MISLITI GRAD [PDF]

Zitiervorschau

p r i r e d i l i : Pe t a r B o j a n i ć i V l a d a n D j o k i ć

MISLITI GRAD

Beograd 2011

IMPRESUM AUTORI ZBORNIKA: dr PETAR BOJANIĆ i dr VLADAN ĐOKIĆ NASLOV ZBORNIKA: MISLITI GRAD IZDAVAČ: UNIVERZITET U BEOGRADU, ARHITEKTONSKI FAKULTET ZA IZDAVAČA: dr VLADIMIR MAKO, dekan RECENZENTI: Prof. dr ZORAN NIKEZIĆ

Prof. dr DOBRIVOJE TOŠKOVIĆ

LEKTURA I KOREKTURA: SANJA MILUTINOVIĆ DIZAJN: MILICA MILOJEVIĆ TIRAŽ: 500 ŠTAMPA: COLORGRAFX MESTO I GODINA IZDANJA: BEOGRAD, 2011. ISBN: 978-86-7924-053-8 © ZA SRBIJU, ZA IZBOR I PREVOD, UNIVERZITET U BEOGRADU, ARHITEKTONSKI FAKULTET

MISLITI GRAD

SADRŽAJ REČ UVODA

009

CIVITAS GRADA PROSVETITELJSKA ENCIKLOPEDIJA [Encyclopédie - dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers (1751-1772)] Nekoliko pravila 013 LUIS MAMFORD [Lewis Mumford] Šta je grad? 015 MIŠEL SER [Michel Serres] Utemeljujuće surovosti 020 FERNAND BRODEL [Fernand Braudel] Podele prostora i vremena u Evropi 022 ŽIL DELEZ, FELIKS GATARI [Gilles Deleuze, Félix Guattari] Poreklo sela 030 ŽORŽ VALE [Georges Vallet] Razmišljanja o prvim grčkim temeljima zapada: Grad i site 034 MASIMO KAČARI [Massimo Cacciari] Polis i civitas: etnički koren i pokretna koncepcija grada 040 GRADU U SUSRET FRIDRIH NIČE [Friedrich Nietzsche] O prolaženju 046 SAVINJAN DE SIRANO DE BERŽERAK [Savinien de Cyrano de Bergerac] Odlomak iz Drugog Sveta ili Državâ i Imperija s Meseca 049 MORIS MERLO-PONTI [Maurice Merleau-Ponty] Suština Pariza 051 VALTER BENJAMIN [Walter Benjamin] E. Osman, ili Barikade 052 BENDŽAMIN VORD RIČARDSON [Benjamin Ward Richardson] Higija, grad zdravlja (1876) 055 ŽAN-LIK NANSI [Jean-Luc Nancy] Umetnost grada 069 IZLAŽENJA GI-ERNEST DEBOR [Guy-Ernest Debord] Uvod u kritiku urbane geografije 083 Teorija nazvana „dérive“ 087 ŽAK DERIDA [Jacques Derrida] Pokolenjâ jednog grada: sećanje, predskazivanje, odgovornosti 092 MARTIN HAJDEGER [Martin Heidegger] Stvaralački predeo 101 ANRI LEFEVR [Henri Lefebvre] Pravo na grad 104

GRAD I SVET DŽON FRIDMAN [John Friedmann] Jedna hipoteza o svetskim gradovima 109 EDUARDO MENDIETA [Eduardo Mendieta] Fenomenologija globalnog grada 115 AJRIS MERION JANG [Iris Marion Yung] Gradski život kao normativni ideal 119 SASKIA SASEN [Saskia Sassen] Gradovi i zajednice u globalnoj ekonomiji 128 KONSTANTIN SERGEJEVIČ AKSAKOV [Константин Сергеевич Aксаков] Smisao prestonice 135 STANJA ALESANDRO PETI [Alessandro Petti] Neformalni urbanizam 147 IAN BURUMA, AVIŠAI MARGALIT [Ian Buruma, Avishai Margalit] Zapadnjački grad 149 UMBERTO EKO [Umberto Eco] Grad robota (odlomak) 154 POL VIRILIO [Paul Virilio] Grad panike 160 MANUEL KASTELS [Manuel Castells] Proces urbane društvene promene 172

URBANIZMI

MANFREDO TAFURI [Manfredo Tafuri] „Radikalna“ arhitektura i grad 179 AJSAR ARIDA [Ayssar Arida] Horizonti događaja: rub nije granica 186 EDVARD SODŽA [Edward Soja] Drugi novi urbanizam 192 EDVARD ROBINS [Edward Robbins] Novi urbanizam u dvadeset prvom veku: Progres ili problem? 198 MANUEL KASTELS [Manuel Castells] Prostor protoka, prostor mesta: Materijali za teoriju urbanizma informacionog doba 204 BIL HILIJER [Bill Hillier] Nova nauka prostora i umetnost mesta: U susret prostorno-vođenoj paradigmi istraživanja i projektovanja grada 218



TRANSFORMACIJE

REM KOLAS [Rem Koolhaas] Prevazilaženje ludosti 233 KORBIZIJE [Charles-Édouard Jeanneret-Gris dit Le Corbusier] Savremeni grad 238 FRENK LOJD RAJT [Frank Lloyd Wright] Brodejker Siti: novi plan zajednice 248 RIKEN JAMAMOTO [Riken Yamamoto] Grad ćelija 253 ŽAN NUVEL [Jean Nouvel] Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan! 268 LEON KRIER [Léon Krier] Grad unutar grada 272 Naselja budućnosti 278 KEVIN LINČ [Kevin Lynch] Matrica metropole 285 Forma gradova 299

REČ UVODA O gradu, o mišljenju grada

„Formons la cité“1 Procenjuje se da će 2050. godine, 70 % stanovništva zemlje živeti u gradovima. Činjenice da 100 najvećih (globalnih) gradova danas učestvuju u 30 % celokupne svetske ekonomije, da će ukupan broj stanovništva – pre svega u Kini i Indiji – biti znatno povećan, ukazuju da život i rad u gradovima i njihovim periferijama, ponovo treba promišljati, razumevati na nove načine i tumačiti. Osim toga, od svih nas se očekuje da mislimo prinudu obitavanja u gradu, kao i da svako za sebe ali i svi zajedno, tematizujemo otpor prema gradu. Naravno, u osnovi ovog poslednjeg zadatka, nalazi se ideja da svaki otpor prema gradu uvek pretpostavlja i otpor prema zajednici i drugima. Ova suprotstavljenost nikada ne sme da bude ishitrena i bez oklevanja. Grad je gradilište ili grad podrazumeva proces pravljenja grada. Grad je zajednički rad jedne ili više grupa na određenoj teritoriji. Pošto se u poreklu jedne od reči (ital. villa) koja obeležava „grad“ krije i vila ili kuća za dokolicu, za uživanje, pošto je dom jedinica grada – misliti grad ili praviti grad danas, iako podrazumeva kontekstualizaciju mare magnum elemenata2 – uvek znači i zaštitu života s drugima, kao i zaštitu života bliskih i drugih. Izgleda da je danas sasvim nemoguća Blochova podela na kapitalističke i predkapitalističke gradove (Napulj je bio njegov slavni primer)3, odnosno, čini se da je danas nemoguće misliti gradove u ekološkom skladu s prirodom, sa okolinom, a da se istovremeno ne misli globalna sudbina planete. Nema više okoline (okruženja) koja nije grad. Isto tako, misliti grad danas znači misliti beskonačni broj elemenata (uloga arhitekte je tim presudnija i, recimo to slobodno, najteža), ali i misliti vezu grada s drugim gradovima. „Praviti“ grad danas i raditi u gradu, označava početak velikog posla na konstrukciji svetskog grada. Studenti doktorskih studija Arhitektonskog fakulteta u Beogradu (generacija 2008.) istinski su tvorci ovog zbornika. Potpisujući se u ime svih onih koji su tokom 2010/11 školske godine zajednički prevodili ove tekstove o gradu – samo nekoliko tekstova preveli su profesionalni prevodioci – nije nam samo namera da istaknemo dosadašnji napor ali i potrebu da se na ovim tekstovima i dalje radi, da se oni brojnim čitanjima usavršavaju i prepravljaju sa svakom sledećom generacijom doktoranata, nego, pre svega, da svedočimo o značaju „zajednice“ koja takođe nastaje isključivo tokom zajedničkog rada, bezuslovnog uslova bilo kog, pa i ovog poduhvata. Posebno se zahvaljujemo Ognjenu Šukalu koji je koordinisao rad prevodilaca i pomagao u izboru tekstova, kao i Milici Milojević, čiji je estetski izbor učinio da ova knjiga, kao i prethodni zbornik Teorija arhitekture i urbanizma (2010), ostavljaju utisak prijatnosti. Petar Bojanić, Vladan Đokić 1

Antoine-Louis de Saint-Just, Institutions républicaines, in Œuvres complètes, Paris, Gallimard, 2004, str. 1138.

2

Ildefonso Cerdá, Teoria general de la urbanización, Madrid, Imprenta Española, 1867, tom 1, str. 29.

3 Ernst Bloch, „Die Angst des ingenieurs“, Gesamtausgabe, tom 9, Frankfurt am Main, Suhrkamp, 1965, str. 350.

009

CIVITAS GRADA

PROSVETITELJSKA ENCIKLOPEDIJA [Encyclopédie – dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers (1751-1772)] Nekoliko pravila* GRAD, s. f. (Archit. civile) skup većeg broja kuća koje su raspoređene po ulicama, obručene zajedničkim okružjem, obično u vidu zidova i kanala. Preciznije definisanje jednog grada, međutim, podrazumeva zatvoreno utvrđenje zidina koje uključuje više kvartova, ulica i javnih trgova, kao i nekih drugih zdanja. Da bi jedan grad bio lep, potrebno je da glavne ulice vode ka kapijama; da budu, koliko god je to moguće, upravne jedne u odnosu na druge, kako bi uglovi kuća bili pod pravim uglom u odnosu na ulice; da velike ulice budu široke šesnaest,1 a male osam metara. Još je potrebno da i razmak između dve paralelne ulice bude toliki da na tom delu bude dovoljno prostora za podizanje dve buržujske kuće od kojih će jedna imati pogled na jednu ulicu, a druga, na onu drugu koja joj je paralelna. Svaka od ovih kuća bi trebalo otprilike da bude široka deset do dvanaest metara, sa četrnaest do šesnaest metara temelja; i dvorištem slične veličine, što omogućava da razmak između dve ulice bude šezdesetčetiri do šezdesetšest metara. Na mestima gde se ulice preklapaju, uobičajeni su trgovi, dok se glavne ulice ulivaju na glavni trg; te trgove ukrašavamo tako što održavamo uniformnost fasada pojedinačih hotela i kuća koje ih okružuju i u sredini postavljamo skulpture i fontane. Ukoliko su kuće na ovaj način dobro izgrađene i njihove fasade ukrašene, malo će još stvari preostati da se uradi. G. Belidor [Bélidor], u svojoj knjizi Nauka inžinjera I. IV, pogl. 8 [Science des ingénieurs], nudi raspored ulica u gradovima koji su u stalnim ratovima; pošto je taj raspored podređen već postojećem utvrđenju, on predstavlja delo vojne arhitekture kojom se mi ovde nećemo baviti; Vitruvije sasvim zaslužuje da bude konsultovan u te svrhe jer o arhitekturi gradova pruža izvanredne savete. Taj vešt čovek smatra da, podižući gradove, treba voditi računa o sedam glavnih stvari: 1. Potrebno je izabrati zdravo mesto, koje stoga mora biti izdignuto, jer smatra on, treba da u najmanjoj meri trpi magle. 2. Potrebno je izgraditi zidine i kule. 3. Potrebno je iscrtati mesta za kuće, i povući prave linije za ulice; najbolji raspored, smatra on, treba da bude takav da ulice ne budu izložene vetru. 4. Treba da se izabere mesto za zajedničke građevine celokupnog grada, kao što su hramovi, javni trgovi, brinući se pritom o korisnosti i udobnosti svih javnih mesta. Na taj način, ukoliko grad predstavlja morsku luku, potrebno je da javni trg bude sasvim blizu mora; ukoliko je grad udaljen od mora, trg bi trebalo da se gradi u sredini i da

* „Ville“, u Encyclopédie – dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, Ed. Pellet, Genève, 1778, str. 447-450; 29-31. 1 Starofrancuska mera „toaz“ [toise] iznosi oko dva metra.

013

njegova veličina bude proporcionalna broju stanovnika, da predstavlja dve trećine njegove dužine. 5. Hramovi bi trebalo da budu raspoređeni tako da im oltari budu okrenuti ka istoku i da im dužina bude dvostruko veća od širine. 6. Da javne službe, zatvor i opština budu na glavnom trgu. 7. Da pozorište bude izgrađeno na zdravom mestu, i da mu temelji budu čvrsti, visina da mu ne bude preterana kako se glas ne bi izgubio; da ulazi i izlazi budu prostrani i mnogobrojni; da svako ima prostora da se mimoiđe i tako spreči sudaranje. Sve ove primedbe sasvim su opravdane. RIMSKA URBANOST, (Hist. rom.) opisuje oblike učtivog jezika, duha i postupaka, posebno vezane za grad Rim. Sasvim čudno izgleda da je reč urbanost imala toliko otpora pre nego što se odomaćila u našem jeziku; jer, iako su je koristili svi sjajni pisci, a i rečnik akademije nauka je dopušta, ne može se reći da je njena upotreba, čak i danas, česta. Ispitujući zbog kojeg razloga bi to tako moglo biti, moguće je da Francuzi, koji retko ispituju stvari do njenih temelja, ovu reč nisu smatrali neophodnom; verovali su da njihove reči učtivost [politesse] i uglađenost [galanterie] mogu obuhvatati sve što se podrazumeva pod urbanošću; u čemu su veoma pogrešili jer pojam urbanosti opisuje ne samo mnogo više toga, koliko i u više navrata sasvim drugu stvar. Uostalom, reč urbanitas je za Rimljane predstavljala lično ime koje je označavalo – što smo već i rekli – te učtivosti duha, jezika i postupaka, posebno vezane za grad Rim; za nas učtivost ne predstavlja povlasticu bilo kog posebnog grada, čak i prestonice, već isključivo dvora. Konačno, ideja koju urbanost predstavlja za duh – pošto nije sasvim jasna – zaista predstavlja razlog zbog kojeg ta reč nije upotrebljavana. Sa urbanošću se dešava isto što i s drugim kvalitetima; da bi bili istaknuti, oni zahtevaju prirodnost ali i stečenost. Kvalitet urbanosti, shvaćen u smislu učtivosti i dobrog vladanja, duha i postupaka, baš kao i u jeziku, može se nadahnuti samo kroz dobro vaspitanje i kroz brigu koja mu se posvećuje. Postoji jedna vrsta urbanosti koja se pripisuje ruganju; nije preporučljiva ali radi se o daru s kojim se rađamo, i izgleda da je oblikovan sâmom prirodom. Među Rimljanima se pominje izvesni Krasije [Crasius] koji je bio posebno nadaren da zbija prefinjene rugalice, pritom znajući da sasvim čuva pristojnost koja ih je pratila. Urbanost, pored savršenosti o kojima smo govorili, zahteva i temeljnu čestitost koju je moguće pronaći samo u srećno rođenih osoba. Od zamerki koje joj se suprotstavljaju, glavna bi se sastojala od upadljive želje da se ta osobenost urbanosti ističe, jer upravo je preterivanje uništava. Sažimajući u nekoliko reči sve što sačinjava osobenosti rimske urbanosti, verujem da ona predstavlja lepo vaspitanje koje se usavršava kada ga upotrebljava veliki broj ljudi, i rukovodi prefinjen ukus, bujna rečitost, učena razmena, proučavanje lepe književnosti, čistota jezika, probirljiv izgovor, precizno promišljanje, plemeniti postupci, čestitost i ispravnost.

014

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

LUIS MAMFORD [Lewis Mumford] Šta je grad? * Veliki deo našeg stambenog i urbanističkog planiranja je oslabljen, zato što oni koji se njime bave nemaju jasnu predstavu o društvenim funkcijama grada. Oni ove funkcije izvode na osnovu nasumičnog pregleda aktivnosti i interesa savremene gradske scene. Očigledno je da ne sumnjaju da bi se tu mogli pojaviti neki nedostaci, pogrešno usmereni napori ili neopravdani troškovi koji se ne mogu naprosto otklanjati izgradnjom sanitarnih čvorova ili doterivanjem i proširivanjem ulica. Grad je, kao isključivo fizička pojava, predmet mnogobrojnih istraživanja. Šta je, međutim, grad kao društvena institucija? Raniji odgovori na ovo pitanje, koje pružaju Aristotel, Platon i utopijski pisci, od Tomasa Mora do Roberta Ovena zadovoljavaju više od odgovora mnogih sistemskih sociologa: većina savremenih rasprava o „sociologiji grada“ u Americi ne osvetljava značajno ovaj problem. Jednu od zvučnijih definicija grada dao je Džon Stou [John Stow], pošteni posmatrač elizabetanskog Londona, koji kaže: Ljudi se okupljaju u gradovima i grupama zajednica zbog iskrenosti i javnog dobra, retko kad zbog trgovine koja ide uz gradove, društvo i kompanije. Kao prvo, ljudi se ovom bliskom saradnjom udaljavaju od varvarske čvrstine i sile, ka blagosti manira, ljudskosti i pravdi... Lepo ponašanje se naziva urbanim, jer se najčešće susreće u gradovima, a ne izvan njih. Da zaključimo, često se kaže da je ljude lakše kontrolisati verom, da im je stalo do toga kako izgledaju u tuđim očima, te da se primerom lakše navode na pravdu i da ih stid čuva da ne povređuju druge. Kao što države i kraljevstva pored Boga ne mogu imati sigurnije utemeljenje od ljubavi i dobre volje čoveka prema svom bližnjem, tako i u gradovima, ljudi zajedničkim držanjem i udruživanjem, sklapaju saveze, osnivaju zajednice i korporacije.

S obzirom na to da se ovom osnovnom uvidu u opis urbanog procesa ne može mnogo dodati, za sociološki koncept grada izveo bih, kao zaključak, sledeće preduslove: Grad je povezan skup osnovnih grupa i hotimičnih udruženja: prvo je udruženje porodica i susedstva, zajedničko svim zajednicama, dok drugo predstavlja posebno obeležje gradskog života. Ove raznolike grupe podržavaju jedne druge kroz ekonomske organizacije koje nalikuju manjim ili većim preduzećima, ili su barem javno kontrolisane; sve su smeštene u trajnim strukturama, unutar relativno ograničenog područja. Suštinska fizička sredstva opstanka grada su njegov stalni položaj, izdržljiva zaštita, trajni objekti za okupljanje, razmenu i skladištenje; osnovna društvena sredstva predstavljaju društvenu podelu rada, * Lewis Mumford, „What is a City?“, Architectural Record, 1937.

015

i to ne samo u ekonomskom životu, već i u kulturnim procesima. Posmatran u celini, grad je geografski splet, ekonomska organizacija, institucionalni proces, mesto društvenog dešavanja, kao i estetski simbol kolektivnog jedinstva. Grad neguje umetnost i jeste umetnost; grad stvara pozorište i jeste pozorište. Upravo u gradu, gradu kao pozorištu, odvija se srž čovekovih svrhovitih aktivnosti, one se ispunjavaju kroz sukobe i saradnju mnogih ličnosti, događaja i grupa, zadobijajući sve značajnije razmere. U nedostatku društvene drame, koja nastaje kroz usmerenost i osnaživanje grupnih aktivnosti, ne može postojati nijedna funkcija grada koju je nemoguće u gradu izvršiti – i koja je ikada izvršena u bilo kojoj ruralnoj sredini. Fizička organizacija grada može ublažiti ili ojačati ovu dramu kroz osmišljene napore umetnosti, politike i obrazovanja, može je učiniti bogatijom i značajnijom, baš kao što dobro dizajnirana, potpuna scena, osnažuje i naglašava pokrete glumaca i sâm čin predstave. Ljudi ne naseljavaju gradove bez nekog razloga i naprosto zbog njihove lepote ili ružnoće: ove osobine određuju ljudske društvene aktivnosti. I ako postoji duboko opiranje pravog stanovnika grada da napusti svoje teskobne četvrti preselivši se u fizički pitomiji ambijent predgrađa – čak i predgrađa nalik na vrtu – njegovi instinkti se obično opravdavaju tim drugačijim i svestranijim životom, mogućnošću društvene disharmonije i sukoba; grad stvara dramu dok predgrađu ona nedostaje. S društvenog aspekta, grad bi se mogao opisati kao poseban okvir koji usmerava stvaranje različitih povoljnih prilika običnog života i važnih kolektivnih drama. U posrednim oblicima udruživanja, uz pomoć znakova, simbola i posebnih organizacije, dodatna neposredna sučeljavanja, gradski likovi stiču mnoštvo lica koja izražavaju njihove posebne interese, ističu usvojene sklonosti, suptilnije različitosti i izbore: takve ličnost više ne predstavlja manje-više neokrnjeno, tradicionalno lice stvarnosti kao celine. Tu počiva mogućnost ličnog propadanja; ali i potreba za reintegracijom kroz šire sudelovanje u konkretnoj i vidljivoj kolektivnoj celini. Ono što ljudi ne mogu čak ni zamisliti u neodređenom, bezobličnom društvu, to mogu neposredno doživeti i iskusiti kao građani u gradu. Njihovi ujedinjeni planovi i građevine postaju simbol njihove društvene povezanosti; kada se to fizičko okruženje poremeti i kada se naruši sklad, društvene funkcije koje gaji postaje mnogo teže izraziti. Iz ovog pojma grada, sledi još jedan zaključak: društveni činioci su primarni, a fizička organizacija grada, njegova industrija i tržište, komunikacije i saobraćaj, moraju biti podređeni društvenim potrebama. Dok su se za razvoj grada tokom prethodnog veka bezobzirno proširivala fizička postrojenja, a osnovno društveno jezgro, organe vlasti, obrazovanja i društvene službe tretirali kao nešto usputno, danas moramo negovati društveno jezgro kao osnovni element svakog valjanog plana grada: primarni zadatak u definisanju gradskog susedstva i postavljanju obrisa integrisanog grada, jeste uočavanje međusobnog odnosa između škola, biblioteka, pozorišta i zajedničkih centara zabave. Pružajući sociološki odgovor o tome šta je grad, ujedno se daje odgovor i na druga značajna pitanja. Pre svega, o tome da li postoji kriterijum jasne odluke o poželjnoj veličini grada – ili grad može nastaviti da raste sve dok jedinstveno neprekinuto urbano područje ne pokrije pola američkog kontinenta, i da ostatak sveta pruži svoj doprinos toj gomili? Sa stanovišta čisto fizičke organizacije urbanih funkcija – jedine stvari kojom su se bavili planeri metropola u prošlosti – ovaj proces bi zaista mogao biti beskonačan. Ako je grad pozornica društvene 016

aktivnosti i ako su njegove potrebe definisane uslovima koje on nudi različitim društvenim grupama u vidu određenog jezgra građanskih institucija i udruženja, onda proističe da je nužno ograničavanje njegove veličine. U jednoj od ranijih Korbizijeovih shema idealnog grada, njegov grad je imao tri miliona stanovnika: taj broj se odnosio na urbani deo Pariza i teško je objašnjivo zašto je upravo taj broj uzet kao norma racionalne vrste razvoja grada. Ako, međutim, veličinu gradske jedinice predstavlja funkcija njegove produktivne organizacije i mogućnosti aktivnog druženja i kulturnih aktivnosti, na osnovu odnosa naseljenosti prema procesima koji se nude, mogu se prepoznati određene sigurne činjenice. U skladu sa sadašnjim kulturnim nivoom u Americi, izgleda da je potrebno milion ljudi da bi se opravdalo osnivanje jednog univerziteta. Iako se mogu pojaviti mnogi drugi činioci koji menjaju osnovu odnosa univerziteta i naseljenosti, provizorno bi se moglo reći sledeće: ukoliko je potrebno milion ljudi da bi se obezbedio dovoljan broj studenata za jedan univerzitet, onda bi dva miliona ljudi trebalo da imaju dva univerziteta. Isto bi se moglo zaključiti i da pod jednakim uslovima, pet miliona ljudi neće dati bolji univerzitet od jednog miliona. Alternativa uočavanju ovih odnosa, prepoznaje se u prenaseljenosti i preteranom bujanju nekolicine postojećih institucija, čime se obrazovne ustanove umesto podsticanja, naprosto ograničavaju. Kada se radi o naseljenosti i veličini gradskog područja, nije bitan apsolutni broj, iako u nekim aspektima života, kao što je veličina grada koju je moguće reprodukovati prirodnim putem, ta brojka već ima značaja. Veličinu je najvažnije izraziti uvek kao funkciju društvenih odnosa kojima služi. Postoji optimalna veličina grada preko koje dalji priraštaj stanovništva ne donosi korist, već stvara poteškoće svih razmera. Takođe postoji i optimalno područje širenja, izvan kojeg dalji urbani rast umesto da poboljšava, parališe značajne društvene odnose. Brza sredstva prevoza omogućila su periferije koje imaju regionalne srazmere, prečnika od četrdeset do sto milja, jednog London ili Hampsted pre uvođenja podzemne željeznice. Ali, dečje aktivnosti i dalje se ograničavaju na udaljenost od oko četvrt milje, dok ljudima koji se okupljaju slobodno i često u susedstvima, razdaljina ne znači ništa. Ona bi se mogla ograničavati u zonama u kojima bi odabranoj manjini bila korisna kao što je to univerzitet, centralna biblioteka ili potpuno opremljena bolnica. Područje potencijalnog urbanog naseljavanja proširuju motorna vozila i avioni; dok telefon i radio ublažavaju potrebu njegovog striktnog ograničavanja u svrhu druženja. Krajnje granice grada su u srednjem veku obično određivane udaljenošću koja ne bi prelazila pola milje u odnosu na gradski centar. Veliki grad raste blok po blok, duž avenija, što uz sve opravdane izgovore odbacuje bolje vrste grupisanja, koji su nedavno osmišljeni. Za svaku vrstu slučajnih susreta, okrug je dobro organizovana jedinica društvenog života, ali on ne može uspešno opstajati kao dobro organizovana jedinica, ukoliko je celokupna oblast gusto naseljena – prisustvo velikog broja ljudi će zakrčiti saobraćajnice i onemogućiti društvene funkcije. Ograničenja koja se tiču veličine, gustine naseljenosti i površine grada, apsolutno su neophodna za uspešne društvene odnose i predstavljaju najznačajnije instrumente racionalnog ekonomskog i gradskog planiranja. Nepostojanje volje u prošlosti da se postave ovakva ograničenja, dugujemo uglavnom dvema činjenicama: pretpostavci da je svaki rast znak napretka i automatski „dobar za posao“, i verovanju da su ta ograničenja u osnovi proizvoljna, da „smanjuju eko-

017

nomske mogućnosti“ – odnosno, da umanjuju mogućnosti zarade od zagušenosti – i da predstavljaju kočnicu u neuhvatljivom smeru promena. Obe tvrdnje su neistinite. Ograničavanja visine zgrada postaju česta pojava u Americi; drastična ograničenja zbijenosti zgrada postala su pravilo stambenog razvoja svih opština u Engleskoj: učinjeno je ono što naizgled nije moglo da se učini. Takva ograničenja, očigledno, ne ograničavaju samu naseljenost: ona pružaju planeru i administratoru mogućnost da povećaju broj centara s naseljenim stanovništvom, umesto da dozvole da se nekoliko postojećih centara proširi po monopolističkom uzoru. Ova ograničenja su neophodna kako bi se prekinulo nefunkcionalno uvećavanje urbane mase kao u prošlosti. U skladu s načinom planiranja, planer predlaže da se „mononukleusni grad“, kako ga je nazvao profesor Voren Tomson [Warren Thomson], zameni novom vrstom „polinukleusnog grada“ u kojem će grupacije prikladno postavljenih i povezanih zajednica preuzeti funkcije loše organizovanih, bezličnih gradova. Dvadesetak takvih gradova, na području gde su okolina i izvori adekvatno isplanirani, bez većih nepravilnosti bi imali sve povlastice metropola od milion ljudi: kapital bi se održao u neprofitabilnim komunalnim uslugama, vrednost zemljišta bi bila na nivou koji bi dozvoljavao raspolaganje sredstvima u skladu sa novim potrebama. Danas je na delu obeležavanje promene. Novi izvori moći, transport i komunikacije ne prate staru mrežu autoputeva. Moćnici gaze preko brdâ, ignorišući točkaše; avioni, još slobodniji, lete preko močvara i planina i svoja putovanja ne završavaju na ulici, nego u polju. Čak i autoput za brza motorna vozila napušta model ere konjanika i zaprega. Novi autoputevi, poput onog kod Nju Džersija i Vestčestera, ako spomenemo samo lokalne primere, manje-više se zasnivaju na sistemu koji je formulisao Benton Mekej [Benton MacKaye] u raznim radovima o „autoputu bez gradova“ [Townless Highway]. Najpotpuniji planovi oblikuju nezavisnu mrežu autoputeva, izolovanu od susednih sela i gradova koje povezuju: oslobođeni od komunalnih zloupotreba, nalik na železnički sistem. U takvoj mreži, pojedinačni centri kao metropole prošlosti, neće postati privlačna regionalna tačka zbog svojih prednosti: naprotiv, „ceo region“ postaje otvoren za naseljavanje. Čak i bez uspešne javne kontrole, postoji verovatnoća da će kod naredne generacije ovo odvajanje i decentralizacija gradskih funkcija ići još dalje. „Autoput bez grada“ stvara „grad bez autoputa“ [Highwayless Town] u kojem će potrebe bliskog i stalnog ljudskog udruživanja na svim nivoima postati preovladavajuće. Što je upravo suprotno od prethodne mehanocentrične slike „grada na putu“ [Roadtown], kakvu su oslikali Edgar Čembles [Edgar Chambless] i španski projektanti „linearnog grada“ [Linear City]. Jer, grad bez autoputa, zasniva se na pojmu efektivne podele funkcija po zonama na osnovu početnog javnog dizajna, a ne na osnovu slepih pravnih uredbi. To je grad u kojem su razni funkcionalni delovi strukture topografski izolovani kao urbana ostrva, prikladno oblikovana za posebnu upotrebu, bez pokušaja stvaranja jednoobraznog plana istih opštih uzora za industrijska, trgovačka, domaća i javna područja. Prvu sistematsku skicu ove vrste grada dali su gospoda Rajt i Štajn u svom Radburn projektu 1929. godine, novoj vrsti plana koji su u ograničenoj srazmeri ponovili – izgleda sasvim nezavisno – planeri u Kelnu i Hamburgu. Zbog ograničenja projekta koji je trebalo da izražava konvencionalni tip kuće iz predgrađa i ustaljeni arhitektonski oblik, ovakva vrsta planiranja u Radburnu nije daleko odmakla. Ali 018

obris glavnih odnosa okvirno je jasan: razdvajanje pešaka od vozila u nezavisne sisteme, izdvajanje stambenih četvrti od prometnih puteva; isprekidana ulična mreža; odvajanje društvenog života u posebne, tačkasto raspoređene javne centre, počevši od susedstva sa školom, do igrališta i bazena. Ova vrsta planiranja je donela logičan rezultat u možda najfunkcionalnijem i društveno najinteligentnijem od svih Korbizijeovih planova: planu za grad Nemurs u severnoj Africi, 1934. godine. U skladu s tim naporima koji svi teže istom cilju, načela grada s više jezgara su bila dobro ustanovljena. Takvi planovi su morali pružiti potpunije mogućnosti primarnoj grupi, s njenim navikama čestih direktnih susreta i druženja; jednako se moraju ostvariti u sveobuhvatnom životu celog regiona jer se to geografsko područje, po prvi put tek sada, može posmatrati kao postojeća celina svih funkcija društvenog postojanja. Umesto verovanja da će samo povećanje populacije proizvesti neophodnu društvenu koncentraciju i društvenu dramu, sada za ovim rezultatima moramo tragati kroz promišljeno stvaranje lokalnog centra i boljeg regionalnog izražavanje. Ove reči predstavljaju žargon iako se ne izgubiti iz vida njihovo pravo značenje. Zadatak budućih generacija će biti da ove nove mogućnosti, koje tek nadolaze, uobliče u urbani život – ne samo kroz bolju tehničku organizaciju, nego i kroz bolje sociološko razumevanje – i dramatizaciju same aktivnosti u prikladnim pojedinačnim i urbanim strukturama.

Prevod: Dijana Stanković



Korektura: Zvjezdana Milašinović, Dragana Kotur

019

MIŠEL SER [Michel Serres]

Utemeljujuće surovosti * Kako je osnivačka porodica utemeljila Rim? Rea Silvija [Rhea Silivia], vestalka, majka, beše okovana nakon što je silovana, bačena u tamnicu. O kakvim se okovima radilo, kakav je bio zatvor? Silovane vestalke sahranjivane su žive pod samom kapijom Kapitola. Ceo narod se u tišini podiže, u stravičnoj tuzi okružuje sve što se dešava u središtu. Tog žalosnog dana, vestalka obavijena velovima, pridržavana remenjem, skrivena u svojoj nosiljci, spušta se slepa i onemela u svoju podzemnu sobicu, gde je čeka mleko, nešto vode u jednoj vazi, ulje. Svi ćute, niko ne gleda, a i ona nit’ čuje niti vidi. Zatrpava se zemljom. Crna zemlja, crn sanduk nadalje je slep i gluv pred svim bolima. O kakvom se zatvoru radi? Sâmoj grobnici. O kakvim okovima? Svim onim okovima koji mogu skrivati počinjeno delo. Rea Silvija je upravo u sred’ naroda nestala. Da nije bilo Plutarha, da nije bilo opisa rituala za koje on kaže da ih je nametnuo Numitor, nikada ne bismo saznali za sudbinu Rea Silvje. Istorija stidljivo pominje okove i zatvor. I potom je nema. Nema je na pomen ritulanog linča. Ćuti o postojanju moguće paralele sa smrću Tarpeje [Tarpeia]. Rea Silvija nestaje iz istorije i iz teksta, nestaje njeno nestajanje. Čitao sam o Taipeji učene knjige koje objašnjavaju sve u vezi s njom, izuzev njenog kamenovanja i njenog nestanka pod štitovima: i one pomažu da nestane njeno nestajanje. Bio je to dan inauguracije. Rem je na Aventinu prvi uočio šest lešinara kao dobar znak. Istog trena ih je i Romul primetio dvostruko više, dvanaest nad Palatinom. I obojica behu prvi, jedan u vremenu, a drugi u broju. I jednog i drugog sopstvene interesne grupe objaviše za kraljeve. Potom nastupi svađa, rasprava, beznadežni gnev se okonča u smrtonosnoj borbi. U gomili, udarcima usmrtiše Rema. Ibi in turba ictus Remus cicedit. Usred gomile, usred rulje, u vrtlogu kavge. U proređenom okruženju gomila se razbežala. Uobičajeno predanje, međutim, nalaže da ga je ubio brat blizanac nakon što je u jednom skoku prešao nove zidine Rima. Dve priče su protivrečne jer pripovedaju da su se kao različite desile istim likovim, u isto vreme, u istom rasporedu snaga. Dve priče, ako smo dobro primetili, jesu dva blizanca koji se međusobno ubijaju. Ili je došlo do ubistva između braće, ili se desilo kamenovanje, trećeg puta nema. Dovoljno je samo tu istovremenost misliti. Dovoljno je misliti na nju kao na dopunski blizanački element. Dovoljno je samo malo je razdvojiti u vremenu. Mržnja između braće završava se ubistvom. Dakle, ta mržnja među blizancima raste poput divljeg bršljana u grupi i prerasta u istrebljenje, tako da utemeljenje nastupa samo ukoliko se zaustavi međusobno gušenje, gomila se ustremljuje samo prema jednom od njih. Učenje Rene Žirara i shema koju predlaže čine da ove dve protivrečne priče postaju skladne, čak

*

Michel Serres, Rome, Le livre des fondations, Grasset, Paris, 1983, str. 95-96; 115-116. 1 Tarpeja je bila ćerka guvernera Rima u vreme rata sa Sabinjanima. Kontroverzni zapisi o njenoj sudbini upućuju da je kao devičanska ratnica završila kamenovana pod štitovima neprijatelja Rima. Prim. Prev

020

ih čini i komplementarnima. Borba između blizanaca je pokretač, smr t usred vr tloga predstavlja tačku preokreta. Pr va je pokretačica vremena i druga predstavlja kraj jednog vremena kao i početak nekog drugog. Otuda se i govori o utemeljenju. Romul je zasedao skupštinom u Kozjim močvarama kada iznenada zagrmi, munje bljesnu i bukne podivljala oluja. Zlokobni znaci, rekli bismo; usred dana se spusti noć, izbrazdana bljeskovima i silovitim vetrovima. Kralj nestade s vidika u gustom oblaku. Kada se povratila spokojna i vedra svetlost, kraljevski presto je bio prazan. Romul više nije bio tu. Svi zapanjeni ćute. Potom se prolomiše krici, najpre nekolicine njih, konačno su svi vikali koliko ih grlo nosi da je kralj postao bog, božji sin i otac grada Rima. Tako se pripoveda oboženje. Oboženje ovde predstavlja prelaz iz nasilja i oluje ka svetom: Romul je postao bog. Dakle, Romul je bio vuk, sin vučice, nasilan i plod jednog silovanja. Slušajući tu pripovest, čuje se ovo: buka koju latinski jezik imenuje kao fragor, najpre zaglušujući lom; potom tišina: i konačno jedna univerzalna molitva miru. Isto tako se šapatom govori, i kao u velikoj tajnosti, da su brata blizanca sopstvenim rukama raskomadali Očevi. Svaki je, pritom se dodaje, uzeo po komad njegovog tela i odneo ga u naborima svojih toga. Podela vlasti je i podela leša. Čovek postaje bogom nakon što su ga raskomadali vukovi. Čovek je bog za ljude, to jest za vukove. On je bog-vuk među vukovima i sisao je mleko vučice. Ubio je svog brata blizanca. Kako je osnivačka porodica utemeljila Rim? Majka je nestala, Romul je raskomadan, Rema je kamenovala rulja, celokupna porodica je linčovana. Kriminalna je majka, silovana vestalka, brat je kriminalac jer ubija brata, blizanac je kriminalan jer prelazi granice. Jadikovka. Zašto je još uvek potrebno komadati tela, zašto je potrebno cepati dela? Zašto je potrebno uništavati predmete saznanja?

Odgovor: zarad temeljenja. Treba zakopati Silviju, kamenovati Rema, raskoma-

dati Romula zarad utemeljenja grada. Eto kako je utemeljen Rim.

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

021

Fernand Brodel [Fernand Braudel]

Podele prostora i vremena u Evropi * Ekonomije sveta



Na početku rasprave, objasniću dva izraza koja bi mogla dovesti do zabune: ekonomija sveta i svetska ekonomija. Ekonomija sveta je izraz koji se primenjuje na ceo svet. On odgovara, kako to kaže Sismondi 1 [Sismondi], „tržištu sveta“, „ljudskom rodu, odnosno onom delu ljudskog roda koji se bavi trgovinom, i koji danas, na određeni način, čini jedinst veno tržište“. Svetska ekonomija (izraz koji sam u prošlosti koristio kao posebno značenje nemačkog pojma Welt wir tschaf t) odnosi se samo na fragment sveta, ekonomski autonomni deo planete, sposoban da obezbedi većinu svojih potreba, deo kojem sopst vene unutrašnje veze i razmene obezbeđuju svojevrsno organsko jedinst vo. Svetske ekonomije postoje, ako ne oduvek, onda barem veoma dugo – kao što postoje društ va, civilizacije, države, pa čak i carst va. Ako krenemo džinovskim koracima unazad kroz istoriju, mogli bismo reći da je drevna Fenikija bila rana verzija svetske ekonomije, okružena velikim carst vima. Isto se desilo i s Kar taginom na svom vrhuncu; ili grčkim svetom, čak i Rimom; kao i sa Islamom nakon njegovih munjevitih pobeda. U devetom veku, normanski poduhvat na spoljnim obodima zapadne Evrope, takođe ut vrđuje linije kratkotrajne i krhke svetske ekonomije koju će drugi naslediti. Od jedanaestog veka, u Evropi počinje da se raz vija nešto što će kasnije biti njena pr va svetska ekonomija, potom su se sve do današnjih dana pojavljivale i neke druge. Moskovska kneževina, povezana sa Istokom, Indijom, Kinom, centralnom A zijom i Sibirom, bila je barem do osamnaestog veka još jedna svetska ekonomija. Kina je to bila od najranijih vremena otimajući i pritom koristeći susedna područja kao što su Koreja, Japan, južna A zija i Malajski arhipelag, Vijetnam, Junan, Tibet i Mongolija – lanac zavisnih zemalja. Indija je, štaviše, i pre toga, od istočne obale Afrike do ostr va Južne A zije i Malajskog arhipelaga, pret vorila Indijski okean u neku vrstu privatnog mora. Ukratko bi se moglo reći da se tu radilo o procesu stalne obnove, u kojoj je svaka konfiguracija, ostavljajući iza sebe izdašne tragove, skoro spontano ustupala mesto sledećoj – čak i onda, što je bio slučaj s rimskim carstvom, kada na prvi pogled to tako nije izgledalo. Rimska ekonomija je, u stvari, granice carstva prelazila duž prosperitetne linije između Rajne i Dunava, ili prema istoku, do Crvenog mora i Indijskog okeana. Plinije stariji svedoči da je Rim u svojoj trgovini s Dalekim istokom svake godine beležio manjak od 100 miliona sestercija. Stari rimski novac se i danas iskopava u Indiji.

* Fernand Braudel, „Divisions of Space and Time in Europe“, The Perspective of the World, Sian Reynolds prev., Harper & Rowe, New York, 1984, str. 25-31. 1 Simonde de Sismondi, New Principles of Political Economy: Of Wealth in its Relation to Population [1951], R. Hyse prev., Transaction, New Brunswick, 1991.

022



Neka temeljna pravila

U prošlosti postoji niz primera svetskih ekonomija – nema ih mnogo, no ipak ih je dovoljno da bi omogućile neka poređenja. Pošto je svaka svetska ekonomija trajala veoma dugo, menjala se i razvijala unutar sopstvenih granica, moguće je pratiti ih sukcesivno i porediti neke njihove različite stadijume. Raspoloživi podaci su, prema tome, dovoljno bogati da nam omoguće sastavljanje tipologije svetskih ekonomija i da, u najmanju ruku, formulišemo niz pravila ili stremljenja koji će razjasniti, pa čak i odrediti, njihove odnose s geografskim prostorom. Tragajući za objašnjenjem bilo koje svetske ekonomije, prvi zadatak se sastoji u određivanju područja koja ona zauzima. Njene granice se obično lako otkrivaju jer se sporo menjaju, dok je zona koju pokriva zapravo prvi uslov njenog postojanja. Ne postoji nešto što bi postojalo kao svetska ekonomija a da nema sopstveno područje, značajno u više aspekata:

− ona ima fizičke granice, i međe koje je određuju pružaju joj identitet baš kao što obala daje identitet moru; − uvek ima središte u gradu i u njoj već preovladava neka vrsta kapitalizma, kakvog god da je oblika. Širenje takvih središta upućuje na nerazvijenost ili, naprotiv, na neku vrstu propadanja ili menjanja. Suočavajući se sa unutrašnjim i vanjskim pritiscima, dolazi do pomeranja težišta i gradovi doživljavaju različite međunarodne sudbine;

− svetski gradovi se neprestano suprotstavljaju, i jedni drugima zauzimaju mesto; − radi se o hijerarhizovanom tržištu: svako područje je uvek zbir pojedinačnih ekonomija, i neke su siromašne, pojedine su skromne, dok je ona relativno bogatija u središtu. Sve to dovodi do nejednakosti i razlika u naponu što omogućava funkcionisanje celine. Posledica je u „međunarodnoj podeli rada“, kako ističe P. M. Svizi 2 [P. M. Sweezy], za koju Marks nije predvideo da bi se „mogla pretvoriti u obrazac razvijenosti i nerazvijenosti, deleći pritom čovečanstvo na one koji imaju i one koji nemaju i to u daleko širim i dubljim razmerama od buržujsko-proleterske podele u samim razvijenim zemaljama“. Isto tako, ne radi se o „novom“ rascepu, već o staroj i bez sumnje neizlečivoj podeli koja je postojala daleko pre Marksovog doba. Stoga postoje tri grupe pravila, svako ima opšte posledicama.



Prvo pravilo: granice se sasvim polako menjaju

Može se smatrati da se granice jedne svetske ekonomije završavaju tamo gde započinje neka druga slična svetska ekonomija: one beleže među, ili radije, zonu koju bi ekonomski gledano valjalo prekoračiti samo u izuzetnim okolnostima. Za najveći deo prometa u bilo kom smeru „gubitak u svetu razmene nadjačava dobitak “. Dakle, opšte je pravilo da su granice svetske ekonomije mirne zone, da predstavljaju područja s malo ak tivnosti. Nalikuju debelim ljuskama koje je teško probiti i često predstavljaju prirodne prepreke, ničiju zemlju ili ničija mora. Sahara je uprkos karavanima bila jedna tak va prepreka,

2 Paul M. Sweezy, Modern Capitalism, Monthly Review Press, New York, 1974.

023

odvajajući crnu od bele Afrike. Atlantik je bio druga granica, prazno prostranst vo zapadno i južno od Afrike, i dugovekova prepreka u odnosu na Indijski okean koji je, barem na severu, od ranih vremena bio mesto velike trgovine. Podjednako impresivan je bio i Pacifik, koji su evropski istraživači samo do pola ot vorili u promet: Magelanova plovidba je samo otključala jedan pravac ka južnim morima, ne obezbeđujući prolaz za povratna putovanja. Vraćajući se u Evropu, ekspedicija je bila prinuđena da krene por tugalskom rutom oko Rta dobre nade. Čak i pr va putovanja Manili ratnog jedrenjaka, 1572. godine, u st vari nisu premostila Južno more, jednu prepreku koja je ulivala izuzetno strahopoštovanje.



Drugo pravilo: dominantan kapitalistički grad uvek se nalazi u središtu

Svetska ekonomija uvek ima urbano težište u gradu koji je poput logističkog srca njenih ak tivnosti. Vesti, roba, kapital, kredit, ljudi, uputst va, veze – sve potiče iz grada i u njega se stiče. Njegovi moćni trgovci uspostavljaju zakon i povremeno postaju iz vanredno bogati. Na različitim i velikim udaljenostima u odnosu na centar, nalaze se i drugi gradovi, ponekad u ulozi saradnika ili saučesnika, obično pomireni sa sudbinom svoje drugorazredne uloge. Njihovim delatnostima upravljaju ak tivnosti metropole oko koje oni postavljaju straže, usmeravaju protok poslovanja, redistribuiraju ili prenose roba, od čije pomoći zavise i čija pravila podnose. Venecija nikad nije bila izolovana, niti je to bio Ant verpen a kasnije ni Amsterdam. Pojavom ovih metropola javlja se niz podređenih gradova. Malo značajniji grad, naročito ako je morska luka, postaje „Nojeva barka“, „maskenbal“ i „Vavilonska kula“, kako je predsednik de Bros [de Brosses] opisao Livorno. Kak ve li su bile tek prave metropole! One predstavljaju mesto fantastičnih mešavina, bilo da je reč o Londonu ili Istanbulu, Ispahanu ili Malaki, Suratu ili Kalkuti (potonja naročito iz vremena njenih ranijih uspona). Pod stubovima amsterdamske berze – mikrokosmosa sveta trgovine – mogla su se čuti sva narečja sveta. U Veneciji, „ako ste znatiželjni da vidite ljude iz svih delova sveta, obučene na različite načine, otiđite do trga svetog Marka ili do mosta Rialto, i zateći ćete svakojake osobe“. Ova slikovita kosmopolitska populacija trebalo je da živi i radi u miru. Pravilo Nojeve barke bilo je živeti i pustiti druge da žive. Vilamont [Villamont] je 1590. godine mislio da „u celoj Italiji ne postoji mesto gde se može živeti slobodnije nego u Mletačkoj državi“... prvo zato što Sinjorija čoveka retko osuđuje na smrt, drugo, oružje nije zabranjeno, treće, veru ne proverava inkvizicija, i na kraju svako živi shodno slobodnoj savesti, što i jeste razlog zašto je nekoliko libertinskih Francuza tamo živelo potpuno bez ograničenja, kontrole i progona“. Čini se da urođena tolerancija Venecije pomaže da se objasni njen „nepopravljiv antiklerikalizam“ ili, kako bih ga radije nazvao, njen oprezan otpor rimskoj nepopustljivosti. Čudo tolerancije, međutim, postojalo se posvuda gde je zasnivana trgovačka zajednica. Amsterdam je zasluženo ostao otvoren grad i nakon verskog nasilja između Arminijusa i Gomarista (1619-1620). U Londonu su upražnjavane sve religije pod kapom nebeskom. Jedan francuski posetilac je 1725. godine izjavio da u njemu „postoje Jevreji, protestanti iz Nemačke, Holandije, Švedske, Danske i Francuske, luterani, anabaptisti, milenaristi, pristalice Roberta Brauna [Robert Browne], nezavisni ili puritanci; i tremblersi ili kvekeri (Društvo prijatelja)“. Navedenima se mogu pridodati anglikanci, prezbiterijanci i katolici koji su, Englezi ili ne, posećivali mise u kapelama francuske, španske ili portugalske ambasade. 024

Svaka sekta ili vera imala je svoje crkve i sastajališta. I svaka je bila prepoznatljiva u vanjskom svetu. „Po odeći koju nose, ravnom šeširu, kratkoj kravati, kaputu zakopčanom do grla i uglavnom sklopljenjim očima, s velike udaljenosti možete prepoznati kvekere“. Možda je najupadljivija osobenost svih ovih naj-gradova bila njihova dragocena i izrazita društ vena raznolikost. U svima je bilo proletarijata, buržoazije i patricija, i ovi drugi su kontrolisali celokupno bogatst vo i moć, te bili toliko samouvereni, da se vrlo brzo čak nisu ni trudili, kao što je to bio običaj u Veneciji i Đenovi u ranijim vremenima, da zadobijaju plemićke titule. Patriciji i proletarijat su se sve više udaljavali, pošto su bogati postajali bogatiji a siromašni još siromašniji, jer je opsedajući porok ovih pulsirajućih kapitalističkih gradova počivao u njihovim visokim troškovima života, praćenim neprestanom inflacijom koja je proizlazila iz sâme prirode sve urbanijih funkcija čija je suština počivala u ovladavanju susednim ekonomijama. Vladajući gradovi nisu uvek bili dominantni; međusobno su se smenjivali. To je bilo istinito, koliko na vrhu toliko i na svakom nivou gradske hijerarhije. Tak ve smene su uvek značajne, gde god da se dogode (na vrhu ili tokom silazne putanje), bez obzira na (ekonomske ili druge) uzroke, s njima se prekida miran tok istorije i pruža se uvid koji je tim više dragocen koliko je redak. Kada je Amsterdam zamenio Ant verpen, ili London preuzeo Amsterdam, kada je oko 1929. godine, Njujork pretekao London, beležena je velika istorijska smena sila, otkrivane su nesigurnosti prethodne ravnoteže i nastupajuća snaga koja zauzima njeno mesto. Ove promene utiču na celokupan ciklus svetskih ekonomija i njihove posledice nikada nisu isključivo ekonomske. Osvr t na vladajuće gradove ne bi trebalo da nas navede na pomisao da su uspesi i snaga tih urbanih centara oduvek iste vrste: ti gradovi su tokom svoje istorije ponekad bili bolje ili lošije opremljeni za svoj zadatak, i njihove razlike ili uporedni nedostaci, bliže posmatrani, nalažu određene razlike u tumačenjima. Prateći klasičan sled vladajućih gradova zapadne Evrope – Venecije, Ant verpena, Đenove, Amsterdama, Londona – koje ćemo detaljno razmatrati – primetićemo da pr va tri pomenuta grada ne poseduju potpun arsenal ekonomske dominacije. Venecija je krajem četrnaestog veka bila trgovački grad u procvatu i tek je zabeležila začetake industrijskog raz voja; ali i pored toga što je u njoj bilo finansijskih i bankarskih institucija, njen kreditni sistem je imao uticaja samo kao unutrašnji mehanizam u ok virima venecijanske ekonomije. Ant verpen, s veoma malom brodskom flotom, predstavljao je luku evropskog trgovačkog kapitalizma, delovao je kao neka vrsta dostavnog i kupovnog trgovinskog i poslovnog centra u kojem se sve sticalo. Red na Đenovu je došao doista samo zbog njene bankarske nadmoći, slične onoj koju je imala Firenca u trinaestom i četrnaestom veku; ako je i igrala vodeću ulogu bilo je to pre svega zato što joj je glavni klijent bio kralj Španije, koji je kontrolisao promet zlatnim polugama; a zatim i zato što se u periodu između šesnaestog i sedamnaestog veka nije ni znalo gde zaista počiva težište. Antverpen je svoju ulogu tek odnedavno stekao, dok Amsterdam još uvek nije bio spreman: prevlast Đenove se dogodila u međuvremenu. Do trenutka kada Amsterdam i London stupaju na scenu, svetski gradovi poseduju celokupan arsenal sredstava ekonomske moći: sve su kontrolisali, od transpor ta do trgovačke i industrijske ekspanzije, kao i celokupan finansijsk protok.

025

Još jedan činilac koji se mogao menjati od jednog do drugog vladajućeg grada, ogledao se u mašineriji političke moći. S te tačke gledišta, Venecija je bila jaka i nezavisna država: u ranom petnaestom veku preuzela je Terafermu [Terraferma] na dohvat ruke je štitila široko područje; još od 1204. godine posedovala je kolonijalno carstvo. Antverpen, za razliku od Venecije, gotovo da nije imao nimalo političke moći na raspolaganju. Đenova je bila običan teritorijalni okvir: odrekla se svih težnji za političkom nezavisnošću i sve nade položila u alternativni način vladanja – u novac. Amsterdam je, na neki način, polagao pravo na Ujedinjene provincije, bez obzira da li su one na to pristajale. Njegovo „kraljevstvo“ je, međutim, bilo tek nešto veće od venecijanske Teraferme. S Londonom se potpuno menja kontekst: ovaj veliki grad pod svojom komandom ima celokupno englesko nacionalno tržište, a kasnije i tržište svih Britanskih ostrva i to sve do dana kada se svet menja i ovu moćnu kombinaciju svodi na manje srazmere u odnosu na džina kakvog predstavljaju Sjedinjene Američke Države (videti slike 1 i 2).

Slika 1: Evropske nezavisne svetske ekonomije na globalnom nivou, 1500. godina

Šireću evropsku ekonomiju predstavljaju glavni prometi robe na svetskom nivou. Svetska ekonomija, s Venecijom u svom središtu, 1500. godine neposredno deluje na Mediteranskom moru i u Zapadnoj Evropi; posredno, njen uticaj dopire do Baltika, Nor veške, i preko luka Levanta, do Indijskog okeana. Ukratko, pregled istorije vladajućih gradova, koji su se od četrnaestog veka smenjivali u Evropi, pruža uvid u poreklo raz voja svetskih ekonomija: bilo je moguće, manje ili više, sasvim ih kontrolisati dok su oscilirale između jakih i slabih težišta. Sâm niz nam uzgred govori nešto i o promenljivoj vrednosti sredstava dominacije poput kontrola transpor ta, trgovine, industrije, kredita, pa sve do političke moći ili nasilja.

026

Slika 2: Evropske svetske ekonomije na globalnom nivou, 1775.

Evropska trgovina 1775. godine proširuje svoje pipke i pokriva ceo svet: ova kar ta pokazuje englesku, holandsku, špansku, por tugalsku i francusku trgovačku mrežu, prepoznatljivu po svojim tačkama porekla. (Poslednju je potrebno shvatiti u sa-odnosu s drugim evropskim trgovinama u Africi i A ziji.) Prevlast britanske trgovačke mreže je presudna iako je teško predstavljiva. London postaje centar sveta. Morski rute prikazani na Mediteranu i Baltičkom moru jednostavno pokazuju glavne puteve kojima prolaze svi brodovi različitih trgovačkih nacija. Treće pravilo: uvek postoji hijerarhija zona unutar svetske ekonomije Sve različite zone unutar jedne svetske ekonomije teže jednoj tački u centru: tako „polarizovane“ se kombinuju ne bi li oblikovale celinu mnogostrukih odnosa. I nakon što se ovak vi spojevi jednom uspostave, oni traju. Na nivoima zemlje i mora, tako reći, st varale su se stolećima mreže lokalnih i regionalnih tržišta. Sudbina lokalne ekonomije s njenim unutrašnjim rutinama jeste da s vremena na vreme bude apsorbovana, kako bi, za možda jedan ili dva veka sve dok se ne pojavi novi „centar organizacije“, postala delom „nacionalnog“ poretka u interesu dominantnog grada ili zone; kao da centralizacija i koncentracija bogatst va i resursa nužno favorizuje iz vesna odabrana mesta akumulacije. Svaka svetska ekonomija predstavlja neku vrstu slagalice, neko srastanje međusobno povezanih zona, ali na različitim nivoima. Na terenu možemo razlikovati najmanje tri različite oblasti ili kategorije: uska jezgra, prilično razvijena središnja zona i prostranu periferiju. Kvaliteti i karakteristike vrste društva, ekonomije, tehnologije, kulture i političkog poretka nužno se menjaju iz zone u zonu. Ovo objašnjenje ima vrlo široku primenu i na njemu Imanuel Valerštajn 3

027

[Immanuel Wallerstein] temelji svoju knjigu Moderni svetski sistem. Centar ili jezgro sadrži sve što je najnaprednije i najraznovrsnije. Sledeća zona poseduje samo neke od tih pogodnosti iako ih delimično st vara, ona predstavlja „drugoplasiranu“ zonu. Ogromna periferija, sa svojim raštrkanim stanovnicima, čini, tome nasuprot, zaostalost, arhaizam koje drugi koriste. Ova diskriminatorna geografija je čak i danas objašnjenje i zamka u pisanju svetske istorije – iako periferija svojim prećutnim povlađivanjem često samoj sebi st vara zamke. U središnjoj zoni nema tajni: kada je Amsterdam bio „spremište sveta“, Ujedinjene provincije (ili, u svakom slučaju, najak tivnije među njima) formiraju središnju zonu; kada London nameće svoju prevlast, Engleska (ako ne i sva Britanska ostr va) formiraju svoju okolnu oblast. Kada Ant verpen u šesnaestom veku postaje centar evropske trgovine, kako je Anri Piren [Henri Pirenne] rekao,Holandija postaje „predgrađe Ant verpena“ dok ostatak sveta predstavlja njegovu periferiju. „Usisavanje i privlačeće sile ovih polova rasta“ jasno su vidljivi. Doduše, detaljna identifikacija je otežana kada su u pitanju regije iz van ove centralne zone, koje se ponekad graniče sa njom, donekle su joj možda potčinjene i teže da joj se pripoje vršeći pritisak na nju sa svih strana, tako da na tim mestima postoji više kretanje nego bilo gde drugde. S druge strane, čim se stupi u regije periferije svaka nesigurnost iščezava. Na ovom mestu nema dvojbe: radi se o siromašnim, nazadnim zemljama u kojima često preovladava kmetst vo ili čak ropst vo ( jedini slobodni ili nazovi slobodni seljaci postojali su u samom srcu Zapada) kao socijalni status; zemljama u kojima jedva da postoji ekonomija novca; i gde gotovo da ne postoji podela rada; gde je seljak džoker u svim razmenama a novac, ukoliko ga i ima, nema vrednost. Niski troškovi života zaista su sami po sebi znak neraz vijenosti. Nazadne regije na obodima Evrope pružaju mnoge primere ovak vih marginalnih ekonomija: „feudalnu“ Siciliju u osamnaestom veku; Sardiniju, u bilo kojem razdoblju; turski Balkan; Meklenburg, Poljsku, Lit vaniju – ogromna prostranst va iscrpljena za dobrobit zapadnog tržišta, osuđena da svoju proiz vodnju ne prilagode lokalnim potrebama već zahtevima stranih tržišta; Ruska svetska ekonomija iskorištavala je Sibir; dok su podjednako upotrebljavana i mletačka ostr va na Levantu, u kojima su još od petnaestog veka inostrani zahtevi za grožđem i jakim vinima konzumiranim na mestima udaljenim poput Engleske, nametala monokulturu pogubnu za lokalnu ravnotežu. Naravno, periferije su postojale u svim delovima sveta. Pre i posle Vaska da Game, crni kopači zlata i domorodački lovci iz zemalja Monomotapa na istočnoj obali Afrike, razmenjivali su svoje zlato i slonovaču za indijski pamuk. Kina je uvek širila svoje granice i bez doz vole upadala u „var varske“ zemlje, kao što svedoče kineski tekstovi – kineski stav je nalikovao grčkom u odnosu prema ne-grčkom svetu: stanovnici Vijetnama, južne A zije i Malajskog arhipelaga bili su „var vari“. U Vijetnamu su, međutim, Kinezi pravili razliku između var vara koji su imali dodira s kineskom civilizacijom i svih drugih. Jedan kineski istoričar iz šesnaestog veka, zapisao je da su njegovi sunarodnici nazivali „one koji održavaju svoju nezavisnost i svoje primitivne običaje ‘sirovim’ var varima, dok su oni koji su manje-više prihvatili kineske običaje i podvrgavali se carst vu bili 3 I. Wallerstein, The Modern World-System I. New York: Academic Press, 1974.

028

‘obareni’ var vari“. Politika, kultura, ekonomija i društ veni model, ovde su pridoneli različitosti. Sirovost i obarenost u ovom semantičkom kodu, objašnjava Žak Durbes [Jacques Dourbes], takođe označavaju kontrast između kulture i prirode: sirovost predstavlja preteranu golotinju. „Kada Potao [„kraljevi” planina] siđu da odaju počast anamitskom sudu [koji je postao kineski] pokrivaju se odećom.

Treće pravilo (nastavak): da li postoje neutralne zone?

Nazadne zone se, međutim, ne nalaze isključivo u st varnim perifernim oblastima. Raspoređene su i po središnjim regijama, s lokalnim džepovima zaostalosti u distriktima ili „platama“, izolovanim planinskim dolinama ili oblastima odsečenim od glavnih puteva komunikacije. Sve raz vijene ekonomije imaju svoje „crne rupe“ van svetskog vremena. Svetska ekonomija je poput ogromnog omotača. Imajući u vidu slabu komunikaciju u prošlosti, a priori bismo očekivali da je za njeno pravilno funkcionisanje potrebno ujediniti značajna sredst va. Svetske ekonomije prošlosti, međutim, neosporno su funkcionisale iako su potrebna gustoća, koncentracija, snaga i prateći sadržaji zaista postojali samo u jezgru regiona i u neposrednom okruženju; te bi se, ako posmatramo zaleđe Venecije, Amsterdama ili Londona, moglo zaključiti da se radi o oblastima umanjene ekonomske ak tivnosti koje su slabo povezane sa centrima odlučivanja. Sjedinjene Američke Države čak i danas imaju džepove neraz vijenosti u ok viru sopst venih granica.

Prevod: Tanja Trkulja



Korektura: Dejan Todorović, Zvjezdan Avramović, Dubravko Aleksić

029

ŽIL DELEZ, FELIKS GATARI [Gilles Deleuze, Félix Guattari]

Poreklo sela * Predlog XI: ko je prvi?



Pvi pol zadržavanja ćemo naz vati imperijalnim ili despotskim. On odgovara Marksovim azijskim formacijama. Arheologija taj polo posvuda pronalazi, često prekrivenog zaboravom, ali u vidokrugu sistema ili država, i to ne samo u A ziji, već i u Africi, Americi, Grčkoj, Rimu. Besmr tni Urstaat se pojavio još u neolitiku, a možda i ranije. U skladu s marksističkim opisom, državni aparat se izdiže iz pr vobitnih zemljoradničkih zajednica s već raspolaživim rodbinsko-teritorijalnim kodovima; koje te zajednice nad-kodiraju, podvrgavaju moći jednog imperijalnog despota, jedinst venog i transcedentnog javnog vlasnika, gospodara viška ili zalihe, organizatora velikih radova (nad-radova), iz vora javnih i birokratskih službi. Radi se o paradigmi veze, čvora. Takav je poredak znakova države: nad-kodiranje ili označitelj. Radi se o mašinskom ropstvu: doslovno, o pr voj „megamašini“, kako bi to rekao Mamford. O izuzetnom uspehu u jednom potezu: preostale države će biti tek nedonoščad u odnosu na ovaj model. Imperator-despot nije kralj ili tiranin; potonji to postoje tek ukoliko je vlasništ vo već privatno. U imperijalnom poretku sve je javno: zajedničko je posedovanje zemlje, svako je poseduje isključivo kao član jedne zajednice; istaknuto vlasništ vo despota predstavlja pretpostavljeno jedinst vo zajednicâ; sâmi službenici poseduju tek službeno im dodeljene posede čak i ukoliko su nasleđeni. Novac može postojati, doslovno, u vidu poreza kojim se službenici obavezuju prema imperatoru, ali koji se ne koristi u kupoprodajnim odnosima zato što zemlja ne postoji kao otuđiva roba. Radi se o poretku nexum-a, veze: nešto je pozajmljeno ili čak i dato a da nije došlo do prenosa vlasništ va, ne postoji privatno prisvajanje čiju protivrednost ne predstavlja interes ili profit za onoga ko je darodavac, već postoji „dohodak “ koji mu pripada jer prati upotrebnu pozajmicu ili poklanjanje prihoda. Marks istoričar i Čajld [Childe] arheolog, slažu se u sledećoj tački: arhajska imperijalna država, koja je upravo nad-kodirala zemljoradničke zajednice, u najmanju ruku pretpostavlja određeni razvoj sopstvenih produktivnih snaga, jer je potreban potencijalni višak koji će biti u stanju da ustanovi državnu rezervu, održi specijalizovano zanatstvo (metalurgiju), i da postepeno podstakne javne službe. Zato je Marks i povezivao arhajsku državu sa izvesnim „proizvodnim modalitetom“. Ipak, poreklo neolitskih država moguće je pronalaziti i u ranijim vremenima. Dakle, pozivajući se na gotovo paleolitske imperije, više se neće raditi samo o količini vremena, već se menja i kvalitativni problem. Katal Hidžik [Catal Hüyük] u Anatoliji pruža osnaženu specifičnu imperijalnu pradigmu: radi se o rezervi divljeg semena i prilično odomaćenim životinjama, proisteklim s različitih * Gilles Deleuze, Félix Guattari, Capitalisme et schizophrénie, Mille plateaux, Minuit, Paris, 1980, str. 532-534; 538-542.

030

teritorija, koje deluju, najpre sasvim slučajno, i omogućavaju delovanje, hibridizaciju i odabir na osnovu kojih proističu zemljoradnja i sitno stočarstvo. Uočljiv je značaj te promene u podacima o ovom problemu. Nije više rezer va ta koja pretpostavlja mogući višak, već obrnuto. Ne pretpostavlja više država raz vijene zemljoradničke zajednice i istaknute proiz vodne snage; tome nasuprot, država se uspostavlja neposredno u okruženju skupljača-lovaca a da zemljoradnja ili metalurgija predhodno ni ne postoje, upravo država st vara zemljoradnju, stočarst vo i metalurgiju, najpre na sopst venom tlu, a potom ih nameće i susednom svetu. Nije više selo ono koje postepeno st vara grad, grad je taj koji st var selo. Ne pretpostavlja država način proiz vodnje, već obrnuto, država je ta koja od proiz vodnje pravi „modalitet“. Ukidaju se poslednji razlozi koji pretpostavljaju postepeni raz voj. Poput semenja u nekoj vreći; sve započinje u slučajnoj smešanosti. „Državna i urbana revolucija“ može biti paleolitska, a ne može biti neolitska, kao što je verovao Čajld. Postoje kolektivni mehanizmi koji istovremeno podrivaju i anticipiraju formiranje centralne moći. Ta moć se pojavljuje kao jedan prag ili jedan stepen onoga što anticipira ili ne anticipira svoje postojanje, onoga što kao podriveno prestane da to bude i dogodi se. I taj prag postojanosti ili prinude nije evolutivan, on sa-postoji s onim što je s onu stranu njega samog. Štaviše, potrebno je razlikovati nekoliko pragova postojanosti: grad i država ne predstavljaju jednu te istu st var, koliko god da su komplementarni. „Urbana revolucija“ i „državna revolucija“ se mogu dešavati istovremeno ali se ne mogu poistovećivati. U oba slučaja postoji centralna moć, iako se ne radi o istoj figuri. Pojedini autori su znali da razlikuju imperijalni ili palatni sistem (sistem palata-hramova), od gradskog, urbanog sistema. U oba slučaja postoji grad, ali u jednom slučaju grad predstavlja proširenje palate ili hrama, dok je u drugom slučaju palata, odnosno hram, zgušnjavanje grada. U pr vom slučaju se, pre svega, radi o gradu kao prestonici, dok u drugom on predstavlja metropolu. Već su Sumerci svedočili o postojanju rešenja koje je počivalo u siteu [fr. cité, grad-uprava], za razliku od imperijalnog rešenja Egipta. Upravo je mediteranski svet, s Pelasgijcima, Feničanima, Grcima, Kar taginjanima, st vorio značajno urbano tkivo imperijalnih organizama Istoka. Ali, i tu se ne radi o različitim evolucijama, već o dva praga postojanosti koja su sa-postojeća. Razlike se primećuju u različitim vidovima. Grad je sa-odnosan s putevima. On postoji samo ukoliko postoji neki saobraćaj, neko proticanje; i predstavlja značajnu tačku protoka koja ga st vara ili koju on sâm st vara. Definiše se prema ulazima i izlazima, potrebno je da u njega nešto ulazi i izlazi. Grad nameće jednu frek vencu. On vrši polarizaciju nepokretne, žive ili ljudske materije i čini da se phylum, tok [ flux] zadesi tu i tamo, na horizontalnim linijama. Radi se o fenomenu trans-postojanosti, o mreži, jer je grad u temeljnoj vezi s drugim gradovima. Grad predstavlja prag deteritorijalizacije, potrebno je da bilo koji materijal bude dovoljno deteritorijalizovan kako bi mogao da uđe u mrežu i podvrgne se polarizaciji, da prati proticanje urbanog i putnog prekodiranja. Maksimum deteritorijalizacije se pojavljuje u nastojanjima trgovačkih i pomorskih gradova da se razdvoje od zaleđa, od sela (Atina, Kar tagina, Venecija...). Često se naglašavala trgovačka osobenost grada, ali trgovina isto tako može biti duhovna, kao u mreži manastira ili gradova-hramova. Gradovi predstavljaju svakojake vrste tački-proticanja, i čine kontrapunktove horizontalnih linija; iz grada u grad se sprovodi potpuna, ali i lokalna integracija. Svaki grad uspostavlja središnju snagu ali i polarizaciju, ili prinudnu koordinaciju sredine. Otuda i potiče egalitarna pretenzija te snage

031

bez obzira na oblik koji zauzima, bilo da je tiranski, demokratski, oligarhijski ili aristokratski... Snaga grada izmišlja ideju upravljanja gradom koja se bitno razlikuje od državnih službi. Ali, ko će reći u čemu počiva najveće građansko nasilje? Država, u stvari, drugačije postupa: radi se o fenomenu unutrašnjekonzistentnosti. Ona čini da zajedno rezonuju tačke koje nužno nisu gradovi-polovi, već veoma različite tačke poretka geografske, etničke, lingvističke, moralne, ekonomske ili tehnološke specifičnosti... Država usaglašava grad sa selom. Ona to radi u vidu stratifikacija, oblikujući vertikalnu i hijerarhizovanu celinu koju presecaju dubinski horizontalne linije. Država zadržava određene elemente presecajući ih s drugim ospoljenim elementima, time ih inhibirajući i usporavajući, ili kontrolišući te odnose: ako sâma država poseduje neki protok, onda se radi o unutrašnjem protoku koji pre svega zavisi od rezonantnosti, od zone povraćaja koja se time izdvaja od preostalog dela mreže, ali koja je jednako rešena da još strožije kontroliše odnose s tim ostatkom. Ne radi se o saznanju da li je ono što se zadržava prirodno ili veštačko (granično), jer deteritorijalizacija u svakom slučaju postoji; već da deteritorijalizacija nastupa iz onoga što je sâma teritorija prihvatila kao predmet, kao materijal stratifikacije, usaglašavanja. Tako je i središnja moć države hijerarhizovana i konstituiše službu; centar nije u središtu, već na visini jer ono što izdvaja može ujediniti isključivo kroz subordinaciju. Doduše, postoji mnoštvo država, kao što postoji i mnoštvo gradova, ali ne radi se o istoj vrsti mnoštva; postoji onoliko država koliko postoji dubinskih vertikalnih preseka, koji su međusobno razdvojeni dok je grad neizdvojiv iz horizontalne mreže gradova. Svaka država predstavlja globalnu (a ne lokalnu) integraciju, obilje rezonanci (ali ne i frekvenci) i operaciju stratifikacije teritorije (a ne polarizacije sredine). Moglo bi se rekonstituisati kako prvobitna društva anticipiraju dva praga, istovremeno ih podrivajući. Levi-Stros [Lévi-Strauss] ukazuje na to da ista naselja mogu biti podložna dvema predstavama, jednoj koja bi bila segmentišuća i egalitarna, i drugoj koja bi bila globalistička i hijerarhizujuća. Kao da postoje dva potencijala, jedan koji anticipira zajedničku središnju tačku u dva horizontalna segmenta, dok je drugome središnja tačka izvan jedne prave. Jer, prvobitnim društvima ne nedostaju oblici moći: čak ih imaju i u obilju. Međutim, ono što sprečava moguće centralizovane tačke da se kristalizuju, da očvrsnu, upravo jesu mehanizmi koji čine da ti oblici moći ne rezonuju zajedno sa superiornim tačkama, kao što se ni ne polarizuju u zajedničkoj tački: krugovi, u stvari, i nisu koncentrični i dva segmenta imaju potrebu za trećim uz pomoć koga komuniciraju. Upravo u tom smislu, prvobitna društva ostaju ispod praga grada kao što ostaju i ispod praga države. Ukoliko sada razmatramo dva praga postojanosti, videćemo da oni podrazumevaju jednu deteritorijalizaciju u odnosu na prvobitne teritorijalne kodove. Izlišno je pitati se šta se prvo dogodilo, grad ili država, urbana ili državna revolucija, jer se i jedna i druga stvar recipročno pretpostavljaju. Da bi se sprovelo parcelisanje prostora, potrebne su obe stvari, i melodijske linije grada i harmonijski preseci države. Jedino pitanje koje se postavlja, tiče se mogućnosti obrnutog odnosa u okvirima te same recipročnosti. Jer, ako arhajska imperijalna država nužno sadrži značajne gradove, ti gradovi joj i dalje ostaju potčinjeniji u odnosu na palatu koja može čuvati monopol spoljnje trgovine. Obrnuto, grad nastoji da se emancipuje u trenucima u kojima državno nad-kodiranje i sâmo izaziva dekodirane tokove. Dekodiranje se vezuje za deteritorijalizaciju i ono je proširuje: ponovno kodiranje tako prolazi kroz određenu autonomiju gradova ili kroz trgovačke i ko032

rporativne gradove koji su se oslobodili državnog oblika. Upravo se tada javljaju gradovi-sitei koji više nemaju nikakvu vezu sa svojom zemljom, jer obezbeđuju trgovinu između imperija, ili, štaviše, ustanovljavaju i sami druge gradove-sitee kao slobodne trgovačke mreže. Zaista postoji nešto specifično što se dešava gradovima u zonama intenzivnog dekodiranja: tako je bilo u egejskom svetu u antici, i u zapadnom svetu tokom srednjeg veka i renesanse. Zar onda ne bismo mogli reći da je kapitalizam jednako plod gradova, kao i da nastaje u trenutku kada urbano re-kodiranje pokušava da zameni nad-kodiranje države? To nije u svakom slučaju istinito. Nisu gradovi tvorci kapitalizma. U stvari, trgovački i bankarski gradovi, sa svojom neproduktivnošću, svojom ravnodušnošću prema zaleđu, uspostavljaju re-kodiranje a da podjednako inhibiraju opšte spajanje dekodiranih tokova. Ako je i tačno da anticipiraju kapitalizam, tačno je da to čine i podjednako ga podrivajući. Gradovi se nalaze iznad tog novog praga. Bilo bi potrebno proširiti hipotezu o anticipirajućim i inhibirajućim mehanizmima, jer se ti mehanizmi, i u gradovima a ne samo u prvobitnim društvima, odigravaju „protiv“ države i „protiv“ kapitalizma. Konačno, kapitalizam će trijumfovati u obliku-države a ne u obliku-grada kada zapadne države budu postale modeli za ostvarivanje aksiomatike dekodiranih tokova, i kada u tom smislu obezvlaste gradove. Kao što je to rekao Brodel, „svaki put se pojavljuju dva trkača, država i grad“ – dva oblika i dve brzine deteritorijalizacije – i po običaju država pobeđuje (...), ona nasilno ili nenasilno, ostrašćeno ili ne, disciplinuje gradove i to posvuda u celoj Evropi gde god da se osvrnemo (...), država u trku sustiže gradove“. Dolazi, međutim, i do osvete; jer, zaista, ako moderna država pruža kapitalizmu svoje modele ostvarivanja, ono što se na taj način ostvaruje predstavlja nezavisnu, svetsku aksiomatiku koja nalikuje na jedan te isti grad, megapolis ili „megamašinu“ čije su države tek delovi, različiti kvartovi.

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

033

ŽORŽ VALE [Georges Vallet] Razmišljanja o prvim grčkim temeljima zapada* Grad i site Misliti grad u antičko doba! Eto nečega ambicioznog, čak i preteranog... Odlučio sam da ostavim po strani uobičajna razmišljanja o grčkom i rimskom gradu i da se rado ograničim na jedan, kako mi se čini, noviji aspekt koji se odnosi na prve grčke kolonije formirane na zapadu (oko osmog veka p.n.e.), a za koji verujem da je u osnovi našeg zapadnog urbanizma. Dugi niz godina profesorskog i istraživačkog staža, trudio sam se da istovremeno budem arheolog grada ali i istoričar sitea. Govorim o grčkom svetu, tačnije, govorim o zapadnom grčkom svetu. Neposredno posle Drugog svetskog rata imao sam sreće da boravim u Italiji kao član francuske škole u Rimu, i tada sam shvatio – kao i uvek, i u svemu uz pomoć prijatelja F. Vilara – kako mi gotovo ništa ne znamo o tim velikim gradovima koje Grci, u vreme stvaranja Rima, grade svuda po Mediteranu, pogotovo na Zapadu i najviše na obalama južne Italije i Sicilije. Nedavno objavljenje knjige, i među njima dve izrazito značajne, Žana Berara [Jean Bérard], Grčka kolonizacija južne Italije i Sicilije u antičko doba i T. J. Dunbabina [T. J. Dunbabin] Zapadni Grci, ističu značaj zapadnog helenizma i njegovu veoma važnu ulogu za našu civilizaciju zajedno s nešto ranijim nalazima koje je tokom pola veka (1880-1930) vodio P. Orsi [Orsi], neosporni autoritet italijanske arheologije na Jugu i Siciliji, i omogućavaju nam da bolje upoznamo velike nekropole (podsetimo se da nekropola znači „grad mrtvih“) koje su se poput nemih predgrađa uzdizale oko antičkog grčkog grada, ali i da proučavamo određeni broj ovih velikih, slavnih spomenika koji su oblasti Mediterana dali grčki izgled. Ali, ako smo ponešto i saznali o bogovima i mrtvima, ništa ili skoro ništa ne saznajemo o živima. Neverovatna raznovrsnost rimskih gradova u provincijama – izuzev „zatrpanih gradova“ Herkulanuma i Pompeja, sačuvanih, ako se tako može reći, razaranjem koje je izazvalo neočekivano buđenje Vezuva 79. godine n.e. – poznata nam je zahvaljujući raščišćavanjima (reč je preciznija od iskopavanja) koja su, na prostorima velikih gradova podizanih za vreme Pax romanae daleko od Rima, na severu Afrike izvodile francuske ekipe. Šta se znalo o slavnim grčkim gradovima na Zapadu znanih imena: Tarent, Sirakuza, Agriđento, Selinonte ili Napulj? Veoma malo. Suštinski razlog ovog neznanja očigledno treba tražiti u kontinuitetu života na tim prostorima, što je znatno otežavalo ili čak onemogućavalo dalja istraživanja (tada se nije govorilo o urbanoj arheologiji),

*

Georges Vallet, „Ville et cité: réflexions sur les premières fondations grecques en occident“, L’idée de la ville, François

Guéry ur., Champ Vallon, 1985, Seyssel, str. 56-64. 1 Cité je francuska imenica (XI vek, starofrancuski civitet, od latinskog civitas/civitatis) i označava najstariji deo grada, urbanu celinu koja može imati administrativnu autonomiju. Uzor sitea moguće je prepoznati u grčkom polisu ali i srednjovekovnim gradovima državama. Prim. ur.

034

iako treba isto tako reći da, ma šta se onda govorilo, arheologija nije zaboravljala svoje prve godine kada se isključivo ograničavala na proučavanje predmeta: arheologe su više zanimali predmeti nego istorija i kada bi radoznali duhovi (koji nisu nedostajali) pokušavali da razumeju život u prošlosti, to bi činili, kroz same predmete koji, kao što je nekada govorio Kajlus, Didroov protivnik: „nose u sebi hiljade detlja o istoriji, kultu, običajima i navikama tih slavnih naroda...“ Stoga smo, vrativši se na godine neposredno posle Drugog rata, imali sreće da – zahvaljujući velikodušnosti naših kolega iz Italije kojima nikada neću moći dovoljno da se zahvalim i zahvaljujući razumevanju vlasti u njihovoj zemlji – na terenu započnemo sistematska istraživanja jednog naseljenog mesta, jedne od prvih kolonija koje su Grci osnovali na zapadu, prostor Megare Hiblee. Grad se nalazi na nekih dvadesetak kilometara severno od Sirakuze i bio je razoren početkom V veka p.n.e. Osniva ga Megar iz Grčke, u drugoj polovini VIII veka, a Orsijeva istraživanja, izvedena u nekropolama i prostoru svetilišta, pokazuju da je grad u vreme svoga postojanja bio veoma značajan. Da li će nam sistematsko razaranje grada, koje je 483. godine p.n.e. izveo tiranin Gelon iz Sirakuze, pružiti mogućnost da rekonstruišemo – kao što je to bilo moguće s rimskim gradovima koje je zatrpao Vezuv – ako ne i celokupni grčki grad, onda barem jednu određenu sliku grada? Prošlo je već više od trideset godina kako smo započeli sistematska istraživanja unutrašnjosti antičkog grada, u samom srcu staništa, ne bismo li pokušali da razumemo kako je rođen, kako je živeo i bio organizovan jedan novi grad koji su utemeljili Grci. Istraživanja koja su trebalo da se ograniče na samo nekoliko godina, traju i dalje: nije jednostavno razumeti život jednog grada, i ako je nepostojanje modernog staništa olakšalo iskopavanja, treba mnogo strpljenja kako bi se koliko toliko pomirili zahtevi temeljnog iskopavanja, i nužnost da se dobiju podaci sa šireg područja naseobine, bez čega nije moguće stvoriti pravu sliku grada. Eto, to je, dakle, moje iskustvo arheologa grada, ali dodao bih da sam se trudio da budem i istoričar sitea. Naime, materijalna kultura, stambene ili spomeničke arhitekture jednog grada, poprimaju istorijsko značenje samo ukoliko možemo da ih smestimo u kontekst njihovog funkcionisanja i njihovog života. Grad i nekadašnji site! Stara rasprava, kojoj ovoga puta ne pomaže etimologija pošto s rečima villa i civitas (ili bolje civitatem) uopšte ne objašnjavamo mehanize antičkog grada. Zna se da su Grci pravili razliku između polis i astu, ta razlika nije toliko oštra kao što bi se pomislilo, ali suština je jasna: astu ima pre materijalnu vrednost i označava mesto stanovanja, dok polis, pre svega, znači grad. Na primer, izraz „ta tes poleos“ označava poslovne osobenosti grada, rekli bismo gotovo države i blizu smo rimskog izraza res publica. Setimo se slavnog Rusoovog teksta Društveni ugovor: „Pravi smisao reči (radi se o reči site) gotovo se izbrisao u modernim vremenima; većina grad posmatra kao site, a buržuja kao građane. Ne znaju da grad čine kuće a građani site“. Kada Platon govori o idealnom siteu, najviše ga zanima upravo odnos građana i institucija, a ako se bavi materijalnom organizacijom prostora, onda je to u funkciji građana i funkcionisanja građanskog života. U više navrata smo primetili da ga urbanizam kao takav mnogo ne zanima, da ne bismo rekli kako ga uopšte ne zanima, i verujem da je sâma ova napomena, veoma značajna jer ukazuje na ideju grada kakvu su imali stari Grci. Za Platona je ideja grada, iznad svega i pre svega ideja sitea. Šta je site za jednog Grka? Neka mi bude dozvoljeno da se pozovem na najvažnije, na analize i zaključke koje je izneo Fistel de Kulanž [Fustel de Coulanges] u vezi sa ovim problemima u knjizi objavljenoj sredinom veka (1864),

035

i koja je i dalje temeljna za celokupna razmišljanja o antičkom gradu. Naziv je Antički grad, dok je sâm podnaslov čitav jedan program: „Studija o kultu, pravu, institucijama Grčke i Rima“. Zapamtimo sledeće: pre svega je religija, ili u najmanju ruku izvestan stav čoveka pred velikim problemima života i smrti u osnovi društvenih institucija, dakle, u osnovi grada. Bilo bi to temeljno polazište. Ali treba isto tako zapamtiti njegovo razmišljanje koje naglašava činjenicu da je grad izraz tačno određenih društvenih struktura. Ne radi se tome da je, na određeni način, nemoguće porediti antički grad, srednjovekovni grad, istočni grad itd., već je uvek potrebno podsećati one koji traže i nalaze isti site tokom celokupne istorije, da grad ne može biti izolovan od društva u kome postoji kao i od institucija koje omogućavaju njegovo funkcionisanje. Dakle, koje su to razlike između antičkih društava i ovih današnjih? „Nema, piš Fistel, u modernim vremenima bilo čega što im je nalik, ni u budućnosti neće biti ičega što će ličiti na njih“. Eto, zašto treba odrediti celokupan sistem važnih elemenata, konstitutivnih činilaca antičkog sitea i ne tumačiti ih u skladu s našim modernim koncepcijama, naročito ih ne treba posmatrati izvan konteksta: postupajući drugačije mogli bismo ih povezati s bilo čim, i što bi privlačnije bile te pogrešne analogije, u tolikoj meri bismo više bili izloženi opasnosti da promašimo u našem pristupu umesto da nam on pomogne da stvari postanu jasnije. U tome i počiva značaj istorijskog sistema na koji se uvek poziva Fistel de Kulanž. Stoga, krenimo sa igrom: pokušajmo da se smestimo u istorijski sistem onoga što nesrećno nazivamo „grčkom kolonizacijom“. Kažem nesrećno, pošto reč kolonizacija u nama nužno pobuđuje pojmove imperijalizama, jakih država ili onih koje su takve želele da budu, osvajanja, ukratko, celokupan sistem koji je, iako ima zajedničkih tački s pojmom grčke dijaspore ka Zapadu, suštinski drugačiji, pre svega zato što je kod Grka mnoštvo gradova stvaralo dijasporu, da bi se potom osnivali gradovi koji su postajali autonomni sitei, jer je samim činom osnivanja, novi kolonijalni grad (reč se teško uklapa u grčki sistem koji govori o „gradu osnovanom na drugom mestu“) postajao autonoman, sa svojim kultovima, svojim institucijama, dakle, sa svojim građanima. Pored problema pojedinačnih podela parcela koje su temeljne za svaki novi grad, pri uređenju grada i teritorije, trebalo je predvideti javne prostore na kojima su se ljudi mogli okupljati kako bi sklapali poslove i kako bi se bavili svojim „građanskim zanimanjem“. Zato je grčki grad, kao i bilo koji novopodignuti grčki grad, već unapred site, što uslovljava mentalno ustrojstvo građana, jednako kao i sâm urbani pejzaž. Maločas sam govorio o Platonu. Kada naš filozof raspravlja o idealnom gradu, mi svakako ne treba da zaboravimo da on piše otprilike četiri veka nakon započinjanja grčke kolonizacije na Zapadu; značajno je, međutim, da kada se upusti u određivanje suštinskih uslova tog idealnog grada, on bira jedan „temeljan site“, odnosno sasvim novi site koji nameće sve probleme, ali i pruža sve slobode koje bi mogao da ponudi jedan site zamišljen i ostvaren od strane čoveka, a da ga pritom ništa ne primorava da a priori odabere jedno ili drugo rešenje. Važno je naglasiti da ono što nazivamo kolonijom predstavlja najbolji model idealnog sitea, jer čovek tada ima svu slobodu da ostvari životne uslove tipične za polis, i da je polis oduvek bio nezavistan grad sa svim onim što nezavisnost podrazumeva. Site najpre podrazumeva građane. Novopristigli će postati građani u zavisnosti od toga da li će im biti data zemlja. Evo, dakle, ponovo onog temeljnog pojma deljenja parcelâ, suštinskog u istoriji „kolonizacije“, eto suštinske slike pravog sitea, koju Platon ima, i koju želi da nam prenese. Poznato je, a Platon nas 036

na to podseća, pošto je nova teritorija odabrana, da će biti neophodno predvideti dve vrste podele parcela: jedna koja namenski razdeljuje celokupnu zemlju na određenoj teritoriji, sa, za svakog građanina, jednom parcelom blizu grada i drugom u graničnom pojasu, koja predstavlja budući gradski prostor. Izvesno je da se Platonovi ili Aristotelovi tekstovi ne mogu posmatrati kao tačan izraz ili veran prenos prvih kolonijalnih iskustava, jasno je, međutim, da je sve promene koje je želeo da vidi u idealnoj državi, filozof mogao pronaći u istorijskoj podlozi i prošlim iskustvima. u U svakom slučaju, ono što je temeljno u celokupnoj istoriji grčkog sitea, jeste da građanin poseduje zemlju, da je veoma dugo, tokom čitavog antičkog perioda on vlasnik zemlje, dok sâm živi u gradu (u kolonijalnom svetu zapada, tek od V i IV veka započinje naseljavanje sela), da u siteu učestvuje u religioznom i političkom životu, ali da će njegova dobra, kao uslov sine qua non njegovog statusa građanina, biti posedi na teritoriji sitea. Setimo se naših prvih saznanja iz grčke istorije: stranac, trgovac i „metek“ ne mogu biti građani. U suštini, na to je ukazivao Marks kada je govorio da je „istorija klasičnog antičkog doba bila istorija gradova utemeljenih na nepokretnoj imovini i na poljoprivredi“, a da ni Maks Veber [Max Weber] nije govorio išta drugo, određujući antički site kao site potrošača, a ne proizvođača. Site, to su građani, ali isto tako i bogovi. Fistel de Kulanž je bio u pravu kada je insistirao na snazi religioznog osećanja, na tom kulturnom identitetu specifičnom za antički site, koji je pored bogova svih imajo i sebi bliska božanstva, kao što su nekada davno gradovi imali svetitelje za zaštitnike. Ono što je važilo za svaki grčki site, tim više je bilo važno i za sitee utemeljene negde dalje: novi „kolonijalni site“ istovremeno treba da potvrdi i autonomiju i nezavisnost u odnosu prema metropoli, ne poričući, pritom, spoj koji ga za povezuje s njom, jedanko prikazujući i svoju miroljubivu snagu prema susednim strosedeocima. U tome počiva jedna od suštinskih funkcija religiozne arhitekture zapadnih sitea: takvi su upravo želeli da budu, i bili su, čuveni hramovi Agriđenta ili Selinonta u odnosu na lokalno i punsko stanovništvo (ne zaboravimo da je Kartagina, pre no što je postala nesrećni protivnik Rima, vekovima bila veliki suparnik grčkog zapadnog sveta i da je zauzimala dobar deo Sicilije), odražavali su slavne odsjaje grčkog Panteona. Nemojmo zaboraviti ni ulogu i značaj onoga što se rado označava kao neurbano svetilište: mesto okupljanja stanovništva celokupne teritorije, proslavâ, povorki ili susreta koji su imali funkcionalnu ulogu. Ne zaboravimo – Luj Robert je na tome mnogo i s pravom insistirao – da su ratovi između sitea bili često posledica sukoba koji su izbijali na granici, među pastirima, kada bi stada nekog čobanina prelazila s jedne na drugu stranu; na Zapadu su uvek bili mogući sukobi između gradova, ali je do njih dolazilo isto tako i zboga prisustva lokalnog stanovništva u zaleđu s kojim odnosi nisu uvek bili jasno određeni. Kako smo nedavno naglasili, svetilišta na određenoj teritoriji, nesumnjivo su imala pomiriteljsku i ujedinjujuću ulogu, iako su, isto tako, mogla obeležavati vojna utvrđenja ili tvrđavice zadužene za nadzor graničnih oblasti. Jasno je da su postojali prostori za ljude i prostori za bogove. Potrebno je to dalje razviti. Grad je najpre mesto u kome se razlikuje privatni prostor od javnog prostora. Ja sam se nekad mnogo trudio oko zapadnog urbanizma: imali smo sreće da na nalazištu Megara Hiblea uspemo, ne samo da odredimo prvi „plan“ po kome osnivač „trasira“ grad, već i da na osnovu stanja grada iz VII veka dođemo do stanja koje je bilo karakteristično u vreme samog osnivanja. Grad, ukoliko je organizovan kao grad, znači od sredine VII veka p.n.e, predstavlja neposredno nizanje više „kvartova“ osmišljenih na isti način i sa istom strukturom, sa istim paralelenim ulicama (širokim tri metra), razdvojenim „ostrvcima“

037

koji su bili dugi otprilike dvadesetpet metara i oivičeni zidovima, i s nesumnjivo mnogobrojnim slobodnim prostorima; individualni posedi, nazovimo ih gradskim parcelama, predstavljali su male kvadrate ili pravougaonike veličine stodvadeset sa stopedeset kvadratnih metara na kojima su se nalazile kuće s pogledom na dvorište s južne strane. Na spoju dva „kvarta“ (kvartovi su imali istu strukturu ali su se razlikovali u različitim položajima svojih ulica i urbanim tkivima) nalazila se agora oivičena „spomenicima“ koji su je zatvarali: hramovima, tremovima sa stubovima, gradskim zgradama koje su služile kao mesta okupljanja magistrata itd. U isti mah, dakle, postoji gradski prostor i skup građevina koje sačinjavaju okvir ili, bolje rečeno, neophodne elemente za život grčkog građanina; to je suštinska funkcija ovih mesta okupljanja i odlično ih simbolizuju kapije koje s jedne strane zatvaraju ili izdvajaju javni prostor, dok s druge služe građanima da se zaklone kako od sunca tako i od nevremena. Gradski pejzaž u VIII veku, koji zaista odgovara određenoj slici grada – poslužimo se razlikom koju podvlači Ruso – nalikovao je jednoj određenoj slici sitea; na kuću se tada nije računalo. Danas nam je poznato kako su izgledale te kuće „slobodnih seljaka“ (kolona): u prvoj generaciji se radi o prostoriji od petnaest do šesnaest kvadratnih metara, kojoj se postepen dodaju, najpre jedna a zatim dve prostorije s dvorišne strane,na jugu; izvesna udobnost pa i raskoš, pojavljuju se mnogo kasnije; ta kuća je manje-više u središtu gradske parcele, i postavljena je u nizu s drugim zgradam jer se poštuje gradski plan. Kuća nije ni mesto rada (čemu služe dvorište i polja) niti mesto mogućih susreta (koji se odvijaju na javnim prostorima). Kako je, znači, nastao taj prvi proces urbanizacije, zamišljen kao pravi globalni plan, postepeno ostvarivan trasiranjem ulica, izgradnjom veličanstvenih građevina, planiranjem slobodnih prostora? Šta se dogodilo tokom tri pokolenja koja dele početak osnivanja grada i određivanje i ostvarivanje takvog urbanog pejzaža čije osnovne karakteristike navodim? Ono što je tokom prva tri prva pokolenja izniklo u urbani pejzaž 1 , najpre se desilo planiranom podelom zemlje, deljenjem gradskih parcela pri čemu osnovno merilo nije bilo stvaranje budućeg gradskog jezgra, već podela građanskih parcela. Deljena je zemlja jedinstvenog prostora, koja je time postajala mesto za stanovanje, kao što se delila zemlja celokupne teritorije. Osnivač oikistes je – kako su govorili Grci – pre nego što bi posle svoje smrti postao heroj osnivač, tokom najslavnijih trenutaka svoga života više bio „geometar“ nego što je bio „urbanista“. Upravo zato što je od ničije zemlje stvarao novi svet. Zato je istorijski sistem grčkog zapadnog sveta, poslužićemo se ponovo našim izrazom od maločas kada smo tumačili Fistela, toliko drugačiji od sistema i sveta metropola. Istog trenutka je vidljivo drugačije poimanje prostora, koji nema istu vrednost tu i tamo, i velika razlika se pronalazi u svakom pojedinačnom poduhvatu stvaranja kolonija. Pomislimo, na primer, na Portugalce koji otkrivaju prostrane teritorije koje će postati Brazil! U suštini, odnos prostora je isti kao i kada se u VIII veku p.n.e. Eubejci tačnije, stanovnici Halkisa i Eritreje, dva grada malog ostrva Eubeja, upute da na Zapadu „kolonizuju“ obale Tirenskog mora i Istočne Sicilije, Napuljski zaliv (Iskiju), sve do krajnjeg juga doline Katanije (Leontinije). To objašnjava začuđujuću razliku koja postoji između malog broja doseljenika i ogromnog prostranstva koja su im na raspolaganju; to važi za teritoriju ali i za grad. Jedan od aspekata ovog prvog urbanističkog organizovanja, koji nas najviše iznenađuje, jeste suprotnost između 1 Videti G. Vallet, D. Villard, P. Auberson, Mégara Hyblaea 3, Guide, 1983.

038

relativno velikih dimenzija tog prostora, u etimološkom smislu određenog za stanovanje, i više nego svedenih dimenzija pojedinačnih parcela kao i prvih kuća izgrađenih na njima. Treba istaći da je kuća prvog pokolenja Grka, pristiglih na Siciliju, veličine otprilike petnaest do dvadeset kvadratnih metara, parcela na kojoj se ona nalazi iznosi stodvadeset do stopedeset kvadratnih metara, dok je celokupan prostor određen za stanovanje, a kasnije će biti opasan zidinama i oko njega će se uzdizati nekropole – broj očigledno varira od grada do grada – otprilike reda veličine više desetina hektara. Prvi grad predstavlja više autonomnih kvartova iste strukture, postavljenih jednih pored drugih, među kojima postoji slobodan prostor, ili bolje rečeno, prostor rezervisan za sve druge koji će postojati u budućnosti, ali i za „javne prostore“. Uzimajući kao primer, područja posvećena svetilištima, bez sumnje je, u strukturi određenoj na početku, bilo mesta za obred iako zajednica još u početku nije zamislila izgled tih građevina, hramova i svetilišta. Kao što smo naznačili, za to su bila potrebna tri pokolenja. Prostor je bio tu od samog početka, i unutar tog prostora, kasnije se razvija grad. Eto kako je moguće u širokim potezima zamisliti proces utemeljenja prvih grčkih zapadnih gradova. Ne radi se o urbanističkom modelu koji bi se kasnije mogao bilo gde „primeniti“, a da se pritom ne vodi računa, ili malo razmišlja o topografskim uslovima. I dalje je reč o iskustvu, u kojem suštinsku ulogu igraju nagađanja i različite varijacije. Sve će se to menjati sa istorijskim razvojem: eto zašto se i o antičkom gradu ne može govoriti s nepažnjom, kao da se grad uopšte ne menja u meri u kojoj se društva razvijaju. Pogledajmo samo naš zapadni grčki svet: prvo pokolenje „kolona“ bilo je pokolenje mladih ljudi koji su se s hrabrošću i preduzetničkim duhom suočili s problemima stvaranja jednog novog sveta. Poznat nam je, potom, razvoj ovih kolonijalnih svetova: postojanje u zaleđu jeftine radne snage zatečenog stanovništva, prvobitnu egalitarističku zajednicu postepeno pretvara u oligarhijsku klasu koja iskorišćava snagu lokalnog stanovništva. Tada se u grčkim gradovima na zapadu primećuje pojava raskošnih kuća i njihove teritorije više uopšte ne nalikuju teritorijama kakve su bile prilikom prve raspodele parcela. Preostali su, međutim, temeljni kriterijumi. Setimo se rečenice nemačkog istoričara Beloha [Beloch], s kraja prošlog veka: „politička razlika između grada i sela nije postojala u antičko doba. Prava domovina svakog stanovnika teritorije bila je unutar zidina grada“. Nevažno je bilo, ukoliko su se s vremena na vreme pojavljivale manje-više nestalne naseobine na određenoj teritoriji. Domovina je i dalje grad, ali prava građana se zasnivaju samo na posedovanju zemlje. Mogli bismo i bez šematizma govoriti o jasnoj razlici u odnosu na srednjovekovni svet u kojem je podela između grada i grofovije sasvim jasna i u kojem postoji suštinska razlika između stanovnika jednog gradskog središta i stanovnika na nekom posedu. Čak i ako se u jednom od retkih sačuvanih fragmenata sicilijanske komedije, prepoznaje sicilijanska, na primer, Epiharmijeva (VI/V vek) grčka komedija, i podsmeva seljak koji se oseća loše pošto je došao u grad, te samo sanja da opet vidi svoja polja gde rastu biljke i cveće, ne bi trebalo preuveličavati značaj ove književne teme „seljačeta“, seoskog čoveka, čiji se lik pojavljuje i u atičkim komedijama. Suštinski, građanin i zemljoposednik predstavljaju istog čoveka. Upravo je to ideja sitea koja se prepoznaje u okvirima tek osnovanih ili razvijenih zapadnih grčkih gradova, a koju su naša arheološka istraživanja omogućila i prikazala.

Prevela Zorana Ogrizović

039

Masimo Kačari [Massimo Cacciari]

Polis i civitas: etnički koren i pokretna koncepcija grada ∗ Valja krenuti od nekih istorijsko-terminoloških pojašnjenja, jer govoriti uopšteno o gradu predstavlja neku vrstu apsurda. Ne postoji grad, postoje različiti i posebni oblici urbanog života. Nije slučajno da se termin grad kaže na više načina. U latinskom, na primer, ne postoji odgovarajuća reč za grčku reč pólis. Razlika koja se odnosi na poreklo grada je suštinska. Kada Grk govori o pólis-u misli pre svega na prebivalište, boravište, mesto na kojem određeni génos, određeno pleme, narod ( gens/génos) ima svoj koren. U grčkom jeziku termin pólis odmah budi ideju snažnog ukorenjenja. Pólis je ono mesto na kojem određeni narod, osoben po predanju i običajima, ima svoje prebivalište, ima svoj éthos. U grčkom termin éthos upućuje na isti koren latinske reči sedes i nema nikakvo jednostavno moralno značenje, kakvo, pak, ima latinski mos. Na latinskom mores su predanja, običaji; na grčkom éthos je, pre i izvornije od svakog običaja i svakog predanja- prebivališta, mesta. Pólis je, međutim, upravo mesto éthos-a, mesto koje pruža prebivalište nekom narodu. Ova ontološka i geneaološka određenost termina pólis nije prisutna u latinskom civitas. Razlika je radikalna, jer latinska reč civitas, ako bolje promislite, upućuje na svoje poreklo od cives, odnosno na grupu ljudi koji su se sakupili kako bi osnovali grad. Benveniste, veliki indoevropski lingvista, davno je to izneo na videlo. Ne postoji, dakle, madame la ville, kao što ne postoji monsieur le capital ili madame la terre. Civitas je termin koji dolazi od civis, pa stoga na neki način deluje kao proizvod cives-a u njihovom zajedničkom susticanju na istom mestu, gde sebi dodeljuju iste zakone. Ali u grčkom taj odnos je apsolutno izokrenut, jer je osnovni pojam pólis, a onaj izvedeni pólites, građanin. Obratite pažnju na savršeni paralelizam između nastavaka reči pólites i reči civitas; u drugom on označava grad, a u prvom građanina. Od samog početka Rimljani primećuju da je civitas rezultat zajedničkog povinovanja istim zakonima onih ljudi koji su suštinski s onu stranu svake etničke ili religijske određenosti. Ovo je, u odnosu na čitavu istoriju pređašnjih grčkih i helenističkih gradova, apsolutno svojstveno i izuzetno obeležje Rimskog ustava. I temeljno je za razumevanje celokupne političke moći rimske istorije, političkog naglaska, u našem smislu reči, koji preovlađuje u rimskoj istoriji. U grčkoj civilizaciji grad je na temeljan način jedinstvo ljudi istog génos-a, pa se dakle, može razumeti kao pólis, kao ideja koja upućuje na organsku celinu koja prethodi ideji građanina. S druge strane u Rimu je grad od samog početka – i to je upravo osnivački mit Rima – zajedničko susticanje, sastajanje ljudi veoma različitih po religiji, etniji, itd, s ciljem dogovaranja zakona. To je veliki mit o Rimskom konkordatu (Concordia romana) koji preovladava kod Livija, a zatim i kod svih potonjih mislilaca, iako postoji i pre Livija. Ako čitamo Ab urbe condita, prvu * Massimo Cacciari, La città, Pazzini Editore, Villa Verucchio, 2004, str. 7-21.

040

knjigu istorije Rima, ova se koncepcija grada jasno ukazuje, da bi kasnije postala osnovna tema celokupne evropske politologije i političke filozofije. Prvi bog kojem je podignut hram u Rimu je Asylum. Rim se osniva kroz usaglašeni poduhvat ljudi koji su čak bili proterani iz svojih gradova: izgnanika, skitnica, izbeglica, razbojnika, koji, slivajući se u isto mesto, osnivaju Rim. Ovaj aspekt preovlađuje u celokupnoj istoriji Rima: ideja građanstva nema nikakav etničko-religijski koren. Postojali su, naravno, robovi koji su slučaj za sebe, ali slobodni ljudi su građani bez obzira na bilo kakvu razliku u poreklu ili verovanju. To predstavlja unicum u odnosu na istoriju grčkih i helenističkih gradova pre Rima, a kasnije se pod rimskim uticajem širi po drugim gradovima i po čitavom basenu Mediterana kada je ovaj postao rimski. Proces se završava Karakalinim Antonijanskim ustavom iz prvih decenija III veka n. e. prema kojem svi slobodi ljudi koji žive u okviru granica Imperije postaju cives romani, bilo da su Afrikanci, iz Male Azije, Španci, Gali, itd, bez obzira na bilo kakvu etničko-religijsku određenost. Toga nema ni u jednom grčkom poleis-u pre rimskog uticaja i premoći, jer u njima preovladava načelo „pripadam ovom pólis-u jer je ovde prebivalište mog génos-a“. Nije, dakako, isključena mogućnost uspostavljanja foedera, saveza među gradovima, ali svaki od njih (ovo je temeljno za razumevanje istorije Grčke) ostaje „za sebe“ zbog ukorenjenosti plemena i roda. Sve to za posledicu ima izdvojenost svakog pólis-a u odnosu na neki drugi. Postoje Olimpijske igre, velike proslave, ali grčki gradovi ostaju ostrva i samo u veoma kratkim razdobljima se udružuju pod pritiskom izuzetno dramatičnih događaja (kao na primer početkom V veka p.n.e. zbog persijskih ratova) ili zato što jedan od njih nametne, mada nakratko, hegemoniju (atinska hegemonija traje jako kratko, spartanska još kraće). Postoji, dakle, nemogućnost grčkih gradova da stvore šire federacije upravo zato što nijedan od njih nije civitas, ne može da u sebe prihvati i uključi različito. Onaj koji je u pólis-u slobodan a da ne pripada génos-u, ima status meteka, gosta koji nalikuje statusu Jevreja i Hrišćana u muslimanskim gradovima. Naime, neki istoričari smatraju da pravo na gostovanje (diritto di ospitalità) u muslimanskim gradovima, zbog kojeg su ti gradovi zaista postali multikulturalni i multireligijski u Mediteranskom basenu, proizlazi upravo iz institucije gostoprimstva prisutne u helenističkim gradovima: ta institucija je važila za slobodnog stranca koji se u potpunosti toleriše i priznaju mu se lična prava, predanje i slobodno upražnjavanje vere, ali ne i uživanje političkih prava. Nalazimo se, dakle, pred ovom velikom razlikom koja nas dovodi do pitanja šta podrazumevamo pod gradom: da li mu je potrebno pripisati snažnu etničku vrednost ili ga razumeti u smislu civitas-a? Kada razmišljamo o atinskoj demokratiji ne treba da smetnemo s uma da je ona funkcionisala na etničkoj i religijskoj osnovi, dok se u rimskoj perspektivi radi o veštačkom proizvodu: neko postaje građanin u punom smislu reči i ima sva prava jednostavnim dogovorom da se povinuje određenim zakonima i da bude poslušan određenom režimu: to je značenje reči concordia. Rim kao prebivalište, Urbs, ima, dakako, veliku simboličku vrednost, ali sa suštinskog gledišta ima različito značenje od Atine ili Aleksandrije. On je centar imperije, u njemu se nalaze velike političke institucije (Senat, Republika i Imperator), ali tu ne živi određeno pleme ili rasa, koja kao takva ima prevlast; primat Rima nikako ne proističe iz onih razloga zbog kojih je Atinjanin smatrao Atinu srcem, temeljnom vrednošću Helade.

041

Još jedna zanimljiva ideja koja nastaje u ovom kontekstu jeste da je grad pokretan, da se kreće, da nije nepomičan. Najčešći epitet u kasnom rimskom periodu je Roma mobilis, upravo zato što ova izuzetna dinamičnost u samom mitu o postanku, omogućava Rimu da preko sinteze različitih elemenata osmisli i izgradi sopstveni mit. Sav Vergilijev trud i čitava avgustinska ideologija temelje se na ideji porekla, i poreklo grada je uvek njegova potissima pars (kako je rečeno u Justinijanovom kodeksu), njegov najmoćniji deo, jer je poreklo ono što zasniva grad. Poreklo Rima, kako to avgustinska ideologija predstavlja, počiva upravo u susticanju različitih naroda; čak ni Latini nisu neprijatelji koje treba pokoriti i podjarmiti. Zevs obećava Junoni da će Trojanci pobediti, ali će ih kasnije latinski jezik i latinsko ime apsorbovati. Eneja odlazi kod Etruraca kako bi pridobio njihovo savezništvo: sve je susticanje različitih elemenata, različitih predanja i jezika, i upravo to je civitas. Sve počiva na istoj ideji, čak, na istoj strategiji (koja je viša od utemeljivačke ideje), jer upravo cilj udružuje ove toliko različite građane, a ne njihovo poreklo. Građane ne udružuje prošlost gens-a, krv, već ih udružuje grad koji projektuje svoju budućnost. Sastaju se kako bi sledili cilj: otuda Roma mobilis. Sve ovo je jasno rečeno u velikoj vergilijanskoj poemi. Ali koji cilj treba postići? Odgovor je: imperium sine fine. Iz najrazličitijih mesta, iz Evrope, iz Afrike i Azije, ljudi se susreću složni u nameri da Rimu omoguće da proširi svoje granice: da Rimska imperija nema ni prostorne ni vremenske granice. Imperija ne znači imperiju policije, ne znači prevlast ostvarenu oružjem: kod Vergilija beskrajna imperija znači da Rim treba da dâ zakone celom svetu, čitavoj kugli, da Urbs postane onaj koji daje zakone, dakle, onaj koji celokupan svet usaglašava po tim zakonima. U ovoj ideji se podrazumeva da ono što održava civitas nije prvobitni temelj, koliko cilj: držimo se zajedno jer preko konkordata nastalog našim zakonima možemo da težimo velikom cilju – Roma-i mobilis. Zar crkva ne podražava upravo to? Ona je velika i večna konstrukcija rimskog prava; zato su crkveni Oci smatrali Rim proviđenjem. Pravna struktura crkve suštinski je rimska i ne može biti drugačija. Veličanstvena je ideja da ono što nas združuje, što nas povezuje, ne počiva u poreklu već samo u svrsi. I ne radi se samo o „globalizaciji“: o tome da od orbisa nastane urbs, to jest da se magični krug, koji je u zatvarao i zarobljavao poleis unutar granica grada, podudari u celoj svojoj prostorno-vremenskoj dimenziji s krugom sveta. To je velika ideja starih Rimljana već upisana u DNK zapis zapada i nemoguće je iskoreniti upravo stoga što je postala temeljna ideja političke teologije, evanđelizacije. Ova pokretnost je, naravno, moguća ako je povezana sa idejom civitas augescens-a, grada koji raste: još jedan ključni i značajan pojam oko kojeg sam se povremeno zadržavao s prijateljima romanistima, izraz koji preovladava u našim jezicima i našoj kulturnoj baštini. Ovaj izraz je nepojmljiv u odnosu na pólis: čitanjem Platona i Aristotela shvatate da je za njih suštinski problem kako da se pólis ne proširi previše; kako bi on ostao ukorenjen u svom génos-u ako bi se previše proširio? U Platonovim delima Država i Zakoni, u Aristotelovoj Politici problem počiva u kontroli zadržavanja prostornih obeležja pólis-a, jer bi se u suprotnom čitava njegova konstrukcija demokratije urušila. Osnovno, programsko obeležje civitas-a je rast; nema civitas-a koji nije augescens, koji se ne širi, koji ne delirira (lira je brazda, znak koji ograničava grad, delirirati znači izaći iz lire, preći granicu grada). Civitas je, dakle, po svojoj prirodi augescens i za Rimljana, civitas koji ne delirira, naprosto nije pojmljiv. 042

Osnovno merilo génos-a u obrazovanju pólis-a je neuklonjivo, čak i kod Platona i Aristotela. Da je pólis oblikovan od političkih životinja koje govore, nešto je što se podrazumeva, ali lógos je grčki. Grci su u čitavoj svojoj istoriji gotovo isključivo monoglote. Rimska imperija je programski dvojezična (što je izuzetno zanimljivo kad se ima u vidu kontekst američke imperije). U celokupnoj grčkoj literaturi, od I do VI veka n.e. nisu navođeni latinski autori ni Vergilije, Horacije ili Ovidije, niti Lukrecije: praktično i suštinski, gotovo svi su bili zanemareni. Grci su, dakle, smatrali da grčki lógos – kao nešto što u svojim različitim dijalektima pripada i svojstveno je određenom génos-u – predstavlja jedan od elemenata koji ih ukorenjuju u određeno prebivalište, u određeni éthos (u gorepomenutom smislu). Lógos je za Grke imao etničko značenje, nije bio sredstvo. Grci nisu imali nikakvu instrumentalnu koncepciju jezika. To ih je obeležavalo kao Helene u odnosu na varvare. Ta dva aspekta su nerazdvojiva: s jedne strane éthos, s druge lógos. Jedan od osnovnih elemenata grčkog éthos-a je jezik, koji ima obeležja mere, artikulacije, bogatstva, jedini jezik za koji Grci, pre svega u V veku, osećaju da je sposoban za parresía-u (otvoren, slobodan govor). Jedini lógos sposoban za diálogos, u kojem je osnovni element onaj dijaloški, element ubeđivanja, uveravanja. U drugim jezicima se, naime, osećao pečat komande, tiranije, nerazgovetnosti, onog ba-ba-ba [otuda i ime „barbaros/varvarin“, prim. prev.], kao na velikom azijskom kontinentu, geografskom prostoru nečega neodređenog i neorganizovanog u nezavisne póleis-e, koji ljubomorno čuvaju svoju nezavisnost i posebnost svojih kultova. Postojao je, dakako, zajednički Olimp, ali nećemo razumeti ništa od grčke mitologije ako ne znamo koliko je ona bila lokalizovana, teritorijalizovana (koliko je Heraklovih grobova unakolo po Grčkoj, koliko je onih drugih junaka?). To je bila Grčka: porodica sastavljena od ljubomornih razlika i različitosti. To je bila i njena slabost i zbog toga to čudo traje do Peloponeskih ratova. Nómos, zakon, koji ima zemaljski koren (nómos je pašnjak), upravo je, kako su objasnili Šmit [Schmitt] i mnogi drugi, raspodela zemlje. Zakon je iz vorno proces deobe zemlje, pašnjaka. Razdeljuju se nepodeljena zemlja i to se radi na osnovu lógos-a. Jasno je da zemaljski nómos treba da odslikava višu pravdu: o tome govore filozofi (Heraklita, Empedokla i drugih), ali ga uvek menjaju u odnosu na svoj pólis, na svoje sugrađane. Politički filozofi (politički angažman filozofije postoji od samih početaka, od sedam mudraca) intervenišu u pólis-u, ali, budući da ih pólis nije slušao, to rade uvek s polemičkim namerama. Govorili su da zakoni grada, nómoi, treba da budu slika Dike [Pravde, prim. prev.], i to su činili kako bi se suprotstavili činjenici da zakoni nisu bili takvi, već zemaljski. Sokratova smrt je bila veliki greh pólis-a, koji osuđuje pravednika da bi odbranio svoj materijalni Ustav. Nómos pólis-a je u očima filozofa, onoga koji kaže „slušaj lógos“, „spajaj nómos pólis-a s nebeskom Dike“, isključivo zemaljski. To je ono što se događa s filozofima tokom dva veka, sve do Platona, dok Aristotel okreće list praveći fenomenologiju političkih Ustava. Platon se ne sluša jer razvija Državu kao vrhovno uputstvo prema kojem bi pólis trebalo da deluje kako bi funkcionisao po meri i pravdi, a radi se o sasvim nestvarnom uputstvu u odnosu na funkcionisanje stvarnog pólis-a. Osim toga zemaljska ukorenjenost imala je veoma moćan simbolički značaj, jer su génos i lógos označavali određene mitove, predanja i običaje. Kako su Grci učili da čitaju i pišu, ako ne sa Homerom i Hesiodom? Celokupna grčka filozofija svedoči o uvek nesigurnom i problematičnom odnosu s kosmičkom Dike.

