preziru; da se sveti pisci u njima tretiraju skrnavno i bez poštovanja; da se ponašanje sveštenstva u njima zlonamerno tumači; da se vreda vlada Njegovog Veličanstva i da taj list remeti mir i spokojstvo ove pokraji­ ne; sledstveno tome, komitet je mišljenja da se Džemsu Franklinu, štamparu i izdavaču, zabrani da ubuduće štampa i izdaje rečene novine ili bilo kakav drugi spis pre no što ih podnese sekretaru pokrajine. Sudijama sreza Safolk poveriće se da od gospodina Franklina uzmu kauciju koja će jamčiti za njegovo dobro vladanje u toku godine dana." Predlog komiteta bio je prihvaćen i postao je zakon, ali bez dejstva. Novine su izbegle zabranu time što su ispod svojih stubaca stavljale ime Bendžamin Franklin umesto Diems Franklin, a i javno mnenje je odbacilo tu meru. B — Str. 236.

Da bi neko bio među biračima u ime okruga (koji predstavljaju zemljišne posede), pre reforme iz 1832, trebalo je da ima u vlasništvu ili u doživotnom zakupu zemljište koje donosi čist prihod od 40 šilinga. Taj zakon bio je donet pod Henrijem VI, oko 1450. Izračunato je da 40 šilinga iz doba Henrija VI odgovara 30 funti sterlinga danas. Ipak je do 1832. zadržana ta osnova, usvojena u XV veku, što dokazuje koliko je engleski ustav vremenom postajao demokratski, čak iako je izgledao nepromenljiv. Vidi kod Delolme-a; vidi i kod Blackstone-a, knj. I, gl. IV. 370

Engleske porotnike bira šerif grofovije (Delolme, sv. I, gl. XII). Šerif je obično vrlo značajan čovek u grofoviji; on obavlja pravosudne i upravne funkcije; predstavlja kralja, koji ga imenuje svake godine (.Blackstone, knj. I, gl. IX). Njegov položaj stavlja ga iznad sumnji u pogledu korupcije od strane stranaka; uostalom, ako se posumnja u njegovu nepristrasnost, može se tražiti izuzeće celokupne porote koju je on imenovao, i tada se drugom jednom zvaničniku poverava da izabere nove porotnike. Vidi Blackstone, knj. III, gl. XXIII. Da bi neko imao pravo da bude porotnik, treba da poseduje zemlju sa najmanje 10 šilinga prihoda (.Blackstone, knj. III, gl. XXIII). Valja primetili da je taj uslov postavljen oko 1700, kad je vrednost novca bila neuporedivo veća nego danas. Vidi se da su Englezi zasnova­ li svoj sistem porote ne na sposobnosti, nego na zemljišnom posedu, kao i sve druge svoje političke institucije. Kasnije su se u porotu prihvatali i zakupci, ali se zahtevalo da im zakup bude vrlo dug i da imaju čist prihod od 20 šilinga, nezavisno od rente. (Blackstone, ibid.)

C — Str. 236.

Savezni ustav uveo je porotu u sudove Unije isto kao što su je i države bile uvele u svoje posebne sudove; štaviše, nije postavila neka­ kva svoja odvojena pravila za izbor porotnika. Savezni sudovi biraju porotnike iz redovnog spiska porotnika koji je svaka država uspostavila za svoje potrebe. Treba, dakle, zakone pojedinačnih država razmotriti da bi se videla teorija o sastavu porote u Americi. Vidi Story’s Com­ mentaries on constitution, knj. III, gl. XXXVIII, str. 654—659; Serge­ ant’s constitutional law, str. 165. Vidi i savezne zakone iz 1789, 1800. i 1802. o tom predmetu. Da bih dobro prikazao načela Amerikanaca u pogledu sastava porote, ispitao sam zakone država udaljenih jedne od drugih. Evo kakve se opšte ideje mogu izvući iz tog razmatranja. U Americi svi građani koji su birači imaju pravo da budu porotnici. Velika država Njujork ipak je uspostavila malu razliku između te dve podobnosti, ali u smislu suprotnom od naših zakona, to jest ima manje porotnika nego birača u državi Njujork. Uglavnom se može reći da u Sjedinjenim Državama pravo da se bude član porote, kao i pravo da se biraju predstavnici, obuhvata svakoga; ali vršenje tog prava nije ipak dato svakome bez razlike. Svake godine skup opštinskih ili sreskih zvaničnika, koji se u Novoj Engleskoj zovu select-men, u državi Njujork supervisors, u Ohaju trustees, a parohijalni šerifi u Luizijani, biraju, za svaki srez, izvestan broj građana koji imaju pravo da budu porotnici i za koje oni smatraju da su za to podobni. Pošto su i sami ti zvaničnici izborni, ne izazivaju podozrenje; ovlašćenja su im vrlo široka i proizvoljna, kao što je to 371

obično kod republikanskih zvaničnika, i oni ih često koriste, kažu, naročito u Novoj Engleskoj, da bi odbacili nedostojne ili nesposobne porotnike. Imena tako odabranih porotnika predaju se okružnom sudu, pa se od svih tih imena kockom izvlači porota koja treba da presudi u sporu. Amerikanci su, uostalom, nastojali da na sve načine porota bude dostupna narodu i da mu to bude što manje na teret. Pošto su porotnici vrlo mnogobrojni, na svakog dođe red jedva jednom u tri godine. Rasprave se drže u glavnom gradu svakog okruga, a okrug odgovara našem srezu. Tako sud zaseda blizu porote, umesto da porotu dovodi sebi, kao u Francuskoj; najzad, porotnici se obeštećuju bilo od strane države ili od stranaka. Primaju obično jedan dolar (5,42 franka) dnev­ no, nezavisno od troškova putovanja. U Americi se na porotu još gleda kao na dužnost, ali to je dužnost koja se lako vrši i kojoj se svako bez muke potčinjava. Vidi Brevard’s Digest of the public statute law o f South Carolina, sv. 2, str. 338, sv. 1, str. 454. i 456, sve. 2, str. 218; The general laws of Massachusetts revised and published by authority of the legislature, sv. II, str. 331,187; The revised statutes of the State of New-York, sv. II, str. 720, 411, 717, 643; The statute law of the State of Tennessee, sv. I, str. 209; Acts o f the State of Ohio, str. 95 i 210; Digest of the acts of the state of Louisiana, sv. II, str. 55. D — Str. 238.

Kad se pobliže ispita sastav građanske porote kod Engleza, lako se otkriva da porotnici nikad ne izmiču kontroli sudije. Istina je da odluka porote, u građanskom kao i u krivičnom procesu, obično obuhvata, u jednostavnoj izreci, i činjenicu i pravo. Primer: Pjer potražuje jednu kuću budući da ju je kupio; to je činjenica. Protivnik prigovara da nema pravnu sposobnost prodavca. Porota se ograničava na to da kaže da će kuća biti predata Pjeru; ona tako odlučuje i o činjenici i o pravu. Kad su uveli porotu u građanske sporove, Englezi mišljenju porote nisu ostavili nepogrešivost koju joj priznaju u krivičnim stvarima, kad je odluka povoljna. Ako sudija smatra da je odlukom porote pogrešno primenjen zakon, on može odbiti da je prihvati i vratiti porotu da nanovo odlučuje. Ako sudija bez prigovora prihvati odluku porote, spor još nije potpuno okončan: ima više puteva žalbe na presudu, Glavni se sastoji u tome da se od pravosuđa traži da se odluka porote poništi i da se sazove druga porota. Valja reći da se takav zahtev retko usvaja, a nikad više od dvaput; ipak sam takav slučaj video svojim očima. Vidi Blackstone, knj. III, gl. XXIV; knj. III, gl. XXV.

372

KNJIGA DRUGA

NAPOMENA Amerikanci imaju demokratsko društveno uređenje, koje im je prirodno sugeriralo izvesne zakone i izvesne političke običaje. To društveno uređenje stvorilo je uz to kod njih i mnoštvo osećanja i shvatanja kakva su bila nepoznata u starim aristokratskim evrop­ skim društvima. Ono je razorilo ili izmenilo neke odnose koji su ranije postojali, a stvorilo je i novih. Tako se izgled civilnog društva promenio ne manje nego fizionomija svela politike. Zakonima i političkim običajima bavio sam se u delu koje sam o američkoj demokratiji objavio pre pet godina. Predmet ove knjige su shvatanja i osećanja Amerikanaca. Te dve knjige međusobno se upot­ punjuju i čine jedno jedino delo. Treba odmah da upozorim čitaoca na jednu zabludu koja bi mom delu mogla veoma štetiti. Viđeći kako tolike razne posledice pripisujem jednakosti, čitalac bi po tome mogao zaključiti da ja jednakost smatram jedinim uzrokom svega što se zbiva u naše dane. To bi značilo pretpostavljati da imam vrlo skučene poglede. Postoji u naše doba mnoštvo shvatanja, osećanja, nagona koji su nastali iz okolnosti drugačijih ili čak suprotnih jednakosti. Tako bih, uzevši Sjedinjene Države kao primer, lako dokazao da su priroda te zemlje, poreklo njenih stanovnika, religija njenih prvih osnivača, njiho­ va prosvećenost i ranije navike, vršili i još vrše, nezavisno od demokratije, ogroman uticaj na način mišljenja i osećanja Amerikanaca. Druga­ čiji uzroci, ali isto tako odeliti od jednakosti, našli bi se u Evropi i objasnili bi velik deo onoga što se u nas zbiva. Priznajem postojanje svih tih različitih uzroka i njihovu moć, ali predmet mog rada nije da o tome govorim. Ja nisam preduzeo da pokažem razloge svih naših sklonosti i naših ideja; hteo sam samo da prikažem koliko ih je jednakost izmenila. Budući da sam čvrsto ubeđen da je demokratska revolucija kojoj smo svedoci neotklonjiva stvar, protiv koje ne bi bilo ni poželjno ni mudro boriti se, neko će se možda začuditi što mi se često u ovoj knjizi dešava da uputim tako stroge reči demokratskim društvima koja je ta revolucija stvorila. 375

Ođgovoriću prosto da sam baš zato što nisam protivnik demokratije hteo prema njoj da budem iskren. Istina ljudima ne stiže od neprija­ telja, a ni prijatelji im je ne pružaju; zato sam je ja rekao. Mislio sam da će se mnogi postarati da razglase nova dobra koja jednakost obećava ljudima, ali da će se malo njih usuditi da izdaleka ukažu na opasnosti kojima ona preti. Stoga sam poglavito na te opa­ snosti upravio pogled, i verujući da sam ih jasno uočio, nisam bio tako bojažljiv da ih prećutim. Nadam se da će čitaoci i u ovom drugom delu naći nepristrasnost koju su, izgleda zapazili i u prvom. Usred protivrečnih mišljenja koja nas dele, trudio sam se da trenutno ućutkam u srcu blagonaklone simpatije ili protivne porive koje ta razna mišljenja u meni bude. Ako bi oni koji budu čitali moju knjigu našli u njoj i jednu jedinu rečenicu kojoj bi svrha bila da laska kojoj od velikih stranaka što su potresale našu zemlju ili kojoj od malih klika što je danas uznemiruju i slabe je, neka dignu glas i optuže me. Predmet koji sam hteo da obuhvatim ogroman je, jer se tiče većine osećanja i ideja koje se rađaju iz novog stanja sveta. Takva tema pevazilazi, dakako, moje snage; obrađujući je, nisam uspeo ni sam da budem zadovoljan. Ali ako i nisam postigao cilj kome sam težio, čitaoci će mi bar odati priznanje da sam svoj poduhvat zamislio i izvodio u takvom duhu da sam bio dostojan da uspem.