043

Svašta se govori o korenu reči pólis. Naš Viko [Vico] je tvrdio da ona ima isti koren kao i reč pólemos, rat; to je ponovio Šmit i mnogi drugi nakon njega. Koren reči pólis, ako je, naravno, indoevropski, označava mnoštvo i mnogostrukost. Ali nije izvesno da li je koren indoevropski, mediteranski, semitski, mesopotamski ili akadijski. Poznato je da mnoge grčke reči, toponomastičke ili ne, imaju koren koji nije indoevropski, nego mediteranski, pelazgijski, akadijski. Verovatno je u pitanju ovaj poslednji, jer u akadijskom postoje različita imena sa ovim etimonom koja označavaju tvrđavu, zamak, utvrđeno mesto.

044

Prevod: Ivo Kara-Pešić

GRADU U SUSRET

045

FRIDRIH NIČE [Friedrich Nietzsche]

O prolaženju * Tako se Zaratustra, polako koračajući kroz puno naroda i kroz različite gradove, zaobilaznim putovima vraćao svojemu gorju i svojoj špilji. I gle, pritom je iznenada došao i pred vrata velikog grada: a tu je jedna zapjenušana luda raširenih ruku dotrčala k njemu i prepriječila mu put. To je pak bila ista ona luda koju je narod zvao „Zaratustrinim majmunom“: jer bijaše ponešto uhvatila od izraza i načina njegova govora, a rado je posuđivala i iz riznice njegove mudrosti. I luda ovako reče Zaratustri:

„O Zaratustra, ovdje je velik grad: ovdje nemaš što tražiti, a sve možeš izgubiti.

Zašto da gacaš kroz ovaj mulj? Ta sažali se na svoje noge! Radije pljuni na gradska vrata i – okreni se! Ovdje je pakao za pustinjačke misli: ovdje se velike misli žive kuhaju i raskuhavaju dok se ne umanje. Ovdje trunu svi veliki osjećaji: ovdje samo šuškavo sasušeni osjećajčići smiju šuškati. Ne osjećaš li već kako bazde klaonice i pučke kuhinje duha? Ne puši li se ovaj grad od isparenja zaklana duha? Ne vidiš li duše kako vise poput mlitavih prljavih krpa? – A oni još prave novine od tih krpa! Ne čuješ li kako je duh ovdje postao igrom riječi? Kulja gadne splačine riječi! – A oni još prave novine od tih splačina riječi. Huškaju jedni druge, a ne znaju kamo. Razjaruju jedni druge, a ne znaju zašto. Zvekeću svojim limom, zveckaju svojim zlatom. Hladni su i traže toplinu u prepečenici: pregrijani su i traže svježinu u smrznutim duhovima; svi su oni zaraženi i kronično bolesni od javnih mnijenja. Sve naslade i opačine ovdje su kod svoje kuće; ali ima ovdje i kreposnih, ima puno dovitljive zaposlene kreposti: – Puno dovitljive kreposti s prstima što pišu i tvrdim mesom što sjedi i čeka, blagoslovljene malim zvijezdama na prsima i punjenim kćerima bez stražnjice.

* Friedrich Nietzsche, „Vom Vorübergehen“, Also sprach Zarathustra. Ein Buch für Alle und Keinen, u Werke in drei Bänden, Band 2, Hanser, München, 1954, str. 425-428.

046

Ima ovdje i puno pobožnosti i puno lakovjernog ulizivanja i ulagivanja pred Bogom vojski nebeskih. ‘Odozgo’ kapaju ipak zvijezde i milostiva slina; naviše čeznu sva prsa bez zvijezda. Mjesec ima svoj dvor i dvor ima svoje nakaze; ali svemu što dođe s dvora moli se prosjački narod i sva dovitljiva prosjačka krepost. ‘Ja služim, ti služiš, mi služimo’ – tako se sva dovitljiva krepost moli dižući glavu prema knezu: da se zaslužena zvijezda naposljetku prikači na uska prsa! No mjesec se još okreće oko svega zemaljskoga: tako se i vladar još okreće oko najzemaljskijega –: a to je zlato torbara.

Bog nebeskih vojski nije bog zlatnih poluga; knez sniva, ali torbar – odlučuje!

Tako ti svega što je u tebi svijetlo i snažno i dobro, o Zaratustra! Pljuni na ovaj grad torbara i vrati se! Ovdje se kroza sve žile pretače sva krv gnjilasto i mlakasto i pjenasto: pljuni na veliki grad, koji je veliki slivnik gdje se sav šljam skuplja i pjeni!

Pljuni na grad ugnječenih duša i uskih prsa, šiljastih očiju, ljepljivih prstiju – – na grad nametljivaca, bezobraznika, piskarala i drekavaca, prelakomih častohlepaca: – – gdje se sve nagnjilo, ozloglašeno, izopačeno, turobno, pretrošno, čirasto, zavjerenički skupilo zajednički gnojiti: – – pljuni na velik grad i vrati se!“ –



No tu Zaratustra prekide zapjenušanu ludu i zapuši joj usta.

„Prestani već jednom!“ uzviknu Zaratustra, „odavno se već gadim tvojih riječi i tvojega ponašanja! Zašto si tako dugo obitavao pokraj močvare, te si i sam morao postati žaba i krastača? Ne teče li i tebi samom sad kroz žile gnjilasta pjenasta močvarna krv, kad si naučio tako kreketati i huliti?

Zašto nisi otišao u šumu? Ili orati u polje? Nije li more prepuno zelena otočja?

Prezirem tvoj prezir; i ako si mene opomenuo – zašto nisi opomenuo sebe sama? Moj prezir i moja ptica opominjačica trebaju uzletjeti samo iz ljubavi: ali ne iz močvare! – Nazivaju te mojim majmunom, zapjenušana ludo: ali ja te nazivam mojom groktavom svinjom – groktanjem mi kvariš moju pohvalu ludosti.

047

Što li je to bilo što te je najprije navelo groktati? To što ti nitko nije dovoljno laskao: – zato si sjeo uz ovo smeće, da bi imao razloga za puno groktati – – da bi imao razloga za puno osvete! Osveta je, naime, tašta ludo, sve tvoje pjenušanje, dobro sam te pročitao! No tvoje luckaste riječi nanose meni štetu, čak i ondje gdje si u pravu! I kad bi Zaratustrine riječi čak sto puta imale pravo: ti bi pomoću mojih riječi vazda – činio nepravdu!“ Tako je govorio Zaratustra; i pogledao je veliki grad, uzdahnuo i dugo šutio. Naposljetku je rekao ovako: Gadi mi se i ovaj veliki grad, a ne samo ova luda. Ni tu ni tamo ništa se ne može poboljšati, ništa pogoršati. Teško ovom velikom gradu! – I hoću već vidjeti ognjeni stup na kojemu će biti spaljen! Jer takvi ognjeni stupovi moraju prethoditi velikom podnevu. No to ima svoje vrijeme i vlastiti usud! – No ovaj ću ti nauk, ludo, dati za rastanak: gdje se ne može više ljubiti, tu se ima – proći! Tako je govorio Zaratustra i prošao pokraj lude i velikoga grada.

048

Preveo Mario Kopić

SAVINJAN DE SIRANO DE BERŽERAK [Savinien de Cyrano de Bergerac]

Odlomak iz Drugog Sveta ili Državâ i Imperija s Meseca * „Naši gradovi, dragi moj druškane, dele se na pokretne i nepokretne; pokretni, kao na primer ovaj u kojem se trenutno nalazimo, grade su ovako: Svaku palatu, to eto možete videti, arhitekta gradi od izuzetno lakog drveta i pod nju postavlja četiri točka; u zadebljanju jednog zida, on ugrađuje velike i brojne mehove čije se cevi, na celom poslednjem nivou, horizontalno postavljaju od jednog do drugog kalkana. I to tako, da onda kada gradove želimo da pokrenemo negde drugde ( jer im sa svakim godišnjim dobom menjamo klimu), ispred svih mehova, na jednoj od stranica svoga staništa, svako sklapa veliki broj širokih jedara; potom se zateže jedna opruga kako bi se jedra pokrenulâ i za manje od osam dana, u neprestanim vihorima koje bljuju te čudovišne vetrenjače, a vrtlože se u platnu, njihove kuće bivaju prenesene, tako bi se moglo reći, na više od stotinu milja. A evo i arhitekture onih potonjih, koje nazivamo nepokretnima: staništa su skoro slična vašim tornjevima, izuzev što su od drveta, i što im je kroz središte proboden debeo i snažan zavrtanj, on kraljuje od podruma do krova kako bi mogao da ih uzvisuje ili umanjuje koliko mu je na volju. Znači, Zemlja je toliko duboko iskopana da je zdanje podignuto tako, i sve je na taj način sagrađeno, da čim mrazovi krenu da prožimaju nebo, oni spuštaju svoje kuće vrtložno ka dnu te rupe i prekrivaju ih nekim velikim kožama, i toranj i njegovu iskopanu okružnicu, štiteći se tako od vremenskih nepogoda. No, onoga trenutka kada ih blagi prolećni povetarci razblaže, oni se vraćaju na svetlo dana uz pomoć onog debelog zavrtnja o kojem sam maločas zborio“.

Hteo je, mislim, tu zaustaviti svoja skitalačka pluća, i ja načas preuzeh reč:

„Vere mi, gospodine, nikada ne bih mogao poverovati da jedan tako stručan zidar može biti filozof da mi vi niste poslužili za svedoka. Stoga, a i zato što danas još uvek ne krećemo, mogli biste naći vremena da nam i objasnite večno poreklo sveta, time nas i uveseljavajući. Obećavam Vam nagradu čim se budem vratio na Mesec, na kojem će Vam moj upravitelj (pokazaću mu mog demona) posvedočiti da sam se i vratio kako bih širio Vaše časti pripovedajući lepe stvari koje ste mi Vi izgovorili. Vidim da Vas to moje obećanje zasmejava, jer ne verujete da je Mesec jedan svet, i još manje verujete da sam ja njegov stanovnik. Ali, mogu Vas, takođe, uveriti da će mi se narodi tog tamo sveta koga smatraju samo Mesečevim, rugati kad im kažem da je njihov mesec jedan svet, da su polja ovde zemljana i da ste vi ljudi“.

* Savinien de Cyrano de Bergerac, L’Autre Monde ou les Etats et Empires de la Lune [1657], édition critique par Madeleine Alcover, Honoré Champion, 1977.

049



On mi odgovori tek osmehom, potom nastavi ovako svoju dalju priču:

„Pošto smo prinuđeni da se stalno vraćamo na poreklo tog velikog svega, da izlažemo tri ili četiri besmislice, bilo bi rasudno da krenemo putem na kojem ćemo se najmanje spoticati. Prva prepreka koja nas zaustavlja jeste beskonačnost sveta; i ljudski duh nije dovoljno snažan da je pojmi, a pošto sebi ne možemo zamisliti da je taj svet lep, tako dobro uređen, možda i sâm iz sebe nastao, ljudi su pribegli stvaranju. Međutim, nalik onima koji srljaju ka obalama reke jer strahuju da će ih kiša pokvasiti, spasavajući se iz ruku patuljaka, prepuštaju se milosrđu jednog diva. Još i kada bi ih tako nešto spasilo; jer, večnost koju oduzimaju od sveta, sasvim je malo razumevajući, oni prepuštaju Bogu i kao da će im biti lakše zamisliti je unutar prvog umesto unutra onoga drugog. Ta besmislica, znači, ili taj div o kome sam govorio, jeste stvaranje [...].

050

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

MORIS MERLO-PONTI [Maurice Merleau-Ponty] Suština Pariza* I kada sam se po prvi put obreo u njemu, prve ulice koje sam ugledao, izašavši iz stanice, bile su poput prvih reči jednog neznanca, tek izrazi jedne još uvek nejasne ali već neuporedive suštine. Ne opažamo gotovo nijedan predmet, kao što ne primećujemo ni oči nekoga ko nam je poznat, već pratimo njegov pogled i njegov izraz. Tu postoji jedan skriveni smisao, rasplinut u pejzažu ili gradu, koji pronalazimo u posebnoj očevidnosti ne nalazeći za shodno da je objašnjavamo. Jedino se pojavljuju nejasni opažaji kao namerni činovi, odnosno, opažaji kojima mi sâmi pridajemo smisao kroz stav koji zauzimamo, ili koji odgovaraju na pitanja koje mi sâmima sebi postavljamo.

Prevod Sanja Milutinović Bojanić

* Maurice Merleau-Ponty, Phénomenologie de la perception, Gallimard, Paris, 1987, str. 325.

051

VALTER BENJAMIN [Walter Benjamin] E. Osman, ili Barikade * Poštujem Lepo, Dobro, i sve veličanstvene stvari; Prelepa priroda, na kojoj velika umetnost počivaOh, kako očarava uho i zanosi oko! Volim proleće u cvatu: žene i ruže. Baron Osman, Confession d’un lion devenu vieux 1

Osmanova aktivnost ugrađena je u napoleonovski imperijalizam, naklonjen obrtnom kapitalu. U Parizu tog vremena, špekulisanje je u punoj snazi. Osmanova izuzimanja vlasništva daju polet špekulacijama koje se graniče s prevarama. Presude Kasacijskog suda, inspirisane buržoaskom i orleanističkom opozicijom, povećavaju finansijki rizik osmanizacije. Osman pokušava da podupre svoje diktaturu, dovodeći Pariz u vanredno stanje. U govoru pred Donjim domom Parlamenta, 1864. godine, on daje oduška svojoj mržnji prema obeskorenjenom gradskom stanovništvu, koje se, kao rezultat njegovih projekata, neprestano uvećava. Sve skuplje cene najmova, teraju proletarijat u predgrađa. Pariski kvartovi tako gube svoju izrazitu fizionomiju i nastaje „crveni pojas“. Osman je sebe nazivao „umetnikom rušenja“ [artiste démolisseur]. Verovao je da je bio pozvan da to radi, i tu činjenicu je naglašavao u svojim sećanjima. Središnja tržnica smatra se Osmanovim najuspešnijim delom – što je zanimljiv pokazatelj. Na Il-de-la-Siteu, u kolevci grada, rečeno je da su nakon Osmanovog delovanja preživele samo jedna crkva, jedna javna zgrada i jedna kasarna. Igo i Merime ukazuju u kolikoj meri su, zapravo, Osmanove izmene grada, za Parižane predstavljale spomenik napoleonskog despotizma. Stanovnici grada se tu više ne osećaju kao domaćini; postaju svesni neljudskog karaktera metropole. Di Kamovo [Maxime Du Camp] monumentalno delo, Pariz, svoj nastanak može da zahvali buđenju te svesti. Merionovi [Méryon] bakropisi (oko 1850. godine) čine posmrtnu masku starog Pariza. Stvarna namena Osmanovih projekata sastojala se u obezbeđivanju grada od građanskog rata. Želeo je da zauvek onemogući podizanje barikada na ulicama Priza. Ista namera je i Luj-Filipa navela da uvede drveno popločavanje. No i bez obzira na to, barikade su odigrale značajnu ulogu tokom Februarske revolucije. Engels je proučavao taktike borbi na barikadama. Osman pokušava da preduhitri takve borbe na dva načina. Proširenje ulica je učinilo da je podizanje barikada bilo nemoguće, a nove ulice su pravolinijski povezivale kasarne s radničkim četvrtima. Savremenici su ovu operaciju nazvali „strateškim ulepšavanjem“.

* Walter Benjamin, „Arcades Project (1935-1939)“ [Passagenwerk]. Izbor odlomaka (iz perioda između 1935. i 1937. godine) prema zborniku Philosophy and the City, Sharon M. Meagher (ur.), State University of New York Press, Albany, New York, 2008, str. 115-118. 1 Baron Osman je Ispovesti ostarelog lava objavio anonimno, ne navodeći mesto i godinu izdanja.

052

Kitnjasti svet ukrasa, Draž pejzaža, arhitekture, A sav utisak prostora počiva Jedino na zakonu perspektive. Franc Bele [Franz Böhle], Theater-Catechismus (Minhen)

Osmanov ideal pri planiranju grada činile su duge, prave ulice koje bi se otvarale prema širokim prospektima/trgovima. Ovaj ideal se podudara s težnjom – uobičajenom tokom devetnaestog veka – da se kroz umetničke dodatke, oplemene tehnološke potrebe. Hramovi buržoaske duhovne i svetovne moći, pronalaze svoju apoteozu unutar okvira koji su uspostavljale te duge ulice. Prije nego što su bili inaugurisani, ovi prospekti su bili zaklonjeni platnenin zastorima i otkrivani su poput spomenika; pogled bi tada razotkrio crkvu, železničku stanicu, konjaničku statuu ili neki drugi simbol civilizacije. Sa osmanizacijom Pariza, fantazmagorija je prevedena u kamen. Iako određena da traje u kvazi-večnosti, ona takođe otkriva i svoju lomnost. Avenija Opere – koja, prema ondašnjim zlim jezicima pruža vidik ka vratarevoj kućici Luvra – pokazuje koliko je neobuzdana bila prefektova megalomanija.

A : Pasaži, Magasins de nouveautés 2 , Prodavci Čarobni stubovi ovih mesta Pokazuju se ljubitelju posvuda, Na kućama njini tremovi vele, Industrija je umetnosti takmac. Na prodaju tela, i glasovi, i strašna neupitna moć, šta se prodati neće. Artur Rembo 3

„Govoreći o unutrašnjim bulevarima“, kaže Ilustrovani vodič kroz Pariz, potpun prikaz grada na Seni i njegovog okruženja iz 1852. godine, „neprestano smo pominjali pasaže sa arkadama koji se spajaju bulevare. Ovi pasaži, skorašnji izum industrijskog obilja, natkriveni su staklom, koridori koji se protežu kroz cele blokove zgrada popločani su mermerom, dok su se vlasnici udružili zbog tih poslova. Duž obe strane koridora, osvetljenih odozgo, protežu se sasvim elegantne prodavnice i pasaži predstavljaju male gradove, svet u minijaturi, u kojem mušterije pronalaze sve što im je potrebno. Za vreme iznenadnih pljuskova, pasaži predstavljaju zatečenima kišom utočište, nudeći im sigurno, mada ograničeno šetalište – u kojem profitiraju trgovci“. 2 Imena prodavnica novotarija [magasins de nouveautés] su: Dama za pratnju [La Fille d’Honneur], Vestalka [La Vestale], Nestalni sluga [Le Page Inconstant],Gvozdena maska [Le Masque de Fer], Crvenkapa [Le Petit chaperon Rouge], Mala Nanet [Petite Nanette], Nemačka koliba [La Chaumière Allemande], Kod Mamluka [Au Mamelouk], Na ćošku [Le Coin de la Rue] – uglavnom predstavljaju nazive poznatih vodvilja ili priča. Rukavičar je Kod Mladića [Au CiDevant Jeune Homme]. A Konfekcionar, Verterov šarm [Aux Armes de Werther]. 3 „Chanson nouvelle“, navedeno u Nouveaux Tableaux de Paris, ou Observations sur les moeurs et usages des Parisiens au commencement du XIXe siècle (Paris, 1828, vol. I, str. 27).

053

Ovaj odlomak predstavlja locus classicus pasaža; jer, ne samo da omogućava lutalici da skita i sklanjanje od vremenskim nepogoda, već, takođe, u ekonomskom i arhitektonskom smislu, nudi priču o konstrukciji pasaža, koja tu pronalazi svoje mesto. [A1,1] Grad je samo naizgled homogen. Čak i njegovo ime zvuči drugačije od jednog do drugog arondismana. Nigde, osim možda u snovima, fenomen međe se ne može iskusiti u izvornijem obliku nego u gradovima. Poznavati ih, znači razumeti one linije koje se protežu duž železničkih raskršća i preko privatnih poseda, unutar parka i uzduž rečne obale, a koje funkcionišu kao granice; znači potrebno je poznavati ta ograničenja, kao i enklave različitih područja. Poput prag, međa se prostire preko ulica; novi teren započinje poput koraka u prazno – kao kada se pri silasku neočekivano otkrije stepenik više. [C3,3] Osmanova sklonost ka perspektivama, ka dugim otvorenim prospektima, jeste pokušaj da se umetničke forme nametnu tehnologiji (tehnologiji gradskog planiranja). Tako šta se uvek završava kao kič. [E2a,7]

Prevod: Ognjen Šukalo



Korektura: Marija Gužvić i Dijana Glišić

054

BENDŽAMIN VORD RIČARDSON [Benjamin Ward Richardson]

Higija, grad zdravlja (1876)* Okupili smo se u ovoj skupštini, ovom dobrovoljnom parlamentu muškaraca i žena, kako bismo zajedno izučavali i razmenjivali saznanja i razmišljanja o delatnostima iz svakidašnjeg života od opšte koristi. Naš je cilj da današnju egzistenciju učinimo boljom i srećnijom; da u ovom konkretnom delu našeg zasedanja, ispitamo koji to uslovi stvaraju bol i kažnjavaju nas bolešću; kojim sredstvima se, nakon što se otkriju, oni uklanjanju? Koja su to sredstva najpripravnija i najubedljivija za upoznavanje neupućenih s činjenicama da mnoga stanja i bolesti jesu pod našom kontrolom; da postojanje mentalnog spokoja i mentalni razvoj nisu mogući uz nezdravo držanje životinja; da je siromaštvo senka bolesti, a bogatstvo senka zdravlja? Ove stvari se odnose na nas, na ublažavanje naše patnje, na našu sreću i naše bogatstvo. Imamo, međutim, i u to sam uveren, još jedan cilj koji se ne tiče samo nas samih, već i onih koji će tek doći; onih kojima ćemo mi možda biti znani, ali koje nikada nećemo upoznati, koji, nama nevidljivi, nastavljaju našu misiju. Za razliku od mnogih koji su živeli na ovoj planeti, mi smo u velikoj meri povlašćeni: u prilici smo da predvidimo, a donekle i procenimo dostignuto obilje našeg rada i možda ga produžimo na pokolenja posle nas. Nekolicina naučnika iz prošlosti, poput onoga koji je pišući u smiraj svog samrtnog dana pesmom sebi ispevao besmrtni počinak Gloria in excelsis, mogu predvideti, kao što je to i Bid učinio, da je njihov rad u njihovo vreme, za njihova života, tek početak trijumfalnog toka kroz vekove – tek zalet. Ali narodne mase, grube i sebične, bez takve su dalekovidosti i takve nakane. „Jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti!“, njima i njima bliskima je to put i način, ako ne i krilatica. Mi, naučnici moderne misli, posedujemo širu a time važniju i obavezujuću spoznaju... [...] Potaknuti na svesnost o ovom većem cilju u svojim nastojanjima korisni smo onima što žive i tu korist proširujemo na one koji će tek živeti; jedna dobra misao koja vodi praktičnom, korisnom delanju muškarca ili žene može značiti dobro hiljadama generacija; jedan dašak zdravlja pokrenut našim dahom može, ukupnošću života koji će spasiti, u konačnom zbiru predstavljati sav postojeći i prošli život. [...] Cilj mi je da iznesem teorijski plan zajednice čije bi prilike i upravljanje bili takvi da bi se, uz smernice naučnog znanja, približili savršenim zdravstvenim rezultatima, koji bi težili najnižoj mogućoj opštoj smrtnosti i najvišoj mogućoj individualnoj dugovečnosti. Pokušaću da prikažem funkcionalnu, radnu zajednicu, u kojoj smrt – ako mogu da upotrebim jednu tako čest i upečatljiv izraz – u najvećoj mogućoj meri zadržava prikladno ili prirodno mesto u shemi života. * Benjamin Ward Richardson, Hygeia, une cité de la santé [Hygeiapolis, a Model City of Health], Paris, Editions de la Villette, 2006.

055



Zdravlje i civilizacija

Pre no što pređem na ovaj zadatak, opravdano je da se okrenem prošlosti s pitanjem kakva nada leži u takvom iskoraku u napretku čovečanstva. Jer, kako slikovito podučava lord od Verulama, „prošlost svakako zaslužuje da se čovek nakratko zadrži na njoj kako bi video kojim putem treba krenuti, ali kada se opredeli više ne treba da okleva, već da krene s radošću“. Iz ove perspektive zaključujemo da je s čistim progresom prave civilizacije, vrednost života porasla. [...] Nekoliko zapanjujućih činjenica mora biti dovoljno kao potvrda istinitost ove tvrdnje. Heberden je izračunao da je u Engleskoj između 1790. i 1810. opšta smrtnost opala za jednu četvrtinu. U Francuskoj su tokom istog perioda zabeleženi isti povoljni podaci. Godine 1780. od 100 novorođene dece u Francuskoj 50 je umrlo tokom prve dve godine; kasnije, počevši od vremena popisa koji je urađen 1817. pa do 1827. umrlo je svega 38 dece iste dobi, što je povećanje broja preživele dece za 25 odsto. Godine 1780. čak je 55 odsto umrlo pre desete godine starosti; u ovom docnijem periodu brojka je 43, što je za jednu petinu manje. Godne 1780. samo je 21 odsto osoba doživelo starost od 50 godina; u kasnijem periodu 32, ili jedanaest više, dostiglo je istu starost. Godine 1780. je svega 15 odsto osoba doživelo 60. godinu; u ovom kasnijem periodu 24 je dostiglo tu starost. Uz ove statističke podatke otkrivamo i druge činjenice koje pokazuju da napredak civilizacije prati povećanje same organske snage i građe tela muškaraca i žena. Kao što nam najvišim dostignućima umetnosti vajar i slikar prikazuju najfinije vidove snage, ljupkosti i lepote koje mašta može da smisli, tako je i civilizacija, taj nemi umetnik, sve bliža savršenstvu, a evolucijom forme i uma razvija se nešto što je praktično novi razred fizičke i mentalne građe. Peron, koji je prvi upotrebio onaj mali instrument, dinamometar, merač mišićne snage, iako ga sâm nije izumeo, podvrgao je svojim mernim instrumentom ispitivanju osobe u različitim fazama civilizacije i otkrio da je snaga udova osoba poreklom iz Van Dimenove Zemlje i Nove Holandije 50 stepeni snage, snaga udova Francuza 69, i Engleza 71. Isti poredak činjenica važi i kada je u pitanju veličina tela. Snažni Englez današnjice ne može da uđe u oklop ili smesti se u sarkofag muškaraca koji su u ranijim epohama čovečanstva smatrani junacima. Sem toga, posmatrajući prošlost otkrivamo da su se od trenutka svog nastanka, ustrajnost života i životna energija, relativno brzo razvijale i napredovale. [...] Pošasti koje su desetkovale narode i koje su, poput velike kuge u Londonu, usmrtile 7165 ljudi za samo sedam dana, izgubile su svoju oštrinu; nema više zatvorske groznice, a naši zatvori, nekada rasadnici kuge, postali su čudnim preokretom civilizacije, rasadnici zdravlja barem jednog kraljevstva. Više se ne čuje izraz crna smrt, a malarična groznica, zahvaljujući kojoj su se londonski lekari nekada bogatili, sada retko upošljava umeće marljivog medicinskog radnika Ujedinjenog kraljevstva. Proučavanje prošlosti potvrđuje, dakle, našu pretpostavku da civilizacija i bez pomoći posebnog naučnog znanja ograničava dejstvo bolesti i snižava smrtnost, te je time nada da će se još više postići sistematskim naučnim umećem potpuno opravdana. Ovde bih mogao da pređem pravo na svoj projekat. Međutim, s obzirom da je uticaj civilizacije već sam po sebi u stanju da postigne toliko toga, razumem da 056

bi bilo moguće prepustiti se ideji da će se zdravstveni kodeks spontano poboljšati. U tom slučaju, formula za grad zdravlja bi praktično bila beskorisna. Takav grad bismo dobili i bez posebnog zanimanja. Smatram mogućim da bismo takav grad verovatno dobili na gore opisan način, ali je teško kazati koliko dugo bi to trajalo, jer kakve god velike učinke da je civilizacija donela, ono što se u krajnju ruku dogodilo je bilo neočekivano, neobjašnjivo, te samim tim i neizvesno zaustavljanje širenja velikih fizičkih pokora i nesreća čovečanstva. Same pojave jesu zaustavljene, ali se nismo dotakli korena niti jedne od njih. Među nama su još uvek hiljade oslabljenih ljudskih organizama koji su uporedivi s čovekom varvarinom. Još uvek su među nama osnove svih bolesti koje i danas pogađaju čovečanstvo. Postojeći registar bolesti, proučavan u vezi s klasičnom istorijom bolesti koju je za nas napisao dug i neprekidni niz autoriteta iz sveta učenosti, nepogrešivim jezikom pokazuje da se javljanje gotovo svake poznate bolesti podudaralo sa svakom fazom zabeleženog života čovečanstva na planeti. Nijedna bolest nakon svog pojavljivanja, nije u stvari iščezla; mnoge su i dalje podjednako moćne. Ta fatalna pokora koja ispija čoveka, tuberkuloza pluća, po prirodi je ista kao kada ju je Koelije Aurelijan opisao. Današnji rak je isti onaj kojeg je poznavao Pavle Egineta. Iako joj se ime izgubilo, crna smrt i dalje postoji kao maligni tifus. Velika kuga Atine je šarlah, moderna velika kuga Engleske. Razuzdano besnilo srednjeg veka i epidemija grčeva na Monmartru, čija je žestina sada ublažena, još uvek se mogu videti u nekim zajednicama u Americi, pa čak i ovog trenutka u oblasti Njuforista u Engleskoj. Velike boginje, kada se uskrati blažena zaštita vakcine, jednako je kužna pošast kakvu je opisao Arabljanin Razes. Malarična groznica još uvek vreba na našem ostrvu, i iako se od nje lekari ne bogate, nijednim svojim simptomom nije drukčija od malarične groznice koju je Celzije tako dobro poznavao. Kolera je u svom modernom obliku užasnija od bolesti kakva je bila u drevna vremena, koliko već o njoj znamo iz starih učenja. A što se tiče one strašne pokore, velike carigradske kuge halucinacija i grčeva, koja je harala u petom veku naše ere, upoznali smo je i u naše vreme i u Francuskoj, pod novim imenima tetanusne groznice i cerebrospinalnog meningitisa, dok je u Masačusetsu 1873. usmrtila 747 žrtava. Treba da prestanem s ovim ilustracijama, iako bih mogao ovako da nastavim kada je u pitanju čitavo poglavlje o bolestima, nekadašnjim i današnjim. Dovoljno će biti ako sam dokazao svoju opštu pretpostavku da su bolesti iste kakve su bile i u početku, izuzev da su u nekim slučajevima manje virulentne; da tek treba izučiti nauku iskorenjivanja bilo koje bolesti; da isto kao što postoje osnove bolesti, netaknute civilizacijom, takođe uvek preti i opasnost od njih, izuzev ako se posebno zaštitimo i pobrinemo o njima; da se bolesti mogu javiti u prvobitnoj ubojitosti i pogubnosti, i da se u bilo kojem trenutku mogu probuditi ukoliko se slučajno, ili sistematski zanemaruju.

Grad zdravlja

Sada dolazim do zamisli koju imam pri ruci. Gospodin Čedvik nam je puno puta govorio da bi mogao izgraditi grad čija bi utvrđena stopa smrtnosti u roku od godinu dana, od pedeset ili više ljudi na hiljadu stanovnika, spala na pet ili čak manje umrlih. Verujem da je gospodin Čedvik u takvoj svojoj tvrdnji doslovno u pravu, te sam stoga projektovao grad u kojem će se pokazati najniža smrtnost. Nema potrebe da kažem da takav grad ne postoji, tako da mi morate oprostiti što

057

ću se prilikom njegovog opisa osloniti na vašu maštu. Opisom samo onoga što je već u ovom trenutku lako ostvarivo, potrudiću se da na jednostavan i prijatan način pred vama prikažem jednu zajednicu koja ne obiluje prirodnim resursima, ali koja, oslanjajući se na naučna saznanja stečena tokom poslednje dve generacije, postiže nivo dugovečnosti približan tom idealu. U umetničkom smislu, bilo bi bolje da sam umesto grada za svoj opis izabrao gradić ili veće selo; ali kako je visoka smrtnost prisutna upravo u gradovima, bolje je praktično se baviti raznovrsnijim i siromašnijim zajednicama. Ukoliko uspemo da utičemo na gradove, ostali će sledili njihov primer. Naš grad, kojeg možemo nazvati Higija, u prednosti je jer novoosnovan, mada je sagrađen tako da postojeći gradovi lako mogu da se nadahnu njime. Može se reći da grad ima 100.000 stanovnika, koji žive u 20.000 kuća sagrađenih na 4000 jutara zemlje – što je prosečno 25 osoba po jutru. Ovo stanovništvo se može smatrati brojnim za prostor koji zauzima, ali pošto se uticaj gustine na zdravlje definitivno pokazuje tek kada dostigne određeni ekstremni nivo, kao u Liverpulu i Glazgovu, sa ovakvom procenom se može spekulisati. Zahvaljujući osobenostima samih kuća koje omogućavaju ravnomernu naseljenost, stanovništvo je zaštićeno od opasnosti koju može da predstavlja preterana gustina stanovanja. Nisu dozvoljene visoke zgrade koje natkriljuju ulice, kao ni one sa samo jednim ulaz koji vodi do nekoliko stanova. U ulicama koje su namenjene poslovnim delatnostima, gde je trgovcima potrebno mesto za cenkanje ili prodaju, kuće su na četiri sprata, a u nekim zapadnim ulicama gde su objekti odvojeni jedni od drugih, podižu se i građevine na tri i četiri sprata; iako se, sve u svemu, smatra lošim prelaženje te granice, te kako je svaki sprat ograničen na 15 stopa, nijedna zgrada nije viša od 60 stopa. Podloga grada je dvostrukog tipa. U severnom, najvišem delu je glina; u južnom i jugoistočnom šljunak. Kakva god šteta da se dešava na drugim mestima zbog zadržavanja vode na glinovitom zemljištu, to je ovde rešeno planom koji je univerzalno ispoštovan, građevine se grade na lukovima od pune opeke. Tako da, umesto kuhinja i prostorija za služinčad u drugim gradovima, ovde imamo prolaze u suterenu kroz koje vazduh slobodno protiče, zahvaljujući čijem nagibu otiče sva voda. Površina našeg idealnog grada rasprostire se u tri široke glavne ulice ili avenije, koje se pružaju u pravcu istok-zapad, koje predstavljaju glavne saobraćajnice. Ispod svake od njih se nalazi železnička pruga, na kojoj se odvija teretni gradski saobraćaj. Ulice postavljene na pravcu sever-jug, koje seku glavne saobraćajnice pod pravim uglom, i manje ulice koje su paralelne u odnosu na njih, sve su široke, ali i zahvaljujući niskim građevinama temeljno ozračene i tokom dana obasjane sunčevom svetlošću. Sa obe strane puta zasađeno je drveće, a na mnogim mestima i grmlje i zimzeleno rastinje. Vrtovi pokrivaju sav prostor između zadnjih delova kuća. Crkve, bolnice, pozorišta, banke, predavaonice i druge javne zgrade, kao i neke privatne građevine poput skladišta i štala, stoje zasebno, čineći delove ulica i zauzimajući prostor od nekoliko kuća. Okružuje ih vrtovi, što doprinosi ne samo lepoti već i zdravlju grada. Velike kuće imućnih, smeštene su na sličan način. Ulice grada su posvuda popločane istovetnim materijalom. Drveno popločanje utisnuto u asfalt se do danas pokazalo najboljim. Ne odzvanja, čisto je i postojano. Tramvaji nisu nigde dopušteni, pošto se pokazalo da je sistem 058

podzemne željeznice i više nego dovoljan za sve potrebe. Pločnici, koji su svuda široki deset stopa, od belog su ili sivog kamena. Malo su nagnuti u pravcu ulice, a ulice su pod kosinom od svoje središnje linije prema ivicama pločnika. S obzirom na to da kuće našeg idealnog grada leže na podzemnim prolazima, čišćenje ulica ne predstavlja nikakav problem, ne veći od onog koji imaju u Parizu. Ne postoje đubretarska kola, ta sramota za našu modernu civilizaciju, a čak nema potrebe ni za pokretnim uličnim cisternama gospodina E. H. Bejlija za nanose blata – toliko tražena u Londonu i drugim gradovima koji su sagrađeni po sličnom načelu. Blato i prljavština nakupljeni na ulicama spiraju se u podzemne prolaze svaki dan kroz otvore sa strane, a zatim odvode kanalizacionim vodama do propisanog mesta van grada. Tako da su ulice svuda suve i čiste, a nemaju ni rupa ni otvorenih odvodnih jaraka. Nemoguće je imati siromašnu, blatnjavu decu tamo gde nema kanalizacionih kanala za njihovo nevino uživanje. Umesto slivnika, i najsiromašnije dete ima vrt; umesto ružnog prizora i smrada nezdravog smeća, ima cveće i zeleni travnjak. Iz ovoga što je već rečeno, vidi se da u ovom našem idealnom gradu nema podzemnih podruma, kuhinja ili drugih jama, gorih od onih drevnih britanskih pećina koje Notingam još uvek može da pokaže proučavaocu starina kao negdašnje uporište svoje varvarske dece, koje su i sada rugobna prebivališta mnogih miliona naše služinčadi i radničke klase. Nije dozvoljena ni jedna jedina prostorija pod zemljom. Stambeni deo u svakoj kući počinje na nivou ulice. Kuće su sagrađene od opeke koja ima sledeće prednosti u smislu zdravlja: glazirana je i ne propušta vodu, tako da tokom vlažnih perioda, zidovi kuća neće upiti tone vode, što se dešava brojnim stambenim objektima koje sada imamo. Cigle su poprečno perforirane i svaka na kraju sa strane ima otvor u obliku klinastog zareza koji se ne ispunjava malterom, zahvaljujući čemu su svi otvori međusobno povezani. Ovo čini da su zidovi rupičasti poput saća, tako da kroz njih stalno protiče zajednička vazdušna masa koja ulazi kroz otvore u opekama vanjskih zidova, a taj vazduh se po volji može promeniti i u slučaju potrebe, grejati kroz rešetke na kaminu kuće. Opeka namenjena unutrašnjim zidovima kuća, koji čine zidove prostorija, glazirana je u različitim bojama, prema ukusu vlasnika, izidana je toliko precizno da se svako naknadno ukrašavanje zidova smatra nepotrebnim, pa čak i nepoželjnim. Ovim sredstvom se u potpunosti uklanjaju oni najnezdraviji delovi stambenog prostora, slojevi ubuđalog lepka i štirka, slojevi otrovnih tapeta, ili slojevi one bojene materije što upija vodene soboslikarske boje. Zidovi soba se mogu očistiti bilo kada običnom vodom, a kod tavanica, koje su pretvorene u lagane lukove od tanje opeke ili crepa, boje koja se slaže s bojom zida, moguć je isti postupak čišćenja. Siva boja se, po pravilu, bira za boju unutrašnje opeke, pošto je ona najprijatnija za čulo vida; ali kako se ukusi po običaju razlikuju a umetnost izrazito služi ukusu, u kućama bogatih ubrzo se mogu pojaviti divni dezeni pompejanske elegancije. S malterom i drvetom koji se koriste u građenju, postupa se isto kao sa opekom; koliko je god to moguće, treba izbeći vlagu. U našem modernom gradu nema mesta za morski pesak koji sadrži so, kao ni za drvo natopljeno morskom vodom, što su česti materijali u kućama loše izrade. Najtemeljnije promene u kućama u našem gradu tiču se dimnjaka, krovova, kuhinja i pratećih prostorija. Dimnjaci, oblikovani na način koji je predložio gospodin Spenser Vels, povezani su svi središnjim cevima, u koji se dovodi dim, i nakon što prođe kroz gasnu peć kako bi se uništio slobodni ugljenik, bezbojan

059

se ispušta u atmosferu. Tako je grad, uz malu količinu dima, oslobođen isturenih dimnjaka, nesnosne i neugodne zadimljenosti. Krovovi kuća su tek neznatno zalučeni, i ni u kom slučaju nisu ravni. Prekriveni su ili asfaltom, za koji je iskustvo van našeg tobožnjeg grada pokazalo da traje dugo i lako se popravlja, ili ravnim crepom. Krovovi, zaštićeni čeličnim palisadama i ukusno obojeni, čine odličan vanjski prostor svake kuće. U nekim slučajevima se na njima uzgaja cveće. Domaćica se ne sme šokirati kada čuje da su kuhinje i sve kuhinjske prostorije, u našem idealnom gradu, tik ispod ovog zelenog krova; one su, u stvari, na gornjem spratu kuće umesto na donjem. Ovakva organizacija je neverovatno uspela, i to sa ekonomskog i zdravstvenog stanovišta. Kuhinja je osvetljena do savršenstva, te se sve nečistoće odmah otkriju. Miris koji nastaje kuvanjem nikada se ne širi prostorijama kuće. Prilikom prenošenja kuvane hrane u kućama u kojima nema lifta, teški sudovi se moraju odnositi dole, a ispražnjeni i lakši, na gore. Topla voda iz kuhinjskog bojlera se lako distribuira do donjih prostorija putem cevi, tako da se u svakom trenutku u svakoj prostoriji i spavaćoj sobi mogu dobiti topla i hladna voda za pranje i čišćenje; a kako na svakom spratu postoji odvodni sudoper za prijem otpadne vode, nije potrebno nositi teške vedrice sa sprata na sprat. Perionica, koja je smeštena uz kuhinju, opremljena je bakarnim sudom i svim sredstvima za pranje veša; a nakon što je veš opran kod kuće, otvoreni prostor na krovu, odlično je mesto za sušenje. U zidu perionice nalazi se gornji otvor cevi za smeće. Ova cev, koja je otvorena i prima vazduh s krova, ide sve do kante ispod suterena ili temelja kuće. Klizna vrata u zidu se otvaraju da bi se sasulo smeće u cev, i takva organizacija postoji na svakom spratu. Perionica je povezana sa sandukom za ugalj, koji se ozračuje posebnom cevi, koja takođe izlazi na krov. Na prekidu stubišta na drugom ili srednjem spratu trospratnica, nalazi se kupatilo koje dobija toplu i hladnu vodu iz poviše smeštene kuhinje. Pod kuhinje i svih viših spratova, malo je izdignut u sredini i prekriven glatkim sivim pločicama; pod u kupatilu je isti. Podovi u dnevnim sobama su drveni, a rub poda od čiste hrastovine pokriva zidove do visine od dve stope. Preko ovoga se nikada ne polaže tepih. Lašti se i čisti na starinski način, voskom i terpentinom, a takvim postupkom se i vazduh osvežava i ozonizuje. S obzirom da čovek jednu trećinu svog života provodi, ili bi trebalo da provodi, u spavanju, puno pažnje se poklanja spavaćim sobama, tako da bi one trebalo da budu potpuno osvetljene, prostrane i ozračene. Hiljadu i dvesta kubnih stopa prostora je dozvoljeno po spavaču, a svi nepotrebni komadi nameštaja i odeća strogo su zabranjeni u spavaćim prostorijama. Zabranjeno je da se u njima ikada nalazi stara odeća, stare cipele i drugi neugodni predmeti te vrste. U većini slučajeva, od prostorija na prvom spratu načinjene su spavaće sobe, a od onih na nižim dnevne. U većim kućama sobe za poslugu se postavljaju na prvom spratu. Da bi se omogućila i olakšala komunikacija između kuhinje i predvorja, kako bi hrana, gorivo i slično mogli da se nose gore, kod svih kuća koje su više od dva sprata, u pregradi između dve kuće nalazi se šaht za lift s korpom. Tako se svi teški predmeti odnose iz kuhinje i vraćaju u nju, gore i dole, sa sprata na sprat od vrha do suterena, čime se štedi puno nepotrebnog napora. Lift nije neophodan u dvospratnicama. Niz vanjskih stepenica vodi do gornjeg ili kuhinjskog sprata. Grejanje i ventilacija kuća se vrši na jedinstven i jednostavan način. Ugođaj kamina nije žrtvovan; rešetka je zadržana u svakoj sobi, ali iza kamina postoji 060

vazdušna komora koja je odvojena od dimnjaka i preko jednog otvora povezana s vazduhom spolja, a preko drugog sa samom prostorijom. Kada vatra u sobi zagreje gvozdenu posudu, ulazi svež vazduh i širi se gornjim delom sobe na način koji je sličan zamisli kapetana Galtona. Kako je svaka kuća uređena tako da sadrži sve što joj je potrebno, suvišne su dodatne prostorije, koje inače samo kvare kuće. Zahvaljujući tome, postoji veliki prostor iza svake kuće, koji je svakom pojedinačnom slučaju pretvoren u dvorište, koje se uredno održava, ukrašeno cvećem i drvećem i opremljeno za igru i rekreaciju dece, mladih i starih. Pošto su kuće sagrađene na lučnim podzemnim prolazima, to izrazito olakšava odvod otpadnih voda i snabdevanje domova vodom i plinom. Sve cevi su položene duž podzemnih prolaza i ulaze u svaku kuću odozdo. Na taj način postoji direktni pristup glavnim priključcima vodovodnih i plinskih cevi u prizemlju objekta, i odmah je moguće sprečiti curenje, bilo iz jednih ili drugih. Radnici zaduženi za snabdevanje vodom i plinom imaju pristup podzemnim kanalima i izuzetno im je lako i ekonomično da održavaju u odličnom stanju sve što je u njihovoj nadležnosti. Kanalizacione cevi iz kuća idu dnom podzemnih kanala i izgrađene su od cigle. Prazne se u tri glavne poprečne cevi. Kod svake kuće na njima postoje rešetke za prečišćavanje, a kako imamo neprekinut protok vode, redovno se spiraju. Pored spiranja iz samih kuća, postoje i posebni otvori koji vode do cevi a preko kojih je, po potrebi, moguće spiranje nezavisno od sistema, prema uputstvu nadležnog sanitarnog radnika. Kanalizacija se ventiliše putem visokih šahtova uz pomoć pneumatskih motora. Toaleti se nalaze na srednjem spratu i u prizemlju kuća. Tekuća voda ih spira bez opasnosti od zagađenja vode za piće gasovima koji izlaze iz klozeta; radi se o opasnosti koja je vrlo prisutna kod postojećeg sistema cisterni, iz kojih se snabdevamo vodom za piće kao i vodom za klozete. Dok hodamo ulicama našeg idealnog grada, primećujemo da nema mesta na kojima se javno prodaju alkoholna pića. Bilo da se radi o dobrovoljnom očišćenju po ugledu na Narodnu ligu trezvenjaka, rezultatu predloga zakona o dozvolama gospodina ser Vilfreda Losona i uopšte, njegovoj vrlini i mudrosti, ili aktivnostima Dobrih templara, ovo ne treba da preispitujemo. Gledamo na to samo kao na činjenicu. U slučaju ovog grada, kao i Sent Džonzberija u Vermontu, koji je gospodin Hepvort Dikson tako plastično opisao, možemo upotrebiti opis koji je dao gospodin Dikson: „Nijedan bar, nijedna kafana, nijedan salun ne zagađuje ovo mesto. Kao što ne postoji niti jedna paklena kockarnica ili kuća nemorala“. Ni u jednoj od radionica kroz koje prolazimo, kojim god poslom da se u njima bave muškarci ili žene – a mesto je poznato po fabričkoj proizvodnji – i koliko god da je hladno ili vruće, nepoznata su žestoka alkoholna pića. Praktično, u gradu smo koji je potpuno odbacio alkohol, a čovek koji bi bio viđen pijan bio bi toliko izbegavan od zajednice da ne bi imao ni malo mira i spokoja. Kako pušenje i piće u velikoj meri idu zajedno, kao dve navike koje su zaista činile prvobitne forme razmene društvenih zala između civilizovanih ljudi i divljaka, koje kao takve vode društvenoj degradaciji, pri čemu su divljaci u tome izvlačili daleko deblji kraj, obe ove navike u velikoj meri i nestaju zajedno. Lula i čaša, cigara i šeri-koktel, kao sijamski blizanci koji žive samopovezani, izumrli su u našem idealnom gradu. Duvan, daleko najneviniji u ovoj grupi, živeo je najduže, kako je možda i zasluživao; ali, i on je preminuo, a time je nestala i tezga duvandžije, kao i tezga prodavca alkohola.

061

Ulice našeg grada, iako značajno ispunjenje zaposlenim, užurbanim ljudima, relativno su tihe. Težak saobraćaj odvija se podzemnim putevima, a sve fabrike su malo izmeštene iz grada, osim onih u kojima se rad obavlja tiho i bez pravljenja larme. Ovo me navodi da spomenem neke od javnih zgrada koje imaju veze s onim što trenutno izučavamo. Nalazimo da u našim gradovima, po pravilu, muškarci i žene koji se bave proizvodnim zanimanjima, kao što su krojači, obućari, izrađivači haljina, čipke i tome slično, rade u svojim domovima među svojom decom. Dobro se zna i da je to često uzrok bolesti. Sâm sam video nedovršen sašiven jahaći kostim, koji je trebalo da se nađe na nekoj bogatoj gospođici za vreme njenog jutarnjeg jahanja, kako služi kao pokrivka detetu siromašnog krojača obolelog od zloćudnog šarlaha. Ovakve stvari su neminovne, s obzirom na to kako se stvari običajeno dešavaju u našem današnjem lošem sanitarnom sistemu. U idealnom gradu o kome ovde razmišljamo, ovakvi rizici se sprečavaju tako što su jednostavno obezbeđene radne kancelarije i prostorije za rad. U odgovarajućim delovima grada postoje blokovi zgrada, projektovanih po principu kuća, u kojima radnici mogu imati prostoriju za rad, za koju sedmično plaćaju razumnu svotu novca. Tu može da radi koliko želi, ali ne može da pretvori prostoriju u dom za stanovanje. Za svaki blok zadužen je nadzornik, a kontrolišu ih i sanitarne vlasti. Na taj način je porodica odvojena od posla, a radnicima se obezbeđuju iste prednosti u kojima sada uživaju pravnici, trgovci, bankari: ili da budemo još precizniji u ovom poređenju, imaju iste lagodnosti kao i muškarci ili žene koji rade u fabrikama ali odlaze kući da bi jeli i spavali. U većini gradova u kraljevstvu, sistem pranja veša je izuzetno opasan. Bez znanja kućevlasnika koji je zdrav, odeća koju nose on i njegova deca mešaju se pre, u toku i nakon procesa pranja sa odećom koja je došla iz kreveta ili s tela osobe obolele od neke zarazne bolesti. Neke od najsmrtonosnijih zaraza koje sam video, desile se na ovaj način. U našem idealnom gradu, ova opasnost je u potpunosti izbegnuta izgradnjom javnih perionica veša, pod upravom opštinskih vlasti. Niko nije obavezan da šalje veš na pranje u ove perionice, ali ako ga ne šalje tamo, mora da ga pere kod kuće. Privatne perionice koje nisu pod nadzorom sanitarne inspekcije, apsolutno su zabranjene. Svi oni koji šalju veš iz kuće u kojoj je neko bolestan, u obavezi su da to naglase. Odeća koja se tako dobije odlazi na posebno čišćenje u prostorije za dezinfekciju. Ona se posebno pere, suši i priprema za dalje nošenje. Perionice se nalaze na pogodnim lokacijama, malo izvan grada; imaju veliki prostor za sušenje, i praktično rade na tako ekonomičan način da se ukidaju dani pranja veša kod kuće, koji su toliko narušavali udobnost i zdravlje domaćeg života. Prolazeći kroz grad, vidimo na dvadeset podjednako udaljenih mesta zasebne zgrade, okružene sopstvenim dvorištima – idealne bolnice za bolesnike. Da bi ove institucije bile najbolje moguće, ni na čemu se ne štedi. Nekoliko činilaca doprinosi njihovom uspehu. Male su i lako se mogu seliti. Ovde se napušta stara ideja da se svi bolesni nalaze na jednom mjestu, gde smo se dičili institucijom u koju je smešteno na stotine i stotine kreveta. Napuštena je stara ideja da se grade institucije koje će stajati vekovima, poput normanskih zamkova, ali koje će za razliku od zamkova zadržati svoju originalnu namenu da čuvaju bolesne. Takođe je odbačena još apsurdnija ideja da se grade bolnice za lečenje posebnih telesnih organa, kao da različiti organi mogu da izađu iz tela i odu na lečenje. Valjalo bi na trenutak ili dva, da pogledamo jednu od ovih idealnih bolnica. Sve su iste, i svaka pokriva pet hiljada ljudi. Kao i sve građevine u gradu, 062

sagrađena je na podzemnom prolazu. Ima veliki centralni ulaz do kojeg ne vodi neki uspon, i kroz koji kočije, fijakeri i ambulantna kola mogu da prođu direktno. Sa obe strane ulaza se nalaze kuće nadležnih doktora i glavne medicinske sestre. Prolazeći kroz centralni prostor, koji je prostran i visok i pokriven staklom, dolazimo do dva bočna krila koja se pružaju levo i desno od centra i formiraju poprečne prolaze. To su stacionari za bolesnike, dvanaest na jednoj strani za muškarce, dvanaest na drugoj za žene. Poprečni prolazi su široki dvanaest stopa i visoki dvadeset, a pokriveni su staklom. Po svojoj konstrukciji prolaz sa svih strana sačinjen je od zidova glazirane cigle, sveden na luk i podeljen u šest delova. U svakom ovom delu se nalazi po jedna zasebna, lagana i pokretna prostorija za pacijente, napravljena od stakla i gvožđa, visoka dvanaest stopa, duga četrnaest i široka tri stope. Zapremina svake stacionarne prostorije je 1680 stopa. Pacijenti koji su toliko bolesni da im je potrebna stalna pažnja, zauzimaju sami čitavu jednu ovakvu prostoriju, tako da se izbegava štetan uticaj na one manje bolesne, do čega dolazi u velikim prostorijama kada se mešaju živi sa umirućima, oni koji bi mogli da spavaju, dok se odmaraju, sa onima koji ne mogu da spavaju jer ih muči bol, oni koji su previše razdražljivi ili preosetljivi da se kreću ili kašlju ili pričaju, kako ne bi uznemirili druge, te oni koji se ponašaju kako im je volja – ovakve nezgodne stvari su izbegnute. Stacionari su opremljeni uredno i elegantno. S jedne strane povezani su hodnikom, a s druge, verandom koja vodi do bašte. Za vedrih dana ti pacijenti, čak i oni koji su vezani za krevet, mogu pod nadzorom lekara da budu izvedeni napolje na svojim krevetima na točkićima, a da ne silaze s ravne površine. Stacionari se greju vazduhom koji se pokreće parnom mašinom, kojom je opremljena svaka bolnica, i koja obavlja toliko korisnih stvari da je pravo čudo kako je moguće voditi bolnicu bez nje. Ako se u bilo koje vreme zarazi neka stacionarna prostorija, može se odvojiti i zameniti novom. Nakon toga se rastavlja na delove, dezinfikuje i sprema za kasnije da zameni neko drugo odeljenje kome bude bilo potrebno privremeno odvajanje. Bolnica je sa obe strane opremljena običnim kupatilima s toplim vazduhom, saunama i slanim kupkama. Uz svako krilo nalazi se dnevna soba, i koriste se svi uputni načini da se umovi bolesnika zabave prijatnim i bezopasnim zanimacijama. Po dve obučene medicinske sestre su zadužene za svaki hodnik, a uz bolnicu se nalazi i škola za medicinske sestre, pod upravom direktora i glavne medicinske sestre. U ovoj školi se obučavaju medicinske sestre za grad. One nisu delotvorne samo zahvaljujući radu koji obavljaju u okviru delatnosti kojom se uvek bave, kako u bolnici tako i van nje, već i zahvaljujući brizi s kojom se staraju o sopstvenoj higijeni i postupku skidanja svakog odevnog predmeta, čega se pridržavaju svaki put kad završe sa zaraznom osobom, čime sprečavaju slučajno prenošenje neke zarazne bolesti. Svakoj bolnici se dodeljuju četiri doktora, koji se, dakle, brinu o šestoro pacijenata. Doktori se nazivaju prosto medicinskim radnicima, čime se briše razlika između lekara opšte prakse i hirurga, koja je danas već sasvim prevaziđena. Bolnica putem električne žice ima vezu sa svim vatrogasnim stanicama, fabrikama, mlinovima, pozorištima i drugim važnim javnim mestima. Uvek ima

063

spremna ambulantna kola da se pošalju kako bi se dovezle povređene osobe. Ambulantna kola ulaze direktno u bolnicu, gde pacijenta čeka krevet iste visine postavljen na bešumnim točkovima, tako da se može bez vibracija odvesti do stacionara. Kuhinje, perionice veša i laboratorije su u posebnom bloku iza zgrade, ali su s njom povezane centralnim hodnikom. Kuhinja i perionice su na gornjem spratu ove zgrade, a laboratorije ispod. Prostorija za dezinfekciju je pored prostorije s parnom mašinom, a vrela para koju izbacuje parna mašina, koristi se za dezinfekciju. Ambulantno odeljenje, koje je odvojeno od glavne zgrade bolnice, podseća na Kraljičinu bolnicu u Birmingamu, prvu ambulantu koju široka javnost zaslužuje da vidi. Pacijenti koji čekaju da se posavetuju sede u velikoj čekaonici, koja se u sva godišnja doba greje do odgovarajuće temperature, osvetljenoj kroz stakleni krov, sa savršenom ventilacijom. Zarazni slučajevi se pažljivo odvajaju od ostalih. Ordinacije medicinskog osoblja su udobno opremljene, apotekom-dispanzerom se besprekorno upravlja, a red koji vlada je tako delotvoran da bolesnici, ako su tačni, ne moraju nikada da čekaju. Doktori angažovani u bolnicama u našem idealnom gradu mogu da budu u službi samo na jednom mestu, i to na određeni period. Ovako svi lekari u gradu podjednako imaju koristi od bolničkog iskustva, a najbolja doktorska i hirurška znanja su po svojoj vrednosti prilično ravnomerno prisutna i dostupna na teritoriji čitave zajednice. Uz zgradu bolnice je i jedna odvojena zgrada, u kojoj se nalaze stacionarne prostorije, izgrađena na isti način kao i glavni stacionari, za prijem dece obolele od zaraznih bolesti. Ovi stacionari su organizovani na takav način da ljudi šalju bolesne članove svoje porodice u njih, i plaćaju za tu povlasticu. Kao dodatak bolnicama, postoje još neke druge institucije sličnog karaktera. Da bi se zaustavila užasna stopa smrtnosti dece u drugim velikim gradovima – koja iznosi 76 od 1000 za decu do 5 godina starosti – dečiji domovi postoje u velikom broju. U njima inteligentne vaspitačice brinu o siromašnoj deci, tako da njihove majke mogu da se bave svojim poslom preko dana, dok im je omogućeno da decu prepuste efikasnoj brizi. Teško da je moguće očekivati da će se u gradu iz kojeg je uklonjen alkohol – taj veliki izvor razuzdanog raspoloženja, beznadežne žalosti i proverenog ludila – naći odviše umobolnosti. Malobrojni umobolni, smeštaju se u kuće koje imaju dozvolu da služe kao azili, ali koje se izgledom ne razlikuju od drugih kuća u gradu. Umobolni tu žive u malim zajednicama, pod odgovarajućim medicinskim nadzorom, u svojim vrtovima i sa svojim razonodama. Kuće za bespomoćne i stare su takođe kao i azili, iste kao i sve druge kuće u gradu. Nema velikih prenakićenih zgrada koje se nadvijaju nad ubogima; ulicama ne hoda ni jedan siromašak, žigosan i proganjan. O siromašnima koji iz fizičkih razloga, istinski nisu u stanju da rade, brine se tako da se prepoznaje njihovo ljudsko dostojanstvo, te da zavređuju da budu zaštićeni, zaslužuju da odnos prema njima bude pažljiv i uviđajan. Preostali koji mogu da rade, upošljavaju se korisnim poslovima, čime zarađuju svoj hleb. Ako ne mogu da nađu posao a zaslužuju ga, mogu da budu primljeni na stan i izdržavanje tako što rade kućne poslove. Ako ne 064

žele da rade, dom će, kao skitnice, naći u zatvoru, gde su primorani da dele čestu sudbinu ljudskog roda. Naš idealni grad, naravno, ima dovoljan broj kupatila, bazena, turskih kupatila, dečijih igrališta, gimnastičkih sala, biblioteka, opštinskih škola, umetničkih škola, sala za predavanja i mesta za zabavu koja služi učenju. Fizičke vežbe su sastavni deo programa u svim opštinskim školama. Ne treba više da se bavim ovim temama, već ću preći na sanitarne nadzornike i inspekciju. U gradu postoji jedan glavni sanitarni nadzornik, doktor koji poseduje potrebne kvalifikacije i znanje koga bira Skupština opštine, čija je jedina dužnost da se brine o higijeni grada. Zadužen je za sve doktore u svojstvu higijenskih službenika, koji sačinjavaju medicinsko osoblje finansirano iz javnih dobrotvornih sredstava. Njemu podnose izveštaje o vakcinaciji i svim zdravstvenim pitanjima u gradskim četvrtima za koje su zaduženi, matičari mu prosleđuju prepise svih krštenica i umrlica, a njegovoj kancelariji takođe, uglavnom doktori, šalju i evidentirane izveštaje o slučajevima bolesti koje su najčešće u njihovim četvrtima. Njegovi inspektori takođe pripremaju detaljne izveštaje o najčešćim bolestima nižih životinja i biljaka. U njegovu kancelariju se šalju na pregled i analizu, uzorci hrane i pića za koje se sumnja da su pokvareni, nečisti ili na neki drugi način neprikladni za upotrebu. Glavni sanitarni nadzornik može da koristi kompetentno laboratorijsko osoblje za ovakva ispitivanja. Tako se pod njegovim središnjim nadzorom razotkrivaju svaka smrt, svaka bolest živog sveta u određenom delu grada, kao i svaki pretpostavljeni uzrok bolesti, i ako je potrebno, podvrgavaju ispitivanju. Na određenoj udaljenosti od grada nalaze se sanitarna postrojenja, fabrika za ispumpavanje kanalizacije, vodovod i plinara, klanice i javne laboratorije. Kanalizacija, koja dolazi iz grada donekle prirodnim padom a donekle pumpama, odvodi se do dobro dreniranih postrojenja – farmi za preradu otpadnih voda koje pripadaju ali su i udaljene od grada iz kojeg otpad stiže. Voda, koja se zahvata iz reke koja protiče jugozapadno od grada, nije zagađena kanalizacijom ili drugim otpadom, temeljno se prečišćava, testira dva puta na dan, a ako se pokaže da nije dovoljno čista, šalje se kroz rezervnu cisternu nakon što prođe dalji postupak prečišćavanja. Do svih mesta u gradu se doprema gvozdenim cevima. Olovne cevi su zabranjene. U sklopu sanitarnog postrojenja nalaze se prostorije za dezinfekciju, mrtvačnica i bolnička kola za prevoz osoba obolelih od zaraznih bolesti. One su dostupne javnosti u svakom trenutku, uz poštovanje nekolicine jednostavnih pravila rukovođenja. Osoblje sanitarnog nadzornika redovno vrši analize ne samo vode, već i plina, i ako se otkrije bilo kakva mana koja ukazuje na odstupanje od standarda čistoće koje utvrđuje Skupština opštine, odmah se uklanja, tako da su i plin i voda pod isključivim nadzorom lokalnih vlasti. Inspektori sanitarnog odeljenja zaduženi su za određeni broj sakupljača smeća. Svaki dan rano ujutro oni prolaze različitim četvrtima za koje su zaduženi i uklanjaju sve smeće zatvorenim kolima. Sve životinjsko đubrivo iz staja, sa ulica i iz dvorišta, uklanja se svakodnevno i prevozi do gradskih farmi na kojima se koristi. Naučni rad sanitarnih institucija donosi još dve prednosti. Para iz toplane se kondenzuje i tako se dobija velika količina destilovane vode, koja se čuva u

065

posebnoj cisterni. Ova destilovana voda se malom glavnom cevi dovodi do grada, gde se po relativno niskoj ceni koristi za one potrebe u domaćinstvima za koje je nepoželjna upotreba tvrde vode. Druga pogodnost je veliki generator ozona. Pomoću ovog aparata proizvodi se ozon u potrebnim količinama i koristi u razne svrhe. Pušta se kroz vodu za piće u rezervoaru, kad god se u njoj otkrije prevelika količina organskih nečistoća, a takođe se doprema do grada, gde se odovodi do privatnih kuća za potrebe dezinfekcije. Sve gradske klanice su javne, a od grada su udaljene četvrt milje. Radi se o objektima koji se lako mogu izmeštati i pod nadzorom su sanitarnog osoblja. Strogo se sprovodi jevrejski sistem pregleda svake ubijene životinje, koji je još unapređen činjenicom da je inspektor čovek koji poseduje naučno znanje. Sve životinje koje se koriste za ishranu, stoka, živina, svinje, zečevi, pregledaju se u klanici ili na pijaci, ako su dopremljene u grad s drugih mesta za snabdevanje. Klanice su izgrađene tako da se životinje oslobođaju bola izazvanog smrću. Prolaze kroz komore za omamljivanje i stižu do koljača nesvesne svoje sudbine. Otpadne vode iz klanica otiču u gradsku kanalizaciju, i svaki dan se strogo sprovodi postupak njihovog kompletnog čišćenja od iznutrica i drugih otpadaka. Zgrade, staje i obori za domaće životinje koje daju hranu, nalaze se izvan grada i takođe su pod kontrolom sanitarnog inspektora; hrana i voda za ove životinje, kao i ljudska hrana, takođe podležu odgovarajućoj kontroli. Ostaje da se pozabavimo još jednom temom vezano za uređenje našeg idealnog grada, a to je način uklanjanja mrtvih. Razmatrano je pitanje kremiranja i sahranjivanja u zemlju, i postoje oni koji se zalažu za kremiranje. Iz različitih razloga je ipak zadržan postupak sahranjivanja. Kao prvo, zato što postupak kremiranja podleže ozbiljnim medicinsko-pravnim prigovorima; kao drugo, potpunim razlaganjem tela na elementarne, bezmirisne gasove u peći za kremiranje uništava se amonijak, hemijski sastojak koji povezuje organski s neorganskim svetom, čime se opasno narušava ekonomija prirode. Treći razlog se zasniva na prirodnoj sklonosti koja ljude još uvek vodi zemlji kao najprikladnijem mestu za počinak, u kojoj treba da budu sklonjeni kada jednom umru. Tako da u našem gradu ima mesta za groblje, ali u prilično izmenjenom obliku u odnosu na obično groblje. Prostor za sahranjivanje je veštački napravljen od fine kamenougljenične zemlje. Na njegovoj površini uzgaja se rastinje koje brzo raste. Mrtvi su polažu u zemlju s mrtvačkih nosila, u košari ili prosto omotani u platno, a nadgrobne ploče, umesto da budu postavljene iznad ili u području glave ili nogu izdignutih grobova, stavljaju se u prostranu natkrivenu dvoranu ili hram i beleže jednostavno činjenicu da su osobe na koje sećaju vraćene zemlji na tom prostoru. Time se bez opasnosti zatvara prirodni krug izmene elemenata i štiti ekonomija prirode. Kroz nekoliko meseci, zaista, nikakav spomenik ne bi ukazivao na bilo čije posmrtne ostatke. U takvom brzo razgrađujućem tlu, prelazak pepela u pepeo je isuviše savršen da bi ostavio bilo kakav trag o ostacima. Prirodni ciklus transmutacije bezbolno je zatvoren, a ekonomija pririode očuvana.

066



Datosti i rezultati

Uz neizbežno izostavljanje brojnih, manje važnih ali ipak bitnih pojedinosti, završavam opis zamišljenog grada zdravlja. Treba još da ukažem na rezultate koje je moguće predvideti po pitanju bolesti i smrtnosti u konkretnim okolnostima. U ovom eseju sam se rukovodio dvema vrstama zapažanja: jedno je proizilazilo iz statističkog i sanitarnog rada, a drugo iz iskustva koje preko trideset godina imam kada su u pitanju bolesti, njezine pojave, poreklo, uzroci i okončanje. Zaključujem, stoga, da se neke bolesti nikako ne bi mogle naći u našem idealnom gradu ili, u najgorem slučaju, nestajale bi toliko brzo da ne bi ozbiljnije uticale na povećanje smrtnosti. Računam da bi bolesti odojčadi, groznica, grčevi, dijareja, gušobolja, marazam i dizenterija bile gotovo nepoznate. Verujem da tifusa i tifusne groznice i kolere ne bi moglo da bude u gradu sem na mahove i sasvim slučajno; velike boginje bismo držali potpuno pod kontrolom; porodiljska i bolnička groznica bi, verovatno, nestale zajedno; nestala bi reumatska groznica, izazvana boravkom u vlažnom prostoru, i oboljenje srca koje izaziva. Svakako bi prestalo da se umire od gladi, krvne pegavice i skorbuta. Potpuno bi bili iskorenjeni delirijum tremens, bolest jetre, alkoholičarski pankreatis, propadanje bubrega kod alkoholičara i svi oblici paralize, umobolnosti i sve druge posledice alkohola. Nestale bi parazitske bolesti do kojih dolazi ulaskom larvi entozoe u organizam putem hrane. Verujem da bi brojnost smrtnih slučajeva od plućne tuberkuloze, koja se javlja u gradovima koji su manje poželjni, udisanjem nečistog vazduha i boravkom u loše provetrenim prostorijama, toliko opala da bi se smrtnost usled ove potpuno fatalne bolesti smanjila za najmanje jednu trećinu. Neke bolesti, prvenstveno one čiji se uzročnici ne mogu kontrolisati, od naglih promena temperature, električnih oluja i sličnih velikih promena u prirodi, ostale bi prisutne kao i uvek; upala pluća, bronhitis, hiperemija pluća i letnja kolera bi i dalje postojale. Koliko mogu da primetim, i dalje bi česti bili rak i slične urođene bolesti izrazito naslednog karaktera. Sem toga, bojim se da se mora priznati da bi se pojavljivale još dve ili tri epidemijske bolesti, naročito šarlah, male boginje i veliki kašalj, i iako bi njihovo širenje bilo ograničeno higijenskim odredbama s ciljem sprečavanja njihovog napredovanja, ipak bi odnele znatan broj žrtava. Imajući jasno na umu ove poslednje činjenice, moram biti pažljiv i ne smem da hvalim moj idealni grad više nego što on to zaslužuje. Ali, izračunajući stopu smrtnosti koja bi bila smanjena i poredeći rezultate sa smrtnošću koja preovlađuje u našim najrazvijenijim velikim gradovima u Engleskoj, zaključujem da bi prosečna stopa smrtnosti od osam na hiljadu stanovnika bila maksimalna tokom prvog pokolenja koje bi živelo po ovakvom zdravom režimu. Nema nikakvog razloga da posumnjam u procenu doktora Čedvika da bi s narednim pokolenjem bila postignuta eventualna smrtnost od pet na hiljadu osoba, jer bi gotovo neprepoznat, iako moćan uticaj naslednog faktora kod bolesti, opao po intenzitetu, dok bi zdraviji roditelji rađali zdraviju decu. Dok moj glas prestaje da govori na temu još uvek nepoznatog grada zdravlja, molim vas da se iz ovoga ne budite kao iz pukog sna. Postoje konkretne pojedinosti vezane za ovaj grad. Razradili su ih oni pioniri medicinskih nauka, od kojih su mnogi danas tu oko mene, a posebno onaj čije je optimistično razmišljanje i sugerisalo moju zamisao. Stoga sam ja tek tehnički crtač, koji je, znajući donekle

067

za vaše želje i težnje, nacrtao plan koji vi u svojoj mudrosti možete da preinačite, poboljšate, usavršite. Znam da isto razmišljamo po ovom pitanju, da iako ideal kojeg se držimo neće biti ostvaren za naših života, da ćemo da nastavimo da se uspešno zalažemo za njegovo ostvarenje. Sama utopija je tek sinonim za vreme; i jednog dana će se masama koje nas sada ne primećuju ili se u neverici smeju našim raspravama, otvoriti oči po pitanju naših zamisli. Tada će nas naše znanje, poput svetlosti koje se brzo širi s baklje na baklju, okupati svojom blistavošću.

Prevod: Dragoljub Borojević i Željko Tomašević



Korektura: Ognjen Šukalo

068

ŽAN-LIK NANSI [Jean-Luc Nancy]

Umetnost grada * 0 Umetnost grada: da li se radi o subjektivnom ili objektivnom genitivu1? Ne oklevajući, birajmo prvi slučaj, i zamislimo umetnost koju grad upražnjava, a ne onu kojoj je grad predmet ili umetničko delo. Naravno, postoje mnoge umetnosti koje se tiču izgradnje gradova, njihovih zamišljanja i osmišljavanja života u njima. Postoje umetnosti – u svim značenjima te reči: tehnike, umeća, lepe veštine – kako urbanog arhitektonizma, tako i gradske zabave. Jednako postoje i umetnosti mišljenja, imaginacije ili veličanja grada. Nas, međutim, zanima grad kao predmet umetnosti. Zanima nas način na koji grad odgovara umetnosti, ili umetnostima koje su ga zamislile i razvile. Naime, grad se rađa iz jedne umetnosti, ili sklopa više umetnosti, čiji je cilj upravo stvaranje dela, pravljenje nečega što bi moglo biti umetnost, neke tehnike, znanje, veštine, uređene sposobnosti zajedničkog života. Umetnost grada – ako se radi o objektivnom genitivu – predstavlja umetnost stvaranja jedne umetnosti grada – dok bi subjektivni genitiv značio da je grad talentovan, genijalan i kreativan umetnik koji ume da stvori življenje-zajedno. 1 Jedan grad treba da bude poput umetnika [koji ume da oblikuje] življenjezajedno: zbog toga je stvaran, građen, organizovan. Nije dovoljno svoditi ga na puku neophodnost pružanja zaštite, upravljanja i razmene. Tim potrebama mogu odgovarati tvrđava, administrativno središte, pijaca ili vašarište. Dodavanjem tih građevina i funkcionalnosti, neće se zadovoljiti potreba za pojavljivanjem grada. Uostalom, dešava se da izvesne urbane celine određuju jedna, dve ili tri ovakve funkcije. Ne radi se, pritom, o gradovima u pravom značenju reči, već o određenim vrstama gradova, o kojima se govori kao o „gradovima-garnizonima“ ili „trgovačkim središtima“ i o „administrativnim centrima“. Da bi jedan grad postojao, potrebno je nešto više od funkcionalnosti, kao što je potrebno i više od proširenja jedne vile – središta poljoprivrednog dobra – i njenih pomoćnih zgrada, kako bi etimologija bila ubedljiva: jer širenje i usložnjavanje ruralne celine omogućava samo rast elemenata jednog „domaćinstva“ [domus-a], domaćinskog odnosa koji ujedinjuje rad na zemlji – jednog domena – i upravljanje porodičnim imanjem, doslovno, skupom većeg broja porodičnih imanja. Domus i villa dovode do naselja, ali ne i do grada. Bez sumnje,

* Jean-Lun Nancy, „Un art de la ville“, Anglophilia/Caliban, n° 25, 2009, str. 11-22. 1 Radi se o latinskom nasleđu francuskog jezika i razlici u načinu transpozicije genitiva. Subjektivni genitiv naglašava njegovu delatnu stranu u odnosu na imenicu kojoj je prilog, dok objektivni obeležava opisnu i nedelatnu ulogu priloga. Prim. Prev.

069

i što ne predstavlja slučajnost, između naselja i grada postoji prelazni stepen u vidu varošice [fr. burg], koja nije doslovno „prelazni oblik“, već samo najrasprostranjeniji vid širenja domena i upravljanja domenima. U selu ili u varošici razlozi življenja-zajedno, prisutni su i vidljivi svima, i ako nisu upisani u svim domenima, onda se prepoznaju u zemlji – u zemljištima i pejzažima – kojoj varošica pripada i pre bilo kog drugog političkog ili ekonomskog razloga. Da bi se pravio jedan grad, tome nasuprot, potrebno je da življenjezajedno ne bude samo dato: potrebno je da na izvestan način nestane ili da se raspline zajedništvo zemlje – zajedništvo zemljaka i zemljišnog. Upravo se u tome grad razlikuje od sela: ne radi se o prostom umnožavanju, dodavanju delova oko nekog središta ili dograđivanju zgradâ, već pre svega, o suštinskom prekidu sa zemljom. U prvi mah, grad prekida sa zemljom, s teritorijalnim, teritorijom i pripadnostima. Čak i ako grad najpre proizilazi iz varošicezemljaka (setimo se prvih jonskih gradova), ono što ga čini gradom, što ga na neki način odjednom urbanizuje, izgleda da jeste povlačenje „zemlje“, neka vrsta otuđivanja od zemlje. Upravo zato je potrebno izmisliti grad. U trenutku kada mediteranska kultura ulazi u razdoblje otuđivanja od zemlje koje ostaje zabeleženo pod zajedničkim imenom Grka, kada se ruše ili zamiru imperijalni gradovi, dok se sela i varošice marginalizuju i ostaju po strani kretanja novca, gvožđa, trgovine, pisma..., trebalo je smisliti novi način „vraćanja zemlji“ svakoga ko je bez nje ostao, način ponovnog teritorijalizovanja onih koji su ostali bez poseda, svojih korena, polja, stada. Trebalo je zamisliti prostor za jednu drugu zajednicu u kojoj više nije utisnuta zajednička supstancijalnost. To je osnova urbane invencije. Grad, naravno, ne nastaje odjednom. On od tvrđave preuzima carske predstraže, ponešto uzima od sela, kao što i od varošice preuzima odmorišta za namernike. Grad ne niče iz zemlje poput pečurke – a da pritom u nekom gradskom načelu postoji nešto što je tipično za pečurke: grad raste bez korena, njegova veza s tlom je veoma slaba i sklon je rastu u visinu – mada mu je ipak potrebna mogućnost prekopavanja zemlje u cilju postavljanja kanalizacije, izgradnje puteva i podzemne železnice. Na taj način se stvara grad između neba i zemlje. On ne stremi ka nebu poput piramide ili katedrale, ne prijanja za tlo kao što se dvorac često vezuje za svoju stenu – iako, ponovimo još jednom, grad veoma često može mešati svoje osobenosti i glavne ose sa svim elementima koji čine njegove osobeni izgled i energije. 2 Gradu je upravo svojstvena ta nad-teritorijalnost koja nije ni nebesko niti zemaljska. Za razliku od nebeskih predela i zemalja, odnosno domena, on podrazumeva neodređenu rasprostranjenost: kada nam se predstavljaju, utisnute točkovima kočija ili mačem, osnove jednog grada kao u istoriji Rima, teško je tako nestalnu shemu, koja je nalik na polje ili vojnički logor, održati otvorenom i pogodnom za oblikovanje i promenu. Umesto da pre svega bude okružen zidinama – što je veoma dugo bilo obeležeje utvrđenja i mnogobrojnih gradova s kapijama – grad je prevashodno otvoren ka prostranstvu koje isključuje (budući da stremi visinama a ne širinama), ali u koje ipak prodire i menja u svojim prilazima, ulaz070

ima i izlazima, u svim onim za svoje potrebe prisvojenim neodređenim zonama, mestima na kojima se povlače polja, a da urbanost još uvek nije nastanjena. S namerom ili potencijalom, grad se širi upravo u smislu u kojem on jeste u pokretu na samim svojim obodima. Njegov obod ne može biti neko obradivo polje ili pašnjak. Kao što ne može biti ni utvrđenje, palata ili ma kakva arhitektonska kompozicija. Grad svakako uključuje i upija u sebe veliku količinu arhitekture. Ta arhitektura, međutim, nije jedina umetnost prozivodnje grada. Čak je i podređena jednoj drugoj umetnosti – koju smo označili kao umetnost proizvođenja jednog umetnika življenja-zajedno. Sâm grad u svojoj genijalnosti, kao neki umetnik, omogućiće „zajednicu“ onoga što nije dato zajedno. Tamo gde selo – zemlja, imanje – ugošćava, ako i ne pravu zajednicu (uostalom šta je to prava zajednica?) onda barem zajedništvo, grad prihvata samo ono što jeste njegova sopstvena invencija. Odnosno, on prihvata invenciju tog življenja-zajedno, koja ne dolazi iz zemlje niti s neba. Invencija ne izlazi iz nečega i uopšte ni iz čega ne proizilazi, već se skuplja, prikuplja pre nego što se pojavi bilo kakvo zajedništvo. Grad je izmišljen – željen, pozivan, očekivan – kroz sabiranje, i zarad zajednice. Ne radi se samo o sabiranju – kome će grad, ipak, pribeći – ni o sakupljanju kao zbiru ili izmirenoj, određenoj kompoziciji. Da bismo bili precizniji, treba govoriti o susretu: grad se rađa u slaganju, usklađenosti i komunikaciji susreta. Umetnost koja se vraća gradu, sastoji se od omogućavanja novih susreta – moglo bi se reći, susreta svih susreta čijim će se ukrštanjem, preplitanjem i uplitanjem dati šansa gradu. Neprestani susret, eto šta je grad. To upravo znači susret koji se nastavlja, susret koji ide dalje i izbegava ono što bi moglo da mu se isprečuje – jedan susret koji ostaje susretanje: mogućnost kontakta, prolazni dodir, iskorišćene i propuštene prilike. Da bi došlo do susreta potrebno je kretenje, premeštanje. Grad je proistekao iz premeštanja i iz njega crpe svoju dinamiku. On proističe iz premeštanja seljaka, putnika, trgovaca, zabavljača, vojski, poslanastava. I ne prekida ta premeštanja. Nesumnjivo je da grad prekida premeštanje ali mu i nalaže dinamiku. Grad je sin i otac premeštanja. Sin odvajanja – odlaska sa zemlje, kao i otac jedne druge vrste odvajanja sadržane u činjenici da grad sâm po sebi ne predstavlja neki novi oblik zemlje. Govori se, ili, barem se nekada govorilo o „urbanom pejzažu“. I ako nije oksimoron, ovaj izraz ipak nastoji da u „urbanom“ pronađe svojstvo „pejzaža“ čiji, međutim, barem jedan oblik negacije grad neizbeženo podrazumeva. Pejzaž predstavlja sa-postojanje mesta, planova, smerova u prostoru i znakova, ili naznaka, koji se u njima upisuju kao kuće, putevi, prolaznici, ptice. Ovo sa-postojanje je otvoreno za nadolazeći pogled, ali je istovremeno i povučeno u sebe, gubi se u skrivenoj intimnosti koja se namerno meša s mogućim dolaskom, ne više „pred“, već „u“ pejzažu, s mogućnošću da se u njega prodire sve dok i sami ne postanemo neki znak, trenutak, detalj. Ista stvar se dešava i sa urbanim pejzažom: grad čeka da dođemo i živimo u njemu, barem na jedan trenutak, ili dovoljno vremena da u nama ostavi znak

071

pritom odražavajući sve svoje znakove. Ne radi se tu više o sa-prisustvu: radi se o sistemu vraćanja, povezivanja i razdvajanja različitih mesta koja se spajaju isključivo zajedničkim razdvajanjem. Ne samo da grad prožimaju putevi, i on sâm predstavlja neprestano kretanje –kruženje u odlascima i dolascima, transportima i transferima. Ulice grada ne nalikuju na seoske puteve, jer ih ne određuje prilagođavanje zahtevima terena, željenim kretnjama onih koji se tim putevima služe. Ulice predlažu ili nameću određene putanje. Otvorene su za premeštanje, i ne nastaju usled premeštanja. Etimologija bi ovde mogla da nam dobro posluži: bulevar je reč holandskog porekla [boolwerk] i označava bedem ili branu. Kada je širina ovog prostora u tvrđavi bila dovoljna da omogući prolaz, a kasnije i mesto za šetnju koja nije izložena vatri mogućih napadača, taj prolaz postaje bulevar koji će dugo označavati najuređenije mesto neke neobavezne šetnje gradom. Kretanje je svojstveno gradu, pošto se grad ne organizuje u odnosu na svoju teritoriju, već tu teritoriju organizuje prema smerovima, pritscima i odrednicama: tu je železnička stanica, onde opština, ovde je pošta, hotel, prodavnica voća ili garderoba. Moderan grad bi sve ove elemente mogao sadržati u velikim razmerama – raspoređujući funkcije po kvartovima, doslovno, po zonama – ili u ograničenim razmerama, u „centrima“ unutar kojih se može naći barem jedan deo ovih funkcija. U svakom slučaju, grad je u pokretu. Njegovo jedinstvo prostora i uticaj na tlo – uvek u pokretu i stalnim promenama – daju podsticaj stalnom kretanju: noćno mirovanje je osobeno sasvim malim gradovima, čak samo varošicama i selima. Grad se nikada ne odmara: njegovo načelo je zasnovano na stalnom održavanju određene količine kretanja bez kojeg bi odnosi, veze i uzajamna komunikacija zamrli. Takvo je raspoređivanje rada energetskih tokova, skupljanje smeća, noćno dežuranje ili sve što je tipično za živost blistavog i istovremeno tajnog „noćnog života“. Život grada se ne odvija prema nekom sa-prisustvu već zahvaljujući stalnom međusobnom skladu: jedno mesto dopunjuje drugo; mestu stanovanja odgovara mesto gde se radi, mestu za kupovine odgovara mesto koje je povezano sa socijalnom ustanovom, sve je, dakle, povezano sa prošlim sećanjima, i potom sa umetničkim stavaranjem, itd. Grad je takoreći „čvor“ spajanja, razdvajanja i međusobnih aktivnosti. Čvor koji je i sam pun života, u pokretu je poput sklupčane zmije čije telo polako klizi duž sopstvenih prstenova. Grad je zmija čija talasanje i gibanje beskrajno menjaju hod i izgled, ne prestajući pritom da neprestano vrebaju. Grad pažljivo prati sve razmene znakova koji se u njemu odvijaju, sve odnose i kontakte, sva spajanja i razdvajanja, prolaženja, sve korake, prelaze, prečice i slepe ulice, sve prolaznike. 3 Prolaznik je ličnost grada – u krajnjem slučaju to je njegov glavni i jedini lik. 0n je taj u kome se kristalizuje umetnost od koje grad nastaje ili čiju genijalnost nosi. Ova umetnost je umetnost pokreta koji ne zamišljamo samo kao pomeranje od jedne do druge tačke – mada u gradu postoji ceo niz „tačaka“, oznaka, oslonaca i odmorišta, mesta za zastajanje i konačno, kuća, domova. Ali ta kuća ili opšte mesto kao lokalno – u pravom smislu reči – u gradu je tek na drugom mestu posle puteva, prolaza, mesta ukrštanja. I dok je kuća van grada mesto po sebi, gotovo usamljena – isto je i sa usamljenom kućom u gradu, posebno onom okruženom vrtom: ona se tako izdvaja od grada, sa izuzetkom možda američkog običaja, kada se travnjaci oko kuća nastavljaju i negraniče. 072

Grad nalaže da se nastambine dodiruju, na isti način na koji su jedni pored drugih smeštene kancelarije, ateljei, uredi, ordinacije. Načelo prolaza i pokreta zahteva stalni prenos koji postepeno vodi od jednog mesta na kome se živi, ili radi, do nekog drugog, do bilo kog drugog, do svih drugih mesta. Upravo je prolaznik taj koji prelazeći od jednog ka drugom mestu, sve ih spaja u bliskosti koja prkosi udaljavanju. U kretanju grada sve se drži zajedno i održava jedan čvrst blok, omogućava bliskost, ili, neku čvrstu raznolikost, sačinjenu, ipak, samo od udaljavanja. Stanovi i kancelarije čuvaju svoju intimu – čak i onda kada su svi organizovani na isti način – daleko su jedni od drugih isto onoliko koliko je jedan stan, na istom spratu ili na spratu iznad, udaljen od onog susednog. To udaljavanje, međutim, ne obazirući se, u prolazu neprekidno otkucava ono što postoji između njih, ali i prostor pred njima. Spoj udaljavanja i bliskosti, uvek ponavljano približavanje i udaljavanje, upravo čine prvi aspekt umetnosti grada. To je umetnost bliska umetnosti pozorišta: scena je blizu ali i udaljena na neki način, glumci su prisutni, njihovi glasovi i pokreti nas dodiruju, iako su nedostupni i van sveta. U gradu su, međutim, svi istovremeno i glumci i gledaoci. Svi se jedni drugima predstavljaju umanjujući te udaljenosti koja se proteže od obične anonimnosti, sve do ograničene bliskosti komšiluka ili ponovljenih susreta. Ako je svaki susret uvek zabeležen u pokretu-približavanju, udaljavanju, izmicanju, napredovanju, presretanju, uzmicanju – opšti susret, a scena mu je grad, odvija se u neprestanom kretanju koje istovremeno pruža oštru sliku svih susreta-putanja, ukrštanja, sudaranja, privlačenja i odbijanja u njihovoj nemogućnosti, zatim su tu izbegavanja, raskoraci, neznanja, međusobne beznačajnosti svih odlaženja i dolaženja koje se odvijaju u svim i nikad u jednom zajedničkom pravcu, izuzev u onome čiji je grad ujedno i koncept i utisak. To je u stvari smisao grada: čist smisao, odnosno, čisto vraćanje jedne pojave na drugu a da se pritom ne dopire do nekog označavanja. Smisao se gradi u upućivanju jednog subjekta na drugi subjekt, kao što se i lingvistički smisao odvija u upućivanju jedne reči na drugu. Kao što je upućivanje u jeziku beskrajno, kao što nema kraja u upućivanju jednog jezika na drugi, ili upućivanjima celokupnih lingvističkih sfera, ali i onih drugih sfera materijalnih znakova (boja, zvukova, mirisa, itd.), tako je i upućivanje među subjektima beskrajno, a grad je upravo mesto te beskrajnosti. Grad nije samo tehnička zamisao određenog tipa organizacije mesta stanovanja, tržnih centara, administracije, već je i sasvim nešto drugo. On je stvarna zamisao beskrajnih načina kretanja smisla. Ako se zateknemo u konačnom modalitetu smisla, to jest kada se zateknemo u modalitetu u kome se smisao okončava jednim opštim upućivanjem na neku prvobitnu stvarnost ili stvarnot koja prethodi svim znacima – moglo bi se reći – konačnom upućivanju znakova ka potpisu ili značenju s kojim se završava, umiruje, zaustavlja svako dalje upućivanje – tada ulazimo u svet religije. Ukoliko ne predstavlja prost kneževski, utvrđeni sveti grad ili idolopoklonički spomenik – nije slučajno da je upravo grad savremenik kraja religije ili u najmanju ruku religioznog sveta, jednog organizovanog, sređenog sveta prožetog odnosom sa bogovima. Taj odnos se odlaže ili ograničava u izdvojeni poredak postajući tako „mondenski“, „vremenski“ ili „sekularizovan“, i izdižući grad u svojoj punoj konfiguraciji.

073

Ako je i podizana u središtu grada: nije katedrala bila ta koja je stvarala grad, već se dešavao suprotan proces. Grad je u sebi mogao da skupi mnoštvo pokreta, odnosa, zanosa, neophodnih za podizanje zdanja koje je istovremeno spomenik i molitva, ali podjednako – čak i pre svega – jedno mesto okupljanja i susreta, crkvene lađe i porte, i ne pominjući prilaze na koje se dolazi radi sastajanja, ukrštanja, okupljanja i ponovnog razilaženja svih onih koji nisu bili skloni sabiranju, već iz „sveta“ odlaze u „hram“ ili iz hrama u svet, sa zemlje ka nebo i s neba ka zemlji, u neprestanom odlaženju – vraćanju sabornosti (u doslovnom smislu) pod vertikalnim vođstvom strelice i rasipanju moguće ili neodređene neizvesne i slučajne uznemirenosti koja podleže bezbrojnom mnoštvu posebnih, međusobno isprepletanih zakona – u zajedničkom životu ljudi u horizontalnoj dimenziji jednog pokretnog prostora koji ne zavisi od gajenja zemlje ali ni od obožavanja neba. 4 Celokupna umetnost grada sastoji se u upravljanju ovim prelazom koji ne predstavlja prelaz sa zemlje ka nebu niti s neba ka zemlji – ne radi se spasenju ili objavljenju – te stoga i nije doslovno prelaz s jednog izraza na drugi ili s jednog prilaza na drugi. Kada grad nadviju mostovi, kao što se to često dešava, nekad i iznad veoma širokih reka, do toga dolazi u nekoj suštinski povratnoj razmeni obala u oba pravca, poprečno se ukrštaju tokovi sâme reke – vodeni tokovi – dok se strme obale i kejovi ulivaju u tokove grada. Ova umetnost se dakle, sastoji u scenskoj umetnosti transporta, prebacivanja mnogobrojnih i ukrštenih granica poput onih koje omeđuju domene, posede, službe, zanimanja, uloge, hijerarhije, identitete. Sve se u gradu odvija na obodima, granicama, rubovima svih ovih entiteta koji se mogu odrediti: jedan advokat prelazi ulicu u kojoj policajac reguliše saobraćaj, čuje se sirena vatrogasnih kola, na advokata koji je naglo zastao naleće pekarska pomoćnica koja juri pošto kasni na posao, ona se izvinjava, ljupka je, on bi zastao, ali žuri, već ga čekaju u Palati pravde, više nikada se neće sresti, nisu se poznavali niti su znali ko je bio advokat, ili pekarka, policajac ili vatrogasac, a da je to što se desilo imalo obrise stvarne priče, ili možda već ostvarenog mita – scena se mogla odigrati i između nekih drugih aktera, nekog đaka, kinooperatera, ili profesora književnosti, svih onih koji pomišljaju na slučajni susret, iznenadnu sreću ili dogodovštinu, dok ih u samom tom trenutku ne okrzne neki skuter i oni ljutito reaguju izgubivši obrise tek započete imaginacije. Takva je umetnost grada: primerna i u svojoj suštini inicijatorska. Umetnost potajnih zbližavanja, prolaznih prolaženja, beznačajnih prolaznika i sasvim nevažnih, tek nagoveštenih i propuštenih činjenica. Čak se i ne radi o koreografskoj umetnosti, jer bi sve što se može označiti kao balet – i ako jeste reč o baletskoj celini posmatranoj iz ptičje perspektive odozgo na dole, poput kamere postavljene na kranu iznad neke raskrsnice – to prestalo da bude od trentuka kada bismo postali svesni da u njemu učestvujemo: ako ne bismo učestvovali, više ne bismo bili u gradu. Biti u „gradu“ ne znači boraviti „unutar jednog određenog obima“; „u gradu“ znači, „bivati u gradu“; živeti i boraviti „u gradu“, uroniti i utonuti u jedan element i u pokret koji čini njegovu suštinu. Umetnost grada nije koreografska niti kinematografska, nije ni doslovno pozorišna, naravno, još manje je pikturalna i mnogo je bliža muzici i književnosti, jer ove dve umetnosti nose unutrašnje odjeke i prožimanja, više nego neka pred074

stava i spektakl, boja glasa, ton i zanos, više nego neka kompozicija i harmonija, ona više predstavlja neku atmosferu nego naraciju. Umetnost pokreta, umetnost bliskog smisla upućenog u daljinu, umetnost beznačajnih mreža znakova, umetnost ukrštanja, umetnost dodira i propuštenih koraka, prolaza, ustaljenih pravaca i lutanja, sve je to umetnost tela, umetnost prostiranja i izloženosti koje tela ostvaruju: duše se pružaju jedna prema drugoj, subjekti se međusobno prepoznaju kao znaci mogućih, ali neizvesnih, nikad zadatih i bez ostatka prisustva. Kada je prisustvo naznačeno i bezrezervno dokazano, u žestini ljubavi ili prijateljstva, u ozbiljnosti učenja, mišljenja, ili razmišljanja, više nismo u gradu: na drugom smo mestu, u drugom prostoru-vremenu, u drugačijem pokretu koji daje ritam nepokretnosti i vraća k sebi. Prisustvo se u gradu izbegava, otklanja, zamenjuje: nesumnjivo je sadržano u sastajanju, ali najvažniji je sastanak – to najvažnije delo umetnosti grada – zbir veznika sa i stajanja. Jer veznik sa podrazumeva vas i mene, i povezaćemo se prilikom sastanka, a ako je tu i neko drugi, znači da će se i s nama sastati u prostoru i vremenu. Jedni i drugi, dakle, biće tu zbog sastajanja a možda i zbog „mesta“ na kojem se sastaju. Ali da bi se stekla svest o prilagođavanju, čak i javnom prikazivanju, prizvao razum, molitva i upornost, potrebno je odazvati se na poziv, sazvani, pojaviti se na sastanku. Gradom se prelazi i krstari u svim smerovima koji uređuju ova „sastajanja“. Čini se prvo da je to skup unapred utvrđenih gotovih destinacija, gde tela treba samo da se nađu, da se okrepe i ponovo sretnu. U stvari, pređeni put, putanja, određuje odredište, sastajati dovodi do sastanka, kao što nacrt daje plan. Jer pređeni put u sebi sadrži svoj tok: u sebi nosi sve vrednosti, napetosti, namere, pažnje i nepažnje i čija pokretnost neće prestajati da se dopunjuje sa stankama i pretpostavljenom izvesnošću susreta. Ova istina nije specifična samo za grad, valjana je za sve prostore, mreže ili sisteme susreta. Ali grad, pošto je stvoren samo od interakcija, slaganja i zapletenosti linija sklada i nesklada, snaga približavanja i udaljavanja, u stvari nema druge suštine osim sa-postojanja i sa-pojavnosti, jednog cum, odnosno „sa“ i bez ikakvog drugog dodatnog određenja ( jedinstvenosti, okupljanja, pričešća); grad postavlja svoj naglasak i svu svoju umetnost u održanje napetosti približavanja koju stvara sa onim sa (apud hoc: pored), u pristupu koji se uvek i sve dalje, koliko god je to moguće, odlaže. Nesumnjivo je da se sa stanovišta delovanja ili operacija – trgovinskih ili sudskih transakcija, tehničkih, afektivnih ili socijalnih dogovora, političkih, sportskih ili umetničkih nadmetanja – približavanju bliži kraj, da se blizina stabilizuje i da kontakt ustupa mesto zaključku. Ali ovo stanovište više nije stanovište grada, već jednog drugog reda, upravo na nivou operacija, dela, stvaranja i zaključaka svih vrsta. Grad je iznad ili izvan operacija; njegov pokret je operacija svih operacija jer je sam po sebi nedelotvoran ili izvan-delatan, čak i „van-delatan“, sa značenjem prevailaženja dela, u smislu beskrajnog, stalno novog otvaranja dela. Operacija grada je poput njenih zidina: suštinski sadržana u širenju ili povlačenju, u proređenosti ili u rasutosti, u umnožavanju. 5 Upravo zato umetnost grada sadrži dva važna modaliteta ili dva glavna načela senzibiliteta, dve „estetike“. Postoji estetika „prepuštanja“ i ona druga koja zaobilazi prvu, prizivajući situaciju u kojoj je moguće zateći se u gradu samo pod

075

uslovom da se izađe iz sopstvenog prostora, kao što smo upravo ustanovili, dakle, jedino u trenutku zaključka, u nekom zaključujućem smeru. Grad obezbeđuje tok prepuštanju koje je beskrajno i stalno. Taj tok se može pokoravati dvama glavnim modalitetima koji se međusobno razlikuju, jedan predstavlja tok prostog sastanka dok je drugi tok u prenesenom smislu sastajanja sa samim gradom. Oba se odvijaju u složenoj mreži puteva, vektora, urbanih brzina i obima: zajedno su sastavljeni, modulirani i modelirani. Prvi tok se uređuje na osnovu funkcionalnih naznaka koje uzrokuju i dovršavaju urbane putanje ili označene znakove tih sklopova značenja, dok drugi zaobilazi označeni znak, ili ga neposredno zaobilazi ne bi li se prepustio označitelju – drugim rečima – ne bi li sam grad bio njegov nosilac [označitelj]. Svakome od ova dva modaliteta urbanih tokova moguće je pripisati jedno ime – podsetimo se da je, barem u nekim krajevima, šetalište [cours] ime za vrstu ulice između avenije i bulevara. Prvi bi se mogao označiti kao užurbanost [course] dok bi drugi bio kruženje [le tour]. Užurbanost se načelno poverava jednom kuriru [coursier]. U našoj kulturi srednje klase – koju određuje osrednji, uobičajeni i sasvim banalan status, nimalo različit od grada 2 – užurbanost čini da smo i sami postali kuriri. Poreklo te imenice je nedvosmisleno, jer reč kurir potiče od glagola trčati [courir]. Kurir, ili „trkač“, ima zadatak [mission] da prenese poruku [commission] (ali i da izvrši kupovinu jer se reč u množini [les courses: kupovina] koristi i u tom značenju) – ili da žuri [se dépêcher], njegovo zaduženje se, uostalom, i sastoji u tome da prenosi depešu [dépêche]. Užurbanost zahteva brzinu: radi se o ostvarivanju jednog rezultata, potrebno je preći datu razdaljinu u određenom vremenu: ako danas reč „les courses“ prevashodno označava kupovinu hrane, podrazumeva se da se time ispunjavaju zahtevi vezani za kućne potrebe i potrebe ishrane koje je nemoguće odlagati. Sa stanovišta grada, međutim, brzina označava još nešto. Na selu je isto tako potrebno jesti u određeno vreme. Obavljanje kućnih poslova se raspoređuje u okvirima dužeg vremenskog razdoblja, što je povezano s činjenicom da je mesto kupovine udaljeno i ona se prilagođava ritmu odlazaka u grad. Grad deli zaduženja, načine raspodele i obezbeđivanja prihoda, kao i vreme obavljanja ovih procesa. Podela zaduženja zahteva trku za povezivanjem udaljenih tačaka, istovremeno namećući celokupnom svom postojanju užurbanost, koja prožima sva kruženja i čija brzina, mnoštvenost i učestalost određuju sopstveno pulsiranje, ritam i izraz. Užurbanost se tako uvežbava i samu sebe zanosi: svi prolaznici koji učestvuju u trci, jedan drugom predaju štafetnu palicu užurbanosti, i hitrog koraka, čak i zaraženog osećanjem hitnosti i neophodnosti tokom komunikacije, uostalom, postaju suparnici jer je potrebno stići na odredište ili proći pre drugih, što brže biti uslužen, odmah ući u autobus, tramvaj, metro ili naprosto preći ulicu pre crvenog svetla na semaforu. Trka završava – ako u tajnom srcu grada, u njegovom najsnažnijem pulsiranju, time i ne započinje – zavrtevši se za samom sobom i napustivši svaku 2 Treba reći da ovo ni u čemu ne isključuje nejednakost klasa, kao ni njihovu borbu, cepanje, izuzimanje i neslaganje. To sačinjava sastavni deo nemira grada sve do njegovog sopstvenog cepanja, razbijanja i eksplozije. Pobuna je istovemeno istina i propast grada; site [cité] populistički deo grada koji je prepušten samom sebi izložen nestalnosti i nepostojanosti neprekidnog pokreta.

076

konačnost, prepustivši se samoj sebi. Sve se odvija kao da se izlaže samoj sebi, kao neprekidni tok i kao obeležen pravac [fr. sens, homonim: smisao, značenje i pravac] koji je usmeren na obnavljanje sopstvenog upućivanja na nešto drugo, a da ne skladišti bilo kakvo značenje. Taj nagli obrt utrke daje povoda onome što može da se označi kao kruženje: napravićemo jedan krug po gradu. Krug upravo označava da je reč o bezinteresnom vraćanju, tek prostom obrtanju u prostoru u kome ćemo se prikazati ili se prepustiti prikazivanju, kao u prostranstvu otvorenom za sva kruženja i raspoloživa obilaženja, u dokolici koja predstavlja tek odlaganje obaveza, operacijâ i značenja. Kruženje podrazumeva besposlenost. Nije besposlen onaj koji nema šta da radi, niti onaj koji svoju slobodu duguje nekoj renti čiji izostanak, s druge strane, neke primorava da odriču besposlenost kako bi zarađivali za život kroz neg-otium [pre-govaranje kao odricanje dokolice, prim.prev.], primoravajući ih na trku. Renta, pre svega, nastaje kao gotov prihod od nekog poseda. Vlasnik zemlje može živeti od svoje zarade i sebi u gradu otvoriti prostor slobodnog kruženja i obilaženja. On to čini zahvaljujući gradu, međutim, upravo je vlasnik zemlje taj koji proizvodi grad kao novi prostor koji više ne mora da bude lovište, ratno poprište niti nadzorni teren jednog imanja. Na taj način je i grad, takođe, u svom načelu sasvim odvojen od teritorije i zemlje. On u potpunosti predstavlja umetničko delo, strukturu i pokretača svih raspoloživih sredstava onome koji kroz njega prolazi zarad prolaženja, besciljnih i neodređenih pravila odlaženja i dolaženja. S tim u vezi, još jednom, grad je sa-supstancijalan s razlaganjem datog značenja, s povlačenjem podela i usmerenja, kako prostora tako i vremena, između bogova i ljudi, neba i zemlje. Po selu se ne kruži: samo građani mogu kružiti i šetati, seljaci odlaze na svoja polja, do svoje stoke, ili u grad. Idu i vraćaju se, ali se ne vrte u krugu. Kruženje koje se oko sebe vrti zadobija različita imena i vidove: označava se kao šetanje, bazanje, lutanje, švrljanje. Izvodi se ponekad na mestima koja samo tome i služe: „šetalištima“, mestima kojima je namena da u određeno vreme služe za prolaženje i mimoilaženje, viđenje i pozdravljanje, primećivanje i razmenu neprimetnih znakova, naznaka, nagoveštaja. Bazanje i švrljanje, međutim, izlaze iz tih utvrđenih putanja duž kojih slobodu kruženja lukavo love sve vrste mondenskih ili sentimentalnih manevara. I jedno i drugo klize duž besciljnih putanja, otvorenih za kupovine i sastanke, a da ih ništa ne vezuje ni za kupovine niti za sastanke. Sastanak se desi na stepeniku (nekog javnog prevoznog sredstva) ali i samog grada: u njegovim lavirintima i opštoj recipročnosti odlaženja i dolaženja. Najčešće korišćena umetnost grada jeste šetnja. Telo šetača je slobodno, ubrzano a da i nije u trku, prolazno je i rasterećeno od ciljeva i svrha, nezainteresovano radoznalo, pažljivo bez napetosti, raspoloživo za susrete i prosta ukrštanja, za neodređene znakove. Upravo ga tako i razumeva promišljanje grada u njegovoj modernoj uzavrelosti – za koju još ne znamo da li preživljava, ili sebi stvara prolaz ka megapolisu. Dokoličar i lutalica je prolaznik s trotoara i terasa, ispred izloga, radoznalac iz pasaža i zona u kojima izmiče čak i isprepletenost uličica izgubljenja između stovarišta, železničkih pruga, te vrste takozvanog „nejasnog“ terena, kao i svega onoga što najavljuje nekadašnje „predgrađe“ koje je označavalo prostor „pred-

077

gradom“ ili „izvan-grada“, to van grada gde se grad gubi, ali se gubeći, upravo i širi, nastavlja taj oko sebe samog obavijen gubitnički pokret, koji se tu odvija i još više obavija – stvarajući tako i te druge oblike i moći prozvane predgrađima, van okruga nadležnosti grada izopštenim mestima prolaza na obodima, na kojima se grad menja u neki drugi grad, postajući znakom pitanja presavijen u sebe samog, postajući predmetom pometnje tog povratka lutajućeg smisla koji gubi pravac/ smisao svog lutanja. Šetnja se prekida. 6 Da bi pravac/smisao bio sprovođen i vođen, prepušten vođenju i vraćanju unazad, da bi mogao da proistekne, u skladu s terminom koji su situacionisti (nasleđujući nadrealističko dokoličarenje) koristili želeći da oslobode stvaralačku mogućnost lutajućeg pravca/smisla, jednako lišenog kako užurbanog trka tako i kruženja kojem se prepušta jedan dendi i zavodnik, potrebno je da mu grad širom otvori svoju najsvojstveniju mogućnost, da svojoj umetnosti omogući zajedno i sa, ne izlažući je prinudi ali i ne napuštajući je pred čistom eksteriornošću ravnodušnih, nagomilanih i poremećenih delova prostora koji više ne bi mogli biti pokret već trenutni spoj koji prkosi kako brzini užurbanosti tako i dokonosti kruženja. Da li upravo u tom prostoru i sâm grad danas započinje s lutanjem, pokušavajući istovremeno da se sužava u svoje stare meandre, ali i nalazeći nova proširenja po meri megapolisa, za koga se ne zna da li se i dalje kreće, ili se zaustavlja u vertikalnosti, umiruje u svojim tornjevima – u sasvim drugom značenju reči, jer su tornjevi retko okrugli – u mogućnosti pravca/smisla koji neće imati nikakvo značenje na vidiku. Umetnost grada je tu, neizvesna je i bez daha, nalik na iznenađenog prolaznika kojem je iznenada preprečen put. Smisao/pravac je tu, ne zna šta da misli o tom neodmerenom, prostranom ćorsokaku koji se posvuda proteže i čiji obim zadržava zanos svog porinuća, svog povraćaja, sopstvenog koraka u trci ili u šetnji. Možda je grad – otvoren grad, lišen svake zavisnosti, oslobođen od sopstvene suverenosti i svog beskonačnog smisla/pravca susretanja – svoje vreme iskoristio. Celokupna njegova umetnost upravo i jeste tu, u susretanju koje se već desilo, ili koje se nije desilo, koje tek što je otpočelo: kroz krzanje, u ovlašnom dodiru u prolazu, pogledima, stavu, znacima i naznakama, u tragovima koji traju tek jedan trenutak dovoljan za prolaženje, mimoilaženje i ne prenoseći neku moć, u premeštanju koje ne remeti više od svakog označavanja, u neprestanom ponavljanju nepoznatog koje postaje poznato, udaljenosti koja se približava, prisutnog kretanja i slutećeg lavirinta. Grad nas je doveo do svojih oboda, na kojima nas ostavlja sa i dalje živom svešću o svojoj nestalnoj umetnosti kako bi s nama podelo smisao/pravac koji nijedna umetnost ne sadrži. Preostaje nam da, makar i izvan grada, u jednom novom gradu, ili drugačijem urbanom obliku, izmislimo umetnost koja će produžuti postojeću umetnost grada.

078

Muzička koda Mogao sam se sećati tih jutara kada se po prvi put izlazilo u jedan grad koji gotov nismo ni videli predhodnog dana jer smo stigli s večeri, bili smo umorni i s neodoljivom željom da se osvežimo, trebalo je smestiti se u hotel. Gotovo uvek se to dešavalo leti. Tada oblačimo laku odeću i izlazimo na trg koji vrvi od terasa i kafea u kojima je moguće sesti i pojesti kroasan, čekajući da vam, ako ste u Italiji ili Španiji, čistač izglanca obuću. Zatim sedate u otvorena kola s konjskom zapregom i u njima prelazite preko mostova, ispred palata, kroz parkove, pored fontana. Sve to je savršeno novo i savršeno nepoznato, u jednoj zemlji u kojoj ste i vi sâmi neznanci, gde su vam nepoznati ne samo ljudi i prolaznici, već i zakoni, gde vam je obećana neka vrsta opšte blagonaklonosti, jer ste stranac. U stvari, imate taj nejasni i rasterećujući osećaj da vam se ljudi u uniformama, trgovci, konobari u kafeima, ne obraćaju na onaj usiljeni ili ljubazni način kojim se obraćuju svojim sunarodnicima, ili na način kojim se vaši sunarodnici obraćaju vama u vašoj sopstvenoj zemlji. Klod Simon, Zategnuto uže

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

079

IZLAŽENJA

GI-ERNEST DEBOR [Guy-Ernest Debord] Uvod u kritiku urbane geografije * U mnogim pričama, u kojima s manje ili više interesovanja učestvujemo, jedino uzbudljivo usmerenje je u fragmentarnoj potrazi za novim načinom života. Podrazumeva se najveća moguća sloboda u odnosu na nekoliko estetskih ili drugih disciplina, čija je neprilagođenost ovim stvarima sasvim očigledna. Trebalo bi, stoga, iscrtati neka privremena područja posmatranja i među njima uočiti određene slučajne i predvidljive procese na ulicama. Reč psihogeografija, koju je predložio nepismeni Kabil kako bi označio opštu pojavu kojom se nas nekolicina bavila tokom leta 1953. godine, relativno je održiva. Ne udaljava se mnogo od objektivne prirode koja uslovljava materijalističku perspektivu života i misli. Na primer, geografija prepoznaje odlučno delovanje opštih prirodnih sila – kao što su sastav tla ili klimatski uslovi – na ekonomske strukture društva, i kroz njih, na moguće shvatanje sveta. Psihogeografija će nastojati da proučava precizne zakone i specifične učinke s kojim geografski milje, svesno planirano ili ne, neposredno deluje na afektivno ponašanje pojedinaca. Pridev psihogeografski bi se, zadržavajući prilično zabavnu nejasnoću, mogao primeniti na datosti ove vrste istraživanja, na učinke njihovih uticaja na ljudska osećanja, ili čak uopštenije, na bilo koju situaciju ili bilo koje ponašanje koje bi moglo proizilaziti iz istog načina otkrivanja. Već dugo vremena se može reći da je pustinja monoteistička. Da li bi delovalo nelogično, ili lišeno interesovanja, izjaviti da kvart u Parizu između trga Kontreskarp i ulice Arbalet naginje ateizmu, zaboravu, i izgubljenosti uobičajenih rutina? Ispravno je posedovati istorijski relativnu ideju o korisnosti. Briga o tome da se ima na raspolaganju otvoren prostor koji omogućava brzo kretanje vojnih jedinica i upotrebu artiljerije protiv pobunjenika, podstakla je usvajanje plana o uljepšavanju, usvojenom u vreme Sekond-Empir [Seconde Empire]. Ali, s bilo kog drugog stanovišta izuzev onog o zakonu i redu, Osmanov [Haussmann] Pariz je grad koji je sagradio idiot, pun buke i besa, ništa ne označavajući. Glavni problem koji urbanizam danas mora da reši je nesmetano kretanje ubrzano rastućeg broja motornih vozila. Nije zabranjeno misliti da će se urbanizam budućnosti primenjivati na jednako korisne strukture, ali koje će najviše uzimati u obzir psihogeografske mogućnosti. Štaviše, sadašnje mnoštvo privatnih automobila je ni manje ni više nego rezultat stalne propagande kroz koju kapitalistička proizvodnja ubeđuje gomile ljudi – i ovaj slučaj je jedan od njenih najzbunjujućih uspeha – da je posedovanje automobila upravo jedna od povlastica u našem društvu rezervisanih za njegove povlašćene članove. (Anarhičan napredak sam sebe negira, dalje se može predosetiti prizor u kojem uprava policije koristi snimljenu reklamu kojom poziva pariske vlasnike automobila da koriste gradski prevoz.) * Gy-Ernest Debord, Les Lèvres nues, n° 6 septembar 1955, str. 11-15.