376

Prvi deo UTICAJ DEMOKRATIJE NA INTELEKTUALNA KRETANJA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA

GLAVA I O FILOZOFSKOM M ETODU AMERIKANACA

Mislim da nema u civilizovanom svetu zemlje u kojoj se ljudi manje bave filozofijom nego u Sjedinjenim Državama. Amerikanci nemaju filozofske škole koja bi im bila svojstvena, a vrlo malo haju za sve one na koje se dele evropski filozofi; jedva im znaju i nazive. Lako je, međutim, uočiti da skoro svi stanovnici Sjedinjenih Drža­ va svojim mišljenjem upravljaju na isti način i sprovode ga po istim pravilima, to jest da imaju izvestan filozofski metod koji im je svima zajednički, mada se nikad nisu ni potrudili da mu definišu pravila. Osloboditi se bilo kakve sistematične doslednosti, okova navika, porodičnih maksima, klasnih shvatanja i, do izvesne mere, i nacionalnih predrasuda; tradiciju uzimati samo kao obaveštenje, a sadašnje stvari samo kao korisne za proučavanje da bi se radilo drukčije i bolje; tragati sam i u samom sebi za razlogom pojavama, težiti rezultatu ne dajući se sputati sredstvima i smerati suštini zanemarujući formu: to su glavne karakteristike onoga što bih nazvao filozofskim metodom Amerika­ naca. A ako pođem još dalje, pa medu tim raznim crtama potražim glavnu, onu u koju se mogu sažeti gotovo sve druge, otkrivam da se u većini operacija mišljenja svaki Amerikanac oslanja samo na individu­ alni napor svog razuma. Amerika je, dakle, jedna od onih zemalja gdc se najmanje prouča­ va, a gde se najbolje slede Dekartova pravila. Tome se ne treba Čuditi. Amerikanci ne čitaju Dekartova delà, zato što ih njihovo društve­ no uređenje odvraća od spekulativnih studija, a pridržavaju se njegovih načela zato što to isto uređenje čini njihov um prirodno sklonim da ih usvoje. Usred stalnog kretanja koje vlada u demokratskom društvu, veza koja međusobno spaja pokolenja labavi ili se prekida; svako tu lako gubi trag ideja svojih predaka ili i ne mari mnogo za njih. Ljudi koji žive u takvom društvu ne mogu isto tako ni da crpu verovanja iz shvatanja klase kojoj pripadaju, jer takoreći i nema više klasa, a one koje još postoje sastoje se od tako promenljivih elemenata da to telo ne bi nikako moglo vršiti neki istinski uticaj na svoje članove. 379

Što se pak tiče đejstva koje um jednog čoveka može vršiti na drugog, ono je nužno veoma ograničeno u jednoj zemlji gde se građani, postavši približno jednaki, međusobno vide vrlo izbliza, pa ne opažajući ni u jednoga znake kakve neosporne veličine ili nadmoći, neprestano se vraćaju sopstvenom razumu kao najvidljivijem i najbližem izvoru istine. Tako se ništi ne samo vera u ovog ili u onog čoveka, nego i sklonost da se ikojem veruje na reč. Svako se, dakle, zatvara strogo u sebe i hoće tako da sudi o svetu. Običaj Amerikanaca da samo u sebi nalaze pravila svog rasuđiva­ nja vodi njihov duh i drugim navikama. Pošto vide da bez ičije pomoći uspevaju da reše sve sitne poteško­ će koje iskrsavaju u njihovom praktičnom životu, lako po lome zaklju­ čuju da je sve na svetu objašnjivo i da ništa ne prevazilazi granice uma. Tako, oni rado poriču postojanje onoga što ne mogu da razumeju: stoga je u njih malo vere u nešto što je izuzetno, a gotovo nesavladiva odvratnost prema natprirodnom. Kako imaju običaj da se oslanjaju na ličnu osvedočenost, vole da vrlo jasno vide predmet kojim se bave; oslobađaju ga, dakle, koliko god mogu, njegovog omotača, uklanjaju sve što ih od njega razdvaja i sve što ga krije od pogleda, da bi ga videli izbliza i u punom svetlu. Ta sklonost njihovog uma dovodi ih brzo do toga da preziru forme, koje smatraju izlišnim i nepoželjnim zastorima između sebe i istine. Amerikanci nisu, dakle, imali potrebe da svoj filozofski metod crpu iz knjiga, našli su ga u sebi. Isto bih to rekao i u pogledu onoga što se dogodilo u Evropi. Taj isti metod uspostavio se i sve više širio u Evropi tek kad je i društveni položaj ljudi počeo bivati ujednačeniji, a oni međusobno sličniji. Pogledajmo za časak kako se razdoblja nadovezuju jedno na drugo. U XVI veku, reformatori podvrgavaju individualnom razumu ne­ koje dogme dotadašnje vere, ali mu i dalje uskraćuju raspravljanje o svim drugim. U XVII veku, Bekon u prirodnim naukama, a Dekart u filozofiji u pravom smislu reči, ukidaju prihvaćene formule, ruše moć tradicije i obaraju autoritet učitelja. Filozofi XVIII veka, najzad, uopštavajući isto načelo, preduzimaju da individualnom sudu svakog čoveka podvrgnu predmet svih njegovih verovanja. Ko ne vidi da su se Luter, Dekart i Volter služili istim metodom i da se razlikuju samo po tome što su težili njegovom užem ili širem korišćenju? Otkuda to da su se reformatori tako usko ograničili na krug verskih ideja? Zašto je Dekart svojim metodom hteo da se služi samo u izvesnim stvarima, mada ga je priugotovio da se može primeniti na sve, pa je izjavio da treba sam suditi samo o pitanjima filozofije, a ne i politike? Kako se dogodilo da su se u XVIII veku iz toga istog metoda odjednom izvele sveopšte primene, koje Dekart i njegovi predhodnici 380

nisu bili zapazili ili nisu hteli da otkriju? Otkuda, najzad, to da je metod o kome govorimo u to doba namah izašao iz škola da bi prodro u društvo i postao sveopšte pravilo umovanja, te pošto je prvo postao popularan kod Francuza, otvoreno je prihvaćen ili potajno primenjivan kod svih naroda Evrope? Filozofski metod o kome je reč mogao je da se stvori u XVI veku, da se precizira i generalizuje u XVII; ali nije mogao da bude opšteprihvaćen ni u jednom od njih. Tome su se protivili politički zakoni, društveno uređenje i duhovne navike koje iz tih osnovnih uzroka proizilaze. Metod je otkriven u jedno doba kad su ljudi počeli da se izjedna­ čuju i da bivaju slični. Opšteprihvaćen mogao je postati tek u vekovima kad je društveni položaj ljudi najzad postao gotovo jednak a ljudi međusobno gotovo slični. Filozofski metod XVIII veka nije, dakle, samo francuski, nego demokratski, što objašnjava zašto je tako lako prihvaćen u celoj Evropi, čije se lice toliko promenilo i njegovim doprinosom. Prevrat u svetu nisu Francuzi izvršili toliko time što su promenili svoja nekadašnja verovanja i običaje, nego time što su, prvi oni, obelodanili i generalizovali jedan filozofski metod pomoću koga se lako moglo napasti sve staro i otvoriti put svemu novom. A ako me sad neko upita zašto se, u naše doba, toga istog metoda strože pridržavaju i češće ga primenjuju kod Francuza nego kod Ameri­ kanaca, kod kojih je jednakost, međutim, isto tako potpuna, a starija, odgovoriću da to potiče od dveju okolnosti koje je nužno prvo objasniti. Angloamerička su se društva iz religije rodila, to ne treba nikad zaboraviti; religija se, dakle, stapa sa svim nacionalnim navikama i sa svim osećanjima koja budi otadžbina; to joj daje naročito snagu. Tome jakom razlogu dodajte još i ovaj, koji nije slabiji: religija je u Americi takoreći sama sebi postavila granice; verske stvari ostale su tu potpuno odvojene od političkih, tako da su se lako mogli promeniti stari zakoni a da se ne uzdrmaju stara verovanja. Hrišćanstva je, dakle, zadržalo velik uticaj na duh Amerikanaca, a hoću naročito da naglasim da ono ne vlada samo kao filozofija koja se usvaja pošto se razmotri nego i kao religija u koju se veruje bez raspravljanja. U Sjedinjenim Državama hrišćanske sekte beskrajno su raznolike i neprestano se menjaju, ali samo hrišćanstvo je nešto ustaljeno i neodo­ ljivo, što niko ne preduzima ni da napada ni da brani. Pošto su bez pretresanja usvojili glavne dogme hrišćanske vere, Amerikanci su prinuđeni da isto tako prihvate i velik broj moralnih istina koje iz njih proizilaze i od njih zavise. To u uske granice zatvara dejstvo individualne analize i izuzima od nje više ponajvažnijih ljudskih shvatanja. Druga okolnost koju sam pomenuo ova je: 381