083

S obzirom da smo, čak i s tako neznatnom opravdanošću, naleteli na pojam povlastice, i s obzirom da znamo s kakvom slepom strašću tako mnogo ljudi – koji su, međutim, tako malo povlašćeni – žele da brane svoje osrednje prednosti, prisiljeni smo da izjavimo da svi ovi detalji čine pojam sreće – prihvaćen pojam među buržoazijom – koja podržava sistem oglašavanja uključujući Malroovu [Malraux] estetiku ali i imperative Koka-Kole, i čija se kriza mora naglasiti bilo kojim sredstvima u svakoj prilici. Prvo od ovih sredstava je sa ciljem sistematske provokacije, nesumnjivo širenje mnoštva predloga koji od života prave integralnu, uzbudljivu igru i neprekidno obezvređivanje svih uobičajenih razonoda (naravno, u meri u kojoj se oni iskrivljuju [détournés] u odnosu na upotrebu u stvaranju zanimljivijih okruženja). Istina je da u ovakvom poduhvatu najteže na ove očigledno zanesene predloge preneti dovoljnu količinu iskrenog zavođenja. Da bi se postigao ovaj rezultat, moguće je zamisliti veštu upotrebu trenutno cenjenih sredstava komunikacije. Ali osim toga, neka vrsta prodornog suzdržavanja, ili pokazivanja sa ciljem potpunog razočarenja zaljubljenika u ova ista sredstva komunikacije, uz mali trošak nesumnjivo podržava mučnu atmosferu izuzetno pogodnu za uvođenje nekoliko novih ideja o zadovoljstvu. Ova ideja – o ostvarivanju odabrane afektivne situacije koja zavisi samo od strogog shvatanja i namerne primene određenog broja konkretnih mehanizama –inspirisala je „Psihogeografsku igru sedmice“, uprkos svemu objavljenu s određenom dozom humora u Potlaču [Potlatch] n° 1: Zavisno od toga šta tražite, izaberite oblast, manje ili više gusto naseljen grad, manje ili više živahnu ulicu. Sagradite kuću. Opremite kuću. Ukrasite što više kuću i njeno okruženje. Izaberite godišnje doba i vreme. Okupite najpodobnije ljude, s prikladnim gramofonskim pločama i pićima. Osvetljenje i konverzacija, naravno, moraju biti prikladni, u skladu s vremenom ili vašim sećanjima. Ukoliko nema greške u vašim procenama, trebali biste biti zadovoljni rezultatom1 .

Moramo se baviti uvođenjem na tržište (čak i ako je ono u ovom trenutku uglavnom intelektualno) mase želja čije obilje ne prelazi trenutne ljudske mogućnosti delovanja na materijalni svet, već samo na staru društvenu organizaciju. Stoga i postoji politički interes da se takve želje javno suprotstave osnovnim željama, za koje ne bismo trebali da se iznenadimo ako ih vidimo beskrajno upropaštenim u filmskoj industriji i psihološkim novelama kao što su one starog leša Morijaka [Mauriac] 2 . („U društvu koje se zasniva na siromaštvu, najsiromašniji proizvodi imaju kobnu povlasticu da ih koristi najviše ljudi,“ objasnio je Marks jadnom Prudonu 3 .)

1 „Le jeu psychogéographique de la semaine“, Potlatch n° 1 ( jun 1954). 2 François Mauriac (1885-1970) je rimokatolički francuski autor, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1952. godine, „za duboko nadahnuti uvid i umetnički intenzitet s kojim […] dopire do suštine ljudskog života“. 3 Karl Marx, „Beda filozofije“ (1847).

084

Revolucionarna transformacija sveta, svih aspekata sveta, pokazaće da su svi snovi o bogatstvu opravdani. Nagle promene okruženja u ulici, na prostoru od nekoliko metara; očigledna podela grada na zone različitih psihičkih atmosfera; izrazito povijeni obrisi (koji nemaju veze s nejednakostima terena) koji moraju slediti besciljna kretanja; dopadljiva ili odbojna priroda određenih mesta – sve to izgleda zanemareno. U svakom slučaju, nikada se ne razmatra u odnosu na razloge koji bi se, u temeljnoj analizi, mogli otkriti i uzeti u obzir. Ljudi su sasvim svesni da postoje sumnjivi kvartovi, kao i oni koji su prihvatljivi. Ali ljudi uopšteno ubeđuju sebe da elegantne ulice izazivaju osećaj zadovoljstva i da su siromašne ulice depresivne, i da pored toga, i nema drugih nijansi. Zapravo, raznolikost mogućih kombinacija okruženja, analogna razlaganju čistih hemijskih tela na beskonačan broj mešavina, povlači za sobom u tolikoj meri izdiferencirana i složena osećanja poput onih koja izazvaju bilo koji drugi oblik teatra. I najmanje razborito istraživanje jasno pokazuje da se nijedna kvalitativna ili kvantitativna razlika, među uticajima različitih postavki izgrađenih u gradu, ne može uočiti iz arhitektonske ere ili stila, a još manje iz uslova stanovanja 4 . Istraživanja na koja se oslanjamo u raspoređivanju elemenata urbanističke postavke, u bliskoj vezi sa osećajima koja izazivaju, neće napredovati ukoliko se ne koristi gola hipoteza koju iskustvo neprestano mora preispitivati, kritikovati i samokritikovati. Određena De Kirikova platna koja su očigledno potaknuta osećajima arhitektonskog porekla, mogu zauzvrat uticati na svoju objektivnu osnovu u meri i da je transformišu: oni sâmi teže da postanu modeli. Teskobne četvrti arkada jednog dana bi mogle nastaviti da upotpunjuju privlačnost tog dela. Jedva vidim dve luke u sumraku, koje je naslikao Klod Loren [Claude Lorrain] –u Luvru su i pokazuju granice dva najrazličitija moguća urbana okruženja – koje se po lepoti mere s mapama metroa postavljenim po Parizu. Razume se da govoreći o lepoti, ovde ne mislim na plastičnu lepotu – nova lepota može biti samo lepota situacije – već u jednom i u drugom slučaju, jedino posebno dirljiv prikaz zbira mogućnosti 5 . Transformisana kartografija, među raznim težim sredstvima intervencije, čini se spremnom za trenutnu eksploataciju. Kovanje psihogeografskih mapa, i čak različite prevare kao povezivanje (s malo opravdanosti ili čak potpuno proizvoljno) dve topografske predstave, može doprineti osvetljavanju, ne toliko proizvoljnih, ali krajnje neposlušnih prema uobičajenim privlačnostima, određenih nepravilnosti prirode – privlačnosti ovog reda upisane su pod pojmom turizam, tih popularnih droga tako neprijatnih kao što su sport ili kupovina na kredit. 4 Ovaj paragraf ponavlja stav Andre Bretona [André Breton], iz eseja „Pont-Neuf“ (1950), u kojem piše: „Koraci koji nas godinu za godinom bez spoljnih razloga dovode na ista mesta u gradu, dokazuju u kojoj meri smo postali osetljivi na neke njegove delove i čine se, na neki nejasan način, kao prijateljski ili neprijateljski. Kada neko šeta jednom ulicom koja je umereno dugačka i dovoljno raznolika […] i otkriva da se između dve tačke, koje se mogu tačno odrediti, smenjuju zone ugodnog i neudobnosti.“ Vidjeti André Breton, La Clé des champs (1953). 5 Ovaj paragraf kao i prethodni, očigledno duguje ideji koju je prvi put postavio Žil Ivain [Gilles Ivain] (pseudonim Ivana Čeglova [Ivan Chtcheglov]) u „Šablonu za novi urbanizam“ (1953).

085

Prijatelj mi je nedavno rekao da je putovao kroz region Harc u Njemačkoj koristeći mapu grada Londona čija je usmeravanja slepo sledio. Ova vrsta igre je očigledno samo osrednji početak u poređenju s potpunom konstrukcijom arhitekture i urbanizma – konstrukcijom čija će moć jednog dana biti dostupna svima. U međuvremenu, nekoliko nivoa delimičnih, manje teških produkcija se može izdvojiti, počinjući s prostim izmeštanjem elemenata ukrašavanja koje smo navikli da nađemo na unapred određenim položajima. Tako je Marijan [Marcel Mariën], u prethodnom broju ovog žurnala, predložio okupljanje bez ikakvog reda – u trenutku kada globalni resursi prestaju da se rasipaju na iracionalne poduhvate koji nam se danas nameću – na jednoj pustoj ravnici svih konjaničkih statua iz svih gradova 6 . Ovo bi prolaznicima – budućnost pripada njima – pružilo prikaz lažne konjice, što bi čak moglo biti posvećeno sećanju na najveće koljače u istoriji, od Tamerlana do Ridžveja7. Ponovo se tu pojavljuje jedan od glavnih zahteva ove generacije: obrazovna vrednost. U stvari, ništa izuzev svesti ne treba ni očekati, već da narodu u akciji dopru do svesti uslovi života koji su im u svim domenima nametnuti, kao i praktična sredstva za njihovo menjanje. Jedan autor, čije sam ime u međuvremenu zaboravio zbog njegovog nepopravljivo nedoličnog intelektualnog ponašanja, jednom je možda napisao „zamišljeno je ono što ima nameru da postane stvarno“ 8 . Takva tvrdnja, u svojoj nenamernoj ograničenosti, mogla bi poslužiti kao iskušavanje i opravdavanje nekoliko parodičnih književnih revolucija: ono što ima nameru da ostane nestvarno je prazno lupetanje. Život za koji smo odgovorni, istovremeno s velikim obeshrabrujućim motivima, nailazi na beskonačno mnogo, više ili manje vulgarnih diverzija i kompenzacija. Svake godine ljudi koje smo voleli nestaju u nekoj jasnoj predaji sa željom za jasnim razumevanjem dostupnih mogućnosti. Ali oni ne ojačavaju neprijateljski kamp, koji već broji milion imbecila, i u kojem je pojedinac objektivno osuđen na imbecilnost. Prvi moralni nedostatak ostaje milost, u svim svojim oblicima.

Prevod: Anita Zrnić



Korektura: Dijana Glišić i Mladen Milaković

6 Marcel Mariën, „Le Pas du Commandeur“, Les Lèvres nues, n° 5 ( juin 1955). 7 Tamerlan (1336-1405), turski vladar i osvajač; smatra se jednim od najvećih vojskovođa u istoriji, vodio je svoju vojsku na daleke ekspedicije od južne Rusije do Indije, od Centralne Azije do Turske. O njemu piše Edgar Alan Po u ranoj pjesmi „Tamerlan“ (1827). Metju Banker Ridžvej [Matthew Bunker Ridgway] (1895-1993), američki oficir je komandovao snagama Ujedinjenih nacija u Koreji od 1951. Godine, kasnije je bio vrhovni saveznički zapovednik u Evropi, 1952-53. 8 André Breton, „Le révolver à cheveux blanc“ (1932).

086

Teorija nazvana „dérive“ * Ivain [Ivain] je 1953. godine preporučio stanovnicima svog budućeg grada da primenjuju ono što je on nazvao CONTINUOUS DÉRIVE, uz napomenu da će „promena pejzaža iz sata u sat proizvesti potpunu dezorijentaciju“. Tri godine kasnije, Debor će se vratiti ovoj temi, u pokušaju da teoretski obuhvati praksu. Ovaj izuzetno važan članak započeo je definisanjem dérive-a – kao „tehnike brzog prolaza kroz različite sredine“ – i njegovog odnosa prema konceptu „psihogeografije“; zatim ga je opisao kao neku vrstu dijalektičkog lutanja, u kojem je putanja subjekta određena psihogeografskim reljefom grada, i kontrolisana je njegovim stvarnim rasporedom. Iako priznaje da mnogo toga duguje oblasti urbane sociologije, tada u povoju u Francuskoj, Debor takođe opisuje reč dérive u odnosu na marksistički inspirisano nastojanje oko apsolutno istorijske (a time, i promenljive) prirode grada. Usledila je podela prakse na dve varijante, na jednu, pre svega, posvećenu „istraživanju lokacije“ i na drugu, posvećenu „zbunjujućim afektivnim rezultatima“ od kojih svaki ima svoj karakter i ciljeve. Debor zaključuje, s napomenom koja se oslanja na Ivainov originalni tekst, s predviđanjem da će „gradovi jednog dana biti građeni kako bi omogućili dérive“. U odnosu na različite vrste situacionističkih ponašanja, dérive se definiše kao tehnika brzog prolaza kroz različita okruženja. Koncept dérive je neraskidivo povezan sa svešću o psihogeografskim učincima, te afirmiše razigrano-konstruktivno ponašanje, koje ga na svim poljima suprotstavlja klasičnim poimanjima o putovanju i lutanju. Kada bi se jedna ili više osoba prepustile dérive-u, one bi, tokom određenog perioda, trebalo da se odreknu svojih poznanika, radnih mesta, oblika zabave i ostalih uobičajenih razloga akcije i delovanja, kako bi se prepustile izazovima i susretima na ostvarenim lokacijma. Ovde je značaj neizvesnosti manje odlučujući faktor nego što se može pomisliti: s tačke gledišta dérive-a, postoji psihogeografski reljef gradova, sa stalnim strujama, fiksnim tačkama i vrtlozima koji veoma otežavaju ulaske ili izlaske iz određenih zona. Ali dérive, u svojoj celosti, istovremeno obuhvata prepuštanje i njegovu neizbežnu protivrečnost: kontrolu psihogeografskih varijacija na osnovu znanja i proračuna njenih verovatnoća. Što se tiče drugopomenutog, podaci koje pruža ekologija (koliko god je apriori sužen društveni prostor koji ova nauka želi da istražuje) mogu poslužiti kao podrška psihogeografskim stavovima. Ekološka analiza apsolutnih ili relativnih osobina naprsnuća urbanog tkiva, uloga mikro-klima, potpuno različite osnovne jedinice administrativnih četvrti, i pre svega, vladajući učinci privlačenja centara, moraju biti iskorišćeni i upotpunjeni psihogeografskim metodama. Izvesna oblast jakih emocija dérive-a mora biti određena u skladu sa sopstvenom logikom, kao i u skladu s njenim prema socijalnoj morfologiji.

* Gy-Ernest Debord, „Theory of the Derivé“, ur. T. Mcdonough, The Situationists and the city, London, New York, Verso, 2009, str. 77-85.

087

U svojoj studiji o Parizu i pariska aglomeracija, Šombar de Lov primećuje da „urbani kvart nije određen samo geografskim i ekonomskim faktorima, nego i predstavom koju njegovi, kao i stanovnici drugih četvrti imaju o njemu“ 1 . Kako bi pokazao „ograničenja stvarnog Pariza u kome pojedinac živi [...] u okvirima geografskog područja čiji je poluprečnik izuzetno mali“, on u istom delu mapira sve putanje koje u jednoj godini pređe jedna studentkinja iz Šesnaestog okruga. Ove putanje čine bez odstupanja trougao umanjenih dimenzija i temena su mu: Škola političkih nauka, stan mlade žene i stan njenog profesora klavira. Za razvoj dérive-a će nesumnjivo biti od koristi dijagrami, određeni primeri moderne poezije koja može da podstakne oštre afektivne reakcije – u ovom slučaju, ogorčenost da je na taj način moguće živeti – ili čak i teorija, koju je zastupao Berdžes [Burgess], o raspodeli društvenih delatnosti u definisane koncentrične zone u Čikagu. U dérive-u je uloga slučajnosti utoliko veća što su nepouzdanija psihogeografska opažanja. Ali delovanje slučajnosti je po svojoj prirodi konzervativno i u novom okruženju teži da sve svede na smenjivanje ograničenog broja varijanti i na navike. Napredak predstavlja tek napukline u jednoj od oblasti u kojima deluje slučajnosti nastala stvaranjem novih, povoljnijih uslova za naše planove. Stoga se može reći da su mogućnosti koje pruža dérive temeljno različite od onih koje nudi lutanje, ali i da prve otkrivene psihogeografske privlačnosti nose rizik fiksiranja lica, ili grupe, oko rutinske ose koja će ih neprestano privlačiti unatrag. Nedovoljna svest o slučajnosti i o njenoj uvek reakcionarnoj upotrebi, osudila je na tužan neuspeh čuveno besciljno lutanje, koje je 1923. godine započelo grupa od četvorice nadrealista, kada su krenuli da lutaju iz nasumično izabranog grada: lutanje u otvorenim prostranstvima je očigledno depresivno i učinak slučajnosti je tim više oskudno 2 . Nepromišljenost, međutim, čak ide i mnogo dalje u Pjer Vendrijeovom [Pierre Vendryes] Médium-u (maj 1954. godine), koji je poverovao– pošto svi ti događaji čine deo neke vrste oslobođenja od anti-determinizma – da taj događaj može uporediti s nekim eksperimentima verovatnoće. On navodi primer slučajnog rasporeda punoglavaca u kružnom akvarijumu i napominje: „naravno, takva populacija ne sme da se podvrgne bilo kakvom spoljašnjem kontrolnom uticaju“. U ovom slučaju, nagrada stvarno ide punoglavcima, koji imaju prednost da su „koliko god je to moguće, oslobođeni od inteligencije, društvenosti i seksualnosti“, a samim tim i da su „istinski nezavisni jedan od drugog“ 3 .

1 Videti Paul-Henry Chombart de Lauwe, Paris et l’agglomération parisienne, Paris, Edition du CNRS, 1952. 2 U maju 1923. Luj Aragon [Louis Aragon] i Andre Breton [Andre Breton] zajedno s Maksom Morizom [Max Morise] i Rodžerom Vitrakom [Roger Vitrac] odlučili su da napuste Pariz, postavivši mapu Francuske na sto. Breton je zatvorenih očiju nasumice spustio prst na grad Bloa. Grupa je deset dana odatle besciljno lutala Solonjom. Breton je 1952. opisao iskustvo kao „odsustvo bilo kakvog cilja koje veoma brzo odvaja od stvarnosti, u našim koracima stvarajući veliki broj uznemiravajućih fantazama ... U to vreme smo sasvim bili zaokupljeni istraživanjem granica buđenja života i snova“. 3 Vendries „Surrealisme et probabilite“ Medijum: Komunikacioni nadrealisti, 3. maj 1954, str. 5. Na kraju svog člana, Vendri navodi lutanja četiri osobe preduzete od strane Bretona i njegovih kolega 1923.godine koje gore pominje Debor.

088

Nasuprot ovim krajnostima, u okviru centara mogućnosti i značenja koje predstavljaju metropole transformisane industrijom, prvenstveno urbani karakter dérive-a bi se mogao opisati Marksovom rečenicom: „Ljudi ne mogu da vide ništa oko sebe što nije odraz njih samih; sve im govori o njima samima. Sâm njihov krajolik je živ“. Dérive je moguće pokušati započeti samostalno, ali sve ukazuje da se najbolji numerički raspored sastoji od dvoje ili troje ljudi koji su dostigli isti stepen svesti, prethodnim proveravanjem utisaka ovih različitih grupa obezbeđuju se objektivni zaključci. Poželjno je od jednog do drugog dérive-a menjati sastav tih grupa. Čim se pređe prag od četiri ili pet učesnika, osobine dérive-a brzo nestaju, i u svakom slučaju je nemoguće preći desetak učesnika a da se ne izazove podela dérive-a u nekoliko simultanih lutanja. Ovo iskustvo je zaista bitno, ali poteškoće koje se za njega vezuju, onemogućile su da se ovi eksperimenti do danas organizuju u željenom obimu. Ako se posmatra vremenski period između dva spavanja, prosečno trajanje dérive-a je jedan dan. Vreme početka i završetka nema veze sa solarnim danom, ali treba ipak napomenuti da su poslednji sati noći uglavnom nepodobni za dérive. Prosečna dužina dérive-a ima samo statističku vrednost. Retko se javlja u svom najčistijem obliku: teško je izbeći da učesnik na početku ili kraju dana izgubi sat ili dva, na banalne radnje; konačno, umor znatno doprinosi takvom odstupanju. Bitno je, međutim, da se dérive javlja u nekoliko namenski odabranih sati, šta više, slučajno i u kratkim trenucima, ili, naprotiv, traje neprekidno tokom nekoliko dana. Bez obzira na prekide koje nameće potreba za snom, neki dovoljno snažni trenuci dérive-a produžavaju se na tri ili četiri dana, čak i duže. Istina je da prilikom niza dérive-a tokom dužeg perioda, gotovo da je nemoguće s preciznošću utvrditi trenutak kada stanje uma, svojstveno samo jednom dériveu, ustupa mesto onom drugom. Jedan niz dérive-a je trajao bez vidljivih prekida oko dva meseca, što se ne može desiti ako se ne javljaju novi objektivni načini ponašanja koji izazivaju nestanak značajnog broja onih starih. Uticaj koji na dérive imaju vremenski uslovi, i onda kada postoji, odlučujući je samo u slučaju duže kiše koja ga gotovo sigurno obustavlja. Ali oluje ili druge vrste padavina na njega deluju prilično povoljno. Prostor dérive-a može biti manje-više određen ili neodređen u zavisnosti od toga da li se aktivnost poduzima prilikom istraživanja lokacije ili dobijanja zbunjujućih afektivnih rezultata. Ne sme se prevideti činjenica da ova dva vida dérive-a višestruko utiču jedan na drugi i da je nemoguće izdvojiti jedan od njih u čistom obliku. Ali korišćenje taksija, na primer, može dovoljno jasno odrediti liniju razdvajanja. Ako se zbog dérive-a uzme taksi, kako bismo se prevezli na precizno odredište ili samo dvadeset minuta više prema zapadu, u pitanju je samo lična izgubljenost. Ukoliko se namerava samo istražiti lokacija, reč je o potrazi za psihogeografskim urbanizmom. U svakom slučaju, prostorna oblast zavisi u prvom redu od mesta polaska. Za pojednice to je mesto stanovanja, a za grupe mesto okupljanja. Vanjske granice ovog prostora ne prelaze granice metropole i njenih predgrađa. Njegove minimalne mere mogu biti ograničene na mali jedinstven ambijent: jedan kvart, ili čak i jedan blok kuća, ako to ima smisla (gdje je ekstremni slučaj celodnevni statični dérive bez napuštanja stanice Sanlazar [Saint-Lazare).

089

Istraživanje određene prostorne oblasti, stoga, pretpostavlja određivanje osnova i izračunavanje pravaca prodora. Ovde na scenu dolazi i proučavanje mapa, kako standardnih tako i ekoloških ili psihogeografskih, te njihovo ispravljanje i unapređenje. Da li uopšte treba reći da ovde ni u kom slučaju nije uključen doživljaj nepoznate, nikad pre istražene četvrti? Pored toga što je nebitan, ovaj vid problema u potpunosti je subjektivan, i ne traje dugo. Ovaj kriterijum nikada nije korišćen, a i ako jeste, to je bilo samo povremeno kada se radilo o pronalaženju psihogeografskih izlaza iz područja, i to sistematski se udaljavajući od svih rutinskih tačaka. U tom slučaju, pojedinac se može izgubiti i u već dovoljno ispitanoj četvrti. Tome nasuprot, značaj mesta istraživanja je minimalan za „moguće sastanke“, u poređenju s njegovom ulogom prilikom zbunjujuće dezorijentacije. Od subjekta se traži da sam dođe u određeno vreme na izabrano mesto. Oslobođen je zamornih obaveza koje imaju uobičajeni sastanci, jer nikoga ne treba da čeka. Međutim, pošto ga ovaj „mogući sastanak“ neočekivano dovodi do mesta koje mu je manje- više poznato, on tada posmatra svoju okolinu. Može se desiti da je isto mesto „mogućeg sastanka“ istovremeno dodeljeno nekom drugom čiji se identitet ne može predvideti. S obzirom da subjekt do tada možda nikada nije video drugu osobu, on će biti podstaknut da započne razgovor s različitim prolaznicima. Možda nikoga ni ne sretne ili čak slučajno sretne osobu koja je upriličila „mogući sastanak“. Kako god bilo, a posebno ako su mesto i vreme dobro izabrani, subjektovo korišćenje vremena će doživeti neočekivani preokret. On čak može telefonski zatražiti druge „moguće sastanke“ od nekoga ko ne zna gde ga je prvi sastanak odveo. Praktično, očigledne su beskonačne mogućnosti ove razonode. Dakle, neke vratolomije sumnjivog karaktera, koje sam uvek visoko cenio u mojim krugovima – kao, na primer, ulazak noću u kuće koje se ruše, neprekidna besciljna putovanja autostopom kroz Pariz tokom štrajka prevoznika, radi većeg zbunjivanja, lutanja podzemnim tunelima koji su zabranjeni za publiku – nastaju iz viših osećaja, koji upravo predstavljaju dérive. Poduke naučene kroz dérive osnova su za izradu prvog istraživanja psihogeografskih artikulacija savremenog grada. Pored spoznavanja jedinstvenih ambijenata, njihovih osnovnih delova, kao i njihove prostorne lokalizacije, biće zapažene i njihove glavne ose prolaza, izlazi i prepreke. Na taj način se dolazi do osnovne hipoteze o postojanju rotirajućih psihogeografskih platformi. Premeravaju se stvarne razdaljine koje razdvajaju dve oblasti grada, razdaljine koje nemaju mnogo veze s njihovom predstavom na karti. Uz pomoć starih karata, fotografija iz vazduha i eksperimentalnih dérive-a, mogu se sastaviti kartografije uticaja koje su do sada nedostajale, i čija trenutna netačnost – koja je neizbežna, jer tačnost zahteva još mnogo rada – nije ništa gora od netačnosti prvih srednjevekovnih karti za navigaciju, s jedinom razlikom da više nije stvar u preciznom fiksiranju granica kontinenata, već u prikazivanju arhitektonskih i urbanističkih promena. Danas različite jedinstvene atmosfere i naselja, nisu precizno obeleženi, ali su okruženi dužim ili kraćim graničnim oblastima. Veća promena do koje derive dovodi predstavlja stalno smanjenje ovih graničnih oblasti do trenutka kada će potpuno nestati.

090

U samoj arhitekturi, sklonost ka derivaciji dovodi do predloga raznih novih lavirintskih oblika, koje promovišu savremene tehnike gradnje. Novine su u martu 1955. godine izvestile o izgradnji zgrade u Njujorku u kojoj se naziru prvi znaci moguće derivacije unutar stana: Stambene prostorije helikoidne kuće će imati oblik kriški torte. Uklanjanjem pokretnih delova, one će se moći uvećavati ili smanjivati po volji. Ograničavanje broja soba se izbegava tako što se vrši gradacija poluspratova, pa je stanar u mogućnosti da zahteva korišćenje sledeće, više ili niže kriške. Na ovaj način trosoban ili četvorosoban stan se u roku šest sati može pretvoriti u apartman s dvanaest ili više soba. Osećaj za dérive je prirodno povezan s jednim opštijim načinom života, iako bi ga ipak bilo nespretno pokušati izvlačiti mehaničkim putem. Neću se zadržavati na pretečama dérive-a u književnosti i prošlosti – koje se s pravom mogu priznavati ili pogrešno prisvajati – niti na specifičnom poimanju strasti koju ova aktivnost podrazumeva. Poteškoće dérive-a se vezuju za slobodu. Sve nas navodi na zaključak da će se u budućnosti desiti nepovratna transformacija ponašanja i stanovanja koje mi danas nepoznajemo. Jednog dana, gradovi će biti izgrađeni za dérive. Određene, već postojeće oblasti se mogu koristiti uz relativno mala doterivanja. Neki već postojeći ljudi se mogu iskoristiti.

GI DEBOR I ŽAK FIJON [Jacques Fillon]

Pregled (1954) Veliki gradovi su skloni razonodi koju mi nazivamo dérive. Dérive je tehnika besciljnog kretanja. Zavisi od uticaja koji nametne okruženje. Sve kuće su prelepe. Arhitektura mora postati uzbudljiva. Mi nismo mogli uzeti u obzir uzdržanije građevinske poduhvate. Novi urbanizam je neodvojiv od (na sreću neizbežnih) ekonomskih i društvenih preokreta. Možemo pretpostaviti da su revolucionarni zahtevi epohe u funkciji ideje i da je ova epoha imala sreće. Davanje značaja formama razonode, stoga, nije šala. Mi vas podsećamo da je u pitanju izmišljanje novih igara.

Prevod: Marija Gužvić



Korektori: Anita Zrnić i Gorana Stjepanović

091

ŽAK DERIDA [Jacques Derrida] Pokolenjâ jednog grada: sećanje, pretskazivanje, odgovornosti *

Uvodnik

Šta je prag, za jedan grad? Vrata, zidovi, administrativna granica, prirodni bedem, obodi jedne carinske postaje? Da li je potrebno izgovoriti prag kako bi se izgovorio identitet jednog grada? I kako je moguće tu figuru praga preneti iz prostora u istoriju? Jedan grad se ponekad nalazi na pragu, ne samo figure praga već i na pragu jedne nove figure, čija konfiguracija je još uvek nevidljiva jer bi sâma trebalo da se predoči, to jest ne bi trebalo da se prepusti zakonu drugog. Šta je zakon drugog? Zakon drugog bi ovde mogao da bude zakon stranca, novog političkog gospodara, ali bi isto tako mogao da bude i zakon jedne druge logike u odnosu na onu koju ima grad, čak i ukoliko postoji neka logika svojstvena gradu, jedna druga politička, vojna, policijska, ekonomska, turistička logika koja će prekinuti autonomni ideal grada kako bi unakazila njegov svojstveni plan. Iznoseći ova nevina – time, pre svega, mislim da su nestručna – nestručna i uvodna promišljanja, na pragu ovog praga, na pragu tog uvodnog stepenika koji Prag jeste, a što bi ime Praha i označavalo, podsetiću vas na nekoliko rečenica pisca koji iako je bio ugledni stanovnik Praga, nije pisao na vašem kao, uostalom, ni na mom jeziku – što već predstavlja prvi problem, vavilonski problem koji povezuje strukturu ovog grada sa istorijom, doslovno, nekad u hiperboličkoj utakmici nekoliko različitih jezika... Čak i više jezika među kojima svi i nisu evropski: ko bi se mogao usuditi da potvrdi da se odgovornost, zadaci i činovi sećanja koje nam nameće jedan grad, upisuju u sadašnjosti, budućnosti i prošlosti u nemom kamenju, pre nego u šapatima različitih idioma koji ga pohode? U svojim Beležnicama i ostalim spisima iz zaostavštine, nesumnjivo 1922, dakle, nedugo po završetku rata i nakon rađanja nedavno formirane i krhke Češkoslovačke – i dalje smo tu, i renesansa je i dalje izuzetno krhka – Kafka piše nešto što bi moglo da bude u vezi i sa izuzetnim tekstom nazvanim Traganja jednog psa: U našem gradu se neprestano gradi. Ne gradi se da bi se grad uvećao, i ovakav sasvim zadovoljava naše potrebe i već dugo se njegovi obodi nisu menjali, čak izgleda da postoji i neka bojazan oko njegovog proširivanja, skloniji smo suzbijanju, zatrpavamo trgove i vrtove zidinama, postavljamo nove spratove na stare kuće, a da, ustvari, te nove građevine ne oblikuju osnovni udeo neprestane građevinske aktivnosti. Ako bismo je hteli nekako privremeno izraziti, ta aktivnost se najpre sastoji u učvršćivanju onoga što već postoji. Ne radi se samo o tome da se nekada davno u odnosu na danas gradilo netemeljnije i da smo neprestano u prilici da ispravljamo

* Jacques Derrida, „Générations d’une ville: mémoire, prophétie, responsabilités“, Prague: Avenir d’une ville historique capitale, Paris, Editions de l’Aube, 1998.

092

stare greške. Nema sumnje da kod nas uvek gospodari određeni nemar – teško je uočljiv, i nespojiv je s lakoćom duha proizašlom iz bojazni jednog namćorastog karaktera – ali upravo u građevinarstvu on ima priliku da se najmanje oseti. Mi, ustvari, živimo u zemlji krečnjaka i gradimo gotovo samo u kamenu, čak i mermer imamo na raspolaganju, tako da ono što ljudi omaškom ispuste tokom gradnje, čvrstina i trajnost materijala poprave. A što se tiče načina izgradnje, pošto uopšte ne postoje razlike između različitih perioda, jer su isti zakoni na snazi tokom celokupne istorije i ukoliko usled propusta našeg nacionalnog karaktera oni nisu uvek strogo poštovani, to znači da se nešto proizvodi bez promene i jednako je važno kako za stare tako i za nove građevine.

Zatim Kafka, u vezi s „ruševinama“ i imenom jednog „hotela“ (oko toga nastojim kako bih nagovestio pitanje turizma koje bih nešto kasnije želeo da postavim), predlaže dugo promišljanje čiju se celinu ne usuđujem da izložim, ali bih želeo da se vratim na vavilonsku temu vremena grada u izgradnji koja oblikuje argument većine Kafkinih tekstova, jednako tekstova koliko i dnevničkih beleški, priča i parabola različitih dužina, dok figura Praga deluje kao osnovni motiv: radi se, naime, o Znamenju grada i Kineskom zidu. U ova dva teksta, jedna od osnovnih tema je urbanistički projekat koji pokreću pokolenjâ, hoću reći, pokolenje jednog specifičnog staništa ljudskih pokolenja tokom otvorene, isprekidane i nesvršene istorije: izgradnje jedne Vavilonske kule čijâ nedovršenost, uistinu, napuštenost i odustajanje, ne ostavljaju nasleđe propasti ili ruševina jednog neuspeha, kao što ni ne odgovaraju nekom fenomenu koji bi se mogao objasniti u skladu sa shemama tekuće racionalnosti.

Prva pouka koju bismo iz toga mogli izvući, jeste da određeni način računanja na vreme i pokolenja budućih građana možda predstavlja kategorički imperativ svakog velikog, poštovanja vrednog i odgovornog, urbanističkog projekta: svake građevine koja bi da uopšti, upiše u sadašnjosti urbane ili arhitektonski zasićene strukture, koje je nemoguće preoblikovati i svesti na neku vrstu pokretne gramatike u stanju da se prilagodi novoj sintaksi, novim harmoničnim razvojima, novim i neprotivrečnim integracijama s prvobitnim celinama, nasilja, nepravde i povrede, za koju ću se potruditi da je obrazložim kao da je moralna, oštećujući dušu i telo, celovitost kao i lično ime jednog grada. Razlikovaću nepotpunost od nedovršenosti. Nepotpunost, a ne nedovršenost radova iz neznanja ili nesposobnosti da se obezbede sredstva, nezasićenost urbanog prostora koji bi trebalo da se konstituiše, predstavljaju zlatno pravilo svakog projekta restauracije ili urbanog obnavljanja danas. Ova nezasićenost se neće sastojati u napuštanju praznih ili divljih prostora, već u izgradnji usklađenoj s takvim strukturama koje će se, uz istovremeno nove funkcionalne ili estetske mogućnosti, beskonačno obogaćivati čuvajući se, temeljiti štiteći se, pazeći baštinu ne svodeći grad na muzej ili monumentalnu grobnicu, što u sebi grad uvek i sadrži iako to nikada ne postaje. Poslušajmo ponovo Kafku: „Samo u gradu možemo nešto videti. Sve što je promicalo ispred okna moga vagona bilo je groblje ili je grobljem lako moglo biti, tek stvari koje se gomilaju na leševima, dok se grad ipak razlikuje prilično živom snagom“. (Pismo Maksu Brodu [Max Brod] 26. Juna 1922.) U dalje:

093

Jedan naučnik je objavio knjigu, nazvavši je Kineski zid, [...] s namerom da dokaže kako Vavilonska kula uopšte nije propala iz razloga koji se obično pripisuju tom poduhvatu, ili da se, u najmanju ruku, ti iskonski razlozi ne nalaze među onima koji su nam poznati.



A svima vam je poznat kraj priče Znamenje grada, i to znamenja Praga. Tako prođe doba prvog pokolenja; i ništa se odonda ne promeni: samo se stručnost uvećala i s njom želja za borbom. Pridodajte tome da je drugo ili treće pokolenje steklo i taštinu da gradi kulu koja bi da dotakne nebo, ali previše spona je u tom trenutku postojalo kako bi se odustalo od grada. Sve što je na osnovu toga rođeno u pevanjima i legendama, prepuno je nostalgije o proročkom danu u kome je grad trebalo da se rapsrsne s pet udaraca džinovske pesnice. Pet udaraca koji bi nastupili jedan za drugim. Eto, zašto grad ima pesnicu u svom znamenju.

Drugim rečima, ono što omogućuje živu zajednicu pokolenjâ, koja žive i izgrađuju grad, trajno se rasprostiru u samoj projekciji jednog grada u neprestanoj de-re-konstrukciji, jeste paradoksalno odustajanje od apsolutne kule, totalnog grada koji dodiruje nebo, jednako kao i prihvatanje nečega što bi jedan logičar možda mogao naz vati aksiomom nepotpunosti. Grad predstavlja celinu koja treba da ostane beskonačno, strukturalno nezasićena, otvorena pred sopstvenom transformacijom, pred dodacima koji bi mogli da menjaju ili, što je manje moguće, pomeraju pamćanje njegove baštine. Jedan grad mora da ostane otvoren pred onim što zna da još uvek ne zna da će biti: potrebno je upisati, u vidu zadatka, poštovanje ovog ne-znanja u nauku i arhitekturalne ili urbanističke nadležnosti. Šta bi, inače, trebalo činiti izuzev primenjivati program, totalizovati, zasićivati, krpiti i gušiti? I to ne preduzimajući, nadalje, bilo kak vu odgovornu odluku? Jer odvijanje jednog programa ili ostvarivanje jednog „plana“ nikad ne predstavljaju odgovornu odluku. Time nagoveštavam da je odgovorna odluka, ovde u krajnjem slučaju, uvek stvar obučenih pojedinaca i tehničara, urbanista i arhitekata, a mnogo manje stvar stručnjaka iz ekonomije, turizma, tehnika komunikacije; čak i ako je njihovo nadleštvo apsolutno neophodno, ono mi izgleda kao radikalno nedovoljno u odnosu na odluke i odgovornosti o kojima ovde govorim. I ovi stručnjaci takođe mogu, kao građani ili gradska lica, uzeti učešća u tak vim ne-naučnim ili ne-tehničkim odlukama (koje su takođe, i ne-političke, ne-vojne, ne-ekonomske, ne-religiozne, ne-kulturološke, ne-turističke, a usudio bih se čak reći rizikujući i da zaprepastim, tuđe funkcionalnostima socijalnog stanovanja; što ne znači da se velika pažnja upravo i ne bi poklanjala tim funkcijama i korisnicima kako bi se oni uključili u računicu, iako konačna svrha grada, i odluke koje ga se tiču uopšte na tome ne počivaju). Valeri je za Pariz govorio da nas on misli i pre nego što mi njega mislimo, čak i pre nego što uobličimo projekat u kojem ga mislimo. Ono o čemu bismo mi danas mogli misliti, jeste mesto na kome se nalazimo. Ni manje ni više. I to je teško. Teško je misliti mesto, jedinstvo mesta, identitet mesta jedne konstrukcije koja je nužno isprekidana, neujednačena ali u kojoj je – što i čini njenu istoriju – čudan ugovor zajednice povezao, i ubuduće će povezivati, pokolenja graditelja, koja je učinila da ih nedovršenost (priznato „neznanje“, kaže Kafka, „da se gradi kula koja dodiruje nebo“) ne obeshrabruje već naprotiv obavezuje, čini ih još zaduženijima, još pokornijima zadatku, više nego ikada odgovorni094

ma pred sudbinom grada, kao da je odustajanje od ispunjenja u poreklu zajednice. Misliti grad je teško iz više razloga. Teško je, jer je oduvek zaista bilo nemoguće misliti uopštenu suštinu grada, odnosno, ono što bi se u gradu trebalo svoditi na trenutna-bića njegovog postojanja, nekoliko predstavljanja ili aktuelnih predstavnika ( jedan grad predstavlja pamćenje i obećanje kojâ se nikada ne mešaju sa celovitošću onoga što je vidljivo kao predstavljivo, izgradivo, ustanovljivo, nastanjivo) i na ono što se nikada ne svodi ili ne pridružuje specifičnoj suštini svakoga grada. Isto tako je teško, jer je oduvek bilo opasno misliti suštinu te vrste grada koju nazivamo glavnim, koji se nikada ne svodi ili se ne pridružuje specifičnoj suštini svakog glavnog grada. Pitanje: „šta je jedan grad?“ i šta predstavlja glavni grad?“ tim više danas zadobija, čini mi se, melanoholičan ili eshatološki izraz i podrazumeva hipotezu koja usmerava ove skromne naznake. Grad, metropola, polis, cité, već više nisu snažne i jedinstvene jedinice, topološke jedinice nastanjivosti, delovanja, komunikacije, strategije, trgovine, jednom rečju, društvenosti i ljudske politike, jedne politike koja bi trebalo da promeni ime od onoga trenutka kada cité kao polis ili akropolis više ne odgovaraju meri res publica-e. Međutim, ako je „post-city-age“ i započeo, ne znači da bismo mi trebali da zaboravimo grad. To mesto koje nosi lično ime i koje mi trenutno nastanjujemo, ali i kao mesto koje bismo danas trebali da projektujemo kao buduće mesto i kao budućnost koja je, naprotiv, određena suštinom svoga pamćenja, to mesto je obogaćeno izuzetno slojevitom istorijom u svojim zidovima, svojim spomenicima i ulicama, istorijom koja će se, pritom, tek desiti, jer mi se propitujemo o onome što je potrebno činiti s mestom koje nastanjujemo, ukoliko ga najstanjujemo na neki drugačiji način nego što nastanjujemo kuću, muzej, arhitekturu nadgrobnih spomenika, znamenje, hram, crk vu, fabriku, komunikaciono-telefonski centar, železnički i vazdušni čvor, kulturno-zabavni ili turistički centar. Sve nabrojano Prag sadrži, ali ono što imenuje se ni u kom slučaju ne može svesti na bilo koji njegov deo. Ako smo u njemu nastanjeni, to nije kao da nastanjujemo jedno stanište, kuću, stan, hotel. Postoji jedan grad. Mi smo u njemu. Živimo u njemu, kroz njega prolazimo. I dan danas, u pravnom smislu, radi se o glavnom gradu. Taj grad nosi lično ime koje svi znaju i oko koga nema pravnih oporicanja. Radi se o Praha, Pragu za jednog Francuza [ili Srbina, prim. prev.]. Mogli bismo pokrenuti pravno pitanje i jednog dana osporavati njegov identitet političke, nacionalne ili internacionalne (na primer, Češko-Slovačke) ili kulturne (na primer, evropske ili centralno-evropske) prestonice. Ali oko činjenice da se radi o gradu koji nosi ime Prag, niko ne može izneti i najmanji prihvatljivi prigovor. Taj grad je poput pravne osobe ili poput lika iz nekog romana, persona-e neke pozorišne, dramske, tragične, komične fikcije, sa svime onim što persona može označavati od maske iza koje identitet glumca ili ličnog subjekta ostaje skriveno kao na dan bala pod maskama, praznika ili dešavanja, doslovno, revolucionarnih dešavanja. Koji je to identifikujući subjekat, identičan sa samim sobom tokom celokupne isprekidane istorije, koja prožima razdoblja gotske i barokne arhitekture, uništenja getoa, uspostavljanja Čehoslovačke, nemačkog, zatim sovjetskog protektorata, Praškog proleća, zatim, normalizacije i poslednje revolucije koja je u toku? Da li se radi o istom gradu koji se odaziva na to ime? Da li se istom gradu obraćamo? Kako se obraćati jednom gradu? Kako odgovoriti jednom gradu?

Radi se o pitanju na odgovor i na odgovornost u vezi s jednim gradom,

095

koje bih želeo da skiciram. Mi se i jesmo ovde sastali zato što svi osećamo, na različiti, nejasan i nesumnjivo raznorodan način, i u raznim stepenovima promenjive snage, odgovornost u odnosu na Prag: pred nekim, pred necim drugim što odgovara na ime Prag. Odgovornost znači obaveze ali isto tako i prava. S kojim pravom bismo mi imali te odgovornosti? I ko smo to mi? Da li smo građani Praga? To bi bila jedna stvar. Da li smo Česi, odnosno, pripadnici ili potomci jedne nacije i teritorije? To bi bila druga stvar. Da li kao Čeho-Slovaci, građani jedne države kojoj ponovo preti otcepljenje? I to bi bila druga stvar – poznato vam je da ove razlike danas nisu nimalo apstraktne. Kao centralni Evropljani i kao bivša Austro-Ugarska? Ponovo, jedna druga stvar. Kao Jevreji i nosioci sećanja na geto koji je uništen u izuzetno složenim uslovima? Još jednom bi to bila druga stvar. Kao Nemci, zar nemački jezik ovde nije bio jedan od mnogih drugih jezika? Opet, druga stvar. Kao Evropljani? Ponovo, jedna druga stvar. Ko je za šta odgovoran, i na kom jeziku? Nastojim još jednom oko te vavilonske figure jer u vreme utemeljenja njegove izgradnje i u suštinskim talozima njegove arhitekturalne strukture, grad Prag nije bio vezan za jednu i istu državu, i konkurencije koje su obeležile njegovo utvrđivanje, usudio bih se reći koje su bile sa-potpisnice njegove istorije, bile su mnogostruke, nacionalne, lingvističke i religijske. Izgleda da je uistinu o Pragu govorio Kafka u svom Znamenju grada, kada na samom početku svoje parabole izgovara iz vesnu hiperbolu, određeno preterivanje, i to preterivanje je, između ostalog, preterivanje tumača. Kao i danas, i tada ih je bilo previše: „Previše je bilo reda; previše je bilo signalnih stubova, tumača, radničkih stanova i mrežâ puteva; izgledalo je da su vekovi pred nama dovoljni kako bi se radilo u skladu sa zamisli [...] Tak ve zamisli su paralizovale snage i, više nego o kuli, brinuli smo o tome da izgradimo radnički grad. Svaka nacija je želela najlepši k var t, rađale su se svađe koje su završavale u kr vi“. Ova preterivanja, ta mnoštva idiomâ, tumača i nacija, ti neprestani ratovi, dopuštaju da se pomisli kako je suština grada negde drugde, ili, tačnije, da je suština grada drugačija od kule. Odustajući od uspravne glavne kule, najviše ambicije o jedinstvenoj kuli, glavnoj erekciji koja dodiruje nebo, tokom nekoliko pokolenjâ je nastala zajednica u sâmom odricanju i donesena je odluka o očuvanju grada upravo na mestu na kome je kula postala nemoguća. I ova odgovorna odluka se donosi u ime budućnosti. Odustaje se od totalitarnog projekta kule, obrušava se ideja o kuli u trenutku kada se stiče svest o onome do čega nam je stalo, do otvorenosti obećanja, dakle, do budućnosti. Katastrofa jednog gradskog plana se sastoji u želji da se svi problemi iscrpno reše za vreme samo jednog pokolenja i da se budućim pokolenjimâ ne pruže vreme i prostor, ne ostavi bilo šta u zaostavštini, upravo zato što „znalci“, arhitekte i urbanisti, unapred veruju da znaju šta će sutra biti, i svoje tehno-naučne programacije stoga supstituišu za eticko-političku odgovornost. Čini mi se da upravo to Kafka sugeriše u Znamenjima grada kada objašnjava kako je trebalo odustati, što je i bilo dobro, od totalizacije i svesti o budućnosti u vremenu jednog pokolenja koje će zadržati apsolutno znanje o projektu – i o imenu, jer, kao što znate, da bi „upisalo ime“, Šemovo pleme u Svetim spisima projektuje konstrukciju Vavilonske kule i Bog istovremeno dekonstruiše njihovo utvrđenje izgovarajući ime Vavilon: „zbrka“. Kafka: „Eto kako se rasuđivalo: suština poduhvata je u zamisli da se sagradi kula koja dodiruje nebo. Sve ostalo je, nakon toga, nevažno. Shvaćena u svojoj veličini, ta zamisao više ne može nestati: koliko budu postojali ljudi toliko će postojati i želja, žarka želja da se dovrši izgradnja kule. Dakle, u tom smislu, budućnost nikoga ne bi trebalo da brine; naprotiv, ljudska nauka 096

se proširuje, arhitektura napreduje i tek će napredovati, poduhvat koji u našem dobu zahteva jednu godinu rada, možda će, za jedan vek, biti moguće dovršiti u šest meseci, i to bolje, trajnije. Zašto bi, onda, danas trebalo da postavimo granicu svojih moći? To može da ima smisla samo ukoliko bismo mogli da se nadamo da sagradimo kulu u vreme jednog pokolenja. Ne treba s tim računati. Mnogo je bilo logičnije zamisliti, sasvim suprotno, da sledeće pokolenje, s mnogo potpunijim znanjima, proceni kao loš, već dovršen posao, sruši delo predhodnika, i ponovo započne sve na svoj račun. „Takve zamisli su paralizovale snage i, više nego o kuli, brinuli smo o tome da izgradimo radnički grad. Svaka nacija je želela najlepši kvart, rađale su se svađe koje su završavale u krvi“. „Te bitke više nisu prestajale; obezbeđivale su šefovima novi argument kako bi dokazivali da, u nedostatku sloge, kula može biti građena veoma sporo i čak, što bi i bilo najbolje, tek kada se sklopi mir. Ali nije se baš sve vreme koristilo na borbe; između dva rata se radilo na ulepšavanju grada, što je nanovo izazivalo ljubomore iz kojih su se rađale nove bitke. Tako prođe doba prvog pokolenja; i ništa se odonda ne promeni: samo se stručnost uvećala i s njom želja za borbom. Pridodajte tome da je drugo ili treće pokolenje steklo i taštinu da gradi kulu koja bi da dotakne nebo, ali previše spona je u tom trenutku postojalo kako bi se odustalo od grada“. Pred kim, pred kojim pamćenjem i pred kojom budućnošću, pred kojim pokolenjem, i kakvim pokolenjem se postaje odgovornim onda kada se preuzima odgovornost jednog grada? Moja hipoteza jeste da nas odgovor na to pitanje obavezuje da malo pomerimo i sâm koncept odgovornosti. Svaki projekat koji se tiče sudbine jednog grada, to jest onoga što vezuje njegovo pamćenje s njegovom sadašnjošću i njegovom prošlošću, iz suštinskih razloga premašuje i mogućnost ostvarenja i dimenziju jednog pokolenja, doslovno, premašuje nacionalnost i jedan jezik. Vreme podrazumeva obećanje koje obavezuje više od jednog pokolenja, te dakle, i više od jedne politike, više od politike, u jednom trajanju čija se raznorodnost, doslovno, isprekidanost i ne-totalizacija moraju prihvatiti kao zakon. Istorija grada Praga je pravi primer u tom pogledu, sa svojim prekidima, svojim gotsko-baroknim stratifikacijama, italijanskim, francuskim, keltskim, germanskim uticajima, s dugim periodima sukoba i vremenima primirja, sa uništenjem getoa i svega što je, od XVIII veka, ostalo nepokretno ili se izbrisalo pred bečkom prestonicom. Ne prepuštajući se drevnoj figuri duše i duha jednog grada – makar se radilo i o prestonici, jer lako bismo mogli zamisliti da pošto zauzima čeono ili glavno mesto (caput, capitis) grad ima osobni identitet – moramo se pitati koju nam to odgovornost grad propisuje. Moramo se pitati zašto grad istinski ne preuzima odgovornost izuzev u meri u kojoj ta odgovornost postaje kontradiktorna, dakle, očigledno nemoguća da se sprovede: upravo tada nas odgovornost poziva ne odluku ili na niz odluka, znači, na istovremeno trajnu i isprekidanu istoriju odsečnih odluka. Na moral i na politiku grada. Odgovornost ne počiva samo u činjenici da jedan grad, uvek stariji od nas, završen, smrtan i ugrožen u samoj srži svoga tela, predstavlja oslabljeno nasleđe o kome se brinemo i koje nas nemo određuje u skladu sa zakonom već strukturisanog prostora, u skladu spropisima, uputama ali i zabranama. Ona, pre svega, počiva (a upravo po tome i jeste odgovornost,

097

jer se poziva na odluke koje bilo kakvo „znanje“, arhitektonska ili urbanistička „stručnost“, ma koliko bili neophodni, ne jamče) na neporecivoj činjenici da je to nasleđe predato naslednicima kao kontradiktorna naredba: ja sam jedan, ali predstavljam tek prag sebe-samoga, čuvajte me, štitite me, štitite, dakle, poredak koji vam dajem, slušajte moj zakon, koji je jedan, ali me stoga i izgrađujte, de-rekonstruišite me, vi predstavljate prag, uvećajte me, transformišite me, umnožite me, nemojte me ostaviti netaknutim, usudite se da me dekonstruišete. Ukoliko me ostavite netaknutim, i kao jednim, izgubićete me. Potrebno je čuvati me i vršiti prekršaj u meni, sačuvati me i transfigurisati me, transformisati me da bi me sačuvali, potrebno je voleti me i silovati me, ali samo na jedan određeni način i to ne bilo kako. Potrebno je potvrditi me kao što ja potvrđujem, i stoga izmisliti nemoguće koje se sastoji u poštovanju mog prošlog tela, izgovoriti moju starost ali mi isto tako, iz poštovanja, dati dovoljno života kako se ne bih poistovetio s konzervatorom arhiva, bibliotekom litografskih legendi, muzejem, hramom, kulom, administrativnim ili političkim centrom moći, parlamentarnim bedemom, hotelom, berzom, investicionim telom, zelezničkim ili informatičkim čvorem, informatizovanim trgovinskim centrom, pa čak ni s radno i proizvodno naseljenom košnicom. Sve to ja u sebi podrazumevam, u mom velikom telu koje se premešta, ali vi ne biste trebali da me svedete na bilo koju od tih stvari jer sam ja i prag jedne sasvim druge stvari koju nikad nisam ni predstavljao, jedan grad nikada neće biti tek samo ovo. Govor koji pozamljujem gradu Pragu, koji će reći „ja vam se s mog praga obraćam“, pomalo podseća na neku vrstu samo-referentne negativne teologije: „Ništa vi o meni ne možete reći niti sa mnom učiniti, grad nema predikata, nikakva predikacija meni ne odgovara; i dalje sam vam nedostupan i transcedentan, iz toga i proizilazi, sa mnom u vezi, vaša beskonačna obaveza. Uostalom, postavljam vam izazov da izvedete urbanistički zakon ili arhitektonsku krilaticu o ovoj želji koju izgovaram, ili o ovoj provokaciji koju vam upućujem“. Da li jedan grad govori?, upitaćete me. Maločas sam napomenuo da nam diktira kontradiktorne naredbe koje će tim više biti autoritarne ukoliko se budu širile u tišini. Izvesno je. Ali, ova tišina je takođe trenutak govora, i ponekad je čak mnogo rečitija te nas obavezuje da je prevodimo. Potrebni su tumači, veliki broj „tumača“, govorio je Kafka na početku Znamenja grada, štaviše, nekada ih je bilo i previše. Upravo se kafka žalio, pišući: „Govor predstavlja zvučni dah domovine. Ali... ja sam veliki asmatičar, je ne znam ni češki niti hebrejski“ 1 . Da bi se pronašao smisao ovog pitanja, dovoljno je promisliti o onome šta vezuje jedan grad s jednim jezikom. Ta veza je sve drugo izuzev slučajnosti i površnosti. Zidine Praga ne govore ni nemački niti slovački, ni „Küchelbömisch“, nemačko-češki dijalekt, niti Mauscheldeutsch, nemačko-jidiš dijalekt, čak i ako preklapanja ovih jezika uporno odjekuju gradom potražujući neke povlastice time postavljajući pitanje o hegemoniji oko koje bi jedan Francuz, na primer, na čisto hipotetički način možda mogao imati želju i da se odupire u trenutku kada vas grad ulaže u nove projekcije, ulaže se i uložen je u njih. Konkurencija o kojoj govorim, danas je razarajuća i nije samo političko-ekonomska, ali ne može a da se ne tiče sudbine sâmoga grada. Upravo da bih podsetio na ozbiljnost ovog vavilonskog problema, ja propitujem i dalje Kafkine tekstove. Bilo da se radi o Znamenju grada, Kineskom zidu ili Beležnicama i ostalim spisima iz zaostavštine, ovi tekstovi govore 1 Gustav Janouh, Conversation avec Kafka, navedeno u A. Vilani, „Kafka et Prague“, Critique, 483-4, avgust-septembar, 1987. 2 Ibid.

098

na nemačkom, na nemačkom jeziku koji u sebi čuva sećanje na devetnaestovekovno uništenje praškog geta, pod izgovorom, sa svih strana, naizgled nužnog i poželjnog uvođenja sistema odvodnih voda: „U nama nastavljaju da žive mračni ćoškovi, tajnoviti prolazi, lažni prozori, prljava dvorišta, bučne krčme i restorani koji su najpre služili kao javne kuće. Krećemo se širokim ulicama novih četvrti. Ali naši koraci i naši pogledi su oklevajući. U dubini duše drhtimo kao što smo drhtali prolazeći kroz dobre stare bedne uličice. Naše srce još uvek nije postalo svesno tih kanalizacionih poduhvata. Stari jevrejski, zagađeni grad koji nosimo u sebi, mnogo je stvarniji od novog higijenskog grada koji nas okružuje“ 2 . Preostaje utisak da ovi tekstovi i dalje nastoje da govore o gradu koji se zove Vavilon, a iza koga prepoznajemo Prag. Ova dvostruka prepreka je još više nego ikada osetljivija u telu Praga danas. Opterećena svim savremnim aporijama glavnog grada – šta bismo pa i mogli nazvati „svešću glavnoga grada“ u nacionalnim državama Evrope danas (glavni nacionalni grad Boemije? neizvesni glavni grad jedne Češko-Slovačke?) – ova dvostruka veza određuje, s jedne strane, konzervaciju, restauraciju, očuvanje netaknute baštine, koja je i sama heterogena u svojoj stratifikaciji (u gotičkom ustanovljavanju „Male Strane“, u Hradčany i Starom Gradu, zatim izuzetnom baroknom uticaju), i, s druge, u ne-konzerviranju i ne-restauriranju isključivo iz restauratorskih pobuda. Ograničiti se na imperativ restauracije, koliko god on bio životan i neophodan, predstavlja oneobičavanje suštine jednog grada i njegovo poistovećivanje s nekim muzejem ili hramom, sa umetničkim sećanjem ili religioznim osećajem – koje jedan grad svakako podrazumeva ali se na njih i ne svodi. Istorijsko pamćenje ne bi trebalo da bude pamćenje jedne crkve (nepokretnog hrama, mesta kulta na kome se ne živi i ne kreće, i koje bi moglo i pre nekog muzeja štititi neka dela), niti pamćenje mrtvih arhiva, grobnice ili kamene dokumentacije. Nakon što sam, iz ljubavi prema Pragu, tako dugo ostao na pragu praga, želeo bih da vam na veoma shematizovan način predložim nekoliko „praktičnih“ hipoteza koje će iscrtati dobar deo zaključaka koje sam se usudio da nagovestim. 1. Šta danas znači „kraj grada“, post-city-age, i koja bi se praktična pouka iz toga mogla izvući. 2. Koji su paradoksi glavnog (nacionalnog i evropskog) grada i glavnog centra (tržišne ekonomije, privatnog i javnog poduzetništva) – danas. 3. Kako definisati ono što bih nazvao imperativima „presađivanja“ i „transparentnosti“ budućih urbanističkih projekata – naročito u slučaju Praga? Kako definisati povoljnosti koje, u tom smislu, nudi transformacija tehnologije transporta i telekomunikacija – što je u bliskoj vezi i sa onim što nazivam svrhom grada ili „centrom urbane skoncentrisanosti“. Pitanja stakla i kamena, novih materijala, staklenih vlakana, itd. 4. Koje su političko-ekonomske posledice evropske budućnosti u vezi sa urbanističkim projektima; pitanjima gostoprimstva, investicija i konkurencija. 5. Da li postoji „dobar“ način da se odupremo turizmu? Koja je to „dobra računica“, isplativost i razlika između turizma i gostoprimstva. 6. Podela (ograničene, i u skladu s nekim pravilima utvrđene) odgovornosti sa onima koji bi, pošto nisu praški građani, ili ne govore češki kao maternji

099

jezik, mogli poželeti, doslovno, mogli zahtevati pravo da budu pridruženi (ciljano i svrhovito) transfiguraciji Praga. Tu najpre mislim na građane koji nisu Česi a pripadaju Češkoj državi, ali isto tako mislim i na sve Evropljane. Koji su danas, uopšte, obodi Evrope? 7. Ako se, manje nego ikada do sada, ono što nazivamo gradom podiže ne samo u kamenu, već jednako i u staklu, vitražima, vlaknima, telekomunikacionim kablovima, električnim i zvučnim mrežama, nužno je misliti grad poklanjajući pažnju i osnovnim, iako obnovljenim, sredstvima reči, pisma i muzike. 8. Veliko pitanje grada i „društvenog foruma“, uopšte, svakako je demokratija koja treba da se desi. Ne postoji demokratija koja je već prisutna i ostvarena: svako promišljanje o budućnosti ili svrsi (u dvostrukom značenju te reči, svrhe i kraja) polisa, trebalo bi da se na osnovu ove činjenice rukovodi i upravlja.

100

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

MARTIN HAJDEGER [Martin Heidegger] Stvaralački predeo *

Zašto ostajemo u provinciji? 1

Na strmoj padini široke gorske doline južnog Švarcvalda, na visini od oko 1150 metara, nalazi se jedna mala skijaška brvnara. U tlocrtu zaprema 6 puta 7 metara. Oniži krov pokriva tri prostorije: kuhinju u kojoj se i obitava, spavaonicu i jedan studijski sobičak. Razbacani po uskom dnu doline i isto tako strmoj suprotnoj padini leže široko položena seljačka gazdinstva s velikim natkriljujućim krovom. Povrh svega zjapi jasno sunčano nebo u čijoj se blještećoj prostranosti dva jastreba uzvrću u širokim krugovima. To je moj radni svet – viđen posmatračkim očima gosta i onog koji traži letnje osveženje. Ja sâm zapravo nikada ne posmatram predeo. Zapažam samo njegovu časovitu, dnevno-noćnu promenu u velikim ciklusima godišnjih doba. Težina i čvrstina njihovog prastarog stenja, polagani rast jela, svetleći a ipak skromni raskoš cvetućih livada, žuborenje planinskog potoka u dubokoj jesenjoj noći, stroga jednostavnost duboko zavejanih površina, sve se to tamo gore pomera, navire i promiče kroz svakodnevno opstojanje. A opet ne u htenim trenucima nekakvog uživalačkog utonuća i veštačkog uživljavanja, već samo kada vlastito tubivstvovanje stoji u svom radu. Rad tek otvara prostor za ovu planinsku zbiljnost. Tok rada ostaje uronjen u dešavanje predela. Kada u dobokoj zimskoj noći divlja mećava svojim udarima besni oko brvnare i sve zastire i prekriva, tada dolazi pravo vreme za filozofiju. Njeno propitivanje tada mora postati jednostavno i suštinsko. Razrada svake misli ne može a da ne bude tvrda i oštra. Muka jezičkog iskivanja nalikuje otporu jela zahvaćenih naletom oluje. Filozofski rad se ne odvija kao nastrano zanimanje nekog osobenjaka. On spada tamo gde i rad seljaka. Kada mladi seljanin uz padinu vuče teške rogovske saonice, a zatim ih pretovarene bukovim trupcima, opasnim nagibom spušta ka svom domu, kada pastir u laganom i zamišljenom koraku svoju stoku goni uz padinu, kada seljak u svojoj izbi vešto iseca nebrojene daščice za svoj krov, onda moj rad jeste od iste te vrste. U tome se i koreni neposredna sapripadnost sa seljacima. Varošanin misli da ide „među narod“ čim se s nekim seljaninom upusti u dug razgovor. Kada odmarajući se od napornog rada uveče sednem sa seljanima na banak uz peć ili za sto u kutku sa ikonama, tada mi najčešće uopšte ne govorimo. Ćuteći pušimo naše lule. Povremeno možda padne poneka reč, da su drvarski po* Guido Schneeberger, Nachlese zu Heidegger, Bern, Samizdat, 1962, str. 216-218. 1 Prvi put objavljeno u Der Allemanne, Kampfblatt der Nationalsozialisten Oberbadens, (Nedeljni kulturni prilog), 7.mart 1934. godine.

101

slovi u šumi pri kraju, da je prošle noći kuna upala u živinarnik, da će se ujutru jedna krava verovatno oteliti, da je seljanina Oehmija pogodila kap, da će se vreme ubrzo „okrenuti“. Unutrašnja pripadnost moga rada Švarcvaldu i njegovim ljudima proizlazi iz stoletne, ničim zamenljive alemansko-švapske sraslosti uz tlo. Varošanin biva „pobuđen“ takozvanim boravkom na selu najviše jednom. Moj celokupni rad je, međutim, nošen i vođen svetom ovih gora i njihovih seljana. Rad u brvnari se povremeno prekida na duže vreme zbog diskusija, putovanja na predavanja, razgovora i nastavne delatnosti ovde dole. No, čim se ponovo uspnem na padinu, već u prvim satima boravka u brvnari navrće mi već čitav onaj svet ranijih pitanja i to baš u onom obliku u kome sam ih pre silaska ostavio. Naprosto bivam prenesen u vlastiti zamah rada i više u osnovi ne vladam njegovim skrivenim zakonom. Varošani se često čude dugoj jednolikoj usamljenosti među seljanima i bregovima. No to nije usamljenost već samovanje. U velikim gradovima čovek dakako može biti toliko usamljen kao jedva gde drugde. Ali on tamo nikada ne može biti sam. Jer samovanje ima prasvojstvenu moć da ono ne upojedinjava, već da čitavo opstojanje odbacuje u široku blizinu suštine svih stvari 2 . Tamo napolju čovek u mahu može preko novina i časopisa da postane „slavan“. To je još uvek najsigurniji put na kome se najvlastitije htenje ruši u pogrešno tumačenje i temeljno i brzo pada u zaborav. Nasuprot tome seljačko sećanje ima svoju prostu, sigurnu i nepopustljivu vernost. Nedavno je tamo gore došla jedna stara seljanka da umre. Ona je sa mnom često i rado razgovarala i raspredala stare seoske priče. U svom jako slikovitom jeziku ona je još sačuvala mnoge stare reči i poučne izreke, koje su današnjoj seoskoj mladeži već nerazumljive i stoga nestaju iz živog govornog jezika. Još tokom prošle godine, dok sam nedeljama sam živeo u brvnari, ova seljanka sa svoje 83 godine se počešće uspinjala kosinom k meni. Htela je, kako je govorila, da vidi da li sam još tu ili me je „Neko“ omaškom možda ukrao. Noć u kojoj je umrla provela je u razgovoru sa svojim srodnicima. Još sat i po pre kraja naložila je da se prenese pozdrav „gospodinu profesoru“. – Takvo sećanje vredi neuporedivo više od najveštije „reportaže“ nekog svetskog lista o mojoj tobožnjoj filozofiji. Gradski svet je u opasnosti da podlegne jednom razarajućem pogrešnom uverenju. Čini se, naime, da se oko sveta seljaka i njegovog opstanka često brine jedna vrlo glasna i vrlo preduzetna i vrlo dopadljiva nametljivost. Ali upravo tako se poriče ono što je sada jedino neophodno: održati distancu prema seljačkom tubivstvovanju, prepustiti ga više nego ikada ranije njegovom vlastitom zakonu; ruke sebi – da se ono ne bi izobličilo u neiskrenom ćeretanju literata o onom narodnosnom i o ukorenjenosti u tlo. Seljak ne potrebuje i uopšte neće ovu varošku predusretljivost. Ono što on potrebuje i hoće, jeste plaho ophođenje prema svojoj vlastitoj suštini i njenoj samostojnosti. Međutim, mnogi od gradskih potomaka i izraštaja – ne najposle skijaši – ponašaju se na selu ili na seoskom imanju tako kao da se „zabavljaju“ u svojim velikovaroškim palatama zadovoljstva. Takvo ponašanje na jednoj večeri razara više nego što decenijama dugo naučno podučavanje o narodnosnom i izučavanju naroda ikada može pospešiti. Ostavimo se svakog nakačinjanja odozgo i lažnog narodničarenja – naučimo da tamo gore ozbiljno uzmemo ono prosto, tvrdo tubivstvovanje. Tek tada će nam ono ponovo govoriti.

102

Nedavno sam dobio drugi poziv za prelazak na Berlinski univerzitet. U takvoj prilici povlačim se iz grada u brvnaru. Slušam šta mi kazuju bregovi, šume i seoska imanja. Pri tom dolazim k mom starom prijatelju, jednom sedamdesetpetogodišnjem seljaku. On je u novinama čitao o pozivu za Berlin. Šta će on reći? Polako on upire siguran pogled svojih blistavih očiju u mene, te strogo zatvorenih ustiju na moje rame polaže svoju vernu i pažljivu ruku i - jedva primetno - klima odrečno glavom. To znači neumoljivo ne!

Prevod: Slobodan Žunjić

103

ANRI LEFEVR [Henri Lefebvre] Pravo na grad * Prilično je neobično da pravo na prirodu (na selo i na „čistu prirodu“), od pre nekoliko godina, ulazi u društvenu praksu kao sklonost prema dokolici. Postali smo ga svesni posredstvom banalnih napada protiv buke, umora, „skoncentrisanog“ sveta gradova (a da grad trune ili se raspršuje). Neobičan put, rekli bismo: priroda zadobija vrednost robe za razmenu; kupuje se i prodaje. Komercijalne, industrijalizovane i institucionalno organizovane dokolice uništavaju tu „prirodnost“ kojom se bavimo toliko da bismo njome trgovali. „Priroda“, ili ono što pretenduje da nju predstavlja, što pod tim imenom postoji, postaje getom dokolice, mestom odvojenim od zadovoljstva, u koju se povlači „kreativnost“. Oni urbani prenose urbano sa sobom, makar im urbanost i ne pripadala! Selo je kolonizovano njima izgubilo kvalitete, svojstva i draž seoskog života. Ovi urbani pustoše selo; urbanizovano selo se suprotstavlja razvlaštenoj ruralnosti, ekstremnom slučaju velike bede svojih stanovnika i njihovog boravišta. Ne uništavaju li pravo na prirodu i pravo na selo sebe same? Pred tim pravom ili pseudo-pravom, pravo na grad se navešćuje kao poziv, kao zahtev. To pravo se polako troši iznenađujućim zastranjenjima – nostalgije, turizma, povratka u središte starinskog grada, prizivanja postojećih, ili novoizrađenih središta. Zahtev za prirodom, želja da se u njoj uživa, odvraća nas od prava na grad. Ovaj se poslednji zahtev neizravno izriče kao sklonost bega od istrošenog i neobnovljenog grada, od urbanog života otuđenog od njegova pređašnjeg „istinskog“ postojanja. Potreba i „pravo“ na prirodu, suprotstavlja se pravu na grad, a da ga nije uspeo mimoići. (To ne znači da ne treba sačuvati ogromne „prirodne“ površine pred množenjem razbijenih gradova). Pravo na grad se ne može shvatiti kao obično pravo na posetu, ili na povratak u starinske gradove. Ono se može formulisati samo kao pravo na urbani život – transformisan i obnovljen. Nije toliko važno što urbano tkivo obuhvata selo i ono što je preživelo od seoskog života, samo ako ono „urbano“, mesto susreta, prvobitnost upotrebne vrednosti, upisivanje vremena u prostor unapređenog na najvišu ravan od svih dobara, nalazi svoju morfološku osnovu, svoje praktično-osetilno ostvarenje. To pretpostavlja integralnu teoriju grada i urbanog društva, rabeći izvore iz nauke i umetnosti. Samo radnička klasa može postati društvenim faktorom, nosiocem ili podrškom tog ostvarenja. Tu još uvek, kao i pre sto godina, ta klasa svojom egzistencijom odbija i osporava strategiju vodeće klase usmerenu protiv nje. Kao i pre sto godina, iako u drugim uslovima, ona okuplja interese (koji nadilaze ono neposredno i površno) čitavog društva, a pre svega onih koji stanuju. Oni s Olimpa i nova buržujska aristokratska klasa (ko to ne zna?), više ne stanujue. Oni idu od palate do palate ili od dvorca do dvorca; upravljaju nekom flotom, ili zemljom iz jahte; posvuda su i nigde. Otuda i potiče oduševljenje njima kod ljudi uron-

* Henri Lefebvre, Le Droit à la ville, Paris, Anthropos, 1971, str. 132-133.

104

jenih u svakodnevicu; oni transcenduju svakodnevicu, poseduju prirodu i puštaju da policajčine stvaraju kulturu. Da li je nužno nadugo opisivati stanje mladih i mladeži, studenata i intelektualaca, vojske, radnika sa ili bez belih okovratnika, ljudi iz provincije, na različite načine kolonizovanih ili ne-kolonizovanih, svih onih koji se itekako potčinjavaju ustrojenoj svakodnevici, da li je nužno ovde prikazivati podrugljivu i netragičnu bedu stanara, ljudi iz predgrađa, onih koji borave u rezidencijalnim getoima, u trulim središtima starih gradova i umnoženim uništenim središtima, daleko od tih gradova? Dovoljno je otvoriti oči da bismo razumeli svakodnevni život onih koji od svog prebivališta trče do bližeg ili daljeg autobuskog stajališta, do pretrpanog metroa, pa do ureda, ili tvornice, da bi se naveče vratili istim tim putem i sutra ga opet započeli. Slika te opšte bede, ne ide bez slike „zadovoljstava“ koja je rasplinjavaju, i postaju sredstva mimoilaženja i bega od te bede.

Prevod: Leonardo Kovačević

105

GRAD I SVET

DŽON FRIDMAN [John Friedmann] Jedna hipoteza o svetskim gradovima * Manuel Kastels 1 i Dejvid Harvi 2 uticali su na prevrat u proučavanju urbanizacije, i začeli period uzbudljivih i plodnih istraživanja. Ipak, tek poslednjih godina proučavanje gradova direktno se povezuje sa svetskom ekonomijom. Ovaj novi pristup izoštrio je uvid u procese urbanih promena; pružajući, takođe, i neophodnu prostornu perspektivu ekonomije koja sve više zanemaruje nacionalne granice. Namera mi je da u što kraćim crtama utvrdim osnovne teze koje povezuju procese urbanizacije i svetskih ekonomskih sila. Hipoteza o svetskim gradovima, kako ću nazvati ove slobodno povezane izjave, pre svega treba da pruži okvir za dalja istraživanja. Ne radi se o teoriji, niti o univerzalnom uopštavanju o gradovima, već bi trebalo da bude reč o početku političkog ispitivanja. Očekivali bismo, u stvari, da naiđemo na značajne razlike između gradovima koji postaju „osnovne tačke“ globalnog kapitala. Očekivali bismo da se ti gradovi međusobno razlikuju i to ne samo u načinu svoje integracije u globalnu ekonomiju, nego i po svojoj istoriji, pojedinačnim nacionalnim politikama i kulturnim uticajima. Ekonomske promenjive, čini se, predstavljaju odlučujući činilac u bilo kakvom pokušaju pojašnjenja. Hipoteza o svetskim gradovima govori o prostornoj organizaciji nove međunarodne podele rada. Kao takva, ona se s jedne strane bavi protivrečnim odnosima između proizvodnje u doba globalnog upravljanje, i s druge, političkim utvrđivanjem teritorijalnih interesa. Pomaže nam da razumemo događaje u glavnim globalnim gradovima svetske ekonomije, kao i prirodu većine političkih sukoba koji se u njima dešavaju. Iako ne može predvideti ishode ovih sukoba, ona nagoveštava njihovo zajedničko poreklo u globalnom sistemu tržišnih odnosa. Ukupno postoji sedam međusobno povezanih teza. Nakon svake teze ću navoditi komentar s dopunskim objašnjenjima u kojima će biti primeri ili dodatna pitanja. 1. Oblik i obim integracije grada u svetskoj ekonomiji kao i funkcije koje mu se dodeljuju u novoj prostornoj raspodeli rada, odlučujući su činioci svih strukturalnih promena koje se u njemu dešavaju. Ispitajmo svaki od ključnih pojmova u ovoj tezi. a) Grad. Posmatrajmo ga s ekonomskog aspekta. Grad u ovom smislu predstavlja prostorno integrisan ekonomski i društveni sistem na određenoj lokaciji ili gradskoj regiji. Iz administrativnih ili političkih razloga, regija može biti podeljena u manje jedinice koje kao politički ili administrativni prostor predstavljaju podlogu ekonomskog prostora regije.

* John Friedmann, „The World City Hypothesis“, Development and Change, vol. 17, Issue 1, January 1986, str. 69-83. 1 Manuel Castells, La Question urbaine, Paris, Maspero, 1972. 2 David Harvey, Social Justice and the City, London, Edward Arnold, 1973.

109

b) Integracija grada u svetski kapitalistički sistem. Ovo se odnosi na određene oblike, intenzitet i trajanje odnosa koji povezuju urbanu ekonomiju u globalni sistem tržišta kapitalnog rada i proizvoda. c) Funkcije koje se pripisuju gradu u novoj prostornoj podeli rada. Uobičajena definicija svetskog kapitalističkog sistema sastoji se u tome on odgovara jedinstvenoj (prostornoj) podeli rada 3 . Unutar ove podele, različiti – nacionalni, regionalni i urbani podsistemi – lokaliteti ostvaruju određene uloge. Fokusirani u okvirima gradske ekonomije, neki imaju funkcije sedišta, drugi služe isključivo kao finansijski centri, dok se za neke osnovna funkcija sastoji u usklađivanju regionalne i/ili nacionalne ekonomije s globalnim sistemom. Najvažniji gradovi, međutim, poput Njujorka, mogu istovremeno obavljati sve navedene funkcije. d) Strukturalne promene do kojih dolazi u gradu. Savremene urbane promene uglavnom predstavljaju procese prilagođavanja promenama koje izazivaju spoljnji činioci. Tačnije, promene u funkciji metropole, u strukturi njenog tržišta rada, kao i u fizičkom obliku gradova, mogu se objasniti iz aspekta globalnog procesa koji utiče na smer i obim međunacionalnih kapitalnih tokova; zatim na prostornu podelu funkcija finansija, upravljanja i proizvodnje, ili, uopšteno, na proizvodnju i kontrolu, i strukturu zapošljavanja u osnovnim ekonomskim aktivnostima. Ove ekonomske uticaje, za uzvrat, menjaju određeni unutrašnji uslovi. Među njima su najznačajniji: prvo, „prostorni uzorci istorijske akumulacije“4 ; drugo, nacionalna politika, čiji je cilj da zaštiti nacionalni ekonomski podsistem od spoljašne konkurencije putem delimičnog ograničavanja imigracije, uvoza dobara i kruženja međunarodnog kapitala; i treće uslov predstavlja određene društvene okolnosti, poput aparthajda u Južnoafričkoj republici, koji je veoma uticao na urbane procese i strukturu. 2. Globalni kapital koristi ključne gradove širom sveta kao „osnovne tačke“ prostorne organizacije i artikulacije proizvodnje i tržišta. Ostvareni spoj omogućava povezivanje svetskih gradova u složenu prostornu hijerarhiju. Postoji nekoliko primera uspostavljanja vrednosne hijerarhije svetskih gradova, a jedna od najznačajnijh jeste Koenova 5 . Ilustracija br. 1. prikazuje drugačiji pristup formiranju mreže svetskih gradova. Pošto podaci koji potvrđuju ovakav raspored, još uvek nisu potpuni, trenutni rezultat je zamišljen pre svega kao sredstvo vizualizacije mogućeg načina rangiranja većih gradova, na osnovu pretpostavljene prirode njihove integracije u okvire svetske ekonomije.

3 Immanuel Wallerstein, The Politics of the World Economy, Cambridge, Cambridge University Press, 1984. 4 A. D. King, Capital city: physical and spatial aspects of London’s role in the world economy, rukopis, 1984. 5 R. B. Cohen, „The new international division of labor, multinational corporations and urban hierarchy“, in M. Dear, A. J. Scott ur., Urbanization and Urban Planning in Capitalist Society, New York, Methuen, 1981. Naročito 5. poglavlje.

110

Slika 1: Hijerarhija svetskih gradova

Celokupni prostorni raspored nagoveštava izrazito linearan karakter svetskog sistema gradova, koji uzduž ose istok-zapad povezuje tri zasebna podsistema: azijski podsistem, sa centrom na osi Tokio-Singapur, gde Singapur ima funkciju podružnog regionalnog metropolisa jugoistočne Azije; američki podsistem, koji se zasniva na primarnom jezgru Njujorka, Čikaga i Los Anđelesa, koje je povezano s Torontom na severu, Meksiko Sitijem i Karakasom na jugu, čime se Kanada, Centralna Amerika i male karipske zemlje privlače u američko gravitaciono polje; i zapadnoevropski podsistem, s težištem na Londonu, Parizu i dolini Rajne, od Rantštata i Holandije do Ciriha. Južna hemisfera je sa ovim podsistemom povezana preko Johanesburga i Sao Paola. 3. Globalne kontrolne funkcije svetskih gradova direktno se odražavaju na strukturu i dinamiku njihovih proizvodnih sektora i zapošljavanja. Pokretačka sila rasta svetskih gradova počiva u ograničenom broju sektora koji se razvijaju velikom brzinom. Ogroman značaj se pripisuje sedištima korporacija, međunarodnim finansijamae, globalnom transportu i komunikacijama, visokim poslovnim servisima kao što su reklama, knjigovodstvo, osiguranje i pravne usluge. Važnu prateću funkciju svetskih gradova čini ideološki uticaj i kontrola. Njujork i Los Anđeles, London i Pariz, a u manjoj meri i Tokio, centri su proizvodnje i širenja informacija, novosti, zabave i drugih tekovina kulture. U pogledu zanimanja, svetske gradove karakteriše dvojaka radna sila: s jedne strane postoji visok postotak profesionalaca koji su specijalizovani za kontrolne funkcije, i s druge, ogromna vojska nekvalifikovanih radnika uključenih u proizvodnju, privatne usluge, i hotelsku, turističku i zabavnu industriju koja opslužuje privilegovanu klasu zbog koje svetski gradovi prvenstveno i postoje 6 .

6 S. Sassen-Koob, „Capital mobility and labor migration: their expression in core cities“, in M. Timberlake ur., Urbanization in the World System, New York, Academic Press, 1984.

111

Veliki broj nekvalifikovanih radnika migrira u svetske gradove svojih zemalja u potrazi za preživljavanjem, i čini da se na poluperiferiji ubrzano uvećava broj ruralnog stanovništva. Pošto je „savremeni“ sektor sposoban da uposli samo mali deo ove nepregledne mase ljudi, razvija se veliki „neformalni“ sektor aktivnosti vezanih za preživljavanje na mikro nivou. 4. Svetski gradovi su glavna mesta koncentracije i akumulacije međunarodnog kapitala. Iako se čini da je ova izjava aksiomatska, postoje značajni izuzeci. U odnosu na središta, najvažniji izuzetak je Tokio. Iako je ovaj grad veliko kontrolno središte višenacionalnog japanskog kapitala, japanski običaji poslovanja i vladina politika do sada su uspešno sprečavali velika ulaganja stranog kapitala u grad. 5. Svetski gradovi su odredišta domaćih i/ili međunarodnih doseljenika. Razlikuju se dve vrste doseljenika: među-nacionalni i među-regionalni. Obe vrste doprinose rastu gradova primarnog središta, ali rast polu-periferija svetskih gradova zavisi isključivo od među-regionalnih migracija. Na ovaj ili onaj način, sve zemlje kapitalističkog središta pokušavaju da suzbiju imigraciju iz inostranstva. Japan i Singapur imaju zakonske propise koji zbog praktičnih razloga najviše ograničavaju i zabranjuju trajno useljavanje. Zemlje zapadne Evrope sprovode eksperimentalne, strogo kontrolisane programe „privremenih radnika“. I one ljubomorno čuvaju svoje granice. A tradicionalno imigrantske zemlje, kao što su Kanada i Australija, pokušavaju da ograniče priliv doseljenika birajući radnike čije su profesije i stručnost izuzetno traženi. Malo je zemalja, ako uopšte i postoje još neke, bilo otvoreno za doseljenike kao što su to bile Sjedinjene Američke Države, koje obiluju kako legalnim tako i ilegalnim doseljenicima. 6. Formiranje svetskih gradova naglašava osnovnu protivrečnost industrijskog kapitalizma – njihovu prostornu i klasnu polarizaciju. Prostorna polarizacija se dešava na tri nivoa. Prvi je globalni i izražava se sve širim procepom između bogatstva, prihoda i moći, između perifernih ekonomija u celini i nekolicine bogatih zemalja u središtu kapitalističkog sveta. Drugi nivo je regionalni i posebno je uočljiv na polu-periferiji. U ključnim zemljama, razlike u prihodima između regija su male, minimalni i maksimalni prihod regije retko prelazi srazmeru 1:3. Odgovarajuća srazmera polu-periferije, međutim, pre bi bila 1:10. Istovremeno, razlike u prihodima između perifernih svetskih gradova i ostatka nacionalne ekonomije čiji su deo, veoma je velika. Treći nivo prostorne polarizacije je gradska. Radi se o poznatoj priči prostorno izdvojenih siromašnih gradskih četvrti, nelegalno izgrađenih predgrađa, i etničkih enklava radničke klase. Prostorna polarizacija proizilazi iz klasne polarizacije. Klasna polarizacija u svetskim gradovima ogleda se u tri osnovna aspekta: ogromnim razlikama u prihodima između međunacionalne elite i nekvalifikovanih radnika, u imigraciji velikih razmera, iz ruralnih područja ili inostranstva, i u strukturalnim trendovima u razvoju poslova (Ilustracija br. 2).

112

Slika 2: Restruktuiranje svetskih gradova u ključnim zemljama

Proizvodnja globalnih kontrolnih kapaciteta: U Upravljačka elita P Profesionalne poslovne usluge* (pretežno muškarci) Č Činovnici (pretežno žene) NPO Nek valifikovano plavo osoblje7 (pretežno muškarci i/ili stranci) PU Proiz vodne usluge (slabo plaćene) pre svega opsluživanje upravljačke elite i viši nivoi profesionalnih poslovnih usluga (zapošljava pretežno žene i/ili strance) PS Potrošački ser visi (slabo plaćeni) I Slabo plaćena radna mesta u proizvodnoj industriji (pretežno stranci i/ili žene)

7 Mnogi profesionalni poslovni servisi sve više se uključuju u međunarodnu trgovinu, služeći svoje klijente, internacionalne korporacije, u zemlji i inostranstvu. Ovakvi servisi uključuju knjigovodstvo, reklamiranje, bankarstvo, komunikacije, računarske usluge, zdravstvene usluge, osiguranje, kreditiranje, pravne usluge, vodeni i vazdušni transport i turizam. Izvoz usluga 1981. godine u Sjedinjenim Američkim Državama iznosio je 50 posto trgovinskog izvoza s tendencijom rasta

113

Osnovni strukturalni razlog društvene polarizacije u svetskim gradovima mora se tražiti u evoluciji poslova, koja je i sama plod rastućeg intenziteta kapitalne proizvodnje. U polu-periferiji, većina ruralnih doseljenika pronalazi posao u servisima niskog nivoa, maloj industriji, i „neformalnom“ sektoru. U ključnim zemljama proces je složeniji. S obzirom na tendenciju smanjenja plata, do koje dolazi usled imigracije stranih radnika (uključujući i one neregistrovane) velikih razmera, broj nisko plaćenih uglavnom sindikalno neorganizovanih poslova brzo raste u tri sektora: u pojedinačnim i potrošačkim uslugama (u domaćinstvima, buticima, restoranima i zabavi); u slabo plaćenoj proizvodnji (elektronici, tekstilu i poslovima pripreme brze hrane); i dinamičnim sektorima finansijskih i poslovnih usluga koji čine između četvrtine i trećine svih radnih mesta u svetskim gradovima, kao što takođe omogućavaju zapošljavanje za mnogih slabo plaćenih kategorija.

7. Rast svetskih gradova stvara socijalne troškove stopom koja ima tendenciju da prevaziđe fiskalni kapacitet države. Ubrzan priliv siromašnih radnika u svetske gradove – bilo iz inostranstva ili unutrašnjosti – stvara vanredne potrebe za socijalnom reprodukcijom, između ostalog, stambenih jedinica, obrazovanja, zdravstva, transporta i socijalne nege. Ovim potrebama se sve više suprotstavljaju potrebe koje transnacionalni kapital ima za ekonomskom infrastrukturom, ali i one koje vladajuća elita ima prema sopstvenoj socijalnoj reprodukciji. U ovoj takmičarskoj borbi gubitnici su siromašni, posebno nova doseljenička populacija. Državni proračuni odražavaju opštu ravnotežu političke moći. Ne samo da korporacije ne plaćaju poreze, nego su i na razne druge načine velikodušno subvencionirane. Istovremeno, društvene klase koje zavise od transnacionalne ekonomije, obično sa uspehom nastoje da održavaju kao primarna, sopstvena osnovna prava na urbane pogodnosti i usluge. Konačni rezultat se ogleda u fiskalnoj i društvenoj krizi u kojoj se teret kapitalističke akumulacije sistematično prebacuje na one koji su politički najslabiji, na najmanje organizovan sektor stanovništva. Njihova sposobnost da se izbore za svoja prava protiv korporacija i države dodatno je oslabljena sveprisutnim nasiljem policijske represije.

114

Prevod: Zvjezdan Avramović

EDUARDO MENDIETA [Eduardo Mendieta] Fenomenologija globalnog grada * Svaka fenomenologija globalizacije takođe mora početi sa onim što smatram jednako bitnim preobražajem ljudskih društava, i mora biti u vezi sa megaurbanizacijom sveta. Možemo reći da je većim delom svoje istorije, većina čovečanstva bila ruralna. Gradovi su raz vijani kao dodaci velikim poljoprivrednim područjima. Predstavljali su funkcionalni element ruralnih područja. Nakon što je grad prestao biti komunikacioni čvor poljoprivredne razmene, taj odnos se preokrenuo. Gradovi su počeli sticati svoju nezavisnost od trenutka kada su mogli proiz voditi svoje vlastite proiz vode, to jest znanje i političku moć. Tako šta se počelo događati nakon renesanse, od trenutka kada su glavni gradovi postali ne samo luke, nego i centri učenja, kulture i političke moći 1 . Sam proces, međutim, je započeo onda kada je industrijalizacija dopustila gradovima da postanu samostalni proiz vodni centri, čak i dok su još uvek bili vezani za ruralne centre. Do preokreta u odnosu između ruralnih i urbanih područja dolazi pedesetih godina dvadesetog veka; tokom ovih godina, već 30% celog čovečanstva živi u gradovima. Ujedinjene nacije su predviđale da će do 2005. godine 50% čovečanstva živeti u gradovima. Trebalo bi da ovde zastanemo i napomenemo da bi to značilo da će značajan deo čovečanstva i dalje ostati ruralan, i da će većina „farmera“ i „seljaka“ biti u takoz vanim zemljama trećeg sveta. Ipak će, kao što Erik Hobsboun naglašava u svom radu Doba Ekstrema, „najdramatičnija i najdalekosežnija društvena promena druge polovine dvadesetog veka biti smr t seljaštva“ 2 . Druga strana ovog preokreta odnosa grada i sela, ogleda se u činjenici da će većina mega-gradova biti u takoz vanim zemljama trećeg sveta. Do kraja drugog milenijuma, deset najnaseljenijih metropola sveta neće biti ni u Evropi, niti u SAD-u. Ovakav razvoj se može pripisati različitim činiocima. Najvažniji činilac u nestajanja ruralnosti bio bi u industrijalizaciji poljoprivrede, procesu koji dostiže vrhunac s takozvanom „zelenom revolucijom“ pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka. Pod industrijalizacijom poljoprivrede se ne podrazumeva samo uvođenje boljih alata već i homogenizacija poljoprivredne proizvodnje, koja podrazumeva uvođenje monokulture na globalnom nivou 3 . Potrebno je, isto tako, obuhvatiti uklanjanje samoodrživih oblika zemljoradnje kroz nestanak samoobnovljivih biološki raznovrsnih ekosistema. Jedan od najefikasnijih načina koji grad pretpostavljaju selu, ogleda se, ipak, kroz projekciju slika koje destabilizuju osećaj predanja i kulturnog kontinuiteta veoma bitnih za puls sela. Grad napada tkivo

* Eduardo Mendieta, „A Phenomenology of the Global City“, u Philosophy and the City, Sharon M. Meagher (ur.), State University of New York Press, Albany, New York, 2008, str. 219-224. 1 Peter Hall, Cities in Civilization, New York, Pantheon Books, 1998. 2 Eric Hobsbawn, The Age of Extremes, New York, Pantheon Books, 1994, str. 289. 3 Vandana Shiva, Monocultures of the Mind: Perspectives on Biodiversity and Biotechnology, London and New York, Zed Books, 1993.

115

sela putem televizije, radija i interneta. Predanje se potkopava obećanjima i bogatstvom, projektovanim kroz prizmu izobilja, s kornukopijom drugih mogućnosti, putem televizije i sveta zabave (videti Baumanovu sjajnu raspravu o tome kako se pod globalizacijom zabave Bentamov Panoptikon pretvara u MacWorld/Infotainment Synopticon 4 . Zaista, jedan od najkarakterističnijih aspekata globalizacije je ono što se zove opadajući značaj lokalnog, državnog i nacionalnog. Trebalo bi, stoga, razgovarati s Jirgenom Habermasom i Polom Kenedijem o post-nacionalnoj konstelaciji suverenih nacionalnih država koje kao teritorijalno ograničene postaju manje važne, i s manjom kontrolom svoje celovitosti 5 . Zaboravlja se, međutim, da sa simultanim procesom lokalizacije, mesto, odnosno, određena mesta zadobijaju novo značenje 6 . Grad je mesto na kojem se susreću snage lokalnog i globalnog: mesto na kojem i oko kojeg transnacionalne sile, financijski kapital, kao i lokalno tržište rada i nacionalne infrastrukture ulaze u sukob i spor. Kao što Saskia Sasen piše: Grad se zaista pojavljuje kao novo mesto s novim zahtevima: globalni kapital koji koristi njegove „organizacione pogodnosti“ kao što ga koriste i obespravljeni sektori urbane populacije, u velikim gradovima su često internacionalnog karaktera, kakav je i kapital. Denacionalizacija urbanog prostora i stvaranje novih zahteva transnacionalnih činilaca koji uključuje i brojna osporavanja, postavljaju pitanje – čiji je to grad 7.

Grad je, zapravo, postao raskrsnica za nove politike denacionalizacije u kojima globalni činioci, kapital i ljudi u pokretu, ulaze u sukob preko transnacionalnih urbanih sistema. Habermas je pronicljivo primetio da jednu od osobenosti X VIII i XIX veka predstavlja izražen strah od „mase“, „gomile“ 8 . Tak vi strahovi su sažeti u naslovu proročkog rada Or tege i Gaseta, Pobuna masa 9 . Kao što je već navedeno, X VIII i XIX vek su nagovestili preokret odnosa između sela i grada. Ovaj preokret je značio brzu urbanizaciju i demografsku eksploziju u gradovima, koje je pratila brza industrijalizacija pojedinih metropola zapada: Londona, Berlina, Njujorka, Čikaga, Njuarka, Meksiko Sitija, Por to Alegrea i nezapadnih: Nju Delhija, Tokija, Pekinga, Kaira, itd. Urbanizacija i industrijalizacija su doveli do mnoštva razdražljive, nezasite, neobuzdane mase koja je uništavala sve pred sobom. Pojavila su se tri klasična odgovora: Sorelov, koji slavi stvaralačke moći anarhične i eksplozivne neorganizovane masovne mobilizacije; marksističkolenjinistički, koji pokušava da pripitomi i obuzda stvaralačke i transformacione moći društvenih nemira kroz raz voj političke mašinerije koja bi usmeravala gnjev i nezadovoljstvo okupljenih masa nezaposlenih i zaposlenih radnika; te konzer vativni i reakcionarni odgovor Edmunda Burkea, koji je takođe odjeknuo u delima filozofa, kao kod Hajdegera koji prezire običan narod, masu, u jed-

4 Zygmund Bauman, Globalization: The Human Consequences, New York, Columbia University Press, 1998, str. 53-54. 5 Paul Kennedy, Preparing for the Twenty-first Century, New York, Random House, 1993; Jürgen Habermas, The Postnational Constellation: Political Essays, Cambridge, MIT Press, 2001. 6 Mike Featherstone, Undoing Culture: Globalization, Postmodernism and Identity, London, Sage Publications, 1995. 7 Saskia Sassen, Globalization and Its Discontents: Selected Essays, New York, New Press, 1998. 8 Jürgen Habermas, The Postnational Constellation: Political Essays, op. cit., str. 39. 9 José Ortega y Gasset, The Revolt of the Masses, Notre Dame, University of Notre Dame Press, 1985. 10 Johannes Fritsche, Historical Destiny and National Socialism in Heidegger’s Being and Time, Berkeley and Los Angeles, University of California Press, 1999.

116

nostavnom izrazu Das Man. Gomila, ta masa je istrošena i razuzdana brbljivošću i radoznalošću, dok se valja u miazmi neiz vornosti i kukavičluka 10 . Danas tak vi stavovi deluju ne samo strano već i nestvarno. Većina našeg iskustva određena je stalnim mešanjem s gomilama, i velikim nepodeljenim masama ljudi. Napravili smo put i onda smo bili suočeni sa saobraćajnim gužvama, stvorili smo podzemnu železnicu i ljudi nam prilaze sa svih strana, dodiruju nas. Živimo u neprestanom sukobu sa strancem, s Drugim. Može li se predložiti da „Drugi“ postane važna polazna tačka filozofskog razmišljanja upravo zato što se proživljava neprestana bliskost s njim? Zaista, „Drugi“ više nije samo nadrealistička pojava, zamišljena i jedva primetna iz van granica ekumene, polisa i granica nacionalne države. Istovremeno, diskurs o „Drugom“, ono što se zove politika drugosti, označava pomak od negativnog diskursa teskobe i straha utelovljenog u pojmu „anomije“ – koju su tako dobro dijagnostifikovali Dirhajm, Zimel i Frojd, i dobro opisao Kristofer Laš 11 – do pozitivnog diskursa solidarnosti, uključivanja, prihvatanja, tolerancije, državljanstva i pravde, o kojima su pisali Zigmunt Bauman, Ulrih Bek, Entoni Gidens i Habermas 12 . Postoji li, uopšte, neka pouka koja bi se mogla izvući iz ove duboke transformacije načina na koji čovečanstvo uopšte sebe i razumeva? Dugo vremena su se u istoriji čovečanstva različite skupine ljudi štitile i zaklanjale u solidarnosti i postojanosti svojih predanja i svetova u odnosu na drugost. Različite kulture su bivale relativno razdvojene na mapi sveta i sve strano, neobično i nepoznato proganjano je izvan granica onoga što se moglo kontrolisati i nadzirati. „Drugost“ je u velikoj meri bila propisivana kroz religiju, državu, prirodu pa čak i istoriju, odnosno kroz te težišne tačke kulture i viđenja sveta. U vreme kada se sva predanja neprestano preispituju i kada se čovekova prolaznost neposredno suočava sa starošću sveta, „Drugost“ se pred nama pojavljuje kao ogoljena neposredna drugost: svako od nas je drugi pred nekim drugim. Još jednom, naš osećaj identiteta i osećaj razlike od drugih nisu postavljeni kao neke apriori datosti, jer se neprestano otkrivaju, stvaraju i rasklapaju u samim procesima suočavanja. Drugog su uvek stvarale nama ospoljene sile. Drugi se sada konstituiše na sasvim nezavistan način i u samom procesu formiranja našeg identiteta. Mi stvaramo druge kao što i same sebe stvaramo. Ovakvo razmišljanje je povezano s nekim saznanjima Enrikea Disela o odnosu između nastanka gradova i razvoja prvih etičkih kodova: Hamurabijev kôda i „N“ knjige, Egipatske knjige mrtvih13 . Ovi kodovi nastaju upravo zbog blizine na koju su prinuđeni pojedinci kada, suočeni sopstvenom slabošću i ranjivošću, stupaju u međusobne odnose. Naredba o vođenju brige o siromašnima, poniženima, siročadi, udovicama, in-

11 Christopher Lasch, The Culture of Narcissism: American Life in an Age of Diminishing Expectations, New York, Warner Books, 1979. 12 Zygmund Bauman, „Postmodern religion?“, in Paul Heelas ur., Religion, Modernity and Postmodernity, Cambridge, Blackwell, 1998; Ulrich Beck, Was ist Globalisierung?, Frankfurt am Main, Suhrkamp, 1997; Anthony Giddens, The Consequences of Modernity, Cambridge, Polity Press, 1990; Jürgen Habermas, The Postnational Constellation: Political Essays, Cambridge, op.cit. 13 Enrique Düssel, Ética de la Liberación en la edad de globalización y de la exclusion, Madrid, Editorial Trotta, 1998. 14 Anthony D. King, Urbanism, Colonialism, and the World Economy: Cultural and Spatial Foundations of the World Urban System, London, Routledge, 1990; Saskia Sassen, Guests and Aliens, New York, New Press, 1999.

117

validima, mogla je nastati samo u urbanom iskustvu kontigentnosti u odnosu na ranjivo telo stranca. Danas to iskustvo siromašnog drugog imaju imigranati, prognani, izbeglice, oni koji grade svoje enklave u senkama glamuroznog grada transnacionalnog kapitala 14 . Stoga su drugi i imigrant zamenjivi, što, takođe, dovodi u pitanje i novi globalni grad kao prostor za predstavljanje i stvaranje postkolonijalnih identiteta. Geo-gradovi su mesta na kojima se slike, imaginacija i imaginarno rekonfigurišu, kao što to tvrdi Ardžun Apaduraj 15 . U tom smislu, središnje mesto urbanog iskustva za čovečanstvo predstavlja drugost koja neće biti samo metafizička, ili čak fenomenološka kategorija i briga. U vreme vladavine grada: drugost je postala svakidašnja i praktična.

Prevod: Boriša Mandić



Korektura: Ivan Živanović, Milica Malešević, Tijana Vujičić i Ivana Ćorković

15 Arjun Appadurai, Modernity at Large: Cultural Dimensions of Global­ization, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1996.

118

AJRIS MERION JANG [Iris Marion Yung] Gradski život kao normativni ideal * Primedbe na neku zajednicu, obično su antiurbane. Brojna sociološka literatura definiše modernu istoriju kao pokret od pokornog i sigurnog Gemeinschaft-a, nostalgično rekonstruisanog sveta izgubljenih korena1 , ka opasnom i birokratizovanom Gesellschaft-u. Mnogi drugi, slede Rusoa u romantiziranju drevnog polisa i srednjevekovnog švicarskog Bürger-a, osuđujući trgovinu, nered i nepokoran masovan karakter modernog grada 2 ). Kroz moderni period, grad je često bio osuđivan kao otelotvorenje besmrtnosti, izveštačenosti, nereda i opasnosti, kao mesto izdajničkih urota, protivzakonitog seksa, kriminala, zastranjivanja i bolesti 3 . Tipična slika modernog grada, izražava sve nedostatke koji bi bili eliminisalni ponovnim uspostaljanjem zajednice. Ipak, urbanost predstavlja moderno, da i ne pominjemo postmoderno stanje. Savremena politička teorija mora prihvatiti urbanost kao datost onih koji žive u naprednim industrijskim društvima. Urbani odnosi definišu živote ne samo onih koji žive u ogromnim metropolama, već i svih onih koji žive u predgrađima i velikim gradovima. Naš je društveni život strukturiran mnogobrojnim mrežama vremenskih i prostornih posredovanja među ljudima, tako da skoro svako zavisi od aktivnosti vidljivih i nevidljivih stranaca, koji se međusobno povezuju i posreduju, koji povezuju naše predmete želje. Urbani ljudi geografski povezuju izuzetno velike oblasti, i ne predstavlja im veliki problem prelaženje i više stotinak kilometara do posla, ili vožnja od sat vremena radi večernje zabave. Većina ljudi često i neočekivano susreće strance tokom svojih svakodnevnih aktivnosti. Materijalno okruženje i strukture koje su nam dostupne, definišu i pretpostavljaju urbane odnose. Veliki broj populacije u našem društvu i mnogim drugim državama sveta, povezan je s milionima drugih ljudi stalnim osećajem nacionalnog ili etničkog identiteta, potvrđujući zaključak da je vizija raspadanja grada beznadežno utopijska. Polazeći od toga, moderni urbani život nije samo neophodan već je, štaviše, i poželjan. Čak i za mnoge nezadovoljne otuđenjem, birokratizacijom i masovnim karakterom kapitalističog patrijarhalnog društva, gradski život predstavlja moćnu privlačnost. Moderna literatura, umetnost i film slave gradski život, njegovu energiju, kulturnu raznolikost, tehnološku složenost i raznovrsnost njegovih aktivnosti. Mnogi, i najtvrdokorniji zagovornici decentralizovanog društva, vole da posete * Iris Marion Young, „City life as a normative ideal“, u Philosophy and the City, Sharon M. Meagher (ur.), State University of New York Press, Albany, New York, 2008, str. 163-174. 1 Maurice Stein, The Eclipse of Community, Princeton: Princeton University Press, 1960; Robert A. Nisbet, The Quest for Community, New York, Oxford University Press, 1953. 2 Charles Ellison, „Rousseau and the Modern City: The Politics of Speech and Dress“, Political Theory13 November, 1985; videti, Richard Sennett, The Fall of Public Man, New York: Random House, 1974, poglavlja 7-10. 3 George Mosse, Nationalism and Sexuality, New York: Fertig, 1985, str. 32-33, 137-38; Sander Gilman, Differenceand Pathology: Stereothypes of Sexuality, Race and Madness, Ithaca: Cornell University Press, 1985, str. 241.

119

prijatelje u Bostonu, San Francisku ili Njujorku, privlače ih mesta u okolini, i penju se na tornjeve kako bi videli blesak svetlosti, okusili jelovnik u najboljim nacionalnim restoranima. Namera mi je da normativni ideal gradskog života konstruišem kao alternativu, i u odnosu na idealnu zajednicu, ali i u odnosu na liberalni individualizam koji ta zajednica kritikuje kao antisocijalan. Pod „gradskim životom“ podrazumevam takav oblik društvenih odnosa u kojima stranci žive zajedno. U jednom gradu, pojedinci i grupe deluju unutar prostora i institucija, koje doživljavaju kao da im pripadaju iako ne ulaze u razmene u kojima bi se stapali u jedinstvu ili istosti. Gradski život čini mnoštvo sličnih ljudi – porodice, mreže društvenih grupa, volonterske organizacije, mreže susedstva, brojne grupe malih zajednica. Stanovnici grada se često otiskuju izvan takvih poznatih enklava, ka otvorenijim društvima politike, trgovine i festivala, gdje se susreću i uzajamno deluju kao stranci 4 . Boravkom u gradu, identitet pojedinca i njegove aktivnosti se uvode u delokrug brojnih drugih aktivnosti, dajući mu do znanja da te nepoznate aktivnosti utiču i na njegovo stanje. Gradski život je velika, čak beskrajna, privredna mreža proizvodnje, distribucije, transporta, razmene, komunikacije, pružanja usluga i razonode. Život stanovnika grada zavisi od posredovanja hiljade drugih ljudi i brojnih organizacionih izvora u cilju postizanja pojedinačnih svrha. Stanovnici grada su, stoga, zajedno i međusobno povezani, na način koji bi trebalo da bude, a nekada i jeste određeni društveni poredak. Njihovo zajedničko postojanje izaziva određene probleme i interese, ali oni ne stvaraju jednu zajednicu u kojoj dele svrhovitost, međusobnu prepoznatljivost i reciprocitet. Normativni ideal gradskog života se mora zasnivati u našem iskustvu gradova, prepoznavajući u njemu sve vrlina tih oblika društvenih odnosa. Definišući jedan ideal kao neostvarene mogućnosti aktuelnog stanja, iz takvog iskustva izvodim četiri vrednosti. (1) Društvena diferencijacija bez isključivanja. Gradski život u urbanom masovnom društvu saobrazan je s podržavajućim društvenim mrežama i subkulturnim zajednicama. Za mnoge on doista i predstavlja njihov nužni uslov. U gradu cvetaju različitosti društvenih grupa. Teorija modernizacije je predvidela slabljenje lokalnih, etničkih i drugih grupnih osećaja pripadnosti, i drugačija vrsta pripadnosti kao što su univerzalne državne institucije neposrednije utiču na ljudske živote i ljudi susreću drugačije životne stilove u odnosu na njihove. Sasvim je jasno da su grupne razlike često pojačane gradskim životom, i da grad čak podstiče organizovanje novih društvenih grupa 5 . Devijantne ili manjinske grupe u gradu pronalaze anonimnost ali i kritičnu masu pristalica, što nije moguće u manjim mestima. Teško je zamisliti, na primer, LGBT zajednice izvan modernih urbanih okvira 6 . Urbana naselja su, za razliku od ruralnog života, promenila živote i shvatanja Čikanosa, jer, navedimo to kao drugi primer, gradski život podstiče grupnu identifikaciju i težnju za kulturnim nacionalizmom u isto vreme kao što može uništiti neke tradicionalne navike ili

4 Lyn H. Loftland, A World of Strangers: Order and Action in Urban Public Space, New York: Basic, 1973. 5 Claude Fischer, To Dwell among Friends: Personal Networks in Town and City, Chicago, University of Chicago Press, 1982, str. 206-30; Joseph Rothschild, Enthopolitics, New York: Columbia University Press, 1981. 6 Joseph D’Emilio, SexualPolitics, Sexual Communities, Chicago: University of Chicago Press, 1983.

120

promovisati asimilaciju engleskog jezika ili anglo-vrednosti 7. U današnjim gradovima, mnogi izražavaju nasilnu odbojnost prema članovima grupa s kojima se ne poistovećuju. Ali, u većoj meri od onih koji žive u manjim gadovima, oni nastoje da prepoznaju različitosti društvenih grupa kao datosti, kao nečega s čime se moraju pomiriti (Fišer). Ideali gradski život oslobađa grupne diferencijacije i formiranje srodnih grupa, ali je takva društvena i prostorna diferencijacija grupa bez isključivanja. Urbani ideal izražava razlike kao srodne osobenosti koje se ne svode na identitet, niti su potpuno drugačije. U skladu s tim idealom, grupe se ne određuju prema onome što uključuju ili isključuju, već se preklapaju i mešaju, iako ne postaju homogene. Pored toga što gradski život danas sadrži brojna ograničenja i isključenja, čak i naše trenutno iskustvo grada može pružiti naznake o tome kakva bi bila diferencijacija bez isključivanja. Mnoga gradska susedstva imaju izražene etničke identitete, i članovi drugih grupa žive u njima. U dobrom gradu pojedinac prelazi iz jednog susedstva u drugo a da i ne zna gde se tačno jedno susedstvo završava i drugo započinje. U normativnom idealu gradskog života, granice su otvorene i nejasne. (2) Raznovrsnost. U gradu dolazi do mešanje grupa delimično i zbog raznovrsne podele društvenog prostora. Sadržaji koji čine urbani prostor interesantnim, izazivaju ljude da izlaze u javni prostor, pružaju im zadovoljstva i uzbuđenja, jer podržavaju raznovrsnost aktivnosti. Kada su prodavnice, restorani, barovi, klubovi, parkovi i poslovne zgrade raštrkani između stambenih objekata, ljudi razvijaju susedski osećaj o svom okruženju, izlaze napolje, na ulici se susreću s drugima i razgovaraju. Stiču osećaj o svom prebivalištu kao o „mestu“ ili „prostoru“ na kojem susreću poznanike, naviknuti su na određeni barski ambijent, važna im je preporuka zbog koje odlaze u neki restoran. I poslovni ljudi ali i stanovnici, nastoje da budu privrženiji takvom susedstvu više nego onom jednonamenskom, više se brinu o njemu. Višenamenske ulice, parkovi i susedstva su, takođe, mnogo sigurnija od jednonamenskih prostora upravo zato što su ljudi na ulicama provode najveći deo vremena i što osećaju obavezu prema tom prostoru 8 . (3) Erotizam. Gradski život takođe definiše različitosti kao erotične u širem smislu privlačnosti prema drugima, u zadovoljstvu i uzbuđenju izvlačenja iz svakodnevne sigurne rutine, i u novim, nepoznatim i iznenadnim susretima 9. Erotska dimenzija grada poseduje i zastrašujući aspekt koji se prepoznaje u mogućnosti gubljenja ličnog identiteta. Ali mi takođe uživamo u mogućnosti otvorenosti i zainteresovani prema ljudima koje doživljavamo kao drugačijima. Provodimo nedeljno poslepodne šetajući kineskom četvrti ili posmatramo ekscentrične zabavljače koji su na programu ove nedelje u parku. Tragamo za restoranima, trgovinama i klubovima koji su nam nepoznati, interesuju nas nova nacionala jela, drugačija atmosfera, različiti ljudi. Šetamo delovima grada koje doživljavamo kao jedinstvene iako ne nalikuju na one koje poznajemo, gde se različiti ljudi mešaju i potom idu kući. 7 Martin Sanchez Jankowski, City Bound: Urban Life and Political Attitudes among Chicano Youth, Albuquerque: University of New Mexico Press, 1986. 8 Jane Jacobs, The Deathand Life of Great American Cities, New York, Random House, 1961, poglavlje 8; Richard Sennett, Jonathan Cobb, The Hidden Injuries of Class, New York, Vintage, 1972, poglavlje 4; William Whyte, City: Rediscovering the Center, New York, Doubleday, 1988, poglavlja 9, 22-25. 9 Roland Barthes, „Semiology and the Urban“, u M. Gottdiener, Alexandros P. Lagopoulos, The City and the Sign: An Introduction to Urban Semiotics, New York, Columbia University Press, 1986.