Amerikanci imaju demokratsko društveno uređenje i ustav, ali nisu imali demokratsku revoluciju. Na tlo koje zauzimaju stigli su približno takvi kakve ih i danas vidimo. To je od ogromnog značaja. Nema revolucije koja ne uzdrma stara verovanja, oslabi autoritet i zamagli opšteprihvaćene ideje. Svaka revolucija dejstvuje manje ili više tako da ljude prepusti samima sebi i da pred svačijim umom otvori prazan i skoro neograničen prostor. Kad društveni položaj ljudi postaje izjednačen, posle dugotrajne borbe između raznih klasa što su sačinjavale staro društvo, onda zavist, mržnja ili prezir prema susedu, gordost i preterano samopouzdanje takoreći preplave ljudsko srce i neko vreme gospodare njime. Nezavi­ sno od jednakosti, to snažno doprinosi tome da se ljudi dele, da bivaju podozrivi prema tuđem rasuđivanju i da istinu traže samo u sebi. Svako tad pregne da sam sebi bude dovoljan i diči se time da o svemu ima sopstveno uverenje. Ljudi su još povezani samo interesima, a ne idejama, i čini se kao da su ljudska shvatanja tek nekakav misaoni prah koji se kovitla na sve strane i ne može da se zgusne i slegne. Tako duhovna nezavisnost, koju predpostavlja jednakost, nikad nije tolika i ne čini se tako preterana kao u času kad jednakost počinje da se uspostavlja i za vreme mučnog rada na njenom utemeljivanju. Treba, dakle, brižljivo razlikovati onu vrstu intelektualne slobode koju može da pruži jednakost od anarhije do koje dovodi revolucija. Te dve stvari treba odvojeno posmatrati, da se ne bi začele ni preterane nade ni preterane bojazni u pogledu budućnosti. Verujem da će se ljudi koji budu živeli u novim društvima često služiti svojim ličnim razumom; ali daleko sam od toga da verujem da će ga često zloupotrebljavati. To potiče iz jednog uzroka koji uopšte važi za sve demokratske zemlje i koji, vremenom, treba da zadrži u stalnim, a ponekad i uskim granicama individualnu misaonu nezavisnost. O tom uzroku govoriću u sledećoj glavi.

382

GLAVA II O GLAVNOM IZVORU VERO VANJA KOD DEMOKRATSKIH N A R O D A

Dogmatska verovanja u raznim su vremenima manje ili više mno­ gobrojna. Rađaju se na razne načine i mogu menjati oblik i predmet; ali ne može se postići da ne bude takvih dogmatskih verovanja, to jest shvatanja koja ljudi prihvataju na veru i bez razmatranja. Kad bi svako preduzeo da sam stvori sva svoja shvatanja i da odvojeno traga za istinom putevima koje bi sam krčio, nije verovatno da bi se velik broj ljudi ikad okupio oko ikakvog zajedničkog verovanja. A lako je i uvideti da nema društva koje bi moglo biti uspešno bez takvih verovanja, bolje reći, nema ih uopšte koja tako postoje; jer bez zajedničkih ideja nema zajedničkog delanja, a bez zajedničkog delanja postoje još ljudi ali ne i društvena zajednica. Da bi postojalo društvo, a još i više da bi to društvo cvetalo, treba, dakle, da neke glavne ideje uvek okupljaju i drže u zajedništvu duh svih građana. A toga ne može biti drugačije do ako svaki od njih povremeno crpe svoja shvatanja sa istog izvora i prihvata izvestan broj već stvorenih verovanja. Ako pak posmatram izdvojenog čoveka, nalazim da dogmatska verovanja nisu ni njemu manje neophodna da bi živeo sam nego što su mu neophodna da bi delao u zajednici sa svojim bližnjima. Kad bi čovek bio prinuđen da sam proverava sve istine kojima se svakodnevno služi, ne bi s tim nikad izašao na kraj; iscrpljivao bi se u preliminarnom dokazivanju i stajao u mestu; a kako nema vremena da tako postupa, jer je ljudski vek kratak, niti sposobnosti, jer mu je um ograničen, mora se pomiriti s tim da smatra pouzdanim mnoštvo stvari i shvatanja koja nije imao ni vremena ni moći da sam ispita i proven, ali koje su vispreniji ustanovili ili koje svet prihvata. Na tim osnovnim temeljima gradi on zdanje sopstvenih misli. Ne postupa on tako po svojoj volji: na to ga prisiljava neumitni zakon njegovog položaja. Nema na svetu tako velikog filozofa da ne veruje milion stvari na tuđu reč i da ne pretpostavlja mnogo više istina nego što ih je sam ustanovio. To nije samo nužno nego i poželjno. Čovek koji bi se poduhvatio da sve sam ispita mogao bi svakoj stvari pokloniti tek malo vremena i pažnje; taj rad držao bi mu um u večitom komešanju i sprečavao bi ga da dublje pronikne u ikoju istinu i da čvrsto ostane u ikakvoj izvesnosti. 383

Pamet bi mu bila u isti mah i nezavisna i slabašna. Među raznim predmetima ljudskih shvatanja valja mu, dakle, izvršiti izbor i prihvatiti bez razmatranja mnoga verovanja, da bi mogao više produbiti manji broj njih, koja je izdvojio da ih sam ispita. Istina je da svako ko neko shvatanje prihvata na tuđu reč dovodi svoj um u potčinjenost; ali takva je potčinjenost zdrava, jer omogućava da se sloboda valjano koristi. Kako god uzeli, potrebno je, dakle, da u misaonom i duhovnom svetu negde postoji autoritet. Mesto mu je promenjivo, ali se nužno negde nalazi. Individualna nezavisnost može biti manja ili veća, ali ne bi mogla biti bez granica. Te tako nije u pitanju da li u demokratska vremena postoji neki misaoni autoritet, već samo gde je on smešten i koliki je. U prethodnoj glavi pokazao sam kako su ljudi, usled društvene jednakosti, sticali neku vrstu neverice prema natprirodnom i vrlo viso­ ku i često veoma preuveličanu predstavu o ljudskom razumu. Ljude koji žive u takvim vremenima jednakosti teško je, dakle, navesti da misaoni autoritet kome se podčinjavaju postave izvan ili iznad čovečanstva. Izvore istine traže oni obično u samima sebi ili u svojim bližnjima. To je već dovoljno da se dokaže da se neka nova religija ne može uspostaviti u takvim vekovima i da bi svaki pokušaj da se ona rodi bio ne samo bezbožnički nego i smešan i nerazuman. Može se predvideti da demokratski narodi neće lako verovati u božanska poslanja, da će se rado smejati novim prorocima i da će glavnog presuditelja o svojim verovanjima želeti da nađu u okvirima čovečan­ stva, a ne iznad njega. Kad su društveni položaji nejednaki a ljudi različiti, ima nekoliko pojedinaca vrlo prosvećenih, vrlo učenih, vrlo moćnih po svom umu, i vrlo neuko i veoma ograničeno mnoštvo. Ljudi koji žive u doba aristokratije prirodno su, dakle, skloni da se u svojim shvatanjima povode za višim razumom jednog čoveka ili jedne klase, dok su malo skloni tome da priznaju nepogrešivost mase. Suprotno biva u vekovima jednakosti. Što više građani bivaju jednaki i međusobno sličniji umanjuje se svačija sklonost da slepo veruje izvesnom čoveku ili izvesnoj klasi. Povećava se sklonost da se veruje masi, i sve više to biva shvatanje koje vodi svet. A to zajedničko shvatanje ne samo da je jedini vodič koji preostaje individualnom razumu kod demokratskih naroda nego ono u tim naro­ dima ima i moć beskrajno veću nego kod ikojeg drugog. U doba jednakosti, ljudi nemaju nikakve vere jedni u druge, zbog svoje sličnos­ ti; ali baš ta sličnost uliva im skoro bezgranično poverenje u sud javnosti, pošto su svi slične pameti, ne čini im se verovatno da se istina ne nalazi na strani većine. Kad čovek koji živi u demokratskoj zemlji poredi sebe pojedinačno sa svima koji ga okružuju, sa gordošću oseća da je ravan svakome od 384

njih; ali kad pogleda sve njih u celini i sam stane spram te velike zajednice, smesta je slomljen usled sopstvene beznačajnosti i slabosti. Ista ta jednakost koja ga čini nezavisnim od svakog sugrađanina posebno, izručuje ga, samog i bez odbrane, dejstvu većine. Javnost ima, dakle, u demokratskih naroda neobičnu moć, kakvu aristokratske nacije nisu mogle čak ni zamisliti. Ona ne ubeđuje u svoja verovanja, ona ih nameće i utiskuje u duše nekom vrstom ogromnog duhovnog pritiska svih na svačiji um. Većina u Sjedinjenim Državama uzima na sebe da pojedincima pruži mnoštvo već stvorenih shvatanja i rasterećuje ih tako potrebe da stvaraju sopstvena. Postoji tako velik broj teorija u stvarima filozofije, morala ili politike, koje svako prihvata bez ispitivanja, verujući javnos­ ti; A ako se dobro pogleda, videće se da i sama religija tu vlada mnogo manje kao božansko otkrovenje, a više kao sveopšte shvatanje. Znam da su kod Amerikanaca politički zakoni takvi.da većina suvereno vlada društvom, što veoma uvećava i moć s kojom.ona priro­ dno dejstvuje na mišljenje. Jer ništa nije običnije nego da čovek prizna nadmoćnu mudrost onoga ko ga tlači. Ta politička svemoć većine u Sjedinjenim Državama uistinu poja­ čava uticaj koji bi shvatanja javnosti i bez nje imala na svakog građani­ na, ali taj uticaj se ne zasniva na toj svemoći. U samoj jednakosti treba tražiti izvore tog uticaja, a ne u manje ili više narodskim institucijama koje ravnopravni ljudi mogu sebi da ustroje. Valja verovati da duhovna moć većine ne bi bila tako apsolutna u demokratskog naroda kojim bi vladao kralj kao što je u čistoj đemokratiji; ali ona će uvek biti veoma apsolutna, i kakvi god bili politički zakoni koji budu upravljali ljudima u vekovima jednakosti, može se predvideti da će vera u sveopšte shvatanje tada postati neka vrsta religije, čiji će prorok biti većina. Tako će duhovni autoritet biti drugačiji, ali neće biti manji, i daleko od toga da verujem da će nestati, predskazujem da će lako postati odviše velik i da bi se moglo desiti da naposletku sputa indivi­ dualni razum u tešnje granice nego što odgovara veličini i sreći ljud­ skog roda. U jednakosti jasno vidim dve tendencije: jednu, koja svačiji um vodi novim mislima, i drugu, koja bi ga rado svela na to da više ne misli. I nazirem kako bi, pod dejstvom izvesnih zakona, demokratija ugušila slobodu mišljenja, kojoj demokratsko društveno uređenje pogo­ duje, te bi se ljudski um, pošto je raskinuo okove što su mu ih nekad nametale klase ili ljudi, sada okovao opštom voljom mnoštva. Kad bi sve one različite sile koje su ometale ili prekomerno usporavale razmah individualnog razuma demokratski narodi zamenili apsolutnom vlašću većine, zlo bi samo bilo druge prirode. Ljudi onda ne bi pronašli način da budu nezavisni; otkrili bi samo, što doduše i nije lako, jedan nov oblik ropstva. Ne mogu dovoljno ponoviti koliko nad tim treba duboko da se zamisle oni koji u slobodi mišljenja vide svetinju i koji ne mrze samo despota nego i despotizam. Što se mene tiče, kad osećam da mi ruka vlasti pritiskuje čelo, malo mi je važno ko me tlači i nisam većma sklon da stavim glavu pod jaram samo zato što mi ga pruža milion ruku. 385

GLAVA III ZAŠTO AMERIKANCI POKAZUJU VIŠE SPOSOBNOSTI I SKLONOSTI Z A OPŠTE IDEJE NEGO NJIHOVI PRECI ENGLEZI

Bog ne misli na ljudski rod uopšteno. On jednim pogledom i odelito vidi sva bića od kojih se čovečanstvo sastoji i zapaža svako od njih sa sličnostima koje ga zbližavaju sa svima i sa razlikama koje ga izdvajaju. Bogu, dakle, nisu potrebne opšte ideje; to će reći da on nikad ne oseća potrebu da vrlo velik broj sličnih predmeta obuhvati u jednom obliku da bi pogodnije o njima mislio. Sa čovekom nije tako. Kad bi ljudski um preduzeo da pojedinačno ispita i prosudi o svim posebnim slučajevima koji mu padaju u oči, ubrzo bi se izgubio u beskrajnim pojedinostima i ne bi više video ništa. U toj nevolji pribegava on jednom nesavršenom, ali nužnom postupku, koji mu pomaže u njegovoj slabosti, a i dokazuje je. Pošto površno osmotri izvestan broj predmeta i zapazi da su slični, dâ im svima isto ime, stavi ih na stranu i ide dalje. Opšte ideje ne svedoče o moći ljudske pameti, nego pre o njenoj nedovoljnosti, jer nema potpuno sličnih bića u prirodi: nema istovetnih stvari; nema pravila koja bi se mogla primeniti bez razlike i na isti način na više predmeta istovremeno. U opštim idejama divno je to što omogućuju ljudskom umu da donese brz sud o velikom broju predmeta istovremeno; ali one mu, s druge strane, pružaju uvek samo nepotpune predstave, i oduzimaju mu u tačnosti koliko mu daju u obujimanju. Što društva više stare stiču sve više saznanja o novim činjenicama i svakodnevno, gotovo i ne znajući, dolaze do nekih posebnih istina. Što više takvih istina spoznaje to je više čovek u položaju da stvara sve više opštih ideja. Ne može se uočavati odelito mnoštvo posebnih činjenica a da se naposletku ne otkrije zajednička veza koja ih spaja. Pred više individua uočavamo pojam vrste; više vrsta vode nužno pojmu roda. Navika uopštavanja i sklonost opštim idejama biće, dakle, uvek tim veće kod nekog naroda što su mu spoznaje starije i mnogobrojnije. Ima još i drugih razloga koji ljude navode da uopštavaju ideje ili od toga udaljuju. 386

Amerikanci se mnogo više služe opštim idejama nego Englezi i mnogo više u tome uživaju. To se na prvi pogled može činiti vrlo čudno, ako se ima u vidu da su to dva naroda istog porekla, da su vekovima živeli pod istim zakonima i da još međusobno razmenjuju shvatanja i običaje. Takva razlika čini se još upečatljivija ako usredsredimo pogled na našu Evropu i uporedimo dva najprosvećenija naroda u njoj. v Covek bi rekao da kod Engleza ljudski um tek sa žaljenjem i bolom ostavlja posmatranje posebnih činjenica da bi se, polazeći od njih, uspeo do uzroka i da nerado uopštava. Kod nas, naprotiv, ljubav prema opštim idejama kao da je postala tako pomamna strast da se mora svakom prilikom zadovoljiti. Svakog jutra, čim se probudim, saznam da je otkriven neki opšti i večni zakon, za koji nikada dotad nisam ni čuo. Nema toliko neznatnog pisca da bi se zadovoljio time što već u svom prvom pokušaju otkriva istine koje važe za kakvo veliko kraljevstvo, te je nezadovoljan sobom ako svojom raspravom nije obuhvatio sav ljudski rod. Čudim se tolikoj različnosti između dva veoma prosvećena naroda. A kad upravim pogled na Englesku i zapazim šta se u njoj zbiva u poslednjih pola veka, mislim da mogu ustvrditi da se sklonost ka opštim idejama tu razvija uporedo sa slabljenjem drevnog ustrojstva zemlje. Manje ili više uznapredovalo stanje prosvećenosti nije, dakle, do­ voljno da samo sobom objasni šta u ljudskom umu budi ljubav prema opštim idejama ili ga od njih odvraća. Kad je društveni položaj ljudi nejednak, a ta nejednakost i stalna, pojedinci malo pomalo postaju toliko različni da bi se moglo reći da tu postoji toliko odelitih čovečanstava koliko ima klasa; svaki put otkriva­ mo odvojeno samo jedno od njih, te gubeći iz vida onu opštu sponu koja ih sve povezuje u ogromni krug ljudskog roda, uvek imamo pred očima samo izvesne ljude, a ne čoveka. Oni koji žive u takvim aristokratskim društvima ne stvaraju, dakle, nikad nekakve vrlo uopštene ideje o sebi, a to je dovoljno da im ulije naviku podozrenja u takve ideje i nagonsku odbojnost prema njima. Čovek koji živi u demokratskoj zemlji otkriva oko sebe, naprotiv, samo gotovo slična stvorenja; on, dakle, ne može da pomisli ni na jedan deo ljudskog roda a da mu se misao ne uveća i raširi toliko da obuhvati celinu. Sve istine koje su primenjive na njega samog čini mu se da se podjednako i na isti način mogu primeniti i na svakog njegovog sugra­ đanina i na svakog bližnjeg. Pošto naviku opštih ideja stekne tako u onom proučavanju kojim se najviše bavi i koje ga najviše zanima, on tu naviku prenosi i u sva druga, te tako potreba da se u svemu otkriju opšta pravila, da se velik broj predmeta obuhvati jednim istim oblikom i da se neki skup činjenica objasni jednim jedinim uzrokom postaje žarka i često šlepa strast ljudskog uma. 387

Ništa ne pokazuje bolje istinitost ovog što prethodi nego antička shvatanja o ropstvu. Ni najdublji ni najveći geniji Rima i Grčke nikad nisu došli do tako opšte, a u isti mah i tako jednostavne ideje o sličnosti ljudi i o podjednakom pravu na slobodu, koje svaki od njih rođenjem donosi; a upinjali su se da dokažu kako je ropstvo prirodno i da će uvek postoja­ ti. Štaviše, sve ukazuje na to da su oni koji su bili robovi pre no što su postali slobodni, a među kojima nam je više njih ostavilo lepih spisa, i sami gledali na ropstvo u istom svetlu. Svi veliki pisci starog veka pripadali su aristokratiji gospodara, ili su bar tu aristokratiju svojim očima videli uspostavljenu bez osporava­ nja; njihov um širio se na više strana, ali je sa te, dakle, bio ograničen, i trebalo je da Isus Hristos siđe na zemlju da bi ljudi shvatili da su svi članovi ljudske vrste prirodno slični i ravnopravni. U doba jednakosti, svi su ljudi nezavisni jedni od drugih, izdvojeni i slabi; ne viđa se takav čija bi volja trajno upravljala kretanjem mnoštva; u takvo doba čini se kao da čovečanstvo korača samo od sebe. Da bi se objasnilo ono što se zbiva u svetu, svedeni smo, dakle, na to da potražimo neke krupne uzroke koji, dejstvujući podjednako na sve naše bližnje, navode sve njih da voljno idu istim putem. I to, opet, navodi prirodno ljudski um da stvara opšte ideje i uliva mu sklonost prema njima. Već sam pokazao kako društvena jednakost navodi svakoga da sam traga za istinom. Lako je uvideti da taj metod mora neosetno usmeriti ljudski um ka opštim idejama. Kad odbacim klasne, profesionalne i porodične tradicije, kad se oslobodim uticaja primera da bih samo naporom svog razuma tražio put kojim ču ići, sklon sam da razloge svojih shvatanja crpem iz same ljudske prirode, što me nužno i skoro i ne znajući vodi ka velikom broju vrlo uopštenih pojmova. Sve što prethodi dokraja objašnjava zašto Englezi pokazuju mnogo manje sposobnosti i sklonosti za uopštavanje ideja nego njihovi potom­ ci Amerikanci, a naročito manje nego njihovi susedi Francuzi, i zašto ih današnji Englezi pokazuju više nego njihovi dedovi. Englezi su dugo bili veoma prosvećen a istovremeno i vrlo aristo­ kratski narod; njihova saznanja usmeravala su ih da neprestano teže vrlo opštim idejama, a aristokratske navike zadržavale su ih na vrlo posebnim idejama. Otud ta filozofija, u isti mah i smela i bojažljiva, i široka i skučena, koja je dosad dominirala u Engleskoj i koja u njoj još drži tolike duhove sputane i nepomične. Nezavisno od uzroka na koje sam ukazao, nalazimo i drugih još, manje vidljivih ali ne i manje delatnih, koji kod svih demokratskih naroda izazivaju sklonost, a često i strast prema opštim idejama. Među tim idejama valja razlikovati. Ima ih koje su proizvod pola­ ganog, potankog, savesnog rada inteligencije, i one proširuju sferu ljudskih znanja. 388