121

Erotska privlačnost upravo je suprotna zajednici. U idealnoj zajednici se ljudi osećaju prihvaćenim zato što ih prepoznaju oni s kojima dele iskustva, zapažanja i ciljeve,i gde sami bivaju prepoznati; gde se svako vidi u odrazu drugih. Dolazi i do druge vrste zadovoljstva, u susretu s drugim subjektivnostima, nizovima nepoznatih i različitih značenja. Zadovoljstvo se pronalazi u potrazi za drugačijim značenjima, običajima i perspektivama grada, u kojima u interakciji s njima, svako može naučiti ili doživeti nešto više i drugačije. Gradski erotizam takođe proizilazi iz estetike njegovog materijalnog postojanja: u jasnim i raznobojnim svetlima, veličanstvenosti njegovih objekata, u arhitekturi različitih vremena, stilova i namena. Gradski prostor nudi zadovoljstva i iznenađenja. Zašavši iza ugla ili u neke gradske četvrti, susreću se različita prostorna raspoloženja, nove igre znakova i zvukova, novi interaktivni pokreti. Erotsko značenje grada nastaje iz njegove društvene i prostorne neumornosti. Mesto mnogih mesta, nezamislivo je u koliko se slojeva i međuodnosa grad obavija. Nepojmljivo je koliko uvek postoji osećanje da preostaju nove stvari koje treba istražiti, neki novi ili interesantni sadržaji. (4) Javnost. Politički teoretičari koji veličaju vrednost zajednice često tumače javnost kao carstvo jedinstva i međusobnog razumevanja, ali ovo se ne podudara s našim stvarnim iskustvom javnih prostora. Pošto, po definiciji, javni prostor mesto dostupno svakome, u kojem svako može učestvovati i biti svedokom zabave javnosti, pojedinac uvek rizikuje susret sa onima koji su različiti, sa onima koji se identifikuju s različitim grupama i imaju drugačija mišljenja, ili drugačije načine života. Različitost grupa u gradu je uočljivija na javnim mestima. To doprinosi njihovoj vitalnosti i uzbudljivosti. Gradovi obezbeđuju važna javna mesta – ulice, parkove i trgove – na kojima ljudi stoje ili sede zajedno, deluju i mešaju se, ili jednostavno komuniciraju a se ne ujedinjuju u zajednici „koja ima zajedničke ciljeve“. Politika, kritička aktivnost otvaranja novih tema i odlučivanja kako institucionalni i društveni odnosi treba da se organizuju, suštinski zavise od postojanja prostora i trgova koji su svima dostupni. Na tim javnim mestima ljudi susreću druge ljude, značenja, izraze, probleme, koje možda i ne razumeju, ili s kojima se ne mogu poistovetiti. Snaga javnih demonstracija, na primer, često se sastoji u predstavljanju problema i zahteva onim ljudima koji prolaze javnim prostorom, ali i onima koji bi ih inače izbegavali. Kao normativni ideal, gradski život obezbeđuje javne prostore i trgove na kojima svako može da govori i da sluša. Upravo zbog toga što gradski život predstavlja zajedničko postojanje stranaca, drugačijih i isprepletanih suseda, društvena pravda se ne može zasnivati na instituciji prosvećene univerzalne javnosti. Naprotiv, društvena pravda u gradu zahteva ostvarivanje politika različitosti. Ovakva politika ustanovljava institucionalna i ideološka sredstva koja omogućavaju prepoznavanje i afirmisanje različitih društvenih grupa, dajući im mogućnost političkog predstavljanja, uzdižući njihove različite osobenosti i kulture. U nenasilnim gradovima, ljudi su otvoreni ka različitostima koje se ne moraju asimilovati. Svi mi imamo svoje poznate odnose i sličnosti, ljude sa kojima se osećamo bliski i s kojima delimo svakodnevni život. Ove porodične i društvene grupe učestvuju u javnom životu, dok je ta javnost otvorena i pristupačna svima. U suprotnosti s druge strane, sa predanjem zajedništva, ta javnost se ne temelji na jedinstvu grupnih razlika koje treba prevazići, niti zahteva potpunost uzajamnog razumevanja. 122

U javnom životu razlike ostaju neasimilirane, iako svaka grupa učestvuje u njemu sa uvažavanjem, otvorena je prema drugima. Javnost je heterogena, višestruka i zabavna; mesto na kojem ljudi svedoče i cene različite kulturne izraze, iako ih sami ne doživljavaju niti u potpunosti razumeju.



Gradovi i socijalna nepravda

Ideal može da inspiriše akciju ka društvenim promenama samo ako se rađa iz mogućnosti koja je predložena stvarnim iskustvom. Ideali gradskog života koje sam predložila, u nekim gradovima su danas shvaćeni uzgredno i sporadično. Nema sumnje, međutim, da mnogi gradovi u Sedinjenim Američkim Državama danas propadaju, da su siromašni i kriminalizovni. Nešto je izvesnije da su manji gradovi i predgrađa, povezani nizovima zakrčenih autoputeva, i u koje mnogi beže kako bi se zaštitili od ovih pošasti, homogeniji, izolovaniji i intimniji. U svakom slučaju, ideal gradskog života kao erotizovane javne vitalnosti, u kojoj se razlike afirmišu u otvorenostima, može delovati kao utopija. Izrazi društvene nepravde su vidljivi na ulicama današnjih gradova: beskućnici leže na kućnim pragovima, u parkovima se dešavaju silovanja i hladnokrvna rasistička ubistva, sve to predstavlja stvarnost gradskog života. Ranije sam obrazložila da kritička teorija društvene pravde mora uzeti u obzir ne samo modele preraspodele, već i procese kao i odnose koji proizvode i obnavljaju te modele. Kako se pitanja raspodele dobara i resursa ključno odražavaju na društvenu pravdu, pitanja koja dotiču sprovođenje odluka, podele rada i kulture, jednako su važna. Nigde se ovaj argument bolje ne pokazuje nego u kontekstu društvene nepravde u gradu. Nejednakost raspodele se može videti u izgledu objekata, susedstva i gradova. Većina gradova obiluje mestima, za koja će se svi složiti da na njima niko ne treba da živi. Ispravna načela i metode raspodele mogu biti predmet rasprave, ali pošto su vidljiva na američkim gradskim ulicama, moglo bi se reći da nešto nije u redu s postojećom raspodelom. Međutim, društvene strukture, procesi i odnosi koji proizvode i obnavljaju ovu raspodelu nisu tako vidljive na površini naših gradova. Ipak, normativna teorija ih mora identifikovati i proceniti njihove ishode. U ovom ću odeljku govoriti o tri aspekta ovih procesa koji doprinose dominaciji i ugnjetavanju: (a) centralizovana privreda i birokratska dominacija gradova; (b) struktura koja donosi odluke u opštinama i njihovi skriveni mehanizmi preraspodele; i (c) procesi segregacije i isključivanja u gradovima i između gradova i predgrađa. Moći privrede i grada su se nekada podudarale. Preduzeća osnovana u gradu, eksploatisala su rad gradske populacije, te je grad rastao i razvijao se zajedno sa uspehom njegovih najvećih firmi. Industrijski magnati su upravljali gardom neposredno kao gradski zvaničnici, ili više posrednije u okvirima pozadinske gradske politike. Imajući samoslužeći zaštitnički stav prema ovakvim gradovima, vodeće porodice koje su bile uključene u dobrotvorne projekte, gradile su muzeje, biblioteke, parkove, trgove i spomenike kao zadužbine narodu, kao spomenike vlastitog bogatstva i preduzetničke genijalnosti. Industrijski magnati su često nemilosrdno upravljali držeći većinu ljudi u jadu i neznanju, rukovođeni osećajem za mesto, ekonomski, društveno i politički se vezujući za jedan ili više gradova.

123



Danas je, upravo korporativni kapital beskućnik. [...]

Dominacija centralizovane, bilo društvene ili privatne birokratije, nastoji preko opštinskih ekonomija da izdvoji životni prostor van apstraktnim planiranjem i kalkulacijama10 potrošenog prostora. Kapitalistička birokratska razboritost podstiče planiranje „odozgo“, obuhvatajući velike oblasti koje uključuju metropolitanska područja ili čak nekoliko gradova zajedno. Sa ovako uzvišene pozicije, investitori i planeri, birokratski određuju položaj i izglede autoputeva, tvornica, šoping centara, poslovnih zgrada i parkova. Odlučuju o najracionalnijim i najučinkovitijim investicijama, rukovođeni interesima sopstvenih centralizovanih poslovnih operacija, ne obazirući se na lokalne prilike mesta u kojem investiraju. Veoma često ovakva birokratska racionalnost i efikasnost završavaju u slepoj podeli funkcija, s teškim posledicama o kojima ću kratko diskutovati. To često dovodi do nenadanog prekida investiranja u jedan region i izuzetno naglo spekulisanje s drugim, dok su posledice po dobrobit ljudi na tim prostorima nemerljive. Iako su gradske uprave ozbiljno ograničene dominacijom države i privrednih imperija, one donose odluke, naročito kada se radi o upotrebnom zemljištu i zoniranju. Strukture i procesi donošenja odluka na lokalnom nivou, često stvaraju nepravde. [...] Interesne grupe se, sa osnovnim sredstvima i institucionalnim strukturama koje su već date, u gradu bore i cenkaju oko distributivnih efekata gradskih projekata. S obzirom da je neke interese moguće bolje organizovati od drugih, kako bi postojao lakši pristup glavnim donosiocima odluka i njihovim informacijama, ovaj politički proces obično ili reprodukuje početnu distribuciju ili povećava nejednakost 11 . Sistem odlučivanja o upotrebi privatizovane zemlje na osnovu neosporne rutine, cenjka se sa interesnih grupa o posledicama primene sistema, te time predstavlja jedan od nekoliko „skrivenih mehanizama“ o kojima govori Dejvid Harvi, koji proizvode i reprodukuju društvene nejednakosti i ugnjetavanja u gradovima. Politika unapređenja života siromašnih, marginalizovanih ili onih koji su na bilo koji drugi način oštećeni, imaće malo uticaja osim ako ovi skriveni mehanizmi ne budu shvaćeni i restrukturisani. Druga dva takva mehanizma koja Harvi navodi su lokacija i prilagodljivost. Lokacija projekta upotrebe zemljišta često ima snažne redistributivne uticaje na stanovnike grada. Neki, obično siromašni i neorganizovani stanovnici, iseljeni su zbog projekta. Lokacija proizvodnih objekata, javnih delatnosti, saobraćajnica, stambenih zgrada ili trgovačkih oblasti različito utiču na različite sektore populacije. Blizina nekog objekta za nekoga može biti koristna pružajući mu lakši ili jeftiniji pristup dobrima ili aktivnostima. S druge strane, blizina nekih objekta može izazvati loše strane i neprijatnosti kao što su prašina, buka ili ugrožavanje životne sredine. Iako materijalna situacija pojedinca može ostati nepromenjena, njegove životne prilike se mogu značajno promeniti zbog promena okruženja. Gubici izazvani urbanim promenama mogu uključivati ne samo novčana opterećenja, neprijatnosti i nedovoljni pristup resursima i uslugama, već i gubitak same životne sredine koja pomaže da se definiše osećaj pojedinca o sebi ili zajednički prostor i kultura12 . 10 Mark Gottdiener, The Social Production of Urban Space, Austin, University of Texas Press, 1985, str. 290-97. 11 Stephen L. Elkin, City Regimein the American Republic, Chicago: University of Chicago Press, 1987, str. 93- 102. 12 Ibid, str. 90.

124

Drugi skriveni mehanizam redistribucije je drugačija prilagodljivost grupa: neke će grupe više biti u stanju da se prilagode promenama u urbanom okruženju. Stoga, prilagodljivost jedne grupe često zaostaje iza druge, obično povećavajući nejednakost među njima. Ponekad je različitost prouzrokovana razlikama na početnom nivou materijalnih resursa. Međutim, jednako često, mogućnosti prilagođavanja imaju uzroke u kulturi ili životnom stilu. Siromaštvo, eksploatacija, marginalizacija i kulturni imperijalizam često znače da se od onih koji imaju smanjene mogućnosti prilagođavanja urbanim promenama češće zahteva da se menjaju13 . Već sam naglasila u kojoj meri birokratska racionalnost nameće apstraktne prostore reda i funkcija stvarnom prostoru višenamenske interakcije. Dvadeseti vek je doživeo stalno povećanje funkcionalizma i segregacije urbanog prostora. Najranije razdvajanje se odnosilo na stvaranje stambenih naselja prostorno razdvojenih od proizvodnje, maloprodaje, zabave, trgovina i uprave. Međutim, poslednje decenije su pokazale ubrzano povećanje segregacije svake od ovih funkcija. Svaka vrsta aktivnosti se javlja u sopstvenim, zidom ograđenim enklavama, jasno odsečenim jedna od drugih. Podela funkcija u urbanom prostoru smanjuje vitalnost gradova, čineći gradski život dosadnijim, besmislenijim i opasnijim. Četvrti u centru grada, sa užurbanim ljudima za vreme dnevnih sati, postaju stravično pusti noću kada se ljudi skupljaju u tržnim centrima, koji su, uprkos najboljim namerama projektanta, sasvim dosadni ali i frenetični. U stambenim naseljima se ljudi slabo kreću, kako danju tako i noću, jer naprosto nemaju gde da idu niti šta da vide, ne postoji nastojanje da se povredi privatnost drugih. Ova podela funkcija uvećava potčinjenost i dominaciju na nekoliko načina. Teritorijala razdvojenost radnih mesta i stambenih zajednica deli interese zaposlenih ljudi s jedne strane, na trgovačke etaže i s druge, na potrošačke i susedske okupacije. Dok korporativne i državne birokratije formiraju svoju ptičju perspektivu gradova i regiona, građani nisu u mogućnosti da se uključe u značajne kolektivne akcije iste razmere jer im razdvajanje mesta stanovanja i posla onemogućava formiranje većih mreža. Teritorijalna razdvojenost stambenih naselja od tržnih centara, proizvodnje, javnih trgova i tako dalje, ima specifične štetne posledice na živote žena, posebno majki. Domaćica i majka koja živi u stanu u centru grada unutar pešačkih distanci od prodavnica, restorana, poslovnih prostora, parkova i javnih servisa ima potpuno drugačiji život od one žene u predgrađu koja provodi ceo dan u kući, kilometrima okružena samo kućama i školama. Podela urbanih funkcija primorava domaćice na izolaciju i dosadu. Tako njihov posao – kupovinu, bavljenje decom, njihovo odvoženje na aktivnosti, odlaženje doktoru, zubaru, osiguravajućoj agenciji i tako dalje – čini težim i zahteva više vremena. Pošto se njena prvenstvena odgovornost tiče dece i drugih zavisnih članova porodice, zaposlena žena takođe pati od prostorne odvojenosti urbanih funkcija, koje često ograničavaju njihove radne prilike na nekoliko manje plaćenih administrativnih i servisnih poslova u blizini stambenih lokacija ili ih prisiljavaju da svaki dan prevaljuju velika gradska prostranstava, prelazeći od kuće do vrtića i posla, zatim do prodavnice, zatim nazad, do vrtića i kuće. Podela funkcija i shodno tome potreba za transportom kako bi se stiglo do posla, takođe neposredno doprinosi uvećanoj marginalnosti 13 Ibid, str. 86.

125

starih, siromašnih ljudi, osoba sa smanjenim telesnim funkcijama, ali i drugih koji su zbog životnih prilika kao i zbog ograničenog pristupa resursima sprečeni da se nezavisno kreću na širim područjima. Jedan aspekt normativnog ideala gradskog života, kao što sam već rekla, jeste društvena diferencijacija bez isključivanja. Grupe se dele na osnovu sličnosti, ali su granice neodređene i dolazi do mnogih preklapanja i mešanja. Jedan od najpotresnijih aspekata savremenog urbanog života, jeste težina i učestalost odbojnog ponašanja koje se unutar njega javlja. Segregacija grupe je rezultat odbojne percepcije koja neke grupe izdvaja, definišući ih kao krajnje različite, kako bi bile potpuno izbegavane i uklonjene. Banke, firme koje se bave nekretninama, gradski zvaničnici, novine i stanovnici svi promovišu sliku susedstva kao mesta kojem pripadaju samo određene vrste ljudi dok su drugi isključeni, duboko podstičući odbojni rasizam i mehanizame pomoću kojih se neke grupe definišu kao prezreni Drugi. Regulacija uz pomoć „zoniranja“, dovodi do klasne segregacije ali i u velikoj meri do rasne segregacije, jer, na primer, isključuju mnogobrojne porodice u naselja, ili čak čitave opštine, koja su udaljena od imućnih susedstva. Ovakva isključivanja grupa stvaraju uslove u kojima je moguće nasilje prema svakome ko se nalazi tamo gde ne „pripada“. Mit o susedskoj zajednici, zajedničkim vrednostima i načinu života, kako sam navela, pospešuje ovakva isključivanja. Razdvajanje koje možda svojim učincima najdublje deluje na društvenu pravdu, jeste pravna podela samih opština. Kako su društveni i ekonomski procesi izbrisali gotovo svaku razliku između gradskog i seoskog života, a privredno i birokratsko planiranje obuhvata velike metropolitanske regione, isti ovi regioni uključuju rezultate pravno različitih opština, s njihovim lokalnim upravama, odlukama i javnim servisima. Kako bi se izbegli ružnoća, složenosti i opasnosti savremenog gradskog života, a često i odnosi sa određenim grupama ljudi, mnogi ljudi teže da ostvaruju zajednice u predgrađima i malim gradovima van gradova. Veličina grada i činjenica da kao samostalan grad donosi sopstvene odluke unutar granica države i federalnih pravila, stvaraju privid lokalne kontrole. U stvari, razdvajanje gradova ih oslikava kao bespomoćne u odnosu prema korporativnim i birokratskim dominacijama. Pravno i društveno razdvajanje grada i predgrađa često doprinosi društvenoj nepravdi. Između najvećih američkih gradova i njihovih predgrađa postoji neposredan odnos eksploatacije. Stanovnici predgrađa rade u gradu, koriste njegove usluge i uživaju u njegovom životu, ali izuzev u retkim situacijama kada postoje gradski prihodi i porezi, oni ne plaćaju porez gradu. Prigradske opštine često imaju koristi od njihove blizine, ali njihova pravna autonomija im osigurava da plaćaju malo ili ništa za ove pogodnosti14 . Sredstvima pravne autonomije, neke opštine isključuju određene vrste ljudi i aktivnosti van svojih granica. Na taj način lokalne uprave generišu sredstva koja se plaćaju lokalnim servisima kroz oporezivanje građana, neki gradovi imaju daleko bolje škole i servise u odnosu na neke druge. Pošto svaka opština upravlja svojim školama, policijom, vatrogasnim odredima i drugim javnim servisima, često dolazi do nepravedne i opterećujuće ravnoreže u gustini i kvalitetu servisa između različitim oblastima.

14 Theodore Lowi, The End of Liberalism, New York, Norton, 1969, str. 197.

126

U kontekstu širih razmera i nezavisnog ekonomskog sistema koji je pod kontrolom privatnog kapitala, „autonomija postaje vodilja za većinu gradova, i samo su najbogatiji gradovi u mogućnosti da koriste povlastice svoje formalne nezavisnosti. Politička autonomija mesta, kao i moć planiranja zahteva, reprodukuje i preuveličava nejednakosti različitih mesta pre nego što ih izjednačava“ 15 . Ove nepravde imaju primarne izvore u strukturalnoj organizaciji onih koji odlučuju. Iako svi problemi gradskog života o kojima sam raspravljala uključuju pitanja raspodele, celokupan proces tlačenja i dominacije mogu biti shvaćeni samo uzimajući u obzir kulturne i naredbodavne strukture, pošto one utiču na geografiju grada, na njegove aktivnosti i raspodele.

Prevod: Ivana Ćorković

15 John R. Logan, Harvey L. Molotch, Urban Fortunes: The Political Economy of Place. Berkeley and Los Angeles, University of California Press, 1987, str. 152.

127

SASKIA SASEN [Saskia Sassen] Gradovi i zajednice u globalnoj ekonomiji * Živimo u doba krupnih promjena gradova i zajednica. Ekonomska globalizacija i uspon informacionih tehnologija ponovo uobličavaju prostornu organizaciju ekonomije, sa često razarajućim posledicama za gradove i zajednice. Mnogi političari i analitičari ubeđeni su da ove sile čine da lokaliteti postaju nemoćni u iznošenju sopst venih problema. Ovak ve vrste suštinskih tranzicija ili diskontinuiteta zahtevaju raz voj novih analitičkih kategorija i teoretskih usmerenja, možda čak i nekih novih političkih i ekonomskih praksi. Smatram da stepen urbanosti i pitanja zajednice treba da budu uključeni u analizu ekonomske globalizacije i proučavanje novih informacionih tehnologija. Tako nešto zahteva prevazilaženje uobičajenih predstava o uticaju globalizacije i proširenosti informacionih tehnologija na lokalnom nivou, odnosno, njihovu relativnu nemoć u suočavanju sa izuzetno pokretnim kapitalom. Ta nemoć je tek jedan deo priče. Čini mi se da fokusiranje na gradove i zajednice omogućava konkretnije analize globalizacije i da, u tom smislu, gradove i zajednice možemo smatrati strateškim mestima prilikom ispitivanja globalnih procesa i osnovnih političkoekonomskih procesa. Uvođenje gradova i zajednica u analizu ekonomske globalizacije omogućava ponovno promišljanje procesa ekonomske globalizacije u ok virima st varne ekonomske celine nekog određenog prostora. Takav fokus razlaže nacionalnu ekonomiju u različite podnacionalne komponente, među kojima postoje one temeljno ar tikulisane u globalnu ekonomiju, ali i one koje to nisu. Omogućava nam da uočavamo raznovrsnost ekonomija i radnih kultura u kojima se globalna informaciona ekonomija otelovljuje. Takođe nam dopušta da obnavljamo konkretne lokalizovane procese kroz koje globalizacija postoji, ali i da, na primer, dokažemo da je multikulturalizam u velikim gradovima prepoznatljiv deo ne samo globalizacije već i međunarodnih finansija. Zašto je bitno da se povrati lokalni ok vir, ili uopštenije, neko specifično okruženje, u analizi globalne ekonomije? Posledice trenutnih dešavanja vidljive su u izbegavanju priča o gradovima, zajednici i radnicima u današnjoj naprednoj ekonomiji, i trebalo bi preduzeti korek tivne mere za ponovo uvođenje ovih elemenata. Ukoliko ekonomske analize, fokusirane na gradove i zajednice, obnove širok spek tar poslova i radnih kultura kao delova globalne ekonomije, mogla bi se razmatrati mogućnost novih politika onih učesnika koji su tradicionalno u nepovoljnijem položaju, nekih novih politika koje posluju u ok virima nove transnacionalne ekonomske geografije, bilo da se radi o industrijskim radnicima u iz vozno proiz vodnim zonama ili o čistačima na Vol Stritu.

* Saskia Sassen, „Cities and Communities in the Global Economy“, American Behavioral Scientist, Neil Brenner i Roger Kail ur., The Global Cities Reader, Routledge, Oxon, 1996, str. 82-88.

128



Mesto i radni proces u globalnoj informacionoj ekonomiji

Preovladavajuća procena ekonomske globalizacije medijskih i političkih krugova, kao i mnogih ekonomskih analiza, naglašava izuzetnu pokretljivost globalne komunikacije, kao i postepeno neutralizovanje značaja mesta i razdaljine. Neka nastojanja na tom tragu nalažu postojanje globalnog ekonomskog sistema kao datog, sagledanog u funkciji moći transnacionanih korporacija i globalnih komunikacija. Ali sposobnosti za globalno delovanje, koordinaciju i kontrolu, sadržane u novim informacionim tehnologijama i u snazi transnacionalnih korporacija, nisu isto što i stvarni rad na koordinaciji i kontroli. Fokusirajući se na trenutni rad u vođenju globalnih poslova, pridodaje se zanemarena dimenzija poznate teme o moći velikih korporacija i rasprostranjenosti novih tehnologija. Naglasak se premešta na praksu koja uspostavlja ono što nazivamo ekonomskom globalizacijom i globalnom kontrolom, rad na proizvođenju i obnavljanju organizacije i upravljanja globalnim proizvodnim sistemom industrije i globalnim tržištem finansija, i jednog i drugog u uslovima ekonomske koncentracije vlasništva i kontrole. Multinacionalne kompanije, na primer, ustanovljavaju sve više inostranih pogona i njihovo centralno upravljanje, koordinacija i servisne funkcije postaju sve brojnije i složenije što nalaže različite nacionalne, pravne, računovodstvene i upravljačke sisteme. Početkom devedesetih godina dvadesetog veka, američke korporacije su imale oko 19000 filijala širom sveta. Slično je bilo i s nemačkim i japanskim firmama. Krajnji broj raštrkanih fabrika i servisnih centara, sastavnih delova integrisanog delovanja korporacije, dovodi do velikog broja novih potreba prilikom centralne organizacije i servisiranja. Finansije i napredni korporativni servisi predstavljaju industriju proizvodnje organizacionih roba, neophodnih za sprovođenje i upravljanje globalnim ekonomskim sistemima. Za proizvodnju ovih servisa, posebno internacionalizovanih uslužnih sektora koji su najinovativniji i najspekulativniji, biraju se gradovi. Usmeravanje na korporativne prakse crpe kategorije mesta i radnog procesa u analizi ekonomske globalizacije. Ove dve kategorije se lako zanemaruju u ocenama koje su vrte oko izuzetne pokretljivosti kapitala i transnacionalne moći. Razvijanjem kategorija kao što su „mesto“ i „proces proizvodnje“ ne poriče se značaj izuzetne pokretljivosti i moći. Umesto toga, ističe se činjenica da mnoga sredstava potrebna za globalne ekonomske aktivnosti i nisu izuzetno pokretljiva, te da su zaista duboko ugrađena u mesto, i to naročito mesta kao što su globalni gradovi i izvozno proizvodne zone, i da su brojne zajednice koje mogu delovati nepovezane s globalnim procesima, kao što su Južni Bronks [South Bronx] u Njujorku ili grad Pleinfild [Plainfield] u Masačusetsu, u stvari deo tih istih procesa. Globalni procesi su, pored toga, strukturisani lokalnim ograničenjima u koja su uključeni sastav radne snage, radna kultura, i preovladavajući politički tokovi i kulture. Štaviše, naglašavanjem činjenice da su globalni procesi barem delimično ugrađeni u nacionalne teritorije, takav fokus uvodi nove promenljive u ak tuelna shvatanja o ekonomskoj globalizaciji i smanjenju regulatorne uloge države. Znači da se prostorna ekonomija najvećih novih transnacionalnih ekonomskih procesa u mnogo čemu razlikuje od globalno/nacionalne dvostrukosti koja se pretpostavlja u većini analiza globalne ekonomije. Dvostrukost nacionalnog nasuprot globalnom fokusu nagoveštava dva međusobno isključiva prostora – tamo gde jedan započinje drugi završava, ono što jedan zadobija drugi gubi.

129

Osnovna namera ovog teksta je da sugeriše u kojoj meri je ova konceptualizacija suštinski netačna, globalno se nužno ostvaruje na specifičnim prostorima i u institucionalnim uređenjima koja se u velikom broju [ako ne i u većini] nalaze na nacionalnim teritorijama i određenim lokacijama. Nacionalne i lokalne vlade igraju važnu ulogu u ugradnji globalnog ekonomskog sistema i ta uloga, u zavisnosti od društveno-ekonomskih nivoa razvijenosti, političke kulture i načina artikulacije globalnih procesa, može poprimiti različite oblike. Ova rasprava bi trebalo da uputi na činjenicu da ekonomska globalizacija sadrži dinamike disperzije i centralizacije, oblike koji tek sada započinju da stiču priznanje1 . Mnogostruka nastojanja ka prostornom širenju ekonomskih aktivnosti na gradskom, nacionalnom i globalnom nivou, koje povezujemo s globalizacijom, doprinose potražnji za novim oblicima teritorijalne centralizacije najvišeg nivoa upravljanja i kontrole poslovanja. Proširivanja centralnih funkcija ogleda se u nastavku zgušnjavanja kontrole, vlasništva i prisvajanja profita što karakteriše trenutni ekonomski sistem. Nacionalna i globalna tržišta, kao i globalno integrisane organizacije, nalažu centralna mesta u kojima je posao globalizacije već obavljen. Nadalje, informacione industrije zahtevaju ogromnu fizičku infrastrukturu koja sadrži strateške čvorove sa izuzetnom koncentracijom kapaciteta; pri čemu se mora praviti razlika između kapaciteta za globalni prenos i komunikacije kao i za materijalne uslove koji ovu razmenu informacija čine mogućom. Konačno, proces proizvodnje i najnaprednije informacione industrije barem delimično je vezan za mesto jer to zahteva kombinacija resursa čak i kada su izlazni podaci izuzetno pokretni. Jedan od osnovnih ciljeva mog rada sastoji se u sagledavanju gradova kao proizvodnih pogona vodećih informacionih industrija našega doba, i u obnovi infrastruktura aktivnosti, firmi i poslova neophodnih u pokretanju napredne korporativne ekonomije. Te industrije su tipično konceptualizovane kroz pojmove izuzetne pokretljivosti svojih rezultata i visokog nivoa obučenosti svog stručnog kadra, radije nego u promišljanju radnih procesa i potrebne infrastrukture objekata kao i nestručnih poslova koji takođe čine deo tih industrija. Detaljna analiza urbanih ekonomija, zasnovanih na uslugama, pokazuje da postoji značajna artikulacija firmi, sektora i radnika koji izgledaju kao da imaju jako malo veze sa urbanim ekonomijama u kojima dominiraju finansije i specijalizovani servisi; činjenica je, međutim, da one ispunjavaju niz funkcija koje su sastavni deo jedne urbane ekonomije. Sve se to dešava u uslovima oštrog socijalnog, finansijskog i [često] rasnog odnosno etničkog raslojavanja. Naši gradovi i zajednice odslikavaju ove obrasce. Ponovnim osvajanjem geografije mesta uključenih u globalizaciju omogućiće nam da se ponovo osvoji znanje ljudi, radnika, zajednica, i još specifičnije, različite radne kulture pored one koja je kao korporativna uključena u globalizacioni proces. Globalni grad se može posmatrti kao strateško istraživački teren za proučavanje ovih procesa. Globalni grad: veza za novu političko-ekonomsku regulaciju



U svakodnevnom radu vodećih složenih ser visa u kojima preovladavaju finansije, veliki broj poslova je fizički i malo je plaćen, mnoge poslove obavljaju 1 J. L. Abu-Lughod, „Comparing Chicago, New York and Los Angeles“ in P. L. Konx, P. J. Taylor ur., World Cities in a World-sistem, Cambridge, Cambridge University Press, 1995, str. 179-191; Manuel Castells, The Informational City, Blackwell, London, 1989; John Friedman, Where we stand: a decade of world city research, u P. L. Knox, P. L. Taylor ur., op.cit., str. 21-47.

130

žene i imigranti. Iako ove vrste radnika, i poslova, nikada nisu predstavljani kao deo globalne ekonomije, oni suštinski čine dobar deo višestruke infrastruk ture poslova uključenih u rad i primenjivanje globalnog ekonomskog sistema – uključujući i njegove najnaprednije sek tore kao što su međunarodne finansije. Vrh korporativne ekonomije – korporativne kule koje projek tuju inženjerske eksper tize, preciznost, „tehne“ – daleko je lakše označiti za neophodne u naprednom ekonomskom sistemu u odnosu na prevoznike i druge industrijske ser visne radnike, čak i ako oni čine njen neophodan sastavni deo. Na delu se vide dinamike vrednovanja koje oštro povećavaju jaz između obez vređenih i vrednovanih [doduše, precenjenih] sek tora ekonomije. Dolazi do rasta nejednakosti između profitabilnih sposobnosti preduzeća i sposobnosti zarade domaćinstava. Precenjivanje specijalizovanih ser visa i stručnog radnog osoblja obeležilo je mnoge „druge“ vrste ekonomskih ak tivnosti i radnika kao nepotrebnih ili nevažnih u naprednoj ekonomiji, čak i onda kada su oni predstavljaju st varan udeo u vodećim internacinalizovanim sek torima. Plod toga se, na primer, može videti u neobično naglom porastu početnih plata vođa poslovne administracije i pravnika zaposlenih u korporativnom sek toru i u strmoglavom padu plata nek valifikovanih fizičkih radnika i kancelarijskih radnika. Isti učinci se mogu videti u povlačenju mnogih investitora nekretnina s niskim i srednjim prihodom iz stambenog tržišta, posle rapidnog povećanja stambenih zahteva od strane novih visoko plaćenih profesionalaca i mogućnosti višestrukog precenjivanja, tih takoz vanih posebnih stambenih ponuda. Ugradnja globalnih procesa i tržišta u veće gradove značila je da se internacionalizovani sek tor ekonomije naglo raz vio i nametnuo novi niz kriterijuma kojima se vrednuju i ocenjuju različite ekonomskie ak tivnosti i razultati. Ovaj raz voj je imao razarajuće posledice na brojne sek tore urbane ekonomije i ostavio je neravnomerne tragove u urbanim zajednicama. Nije se radilo samo o k vantitativnoj transformaciji, jer tu prepoznajemo i elemente novog ekonomskog režima 2 . Nadmoć vodeće specijalizovane uslužne ekonomije, posebno novih finansijskih i ser visnih kompleksa, izaziva ono što se može naz vati novim ekonomskim režimom, jer iako ovaj sek tor može pokrivati samo deo ekonomije grada, on se naprosto nameće toj većoj ekonomiji. Jedan od ovih pritisaka se ogleda u polarizaciji, kao što je slučaj u mogućnosti za ost varivanjem ekstraprofit u finansijama, time doprinoseći devalorizaciji proiz vodnje i niskoj dodatnoj vrednosti usluga, u meri u kojoj ovi sek tori više ne mogu generisati ekstraprofite koji su tipični u mnogim finansijskim ak tivnostima. Iz vanredna profitabilna sposobnost mnogih vodećih industrija ugrađena je u složenu kombinaciju novih trendova: [a] tehnologija koje omogućavaju izuzetnu pokretljivost kapitala na globalnom nivou i deregulaciju mnogostrukih tržišta koja omogućavaju sprovođenje izuzetne pokretljivosti; [b] finansijskih pronalazaka kao što su obezbeđivanje lik vidacije do sad nelik vidnog kapitala i omogućavanje njegove cirkulacije, a samim tim i st varanje dodatnog profita; i [c] rastuće potražnje za uslugama u svim industrijama, zajedno s povećanjem složenosti i specijalizacijom mnogih od ovih ulaza koji doprinose njihovoj valorizaciji što je ilustrovano neobično visokim povećanjima plata početkom 2 Susan S. Fainstein, The City Builders, Oksford, Blackwell 1993; P. L. Knox, P. J. Taylor, ur., World City in a World-system, op.cit.; Saskia Sassen, Cities in World Economy, Thousand Oaks, Pine Forge, 1994.

131

osamdesetih godina dvadesetog veka za najviše stručnjake i glavne iz vršne direk tore. Globalizacija je dodatno doprinela usložnjavanju ovih usluga, njihovom strateškom karakteru, glamuru, te time i njihovom precenjivanju. Prisustvo kritične mase firmi sa izuzetno visokim profitabilnim sposobnostima dovodi do licitiranja cena komercijalnih prostora, industrijskih usluga, kao i drugih poslovnih potreba, i na taj način utiče na opstanak firmi sa umerenim profitabilnim sposobnostima koje postaju sve nesigurnije. Iako su potonje od suštinskog značaja za funkcionisanje urbane ekonomije i za svakodnevne potrebe građana, njihova ekonomska isplativost je ugrožena u situaciji u kojoj specijalizovani finansijski servisi zarađuju ekstraprofit. Visoke cene i profitni nivoi u internacionalizovanom sektoru i njegovim pratećim aktivnostima, kao što su vrhunski restorani i hoteli, čine sve težim takmičenje za prostor i investicije u drugim sektorima. Mnogi od ovih sektora su doživeli značajno podcenjivanje i/ili izmeštanje; sada je, na primer, uobičajena urbana pojava da prodavnice iz susedstva, prilagođene lokalnim potrebama, zamenjuju ekskluzivni butici i restorani novih urbanih visoko platežnih elita. Nejednakosti u profitabilnim mogućnostima različitih sektora ekonomije, uvek su postojale. Ali ono što danas posmatramo dešava se mnogo širem rasponu i stvara velike poremećaje u radu različitih tržišta, od stambenog do tržišta rada. Polarizacija među firmama i domaćinstvima i u prostornoj organizaciji ekonomije, na primer, doprinosi rastućem nizu neformalnih ekonomskih aktivnosti u razvijenim urbanim ekonomijama. U kontekstu u kojem značajan sektor ekonomije proizvodi ekstraprofit, firme s malim ili skromnim profitabilnim sposobnostima, sa stabilnom čak i uvećanom potražnjom za svojom robom i uslugama od strane domaćih i drugih firmi, često ne mogu da se takmiče i pored očiglednog postojanja potrebe za onim što proizvode. Često jedan od načina opstanka takvih firmi počiva u neformalnom delovanju. Koriste se prostori koji nisu planirani za komercijalne i proizvodne aktivnosti, kao što su podrumi u stambenim prostorima, odnosno mesta koja ne ispunjavaju zdravstvene, protivpožarne i druge standarde. Isto tako, nove firme u nisko profitnim industrijama, koje tek ulaze na jako tržište sa svojom robom i uslugama, mogu to činiti samo na neformalan način. Drugo rešenje za firme sa ograničenim profitabilnim mogućnostima, sastojala bi se u zaključivanju predugovora kao dela njihovog rada tokom neformalnih postupaka. Rekompozicija izvora rasta i proizvodnje profita, koja se podrazumeva u ovim transformacijama, takođe doprinosi i reorganizaciji nekih komponenti društvene reprodukcije ili potrošnje. Iako srednji slojevi još uvek čine većinu, uslovi koji su doprineli njihovoj ekspanziji i političko-ekonomskoj moći u posleratnim decenijama – kroz centralizaciju masovne proizvodnje i masovnu potrošnju tokom ekonomskog rasta i ostvarenja profita – potiskuju novi izvori rasta. Ubrzani rast industrija sa snažnom koncentracijama poslova visokog i niskog prihoda, zadobija različite oblike u strukturi potrošnje, što takođe proizvodi povratno dejstvo na organizaciju rada i vrste stvorenih poslova. S pojavom novih kulturnih formi i ekspanzijom radne snage sa visokim primanjima dolazi i do procesa usvajanja vrednosti srednje klase koje u stvari počivaju u pristupačnoj ponudi slabo plaćenih radnika. Potrošačke potrebe slabo plaćenog stanovništ va u velikim gradovima, dobrim delom bivaju zadovoljene kroz male proiz vodne i maloprodajne firme koje se oslonjaju na porodični rad i često ne zadovoljavaju ni minimum 132

bezbednosnih i zdravst venih standarda. Jef tina odeća proiz vedena u lokalnim radionicama s bedno plaćenim radnicima, na primer, može da predstavlja konkurenciju jef tinom azijskom uvozu. Sve veći asor timan proiz voda i usluga, od jef tinog nameštaja proiz vedenog u podrumima, do „divljih taksija“ i porodičnih ustanova za dnevni boravak, zadovoljava rastuće potrebe slabo plaćenog stanovništa. Postoje brojni primeri kako povećana nejednakost u zaradama preoblikuje stukturu potrošnje i kako to opet ima povratne efek te na organizaciju rada, u formalnoj ali i u neformalnoj ekonomiji. Na primeru Njujorka možemo primetiti pojavu posebnih taksi linija koje opslužuju samo finansijsku oblast, i povećanje divljih taksija u naseljima sa stanovništ vom s niskim primanjima, koji ne opslužuju regularne taksi linije; porast upotrebe visoko prilagođenih dr venih konstrukcija u područjima na kojima se naseljava srednja klasa, i jef tine samoodržive stanove u siromašnim čet vr tima; porast broja radnika koji rade kod kuće i radionica sa slabo plaćenim radnicima koji proiz vode veoma skupe brendirane ar tikle ili izuzetno jef tine proiz vode. Jedan od načina konceptualizacije neformalnog poslovanja u raz vijenim urbanim ekonomijama u sadašnjem dobu, počiva u pronalaženju sistemskog ek vivalenta onome što nazivamo deregulacijom do koje dolazi u ekonomskom vrhu. Deregulacija sve većeg broja vodećih informacionih industrija i neformalno poslovanje sve većeg broja sek tora s niskim profitabilnim sposobnostima, mogu se koncipirati kroz prilagođavanje uslova u koje uz rastuće tenzije ulaze novi ekonomski raz voj i stare regulacije.

Čiji je grad?

Jedan od načina razmišljanja o političkim implikacijama ovak vog raz voja ogleda se u formiranju novih zahteva o gradovima. Među glavnim novim činiocima tih zahteva pojavljuju se inostrane firme, koje sve više imaju pravo da posluju kroz postepenu deregulacije nacionalnih ekonomija, ali i veliki broj poslovnih ljudi koji su stranci. Upravo oni predstavljaju nove korisnike grada. Temeljno obeležavaju urbani pejzaž, i njihovo pravo na grad je neosporno, čak i ako su jedva istraženi podaci o troškovima i koristima koje od njih grad ima. Novi korisnici grada postavljaju često velike zahteve i rekonstituišu gradska strateška mesta prema svojim potrebama; njihovi zahtevi se, međutim, retko dovode u pitanje. Novi grad tih gradskih korisnika predstavlja krhku predstavu čiji je opstanak i uspeh usmeren ka ekonomijama visokih profita, napredne tehnologije, intenzivirane razmene, spekulacije i inovacije. Na taj način se s jedne strane otvara pitanje šta grad predstavlja stranim poslovnim ljudima i međunarodnim firmama; prostor tak vog grada sastoji se od aerodroma, poslovnih četvr ti najvišeg nivoa, vrhunskih hotela i restorana, te određene zone urbanog glamura. S druge strane, preostaje težak zadatak utvrđivanja da li grad koji funkcioniše kao međunarodni poslovni centar, u stvari, podmiruje troškove koje postojanje tak vog centra podrazumeva. Troškovi uključeni u održavanje najsavremenijih poslovnih centara, kao i ostali zahtevi koje ovi centri nalažu, poput naprednih komunikacijskih postrojenja ali i najvišeg nivoa bezbednosti [i „svetske kulture“], nisu adek vatno procenjeni. Možda, u drugoj krajnosti konvencionalnih predstava postoje oni koji koriste urbano političko nasilje zahtevajući pritom svoje pravo na grad, pravo kojem de facto nedostaje legitimitet novih „gradskih korisnika“. Ti zahtevi potiču

133

od činioca koji se bore da budu priznati i ovlašćeni prilikom potraživanja svojih prava na grad. Njihova istorija je, naravno, dugotrajna i sa svakom novom epohom donosi specifične uslove u načinima s kojima se zahtevi postavljaju. Rastući teret „delik vencije“ (na primer, uništavanje automobila i izloga, pljačke i spaljivanje prodavnica) u nekim od ovih pobuna tokom poslednje decenije dvadesetog veka, u velikim gradovima raz vijenog i trećeg sveta, možda predstavlja naznake postojanja zaoštrenih nejednakosti posvedočenih u procesu ekonomske globalizacije. Rastojanje između urbane zone glamura i urbane ratne zone, onako kao je viđeno i doživljeno, postaje ogromno. Izuzetna transparentnost i visoki stepen javne svesti o toj razlici, verovatno doprinosi daljoj brutalizaciji sukoba. Očigledna ravnodušnost i vidljiva pohlepa novih elita u odnosu na beznađe i bes siromašnih ogleda se u velikoj meri i u pojavama kao što su rep muzika i ponašanje skinhedsa. Veliki gradovi širom sveta predstavljaju teren na kojem mnošt vo globalizacijskih procesa poprima st varne, lokalizovane oblike. Ovi lokalizovani oblici dobrim delom i obeležavaju ono što globalizacija predstavlja. Nadalje, ukoliko uzmemo u obzir da se u velikim gradovima takođe koncentriše ogroman deo ugroženih populacija – imigranati u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, Amerikanci afričkog i latino porekla u Sjedinjenim Američkim Državama, mase stanovnika u divljim naseljima megalopolisa zemalja u raz voju – postaje jasno da su gradovi postali strateški teren čitavog niza sukoba i protivrečnosti 3 . Zaključak



Obraćanjem pažnje na prostor, omogućava nam da sagledamo neke nove prostorne konfiguracije i prostorno specifične osobenosti, koje ekonomska globalizacija proizvodi ali i prema kojima se takođe uobličava. Samim tim, procesi ekonomske globalizacije ponovo se konstituišu u svojstvu stvarnih proizvodnih celina koje se nalaze na određenim mestima i sadrže mnoštvo aktivnosti. Tako nešto utiče da se pored zajedničkog fokusiranja vlada i privrede na moć velikih korporacija, uvećava fokusiranje na ceo spektar delatnosti i organizacionih aranžmana koji su neophodni u primeni i održavanju globalne mreže fabrika, uslužnih operacija i tržišta. Te procese samo delimično obuhvataju aktivnosti transnacionalnih korporacija i globalnih tržišta. Fokusiranjem na gradove i zajednice omogućava određivanje geografije strateških mesta na globalnom nivou, kao i određivanje mikrogeografije i politika koje deluju na tim mestima. Tako nešto nam takođe omogućava isticanje u pr vi plan novih klasnih formacija i snaga regulisanja koje proizilaze iz novih oblika pokretljivosti kapitala i novih tehnologija kroz koje se proiz vodnja i rad organizuju.

Prevod: Tijana Vujičić



Korektori: Ivana Ćorković, Ana Špirić, Boriša Mandić

3 Cf. S. Body-Gendrot, Ville et violence, Paris, PUF, 1993; A. D. King ur., Representing the City, London, Macmillan, 1996.

134

KONSTANTIN SERGEJEVIČ AKSAKOV [Константин Сергеевич Aксаков] Smisao prestonice* Smisao prestonice je od najvećeg značaja za državu. Prestonica je središte državnih i narodnih snaga: u nju se one stiču sa svih strana i raznovrsno se oblikujući u njoj, odlaze na sve strane. Korisno je ako prestonica, koja kasnije bezuslovno predstavlja središte države u njenim moralnim i materijalnim snagama i delatnostima, u isto vreme predstavlja središte države i u geografskom smislu. Prestonica je s jedne strane narodno središte, i s druge, centar vlasti. Kao narodni centar se razvija prirodnim istorijskim tokom, podvigom narodnog života; narodni centar ne može biti proizvoljno stvoren i izmišljen. Prestonica kao centar vlasti može podleći državnoj samovlasti, može se veštački i nasilno podići. Dostići će svoj potpuni značaj i sasvim će biti povoljna za državu onda kada bude predstavljala i narodni centar i vlast ili drugim rečima, kada se centar vlasti bude nalazio u narodnom centru. Narodni razum je neophodan za prestoničku upravu, potreban je zbog shvatanja države kojom upravlja i u toj upravi moraju postojati prave, neposredne i žive veze s državom, a da bi do toga došlo, neophodno je da se uprava nalazi unutar same države, u sredini naroda. Postavite prestoničku upravu van granica, zamislite je bez ikakve žive veze s narodom – šta će se dogoditi? Svi akti vlasti će biti neuspešni, bez obzira na želju da donose korist, bez obzira na poslušnost naroda. Postaje kobno kada se u vlasti izgubi interes države, i kada svaki akt zaobilazi korisne ciljeve, kreće se nepravilno i mimo pravila: tada sve postaje neumesno i pretvara se u zlo. Vlast postaje nehotičan mučitelj naroda: narod postaje manje-više pokorna žrtva. I ne postoji mogućnost da se stanje popravi sve dok se ne steknu uslovi za razumevanjem države. To se dešava upravo onda kada prestonica više nema istorijske, savremene i narodne, ili bilo kakve žive veze s državom, drugim rečima: kada je centar vlasti odvojen od narodnog centra. Tako se nešto danas dešava s našom otadžbinom, Rusijom, i prestonicom Peterburgom. Peterburg je postavljen na samom kraju neizmene ruske države i ne samo da se ne nalazi u sredini državnog plemena, ne samo da se ne nalazi usred ruskog naroda, već je potpuno van njega, među finskim plemenom, među Fincima: Peterburg geografski pripada Rusiji ili, bolje rečeno, njenoj vlasti, ali nalazi se van granica ruskog života, van korena prave Rusije za koju se vezuje sva ta svojina, koja je osnovala i koja održava svu tu neizmernu državu. Jednom rečju, Peterburg je inostrana prestonica Rusije. Može li se zamisliti ruska država bez ruskog naroda? Vi možete da zamislite rusku državu bez Finske, pribaltičkih provincija, bez Poljske, ali bez ruskog naroda, ruska država se ne sme ni zamisliti – bez njega ona ne postoji. Dakle, ruski narod znači sve ruskoj državi. Nije dozvoljeno ne priznati ruski narod kao njenu osnovu na kojoj je sve sagrađeno, koja sve održava; ne bi se smelo, čini

* Ovaj članak ili, tačnije, beleška napisana je 1856. godine kao „Beleška o unutrašnjem stanju Rusije“ („Zapiska o vnutrennem sostoяnii Rossii“). Predstavljena je 1855. godine pokojnom Caru. Odlomci su objavljeni u „Danu“ („ Denь“), izdanje I. S. Aksakova. Primedba urednika „Rusi“.

135

se, ne uzeti ruski narod u obzir, on se ne sme potceniti. Šta vidimo? Potcenjen je upravo ruski narod. Prestonica Rusije se nalazi van ruskog naroda, prestonica Rusije je u inostranstvu. Peterburg s Rusijom nema nikakvih istorijskih, savremenih i živih veza. Peterburg se nije podizao niti odrastao na ruskoj zemlji, u ruskom duhu, nije srastao s Rusijom kao drugi ruski gradovi; on je naglo bio postavljen na obalama mora, izgrađen je po inostranom planu, na inostranoj zemlji i nazvan je stranim imenom. I taj Peterburg – inostrani, tuđinski grad, predstavlja prestonicu Rusije. Peterburg – prestonica Rusije! Eto odgonetke tog unutrašnjeg nereda u kome se danas nalazi Rusija. Eto ključa za razumevanje te sveopšte zamršene situacije koja dovodi u pitanje celokupnu našu delatnost, unutrašnju i spoljašnju. S novom prestonicom, Peterburgom, gubi se shvatanje Rusije. Ali bilo je potrebno stopedeset godina Peterburga kao prestonice, da bi se uzdrmale moćne, materijalne i moralne ruske snage, do te mere uzdrmane da je za Rusiju postao podnošljiv i ostvariv mir koji počiva na dopisu od 18. marta 1856. godine, najzad, taj mir je najbolji dokaz potpunog rastrojstva države. Potrebno je bilo stopedeset godina peterburškog perioda koji je doveo Rusiju do stanja u kome se ona danas nalazi, a koje je nama, podanicima, manje ili više odavno poznato; stanje koje je godinama nastupalo oštro, čak i za državu, a sada preti uništenjem ako se protiv njega ne primene brze i prave mere, ako se Rusiji ne vrati njen rodni vazduh, jedini koji je može isceliti. Da bi se Rusiji vratio ruski vazduh potrebno je da nam se naša vlast vrati iz inostranstva. Proniknućemo bliže u suštinu stvari i potruditi da shvatimo podvige i smisao Moskve i Peterburga. I Moskva nije odjednom, već postepeno postajala prestonica Rusije. U početku mali grad, Moskva je rasla u svom značaju i na kraju izrasla, takoreći, u prestonicu. Prestonica ima veliki značaj u svakoj državi, ali posebno u Rusiji gde jedna prestonica smenjuje drugu. Prestonica je u Rusiji uvek davala svoj naročitu osobenost celoj epohi i nije se bez razloga nazivala Carskim gradom. Sudbine Rusije izražavaju se i određuju u njenim prestonicama. Centar je u Rusiji prelazio iz grada u grad. Ne govorimo o Novgorodu, koji je bio samo mesto boravka za pozvani kneževski rod. Prvi centar vidimo u Kijevu. To je prva ruska prestonica, još daleko od ispunjenja svog potpunog smisla, jer se država nije formirala, nije bila sklopljena u jednu celinu, već se takoreći talasala i lutala. Kijev je za naše kneževe bio očinski dom, i među njima je bilo razmirica oko časti ko će vladati tim domom. Ta čast je bila iznad svega. Moćno Suzdaljsko kneževstvo nije tešilo Jurija Dolgorukog, osnivača Moskve. Sve njegove težnje bile su usmerene na Kijev za koji se ceo život borio i, na kraju, izborio. Ali posle Jurija ubrzo je porodično osećanje ustupilo mesto državnim potrebama. Prednost materijalne moći uzelo je prevagu i potisnulo osećanje porodične časti. Andrej, Jurijev sin, nije uvažavao Kijev. Suzdaljska vojska je uzela Kijev, ali Andrej u njemu nije ostao. Dao je prednost svojoj moćnoj Suzdaljskoj kneževini i Vladimiru, glavnom gradu, koji je postao prestonica Rusije. Nova prestonica već ima drugi smisao. Zajedno s njom materijalna snaga je istupila napred; Vladimir ne samo da je bio cenjeniji, već i moćniji od drugih gradova. Spor se takođe dešavao oko 136

Vladimira, ali spor oko časti prešao je ubrzo u spor oko sile. Vladimir više nije mogao da ima tako poseban značaj kao što je imao Novgorod. Pošto je neosporna prednost Kijeva ubrzo izgubila svoj značaj i pošto je ubrzo počelo da se govori o državnoj moći, svaka kneževina i svaki grad su mogli da teže ka toj moći, i to ne samo za Vladimir, nego i sa Vladimirom. Očigledno da Vladimir nije mogao dugo da ostane glavni grad jer je njegova prednost bila sporna. I upravo su se prepirući s njim podigli i zaoštrili Tver i Rjazanj i kao Vladimir, prozvali se Velikim kneževinama. Nije bila dovoljna samo materijalna nadmoć da bi se postalo prestonica; bila je potrebna misao, potreban je bio unutrašnji smisao koji bi dao otpornost i pravo. Vladimir nije posedovao taj smisao. Najzad, pored njega se malo-pomalo podigla Moskva. Ona se, kao i druge kneževine, postepeno povećavala i postajala moćnija. Mitropolit Petar je u nju preneo mitropoliju i proricao o njenoj budućoj snazi i slavi. Uskoro se otkrio veliki smisao Moskve koja jedina poseduje pravo da se nazove pravom prestonicom države. Moskva je unela misao o celoj Ruskoj zemlji, ujedno i o nedeljivoj ruskoj državi. Došlo je vreme da jedina Ruska zemlja, dosad podeljena državnim cepkanjem, najzad bude jedna država. Moskva započela borbu za celu Rusiju i postala je prestonica. Reći ćemo arhaično da je ona sabrala rusku zemlju. Prvi savez ruskih kneževina protiv zajedničkih neprijatelja Tatara, pod vođstvom Moskve, bio je na Kulikovom polju. U vreme Ivana III, koji je imenovan ne samo moskovskim, nego i knezom cele Rusije, ideja Moskve kao prestonice postala je jasnija. Država je dužna da dovede do celovitosti zemlje i države. Kako se brzo to postizalo – bio je gotov poduhvat izgradnje; država je formirana i preostalo je da se, ne gubeći tu celovitost, s većom jasnošću i snagom ide odlučnim putem usavršavanja, razumevajući svoje početke i izvršavajući svoj narodni poduhvat u opštem interesu čovečanstva. Prestonica, nastala u trenutku državnog i narodnog jedinstva države – bolje rečeno koja je darovala, učvrstila i izrazila to jedinstvo – upravo predstavlja pravu prestonicu. Takva je Moskva. Razumevajući celovitost zemlje i države, Moskva je priznala postojanje, smisao i pravo kako zemlje, tako i države. Prema tome, s Moskvom je započeo novi period: jedinstvena vlast države i celovitost ruske zemlju. Zarad razvijanja države i jedinstva zemlje i izražavanja jasne samosvesti ruske države, jednovlasni car saziva prvi Zemski sabor. Zemlja i država se u svom novom postojanom vidu jedinstva i celovitosti, susreću i gledaju licem u lice, u Moskvi, na Saboru i među njima se ustaljuje drugarski savez pun poverenja. Zemlja priznaje državi neograničenu vlast upravljanja, država priznaje zemlji punu slobodu duha i života. Moskva, u kojoj zemlja i država pružaju ruke jedna drugoj, predstavlja željenu saglasnost oba elementa, državnog i zemaljskog, željeni savez cara i naroda. Ceo dalji potez Rusije za sve vreme trajanja Moskve kao prestonice, određen je tim savezom. Više puta je državi bilo potrebno mišljenje zemlje; više puta je Car tražio savet od ruskog naroda. Ovde nema mesta kako bi se ulazilo u detalje o mudrim unutrašnjim merama i aktivnostima ruskih careva i njihovim uspesima u inostranstvu, osvajanjima i širenju granica ruske države. Reći ćemo samo da je Rusija – vođena Moskvom – jačala iznutra, širila se spolja i da se Istok, nekakvom nepoznatom snagom, okrenuo ka njoj, da su joj se prepustile azijske horde; istoverna Gruzija je s nadom usmerila svoju pažnju prema njoj, i još za vreme Borisa su u Dagestanu bile izgrađene tri tvrđave. Uspostavljajući to jedinstvo Moskva nije zavodila jednolikost; u vreme Moskve cenila se domaća osobenost. Upravo se u tome sastoji snaga pravog, živog jedinstva koje podržava raznolikost i dopušta da se život razvija na sve strane, pritom nalazeći sebi oslonac u nepristrasnom centru. U božijem svetu vidimo duboko jedinstvo u beskonačnoj raznolikosti.

137

Nemamo nameru da ovde ispratimo sve istorijske datosti Rusije, pomenućemo samo one koji se tiču sâme teme. Strašna nesreća je pogodila tek ojačalu Rusiju, došla su smutna vremena bezvlašća i u takvom trenutku kada su sve snage države bile razbijene u prah, i kada je zemlja ustala protiv neprijatelja, u tom trenutku se u ime svog ruskog naroda, Moskva priznaje i proglašava prestonicom Rusije. Moskvu oslobađa narod, ponovo u njoj bira cara i ponovo mu s punim poverenjem poverava svoju sudbinu. Mirno su podnesene, po božijoj milosti, strašne nesreće, i Rusija je, na čelu sa svojom prestonicom Moskvom, brzo ojačala svoje unutrašnje i spoljne snage. Južna Rusija se sa svojim Kijevom, i svetim, slavnim sećanjima, priključila Moskvi i Rusija je povratila dragoceni deo. Saznavši neminovnost prosvetljenja, Rusija je žurila, ne potiskujući svoja iskonska načela, da se okoristi otkrićem Evrope i da svesno krene tim putem. U Moskvi je bila osnovana Akademija. Posle državnih neprilika Moskva započinje s dobrim poduhvatom prosvetljenja. Dakle, za vreme prestolovanja Moskve, Ruska zemlja se pokazala u svojoj celovitosti; odnosi jedinog cara i cele zemlje jasno su se uspostavili i odredili; savez, ispunjen poverenjem, učvrstio se između cara i naroda. Na taj način je započelo ruska samostalnost i izgradilo se rusko građansko uređenje. Ruski život je krenuo svojim samostalnim putem. Rusija, ojačana svojim snagama, proširena izvan i učvršćena na svojim iskonskim životnim načelima, započela je prostrani put svog sopstvenog rada u opštem čovečanskom interesu. I sve to u vreme kada je Moskva bila prestonica zemlje i države. Osim smisla cele ruske istorije, koja je na sav glas govorila o nedeljivosti Moskve i Rusije, postoje posebni uputi o istoj. Interesantno je da Ivan IV, u vreme svoje vladavine i otuđivši se od Rusije svojom strašnom politikom, nikako nije mogao da ostane u Moskvi. Bilo mu je teško da živi u njoj; povlačio se u aleksandrovsku slobodu gde pred njim nisu bujali prekori dugogodišnje moskovske svetinje i potpun smisao ruske prestonice. Još je interesantnije kada je Lažni Dimitrije zavladao ruskom državom, kada je zamislio da pogazi rusku narodnost, čak i samu veru u vreme kada su jezuiti – čija se pronicljivost ne dovodi u pitanje – savetovali samozvancu, zarad uspeha takvih njegovih namera, da napusti Moskvu i osnuje novu prestonicu. Ali samozvanac nije imao vremena da ispuni savet jezuita. Moskva, prestonica Cara i naroda, visoko uvažavana i omiljena od strane i jednih i drugih, prošavši kroz mnoštvo iskušenja, nastavlja da ostvaruje svoj koristan cilj kao centar cele Rusije. Tako je bilo do kraja XVII ili, bolje rečeno, do početka XVIII veka. II S kraja XVII veka u Rusiji se javlja genijalni car, ispunjen neuobičajenom energijom i beskrajnom snagom duha... Dar snage je velik ali i opasan: usmerena na pogrešnu stranu, snaga može napraviti onoliko štete koliko i koristi ako se kreće u dobrom pravcu. Sjajni vitez oseća nadmoć snage i nehotice je sklon ka izuzetnosti; izdižući se nad drugim ljudima spreman je da ih prezire; nehotice se oduševljava samim sobom i lako se podaje grehu despotizma. Potrebna je posebna vrhovna snaga duha koja bi smirila slučajnu nadmenost i taštinu genijalnosti, koja bi naterala da shvati da pojedinac nikada ne može biti iznad naroda i pametniji od njegovih iskonskih načela, njegovog duhovnog podviga koji mu se nudi u opštem čovečanskom interesu – u smirenju koje pokreće celokupnu 138

snagu genija u smeru isključive službe smernosti i krotkosti. Ponovićemo: dar genijalnosti, dar snage – jeste opasan. Najgenijalniji među ljudima, Petar, zanosio se svojom darovitošću. Okrenuo se ka Evropi: otkrićima, pronalascima, i taj prefinjen i samostalan život, taj red i dopustljiv i laskav porok i razvrat, ta sloboda čovekovih strasti i spoljašnja raskoš – pomutili su njegove poglede. Okrenuvši se prema Rusiji: koja je bila na teškom putu prvobitnog razvitka, trudeći se da usvoji sàmo dobro i ne prestajući da bude svoja, Rusiji koja lagano korača napred uvek priznajući narod narodom, koja ne pretvara razvrat u pristojnost i blagovernost, ne rasipa se spoljašnjom raskoši, koja pred ponosnom Evropom ispoveda druga načela čednosti i duhovne slobode, koja duboko veruje i nečujno se moli, takva Rusija se Petru učinila neukom državom, u kojoj nema ničeg lepog, osim dobrog, odličnog narodnog materijala. Petar se nije dvoumio da osudi ceo život Rusije, svu njenu prošlost, da joj odbaci mogućnost samostalnosti i narodnosti suprotstavljajući joj racionalnost. Rusija je izgrađena na svojim načelima i ostvaruje svoj istorijsko-čovečanski podvig koji se iz veka u vek, iz generacije u generaciju neprekidno njome prenosi. Petar je hteo da je natera da se odrekne svojih načela, da prekine vezu s njenim predanjem. Rusija se dugo i teško gradila po svom obrascu; Petar je odlučio da sve prelomi i izgradi iznova po inostranom obrascu. Na taj način je sebe postavio iznad života celog naroda, iznad njegove narodnosti; celokupnu dotadašnju istoriju Rusije je smatrao greškom i tako je započelo preuređenje Rusije. Svi pređašnji državni odnosi su srušeni; savez cara s narodom je raskinut, sva ruska načela su odbačena i počelo je da se uvodi tuđe uređenje. Plan, arhitektura građevina i radnici bili su naručeni iz inostranstva; Rusija je bila dužna da pruži samo svoj slavni materijal. Petar je zahtevao da Rusija prihvati od Evrope ne samo opšteljudsko prosvetljenje, nego i samu evropsku nacionalnost, zbog koje se potiskivala ruska narodnost, čak i u odevanju. Zahtevao je da se Rusija odrekne svoje samostalnosti, ne shvatajući da je jedino korisno i plodno ono tuđe koje narod može samostalno da prisvoji, poštujući svu svoju narodnost i da je dobro prisvojiti tuđe, ali glupo podati se tuđem. Zanesen strancima, Petar je težio da pretvori Ruse u strance i, ceneći prirodne kvalitete ruskog naroda, um i prijemčivost, nadao se da će to postići s izvanrednim uspehom. Ali samo uz narodnost narod može imati opšteljudski smisao. I ako se u Evropi uvažavaju francuska, engleska, nemačka narodnost i ako to ne smeta, čak naprotiv, ako tim narodima i daje mogućnost da budu opšteljudski narod, na koji se to onda način ruski narod mora odreći svoje narodnosti? Ali Petar o tome nije razmišljao. Silni genije se zanosio svojom strašću prema blistavoj Evropi i zapao je u jednostranost koja je u snažnoj energiji njegovog karaktera, u moći volje Petra Velikog, duboko potresla osnove Rusije i zadugo je pomerila na stranputicu. Takva težnja za promenom celokupne prirode ruskog čoveka, svih njegovih verovanja i običaja neminovno je praćena progonom svega ruskog – što se i desilo. Car je sa svojim narodom raskinuo savez ljubavi i života. Raskinuvši taj savez, ostavivši narod, bio je dužan da napusti i Moskvu, rusku prestonicu, srce ruskog života, centar cele ruske narodnosti. Vlast je bila primorana da traži svoj novi centar. Car se rastao s narodom i Moskvom i sagradio je sebi svoju prestonicu na krajnjem zapadnom delu ruske države, na močvarnom predelu Finskog zaliva, tek stečenom ruskim oružjem. Nova prestonica je bila neophodna Petru za uspeh njegove zamisli, za trijumf nad ruskom narodnošću. Na taj način je napuštena Moskva i podignuta je nova prestonica u kojoj nije bilo tih dosadnih stvari: narodnosti života, mišljenja društvene i opšte plemenske snage. Savet jezuita je, ipak, ispunjen.

139

Našli su nenaseljeno i divlje mesto, gde nije bilo naznaka, ne samo ruskog, već bilo kakvog života ljudi, mesto koje u potpunosti odgovara stranom i prinudnom značenju nove prestonice koja će se graditi. Bila je to muljevita, nezdrava obala Finskog zaliva, na kojoj je ponegde bilo Finaca. Odlučeno je da se tu utemelji carski grad Rusije. Za njegovu izgradnju Petar je pokrenuo ruske snage. Stotine hiljada tesara, zidara i svakojakih radnika bilo je prinudno dovedeno iz cele Rusije na tuđe muljevite obale Finskog zaliva. Nova prestonica Rusije je podignuta na ruskim kostima. Celokupna njena bogatstva, sve su snage pokrenute u jačanju i doterivanju novog grada – i Sankt Peterburg je postao prestonica Rusije. Začuđujuće verno i logično proizlazeći iz glavnih načela, sve se u tom preokretu preklapalo: klanjanje zapadnoj Evropi, otuđenje vlasti u odnosu na celokupnu rusku zemlju i despotizam koji je odatle poticao. Odvojenoj od naroda, vlasti je bio neophodan novi centar. Petar nije mogao da premesti narodnu prestonicu. Odvajajući vlast od Zemlje, on je mogao samo da odvoji prestoničku upravu od narodne uprave. To je i uradio. Vlast se odvojila od naroda, prestonička uprava se odvaja od narodne uprave i Rusija dobija dva glavna grada: Moskvu – prestonicu naroda i Peterburg – prestonicu vlasti. Ruski car, raskinuvši savez s narodom i poklonivši se stranom duhu, pretvorivši se u despota, preuzeo je strani naziv imperatora, iako ime cara nimalo ne zaostaje za imenom imperatora. Nova državna prestonica, koju je Petar nasilno podigao na ruskim kostima i krajnjim granicama države, dobija strani naziv: Sankt Peterburg. Otada započinje peterburški period potpunog otuđenja vlasti od naroda, period unutrašnjeg podele Rusije. Celokupna administracija, sva se delatnost državne uprave premešta u Peterburg. Vlast gubi razumevanje Rusije. Kroz neshvatanje Rusije od strane vlasti i despotizam, došlo je do razvitka unutrašnjeg zla koje se na kraju moralo ispoljiti u slabljenju spoljnih državnih snaga. Donošeni su zakoni dok se unutrašnje uređenje odlagalo i preduzimale su se mere s kojima se celom državom upravljalo iz Peterburga, grada koji je bio tuđ ruskoj zemlji. Rusija je samo pružal sredstva za administraciju koja joj je bila strana. U Rusiji je bilo tako mnogo snaga i toliko je bila velika rezerva moralnih i istorijskih sredstava da je peterburška administracija imala strašnu moć. Potrebno je bilo puno vremena kako bi se potrošila ogromna bogatstva i sredstava ruskog naroda koji je konačno bio sasvim osiromašen. Težeći isključivo spoljnoj moći i koristeći se snagama izniklim na drugim, samorodnim načelima i pre njegove vladavine, Petar je državu podigao brzo, sjaj pobede je, čini se, oslepeo umove. Sjaj vojne sile, osnovane na drevnim ruskim snagama, nastavljen je za vreme Petrove vladavine, dok je u Katarinino doba dostigao svoj pun razvitak. Ali unutrašnja nesreća, neminovna posledica otuđenja vlasti od Rusije, posledica koncentrisanja svih životnih snaga van Rusije ( jer se Peterburg nalazi u inostranstvu i samo joj geografski pripada), ta unutrašnja beda, koja je skrivena iza raskoši i buke spoljnih pobeda, postoji, jača i širi se zajedno sa spoljnim uspesima. Jednaki napredak obe strane, spoljašnje raskoši i unutrašnje štete, neočekivano je narušen dvanaest godina. Država je poremećena; neprijatelji prodire unutar granica Rusije. Vlast se apelom obraća Moskvi i narodu, zavetujući se da će čuvati čast Rusije i da neće odlagati oružje sve dok je makar i jedan neprijatelj unutar njenih granica. Imperator hitno stiže u Moskvu kao centar svih ruskih snaga. Država nastupa čvrsto i odlučno, ne gubeći energiju. Na poziv države se složno i vatreno odaziva narod, bukti građanski rat, i dok narod učestvuje u borbi, stajući u zaštitu protiv neprijatelja ruske zemlje, Moskva kao narodna prestonica ponovo je nerazdvojna s narodom, izbija u prvi i Rusija je opet s njom. Postaje jasno da je još uvek živa domovina ruske snage. Nevolja prolazi i sve se vraća 140

u pređašnji poredak, velika epoha 1812. godine je možda uticala na društvenu svest, ali nije izmenila peterburški sistem. Uverivši se u snagu Rusije, vlast je još snažnijim ubeđenjem krenula pređašnjim putem, još više se približila zapadnoj Evropi, usmerivši ruske snage u vidu podrške evropskom poretka i uređenju, ceneći još više spoljnu moć, vojnu silu, i zaboravljajući unutrašnjost Rusije, iz godine u godinu, sve više otuđujući i ograničavajući shvatanje zajednice: shodno tome, strašna unutrašnja nesreća – kvarenje društvenog morala, koristoljublje, laž, ropsko poniženje – krenuli su da se razvijaju. Što je vreme više odmicalo, car i Rusija su se sve više razilazili. U Peterburgu se državna vlast svakim časom udaljavala od poimanja Rusije, zadovoljavala se izveštajima svojih ministarstava i ukrašavala Peterburg granitom i mermerom, pretvarajuću celu Rusiju u jednu ogromnu nerazgovetnu masu, sabirajući vojnike i novac, ne obraćajući pažnju na bilo šta drugo. Zbog lošeg upravljanja vojnici su više ginuli u miru nego za vreme rata; novac se nemilice trošio na vojsku, na vojne akademije, predivne građevine, poklone, na ukrašavanje Peterburga i raskoš, dok se na svim drugim stranama pljačkalo. Pristižu vojnici i novac: jedno i drugo, istrošena Rusija još uvek može da pruža. Četrdesetogodišnji mir, konačno, oslabljuje i crpe njene snage. Ali zato su se u to vreme, u Peterburgu gostili i veselili, ne shvatajući da će veselje, raskoš i uspesi, kupljeni na račun iscrpljivanja narodnih snaga, na kraju istrošiti te snage i kad-tad biti zamenjeni mračnom i nečasnom malodušnošću. Reklo bi se da je uverenost vlasti u svoju vojnu silu bila velika i tačna, jer kako da se ne postane vojna sila, kada vlast gotovo jedino na nju i obraća pažnju? Unutrašnja beda je, međutim, već prodirala u sve grane uprave i ispod raskošne spoljašnjosti krila se trulež. Već stopedeset godina je Peterburg prestonica Rusije, Rusijom se upravlja iz Peterburga, takoreći u odsustvu... U tih stopedeset godina su se u ruskoj istoriji dogodili vanredni podvizi; granice Rusije su se širile, slavljene su pobede, ali je unutrašnja nesreća rasla zajedno s njima. Svi ti blistavi podvizi su bili tek prolazna pojava, sve dok se unutrašnja nesreća nije proširila. Opasno je stoga zanositi se sjajem vladavine Katarine: sistem te epohe bio je isti. Razlika je počivala u unutrašnjem zlu koje još uvek nije doseglo toliku moć. Jednom rečju, za vreme Katarine, ruska vlast i ruska zemlja su još uvek bile jedinstvene. Nadalje, zlo je neminovno postajalo sve izraženije. Spoljna moć vidno je jačala, broj vojnika se uvećavao, armija se nagomiolavala kao tvrda kora na drvetu – dok su se iznutra životne snage sve više razbijale u neumoljivoj nesreći društvenog razvrata i neznanja vlasti. Dugotrajno snažno drvo, presađeno na njemu nepriličnu zemlju, čuva čvrstinu spoljašnjosti i tvrdoću kore iako mu srž iznutra već odavno izjeda neprimetni crv. Nije se verovalo upozorenjima i obraćala se pažnja samo na spoljašnji izgled, na čvrstu koru: s prvim udarcem, kora, lišena srži koja je održava, puca bez obzira na svoju čvrstinu, i unutrašnja trulež izlazi na površinu. Došao je najzad trenutak iskušenja za Rusiju, trenutak razotkrivanja laži. Posle dugog mira započeo je evropski rat (1853-1855). U početku je ruska vlast uputivši reči vere i bratske ljubavi održala veliki govor koji je bio u stanju da obnovi ruske snage i preporodi ruski narod. U Peterburgu teško da su znali nešto o tome kakav učinak su u Rusiji za veru i za braću proizvele te reči. Da li im je bilo poznato da su i narod i vojska bili spremni da radosno krenu u taj podvig? Da li su u Peterburgu verovali u svetu istinitost tih reči? Da li su shvatili da će snaga duha uvek biti jača od svega preostalog? Moglo se reći da je nastupilo novo doba. U borbi za veru i braću, izgleda da se probudilo sve najbolje u duši čoveka i sve moralne snage; vlast, međutim, više nije bila ista kao pre četrdeset godina. Iz želje da ne ostavi sveti simbol koji je podigla, ona nije imala hrabrosti da ide

141

protiv opasnosti; njene reči, izgovorene pred celim svetom, više nisu bile na ceni. Car nije žurio da doputuje u Moskvu. Ne samo Rusija, već i drugi pravoslavni slovenski narodi, u to vreme su bili spremni da pokrenu taj sveti čin. Bojažljivost i neznanje države, nedoumice izazvane inostranim mišljenjem obuzimali su vlast i opsedali; ova se odrekla svojih reči. Vojska se vratila iz Dunavskih kneževina. Vlast se prekasno obratila narodu; ali pošto to nije bio manifest 1812. godine; reči više nisu u sebi imale odlučnost a ni snagu. U manifestu se govorilo o miru dok su se sada prizivali dobrovoljci. Videlo se da vlast nije odlučna u vođenju rata i da se ni na šta ne obazire, da će pre pasti nego ustupiti makar i jedan komad ruske zemlje. Dobrovoljci se u takvim uslovima nisu proslavljali ni poletima, ni samopožrtvovanjem. Ali zbog novog pokušaja obnove epohe i moralne snage 1812. godine, glas Rusije je, kao 1812. godine na pomen Kutuzova, ukazivao na Jermolova... Četrdeset godina je prošlo od te slavne epohe: glas naroda nije bio shvaćen – i Jermolov je bio pasiviziran. Svi moralni motivi i snage potpuno su nestali i došlo je do odvajanja vlasti od naroda. Nečuveno herojstvo naše mornarice i druge vojske zaustavili su uspeh neprijatelja. Sevastopolj je bio jedanaest meseci opsedan da bi na kraju bio predat neprijatelju. Slavni admirali i naša slavna crnomorska flota poginuli su na kopnu. Vlast Rusije, još nedovoljno osnažene ali nepobeđene, pristala je na ponizni mir. Do toga je došlo samo zato što je sistem vlasti Rusije bio otuđen od naroda i što se vanredno upravljalo iz Peterburga. Centar Rusije, njena prestonica bila je na njenim obodima, usred tuđeg plemena, daleko od istorijskih ruskih predanja, od savremenog života ruskog naroda koji predstavlja jedino živo jedro ruske države. Uopšte je zadivljujuće koliko dugo se Rusija borila s tim strašnim unutrašnjim zlom, koliko dugo su se držale njene bogate snage! Kakvo je potpuno nerazumevanje, grabež, tlačenje i nepravde svake vrste bilo potrebno da bi došlo do takvog strašnog, bednog položaja, kada je trulež, skrivena pod spoljašnjim bljeskom, najzad, zahvatila svo unutrašnje upravljanje države i bila ispoljena! III Usled razdvajanja vlasti od naroda, postojale su dve prestonice: narodna (zemaljska) i vladina (ili državna). Usled takvog razdvajanja i odvajanja centra vlasti od narodnog centra, nije moglo biti koristi. Nama je to očigledno. Vidimo do čega nas je doveo peterburški sistem. Vidimo kakve je progone i strašne plodove donelo odvajanje vlasti od naroda.

Iz svega rečenog nužno proizilaze sledeći zaključci: Centar vlasti mora da bude tamo gde je i narodni centar. To je obavezan uslov blagostanja države. U Rusiji se centar vlasti već stopedeset godina nalazi van narodnog centra. To je neizbežan izvor svih njenih nesreća i zala. Za blagostanje Rusije centar vlasti mora da se vrati u narodni centar. Drugim rečima: neophodno je da vlada premesti svoju prestonicu iz Peterburga u Moskvu.

142

Došao je taj trenutak. Istorija nam je dala groznu i krasnorečivu lekciju, upozorila nas je na propast koju možemo očekivati ako ne promenimo stopedesetogodišnji pogubni sistem. Treba da iskoristimo taj spasonosni nauk! Neka se iz tih teških događaja izvuče pouka. Vreme je da se vlast vrati u Rusiju, vreme je da se iz Peterburga vrati u Moskvu. Veliki početak i prava dobrobit mogući su jedino pod tim uslovom, vraćajući prestonicu u Moskvu. Kao što su onomad pronicljivi jezuiti govorili samozvancu: „Ako hoćeš da pogaziš rusku narodnost, da se odvojiš i udaljiš od Rusije, moraš da napustiš Moskvu i da osnuješ novu prestonicu, samo tako ćeš svoje namere ostvariti“, tako se i sada može reći caru: „Ako hoćeš da oživiš narodnost, ako hoćeš ruskim putem, a ne drugačije, ako hoćeš da se vratiš u Rusiju i da obnoviš savez cara i Rusije – onda si dužan da napustiš Peterburg i da se vratiš u Moskvu: bez toga svoje namere nećeš ostvariti“. Šta može sada da zasmeta tom neophodnom vraćanju moralnog središta u središte Rusije? Da li se zaštita obala Baltike smatra potrebnom? Peterburg, štetan kao prestonica, neka ostane lučki grad i tvrđava. Zaštita Sevastopolja je pokazala kako se Rusi bore za udaljeni komad svoje zemlje. Isto tako bi se borili i za Peterburg, kada bi on bio lučki grad s vojnom lukom i tvrđavom. Sada strah uprave za Peterburg (a strah se rađa lako, budući da je Peterburg na predstražama države) povezuje rad uprave i poziva je na popustljivost. Narodna osećanja prema Peterburgu kao prema prestonici neprijatna su. Ali ako bi Peterburg bio jednostavno lučki grad, tada bi i saosećanje u narodu prema njemu bilo isto ili skoro isto kao i prema Sevastopolju. da je Bolje izvor

Da li će se reći, prigovarajući protiv premeštanja prestonice iz Peterburga, na Peterburg potrošeno mnogo sredstava i novaca i da je ta šteta velika? je baciti bogat poredak nego izvor bogatstva, bolje je baciti novac, nego novca.

Samo ću još nešto reći: neophodno je i važno biti bliže Rusiji nego Evropi. S Evropom naša vlast treba da sarađuje, ali usred Rusije mora da živi. Uslovi života neuporedivo su važniji od uslova sarađivanja. Život u Rusiji važniji je za rusku vlast od relativno boljih veza s Evropom. Sada i ti zahtevi živih veza ili obaveštavanja potpuno odgovaraju sadašnjim okolnostima, izgradnji železnice i električnih telegrafa. Dakle, primedba o potrebi da se bude bliže Evropi sasvim je i potpuno opovrgnuta. Žive veze s Evropom se, očigledno, nikako ne gube. Nikakve žive veze neće zameniti povoljne položaje. Ruskoj vlasti je položaj neophodan, u njenom životnom, istorijskom i duhovnom središtu treba da bude Moskvi. Prestonica treba da bude premeštena u Moskvu, i istog časa će se osećanje preporođenog života probuditi u celoj Rusiji, osećanje obnove će se probuditi svuda. Jer položaj državne uprave u Moskvi omogućava da se vidi i shvati Rusiju, dok Rusija postaje korisna upravi. Samo onda kada prestonica bude premeštena u Moskvu, sada sklopljen ponižavajući mir može izgubiti sav stid s njim povezan. Samo jedna stvar može utešiti Rusiju u takvom miru. Neka taj mir bude rezultat i kraj prethodnog peterburškog sistema, poslednja stvar Peterburga. Neka se od ovog trenutka, car i Rusija, posle dugog rastanka i gorkog, mučnog iskustva, iznova spoje u državnoj i narodnoj prestonici Moskvi, neka krenu novim putem snage, časti i slave.

143

Istorija, ceo ruski savremeni život glasno govore o tome, jasno ukazuju na jedinu pravu rusku prestonicu. Mosk va je prestonica već vekovima, ona predstavlja slobodnu stvar ruskog istorijskog života. Ljubav Rusije okružuje Mosk vu i sada snažno, osvežavajuće i razumljivo utiče na rusku dušu. Mosk va u svom sećanju čuva slavne uspomene; ona pamti i podvige vere, i podvige naroda i careva. U njoj se ispunjava savez cara s narodom i u njoj car Rusije razmišlja zajedno s Rusijom na Zemskim saborima. Mosk va čeka cara, i s njim čeka celokupnu Rusiju, čeka cara koji je napustio i njome u odsustvu upravljao već stopedeset godina. Možda se nije bez razloga, pr vi put od vremena Petra, ruski car rodio u zidovima Mosk ve, na svetim visinama Kremlja... 1856.

144

Prevod: Tamara Stefanović

STANJA

145

ALESANDRO PETI [Alessandro Petti] Neformalni urbanizam * Uprkos svim modernim zahtevima urbanističkog planiranja, propisima Islama, pravilima javne higijene i društvenih normi, ljudi i dalje žive na kairskim grobljima. Ova praksa je ukorenjena u pogrebnim svečanostima faraona i religijskim verovanjima Kopta. Groblje je mesto kontemplacije za Sufije, mesto izgnanstva osiromašenog plemstva, karavan-saraj hodočasnicima na putu prema Meki i pr vi dom porodicama koje su nedavno iz sela prešle u grad. Gradovi se grozničavo šire poslednjih nekoliko decenija, i broj stambenih jedinica na grobljima dostiže vrhunac. Njih političari stigmatizuju kao utočište kriminalcima, kinematografija i književnost ih biraju kao izmišljene lokacije u pričama o marginalizaciji i poniženju, proglašena su područjima koje UNESCO treba da štiti, dok ih veliki investitori vide kao zemljište koje treba dobro unovčiti. Međutim, ako bismo ostavili po strani sva moralna suđenja, kairska groblja zaista funkcionišu. Prenaseljenost pokreće nove urbane strategije, prisiljavajući nas da preispitamo savremeni život u velikim globalnim megalopolisima, da ponovo odredimo koncept grada, pomerimo urbano planiranje ka novim granicama i preispitamo nesklad u pojmu modernog grada. Život na grobljima predstavlja i slabost i lek za nove oblike sa-urbanosti. Bezobzirno korištenje grobalja, koje planeri smatraju kao neracionalno, obezbeđuje uspešan i praktičan odgovor na prenaseljenost.

Najzanimljiviji element je u sposobnosti prostora, koji je grad prognao pre više od tristotine godina jer je smatran prokletim i nečistim, da bude ponovo iskorišten i bezobzirno upotrebljen. Ovo je u suprotnosti s nedavnim raz vojem savremenog grada u homogena tematska ostr va. Radi se o anti-ektopiji protiv pročišćavanja, normalizaciji i hijerarhizaciji savremenog prostora, užurbanoj i funkcionalnoj urbanoj stvarnosti koja prkosi utopijskom gradu i društvu.

Granica. Granica između grada i groblja je neodređena. Za razliku od evropskih groblja, tri stara kairska groblja nisu ograđena, nemaju ulazne kapije i nisu zat vorena noću. Sasvim suprotno, ot vorena su prema gradu, zaista se stapaju s njim i s više mesta im se može pristupiti. Njihova urbana građa je porozna i nudi prostor urbanim sadržajima, kao što su pijace i prodavnice. Vlasti z vanično ne priznaju ova divlja naselja, ali ih snabdevaju vodom i svetlom, i administrativna granica se neprestano menja. Upravo su se u ovim neodređenim prostorima desile najradikalnije promene. Baš ovde su grad i groblje postali nova urbana dimenzija. * Alessandro Petti, „Informal urbanism“, in Elena Sommariva ur., „Living among the dead“, Domus 880, april 2005, str. 214-233.

147

Hoš [Hosh]. Pošto sadrže kamene sarkofage za pojedinačne pogrebe, groblja se uglavnom sastoje od velikih porodičnih grobnica [hosh]. Radi se o nečemu nalik na prizemnu kuću s dvorištem, arhetipskom modelu arhitek ture groblja. Upravo ova mala jedinica u struk turi groblja, služi kao stambena jedinica. Pravougaona ograda obeležava različite parcele i određuje pojedinačna vlasništ va. Gotovo potpuno lišena ot vora, ona predstavlja filter između vanjskog i unutrašnjeg prostora istovremeno pružajući mogućnost neposrednog dodira sa ulicom za potrebe trgovine. Unutrašnje dvorište je polujavni prostor koji koristi nekoliko porodica, rezer voar čistog vazduha u zagađenoj atmosferi Kaira. Jednokrevetna soba za kratke boravke, u ovoj postavci predstavlja minimalnu jedinicu koja, zajedno s ogradom i dvorištem, čini groblja pogodnim za stanovanje.

Zajedničko korištenje. Hoš vlasnik koristi kao smeštaj tokom kraćih ali i dužih razdoblja, ponekad i u više pokolenja, i u njemu se sklanja jedna ili više porodica. Predanje poštovanja mr t vih nalaže porodicama preminulih da jednom nedeljno celo dan i noć provedu kraj groba. Što je takođe uzrokovalo da hoš bude opremljen kuhinjom, kupatilom i spavaćim sobama. Neke porodice žive tamo trajno i uz saglasnost vlasnika brinu o grobnici: pripremaju posete rodbine, čiste i sprečavaju pljačke. U zamenu za to, vlasnik plaća troškove održavanja, kao i vodu i struju. Hoš naseljava nekoliko porodica istovremeno, te stoga, ljudi iz različitih društ venih klasa dele isti prostor.

-1, +1. Različite etaže doz voljavaju živima i mr t vima da budu u neposrednoj blizini, iako ostaju strogo razdvojeni. U podzemnoj etaži, dostupnoj putem ot vora u podu, smeštena su tela mr t vih i ona se ot vara samo prilikom novih sahrana. Do niže etaže, u kojoj pokojnici počivaju u dve odvojene komore razdvojeni prema polu vode stepenice. Gornji prostor je na raspolaganju živima. Kada se broj porodica uveća, nove etaže se grade iznad one pr ve stambene.

Materijali. Hoš se gradi od najboljih materijala, kao što su kamen i mermer, tako da pripada onim građevinama koje su u Kairu izgrađene od k valitetnog građevinskog materijala. Većina ostalih zgrada koristi skromne materijale, kao što su fasadna betonska obloga i opeka. Upotreba skupocenih materijala, koji dopadljivo stare, pruža monumentalni izgled Hoš arhitek turi. Možda je Adolf Los [Adolf Loos] bio u pravu kada je smatrao da arhitek tura postaje umetnost samo ukoliko gradi grobnice i spomenike.

Prevod: Boriša Mandić\



Korektura: Zvjezdana Milašinović Popović i Ivana Ćorković

148

IAN BURUMA, AVIŠAI MARGALIT [Ian Buruma, Avishai Margalit] Zapadnjački grad* Uništene su vrednosti zapadnjačke civilizacije koje je predvodila Amerika. Uništene su zapanjujuće simbolične kule koje govore o slobodi, ljudskim pravima i humanosti. Nestale su u dimu. Osama Bin Laden

Ubrzo nakon što su se dva džambo-džeta obrušila na donji Menheten, u plamenu sravnjujući sa zemljom Svetski trgovinski centar, u Kini se javljaju u prodaji epizodični video zapisi strašnog događaja, isprepleteni sa scenama iz holivudskih filmova katastrofe. Kao da ono što se zaista desilo – obrušavanje dva goruća nebodera na hiljade ljudi – nije bilo samo po sebi dovoljno dramatično, i kao da se samo mašta može dočarati stvarni doživljaj ovakve katastrofe koju većina nas zna samo iz filmova. Namerno preplitanje stvarnosti i mašte ostavilo je utisak da žrtve nisu bile stvarni ljudi, nego glumci. Većina ih ionako nije videla, zahvaljujući neuobičajenoj uskogrudosti televizijskih mreža koje su u ovom slučaju odbile da patnju prikažu u krupnim kadrovima. Mnogi ljudi su se tada, uključivši svoje televizore, na nekoliko sekundi osećali sasvim nestvarno. Pretvaranje da užas nije stvaran, bio je prikladan način distanciranja od njega. Zabrinjavajuće veliki broj ljudi, ne samo u Kini, pomislio je da se radi o nekoj vrsti filma, čisto imaginarnoj tvorevini, pozorišnoj predstavi, što je omogućilo da osećaju nešto daleko zlobnije. Uništavanje kula – simbola moći i bogatstva SAD-a; simbola vladavine imperijalizma, globalizacije i kapitalizma; simbola grada Njujorka, Vavilona sadašnjice; simbola svega američkog prema čemu ljudi istovremeno osećaju mržnju i želju – uništavanje svega toga za manje od dva sata, pružilo je nekim ljudima, ne samo u Kini, osećaj dubokog zadovoljstva. Na čudan način je to uništavanje Kula blizankinja i ljudi u njima, bio ogroman uspeh. Naime, bio je to deo fizičkog i metafizičkog rata koji je Osama Bin Laden poveo protiv Zapada; istovremeno stvaran i simbolički napad na Njujork, na Ameriku, protiv američke ideje i Zapada koji je predstavlja. Promišljen čin masovnog ubistva, pretvoren je u drevni mit – mit o uništenju grešnog grada. Da su napadači, pre svega, imali na umu ideju pročišćenja jasno se vidi iz zadnjeg svedočenja jednog od njihovih vođa – mladog Egipćanina po imenu Muhamed Ata koji je izrazio svoje užas prema ženi i seksualnosti: „Ona koja će kupati moje telo treba da nosi rukavice, jer ne sme da dodiruje moje genitalije... ne želim da se od mene oprašta trudna žena ili nečista osoba, ne odobravam to“.

* Ian Buruma, Avishai Margalit, „The Occidental City“, Occidentalism: The West in the Eyes of Its Enemies, The Pinguin Press, New York, 2004.

149

Kupci kineskih snimaka, međutim, koliko je poznato nisu bili siromašni seljaci koji mrze Amerikance ili urbane momke, već mladi ljudi Šangaja, Pekinga, i drugih velikih gradova čiji neboderi, u utrci sa onima u Njujorku, postaju sve viši. Ceo Zapad, a naročito Amerika, veću zavist i srdžbu izazivaju među onima koji preuzimaju njegovo obličje i proizvode, nego kod onih koji jedva mogu zamisliti kako Zapad uopšte izgleda. Ubice koje su srušile kule bili su visoko obrazovani mladi ljudi, dobar deo života su proveli na Zapadu obučavajući se za svoju misiju. Muhamed Ata je diplomirao arhitekturu na univerzitetu u Kairu, nakon čega je na Tehničkom univerzitetu u Hamburgu spremao doktorat na temu modernizma i predanja u planiranju gradova. Bin Laden je ranije bio građevinski inženjer. Kule blizankinje su ako ništa drugo predstavljale primer tehnološke oholosti savremenih inženjera. Jedan od njih je osmislio plan za njihovo uništenje. U mnogim mestima je reakcija na američku katastrofu, u svakom slučaju predstavljala više od prikrivene radosti zbog nesreće koja je zadesila veliku i ponekad bahatu super silu, i bila je dublja od pukog nezadovoljstva vanjskom politikom SAD-a. Pojavili su se odjeci duboke mržnje i teskobe koji se kroz istoriju javljaju u različitom obličju. Kad god su ljudi gradili velike gradove, progonio ih je strah od osvete, s kojom su se na njih obrušavali Božja ruka, King Kong, Godzila, ili varvari koji nadiru na gradske kapije. Još od drevnih vremena ljudi su živeli u strahu od kazne zbog drskog izazivanja bogova, bilo da su krali vatru, sticali previše znanja, stvarali previše bogatstva, ili gradili kule koje sežu ka nebu. Problem nije u gradu kao takvom, nego u gradu koji se umesto religioznog obožavanja odaje trgovini i zadovoljstvima. Kod Osame Bin Ladena i Muhameda Ate, ova se religiozna pobuda pretvorila u opasno ludilo. Oholost, stvaranje carstva, sekularizam, individualizam, moć i privlačnost novca – sve se vezuje za ideju o grešnom Gradu čoveka. Još od početaka ljudske izgradnje trgovačkih gradova u kojima se sticalo bogatstvo, znanje i živelo udobno, postoje mitovi o njihovom uništenju. Strah od kazne zbog suprotstavljanja Božjoj moći, zbog ohole pomisli da čovek može biti sam, za većinu religija je zajednički. Priča o Vavilonu i njegovoj velikoj kuli jedna je od najstarijih koje čovečanstvo poznaje. Nakon Velikog potopa, Nimrod je sagradio grad Vavilon. Po zapisima istoričara Diodora sa Sicilije, grad je sagradila moćna kraljica Semiramida. Kasnije je vezivana za kult Majke boginje. Moguće je da je poprilična seksualna sloboda vavilonskih žena navela pobožne Jevreje i Hrišćane da njihov grad opišu kao „mati bludnicâ i gnusoba zemaljskih“ (Otkrivenje, 17:5). Narod Vavilona, poput građana Firence u četrnaestom veku, ili Njujorka u dvadeset prvom, željan je svetske slave. „Poslije rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji“ (Postanje, 11:4). Vavilonska kula je najverovatnije bila zigurat, građevina s kružnim stepeništem koje sledi znakove zodijaka. Vavilonci su bili revnosni astrolozi. Pomoću astrologije su istraživali delovanje prirode, prikupljali znanje. Bog je odlučio da kazni ovu drskost. „I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili“ (Postanje, 11:6). Potom je Bog ostvario svoju osvetu: jedan jezik se pretočio u mnogo jezika, narod se rasuo po svetu i kula je napuštena. Nabukodonosor, potonji vladar Vavilona koji je pokorio Jerusalim (sam Božji grad) i porobio Jevreje, želeći da stvori zlatno kraljevstvo, kažnjen je zbog svoje 150

oholosti i proteran da „poput stoke pase travu“. Velika je ironija istorije da će u kasnijim vekovima Jevreji, koji su napisli ovu priču o osveti protiv Grada čoveka, i sami biti rasuti po svetu, govoriti mnogim jezicima, i da će ih neprijatelji opisivati kao bezobzirne kosmopolite kojima je stalo samo do sticanja bogatstva. Mnogi u muslimanskim zemljama veruju da je razaranje kula blizankinja zapravo delo Mosada, izraelske obaveštajne službe za koju se smatra da je srž svetske jevrejske zavere, što predstavlja jednako poremećenu ideju kao i religiozni ekstremizam aktivista Al Kaide. To međutim, nije sasvim neočekivano jer se Jevreji često okrivljuju i za sopstvene progone i antisemitizam često prate najneverovatnije besmislice. Sionski mudraci se vezuju za kapitalističke zavere ali i za komunizam. Moguća veza i postoji. Kapitalizam kao i boljševizam, iako sasvim suprotstavljeni, jednako se mogu opisati kao pokušaji s kojim se Božji svet zamenjuje svetom Čoveka. Predstava metropolisa kao bludnice nije samo predstava ženske seksualnosti koja plaši puritance poput Muhameda Ate i koju oni toliko preziru, već predstavlja kritiku društva čiji se razvoj zasniva na trgovini. U gradu izgrađenom poput ogromne tržnice, sve i svi su na prodaju. Hoteli, bordeli i robne kuće prodaju maštarije o dobrom životu. Novac dozvoljava ljudima da ostvare sve što nisu nasledili rođenjem. Na urbane ljude se gleda kao na lažljivce. U Juvenalovoj satiri o drevnom Rimu, gradu ulizica, pljačkaša i trgovaca iz celog carstva, nailazimo na sledeću rečenicu: “Šta raditi u Rimu? Kad nikad nisam naučio kako da lažem“. Rim je za Juvenala bio grad u kojem je „od svih božanstava, upravo bogatsvo izazivalo najdublju naklonost ljudi“, grad u kojem se stranci mešaju slobodno sa starosedeocima: „Prljavi profit je među nas dovodio tuđe moralne slabosti, godinama nas je zavodljivo bogatstvo rđavog samopovlađivanja uništavalo“. Juvenal je svoj najveći gnev iskazao prema Grcima, Jevrejima i prema ženama „plemenitog roda ili ne“, jer su sve činile kako bi zadovoljile „svoje vrelinom obuzete mokre prepone“. Prostitutka je figura koja u najvećoj meri označava simbol raskalašnosti u ljudskim odnosima koji su zasnovani na dodvoravanju, prevarama i nemoralu. Trgovina seksom možda predstavlja najosnovniji oblik gradskog poslovanja. Stoga i nije za čuditi se da se neprijateljski nastrojene predstave Grada čoveka uvek vraćaju na ovu temu. Jedan od stereotipa trgovine seksom jeste da možete kupiti nečije telo ali ne i dušu. Kurva je (bilo muška ili ženska) u svojoj profesiji bezdušna, i prema tome, zaista ne predstavlja ljudsko biće. Braća Gonkur su u svojim hronikama opisali čuvenu parisku kurtizanu po imenu Pajva. Ona je delovala šezdesetih godina devetnaestog veka, u sam osvit industrijskog doba: „Kretala se između stolova poput automata, kao da ju je pokretala spiralna opruga, bezizražajna, neosetljiva... pokretna lutka u smrtnom plesu... poput vampira s grimiznim usnama kao da su natopljene krvlju, dok je sve drugo na njoj bilo bledo, sluzavo i u raspadanju“. Eto to je zapadnjačko viđenje grada, kapitalizma, i zapadnjačke „civilizacije mašina“: bezdušne bludnice, kao pohlepnog automata. [...] Preostaje pitanje: kada je ideja grada kao izopačenog simbola pohlepe, bezbožništva i bezobzirnog kozmopolitizma, počela u potpunosti da se poistovećuje sa Zapadom? Kada je zapadni metropolis postao glavno središte prezira zapadnjaštva? Konačno, veliki grad u kojem žive mnoge rase teško da predstavlja isključivo evropsku ili američku pojavu. Muslimani u svom predanju jednako su bili naklonjeni velikim gradovima. Rani Islam je čak promovisao ur-

151

banizam kao način prekida s nomadskom zaostalošću. Bagdad i Konstantinopolj su vekovima bili središta trgovine, obrazovanja i zabave. Istočnije su tokom trinaestog veka putnici iz Venecije bili opčinjeni bogatstvom i blagostanjem Pekinga. U poređenju sa otmenošću Kine, Amsterdam se sa svim svojim bogatstvom u sedamnaestom veku odisao tek skromnim dražima provincijskog gradića. Glavni grad Japana Edo je do devetnaestog veka bio veći i gušće naseljen od bilo kog evropskog grada, uključujući tu i London. No ipak se savremena predstava Vavilona čvrsto vezuje za Zapad jer su i prvi kritičari Zapada bili Evropljani. Evo šta je svojevremeno Rihard Vagner napisao o boravku svog germanskog heroja Tanhojzera u opasno zavodljivom Venusbergu: „Slažem se sa izjavom Fridriha Dikmana da je Venusberg poput ’Pariza, Evrope, Zapada’, tog ispraznog, komercijalizovanog i iskvarenog sveta, u kojem su ’sloboda, ali i otuđenje’ napredniji nego u našoj ’provincijalnoj, udodno zaostaloj Nemačkoj’“. Vagnerovi osećaji prema Parizu izražavaju više nego gađenje prema francuskoj ispraznosti. Neke gradove je moguće ne voleti zbog mnogih razloga, ali anti-urbano nepodnošenje i samih pojedinih zapadnjaka to prevazilazi. Oni veliki grad vide kao nehuman, zoološki vrt izopačenih životinja koje su obuzete požudom. S ove tačke gledišta, stanovnici gradova predstavljaju doslovno ljude koji su izgubili dušu. Upravo je doba imperija, čiji je razvoj poticao izvanredan procvat naučnih, industrijskih i trgovinskih poduhvata, Evropu pretvorio u metroplitansko središte koje je vladalo periferijom svedenom na preostali deo sveta. Vagnerovo nepodnošenje Francuske – i njegovo poimanje Nemačke kao provincijalne periferije – zaostavština je perioda Napoleonove vladavine ali i carstva koja su dosegla vrhunac svoje moći u drugoj polovini devetnaestog veka, trgovačke imperije koje su mnogo više od želje za vojnim osvajanjima ili za širenjem Božje reči, podsticale utrku za bogatstvom. Najveća od svih metropola i imperijalna, trgovačka prestonica sveta devetnaestog veka, bio je London. Mančester je bio najveći industrijski grad, prestonica mračnih đavoljih fabrika. Pariz se takmičio s Londonom kao kosmopolitanskim centrom, dok je Berlin uvek očajnički pokušavao da ih sustigne. Svi ovi gradovi su izazivali strahopoštovanje kao i zavist i poput Njujorka dva veka kasnije, u očima onih koji su pokušavali da iskorene nečistoću urbane civilizacije pomoću snova o duhovnoj i rasnoj čistoti, zaista su predstavljali nešto što zavređuje mržnju. [...] Posvuda je uobičajena priča o usamljenom autsajderu, koji u velikom gradu trpi ignorisanje ili zlostavljanje. Česta je u sumornim holivudskim pričama o velikim gradovima poput Njujorka, Čikaga ili Los Anđelesa. Jednako je postala kliše i u filmovima koji se pedesetih godina dvadesetog veka snimaju u Indiji, Tajlandu i Japanu. Mnogi od ovih filmova imaju gangstersku tematiku. Rukovođen glađu ili ambicijom, mladić napušta svoje selo, i glava mu je ispunjena bajkom o ogromnim bogatstvima i lakim ženama. Umesto toga nailazi na ravnodušne mase ljudi i prevarante koji kradu njegovu oskudnu ušteđevinu. Na kraju gubi i svoje dostojanstvo, naučivši da i sam postane pljačkaš. Naš junak ponekad pristupa kriminalnoj bandi, i na neki čudan način mu se ponovo javljaju njegove tradicionalne seoske vrednosti, ponekad, međutim, pokušava da preživi samostalno. Na kraju je skoro uvek gubitnik jer ga iskorišćava vođa bande ili neko drugi u koga 152

je imao poverenje. Kulminacija nastupa kroz u bujanju samoubilačkog nasilja kada namučeni otpadnih, poput Samsona među Filistincima, ruši stubove grada u konačnom katastrofičnom činu osvete. Zajednička osobina zlih, hladnokrvnih, proračunatih i bogatih nasilnika u ovim pričama o moralu, nije samo njihova seksualna izopačenost, pohlepa i nepoštenje, veći i njihovo nametljivo zapadnjačko ponašanje. U evropskim gangsterskim filmovima, loši momci se oblače i ponašaju kao Amerikanci; u filmovima koji nisu snimani na Zapadu, ponašaju se kao beli foliranti. Opaki gangsteri iz japanskih filmova pedesetih godina dvadesetog veka koriste pištolje, piju viski i nose odela, dok se heroji obučeni u kimona bore koristeći isključivo drevne samurajske mačeve. Tipični gangsterski film u većini zemalja, neprijateljski je nastrojen prema savremenom svetu. Naravno, jednaka je stvari i s tipičnim američkim vesternom u kojem nasilni gradski momci „s istoka“ dolaze u ravnice zapada kako bi gradili gradove povezane novom železnicom. Nekadašnje poverenje među poštenim seljacima zamenjuju prevarantski ugovori ljudi u odelima. Reč je o univerzalnoj priči, o sukobu između starog i novog, između autentične kulture i veštačkog sveta metropole, između sela i grada. [...] Kada je Sajid Kutb [Sayyid Qutb], jedan od najuticajnijih islamskih mislilaca prošlog veka, 1948. godine iz svog rodnog Egipta stigao u Njujork, osećao se bedno u gradu koji mu se činio kao ogromna „užurbana“ i „glasna“ radionica. Činilo mu se da su čak i golubovi nesretni u ovom urbanom haosu. Žudeo je za razgovorom koji se ne bi vreteo oko „novca, filmskih zvezda ili modela automobila.“ U pismima koja je slao kući, Kutb je naročito izražavao uznemirenost zbog „zavodljive atmosfere“, šokantne senzualnosti svakodnevnog života, i neskromnog ponašanja američkih žena. Ples u crkvi u zabačenom Griliju u Koloradu, koji teško da bi se mogao opisati kao metropolitansko mesto, zaprepastio ga je svojom izopačenom lascivnošću. Kutb je ideal čiste islamske zajednice branio od onog što je prepoznao kao prazan, idolopoklonički materijalizam Zapada... Život u Americi, naprosto je potvrdio njegove predrasude. Ali poput svih ostalih snova o čistoti i njegov ideal duhovne zajednice bio je plod mašte koji je u sebi sadržao zametke nasilja i uništenja.

Prevod: Dijana Glišić



Korektura: Maja Ilić, Diana Stupar

153

UMBERTO EKO [Umberto Eco] Grad robota (odlomak)* Kada ljudi u Evropi žele da se zabave, oni odlaze u „kuću“ zabave (bilo u bioskop, pozorište ili kazino); ponekad je to „park“ koji nalikuje na „grad“, doduše, samo metaforički. Nasuprot tome, u Sjedinjenim Američkim Državama, kao što svi znaju, postoje gradovi zabave. Las Vegas je primer takvog grada; usredsređen je na kockanje i zabavu, njegova arhitektura je u celosti veštačka, i Robert Venturi ga je proučavao kao potpuno novi urbanistički fenomen, kao grad „poruke“, sačinjen isključivo od znakova; grad koji ne nalikuje na druge gradove koji komuniciraju da bi funkcionisali, već funkcioniše pošto komunicira. Las Vegas je ipak „pravi“ grad, i u nedavno objavljenom eseju o njemu, Đovani Brino [Giovanni Brino] primećuje da se, iako stvoren kao mesto za kockanje, Las Vegas postepeno transformiše u grad u kojem se stanuje, posluje, obavlja industrija i održavaju važni skupovi. Tema našeg putovanja je, obrnuto, Apsolutni Falsifikat: i stoga smo zainteresovani samo za apsolutno lažne gradove. Diznilend [Disneyland] u Kaliforniji i Dizni svet [Disney World] na Floridi su očigledno vrhunski primeri, ali kad bi postojali samo oni, predstavljali bi beznačajne izuzetke. Činjenica je da su Sjedinjene Američke Države pune gradova koji oponašaju grad, baš kao što voštane figure oponašaju slikarstvo, ili kao što venecijanske palate i pompejske vile oponašaju arhitekturu. Zasebnu temu bi svakako činili „napušteni gradovi“, zapadni gradovi koji su stariji ceo jedan vek, pa i više. Neki su prilično autentični, dovedeni su u postojeće stanje „arheološke“ urbane celine solidnom restauracijom ili konzervacijom; ali, mnogo zanimljiviji su oni koji su nastali ni iz čega, iz čistog podražavanja. Oni su „prava stvar“. Zabuna nastaje usled bogatstva izbora: možete birati delova gradova poput Stoun Mauntina [Stone Mountain] u blizini Atlante, gde možete otići na izlet vozom iz XIX veka, biti svedok indijanskog napada i videti šerife na zadatku ispred lažnog vrha planine Rašmor [Mount Rushmore] u pozadini. „Siks Gans Teritori“ [Six Guns Territory] u Silver Springsu, takođe ima voz i šerife, ali i obračune na ulicama, te francuski kankan u krčmi. Tu je niz rančeva, meksičkih naselja u Arizoni: Tombston [Tombstone] sa svojim OKej Koralom, Old Tusanom [Old Tucson], legendarnim gradom u blizini Feniksa. Tu je i „Old Saut Bar-bi-kju Ranč“ [Old South Bar-b-Q Ranch] kod Kluisona na Floridi i tako dalje. Ako vaša znatiželja prevazilazi mit o Zapadu, imate i gradove poput „Medžik Mauntina“ [Magic Mountain] u Valensiji u Kaliforniji, zavičaj Deda Mraza [Santa Claus Village], rajske vrtove Polinezije, gusarska ostrva, tematski park tipa „Astrovorld“ [Astroworld] kakav je u Kirbiju u Teksasu, „nepregledna“ prostranstva različitih vodenih parkova tipa „Marinlend“ [Marineland], kao i eko-gradove, o kojima ćemo raspravljati na nekom drugom mestu.

* Umberto Eco, „The City of Robots“, Travels in Hyperreality: Essays, New York, Swerve Editions, 1991.

154

Postoje, takođe i imitacije brodova. Na Floridi, na primer, između Tampe i Sent Pitersberga, možete da se ukrcate na „Baunti“ [Bounty], usidren na kraju tahićanskog sela, koji je verno rekonstruisan prema crtežima koje čuva Kraljevsko Društvo [The Royal Society] u Londonu, s osvrtom na stari film s Čarlsom Lotonom [Charles Laughton] i Klark Gejblom [Clark Gable]. Mnogi nautički instrumenti su iz tog doba, voštane figure predstavljaju neke od mornara, oficirske cipele su napravljene za jednog od glumaca, istorijski podaci na različitim pločama su verodostojni, dok atmosferu upotpunjuje muzika iz filma. No, mi ćemo se držati zapadnog mita i za primer ćemo uzeti grad „Nots Beri Farm“ [Knott’s Berry Farm] iz Buena Parka u Los Anđelesu. Čini se da je ovde sav trik u izlogu; kontekst grada i gvozdena ograda [kao i ulaznica] nas upozoravaju da ne ulazimo u pravi grad, nego u grad za igru. Ali, kako krenemo niz prvu ulicu, kontrolu preuzima smišljena varka. Pre svega se radi o verodostojnoj rekonstrukciji: prašnjave štale, radnje s privescima, kancelarije šerifa i telegraf-agenta, zatvor, kafana u prirodnoj veličini, izvedeni su s apsolutnom tačnošću; stari vagoni su prekriveni prašinom, kineska perionica je slabo osvetljena, sve zgrade su manje-više upotrebljive, a radnje su otvorene, jer je Beri Farm, kao i Diznilend, spoj stvarnosti trgovine i maštovitosti fikcije. Pa, i ako prodavnica tekstilne robe jeste podražavanje devetnaestog veka, i prodavačice jesu obučene kao heroine Džona Forda [John Ford] – bombone, kikiriki i pseudoindijanski ručni radovi sasvim su stvarni i prodaju se za stvarni dolar, kao što su stvarna i bezalkoholna pića, koja se reklamiraju na starinskim plakatima, pa kupac i samog sebe shvata kao dio fantazije potvrđujući vlastitu autentičnost kao potrošača; drugim rečima, on je u ulozi kauboja ili lovca na zlato koji dolazi u grad, u kojem mu pelješe sve što je stekao napolju, u „divljini“. Štaviše, nivoi zavaravanja su višestruki, što pojačava halucinaciju, odnosno, Kinezi u perionici ili zatvorenici u zatvoru su voštane lutke, koje stoje tu, u stvarnim pozama, u okviru jednako stvarnih postavki, mada im vi zapravo ne možete pristupiti; ali, vi ne shvatate da je predmetni prostor uramljeni stakleni monitor, jer vam se čini da biste mogli, ukoliko biste se odlučili na to, otvoriti vrata ili se popeti kroz prozor; a onda sledeći prostor, recimo, koji je istovremeno i glavno skladište i kancelarija gradskog sudije, i izgleda kao uramljeni monitor, a zaista se radi o stvarnom gradskom sudiji, koji je, u crnoj jakni od alpake, s pištoljima na kukovima, stvarna osoba jer vam prodaje svoju robu. Trebalo bi pridodati šetnje ulicama uz povremene prikaze žestokih revolveraških obračuna, pri čemu shvatate da se prosečan američki posetilac, koji nosi farmerke, ne razlikuje mnogo od kauboja, što mnoge posetioce zbunjuje i povećava celokupnu teatralnost. Na primer, u seoskoj školi, koja je rekonstruisana sa hiperrealističkim detaljima, iza stola stoji učiteljica sa šeširom, u uskoj suknji, dok su deca u klupama mali posetioci u prolazu, a ja čujem jednog turistu kako pita svoju ženu da li su deca stvarna ili ne [i zaista možete da pretpostavite njegovu psihološku sposobnost da shvati, bilo dodatke, lutke, ili vrste robota koji se kreću, a koje ćemo videti u Diznilendu]. Napušteni gradovi očigledno podrazumevaju drugačiji pristup od muzeja voštanih figura ili muzeja kopija umetničkih dela. Kao prvo, niko ne očekuje da se figura Napoleona shvati ozbiljno, ali halucinacija služi da izjednači različite istorijske periode, i da izbriše razliku između istorijske stvarnosti i fantazije; u slučaju umetničkih dela, što je stvar kulture, ako ne i psihologije, halucinantna je dilema između kopije i originala, kao i fetišizacija umetnosti kao niza čuvenih predmeta. U napuštenim gradovima, naprotiv, dok je teatralnost eksplicitna,

155

halucinacija omogućava posetiocima da učestvuju u predstavi, i da na taj način postanu učesnici u tom komercijalnom vašaru, koji je očigledno element fikcije, a da, u stvari predstavlja suštinski cilj cele podražavalačke mašinerije. U jednom izvrsnom eseju o Diznilendu kao „degenerisanoj utopiji“ [„degenerisana utopija je ideologija prikazana u formi mita“], Luj Maran [Louis Marin] raspravlja o strukturi te, u devetnaestom veku periferne ulice, koja prima posetioce na ulazu i raspoređuje ih dalje u različite sektore magičnog grada. Glavna ulica Diznilenda izgleda kao ulazak u čarobni svet, a u stvari je veoma lukava komercijalna stvarnost. U tom smislu, Glavna ulica je za tu priliku, kao i ceo grad, prikazana istovremeno potpuno stvarno i potpuno fantastično, što je prednost [u smislu umetničke koncepcije] Diznilenda u odnosu na druge gradove za igru. Prizemlje kuća u Diznilendu je u punoj veličini, dok je sprat iznad umanjen za trećinu, tako da ostavljaju utisak da su nastanjene [i jesu], ali takođe i da su deo fantastične prošlosti koju možemo da dokučimo pomoću naše mašte. Fasade Glavne ulice su nam predstavljene kao igraonice i pozivaju nas da uđemo, ali je njihova unutrašnjost uvek prerušena u supermarket, gde vi opsesivno kupujete, verujući da se još uvek igrate. U tom smislu, Diznilend je hiperrealističniji od muzeja voštanih figura, upravo zato što ovaj drugi pokušava da nas ubedi da ono što vidimo reprodukuje stvarnost u potpunosti, dok Diznilend jasno pokazuje da je, unutar njegovih magičnih zidina, nemoguće sve reprodukovati u potpunosti. Palata Živih umetnosti [The Palace of Living Arts] prikazuje svoju Veneru iz Milosa skoro stvarnom, dok je Diznilend slobodan da svoje rekonstrukcije predstavlja kao remek-dela falsifikacije, i prodaje ih kao robu, i to ne kao rekonstrukciju već kao zaista pravu robu. Naša je želja da kupujemo falsifikovano, držeći ga za stvarno, tako da je, u tom smislu, Diznilend zbilja suština potrošačke ideologije. Međutim, kada se „potpuna laž“ jednom prihvati radi užitka, ona mora da izgleda potpuno stvarno. Polinežanski restoran će imati, pored prilično autentičnog jelovnika, tahićanske konobarice u kostimima, odgovarajuću vegetaciju, kamene zidove s malim kaskadama, i kada se već jednom zateknete unutra, ništa vas neće navesti da posumnjate da je napolju bilo šta drugo osim Polinezije. Ako se između dva drveta pojavi rečni tok koji pripada drugom sektoru, „Zemlji avanture“ [Adventureland], onda je taj deo toka uređen tako da pored žive ograde izgleda stvarno i na Tahitiju. I dok u muzeju voštanih figura, vosak ipak nije živo meso, u Diznilendu se, kada su u pitanju stene, vide prave stene, voda je voda, a baobab je baobab. Ako se pojavi lažni nilski konj, dinosaurus ili morska zmija, i ako nije nemoguće imati i prave životinje, važno je pokazati da se posetioci mogu oduševljavati savršenošću kopije i koliko se ona pokorava programu. U tom smislu, Diznilend ne stvara samo iluziju, on zaista podstiče želju za tim: pravi krokodil se može naći u zoološkom vrtu, i po pravilu drema ili skriven je, ali Diznilend pokazuje da lažna priroda mnogo više odgovara zahtevima našeg sanjarenja. Kada u jednom danu, idete [kao što sam ja namerno uradio] iz Diznilendovog lažnog Nju Orleansa do pravog, i krenete s divlje reke „Zemlje avanture“ na krstarenje Misisipijem – kad kapetan parobroda kaže kako je uz obale reke moguće videti aligatore, a vi ne vidite ni jednog – rizikujete da osetite nostalgiju za Diznilendom, gde divljim životinjama ne morate ugađati. Diznilend pokazuje da nam tehnologija može pružiti mnogo više stvarnosti nego što to može priroda. Verujem da u tom smislu najtipičniji fenomen ovog sveta više nije tako poznata „Zemlja fantazija“ [Fantasyland], zabavni ringišpil fantastičnih putovanja 156

koji posetioce vodi u svet Petra Pana ili Sneguljice, čudesna mašina čiju bi fascinantnost i jasnu zakonitost bilo glupo poreći, kao i gusare s Kariba, ili začaranu kuću. Gusarska predstava traje petnaest minuta [ali, vi gubite svaku predstavu o vremenu, pa bi to moglo biti i deset ili trideset minuta]; ulazite u niz pećina. Uneseni u hiper-realnost iznad površine vode, prvo što vidite su napuštena blaga, skelet kapetana u raskošnom krevetu od buđavog brokata, paučina koja visi, tela pogubljenih ljudi koja su vrane pojele, dok vam skelet upućuje preteće upozorenje. Zatim se krećete ka uvali, prolazite kroz unakrsnu pucnjavu ratne jedrilice i topa s tvrđave, dok glavni gusar viče, podrugljivo izazivajući po opkoljenom garnizonu; onda kao duž reke, prolazite pored napadnutog grada kojeg pustoše, gde se siluju žene, krade nakit, muči gradonačelnik; grad gori kao šibica, pijani gusari zavaljeni oko gomile buradi pevaju prostačke pesme; neki, potpuno izbezumljeni, pucaju na posetioce; prizor se degeneriše, sve pada u vatru, poslednje pesme polako iščezavaju, vi morate izaći na svetlost. Sve što ste videli je bilo u ljudskoj srazmeri, svod pećina se zamenjuje nebom, granice ovog podzemnog sveta sa svemirom, i to je bilo nemoguće uvideti. Gusari su se zaista kretali, igrali, spavali, bečili oči, kikotali se. Vi shvatate da su oni roboti, ali ste i dalje zapanjeni njihovom verodostojnošću. Radi se, u stvari, o Audio Animatronic tehnici, kojom se posebno ponosio Volt Dizni konačno usevši da ostvari svoj san i rekonstruiše svet mašte, stvarniji od stvarnog, rušeći zid druge dimenzije, ne stvarajući film koji je varka već pravi teatar, i to ne s antropomorfnim životinjama, nego s ljudima. U stvari, Diznijevi roboti su remek-dela elektronike, svaki je stvoren posmatranjem izraza pravog glumca, zatim pravljenjem modela, usavršavanjem skeleta do apsolutne preciznosti, kompjuterski verodostojnog u ljudskom obliku, koji bi bili obučeni u „meso“ i „kožu“ majstorske izrade, čiji je zahtev za verodostojnošću neverovatan. Svaki robot sluša program, da bi sinhronizovao pokrete usta i očiju s rečima i zvukovima audio zapisa, ponavljajući u nedogled utvrđeni deo [rečenicu, jedan ili dva pokreta], a posetilac, zblanut redosledom događaja, primoran da vidi nekoliko stvari odjednom, levo, desno, pravo, i nema vremena da se osvrne i primeti da robot, kojeg je upravo vidio, iznova ponavlja svoj večiti scenarij. Tehnika Audio Animatronic se koristi u mnogim drugim delovima Diznilenda i takođe čini življim izveštaj predsednika Sjedinjenih Američkih Država, ali u gusarskoj pećini, više nego igde, demonstrira svu svoju čudotvornu efikasnost. Čovek ne bi mogao da bude uspešniji, a više bi koštao; važna je, međutim, upravo činjenica da to nisu ljudska bića i da mi to znamo. Zadovoljstvo koje ispoljavamo u odnosu na podražavanje – kao što su stari znali – nešto je najprirodnije za čovekov duh, ali mi ovde ne uživamo samo u savršenom podražavanju, mi takođe uživamo u ubeđenju da je podražavanje dostiglo svoj vrhunac, i da će stvarnost nakon toga uvek biti ma nje vrednosti. Slični razlozi su povod za putovanje kroz podrume začarane kuće, koja na prvi pogled izgleda kao oronula seoska kuća, negde između Edgara Alana Poa i karikatura Čarlsa Adamsa [Charles Addams]; ali unutra, ona skriva celu riznicu magijskih iznenađenja, koja bi neko mogao poželeti. Prolazite pored napuštenog groblja, gde ruke skeleta odižu nadgrobnu ploču, preko brda oživljenog veštičjim praznovanjem koje upotpunjavaju duhovi i starice, zatim se krećete kroz prostor s postavljenim stolom, gde grupa providnih duhova, u kostimima iz devetnaestog veka pleše, dok providni gosti, povremeno nestajući u retkom vazduhu, uživaju na gozbi varvarskog vladara. Upetljani u paukovu mrežu, vidite svoj odraz u kristalu, na čijoj površini se, iza vaših leđa, pojavljuje zelenkasta prikaza; nailazite na pokretni svećnjak... Ovo ni u kom slučaju nisu jeftini trikovi nekog tunela ljubavi; učešće [uvek ublaženo nadahnutošću izuma] je potpuno. Kao u izvesnim horor

157

filmovima, ravnodušnost je nemoguća; vi ne prisustvujete nečijem tuđem hororu, vi ste unutar horora posredstvom potpune sinestezije; i ako je tamo zemljotres, bioskop se takođe mora tresti. Rekao bih da ove dve atrakcije rezimiraju filozofiju Diznilenda više nego jednako savršeni modeli gusarskog broda, rečne brodice, ili jedrenjaka „Kolumbija“, koji su svi očigledno ispravni. I više nego sektor „Budućnost“ [Future], s naučno-fantastičnim afektima koje pobuđuje [kao na primer, let na Mars, doživljen iz unutrašnjosti letelice, sa svim efektima usporavanja, gubitka sile gravitacije, vrtoglavog poletanja sa Zemlje, i tako dalje]. Više nego modeli raketa i atomskih podmornica, koji su podstakli Marena da primeti da, dok lažni gradovi Zapada, lažni Nju Orleans, ta lažna džungla koja nudi kopije svih životnih ali i istorijskih ili izmišljenih događanja u prirodnoj veličini, ovi modeli su umanjeni u skladu s mehaničkim mogućnostima današnjice, pa tako možemo zaključiti da, ako je to nemoguće, preovladava model u punoj veličini, i ako nije moguće, umanjivanje služi da bi bio privlačniji mašti. Gusari i duhovi sažimaju celi Diznilend – barem s aspekta našeg putovanja – zato što transformišu ceo grad u ogromnog robota, konačno ostvarenje snova mehaničara osamnaestog veka, koji su dali život piscu automatu iz Nojšatela i šahisti Turčinu barona fon Kempelena [Baron von Kempelen]. [Oba su poznati rani automati. Pisac se koristi ptičjim perom za pisanje [ili, za iscrtavanje slovnih znakova] bilo kakve zadate rečenice. Turčin je bio lutka-šahista, kojom je tajno upravljao čovek ispod stola za kojim je lutka sedela.] Diznilendovu preciznost i usklađenost, u određenoj meri narušavaju ambicije Dizni sveta s Floride. Podignut kasnije, Dizni svet je stopedeset puta veći od Diznilenda, i s ponosom se predstavlja, ne kao grad za igru, nego kao model urbanog aglomerata budućnosti. Strukture koje čine kalifornijski Diznilend samo su marginalni deo ogromnog kompleksa građevina koje pokrivaju površinu duplo veću od Menhetna. Veliki jednošinski voz koji vas vodi od ulaza do „Magičnog kraljevstva“ [Magic Kingdom] [uži Diznilend], prolazi pored veštačkih uvala i laguna, švajcarskog i polinežanskog sela, terena za golf i tenis, ogromnog hotela: drugim rečima, prostora posvećenog organizovanom odmoru. Te kada dođete u „Magično kraljevstvo“, vaše oči su već zaslepljene od toliko naučne fantastike, da pogled na veliki srednjovekovni zamak [koji je više gotički nego „diznilendski“: kao recimo, Strazburška katedrala u odnosu na San Minijato (San Miniato)] više ne pobuđuje maštarije. Novi dan, svojom nemilosrdnošću, čini da boje jučerašnjih priča izblede. U tom smislu je Diznilend mnogo lukaviji; on mora da se poseti bez ičega što nas podseća na budućnost koja ga okružuje. Da bismo ušli unutra, primećuje Luj Maran, neophodno je da svoj automobil ostavite na beskrajnom parkiralištu odakle ćete do grada iz snova stići specijalnim malim vozovima. Za stanovnike Kalifornije, ostaviti automobil znači napustiti sopstvene ljudskosti, prepustiti se na milost i nemilost nekome drugom, odreći se sopstvene volje. Kao alegorija potrošačkog društva, mesto apsolutnog ikonizma, Diznilend je takođe mesto potpune pasivnosti. Njegovi posetioci moraju biti saglasni da se ponašaju kao njegovi roboti. Pristup svakoj atrakciji je regulisan metalnim ogradama sistema „lavirint“, koji obeshrabruje bilo kakvu individualnu inicijativu. Broj posetilaca očigledno diktira tempo kretanja u redu; „zvaničnici sna“, propisno obučeni u uniforme, prilagođene za svaku atrakciju, ne samo da primaju posetioca na ulazu u odabrani sektor, nego uzastopno regulišu svaki njegov pokret [„Sačekajte sad ovde, molim, krenite sad, sačekajte pre nego što ustanete“, uvek učtivim tonom, bezlično, zapovednički, preko mikrofona]. Ukoliko posetilac plati ovu cenu, može imati ne samo „pravu stvar“, nego i obilje rekonstruisane istine. Poput Herstovog zamka, Diznilend takođe nema prelazne prostore; uvek 158

ima nešto da se vidi, a prostrane praznine moderne arhitekture i urbanizma, ovde su nepozanica. Ukoliko je Amerika zemlja Gugenhajmovog muzeja ili modernih nebodera na Menhetnu, onda je Diznilend čudesan izuzetak, i američki intelektualci su gotovo u pravu što odbijaju da odu tamo. Ali, ako je Amerika ono što smo videli tokom našeg putovanja, onda je Diznilend njena Sikstinska kapela, a hiperrealisti u galerijama umetnosti predstavljaju samo stidljive voajere famoznog i neprekidnog „otkrivenog predmeta“.

Prevod: Sanja Trivić



Korektura: Ana Špirić, Diana Stupar

159

POL VIRILIO [Paul Virilio ] Grad panike* „Kada me obuzme strah, ja u glavi stvorim neku sliku“, napisao je Gete. U današnje vreme nema potrebe za stvaranjem ovakvih mentalnih slika. Tu sliku nam istog trenutka pruža televizija. Dok je izveštavao o eksploziji svemirskog šatla Kolumbija, jedan novinar je primetio: „Kao da je samo ponavljanje moglo popraviti neobjašnjivo, slika koja se stalno ponavlja postala je osnovno obeležje savremenih nesreća. I tako, neprestano kruženje satelita koji obilaze kružnom putanjom oko velikog Grada-Sveta, sada je udvostručeno neprestanim ponavljanjem prizora terora koji gledaočev um drže u „stanju opsade“. Najočigledniji rezultat tog stanja je ova pobesnela masovna psihoza OPSEDNUTIH koja u eri globalizacije utiče na ljude širom sveta. U potrazi za ispisivanjem nesreće koja bi svima bila lako razumljiva nastojeći da identifikuju užas, masovna sredstva telekomunikacije nameću svoj potpis. „Sve naše emocije i strahovi postali su taoci nakon Jedanaestog septembra“, dobro je primetila Suzan Sarandon. I neće biti slučajno ako upravo američke glumice i glumci opet nanjuše nadolazeće opasnosti, u skladu s tradicijom koja uključuje glumce iz minulih vremena poput Čarli Čaplina i Džona Garfilda, koji su bili žrtve makartizma. Bez ikakve kritičke distance pred ovim talasom plime, gledalac sada više nije podložan reprodukciji stereotipnih slika o kojima nam je govorio Valter Benjamin nego kolektivnoj halucinaciji jedne slike, optičkom teatru ponavljajuće terorističke panorame. Ono što nazivam ikonoborstvom PREDSTAVLJANJA u stvarnom vremenu sada daleko nadmašuje staro ikonoborstvo PREDSTAVLJANJA u stvarnom prostoru naslikanih i izvajanih slika. Uništavanje Budinih statua iz Bamijana u Afganistanu, ili pljačkanje Iračkog nacionalnog muzeja u Bagdadu, među najskorijim su primerima ovog ikonoborstva. Ovaj panični simptom istinske omče u koju imaginarno uvlači, PSIHOZE OPSADE koja, danas, uništava ljudske umove, jeste prvi tipični znak – i, nadajmo se, privremen – ovozemaljskog ISKLJUČIVANJA u tom eksperimentu, tom životnom ISPITU globalizacije. Radi se o „velikom utočištu meta-geofizičkih“ informacija koje se rasprostiru na čitavoj planeti. Drugim rečima, pred onim što veliki gurui nazivaju globalnim mozgom, kibernetičkom vizijom koja pripada političkoj gotici koja nastavlja tamo gde je stala društvena gotika jezivih tridesetih godina prošlog veka.

* Paul Virilio, „City of Panic“, City of Panic, Julie Rose prev., Berg, Oxford, 2005, str. 85-113.

160

Ako je strah osnovni sastojak gotike, onda se upravljanje javnim strahom, koje je započelo pre četrdesetak godina „ravnotežom zastrašivanja“ u vreme Hladnog rata, ponovo aktivira od jeseni 2001. godine, sve do operacije „Zapanji i zastraši“ u Iraku, gde smo bili svedoci prave multimedijalne „magične predstave“, kada su se bombaši samoubice i koalicione snage jako dobro zabavljali opčinjavajući rulju haotičnim pirotehničkim trikovima. Iako su se zaustavili pre nego što su upotrebili ono čuveno oružje za masovno uništenje, upotrebili su i zloupotrebili jednako masovno „oružje za masovnu komunikaciju“, čiji arsenal nikad nije prestao da raste zahvaljujući satelitskim tanjirima i uspesima „psiholoških operacija“ (PSY OPS) osmišljenim da seju paniku, istovremeno se pretvarajući da je žele obuzdavati. „Privid svemoći je nastao nakon raspada Sovjetskog saveza“, tvrdi Emanuel Tod [Emmanuel Todd]1 . Reklo bi se da s jedne strane ova optička varka traje zbog nedostatka bilo kakvog deklarisanog neprijatelja, i s druge, zbog nestanka, ne samo Bin Ladena [Bin Laden], i na neko vreme Sadama Huseina [Saddam Hussein], nego i naročito zbog nemogućnosti da se pronađe to čuveno „oružje za masovno uništenje“ koje je predstavljalo izgovor za otpočinjanje američkog preventivnog rata.

Sve ovo izgleda kao gomila trikova iz opsenarove vreće…

Sjedinjene Države nisu ni bolje ni gore od svojih protivnika, nastavlja Emanuel Tod i zaključuje: „Amerikanci su osuđeni da se bave teatralnim militarizmom prema slabim zemljama kao što su Irak i arapske zemlje uopšte“. Kako da ne primetimo ispravnost ovih reči kada pogledamo „poprište operacija“ na Bliskom i Srednjem istoku, ili se prisetimo blefiranja u ovoj osionoj lakomislenoj pustolovini u biblijskoj pustinji? Na severu Iraka, na primer, bombardovan je Mosul, nedaleko od bedema Ninive. Na jugu, borbe su se vodile oko Karbale, u neposrednoj blizini Vavilona i ruševina „kule koja će dokrajčiti sve kule“, Vavilonske kule … Sve to, u ime osvete za rušenje Kula bliznakinja. Konačno, nakon uklanjanja Sadama Huseina, pred očima čuvene „Iračke republikanske garde“, napad na Bagdad okončao se rušenjem njegove statue na Trgu Fardus, što je televizija prenosila uživo, neprestano ponavljajući, pred očima celog sveta snimak, dok su se u tajno i bez prisustva kamera, krala sumerska blaga i trpala u voz. Što se tiče „operacije giljotiniranja“ lutke s likom Sadama Huseina, prenosimo priču jednog stranog dopisnika, koji je u to vreme bio prisutan u iračkom glavnom gradu: „Upravo su je Amerikanci prvi oborili. U dva sata poslepodne na trgu je bilo svega dvadesetak Iračana. Dva sata posle, nakon mnogobrojnih poziva na okupljanje preko zvučnika, okupilo se stotinjak ljudi – sasvim dovoljno za televizijske slike“ 2 . Toliko o pripremanju scene. Ali, kako biste dobili potpunu sliku o tome koliko daleko može ići ova „politička gotika“ spravljena za široke narodne mase, poslušajte šta se dalje desilo: „Hotel Palestina se pretvorio u neku vrstu pozorišta. S balkona ste mogli videti nameštanje scene isključivo za nas“, objasnila je Karolin 1 Emmanuel Todd u knjizi, Apres l’ Empire, Paris: Gallimard, 2002. 2 F. Amadou, „Couverture du conflict irakeien a frusré les journalistes” u Le Monde, May 21, 2003.

161

Zic [Caroline Sitz], novinarka francuske televizije France 3 i zaključila: „U svakom slučaju, nikada niste videli slike borbe u Bagdadu“. U nedostatku takvih ratnih slika, ili slika kolateralne štete koju su pričinile Koalicione snage s oko 30.000 bačenih bombi, te u nedostatku MUZEJA UŽASA koji bi nas mogao upozoriti na pustošenje nastalo usled posledica političkog avanturizma, rat informacija u Iraku se na kraju pretvorio u haos, iz kog su najveću korist izvukli vandali, a kao bonus dobili smo stravičan prizor MUZEJSKOG UŽASA… Postoji još jedan, mada ne i poslednji aspekt u vezi s ovom turobnom sagom, čije će se negativne posledice osećati nekoliko pokolenja: ime AVRAMA, oca vernika, patrijarha iz Ura, grada severno od Basre, od samog početka pa sve do kraja ovog krstaškog rata izvedenog u tehnici trompe-l’œil 2 , svima je bilo na umu. Dok su tenkovi koji su jurišali u pustinjske oluje, nosili ime ABRAMS, na nosaču aviona u priobalnom području San Dijega, 1. maja 2003. godine donesena je posleratna deklaracija predsednika Džordža Buša. Ime tog nosača aviona: USS ABRAHAM LINCOLN. Propovednicima strateškog tele-jevanđelizma ovo je bio nebeski znak, znak koji će zavarati samo one koji veruju. NJUJORK nakon pada Svetskog trgovinskog centra, BAGDAD nakon pada Sadama Huseina, JERUSALIM i njegov „zid podele“, ali isto tako i HONG KONG ili PEKING, u kojima seljaci, koji žive u blizini ovih gradova, barakadiraju svoje zaseoke u nastojanju da spreče prodor atipične pneumonije… Veliki je broj imena na spisku urbanih aglomeracija koji bi mogao da se nastavlja u beskraj. GRADOVI PANIKE jasnije nego sve teorije urbanog haosa ukazuju na činjenicu da je najveća katastrofa dvadesetog veka sâm grad, savremeni metropolis – katastrofa Napretka. Ovaj megalopolis koji sebe postavlja za pupak, omphalos dovršenog čovečanstva, pravi je „muzej užasa“; ovaj META-GRAD koji više i ne zauzima stvaran prostor, pošto sada odbija da bude smešten na ovom ili onom mestu, na način na koji su geopolitički glavni gradovi država nekad bili savršeno smešteni. „Metapolitički“ mehur globalizacije se, u stvari, priprema da prsne, a kada se to desi, iz njega će se osloboditi mnoštvo kritičnih mesta poharanih unutrašnjom neslogom, što će proizvesti globalni građanski rat, koji će biti neuporediv s lokalnim ratovima minulih vremena. Finansijski mehur je mehur nekretnina, mehur novih informacionih (ili slikovnih) i komunikacionih tehnologija (NTIC) koje su bile naročito dobre u prenošenju uništenja i nesreća. Toliko mnogo ponavljajućih prsnuća nagoveštavaju, zahvaljujući nepromišljenom širenju, prevremeno prsnuće geopolitičkog mehura Evrope. Pored toga, i što je ozbiljnije, nagoveštavaju prsnuće meta-geofizičkog mehura takozvane globalizacije; virtuelno naseljavanje pseudo „šestog kontinenta“ u bestežinskim uslovima, čije kibernetičke vrline teraju čovečanstvo da zaključa svoje ideale o istini i slobodi.

2 „Trompe-l’œil“ (franc. „zavaravanje oka“) je slikarska tehnika u kojoj se izuzetno realističnim slikama postiže optička varka s efektom trodimenzionalnosti, prim. pev.

162

Otuda i potiče ova epidemija opsadne psihoze koja trenutno zagađuje umove visokog društva, u kojem fraktalno otkrovenje zasenjuje društvenu revoluciju i u kojem uz pomoć male privatizacije, kritični prostor nadvladava javni prostor zakona i ograničenja zakona 3 . Nakon „plišane revolucije“ u Čehoslovačkoj, sada imamo plišanu dislokaciju, ne pominjući pritom etnička čišćenja i njihove ponavljene strahote. Povećanje broja sve slabijih zemalja, mehur su od sapunice koji se širi i skuplja i naposletku puca. Primera radi, možemo navesti lakrdijašku izjavu klovna Silvia Berluskonija, koju je izrekao prilikom stupanja na mesto predsedavajućeg Evropske zajednice 1. jula 2003: „Granice Evrope treba da se šire i da obuhvate Tursku, Ukrajinu, Belorusiju i Rusku Federaciju”. DECENTRALIZACIJA organa vlasti svakako izgleda dobro kada centar ne postoji, dok je istovremeno granična linija posvuda! Pošto ništa nikada nije zaista CELOVITO, fraktalizacija predstavlja pristup koji treba primenjivati u svim pokušajima globalizacije. Zapravo, i fraktura i fragmentacija nastaju pod pritiskom, ili preciznije, sabijanjem onoga što za sebe tvrdi da je „potpuno“ ili još tačnije, „dovršeno“… Iz toga sledi IZGON koji obeležava fatalnu kulminaciju posvemašnjeg, nekad totalitarnog a uskoro i globalnog ISKLJUČENJA. Pa ipak, raspad Sovjetskog Saveza trebalo je da upozori nas građane stare Evrope da iznenadna propast satelitskih zemalja neće biti bez posledica na zajedničku sudbinu Evropljana! Što se tiče Sjedinjenih Država, taj prividni pobednik „Hladnog rata“ snosiće najveći teret propasti geostrateških centara moći koje su održavale ravnotežu terora, s terorističkom neravnotežom koja sada preti čovečanstvu u celini, kako u Americi tako i u Evropi, to jest posvuda. Konačno, nakon raspada velikih geopolitičkih blokova, došlo je do slabljenja nacionalnih država zajedno sa strateškim povlačenjem u metropolise. Ova metropolarizacija je u svakom pogledu jednako prividna jer uzrokuje i zaista dovodi do obnavljanja grada-države, za šta je Severna Amerika savršen primer, sa svojih tristotine i nešto više miliona stanovnika koji se pod izgovorom društvene nesigurnosti povlače u svoje privatne zajednice… Isto se dešava i na latinoameričkom potkontinentu, u Sao Paolu, Bogoti i Rio de Ženeiru gde gradovima bande haraju… Naravno, na nekim drugim mestima haraju paravojne ili naoružane snage koje se izdaju za „revolucionarne“… iako, u stvari, više razotkrivaju potpuni haos koji potire staro „pravo na državljanstvo“. Takav haos pojačava osećaj urgentne potrebe za ograđivanjem ili za nekim udaljenim logorom i konačno, za policijskom državom u kojoj bi „snage zakona i reda“ bile privatizovane kao što su, jedno za drugim, privatizovana sva javna preduzeća: u oblasti saobraćaja, energetike, poštanskih usluga i telekomunikacija, a uskoro, pošto je proces već uveliko u toku, i u državnim vojskama.

3 Videti P. Virilio, L’Espece critique, Paris, Christian Bourgois, 1984.

163

Kao što je američki vojnik nedavno dobroćudno odgovorio jednom, Iračaninu, zabrinutom za sigurnost građana u Bagdadu nakon oslobođenja Iraka: „Ne brini, u Vašingtonu je gore!“ „Budući grad će tako postati tek uzvišeno proširenje mučilišta,“ najavio je Pjer Makorlan [Pierre Mac Orlan] još 1924. godine 4 . Pakistanska armija, prisutna u Karačiju deset godina, nedavno se povukla jer nije uspela ponovo da uspostavi bilo kakav privid reda u gradu u kojem su 1992. godine otkrivene dvadesettri skrivene prostorije za mučenje, pod kontrolom lokalnih bandi. U tom slučaju, nije više samo policija ona koja se ne usuđuje da interveniše u određenim „osetljivim zonama“. Sada se iz grada žurno povlači i armija. Kriminal raznih mafijaških skupina nadmašen je sada kriminalom mnogobrojnih gradskih bandi gde se usamljeni zločin sve češće zamenjuje zločinom počinjenim na društvenim okupljanjima zatvorenog tipa – protivzakonito zarobljavanje, redaljke, mučenja – LOGORSKI ZLOČINI koji, doduše u manjoj razmeri, podražavaju zločine počinjene u gulazima i „logorima smrti“ u koje su odvođene celokupne populacije ljudi da bi tamo bile istrebljene. Ova vrsta mučenja je „civilnog“ karaktera, iako to izgleda ne smeta onima koji, s pravom, javno osuđuju gnusne „vojne “ torture u Srbiji ili Alžiru ili negde drugde… Suočeno sa ovim “trgovinom užasa“ koje naše šou-biznis društvo odbija da osudi, druga vrsta ludorija, jednako užasna, stvara svoju kolobučinu: u Dubaiju, u Persijskom Zalivu, Emiratske vlasti su upravo lansirale projekat nazvan imenom SVET. Ono što se pod tim podrazumeva jeste arhipelag sastavljen od 250 veštačkih ostrva kao na karti sveta – koji su međutim, okruženi sofisticiranom zaštitnom pregradom. Govori se da je izgradnja ove nekretnine zahtevala dovoženje 25 miliona tona kamenja i nekih 200 miliona kubnih metara peska. Cena ovog ultra luksuznog gulaga je čitavih 1.8 milijardi dolara. IZGON, ISKLJUČENJE… Megalo-politička hiperkoncentracija danas je nadmašena ne samo masovnim hiper-terorizmom, već, istovremeno, i delikvencijama koje ulivaju strah i povlače ljudsku vrstu ka iskonskom plesu smrti unazad. Grad ponovo postaje utvrđenje, drugim rečima, cilj svih terorista, domaćih ili strateških. U ovom trenutku bismo trebali shvatiti težinu upozoravajućeg pisma koje je 27 izraelskih vojnika nedavno poslalo svojoj komandi: Mi, piloti u penziji i aktivni piloti, protivimo se takvoj vrsti ilegalnih i nemoralnih napada kakve je Izrael izvodio u naseljima... Mi odbijamo da učestvujemo u vazdušnim napadima na centre naseljene civilima. Mi odbijamo da nastavimo da uništavamo nedužne civile5.

4 Ova vizionarska rečenica od strane autora Quai des Brumes starija je deset i više godina od konstrukcije „logori smrti“, zasnovana na modelu kolonija odbačenih tokom kolonizacije Istoka: Ostcolonization. 5 „Protestation de ving-sept pilotes israéliens“, Reuters-Agence France Presse, jesen, 2003.

164

Nakon Gernike, Koventrija, Hamburga, Drezdena, da ne spominjemo Hirošimu i Nagasaki, Jerusalim je taj gde su piloti imali smelosti, po prvi put, da se odreknu strategije protiv grada, čija je građena sredina skoro čitav vek bila žrtva uništavanja. I da dalje ne naklapamo o urbanim pustošima lišenim nasleđa, jer upravo gradovi, kako njihovi centri tako i njihove periferije, nisu nikad prestali biti uništavani tokom poslednjih sto godina. Fosforne bombe i napalm bombe, eksplozivne bombe za ubijanje spasilaca koji pretražuju ruševine, atomske bombe i skorašnje grafitne zamračujuće bombe, osmišljene da proizvedu veliko zamračenje grada uronjenog u krajnje crnilo kao što je bio Beograd u maju 1999... Čitavih stotinu godina, svi ovi gradovi bili su meta vatrenih oluja, koje ne duguju ništa bogu armija Izraela, nego više prozaično ratnom vazduhoplovstvu i njegovoj „Legiji Kondora“ u Španiji, te Kraljevskim vazduhoplovnim snagama vazduhoplovnog maršala Heris-a [Harris], glavnog tvorca strategije bombaškog ratnog pohoda u Nemačkoj. Ovde se možemo prisetiti biblijskih imena za takve terorističke napade – na primer, „SODOMA I GOMORA“. Jedino je u gradu, i nigde drugde, u dvadesetom veku testiran RAT NAD CIVILIMA, i ovaj novi rat postepeno je prevladao rat časnog bojnog polja. Uostalom, sve velike bitke u prošlosti nazvane su prema nekoj oblasti na kojoj su se odigrale, od Katalunskih polja na severu Francuske do ravnice Vaterloa (francuski „campagne“ označava također selo i ratni pohod) ... Odlučujuće bitke davnih imperijskih pukova de Linj [de Ligne] u poslednjem veku usupile su mesto velikom strateškom haosu karakteristične forme destrukcije urbanih centara, slično „otvorenom polju“ masakra prapolitičkih početaka istorije. Od kada se pojam „rat s nula smrti“ primenjuje samo na opremljene profesionalne trupe, Klauzevic je zreo da se isprati u vojni muzej. Njegova doktrina rata kao „nastavka politike drugim sredstvima“ sada je potpuno prevaziđena… Prevaziđena je, drugim rečima, „neuravnoteženošću terora“, velikom nadmoćnošću oružja masovnog uništenja koje je sposobno da uništi celokupan život na planeti. Ali ovde bismo morali usput naglasiti da bi pojam „uništiti“ trebalo shvatiti u najužem smislu, jer su poslednji sistemi naoružanja projektovani da rade kao mreža i ne samo kroz radioaktivno zračenje ili virusnu mikrobiološku kontaminaciju, već i kroz nesreću opšteg pada sistema snabdevanja električnom energijom koji zahvata veliku teritoriju, što je samo jedan primer među ostalima, izuzetne nestabilnosti tehnološkog napretka našeg društva. Kako ne bismo zalazili u daleku prošlost, možemo spomenuti, na primer, kolaps elektro-energetske mreže, do koga je došlo u Kairu i glavnim gradovima Egipta 1990. godine, izazvavši neopisivi haos u čitavoj zemlji. Godine 1998.godine, približno pola filipinske populacije, koju čini 35 miliona ljudi, nije imalo električnu energiju na raspolaganju. Severna Indija je došla na red 2. januara 200. godine, kada je 200 miliona stanovnika ostalo bez elekrične energije, do koga je došlo zbog kvara u električnoj centrali Utar Pradeš.

165

Konačno, 14. avgusta 2003. godine severoistok Sjedinjenih Država, posebno Njujork i Filadelfija, bili su pogođeni najvećom energetskom havarijom ikada viđenom u Americi, što je dovelo do hitnog gašenja sedam nuklearnih elektrana. Možemo dodati i Rim, ,,večni grad“ kao i celu Italiju, ovoj zloslutnoj listi, s 58 miliona stanovnika, koji su bili lišeni električne energije 28. septembra 2003. godine. Još se uvek čuju čudni komentari gradskih očeva na čelu njujorške gradske uprave: ,,Za razliku od restrikcije električne energije 1965. godine, ovoga puta nije bilo panike. Nema sumnje, ovo je jedna od dobroćudnih posledica jedanaestog septembra“. Eto nam ponovo tog velikog ispita u prirodnoj veličini… Prosto je nemoguće pobeći od ovog beskrajnog ispitivanja javnog ispoljavanja emocija od strane navirućih hordi. Ubrzo nakon Drugog svetskog rata, američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt [John Kenneth Galbraith], proučavao je posledice koje je ostavila panika bomardovanog stanovništva Nemačke na ekonomiju Trećeg rajha. Na sličan način, i to bolje kod kuće nego na neprijateljskom terenu, sada možete ispitivati dozu terora koju mogu da podnesu mase u metropolama. Koliko daleko sve ovo može da ide? Koliko dugo može da se nastavi takvo potcenjivanje, takva izopačena nezainteresovanost, koja preti da pretvori gradove u sobe za mučenje? Drugi aspekt ovakvog udaljavanja od zločina protiv čovečnosti i navikavanja na njega, sačinjenog od nekažnjenih oluja koje od prošloga veka pljušte po civilnom stanovništu, jeste razvoj nove vrste avanturističkog, „ratnog“ turizma. Ova vrsta turizma podrazumeva da putnički agenti organizuju čarter letove u gradove krvavih okršaja u Izraelu i Palestini, kao i drugde, na primer, u Južnu Ameriku, gde Favela-turs i Egzotik-turs organizuju ture u osiromašene kvartove Rio de Žaneira i Sao Paula 6 . Tako je i reklama za jednu od tura glasila: „Brazilci ne vole posećivati favele; s druge strane, stranci su znatiželjni, uzbuđeni i ponekad pomalo napeti, jer misle da bi im se nešto moglo dogoditi“. Sledeći primer ekstremnih sportova, „turizam opustošenog“, obećava avanturu koja je proizvod putujućeg voajerizma, koji tako pametno upotpunjava statični egzibicionizam televizije i njenih ponavljajućih grozota. Argentina je nedavno preuzela primat kao najatraktivnija destinacija za evropske i američke turiste. Zadnja ludost se sastoji u tome da se turisti sjate u Buenos Ajres kako bi blejali u posledice propasti neoliberalnog eksperimenta devedesetih. Kao što je jedan novinar naveo: „Posetioci su ostali zapanjeni kad su iz neposredne blizine posmatrali siloviti kontrast jedne od najneravnopravnijih zemalja na planeti“ 7.

6 J. Hiba, „Le Bresil, ses plages et ses favelas, in Sud–Ouest“, Novembar 7, 2003. 7 Ibid.

166

Jednog dana, ako krenemo u borbu protiv panike, bilo koje vrste panike, moraćemo prevazići urbanu ekologiju, vraćajući se nekom obliku geofizičke politike; stvarne politike, a ne samo politike svetlosti i njene takozvane „brzine oslobađanja“. Ako to ne uspemo, probićemo zid „postmodernog“ jadikovanja, sve do zida istrebljenja. Nećemo stići do kraja sveta, nego do njegovog fatalnog POMRAČENJA koji će osloboditi zastrašujući privremeni pritisak, analogan pritisku okeanskih dubina, u kojima može da preživi samo nekoliko potpuno slepih vrsta. Da bismo to uradili, potrebna nam je politička ekonomija brzine i UBRZANJA, koja bi bila paralelna političkoj ekonomiji obilja i njenoj AKUMULACIJI. U tom smislu, poslušajmo predsednika Udruženja privatnih francuskih preduzeća: Kriza u Sjedinjenim Državama u poslednje dve godine pokazala je da su Amerikanci izgubili, kako osećaj mere, tako i osećaj za trajanje. Sve se vrti oko saznanja u kom vremenskom okviru se ovde govori. Kada ih vidite kako pokušavaju nametnuti PRAVIČNU VREDNOST kao normu u obračunskim standardima, koja podrazumeva tržišnu vrednost u nekom trenutku, možete se samo užasnuti, i činiti sve što možete da se oduprete takvoj ideji. Poslovanju je potrebno vreme da bi napredovalo i njegova vrednost ne može biti svedena na tržišnu vrednost u datom momentu.

Voren Bafet [Warren Buffet], drugi najbogatiji čovek Amerike, složio se s tim. Povodom novog tehnološkog mehura na Internetu, govorio je sledeće: „Taj mehur je bio do sada najveća kolektivna halucinacija koju sam ikada video“... odatle i sva opravdana sumnja u takozvane analitičare Vol Strita a i bilo koje druge. Zapravo, kako u visokim finansijama tako i u spoljnim poslovima, ono što smo videli u poslednjih par godina, nije ubrzavanje istorije za koju se pretpostavlja da vodi ka preuranjenom kraju, nego je ubrzavanje stvarnosti, odnosno pojave posledica panike koja je kao takva uspešno uzdrmla geostrateške pretpostavke poslovanja, oružane snage, dovela do besmislene META-GEOFIZIČKE politike čiji je savršeni primer sukob u Iraku. I tako, čitavu poslednju deceniju drugog milenijuma, POMRAČENJE je dopunjeno ISKLJUČENJEM, trajnim isključenjem koje se širi nadaleko i naširoko. Imigracioni tokovi su dobri pokazatelji ovoga, i oni, dok se šire, najavljuju prskanje mehura globalizacije. Naposletku, vremensko sažimanje interaktivnih telekomunikacija je u velikoj meri nagovestilo prostorne prekršaje i demografsku zasićenost naših metropolitskih aglomeracija, koja su izvesni urbanisti ishitreno odbacivali 8 . Izvinite gospodine Maltus, ali geofizički prostor nije nedovoljan za ljudsku vrstu! Vreme je, meta-geofizičko prostor-vreme istovremenog prenosa i emitovanja, postalo je prividno u svojoj ludoj čežnji za vanzemaljskim oslobađanjem u virtuelni svet, u „šesti kontinent“. Opsesivna priroda ove fiksideje, čini se da ne zabrinjava bilo koga drugoga izuzev nakrcane mase. Oni naučnici koji su tako stručni u kri8 Videti P. Virilio, „Manhattan out“ (1966), u P. Virilio, C. Parnet, Architecture principe 1966 et 1996, Paris, Edition de L’Imprimetur, 1996.

167

tikovanju raznovrsnosti, ne pokazuju zabrinutost, uprkos činjenici da takve tričarije vode u inerciju koja se čini poput zatvora, u tu POLARNU INERCIJU, čije će nas ubrzavanje stvarnosti jednog dana u bližoj budućnosti, ili ubrzo nakon toga, kobno koštati. Ali, na kraju krajeva, to je suština transpolitičke gotike – smrznuti svet u monopolu sopstvene konačnosti. „Zemlja je veličanstvena velika planeta koja odlazi u nebo, nastanjena ludacima“, zapazio je Fontanel [Fontenelle], pre više od dvesta godina. Od tada, FILOFILIJA moći, avaj, ne prestaje kako bi se planeta svela ni na šta… Takoreći ni na šta, izuzimajući nekoliko atrofiranih gradova koji se ponose time što su svetski epicentri, dok su zapravo puka izgubljena utvrđenja – drugim rečima, mete za požare. Još od početka trećeg milenijuma, geostrateški prostor, u kojem je nastao zakon i odbrana naroda, zapravo se brzo smanjio. Jedan istraživač na Hadson univerzitetu u Vašingtonu, postavio je to ovako: „Amerika je na čelu carstva, ali ta grupacija je LIBERALNA a ne teritorijalna imperija“. Upravo to određuje „kritički prostor“ takozvane ekonomske globalizacije: brzina oslobađanja je izbrisala teritoriju, koja je nekada bila temelj države prava, i od tada svet poslovanja, kao i svet ratovanja, lebdi u bestežinskom stanju, u mučnom iščekivanju velike nesreće, GLOBALNOG KRAHA koji će morati da se desi ovih dana. Na temu uskogrudosti Novoga sveta, Bendžamin Barber [Benjamin Barber] je naveo: Kako je to bilo jednostavno, okruženi sa dva okeana, a zatim utvrđeni u sopstvenom verovanju u suverenu nepobedivost iz utopijskih priča o raketnom štitu – tehnologiji konstrusanoj kao virtuelni okean koji bi nas štitio od svetskih nemira i opasnosti – tada je bilo lako održati iluziju suverenosti...A onda se desio 11. septembar... mit o našoj nezavisnosti više ne može biti održiv 9.

I eto vam sad, poreklo meta-geofizike koja se usuđuje da predloži kako teritorijalno nije liberalno i da je ukidanje ograničenja, spas za sve ljude sveta! Skoro čitav jedan vek, američko poluostrvo je svoja prava proširilo sve do nebeskog svoda, poput onih „nebodera“, na kraju, tek samo izdignutih ostrva na liniji horizonta, koji sada okružuje planetu. Ali unutrašnji neprijatelj ovog „nad-zemaljskog odmarališta“ očigledno jeste teroristička aktivnost trans-nacionalnih kriminalnih organizacija, koje su geostrategiju Sjedinjenih Država okrenule naglavačke. Zaista, kada više niko ne bude imao kuću, kada sva naša radna mesta budu, što bi se reklo, izmeštena, svet će postati taj koji će vršiti teror – kao što krize u velikim avio-kompanijama tu i tamo to već predviđaju. Ako je IZGRADNJA vertikalna slepa ulica, spoljna politika IZGRADNJE NACIJE je mnogo više. To je „ćorsokak“, činjenica koju su američki demokrati počeli da shvataju. Jedan od njih je senator Bob Grejem [Bob Graham] iz Floride, kandidat 9 B. R. Barber, „Beyond Jihad vs. McWorld“ u The nation, 21 January2002.

168

za Belu kuću 2004. godine (i kopredsedavajući istražnog tela Senata za greške Službi bezbednosti, koje je osnovano nakon 11.septembra): Rat u Iraku je bio odvlačenje pažnje. On je skrenuo našu pažnju s rata protiv terorizma, u kojem smo zamalo pobedili – Al Kaidu smo bili bacili na kolena! Sada nam ta borba izmiče. Informacije su postojale i Vlada kao i Specijalne službe su znale za njih, ali ih nisu uzeli za ozbiljno pre Jedanaestog septembra. Ista vrsta obaveštajnih podataka postoji i danas, i mi još uvek ništa ne činimo povodom toga.

Izraz „odvlačenje pažnje“ je upravo najprikladniji kako bi opisao ovaj „teatralni militarizam“ koji se odnosi na prethodno rečeno, u kojem se Sjedinjene Države razmeću, bestidno se hvališući, unaokolo, dok se svet sažima u tišini, ili gotovo sasvim u tišini… Jedan od simptoma ovog preteranog hvalisanja jeste slanje u Irak Nacionalne garde iz Floride, dva meseca nakon zvaničnog obustavljanja neprijateljstava, u pokušaju da se ponovo uspostavi red u Bagdadu. Specijalizovana u borbi protiv posledica prirodnih katastrofa, ova jedinica – za koju je ovo bila, obratite pažnju, prva misija izvan Sjedinjenih Država – izgledala je podjednako opušteno u predgrađima iračke prestonice, kao i u američkim slamovima, usred građanskog pakla stanovništva izloženog pljačkanjima i tražeći svaku moguću priliku da izazove nasilje bilo koje vrste. Prirodne katastrofe kao što su zemljotresi ili šumski požari, kao oni koji su harali Kalifornijom prethodnih godina, ili „veštačke“ katastrofe kao što je nekontrolisani preventivni rat: sve su sada udružile snage, što bi značilo zbrku reda i nereda, istine i privida, jer građanski mir više nije zajamčen zakonom, već mir između nacija garantuju međunarodne organizacije, na čelu sa Ujedinjenim nacijama... U tom smislu masovni terorizam je moćan razotkrivač iznenadne globalizacije haosa. Svesni strateškog ćorsokaka, određeni tvorci politike Pentagona pripremaju se da reorganizuju američku vojnu mašineriju u pravcu nekog futurističkog modela ARMIJE PROTIV HAOSA. Razmatrajući izjavu Ričarda Majersa [Richard B. Myers], šefa armije i generalštaba, koji smatra da „rat ne može služiti kao lek za bolesti čovečanstva“, njihova su nadanja, potpuno suprotno, da će prilagoditi određene „vojne trupe“ kako bi lečili haos modernog post-ratovanja. Takve armije bi obuhvatale, ovoga puta zvanično, ulogu koja danas pripada Nacionalnoj gardi Floride u Iraku. Jedan od najvatrenijih pobornika ideje reorganizacije, je niko drugi do general Džon Džamper [John Jumper], načelnik Ratne avijacije Sjedinjenih Država, koji je pomogao izvršenje intenzivnih vazdušnih udara na Avganistan u toku misije u Avganistanu. Džamper je čovek koji više ne pokušava da prikrije neophodnost vladanja kopnom, dok vazdušne snage, odnosno piloti borbenih aviona, blisko sarađuju sa snagama na zemlji, kontrolišući na taj način sociopolitičku štetu, koja je rezultat strategije koja isuviše počiva na vazdušnoj i svemirskoj moći – isuviše VAZDUŠNO-ORBITALNO. Po ovom modelu, ANTI-ARMIJSKI haos anonimnog i deteritorijalnog hiper-terorizma trebalo bi da bude nadvladan američkim izumom moćne PROTIVPANIČNE armije koja će proširiti načela nacionalne odbrane, kako bi obuhvatala i civilnu zaštitu.

169

Ovo bi bio veliki program kreiranja „hiper-politike“, u kojem bi stanje izuzetka bilo postavljeno u razmeru čitavog sveta. Artur Sebrovski [Arthur Cebrowski], direktor novog odela Ministarstva odbrane za transformaciju vojnih snaga, sa sedištem u Pentagonu, priznati je zagovornik takvog programa, što je i vidljivo iz njegovog potkazivanja savršeno anahrone strane sigurnosnih politika koje velike sile provode, politika koje, kako on tvrdi, pokušavaju da odvoje armiju od planetarne globalizacije koja je u toku10 . Da bismo bolje razumeli raspon ovih izmena moramo se vratiti dvanaest godina unazad do istorijskih nemira u Los Anđelesu, koji su poharali Grad anđela 30 aprila 1992. godine, završavajući se, u roku od tri dana, sa štetom od milijardu dolara i smrću oko pedeset ljudi. U to vreme, trupe Američke armije, koje su se tek vratile iz Zalivskog rata, i Nacionalna garda, dobile su zadatak da intervenišu i okončaju ovaj građanski rat koji je izbio u metropoli i u kojem su se pripadnici različitih zajednica žestoko sukobljavali nakon skandala sa Rodnijem Kingom [Rodney Glen King]. Danas se, u Bagdadu, događa suprotno, jer je Nacionalna garda Floride pozvana kao pojačanje i podrška američkoj vojsci u njenim očajničkim pokušajima da ponovo uspostavi red u iračkoj prestonici, koja je, još od blickriga, najizloženija svim vrstama nasilja, kada su tenkovi koalicije bukvalno zbrisali iračku državu, javne servise, policiju, a posebno oružane snage – nekih 400 hiljada obučenih lica. „Sloboda je neuredna. Slobodni ljudi su slobodni da prave greške i vrše zločine, kao i da rade loše stvari. Nismo mogli znati na šta će sve ovo izaći“, izjavio je cinično za Njujork Tajms, Donald Ramsfeld, 18. maja 2003. godine. Nestalo je oružje za masovno uništenje, nestao je Sadam Husein, nakon što je došlo do nestanka Bin Ladena... Ali, posebno je osipanje „ravnoteže straha“ između nacija, predstavljeno tako osetljivom. Nema sumnje da treći milenijum započinje igru s gomilom magičnih trikova, sa činovima nestajanja po zahtevu, sa ODVLAČENJEM PAŽNJE, sa estradnim nastupom koji je skrenuo pažnju sa haosa koji ovde očigledno ostaje, sa razvojem endemske političke neravnoteže, koja uskoro mora oštetiti svetski poredak, tako pažljivo stvaran ceo poslednji vek. To će isto tako uništiti građanski mir – osnovu svih demokratija. Ovaj povratak tragedije će odvesti naša napredna društva, od EGZO-KOLONIZACIJE teritorijalnih imperija prošlosti do ENDO-KOLONIZACIJE privremenih imperija koje trenutno nastaju. Trenutna migracijska kretanja već daju neke predstave o obimu povišene panike. Svet u kojem ćemo svi mi biti IZMEŠTENI, drugim rečima, ISKLJUČENI iz multipolarne internacionalnosti i odstranjeni u izvanteritorijalnost virtuelnog i unipolarnog sveta, zatvoren je na prisilan zatvoren. U poslednje vreme, u svakom poslovnom izveštaju i finansijskom biltenu, jedna reč se ističe kao lajtmotiv i ta reč je PERIMETAR. Izrazi kao što su „nepromenjivi perimetar“ ili „finansijski perimetar“ označavaju čitav skup jedinica koje se uzimaju u obzir u obračunavanju finansijskih rezultata neke firme.

10 J. Isnard, „ Le Pentagone reve d’une armee antichaos“, u Le Monde, Maj 2003. Pol Virilio „De la geopolitique a la metropolitique“ u La Ville et la Guerre, Paris, Edition de L“imprimeur, 1996.

170

„Perimetar“ je tako postao presudan u proceni koliko je neko preduzeće zdravo. „Način izrade“ perimetra danas prati vrlo precizna pravila. Ukoliko je obrada banke podataka oslonjena na vanjske konsultantske službe, ona je „izvan perimetra“. Određivanje poslovnog perimetra takođe može da posluži kao maska mnogih zloupotreba u knjigovodstvu, kao što je to slučaj sa aferom Enron, u okviru koje sumnjive poslovne jedinice nisu pripadale čuvenom perimetru kontrole, nego su zapravo sakrile gubitke, koji su na kraju pospešili dramatičan pad gigantskog američkog koncerna. Ekspatrijacija, tako, ima strašnu posledicu koja se ne ogleda samo u vanjskoj usluzi jeftine proizvodnje, nego pre svega predstavlja izmeštanje informacija, te time i istine – stvarnosti... Pošto sada znamo da je sve što se radi s kompjuterima ugroženo ekspatrijacijom izvan „perimetra kontrole“, nije tako teško pretpostaviti šta će se sledeće dogoditi! Tako su, na predlog Pokreta preduzeća Francuske, nedavno osnovani, Osmatračnica eksternalizacije ili Institut za vanjske usluge, što je dovoljno neverovatno. Po rečima njenog predsednika, njihova misija će biti da preobrati „što je moguće više poslova“ u novu praksu, koja se sastoji od toga da se kompletna usluga poveri vanjskom dobavljaču11 . Održan je i sajam u Parizu, od 1. do 3. oktobra 2003. godine. Naziv sajma je bio, precizno, IZMEŠTANJE [delocalisation], taj precenjeni pomodni pojam, koji danas može da otvori bilo koja vrata, uključujući i poklopac Pandorine kutije. Možda je upravo to ono na šta misle kada govore o „otvorenom društvu“ – kao o gradu koji se bez otpora predaje svojim osvajačima? U svakom slučaju, obrtanje perspektive, razotkriveno u ovim poglavljima, sledeći je manifest: preduzeće nije više introvertno, ukorenjeno u bilo koju specifičnu „lokalnost“, nego je potpuno ekstrovertno, oslobođeno svakog geofizičkog položaja, oslobođeno od haosa privremenog neokolonijalnog carstva koje okreće život naopačke, i od sada pa na dalje: DRUGDE POČINJE OVDE.

Prevod: Maja Milić Aleksić i Diana Stupar



Korektori: Dragana Hrkić i Gorana Stjepanović

11 C. Rollot, „Le Medef promeut L’externalisation”, u Le Monde, 7 novembre 2002.

171

MANUEL KASTELS [Manuel Castells] Proces urbane društvene promene * Društva postoje samo u vremenu i prostoru. Prostorna forma društva je, sledstveno tome, usko povezana sa svojom strukturom dok je urbana promena isprepletena sa istorijskim razvojem. Ipak, ovakva formulacija je isuviše uopštena. Da bismo razumeli gradove, otkrili njihovu povezanost s društvenom promenom, moramo odrediti mehanizme putem kojih se prostorne strukture transformišu i urbano značenje redefiniše. Da bismo istražili ovo pitanje na osnovu posmatranja i analiza izloženih u ovom tekstu, moramo da uvedemo neke osnovne elemente opšte teorije društva koja obrazuje osnov naše analize. Da bismo ove elemente smatrali efikasnim sredstvima u našem istraživanju, moramo prvo biti precizniji u vezi sa istraživačkim pitanjima. Cilj nam je da objasnimo kako se i zašto gradovi menjaju. Ali, šta su gradovi? Možemo li biti zadovoljni definicijom grada kao prostorne forme ljudskog društva? Kakve prostorne forme? I kada mi znamo da su one gradovi? Na kojem statističkom pragu gustine naseljenosti i koncentracije stanovništva grad postaje grad? I kako smo sigurni da u različitim kulturama i različitim istorijskim periodima, mislimo na istu društvenu stvarnost na osnovu slično koncentrisane, gusto naseljene i društveno heterogene populacije? Urbani sociolozi stalno postavljaju ista pitanja a da ne daju potpuno zadovoljavajućeg odgovora1 . Izgleda da se više radi o akademskoj raspravi koja je isuviše udaljena od dramatičnih pitanja koja trenutno nastaju na osnovu urbane krize širom sveta. Ipak, čini se intelektualno sumnjivo krenuti s objašnjenjem promene u društvenom obliku čiji sadržaj zanemarujemo, ili čiji profil može biti prepušten kategoriji koju je Cenzus Biro tako loše definisao. Zapravo, naše osnovno teorijsko stanovište pretpostavlja to pitanje proučavajući grada iz aspekta istorijske promene. Po cenu rizika shematskog uprošćavanja, počnimo sa najčistijim mogućim iskazom. Gradovi, kao svaka društvena stvarnost, istorijski su proizvod i to ne samo u fizičkoj materijalnosti, nego i u kulturološkom značenju, u ulozi koju grad igra u društvenoj organizaciji i ljudskim životima. Osnovna dimenzija urbane promene predstavlja konfliktnu raspravu između društvenih klasa i istorijskih činilaca o značenju urbanog, o značaju prostornih formi u društvenoj strukturi, sadržaju, hijerarhiji i gustini naseljenosti gradova u odnosu na celu društvenu strukturu. Grad (i svaki tip grada) je ono što istorijsko društvo odluči da će grad (i svaki grad) biti. Urbano predstavlja ono društveno značenje koje istorijski defini-

* Manuel Castells, „The Process of Urban Social Change“ u Alexander R. Cuthbert ur., Designing Cities: Critical Readings in Urban Design, London, Blackwell Publishers Ltd., 2003, str. 23-27. 1 Manuel Castells, Y a-t-il une sociologie urbaine?, Sociologie du Travail, N. 1, 1968, pp. 72-90; Manuel Castells, Theorie et ideologie en sociologie urbaine, Sociologie et Sociétés, N. 2, 1969, pp. 171-191; Claude Serge Fisher, The Urban Experience, New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1976.; Peter Saunders, Social Theory and the Urban Question, London, Hutchinson, 1981.

172

sano društvo pripisuje jednoj prostornoj formi. Ovu formulaciju moraju odmah bliže da odrede dve napomene: 1. Kao što ćemo raspravljati na sledećim stranicama, društvo je strukturirana, konfliktna stvarnost u kojoj se društvene klase u skladu sa svojim sopstvenim društvenim interesovanjima suprotstavljaju jedna drugoj oko osnovnih pravila društvene organizacije. Zato definicija urbanog značenja predstavlja proces konflikta, dominacije i otpora dominaciji, koji je direktno povezan sa dinamikom društvene borbe, a ne sa reproduktivnim društvenim izrazom jedinstvene kulture. Štaviše, pošto su gradovi i prostor, osnov za organizaciju društvenog života, konflikt oko određivanja ciljeva određenih prostornih formi biće jedan od osnovnih mehanizama dominacije i protivdominacije u društvenoj strukturi 2 . Na primer, da bi se ostvarilo uspostavljanje grada kao verskog centra koji dominira nad ruralnim područjem, potrebno je dobiti materijalnu podršku za iskorišćavanje poljoprivrednih viškova, razmenom simboličnog legitimiteta i psihološke sigurnosti zemljoradničke radne snage. Ili, s druge strane, proglašavanje grada za slobodnu zonu zajedničke trgovine i političkog samoodređenja predstavlja glavnu pobedu nad feudalnim poretkom. Tako, određivanje značenja „urbano“ nije oprostorena fotokopija kulture, niti posledica društvene borbe između neodređenih istorijskih aktera u nekom međugalaktičkom vakuumu. To je jedan od osnovnih procesa kroz koji, prema svojim interesovanjima i vrednostima, istorijski činioci (npr. društvene klase) strukturiraju društvo. 2. Definicija urbanog značenja je društveni proces u materijalnom smislu. To nije prosta kulturna kategorija u opštem smislu kulture kao skupa ideja. Ona je kulturna u antropološkom smislu, to jest kao izraz društvene strukture, koja uključuje ekonomske, religijske, političke i tehnološke postupke 3 . Ako trgovci definišu grad kao tržište, onda to podrazumeva ulične sajamove i intenzivnu socijalizaciju, ali jednako znači komodifikaciju ekonomske delatnosti, monetarizaciju procesa rada i uspostavljanje saobraćajne mreže do svih potencijalnih izvora dobara, i svih tržišta koja su se proširila. Generalno, istorijska definicija urbanog nije mentalna reprezentacija prostorne forme, nego predstavlja zadavanje strukturnog zadatka toj formi u skladu sa konfliktnom društvenom dinamikom istorije. Urbano značenje definišemo kao strukturnu osobinu koja se generalno postavlja kao cilj gradovima (kao i pojedinim gradovima u međugradskoj podeli rada) kroz konfliktne procese između istorijskih činilaca i datog društva. U nastavku ćemo razmotriti kako su društva strukturirana na osnovu načina proizvodnje. Tako će, definicija urbanog značenja možda varirati kako zbog različitog načina proizvodnje tako i zbog različitih istorijskih ishoda u okviru istog načina proizvodnje.

2 Entoni Gidens [Anthony Giddens] insistira na zabludi zanemarivanja teorija društvene promene fundamentalnih vremensko prostornih dimenzija ljudskog iskustva kao materijalnog osnova društvene delatnosti (pogledaj Anthony Giddens, A Contemporary Critique of Historical Materialism, London: Macmillan Press; Berkeley: Univeristy of California Press, 1981., posebno str. 129-56). 3 Maurice Godelier, Horizons: Trajets marxistes en Antropologie, Paris, Maspero, 1973.

173

Istorijski proces definisanja urbanog značenja određuje karakteristike urbanih funkcija. Na primer, ako su gradovi definisani kao kolonijalni centri, upotreba vojne sile i teritorijalne kontrole biće njihove osnovne funkcije. Ako su gradovi definisani kao kapitalistički aparati, oni će raspodeliti svoje funkcije (i ponekad ih ograničiti na uži obim u različitim gadovima) između izdvajanja viška vrednosti u fabrici, reprodukcije radne snage, izdvajanja profita u procesu urbanizacije (kroz nekretnine), organizacije cirkulisanja kapitala u finansijskim institucijama, razmene proizvoda u komercijalnom sistemu, kao i upravljanja svim drugim poslovima u usmerenim centrima kapitalističkog poslovanja. Znači, urbane funkcije definišemo kao jasan sistem organizacionih sredstava usmerenih na ispunjavanje ciljeva zadatih svakom gradu po njegovom istorijski određenom urbanom značenju. Urbano značenje i urbane funkcije zajedno određuju urbanu formu koja predstavlja simbolički prostorni izraz procesa koji materijalizuje njihov rezultat. Na primer, ako je grad definisan kao religiozni centar, i ako ideološka kontrola sveštenika nad zemljoradničkom populacijom predstavlja funkciju koju je potrebno ostvariti, onda će trajnost, ugled, misterija, međusobno odstojanje i nagoveštaj dostupnosti, biti osnovni karakter zgrada i njihovih prostornih matrica u urbanom pejzažu. Nekolicina arhitekata veruje da neboderi američkih gradskih centara samo koncentrišu administraciju gigantskih korporacija; neboderi simbolizuju moć novca nad gradom kroz tehnologiju i poverenje i predstavljaju katedrale razdoblja rastućeg korporativnog kapitalizma 4 . Oni, takođe, obavljaju niz ključnih menadžerskih funkcija, ali i dalje predstavljaju glavne investicije u domenu nekretnina, u prostoru koji je sam po sebi postao roba. Ne postoji, naravno, direktan odraz urbanog značenja i funkcije na simboličke forme, budući da je semiološko istraživanje utvrdilo složena porekla jezika formalne reprezentacije i svoje relativne samostalnosti u odnosu na njihov funkcionalni sadržaj 5 . U svakom slučaju, ne tvrdimo da ekonomija određuje urbane forme, ali donekle uspostavljamo vezu i hijerarhiju između istorijskog značenja, urbanih funkcija i prostornih formi. Ovo je potpuno drugačije kao teorijska postavka. U određenim urbanim formama, kao, na primer, u ranim srednjovekovnim gradovima, simbolički element katedrale je bio glavni faktor strukturiranja urbane forme i značenja. To se desilo zato što je urbano značenje bilo zasnovano na religijskoj vezi između zemljoradnika, vladara i boga koju je crkva uspostavljala 6 . Osim toga, urbane forme nisu samo kombinacija materijala, volumena, boja i visina; one su, kako nas je učio Kevin Linč, načini korišćenja, tokovi, opažanja, duhovne veze, sistemi reprezentacije, čiji se značaj menja kroz vreme, kulture i društvene grupe7. Za našu nameru jedino je bitno naglasiti, posebnosti dimenzije urbanih formi, ali i njihove veze sa urbanim značenjem i urbanim funkciijama.

4 Cf. Manfredo Tafuri, Teoriae e Storia della Architettura, Rome and Bari, Laterza, 1968, takođe Manfredo Tafuri, Progetto e utopia: Architettura e sviluppo Capitalistico, Rome; Bari, Laterza, 1973. 5 Cf. K. Burlen, L’image architecturale, doktorska teza, Univerzitet Pariz, 1975, takođe Haumont Raymond et all., Les Pavillonnares, Paris, Centre de Recherche d’Urbanisme, 1966; Philippe Boudon, Sur l`Espace Architectural: Essai d`Epistemiologie de l`Architecture, Paris, Dunod.1971. 6 Erwin Panofsky, Gothic Architecture and Scholasticism, New York, Meridian Books. 1957. 7 Kevin Lynch, The Image of the City, Cambridge, MA: MIT Press, 1960.

174

Prema tome, urbanu formu definišemo kao simboličan izraz urbanog značenja i istorijskih preklapanja urbanih značenja (i njihovih formi), koji su uvijek određeni konfliktnim procesima između istorijskih aktera. U svakoj pojedinačnoj situaciji, gradovi se oblikuju na osnovu tri različita, međusobno povezana procesa: 1. Konflikata u vezi sa definisanjem urbanog značenja 2. Konflikata u vezi sa adekvatnim performansama urbanih funkcija. Oba ova konflikta mogu da proizađu iz različitih interesovanja i vrednosti, u istom prihvaćenom okviru, ili iz različitih pristupa realizaciji zajedničkog cilja urbanih funkcija. 3. Konflikata u vezi sa adekvatnim simboličkim izrazom urbanog značenja i (ili) funkcija. Urbanu društvenu promenu nazivamo redefinisanjem urbanog značenja. Urbano planiranje nazivamo sporazumnim prilagođavanjem urbanih funkcija zajedničkom urbanom značenju. Urbani dizajn nazivamo simboličnim pokušajem da se izrazi usvojeno urbano značenje u određenim urbanim formama. Suvišno je reći da je definisanje urbanog značenja, kao i urbanog planiranja i urbanog dizajna konfliktan proces. Ali, strukturna uloga, pripisana gradu kroz društveni konflikt oko njegovog značenja, uslovljava funkcije i simbolizam kroz koji će ova uloga biti izvršena i izražena. Urbana društvena promena uslovljava sve aspekte urbane prakse. Teorija urbane društvene promene zato postaje osnov za bilo koje druge teorije grada.

Odakle takva promena dolazi? Kako znamo da se promena dešava?

Ključna stvar je ovde odbiti svaki predlog da postoji predodređen smer urbane promene. Istorija nema pravac, postoje samo život i smrt. Istorija je mešavina drame, pobeda, poraza, ljubavi i tuge, radosti i patnje, stvaranja i uništavanja. Sada imamo mogućnost da uživamo u najpotpunijim ljudskim iskustvima, kao i priliku da sebe uništimo u nuklearnom holokaustu. Možemo podići revoluciju s ljudima ili aktivirati snage revolucionarnog terora protiv istih ljudi. Ako se složimo da zastarela ideologija prirodnog ljudskog napretka, biti napuštena, moramo slično postupiti i sa urbanom društvenom promenom. Na taj način, pod promenom podrazumevamo samo dodelu novog značenja urbanom polju ili određenom gradu. Šta znači novo? S jedne strane, odgovor je specifičan za svaki istorijski kontekst i za svaki proučavani grad, ali s druge, odgovor je povezan sa opštijom i više teorijskom procenom društvene transformacije. Dakle, moramo sačekati još nekoliko stranica pre odgovora na ključno pitanje.



Glavni zaključak, međutim, može da bude izvučen iz naše definicije urbane društvene promene: njena procena je bez vrednosti. Pod promenom ne podrazumevamo poboljšanje i stoga ne treba da definišemo šta je poboljšanje. Kao što smo pre rekli, naša teorija nije normativna, nego je istorijska. Želimo da razumemo kako se procesi dešavaju, što bi najhumanističniji urbani dizajneri, kao što su Alan Jakobson [Allan Jacobson] i Kevin Linč, smatrali pozitivnim za blagostanje našeg okruženja. Iako smo generalno saglasni s njihovim kriterijumima,

175

naša namera nije da definišemo dobar grad. Namera nam je najpre da razumemo kako anđeli i đavoli našeg istorijskog iskustva stvaraju dobro i zlo, raj i pakao (sopstveni osećaj da su đavoli kreativniji od anđela). Urbana društvena promena se dešava kada jedan od četiri sledeća procesa stvara novo urbano značenje (svaki od njih u sukobu i u suprotnosti s jednim ili više istorijskih činilaca): 1. Dominantna klasa u datom društvu, koja ima institucionalnu moć da rekonstruiše društvene forme (a time i gradove) prema sopstvenim interesovanjima i vrednostima, menja postojeće značenje. To zovemo urbanom obnovom (za gradove) i regionalnom rekonstrukcijom (za teritoriju u celini). Na primer, ako je Južni Bronks namerno napušten, ili ako su italijanska susedstva u Bostonu transformisana u sedišta grada, ili ako neki industrijski gradovi (kao što su Bafalo i Njujork) postaju skladišta za nezaposlene manjine, onda se javlja slučaj urbane obnove i regionalne rekonstrukcije. 2. Dominantna klasa ostvaruje delimičnu ili potpunu revoluciju, i menja značenje grada. Na primer, Kubanska revolucija de-urbanizuje Havanu 8 , ili radnici Glazgova 1915. godine, zahtevaju socijalno stanovanje kao socijalnu pomoć, a ne kao proizvod. 3. Društveni pokret razvija sopstveno značenje u određenom prostoru u protivrečnosti sa strukturalno dominantnim značenjem, kako je to Dolores Hajden [Dolores Hayden]opisala u feminističkim programima. 4. Društvena pokretljivost (koja nije nužno zasnovana na određenoj društvenoj klasi) nameće novo urbano značenje u protivrečnosti sa institucionalizovanim urbanim značenjem, i protiv je interesa dominantne klase. To se dešava u slučaju kada koristimo koncept urbanog društvenog pokreta: na delovanje kolektivne svesti, koje je usmereno na transformaciju institucionalizovanog urbanog značenja, kao i protiv načina rasuđivanja, interesovanja i vrednosti dominantne klase. Naša hipoteza je da su samo urbani društveni pokreti urbano orijentisani jer deluju na strukturiranu društvenu promenu i transformišu urbana značenja. Simetrična protivnost ovoj hipotezi nije obavezno tačna. Društvena promena (na primer, dominacija nove klase) može, ali ne mora menjati urbano značenje; na primer, revolucija radničke klase gradu daje ulogu polja centralizovanog nedemokratskog državnog aparata. Da bismo bili u stanju da uspostavimo posebnije veze između promene gradova i promene društva, u ovom trenutku naše analize, neophodno je pojasniti neke naše pretpostavke o društvenoj promeni. Ovaj zadatak traži kratko i shematizovano zalaženje u opasno polje opšte teorije društvene promene.

Prevod: Ana Špirić



Korektura: Tijana Vujičić, Sanja Trivić

8 Susan Eva Eckstein, „The de-bourgeoisement of Cuban Cities“, u I. L. Horowitz ur, Cuban Communism, New Brunswick, Transaction Books. 1977.

176

URBANIZMI

177

MANFREDO TAFURI [Manfredo Tafuri] „Radikalna“ arhitektura i grad * U svom radu „Grossstadarchitektur“, objavljenom 1927, Ludvig Hilberzajmer [Ludwig Hilberseimer] piše: Arhitektura velikog grada je, u suštini, uslovljena međuodnosima dvaju činilaca, osnovne stambene jedinice i urbanog organizma u celini. Kako se prostornom organizacijom sobe, kao osnovnim elementom stana, definiše oblik stanovanja, a stambenim jedinicama formiraju blokovi zgrada, tako soba postaje faktor urbane konfiguracije, što i jeste pravi cilj arhitekture. Isto tako, planimetrijska struktura grada imaće značajan uticaj na planiranje stanovanja, pa i same sobe.

Stoga, veliki grad dosledno govoreći predstavlja ujedinjenost. Ako se autorove namere prošire, može se tvrditi da celokupni moderni grad predstavlja veliku „društvenu mašinu“. Nasuprot pravcu kojeg su između 1920. i 1930. sledili mnogi nemački teoretičari, Hilberzajmer je odabrao jedan poseban aspekat ekonomije grada ne bi li je analizirao i odvojeno razrešio njene komponente. Ono što je Hilberzajmer pisao o odnosima između ćelije i urbanog organizma, izuzetno je zbog jasnog izlaganja i svođenja problema na njegove suštinske odrednice. Ćelija nije samo polazna tačka neprekidne proizvodne linije, čiju krajnju tačku predstavlja grad, već i element koji uslovljava dinamiku sklopa gradotvornih struktura. Njena standardnost omogućava joj da bude analizirana i apstrahovana. Ćelija građevine shvaćena u tom smislu predstavlja osnovnu strukturu jednog proizvodnog programa, iz koje bivaju isključene sve druge standardne komponente. Pojedinačna zgrada više nije „objekat“. Ona je, jednostavno, prostor u kojem se prostim sklopom pojedinačnih ćelija otelotvoruje fizički oblik. Pošto se ove ćelije mogu ponavljati ad infinitum, u njima se pojmovno otelotvoruju primarne strukture proizvodne linije koja isključuje stare pojmove „mesta“ ili „prostora“. Hilberzajmer kao drugo određenje svog tvrđenja dosledno pretpostavlja gradski organizam u svojoj celokupnosti. Organizacija stambenih jedinica predodređuje smernice za planiranje celokupnog grada, dok struktura grada, određena zakonima vrste sklopova, utiče na obrasce oblikovanja stambenih jedinica.

* Tafuri Manfredo, „’Radical’ Architecture an the City“ u Architecture and Utopia: Design and Capitalist Development, MIT Press, Cambridge Massachusets 1979, str. 102-124.

179

U krutom procesu planske proizvodnje arhitektura gubi svoju osobenost, barem u tradicionalnom smislu reči. Iako je „izuzetno“ po načinu uklapanja u celovitu sliku grada, arhitektonsko delo se samo po sebi, potpuno rastače. Hilberzajmerovim rečima: U oblikovanju velikih masa prema opšteprihvaćenim pravilima ponavljanja, naglašavaju se i ističu opšta mesta i norme, a uklanjaju i odstranjuju izuzeci i nijanse. Mera je ta koja vlada, potčinjavajući haos formi: logičnoj, jednoglasnoj i matematičkoj formi.

Još jednom: Nužnost priklanjanja raznorodne i često gigantske mase formalnim zakonima jednako važećim za svaki element, nameće svođenje arhitektonske forme u njene najskromnije, samo najneophodnije i najopštije okvire: svođenje na kubične geometrijske oblike, koji predstavljaju osnovne elemente bilo koje arhitekture.

Ovo nije tek neki puristički „manifest“. Hilberzajmerova rаzmišljanja o аrhitekturi metropolа, uvek striktno kontrolisana u svojoj konceptualnoj razradi predstavljaju logično zaključivanje izvedeno iz hipoteza i u celosti se podudaraju sa Berensovim [Behrens] zapažanjima iz 1914. godine. Hilberzajmer, preciznije nego Gropius, Mis van der Roe, ili Bruno Taut u istom periodu, artikuliše zadatke arhitekata u izmenjenim uslovima proizvodnje. U stvari, Hilberzajmerov „grad-mašina“, oslikavajući Zimelov metropolis, obuhvata samo određene aspekte novih funkcija uspostavljenih kroz kapitalističku reorganizaciju velikih gradova. Pored toga, u susretu s novim tehnologijama proizvodnje, proširenjem i racionalizacijom tržišta, arhitekt kao proizvođač objekata postaje neodgovarajuća figura. Tu više nije upitno oblikovanje gradskih elemenata, čak ni jednostavnih idejnih rešenja. Pošto je, kroz model grada, identifikovano istinsko jedinstvo proizvodnog ciklusa, jedina preostala adekvatna uloga za arhitekta bila je – uloga organizatora tog ciklusa. Razvijajući ovu tvrdnju dalje, može se reći da je uloga projektanta modela organizacije – oko koje je nastojao Hilberzajmer – jedina potpuno odslikavala neohodnost tejlorizovanja građevinske proizvodnje kao i novu ulogu tehničara koja postaje dio ove nužnosti. Ovakvim posmatranjem stvari, Hilberzajmer je izbegao upuštanje u raspravu o „krizi objekta“, koja je brinula arhitekate kao što su Los ili Taut. Za Hilberzajmera, „objekat“ nije u krizi, već naprosto nestaje s horizonta njegovog razmatranja, i jedina stvar koja zavređuje njegovu pažnju jesu određeni zakoni organizacije. Stvarna vrednost Hilberzajmerovog doprinosa leži baš u tome. Ono što, uglavnom, nije shvaćeno jeste Hilberzajmerovo potpuno odbacivanje arhitekture kao instrumenta saznavanja ili sredstva kreativnog istraživanja. O ovoj temi je čak i Mis van de Roe bio podeljenog mišljenja. Njegove kuće u Afričkoj ulici u Berlinu ukazuju na priklonjenost Hilberzajmerovim stavovima, dok se u eksperimentalnom naselju Vajsenhof u Štutgartu primećuje izvesna kolebljivost. Međutim, u nacrtima izvijenog stakleno-čeličnog nebodera, spomenika Karlu Libknehtu i Rozi Luksemburg, u skicama stambenih zgrada iz 1935, kao i planovima Tugendhat kuće, Mis je istraživao granice stvaralačkog izraza koje su još uvijek dopuštale postojanje arhitekte. 180

Nije nam cilj da pratimo detaljno razvoj ove kontroverze, koja prati celokupnu istoriju modernog pokreta. Međutim, treba istaći da su mnoge protivrečnosti i prepreka modernog pokreta proistekle iz pokušaja da se razdvoje tehničke propozicijame od kreativnih ciljeva. Nastanak i razvoj social-demokratskog upravljanja gradom, najbolje se može sagledati kroz uticaj Ernsta Maja na Frankfurt, Martin Vagnera na Berlin, Frica Šumahera na Hamburg, Kor van Esterena na Amsterdam. I pored oaze doslednosti u Zidlingenu, eksperimentalna naselja i četvrti (u stvari, otelotvorene utopije na rubu gradske stvarnosti, od koje skoro da i ne zavise), istorijski centri i proizvodne zone, i dalje zadržavaju i umnožavaju sopstvene antagonizme. Ove protivrečnosti bivaju toliko izražene da ih je sredstvima arhitekture teško pomiriti. Tek je arhitektura ekspresionizma preuzela raznovrsnu vitalnost ovih protivrečnosti. Hofe u Beču, kao i javne zgrade Pelciga ili Mendelsona, izvesno su bile tuđe novim oblicima urbanističke intervencije avangardnih pokreta. One su u potpunosti odbacile nova gledišta ustanovljena umetnošću koja prihvata svoju „tehničku ponovljivost“ kao sredstvo uticaja na ljudsko ponašanje. U svakom slučaju, čini se da su one zauzele kritički stav, posebno u odnosu na razvoj modernog industrijskog grada. Delа kаo što su Pelcigovo Veliko pozorište u Berlinu, Čile kućа i druga dela Frica Hogera [Fritz Hoger] u Hаmburgu, kao i zgrаde u Berlinu Hаnsa Hertlina [Hans Hertlin], zatim Ernsta i Gintera Paulusa [Ernst Paulus, Günther Paulus], sigurno nisu stvarale novu urbanu stvarnost. Ali, pribegаvаnje formalnim zaoštravanjima, prepunim pаtosa, čini ih tumačima protivrečnosti praktične stvarnosti. Dve krajnosti koje zastupaju ekspresionizmom i „novi objektivizam“ [Neue Sachlichkeit] iznova ukazuju na inherentni raskol unutar evropske kulture. S jedne strane se obezvređuje objekat i zamjenjuje se procesom kroz koji se prolazi pod okriljem umetničkog prevrata Bauhausa i konstruktivičkih struja, dok se s druge on naglašava u svojstvenoj eklektičkoj rasplinutosti ekspresionizma, što onemogućava bilo kakav međusobni ustupak. Međutim, ne treba se zavaravati površnim sagledavanjem stvari. Radilo se o polemici između intelektualaca koji su svoj ideološki potencijal sveli na iznalaženje sredstava s kojima bi se, tokom društvenog preustrojavanja, unapređivale osnove proizvodnog sistema i onih drugih, koji su u svom radu iskorištavali zaostalost evropskog kapitalizma. Posmatran na ovaj način, subjektivizam Haringa ili Mendelsona dobija na kritičkoj važnosti u odnosu na tejlorizam Hilberzajmera ili Gropiusa. Međutim, objektivno, to je kritika koja proističe iz zaštitničke pozicije, dakle, nesposobna je da nametne univerzalne alternative. Mendelsonova samoističuća arhitektura predstavlja stvaranje ubedljivih „spomenika“ u službi trgovačkog kapitala. Haringova intimnost izraza igra na kartu kasno-romantičkih težnji nemačke srednje klase. Pa ipak, nije potpuno pogrešno predstaviti tok arhitekture XX veka kao jedinstven i objedinjen ciklus. Odbacivanje protivrečnosti koje se uzima za polaznu tačku objektivnosti i racionalizacije usvojenih metoda pokazalo se tek delimično dovoljnim i to upravo

181

u trenutku svog najtešnjeg povezivanja s političkom vlasti. Iskustva socijaldemokratskih arhitekata centralne Evrope zasnivala su se na objedinjavanju administrativne moći i intelektualnih poticaja. Na taj način su i Maj, i Vagner, i Taut, dobili politička namještenja u administraciji socijaldemokratskih gradova. Nakon što je grad preuzeo strukturu industrijske mašine, bilo je potrebno pronaći rešenja za potpuno nove vrsta problema. Prvi problem je bio proistekao iz sukoba između potrebe za sveobuhvatnim organizovanjem „grada-mašine“ i parazitskog dejstva tržišta nekretnina koje zaustavlja širenje i modernizaciju građevinskog fonda, kao i što ometa revoluciju unutar njegove tehnologije. Arhitektonska nastojanja, model grada na osnovu kojeg su ova nastojanja bila razvijena, kao i ekonomske i tehnološke pretpostavke na kojima su zasnivana ( javno vlasništvo nad gradskim zemljištem i industrijsko građenje prilagođeno planskom ciklusu urbane produkcije), neraskidivo su bili povezani. Arhitektonska nauka je bila toliko povezana s planiranjem da čak i izbor oblika predstavlja tek zavisnu varijablu plana. Celokupan Majov rad u Frankfurtu je moguće tumačiti kao najbolji od konkretnih primera „politizacije“ arhitekture. Industrijalizacija gradilišta podrazumeva utvrđivanje osnovne proizvodne jedinice. Ta osnovna jedinica je fiksirana u formi stambenog projekta, u formi naselja (Siedlung). Unutar ovog kompleksa, primarni element industrijskog ciklusa se vrti oko uslužnog jezgra (Frankfurtske kuhinje – Frankfurter Kuche). Dimenzije date novim četvrtima kao i njihov položaj u gradu, određene su opštinskom politikom upravljanja zemljištem. Ali formalni model nove četvrti ostaje otvoren, postajući tako elementom s kojim se daje kulturni pečat a s kojim se u „stvarnost“ prevode politički ciljevi koje je arhitekta u potpunosti preuzeo. Nacistička propaganda je govorila o naseljima Frankfurta kao o konstruisanom socijalizmu. Mi ih moramo posmatrati kao ostvarenu socijaldemokratiju. Ipak, treba nаpomenuti dа je podudаranje političkih i intelektuаlnih аutoritetа služilo sаmo kаo prosto posredovanje između gornjih i donjih društvenih struktura. To se vidi i u organizaciji samog grada. Zаtvorenа ekonomijа nаseljа odslikavala je fragmentarni karakter poduhvata ostavljajući netaknutim protivrečja grada koji se u odnosu nа nove decentrаlizovаne položаje proizvodnih centаrа nije kontrolisao i restruktuirao kаo sistem. Utopija centrаlno-evropske аrhitekture između 1920. i 1930, nastala je na osnovu poverenjа uspostаvljenog između levičаrskih intelektuаlаcа, nаprednih sektora „demokrаtskog kаpitаlizmа“ (nа primer, ličnosti poput Rаtenaua) i demokrаtske uprаve. Radeći na iznalaženju rešenja pojedinih problema, težilo se dа oni kao problemski modeli, budu izneseni na visokom nivou uopštavanja (politika značajnih oblasti i eksproprijаcijа, tehnološkog eksperimentisаnja, formаlne izrаdа stаmbenog projektа kаo stаndаrda arhitektonskog tipa). Međutim, delotvornost ovakvih rešenja se u stvarnim okolnostima pokazala kao ograničena. Majev Frankfurt, jednako kao Vagnerov i Mahlerov [Machler] Berlin, zapravo teže reprodukovanju modela na društvenom nivou, tako da grad poprima svojstva proizvodne mašine, kao i privid opšte proletarizacije gradske strukture u mehanizmima raspodele i potrošnje.

182

(Međuklasni karakter, za kojim je tragao centralno-evropski urbanizam, bio je cilj koji su teoretičari neprestano predlagali.) Ali jedinstvo urbаne slike – kao formаlne metаfore predložene „nove sinteze“ kao znаka kolektivne vlаsti nаd prirodom i sredstvima zа proizvodnju u granicama nove „humane“ utopije – kod nemаčkih i holаndskih аrhitekata naprosto nije ostvarivano. Izgrađujući detaljnu politiku planiranja urbanih područja i oblasti, oni su razradili modele opšte primenjivosti. Dokaz za to je model Zidlung (Siedlung). Međutim, neprestano zanimanje za ove teorijske ciljeve u gradu je reprodukovalo oblike nepovezane paleotehničke pokretne trake. Grаd je postаo skup tek minimalno povezanih funkcionalnih delovа. Čаk se i unutаr samo jednog „delića“, jednog radničkog naselja, objedinjavanje metode ubrzo pokazalo kao sredstvo za neizvesne ciljeve. Na polju аrhitekture je do presudnog trenutka došlo 1930. u Berlinskom Zimensštatu [Siemensstаdt]. Neverovаtno je dа sаvremeno istorijsko istraživanje, ovo poznato nаselje koje je plаnirаo Šarun [Schаroun], još uvek nije prepoznalo kаo delo u kojem su postali vidljivi neki od najozbiljnijih rascepa unutar „modernog pokreta“. Postulat o uniformnom projektantskom metodu, primenjen u različitim razmerama, otkriva utopijski kаrаkter Zimensštata. Bаrtning [Bartning], Gropius, Šarun, Haring, i Forbаt [Forbat] su na osnovnom urbanističkom planu (koji je, moždа s prаvom, povezivan s Kleovim ironičnim iskrivljavanjima), pokаzаli dа izdvajanje аrhitektonskog objekta iz sveobuhvatnog procesa planiranja sаmo nаglаšava unutrаšnje protivrečnosti modernog pokretа. Gropius i Bartning ostali su verni konceptu stambenog projekta kao fabričke trake (linije za sklapanje), ali nasuprot njima su stajale Šarunova ironija prepuna aluzija i Haringova empatička organska izražajnost. Dok je Zajdlungova ideologija dovršila – upotrebimo ovde Benjaminov izraz – destrukciju „aure“ tradicionalno povezane s arhitektonskim „delom“, Šarunovi i Haringovi „objekti” su, naprotiv, težili da je povrate čak i ako je ona bila uslovljena novim proizvodnim metodama i novim formalnim strukturama. Štaviše, slučaj Zimensštata je bio samo najočigledniji slučaj među mnogima. U stvari, ako izostavimo Kor van Esterenov Amsterdam, između 1930. i 1940. godina, ideal evropskog konstruktivističkog pokreta koji je udahnuo život gradu objedinjenih nastojanja, nesumnjivo je bio u krizi. Ta kriza se, pre svega, sastojala u dvostrukom neuspehu urbane politike koju je pokrenuo evropski demokratski socijalizam. On se pokazao neposredno štetnim u pokušaju da kontroliše klasne pokrete. Grad eksperimentalnih naselja ostao je po strani procesa opsežne reorganizacije teritorije proizvodnje u nastojanju da demonstrira nadmoćnosti građevinske aktivnosti s kojom direktno upravljaju radnička klasa i sindikati (u Nemačkoj, Dewog i Gehag). Postoji, međutim, još jedan razlog zbog kojeg je u bilansu socijaldemokratske administracije grada iskazan gubitak. To je bio upravo model stambenog projekta ili naselja, koji je predlagan za urbano preduzetništvo. Činjenica je da su ti eksperimentalni kvartovi sami po sebi bili deo globalne anti-urbane

183

ideologije. Ta se ideologija s jedne strane vraćala Džefersonu, dok je s druge, bila duboko ukorenjema u tradiciji socijalističke misli. (Ali ne onoj Marksovoj: setimo se pasusa o političkom značaju velikog grada u Kapitalu i Kritici političke ekonomije). U osnovi urbane reorganizacije koju su predvodili Maj i Martin Vagner, stajao je postulat suštinske unutrašnje negativnosti velikog grada. Zato je naselje trebalo da bude oaza reda, primer da je moguće da jedna organizacija radničke klase predloži alternativni model urbanog razvoja; neka ostvarena utopija. Međutim, samo naselje je otvoreno izložilo model „varoši“ naspram modela velikog grada. Bio je to Tenis [Tönnies] protiv Zimela [Simmel] i Vebera. U Frankfurtu Ernsta Maja, obnovljena tehnologija gradilištâ bila je nametnuta jednom generalno antiurbanom predlogu. U stvari, ti novi kvartovi svedočili su o nameri da se razvoj novih sistema građevinske produkcije ujedini s fragmentiranom i statičnom organizacijom grada. Ali, to nije bilo moguće. Razvoj grada nije prihvatio unutrašnja „ravnotežna stanja“. Stoga se i ideologija uravnotežavanja, pokazala neuspešnom. U svakom slučaju bi trebalo napomenuti da anti-urbane utopije imaju svoj istorijski kontinuitet sve do ere prosvećenosti – pri čemu ne bi trebalo zaboraviti da su se prve anarhističke teorije o potrebi „razgradnje gradova“ pojavile u drugoj polovini XVIII veka – i da obuhvataju teoriju „Vrtnog grada“, sovjetsku decentralizaciju, regionalizam Američke asocijacije za regionalno planiranje i Broadejker [Broadacre city], Frenka Lojda Rajta. Od džefersonovskog anti-industrijalizma, očigledno nastalog pod uticajem francuskih fiziokratskih teorija, preko Auflosung der Staadt-a Bruna Tauta, koji je eksplicitno odražavao ideje Kropotkina i modela radničkih naselja (nasleđa predloga iz XIX veka), pa sve do Broadejkra – sve ove teorije izražavaju izrazitu nostalgiju za Tenisovom „organskom zajednicom“, za jednom neprijateljski nastrojenom prema spoljašnjim organizacijama religijskom sektom, za pričešće subjekta koji ne zna za patnje otuđenja u metropolisu. Anti-urbana ideologija uvek biva predstavljena s antikapitalističkom krinkom, bez obzira da li se radi o Tautovom anarhizmu, socijalističkoj etici sovjetskih urbanista decentralizacije, ili o Rajtovom domaćinskom ruralnom romanticizmu. Međutim, taj ožalošćeni bunt protiv „nehumanog metropolisa“ nad kojim vlada novčana ekonomija, predstavlja samo nostalgiju, odbacivanje najvišeg nivoa kapitalističke organizacije, želju za nazadovanjem u detinjstvo ljudskog roda. Onda kada takva anti-urbana ideologija predstavlja deo nekog naprednog plana za reorganizacijom stambenih četvrti i regionalnog restrukturiranja – kao u slučaju Američke asocijacije za reigonalno planiranje – onda je ona neminovno predodređena da bude rponovo apsorbovana i izobličena kontingentnim potrebama nekog suprotstavljenog skupa okolnosti. I zaista, teritorijalna politika pokrenuta „Nju dilom“, nije imala nameru da ispuni očekivanja Henrija Rajta [Henry Wright], Klarensa Štajna [Clarence Stein] i Luisa Mamforda [Lewis Mumford]. Model „varoši” (town), osmišljen u ruralnim terminima regiona – ponovo preuzet u Italiji posle 1945, s eksplicitno populističkim intonacijama – ne uspeva da opstane u suočavanju s novom urbanom dimenzijom, kreiranom na novim nivoima proizvodne organizacije. Težnja Gemajnšafta [Gemeinshaft] ka organskoj zajednici, vrlo snažna u idejama nemačke levice dvadesetih godina XX veka, bila je predodređena da kao istrošena hipoteza podlegne Gezelšaftu [Gesellshaft], bezličnom, otuđenom odnosu u društvu koji organizuje veliki metropolis.

184

Širenjem na čitav region sopstvenog načina egzistencije, metropolis dovodi do spirale razvojnih problema – dakle, do neravnoteže. I zaista, teorijama planiranja i to pre svega onoj iz Sovjetskog Saveza, zasnovanoj na hipotezi ponovnog uspostavljanja ravnoteže, bilo je suđeno da posle velike krize 1929. budu revolucionisane. Zato su neočekivanost, multifunkcionalnost, multiplicitet, nedostatak organske strukture, ukratko, svi protivrečni aspekti kao pretpostavke modernog metropolisa, izgleda ostali van pokušaja racionalizacije ka kojoj je težila centralno-evropska arhitektura.

Prevod: Dragana D. Kotur



Korektura: Vaentina Savić-Mandić, Ognjen Šukalo

185

AJSAR ARIDA [Ayssar Arida] Horizonti događaja: rub nije granica* U mehaničko-atomističkom pristupu planiranju i urbanom dizajnu, na svaki element urbanog dizajna se gleda kao na pojedinačnu česticu s jednim jasno ograničenim položajem u prostoru i vremenu. U kvantnom gradu svaki događaj, kao dodatak sopstvenoj društveno-prostorno-vremenskoj poziciji, ima (određen) broj horizonata događaja koji predstavljaju teritorije delovanja različitih talasa povezanih sa samim događajem. Različiti horizonti jednog događaja retko se podudaraju u prostoru, a još ređe u društvu i vremenu. Potpuno preplitanje tri društveno-prostorno-vremenske dimenzije, potom čini gotovo nemogućim govor o jednom stvarnom okviru kao krajnjem dometu ili granici događaja. Moglo bi se govoriti o kombinovanom prostornom horizontu koji bi činio krajnji opseg preklapanja svih horizonata događaja s prostornom dimenzijom (slika 1), ali, zbog nemogućnosti izolovanja bilo koje (društvene, prostorne ili vremenske) dimenzije, bez diskreditovanja analize, ne može se tvrditi da taj kombinovani prostorni horizont u sebi sadrži sve moguće efekte događaja, posebno ako se uzima u obzir ne-lokalna uloga čoveka kao korisnika. Na osnovu ove logike sledi da nijedan događaj ne može biti potpuno izdvojen, te da svaki horizont događaja, u stvari, predstavlja nejasan okvir koji uvek može nadmašiti neki drugi horizont.

Slika 1. Kombinovani prostorni horizont

* Arida, Ayssar, „Fragments“, Quantum City, Oxford, Architectural press, 2002, str. 117-121; 145-153; 209-215.

186



U tradicionalističkom planiranju i modernističkom zoniranju, rado se govori o ivicama i granicama, ograničenjima i nadležnostima, kao da predstavljaju neprobojne opne. Rezultat toga je ili stvaranje funkcionalnih i socio-ekonomskih geta ili prevlast centra nad periferijom. U gusto naseljenom kvantnom gradu svaka periferija uvek predstavlja periferiju najmanje dva susedna događaja i uvek je čini izmaglicu najmanje dva skupa horizonata događaja. Čak i kada bismo uzeli u obzir samo kombinovane prostorne horizonte dva događaja, njihov tačan prikaz je nemoguće preciznije predvideti (usled načela promenjivosti) jer čovek kao posmatrač, svojom pokretljivošću i pamćenjem može biti u stanju da premaši te horizonte prenoseći svest uticaja jednog događaja izvan njegovog prostornog horizonta i suprotstavljajući ga uticaju nekog drugog događaja. Iz toga proističe da celokupno stanovište o ničijoj zemlji postaje nebitno, osim ako se ne shvati doslovno; ukoliko dva događaja uistinu budu potpuno nezavisna onda bi prostor između njihovih prostornih horizonata i vreme između njihovih vremenskih horizonata bili hermetički nedostupni bilo kojoj ljudskoj svesti. Takva situacija je retko ekonomski primenjiva i podrazumeva smanjenje gustine, a samim tim i diventiteta 1 , na neprihvatljiv nivo za kvantni grad. Drugim rečima, potpuno odvojeni događaji u kvantnom gradu nisu mogući i neizbežan je minimalan broj preklapanja. Preklopi periferija su krajnje uzbudljiva mesta, jer kada se talasi spoje oni predstavljaju kvalitativnu dezinfekciju različitosti, i kvantitativnu akumulaciju potencijala koja znatno povećava šanse za diventitet. Setimo se da diventitet proizilazi iz identiteta koji je drugačiji od sume različitih komponenti identiteta. Što znači da je ivica sama po sebi središte potencijala novog identiteta koji otpočinje sopstveni život, koji se čak proširuje kao talas oko novonastalog središta. Novi talas se zatim meša s prvobitnim talasima prvobitnih događaja, povećavajući njihov diventitet u određenim tačkama, izrastajući konačno u lančanu reakciju događaja koji transformišu kompletan sistem (slika 2).

1 Koncept koji povezuje raznolikost (Diversity), gustinu (Density) i identitet (Identity), prim.prev.

187

Slika 2. Periferija se pojavljuje kao centar.

188

Komentar: Talasi događaja A i B preklapaju se kako bi stvorili sistem mešanja u vremenu t1. Novi talas povećava potencijal događaja C (koji se stvara na periferiji A i B), omogućavajući mu tako „skok“ u stvarnost: C se javlja u vremenu t2 kao novi potencijalni centar. Čovekovim delovanjem se može pokrenuti i održati u stvarnosti, i automatski stvoriti svoj talas. Primećuje se negativna vrednost talasa događaja C u blizini centra događaja A i B. Ovo možemo posmatrati kao „nadmetanje usled relativne novine događaja C“. Talas događaja C sada se meša s prvobitnim talasima događaja A i B, dovodeći do novog stanja u vremenu t3, gde su uticaji A i B neznatno umanjeni kako bi se nadoknadila pojava događaja C, i kako bi „negativni“ uticaji C ujednačili. Na ovom mestu, talasi se ponovo mešaju (povratna petlja), rezultirajući potpuno novom „vibracijom“ u vremenu t4, potencijalno izazivajući događaje E i F, jer se potencijalnost talasa u njihovim pozicijama nalazi iznad „barijere postojanja“ između stvarnosti i potencijala.



Čovek-korisnik: brod koji plovi ka ne-lokalnosti

Čovek-korisnik predstavlja suštinski dualitet tela/uma, individualnog/ zajednice, lokalnog/kosmopolitskog, trenutka/sećanja. Jednako predstavlja najpokretljiviji dualitet koji razvija komunikaciju na velikim udaljenostima, korisnici su i ovde i tamo. Izuzetno su otporni i prilagodljivi dok tumače isprepletene matrice grada. Ljudi-korisnici su glavni učesnici u prosleđivanju talasa ka izvoru povratne informacije: njihovim tumačenjem isprepletenih matrica u sopstvenom okruženju – od jednostavnog čina sađenja drveta (kako bi ukrasili svoje dvorište) do odlaska u kupovinu (kao, na primer, odgovor na dobro osvetljen izlog prodavnice) oni deluju ili reaguju. Konačno, mnogi ljudi reaguju slično, izrastajući u rezonancu koja u svim svojim fizičkim posledicama može uticati, na primer, na vrednost ulaganja u nekretnine... U stvari, svaki put kada dizajneri (koji su, nadam se!, takođe ljudi) naprave fizičku promenu, oni pozitivno ili negativno reaguju na stanje kvantnog polja opisanog matricama sopstvenog talasa verovatnoće. Oni stoga dodaju, pomeraju ili uklanjaju događaje, oblikuju ili kanališu horizonte događaja i reorganizuju preklapanja, stvarajući potpuno nove prepletene matrice. Zahvaljujući pokretljivosti individualnih korisnika, lokalni talasi mogu stvoriti ne-lokalno preplitanje: korisnici u svom pamćenju nose informaciju (kao ideju, kulturu, projekat...) ka daljinskim podešavanjima (slika 3). Ovo stanovište nas podseća na tipično kvantni fenomen delovanja na daljinu, prenesen na nivo urbanog okruženja: upečatljiv primer je međunarodni student urbanog dizajna koji se vraća kući prožet čisto lokalnim skupom vrednosti i iskustava koje usvaja globalno. Drugi, češći primer su imigranti koji prenose svoju kulturu i način života u stranu zemlju. U oba slučaja rezultirajući efekat nije čisti prvobitni talas ( jer je prvobitni talas sam po sebi uvek složen), već njegova lokalna reinterpretacija ili re-interferencija.

189

Slika 3 Ljudi nose uticaj međusobno nezavisnih događaja u svojoj memoriji i svest i.

Što je izdanak snažniji, više se upliće u novo okruženje. Doseljenik unosi dovoljnu količinu kulture kako bi održao sopstveno pamćenje, ali češće ga gubi nego što ga zadržava. Veliki broj doseljeničkih porodica rekonstruiše socijalne i fizičke obrazce srodne svom poreklu, što je jedno od objašnjenja etničkih naselja kao što su kineska četvrt, ili gej distrikti... Još jedan, suptilniji ne-lokalni efekat može biti izazvan globalnom kulturom ili komunikacijom. Jednostavan čin čitanja knjige, gledanja fotografije ili dokumentarca o udaljenom mjestu ili događaju (udaljenom u prostoru, vremenu ili socijalnom kontekstu) može inspirisati drugačije delovanje i predstavlja ne-lokalni događaj (setimo se propagande „američkog sna“ putem televizije, ili periodičnih oživljavanja grčko-rimskog klasicizma – vile replike Bele kuće u Saudijskoj Arabiji...).

190

Čovek-korisnik unosi još jedan važan element u interakcije urbanog okruženja: nasumičnost. Ako bismo bacili novčić tri puta, iako je šansa 50-50 da ćemo dobiti pismo ili glavu, vrlo je moguće i da ćemo dobiti tri puta „glavu“. Ipak, ako bacimo novčić sto puta, broj šansi „glava/pismo“ verovatno će biti približno jednak. Verovatnoća ima smisla jedino kao statistička varijabla zasnovana na mnogim merenjima istog događaja. Verovatni talas svakog sistema ostaje uvek mogući, a ne nužni talas, kao što čovek-korisnik pojedinačno odlučuje da li će reagovati ili ne na sopstveni potencijal i time uticati na potrebnu promenu. Jedino veliki broj ljudi-korisnika u uzajamnom delovanju sa sopstvenim okruženjem, zbog ćudljivosti i slobodne volje može dati smisao verovatnoćama u koje je uključen.

Prevod: Dubravko Aleksić



Korektura: Maja Ilić, Dragana Stokić

191

EDVARD SODŽA [Edward Soja] Drugi novi urbanizam * Za one profesije koje se bave planiranjem grada, kao i gotovo sve ostale u Sjedinjenim Američkim Državama, 1956. godina je bila izuzetno obećavajuća i optimistična. Procvat fordizma je dostizao svoj vrhunac, ekonomisti i stratezi su najavljivali krizu privrednih ciklusa američke ekonomije, kao i masovnu pod-urbanizaciju i ostvarivanje vlasničkih prava, šireći na taj način srednju klasu i njene težnje do neverovatnih granica. Sve se činilo mogućim, bilo je mesta za smela razmišljanja o preostalim problemima moderne metropole, kao što je potreba da se ukroti nezasito i često nekontrolisano širenje predgrađa, kako bi se preporodili siromašni delovi gradskih središta. Jedino imajući u vidu ovakvu pozadinu, moguće je razumeti entuzijazam i ambiciozno raspoloženje koje je vladalo na skupu urbanista održanom pre pedeset godina u Školi dizajna na Harvardu. Odabrana grupa arhitekata, pejzažista, urbanističkih i regionalnih planera, stratega i graditelja, okupila se s namerom da sklopi pragmatičnu amerikanizovanu varijantu i viziju izgradnje grada pod provokativnim naslovom urbani dizajn. Hoze Luis Sert [José Luis Sert] je definisao jasan stav o ponovnom oživljavanju urbanog dizajna kao grane urbanizma koja uvažava bogato arhitektonsko nasleđe i smernice. Prisustvo Luisa Mamforda je, takođe, upućivalo na važnu regionalnu perspektivu urbanog razvoja, dok je mlada Džejn Džejkobs [Jane Jacobs] ukazala na značaj novih ideja izazvanih gradskom gustinom. Podstičući disciplinarnu usmerenost ka jednom cilju posvećenom društveno odgovornoj praksi, urbani dizajn je samouvereno zauzeo prekretničku ulogu u kreativnom preoblikovanju američkog grada. Dvadeset godina kasnije, međutim, skoro sve nade i planovi vezani za budućnost se raspršuju usled neočekivanog spleta događaja. Šezdesetih godina dvadesetog veka, naglo se okončava privredni rast. U gradovima širom sveta, dolazi do eksplozije zahteva za korenitim promenama i početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka, svetska privreda tone u duboku recesiju, koju pamti i u periodu između dva svetska rata, pokrećući mahnitu potragu za alternativnim rešenjima kako bi ponovo razbuktala snažan privredni rast i kontrolisala rastuće društvene nemire. Optimizam je zamenjen oskudicom, a sve ono što je nekada bilo sigurno i uzimano zdravo za gotovo, što je bilo povezano s modernizmom metropole, uključujući nade i snove o novom urbanom dizajnu, činilo se da se raspršuje u vazduhu. U naredne tri decenije, novi procesi urbanizacije, na potpuno drugačiji način od onog kojeg su zamislili učesnici konferencije na Harvardu, dramatično preoblikuju američki grad. Krajem dvadesetog veka, moderna metropola praktično postaje neprepoznatljiva, jer procesi ponovnog strukturisanja, izazvani krizom, * Edward Soja, „Another New Urbanism“, u Beyond Urbanism and the Future of Cities, Tigran Haas, ur., Rizzoli, Milan, 2008, str. 292-295.

192

američki urbanizam dovode do potpuno neočekivanog razvoja stvari. Promene su bile toliko velike, da je bilo kakva kritika o nedostatku vizije učesnika skupa 1956. Godine, bila suvišna. Tada niko nije mogao predvideti šta će se zapravo dogoditi. Zbog ovakvog ponovnog uobličavanja moderne metropole, menjao se i sam urbani dizajn. Pošto više nije zauzimao središnje mesto, napustio je (barem u Sjedinjenim Američkim Državama) svoje sveobuhvatne ambicije i međudisciplinarne prohteve, kako bi postao relativno samostalna pod-oblast arhitekture. Novim položajem, teorija i praksa urbanog dizajna postaju prilično odsečene od vodećih tokova gradskog i regionalnog planiranja, i više nemaju društvene, političke i estetske ambicije evropske tradicije urbanizma, tako živo prisutne 1956. godine. Urbani dizajn se, kao stručno i akademsko usavršavanje, vezao za pojam fizičkog oblika grada koji je imao malo veze s brzim promenama urbanih pejzaža koje je trebalo pratiti. Sveobuhvatne vizije o modernizmu metropole vremenom su se ograničavale na usko definisane i pragmatično izvodljive projekte, u meri u kojoj je urbano (malo u) postajalo sve zavisnije od Dizajna (veliko D). Time se ta pod-oblast dodatno izolovala – ne samo u odnosu na planiranje, nego i odnosu na nastajuću bogatu bibliografiju iz oblasti geografije i društvenih nauka – pokušavajući da novim procesima urbanizacije pruža teorijski i praktični smisao. Veliki izuzetak u odnosu na ovakav razvoj stvari, činilo se da predstavlja izuzetan procvat profesionalnog kulta i kulture Novog urbanizma, i njegove skromnije imenovane, ali možda tačnije opisane britanske varijante, Neo-tradicionalnog urbanizma. Za nekog autsajdera – a verovatno i za mnoge insajdere – Novi urbanizam je predstavljao najuspešniji pokušaj ponovnog obuhvatanja, ili barem podsticanja, sveobuhvatnog duha i dalekosežne vizije urbanog dizajna, začete tokom harvardskog skupa. Štaviše, pokazalo se da je izuzetno uspešan u svojim primenama, da obezbeđuje popularnost i unosne projekte onima koji ih preduzimaju, skrećući pažnju na njihov specifičan i doslovno paradoksalan „neotradicionalan“ (novi-stari?) koncept urbanog dizajna. Pored svih svojih nedostataka, a ima ih mnogo, Novi urbanizam je gotovo sigurno stvorio bolje dizajnirane projekte, nego što bi to bio slučaj da su prevagnule normalne tržišne prakse. Glavni argument koji, međutim, želim ovde da izložim jeste da je Novi urbanizam, sa svim svojim uspesima i neuspesima, imao mali učinak u izdvajanju i odvajanjue urbanog dizajna u odnosu na potpuniji, multidisciplinarni pristup modernog urbanizma. Novi urbanizam je, kako mi se čini, odvratio pažnju s delotvornog razumevanja aktuelnog novog urbanizma koji se oblikuje nakon krizom razorenih šezdesetih godina. Nagli preobražaj moderne metropole u zadnjih trideset godina, iznenadio je građevinarske profesije i šire akademsko polje urbanih studija. Čak su i tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, ustrajavale tradicionalne teorije i prakse urbanog razvoja, uprkos rastuće nepovezanosti s onim što se dešava u gradovima širom sveta. Kada su otkriveni novi urbani svetovi, njihovo nerazumevanje je, barem kada se uzimaju u obzir stariji načini posmatranja grada, navelo mnoge da proglase kraj urbanizma. Pojavljuju se razni novi pojmovi oplakujući smrt grada: Transurbanizam, Siti lajt [City lite], Haos siti [Chaos city], Posturbanizam. Na temeljima ovakve teorijske praznine i profesionalne zbrke, Novi urbanizam smelo utvrđuje svoj oslonac i izazov, nudeći svetu kroz utešno povlačenje u idealizovanu prošlost, izlaz iz nerazumljivog haosa sadašnjosti.

193

Neki drugi, koji su se bavili proučavanjem promena grada, međutim, svoju pažnju usmeravaju na praktični i teorijski smisao novih procesa urbanizacije koji menjaju oblik moderne metropole. Tako nešto proizvodi bogatu literaturu sa sve više uvida koji se usperavaju na ono što je značajno, novo i različito u gradovima danas. U knjizi Postmetropolis: Kritične studije gradova i regiona (2000) [Postmetropolis: Critical Studies of Cities and Regions (2000)], pokušao sam da ukratko izložim i spojim teze o onome što nazivam post-metropolitanskom tranzicijom, koja još uvek traje, i ponovnom uobličavanju moderne metropole u jednu novu formu i funkciju. Sa ovom perspektivom se javlja jedan potpuno drugačiji pogled na sadašnji novi urbanizam (koji se ispisujem mali slovima). Primarne pokretače transformacije moderne metropole čine tri međusobno povezana procesa: pojačana globalizacija kapitala, rada i kulture; formiranje „nove ekonomije“ koja se opisuje izrazima kao što su fleksibilna, post-fordistička, informativno-intenzivna i globalna ekonomija; kao i jačanje i unapređenje prethodna dva procesa kroz širenje novih informacionih i komunikacionih tehnologija. Svaki od ova tri procesa razvio je karakteristične rasprave kojima je cilj bio da objasne razloge urbane transformacije, i ono što se pojavljuje kao novina i različito u modernom urbanizmu. Transformacija moderne metropole i nastanak novog urbanizma nigde nisu tako jasno prikazani ili obuhvatnije analizirani nego u urbanizovanom području Los Anđelesa. Los Anđeles je 1956. godine bio glavna američka metropola sa najmanjom gustinom, a verovatno i najvećom teritorijalnom rasprostranjenošću. Za njegova medijatizovana predgrađa, sa obaveznim automobilima i ekscentričnim načinom života, govorilo se da predstavljaju „šezdeset predgrađa u potrazi za gradom“ i „nepostojeće urbano carstvo“. Los Anđeles je tada bio – kao što za mnoge to i danas nastavlja da bude – jedan provokativan i često zastrašujući model podurbanizovanog grada budućnosti. Tokom pedeset godina dogodila se, međutim, jedna od najvećih, najmanje očekivanih i još uvek slabo objašnjenih urbanih transformacija. Za razliku od svih predstava i stereotipa o predgrađima, ogromna urbanizovana oblast Los Anđelesa je prevazišla čak i veću urbanizovanu oblast Njujorka, najgušće metropole u Sjedinjenim Američkim Državama. Neki popisani delovi Menhetna i dalje predstavljaju primere izuzetne gustine naseljenosti, međutim, kada se radi o preostalih 99% delova, gustina Los Anđelesa je i dalje neprevaziđena. Ovaj radikalni preokret ne predstavlja plod promišljenog planiranja, kojim se kontroliše širenje, podstiče održivi razvoj i pametan rast putem gustog naseljavanja, nije naprosto rezultat umnožavanja periferija gradova, niti rezultat napora Novih urbanista i ostalih, da stvore mnoštvo „gradskih sela“. To što se dešavalo u Los Anđelesu a takođe i u mnogim drugim gradovima širom sveta, najbolje se opisuje kao regionalni proces urbanizacije. Masovna regionalna urbanizacija, u kombinaciji s decentralizacijom (migracijom poslova i stanovništva iz starog centra grada), kao i ponovnom centralizacijom (u nova „gradska predgrađa“, i u neke stare delove centra grada), menja procese masovne pod-urbanizacije, koji su preovladavali posleratnim urbanim razvojem u većini svetskih gradova. Ovi procesi su povećali obim i domet onoga područja metropole, pridajući sve veću važnost specifičnim regionalnim perspektivama urbanističkog planiranja, upravljanja i javne politike.

194

Jedan od značajnijih uticaja regionalne urbanizacije je bio u „nepovezivanju“ moderne metropole. Na makro prostornom nivou se prekida otvorena tradicionalna gradska pogranična zona, kako bi se proširo domet metropole na globalnom nivo, dok se istovremeno globalizacija uvodi dublje u grad. U pratnji pojačanih transnacionalnih tokova kapitala, rada i informacija, to dovodi do formiranja velikim delom do kulturno i ekonomski heterogenih gradova, s Los Anđelesom i Njujorkom na čelu. Izrazi poput svetski grad i globalni grad koriste se naširoko za opisivanje globalizacije savremenih metropola, dok se meni čini da bi prikladniji pojam bio globalni grad-regija. Čak i bez prefiksa globalno, pojamovi poput grad-regija, regija-grad, regionalni grad i regionalna metropola, danas imaju drugačije značenje u odnosu na tradicionalne pojmove gradskog urbanizma. Za početak, došlo je do ogromnog porasta broja stanovnika i obima teritorije urbanizovanih zona, daleko više u odnosu na stare gradske obrise savremenih metropola. Policentrične i sve više umrežene megaurbane-regije, na primer, Perl River Delte, velikog Šangaja i južnog Honšua, imaju najmanje pedeset miliona ljudi, što je mnogostruko više od najveće metropole iz 1956. godine. Još više iznenađuje činjenica da je gotovo polovina svetske populacije – i još veća koncentracija ekonomskog bogatstva i političke moći – sada sadržana u samo 450 globalnih gradova-regija s više od milion stanovnika. Razgraničavanje moderne metropole se, takođe, odvija u okviru grada-regije, naročito u odnosu na nekada potpuno jasnu granicu između grada i predgrađa. Ono što je preovladavalo urbanim vizijama 1956. godine, a što je slučaj i danas za mnoge urbane posmatrače, predstavlja prikaz savremene metropole koja se sastoji od dva različita sveta. Jedinstven središnji grad predstavlja urbanizam kao način života, pun uzbuđenja, različitosti, kulture i zabave, nebodera i industrije, kao i kriminala, borbenosti, droge i siromaštva. Nasuprot tome postoji predgrađe sa svojom jednolikošću, otvorenim prostorima, pojedinačnim kućama, obaveznom upotrebom automobila, relativnom dosadom, majkama koje vode decu na fudbalske utakmice, onima koji putuju na posao i hrane porodicu, slepim ulicama, jednom takvom političkom i kulturnom moći koja kao da definiše Sjedinjene Američke Države (u Duani tempo) kao „prigradsku naciju“. Tokom proteklih pola veka, došlo je do neobične mešavine ta dva sveta, uz rastuću potrebu za preispitivanjem tradicionalne definicije grada i gradsko-prigradskog života. Odražavajući druge naizgled paradoksalne procese kao što su decentralizacija – ponovna centralizacija i deindustrijalizacija – ponovna industrijalizacija predstavlja ekspanziju urbanizacije predgrađa, transformaciju studentskih domova u nove periferne gradove koji ispunjavaju (gotovo) sve ono što se tradicionalno povezuje sa starim gradovima-centrima, uključujući tu i više radnih mesta nego spavaćih soba. Los Anđeles ponovo pruža pravi primer. Los Anđeles, najveći a možda i najstariji centar (računajući i Severnu Kaliforniju i Silikonsku dolinu), danas okružuju tri ili četiri rubna grada u Orandž Kauntiju, gde gotovo tri miliona ljudi živi u bezobličnom mnoštvu u više od dvadeset velikih opština. U ovom mnoštvu „post-periferijskih“ gradova niko nigde ne može pronaći nešto što nalikuje na tradicionalno centralno jezgro, iako u svakom drugom pogledu, ova gusto naseljena mesta predstavljaju gradove ili gradove-regije i kao takvi se moraju tretirati. Sve preostalo što se vezuje za starije definicije grada i predgrađa, može voditi ka nekim čudnim zaključcima koji se tiču razvoja ovih rubnih gradova. Na

195

primer, ako se zgušnjavanje i sabijanje gledaju kao primarni alati kontrolisanja širenja predgrađa, što i jeste čest slučaj, onda se može doneti zaključak da je Los Anđeles danas grad koji se najmanje širi iako predstavlja najkompaktniju metropolu Sjedinjenih Američkih Država, što deluje prilično zapanjujuće i teško je zamislivo. Širenje samo po sebi, međutim, ne predstavlja istu stvar kakvom su je predstavljali planeri iz 1956. godine, smatrajući da je štetna, ili kakvom je predstavljaju Novi urbanisti današnjice kada je predano promovišu u ideji gustih i zbijenih gradova. I dalje se pojavljuju neke radikalne ideje.