Ima ih i drukčijih, koje se lako rađaju iz prvog, hitrog napora uma, a one donose samo vrlo površne i vrlo nesigurne pojmove. Ljudi koji žive u vekovima jednakosti imaju mnogo radoznalosti, a malo dokolice: život im je toliko praktičan, tako složen, tako uskome­ šan, tako aktivan da im ostaje tek malo vremena za razmišljanje. Ljudi demokratskih vekova vole uopštene ideje zato što ih one razrešavaju toga da proučavaju posebne slučajeve; one sadrže, ako tako mogu reći, mnogo stvari u maloj zapremini i daju u malo vremena velik učinak. Kad, dakle, posle nepažljivog i kratkog ispitivanja misle da su zapazili neki zajednički odnos između izvesnih predmeta, oni dalje ne istražuju, i ne ispitujući podrobno kako su ti razni predmeti slični ili različni, hitaju da ih sve svrstaju u istu formulu, kako bi pošli dalje. Jedna od odlika demokratskih vekova jeste sklonost koju u njima svi ljudi gaje prema lakim uspesima i uživanjima u sadašnjosti. To nalazimo i u intelektualnim kao i u svim drugim pozivima. Većina onih koji žive u doba jednakosti puni su takve ambicije, koja je u isti mah i vatrena i mlitava: žele da smesta postignu velike uspehe, ali i da izbegnu velike napore. Takvi suprotstavljeni nagoni vode ih neposre­ dno traženju uopštenih ideja, pomoću kojih se nadaju da mogu bez po muke prikazati vrlo obimne predmete i lako privući pažnju javnosti. A i ne znam da li greše kad tako misle, jer njihovi čitaoci isto se toliko boje da produbljuju koliko i oni sami i obično traže u delima laka uživanja i obrazovanje bez rada. Dok aristokratske nacije ne koriste dovoljno opšte ideje i često prema njima pokazuju nepromišljen prezir, dešava se da su demokrat­ ski narodi, naprotiv, uvek spremni da zloupotrebljavaju takve ideje i da se njima neumereno oduševljavaju.

389

GLAVA IV ZAŠTO SE AMERIKANCI NIKAD NISU TAKO STRASNO ZANIMALI Z A OPŠTE IDEJE U POLITICI KAO FRANCUZI

Rekao sam već da Amerikanci nisu pokazivali tako veliku sklonost za opšte ideje kao Francuzi. To je naročito tačno u pogledu opštih ideja koje se tiču politike. Mada Amerikanci unose u zakonodavstvo neuporedivo više opštih ideja nego Englezi i mnogo se više nego ovi staraju da praksu u ljudskim poslovima usaglase s teorijom, nikad se u Sjedinjenim Država­ ma nije videlo neko političko telo tako zaljubljeno u opšte ideje kao što su to kod nas bili Ustavotvorna skupština i Konvent; nikad se čitava američka nacija nije tako strasno zanosila takvim idejama kao što se njima zanosio francuski narod u XVIII veku i nije pokazivala tako šlepu veru u valjanost i apsolutnu istinitost ikakve teorije. Ta razlika između Amerikanaca i nas proizilazi iz više uzroka, ali poglavito iz ovog: Amerikanci čine demokratski narod koji je uvek sam upravljao javnim poslovima, a mi smo demokratski narod koji je dugo mogao samo da misli o tome kako bi ih najbolje mogao voditi. Naše društveno uređenje navodilo nas je već da stvaramo vrlo uopštene ideje o političkom uređenju dok nas je postojeće političko ustrojstvo sprečavalo da te ideje ispravljamo na osnovu iskustva i da im malo pomalo otkrivamo nedostatke, dok se kod Amerikanaca te dve stvari neprestano uravnotežuju i prirodno ispravljaju. Na prvi pogled čini se da je ovo veoma suprotno onome što sam ranije rekao, naime da demokratske nacije ljubav prema teorijama crpu upravo iz živosti svog praktičnog života. Pažljivije ispitivanje otkriće da u tome nema ničega protivrečnog. Ljudi koji žive u demokratskim zemljama lakomi su na opšte ideje zato što imaju malo vremena, a te ih ideje pošteđuju toga da vreme gube ispitujući posebne slučajeve. To je tačno, ali važi samo za one materije koje nisu uobičajeni i nužni predmet njihovih misli. Trgovci će spremno prihvatiti i ne ispitujući mnogo sve opšte ideje koje im se ponude o filizofiji, politici, naukama i umetnosti; ali prihvatiće tek pošto ispitaju one koje se tiču trgovine, pa i tako će ih prihvatiti samo uz ograde. 390

Isto će biti i s državnicima, kad je reč o opštim idejama koje se tiču politike. Te tako, ako je u pitanju nešto u čemu je osobito opasno da se demokratski narod slepo i prekomerno prepusti opštim idejama, najbo­ lji lek koji se može upotrebiti jeste to da se on time bavi svakodnevno i u praksi; tada će on nužno morati da zađe u pojedinosti, a pojedinosti će mu ukazati na slabe strane teorije. Lek je često bolan, ali dejstvo mu je pouzdano. Tako demokratske institucije, koje svakog građanina prisiljavaju da se praktično bavi upravljanjem javnim poslovima, umanjuju preteranu sklonost ka opštim teorijama u stvarima politike, koju jednakost podstiče.

391

GLAVA V KAKO U SJEDINJENIM DRŽAVAM A RELIGIJA UME D A SE SLUŽI DEMOKRATSKIM NAGONIM A

U jednoj od predhodnih glava ustanovio sam da ljudi ne mogu bez dogmatskih verovanja i da je čak veoma poželjno da ih imaju. Ovde dodajem da mi se među svim dogmatskim verovanjima najpoželjnije čine dogmatska verovanja u stvarima religije. To se vrlo jasno dokazuje čak i ako se imaju u vidu samo interesi ovozemaljski. Gotovo da nema ljudskog postupka, ma koliko ga osobenim pret­ postavili, da ne izvire iz vrlo opšte ideje koju su ljudi stvorili o Bogu, o njegovom odnosu prema ljudskom rodu, o prirodi naše duše i o našim dužnostima prema bližnjima. Ne može se učiniti da te ideje ne budu opšti izvor iz koga sve ostalo izvire. Od ogromnog je, dakle, interesa za ljude da imaju veoma utvrđene predstave o Bogu, svojoj duši, svojim opštim dužnostima prema svome stvoritelju i svojim bližnjima, jer nedoumiea u pogledu tih polazišta prepustila bi sve njihove postupke slučaju i osudila ih u neku ruku na nered i nemoć. To je, dakle, oblast u kojoj je najvažnije da svako od nas ima jasno utvrđene ideje, a to je na žalost i oblast u kojoj je najteže da svako, ako je prepušten sam sebi, samim naporom svog razuma uspe da dođe đo jasno utvrđenih ideja. Samo umovi koji su se veoma oslobodili običnih životnih preoku­ pacija, koji su vrlo pronicljivi, veoma oštroumni, veoma iskusni, mogu uz mnogo vremena i truda proniknuti te tako neophodne istine. Pa i sami takvi filozofi vidimo da su okruženi nejasnoćama; na svakom koraku prirodno videlo što ih obasjava tamni i preti da se ugasi, a i uprkos svim svojim naporima, otkrili su tek mali broj protivrečnih pojmova, između kojih se ljudski um već hiljadama godina koleba i ne može čvrsto da dohvati istinu niti čak da otkrije nove zablude. Takva proučavanja veoma premašuju prosečnu ljudsku sposobnost, pa i kad bi većina ljudi bila sposobna da se njima bavi, očevidno za to ne bi imala vremena. Jasno utvrđene ideje o Bogu i o ljudskoj prirodi neophodne su im za svakodnevnu životnu praksu, a ta praksa sprečava ih da ih steknu. 392

To mi se čini jedinstvenim slučajem. Ima među naukama takvih koje su korisne mnoštvu a i dostupne su mu; neke druge dostupne su samo malobrojnima i njima se ne bavi većina, kojoj su potrebne samo njihove daleke primene; ali svakodnevna primena ove neophodna je svima, dok je njeno proučavanje većini nedostupno. Opšte ideje o Bogu i o ljudskoj prirodi jesu, dakle, od svih ideja, one koje je najuputnije izuzeti od uobičajenog rasuđivanja individual­ nog razuma i u pogledu kojih se može najviše dobiti a najmanje izgubiti ako se prizna neki autoritet. Prva svrha religija, a i jedna od glavnih njihovih prednosti u tome je što o svim tim osnovnim pitanjima pružaju jasno, precizno, za mnoštvo razumljivo i vrlo trajno rešenje. Ima religija veoma pogrešnih i apsurdnih, no ipak se može reći da svaka religija koja ostaje u krugu koji sam označio i ne teži da iz njega izađe, kao što su neke to pokušale, da bi sa svih strana sputala slobodan uzlet ljudskog duha, nameće ljudskom umu koristan jaram, pa i ako ne donosi ljudima spasenje na onom svetu, valja priznati da je bar vrlo korisna za njihovu sreću i veličinu na ovome. To naročito važi za ljude koji žive u slobodnim zemljama. Kad se u nekom narodu uništi religija, sumnja ispuni najviše delove uma, a upola parališe i sve ostale. Svako se navikne da ima samo zbrkane i promenljive pojmove o stvarima koje se najvećma tiču i njegovih bližnjih i njega samog; čovek teško brani svoja shvatanja ili ih napušta, a kako gubi nadu da bi sam mogao rešiti najkrupnije probleme ljudske sudbine, kukavički se miri s tim da na njih i ne misli. Takvo stanje neizbežno mora da oslabi duše; ono labavi volju i priprema građane na ropstvo. Tada se dešava ne samo da oni dopuste da im se uzme sloboda nego je često i sami predaju. Kad više nema autoriteta u pitanjima religije, a ni u pitanjima politike, ljude ubrzo plaši tolika neograničena nezavisnost. Večito komešanje svega zabrinjava ih i zamara. Kako se u duhovnom svetu sve pomera, oni požele da bar u materijalnim stvarima sve bude čvrsto i postojano, pa ne mogući povratiti nekadašnja verovanja, prihvataju sebi gospodara. Sto se mene tiče, sumnjam da bi čovek ikako mogao podneti istovremeno i potpunu nezavisnost u pogledu religije i potpunu politič­ ku slobodu; i sklon sam da mislim da čovek, ako nema vere, treba da robuje, a ako je slobodan, da veruje. Ne znam, međutim, nije li ta velika korist od religije još vidljivija kod naroda u kojih vlada društvena jednakost nego kod ikojih drugih. Valja priznati da jednakost, koja donosi velika dobra, budi među­ tim u ljudima i vrlo opasne nagone, kao što ću kasnije pokazati; ona dejstvuje u tome smislu da ih razdvoji jedne od drugih i navodi svakog da se bavi samo sobom. Ona im prekomerno otvara dušu ljubavi prema materijalnim uži­ vanjima. 393