Mnogo ozbiljniji problem od današnjeg širenja, predstavlja geografski nekontrolisana raspodela poslova, pristupačno stanovanje i olakšice u transportu koje stvaraju nekontrolisano (i često nepriznato) regionalno zgušnjavanje i policentrične gradove-regije. Procesi nove urbanizacije rađaju veći broj „prostornih neusklađenosti“ koje pogoršavaju stare probleme – kao što je dostupnost zaposlenja siromašnijem stanovništu iz centra grada pošto dolazi do decentralizacije poslova u periferne centre – ali podstiču i jedan novi koji se ogleda u post-perifernoj degeneraciji, jer se brzo-razvijajući gradovi grade na neispunjenim obećanjima za porastom broja radnih mesta. U nekim slučajevima, čak 15-20% stanovnika mora da putuje do posla više od dva sata u jednom pravcu, pri čemu dolazi do teških društvenih poremećaja koji se prepoznaju u povećanom broju razvoda, samoubistava, zlostavljanja supružnika i dece, i tinejdžerske delinkvencije. Ovim gradsko-prigradskim problemima koji se pogoršavaju, ne može se pristupiti sa stanovišta lokalnog urbanog projektovanja ili planiranja; oni su fundamentalno regionalni i zahtevaju regionalna rešenja. Kako bi se upotpunila slika o regionalnoj urbanizaciji, potrebno je obratiti pažnju na ono što se dešava sa centrom grada. Mnogi gradski centri širom sveta iskusili su smanjenje gustine ili, kako su to neki, nazvali „pražnjenje“ koje je privlačno za urbanizaciju predgrađa s jednako besmislenom pod-urbanizacijom centra grada. Ovde je, međutim, urbana dinamika daleko složenija. Skoro svaki centar grada ili gradsko jezgro u Sjedinjenim Američkim Državama, doživljava u promenjivom ritmu trendove koji su suprotni od već pomenutog: deindustrijalizacija – ponovna industrijalizacija i decentralizacija – ponovna centralizacija. Tako šta je izazvalo mnogo različitih usmerenosti gradskih centara. U nekim slučajevima, poput mnogih starih fordističkih industrijskih čvorišta američke proizvodne zone, deindustrijalizacija je ispraznila staro gradsko jezgro za često zapanjujući broj ljudi i radnih mesta, kao što je to slučaj u Detroitu. U Los Anđelesu se, takođe, više od milion starosedelaca iselilo iz gradskog centra, i nestalo je više hiljada proizvodnih poslova, praktično eliminišući montažu automobila, stalne potrošače i srodne industrije iz onoga dela Amerike koji je nekad bio najveći fordistički industrijski centar zapadno od Misisipija. Istovremeno razvoj drugih industrijskih grana – od visoko tehnološke elektronike, preko modne odeće do onoga što se danas naziva kulturom ili kreativnom industrijom (ponovnom industrijalizacijom), kao i koncentracijom ovih aktivnosti koje se šire u novom ali i u već utvrđenom industrijskom prostoru (ponovne centralizacije) – dovodi do neverovatnih ekonomskih i demografskih rekonfiguracija. Ponovna industrijalizacija i centralizacija gradskog jezgra Los Anđelesa je, tokom proteklih trideset godina, proizvela gotovo najveće svetsku aglomeraciju siromašnih radnika imigranata; pojam je prvobitno razvijen u Los Anđelesu i 196

opisuje radnike na više radnih mesta iako i dalje nisu u mogućnosti da se izdignu iznad granice siromaštva. Gotovo pet miliona stranaca se doselilo u potpuno definisani gradski centar, podižući gustinu naseljenosti na nivo Menhetna i time proizvodeći, s obzirom na relativno skroman broj jeftinih stambenih objekata, verovatno najveću krizu u izgradnji socijalnih stanova i probleme beskućništva u svakom američkom gradu danas. Tokom istog perioda se intenzivno razvija centar grada, s kompleksima poslovnih nebodera, modnom industrijom koja doživljava svoj procvat, sa sektorom FON (finansije, osiguranje, nekretnine) u ekspanziji, dok koncentracija zaposlenih u državnim (federalnim, okružnim, gradskim) službama Sjedinjenih Američkih Država, ne uključujući Vašington, postaje izuzetno velika. Ne tako daleko, Holivud i ostala mesta za zabavu, prvenstveno određena za kulturu i kreativnu industriju u velikoj meri se proširuju. Koncentracija visoke tehnologije na obodima gradovima, doprinela je da se Los Anđeles, omogućavajući veliku stopu zapošljavanja radne snage, održi kao najveća industrijska metropola na kontinentu u poslednjih pedeset godina. Rekonstrukcija urbanog jezgra Los Anđelesa možda predstavlja ekstremni slučaj onoga što se dešava u glavnim gradovima širom sveta, jer priliv imigrantske radne snage zamenjuje domaće stanovništvo, često stvarajući nove sukobe koji upotpunjuju one koji već postoje na rasnim, klasnim i polnim osnovama. Zajedno s neravnomernom urbanizacijom predgrađa i porastom neusklađenosti u raspodeli poslova, stambenih manjkavosti i slabog javnog prevoza, novi urbani procesi gotovo posvuda proizvode sve više problema vezane za socijalnu i ekonomsku polarizaciju. Danas je razlika u dohotku toliko velika i srazmera između 1% veoma bogatog i 40% veoma siromašnog stanovništva Sjedinjenih Američkih Država, veća je nego što je ikada bila, što SAD čini ekonomski najpolarizovanijom zemljom među svim industrijalizovanim zemljama. Vrhunac ove razlike je uočljiv u Los Anđelesu i Njujorku, u gradovima koji pružaju još jedan dramatičan kontrast u odnosu na uslove života od pre pedeset godina, i doba kada je velika ekspanzija američke srednje klase dostizala nivo koji se nije mogao meriti ni sa čim drugim u svetu, dok su se nejednakosti u prihodima značajno umanjivale. Iz ove studije o transformaciji metropole u odnosu na 1956. godinu, mogu se izvesti dva jasna zaključka. Ukoliko profesionalci, koji se bave planiranjem i posebno urbanim dizajnom, žele efikasno odgovoriti na urbane izazove današnjice, onda moraju rešiti probleme aktuelnog novog urbanizam, umesto da se bave nekim njegovim dobrouobličenim simulakrumom. Jednako je jasno da postoji neodložna potreba za efikasnim regionalnim pristupima u svim problemima u savremenom urbanizmu.

Prevod: Nataša Milošević



Korekcijе: Boriša Mandić, Sanja Trivić

197

EDVARD ROBINS [Edward Robbins] Novi urbanizam u dvadeset prvom veku Progres ili problem? * Svaka rasprava o planiranju i gradu u poslednje dve decenije, bila bi nepotpuna kada ne bi obuhvatala Novi urbanizam. Kao jedan od najčešće razmatranih arhitektonskih odgovora na stanje urbanizma u našim gradovima, često je izazivao oštre rasprave. S jedne strane je dobijao nekritičke pohvale (Kelbah [Kelbaugh], Norkvist [Norquist]), i s druge, oštre kritike (MekKenel [MacCanell], Robins [Robbins]). Ta rasprava bi, međutim, trebalo da ispita značaj Novog urbanizma, pošto tek predstoje izazovi s kojima će se urbanizam suočavati tokom dvadeset prvog veka.

Novi urbanizam, nekad i sad



Novi urbanizam, kažu njegove pristalice, nudi brojne važne odgovore na izazove savremenog urbanizma. Za neke pristalice, Novi urbanisti su važni činioci otpora u odnosu na neprestano urbano širenje i fragmentaciju 1 . Novi urbanizam, takođe, daje glas onima koji uviđaju da središte grada propada, koji prepoznaju društvenu otuđenost koja nastaje u konvencionalnim predgrađima kao i svet u kome preovladavaju automobili. Novi urbanisti zagovaraju zajedništvo, smisao za regionalni poredak, te manju zavisnost od automobila, što navodi na pomisao da oni pružaju važno umirujuće sredstvo za ove urbane bolesti 2 . Planeri u Novom urbanizmu ne pronalaze samo reakciju na automobilsku zavisnost, već i priliku da se za razliku od konvencionalnog planiranja uspostave raz vojni kodovi koji bi obezbedili uvećanje doz voljenih gustina stanovanja. Ostalima on pruža sigurnost time što uspostavlja čitav niz ograničenja koja vlasnicima kuća jamče vrednosti njihovih investicija. Kodovi i druge restrikcije podrazumevaju da zajednica neće menjati svoj fizički oblik i izgled. Novi urbanizam prodaje viziju zajednice koja je ukorenjena u našoj nostalgiji za životom u malom gradu i okruženju; naglašava značaj tradicionalnih kuća i urbane estetike, sugerišući time da je moguće obnavljanje i održanje postojećeg sveta. Novi urbanisti, takođe, žele da nam st vore osećaj sigurnosti planiranjem koje podrazumeva „pogled na ulicu“, prisnost sa susedima koja se ost varuje kroz susedne ograde pa čak i kapije. U suštini, Novi urbanizam pruža sigurnost na

* Edward Robbins, „The New Urbanism in the Twenty-first Century: Problem or Progress?“, in Beyond Urbanism and the Future of Cities, Tigran Haas, ur., Rizzoli, Milan, 2008, str. 299-302. 1 John O. Norquist, The Wealth of Cities: Revitalizing the Centers of American Life, Reading, MA, Addison-Wesley, 1999. 2 Douglas S. Kelbaugh, Repairing the American Metropolis: Common Place Revisited, Seattle, University of Washington Press, 2002.

198

račun široke slobode izbora u svetu koji postaje sve opasniji za život. Kao što je arhitekt Rober t Stern [Rober t Stern] rekao: U društvu slobodnog kapitala čoveku je potrebna kontrola – ne možete imati zajednicu bez kontrole ... Ubeđen sam da ta kontrola u stvari oslobađa ljude. Ona navodi ljude da misle da su njihove investicije sigurne. Disciplina može da oslobodi čoveka3 .

Kritičari 4 se pitaju: da li Novi urbanizam može ost variti svoje t vrdnje?; da li će moći da generiše neko temeljno i univerzalno urbano „dobro“?; čak i ako odbacuju Modernizam, Novi urbanisti ponavljaju grešku sopst venog hibrisa i esencijalizma. Poslednja tačka može predstavljati najveću prepreku, čak i opasnost za Nove urbaniste u njihovom suočavanju s budućnošću. Nekoliko ostvarenih projekata Novih urbanista – ako takvih uopšte ima – pruža sve što su obećavali. Najviše popularnosti je imao Kentlends, naselje koje se graniči s konvencionalnim tržnim centrom, čiji ekonomski opstanak zavisi od regionalnog automobilskog saobraćaja, i u kojem se stanovnici Kentlendsa snabdevaju. Ikoničkom projektu Novog urbanizma, Sisajdu, bile su potrebne godine kako bi razvio svoj komercijalni centar, dok je razvoj turizma u njemu u velikoj meri zavistan od automobilskog prevoza. Sisajd i Kentlends, poput mnogih drugih projekata Novih urbanista, koji se isto tako nalaze na područjima koja zavise od regionalnih tržnih centara i automobilskog saobraćaja, ukazuju na činjenicu da Novi urbanisti još uvek nisu u stanju da ispune svoje obećane regionalne planove. Tek bi trebalo da povežu veći broj malih pešačkih zona koje bi sprečile raštrkanost, fragmentaciju i vladavinu automobila. Neuspeh projekata Novih urbanista da „koncentrišu komercijalne delatnosti, kao što su kupovina i posao, u gradske centre“ 5 , ne predstavlja slučajnost. Tak vi komercijalni centri su naprosto neodrživi; male zajednice od pet do deset hiljada ljudi ne mogu da podrže ekonomski zavisne gradske centre koji bi trebalo adek vatno da zadovoljavaju potrebe svojih stanovnika za kupovinom. U najboljem slučaju, oni mogu obezbediti centre za prodaju roba široke potrošnje i pružanje ličnih usluga 6 . Isto tako bi bio problematičan i raz voj naselja u kojima bi ljudi išli peške na posao. Štaviše, i u naseljima i gradovima gde postoji ravnoteža između broja radnih mesta i stambenih jedinica, malo je verovatno da će ljudi raditi u sredinama u kojima žive. Rober t Ser vero [Rober t Cer vero] objašnjava da čak i kad neke regije uspostave ravnotežu između broja radnih mesta i stambenih jedinica, dve trećine ljudi koji žive u tim oblastima rade na nekim drugim mestima. Konačno, naglasak na Pedestrian villages (na kompaktnom, pešački orijentisanom okruženju ili gradu, s centrom čija je namena mešovita, zasniva se na načelima Novog pokreta pešaka [New Pedestrianism]) stvarao bi i uvećao širenje stambenih naselja, a ne njihovo smanjenje. Na primer, područje od milion stanovnika imalo bi 200 naselja od 5000 stanovnika ili 100 Pe3 Stern u knjizi Dean MacCannell, „‘New Urbanism’ and Its Discontents“, u J. Copjec, M. Sorkin, ur., Giving Ground: The Politics of Propinquity, London, Verso, 1999, str. 112. 4 Tu ne ubrajam one koji svoj temeljni kriticizam zasnivaju isključivo na proizvoljnom stavu o povezanosti Novog urbanizma i neotradicionalnog stila. 5 Andres Duany, Elizabeth Plater-Zyberk, „The Neighborhood, the District and the Corridor“, u Peter Katz, ur., The New Urbanism, New York, McGraw-Hill, 1994, str. xvii-xx. 6 Urban Land Institute, Shopping Center Development Handbook, Washington, DC, 1985.

199

destrian villages od 10000 stanovnika; područje od pet miliona stanovnika imalo bi 1000 ili 500 takvih zajednica. Bez obzira na gustine, potreba za školama, bolnicama, prodavnicama, mestima za rekreaciju, crkvama i drugim javnim mestima koja bi se nalazila u takvim zajednicama, ili bi bila skoncentrisana u čvorištima, stvorila bi mrežu puteva i kontinuiran razvoj automobilskog saobraćaja. Čak i ako Novi urbanisti ne ispune sve ciljeve, još uvek mogu uspeti „u stvaranju slike zajednice“, kako to tvrdi Vinsent Skali [Vincent Scully], jer bi prebrodili društveni raspad za koji smatraju da opterećuje društvo. U srži Novog urbanizma je: Pretpostavka... da su susedstva u izvesnom smislu „intrinsična“, dok da je pravi oblik gradova u „strukturama susedstava“, u kojima je svako susedstvo isto što i „zajednica“, a „zajednica“ je ono što većini Amerikanaca treba i što žele da ostvare7.

Ovu pretpostavku je potrebno ozbiljno razmotriti. Mnogi Amerikanci vole da žive u anonimnim predgrađima, ali i u gradskim kulama. Istinske zajednice, zasnovane na zajedničkim interesima, stvaraju i mogu stvarati ljudi koji žive u različitim susedstvima, čak i u različitim gradovima. Sasvim je obmanjujuće, kako to ističe Tomas Bender [Thomas Bender], pokušavati sa ponovnim uspostavljanjem zajednice koja bi bila zasnovana na aktivnostima lokalnog karaktera a da se pritom ne uzima u obzir kvalitet ljudskih odnosa. Pride, ukoliko se nastoji oko „definicije zajednice kao kolonijalnog grada Nove Engleske“, ili neke druge nostalgične vizije američkog gradića, kako to čine Novi urbanisti, „onda su izgledi za uspeh takve zajednice, danas zaista slabi“ 8 . Time se naprosto trivijalizuje složen i osetljiv zbir društ veno-kulturne prakse i stavova koji su potrebni prilikom st varanja zajednice, jer se pretpostavlja da je za osnivanje zajednice potrebno da postoji određeno mesto. Čak i kad je stvorena, zajednica ne mora uvek biti lek za urbane probleme. Može biti korisna u vreme urbanog transnacionalizma i sve većih fragmentarnosti i sukoba, kada je potrebno zapitati se da li stvaranje malih, dobo projektovanih mesta, oko sopstvenih trgovačkih i društvenih centara, zaista predstavlja najbolji način kojim se rešava naše urbano stanje. Tako nešto postaje mnogo važnije jer sve više grupa zajednice posežu za gradskim i regionalnim strateškim planiranjem, pre nego za prostim razvojnim usmerenjem zajednice. U svetu u kojem raste potreba za veličinom na korporativnom i političkom nivou, raste i potreba za vezama između zajednica. Kako bi ublažili brojne kritike upućene na račun isticanja takvog naselja, Novi urbanisti se više ne oslanjanju na njegov prvobitni značaj, i svoj interes usmeravaju prema regionalnom razvoju, zvanom „Transect “ 9 . Transect je metoda kojom se opisuje urbano područje i obezbeđuje model za korišćenje zemljišta. On određuje stepen naseljenosti od pustoši do urbanog jezgra. Dok prelazimo s jednog stepena naseljenosti na drugi, razlike u dizajnu koje se zasnivaju na različitim ekološkim i društvenim strukturama, postaju očigledne i neophodne. Nakon što

7 David Harvey, Spaces ofHope, Berkeley, University of California Press, 2000, str. 171. 8 Thomas Bender, Community and Social Challenge in America, Baltimore, Johns Hopkins University Press, 1982, str. 4. 9 Andres Duany, „The Transect“, u Journal of Urban Design 7, n° 3, 2002, str. 251-60.

200

se te razlike sistematizuju u kôd korištenja zemljišta, Transect postaje razumljiva alternativa konvencionalnog zoniranja. Uz pomoć niza različitih kodova nastaje takozvani „pametan rast“; izraz koji se koristi za urbana područja koja se kreću od gusto urbanizovanih jezgra do zelenih polja ruralne sredine. Sve to ipak podseća na celokupan rad Novih urbanista koji su naklonjeni strogim kodovima i pravilima u usmeravanju regionalnog razvoja. No bez obzira na to što Novi urbanisti kažu o svome doprinosu o održivom urbanom rastu10 – o čemu se žestoko raspravljalo uz tvrdnje da širenje nije problem, a čak i da jeste, Novi urbanisti za njega nemaju stvarno rešenje – ipak preostaje pitanje u kojoj meri nadriveštine Novog urbanizma imaju ikakvog značaja za urbanizam u budućnosti.



Novi urbanizam u budućnosti

Upravo to oslanjanje na kodove, formalne strukture i na istinski esencijalistički instrumentalizam, predstavlja srž svih problema koji su opterećivali Novi urbanizam u prošlosti, a koji će ograničavati njegovu upotrebu dok pokušava da se suoči sa izazovima budućnosti. Svet se danas suočava sa brzo urbanizovanom budućnošću; prema Ujedinjenim nacijama „2007. godina predstavlja istorijsku prekretnicu. Svaka druga osoba živi u gradu“. Takođe je poražavajuće da će „gradovi zemalja u razvoju, u naredne dve decenije doživeti 95% urbane ekspanzije, dok će do 2030. u njima živeti 80% gradskog stanovništva (4 milijarde ljudi)“ 11 . Kada je reč o ekspaniziji, preko 1,4 milijarde stanovnika zemalja u razvoju, živeće u sirotinjskim četvrtima (slamovima), dok će u nekim izuzetno gustim megaslamovima živeti i po milion ljudi bez odgovarajuće infrastrukture, što će proizvesti visoke nivoe zagađenosti, bolesti i nasilja. Štaviše, postoje stotine hiljada, pa čak i milioni ljudi koji su primorani da – usled rata i prirodnih katastrofa – u lošim uslovima žive u gradskim sirotinjskim četvrtima ili bespravno naseljenim objektima. Upravo su to najozbiljniji urbani problemi s kojima se sada suočavamo, koji će, ukoliko ne budu rešavani, postajati sve veći i snažniji. Severna Amerika i Evropa, dakako, nisu imune na takve probleme. Po tvrdnjama Ujedinjenih nacija, izbeglice iz afričkih sirotinjskih četvrti, u potrazi za boljim životom u Evropi, smatraju da Pariz nudi neznatno veće olakšanje od nesigurnosti i siromaštva u odnosu na njihove matične zemlje. Zvaničnici procenjuju da postoji više od 200000 beskućnika koji u Parizu žive u privremenim utočištima. Poslednje tri godine, samo u Njujorku je izgubljeno preko 200000 jeftinih stambenih jedinica, jer domaćinstva koja imaju prihod manji od 35000 dolara više ne mogu sebi priuštiti smeštaj u gradu. Zar je potrebno podsećati koliko je bilo teško pronaći odgovarajući smeštaj stanovništvu s niskim primanjima nakon uragana Katrine, ili da su siromašni stanovnici Kobea čekali više od osam godina nakon zemljotresa, kako bi dobili odgovarajući smeštaj? Gde je Novi urbanizam u svemu tome? Iako je možda nepravedno tražiti od arhitekata da rešavaju tako ozbiljne probleme, oni ipak imaju važnu ulogu u 10 Cf. Robert Breugmann, Sprawl: A Compact History, Chicago, University of Chicago Press, 2005. 11 United Nations Habitat, Cities Report 2006-2007.

201

pronalaženju novih načina projektovanja kuća i planiranja gradova suočavajući se sa izazovima koje donosi budućnost. Novi urbanisti tvrde da imaju rešenja, da su njihove metode najbolje bilo da se radi o prirodnim katastrofama ili o širenju stanovništva. Da li su te metode zaista takve? Kada su ih posle uragana Katrina zamolili da u Misisipiju ponude svoje rešenje, Novi urbanisti su možda i pomogli nekim delovima srednje klase, ali su gotovo u potpunosti ignorisali probleme siromašnih. Ideja koju su Novi urbanisti često isticali, da njihovi planovi postoje i za ljude s nižim primanjima, u praksi se pokazala netačnom, a njihova tvrdnja da mogu obezbediti jeftine kuće za 150000 dolara 12 , sprečila bi skoro polovinu domaćinstava u Sjedinjenim Američkim Državama, i još više u zemljama u razvoju, da dođu do pristupačnih kuća koje projektuju Novi urbanisti. Kritički gledano, strogi kodovi zajedno s pametnim rastom i raspravom o Transect-u, grubim procenama gde šta ide, nisu samo beznačajni za izazove s kojima se veliki gradovi u zemljama u razvoju suočavaju, već mogu biti i veoma štetni. Na primer, mnogi gradovi zemalja u razvoju, obezbeđuju svoje zalihe hrane na osnovu pristupačne urbane poljoprivrede kojom se ljudi bave u centru grada ili u predgrađima, kao što su Kampala ili Dares Salam. Transect i u najboljem slučaju njegovi kodovi, mogu takve urbane forme da učine problematičnim, a u najgorem slučaju i zabran.jivim Tu postoji još jedan primer, problem automobilskog saobraćaja i gustina naseljenosti ne predstavljaju problem u slamovima; obratno, upravo velika gustina naseljenosti i potpuno nedostatak prevoza stvaraju od njega izrazito beznadežno mesto. Problemi urbanih slamova se ne mogu rešavati strogo određenim kodovima i preciznim leksikom vrsti staništa. Takav pristup je u suprotnosti s potrebom za višestrukim i često spontanim rešenjima skoro nerešivih problema urbanih slamova, kao i izazovima koji se nameću gradovima zemalja u razvoju. Urbani slamovi se mogu posmatrati kao određena vrsta staništa, ali njih ima u mnogim različitim kulturama, predstavljaju različite društvene prakse i društveno-prostorne kontekste koje, takođe, treba razmatrati. Tako da pristup jedinstvenog rešenja za svaku gradnju, za koji se zalaže Novi urbanizam, kao i u modernizmu pre njega, ne može opstati ukoliko se primenjuje na mnoge ili drugačije kontekste. Ukoliko planerima i višoj-srednjoj klasi bogatijih, razvijenijih delova zemalja u razvoju, Novi urbanizam još uvek odgovara, ostatku urbanog sveta to ne samo da je prestalo da bude važno već smatraju da je i potencijalno štetno. Šteta je što je to tako, jer je Novi urbanizam zaista pokušao, ponekad i s uspehom, da odvrati arhitekturu od njenih često antidruštvenih interesovanja za estetiku i čistu formu. Međutim, njegova težnja da stvori jednobraznu ideologiju – ideologiju i pristup koji su ukazivali da Novi urbanizam ima odgovore na sve bolesti naših gradova, ali da oni proizilaze iz njihovog interesa za samo jedan segment urbane naseljenosti 13 – sprečila je Nove urbaniste da ispituju ideje čije se pretpostavke ne podudaraju sa njihovima. Energija Novih urbanista, njihova dobra volja i želja za boljim urbanizmom, odgovarajući na izazove s kojima se naša urbana budućnost suočava, bile bi sigurno od nemerljive koristi da nisu korišćene esencijalistički i na ideološki sputavajući način. Zaista je sada prilika da se suočimo sa urbanim izazovima koje su započeli Novi urbanisti, a da ne primoravamo svakoga ko je zabrinut za budućnost urbanizma da mora da im se pridruži. Potrebno je otvoriti

12 Jim Lewis, „Battle for Biloxi“, New York Times, Maj 21, 2006. 13 Cf. E. Robbins, „The New Urbanism“, u Rodolphe Khoury, Edward Robbins, ur., Shaping the City: Studies in History, Theory and Urban Design, London, Spon Press, 2004, str. 212-230.

202

kritičku raspravu o novim rešenjima onoga što je bio i još uvek izgleda da jeste ozbiljan i složen problem. Planeri bi trebalo da budu podučeni prošlim iskustvima, da postani svesni da ne postoje pojedinačna rešenja naših urbanih problema, kao i da nijedan jednostrani pristup urbanom dizajnu ne može niti treba da podnese teret tako neizmernog i teškog zadatka. Umesto da budu vođeni arogancijom Novih urbanista, ili onom Modernista, planeri bi trebalo da nauče da problemima naših gradova pristupaju otvoreni za mnoge ideje i urbanističke pristupe koji pružaju osnovu za fleksibilnu, kreativnu i prikladnu reakciju na urbano stanje14 . Tako nešto odgovara primenama Novog urbanizma u nedavnoj prošlosti; i još više će odgovarati u vremenu koje dolazi s prvim decenijama dvadeset prvog veka.

Prevod: Nataša Milošević



Korekcijе: Duška Milanović, Marija Gužvić

14 Ibid. str. 229.

203

MANUEL KASTELS [Manuel Castells] Prostor protoka, prostor mesta* Materijali za teoriju urbanizma informacionog doba Ušli smo u novo, informaciono doba. Prostorna transformacija je osnovna dimenzija sveobuhvatnog procesa strukturalne promene. Potrebna nam je nova teorija prostornih oblika i procesa koja bi bila prilagođena novom društvenom, tehnološkom, i prostornom kontekstu u kojem živimo. U ovom radu ću pokušati da predstavim neke elemente ove Teorije urbanizma informaciong doba. Neću dati opširnu analizu značenja informacionog doba, već ću sebi uzeti za slobodu da čitaoce uputim na trilogiju koja govori o ovoj temi 1 . Teoriju neću graditi na osnovu postojećih trendova, već na osnovu društvenih i prostornih nastojanja koji uopšteno preovladavaju. Stoga ću početi s pregledom karakterizacije osnovnih prostornih trendova s početka dvadesetprvog veka. Zatim ću obrazložiti oglednu teoretsku interpretaciju ovih nastojanja. Naglasiću ključna pitanja za gradove informacionog doba naglašavajući krizu kroz koju grad prolazi kao društvenoprostorni sistem kulturološke komunikacije. U zaključku ću dati neke smernice za analizu planiranja, arhitekture i urbanog dizajna.

Transformacija urbanog prostora s početka 21-og veka



Prostornu transformaciju moramo posmatrati u širem kontekstu društvene transformacije: prostor ne odražava društvo već ga izražava; on je osnovna dimenzija društva neodvojiv od sveobuhvatnog procesa društvene organizacije i promene. Stoga se novi urbani svet izdiže iz procesa stvaranja novog društva umreženosti koje karakteriše informaciono doba. Ključni trenuci razvoja prostornih obrazaca i urbanih procesa koji su povezani sa ovakvim makrostrukturalnim promenama mogu se podeliti na sledeće 2 : Budući da je komercijalna poljoprivreda uveliko automatizovana i da je globalna ekonomija integrisala proizvodne mreže širom planete, većina svetske populacije već živi u urbanim naseobinama i taj će se broj iz dana u dan povećavati. Krećemo se prema urbanizovanom svetu koji će, do polovine dvadesetprvog veka, podrazumevati između 2/3 i 3/4 ukupne populacije 3 ; * Manuel Castells, „Space of Flows, Space of Places: Materials for a Theory of Urbanism in the Information Age“ u Tigran Haas ur., New Urbanism and Beyond: Designing Cities for the Future, New York, Rizzoli, 2008. str. 314-321. 1 M. Castells, The Internet Galaxy, Oxford, Oxford University Press, 2001; The Power of Identity, Oxford, Blackwell, 1997; The Rise of The Network Society, Oxford: Blackwell, 2000. 2 A. Scott ur., Global City-Regions: Trends, Theory, Policy, New York, Oxford University Press, 2001. 3 M. Freire, R. Stren ur., The Challenge of Urban Government: Policies and Practices, Washington, DC, The World Bank Institute, 2001.

204

Ovaj proces urbanizacije je neravnomerno raspoređen u metropolama novog doba: grupisana populacija je raštrkana na velikim teritorijama, funkcionalno je integrisana i društveno diferencirana oko multicentrirane strukture. Ove nove prostorne oblike nazivam metropolitanskim područjima 4 ; Napredne telekomunikacije; internet i brzi kompjuterizovani prenosni sistemi omogućavaju simultane prostorne koncentracije i decentralizacije dovodeći do novih geografskih prostornih mreža i urbanih čvorova, između i unutar samih metropolitanskih područja 5; Društvene odnose istovremeno karakterišu individualizam i zajedništvo pri čemu oba ova procesa koriste prostorne obrasce i on-line komunikaciju. Virtuelna komunikacija se razvija u interakciji sa fizičkim zajednicama te su oba ta procesa agregacije pod uticajem sve veće individualizacije rada, društvenih odnosa i rezidencijalnih navika 6 ; Kriza patrijarhalne porodice, koja se odražava na različite načine u zavisnosti od kulture i nivoa ekonomskog razvoja, postepeno prenosi socijalizaciju s porodice na mrežu pojedinaca (najčešće žene s decom, kao i partnere koji žive u vanbračnoj zajednici). Posledice se vide u upotrebi i oblicima domaćinstava, susedstva, javnog prostora i sistema prevoza; Pojava mrežnih preduzeća kao novih oblika ekonomske aktivnosti, koje karakteriše visoko decentralizovan i koordinisan sistem rada i upravljanja, preti da pomuti funkcionalne razlike između životnog i radnog prostora. Vraćaju se karakteristike prostora rada i života iz ranog perioda industrijske ere, te se često preuzimaju stari industrijski prostori i pretvaraju u prostore informacione proizvodnje. Ovdje nije reč samo o njujorškoj silikonskoj dolini ili Multimedijalnoj klisuri u San Francisku, već i o fenomenu karakterističnom za London, Peking, Tokijo, Tajpej, Pariz i Barselonu, te mnoge druge gradove. Da bi se objasnila nova dinamika urbanog prostora, transformacija produktivne upotrebe važnija je od rezidencijalne sukcesije7;

Urbana područja širom sveta postaju sve više multietnička i multikulturalna. To je stara tema čikaške škole sada uveličana snažnim rasnim sastavom 8 ;

4 J. Garreau, Edge City: Life On The New Frontier, New York, Doubleday, 1991; P. Hall, „Global City-Regions in the 21st Century“, u A. Scott ur., Global City-Regions: Trends, Theory, Policy, New York, Oxford University Press, 2001, str. 5977; O. Nel.Lo, Ciutat de Ciutats, Barcelona, Editorial Empuries, 2001; E. Dunn-Jones, „Seventy-five Percent“, Harvard Design Magazine, Fall, 2000, str. 5-12. 5 J. Wheeler, Y. Aoyama, B. Warf, Cities in the Telecommunications Age: The Fracturing of Geographies, London, Routledge, 2000. 6 J. Russell, „Privatized Lives“, Harvard Design Magazine, Fall, 2000, str. 20-29; B. Wellman, ur., Networks in the Global Village, Boulder, Westview Press, 1999; R. Putnam, Bowling Alone: The Collapse and Revival of American Community, New York, Simon & Schuster, 2000. 7 W. Mitchell, E-Topia, Cambridge, MA, MIT Press, 1999; T. Horan, Digital Place: Building Our City of Bits, Washington, DC, Urban Land Institute, 2000. 8 R. Waldinger, ur., Strangers at the Gate: New Immigrants in Urban America, Berkeley, University of California Press, 2001.

205

Globalni kriminal je ukorenjen u urbanim fabrikama koje kriminalnoj kulturi obezbeđuju poslove, dohodak i društvenu organizaciju, te sve ovo uveliko utiče na siromašne zajednice i grad u najširem smislu. Taj proces proizilazi iz nasilja i opšte paranoje čija je posledica odbrambeni rezidencijalni obrazac; Slom komunikacijskih obrazaca između pojedinaca i kultura, kao i pojava odbrambenih prostora vodi ka formiranju oštro razgraničenih područja; ograđen prostor za bogate te teritorijani nasipi za siromašne 9 ; Urbani centri i radni prostor – odražavajući vitalnost svakog grada ponaosob – postaju kritički odraz lokalnog života kao posledica trendova pregrađa i individualizacije rezidencijalnih obrazaca10 . Pa ipak, komercijalni pritisak i izveštačeni pokušaji da se oponaša urbani život, često preobražavaju javni prostor u tematske parkove gde simboli, a ne iskustvo, stvaraju urbanu virtelnu stvarnost kojoj je sudbina da oponaša stvarnu virtuelnost projektovanu od strane medija. Ova pojava sledi sve veću individualizaciju, a urbana mesta su stavke koje pogoduju pojedincu11 ; Sve u svemu, novim urbanim svetom dominira dvostruko pomeranje ka transteritorijalnim mrežama, pri čemu se javlja prostorna separacija mesta. Što je veća vrednost ljudi i mesta, to su oni više povezani interaktivnim mrežama. Što je njihova vrednost manja, manja je i povezanost. Na kraju, neka mesta su potpuno isključena i povezana, kao premosnicom, u novoj geografiji mreža, kao što je slučaj s ruralnim područjima i varošima širom sveta. Ovaj cepajući urbanizam funkcioniše na osnovu razdvojenih infrastukturnih mreža, kao što su empirijski pokazali Graham i Marvin12 ; Obrazovanje megametropolitanskih područja bez naziva, kulture i institucija slabi mehanizam političke odgovornosti, učešće građana i učinkovitu administraciju13 . S druge strane, u doba globalizacije, lokalne vlade se javljaju kao fleksibilni institucionalni igrači koji mogu da se istovremeno povežu sa lokalnim stanovništvom kao i sa globalnim protokom novca i moći14 . I to ne zato što su moćni već zato što su gotovo svi nivoi vladavine, uključujući državne, jednako slabi da kontrolišu i komanduju ukoliko rade zasebno. Stoga se javlja novi oblik države, mrežna država koja integriše nadnacionalne institucije koje čine nacionalne vlade, države, regionalne vlade, lokalne vlade, pa čak i nevladine organizacije. Lokalne vlade postaju čvor u lancu institucionalnog upravljanja, te mogu da iznesu na sebi čitav proces, te da predstave građane. I zaista u većini zemalja javno mnenje pokazuje visok nivo poverenja u lokalne vlasti. Međutim, institucije gradskih vlasti su retke, a kada postoje visoko su 9 E. Blakely & S., Fortress America: Gated Communities in the United States, Washington, DC, The Brookings Institution, 1997; D. Massey, „The Age of Extremes: Inequality and Spatial Segregation in the 20th Century“, Predsednički govor, Population Association of America, 1996. 10 P. Hall, Cities in Civilization, New York, Pantheon, 1998; J. Borja, M. Castells, Local and Global: The Management of Cities in the Information Age, London, Earthscan, 1997. 11 L. Fernandez-Galiano, „Spectacle and its discontents“, Harvard Design Magazine, Fall, 2000, str. 35-38. 12 S. Graham, S. Marvin, Splintering Urbanism: Networked Infrastructures, Technological Mobilities, and the Urban Condition, London, Routledge, 2001. 13 S. Sassen, The Global City: London, Tokyo, New York, Princeton, Princeton University Press, 1991. 14 J. Borja, M. Castells, Local and Global: The Management of Cities in the Information Age, op. cit.

206

centralizovane s malim učešćem građana. Postoji sve veći jaz između stvarne jedinice rada i življenja, te mehanizma političkog predstavljanja i javne administracije. Lokalne vlasti ovaj nedostatak nadoknađuju tako što sarađuju i nadmeću se međusobno. Ipak, definišući svoje interese kao podređene metropolitanskim područjima oni (često ne svojom voljom) doprinose daljoj fragmentaciji prostornog okvira društvenog života; Urbani društveni pokreti nisu nestali, ali su se promenili. U shematskom prikazu, razvijaju se na osnovu dvije glavne linije. Prva je odbrana lokalne zajednice koja potvrđuje pravo na život u određenom prostoru i povlastice adekvatnog kućanstva i usluga u tom prostoru. Druga je pokret za očuvanje okoline koji se zalaže za kvalitet gradova unutar šireg cilja da se poboljša kvalitet života (ne samo boljeg već i drugačijeg). Često širi ciljevi pokreta za očuvanje okoline prerastu u reakciju da se zaštiti određena zajednica, pa se stoga ova dva trenda i razdvajaju. Naime, kao što predlaže pokret zelenih, samo kulturnom transformacijom urbanog života urbani društveni pokreti mogu da prevaziđu lokalne granice. I zaista, zatvarajući se u svoje sredine, urbani društveni pokreti mogu da doprinesu daljoj fragmentaciji prostora, što na kraju vodi ka slomu društva. Samo na osnovu temelja ovih ključnih trendova urbanih društvenih promena možemo da shvatimo nove prostorne oblike i procese, ponovo uzimajući u obzir arhitekturu, urbani dizajn i planiranje u dvadesetprvom veku.



Teoretski pristup prostornim transformacijama

Kako bismo prešli s posmatranja urbanih trendova na novu teoretizaciju gradova, treba da, na analitičkom nivou, iznesemo ključne elemente društvenoprostorne promene. Smatram da se transformacija gradova u informacionom dobu može organizovati oko tri bipolarne ose. Prva se odnosi na funkciju, druga na značenje, a treća na oblik. Funkcija S funkcionalnog stanovišta, mrežno društvo je organizovano na osnovu opozicije između globalnog i lokalnog. Dominantni procesi u ekonomiji, tehnologiji, medijima i institucione vlasti su organizovani u globalne mreže. Ali posao od danas do sutra, privatni život, kulturni identitet i političko učešće su u suštini lokalnog karaktera. Gradovi, kao sistemi komunikacije, treba da predstavljaju vezu između lokalnog i globalnog, ali upravo ovde dolazi do problema, jer ove dve suprotne logike razdiru gradove iznutra ukoliko pokušaju da na obe odgovore istovremeno. Značenje Kada je reč o značenju, naše društvo karakteriše razvoj individualizma i komunalizma. Pod individualizmom podrazumevam značenje projekata, interesa i predstavljanje pojedinca što je biološki određeno u sistemu ličnosti. Pod komunalizmom podrazumevam značenje zajedničkog identiteta na osnovu sistema vrednosti i verovanja kojima su podređeni svi ostali izvori identiteta. Društvo, naravno, postoji samo između pojedinca i identiteta kojima posreduju institucije,

207

na samom izvoru postavki civilnog društva koje, prema Gramšiju, ne postoji naspram države već zajedno s njom, te tako obrazuje zajedničku javnu sferu. Trendovi koje posmatram u obrazovnom stadijumu mrežnog društva ukazuju na sve veću tenziju i udaljenost između pojedinca i kulture, odnosno individue i komune. Budući da su gradovi veliki skupovi pojedinaca koji su prinuđeni da bivstvuju zajedno, a komune su smeštene u metropolitanskom prostoru, podela između ličnog i zajedničkog utiče na društveni sistem gradova kao institucionalnih i komunikativnih sredstava. Problematika društvene integracije time postaje sve veća, mada pod novim okolnostima, i u uslovima značajno drugačijim od onih u ranim industrijskim gradovima. Razlog tome je treća, glavna osa koja se odnosi na prostorne oblike. Forme

Rastuća je tenzija i artikulacija između prostora protoka i prostora mesta.

Prostor protoka povezuje elektronski razdvojene lokacije u interaktivnu mrežu koja povezuje aktivnosti i ljude u udaljenim geografskim kontekstima. Prostor mesta objedinjuje iskustvo i aktivnosti unutar pojma lokalnosti. Gradovi su istovremeno struktuisani i destruktuisani nadmetanjem prostora protoka i prostora mesta. U virtuelnim mrežama gradovi ne nestaju, već se transformišu posredovanjem elektronskih komunikacija i fizičke interakcije, odnosno kombinacijom mreža i prostora. Kao što su rekli Vilijam Mičel15 , sa urbanističkog stanovišta, i Beri Velman16 , sa sociološkog stanovišta, informacioni gradovi nastaju na osnovu ovog dvostrukog sistema komunikacija. Naši gradovi su istovremeno napravljeni od protoka, kao i mesta i njihovih međusobnih odnosa. Daćemo dva primera koja će lakše objasniti ovu tvrdnju, jedan sa stanovišta urbane strukture i drugi sa stanovišta urbanog iskustva. Okrećući se urbanoj strukturi, pojam globalnih gradova je postao popularan devedesetih godina dvadesetog veka veka. Mada većina ljudi pojam globalnih gradova veže za London, Njujork ili Tokio, ovaj koncept se ne odnosi na određeni grad, već na globalno pretvaranje segmenata mnogih gradova u elektronski povezane mreže funkcionalne dominacije širom planete. Globalni grad je prostorni oblik, a ne naziv kako bi se razgraničili određeni gradovi, mada neke gradove karakteriše više osobina globalnog nego druge. Tako je većina područja velikih gradova, poput Londona ili Njujorka, lokalnog, a ne globalnog karaktera. Mnogi se gradovi sastoje iz manjih i većih područja koja čine globalnu mrežu na različitim nivoima. Začeće globalnog grada kao prostorne forme, koja je rezultat procesa globalizacije, bliže objašnjava analiza Saskie Sasen, nego što to rade gradske marketinške agencije. Sa strukturalnog stanovišta, uloga gradova u globalnoj ekonomiji zavisi od povezanosti transportnih i telekomunikacionih mreža, te od njihove sposobnosti da u ovom procesu globalnog nadmetanja efikasno uključe svoje ljudske resurse. Kao posledica, prioritet pri investicijama dobiće čvorni delovi grada koji su izvor napretka svojih okolnih područja. Stoga sudbina ekonomskog razvoja velikih gradova zavisi od potčinjavanja urbanih funkcija i formi dinamici određenih mesta, kako bi metropole ostale konkurentne u globalnom prostoru protoka.

15 W. Mitchell, E-Topia, op. cit. 16 B. Wellman, C. Haythornthwaite, ur., The Internet in Everyday Life, Oxford, Blackwell, 2002.

208

Sa stanovišta urbanog iskustva, nalazimo se u vremenu gde sve više do izražaja dolaze elektronska sredstva komunikacije. Kao što je Mičel napomenuo17, naš urbani život postaje elektronska utopija, odnosno nova urbana forma u kojoj komuniciramo, svojevoljno ili automatski, kroz bežične informatičke sisteme. Materijalno izraženo znači da je prostor protoka sadržan u prostoru mesta. Ipak, logika im je različita: on-line komunikacija i komunikacija licem u lice ostaju specifične, te je od ključnog značaja omogućiti njihovu kompatibilnu artikulaciju. Pomoću ovih napomena lakše je preobraziti teoriju urbanizma kroz reakciju na izazove mrežnog društva i u skladu sa novim prostornim formama i procesima.



Urbane teme informacionog doba

U teoriji urbanizma iznova se javlja pitanje društvene integracije kao što se desilo za vreme urbanizacije tokom industrijske ere. I stvarno, ovde se dovodi u pitanje opstanak gradova kao komunikacionih artefakata uprkos činjenici da živimo u pretežno urbanom svetu. Međutim, na kocku stavljamo potpuno drugačiju vrstu integracije. Početkom dvadesetog veka pokušavali smo da urbane potkulture asimiliramo u urbane kulture. Na početku dvadesetprvog veka, pokušavamo da grad podelimo na osnovu različitih kultura i identiteta. Dominantna kultura više ne postoji jer samo globalni mediji imaju moć da šalju dominantne poruke i ti isti mediji raspolažu čitavim spektrom različitog sadržaja u zavisnosti od potražnje te šire kulturološke i lične različitosti, umesto da nametnu zajednički sistem vrednosti. Širenje horizontalne komunikacije putem interneta ubrzava proces fragmentacije i individualizacije simbolične interakcije. Dalje, fragmentisani gradovi i individualizovana komunikacija jedno drugo teraju da proizvode beskrajan broj kulturoloških podgrupa. Sećanje na javni domen neće moći da ispravi putanju ka različitostima, specifikaciji i individualizaciji života, rada, prostora i komunikacije, kako on-line tako i licem u lice18. S druge strane, komunalizam individualnoj segmentaciji dodaje i kolektivnu fragmentaciju. Dakle, u nedostatku objedinjujuće kulture, a time i objedinjujućeg koda, ključno pitanje nije u podeli dominantne kulture već u komunikativnosti višestrukih kodova. Ovde je od suštinskog značaja pojam protokola komunikacije. Protokoli mogu da budu fizički, socijalni, i elektronski, uz dodatne protokole koji bi objedinili ova tri različita polja našeg višedimenzionalnog iskustva. Fizički, značenje ovih bezimenih urbanih grupacija je u vezi sa pojavom novih oblika simbolične nodalnosti, koji će da utvrde mesto čak i pored suprotnosti u značenju putem različitih grupa ili pojedinaca19 . Drugi nivo urbane interakcije se odnosi na obrasce društvenog komuniciranja. Različiti životi na lokalnom nivou i njihov odnos sa kulturom medija moraju da se integrišu u teoriju komuniciranja postupcima a ne govorom. Drugim rečima, kako se poruke prenose s jedne društvene grupe na drugu, od jednog značenja

17 W. Mitchell, E-Topia, op. cit. 18 J. Russell, „Privatized Lives“, op. cit.; R. Putnam, Bowling Alone: The Collapse and Revival of American Community, op. cit. 19 E. Dunn-Jones, „Seventy-five Percent“, op.cit.

209

do drugog, u metropolitanskim područjima se zahteva da se ponovo definiše pojam javne sfere premeštanjem sa institucija na javna mesta, što dalje od Habermasa i što bliže Kevinu Linču. Javna mesta, kao mesta spontane društvene interakcije, su sredstva komunikacije našeg društva dok formalne političke institucije jedva da utiču na privatni život ljudi, odnosno na ono što većina ljudi zapravo ceni. Stoga nije tačno da politika nije bitna. Stvar je u tome da je njen značaj ograničen u instrumentalnom svetu, gde se izražavanje i komunikacija odnosi na društvenu praksu van granica institucija. Stoga, javna mesta jednog grada (uključujući i komunikativne čvorove) sa mrežama prevoza postaju komunikativna sredstva života tog istog grada. Suština istraživanja urbanizma je u tome koliko ljudi mogu ili ne mogu da se izraze i da komuniciraju međusobno van svojih domova i van elektronskih medija odnosno na javnom mestu. Ovo nazivam socijabilnošću javnih mesta u individualizovanim metropolama. Treći nivo komunikacije se odnosi na sve veći uticaj elektronske komunikacije kao novog oblika socijabilnosti. Studije koje su radili Velman, Džons i mnogi drugi sociolozi prikazale su gustinu i intenzitet elektronskih mreža komunikacije dokazujući pri tome da su i virtuelne zajednice ipak zajednice, iako drugačije od onih sa kontaktom jedan na jedan. Tu se kritika treba osvrnuti na razumevanje komunikativnih kodova, među različitim elektronskim mrežama koje su posvećene specifičnim interesima i vrednostima, i među ovim mrežama i fizičkom komunikacijom. Budući da je internet kao socijalno sredstvo još uvek u povojima, ne postoji dokazana teorija o ovim procesima komunikacije. Ali znamo da je on-line komunikacija specifikovana, a ne degradirana, te da fizička lokacija zaista doprinosi konfiguraciji elektronskih komunikativnih mreža. Virtuelne zajednice kao mreže pojedinaca preobražavaju društvene obrasce u novom životu metropola, a da ne beže u svet elektronskih fantazija. Četvrto, analiza koda u novom urbanom svetu zahteva studiju o uzajamnoj reakciji fizičkog faktora, društvene organizacije i elektronskih mreža. I upravo tu reakciju Mičel smatra suštinom nove urbane forme koju naziva elektronskom utopijom (e-utopija). Na sličan način, ali iz različite perspektive, Grejem i Marvin analiziraju urbanu infrastrukturu kao rascepkane mreže koje su rekonfigurisane novim elektronskim cevima urbane civilizacije, te nam bliže objašnjavaju gradove, ne samo kao komunikativne sisteme, već kao mašine za namjernu segmentaciju. Drugim rečima, moramo razumeti u isto vreme proces komunikacije i nekomunikacije. Kontradiktornost i/ili komplementarnost veza između nove metropolitanske centralizacije, javnog prostora i novih komunikativnih obrazaca koji proizilaze iz virtuelnih zajednica mogu da postave temelje novoj teoriji urbanizma – teoriji o kiborg gradovima ili hibridnim gradovima koji su sagrađeni pod uticajem protoka i mesta. Krenimo dalje sa ispitivanjem novih tema za teoriju urbanizma. Znamo da je telecommuting–posao koji ljudi obavljaju on-line od kuće – još jedan futurološki mit 20 . Mnogi ljudi, uključujući mene i vas, dio posla obavljaju putem interneta od kuće, ali pri tom i dalje idemo na posao i krećemo se, i pri tom smo mobilno povezani sa čitavom mrežom partnera, nabavljača i klijenata. Međutim, ovo o čemu govorim je nova prostorna dimenzija posla, novo radno iskustvo kao i

20 A. Gillespie, R. Richardson, „Teleworking and the City: Myths of Workplace Transcendence and Travel Reduction“, u J. Wheeler, Y. Aoyama, B. Warf, ur., Cities in the Telecommunications Age: The Fracturing of Geographies, London, Routledge, 2000, str. 228-248.

210

novo životno iskustvo. Fizičko kretanje, uz elektronsku povezanost, gde god da idemo je nova avantura za čoveka o kojoj malo znamo 21 . Novoj teoriji urbanizma doprineće i analiza umrežene prostorne mobilnosti. Kako bismo to izveli, ali da bude isključivo opisnog karaktera, trebaju nam novi koncepti. Veza između mreža i mesta treba da se posmatra kao geometrijska varijabla. Mesta u prostoru protoka, koji hodnicima i dvoranama povezuje mesta širom sveta, moraće biti shvaćena kao socijalne izbeglice, kao kuće u pokretu, jednako kao i kancelarije u pokretu. Lična i kulturološka identifikacija sa ovim mestima, njihova funkcionalnost i simbolizam, su bitne stvari koje se ne tiču samo kosmopolitske elite. Masovni turizam širom planete, međunarodne migracije stanovništva, dinamičan posao, su iskustva koja se odnose na novu nagomilanu svetsku populaciju. Novo urbano iskustvo miliona ljudi podrazumeva i način na koji gledamo na aerodrome, autobuske i železničke stanice, autoputeve, te carinske punktove. Mi možemo graditi na etnografskoj tradiciji koja se bavi ovim pitanjima u zrelom industrijskom društvu. Ali opet, brzina, kompleksnost i planetarni obuhvat transportnog sistema su promenili obim i značenje ovih pitanja. Štaviše, ključ je u tome da se fizički krećemo dok ostajemo na jednom mestu kroz svoje elektronske konekcije. Nosimo sa sobom vreme i krećemo se širom različitih mesta. Kriza patrijarhizma je transformisala urbani život dvadesetprvog veka. Ovo nije posledica tehnoloških promena, ali sam u knjizi Moć identiteta rekao da je jedna od ključnih osobina informacionog doba. Da budemo sigurni, patrijarhizam nije istorijski mrtav. Ipak, on je dovoljno osporavan i dosta prevaziđen, tako da je svakodnevni život za veliki dio građana postao tradicionalni obrazac vis-avis industrijskog društva, zasnovan na relativno stabilnoj patrijarhalnoj porodici. Forma i ritam urbanog života dramatično su izmenjeni pod pritiskom jednakosti polova, i promenama u obliku domaćinstava. Obrasci življenja, prevoza, kupovine, obrazovanja i rekreacije su evoluirali kako bi se prilagodili različitim individualnim potrebama unutar potreba jednog domaćinstva. Na ove promene posredno utiču i državne smernice i politike. Tako na primer, način na koji vlada, firme, tržište ili pojedinci utiču na dečiju skrb, uveliko uslovljava vreme i prostor svakodnevnice, naročito kada su u pitanju deca. Dokazali smo koliko su žene u patrijarhalnim gradskim sredinama diskriminisane. Empirijski možemo da tvrdimo kako žene kroz posao mogu da omoguće funkcionisanje gradova – što je očigledno, iako je retko priznato u studijama o urbanom životu 22 . Ipak, treba da krenemo dalje ka analizi specifičnih urbanih kontradiktornosti koje su rezultat sve većeg nesklada između gubljenja razlike među polovima i istorijski jasnog patrijarhizma u obrascima domova i urbane strukture. Kako se ove kontradiktornosti manifestuju dok ljudi pokušavaju da prevaziđu prepreke sredina koje su određene polovima? Kako žene ponovo omogućavaju urbani život i doprinose rekonstrukciji gradova žena, nasuprot decenijskog nasleđa gradova muškaraca 23? Istinska post-patrijarhalna urbana teorija, tek treba da odgovori na ova pitanja.

21 T. Kopomaa, The City In Your Pocket: Birth of the Mobile Information Society, Helsinki, Gaudeamus, 2000. 22 I. Susser, „The Construction of Poverty and Homelessness in U.S. Cities“, u Annual Reviews of Anthropology, 25, 1996, str. 411-35. 23 M. Castells, L. Servon, The Feminist City: A Plural Blueprint, Berkeley, University of California, Department of City Planning, 1996, rukopis.

211

Pokreti zelenih i dalje oblikuju gradove kako i društvo uopšte. Javljaju se kroz razne oblike i ideologije, te treba da budemo otvoreni ka njihovim pitanjima bez predrasuda o tome da li su agresivni ili ne, te ih sve treba posmatrati kao simptome društva u začetku. Treba da vodimo računa i o najosnovnijem pravilu kod studija o društvenim pokretima. Oni su ono što tvrde. Oni su svoja sopstvena savest. Možemo proučavati njihove korene, utvrditi pravila angažmana, istražiti razloge za pobede i poraze, povezati rezultate sa ukupnom društvenom transformacijom, ali ne i interpretirati ih i objasniti im ono što stvarno znače na osnovu onog što kažu. Jer, na kraju krajeva, društveni pokreti nisu ništa drugo nego njihovi sopstveni simboli i postavljeni ciljevi koji konačno označavaju njihove sopstvene tvrdnje. Na osnovu posmatranja društvenih pokreta u ranom stadijumu mrežnog društva, sociolozi urbanizma treba da obrate pažnju na dve stvari. Prva je ono što sam nedavno nazvao ekologizacija prostora protoka, tj. upotreba interneta za umrežavanje društvene pokretljivosti i izazova 24 . Ovo nije samo tehnološka upotreba jer se odnosi na organizaciju, obuhvat i proces formiranja društvenih pokreta. Najčešće su ovi on-line društveni pokreti u vezi s lokalnim pokretima, te se fizički spajaju u određeno vreme na određenom mestu. Dobar primer, bila je mobilizacija za vreme sastanka Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu u decembru 1999. godine gde je postavljen novi trend zelene opozicije naspram nekontrolisane globalizacije, i protiv narednih sastanaka institucija globalizacije, koji je, nedvojbeno, postavio novi trend zelene opozicije nekontrolisanoj globalizaciji, i ponovo odredio uslove debate o ciljevima i postupcima nove ekonomije. Drugo važno pitanje, kada je reč o društvenim pokretima, jeste istraživanje pokreta za zaštitu okoline, kao i ekološki pogled na društvenu organizaciju budući da su urbane sredine ključna tačka povezanosti globalnih pitanja koja postavlja pokret zelenih i lokalnog iskustva kroz koje ljudi ispituju kvalitet svog života. Redefinisanje gradova kao ekosistema i ispitivanje povezanosti među lokalnim i globalnim ekosistemima postavljaju osnov za prevazilaženje lokalizma od strane ekoloških društava i udruženja. S druge strane, ova veza se ne može posmatrati samo kroz ekološku prizmu. Pojam kulturne transformacije je implicitan ekološki pokret, i jasno artikulisana duboka ekološka teorija, koju je preformulisao Fritjof Kapra 25 . Nova civilizacija, kao i ne samo nova tehnološka paradigma zahtevaju novu kulturu. Protiv ovakve kulture koja je još u začetku, bore se različiti interesi i kulturološki projekti. Ključna reč za ovu borbu je borba za okolinu, dok ekološki problemi u urbanim sredinama čine kritičku osnovu za ovu bitku. Pored novih pitanja koja se javljaju još uvek treba da uzmemo u obzir zaostala pitanja dvadesetprvog veka, kao što su urbano siromaštvo, rasna i društvena diskriminacija, i društveno isključivanje. I zaista, skorije studije su pokazale sve veću marginalnost i nejednakost u gradovima u mrežnom društvu 26 . I tako stara pitanja u novom kontekstu postaju ponovo aktuelna pitanja. Tako je Ida Saser pokazala kako funkcioniše mrežna logika kroz raširenost AIDS-a među siromašnim Njujorčanima, što je praćeno neimaštinom, stigmom i diskriminacijom. Erik

24 M. Castells, „Grassrooting the Space of Flows“, u J. Wheeler, Y. Aoyama, B. Warf, ur., Cities in the Telecommunications Age: The Fracturing of Geographies, London, Routledge, 2000, str. 18-30. 25 F. Capra, The Web of Life, New York, Doubleday, 1996. 26 Human Development Report, UNDP, Technology and Human Development, New York, Oxford University Press, 2001).

212

Klinenberg 27 u svojoj društvenoj anatomiji razarajućih posledica vrelog talasa u Čikagu 1995. godine, pokazuje kako je sudbina koja je tada zadesila mnoge koji su umrli sami u nesreći, ukorenjena u novom obliku društvene izolacije koja je rezultat otuđivanja ljudi iz mreža porodice, posla, informacija i socijabilnosti. Dijalektika među inkluzijom i ekskluzijom u mrežnom društvu iznova definiše polje izučavanja urbanog siromaštva, te nas tera da opet uzmemo u obzir alternativne oblike inkluzije (n primer, društvena solidarnost ili kriminalna ekonomija), kao i nove mehanizme ekskluzije u tehnološkom aparthejdu internetske ere. Poslednja granica nove teorije urbanizma, iako najviše kada je reč o društvenim naukama, je izučavanje novih odnosa između vremena i prostora u informacionom dobu. U svojoj analizi o novim odnosima prostora i vremena predložio sam hipotezu da u mrežnom društvu prostor struktuiše vreme nasuprot industrijskom društvu gde je vreme dominantno i gde se urbanizacija i industrijalizacija smatraju delom univerzalnog napretka brišući pri tome tradicije i kulture koje se zasnivaju na prostoru. U našem mrežnom društvu mesto prebivanja određuje vremenski okvir. Ako nastanjujete prostor protoka, ili živite u mestu koje se nalazi u dominantnoj mreži, vaše će vreme biti bezvremensko kao na Volstritu ili u Silikonskoj dolini (vreme opterećeno otkucajima časovnika). Ako se nalazite u industrijskom gradiću Perl River Delta, hronološko vreme će vam biti nametnuto kao u najboljim danima tejlorizma u Detroitu. A ako živite u selu Mamiraua u Amazoniji, vašim će životom upravljati biološko vreme koje je obično kraćeg veka. Ovom prostornom određivanju vremena ekološki pokreti suprotstavljaju pojam sporog vremena, vremena duge sadašnjice koje prema rečima Stjuarta Brenda [Stewarta Branda] širi prostornu dimenziju do planetarne skale kroz čitavu mrežu složenih interakcija, pri tome uključujući naše potomke u naše sopstvene vremenske okvire 28 . I koje je sada značenje ove višedimenzionalne transformacije planiranja, arhitekture i urbanog dizajna?



Planiranje, arhitektura i urbani dizajn u rekonstrukciji grada

Veliki urbani paradoks dvadesetprvog veka je u tome što možemo da živimo u pretežno urbanom svetu bez gradova, odnosno bez prostorno utemeljenih sistema kulturološke komunikacije i razmene značenja, čak protivrečnog učešća. Znakovi socijalne, simboličke i funkcionalne dezintegracije urbanog sveta su sve brojniji. Kao i upozorenja koja daju razni analitičari i posmatrači iz različitih perspektiva 29 . Međutim, savesna ljudska delatnost proizvodi društva i gradi prostore. Ne postoji strukturalni determinizam. I tako pored ekonomske konkurentnosti gradova, mobilnosti u metropolama, privatizacije prostora, nadgledanja i bezbednosti,

27 E. Klinenberg, The Social Anatomy of a Natural Disaster: The Chicago Heat Wave of 1995, doktorska disertacija, 2000, University of California, Berkeley, Dept. of Sociology, rukopis. 28 S. Brand, The Clock of the Long Now, New York, Basic Books, 1999. 29 G. Kuntsler, The Geography of Nowhere, New York, Simon and Schuster, 1993; E. Ascher, La Metapolis, ou l’Avenir de la Ville, Paris, Odile Jacob, 1995; M. Davis, City Of Quartz, New York: Vintage, 1992; M. Sorkin, Variations on a Theme Park: The New American City and the End of Public Space, New York, Hill and Wang, 1997; J. Russell, „Privatized Lives“, op. cit.

213

sve je veće vrednovanje urbanizma, uličnog života, kulture življenja i značajnih prostornih formi u metropolama širom planete. Proces rekonstrukcije gradova je u toku, a naglasak najnaprednijih urbanih projekata je na komunikaciji i njenom višedimenzionalnom značenju: vraćanje funkcionalne komunikacije planiranjem u metropolama, davanje prostornog značenja novim simboličkim čvorovima koje prave inovativni arhitektonski projekti, te ponovno uspostavljanje gradova kroz urbanu formu putem prezervacije, restauracije i konstrukcije javnog prostora kao epitoma urbanog života. Međutim, odlučujući faktor u očuvanju gradova kao kulturoloških formi u novom prostornom kontekstu biće integracija planiranja, arhitekture i urbanog dizajna. Ovu integraciju mogu sprovesti samo urbane smernice pod uticajem urbane politike. Na kraju krajeva, upravljanje metropolitanskim područjima je politički proces koji čine interesi, vrednosti, sukobi, debate i opcije koje obrazuju interakciju između prostora i društva. Gradove čine građani, dok njima upravlja vlast koju su sami izabrali. Tehnologija i ekonomija će određivati način života tek kada nestane demokratija. Kada tržište prevlada kulturu i kada birokratija počne da ignoriše građane, prostorno širenje gradova će nadvladati grad kao sistem življenja kroz višedimenzionalnu komunikaciju.



Planiranje

Kod planiranja u metropolitanskim regijama informacionog doba, od ključnog je značaja intra-metropolitanska i inter-metropolitanska povezanost. Planiranje treba da uzme u obzir mogućnost nekog regiona da funkcioniše unutar prostora protoka. Napredak regije i njenih stanovnika zavisi od njihove sposobnosti da se nadmeću i sarađuju u globalnoj mreži proizvodnje/prilagođavanja znanja, bogatstva i moći. Istovremeno planiranje mora da obezbedi povezanost metropolitanskih čvorova s prostorom mesta. Drugim rečima, u svetu prostornih mreža dobra povezanost među različitim mrežama je suština kako bi se povezalo globalno i lokalno bez međusobnog suprotstavljanja. Ovo znači da planiranje treba da funkcioniše na metropolitanskoj skali, te da se pobrine za učinkovit prevoz, i višečvornost, boreći se protiv prostorne segregacije, kroz zone domaćinstava koja su lako dostupna, i segregacije u školama. Etnička i socijalna raznolikost su osobine metropola i treba da budu zaštićene. Planiranjem treba da se traga za integracijom otvorenog prostora i prirodno oivičenih područja unutar gradske regije, te treba da se prevaziđe tradicionalna shema zelenog pojasa. Nove metropole podrazumevaju ogromne prostore, pri čemu treba očuvati obradivu zemlju i netaknutu prirodu koje su ključ za sklad metropolitanske teritorije. Novu metropolu karakteriše multifunkcionalnost što prevazilazi funkcionalne specjalizacije i segregacije modernog urbanizma. Novo planiranje podrazumeva istovremeno centriranje i decentriranje stanovništva i aktivnosti, što vodi ka stvaranju više podcentara u regiji. Socijalna i funkcionalna raznovrsnost metropole zahteva multimodalni pristup prevozu tako što će se mešati sistem autoputeva sa javnim prevozom (železnice, metroi, autobusi, taksiji) i lokalnim transportom (bicikli, pešačke staze, specijalizovane za usluge kratkolinijskog autobusa). Štaviše, u postpatrijarhalnom svetu, dečja skrb postaje vitalna gradska služba te je treba uvrstiti u sheme met-

214

ropolitanskog planiranja. Isto kao što neki gradovi trebaju dodatni transport ili domaćinstva uz svakog novog zaposlenika, tako i dečju skrb treba uključiti u ovakav sistem planiranja. Sve u svemu, većina današnjeg planiranja u gradovima se kreće ka adaptaciji prostora mesta svake metropole prostoru protoka, koji uslovljavaju ekonomsku konkurentnost regije. Izazov je koristiti planiranje da se prostor mesta pretvori u prostor za život, te da se nađe ravnoteža između ekonomije regije i kvaliteta života stanovnika.



Arhitektura

U krizi komunikacije, osnovni zadatak je vratiti simbolično značenje u metropollitanskom svetu. Ovu ulogu je arhitektura tradicionalno preuzela na sebe i značajnija je nego ikada. Svaka arhitektura treba da pritekne u pomoć kako bi se metropolitanskoj regiji vratili simboli označavanjem mesta u prostoru protoka. Poslednjih godina smo posmatrali kako arhitektura gubi značenje, što je u nekim slučajevima imalo direktan uticaj na revitalizaciju gradova i regija, ne samo kulturološki već i ekonomski. Naravno, arhitektura ne može sama da menja funkciju ili značenje čitave metropolitanske regije. Simboličko značenje treba da se nametne u čitavom gradu što je, kako ću kasnije i reći, ključna uloga urbanog dizajna. Ali i dalje nam trebaju oblici sa značenjem, koji su rezultat arhitektonskog delovanja, koji bi uzburkali kulturološke rasprave koje neki prostor čine živom formom. Najnoviji trendovi u arhitekuri ukazuju na prelaz sa promena u prostoru mesta na promene u prostoru protoka; prelazi se dominantan prostor informacionog doba tako što se menja prostor muzeja, skupština i saobraćajnih čvorova. Ovo su mesta od kulturnog značaja i njihova komunikativna funkcija prelazi u oblik kulturnog izražaja i značenjske razmene kroz arhitekturu. Najbolji primer je Frank Gerijev Gugenhajmov muzej u Bilbau, koji simbolizuje volju grada usred ekonomske krize i političkih sukoba. Kalatravini mostovi (Sevilja, Bilbao), telekomunikacioni tornjevi (Barselona), aerodromi (Bilbao) ili skupština (Valensija) kroz skulpturalni inžinjering označavaju prostor protoka. Bofiljov aerodrom u Barseloni, Moneova AVE željeznička stanica u Madridu, te Kursalova zgrada opštine u San Sebastijanu, Mejerov muzej moderne umetnosti u Barseloni, i Kolasova Lille Grand Palais, primeri su novih katedrala informacionog doba, gde se hodočasnici okupljaju da nađu značenje i smisao svojih lutanja. Kritičari ukazuju na gubitak veze između mnogih ovih simboličnih građevina i grada. Nedostatak integracije ove arhitekture prostora protoka u javni prostor je jednako bitan, da bi se rame uz rame stavili simbolična interpunkcija i prostorna beznačajnost. Zbog toga je važno povezati arhitekturu sa urbanim dizajnom i planiranjem. Ipak, arhitektonsko stvaranje ima sopstveni jezik, sopstveni projekat koji se ne može redukovati na formu ili funkciju. Prostorno značenje je i dalje kulturološki uslovljeno. Ali konačno značenje će zavisiti od interakcije sa gradom koji je organizovan oko sopstvenog javnog prostora.

215

Urbani dizajn



Najveći izazov za urbanizam u informacionom dobu je restauracija kulture gradova. To pre svega zahteva društveno-prostorni pristup urbanim formama, odnosno urbani dizajn. Međutim, takav urbani dizajn treba da poveže lokalni život, pojedince, zajednice i instrumentalne globalne tokove kroz podelu javnog prostora. Javni prostor je ključna stvar koja povezuje iskustva nasuprot privatnih šoping centara koji se smatraju društvenim prostorom. Hordi Borha 30 je u jednoj svojoj izvanrednoj knjizi, uz pomoć studija slučaja u nekoliko zemalja, pokazao koliko je bitna uloga javnog prostora u gradu. I upravo je javni prostor ono što gradu daje kulturu, društvenost, sistem komunikacije, i seme demokratije voljom i praksom građana. Nasuprot tome je urbana kriza koju karakterišu disolucija, fragmentacija i privatizacija gradova. Borha je kroz poređenje dokumentovao projekte (re)konstrukcije gradova i njihove kulture na osnovu rekonstrukcije javnog prostora: sinteza između prostora i protoka se odvija na javnom prostoru, koje je mesto društvene kohezije i razmene 31 . Ovo je duga tradicija u urbanom dizajnu koja je povezana sa stavovima Kevina Linča, a koju danas najbolje predstavlja Alan Džejkobs. Džejkobsov rad na ulicama i bulevarima, zajedno sa Elizabet Mekdonald, integriše javni transport i društveno značenje grada, te dokazuje da postoji alternativa rubovima grada i pored odbrambenih bitaka života u predgrađu 32 . Uspeh modela urbanog dizajna Barselone zasniva se na planiranju javnih trgova, pa čak i manjih trgova u starom delu grada, koji povezuju društveni život, značenjske arhitektonske forme (ne uvek po najboljem ukusu, ali nije ni važno) i odredbe javnog prostora za upotrebu građana. To ne podrazumeva samo otvoren prostor, već i označen otvoren prostor i ulični život pun aktivnosti (slobodni trgovci, ulični muzičari i slično). Ponovno osvajanje javnog prostora zahvata čitavu metropolitansku regiju s akcentom na radničku periferiju kojoj je društveno-prostorna rekonstrukcija najpotrebnija. Ponekad je javni prostor trg, park ili bulevar, ponekad nekoliko metara kvadratnih oko fontane, ispred biblioteke ili muzeja, ili ispred kafea na pločniku. Ono što je u svim ovim slučajevima bitno je spontanost upotrebe, gustina interakcije, sloboda izraza, multifunkcionalnost prostora i multikulturalnost uličnog života. Ovo nije nostalgična reprodukcija srednjevekovnog grada; zapravo, stari, obnovljeni i novi primeri javnog prostora viđaju se širom planete, kao što je Borha ilustrovao u svojoj knjizi. Istorijska nedoslednost je disolucija javnog prostora pod pritiskom privatizacije grada i pojave prostora protoka. Stoga nije reč o prošlosti nasuprot budućnosti, već o dve forme međusobno suprotstavljene u bici za osvajanje metropola. U etimološkom smislu i bitka i njen ishod su politički obojeni: to je borba polisa kako bi se od grada stvorilo mesto koje ima određeno značenje.

30 J. Borja, M. Zaida, L’Espai Public: Ciutat i Ciutadania, Barcelona, Diputacio de Barcelona, 2001. 31 Ibid. str. 35. 32 A. Jacobs, Great Streets, Cambridge, MIT Press, 1993.

216



Gradske vlasti u informacionom dobu

Dinamička artikulacija između metropolitanskog planiranja, arhitekture i urbanog dizajna je u domenu urbane politike. Ona počinje sa strateškom vizijom poželjnih promena u metropoli, kroz globalni prostor protoka i lokalni prostor mesta. Kako bi bila neka smernica, ova vizija treba da proizađe iz dinamičkog kompromisa između kontradiktornih vrednosti i interesa raznih urbanih aktera. Učinkovita urbana politika je uvek sinteza interesa aktera i njihovih projekata. Ipak, ova sinteza mora da ima tehničku koherentnost i formalni izraz kako bi se gradovi menjali, a da ne podređuju lokalnu zajednicu imperativima ekonomije i tehnologije. Za stalno prilagođavanje strukturalnih faktora i društvenih sukoba odgovorne su gradske vlasti. Zbog toga dobro planiranje ili inovativna arhitektura ne mogu mnogo da urade da se sačuva kultura grada, ukoliko ne postoji učinkovita gradska vlast koja deluje na osnovu učešća građana i lokalne demokratije. Da li tražimo previše? Zapravo, mnogobrojni su primeri dobre gradske vlasti širom sveta, koje čine gradove poželjnima za život, uz pomoć tržišta, kroteći interesne grupe u korist građana. Portland, Toronto, Barselona, Birmingem, Bolonja, Tampera, Kuritiba su neki od gradova u kojima inovativna urbana politika uspeva da obuzda trenutne transformacije 33 . Međutim, inovativna urbana politika nije rezultat velikih urbanista (mada je njihov doprinos neosporiv) već hrabrih urbanih političara koji su u stanju da angažuju građane oko pitanja njihovog sopstvenog okruženja.

Zaključak

Nova kultura gradova nije kultura kraja istorije. Vraćanje komunikacije može da otvori put ka vraćanju značajnih sukoba. Trenutno se društvena nepravda i lična izolacija udružuju kako bi se proizvelo otuđeno nasilje. Tako da nova kultura urbane integracije nije i kultura asimilacije u vrednosti jedne dominantne kulture, već je to kultura komunikacije između različitih lokalnih zajednica povezanih/razdvojenih u globalnim tokovima bogatstva, moći i informacija. Arhitektura i urbani dizajn su izvori prostorno-kulturološkog značenja u urbanom svetu kojem je potreban komunikacijski protokol i artefakti podele i razmene. Za svaku je pohvalu to što arhitekte i urbani dizajneri pronalaze inspiraciju u društvenoj teoriji pokazujući se kao zabrinuti pripadnici sopstvenog društva i zajednice. Ali prije svega, njihov je posao da daju značenje kroz kulturno obrazovanje prostornih formi. U informacionom dobu, njihova tradicionalna uloga u društvu je kritičnija nego ikada jer je ovo doba sve većeg jaza podeljenih mreža instrumentalnosti i razdvojenih mesta sa samo jednim značenjem. Arhitektura i dizajn mogu da povežu tehnologiju i kulturu stvaranjem zajedničkog simboličkog značenja i rekonstrukcijom javnog prostora u novom metropolitanskom kontekstu. Ali to će moći da urade samo uz pomoć inovativne urbane politike koju podržavaju demokratske urbane politike.

Prevod: Ivan Živanović



Korektura: Milica Malešević, Tanja Trkulja

33 J. Borja, M. Castells, Local and Global: The Management of Cities in the Information Age, op. cit.; J. Verwijnen, P. Lehtovuori ur., Creative Cities, Helsinki, University of Art and Design; A. Scott ur., Global City-Regions: Trends, Theory, Policy, op. cit.

217

BIL HILIJER [Bill Hillier] Nova nauka prostora i umetnost mesta: U susret prostorno-vođenoj paradigmi istraživanja i projektovanja grada * Grad kao objekat



Čini se da, prostodušno gledajući, grad predstavlja neku vrstu objekta: mrežu linearnih prostora koja povezuje ogromnu, gustu zbirku građevina. Tu dvostruku formu vidimo kada gledamo u grad, nju koristimo kada se u njemu zateknemo, upravo to doživljavamo kada se u njemu krećemo, to crtamo i menjamo kada ga predstavljamo i projektujemo. U svim ovim značenjima, grad kao objekat izgleda da zapravo i jeste grad. Kao takav on privlači pažnju onih koji ga koriste u istoj meri u kojoj zanima i one koji ga projektuju i planiraju naše intervencije u njegovoj formi i funkciji [Figura 1]. Čudno je onda pomisliti da je tek u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, grad kao objekat, postao predmetom ozbiljnih razmatranja i istraživanjima koja bi trebalo da slede planiranje i projektovanje. Raniji komentatori su beležili ili zastupali geometrijske karakteristike grada, primećivali su njihovo odsust vo, dok su neki – pr venst veno Site 1 [Sitte] – uočavali lokalna svojst va u odnosu na izgrađeni prostor, kao osnovni materijal iz koga je grad kao objekat sazdan. Ali forma objek ta kao celine, izmakla je analitičkom komentaru. U dvadesetom veku koji je bio skloniji racionalizacijama, intelektualna moda nas je udaljila od grada kao objekta, baveći se studijom grada kao nekom vrstom apstrakcije. Pojavile su se razne analogije: grad kao mašina, kao organizam, ili kao tekst, udaljivši grad kao objekat od promišljanja, jer, u stvari, grad ni ne predstavlja bilo koju od pomenutih stvari. Isto tako smo bili svedoci dominacije društvenih nauka koje, ukazujući na socijalne, ekonomske i psihološke procese u gradu – čija kompleksnost prevazilazi čak i ono što je prostorni i fizički grad – nalažu postojanje paradigmi proučavanja u kojima se grad kao objekat posmatra kao prostorni i fizički rezultat ovakvih procesa. To, naravno, nije tačno; grad kao objekat se ne pojavljuje neposredno iz socijalnih i ekonomskih procesa, već iz čina izgradnje u svetlu ovih procesa. Dakle, društvene nauke posmatraju grad kao objekat, kao jedan epifenomen [kao usputna pojava], kao proizvod procesa koji stvaraju grad, ali ne obavezno i njegovu manifestaciju. U društveno-naučnim paradigmama grada, koje su preovladavale u drugoj polovini dvadesetog veka, grad kao objekat skoro da potpuno nestaje. * Bill Hillier, „The new science of space and the art of space: Towards a space-led paradigm for researching and Designing the city“,u Beyond Urbanism and the Future of Cities, Tigran Haas, ur., Rizzoli, Milan, 2008, str. 292-295. 1 C. Sitte, Der Stadtebau nach seinen kunstlerischen Grundsetzen [1889], City Planning According to Artistic Principles, New York, Random House, 1965.

218

Figura 1 Panorama zapadnog Londona

Cilj pokreta prostorna sintaksa, koji nastaje u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka, bio je obuhvatanju studije grada kao objekta u istoj meri kao i studija socijalnih, ekonomskih i kulturnih procesa, kako bi se pokazalo da su ovi procesi na arhitektotnski način prostorni, i kako bi se omogućio spoj urbanog dizajna sa urbanim pormišljanjima i istraživanjem 2 . Prostorna sintaksa grad prihvata prostodušno, onako kakav on izgleda i jeste: kao mrežu prostora stvorenu uzastopnim činovima izgradnje. Sintaksički prostorno-vođen pristup gradu, kroz nastojanja velike i sve obimnije istraživačke zajednice, često prosto smišljen kao metod urbane analize, postaje nova vrsta teorije grada koja pokazuje da su formalni i funkcionalni procesi grada jedinstveni i da ih je nemoguće obrađivati putem analogije s drugim vrstama sistema.



Temeljno urbani odnos

Zašto bi onda mreža prostora trebala da nas zaokuplja do te mere da nam je stalo da joj obezbedimo središnje mesto u teoriji? Sintaksičke studije grada kao mreže prostora su poslednjih godina obelodanile fundamentalnu vezu između forme grada i njegovog funkcionisanja, jer upravo ta veza utiče na celokupni pristup gradu: konfiguracija prostorne mreže, sama po sebi, predstavlja primarnog tvorca obrasca kretanja. Ne radi se o prostom tehničkom zaključku. Pri oblikovanju pokreta, prostor takođe oblikuje čovekovo sa-prisustvo – i naravno sa-odsustvo – što izgleda da predstavlja ključ našeg osećaja da su dobri gradovi socijalni i ljudski, kao i da su fizički, opipljivi. Ovaj učinak ne nastaje na osnovu osobenosti pojedinačnog prostora ili lokalnih povezanosti, već na osnovu celokupne kon-

2 B. Hillier, J. Hanson, The Social Logic of Space, New York, Cambridge University Press, 1984.

219

figuracije mreže jedne ne-lokalne lestvice. Sve to dovodi do predimenzionirane arhitekture urbane prostorne mreže, koju su decenijama zanemarivali istraživači tako i praktičari, iako je ta mreža daleko važnija za život grada i za njegov opstanak, nego što smo mislili. Ideja, naravno, nije potpuno nova. Većina projektanata veruje da se prostorom može upravljati kako bismo stvorili potrebne ljudske obrasce, iako se sukobljavaju različita gledišta kako i da li je to moguće uraditi. Nova je svakako ideja da se radi o naučnom predlogu. Ona, na primer, nije zastupljenjana u većinom inžinjerski zasnovanim modelima kretanja, u kojima se kretanje posmatra kao stvar privlačenja: lokacije privlače kretanje u skladu s „masom“ njihove privlačnosti, poput trgovačkih prostora, a prostorna mreža predstavlja sredstvo da se do njih dođe. Model funkcioniše u analogiji s Njutnovim fizičkim sistemom, odakle zapravo i potiče osnovna ideje privlačnosti. Kao i kod nebeskih tela, veća masa prostora delovaće većom privlačnom silom sa smanjenjem udaljenosti, kao što će biti obrnuto srazmerna s povećanjem udaljenosti. Takvi modeli naravno mogu funkcionisati, ali nikada ne mogu postati istinski teorijski, jer privlačnost nije primarna. Prostorna mreža, obrazujući pokret, takođe stvara mreže atrakcije, budući da privlačne aktivnosti, kakva je maloprodaja, prate obrasce kretanja koje je mreža već stvorila. Dakle, ako želimo teorijsko razumevanje grada, ne treba da započnemo s distribucijom atrakcija, jer su one dobrim delom nezaobilazan proizvod mreže. Prelazak na mrežno posmatranje grada, koju nalaže prostorna sintaksa, isto tako predstavlja promenu paradigme. Fenomen grada prelazi u drugačiji poredak. Tek kada shvatimo vezu između mrežne konfiguracije i kretanja, možemo videti na koji način su gradovi nastali takvi kakvi jesu, i kako funkcionišu. Možemo, na primer, razumeti zašto i kako gradovi, onda kada im se to dozvoli, nastoje da se samoorganizuju u policentrične oblike, time stvarajući mrežu na svim nivoima povezanih centara i pod-centara – od nekoliko prodavnica i kafića do celih podgradova – dok se u pozadini nalazi rezidencijalni prostor. Takva je priroda organskog grada koji evolvira desetinama ili stotinama godina u formu homogene mreže uposlenih i tihih mestâ, u kome sve izgleda kao da je na pravom mestu. Dakle, ovde se radi o teoriji samorazvijajućeg grada. Njegov ključni element počiva tome da je proces na osnovu kojeg se grad formira zasnovan na odnosu između razmera: koliko će se lokalna mesta razviti u grad zavisi podjednako od toga koliko i kojoj meri su ugrađeni u širi kontekst, koliko i od njihovih intrinsičnih svojstava.

Arhitektura mreže-oblika kretanja

Pošto je argument zasnovan na vezi između prostorne konfiguracije i kretanja, čitalac bi apriori trebalo da prihvati da je to tako. Najpre ćemo pokazati da se radi o zdravorazumskom rasuđivanju. Posmatrajmo naprosto mrežu na slici 2a, na kojoj je glavna ulica, poprečne, sporedne i paralelne ulice. Zamislite da se duž svih ulica nižu kuće i da se ljudi kreću između kuća najkraćim putanjama. Nekoliko stvari je intuitivno jasno: više ljudi će proći glavnom ulicom nego ostalim ulicama, više ljudi će proći kroz centralni deo glavne ulice nego kroz njene periferne delove. U glavnu ulicu je lakše doći nego u ostale ulice jer je pristupačnija. U poprečnim ulicama će, takođe, biti prilično kretanja, ali ne u tolikoj meri kao i u glavnoj ulici. Teško je biti siguran. Jasno je da mi intuitivno očekujemo da pozicija svake ulice u celokupnoj mreži utiče na obrasce mreže kretanja i tokova koji jednako usmereni ka-, kao i kroz- prostor. Ne radi se o psihologiji, već je povezano s načinom na koji je mreža sastavljena. 220

Fig. 2a Horizontalni radijus glavne ulice kao i onih poprečnih.

Fig. 2b Radijus: obrazac “integrativnih vrednosti”.

Fig. 2c obrazac “izbora

Ka- i kroz- kretanja predstavljaju dve komponenete ljudskog kretanja. Prilikom svakog putovanja, mi određujemo odredište ka- kojem se krećemo i seriju prostora kroz- koji na tom putu prolazimo. Naravno, i jedno i drugo je podjednako važno u funkcionisanju grada. Na primer, kako vreme prolazi, mi češće idemo na bliža nego na udaljenija odredišta. Dakle, ako je neko odredište u nekom smislu „bliže“ preostalim lokacijama u određenom radijusu, kao na slici 2a, to znači da u ovoj lokaciji postoji potencijal odredišta i da ona nije izabrana samo zato što je pristupačna. Ako, na primer, želimo otvoriti prodavnicu, izgledalo bi logičnije da je otvorimo u glavnoj, a ne u sporednoj ulici. Slično tome, ako se putevi između glavnih odredišta ukrštaju na nekom prostoru više nego na drugom, kao što je tu jasan slučaj, jednako će biti razumno ostovriti prodavnicu na ovom mestu, iako ne mora uvek biti intuitivno jasno o kom se prostoru radi. Upravo je to suština objektivne karakteristike prostornog razmeštanja. Dakle, ako bismo mogli izmeriti ove karakteristike, saznali bismo nešto veoma korisno o mrežama: potencijal ka- i kroz- kretanja, predstavlja potencijale svakog prostora. Naime, u bilo kojoj mreži koja može biti predstavljena kao grafikon elemenata i veza, lako je izračunati blizinu između dva elementa, što predstavlja potencijal ka- kretanja, i stepen prisupačnosti svakog elementa koji se nalazi na putu između elemenata, što predstavlja potencijal kroz- kretanja. U sintaksi je blizina sa ostalim elemenata integraciona vrednost, i obojena je tako da tamnija boja predstavlja visoku, dok svetlija predstavlja nisku integraciju, kao na slici 2b, što nam omogućava da razlikujemo potencijale za svaku ulicu, kao neke vrste obrasca celine. Udaljenost između elemenata, sklonost prostora da se pojavljuje na putu između parova elemenata, nazivamo izbornom vrednošću, što označava verovatnoću jednog prostora da na putu bude izabran. Obojićemo ih na isti način kao i predhodne, najtamniji će predstavljati visoku vrednost a svetliji nisku verovatnoću, kao u Figuri 2c, i time možemo prepoznati obrazac na delu. Saobraćajni inžinjeri poznaju ova merenja ali ih, prema mojim saznanjima, nikada ne primenjuju na ulične mreže posmatrane kao samostalne geometrijske konfiguracije – ne vide ih na arhitektonski način. Postoji, međutim, prećutna pretpostavka u svemu o čemu govorimo: kako ljudi uopšte i izračunavaju udaljenost. U Figuri 2c smo pretpostavili da je zapravo važnan najmanji broj linija koje moramo iskoristiti kako bismo od jedne linije došli do druge. Tu udaljenost nazivamo udaljenošću s najmanje skretanja. Prošle su dve decenije od kad je prostorna sintaksa prva pokazala da jednostavnim predstavljanjem urbane mreže, kao mreže najkraćih i najdužih linija – kao na slici

221

n° 2 – izračunavanjem integracione i izborne vrednosti svake linije na osnovu najmanjeg broja skretanja, postoji 60-80% poklapanja između prostorne vrednosti i posmatranog toka pokreta. Takve mape s „najmanjim brojem linija“ osnova su za veliki broj studija urbanog prostora, i primenjene su u velikom broju stvarnih projekata 3 . Ali šta ako je i ugao skretanja takođe važan? Šta se dešava sa prostom metričkom udaljenošću? Ljudi zasigurno pokušavaju da je umanjuju skraćujući prostorne odluke (što je suprotno vremenskim odlukama) o ukupnoj putanji putovanja? Zapravo, činjenice ukazuju da i ako ljudi dobro prosuđuju o najkraćim linearnim udaljenostima – na primer, možemo baciti bombu tako da njena parabola vodi direktno na cilj – u složenijem ne-linearnom prostoru, naše razumevanje udaljenosti biva kompromisno zamenjeno činiocima kao što su broj uglova skretanja i ugao skretanja 4 . Da bi se ovaj problem rešio, u velikoj meri smo preradili tehniku prostorne sintakse. Počevši od mape s najmanje linija, podelili smo svaku liniju na njene segmente (između raskrsnica) i predstavili segmente kao delove čvorišta grafikona s raskrsnicama kao vezama. Zatim smo za iste odredili integracione i izborne mere koristeći se različitim definicijama udaljenosti: najkraći put (metričkom), najmanji ugao skretanja (geometrijskom), najmanje skretanja (topološkom), kao i težinom odnosa između svakog segmenta, primenili smo ih na različite radijuse svakog segmenta, takođe, smo definisali radijuse za svaki najkraći put, za najmanje uglove skretanja i njihov najmanji broj skretanja. Bila bi to matrica konfiguracionih mera, pomoću koje možemo videti i istražiti na koji se način ljudi u urbanim mrežama zapravo kreću 5 . Ona funkcioniše veoma jednostavno. Ovom tehnikom se mogu napraviti različite analize iste urbane mreže, i uporediti analize koje se najviše slažu s posmatranim modelom kretanja [Figura 3]. U poslednjim studijama četiri različita urbana prostora Londona, odgovor je bio nedvosmislen: analiza najmanjeg ugla

Fig. 3 Sintaksička analiza segmenata ulice 3 www.spacesyntax.com. 4 B. Hillier, S. Iida, „Network and Psychological Effects in Urban Movement“, u A. Cohn, M. Mark ur., Proceedings of Spatial Information Theory: International Conference, Ellicottsville, COSIT, 2005. 5 Ibid.

222

Fig. 4 Gradski plan grada na jugu Francuske i njegova integrativna mapa.

skretanja najbolje predviđa kretanja, odmah posle nje je analiza najmanjeg broja skretanja, dok je metrička analiza najkraćeg puta daleko na trećem mestu. Jedino prihvatljivo tumačenje ovog rezultata je da se ljudi ne kreću prema mentalnom modelu metričke udaljenosti, već prema geometrijskom i ugaonom modelu načina koji podešava međusobni sklad mreža. Kao što su kognitivni naučnici već odavno pretpostavili, iako nisu mogli da dokažu, krećemo se na osnovu jednog arhitektonskog modela u našim glavama, ne obazirući se na metričke udaljenosti. Tako šta u velikoj meri utiče na na to kako projektujemo gradove.

Oblik grada

Ako oblik prostora u gradu oblikuje kretanje, kako onda taj oblik izgleda i kako kao takav nastaje? Prvo možemo iskoristiti analizu da bismo pokazali kako neki gradovi dobijaju određene odlike predimenzionisanih vrsta struktura. Na primer, ako uzmemo mali grad u Francuskoj [Figura 4], gde je ulična struktura predstavljana kao jednostavna linijska mapa, i analiziramo njegove integracione modele (u ovom slučaju koristeći se bilo analizom najmanjeg broja skretanja ili segmentom najmanjeg ugla skretanja), i ako na uobičajen način obojimo najtamnije do najsvetlijih delova, uvidećemo da tamne linije – glavni „integratori“ u sintaksi – formiraju iznenađujući model: nešto poput deformisanog točka. Tu postoji čvor, ili raskrsnica, integrisanih linija unutar- ili u blizini- centra, radi se o integrisanim „kočnicama“ koje vežu centar s periferijom, a negde pronalazimo obode ili vanjske linije. Točak formira dominantan oblik javnog prostora, na kojem se nalazi većina prodavnica, dok su svetlije oblasti u međuprostoru pretežno stambene. Dakle, to znači da struktura nije potpuno formalna stvar. Ona ima veze sa svim stvarima koje se dešavaju na socijalnom i ekonomskom planu grada. Iako nije univerzalan, deformisani obrazac točka često se susreće u širokoj skali strukture grada. Figura 5. pokazuje centralne oblasti Atlante. Upadljivija je figura n° 6. koja u složenijoj formi prikazuje daleko veći sistem Tokija, s mnogobrojnim ivicama u metroplitskoj oblasti. Pronalazimo isti naglašeni obrazac u Veneciji, čak i bez kanala, dok ga u Londonu pronalazimo na dva nivoa: jedan predstavlja metropolsku oblast kao celinu, kao u figuri n° 7, ali i na nivou lokalnih oblasti. Upravo zato ljudi i posmatraju London kao skupinu urbanih naselja. Ta „naselja“ su čvorovi lokalnog deformisanog točka čija osovina predstavlja jaku vezu sa centralnom mrežom, time omogućavajući snažan spoj centra i periferija koji široki spektar deformisanog točka nudi celom gradu.

223

Zašto deformisani točak? Odgovor je jednostavan. To je način prevazilaženja prirodnog nastojanja centara da se razdvoje, dok se grad širi i povlači nove centre na periferiju, dozvoljavajući turistima prilaz centru, a stanovnicima prilaz periferiji. Takva duboka struktura grada predstavlja prostorni fenomen koji oblikuje grad kao socijalnu stvar.

Fig. 5 Plan ulica centra Atlante

Integracioni obrasci koje, da podsetimo, pronalazimo prilikom izračunavanja dostupnosti uličnih segmenata kao odredišta, mogu se posmatrati kao označeno kretanje ka- u strukturi grada. Ako posmatramo obrasce formirane merenjem izbora, mi naravno posmatramo oblike ka- i kroz- kretanja, i pronalazimo da su isti, iako se često preklapaju s deformisanim točkom ipak su različiti i uvek imaju formu mreže. Figura 8. na levoj strani prikazuje izborni model struktutre metropolskog Tokija, dok desna prikazuje isti model Londona. Ova dva merenja mogu biti iskorištena odvojeno ili kombinovano ne bi se ispitala struktura različitih gradova. Još važnije, ona mogu biti primenjena na različitom nivou, u skladu s radijusom na kojem se merenje primenjuje. Na primer, Peponis preporučuje 6 da, na nivou celog grada, merenje izborom često određuje prirodne granice oblasti, ali i da ograničavanjem radijusa njegove primene, me-

Fig. 6 Tokijo

Fig. 7 London s predgrađem

6 J. Peponis, Y. Zimring, K. Choi, „Finding the building in wayfinding“, Enviromment and Behavior, 22, n° 5, 1990, str. 555-90.

224

Fig. 8 Izbor, ili pokretne strukture Tokija i Londona

Fig. 9 Analiza izbora delova severozapadnog Londona (levo) putovanja bilo koje dužine, i (desno) putovanja do 1,25 km.

renje objavljuje mnogo detaljnije nivoe strukture, odražavajući činjenicu da će kraća putovanja biti u prednosti u odnosu na lokalne prostore. Figura 9. prikazuje deo severnozapadnog Londona, analizirana najpre (levo) u odnosu na putovanja bilo koje dužine (recimo duža putovanja u sve delove), i (desno), putovanja do 1,25 km. Leva slika naglašava osnovne prostore nekoliko „urbanih naselja“.

Dvostruki grad

Slagalica je sklopljenja. Gradovi su geometrijski veoma različiti – u arapskom svetu, na primer, imaju malo zajedničkih elemenata s gradovima Severne Amerike – kako je onda moguće sklopiti široku skalu sličnih obrazaca? Da li i uprkos svojih raznolikosti, gradovi imaju izvesne sličnosti u načinu na koji se generišu? Naše studije su pokazale da gradovi nastaju u dvostrukom procesu i da svaka strana ove dvostrukosti na različite načine koristi vezu između prostora i kretanja. Na jednoj strani teče proces javnog prostora, koji ima za cilj spajanje ljudi, zbog čega i organizuje prostor tako što uvećava domet, uvećavajući tako kretanje i sa-postojanje. Sam proces je u velikoj meri vođen mikoroekonomskim činiocima, i nastoji da ostane nepromenjen u različitim kulturama, jer trgovina i razmena uvek funkcionišu na isti način. Proces javnog prostora doprinosi porastu globalne strukture grada, koja obično predstavlja neku vrstu deformisanog točka.

225

S druge strane, postoji proces rezidencijalnog prostora, koji koristi prostor kako bi obuzdao i strukturisao kretanje u predstavi neke vrste rezidencijalne kulture, možda i struktuira vezu između građana i stranaca, muškaraca i žena, bliskog i daljeg srodstva, i tako dalje. Lokalni prostor i njegova okolina često su obogaćeni izrazima kulture u prostoru, naravno, razlikuju se od oblasti do oblasti ili čak i unutar pojedinih regiona. Upravo to i jeste razlog zašto pronalazimo tako velike razlike u tkivu osnove prostora grada – u geometriji, povezanosti, otovorenosti ili „blizini“ – nasuprot nastojanja globalnih struktura ka univerzalnosti. Možemo ilustrovati ove dvostruke procese neverovatno jasno u gradu s više nego jednom kulturom (sada, nažalost podeljenom): radi se o Nikoziji, na Kipru. Stara Nikozija, unutar zidina, predstavljenja je na figuri n° 10, gore levo je turska čet vr t, dole levo je grčka čet vr t. Njihova linearna geometrija je različita. U turskoj čet vr t su linije kraće, ulazni uglovi su različiti, daleko je manje linijskog ukrštanja i povećna je tendencija st varanja linija koje formiraju udaljene lokalne grupe. Integraciona analiza [levo] pot vrđuje razliku. Sintaksički posmatrano, turska oblast je daleko manje integrisana nego grčka. Možemo takođe pokazati da je ona manje inteligibilna i da je manja sinergija7 između srazmera, kao i između lokalnog i globalnog aspek ta prostora. Ipak, uprokos ovoj jakoj kulturnoj razlici u tkivu prostora, mi ipak vidimo Nikoziju kao celinu, kao jasnu struk turu deformisanog točka. Deformisani točak, kao takav, prevazilazi kulturne razlike u rezidencijalnom tkivu prostora i st vara globalni sistem u kojem se ujedinjuju kulture.



Policentrični gradovi

Kako onda, za razliku od ovih dvostrukih osnova, gradovi poprimaju toliko svojstvenu policentričnu formu koja se razvija iz mreže povezanih centara različitih veličina, postavljenih u pozadini rezidencijalnih prostora? U 11. figuri vidimo raspored prodavnica, restorana i kafića u severozapadnom Londonu. Vidimo centre na svim nivoima i izvesnu geomertijsku logiku u odnosu na njihovu veličinu i udaljenost. Kako je do toga došlo? Proces nalikuje ovome: S akumulacijom zgrada i prostora, grad raste i pojavljuje se ulična mreža koja sve zajedno povezuje, kroz njegovu strukturu, nastajuća ulična mreža poprima obrazac „prirodnog kretanja“, stvarajući neke prostore koji su dostupniji u odnosu na neke druge. Zemljišta u potrazi za kretanjem migriraju na lokacije u kojima obiluje kretanje, dok neke druge, na primer, rezidencijalne lokacije, nastoje da se smeste na lokacijama u kojima je kretanje umanjeno – ukoliko provršine u potrazi za kretanjem migriraju na pogrešnu lokaciju ili ukoliko se iz nekog razloga mreža promeni, one verovatno neće uspeti na toj lokaciji – dakle, u našem razvojnom procesu funkcioniše mehanizam selekcije. Postojanje prodavnica koje se nalaze na lokacijama s velikim prometom privalči još veći promet, te na tom mestu postoji umnoženi učinak kretanja.

7 B. Hillier, Space Is the Machine, New York, Cambridge University Press, 1996.

226

Fig. 10 Stara Nikozija sa zidovima (levo) i integralna analiza (desno)

Tako šta zatim izaziva sve više – i različitije – korisnike zemljišta koji se trude da iskoriste prednosti obogaćenih sa-prisustva te lokacije. Taj proces se, potom, na određenom nivou stabilizuje u skladu s prvobitnim svojstvima mreže koja je na samom početku pokrenula prirodno kretanje. Ali na drugim lokacijama, opet u zavisnosti od snage prvobitnih uslova, rast centra hrani strukturu mreže – na primer, dodatno se dele blokovi kako bi se poboljšala unutrašnja dostupnost, povećao kvalitet i raznolikost „trgovačke osnove“. Ovaj proces nazivamo mrežno intenziviranje.

227



Fig. 12 četiri mreže sa istim prostornim pokrićem

Ojačavanje mreže

Ojačavanje mreže može biti podjednako i uzrok i posledica formiranja centra, u bilo kom slučaju veoma je interesantno jer, za razliku od procesa široke skale, suštinski je metrički proces. Potcenjuje se činjenica da postavljanje i oblikovanje bloka može imati važan učinak na dužinu putovanja od jedne do druge tačke u sistemu, i tu osobinu nazivamo metrička integracija. U figuri 12, na primer, prikazali smo četiri mreže sa istim prostornim pokrićem i u svakom slučaju istom putnom udaljenošću, u kojoj se dužina puta između svih tački prikazuje u od najtamnijih za najbliže, do najsvetlijih za veoma udaljenje.

Mreža s malim centralnim blokom [dole levo] ima najkraću podrazumevanu dužinu puta, te je, stoga, efikasnija od regularne mreža. Radi se o sveprisutnoj pojavi u formiranju gradskog centra. Takav je, na primer, niz koji povezuje centar Londona s njegovim severozapadnim predgrađem [Figura 13]. Pogledajmo promenu koja se odvijala kroz vreme orginalne španske mreže Santijaga u Čileu [Figura 14]. Ojačavanje mreže konstrukcijom sistema arkada javlja se unutar regiona mreže i određuje glavnu vezu sever, jug i zapad, dok se malo šta dešava izvan tog omotača. Time se ilustruje kako lokalni i globalni faktori međusobno deluju u stvaranju centra. Istu interakciju možemo videti između nivoa koji stvaraju žive lokalne oblasti, čak i u jednom američkim gradu, Virdžinija Hajlendu, u Atlanti, i kako se razvijao kroz vekove, kao u figuri 15.



Arhitektura grada

To su, znači, razlozi koji stoje iza definicije prostorne sintakse grada kao mreže povezanih centara na srazmerno različitim nivoima smeštenim u pozadini rezidencijalnog prostora. Svi gradovi, ukoliko im je to dopušteno, izgleda da izrastaju u neku vrstu tumačenja ove forme. Jedan domet ovog stava prednjači. Arhitektura urbane mreže, njena geometrija, ugaonost, i povezanost, vekovima zanemarivana od strane kako projektanata tako i istraživača, predstavlja primarni izvor diferencijacije različitih mesta – kako tihih tako i užurbanih, i često u neposrednoj blizini, drugim rečima, ona određuje osobenosti samo-organizujućeg grada. Urbani dizajn treba da se vrati na arhitekturu urbane mreže kao celine, i to pre svega na nivou na kojem se lokalne oblasti povezuju s globalnom strukturom. I neka druga načela bi trebalo izdvojiti kako bi se razjasnila centralnost i složenost uloge prostora u urbanom dizajnu. Analize, najpre, razjašnjavaju da se prostor može koristiti na generativan način stvarajući život u gradovima, ali i konzervativno, kao bi se podržavala kultura, na kraju, može se koristiti i tako što bi se stvorili uslovi za sa-postojanje kroz pokret u različitoj meri i u različitim vrstama prostora. Način na koji grad okleva između žive mreže i rezidencijalnih oblasti, takođe, predstavlja jedan od glavnih izvora njegove osobenosti. Potom, 228

Fig. 13 London, Hajstrit

Fig. 14 Satijago

Fig. 7 Istorijski razvoj Atlante 1872-1993

229

veza između aktivnosti i prostoran, nije neposredna već generička. Potrebno je da se razvije kroz zahteve da različite aktivnosti stvaraju kretanja i sa-postojanje. Bio bi to razlog zašto novi oblici aktivnosti mogu često biti usisani unutar postojećih urbanih prostora. Treće, i možda najvažnije jeste da se decenijama, pod uticajem predrasuda saobraćajnih inžinjera i arhitekata, održava mišljenje da se kretanje odvija između mesta, i shodno tome, racionalno pojma kretanja od pojma mesta. Ovde smo pokazali da je kretanje, koje stvara mreža, od suštinskog značaja za mjesto, do te mere da ono verovatno predstavlja vrhunskog procenjivača osobenosti grada. Pitanje kretanja se, u svojoj suptilnosti i mrežnoj zavisnosti, više ne može izdvojiti od stvaranja urbanog prostora. Konačno, jasno je da bi umetnost stvaranja mesta trebalo da bude povezana s nastajućom naukom prostora, kako bismo naučili da dizajniramo u skladu sa samo-organizujućim načelima grada, a ne suprotstavljajući im se. Intuicija je dobar vodič lokalne osobenosti prostora, ali nivo interakcije između lokalne i globalne srazmere na kojem se događa urbano mesto, i umetnost urbanog dizajna, može i treba da se poziva na novu nauku ukoliko želi da uspe da ponovo tumači pojam prostora u XXI veku. Nove kompanije u mnogim delovima sveta, uključujući Englesku, Evropu, Japan i Australiju, i na brojnim projek tima, već uveliko primenjuju tehnike koje su ovde objašnjene, kao i one koje će tek nastati, dok se njihove osnove proučavaju i raz vijaju na naučnim skupovima koji se održavaju svake dve godine. Umetnost i nauka će, na duge staze, odolevati ili propadati zajedno.

Prevod: Valentina Savić-Mandić



Korektori: Dijana Stupar, Dijana Stanković

230

TRANSFORMACIJE

231

REM KOLAS [Rem Koolhaas] Prevazilaženje ludosti * Želim da govorim o određenom broju urbanističkih projekata, i da nagovestim određene probleme u savremenom urbanizmu kojima se pokušavamo baviti kroz naš rad. Svima nam je poznata slika Piranezijeve rekonstrukcije rimskog foruma i svesni smo da ona predstavlja veoma izražajnu formu grada. Prepoznajemo brojne osnovne geometrijske forme koje su pridružene osnovnim javnim elementima, i među njima prepoznajemo manje odlomke, programske planktone u kojima su verovatno bile smeštene manje formalne gradske delatnosti. Ova mešavina formalnih i neformalnih elemenata, kao i mešavina reda i nereda, koju prikazuje ova slika, jeste osnovno stanje grada. Takođe, poznata nam je i druga vrsta gradova, i mada se ovde radi o delu pojasa koji čine novi gradovi oko Pariza, isto tako bi se moglo raditi i o nekim delovima Toronta, Tokija, u Južnoj Koreji ili Singapuru. Zanimljivo je da se, skrivene u pozadini ovog modela grada, još uvek vide osnovne geometrijske figure, pokušaj određenog stepena usklađivanja neobične Piranezijeve forme i njene organizacija, ali da nedostaje bilo kakav trag urbanističke postavke koju je Piranezi predlagao i zamišljao. Postoji samo trag ruševina koje ispunjavaju nepravilne linije između osnovnih figura. U meri u kojoj nam prva slika budi određenu dozu entuzijazma, druga vrsta grada nam izaziva osećanje razočaranje, pa čak i odvratnosti (mada se radi o sada preovladavajućoj formi, važno je da je i dalje nazivamo „gradom“ jer u suprotnom pripadamo delu kulture i civilizacije koja je naprosto nesposobna da napravi grad). Radovi koje ću pokazati treba da se tumače u skladu sa ovakvim kontekstom. Takođe, želim da govorim o svojoj generaciji, kao o nekoj vrsti karikature generacije maja 1968, i koju ne treba uzimati previše ozbiljno, iako je ne treba ni ignorisati. Naša generacija je dvostruko reagovala na ovo savremeno urbanističko stanje. Neki ga u osnovi nisu poznavali, ili, protumačimo to afirmativnije, hrabro su mu odolevali, kakva je, na primer, Krierova velika teorijska rekonstrukcija Vašingtona. Tu nailazimo na ponovno otkrivanje grada, prepoznajemo novu odanost ideji grada, i naša generacija je bila veoma važna u isticanju grada kao veoma važne teritorije za delovanje. Međutim, deluje sasvim paradoksalo da smo u tom pozivanju izgleda potpuno izgubili moć i sposobnost da delujemo na grad i sa gradom. Neki drugi iz moje generacije, odabrali su potpuno suprotan put. Uzmimo, na primer, Himelblaov [Coop Himmelblau] projekat novog grada izvan Pariza nazva-

* Rem Koolhaas, „Beyond Delirious“, u Canadian Architect, n° 39, januar 1994, str. 28-30. Radi se o studiji koja je izložena novembra 1993. na Školi arhitekture Univerziteta Toronto.

233

nog Melan-Senar [Melun-Sénart]. Dok Leon Krier i njegova polovina generacije obnavljaju grad, Kop Himelblau i druga polovina napuštaju bilo kakav zahtev da se grad može obnoviti, sumnjajući u našu sposobnost da čak i rekonstruišemo neku prepoznatljivu formu grada. Iz ove rasprave su napravili spektakl – retoričku igru, u kojoj umesto serije formalnih osovina, nailazimo samo na kompozicju koju nadahnjuje nesvesna i suštinski haotična estetika. U ovoj situaciji je poražavajuće da, s jedne strane imamo svojevrsnu zabludu o moći koja je odsečena od operativne efikasnosti, i s druge, napuštanje bilo kakvog pozivanja na operativnu efikasnost, dok potpuno uništena teritorija, koju je retrospektivno naša generacija ponovo otkrila, ali s kojom nije bila sposobna da uspostavi značajniji odnos, i dalje postoji. I to je, naravno, prilično tragična situacija. Naš biro je takođe učestvovao na konkursu za Melan-Senar i borila se protiv tog istog stanja, te iste beznadežnosti koju nosi savremena forma grada. Pariz je sada okružen prstenom novih gradova. Melan-Senart je zadnji deo prstena, i kada smo započeli s radom, zatekli smo izuzetno lep francuski pejzaž. U osnovi smo se suočili s nevinom scenom u kojoj smo kao arhitekti, trebali da zamislimo novi grad. Osećali smo se kao uzurpatori koji su nemoćni da zamisle, izgrade i konstruišu novi grad, znali smo koliko je beznadežno stvarati novi grad u sadašnjem stanju stvari i prilika, gotovo da smo osetili odbojnost pred obavezom da na ovom prikazu zamislimo novi grad. Koristeći ovaj trenutak odbojnosti, započeli smo da se propitujemo ukoliko postoji neka nova tehnika, način da se radi uzimajući u obzir ovu slabost ili nekompetentnost, neka mogućnost obrta s kojim više ne bismo mogli tvrditi da možemo izgraditi grad, već da smo u stanju da pronalazimo neke druge elemente koji bi nam dozvolili da stvaramo neki novi oblik urbanističkog stanja. Analizirajući situaciju, nismo mnogo mislili o tome šta bismo izgradili, koliko nam je bilo stalo da vidimo gde ni pod kojim uslovima nećemo graditi. Da bi se uživalo u šumama, odlučili smo da ne gradimo na ivicama šuma na severu i jugu. Između njih je veličanstven deo pejzaža s brojnim šumarcima koje su francuski kraljevi koristili u lovu na jelene, ganjajući ih iz šume u šumu i ubijajući ih na čistini, i mi smo odlučili da tu ne gradimo. Takođe, odlučili smo da ne gradimo ni blizu autoputa. Sistematskim nizom eliminacija, dobili smo svojevrsnu kinesku figuru, i na kraju smo sa sigurnošću izjavili da mi tu nećemo graditi i da nismo zainteresovani za konkurs. Dok smo tako kontrolisali ovaj sistem praznih prostora, ili pejzažnih prostora, sistematski i s entuzijazmom smo napuštali bilo kakvo pravo na kontrolu nad preostalim zemljištem, mislili smo da će se ono pretvoriti u, kako ga Francuzi nazivaju, merde [sranje]. Suprotno tome, uzvišeniji kvalitet zelenih prostora je mogao da pruži novu koncepciju grada koji više neće biti definisan izgrađenim prostorom nego njegovim odsustvom, naprosto, praznim prostorom. Bili smo prilično zadovoljni ovim projektom, koji je urađen 1989. godine, jer smo zamišljali način pretvaranja nekompetentnosti u nastajanje novog odnosa s gradom u koji bi se ova slabost upravo mogla ugraditi, postajući tako deo neke mašine za oporavak. Jedno drugo novije istraživanje predstavlja ideju po kojoj bi u određenim uslovima građevine neverovatne gustine mogle biti važan instrument u suprotstavljanju ili odupiranju širenju bilo kog grada. 234

Eksperimentisali smo s vrstama građevina koje su naprosto nadahnute Zabranjenim gradom iz Hong Konga, uništenim prošle godine. Bio je to neverovatan blok – zauzimao je otprilike samo 180 x 120 metara ali je skoro predstavljao jednu građevinu sa sitnim, ponekad čak i manjim, provetravajućim oknima, koja su razdvajala zgrade. Ukupna površina građevina je iznosila oko 300000 kvadratnih metara, i u tom bespravnom rastu nije bilo programske stabilnosti. S vremenom bi svaki program ovde prolazio kroz seriju stalnih modifikacija, i nešto bi nastajalo kao stambena kuća, zatim bi se pretvaralo u bordel, pa u fabriku, plantažu heroina, da bi na kraju postalo bolnica. Olakšavajuća formula takve grupe građevina mogla bi se ogledati u tome da više ne moramo biti toliko fokusirani na pravljenje zgrada za određene programe. Ako ove grupe građevina posmatramo pre svega kao trajni smeštaj za provizorne aktivnosti, onda bi postojala čitava jedna zona u kojoj bi se arhitektonska profesija opustila. Nepotrebno je da više tragamo za krutom podudarnošću između forme i funkcije, i prosto možemo planirati nove volumene koji će biti sposobni da prihvate sve što kultura bude generisala. Tako da je ovde, u blizini raskrsnice na obodima Antverpena, masivna skupina građevina specifično projektovana kako bi oslobodila oblast oko sebe. Radi se o području od oko milion i po kvadratnih metara, za koje smo izračunali da bi trebalo da oslobodi dva kvadratna kilometra. Tunel između Engleske i kontinenta se otvara sledeće godine. Francuzi smatraju da će zajedničkim snagama tunela i brzog voza francuske železnice (TGV) doći do drastičnih promena. Ranije je trebalo dva i po sata da se stigne vozom iz Lila do Pariza, do Diznilenda i 45 minuta. Od Lila do Londona je bilo potrebno 13 sati; ta udaljenost je smanjena na jedan sat i deset minuta. Do Brisela će biti potrebno 40 minuta vožnje, i do Nemačke manje od dva sata. Ove činjenice potpuno redizajniraju ili ponovo otkrivaju ovaj deo Evrope, na primer, do trenutka kada Englezi budu kupovali kuće jer će brže stizati do centra Londona iz Lila, nego s periferije Londona. Ako pomislite da osnovno merilo više nije udaljenost, nego vreme koje je potrebno kako bi se negde stiglo, onda dobijalo iskrivljenu predstavu celokupne teritorije, koja sada postaje udaljena od Lila samo jedan i po sat. Pomislite na sve ljude s ove teritorije, i imaćete cifru od 60 miliona ljudi. TGV i tunel mogu proizvoditi virtuelni metropolis koji se prostire na nepravilan način, i čije sedište na veštački način slučajno postaje Lil, sada prilično depresivan i nevažan grad. Jednako slučajno smo i mi, 1989. godine, postali planeri čitave ove operacije. Izabrali su nas i zatim okružili ekspertima koji su od nas mnogo očekivali. Dajući nam prazan list papira, pitali su nas da li možda možemo da rešimo konflikt koji se javlja između tunela TGV-a i autoputa, i to je ono što predstavlja Gordijev čvor našeg projekta. Bio je to veoma važan trenutak za mene kao šezdesetosmaša, jer sam shvatio da naprosto nisam pripremljen za ovu vrstu pitanja. U podsvesti, kao arhitekta, nikada nisam ni pomišljao da nekome iz moje generacije može biti poveren ovako važan zadatak. Nekako sam mislio da su autoputeve projektovali očevi, ljudi sa snažnijim nervnim sistemom od mog, poput konja za vuču, za razliku od mene koji se osećam kao trkaći konj i oslobođen od zahteva ove vrste. To je bio važan trenutak kada sam shvatio u kolikoj meri se naša generacija konceptualno isključila iz operativnog sveta. Naprosto sam mislio da su Francuzi megalomanijaci i da se ceo ovaj projekat verovatno nikad neće ni realizovati, a okružen ekspertima koji su od mene toliko toga očekivali, odlučio sam da blefiram i rekao im da znamo tačno kako ćemo rešiti ovaj problem: na mestu gde se dve trake

235

TGV željeznice šire u šest traka mi ćemo postaviti autoput paralelno sa stanicom. Takođe ćemo ga voditi ispod zemlje, a između ćemo napraviti najveći parking u istoriji Kristendoma – 8000 mesta, i na ovaj način ćemo napraviti neverovatnu metropolitansku koncentraciju infrastrukture. Koristili smo ovo podzemlje, doslovno kao osnovu za naš projekat. Prednost postavljanja celokupnog kompleksa ispod zemlje ogleda se u tome što je on u skladu s razmerama Evrope, i što ne ugrožava postojeći grad. U prvoj fazi projekta, on je trebalo da se rasprostire na prethodno nezamislivih 1,5 miliona kvadratnih metara, pa smo morali da dokazujemo Evropi da neboderi mogu biti lepi, i da ih se ne treba bojati. Takođe smo odlučili da trougaona zona između stare i nove stanice, prvobitno zamišljena kao trg, može biti neka vrsta ravni, i da je mozemo postaviti pod nagibom u taj prostor. Pošto je pod nagibom, jedan deo te ravni može postati zgrada, okrenuta ka gradu, dok bi drugi deo, po oštrim uglom u odnosu na tunel, bio potisnut na dole kako bi se oslobodilo jedno krilo tunela, i stvorio prozor kroz koji je moguće videti dolazak TGV voza (što i jeste razlog drastične transformacije samog prostora), i na taj način uspostaviti komunikacija sa okruženjem. Iz sasvim simboličkih razloga smo predložili da se nekoliko tornjeva postavi na samu stanicu i da se u njoj integrišu. Francuzi su u svom kartezijanskom maniru, izračunali da je 8% skuplja izgradnja mostova iznad stanice, ali se to pravdalo ulaganjem u simbolizam. Nije bilo presudno simbolizovati prisustvo tornjeva u Lilu (u stvari njihovo postojanje u Lilu je skoro slučajnost ili proizvoljna situacija), koliko je trebalo prikazati njegovu podjednaku udaljenost od sat vremena i od Londona i od Pariza, što je celoj stvari pružilo određeni značaj. Mesto gde se ova nalazi, Njen značaj ne određuje položaj na kojem se građevina nalazi, već mesta koja je povezuju. Nismo mi sami bili arhitekti koji su projektovali ceo projekat. U prvoj fazi smo predložili niz veoma umerenih i neutralnih omotača tornjeva, predlažući da druge arhitekte razvijaju pojedinačne građevine od ovih omotača. Mi smo ostali, U čudnoj mešavini moći i nemoći, mi smo i dalje bili glavne arhitetke, što je značilo da smo pregovarali sa ostalima, ali im ništa nismo nametali. Čudan je to bio odnos sa svim ovim građevinama, jer smo, u stvari, postavili ceo projekat i sve odnose, a da nismo bili arhitekte. Zanimljiv trenutak je bio kad sam pitao direktora, izuzetnog koordinatora razvojnog programa s kojim smo blisko sarađivali, zašto u početku, kada smo dolazili s našim ludim predlozima, nikad nije odbacio ideju da se tornjevi postave na stanicu i potopi autoput. Odgovorio mi je da se njegova strategija uspeha u XXI veku zasniva na stvaranju ograničenih teritorija, i nazvao je paklenom dinamikom [dynamique d’enfer], radi se o nemilosrdno složenoj formi rada u koju su svi sudionici uključeni poput zatvorenika povezanih lancima, i onemogućen je bilo kakvo bežanje. Nesvesno, ali sa entuzijazmom smo radili na razvoju paklene dinamike, i ona predstavlja jednu od stavki u našoj ponudi. Ovaj prvi deo projekta, koji je započet u 1989. godini, biće završen iduće godine i to je sad jedno do najvećih gradilišta u Evropi. Najuzbudljivija stvar je da smo mi ovde uveli građevine takve razmere koje Evropa do tada nikad nije videla, što nam je omogućilo da eksperimentišemo s potpuno novim tipologijama. Naš glavni interes više nije bio da pravimo arhitekturu nego da manipulišemo urbanističkim ravnima kako bismo stvorili maksimalan programski efekat. 236

Postskript: Uvod u novo istraživanje „Savremeni grad“ * U knjizi Delirious New York istraživan je uticaj metropolitanskih masa i kulture na arhitekturu i urbanizam. Istraživanje je bilo usmereno na povezivanje novih programa – kao iskazivanja novih društvenih potreba i novih formi. Istraživanje je pokazalo da na Menhetnu postoji spremište popularnog entuzijazma za „novo doba“, na temelju čega su brojni arhitekti virtuozno reagovali. Arhitektura je – i to bi bio neizrecivi zaključak ove knjige – pretrpela između dva svetska rata konačnu promenu. Kulutrološko značenje tradicionalnih formi nepogrešivo je izgubilo svoju jednoznačnost. Danas ne postoji ekvivalent te njujorške arhitekture, koja je polazeći od mutacija i brzih promena uticala na savremeni razvoj. Savremeni grad se bavi istraživanjem formi arhitekture koja se pojavljuje u gradu današnjice, i namera knjige jeste da istraži posledice i mogućnosti stvarnih promena. Istraživanje nije namenjeno „zvaničnim raspravama“, već obradi dokumenata i tumačenju brojnih, prividno spontanih i nezavisnih procesa, identifikovanih u toku rada u različitim gradovima kao što su Pariz, Atlanta ili Tokijo. Svi ovi procesi izgleda da vode ka neizbežnoj fragmentaciji postojećeg grada, izmeštanju centra gravitacije urbanih kretanja iz centra grada ka periferiji, i izvanrednoj dovitljivosti u izbegavanju urbanističkih pravila. Nakon perioda skoro isključivog interesovanja za istorijski grad – i s tim u vezi: za „stanovanje“ – brojni arhitekti se usmeravaju ka novim teritorijama. Mnogi od ovih projekata se smeštaju u modernom „savremenom“ okruženju, napuštenim industrijskim lokacijama, periferiji grada ili dalje, u „novim gradovima“ ili otvorenim pejzažima. Postojeći programski subjekti se tretiraju na novi način, parkovi, sedišta kompanija... i klijenti menjaju svoje zahteve. Mogućnosti još uvek nisu jasne, ali uključuju nastajanje novih formi u arhitekturi i urbanizmu, bez postmodernističke nostalgije ili modernističke tabule rasae. Zajednička osobenost je odsustvo unapred stvorenih teorija, željno oslobođenje od brojnih samonametnutih dogmi, i novi osećaj za kvalitete okruženja. Savremeni grad je retroaktivni manifest još uvek neprepoznate lepote urbanog pejzaža iz kasnog dvadesetog veka.

Prevod: Anita Zrnić



Korektura: Maja Milić-Aleksić i Sanja Trivić

* Rem Koolhaas, Architecture and Urbanism, n° 217, October 1988.

237

KORBIZIJE [Charles-Édouard Jeanneret-Gris dit Le Corbusier] Savremeni grad * „Mora se odstraniti postojeća zagušenost centra“



Plan za savremeni grad od tri miliona stanovnika izradio sam uz pomoć tehničkih analiza i arhitektonskih sinteza. Rezultat moga rada prikazan je novembra 1922. godine na Jesenjem salonu [Salon d’ Automne] u Parizu. Plan je dočekan s nekom vrstom preneraženosti; iznenadni šok je u jednim krugovima izazvao bes, dok je u drugima probudio entuzijazam. Rešenje koje sam izneo bilo je sirovo i potpuno beskompromisno. Nije bilo napomena koje obično prate planove, i, avaj!, nisu svi mogli protumačiti plan. Morao sam uvek da budem prisutan na licu mesta kako bih odgovorao na temeljna pitanja koja su izvirala iz same dubine ljudskih osećanja. Takva pitanja su od značajnog interesa i ne mogu ostati bez odgovora. Kasnije, kada je postalo neophodno da se napiše ova knjiga u kojoj sam mogao da formulišem nova načela planiranja grada, čvrsto sam odlučio da pre svega odgovorim na ova temeljna pitanja. Koristio sam dve vrste argumenata: najpre, suštinski ljudske argumente koji potiču iz uma i srca ili fiziologije kao osnova naših osećaja, i one druge, istorijske i statističke. Tako sam mogao uspostaviti vezu sa onim što je od suštinskog značaja, dok u isto vreme gospodari okruženjem u kome se sve i odvija. Na taj način sam, nadam se, uspeo da pomognem čitaocu da preduzme korake pomoću kojih će moći da zauzme čvrste i izvesne stavove. Tako da, u trenutku kada odvijem svoje planove, mogu biti slobodno uveren da njegovo čuđenje više neće značiti zaprepaštenost ni strah, već samo paniku.

Savremeni grad za tri miliona stanovnika



Primenjujući postupak naučnika u svojoj laboratoriji, izbegavao sam sve specifične slučajeve kao i sve nepredviđene okolnosti, i kako bih započeo, pretpostavio sam idealan teren. Moja namera nije bila da se prevaziđe postojeće stanje stvari, nego da se formulisanjem pouzdanih pravila dođe do osnovnih načela savremenog planiranja grada. Takva temeljna načela, ukoliko su ispravna mogu poslužiti kao okosnica bilo kog sistema savremenog urbanizma i takoreći postajti pravila po kojima će se odvijati razvoj. Nama će tada preostati da posmatramo pojedinačne slučajeve, bez obzira na da li se radi o Parizu, Londonu, Berlinu, Njujorku ili nekom manjem gradu. Tako ćemo kao rezultat onoga što smo naučili moći preuzeti kontrolu i odlučiti u kom pravcu treba da se vodi predstojeća bitka. Izraziti želju za obnovom bilo kog velikog grada na moderan način, znači upustiti

* Le Corbusier, „The City of Tomorrow and its Planning (1929)“, in Krista A.Sykes ur., The Architecture Reader: Essential writings from Vitruvius to the present, New York, George Braziller Publishers, 2007, str. 323-330.

238

se u tešku bitku. Možete li zamisliti ljude angažovane u borbi koji ne znaju svoje ciljeve? Upravo je to ono što se dešava. Vlasti su primorane da učine nešto, i onda određuju da policija treba da bude upadljivija ili je postavljaju na konje, izmišljaju zvučne i svetlosne signale, predlažu da se grade mostovi iznad ulica ili izmeste trotoari ispod ulica; traži se rešenje u gradovima-vrtovima, ili se odlučuje da se izostave tramvaji, i tako dalje. A sve ove odluke se donose u nekoj vrsti sumanute žurbe, kako bi, takoreći, držali divlju zver u stupici. Ta zver je veliki grad. On je beskrajno moćniji od svih ovih izuma. I tek počinje da se budi. Šta li donosi sutrašnji dan u borbi s njim?

Moramo se pridržavati nekih pravila ponašanja.



Moramo imati temeljna načela za planiranje modernog grada.



Teren

Ravan teren je idealan. U svim onim mestima gde saobraćaj postaje previše intenzivan, ravan teren pruža mogućnost normalnog rešavanja problema. Tamo gde je saobraćaj manji, razlike u nivoima su od manjeg značaja. Reka teče daleko od grada. Ona je neka vrsta fluidne železnice, teretna stanica i sortirnica za robu. U pristojnom domu, stepenice za poslugu ne prolaze kroz sobu za primanje – čak i ako je sluškinja šarmantna (ili kada mali čamci očaravaju besposličare naslonjene na mostu).



Stanovništvo Stanovništo čini građanska elita, stanovnici prigradskih naselja i oni mešovite vrste. Stanovnici centra grada su oni koji rade i žive u njemu. Stanovnici prigradskih naselja su oni koji rade u okolnoj industrijskoj zoni i koji ne dolaze u grad: oni žive u gradovima-vrtovima. Stanovnici mešovite vrste rade u poslovnim delovima centra grada, ali žive sa svojim porodicama u gradovima-vrtovima.

Da bismo klasifikovali ove podele (te na taj način omogućili preobražaj ovih prepoznatih vrsta) potrebno je latiti se najvažnijeg problema u planiranju gradova, potrebno je izvršiti klasifikaciju s kojom bi se definisale oblasti koje će odgovarati ovim trima četvrtima i utvrditi njihove granice. To bi nam omogućilo da formulišemo i rešimo probleme:

239



Sitija [City], kao poslovnog i stambenog dela grada.

Industrijskog grada koji je povezan s gradovima-vrtovima (i problem predstavlja pitanje transporta).

Gradova-vrtova i svakodnevnog prevoza radnika.

Naš prvi uslov biće blok koji je kompaktan, brz, intenzivan i skoncentrisan: on predstavlja Siti sa svojim dobro organizovanim središtem. Naš drugi uslov će biti neki drugi blok, pokretan, prostran i elastičan; to je „grad-vrt“ na periferiji. Pored ta dva bloka, moramo zahtevati pravno uspostavljanje jedne apsolutno neophodne zaštitne zone, koja omogućava proširenja i zonu rezervisanu za šume i polja, rezervu svežeg vazduha.



Gustina stanovništva

Veća gustina stanovnika u gradu znači da su manje razdaljine koje treba pokrivati. Pouka je, dakle, da moramo „povećati gustinu centara naših gradova u kojima se posluje“.



Pluća

Rad u našem savremenom svetu iz dana u dan postaje sve intenzivniji i njegovi zahtevi utiču na naš nervni sistem na sve opasniji način. Savremeni rad zahteva tišinu i svež vazduh, a ne ustajao vazduh. Gradovi našeg doba mogu samo povećavati gustinu naseljenosti na račun otvorenih prostora koji predstavljaju pluća grada. Mi moramo povećati otvorene prostore i smanjiti razdaljine koje se pokrivaju planom. Centar grada, stoga mora da bude vertikalno izgrađen. Gradske stambene četvrti više ne smeju biti izgrađene duž ulica-koridora, punih buke, prašine i bez svetlosti. Jednostavnije je izgraditi gradske stanove udaljene od ulice, bez malih unutrašnjih dvorišta i s prozorima koji gledaju na velike parkove; i to bez obzira da li su naše stambene sheme „povučenije od ulice“ ili su izgrađene po načelu „ćelije“.



Ulica

Ulica današnjice je i dalje stara popločana ledina, pod kojom se nalazi nekoliko cevi železnice. Savremena ulica u pravom smislu te reči predstavlja novi tip organizma, neku vrstu razvučene radionice, smeštaja za mnoge složene i osetljive elemente, 240

kao što su gas, voda i električna struja. Ukopavanje tih važnih glavnih sistema napajanja u svakom smislu je u suprotnosti sa svim uštedama i svim bezbednosnim aspektima. Oni treba da budu dostupni celom svojom dužinom. Različiti nivoi ove razvučene radionice, imaće svoje posebne funkcije. Ako se ovaj tip ulice koji sam nazvao „radionicom“ realizuje, on će kao i kuće koje flankiraju ulicu i mostovi kojima se premoštavaju doline i reke, postati stvar planiranja. Savremena ulica bi trebalo da bude remek-delo građevinarstva a ne posao za rovokopače. „Ulice – koridore“ više ne bi trebalo tolerisati jer truju kuće koje ih okružuju i dovode do izgradnje malih unutrašnjih dvorišta ili „bunara“.



Saobraćaj



Lakše od drugih stvari, moguće je izvršiti klasifikaciju saobraćaja.

Današnji saobraćaj nije klasifikovan – izgleda kao dinamit razbacan po ulici koji preti da ubije pešake. Čak i takav, saobraćaj ne ispunjava svoju funkciju. Žrtvovanje pešaka ne vodi nigde.

Ako izvršimo klasifikaciju saobraćaja dobijemo:



Saobraćaj teških roba.

Saobraćaj lakših roba, odnosno vozila, itd, koji podrazumeva kraća putovanja u svim pravcima.

Brzi saobraćaj, koji pokriva veliki deo grada.



Potrebne su tri vrste puteva, i to na više nivoa:

Ispod nivoa terena bi se nalazile ulice namenjene saobraćaju teških roba. Ovaj nivo bi se sastojao samo od betonskih šipova, među kojima bi se nalazili veliki otvoreni prostori koji bi formirali neku vrstu čistine gde bi se vršio utovar i istovar teških roba. Na nivou samog terena nalazila bi se složena i delikatna mreža običnih ulica u kojima se odvija saobraćaj u svim željenim pravcima. U pravcima sever-jug i istok-zapad, nalazila bi se dva velika autoputa koja bi formirala dve velike gradske ose, poput arterija izgrađenih na ogromnim armiranim betonskim mostovima širine otprilike 110-165 metara, dok bi se približno na svakih 800 metara nalazili pristupni putevi s nivoa tla. Ovim autoputevima je moguće priključiti se u bilo kom trenutku, tako da se i pri najvećim brzinama može prolaziti kroz grad i dolaziti do predgrađa a da se ne koriste bilo kakve raskrsnice. Broj postojećih ulica bi trebalo za dve trećine smanjiti. Broj raskrsnica zavisi direktno od broja ulica; a raskrsnice su neprijatelj saobraćaja. Broj postojećih ulica je nepromenjen još od davnih epoha u istoriji. Nastavljanje očuvanja granica

241

imanja, gotovo bez izuzetka, čuva čak i najmanje staze i trotoare starog sela i pravi od njih ulice, a ponekad čak i avenije... Plod toga je da danas imamo raskrsnice na skoro svakih 45 metara. A to dovodi do apsurdnog zagušenja saobraćaja, koji nam je svima tako dobro poznat. Rastojanje između dva autobuska stajališta ili dve stanice metroa daje nam potrebnu dužinu za rastojanje između ulica, mada je ova dužina uslovljena brzinom vozila i kapacitetom hoda pešaka. Dakle, prosečna razdaljina od oko 365 metara trebalo bi da predstavlja normalno rastojanje između ulica. Moj grad je koncipiran na ortogonalnoj mreži sa ulicama na otprilike svakih 365 metara, mada su ove razdaljine povremeno podeljene ulicama na otprilike svakih 180 metara. Ovakav trostruki denivelisani sistem zadovoljava sve potrebe motornog saobraćaja (kamiona, privatnih automobila, taksi vozila, autobusa), jer obezbeđuje brz i mobilan saobraćaj. Saobraćaj na fiksnim šinama je opravdan samo ako služi prenošenju ogromnog tereta, on tada postaje svojevrsno proširenje podzemnog sistema ili voznog prigradskog saobraćaja. Tramvaj nema razloga da postoji u srcu modernog grada. Ukoliko se grad sastoji od parcela površine od oko 365 kvadratnih metara, dobićemo blokove od oko 40 hektara površine, a gustina stanovništva će se kretati od 6.000 pa do 50.000 stanovnika, shodno tome da li su parcele namenjene za poslovne ili stambene svrhe. Prirodno bi bilo, dakle, i dalje nastaviti s primenjivanjem rastojanja kakvo nalazimo u pariskim metroima danas (odnosno – otprilike 365 metara) i postavljati stanicu u sredini svake parcele. Dve velike ose grada, dva „nivoa“ ispod arterijskih puteva za brzi saobraćaj, pratio bi metro koji bi vodio do četiri najdalje tačke predgrađa gradova-vrtova, povezujući ih tako sa gradskom mrežom... Na još nižem nivou, i opet sledeći ove dve glavne ose, prostirali bi se jednosmerni sistemi petlji prigradskog saobraćaja, a ispod njih bi postojale četiri velike glavne linije koje bi se kretale ka severom, južnom, istočnom i zapadnom predgrađu. Ove glavne linije bi završavale na Centralnoj stanici, ili još bolje, mogle bi biti povezane sa sistemom petlji.



Stanica

Postoji samo jedna stanica. Jedino mesto za stanicu bio bi centar grada. To je prirodno mesto za nju. A nema ni razloga za njeno postavljajnje bilo gde drugde. Železnička stanica je glavna tačka. Stanica bi u suštini trebala biti podzemna građevina. Njen krov, koji bi bio dva sprata iznad prirodnog nivoa grada, služio bi kao aerodrom za aero-taksi. Ovaj aerodrom (povezan s glavnim aerodromom u zaštićenoj zoni) mora biti u bliskom kontaktu s podzemnom železnicom, prigradskim linijama, glavnim linijama i s glavnim arterijama, koje su povezane s administrativnim službama.

242



Plan grada

Osnovna načela koje je potrebno slediti su sledeća: Moramo rasteretiti centre naših gradova. Moramo povećati njihovu gustinu. Moramo povećati mogućnosti za proširenje. Moramo povećati parkove i otvorene prostore. U samom centru imamo stanicu sa sletnim pristaništem za aero-taksi. Glavne arterije za brzi saobraćaj, koje formiraju denivelisane puteve široke otprilike 36 metara, pružaju se u pravcima sever-jug i istok-zapad. U podnožju nebodera i svuda oko njih postoji široki otvoreni prostor, 2200 sa 1370 metara, što daje površinu od 3.014000 kvadratnih metara, ispunjenu vrtovima, parkovima i avenijama. U ovim parkovima, u podnožju i oko nebodera, nalaze se restorani i kafići, luksuzne prodavnice su smeštene u zgradama sa stepenastim terasama na kojima se postoje i pozorišta, koncertne dvorane i tako dalje, kao i mesta za parkiranje ili garaže. Neboderi su projektovani isključivo za poslovne svrhe. Na levoj strani postoje velike javne zgrade, muzeji, opštinske i administrativne kancelarije. Idući dalje na levo nailazimo na „Park“ (koji je na raspologanju u daljem logičkom razvoju središta grada). Na desnoj strani, upravno u odnosu na jedan od ogranaka glavnih arterijskih puteva, postoje skladišta i industrijske četvrti sa stanicama za robe. Svuda oko grada postoji zaštićena zona šuma i zelenih polja. U pozadini se nalaze gradovi-vrtovi koji formiraju široki kružni pojas. Zatim, u samom središtu se nalazi Centralna stanica koja se sastoji od sledećih elemenata: Platforme za sletanje i poletanje, koja formira aerodrom površine od 182 880 m 2 . Mezanina ili polusprata, čijem nivou su podignuti putevi za brzi motorni saobraćaj, što predstavlja jedinu kružnu raskrnicu. Prizemlja, na kojem se nalaze ulazi i biletarnice za metroe, prigradske linije, međugradski i vazdušni saobraćaj.

243

„Podruma“ na kojem se nalaze metroi koji opslužuju centar grada i glavne arterije. „II podnivoa“ s prigradskim linijama usmerenim ka jednosmernim petljama. „III podnivoa“ s glavnim linijama (u četiri pravca, ka severu, jugu, istoku i zapadu).



Gradski centar

U samom centru se nalaze dvadeset i četiri nebodera koja imaju mogućnost da stambeno zbrinu od 10.000 do 50.000 zaposlenih, ovo je poslovna i hotelska četvrt, i broji oko 400.000 do 600.000 stanovnika. Stambeni blokovi, s dva već pomenuta glavna tipa, broje još 600.000 stanovnika. Gradovi-vrtovi imaju 2.000.000 stanovnika ili više. U velikom središnjem prostoru koji je otvoren, nalaze se kafići, restorani, luksuzne prodavnice, dvorane različitih vrsta, veličanstveni stepenasti trgovi koji se spuštaju do ogromnih parkova u okruženju. Ovakav raspored pruža prizor reda i vitalnosti.



Gustina naseljenosti

Neboderi: 1200 stanovnika po hektaru. Stambeni blokovi s povučenim etažama: 120 stanovnika po hektaru. Ovde su smešteni luksuzni stanovi. Stambeni blokovi „ćelijskog“ sistema, sa sličnim brojem stanovnika. Ova velika gustina nam omogućava neophodno skraćivanje rastojanja i omogućuje brze međusobne komunikacije. Napomena. Prosečna gustina stanovnika po hektaru, u samom srcu grada Pariz, iznosi 146, a u Londonu 63 stanovnika, dok je u prenaseljenim četvrtima Pariza 213, a u Londonu 169 stanovnika.



Otvoreni prostori

Zona a), 95 % zemljišta su otvoreni prostori (trgovi, restorani, pozorišta) Zona b), 85 % zemljišta su otvoreni prostori (bašte, sportski tereni). Zona c), 48 % zemljišta su otvoreni prostori (bašte, sportski tereni). Obrazovni i građanski centri, univerziteti, muzeji umetnosti i industrije, javne službe, okružne dvorane „Engleski vrt“. (Grad se, ako je to potrebno, može tako proširiti.) 244

Sportski tereni: staze za automobilizam, trkalište, stadion, bazeni, itd.

Zaštićena zona (koja će biti u vlasništvu grada), sa svojim aerodromom Zona u kojoj bi sva izgradnja bila zabranjena, rezervisana za razvoj grada propisan od strane opštine: sastojala bi se od šuma, polja i sportskih terena. Neprestanom kupovinom malih nekretnina u neposrednoj blizini grada formira se „zaštićena zona“, jedan od najvažnijih i nužnih zadataka koje gradska uprava treba da izvršava. To verovatno znači desetostruki povraćaj uloženog kapitala.



Industrijske četvrti: tipovi zgrada za zaposlene

Za poslovne namene: neboderi su visoki šezdeset spratova, bez unutrašnjih atrijuma ili dvorišta... Stambene zgrade s povučenim etažama, od šest dvostrukih spratova, opet bez unutrašnjih atrijuma: stanovi s dve strane gledaju na dva ogromna parka. Stambena zgrada po „ćelijskom“ načelu, s „visećim vrtovima“, okrenutim ka ogromnom parku, takođe nemaju unutrašnji atrijum. Radi se o „servisnim-stanovima“ najmodernije vrste.



Gradovi-vrtovi: njihova estetika, ekonomija, prednosti i moderan izgled

Prosta rečenica je dovoljna da izrazi potrebe budućnosti: Moramo graditi na otvorenom. Planiranje mora biti strogo geometrijskog tipa, sa svim svojim brojnim i delikatnim sadržajima. […] Grad današnjice izumire, jer nije geometrijski. Graditi na otvorenom značilo bi zameniti naše sadašnje postojeće uređenje, uniformisanim oblikovanjem, a to je ono što svi moramo činiti danas. Ako mi to ne uradimo, nema nam spasa. Rezultat pravog geometrijskog planiranja se prepoznaje u ponavljanju. Rezultat ponavljanja je standardizovan, savršen oblik (npr. stvaranje standardnog tipa). Geometrijsko planiranje podrazumeva značajnu ulogu matematike. Ne postoji izvanredna ljudska proizvodnja koja u svojoj osnovi nema geometriju. To je suština arhitekture. Kako bi se u izgradnju grada uvela uniformnost moramo industrijalizovati građevinarstvo. Građevinarstvo predstavlja ekonomsku aktivnost koja je do sada odolevala industrijalizaciji. Time se izbegavao napredak i rezultat svega se ogledao u ceni izgradnje koja je uvek bila izuzetno velika. S profesionalnog stanovišta, arhitekta je postao neka vrsta čudaka. Postepeno je zavoleo nepravilne lokacije, tvrdeći da ga inspirišu kako da im svojim originalnim zamislima najbolje doskoči. Naravno da nije u pravu. U savremenim

245

uslovima, jedino zagarantovano građevinarstvo je za bogate, jer u suprotnom trpi velike gubitke (kao, na primer, u slučaju opštinskih stambenih shema), ili u nekoj vrsti Džeri-izgradnje [Jerry-building, nekvaliteti objekti koji donose brzi profit] koja stanovnike lišava svih pratećih pogodnosti. Motorna vozila, koja se masovno proizvode, remek-dela su udobnosti, preciznosti, ravnoteže i dobrog ukusa. Kuća izgrađena (na „zanimljivom“ mestu) po narudžbi, predstavlja remek-delo nesklada, jednu monstruoznu stvar. Ako se gradilište reorganizuje na osnovama standardizacije i masovne proizvodnje, mogli bismo imati grupe radnika, koji su pronicljivi i inteligentni poput mašina. Stručnjak koji upravlja mašinama se pojavio tek pre nekih dvadeset godina unazad, a već predstavlja najvišu klasu u radnom svetu. Zidar postoji ... od pamtiveka! On je još davno udarao nogama i čekićem. Razbijao je sve oko sebe, mehanizacija koja se njemu poveri, za nekoliko meseci se raspada. Duh zidara se mora disciplinovati kako bi se uklopio u strogu i preciznu mehanizaciju industrijalizovanih gradilišta.

Troškovi izgradnje bi se tako proporcionalno smanjili s 10 na 2 posto.

Zarada radnika bi postigla određeni nivo i svako bi zarađivao prema zaslugama i pruženim uslugama. „Interesantno“ ili čudno mesto upija celokupnu kreativnu sposobnost arhitekte i troši ga. Plod svega je jednako čudan; iskrivljena neuspela rešenja; rešenje stručnjaka koje može zadovoljiti samo druge stručnjake.

Moramo graditi na otvorenom: kako unutar grada, tako i oko njega.

Radeći na svakom najmanjem ali neophodnom tehničkom detalju i koristeći apsolutnu EKONOMIJU, mi ćemo biti u prilici da doživimo izuzetnu sreću koju budi kreativna umetnosti zasnovana na geometriji.



Siti i njegova estetika

(Plan sitija koji je ovde predstavljen, predstavlja neposrednu posledicu potpuno geometrijskih razmatranja.) Nova jedinica (cca 365 metara) u velikoj meri inspiriše sve. Iako je ortoganalna mreža sa ulicama na oko svakih 365 (ponekad samo 180) metara jednolična (s doslednom lakoćom u pronalaženju nekog puta), ne postoje dve ulice koje su na bilo koji način slične. To je mesto na kojem u veličanstvenoj kontrapunktnoj simfoniji snage geometrije dolaze do izražaja. Pretpostavimo da ulazimo u siti kroz veliki park. Naš brzi automobil se kreće posebnim izdignutim automobilskim kolosekom između veličanstvenih nebodera: priđemo li bliže, videćemo ponavljanje dvadeset četiri nebodera koji se uzdižu ka nebu; s naše leve i desne strane, na ivici svake pojedinačne zone, nalaze se opštinske i administrativne zgrade; dok muzeji i univerzitetske zgrade taj prostor okružuju. 246

Zatim se odjednom zatičemo u podnožju prvih nebodera. Ovde, međutim, ne postoji manjak sunčevih zraka koje tako slabo obasjavaju sumorne ulice NjuJorka, već, naprotiv, uočavamo beskrajnost prostora. Ceo grad je Park. Terase se protežu preko travnjaka i parkova. Niske horizontalne zgrade usmeravaju poglede na krošnje drveća. Gde su sada ti trivijalni oblici prenesenih uživanja? Ovo je siti koji sa svojom gužvom živi u miru i čistom vazduhu, u kome je buka prigušena kroz krošnje zelenih stabala. Haos, kakav je prisutan u Njujorku, ovde je prevaziđen. Okupan svetlošću, ovde se izdiže moderan siti. Naš automobil je napustio denivelisane koloseke i svoju brzinu sa 100 km/h smanjuje kako bi lagano klizio kroz stambene četvrti. „Uvučene etaže“ omogućavaju mnoštvo arhitektonskih vizura. Tu nailazimo na vrtove, sportske terene i terene za igru. I posvuda, dokle god se pruža pogled, vidi se nebo. Kvadratne siluete terasastih krovova, oivičene zelenilom visećih vrtova, direktno su usmerene ka nebu. Uniformisanost segmenata koji čine sliku predela doprinosi isticanju čvrstih linija na kojima su izgrađena ogromna prostranstva. Ublaženih obrisa u daljini, ogromnih potpuno staklenih geometrijskih fasada, neboderi se uznose ka nebu koji se u njima jasno ogleda. Osećaj je neopisiv. Neizmerne zračeće prizme. U svim smerovima se pružaju različiti prizori: naša ortogonalna mreža je zasnovana na jedinicama od oko 365 metara, ali je čudno prilagođena arhitektonskim elementima! (povučene etaže su u kontrapunktu, na jedinici 550 x 365). Putnik koji avionom dolazi iz Konstantinopolja, ili Pekinga, odjednom vidi kako se pojavljuju talasaste linije reka i naznake šuma koje jasno obeležavaju siti koji izrasta u skladu s duhom čoveka, obeležjem ljudskog uma na delu.

Kako suton pada, čini se da neboderi plamte.

To nije opasni futurizam, neka vrsta književnog dinamita bačenog nasilno na posmatrača. To je prizor koji priređuje Arhitektura koristeći plasticitet u modulaciji oblika okupanih u svetlosti.

Siti, napravljen za briznu, napravljen je da bi bio uspešan.



Prevod: Milica Erceg-Malešević

247

FRENK LOJD RAJT [Frank Lloyd Wright] Brodejker Siti: novi plan zajednice * Uzimajući u obzir nekoliko inherentnih, pravednih prava čoveka: slobodu da decentralizuje, redistribuira i povezuje svoju imovinu – i samo zemljište – koje nasleđem prenosi na svoje potomstvo, Brodejker Siti [Broadacre City]1 postaje stvarnost. Za Arhitekturu je – kako je ja shvatam – najbolji arhitekta onaj koji uspe da osmisli forme najbliže organskom obeležju ljudskog razvoja, kao i prirodnim promenama koje taj razvoj sadrže. Sama civilizacija po sebi neminovno predstavlja formu, ali, ukoliko je demokratija razumska stvar, ona nužno pretpostavlja takozvani „akademizam“. Preterana strogost je oblik smrti koji ponekad može poslužiti životu, ali se mnogo češće i nameće životu. U Brodejkeru je sve simetrično, iako je to retko očigledno i nikad tako akademsko. Koje god da su forme u pitanju, one se mogu normalno razvijati bez uništavanja obrazaca koje zauzimaju. Ni u nekom novom gradu ponavljanja nisu mnogo očiglednija. Tamo gde poredak i niz služe opštem skladu uređenja, ima ih oboje, ali su uopšteno govoreći i odsutni posvuda gde gajenje rastinja ili zidovi, mogu na prirodan način ponuditi željenu osamu. Ritam posvuda predstavlja zamenu za takva ponavljanja. Gde god se pojavi ponavljanje (standardizacija), nužno je menjaju unutrašnji ritmovi, bilo umetnosti ili prirode, jer ljudske vrednosti nisu trajne. Tri glavna izuma, koja su već na delu, izgrađuju Brodejker, dopadalo se to ili ne moćnicima koji pretrpavaju stare gradove: 1. Motorno vozilo: opšta pokretljivost ljudskog bića. 2. Radio, telefon i telegraf: prenos međusobne komunikacije postaje potpun. 3. Standardizovana proizvodnja na pokretnoj traci: izum mašine plus naučno otkriće.

* Frank Lloyd Wright, „Broadacre City: A New Community Plan“, The City Reader, R.T. Legates, F. Stout ur., London, Routledge, 2003, str. 331-336. 1 „Ejker“ [Acre] kao merna jedinica za površinu (u SAD i zemljama koje nisu standardizovale metrički merni sistem) iznosi 4046, 8564224 m². Naziv je saksonskog porekla i slikovito označava površinu zemlje koja se može preorati tokom jednog dana. Srpski prevod za ejker je jutro zemlje. Pridev „broad“ između ostalog, znači širok, tako da bi „Broadacre City“ označavao grad sastavljen od širokih parcela koje su veličine jednog jutra. Rajt je svoj model Brodejker Sitija, zabeležen na 39. ploči Rokafeler centra u Njujorku, otkrio 1935. godine (Architectural Record, n° 77, april 1935). Prema tom predlogu svaki građanin Sjedinjenih Američkih Država dobio bi najmanje jedno jutro zemlje, porodično domaćinstvo bi bilo osnov zajednice,dok bi okružni arhitekta bio zadužen za upravljanje zemljištem i za izgradnju osnovne infrastrukture zajednice.Prim. Prev.

248

Cena koju je Amerika platila za ta tri glavna izuma ogleda se u iskorištavanju koje posmatramo svuda oko nas, u otpadu i u ružnoći podizanih skela koje bi sada trebalo odbaciti. Ta cena i nije previsoka ukoliko demokratskim putem budemo u mogućnosti da upražjavamo tri inherentna prava svakog čoveka: 1. Njegovo društveno pravo na direktno posredovanje u razmeni umesto zlata kao primarnog dobra; neki oblik društvenog kredita. 2. Njegovo društveno pravo na mesto na zemlji, kao što ga ima pod suncem i u vazduhu; zemlja će mu pripadati samo u onoj meri u kojoj je koristi i poboljšava. 3. Njegovo društveno pravo na ideje po kojima živi i za koje se bori; javno vlasništvo nad izumima i naučnim otkrićima koja se tiču života ljudi. Jedina pretpostavka koju Brodejker kao ideal pretpostavlja, jeste da će ova tri prava pripasti građaninu, onoga trenutka kada ludost o izigravanju njegovih demokratskih vrednosti postane očigledna onima koji zadržavaju (kao preživeli ostaci feudalizma) te vrednosti, kao što to postaje jasno mislećim ljudima, koji se protiv svoje volje drže u beznađu ili potčinjenosti. Vlasnik nije ništa srećniji od zakupca. Špekulant više ne može mnogo da dobije u igri, koja samo što nije završena. Današnji ideal uspeha koji nagrađuje dobitak vuka, lisice i pacova, a nadasve parazita, postaje svakim danom sve očiglednije lažan i jednako poguban po „uspešne“ kao i po sopstvene žrtve. Sociološki gledano, Brodejker pruža oslobođenje od tog fatalnog „uspeha“ koje, na kraju krajeva, predstavlja samo preobilje. Eto šta ja nazivam novom životnom slobodom u Americi, koja odbacuje podizanje skela i postavlja nove uzore uspeha. Odstranjivanjem današnjeg prokletstva sitničavog, niskog birokratizma i vlasti velikih i malih gradovima, u Brodejkeru se sve svodi na manji organ upravljanja svakog pojedinačnog okruga. Nema više uzaludnog kretanja i vozikanja od jednog do drugog mesta, svega onoga što danas dovodi do gubljenja vremena. Raspodela postaje automatska i direktna i do nje dolazi uglavnom u samom regionu odakle roba i potiče. Načini raspodele su jednostavni i neposredni i kreću se direktnim putem od proizvođača do potrošača. Ugalj predstavlja jednu trećinu ukupnog tereta na željeznicama i eliminiše se sagorevanjem u rudnicima, dok se prenosom te snage rasterećuje veliki deo željezničkih prava, oslobađaju se preobilne zalihe i daje prvenstvo prolaza opštim službama na glavnim arterijama na kojima je teretni saobraćaj skoncentrisan na donje spoljašnje obode puteva, veliki broj brzih traka su iznad njih, dok je jednopružna brza železnica u sredini i neprestano funkcioniše. Kako se u saobraćaj može uključiti ili isključiti na bilo kom mestu, on na tim arterijama nije vremenski određen, nego neprestano teče. Glavna arterija, kao i svi glavni putevi, postaju veliko delo arhitekture koja automatski u okviru svoje strukture pruža sav neophodan prostor za skladištenje sirovina, čime se eliminišu sve one neugledne gomile sirovina. Sve je u rukama države ali se preraspodela zemljišta dešava kroz okruge – najmanje jedno jutro zemlje ide porodicama bez dece, dok se vise jutara zemlje dodeljuje većim porodicama, kako to država već utvrđuje. Zastupnik države

249

u svim pitanjima vezanim za parcelizaciju ili uređenje zemljišta, kao i u pitanjima koja utiču na sklad celine, jeste arhitekta. Svaka izgradnja zavisi od njegovog osećaja celine kao organske arhitekture. Arhitektura je ovde pejzaž, a pejzaž postaje arhitektura jednostavnim procesom uzgajanja. Celokupna javna infrastruktura skoncentrisana je u rukama državnih i okružnih vlasti, a tu su i pitanja vezana za administrativne poslove, patroliranje, zaštitu od požara, poštanske i bankarske poslove, poslove izdavanja dozvola i vođenja evidencija, što politiku čini od vitalnog značaja za sve što se dešava u novom gradu, za razliku od pređašnje situacije kada je beznadna ravnodušnost od „politike“ pravila profesiju kojom se bave oni koji primaju i daju mito. U izgradnji Brodejker ne postoji razlika između mnogo i malo, više i manje. U svemu se vidi kvalitet, on je tu podjednako prisutan za sve. Jednako se obraća pažnja i promišlja, ono prvo kao i poslednje imanje. Jedina razlika je u posebnosti i obimu svake građevine. U Brodejkeru nema jada ili bede. Brodejker, isto tako, ne propisuju neke savete ali ne traga ni za konačnim rešenjima prilikom određivanja obrazaca ili stila. Organska osobenost predstavlja stil. Takav stil ima obilje oblika koji su sami po sebi svi dobri. Brodejker kao temeljni oblik razvija se u vidu integralnog obrasca iznutra i ne predstavlja slučajnu promenu. Osnovne jedinice naše društvene strukture čine: povezano seosko domaćinstvo, fabrika – njen dim i gasovi eliminisani paljenjem uglja na njegovim izvorima, decentralizovana škola, različiti oblici stanovanja, kancelarije smeštene u domovima, bezbedan saobraćaj, pojednostavljena vlast. Svi zajednički interesi rešavaju se prostom saradnjom u koju su svi uključeni: mala seoska domaćinstva, mali domovi za industriju, male fabrike, male škole, mali univerzitet, svi se prilagođava ljudima kroz njihove interese na terenu, male laboratorije na vlastitom zemljištu postoje tu za stručni kadar. Seosko domaćinstvo, računajući tu i na životinje koje gaji, postaje najatraktivnija jedinica grada. Uzgoj stoke konačno zadobija svoj pristojni spoj sa svim ostalim elementima života. Istinski seoski pejzaž. Sa izgradnjom Brodejkera kakav je zamišljen, automatski i zauvek se okončava nezaposlenost i sva nezadovoljstva koja se na osnovu toga javljaju. Potreba za radnom snagom tu nikada ne bi bilo zadovoljena i nikada ne može da dođe do umanjene potrošnje. Šta god da čovek radi – očigledno i neposredno – radi većinom sâm, inspirisan je i rukovođen sopstvenim interesom, a svakako i obučen da se time bavi ukoliko mu je to neophodno. Tu negde je i ekonomska nezavisnost, dok su mu sredstva za život izvesna, a život mu je raznolik i interesantan. Svaki bi građevinac verovatno bio ljubomoran uviđajući sklad celine u sklopu širih ograničenja koja određuje okružni arhitekta, onaj isti arhitekta koga izabira sam okrug. Svaki bi okrug, dakle, prirodno razvijao svoju osobenost. Arhitektura bi se – u širem smislu – razvijala. U organskoj arhitekturi samo tlo predodređuje sve osobenosti; klima ih modifikuje, raspoloživa sredstva ih ograničavaju, dok ih funkcija oblikuje. Za Brodejkere forma i funkcija predstavljaju jednu stvar. Ali Brodejker nije konačan! 250

Model nudi 4 kvadratne milje tipičnog seoskog predela, koji nastaje na jutru zemlje kao jedinici, u skladu s klimom toplotnog pojasa, i može da primi nekih 1400 porodica. Severnije se model menja na jedan način, i južnije na neki drugi, u skladu s promenama klimatskih i topografskih uslova date oblasti. Naglašava se različitost u jedinstvu i prepoznaje neophodnost uzgajanja kao potrebe za dovođenjem u red većine zasada. Prostom subvencijom, koju vlast pruža za svaku generaciju, određena jutra zemlje ili zbir jutara zemlje bivaju zasađena korisnim drvećem, koja jednako pružaju lepotu, privatnost i dele područje na različite delove. Uz puteve nema drvoreda koji bi zaklanjali vidik. Drvoredi se, tamo gde ih i ima, postavljaju upravno u odnosu na put ili se drveće sadi u grupama. Korisno drveće, poput borova, oraha, breze, bukve, jele, zri kao i voće i orašasto drveće, i unosno je; jednako daje i pečat ugodnosti, te pruža privatnost celom gradu. Glavni park predstavlja livadu na kojoj je zasađeno cveće, pored je izvor a graniči se drvoredima koji se postepeno uzdižu nad cvetnim zasadima. Na jednoj strani je muzički vrt, izolovan od buke. Pažnja koja se poklanja sportu i zabavi, prepoznaje se u izgrađenim stadionu, zoološkom vrtu, akvarijumu, botaničkom vrtu i umetničkom centru. Problemu saobraćaja pridaje se posebna pažnja, jer što se pre kretanje učini udobnim i jednostavnim, to će se pre stvoriti Brodejker. Svaki građanin Brodejkera ima svoj vlastiti automobil. Autoputevi s više traka čine putovanje sigurnim i zabavnim. Nema ukrštanja puteva na istom nivou, niti postoje leva skretanja. Sistem puteva i njihova izgradnja su takvi da nema potrebe za bilo kakvom signalizacijom ili uličnom rasvetom. Uz puteve nema jaraka. Nema ni ivičnjaka. Njihovo mesto, u cilju zaštite pešaka, preuzimaju ukrasne bordure, postavljene na unutrašnjoj strani puta i preko kojih automobili ne mogu preći bez oštećenja. Što se vazdušnog prevoza tiče, Brodejker odbacuje postojeći avion i zamenjuje ga samostalnom mehaničkom jedinicom, koja će se sigurno pojaviti: letelicom koja se može odmah podići, a zahvaljujući motorima, koji se mogu preusmeravati, može se kretati u svim smerovima koji su pod radio kontrolom, postižući pritom brzinu od čak 200 milja na sat. Letelica može sigurno da se spusti i podigne sa uzletišta nalik na saće, ali i s bilo kojeg drugog mesta. S kućnog praga, ukoliko se tako želi. Jedini redovan prevoz sačinjavaju jednotračni vozovi na glavnoj arteriji koji povezuje velike razdaljine brzinom (već uspostavljeno u Nemačkoj) i od 220 milja na sat. Celokupan drugi saobraćaj odvija se motornim vozilima na nivoima s dvanaest traka ili na trostrukim trakama za kamione, na nižim nivoima, koji s obe strane puta imaju prednost direktnog ulaska u skladište ili izlaska iz skladišta i isporuke potrošaču. Lokalni kamioni mogu dopreti do skladišta – spremišta na nižim nivoima ispod same glavne arterije. Lokalni put za kamione je paralelan s brzim trakama. Kuće u novom gradu su raznovrsne: u velikoj meri se koriste sintetički materijali otporni na vatru i fabrički proizvedene montažne jedinice, moguće ih je slobodno sastavljati i različito slagati. Ne zanemaruju se ni stariji materijali, tamo gde su poželjni i dostupni. Objekti vlasnika se skoro svi planiraju u montažnim slogovima ili jedinicama, što pojednostavljuje izgradnju i sasvim sigurno smanjuje njene troškove. Gradi se kuća za stručni kadar s laboratorijem, mala kuća s radionicom, srednja kuća takođe, jedna veća kuća i zgrada u kojoj se nalazi najmodernija tehnika. O njima možemo govoriti kao o kućama s jednim, dva, tri

251

i pet automobila. Staklo se mnogo koristi, kao i prostorije bez krovova. Krov se često koristi kao pergola ili kao vrt. Tamo gde se staklo mnogo koristi, obično se upotrebljava za unutrašnje potrebe u senci zaštitnih nadstrešnica. Na modelu je kao materijal za krovove uglavnom naznačen bakar, jer je to trajni pokrivač koji se može obrađivati na mnogo odgovarajućih načina i koji celini pruža jedan skladan, višebojan efekat. Električna energija, nafta i gas su jedina poznata goriva. Svaka parcela ima jamu u blizini tela javne rasvete preko koje su dostupne sve tri vrste goriva, dok se kanalizaciji može pristupiti bez uništavanja puteva i staza. Problem sa školama je rešen izdvajanjem grupe niskih zgrada u unutrašnjim delovima grada, gde deca mogu ići bez prelaženja prometnica. Grupa sa školskim zgradama obuhvata i galerije za kolekcije pozajmljene iz muzeja, salu za održavanje koncerata i predavanja, vrtiće za male grupe dece i dobro osvetljene, ograđene prostore za individualno podučavanje na otvorenom: mali zoološki vrt, velike bazene i zelena igrališta. Ova grupa se nalazi u samom centru modela i u svom središtu ima višu školu prilagođenu maloj grupi učenika. Ova površina od 4 kvadratne milje, kojoj se slobodnim parcelisanjem određuje površina i vrsta tla, uključuje stambene objekte i hotelski smeštaj i dovoljna je za oko 1400 porodica, s recimo, prosečno pet ili više članova domaćinstva. Ponovimo: osnov ove celine jeste primenjeno načelo opšte decentralizacije kao i arhitekturalne reintegracije svih jedinica u jednom materijalu; slobodno se koristi zemljište koje se daje u posed samo na upotrebu i uređenje; javna infrastruktura je u vlasništvu ljudi Brodejker Sitija, koji i upravljaju gradom; svima je obezbeđena zemljišna privatnost i dovoljno sredstava za život i rad na vlastitom zemljištu, u vlastitoj laboratoriji ili u zajedničkim kancelarijama, svi služe životu celine. Model Brodejkera sadrži previše detalja i nemoguće ih je u potpunosti obrazložiti. Neophodno je proučiti sam model. Većina detalja obrazložena je kroz dodatne modele različitih vrsta gradnje: izgradnju glavnih puteva, levo skretanje, pešačke prelaze, podvožnjake, te različite kuće i javne objekte. Svako ko bude proučavao ovaj model treba da uzima u obzir tezu da je njegov projekat izradio Taliesin Feloušip [Taliesin Fellowship]; projekat je izrađen pažljivo ali ne i kao nešto što je u bilo kom smislu konačno, već u smislu jednog mogućeg tumačenja promena koje su neizbežne u našem razvoju naroda i nacije. Tako uspostavljena individualnost mora cvetati. Nezdrav život ne bi trebalo da se ohrabruje i potrebno je da kroz tri ili četiri pokolenja nestane strašno nasleđe pretrpanih preteranih ultrakapitalističkih centara. Stari ideali uspeha više nemaju bilo kakve šanse da prežive i potrebno je da novi ideali, koji prirodnije izražavaju ono najbolje u čoveku, dobiju priliku da se prirodno razvijaju.

Prevod: Zvjezdana Milašinović-Popović



Korektura: Tanja Trkulja, Dragana Kovačević Hrkić

252

RIKEN JAMAMOTO [Riken Yamamoto] Grad ćelija* 1. Na oko kilometar preda mnom se naziralo nešto ogromno a moglo je biti građevina, objekat, pojava ili događaj i sasvim je bleštavo. Bilo je znatno veće i mnogo svetlije nego što sam zamišljao. Zaustavio sam automobil, namestio svoj stativ i napravio nekoliko fotografija. Oko mene je sve bilo crno kao gar. Malo sam pomerio automobil, stao i napravio još fotografija. Prilazeći izuzetnom bleštavilu, nisam žurio. Dok sam se približavao nisu se ukazivali jasni obrisi, već se činilo kao da se nešto u daljini izdiže iz tame. Nebrojeni slojevi sastavljeni od tankih neonskih postepeno su upotpunjavali utisak posmatrača. Dovezavši se do kraja puta koji je još uvek bio u izgradnji, krenuo sam pešice i ušao u ogromno bleštavilo. Ugledao sam dva člana mog biroa kako mi sa određene udaljenosti prilaze. Jedan od njih je sa osmehom pokazao prema gore, izgovorivši nešto što nisam razumeo. Čudan, tup zvuk poput zujanja ispunio je vazduh. Moćni vetrovi su duvali s mora, dok su dugačke čelične sajle, prečnika 19 milimetara, koje su služile kao spreg, oscilirale rezonantnom vibracijom. Ono dvoje su mi usred buke prišli bliže. „Zar nije tajanstven?“, rekoše. Svakako je to bio čudan prizor. Obično nisam očaran nečim što sam sâm dizajnirao, ali sam iskreno pomislio da je ova kombinacija arhitektonskog objekta, pojave i događaja, divna. To je prosto bio skup struktura napravljenih od čeličnih cevi. Strukture od čeličnih cevi lebdele su u mraku osvetljene s više od stotinu živinih svetiljki. 2. Svaka kula je bila 28 metara visoka i sastavljena od cevi, prečnika 60.5 milimetara, koje se obično koriste za izradu građevinskih skela. Celinu je činilo 40 kula. Cevi tih dimenzija predstavljaju veoma vitak element za konstruisanje kule visine 28 metara, te bi ona sama po sebi bila nestabilna. Zbog toga su te kule međusobno bile povezane gredama, i to tako da su formirale ogromnu krutu konstrukciju poput nekog okvira. Rešetke nazivam gredama, iako se radi o tanjim elementima koji se u svakodnevnim prilikama koriste za skele. Toliko su bili lomni da su se činili skoro neupotrebljivim. Ove grede su povezivale 28 metara visoke kule. Bile su na tri nivoa, na međusobnoj udaljenosti od 10 metara. Svaki nivo je bio pričvršćen po dijagonali spregom čeličnih sajli prečnika 19 milimetara. Zvuk koji se čuo dolazio je od njih. U isto vreme su brojne pocinkovane cevi, prečnika 60.5 milimetara, bleštale otpuštajući svetlo živinih lampi. Na vrhu svake od 40 kula bilo je postavljeno drvo, osvetljeno reflektorom snage 150 vati. Niz drveća podizao se 28 metara u visinu delujući poput planski visećeg vrta ili, ogromne trodimenzionalne slike. Činilo mi se, isto tako, kao da gledam nešto što još uvek nema značenje, nešto neobjašnjivo. * Riken Yamamoto, „Cell City“, INAX Publishing , Tokio 1993, str. 1-12.

253

Bilo je teško shvatiti o čemu se radi. Šta je to tačno bilo? Osećao sam se kao da gledam nešto što nikada pre nisam video. Ne sećam se bilo čega sličnog. Naravno, ne verujem da je moguće napraviti bilo šta što je ne zabeleženo u nečijem sećanju. Mislim da mi je to sasvim jasno. Arhitekturu ne čini pojedinačno, već zajedničko, kolektivno pamćenje. Njega se ne možemo osloboditi. I mada sam to jako dobro razumeo, učinilo mi se da je moguće – ali samo moguće – da ova stvar prevazilazi kolektivno pamćenje. Okružen ukrštenim snopovima svetlosti, slušao sam zvuk vetra. 3. Do otvaranje izložbe u Jokohami [Yokohama] ostalo je oko mesec dana i testiranje osvetljenja je bilo u toku. Svi paviljoni su još uvek bili u izgradnji, dok su svetla bila upaljena samo u blizini Takašimačo kapije [Takashimacho Gate]. Ona je sama sijala u mraku i njena blistavost je činila okolnu tamu još mračnijom. 4. Toliko sam bio obuzet ovim neobičnim prizorom, da sam posećivao ovo mesto gotovo svaki dan. Ta stvar koja je najpre izgledala neobjašnjivo i strano svemu meni poznatom, počela je da se preobražava. Postepeno sam počeo da zadobijam osećaj da sam sve to već negde video, da sve postaje objašnjivo. Međutim, nije mi se činilo da je sve stvar navike. Dok se izrada ostalih paviljona bližila kraju, moj pogled se menjao. Susedna atrakcija „voza smrti“ kao i ringišpil počeli su noću da se osvetljavaju. I dok je ceo prostor počeo sve više da nalikuje na temelje izložbe, ova sklop pojava, događaja, objekata i arhitekture sama po sebi je postajala neki novi eksponat, i to zaista poseban eksponat. Posmatrajući ovaj preobražaj ponešto sam i razumeo. 5. Prolazeći Gibraltarskim moreuzom, stigao sam u marokanski grad Seuta. Formalno govoreći, Seuta je još uvek španska teritorija, ali prizori koje tu zatičemo sasvim su drugačiji od onih u preostalim španskim gradovima. Sve je bez ikakve razlike pomešano – ljudi, magarci, ovce, prodavnice, džamije, restorani, miris mente i duvana, ali i miris ljudskih tela. Prolazeći pored prodavnica suvenira namenjenih turistima, sklanjajući se od nametljivih ruku prodavaca, iznenada sam se obreo u ulici sa kućama. Naišao sam na ulaz u džamiju, bogato ukrašen izvanrednim, predivnim pločicama, a zatim i na mali trg. Preda mnom su se ređali prolazi između kućâ. U sekundi sam bio izgubljen. Ceo grad je lavirint. Nije samo grad Seuta takav. Svi islamski gradovi u Sjevernoj Africi – uključujući Fez [Fez], Rabat [Rabat], Marakeš [Marrakech], Alžir [Algiers] i Gardaja [Ghardaïa] – lavirinti su. Mešavina su svega mogućeg. Ne radi se samo o putevima koji se ukrštaju. Prolazi, mali trgovi, javne česme i ulice s prodavnicama, ceo jedan splet koji čoveka nesvesno vodi u džamiju, jer ti prostori ne služe samo za prostu cirkulaciju. Kuće se nadvijaju nad tim prostorom tako da čovek ima utisak da se nalazi u nekom podzemnom prolazu da bi se već sledećeg trenutka sunce direktno probilo, čineći sve zaslepljujuće belim. Sa ulice koja je toliko tesna da dva čoveka jedva mogu da se mimoiđu, dopire se do trga na kojem se vezuju kamile. Konačno se stiže do velike pijace. Sa svakim novim korakom prizor se menja i korak vrtoglavo ubrzava. Krećući se kroz ove prostore, skoro je moguće osetiti kako grad diše. Ako postoji nešto što se naziva jedinstvenim gradom, onda to mora biti ovome nalik. Ovde postoji sve što su naši gradovi izgubili. Razlikuje se od grčkih, rimskih, renesansnih i naravno, savremenih gradova. 254

Nemoguće je zamisliti opšti plan ovakvog grada. Ne postoji ništa što bi ukazivalo na intervenciju planera i njegove volje. Sve je improvizovano. Stalna izmena scenografije ne daje nagoveštaj unapred stvorenog plana. Fotografija nekog islamskog grada iz vazduha podseća na izgled ćelija pod mikroskopom. Svaka kuća ima unutrašnje dvorište, koje izgleda kao ćelijsko jezgro. Džamije, mali trgovi i trgovački objekti stisnuti su unutar grozdova stambenih ćelija. U gradovima Zapada, prednost je data generalnom planu. Prvo se osmišljava sveukupna slika grada, a sami objekti se jednostavno smatraju delom te sveukupne slike. Islamski grad je planiran na potpuno drugačiji način. Prioritet je dat elementima. Iako razvoj islamskog grada može izgledati kao improvizacija, suštinski su „geni“, s detaljnim pamćenjem, ugrađeni u svaku građevinu/ćeliju. Prema tome, onoliko koliko se ćelije umnožavaju, prirodno se razvija i urbana struktura. Zapadni gradovi se razvijaju linearno ka svojoj konačnoj formi, tako da je grad u bilo kom trenutku u nekoj srednjoj fazi razvoja, nespreman da se prilagođava promenama, jer se razvija u određenom pravcu. Samo nepredviđeni događaji, neočekivano mogu zahtevati preispitivanje čitavog plana. Za razliku od zapadnih gradova, islamski gradovi nemaju konačnu formu. Oni se ne razvijaju postupno ka nekoj celovitosti, ali su na svakom stepenu svog razvoja ipak celoviti. U tome je skrivena njihova razvojna sposobnost u svim pravcima. Dovoljno su prilagodljivi da prihvate bilo koje nepredviđene događaje. Verujem da prilagodljivost islamskih gradova otkriva ograničenja zapadnjačkog pristupa planiranju sa svojim prioritetima generalnog planiranja. 6. Ovaj grad nalik na ćeliju, prvi mi je pao na pamet kada su tražili da me konsultuju u vezi s Riokuen-toši [Ryokuen-toshi] planom. 7. Porodica u sebi nosi neku usamljenost. Porodica je usamljena jer je veoma ograničena u svojoj svrsi i svi njeni odnosi su unutrašnji i nepovezani sa spoljašnjim svetom. Porodica kao jedinica, premala je da bi predstavljala osnovnu jedinicu društva. Toliko je mala da možda čak i ne može služiti kao jedinica. Uprkos tome, današnji društveni sistem je organizovan tako da ova mala jedinica u velikoj meri preuzima na sebe svaki mogući teret. Društveni sistem je zasnovan na porodici kao najmanjoj jedinici. Sistem je, čak tako organizovan da ga porodica kao jedinica osnažuje, odnosno, porodica mu se prilagođava i nadoknađuje sve njegove nedostatke. Prema tome, ako porodica više ne može služiti kao osnovna jedinica društva, znači da više ne može ni da poboljšava manjkavosti društvenog sistema. 8. Kuću zauzima jedinica koja se naziva porodicom. Porodice mogu biti prilično različite, ali je njena uloga kao jedinice društva sasvim očigledna. Tako je različitost porodica stvar varijeteta. Prema tome, odnos kuća-porodica uvek je jedan na jedan, bez obzira o kojoj vrsti porodice se radi, to jest bez obzira koliko su izražene varijacije između porodica. Pretpostavka je da jedna porodica živi u jednoj kući. Projektovati kuću, bilo da je ona pojedinačna zgrada ili stan u sklopu kolektivnog stanovanja, znači projektovati kuću za

255

društvenu jedinicu koju zovemo porodica. To nam je znano. Takođe nam je znana i činjenica s kojom se moramo i suočiti, da porodica više nije u stanju da bude najmanja jedinica društva. Odnosno, za nas je to dvostruka obaveza. Mi projektujemo kuće za jedinicu zvanu porodica, bez obzira na to što ona više ne može biti osnovna jedinica društva. 9. Arhitektura koja sama od sebe snažno sija u mraku, nezamisliva je u današnjem gradu. Taj privid da je arhitektura nešto što se vidi i dalje je operativan. U suštini, niko zapravo i ne posmatra arhitekturu. Jednostavno predstavlja deo okoline. 10. Riokuen-toši je ime železničke stanice na liniji Sagami železnice [Sagami Railway], na oko dvadeset minuta od stanice u Jokohami. Pre nekih pet godina konsultovan sam oko planiranja komercijalne četvrti u blizini stanice. Zamolili su me da razmotrim kako bi prostor oko stanice, još uvek u velikoj meri neisplaniran, trebalo obraditi. Na prostoru oko stanice još uvek nije bilo izgrađenih objekata, izuzev same stanice koja je podignuta zahvaljujući konkursu. Postojalo je mnogo parcela planiranih za izgradnju porodičnih kuća namenjenih tržištu, ali je samo par objekata izgrađeno. Kao kod svih područja u izgradnji, na prodaju su bile samo izdignute parcele – terase. Stanica je počivala u podnožju kotline. Terase su u odnosu na nju bile jasno uočljive. U neposrednoj blizini je bila započeta izgradnja stambene dvanaestospratnice u obliku paravana. U produžetku se uzdizala čelična konstrukcija kulturnog centra Sotecu [Sotetsu Culture Center] koji je projektovao Hiroši Hara [Hiroshi Hara]. Sve te ustanove postepeno su izgrađivane u okolini. Površina neposredno uz stanicu i dalje je bila neizgrađena. Zemljište u blizini okretnice, kao i ono sa obe strane glavne ulice koja preseca prugu pod pravim uglom, takođe je bilo neizgrađeno. Lokalni vlasnici su posedovali skoro celokupno zemljište. Sagami železnice su od vlasnika zakupile zemlju na godišnjem nivou, kako bi sprečile rasparčavanje područja. I dalje se tu nije gradilo. Železnica je vlasnicima nudila brojne predloge, ali nije mogla da dođe do usaglašenih rešenja. Svi ti predlozi su imali nameru da pre svega utvrde neku opštu urbanu sliku, u vidu, na primer, generalnog plana koji bi bio izrađen zajedno sa železnicom, ili u dogovoru oko toga kako bi se uredio način izgradnje objekata, ne bi li se nakon toga, u skladu sa pomenutom urbanom slikom mogli graditi individualni objekti. Znači da je svaki vlasnik, pre takvog poduhvata morao da bude saglasan oko te urbane slike. Nije ni čudo što je sve zapalo u ćorsokak. Bilo je malo verovatno da će se, pre izgradnje bilo čega, svi vlasnici složiti oko jedne iste urbane slike. Čak i da su uspeli da se slože oko bilo kakve slike, kakva god ona bila, bilo je očigledno da će se u nekoj fazi realizacije morati primeniti prinudne mere. Bez obzira koliko bogata i raznovrsna ta urbana slika bila, dogovor o prioritetu opštosti u odnosu na pojedinačne objekte, ostao bi autoritativan. Savremeno planiranje gradova pravi je primer diktature. 11. U stvari, planiranje kolektivnog stanovanja sâmo je po sebi protivrečno. Ako je jedna porodica, koja živi u pojedinačnoj kući, zaista samodovoljna društvena jedinica, onda i ne postoji inherentan razlog te jedinice zbog kojeg bi se formirala zajednica s drugim jedinicama. S druge strane, ako postoji inherentan razlog same jedinice za obrazovanje zajednice jedinica, onda bi u izvesnom smislu samodovoljnosti to predstavljalo neuspeh 256

jednoporodičnog stanovanja. Planiranje kolektivnog stanovanja se zasniva na samodovoljnosti jedinice porodice/kuće. Prihvatajući činjenicu da jedna porodica živi u jednoj kući kao jedinici, planer ne traži razloge za formiranjem zajednice unutar same jedinice, već izvan nje. Ovaj pristup planiranju – Stanovanje i korporacija urbanog razvoja stanovanja – bio je na delu nakon Drugog svetskog rata. Takvi su projekti nudili različite predloge i ideje u pogledu unutrašnjosti svake jedinice, ali nisu uspeli da pruže razloge zbog kojih je te jedinice uopšte trebalo objedinjavati. Nisu mogli da objasne zašto stanovanje treba da bude kolektivno. Ekonomski i urbanistički razlozi su dati. Zahtevaju ih spoljnji činioci jedinice i to je objašnjeno. U tom slučaju, kolektivno stanovanje je jednostavan nagomilavanje ovih jedinica. Porodice/kuće samo su naprosto poređane i zbrda zdola nagomilane. S obzirom da nema inherentnih razloga samih jedinica kako bi formirale grupe ili zajednice, jer su verovatno samodovoljne, izgleda da je dovoljno samo ih povezati skupa. Nepotrebno je uzimati u obzir odnos između samih jedinica sve dok se one same međusobno ne mešaju. U ovakvim okolnostima stvar samo pogoršava pokušaj prisilnog stvaranja bilo koje vrste zajedničkih mesta. Zajednička mesta u bilo kojem smislu, potpuno su nepotrebna tamo gde postoji privid samodovoljnosti porodice/kuće kao jedinice. Izraz potrebe za zajedničkim mestima samo bi bio dokaz da porodica/kuća nije samodovoljna. Naveo sam da planiranje kolektivnog stanovanja uključuje samoprotivrečnost, jer je s jedne strane, jedinica porodice/kuće prepoznata kao samodovljna društvena jedinica, dok su s druge, ove jedinice okupljene zajedno tako da porodice prividno žive u zajednici. Planiranje Hotakubo stambenog naselja takođe ne može izbegava tu protivrečnost. 12. Kako bi se izbegla autoritarnost, pojedinačnim objektima se dosledno mora dati prednost u planiranju grada. Umesto stvaranja generalnog plana i nametanja ograničenja pojedinačnim objektima u odnosu na plan, to jest umesto stvaranja građevine koja predstavlja deo grada u celini, potrebno je samo pronaći građevine koje u svojim „genima“ olakšavaju uzajamne veze, kao kod islamskih gradova. Ne treba pre funkcionalnosti utvrđivati zone. Umesto nametanja zoniranja odozgo – na primer, trgovačka zona bi trebalo da bude ovde a javne ustanove tamo ili u nekom drugom području stambeni deo – namene sve zajedno izmešane. U blizini stambenih kuća su trgovački objekti, a odmah pored njih su restorani. Možda bi se u blizini mogle naći i javne ustanove, ili mali trg s bibliotekom koja mu se sučeljava. Na neočekivanom mestu bi se mogla naći mala galerija. Možda bi se vrata uz vrata mogli zateći vrtić i starački dom. Ti gradski oblici nisu prethodno planirani, već se razvijaju prirodno. Optimalno rešenje prilagođeno za specifične okolnosti lokacije, različito je za svako mesto ponaosob. 13. To je pristup primenjen u Rikouen-toši-ju. U načelu se radi o veoma jednostavnom metodu. Ne postoji generalni plan. Svaki vlasnik zemlje može da gradi svoj objekat kako želi. On to može raditi

257

potpuno slobodno i u meri u kojoj to odgovara njegovim potrebama. Pošto će graditi na svom zemljištu i prema sopstvenim potrebama, neće imati ni zamerki. Nema potrebe za opštom saglasnošću i vezi s nekim generalnim planom. Ali, ako bi to bilo sve, građevine bi jednostavno bile poređane jedne pored drugih i veza među njima ne bi postojala. Vlasnicima zemljišta sam postavio samo jedan uslov i ustanovio prilično jednostavno pravilo. Svaka građevina se produžavala u nekoj vrsti „pipka“ koji bi dosezao do susednog objekta. Spajanjem ovih „pipaka“ sve građevine postaju kontinuirane. Završetkom svakog novog objekta, mreža se produžava dalje niz ulicu. Svaka zgrada je tako imala neki „vezivni gen“. Pošto neće postojati neki generalni plan na kraju, nemoguće je reći kakva bi bila konačna opšta slika. Svaka zgrada prihvata „pipak“ kroz ulice povezane u neprekidnom nizu, dozvoljavajući da ulica prolazi kroz samu sebe i proširuje se ka susednoj zgradi. Ovi vezivni pipci ugrađeni su u svaku zgradu. Ulica je povezana i razvija se grad lavirint. Duž nje se sa obe strane nalaze restorani, trgovine, kancelarije i galerije. Ulica se sužava i proširuje, otvara u male trgove, penje se i silazi stepenicama, prelazi preko mostova. Ulica se može dizajnirati u skladu sa osobenostima svake građevine. Jedini uslov je da dozvoljava slobodno kretanje pešaka. Inače, svaki vlasnik zemljišta slobodan je da oblikuje svoj deo ulice onako kako mu to najviše odgovara. Vlasnik ako ne želi, ne mora da prihvati proširenje ulice koju je sproveo njegov sused. Međutim, sasvim je jasno da mu je u interesu da to prihvati. Što je obimniji saobraćaj, povećava se i mogućnost komercijalne namene. Ono što je korisno jednoj osobi, biće korisno i onome koji gradi susednu zgradu. Ovaj plan, dakle, služi dvostukoj nameni i usmerava razvoj u korisnom smeru. 14. Na koju se vrstu stambenog planiranja danas odnosi termin „zajednica“? 15. Hotakubo stambeno naselje predstavlja čistu suprotnost u odnosu na do sada rečeno. Jedinice okružuju središnji otvoreni prostor ili trg. Pristup ovom trgu je moguć samo iz samih jedinica. 110 jedinica je na otvorenom prostoru razdvojeno u tri takozvane istočne, severne i zapadne zgrade. Zajedničke prostorije su na južnoj strani. Ove četiri zgrade u potpunosti zatvaraju trg. Nadalje, blok je sastavljen od sedam do osam jedinica. U istočnoj zgradi se nalazi sedam, u severnoj četiri, a u zapadnoj pet blokova. Svaki blok ima dva stepeništa. Jedno stepenište je okrenuto ka ulici koja se pruža oko stambenog naselja što omogućava vanjski pristup za svaku jedinicu. Drugo stepenište je okrenuto ka središnjem trgu i omogućava vezu svake jedinice s tim otvorenim prostorom. Stanovnici Hotakubo stambenog naselja, na taj način mogu imati pristup ka središnjem trgu iz svojih vlastitih stanova. Takođe, trg je namenjen isključivo stanovnicima okolnih zgrada. Položaj na planu, sasvim jasno oslikava da je trg njihov. Ovaj plan se može okarakterisati kao zatvoren. Gledajući spolja, sedišnji trg je najskrivenije i najprivatnije mesto. Obično je stvar sasvim obrnuta. Jedinicama se uglavnom pristupa sa nekog javnog trga. Ideja je da se poveća mogućnost susreta između stanovnika. Sasvim je prosto i temeljno promišljanje u osnovi toga jer se uvećanjem mogućnosti susreta, unapređuje komunikacija. Verujem, međutim, da takav 258

jedan raspored brzo može dosaditi. Ponekad, naprosto, ne želite bilo koga da sretnete. Život u takvom stambenom naselju može imati svoje prednosti ali zasigurno i mnoge smetnje. Zato verujem da kolektivno stanovanje mora u sebi sadržati nešto što otklanja takve smetnje. Plan Hotakubo stambenog naselja, sa svojim središnjim trgom koji je dostupan isključivo iz stanova, upravo jeste tako šta. 16. Jedna kompanija u okviru Sagami železnice planirala je ispred stanice izgradnju supermarketa. Razgovarao sam s njima i tražio da se obezbedi most s drugog sprata supermarketa ka susednoj parceli. Kompanija se složila i most je obezbeđen. Ali pošto na susednoj parceli i dalje nije bilo ničega što bi most povezivao, on je bio besmislen. Radilo se o skromnom pokušaju, ali to je ipak bio tek početak. Ulica je produžavala svoje „pipke“ ka susednoj parceli. 17. Gen pamćenja s kojim se grad zamišlja kao celina utelotvoren je u svakoj građevini. On se upravo sastoji u „probijanju ulica“. To probijanje ulica sačinjava sistem Riokuen-tošija. Sve ostalo se tiče pojedinačnih programa i toga kako se građevine uopšte grade, drugim rečima, da li je potrebno kontrolisati svaku građevinu u skladu s nekom koherentnom slikom ili se svaki objekat gradi prema željama vlasnika. Svaki vlasnik zemljišta je slobodan da razvije program po svojoj želji. Ne postoje, isto tako, ni posebna formalna ograničenja. Svaki vlasnik može birati oblik koji mu se dopada, odnosno, oblik koji odgovara mestu i programu. Sagami železnica je generalni tvorac, ali dizajn zavisi od vlasnika, ili, u slučaju zajedničkog ulaganja sa železnicom, vlasnik i železnica jedanko su arhitekte. U tom smislu, uloga mog biroa bila je da posredujem između železnice i vlasnika. Moja želja je bila da što više udovoljim vlasniku. Na kraju krajeva, projekat je i osmišljen kao takav, iako sam od početka mislio da je u svakom bloku bolje koristiti iste materijale. No na tome nisam insistirao i do toga je došlo kroz proces eliminacije. Budžet svake građevine nije prelazio uobičajene sume za stambene zgrade s radnim lokalima u prizemlju. Naravno, niži troškovi su ograničili ponudu materijala koji bi se mogli razmatrati. Od samog početka nisam ni uzimao u obzir dekorativni armirani beton, jer je bilo nemoguće jamčiti isti nivo kvaliteta rada na svakoj građevini. Koliko je god to bilo moguće, hteo sam da koristim prefabrikovan materijal koji ne bi odmah dopustio vidljive razlike u veštini različitih majstora. Oblici su bili napravljeni od betonskih blokova i tankih čeličnih delova kao nosača nadstrešnice kao i od rukohvata pričvršćenih klinovima za blokove. Verovao sam u početku da će standardizovani čelični delovi umanjiti troškove, ali od toga nije bilo ništa. Građevine su bile različite i nisu dopuštale primenu modula. S betonskim blokovima su utemeljenji osnovni oblici građevine, dok je na vrh svakog bloka postavljena kocka od stakla ili nekog lakog materijala poput pocinkovanih čeličnih tabli i aluminijumskih panela. Tanki čelični elementi zatim su klinovima pričvršćivani za blokove i to je bila slika građevine. 18. Problemi se pojavljuju kada se jedinice porodice/kuće međusobno mešaju i na taj način rizikuju sopstvenu samodovoljnost. Jedinice su primorane da međusobno deluju, iako ih predviđeni resursi za tako nešto ne pripremaju. Primorane su da se uzajamno mešaju. Ideja uvećavanja broja mogućih

259

susreta, iako je protivrečna, predstavlja dobru stvar u planiranju kolektivnog stanovanja. Ukoliko je porodica samodovoljna zajednica, moguća je i pretpostavka da skup porodica može oblikovati novu zajednicu. Opšte je pravilo da zajednice ne poseduju dvoslojnu strukturu. U stvari, ne moguće je istovremeno održavati dve zajednice, jer će ona razvijenija/viša podređivati onu drugu. Jedini način da dvoslojna struktura opstane jeste da razvijenija/viša zajednica zajemči samodovoljnost manje/niže zajednice (to jest porodice). Samodovoljnost manje zajednice uslovljena je na čistoj premoći ili nadmoći razvijenije zajednice u svakoj situaciji. Jedino ukoliko postoji takav odnos moguće je postojanje dvoslojne strukture zajednica. Stoga današnje kolektivno stanovanje, u kome su samodovoljne zajednice ili takozvane porodice, naprosto slučajno zbijene zajedno, ne može ostvariti dvoslojnu strukturu. U stvari, logički je nemoguće da zbir porodica razvije širu zajednicu ukoliko porodice zadržavaju svoju postojeću samodovoljnost. Danas je porodica zaista načelno samodovoljna. Na toj pretpostavci se zasniva planiranje kolektivnog stanovanja. Ali ipak je to samo načelno istina. Istovremeno, uvećana nemoć porodice da služi kao jedinica društva, jeste stvarnost. Porodica u stvari gubi svoju samodovoljnost i ovaj gubitak po prvi put otvara mogućnost kolektivnog stanovanja. Jer ako zajednica prozvana porodicom više nije u stanju da nosi breme najmanje društvene jedinice, onda to breme mora biti izneto na neki drugi način. Da bi kolektivno stanovanje bilo u stanju da preuzme karakter zajedničkog, trebalo bi najpre da razumemo da ulogu, koju je doskora imala porodica, sada preuzima nešto veća jedinica. 19. Međutim, u stvarnosti je to teško. Nije tako prosto naći drugu jedinicu koja bi poslužila kao osnovni gradivni blok zajednice. Iako porodica u suštini više ne može obavljati tu funkciju, ona i dalje, načelno ostaje samodovoljna. Činjenica da je to tako „u načelu“ znači da mi mi to načelo i delimo. Odnosno, porodica kao najmanja jedinica društva, upravo u svojoj samodovoljnosti, ostaje naše merilo. A merila se tako lako ne odbacuju. 20. Objekat nazvan Ksistus [Xystus] povezan je unutrašnjom ulicom koj polazi od supermarketa. Ksistus je prva građevina komercijalne četvrti Riokuentoši plana. Na prvom spratu se nalaze servisni kapaciteti, a na drugom, restorani. Ulica koja polazi od supermarketa prolazi kroz drugi sprat zgrade. Ulazi u restorane se nalaze u ovoj ulici. Ona pruža svoje pipke u pravcu susedne parcele i tu se nakratko zaustavlja. Treći, četrvrti i peti sprat su stambeni. Na trećem spratu postoji mali trg koji gleda na ulicu, i oko njega su grupisane jedinice za stanovanje. Iznad trga je postavljen veliki stakleni krov. Terasa svake jedinice pokrivena je nekom formom plitkih svodova. Snažan utisak ostavljaju brojne i raznovrsne krovne ravni koje ukrštaju. Nisu upadljivi samo krovovi. Sve budi pažnju, ulica ili mali trg namenjen kao zajednički prostor za stanove, do pristupnih stepeništa i mostova koji omogućavaju ukrštanje jedinica. Vidi se grad koji se spontano razvijao. Radi se o mešavini jedinica veoma različitih po veličini i tipu, koje su klasifikovane 260

od malih stanova za jednu osobu, do troetažnih kućica i penthausa s velikim terasama. Građevina nalikuje na vertikalni presek grada, otkriva različite delove, funkcije i položaje koji tu postoje kao neophodni. Građevina je već i sama postala grad. 21. Pojam unutrašnjih ulica i ideju arhitekture sačinjene od malih, urbanih okvira, najpre sam osmislio dok sam pripremao konkurs za Francusko-japanski kulturni centar u Parizu, dok je rad na Riokuen-tošiju sledio kasnije. Konkurs je se odnosio na objekat koji se nalazio s leve obale Sene, u blizini Ajfelovog tornja, i trebalo je da predstavlja japansku kulturu. Radilo se o lokaciji u samom središtu Pariza. Na drugoj strani ulice je bila Australijska ambasada, dok se pored nalazila tipična pariska stambena zgrada. Kvart je bio uzorni primer Pariza, turistička oblast, ali i mesto gde ljudi stanuju. Učinilo mi se da bi iznenadno uvođenje simboličke ili monumentalne građevine koja prenosi japansku kulturu, predstavljalo nepoštovanje urbanog profila Pariza. Projektovao sam stoga, građevinu arhitekturalnih odlika pariskog urbanog profila koja je iznutra imala prošireni trotoar. Tu su bili trg, biblioteka, japanski restoran, pozorište i izložbeni prostor, kao i kiosci na kojima posetilac može pojesti takojaki knedle i japansku testeninu. Izgledalo je kao da se Japan stapa sa urbanim profilom Pariza. Trg je prekriven staklenim krovom sličnog oblika kao i krov susedne stambene zgrade. Umesto spomeničkog objekta, želeo sam da projektujem zgradu koja će se uklopiti i učiniti grad bogatijim. 22. Ukoliko delimo privid da je porodica/kuća najmanja jedinica društva, i ukoliko je teško taj privid odagnati, onda nam jedino preostaje da se s njim suočimo kao da se radi o jedinici kolektivnog stanovanja. Rešenje koje se sastojalo u očuvanju porodice/kuće koje je takođe pokušavalo da pronađe nešto zajedničko u zbiru takvih jedinica, samo po sebi je protivrečno. Da li jedini zamislivi oblik počiva u prostom zbiru jedinica? Zar ne postoji način da se prevaziđe ta samo-protivrečnost? U stvari, plan Hotakubo stambenog naselja, koji obrće uobičajeni način pristupa dajući prednost središnjem javnom trgu u svakoj jedinici, predstavlja pokušaj prevazilaženja te protivrečnosti. Način na koji se to pokušalo ostvariti, jasan je iz uvida u generalni plan iz perspektive svake jedinice. Svaka jedinica neposredno izlazi na ulicu koja okružuje naselje. Prema tome, ne postoji javno mesto koje posreduje između jedinice i spoljašnjeg sveta. Svaka se jedinica suočava direktno sa spoljašnjim svetom. U tom smislu Hotakubo stambeno naselje, bar gledano spolja, jeste skup samodovoljnih jedinica koje nisu ni u kakvoj vezi jedna sa drugom. Ulazi u jedinice povezuju spoljašnji svet bez ikakve ceremonije. Javni trg je u pozadini jedinica. Na stanarima je prepušteno kako će koristiti centralni trg. Pošto je svaka jedinica neposredno u vezi sa spoljašnjim svetom, samodovoljnost porodice/kuće šematski biva sačuvana. Svaka samodovoljna jedinica može imati bilo kakav odnos prema centralnom trgu. Dakle, ako jedinica nema potrebu za trgom, ne mora ga ni koristiti. Korišćenje trga nije obavezno. Ako je centralni trg javno mjesto, O zajedništvu centralnog trga kao javnog mesta odlučuju sve jedinice. Ukratko, ovaj plan se koristi tako da se zajedništvo jedinice porodice/kuće i zajedništvo centralnog trga ne preklapaju. Zajedništvo jedinice porodice/kuće uvek ima prvenstvo dok je zajedništvo centralnog trga uslovno; ta stvar je prepuštena slobodnom izboru svake jedinice porodice/kuće. Prema tome, nerazvijeniji ili manji delovi zajednice regulišu razvijenije ili veće zajedničko telo, na taj način obrćući uobičajeni raspored.

261

23. Po završetku prvog objekta Ksistus, odmah sam započeo s projektovanjem zgrade na drugoj strani ulice. Ne nastojim oko nekog objekta samo zato što ga i projektujem. Ta zgrada u blizini je naprosto bila tu. Po prvi put u mojoj karijeri, ipak mi se desilo da mi zgrada koju projektuje pruži nešto zuazvrat. Školovan sam da ostvarim neke sasvim očigledne stvari, da svaki postojeći objekat, kakav god bio, uklopim, koliko je to moguće, u njegovo okruženje. To je u prirodi razmene darova. Čovek ovo počinje da razumeva kroz jedno takvo iskustvo. U našem svakodnevnom iskustvu, arhitektura je jednostavno deo okruženja. Niko ustvari ne posmatra određene građevine. Mi ih skoro nesvesno prihvatamo kao deo okruženja. Na građevinu sa susedne parcele može se gledatni kao da je prikladna ili neprikladna, ali se njeno prisustvo mora prihvatiti. Ovo se odnosi i na objekte koje čovek sâm projektuje. Neophodna je svest da sopstvena građevina predstavlja samo deo okruženja. Ili još bolje, potrebno je čak se i pripremiti da projektovani objekat na kraju i postane okruženje. 24. Želim da izgrađeni objekat ne bude nešto što se često stvara, već da predstavlja akumulaciju različitih postavki. Male postavke se grade jedna po jedna, u slojevima. Rezultat ne mora da se ogleda u jednoj građevini. Besmisleno je u ovom slučaju pitati se o dometu objekta. Izgradiće se niz takvih objekata, sve dok granica između grada i građevina postane nejasna i arhitektura ostavljajući iza sebe samo postavke ne izgubi formu. Radi se o takvoj vrsti građevine i takvom gradu. 25. U Okajami [Okayama] sam projektovao kuću s gotovo istim stambenim rasporedom kao u Hotakubo stambenom naselju. Kuća je namenjena najprostijoj osnovnoj porodici: jednom paru s detetom. Uobičajeni prostorni raspored prostorija stambenih kuću u ovoj je sasvim obrnut. Hotakubo stambeno naselje ima jedinicu u kojoj postoje spavaće sobe za tri člana porodice, dok je na mestu središnjeg trga kombinovana trpezarija/kuhinja i sanitarni blok. Tri spavaće sobe su direktno okrenute ka ulazu. Dvorište u kojem se nalaze trpezarija/kuhinja, dostupno je iz spavaćih soba. Odnosno, spavaće sobe su direktno povezane sa spoljašnjim svetom. Obično je stvar potpuno obrnuta. Najpre dolazi dnevna soba, a iza nje se nalaze spavaće sobe. Uobičajeni poredak stvari nalaže da je jedinica zvana porodica na prvom mestu, dok se parovi i deca smatraju članovima te porodice. Ljudi skloni prividu da je porodica/kuća najmanja jedinica društva, daju prednost telu koje predstavlja zajednu u odnosu na pojedinca. Porodica pojedincima postavlja granice.

262

U ovom slučaju je ta shema obrnuta. Pojedincu se daje prednost nad grupom nazvanom porodica. Upravo je to shema Hotakubo stambenog naselja u kojem samodovoljnost svake pojedine jedinice ima prvenstvo nad jedinicama kao zajednicom. U ovoj kući, grupa zvana porodica ne ograničava pojedinca. Porodica je ovde grupa koju pojedinci slobodno biraju, što je izraženo i u stambenom rešenju. Ako je u uobičajenom odnosu, izraženom u vidu „društvo-porodica-pojedinac“, porodica najmanja jedinica društva, ovde je stvar obrnuta, i odnos je „društvo-pojedinac-porodica“. Porodica ne posreduje između društva i pojedinca. Tačnije, pojedinac je u neposrednom odnosu prema društvu. Pojedinac se sa društvom ne suočava kao član porodice, već kao nezavisno ljudsko biće. Svaki pojedinac ima i bira neki odnos prema porodici.

Pojedinac ulazi u različite društvene odnose, gradi njihove mreže kao što bira vreme i mesto za uključivanje u neku od njih. U ovim različitim vezama i mrežama postoji i odnos prema raspodeli prostora zvanog porodica. Sa stanovišta pojedinca, ovaj odnos u kojem se raspodeljuje prostor takođe je stvar izbora pojedinca. Ljudi koji u njima žive nisu sistematski ograničeni krvnim vezama kao u slučaju oca, majke i deteta. Njihove veze, umesto toga, predstavljaju izbor pojedinca. U tom smislu, ovakva kuća može podjednako dobro smestiti tri muškarca ili tri žene. Deleći prostor, oni pokušavaju da izgrade nešto poput zajednice. 26. Čak i ako je razlog postojanja grupe zvane porodica, u pružanju zajedničke podrške jedinkama kao što su deca ili stariji koji ne mogu živeti odvojeno, veoma je teško objasniti zašto porodica kao grupa mora izdržavati te pojedince. Uobičajeni odgovor je „bračna ljubav“. Svakako da tu ima određene istine, barem što se dece tiče, s obzirom da se radi o vezi između muškarca i žene koji stvaraju tu decu. Međutim, iako ta veza može začeti decu, ona ne mora da bude nužni temelj pružanja im podrške. Činjenica je i da se ne radi samo o deci. Razne stvari opterećuju „bračnu ljubav“. Sve, pa čak i one stvari o kojima bi trebalo da brine društvo, podnosi teret „bračne ljubavlji“. Pretpostavka je da zbog ljubavi postoji briga o deci, čuvaju se stari, pere se rublje, kuva se i čisti. Sve je tako organizovano da kada nestane takozvana „bračna ljubav“, raspada se celokupan sklop porodice. Ukoliko „bračna ljubav“ umre, ne postoji drugo mesto na kojem se mogu odvijati briga za decu i čuvanje starijih. Ako je porodica najmanja jedinica društva, onda je i sâmo društvo, sklopljeno iz tih nesigurnih jedinica, nesigurno. 27. Da li je moguće osmisliti zajednicu koja je zasnovana na nešto materijalnijoj vezi nego što je to porodica sklona raskidu u trenutku kada „bračna ljubav“ umre? Ako je briga o pojedincima neophodna, i ako tu brigu ne preuzima društvo u vidu, recimo, obdaništa ili doma za stare, nego podrazumeba neku brigu zajednice, kakvu vrstu sheme bi ta zajednica trebalo da preuzme?

Ovakva organizacija stvari u kojoj se na zajedničko mesto izlazi iz spavaonica, pokušaj je skiciranja sheme takve jedne suštinske zajednice. I dalje se radi o porodičnoj kući. Međutim, njena shema transcendira porodicu i predstavlja shemu zajednice u kojoj pojedinci biraju odnose u koje se ulaziti. Naravno, ovo je samo probna shema, s obzirom da su uključene samo tri osobe. Ako broj članova blago naraste i uveća se kapacitet zajednice, briga o zavisnim članovima postaće moguća u sličnom rasporedu.

28. Zgrada nazvana Obelisk [Obelisk] nalazi se preko puta Ksistusa. Imena građevina potiču iz dekorativnih i drugih objekata Zapadnih vrtova. Portik [xystus] je šetalište zasađeno drvećem, a obelisk je spomenički stub piramidalnog završetka. Obelisk, u načelu, ima istu kompoziciju kao Ksistusa. Prodavnica cveća je na prvom spratu, usluge i radnje su na drugom, dok su kancelarije na trećem i stanovi na četvrtom i višim spratovima. Parking je u podrumu. U osnovi sam pokušao da obezbedim parking u svakoj zgradi. Iako je broj parking mesta Riokuen-tošija zamišljen u celini, obezbeđen je neophodan parking u svakoj zgradi. Samodovoljnost je jedan od preduslova jednog urbanog elementa ili ćelije. Obezbeđen je mali trg za stanovnike četvrtog sprata oko kojeg su raspoređene stambene jedinice. Ovaj raspored je takođe isti i u Ksistisu. Iako su im osnove različite uglavnom višeetažne jedinice, skoro sve nalikuju na samostalne kuće. Svaki od ovih troetažnih

263

stanova na poslednjem spratu ima kupatilo s pogledom. Ova četiri „kupatilaosmatračnice“, nalik kulama, izrađena od pocinkovanih čeličnih tabli, svojstvena su obeležja ovog objekta. Zgrada Ksistusa preko puta, povezana nadalje s drugim objektom, bila je presudan činilac u koncepciji Obeliska. Od samog početka sam bio svestan činjenice da zgrade treba da budu slične. Povezanost dva objekta jasvim je vidljiva još sa stanice. Iako su obe zgrade sasvim različite, želeo sam da njihov odnos formalno potvrdim. Forma Obeliska je stoga bila pod uticajem Ksistusa. U stvari, izgleda kao da je nešto s jednog objekta preneto na onaj drugi. Obe zgrade u svojim završnim elementima kroz dizajn i ulicu koja ih povezuje uspostavljaju bliskost. To ne znači da je dizajn potpuno isti, već da odnos novog objekta prema onom postojećem određuje i njegov dizajn. Posebne veze i zavisnosti između objekata određuju i poseban odnos prema dizajnu. Naime, postoji metoda kojom se najpre određuje dizajn-kôd iz ptičje perspektive kako bi se nakon toga utvrdila i ograničenja pojedinačne zgrade u odnosu na utvrđeni kôd. Ovo je grad čiju arhitekturu obeležava niz malih postavki. Ti isti mali postavi takođe određuju svaki dizajn. Svaki dizajn je vezan za onaj sledeći i pod uticajem je onog prethodnog. Velika nadstrešnica u Ksistusu podseća na onu u Obelisku, tako da izgleda kao da građevine liče jedan drugom. Nadstrešnica Obeliska je staklena i napravljena od istog materijala kao i ona u Ksistusu. Njome je pokriven mali trg na četvrtom spratu. Oba objekta imaju betonske blokove i čelične nadstrešnice koje su za njih pričvršćene klinovima. U celokupnoj formi, međutim, građevine se potpuno razlikuju. 29. Jedinice u Hotakubo stambenom naselju imaju konceptualno istu osnovu kao i kuća u Okajami. Spavaće sobe gledaju na ulicu i ograđene su relativno praznim zidom od betonskih blokova. Trpezarija/kuhinja je okrenuta ka centralnom trgu. To znači da se iz zone spavaćih soba shematski pristupa trpezariji/kuhinji. Trpezarija/kuhinja je što je moguće više otvorena prema trgu. Na drugom spratu su dve zone povezane malim dvorištem, a od trećeg sprata na više, spajaju ih pokriveni mostovi. Znači da su spavaća zona i zona trpezarije/kuhinje povezane preko vanjskog prostora. Ta činjenica je u mnogo čemu bila kontroverzna. Glavna pritužaba je bila da je to sasvim neprikladno. Smatralo se da je, kako bi se stiglo iz jednog dela jedinice u drugi, neophodno izlaženje napolje i to je nagoveštavalo probleme u svakodnevnom životu. Kritika ovih mostova nakon završetka prve faze izgradnje posebno je bila žustra u lokalnoj štampi. Ja, međutim, uopšte nisam bio zabrinut. Ovo rešenje sam mnogo puta do sada već koristio i ono je, na neki način, već postalo standardno u mom birou. U kući u Okajami takođe je neophodno izaći napolje da bi se stiglo iz jedne prostorije u drugu. Pridavajući otvorenom prostoru pozitivnu ulogu, svaku sobu je učinilo još osobenijom čak i u maloj kući, ili tačnije, posebno u maloj kući. Udaljenost između prostorija je nekako postala značajnija, uprkos tome što je kuća sasvim mala. U tom smislu je u svakodnevnom životu udaljenost prilično delotvorna u postizanju nekog reda. Okušavajući se u ovakvoj postavci, mislim da sam potvrdio delotvornost tog smisla udaljenosti. 264

Ako sam i nazvao prolaz mostom, on je bio zaštićen od kiše. Čak i zimi, prelaženje ovog kratkog rastojanja ne bi trebalo da predstavlja bilo kakav problem. To mi je poznato iz isksustva jer sam i sopstvenu kuću projektovao na taj način. Ovakva vrsta postavke stvari daje vam utisak da umesto jedne, imate dve kuće. Naravno, neophodno je u obzir uzeti lokalnu klimu. Verovatno ne bih ni razmatrao ovako rasklopljen plan osnove da se stanovi nisu nalazili na području kao što je Kumamoto [Kumamoto], sa veoma toplim letima. Ova rasklopljena osnova, prilično je delotvorna u obezbeđivanju ventilacije tokom toplih letnjih meseci. 30. Ukoliko bi jedinica porodice/kuće izgubila svoju samodovoljnost, njeni zavisni elementi bi, u zavisnosti od ozbiljnosti situacije, verovatno prešli na centralni trg. Što ukazuje na to da različiti oblici socijalne brige postaju sastavni delovi kolektivnog stanovanja. Obdaništa i ustanove za starije trebalo bi posmatrati u kontekstu preostalih stambenih objekata. Isključivo u tom slučaju, potrebno je raspravljati o valjanosti porodice/kuće. 31. Zatvorena postavka Hotakubo stambenog naselja odlično je rešenje koje objedinjuje kolektivno stanovanje sa sadržajima socijalne brige. Jedinice na prvom spratu, s nizom svojih „tatami“ prostorija, moguće je lako preinačiti u socijalne sadržaje. S obzirom da svaka jedinicu izlazi direktno na ulicu, osoblje ovakvih kapaciteta se ne ograničava na stanare samog naselja, ali pošto, takođe, svaka jedinica gleda i na centralni trg, on može postati produžetak ovakvih sadržaja. U tom slučaju, trg bi zadobio novu funkcionalnost i više ne bi bio nesadržajan prostor. Postao bi mesto na kome bi se brinulo o deci i starima. Mogućnost takvog razvoja stvari svakako postoji je plan to dozvoljava. Centralni trg bi tada postao istinski koristan i do tog trenutka rasprave o zajednici ostaju apstrakcija. 32. Trouglasta parcela nazvana Blok 11, uz Sagami železnicu, vlasništvo je četvoro pojedinačnih vlasnika. Najpogodnije lokacije okrenute prema glavnoj ulici sve su u vlasništvu privatnih vlasnika, dok železnica poseduje zaleđe. Pošto se povremeno razgovoralo o tome da se zajedničkim snagama izgradi blok, učinjen je napor i da se dođe do konsenzusa. Kao što se i pretpostavljalo, radilo se o teškom zadatku. Sagami železnica se složila da obezbedi parking i trg za ceo blok, dok su pojedinačni vlasnici postigli dogovor da obezbede pristup trgu kroz svoje objekte. Prilaz iz glavne ulice, pripao je Sagami železnici. Pošto je trg bio u pozadini, pojedinačni vlasnici su dobili još jednu fasadu. Rešenje je bilo korisno za obe strane. Ono što je bilo korisno pojedinačnim vlasnicima, pokazalo se korisnim i za celokupan plan. Ugaona građevina, postavljenja direktno ispred okretnice, dobila je ime Dži Ef [GF]. Naspram okretnice se nalazi ogroman zid od stakla i perforiranih metalnih panela podignutih visoko u vazduh. Tako se pruža štiti terasa s prodavnicama na trećem spratu, ali postoji i priča da se zid u budućnosti pretvori u reklamni pano. Iza perforiranih metalnih panela bilo bi moguće postaviti diodno osvetljenje. Na prvom spratu se nalazi samousluga, dok bi restoran trebao da zauzima drugi, a salon lepote treći sprat, koji karakteriše i terasa, kancelarije za izdavanje su na četvrtom i petom spratu, a kancelarije

265

vlasnika zgrade, na šestom spratu. Na drugom spratu postoji prolaz koji povezuje s trgom u pozadini. 33. Odmah pored Dži Ef zgrade je Amnis [AMNIS], a pored nje je Prado [PRADO]. Između zgrada Amnisa i Pradoa je prolaz koji vodi do trga u pozadini, širokog četiri metra. Da bi trg bio realizovan, obe zgrade su za dva metra povučene sa zajedničke linije parcele. Prolaz je nadalje povezan sa unutrašnjom ulicom koja prodire kroz zgradu, nazvanu Arkus [ARCUS], s druge strane ulice. Amnis i Prado imaju vrlo sličnu kompoziciju. Radnje su na prvom i drugom spratu. Prvi sprat i prednji deo ulice su na istom nivou, dok je drugi sprat na istom nivou s trgom u pozadini. Kancelarije su na trećem spratu, a stanovi na četvrtom i naviše. Kao i uvek, na četvrtom spratu postoji mali trg. Trg je kao po običaju pokriven staklenom nadstrešnicom. U oba slučaja, ravnu staklenu nadstrešnicu nosi rešetka koja je okrenuta tako da je ravni nosač na vrhu. Dve nadstrešnice su postavljene simetrično u odnosu na prolaz širok četiri metra. Time se ističe prolaz kao glavni prilaz trgu u pozadini, mada je ponavljanje elementa takođe imalo za cilj da pruži utisak o dve zgrade koje se stapaju u jednu mnogo dužu. U načelu, sve tri zgrade – Dži Ef, Amnis i Prado – deluju kao delovi jedne iste strukture. Skoro da je besmisleno pitati se gde jedna zgrada završava, i druga započinje. Sve su povezane na drugom spratu, dok će u budućnosti njihovi trgovi na četvrtom spratu biti povezani mostovima. Unutrašnja ulica će prolaziti kroz svaku zgradu koja će se produžavati dalje i prolaznicima će se ukazivati različiti elementi. Kontinuitet ovih elemenata je mnogo važniji od same pojave bilo koje zgrade. Pitam se da li bi Jokohama centar mogao postići ovako nešto i ustanoviti javne servise unutar kontinuiteta elemenata. Svakako bi bilo delotvornije da su, u današnje doba, umesto izgradnje ogromnih gradskih galerija, biblioteka i dvorana, gradske vlasti na svojim prostorima postavljali manje javne ustanove, poput malih galerija fotografija, dečijih biblioteka, mesta za računarske priključke, te prostorije za sastanke. 34. Sama ideja da jedna lokacija treba da zadovolji samo jednu funkciju, već je odavno napuštena. Tačnije, odbacuje se upravo ideja prema kojoj jedna zgrada može biti samodovoljna i da se njen oblik osmišljava ne vodeći računa o tome šta nalazi oko nje. Zahvaljujući „situacionizmu“ i „invajormentalizmu“ shvatili smo da građevina ne može ostati usamljeno ostrvo. 35. Kao što sam već pokazao, razmatranje planiranja kolektivnog stanovanja kroz prostog gomilanja stambenih jedinica na jednom mestu, ni na koji način ne rešava postojeće protivrečnosti. Preko deset procenata stanovnika Hotakuba stambenog naselja najverovatnije predstavlja starije osobe koje žive same. Nesumnjivo je da u tom naselju ima i jednoroditeljskih porodica ili onih čiji su članovi osobe sa invaliditetom. I sâma porodica kao jedinica zajednice polako se razgrađuje. Čak i kada porodica pokušava da obezbedi podršku svojim zavisnim članovima, to joj ne polazi za rukom jer je jedinica postala premala. Rešenje, međutim, ne počiva u obaveznom odvajanju iz zajednice zavisnih osoba, i u osnivanju ustanova koje će obezbeđivati pomoć, kao što su domovi za stare ili vrtići. Ukoliko je kolektivno stanovanje u nečemu u prednosti, to se verovatno ogleda u njegovoj sposobnosti prilagođavanja 266

sistemu u kojem osobe sa invaliditetima uzimaju učešće u svakodnevnom životu. To nije sve. Pogodnosti potrebne u svakodnevnom životu takođe su potrebne i u centrima kolektivnog stanovanja. Može se raditi o perionicama veša ili o minimarketima. Prava priroda dodatnih sadržaja zavisi od vrste stanovanja i osobenosti područja. Međutim, izgleda da je omogućavanje nestambenih sadržaja u sklopu kolektivnog stanovanja prilično teško u sadašnjem sistemu. Kako što je funkcionalizam određivao funkciju neke građevine, tako i birokratske podele naložu da u administrativnim telima odsek za stanovanje bude jedino odgovoran za stanovanje. Želeo bih da planovi kolektivnog stanovanja, ukoliko i kada je to potrebno, budu u mogućnosti da obuhvate dodatne sadržaje. Upravo ti i jeste bila jedna od mojih osnovnih preokupacija prilikom planiranja Hotakubo stambenog naselja. 36. Monumentalizam želi da sasvim briljira u tami. Monumentalizam smatra da građevina može biti završena u sebi i za sebe. Objekte, međutim, neizbežno izdaje odnos prema okolini. Monumentalizam veruje da muzej, biblioteka ili kulturni centar treba da se gradi kao sâm sebi dovoljan i u granicama svoje parcele. U stvari, muzeji, biblioteke, kulturni centri i poslovne zgrade takođe treba da budu delovi grada. Oni takođe treba da budu ćelije. I trebalo bi da šire svije pipke u svim pravcima. To je nešto što urbane ćelije rade. Objekat koji zaboravi da je ćelija, neće izdržati test vremena, ma koliko arhitektonski bio nadmoćan. Već narednog trenutka će postati prošlost. Spomenik uvek pripada prošlosti. 37. Stalo mi je da građevina postane urbani element ili ćelija. Baviti se arhitekturom bilo koje vrste, znači neposredno se baviti gradom. Građevina može biti neka niskobudžetna ili višenamenska kuća za izdavanje, komercijalna ustanova, pozorište ili umetnički muzej. Objekat bilo koje vrste može biti urbana ćelija. Građevina koji je ćelija, može biti građevina iako isto tako u sebi ima mogućnost da se umnožava i prerasta u grad.

Prevod: Mladen Milaković



Korektura: Dragana Stokić i Ivana Ćorković

267

ŽAN NUVEL [Jean Nouvel] Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan! * Zar ste zaista mislili da možete štampati dvestapedeset stranica tehnokratskih pisanija i da niko neće reagovati! Nakon njihovog čitanja, naprosto je bilo nemoguće ostati nem a ne osetiti krivicu. Izvesno je da pre no što, naravno, ovekoveči kvalitet svog stila, vaše pero vešto uklanja sve što treba da saopšti, postajući time zaštitničko. Potrebno je, znači, pronaći poruku u meandrima beskonačnih opštih mesta, proći kroz prvih stotinak stranica koje obuhvataju pet hiljada godina istorije grada Pariza, kako bi se konačno doprlo i do prvog korisnog elementa: naloga koji Vam je 7. maja 2008. godini uputio predsednik o Vašoj misiji. U njemu stoji da: „Vam je zadatak da odredite viziju razvoja okružja glavnog grada u obzorju 2030, i da zamislite vidove organizacije koja će dozvoliti svim delatnicima koji učestvuju u toj viziji da ona postane stvarnost... Vizija bi trebalo da predhodi projektu... Vi biste trebali da obnovite nastojanja jednog koherentnog urbanizma u srazmerama aglomeracije... organizujete međunarodno savetovanje o budućnosti pariske metropole s deset arhitektonskih, urbanističkih i pejzažnih ateljea ... koji bi trebalo da iznesu svoje zaključke u januaru 2009, zaključke na kojima bi trebalo da počiva Vaš projekat... Što, naravno, zahteva aktivno učešće u ekonomskoj dinamici stanovnika u predelima u kojima se javljaju poteškoće... Potrebno je obezbediti razvoj ovih predela. Ta ambicija bi trebalo da se oslanja na arhitekturu kao nositeljku privlačnosti okruženja glavnog grada, utemeljenja kulturnog i urbanog identiteta... Započelo bi se sa utemeljenjem jednog tehnološkog i naučnog središta svetskog nivoa oko područja grada Sakle [Saclay], razvoja Plen de Frans [Pleine de France] na severoistoku Pariza, programaciji infranstruktura transporta... Ova vizija i ovaj projekat prirodno se sprovode kroz invenciju novog načina vladanja i finansiranja“. Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan, da li ste vi zaista dobro pročitali to pismo? Zar verujete da niko neće povezati zahteve koje to pismo sadrži i odgovora koje nam Vi predlažete? Gde je Vaša vizija? Vaše obraćanje Vi započinjete sa indikativnim lapsusom: „Vizija koju bismo želeli da predlažimo za Veliki Pariz...“ „Bismo želeli“, umesto jednog običnog „želimo“, čini se da zaista stavlja sve stvari na svoje mesto. Kako, potom, objasniti brojanicu ispraznih truizama koji obeležavaju Vašu viziju? „Veliki Pariz kao međunarodna prestonica predstavlja metropolu slobodne razmene sa svetom... To je grad razmene i u dijalogu različitih profesija, osoba, kultura, pokolenja... Veliki Pariz je grad znanja i stvaranja... I onda – jedno dobro jutro: Veliki Pariz je svetska prestonica umetnosti življenja“. * Jean Nouvel, „Mais enfin, Monsieur Blanc!“, Le Monde, 19. maj 2010.

268

Vaša je arhitektonska i urbanistička vizija sklona ideji „kompaktnog grada“, nejasnoj i uznemiravajućoj formulaciji jer je metropola sve drugo osim što je kompaktna. Pre bi se moglo govoriti o neosetnom razvoju određenih kvartova... Te tako vi onda navodite reči predsednika Republike, izgovorene prilikom otvaranja izložbe deset arhitektonskih timova u palati Šajo [Chaillot]: „Potrebno je osloboditi ponudu, oslabiti kontrolu, povećati koeficijent zauzetih površina, uspostaviti kontinuitet izgradnje u zgusnutim zonama, dozvoliti vlasnicima da uvećaju svoje pojedinačne kuće. Prepreka ne počiva u retkosti građevinskog zemljišta već u načinu na koji njime raspolažemo“. Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan, pratite predsednikov primer! Formulišite jasne, prepoznatljive, nove i transverzalne predloge. Koji su jednako primenjivi na brojnim teritorijama. Predložite, takođe i Vi, reformu urbanističkog prava! Vaša vizija se isto tako sastoji i u „ravnoteži složenosti i sklada koja zahteva iznimni talenat nas, arhitekata i urbanista“. Gospodine Blan, dozvolite mi da se na to osmehnem... Kako biste mogli da dosegnete tako otmenu ambiciju kada ste tokom dve godine odbijali da razgovarate s onima s kojima je trebalo da radite? Ispisujete jednu drugu viziju: „Grad će biti policentričan i multipolaran“, navodeći ime četiri ekipe koje predlažu različit broj centara. Dobro, da? I šta onda s tim? Nije li to malo prekratko? „Međunarodni atelje Velikog Pariza... uključiće arhitekte urbaniste, u konsultacije o Velikom Parizu... Radiće na dugoročne staze na strategijama budućnosti metafore: „Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan, Vi ste već odbili da s njima sarađujete! I to uprkost činjenici da Vas je Vaš zadatak upućivao da se u projektu oslanjate na njihove predloge. I Vi se usuđujete da ih uključujete tek u trenutku kada je Vaš projekat već formulisan! Zar Vi zaista mislite da ste uverljivi? Vaša vizija bi još bila i da „gradite grad nad gradom“. Tim povodom navodite reči Bernara Uea [Bernard Huet] i njegovo osuđivanje praksi obnavljanja koje započinju s brisanjem... Međutim, jednu stranicu kasnije, vi govorite o „doterivanju“, „rekonstruisanju“ i o „razvijanju“, ali isto tako (nemoguće je oteti se od svoje prirode, ona se uvek i svugde prikazuje) pišete: „čak i rušenju, ako je potrebno!“. Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan, već dve godine Vam govorimo: više nećemo rušiti! Ne igramo se više Osmana [Haussmann] u prigradskim naseljima, kao što biste Vi to radili u Klišiju Montfermej [Clichy Montfermeil]! Veliki Pariz se danas ne gradi tako što se ljudi teraju iz svojih kuća. To su metode iz nekih drugih vremena... U stvari, na tri ili četiri stranice Vi pokušavate da formulišete nekoliko urbanističkih i arhitektonskih načela, hteli biste da nas ubedite da ste humanista, govorite o „davanju duše Metropoli“... Predlažete automatski metro, uglavnom podzemni, kao prevozno sredstvo naše metropolske budućnosti. I čitajući Vas, nemam utisak da ste svesni protivrečnosti... Čak se usuđujete da napišete: „zamisliti grad, to je isto kao zamisliti pokretnosti koje znače više od premeštanja“. Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan, zar Vas protivrečnost još uvek ne dodiruje? Nakon toga Vi izjavljujete: „klonite se apstraktnih genija koji mogu proizvoditi totalitarne urbanizme!“. Navodite reči direktore NASA-e: „Failure is not an option/Propast nije rešenje“. I to samo zato da biste opravdali jedan podzemni univerzum, neosetljiv prema arheološkim istraživanjima i otkrićima... Ali Vaš „Metromatik“, za razliku od „Dobrodošlog“ metroa koji je tako dobar da se zaustavlja svakih nekoliko minuta, izgleda da je zaista nepopularan jer je klaustrofobičan, psihološki nesiguran, s rasponom i od preko petnaest minuta između dve stanice. Neće li time propast („failure“ ) postati stvarnost? Znate li Vi, gospodine Blan, da su Vaša zapažanja, pored opštih mesta, brutalna i ponekad nesmotrena i nekoherentna. Uzmimo, na primer, Vaše „viđenje rizoma“. Vi nam kažete da „rizomski pristup dozvoljava... da

269

se razotkriju veze koje ujedinjuju različite delove teritorije“. Ako se dobro sećam moje nekadašnje lektire, ono što je zanimalo Deleza i Gatarija oko ovog pojma, pre svega se odnosilo na mehanizam otpora prema centralnom autoritetu, jedan nehijerarhizovani model u kome ne postoji težište; načelo neusmerenih, istovremenih i interaktivnih saznanja. Radi se o razvoju nepredvidive kapilarnosti, koja se razvija iz podzemnih grana u istoj meri kao i iz pupoljaka... Današnja metropola je doista haotična. Da li ste zaista sigurni, gospodine Blan, da je komplementarnost nepredvidivim, takva da u ovim uslovima može da razotkrije teritorijalne veze? Jedan drugi primer. Zabrinjavate nas, kada nam kažete „da ljudi prave gradove ali ne znaju kakve to gradove prave“, te je zbog toga potrebno „biti zaista pokoran“. Ali molim Vas, gospodine Blan, zar pokornost ne zahteva da se sluša pre nego što se odlučuje? Zar pokornost ne priziva transparentnost svih struktura odluke? Gospodine Blan, gradovi čine ljude, i zato se ne smeju prepustiti tome da sâmi sebe čine. Postojanje ambicije ovde je legitimno. Ali, vratimo se na Vaš sistem transporta. Vi nam objašnjavate: „Te tako je u trenutku uspostavljanja naše male grupe, jedan od prioriteta bio da se radi na određivanju transportne mreže koja strukturira Veliki Pariz... Potrebno je što pre uspostaviti tu mrežu, kako bi ona pratila rođenje i razvoj teritorija“. Gospodine Blan, Vi odbijate da razumete... Suština urbanizma dvadesetog veka rođena je na taj način; najpre, mreža! Rezultat nam je poznat. Danas znamo da je pre svega potrebno lokalizovati nastanjene strukture prema geografskim, istorijskim i ekonomskim kriterijumima. Tek kasnije je poželjno izabirati smeštenost voznih stanica. Da je kojim slučajem Vaš tim bio manji, neko bi Vam to možda i rekao. Ili, da ste slušali mišljenje deset timova kao što Vam je sugerisano u nalogu Vaše misije, dobili biste i pokriće za Vaše predloge... Što se tiče Vaše kazuističke vežbe, kako biste objasnili da regija treba da se pobrine o prevozu, ali da prevozna mreža automatskog metroa, tome nasuprot, zavisi od države, ta vežba sasvim ostavlja po strani politički problem vladanja. Zapanjujuće su trenutno vođene studije, koje je pokrenula urbana zajednica Buržea [Bourget], kao i način na koji pokazujete da država, to jest Vi u ovom slučaju, protivreči samoj sebi kada najavljuje da je Burže kao „grad-srce Velikog Pariza“ i kada bira Plejel Sent-Deni [Pleyel Saint-Denis] da na tom mestu postavi veliku inter-modalnu metropolsku stanicu: „stanica Pari-Plejel će postati veliki metropolski transportni čvor u središtu regije glavnog grada“. Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan, tražili su od Vas da u najmanju ruku predložite sistem državne vladavine pružajući mogućnost izbora zajednicama koje su očekivale jednake prednosti! I Vaše „Društvo Velikog Pariza“, koje gradi kako mu je volja (pošto je država u njemu većinski zastupnik), i to na najpristupačnijim lokacijama, po volji tržišta, upravo nam ono nudi savršeni model za pravljenje haosa. Da li je to Vaš rizom? Jedna reč Vam je, gospodine Blan, izuzetno draga: „klaster“ [cluster]. Američki model se ipak ne može automatski primenjivati na metropolu Pariza. Kažete nam da „zaravan Saklea ima sve karte u rukama kako bi postala svetski reper na nivou Silikonske doline“. Primetimo, međutim, da je srazmera između Sakleovog klastera i Silikonske doline, u najmanju ruku, 1:10. Kao i da skorašnje ekonomske analize ukazuju na zastarelost ovog američkog koncepta, na njegovu nedelotvornost u metropolama poput Tokija i Pariza koje su raznovrsnije i složenije od Njujorka ili Londona. Srazmera teritorijalne konkurentnosti primenjiva je na dolinu reke Sene i njenih pritoka. Što se tiče Saklea, Plen-de-Fransa, gospodine Blan, Vi se zadovoljavate da parafrazirate uredbu odluke ili elemente predsednikovog govora iz palate Šajo. Plen-San-Deni postaje „stvaralačka teritorija“, Burže (sa Dransijem, Dinjijem, Blan-Menilom, Bonejem, Kurnevom) predstavlja „grad-srce, novo ekonomsko središte obogaćeno aeronautičkim i tehnološkim centrom“. Roasi Vilpant 270

je „centar razmene“, Olni-su-Boa na Montfermej teritoriji otvara se u vidu jedne stanice, Marn-la-Vale predgrađe Dekart, postaje „grad u pokretu“, Defans „finansijski grad“, reka Sena postaje „otvor prema svetu“ i sa Avrom „morska fasada Pariza“, dok Ašer postaje „luka u kojoj se sticu uticaji“. Ni traga od neke vizije, obično ponavljanje programskih ciljeva. Ali, gospodine Blan, najviše zabrinjava upravo Vaše ćutanje. Zar Osetljive Urbane Zone (OUZ) ne zaslužuju barem neku predstavu o njima, jedno poglavalje u izveštaju? Zar povezanost s lokalnim odbornicima ne zaslužuje drugo poglavlje? Vas je zanimala samo Vama poznata pesma, ali ne i bilo šta drugo? Zar svako viđenje Velikog Pariza ne bi trebalo da ujedinjuje i ukrštene akcije u svakoj opštini? Zar te akcije ne bi trebalo da se odvijaju istovremeno u svim ovim opštinama, i to što pre? Rad na obodima metropole, na razmeni staništa kako bi ih što bolje izolovali i uvećali, na zakonodavnim promenama kako bi se unela raznovrsnost, naglasile promenjivosti i mutacije... pomenimo samo neke tačke tih ukrštanja koja bi trebalo da izmene svačiji život... Ni reči o mestu umetnosti kao sredstvu urbanih transformacija... Vaš zaključak je, međutim, najupečatljiviji: „Sanjajmo jedan san. 2024. je godina, Pariz predstavlja ujedinjenu zgusnutu metropolu. Radi se o živom gradu u kome se odvijaju Olimpijske igre... To je grad u kome se pronalazačka ingenioznost izražava u svim stvarima, u kome je stvaralaštvo posvuda prisutno... Smelost i imaginacija predstavljaju temelje njegove ekonomske aktivnosti... Ekonomski rast svakome dozvoljava da pronađe posao po svojoj meri, u skladu sa svojim nadarenostima i svojim sposobnostima... Stanovnici Velikog Pariza se mogu kretati neometano s jednog na drugi kraj metropole... Nijedna četvrt nije ostavljena po strani, sva geta su otvorena...“ Sve je rečeno, Vaš san nas automatski prevozi. Gospodine Blan, Vi ste se sasvim pogubili u izuzetnosti pitanja o Velikom Parizu. Često se pozivate na Osmana [Haussmann]. Kao i on, Vi ste oblasni upravnik [préfet], ali nikada nećete steći plemićku titulu barona. Ova knjiga Vam je poslužila da dokažete jednu stvar: Vi niste državni sekretar zadužen za razvoj oblasti oko glavnog grada, Vi ste državni sekretar produžne službe transportne mreže glavnog grada. Žan Nuvel, arhitekta PS: Zahvaljujem Vam što ste ovu knjigu objavili pre parlamentarne rasprave.