Najveća prednost religija u tome je što ulivaju sasvim suprotne nagone. Nema religije koja ne postavlja predmet ljudskih želja izvan ili iznad ovozemaljskih blaga i koja ne uzdiže prirodno duše ka predelima veoma iznad oblasti čula. Nema ni takve koja ne nameće svakome nekakve dužnosti prema ljudskom rodu ili dužnosti zajedničke celoj ludskoj vrsti, te ga tako s vremena na vreme odvlači od posmatranja samo sebe samog. To se sreće i u najpogrešnijim i najopasnijim re­ ligijama. Religiozni narodi prirodno su, dakle, jaki upravo u onome u čemu su demokratski narodi slabi, što dobro pokazuje od kolikog je značaja da ljudi sačuvaju religiju kad postanu jednaki. Nemam ni prava a ni nameru da ispitujem natprirodna sredstva kojima se Bog služi da ulije veru u ljudsko srce. Ovde religiju posmatram samo sa čisto ljudskog gledišta; ispitujem na koji način ona može najlakše da sačuva svoju moć u demokratskim vekovima u koje stu­ pamo. Pokazao sam kako u doba prosvećenosti i jednakosti ljudski um teško pristaje da prihvati dogmatska verovanja i kako potrebu za njima živo oseća samo u pogledu religije. To ukazuje najpre na to da religije, u takvim vekovima, treba sa više uzdržanosti nego u ikojim drugim da ostanu u granicama koje su im svojstvene i da ne teže da izađu izvan njih; jer ako požele da svoju moć prošire i izvan verskih pitanja, izlažu se tome da se u njih više ne veruje ni u kom pogledu. One treba, dakle, da brižljivo ocrtaju krug u kome žele da zadrže ljudski um, a izvan toga da ga ostave potpuno slobodnog i prepuste ga njemu samom. Po Muhamedu, sa neba potiču, i tako ih je u Kuran zapisao, ne samo verske doktrine nego i političke maksime, građanski i krivični zakoni, naučne teorije. Jevanđelje, naprotiv, govori samo o opštim odnosima ljudi prema Bogu i među sobom. Izvan toga ne uči ništa i ne obavezuje da se išta veruje. Već i samo to, među hiljadu drugih razloga, dovoljno pokazuje da prva od tih dveju religija ne bi mogla dugo dominirati u doba prosvećenosti i demokratije, dok je druga predodre­ đena da vlada i u tim vekovima kao i u svima drugim. Kad pođem dalje u tom ispitivanju, nalazim da religije, dà bi se mogle održati u takvim demokratskim vekovima, govoreći sa ljudskog stanovišta, treba ne samo brižljivo da se ograniče na krug verskih pitanja; njihova moć zavisi još umnogome i od prirode verovanja koja ispovedaju, od spoljnih oblika koje usvajaju i od obaveza koje nameću. Ono što sam ranije rekao o tome kako jednakost čini ljude sklo­ nim vrlo uopštenim i vrlo širokim idejama vredi pogotovo u pogledu religije. Slični i ravnopravni ljudi lako poimaju ideju o jednom jedinom Bogu, koji svakome od njih nameće ista pravila i daruje im buduću sreću po istoj ceni. Ideja o jedinstvu ljudskog roda neprestano ih vraća na ideju o jedinom Stvoritelju, dok ljudi veoma odvojeni jedni od drugih i vrlo različiti lako dolaze do toga da stvore, naprotiv, onoliko 394

bogova koliko ima naroda, kasta, klasa i porodica i da ocrtaju hiljadu različitih puteva da se dospe na nebo. Ne može se poreći da je i samo hrišćanstvo na neki način pretrpelo taj uticaj koji društveno i političko uređenje vrše na religije. U času kad se hrišćanska religija pojavila na zemlji, Proviđenje, koje je bez sumnje pripremalo svet za njegov dolazak, bilo je okupilo velik deo ljudskog roda, kao kakvo ogromno stado, pod skiptar cezara. Ljudi koji su sačinjavali to mnoštvo veoma su se međusobno razlikova­ li; ali jedno im je ipak bilo zajedničko, što su se pokoravali istim zakonima; a svaki je od njih bio tako slab i tako mali spram vladarove veličine da su se svi činili jednaki u poređenju s njim. Treba priznati da je to novo i osobeno stanje čovečanstva moralo činiti ljude sklonim da prihvate opšte ideje kojima uči hršćanstvo i da to stanje objašnjava zašto je hrišćanstvo tako lako i brzo proželo tada duh ljudi. Provera te istine, u suprotnim okolnostima, izvršila se posle pada Carstva. Rimski svet razbio se tada takoreći na paramparčad, svaka nacija vratila se svojoj prvobitnoj individualnosti. U okviru tih nacija ubrzo su se beskonačno izdelili slojevi; izdvojile su se loze, kaste su svaku naciju izdelile na više naroda. Usred tog sveopšteg napora koji kao da je sva ljudska društva navodio da se izdele na koliko god se moglo samo zamisliti fragmenata, hrišćanstvo nije izgubilo iz vida opšte ideje koje je iznelo na videlo. Ali ono ipak kao da se prilagođavalo, koliko je moglo, novim težnjama koje su proizilazile iza toga rasparčavanja ljudskog roda. Ljudi su i dalje obožavali samo jednog Boga tvorca i svedržitelja; ali svaki narod, svaki grad i takoreći svaki čovek verovali su da mogu steći neku posebnu privilegiju i stvoriti sebi lične zaštitnike kod vrhov­ nog gospodara. Ne mogući razdeliti božanstvo, umnožili su bar i prekomerno uzvisili njegove služitelje; poštovanje anđela i svetitelja postalo je, kod većine hrišćana, gotovo idolopoklonstvo, pa se u jedan mah moglo pobojati da se hrišćanska religija ne unazadi do religija koje je bila pobeđila. Sto više iščezavaju pregrade koje su dclile nacije u okviru čovečan­ stva i građane u okviru svakog naroda, čini mi se očevidno da se sve više i ljudski um, gotovo sam od sebe, usmerava ka ideji o jednom jedinom i svemogućem biću, koje podjednako daje svim ljudima iste zakone. Osobito je, dakle, u tim vekovima demokratije važno ne dopus­ titi da se pobrka poštovanje koje se ukazuje božjim pomoćnicima sa obožavanjem koje se duguje samo Tvorcu. Druga jedna istina čini mi se vrlo jasna: da religije treba manje da se bave spoljašnjim obredima u doba demokratije nego u ikoja druga. Kad je bilo govora o filozofskom metodu Amerikanaca, pokazao sam kako se ljudski um ni protiv čega ne buni toliko u doba jednakosti koliko protiv pomisli da se potčini nekim formama. Ljudi koji žive u takvim vremenima ne podnose figure: simboli im se čine izveštačenim 395

detinjarijama, koje služe da im se pred očima zamagle ili ukrase istine, koje bi prirodnije bilo da im se prikažu sasvim gole i u punom svetlu. Oni ostaju hladni pred ceremonijama i prirodno su skloni da pridaju sporedan značaj pojedinostima u bogoštovlju. Onima kojima je dužnost da uređuju spoljne oblike religija u demokratskom veku treba veoma da obrate pažnju na te prirodne nagone ljudskog razuma, da se ne bi bez nužde protiv njih borili. Ja čvrsto verujem u neophodnost formi; znam da one ljudskom umu pružaju čvrstu tačku u kontemplaciji apstraktnih istina i pomažu mu da ih čvrsto uoči i da ih sa žarom prigrli. Ne zamišljam da bi bilo mogućno održati neku religiju bez spoljnih obreda; ali, s druge strane, mislim da bi u vekovima u koje stupamo, bilo osobito opasno prekomerno ih umnožavati; da ih pre treba ograničiti i zadržati samo ono što je potpuno neophodno za očuvanje same dogme, koja je suština religi­ ja, a obred joj je samo forma.1 Religija koja bi postala sitničavija, nepopustljivija i prepuna sitnih obaveza u doba kad ljudi postaju sve više jednaki, ubrzo bi se svela na čelu strasnih bogomoljaca usred mnoštva bez vere. Znam da neki neće propustiti da mi prigovore da se religije, kojima su svima predmet opšte i večne istine, ne mogu tako povijati za promenljivim nagonima svakog veka a da u očima ljudi ne izgube svojstvo onoga što je izvesno. I tu ću opet odgovoriti da treba vrlo brižljivo razlučivati glavna shavatanja koja sačinjavaju neku veru i koja čine ono što teolozi zovu članovima vere od uzgrednih pojmova koji se na njih nadovezuju. Religije moraju uvek čvrsto istrajavati u onima prvim, ma kakav bio osobeni duh vremena; ali treba dobro da se čuvaju toga da se isto tako vežu za ove druge u vekovima kad se sve pomera i kad duh ljudi, navikao na prizor kretanja svih ljudskih stvari, teško trpi da stoji u mestu. Nepromenljivost u spoljnim i sporednim stvarima čini mi se da obećava trajnost samo onda kad je i samo društvo nepromenljivo; u svakom drugom slučaju sklon sam verovati da je ona pogubna. Među svim strastima koju jednakost budi ili im pogoduje, videćemo da postoji jedna osobito snažna, koju jednakost usadi u srce svih ljudi: to je ljubav prema blagostanju. Ljubav prema blagostanju upa­ dljiva je i neizbrisiva crta demokratskog doba. Može se verovati da bi religiju koja bi se poduhvatila toga da uništi tu osnovnu strast ova na kraju uništila. Kad bi religija htela sasvim da otrgne ljude od razmišljanja o ovozemaljskim dobrima da bi se sasvim posvetili mislima o onome svetu, može se predvideti da bi joj duše izmakle iz ruku i bacile se, daleko od nje, jedino u materijalna i sadašnja uživanja. 1 U svim religijama postoje neki obredi koji su inherentni samoj suštini vere i u kojima se nipošto ne sme ništa menjati. To se osobito vidi u katoličanstvu, gde su često forma i suština tako tesno spojene da čine jedno isto.