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

271

LEON KRIER [Léon Krier] Grad unutar grada *

ČETVRTI

Grad može biti rekonstruisan jedino u obliku urbanih četvrti. Veliki ili mali grad može biti reorganizovan jedino kao veliki ili mali broj urbanih četvrti; kao federacija autonomnih četvrti. Svaka četvrt mora imati svoj centar, periferiju i granicu. Svaka četvrt mora biti GRAD UNUTAR GRADA. Četvrt mora objediniti sve dnevne funkcije urbanog života (stanovanje, rad, odmor) unutar teritorije koja ima dimenzije u skladu sa ugodom pešaka; ona ne bi trebala da prelazi 35 hektara površine (80 akri) ni 15,000 stanovnika. Fizički zamor uspostavlja prirodnu granicu koju je čovek u stanju dnevno da prepešači i kroz istoriju je ova granica naučila ljude kojem redu veličine pripadaju ruralne ili urbane zajednice. Čini se, naprotiv, da prirodna granica ne postoji u slučaju određivanja veličine funkcionalnih zona; dosada koja zadesi čoveka dok vozi auto uzrokuje da on gubi osećaj fizičke granice. Oblik grada i njegovih javnih prostora ne može biti stvar ličnog eksperimenta. Grad i njegovi javni prostori mogu biti izgrađeni jedino u obliku ulica, trgova i četvrti poznatih dimenzija i osobenosti, utemeljenih na lokalnoj tradiciji. Bilo da su velikog metropolskog ili intimnog, lokalnog kvaliteta, ulice i trgovi moraju predstavljati trajne i poznate osobenosti. Njihove dimenzije i proporcije moraju biti kao u najboljim i najlepšim pred-industrijskim gradovima, proizašlim iz milenijumski potvrđene stare kulture. Nakon počinjenih zločina protiv evropskih gradova i pejzaža, tokom nekoliko zadnjih decenija u ime napretka i efikasnosti, profesije arhitekture i građevinarstva ne zaslužuje ništa drugo nego prezir stanovništva. Funkcija arhitekture nikada nije bila, a nije ni danas, da zapanjuje i oduzima dah; ona postoji da bi stvarala izgrađeno nastanjivo, prikladno, lepo, elegantno i trajno okruženje. Jednostavnost mora biti cilj urbanog plana, ma koliko bila složene urbana geografija i topografija. Grad se mora artikulisati u javne i privatne prostore, spomenike i urbano tkivo, klasičnu arhitekturu i vernakularne zgrade, trgove i ulice, i upravo u toj hijerarhiji.

* A + U, Tokyo, specijalni broj, novembar 1977, stranice 69-152. Ponovo objavljeno u: Architectural Design, broj 54 (1984), juli/avgust stranice 70-105. Takođe i u Leon Krier, Kuće, palate, gradovi, Demetri Porfirios, urednik [Léon Krier: Houses, Palaces, Cities, Demetri Porphyrios, ed.], Academy Publications, London, 1984. S dodatim odeljcima iz: “Grad unutar grada II” [“The Cities Within the City II”], Architectural Design, broj 49 (1979), januar stranice 1832; i “Rekonstrukcija evropskih gradova” [“The Reconstruction of the European City”], Architectural Design, broj 54 (1984), novembar/decembar stranice 16-22.

272

Ovaj se poduhvat suprotstavlja fragmentaciji: suočeni sa rastućim monolitnim moćima države i velikih ekonomskih organizacija, možemo reći da se društvo i njegova kultura uvećano fragmentuju. Istinska raskoš grada zavisi od inteligencije njegovih fizičkih i društvenih organizacija, od prijatnosti njegovih javnih prostora, lepote spomenka, te konačno, od mudrosti s kojom neko zna kako da iskoristi lepote i slučajnosti prirode za najveću blagodat svih stanovnika grada. To pre svega zavisi koliko se svaki pojedinačni građanin identifikuje sa sadašnjošću ali i s prošlošću. Hipertrofija predstavlja osobenost dekompozicije većine evropskih gradova industrijske ere. Periferija uništava strukturu istorijskog centra. Jednofunkcionalno zoniranje promoviše visoku koncentraciju administrativnih i komercijalnih aktivnosti u istorijskom centru, a periferija ostaje isključivo stambena zona. Stari grad postaje srce u jednom prevelikom telu koje se pod pritiskom građevinske špekulacije, kombinovane s rastućim tercijarnim sektorom, polako dezintegriše dok stanovništvo u centru postaje sve ređe. Jednofunkcionalno zoniranje se može smatrati najradikalnijim instrumentom u destrukciji evropskih gradova. Ne samo da u velikim razmerama promoviše zemljišnu i građevinsku špekulaciju, već, takođe osnažuje tendencije centralizacije političke birokratije i opravdava monopolizaciju trgovanja. Ono stoga uništava pročišćenu i osetljivu fizičku strukturu većine gradova, kao što postaje najbrutalniji način uništavanja društvene strukture i složenih kulturnih i ekonomskih veza unutar preživele urbane zajednice.

ŠTA JE URBANA ČETVRT: OBLIK I ZAKONSKI OKVIR

U vreme kada je Firenca bila kulturno i finansijsko sedište renesanse, imala je jedva oko 70,000 stanovnika. Ovaj slavni grad se s jednog na drugi kraj mogao preći peške za dvadeset minuta. U petnaestom veku najnaseljeniji gradovi Evrope – Pariz, Milano i Venecija – nisu imali više od 100,000 stanovnika, a već je Leonardo da Vinči predlagao da se grad podeli u pet autonomnih riones (četvrti). Sa izuzetkom Kelna, prije 1800. godine, svaki od 150 najmoćnijih i najprestižnijih nemačkih gradova nije imao više od 35,000 stanovnika; Nirnberg ih je imao oko 20,000. Kad je nemački arhitekta, urbanista i učitelj Hajnrih Tesenov [Heinrich Tessenow] tvrdio da s jedne strane postoji jasna veza između ekonomskog i kulturnog zdravlja grada, i s druge, ograničenja stanovništva, on nije polazio od hipoteze već od istorijske činjenice. Pod kulturnim i materijalnim bogatstvom se nije podrazumevala apsolutnu moć, već razborita i harmonična vezu ustanovljena između stanovnika grada i svoje teritorije. Za razliku od zona jedne industrijalizovane teritorije, mere i geometrijska organizacija grada i njegovih četvrti, nikada ne predstavljaju slučajan rezultat, verovatnoću ili tek prostu ekonomsku nužnost. Mere i geometrijski poredak grada i njegovih četvrti, konstituišu moralan, pravno utemeljen, tehnički i estetički plan. Kao što su rukavica i cipela ostvareni oblici koji služe za pokrivanje ruku i stopala, na sličan način kuća i ulica, palata i trg predstavljaju pravu vrstu i oblik zaštite, štiteći društveni život ljudi. Činjenica je da grad koji ima više od 50,000 stanovnika neće uspeti da preživi isključivo na resursima s teritorije koja ga okružuje ukoliko nije blagoslovljen najblažom klimom. u gradu koji dostigne određenu veličinu, prosta logistika

273

nabavke i raspodele postaje glavni cilj građanskog života; stoga se većina građana zapošljava u distributivnim, administrativnim i uslužnim delatnostima. Eto zašto bi trebalo da shvatimo da odgovarajući oblik grada postoji samo u odgovarajućoj srazmeri. Predmet koji podražava rukavicu a težak je deset tona nije rukavica. U snažnoj suprotnosti projektantima industrijskih projekata, suprotno od brojnih učenja Bauhausa, Dojčer Verkbunda [Deutscher Werkbund], ili nacističkog Dojče arbajts fronta [DAF, Deutsche Arbeits Front], nema razloga da verujemo da se mere grada i njegovih delova zasnivaju na matematičkoj preciznosti. Ne zanimaju nas utopije ili idealni projekti, odbijamo da se bavimo idealnim i apstraktnim merama. Te delatnosti osobene su trgovcima i policajcima; oni uvek stvaraju pometnju između pojmova vrste i standarda, normalnosti i norme. Čudovišta i patuljci određuju granice normalnosti; jedni iz preterivanja i drugi usled nedovoljnosti. Da bismo odredili normalnu srazmeru dovoljno označiti granice, odnosno, maksimalne i minimalne vrednosti. Ali mere se ne odnose samo na geometrijske dimenzije prostora i objekata grada i njegovih četvrti, već i na veličinu ljudskih zajednica. Kao drvo ili čovek, ljudska zajednica ne može preći određenu veličinu a da ne postane čudovište; bilo div ili patuljak. Kao što je Aristotel rekao: „Za sve što postoji, biljke, životinje, stvari, i za grad postoji granica; zato što ništa ne može zadržati svoju prirodnu moć ako je preveliko ili premalo, jer tada gubi svoj duh ili biva iskvareno“ (Aristotel, Politika). Slično je Galileo tvrdio da bi čovek visok 100 metara sačinjen od krvi i mesa, utamničio samog sebe i bio nesposoban da živi na ovoj planeti. Pitagorejci su poučavali da zlo pripada carstvu bezgraničnosti dok dobro spada u ograničeno carstvo. Aristotel je učinio da ova istina postane temeljom svega: filozofije, etike, i shodno tome, politike i kulture. Kao što je odgovarajuća mera uslov celokupnog života, tako se vitalnost zajednice prekomerno razvija ili atrofira u skladu s brojem njenih stanovnika; grad može umreti usled nenormalnog proširenja, gustoće naseljenosti ili raštrkanosti. I kao što porodica ne raste uvećavanjem roditeljskih tela već rođenjem dece, tako i urbana civilizacija ne može nekažnjivo nadrasti preterano uvećane ljudske aglomeracije. „Drvo raste slobodno“, napisao je napredni nemački industrijalac i protivnik nacizma Valter Ratenau [Walther Rathenau], „ali to ne znači da će se pomeriti ili narasti do neba“. Slobodan i harmoničan rast urbane civilizacije može se postići isključivo pravilnim i razumnim geografskim rasporedom njenih gradova i zajednica koje treba da budu autonomne i ograničene. Samo tada će gradovi znati kako da odgovore na ekonomske funkcije zajednice i zadovolje najviše težnje duha.

PRIRODA GRADA

Kao i svi organizmi u prirodi, grad mora biti konačan objekat; mora imati svoju konačnost, odnosno maksimalnu i minimalnu veličinu, podjednako i u površini i zapremini, u planu i u obrisu, u broju stanovnika koje može da okući kao i u broju delatnosti koje može da obezbeđuje i ostvaruje. Suprotstavljajući se i razlikujući se od decentralizovane i funkcionalne monotonije industrijskih zona, grad predstavlja geografsko središte određene 274

veličine, objedinjujući sve periodične i neperiodične urbane aktivnosti, koje po svojoj prirodi mogu biti privatne ili javne, komercijalne ili proizvodne, religiozne ili političke funkcije i upotrebe. Metropolis nastaje udruživanjem manjeg ili većeg broja nezavisnih i autonomnih gradova. Metropolis omogućava upravo funkcije od nacionalnog i internacionalnog značaja koje bi inače preopteretile i prenatrpale svakodnevni život samo jednog grada. Ove aktivnosti su smeštene u tržnim centrima i parkovima, duž avenija i trgova koji razdvajaju različite gradove metropolske federacije, ili alternativno, duž šetališta i bulevara koji oblikuju svoje međe i granice prema okruženju. Metropolis mora imati centar i jasno određenu, prepoznatljivu granicu. Grad oblikuju najviše četiri urbane četvrti i on omogućava periodične i neperiodične funkcije regionalnog značaja koje bi inače preopteretile i prenatrpale dnevno funkcionisanje samo jedne četvrti. Ove aktivnosti su smeštene duž avenija koje razdvajaju različite četvrti, ili alternativno, duž bulevara koji formiraju međe i granice grada i njegovih četvrti. Grad mora imati svoj centar i jasno određenu, prepoznatljivu granicu. Urbana četvrt je istinski grad unutar grada. Kao dio, ona sadrži osobine i kvalitete celine. Ona je potpun i zreo član porodice četvrti koje formiraju grad. Urbana četvrt omogućava odvijanje svih periodičnih lokalnih (dnevnih i sedmičnih) urbanih funkcija (stanovanje, obrazovanje, proizvodnju, administraciju, trgovinu, rekreaciju, itd.) unutar ograničenog dela teritorije premerenog prema potrebama pešaka. Pešaku bi trebalo da budu dostupne sve uobičajene dnevne i sedmične funkcije a da ne koristi mehanička sredstava transporta, u okvirima najviše deset minuta hoda. Ovako kompaktna površina iznosi otprilike 33 hektara (80 akri). U metropolskoj federaciji nezavisnih gradova značaj mehaničkih sredstava transporta, bilo da su javna ili privatna, time bi bio značajno smanjen; ta sredstva bi pre svega služila neperiodičnim potrebama i postala bi povlašćeno sredstvo za ispunjavanje zadovoljstva.

VELIČINA GRADA

Kada je reč o javnom prostoru, reč je o njegovom kvalitetu, o vrsti, merama, proporcijama. Ako su red i mere osobene za božije stvaranje, onda takođe moraju biti istiniti za svako ljudsko ostvarenje. Ovozemaljske stvari ne mogu postojati bez mera i bez oblika; ako kao takve postoje onda predstavljaju bolest, nered, pometnju. Preveliko ili premalo telo, predstavlja ili monstrum ili patuljka. Slično tome, bezoblični i loše dimenzionisani trgovi, ulice i dvorišta, ne mogu opstati. Problem mera i oblika koji se tiče odnosa između grada i sela, između urbanih prostora i poljoprivrednog zemljišta, zavisi od toga da li su dimenzije i oblik postali instrument industrijske ili zanatlijske proizvodnje. Urbanom društvu, malo plodno ostrvo može biti raj. Prigradskom društvu, nijedna teritorija ni kontinent nisu dovoljno veliki da zadovolje njegovu pohlepu i da ublaže njegovu patnju. Grad uvek određuje svoje granice, razdvaja urbani prostor od seoskog područja. Nasuprot ovome, prigradska područja nasrću i na grad i na seosko okruženje i svetu proglašavaju: “Ono što je tvoje, postaće moje”.

275

Kada su razdvojeni, grad i njegovo seosko okruženje čine sretan brak. Oni stvaraju baštinu koja je vidljiva u građevinama, kulturi, jeziku, nauci, oruđima i dobrima. Umesto toga, širenje predgrađa se zasniva na ugovorenom braku i obeskorenjeno odbacuje baštinu, predanje i kulturu. Ono osvaja grad i okruženje kako bi ih uništavalo. Predgrađe mrzi samo sebe: zna da nije ni grad niti okruženje i želi da osvoji svet zato što ne može da se pomiri samo sa sobom. Gradu da bi živeo nije potrebno predgrađe. Predgrađe ne može živeti bez grada. Predgrađe bez grada je kao rak bez tela. Predgrađe koje je izgrađeno 100 milja daleko od grada, sve će učiniti da napadne svoju žrtvu: izgradiće ogromnu infrastrukturu i pokrenuće kolosalne mašine samo da bi ostvarilo svoje rušilačke ciljeve. Predgrađe davi grad okružujući ga i ubija ga, kidajući mu srce. Predgrađe može jedino opstajati, ali ne može živeti. Može opstajati kao parazit, trošeći grad i okruženje. Nijedan grad ni okruženje, koliko god bili bogati i plodni, ne mogu preživeti pod opsadom predgrađa. Grad raste kao porodica, umnožavajući se: predgrađe raste iz sopstvenog tela, šireći svoje pipke. Grad je uvek ograničen u veličini i broju ali predgrađe ne poznaje granice: nema centar ni oblik, ono je samo deo. Grad je idealno stanje, umerenost između tiranije sela i tiranije metropolisa. Čak i kada bi u određenom periodu grad napustili njegovi stanovnici, on bi nastavio da preživljava kao telo u nesvesnom stanju; telo koje će oživeti kada duh povrati svesnost. Venecija je grad i to će ostati čak i ako je nastane ribe i mačke. Ali ako bude transformisana u poslovne četvrti onda će umreti. Napušten grad može biti poput uspavane lepotice prelep; grad koji je zoniran u skladu s pojedinim funkcijama, u najboljem slučaju može biti lep kao leš.

TEHNIKE REKONSTRUKCIJE GRADA

Monofunkcionalno zoniranje gradova, daleko je od toga da rešava probleme privatnog i javnog saobraćaja, ono samo razgrađuje složene urbane zajednice u gradove za spavanje, gradove za rad i gradove za potrošnju. Jedino rešenje, sada nije bolji javni prevoz, već objedinjavanjem urbanih funkcija, kao što su stanovanje/ rad, u istoj urbanoj zoni, uklanjanje većine prevoza koji služi za odlazak na posao. Podela grada na ograničeni broj četvrti prepoloviće urbanu teritoriju. Sve buduće zgrade bi se morale uklopiti u okviru ovih opsega kako bi se zaokružile četvrti. Novo poljoprivredno zemljište i šume okruživali bi ove jasno određene četvrti i naselja unutar grada. Što bi zahtevalo radikalno, novo i zakonom određeno, preoblikovanje grada i okruženja. Unapredilo bi kulturnu i ekonomsku nezavisnost ovih četvrti, tako da bi one funkcionisale kao komune s potpunom izvršnom vlasti pod direktnom kontrolom njihovih građana. Ovakva federacija gradova bi, međutim, jedino mogla biti ostvarena u okvirima centralizovanog zakona koji bi osigurao harmoničan razvoj ovih gradova unutar grada. Zakonodavstvo grada bi bilo centralizovano: izvršna vlast bi, ipak, bila decentralizovana; svaka četvrt bi imala svoj sopstveni politički status kako bi ohrabrivala lokalno učešće. Ako sada ne prepoznajemo specifičnu vrednost evropske (ili, uopštenije, tradicionalne) urbane kulture, sve više ćemo biti podložni nametanju urbanih struk276

tura stvorenih jedino za preživljavanje, koje su nužno uslovljene mogućnostima proizvodnje i potrošnje. Predlažemo da se periferija polako transformiše u federaciju malih gradova koji će svaki imati svoj centar, veličinu i osobenost. U okviru ovih predloga se uvodi pojam radikalne konzervacije. Proglašavajući ih „bez istorijskog ili umetničkog interesa“, poznato je s kakvom su upornošću uništavane čitave urbane oblasti. Proizvoljnost ovakvih „prosuđivanja“, postala je očigledna kada su lepe građevine, koje datiraju s početka ovog veka, neospornih tehničkih i estetskih kvaliteta, zarad brzog profita žrtvovane u spekulativnoj groznici. Nužno je priznati apsolutnu vrednost „kamenih gradova“ – akumulisanog rada mnogih pokolenja koja su nam prethodila. Isključivi kriterijum procene vrednosti građevine ne sme proizilaziti iz želje da se fragmentuje kontekst, ili iz njega izdvaja, već iz uspešnosti s kojom se ona uklapa u urbano tkivo, i načina njenog učešća u skladu i lepoti javnih prostora. Nastavljanjem divlje destrukcije grada nastavlja se ne samo naš kružni tok proizvodnje i potrošnje sve besplodnijeg okruženja, već i onaj budućih pokolenja. Skoro apsurdan mit „želje da se izrazi svoje doba“, ne sme u budućnosti dopustiti uništavanje postojećih gradova; energije bi trebalo usmeravati ka izgradnji novih četvrti i novih gradova, prožetih inteligencijom „kamenih gradova“.

Prevod: Dragana Kovačević Hrkić



Korektura: Dejan Todorović, Zvjezdan Avramović

277

Naselja budućnosti* 1 Danas možemo sa sigurnošću ustanoviti da se grad budućnosti, ili tačnije – gradovi budućnosti – neće odgovarati jedinstvenoj i unificiranoj viziji bilo koje vrste. 2 Postoje univerzalna načela koja se koriste prilikom izgradnje dobrih gradova i sela. Ona prevazilaze vreme, klime i kontinente. Radi se, u suštini, o antropološkim načelima, povezanim sa uobičajenim sposobnostima čovekove konstitucije, tela i svesti. Naselja treba da budu u stanju da funkcionišu kao horizontalni (što bi predstavljalo graničnu površinu) i vertikalni (ograničenog broja spratova) mišićno-pešački pokret: Ulica i trgova; Gradova, sela i gradskih četvrti; Razvojnog programa i parcela; Metoda gradnje i arhitekture – određenog tipa, veličine, karaktera, estetike, gustine, i funkcionalne složenosti – kao ključnih postavki urbanizma. Ne treba ih mešati s postavkama sub-urbanizma. Načela tradicionalne arhitekture i urbanizma predstavljaju više od prostog istorijskog fenomena; prema tome, ne mogu se naprosto proglasiti zastarelima. To su praktični i estetički odgovori na praktične probleme naseljavanja i gradnje. Jednako su bezvremena kao i načela muzičke harmonije, jezika, nauke, gastronomije. Greška filozofije modernizma leži u detinjastoj ambiciji da ova načela u potpunosti zameni. Arhitekti koji danas tvrde da izmišljaju arhitekturu i urbanizam dvadeset prvog veka, očigledno su i naivniji od majstora istorijskog „modernizma“. Modèrna više ne može sebe proglašavati, unatoč rasprostranjene očiglednosti, za jedinog legitimnog predstavnika i utelovljenje modernosti. Modernost i modernizam su jasno različite pojave i ne smeju se mešati niti poistovećivati. Modernizam je, kao i mnogi drugi izmi, nastao iz preterane, verovatno, patološke želje za modernošću. Kao svi oblici fundamentalizma, i on je u svojoj suštini reduktivan i tiranski. Ukoliko modernizam želi da postane konstruktivni deo modernog demokratskog sveta, mora napokon naučiti da se demokratija zasniva na toleranciji i različitosti. Ta demokratska tolerancija, i u oblasti arhitekture i urbanizma, zaista je zasnovana na konstitucionalno utemeljenom reciprocitetu. Bez ovakve promene u stavu, modernizam će postati zastarela stvar ideologije dvadeset prvog veka.

* Léon Krier, „Settlements of the future”, u Beyond Urbanism and the Future of Cities, Tigran Haas ur., Rizzoli, Milan, 2008, str. 292-295.

278

3 Urbani prostor je praznina – strukturalna i konstruktivna praznina; sa sopstvenom hijerarhijom, dimenzijama i karakterom, i ne može jednostavno predstavljati ostatak između nasumičnih građevinskih zahvata. Višak ove praznine predstavlja razbacivanje, lažni luksuz; premalo predstavlja lažnu ekonomičnost. Sve zgrade imaju javno lice, koje deluje pozitivno ili negativno na javni prostor, obogaćuje ga ili siromaši. Ulice, trgovi, i njihove brojne deklinacije, najbolji su oblici kolektivnog prostora. Ni u javnoj niti u privatnoj sferi, robustni javni prostor ne nastaje prirodno, kao obični nus-proizvod aktivnosti. Javni prostor, i uopšteno, javni domen – njegov oblik, estetski kvaliteti i moć socijalizacije – nikad nisu rezultat slučajnog delovanja, nego predstavljaju rezultat civilizovane vizije i namerne volje. Ne obezbeđuje drevnost ono što čini kvalitet javnog prostora, nego genetski kapaciteti njegovih temeljnih načela. Hiljadu godina suburbane ekspanzije nikad se neće moći meriti sa civilizovanom snagom urbanih temelja.

279

Urbana jezgra se ne nazivaju istorijskim jezgrima zbog njihove starosti, nego zbog zrelosti i strukturne snage njihovih organizacionih načela. Ova načela su transcedentalna i bezvremenska – dobro su nam poznata; ukoliko to želimo, mi možemo sagraditi urbana jezgra koja će od početka imati kvalitete takozvanih istorijskih jezgra. U svim savremenim društvima i danas postoje javni i privatni, sveti i svetovni objekti, građevine kolektivnog i pojedinačnog stanovanja, objekti za odmor i rad, za muziku i tišinu, za odavanje počasti ili kažnjavanje, za skrivanje ili pokazivanje, za proizvodnju ili potrošnju, za komercijalne i institucionalne svrhe, za odbranu i za rat. Zaista, uzrok ovako nesrazmerne uniformisanosti, estetskog siromaštva, i uopštene vulgarnosti savremenih naselja, ne leži u svedenom društvenom opštenju, nego u globalnoj metafizičkoj krizi. Eksponencijalan rast 280

industrijskih aktivnosti i moći koje donosi sveopšta upotreba fosilnih goriva, možda je zaista osnovni uzrok sveobuhvatne oholosti. Funkcionalno zoniranje predstavlja oruđe ove mentalne i fizičke katastrofe. Dekonstruktivno delovanje, koje pod krinkom planiranja doslovno razgrađuje budućnost našeg društva i planete, omogućava maksimalno trošenje zemlje, vremena i energije u svakodnevnim društvenim aktivnostima. Ono, takođe, vodi i ka radikalnoj semantičkoj dekonstrukciji urbanizma i arhitekture – ukratko, ka suburbanizmu i modernizmu. Horizontalno i vertikalno širenje, preterano širenje bez budućnosti, i loše odabrane lokacije gradova, njihove predimenzionisane jednofunkcionalne zgrade i zone – u vidu nebodera, pejzaža tržnih centara na otvorenom, i stambenih okruga – dinosaurusi su doba zasnovanog na fosilnim gorivima koje je na izmaku. Oni predstavljaju vertikalne i horizontalne oblike preteranog razvoja, logističkog širenja, odbegle entropije; asocijalni su, neekološki, i privlačni su samo sa olimpske visine. Umesto toga, tradicionalno urbano planiranje i arhitektura, dozvoljavaju artikulaciju i organizaciju različitih društvenih aktivnosti u koherentne, smislene i ekološke organizme. Oni postaju druga priroda, bez objašnjenja i opravdanja; njihove tehnike prevazilaze vreme i prostor, i univerzalni su utemeljivači svih trajnih civilizacija. 4 Nauka i umetnost izgradnje gradova s jedne strane, nauka i umetnost izgradnje predgrađa s druge, sasvim su nam poznate. Biranje jedne ili druge nije

281

pitanje istorijske sudbine već pre svega stvar kulturološkog i političkog izbora. Ne postoje nikakvi valjani – društveni, ekonomski, politički, kulturološki, psihološki, religiozni, istorijski, niti naprosto ljudski izgovori – za izgradnju predgrađa, koja kvare i gradove i zemlju. Izgradnja tradicionalnih gradova predstavlja odgovoran, ekološki oblik ekonomskog razvoja; izgradnja predgrađa je iskvaren oblik ekonomskog razvoja. Prenaseljenost, suburbanizam, i industrijalizam su nuspojave doba fosilnih goriva. Sa iscrpljivanje dostupnosti fosilnih goriva, naše poimanje ekonomskog rasta – prema tome i mogućnosti razvoja planete – radikalno će se promeniti, kao što to opisuje Kinstler [James Howard Kunstler], u knjizi Dugotrajna nevolja, i moraćemo se, svidelo nam se to ili ne, vratiti tradicionalnim oblicima naselja, poljoprivrede i gradnje. Ideja samoodrživosti će iz političke datosti prerasti u načelo egzistencijalne nužnosti. 5 Ne predstavljaju istorija i vremensko razdoblje faktore koji daju kvalitet urbanom okruženju, već to pre svega pružaju struktura, ideje i ekologija. Istorijska jezgra i njihova arhitektura nas ne zanimaju zbog njihove starosti i istorije, 282

283

nego zbog njihove aktuelnosti i važnosti, njihove drevne modernosti. Ne pravi razliku u kvalitetu činjenica da je tradicionalna struktura stara hiljadu, ili samo jednu godinu. Ono što je odlučujuće, jesu njena struktura, razmjera, kompozicija, materijali i dizajn, a ne njena starost ili „istoričnost“. Originalnost značajnih objekata ne leži u starosti materijala od kojih su sagrađeni, nego, kako Fest [J. Fest] objašnjava, u originalnosti njihovih projekata. 6 U oblasti arhitekture i urbanizma, fundamentalna načela imaju univerzalnu vrednost, iako su realizacije uvek lokalne i regionalne, prilagođene određenoj klimi, topografiji, društvenim navikama, materijalima i industriji –prilagođene su, na primer, geografskom/ekološkom i kulturnom okruženju. Samo klasična arhitektura teži da prevaziđe svoje regionalno poreklo. I ako je vezana za osobenosti svoje (toskanske, dorske, jonske, i tako dalje) regije ili ukorenjena u stil dinastije ili vladara, umetnička razrada i simbolička kodifikacija monumentalne arhitekture prevazilazi mesto i poreklo, i omogućava novu, univerzalnu primenu; ona predstavlja istinski internacionalni stil. Njenu snagu i nepobitnost održava stroga kontrola njene primene, onda kada se ona koristi isključivo za izuzetne i simbolički izvanredne objekte. 7 Uobičajena greška u „razmišljanju“ u doba fosilnih goriva jeste razlikovanje „visoke“ i „niske“ tehnologije. Ljudska „tehnologija“ će biti ekološka, ili je u suprotnom neće biti. Samoodrživo znači ekološko, i nema nikakve veze s napretkom, modernizmom, ideologijom, naprednim ili reakcionarskim stavovima, kreativnošću, industrijom, ili ekonomijom, na način na koji su se oni širili tokom poslednja dva veka.

284

Prevod: Dijana Glišić

KEVIN LINČ [Kevin Lynch] Matrica metropole * Matrica urbanog razvoja, zbog rastojanja objekata, položaja delatnosti i dispozicije linija kretanja, bitno utiče na neočekivan broj problema. Neki od ovih problema mogu se sprečiti kada bismo samo počeli da upravljamo razvojem metropole uspostavljajući ravnotežu između usluga i razvoja, sprečavajući prerano napuštanje (objekata) ili (njihovu) neefikasnu upotrebu, kada bismo uvideli da ove odluke ne negiraju jedna drugu. U tom slučaju, forma gradskog područja, bez obzira da li je zbijenog ili razuđenog tipa, postaje relativno manje bitna. Međutim, postoje i drugi problemi koji su suptilniji i dublji. Čini se da je njihov stepen ozbiljnosti u vezi sa određenim matricom razvoja prema kojem je grad nastao. Da bi se rešile takve teškoće, treba početi od procene raspona mogućih alternativnih formi, s pretpostavkom da metropola može da se oblikuje na željeni način. Zbog toga je jednako važno da se sazna šta je poželjno, kao i da se istraži šta je moguće; delovanje bez svrhe može biti beskorisno kao i idealizam bez moći. Čak i raspon onoga što je moguće, ponekad može biti proširen novim saznanjem o tome šta je poželjno. Uzmimo, dakle, u razmatranje formu metropole kao da ona postoji u svetu bez pritisaka ili posebnih interesa, i s pretpostavkom da se velike sile mogu usmeriti u njeno preoblikovanje u korist opšteg dobra — ukoliko opšte dobro može biti definisano. Pitanje je na koji način bi takva sila mogla da se primeni? Moramo početi sa odlukom o tome koji su aspekti matrice metropole od ključnog značaja. Tada ćemo moći da preispitamo najčešće prihvatane alternativne matrice, kao i kriterijume koji bi nas mogli navesti da izaberemo jednu matricu pre nego drugu. Na kraju, možemo se nadati da ćemo pitanje sagledati u celini. Onda ćemo biti spremni da predložimo nove mogućnosti, i imamo utvrđen način izbora najboljeg rešenja za bilo koju određenu svrhu.

Kritički aspekti forme metropole

Postoje najmanje tri bitna činioca u našoj odluci o primeni odgovarajuće forme metropole, onda kada je njena ukupna veličina poznata. Pre svega, to su obim i matrica, i gustine izgrađenosti (odnos površine stambenog prostora u objektima i površine parcele) i stanja građevina (stepen zastarelosti ili popravke objekata). Ovi aspekti se mogu prikazati na karti obeležavanjem lokacija različitih stepena izgrađenosti, u rasponu od jako zgusnutih do jako razuđenih, i različitih stepena stanja građevine, u rasponu od lošeg do odličnog. Gustina i stanje obezbeđuju osnovni indeks fizičkih resursa koje urbana regija poseduje.

* Kevin Lynch, „The Pattern of the Metropolis [1961], u Tridib Banerjee, Michael Southworth ur., City Sense and City Design: Writings and Projects of Kevin Lynch, Cambridge, London, MIT Press, 1990, str. 47-64.

285

Drugi faktor čine kapacitet, tip i šema struktura za cirkulaciju ljudi, puteva, železnica, avio-linija, tranzitnih sistema i putanja svih vrsta. Kretanje i međusobna komunikacija možda predstavljaju najbitniju funkciju grada, dok je slobodno kretanje ljudi vid cirkulacije koji se najteže postiže. To je usluga koja je najviše podložna nefunkcionisanju u velikim urbanim sredinama. Treći faktor koji čini prostornu matricu grada je lokacija stalnih aktivnosti koje koristi ili kojima se služi veliki deo stanovništva, kao što su velike robne kuće, fabrike, poslovne i upravne zgrade, skladišta, škole, bolnice, pozorišta, parkovi i muzeji. Prostornu matricu grada čine lokacije stalnih aktivnosti, kao i sheme kretanja i fizičke strukture. Međutim, raspodela aktivnosti zasnovana na lokalnom nivou, kao što su stanovanje, kupovina, lokalne usluge, osnovne i srednje škole, za naše svrhe je dovoljno identifikovana označavanjem gustine stanovnika ili objekata. Dakle, ako smo već odredili gustinu izgrađenosti i sistem kretanja, preostali kritični faktor u gradskoj strukturi je lociranje širih gradskih aktivnosti koje povezuju velike delove celine.

Zrnasta struktura



Dostupnost



Fokalna organizacija.

Ukoliko analiziramo bilo koji od ova tri elementa prostorne matrice, videćemo da najznačajnije osobenosti ovih matrica jesu zrnasta struktura (stepen intimnosti veze između raznih elemenata, kao što su kupovina i stanovanje), fokalna organizacija (međusobna veza čvorova koncentracije i razmene koja odudara od prostora kao celine), i dostupnost (opšta blizina svih tačaka u regionu, u odnosu na datu vrstu aktivnosti ili sadržaja u pogledu vremena). U tom smislu, moglo bi se zaključiti da iz svake tačke dostupnost prodavnicama može biti mala, neujednačena, ili ravnomerno visoka, ili da varira na neki pravilan način, na primer, visoka u centru i niska na periferiji regiona. Sva tri aspekta matrice (centralna organizacija, zrnasta struktura i dostupnost) mogu biti mapirana, a druga dva, po potrebi, mogu biti tretirana i kvantitativno. Često se kaže da je grad kao životna sredina danas nedovoljan. Pretrpeo je nekontrolisan razvoj, suviše brz rast i promene, zastarelost i nestabilnost. Kretanje je zagušeno i iziskuje značajno vreme i veliki napor. Pristupačnost je neujednačena, posebno ka otvorenom prirodnom prostoru. Korišćenje objekata je neuravnoteženo, te oni zastarevaju. Stambena segregacija prema društvenim 286

grupama raste, a izbor mesta boravka za pojedinca ostaje i dalje ograničen i nezadovoljavajući. Obrazac aktivnosti je nestabilan, a troškovi su visoki. Vizuelno, grad je bez karaktera i haotičan, jednako kao i bučan i neprijatan. Ipak, metropola ima ogromne ekonomske i socijalne prednosti koje poništavaju uticaj ovih problema i navode milione ljudi da se nose s neudobnošću. Umesto da iščeznu ili propadnu, više je verovatno da će metropole postati normalna mesta za stanovanje. Ako je tako, pitanje je onda, koja urbana matrica može najbolje ostvariti potencijal gradskog života?

Disperzivna površina

Jedna od mogućnosti je da trenutni rast, koji je prisutan na periferiji, dostigne svoj logičan vrhunac, ali bržim tempom. Neka se novi rast pojavi u najrazuđenijim delovima naselja, sa znatnim rastojanjima otvorenih prostora čuvanih u rezervi. Neka stariji delovi budu obnovljeni s mnogo manjim gustinama, kako bi se gradska regija brzo proširila nad ogromnom kontinualnom površinom, možda iste prostornosti kao i susedni gradski regioni. Metropola od dvadeset miliona stanovnika, i niskim gustinama okolnih predgrađa, mogla bi zahtevati površinu zemljišta u prečniku od stotinu milja. Stari centar i većina predgrađa mogu iščeznuti, dozvoljavajući širim gradskim aktivnostima da se zrnasto prošire po celom regionu. Fabrike, kancelarije, muzeji, univerziteti i bolnice bi se pojavili posvuda u predelu predgrađa. Niska gustina i razuđenost aktivnosti će biti zavisne i ujedno usloviti cirkulaciju individualnih vozila, kao i značajnu upotrebu dalekosežne komunikacije, kao što su telefon, televizija, pošta i kodirane poruke. Pristupačnost prirodi će postati nepotrebna jer će spoljna rekreacija postojati u izobilju i na dohvat ruke. Stanovanje s trajno niskom gustinom naseljenosti, potisnulo bi iz upotrebe letnjikovce. Sistem kretanja, koji se tiče isključivo individualnih zemljanih (a možda i vazdušnih) vozila, trebalo bi da bude vrlo raspršen u neprekidnu saobraćajnu mrežu osmišljenu za kretanje u svim pravcima. Ne bi bilo istaknutih čvornih

287

tačaka, niti većih terminala. Budući da bi različite gustine i aktivnosti bile povezane u finu zrnastu strukturu, fizički matrica bi, na sličan način, mogao da podstakne uravnotežen presek stanovništva u bilo kojoj tački. Mesto rada i mesto stanovanja se mogu graničiti, ili mogu biti miljama udaljeni. Fabrike oružja, na primer, kao i intenzivna proizvodnja hrane, mogu se javiti u bilo kojem delu regije. Frenk Lojd Rajt je sanjao o takvom svetu u svojoj knjizi Broadcre City. To je matrica prema kojoj se kreću gradovi poput Los Anđelesa, iako ih sputavaju i usporavaju ostaci starih formi grada. Takva matrica ne samo da može maksimalno povećati fleksibilnost, lokalno učešće, lični komfor i nezavisnost, već može ići i dalje u rešavanju zagušenja saobraćaja kroz potpunu disperziju i ravnotežu opterećenja. Cena koštanja ovakve matrice bila bi visoka, i udaljenosti ipak ostaju velike. Pristupačnost bi bila dobra s obzirom na velike brzine kretanja i kratko vreme zadržavanja (lako parkiranje, brz polazak); u najmanju ruku bi bila ravnomerno raspoređena. Na ovaj način, komunikacija u smislu ciljanog putovanja („Idem da kupim bundu“) možda ne bi bila otežana, dok bi spontana ili slučajna komunikacija („Ah, pogledaj ovu bundu u izlogu!“), koja jeste jedna od prednosti današnjeg gradskog života, mogla biti oslabljena zbog nedostatka zgusnutosti komunikacija. Iako bi takva matrica na početku zahtevala velika kretanja stanovništva i znatno odricanje transportnih sredstava, na kraju bi mogla potpomoći stabilnost populacije i očuvanje resursa, jer bi sve oblasti bile podjednako privilegovane. Međutim, takva matrica ne obećava povećanje svesti o političkom identitetu u gradskoj zajednici, niti stvaranje vizuelno žive i snažne slike okruženja. Pored toga, izbor tipa stanovanja se ograničava, iako izbor sadržaja, koji je pod pokroviteljstvom (crkve, prodavnice, itd.), može biti prilično raznovrstan.

288

Galaksija naselja

Mogli bismo pratiti i malo drugačiji pravac, a u isto vreme podsticati disperziju. Umesto usmeravanja rasta ka ravnomernoj raspodeli, neka razvoj bude grupisan u relativno male jedinice, svaka sa svojim maksimumom gustine naseljenosti i međusobno razdvojene zonom, niske ili nulte gustine izgrađenosti. U zavisnosti od transportnog sistema, ova udaljenost može biti i do nekoliko milja. Područje koje bi zauzimala metropola, proporcionalno bi se povećavalo. Čak i ako bi međuprostori bili minimalne veličine, linearne dimenzije metropole bi se povećale od 30 do 50 odsto. Šire gradske aktivnosti, takođe, mogu biti skoncentrisane na mestima najveće gustine unutar svake urbane jedinice, formirajući, na taj način, sveobuhvatni sistem centara, od kojih će svaki biti relativno jednako značajan u odnosu na druge. Takva matrica metropole se može nazvati „urbanom galaksijom“. Centri mogu biti uravnoteženi po svom sadržaju, ili se mogu razlikovati u zavisnosti od vrste delatnosti za koju su specijalizovani, tako da jedan može biti kulturni centar, a drugi finansijski. Sistem kretanja bi, takođe, bio disperzivan, ali bi na lokalnom nivou bio usmeren ka centru svake jedinice. Mogao bi se organizovati u trougaonu mrežu, koju je ovakvom pozicijom žiža moguće ostvariti, zadržavajući lako kretanje u svim pravcima na nivou celog područja. Budući da srednja vrednost gustine naseljenosti ostaje niska, a centri aktivnosti podeljeni u relativno male jedinice, individualna vozila moraju biti glavno prevozno sredstvo, ali će i neke dodatne vrste javnog prevoza, kao što su autobusi ili vazdušne letilice koje se kreću od centra do centra, biti moguće. Zadržavajući mnoge prednosti matrice disperzivne površine, kao što su udobnost, nezavisnost i stabilnost, ova šema je, po svoj prilici, unapređena opštom komunikacijom, kao i spontanom komunikacijom kroz stvaranje centara aktivnosti. Ona će verovatno podstaći učešće u lokalnim aktivnostima zalažući se za organizaciju malih zajednica, iako to može jednako negativno da se odrazi na učešće i koordinaciju na nivou metropole. Isto tako, vizuelni imidž na lokalnom nivou bi bio snažan, dok bi imidž metropole bio neznatno unapređen. Fleksibilnost bi se izgubila, jer bi lokalne zajednice neizbežno imale relativno fiksne granice, ukoliko bi se međuprostori zadržali i šire gradske aktivnosti bile ograničene na jednu vrstu lokacije. Faktor vremenske udaljenosti ostao bi veoma visok, osim, ako bi se ljudi ubedili da rade i kupuju unutar svoje zajednice, koja bi u tom slučaju postala relativno nezavisna s obzirom na zamenu. Takve nezavisne zajednice bi, naravno, u velikoj meri negirale mnoge prednosti metropole: izbor radnog mesta za zaposlenog, izbor društvenih kontakata, usluga i tako dalje. Ako bi transportni sistem bio vrlo dobar, tada bi „nezavisnost“ bilo teško sprovesti. Ova matrica se, međutim, može posmatrati ne uzimajući u obzir tu lokalnu nezavisnost. Radi se u suštini o predlogu za koji se zalažu zagovornici satelitskih gradova, s malo u radikalnijim zaključkom, kao što je to prikazano u dijagramu Klarensa Stajna1 . Neke od karakteristika ove matrice će se pojaviti ugrađene u savremeni razvoj Stokholma.

1 Clarence Stein, „City Patterns, Past and Future“, Pencil Points, jun 1942.

289

Matrica urbane galaksije pruža više mogućnosti nego što to nudi čista disperzija, kao i veću pristupačnost prirodi koja može da se održi između urbanih zajednica. Ova matrica ima, donekle, ograničen karakter i nema mogućnosti za intenzivnu, spontanu komunikaciju i specijalizovane delatnosti koje mogu da postoje u većim centrima. Lokalni centri, takođe, mogu da razviju monotonu sličnost ukoliko ne dobiju neke specifične karakteristike. Međutim, to možda neće biti lako, jer centralne aktivnosti imaju tendenciju da podrže i zavise jedna od druge (veleprodaja i zabava, uprava i poslovne usluge, kancelarije sedišta firmi i kupovina). Kompromis sledi odgovarajući predlog: mnoštvo takvih zajednica u blizini starije gradske strukture.

Grad-jezgro

Ima i onih koji, zaljubljeni u prednosti koncentričnosti, favorizuju potpuno suprotan stav, koji bi srednjim vrednostima gustina izgrađenosti dao prilično visoku vrednost, možda 1,0 umesto 0,1; drugim rečima, unutrašnja površina stambenog prostora u zgradama bila bi jednaka ukupnoj površini zemljišta u gradu, umesto vrednosti od samo jedne desetine kao do sada. Ako uzmemo u obzir i otvorene prostore koji se moraju izdvojiti za ulice, parkove i drugu upotrebu, u praksi to znači izgradnju višespratnih stambenih jedinica, umesto jednoporodičnih kuća. Tada bi metropola bila zbijena u jedno neprekidno telo, s maksimalnom gustinom i aktivnostima u centru. Metropola od 20 miliona stanovnika mogla bi se pozicionirati u prečniku od 10 milja, što je za današnji praksu i uobičajeno. Delovi grada mogu čak postati „čvrsti“, s neprekidnom okupacijom prostora u tri dimenzije i kubičnom mrežom soabraćaja. (Potpuna primena ovog plana mogla bi zbiti metropolu u iznenađujuće male granice: 20 miliona stanovnika, uz izdašan razmak može biti smešteno u kocku čija je ivica manja od 3 milje). Najverovatnije bi tu specijalizovanih aktivnosti javile vidu zrnaste strukture, visokog intenziteta, tako da bi se stanovanje pojavilo iznad fabrika, ili bi se prodavnice mogle pojaviti na višim nivoima. Sistem kretanja bi nužno bio visoko specijalizovan, svrstavajući svaku vrstu saobraćaja u sopstveni pravac. Takav grad bi gotovo u potpunosti zavisio od javnog prevoza, pre nego individualnih vozila, ili od uređaja koji bi omogućavali kretanje pešaka, kao što su pokretni trotoari ili leteće trake. Pristupačnost bi bila veoma visoka, kako specijalizovanim aktivnostima, tako i otvorenim prostorima na rubovima grada. Svaka porodica bi mogla imati i kuću za odmor; one bi bile smeštene u prirodi i koristile bi se redovno tri ili četiri dana u toku nedelje, ili duže, ako bi ih koristile majke s malom decom. Sam grad bi tada prerastao u mesto za periodično okupljanje. Neki od velikih evropskih gradova, kao što su Pariz ili Moskva, koji trenutno grade veliki broj stambenih naselja visoke gustine naseljenesti kao kompaktna proširenja svojih periferija, približavaju se ovoj matrici gradova bez radikalnijih karakteristika.

290

Takva matrica bi imala potpuno drugačiji uticaj na život od prethodnih rešenja. Spontana komunikacija bi bila tako visoka, da bi je bilo neophodno ograničiti kako bi se sačuvala privatnost. Pristupačnost bi bila odlična, a vremenska distanca mala, iako bi pravci mogli biti preopterećeni. Velika gustina može izazvati nelagodnost zbog buke ili loše klime, iako ovi problemi možda mogu biti rešeni pronalaskom novih tehničkih uređaja. Kao i kod prethodne matrice, izbor mesta stanovanja bi se ograničio na jedan opšti tip unutar gradskog jezgra, iako bi stanovnici mogli koristiti mogućnost jakog kontrasta vikendima ili praznicima. Blizina prirode i mnoge vrste posebnih usluga u celini bi trebalo da prošire individualni izbor. Jednom uspostavljena, matrica bi trebalo da bude stabilna, jer bi svaka od lokacija u gradu bila visoko favorizovana. Međutim, da bi se ova matrica ostvarila, barem u ovoj zemlji, bila bi potrebna velika migracija stanovništva i transportnih sredstava. Takva metropola bi zaista proizvela živu sliku grada i doprinela snažnom osećaju zajednice kao celine. Pojedinačno učešće, s druge strane, može biti veoma teško. Nije jasno na koji način će ona uticati na troškove; možda će troškovi biti manji zbog efikasnijeg korišćenja usluga i prevoza, dok će početni troškovi sigurno biti veoma visoki. Segregacija društvenih grupa, koliko na to fizičke dispozicije mogu da utiču, može da bude smanjena, iako postoji nivo gustine iznad kojeg komunikacija među ljudima počinje da opada. Svakako, ovo rešenje je veoma kruto i neprilagodljivo, i promena funkcija u njemu može biti ostvarena samo uz skupo preuređenje.

Grad-zvezda

Četvrti predlog bi zadržao dominantno jezgro bez isuviše drastičnog povratka kompaktnom gradu. Trenutna gustina naseljenosti bi bila zadržana, ili možda malo povećana, dok razvoj stambenih naselja niske gustine naseljenosti na rubovima grada, više ne bi bio dozvoljen. Jezičci otvorenog prostora bi bili uključeni u gradsko područje kako bi stvorili model gustine naseljenosti koji ima zvezdasti oblik u centralnom regionu i linearno se razvija ka marginama. Ovi pravci razvoja gustine naseljenosti duž krakova mogli bi se vremenom proširiti i na druge centre metropola, čime bi se formirali linearni gradovi između glavnih centara. Dominantno jezgro bi se, međutim, zadržalo okruženo nizom sekundarnih centara raspoređenih duž glavnih krakova. U delovima umerenih gustina (manjih nego u jezgru matrice, a većih nego na rubovima) radijalni krakovi metropola sličnih veličina mogli bi se proširiti za 50 milja od svog centra. Centar metropole zvezdaste matrice bi ponovo sadržavao najintenzivnije vrste širih gradskih aktivnosti. Drugde, bilo u predgrađima ili u linearnim formacijama duž glavnih krakova – gde bi se pokazalo više odgovarajućim – ove aktivnosti bi se vršile na manje intenzivnom nivou. Sistem kretanja bi logično bio organizovan po istoj radijalnoj matrici, s dodatnim koncentričnim prstenovima. Efikasan sistem javnog prevoza visokog kapaciteta, mogao bi funkcionisati duž

291

glavnih krakova, dok bi se na dodatnim prstenovima mogao smestiti javni prevoz slabijeg intenziteta. U izvesnoj meri, putovanje individualnim vozilima, iako ograničeno centralno vezanim tokovima, bilo bi moguće i u drugim pravcima. Ova matrica predstavlja racionalizaciju obrasca prema kojem su se razvijala područja metropola dok individualna vozila nisu postala uobičajeni način prevoza. To je forma grada koju je Kopenhagen usvojio kao matricu za budući rast 2 ; Blumenfeld [Hans Blumenfeld] ga je razmatrao nadugačko 3 . Ova forma zadržava centralno jezgro, s mogućnošću i drugih vrsta glavnih aktivnosti. Stanovanje nižih gustina je, takođe, moguće. Individualni izbor bi trebalo da bude prilično širok, u pogledu mesta stanovanja, pristupa uslugama, kao i pristupa otvorenim prostorima – ti prostori se nalaze neposredno iza svakog sektora razvoja grada,čak i u jezgru, i protežu se kontinuirano ka otvorenim ruralnim predelima. Kretanje duž sektora bi bilo prilično brzo i efikasno, iako bi terminali u centru i dalje bili zagušeni i, uz kontinuirani rast, glavni krakovi bi postali preopterećeni. Kretanje između sektora, međutim, bilo bi manje razvijeno, posebno u spoljnim regionima; njihove udaljenosti su velike, puteve je teško i skupo održavati, budući da bi se prelazile velike udaljenosti kroz područja koja se direktno ne koriste. Dostupnost uslugama bi bila nejednaka između unutrašnjih i spoljašnjih lokacija. Vizuelna slika je potencijalno snažna i trebalo bi da doprinese osećaju metropole kao celine, ili barem osećaju jedinstvenosti sektora koji vodi do zajedničkog centra. Rast se može desiti radijalno spolja, dok buduće promene mogu biti ostvarene mnogo lakše nego kod kompaktne matrice, jer bi gustine bile manje i otvoreni prostori bi pratili svaki krak razvoja. Glavni problemi ove matrice su verovatno saobraćaj u perifernim delovima, potencijalno zagušenje u centru i duž glavnih krakova, te veliko širenje matrice koja se sve više udaljava od prvobitnog centra. Prsten



U prethodno navedenom, najveći broj alternativa za rast grada, o kojima se govorilo, dat je u veoma pojednostavljenom obliku. Ostale mogućnosti sigurno postoje, na primer, matrica kompaktnog jezgra visoke gustine može biti obrnuta, stvarajući oblik nalik na krofnu. U tom slučaju centar bi bio otvoren, ili bi imao veoma nisku gustinu, dok bi ga okruživale zone visoke gustine i posebnih aktivnosti, kao obod točka. Glavni pravci sistema kretanja bi tada bili niz kružnih prstenova, koji bi opsluživali obod visokog intenziteta, dopunjen nizom sporednih radijalnih pritoka koje bi se sticale u praznom centru. Ovo je u osnovi linearni sistem, s tim da je povratan i oivičen „zupcima“ koji se seku u „čvoru“. Ovaj sistem je vrlo pogodan za javni prevoz, kako na saobraćajnicama u prstenovima tako i na presecima radijala, dok se individualna vozila mogu koristiti za kretanje van oboda. 2 Skitseforslag til egnsplanfor Stockobenhaven (regionalni plan Kopenhagena). Rezime preliminarnih predloga, 19481949, sa listom sadržaja i beleškama objašnjenja svih ilustracija preliminarnih predloga, preveden na engleski jezik. 3 Hans Blumenfeld, „A Theory of City Form“, Society of Architectural Historians Journal, July 1949.

292

Gustine unutar oboda bi trebalo da budu prilično visoke, a one van oboda mogu da budu niske. Sistem kuća za odmor, takođe, može biti i ovde efektno primenjen. Centralno područje bi moglo da bude ili zadržano prilično otvoreno ili namenjeno za posebne usluge s niskim gustinama. Šire gradske aktivnosti mogu biti pozicionirane oko oboda u nizu intenzivnih centara, dopunjene linearnim formama duž prstenastih saobraćajnica. Ne bi postojao jedan dominantni centar, već ograničen broj jakih centara (aristokratija, a ne monarhija). Ovi centri, takođe mogu biti specijalizovani u pogledu delatnosti finansija, uprave, kulture, itd. Ova pseudo-linearna forma, kao što su radijalni jezičci zvezdastog plana, ima prednosti linearne matrice: visok nivo dostupnosti, kako uslugama tako i otvorenim prostorima, širok izbor mesta stanovanja i lokacija aktivnosti, te dobru osnovu za efikasan sistem javnog prevoza. Zagušenje u bilo kojem centru je izbegnuto, ali još uvek postoji visoka koncentracija saobraćaja. Za razliku od matrice galaksije ili satelita, raznovrsnost i jak karakter prisutan u specijalizovanim centrima imao bi neku nadu za opstanak, zbog neposredne blizine ovih centara. Vizuelni imidž bi bio jak (mada možda malo zbunjujući zbog kružne forme), stvarajući jasan utisak centara širom oboda, za razliku od centralne otvorenosti i njihove neprekidne povezanosti. Cela metropola bi izgledala skoro kao jedna zajednica. Jedan od najvećih problema bi bio rast, jer bi razvoj grada dalje od oboda ubrzo zamaglio konture grada i zahtevao novi sistem prevoza. Drugi koncentrični prsten mogao bi se razviti oko prvog, ali to bi negiralo neke od prednosti prvog prstena i zahtevalo velike inicijative od centralne uprave da preduzme njegov razvoj. Drugi problem bi bila upravo ta kontrola. Kako pojaseve otvorenih prostora ili pristupačnog centra sačuvati od izgradnje? Čak i ako bi se ovaj problem rešio uspešno, ostaje dilema oko veličine prstena: treba li on da bude dovoljno mali kako bi veliki centri bili u neposrednoj blizini, ili treba da bude dovoljno veliki da omogući svim stambenim zonama i drugim lokalnim aktivnostima da se vežu za njega? Jedan klasičan primer ovog obrasca postoji, iako u velikoj razmeri - prsten formiran od specifičnih holandskih gradova koji okružuju centralnu oblast poljoprivrednog zemljišta: Harlem, Amsterdam, Utreht, Roterdam, Hag i Lajden. Ova opšta matrica je sada racionalizovana i sačuvana kao stvar nacionalne politike u Holandiji. U našoj zemlji, čini se da se region zaliva San Franciska razvija u tom istom pravcu. Prsten kao forma teži da bude prilično krut i neprilagodljiv. Zahtevao bi preterano preoblikovanje trenutne metropole, naročito u pogledu saobraćaja i centralnog poslovnog područja, ali bi se mogao uklopiti s primetnim trendom pražnjenja i napuštanja centralnih oblasti. Plan može biti prilagođen zadržavanjem jednog glavnog centra, odvojenog širokim pojasom otvorenog prostora od svih drugih širih gradskih aktivnosti koje treba premestiti uz obod. Može se primetiti da je to korišćenje otvorenog prostora u koncentričnim pojasevima („zeleni pojasevi“) upravo suprotno njihovoj upotrebi u smislu radijalnih jezičaka u zvezdastoj matrici.

Smernice uređenja metropola

Mnoge druge forme metropola su hipotetički moguće, ali ovih pet opisanih matrica (disperzivno širenje, galaksija, jezgro, zvezda i prsten) ukazuju na moguće varijacije. Jedan od zanimljivih ciljeva rasprave je da se uoči pojava određene

293

grupe vrednosti kao kriterijuma za ocenu ovih formi. Postaje jasno da su neke humane smernice usko vezane za fizičku matricu grada, dok na druge smernice on ima vrlo malo uticaja. Na primer, bilo je malo reči o zdravoj životnoj sredini ili o njenoj bezbednosti. Iako su pod uticajem detaljnog planiranja životne sredine, kao što je rastojanje između zgrada ili pružanje komunalnih usluga, nije jasno da li određena matrica grada ima bilo kakav značajan uticaj na njih, dok god ih držimo dalje od problema zagađenja i snabdevanja. Psihološko blagostanje, s druge strane, može biti pod uticajem forme urbane sredine. Ali opet, još uvek nemamo dovoljno znanja o ovom aspektu da bismo dalje raspravljali o njemu. Nismo razmatrali ni efikasnost životne sredine u pogledu proizvodnje i distribucije. Ovo predstavlja još jedan osnovni kriterijum koji je verovatno pod znatnim uticajem matrica grada, ali, nažalost, niko ne zna kakav je taj uticaj. „Zadovoljstvo“ i „lepotu“ nismo spomenuli, budući da su ovi termini nejasni i teško se mogu tačno primeniti. Ipak, pojavilo se mnoštvo kriterijuma, i bilo bi korisno rezimirati ih. Oni bi se mogli smatrati ciljevima forme metropole, njenim osnovnim smernicama, omogućenim ili otežanim, na neki bitan način fizičkom matricom metropole. Kriterijum izbora je na čelu liste. Koliko je to moguće, pojedinac bi trebalo da ima najveći izbor robe, usluga i objekata i laku dostupnost njima. On bi trebalo da bude u mogućnosti da izabere mesta stanovanja koja mu odgovaraju; da ima pristup okruženjima koja želi, uključujući i otvorene prostore; trebalo bi da ima najvišu ličnu kontrolu nad svojim svetom. Ove prednosti se pojavljuju u okruženju s velikom raznovrsnošću i zrnaste strukture, u kojoj su transport i komunikacija brži i lakši. Veoma verovatno može postojati određena granica poželjnog povećanja izbora, jer bi ljudi mogli biti preopterećeni velikim brojem alternativa, ali za većinu, još uvek ne delujemo ni blizu te granice. U praksi, naravno, povećanje jednog izbora može uključivati smanjenje drugog, a kompromisi će se morati praviti. Ideal ličnog među-delovanja kotira jednako visoko kao i izbor, iako još nije sasvim jasno kako bi optimum trebalo da bude definisan. Mi često kažemo da želimo ostvariti najveći broj društvenih kontakata, kako bismo promovisali dobrosusedske odnose i organizaciju zajednice, minimizirali segregaciju i socijalnu izolaciju, povećali brzinu i smanjili napor društvenog posredovanja. A ipak, iako su zla izolacije poznata, mi isto tako nastojimo da vidimo i drugu stranu medalje. Previše lične komunikacije, kao i premalo, može da prouzrokuje neuspeh. Čak i u umerenim količinama, stalno prisutno „susedstvo“ može da ometa druge vredne aktivnosti, kao što su razmišljanje, nezavisna misao ili kreativni rad. Visok nivo organizacije lokalne zajednice može da znači ravnodušnost građana ili upravljačko rivalstvo, kada je u pitanju globalna zajednica. U ovoj dilemi, kompromis bi se mogao pronaći ako kažemo da poželjna interakcija između ljudi treba da bude što veća, sve dok je pojedinac može kontrolisati i štititi sebe kad god to želi. Njegova ulazna vrata, figurativno govoreći, treba da budu otvorena prema vrevi trga, a dvorišna vrata ka osami parka. Prema tome, ovaj ideal smatra se idealom izbora. Drugim rečima, pojedinac zahteva ravnomerno smenjivanje podsticaja i odmora – periode kada su lični odnosi na visokom nivou i do određenog stepena su mu nametnuti, a koje prate drugi periodi kada je podsticaj nizak i kada ga pojedinac može kontrolisati. Potencijalno visok nivo interakcije, pojedinačno kon294

trolisan, nije cela priča; mi trebamo i određen stepen spontanosti ili neplaniranog posredovanja, koji je često koristan u stvaranju novih udruživanja. Cilj interakcije je, dakle, uslovljen velikim brojem istih fizičkih osobina koje uslovljavaju i cilj izbora: raznovrsnost, zrnasta struktura, efikasna komunikacija; ali to stavlja poseban naglasak na oscilacije između podsticaja i odmora (centri visoke aktivnosti u odnosu na mirne parkove) i zahteva da ta komunikacija bude kontrolisana. Pored toga, to zahteva situacije pogodne za spontano posredovanje. Žiže komunikacije, kao što su biblioteke ili muzeji, treba da budu veoma pristupačne i primamljive, a njihova vanjska forma jasno artikulisana tako da oslikava njihovu funkciju. Ove dve smernice izbora i interakcije mogu biti najvažnije smernice gradske forme, ali postoje i druge od velikog značaja, kao što su minimalni početni troškovi i minimalni troškovi rada. Čini se da oni naročito zavise od stalne okupacije duž glavnih transportnih kanala, uravnoteženog korišćenja sistema kretanja, kako u pogledu vremena tako i u pogledu smera kretanja, umereno visoke gustine izgrađenosti i maksimalnog korišćenja javnog prevoza. S druge strane, smernice udobnosti, misleći pritom na povoljnu klimu, odsustvo buke i adekvatan unutrašnji i vanjski prostor, mogu ukazivati, ili na generalno nisku gustinu, ili na poboljšanje uslova rada, kao što su zvučne barijere, klima uređaji i krovne ozelenjene terase za igru. Važni ciljevi pojedinačnog učešća, takođe, ukazuju na niže gustine i okruženje koje podstiče aktivan odnos između pojedinca i njegove društvene i fizičke sredine, pružajući mu na taj način svet koji u izvesnoj meri on sam može kontrolisati i menjati po sopstvenoj inicijativi. Moramo, takođe, uzeti u obzir da će se urbana matrica nužno menjati i širiti, i stoga je veoma važno upitati se da li će prilagođavanje novim funkcijama biti relativno lako, i da li će rast, kao i početno stanje, biti moguć uz minimalnu kontrolu i centralnu inicijativu i intervenciju. Izgleda da je prilagodljivost promenama veća u delovima s nižom gustinom, budući da je male rasute strukture lakše srušiti ili preoblikovati. Efikasan transportni sistem i određeni oblik razdvojenosti jedne vrste aktivnosti od druge, takođe, su pogodni za prilagodljivost. Isprekidane matrice kao što su galaksija ili prsten zahtevaju posebne napore kako bi se kontrolisao rast, jer ovakve matrice podstiču probleme kao što su pojava skvotera i očuvanje i korišćenje otvorenih međuprostora. Stabilnost je donekle kontradiktoran cilj; ona uzima u obzir kritične društvene i ekonomske troškove zastarevanja, kretanja stanovništva i promenu funkcije. Moguće je da će stabilnost u savremenom svetu biti nemoguće održati, što je u suprotnosti s mnogim gore navedenim vrednostima. Ipak, stabilnost se može definisati u ovom svetlu: ako je promena neizbežna, onda bi trebalo da bude umerena i kontrolisana, tako da se spreči nasilno pomeranje i očuva maksimalan kontinuitet s prošlošću. Ovaj kriterijum bi imao značajnu ulogu u tome kako bi metropola trebalo da raste i da se menja. Konačno, postoji mnogo estetskih smernica koje metropola može da zadovolji. Najočiglednija bi bila ta da metropola treba biti „slikovita“ – to jest, treba da bude vizuelno živa i dobro osmišljena; njeni sasatavni delovi treba da budu lako prepoznatljivi i dobro povezani. Ova smernica će podstaći korišćenje intenzivnih centara, raznolikost, oštrinu ( jasne konture između delova grada), raznovrsnost i dobro organizovan sistem kretanja.

295



Odnos forme i ciljeva

Dosad smo razmatrali više ciljeva koji su od ključnog značaja i opšte prihvaćeni, i na koje, čini se, znatno utiče matrica metropole: ciljevi izbora, interakcija, troškova, udobnosti, učešća, rasta i prilagodljivosti, kontinuiteta i slikovitosti. Kako se bude uvećavalo naše znanje o gradskoj formi, mogu se razvijati i drugi ciljevi. Čak i ovih nekoliko ciljeva, za formu grada još uvek nisu očigledni. Štaviše, oni se često sukobljavaju. Na primer, interakcija i troškovi zahtevaju veću gustinu, dok udobnost, učešće i prilagodljivost postižu optimalnu realizaciju s nižim gustinama. Ipak, neke odluke u vezi rasta gradskog područja moramo odmah da donesemo; što bolje uskladimo naše ciljeve i naše alternative, bolje ćemo odluke doneti. Razjašnjenje alternativa i ciljeva ima očiglednu vrednost, jer će ono omogućiti javnu raspravu i teorijske analize mogućih rezultata strategije u odnosu na bilo koji oblik grada. Ipak, ovakav pristup će uskoro dostići svoja ograničenja iskoristivosti, ukoliko ga ne podrže eksperimentalni dokazi. Ovakvi eksperimenti su naročito teški kada je upitanju tako veliki i složen organizam, kao što je metropola. Mi donekle možemo izvući zaključke iz različitih urbanih područja, kao što su Los Anđeles, Stokholm i Pariz, ali su ovi zaključci nužno iskrivljeni zbog raznih kulturnih i prirodnih razlika. Možda možemo proučavati određene parcijalne aspekte gradske forme, kao što su uticaji različite gustine ili različitih sklopova centara, ali ključna pitanja se odnose na matricu grada kao operativne celine. Pošto ne možemo graditi metropolu isključivo u eksperimentalne svrhe, možemo samo graditi i testirati modele s nekim pojednostavljenim zakonima kako bismo odredili matricu. Simulirajući osnovne urbane funkcije u ovim modelima, mogu se testirati kriterijumi kao što su cena, dostupnost, slikovitost i prilagodljivost. Takve testove će biti teško dovesti u vezu s pravim stanjem stvari, i teško je zamisliti kako bi određeni ciljevi (kao što su interakcija i participacija) mogli biti testirani, ali ipak ova tehnika je trenutno naša najveća nada za eksperimentalne dokaze o implikacijama celokupne gradske matrice.

Dinamične i složene forme

U međuvremenu, dok ne dođemo do takvih eksperimentalnih dokaza, šta možemo zaključiti iz našeg zamišljenog poređenja gradske forme i humanih ciljeva? Svaki od predloženih matrica ima svoje nedostatke, svoje neuspehe u zadovoljavanju nekih osnovnih smernica. Čini se da radikalno i stalno širenje metropole ograničava izbor, ugrožava spontanu interakciju, podrazumeva visoke troškove i sputava živost slike grada. Galaksija malih zajednica obećava više, ali će, pored toga što ju je teže ostvariti, i dalje biti nepovoljna što se tiče izbora, interakcije i troškova. Ponovna centralizacija metropole u intenzivno jezgro, čini se, povlači skoro fatalne nedostatke u pogledu troškova, udobnosti, individualnog učešća i prilagodljivosti. Racionalizacija stare metropole u zvezdastu formu funkcionisala bi bolje ako bi se centralna zagušenja mogla izbeći, a slobodna pristupačnost održati, međutim, ovaj oblik postaje manje upotrebljiv kako se veličina grada povećava. Forma prstena ima određenih prednosti, ali i velikih teškoća kao što su troškovi, prilagodljivost i neprekidna veza sa sadašnjom formom. Naravno, ovo su sve „čisti“ tipovi koji ne prave ustupke stvarnosti koja je složena, i opisani su kao stanja savršenstva koja zauvek treba održati. U stvarnosti, verovatnije je da će plan metropole biti složen i mešovit, i da će biti ostvaren kao epizoda jednog neprekidnog procesa, čija forma podrazumeva brzinu i pravac promena, isto kao i trenutnu matricu. 296

Na primer, razmotrimo, na osnovu ovoga što znamo, formu koja bi mogla bolje zadovoljiti naše želje ukoliko prihvatimo činjenicu aglomeracije metropole: ta forma je, u suštini, varijanta disperzivne urbane površine. Zamislite metropolu u kojoj sistem kretanja postaje specijalizovan i složen, pod pretpostavkom da trougaona mreža matrica nastaje na rubovima i postaje specijalizovana u unutrašnjosti. Mnoge vrste kretanja bi ovim bile obuhvaćene. Gustine bi imale širok raspon i zrnastu strukturu, s maksimalnim intenzitetom na raskrsnicama kružnog sistema i s linearnim zgušnjavanjem duž glavnih pravaca, ali sa širokim regionima niske gustine unutar mreže. Kroz međuprostore ove mreže pojasevi i jezičci otvorenih prostora formirali bi drugu vrstu mreže. Tako bi opšta matrica ličila na ribarsku mrežu sa sistemom razuđenih centara i umetnutih prostora. Šire gradske aktivnosti bi se grupisale na ovim čvorovima gustine, koji bi bili stepenovani po veličini. U manjim centrima aktivnosti ne bi bile specijalizovane, dok bi u većim centrima sve više dominirale neke posebne aktivnosti. Zbog toga bi glavni centri bili visoko specijalizovani – iako nikada u potpunosti „čisti“ – i organizovani u slobodne grupe centara, međusobno dobro povezanih.

Policentrična mreža

Metropola od 20 miliona stanovnika može imati, ne jednu takvu grupaciju, već dve ili tri čije bi se sfere uticaja preklapale. Ove grupacije bi bile toliko guste i opsluživale bi se transportnom mrežom organizovanom u tri dimenzije, kao skeletni okvir u prostoru. Drugde bi se mreža razredila i prilagodila postojećoj konfiguraciji terena. Ova opšta matrica bi nastavila da se specijalizuje i da ritmički raste. Uz rast i opadanje, delovi celine bi prošli periodične obnove. Ovakva forma može zadovoljiti mnoge opšte kriterijume, ali svaka metropola će, verovatno, naići na posebne probleme. Čak i tako, ovaj opis ilustruje kompleksnost, neodređenost i dinamičnu prirodu forme grada koje su uopšteno prisutne.

297

Možda ovakav predlog možemo učiniti konkretnijim definišući ga kao skup radnji, a ne kao statičnu matricu. Ako je ovo bila željena forma, onda bi se posredstvom kontrole definitivno usvojile određene strategije. Prvo, podstakla bi se stalna aglomeracija metropole. Drugo, počelo bi se s formiranjem opšte trougaone mreže transportnih pravaca, prilagođavajući svoje međuprostore i usklađujući ih sa okolnostima, u cilju povećanja dostupnosti na celom području. Ova mreža bi obezbedila različite vrste kretanja i imala bi sopstvenu hijerarhiju – linije kretanja bi bile promenljive u odnosu na intenzitet i brzinu njihovog prometa. Treće, vrhunci aktivnosti i gustina bi bili podsticani u strogo definisanim oblastima, a ne u prstenovima čija gustina postepeno opada od centra. Trenutni centar metropole bi trebao biti podstaknut da se specijalizuje i tako postane jedna celina, dok jedan ili dva glavna rivalna centra mogu da se razviju negde drugo u mreži, prije nego da se dozvoli opšte osipanje širih gradskih aktivnosti. Tim glavnim specijalizovanim centrima, može se dati još veći lokalni intenzitet s više nivoa cirkulacije, nešto kao trodimenzionalni sistem javnog eksproprijacionog pojasa 4 . Četvrto, nastojao bi se zadržati, ostvariti ili obezbediti sistem povezanih otvorenih prostora znatne veličine koji bi prožimali mrežu. Peto, podstakao bi se širok spektar aktivnosti, uslužnog i građevinskog karaktera zrnaste formacije. Kada koncentracija specijalnih aktivnosti i raspored većih gustina u centrima i duž glavnih pravaca budu obezbeđeni, tada bi zoniranje i drugi načini kontrole bili samo u službi održavanja minimuma zrnaste forme, potrebne da se očuva karakter i efikasnost različitih tipova usluga i gustina, dok bi se velike jednoobrazne oblasti izbegle. Šesto, odnos centara, transportnih pravaca i velikih otvorenih prostora bi bio kontrolisan tako da proizvede življu sliku grada. Sedmo, organi upravljanja bi bili posvećeni stalnoj obnovi i reorganizaciji naizmeničnih delova te matrice. Tako postavljena strategija značila bi radikalno preusmeravanje rasta metropole. Izvodljivost ili vrednost troškova ovog plana zahtevali bi ozbiljno razmatranje. Čak i ako ova matrica bude izabrana, i dalje će biti potrebno odmeriti mnoga ključna pitanja u odnosu na značaj i izbor trenutka. Ukoliko život u metropoli u budućnosti bude vredan velikih napora potrebnih da se ona izgradi, fizička matrica mora zadovoljiti ljudske vrednosti. Koordinacija razvoja metropole, koliko god bila obavezna, sama od sebe neće obezbediti srećan rezultat. Koordinacija mora biti usmerena na neku opštu željenu matricu, a da bismo je definisali, moramo razjasniti sve naše alternative i ciljeve kojima ćemo se služiti.

Prevod: Maja Ilić, Dragana Stokić



Korektura: Duška Milanović, Nataša Milošević, Dubravko Aleksić

4 Rights-of-way je pojas zemljišta koji se dodeljuje kroz olakšice ili neki drugi mehanizam, u transportne svrhe, kao što su kolovozi, železničke linije ili autoputevi, prim. prev.

298

Forma gradova* Prvi gradovi sveta nastali su između 4500. i 3500. godine p.n.e. u deltama Tigra i Eufrata, Nila i Inda. Nastanak gradova obeležio je iznenadne promene u karakteru ljudske egzistencije; s njima je došlo do pronalaska pisma, podele rada, razvoja tehnologije i početka nauke. Danas, u svakoj naprednoj zemlji, grad predstavlja čovekov osnovni način organizovanja životnog prostora. Na primer, u SADu dve trećine stanovnika živi u gradovima i do 2000. godine taj procenat bi se mogao povećati na 80-90 procenata. Sve više postajemo svesni uticaja koji na čovekove aktivnosti u gradu, vrši fizička forma grada. Prilikom donošenja odluka o tome kako graditi, uvećati ili obnoviti ovo složeno uređenje, suočeni smo s mnogim kontroverznim problemima i pitanjima na koje ni istorija niti teorija planiranja još uvek nisu dale konačne odgovore. Uzmimo, na primer, pitanje veličine grada koja je ključni problem u teoriji planiranja danas. To je bilo važno pitanje za grčke filozofe koji su se bavili uslovima pod kojima su gradovi-države postajali zdrave političke i društvene jedinice. Aristotel je napisao: „Deset ljudi ne čini grad, a sa 100 000 to više nije grad.“ U dvadesetom veku su učinjeni pokušaji da se kontroliše ili obrne rast metropole, naročito u Londonu i Moskvi. Koje veličine mora biti jedan grad, da bismo u njemu najefikasnije proizvodili, omogućili najbolji kulturni razvoj i vodili najispunjeniji život? Razmotrimo nekoliko primera uzetih na osnovu uzlazne skale broja stanovnika.

Veličina

Mali grad Ortonovo koji je smešten u podnožju italijanskih Apenina ima približno 500 stanovnika. Prelepo smešten na planinskom grebenu, izdržava se na uzgoju maslina koje se protežu niz strme planinske padine. Blisko je povezan sa svojom okolinom, intiman je i zaštitnički. Stanovnici se međusobno dobro znaju, pa su ogovaranja česta. Više selo nego grad, ovakvo mesto pruža društvenu sigurnost svojim stanovnicima, kao i šarm posetiocima. To mesto, takođe, podrazumeva izolaciju i siromaštvo. Naselja neolitskog čoveka su verovatno dostizala veličinu ovog sela. Drevni Prien, planski izgrađen grčki grad u Maloj Aziji, u IV veku p.n.e. je imao oko 5000 stanovnika. Iako je imao status provincije, njegovi hramovi, agora i stadion predstavljaju dokaz organizovanog kulturnog života. Pretpostavlja se da su se skoro svi njegovi stanovnici međusobno znali iz viđenja, dok su se vođe poznavale veoma dobro. Prvi gradovi koje je stvorio čovek bili su te veličine. U savremenom smislu, veličina Priena približno odgovara „zajednici susedstva“, odvojenom stambenom naselju sa osnovnim dnevnim uslugama bez zaposlenja. Oni koji su naklonjeni ovakvom tipu naselja tvrde da bi ono moglo osigurati usluge * Kevin Lynch, „The Pattern of the Metropolis [1961], u Tridib Banerjee, Michael Southworth ur., City Sense and City Design: Writings and Projects of Kevin Lynch, Cambridge, London, MIT Press, 1990, str. 35-46.

299

unutar razumnih udaljenosti i ponovo uspostaviti čvrstu društvenu strukturu u velikim anonimnim zonama metropole. Protivnici tvrde da je 5000 stanovnika prevelik broj za stvarnu privatnost, a premalen za kulturni život u savremenom smislu. Kada pričamo o gradu s približno 70000 stanovnika, kao što je Grinsboro u Severnoj Karolini, dolazimo do grada kakvim ga danas shvatamo. Grinsboro posluje sa celom Pijemont regijom i prodaje neke od svojih proizvoda širom SADa. Stanovnici ovakvog grada, uglavnom nisu međusobno bliski, ali često sreću poznanike u centru grada. Javlja se specifičan kulturni život, i shodno njemu, određene društvene podele. Postoje različite vrste poslova i trgovačkih objekata. Javne institucije kao što su policija, zdravstvo i obrazovanje, dostigle su značajan nivo. Gradovi koji su nekada bili okosnica američkog života, još uvek su duboko ukorenjeni u našoj literaturu i popularne stavove, izražavajući revolt ili nostalgiju. Planeri klasične Grčke smatrali su mislili da se radi o pravoj veličini grada – dovoljno velikom gradu da bi bio samodovoljan za dobar način života, ali i dovoljno malom dopuštajući stanovnicima da se međusobno upoznaju. Neki planeri savremenih gradova tvrde da je ova veličina grada „idealna“. Potom sledi italijanski, svetski poznat, grad Firenca s 350000 stanovnika. Njegova veličina donosi stanovnicima novu slobodu, značajnu ekonomsku i kulturnu raznolikost. Firenca snažno utiče na svoju regiju i u svemu je specifična. Njen doprinos na razvoj kulture je bio izuzetan. Iako je sâm grad velik i anoniman, njegov centralni dio poznaju svi njegovi stanovnici. Otvoreni zeleni pojas udaljen je svega deset minuta vožnje motorom, a negde i manje, gotovo u pešačkom dometu. Ova veličina grada može biti gotovo optimalna za efikasne gradske usluge. Grad nudi veliku raznolikost ekonomskih mogućnosti. Počinju da se javljuju i neki problemi gradske zagušenosti, iako mnogi teoretičari i dalje veruju da je ovo optimalna veličina grada u savremenom društvu. Pomenimo konačno, i svetsku metropolu Njujork, s približno 13 miliona stanovnika. U njemu je skoncentrisan značajan broj posebnosti i stručnjaka, te velika ekonomska i fizička mreža. Ovde se mogu proizvesti razni proizvodi; pronaći različite aktivnosti. Gradsko okruženje sasvim zaokuplja sve stanovnike; ruralno područje je isuviše daleko. Ovakav grad je veoma stimulativan, i kulturne novine ubrzano napreduju određujući određeni tempo celom svetu. Samo deset gradova sveta je približno ove veličine: Njujork, Čikago, London, Berlin, Pariz, Moskva, Lenjingrad, Tokio, Šangaj i Buenos Aires. Problemi zagušenja se ovde pojavljuju u akutnoj formi i grad je osuđen na svoju anonimnost, usamljenost i društvenu dezorganizaciju. Jednakom žestinom ga, međutim, brane oni koji u njemu prepoznaju jednu efikasnu strukturu tržišne ekonomije. Po navodima njegovih pristalica, ne treba ga ukinuti, već reorganizovati u više manjih jedinica. Optimalna veličina grada se teško može svesti na neku formulu. Svako načelo se temelji na svrsi i karakteru grada, njegovom mestu i društvu za koje je stvoren. Određenja velikog grada su se često tokom istorije menjala. Grad Lagaš u drevnom Sumeru je imao 20000 stanovnika; Babilon, pod vladavinom Nabuhodonosora je imao 80000 stanovnika; dok je Periklova Atena imala oko 200000 stanovnika. Kartagina je tokom punskih ratova imala oko 500000 stanovnika, dok je carski Rim bio metropola s milion stanovnika. Na veličinu grada u velikoj meri utiče i gustina naseljenosti: broj osoba koje žive na datoj jedinici gradske površine. Firenca se, zbog svoje relativno ve300

like gustine naseljenosti, može sastojati iz zelena brda u blizini centra grada, i radna mesta na pešačkoj udaljenosti od mesta stanovanja. Beskrajno širenje Los Anđelesa je proizvod niske gustine i velikog broja stanovnika. Gustina neposredno utiče na život stanovnika grada, s obzirom da kontroliše obim i visinu zgrada, unutrašnji i spoljašnji životni prostor, čak i osvetljenosti i vazduh. Pošto je veličina grada sve češće izvan naše racionalne kontrole, njegovu gustinu svakodnevno određju svaki čin izgradnje ili propis.

Gustina

Naše iskustvo merenja različitih gustina možemo isto je kao i kada se porede različite veličine. Grad sa gustinom oko 1000 stanovnika po kvadratnoj milji je poslednji na skali. Ovakav grad je na granici da postane ruralno područje; i podrazumeva gustinu jedne zajednice porodičnih kuća na jednom ili više hektara zemlje. Nekoliko gradova ima ovako nisku gustinu; jedan od njih je Kanbera, glavni grad Australije. Grad Kanbera je grad koji je nastao 1913. godine prema planovima Voltera Grifina [Walter Griffin], američkog arhitekte, izabranim na međunarodnom konkursu. Njegov cilj je bio plan u velikom stilu s mnogo otvorenih prostora i mogućnostima širenja. Najveća planirana gustina bi bila 3000 do 4000 hiljade stanovnika, mada se i dalje kreće oko 500 stanovnika po kvadratnoj milji, dok grad od 20000 stanovnika zauzima površinu od 7x5 milja. U Kanberi su sporedni putevi udaljeni oko tridesetak metara, i glavni duplo više, od privatnog poseda. Trgovine su na kilometar do dva od većine domova, a većina stanovnika mora putovati oko desetak kilometara do posla. Otvoren prostor najpre predstavlja udaljenost koju je potrebno svakodnevno preći, nego prirodni predeo u kojem se može uživati. Kod ovakvih gustina naseljenosti ima mnogo neiskorištenog zemljišta, neizbežnih problema s prevozom, kao i problema društvene povezanosti. Samo bogatije porodice s dva automobila mogu prevazići te probleme. Gustina naseljenosti od 3500 stanovnika po kvadratnoj milji tipična je za američko predgrađe s jednom kućom na velikoj parceli. Američki san postaje stvarnost i sastoji se iz vlastite kuće, privatnosti i slobode, kao i prostora u kojem deca odrastaju. Istraživanja pokazuju da 60 procenata populacije najviše tako želi da živi, i to upravo u ovakvim oblastima (Los Anđeles je jedan od gradova sa ovakvom gustinom naseljenosti). Takva trenutna sklonost prema životu u predgrađu suviše je snažna da bi se negirala. Ipak, to stvara određene probleme: veliki rast gradova, duga putovanja do posla, nepraktičnost upotrebe javnog gradskog prevoza zbog velike razuđenosti stanovnika, izdvajanje nekih društvenih zajednica i nedostatak društvenih podsticaja. Mnogi koji se dosele iz grada, žale se na osamljenost predgrađa. U urbanim strukturama s 10000 stanovnika, preovladavajuće vrste stanovanja su kuće u nizu, dvojne kuće i slično. Baltimor i Vašington su takvi gradovi; Čikago je malo iznad toga (prosek ukupne gustine naseljenosti iznosi 16000 stanovnika po kvadratnoj milji). Grad koji je planiran za gustinu od 10000 stanovnika po kvadratnoj milji je novi engleski grad Harlov. U njemu još uvek ima privatnih vrtova, ali je njihova veličina mnogo manja i ekonomičnija, s velikom vizuelnom i društvenom povezanošću za razliku od porodičnih kuća u predgrađima. Obezbeđen je takođe efikasan javni, čak i železnički prevoz. Teorijski gledano, veća gustina naseljenosti za 75 procenata smanjuje vreme putovanja do posla. Ipak, u velikom gradskom centru, s prosečnom gustinom od 10000 stanovnika, vreme putovanja od periferije do centra još uvek je prilično dugotrajno. U zemlji kao što je Engleska, u kojoj

301

je slobodno zemljište retkost, ono bi bilo pogrešno iskorišteno. Nekoliko gradova je u prošlosti bilo razmešteno na taj način, prvenstveno zbog njihove odbrane i nerazvijenog transporta. Za gustinu od 35000 stanovnika po kvadratnoj milji karakteristični su objekti bez lifta visine tri i četiri sprata s velikim brojem stanova. Firenca (među starijim gradovima) i centralne zone većine naših glavnih gradova su tog tipa. Tu nastaju zagušenja: loše okruženje za odgoj dece, nedostatak svetlosti i vazduha. Ipak, postoje i pozitivne vrednosti: bolji društveni odnosi, snažan osećaj urbaniteta, kratka putovanja do posla, ili otvorenih prirodnih predela i efikasan javni prevoz. Kada bi se odrekli neposredne veze s tlom, savremeni dizajn bi mogao da zadovolji ovu gustinu i osnovne standarde slobodnog korištenja šestospratnih i devetospratnih objekata s liftovima. Na vrhu skale je gustina od 100000 stanovnika po kvadratnoj milji. Ovoj grupi pripadaju najzagušeniji delovi Menhetna, savremeni dio Damaska, sirotinjski delovi Napulja ili drevnog Rima. Takva koncentracija se postiže u gusto raspoređenim višespratnicama s liftovima ili izrazito tamnim i oronulim stambenim zgradama. U takvim objektima nedostaje privatnosti, svetlosti, vazduha, cirkulacije i rekreativnog prostora. Danas na ovoj skali nije moguće postići minimalne standarde, a da se ne grade objekati od 40 do 60 spratova, otvorenih prostora kao što su balkoni i terase, nivoa cirkulacije i parking prostora. Takav centar metropole može biti prihvatljiv samo za određene osobe. Ni jednu od ovih gustina ne možemo odrediti kao „najbolju“. Ispod određene tačke naseljenosti, javljaju se akutni problemi fizičke i društvene komunikacije, dok se iznad određene tačke naseljenosti javljaju problemi zagušenosti. Unutar tog raspona, postoje različiti tipovi razvoja koji bi odgovarali različitim društvenim grupama. Pre svega je važan odnos između odgovarajuće gustine i ukupne veličine. Niska gustina izvrsna za mali grad, u velikom gradu može dovesti do prekida cirkulacije. Čin uspostavljanja ili promene gustine naseljenosti, neposredno utiče na karakter i funkcionisanje grada. U velikom broju srednjovekovnih gradova osnovne promene su se desile s postepenim povećanjem broja stanovnika unutar definisanih gradskih zidina. Vrtovi su nestali, kuće su bile zbijene jedna uz drugu, a gornji spratovi dodavani, tako što su se nadvijali preko ulica. Ovo se ponovo desilo kada su emigranti naselili oronule stambene zgrade u Bostonu i Njujorku; sanitarni i sigurnosni problemi poprimili su alarmantne proporcije. Nasuprot tome, napuštanje gradova na početku srednjeg veka učinila ih je neorganizovanim i prepuštenim propadanju. Naš privremeni izlet u predgrađe s niskom gustinom naseljenosti, sa sobom povlači zastarelost i probleme komunikacije. Organizovanje delova grada jednako je važno za njegovo funkcionisanje kao i njegova veličina i gustina. Svaki grad, bez obzira koliko bio mali ili nerazvijen, ukazuje na određenu specifičnost korišćenja stukture i prostor. Postoje odvojeni prostori za stanovanje, trgovinu, proslave, proizvodnju i rekreaciju. Specifičnost tih prostora je istaknutija u savremenim gradovima, i jedna je od izvora njihove snage i delotovrnosti. „Zrnasta struktura“ ili tekstura-matrica radnih mesta i stanovanja, veliki i mali stanovi, odvojene ili zajedničke rasne grupe upravo produžavaju i raspoređuju ovakve specifičnosti u gradu. Takva matrica raslojavanja može unaprediti ili unazaditi efikasnost, te smanjiti ili povećati sukobe. Veoma je važno da urbanista započinje svoj projekat s planom namene površina. 302



Zrnasta struktura

Neke nerazvijene vrste gradova relativno se malo razlikuju u matricama. „Gradovi-sela“ u zapadnoj Africi i neki gradovi Srednjeg istoka predstavljaju takav primer. Proizvodnja se obavlja u kući zajedno s nekim poljoprivrednim zanimanjima. Kupovina i prodaja se takođe mogu obavljati u kućama ili se, bez razlike, može rasprostirati duž ulica. Kuće raznih tipova su pomešane; postoji mali broj upadljivih fokalizovanih tačaka. Teško se mogu obavljati funkcije velike srazmere, lokalizovati bilo koje specifične aktivnosti ili lako opsluživati neke usluge. Takav grad zadivljuje i zbunjuje posetioca, za razliku od naših gradova koji se često nazivaju haotičnim, iako predstavljaju puno viši nivo organizacije. Srednjovekovni grad je imao veoma dobro razvijeno razvrstavanje prema nameni. Iako su zanatlije često živele iznad svojih radnji, esnafske i klasne podele su bile oštre. U jednoj ulici su bile mesare, a u drugoj gvožđare; lokacije su bile kontrolisane od strane esnafa ili grada. Ponekad je grad imao strogo određen geto, posebne oblasti za sveštenstvo ili advokate. Imao je jednu ili više tačno određenih centralnih tačaka: tržnicu, katedralu ili zamak. Bogati i siromašni su mogli živeti zajedno, ali su bili grupisani od strane esnafa ili vladajućih porodica. Pored toga, Firenca je imala dio radničkih kuća preko puta reke Arno; carski Rim je imao sličnu „siromašnu“ oblast na drugoj strani Tibra koja i danas postoji.

„Zrnasta struktura“ je u srednjovekovnom gradu bila relativno fina i oštra. Firentinski geto je zauzimao manji gradski blok i graničio se neposredno s centrom tržnice. Nazivi ulica su se menjali od bloka do bloka, pa čak i u sredini bloka prema trgovini ili porodici koja se nalazi na pročelju ulice. Proizvođači su bili povezani sa svojim kolegama istog zanimanja, i uporedna kupovina je bila slobodna. Područja prilagođena za posebne namene su imala snažnu emotivnu povezanost sa svojim aktivnostima, bilo da je u pitanju tkanje ili bogosluženje. Fina zrnasta struktura, male površine, omogućava laku dostupnost, dobar društveni kontakt i veliko vizuelno bogatstvo. Takva srednjovekovna organizacija, međutim, ima odlike sa kojima se ne slažemo: predodređeno mesto čoveka u društvu, kontrolu koja ograničava proces proizvodnje, izolaciju getoa, primere koje i danas možemo susresti. Fina zrnasta struktura, takođe, može razvijati i sukobe. U srednjovekovnom Parizu su neprekidno pokušavali da izmeste mesare iz centra grada. Manastir Bezje [Beziers] se u XIV veku bunio protiv susednih naseljenika koji su proizvodili „zaraženi vazduh“ Pored toga, mala područja mogu zaustaviti progres i efikasan razvoj specifičnih aktivnosti. Čuvena firentinska tekstilna industrija se odvijala u tamnim skučenim radionicama, dok je roba skladištena na gornjim spratovima što je u mnogome otežavalo njeno korištenje a i predstavljalo je neprestanu opasnost od požara. Savremeni gradovi se u znatno većoj meri razlikuju. Zrnasta struktura je mnogo oštrija nego što je finija. Na primer, u Čikagu, na Saut Sajdu [South Side] živi veliki broj obojenog stanovništva, dok je predgrađe Nort Šor [North Shore] naseljeno višom srednjom klasom. Na Menhetnu i dalje postoji dugačka avenija i tekstilnom industrijom. Takve razlike mogu imati velike prednosti. Stambena naselja imaju mirne lokalne ulice, otvorne prostore za decu i porodičan život. Snabdevanje industrijske zone je omogućeno dobrim vezama sa železnicom i putevima; međuzavisne industrije mogu se nalaziti u neposrednoj blizini. Oba područja mogu imati prostor za rast i razvoj bez uplitanja drugih namena.

303

U američkim gradovima granice između područja su uglavnom nejasne. Ove neodređene fizičke promene mogu biti bolne: loše stanovanje pomešano sa zastarelim tvornicama ili prodavnicama; zloglasni pojas koji se graniči s glavnim trgovačkim centrom; napeta područja na ivici rasnog geta, gde se neprestano odvija borba između njihovog širenja i ograničavanja. Da bi izbegli takve konflikte, savremeni planeri pokušavaju da stvore jasne granice sa što manje sukoba. Tako je i u novom gradu Harlov, industrija skoncentrisana u dva topografski različita područja, odvajajući stambena naselja širokim otvorenim prostorima. Trgovine se nalaze u posebnim centrima. Čak su i stambena naselja razdvojena širokim zelenim pojasevima. Modeli su slični onima u starim gradovima, kada su osvajači delili njihov prostor kako bi izbegli sukobe. Primer je Peking, sa svojim kineskim i manču delovima grada, sa odvojenim stambenim prostorijama za cara, plemstvo i niži stalež. Kahun, drevni graditeljski kamp za egipatske piramide, imao je zid koji je odvajao radnike od zvaničnika. Šangaj je podeljen na naselja za „strance“ i za „domaće“ stanovništvo. Široka segregacija zaista može izazvati neprijateljstvo među različitim populacijskim grupama, neophodne objekte postaviti na nedostupna mesta ali i previše opteretiti sistem prevoza. Čest problem u predgrađima predstavlja nedostatak prodavnica u susedstvu, dok je javna biblioteka verovatno pod zaštitom, jer je izolovana na „gradskom trgu“. To su razlozi zašto segregacija predstavlja kontroverzu u teoriji planiranja. Prihvata se potreba za specifičnostima, dok s druge strane postoji oštro neslaganje oko toga koliko daleko treba da se prihvataju posebnosti. Na primer, teška industrija svakako treba da bude na izdvojenoj površini; ali, zar je pogrešno neke sadržaje lake industrije smestiti unutar stambene zone? Svaku upotrebu je potrebno analizirati kako bi se videlo zašto njeno funkcionisanje zahteva posebnu oblast, jer segregacija sama po sebi nije dobra pojava. Nema nikakvog razloga da se stambena naselja dele po rasnoj osnovi, iako je to još uvek uobičajena praksa, čak i u novije doba. Deo argumenta koji se odnosi na preteranu specijalizaciju, mogao bi se razrešiti ako bi svaka upotreba bila proučena u cilju pronaženja najmanje zajednice koja bi pružila funkcionalnu efikasnost te upotrebe. Na primer, kućama za porodice s malom decom, najviše bi odgovaralo grupisanje u manje zajednice, jer bi se tako deci pružila prilika da se druže sa svojim vršnjacima (odrasli s odraslima), iako bi bilo pogrešno proširiti takvu jednu površinu na prostor veći od kvadratne milje, oblikujući jednoklasnu oblast koju nije lako napustiti.

Oblik

Pored veličine, gustine i zrnaste strukture, za grad je presudan i oblik. Čak nam i obrisi grada govore mnogo o kvaliteti življenja na tom prostoru. Tako su stari gradovi imali oblik nalik na krug ili pravougaonik sa oštrim granicama u vidu bedema. Jedan od takvih gradova je i srednjovekovni grad Luka, ili veliki grad poput Pekinga. Motiv je bio zaštita – iscrtavanje posebne sredine u tuđem svetu. U etrurskom ritualu osnivanja grada, najpre bi se, nakon ispitivanja sujevernih znakova na koje se u to vreme obraćalo puno pažnje, kopao kanal koji je označavao granice novog grada. Vekovima su se gradovi zidali upravo na taj način, prvo su se podizali bedemi koji su ih okruživali, da bi se tek zatim unutrašnjost ispunjavala drugim građevinama. Pored odbrambene vrednosti, kompaktna celina je, ukoliko nije prevelika, upravo logična forma. Centar je blizu svih perifernih delova i grad ima čvrsto, vidljivo 304

jedinstvo. Posebno je ugodan i vidljiv prirodni predeo koji odaje utisak da se do njega može lako doći. Engleski grad Bat [Bath] okružen zelenim brdima je dobar primer takvog grada. S povećanjem broja stanovnika, kompaktan oblik započinje da pokazuje svoje nedostatke. Rast može uslediti povećavanjem unutar granica, ali i prstenastim širenjem, kao i kod godova na stablu. Međutim, za razliku od stabla, centar se ne smije prepustiti izumiranju. On mora nastaviti da funkcioniše, a njegovo zastarevanje je sve teže ispraviti. Opsluživanje stanovnika prevozom postaje kritičan problem. Otvorena priroda je sve udaljenija. Drugi oblik grada je duga, uska traka koja se često sreće duž puta ili reke. Tipično „selo ulica“, dobar je primer. Put ili reka je osnova prema kojoj se grad raz vija. Topografija, takođe, može diktirati njegov oblik, kao u priobalnim gradovima ili naselju kao što je Kole-di-val-d’Elza [Colle di Val d’’Elsa] koje se nalazi na uskom grebenu italijanske Umbrije. Linearni grad se retko kad mnogo povećava. Izuzetak je Staljingrad koji se ovako raz vio delimično zbog veoma važnog rečnog transpor ta, a delimično zbog teorijskih razmatranja. Na regionalnom nivou linearni oblik može obuhvatati niz gradova kao što je urbani „koridor“ koji se proteže od Springfilda, Masačusetsa, preko Njujorka i Filadelfije do Vašingtona.

Vrste oboda gradova su kompaktne (Karkason u Francuskoj), linearne (Staljingrad), zvezdaste (London), u vidu sazvezđa (Harlem, Amsterdam, Utreht, Roterdam, Hag, Lajden).

Prednost linearnog oblika se ogleda u strukturama koje se sve nalaze blizu glavne linije i lako su vremenski dostupne, te je potrebno malo truda kako bi prevoz bio efikasan. Ekspanzija se može odvijati u nedogled a da se ne izgubi dodir sa otvorenim prirodnim predelima. Luizijana gotovo da nestaje a i mnoga naselja u Novoj Engleskoj se rasprostiru na ovaj način, što zahteva minimalnu upotrebu puta koji opslužuju farme

305

ali i dovodi do izgradnje dubokih prilaznih staza. Većina kuća Kole-di-val-d’Elze je pročeljem okrenuto prema glavnoj ulici, dok su zaleđa usmerena prema zelenim površinama. Laka komunikacija i blizina ruralnog područja, motivi su koji brane teorijski predlog ove vrste. Primer je Linerani grad [Ciudad Lineal] iz devetnaestog veka, španskog inženjera Ar tura Sorie [Ar turo Soria], utemeljen na tragu trolejbuske linije. Slične predloge je imao i Ar tur Kami [Ar thur Comey] 1923. godine u SAD-u, dok se za njih jednako zalaže i Korbizije. Preveliko širenje linearnog oblika dovodi do opasnosti od začepljenja glavne ar terije, naročito ako je intenzivan lokalni promet i ako se doz voli pristup putu. Uopšteno gledano, na ovakav način se prirodni predeli dele u manje izolovane celine koje danas nalazimo u okruženjima velikih gradova. Inherentni nedostatak fokusiranja u ovak vom obliku, dovodi do nedostatka centra s kojim je moguće poistovetiti se i grupisati. Ipak, u određenoj srazmeri ili u posebnoj vrsti upotrebe ovaj drevni oblik i danas zavređuje posebnu pažnju. Oblik metropole je nešto potpuno drugo. Iz centralne mase se pružaju duge grane raz voja. Ona se često upoređuje sa oblikom z vezde ili hobotnice, u zavisnosti od emocija koje izaziva. Ovaj z vezdasti oblik je normalan za gradove s mirnim komunikacijama, čiji se rast odvija od unutrašnjosti prema spolja, uzduž brzih železničkih pruga ili autoputeva. Tak va je periferija Čikaga. Zvezdasti oblik kombinuje snažan centar s mogućnošću linearnog proširenja i bliskog kontakta sa otvorenim prirodnim predelima. Ako se ti prostori približe centru, ukupna celina može biti „prozračna“ a da se ne naruše njene udobnosti ili urbanosti. Novi regionalni plan Kopenhagena je preuzeo taj oblik. Američki planer Hans Blumenfeld [Hans Blumenfeld] je u svojoj knjizi Teorija gradske forme [Theory of City Form] stao u odbranu ovog oblika. Njegovi problemi su otežano kretanje po obimu kruga, jer se izbegava preopterećivanje samog centra, ali i sagledavanje grada u celini. Ako je ova forma danas povezana s preopterećenim radijalnim autoputevima, nejasnim granicama, postepenim prelaskom kuća u rasute stambene objekte, nenaseljenim četvr tima grada i odmorištima kraj puta, onda se ovi nedostaci mogu sprečiti dobrim planom i regulacijom. Rub grada je pr vo što vidimo kada stižemo u metropolu i vizuelni je dokaz nesmotrene, neodlučne veze grada i ruralne sredine. Svaki od ovih oblika gradova ima svoje probleme naročito prilikom rasta urbane celine do ogromnih srazmera. Za tak vu celinu, poznatu pod imenom sazvežđe, predložena je nova forma. Mnogi zasebni delovi, koji se prostiru po velikoj regiji, bili bi ujedinjeni mrežom brzih linija prevoza. Ako je jedan deo preovladavajući, a drugi delovi snažno povezani s njim, javlja se „satelitski“ oblik koji je predlagao engleski reformista Ebenizer Hauard [Ebenezer Howard]. Takođe, može postojati više ili manje jednakih ali i specijalizovanih centara koji se međusobno podupiru poput „regionalnog grada“ planera Klarensa Štajna [Clarence Stein]. Još uvek ne postoje veliki, potpuni primeri forme saz vežđa. Nekoliko satelitskih naselja je sagrađeno, manje-više u blizini Londona; novi grad Harlov je jedan od njih. U drugim delovima možemo videti upadljive oblike, kao što su regije Bostona i Kopenhagena, gde su se periferni mali gradovi, nezavisni još od davnina, naprosto stopili s velikim gradovima pod uticajem njihove ekspanzije. U nekim snažno urbanizovanim regionima pronalazimo bliske grupe nezavis-

306

nih gradova kao što je to holandski prsten Amsterdam-Harlem-Hag-RoterdamUtreht ili nemačka grupacija Vizbaden-Frankfur t-Majnc-Darmštat. Takav oblik, u jednoj fazi njegovog nastajanja možemo videti u nekim našim metropolama, gde se prodajni i poslovni centri izmeštaju u predgrađa. On podrazumeva brz i fleksibilan sistem prevoza, i verovatno zadržava prednosti velike metropole, ali i izbegava zagušenja. Omogućen mu je rast i obezbeđivanje različitih oblasti kao i obnova bliskih dodira sa otvorenim područjima. Većina urbanista se verovatno i dan danas pridržava nekih varijanti ovog oblika u svom planiranju. Postoje, međutim, još mnogi drugi mogući oblici koje tek treba zamišljati. Gradovi se mogu koncipirati u obliku prstena sa otvorenim centrima. Ili mogu počivati na obrnutoj staroj shemi po kojoj se stambeni deo smešta u unutrašnjost, dok se centralne funkcije obično nalaze na periferiji, kao što je predlagao planer Aleksandar Klajn [Alexander Klein] koji sada radi u Izraelu. Naravno, veliki grad se protivi brzim i korenitim promenama. Fizička i društvena ulaganja u njegove postojeće strukture su već sad prevelika. No rast i promene se postepeno dešavaju. Postoji i stalna mogućnost za donošenje odluka koje bi vremenom mogle u celini reorganizovati oblik grada.

Unutrašnja matrica

Svaki grad ima svoju intimnu unutrašnju matricu: ulice, trgove i druge otvorene prostore koji zgrade čine pristupačnima i mogućima za život. U starim gradovima ali i današnjim gradovima severne Afrike matrica je u potpunosti nepravilna. Preovladavajući se zgrade i vr tovi opasani visokim zidovima, dok je javni put samo preostala, neiskorištena površina. Ova zamršena kapilarna mreža može biti perforirana većim otvorenim prostorima koji služe za okupljanja, razmenu ili ceremonije. Čak i takav sistem može imati određene vrednosti kada nije previše obiman. U toj zamršenosti postoji vizuelna fascinacija. Njegova složenost štiti građane od loših vremenskih uslova, gustog saobraćaja, ili od iznenadnih napada neprijatelja. Kada se, međutim, radi o velikoj srazmeri, tako šta za sobom povlači ogromne probleme koji se tiču kretanja, jedinstvenosti i životnog standarda. Agonija izaz vana cirkulacijom u drevnom Rimu, i očajnički pokušaji da se ti uslovi poboljšaju već predstavljaju stvar istorije. Jednako stara je i zatvorena matrica u kojoj su zgrade okružavale centar zajednice; postojale su ulice u obliku prstena s nekoliko prolaza koji su vodili do centra. Selo u obliku prstena je prirodni oblik manjih naselja vezanih za ratne periode. Savremena stambena naselja, ili prodajni centri, ponavljaju ovu matricu. Njihove savremene vrednosti nisu vojno-odbrambenog karaktera već se tiču društvene bliskosti, izolovanosti od saobraćaja i vizuelnog zadovoljstva. Iako je ovak va organizacija grada kao sistema dvorišta različitih veličina bila sugerisana, ona je teško primenljiva u velikim razmerama. Osovinska matrica ulica koje se ulivaju i protežu oko važnih centara danas predstavlja važniji model za planiranje grada. Ova matrica je stvorena za kretanja. Raniji primeri, u Egiptu i Babilonu, čini se da su bili projektovani za verske povorke. Osovinska matrica može imati veoma jednostavan linearni raspored, ali se može proširiti i na osovinu koju sačinjava snop paralelnih puteva. Bern je takav grad. U Rimu su osovinske linije neravnomerno raspoređene po gradu. U mnogim gradovima glavne linije se slivaju ili ukrštaju iz nekoliko pravaca

307

u odnosu na centar, i organizovane su u savršenoj formi. Karlsrue je klasičan primer ovak ve osovinske geometrije koja predstavlja osnovu planova idealnih gradova renesanse i baroka. Prednosti su očigledne. U ovakvom gradu je olakšano snalaženje ukoliko pravci nisu mnogobrojni. Omogućeni su vidici koji se prostiru nadaleko, poput izuzetnog pogleda s Trijumfalne kapije u Parizu ili beskrajno sumornog u Čikagu. Linije koje se spajaju na taj način, pružaju utisak trougaonih parcela koje otežavaju efikasan razvoj, dok ukrštanja predstavljaju dodatnu opasnost. No, ipak, je osovinska forma prirodnija za velike gradove sa upadljivim centrima, što čini da se gradski planovi često ponavljaju. Uobičajeni metod rasporeda ulica je mreža. Iako je mogla da preuzme druge forme, poput trouglaste ili šestougaone, mreža je u praksi uvek bila pravougaona. Koreni nastanka mreže su duboki. Sela bronzanog doba severne Italije, kao i drevni indijski grad Mohendžo-Daro, bili su postavljeni u prostoj pravougaonoj mreži; grčki kolonijalni gradovi, rimski kampovi i srednjovekovni gradovi kao što je Vilnev-sir-Lot [Villeneuve-sur-Lot], zasnovani su na planu mreže. Bio je to najčešće primenjivani oblik novih zajednica. Sistematičan je, lako se organizuje i pruža jednake pravougaone parcele pogodne za građenje. Omogućava numerički sistem i lakše snalaženje. Motivi izbora mreže u Pekingu su možda filozofski, jer se usvajaju kako bi pokazali pravilnost i harmoniju grada koji je isplaniran da bi bio centar sveta, a možda su i strogo praktične prirode kao kada su zastupnici prilikom planiranja Menhetna 1811. godine odbacili kružne, ovalne i zvezdaste oblike, odlučivši se za „zgrade ravnih stranica i pravih uglova, koje su najjeftinije za gradnju i najpodobnije za život“. Među planerima sada postoji otpor prema mreži, uglavnom zbog njene nedovoljne prilagodljivosti i „jednoličnosti“. Ona izaziva teškoće na nepravilnim terenima, poput San Franciska i Priena. Kada je na ovakvom obliku potrebno primenjivati dijagonalne pravce, kao u Vašingtonu, dolazi do pojave zbunjujućih raskrsnica i čudnih komada zemljišta. Ukoliko se nepromišljeno upotrebljava, može se desiti da fabrike i kuće budu na parcelama iste veličine, ili da glavne arterije budu iste širine kao i lokalne ulice. Tako nešto je moguće izbeći pažljivim planiranjem, ali je potrebno odstupiti od jednobraznosti mreže. Utisak monotonije nastaje delimično zbog nedostatka potrebne specifičnosti; ona nije sastavni dio matrice. Jedna druga matrica unutrašnjeg prostora, koja se razvija u savremenim gradovima, stvara otvorene prostore na kojima umesto vladajućih objekata volumeni zgrada postaju izolovane tačke. Primeri se mogu naći u novim predgrađima niske gustine ali i na „otvorenim“ stambenim naseljima relativno visoke gustine. Savremeni prevoz dozvoljava širenje grada i zahteva više zemljišta za svoje objekte. Savremena tehnologija građenja istovremeno omogućava visoke, skoncentrisane strukture koje oslobađaju zemljište u okruženju. Ova matrica pruža nove slobodu kretanja i upotrebu zemljišta. Visoke zgrade postavljene na otvorenom prostoru mogu imati tek prividnu prednost ukoliko ukupna gustina naseljenosti i dalje ostane visoka a otvoreni prostori maksimalno opterećeni. U određenim delovima, naročito trgovačkim i poslovnim oblastima, postoji i tehnička i fizička potreba za koncentracijom koju otvorena matrica ne može obezbediti. Ukoliko bi se ceo grad prepustio ovoj novoj matrici,

308

osećaj urbanosti i funkcionisanja grada, kao mesta susreta velikog broja ljudi, sasvim bi bio uništen. Novi grad Harlov, uprkos prednosti otvorenog prostora, odaje utisak „monotonosti“. Savremeni grad zahteva ritmičku ravnotežu između zatvorenosti i otvorenosti, između koncentracije i slobode. Osnovni aspekti gradskog fizičkog oblika su veličina, gustina, zrnasta struktura, granica i matrica. Svi oni imaju snažan uticaj na kvalitet života koji se odvija u gradu i odluke o njima se moraju što češće donositi u skladu sa obnovom i povećanom pažnjom prema čovekovoj životnoj sredini.

Prevod: Duška Milanović



Korektura: Nataša Milošević

309