396

Glavni je posao religija da pročiste, regulišu i ograniče odviše žarku i isključivu sklonost blagostanju koju gaje ljudi u doba jednakos­ ti; ali verujem da bi pogrešile kad bi pokušale da je sasvim obuzdaju i unište. Ne bi uspele da odvrate ljude od ljubavi prema bogatstvu; ali mogu još da ih ubede da treba da se bogate samo na pošten način. To me vodi još jednoj, poslednjoj napomeni, koja na neki način obuhvata i sve ostale. Što više ljudi postaju slični i jednaki tim je važnije da se religije, brižljivo se kloneći svakodnevnih poslova, ne sukobljavaju baz nužda s opšteprihvaćenim idejama i stalnim interesi­ ma masa; jer opšte shvatanje javlja se sve više kao prva i najneodoljivija sila; izvan njega nema toliko čvrstog oslonca da bi omogućio da se neko opštem mnenju odupre. To isto toliko važi za demokratski narod potčinjen nekom despotu koliko i za republiku. U doba jednakosti, kraljevi često postižu pokornost, ali uvek je većina ta kojoj se veruje; većini, dakle, treba ugoditi u svemu onom što nije suprotno veri. U prvoj knjizi ovog delà prikazao sam kako se američki sveštenici klone javnih poslova. To je najupadljiviji, ali ne i jedini primer njihove uzdržanosti. U Americi je religija jedan poseban svet, u kome sveštenik vlada, ali se i stara da iz njega nikad ne izađe; u tim granicama, on vodi ljudski razum; izvan toga, prepušta ljude samima sebi i nazavisnosti i nepostojanosti koje su svojstvene njihovoj prirodi i vremenu. Nisam video zemlju u kojoj bi se hrišćanstvo zaodevalo manje u forme, obrede i slike nego u Sjedinjenim Državama i gde bi ljudskom umu pružalo jasnije, jednostavnije i opštije ideje. Mada su američki hrišćani izdeljeni na mnoštvo sekti, svi oni vide svoju veru u tome istom svetlu. To važi za katoličanstvo kao i za druge veroispovesti. Nema katoličkih sveštenika koji pokazuju manje naklonosti prema sitnim individualnim verskim dužnostima, prema izuzetnim i osobenim putevima da se postigne spasenje i koji su većma privrženi duhu zakona a manje slovu nego što su to katolički sveštenici u Sjedinjenim Državama; nigde se ne propoveda jasnije i ne poštuje više ona doktrina crkve koja brani da se svetitelji obožavaju onako kao što treba da se obožava Bog. A američki katolici su, međutim, vrlo pokorni i vrlo iskreni. Drugo jedno zapažanje vredi za sveštenika svih veroispovesti: ame­ rički sveštenici ne pokušavaju da privuku i vežu sve poglede čovekove za budući život; rado puštaju da mu se deo srca bavi sadašnjošću; izgleda kao da ovozemaljska dobra smatraju važnim, mada drugostepenim stvarima; mada se sami ne pridružuju privredi, zanimaju se bar za njen napredak i pozdravljaju ga, i mada neprestano ukazuju verniku na onaj svet kao na veliki predmet njegovih bojazni i njegovih nada, nimalo mu ne brane da pošteno teži blagostanju na ovome svetu. Daleko od toga da pokazuju kako su te dve stvari odeljene i suprotne, nastoje više da pronađu gde se one dotiču i spajaju. Svi američki sveštenici poznaju misaoni uticaj koji vrši većina i uvažavaju je. Oni se nikad ne bore protiv nje do koliko je nužno. Ne mešaju se nipošto u stranačke kavge, nego rado usvajaju opšta shvata­ 397

nja svoje zemlje i svog vremena i bez otpora se prepuštaju struji osećanja i ideja koja oko njih sve nosi. Trude se da poprave svoje savremenike, ali se od njih ne izdvajaju. Javno mnenje nije, dakle, nikad neprijateljski raspoloženo prema njima; ono ih pre podržava i štiti, i njihova vera vlada u isti mah i snagom koja joj je svojstvena i snagom većine, kojom se i oni služe. Tako, poštujući sve one demokratske nagone koji joj nisu protivni, a i koristeći se nekima od njih, religija uspeva da se uspešno bori protiv duha individualne nazavisnosti koji je od svih najopasniji za nju.

398

GLAVA VI O NAPREDOVANJU KATOLIČANSTVA U SJEDINJENIM DRŽA VA M A

Amerika je najdemokratskiji deo sveta, a istovremeno i zemlja u kojoj, po verodostojnim izveštajima, katolička vera najviše napreduje. To na prvi pogled iznenađuje. Treba jasno razlučivati dve stvari: jednakost navodi ljude da hoće sami da rasuđuju; ali, s druge strane, ona im uliva naklonost i ideju o jednoj jedinoj društvenoj vlasti, jednostavnoj i istoj za sve. Ljudi koji žive u demokratskom veku veoma su, dakle, skloni da ne podležu nikakvom verskom autoritetu. Ali, ukoliko pristaju da se potčine ta­ kvom autoritetu, žele da on bar bude jedan i jednoobrazan; verske vlasti koje se ne stiču sve u jednom središtu prirodno se sukobljavaju s njihovim shvatanjem, pa oni skoro isto tako lako smatraju da i nema religije koliko i da ih ima više. U naše doba, više nego u ranija, viđa se da katolici gube veru a da protestanti prelaze u katoličanstvo. Ako se katoličanstvo posmatra iznutra, čini se da gubi; ako se posmatra spolja, raste. To se dade objasniti. Ljudi su u naše dane malo skloni da veru ju; ali, ako već veruju, odmah nalaze u sebi neki skriven nagon koji ih i nesvesno vodi katoli­ čanstvu. Više doktrina i običaja rimske crkve čudni su im; ali osećaju neko potajno divljenje prema njenom uređenju, a njeno snažno jedin­ stvo ih privlači. Kad bi katoličanstvo najzad uspelo da izbegne političke mržnje koje je izazvalo, gotovo ne sumnjam da bi mu duh ovoga veka, koji mu se čini tako protivan, postao veoma naklonjen i da bi ono odjednom mnoge osvojilo. Jedna od najsvojstvenijih slabosti ljudskog uma jeste to što hoće da pomiri suprotna načela i da spokojstvo kupi na štetu logike. Uvek je, dakle, bilo i biće uvek ljudi koji će, pošto izvesna svoja religijska verovanja potčine bilo kakvom autoritetu, hteti da izuzmu iz te potčinjenosti više drugih takvih svojih verovanja, pa će pustiti da im um nasumce lebdi između pokornosti i slobode. Ali sklon sam verovati da će broj takvih biti manji u demokratskim vekovima nego u drugim i da će naši unuci biti sve više skloni da se dele samo na dve strane, tako što će jedni sasvim napustiti hrišćanstvo, a drugi stupiti u krilo rimske crkve. 399

GLAVA VII ZAŠTO D U H DEMOKRATSKIH NA R O D A NAGINJE PANTEIZMU

Kasnije ću prikazati kako i u politici nalazimo onu preovlađujuću naklonost demokratskih naroda prema vrlo uopštenim idejama; ali sada hoću najpre da ukažem na glavnu posledicu te naklonosti u filozofiji. Ne može se poreći da je panteizam u naše doba veoma napredo­ vao. Spisi jednog delà Evrope vidljivo nose njegov žig. Nemci ga unose u filozofiju, a Francuzi u književnost. Među delima ljudske uobrazilje koja se objavljuju u Francuskoj većina sadrži poneka shvatanja ili neke slike pozajmljene iz panteističkih doktrina ili se kod njihovih autora nazire nekakva sklonost tim doktrinama. Ne čini mi se da to potiče samo od kakvog slučaja, nego da proizlazi iz jednog trajnog uzroka. Što više društveni položaj ljudi biva izjednačen, a svaki čovek posebno sve sličniji svima ostalim, sve slabiji i manji, ljudi se sve više navikavaju da više nemaju u vidu građane, nego samo narod; zaborav­ ljaju se pojedinci da bi se mislilo na vrstu. U takvo doba čovekov duh voli da obuhvati ujedanput mnoštvo različitih predmeta; on neprestano teži tome da mnoštvo posledica uspe vezati za jedan jedini uzrok. Opsednut je idejom jedinstva, traži je svugde, i kad veruje da ju je našao, ispruži se u njoj i počine. Tako dolazi do toga da otkrije u svetu ne samo jedno delo i jednog tvorca; i ta iskonska podela još mu smeta, pa je sklon da nastoji da još uveća i uprosti svoju misao time što će i Boga i svet obuhvatiti u jednu jedinu celinu. Kad se tako susrećem s jednim filozofskim sistemom po kome se i materijalne i nematerijalne stvari, vidljive i nevidljive, koje svet obuhvata, smatraju samo različitim delovima jednog ogromnog bića, koje jedino ostaje večno usred stalnih promena i neprestanih preobražaja svega što ga sačinjava, nije mi teško da zaključim da će takav sistem, mada ništi čovekovu individualnost, ili još pre baš zato što je ništi, imati potajnih čari za ljude koji žive u demokratiji; sve njihove misaone navike pripremaju ih da ga pojme i usmeravaju ih da ga usvoje. On prirodno privlači njihovu uobrazilju i vezuje je za sebe; on hrani gordost njihovog uma i godi njegovoj lenosti. 400

Među raznim sistemima pomoću kojih filozofija nastoji đa objasni svet, panteizam mi se čini jednim od najpodobnijih da očara čovekov duh u doba demokratije; protiv njega treba da se ujedine i bore svi oni koji ostaju privrženi istinskoj čovekovoj veličini.

401

GLAVA VIII KAKO JEDNAKOST SUGERIŠE AMERIKANCIMA IDEJU O NEOGRANIČENOJ M OGUĆNOSTI ČOVEKOVOG USAVRŠAVANJA

Jednakost sugeriše ljudskom umu više ideja do kojih on ne bi došao bez nje, a menja skoro sve one koje je već imao. Uzimam kao primer ideju o mogućnosti čovekovog usavršavanja, zato što je ona jedna od glavnih koje um može da pojmi i što ona sama sobom predstavlja jednu veliku filozofsku teoriju čije se konsekvence u sva­ kom trenutku ispoljavaju u praksi ljudskih poslova. Iako je čovek u mnogom pogladu sličan životinjama, jedna osobina samo je njemu svojstvena: on se usavršava, a one ne. Ljudskoj vrsti još od postanja nije mogla promaći ta razlika. Ideja o sposobnosti za usavršavanje stara je, dakle, koliko i svet; jednakost je nije stvorila, ali joj ona daje jedan nov karakter. Kad su građani razvrstani po rangu, zanimanju, rođenju, i kad su svi prisiljeni da se drže puta na koji ih je slučaj postavio, svakom se čini da kraj sebe opaža međe ljudske moći, i niko se više ne trudi da se bori protiv neizbežne sudbine. Ne znači, doduše, da aristokratski narodi potpuno poriču čovekovu sposobnost da se usavršava. Oni samo ne smatraju da je neograničena; poimaju oni poboljšanja, ne i promene; buduća stanja društva zamišljaju oni bolja, ali ne drugačija; i mada dopuštaju da je čovečanstvo uveliko napredovalo i da može ostvariti još poneki napredak, unapred ga omeđuju nekim nepremostivim grani­ cama. Oni, dakle, ne misle da su postigli najviše dobro i apsolutnu istinu (koji je čovek ili koji narod bio toliko bezuman da to zamišlja?), ali vole da sebe ubede u to da su približno dostigli onaj stupanj veličine i znanja koji dopušta naša nesavršena priroda; a kako se oko njih ništa ne miče, rado uobražavaju da je sve na svome mestu. Tada zakonodavac smatra da donosi večne zakone, narodi i kraljevi hoće da podižu samo stoletne spomenike, a sadašnje pokolenje poduhvata se da buduća pokolenja poštedi staranja da sama urede svoju sudbinu. Što više kaste iščezavaju, što se više klase zbližuju, a ljudi se burno mešaju i običaji, navike, zakoni menjaju se, i što se više novih istina obelodanjuje, a stara shvatanja nestaju i druga ih zamenjuju, to se više 402

u čovekovom umu javlja predstava o idealnom, a nestalnom savršen­ stvu. Neprestane promene zbivaju se tada svakog časa pred očima sva­ kog čoveka. Jedne mu pogoršavaju položaj, i on i odviše dobro shvata da ni neki narod, ni pojedinac, ma koliko prosvećeni bili, nisu nepogre­ šivi. Druge mu poboljšavaju sudbinu, pa on po tome zaključuje da je čovek, uopšteno uzev, obdaren neograničenom sposobnošću usavršava­ nja. Nedaće mu pokazuju da niko ne može laskati sebi da je otkrio apsolutno dobro; uspesi ga raspaljuju da mu bez predaha teži. Tako, stalno tragajući, padajući, podižući se, često razočaran, nikad obeshra­ bren, on neprestano teži toj ogromnoj veličini koju nejasno nazire na kraju dugog puta koji čovečanstvo treba još da prevali. Ne bi čovek mogao verovati koliko toga prirodno proizilazi iz te filozofske teorije po kojoj se čovek može bezgranično usavršavati i koliki ogroman uticaj ona ima čak i na one koji se nikad nisu bavili time da misle, nego samo da delaju, pa ipak kao da svoje postupke saobražavaju toj teoriji, mada je i ne poznaju. Sretnem tako jednog američkog mornara i pitam ga zašto su brodovi njegove zemlje sagrađeni tako da malo traju, a on mi bez oklevanja odgovori da moreplovstvo svakog dana tako brzo napreduje da bi i najlepši brod ubrzo postao skoro beskoristan kad bi potrajao duže od nekoliko godina. U tim rečima koje je nasumce izrekao jedan priprost čovek, o jednoj posebnoj pojedinosti, zapažam opštu i sistematsku ideju po kojoj jedan velik narod vodi sve poslove. Aristokratske nacije prirodno su sklone da odviše suze granice čovekovog usavršavanja, a demokratske nacije ih ponekad preko mere razmiču.

403

GLAVA IX PRIMER AM ERIKANACA NE DOKAZUJE D A DEMOKRATSKI NAROD N E BI MOGAO IMATI SPOSOBNOSTI I SKLONOSTI ZA NAUKU, KNJIŽEVNOST I UMETNOST

Mora se priznati da je među civilizovanim narodima našeg doba malo takvih kod kojih su visoke nauke manje napredovale nego u Sjedinjenim Državama i koji su dali manje velikih umetnika, slavnih pesnika i čuvenih pisaca. Više Evropljana, iznenađeni takvim prizorom, smatrali su to priro­ dnom i neizbežnom posledicom jednakosti, pa su pomislili, ako bi se jednom desilo da demokratsko društveno uređenje i demokratske insti­ tucije preovladaju po ćelom svetu, da bi se malo pomalo pomračila svetlost što svetli ljudskom umu i da bi ljudi opet pali u tamu. Oni koji tako zaključuju brkaju, mislim, više ideja, koje bi važno bilo razdvojiti i odvojeno ispitati. Oni i nehotice brkaju ono što je demokratsko s onim što je samo američko. Vera koju su ispovedali prvi doseljenici i zaveštali je potomcima, jednostavna u obredima, stroga i gotovo surova u načelima, protivna spoljnim znacima i pompi ceremonija, prirodno je malo naklonjena umetnostima, a uživanje u književnosti tek sa žaljenjem dopušta. Amerikanci su veoma star i vrlo prosvećen narod, koji je naišao na jednu novu i ogromnu zemlju, po kojoj može do mile volje da se širi i koju bez muke oplodava. To je bez primera u svetu. U Americi svako, dakle, nalazi drugde nepoznate pogodnosti da stekne imetak i da ga uvećava. Pohlepa je tu stalno napeta, a čovekov duh, koji svašta svaki čas odvraća od uživanja u maštanju i od intelektualnog rada, sve vuče samo sticanju bogatstva. U Sjedinjenim Državama ne samo da se vide, kao i u svim drugim zemljama, klase proizvođača i trgovaca, nego se svi ljudi, što se nikad nije videlo, istovremeno bave i proizvodnjom i trgovinom. Da su, međutim, Amerikanci bili sami na svetu, sa slobodama i prosvećenošću koje su stekli njihovi dedovi i sa strastima koje su im bile svojstvene, ubeđen sam da bi ubrzo otkrili da se ne može dugo napredovati u primeni nauke a da se ne gaji i teorija; da se sva umeća uzajamno usavršavaju, te ma koliko da su bili poneti glavnim predme­ tom svojih želja, ubrzo bi uvideli da se s vremena na vreme treba od cilja i udaljiti da bi se lakše domašio. 404

Naklonost prema duhovnim uživanjima tako je, uostalom, priro­ dna srcu civilizovanog čoveka da se i u nacijama koje su najmanje sklone da im se prepuste uvek nađe građana koji joj se predaju. Kad bi se ta intelektualna potreba jednom osetila, ubrzo bi bila i zadovoljena. Ali dok su Amerikanci bili prirodno skloni da od nauke traže samo njene primene u zanatima, samo sredstva da se život olakša, učena i književna Evropa preduzela je da pronikne do opštih izvora istine i istovremeno je usavršavala sve što može doprineti uživanjima kao i sve što može služiti čovekovim potrebama. Na čelu prosvećenih nacija Staroga sveta stanovnici Sjedinjenih Država osobito su izdvajali jednu, sa kojom su ih tesno spajali zajednič­ ko poreklo i slične navike. U tom su narodu nalazili oni slavne naučni­ ke, vešte umetnike, velike pisce, pa su otuda mogli da prikupljaju intelektualna blaga a da nisu morali sami da rade na tome da ih steknu. Ne mogu pristati da Aoneriku odvajam od Evrope, uprkos okeanu koji ih deli. Narod Sjedinjenih Država smatram delom engleskog naro­ da kome je povereno da koristi šume Novoga sveta, dok ostali deo nacije, uz više dokolice i manje materijalnih životnih briga, može da se posveti misli i da u svim pravcima razvija čovekov duh. Položaj Amerikanaca je, dakle, sasvim izuzetan i može se verovati da nijedan demokratski narod nikad neće biti u takvom. Njihovo čisto puritansko poreklo, navike jedino trgovačke, sama zemlja na kojoj žive i koja kao da im odvraća duh od proučavanja nauka, književnosti i umetnosti; susedstvo Evrope, koje im omogućava da ih ne proučavaju a da ipak ne zapadnu u varvarstvo; hiljadu osobitih uzroka, od kojih sam mogao da prikažem samo one glavne, mora biti da su neobično usredsredili američki duh na staranje o čisto materijalnim stvarima. Strasti, potrebe, vaspitanje, okolnosti, sve kao da odista doprinosi da se stanov­ nik Sjedinjenih Država saginje ka zemlji. Samo mu religija povremeno podiže trenutne i rasejane poglede ka nebu. Nemojmo, dakle, videti sve demokratske nacije u licu američkog naroda, i potrudimo se da ih najzad osmotrimo pod njihovim sopstvenim crtama. Možemo zamisliti narod u kome ne bi bilo ni kaste, ni hijerarhije, ni klasa; u kome bi zakon, ne priznajući privilegije, podjednako razdeljivao nasledstva, a koji bi, istovremeno, bio lišen prosvećenosti i slobode. To nije puka hipoteza: despot može naći da mu je u interesu da izjednači svoje podanike a i da ih ostavi u neznanju, da bi ih lakše držao u ropstvu. Takvi demokratski narodi ne samo da neće pokazivati sposobnosti ni sklonosti za nauke, književnost i umetnost, nego se može verovati da se nikad neće desiti da ih pokaže. Zakon o nasledivanju i sam bi se postarao da u svakom pokolenju uništi bogatstva, a niko ne bi stvarao novih. Siromah, lišen prosveće­ nosti i slobode, ne bi ni došao na misao da se uzdigne do bogatstva, a bogataš bi se prepustio da padne u siromaštvo ne umejući se braniti. 405

Ubrzo bi se između ta dva građanina uspostavila potpuna i neotklonjiva jednakost. Niko tada ne bi imao ni vremena ni sklonosti da se posveti umnom radu i duhovnim uživanjima. Svi bi bili učmali u istom neznanju i podjednakom robovanju. Kad zamislim takvo demokratsko društvo, smesta se osećam kao da sam ušao u neku od onakvih niskih, mračnih, skučenih prostorija gde svetlost, uneta spolja, ubrzo bledi i gasi se. Čini mi se kao da me odjednom pritiskuje neki teret i da se vučem kroz pomrčinu da bih pronašao izlaz i vratio se na vazduh i danju svetlost. Ali sve se to ne bi moglo primeniti na već prosvećene ljude, koji, i pošto među sobom ukinu posebna i nasledna prava, koja su trajno učvršći